Marsel Prust U TRAGANJU ZA IŠČEZLIM VREMENOM OKO GERMANTOVIH (1) Prustov roman je kao Janus „bog sa dva lica, okrenuta u dva suprotna smera. S jedne strane prema idili mladosti, sa sećanjem na ekstatične trenutke viđenja i senzualnog doživljavanja prirode, himna umetnosti, minuciozna analiza onog što nam ona daje i kako nas osmišljava: s druge pak strane, to je nemilosrdna satira otmenog sveta sa „njegovom fantastičnom podobnošću deklasiranja“, kako on to veli. Prust je istina proživeo veći deo svog života kao „snob“, kao uljez u tom svetu, ali je vrlo brzo uvideo njegovu duhovnu i moralnu pustoš. Iz predgovora dr Sretena Marića
MARSEL PRUST U TRAGANJU ZA IŠČEZLIM VREMENOM III
OKO GERMANTOVIH 1
LEONU DODEU piscu ŠEKSPIROVOG ŠEKSPIROVOG PUTOVANJA, DETINJE SUDBE, CRNE ZVEZDE, MRTVIH I ŽIVIH, SVETA SLIKA, i tolikih remek-dela, neuporedivom prijatel p rijatelju, ju, u znak zna k zahvalnosti zahva lnosti i divlj divljenja enja M.P.
I
Jutarnji cvrkut ptica činio se Fransoazi bljutav. Trzala se na svaku reč služavki u kući; svaki joj je njihov korak smetao, pitala se ko li je to; jer bili smo se preselili. Doduše, ni na „šestom spratu“ kuće u kojoj smo dotad stanovali nije se posluga nimalo manje vrzmala; ali te služavke je ona poznavala; njihovo tumaranje pretvorila je u nešto prijateljsko. Sada je čak i na tišinu obraćala neku bolnu pažnju. A kako se naša nova četvrt činila isto toliko tiha koliko je bio bučan bulevar na koji je gledao naš dotadašnji stan, na pesmu nekog prolaznika (razgovetnu još izdaleka, iako tihu kao kakav motiv u orkestru) Fransoazi su tu, u izgnanstvu, navirale suze na oči. Stoga - premda sam joj se pre toga podsmevao dok je, ucveljena što mora da napusti zgradu u kojoj smo bili „tako poštovani odsvukud“, pakovala kofere plačući, po ritualu iz Kombrea, i izjavljivala da je dotadašnja naša kuća bolja od svih mogućnih - sada, pošto sam ja isto tako teško usvajao nove stvari kao što sam lako napuštao stare, približio sam se našoj staroj služavci kad sam video da ju je useljenje u jednu kuću gde od domara, koji nas još nije poznavao, nije primila znake uvaženja neophodne za njenu dobru duševnu ishranu, bacilo u takvo stanje da je gotovo skopnela. Jedina ona mogla me je razumeti; naš mladi lakej sigurno ne bi; za njega, koji je tako malo bio Kombrežanin koliko koliko se to samo može m ože biti, preseliti se, stanovati u nekoj novoj četvrti, bilo je isto što i poći na odsustvo, jer ga je novina u svemu odmarala kao i da je na putovanju; činilo mu se kao da je u prirodi; a pošto se prehladio, baš kao da ga je „uhvatila promaja“ u vagonu u kome se prozor ne zatvara dobro, to mu je stvorilo utisak da se nagledao novih predela; kad god bi kihnuo, radovao se što je našao tako dobro mesto, jer oduvek je želeo da ima gospodare koji bi mnogo putovali. Te tako, i ne pomišljajući na njega, obratio sam se pravo Fransoazi; no kako sam se ja smejao njenim suzama pri polasku, koji je mene ostavio ravnodušna, sada se ona pokazala ledena prema mojoj tuzi, zato što ju je i sama osećala. S tobožnjom „osećajnošću“ „osećajnošću“ živčano osetlj os etljivih ivih raste i njihova sebičnost; oni ne mogu da podnesu da se drugi razmeću nekim jadom kome kod samih sebe poklanjaju sve više pažnje. Fransoaza, koja nije zanemarivala ni najmanji kad ga je sama osećala, okretala je glavu od mene ako mi je bilo teško da ne bih imao zadovoljstvo da vidim da je moj bol izazvao
sažaljenje ili da je čak i primećen. Isto se tako držala čim sam poželeo da porazgovaram s njom o našoj novoj kući. Uostalom, kad je dva dana kasnije morala da ode po neka odela koja smo zaboravili u kući iz koje smo se iselili, dok sam ja još, usled preseljenja, bio „u groznici“ i osećao se, kao zmijski car kad proguta vola, sav podlubljen jednim dugačkim kovčegom koji su mi oči morale da svare, Fransoaza se, s onim ženskim neverstvom, vratila odande govoreći kako je mislila da će se ugušiti na našem nekadašnjem bulevaru, kako se idući tamo osećala „sasvim u tuđini“, kako nikada još nije videla tako neudobne stepenice, kako se ne bi vratila da onde stanuje „ni za čitavo carstvo“, ni da joj dadu milione - pretpostavka sasvim proizvoljna - i kako je sve sve (to jest, što se ticalo kuhinje i hodnika) mnogo bolje „udešeno“ u našoj novoj kući. Elem, vreme je da kažem da je ova - a u nju smo se preselili zato što se baka baš nije dobro osećala pa joj je trebao čistiji vazduh, no mi smo se čuvali da joj ne kažemo da je to razlog - bila jedan stan u sporednoj s porednoj zgradi uz dvorac Germantovih. U uzrastu kad Imena, time što za nas predstavljaju sliku nečega što nam je nedokučivo a što smo u njih uneli, dok istovremeno označuju i neko stvarno mesto te nas time prinuđuju da poistovetimo jedno s drugim, i to toliko da otputujemo u neki grad da u njemu potražimo njegovu dušu, koja ne može biti u njemu, ali koju više nismo u moći da odagnamo iz njegovog imena, u tome uzrastu Imena ne daju samo gradovima i rekama individualnost kao što im je daju alegorijske slike, i ne ukrašavaju raznobojnim razlikama, ne naseljavaju natprirodnim čudesima samo fizički svet, nego i društveni: tada svaki zamak, svaki dvorac ili čuvena palata imaju svoju gospu ili svoju vilu kao što i šume imaju svog duha zaštitnika i vode svoja božanstva. Katkad, skrivena u tom imenu, vila se preobražava kroz razne životne mene naše mašte, koja je hrani; tako je i atmosfera u kojoj je gđa de Germant postojala u meni, pošto je godinama bila samo odblesak sa stakla magične lampe i sa crkvenog prozora, počinjala gasiti svoje boje kad su je ono sasvim drukčiji moji snovi proželi penušavom vlagom planinskih potoka. Međutim, ta vila vene kad se približimo stvarnoj osobi na koju se ime odnosi, jer ime onda počne tu osobu da održava, a u njoj nema ničega od one vile; vila može opet vaskrsnuti ako se od osobe udaljimo; ali ako ostanemo kraj nje, vila zauvek umre, a sa njom i ime, kao što je trebalo da se porodica Luzinjanovih ugasi onoga dana kad bude nestalo vile Meluzine. I tada je Ime, ispod čijih bi mnogih premaza još mogli najposle otkriti onaj prvobitni lepi portret neznanke koju nikada nećemo upoznati, tada je ono još samo prosta fotografija kao na ličnoj karti, na koju pomislimo da bismo ustanovili poznajemo li, treba li ili ne da pozdravimo neku osobu što kraj nas prolazi. Ali
neka kakav osećaj iz neke davne godine - kako oni instrumenti koji i snimaju muziku, pa sačuvaju prizvuk i stil umetnika koji su na njima svirali - omogući našem pamćenju da nam to ime zazvuči s onim osobenim prizvukom kakav je tada imalo za naše uvo, i mi osetimo koliko rastojanje razdvaja jedne od drugih sve one sanjarije redom koje su za nas označavali istovetni slogovi toga prividno nepromenjenog imena. Za trenutak, iz cvrkuta što se iz njega oglašavao u neko davno proleće, a koji smo sad opet začuli’, možemo da uzmemo, kao iz onih malih tuba koje služe za slikanje, tačnu nijansu, zaboravljenu, tajanstvenu i svežu nijansu onih dana kojih smo verovali da se sećamo dok smo, kao loši slikari, davali svoj našoj prošlosti, prostrtoj po jednom istom platnu, konvencionalne i sve međusobno slične tonove voljnoga sećanja. A, naprotiv, svaki trenutak koji je sačinjavao tu prošlost koristio je, za jedno originalno ostvarenje, os tvarenje, u jednoj jedinstvenoj jedinstvenoj harmoniji, harmo niji, ondašnje boje, koje mi više ne poznajemo, a koje me, na primer, još uvek odjednom ushite kad mi ime Germant, nekim slučajem, povrativši za časak, posle toliko godina, ono zvučanje, toliko drukčije od današnjega, koje je imalo za mene na dan venčanja gđice Perspje, vrati ono tako blago svetloljubičasto, suviše blistavo, suviše novo, koje je bilo kao pepeljak na našušurenoj kravati mlade vojvotkinje, a i kao dva cveta zelenike, neuzberiva i sad ponovo procvala, njene oči osunčane plavim osmehom. A to ondašnje ime Germantovih je i kao oni mali baloni u kojima je zatvoren kiseonik ili kakav drugi gas: kad uspem da ga probušim, da iz njega ispustim ono što on sadrži, ja udahnem onaj vazduh iz Kombrea, vazduh te godine, toga dana, pomešan pomešan s mirisom glogova cveta što ga je raznosio vetar po trgu, vesnik kiše, koji bi čas oduvao sunce, a čas ga puštao da se ispruži po crvenom vunenom ćilimu u crkvenoj riznici i da ga prekrije nekom blistavom, skoro ružičastom puti kao u muškatlovih latica i onom tako reći vagnerovskom blagošću u kliktanju radosti, koja u svečanosti zadržava toliko otmenosti. Ali čak i van takvih retkih trenutaka u kojima odjednom osetimo kako se ono izvorno biće prenulo i povratilo svoj oblik i svoju izvajanost u krilu danas mrtvih slogova, iako su u vrtoglavom kovitlacu svakodnevnog života, gde još imaju samo sasvim praktičnu namenu, imena izgubila svaku boju, kao raznobojna čigra kad se suviše brzo vrti pa izgleda siva, ipak, kad u sanjarijama premišljamo, kad nastojimo - da bismo se preneli u prošlost - da usporimo, zaustavimo večito kretanje što nas nosi sobom, onda malo-pomalo opet ugledamo kako se ukazuju, naporedni ali sasvim razgovetni jedni od drugih, oni prelivi boja koje nam je u životu redom prikazivalo jedno isto ime. Doduše, kakav se to oblik ocrtavao u mojim očima u tome imenu Germantovih dok me je dadilja - koja bez sumnje nije znala, kao ni ja čak ni sada,
u čiju je slavu ta pesma bila spevana - uspavljivala starinskom pesmom Slava markizi de Germant, ili Germant, ili kad bi, nekoliko godina kasnije, stari maršal de Germant, ispunjujući moju guvernantu ponosom, zastao na Jelisejskim poljima rekavši: „Što je lepo ovo dete!“ i izvadio iz džepne bombonjere čokoladnu pastilu, to ja, istina, ne znam. Te godine moga prvog detinjstva nisu više u meni, one su za mene nešto spoljašnje, o njima mogu nešto da saznam, kao i o onome što se događalo pre mog rođenja, samo po pričanju drugih. Ali kasnije nalazim, u trajanju toga istog imena u meni, sedam-osam raznih likova redom; prvi su bili i najlepši: pošto bi ih stvarnost prisilila da napuste neki neodrživ položaj, moje sanjarije bi se uvek malo povukle i ušančile se opet malo niže, dok ne bi bile prinuđene da još ustuknu. A istovremeno s gđom de Germant menjalo se i njeno obitavalište, koje je i samo proizlazilo iz tog imena što ga je iz godine u godinu oplođavala poneka reč koju sam čuo i koja je menjala moje sanjarije: one su se ogledale na samom kamenu njenog dvorca, od koga se svetlost odbijala kao od površine oblaka ili jezera. Kula bez zapremine, koja je bila samo traka narandžaste svetlosti i sa koje su vlastelin i njegova gospa odlučivali o životu i smrti svojih kletvenika, prvo je ustupila mesto - sasvim na kraju one „germantske strane“ gde sam za tolikih lepih popodneva šetao s roditeljima duž Vivone - onom predelu punom planinskih potoka, gde me je vojvotkinja učila da pecam pastrmke i kazivala mi ime cveća s ljubičastim i crvenkastim cvastima koje su krasile niske bedeme okolnih zabrana; pa je onda to bio nasledni posed, poetično leno na kome se ta gorda loza Germantovih, kao kakva cvetnim ukrasima ovenčana kula što se žuti kroz vekove, već uzdizala nad Francuskom dok je nebo još bilo prazno onde gde će kasnije iskrsnuti Bogorodičina crkva u Parizu i Bogorodičina Bogorodi čina crkva u Šartru; kad se na brežuljak u Lanu još nije spustila, spust ila, kao Nojeva barka na vrh Ararata, lađa katedrale puna patrijaraha i pravednika, koji se sa strepnjom naginju kroz prozore da vide je li se stišao gnev božji, lađa koja na sebi nosi uzorke bilja što će se razmnožiti po zemlji, koja kipti životinjama što vrve čak i iz zvonika, pa se volovi mirno šetaju po krovu i s visine posmatraju ravnice Šampanje; kad putnik pošavši s večeri iz Bovea još nije video kako ga prate razgranata crna krila katedrale katedrale vrteći se raširena spram zlatnog zalaska sunca. Bilo je to, taj Germant, kao okvir nekog romana, predeo iz mašte koji sam jedva mogao sebi da predstavim i utoliko više žudeo da ga otkrijem, uglavljen uglavljen usred stvarnih imanja im anja i puteva koji bi odjednom, na dve milje mi lje od železničke stanice, bili prožeti nekakvim heraldičkim svojstvima; prisećao sam se imena susednih mesta kao da leže u podnožju Parnasa ili Helikona, i činila su mi se dragocena kao da su materijalni uslov - u topografskoj nauci - za nastanak neke tajanstvene pojave. Kao da sam pred sobom gledao grbove
naslikane ispod vitraža u Kombreu, grbove čija su se polja, vek za vekom, ispunila svim onim vlastelinstvima što ih je, ženidbama ili kupovinom, taj slavni dom privukao da dolete njemu sa svih strana Nemačke, Italije i Francuske: ogromna zemljišta na severu, moćni gradovi na jugu, koji su došli da se spoje i slože u Germant i da, izgubivši materijalnost, alegorično ucrtaju svoju zelenu kulu ili srebrni zamak na njegovo plavo polje. Slušao sam o čuvenim tapiserijama u Germantu i video sam ih u sebi, srednjovekovne i plave, pomalo krupno tkane, kako se kao oblačak izdvajaju spram toga purpurnog i legendarnog imena, u podnožju drevne šume po kojoj je tako često lovio Hildebert, i činilo mi se da bih u tajne i najskrivenijeg kutka tih poseda, te duboke vekovne prošlosti, mogao proniknuti, kao i kad bih onamo otputovao, već i samim tim što bih se u Parizu za trenutak približio gđi de Germant, baštinici toga poseda i gospodarici jezera, kao da bi njene reči i njeno lice morali sadržati sadržati u sebi čar svojstvenu tim stoletnim šumama i obalama potoka i ista onakva drevna svojstva kao i stari zbornik običajnog prava u njenoj arhivi. Ali onda sam se upoznao sa Sen-Luom; od njega sam saznao da se zamak zove Germant tek od XVII veka, kad je pripao njegovoj porodici. Dotada je ona živela onde u blizini, a ime joj ne potiče iz toga kraja. Selo Germant dobilo je ime po zamku, posle kojeg je nastalo, i da ne bi smetalo pogledu, propisom koji je još na snazi određen je pravac ulica i ograničena visina kuća. Što se tiče tapiserija, one su Bušeove, a kupio ih je u XIX veku jedan od Germantovih, ljubitelj umetnosti, i rasporedio ih pored sasvim osrednjih slika s prizorima iz lova, koje je on sam naslikao, u jednom vrlo ružnom salonu, koji je sav zastrt crvenim satenom i plišom. Tim otkrićima Sen-Lu je u zamak uneo sastojke tuđe imenu Germant, koji mi više nisu dopuštali da i dalje jedino iz zvučnosti slogova izlučim bedeme toga zdanja. I tada je iz toga imena iščezao zamak koji se ogledao u svom jezeru, a oko gđe de Germant ukazao se, kao njen dom, njen dvorac u Parizu, dvorac Germantovih, prozračan kao i njeno ime, jer nikakav opipljiv i neproziran sastojak nije se u nj umešao da mu pomuti i zamagli bistrinu. I kao što i crkva ne znači samo hram nego i skup vernika, tako je i taj dvorac Germantovih obuhvatao i sve one koji su učestvovali u vojvotkinjinom životu, ali te njoj prisne osobe, koje nikada još nisam video, bile su za mene samo slavna i poetična imena, i pošto su se i same poznavale samo s osobama koje su isto tako bile samo imena, samo su još više uvećavale i štitile vojvotkinjinu tajnu, šireći oko nje veliki oreol čiji sjaj jedva da je postepeno opadao u svom prostiranju. Pošto njenim zvanicama nisam zamišljao nikakvog tela, nikakvih brkova, nikakvih cipela, nikakve izgovorene rečenice, banalne ili makar i originalne, ali
na neki ljudski i racionalan način, to je na zabavama koje je priređivala gđa de Germant taj vrtlog imena unosio oko statuice od saksonskog porcelana - što je za mene bila gđa de Germant - manje materijalnog nego što bi ga bilo i na nekoj večeri aveti ili na kakvom balu sablasti, pa je njenom staklenom dvorcu ostavljao providnost vitrine. A kad mi je Sen-Lu ispričao neke anegdote o kapelanu, o baštovanu njegove rođake, dvorac Germantovih postao je - kao što je to nekada mogao biti kakav Luvr - neka vrsta zamka okruženog, usred Pariza, svojim naslednim posedima, nad kojima je vojvotkinja još imala neku feudalnu vlast, na osnovu nekog drevnog prava koje je nekim čudom ostalo na snazi. Ali i to poslednje njeno obitavalište iščezlo je kad smo se doselili sasvim blizu gđe de Vilparizi, u jedan stan u susedstvu gđe de Germant, u jednom krilu njenog dvorca. Bilo je to jedno od onih starih zdanja kakva možda još postoje, gde su u svečano dvorište - bilo kao nanos demokratske plime, bilo kao ostatak jednoga starijeg doba, kada su se razni zanati okupljali oko vlastelina - često s obe strane izlazile svojim stražnjim delom trgovine sa ulice, radionice, a nalazio se i koji obućarski ili krojački dućan, kao što su oni što se viđaju pribijeni uz katedrale koje još nisu od njih oslobodili inženjeri po svojoj estetici, zdanje gde je vratar krpio obuću i gajio piliće i cveće, a u dnu dvorišta, u glavnom delu zgrade, koji je služio kao dvorac, stanovala kakva grofica, koja je, kad se izvozila svojim starim kočijama s dva konja, sa nekoliko cvetova dragoljuba za šeširom, koji kao da su poticali iz vratarove baštice (a kraj kočijaša je sedeo lakej koji je pred svakim aristokratskim dvorcem u kvartu silazio da ostavi posetnicu s presavijenim uglom), upućivala osmehe i u pozdrav mahala rukom, bez razlike, vratarovoj deci i gospodi koja su tu stanovala a koja bi u tom času naišla, mešajući ih sve u svojoj prezrivoj ljubaznosti i izjednačujućoj nadmenosti. U kući u koju smo došli da stanujemo visoka dama u dnu dvorišta bila je vojvotkinja, elegantna i još mlada. To je bila gđa de Germant, a zahvaljujući Fransoazi dosta sam brzo došao do obaveštenja o dvorcu. Jer Germantovi (koje je Fransoaza često označavala rečima oni ispod nas, oni nas, oni dole) bili dole) bili su njena stalna briga, od jutra, kada je, češljajući mamu, bacala zabranjene, nesavladive, potajne poglede na dvorište, pa bi rekla: „Gle, dve časne sestre; sigurno idu tamo dole ili: „O, kakvi lepi fazani na kuhinjskom prozoru, ne treba ni pitati odakle stižu, sigurno je vojvoda bio u lovu“, pa sve do večeri kada je, ako bi čula klavir ili kakvu pesmicu dok mi je davala moje stvari za noć, zaključivala: „Dole ima gostiju, vesele se“; a na njenom pravilnom licu, pod sada sedom kosom, živahan i pristojan osmeh iz njene mladosti postavljao je tada za časak svaku crtu na svoje mesto, usaglašavao ih u nekakav uštogljen i prefinjen poredak kao da će zaigrati kadril.
Ali najživlje je raspaljivao Fransoazino zanimanje, najviše joj zadovoljstva pričinjavao, a i najviše bola, onaj trenutak u životu Germantovih kada se kapija širom otvarala a vojvotkinja se penjala u svoje kočije. To je obično bivalo malo posle onog trenutka kad bi naša posluga završila onaj obred svečane pashe koji niko nije smeo prekidati, to jest svoj ručak, za vreme koga su oni toliko bili „tabu“ da ni moj otac ne bi sebi dopustio slobodu da im pozvoni, znajući uostalom da se niko ne bi ni maknuo ni na peto zvono kao ni na prvo i da bi on tako samo ispao nepristojan, uzalud, ali ne i bez štete po sebe. Jer Fransoaza (koja je, otkako beše ostarela, povodom svačega i ničega pravila, što se kaže, kiselo lice) ne bi propustila da mu celoga dana pokazuje lice ispisano crvenim klinastim znacima koji su iznosili teško čitljiv ali dugačak spisak njenih pritužbi i duboke razloge njenog nezadovoljstva. Ona ih je, uostalom, i izlagala, ali takvim glasom kao kad glumac govori iza kulisa, pa nismo mogli da razaberemo šta to govori. Verovala je da nas to baca u očajanje, da nas „ucveljuje“, da nas „kinji“ i zvala zvala je to „čitati nam tihu misu“ m isu“ celog bogovetnog dana. Pošto bi se i poslednji obred završio, Fransoaza, koja je, kao što je to bilo i u prvobitnoj crkvi, i činodejstvovala i bila jedan od vernika, nasula bi sebi još poslednju čašu vina, odrešila salvet s vrata, savila ga, brišući sa usana trag vina i kafe, prodenula ga kroz kariku, zahvalila se bolnim i žalostivnim pogledom „svom“ mladom lakeju, koji bi joj rekao, da se pokaže uslužan: „Hajdete, gospođo, još malo grožđa, izvrsno je“, i smesta bi pošla da otvori prozor, pod izgovorom da je suviše vrućina „u ovoj bednoj kuhinji“. Spretno bacivši nezainteresovan pogled u dno dvorišta, dok je istovremeno okretala kvaku na prozoru i udahnula vazduha, krišom bi se tako uverila da vojvotkinja još nije spremna, za časak je strasnim i prezrivim pogledima gutala upregnutu kočiju, i pošto bi tako poklonila trenutak pažnje ovozemaljskim stvarima, podigla bi ih k nebu, čiju je vedrinu unapred naslutila osećajući kako je vazduh blag i sunce toplo, pa bi pogledala ka uglu krova, gde su svakog proleća dolazili da sviju gnezdo, tačno iznad kamina moje sobe, golubovi nalik na one što su u Kombreu gukali pred njenom kuhinjom. - Ah, Kombre, Kombre! - uzviknula bi. (A po skoro raspevanom tonu kojim je deklamovala tu invokaciju, kao i po arlezijanskoj čistoti njenog lica moglo se pomisliti da je Fransoaza južnjačkog porekla i da joj je taj izgubljeni zavičaj, koji je tako oplakivala, tek druga otadžbina. Ali možda bi se čovek i prevario u tome, jer izgleda da nema pokrajine koja nema svoj „Jug“; koliko li srećemo Savojaca i Bretonaca kod kojih nailazimo na sve one umilne transpozicije kratkih i dugih samoglasnika kakve su svojstvene južnjacima!) - O, Kombre, kada li ću te opet videti, jadni zavičaju! Kada li ću moći provoditi celi blagi dan pod tvojim
glogovima i pod sirotim našim jorgovanima, da slušam zebe i Vivonu, koja žubori kao da čovek šapuće, umesto što slušam ovo nesrećno zvonce našeg mladog gospodina, koji ne može da izdrži ni pola sata a da ne moram da potrčim tim prokletim hodnikom. I nikada mu još i nisam dosta brza, trebalo bi valjda da čujem još i pre nego što je zazvonio, a ako zakasnite jedan minut, spopadne ga onaj njegov strašni bes. Avaj, jadni moj Kombre! Možda ću te videti samo mrtva, kad me budu bacili kao kamen u raku. Onda više neću mirisati tvoje belo glogovo cveće. Ali i u večnom snu verujem da ću još uvek čuti ovo zvonce, od koga mi je već i život pravi pakao. Ali prekinuo bi je krojač, koji joj je mahao iz dvorišta, onaj isti što se nekada onako svideo mojoj baki kad je jednoga dana otišla u posetu gđi de Vilparizi i koji je i u Fransoazinim simpatijama zauzimao ne manje visoko mesto. Podigavši glavu kad je čuo da se kod nas otvara prozor, on je već nekoliko trenutaka nastojao da privuče susetkinu pažnju, da bi se pozdravio s njom. Nabusito lice naše stare kuvarice, otežale od godina, zlovolje i vrućine kraj štednjaka, razvedrilo bi se tada, za g. Žipjena, s devojačkim kaćiperstvom nekadašnje Fransoaze, i ona bi s divnom mešavinom uzdržanosti, prisnosti i stidljivosti uputila krojaču jedan ljupki pozdrav, ali ne odgovarajući mu glasom, jer iako je kršila mamine opomene da ne gleda u dvorište, ne bi se usudila da im prkosi toliko da i razgovara s prozora, pošto je, po njoj, mogla time da izvuče od gospođe „propisnu vakelu“. Pokazala bi mu na upregnutu kočiju, kao da kaže: „Lepi konji, a?“ ali mrmljajući istovremeno: „Kakve stare taljige!“, no to naročito zato što je znala da će joj on odgovoriti, zaklanjajući usta rukom, da bi ga ona čula iako je govorio poluglasno: „I vi biste ih mogli imati da hoćete, čak možda i lepše nego oni, ali vi ne volite sve to.“ A Fransoaza bi skromno, neodređeno i očarano odmahnula rukom, što je otprilike značilo: „Svako živi po svome; mi smo za jednostavnost“, pa bi zatvorila prozor da mama ne naiđe. To „vi“ koji bi mogli imati više konja nego Germant ovi, to smo bili mi, ali Žipjen je imao pravo što je govorio „vi“, jer osim izvesnih čisto ličnih zadovoljstava samoljublja (kao kad bi se desilo da neprestano kašlje, te se cela kuća plašila da ne dobije od nje kijavicu, a ona, cereći se tako da nam je to išlo na živce, tvrdila da nije prehlađena), Fransoaza je, kaogod one biljke što su tesno vezane za neke životinje koje ih hrane hranom koju love, jedu, vare za njih i pružaju im je u vidu završnog, sasvim svarljivog ostatka, živela s nama u simbiozi; naše je bilo da se staramo da joj svojim vrlinama, imetkom, načinom života, položajem pribavljamo ona sitna zadovoljstva samoljublja koja su - dodavši tome priznato joj pravo da slobodno obavlja svoj obred ručka po davnašnjem običaju, koji je podrazumevao i mali
gutljaj vazduha na prozoru, po njegovom završetku, da malo prošeta ulicom idući u kupovinu i da nedeljom iziđe da poseti svoju sestričinu - sačinjavale njen tal zadovoljstava neophodnih joj za život. Stoga se može razumeti što je Fransoaza, prvih dana, počela venuti - u jednoj kući u kojoj sva počasna zvanja mog oca još nisu bila poznata - obuzeta boljkom koju je sama nazivala čamom, u onome jakom smislu reči, kakav ona ima kod Korneja ili pod perom vojnika koji se na kraju ubiju zato što suviše „čame“ daleko od svoje verenice, od svoga sela. Ta Fransoazina čama bila je brzo izlečena, a izlečio ju je baš Žipjen, jer joj je odmah pričinio isto tako veliko uživanje, samo još profinjenije, kao i da smo se rešili da kupimo kola. „To je zbilja dobar svet, ti Žilijenovi (Fransoaza je rado brkala nove reči s onima koje je već poznavala), čestit svet, a vidi im se već i po licu.“ Žipjen je naime umeo da shvati i da objasni svima da mi samo zato nemamo kola što to ne želimo. Taj Fransoazin prijatelj malo je boravio u kući, pošto je dobio zaposlenje kao službenik u nekom ministarstvu. On je isprva šio prsluke, zajedno sa „curicom“ za koju je baka pomislila da mu je ćerka, ali nije više imao razloga da se bavi tim zanatom kad se mala - koja je još tako reći kao dete umela već vrlo lepo da zakrpi suknju, kad je ono baka otišla u posetu gđi de Vilparizi - posvetila šivenju za dame i počela izrađivati suknje. Isprva kao pomoćna radnica kod jedne krojačice, gde je prvo radila sitne popravke, prišivala volane, dugmad, patentkopče, kopčama doterivala struk, brzo je postala druga, pa prva pomoćnica, i kad je stekla mušterija među najotmenijim damama, počela je raditi kod kuće, to jest u našem dvorištu, najčešće s jednom ili dvema mlađim drugaricama iz radionice, koje je uzimala kao šegrte. Mala je, doduše, i sad, kad je odrasla, imala često da sašije koji prsluk. Ali pošto je imala te svoje prijateljice da joj pomažu, nije joj trebao niko drugi. Stoga je Žipjen, njen ujak, i potražio neku službu. Isprva je bivao slobodan već u podne i vraćao se kući, a onda, pošto je konačno zamenio službenika kome je dotle samo pomagao, nije se vraćao pre večere. Njegovo „postavljenje“ obavljeno je srećom tek nekoliko nedelja posle našeg useljenja, tako da je njegova ljubaznost mogla da se iskazuje dovoljno dugo da Fransoazi pomogne da bez suviše patnje prebrodi to tako teško prvo vreme. Uostalom, ne zanemarujući njegovu korisnost za Fransoazu, u svojstvu „prelaznog leka“, moram priznati da mi se Žipjen u prvi mah nije mnogo svideo. Po očima iz kojih se prelivao nekakav sažaljiv, ucveljen i sanjalački pogled i koje su, na nekoliko koraka, potpuno uništavale utisak koji bi inače izazvali njegovi krupni obrazi i lice rumeno od zdravlja, pomislili biste da je veoma bolestan ili da ga je zadesila smrt nekoga najbližeg. A ne samo da o tome nije bilo ni pomena, nego čim bi progovorio, savršeno lepo uostalom, bio je pre hladan i
podsmešljiv. Iz toga nesklada između pogleda i reči proizlazilo je nešto lažno, što nije bilo simpatično i zbog čega se činilo kao da je i njemu samom nelagodno, isto onako kao kad se čovek nađe u sakou na soareu gde su svi u fraku ili kad treba nešto da odgovori kakvoj visosti a ne zna kakvim rečima treba da je oslovi, pa tu teškoću izbegava time što svoje rečenice svodi gotovo ni na šta. Žipjenove su - jer ovo je samo puko poređenje - bile, naprotiv, krasne. Uskoro sam, naime, otkrio u njega retku inteligenciju - a odgovarala je možda toj poplavi koju su mu oči izlivale po licu (na šta čovek nije više obraćao pažnju kad ga je poznavao) - inteligenciju koja je bila jedna od najprirodnije književno obdarenih koju mi je ikad bilo dato da upoznam, u tome smislu što je on, premda verovatno neobrazovan, posedovao ili stekao, pomoću samo nekoliko knjiga na brzinu pročitanih, ne može biti vispreniji način izražavanja. Najdarovitiji ljudi koje sam dotad upoznao umrli su mladi. Stoga sam bio ubeđen da će se Žipjenov život brzo svršiti. U njemu je bilo dobrote, samilosti, najtananijih, najplemenitijih osećanja. Njegova uloga u Fransoazinom životu brzo je prestala biti neophodna. Naučila je da ga zamenjuje drugima. Čak i kad bi nam momak iz neke trgovine ili kakav sluga doneo neki paket, Fransoaza je, čineći se da i ne obraća pažnju na njega i pokazavši mu samo s ravnodušnim izrazom stolicu, dok bi sama nastavljala svoj posao, umela tako vešto da iskoristi tih nekoliko trenutaka dok je ovaj sedeo u kuhinji čekajući mamin odgovor, da se retko dešavalo da ode a da se u njega nije neizbrisivo urezalo ubeđenje da „mi nešto nemamo samo zato što nećemo“. Uostalom, njoj je bilo stalo do toga da se zna da „imamo novaca“, da smo bogati, ne zato što bi u njenim očima samo bogatstvo, bogatstvo bez vrlina, bilo najveće blago, nego zato što vrline bez bogatstva isto tako nisu bile njen ideal. Bogatstvo je za nju bilo kao neki nužni uslov bez kojega bi vrline bile bez vrednosti, bez čari. Ona ih je tako malo razdvajala da je naposletku bogatstvu pripisivala svojstva vrlina, i obratno, pa je želela da vrline ne budu lišene udobnosti, a u bogatstvu je videla nešto bogougodno. Pošto bi zatvorila prozor, dosta brzo (inače bi joj mama, kako je ona govorila, „očitala pridiku kakva se samo zamisliti može“), Fransoaza bi počela uzdišući da rasprema kuhinjski sto. - Ima Germant ovih i u Poštanskoj ulici - rekao bi lakej - jedan moj prijatelj je tamo radio, bio je pomoćni kočijaš kod njih. A znam i nekoga, ne toga mog druga, nego njegovog zeta, koji je služio vojsku s jednim konjušarom barona de Germanta. „Najposle, izvol’te, baš me briga!“ - dodao bi lakej, koji je imao običaj, kao što je i pevušio pesme koje su te godine bile u modi, da u razgovor ubacuje
nove šale. Svojim umornim, već ostarelim očima, koje su, uostalom, sve gledale iz Kombrea, Kombrea , kao u nekoj nejasnoj daljini, daljini, Fransoaza Franso aza bi razabrala ne šalu koja je bila u tim rečima, nego da u njima mora biti nekakva šala, jer nisu bile u vezi sa tokom razgovora, a naglašeno ih je ubacio neko za koga je znala da je šaljivdžija. Stoga bi se osmehnula s blagonaklonim i očaranim izrazom lica kao da kaže: „Eh, taj Viktor, nikad se neće popraviti!“ Bilo joj je to, uostalom, milo, jer znala je da je slušanje takvih dosetki izdaleka u nekoj vezi s onim pristojnim društvenim razonodama razonodama radi kojih se i bogati i siromašni požure da se nagizdaju, nagizdaju, pa ma se se i prehladili. Najzad, verovala je da joj je lakej prijatelj, jer on je neprestano s ogorčenjem razobličavao pred njom strašne mere koje će republika preduzeti protiv sveštenstva. Fransoaza još nije bila shvatila da nam najljući neprijatelji nisu oni koji nam protivreče i pokušavaju da nas ubede, nego oni koji preuveličavaju ili izmišljaju novosti koje mogu da nas ojade, a pri tom nipošto neće da im nađu neko ma i prividno opravdanje, koje bi nam umanjilo bol i ulilo nam možda i nešto malo uvaženja prema jednoj stranci koju oni baš navalice hoće da nam prikažu - da bi nas do kraja mučili - u isti mah i kao svirepu i kao pobedonosnu. - Vojvotkinja je sigurno rod sa svima njima - reče Fransoaza nastavljajući razgovor od pomena onih Germantovih iz Poštanske ulice, kao kad se muzički komad ponovi od andantea. - Ne znam već ko mi je rekao da se jedan od tih oženio jednom vojvodinom bratanicom. U svakom slučaju, svi su oni iz jednog rodbinstva. Velika je to porodica, ti Germantovi! - dodala bi s poštovanjem, zasnivajući veličinu te porodice u isti mah i na broju njenih članova i na sjaju njene slave, kao Paskal opravdanost vere i na razumu i na jemstvu Svetog pisma. Pošto je imala samo tu jednu reč, „veliki“ za obe stvari, njoj se činilo da su one jedna te ista, i njen rečnik je tako mestimično pokazivao nedostatke kakvih ima i u dragom kamenju, a koji su bacali nešto tame i u samu Fransoazinu Fransoazinu misao. misao . - Pitam se nemaju li to oni jedan zamak u Germantu, na deset milja od Kombrea; onda mora da su u srodstvu i s njihovom rođakom iz Alžira. (Moja mati i ja dugo smo se pitali ko bi mogla biti ta rođaka iz Alžira, ali smo naposletku shvatili da je Fransoaza time mislila na grad Anže. Nešto što je daleko može nam biti poznatije nego nešto što je blizu. Fransoaza, kojoj je bilo poznato ime Alžir, zbog groznih urmi koje smo primali o Novoj godini nije znala za Anže. Njen je govor, kao i sam francuski jezik, a naročito njegova toponimija, bio sav prošaran greškama.) Htela sam da popričam o tome s njinim upravnikom posluge... Kako li mu se ono kaže? - zastala bi, kao da sebi postavlja
neko pitanje protokola, pa bi sama sebi odgovorila: - Ah, da! Kaže mu se Antoan - kao da je Antoan neka titula. - On bi mi to mogao kazati, ali taj ti je pravi gospodin, neki drveni mudrac, kao da su mu odsekli jezik ili da je zaboravio da nauči govoriti. I ne odgovori vam kad mu šta kažete - dodala bi Fransoaza. - Ali nastavila bi ne baš jako iskreno - kad znam šta se kuva u mom loncu, nije me briga šta je u tuđem. Uostalom, nisu to sve baš čista posla. A i nije on neki srčan čovek (io ovoj oceni moglo mo glo bi se pomisliti pomi sliti da je Fransoaza promenila promenila mišljenje mišljenje o hrabrosti, koja je, po njoj, u Kombreu, srozavala čoveka do krvožedne zveri, ali nije nipošto bilo tako. Ovde je srčan značilo prosto vredan). Kažu i da krade kao svraka, ali ne treba uvek slušati sva ogovaranja. Tu se niko od posluge ne zadrži, a sve zbog vratara koji je ljubomoran i puni glavu vojvotkinji. Ali taj Antoan, za njega se zbilja može reći da je lenčuga, a i ona njegova „Antoanica“ nije nimalo bolja od njega - dodala bi Fransoaza, koja se, domišljajući se kako bi bio ženski rod koji bi označio ženu upravitelja posluge, u svojoj gramatičkoj kreaciji nesvesno prisećala kanonika i kanonice. A i nije grešila što je tako govorila. Kraj crkve Notr-Dam još postoji ulica koja se zove Ulica kanonica, a to su joj ime dali (zato što su u njoj stanovali sve sami kanonici) oni davnašnji Francuzi kojima je Fransoaza, u stvari, bila savremenik. Uostalom, odmah potom nailazio je još jedan primer takvog načina građenja ženskog roda, jer Fransoaza bi dodala: - Pa sigurno da je vojvotkinjin onaj zamak u Germantu. A ona je tamo i gradonačelnica. A to ti je nešto! - Dabome da je to nešto - rekao bi lakej s mnogo ubeđenja, jer nije razabrao ironiju. - Misliš li, sinko, da je to nešto? Ta za takav svet kao što su oni, biti gradonačelnik i gradonačelnica, to je tričarija. O, da je taj zamak u Germantu moj, ne bi me često viđali u Parizu. A gospoda, svet koji ima novaca, kao gospodin i gospođa, pa da imaju takve bubice da sede u ovoj bednoj varoši, umesto da odu u Kombre, kad im je već od volje da rade šta hoće i niko ih ne zadržava! Šta čekaju da odu u penziju, kad im ništa ništ a ne fali; da umru? O, kad bih ja samo imala koru hleba i drva, da se zimi ogrejem, već odavno bih bila u onoj sirotoj kući mog brata, u Kombreu. Tamo bar čovek oseća da je živ, nema sve ove kuće pred nosom, a tako t ako je malo buke da se noću na dve milje mi lje čuje kako kako žabe krekeću. - To mora da je zbilja lepo, gospođo, - uzviknuo bi mladi lakej oduševljeno, kao da je ta poslednja pojedinost isto tako svojstvena isključivo Kombreu kao što je život po gondolama svojstven Veneciji. Uostalom, pošto je u našoj kući bio noviji nego sobar, on je Frasoazi govorio
o stvarima koje su mogle zanimati ne njega samog, nego nju. A Fransoaza, koja se mrštila kad bi je neko nazvao kuvaricom, gajila je prema mladome lakeju, koji ju je, kad je govorio o njoj, nazivao „domoupraviteljicom“, onakvu naročitu blagonaklonost kakvu neki niži prinčevi osećaju prema nadobudnim mladićima koji ih oslovljavaju sa „vaša visosti“. - Tamo bar čovek zna šta radi i koje je godišnje doba. Nije kao ovde, gde ni o Uskrsu isto tako neće biti ni najbednijeg ljutića kao što ga nema ni o Božiću i gde ujutro ne čujem ni zvono za zdravu Mariju kad se iz kreveta dignem s ovim mojim starim kostima. A tamo se čuje kako izbija svaki sat, to je tek jadno, malo zvono, ali pomisliš u sebi: „Sad se moj brat vraća sa njive“, vidiš kako se smrkava, zvoni se za berićet, imaš vremena da se okreneš pre nego što upališ lampu. A ovde, sad je dan, a sad je noć, ideš da legneš, a kao god ni stoka, ne bi umeo da kažeš šta si radio. - Izgleda-da je i Mezegliz vrlo lep, gospođo, - prekinuo bi je mladi lakej, za čiji je ukus razgovor postajao malo apstraktan, a čuo je kako za stolom razgovaramo o Mezeglizu. - O, Mezegliz, - rekla bi Fransoaza uz širok osmeh koji bi joj se uvek javio na usnama kad bi ko izgovorio ta imena - Mezegliz, Kombre, Tansonvil. Oni su toliko bili sastavni deo njenoga života da bi se ona, kad bi tako izvan sebe naišla na njih, kad bi ih čula u razgovoru, uvek razgalila, pomalo onako kao učenici kad profesor u razredu pomene neku savremenu ličnost za čije ime oni nikada ne bi pomislili da bi se moglo čuti sa katedre. Uživala je i u tome što je onda osećala da su ta mesta za nju nešto što nisu za druge, stari drugovi s kojima je imala toliko zajedničkih razonoda; i smešila im se kao da u njima nalazi nešto duhovito, jer je u njima nalazila mnogo od sebe same. - Da, dobro kažeš, sinko, lep je Mezegliz - nastavila bi smejući se s pravim razumevanjem - ali kako to da si ti čuo za Mezegliz? - Kako to da sam čuo za Mezegliz? Pa on je tako poznat; pričali su mi o njemu, i to mnogo puta pričali - odgovorio bi on s onom zločinačkom neistinitošću kojom nas doušnici, kad god pokušamo da objektivno utvrdimo koliki značaj ima za druge nešto što se nas tiče, onemogućuju da u tome uspemo. - O, možete mi verovati da je tamo, pod trešnjama, lepše nego kraj šporeta! Govorila im je čak i o Eulaliji, kao o dobroj ženi. Jer otkako Eulalija beše umrla, Fransoaza je potpuno zaboravila da ju je za života slabo marila, kao što je slabo marila svakog onog ko nije imao šta da jede kod kuće, ko je „crkavao od gladi“, pa dolazio, kao nikogović, zahvaljujući dobroti bogataša, „da se ulaguje“.
Sad više nije patila zbog onoga kako je Eulalija umela svake nedelje da tetki „izmami paru“. A što se tetke tiče, Fransoaza nije prestajala sa slavopojkama. - Znači, vi ste bili baš u Kombreu, kod neke gospođine rođake? - pitao je mladi lakej. - Da, kod gđe Oktav. O, to je bila prava svetica, deco moja, i kod nje je uvek bilo svega, i dobrog, i lepog, a dobra žena, baš se može reći, i nije žalila ni jarebica, ni fazana, ničega, mogli ste doći na večeru i petoro, i šestoro, ne bi mesa pofalilo, i to prve klase, ni vina belog, ni crnog, svega što treba. Sve je uvek bilo o njenom trošku, čak i ako bi familija ostala kod nje mesecima, pa i godinama. O, garantujem vam da odatle niste mogli otići gladni. Kao što nam je to g. župnik mnogo puta lepo istakao, ako koja žena može računati da će otići dragome Bogu, ona to može zasigurno. Jadna gospođa, kao da je i sad još slušam kako govori onim njenim glasićem: „Vi znate, Fransoaza, da ja ne jedem, ali hoću da za svakoga sve bude isto tako lepo kao da ću i ja jesti“. A dabome da to sve nije bilo za nju. Da ste je samo videli, nije bila teška ni koliko korpica trešanja; prosto je nije bilo šta videti. Nije htela da me sluša, nikada nije htela da ode lekaru. O, kod nje se nije jelo nadvoje-natroje. A ovde, eto i jutros, nismo imali kad ni da užinamo. Sve se radi navrat-nanos. Naročito su joj išle na živce prženice koje je jeo moj otac. Bila je ubeđena da ih on jede samo zato što se prenemaže i da bi mu ona „igrala pipirevku“. „Mogu reći“, odobravao joj je mladi lakej, „da nikada to nisam video!“ On je to govorio kao da je već sve na svetu video i kao da se, u njemu znanje pocrpeno iz hiljadugodišnjeg iskustva proteže na sve zemlje i njihove običaje, među kojima nigde nema toga, da, se jede prepržen hleb. „Da,“ da“, gunđao je upravitelj posluge, „ali sve bi se to moglo promeniti, radnici u Kanadi treba da stupe u štrajk, i ministar je onomad rekao gospodinu da je dobio za to dvesto hiljada franaka.“ On je bio daleko od toga da ga zbog toga osuđuje, ne što sam ne bi bio savršeno pošten, nego što je verovao da su svi političari potkupljivi, pa mu se zločin podmitljivosti činio manji nego i najsitnija krađa. Nije se ni pitao da li je dobro čuo te istorijske reči i nije uočavao koliko je neverovatno da ih je sam krivac rekao mom ocu, a da ga ovaj nije izbacio iz kuće. Ali kombreska filozofija nije dopuštala Fransoazi da se ponada da bi kanadski štrajkovi mogli imati kakvog dejstva na običaj da se jedu prženice: „Dokle je sveta i veka, znate,“ govorila je ona, „biće i gospodara da nas teraju da kasamo za njih, a i posluge da ugađa njihovim ćudima.“ Uprkos toj teoriji o večitom kaskanju, moja mati, koja verovatno nije istom merom kao Fransoaza merila trajanje njihovog ručka, već četvrt sata je govorila: „Ta šta li samo rade, već su više od dva sata za stolom.“ Pa bi bojažljivo zazvonila tri-četiri puta. Fransoaza, „njen“ lakej i upravitelj
posluge slušali su to zvonjenje ne kao poziv, niti su i pomišljali dase odazovu, nego samo kao one prve zvuke instrumenata, kad ih štimuju pre no što će se koncert nastaviti i kad se oseća da ostaje još samo nekoliko minuta pauze. Stoga, kad bi se zvonjenje počelo ponavljati i bivati sve upornije, naša posluga je počinjala obraćati pažnju na njega, i smatrajući da im ne ostaje više mnogo vremena i da se bliži nastavak rada, na jedno malo glasnije zvono uzdahnuli bi i rešivši se najzad, mladi lakej bi sišao da popuši cigaretu pred kapijom, Fransoaza bi se, posle nekoliko primedaba na naš račun, kao: „spopala ih je neka trčkavica“, popela u svoju sobu na šestom spratu da sredi svoje stvari, a upravitelj posluge bi otišao po hartiju za pisma u moju sobu, pa je na brzinu otpravljao svoju ličnu prepisku. Uprkos nadmenosti upravitelja posluge Germantovih, Fransoaza je već prvih dana uspela da me obavesti da Germantovi u svom dvorcu ne stanuju u ime nekog vajkadašnjeg prava, već da su ga ne tako davno unajmili i da je vrt na koji on gleda s one druge strane, koju nisam poznavao, dosta mali i sličan svim drugim vrtovima s kojima se sučeljava; i tako sam najzad saznao da se u njemu ne vide ni vlastelinska vešala, ni utvrđena vodenica, ni ribnjak, ni golubarnik na stubovima, ni vlastelinska pekara, ni hambar, ni male isturene stražarske kule, ni mostovi zidani ili pokretni, pa čak ni lančani ili trošarinski, ni zvonici, ni zidne povelje, ni granični kamenovi. Ali kao god što je ono Elstir povratio balbečkom zalivu - koji je za mene već bio izgubio svaku tajanstvenost i postao samo običan deo sveukupne slane vode što je ima na zemljinoj kugli, deo zamenljiv bilo kojim drugim - povratio mu odjednom individualnost time što mi je rekao da je to vistlerovski opalan zaliv s njegovim srebrnoplavim harmonijama, tako se i to poslednje obitavalište Germant ovih proizišlo iz njihovog imena već bilo srušilo pod Fransoazinim udarcima kad nam jedan stari očev prijatelj reče jednog dana, govoreći o vojvotkinji: „Ona uživa najveći ugled na aristokratskom Sen-Žermenu, njena kuća je prva kuća u četvrti SenŽermen.“ Istina, prvi salon, prva kuća na aristokratskom Sen-Žermenu, to je bilo malo šta spram svih onih zamkova o kojima sam nekada redom sanjario. Ali, najposle, najposle, i to obitavalište - a to je imalo ima lo biti poslednje poslednje - još je imalo u sebi nešto, ma koliko skromno, što ga je, sasvim izvan njegove građe, potajno odlikovalo. A da u „salonu“ gđe de Germant, u njenim prijateljima, mognem potražiti tajnu njenog imena, to mi je bilo utoliko nužnije što tu tajnu nisam nalazio u njenoj osobi kad sam je viđao kako pre podne izlazi u grad peške, ili popodne kolima. Istina, već i u crkvi u Kombreu ona mi se bila ukazala u jednome munjevitom preobražaju, s obrazima koji se nisu mogli ni zameniti ni prožeti bojom imena Germant i onih popodneva kraj Vivone, ukazala se tako na mestu
moga srušenog sna, kao labud ili vrba u koje se pretvorilo neko božanstvo ili nimfa i koji će ubuduće, potčinjeni zakonima prirode, kliziti po vodi ili se povijati na vetru. Ipak, tada, u Kombreu, čim sam se udaljio od nje, one iščezle boje ponovo su se stvorile, kao što se i ružičasti i zeleni odblesci zašloga sunca ponovo uspostave na vodi kad prođe veslo što ih je raspršilo, i u osami mojih misli ime Germant je ubrzo upilo u sebe i sećanje na to lice. Ali sada sam je često viđao na njenom prozoru, u dvorištu, na ulici; i što se mene tiče, što nisam uspevao da s njom sjedinim ime Germant , da smislim da je ona ta gđa de Germant, ja sam za to bar krivio nemoć mog uma da do kraja izvrši čin koji sam od njega zahtevao; no i ona, naša susetka, i ona kao da je u tome isto tako grešila; štaviše, kao da je u tome grešila bez uzbuđenja, bez one moje griže savesti, čak i bez slutnje da je u zabludi. Tako je gđa de Germant pokazivala u svojim haljinama isto takvo nastojanje da se oblači po modi kao da je verovala da je postala žena kao i svaka druga i kao da teži onoj eleganciji u toaleti u kojoj bi joj bilo koja žena mogla biti ravna, a možda je i prevazići; video sam je čak kako na ulici s divljenjem divljenjem gleda jednu lepo obučenu obuče nu glumicu; a pre podne, kad se spremala da iziđe peške - kao da bi mišljenje prolaznika, čija se vulgarnost još više isticala time što je ona sasvim prisno nosila između njih svoj nedostižni život, moglo biti nekakav sud za nju - viđao sam je kako pred ogledalom glumi, s potpunim ubeđenjem, koje nije ostavljalo nimalo odstojanja između nje i te njene uloge, bez ironije, a sa strašću, sa zlovoljom, sa samoljubljem, kao kad kraljica prihvati da glumi sobaricu u komediji koju dvor igra, viđao sam je kako glumi ulogu tako nedostojnu nje, ulogu elegantne žene; i u mitološkom zaboravu svoje urođene uzvišenosti, gledala je da li joj je veo dobro zapet, poravnjavala je rukave, doterivala mantil, kao što i božanski labud čini sve kretnje svoje životinjske vrste, nosi svoja dva oka naslikana s obe strane kljuna a ne unosi u njih nikakva pogleda i baca se odjednom na neko dugme ili na kišobran, kao labud, i ne sećajući se da je bog. Ali kao kad putnik, razočaran prvim izgledom nekog grada, pomisli da će možda proniknuti u njegovu čar ako bude razgledao muzeje, upoznao se s narodom, išao da čita po bibliotekama, i ja sam u sebi pomišljao da bih, kad bih bio primljen kod gđe de Germant , kad bih bio među njenim prijateljima, kad bih stupio u njen život, upoznao ono što njeno ime krije ispod svoga narandžastog i blistavog omotača, šta krije objektivno, stvarno, za druge, jer, najposle, onaj prijatelj mog oca rekao je da je društvo oko Germantovih nešto posebno u četvrti Sen-Žermen. Život kojim sam pretpostavljao da se kod njih živi proizlazio je iz jednog izvora toliko različnog od iskustva i činilo mi se da mora biti tako osoben da nisam mogao zamisliti da bi na soareima kod vojvotkinje mogle biti prisutne i
osobe s kojima sam se nekada viđao, osobe stvarne. Jer one ne bi mogle odjednom promeniti svoju prirodu, pa bi onde govorile stvari koje su mi bile znane; njihovi sagovornici možda bi se spustili dotle da im odgovore isto takvim, ljudskim govorom; i tako bi u prvom salonu na Sen-Žermenu, tokom soarea, bilo trenutaka trenutaka istovetnih s trenucima kakve kakve sam već i sam doživeo: a to je bilo nemogućno. Istina da je moj um bio zbunjen izvesnim poteškoćama, i prisustvo Hristovog tela u hostiji nije mi se činilo nerazumljivijom tajnom nego što je taj prvi salon Sen-Žermena na desnoj obali Sene, čiji su nameštaj čibukali ujutro, što sam mogao da čujem iz svoje sobe. Ali granična linija koja me je razdvajala od četvrti Sen-Žermen, premda je bila samo idealna, činila mi se baš zato još stvarnija; osećao sam da je otirač kod Germantovih, prostrt s one strane tog Ekvatora, već u toj četvrti, taj otirač za koji se moja mati usudila da kaže, opazivši ga kao i ja jednog dana kad su njihova vrata ostala otvorena, da je u prilično lošem stanju. Uostalom, kako bi mi se i moglo ne činiti da njihova trpezarija, njihova mračna galerija, s nameštajem presvučenim crvenim plišom, koji sam ponekad mogao da nazrem kroz naš kuhinjski prozor, kako bi mi se moglo ne činiti da sadrže u sebi tajanstvenu čar četvrti Sen-Žermen, da joj suštinski pripadaju, da se u njoj i geografski nalaze, pošto je biti primljen u tu trpezariju značilo da je čovek otišao na Sen-Žermen, da udiše njegov vazduh, pošto su oni koji bi, pre no što sednu za sto, seli kraj gđe de Germant na kožni divan na galeriji, svi pripadali aristokratskom Sen-Žermenu? Doduše, i drugde, izvan te aristokratske četvrti, na nekim soareima, mogao se katkad videti kako sedi, kao na veličanstvenom prestolu, usred proste gomile gizdavaca, poneki od tih ljudi koji su samo ime i koji se, kad čovek pokuša da ih zamisli, pretvaraju čas u prizor kakvog viteškog turnira, čas u sliku vlastelinske šume. Ali tu, u prvome salonu Sen-Žermena, na mračnoj galeriji, bilo je samo njih. Od neke dragocene građe, oni su bili stubovi na kojima počiva hram. Čak i za prisne skupove, gđa de Germant je samo među njima mogla da odabere zvanice, i na večerama za dvanaest osoba, okupljeni oko postavljenog stola, oni su bili kao zlatni kipovi apostola u Svetoj kapeli, simbolični i sveti stubovi, oko časne trpeze. Što se pak tiče male bašte koja je bila iza dvorca, između visokih zidova, i gde je gđa de Germant posle večere posluživala pića i oranžadu, kako sam mogao ne misliti da je nemogućno sesti, između devet i jedanaest uveče, na gvozdene stolice u toj baštici - obdarene isto tako velikom moći kao i kožni divan - a ne udisati samim tim osobeni povetarac četvrti Sen-Žermen, da je to isto tako nemogućno kao što bi nemogućno bilo prileći posle ručka ručka u oazi Figuig a ne biti samim tim u Africi? Jedino uobrazilja i verovanje mogu da izdvoje od ostalih izvesne stvari, izvesna bića i da stvore neku atmosferu. Avaj! pomišljao sam u sebi, sigurno mi nikada neće biti dato da stupim nogom u te živopisne
predele, među te prirodne brežuljke, te osobene lokalne zanimljivosti, te puteve i mostove u četvrti Sen-Žermen. I zadovoljavao sam se da samo ustreptim kad bih sa pučine (a bez nade da ću onde ikada pristati) ugledao, kao istureni minaret, kao prvu palmu, kao prvi primerak egzotičnog zanatstva ili rastinja, pohabani otirač na toj obali. Ali dok je za mene dvorac Germantovih počinjao na vratima njihovog predvorja, mora biti da se mnogo dalje prostiralo sve što je spadalo pod dvorac, po nahođenju vojvode, jer on je na sve stanare gledao kao na zakupce, kmetove, kao na prekupce plemićkih imanja koje je republika nacionalizovala, a čije se mišljenje ne računa ni u šta, pa se ujutro brijao u spavaćici na svom prozoru, silazio u dvorište u košulji, u pižami, u škotskom sakou neke retke boje, s dugim dlakama, u kratkim svetlim kaputima kraćim od sakoa - već prema tome da li mu je bilo manje ili više vrućina - i naredio bi kojem konjušaru da za uzdu povede u trku novog konja kojeg je kupio. Ne jednom je tako konj čak oštetio Žipjenov izlog, a krojač je ogorčio vojvodu time što je tražio odštetu. „Ta već i kad čovek samo pomisli na sve dobro koje gospođa vojvotkinja čini u kući i u parohiji“, govorio je g. de Germant, „nečuven je bezobrazluk od toga nikogovića da još on traži od nas bilo šta.“ Ali Žipjen je ostao uporan, kao da uopšte ne zna kakvo je to „dobro“ vojvotkinja ikada učinila. Međutim, ona ga jeste činila, ali kako čovek ne može svima učiniti, kad se seti da je jednoga obasuo dobročinstvima, to mu bude razlog da se uzdrži u odnosu na nekoga drugog, što u ovoga onda izazove tim veće nezadovoljstvo. A i u mnogom drugom pogledu, uostalom, a ne samo u pogledu dobročinstava, vojvodi se činilo da je naša četvrt - i to do daleko unaokolo - samo produžetak njegovog dvorišta, jedno prostranije trkalište za njegove konje. Pošto bi video kako neki konj kasa sam, naredio bi da ga upregnu, da ga poteraju svim okolnim ulicama, i konjušar bi trčao pored kola, držeći uzde, provodeći konja tamo-amo ispred vojvode, koji je stajao na trotoaru, ogroman, gorostasan, gorostasan, u svetlom odelu, sa cigarom u ustima, sav zanet, s radoznalim monoklom na oku, sve dok ne bi skočio na sedište, poterao konja sam da ga isproba, pa pošao s novom zapregom da se sastane s ljubavnicom na Jelisejskim poljima. G. de Germant se u našem dvorištu pozdravljao sa dva bračna para, koja su manje-više pripadala njegovom svetu: jedno su bili neki njegovi rođaci, koji, kao i radnici, nikada nisu bili kod kuće da se bave svojom decom, jer žena je već ujutro odlazila u „Scholu“ da uči kontrapunkt i fugu, a muž u svoj atelje, gde se bavio vajarstvom i reljefima na koži; drugo su bili baron i baronica de Norpoa, uvek u crnini, ona nalik na žene što po parkovima izdaju stolice, a on kao službenik pogrebnog preduzeća, a više puta dnevno išli su u crkvu. On je bio sinovac bivšeg ambasadora s kojim smo se
poznavali i kojeg je upravo moj otac sreo na stepeništu, ali ne shvatajući odakle ovaj dolazi; jer otac je mislio da tako krupna ličnost, koja se poznaje s najistaknutijim ljudima Evrope i verovatno je veoma ravnodušna prema praznim aristokratskim titulama, neće biti da posećuje te nepoznate, klerikalne i ograničene plemiće. Oni su tek odnedavna stanovali u toj kući; kad je Žipjen jednom izišao u dvorište da nešto kaže mužu, koji se upravo pozdravljao s g. de Germantom, nazvao ga je „g. Norpoa“, ne znajući tačno njegovu titulu. - Ha! „Gospodin Norpoa“, ha! Zaista krasno! Strpljenja samo, uskoro će vas ovaj zvati građaninom Norpoa! - uzviknuo je g. de Germant okrenuvši se baronu. Najzad je mogao da iskali svoju zlovolju prema Žipjenu, koji mu se obraćao sa „gospodine“, a ne sa „gospodine vojvodo“. Kad je jednog dana g. de Germantu zatrebalo neko obaveštenje koje je bilo u vezi sa pozivom mog oca, lično mu se predstavio, veoma ljubazno. Kasnije je često imao da ga zamoli, kao suseda, za kakvu uslugu, i čim bi ga primetio kako silazi stepenicama misleći na svoj posao i željan da izbegne susret s bilo kim, vojvoda vojvoda bi ostavio o stavio svoje konjušare, konjušare, prišao bi mom ocu u dvorištu, nameštao mu mu okovratnik na kaputu s uslužnošću nekadašnjih kraljevih sobara, uhvatio bi ga za ruku, držao je u svojoj, čak ju je i milovao, da bi mu pokazao, bestidno kao kakva kurtizana, da mu štedro poklanja dodir svoga dragocenog tela, pa bi ga ispratio, kao da ga vodi na povocu, čak na ulicu, dok je moj otac, kome je sve to bilo neprijatno, mislio samo kako da mu umakne. Jednoga dana, mimoišavši se s nama dok se izvozio kolima zajedno sa ženom, vojvoda nas je pozdravio dubokim pozdravima; mora biti da je ženi rekao moje ime, ali kakvog je izgleda moglo biti da će ga se ona sećati, kao i mog lica? A i kakva jadna preporuka, biti predstavljen samo kao jedan od njenih stanara! Mnogo bi značajnija bila kad bih se sa vojvotkinjom sreo kod gđe de Vilparizi, koja me je upravo bila pozvala po baki da je posetim, i znajući da nameravam da se bavim književnošću, dodala da ću kod nje sresti neke pisce. Ali otac je nalazio da sam još suviše mlad da izlazim u društvo, a kako ga je brinulo i moje zdravstveno stanje, nije želeo da mi pruži izlišne prilike za nove izlaske. Pošto je jedan od lakeja gđe de Germant često razgovarao s Fransoazom, čuo sam kako pominje neke salone u koje ona ide, ali nisam mogao da ih sebi predstavim; pošto su bili deo njenog života, života koji sam video samo kroz njeno njeno ime, nisu li i bili nezamislivi? - Večeras ima velik soare s kineskim senkama kod princeze od Parme rekao rekao bi lakej, lakej, ali ali mi nećemo ići, zato što u pet sati s ati gospođa ide vozom u Šantiji da provede dva dana kod vojvode d’Omala, ali s njom će ići sobar i sobarica. Ja
ostajem ovde. Princezi od Parme neće biti milo, više od četiri puta je pisala gospođi vojvotkinji. - A ove godine nećete ići u zamak u Germantu? - Prvi put ove godine nećemo ići tamo: zbog reume gospodina vojvode, doktor mu je zabranio da tamo ide dok se ne uredi centralno grejanje, ali dosad smo tamo bivali svake godine, sve do januara. Ako grejanje ne bude spremno, gospođa će možda otići na nekoliko dana u Kan, kod vojvotkinje de Giz, ali to još nije sigurno. - A u pozorište idete? - Idemo ponekad u Operu, ponekad na predstave na koje je pretplaćena princeza od Parme, a to je svakih nedelju dana; kažu da se viđaju divne stvari: ima pozorišnih komada, opera, svačega. Gospođa vojvotkinja nije htela da se pretplati, ali ipak idemo, jednom u ložu neke gospođine prijateljice, drugi put u neku drugu, često u veliku ložu u parteru koju ima princeza de Germant, žena brata od strica gospodina vojvode. Ona je sestra bavarskog vojvode... A vi se, znači, vraćate gore, kući, - rekao bi lakej, koji je, mada je sebe poistovećavao s Germantovima, imao ipak o gospodarima gospodarima uopšte nekakvo političko shvatanje, zahvaljujući kojem je s Fransoazom mogao da se ophodi s isto toliko poštovanja kao da je i ona u službi kod kakve vojvotkinje. vojvotkinje. - Vi ste s te dobrog zdravlja, gospođo. - O, te proklete noge! Po ravnici još i ide nekako (po ravnici značilo je po dvorištu, po ulici, gde Fransoazi nije bilo mrsko da prošeta, jednom rečju, po ravnom), ali ove proklete stepenice! Doviđenja, gospodine, možda ćemo se još videti večeras. Želela je utoliko više da još porazgovara s lakejom što je od njega saznala da sinovi vojvoda često nose titulu princa, sve do očeve smrti. Kult plemstva, pomešan i nekako usklađen i s bundžijskim duhom uperenim protiv plemstva, bez sumnje mora da je veoma snažan u francuskom narodu, koji ga je nasledio od pokolenja sebara što su tim kultom bila zadojena po lenima Francuske. Jer Fransoaza, kojoj ste mogli govoriti o Napoleonovom geniju ili o bežičnoj telegrafiji a da joj ne uspete privući pažnju i da ona ni za časak časa k ne uspori pokrete dok bi čistila pepeo iz kamina ili postavljala sto, ako bi samo čula takvu nekakvu pojedinost da se mlađi sin vojvoda de Germant obično zove princ d’Oleron, uzviknula uzviknula bi: „Što je to lepo!“ lepo! “ i zastala zas tala zasenjena kao pred kakvim vitražom. Fransoaza je isto tako saznala od sobara vojvode d’Agriđenta, koji se s njom zbližio zbližio donoseći često pisma vojvotkinj vojvotkinji,i, da se u društvu društvu odista mnogo m nogo govori o ženidbi markiza de Sen-Lua sa gđicom d’Ambresak i da je to već skoro svršena stvar.
Ta vila, ta loža, u koje je gđa de Germant pretakala svoj život, nisu mi se činile nimalo manje čarobna mesta nego njene odaje. Imena Parma, Bavarska, Giz činila su sasvim drukčijim od svih ostalih ona mesta kuda je vojvotkinja odlazila u prirodu, na svakodnevne zabave, mesta koja je trag njenih kočija povezivao s njenim dvorcem. No iako su mi govorila da se život gđe de Germant sastoji od niza tih boravaka u prirodi, tih zabava, ta imena mi o njoj samoj nisu pružala nikakvih razjašnjenja. Te vile, te lože, te zabave dodavale su vojvotkinjinom životu poneku drukčiju odrednicu, ali ona time kao da se samo presvlačila u različite tajne a da pri tom nije iščilelo ništa od njezinog ličnog tajanstva, koje se samo premeštalo, zaštićeno kao nekakvom pregradom, zatvoreno kao u neku posudu, usred vrtloga života sveg ostalog sveta. Vojvotkinja je mogla ručati pred Sredozemnim morem u vreme karnevala, ali u vili vojvotkinje de Giz, gde je ta kraljica pariskog društva, u svojoj haljini od belog pikea, usred mnogobrojnih princeza, bila samo zvanica slična ostalima, a time za mene još uzbudljivija, još većma ona sama time što se tako obnavljala, kao kad primadona, po ćudi neke figure, zauzima redom mesto svake od svojih drugarica balerina; mogla je gledati kineske senke, se nke, ali na soareu kod princeze od Parme; gledati tragediju ili slušati operu, ali u loži princeze de Germant. A pošto mi za telo neke osobe vezujemo sve mogućnosti u njenom životu i sećanje na sve osobe koje ona poznaje i s kojima se maločas rastala ili s kojima će se kroz koji časak sastati, kad bih od Fransoaze saznao da će gđa de otići peške na ručak kod princeze princeze od o d Parme, pa bih je oko podne ugledao kako izlazi u haljini od satena iste boje kao i njeno lice, koje je iznad haljine bilo kao oblačak na suncu na zalasku, onda sam sva uživanja aristokratskog Sen-Žermena video pred sobom obuhvaćena u toj maloj zapremini, kao u školjki čija se unutrašnjost blista od ružičastog sedefa. Moj otac je imao u ministarstvu jednog prijatelja, nekog A. Ž. Moroa, koji je, da bi se razlikovao od drugih Moroa, pazio da uvek stavlja ispred prezimena ona dva inicijala, tako da su ga, kratkoće radi, zvali A. Ž. A desilo se ne znam kako da je taj A. Ž. dobio ulaznicu za fotelju u parteru za jednu svečanu predstavu u Operi; poslao ju je mom ocu, a kako je Berma, koju nisam više gledao posle onoga mog prvog razočaranja, trebalo da odigra jedan čin iz Fedre, Fedre, baka je nagovorila oca da mi da tu ulaznicu. Istinu reći, meni baš i nije bilo mnogo stalo do te mogućnosti da ponovo vidim Bermu, koja je nekoliko godina ranije izazvala u meni toliko uzbuđenja. I sa setom sam ustanovio koliko sam sada ravnodušan prema nečem što mi je nekada bilo draže i od zdravlja, od spokojstva. Ne da je manje strasna bila moja želja da mognem izbliza posmatrati te deliće stvarnosti koje je moja mašta
samo nazirala. Nego ih ona sada nije više tražila u dikciji neke velike glumice; posle mojih poseta Elstiru, ja sam na neke tapiserije, na neke moderne slike preneo onu unutrašnju veru koju sam nekada gajio prema toj glumi, toj Berminoj tragičkoj umetnosti; a pošto moja vera, moja žudnja, nisu više gajile neprestani kult prema Berminoj dikciji, njenim gestovima, ona njihova „kopija“ koju sam nosio u srcu malo-pomalo je svenula, kao oni „dvojnici“ pokojnika u drevnom Egiptu, koje je valjalo stalno hraniti da bi se održali u životu. Ta umetnost beše za mene postala plitka i jadna. Nikakva duboka duša nije više živela u njoj. U času kada sam se, zahvaljujući ulaznici koju sam dobio od oca, penjao velikim stepenicama Opere, spazih ispred sebe jednog čoveka za koga isprva pomislih da je g. de Šarlis, jer je imao isto držanje; kad je okrenuo glavu da bi jednog vratara upitao za neko obaveštenje, videh da sam se prevario, ali nisam se ipak dvoumio da nepoznatoga svrstam u isti društveni sloj, ne samo po tome kako je bio obučen nego i kako se obratio vrataru i razvodnici, koji su ga ostavili da čeka. Uprkos ličnim osobenostima, u to doba je još postojala vrlo naglašena razlika između svakog bogatog dendija iz toga dela aristokratije i svakog bogatog dendija iz sveta finansijera i krupnih industrijalaca. Tamo gde bi neki od ovih drugih smatrao da svoju otmenost pokazuje osornim, nadmenim tonom prema nekome nižem od sebe, visoki plemić je, blag, sa osmehom, izgledao kao da smatra preimućstvom svoga lepog vaspitanja da se drži skromno, strpljivo, da se čini kao da je on bilo koji gledalac. Videći ga tako, kako ispod osmeha punog dobroćudnosti krije neprekoračivi prag onoga malog, posebnog sveta koji nosi u sebi, verovatno bi mnogi sin kakvoga bogatog bankara, ušavši u taj čas u pozorište, pomislio za toga velikaša da je kakav čovek iz nižeg staleža, sem ako ne bi našao da zapanjujuće liči na jednu sliku koja se nedavno pojavila u ilustrovanim novinama, sliku jednoga nećaka austrijskog cara, jednoga saksonskog princa koji se baš u tom trenutku nalazio u Parizu. Znao sam da je on veliki prijatelj s Germantovima. Stigavši i sam do vratara, čuh kako saksonski princ, ili čovek za koga sam pretpostavljao da je on, govori smešeći se: „Ne znam broj lože, moja rođaka mi je rekla da samo pitam pita m koja je njena loža“. loža“. Možda je to bio saksonski princ; možda je on to vojvotkinju de Germant (koju ću u tome slučaju moći za časak videti kako živi jedan od trenutaka svoga nezamislivog života, u loži svoje rođake) u mislima gledao dok je govorio „moja rođaka mi je rekla da samo pitam koja je njena loža“, tako da su mi taj pogled pun osmeha, i tako osoben, i te tako jednostavne reči, milovale srce (mnogo više nego što bi kakva apstraktna sanjarija) naizmenično pipcima jedne mogućne sreće i jedne još neizvesne čari. No u najmanju ruku, time što je
izgovorio te reči vrataru, on je u jedno obično veče moga svakidašnjeg života uključio mogućni prelazak ka jednome novom svetu; hodnik koji su mu pokazali kad je pomenuo veliku ložu u parteru1 i kojim je pošao bio je vlažan i s ispucalim zidovima i činilo se kao da vodi u kakve podmorske špilje, u mitološko carstvo vodenih nimfi. Preda mnom je bio samo jedan gospodin u fraku, koji se udaljavao; ali ja sam ka njemu upravljao, kao kakav nespretan reflektor, ne uspevajući da ga njime tačno uhvatim, misao da je on saksonski princ i da ide da se nađe s vojvotkinjom de Germant. I mada je bio sam, ta misao, izvan njega, neopipljiva, ogromna i treperava kao kakva projekcija, kao da je koračala ispred njega i vodila ga kao ono Božanstvo, nevidljivo ostalom svetu, što stoji s toji kraj grčkog grčkog ratnika. Otišao sam na svoje mesto, a pri tom sam se jednako trudio da se setim jednoga stiha iz Fedre Fedre koga se nisam tačno sećao. Onako kako sam ga u sebi recitovao, nije imao pravilan broj slogova, ali kako nisam ni pokušavao da ih izbrojim, činilo mi se da između njegove neravnotežnosti i klasičnog stiha nema ničega zajedničkog. Ne bih bio iznenađen da je valjalo oduzeti i više od šest slogova toj čudovišnoj frazi da bi od nje postao stih od dvanaest stopa. Ali odjednom sam ga se setio, kao čarolijom iščezle su neporavnjive grbe jednoga neljudskog sveta; slogovi stiha smesta ispuniše metar aleksandrinca, ono što je bilo suvišno odvoji se isto onako lako i gipko kao kad vazdušni mehur isplovi i rasprsne se na površini vode. A u stvari, to čudovište s kojim sam se bočio bila je samo jedna jedna stopa. Izvestan broj fotelja u parteru bio je pušten u prodaju na blagajni i kupili su ih snobovi ili radoznali svet koji je želeo da vidi ličnosti koje inače neće imati prilike da vidi izbliza. I zbilja, tu se moglo javno videti nešto malo od onoga pravog njihovog društvenog života, koji je obično skriven, jer pošto je princeza od Parme lično razdelila lože i balkone svojim prijateljima, dvorana je bila kao nekakav salon, gde je svako menjao mesto, išao da posedi ovde ili onde kraj neke prijateljice. Pored mene bio je neki prost svet koji je, iako se nije poznavao sa pretplaćenim gledaocima, hteo da pokaže da je u stanju da ih prepozna i glasno ih je imenovao. Dodavali su da ti pretplatnici dolaze ovamo kao u svoj salon, želeći time da kažu da i ne obraćaju pažnju na komade koji se prikazuju. Ali bilo je upravo suprotno. Neki student, makar i genijalan, kad uzme fotelju da gleda Bermu, misli samo na to da ne uprlja rukavice, da ne smeta drugima, da se svidi susedu koji mu je slučajem dopao, da s isprekidanim osmehom progoni nečiji pogled koji se sklanja od njega, da neučtivo izbegava pogled na koji je naišao,
pogled neke osobe koju poznaje i koju je otkrio u dvorani, pa se posle mnogo dvoumljenja reši da ode da se s njom pozdravi, tako da tri udarca odjeknu pre no što je on i stigao do nje, te ga prisile da pobegne, kao Jevreji kroz Crveno more, između uzburkanih talasa gledalaca koje je prisilio da ustanu i kojima cepa haljine ili ih gazi po nogama. A otmeni svet, naprotiv, baš zato što je u svojim ložama (iza stepenastog balkona) bio kao u kakvim malim visećim salonima čiji bi jedan zid bio uklonjen, ili kao u kafanicama kuda čovek ode da popije neki napitak i nimalo se ne snebiva zato što se nalazi okružen ogledalima u zlatnim okvirima i crvenim plišanim sedištima nekakvog napolitanskog lokala, - taj otmeni svet, baš zato što je ravnodušno spuštao ruku na pozlaćeni trup stubova koji su na sebi nosili taj hram operske umetnosti, baš zato što nije bio uzbuđen preteranom počašću koju kao da su mu odavale dve izvajane figure što su ka ložama pružale palmine i lovorove grane, baš zato bi jedino njemu duh mogao biti dovoljno slobodan da sluša komad, da je samo imao duha. Isprva je bila samo nejasna pomrčina, u kojoj je čovek namah nailazio, kao na zrak kakvog nevidljivog dragog kamena, na fosforescentni sjaj nekih slavnih očiju, ili, kao na medaljon Anrija IV koji se izdvajao spram crne pozadine, na nagnut profil vojvode d’Omala, kome je neka nevidljiva gospođa doviknula: „Neka mi Vaše Visočanstvo dopusti da mu skinem ogrtač“, dok je princ odgovarao: „Ta kako, molim vas, gospođo d’Ambresak!“ No iako se on tako neodređeno branio, ona je to učinila, i svi su joj pozavideli na tolikoj časti. Ali u drugim ložama u parteru, skoro svuda, bele boginje što su prebivale u tim mračnim boravištima sklonile su se uz tamne zidove i ostajale su nevidljive. Međutim, što je predstava dalje odmicala, njihova neodređeno ljudska obličja počinjala su se blago izdvajati, jedno po jedno, iz dubine tame koju su oblagala, i uzdižući se ka svetlosti, pustile su da im polunaga tela izrone i zaustave se na onoj uspravnoj granici, na onoj svetlo-tamnoj površini gde su se njihova sjajna lica ukazivala iza veselog, penušavog i lakog talasanja njihovih perjanih lepeza, pod purpurnom kosom izmešanom s biserima, koja kao da se povijala na talasima; dalje odatle počinjale su fotelje u parteru, boravište smrtnika, zauvek odvojeno od onoga tamnog i prozirnog carstva kome su ovde-onde služile kao granice, svojom tečnom i ravnom površinom, kao ogledalo bistre oči tih morskih boginja. Jer sedišta uz obalu i oblici čudovišta iz partera ocrtavali su se u tim očima jedino po zakonima optike i već prema uglu zrakova, kao što to biva sa ona dva dela spoljne stvarnosti za koja znamo da nemaju ni trunke duše slične našoj, te bismo smatrali da bi bilo besmisleno da im uputimo osmeh ili pogled: s mineralima i s osobama s kojima se ne poznajemo. A s onu stranu granice njihovog carstva, naprotiv, te blistave kćeri mora svaki su se čas
okretale smešeći se ponekom od bradatih tritona što su lebdeli nad morskim bezdanom držeći se za izbočine na stenama ili kojem vodenom polubogu koji je umesto glave imao uglačan belutak na koji je talas nabacio neku glatku algu, a umesto oka pločicu kristala. Naginjale su se k njima, nudile ih bombonama; katkad bi se voda razmakla pred kakvom novom morskom nimfom koja bi, zadocnela, nasmešena i zbunjena, izronila iz mračne dubine; a onda, kad se čin završio, pošto se više nisu mogle nadati da će čuti melodični žagor s kopna, koji ih je bio privukao na površinu, zaronivši odjedanput, sve te posestrime opet su iščezle u noći. Ali od svih tih skrovišta na čiji je prag radoznale boginje, koje ne puštaju smrtnicima da im priđu, privlačila ovlašna želja da vide ljudska dela, najslavniji je bio onaj komad polumraka poznat pod nazivom loža princeze de Germant. Kao velika boginja koja izdaleka bdi nad igrama nižih božanstava, princeza je navlaš ostala malo pozadi, na jednom pobočnom divanu, crvenom kao koralna stena, kraj jednoga staklastog odbleska, verovatno ogledala, koje je podsećalo na uspravan, taman i tečan presek koji zrak svetla načini u obasjanoj kristalnoj vodi. U isti mah i pero i cvetna krunica, kao što je to poneko morsko rastinje, jedan veliki beo cvet, paperjast kao ptičje krilo, spuštao se s princezinog čela niz obraz, čiju je oblinu pratio sa koketnom, zaljubljenom i živahnom gipkošću, a obraz je virio iz njega kao ružičasto jaje u gnezdu morske laste. Po princezinoj kosi, spuštajući joj se do obrva, pa nastavljajući se u visini grudi, prostirala se mrežica od onih belih školjčica što se love u nekim južnim morima, a bile su pomešane s biserima kao morski mozaik tek izronio iz talasa, koji je na trenutke trenutke tonuo u mrak, m rak, ali se i onda, iz dubine tame, t ame, prisustvo prisus tvo ljudskog ljudskog bića otkrivalo blistavim pokretima princezinih očiju. Lepota koja je nju stavljala daleko iznad ostalih mitoloških lepotica polumraka nije bila sva materijalno ucrtana i sadržana u njenom potiljku, njenim ramenima, rukama, struku. Ali prekrasna nedovršena linija struka bila je tačna polazna tačka, neizbežni nagoveštaj nevidljivih linija koje oko nije moglo da ne produži, divne, linija koje se rađaju oko žene kao odblesak nekog idealnog lika što se zari u mraku._ m raku._ - To je princeza de Germant - reče moja susetka gospodinu koji je bio s njom, postaravši se da stavi nekoliko p nekoliko p na na početku reči princeza, da bi pokazala da je ta titula smešna. - Nije štedela bisera. Kad bih ja imala toliko, mislim da se ne bih ovako razmetala; nalazim da to baš nije jako pristojno. Međutim, prepoznavši princezu, svi koji su gledali da vide koga sve ima u dvorani osećali su kako im se u srcu opet uspostavlja zakoniti presto lepote. Jer doista, kod vojvotkinje od Luksemburga, kod gđe de Morijanval, kod gđe de Sent-Evert, kod tolikih drugih, ono što je omogućavalo da im se lik prepozna
bila je povezanost kakvog krupnog crvenog nosa sa zečjom usnom, ili smežuranih obraza s tankim nausnicama. Te crte bile su uostalom dovoljne da očaraju, pošto su, imajući samo konvencionalnu vrednost kao i znaci pisma, omogućavale da se pročita neko slavno ime, koje je imponovalo; ali po njima se naposletku moglo pomisliti da ružnoća ima nečega aristokratskog i da nije važno da lice neke visoke dame, ako je otmeno, bude i lepo. Ali kao što i neki umetnici umesto slova svog imena stavljaju u ugao slike neki oblik lep sam po sebi, leptira, guštera, neki cvet, tako je i princeza stavljala u ugao svoje lože prekrasni oblik tela i lica, pokazujući tako da lepota može biti najlepši od svih potpisa; jer prisustvo gđe de Germant, koja je u pozorište dovodila samo one osobe koje su i inače pripadale njenom prisnom krugu, bilo je, u očima ljubitelja aristokratije, najbolja svedodžba o autentičnosti slike koju je pružala njena loža, koja je na neki način dočaravala neki prizor iz princezinog prisnog i osobenog života u njenim dvorcima u Minhenu i Parizu. Naša uobrazilja je kao pokvaren vergl koji uvek svira drugo nešto a ne onu ariju koju bi trebalo, pa tako i u meni, kad god bih, dotle, čuo da se pominje princeza Germant-Bavarska, zapevalo bi sećanje na neka dela iz XVI veka. Sada mi je valjalo razdvojite je od toga kad sam je video kako nudi bombonama jednoga krupnog gospodina u fraku. Svakako, daleko sam bio od toga da po tome zaključim da su ona i njeni gosti bića slična ostalima. Dobro sam shvatao da je to što oni tu rade samo igra i da su se oni, u ime nekih meni nepoznatih obreda, složili da se pretvaraju - kao uvod u prizore iz njihovog pravog života (čije najvažnije delove bez sumnje ne žive ovde) - kao da nude i odbijaju bombone, što su bili pokreti lišeni svog značenja i unapred predviđeni, kao koraci igračice kad se, redom, diže na prste i vrti oko nekog vela. Ko zna? Možda je, u trenutku kad je nudila bombonama, Boginja izgovarala, ironičnim glasom (jer video sam da se smeška): „Hoćete li bombona?“ Ali šta mari? Ja bih našao da je prekrasno prefinjena, kao u Merimea ili u Mejaka, hotimična hladnoća tih reči što ih jedna boginja upućuje jednom polubogu, koji, dakako, zna koje to uzvišene misli oni oboje tako nagoveštavaju, za onaj trenutak bez sumnje kad budu opet nastavili da žive svojim pravim životom, i koji je, prihvatajući tu igru, isto tako vragolasto tajanstveno odgovarao: „Da, rado bih uzeo jednu trešnju.“ I isto bih tako požudno slušao taj dijalog kao i koju scenu iz Muža jedne početnice, u kojoj bi mi se upravo odsustvo poezije, uzvišenih misli, tih meni tako prisnih stvari i koje pretpostavljam da je i Mejak bio i te kako kadar da u nju unese, činilo samo po sebi izrazom elegancije, jedne konvencionalne pa time i utoliko tajanstvenije i poučnije elegancije. - Onaj krupni, to je markiz de Gananse - reče sa znalačkim izrazom lica moj
sused, koji je rđavo čuo ime što ga je neko šapnuo iza njega. Markiz de Palansi, ispružena vrata, iskošena lica, sa krupnim okruglim okom priljubljenim uz staklo monokla, kretao se polako po prozirnoj polutami i činilo se kao da isto tako ne vidi gledaoce u parteru kao ni riba kad, nesvesna gomile radoznalih posetilaca, promiče iza stakla akvarijuma. Na trenutke je zastajao, božanstven, zadihan i sav prekriven mahovinom, i gledaoci ne bi umeli reći da li mu je teško, da li spava, pliva, da li upravo baca ikru ili je samo zastao da predahne. Niko nije u meni budio toliku zavist kao on, zato što je izgledao tako naviknut na tu ložu i zbog ravnodušnosti s kojom je puštao da mu princeza pruža bombone; ona bi tada bacila na njega pogled svojih lepih očiju izbrušenih od dijamanta, koje su pronicljivost i prijateljstvo činili u tome trenutku skoro tečnim, ali koje su, u miru, svedene samo na svoju čisto materijalnu lepotu, na svoj mineralni sjaj, kad bi se po kakvom najmanjem refleksu lako pokrenule, palile duboko po parteru svojim neljudskim, vodoravnim i raskošnim plamenom. Međutim, pošto je čin iz Fedre, u Fedre, u kome je igrala Berma, trebalo da počne, princeza pređe u prednji deo lože; i tada, kao da je i ona sama neka pozorišna pojava, u toj drukčijoj zoni svetlosti kroz koju je prošla, videh kako se promenila ne samo boja nego i materija njenih ukrasa. I u prosušenoj, oceđenoj loži, koja nije više pripadala vodenom svetu, princeza, prestavši biti vodena nimfa, ukaza se s glavom obavijenom u belo i plavo kao kakva divna tragetkinja u kostimu Zaire ili možda Orosmane; i kad je sela u prvi red, videh da je ono meko gnezdo morske laste što joj je nežno štitilo rumeni sedef obraza, jedna mekušna, blistava i kadifasta, ogromna rajska ptica. Utom mi je pogled sa lože princeze de Germant skrenula jedna mala, loše obučena žena, ružna, s užarenim očima, koja je, u pratnji dva mladića, došla i sela nekoliko mesta dalje od mene. A onda se zavesa podigla. Sa setom sam morao da uvidim da u meni ništa nije ostalo od onoga mog nekadašnjeg raspoloženja prema dramskoj umetnosti i prema Bermi, kad sam, da ne bih ništa propustio od toga izuzetnog fenomena, fenomena, koji koji bih otišao o tišao da vidim i na kraj sveta, držao dušu spremnu kao one fotografske ploče koje astronomi idu da postave u Africi, na Antilima, radi brižljivog posmatranja neke komete ili kakvog pomračenja; kad sam strepeo da kakav oblak (neraspoloženje umetnice, neki incident u publici) ne spreče prizor da se ispolji sa maksimalnim intenzitetom; kad bih smatrao da mu ne prisustvujem u najpovoljnijim uslovima ako ne bih otišao baš u ono pozorište koje je njoj posvećeno kao kakav oltar, gde su mi se tada činili kao da su sastavni delovi njene pojave, premda uzgredni, i vratari s belim karanfilom, koje je ona postavljala, i potporni zidovi te lađe nad parterom punim loše odevenog sveta, i razvodnice što prodaju
programe s njenom slikom, i kestenovi na skveru, svi ti ispovednici mojih tadašnjih utisaka, koji su mi se činili nerazdvojni od njih. Fedra, „scena Fedra, „scena ljubavne izjave“, Berma, imale su tada za mene neko apsolutno postojanje. Izvan sveta običnoga iskustva, one su postojale same po sebi, valjalo mi je da im se približim, proniknuću u njih koliko budem mogao, no i ako širom otvorim oči i dušu, još uvek ću upiti vrlo malo šta od njih. Ali kako mi se život tada činio prijatan! Beznačajnost života kojim sam živeo nije imala nikakva značaja kao što ga nemaju ni oni trenuci dok se čovek oblači, dok se sprema da iziđe, pošto su iznad njega postojali, apsolutno, teško pristupačni, neuhvatljivi u potpunosti, ti postojaniji realiteti, Fedra, Fedra, Bermina gluma. Zasićen tim sanjarijama o savršenstvu u dramskoj umetnosti, čija bi se zamašna količina mogla iz mene izlučiti, da je ko u ono vreme analizirao moju dušu u bilo kom trenutku dana, a možda i noći, ja sam bio kao baterija koja razvija elektricitet. I bio je nastupio i takav trenutak kada bih, i bolestan, pa i kad bih verovao da ću od toga umreti, morao otići da vidim Bermu. Ali sada, kao što se brdo, koje nam se izdaleka čini da je od nebeskog plavetnila, izbliza svrsta u naše obično viđenje stvari, sve to beše napustilo svet apsolutnog i bilo je još samo stvar kao i druge, nešto što spoznajem zato što se nalazim tu, umetnici su bili ljudi iste prirode kao i oni koje poznajem, koji se trude da što bolje mogu recituju stihove Fedre, a Fedre, a i ovi nisu više činili neko uzvišeno i osobeno suštastvo, odelito od svega, već manje ili više uspele stihove koji spadaju u ogromnu količinu francuskih stihova s kojima su izmešani. Osećao sam se stoga utoliko dublje obeshrabren što su - iako predmet moje tvrdoglave i ustremljene žudnje nije više postojao - zato ipak i dalje trajale iste takve moje sklonosti ka jednoj stalnoj sanjariji, koja se od godine do godine menjala, ali me je uvek dovodila do kakvog naglog poriva koji nije hajao za opasnosti. Poneko veče kada bih, bolestan, pošao da u nekom zamku vidim jednu Elstirovu sliku, kakvu gotsku tapiseriju, ličilo je toliko na onaj dan kad je trebalo da otputujem u Veneciju, na onaj kad sam išao da vidim Bermu ili kad sam pošao u Balbek, da sam unapred osećao da će me taj sadašnji predmet moje žrtve, kad prođe malo vremena, ostaviti ravnodušna, da ću tada moći proći vrlo blizu njega a da i ne svratim da pogledam tu sliku, te tapiserije, radi kojih bih sada podneo tolike besane noći, tolike bolne napade bolesti. Po nestalnosti njegovog predmeta, osećao sam taštinu svog napora, a i koliko je on ogroman, što dotle ne bih pomislio, kao što se s e neurastenicima udvostruči udvostruči umor kad im neko skrene pažnju na to da su umorni. Ali u međuvremenu moje sanjarije pridavale su sjaja svemu što je moglo biti s njima u vezi. Pa čak i u mojim najčulnijim žudnjama, uvek usmerenim u jednom izvesnom pravcu, usredsređenim oko jedne iste sanjarije, mogao sam prepoznati, kao izvorni
pokretač, jednu predstavu, jedan pojam za koji bih i život žrtvovao, a u čijem je središtu, kao i u onim mojim sanjarijama za vreme popodnevnog čitanja u bašti u Kombreu, bila ideja savršenstva. Sad nisam više onako uviđavno kao nekada sudio o opravdanim izrazima nežnosti ili gneva koje sam onda zapažao u recitovanju i glumi Aricije, Ismene i Hipolita. Ne što ti umetnici - a bili su to oni isti - nisu i sada sa istim razumevanjem nastojali da svome glasu dadu sad neke umilne prelive ili neku proročansku dvosmislenost, sad opet svojim kretnjama neku tragičnu širinu ili bol koji preklinje. Intonacije koje su davali svom glasu zapovedale su ovome: „Budi blag, pevaj kao slavuj, miluj“, ili, naprotiv: „Načini se gnevan“, pa bi se bacile na nj i trudile da ga ponesu svojom pomamom. Ali on, nepokoran, ostajući izvan njihove dikcije, bio je i dalje njihov nesavladivi prirodni glas, sa svojim materijalnim nedostacima ili dražima, sa svojom svakodnevnom vulgarnošću ili izveštačenošću, i iznosio je tako na videlo skup akustičkih ili društvenih fenomena koje koje nije izmenilo osećanje o sećanje iz recitovanih stihova. Isto tako i kretnje tih umetnika kazivale su njihovim rukama, njihovoj tunici: „Budite veličanstveni.“ Ali nepokorni udovi puštali su da se između ramena i lakta šepuri jedan mišić koji nije imao ni pojma o toj ulozi; ti udovi nastavljali su da izražavaju beznačajnost svakodnevnog života i da iznose na videlo, umesto rasinovskih nijansa, povezanost mišića; a nabori tkanina koje su podizali padali su po vertikali u kojoj se sa silom zemljine teže nadmetala samo bljutava tekstilna gipkost. U tom trenutku ona mala dama blizu mene uzviknu: - Nema nijednog pljeska! A kako se samo nadodolila! Ta omatorila je, ne može više, ali onda treba da se okane. Na opomene - „pst, pst!“ - dva mladića što su bila s njom pokušala su da je smire, i njen se bes sada pomamljivao samo u očima. Taj se bes uostalom mogao ticati samo uspeha, slave, jer Berma, koja je zaradila toliko novca, imala je samo dugova. Pošto je stalno zakazivala poslovne ili prijateljske sastanke na koje nije mogla da stigne, njena su trčkala jurila po svim ulicama da otkažu sastanke, imala je po hotelima unapred rezervisane apartmane u koje uopšte nije nikada stizala, more mirisa za kupanje njenih keruša, dugovanja svim direktorima za otkazane predstave. U odsustvu zamašnijih troškova, a manje pohotljiva od Kleopatre, ona bi našla načina da na telegrame i omnibuse potroši cele pokrajine i kraljevstva. Ali ona mala dama bila je jedna glumica koja nije imala sreće, i smrtno je omrznula Bermu. Ova je upravo stupila na pozornicu. I tada, o čuda, kao one lekcije koje se uveče uzalud upinjemo da naučimo, a ujutro su one u nama, znamo ih napamet posle prospavane noći, i kao lica pokojnika
koje strasni napori našeg pamćenja prizivaju ali ne mogu da dozovu, a kad više i ne mislimo na njih, iziđu nam pred oči, tako i Bermin talenat, koji mi je izmicao onda kad sam tako žudno nastojao da mu dokučim suštinu, sada, posle toliko godina zaborava, u tome ravnodušnom času, nametnuo se mom divljenju sa snagom nečega što je očevidno. Nekada, trudeći se da izdvojim njen talenat, ja sam, da tako kažem, od onoga što sam slušao, odbijao samu ulogu, ulogu, to jest ono što je zajedničko svim glumicama koje igraju Fedru Fedru i što sam unapred proučio da bih bio kadar da to oduzmem, da kao preostatak izlučim samo Bermin talenat. Ali taj talenat, koji sam se trudio da uočim izvan uloge, činio je s njome jedno jedinstvo. Tako i kod velikog muzičara (kažu da je tako bilo kod Venteja, kad je svirao na klaviru), njegovo sviranje je sviranje tako velikog pijaniste da više čak i ne znamo da li je taj umetnik pijanista, zato što je (jer između nas i muzike ne postavlja sav onaj sklop napora prstiju, krunisan ovdeonde briljantnim efektima, u čemu bar slušalac koji ne zna za šta da se uhvati veruje da uočava talenat u njegovoj materijalnoj, opipljivoj stvarnosti) to sviranje postalo tako prozračno, tako ispunjeno onim što interpretira da samo sviranje više i ne vidimo, ono je još samo prozor kroz koji vidimo remek-delo. Intencije koje su kao veličanstveni ili istančani pervaz obrubljivale glas i mimiku Aricije, Ismene, Hipolita, mogao sam da razaberem; ali Fedra ih je upila u sebe, i moj um nije uspeo da iz njene dikcije i stavova izvuče, da u škrtoj jednostavnosti njihovih glatkih površina uhvati one dobro pogođene efekte, koji nisu strčali, jer su se u njih tako duboko upili. Oko Berminog glasa, u kome više nije preostajalo ni jednog jedinog otpatka inertne materije, duhovno nesvarljive, nije se mogao uočiti onaj višak suza koje su se videle kako teku po mramornom glasu Aricije ili Ismene, zato što nisu mogle u nj da se upiju, nego je bio profinjeno gibak i u svojim najsitnijim ćelijama, kao instrument kakvog velikog violiniste, u kojega, kad kažemo da ima lep ton, hoćemo time da pohvalimo ne jedno fizičko svojstvo, nego duševnu superiornost; i kao što u antičkom pejzažu na mestu odakle je iščezla neka nimfa ostane kakav neživi izvor, tako se u njenom glasu uočljiva i konkretna zamisao pretvorila u neko svojstvo zvučanja glasa, čudesno bistrog, saobraženog i hladnog. Bermine ruke, koje su sami stihovi, istim onim dahom kojim su i njen glas izvijali sa usana, podizali na njene grudi, kao što vodena struja s truja nosi sobom sobo m lišće; njeno držanje na pozornici, koje je polako izgradila, koje će još menjati i koje se sastojalo od toliko dubljeg rasuđivanja nego što je bilo ono čiji se trag opažao u kretnjama njenih drugarica, ali od rasuđivanja iz koga je bilo iščezlo njegovo voljno poreklo, koje se stopilo u nekakvo zračenje u kome su, oko ličnosti Fedre, treperili, živi, bogati i složeni elementi, ali koji su se opčinjenome gledaocu
činili ne kao ostvarenje umetnice, nego kao stvar samoga života; pa i sami oni beli velovi koji kao da su, malaksali i verni, bili od živoga tkiva i kao da ih je izatkala ta polupaganska polujansenistička patnja, oko koje su se oni svijali kao kakva krhka i zimljiva čaura; sve to, glas, držanje, kretnje, velovi, bilo je oko toga tela jedne ideje, što predstavlja stih (tela koje, suprotno ljudskome telu, nije neprozirna prepreka, nego pročišćena, produhovljena odeća), bilo je samo kao dopunski omotači koji su, umesto da je skrivaju, još blistavije ovaploćavali dušu koja ih je sjedinila sa sobom i kroz njih se izlivala, sve su to bili samo mlazevi različitih istopljenih materija koje su postale prozirne i čiji su slojevi samo još bogatije prelamali središnji, u njima zarobljeni zrak što kroz njih sija i činili istanjenijom, dragocenijom i lepšom materiju prožetu plamenom kojom je on obuhvaćen. Tako je Bermina interpretacija samog dela bila još jedno isto tako genijem oživotvoreno delo. Istinu reći, moj utisak, iako prijatniji od onoga nekadašnjeg, nije bio drugačiji od njega. Samo, ja ga više nisam poredio s jednom prethodnom, apstraktnom i pogrešnom predstavom o glumačkom geniju i shvatao sam da je glumački genije upravo to. Malopre sam pomislio da zato nisam uživao kad sam prvi put gledao Bermu što sam joj, kao i nekada Žilberti kad sam se s njom viđao na Jelisejskim poljima, prišao sa suviše velikom željom. Između ta dva razočaranja možda nije bila samo ta sličnost, nego još jedna, dublja. Utisak koji u nama stvara neka osoba, neko delo (ili neka interpretacija), snažno karakteristični, jeste osoben. Mi smo u sebi doneli predstave o „lepoti“, „stilskoj širini“, „patetici“, koje bismo, u krajnjem slučaju, još i mogli imati iluziju da prepoznajemo u banalnosti nekog prosečnog talenta, prosečnog lica, ali naš pažljivi um nađe se pred jednim naglašenim oblikom za koji on ne poseduje nikakav intelektualni ekvivalent, iz kojega mu valja izlučiti ono nepoznato. Čuje nekakav visok glas, čudnu upitnu intonaciju. Pita se: „Je li ovo lepo? Je li ovo što osećam divljenje? Je li to bogatstvo kolorita, plemenitost, snaga?“ A opet mu odgovara jedan visok glas, jedan čudnovato upitan ton, despotski utisak što ga u njemu izaziva jedno biće koje on ne poznaje, utisak sasvim materijalan, u kome nije ostavljeno nimalo slobodnog prostora za „širinu interpretacije“. I zbog toga upravo istinski lepa dela, ako ih slušamo iskreno, najviše nas moraju razočaravati, jer u zbirci naših predstava nema nijedne koja bi odgovarala jednom individualnom utisku. Upravo to mi je pokazivala i Bermina gluma. Odista je to bila plemenita, inteligentna dikcija. Sada sam uviđao vrsnost jedne široke, poetične, moćne interpretacije; ili, bolje reći, to je bilo ono čemu se slažemo da pripišemo te oznake, ali onako kao što dajemo naziv Mars, Venera, Saturn, zvezdama koje
nemaju ništa mitološko. Mi osećamo u jednome svetu, a mislimo, imenujemo u jednome drugom, možemo između njih da uspostavimo neku podudarnost, ali ne možemo da popunimo rastojanje. A pomalo sam baš to rastojanje, tu pukotinu imao da savladam kad mi je, onoga prvog dana kad sam išao da gledam Bermu i pošto sam je slušao napeta uha koliko god sam samo mogao, bilo pomalo teško da to povežem s mojim predstavama o „plemenitoj interpretaciji“, o „originalnosti“, pa sam počeo pljeskati tek posle jednog trenutka praznine, kao da to pljeskanje nije poteklo iz samoga mog utiska, nego kao da ga nadovezujem na svoje prethodne predstave, na zadovoljstvo koje sam osećao što sam mogao u sebi da kažem: „Najzad slušam Bermu.“ A razlika koja postoji između neke osobe, nekog dela sa snažnom individualnošću i ideje lepote postoji, isto tako velika, i između onoga što pred njima osećamo i ideja ljubavi, divljenja. Stoga ove i ne prepoznajemo. Nisam osetio uživanje slušajući Bermu (kao god što ga nisam osećao, dok sam je voleo, kad bih video Žilbertu). Pa sam pomislio u sebi: „Znači da joj se ne divim.“ Međutim, tada sam mislio samo na to da što dublje proniknem u njenu glumu, samo sam tome težio, nastojao sam da svoju misao što šire otvorim da bih primio sve što ta gluma sadrži: sada sada sam shvatao da je baš to značilo diviti se. A ta genijalnost, koju je Bermina gluma samo otkrivala, je li to zbilja bila jedino Rasinova genijalnost? Isprva sam tako mislio. Ali razuverio sam se, posle toga čina iz Fedre i Fedre i kad se završilo pljeskanje kojim je publika više puta izazvala glumicu, a za vreme koga je ona moja besna susetka, uspravivši svoj majušni struk, isturivši ga iskosa, skamenjena lica, prekrstila ruke na grudi da bi pokazala da se ona ne pridružuje pljeskanju ostalih i da bi tako učinila očevidnijim svoj protest, za koji je smatrala da je ravan skandalu, ali koji je ostao neprimećen. Sledeća tačka bio je jedan od onih novih komada za koje sam nekada mislio da se zato što im još nedostaje slava moraju činiti kao nešto neznatno, suviše osobeno, budući da su lišeni postojanja izvan predstave u kojoj se izvode. Ali isto tako nisam osetio, kao kod klasičnih komada, ni ono razočaranje što večnost jednog remek-dela zauzima samo širinu pozornice i trajanje predstave koja ga ostvaruje kao i kakav prigodan komad. A i svakoj tiradi za koju sam osećao da se sviđa publici i da će jednoga dana biti čuvena ja sam dodavao, umesto slave koju nije mogla uživati u prošlosti, onu koju će steći u budućnosti, putem jednog umnog napora suprotnog onome kad remek-dela zamišljamo u doba njihove tanušne pojave, kad se nije mislilo da će njihov naslov, za koji se još nikada nije čulo, kasnije stati uz ostala piščeva dela, pomešati se s njima u istome sjaju. A ta druga Bermina uloga svrstaće se jednoga dana među njene najlepše uloge, uz ulogu
Fedre. Istina da je, sama po sebi, ta uloga bila lišena bilo kakve književne vrednosti; ali Berma je u njoj bila isto tako veličanstvena kao i u Fedri. Fedri. Shvatio sam tada da je piščevo delo za tragetkinju samo građa, skoro ravnodušna sama po sebi, građa za stvaranje njenog remek-dela interpretacije, kao što je i veliki slikar koga sam upoznao u Balbeku, Elstir, našao motiv za dve slike, međusobno ravne po vrednosti, u jednoj bezličnoj školskoj zgradi i u jednoj katedrali koja je, i sama po sebi, remek-delo. I kao što i slikar rastvara kuću, kola, osobe, u nekom velikom efektu svetlosti, u kome one {‘postaju homogene, tako je i Berma rasprostirala široke slapove užasa, nežnosti, preko isto tako stopljenih reči, poravnatih ili istaknutih, koje bi neka osrednja umetnica izdvojila jednu po jednu. Doduše, svaka je imala sopstveni glasovni lik, i Bermina dikcija nije sprečavala da se čuju stihovi. A nije li već i to jedan prvi elemenat uređene složenosti, lepote, kad čuvši neku rimu, to jest nešto što je u isti mah i slično i drukčije od prethodne rime, što je njome motivisano, ali unosi varijaciju jedne nove ideje, osećamo da tu dva sistema teku naporedo, sistem misaoni i sistem metrički? Ali Berma je ipak uklapala reči, pa čak i stihove, čak i „tirade“, u celine još prostranije od njih, na čijoj granici su bili prinuđeni da zastanu, da se prekinu, u čemu je takođe bilo draži; tako i pesnik uživa u tome da, pred rimom, za časak zastane, kao neodlučna, reč koja će se izviti, a i muzičar, da slije različite reči libreta u jedan isti ritam, koji im i smeta i nosi ih sobom. Tako je i Berma umela da u fraze modernog dramatičara, kao i u Rasinove stihove, unese one ogromne slike bola, plemenitosti, strasti, što su bila njena remek-dela i u kojima se ona prepoznavala kao što se i u portretima naslikanim po raznim modelima prepoznaje slikar. Ne bih više bio poželeo, kao nekada, da mognem zaustaviti Bermu u pojedinim stavovima, ni da zaustavim onaj lepi efekat boje koji je ona ostvarivala samo za časak u osvetljenju koje je smesta minulo i nije se više ponovilo, niti da mognem sto puta čuti kako ponavlja neki stih. Shvatao sam da je ta moja nekadašnja želja tražila više nego što su hteli pesnik, tragetkinja i veliki umetnik dekora kakav je bio njen scenograf i da je ta čar što je u letu prosuta na neki stih, ti nepostojani pokreti u večitom preobražavanju, te uzastopne slike, da je baš to onaj prolazni rezultat, onaj trenutni cilj, ono nepostojano remek-delo koje pozorišna umetnost postavlja sebi kao svrhu, a što bi pažnja nekoga suviše zaljubljenog gledaoca uništila kad bi to htela zaustaviti kao nepomično. Čak mi nije bilo ni stalo da dođem još koji drugi dan da ponovo slušam Bermu; ona me je zadovoljila; samo dok sam se i suviše divio a da me ne bi razočarao predmet mog divljenja, pa bilo da je taj predmet bila
Žilberta ili Berma, samo tada sam unapred tražio od sutrašnjeg utiska ono uživanje koje mi je uskratio jučerašnji. I ne trudeći se da dublje proniknem u radost koju sam osetio i koju bih možda mogao još plodnije iskoristiti, pomišljao sam u sebi, kao nekada poneki moj školski drug: „Zaista, Bermu stavljam na prvo mesto“, ipak nejasno osećajući da Bermina genijalnost možda nije sasvim tačno izražena tom tvrdnjom tvrdnjom da mi m i se ona najviše najviše sviđa i tim „prvim mestom“ koje joj dodeljujem, ma koliko da mi je to smirenja, uostalom, donosilo. U času kad je taj drugi komad počeo, pogledao sam prema gđi de Germant. Princeza je upravo, pokretom iz koga se rađala jedna prekrasna linija koju sam ja u mislima nastavljao u praznom, bila okrenula glavu ka dnu svoje lože; njeni gosti su stajali, okrenuti takođe vratima, a kroz špalir koji su oni tako obrazovali ušla je sa svojim pobedonosnim samopouzdanjem i božanstvenom veličanstvenošću, ali i s nekakvom nepoznatom u nje pitomošću, koja je poticala od tobožnje, nasmešene zbunjenosti što stiže tako kasno i što podiže sav svet usred predstave, sva obavijena belim muslinom, vojvotkinja de Germant. Ona priđe pravo svojoj rođaci, načini dubok reverans jednom plavokosom mladom čoveku koji je sedeo u prvom redu, pa okrenuvši se svetim morskim čudovištima što su lebdela u dnu špilje, uputi tim polubogovima iz Džokej-kluba - koji su u tome času, a naročito g. de Palansi, bili ljudi na čijem bih mestu najviše voleo da sam bio - prisan pozdrav, kao stara prijateljica, pozdrav koji je bio aluzija na njihovo petnaestogodišnje svakodnevno druženje. Dok je prepuštala ruku ovima i onima, osećao sam, ali nisam mogao da odgonetnem tajnu toga pogleda koji je upućivala prijateljima, osećao sam je u onome plavom blistanju koje bi mi, da sam mu mogao razložiti spektar, analizirati kristale, možda otkrio suštinu onoga nepoznatog života što se u tom času u njemu ukazivao. Vojvoda de Germant išao je za svojom ženom, a veseli odblesci njegovog monokla, smeh njegovih zuba, belina njegovog karanfila i njegovog plisiranog plastrona razmicali su mu, da bi stvorili prostora svojoj svetlosti, obrve, usne, frak; pokretom ispružene ruke koju im je spuštao na rame, sasvim pravo, ne pomičući glavu, naređivao je nižim tritonima, koji su mu ustupali mesto, da sednu, i duboko se poklonio pred plavokosim mladićem. Vojvotkinja kao da je, reklo bi se, pogodila da će njena rođaka - kojoj se, kažu, podsmevala zbog onoga što je ona zvala preterivanjem (a taj su naziv, sa njenoga duhovito francuskog i sveg odmerenog gledišta, brzo dobijali germanska poetičnost i oduševljavanje) - imati to veče jednu od takvih toaleta u kakvima je vojvotkinja nalazila da joj rođaka izgleda kao da je „kostimirana“, te kao da je htela da joj da pouku iz dobrog ukusa. Umesto divnog mekog perja koje se princezi spuštalo sa
glave sve do vrata, umesto njene mrežice od školjki i bisera, vojvotkinja je u kosi imala samo jednu jednostavnu dijademu, koja je, iznad njenog povijenog nosa i ispupčenih očiju ličila na ćubu u ptice. Vrat i ramena izdvajali su joj se iz snežnih valova muslina, po kojima je mahala lepeza od labudovog perja, ali potom je haljina, na čijim su grudima bile kao jedini ukras bezbrojne šljokice bilo od metala, u vidu štapića i zrnaca, bilo od brilijanata, bila pripijena uz telo sasvim britanski precizno. Ali ma koliko da su te dve toalete bile različite, kad je princeza ustupila svojoj rođaci mesto koje je dotad zauzimala, videlo se kako su se okrenule jedna drugoj drugoj i uzajamno se divile. Možda će sutradan gđa de Germant s osmehom govoriti o princezinoj malo odviše komplikovanoj frizuri, ali će sigurno izjaviti da ova zato nije bila nimalo manje krasna i divno obučena; a i princeza, koja je, po svom ukusu, nalazila nešto pomalo hladno, pomalo šturo, pomalo krojačko u načinu kako se oblačila njena rođaka, pronaći će u toj strogoj jednostavnosti neku izvrsnu prefinjenost. Uostalom, između njih dveju, harmoničnost, unapred uspostavljena sveopšta sila gravitacije njihovog vaspitanja potirale su protivnosti ne samo njihove odeće nego i držanja. Na tim nevidljivim magnetnim linijama koje je otmeno ponašanje povlačilo između njih, zamirala je princezina priroda, sklona izlivima osećanja, dok se ka njima dala privući, prikloniti, pretvarajući se u nežnost i ljupkost, vojvotkinjina krutost. I kao što bi u komadu koji se upravo izvodio, da bi se shvatilo koliku ličnu poeziju Berma unosi u njega, dovoljno bilo poveriti ulogu koju je igrala, i koju je samo ona i mogla igrati, bilo kojoj drugoj glumici, tako isto bi i gledalac koji bi podigao oči ka dvema ložama na balkonu video, u jednoj, kako u toaleti za koju je ona verovala da podseća na toaletu princeze de Germant, baronica de Morijanval izgleda samo ekscentrična, pretenciozna i nevaspitana, a u drugoj, kako zahvaljujući u isti mah strpljivom a i skupom naporu da podražava eleganciji vojvotkinje de Germant, gđa de Kambremer liči samo na neku provincijsku pansionatkinju, koja kao da je progutala metlu, prava, suva i šiljata, s nekakvom perjanicom kao na pogrebnim kolima. Možda ovoj poslednjoj i nije bilo mesto u toj dvorani gde su lože, samo sa najelegantnijim ženama te godine (pa čak i na najvišim galerijama, koje su odole ličile na korpe načičkane ljudskim cvetovima i okačene o svodove dvorane pomoću crvenih traka njihovih pregrada presvučenih plišom) sačinjavale jednu efemernu panoramu koju će smrtni slučajevi, skandali, bolesti, zavade uskoro izmeniti, ali koju su u tome času činili nepomičnom pažnja, vrućina, zanos, prašina, elegancija i dosada, u tome nekakvom večnom i tragičnom trenutku nesvesnog iščekivanja i spokojne učmalosti, koji se, naknadno, čini da je prethodio eksploziji bombe ili prvom plamenu požara.
Razlog što se i gđa de Kambremer tu nalazila bilo je to što je princeza od Parme, lišena snobizma kao većina pravih visočanstava, a goreći, naprotiv, od gordosti, od želje da bude milosrdna, što je kod nje bilo ravno ljubavi prema onome što je ona verovala da je Umetnost, ustupila ovde-onde po neku ložu ženama kao što je bila gđa de Kambremer, koje nisu spadale u visoko aristokratsko društvo, ali s kojima je održavala odnose zbog svojih dobrotvornih društava. Gđa de Kambremer nije ispuštala iz očiju vojvotkinju i princezu de Germant, što joj je bilo utoliko lakše što se zapravo nije poznavala s njima, pa nije moglo izgledati kao da želi da izmoli njihov pozdrav. Ipak, da bude primljena kod tih dveju visokih dama, to je bio cilj kome je ona već deset godina težila s neumornim strpljenjem. Proračunala je da će bez sumnje uspeti u tome kroz pet godina. Ali, obolela od jedne bolesti koja ne prašta i čiju je neumoljivost verovala da poznaje pošto se hvastala poznavanjem medicine, bojala se da neće moći još toliko poživeti. No to veče bila je bar srećna pomišljajući kako će sve te žene s kojima se ne poznaje videti pored nje jednoga svog prijatelja, mladog markiza de Boseržana, brata gđe d’Aržankur, koji se kretao podjednako u oba društva i čijim su prisustvom veoma volele da se podiče žene iz nižih krugova pred onima iz viših. On beše seo iza gđe de Kambremer na jednu popreko postavljenu stolicu, kako bi mogao gledati u druge lože. Poznavao je sav svet u njima, i pozdravljajući se, s krasnom elegancijom svoga lepog, pravog stasa, svoje fine, plavokose glave, upola je podizao uspravljeno telo, s osmehom u plavim očima, s mešavinom poštovanja i nehajnosti, precizno ocrtavajući tako, u iskošenom pravougaoniku u kome je bio smešten, kao nekakvu od onih starih gravira što predstavljaju oholog i udvornog velikaša. Često je tako prihvatao da pođe u pozorište sa gđom de Kambremer; u dvorani i pri izlasku, u predvorju, hrabro je stajao kraj nje, nje, usred mnoštva svojih otmenijih otm enijih prijateljica koje bi se tu desile i s kojima je izbegavao da razgovora, ne želeći da im smeta, kao da je sam u nekakvom zazornom društvu. Ako bi tada naišla princeza de Germant, lepa i laka kao Dijana, sa nenadmašnim ogrtačem koji je puštala da se vuče za njom, dok su se sve glave za njom okretale i svi je pratili očima (a gđa de Kambremer još i više nego ostali), g. de Boseržan bi se udubio u razgovor sa svojom susetkom i na prijateljski i zasenjujuć osmeh princezin odgovorio bi tek kruto i kao po nuždi, s lepo vaspitanom uzdržanošću i s milostivom hladnoćom nekoga čija bi ljubaznost mogla trenutno biti na smetnji. Da gđa de Kambremer i nije znala da velika loža u parteru pripada princezi, ipak bi poznala da je vojvotkinja de Germant njena gošća po tome kako je ona, iz ljubaznosti prema domaćici, više nego ova pokazivala zanimanje za prizor na pozornici i u dvorani. Ali istovremeno s tom centrifugalnom silom, jedna
suprotna sila, koja je isto tako izvirala iz želje da bude ljubazna, vraćala je vojvotkinjinu pažnju na njenu sopstvenu toaletu, na njenu dijademu, ogrlicu, poprsje, a isto tako i na princezu, i kao da je sebe proglašavala njenom podanicom, robinjom, kao da je došla samo nju da vidi i kao da je spremna da s njom pođe bilo kuda, ako bi vlasnici lože palo na pamet da pođe nekuda drugde, a svu ostalu dvoranu gledala je samo kao da se sastoji od tuđina koje je zanimljivo posmatrati, iako je tu bilo mnogo njenih prijatelja u čijim je ložama ona bivala drugih nedelja i prema kojima tada nije propuštala da posvedoči istu takvu isključivu, srazmernu i sedmičnu vernost. Gđa de Kambremer se čudila što vidi vojvotkinju večeras. Znala je da ona ostaje u Germantu do veoma pozne jeseni i pretpostavljala je da je još tamo. Ali pričali su joj da gđa de Germant, ponekad, kad u Parizu ima kakva predstava koju ona smatra zanimljivom, naredi da se upregne jedna od njenih kočija, čim popije čaj s lovcima, pa dok sunce zalazi, krene punim kasom kroz sumračne šume, pa drumom, da uhvati voz u Kombreu, da bi stigla uveče u Pariz. „Možda je došla iz Germanta naročito da bi videla Bermu“, mislila je s divljenjem gđa de Kambremer. I sećala se kako je slušala od Svana, u onom dvosmislenom žargonu koji mu je bio zajednički sa g. de Šarlisom: „Vojvotkinja je jedno od najotmenijih stvorenja u Parizu, od najprofinjenije, najprobranije elite.“ Što se pak mene tiče, ja koji sam iz imena Germant, iz imena Bavarska i iz imena Konde izvodio život i misli tih dveju rođaka (a njihova lica nisam više mogao otud izvoditi sad pošto sam ih video), meni bi bilo milije da sam mogao znati njihov sud o Fedri nego Fedri nego i sud najvećeg kritičara na svetu. Jer u njegovome bih našao samo inteligenciju, inteligenciju višu od moje, ali iste prirode. Dok ono što misle vojvotkinja i princeza de Germant, a što bi mi pružilo neprocenjivo svedočanstvo o prirodi ta dva poetična stvorenja, to sam zamišljao pomoću njihovog imena, pretpostavljao sam u tome nekakvu iracionalnu čar, te sam sa žeđu i čežnjom jednoga grozničavog bića od njihovog mišljenja o Fedri tražio Fedri tražio zapravo da mi dočara čar onih letnjih popodneva kad sam šetao po predelima put Germanta. Gđa de Kambremer se trudila da razabere kakve toalete imaju dve rođake. Što se mene tiče, ja nisam sumnjao da su im te toalete svojstvene, ne samo u onom smislu kako je livreja sa crvenim okovratnikom i plavim reverima pripadala nekada isključivo Germantovima i Kondeovima, nego pre kao što perje ptici nije samo ukras lepote nego i produžetak njenog tela. Toalete tih dveju žena činile su mi se kao snežno i kao raznobojno otelovljenje onoga što se zbiva u njima, i kao i kretnje princeze de Germant, koje sam video i za koje nisam sumnjao da odgovaraju nekoj skrivenoj misli, tako i perje što se spuštalo s princezinog čela i zasenjujuće poprsje sa šljokicama njene rođake kao da su
imali neko značenje, kao da su im bili nekakav atribut, čije bih značenje voleo saznati: rajska ptica činila mi se nerazdvojna od jedne kao i paun od Junone; a mislio sam isto tako da nijedna žena ne bi mogla uzurpirati poprsje sa šljokicama one druge kao ni Minervin svetlucavi štit s kićankama. I kad god bih upravio oči na tu ložu, činilo mi se kao da, zahvaljujući nekom čudu koje je rasporilo uobičajene oblake, opažam, više još nego na tavanici pozorišta, gde su bile naslikane hladne alegorije, skup bogova kako posmatra prizor ljudi, iza crvenog vela, u jednoj svetloj pavedrini, između dva stuba nebesa. Posmatrao sam tu trenutnu apoteozu s uzbuđenjem koje je bilo pomešano i sa spokojnim osećanjem da sam neznan Besmrtnima; vojvotkinja me je, doduše, videla jednom s njenim mužem, ali sigurno se nije toga sećala, pa mi nije smetalo što onako kako je sedela u loži gleda prema bezličnoj koralnoj koloniji publike u parteru, jer osećao sam srećom da je moje biće rastvoreno među njima, kad u jednom času, pošto se bez sumnje po zakonima prelamanja zrakova, u neosetljivoj struji ta dva plava oka, ocrtao nejasni oblik protozoe lišene ličnoga postojanja, kakav sam bio ja, videh kako u njima zasja neka svetlost: vojvotkinja, od boginje postav žena, koja mi se smesta učini još hiljadu puta lepša, podiže ka meni ruku u beloj rukavici, koju je držala na ogradi lože, mahnu njome prijateljski, i ja osetih kako mi se pogled ukrstio sa nehotičnim žarenjem i plamsanjem princezinih očiju, koje su se i bez njenog znanja zapalile samim tim što ih je pokrenula da vidi koga to pozdravlja njena rođaka, a ova, pošto me je prepoznala, izli na mene blistavi i nebeski dažd svog osmeha. Sada sam svako prepodne, mnogo pre no što je ona izlazila, išao, obilazeći daleko okolo, da stanem na ugao ulice kojom je ona obično prolazila, i kad mi se činilo da je blizu trenutak kad će naići, pošao bih ulicom s rasejanim izrazom lica, gledajući na suprotnu stranu, pa bih podigao oči ka njoj u času kad ću se s njom mimoići, ali kao da uopšte nisam očekivao da je ugledam. Prvih sam dana čak, da bih bio siguran da mi neće promaći, čekao pred kućom. I kad god bi se velika kapija otvorila (propuštajući redom tolike osobe koje nisu bile ona koju sam čekao), njen potres je potom još dugo odjekivao u mom srcu, kome je trebalo vremena da se smiri. Jer nikada još fanatični obožavalac velike glumice s kojom se i ne poznaje, a dreždi pred izlaskom za glumce, nikada još razjarena ili idolopoklonička gomila, koja se okupila da naruži ili da ponese u trijumfu osuđenika ili velikana, za koga poveruje da tek što nije izišao kad god se začuje neki šum iz zatvora ili iz palate, nisu bili toliko uzbuđeni kao što sam bio ja čekajući izlazak te velike gospođe koja je, u svojoj jednostavnoj toaleti, umela, ljupkošću svog hoda (sasvim drukčijeg od držanja koje je imala kad je ulazila u kakav salon ili u ložu u pozorištu), da od svoje prepodnevne šetnje - za mene se
jedina na svetu ona šetala - načini čitavu poemu elegancije i najfiniji ukras, najčudesniji cvet lepog vremena. Ali posle tri dana, da vratar ne bi primetio moje lukavstvo, odlazio sam mnogo dalje, do bilo koje tačke na putu kojim je vojvotkinja obično išla. Često sam tako, pre one predstave u pozorištu, izlazio u kratku šetnju pre ručka, ako je bilo lepo vreme; ako je pre toga padala kiša, čim bi se razvedrilo, izišao bih na ulicu da malo prošetam, i odjednom, na još mokrom trotoaru, na kome se svetlost pretvarala u pozlatu, ugledao bih, u apoteozi nekog raskršća na kome je izmaglica bila kao oblak prašine preplanuo i zlatast od sunca, neku učenicu iz pansionata, u pratnji njene učiteljice, ili kakvu mlekarku s belim rukavima, stao bih nepomičan, s rukom na srcu, koje je već poletelo ka jednome neobičnom životu; trudio sam se da upamtim vreme i kapiju u kojoj je devojčica (koju sam nekad i pratio) nestala i nije više otud izišla. Srećom, te slike kojima sam se zanosio i zaricao se da ću se potruditi da ih opet vidim proletale su tako brzo da mi se nisu mogle jako urezati u sećanje. Ali svejedno, bivao sam manje tužan što sam bolestan, što nikako još nisam skupio snage da se dam na posao, da započnem neku knjigu, činilo mi se da je prijatnije živeti na ovom svetu, da je zanimljivije prolaziti kroz život, otkako sam video da su i pariske ulice, kao i putevi oko Balbeka, posejane, kao cvećem, tim nepoznatim lepoticama kakve sam tako često poželeo da iskrsnu iz šuma oko Mezegliza, a od kojih je svaka budila u meni sladostrasnu žudnju koju se činilo da bi samo ona mogla utoliti. Vrativši se iz Opere, dodao sam, za sutradan, slikama onih devojaka koje sam želeo ponovo da vidim sliku gđe de Germant, visoke, sa visokom frizurom plave i lake kose, sa nežnošću koju je obećavao osmeh što mi ga je uputila iz lože svoje rođake. Poći ću putem kojim mi je Fransoaza rekla da vojvotkinja prolazi, a potrudiću se ipak, da bih sreo i dve devojke koje sam dva dana ranije video, da ne propustim ni izlazak učenica iz jedne škole i sa katihizisa. A dotle, u sećanju mi se s vremena na vreme javljao treperavi osmeh gđe de Germant, osećaj milja koji je on probudio u meni. Pa sam, i ne znajući zapravo šta radim, pokušavao da ih stavim (kao kad žena ogledava kako bi na nekoj haljini izgledala dugmad s dragim kamenjem koja su joj poklonili) uz one romantične zamisli koje su odavno bile u meni, a kojima su sad opet vratile slobodu Albertinina hladnoća, Žizelin prerani odlazak i, pre toga, namerni rastanak sa Žilbertom, koji je sad već suviše dugo potrajao (zamisao, na primer, da me voli neka žena, da delim zajednički život s njom); pa sam onda sliku jedne ili druge od onih dveju devojaka stavljao do tih zamisli, a odmah potom pokušavao da u njih uklopim sećanje na vojvotkinju. Spram tih zamisli, sećanje na gđu de Germant u Operi bilo je odista nešto jako malo, mala zvezdica kraj dugoga repa svoje plamteće
komete; uz to, te zamisli bile su mi znane odavno pre no što sam video gđu de Germant; a sećanje na nju bilo je, naprotiv, nesavršeno u meni; na trenutke mi je izmicalo; a trebalo je da baš za vreme onih sati kad je ono, od isto onako lelujavog u meni kao i likovi drugih lepih žena, postalo malo-pomalo jedina i konačna asocijacija - isključujući sve druge ženske likove - s mojim romantičnim zamislima, toliko starijim od njega, u tih nekoliko sati dok sam je se najbolje sećao, trebalo je da se setim da tačno uočim to sećanje; ali tada nisam znao koliki će značaj ono dobiti za mene; ono je bilo samo slatko, kao nekakav prvi sastanak sa gđom de Germant u meni, bilo je prva skica, jedina verna, jedina nacrtana po živom modelu, jedina koja je bila uistinu gđa de Germant; za tih nekoliko sati dok sam imao sreću da ga posedujem ne umejući obratiti pažnju na njega, to sećanje moralo je ipak biti krasno, pošto su se uvek njemu vraćale moje predstave o ljubavi, u tim trenucima slobodno još, bez žurbe, bez zamora, bez ičega nužnog niti punog strepnje; a potom, ukoliko su te predstave neopozivije vezivale za sebe to sećanje, ono je od njih sticalo veću snagu, ali je ono samo postajalo nejasnije; i uskoro nisam više umeo da ga pronađem; a u svojim sanjarijama bez sumnje sam mu potpuno menjao oblik, jer kad god bih ugledao gđu de Germant, ustanovljavao sam neko odstupanje, uostalom uvek drukčij drukčije, e, onoga što sam zamišlj zami šljao ao od onoga što sam video. I sada sam još, istina, svakog dana, u času kad bi se gđa de Germant pojavila na kraju ulice, opažao njen visoki stas, ono svetlo lice pod lakom kosom, sve to zbog čega sam bio tu; ali kad bih nekoliko trenutaka kasnije, pošto bih prvo skrenuo pogled na drugu stranu, da bi izgledalo kao da se nisam nadao tome susretu radi kojeg sam zapravo došao, podigao oči ka vojvotkinji u času kad bih stigao naspram nje, tada bih ugledao nekakve crvene belege, za koje nisam znao da li potiču od svežeg vazduha ili od hroničnih pega, na njenom sada mrzovoljnom licu, koje mi je vrlo hladnim znakom, tako dalekim od one ljubaznosti na predstavi Fedre, Fedre, odgovaralo na pozdrav koji sam joj svakodnevno upućivao s izrazom iznenađenja, ali koji njoj kao da se nije sviđao. Pa ipak, posle nekoliko dana za vreme kojih se sećanje na one dve devojke borilo, s nejednakim izgledima, o prevlast u mojim ljubavnim mislima sa sećanjem na gđu de Germant, naposletku mi se njena slika najčešće javljala, dok su njene suparnice otpadale; na nju sam na kraju preneo sve svoje ljubavne misli, uglavnom još uvek kao hotimično, kao po slobodnom izboru i što mi se tako svidelo. Nisam više mislio na one devojčice s katihizisa, ni na jednu mlekarku; a ipak, nisam se više nadao da ću na ulici opet ugledati ono što sam dolazio da nađem, ni onu nežnost koju mi je u pozorištu obećao njen osmeh, ni onu siluetu i svetlo lice pod plavom kosom, koji su takvi bili samo izdaleka. Sada čak ne bih ni umeo reći
kakva je gđa de Germant, po čemu je prepoznajem, jer svakog dana, u celini njene ličnosti, lice je bilo drukčije, kao i haljina i šešir. še šir. Zašto sam, nekih dana, videći kako se primiče, s lica, pod svetloljubičastim nabranim šeširom sa podvezom, jedan mio i gladak lik čije su čari bile simetrično raspoređene oko dva plava oka i na kome linija nosa kao da se u nj upila, zašto sam po nekakvom radosnom potresu saznavao da se neću vratiti kući a da nisam video gđu de Germant? Zašto sam svaki put osetio isto uzbuđenje, glumio istu ravnodušnost, odvraćao oči isto onako ravnodušno kao i prethodnog dana kad bi se, s profila, u pobočnoj ulici, pod marinski plavom kapicom ukazao jedan nos nalik na ptičji kljun, duž rumenog obraza, nad kojim je bilo urezano prodorno oko, kao u kakvog egipatskog božanstva? Jednom čak kao da nisam video samo ženu sa ptičjim kljunom, nego baš samu pticu: haljina, pa čak i kapa gđe de Germant bile su od krzna, i kako se na njoj nije videla nikakva tkanina, činilo se kao da je ona sama prirodno obrasla krznom, kao što u nekih kraguja gusto, jednoobrazno, rujno i meko perje izgleda kao nekakvo krzno. Usred toga prirodnog perja, mala glava je povijala svoj ptičji kljun, a ispupčene oči bile su prodorne i plave. Ponekog dana, pošto sam satima šetkao tamo-amo ulicom ne opazivši gđu de Germant, odjednom bi se, u dnu neke mlekare skrivene između dve palate u toj aristokratskoj i pučkoj četvrti, izdvojilo nejasno i meni novo lice jedne elegantne žene, kojoj su upravo pokazivali male švajcarske sireve, pa pre no što bih i stigao da je dobro uočim, pogodio bi me, kao munja kojoj bi trebalo manje vremena da stigne do mene nego drugim delovima lica, vojvotkinjin pogled; drugi koji put, pošto je nisam sreo, a čuvši kako izbija podne, shvatao sam da ne vredi više da čekam, tužno sam polazio kući; i utonuo u svoje razočaranje, gledajući ali ne videći jedna kola kako odmiču, shvatio bih odjednom da je onaj pokret glavom jedne gospođe iza okna bio upućen meni i da je ta dama, čije su opuštene i blede crte, ili naprotiv oštre i živahne, pod okruglim šeširom ili ispod visoke perjanice, sklapale lice neke tuđinke za koju mi se činilo da je ne prepoznajem, bila gđa de Germant i da sam dopustio da me pozdravi a da je nisam otpozdravio. A ponekad sam je sretao vraćajući se kući, pred domarovim vratima, gde joj se odvratni domar, čiji su mi ispitivački pogledi bili tako mrski, duboko klanjao i bez sumnje joj pričao koješta o posluzi. Jer sve sluge Germantovih, skriveni iza zavesa na prozorima, drhteći su motrili na taj razgovor koji nisu čuli, a posle koga bi vojvotkinja neumitno uskratila izlazak ovom ili onom sluzi koga je domar potkazao. Zbog svih tih naizmeničnih pojava različitih lica gđe de Germant, lica koja su, u celini njene toalete, zauzimala jedan relativan i promenljiv prostor, čas
skučen, čas prostran, moja ljubav se nije vezivala za ove ili one promenljive delove puti ili tkanina koji su, kako u koji dan, uzajamno razmenjivali svoja mesta i koje koje je ona mogla m ogla preinačavati preinačavati i zamenjivati zamenjivati gotovo potpuno potpuno novim a da time ne izmeni moje uzbuđenje, jer i kroz te promenjene delove, pod novim okovratnikom i nepoznatim obrazom, osećao sam da je to još uvek gđa de Germant. Tu nevidljivu osobu sam ja voleo, onu koja je pokretala sve to, i voleo bih da sam mogao njen život, život nje, čija me je hladnoća bolela, čije me je približavanje potresalo, da sam mogao njen život zarobiti i rasterati njene prijatelje. Mogla je ona isticati kakvo plavo pero ili pokazivati zažareno lice a da njeni postupci ne izgube zato nimalo značaja za mene. I da nisam i sam osetio da je gđi de Germant dozlogrdilo što me sreće svakog dana, poznao bih to posredno po Fransoazinom hladnom licu, punom osude i sažaljenja dok mi je pomagala da se spremim za te moje prepodnevne izlaske. Čim bih od nje zatražio svoje stvari, po njenom smrknutom i utučenom licu osetio bih da je okrenula list. Nisam čak ni pokušavao da pridobijem Fransoazu, osećao sam da u tome ne bih uspeo. Ona je imala neku moć čija mi je priroda ostala zauvek nejasna, da smesta sazna sve što bi se mojim roditeljima ili meni moglo desiti neprijatno. Možda ta moć i nije bila natprirodna i možda bi se mogla objasniti njenim posebnim izvorima obaveštenja; tako i divljaci saznaju neke vesti više dana pre no što ih pošta donese naseobini Evropljana, a u stvari, te vesti im nisu prenete telepatijom, nego s brda na brdo, paljenjem vatre. Tako je i u tome posebnom slučaju mojih šetnji posluga gđe de Germant možda čula svoju gospodaricu kako joj je dosadilo što me stalno sreće na svom putu, pa su možda to ispričali Fransoazi. Moji roditelji su mi, doduše, mogli dodeliti i nekoga drugog da me služi, ali ne bih time ništa dobio. Fransoaza je u nekom smislu bila manje služavka nego drugi. Po tome kako je osećala, kako je bivala dobrodušna i sažaljiva, kako je bivala nemilosrdna i ohola, kako je bila i pronicljiva i ograničena, kako joj je koža bila bela, a ruke crvene, ona je bila gospođica sa sela, čiji su roditelji bili „dobra kuća“, ali pošto su propali, bili su primorani da je dadu da služi. Njeno prisustvo unosilo je u našu kuću seoski vazduh i odnose kakvi su bili po salašima pre pedeset godina, kao u nekakvom obrnutom putovanju, kao da je život na selu doputovao putniku. Kao što vitrine u provincijskim muzejima krase neobični ručni radovi koje seljanke još uvek izrađuju i ukrašavaju vrpcama u nekim pokrajinama, tako su i naš stan u Parizu ukrašavali Fransoazini izrazi, zadahnuti nekim tradicionalnim i lokalnim osećanjem koje se vladalo po nekim veoma starim pravilima. A ona je umela njima da ocrta, kao raznobojnim koncem, trešnjeva drveta i ptice iz svog detinjstva, postelju na kojoj joj je umrla mati i koju još uvek kao da je gledala
pred očima. Ali uprkos svemu tome, čim je stupila kod nas u službu, u Parizu, i ona je usvojila - a drugi ko bi to na njenom mestu još i više - mišljenja, sudove posluge sa ostalih spratova, pa se za poštovanje koje je bila prinuđena da nam ukazuje naplaćivala time što nam je prepričavala kakve sve prostakluke govori kuvarica sa četvrtog sprata svojoj gazdarici, i to nam je prepričavala s takvim zadovoljstvom sluškinje da smo mi, osetivši neku vrstu solidarnosti s inače nama mrskom stanarkom sa četvrtog sprata, morali pomisliti u sebi da smo, možda, i mi zaista gospodari. To izopačavanje Fransoazinog karaktera bilo je možda neizbežno. Izvesna životna stanja toliko su neprirodna da neumitno moraju dovesti do nekih izopačenja, kao što je bio život kojim je kralj živeo u Versalju među svojim dvorjanima, isto tako neobičan kao i život kakvog faraona ili kakvog dužda, a još i više nego kraljev, život dvorjana. Život posluge je bez sumnje još čudnovatije neobičan, i jedino nam navika to prikriva. Ali, čak i da sam otpustio Fransoazu, bio bih osuđen da u stvari zadržim istoga slugu, istog po nekim još osobenijim pojedinostima. Jer kasnije se dešavalo da i razni drugi stupe u moju službu; već puni onih opštih mana posluge, ipak su se kod mene još više menjali. Kako zakoni napada određuju zakone odbrane, svi su oni, da ih ne bi zaparali šiljci moje naravi, odgovarali time što su svoju narav na tome mestu i za isto toliko uvlačili; a zauzvrat, koristili su moje nedostatke da u njih smeste svoje isturene položaje. Za te nedostatke ja nisam znao, kao ni za te njihove izbočine što su nastajale u međuprostoru, baš zato što su to bili nedostaci. Ali moje sluge, kvareći se malo-pomalo, ukazivale su mi na njih. Po tim njihovim manama, koje su svi nepogrešivo sticali, saznavao sam o svojim prirodnim i nepromenljivim manama, jer njihova narav pokazivala mi je neku vrstu negativa moje naravi. Nekada smo se mama i ja mnogo podsmevali gđi Sazra, koja je imala običaj da kaže govoreći o posluzi: „Taj soj, ta fajta.“ Ali moram reći da samo zato nisam imao razloga da poželim da zamenim Fransoazu nekom drugom što bi i ta druga pripadala isto tako neizbežno opštem soju posluge i posebnoj vrsti moje posluge. Da se vratim Fransoazi, nikada nisam u životu iskusio neko poniženje a da nisam već unapred na Fransoazinom licu ugledao već spremne izraze saučešća; a ako sam, u gnevu što me ona sažaljeva, pokušao ustvrditi da sam, naprotiv, postigao uspeh, moje izlišne laži razbijale su se o njenu nevericu, učtivu ali vidljivu, i o njenu svest o svojoj nepogrešivosti. Jer ona je znala istinu; no prećutala bi je, i samo bi stisnula usne i malko ih pokrenula kao da guta neki dobar zalogaj. Prećutala? Tako sam bar dugo verovao, jer sam u to doba još uobražavao da se istina drugima saopštava rečima. Ono što bi mi ko rekao utiskivalo je čak toliko duboko svoje značenje u moju osetljivu svest da isto tako
ne bih više mogao poverovati da me ne voli neko ko mi je rekao da me voli kao što ni sama Fransoaza nije mogla da sumnja, pošto je to pročitala u novinama, da bi neki sveštenik ili ne znam kakav gospodin bio kadar da nam besplatno pošalje, na zahtev koji bismo mu uputili poštom, neki nepogrešiv lek za sve bolesti ili način kako bismo mogli ustostručiti svoje prihode. (Ali zato, kad bi joj naš lekar dao najobičniju mast za nos, protiv kijavice, jadikovala je, ona tako izdržljiva i na najveće muke, da je „golica u nosu“ i da to ne može živ čovek izdržati.) Ali Fransoaza mi je prva pokazala primerom (koji sam tek kasnije razumeo, kad mi je to ponovo, i još bolnije, pokazala jedna osoba koja mi je bila većma draga, kao što će se videti u poslednjim sveskama ovog dela) da nije potrebno da istina bude izrečena da bi se ispoljila i da je možda još sigurnije možemo uočiti, i ne čekajući reči, pa i ne vodeći računa o njima, po hiljadu spoljnih znakova, pa čak i po nekim nevidljivim pojavama koje su u svetu ljudskih naravi slične onome što su u fizičkoj prirodi atmosferske promene. Možda sam to mogao i slutiti, pošto mi se i samom, tada, dešavalo da kažem ponešto u čemu nije bilo nimalo istine, dok sam nju ispoljavao tolikim nehotičnim ispovestima svog tela i svojih postupaka (koje je Fransoaza veoma dobro tumačila); možda sam to i mogao slutiti, ali za to bi valjalo da mi je bilo poznato da sam tada katkad bivao lažljiv i dvoličan. Međutim, tu lažljivost i dvoličnost iziskivala je u meni, kao u svakoga, uvek neka posebna korist, radi svoje odbrane, i to tako neposredno i u nekom uvek posebnom slučaju da je moja duša, zagledana u neki lep ideal, puštala moj karakter da u zasenku obavi svoju hitnu i sitnu rabotu i nije se osvrtala da to primeti. Kad je Fransoaza uveče bivala dobra prema meni, zamolila me za dopuštenje da sedne u mojoj sobi, meni se činilo da joj lice postaje prozirno i da u njoj opažam dobrotu i iskrenost. Ali Žipjen, koji je imao i indiskretnih strana, što sam tek kasnije uvideo, otkrio mi je docnije da je ona govorila kako sam ja nepopravljiv obešenjak i kako se trudim da joj napakostim koliko god mogu. Te Žipjenove reči otisnule su smesta, u jednoj meni nepoznatoj boji, sliku mojih odnosa sa Fransoazom, toliko drukčiju od one na kojoj sam često voleo da odmorim oči i na kojoj me je Fransoaza, bez i trunke neodređenosti, obožavala i nije propuštala prilike da o meni peva slavopojke, te sam shvatio da se ne razlikuje samo fizički svet od izgleda u kojem ga mi vidimo nego da je svaka stvarnost možda isto toliko drukčija od one koju verujemo da neposredno opažamo, a koju sklapamo pomoću predstava koje se ne pokazuju, ali dejstvuju, kao god što ni drveće, sunce i nebo ne bi bili onakvi kakve ih mi vidimo kad bi ih spoznavala bića kojima bi oči bile drukčije sazdane nego naše ili bi pak imala za to nekakve druge organe, a ne oči, koji bi im o drveću, nebu i suncu pružali neke
odgovarajuće, ali ne vidne opažaje. Taj nenadani pogled na stvarni svet što mi je pukao pred očima usled Žipjenovog otkrića bio je takav da sam se prestravio. A tu se, još, ipak, radilo samo o Fransoazi, za koju me je malo bilo briga. No da li je tako i sa svim društvenim odnosima? I do kakvog bi me to očajanja moglo dovesti jednog dana, ako je tako isto i u ljubavi? Bila je to tajna budućnosti. Tada se još radilo samo o Fransoazi. Je li iskreno mislila to što je rekla Žipjenu? Je li to rekla samo da bi me zavadila sa Žipjenom, da ne bismo uzeli njegovu ćerku 2 da nju zameni? Kako god bilo, shvatio sam da je nemogućno neposredno i pouzdano saznati da li me Fransoaza voli ili mrzi. I tako je ona prva probudila u meni tu pomisao da neka osoba nije, kao što sam ja to zamišljao, jasna i nepomična pred nama, sa svojim vrlinama, svojim manama, svojim zamislima, namerama prema nama (kao što je neka bašta kad je, sa svim njenim lejama, gledamo kroz rešetkastu ogradu), nego da je senka u koju nikada ne možemo prodreti, za koju ne postoji neposredno saznanje, o kojoj stvaramo u sebi mnoga verovanja pomoću reči, pa čak i postupaka, koji nam, i reči i postupci, pružaju tek nedovoljna i uostalom protivrečna obaveštenja, senka u kojoj, sa podjednakom verovatnoćom, možemo čas da zamišljamo da sija mržnja, a čas ljubav. Gđu de Germant sam zaista voleo. A najveća sreća koju bih mogao zamoliti u boga bila bi da na nju sruči sve mogućne nevolje, pa da ona onda, izgubivši imanje i ugled, lišena svih preimućstava koja su me razdvajala od nje, bez kuće gde bi živela i bez ikoga ko bi još hteo da joj se javlja, dođe da kod mene zatraži pribežište. Zamišljao sam kako je tako došla. Pa čak i u one večeri kad bi mi neka promena vremena ili mog zdravstvenog stanja razvila pred očima kakav zaboravljeni svitak na kome su bili ispisani moji davnašnji utisci, umesto da iskoristim obnovljene snage vaskrsle u meni, umesto da ih upotrebim da raščitam u sebi misli koje su mi obično izmicale, umesto da najzad počnem da radim, radije sam glasno govorio misli koje su bile sve u zbivanjima, spoljašnje, koje su bile samo zaludno brbljanje i gestikuliranje, puka izmišljotina sva u neobičnim doživljajima, jalova i neistinita, u kojoj je vojvotkinja, zapavši u bedu, došla da me moli, mene koji sam, obrnutim sticajem okolnosti, postao bogat i moćan. I pošto bih tako proveo sate i sate zamišljajući okolnosti, izgovarajući rečenice koje bih rekao vojvotkinji primajući je pod svoj krov, moj položaj ostajao je isti: u stvarnosti sam, avaj, izabrao da volim upravo ženu koja je u sebi sjedinjavala najviše raznoraznih preimućstava i čijim se očima, zbog toga, ja nisam mogao nadati da bih imao ikakve privlačnosti; jer ona je bila isto toliko bogata koliko bi mogao biti i neko najbogatiji, ali ko ne bi bio plemić; a da i ne govorimo o onoj njenoj ličnoj draži zbog koje je bila toliko tražena u društvu, po
kojoj je, među svima, bila bi la kao kakva kraljica. kraljica. Osećao sam da joj je nemilo što je tako presrećem svako prepodne; ali i da sam smogao snage da dva-tri dana to ne radim, možda gđa de Germant ne bi ni primetila to moje uzdržavanje, koje bi za mene predstavljalo toliku žrtvu, a ona bi je možda pripisala nekoj sprečenosti izvan moje volje. Odista, samo sam tako mogao postići da je prestanem presretati ako bih nekako udesio da mi to bude nemogućno, jer potreba koja se uvek iznova rađala da je sretnem, da za trenutak budem predmet njene pažnje, osoba kojoj ona upućuje pozdrav, ta potreba bila je jača od neprijatnosti što joj se zameram. Trebalo je da se udaljim na neko vreme; nisam imao snage za to. Katkad sam i to pomišljao da učinim. Tada bih rekao Fransoazi da spakuje moje kofere, no odmah potom kazao bih joj da ih raspakuje.3 Ona to nije volela, govorila je da se uvek „ščinjam“, jer ukoliko nije želela da se nadmeće sa savremenicima, služila se starinskim jezikom SenSimona. Istina da je još manje volela kad sam govorio zapovednički. Znala je da mi to nije prirodno i da mi ne leži, što je ona iskazivala govoreći da mi „odrešitost ne pristaje“. Smogao bih snage da pođem samo u pravcu koji bi me približio gđi de Germant. A to nije bilo nemogućno. Zar zaista ne bi značilo približiti joj se - bliže nego što sam bivao tako na ulici, osamljen, ponižen, osećajući da nijedna od misli koje bih joj želeo uputiti nikada neće dopreti do nje dok tapkam tako u mestu u tim svojim šetnjama, koje bi mogle trajati beskonačno a da me ne dovedu ni do čega - kad bih otišao ma i na milje daleko od gđe de Germant, ali nekome koga ona poznaje, za koga zna da je izbirljiv u prijateljstvu, a ko bi me cenio, ko bi joj mogao govoriti o meni, pa i ako taj ne bi mogao postići od nje ono što sam želeo, bar bi joj to mogao saopštiti, neko zahvaljujući kome bih, u svakom slučaju, već samim tim što bih s njim razmatrao da li bi se on mogao prihvatiti takve poruke za nju, svojim osamljeničkim i nemim maštanjima dao jedan nov oblik, govorni, preduzimljiv, koji bi mi se činio kao nekakav napredak, skoro kao nekakvo ostvarenje? Umešati se u ono što ona radi za vreme svoga tajanstvenog života, kao „Germantova“, u to što je predmet mojih stalnih sanjarija, umešati se u to, makar i posredno, kao pomoću neke poluge, time što bih se poslužio nekim za koga nisu zatvoreni vojvotkinjin dvorac, njene večeri, dugi razgovori s njom, ne bi li to bio jedan dodir s njom, sa veće daljine, ali delotvorniji nego to što je svako prepodne posmatram na ulici? Prijateljstvo, divljenje koje je Sen-Lu gajio prema meni činili su mi se nezasluženi i behu mi ostali ravnodušni. Odjednom sam im počeo pridavati vrednosti, voleo bih da ih on obelodani gđi de Germant, bio bih kadar zamoliti ga da to učini. Jer čim je čovek zaljubljen, voleo bi da mogne izneti pred voljenu
ženu sva neznana preimućstva koja ima, kao što to u životu čine nametljivci i oni prema kojima je sudbina bila maćeha. Čoveka boli što ona ne zna za njih, pokušava da se uteši pomišljajući da ona, baš zato što ta preimućstva nikada i nisu vidljiva, možda dodaje predstavi koju ima o vama takva mogućna a neznana preimućstva. Sen-Lu već odavno nije mogao da dolazi u Pariz, bilo zbog obaveza svog poziva, kako je on govorio, bilo - a to će pre biti - zbog boli koje mu je pričinjavala njegova ljubavnica, s kojom već dvaput umalo da nije raskinuo. Često mi je govorio koliko bih mu učinio kad bih ga posetio u njegovom garnizonu, čije ime mi je pričinilo toliku radost kad sam ga pročitao na kovertu prvog pisma koje sam primio od mog prijatelja, preksutradan pošto je otišao iz Balbeka. Bio je to, manje daleko od Balbeka nego što bi čovek mogao pomisliti po sasvim kopnenom pejzažu, jedan od onih aristokratskih i vojničkih gradića okruženih prostranim poljima, na kojima se, za lepih dana, tako često vidi kako u daljini lebdi kao neka izmaglica, koja se čas javlja a čas nestaje, a praćena je nekakvim zvucima, i koja - kao što zavesa od jablanova svojim krivinama ocrtava rečicu koju i ne vidimo - otkriva pokrete puka na manevrima, jedan od onakvih gradića gde je i sama atmosfera po ulicama, avenijama i trgovima naposletku postala sva nekako večito muzički i vojnički ustreptala, pa se i najobičnija buka od kola ili tramvaja nastavlja nekakvim nejasnim zovom truba koji tišina beskrajno ponavlja ošamućenim ušima. Nije bio toliko daleko od Pariza da ne bih mogao, kad bih se vratio brzim vozom, zateći još majku i baku budne i spavati opet u svom krevetu. Čim sam to shvatio, uzbuđen nekakvom bolnom čežnjom, imao sam suviše malo volje da odlučim da se neću vratiti u Pariz i da ću ostati da noćim u tom gradiću; ali isto tako, stigavši tamo, imao sam i premalo volje da sprečim nosača da moj kofer ponese do fijakera, nego sam, koračajući za njim, uzeo na se rasterećenu i slobodnu dušu putnika koji nadgleda svoj prtljag i kojeg ne čeka nikakva baka, pa sam seo u kola nehajno, kao neko ko, pošto je prestao misliti o tome šta zapravo hoće, izgleda kao da zna šta hoće, i rekao kočijašu adresu konjičke kasarne. Mislio sam da će Sen-Lu doći da tu noć spava u hotelu, da bi mi bio manje mučan taj prvi dodir s nepoznatim gradom. Dežurni pođe da ga potraži, a ja počekah pred kapijom kasarne, pred tim velikim brodom što je sav bučao od novembarskog vetra i iz kojeg su svaki. čas, jer bilo je šest sati uveče, izlazili oficiri, sve po dvojica, teturajući se kao da se iskrcavaju i skrcavaju u kakvoj kakvoj egzotičnoj egzoti čnoj luci u koju su na kratko pristali. Sen-Lu stiže, sav usplahiren, puštajući da mu monokl leprša ispred njega; nisam bio rekao svoje ime, nestrpljivo sam čekao da uživam u njegovom iznenađenju i radosti.
- Uh, kakva nezgoda, - uzviknu on spazivši me odjednom i pocrvenevši do ušiju - baš sam malopre preuzeo nedeljno dežurstvo i moći ću izići tek kroz nedelju dana! Pa je, zabrinut pri pomisli da ću provesti sam tu prvu noć, jer poznavao je bolje nego iko moju večernju moru, koju je često primećivao i ublažavao mi je u Balbeku, prekidao svoje jadikovke, okretao mi se, smeškao mi se, pogledao me nežnim, nejednakim pogledima, jer jedni su dolazili pravo iz jednog oka, a drugi kroz monokl, a svi su ukazivali na njegovo uzbuđenje što me opet vidi i na onu tako važnu stvar koju još uvek nisam razumevao, ali koja je i meni sad bila važna, na naše prijateljstvo. - Gospode bože! A gde ćete vi noćiti? Zaista vam ne preporučujem hotel u kome se mi hranimo, to je pored izložbenog paviljona, gde sad počinje neka proslava, pa će biti sila sveta. Ne, bolji bi bio hotel „Flandrija“, to je jedan stari dvorac iz XVIII veka, sa starim tapiserijama. To vam prilično deluje kao „drevno istorijsko zdanje“. Sen-Lu je povodom svačeg upotrebljavao tu reč „delovati“ umesto „izgledati“, zato što i govorni jezik, kao i pisani, oseća s vremena na vreme potrebu za takvim izmenama smisla reči, za takvim utančavanjem izraza. A kao što i novinari često ne znaju iz koje književne škole potiče neki „ukras“ kojim se služe, tako su se i Sen-Luov rečnik, pa čak i dikcija, sastojali od podražavanja trojici različitih esteta, od kojih on nije poznavao nijednoga, ali od kojih je poticala takva moda u govoru, koju je on posredno primio. „Uostalom“, zaključi on, „taj hotel je dosta pogodan za vašu preosetljivost na zvuke. Nećete imati suseda. Priznajem da je to slabo preimućstvo, a najposle, pošto i tamo može stići još koji putnik već sutra, ne bi vredelo izabrati taj hotel radi tako prolazne koristi. Ne, nego vam ga preporučujem zbog njegovog izgleda. Sobe su dosta prijatne, sav nameštaj je starinski i udoban, ima u tome nešto umirujuće.“ Ali za mene, manje umetnički nastrojenog nego što je bio Sen-Lu, uživanje koje može pružiti neka lepa kuća bilo je površno, skoro ništavno, i nije moglo smiriti moju strepnju, koja je već počinjala, isto onako mučna kao što je bila u Kombreu kad mama nije mogla da dođe da mi kaže laku noć ili kao ona koju sam osećao na dan dolaska u Balbek, u onoj suviše visokoj sobi što je mirisala na vetiver. SenLu to shvati s hvati po mom ukočenom ukočenom pogledu. - Ali baš je vama sad do toga, jadni moj mališa, i do kojekakvog lepog dvorca, jer sasvim ste bledi; a ja vam kao magarac pričam o tapiserijama, koje vi nećete imati snage ni da pogledate. Poznajem sobu u koju će vas smestiti i lično nalazim da je vrlo vesela, ali sasvim sam svestan da za vas, tako osetljivog, to
nije sasvim isto. Nemojte misliti da vas ne razumem, ja ne osećam to isto, ali sasvim se stavlj s tavljam am na vaše mesto. Neki podoficir je ogledavao jednog konja u dvorištu i sav se zaneo nagoneći ga na skokove, pa nije ni odgovarao na pozdrave vojnika, nego je samo sipao psovke na one koji bi mu se našli na putu; u tom trenutku on se osmehnu SenLuu, pa primetivši tek tada da je ovaj s nekim prijateljem, pozdravi. Ali konj mu se prope svom visinom, zapenušen. Sen-Lu priskoči, uhvati ga za uzdu i uspe da ga smiri, pa se vrati meni. - Da, - reče mi on - verujte da razumem, boli me što tako trpite; sav sam nesrećan - dodade on spustivši mi nežno ruku na rame - kad pomislim da bih vam možda mogao malo odagnati tugu kad bih mogao ostati s vama i razgovarati. Mogao bih vam, doduše, pozajmiti knjiga, ali nećete moći čitati ako se tako osećate. A nikako ne bih uspeo da me neko zameni ovde; uradio sam to već dvaput uzastopce, zato što je moja mala dolazila. Pa je mrštio obrve, jer mu je bilo neprijatno, a i što se napregnuto domišljao, kao lekar, kakav kakav bi lek mogao moga o primeniti primeni ti na moju m oju boljku. boljku. - Potrči, naloži vatru u mojoj sobi - reče on jednom vojniku koji je prolazio. Hajde, brže, mrdaj! Pa se opet okrete meni, a monokl i kratkovidi pogled opet su podsećali na naše prijateljstvo: - Ne, ne mogu da verujem očima, vi, ovde, u ovoj kasarni, gde sam toliko mislio na vas, čini mi se da sanjam. A zdravlje, je li ipak malo bolje? Pričaćete mi o svemu tome kroz koji časak. Popećemo se u moju sobu, nećemo dugo stajati ovde, u dvorištu, duva neki lud vetar. Ja ga već i ne osećam više, ali vi niste navikli, pa se bojim da se ne prehladite. A rad, jeste li počeli? Niste? Što ste vi čudni! Da ja imam vaše sklonosti, čini mi se da bih pisao od jutra do večeri. A vama se više sviđa da ništa ne radite. Baš je to nesreća što su prosečni ljudi kao što sam ja uvek spremni da rade, a oni koji bi mogli, neće! A i ne pitam vas kako je vaša baka? Ne rastajem se od njenog Prudona! Jedan oficir, visok, lep, veličanstven, iziđe iz stepeništa sporim i svečanim korakom. Sen-Lu ga pozdravi i zaustavi večitu pokretljivost svog tela dok je držao šaku pri šapki. Ali podigao ju je tako žurno i snažno, ispravio se tako odsečnim pokretom, i čim je pozdravio, spustio je ruku tako naglo i promenio celo držanje ramena, noge i monokla da je onaj trenutak bio manje nepomičnost a više samo nekakva ustreptala napetost u kojoj se potiralo preterano malopređašnje kretanje i ono koje je ponovo počinjalo. A onaj oficir, ne prilazeći, spokojan, blagonaklon, dostojanstven, prestavljajući svojim carskim držanjem
suštu protivnost Sen-Luu, podiže i sam ruku ka šapki, ali bez žurbe. - Moram nešto da kažem kapetanu, - šapnu mi Sen-Lu - budite tako dobri pa idite, sačekajte me u mojoj sobi, to je druga desno, na trećem spratu, odmah ću doći. Pa poletevši kao na juriš, dok je monokl lepršao ispred njega na sve strane, pristupi pravo dostojanstvenome i sporom kapetanu, kome su privodili konja i koji je, pre no što će uzjahati, davao neka naređenja, s proračunatim svečanim pokretima kao na kakvoj istorijskoj slici, kao da polazi u neku bitku prvog carstva, dok se u stvari prosto vraćao kući, u stan koji je iznajmio dok bude u Donsjeru, na jednom trgu koji se, kao po nekoj unapred udešenoj ironiji prema tome Napoleonoviću, zvao Trg republike! Ja pođoh stepenicama, a pri svakom koraku umalo da se nisam okliznuo po klincima kojima su basamci bili ukrašeni. Opažao sam sobe s golim zidovima, sa po dva reda kreveta i propisno poređanih vojničkih ranaca. Pokazaše mi Sen-Luovu sobu. Za časak zastadoh pred zatvorenim vratima jer se čulo kako se unutra neko miče; neko je nešto pomakao, nešto ispustio; osećao sam da soba nije prazna prazna i da u njoj ima nekoga. Ali to je samo gorela potpaljena vatra. Nije umela da miruje, pomicala je cepanice, i to vrlo nespretno. Uđoh; ona skotrlja jednu, a druga jedna se zadimi. Pa i kad se nije micala, nije umela da ne bude glasna, kao i prost svet, nego je stalno huktala, samo što sam sada, videći plamen kako liže, shvatao da je to šum vatre, ali da sam bio s one strane zida, pomislio bih da to neko šmrkće i korača. Najposle sedoh. Tapeti od libertija i starinske nemačke tkanine iz XVIII veka štitili su sobu od vonja kojim je odisala cela zgrada, grubog, otužnog, natrulog, nalik na ustajao hleb. Tu, u toj ljupkoj sobi, tu bih večerao i spavao srećan i spokojan. Sen-Lu kao da je i sam bio prisutan, zbog stručnih knjiga koje su ležale na stolu, pored fotografija, među kojima sam prepoznao i moju, i sliku gđe de Germant, zbog vatre koja se najposle navikla na kamin pa je, kao pseto koje je prileglo i žarko, nemo i verno čeka gospodara, tek s vremena na vreme puštala da se odroni po koji ugarak ili bi liznula plamič plamičkom kom zid kamina. Čuo sam sa m kucanje Sen-Luovog sata, koji mora biti da nije bio daleko od mene. Kucanje je stalno menjalo mesto, jer nisam video sat; činilo mi se da dolazi iza mene, pa spreda, zdesna, sleva, ponekad da zamire, kao izdaleka. Odjednom otkrih sat na stolu. Sad sam kucanje čuo na jednom određenom mestu, sa kog se više nije pomaklo. Činilo mi se da ga čujem onde; ali onde ga nisam čuo, nego video, jer zvuci nemaju mesta. No mi ih bar povezujemo povezujemo s kretanjima, kretanjima, pa su po tome korisni korisni što nas upozoravaju na njih, te se čini kao da ih zvuci čine nužnim i prirodnim. Događa se ponekad, doduše, da bolesnik kome su hermetički začepili uši ne čuje više pucketanje vatre kao što je bila ta što je u tome času nagvaždala u Sen-
Luovom kaminu i istovremeno proizvodila žar i pepeo, koji su potom padali u zgarište, da ne čuje ni tramvaje što prolaze, a čija se muzika u pravilnim razmacima razletala po glavnom trgu Donsjera. Tada, ako bolesnik čita, strane će se okretati bešumno, kao da ih lista kakav bog. Bučanje vode u kadi koju pune za kupanje ublažava se, postaje lako i udaljava se kao kakav nebeski žubor. Povlačenje zvuka, njegovo stanjivanje, oduzimaju mu agresivnu moć prema nama; još maločas izbezumljeni od lupe čekića od koje kao da nam se tresla tavanica nad glavom, sada je sa zadovoljstvom osluškujemo, laku kao milovanje, daleku kao šuštanje lišća što se po putu igra s povetarcem. Uzmete da otvarate pasijans, pasijans, a karte se ne čuju, i čini vam se da ih to ne pomičete vi, da se one same sam e miču i da su, preduhitrivši našu želju da s njima igramo, same počele da igraju s nama. Pa se možemo pitati ne bi li i u pogledu ljubavi (a dodajmo čak uz ljubav i ljubav prema životu, ljubav prema slavi, pošto izgleda da ima ljudi koji poznaju ta dva osećanja) trebalo raditi kao oni koji, protiv buke, umesto da preklinju da prestane, začepe uši; pa po njihovom primeru, obratiti pažnju, usmeriti svoju odbranu na samog sebe, pružiti našoj pažnji i našoj odbrani, kao predmet koji treba da umanje, ne ono spoljno biće koje volimo, već našu sposobnost da patimo zbog njega. Ali da se da se vratimo zvuku, zadebljajmo još više kuglice što nam začepljuju ušni kanal, i one će primorati na pijanisimo devojku koja nam je nad glavom svirala neku bučnu melodiju; namažimo te kuglice kakvom mašću, i njihovom se despotizmu smesta pokorava cela kuća, njihov zakon proteže se čak i izvan nje. Ni pijanisimo nije više dovoljan, na zapovest kuglica poklopac na klavijaturi istog se trena spušta, čas klavira se naglo svršava; gospodin koji nam je koračao nad glavom odjednom prestaje da kruži; saobraćaj kola i tramvaja je stao kao da se očekuje nailazak šefa države. A takvo ublaženje zvukova kadšto čak poremeti san umesto da ga zaštiti. Sinoć još, neprestani šumovi, ocrtavajući nam neprekidno kretanje na ulici i po kući, najposle su nas uspavali kao dosadna knjiga; a danas, na površini tišine prostrte preko našeg sna, neki udar, malo jači od drugih, dospeva nam do sluha, lak kao uzdah, nepovezan s bilo kakvim drugim zvukom, tajanstven; i to pitanje što nam ga postavlja svojim dahom, koje traži objašnjenje, dovoljno je da nas probudi. A izvade li, naprotiv, na časak, pamuk koji su bolesniku stavili na bubnu opnu, i odjednom će nad svetom opet granuti svetlost, puno sunce zvuka; brže-bolje vraća se gungula prognanih zvukova; prisustvujemo, kao da ih poji hor anđela, vaskrsenju glasova. Puste ulice začas ispunjavaju hitra krila raspevanih tramvaja što jure jedan za drugim. I u samoj sobi bolesnik je stvorio, ne kao Prometej, vatru, nego hujanje vatre. A povećavajući ili olabavljujući čepove od pamuka kao da naizmenično
pritiskujemo ovu ili onu pedalu koju smo dodali zvučnosti spoljnog sveta. Samo, postoji i prestanak zvukova koji nije trenutan. Onaj koji je sasvim ogluveo ne može čak ni da ugreje kraj sebe lonac mleka a da ne motri okom, u otklopljenom otklopljenom loncu, na arktičko belasanje belas anje nalik na snežnu oluju, o luju, predznak predznak kome je mudro povinovati se i, kao što Svevišnji zaustavi buru, izvući električni utikač; jer već se jaje uzavrelog mleka propinje u grčevima i kosim izdizanjem navaljuje plima, nadima, zaobljava polegla jedra nabranog kajmaka, potera burom jedno, sedefasto, a prekid struje, ako je električni vihor na vreme obuzdan, razvejaće ih na sve strane i ona će se svrteti sama oko sebe, pretvorena u latice magnolije. Ali ako bolesnik nije na vreme preduzeo nužne mere predostrožnosti, uskoro će njegove potopljene knjige i sat jedva viriti iz belog mora posle te džinovske mlečne plime, i moraće da pozove u pomoć svoju staru služavku, a ova će mu, ma bio on i kakav slavan političar ili veliki pisac, reći da nema pameti ni koliko dete od pet godina. A drugi koji put, u toj začaranoj sobi, iako su vrata zatvorena, neka osoba koja maločas nije bila tu pojavila se: to je posetilac koga gluvi nije čuo kad je ušao, i sad samo gestikulira, kao nema lutka u onim malim lutkarskim pozorištima, gde je tako prijatno odahnuti čoveku kome je ogadio ljudski govor. A kako i gubitak nekog čula dodaje svetu isto toliko lepote koliko bi i kakvo novostečeno čulo, taj potpuno gluv čovek sa nasladom se sad šeta po jednoj gotovo rajskoj Zemlji, na kojoj zvuk još nije stvoren. I najviši vodopadi samo razvijaju pred njegovim očima svoju kristalnu zavesu, mirniji i od nepomičnog mora, čisti kao slapovi u Raju. A kako je zvuk bio za njega, pre nego što št o je ogluveo, opažajni oblik u koji se odevao uzrok pokreta, predmeti koji se pokreću bez šuma kao da se pokreću i bez uzroka; lišeni svakog zvučnog svojstva, oni se sad kreću sami od sebe, kao da su oživeli; kreću se, staju, sami od sebe se zapale. Sami od sebe polete, kao preistorijska krilata čudovišta. U samotnoj kući gluvoga, bez suseda, rad posluge se, i pre no što je on sasvim ogluveo, obavljao opreznije, tiho, a sada ga obavljaju, nekako kao krišom, neme sluge, kao u kakvog kralja iz bajke. I kao i u pozorištu, zgrada koju gluvi vidi sa s a svog prozora - kasarna, crkva, gradska kuća samo je dekor. Ako se jednog dana desi da se stropošta, možda će se iz nje vinuti prašina i ostati vidljive ruševine; ali, još manje materijalna nego i palata na pozornici, ona će se u tome začaranom svetu srušiti a da njeni teški tesani kameni neće nikakvom vulgarnom bukom pomutiti devičansku tišinu. Ali mnogo relativnija tišina koja je vladala u vojničkoj sobici u kojoj sam bio već koji trenutak prekinula se. Vrata se otvoriše, i Sen-Lu uđe živo, pustivši monokl da mu spadne s oka. - O, Robere, kako je prijatno prijatno kod vas, rekoh mu, kako bi bilo lepo kad bi čovek č ovek
tu smeo večerati i spavati! I zbilja, da to nije bilo zabranjeno, kako bih onda uživao u počinku bez tuge, zaštićen tom atmosferom spokojstva, budnosti i veselosti, koju je održavalo onih hiljadu ustrojenih volja bez nespokojstva, hiljadu bezbrižnih duša, u kasarni, toj velikoj zajednici, gde se vreme preoblačilo u delatnost, a tužno zvono časova bilo zamenjeno veselim zovom trube, čiji je spomen, raspršen, lebdeo kao prah i nad pločnicima grada, - zov siguran da će mu se odazvati, raspevan, jer nije bio samo zapovest vlasti na poslušnost nego i zapovest mudrosti da se bude srećan! - A, radije biste spavali tu, kod mene, nego da odete sami u hotel - reče mi Sen-Lu smejući se. - O, Robere, svirepo je što to kažete tako ironično - rekoh mu - kad znate da je to nemogućno i da će mi m i onde biti tako teško. - E, baš mi laskate - reče on - jer sam i sam pomislio da biste radije ostali ovde večeras. I baš to sam i otišao otiš ao da pitam kapetana. - I dozvolio je? - uzviknuh ja. - Bez ikakve teškoće. - O! poljubio bih ga! - Ne, to bi bilo suviše. A sad, dopustite da pozovem mog posilnog da se postara šta ćemo večerati - dodade on, dok sam se ja okrenuo da sakrijem suze. U više mahova nailazio je po koji Sen-Luov drug. On ih je izbacivao. - Hajde, čisti se! Ja sam ga molio da ih pusti da ostanu. - Ta ne, bili bi vam dosadni: to su ljudi sasvim neobrazovani, koji umeju razgovarati samo o trkama ili o timarenju konja. A onda, čak i meni bi pokvarili ove dragocene trenutke koje sam toliko priželjkivao. Ali, znate kad kažem da su moji drugovi tako nezanimljivi, to ne znači da u svemu što je vojničko nema i intelektualnog. Daleko od toga. Imamo jednog majora koji je divan čovek. Napisao je jedan priručnik u kome je vojna istorija obrađena kao nekakvo matematičko izvođenje. Čak i u estetskom pogledu to ima nekakvu lepotu, čas induktivnu, čas deduktivnu, prema prema kojoj ni vi ne biste bis te bili neosetljivi. neos etljivi. - To nije taj kapetan koji je dopustio da ostanem ovde? - Ne, bogu hvala, jer taj čovek koga ste hteli da „poljubite“ za takvu sitnicu najveća je budala koju je svet ikada upoznao. Savršen je da se bavi običnim stvarima i da se stara o urednosti vojnika; vojnika; provodi provodi sate i sate s intendantom intendantom i s
krojačem. Takav je to čovek. On, uostalom, kao i svi drugi, jako prezire toga divnog majora o kome vam govorim. S njim se niko ne druži zato što je slobodni zidar i što ne ide u crkvu. Princ od Borodina nikada ne bi primio u kuću toga čoveka iz malograđanskog staleža. A to je, međutim, ne mala drskost od čoveka čiji je pradeda bio mali zemljoposednik i koji bi, da nije bilo Napoleonovih ratova, i sam bio zemljoposednik. On uostalom i sam uviđa koliko mu je položaj u društvu neodređen. Jedva i ide u Džokej-klub, toliko mu je onde nelagodno, iako je tobože princ, - dodade Rober - jer je iz iste sklonosti ka podražavanju usvojio i društvene teorije svojih uzora i aristokratske predrasude svojih roditelja, pa je, i ne uviđajući to, s ljubavlju prema demokratiji spajao prezir prema Napoleonovom plemstvu. Ja sam gledao fotografiju njegove tetke, i pri pomisli da bi Sen-Lu, pošto ima tu fotografiju, možda mogao da mi je da, još „mi je bio miliji, pa sam poželeo da mu mognem učiniti hiljadu usluga, koje su mi se činile sitnicama u zamenu za nju. Jer ta fotografija bila je kao još jedan susret povrh onih koje sam već imao sa gđom de Germant; još i više, bila je kao kakav dug susret, kao da se ona, po nekom naglom napretku u našim odnosima, zaustavila preda mnom, sa šeširom kakav se nosi u bašti, i prvi put me pustila da joj natenane gledam oblinu obraza, izvijeni potiljak, ugao obrva (što je dosad sve bilo zamagljeno njenim brzim prolaskom, mojim ošamućenim utiscima, nepostojanim sećanjem); i kao da gledam grudi i ruke žene koju nikada nisam video drukčije do u visoko zatvorenoj haljini, sve to što sam video bilo je kao kakvo otkriće puno naslade, kao poklonjena mi milošta. Te linije koje mi se činilo da je gotovo zabranjeno gledati mogao bih na njoj proučavati kao u priručniku jedine geometrije koja je za mene imala vrednosti. Kasnije, pogledavši Robera, primetio sam da je i on pomalo kao nekakva fotografija svoje tetke, i to po jednoj tajni koja je za mene bila skoro isto toliko uzbudljiva, jer iako njegovo lice nije poticalo od njenoga, ipak su oba imala zajedničko poreklo. One crte vojvotkinje de Germant što su u mojim očima bile prikačene uz sliku koju sam imao o Kombreu, onaj nos kao sokolov kljun, one prodorne oči kao da su poslužile da se izreže, kao još jedan sličan, tanak primerak od tako fine, suviše nežne kože, Roberovo lice, koje se skoro moglo poklopiti s licem njegove tetke. Sa zavišću sam gledao na njemu te crte tako svojstvene Germantovima, toj lozi što je ostala tako osobena usred sveta, u kome se ne gubi, nego ostaje izdvojena u svojoj božanstvenoj ornitološkoj slavi, kao da je, u mitološko doba, potekla iz spoja kakve boginje i neke ptice. Rober je bio dirnut mojom razneženošću, iako joj nije znao razlog. A ona se još i uvećala osećajem ugodnosti koji me je obuzimao od toplote ognjišta i od
šampanjca, od kojeg su mi vrcali znoj po čelu i suze iz očiju; njime smo zalivali mlade jarebice; ja sam ih jeo sa čuđenjem i ushićenjem koje oseća neposvećeni, ma kakve vrste bio, kad u nekakvom životu koji ne poznaje naiđe na nešto što je zamišljao da je u takvom životu isključeno (na primer, kao kad bi slobodouman čovek bio ugošćen izvrsnom večerom u župnikovom domu). A sutradan ujutro, kad sam se probudio, prišao sam Sen-Luovom prozoru, koji je bio vrlo visoko pa je gledao na celu okolinu, i radoznalo sam pogledao, da se upoznam s mojom susetkom ravnicom, koju sinoć nisam mogao da vidim, zato što sam stigao suviše kasno, a ona je već spavala u mraku. Ali ma koliko rano da se bila probudila, video sam je samo onako kako se ona viđa s prozora kakvog zamka, sa strane gde je ribnjak, još svu uvijenu u nežnu i belu jutarnju haljinu od magle, od koje nisam mogao gotovo ništa da razaberem. Ali znao sam da će je ona svući još i pre no što vojnici, koji su se u dvorištu bavili oko konja, završe timarenje. A dotle, mogao sam da vidim samo jedan mršav brežuljak što je sasvim uz kasarnu prislanjao svoja žgoljava i hrapava leđa, koja su već stresla sa sebe mrak. Kroz čipkastu zavesu od inja nisam puštao iz vida tog tuđina koji me je sad prvi put gledao. Ali kad sam kasnije već navikao da dolazim u kasarnu, svest da je brežuljak tu, pa dakle stvarniji, čak i kad ga nisam video, nego hotel u Balbeku, nego naša kuća u Parizu, na koje sam mislio kao na odsutne osobe, kao na pokojnike, to jest ne verujući više mnogo u njihovo postojanje, ta svest činila je da je, i kad nisam na to obraćao pažnju, njegov obris padao, ocrtavao se uvek i po najsitnijim utiscima koje sam doživljavao u Donsjeru, pa tako i, već toga jutra, po prijatnom utisku topline što mi ga je pružila šolja čokolade koju mi je spremio Sen-Luov posilni, u toj udobnoj sobi koja kao da je bila osmatračnica za posmatranje brežuljka (pomisao da bi čovek mogao učiniti i drugo šta do da ga samo gleda, da bi mogao da se po njemu prošeta, bila je onemogućena istom onom maglom). Prožimajući oblik brežuljka, ukus čokolade i potku mojih tadašnjih misli, ta magla, iako nisam ni najmanje na svetu mislio na nju, natopila je sve moje misli iz tih dana, kao što je nekakvo nepotamnjivo i teško zlato ostalo vezano za moje utiske iz Balbeka ili kao što je prisustvo ulaznih stepenika od crnkastog peščara pred kućama unosilo nešto sivila u moje utiske iz Kombrea. Magla uostalom nije potrajala dugo to jutro, sunce je počelo sasvim izlišno da troši protiv nje nekoliko strela, koje su je blistavo isprobadale, pa onda svršile s njom. Brežuljak je mogao da ispruži siva leđa na suncu, čiji su zraci, sat kasnije, kad sam sišao u grad, davali takvu živost crvenom lišću drveća, crvenoj i plavoj boji izbornih plakata izlepljenih po zidovima da je ona i mene ispunjavala ushićenjem, te sam pevušeći topotao po pločniku savlađujući se da ne počnem po njemu skakati od radosti.
Ali već drugog dana valjalo je da spavam u hotelu. A unapred sam znao da ću onde neumitno zateći tugu. Ona mi je bila kao vonj kojim je, za mene, od rođenja, odisala svaka nova soba, to jest svaka soba: u onoj u kojoj sam obično boravio nisam bio prisutan, misao mi je bivala negde drugde, a u nju je, umesto sebe, slala naviku. Ali tu manje osetljivu služavku nisam mogao da pošaljem da se pobrine o mojim stvarima u ovom novom mestu kuda sam stigao pre nje, stigao sam, gde je u dodir sa stvarima trebalo da stupi ono ja koje se u meni javljalo tek u razmacima od po koju godinu, ali uvek isto, ono ja koje nije poraslo još od onoga doba iz Kombrea, od vremena kad sam prvi put stigao u Balbek, i koje je neutešno plakalo šćućureno na uglu otvorenog o tvorenog kofera. Ali prevario sam se. Nisam ni stigao da budem tužan, pošto ni trenutka nisam bio sam. Jer od nekadašnjeg dvorca ostao je jedan višak raskoši koji se nije dao iskoristiti u modernom hotelu i koji je, razrešen bilo kakve praktične namene, u svojoj dokolici oživeo: hodnici koji su se vraćali u suprotnom pravcu i s kojima se čovek svaki čas sretao dok su tako tumarali tamo-amo, predvorja duga kao hodnici, a ukrašeni kao saloni, koja su pre izgledala kao da tu stanuju, a ne da su samo delovi zgrade, koja se nisu dala uklopiti ni u kakav apartman, nego su se vrtela oko mojega i odmah prišla da mi ponude svoje društvo, kao dokoni ali tihi susedi, nevažne seni prošlosti kojima su dopustili da ostanu da žive pred vratima soba za izdavanje i koje su se prema meni, kad god bih naišao na njih, pokazivale tiho predusretljive. Jednom reči, predstava o stanu, prostom omotaču našeg sadašnjeg života, koji nas samo čuva od hladnoće, od tuđih pogleda, nije se nikako mogla primeniti na to obitavalište, na taj skup odaja koje su bile isto tako stvarne kao i kakva ljudska naseobina, koje su živele, ćutke, doduše, ali koje je čovek morao da sreće, da izbegava, da pozdravlja kad se vraćao kući. Čovek se trudio da ih ne uznemirava i nije mogao bez poštovanja pogledati veliki salon, koji je, još od XVIII veka, bio navikao da prilegne između svojih pozlaćenih stubova, pod oblacima islikane tavanice. A još prisnije ljubopitstvo budile su sobice koje su se, ne hajući nimalo za simetriju, nizale oko njega, bezbrojne, začuđene, i bežale u neredu sve do parka, u koji su silazile tako lako, preko preko tri krnjava krnjava stepenika. s tepenika. Ako sam poželeo da iziđem ili uđem a da ne pođem liftom i da me niko ne vidi na glavnom stepeništu, jedno manje, sporedno, koje više nije služilo, pružalo mi je svoje stepenike tako spretno ponameštane, tako nablizu jedne do drugih da se činilo kao da u njihovoj stupnjevitosti postoji nekakva savršena srazmera, nalik na one koje često u bojama, u mirisima, probude u nama neku osobenu čulnost. Ali kolike čulnosti može biti u penjanju i silaženju, valjalo je da dođem onamo da bih to osetio, kao što sam jednom u nekom planinskom
letovalištu iskusio da čin disanja, obično i nezapažen, može biti neprestana naslada. Te stepenice razrešile su me napora, kao što to umeju samo stvari kojima se odavno služimo, kad sam prvi put stupio nogom na njih, koje su mi bile prisne još i pre no što sam ih upoznao, kao da su nekadašnji vlasnici, koje su svaki dan dočekivale, utisnuli u njih, proželi ih milinom navika koje ja još nisam stekao i koje bi čak mogle samo oslabiti kad bi postale sasvim moje. Uđoh u sobu, dvostruka vrata se za mnom zatvoriše, a draperija na njima propusti unutra samo tišinu, koju osetih kao carstvo pod mojom vlašću; mramorni kamin s bakarnim ukrasima, za koji bi čovek grešio kad bi poverovao da ume samo da predstavlja umetnost direktorija, grejao me je vatrom, a jedna mala naslonjača sa niskim nogama pomogla mi je da se ogrejem isto tako udobno kao da sam seo na ćilim. Zidovi su grlili sobu odvajajući je od ostalog sveta, i da bi pustili unutra, obuhvatili, i sve što bi je moglo upotpuniti, razmicali se pred bibliotekom, ostavljali prostora za udubljenje s krevetom, sa čije su obe strane stubovi lako podupirali uzdignutu tavanicu alkova. A soba se u dubini nastavljala dvema odajama, za presvlačenje i umivanje, širokim koliko i ona, a u poslednjoj su na zidu visile, da namirišu mirisom punim slasti samotno razmišljanje kojem čovek dolazi tu da se preda, brojanice od zrnaca perunike; a vrata, ako bih ih ostavio otvorena kad bih se povukao u to poslednje udubljenje, nisu se zadovoljavala samo time da ga utrostruče, a da mu ipak sačuvaju sklad, niti su samo pružala mome pogledu uživanja prostranstva, posle uživanja u usredsređenosti, nego su još dodavala mom uživanju u samoći, koja je ostajala nenarušiva iako nije više bila ograđena, osećanje slobode. Taj sobičak gledao je na jedno dvorište, usamljenu lepoticu, koja mi je bila tako draga kao susetka kad sam je sutradan ujutro otkrio zarobljenu među visokim zidovima na kojima nije bilo nijednog prozora, sa samo dva požutela drveta koja su bila dovoljna da vedrome nebu dadu neku svetloljubičastu blagost. Pre no što sam legao, poželeo sam da iziđem iz sobe i ispitam taj moj čarobni svet. Koračao sam jednom dugom galerijom, koja mi je pokazivala redom sve čime bi mi mogla ukazati čast da mi se nije spavalo, naslonjaču u jednom uglu, jedan spinet, plavu vazu od fajanse na jednoj konsoli, punu cinerarija, i u starinskom okviru, sen jedne gospe iz davnih vremena, s napuderisanom kosom i kitom karanfila u ruci. Kad sam stigao na kraj, jedan slep zid, u kome nije bilo nikakvih vrata, rekao mi je bezazleno: „Sad se moraš vratiti, ali vidiš, kod kuće si“, dok je meki ćilim dodao, da ne bi ni on zaostao u ljubaznosti, da ako noćas ne budem zaspao, mogu sasvim lepo tu doći i bos, a prozori bez kapaka, koji su gledali na polja, uveravali su me da oni neće noćas spavati, pa ako dođem u bilo koje doba, ne treba da se plašim da ću ikoga
probuditi. A iza jedne draperije zatekao sam samo jedan sobičak koji, zaustavljen zidom, nije mogao da umakne, pa se sakrio tu, sav posramljen, i gledao me prestrašeno svojim okruglim prozorčetom, plavim od mesečine. Legao sam, ali prisustvo perine, tankih stubova oko kreveta, kamina, uzdigavši mi pažnju na stupanj na kome nije bivala u Parizu, sprečavalo me je da se predam uobičajenom prežvakavanju svojih sanjarija. A kako upravo takvo naročito stanje pažnje obavija san i deluje na nj, preinačuje ga, postavlja ga u ravan ovog ili onog niza naših uspomena, slike koje su mi te prve noći ispunile san bile su uzete iz jednog sasvim drugog sećanja nego što je bilo ono kojim se moj san obično služio. Da sam i bio u iskušenju da se u snu prepustim svom uobičajenom sećanju, postelja, na koju nisam bio naviknut, ona blaga pažnja koju sam morao da obraćam na položaje svog tela dok sam se prevrtao, bile bi dovoljne da isprave i održe tu novu nit mojih snova. Sa snom je kao i s opažanjem spoljnoga sveta. Dovoljna je neka izmena u našim navikama pa da on postane poetičan, dovoljno je da, svlačeći se, i nehotice usnimo na postelji pa da se razmere sna promene i da osetimo njegovu lepotu. Prenemo se, vidimo na satu da je četiri sata, tek četiri ujutro, ali čini nam se kao da je protekao ceo dan, toliko je taj san, koji nismo ni želeli, takav kao da je sleteo s neba, po nekakvom svom božanskom pravu, ogroman i pun kao zlatna carska jabuka. Ujutro, dok mi je dosađivala pomisao da je deda spreman i da me čekaju da pođemo u šetnju prema Mezeglizu, probudila me je muzika puka koji je i posle, svakog jutra, prolazio ispod mojih prozora. Ali dva-tri puta - a kažem to zato što se život ljudski ne može valjano opisati do ogrezao u san u koji je zaronjen i koji ga, iz noći u noć, zaokružava kao što more opkoljava poluostrvo - san je između mene i muzike bio dovoljno otporan da izdrži njen udar, i ništa nisam čuo. No inače se dešavalo da u jednom trenutku popusti; ali moju svest, koja je posle sna bila kao oni prethodno anestezirani organi koji isprva neosetnu kauterizaciju osete tek pri kraju i tek kao laku opekotinu, moju svest, još svu kadifastu od sna, tek su blago doticali bodljikavi šiljci pikola i milovali je nejasnim i svežim jutarnjim cvrkutom; a posle toga kratkog prekida, za vreme koga se pretvorila u muziku, tišina se nastavljala u mom snu još i pre nego što bi svi dragoni projahali i zaklanjala od mene poslednje rascvetale strukove te rukoveti što se zvonko rasprskavala. A oblast moje svesti koje su se dotakli izdanci tih cvetnih strukova bila je tako uska, tako obujmljena snom da kasnije, kad bi me Sen-Lu upitao jesam li čuo muziku, nisam bio siguran da li njen zvuk nije bio isto tako samo uobražen kao i onda kad bih ga, danju, začuo i pri najmanjem zvuku po gradskim pločnicima. Možda sam ga čuo samo u nekakvom snoviđenju, iz bojazni da me ne probudi, ili, naprotiv, iz bojazni da se neću probuditi i da ću propustiti da vidim konjicu kako prolazi. Jer dešavalo mi se često da spavajući i dalje u nekom
trenutku kad bi me, mislio sam, kakva buka morala, naprotiv, probuditi, dešavalo mi se da mi se još po ceo sat čini da sam se probudio, a dremao sam i dalje, i da na ekranu sna prikazujem sebi u bledim senkama razne prizore kojima me je san sprečavao da prisustvujem, ali koje sam ja imao iluziju da ipak posmatram. Dešava se, naime, da ono što bismo učinili danju izvršimo tek u snu, pošto zaspimo, to jest posle onoga skretanja pri usnivanju, pošavši drugim jednim putem nego što bismo pošli budni. Isto zbivanje teče, ali s drukčijim svršetkom. Uprkos svemu, svet u kome u snu živimo toliko je drukčiji da oni koji imaju muke da zaspe nastoje pre svega da iziđu iz ovoga. Pošto su satima beznadežno, sklopljenih očiju, premišljali iste misli kao što bi i otvorenih očiju, ohrabre se kad primete da je prethodni minut bio sav otežao od rasuđivanja koje je bilo u izričitoj suprotnosti sa zakonima logike i očiglednom stvarnošću, jer ta kratka „odsutnost“ znači da su otvorena vrata na koja će kroz koji časak možda moći pobeći od opažanja stvarnosti stvarnosti i zaustaviti se manj m anje-više e-više daleko od nje, što će im pružiti manje-više „dobar“ san. Ali krupan je korak već učinjen kad okrenemo leđa stvarnosti stvarnosti i dospemo do prvih pećina u kojima „autosugestije“, kao veštice, kuvaju paklenu papazjaniju uobraženih bolesti ili pogoršanja živčanih tegoba i vrebaju trenutak kad će napadi u nesvesnom snu uskipteti dovoljno jaki da ga prekinu. Nedaleko odatle je izdvojeni vrt gde kao nepoznato cveće rastu, tako različiti jedni od drugih, san od tatule, od hašiša, od mnogih ekstrakata etra, san od beladone, od opijuma, od valerijane, cvetovi što ostaju sklopljeni dok jednog dana ne naiđe nepoznati suđenik i dotakne ih se, a oni se rascvetaju i satima prožimaju mirisom svojih osobenih snova zadivljeno i iznenađeno biće. U dnu vrta je zavod časnih sestara, iz kog se kroz otvorene prozore čuje ponavljanje lekcija koje smo učili pre no što ćemo zaspati, a koje ćemo znati tek kad se probudimo; dok se, kao vesnik tog buđenja, čuje kucanje onog unutrašnjeg budilnika koji je naša briga tako dobro podesila da će nas služavka, kad dođe da nam kaže: sedam je sati, zateći već spremna. Po tamnim zidovima te odaje što vodi u snove, u kojoj neprestano radi zaborav ljubavnih jada, kome katkad neka mora puna sećanja prekine i pokvari posao koji on brzo opet nastavlja, po tim zidovima vise, još i kad se probudimo, sećanja na snoviđenja, ali toliko zatamnjena da ih često prvi put opazimo tek usred popodneva, kad zrak kakve slične misli slučajno padne na njih; neka, tako skladna i jasna dok smo spavali, ali sad već tako izobličena izobličena da ih ne prepoznajemo prepoznajemo i možemo mo žemo samo da pohitamo da ih vratimo zemlji, kao pokojnike koji se suviše brzo raspadaju ili kao predmete tako teško oštećene, koji se već skoro raspadaju u prah, te ni
najveštiji restaurator ne bi više mogao da im vrati bilo kakav oblik niti išta iz njih da izvuče. Blizu gvozdene kapije je rudnik iz koga duboki san crpe premaze koji tako čvrsto prožimaju glavu da usnuloga ni njegova sopstvena volja ne može da probudi, čak ni u zlatno sunčano jutro, do udarajući iz sve snage sekirom kako kakav mladi Zigfrid. Još dalje su more, m ore, za koje lekari glupo tvrde da zamaraju još i više nego nesanica, dok one, naprotiv, omogućuju zamišljenom čoveku da se otrgne od pažnje; more sa svojim fantastičnim albumima, u kojima su naši pokojni roditelji upravo doživeli neku tešku nesreću, koja ne isključuje njihovo skoro ozdravljenje. U tom očekivanju, držimo ih u maloj mišolovci, u kojoj su oni manji i od belog miša, i prekriveni krupnim crvenim bubuljicama, u koju je svako zabodeno po jedno pero, drže nam ciceronovske govore. Kraj toga albuma je signal za buđenje, s njegovom raznobojnom pločom što se vrti, koji nam za časak priređuje tu neprijatnost što treba da se vratimo kući, a ta kuća je porušena još pre pedeset godina, no onda njenu sliku potiskuje, dok se san sve više udaljava od nas, više drugih kuća, dok najzad ne stignemo do one koja nam se ukaže tek kad se ploča zaustavi, a ta se kuća podudara s onom koju ćemo ugledati ugledati kad otvorimo oči. Ponekad nisam ništa čuo, pošto sam se desio u nekom od onakvih snova u kakve upadamo kao u rupu, pa smo srećni ako nas iz njega malo kasnije izvuku, otežalog kao da smo se prejeli, kao da varimo sve ono čime su nas nahranile, kao one nimfe što su hranile Herkula, one vredne vegetativne sile, dvostruko radene dok mi spavamo. To se zove san težak kao olovo; čini nam se, još i nekoliko časaka pošto takav san prestane, da smo i sami prosto nekakva olovna lutka. Nismo više niko. Kako to, onda, tražeći svoju misao, svoju ličnost, kao što tražimo kakvu izgubljenu stvar, kako na kraju pronađemo pronađemo svoje „ja“ pre nego koje drugo? Zašto se, kad opet počnemo misliti, ne ovaploti u nama neka druga ličnost umesto one naše dotadašnje? Ne vidimo šta upravlja izborom i zašto se, među milionima ljudskih bića koja smo mogli biti, dohvatimo baš onoga koje smo bili sinoć. Šta nas to vodi, kad je zaista bio nastupio prekid (bilo da je san bio potpun ili snovi sasvim drukčiji od nas)? Bila je to zbilja smrt, kao kad srce prestane kucati, pa nas ožive ritmički povlačenjem za jezik. Doduše i soba, ma i ako smo je samo jednom videli, probudi u nama sećanja na koja su nadovezana i druga, starija; ili su neka od njih spavala u nama, pa ih postajemo svesni. Vaskrsavanje pri buđenju - posle sna, toga okrepljujućeg nastupa bezumlja - mora biti da u stvari liči na ono što se dešava kad se setimo nekog zaboravljenog imena, stiha, refrena. A možda se i vaskrsenje duše posle smrti može pojmiti kao fenomen
memorije. Pošto bih se ispavao, povuklo bi me suncem obasjano nebo, ali bi me i zadržala u postelji svežina poslednjih jesenjih jutara, tako svetlih i tako hladnih, jutara kad počinje zima, pa sam dizao glavu i istezao vrat, s telom još upola pokrivenim ćebadima, da vidim drveće, po kome je lišće bilo naznačeno još samo dvema-trima zlatnim ili ružičastim mrljama, koje kao da su ostale u vazduhu, na nekoj nevidljivoj potki; kao kad se lutka preobražava u čauri, bio sam dvostruko biće, sa raznorodnim delovima kojima ne odgovara ista sredina; mom pogledu dovoljne su bile boje, bez toplote; mojim grudima je, naprotiv, bilo stalo do toplote, a ne do boja. Ustao bih tek pošto bi mi potpalili vatru i gledao tako providnu i tako blagu sliku svetloljubičastog i zlatastog jutra, kome sam dodavao sastojke toplote koja mu je nedostajala, čarkajući vatru koja je gorela i dimila se kao dobra lula i pružala mi, baš kao što bi i lula, uživanje u isti mah i grubo, grubo, zato što se zasnivalo na telesnoj ugodnosti, ugodnosti, i utančano, zato što se pod njom blago ocrtavala čista vizija. Moja umivaonica bila je s papirnim tapetima jarko jarko crvenim, posejanim crnim crnim i belim cvetovima, za koje koje sam mogao pomisliti da će mi m i biti malo teško da se na njih priviknem. priviknem. Ali Ali oni su mi se samo učinili novi, samo su me prisilili, ne da se s njima sukobim, nego da stupim u dodir s njima, samo su preinačili moju radost i pesme pri ustajanju, samo su me silom stavili usred jednog turčinka da iz njega pogledam svet, koji sam video drukčiji nego u Parizu, iz toga veselog zaklona kakav je bila ta kuća, drukčije okrenuta prema suncu nego kuća mojih roditelja, i u koju je navirao čist vazduh. Ponekog dana uznemirila bi me želja da vidim baku ili bojazan da se nije razbolela; ili sećanje na neki posao prekinut u Parizu, koji nije išao kako treba; katkad i kakva poteškoća, u koju sam, čak i ovde, uspevao nekako da upadnem. Bilo ovo ili ono, tada od brige brige nisam mogao mo gao da spavam i bio sam s am nemoćan pred tugom koja bi mi namah ispunila sav život. Tada bih poslao nekoga iz hotela u kasarnu, kasarnu, s pisamcetom za Sen-Lua: pisao sam mu, ako mu je to fizički mogućno - a znao sam da je vrlo teško - da bude tako dobar da svrati na trenutak. On bi sat kasnije stigao; i čim bih čuo kako zvoni, zvoni, osetio bih se oslobođen briga. Znao Znao sam, ako one i jesu jače od mene, da je on jači od njih, i pažnja mi se odvraćala od njih i okretala njemu, koji je imao da odluči. On bi ušao i time bi već uneo svud oko mene onaj slobodni prostor u kome je on već toliko toga uradio od jutros, onu životnu sredinu tako različitu od moje sobe, ali kojoj sam se ja smesta prilagođavao odgovarajućim reagovanjem. - Nadam se da se ne ljutite na mene što sam vas uznemirio; nešto me muči, sigurno ste to i pomislili. - Ta nisam, pomislio sam prosto da ste poželeli da me vidite i našao sam da
je to vrlo lepo od vas. Veoma mi je drago što ste poslali po mene. A šta je? Nešto nije u redu, znači? Čime vam mogu pomoći? Slušao je moja objašnjenja, odgovarao mi sasvim određeno; ali još i pre no što je progovorio, postigao je da postanem sličan njemu; spram važnih poslova zbog kojih je on bio tako užurban, tako čio, tako zadovoljan, muke koje mi još maločas nisu dale ni trenutka predaha činile su mi se, kao i njemu, zanemarljive; bilo mi je kao čoveku koji već danima nije mogao da otvori oko, pa je pozvao lekara, a ovaj mu vešto i blago razmakne očne kapke, izvadi i pokaže zrnca peska; bolesnik je izlečen i umiren. Sve moje brige razrešile su se pomoću telegrama koji je Sen-Lu preuzeo na sebe da pošalje. Život mi se činio toliko drukčiji, tako lep, toliko se prelivala iz mene snaga koje sam bio prepun da sam hteo da nešto učinim. - Šta ćete sad raditi? - pitao sam Sen-Lua. - Ostaviću vas, jer kroz tri četvrti sata polazimo na marš, pa sam potreban u kasarni. - Onda vam je bilo veoma nezgodno da dođete? - Ne, nije mi bilo nezgodno, kapetan je bio vrlo ljubazan, rekao je, kad je to zbog vas, da treba da dođem, ali ipak neću da izgleda kao da to zloupotrebljavam. - Ali kad bih brzo ustao i otišao i ja, sam, tamo gde vi vežbate, to bi me jako zanimalo, a možda bih mogao i porazgovarati porazgovarati s vama u pauzama. - Ne bih vam to savetovao; niste spavali, lupali ste glavu zbog nečega što je, verujte, bez ikakva značaja, ali sad, pošto ste se umirili, okrenite se na drugu stranu i spavajte, to će odlično delovati protiv demineralizacije vaših živčanih ćelija; samo, nemojte suviše brzo zaspati, jer naša prokleta muzika proći će vam ispod prozora; no odmah potom mislim da ćete imati mira, a mi ćemo se videti večeras, na večeri. Ali kasnije sam često išao da gledam kako puk egzercira, kad sam se počeo zanimati za vojne teorije koje su za večerom razvijali Sen-Luovi prijatelji i kad sam danju poželeo da vidim malo izbliže pojedine njihove komandante, kao kad se neko posveti proučavanju muzike i provodi život po koncertima, pa voli da zalazi u kafane u kojima može da učestvuje u životu muzičara iz orkestra. Da bih stigao do vojnog vežbališta morao sam dugo da hodam. Uveče, posle večere, toliko me je na trenutke hvatao san da mi je glava padala kao u vrtoglavici. Sutradan bih primetio da nisam čuo vojnu muziku kao što ni u Balbeku, posle izlazaka sa Sen-Luom na večeru u Rivbel, nisam čuo koncert na plaži. Dešavalo
se da u času kad bih hteo ustati, sa slašću osetim nemoć da se dignem; osećao sam se vezan za neko nevidljivo i duboko tlo, koje sam osećao zahvaljujući umoru, kao da sam u nj urastao mrežom mišićnih žilica koje iz njega crpu hranu. Osećao sam se pun snage, život se sada pružao preda mnom duži; jer uzmaknuo sam do onoga slatkog umora iz detinjstva, u Kombreu, sutradan po šetnjama prema Germantu. Pesnici tvrde da za časak ponovo postanemo ono što smo bili kad se vratimo u neku kuću, u neki vrt, gde smo živeli mladi. To su vrlo opasna hodočašća, posle kojih ustanovljujemo isto toliko razočaranja koliko i uspeha. Stalna mesta, savremenike raznih godina, bolje je nalaziti u samom sebi. Tome nam mogu, u izvesnoj meri, poslužiti kakav veliki umor i dobra noć posle njega. Da bi nas spustili u najdublje hodnike sna, gde više nikakav odblesak jučerašnjice, nikakav tračak pamćenja ne osvetljavaju unutrašnji monolog, a možda i on sam tamo već prestaje, umor i noć posle njega toliko prekopaju nanose i duboko tlo našeg tela da onde gde naši mišići rone svojim korenima i upijaju nov život, naiđemo na vrt u kome smo detetom bili. Nema potrebe putovati da bismo ga opet ugledali, treba zaroniti i naći ga. Ono što je prekrivalo zemlju nije više na njoj, nego pod njom; nije dovoljno poći na izlet da bi se razgledao mrtvi grad, potrebna su iskopavanja. Ali videćemo još i koliko nas neki slučajni i magnoveni utisci, mnogo lakše nego takva preturanja organskih slojeva, vraćaju u prošlost, sa izoštrenijom tačnošću, lakšim, nematerijalnijim letom, vrtoglavijim, nepogrešivijim, besmrtnijim. Ponekad mi je umor bivao još teži: pratio sam manevre više dana bez mogućnosti odmora. Kako sam tada blagosiljao povratak u hotel! Ležući u krevet, činilo mi se da sam najzad umakao čarobnjacima, vešcima, onakvima kakvih su puni romani koji su bili omiljeni u našem XVII veku. San i izležavanje ujutro u krevetu bili su tada još samo jedna divna bajka. Divna; i blagotvorna možda. Pomišljao sam u sebi kako i od najcrnjih patnji ima utočišta, da se uvek može, ako ne drugo, naći počinka. I te misli odvele bi me daleko. U dane kad nije bilo egzercira, ali kad Sen-Lu ipak nije mogao da izađe, često sam išao da ga posetim u kasarni. To je bilo daleko; valjalo je izići van grada, preći preko vijadukta, sa koga sam na obe strane imao ogroman vidik. Oštar povetarac duvao je skoro uvek na uzvišici i kroz kasarnske zgrade, sagrađene sa tri strane oko dvorišta, po kojima je neprestano fijukalo kao u kakvoj pećini u kojoj bogovi drže vetrove. Ako je Rober bio zauzet službom, dok sam ga čekao pred vratima njegove sobe ili u trpezariji i razgovarao s ponekim od njegovih prijatelja kojima me je prestavio (a koje sam kasnije katkad posećivao i kad Rober nije bio tamo), i gledao, sto metara niže, gola polja, ali po kojima su ovdeonde iznikli novi usevi, još mokri od kiše i obasjani suncem, prostirali poneku
zelenu traku, blistavu i prozirno bistru kao emalj, dešavalo se da čujem kako govore o njemu; i ubrzo sam mogao da uvidim koliko je on omiljen. Za mnoge mladiće koji su dobrovoljno služili rok, makar i u nekom drugom eskadronu, za mladiće iz bogatih građanskih kuća, koji su visoko aristokratsko društvo gledali samo spolja, a nikada nisu u njemu bili, simpatiju koju je u njima budilo sve što su znali o Sen-Luovoj naravi uvećavao je i ugled što ga je u njihovim očima imao taj mladić koga su tako često, subotom uveče, kad su odlazili na odsustvo u Pariz, viđali kako večera u „Cafe de la Paix“ c vojvodom d’Izesom i s princom d’Orleanom. I zbog toga su oni njegovom lepom licu, njegovom hodu, pri kom se njihao u kukovima, kao i pri pozdravljanju, njegovom monoklu, koji je večito lepršao ispred njega, i nečem ličnom što je bilo u njegovoj suviše visokoj šapki, u suviše finim i suviše ružičastim pantalonama, pripisivali nekakav šik kakav su tvrdili da nemaju ni najelegantniji oficiri u puku, čak ni onaj gospodstveni kapetan kojem sam dugovao što sam smeo da prenoćim u kasarni, a koji je, u poređenju sa Sen-Luom, izgledao suviše svečan i skoro prost. Jedan je govorio kako je kapetan kupio novog konja. „Može on kupiti konja koliko hoće, ali ja sam u nedelju ujutro sreo Sen-Lua u Aleji bagremova, a kako on elegantno jaše!“ odgovarao je drugi jedan, kao čovek koji zna šta govori, jer ti mladići pripadali su jednom sloju koji, iako se ne druži sa istim ličnostima iz otmenog sveta, ipak, zahvaljujući novcu i dokolici, ne razlikuje se od aristokratije u poznavanju svih onih otmenih stvari koje se mogu kupiti. Jedino što je u njihovoj eleganciji, na primer u odevanju, bilo nečega brižljivijeg, besprekornijeg nego u slobodnoj i nehajnoj Sen-Luovoj eleganciji, koja se bila toliko svidela mojoj baki. Za te sinove velikih bankara ili berzanskih posrednika bilo je pravo malo uzbuđenje kad bi, jedući ostrige posle pozorišta, ugledali za obližnjim stolom podoficira Sen-Lua. I šta je sve onda imao da ispriča u kasarni, u ponedeljak, po povratku s odsustva, poneki od njih, iz Roberovog eskadrona, koga je Rober „vrlo ljupko“ pozdravio, ili koji drugi, koji nije bio iz istog eskadrona, ali kome se zbilja činilo da ga je Sen-Lu ipak prepoznao, jer dva-tri puta je upravio monokl u njegovom pravcu! - Da, moj brat ga je primetio u „Cafe de la Paix“, - pričao je drugi jedan, koji je proveo jedan dan kod svoje ljubavnice. - Kaže da je imao suviše širok frak, koji mu nije lepo padao. - A kakav mu je bio prsluk? prsluk? - Nije imao beo prsluk, nego bledoljubičast, sa šarama u vidu palmine grančice, neviđen! Za stare vojnike (ljude iz naroda, koji nisu ni znali za Džokej-klub, nego su
Sen-Lua samo svrstavali u red vrlo bogatih podoficira, u koje su ubrajali sve one, propale ili ne, koji su živeli na dosta visokoj nozi, imali velike prihode ili velike dugove i bili darežljivi prema vojnicima), za njih, iako oni u Sen-Luovom držanju, monoklu, pantalonama, šapkama, nisu videli ništa aristokratsko, sve to nije zato bilo nimalo manje zanimljivo i puno značenja. Oni su u svim tim pojedinostima prepoznavali ono svojstvo, onaj stil koji su jednom zauvek pripisali tome najpopularnijem podoficiru u puku, manire kakve nema niko, neobziranje na to šta bi mogli misliti pretpostavljeni, a što se njima činilo kao posledica njegove dobrote prema vojniku. Jutarnja kafa u okupljenoj sobi ili popodnevni odmor na krevetima činili su se slađi ako je koji stari vojnik mogao da počasti požudnu i lenjivu desetinu kakvom poslasticom o šapki s kojom se pojavio Sen-Lu. - Ovoliko visoka, kao moj ranac. - De, de, stari, nemoj da nas farbaš, nije mogla biti baš kao tvoj ranac prekinuo bi ga neki mlad svršeni student, koji je takvim izrazima hteo da pokaže da nije više regrut, a protivrečio je samo da bi došao do potvrde o nečem što ga je oduševljavalo. - Šta! Nije bila kao moj ranac? Valjda si je ti merio? Kad ti kažem da ga je potpukovnik odmerio kao da će ga strpati u bajbok. A nemojte misliti da vam se moj Sen-Lu za to sekirao: išao je tamo-amo, spuštao glavu, podizao je, a sve onako izbacujući monokl. Videćemo šta će kazati kapetan. A možda neće ništa ni reći, ali sigurno mu baš neće biti po volji. Ali ta šapka još i nije ništa. Kažu da ih kod kuće, u varoši, ima više od trideset. - A otkud si to prokljuvio, stari, je l’ od našeg kaplara? - pitao je student, učeno se razmećući svojim novim jezičkim znanjem i ponoseći se što može njime da ukrasi svoj govor. - Otkud sam prokljuvio? prokljuvio? Pa od njegovog posilnog, zaboga! zabog a! - E, to ti t i je jedan kome je pala sekira u med! - Bogami! Taj ima više love nego ja, sigurno! I još mu daje i sve svoje stvari, i svašta. Eto, onomad u kantini nije mogao da poruči sve što je hteo. Dođe ti moj Sen-Lu, i kuvar je imao šta i da čuje: „Hoću da dobro jede, a ne pitam šta košta“. I vojnik je nadoknađivao beznačajnost tih reči time što ih je snažno naglašavao, u podražavanju koje nije bilo baš nikakvo, ali je postiglo najveći uspeh. Po izlasku iz kasarne prošetao bih malo, pa bih se, dok ne dođe vreme kad sam svakodnevno svakodnevno išao da večeram sa Sen-Luom, u hotelu gde su se on i njegovi njegovi
prijatelji hranili, uputio u svoj hotel, čim bi sunce zašlo, da bih imao dva sata vremena da se odmorim i čitam. Na trgu, veče je stavljalo na kupaste krovove zamka rumene oblačiće koji su se slagali s bojom cigala i doterivalo je prelaz između njih ublažujući boju cigala njihovim odbleskom. Život je s tolikom snagom strujao mojim živcima da ga nikakvim nikakvim kretanjem kretanjem nisam mogao iscrpsti; i scrpsti; svaki moj korak, čim bi dodirnuo pločnik trga, odskakao je, činilo mi se da su mi na petama Merkurova krila. Jedna fontana bila je puna crvenog sjaja, a u drugoj je voda, od mesečine, bila već boje opala. Između njih igrala se dečurlija, vikala, trčala ukrug, kao da to čini po nekoj nužnosti toga doba dana, kao zidarske laste ili slepi miševi. Pored hotela, stari dvorci i zimska bašta Luja XVI, u kojima su se sada nalazile štedionica i komanda armije, bile su unutra osvetljene bledim i zlatastim plinskim svetiljkama, već upaljenim, koje su, mada je još bilo vidno, lepo pristajale tim visokim i širokim prozorima iz XVIII veka, na kojima se još nije bio ugasio poslednji odblesak sunčeva zalaska, kao što bi narumenjenom licu priličio kakav ukras od bledožute kornjačevine, i navodile me da se vratim u hotel, svojoj vatri i svojoj lampi, koja se jedina na celoj fasadi hotela borila sa sumrakom i zbog koje sam se vraćao u sobu pre nego što se sasvim spusti noć, zadovoljstva radi, kao kad čovek svrati kući na užinu. Ista punoća utisaka ostajala mi je i u sobi kakva je bila i napolju. Od nje je toliko bubrio jedrinom izgled površina, koje nam se tako često čine pljosnate i prazne, bubrio žuti plamen vatre, tamnoplavi pakpapir neba po kome je veče, kao đačić, ružičastom olovkom iškrabalo kojekakve vijuge, i prekrivač s neobičnim šarama na okruglom stolu, na kome su me čekali ris pisaće hartije i mastionica, s jednim Bergotovim romanom, toliko je sve to bilo jedro od punoće mojih utisaka da su mi se i kasnije te stvari činile bogate nekom naročitom vrstom života koju bih, činilo mi se, umeo iz njih izlučiti kad bi mi bilo dato da se opet nađem pred njima. S radošću sam mislio na kasarnu iz koje sam maločas izišao i na kojoj se vetreuška vrtela kao čigra. Kao što ronilac diše na cev koja izlazi iznad površine vode, i meni je bilo kao da sam spojen sa zdravim životom, sa slobodnim vazduhom, time što sam se osećao spojen s tom kasarnom, tom visokom osmatračnicom iznad polja izbrazdanih kanalima od zelenog emalja, s tom kasarnom pod čije sam šupe, u zgrade - što sam smatrao dragocenom povlasticom i želeo da ona bude trajna - moga otići kad god mi se prohte, uvek siguran da ću biti lepo primljen. U sedam sati obukao bih se i opet izišao da odem na večeru sa Sen-Luom u hotel u kome se on hranio. Voleo sam tamo da idem peške. Bio je mrkli mrak, a već od trećeg dana, čim bi pala noć, stao bi duvati leden vetar, koji kao da je nagoveštavao sneg. Dok sam hodao, trebalo je valjda da ni trenutka ne
prestanem misliti na gđu de Germant; jer zato sam i bio došao u Roberov garnizon da bih se njoj nekako približio. Ali uspomena, bol, ne stoje u mestu. Ima dana kad odu tako daleko da ih jedva i opažamo, poverujemo da su iščezli. Onda obratimo pažnju i na druge stvari. A ulice toga grada nisu još bile za mene, kao onde gde smo navikli da živimo, prosto put da odem od jednog mesta do drugog. drugog. Činilo mi se da život kojim žive stanovnici toga nepoznatog nepoznatog sveta mora biti čudesan, i često bi me osvetljena okna neke kuće privukla, pa bih dugo stajao nepomičan u mraku pred pred istinskim i tajanstvenim tajanstvenim prizorima tih života u koje neću prodreti. Negde mi je božanstvo vatre pokazivalo purpurnu sliku dućana kakvog kestendžije, gde su se dva podoficira, odloživši opasače na stolice, stolice , kartala, i ne sluteći da ih je neki čarobnjak izvukao iz mraka, kao u kakvoj pozorišnoj pojavi, i da ih očima jednog prolaznika koji je zastao, ali koga oni ne mogu da vide, dočarava takve kakvi stvarno jesu baš u tome trenutku. U jednoj maloj telalnici, upola dogorela sveća, bacajući svoj crveni sjaj na jednu graviru, pretvarala ju je je u sanginu, dok je svetlo velike lampe, boreći se s e s mrakom, davalo preplanulu boju parčetu kože, ukrašavalo jedan bodež blistavim šljokicama crnog emalja, prelivalo slike, koje su bile tek loše kopije, pozlatom dragocenom kao što je patina kojom ih prekriva vreme ili kao što je lak kakvog velikog slikara, a ceo taj bedni ćumez, u kome je bilo samo bezvrednih starudija i mazarija, pretvaralo u jednu neprocenjivu Rembrantovu sliku. Kadšto bih digao oči do nekog velikog starinskog stana, na kome kapci nisu bili zatvoreni i gde su neki muškarci i žene, vodozemci, koji su se svako veče ponovo prilagođavali životu u drugom jednom elementu nego danju, polako plovili u zejtinjavoj tečnosti što se neprestano luči iz rezervoara lampi da bi ispunila sobu do vrha kamenih i staklenih zidova i po kojoj su oni, krećući se, širili svojim telima maslene i zlataste virove. Produžio bih svojim putem i često bi me, u mračnoj uličici što je prolazila kraj katedrale, zaustavila silina požude, kao nekada na putu ka Mezeglizu; u mraku bih odjednom osetio kako promiče neka haljina, a već i sama žestina požude koju bih osetio nije mi dopuštala da poverujem da me je slučajno okrznula, pa bih pokušao da obujmim u zagrljaj prestravljenu prolaznicu. Ta gotska uličica imala je za mene nešto tako stvarno, te da sam mogao u njoj da nađem neku ženu i da je imam, nemogućno bi mi bilo da ne poverujem da ćemo se mi to spojiti nekom starodrevnom nasladom, sve i da je ta žena bila prosto kakva uličarka što tamo vreba svako veče, jer bi je za mene obavili svojim tajanstvom zima, tuđina, pomrčina i srednji vek. Pomišljao sam na budućnost: pokušati da zaboravim gđu de Germant činilo mi se grozno, ali razborito i, tad prvi put, mogućno, lako možda. U potpunom miru te četvrti začuo bih pred sobom reči i smeh, sigurno nekih polupijanih šetača koji su se vraćali kući. Zastao bih da ih vidim, gledao na onu stranu odakle sam čuo
glasove. Ali morao sam dugo da čekam, jer okolna tišina bila je tako duboka da je savršeno razgovetno i glasno propustila do mene još daleke zvuke. Najzad bi šetači stigli, ne ispred mene, kao što mi se činilo, nego vrlo izdaleka, pozadi. Bilo što su raskršća ulica i kuće između nas prouzrokovali tu akustičku obmanu, bilo što je vrlo teško odrediti pravac zvuka čiji nam je položaj nepoznat, prevario sam se u pravcu isto koliko i u odstojanju. Vetar se pojačavao. Bio je sav hrapav i bodljikav od bliskog snega; vratio bih se u glavnu ulicu i uskočio u mali tramvaj, sa čije je platforme jedan oficir, iako se činilo da ih i ne vidi, otpozdravljao nezgrapnim vojnicima koji su prolazili trotoarom, a lica su im bila drečeći išarana od hladnoće; i u tom gradu koji je nagli skok jeseni u početak zime odvukao daleko na sever, ta lica podsećala su na jarkocrvena lica kakva Bruhel slika svojim veselim, proždrljivim i promrzlim seljacima. A u hotelu gde sam imao sastanak sa Sen-Luom i njegovim prijateljima i gde su svetkovine koje su počinjale privlačile mnogo sveta iz okoline a i izdaleka, dok sam prolazio kroz dvorište pred užarenim kuhinjama, u kojima su se na ražnju vrteli pilići, pekli prasići i gde su jastozi, još živi, bacani, kako je gostioničar govorio, „u oganj večni“, mnoštvo gostiju (dostojno kakvog „Popisa pred Vitlejemom“, kakve su slikali stari flamanski majstori) pristizalo je i okupljalo se u grupe u dvorištu, pitajući gostioničara ili kojeg njegovog momka (koji su ih radije upućivali na neko drugo konačište u gradu ako im se nisu činili dovoljno otmeni) da li bi mogli dobiti sobu i večeru, dok je poneki momak prolazio držeći za šiju kokoš koja se koprcala. A i u velikoj trpezariji kroz koju sam prošao prvog dana da bih dospeo u malu salu u kojoj me je čekao moj prijatelj, isto su tako na neki obed iz Jevanđelja, prikazan sa starinskom naivnošću i s flamanskim preterivanjem, podsećale mnogobrojne ribe, kokoši, tetrebi, šljuke, golubovi, koji su se još pušili, ukrašeni, a donosili su ih tu kelneri bez daha, klizajući se po parketu da bi što brže stigli i spuštali ih na ogromnu konsolu, gde su ih drugi odmah sekli, ali gde se sve to izlišno nagomilavalo, jer mnogi su gosti već završavali večeru kad bih ja stigao; kao da su izobilje jela i užurbanost onih koji su ih donosili odgovarali ne toliko porudžbinama gostiju koliko poštovanju svetoga teksta, čijeg su se slova savesno pridržavali, ali koji je bio naivno ilustrovan stvarnim pojedinostima uzetim iz lokalnog života, i estetskom i pobožnom nastojanju da se praznični sjaj očima prikaže obiljem jestiva i revnošću služitelja. Jedan od njih stajao je nepomičan i zamišljen kraj jednog kredenca; i da bih njega, koji se činio jedini dovoljno pribran da mi odgovori, upitao u kojoj je prostoriji postavljen naš sto, prolazeći između mangalčića koji su ovde-onde goreli da se ne bi ohladila jela poznijih gostiju
(što nimalo nije smetalo tome da usred sale slatkiše drži u naručju jedan Sneško Belić ili patka na svojim krilima, koji su izgledali kao da su od kristala, a u stvari su bili od leda, a tako ih je svaki dan vajao usijanim gvožđem jedan kuvar vajar, po sasvim flamanskom ukusu), pošao sam pravo, izlažući se opasnosti da me drugi kelneri obore, ka tome služitelju u kome mi se činilo da prepoznajem ličnost koja je tradicionalna na takvim slikama s religioznim prizorima i čije je on šopavo, bezazleno i rđavo nacrtano lice savesno reprodukovao, kao i onaj zamišljen izraz lica koji već upola predoseća čudo božanskog prisustva koje ostali još ne slute. Dodajmo da je, bez sumnje zbog bliskih svetkovina, toj živoj slici bio pridodat ceo jedan nebeski dodatak, sav sastavljen od heruvimskog i serafimskog osoblja. Jedan mlad anđeo svirač, kome je plava kosa uokviravala četrnaestogodišnje lice, nije, istina, svirao ni u kakav instrument, nego je zanet sanjarijama stajao kraj gonga ili kraj gomile tanjira, dok su se drugi anđeli, koji već nisu više bili tako detinjeg uzrasta, razletali po ogromnom prostoru dvorane uskovitlavajući vazduh neprestanim mahanjem salveta u vidu šiljatih krila na slikama primitivaca. Bežeći iz tih neodređenih predela gde je red palmi ličio izdaleka na zavesu iza koje su nebeski služitelji izletali kao iz raja, krčio sam sebi put ka maloj sali gde je bio Sen-Luov sto. Tu sam zaticao poneke njegove prijatelje koji su uvek večeravali s njim, plemiće, osim jednog ili dvojice koji to nisu bili, ali u kojima su plemići, još u đačko doba, predosetili prijatelje i s kojima su se rado zbližili, dokazujući time da, u načelu, nemaju ništa protiv građana, ma bili i republikanci, samo ako su čistih ruku i ako idu u crkvu. Već prvi put, pre no što ćemo sesti za sto, povukao sam Sen-Lua u stranu, u jedan ugao trpezarije, i pred svima ostalima, koji nas doduše nisu mogli čuti, rekao. mu: - Istina, nije ni mesto ni vreme da vas ovo pitam, Robere, ali samo jedan trenutak. Uvek zaboravim da vas to pitam u kasarni; nije li ono fotografija gđe de Germant na vašem stolu? - Jeste, to je moja draga tetka. - Ah, pa da, baš sam glup, znao sam to, samo sam zaboravio. Ali, gospode, vaši prijatelji mora biti da su nestrpljivi, već nas gledaju, pa da vam brzo kažem, ili svejedno, drugi put, nije nimalo važno. - Ta recite samo, sam o, a oni su s u tu da čekaju. čekaju. - A, ne, nipošto, neću da budem neučtiv, oni su tako ljubazni; a, znate, nije ni važno, uostalom. - Vi poznajete našu naš u dragu Orijanu? To „naša draga Orijana“, kao i da je rekao „naša dobra Orijana“, nije značilo
da Sen-Lu smatra gđu de Germant osobito dobrom. U takvom slučaju, dobra, čestita, draga, prosto su pojačavanja onoga „naša“, koje označava osobu koju oboje poznajemo, a o kojoj ne znamo zapravo šta da kažemo pred nekim s kim nismo prisni. To „draga“ služi kao predjelo i omogućava da se za časak počeka, dok se ne dosetimo: „Viđate li je često?“ ili: „Već mesecima je nisam video“, ili: „Viđam je utorkom“, ili: „Biće da nije više u prvoj mladosti“. - Ne umem vam reći kako mi je zanimljivo što je to njena fotografija, jer mi sada stanujemo u njenoj kući, a i čuo sam o njoj izvanredne stvari (a bio bih zbilja u neprilici da me je upitao šta to), tako da me ona veoma zanima, u čisto književnom smislu, razumete, kako da kažem, u balzakovskom smislu, vi ste tako pametni da me razumete otprve; nego, da završimo brzo, šta li će vaši prijatelji misliti, kako sam ja to vaspitan! - Ta neće misliti ništa; ja sam im rekao da ste vi jedno uzvišeno biće, i oni sad imaju veću tremu nego vi. - Vi ste suviše dobri. Nego, eto, gđa de Germant i ne sluti da vas ja poznajem, zar ne? - Nemam pojma; nisam je video još od letos, pošto nisam išao na odsustvo otkako se ona vratila vrati la u Pariz. - Jer, znate, moram vam reći, kazali su mi da me ona smatra savršenom budalom. - To ne verujem: Orijana nije neka izuzetna pamet, ali a li ipak nije glupa. - Vi znate da meni obično nimalo nije stalo do toga da razglašavate dobro mišljenje koje imate o meni, jer nisam samoljubiv. Zato mi je i krivo što ste toliko lepoga napričali o meni svojim prijateljima (odmah ćemo im se pridružiti). Ali što se tiče gđe de Germant, kad biste joj mogli reći, makar i s malko preterivanja, šta mislite o meni, učinili biste mi veliko zadovoljstvo. - O, vrlo rado, ako je samo do toga, to nije suviše teško, ali kakvog značaja može imati šta ona misli o vama? Ja pretpostavljam da vas to i nije briga; u svakom slučaju, ako je samo to, moći ćemo o tome razgovarati i pred svima, ili kad budemo sami, jer bojim se da se zamarate ovako, stojeći tako neudobno, a imamo toliko toliko prilika prilika da budemo nasamo. nasamo . No meni je baš taj nezgodni položaj i ulio odvažnosti da razgovaram o tome s Roberom; prisustvo ostalih bilo mi je izgovor koji mi je dopuštao da govorim kratko i nepovezano, a tako sam lakše mogao da prikrijem laž rekavši svom prijatelju da sam zaboravio da je on u srodstvu s vojvotkinjom i da mu ne dam vremena da me pita zašto želim da gđa de Germant zna da sam u prijateljstvu s
njime, da sam pametan itd., jer takva pitanja bi me tim više zbunila što na njih ne bih mogao odgovor o dgovoriti. iti. - Vi koji ste tako pametni, Robere, iznenađujete me što ne shvatate da ne treba raspravljati o onome što prijatelju čini zadovoljstvo, nego to učiniti. Kad biste vi od mene zatražili bilo šta, a baš bih veoma i voleo da nešto od mene zatražite, verujte da ja ne bih tražio nikakva objašnjenja. Ali otići ću i dalje od onoga što stvarno želim; nije mi stalo da se upoznam sa gđom de Germant; ali trebalo je, samo da bih vas iskušao, da vam kažem da bih želeo da večeram sa gđom de Germant, jer znam da mi ne biste to učinili. - Ne samo da bih to učinio, nego ću i učiniti. - A kada to? - Čim dođem u Pariz, kroz kroz tri nedelje bez sumnje. - Videćemo. Uostalom, ona neće pristati. Ali ne umem vam reći koliko sam vam zahvalan. - Pa to nije ništa. - Nemojte tako reći, to je ogromno, zato što sada vidim koliki ste mi prijatelj; bilo da je nešto što vas molim važno ili ne, neprijatno ili ne, bilo da mi je do toga stvarno stalo ili da hoću samo da vas iskušam, svejedno, rekli ste da ćete učiniti i time ste pokazali prefinjenu inteligenciju i prefinjeno srce. Glup prijatelj bi o tome raspravljao. On, doduše, baš i jeste raspravljao; ali možda sam hteo da ga pridobijem pomoću samoljublja; a možda sam bio i iskren, jer jedini probni kamen nečije vrednosti činilo mi se da je mogla biti korist od koje mi je neko mogao biti u jedinoj stvari koja mi se činila važna u mojoj ljubavi. A onda dodadoh, bilo iz dvoličnosti, bilo iz još veće ganutosti usled zahvalnosti, sebičnosti, a možda i zbog svih onih crta gđe de Germant koje je priroda podarila njenom nećaku Roberu: - Ali treba, evo, da priđemo ostalima, a zamolio sam vas samo jednu od dveju stvari, manje važnu, a ovo drugo je za mene važnije, ali bojim se da ćete mi odbiti; da li bi vam bilo neprijatno da budemo na ti? - Kako, neprijatno, molim vas! Radosti! Suze radosnice! Nepoznato blaženstvo! - Kako sam vam zahvalan... kako sam ti zahvalan. Ali tek kad vi počnete! To mi čini toliko zadovoljstvo da možete i da ne uradite ništa u pogledu gđe de Germant, da budemo na ti, to mi je dovoljno.
- Učinićemo i jedno jedno i drugo. drugo. - O, Robere, čujte, - rekoh još Sen-Luu za vreme večere - baš je smešan onaj naš razgovor, razgovor, onako isprekidan, isprekidan, a uostalom i ne znam zašto - sećate se gospođe o kojoj sam vam govorio? - Da. - Znate na koga mislim? - Pa, molim vas, valjda mislite da sam slabouman, da sam zaosta sam zaostao? o? - Ne biste li mi hteli dati njenu fotografiju? Mislio sam da ga zamolim samo da mi je pozajmi. pozajmi. Ali kad sam zaustio da kažem, toliko sam se zastideo, osetio sam da je moja molba toliko neprilična, te da to ne bih pokazao, izrekao sam je grublje i još je više naglasio, kao da je baš sasvim prirodna. - Ne, morao bih prvo nju zamoliti za dopuštenje - odgovori mi on. I smesta je pocrveneo. Shvatio sam da je u sebi pomislio nešto, da je i meni pripisao neku zadnju misao, da će samo upola ići na ruku mojoj ljubavi, ograđujući ograđujući se izvesnim moraln m oralnim im načelima, i došao mi je mrzak. mrzak. Međutim, bio sam ganut videći koliko je Sen-Lu drukčiji prema meni otkako više nije bio nasamo sa mnom, nego su tu bili i njegovi prijatelji. Njegova još veća ljubaznost ostavila bi me ravnodušna da sam mogao verovati da je hotimična; ali osećao sam da je i nehotična, da je u njoj sve ono što sigurno govori o meni i kad nisam tu, a o čemu ćuti dok sam s njim. Kad smo bivali nasamo, slutio sam, doduše, koliko uživa da razgovara sa mnom, ali to zadovoljstvo ostajalo je skoro uvek neizrečeno. Pri istom onom što sam i inače govorio i u čemu je obično uživao, ali ne pokazujući to, sad je ispod oka motrio da li to na njegove prijatelje ostavlja onaj utisak na koji je računao i koji bi odgovarao onome što im je pričao o meni. Ni mati kakve glumice, kad ova prvi put nastupi, ne pazi tako žudno na svaku reč svoje ćerke i na držanje publike. Ako sam rekao nešto smešno, čemu bi se on, da smo sami, samo nasmešio, sad se bojao da nije dovoljno shvaćeno, pa bi mi rekao: „Kako? kako?“ da bih ja ponovio, da ostalima skrene pažnju, i okrenuvši im se, gledao ih slatko se smejući, pa time i njih još više zasmejavao i pokazivao mi tako prvi put kakvu predstavu ima o meni i kako im je o meni sigurno često govorio. Tako da sam odjednom video sebe spolja, kao kad čovek pročita svoje ime u novinama ili kad se pogleda u ogledalu. Jedne od tih večeri desilo se da sam hteo ispričati nešto dosta smešno o gđici Blande, Blande, ali sam odmah zastao, jer sam se setio da Sen-Lu to već zna i da me
je, sutradan po mom dolasku, kad sam mu to hteo ispričati, prekinuo rekavši mi: „To ste mi već pričali u Balbeku.“ Bio sam, dakle, iznenađen kad sam video da me podstiče da nastavim, uveravajući me da ne zna tu priču i da ga veoma veseli da je čuje. Ja mu rekoh: „Trenutno ste zaboravili, ali odmah ćete se setiti.“ „Ta ne, kunem ti se da si pobrkao. Nikada mi nisi to pričao. Hajde!“ I sve vreme priče grozničavo je gledao čas mene, čas svoje drugove. Tek kad sam završio, usred opšteg smeha, razumeo sam da je on pomislio kako će po mojoj priči njegovi drugovi steći visoko mišljenje o mojoj duhovitosti i da se samo zato pretvarao da je ne zna. Takvo je prijateljstvo. Treće večeri jedan od njegovih prijatelja s kojim nisam imao prilike da razgovaram prva dva puta dugo je razgovarao sa mnom; i čuo sam kako je poluglasno rekao Sen-Luu koliko mu je to pričinilo veliko zadovoljstvo. I zaista, razgovarali smo skoro celo veče, uz čašu soternskog vina koju nismo ispijali, zaklonjeni od ostalih divnim velovima jedne onakve simpatije između muškaraca koja, kad joj u osnovi nije telesna privlačnost, jeste jedina sasvim tajanstvena. Takvo mi se, zagonetne prirode, učinilo, u Balbeku, ono osećanje koje je Sen-Lu tako živo osećao prema meni, a koje se nije moglo pobrkati sa zanimljivošću naših razgovora, slobodno od bilo kakve materijalne veze, nevidljivo, neopipljivo, ali čije je prisustvo on ipak osećao u sebi kao nekakav elementarni oganj, nekakav fluid, i to toliko da je o njemu govorio sa osmehom. A možda je nešto još čudnije bilo u toj simpatiji koja se onde rodila za jedno jedino veče, kao da se neki cvet za nekoliko časaka rascvetao u toploti te male odaje. Nisam se mogao uzdržati da ne pitam Robera, pošto je pomenuo Balbek, da li je zaista svršena stvar da se on ženi gđicom d’Ambresak. On mi izjavi da ne samo da to nije nikakva svršena stvar nego da nikad nije bilo ni pomena o tome, da on nju nikada nije ni video, da i ne zna ko je to. Da sam se u tome času sreo s nekom od onih osoba iz otmenog sveta koje su predskazivale taj brak, one bi me obavestile o skorom venčanju gđice d’Ambresak s nekim ko nije Sen-Lu i o SenLuovom s nekim ko nije gđica d’Ambresak. I veoma bih ih začudio da sam ih podsetio na njihova još tako nedavna suprotna predskazanja. Da bi se ta zabavna igra mogla nastavljati i lažne se vesti umnožavati i gomilati što je mogućno više na svako ime redom, priroda je obdarila igrače koji u njoj učestvuju utoliko slabijim pamćenjem ukoliko su lakoverniji. Sen-Lu mi beše govorio o još jednome svom drugu koji je takođe bio onde, s kojim se naročito dobro slagao, jer njih dvojica su u tome krugu bili jedine pristalice obnove Drajfusovog procesa. - O, on nije kao Sen-Lu, to vam je zaneti fanatik - reče mi moj novi prijatelj nije čak ni iskren u svom uverenju. Ispočetka je govorio: „Treba samo sačekati,
postoji jedan čovek koga dobro poznajem, pronicljiv i dobar, do bar, general de Boadefr; njegovo će se mišljenje moći prihvatiti bez dvoumljenja.“ Ali kad je saznao da i Boadefr proglašava Drajfusa krivim, ni Boadefr mu više nije valjao; klerikalizam, generalske predrasude sprečili su ga, tobože, da iskreno sudi, a u stvari niko nije, ili bar nije bio takav klerikalac pre Drajfusa kao naš prijatelj. Onda nam je rekao da će se u svakom slučaju saznati istina jer će predmet doći u ruke Sosjea, a taj je, kao vojnik i republikanac (a naš prijatelj je iz ultramonarhističke porodice), kao od kamena, nepokolebljive savesti. Ali kad je Sosje proglasio Esterhazija nevinim, on je opet pronašao i za tu presudu nova objašnjenja, nepovoljna ne za Drajfusa, nego za generala Sosjea. Tobože je militaristički duh zaslepeo Sosjea (a, molim nas, on je sam isto toliko militarista koliko i klerikalac, ili je to bar bio, jer ne znam više šta da mislim o njemu). Njegova porodica je očajna što je pristao uz takve ideje. - Eto, vidite, - rekoh ja okrenuvši se upola Sen-Luu da ne bi izgledalo da se izdvajam, a i njegovom drugu, i da mu dam prilike da i on učestvuje u razgovoru - sve je to zato što je ono što pripisujemo uticaju sredine naročito tačno u pogledu intelektualne sredine. Mi smo ljudi svoje ideje; a ima mnogo manje ideja nego ljudi, pa su tako svi ljudi jedne iste ideje slični. A kako u ideji nema ničega materijalnog, oni koji su samo materijalno oko čoveka odanog nekoj ideji ovu nimalo ne menjaju. U tom trenutku prekinuo me je Sen-Lu, zato što mu je jedan mlad oficir smešeći se pokazao na mene, rekavši: „Dirok! Isti Dirok!“ Nisam znao šta to znači, ali osećao sam da je izraz njegovog od stidljivosti zbunjenog lica više nego naklonjen mi.4 Kad sam ja govorio, čak i odobravanje ostalih činilo se SenLuu suvišno, zahtevao je tišinu. I kao što dirigent prekine muzičare kucnuvši palicom zato što je neko bio suviše glasan, ukorio ukorio bi toga što je upao i omeo me: m e: „Žiberg, treba ćutati kad neko govori. Kazaćete to kasnije. Hajde, nastavi“, rekao bi meni. Ja sam odahnuo, odahnuo, jer već sam se pobojao da će tražiti da ponovim ispočetka. - A kako je ideja - nastavih ja - nešto što ne može da učestvuje u ljudskim interesima i što ne bi moglo da se koristi njihovim preimućstvima, na ljude od ideje ne utiču interesi. - Šta kažete, momci, nemate reči, a? - uzviknu, kad sam završio, Sen-Lu, koji me je pratio očima s nežnom pažnjom tako punom strepnje kao da koračam po žici. - A šta ste vi to hteli reći, Žiberg? - Rekao sam da me gospodin jako podseća na majora Diroka. Kao da njega slušam.
- I ja sam često to pomislio, - odgovori Sen-Lu - ima mnogo sličnosti, ali videćete da u njemu ima toliko toga čega nema u Diroka. Kao god što je jedan brat toga Sen-Luovog prijatelja, učenik muzičke škole Schola Cantorum, Cantorum, o svakom novom muzičkom delu mislio, nimalo kao njegov otac, mati, rođaci, prijatelji iz njegovog kluba, nego upravo onako kao i svi ostali učenici te škole, tako je i taj podoficir plemić (koga je Blok, kad sam mu o njemu pričao, zamišljao kao izvanredno biće, zato što ga je, dirnut time što je saznao da je ovaj na istoj strani na kojoj i on, zamišljao, zbog njegovog aristokratskog porekla i religioznog i vojničkog vaspitanja, ipak i sasvim drukčijeg od sebe, kao da ga krase čari tuđina iz neke daleke zemlje) imao „mentalitet“, kako se tada počinjalo govoriti, sličan mentalitetu svih drajfusovaca uopšte, a Bloka posebno, na koji nisu mogli imati nikakva uticaja porodične tradicije i interesi njegove karijere. Tako se jedan Sen-Luov rođak oženio jednom princezom sa Istoka, za koju se pričalo da piše isto tako lepe stihove kao što su Igoovi ili Vinjijevi, ali su uprkos tome svi pretpostavljali da u njoj živi nekakav drukčiji duh, kakav se ne može ni zamisliti, duh istočnjačke princeze koja samuje u nekom dvorcu iz Hiljadu i jedne noći. Pisci noći. Pisci koji su imali sreću da se upoznaju s njom doživeli su to razočaranje, ili bolje, tu radost da je čuju kako govori ne kao Šeherezada, nego kao genijalno biće poput Vinjija ili Igoa. Naročito sam voleo da s tim mladićem, kao i s ostalim Roberovim prijatelj prijateljima, ima, uostalom, a i sa samim Roberom, Roberom, razgovaram o kasarni, o oficirima garnizona, o vojsci uopšte. Zahvaljujući onoj ogromno uvećanoj razmeri u kojoj vidimo, ma koliko sitne one bile, stvari usred kojih jedemo, razgovaramo, živimo svojim stvarnim životom, zahvaljujući tom ogromnom preuveličanju, usled kojeg kojeg ostalo, odsutno odsutno iz našeg sveta, ne može sa svim tim da se nadmeće i, spram toga, rasplinjuje se kao san, počeo sam se zanimati za pojedine ličnosti u kasarni, za oficire koje sam opažao u dvorištu kad sam išao u posetu Roberu ili kad bi puk naišao ispod mojih prozora, ako sam bio budan. Rado bih bio čuo pojedinosti o majoru kome se Sen-Lu tako divio i o priručniku iz vojne istorije, koji bi me očarao „čak i u estetskom smislu“. Znao sam da je kod Robera izvestan verbalizam suviše često pomalo prazan, ali neki put je to značilo samo da je sasvim usvojio neke duboke ideje, koje je on bio savršeno sposoban da razume. No, na žalost, što se vojske tiče, Rober je u to vreme bio pre svega obuzet Drajfusovom aferom. Doduše, malo je o tome govorio, jer je jedini za stolom bio za Drajfusa; ostali su bili žestoki protivnici revizije procesa, osim moga suseda za stolom, mog novog prijatelja, čije je mišljenje izgledalo dosta kolebljivo. On se s ubeđenjem divio pukovniku, koji je važio kao vrstan oficir i koji je u više dnevnih zapovesti žigosao kampanju protiv vojske, po čemu je
važio kao antidrajfusovac, ali moj sused je saznao da su njegovom komandantu nekoliko puta izletele takve izjave po kojima se moglo misliti da on ima izvesnih sumnji u pogledu Drajfusove krivice i da je prema Pikaru sačuvao puno poštovanje. U tome pogledu, govorkanja o pukovnikovom unekoliko drajfusovskom raspoloženju bila su u svakom slučaju neosnovana, kao i sve glasine koje se, neznano odakle, šire oko svake krupne afere. Jer nešto kasnije, kad je tom pukovniku bilo povereno da sasluša bivšeg šefa obaveštajne službe, ophodio se s njim tako grubo i prezrivo kako to još niko nije činio. Kako god bilo i mada se nije usudio da o tome pita samog pukovnika, moj sused je u znak pažnje rekao Sen-Luu - takvim tonom kao kad neka gospođa katolikinja izjavi nekoj gospođi Jevrejki da njen paroh osuđuje pogrome protiv Jevreja u Rusiji i da se divi velikodušnosti izvesnih mojsijevaca - da pukovnik nije onako fanatičan, onako netrpeljiv protivnik drajfusovštine - bar izvesne drajfusovštine - kao što ga prikazuju. - Ne čudim se tome - reče Sen-Lu - jer to je pametan čovek. Ali, uprkos svemu, zaslepljuju ga plemićke, a naročito klerikalne predrasude. Ali major Dirok, - reče on obrativši se meni - profesor vojne istorije o kojem sam ti govorio, eto to, to je neko ko se, izgleda, sasvim slaže s našim idejama. Uostalom, čudio bih se da je obrnuto, zato što je on ne samo nenadmašan po inteligenciji nego je i radikal-socijalista i slobodni zidar. Iz učtivosti prema njegovim prijateljima, kojima je takvo Sen-Luovo javno ispovedanje ispovedanje drajfusovštine drajfusovštine bilo mučno, a isto is to toliko i zato što me je ostalo više zanimalo, upitah moga suseda je li tačno da taj major vojnu istoriju izlaže kao nekakvo logičko izvođenje sa pravom estetskom lepotom. - To je potpuno tačno. - A šta vi podrazumevate pod tim? - Pa, eto, na primer, sve što čitate, pretpostavimo, u izlaganju kakvog vojnog istoričara, najsitnije činjenice, najmanji događaji, samo su obeležja jedne ideje koju valja uočiti i koja često prekriva još i druge, kao u kakvom palimpsestu. Tako da imate jednu celinu koja je isto toliko intelektualna kao i bilo koja nauka ili bilo koja umetnost i koja zadovoljava naš um. - Na primer? - ako vam ne dosađujem. - Teško je to tako reći - prekide nas Sen-Lu. - Čitaš, na primer, da je neka jedinica pokušala... Pre no što pođeš dalje, naziv jedinice, njen sastav, nisu bez značaja. Ako se s tom operacijom nije sad prvi put pokušalo i ako vidimo da se u istoj operaciji sad pojavljuje neka druga jedinica, to može biti znak da su prethodne bile uništene ili da su pretrpele veoma velike gubitke u toj operaciji,
da više nisu u stanju da je izvedu. A treba pogledati i kakva je bila ta sada uništena jedinica; ako su to bile udarne trupe, držane u rezervi za snažne napade, onda jedna nova jedinica manje vrednosti ima malo izgleda da uspe tamo gde one nisu. Uz to, ako to nije na početku ratovanja, ta nova jedinica je možda sastavljena zbrda-zdola, što može ukazati na to kakvim još snagama raspolaže ta zaraćena strana, koliko je blizu trenutak kad će one biti slabije od protivničkih, a ta obaveštenja daće i samoj operaciji koju će ta jedinica pokušati drukčije značenje, jer ako nije više u stanju da popuni svoje gubitke, i sami uspesi vodiće je, matematički, ka krajnjem uništenju. Uostalom, ni brojna oznaka jedinice koja joj stoji nasuprot nije bez značaja. Ako je to, na primer, mnogo slabija jedinica, a iscrpla je već više zamašnijih neprijateljskih jedinica, menja se i karakter same te operacije, jer sve i da se ona završi gubitkom položaja koji je držao branilac, već i to što ga je neko vreme držao može predstavljati veliki uspeh, ako je time, sa vrlo malim snagama, uspeo da neprijatelju uništi vrlo značajne snage. Ako tako, u analizi angažovanih jedinica, nalazimo važne stvari, možeš razumeti da je od najvećeg značaja i proučavanje samog položaja, puteva, železničkih pruga kojima on dominira, snabdevanja koje štiti. Treba proučiti, kako bih ja to nazvao, sav geografski kontekst - dodade on smejući se. (A bio je zbilja tako zadovoljan tim izrazom da se i kasnije, kad god bi ga upotrebio, čak i mesecima kasnije, uvek isto tako nasmejao.) - Dok jedna zaraćena strana priprema tu operaciju, ako pročitaš da je druga zaraćena strana uništila neku njenu patrolu u blizini tog položaja, jedan od zaključaka koje iz toga možeš izvući jeste da je prvi nastojao da se osvedoči o odbrambenim utvrđenjima kojima drugi misli da osujeti njegov napad. Osobito žestok napad na jednoj tački može značiti želju da se ona osvoji, ali isto tako i želju da se neprijatelj tu zadrži, da mu se ne odgovori tamo gde je on napao, ili čak može biti samo varka i tom pojačanom žestinom prikrivati da su sa toga mesta povučene neke trupe. (To je klasična varka u Napoleonovim ratovima.) S druge strane, da bi se razumelo značenje nekog manevra, njegova verovatna svrha, pa prema tome i kakvi će se drugi manevri izvršiti zajedno s njim ili uslediti potom, nije bez značaja proučiti mnogo više vojna pravila te zemlje nego ono što objavljuje komanda, a što može biti mnogo više namenjeno tome da obmane protivnika, da maskira mogućni neuspeh. Uvek se može pretpostaviti da je manevar koji je htela izvesti neka vojska onaj koji važeća pravila propisuju u sličnim okolnostima. Ako, na primer, pravila propisuju da se čeoni napad proprati bočnim napadom, pa ako taj bočni napad propadne, a komanda tvrdi da je on bio bez ikakve veze sa čeonim i da je bio samo diverzija, sva je prilika da istinu treba tražiti u pravilima, a ne u tvrdnjama komande. I ne samo u pravilima neke armije, nego i u njenim tradicijama, navikama, doktrini.
A ne treba zanemariti ni proučavanje diplomatskog delovanja, koje je uvek u odnosu neprestanog dejstva i protivdejstva sa vojnim akcijama. Na izgled beznačajna zbivanja, koja u svoje vreme nisu bila dovoljno shvaćena, objasniće ti da je neprijatelj, računajući na pomoć, koje je bio lišen, kao što to odaju ta zbivanja, izveo u stvari samo jedan deo svoga strateškog pothvata. Te tako, ako umeš da čitaš vojnu istoriju, ono što je za obične čitaoce zbrkana priča, za tebe je isto tako t ako racionalno povezan sklop kao što je kakva slika za znalca koji ume da vidi šta neka ličnost nosi na sebi, drži u rukama, dok je zabezeknuti posetilac muzeja ošamućen i zaboli ga glava od zbrkanih boja. Ali kao što i kod nekih slika nije dovoljno zapaziti da ličnost drži putir, nego valja znati i zašto joj je slikar stavio putir u ruke, šta on time simboliše, tako se i vojne operacije, obično, izvan svoga neposrednog cilja, u ideji generala koji njima rukovodi, ugledaju na ranije bitke, koje su, ako hoćeš, kao prošlost, kao biblioteka, kao erudicija, kao etimologija, kao aristokratija novih bitaka. A imaj u vidu da ja sad ne govorim o lokalnoj istovetnosti, kako da kažem, o prostornoj istovetnosti bitaka. I ona postoji takođe. Neko bojno polje nije bilo ili neće tokom vekova biti polje samo jedne jedine bitke. Ako je bilo bojno polje, znači da spaja u sebi izvesne uslove u pogledu geografskog položaja, geološke prirode, čak i nedostataka koji mogu smetati protivniku (neka reka, na primer, koja ga preseca nadvoje), uslove koji su ga stvorili dobrim bojnim poljem. Znači, bilo je to, i biće. Ne može se od bilo kakve sobe napraviti slikarski atelje, pa se ne može ni od bilo kakvog mesta napraviti bojno polje. Postoje predodređena mesta. Ali, opet, nisam o tome hteo govoriti, nego o tipu bitke kome se podražava, o toj nekoj vrsti strateške kopije, taktičke imitacije, ako hoćeš: bitka kod Ulma, kod Lodija, kod Lajpciga, kod Kane. Ne znam hoće li još biti ratova niti između kojih naroda; ali ako ih bude, budi siguran da će (i to svesno, za komandanta) opet biti bitke kod Kane, kod Austerlica, kod Rozbaha, kod Vaterloa, da i ne pominjem druge. Neki se i ne ustežu da to kažu. Maršal fon Šlifen i general fon Falkenhauzen već su unapred pripremili protiv Francuske jednu bitku kod Kane, po Hanibalovom uzoru, sa fiksiranjem neprijatelja po celom frontu i napredovanjem po oba krila, naročito po desnom, preko Belgije, dok Bernardi više voli kosi poredak Fridriha Velikog, pre Lojten nego Kanu. Drugi ne iznose tako otvoreno svoje gledište, ali jemčim ti, dragi moj, da je Bokonsej, onaj komandir eskadrona kojem sam te onomad predstavio, a to je oficir kome predstoji velika budućnost, do tančina izučio napad kod Pracena, zna ga u prste, drži ga spremna, i ako ikad bude imao prilike da ga izvede, neće propustiti priliku i prikazaće nam ga u velikom stilu. Proboj u središtu, kod Rivolija, i to će se ponoviti, ako još bude ratova. To isto tako nije zastarelo kao što nije ni Ilijada. Dodajem Ilijada. Dodajem da smo mi gotovo osuđeni na frontalne
napade zato što nećemo više da zapadnemo u istu grešku kao 1870, nego da primenimo ofanzivu, samo ofanzivu. No iako vidim da se samo zaostali umovi suprotstavljaju toj veličanstvenoj doktrini, zbunjuje me samo jedno, a To je što bi jedan od mojih najmlađih nastavnika, Manžen, koji je genijalan čovek, želeo da se dade mesta, povremeno, naravno, i defanzivi. I čovek zbilja ne zna šta da mu odgovori kad kao primer navede Austerlic, gde je defanziva bila samo predigra za napad i pobedu. Osećao sam se srećan zbog tih Sen-Luovih teorija. One su u meni podržavale nadu da se u svom životu u Donsjeru, u pogledu tih oficira o kojima sam slušao pijući soternsko vino, koje je na njih bacalo svoj krasni odblesak, ne obmanjujem istim onim preuveličavanjem usled koga su mi se, dok sam bio u Balbeku, činili ogromni onaj kralj i kraljica iz Okeanije, ono društvo četvoro sladokusaca, onaj mladi kockar i Legrandenov zet, koji su se sad u mojim očima smanjili toliko da mi se činilo da i ne postoje. To što mi se danas sviđa možda mi sutra neće postati ravnodušno, kao što mi se dosad uvek dešavalo, možda ovo biće koje koje sam u ovom času čas u nije osuđeno da uskoro nestane, pošto je Sen-Lu toj žarkoj ali prolaznoj strasti koju sam tih nekoliko večeri osećao prema svemu što se ticalo vojničkog života pružio, onim što mi je rekao o ratnoj veštini, jednu intelektualnu osnovu, koja je trajne prirode, kadra da me veže dovoljno snažno da mognem poverovati, nemajući potrebe da se obmanjujem, da ću, i kad odem odavde, nastaviti da se zanimam za rad svojih prijatelja u Donsjeru i da ću se uskoro opet vratiti među njih. Da bih se ipak još bolje uverio da je ta ratna veština uistinu jedna plemenita veština, u duhovnom smislu reči, rekoh SenLuu: - Zanima me to što kažete, izvini, to što kažeš, ali pitam se jedno. jedno. Osećam da bih se mogao strasno zanimati za vojnu veštinu, veštinu, ali za to bi trebalo da mi se ona ne čini toliko različita od drugih veština, da naučeno pravilo ne bude u njoj sve. Ti mi kažeš da se bitke preslikavaju. I ja zbilja nalazim u tome nešto estetsko, kao što si rekao, da se u nekoj modernoj bitki vidi neka starija, ne umem ti reći koliko mi se ta ideja sviđa. Ali zar onda genijalnost nekog vojskovođe nije ništa? Zar on zaista samo primenjuje pravila? Ili pak, pri podjednakom znanju, ima velikih generala, kao što ima velikih hirurga, koji, i kad su elementi koje dva bolesna stanja pokazuju istovetni u materijalnom pogledu, osećaju ipak po nekoj ništavnoj sitnici, što možda potiče iz njihovog iskustva, ali protumačenog, da u ovom slučaju treba da urade pre jedno, a u onome drugom pre nešto drugo, da je u jednom slučaju uputnije operisati, a u drugom uzdržati se? - Pa razume se! Videćeš da Napoleon nije napadao kad su sva pravila zahtevala da napada, ali je njemu neka nejasna vidovitost savetovala suprotno.
Pogledaj, na primer, Austerlic, ili pak 1806, njegova uputstva kod Lana. A videćeš i kako su neki generali školski podražavali Napoleonu i došli do potpuno suprotnog ishoda. Ima desetak takvih primera iz 1870. Ali i za tumačenje šta može učiniti može učiniti protivnik, ono što on čini samo je jedan simptom, koji može značiti mnoge različite stvari. Svaka od tih stvari mogla bi biti podjednako tačna, ako se držimo rasuđivanja i nauke, kao god što u nekim složenim slučajevima ni sve medicinsko znanje na svetu nije dovoljno da se reši je li neki nevidljiv tumor fibrozan ili nije, da li operacija treba da se izvrši ili ne. Tu odlučuje njuh, neka vidovitost kao kod gđe de Teb (razumeš me), i kod velikog generala kao i kod velikog lekara. Tako, eto, rekao sam ti, da uzmemo jedan primer, šta može značiti neko izviđanje na početku bitke. Ali ono može značiti i još sto drugih stvari, na primer, da postignemo da neprijatelj poveruje da ćemo napasti na jednoj tački, dok mi u stvari hoćemo da napadnemo na nekoj drugoj, stvaranje jedne zavese koja će mu onemogućiti da vidi pripreme za stvarnu operaciju, prisiliti ga da dovede još trupa, vezati ih, imobilisati na nekom drugom mestu umesto onde gde su potrebne, ispitati kolikim snagama raspolaže, opipavati ga, prisiliti ga da otkrije svoju igru. Ponekad čak i činjenica što su u nekoj operaciji angažovane ogromne trupe nije dokaz da je ta operacija ona prava; jer ona se može i istinski izvesti, iako je varka, da bi ta varka imala više izgleda da obmane protivnika. Kad bih imao vremena da ti u tome pogledu ispričam Napoleonove ratove, veruj da i oni prosti klasični pokreti koje mi proučavamo i koje ćeš videti kako izvodimo na egzerciru, ako dođeš, iz prostog zadovoljstva da se prošetaš, lenjivče (ne, znam da si bolestan, oprosti!), eto, znaš, u ratu, kad u tim pokretima osećaš budnost, rasuđivanje i duboka nastojanja vrhovne komande, osetiš pred njima uzbuđenje kao pred prostom svetlošću svetionika, koja je materijalna svetlost, ali njome u stvari zrači um, koji pretražuje prostor da bi brodovima ukazao na opasnost. Možda čak i grešim što ti govorim samo s amo o ratnoj literaturi. literaturi. U stvari, stvari, kao što sastav zemljišta, pravac vetra i svetlosti ukazuju na koju će stranu rasti neko drvo, tako i uslovi pod kojima se ratuje, osobine predela po kome se izvode pokreti u neku ruku određuju i ograničavaju planove između kojih general može da bira. Tako da duž nekih planina, u nekom sistemu dolina, po izvesnim ravnima, možeš predvideti kretanje trupa po skoro isto onakvoj nužnosti i sa veličanstvenom lepotom kao što se obrušavaju obrušavaju usovi. - Sad mi opet uskraćuješ slobodu vojskovođe, vidovitost kod protivnika koji želi da prozre njegove planove, što si maločas dopuštao. - Ne, nipošto! Sećaš se one filozofske knjige koju smo zajedno čitali u Balbeku i bogatstva sveta mogućnoga u odnosu na svet stvarnoga. E, pa eto,
tako je i u vojnoj veštini. U jednoj određenoj situaciji biće četiri plana koji se nameću i između kojih je general mogao da bira, kao što i bolest može imati različite tokove, koje lekar treba sve da očekuje. A tu su opet slabost i veličina ljudska novi uzroci neizvesnosti. Jer između ta četiri plana, uzmimo da su razlozi u vezi s trenutnim okolnostima (kao što su uzgredni ciljevi koje valja ostvariti, ili vreme, koje ga požuruje, ili malobrojne sopstvene trupe i njihovo loše snabdevanje) naveli generala da se opredeli za prvi plan, koji je manje savršen, ali se da brže izvesti i s manje gubitaka, a i poprište mu je kraj bogatiji za ishranu vojske. Pošto počne s tim prvim planom, koji će neprijatelj, isprva u neizvesnosti, uskoro prozreti, može se desiti da ne mogne u njemu uspeti zbog suviše velikih prepreka - to je ono što ja zovem nepredviđenim preokretom usled ljudske slabosti - pa da ga napusti i da pokuša s drugim, ili trećim, ili četvrtim planom. Ali može da bude isto tako da je s prvim pokušao - a to je sad ono što ja zovem veličinom ljudskom - samo radi varke, da neprijatelja veže tako da ga iznenadi gde nije očekivao da će biti napadnut. Tako je Mak, kod Ulma, očekujući neprijatelja sa zapada, bio opkoljen sa severa, gde se osećao sasvim spokojan. Ali ovaj moj primer i nije uostalom baš jako dobar. Ulm je još bolji tipičan primer bitke sa opkoljavanjem, kakva će se ponavljati u budućnosti, zato što to nije samo klasičan primer koji će generale inspirisati nego u neku ruku i nužan (nužan između ostalih, što ostavlja mogućnost izbora, raznolikost), kao određeni tip kristalisanja. Ali sve to ne mari ništa, jer ti okviri su, uprkos svemu, veštački. Vraćam se na onu našu filozofsku knjigu, to je kao racionalni principi, ili naučni zakoni, stvarnost je tome saobrazna, približno, ali seti se velikog matematičara Poenkarea, on nije siguran da je matematika strogo egzaktna. egzaktna. A i što se s e tiče samih s amih pravila o kojima kojima sam s am ti govorio, i ona su, najposle, najposle, od drugorazrednog značaja, a i menjaju se, uostalom, s vremena na vreme. Tako za nas, konjicu, još važi Ratna služba služba iz 1895, za koju se može reći da je zastarela, pošto počiva na staroj i odbačenoj doktrini koja smatra da konjička bitka ima tako reći samo moralni efekat, zbog užasa koji konjički juriš izaziva kod neprijatelja. Ali naši najmudriji učitelji, sve što je najbolje u konjici, a naročito taj major o kome sam ti govorio, predviđaju, naprotiv, da će odluka pasti u istinskoj borbi prsa u prsa, u kojoj će se mačevati i bosti kopljima i u kojoj će žilaviji biti pobednik, ne samo moralno i po užasu koji će posejati nego i materijalno. - Sen-Lu ima pravo i verovatno je da će buduća Ratna služba nositi služba nositi obeležje takve evolucije - reče moj sused. - Nije mi krivo što mi odobravaš, jer izgleda da tvoje mišljenje više deluje na mog prijatelja nego moje - reče Sen-Lu smejući se, bilo što ga je pomalo
razdraživala simpatija koja se rađala između njegovog prijatelja i mene, bilo što je mislio da je ljubazno da je učini priznatom time što će je zvanično ustanoviti. - A možda sam i umanjio značaj pravila. Ona se menjaju, to je sigurno. Ali dok važe, ona određuju neku vojnu situaciju, planove dejstvovanja i koncentracija trupa. Ako se u njima ogleda pogrešna strateška zamisao, ona mogu biti prauzrok poraza. Sve je to malo suviše stručno za tebe - reče mi on. - A u stvari, imaj na umu da najviše ubrzavaju evoluciju ratne veštine sami ratovi. U toku ratovanja, ako je ono poduže, vidimo kako jedna zaraćena strana koristi pouke koje joj pružaju protivnikovi uspesi i greške, usavršava njegove metode, a i ovaj se, opet, prevazilazi. Ali to je sve prošlost. S ovim užasnim napretkom artiljerije, ako još bude ratova, oni će biti tako kratki da još i pre no što se pomisli da se izvuče korist iz pouke, mir će već biti sklopljen. - Nemoj biti tako osetljiv - rekoh Sen-Luu, odgovarajući na ono što je rekao pre tih poslednjih reči. - Dosta sam te žudno slušao! slušao! - Ako se ne ljutiš i ako dopuštaš, - prihvati Sen-Luov prijatelj - dodao bih onome što si rekao da zamisao vojskovođe nije jedini razlog što bitke liče jedna na drugu i što se podudaraju. Može se dogoditi da vojskovođa, u zabludi (na primer, zbog nedovoljne procene protivnikove snage) zatraži od svojih trupa preterane žrtve, žrtve koje će neke jedinice podneti sa tako uzvišenim požrtvovanjem da će zbog toga njihova uloga biti slična nekoj drugoj jedinici u nekoj drugoj bitki, pa će se u istoriji pominjati kao zamenjivi primeri: da ostanemo kod 1870, takvi su bili pruska garda kod Sen-Priva, alžirski strelci kod Frešvilera i kod Visambura. - Da, zamenjivi, vrlo tačno! Odlično! Inteligentno! - reče Sen-Lu. Nisam bio ravnodušan prema tim poslednjim primerima, kao i uvek kad bi mi ko pod posebnim ukazao na opšte. Ali genijalnost vojskovođe, to je ono što me je zanimalo, voleo bih da sam mogao ustanoviti u čemu se ona sastoji, kako bi u nekoj datoj prilici, u kojoj se komandant bez genijalnosti ne bi mogao odupreti protivniku, postupio genijalni vojskovođa da preokrene već izgubljenu bitku, što je po Sen-Luovim rečima bilo veoma mogućno i što je Napoleon više puta ostvario. I da bih shvatio u čemu su vojničke vojničke sposobnosti, tražio sam da mi uporede generale čija su mi imena bila poznata, da mi kažu koji ima više prirodu vojskovođe, dar taktičara, po cenu da dosadim svojim novim prijateljima, koji mi to, doduše, bar nisu pokazivali i odgovarali su mi s neumornom neumornom dobrotom. Osećao sam se ograđen - ne samo od velike ledene noći što se prostirala
nadaleko i u kojoj smo s vremena na vreme čuli zvižduk voza, koji je samo činio još življim uživanje što sam tu, ili izbijanje časova, koji su srećom još bili daleko od onoga časa kad će ti mladi ljudi morati opet uzeti svoje sablje i vratiti se u kasarnu - nego i od svih spoljnih briga, gotovo i od sećanja na gđu de Germant, zahvaljujući Sen-Luovoj dobroti, koju još kao da je uvećavala dobrota njegovih prijatelja, koja se na nju nadovezivala; a zahvaljujući i toploti te male trpezarije, ukusu biranih jela koja su nam služili. Ona su isto toliko godila mojoj mašti koliko i mom uživanju u dobrom jelu; ponekad su bila okružena onim malim delom prirode odakle su potekla, ostrige u svojim kvrgavim krstionicama u kojima ostaje nekoliko kapi slane vode, ili grozd na čvornovatoj peteljci, na požuteloj grančici, i to ih je još uokviravalo, iako nije bilo za jelo, poetično i daleko kao kakav pejzaž, pa je, ređajući se tokom večere, dočaravalo odmor posle obeda, u hladu loze, i šetnju po moru; a bilo je večeri kad je sam kuvar isticao takvu izvornu osobenost jela, prikazujući ih u njihovom prirodnom okviru, ali kao kakvu umetničku tvorevinu, pa je kuvana riba, doneta na dugačkoj zemljanoj činiji, na kojoj se reljefno isticala na prostirci od plavičastog zeleniša, čvrsta, ali izuvijana što je bila bačena živa u ključalu vodu, okružena vencem školjki, propratnih životinja, rakova, račića i kamenica, izgledala kao da se pojavljuje na kakvoj kakvoj keramici Bernara Palisija. - Ljubomoran sam, ljutim se- reče mi Sen-Lu upola smejući se, a upola ozbiljno, ciljajući na moje beskonačne odvojene razgovore s njegovim prijateljem. - Zar nalazite da je on inteligentniji od mene? Znači, tako, sad je on sve i svja? (Muškarci koji silno vole neku ženu, koji žive u društvu ženskara, dopuštaju sebi takve šale, koje se ne bi usudili da prave oni koji bi u tome videli nešto manje bezazleno.) Čim bi svi počeli učestvovati u razgovoru, izbegavali su da govore o Drajfusu, iz bojazni da se Sen-Lu ne uvredi. Ipak, nekoliko nedelja kasnije, dvojica njegovih drugova napomenuše kako je čudnovato što je on, koji živi u tako vojničkoj sredini, tako velik drajfusovac, gotovo antimilitarista: „To je zato“, rekoh ja, ne želeći da ulazim u pojedinosti, „što uticaj sredine nema onoliki značaj koliki mi verujemo da ima...“ Mislio sam, istina, da ostanem na tome i da ne ponavljam razmišljanja koja sam Roberu već izneo nekoliko dana ranije. ranije. N« ipak, pošto sam mu i te reči već bio skoro doslovce rekao, rekao, hteo sam da se izvinim i da dodam: „Baš to sam onomad...“ Ali nisam računao s naličjem onog toplog divljenja koje je Rober osećao prema meni i prema nekoliko drugih osoba. To divljenje dopunjavalo se tako potpunim usvajanjem njihovih ideja da je on posle dva dana zaboravljao da to nisu njegove ideje. I tako, u pogledu moje skromne teze, Sen-Lu je, kao da je on tu misao oduvek imao u glavi i kao da sam
ja samo došao da lovim po njegovom lovištu, pomislio da treba da mi toplo poželi dobrodošlicu i da mi dade za pravo. - Pa da! Sredina nema značaja. Pa je dodao odlučno, kao da se bojao da ga ne prekinem ili da ga neću razumeti: - Pravi uticaj je uticaj utica j intelektualne sredine! Svako je čovek svoje ideje! Zastao je za časak, osmehnuo se kao neko ko je nešto dobro svario, pustio monokl da mu spadne i upirući u mene m ene pogled kao svrdlo, rekao rekao mi izazovno: - Svi ljudi iste ideje su slični. Bez sumnje se uopšte nije sećao da sam mu ja malo dana ranije rekao to što je tako dobro upamtio. Nisam svako veče u istom raspoloženju stizao u Sen-Luov restoran. Iako neka uspomena, neki bol koji nosimo u sebi, mogu i da nas napuste, tako da ih više i ne opažamo, oni isto tako mogu i da se vrate, pa nas ponekad dugo ne ostavljaju. Bilo je večeri kada sam, prolazeći kroz grad ka restoranu, toliko žalio za gđom de Germant da sam jedva disao: kao da mi je neki vešt anatom isekao i izvadio jedan deo grudi pa ga zamenio isto takvim delom bestelesnog bola, odgovarajućom količinom čežnje i ljubavi. I svejedno što su šavovi dobro urađeni, dosta se teško živi kad je čoveku utroba zamenjena žaljenjem žaljenjem za jednim bićem, ono kao da zauzima više mesta nego što ga je zauzimala utroba, stalno ga osećamo, a i kakva dvosmislenost, kad smo prinuđeni da mislimo jedan mislimo jedan deo svog tela! Samo, čini se kao da tako više vredimo. Na najmanji povetarac uzdahnemo kao da nam nešto pritiska grudi, ali isto tako i od čežnje. Pogledao sam u nebo. nebo . Ako Ako je bilo vedro, pomišljao pomiš ljao sam u sebi: se bi: „Možda je ona na selu, gleda iste ove zvezde, a ko zna neće li mi Rober, kad stignem u restoran, reći: „Dobra vest, upravo mi je pisala tetka, htela bi da se vidi s tobom, doći će ovamo.“ A nisam samo u nebeski svod unosio misao na gđu de Germant. Dašak vetra, kad bi doleteo, kao da mi je donosio neku poruku od nje, kao i nekada od Žilberte, u žitima oko Mezegliza: čovek se ne menja, u osećanja koja vezuje za neko biće on unosi mnoge usnule sastojke koji su se pritajili, koje to biće budi, ali koji su mu tuđi. A i nešto u nama uvek nastoji da ta osobena osećanja dovede do veće istinitosti, to jest da ih pripoji nekom opštijem osećanju, zajedničkom svem čovečanstvu, jer su nam pojedinci i boli koje nam oni zadaju samo prilika da delimo to opštije osećanje kao zajedničko: s mojom boli mešalo je nešto uživanja baš to što sam znao da je ona jedan delić sveopšte ljubavi. Doduše, po tome što mi se s e činilo da prepoznajem prepoznajem onu tugu koju sam osećao os ećao zbog Žilberte ili pak kad uveče, u Kombreu, mama ne bi ostala u mojoj sobi, a i sećanje na neke
Bergotove strane, da ih prepoznajem u patnji koju sam osećao a s kojom gđa de Germant, njena hladnoća, njena odsutnost nisu bile onako jasno povezane kao što je to uzrok sa posledicom u umu naučnika, ja po tome nisam zaključivao da gđa de Germant nije taj uzrok. Zar se i poneki nejasno ograničen telesni bol ne širi i u predele van bolesnog dela tela, ali ih napusti i raspline se sasvim kad lekar dodirne baš onu tačku odakle on potiče? Međutim, pre toga, to što je bio tako rasprostrt davalo mu je, za nas, baš nešto toliko neodređeno i kobno da smo, nemoćni da ga objasnimo i čak i da mu odredimo mesto, verovali da je nemogućno i izlečiti ga. I idući tako ka restoranu, pomišljao sam u sebi: „Već je četrnaest dana kako nisam video gđu de Germant“ (četrnaest dana, što se činilo ogromno samo meni, jer sam, kad se radilo o gđi de Germant, računao na minute). Nisu samo sam o zvezde i povetarac, nego čak i aritmetički podeoci vremena dobijali za mene nešto bolno i poetično. Svaki dan je sada bio kao pokretan greben nekog nesigurnog brežuljka: na jednu stranu, osećao sam da bih se mogao spustiti ka zaboravu; na drugu, nosila me je potreba da opet vidim vojvotkinju. I bio sam čas bliži jednome, čas drugom, nemajući postojane ravnoteže. Jednog dana pomislio sam: „Možda će večeras biti kakvo pismo“, pa sam se, stigavši s tigavši na večeru, odvažio odvažio da upitam Sen-Lua: - Nemaš li slučajno kakvih vesti iz Pariza? - Imam upravo, - odgovori odgovori mi on smrknuto smrknuto - i to loših. Odahnuo sam shvativši da je taj bol samo njegov i da su to vesti od njegove ljubavnice. Ali uskoro sam uvideo da će jedna od njihovih posledica biti da će zadugo sprečiti Robera da me odvede njegovoj tetki. Razumeo sam da je između njega i njegove ljubavnice izbila svađa, bilo preko pisama, bilo što je ona došla jednog jutra da ga vidi, između dva voza. A čak i manje ozbiljne svađe koje su dotad bivale među njima uvek su izgledale da će biti nerešive. Jer ona je bivala zlovoljna, lupala nogom, plakala, iz isto tako neshvatljivih razloga kao kad se dete zatvori u neki mračan budžak, neće da dođe da večera, neće ništa da objasni, a samo još više dreči kad ga, ne znajući već više kako da ga urazume, išamaraju. Sen-Lu je užasno patio zbog te zavade, ali kad se tako kaže, to je suviše prosto rečeno i izopačava predstavu koju treba imati o njegovom bolu. Kad se opet našao sam i kad mu je ostalo samo da misli na svoju ljubavnicu, koja je otišla s osećanjem poštovanja prema njemu videći ga tako energična, strepnje koje je osećao prvih sati prestale su pred nečim što je nepopravljivo, a prestanak neke strepnje je tako prijatna stvar da je zavada, sad kad je postala izvesna, dobila za njega pomalo one iste čari koje bi bilo i u izmirenju. Tek malo
kasnije počeo ga je mučiti jedan bol, jedna uzgredna pojedinost, nešto što je neprestano naviralo iz njega samog pri pomisli da bi se ona možda rado pomirila s njim, da nije nemogućno da možda samo čeka jednu njegovu reč, a da će dotle, iz osvete, jedno veče, negde, učiniti nešto, i da bi trebalo samo da joj telegrafiše da dolazi, pa da se to ne dogodi, da drugi možda koriste vreme koje on propušta i da će kroz nekoliko dana biti prekasno da je povrati, jer će ona već biti s drugim. O svim tim mogućnostima on nije znao ništa, jer njegova ljubavnica je ćutala, i od tog ćutanja on se izbezumio od bola, tako da se čak pitao nije ni je li se ona sakrila sa krila negde u Donsjeru ili je otišla u Indiju. Neko je rekao da je u ćutanju moć; u jednom drugom smislu, ono je strašna moć koja stoji na raspolaganju onima koje neko voli. Ono uvećava moru onoga koji čeka. Ništa ne privlači toliko da se približimo nekom biću koliko ono što nas od njega razdvaja, a koja je prepreka nesavladljivija od ćutanja? Rečeno je i to da je ćutanje mučenje i da od njega može da poludi onaj ko je na nj prisiljen u zatvoru. Ali koliko li je mučenje - još veće nego sam ćutati - trpeti ćutanje voljenog bića! Rober je pomišljao u sebi: „Šta li ona sad radi, kad tako ćuti? Bez sumnje, vara me s drugima?“ A pomišljao je i: „Šta li sam joj to učinio da tako ćuti? Možda me mrzi, i to zauvek“. I optuživao je samog sebe. I tako ga je to ćutanje zaista izbezumljivalo, i ljubomorom i grižom savesti. Uostalom, još svirepije nego ćutanje u zatvoru, takvo ćutanje je samo po sebi tamnica. Bedem bestelesan, doduše, ali neprobojan, taj pojas prazne atmosfere kroz koji ne mogu da prodru pogledi napuštenoga. Ima li strašnijeg osvetljenja od ćutanja, koje nam pokazuje ne jedno odsutno biće, nego hiljadu njih, i to tako da se svako predaje nekoj drukčijoj osveti? Katkad bi, u naglom smirenju, Rober poverovao da će to ćutanje kroz koji časak prestati, da očekivano pismo tek što nije stiglo. Video ga je već, ono stiže, vrebao je svaki šum; već je utolio žeđ, šaputao je „Pismo! Pismo!“ Ali pošto bi tako nazreo zamišljenu oazu nežnosti, obreo bi se opet tapkajući u mestu usred stvarne pustinje beskonačnog ćutanja. Trpeo je unapred, ne zaboravljajući nijednu, sve boli raskida, za koji je u nekim drugim trenucima verovao da bi ga mogao izbeći, kao kad neko sredi sve svoje stvari u nameri da napusti zemlju, što se neće ostvariti, ali misao mu se, ne znajući gde će se nalaziti sutra, koprca za trenutak odvojena od njega, nalik na srce koje je iščupano, a još kuca, odvojeno od ostalog tela. U svakom slučaju, ta nada da će mu se ljubavnica vratiti davala mu je snage da istraje u raskidu, kao što nam vera da ćemo se vratiti živi iz bitke pomaže da se suočimo sa smrću. A kako je navika, od sveg ljudskog bilja, ono kome je potrebno najmanje hranljivog tla da bi živelo, pa nikne prvo, na steni na izgled sasvim goloj, možda bi se on, primenivši isprva raskid kao varku, najposle na nj i iskreno navikao. Ali
neizvesnost je u njemu održavala jedno stanje koje je, vezano za sećanje na tu ženu, ličilo na ljubav. Savladavao se međutim da joj ne piše (misleći možda da je manje svirepo mučenje da živi bez svoje ljubavnice nego sa njom u izvesnim uslovima, ili da je, po tome kako su se rastali, nužno da sačeka njena izvinjenja da bi ona sačuvala, ako ne ljubav prema njemu, a ono bar uvaženje i poštovanje koje je verovao da ona oseća). Zadovoljavao se time da ode na telefon, koji su bili uveli u Donsjeru, i da pita šta ima novo ili da dade uputstva sobarici koju je postavio kod svoje prijateljice. Ti telefonski razgovori bili su, uostalom, komplikovani i uzimali su mu više vremena zato što je Roberova ljubavnica bila zakupila jedno malo imanje u okolini Versalja, jer se povela za mišljenjem svojih prijatelja književnika da je prestonica ružna, a naročito zbog svojih pasa, svog majmuna, svojih kanarinaca i svog papagaja, čiju galamu vlasnik njenog stana u Parizu nije više hteo da trpi. A on, u Donsjeru, nije više noću ni trenutka spavao. Jednom, kod mene, savladan umorom, zadremao je malo. Ali odjednom je počeo govoriti, hteo da potrči, da nešto spreči, govoreći: „Čujem je, ta nećete... nećete...“ Pa se probudio. Rekao mi je da je sanjao kako je bio na selu, kod narednika-vodnika. Ovaj je nastojao da ga drži podalje od jednog dela kuće. SenLu je naslutio da je kod njega u gostima jedan poručnik, veoma bogat i vrlo poročan, za koga je znao da veoma želi njegovu prijateljicu. I odjednom je u snu jasno razabrao isprekidane i ravnomerne uzvike, kako je njegova ljubavnica obično uzvikivala u trenucima ljubavne naslade. Hteo je prisiliti narednika da ga odvede u tu sobu. A ovaj ga je držao i sprečavao ga da u nju uđe, a pri tom je pravio takvo uvređeno lice zbog tolike Roberove neuviđavnosti da je ovaj govorio da to nikad neće neće moći zaboraviti. zaboraviti. - Baš mi je glup san - dodade on još sav zadihan. Ali ja sam dobro video da mu je još ceo, sat potom više puta dolazilo da potrči da telefonira svojoj ljubavnici i da je zamoli da se pomire. Moj otac je odnedavna imao telefon, ali ne znam da li bi to mnogo koristilo Sen-Luu. Uostalom, nije mi se baš činilo veoma pristojno da svojim roditeljima, ili ma i samo telefonu koji je kod njih postavljen, dam takvu ulogu posrednika između Sen-Lua i njegove ljubavnice, ma koliko ova po osećanjima mogla biti otmena i plemenita. Ona mora iz sna malo-pomalo je bledela u Sen-Luovom sećanju. Rasejana i ukočena pogleda, dolazio mi je svih tih groznih dana, koji su meni, nižući se jedan za drugim, ocrtavali nešto kao veličanstvenu krivulju nekakve čvrste iskovane železne ograde za kojom je Rober stajao i pitao se šta će odlučiti njegova ljubavnica. Najposle ga je ona upitala da li bi pristao da joj oprosti. Čim je shvatio da je raskid izbegnut, on je sagledao sve nezgode izmirenja. Uostalom, već je manje
patio i bio je skoro prihvatio taj bol, koji će ga opet ujesti za srce, kroz nekoliko meseci možda, ako produži tu vezu. Ali nije dugo oklevao. A možda je i oklevao samo zato što je najzad bio siguran da može da povrati svoju ljubavnicu, da to može, dakle da će to i učiniti. Samo, ona je tražila od njega, da bi povratila spokojstvo, da on ne dođe u Pariz za Novu godinu. A on nije imao snage da ode u Pariz a da se ne vidi s njom. S druge strane, pristajala je da pođe na putovanje s njim, ali njemu bi za to trebalo pravo odsustvo, koje kapetan princ od Borodina nije hteo da mu odobri. - To mi je krivo zato što se time odlaže i naša poseta mojoj tetki. Ali bez sumnje ću ići u Pariz za Uskrs. - Tada nećemo moći ići kod gđe de Germant jer ja ću već biti u Balbeku. Ali to savršeno ništa ne mari. - U Balbeku? Pa išli ste tamo tek u avgustu. - Jeste, ali ove godine će me, zbog mog zdravlja, poslati ranije. Sva njegova bojazan bila je sada da ne sudim loše o njegovoj ljubavnici, posle svega što mi je pričao. „Plahovita je samo zato što je suviše iskrena, suviše isključiva u osećanjima. Ali to je uzvišeno biće. Ne možeš ni zamisliti koliko je u nje istančane poetičnosti. Ona svake godine ide u Briž, na Svesvete. To je lepo, zar ne? Ako je budeš upoznao, videćeš, ima u nje uzvišenosti...“ Pa kako je bio primio izvestan način govora kojim se govorilo oko te žene, u književnim krugovima: „Ima u nje nešto zvezdano, pa čak i božansko-pesničko, ali, razumeš šta hoću da kažem, kao kad je pesnik bio gotovo i sveštenik“. Sve vreme večere ja sam se domišljao kakav bih izgovor mogao naći koji bi Sen-Luu omogućio da zamoli svoju tetku da me primi a da ne moram čekati da on dođe u Pariz. Taj izgovor pružila mi je želja da vidim još Elstirovih slika, slika onoga velikog slikara s kojim smo se Sen-Lu i ja upoznali u Balbeku. Izgovor u kome je, uostalom, bilo i nešto istine, jer dok sam, prilikom svojih poseta Elstiru, tražio od njegovih slika da me vode shvatanju i ljubavi za stvari koje bi bile bolje nego same te slike, kao što je pravo topljenje snega, autentičan trg u provinciji, žive žene na plaži (tada bih još u najboljem slučaju poručio od njega portret onih realnosti koje nisam umeo sam da produbim, kao što je kakav puteljak sa rascvetalim glogom, ne da bi mi on ovekovečio njihovu lepotu, nego da bi mi je otkrio), sada mi je, naprotiv, želju raspaljivala baš originalnost, čarobna privlačnost njegovih slika, pa sam pre svega želeo da vidim i druge. Činilo mi se, uostalom, da su i najmanje njegove slike nešto drugo nego remek-dela i najvećih slikara. Njegovo delo bilo je kao neko zatvoreno carstvo, s neprikosnovenim granicama, čija je materija jedinstvena. Pošto sam žudno
sakupljao retke časopise u kojima su objavljene studije o njemu, saznao sam iz njih da je on tek nedavno počeo da slika pejzaže i mrtve prirode, a da je bio počeo s mitološkim slikama (fotografije dve takve slike video sam u njegovom ateljeu), a onda je dugo bio pod utiskom japanske umetnosti. Neka od najkarakterističnijih dela tih njegovih različitih manira nalazila su se u unutrašnjosti. Tako mi se neka kuća u Andeliju, u kojoj se nalazio jedan od najlepših njegovih pejzaža, činila isto tako dragocena, budila u meni isto tako živu želju za putovanjem kao i kakvo selo u okolini Šartra, gde je u krečnjački kamen uzidan neki čuveni vitraž; i osećao sam da me vlasniku toga remek-dela, tom čoveku koji u svojoj prostoj kući, u glavnoj ulici, zatvoren kao astrolog, ispituje jedno od tih ogledala sveta kakvo je Elstirova slika, koju je kupio možda za više hiljada franaka, osećao sam da me njemu privlači ona simpatija koja spaja čak i srca, čak i naravi onih koji misle kao i mi o nekom bitnom pitanju. A za tri značajna dela moga najmilijeg slikara bilo je označeno, u jednom od tih časopisa, da pripadaju gđi de Germant. Tako sam, ono veče kad mi je Sen-Lu rekao da će njegova prijateljica putovati u Briž, mogao, za večerom, pred njegovim prijateljima, u stvari iskreno da ubacim, kao slučajno: - Čuj, ako dopuštaš, još jedan, poslednji razgovor o onoj gospođi o kojoj smo razgovarali. Sećaš li se Elstira, slikara s kojim sam se upoznao u Balbeku? - Pa molim te, naravno. - Sećaš li se mog divljenja prema njemu? - Odlično, Odlično, i pisma koje smo mu napisali. - E, pa eto, to je jedan od razloga, ne od najvažnijih, jedan sporedni razlog zašto bih želeo da se upoznam s tom gospođom, znaš o kojoj govorim? govorim? - Pa da, pobogu, ali čemu tolike napomene? - Razlog je to što ona o na ima u kući bar ba r jednu veoma veoma lepu Elstirovu sliku. - Gle, nisam znao. - Elstir će bez sumnje biti u Balbeku o Uskrsu, znate da on sada provodi skoro celu godinu tamo, na obali. Veoma bih voleo da pre polaska vidim tu sliku. Ne znam da li ste vi dovoljno prisni s vašom tetkom: ne biste li je mogli, kad biste me dovoljno vešto prikazali u povoljnom svetlu u njenim očima, da ona ne odbije, zamoliti da mi dopusti da vidim tu sliku i bez vas, pošto vi nećete biti tamo? - U redu, odgovaram za nju, urediću to. - Kako vas volim, Robere!
- Lepo je od vas što š to me volite, ali ali bilo bi isto i sto tako lepo da mi govorite ti, kao što ste obećali i kao što si već bio i počeo. - Nadam se da se to ne dogovarate tajno o vašem odlasku - reče mi jedan od Roberovih prijatelja. - Znate, ako Sen-Lu ode na odsustvo, to neka ništa ne menja, mi smo tu. Možda će za vas biti manje zabavno, ali mi ćemo se toliko truditi da zaboravite da on nije tu! Naime, kad se već mislilo da će Roberova prijateljica ići sama u Briž, saznalo se da je kapetan od Borodina, koji je dotad bio protivan, odobrio podoficiru SenLuu dugačko odsustvo za Briž. A evo šta se dogodilo. Taj princ, veoma ponosan na svoju bujnu kosu, bio je vrlo revnosna mušterija kod najboljeg berberina u gradu, koji je nekada bio pomoćnik berberina Napoleona III. Princ od Borodina bio je ne može biti srdačniji s tim berberinom, jer je, uprkos svome gospodstvenom držanju, bio jednostavan s običnim svetom. Ali berberin, kome je princ dugovao zaostale račune od bar pet godina, a ovi su se još i stalno uvećavali bočicama „Portugalske kolonjske vode“, „Kraljevske vodice“, gvožđima za onduliranje, brijačima, kožama za oštrenje, ne manje nego pranjem kose, šišanjem itd., više je cenio Sen-Lua, koji je plaćao tačno i odmah, imao nekoliko kola i jahaćih konja. Kad je saznao za Sen-Luovu nevolju što ne može da putuje sa svojom ljubavnicom, usrdno je govorio princu o tome, dok je ovaj bio vezan belim peškirom a berberin mu zavalio glavu i pretio mu grkljanu. Priča o tim mladalačkim ljubavnim zgodama izmamila je princu-kapetanu osmeh bonapartističke blagonaklonosti. Malo je verovatno da je pomislio na svoj neplaćeni račun, ali berberinova preporuka isto ga je toliko odobrovoljila koliko bi ga preporuka kakvog vojvode oneraspoložila. Brada mu je bila bi la još sva u sapunici, a odsustvo je već bilo obećano i još iste večeri je bilo i potpisano. Što se pak tiče berberina, koji je imao običaj da se neprestano hvališe, te je sebi s neiscrpnom lažljivošću pripisivao potpuno izmišljen ugled, sad kad je jednom učinio Sen-Luu značajnu uslugu, ne samo da se nije time hvalisao nego, kao da sujeta ima potrebu da laže, a kad za to nema razloga ustupa mesto skromnosti, nikada više nije to Roberu ni pomenuo. Svi Roberovi prijatelji govorili su mi da ako Rober i ne bude tu, dokle god budem ostao u Donsjeru, ili bilo kad da opet dođem, njihova će mi kola, konji, kuće, njihovo slobodno vreme biti na raspolaganju, a ja sam osećao da ti mladi ljudi zaista od sveg srca stavljaju svoju raskoš, svoju mladost i snagu u službu moje slabosti. - A zašto, uostalom, ne biste dolazili svake godine? - dodavali su Sen-Luovi prijatelji, pošto su prvo navaljivali da ostanem. - Vidite i sami da vam se ovaj
naš skromni život sviđa! A i zanimate se za sve što se događa u puku baš kao i da ste već odavno naši. Jer ja sam i dalje žudno tražio od njih, za one oficire čija sam imena znao, da mi ih razvrstaju po većem ili manjem divljenju koje im se čini da oni zaslužuju, kao što sam to nekada, u koležu, tražio od drugova u pogledu glumica iz Francuskog pozorišta. Kad bi za kojeg generala, koga sam uvek slušao da pominju na čelu svih ostalih, kao Galifea ili Negrijea, neki Sen-Luov prijatelj rekao: „Ta Negrije je od najprosečnijih generala“, pa ubacio neko ime još netaknuto i puno draži, kao Po ili Želen de Burgonj, ja bih osetio isto ono radosno iznenađenje kao nekada kad bi već iscrpeno ime Tironovo ili Fevrovo bilo potisnuto odjednom rascvetalim imenom Amorijevim. „Dajete mu prvenstvo čak i pred Negrijeom? Ali po čemu? Navedite mi neki primer.“ Hteo sam da postoje duboke razlike čak i među nižim pukovskim oficirima i nadao se da ću u razlozima tih razlika dokučiti suštinu onoga što čini da se neki vojnik odlikuje od drugog. Jedan od onih o kojima bi me najviše zanimalo da slušam, jer sam njega najčešće viđao, bio je princ od Borodina. Ali ni Sen-Lu ni njegovi prijatelji, mada su u njemu odavali priznanje lepom oficiru koji ume svom eskadronu da dade neuporedivo držanje, nisu u njemu voleli čoveka. Iako naravno naravno nisu o njemu govorili istim tonom kao o nekim oficirima koji su postali od običnih vojnika i bili slobodni zidari, koji se nisu družili sa ostalima i, u poređenju s njima, zadržali nešto divlje i podoficirsko, ipak izgleda da g. od Borodina nisu ubrajali među ostale oficire plemiće, od kojih se on uistinu, čak i po svom ponašanju prema Sen-Luu, veoma razlikovao po držanju. Ti oficiri plemići, koristeći to što je Rober bio samo podoficir i što je stoga njegova porodica mogla biti srećna što ga pozivaju pretpostavljeni, koje bi ona inače prezirala, nisu propuštali nijednu priliku da ga prime za svoj sto kad god bi se kod njih našla kakva krupna zverka koja bi mogla biti od koristi mladome naredniku. Jedino je kapetan od Borodina imao s Roberom samo službene odnose, odlične uostalom. Jer princ, čijeg je dedu Imperator načinio maršalom i princom-vojvodom, pa se ovaj ženidbom i orodio sa carskom porodicom, i čiji se otac oženio jednom bratanicom Napoleona III i bio dvaput ministar posle državnog udara, osećao je da on uprkos tome nije bogzna šta za Sen-Lua i za društvo oko Germantovih, a i oni, opet, za njega nisu značili mnogo, pošto on nije gledao stvari iz istog ugla iz koga oni. On je slutio da je on za Sen-Lua - iako u srodstvu s Hoencolernima - ne istinski plemić, nego samo unuk jednog zemljoposednika, ali je zato on na Sen-Lua gledao kao na sina jednog čoveka čije je grofovstvo potvrdio car - što se na aristokratskom Sen-Žermenu zvalo prepravljenim grofovstvom - i koji je od cara molio da mu dodeli neku
prefekturu, pa posle neki drugi položaj veoma podređen njegovoj preuzvišenosti princu od Borodina, ministru, kome se pisalo „vaša svetlosti“ i koji je bio vladarov sestrić. Možda i više nego sestrić. Za prvu princezu od Borodina govorilo se da je imala milošte prema Napoleonu I, za kojim je pošla na Elbu, a za drugu da je takva bila prema Napoleonu III. Pa iako se na spokojnom kapetanovom licu nisu videle prirodne crte lika Napoleona I, nego samo izveštačena dostojanstvenost maske, oficir je, naročito u setnom i dobroćudnom pogledu, u opuštenim brkovima, imao nešto što je podsećalo na Napoleona III; i to toliko upadljivo da kad je, posle Sedana, mislio da se pridruži caru i bio odbijen od Bizmarka, pred kojeg su ga izveli, ovome je, kad je slučajno podigao pogled na mladog čoveka koji je već hteo da se povuče, odjednom pala u oči ta sličnost, pa ga je, predomislivši se, pozvao natrag i dao mu dopuštenja koje mu je trenutak ranije, kao i svima drugima, uskratio. Što princ od Borodina nije pokazivao da bi se hteo zbližiti sa Sen-Luom niti s drugim plemićima sa aristokratskog Sen-Žermena, kojih je bilo u puku (dok je često pozivao dva poručnika iz građanskog staleža, koji su bili prijatni ljudi), to je bilo zato što je on, gledajući na sve njih sa visine svoje carske uzvišenosti, između potčinjenih pravio tu razliku što su jedni bili podređeni i znali da su to, pa mu je s njima bilo drago da se druži, budući da je ispod svoje dostojanstvene spoljašnjosti bio jednostavne i vesele naravi, a drugi su bili podređeni a smatrali sebe nečim višim, što on nije prihvatao. Stoga, dok su se svi oficiri u puku ophodili veoma usrdno sa Sen-Luom, princ od Borodina, kome ga je preporučio maršal N..., zadovoljio se time da bude ljubazan prema njemu, u službi, gde je Sen-Lu uostalom bio primeran, ali ga nikad nije pozvao u kuću, osim u jednoj izuzetnoj prilici, kad je bio tako reći primoran da ga pozove, a kako se ona desila za vreme mog boravka onde, zamolio ga je da i mene povede. Te večeri, videći Sen-Lua za stolom njegovog kapetana, mogao sam lako da razaberem, čak i u načinu ophođenja i otmenosti jednog i drugog, razliku koja postoji između tih dveju aristokratija, između starog plemstva i carskog plemstva. Poreklom iz kaste čije su mu mane, čak i ako ih je odbacivao svim svojim razumom, bile prešle u krv i koja, pošto je već najmanje jedan vek prestala da vrši neku stvarnu vlast, vidi u zaštitničkoj ljubaznosti, koja je sastavni deo njenog vaspitanja, samo neku vrstu vežbe, kao što je i jahanje ili mačevanje, koja se gaji bez ozbiljne svrhe, iz razonode, pa i prema običnim građanima, koje to plemstvo prezire toliko da veruje da im njegova prisnost laska i da ih njegova neusiljenost počastvuje, Sen-Lu je prijateljski prihvatao ruku bilo kog građanina kojeg su mu predstavljali i čije ime možda nije ni čuo, i
razgovarajući s njim (neprestano prekrštavajući pa ispružajući noge, zavaljujući se unazad, u nepristojnom držanju, držeći se rukom za stopalo) nazivao ga „dragi moj“. A princ od Borodina, naprotiv, budući od plemstva čije su titule još imale nekog značaja, bile vezane za bogate posede dobijene u nagradu za slavno obavljenu službu i podsećale na visoka zvanja u kojima se zapoveda mnoštvu ljudi i gde ljude treba poznavati, princ od Borodina je - ako i ne razgovetno, u svojoj ličnoj i jasnoj svesti, a ono bar u svom telu, koje je to otkrivalo svojim držanjem i ophođenjem - smatrao svoj rang kao stvarnu prerogativu; istim onim građanima koje bi Sen-Lu taknuo po ramenu i uhvatio pod ruku, on se obraćao s kraljevskom prijaznošću, u kojoj je uzdržanost puna dostojanstvenosti ograničavala vedru dobroćudnost koja mu je bila prirodna, obraćao im se tonom koji je bio prožet u isti mah m ah i iskr i skrenom enom blagonaklonošću blagonaklonošću i hotimičnom gordošću. To je poticalo bez sumnje otuda što je on bio manje udaljen od velikih ambasada i od dvora, gde je njegov otac nekada imao najviša dostojanstva i gde bi Sen-Luovo ponašanje, s laktovima na stolu i s nogom u ruci, bilo loše primljeno, ali je poticalo naročito i otud što je princ to građanstvo manje prezirao, što je ono bilo onaj veliki rezervoar iz koga je Imperator crpao svoje maršale, svoje plemiće, i u kome je Napoleon III našao jednog Fulda, jednog Ruea. Doduše, u tome sinu ili unuku jednog cara, koji je još komandovao samo jednim eskadronom, nisu više mogle stvarno da žive misli njegovog oca i njegovog dede, u nedostatku predmeta na koji bi se primenile. Ali kao što duh umetnika, još mnogo godina pošto se on ugasio, i dalje uobličava statuu koju je izvajao, te misli su bile otelovljene u njemu, materijalizovane, ovaploćene, njih je odražavalo njegovo lice. S oštrinom u glasu, kao u prvog Imperatora, uputio bi prekor kaplaru, a sa sanjalačkom setom drugoga ispuštao dim cigarete. Kad je u civilu prolazio ulicama Donsjera, od nekog osobitog bleska u očima, ispod mekog šešira, sjajio je oko kapetana kao nekakav vladarski inkognito; svi bi zadrhtali kad on uđe u kancelariju narednika-vodnika, u pratnji narednika i furažera, kao u pratnji Bertjea i Masene. Kad je birao čoju za pantalone za svoj eskadron, uperio bi u oči narednika krojača pogled kadar da izigra Taljerana i prevari Aleksandra; a ponekad, kad je pregledao sobe, zaustavio bi se, puštajući svoje divne plave oči da mu sanjalački blude, uvrtao brk, kao da u mislima gradi jednu novu Prusku i novu Italiju. Ali smesta bi, postavši od Napoleona III Napoleon I, stavio primedbu da kožni ranci nisu uglačani ili je hteo da proba hranu iz vojničkog kazana. A kod kuće, u svom privatnom životu, on je u čast oficirskih žena čiji su muževi bili iz građanskog staleža (samo pod uslovom da nisu slobodni zidari) iznosio na sto ne samo porcelan iz Sevra kraljevske plave
boje, dostojan kakvog ambasadora (koji je njegovom ocu poklonio Napoleon i koji se činio još skupoceniji u toj provincijskoj kući u kojoj je stanovao na šetalištu s drvoredom, kao oni retki porcelani kojima se turisti s još više uživanja dive u rustičnom kredencu nekog starog zamka pretvorenog u dobro uređenu i naprednu farmu), nego još i druge Imperatorove poklone: ono svoje otmeno i ljupko ophođenje, koje bi isto tako krasno pristajalo na kakvom reprezentativnom položaju - iako, za neke, biti od visokog roda znači biti osuđen celog života na najnepravednije progonstvo - i one svoje prisne kretnje, dobrotu, ljupkost ljupkost i, kao kakvu tajanstvenu relikviju, koja još sjaji i živi ži vi u pogledu, slike slave takođe u kraljevski kraljevski plavom emalju em alju njegovog njegovog pogleda. A u pogledu toga građanskog društva koje je princ imao u Donsjeru valja reći ovo: potpukovnik je divno svirao na klaviru, žena upravnika bolnice pevala je kao da je s najvećim uspehom završila konzervatorij. Ona i muž, kao i potpukovnik i njegova žena, svake su nedelje večeravali kod g. od Borodina. To im je, dakako, laskalo, jer su znali da princ, kad ode u Pariz na odsustvo, večerava kod gđe de Purtales, kod Miraovih itd. Ali u sebi su pomišljali: „On je običan kapetan, srećan je što mu dolazimo. Uostalom, on nam je pravi prijatelj“. Ali kad je g. od Borodina, koji je već odavno nastojao da se približi Parizu, bio premešten u Bove i odselio se, isto je tako potpuno zaboravio oba ta muzikalna bračna para kao i pozorište u Donsjeru i mali restoran iz koga su mu često donosili ručak, i na veliko ogorčenje i potpukovnika i upravnika bolnice, koji su tako često večeravali kod njega, on im se više nikad u životu nije ni javio. Jednog jutra Sen-Lu mi je priznao da je pisao mojoj baki da bi joj javio vesti o meni i sugerirao joj, pošto postoji telefonska veza između Donsjera i Pariza, da razgovara sa mnom. Ukratko, trebalo je da me ona još istoga dana pozove, pa mi je on savetovao da oko četvrt do četiri budem na pošti. U ono doba upotreba telefona nije još bila tako obična stvar kao danas. Pa ipak, navici treba tako malo vremena da liši tajanstvenosti božanske sile s kojima smo u dodiru da, pošto nisam smesta dobio vezu, jedino što sam pomislio bilo je da je to zbilja dugo, veoma nezgodno, i gotovo sam se hteo žaliti: kao i svi mi sada, nalazio sam da se ne uspostavlja onako brzo kako bi to meni bilo po volji ona divna čarolija kojoj je dovoljno nekoliko trenutaka pa da se pred nama pojavi, nevidljivo ali prisutno, biće s kojim smo hteli da razgovaramo i koje je, ostajući za svojim stolom, u gradu u kome živi (za moju baku to je bio Pariz), pod nebom koje je drukčije od našeg, gde vreme nije nužno isto ovakvo, usred okolnosti i poslova o kojima ne znamo ništa a koje će nam to biće reći, odjednom preneto iz daljine od više stotina milja (ono i sav ambijent u kome ono ostaje) do našeg uha, onoga trena kad to naša ćud zapovedi. I mi smo onda kao junak iz bajke, po čijoj
želji čarobnica prikaže, u nekoj natprirodnoj svetlosti, njegovu baku ili verenicu kako lista neku knjigu, proliva suze, bere cveće, tu, pred njim koji gleda, a ipak veoma daleko, tamo gde se ona stvarno nalazi. Da se to čudo ostvari, treba samo da primaknemo usne mađijskoj ploči i da pozovemo - ponekad da malo dugo dozivamo, priznajem - Budne Device kojima svaki dan čujemo glas a nikad im ne upoznamo lice, a koje su Anđeli Čuvari u tome vrtoglavom mraku čije kapije ljubomorno nadziru; Svemoćne Vile u čijoj je moći da odsutni iskrsnu pred nama, premda im nije dopušteno da ih i ugledamo; Danaide nevidljivog sveta koje neprestano prazne, pune, prenose urne s glasovima; ironične Furije koje, u času kad poverljivo šapućemo nešto prijateljici, u nadi da nas niko ne čuje, svirepo doviknu: „Slušam“; uvek razdražene Služiteljke Tajanstva, podozrive Sveštenice Nevidljivoga, gospođice iz telefonske centrale! I čim naš poziv odjekne u toj noći punoj priviđenja pred kojom se otvaraju samo naše uši, čuje se lak šum - apstraktan šum - šum ukinute razdaljine - i obraća nam se glas dragog bića. Ono je tu, njegov nam glas govori, g ovori, glas koji je tu. Ali kako je i daleko! Koliko K oliko li puta nisam mogao da ga slušam a da me ne pritisne mora, kao da sam, u toj nemogućnosti da pre dugih sati putovanja ugledam nju, čiji mi je glas tako blizu uha, još jače osetio koliko je razočaravajuće to prividno najslađe približavanje i koliko daleko možemo biti od voljene osobe u času kad nam se čini da bi samo trebalo da pružimo ruku pa da je zadržimo. Kakvo istinsko prisustvo, taj tako blizak glas - u stvarnoj odsutnosti! Ali i slika budućeg večnog rastanka! Često mi se, slušajući tako a ne videći onu koja mi govori iz tolike daljine, činilo da taj glas vapi iz bezdana iz koga nema povratka, pa sam iskusio strepnju koja mi je predstojala i obuzela me onog dana kad mi se jedan glas ponovo javio tako (sam glas, jer nije više poticao iz tela, koje nikada više neću videti) šapućući mi reči koje sam poželeo da poljubim na usnama što su zauvek nestale u prah. Toga dana, na žalost, u Donsjeru, čudo se nije dogodilo. Kad sam stigao na poštu, baka me je već bila tražila; ušao sam u kabinu, linija je bila zauzeta, neko je govorio, a bez sumnje nije znao da nema nikoga da mu odgovori, jer kad sam prineo slušalicu uhu, to parče drveta počelo je pričati kao kakav pajac; ućutkao sam ga, kao u lutkarskom pozorištu, vrativši ga na njegovo mesto, ali kao i pajac, čim sam ga ponovo prineo uhu, on je opet nastavio brbljati. Najposle sam, nemajući drugog izlaza, konačno okačio slušalicu i tako ugušio taj zvučni odlomak, koji je torokao do poslednjeg trenutka, i otišao telefonisti, koji mi je rekao da pričekam jedan časak; a onda sam počeo govoriti, i posle nekoliko časaka ćutanja, odjednom začuo taj glas koji sam verovao da mi je tako dobro znan, jer dotad, kad god je baka razgovarala sa mnom, ono što mi je govorila
uvek sam pratio na otvorenoj partituri njenog lica, na kome su oči zauzimale mnogo mesta; ali sam njen glas tada sam prvi put slušao. I pošto mi se taj glas ukazao izmenjen u srazmerama, budući da je sad bio jedina celina i dopirao do mene tako, sam, bez pratnje crta lica, otkrio sam koliko je taj glas blag; možda uostalom nikada i nije bio tako blag, jer je baka, osećajući da sam daleko i nesrećan, mislila da se sad sme prepustiti izlivu nežnosti, koju je, iz vaspitnih „načela“, obično savladavala i prikrivala. Bio je blag, ali kako je bio i tužan, pre svega već i zbog same svoje blagosti, skoro oceđen od svakog taloga grubosti, više nego što je to malo ljudskih glasova ikad moglo biti - od svake čestice opiranja drugima, od svake sebičnosti! Krhak od silne pažljivosti, kao da će se svakog časa slomiti, izdahnuti u čistom potoku suza; a i zato što mi je tako bio sam pred očima, bez maske lica, prvi put sam tad primetio u njemu boli od kojih je u životu naprsnuo. A da li je, uostalom, uostalom, baš samo s amo taj glas, zato što je bio sam, stvarao u meni taj novi utisak od kojeg mi se srce cepalo? Ne, zacelo; nego je ta izdvojenost glasa bila pre kao nekakav simbol, slika, neposredna posledica druge jedne odvojenosti, osamljenosti moje bake, koja je sad prvi put bila odvojena od mene. ’Sve ’Sve što mi je svakog časa zapovedala ili branila u svakodnevnom životu, neugodnost što moram da je slušam ili žar pobune, što je potiralo moju nežnost prema njoj, sve je to sad bilo ukinuto i moglo je tako biti i ubuduće (pošto baka nije više zahtevala da budem kraj nje, pod njenom vlasti, govorila mi kako se nada da ću sasvim ostati u Donsjeru, ili da ću u svakom slučaju produžiti svoj boravak koliko god je mogućno, pošto to može dobro činiti mom zdravlju i mom radu); stoga mi je u tome malom zvonu na uhu bila - oslobođena suprotnih pritisaka koji su joj svakog dana bili protivteža, pa stoga neodoljiva, obuzimajući me svega - naša uzajamna nežnost. Time što mi je rekla da ostanem, baka je u meni probudila potrebu, punu strepnje, pomamnu, da se vratim. Ta sloboda koju mi je sada prepuštala, a na koju nikada nisam mogao ni slutiti da bi pristala, učinila učinila mi se odjednom odjednom isto tako tužna tužna kao što bi mogla biti moja sloboda posle njene smrti (kad je još budem voleo, a kad se ona već bude zauvek odrekla mene). Vikao sam: „Bako, bako“, i želeo da je poljubim; ali preda mnom je bio samo taj glas, neuhvatljiva sen kao što će biti i ona što će me možda pohoditi kad baka umre. „Govori, bako!“ - ali tada se desilo to da sam, ostavši još većma sam, odjednom prestao čuti i njen glas. Baka me više nije čula, izgubila je vezu sa mnom, nismo više bili jedno pred drugim, prestali smo biti čujni jedno za drugo, nastavio sam da je dozivam pipajući po mraku, osećajući da i njeno dozivanje sigurno isto tako luta u daljini. Cepteo sam u istoj onakvoj strepnji kakvu sam, u vrlo dalekoj prošlosti, iskusio jednom kad sam se jednog
dana, kao malo dete, izgubio od nje u svetini, strepnju ne toliko da je neću naći, nego što sam osećao da i ona mene traži, što sam osećao da misli kako je ja tražim; strepnju dosta sličnu onoj koju bih osetio onoga dana kad govorimo onima koji nam više ne mogu odgovoriti, a želeli bismo da bar čuju sve ono što im nismo rekli, da ih uverimo da ne patimo. Činilo mi se da je ona već jedna draga sen, koju sam, eto, pustio da se izgubi među senima, i, sam pred aparatom, ponavljao sam i dalje uzalud: „Bako, bako,“ kao što Orfej, ostavši sam, ponavlja ime pokojnice. Najzad sam se rešio da odem iz pošte, da nađem Robera u restoranu i da mu kažem, pošto ću možda primiti telegram koji će me primorati da se vratim u Pariz, da bih za svaki slučaj voleo znati red vožnje vozova. No ipak, pre no što ću to odlučiti, poželeo sam da još poslednji put prizovem Kćeri Mraka, Vesnice Reči, te boginje bez lica; ali ćudljive Stražarke nisu više htele da mi otvore Čarobnu Kapiju ili to bez sumnje nisu mogle; uzalud su, po svom običaju, neumorno prizivale časnog izumitelja štampe i mladog princa ljubitelja impresionističkog slikarstva i automobilistu (koji je bio nećak kapetana od Borodina). Gutemberg i Vagram ostavili su njihova preklinjanja bez odgovora, i ja otidoh osećajući da će Nevidljivo ostati gluvo za sve molbe. Kad sam se našao s Roberom i njegovim prijateljima, nisam im priznao da moje srce nije više s njima, da je moj odlazak neopozivo rešena stvar. Sen-Lu se činio da mi veruje, ali kasnije sam saznao da je od prvog trenutka razumeo da se ja samo pravim neodlučan, a da me sutradan neće više videti. Dok su njegovi prijatelji, puštajući da im se jelo hladi u tanjiru, tražili zajedno s njim u redu vožnje kojim bih vozom mogao poći za Pariz i dok su se u zvezdanoj i hladnoj noći čuli zvižduci lokomotiva, nisam, istina, osećao više ono isto spokojstvo koje su mi tolikih večeri pružili onde njihovo prijateljstvo i prolazak vozova u daljini. No ipak, ni jedni ni drugi nisu ni to veče propustili da mi, u jednom drugom vidu, učine istu uslugu. Bio sam manje utučen zbog odlaska kad nisam više morao da mislim mis lim na njega njega sam, kad sam osetio da je na ono što treba da se zbude prionula normalnija i zdravija delatnost mojih energičnih prijatelja, Roberovih drugova, i onih drugih snažnih bića, vozova, čiji su odlasci i dolasci, jutrom i večerom, između Donsjera i Pariza, naknadno mrvili ono što je bilo suviše tvrdo i neizdržljivo u mojoj dugoj odvojenosti od bake, isitnili to u svakodnevnu mogućnost povratka. - Ne sumnjam u istinitost tvojih reči i da ne misliš još otići, - reče mi smejući se Sen-Lu - ali uradi kao da odlaziš i dođi da mi kažeš zbogom sutra rano ujutro, inače se može desiti da te ne vidim; baš sutra ručam u gradu, kapetan mi je dopustio; treba da se vratim u dva sata u kasarnu, jer idemo na marš celo popodne. Taj gospodin kod kojeg ručam, na tri kilometra odavde, bez sumnje će
me vratiti kolima na vreme da stignem u kasarnu u dva sata. Tek što je to rekao, dođoše iz mog hotela po mene; sa pošte su me tražili telefonom. Potrčao sam na poštu, jer trebalo je već da se zatvori. Reč „međugradska“ stalno se pominjala u odgovorima koje su mi davali službenici. Bio sam na vrhuncu strepnje, jer baka me je tražila. Najzad sam dobio vezu. „Jesi li ti, bako?“ Neki ženski glas, sa jakim engleskim naglaskom, odgovorio mi je: „Jesam, ali ne mogu da poznam vaš glas“. Ni ja nisam poznavao glas koji mi je govorio, a i baka meni nije govorila „vi“. Najzad se sve objasnilo. Mladić koga je njegova baka pozvala telefonom nosio je gotovo isto ime kao i ja i stanovao u sporednoj hotelskoj zgradi. Pošto je poziv stigao istoga dana kada sam i ja želeo da razgovaram s mojom bakom, nisam ni trenutka posumnjao da to ona mene traži. A slučajnim sticajem okolnosti i na pošti i u hotelu načinili su istu grešku. Sutradan ujutro sam zakasnio, nisam zatekao Sen-Lua, jer već je bio otišao na ručak u taj obližnji zamak. Oko jedan i po upravo sam se spremao da za svaki slučaj odem u kasarnu, da budem tamo čim on stigne, kad sam, prelazeći preko jedne avenije koja je tamo vodila, ugledao, u istom pravcu u kome sam i ja išao, jedne lake čeze, koje su prošle kraj mene tako da sam morao da se sklonim; kočijašio je jedan podoficir s monoklom, bio je to Sen-Lu. Pored njega je bio taj njegov prijatelj kod kojeg je ručao, a koga sam već sreo jednom u hotelu gde je Rober večeravao. Nisam se usudio da viknem Robera, pošto nije bio sam, ali u želji da se on zaustavi i da me poveze sa sobom, privukao sam mu pažnju duboko skinuvši šešir, čemu je tobože bio razlog prisustvo nepoznatoga. Znao sam da je Rober kratkovid, ali verovao sam ipak da će me prepoznati samo ako me vidi; no on je dobro video moj pozdrav i odgovorio na nj, ali ne zaustavljajući se; i udaljujući se punim kasom, bez osmeha, tako da mu se nijedan mišić na licu nije ni pomakao, zadovoljio se samo da dugo zadrži ruku na štitniku šapke, kao što bi otpozdravio nekom vojniku koga ne bi poznavao. Potrčao sam ka kasarni, ali bila je još daleko; kad sam stigao, puk se već postrojavao u dvorištu, pa me nisu pustili da se onde zadržim, i bio sam ucveljen što nisam mogao da kažem zbogom Sen-Luu; popeo sam se do njegove sobe, ali njega već nije više bilo tamo; uspeo sam da se obavestim o njemu od jedne grupe bolesnih vojnika, regruta oslobođenih od marša, od mladoga maturanta i jednog starog vojnika, koji su posmatrali posma trali kako se puk postrojava. - Niste li videli narednika Sen-Lua? - upitah. - On je već sišao, gospodine, - reče maturant. - Nisi ga video, - reče stari vojnik ne obzirući se više na mene - nisi video našeg slavnog Sen-Lua, što je silan u novim pantalonama! Kad ga kapetan vidi, -
od oficirskog štofa! - E, volim šalu, od oficirskog štofa! - reče mladi maturant, koji nije išao na marš, nego je ostao u sobi, jer je bio bolestan, i pokušavao, ne bez izvesne bojazni, da se pokaže odvažan prema starim vojnicima. - Taj tvoj oficirski štof je najobičniji štof. - Molim? - upita besno „stari“, onaj što je govorio o pantalonama. Bio je ogorčen što je maturant posumnjao da su pantalone od oficirskog štofa, ali kako je bio Bretonac, rođen u selu koje se zvalo Pengern-Stereden, i isto tako teško naučio francuski kao da je to engleski ili nemački, kad god je bio uzbuđen, ponavljao je po dva-tri puta „Molim?“ da bi sebi dao vremena da se seti šta da kaže, pa bi se posle te pripreme rešio da prozbori, ali zadovoljavajući se da ponavlja onih nekoliko reči koje je znao bolje nego druge, bez žurbe, iz predostrožnosti zbog nedovoljne naviknutosti na francuski izgovor. - Od najobičnijeg štofa? - nastavi on, a od besa mu je izgovor bivao sve glasniji i sve sporiji. - Od najobičnijeg štofa! Kad ti kažem da je od oficirskog štofa, kad ti ja kažem, kažem, valjda valjda ja znam, šta! Nećeš se ti s nama šegačiti! - Pa dobro, dobro, - reče mladi maturant popuštajući pred takvim argumentima. - A eno baš i kapetan nailazi. Ama pogledaj samo Sen-Lua, kako samo izbacuje nogu; pa ta njegova glava! Ko bi rekao da je samo podoficir? Pa tek monokl! O, taj mu leti na sve strane! s trane! Zamolio sam vojnike, koje moje prisustvo nije zbunjivalo, da i ja pogledam kroz prozor. Nisu imali ništa protiv, ali se isto tako nisu ni pomakli. Videh kapetana od Borodina kako dostojanstveno prolazi zaigravajući konja, a izgledao je kao da uobražava da je na bojnom polju kod Austerlica. Nekoliko prolaznika okupilo se pred kapijom kasarne da vide puk kako izlazi. Prav na konju, malko gojaznog lica, s punim obrazima kao u Imperatora, bistra pogleda, princ mora biti da se zaneo nekom halucinacijom, kao i ja kad god mi se, posle prolaska tramvaja, činilo da po tišini posle njegove tutnjave lete prugasti talasići nekog nerazgovetnog muzičkog treperenja. Jako mi je bilo žao što se nisam oprostio od Sen-Lua, ali ipak sam krenuo, jer sad mi je jedino bilo na umu da se vratim baki: do toga dana, u tom malom gradu, kad sam pomišljao šta baka radi sama, zamišljao sam je onako kao kad je bila sa mnom, samo izostavljajući sebe, ne vodeći računa o tome kakvo dejstvo ima na nju to što mene nema; a sada mi se žurilo da se što pre, u njenom zagrljaju, oslobodim one sablasti, dotad nenaslućene, koju mi je odjednom otkrio njen glas, utvare jedne bake stvarno odvojene od mene, pomirene s tim, bake koja ima nešto što mi je
dotad u nje bilo nepoznato, svoje godine starosti, i koja je primila od mene pismo u pustome stanu, kao što sam jednom već zamišljao mamu kad sam bio otputovao u Balbek. Ali, avaj, baš tu sam utvaru ugledao kad sam stupio u salon, a baka nije bila obaveštena da sam se vratio, te sam je zatekao kako čita. Bio sam onde, ili ili bolje reći nisam još bio onde, pošto ona to nije znala, nego se, kao kad žena radi neki ručni rad koji će sakriti ako neko uđe, predala mislima koje nikada nije pokazivala preda mnom. Od mene - po onom o nom preimućstvu preimuć stvu koje ne potraje, a koje nam, u kratkom trenutku povratka, pruža mogućnost da odjednom prisustvujemo svojoj sopstvenoj odsutnosti - od mene je tu bio samo svedok, posmatrač, u šeširu i putnom ogrtaču, tuđin koji ne pripada kući, fotograf koji je došao da snimi mesto koje takvo nećemo više videti. A i ono što se, mehanički, zbilo u mojim očima, kad sam ugledao baku, bila je odista fotografija. Mi nikada ne vidimo mila nam bića drukčije do u jednome živom sistemu, u večitome kretanju naše neprestane nežnosti, koja, pre no što bi pustila da do nas dopru slike koje nam pruža njihovo lice, ponese te slike svojim virom, odbaci ih na predstavi koju oduvek imamo o njima, priljubi ih uz nju, poistoveti s njom. Pošto su mi čelo, obrazi moje bake značili ono što je bilo najnežnije i najpostojanije u njenoj duši i pošto je svaki naviknut pogled prizivanja pokojnika i svako voljeno lice ogledalo prošlosti, kako sam mogao da iz njenog lika ne izostavim sve što je u nje moglo otežati od godina, promeniti se, kad čak i u najravnodušnijim prizorima u životu naše oko, ispunjeno mislima, zanemaruje, kao i klasična tragedija, sve slike koje ne doprinose radnji, a zadržava samo one koje njenu svrhu čine razumljivom? Ali ako je umesto našeg oka gledao neki čisto materijalni objektiv, kakva fotografska ploča, onda će ono što ćemo videti, na primer u dvorištu Akademije, umesto izlaska nekog akademika koji hoće da pozove fijaker, biti njegovo teturanje, oprez da ne padne nauznak, krivulja njegovog pada, kao da je pijan ili da je tlo pokriveno poledicom. Isto tako biva i kad slučaj, kakvim svirepim lukavstvom, spreči našu mudru i pobožnu nežnu ljubav da doleti na vreme i skrije od naših pogleda nešto što oni nikada ne smeju videti, kad je oni preduhitre i stignu prvi, pa prepušteni sami sebi, funkcionišu mehanički, kao fotografski film i pokažu nam, umesto voljenog bića koje odavno ne postoji više, ali čiju smrt naša nežna ljubav nikada nije htela dopustiti da nam otkriju, jedno novo biće, koje je ona stoput dnevno prekrivala jednom dragom nam a lažnom sličnošću sa voljenim bićem. I - kaogod što bolesnik, ako se odavno nije pogledao u ogledalu, nego je stalno sastavljao svoje lice, koje ne vidi, po idealnom liku koji o sebi nosi u mislima, ustukne kad u ogledalu ugleda, posred ogoljenog i opustošenog lica, nakrivljenu
i. ružičastu uzvišicu džinovskog nosa nalik na egipatsku piramidu - tako sam i ja, za koga je moja baka bila još uvek ja sam, ja koji sam je viđao uvek samo u svojoj duši, uvek u jednoj istoj tački prošlosti, kroz prozirne, uzastupno naslagane uspomene, odjednom, u našem salonu koji je spadao u jedan novi svet, u svet vremena, onaj u kome žive tuđini, za koje kažemo „on zbilja stari“, prvi put tad i samo za trenut, jer takva je iščezla brzo, ugledao na divanu, pod lampom, crvenu, tromu i prostu, bolesnu, zanetu u nekakve sanjarije, lutajući iznad knjige pomalo suludim očima, jednu utučenu staricu koju nisam poznavao. Na moju želju da vidim Elstirove slike kod gđe de Germant, Sen-Lu mi beše rekao: „Ja odgovaram za nju.“ I na žalost, zaista, samo je on odgovarao za nju. Mi lako odgovaramo za druge dok, raspoređujući u mislima sličice koje ih predstavljaju, baratamo njima po svojoj volji. Istina, i u tome času, mi vodimo računa o poteškoćama koje proističu iz svačije prirode, drukčije od naše, i ne propuštamo da pribegnemo ovom ili onom sredstvu koje može moćno delovati na nju, kao što su koristoljublje, ubeđivanje, uzbuđenje, a što će suzbiti nama protivne sklonosti. Ali i te razlike prema našoj prirodi, i njih još zamišlja naša priroda; te poteškoće otklanjamo mi; ta delotvorna sredstva podešavamo mi. A kad te postupke, u kojima smo, u našoj duši, uvežbavali neku osobu, pa je postupala po našoj ćudi, kad te postupke ushtemo da ona izvrši u životu, sve se menja, sukobljavamo se sa nepredviđenim otporom, koji može biti nesavladiv. Jedan od najsnažnijih jeste bez sumnje otpor koji u ženi koja nekoga ne voli može biti izazvan odvratnošću, nesavladivom i gadljivom odvratnošću koju u njoj budi muškarac koji je voli: za svih tih dugih nedelja dok Sen-Lu još nije dolazio u Pariz, njegova tetka, kojoj ne sumnjam da je pisao i preklinjao je, nije me nijednom pozvala da dođem kod nje da vidim Elstirove slike. Znake hladnoće pokazivala je prema meni još jedna ličnost u kući. Bio je to Žipjen. Je li nalazio da je trebalo da svratim da se pozdravim s njim još i pre no što sam se popeo u naš stan? Moja mati mi reče da nije, da se ne treba čuditi. Fransoaza joj je rekla da je on takav, podložan iznenadnoj, bezrazložnoj zlovolji. To uvek prođe posle kratkog vremena. Međutim se zima primicala kraju. Jednog jutra, posle nekoliko nedelja susnežice i oluje, kroz odžak moga kamina začuo sam - umesto bezobličnog, elastičnog i mračnog vetra, koji me je morio čežnjom da otputujem na more začuo sam gugutanje golubova koji su se ugnezdili u zidu: prelivajući se duginim bojama, nepredviđeno kao kad prvi zumbul nežno rascepi svoje s voje hranjivo srce da iz njega procveta, ljubičast i svilen, njegov zvonki cvet, ono mi je unelo u sobu, još zatvorenu i mračnu, mlak vazduh, zasenjujuću svetlost, umor prvog lepog
dana. Toga jutra uhvatio sam sebe kako pevušim neku kafansku pesmicu koju sam bio zaboravio još od one godine kad je trebalo da putujem u Firencu i Veneciju. Toliko atmosfera, nekog slučajnog dana, deluje duboko na naš organizam, te iz mračnih zaliha gde smo ih zaboravili izvuče pribeležene melodije koje naše sećanje nije umelo da raščita. A jedan već svesniji sanjar počeo je uskoro pratiti toga svirača kojeg sam slušao u sebi, mada nije ni prepoznao odmah šta on to svira. Dobro sam osećao da nisu Balbeku svojstveni razlozi što nisam u njegovoj crkvi našao one čari, kad sam tamo stigao, koje je ona za mene imala pre no što sam je upoznao; da ni u Firenci, Parmi ili Veneciji moja mašta isto tako ne bi mogla stati na mesto mojih očiju, da gleda. Osećao sam to; isto sam tako već, jedne novogodišnje večeri, pred jednim oglasnim stubom, otkrio koliko je uobraženje verovati da se neki praznični dani bitno razlikuju od ostalih. Pa ipak nisam mogao sprečiti da sećanje na ono vreme kad sam verovao da ću Veliku nedelju provesti u Firenci stvara i dalje od Velike nedelje atmosferu Cvetnoga Grada, da u isti mah daje uskršnjem danu nešto firentinsko, a Firenci nešto uskršnje. Uskrs je bio još daleko; ali u nizu dana što su se pružali preda mnom, ti sveti dani izdvajali su se svetliji iza ostalih međudana. Taknuti zrakom sunca kao što budu poneke kuće u selu kad ih opažamo u daljini, u igri svetlosti i senki, oni su na sebi zadržavali svu sunčanu svetlost. Vreme je postalo toplije. toplije. Moji roditelji roditelji su mi i sami, s ami, savetujući mi da šetam, pružili izgovor da nastavim s mojim prepodnevnim izlascima. Bio sam već pomislio da ih prekinem zato što sam pri tom sretao gđu de Germant. Ali upravo zbog toga sam sve vreme mislio na te izlaske, zato sam svakog časa nalazio neki nov razlog da iziđem, koji nije imao nikakve veze sa gđom de Germant, Germant, i lako sam ubeđivao sebe da bih isto tako, i da ona i ne postoji, šetao u isto to vreme. Dok bi za mene, da sretnem bilo koju drugu osobu do nju bilo ravnodušno, osećao sam, avaj, da bi za nju, da sretne bilo koga drugog do mene bilo podnošljivo. Dešavalo se u tim prepodnevnim šetnjama da je pozdrave mnoge budale, koje je ona i smatrala takvima. Ali ona je njihovu pojavu smatrala, ako već ne kao nagoveštaj kakvog zadovoljstva, a ono bar kao stvar slučaja. I ponekad bi i zaustavila kojega, jer ima trenutaka kad osećamo potrebu da iziđemo iz samog sebe, se be, da prihvatimo prihvatimo gostoprimstvo nečije duše, pod uslovom uslovom da ta duša, ma koliko skromna i ružna bila, bude tuđa duša, dok je ona sa razdraženjem osećala da bi u mome srcu naišla opet upravo na samu sebe. Stoga sam ja, i kad sam imao i neki drugi razlog da pođem istim putem a ne samo da nju sretnem, drhtao kao krivac kad bi ona naišla; i katkad sam, da bih
poništio ono što je u mom nametanju moglo biti preterano, jedva odgovarao na njen pozdrav, ili sam je gledao netremice ne pozdravljajući je, ali sam tako uspevao samo da je još više naljutim i da me ona počne smatrati još i bezobraznim bezobraznim i nevaspitanim. nevaspitanim. Sada je ona nosila lakše haljine, ili bar svetlije, i prolazila ulicom gde su već, kao da je proleće, pred uskim dućanima stisnutim između prostranih fasada starih aristokratskih dvoraca, pred dućanima prodavačica maslaca, voća, povrća, bile izvučene šatre kao zaklon od sunca. Pomišljao sam u sebi kako je žena koju izdaleka vidim kako korača, otvara suncobran, prelazi preko ulice, danas, po mišljenju znalaca, najveća umetnica u lepoti kretnji, u veštini da od njih načini nešto izvrsno. Međutim se ona približavala: i ne znajući za tu slavu što je lebdela oko njega, njeno tanko telo bilo je neprijemčivo za nju i ništa od nje nije u sebe upilo, bilo je ukoso izvijeno pod šalom od ljubičaste indijske svile; njene mrzovoljne, svetle oči gledale su rasejano preda se i možda su me opazile; grizla je ugao usne; video sam kako iz mufa vadi novac, udeljuje milostinju nekom siromahu, kupuje kiticu ljubičica od prodavačice, i gledao sam to isto tako radoznalo kao što bih gledao nekog velikog slikara kako radi kičicom. A kad bi mi, naišavši naspram mene, uputila pozdrav, koji je katkad bio propraćen lakim osmehom, bilo je to kao da je za mene izradila, dodajući mu posvetu, jedan akvarel koji je bio remek-delo. Svaka njena haljina ukazivala mi se kao prirodni, nužni omotač njene duše, kao projekcija jednog njenog posebnog vida. Jednoga od tih prepodneva u vreme uskršnjeg posta, dok je išla na ručak nekuda u grad, sreo sam je u haljini od svetlocrvene kadife, koja je bila malko izrezana ispod grla. Lice gđe de Germant činilo se sanjalačko pod plavom kosom. Bio sam manje tužan nego obično, zato što su joj njen setan izraz lica i kao nekakvo zatočeništvo kojim ju je jarka boja haljine ograđivala od ostalog sveta davali nešto nesrećno i osamljeničko, što me je umirivalo. Ta haljina činila mi se kao nekakvo otelovljenje, oko nje, skrletnih zrakova jednog srca kakvo mi je u nje bilo nepoznato, a koje bih možda mogao utešiti; skrivena tako u mističnom zračenju tkanine blagih nabora, podsećala me je na nekakvu sveticu iz doba prvobitnih hrišćana. Pa sam se zastideo što svojom pojavom ucveljujem tu mučenicu. mučenic u. „Ali, „Ali, najposle, ulica pripada svima.“ svima .“ „Ulica pripada svima“, ponavljao sam dajući tim rečima drukčiji smisao i diveći se što, odista, u tu ulicu sa mnoštvom sveta, često mokru od kiše, koja je postajala dragocena kao što je to katkad ulica u starim talijanskim gradovima, vojvotkinja de Germant unosi u život na javnome mestu trenutke svoga tajnog života, pokazujući se tako svakome, tajanstvena, pomešana sa svetinom, pristupačna svakome, veličanstveno se darujući kao i velika remek-dela. Kako
sam pre podne izlazio posle neprospavane noći, po podne su mi roditelji govorili da prilegnem i pokušam odspavati. Da bi čovek mogao zaspati, nije mu potrebno mnogo razmišljanja, ali navika je u tome vrlo korisna, pa čak i odsustvo razmišljanja. No, u te sate, oboje mi je nedostajalo. Pre no što ću zaspati toliko sam dugo mislio da neću moći da mi je, čak i kad bih zaspao, ostajalo nešto od te misli. Bio je to tek slabašan zračak u skoro potpunoj pomrčini, ali i on je bio dovoljan da se u mome snu odrazi najpre pomisao kako neću moći zaspati, pa kao odblesak toga odbleska, da sam to spavajući mislio da ne spavam, a onda, putem još jednog odbleska, buđenje... u drugi jedan san, u kome sam hteo da ispričam prijateljima koji su mi ušli u sobu kako sam maločas, spavajući, verovao da ne spavam. Te senke su se jedva razabirale, i trebala bi velika i zbilja izlišna osetljivost opažaja da se uoče. Tako sam i kasnije, u Veneciji, dugo posle zalaska sunca, kad se čini da je već sasvim noć, video, zahvaljujući zvučanju, doduše nevidljivom, poslednjeg tona svetlosti, koje je beskrajno trajalo nad kanalima kao da ga produžava kakva optička pedala, senke palata koje kao da su se zauvek nizale, od kadife crnje na tome sumračnom sivilu vode. Jedan od mojih snova bio je sinteza onoga što mi je uobrazilja često nastojala da sebi predstavi, na javi, jedan izvesni morski pejzaž i njegovu srednjovekovnu prošlost. U snu sam video gotski grad usred mora, s talasima nepomičnim kao na kakvom vitražu. Morski rukavac delio je grad nadvoje; zelena voda prostirala mi se pred nogama; ona je, na suprotnoj obali, zapljuskivala jednu orijentalnu crkvu, pa kuće koje su postojale već u XIV veku, tako da bi poći ka njima značilo vratiti se natrag kroz vreme. Činilo mi se da sam već često snivao taj san, u kome se priroda naučila umetnosti, a more postalo gotsko, taj san u kome sam želeo, u kome mi se već činilo da pristupam nemogućnome. Ali kako je onome što u snu zamišljamo svojstveno da se umnožava u prošlosti prošlosti i da se čini či ni prisno poznato, premda premda je novo, pomislio sam da se varam. Ali zapazio sam, naprotiv, da zaista često snivam taj san. Čak i umanjenja naših moći, svojstvena snu, odražavala su se u mome, ali na simboličan način: nisam mogao u mraku da razaberem lica prijatelja koji su bili tu, jer spavamo sklopljenih očiju; iako sam, snivajući, neprestano premišljao pomoću reči, čim bih zaustio da progovorim tim prijateljima, osećao sam kako mi glas zapinje u grlu, jer u snu ne govorimo razgovetno; hteo sam da im priđem, a nisam mogao da pomerim noge, jer u snu isto tako I ne hodamo; i odjednom, zastideo sam se što sam se pojavio pred njima, jer spavamo neobučeni. Tako je, slepih očiju, nemih usta, vezanih nogu, naga tela, slika sna koju je sam moj san projicirao ličila na jedan od onih velikih alegorijskih likova u kojima je Đoto prikazao Zavist sa zmijom u ustima, a koje mi Svan beše
poklonio. Sen-Lu je došao u Pariz samo na nekoliko sati. Uveravajući me da nije imao prilike da razgovara sa svojom rođakom: „Orijana nije baš nimalo ljubazna“, rekao mi je odajući se naivno, „nije to više ona moja nekadašnja Orijana, kao da su mi je zamenili. Veruj da ne zaslužuje da se zanimaš za nju. Ukazuješ joj suviše veliku čast. Ne bi li hteo da te predstavim mojoj rođaci Poaktje?“ dodao je i ne uviđajući da mi to ne bi moglo pričiniti nikakvo zadovoljstvo. „To je pametna mlada žena koja bi ti se svidela. Udala se za mog rođaka, vojvodu de Poaktjea, koji je dobar momak, ali malko prostodušan za nju. Govorio sam joj o tebi. Zamolila me je da te dovedem. A i daleko je lepša od Orijane, i mlađa. Zlatna je, znaš, i valjana žena.“ To su bili izrazi koje je Rober nedavno - i s tim više žara usvojio, a značili su da neko ima delikatnu narav: „Ne kažem da je za Drajfusa, treba ipak imati ima ti u vidu i njenu sredinu, ali, ipak, ona kaže: ‘Ako ‘Ako bi bio nevin, nevi n, kako kako bi bilo užasno što je na Đavolovom ostrvu!’ Razumeš, ne? A onda, to je osoba koja mnogo čini svojim nekadašnjim nastavnicima, zabranila je da ih puštaju gore stepenicama za poslugu. Veruj da je to krasna osoba. Orijana je u stvari ne voli zato što oseća da je ona pametnija od nje.“ Iako je sva bila obuzeta sažaljenjem prema jednom lakeju Germantovih, koji nije smeo da ode da poseti svoju verenicu čak ni kad je vojvotkinja bivala van kuće, jer domar bi ga odmah odao, Fransoaza je bila ucveljena što se nije zatekla kod kuće u trenutku SenLuove posete, jer sad je u posete i ona odlazila. Neumitno je bivala odsutna baš u one dane kad mi je bila potrebna. A bilo je to uvek zato da bi posetila svog brata, bratanicu, a naročito ćerku, koja nedavno beše prešla u Pariz. Već i sama porodična priroda tih poseta jedila me je, pored razdraženja što me ona lišavaju njenih usluga, jer sam unapred predviđao da će ona o svakoj od njih govoriti kao o nečem što se ne sme zanemariti, po zakonima kojima se naučila u Svetom Andriji Andriji u Poljima. Stoga sam s am njena pravdanja slušao uvek s veoma nepravednom zlovoljom, koju je do vrhunca dovodio način kako je Fransoaza govorila - ne: „Bila „Bila sam da posetim brata, bila sam da posetim sestričinu“ ses tričinu“ - nego: „Bila „Bila sam da posetim našeg brata, svratila sam ’u trku’ da se pozdravim s našom sestričinom (ili: s mojom sestričinom mesarkom)“. Što se tiče ćerke, Fransoaza je želela da se ona vrati u Kombre. Ali ova je, upotrebljujući kao kakva otmena dama skraćenice, ali vulgarne, govorila da će joj nedelja dana, koliko je trebalo da ode da provede u Kombreu, biti jako dugačka, pošto neće imati čak ni Intran. 5 Još manje je htela da ide Fransoazinoj sestri, čiji je kraj bio brdovit, jer „brda“, govorila je Fransoazina ćerka dajući reči interesantno novo interesantno novo i grozno značenje, „nisu baš mnogo interesantna“. Nije mogla da se reši ni da se vrati u Mezegliz, gde je „svet tako glup“, gde bi, na pijaci, snaše otkrile da su u nekom srodstvu s
njom i rekle: „Gle, ma nije li to ćerka pokojnog Baziroa?“ Više bi volela umreti nego vratiti se tamo i ostati, „sad kad je okusila pariski život“, a Fransoaza, premda tako odana tradicijama, ipak se blagonaklono smeškala novotarijama njene novopečene „Parižanke“, kad bi ova rekla: „Tako, onda, mati, ako ne dobiješ izlazak, pošalji mi samo pneumatik.“ Vreme je opet bilo zahladnelo. „Da iziđem? Čemu? Samo da se smrzavam“, govorila je Fransoaza, jer sad je više volela da ostane kod kuće dok su joj kći, brat i mesarka otišli da provedu nedelju dana u Kombreu. Uostalom, kao poslednji vernik u kome je još nejasno živela doktrina tetke Leoni u pogledu fizike, Fransoazabi dodala, govoreći o tom zahlađenju u nevreme: „To je zaostatak božjeg gneva!“ Ali ja sam na njene žalopojke odgovarao samo osmehom punim čežnje, utoliko ravnodušnijim prema njenim predskazanjima što će, bilo kako bilo, za mene biti lepo vreme; već sam gledao kako jutarnje sunce sija na brežuljku Fjezole i grejao se na njegovim zracima; njihov sjaj prisiljavao me je da otvorim, pa opet upola sklopim očne kapke, a oni su se, kao kandila od alabastera, ispunjavali blagim ružičastim sjajem. Nisu se samo zvona vratila iz Italije, s njima je zajedno došla i Italija. U mojim vernim rukama neće nedostajati cveća u čast godišnjice putovanja na koje je nekada trebalo da pođem, jer otkako je u Parizu opet zahladnelo - kao i one godine kad smo se krajem uskršnjeg posta spremali na put - u tečnom i ledenom vazduhu koji je zapljuskivao kestene, platane po bulevarima, drvo u dvorištu naše kuće, na Ponte Vekio već su olistavali, kao u peharu bistre vode, cvetovi narcisa, lužnja i ovčeg runa. Otac nam je ispričao da je od A. Ž. saznao kuda to ide g. de Norpoa kad ga sretne u našoj kući. - Kod gđe de Vilparizi, on se s njom vrlo dobro poznaje, nisam to uopšte znao. Izgleda da je to izvrsna osoba, sasvim izuzetna žena. Trebalo bi da odeš da je posetiš - reče mi on. - A i veoma me je iznenadio. Govorio mi je o g. de Germantu kao o savršeno otmenom čoveku: ja sam uvek mislio da je on nekakav grubijan. Izgleda da zna silu stvari, da ima savršen ukus, samo je veoma ponosan na svoje plemstvo i svoje rodbinske veze. Ali, uostalom, po rečima g. de Norpoa, njegov je ugled ogroman, ne samo ovde nego i svuda po Evropi. Izgleda da se austrijski i ruski car ophode s njim sasvim kao s prijateljem. Čika Norpoa mi je rekao da te gđa de Vilparizi veoma voli i da bi se u njenom salonu upoznao sa zanimljivim svetom. Mnogo te je hvalio, srešćeš se s njim kod nje, a on bi ti mogao i davati dobrih saveta ako budeš pisao. Jer vidim da se nećeš baviti ničim drugim. Može se i to smatrati lepom karijerom, iako to nije ono što bih ja najviše najviše voleo za tebe, ali ti ćeš uskoro biti odrastao o drastao čovek, mi nećemo uvek biti
pored tebe, i ne treba da te sprečavamo da ideš putem kojim te naklonost zove. Da sam bar mogao da počnem da pišem! Ali ma u kakvim okolnostima pristupao toj nameri (kao god, avaj, i nameri da više ne pijem alkoholnih pića, da ležem rano, da spavam, da budem krepak), bilo to pomamno, metodično ili s uživanjem, odričući se kakve šetnje, odgađajući je i ostavljajući je kao nagradu, koristeći trenutak kad sam se osećao zdrav ili prinudnu vezanost za sobu u neki dan kad sam bio bolestan, iz mojih napora proizlazio je na kraju uvek prazan list hartije, netaknut rukopisom, neumitan kao i ona neizbežna karta koju neminovno izvučemo u nekim mađioničarskim trikovima, ma kako prethodno promešali karte. Bio sam samo oruđe neradnih navika, navike da ne ležem, da ne spavam, koje su morale da se ostvare kako god bilo; kad im se nisam opirao, kad sam se zadovoljavao izgovorom koji su one nalazile u bilo kakvoj slučajnoj okolnosti koju bi doneo dan i kad bih im pustio na volju, prolazio sam bez veće štete, počinuo bih ipak nekoliko sati na izmaku noći, pomalo i čitao, nisam ni u čemu suviše preterivao; ali kad god sam poželeo da im se suprotstavim, ako sam naumio da legnem rano, da pijem samo vode, da radim, one bi se razdražile, pribegle bi krajnjim sredstvima, sasvim bi me bacile u bolest, pa sam bivao primoran da udvostručim dozu alkohola, da ne ležem po dva dana, nisam mogao više čak ni da čitam, te sam se zaricao da ću drugi put biti smotreniji, to jest manje razborit, kao kad napadnut čovek pusti da ga pokradu, iz straha da ga ne ubiju ako se opire. Moj otac je u međuvremenu jednom ili i li dvaput sreo g. de Germanta, i sad, kad mu je g. de Norpoa rekao da je to osobit čovek, obratio je više pažnje njegovim rečima. I upravo su, u dvorištu, porazgovarali o gđi de Vilparizi. „Rekao mi je da mu je ona tetka; on izgovara Viparizi. Kaže da je ona izvanredno inteligentna. Čak je dodao da je njen salon pravi duhovni ured, dodao ured, dodao je moj otac, na koga je dubok utisak ostavila neodređenost tog izraza, koji je, doduše, već jednom ili dvaput pročitao u nekim memoarima, ali kome nije pridavao neko tačno značenje. Moja mati je prema njemu osećala toliko poštovanje da je, videći da on ne smatra nevažnim što gđa de Vilparizi drži takav duhovni ured, ocenila da to ima izvesnog značaja. Premda je od bake oduvek tačno znala koliko vredi markiza, ipak je smesta stvorila o njoj povoljniji sud. Baka, koja je bila malo bolesna, isprva nije bila naklonjena takvoj poseti, a onda se prestala zanimati za to. Otkako smo stanovali u novom stanu, gđa de Vilparizi ju je više puta pozivala da je poseti. A baka je uvek odgovarala da sada ne izlazi, što joj je pisala u pismima koja po nekom svom novom običaju, koji nismo razumeli, nije više nikada nikada sama sam a pečatila, već je to ostavljala ostavljala Fransoazi. Što se mene tiče, iako i ako nisam mogao sebi jasno da predstavim taj „duhovni ured“, ne bih bio veoma
iznenađen da sam zatekao tu našu staru gospođu iz Balbeka kako sedi za pisaćim stolom, kao što se, uostalom, i dogodilo. Moj otac je povrh toga bio rad dokučiti da li bi mu ambasadorova podrška pribavila mnogo glasova u Akademiji, gde je nameravao da se kandiduje za dopisnog člana. Istinu reći, iako se nije usuđivao da sumnja u podršku g. de Norpoa, ipak je je bio u neizvesnosti. Mislio Mislio je da su to samo zli jezici kad su mu u ministarstvu govorili da će g. de Norpoa, pošto želi da jedini on predstavlja ministarstvo u Akademiji, postavljati sve mogućne prepreke njegovoj kandidaturi, koja će mu, uostalom, naročito smetati u tome trenutku, budući da već podržava nekoga drugog. Pa ipak, kad mu je g. de Leroa-Bolje savetovao da se kandiduje i procenjivao njegove izglede, oca se veoma dojmilo što ugledni ekonomista nije pomenuo i g. de Norpoa među kolegama na koje bi u toj prilici mogao računati. Nije se usuđivao da to pitanje otvoreno postavi bivšem ambasadoru, ali nadao se da ću se ja iz posete gđi de Vilparizi vratiti s tim da je njegov izbor obezbeđen. Ta poseta je već neposredno predstojala. A zauzimanje g. de Norpoa, koje bi odista bilo kadro da mu osigura dve trećine Akademije, činilo mu se uostalom utoliko verovatnije što je ambasadorova predusretljivost bila poslovična, pa su i oni koji su ga najmanje voleli priznavali da niko ne voli toliko kao on da bude na usluzi. A s druge strane, on je mom ocu u ministarstvu pružao mnogo naglašeniju podršku nego bilo kome drugom visokom činovniku. Otac je tih dana imao još jedan susret, ali taj ga je iznenadio, a zatim i krajnje ogorčio. Prošao je ulicom kraj gđe Sazra, čiji se pariski život, zbog relativnog siromaštva, svodio na retke boravke kod jedne prijateljice. Niko nije mom ocu bio toliko dosadan kao gđa Sazra, tako da je mama bila prinuđena da mu jedanput godišnje kaže, blagim i preklinjućim glasom: „Moraću ipak, dragi, da pozovem jednom gđu Sazra, ali ona se neće dugo zadržati“, pa čak i: „Čuj, dragi, zamoliću te za jednu veliku žrtvu, otidi u posetu gđi Sazra. Znaš da ne volim da ti dosađujem, ali to bi bilo tako lepo od tebe.“ On bi se nasmejao, ljutio malo, pa bi otišao u tu posetu. Iako se, dakle, nije obradovao gđi Sazra kad ju je sreo, pošao je da joj priđe skidajući šešir, ali, na njegovo veliko iznenađenje, gđa Sazra se zadovoljila da ga samo ledeno pozdravi, koliko bi morala iz učtivosti prema nekome ko je skrivio neko zlo ili je osuđen da ubuduće živi na drugoj strani zemaljske kugle. Otac se vratio kući ljut, zapanjen. Sutradan je moja mati srela gđu Sazra u nekom salonu. Ova joj nije pružila ruku i osmehnula joj se s neodređenim neodređenim i tužnim izrazom kao što se osmehnemo osm ehnemo nekoj osobi s kojom smo se igrali u detinjstvu, ali s kojom smo od toga doba prekinuli sve odnose zato što je živela bludnim životom, što se udala za nekog robijaša ili, još gore, za razvedena čoveka. A međutim, oduvek su moji roditelji ukazivali a i ulivali gđi
Sazra najdublje poštovanje. Ali (što moja mati nije znala) gđa Sazra, jedina u Kombreu, bila je za Drajfusa. Moj otac, kao prijatelj g. Melina, bio je ubeđen u Drajfusovu krivicu. Zlovoljno je otpravio neke kolege kad su ga zamolili da potpiše jednu peticiju za obnovu procesa. Nedelju dana nije govorio sa mnom kad je saznao da sam ja zauzeo drukčiji stav. Njegova su shvatanja bila poznata. Svet nije bio daleko od toga da ga nazove nacionalistom. Što se tiče bake, za koju bi se, jedinu u porodici, mislilo da bi se u njoj morala razgoreti plemenita sumnja, kad god bi joj ko govorio o mogućnoj Drajfusovoj nevinosti, ona je samo klimala glavom, čemu mi tada nismo razumevali značenje, kao kad uznemire nekoga ko je obuzet ozbiljnijim mislima. Moja mati, između ljubavi prema mom ocu i nade da sam ja pametan, ostajala je u nedoumici, što se ispoljavalo ćutanjem. Moj ded, najzad, koji je obožavao vojsku (premda su, u njegovim zrelim godinama, obaveze u građanskoj straži bile nekada za njega prava mora), nikada nije mogao da gleda, u Kombreu, kako puk prolazi ispred naše baštenske ograde a da ne skine šešir pri nailasku pukovnika i zastave. Sve je to za gđu Sazra, mada je do tančina poznavala nekoristoljubiv i častan život i mog oca i mog dede, bilo dovoljno da ih smatra slugama nepravde. Svet prašta pojedinačne zločine, ali ne i učešće u kolektivnom zločinu. Čim je saznala da je moj otac protiv Drajfusa, ona je između sebe i njega stavila kontinente i vekove. A to objašnjava što se, sa tolikog rastojanja u vremenu i prostoru, njen pozdrav morao ocu učiniti neprimetan i što ona nije ni pomislila da mu pruži ruku ili kaže koju reč, što ne bi ni moglo dopreti do njega preko svetova koji su ih razdvajali. Pošto je trebalo da dođe u Pariz, Sen-Lu mi je bio obećao da će me odvesti kod gđe de Vilparizi, gde sam se nadao, iako mu to nisam rekao, da ćemo se sresti sa gđom de Germant. Zamolio me je da ručamo u restoranu s njegovom ljubavnicom ljubavnicom,, koju ćemo potom otpratiti na njenu probu. probu. Trebalo je da pre podne odemo po nju, u njen njen stan u okolini Pariza. Zamolio sam Sen-Lua da po mogućstvu ručamo u onom restoranu (u životu mladih plemića koji su trošadžije restoran igra isto tako važnu ulogu kao i kovčezi sa tkaninama u arapskim pripovetkama) u koji mi je Eme nagovestio da će stupiti kao šef sale dok ne počne sezona u Balbeku. Za mene, koji sam sanjao o tolikim putovanjima, a tako malo putovao, imalo je veliku draž da ponovo vidim nekoga ko je bio više nego deo Mojih uspomena iz Balbeka, deo samoga Balbeka, ko tamo odlazi svake godine, ko i onda kad ja zbog umora ili zbog svojih predavanja moram da ostanem u Parizu, ipak gleda, u duga julska predvečerja, dok čeka da gosti dođu na večeru, kako se sunce spušta i zalazi u more, gleda to kroz stakla velike trpezarije, iza kojih, dok se sunce gasi,
nepomična krila dalekih plavičastih lađa liče na egzotične noćne leptire u vitrini. Namagnetisan svojim dodirom sa moćnim magnetom Balbeka, taj šef sale postajao je sad i sam magnet za mene. Nadao sam se da ću već i razgovarajući s njim stupiti u dodir s Balbekom, ostvariti na licu mesta nešto od čari putovanja. Još ujutro pošao sam od kuće, gde sam ostavio Fransoazu da jadikuje što onaj verenik lakej opet nije mogao da ode sinoć svojoj budućoj. Fransoaza ga je bila zatekla u suzama; umalo što nije otišao da išamara domara, ali uzdržao se, jer mu je bilo stalo do njegovog mesta. Pre no što ću stići kod Sen-Lua, koji je trebalo da me čeka pred svojom kapijom, sreo sam Legrandena, koga smo bili izgubili iz vida od onoga doba u Kombreu, a koji je, sada sav prosed, sačuvao svoj mladalački i čedan izgled. On zastade. - O, to ste vi, - reče mi on - elegantni čoveče, pa još u redengotu! To je livreja s kojom se moja nezavisnost ne bi mogla pomiriti. Istina, vi mora biti da ste društven čovek, idete u posete! Ali da čovek ode, kao što ja radim, da sanjari pred nekim upola razrušenim grobom, za to su sasvim dobri i moja velika leptir-mašna i običan sako. Vi znate da ja volim lepe osobine vaše duše; a to vam već kaže i koliko mi je žao što idete da je poreknete među Varvarima. Time što možete i trenutka da ostanete u kužnoj, za mene zagušljivoj atmosferi salona, vi sami izričete svojoj budućnosti presudu, prokletstvo Prorokovo. Vidim već dobro, družite se sa „površnim srcima“, idete po zamkovima; to je porok današnjeg građanstva. O, te aristokrate, velik je greh Terora što im nije svima odrubio glavu. Sve je to grozan šljam, ukoliko nisu prosto žalosni idioti. Najposle, jadno moje dete, ako vas to veseli! Dok vi budete na nekom five o’clocku, vaš o’clocku, vaš stari prijatelj biće srećniji od vas, jer će, sam u nekom predgrađu, gledati kako se ljubičastim nebom penje rumeni mesec. Istina je da ja ne pripadam mnogo ovoj zemlji, na kojoj se osećam kao izgnanik; samo me sva sila zakona gravitacije drži na njoj da ne poletim u neku drugu sferu. Ja sam s neke druge planete. Zbogom, nemojte uzeti za zlo vajkadašnju iskrenost starog seljaka sa Vivone, koji je ostao prostodušan kao onaj Lafontenov seljak sa Dunava. Da vam dokažem da vas uvažavam, poslaću vam svoj poslednji roman. Ali vama se to neće svideti; to nije dosta dekadentno za vas, nije u duhu doba koje trune, suviše je iskreno, suviše čestito; a vama treba Bergot, sami ste priznali, nešto natrulo, nešto što št o je za blazirani ukus prefinjenih sladokusaca. Na mene mora biti da u vašem krugu gledaju kao na nekakvog grubog starog vojničinu; vojničinu; moj je greh što unosim srce u ono što pišem, to sad više nije u modi; a i narodni život nije dovoljno otmen da bi zanimao vaše pomodarke. Hajde,
gledajte da se ponekad setite Hristovih reči: „Činite tako i poživećete.“ Zbogom, prijatelju. Nisam se rastao od Legrandena suviše neraspoložen prema njemu. Neke su uspomene kao zajednički prijatelji, umeju da izmire ljude; usred livada punih ljutića, sa gomilama feudalnih ruševina, mali drveni most spajao je Legrandena i mene kao što je spajao i dve obale Vivone. Kad smo izišli iz Pariza, i kome je, uprkos proleću, na drveću po bulevarima jedva bilo prvoga lišća, i kad se lokalni voz, sa Sen-Luom i sa mnom, zaustavio u selu u kome je stanovala njegova ljubavnica, čarobno je bilo videti kako je svaka baštica ukrašena ogromnim belim oltarima procvetalih voćaka. Bilo je to kao one neobične, poetične, prolazne mesne svetkovine, koje svet dođe da vidi izdaleka, uvek u isto doba, ali ovu svetkovinu priređivala je priroda. Cvet trešnje je tako tesno pripijen uz granu, kao kakva bela navlaka, da se izdaleka, među drvećem koje gotovo nije bilo ni procvetalo ni olistalo, moglo činiti, u taj sunčan ali još tako hladan dan, da je to sneg, koji se drugde otopio, a tu je još ostao po granama. Ali velika kruškova stabla obavijala su svaku kuću, svako skromno dvorište, prostranijom, gušćom, blistavijom belinom, kao da se sve kuće, svi zabrani u selu spremaju u isti is ti dan za prvu pričest. U tim selima u okolini Pariza ostali su još, na njihovim prilazima, parkovi iz XVII i XVIII veka, koje su za svoja raskošna uživanja uredili kraljevski visokodostojanstvenici i milosnice. Neki voćar iskoristio je jedan od njih, niže puta, kao voćnjak (ili je možda samo zadržao raspored nekog ogromnog voćnjaka iz onog doba). Kruške, zasađene u četvorouglima, sa po jednom petom u sredini, odvojene niskim zidovima, stvarale su velike četvorokute belog cveća, na čijoj se svakoj strani svetlost drukčije oslikavala, tako da su sve te odaje bez krova, na otvorenom prostoru, izgledale kao odaje Palate Sunca, onakve kakva bi se mogla pronaći na Kritu; a podsećale su i na pregrade u kakvom rezervoaru ili na one delove mora koje čovek ispregradi radi ribolova ili radi gajenja ostriga, jer već prema položaju u odnosu na sunce, svetlost je igrala po potpornim pregradama kao po prolećnoj vodi i rasprskavala ovde-onde, iskričavu između letava špalira i punu plavetnila grana, belu penu osunčanog i penušavog cveća. Bilo je to jedno staro selo, sa starom opštinskom kućom, rumeno ispečenom, pred kojom su, kao jarboli za takmičenje u pentranju, o seoskoj slavi, i kao jarboli za zastave, tri velike kruške, kao za kakvu mesnu građansku proslavu, bile raskošno okićene zastavama od belog satena. Nikada mi Rober nije nežnije govorio o svojoj prijateljici nego za vreme te
vožnje. Osećao sam da je ona, jedina, pustila koren u njegovom srcu; budućnost koja mu je predstojala u vojsci, ugled u visokom društvu, porodica, prema svemu tome, dakako, nije bio ravnodušan, ali on to nije računao ni u šta spram i najmanje sitnice koja se ticala njegove ljubavnice. Samo to je za njega imalo čari, beskrajno više čari nego Germantovi i svi kraljevi ovog sveta. Ne znam je li on u sebi izričito zaključio da je ona od jednog suštastva koje je iznad svega, ali je uvažavao samo ono što se nje ticalo i samo o tom brinuo. Zbog nje je bio kadar da pati, da bude srećan, možda i da ubije. Uistinu ga je zanimalo, strasno zanimalo samo šta š ta hoće, šta će učiniti njegova ljubavnica, ljubavnica, šta se zbiva, primetno tek po neuhvatljivim izrazima, na uskom prostoru njenog lica i pod njenim neuporedivim čelom. On, tako delikatan u svemu ostalom, zamišljao je da se bogato oženi samo da bi je mogao i dalje izdržavati, sačuvati je. Da se čovek upitao koliko on nju ceni, verujem da nikada ne bi mogao zamisliti dovoljno visoku cenu. A nije se oženio njome samo zato što je po praktičnom nagonu osećao da bi ga ona, čim ne bi više imala šta da očekuje očekuje od njega, napustila napustila ili bi bar živela po svojoj ćudi, te da treba da je drži pomoću iščekivanja sutrašnjice. Jer pretpostavljao je da ga ona možda ne voli. Doduše, sveopšta bolest koja se naziva ljubav morala ga je prisiljavati - kao i sve ljude - da na trenutke poveruje da ga ona voli. Ali osećao je u stvari da ona, ukoliko ga i voli, ostaje s njim samo zbog njegovog novca i da će onoga dana kad ne bude više imala ništa da očekuje od njega pohitati (kao žrtva teorija njenih prijatelja književnika, i voleći ga jednako, mislio je on) da ga ostavi. - Danas ću joj, ako bude ljubazna, pokloniti nešto što će je obradovati - reče mi on. - To je jedna ogrlica koju je videla kod Bušrona. Malo je skupa za mene, u ovom trenutku, trideset hiljada franaka. Ali, sirota mala, ona baš nema mnogo radosti u životu. Biće strašno zadovoljna. Govorila mi je o njoj i rekla mi da joj je neko obećao da će joj je možda pokloniti. Ne verujem da je to istina, ali za svaki slučaj dogovorio sam se s Bušronom, kod koga moja porodica inače kupuje, da mi je ostavi na stranu. Jako se radujem kad pomislim da ćeš je videti; u licu nije nešto izuzetno, znaš (ali dobro sam video da on misli sasvim suprotno i da to kaže samo da bih se ja još više zadivio), ali, naročito, ume divno da rasuđuje; pred tobom se možda neće usuditi da mnogo govori, no unapred se radujem svemu što će mi kasnije reći o tebi; ona, znaš, kaže stvari koje čovek posle može u beskraj da produbljuj produbljuje, e, zaista zaist a ima u njoj nečega pitijskog! Idući ka kući u kojoj je ona stanovala, prolazili smo duž malih vrtova i ja nisam mogao da se savladam da ne zastajem, jer su me zasenjivali svojim procvetalim trešnjama i kruškama; do juče još prazni i pusti, kao kuća koja još nije izdata, sada su bili nastanjeni i ukrašeni tim došljakinjama koje tek što su
stigle i čije su se lepe bele haljine opažale kroz ograde, kraj kraj staza. - Slušaj, pošto vidim da hoćeš da gledaš sve ovo, pesnička dušo, - reče mi Rober - ostani ovde, moja prijateljica stanuje tu sasvim blizu, idem po nju. Čekajući ga, prošetao sam malo, prošao kraj skromnih baštica. Kad bih podigao glavu, viđao sam ponekad neku devojku na prozoru, ali i u vazduhu, u visini niskog sprata, ovde-onde, vitke i lake, u njihovoj svežoj, bledoljubičastoj toaleti, lebdeći među lišćem, mladi bokori jorgovana ljuljali su se na povetarcu i ne obraćajući pažnju na prolaznika koji je podizao pogled do njihovog međusprata od zelenila. Prepoznavao sam u njima onu ljubičastu klupčad poređanu na ulazu u park g. Svana, u topla prolećna popodneva, namenjenu nekakvoj čarobnoj provincijskoj tapiseriji. Pođoh stazom što je vodila do jedne livade. Po njoj je strujao hladan vazduh, oštar kao u Kombreu; ali iz masne, vlažne seoske zemlje, kakva bi mogla biti i kraj Vivone, ipak je ovde izrasla, tačna na sastanku kao i celo društvo njenih drugarica, jedna velika bela kruška, koja je smešeći se mahala suncu svojim cvetovima i suprotstavljala mu, kao zavesu otelovljene svetlosti, te svoje cvetove, koji su se grčili na povetarcu, ali su ih sunčani zraci ispravljali i prekrivali srebrom. Odjednom Odjednom se s e Sen-Lu pojavi u pratnji svoje ljubavnice, ljubavnice, i tada, u toj ženi koja je za njega bila sva ljubav, sve najmilije što može biti u životu, čijom je ličnošću, kao da je tajanstveno zatvorena u kakav kovčežić kao sveta tajna, neprestano bila obuzeta uobrazilja mog prijatelja, koju je osećao da neće nikada dokučiti, za koju se pitao kakva je ona u sebi, iza koprene od pogleda i tela, - u toj ženi ja istog časa prepoznah „Rašelu kad Gospod Bog“, istu onu koja je nekoliko godina ranije (životne okolnosti žene promene se tako brzo u tome svetu, ukoliko se promene) govorila podvodačici: „Onda, sutra uveče, ako vam ustrebam za nekoga, poslaćete po mene.“ A kad bi neko zaista došao da je potraži i kad bi se našla u sobi sama s tim nekim, znala je tako dobro šta se od nje traži da je zaključavala vrata, iz opreza predostrožne žene, ili prosto ritualnim pokretom, pa je brzo počinjala svlačiti sve sa sebe, kao što se radi pred doktorom kad treba da nam sluša pluća, a zaustavljala se u svlačenju samo ako taj „neko“ nije voleo golotinju i rekao joj da može ostaviti košulju, kao što je nekim lekarima, koji imaju vrlo osetljiv sluh a boje se da im se bolesnik ne prehladi, dovoljno da slušaju disanje i otkucaje srca kroz rublje. Toj ženi čiji su sav život, sve misli, sva prošlost, svi ljudi koji su je mogli imati, za mene bili stvar toliko ravnodušna da bih je, da mi ih je htela ispričati, slušao samo iz učtivosti i jedva bih je i čuo, toj ženi se Sen-Luovo nespokojstvo, patnja, ljub ljubav av behu toliko predali da su od o d nje - od nečega što š to je za
mene bila samo mehanička igračka - stvorili izvor beskrajnih patnji, nešto što je dragoceno koliko i sam život. Videći te dve strane tako razlučeno (zato što sam „Rašelu kad Gospod Bog“ znao iz javne kuće), shvatio sam da mnoge žene za koje ljudi žive, zbog kojih pate, ubiju se, mogu biti same po sebi ili za druge ono što je Rašela bila za mene. Poražavala me je pomisao da neko može osećati bolnu radoznalost za njen život. Ja sam Roberu mogao ispričati o tolikima s kojima je ona spavala, što je meni bilo tako svejedno. A koliko bi on zbog toga patio! I šta sve nije on dao da to sazna, bez uspeha! Jasno sam uviđao šta sve ljudska uobrazilja može zamisliti iza jednog lišca kao što je bilo lice te žene, ako je uobrazilja prvo nju upoznala; i obratno, na kakve se bedne materijalne sastojke, lišene svake vrednosti, može raspasti ono što je predmet tolikih sanjarija, ako smo to, naprotiv, ugledali na suprotan način, putem saznavanja najtrivijalnijih stvari. Shvatao sam da nešto što mi se činilo da ne vredi ni dvadeset franaka, kad mi je to bilo ponuđeno za dvadeset franaka u javnoj kući, gde je to za mene bila samo žena koja želi da zaradi dvadeset franaka, može vredeti više od milion, više od bilo kakvih zavidnih položaja, više od nežnih osećanja naših najrođenijih, ako smo počeli time što smo u toj ženi zamislili neko tajanstveno biće, koje je zanimljivo upoznati, teško domašiti, sačuvati kraj sebe. Istina, isti smo uski i mršavi lik videli i Rober i ja. Ali smo do njega dospeli suprotnim putevima, koji se nikad ne dotiču, i nikada ga nećemo obojica videti sa iste strane. Taj lik, s njegovim pogledima, osmesima, pokretima usta, ja sam upoznao spolja, kao lice bilo kakve žene koja bi za dvadeset franaka radila sve što bi mi se prohtelo. Stoga mi se činilo da ti pogledi, osmesi, pokreti usta znače samo neke opšte postupke, bez ičega individualnog, i ne bi mi se probudila radoznalost da pod njima potražim nekakvu ličnost. Ali to što je meni bilo tako reći otprve ponuđeno, to lice koje se podaje, za Robera je to bio cilj kome je on težio kroz koliko nada, sumnji, podozrenja, snova! Da, on je dao više od milion franaka da bi dobio, da drugome ne bi pripalo, ono što je meni bilo ponuđeno, kao i svakome drugom, za dvadeset. Iz kog razloga je nije i on dobio za istu cenu, to može zavisiti od trenutnog slučaja, od jednog trenutka u kome ona koja se činila gotova da se poda izmiče, možda zato što ima neki sastanak, neki razlog zbog koga je toga dana nepristupačnija. Ako ima posla sa sentimentalnim čovekom, ma to i ne primetila, ali naročito ako to još i primeti, započne jedna strašna igra. Nesposoban da preboli razočaranje, da se odrekne te žene, on juri za njom, ona mu izmiče, tako da za osmeh kome se više nije usuđivao nadati se plaća hiljadu hiljadu puta skuplje nego što bi trebalo da plati i za najveće milošte. A ako je čovek, usled naivnog rasuđivanja pomešanog sa kukavičlukom pred patnjom, bio tako
bezuman da od bludnice načini nedostižan idol, onda se u takvim slučajevima dešava katkad da to krajnje podavanje ili čak i prvi poljubac ne dobije nikada, da se čak i ne usudi više to ni da traži, da ne bi opovrgao svoja uverenja u platonsku ljubav. I onda je veliki bol otići iz ovog života a ne iskusiti nikada kakav bi mogao biti poljubac žene koju je čovek najviše voleo. Rašeline milošte je Sen-Lu srećom ipak uspeo da osvoji sve. Istina, da je sada saznao da su se one nudile celom svetu za dvadeset franaka, on bi, doduše, užasno patio, ali bi zato ipak dao taj milion da je sačuva, jer ni sve ono što bi mogao saznati ne bi ga moglo skrenuti - pošto sve što je važno za čoveka može se zbiti samo protiv njegove volje, dejstvom kakvog velikog prirodnog zakona - sa puta na kome se nalazio i sa koga mu se to lice moglo ukazivati samo kroz snove koje beše sam stvorio. Nepromenljivost toga uskog lica, kao i nepomičnost lista hartije koji bi bio podvrgnut džinovskom pritisku dveju suprotnih atmosfera, činilo mi se kao da drže u ravnoteži dva beskraja, koji do njega dopiru, ali se ne susreću jer ih on razdvaja. Gledajući je obojica, i Rober i ja, nismo je videli sa iste strane njene tajne. I nije mi se to „Rašela kad Gospod Bog“ činila malo šta, nego sam nalazio da je moć ljudske uobrazilje, obmana na kojoj počivaju ljubavne patnje, ogromna. Rober primeti da izgledam uzbuđen. Ja skrenuh pogled ka kruškama i trešnjama u vrtu prekoputa, da bi on pomislio da je to zato što sam dirnut njihovom lepotom. A i ona me je dirala pomalo na isti način,. i ona je iznosila preda me nešto od onih stvari koje ne vidimo samo očima nego ih i osećamo u srcu. Kad mi se od tih drveta što sam ih ugledao u vrtu učinilo da su neki bogovi iz tuđine, nisam li se prevario isto onako kao Magdalena kad je, u drugome jednom vrtu, jednoga dana čija se godišnjica bližila, ugledala ljudsku priliku i, pomislila da je to baštovan“? Ta velika bela stvorenja što su se tako divno nadnosila nad hlad pogodan za popodnevni počinak, za pecanje, za čitanje, čuvari uspomena na zlatno doba, jemci obećanja da stvarnost nije ono što se čini, da veličanstvo poezije, da divotni sjaj nevinosti mogu u njoj zablistati i da će moći biti nagrada koju ćemo se truditi da zaslužimo, nisu li to pre bili anđeli? Progovorih nekoliko reči sa Sen-Luovom ljubavnicom. Pođosmo prečicom kroz selo. Kuće su bile gadne. Ali i pored onih najbednijih, pored onih koje su izgledale kao da ih je spržila ognjena kiša s neba, neba , po jedan tajanstven putnik, kao da je zastao na jedan dan u prokletom gradu, po jedan blistav anđeo, stajao je šireći nad njom zasenjujuću zaštitu svojih čednih krila: po jedna kruška u cvetu. Sen-Lu pođe nekoliko koraka napred, napred, sa mnom: m nom: - Voleo bih da smo je mogli zajedno sačekati, ti i ja, čak bi mi bilo milije da ručam nasamo s tobom, pa da ostanemo sami dok ne pođemo mojoj tetki. Ali
sirotoj mojoj devojčici to čini toliko zadovoljstvo, a tako je zlatna prema meni, znaš, nisam joj mogao odbiti. Uostalom, ona će ti se svideti, ona ima smisla za književnost, sva treperi, a i tako je lepo ručati s njom u restoranu, ona je tako prijatna, tako jednostavna, uvek tako zadovoljna zadovoljna svime. svim e. Verujem, međutim, da se baš to prepodne, i verovatno jedini put tada, Rober odmaknuo za časak od one žene koju je, svima nežnim osećanjima redom, polako sazdao, i da je odjednom, na izvesnom odstojanju od sebe, opazio drugu jednu Rapgelu, njenog dvojnika, ali sasvim drukčiju, a ta je predstavljala običnu malu uličarku. Udaljivši se od lepoga voćnjaka, pošli smo na voz da se vratimo u Pariz, kad Rašelu, koja je išla nekoliko koraka ispred nas, prepoznaše na stanici i osloviše neke proste žene kakva je i ona bila, i misleći isprva da je sama, doviknuše joj: „Gle, Rašela! Hoćeš li s nama? Lisjena i Žermena su već u vozu, a ima još mesta; hajde, ići ćemo zajedno na rolšuanje.“ Već su se spremale da joj predstave dva trgovačka pomoćnika, pomoć nika, svoje ljubavnike, ljubavnike, koji su ih pratili, ali videći videć i Rašeli na licu da joj je neprijatno, pogledaše radoznalo malo dalje, primetiše nas, i izvinjavajući joj se, rekoše joj zbogom, a i ona njih pozdravi, pomalo zbunjeno, ali prijateljski. Bile su to dve jadne male lake žene, sa kragnama od lažne vidre, i izgledale su otprilike onako kao što je Rašela izgledala kad ju je Sen-Lu prvi put sreo. On ih nije poznavao niti im je znao ime, ali videći da izgledaju prilično bliske s njegovom prijateljicom, javi mu se pomisao da je i ona možda imala svoje mesto, da ga možda još ima, u jednom neslućenom životu, veoma drukčijem od onoga kojim živi s njim, u jednom životu u kome se žene kupuju za dvadeset franaka. Nije u magnovenju nazreo samo taj život nego i, usred njega, jednu Rašelu sasvim drukčiju od ove koju je poznavao, jednu Rašelu sličnu tim dvema uličarkama, jednu Rašelu za dvadeset franaka. Jednom reči, Rašela se za njega za trenutak udvojila, opazio je malo dalje od svoje Rašele Rašelu uličarku, stvarnu Rašelu, ako se samo može reći da je ta Rašela uličarka bila stvarnija od ove druge. Možda je tada Rober pomislio da bi se iz toga pakla u kome živi, u kome mu predstoji nužnost da se bogato oženi, da proda svoje ime, da bi mogao i dalje davati Rašeli sto hiljada franaka godišnje, da bi se iz toga pakla lako mogao iščupati i jeftino dobiti ljubav od svoje ljubavnice, kao što su i ti trgovački pomoćnici dobijali od svojih. Ali kako da to uradi? Ona se ničim nije ogrešila. Kad bi je manje obasipao poklonima, ona ne bi prema njemu bila tako dobra, ne bi mu više pisala sve ono što ga je umelo toliko ganuti i što je pomalo razmetljivo navodio svojim drugovima, ne propuštajući da im skrene pažnju koliko je to lepo od nje, ali prećutkujući da je on raskošno izdržava, čak i da joj išta daje, da su te posvete na fotografiji ili završne reči u telegramu zlato pretvoreno u najsažetiji i najskupoceniji svoj oblik. Što se čuvao da ne kaže da
su te retke Rašeline ljubaznosti plaćene, pogrešno bi bilo reći - a ipak, takvim uprošćenim zaključivanjem se služimo u pogledu svih ljubavnika koji plaćaju, u pogledu tolikih muževa - da je to bilo iz samoljublja, iz sujete. Sen-Lu je bio dovoljno pametan da zna da bi sva zadovoljstva sujete lako i besplatno mogao naći u otmenom svetu, zahvaljujući svome slavnom imenu, svome lepom licu, i da ga je veza s Rašelom, naprotiv, pomalo udaljila od toga sveta, da je zbog nje u njemu manje cenjen. Ne, to samoljublje koje je u tome što želimo da izgleda da ni pomoću čega dobijamo te vidne znake naklonosti osobe koju volimo, to je prosto proizvod ljubavi, potreba da se sami sebi i drugima prikažemo kao da nas voli biće koje mi toliko volimo. Rašela nam priđe, pustivši one dve žene da uđu u voz; ali, ne manje nego njihove lažne vidre i uštogljeni trgovački pomoćnici, imena Lisjena i Žermena još su za časak zadržala pred Roberovim očima tu novu Rašelu. Trenutak još zamišljao je život na trgu Pigal, s nepoznatim prijateljima, sa gnusnim ljubavnim susretima, popodneva puna slobodnih uživanja u jednome Parizu u kome mu se ni sunce po ulicama oko bulevara Kliši nije činilo isto ono sunčano svetlo po kome je šetao sa svojom ljubavnicom, jer ljubav, i patnja koja je od nje nerazdvojna, imaju, kao i pijanstvo, moć da nam stvari učine drukčijim. Gotovo da je naslutio još jedan drukčiji Pariz usred samog Pariza; njegova ljubavna veza ukazala mu se kao istraživanje jednoga čudnog života, jer mada je Rašela, kad je bivala s njime, bila pomalo slična njemu, ipak je ona s njim živela samo jedan deo svoga stvarnog života, doduše deo najdragoceniji, zbog ogromnih svota novca koje joj je davao, onaj deo zbog koga su joj prijateljice zavidele, koji će joj jednog dana omogućiti da se povuče u prirodu ili da zablista u velikim pozorištima, kad ušićari bogatstvo. Rober bi rado bio pitao svoju prijateljicu ko su ta Lisjena i ta Žermena, šta bi joj one pričale da je otišla u njihov kupe, kako bi ona i njene prijateljice provele dan, koji bi se možda završio, kao vrhunskom zabavom, posle uživanja u rolšuanju, u kafani kod varijetea „Olimpija“ da se Rober i ja nismo tu desili. Za jedan časak okolina „Olimpije“, koja mu se dotad činila odvratna, raspalila mu je radoznalost, bol, i osetio je neku nejasnu čežnju za ulicom Komarten, obasjanu suncem toga prolećnog dana, za tom ulicom kuda bi Rašela, da se nije upoznala s Roberom, sada možda otišla da zaradi dvadeset franaka. Ali čemu postavljati pitanja Rašeli, kad je unapred znao da će odgovor biti ili prosto ćutanje, ili neka laž, ili nešto za njega vrlo mučno, a što mu ipak ne bi ništa ocrtalo? Rašelina udvojenost potrajala je već suviše dugo. Kondukteri su zatvarali vrata na vagonima, popesmo se brzo u jedan vagon prve klase, divni Rašelini biseri ponovo obavestiše Robera da je ona vrlo dragocena žena, on je pomilova, vrati je u svoje srce, pogleda je tako, u sebi, kao što ju je i dotad uvek gledao - osim u tome kratkom trenu kad ju je ugledao na jednom
impresionistički naslikanom trgu Pigal - i voz pođe. Istina je da se ona zanimala za književnost. Neprestano mi je govorila o knjigama, o novoj umetnosti, o tolstojevštini, i prekidala to samo da bi zamerila Sen-Luu što pije suviše vina. - O, kad bi mogao da živiš godinu dana sa mnom, video bi, ja bih ti dala da piješ samo vode, i osećao bi se mnogo bolje. bolje. - Slažem se, se , hajde da otputujemo nekuda daleko. - Pa znaš dobro da imam mnogo da radim (jer ona je glumu shvatala ozbiljno). Uostalom, šta bi rekla tvoja porodica? Pa mi poče ređati zamerke na račun Roberove porodice, koje su mi se činile veoma opravdane i s kojima se i Rober, mada nije hteo poslušati Rašelu u pogledu šampanjca, potpuno slagao. Ja koji sam se za njega toliko bojao vina i osećao dobar uticaj njegove ljubavnice, već sam bio spreman da mu savetujem da svoju porodicu pošalje dovraga. Mladoj ženi su navrle suze na oči kad sam nesmotreno pomenuo Drajfusa. - Jadni mučenik, - reče ona savladavajući jecaj - umoriće ga tamo. - Umiri se, Zezeta, vratiće se on, biće oslobođen, uvideće se zabluda. - Ali dotle će umreti! Najposle, bar će mu deca nositi neokaljano ime. Ali kad pomislim koliko on mora da pati, to me ubija! A možete li da zamislite da Roberova mati, koja je pobožna žena, kaže da bi trebalo da ostane na Ćavolovom ostrvu čak i ako je nevin, zar to nije grozno? - Jeste, to je sušta istina, ona tako kaže - potvrdi Rober. - Mati mi je, nemam šta da kažem, ali sigurno je da nije tako osećajna kao Zezeta. U stvari, ti ručkovi, „tako prijatni“, ispadali su uvek vrlo rđavo. Jer čim bi se Sen-J1u našao sa svojom ljubavnicom na nekom javnom mestu, zamišljao je da ona gleda sve prisutne muškarce, smrknuo bi se, ona bi primetila njegovu zlovolju i možda ju je zabavljalo da je još i raspiruje, a još verovatnije, iz glupog samoljublja, uvređena njegovim tonom, nije htela da izgleda kao da ga razuverava; činila se kao da ne skida očiju s ovog ili onog muškarca, a to uostalom i nije uvek bila puka igra. Naime, ako je u nekom gospodinu koji bi se desio pored njih u pozorištu ili u kafani bilo nešto prijatno, ili bi takav prosto bio kočijaš koga su uzeli, Rober bi smesta, upozoren svojom ljubomorom, to primetio još i pre nego njegova ljubavnica; i odmah bi u njemu video jedno od onih gnusnih stvorenja o kojima mi je govorio u Balbeku, koji razvraćaju i obeščašćuju žene zabave radi, preklinjao je ljubavnicu da skloni oči s njega i baš time joj je na njega skretao pažnju. A ona bi katkad našla da Rober ima tako
dobar ukus u svom sumnjičenju da je čak naposletku prestajala da ga zadirkuje da bi se on umirio i pristao da ode nekud kud bi ga ona poslala kakvim poslom, pa joj tako dao vremena da stupi u razgovor s nepoznatim čovekom, često i da zakaže sastanak, sast anak, ponekad čak i da na brzinu legne legne s njim. Video sam, čim smo ušli u restoran, da Rober izgleda brižan. Jer on je smesta primetio, što nam je u Balbeku promaklo, da Eme, nekako skromno blistav usred svojih prostih drugova, odiše, sasvim nehotice, nekom romantikom, kojom dosta godina umeju zračiti fina kosa i grčki nos, po čemu se on izdvajao u mnoštvu ostale posluge. Drugi su kelneri, skoro svi postariji, pokazivali izvanredno ružan i naglašen tip licemernih sveštenika, pritvornih ispovednika, a još češće bivših komičara, čija se glava, nalik na glavu šećera, viđa gotovo još samo na portretima portretima što se izlažu u vidu skromne istorije po foajeima pozorišta koja nisu više u modi i na kojima su oni prikazani u ulogama sobara ili prvosveštenika, pa su i u tom restoranu, možda po naročitom odabiranju, a možda naslednim zapošljavanjem, sačuvali takav svečan tip, kao u nekakvom prvosvešteničkom veću. Po nesreći, pošto nas je prepoznao, baš je Eme došao da primi našu porudžbinu, dok je litija operetskih prvosveštenika promicala ka drugim stolovima. Eme me upita kako je moja baka, a ja njega o njegovoj ženi i deci. Govorio mi je o njima sa žarom, jer bio je čovek veoma vezan za porodicu. Izgledao je pametan, energičan, ali sa učtivim poštovanjem. Roberova ljubavnica stade ga posmatrati s nekom čudnom pažnjom. Ali Emeove duboko usađene oči, kojima je kratkovidost davala neku prikrivenu dubinu, nisu odale nikakav utisak na njegovom nepomičnom licu. U provincijskom hotelu u kome je dugo godina služio pre no što je otišao u Balbek, lepi crtež, sada malo požuteo i izbledeo, koji je predstavljalo njegovo lice i koji se toliko godina, kao i one gravire princa Evgena, video uvek na istom mestu, u dnu skoro uvek prazne trpezarije, mora biti da nije privukao mnogo radoznalih pogleda. Dugo je dakle i njemu samom, bez sumnje u odsustvu znalaca, ostala nepoznata umetnička vrednost njegovog lica, a uostalom slabo je bio sklon da je zapazi, jer bio je hladan po prirodi. Jedino ako je možda neka Parižanka na proputovanju, zaustavivši se u tom gradu, podigla pogled ka njemu, zatražila da je posluži u njenoj sobi, pre no što pođe na voz, i tako u tu prozirnu, jednoličnu i duboku prazninu života dobrog muža i provincijskog služitelja zakopala tajnu jedne trenutne požude, koju tu nikada niko neće otkriti. Eme je ipak morao primetiti upornost s kojom su glumičine oči bile prikovane za njega. To u svakom slučaju nije promaklo Roberu, i video sam kako mu se na licu skuplja rumenilo, ne onako jarko kao što se umelo zažariti od nekog naglog uzbuđenja, nego slabo, izmrvljeno.
- Ovaj je kelner možda zanimljiv, Zezeta? - upita on svoju ljubavnicu pošto je dosta naglo otpravio Emea. Pomislio bi čovek da hoćeš da nacrtaš studiju njegovog lika. - Eto, već počinje, znala sam to! - A šta to počinjem, dušo? Ako grešim, molim, nisam ništa rekao. Ali ipak imam prava da te upozorim da se čuvaš te ulizice, koga poznajem iz Balbeka (inače, baš bi me bila briga) i koji je jedan od najgorih probisveta što ih je svet ikad video. Ona kao da je htela da se povinuje, pa poče sa mnom razgovor o književnosti, u koji se i Rober umeša. Nije mi bilo dosadno razgovarati s njom, jer vrlo je dobro poznavala dela kojima sam se ja divio i uglavnom se slagala s mojim sudom; ali kako sam od gđe de Vilparizi čuo da ona nema talenta, nisam pridavao velikog značaja njenoj kulturi. Prefinjeno i šaljivo govorila je o hiljadu stvari i bila bi zaista prijatna da nije smetalo što je izveštačeno govorila žargonom književnih i umetničkih krugova. Ona je takav govor, uostalom, primenjivala na sve, pa pošto je, na primer, stekla naviku da za sliku, ako je impresionistička, ili za operu, ako je vagnerijanska, kaže: „A, to je dobro“, kad dobro“, kad ju je jednog dana neki mladić poljubio u uvo, a ona se načinila kao da je od toga sva uzdrhtala, na šta se on načinio kao da to nije ništa, rekla je: „Kako da ne, kao osećaj, nalazim da je to dobro.“ dobro.“ Ali naročito sam se čudio što ona i takve izraze koji su bili svojstveni Roberu (a koji su, doduše, kod njega možda poticali od književnika s kojima se ona poznavala), upotrebljava pred njim, kao i on pred njom, kao da je to neki neizbežan jezik, a nije uviđala koliko je ništavna originalnost koja pripada svima. Ruke su joj pri jelu bile tako nevešte da je čovek po tome morao pretpostaviti da i kad igra na pozornici, mora biti da se pokazuje vrlo nespretna. Samo joj se u ljubavi vraćala umešnost, po urođenom umeću onih žena koje toliko vole muškarca da otprve pogode šta će pričiniti najveće uživanje tome telu koje je međutim tako različito od njihovog. Prestao sam da učestvujem u razgovoru kad se povela reč o pozorištu, jer u tim stvarima je Rašela bila suviše zlobna. Istina, sažaljivim je glasom branila Bermu - nasuprot Sen-Luu, što je samo dokazivalo da je nasamo sa njim često napada - govoreći: „O, ne, ona je odlična. Naravno, njena ostvarenja nas ne uzbuđuju uzbuđuju,, to više ne odgovara sasvim onome čemu mi težimo, ali nju treba uzeti u onom vremenu kad se pojavila, i mnogo joj dugujemo. Imala je ona dobrih stvari, znaš. A onda, ona je tako dobra žena, ima toliko srca; naravno, ona ne voli ono što nas interesuje, ali, uz dosta uzbudljivo lice, imala je i jednu prilično lepu
vrstu inteligencije.“ (Prsti ne prate jednako sve estetske sudove. Ako je reč o slikarstvu, da bi se pokazalo da je nešto dobro naslikano, punom kičicom, dovoljno je podići palac. Ali „lepa vrsta inteligencije“ zahteva više. Njoj trebaju dva prsta, ili bolje dva nokta, kao da hoćemo da smaknemo neku trunku prašine.) Ali - osim tog izuzetka - Sen-Luova ljubavnica govorila je i o najpoznatijim najpoznatijim glumcima ironičnim i nadmoćnim tonom koji koji mi je išao na živce, zato što sam verovao - grešeći u tome - da je ona daleko ispod njih. Ona je vrlo dobro primetila da je ja sigurno smatram slabom glumicom, a da naprotiv veoma cenim one koje ona prezire. Ali to je nije pozledilo jer u velikom a još nepriznatom talentu, kao što je bio njen, ma koliko on mogao biti siguran u sebe, ima izvesne smernosti, a i zato što uvaženje koje koje za sebe tražimo merimo ne svojim skrivenim darovima, nego položajem koji smo dosad stekli. (Sat kasnije imao sam prilike da vidim u pozorištu da Sen-Luova ljubavnica pokazuje mnogo poštovanja prema tim istim glumcima o kojima je tako strogo sudila.) Stoga, ma koliko da joj je malo sumnje moglo ostaviti moje ćutanje, ona ipak nije nimalo manje navaljivala da doveče večeramo zajedno, tvrdeći da joj se još nikada razgovor s nekim nije toliko svideo kao sa mnom. Mada nismo bili u pozorištu, kuda je tek trebalo da odemo posle ručka, izgledalo je kao da smo u nekakvom foajeu ukrašenom portretima nekadašnjih članova trupe, toliko su lica kelnera ličila na one likove koji kao da su nestali sa jednim pokolenjem izuzetnih umetnika; a podsećali su i na akademike: stojeći pred jednim kredencom, jedan je razgledao kruške s takvim licem i nekoristoljubivom radoznalošću kakve bi mogao pokazati g. de Žisje. Neki drugi, pored njega, bacali su po sali poglede prožete radoznalošću i hladnoćom, kao što gledaju publiku već pristigli akademici, razmenjujući među sobom po koju reč koja se u dvorani ne čuje. To su, među redovnim gostima, bila čuvena lica. Međutim, neki su jedan drugome pokazivali jednog novajliju nabrana nosa, sladunjavih usta, koji je, kako je to rekla Rašela na svom narečju, „mirisao na sakristiju“, i svako je sa zanimanjem gledao toga novog dostojanstvenika. Ali ubrzo, možda zato da bi postigla da Rober ode pa da se nađe sama s Emeom, Rašela se poče gledati s jednim mladim berzanskim posrednikom koji je ručao s jednim prijateljem za susednim stolom. - Zamoliću te, Zezeta, da ne gledaš tako tog mladića - reče Sen-Lu, na čijem se licu malopređašnje m alopređašnje neodlučno crvenilo zgusnulo u jedan krvav oblak, od koga koga su se opuštene crte mog prijatelja širile i tamnele - ako misliš da postigneš da nas svet gleda kao čudo, radije ću ručati sam, pa ću te sačekati u pozorištu. U tom trenutku dođoše da kažu Emeu da ga jedan gospodin moli da iziđe do njegovih kola da mu nešto kaže. Sen-Lu, još zabrinut i bojeći se da se ne radi o
kakvoj ljubavnoj poruci za njegovu ljubavnicu, pogleda kroz okno i primeti u zatvorenim kočijama, s rukama stegnutim u belim rukavicama sa crnim prugama i sa cvetom na reveru, g. de Šarlisa. - Eto, vidiš, reče mi on tiho, porodica me čak i ovde progoni. Molim te, ja to ne mogu, ali pošto ti dobro poznaješ šefa sale, koji će nas sigurno odati, zamoli ga da ne iziđe. Neka ode bar neki kelner koji me ne poznaje. Ako mom ujaku kažu da me ne poznaju, ja znam kakav je on, on neće ući u restoran da sam pogleda jer mrzi ovakva mesta. Odvratno je ipak da mi takav jedan matori ženskar kao što je on, koji se još nije smirio, večito čita lekciju i da me uhodi! Pošto je saslušao moja uputstva, Eme pozva jednog svog pomoćnika koji je trebalo da kaže da Eme sad ne može da iziđe, a ako pitaju za markiza de SenLua, da ga ovde ne poznaju. Kola ubrzo odoše. Ali Sen-Luova ljubavnica, koja nas nije čula jer smo tiho govorili, pomislila je da je reč o onome mladom čoveku zbog koga joj je Rober prebacio prebacio što se s njim gleda, pa osu uvrede. - Hajde, molim te! Sad je opet taj mladić na redu? Dobro, da znam. O, što je prijatno ručati pod ovakvim uslovima! Ne obraćajte pažnju na to što on govori, on je malo udaren, a naročito - dodade ona obraćajući se meni - on to kaže zato što veruje da je to otmeno, ot meno, da je gransenjerski izgledati ljubomoran. Pa poče razdraženo lupkati lupkati rukama i nogama. - Ali, Zezeta, pa za mene je to neprijatno. Ispadamo smešni u očima toga gospodina, koji će biti ubeđen da mu se ti nudiš, a on mi izgleda čovek najgore vrste. - Meni se on, naprotiv, veoma sviđa; pre svega, ima divne oči, a kako gleda žene, vidi se da ume da voli. - Ćuti bar dok ja ne odem, ako si već poludela, uzviknu Rober. Kelner, moje stvari. Nisam znao treba li i ja da pođem s njim. - Ne, potrebno mi je da budem sam - reče mi on istim tonom kao što je maločas govorio svojoj ljubavnici, kao da se isto toliko ljuti i na mene. Gnev mu je bio kao muzička fraza kojom se, jednom istom, u nekoj operi peva više replika, u libretu potpuno međusobno različitih po značenju i smislu, ali koje ta fraza objedinjuje u jedno isto osećanje. Kad je Rober otišao, njegova ljubavnica pozva Emea i upita ga za neka obaveštenja. Potom je želela da čuje kako se on meni čini. - Ima nekakav zgodan pogled, zar ne? Zanimalo bi me, znate, da znam šta on može misliti, mis liti, da me često služi, služi, da ga povedem sa sobom na putovanje. Ali Ali ništa
više. Kad bismo morali da volimo sve one koji nam se sviđaju, to bi u stvari bilo prilično strašno. Rober greši što odmah uobražava ne znam šta. Sve se to stvara samo u mojoj glavi i na tom se i završi. Rober bi trebalo da bude sasvim miran. (Još je gledala Emea.) Eto, pogledajte kakve crne oči ima, volela bih znati šta je iza njih. Ubrzo dođe jedan kelner da joj kaže da je Rober zove u jednu odvojenu odaju, kuda je otišao da dovrši ručak, prošavši kroz drugi ulaz, tako da nije morao ponovo da prođe kroz restoran. Tako sam ostao sam, a onda je Rober pozvao i mene. Zatekao sam njegovu ljubavnicu ispruženu na jednom divanu kako se smeje pod poljupcima i milovanjima kojima ju je obasipao. Pili su šampanja. „Dobar dan, vi!“ govorila mu je ona s vremena na vreme, jer nedavno beše čula da je neko tako rekao, i to joj se činilo poslednja reč nežnosti i duhovitosti. Bio sam premalo jeo, osećao sam se nelagodno, i mada Legrandenove reči nisu imale u tome nikakva udela, zažalio sam pri pomisli da u jednom separeu restorana počinjem, a završiću iza pozorišnih kulisa to prvo prolećno popodne. Pošto je pogledala na sat da vidi neće li zakasniti, Rašela mi nasu šampanja, ponudi mi jednu svoju orijentalnu cigaretu i dade mi jednu ružu sa svojih grudi. Ja onda pomislih u sebi: „Ne treba suviše da žalim za ovim danom; ti sati koje sam proveo kraj ove mlade žene nisu izgubljeni, pošto sam zahvaljujući njoj dobio nešto tako ljupko i što se ne može dovoljno platiti, jednu ružu, mirisavu cigaretu i čašu šampanja.“ Mislio sam tako zato što mi se činilo da to znači dati tim dosadnim satima neku estetsku osobinu, opravdati ih, spasti. A možda je trebalo da pomislim da već i sama ta potreba za nekim razlogom koji bi me utešio u mojoj nelagodnosti dovoljno dokazuje da ne osećam ništa estetsko. A Rober i njegova ljubavnica kao da se nisu ni sećali svoje malopređašnje svađe niti da sam joj ja prisustvovao. Nisu je ničim pomenuli, nisu ni pokušali da je ičim opravdaju, kao god ni ovo svoje sasvim suprotno ponašanje. Pijući tako šampanj s njima počeo sam osećati pomalo ono pijanstvo koje sam upoznao u Rivbelu, ali verovatno ne sasvim istovetno. Ne samo svaka vrsta pijanstva, počev od onog što ga izazivaju sunce ili putovanje pa do pijanstva od umora ili od vina, nego i svaki stupanj pijanstva, koji bi trebalo da bude označen svojom posebnom „kotom“ kao i razne dubine morskog dna, obelodanjuju u nama nekog drukčijeg čoveka, tačno na onoj dubini na kojoj se on nalazi. Sen-Luov separe bio je mali, ali jedino ogledalo kojim je bio ukrašen bilo je takvo da se činilo kao da se u njemu ogleda tridesetak drugih, u jednoj beskonačnoj perspektivi; a električna sijalica na vrh njegovog okvira mora biti da je uveče, kad se upali, u nizu tridesetak njoj sličnih odblesaka, stvarala u pijanca, čak i usamljenog, utisak da se prostor oko njega umnožava jednako kao što mu i
pijanstvo raspaljuje osećaje i da, zatvoren tako, sam, u tom sobičku, on ipak vlada nad nečim što je u svojoj beskrajnoj i sjajnoj krivulji mnogo prostranije od neke aleje u „Pariskom parku“. A kako sam u tom trenutku ja bio taj pijanac, potraživši ga u ogledalu odjednom ga ugledah, groznog, nepoznatog, kako me gleda. No radost pijanstva bila je jača od gađenja; u veselju ili iz prkosa osmehnuh mu se, a i on meni odgovori osmehom. A osećao sam se toliko u prolaznoj ali moćnoj vlasti toga trenutka kad su osećaji tako snažni da ne znam nije li mi jedina tuga bila pomisao da ono grozno ja što sam ga maločas opazio živi možda svoj poslednji dan i da nikada više u životu neću sresti toga tuđina. Roberu je samo bilo krivo što neću većma da zablistam u očima njegove ljubavnice. - Hajde, molim te, ispričaj joj o onom gospodinu što si ga jutros sreo, u kome se mešaju snobizam i astronomija, ja se već ne sećam dobro, - pa ju je gledao ispod oka. - Pa nema ništa više da se kaže, rođeni rođeni moj, nego to što si i rekao. rekao. - Baš si dosadan. Ispričaj onda o Fransoazi na Jelisejskim poljima, to će joj se tako svideti! - O, da, Bobi mi je toliko govorio o Fransoazi. - Pa uhvativši Sen-Lua za bradu, reče opet, ne umejući da izmisli nešto bolje, povukavši mu bradu ka svetlosti: „Dobar dan, vi!“ Otkako glumci nisu više bili za mene, svojom dikcijom i svojom glumom, isključivo isključivo posednici jedne jedne umetničke istine, zanimali su me i sami po sebi; bilo mi je zabavno videti, kao da posmatram ličnosti nekog starog komičnog romana, kako pri ulasku u salu nekog novog lica, nekog mladog plemića, naivka na pozornici počinje rasejano slušati ljubavnu izjavu mladog ljubavnika iz komada, dok ovaj, usred praštave vatre svoje ljubavne tirade, nimalo manje zato ne dobacuje vatren pogled nekoj staroj dami u obližnjoj loži, čiji su mu božanstveni biseri pali u oči; i tako sam, naročito zahvaljujući obaveštenjima koja mi je Sen-Lu davao o privatnom životu glumaca, gledao i drugi jedan komad, nem ali izražajan, kako teče ispod govorenog komada, koji me je uostalom, iako nije bio ništa naročito, zanimao; jer osećao sam kako - time što se po licu glumca hvata drugo jedno lice od šminke i kartona, a po njegovoj ličnoj duši prianjaju reči uloge - u tome komadu niču i rascvetavaju se, na jedan sat, na svetlosti pozornice, one kratkotrajne a dugovečne ličnosti kakve su ličnosti pozorišnog komada, koje su takođe privlačne, koje volimo, divimo im se, žalimo ih, koje bismo želeli da opet sretnemo kad iziđemo iz pozorišta, ali koje su se već raspale na glumca koji više nije u onoj situaciji u kojoj je bio u
komadu, na tekst koji više ne pokazuje lice glumca, na boju pudera koja se otre maramicom, ličnosti koje su se, jednom reči, opet raspale na sastojke u kojima, tako rastavljenim, nema više ničega od njih, a to se raspadanje vrši čim se predstava završi, i zbog njega, kao god i zbog raspadanja voljenog bića, posumnjamo posumnjamo u stvarnost stvarnost svoga ja i razmišljamo o smrti. s mrti. Jedna tačka u programu bila mi je krajnje mučna. Jedna mlada žena, koju su mrzele Rašela i više njenih prijateljica, trebalo je da nastupi prvi put, sa nekim starim pesmama, a na tome prvom nastupu zasnivale su se sve njene nade za budućnost kao i nade njene porodice. Ta mlada žena imala je suviše isturena bedra, skoro smešna, a glas lep, ali suviše tanak, i sad, od uzbuđenja, još slabiji, pa je i suviše odudarao od njene snažne muskulature. Rašela je rasporedila po sali izvestan broj prijateljica i prijatelja, čija je uloga bila da svojim sarkazmima zbune početnicu, za koju se znalo da je stidljiva, te da je potpuno smetu, tako da joj tačka sasvim propadne, posle čega je direktor neće angažovati. Čim je nesrećnica zapevala, nekoliko gledalaca, koji su zato i bili dovedeni na predstavu, počeše jedan drugom pokazivati na njena leđa, nekoliko žena koje su pripadale zaveri stadoše se na sav glas smejati i pri svakom nežnom izvijanju glasa kao u flaute hotimično kikotanje povećavalo se i pretvaralo u skandal. Nesrećnica, koja se pod šminkom preznojavala od bola, pokuša za trenutak da se bori, a onda stade bacati unaokolo, po gledalištu, ucveljene, ogorčene poglede, zbog kojih se povici samo još udvostručiše. Po nagonu za podražavanjem, iz želje da se pokažu duhovite i hrabre, pridružiše se i neke lepe glumice koje nisu na to bile pripremljene, ali su sad i one počele namigivati ostalima, u zluradom dosluhu previjale su se od smeha uz gromoglasan grohot, tako da je inspicijent, na kraju druge pesme, iako ih je na programu bilo još pet, naredio da se spusti zavesa. Ja sam se silio da ne mislim na taj incident isto onako kao ni na bakin bol, kad je ono dedin zet, da bi baku zadirkivao, davao dedi da pije konjaka, jer i u samom pojmu zlobe ima za mene nečega suviše bolnog. Pa ipak, kao god što sažaljenje prema nesreći možda nije veoma saobraženo osećanje, jer mi pomoću uobrazilje zamišljamo sav jedan bol nad kojim nesrećnik, prinuđen da se protiv njega bori, i ne pomišlja da se razneži, tako isto ni zloba verovatno nema u duši zlobnika onu čistu svirepost, punu naslade, koja nas tako ta ko boli kad je zamišljamo. zam išljamo. Mržnja je nadahnjuje, nadahnjuje, gnev joj daje žara, preduzimljivosti, u kojima nema ničega radosnog; valjalo bi sadizma pa da se iz toga izluči uživanje; a zli veruje da zlome nanosi bol. Rašela je sigurno uobražavala da je glumica kojoj je nanela toliko bola daleko od toga da bude dostojna pažnje, da ona sama, time što je postigla da je ismeju, sveti dobar ukus i daje pouku jednoj lošoj koleginici. Ipak sam više voleo da ne govorim o tom
događaju, pošto nisam imao ni hrabrosti ni moći da ga sprečim; da sam rekao nešto lepo o žrtvi, bilo bi mi suviše mučno što bih time osećanjima koja su rukovodila krvnike te početnice pripisao sličnost s uživanjem u svireposti. Ali početak te predstave zanimao me je i zbog nečega drugog. Po njemu sam delimično razumeo prirodu one obmane čija je žrtva bio Sen-Lu u pogledu Rašele i koja je čitavim ponorom razdvajala Roberovu i moju predstavu o njegovoj ljubavnici kad smo je toga jutra ugledali pod rascvetalim kruškama. Rašela je u tome kratkom komadu igrala ulogu gotovo obične statistkinje. Ali tako viđena, bila je to druga žena. Rašela je imala jedno od onakvih lica koja odstojanje - i ne samo nužno odstojanje na pozornici, jer i društvo je samo jedno još veće pozorište - podcrtava, a koja se, kad se vide izbliza, raspadaju u prah. Kad je čovek bio kraj nje, video je samo nekakvu maglinu, kao nekakav Mlečni Put od riđih pega, sitnih bubuljica, ništa drugo. Na pogodnom odstojanju, sve to više nije bilo vidljivo, a sa neupadljivih, splasnulih obraza izvio bi se, kao mlad mesec kad se diže na nebu, tako fin nos, tako čisto ocrtan, da bi čovek poželeo da postane predmet Rašeline pažnje, da je neprestano viđa, da je ima kraj sebe, ako je nikada ranije nije video drugačije i izbliza. To nije bio slučaj sa mnom, ali tako je bilo sa Sen-Luom kad ju je prvi put video. Tada se on pitao kako da joj se približi, kako da se upozna s njom, pred njim se otvorio sav jedan čudesan svet onaj u kome ona živi - iz koga je izviralo neko predivno zračenje, ali u koji on nikada neće moći prodreti. Izišao je iz pozorišta jednoga grada u unutrašnjosti, gde se to dogodilo više godina ranije, pomišljajući u sebi da bi bilo ludo pisati joj, da mu ona neće odgovoriti, i bio je spreman da dade svoj imetak i svoju čast za to stvorenje koje je u njemu živelo u jednome svetu toliko iznad suviše poznate stvarnosti, u svetu ulepšanom žudnjom i sanjarijom, kad na izlazu za glumce ugleda kako izlazi vesela grupa glumica sa ljupkim šeširima, koje su igrale u tom komadu. Neki mladići koji su ih poznavali stajali su onde i čekali ih. Budući da je broj ljudskih piona manji nego broj kombinacija koje oni mogu da obrazuju, u jednoj sali u kojoj su odsutne sve one osobe koje bismo mogli poznavati nađe se jedna za koju smo mislili da nikada više nećemo imati prilike da je ponovo vidimo, a koja se pojavi tako kao poručena, te nam se slučaj čini proviđenjem predodređen, no namesto toga slučaja stao bi bez sumnje neki drugi da smo se desili ne na tome mestu, nego na nekom drugom, gde bi se u nama rodile neke druge želje i gde bi se našao pri ruci neki drugi stari poznanik. Zlatna kapija sveta snova zatvorila se i zaklonila Rašelu pre no što ju je Sen-Lu ugledao kako izlazi iz pozorišta, tako da su riđe pege i bubuljice bile malo važne. Ipak, one su mu bile nemile, tim pre što nije više bio sam, pa nije imao onu moć sanjarenja kao u pozorištu. Ali ona, iako nije više mogao onakvu da je sagleda, i
dalje je upravljala njegovim postupcima, kao one zvezde što nas vode svojom privlačnom silom čak i za onih sati dok nisu vidljive našim očima. Stoga je žudnja za onom glumicom finih crta, koje čak nisu više bile ni prisutne u Roberovom sećanju, dovela do toga da se bacio na toga svog starog druga što se slučajno našao onde i zamolio ga da ga predstavi toj osobi bez crta, a s riđim pegama, pošto je to bila ona ista, pomislivši u sebi da će kasnije već videti koja je od tih dveju glumica u stvari. Ona se žurila, pa toga puta nije čak progovorila ni reči sa Sen-Luom, i njemu je tek posle više dana najzad uspelo da ona ostavi svoje društvo i da se zajedno s njom vrati iz pozorišta. A već ju je voleo. Usled naše potrebe da sanjamo, žudnje da budemo srećni s onom o kojoj smo sanjali, nije potrebno mnogo vremena pa da sve izglede za sreću poverimo onoj koja je još pre nekoliko dana bila samo jedna slučajna, nepoznata, ravnodušna pojava na daskama pozornice. Kad smo otišli iza pozornice, pošto se zavesa spustila, osećao sam se nelagodno pa sam hteo da zapodenem kakav živ razgovor sa Sen-Luom, jer nisam znao kako se treba ponašati na tome za mene novom mestu, te bi se tako moje držanje činilo sasvim potčinjeno tom razgovoru, i svako bi mogao pomisliti da sam se u nj toliko udubio, zaneo se njime da bi se smatralo prirodnim što nemam onakav izraz lica kakav bi trebalo da imam na tome mestu, jer sav zanet onim što govorim, jedva i znam gde se nalazim; pa da bih što pre započeo, posluživši se prvim predmetom razgovora koji mi je pao na pamet, rekoh Roberu: - Znaš li da sam onoga dana kad sam odlazio bio da se pozdravim s tobom? Nikad nismo imali ima li prilike prilike da razgovaramo razgovaramo o tome. Pozdravio Pozdravio sam te na ulici. - Nemoj mi ni pominjati, - odgovori mi on - bilo mi je tako žao; sreli smo se sasvim blizu kasarne, ali nisam mogao da se zaustavim jer sam već bio u zakašnjenju. Veruj Veruj da mi je bilo bi lo jako žao. Znači, bio me je prepoznao! Još mi je bio pred očima onaj sasvim bezlični pozdrav što mi ga je uputio salutirajući, bez ijednog pogleda koji bi odao da me je prepoznao, bez ijedne kretnje koja bi pokazala da žali što ne može da se zaustavi. Očevidno, izmišljena postavka koje se u onome trenutku držao, naime da me tobože nije prepoznao, umnogome je za njega pojednostavljivala stvari. Ali bio sam zapanjen što mu je uspelo da je tako brzo usvoji, pre no što je ikakav refleks odao njegov prvi utisak. Još sam u Balbeku bio primetio da je, uz onu bezazlenu iskrenost njegovog lica, na kome je prozirnost kože dopuštala da se vidi nagla navala nekih uzbuđenja, njegovo telo bilo divno uvežbano vaspitanjem u izvesnom broju varki iz pristojnosti i da on, kao savršen glumac,
ume i u svom vojničkom životu i u životu u otmenom svetu da igra jednu za drugom različite uloge. U jednoj od tih uloga on me je duboko voleo, postupao je prema meni kao da mi je brat; brat mi je bio ranije, i opet mi je to bio, ali u jednome trenutku bio je neka druga ličnost, koja me ne poznaje i koja je, držeći dizgine, s monoklom na oku, bez ijednog pogleda ili osmeha podigla ruku šapki da mi propisno otpozdravi salutiranjem! Kulise, koje su još stajale na svom mestu dok smo između njih prolazili, viđene tako izbliza i lišene svega onog što im daju odstojanje i osvetljenje, a što je veliki slikar koji ih je slikao proračunao, bile su bedne, a ni Rašela, kad sam joj prišao, nije pretrpela nimalo manje dejstvo rušilačke sile. Onaj njen ljupki nos ostao je u onoj perspektivi između dvorane i pozornice, kao i reljefnost dekora. To više nije bila ona, prepoznavao sam je još samo po očima, kuda se povukao njen identitet. Oblik, sjaj one mlade, maločas tako sjajne zvezde bili su iščezli. A zauzvrat, kao da se pogledom primičemo mesecu pa nam se on prestaje činiti od ružičastog i od zlata, na tome maločas tako glatkom licu razabirao sam još Samo ispupčenja, pege, brazde. Bio sam očaran kad sam spazio, usred novinara ili otmenih ljudi koji su bili u prijateljstvu s glumicama, pozdravljali se, razgovarali, pušili kao da su bilo gde u gradu, jednog mladića sa crnom kadifenom kapom, u suknji boje hortenzije, s obrazima išaranim rumenilom kao list iz kakvog Vatoovog albuma, a koji je, s osmehom na usnama, s očima ka nebu, opisujući dlanovima ljupke šare i lako poskakujući, izgledao toliko kao biće neke druge vrste nego što su bili razumni ljudi u sakoima i redengotima usred kojih je on kao ludak nastavljao svoj zanosni san, toliko tuđ svemu čime se oni u životu bave, toliko iz nekog doba pre običaja njihove civilizacije, toliko oslobođen prirodnih zakona da je pratiti očima, među kulisama, prirodne arabeske koje je ocrtavala njegova lepršava, ćudljiva i našminkana igra bilo nešto isto tako umirujuće i osvežavajuće kao što bi bilo videti leptira zalutalog među svetinu. Ali u istom času Sen-Lu uobrazi da njegova ljubavnica obraća pažnju na tog igrača, koji je još poslednji put izveo jednu figuru iz divertismana u kome je trebalo kroz koji časak da nastupi, i lice mu se opet smrknu. - Mogla bi gledati nekud na drugu stranu - reče joj on s mračnim izrazom lica. - Znaš da ti igrači ne vrede ni koliko žica na kojoj bi trebalo da hodaju pa da slome vrat, a to je takav svet da će se posle hvaliti kako si na njega obratila pažnju. Uostalom, čuješ da te zovu da odeš u svoju garderobu da se presvučeš. Opet ćeš zakasniti. Tri gospodina - tri novinara - videći Sen-Luovo ljutito lice, priđoše,
zagolicani, da čuju šta se govori. A kako su s druge strane nameštali neki dekor, bili smo stisnuti sti snuti uz njih. njih. - O, sad sam ga tek poznala, pa to je moj prijatelj - uzviknu Sen-Luova ljubavnica gledajući igrača. - E, baš je lepo izvedeno, pogledajte samo kako mu ručice igraju kao i celo telo! Igrač okrete glavu ka njoj, a njegova ljudska ličnost ukaza se ispod vilenjaka koga je izigravao, njegove ravne i sive pihtijaste oči uzdrhtaše i zasjaše između krutih, obojenih trepavica, a osmeh mu s obe strane razvuče usta na licu namazanom crvenim pastelom; pa da bi pričinio zadovoljstvo mladoj ženi, kao kad nam pevačica ljubazno pevuši ariju kojoj smo se divili kad ju je pevala, on ponovo zaigra dlanovima, podražavajući samom sebi, kao vešt imitator i kao veselo dete. - O, kako je zlatan kad tako sam sebe imitira - uzviknu Rašela pljeskajući rukama. - Preklinjem te, dušo, - reče joj Sen-Lu ucveljenim glasom - nemoj se ovako pokazivati pred svima, ubijaš me, kunem ti se, ako kažeš još samo jednu reč, neću te otpratiti u garderobu, nego odlazim; molim te, ne budi zla. A i ti, nemoj tako stajati u ovom duvanskom dimu, to će ti škoditi - dodade on okrenuvši se meni, s onim staranjem koje je pokazivao prema meni od onog vremena u Balbeku. - O, kamo sreće da odeš! - Upozoravam te da se više neću vratiti. vratiti. - Ne usuđujem se da se tome nadam. - Čuj, ti znaš, obećao sam ti onu ogrlicu ako budeš dobra, ali kad ovako postupaš sa mnom... - O, to me ne čudi od tebe. Obećao si mi, ali trebalo je da i sama pomislim da nećeš ispuniti obećanje. Hoćeš da zveckaš novcem, ali ja nisam koristoljubiva kao ti. Marim ja za tvoju ogrlicu! Imam ja ko će mi je pokloniti. - Niko drugi neće ti je pokloniti, jer sam je rezervisao kod Bušrona i imam njegovu reč da će je prodati samo meni. - Pa dabome, hteo si da me ucenjuješ, pa si se postarao da se unapred obezbediš. Dobro i kažu: Marsant, Mater Semita, oseća Semita, oseća se s e rasa - odgovor o dgovorii Rašela ponavljajući tu etimologiju koja se zasnivala na pogrešnom tumačenju, jer semita semita znači „staza“, a ne „Semićanka“, ali koju su nacionalisti primenjivali na Sen-Lua zbog njegovih drajfusovskih ubeđenja, koja je on, međutim, dugovao baš toj glumici. (Njoj je manje nego ikome dolikovalo da gđu de Marsant naziva
Jevrejkom, jer joj ni etnografi iz visokog društva nisu mogli naći ničega jevrejskog, osim njenog srodstva sa Levi-Mirpoaovima.) - Ali ništa još nije svršeno, budi uveren. Reč data u takvim okolnostima nema nikakve vrednosti. Postupio si verolomno prema meni. Bušron će saznati to, a dobiće i dvostruko za tu tvoju ogrlicu. Ništa se ne sekiraj, videćeš ti već s kim imaš posla. Rober je bio sto puta u pravu. Ali Ali okolnosti su uvek tako zapletene da onaj o naj ko je sto puta u pravu može da je jednom zgrešio. (I sam lord Derbi priznaje da Engleska ne izgleda da uvek ima pravo u odnosu na Irsku.) I nisam mogao da se ne setim onih njegovih neprijatnih, iako vrlo bezazlenih reči u Balbeku: „Tako je držim u šahu.“ - Pogrešno si razumela što sam ti rekao za ogrlicu. Ja ti je nisam izričito obećao. A pošto ti sve činiš da te ostavim, valjda je prirodno da ti je ne poklonim; ne shvatam u čemu ti tu vidiš verolomnost, niti da sam koristoljubiv. Ne može se reći da zveckam zveckam novcem, jer uvek ti govorim da sam siromašak si romašak bez prebijene pare. Grešiš što to tako shvataš. Po čemu sam ja koristoljubiv? Ti dobro dobro znaš da mi je stalo samo do tebe. - Da, da, samo ti nastavi - reče mu ona ironično, odmahnuvši rukom nadmoćno. Pa okrenuvši se igraču - E, zbilja je silan kako igra rukama. Ja, kao žena, ne bih mogla to da izvedem što on izvodi. - Pa okrenuvši mu se i pokazajući mu Roberovo lice, koje se grčilo: „Pogledaj, on pati“, reče mu sasvim tiho, u trenutnom zanosu sadističke svireposti, koja se uostalom nije nimalo slagala s njenim istinskim, nežnim osećanjima prema Sen-Luu. - Slušaj, poslednji put ti kažem, kunem ti se da će ti sve biti uzalud, kroz nedelju dana možda ćeš gorko zažaliti, ali ja se neću vratiti, čaša je puna, pripazi, ovo je nepovratno, zažalićeš jednog dana, ali biće prekasno. Možda je bio iskren i možda mu se bol zbog rastanka s ljubavnicom činio manje svirep nego da ostane sa njom njom pod izvesnim i zvesnim uslovima. - A ti, dragi moj, - dodade on obraćajući se meni - kažem ti, nemoj stajati tu, počećeš kašljati. Ja mu pokazah na dekor, zbog koga nisam mogao da se maknem. On lako dotače rukom šešir i reče jednom novinaru: - Da li biste hteli, gospodine, da bacite svoju cigaru, dim škodi mom prijatelju. Njegova ljubavnica je, ne čekajući ga, odlazila ka garderobi, pa okrenuvši se: - A da li te ručice rade tako i sa ženama? - dobaci ona igraču, iz pozadine
pozornice, izveštačeno pevajućim i bezazlenim glasom naivke. - A i ti sam ličiš na ženu, čini mi se da bismo se jako lepo slagali, ti, ja i jedna moja prijateljica. - Pušenje nije zabranjeno, koliko mi je poznato; a kad je neko bolestan, neka sedi kod kuće - reče novinar. novi nar. Igrač se tajanstveno osmehnu glumici. - O, ćuti, zavrteo zavrteo si mi pamet, - doviknu doviknu mu ona - što ćemo se zabavljati! zabavljati! - U svakom slučaju, gospodine, niste baš ljubazni - reče Sen-Lu novinaru, još uvek tonom učtivim i blagim, kao da samo ustanovljava jedan naknadni sud o već završenom incidentu. U tome trenutku videh kako Sen-Lu podiže ruku uvis, iznad glave, kao da daje znak nekome koga ja nisam video, ili kao dirigent, i zbilja - isto tako bez ikakva prelaza kao što i u simfoniji ili u baletu na prost znak palicom, burni ritam nastupi posle ljupkoga andantea - posle uglađenih reči koje je izgovorio, on sruči ruku i raspali šamar novinaru po obrazu. I tad, pošto je odmerene razgovore diplomata, vedra mirnodopska zanimanja, smenio pomamni ratni vihor, i kako udarci privlače udarce, ne bih se suviše iznenadio da sam video protivnike kako su ogrezli u krvi. Ali nikako nisam mogao da razumem (kao oni koji nalaze da nije po pravilima igre da izbije rat između dveju zemalja kad je tek bilo reči o nekoj ispravci granice ili da umre bolesnik kad se govorilo samo o nekakvoj oteklini jetre) kako je Sen-Lu mogao da reči koje su isticale jednu nijansu učtivosti proprati gestom koji nikako nije iz njih proizlazio, koji one nisu nagovestile, kretnjom te ruke što se podigla ne samo ne hajući za međunarodno pravo nego čak ni za načelo uzročnosti, u jednom samoniklom rađanju gneva, kretnjom nastalom eh rtihilo. Srećom, novinar, koji se od siline udarca zateturao, prebledeo je i za časak se pokolebao, pa nije uzvratio udarac. Što se pak tiče njegovih prijatelja, jedan je smesta smes ta okrenuo glavu na drugu stranu, gledajući gledajući pažljivo nekoga iza kulisa, koga tamo očigledno nije ni bilo; drugi se načinio kao da mu je neki trun upao u oko i stao je trljati oko kriveći lice kao od bola; a treći je potrčao, potrčao , uzviknuvši: - Bože, kanda kanda će dići zavesu, ostaćemo bez svojih mesta. Rad sam bio porazgovarati sa Sen-Luom, ali on je bio tako pun ogorčenja na igrača da mu je ono kao kakva skrama prekrivalo oči, zenice, i kao kakav unutrašnji oklop zateglo mu obraze, tako da se njegova unutrašnja uzrujanost ispoljavala potpunom spoljnom ukočenošću, te nije mogao da se opusti, da bude dovoljno slobodan da prihvati ijednu reč od mene i da na nju odgovori.
Novinarovi prijatelji, videći da je sve svršeno, vratiše se do njega, a on je još drhtao. Ali, posramljeni što su ga napustili, po svaku cenu su želeli da on poveruje da oni ništa nisu primetili. Stoga je jedan stalno pričao o trunu što mu je upao u oko, drugi o tome kako se bez potrebe uzbudio misleći da se zavesa diže, treći o tome kako neko ko je prošao neverovatno liči na njegovog brata. Čak su pokazali da se pomalo i ljute na njega što njega sve to ne uzbuđuje kao njih. - Kako, zar ti to nije palo u oči? Zar ne vidiš? - Ne, nego ste vi svi strine - progunđa ošamareni novinar. Nedosledni fikciji koje su se držali, a prema kojoj - ali nisu se toga setili - nije trebalo da razumeju šta je on to hteo reći, oni izgovoriše fraze koje su uobičajene u takvim prilikama: „Što se toliko žestiš, nemoj se ljutiti ni za šta, kao da si se pomamio!“ To prepodne, pred onim kruškama u cvetu, shvatio sam na kakvoj se obmani zasniva Roberova ljubav prema „Rašeli kad Gospod Bog“. No sada nisam zato nimalo manje uviđao koliko su, naprotiv, stvarne patnje koje izviru iz te ljubavi. Bol koji je on već jedan sat neprestano trpeo malo-pomalo je splasnuo, povukao se u njega, u očima mu se javilo nešto raspoloživog, gipkog prostora. Iziđosmo iz pozorišta, Sen-Lu i ja, pa smo prvo malo hodali. Ja sam se za časak zadržao na uglu Gabrijelove avenije, odakle sam nekada često viđao Žilbertu kako dolazi. Nekoliko trenutaka pokušavao sam da se prisetim tih davnašnjih utisaka, pa sam pošao da brzim korakom sustignem Sen-Lua, kad videh kako jedan prilično loše obučen gospodin kao da mu govori nešto dosta izbliza. Zaključih po tome da je to neki Roberov lični prijatelj; međutim, oni kao da su se još više primicali jedan drugome; odjednom, kao kad se na nebu ukaže neka zvezdana pojava, videh kako nekakva jajasta tela vrtoglavom brzinom zauzimaju sve mogućne položaje kojima su, ispred Sen-Lua, obrazovale nekakvo nepostojano sazvežđe. Kao da su iz praćke izbačena, činilo mi se da ih je najmanje sedam na broju. To su, međutim, bile samo dve Sen-Luove pesnice, umnožene usled brzine kojom su menjale položaj u toj na izgled idealnoj i dekorativnoj celini. A taj vatromet bio je samo kiša Sen-Luovih udaraca, čije mi je nasilničko, a ne estetsko svojstvo najpre otkrio izgled onoga loše obučenog gospodina, koji kao da je u isti mah izgubio i prisebno držanje, i veštačku vilicu, i mnogo krvi. Prolaznicima koji su prišli da se raspitaju u čemu je stvar davao je lažna objašnjenja, osvrnuo se, pa videći da Sen-Lu najzad sasvim odlazi da bi se pridružio meni, stajao je i gledao ga kivno i utučeno, ali nimalo besno. Sen-Lu je, naprotiv, bio ozlojeđen, iako on nije primio nijednog udarca, a oči su mu još sevale od gneva kad mi je
prišao. Taj okršaj nije bio, kao što sam pomislio, ni u kakvoj vezi s onim šamarima u pozorištu. Bio je to jedan šetač obuzet strašću, koji mu je, videći lepoga podoficira kakav je bio Sen-Lu, prišao s ljubavnim predlozima. Moj prijatelj nikako nije mogao da se načudi drskosti te „mafije“, koja već više ne čeka ni noćni mrak da se upusti u svoje pustolovine, i govorio je o ljubavnim ponudama toga gospodina sa istim gnušanjem kao kad novine govore o nekoj drskoj oružanoj pljački usred bela dana, u centru Pariza. Pa ipak, pretučeni gospodin imao je izvinjenja utoliko što se na svojoj strmoj padini žudnja približava nasladi tako brzo da se već i sama lepota čini kao nekakav pristanak. A da je Sen-Lu bio lep, to se nije moglo sporiti. No za ljude kao što je bio taj koji mu je prišao, takvi udarci kakvima ga je izudarao Sen-Lu korisni su po tome što ih opominju da ozbiljno razmisle, ali ipak suviše za kratko da bi se mogli popraviti i tako izbeći sudske kazne. Stoga, mada je Sen-Lu pribegao batinama, doduše bez mnogo razmišljanja, sve one, iako pritiču u pomoć zakonima, ne uspevaju da ujednače moral. Ti događaji, a bez sumnje naročito onaj na koji je najviše mislio, sigurno su probudili u Roberu želju da malo bude sam. Jer trenutak kasnije zamolio me je da se rastanemo i da ja odem sam gđi de Vilparizi, a on će tamo kasnije doći, jer više je voleo da tamo ne stignemo zajedno, nego da izgleda kao da je on upravo stigao u Pariz, a ne da se pomisli da smo nas dvojica već proveli zajedno jedan deo popodneva. Kao što sam i pretpostavljao još pre no što sam se u Balbeku upoznao sa gđom de Vilparizi, postojala je velika razlika između društva u kome je ona živela i društva gđe de Germant. Gđa de Vilparizi je bila jedna od onih žena koje, mada rodom iz slavne porodice, a i po udaji iz ne manje slavne, ipak ne uživaju neki veliki ugled u visokom društvu, i osim nekoliko vojvotkinja, svojih nećaka ili snaja, pa čak i dve-tri krunisane glave doduše, koje su u starom prijateljstvu s njihovom porodicom, okupljaju u svom salonu tek trećerazredno društvo, građanski svet, provincijsko plemstvo ili takvo čiji je ugled potamneo i čije je prisustvo odavno udaljilo od njih onaj otmeni svet i snobove koji ne moraju da im dolaze iz porodičnih obaveza ili zbog suviše davnašnje prisnosti. Istina, nije mi bilo nimalo teško da već posle nekoliko trenutaka shvatim otkud je gđa de Vilparizi u Balbeku bila tako dobro obaveštena, i bolje nego i mi sami, i o najsitnijim pojedinostima putovanja na kome je moj otac tada bio sa g. de Norpoa. Ali uprkos tome, nemogućno je bilo i za časak pomisliti da je već dvadesetogodišnja veza gđe de Vilparizi s ambasadorom mogla biti uzrok što je markiza ispala iz jednoga društva u kome su i najuglednije žene javno imale i manje časne ljubavnike nego što je bio on, koji, uostalom, verovatno već odavno
markizi nije bio ništa drugo do stari prijatelj. Da li je gđa de Vilparizi ranije imala i drugih ljubavnih veza? Budući tada strasnije naravi nego sad, u smirenoj i pobožnoj starosti, koja je ipak možda dugovala nešto svoje boje onim vatrenim, sada dogorelim godinama, možda nije umela u provinciji, gde je dugo živela, da izbegne izvesne skandale, nepoznate mlađim naraštajima, koji su mogli samo da ustanove njihove posledice po šarenom i krnjem društvu u jednom salonu koji je, inače, mogao biti među onima koji su najčistiji od bilo kakvih osrednjih primesa? Da li joj je „opak jezik“, koji joj je pripisivao njen sestrić, u ono doba stvorio neprijatelja? Da li ju je naveo da iskoristi izvesne svoje ljubavne uspehe da se osveti nekim ženama? Sve je to bilo mogućno; a takvu pretpostavku nije mogao da otkloni čak ni profinjeni, proosećani način koji je unosio tako utančane nijanse ne samo u njene izraze nego i u intonacije kojim je gđa de Vilparizi govorila o čednosti, o dobroti; jer oni koji ne samo da dobro govore o izvesnim vrlinama nego čak i osećaju njihovu čar i savršeno ih shvataju (i koji će u svojim memoarima umeti da ih dostojno naslikaju), često su potekli - ali sami više u nj ne spadaju - iz onoga nemog, grubog pokolenja bez ičega umetničkog, koje je te vrline i upražnjavalo. To pokolenje se u njima ogleda, ali se u njima ne nastavlja. Namesto karaktera koje je to pokolenje imalo, nalazimo osećajnost, inteligenciju, ali ove ne služe delanju. I bilo da je u životu gđe de Vilparizi bilo ili ne takvih skandala, koji bi izbledeli od sjaja njenog imena, baš ta inteligencija, jedna inteligencija gotovo kao u drugorazrednog pisca, mnogo više nego kao u otmene žene, bila je sigurno uzrok padu njenog ugleda u visokom društvu. Vrline koje je gđa de Vilparizi naročito propovedala, uravnoteženost i odmerenost, bile su, doduše, prilično malo zanosne; ali da se o odmerenosti govori na potpuno odgovarajuć način nije dovoljna samo odmerenost, nego su potrebne i izvesne književne sposobnosti koje pretpostavljaju ne mnogo odmerenu uzbudljivost. U Balbeku sam bio zapazio da gđa de Vilparizi ne može da shvati duh izvesnih velikih umetnika i da ona ume samo profinjeno da im se podsmeva i da svom neshvatanju da duhovit i ljubak oblik. Ali ta duhovitost i ta ljupkost, u onome stupnju do kog su u nje bile narasle, postajale su i same - na drugom jednom planu, pa ma i upotrebljavane da se obezvrede i najviša ostvarenja - istinske umetničke osobine. A takve osobine imaju, kako to lekari kažu, elektivno morbidno dejstvo na svaki položaj u otmenom društvu, dejstvo tako razorno da i oni položaji koji se zasnivaju na najčvršćim temeljima jedva mogu da im odole nekoliko godina. Ono što umetnici zovu poimanjem čini se puka uobraženost otmenom društvu, koje, nesposobno da se postavi na onu jedinu tačku gledišta sa koje umetnici sude o svemu, ne shvatajući nikada
osobenu privlačnost kojoj se ovi podaju kad odaberu neki izraz ili prave neko poređenje, oseća kraj njih zamor, razdraženje, iz koga se vrlo brzo rađa antipatija. Ipak, u razgovoru, a tako isto i u svojim memoarima, koji su kasnije objavljeni, gđa de Vilparizi je ispoljavala samo jednu sasvim mondenu ljupkost. Prošavši kraj krupnih stvari ne produbljujući ih, katkad i ne opažajući ih, ona je iz onih godina u kojima je živela, a koje je, uostalom, slikala tako verno i s mnogo ljupkosti, izvukla samo ono što je u njima bilo najpovršnije. Ali delo, čak i ako je posvećeno samo temama koje nisu intelektualne, još uvek je plod inteligencije, te da bi se u knjizi, ili u razgovoru, koji se od nje malo razlikuje, ostvario savršen utisak površnosti, treba! jedna mera ozbiljnosti za koju bi čisto površna površna osoba bila nesposobna. U izvesnim memoarima memo arima koje su napisale žene, a koji se smatraju remek-delima, poneka rečenica koja se navodi kao uzor površne ljupkosti uvek me je navodila na pretpostavku da je spisateljka, da bi postigla takvu površnost, morala nekada posedovati jedno pomalo glomazno znanje, dosadnu kulturu i da se, devojkom, verovatno činila svojim prijateljicama nepodnošljivom vajnom spisateljkom. A između izvesnih književnih sposobnosti i neuspeha u otmenom društvu povezanost je tako neizbežna da kad čitalac danas u memoarima gđe de Vilparizi pročita neki tačan epitet, neki niz metafora, to mu može biti dovoljno da zamisli dubok, ali leden pozdrav koji je staroj markizi morala upućivati, na stepenicama kakve ambasade, poneka žena snob kao što je bila gđa Leroa, koja joj je možda ostavljala posetnicu kad je išla Germantovima, ali koja nikada nije stupila u njen salon, iz bojazni da se ne deklasira među svim onim lekarskim i beležničkim ženama. Možda je gđa de Vilparizi bila takva uobražena spisateljka u svojoj ranoj mladosti, pa opijena svojim znanjem, možda nije mogla da se uzdrži da neke manje pametne i manje obrazovane osobe iz otmenog sveta ne bocne ponekom oštrom strelom, koju pogođeni ne zaboravlja. A onda, talenat nije nekakav naknadni privesak koji se veštački dodaje raznim onim osobinama zahvaljujući kojima se postiže uspeh u društvu, da bi on, zajedno sa svim tim, stvorio ono što se u otmenom društvu zove „potpuna žena“. On je živi proizvod izvesnog duhovnog sklopa u kome obično mnoge osobine nedostaju, a u kome preovladava osećajnost, čija se druga ispoljavanja, koja se ne opažaju u knjizi, mogu dosta oštro ispoljavati tokom života, na primer, radoznalost za neke stvari, kojekakve ćudi, želja da se ide sad tu, sad tamo, iz čistog zadovoljstva, a ne u cilju uvećavanja, održavanja ili prosto funkcionisanja društvenih veza. Viđao sam gđu de Vilparizi, u Balbeku, okruženu njenom poslugom, bez ijednog pogleda za osobe koje su sedele u holu hotela. Ali imao sam predosećanje da to ograđivanje nije ravnodušnost, i izgleda
da se ona nije uvek tako ograđivala. Dešavalo se da je spopadne ćud da se upozna s nekim čovekom koji ni po čemu ne bi mogao biti primljen u njenu kuću, zato što je našla da je lep, ili samo zato što su joj rekli da je zabavan, ili što joj se učinio drukčiji od onih koje je poznavala, a koji su, u ono doba kad još nije držala do njih zato što je verovala da je oni nikada neće napustiti, svi pripadali najčistijoj aristokratiji sa Sen-Žermena. I takvog boema, takvog najobičnijeg građanina, koga je tako počastvovala, morala je uporno da poziva, dok on nije mogao ni da ceni kako treba vrednost tih poziva, a ta upornost je nju malopomalo obezvređivala u očima snobova, koji su navikli da ugled jednog salona cene više po onima koje domaćica isključuje nego po onima koje prima. Istina, dok je u jednom trenutku njene mladosti, pošto joj je već obljutavilo zadovoljstvo što pripada najprobranijoj aristokratiji, gđi de Vilparizi bilo u neku ruku zabavno da sablažnjava svet u kome je živela, da hotimice ruši svoj položaj, ona mu je počela pridavati značaja kad ga je jednom već izgubila. Htela je da pokaže vojvotkinjama da je ona iznad njih time što je govorila, činila ono što se one ne bi usudile. Ali sad kad joj one, osim nekih bliskih rođaka, nisu više dolazile, osećala se uniženom i želela je da opet caruje, ali na drugi način, a ne duhom. Želela je da privuče sve one koje se nekada toliko starala da udalji od sebe. Koliko li je ženskih života, života malo poznatih, uostalom, (jer svako, prema svojim godinama, živi kao u nekom drugom svetu, a diskretnost staraca onemogućava mladom svetu da stekne predstavu o prošlosti i da obuhvati ceo njihov životni krug) bilo podeljeno tako na protivne periode, od kojih je poslednji bio sav upotrebljen da se ponovo osvoji ono što se u prethodnom tako veselo bacilo u vetar! Bacilo, ali kako? Mladi to utoliko manje mogu sebi da predstave što pred očima imaju jednu staru i časnu markizu de Vilparizi, pa i ne pomišljaju da je današnja ozbiljna autorka memoara, tako dostojanstvena pod svojom sedom perikom, mogla nekada veselo lumpovati i biti sva radost nekim ljudima, čije je bogatstvo možda straćila i koji sad leže u grobu. A što je tada, s upornom i prirodnom umešnošću bila prionula i da razruši svoj društveni položaj, koji je nasledila svojim visokim rodom, ne znači uostalom nipošto da, čak i u to davno doba, gđa de Vilparizi nije visoko cenila taj položaj. Tako i neurastenik može od jutra do večeri sam sebe da okiva u samoću i nepokretnost a da mu se one zato nimalo ne čine podnošljive, i dok hita da doda još po jednu petlju mreži koja ga drži zarobljena, mogućno je da sanja samo o balovima, lovu i putovanjima. Mi u svakome trenutku radimo na uobličavanju svog života, ali to radimo preslikavajući i protiv svoje volje crte osobe kakva jesmo, a ne onakve kakva bi nam bilo prijatno da smo. Oholi pozdravi gđe Leroa mogli su na neki način odgovarati istinskoj prirodi gđe de Vilparizi, ali nisu nipošto odgovarali njenim željama.
Doduše, u istom onom času dok ju je gđa Leroa, kako je to gđa Svan volela da kaže, „stavljala na svoje mesto“, markiza je mogla tražiti utehe sećajući se kako joj je jednog dana kraljica Marija-Amelija rekla: „Ja vas volim kao da ste mi kći.“ Ali takve kraljevske ljubaznosti, tajne i neznane, postojale su samo za markizu, prašnjave kao diploma kakvoga nekadašnjeg prvaka konzervatorija. Jedina istinska društvena preimućstva jesu ona koja stvaraju nešto živo, ona koja mogu i nestati a da onaj što ih poseduje nema potrebe da ih zadrži ili da ih obelodanjuje, zato što ih još istoga dana smenjuje stotina drugih. Sećajući se takvih kraljičinih reči, gđa de Vilparizi bi ih ipak rado razmenila za preimućstvo koje je imala gđa Leroa da je neprestano svud pozivaju, kao god što bi, u nekom restoranu, kakav veliki nepoznat umetnik, kome genijalnost nije ispisana ni u crtama stidljivog lica ni u zastarelom kroju izlizanog sakoa, voleo biti čak i onaj mladi berzanski posrednik najnižeg društvenog položaja, ali koji za susednim stolom ruča s dvema glumicama i oko koga su se snishodljivo i neumorno ustrčali i vlasnik restorana, i šef sale, kelneri, pikola, pa čak i kuvari, koji dolaze iz kuhinje da ga pozdrave kao u pozorišnim komadima s baletom, a prilazi i podrumar, prašnjav kao i njegove boce, hramajući i žmirkajući kao da je uganuo nogu penjući se iz podruma. Valja ipak reći da je u salonu gđe de Vilparizi odsustvo gđe Leroa, iako je domaćica zbog njega bila ucveljena, promicalo nezapaženo velikom broju njenih zvanica. Njima je bio potpuno nepoznat osobiti ugled gđe Leroa, koji je bio znan samo najotmenijem najotmenijem svetu, pa nisu sumnjali - kao što su i današnji današnji čitaoci njenih njenih memoara u to ubeđeni - da su prijemi kod gđe de Vilparizi najotmeniji u Parizu. U toj prvoj poseti, kad sam, rastavši se od Sen-Lua, otišao gđi de Vilparizi, po savetu koji je g. de Norpoa dao mom ocu, zatekao sam je u njenom salonu sa žutim svilenim tapetima spram kojih su se divani i divne naslonjače presvučene goblenima iz Bovea izdvajali ružičastom, gotovo ljubičastom bojom zrelih malina. Pored portreta Germantovih, videli su se portreti - koje su same naslikane ličnosti poklonile - kraljice kraljice Marije-Amelije, belgijske kraljice, kraljice, princa de Žoenvila, austrijske carice. Gđa de Vilparizi, sa starinskom crnom čipkanom kapom na glavi (koju je još nosila po istom onom promućurnom nagonu za lokalnom bojom ili istorijskom bojom po kome i kakav kafedžija, Bretonac, ma koliko da su mu gosti sve sami Parižani, nalazi da je lukavije da devojke koje poslužuju i dalje nose bretonsku kapu i široke rukave), sedela je za malim pisaćim stolom na kome je, pored kičica, palete i jednog započetog akvarela sa cvećem, bilo, u čašama, na tanjirićima, po šoljama, kadifastih ruža, cinija, gospinih vlasi, koje je u tom času prestala slikati zbog navale poseta, a koje su izgledale kao cveće poređano po tezgi cvećarke na kakvoj graviri iz XVIII XVIII veka. U
tome salonu, namerno malko zagrejanom zato što se markiza prehladila vraćajući se iz svog zamka, bio je među prisutnima, kad sam stigao, i jedan arhivista, s kojim je gđa de Vilparizi to prepodne sređivala svojeručna pisma istorijskih ličnosti, njoj upućena, a koja je trebalo da budu objavljena u faksimilu u memoarima koje je upravo pisala, i jedan istoričar, sav svečan i zbunjen, koji je, saznavši da ona, među nasleđenim stvarima, ima jedan portret vojvotkinje de Monmoransi, došao da je zamoli za dopuštenje da ga reprodukuje kao prilog svom delu o Frondi, a tim posetiocima se pridružio i moj negdašnji drug Blok, koji je sad bio postao mlad dramski pisac i na koga je gđa de Vilparizi računala da joj besplatno dovede glumce koji bi glumili nešto na njenim idućim prijemima. Istina da se društveni kaleidoskop baš počeo okretati i da je Drajfusova afera imala uskoro us koro strmoglaviti Jevreje u poslednji red na na društvenoj lestvici. Ali, s jedne strane, svejedno što je drajfusovski vihor već besneo, talasi nikad ne uskipe najvećma na početku bure. A onda, gđa de Vilparizi, pustivši dobar deo svoje rodbine da grmi protiv Jevreja, ostala je dotad po strani i nije mnogo hajala za Drajfusovu aferu. Najzad, mladić kao što je bio Blok, koga niko nije poznavao, mogao je proći nezapažen, dok su krupni Jevreji, koji su predstavljali svoju stranku, već bili ugroženi. On je sad nosio šiljastu bradicu i cviker, dugačak redengot i rukavicu u ruci kao kakav svitak papirusa. Rumuni, Egipćani i Turci mogu mrzeti Jevreje. Ali u jednom francuskom salonu razlike između tih naroda nisu toliko uočljive, pa kad se neki Izraelićanin pojavi u njemu kao da dolazi pravo iz pustinje, pusti nje, pognut napred kao hijena, s nakrivljenom glavom i duboko klanjajući selam na sve strane, on time savršeno zadovoljava izvesnu naklonost koju neki osećaju prema svemu istočnjačkom. Samo, za to je potrebno da Jevrejin ne spada u „visoko društvo“, jer onda on lako počne ličiti na kakvog lorda i toliko se pofrancuzi u držanju da mu buntovni nos što je izrastao kao dragoljub u bilo kom pravcu, podseća više na Maskarilov nos nego na Solomonov. Ali pošto se Blok još nije bio razgibao gimnastikom otmenog društva niti se oplemenio kakvim engleskim ili španskim ukrštanjem, on je nekom ljubitelju egzotike bio još uvek isto toliko neobičan i živopisan za posmatranje, uprkos svojoj evropskoj odeći, kao i neki Jevrejin na Dekanovim slikama. Divna li je moć rase, kad rastući iz pradavnih vekova dopire tako i u moderni Pariz, u naše pozorišne kuloare, iza šaltera naših ureda, na pogre6e, ulice, jednom neokrnjenom falangom i stilizuje moderni šešir, toliko disciplinuje, upija u sebe redengot da ga i ne primećujemo, pa taj redengot ostaje, sve u svemu, sasvim sličan ogrtaču asirskih pisara kako su naslikani, u svečanoj odeći, odeći , na frizu jednog spomenika u Suzi, pred kapijama Darijeve palate. (Sat kasnije Blok je pomislio da ga g. de Šarlis iz antisemitske zlobe pita da li mu je i lično ime jevrejsko, dok je to bilo samo iz estetske radoznalosti i ljubavi
prema lokalnoj boji.) A uostalom, kad se govori o postojanosti rase, to ne odražava tačno utisak koji imamo pred Jevrejima, Grcima, Persijancima, svima tim narodima kojima je bolje ostaviti njihovu raznolikost. Mi poznajemo, po antičkim slikama, likove starih Grka, videli smo Asirce na nadvratniku jedne palate u Suzi. Te tako, kad u društvu sretnemo istočnjake koji pripadaju ovoj ili onoj grupi, čini nam se da su pred nama neka natprirodna bića koja je prizvala nekakva spiritualistička moć. Znali smo samo površnu sliku, a evo gde je ona dobila dubinu, prostire se u tri dimenzije, kreće se. Mlada Grkinja, kći bogatog bankara, koja je sad tako čuvena u društvu, izgleda kao jedna od onih statistkinja statistkinja što u istorijskim i istovremeno is tovremeno estetskim baletima simbolišu, živim bićem od krvi i mesa, helensku umetnost; u pozorištu, ipak, scensko predstavljanje banalizuje takve slike; dok, naprotiv, prizor kome prisustvujemo kad kakva kakva Turkinja ili Jevrejin uđu uđu u neki salon postaje još čudesniji č udesniji time tim e što lica lic a postaju živa, kao da su to odista bića koja je prizvala nekakva medijumska moć. Kao da to duša (ili, bolje reći, ono malo na šta se svodi, bar dosad, duša u takvim otelovljenjima), duša koju smo ranije nazreli samo u muzejima, duša starih Grka, starih Jevreja, otrgnuta iz jednog u isti mah i beznačajnog i transcendentnog života, izvodi pred nama tu zbunjujuću mimiku. Ono što bismo uzalud želeli da obujmimo u neuhvatljivoj mladoj Grkinji to je lik kome smo se jednom divili na nekoj vazi. Da sam u svetlosti salona gđe de Vilparizi snimio Bloka, činilo mi se da bi se na tim snimcima videla isto takva slika Izrailja - tako uzbudljiva zato što kao da ne potiče od ljudskoga, a i tako razočaravajuća zato što ipak suviše liči na ljudsko - kakve su spiritističke fotografije. A i uopšte uzev, nema toga što nam - sve i do najništavnijih reči koje izgovaraju osobe među kojima živimo - ne ostavlja utisak natprirodnoga, u našem jadnom svakodnevnom svetu, gde čak i neki genije od koga mi, okupljeni oko njega kao oko spiritističkog stola, očekujemo otkriće večnih tajni, izgovara samo ove reči - te iste koje su baš u tome času izišle iz Blokovih usta: „Molim da se pripazi na moj cilindar.“ - O, znate, dragi gospodine, - upravo je govorila gđa de Vilparizi obraćajući se naročito mome nekadašnjem drugu i nastavljajući razgovor koji je bio prekinut mojim ulaskom - ministre niko nije hteo da prima. Mada sam tada bila još tako mala, sećam se još kako je kralj molio mog dedu da pozove g. Dekaza na bal na kome je moj otac trebalo da igra sa vojvotkinjom de Beri. „Učinićete mi zadovoljstvo, Florimone,“ rekao je kralj. Moj deda, koji je bio nagluv, razumeo je: g. de Kastrija, i našao da je molba sasvim prirodna. Kad je shvatio da je reč o g. Dekazu, bio je za časak ogorčen, ali priklonio se i još isto veče pisao g. Dekazu moleći ga da mu učini milost i čast da prisustvuje njegovom balu, koji je trebalo
da se održi sledeće nedelje. Jer svet je u ono doba bio učtiv, gospodine, i domaćica se tada ne bi mogla zadovoljiti da pošalje samo kartu dodavši rukom: „na šolju čaja“, ili „na čaj s igrankom“, ili „čaj s muzikom“. No iako se znalo za učtivost, ni drskost nije bila nepoznata. G. Dekaz je prihvatio poziv, ali uoči bala saznalo se da se moj deda ne oseća dobro i da je otkazao bal. Povinovao se kralju, ali nije imao g. Dekaza na svom balu... Da, gospodine, sećam se vrlo dobro g. Molea, to je bio uman čovek i dokazao je to kad je održao pozdravnu besedu primajući g. de Vinjija u Akademiju, ali bio je veoma svečan, i još ga vidim kako u svojoj kući silazi na večeru sa cilindrom u ruci. - O, to divno slika jedno prilično pogubno filistarsko doba, jer bez sumnje je to bio sveopšti običaj da čovek ide po svojoj kući sa šeširom u ruci - reče Blok želeći da iskoristi tu tako retku priliku da se od jednog očevica obavesti o pojedinostima iz nekadašnjeg aristokratskog života, dok je arhivista, koji je bio neka vrsta markizinog povremenog sekretara, bacao na nju ganute poglede i kao da nam je govorio: „Eto, vidite, takva je ona, sve zna, svakog je poznavala, možete je pitati o čemu god želite, ona je neverovatna.“ - Ta ne, - odgovori gđa de Vilparizi nameštajući bliže sebi čašu sa gospinim vlasima koje će kasnije nastaviti da slika - to je prosto bio običaj g. Molea. Nikada nisam videla mog oca sa šeširom kod kuće, osim, naravno, kad je kralj dolazio, pošto je kralj svugde kod svoje kuće, pa je tako onda domaćin samo posetilac u svome sopstvenom salonu. - Aristotel nam kaže u glavi drugoj... - odvaži se da nešto kaže g. Pjer, onaj istoričar Fronde, ali tako bojažljivo da niko nije na to obratio pažnju. On je već nekoliko nedelja patio od nesanice, koja se nije dala savladati nikakvim lečenjem, nije više legao u krevet, i slomljen od umora izlazio je iz kuće još samo kad je zbog njegovog rada bilo nužno da nekud ode. Pošto nije mogao često da ponavlja te ekspedicije, tako jednostavne za druge, ali koje su njega stajale isto toliko toliko napora kao da dolazi dolazi sa meseca, čudio se što je često morao ustanoviti da život sveg sveta nije neprestano tako organizovan da obezbedi maksimum korisnosti takvim njegovim iznenadnim naletima. Ponekad bi zatekao zatvorenu neku biblioteku u koju je pošao uspevši da stane na noge samo nekakvim veštačkim načinom, obučen u redengot kao kakav čovek iz Velsovih romana. Na sreću, gđu de Vilparizi je zatekao kod kuće i moći će da vidi portret. Blok mu upade u reč. - Zaista, - reče on odgovarajući na ono što je rekla gđa de Vilparizi u pogledu protokola prilikom kraljevskih poseta - to zbilja nisam znao (kao da je čudno što to nije znao).
- A kad je već reč o takvim posetama, znate li kakvu mi je glupu šalu priredio juče pre podne moj sestrić Bazen? - upita gđa de Vilparizi arhivistu. - Umesto da se prijavi, rekao je da mi kažu da švedska kraljica želi da me poseti. pos eti. - Ha, ha! To vam je poručio, tek tako, sasvim mirno! Sjajna dosetka -uzviknu Blok prsnuvši u smeh, dok se istoričar smeškao sa uzvišenom stidljivošću. - Bila sam prilično iznenađena, jer sam se vratila sa sela tek pre dva dana; zatražila sam, da bih imala malo mira, da nikome ne kažu da sam u Parizu, pa sam se pitala kako je švedska kraljica to već saznala, a u svakom slučaju, zašto me nije pustila bar dva dana da malo odahnem - nastavi gđa de Vilparizi, ostavljajući svoje posetioce iznenađene što poseta švedske kraljice, sama po sebi, nije ništa neobično za njihovu domaćicu. Dakako, dok je to prepodne gđa de Vilparizi pregledala sa arhivistom dokumentaciju za svoje memoare, sad je ona i nesvesno ogledala njihov mehanizam i opčinjujuće dejstvo na prosečnu publiku, koja je u tome času u njenom salonu predstavljala onu iz koje će se jednog dana regrutovati njeni čitaoci. Mogao se salon gđe de Vilparizi razlikovati od nekog istinski otmenog salona, u kome se ne bi našle mnoge građanke koje je ona primala, a u kome bi se zauzvrat mogle videti neke od najsjajnijih dama, koje je gđa Leroa najzad uspela da privuče, ali ta nijansa se ne zapaža u njenim memoarima, u kojima neka obična autorkina poznanstva iščezavaju, pošto nema razloga da budu pomenuta; a osobe kojih u njemu nije bilo ne osećaju se kao nedostatak, pošto u nužno ograničenom okviru koji pružaju ti memoari malo osoba može biti pomenuto, a kad su te ličnosti prinčevi, istorijske ličnosti, time je postignut najveći mogućni utisak otmenosti koji memoari mogu dati. Po sudu gđe Leroa, salon gđe de Vilparizi bio je trećerazredni salon; i gđa de Vilparizi je patila zbog takvog suda gđe Leroa. Ali danas niko više skoro i ne zna ko je bila gđa Leroa, njenog suda je nestalo, a potomstvo će salon gđe de Vilparizi, u koji je dolazila švedska kraljica, u koji su nekada dolazili vojvoda d’Omal, vojvoda de Broj, Tjer, Montalamber, monsinjor Dipanlu, smatrati jednim od najblistavijih u XIX veku, potomstvo koje se nije izmenilo još od vremena Homera i Pindara i za koje je rang kome se može zavideti visoko poreklo, kraljevsko ili gotovo kraljevsko, prijateljstvo s kraljevima, s narodnim vođima, sa slavnim ljudima. A od svega toga imala je gđa de Vilparizi pomalo u sadašnjem svom salonu i u uspomenama, katkad malko doteranim, pomoću kojih ga je produžavala u prošlost. A i g. de Norpoa, mada nije bio u stanju da svojoj prijateljici uistinu povrati nekadašnji ugled, dovodio joj je zauzvrat strane i francuske državnike kojima je on bio potreban i koji su znali da je jedini efikasan način da mu se
dodvore da posećuju gđu de Vilparizi. Možda je i gđa Leroa poznavala te istaknute evropske ličnosti. Ali kao žena prijatna, koja izbegava ton umišljenih književnica, čuvala se da ne govori o istočnom pitanju sa predsednicima vlada niti o suštini ljubavi s romansijerima i filozofima. „Ljubav? odgovorila je jednom jednoj uobraženoj dami, kad ju je je ova upitala: upi tala: ,Šta mislite mis lite vi o ljubavi?’ Ljubav? Ja joj se često predajem, ali o njoj nikad ne govorim.“ Kad bi joj došle takve čuvene ličnosti iz književnog ili političkog sveta, ona se, kao i gđa de Germant, zadovoljavala time da ih pozove da igraju pokera. A oni su često više voleli to nego velike razgovore o opštim temama, na kakve ih je prisiljavala gđa de Vilparizi. Ali takvi razgovori, možda smešni u otmenom društvu, dali su Uspomenama gđe Uspomenama gđe de Vilparizi one izvanredne odlomke, one političke rasprave, koje dobro deluju u memoarima kao i u kornejevskim tragedijama. Uostalom, saloni takvih gospođa de Vilparizi jedini mogu da dopru do potomstva, zato što gospođe Leroa ne umeju pisati, a i kad bi umele, ne bi za to imale vremena. Pa premda su književne sklonosti gospođa de Vilparizi uzrok prezira gospođa Leroa, taj prezir gospođa Leroa, opet, sa svoje strane, izvanredno pogoduje književnim sklonostima gospođa de Vilparizi time što takvim knjigopisateljkama ostavlja slobodnog vremena koje iziskuje književni poziv. Stoga bog, koji želi da bude i nekoliko dobro napisanih knjiga, udahne toga radi takav prezir u srce gospođa Leroa, jer zna, kad bi one pozivale na večeru gospođe de Vilparizi, da bi ove smesta ostavile divit i naredile da se upregne za osam sati. Trenutak kasnije uđe laganim i svečanim korakom jedna visoka stara dama, kojoj se ispod slamnog šešira sa zadignutim obodom videla monumentalna seda frizura kao u Marije-Antoanete. Tada još nisam znao da je to jedna od triju žena koje su se još mogle videti u pariskom društvu a koje su, kao i gđa de Vilparizi, iako visokog roda, bile svedene na to da primaju samo onaj društveni talog koji drugi niko nije hteo, iz nekih razloga koji su se gubili u pradavnoj prošlosti prošlosti i koje koje bi nam mogao reći samo neki neki stari lepotan iz onoga doba. Svaka Svaka ta dama imala je svoju „vojvotkinju de Germant“, svoju sjajnu sestričinu, koja joj je dolazila po porodičnoj obavezi, ali nipošto ne bi uspela da privuče u svoj salon „vojvotkinju de Germant“ jedne od onih drugih dveju. Gđa de Vilparizi se često viđala s tim trima damama, ali ih nije volela. Možda joj je njihov položaj, dosta sličan njenome, pokazivao takvu njegovu sliku kakva joj nije bila prijatna. A onda, one su, ožučene, a sa spisateljskim ambicijama i obmanjujući se da imaju nekakav salon time što su priređivale što više skečeva u svojoj kući, bile u međusobnom suparništvu, a to se suparništvo, zbog oronulog imovnog stanja usled ne baš mirnog života, koje ih je prisiljavalo da vode računa o novcu, da se
koriste besplatnim uslugama glumaca, pretvaralo u neku vrstu borbe za opstanak. Uz to, dama sa s a frizurom kao u Marije-Antoanete, kad god bi videla gđu de Vilparizi, nije mogla a da ne pomisli pom isli kako vojvotkinja de Germant ne dolazi na njene prijeme petkom. Uteha joj je bila što sa tih istih prijema nikada nije izostajala, kao dobra rođaka, princeza de Poa, koja je bila njena Germantovica, a koja nikako nije dolazila gđi de Vilparizi, iako je gđa de Poa bila prisna prijateljica s vojvotkinjom. Pri svem tom između dvorca na keju Malake i salona u ulici Turnon, u ulici de la Šez i u četvrti Sent-Onore, jedna dosta jaka, iako mrska veza, povezivala je te tri svrgnute boginje, za koje bih voleo da sam mogao saznati, prelistavajući neki društveni mitološki rečnik, kakva je to ljubavna pustolovina, kakva bogohulna obest izazvala njihovu kaznu. Isto sjajno poreklo, isti sadašnji pad možda su umnogome doprinosili potrebi koja ih je gonila i da se viđaju i da se istovremeno i mrze. A i svakoj su od njih one ostale služile kao pogodno sredstvo da počastvuju svoje posetioce. Jer kako da ovi ne poveruju da su ušli u najzatvoreniji krug aristokratske četvrti, kad ih predstavljaju jednoj gospođi sa zvučnom titulom, čija se sestra udala za vojvodu de Sagana ili za princa de Linja? Tim pre što se po novinama mnogo više govorilo o tim tobožnjim salonima nego o onima pravim. Pa čak i njihovi sestrići iz najvišeg društva, kad bi ih neki prijatelj zamolio da ga uvedu u otmeni svet, govorili su (a baš i Sen-Lu među prvima): „Odvešću vas mojoj tetki Vilparizi, ili mojoj tetki N..., to je jedan zanimljiv salon.“ A znali su pre svega da će im to zadati manje truda nego da te prijatelje predstave otmenim sestričinama ili snahama tih gospođa. Veoma stari ljudi, a i mlade žene koje su to od njih saznale, govorili su mi da te stare dame nigde ne primaju zbog njihovog krajnje raskalašnog ponašanja, a kad sam primetio da to ne smeta otmenosti, otm enosti, kazali kazali su mi da je ta raskalašnost raskalašnost prevazišla prevazišla sve danas poznate razmere. U ustima onih koji su o tome govorili, nepoćudno ponašanje tih tako svečanih dama, koje su sedele pravo kao kipovi, dobijalo je nešto što nisam mogao da zamislim, nekakve razmere iz prepotopskog doba, iz doba mamuta. Jednom reči, te tri Parke sede, plave ili ružičaste kose, isprele su kobnu sudbu nesagledivom broju gospode. Ja sam mislio kako današnji ljudi preuveličavaju poroke toga legendarnog doba kao što su i Grci stvorili Ikara, Tezeja, Herkula, od ljudi koji su se malo razlikovali od onih koji su ih kasnije pretvorili u božanstva. Ali svet zaključi zbir nečijih poroka tek kad ovaj nije više u stanju da ih upražnjava i kad se po težini društvene kazne, koja počinje da se obara na njega i koja se jedina vidi, proračunava, zamišlja, preuveličava veličina počinjenog greha. U toj galeriji simboličnih figura kakav je otmeni svet, istinski raskalašne žene, prave Mesaline, uvek se pokazuju u vidu neke svečane dame od
najmanje sedamdeset godina, gorde, koja prima društva koliko god hoće, ali ne i koga bi htela, kojoj nipošto ne idu žene čijem bi se ponašanju moglo štošta i prigovoriti, kojoj papa uvek daje svoju „zlatnu ružu“ i koja je ponekad napisala nešto o Lamartinovoj mladosti ili neko delo koje je dobilo nagradu Francuske akademije. „Dobar dan, Aliksa,“ reče gđa de Vilparizi gospođi sa sedom frizurom Marije-Antoanete, koja je bacila pronicljiv pogled po okupljenom društvu da bi videla ne bi li tu mogla iščeprkati kakvo dobro parče koje bi moglo koristiti i njenom salonu, a koje bi u tom slučaju morala sama otkriti, jer gđa de Vilparizi u to nije sumnjala - biće dovoljno lukava da ga pokuša sakriti od nje. Tako se gđa de Vilparizi jako postarala da staroj dami ne predstavi Bloka, iz bojazni da bi on mogao i u dvorcu na keju Malake prirediti isti skeč koji i kod nje. A time je, uostalom, samo vraćala milo za drago. Jer ta stara dama je sinoć si noć imala kod sebe gđu Ristori, koja je recitovala stihove, i jako se bila postarala da gđa de Vilparizi, kojoj je ukrala italijansku umetnicu, ne sazna za taj događaj dok se on ne ostvari. A da ova ne bi za to saznala iz novina i uvredila se, došla je da joj sama ispriča o tome, kao da se ne oseća krivom. Gđa de Vilparizi, ceneći da u mom pogledu ne postoje takve bojazni kao u pogledu Bloka, predstavi me Mariji-Antoaneti sa keja Malake. A ova, pošto je nastojala da čini što je mogućno manje pokreta i da tako i u starosti sačuva onu siluetu kao u kakve Koazevoove boginje, siluetu koja je pre mnogo godina očaravala otmenu mladež a sada su je nabeđeni pisci proslavljali u rimovanim pesmicama - pošto je stekla naviku da se drži oholo i kruto i time se naplaćivala za nemilost u koju je pala, kao što se tako drže i svi oni koje takva nemilost primorava da večito čine prve korake da bi nekog pridobili - lako nakloni glavu, s ledenom gospodstvenošću, pa okrenuvši je od mene nije više na mene obraćala pažnju kao i da ne postojim. Takvo njeno držanje sa dvostrukom svrhom kao da je govorilo gđi de Vilparizi: „Vidite da nisam spala na to da mi je stalo do jednog poznanstva više ili manje i da me mladi poletarci - ni u kojem smislu, pakosnice - ne zanimaju.“ Ali kada je četvrt sata kasnije odlazila, iskoristila je žagor i šapnula mi na uvo da dođem idućeg petka u njenu ložu, sa jednom od onih triju dama, čije je slavno ime - a rodom je, uostalom, bila od Šoazelovih - proizvelo na mene ogroman utisak. - Vi, gospodine, kanda, ’oćete da pišete nešto o vojvotkinji de Monmoransi reče gđa de Vilparizi istoriča i storičaru ru Fronde kao da gunđa, jer i nesvesno, njena velika ljubaznost imala je mrgodnu spoljašnjost, usled one namrštene skovrčenosti, onog staračkog fiziološkog durenja, kao i usled izveštačenog podražavanja gotovo seljačkom tonu kojim je govorila stara aristokratija, - Pokašću vam njen portret, original čija či ja je kopija u Luvru. Ona ustade odloživši kičice kraj cveća, a mala kecelja koja joj se tad ukazala
oko struka i koju je nosila da se ne bi uprljala uprljala bojama još je pojačavala utisak utis ak kao da je to skoro nekakva seljanka, utisak koji su već izazivale njena kapa i velike naočari i koji je tako odudarao od njene raskošne posluge, od domoupravitelja koji beše doneo čaj i kolače, od lakeja u livreji po koga je pozvonila da dođe i osvetli portret vojvotkinje de Monmoransi, opatice jednog od najslavnijih samostana u Alzasu. Svi behu poustajali. „A prilično je zanimljivo to - reče ona što među te kanonice kojima su naše tetke nekada često bivale opatice, ćerke iz francuskog kraljevskog doma ne bi bile primljene. To su bili veoma zatvoreni samostani.“ „Ne bi bile primljene ni kraljevske ćerke, a zašto?“ upita Blok zabezeknut. „Pa zato što francuska dinastija nije više imala dovoljno plemenito poreklo otkako se pomešala s nižom krvlju.“ Blokova zapanjenost bila je sve veća i veća. Kraljevska kuća pomešala se s nižom krvlju? Kako to? „Pa time što se orodila s Medičijevima“, odgovori gđa de Vilparizi najprirodnijim tonom. „Portret je lep, lep, zar ne? I u savršeno očuvanom oč uvanom stanju“, sta nju“, dodade ona. - A sećate li se, draga prijateljice, - reče ona gospođa sa frizurom MarijeAntoanete - da vam je List, kad sam ga dovela kod vas, rekao da je ovaj portret kopija. - Uvažila bih neko Listovo mišljenje o muzici, ali ne o slikarstvu! Uostalom, on je već bio ishlapeo, a i ne sećam se da je rekao tako nešto. Ali i niste mi ga vi doveli. Toliko puta sam već bila večerala s njim kod princeze Sajn-Vitgenštajn. Aliksina strela je promašila cilj, i ona ućuta stojeći nepomično. Lice joj je bilo pokriveno slojevima pudera, pa je ličilo na lice od kamena. A kako joj je profil bio plemenit, ličila je na nekakav ruševan kip boginje u parku, na trouglastom podnožju pokrivenom pokrivenom mahovinom, mahovi nom, koji je skrivala njena pelerina. - O, a evo još jednog lepog portreta - reče istoričar. Utom se vrata otvoriše i uđe vojvotkinja de Germant. - O, zdravo - reče joj i ne klimnuvši glavom gđa de Vilparizi izvukavši iz džepa na kecelji ruku i pruživši je novoj gošći; pa prestavši odmah da obraća pažnju na nju, da bi se okrenula istoričaru - To je portret vojvotkinje de La Rošfuko... Jedan mlad sobar, odrešitog držanja i ljupkog lica (ali srezanog tako taman, da bi ostalo savršeno, da mu je nos bio malko crven a koža lako zapaljena, kao da još nose tragove nedavnog vajarskog zahvata) uđe noseći jednu posetnicu na poslužavniku. - To je onaj gospodin što je već više puta dolazio da poseti gospođu markizu. - Jeste li mu rekli da danas primam?
- Čuo je razgovor. - Pa dobro, hajde, uvedite ga. To je neki gospodin koga su mi predstavili reče gđa de Vilparizi. - Rekao je da bi veoma želeo da ga primim. A ja mu nikad nisam dopustila da dođe. Ali evo već pet puta se potrudio, a ne treba pustiti svet da se uvredi. Gospodine, - reče mi ona - i vi, gospodine, - dodade pokazujući na istoričara Fronde - predstavljam vam moju. sestričinu, vojvotkinju de Germant. Istoričar se duboko pokloni, kao i ja, pa kako je izgleda pretpostavljao da taj pozdrav treba propratiti nekom srdačnom primedbom, oči mu živahnuše i taman je zaustio da nešto kaže, kad ga ohladi izgled gđe de Germant, koja je iskoristila nezavisnost gornjeg dela svog trupa da ga nakloni s preteranom učtivošću pa da ga opet naglo uspravi tačno u prvobitni položaj, a ni lice ni oči kao da joj nisu pri tom ni primetili da imaju ikoga pred sobom; pustivši lak uzdah, ona se zadovolji da samo ispolji ništavnost utiska koji smo na nju ostavili istoričar i ja time što je micala nozdrvama tako preciznim trzajima da je to svedočilo o potpunoj odsutnosti njene neuposlene pažnje. Nametljivi posetilac uđe, koračajući pravo ka gđi de Vilparizi korakom bezazlenim i usrdnim, a bio je to Legranden. - Veoma sam vam zahvalan što ste me primili, gospođo, - reče on naglašavajući reč „veoma“ - pričinili ste sasvim retko i izvrsno zadovoljstvo jednome starom osamljeniku. Verujte da će njegov utisak... On stade kao ukopan opazivši me. - Pokazujem gospodinu ovaj lep portret vojvotkinje de La Rošfuko, žene autora Misli, Misli, koji sam nasledila iz moje porodice. Gđa de Germant se, sa svoje strane, pozdravi sa Aliksom, izvinjavajući joj se što ni ove godine, kao ni prošle, nije stigla da je poseti. „Madlena mi je pričala o tebi“, dodade ona. - Danas je ručala kod mene - reče markiza sa keja Malake, misleći sa zadovoljstvom da gđa de Vilparizi nikada neće moći reći tako nešto. Ja sam međutim m eđutim porazgovarao porazgovarao sa Blokom, i pošto su mi pričali da mu je otac promenio držanje prema njemu, pobojao sam se da on ne pozavidi mome načinu života, pa sam mu rekao kako njegov život mora biti mnogo srećniji. Te reči su s moje strane bile iz puke ljubaznosti. Ali one koji imaju mnogo samoljublja takve reči lako ubede kako oni imaju sreće, ili im pobude želju da u to ubede druge. „Jeste, moj život je zbilja divan“, reče mi Blok s izrazom blažene sreće. „Imam tri velika prijatelja, imam božanstvenu ljubavnicu, beskrajno sam srećan.
Redak je smrtnik kome otac Zevs podari toliko sreće.“ Verujem da je naročito želeo da se pohvali i da izazove moju zavist. A možda je u njegovom optimizmu bilo i neke želje da bude originalan. Vidljivo je bilo da nije hteo da odgovori isto onako banalno kao što bi svako odgovorio: „O, nije to bilo ništa naročito, itd.“ kad je na moje pitanje: „Je li bilo lepo?“, koje sam mu postavio o jednom prijemu s igrankom koji je on priredio, a na koji nisam mogao da odem, odgovorio jednostavno, ravnodušno, kao da se radilo o nekom drugom: „Pa da, bilo je vrlo lepo, uspelo je je ne može mo že biti bolje. bo lje. Bilo Bilo je zaista zaist a prekrasno“. - To što kažete beskrajno me zanima - reče Legranden gđi de Vilpajzizi - jer baš sam onomad pomislio kako vi ličite mnogo na njega, po krepkoj jasnoći izražavanja, po nečem što bih nazvao dvama protivrečnim izrazima, lapidarnom hitrinom i besmrtnom munjevitošću. Bio sam rad da večeras beležim sve što kažete; ali upamtiću. Jer sve to, kako je rekao čini mi se Žuber, godi pamćenju. Niste nikada čitali Žubera? O, vi biste mu se toliko svideli! Biću tako slobodan da vam još večeras pošaljem njegova dela i biću vrlo ponosan što ću vam ja predstaviti njegov duh. On nije imao vašu snagu. Ali i on je imao mnogo ljupkosti. Ja sam hteo da odmah priđem Legrandenu i da se pozdravim s njim, ali on se stalno držao što dalje od mene, bez sumnje u nadi da neću čuti laskanja kojima je, uz najprobranije izraze, povodom bilo čega obasipao gđu de Vilparizi. Ona sleže sleže ramenima smešeći smeš eći se kao da se on ruga, i okren okrenee se istoričaru. - A ovo je ona čuvena Marija de Roan, vojvotkinja de Ševrez, koja je prvo bila udata za g. de Lijina. - O, draga, gđa de Lijin me je podsetila na Jolandu; bila je sinoć kod mene; da sam znala da ste slobodni, bila bih poslala po vas; gđa Ristori, koja je došla sasvim neočekivano, recitovala je pred autorkom stihove kraljice Karmen Silve. Bilo je prelepo! „Kakva podlost!“ pomisli gđa de Vilparizi. „Sigurno je baš o tome razgovarala onomad tako tiho sa gđom de Bolenkur i s gđom de Šapone.“ - Bila sam slobodna, ali ne bih vam došla - odgovori ona. - Slušala sam gđu Ristori u njenim najboljim godinama, ali sad je ona još samo ruina. A i ne volim stihove Karmen Silve. Ristorijeva je bila jednom kod mene, dovela ju je vojvotkinja od Aoste da nam recituje jedno pevanje iz Danteovog Pakla. U Pakla. U tome ona jeste nedostižna. Aliksa je udarac podnela ne klonuvši. Ostala je kao od mramora. Pogled joj je bio prodoran i prazan, nos plemenitog luka. Ali jedan obraz se ljuštio. Brada je počinjala da obrasta nekim neobičnim rastinjem, lakim, zelenim i ružičastim. Još jedna jedna zima možda će je oboriti.
- Evo, gospodine, ako volite slikarstvo, pogledajte portret gđe de Monmoransi - reče gđa de Vilparizi Legrandenu da bi prekinula komplimente koji su opet počinjali. Iskoristivši što se on udaljio, gđa de Germant pokaza svojoj tetki na njega ironičnim i upitnim pogledom. pogledom. - To je g. Legranden, - reče poluglasno gđa de Vilparizi - on ima jednu sestru koja se zove gđa de Kambremer, ali to ti sigurno ne govori bogzna šta, kao uostalom ni meni. - Kako, pa ja je odlično poznajem - uzviknu gđa de Germant stavljajući ruku pred usta. - Ili, bolje reći, ne poznajem je, ali ne znam šta je bilo Bazenu, koji je sam bog zna gde sreo njenog muža, da kaže toj debeloj ženi da me poseti. Ne umem vam ni reći kakva je to bila poseta. Pričala mi je kako je bila u Londonu, nabrojala mi je sve slike u Britanskom muzeju. I kao što me sad tu vidite, tako ću zbilja otići da ostavim posetnicu kod tog čudovišta. A nemojte misliti da je to baš tako lako, jer pod izgovorom da je na umoru, ona je uvek kod kuće, i bilo da odete u sedam uveče ili u devet ujutro, spremna je da vas ponudi kolačima s jagodama. Pa naravno, molim vas, to je pravo čudovište - dodade gđa de Germant na upitan pogled svoje tetke. To je nemoguća osoba: ona govori „piskaralo“ i sve takve nekakve stvari. - Šta znači to „piskaralo“? - upita gđa de Vilparizi svoju sestričinu. - A otkud ja znam! - uzviknu vojvotkinja s izveštačenim ogorčenjem. - I ne želim da znam. Ja takvim jezikom ne govorim. Pa videći da njena tetka zaista ne zna šta znači piskaralo, da bi sebi pričinila zadovoljstvo da pokaže kako je ona isto tako sveznalica kao što je i čistunac u jeziku, a i da bi se podsmehnula svojoj tetki kao što se podsmehnula gđi de Kambremer: - Ta kako da ne, - reče s polovičnim smehom koji je prigušivala izveštačena ozlojeđenost - svako to zna, piskaralo, to je pisac, neko ko piše. Ali ta reč je prava grozota. To je da vam se digne kosa na glavi. Niko me ne bi mogao naterati da kažem tako nešto... Znači, to je brat! Nisam shvatila. Ali u stvari nije ni neshvatljivo. I ona je isto tako ponizna kao sluga i isto je tako puna citata, uvek iz jednih istih knjiga. Isto je takva ulizica kao i on i isto tako dosadna. Počinjem Počinjem sasvim da shvatam to srodstvo. - Hodi, sedi, popićemo malo čaja - reče gđa de Vilparizi gđi de Germant posluži posluži se s e sama, nemaš šta da gledaš portrete portrete svojih prababa, znaš znaš ih i h isto tako dobro kao i ja. Gđa de Vilparizi se ubrzo vrati na svoje mesto i sede da nastavi slikati. Svi se okupiše oko nje, a ja iskoristih to da priđem Legrandenu, pa ne nalazeći nikakvog greha u tome što je i on kod gđe de Vilparizi, rekoh mu, i ne
pomišljajući koliko ću ga u isti mah i uvrediti i koliko će on poverovati da sam imao nameru da ga uvredim: „No, gospodine, valjda mi se može oprostiti što provodim vreme u jednom salonu, pošto i vas tu nalazim.“ G. Legranden zaključi po tim rečima (to je bar bio sud koji je nekoliko dana kasnije izrekao o meni) da sam ja jedno do srži zlurado malo stvorenje koje uživa samo u pakosti. - Mogli biste biti bar toliko učtivi da mi prvo kažete dobar dan - odgovori mi on ne pružajući mi ruku, a besnim i prostačkim glasom kakav nisam znao u njega, no koji je, iako nije bio ni u kakvoj racionalnoj vezi s onim što je on obično govorio, bio u jednoj drugoj, neposrednijoj i upadljivijoj vezi sa nečim što je osećao. jer budući da smo rešeni da uvek krijemo ono što osećamo, nikada ne mislimo na to kako bismo to izrazili. I onda se odjednom iz nas oglasi jedna gnusna i nepoznata zver, čiji glas može ponekad imati prizvuk koji može čak i uplašiti onoga ko čuje tu nehotičnu, sažetu i gotovo neodoljivu ispovest vaše mane ili vašeg poroka, isto onako kao što bi ga preplašilo iznenadno priznanje koje bi posredno i na neki neobičan način izrekao kakav zločinac kad se ne bi mogao savladati da ne prizna ubistvo koje niste znali da je počinio. Ja sam, doduše, dobro znao da idealizam, čak i subjektivan, ne sprečava neke velike filozofe da ostanu oblaporni ili da se uporno kandiduju za Akademiju. Ali Legrandenu zaista nije trebalo da tako često podseća kako tobože pripada nekoj drugoj planeti, kad je svim njegovim grčevitim porivima gneva ili ljubaznosti upravljala upravljala samo želja da stekne što lepši položaj položa j na ovoj našoj. - Naravno, kad me neprestano progone da dođem kod nekoga, - nastavi on tiho - iako imam valjda prava na svoju slobodu, ne mogu se ipak poneti kao prostak. Gđa de Germant beše sela. Kako je uz njeno ime išla i njena titula, ono je njenoj telesnoj osobi dodavalo i njeno vojvodstvo, i ono se prostiralo oko nje i širilo, usred salona, oko pufa na kome je sedela, hladovitu i zlatastu svežinu šuma oko Germanta. Ja sam samo sam o osećao iznenađenje iznenađenje što se one ne prepoznaju prepoznaju još većma na vojvotkinjinom licu, na kome nije bilo ničega biljnog i gde je jedino možda rumenilo obraza - koji bi, činilo se, trebalo da nose grb Germantovih bilo posledica, ali ne i slika, dugog jahanja po svežem vazduhu. Kasnije, kad sam postao ravnodušan prema njoj, upoznao sam mnoge pojedinačne crte vojvotkinjine, a naročito (da se zasada zadržim samo na nečem čija me je čar već tada osvajala iako nisam umeo to da razaberem) njene oči, u kojima je bilo uhvaćeno, kao na kakvoj slici, plavo nebo jednog popodneva u Francuskoj, širom raskriljeno, koje se kupa u svetlosti čak i kad ona ne sija; i glas, za koji bi čovek po prvom promuklom zvuku pomislio da je skoro prostački, a u kome je lebdelo, kao po stepenicama crkve u Kombreu ili na poslastičarnici na trgu, leno i
masleno provincijsko sunce. Ali toga prvog dana nisam razabrao ništa, pred mojom žarkom pažnjom isparavalo je smesta i ono malo što bih mogao prikupiti i u čemu bih mogao naći nešto od imena Germant. U svakom slučaju, ponavljao sam bar u sebi da je to zaista ona koju za sav svet označava ime vojvotkinje de Germant; da to telo odista obuhvata onaj nepojmljivi život koji to ime označava; ono ga je unelo usred ovih drukčijih bića, u ovaj salon koji ga sa svih strana okružava i u kome je ona izazivala tako živu reakciju da mi se činilo da vidim, tamo gde je taj život prestajao da se prostire, kako mu jedan uskipeli rub obeležava granice: po krugu koji je na ćilimu isecao balon njene plave svilene suknje i u vojvotkinjinim svetlim očima, na onom preseku gde su se pažnja, uspomene i nepojmljiva, prezriva, zabavljena i radoznala misao koja ih je ispunjavala graničile tuđim slikama koje su se u njima ogledale. Možda bih bio manje uzbuđen da sam je kod gđe de Vilparizi sreo na nekom soareu, umesto što sam je video tako na jednom markizinom „žuru“, na tome čaju koji je za žene samo kratak zastanak i gde one, sa šeširom u kome su maločas išle po gradu, unose u niz salona nešto od vazduha kakav je napolju i otvaraju pogled na predvečernji Pariz više nego otvoreni visoki prozori kroz koje se čuje promicanje kočija; gđa de Germant imala je na glavi ravan slamni šešir ukrašen različkom; a taj različak nije mi dočaravao sunce onih dalekih godina kad sam ga brao, sunce po brazdama u Kombreu, po useku puteljka kraj živice Tansonvila, nego miris i prašinu predvečerja, onakve kakvi su bili maločas, kad je gđa de Germant prošla kroz njih u ulici de la Pe. S osmehom, s prezrivim i neodređenim izrazom lica, napućivši stisnute usne, ona je vrhom suncobrana, kao završnim pipkom svoga tajanstvenog života, šarala krugove po ćilimu, a onda se njen pogled s onom ravnodušnom pažnjom koja otprve otklanja svaku dodirnu tačku između onog što se posmatra i samog sebe, njen pogled zaustavljao redom na svakome od nas, pa je pregledao divane i naslonjače, ali tada ublažujući se onom ljudskom simpatijom koju budi čak i beznačajno prisustvo neke znane nam stvari, stvari koja je skoro ljudsko biće; taj nameštaj nije bio kao mi, on je neodređeno spadao u njen svet, vezan za život njene ^tetke; pa se onda sa goblenske naslonjače taj pogled vraćao na osobu koja je na njoj sedela i tad opet uzimao isti onaj izraz pronicljivosti i onog istog neodobravanja koji gđa de Germant, iz poštovanja prema svojoj tetki, ne bi izrazila, ali koji bi ipak osetila da je na naslonjačama, umesto našeg prisustva, ustanovila kakvu masnu mrlju ili sloj prašine. Uđe izvrsni pisac G. Došao je gđi de Vilparizi u posetu koju je smatrao kao kuluk. Vojvotkinja, koja je bila očarana što ga vidi, nije mu to ipak pokazala, ali on sasvim prirodno priđe njoj, jer zbog njene ljupkosti, njenog takta, on ju je
smatrao ženom punom duha. Uostalom, već i iz učtivosti, dužnost mu je nalagala da joj priđe priđe jer ga je gđa de Germant, pošto je bio bi o prijatan i slavan, često čes to pozivala na ručak, čak i nasamo sa svojim mužem, ili je, u jesen, u Germantu, koristila to prisno poznanstvo da bi ga ponekad pozvala na večeru sa visočanstvima koja su bila radoznala da ga upoznaju. Jer vojvotkinja je volela da prima izvesne elitne ličnosti, pod uslovom, međutim, da su neženje, a taj uslov su oni, za nju, ispunjavali uvek, čak i ako su bili oženjeni, jer pošto bi njihove žene, uvek manje-više proste, odudarale u takvom salonu u kome je bilo samo najotmenijih pariskih lepotica, ona ih je uvek pozivala bez njih; a vojvoda, da bi predupredio bilo kakvu pozledu nečije osetljivosti, objasnio bi tim prinudnim udovcima da vojvotkinja ne prima žene, da ne podnosi žensko društvo, gotovo kao da je to po nekom lekarskom uputstvu, kao što bi rekao da ona ne može da sedi u sobi gde ima nekih mirisa, dane sme da jede slano, da putuje okrenuta leđima u pravcu vožnje ili da nosi mider. Ti bi velikani, istina, kod Germantovih ipak videli princezu od Parme, princezu Sagan (koju je Fransoaza, slušajući često o njoj, naposletku prozvala Saganka, verujući da je takav oblik ženskog roda gramatički obavezan), i mnoge druge žene, ali njihovo su prisustvo pravdali pred njima time što bi rekli da su to rođake, ili prijateljice iz detinjstva, koje se ne mogu izbeći. Bilo da su ih ta objašnjenja vojvode de Germanta o neobičnoj bolesti vojvotkinjinoj da ne može da se viđa sa ženama ubedila ili ne, ti slavni ljudi prenosili su ih svojim suprugama. Neke od ovih mislile su da je ta bolest samo izgovor da se sakrije ljubomora, zato što vojvotkinja hoće sama da vlada obožavaocima kao kraljica svojim dvorjanima. Neke, još naivnije, mislile su da je vojvotkinja malo nastrana, ili čak da je imala nekakvu sramnu prošlost, pa žene neće da joj dolaze, te da je ona proglasila svojom ćudi ono što je u stvari neizbežno. One najbolje, slušajući kako im muževi na sva usta hvale vojvotkinjinu duhovitost, držale su da je ona toliko iznad ostalih žena da joj je dosadno u njihovom društvu, jer ne umeju govoriti ni o čemu. A i istina je da se vojvotkinja dosađivala sa ženama, ukoliko im prinčevska titula nije dodavala nešto osobito. Ali isključene supruge varale su se kad su zamišljale da ona zato hoće da prima samo muškarce da bi mogla razgovarati o književnosti, nauci i filozofiji. Jer ona o tome nikada nije govorila, bar ne sa visokim intelektualcima. Iako je, po istoj onakvoj porodičnoj tradiciji kao što ćerke velikih vojskovođa čuvaju i usred svojih najpovršnijih naklonosti poštovanje prema stvarima koje se tiču vojske, kao unuka žena koje su bile u prijateljstvu sa Tjerom, Merimeom i Ožjeom, mislila da pre svega treba u svom salonu da dade mesta umnim ljudima, njoj je, s druge strane, od onoga u isti mah i pokroviteljskog i prisnog načina kako su ti slavni ljudi bili primani u Germantu, ostala navika da darovite ljude smatra prisnim prijateljima čiji vas talenat ne zasenjuje, s kojima se ne
razgovara o njihovim delima, što njih, uostalom, ne bi ni zanimalo. A i po onom Merimeovom, Mejakovom i Alevijevom duhu, kakav je bio i njen, bila je sklona, u protivnosti sa sentimentalnim govorom prethodne epohe, takvim razgovorima koji odbacuju visokoparne fraze i izražavanje uzvišenih osećanja, pa kad je bivala sa kakvim pesnikom ili muzičarom, nalazila je neku vrstu otmenosti u tome da govori samo o jelu koje jedu ili o partiji karata koju će odigrati. U takvom ograđivanju bilo je, za nekoga trećeg, neupućenog, nečega zbunjujućeg, što je išlo do tajanstvenosti. Ako je gđa de Germant upitala ovoga da li bi joj učinio zadovoljstvo da joj bude gost na večeri s nekim slavnim pesnikom, on bi došao u zakazani čas, goreći od radoznalosti. Vojvotkinja je s pesnikom razgovarala o vremenu. Prešli bi za sto. „Volite li ovako spremljena jaja?“ pitala je ona pesnika. Na njegov potvrdni odgovor, s kojim se slagala, jer njoj se sve u njenoj kući činilo izvrsno, pa čak i nekakva grozna jabukovača koju je poručivala iz Germanta: „Poslužite još jaja gospodinu“, naredila bi upravitelju posluge, dok je onaj treći napregnuto čekao da čuje šta su to vojvotkinja i pesnik sigurno imali da kažu jedno drugom, pošto su nekako udesili da se vide uprkos hiljadu poteškoća, pred pesnikov odlazak na putovanje. Ali obed se nastavljao, činije su proadicale jedna za drugom pružajući gđi de Germant prilike, koje ona nije propuštala, za duhovite šale ili fine anegdote. Pesnik je međutim i dalje jeo, a vojvoda i vojvotkinja kao da su sasvim i zaboravili da je on pesnik. I ručak bi se uskoro završio, i svi su se već pozdravljali a niko nije ni reči prozborio o poeziji, koju su svi ipak voleli, ali o kojoj niko nije govorio iz uzdržanosti nalik na onu koju sam nekada već nazreo i u Svana. Ta uzdržanost bila je prosto stvar bontona. Ali za onoga trećeg, ako bi malo razmislio o tome, bilo je u njoj nečega veoma tužnog, jer takvi obedi u društvu Germantovih podsećali su onda na one sate što ih stidljivi zaljubljeni često provode zajedno razgovarajući o koječemu, sve dok se ne rastanu, a bilo iz stidljivosti, iz čednosti ili iz nespretnosti, velika tajna koju bi bili srećniji da obelodane ne uspe nikad da im iz srca pređe preko usana. Valja uostalom dodati da to ćutanje o dubokim stvarima, za koje je čovek uvek uzalud čekao trenutak kad će se načeti, iako je moglo važiti kao svojstveno vojvotkinji, nije ipak u nje bilo nešto apsolutno. Gđa de Germant bila je provela mladost u jednoj donekle drukčijoj sredini, isto toliko aristokratskoj, ali manje sjajnoj i, naročito, manje površnoj nego što je bila ova u kojoj je sada živela, i visoko obrazovanoj. Od toga je ispod njene sadašnje površnosti ostalo kao nekakvo dublje tlo, plodno iako nevidljivo, iz koga je vojvotkinja crpla katkad (veoma retko, jer mrzela je knjišku učenost) poneki citat iz Viktora Igoa ili iz Lamartina, koji, vrlo prikladan, izrečen uz proosećan pogled njenih lepih plavih očiju, nije propuštao da iznenadi i očara. Kadšto bi čak, bez okolišenja, umesno i
jednostavno, dala kakav oštrouman savet nekom dramskom autoru, akademiku, da ublaži neku situaciju ili izmeni rasplet. No iako sam u salonu gđe de Vilparizi kaogod i u crkvi u Kombreu, na venčanju gđice Perspje, teško mogao da nađem na lepome, odviše ljudskom licu gđe de Germant ono nešto nepoznato što se krilo u njenom imenu, mislio sam bar da će, kad progovori, njen razgovor, dubok, tajanstven, imati u sebi nešto čudnovato, kao srednjovekovne tapiserije, kao gotski vitraži. Ali da ne bih bio razočaran rečima koje ću čuti kako ih izgovara ta osoba koja se zove gđa de Germant, ne bi bilo dovoljno, čak i da nisam bio zaljubljen u nju, da reči budu fine, lepe i duboke, valjalo bi još i da zrače onom kao krasuljak purpurnom bojom poslednjeg sloga njenog imena, tom bojom za koju sam se još prvog dana začudio što je nisam našao u njenoj osobi i koja se onda za mene povukla u njenu misao. Slušao sam već, doduše, gđu de Vilparizi, Sen-Lua, svet u čijoj inteligenciji nije bilo ničega izuzetnog, kako bez zazora izgovaraju to ime Germant, prosto kao ime osobe koja će doći u posetu ili s kojom će večerati, kao da ne osećaju u tom imenu prizore šume koja žuti i sav jedan tajanstven kutak u provinciji. Ali to je kod njih moralo biti izveštačeno, kao kad nas klasični pesnici ne upozoravaju na ono duboko što su hteli da kažu i kao što sam se i ja sam silio da podražavam toj tajanstvenosti izgovarajući najprirodnijim glasom: vojvotkinja de Germant, kao neko ime koje bi ličilo na druga. Uostalom, svi su tvrdili da je ona veoma inteligentna žena, duhovita u razgovoru, koja živi u jednom ne može biti zanimljivijem uskom krugu: sve takve reči koje su pogodovale mojim sanjarijama. Jer kad bi oni rekli inteligentan krug, duhovit razgovor, ja nipošto nisam zamišljao inteligenciju onakvu kakvu sam znao, čak ni u najvećih umova, nisam nipošto od takvih ljudi kao što je bio Bergot sastavljao taj krug. Ne, pod inteligencijom sam podrazumevao nekakvu neizrecivu, zlatnu sposobnost, prožetu šumskom svežinom. Čak i da je govorila najpametnije stvari (u onom smislu u kome sam shvatao reč „pametan“ kad je u pitanju bio neki filozof ili kritičar), gđa de Germant bi možda još više razočarala moja očekivanja u pogledu jedne tako osobene sposobnosti nego da se, u kakvom beznačajnom razgovoru, zadovoljila da govori o kuvarskim receptima ili o nameštaju u zamku, da pomene ime svojih suseda ili rođaka, koji bi mi dočarali njen život. - Mislila sam da ću zateći Bazena ovde, nameravao je da vas poseti - reče gđa de Germant svojoj tetki. - Nisam videla tvog muža već više dana - odgovori osetljivim i uvređenim tonom gđa de Vilparizi. - Nisam ga uopšte videla, ili možda samo jednom, od one njegove krasne šale kad se prijavio kao švedska š vedska kraljica. kraljica.
Da bi se osmehnula, gđa de Germant je stisnula krajičak usta kao da je ugrizla veo koji je nosila na licu. - Večerali smo sinoć s njom kod Blanše Leroa, ne biste je prepoznali, postala je ogromna, sigurna sam da je bolesna. - Baš maločas rekla sam ovoj gospodi kako ti kažem da ti ona liči na žabu. Gđa de Germant se oglasi nekakvim prozuklim glasom koji je značio da se kikoće, tek koliko da se oduži, reda radi. - Nisam znala da sam napravila takvo zgodno poređenje, ali ako je tako, onda je to sad žaba koja je uspela da postane velika kao vo. Ili, bolje reći, nije baš sasvim tako, jer njoj se sva debljina skupila na trbuhu, pa je to pre kao žaba u blagoslovenom stanju. - O, ta ti je slika baš smešna - reče gđa de Vilparizi, koja se pred svojim posetiocima u stvari prilično ponosila duhovitošću svoje nećake. - Ona je pre svega proizvol svega proizvoljna Germant ističući ironično taj jna - - odgovori gđa de Germant izveštačeni epitet kao što bi to učinio i Svan - jer priznajem da nikada nisam videla žabu kad se porađa. U svakom slučaju, ta žaba, koja uostalom sebi i ne traži supruga, jer nikada je još nisam videla raskalašniju nego otkako joj je muž umro, treba da nam dođe na večeru u toku iduće nedelje. Rekla sam da ću vas za svaki slučaj obavestiti. Gđa de Vilparizi samo promumla nešto nerazumljivo. - Znam da je večerala preksinoć kod gđe de Meklemburg - dodade ona. - Bio je i Hanibal de Breote. Breote. Došao je da mi priča o tome, dosta smešno, sme šno, moram reći. - A bio je na toj večeri i neko još duhovitiji od Babala - reče gđa de Germant, jer ma koliko da je bila prisna sa g. de Breote-Konsalvijem, držala je ipak do toga da to i pokaže, nazivajući nazi vajući ga tako, po nadimku. nadim ku. - Bio je i g. Bergot. Nikada nisam ni pomislio da bi Bergot Bergot mogao biti smatran duhovitim; uz. to, ja sam u njemu video nekoga ko spada u intelektualni svet, to jest ko je beskrajno daleko od onoga tajanstvenog carstva koje sam nazreo među purpurnim tapetima jedne lože u pozorištu, gde je g. de Breote zasmejavao vojvotkinju i vodio s njom, na jeziku bogova, ono nezamislivo: razgovor između osoba iz četvrti Sen-Žermen. Bio sam ucveljen videći da je ravnoteža poremećena i da se Bergot penje iznad g. de Breotea. Ali naročito sam bio očajan što sam izbegao Bergota one večeri kad se davala Fedra, što Fedra, što mu nisam prišao, kad sam čuo kako gđa de Germant govori gđi de Vilparizi: - To je jedina osoba koju bih tako želela da upoznam, - što je vojvotkinja rekla jer se u nje uvek moglo videti, kao u nekakvom duhovnom gibanju, kako se
plima radoznalosti prema slavnim intelektualcima mimoilazi sa osekom aristokratskog aristokratskog snobizma. - Što bi mi to bilo uživanje! Da se Bergot onda našao pored mene, što sam tako lepo mogao udesiti, da nisam mislio da bi to u gđe de Germant moglo stvoriti loš utisak o meni, bez sumnje bi iz toga, proizišlo, naprotiv, da bi mi ona mahnula da dođem u njenu ložu i zamolila zamo lila me da joj jednog dana dovedem slavnog pisca na ručak. - Izgleda da nije bio baš vrlo ljubazan, predstavili su ga g. de Koburu, a on mu nije rekao ni reči - dodade gđa de Germant, navodeći tu čudnovatu pojedinost kao da priča kako je neki Kinez obrisao nos hartijom. Nije mu čak nijednom rekao „Visočanstvo“, dodade ona s izrazom lica koji je pokazivao da joj je zabavna ta pojedinost, za nju isto toliko značajna kao kad bi neki protestant u audijenciji kod pape odbio da klekne pred njegovom njegovom svetošću. s vetošću. Zanimale su je te Bergotove Bergotove osobenosti, a i nije se činilo da smatra da su one za osudu, nego je pre izgledalo kao da ona u tome vidi nešto pohvalno, premda ni sama nije znala tačno u kome smislu. Uprkos tom neobičnom načinu kako je shvatala Bergotovu originalnost, kasnije sam neki put nalazio da nije sasvim zanemarljivo što je gđa de Germant, na veliko čuđenje mnogih, nalazila da je Bergot duhovitiji od g. de Breotea. Takve podrivačke sudove, osamljene, a uprkos svemu tačne, donose tako u društvu neke retke osobe koje su iznad ostalih. I one tako ocrtavaju prve nagoveštaje onakve hijerarhije vrednosti kakvu će uspostaviti sledeće pokolenje, umesto da se večito drže one dotadašnje. Grof d’Aržankur, belgijski otpravnik poslova, nećak po tazbini gđe de Vilparizi, uđe hramajući, a ubrzo za njim dva mladića, baron de Germant i njegova visost vojvoda de Šatelro, kome gđa de Germant reče: „Dobar dan, dragi Šatelro“, s rasejanim izrazom i ne mičući se sa svog pufa, jer bila je velika prijateljica majke mladog vojvode, koji je zbog toga još od detinjstva gajio prema njoj najdublje poštovanje. Visoki, tanki, zlataste kože i kose, sasvim germantovskog tipa, ta dva mladića izgledala su kao_da su nastala zgušnjavanjem prolećne večernje svetlosti koja je plavila veliki salon. Po običaju koji je tad bio ušao u modu, oni spustiše cilindre kraj sebe na pod. Istoričar Fronde pomisli da se osećaju u neprilici kao kad seljak uđe u opštinu pa ne zna kud će sa šeširom. Verujući da treba milosrdno da pritekne u pomoć nespretnosti i stidljivosti koje je u njih pretpostavljao: - Ne, ne, - reče im on - nemojte ih staviti na pod, uprljaćete ih. Pogled barona de Germanta, iskosivši mu zenice, uli u njih tako sirovo i oštro plavetnilo da je to sledilo dobroželećeg istoričara.
- Kako se zove taj gospodin? - upita me baron, koga mi je gđa de Vilparizi bila maločas predstavila. - G. Pjer - odgovorih ja poluglasno. - Pjer? Od koje koje dinastije? dinas tije? - Ne, Pjer, to mu je prezime, to je jedan istaknut istoričar. - A!... Ta šta kažete! - Ne, to je sad nov običaj kod gospode da spuste šešir na pod - objasni gđa de Vilparizi, a i ja sam kao i vi, ne mogu na to da se naviknem. Ali ipak još više volim i to nego kao što radi moj sestrić Rober, koji svoj šešir uvek ostavi u predsoblju. Kad god ga vidim da tako uđe, kažem mu da izgleda kao da je nekakav časovničar i pitam ga je li došao da navije satove. - Maločas ste, gospođo markizo, govorili o šeširu g. Molea, pa ćemo, eto, doći dotle da napravimo, kao Aristotel, celo jedno poglavlje o šeširima - reče istoričar Fronde, koga je primedba gđe de Vilparizi malo osokolila, ali je to ipak rekao rekao još tako tihim glasom da ga niko osim mene nije čuo. - Zaista je silna naša vojvotkinjica - reče g. d’Aržankur pokazujući na gđu de Germant, koja je razgovarala sa piscem G...om. - Čim je kakav viđeniji čovek u nekom salonu, taj je uvek pored nje. Ovo pored nje mora očevidno biti neki veliki papa. Ne može, doduše, svaki dan biti g. de Boreli, Šlumberže ili d’Avnel. Ali onda će to biti g. Pjer Loti ili g. Edmon Rostan. Sinoć, kod Dudovilovih, gde je, uzgred budi rečeno, bila veličanstvena sa svojom dijademom od smaragda, u dugačkoj ružičastoj haljini sa šlepom, s jedne strane bio joj je g. Dešanel, a s druge druge nemački ambasador: a ona se nosila s njima o Kini. Ostali svet je stajao na dužnom odstojanju i nije čuo šta govore, pa se pitao neće li to biti rata. Zaista, izgledala je kao kraljica kraljica okružena o kružena svojim dvorjanima. Svi su sad sa d prišli gđi de Vilparizi da gledaju kako slika. - Ovo je cveće zaista nebeski ružičasto, - reče Legranden - hoću da kažem boje rumenog neba. Jer postoji i nebeski ružičasto kao i nebeski plavo. Ali, nastavio je šapućući, trudeći trudeći se da ga samo sam o markiza čuje - čini mi se da mi se još više sviđa ovo svilasto rumenilo, kao trešnja, kako ga vi slikate. O, vi ostavljate daleko iza sebe Pizanela i Van Hejsuma, njihov sitničavi herbarij je mrtav. Ma koliko skroman bio, umetnik uvek prihvata da se više sviđa nego njegovi takmaci i trudi se samo da im oda priznanje. priznanje. - To vam se tako čini zato što š to su oni slik s likali ali cveće iz onoga doba, koje koje mi više ne poznajemo, ali oni su ipak bili zaista veliki majstori.
- O, cveće iz onog o nog doba, kako je to duhovito rečeno reče no - uzviknu Legranden. - Vi to slikate zbilja lepe trešnjeve cvetove... ili su to možda divlje ruže - reče istoričar Fronde, u nedoumici u pogledu vrste cveta, ali sa samopouzdanjem u glasu, jer je već počinjao zaboravljati onaj slučaj sa šeširima. - Ne, to je cvet jabuke - reče vojvotkinja de Germant obraćajući se svojoj tetki. - E, vidim da si i ti pravo dete sa sela, kao i ja, umeš da razlikuješ cveće. - O, zbilja! A ja sam mislio da su jabuke već precvetale - reče istoričar Fronde nasumce, da bi se opravdao. - Ta ne, naprotiv, još nisu ni procvetale, procvetaće tek kroz dve, možda i tri nedelje - reče arhivista, koji se više razumeo u seoske stvari pošto je pomalo nadgledao imanja gđe de Vilparizi. - Jeste, pa i to samo u okolini Pariza, gde su veoma poranile. U Normandiji, na primer, kod njegovog oca, - reče ona pokazujući na vojvodu de Šatelroa - koji ima veličanstvene jabučare na morskoj obali, kao na kakvom japanskom paravanu, biće zaista rumene tek posle 20. maja. - Ja ih nikada na vidim - reče mladi vojvoda - jer od toga dobijam alergičnu kijavicu, to je prosto neverovatno. - Alergična kijavica, nikada nisam čuo za tako nešto - reče istoričar. - Ta je bolest sada u modi mo di - reče arhivista. - To sve zavisi, možda vam ne bi ništa škodilo kad bi te godine jabuke i rodile. Znate kako kaže normandijska izreka: Kad jabuke rode... - reče g. d’Aržankur d’Aržankur,, koji nije bio čist čis t Francuz, pa se trudio da liči na pravog Parižanina. - Imaš pravo, - odgovori gđa de Vilparizi svojoj sestričini - ovo su jabuke s juga. Te grančice poslala mi je jedna cvećarka, moleći me da ih primim kao poklon. Iznenađuje vas, g. Valner, - reče ona okrenuvši se arhivisti - što mi jedna cvećarka poklanja grančice jabukovog cveta? Svejedno što sam ja jedna stara gospođa, poznajem ja sveta, imam ponešto prijatelja, dodade ona smešeći se, iz prostodušnosti, kako su svi verovali, a pre će biti, kako se meni učinilo, jer joj se činilo zabavno da se diči prijateljstvom jedne cvećarke kad pripada tako visokom društvu. Blok ustade da bi i sam prišao da se divi cveću koje je slikala gđa de Vilparizi. - Svejedno, markizo, - reče istoričar vraćajući se svojoj stolici - sve i da se ponovi jedna onakva revolucija kakvima je tako često bivala okrvavljena istorija Francuske - a, bogami, u kakvom vremenu živimo, ne može se nikad znati -
dodade on bacivši unaokolo predostrožan pogled, kao da gleda nema li ,jeretika“ u salonu, iako zapravo nije tako nešto posumnjao - s takvim talentom i s vaših pet jezika vi biste uvek bili sigurni sigurni da biste se snašli. Istoričar Fronde uživao je malo odmora, jer je bio zaboravio svoju nesanicu. Ali odjednom se setio da već šest dana nije spavao: tada mu težak umor, što mu je nastao u glavi, obuze noge, ramena mu se poviše, a ucveljeno lice mu se obesilo kao lice starca. Blok je hteo podići ruku da izrazi svoje divljenje, ali je laktom oborio vazu u kojoj je je bila grana i sva s va se voda prosula po ćilimu. ći limu. - Vi zbilja imate čudotvorne ruke - reče markizi istoričar, koji mi je u tom trenutku bio okrenut leđima, pa nije primetio Blokovu nespretnost. nespretnost. Ali ovaj pomisli da se te reči odnose na njega, pa da bi sramotu zbog nespretnosti sakrio drskošću, reče: - Nema nikakvog nikakvog značaja, nisam nisam se pokvasio. Gđa de Vilparizi pozvoni i jedan lakej dođe da obriše ćilim i pokupi parčad vaze. Ona pozva ona dva mladića na svoj prijem, a isto tako i vojvotkinju de Germant i naloži ovoj još: - Nemoj zaboraviti da kažeš Žizeli i Berti (vojvotkinjama d’Oberžon i de Portefen) da dođu malo pre dva sata da mi pomognu - kao što bi posebno za tu priliku unajmljenim služiteljima rekla da dođu ranije da spreme činije s kompotima. Prema svojoj prinčevskoj rodbini, kao ni prema g. de Norpoau, ona nije pokazivala nimalo one ljubaznosti koju je pokazivala prema istoričaru, prema Kotaru, Bloku, meni, i izgledalo je kao da ta rodbina nema drugog značaja do što ona može da je izloži našoj radoznalosti. A to zato što je znala da nema razloga da se usteže prema onima za koje ona nije neka manje ili više sjajna ličnost, nego osetljiva sestra njihovog oca ili teče, prema kojoj valja imati obzira. Ničemu joj ne bi koristilo da se trudi da se pred njima ističe, jer njih nije mogla obmanuti u pogledu jakih ili slabih strana svog ugleda, pošto su oni bolje nego iko znali njenu prošlost i poštovali u njoj slavnu lozu iz koje je potekla. A i oni su, naročito, bili za nju samo jedan mrtvi ostatak, koji neće više doneti nikakva ploda, oni je neće upoznati sa svojim novim prijateljima, neće podeliti s njom svoja uživanja. Od njih je ona mogla dobiti još samo njihovo prisustvo ili mogućnost da o njima njima govori na svojim prijemima prijemima u pet sati, kao što š to će kasnije kasnije govoriti i u svojim memoarima, kojima su ti prijemi bili kao nekakva pozorišna proba, kao prvo čitanje pred jednim užim krugom. A ono društvo koje je ona
htela da zainteresuje, da zaseni, da pridobije, služeći se tim svojim rođacima plemićima, društvo takvih kao što su bili Kotar, Blok, poznati pozorišni pisci, istoričari Fronde od svake ruke, to društvo je za gđu de Vilparizi - u odsustvu onoga dela otmenog sveta koji joj nije dolazio - bilo kretanje, novina, razonoda i život; od takvog sveta mogla je izvući nekih društvenih koristi (a to je zaista vredelo da im toga radi omogući da katkad sretnu vojvotkinju de Germant, iako se s njom nisu upoznavali): večere sa istaknutim ljudima čiji ju je rad zanimao, neku komičnu operu ili pantomimu, koju bi autor, već sasvim pripremljenu, prikazao kod nje, ložu na zanimljivim predstavama. Blok ustade da pođe. On je sasvim glasno bio rekao za onaj slučaj s vazom da nema nikakva značaja, ali ono što je poluglasno rekao bilo je drukčije, a još drukčije ono što je mislio: „Kad neko nema dovoljno obučenu poslugu koja bi umela namestiti vaze tako da posetiocima ne preti da se ukvase ili čak i povrede, onda neka se mahne takvog luksuza“, gunđao je sasvim tiho. Bio je od onih osetljivih ljudi, od „nervčika“, koji ne mogu da podnesu da su učinili neku nespretnost, koju međutim sebi i ne priznaju ali koja im pokvari ceo dan. Bio je besan, spopadale su ga crne misli, prošla ga je volja da izlazi u društvo. To je trenutak kad je potrebno malo razonode. Srećom, časak kasnije, gđa de Vilparizi ga je zadržala. Bilo što je znala shvatanja svojih prijatelja i talas antisemitizma koji je počinjao nadolaziti, bilo iz rasejanosti, ona ga nije bila predstavila prisutnima. On, međutim, pošto je slabo znao običaje u otmenom svetu, pomislio je, polazeći, da treba da se pozdravi sa svima, iz pristojnosti, ali bez ljubaznosti; više puta je naklonio glavu, uvukao bradu u okovratnik, pogledavši redom svakoga kroz cviker, hladno i nezadovoljno. Ali Ali gđa de Vilparizi ga zadrža; za drža; imala je još da porazgovara s njim o onoj jednočinki koja je trebalo da se prikaže kod nje, a s druge strane, ne bi volela da on ode a da nije imao zadovoljstvo da se upozna sa g. de Norpoaom (za koga se čudila što se još nikako ne pojavljuje), mada je to upoznavanje bilo izlišno, jer Blok je već bio rešen da nagovori onu dvojicu umetnika o kojima je govorio da dođu da besplatno pevaju kod markize, u interesu svoje slave, na jednom od tih prijema na koji dolazi evropska elita. Bio je čak ponudio pride i jednu tragetkinju „modrih očiju, lepu kao Hera“, koja bi recitovala lirsku prozu, sa smislom za plastičnu lepotu. Ali čuvši njeno ime, gđa de Vilparizi je odbila jer to je bila Sen-Luova prijateljica. - Imam već boljih vesti, - reče mi ona na uvo - verujem da to još samo visi o koncu i da neće dugo proći pa će se njih dvoje razići. Uprkos jednom oficiru koji je u svemu tome odigrao odvratnu ulogu - dodade ona. (Jer Roberova porodica bila je smrtno kivna na g. od Borodina što mu je dao odsustvo za Briž, na berberinovo navaljivanje, i optuživala ga je da ide na ruku jednoj sramnoj vezi.)
- To je jako loš čovek - reče mi gđa de Vilparizi s naglaskom punim vrline, kao u svih Germantovih, čak i onih najporočnijih. - Jako, jako loš - ponovi ona, sa po tri u „jako“. Osećalo se da ona nimalo ne sumnja da i on učestvuje, kao treći, u svim orgijama. Ali kako je ljubaznost bila u markize pretežnija navika, izraz namrštene strogosti prema tome groznom kapetanu, čije je ime izgovorila s ironičnim patosom: princ od Borodina, kao žena za koju carstvo ne znači ništa, završi se nežnim osmehom koji mi je uputila mahinalno mi namignuvši, kao u znak nekog neodređenog dosluha sa mnom. - Ja sam prilično voleo de Sen-Lu-an-Brea, -reče Blok - mada je on pogano pašče, zato što je izuzetno lepo vaspitan. Ja jako volim izuzetno vaspitan svet, to je tako retka stvar - nastavi on i ne uviđajući, zato što je i sam bio vrlo nevaspitan, koliko je neprijatno to što govori. - Navešću vam jedan dokaz o njegovom savršenom vaspitanju, za koji nalazim da je veoma upečatljiv. Sreo sam ga jednom s jednim mladićem baš kad je hteo da se popne u svoju lakokrilu kočiju, pošto je sam zauzdao blistavim uzdama dva hata nahranjena zoblju i ječmom, koje ne treba podjarivati sjaktavim bičem. Predstavio nas je jednog drugome, ali ja nisam čuo ime tog mladića, jer čovek nikad ne čuje ime osoba kojima vas predstavljaju - dodade on smejući se zato što je to bila šaljiva izreka njegovog oca. - De Sen-Lu-an-Bre je ostao jednostavan, nije baš trošio preterano ljubaznosti na tog mladića, nije se nimalo ustezao pred njim. A nekoliko dana kasnije slučajno sam saznao da je taj mladić sin ser Rufusa Izraelsa! Kraj te priče činio se prisutnima manje šokantan nego njen početak, jer im je ostao nerazumljiv. Naime, ser Rufus Izraels, koji se Bloku i njegovom ocu činio skoro kraljevskom ličnošću, pred kojom bi Sen-Lu trebalo da drhti, bio je, naprotiv, u očima kruga oko Germantovih, jedan strani skorojević, koga je otmeni svet trpeo, ali čijim prijateljstvom niko ne bi ni pomislio da se podiči, nego baš naprotiv! - Saznao sam to od opunomoćenika sera Rufusa Izraelsa, koji je prijatelj mog oca i sasvim izuzetan čovek. O, to je jedna zbilja zanimljiva osoba - dodade on s onakvim odlučnim tvrđenjem, onakvim oduševljenim naglaskom kakvim se kazuje mišljenje do koga nismo došli sami. - Nego, reci mi - nastavi Blok obrativši mi se sasvim tiho - kakvu imovinu može imati Sen-Lu? Razumećeš sigurno da ja za to marim koliko za lanjski sneg, nego te pitam onako, sa jednog balzakovskog gledišta, znaš. A ne znaš ni u šta je uložena, da li ima francuskih akcija, stranih akcija, zemlje? Nisam mogao da mu pružim o tome nikakva obaveštenja. Prestavši da razgovara tiho sa mnom, Blok vrlo glasno zamoli za dopuštenje da otvori
prozore, pa pođe ka njima i ne sačekavši odgovor. Gđa de Vilparizi reče da se ne može otvoriti, da je prehlađena. „E, pa ako bi vam to škodilo!“ nastavi Blok razočaran. „Ali moram reći da je vrućina!“ Pa smejući se poče gledati po prisutnima pogledom koji je tražio podršku protiv gđe de Vilparizi. Nije je našao među tim lepo vaspitanim svetom. Njegove užagrene oči, kad nisu uspele nikoga da podbune, pomiriše se s tim i opet se uozbiljiše; a o tom neuspehu našao je ipak da izjavi: „Najmanje je dvadeset i dva stepena. Dvadeset pet? Ne čudim se. Skoro sam gola voda. A nemam, kao mudri Antenor, sin reke Alfeja, mogućnost da se zagnjurim u očeve vale, da ugasim žeđ, pre no što legnem u blistavu kadu. i namažem se mirisnim uljima,“ Pa iz one_ potrebe da izmislimo medicinske teorije čija bi primena godila nama: „Ako verujete da je to dobro za vas! Ja verujem sasvim suprotno. Baš zbog toga i jeste prehlađeni.“ Blok se pokazao očaran što će se upoznati sa g. de Norpoaom. Voleo bi, rekao je, da ga navede da govori o Drajfusovoj Drajfusovoj aferi. - Ima u tome jedan mentalitet koji slabo poznajem, pa bi bilo zanimljivo dobiti intervju intervju od toga znamenitog diplomate diplomate - reče on o n sarkastičnim tonom da ne bi izgledalo da on smatra da je sam po nečemu niži od ambasadora. Gđa de Vilparizi je zažalila što je on i to rekao sasvim glasno, ali nije tome pridala velike važnosti kad je videla da je arhivista, čija su je nacionalistička ubeđenja držala tako reći na lancu, suviše daleko da bi to mogao čuti. Više ju je sablaznilo kad je čula Bloka, koga je povukao demon lošeg loše g vaspitanja, vaspita nja, od kojeg je bio slep kod očiju, kako je pita, smejući se sam toj šali svog oca: - Nisam li to od njega čitao jednu znalačku studiju u kojoj je dokazao zbog kojih će se nepobitnih razloga rusko-japanski rat završiti pobedom Rusa, a porazom Japanaca? I nije li on pomalo ishlapeo? Čini mi se da sam to njega video kako škilji u stolicu pre no što će prići da sedne, pa se okliznuo kao na rolšuama. - Bože sačuvaj! Pričekajte trenutak, - dodade markiza - ne znam šta li on to radi. Pa pozvoni, a kad je sobar došao, pošto nije nimalo krila nego je čak i volela da pokaže da njen stari prijatelj provodi provodi najveći deo vremena kod nje: - Idite, molim vas, recite g. de Norpoau da dođe, on sređuje neke hartije u mojoj sobi za rad i rekao je da će doći za dvadeset minuta, a evo čekam ga već sat i tri četvrti. On On će vam govoriti o Drajfusovoj Drajfusovoj aferi aferi i o čemu god hoćete - reče ona durljivim tonom Bloku. - On ne odobrava mnogo sve ovo što se događa. Jer g. de Norpoa je bio u lošim odnosima sa tadašnjom vladom, a gđa de
Vilparizi, premda se on ne bi usudio da joj dovodi političare (ona je ipak čuvala svoju gordost dame iz visoke aristokratije i ostala izvan odnosa koje je on bio prinuđen da neguje), bila je preko njega upoznata sa zbivanjima. A isto tako i ti režimski političari ne bi se usudili da zamole g. de Norpoa da ih predstavi gđi de Vilparizi. Ali više njih je već dolazilo da ga potraži na selu, kad im je zatrebala njegova saradnja u ozbiljnim prilikama. Adresu su znali. Otišli bi do zamka. Gospodaricu ne bi sreli. Ali za večerom ona bi rekla: „Znam da su dolazili i uznemiravali vas, vas , gospodine. Jesu li stvari s tvari krenule krenule nabolje?“ - Ne žurite suviše? - upita gđa de Vilparizi Bloka. - Ne, ne, hteo sam da odem zato što se ne osećam baš dobro, izgleda čak da ću morati da odem u Viši, da lečim žučnu kesu - reče on izgovarajući te reči sa satanskom ironijom. - Gle, pa i moj sestrić Šatelro treba da ide tamo, trebalo bi da se dogovorite pa da odete zajedno. Je li on još tu? On je zlatan, znate - reče gđa de Vilparizi, možda i sasvim iskreno, misleći da dva čoveka koje ona obojicu poznaje nemaju nikakva razloga razloga da se ne zbliže. - O, ne znam da li bi se to njemu svidelo, poznajemo se... tako malo. On je tamo, tamo , malo dalje - reče Blok zbunjen zbunjen i očaran. Lakej mora biti da nije u potpunosti preneo poruku koja mu je bila poverena za g. de Norpoa. Jer ovaj, da bi prisutni poverovali da on dolazi spolja, beše nasumce uzeo u predsoblju jedan šešir, koji mi se učinilo da sam prepoznao, pa je prišao i ceremonijalno poljubio ruku gđi de Vilparizi, pitajući je kako je, sa zanimanjem kakvo se pokazuje posle dugog neviđanja. On nije znao da je markiza unapred lišila tu komediju svake uverljivosti. Ona je uostalom uosta lom prekrati i odvede g. de Norpoa i Bloka u susedni salon. Videći svu ljubaznost koja se ukazuje tome čoveku, za koga još nije znao da je to g. de Norpoa, kao i ukrućeno, ljubazno i duboko klanjanje kojim je ambasador na nju odgovarao, Blok mi je, osećajući se nedorastao svem tom ceremonijalu, a pozleđen pri pomisli da on nikada neće biti njemu namenjen, rekao, da bi izgledalo kao da se oseća sasvim kao kod kuće: „ Kakva je to budala?“ A možda su, uostalom, pozdravi g. de Norpoa vređali baš sve ono što je bilo najbolje u Bloku, onu otvorenu neposrednost jedne modernije sredine, pa je delimično i iskreno nalazio da su smešni. U svakom slučaju, prestali su mu se činiti takvim, čak su ga i očarali onoga časa ča sa kad su bili upućeni njemu, Bloku. - Gospodine ambasadore, - reče gđa de Vilparizi - htela bih da vas upoznam sa gospodinom. Gospodin Blok, gospodin markiz de Norpoa. - Uprkos tome što je bivala i nabusita prema g. de Norpoau, ona je držala do toga da mu govori
„gospodine ambasadore“, iz bontona, iz preteranog uvažavanja ranga ambasadora, a to uvaženje joj je markiz ulio, a najzad i zato da bi primenila ono manje prisno, ceremonijalnije ophođenje koje u salonu otmene žene, prema prisnom čoveku, a odudarajući od neusiljenosti s kojom se ona ophodi prema ostalim prijateljima, odmah pokazuje ljubavnika. ljubavnika. G. de Norpoa utopi plavi pogled u sedu bradu, nakloni duboko svoj visoki stas kao da se klanja pred svim onim poznatim i impozantnim što za njega predstavlja ime Blok, promrmlja: „vrlo sam počastvovan“, a njegov mladi sagovornik, uzbuđen, ali nalazeći da slavni diplomata preteruje, pohita da ga ispravi i reče: „Ta ne, naprotiv, ja sam počastvovan!“ Ali ta ceremonija, koju je g. de Norpoa, za ljubav gđi de Vilparizi, ponavljao sa svakom nepoznatom osobom koju bi mu predstavila njegova stara prijateljica, nije se ovoj još učinila dovoljnom za Bloka, pa pa reče ovome: ovo me: - Pitajte ga samo sve što želite da saznate, povedite ga u susedni salon, ako vam je tako zgodnije; biće mu drago da razgovara s vama. Čini mi se da ste hteli da razgovarate s njim o Drajfusovoj aferi - dodade ona i ne brinući se da li će to biti drago g. de Norpoau, kao što joj ne bi ni na pamet palo da zamoli za pristanak portret vojvotkinje de Monmoransi pre no što će ga osvetliti da bi ga istoričar video, ili čaj, pre no što ga nalije u šolju. - Govorite mu glasno, - reče ona Bloku - malo je nagluv, ali on će vam reći što god budete hteli, vrlo je dobro poznavao Bizmarka, Kavura. Je l’ te, gospodine, reče ona glasno - dobro ste poznavali Bizmarka? - Pišete li sada nešto? - upita me g. de Norpoa sa izrazom prijateljskog razumevanja, srdačno mi stegnuvši ruku. Ja to iskoristih da ga predusretljivo oslobodim šešira, koji je on uneo uveren da je to potrebno radi ceremonije, jer sam primetio da je slučajno uzeo baš moj. - „Pokazali ste mi jedno delce pomalo cifrasto, u kome ste malko cepidlačili. Ja sam vam otvoreno rekao svoje mišljenje; to što ste napisali nije vredelo da se stavi na hartiju. Spremate li nam sada nešto? Vi ste veoma zaljubljeni u Bergota, ako se dobro sećam. - O, nemojte govoriti loše o Bergotu - uzviknu vojvotkinja. - Ja ne sporim njegov talenat za slikanje, nikome to ne bi palo na pamet, vojvotkinjo. On ume da izgravira, ako baš ne i da naslika kao g. Šerbilje, neku veliku kompoziciju. Ali čini mi se da naše doba brka rodove i da je romansijerovo pre da stvori neki zaplet i da oplemeni srce nego da piše kao da graverskom rezaljkom crta kakvu naslovnu stranu ili ukras na kraju poglavlja. Videću se s vašim ocem u nedelju, kod našeg čestitog A. Ž.“ - dodade on okrenuvši se meni. Videći ga kako razgovara sa gđom de Germant, za časak sam se ponadao da
će mi on možda pomoći da je posetim i da mi neće u tome uskratiti svoju pomoć pomoć kao što mi ju je uskratio u slučaju gđe Svan. „Isto se tako veoma divim Elstiru,“ rekoh mu. „Kažu da vojvotkinja de Germant ima krasnih njegovih slika, naročito one divne rotkvice koje sam video na izložbi i koje bih toliko voleo još jednom da vidim; kakvo je to remek-delo!“ I zbilja, da sam bio nekakva ugledna ličnost i da su me pitali koja mi se slika najviše sviđa, rekao bih da su to te rotkvice. - Remek-delo? - uzviknu g. de Norpoa iznenađeno i prekorno. - Pa to čak i nije slika, nego prosto skica (imao je pravo). Ako zovete remek-delom tu sliku u nekoliko poteza, šta biste rekli za Eberovu ili Danjan-Buvreovu Bogorodicu? - Čula sam da niste hteli da primite Roberovu prijateljicu - reče gđa de Germant svojoj tetki, pošto je Blok poveo ambasadora na stranu. - Mislim da nemate za čim da žalite, znate da je to pravi užas, ona nema ni trunke talenta, a uz to je i groteskna. - Ali otkud je vi poznajete, vojvotkinjo? - upita g. d’Aržankur. d’Aržankur. - Kako, zar ne znate da je nastupila kod mene pre nego bilo gde? Doduše, u tome nemam čime da se podičim - reče smejući se gđa de Germant , srećna, ipak, kad se već povela reč o toj glumici, što može da stavi na znanje da je prvi put kod nje ta glumica ispala tako smešna. - E, a sad mi već ne ostaje drugo nego da odem - dodade ona ne mičući se. Ugledala je svog muža koji je ušao, i time što je rekla ciljala je više na to da neće da izgleda smešno kao mladenci u poseti, a nipošto ne na često mučne odnose koji su postojali između nje i te ogromne momčine, koji je počinjao pomalo stareti, ali koji je još živeo momačkim životom. Šetajući pogledom po velikom broju osoba oko stola za čaj, pogledom prijaznim, malko obešenjačkim, zasenjenim zracima sunca na zalasku, pogledom malih okruglih zenica, koje su u oku ležale tačno kao „mušice“ kojima je tako tačno umeo da cilja i pogađa taj odlični strelac kakav je on bio, vojvoda je prilazio sa zadivljenom i opreznom sporošću kao da se, snebivljiv pred tako sjajnim društvom, boji da ne nagazi na nečiju haljinu ili da ne poremeti razgovor. Neprestan dobroćudni kraljevski osmeh, pomalo kao u pripita čoveka, i upola pružena ruka, koja mu je, kao peraje ajkule, lebdela kraj grudi i koju je puštao da mu stežu podjednako njegovi stari prijatelji i nepoznate osobe koje su mu predstavljali, dopuštali su mu da ne mora činiti nikakav pokret niti prekidati svoje dobroćudno, dokono i kraljevsko kruženje a da ipak odgovori svačijoj usrdnosti mrmljajući samo: „Dobro veče, dobri moj, dobro veče, dragi prijatelju, drago mi je g. Blok, dobre veče, Aržankure“, a preda mnom, počastvujući me najviše, kad je čuo moje ime: „Dobro veče, mladi komšija, kako je vaš otac? To je
silan čovek! Znate li da smo nas dvojica vrlo dobri drugovi“, dodade on da bi mi polaskao. Duboke znake poštovanja pokazao je samo prema gđi de Vilparizi, koja ga pozdravi klimnuvši mu glavom i izvukavši jednu ruku iz svoje male kecelje. Pošto je bio strahovito bogat u jednome svetu gde je toga bilo sve manje i pošto je pojam o tome velikom bogatstvu zauvek stopio sa svojom ličnošću, u njemu je velikaška sujeta išla pod ruku sa sujetom čoveka koji je pun para, a prefinjeno vaspitanje prvoga uspevalo je taman da obuzda nadmenost ovoga drugog. No moglo se ipak razumeti da on svoje uspehe kod žena, koji su bili prava nesreća za njegovu, ne duguje samo svom imenu i bogatstvu, jer lepota mu je još uvek bila velika, a profil mu je imao čistu i odlučnu konturu kakvog grčkog boga. - Zaista, Zai sta, nastupila nast upila je kod vas? - upita g. d’Aržankur d’Aržankur vojvotkinju. - Ta, molim vas, došla je da recituje, s buketom ljiljana u ruci i s ljiljanima isto tako i po ’aljini. (Gđa de Germant je, kao i gđa de Vilparizi, hotimice izgovarala neke reči veoma po seljački, iako na baš toliko kao njena tetka.) Pre no što je g. de Norpoa zbunjeno i usiljeno poveo Bloka do isturenih polukružnih prozora, gde bi mogli razgovarati nasamo, prišao sam opet za časak starom diplomati i pomenuo mu u nekoliko reči očevu kandidaturu za Akademiju. On je isprva hteo da odloži razgovor za kasnije. Ali ja sam mu napomenuo da putujem u Balbek. „Šta! Opet idete u Balbek? Pa vi ste pravi svetski putnik!“ Pa me je saslušao. Na pomen Leroa-Boljea, g. de Norpoa me je sumnjičavo pogledao. Pomislio sam da je možda rekao g. Leroa-Boljeu nešto nepovoljno o mom ocu i da se pobojao nije li ekonomista to ocu ispričao. A onda se smesta pokazao pun istinske ljubavi prema mom ocu. I posle onakvog zatezanja, kad neka reč odjednom provali, tobože i protiv volje, jer je neodoljivo ubeđenje slomilo mucavi napor da se ono prećuti: „Ne, ne,“ reče mi on uzbuđeno, „vaš otac ne treba da treba da se kandiduje. Ne treba, u svom interesu, sebe radi, iz poštovanja prema svojoj vrednosti, koja je velika i kojoj bi samo naškodio takvim nesmotrenim potezom. On zaslužuje nešto bolje. Čak i da bude izabran, izabran, mogao bi mnogo da izgubi, i zgubi, a ne bi imao i mao ništa da dobije. Bogu Bogu hvala, on nije govornik. A to je jedino važno u očima mojih dragih kolega, makar ono što se govori bilo i prazno nagvaždanje. Vaš otac ima jedan značajan cilj u životu; on treba da ide pravo ka tom cilju i da se ne da skrenuti s puta, čak ni u Akademovu baštu, koja je uostalom punija trnja nego cveća. Uostalom, ne bi skupio više od nekoliko glasova. Akademija voli da kandidati počekaju pre nego što ih primi u svoje okrilje. Zasada, nema od toga ništa. Kasnije, ne kažem. Ali treba da sama
Akademija dođe po njega. Ona idolopoklonički primenjuje, iako nejako srećno, ono „Fa ono „Fara ra da se“ se“ naših suseda s onu stranu Alpa. Leroa-Bolje mi je govorio o svemu tome na jedan način koji mi se nije svideo. Uostalom, učinilo mi se, onako na prvi pogled, da je on u sporazumu s vašim ocem?... Ja sam mu možda malo oštro stavio do znanja da on, naviknut da se bavi pamukom i metalima, zanemaruje značaj nemerljivih činilaca, kao što je govorio Bizmark. Ono što treba pre svega izbeći jeste da se vaš otac kandiduje „Principiis „Principiis obsta“ obsta“ Njegovi prijatelji našli bi se u škakljivom položaju ako bi ih on stavio pred svršen čin. Evo, da vam kažem,“ reče on naglo s izrazom iskrenosti upirući u mene svoje plave oči, „da vam kažem nešto što će vas iznenaditi od mene, koji toliko volim vašeg oca. Ali baš zato što ga volim (nas dvojica smo nerazdvojni, Arcades ambo), ambo), baš zato što znam kakve usluge može on učiniti svojoj zemlji, kakva joj iskušenja može prištedeti ako ostane na kormilu, zato što ga volim. što ga cenim, iz patriotizma, ne bih glasao za njega! Uostalom, mislim da sam mu to i nagovestio. (Meni se učini da u njegovim očima opažam strogi asirski profil Lepoa-Boljea.) Kad bih mu dakle dao svoj glas, to bi s moje strane bilo isto što i da samog sebe opovrgnem.“ U više navrata g. de Norpoa je svoje kolege nazvao fosilima. Nezavisno od drugih razloga, svaki član kakvog kluba ili Akademije voli da svojim kolegama pripiše duh koji je najsuprotniji njegovome, ne toliko zato da bi mogao reći: „O, kad bi samo od mene zavisilo!“ koliko iz zadovoljstva da titulu koju je stekao prikaže kao nedostupniju i laskaviju. „Reći ću vam“, zaključi on, „da u interesu svih vas više želim vašem ocu trijumfalan izbor kroz deset godina ili petnaest.“ Ja sam ocenio da iz njegovih reči govori, ako ne zavist, a ono u najmanju ruku potpuno odsustvo predusretljivosti, ali kasnije im je sama stvarnost stvarnost dala drugačiji drugačiji smisao. smi sao.6 - Znate li, Bazene, o kome govorimo? - upita vojvotkinja svog muža. - Naravno, pogađam - reče vojvoda. - O, ona nije ono što zovemo glumicom iz velike plejade! - Nikad niste ni zamislili ništa smešnije s mešnije - nastavi gđa de Germant obraćajući obraćajući se g. d’Aržankuru. - Bilo je to čak i komedijaški - prekide je g. de Germant, čiji je neobični rečnik dopuštao u isti mah otmenom svetu da govori kako on nije glup i književnom svetu da ga smatra najgorom budalom. - Ne mogu samo da razumem kako li se to Rober mogao zaljubiti u nju. O, znam da ne treba nikad raspravljati o tim stvarima - dodade ona ljupko napućivši usne, kao filozof ili kao razočarana sentimentalna osoba. - Znam da bilo ko može voleti bilo koga. I to je baš ono što je lepo u ljubavi, - dodade ona,
jer iako se još podsmevala modernoj književnosti, ova se ipak, možda onako kako se širila preko novina ili kroz neke razgovore, pomalo uvlačila u nju - zato što je baš to čini „tajanstvenom“. „tajanstvenom“. - Tajanstvenom! E, priznajem da je to malo suviše za mene, sestrice, - reče grof d’Aržankur. - Kako da ne, vrlo je tajanstvena stvar ljubav - nastavi vojvotkinja s blagim osmehom otmene i ljubazne žene, ali i s nepomirljivim ubeđenjem vagnerijanke kad nekom otmenom čoveku tvrdi da u Valkiriji nije Valkiriji nije sve samo buka. - Uostalom, i ne zna se u stvari zašto neka osoba voli neku drugu; možda uopšte ne zbog onoga što mi mislimo - dodade ona smešeći se, odbacujući tako odjednom, svojim tumačenjem, misao koju je prvo bila iznela. - Uostalom, nikad se u stvari ništa ne zna - zaključi ona skeptično i umorno. - A tako je, vidite, i „pametnije“; nikada ne treba raspravljati o izboru zaljubljenih. zaljubljenih. Ali tek što je postavila to načelo, smesta je i odstupila od njega kritikujući Sen-Luov izbor. - Ipak, vidite, nalazim da je zapanjujuće da neko može naći čari u jednoj smešnoj osobi. Čuvši da govorimo o Sen-Luu i shvativši da je on u Parizu, Blok poče o njemu tako strašno loše govoriti da su svi bili ogorčeni. U njemu se začinjala mržnja na ovoga i onoga, osećalo se da ne bi ni pred čim ustuknuo da je zadovolji. Pošto je postavio kao načelo da on sam ima visoke moralne vrednosti a da takva vrsta ljudi kakva se okuplja u Buliju (to je bio sportski klub za koji je on verovao da je otmen) zaslužuje robiju, činilo mu se da bi sve zlo koje bi mogao da im učini bilo zasluženo. Jednom je čak otišao tako daleko da je govorio kako će tužiti sudu jednoga svog prijatelja iz Bulija. Nameravao je da se u tom procesu posluži lažnim svedočenjem, ali takvim koje optuženi ne bi mogao pobiti. Na taj način je Blok, mada doduše nije sproveo u delo svoju nameru, mislio da tog čoveka još više dovede do očajanja i izbezumi. Kakvog bi zla bilo u tome, pošto je onaj kome je hteo tako da naudi čovek koji misli samo na eleganciju, čovek iz Bulija, a protiv takvih je svako oružje dozvoljeno, naročito jednom svecu kao što je on, Blok? - Pa ipak, pogledajte Svana, - prigovori g. d’Aržankur, koji je najzad shvatio smisao reči koje je rekla njegova rođaka, pa ga je zapanjilo koliko su one tačne, te je u svom pamćenju potražio primer ljudi koji su voleli takve osobe koje se njemu ne bi svidele. - O, Svan nije nipošto takav slučaj - bunila se vojvotkinja. - Istina da je to bilo ipak veoma čudnovato Jer ona je prava glupača, ali nije bila smešna, i bila je
lepa. - Uh, uh! - promumla gđa de Vilparizi. Vi lparizi. - A, vama se nije činila lepa? Kako da ne, imala je štošta krasnog, vrlo lepe oči, lepu kosu, oblačila se i još uvek se oblači divno. No, priznajem da je gnusna, ali bila je divno stvorenje. Ali zato mi nije bilo nimalo manje žao što se Šarl oženio njome, jer to je bilo tako izlišno. Vojvotkinja nije mislila da je rekla nešto naročito, ali kako se g. d’Aržankur stao smejati, ona ponovi rečenicu, bilo što je našla da je zgodna ili što je samo našla da je lepo što se on smeje, pa ga je pogledala mazno, da bi čari svoje duhovitosti dodala i čar nežnosti. Pa nastavi: - Pa da, zar ne, zbilja nije vredelo, ali najposle, ona nije bila bez šarma i savršeno razumem da se mogla voleti, dok ta Roberova gospođica, verujte da je to da umrete od smeha. Znam da ćete mi odgovoriti onim otrcanim Ožjeovim rečima: „Šta mari kakva je boca, glavno je pijanstvo!“ E pa, eto, Rober možda ima pijanstvo, ali zaista nije pokazao ukusa u izboru boce! Pre svega, zamislite, tražila je da ja dam napraviti nekakve stepenice nasred mog salona. Sitnica, zar ne, a nagovestila mi je da će ona ležati potrbuške potrbuške na tim stepenicama. Uostalom, da ste samo čuli šta je recitovala, znam samo jednu scenu, ali ne verujem da bi iko mogao izmisliti izmi sliti tako nešto: to se zvalo Sedam princeza. - Sedam princeza! Joj, Joj, joj, joj, kakav snobizam! - uzviknu g. d’Aržankur. d’Aržankur. - O, pa čekajte, ja poznajem ceo taj komad. Pisac ga je poslao kralju, koji ništa nije razumeo, pa me je zamolio da mu objasnim. - Da nije to slučajno od Sara Peladana? - upita istoričar Fronde u nameri da se pokaže dosetljiv i moderan, ali tako tiho da je njegovo pitanje promaklo nezapaženo. - A, vi poznajete Sedam princeza? - odgovori vojvotkinja g. d’Aržankuru. Čestitam! Ja poznajem samo jednu, ali to mi je oduzelo radoznalost da upoznam i šest ostalih. Ako su sve slične toj koju sam videla! „Kakva glupača!“ pomislih ja, razljućen zbog ledenog pozdrava kojim me je pozdravila Nalazio sam nekakvo gorko uživanje u tome što sam ustanovio njeno potpuno neshvatanje Meterlenka. „I zbog ovakve žene ja pređem svako prepodne tolike kilometre, zaista sam suviše Dobar! Sad ja ne bih nju hteo.“ To su bile reči koje sam izgovarao u sebi; bile su suprotnost onoga što sam mislio; mi slio; to su bile puke reči, kao u razgovoru, kakve govorimo sebi u onim trenucima kad smo suviše uzrujani da bismo ostali nasamo sa samim sobom, pa osećamo potrebu, u odsustvu kakvog drugog sagovornika, da porazgovaramo sa sobom,
bez iskrenosti, kao s kakvim tuđinom. - Ne mogu vam ni opisati, - nastavi vojvotkinja - to je bilo da se čovek iskida od smeha. A i nismo propustili priliku, čak i suviše, izgleda, jer toj gospođici to nije bilo po volji, a Rober je u stvari ostao zbog toga kivan na mene. Ali nije mi žao, uostalom, jer da je to dobro ispalo, ta gospođica bi možda došla ponovo, pa se pitam koliko bi Mari-Enar bila time očarana. Tako su u porodici zvali Roberovu majku, gđu de Marsant, udovicu Enara de Sen-Lua, za razliku od njene kuzine, princeze Germant-Bavarske, koja se takođe zvala Mari, ali čijem su imenu njeni nećaci, bratučad i zetovi dodavali, da bi se izbegla zabuna, bilo ime njenog muža, bilo još neko od njenih krštenih imena, te su je zvali Mari-Žilber, ili Mari-Edviž. - Prvo je, prethodnog dana, bila neka vrsta probe, a to je bila divna stvar ! nastavi ironično gđa de Germant. - Zamislite, kaže jednu frazu, čak ni toliko, četvrtinu fraze, pa stane; i onda ne govori ništa, ali ne preterujem, čitavih pet minuta. - Joj, joj, joj! - uzviknu g. d’Aržankur. - Dozvolila sam sebi da najučtivije na svetu napomenem da bi to možda moglo pomalo da iznenadi slušaoce. A ona mi je odgovorila od reči do reči ovo: „Sve što se govori treba da se kaže tako kao da to čovek sam onog trenutka smišlja.“ Kad razmislite, pa taj odgovor je monumentalan! - Ali čini mi se da nije loše recitovala stihove - reče jedan od mladića. - Nema ona ni pojma o stihovima - odgovori gđa de Germant. - Uostalom, nije mi ni trebalo da je čujem. Dosta mi je bilo kad sam je videla s onim ljiljanima! Odmah sam shvatila da nema talenta, čim sam videla te ljiljane! Svi su se smejal s mejali.i. - Vi se ne ljutite na mene, tetka, zbog one moje šale, onomad, sa švedskom kraljicom? Došao sam da izmolim oproštaj. - Ne, ne ljutim se; smeš čak i da užinaš, ako si gladan. - Hajdete, gospodine Valner, preuzmite ulogu devojke - reče gđa de Vilparizi arhivisti, a to je bila već osveštana šala. G. de Germant se uspravi u naslonjači u koju se bio zavalio, sa šeširom kraj sebe na ćilimu, pa s izrazom zadovoljstva na licu razgleda činijice sitnih kolača koje su mu prineli. - O, vrlo rado, sad kad sam se već malo odomaćio u ovom plemenitom društvu, uzeću jedan kolačić kolačić s rumom, izgledaju odlični.
- Gospodin divno igra ulogu mlade devojke - reče g. d’Aržankur nastavljajući šalu gđe de Vilparizi no nagonu podražavanja. Arhivista ponudi kolačima istoričara Fronde. - Vi divno obavljate svoju dužnost - reče ovaj iz stidljivosti i u težnji da osvoji opštu simpatiju. Pa stoga baci po svima koji su se već poslužili pogled uzajamnog razumevanja. - Kažite, draga tetka, - upita g. de Germant gđu de Vilparizi - ko je taj gospodin što dosta dobro izgleda, koji je izlazio kad sam ja stigao? Mora biti da ga poznajem, jer mi se duboko poklonio, ali ja ga nisam prepoznao; znate, ja ne umem da pamtim imena, a to je zbilja neprijatno - reče on s izrazom samozadovoljstva. - G. Legranden. - A, pa Orijana ima jednu kuzinu čija je mati, ako se ne varam, rođena Granden. Znam vrlo dobro, to su Granden de l’Epervjeovi. - Ne, - odgovori gđa de Vilparizi - to nema nikakve veze. Ovo su prosto Grandenovi. Granden i ništa više. Ali oni bi jako voleli da budu nešto, bilo šta. Njegova sestra se zove gđa de Kambremer. - Ta, molim vas, Bazene, znate dobro o kome to tetka govori, - uzviknu vojvotkinja s negodovanjem - to je brat onog ogromnog biljoždera koga vam je ne znam otkud palo na pamet da mi pošaljete onomad u posetu. Ostala je celi sat, mislila sam da ću izludeti. Ali prvo sam pomislila da je to ona sišla s uma kad sam videla vi dela kako ulazi jedna osoba koju ne poznajem, a koja je ličila na kravu. - Molim vas, Orijana, ona me je pitala u koji dan primate; nisam valjda mogao da se ponesem prostački prema njoj; a onda, molim vas, vi preterujete, ne izgleda baš kao krava - dodade on kao da se žali, ne propuštajući da krišom pogleda pogleda smešeći se po prisutnima. On je znao da je poletu duhovitosti njegove žene, da bi se raspalio, potrebno da se podjari protivrečenjem, protivrečenjem zdravog razuma, koji se, na primer, buni da ne možemo od žene pomisliti da je krava (tako je gđa de Germant, preuveličavajući još neku prvobitnu sliku, često uspevala da stvori svoje najbolje dosetke). I vojvoda joj je bezazleno priticao u pomoć, čineći se nevešt, da bi trik uspeo, kao što u vozu prikriveni saučesnik pomaže podvaladžiji u igri s tri karte. - Priznajem da ne liči na kravu, jer liči na nekoliko krava - uzviknu gđa de Germant. - Kunem vam se da sam se našla u grdnoj neprilici kad sam ugledala to krdo krava kako mi ulazi u salon sa šeširom na glavi i pita me kako sam. S jedne
strane, došlo mi je da kažem: „Ali, krave moje, vi se bunite, nemoguće je da se poznajete sa mnom, pošto ste vi krdo krava“, a s druge strane, pokušavajući da se prisetim, najposle sam od vaše Kambremerovice pomislila da je infantkinja Doroteja, koja je rekla da će doći jednom da me poseti, a koja je isto tako prilično gove prilično govedasta, dasta, tako tako da umalo nisam rekla „Vaša kraljevska visosti“ i počela jednom krdu krava govoriti u trećem licu. A ima burag kao i švedska kraljica. Uostalom, taj prepad je bio pripremljen bombardovanjem sa daljine, po svim pravilima ratovanja. Već ne znam otkada bila sam bombardovana posetnicama, nalazila sam ih svuda, po nameštaju, kao kakve prospekte. A nisam znala cilj te reklame. Na sve strane videla sam samo „Markiz i Markiza de Kambremer“, s nekom adresom koje se već ne sećam, a uostalom čvrsto sam rešena da se njome njome i ne koristim. koristim. - Pa to je vrlo laskavo kad neko liči na jednu kraljicu kraljicu - reče istoričar isto ričar Fronde. - O, znate, gospodine, kraljevi i kraljice, u naše doba, to već nije bogzna šta! reče g. de Germant zato što je želeo da se pokaže slobodouman i savremen čovek, a i da ne bi izgledalo da mnogo drži do svojih kraljevskih prijateljstava, do kojih mu je bilo veoma stalo. Blok i g. de Norpoa bili su ustali i prišli bliže nama. - Jeste li mu govorili, gospodine, o Drajfusovoj aferi? - upita gđa de Vilparizi. G. de Norpoa diže oči k nebu, ali osmehujući se, kao da se poziva na svedoke kakvim sve nemilosrdnim ćudima svoje Dulčineje mora da se pokorava. No ipak je veoma predusretljivo govorio Bloku o užasnim, možda kobnim godinama koje Francuska preživljava. Kako je to moglo verovatno značiti da je g. de Norpoa (kome je Blok međutim rekao da veruje da je Drajfus nevin) vatreni antidrajfusovac, Blokovoj sujeti je laskala, a radoznalost mu raspaljivala ambasadorova ljubaznost, to što se činilo kao da ovaj daje za pravo svom sagovorniku, kao da ne sumnja da su istoga mišljenja, kao da mu se potpuno pridružuje u osudi vlade. Koje su to važne tačke, koje g. de Norpoa nije izričito naveo, ali u kojima kao da se prećutno podrazumevalo da se Blok i on slažu, kakvo li može biti njegovo mišljenje o aferi, koje ih spaja? Tom nedokučivom saglasnošću koja kao da je postojala između njega i g. de Norpoa Blok je utoliko više bio iznenađen iznenađen što se ta saglasnost nije ticala samo politike, politike, pošto je gđa de Vilparizi unapred nadugačko govorila g. de Norpoau o Blokovom književnom radu. - Vi niste iz ovog vremena - rekao mu je bivši ambasador - i na tome vam čestitam, niste iz ovog našeg doba u kome nema više nekoristoljubivog istraživanja, u kome se publici prodaju samo skaredne ili nedotupavne stvari.
Takvi napori kao što je vaš trebalo bi da budu potpomognuti, kad bismo mi imali vladu kakva kakva treba. Bloku je laskalo što je tako on jedini isplivao iz sveopšteg brodoloma. Ali i u tome bi opet voleo da je čuo nešto određenije, da je saznao o kojim to nedotupavnim stvarima govori g. de Norpoa. Blok je imao osećanje da radi u istom pravcu kao i mnogi drugi, nije verovao da je tako izuzetan. Vratio se opet na Drajfusovu aferu, ali nije uspeo da dokuči mišljenje g. de Norpoa. Pokušao je da ga navede da kaže nešto o oficirima čija su se imena u to vreme često pominjala u štampi; oni su više golicali radoznalost nego političari umešani u istu aferu, zato što nisu, kao ovi, već od ranije bili poznati i što su, u svojoj osobenoj odeći, tek bili izronili iz jednoga drukčijeg života i iz strogog ćutanja, i progovorili, kao što se Loengrin iskrca iz barke koju vuče labud. Blok je, zahvaljujući jednom advokatu, nacionalisti, koga je poznavao, uspeo da uđe na više pretresa u Zolinom procesu. Stizao je tamo ujutro, da bi izišao tek uveče, sa zalihom sendviča i bocom kafe, kao kao na pismeni pisme ni ispit na maturi ili na takmičenje najboljih učenika, i ta promena navika stvarala je u njemu živčano razdraženje koje su kafa i uzbuđenja u procesu dovodili do vrhunca, pa je odande izlazio tako zaljubljen u sve što se onde događalo da je, uveče, vrativši se kući, poželeo da opet zaroni u taj lepi san, te je trčao u jedan restoran u kome su se sastajali njegovi drugovi iz obe stranke, s kojima je u beskraj prepričavao šta se sve zbilo u toku dana i večerom poručenom zapovedničkim glasom, koji mu je davao iluziju moći, naknađivao gladovanje i umor toga tako rano započetog dana, u kome nije ni ručao. Krećući se večito između iskustvenog sveta i sveta mašte, čovek bi želeo da dublje upozna idejni život ljudi čiji je život mogao samo da zamišlja. zamiš lja. Ali Ali na Blokova pitanja, g. de Norpoa je odgovorio: - Ima dva oficira koja su umešana u aferu koja je u toku, a o njima sam nekada slušao od jednog čoveka čiji mi je sud ulivao najveće poverenje i koji ih je veoma cenio ce nio (g. (g . de Mirbel), to su potpukovnik Anri Anri i potpukovnik Pikar. - Ali, - uzviknu Blok - božanska Atina, Zevsova kći, stavila je u pamet svakome od njih suprotno od onoga što je u onom drugom, i oni se bore jedan protiv drugog kao dva lava. Potpukovnik Pikar imao je visok položaj u vojsci, ali njegova Mojra odvela ga je na stranu koja nije njegova. Mač nacionalista poseći će njegovo nežno telo i on će biti bačen krvožednim zverima i ptičurinama koje se hrane salom pokojnika. G. de Norpoa ne odgovori ništa. - O čemu to oni raspravljaju tamo u uglu? - upita g. de Germant gđu de Vilparizi pokazujući na g. de Norpoa i Bloka.
- O Drajfusovoj aferi. - O, bože! A znate li, kad je o tome reč, ko je vatreni Drajfusov pristalica? Čik pogodite! Moj sestrić Rober! Reći ću vam čak da je u Džokej-klubu, kad su saznali za njegove podvige, nastupila opšta uzbuna, čitava hajka. A pošto o njegovom prijemu u članstvo č lanstvo treba da se s e raspravlja kroz kroz nedelju dana... - Pa naravno, - prekide ga vojvotkinja - ako su tamo svi kao Žilber, koji je uvek govorio da sve Jevreje treba otpraviti natrag u Jerusalim... - O, pa princ de Germant je onda sasvim moga mišljenja - prekide je g. d’Aržankur. Vojvoda se dičio svojom ženom, ali je nije voleo. Veoma ubražen, nije voleo da ga ona prekida, a nasamo je s njom bivao i grub. Uskipteo od dvostrukog gneva, gneva rđavog muža kome žena prigovara i leporeka koga ne slušaju, on ućuta u po reči i dobaci vojvotkinji vo jvotkinji jedan pogled pogled koji je zbunio sve prisutne. - Otkud vam sad pada na pamet da govorite o Žilberu i o Jerusalimu? - reče on najzad. - Nije o tome reč. Ali morate priznati, - dodade on blažim glasom ako nekoga od naših ne prime u Džokej-klub, a naročito Robera, čiji je otac deset godina bio predsednik, to bi bio vrhunac. Šta ćete, draga, gunđali su, siroti, čudom su se čudili, i ja im ne zameram; vi znate da ja lično nemam nikakvih rasnih predrasuda, smatram da tome nema mesta u naše doba, a ja hoću da idem ukorak s vremenom, ali ipak, dođavola, kad se neko zove markiz de SenLu, ne može da bude drajfusovac, šta mogu drugo da vam kažem! G. de Germant je te reči „kad se neko zove markiz de Sen-Lu“ izgovorio s patosom. Dobro je znao, dakako, da je nešto još više zvati se vojvoda de Germant. Ali iako je u njegovom samoljublju bilo i težnje da pre preuveliča nadmoćnost titule vojvode de Germant, ipak su ga možda više zakoni mašte, a ne toliko pravila dobrog ukusa navodili da je umanji. Svako vidi u lepšem svetlu ono što vidi na odstojanju, što vidi u drugoga. Jer opšti zakoni koji vladaju perspektivom uobrazilje važe isto tako za vojvode kao i za ostali svet. I ne samo zakoni uobrazilje nego i zakoni govora. A ovde se mogao primeniti bilo jedan ili drugi od ta dva zakona. Po jednome, čovek se izražava kao ljudi njegove duhovne vrste, a ne kao ljudi iz njegove kaste po poreklu. Po tome je g. de Germant mogao biti, u svojim izrazima, čak i kad je hteo govoriti o plemstvu, saplemenik malograđana koji bi rekli: „kad se neko zove vojvoda de Germant“, dok obrazovani ljudi, kao Svan, kao Legranden, ne bi to rekli. Može i neki vojvoda pisati petparačke romane, čak i o životu visokog društva, jer plemićke povelje tu nisu ni od kakve pomoći, a epitet aristokratskog mogu zasluživati i dela kakvog plebejca. Koji je to malograđanin bio, u ovom slučaju, od koga je g.
de Germant čuo to: „kad se neko zove“, on to bez sumnje nije ni znao. Ali drugi Jedan zakon govora Jeste da se s vremena na vreme, kao god što se pojave pa nestanu i neke bolesti, za koje se potom više i ne čuje, rodi, neznano kako, bilo spontano, bilo nekim slučajem kao što je onaj kad je u Francuskoj proklijao neki američki korov čije se seme uhvatilo na nečijem ćebetu za putovanje, pa palo negde na nasip kraj pruge, da se rodi izvestan način izražavanja koji se u nekoj deceniji čuje od ljudi koji se nisu o tome dogovarali. I tako, kao što sam jedne godine čuo Bloka kako kaže za samoga sebe: „Pošto su najkrasniji ljudi, najsjajniji,| najpozvaniji, najprobirljiviji, uvideli da postoji samo jedan čovek koga smatraju pametnim, prijatnim, bez koga ne mogu, a to sam ja, Blok“, i kao što sam tu istu rečenicu čuo iz usta mnogih drugih mladića koji njega nisu ni znali i koji su samo zamenjivali ime Blok svojim imenom, isto sam tako često slušao i to „kad se neko zove“. - Šta ćete, - nastavi vojvoda - kad pogledate kakav duh tamo vlada, to je dosta razumljivo. - To je pre svega komično, - odgovori vojvotkinja - s obzirom na ideje njegove majke, koja nas od jutra do večeri veče ri gnjavi Francuskom otadžbinom. - Da, ali nije tu samo njegova mati, ne treba preterivati. Postoji i jedna gospodična, jedna razvratnica najgore vrste, koja ima više uticaja na njega, a koja je upravo saplemenica toga gospodina Drajfusa. I ona je zarazila Robera svojim shvatanj s hvatanjima. ima. - Možda ne znate, gospodine vojvodo, da ima jedna nova reč da se izrazi takav duh - reče arhivista, koji je bio sekretar antirevizionističkih komiteta. Kaže se „mentalitet“. To znači potpuno istu stvar, ali bar niko ne zna šta hoćete da kažete. To je najveća finesa i kao što se kaže, „poslednji krik“. krik“. Međutim, pošto je čuo Blokovo ime, zabrinuto je gledao kako ovaj ispituje gde Norpoa, a to njegovo nespokojstvo izazvalo je jedno drukčije, ali ne manje duboko, u markize. Ona je strepela pred arhivistom, jer se pred njim držala kao antidrajfusovac, pa se bojala njegovih prekora ako otkrije da je primila jednog Jevrejina koji manje-više pripada „sindikatu“. - A, mentalitet, zabeležiću mentalitet, zabeležiću to sebi, pa ću preneti dalje - reče vojvoda. (To nije bilo figurativno rečeno; vojvoda je imao malu beležnicu punu „citata“ i pročitavao je pre kakve večere u velikom društvu.) - Mentalitet, to Mentalitet, to mi se dopada. Ima tako novih reči koje se lansiraju, ali ne traju. Nedavno sam tako pročitao o jednom piscu da je „maštovit“. Neka razume ko može. A onda je nisam nikad više sreo. - Ali mentalitet se se više upotrebljava nego maštovit - reče istoričar Fronde da
bi se umešao u razgovor. - Ja sam član jedne komisije u ministarstvu prosvete, i tamo sam je više puta čuo, a isto tako i u mom klubu, u klubu Volne, pa čak i na večeri kod g. Emila Emi la Olivjea. Olivjea. - Ja koji nemam tu čast da pripadam ministarstvu prosvete, - odgovori vojvoda s tobožnjom skromnošću ali i s tako dubokom sujetom da su mu se usta i nehotice osmehnula, a oči pogledale po prisutnima pogledom koji je bio sav iskričav od radosti i pred čijom ironijom je istoričar pocrveneo - ja koji nemam čast da pripadam ministarstvu prosvete, - ponovi on slušajući sam sebe kako govori - niti klubu Volne (ja sam samo u Unionu i u Džokeju)... vi niste u Džokeju, gospodine? - upita on istoričara, koji, sluteći u tome neku drsku uvredljivost, a ne razumevajući je, poče drhtati svim udovima - ja koji čak i ne večeravam sa g. Emilom Olivjeom, je priznajem da nisam znao za mentalitet. Siguran mentalitet. Siguran sam da ni vi niste, Aržankure... A znate li zašto se ne mogu izneti dokazi o Drajfusovom izdajstvu? Izgleda Izgleda zato što je on o n ljubavnik ljubavnik žene ministra minis tra vojske, tako se bar priča u poverenju. - A! A ja sam mislio mis lio da je ljubavnik žene predsednika vlade - reče d’Aržankur. d’Aržankur. - Nalazim da ste svi podjednako dosadni s tom vašom aferom - reče vojvotkinja de Germant, koja je u pogledu društvenog života uvek volela da pokaže da ona ne da da je iko vodi. - Ona za mene ne može imati posledica u pogledu Jevreja, iz prostog razloga što njih nema među mojim poznanicima, a mislim i da ostanem zauvek u tome blaženom neznanju. Ali, s druge strane, nalazim da je nepodnošljivo da nam Mari-Enar ili Vikturnijena nameću silu kojekakvih gospođa Diran i Diboa, koje inače ne bismo nikad upoznale, a to pod izgovorom da su pravoverne, da ne kupuju ništa kod trgovaca Jevreja ili da nose „Smrt Jevrejima“ ispisano na suncobranu. Prekjuče sam otišla kod Mari-Enar. Nekada je kod nje bilo divno. Sada naiđete tamo na sve one osobe koje ste celog života izbegavali, a pod izgovorom da su protiv Drajfusa, i još na kojekakve za koje pojma nemate ko su. - Ne, nego je ljubavnik žene ministra vojske. Tako se bar priča po budoarima - nastavi vojvoda, koji je u razgovoru upotrebljavao tako izvesne izraze za koje je verovao da su iz feudalnog doba. - Najzad, u svakom slučaju, zna se da ja lično mislim sasvim suprotno mom rođaku Žilberu. Ja nisam feudalac kao on, ja bih se šetao i sa crncem, kad bi mi bio prijatelj, prijatelj, a šta bi o tome tom e mislio ovaj ili onaj, za to bi me bilo briga koliko za lanjski sneg, ali ipak, moraćete priznati, kad se neko zove Sen-Lu, ne može sebi dozvoliti da se suprotstavlja idejama celog sveta, koji ima više pameti nego Volter i čak nego i moj nećak. A naročito ne da se nedelju dana pre kandidovanja u Klub upušta u nešto što bih ja nazvao sentimentalnim
akrobacijama! To je malo previše! Ne, sigurno mu je ta njegova fufica napunila glavu. Mora biti da ga je ubedila da će se svrstati među „intelektualce“. Intelektualci, to je čarobna reč te gospode. Uostalom, povodom toga napravili su i jednu dosta zgodnu igru reči, ali vrlo pakosnu. I vojvoda ispriča sasvim tiho, za vojvotkinju i g. d’Aržankura, ono o Mater Semita, Semita, što se odista već govorilo u Džokej-klubu, jer od sveg semenja koje razveje vetar, najjača krilca, koja joj omogućuju da se raseje na najveću daljinu od cveta, ipak ima dosetka. - Mogli bismo zapitati za objašnjenje gospodina, koji izgleda učen - reče on pokazujući na istoričara. Ali bolje je ne govoriti o tome, tim pre što je to savršena laž. Ja nisam tako ambiciozan kao moja kuzina Mirpoa, koja tvrdi da može da prati svoju lozu do pre Hrista, do Levijevog plemena, ali jamčim da ću dokazati da nikada nije bilo ni jedne kapi jevrejske krvi u našoj porodici. No, ipak, ne treba da se zavaravamo, izvesno je da će krasna shvatanja gospodina mog nećaka podići veliku buru u čaši vode. Tim pre što je Fezansak bolestan, pa će sve voditi Dira, a znate kako on voli da se peči - reče vojvoda, koji nikad nije uspeo da sazna tačno značenje izvesnih reči, pa je tako verovao da pečiti se ne znači šepuriti se, nego isprečiti se, stvarati poteškoće. - U svakom slučaju, - prekide ga vojvotkinja - ako je taj Drajfus nevin, on to baš ne dokazuje naročito. Kakva li samo blesava, patetična pisma piše sa tog svog ostrva! Ne znam je li g. Esterhazi bolji od njega, ali on bar ume mnogo elegantnije da sroči svoje rečenice, u sasvim drukčijoj boji. To mora biti da baš ne veseli pristalice g. Drajfusa. Kakva šteta za njih što ne mogu da razmene tu dvojicu, pa da imaju drugog nevino osuđenog! Svi prsnuše u smeh. sme h. „Jeste li čuli šta kaže Orijana?“ upita vojvoda de Germant gđu de Vilparizi, željan pohvale. „Da, nalazim da je vrlo smešno.“ To vojvodi nije bilo dovoljno: „A ja, vidite, ja ne nalazim da je smešno; smeš no; ili, bolje da kažem, sasvim sas vim mi je svejedno je li smešno ili nije. Ja ne držim mnogo do duhovitosti.“ G. d’Aržankur se bunio. „Ta on uopšte ne misli to što govori“, šapnu mu vojvotkinja. „To je bez sumnje zato što sam bio u skupštini, gde sam čuo briljantnih govora koji nisu značili ništa. Tamo sam naučio da cenim pre svega logiku. Bez sumnje tome i dugujem što nisam bio ponovo izabran. Meni su smešne stvari ravnodušne.“ „Nemojte da se pravite drveni mudrac, dragi moj Bazene, kad znate dobro da niko ne voli više duhovitost nego vi.“ „Pustite me da završim. Baš zato i cenim često duhovitost moje žene što sam neosetljiv za izvesnu vrstu lakrdijašenja. Jer ona obično polazi od nekog tačnog zapažanja.
Ona rasuđuje kao muškarac, a izražava to kao pisac.“ Blok se trudio da navede g. de Norpoa da govori govo ri o Pikaru. - Nema spora da je potpukovnikovo svedočenje postajalo nužno, - odgovori g. de Norpoa - ukoliko je samo vlada mislila da se tu možda krije nešto ispod žita. Znam da su mnoge moje kolege, kad su čuli da zastupam takvo mišljenje, graknuli na sav glas, ali, po mome mišljenju, vladi je bila dužnost da pusti potpukovnika da govori. Iz takvog ćorsokaka ne izlazi se prostom piruetom, ili onda preti opasnost da se padne u brlog. A što se tiče samoga tog oficira, njegovo svedočenje je na prvom pretresu ostavilo ne može biti povoljniji utisak. Kad su ga ugledali, onako krasnog stasa, u lepoj uniformi strelca, kako savršeno jednostavno i otvoreno priča šta je video, šta je pomislio, i kad je rekao: „Kunem se svojom vojničkom čašću (tu je glas g. de Norpoa zatreperio lakim patriotskim tremolom) da sam ubeđen u to“, ne može se poreći da je utisak bio dubok. „Eto, on je za Drajfusa, nema ni trunke sumnje“, pomisli pomi sli Blok. - Ali te simpatije koje je isprva stekao potpuno je izgubio u suočenju s arhivistom Griblenom: kad je svet čuo toga starog službenika, tog čoveka koji ne ume da govori sad ovako a sad onako (i sad je g. de Norpoa sledeće reči naglasio snagom iskrenog ubeđenja), kad ga je svet video kako gleda u oči svome pretpostavljenom, kako se ne boji da mu protivreči i da mu kaže glasom koji nije trpeo pogovora: „Ali molim vas, pukovniče, vi dobro znate da ja nikad nisam lagao, znate dobro da i u ovom trenutku, kao i uvek, govorim istinu“, onda se sve preokrenulo, g. Pikar je na sledećim pretresima uzalud kopao i rukama i nogama, pretrpeo je pravi pravcati fijasko. „Ne, zacelo, on je protiv Drajfusa, to je očigledno“, pomislio je u sebi Blok. „Ali ako veruje da je Pikar izdajnik i da laže, kako može uzimati u obzir njegova otkrića i pominjati ih kao da nalazi u njima neke draži i kao da veruje da su iskrena? A opet, ako u njemu vidi pravednika koji rasterećuje svoju savest, kako može pretpostaviti da je lagao u suočenju sa Griblenom?“ Možda je razlog što je g. de Norpoa govorio s Blokom tako kao da se slažu bio u tome što je on bio toliki antidrajfusovac da je, nalazeći da vlada to nije dovoljno, bio njen neprijatelj isto toliko koliko i drajfusovci. Možda i zato što je ono čemu je on posvećivao pažnju u politici bilo nešto dublje, na drugom jednom planu, sa koga mu se drajfusovština činila beznačajnom pojavom, koja ne zaslužuje da joj pokloni pažnju jedan patriota koji se bavi krupnim spoljnim pitanjima. A možda još pre zato što su se načela njegove političke mudrosti ticala samo pitanja forme, načina, oportunosti, pa su bila isto tako nesposobna da rešavaju suštinska pitanja kao što je u filozofiji čista logika nesposobna da presudi o
egzistencijalnim pitanjima, ili što je, po istoj mudrosti, nalazio da je opasno pretresati te stvari, pa je, iz predostrožnosti, hteo da govori samo o uzgrednim okolnostima. Ali Blok se naročito varao kad je verovao da bi mu g. de Norpoa, čak i da je bio manje predostrožan po naravi i manje isključivo formalističkog duha, mogao, i da je hteo, reći istinu o ulozi Anrija, Pikara, di Pati di Klama, o svim stranama afere. Blok, naime, nije mogao da sumnja u to da g. de Norpoa zna istinu o svemu tome. Kako bi je mogao ne znati, kad se poznaje sa ministrima? Blok je, doduše, mislio i to da istinu u politici mogu rekonstruisati najpronicljiviji umovi, ali je zamišljao, kao i široka publika, da se ona, neosporna i materijalna, nalazi uvek u tajnom dosijeu predsednika republike i predsednika vlade, koji s njom upoznaju ministre. A u stvari, čak i kad o istini u politici postoje dokumenti, oni retko kad vrede više nego što vredi rendgenski snimak, na kome laik veruje da je bolest ispisana crno na belo, dok taj snimak u stvari pruža samo jedan elemenat za prosuđivanje, uz mnoge druge, na osnovu kojih će lekar rasuditi i izvući dijagnozu. Stoga nam istina u politici, što smo bliže obaveštenima i mislimo da joj se približavamo, izmiče. Čak i kasnije - da ostanemo pri Drajfusovoj aferi - kad se zbila jedna tako jasna stvar kao što je bilo Anrijevo priznanje, a potom i njegovo samoubistvo, to su odmah sasvim drukčije protumačili ministri drajfusovci, a suprotno Kavenjak i Kijinje, koji su sami otkrili falsifikat i obavljali saslušanje; štaviše, i među samim ministrima drajfusovcima, pa i onima koji su bili iste političke nijanse, koji su sudili ne samo na osnovu istih dokumenata nego i u istom duhu, Anrijeva uloga je tumačena na potpuno suprotne načine, jedni su u njemu videli Esterhazijevog saučesnika, a drugi su tu ulogu, naprotiv, pripisivali di Pati di Klamu, pridružujući se tako tezi svog protivnika Kijinjea, a razilazeći se u tome potpuno sa svojim istomišljenikom Renakom. Sve što je Blok uspeo da izvuče iz g. de Norpoa bilo je to da je g. de Boadefr, načelnik generalštaba, ako je istina da je dopustio da se nešto tajno saopšti g. Rošforu, očigledno očigledno time učinio nešto što je osobito za žaljenje. - Budite sigurni da je ministar vojske morao, u sebi bar, poslati svog načelnika generalštaba do sto đavola. Zvaničan demanti, po mom mišljenju, ne bi bio suvišan. Ministar vojske izražava se o tome veoma oštro inter pocula. Postoje uostalom stvari povodom kojih je veoma nesmotreno stvarati uznemirenje kojim se posle ne može vladati. - Ali ti dokumenti su s u očevidno lažni - reče reč e Blok. G. de Norpoa nije odgovorio, ali je izjavio da ne odobrava istupanja princa Anrija Anrija Orleanskog:
- Ona uostalom mogu samo pomutiti nepristranost pravde i podstaći na nemire koji bi, i u jednom i u drugom smislu, bili za žaljenje. Treba, svakako, obuzdati rovarenja protiv vojske, ali nisu nam potrebne ni kavge koje potpaljuju oni elementi sa desnice koji, umesto da služe patriotskoj ideji, misle njome da se posluže. Francuska, bogu hvala, nije nekakva južnoamerička republika i ne oseća potrebu za nekakvom generalskom huntom. Blok nije uspeo da ga navede da govori o pitanju Drajfusove krivice niti da kaže neku prognozu o presudi koja će se doneti u građanskom sporu koji je bio u toku. Ali zato g. de Norpoa kao da je sa zadovoljstvom pružio pojedinosti o posledicama te presude. - Ako presuda i bude osuđujuća, - rekao je - sigurno će biti ukinuta, jer u takvom procesu, gde su izjave svedoka tako mnogobrojne, retko je da nema nekih formalnih nedostataka na koje se advokati mogu pozvati. A o ispadu princa Anrija Orleanskog reći ću još to da sumnjam da je bio po volji njegovom ocu. - Vi verujete da je Šartr za Drajfusa? - upita vojvotkinja smešeći se, razrogačenih očiju, rumenih obraza, s nosom nad svojim tanjirićem s kolačima i sa sablažnjenim izrazom lica. - To nipošto, nego sam samo hteo reći da u celoj njihovoj porodici, sa te strane, postoji postoji jedan smisao za politiku čiji čiji smo pes smo pes plus ultra u ltra mogli mogli da vidimo u divnoj princezi Klemantini, smisao koji je njen sin, princ Ferdinand, sačuvao kao dragoceno nasleđe. Bugarski princ sigurno ne bi stegao u zagrljaj majora Esterhazija. - On bi više voleo prostog vojnika - reče tiho gđa de Germant, koja je često večeravala s Bugarinom kod princa Žoenvila i koja mu je jednom odgovorila, kad ju je pitao nije li ona ljubomorna: „Kako da ne, visočanstvo, na vaše narukvice.“ - Ne idete večeras na bal kod gđe de Sagan? - reče g. de Norpoa gđi de Vilparizi da bi prekinuo dalji razgovor sa Blokom. Ne znači da se ovaj nije svideo ambasadoru, koji nam je kasnije rekao, dosta naivno i bez sumnje zbog nekih tragova koji su ostali u Blokovom govoru od neohomerovske mode, koju je on međutim bio napustio: „Dosta je zanimljiv, sa svojim pomalo starinskim načinom govora, pomalo svečanim. Malo bi trebalo pa da kaže ,Učene sestre’ kao Lamartin ili Žan-Batist Ruso. To je postalo dosta retko u današnjoj mladeži, a bilo je čak retko i u onoj koja joj je prethodila. I mi sami bili smo pomalo romantični.“ Ali ma koliko da mu se sagovornik činio neobičan, g. de Norpoa je nalazio da je razgovor i suviše potrajao.
- Ne, gospodine, ja više ne idem na balove - odgovori markiza s lepim osmehom stare žene. - A vi, vi idete? To i priliči vašim godinama - dodade ona obuhvativši zajedno pogledom g. de Šatelroa, svog prijatelja i Bloka. - I ja sam pozvana - reče ona pretvarajući se, iz šale, kao da se time diči. - Čak su došli da me pozovu. (Došli, to je značilo: princeza de Sagan.) - Ja nemam pozivnicu - reče Blok misleći da će mu je gđa de Vilparizi ponuditi i da će gđa de Sagan biti srećna da primi prijatelja jedne žene koju je lično došla da pozove. Markiza ne odgovori ništa, a Blok nije insistirao, jer imao je s njom da pregovara o jednoj ozbiljnijoj stvari, zbog koje ju je malopre bio zamolio za dopuštenje da je poseti preksutradan. Pošto je, naime, čuo kako su ona dva mladića rekla da su dali ostavku na članstvo u klubu Ulice Roajal, u koji ulazi ko bio, hteo je da zamoli gđu de Vilparizi da uredi da ga prime u taj klub. - Nisu li ti Saganovi nešto prilično lažno otmeno, neki promašeni snobovi reče on sarkastično. - Ne, nipošto, to je u toj vrsti ono što imamo najbolje na lageru - odgovori g. d’Aržankur d’Aržankur,, koji je usvojio sve s ve pariske doskočice. dos kočice. - Znači, - reče Blok upola ironično - to je ono što se zove jedna od svetkovina, jedna od velikih mondenih skupština sezone! skupština sezone! Gđa de Vilparizi reče veselo gđi de Germant: Germa nt: - No, reci, je li bal gđe de Sagan velika otmena svetkovina? - To ne treba mene pitati, - odgovori joj ironično vojvotkinja - ja još nisam uspela da saznam šta je to svetkovina u otmenom društvu. Uostalom, ja se u te mondene stvari stvari baš i ne razumem mnogo. - A, a ja sam verovao upravo suprotno - reče Blok, koji je zamišljao da gđa de Germant govori iskreno. Na veliko očajanje g. de Norpoa, on nastavi da mu postavlja mnoga pitanja o Drajfusovoj aferi; ambasador izjavi da mu, onako odoka rečeno, pukovnik di Pati di Klam ostavlja utisak smušene glave i da možda nije baš najsrećnije izabran da izvrši jednu tako delikatnu stvar kao što je istraga, koja zahteva toliko hladnokrvnosti i pronicljivosti. - Znam da socijalistička stranka s velikom galamom traži njegovu glavu, kao i da se odmah pusti na slobodu zatočenik sa Đavolovog ostrva. Ali mislim da još nismo spali na to da moramo pognuti glavu pod jarmom gospode Žero-Rišar i kompanije. Ta afera je dosad prava papazijanija. Ne kažem da i s jedne i s druge
strane nema dosta sramnih stvari koje se kriju. Da čak i izvesni manje-više nekoristoljubivi zaštitnici vašeg štićenika mogu biti dobronamerni, ni to ne sporim! Ali vi znate da je pakao popločan dobrim namerama - dodade on uz lukav pogled. - Bitno je da vlada isto toliko pokaže da je levica ne drži u šahu koliko i da nije dužna da se preda na milost i nemilost nekakvoj vojsci pretorijanaca, koji, verujte mi, nisu vojska. Ako se utvrdi neka nova činjenica, samo se po sebi razume da će se pokrenuti postupak za obnovu procesa. Takav zaključak nameće se sam po sebi. Zahtevati to, znači razvaljivati otvorena vrata. Toga dana vlada će umeti da progovori jasno i glasno, ili će ispustiti iz ruku ono što joj je bitna prerogativa. Onda neće više biti dovoljno igrati žmurke. Drajfusu će se morati odrediti prave sudije. A to će biti lako, jer iako se u našoj lepoj Francuskoj, gde toliko volimo da sami sebe ocrnjujemo, uobičajilo da se veruje ili da se tobože veruje kako se reč istine i pravde može čuti samo ako se pređe na onu stranu Lamanša, što je ponekad samo zaobilazan način da se dođe do Špreje, ipak nema samo u Berlinu sudija. Ali kad vlada jednom stupi u dejstvo, hoćete li vi umeti da je slušate? Kad vas bude pozvala da izvršite svoju građansku dužnost, hoćete li se postrojiti oko nje? Hoćete li umeti da se ne oglušite o njen patriotski poziv i da odgovorite: „Tu sam!“? G. de Norpoa je ta pitanja postavljao Bloku sa žestinom od koje se moj drug i zbunio i uplašio, ali je bio i polaskan; jer izgledalo je kao da se ambasador, u njemu, obraća celoj jednoj stranci, da Bloku postavlja pitanje kao da se ta stranka ovome poverila i kao da on može da preuzme odgovornost za odluke koje bi se donele. „Ako ne biste odložili oružje“, nastavi g. de Norpoa i ne sačekavši Blokov kolektivni odgovor, „ako još i pre no što se osuši mastilo na dekretu kojim bi se odredila obnova procesa, odazivajući se pozivu ne znam kakve podmukle lozinke, ne biste odložili oružje, nego biste se ušančili u jalovu opoziciju, koja je, izgleda, za neke, ultima ratio politike, ratio politike, ako biste se povukli u svoj šator i spalili brodove, to bi bilo na vaše večito prokletstvo. Jeste li vi u šakama buntovnih huškača? Jeste li im dali kakve zaloge?“ Blok je bio zbunjen i nije znao šta bi odgovorio. G. de Norpoa mu nije dao ni vremena za to. „Ako je istina suprotno, kao kao što hoću da verujem, verujem, i ako imate im ate malo onoga što mi se čini da na žalost nedostaje nekim vašim vođama i prijateljima, nešto političkog duha, onoga dana kad stvar bude predata Krivičnom veću, ako se ne pustite da vas zavrbuju oni koji love u mutnom, pobeda je vaša. Ne jamčim da će se ceo generalštab izvući iz škripca, ali dobro je ako bar jedan deo bude mogao spasti obraz i ne digne sve u vazduh. Samo se po sebi razume, uostalom, da je na vladi da izrekne pravdu i da zaključi i suviše dug spisak nekažnjenih zlodela, ne, svakako, pokoravajući se podbadanju socijalista niti ne znam kakve soldateske,
dodade on gledajući Bloka u oči, možda po nagonu svih konzervativaca da sebi obezbede podršku i u suprotnom taboru. Vladina akcija treba da se sprovodi bez obzira na licitiranja, ma s koje strane ona poticala. Vlada nije, bogu hvala, potčinjena pukovniku Drijanu, niti, na suprotnom polu, g. Klemansou. Treba ukrotiti profesionalne huškače i sprečiti ih da dignu glavu. Francuska, ogromnom svojom većinom, želi rad i red! U tom pogledu, moje je ubeđenje konačno. Ali ne treba se bojati da se javnost obavesti; a ako se neke ovce, od onih kakve je tako dobro poznavao naš Rable, bace glavačke u vodu, valjaće im ukazati na’ to da je ta voda mutna, da ju je hotimice zamutila jedna bagra koja nije odavde da bi prikrila svoje opasno naličje. A vlada ne sme dopustiti da ispadne kao da preko volje izlazi iz pasivnosti kad bude vršila pravo koje je prevashodno njezino, hoću da kažem da pokrene Gospu Pravdu. Vlada će prihvatiti sve vaše sugestije. Ako se ispostavi da je posredi bila sudska zabluda, vladi će biti obezbeđena poražavajuća većina, koja će joj omogućiti široko polje dejstvovanja. - Vi, gospodine, - reče Blok okrenuvši se g. d’Aržankuru, kome ga behu predstavili zajedno s drugim osobama - vi ste sigurno drajfusovac: u inostranstvu su svi za Drajfusa. - Ta stvar se tiče samo Francuza, zar ne? - odgovori g. d’Aržankur s onom osobitom neučtivošću koja se sastoji u tome da se sagovorniku pripiše mišljenje za koje se očigledno zna da nije njegovo, pošto je on upravo iskazao suprotno. Blok pocrvene; g. d’Aržankur se smeškao, gledajući oko sebe, pa iako je taj osmeh, dok se obraćao ostalim gostima, bio zlurad prema Bloku, on ga ublaži srdačnošću kad ga je najzad zaustavio na mom prijatelju, da bi ovome oduzeo opravdanje da se naljuti zbog reči koje je čuo, a koje zato nisu ostale nimalo manje svirepe. Gđa de Germant reče nešto na uvo g. d’Aržankuru, što nisam čuo, ali što se moralo odnositi na Blokovu veroispovest, jer je u tom času preko vojvotkinjinog lica preleteo onaj izraz kome bojazan da to ne primeti osoba o kojoj govorimo daje nešto kolebljivo i lažno, a koji je pomešan i sa nasmejanom i pakosnom radoznalošću koju budi neka ljudska grupa za koju osećamo da nam je iz osnove tuđa. Da bi se izvukao iz neprilike, Blok se okrete vojvodi de Šatelrou: „Vi, gospodine, kao Francuz, vi svakako znate da su u inostranstvu za Drajfusa, makar što se smatra da se u Francuskoj nikad ne zna šta se zbiva u inostranstvu. inostranstvu. Uostalom, ja znam da se s vama može razgovarati, razgovarati, Sen-Lu mi je to rekao“. Ali mladi vojvoda, osećajući da se svi okreću protiv Bloka, a pošto je bio kukavica kao što su to često ljudi u otmenom svetu, pribeže izveštačenoj i zajedljivoj duhovitosti koju kao da je, po nekom atavizmu, nasledio od g. de
Šarlisa: „Oprostite, gospodine, što ne mogu diskutovati s vama o Drajfusu, ali to je jedna stvar o kojoj iz načela razgovaram samo sa Jafetovcima.“ Svi se osmehnuše, osim Bloka, iako je on doduše i sam imao običaj da s ironijom govori o svom jevrejskom poreklu, o toj svojoj strani koja je pomalo poticala sa Sinaja. Ali umesto nečega takvog, što se bez sumnje nije u njemu zateklo spremno, opruga unutrašnjeg mehanizma izbacila je drukčiju jednu rečenicu na Blokova usta. I moglo se čuti samo ovo: „Ali kako ste mogli saznati? Ko vam je rekao?“ kao da je sin kakvog robijaša. A s druge strane, s obzirom na njegovo prezime, koje nije bilo baš hrišćansko, i na njegovo lice, njegovo čuđenje ispadalo je pomalo naivno. Pošto ga ono što mu je rekao g. de Norpoa nije potpuno zadovoljilo, on priđe arhivisti i upita ga ne viđaju li se ponekad kod gđe de Vilparizi g. di Pati di Klam ili g. Žozef Renak. Arhivista ne odgovori ništa; bio je nacionalista i neprestano je prorokovao markizi da će uskoro doći do građanskog rata i da bi trebalo da bude opreznija u izboru svog društva. Pitao se nije li Blok potajni izaslanik „Sindikata“, koji je došao da uhodi, pa je smesta otišao da kaže gđi de Vilparizi šta ga je Blok pitao. Ona nađe da je on u najmanju ruku nevaspitan, a možda i opasan za položaj g. de Norpoa. Najzad, htela je i da zadovolji arhivistu, jedinu osobu koje se pomalo pribojavala, jer on joj je stalno popovao, bez velikog uspeha (svakog jutra čitao joj je članak g. Židea u Malim novinama). novinama). Htela je, dakle, da stavi na znanje Bloku da više ne dolazi i sasvim je prirodno našla u svome mondenom repertoaru scenu kojom otmena dama izbacuje nekog iz kuće, scenu u kojoj uopšte nema podignutog prsta i sevanja očima, kao što se to zamišlja. Dok je Blok prilazio da joj kaže doviđenja, izgledalo je kao da se, zavaljena u veliku naslonjaču, tek upola probudila iz nekog neodređenog dremeža. Zamagljene oči tek su joj se slabo i ljupko sjajile kao biser. Blokov pozdrav, koji je na markizinom licu izazvao samo neki sneni osmeh, nije joj izmamio izmam io ni jednu jedinu reč niti mu je ona o na pružila ruku. ruku. Taj prizor bacio je Bloka u najdublje zaprepašćenje, ali kako je ceo jedan krug osoba unaokolo bio svedok te scene, pomislio je da se ona ne bi mogla produžiti a da to ne ispadne nezgodno za njega, pa da bi od markize iznudio pozdrav, iako mu ona nije pružila ruku, on pruži svoju. Gđa de Vilparizi je bila šokirana. Ali iako joj je bilo stalo da odmah zadovolji arhivistu i protivdrajfusovski tabor, bez sumnje je htela ipak i da ostavi otvorena vrata za budućnost, pa se zadovolji da samo spusti očne kapke i upola sklopi oči. - Čini mi se da spava - reče Blok arhivisti, koji, osećajući markizinu podršku, načini ogorčen izraz lica. - Zbogom, gospođo, - doviknu joj on. Markiza lako razvuče usne kao kad bi samrtnica htela da progovori, ali joj
pogled više ne prepoznaje nikoga. A dok se Blok udaljavao, ubeđen da je ona „posenilila“, ona se okrete markizu d’Aržankuru kao da sva kipti od života u koji je opet vaskrsnula. Pun radoznalosti, u nameri da rasvetli tako neobičan incident, Blok se nekoliko dana kasnije opet pojavio. Markiza ga je vrlo lepo primila, jer bila je dobra žena, a arhivista nije bio tu, a i bilo joj je stalo i do jednočinke koju je Blok trebalo da obezbedi, najzad i zato što je odigrala ulogu visoke dame kao što je želela, što je izazvalo sveopšte divljenje i bilo komentarisano još isto veče po raznim salonima, ali u jednoj verziji koja više nije imala nikakve nikakve veze sa istinom. - Govorili Govorili ste o Sedam princeza, vojvotkinjo, princeza, vojvotkinjo, a znate li (no nemojte misliti da se time ponosim) da je pisac toga... kako da kažem, toga spisa, moj sunarodnik reče g. d’Aržankur s ironijom s kojom se mešalo i zadovoljstvo što poznaje bolje nego ostali pisce jednog dela o kome se maločas govorilo. - Da, on je Belgijanac, po zvanju - dodade on. - Zbilja? Ali mi vas ne optužujemo da ste išta krivi za tih Sedam princeza. Srećom po vas i po vaše zemljake, vi ne ličite na pisca te gluposti. Ja znam veoma prijatnih Belgijanaca, vas, vašeg kralja, moje rođake Linjeve i mnoge druge, ali vi srećom ne govorite istim jezikom kao pisac Sedam princeza. Uostalom, ako baš hoćete da vam kažem, suvišno je i govoriti o tome, tome , jer to pre svega i nije ništa. To je svet koji hoće da izgleda tajanstven, pa makar morao ispasti i smešan, da bi prikrio da nema ideja. Da iza toga ima nečega, rekla bih vam da se ja ne bojim izvesnih smelosti, dodade ona ozbiljnim glasom, samo ako u tome ima nekakve misli. Ne znam da li ste gledali Borelijev komad. Neke je to šokiralo; a ja, eto, i da me kamenuju, - dodade ona i ne uviđajući da joj tako nešto ne preti naročito - priznajem da je meni to bilo beskrajno zanimljivo. Ali Sedam princeza! Svejedno što jedna od njih poklanja svoje milošte mom sestriću, ja ipak ne mogu valjda u svojim porodičnim osećanjima ići tako daleko... Vojvotkinja je odjednom ućutala jer je ušla jedna gospođa, a to je bila vikontesa de Marsant, Roberova mati; Gđu de Marsant smatrali su na SenŽermenu višim bićem, stvorenjem anđeoske dobrote i rezignacije. To su mi bili rekli i nisam imao nekog naročitog razloga da se tome čudim, jer u ono vreme nisam znao da je ona rođena sestra vojvode de Germanta. Kasnije sam uvek bivao iznenađen kad bih saznao, u tome društvu, da su mnoge setne, čedne, žrtvovane žene, koje su bile obožavane kao idealne svetice sa vitraža, procvetale na istom rodoslovnom stablu na kome i njihova gruba, razvratna i gnusna braća. Činilo mi se da braća i sestre, kad u licu sasvim liče jedno na drugo kao vojvoda de Germant i gđa de Marsant, moraju imati i jednu istu i
zajedničku pamet, isto srce, kao što i neka osoba može imati i dobrih i loših trenutaka, ali od nje ipak ne možete očekivati široke poglede ako je skučena duha, niti uzvišeno odricanje ako je tvrda srca. Gđa de Marsant je pratila Brintjerova predavanja. Ona je oduševljavala aristokratski Sen-Žermen, a svojim svetiteljskim životom ga je i učila vrlini. Ali morfološka srodnost lepoga nosa i prodornog pogleda navodila me je ipak da gđu de Marsant svrstam u istu intelektualnu i duhovnu porodicu u koju i njenog brata vojvodu. vojvodu. Nisam mogao da verujem da samim tim ti m što je žena, što je možda bila nesrećna i što svi misle dobro o njoj može biti toliko drugačija od svojih, onako kao što su u junačkim pesmama sve vrline i sva ljupkost skupljene u sestrama divljačke braće. Činilo mi se da se priroda, manje slobodna nego stari pesnici, mora skoro isključivo služiti sastojcima zajedničkim istoj porodici i nisam mogao da joj pripišem toliku moć stvaranja novoga da od građe slične onoj od koje je sačinila kakvog glupaka i prostaka stvori neki veliki um bez ikakve mrlje gluposti, neku sveticu bez ikakve mrlje grubosti. Gđa de Marsant imala je na sebi belu svilenu haljinu s velikim skutima na kojima su se isticali cvetovi od tkanine, koji su bili crni. To zato što je, tri nedelje ranije, izgubila jednoga svog rođaka, g. de Monmoransija, što je nije sprečavalo da ide u posete, da ide na male večere, ali u crnini. Bila je to dama visokog roda. Po nasleđu, duša joj je bila puna raskalašnosti dvorskog života, sa svim onim površnim čega ima u tom životu, ali i strogim. Gđa de Marsant nije imala snage da dugo žali za ocem i majkom, ali ni za šta na svetu ne bi obukla haljinu u boji mesec dana po smrti kojeg rođaka. Bila je više nego ljubazna prema meni zato što sam bio Roberov prijatelj i što nisam bio iz istog društva iz kojeg i on. Tu dobrotu pratila je tobožnja stidlj sti dljivost, ivost, nekakvo povremeno povlačenje glasa, pogleda, misli, mi sli, kao da ih je prikupljala u sebe, kao što se povuče razmetljiva suknja, da ne zauzima suviše mesta, kao što se žena ispravlja da bi se držala pravo čak i u gipkosti, kao što to zahteva lepo vaspitanje. Lepo vaspitanje koje ne treba uzimati suviše doslovno, uostalom, jer mnoge takve dame vrlo se brzo prepuste raspusnosti, premda nikada ne izgube skoro detinju pristojnost u držanju. Gđa de Marsant je malko išla na živce u razgovoru zato što je, kad god se povela reč o nekom čoveku iz građanskog staleža, na primer o Bergotu, o Elstiru, govorila, izdvajajući reči, ističući ih, sričući ih u dva različita tona, moduliranjem koje je bilo svojstveno Germantovima: „Imala sam čast, veliku da se sretnem sa g. čast, veliku čast da Bergotom, da se upoznam sa g. Elstirom“, bilo zato da bi se drugi divili njenoj skrušenosti, bilo iz iste sklonosti koju je imao i g. de Germant da pribegava starinskim izrazima učtivosti da bi protestovao protiv sadašnjih nevaspitanih običaja da čovek nikad ne kaže dovoljno da je „počastvovan“. Ma koji od ta dva
razloga bio pravi, u svakom slučaju osećalo se da gđa de Marsant, kad kaže: „Imala sam čast, veliku čast, veliku čast “, “, veruje da igra jednu veliku ulogu i da pokazuje da ume da prihvati imena ljudi od vrednosti kao što bi i njih same primila u svoj zamak, kad bi se našli u blizini. S druge strane, kako joj je porodica bila mnogobrojna, kako ju je ona veoma volela i pošto je, spora u govoru, a rada da sve objasni, htela da objašnjava srodstva, ona je (bez ikakve želje da koga zaseni i premda je iskreno volela da govori samo o dirljivim seljacima i uzvišenim lovočuvarima) svaki čas pominjala sve najveće evropske velikaške porodice, što joj osobe iz manje sjajnih porodica nisu praštale, a ako su bile malo intelektualnije, podsmevale se tome kao gluposti. Na selu su gđu de Marsant obožavali zbog dobra koje je činila, ali i naročito zato što je njeno čisto poreklo, u kome se kroz nekoliko pokolenja nalazilo samo sve što je bilo najveće u istoriji Francuske, uklonilo iz njenog ophođenja sve što narod zove „prenemaganjem“ i dalo joj savršenu jednostavnost. Ona se nije bojala da poljubi neku nesrećnu siroticu i da joj kaže da ode u zamak i uzme kola drva. To je bila, govorilo se, savršena sa vršena hrišćanka. Bilo joj je stalo da se Rober silno bogato oženi. Biti velika dama znači igrati veliku damu, to jest, jednim delom, izigravati jednostavnost. A ta igra košta izuzetno skupo, tim pre što jednostavnost očarava samo pod uslovom da drugi znaju da biste mogli i ne biti jednostavni, to jest da ste vrlo bogati. Kasnije su mi rekli, kad sam pričao da sam je video: „Sigurno ste zapazili da je nekada bila divna.“ Ali istinska lepota je tako osobena, tako nova, da je ne prepoznamo kao lepotu. Toga dana pomislio sam u sebi samo da ima sasvim sas vim mali nos, vrlo plave plave oči, dug vrat i tužan izraz. - Čuj, - reče gđa de Vilparizi vojvotkinji de Germant - mislim da će mi kroz koji čas doći u posetu jedna žena s kojom ti ne želiš da se poznaješ, pa više volim da te upozorim da ti to ne bi bilo neprijatno. Uostalom, možeš biti spokojna, kasnije mi neće više dolaziti, ali treba da dođe danas, samo jedanput. To je Svanova žena. Videći kolike razmere dobija Drajfusova afera i bojeći se da se poreklo njenog muža ne okrene protiv nje, gđa Svan je preklinjala muža da nigde više ne govori da je osuđeni nevin. Kad on nije bio prisutan, ona je išla i dalje i ispovedala najvatreniji nacionalizam; u tome je, uostalom, samo išla stopama gđe Verdiren, u kojoj se probudio i sasvim razbuktao malograđanski, potajni antisemitizam. Takvim držanjem gđa Svan je uspela da uđe u nekoliko antisemitskih udruženja otmenih žena, koja su se počinjala stvarati, i uspostavila je poznanstvo se više osoba iz aristokratije. Može izgledati čudno što se vojvotkinja de Germant, daleko od toga da učini kao te dame, iako je bila u tako velikom prijateljstvu sa Svanom, uvek, naprotiv, opirala njegovoj želji, koju
nije krio od nje, da joj predstavi svoju ženu. Ali kasnije će se videti da je to bilo samo posledica vojvotkinjine osobene naravi, jer ona je prosto smatrala da „ne treba“ da učini ovo ili ono, i despotski je nametala ono što je odlučila njena mondena „slobodna savest“, veoma proizvoljna. - Hvala što ste me upozorili - odgovori vojvotkinja. - To bi mi zaista bilo jako neprijatno. Ali, Ali, kako je znam iz i z viđenja, ustaću na vreme. - Veruj, Orijana, da je ona vrlo prijatna, to je izvrsna žena - reče gđa de Marsant. - Ne sumnjam nimalo, ali ne osećam nikakvu potrebu da se u to i sama uverim. - Jesi li pozvana kod ledi Izraels? - upita gđa de Vilparizi vojvotkinju, da bi promenila razgovor. - Pa ja nju ne poznajem, bogu hvala - odgovori gđa de Germant. - To treba da pitate Mari-Enar. Ona se s njom poznaje, a uvek sam se pitala zašto. - Upoznala sam se s njom, zaista, - odgovori gđa de Marsant - priznajem svoj greh. Ali odlučila sam da je više ne poznajem. Kažu da je ona jedna od najgorih i da to i ne krije. Uostalom, svi smo mi imali suviše poverenja, bili smo suviše gostoljubivi. Neću više da se viđam ni sa kim od te nacije. Dok smo pred nekim starim rođacima iz provincije, koji su od naše krvi, zatvarali vrata, otvarali smo ih Jevrejima. Sad vidimo njihovu zahvalnost. Na žalost, ja ne bih smela ništa da kažem, ja imam divnog sina, a on, kao da je poludeo, govori same ludosti - dodade ona o na čuvši da je g. d’Aržankur d’Aržankur pomenuo pomenuo Robera. - Nego, kad sam pomenula Robera, niste li ga videli? - upita ona gđu de Vilparizi - Pošto je subota, pomislila sam da bi on možda mogao doći na jedan dan u Pariz, a u tom slučaju bi sigurno došao da vas poseti. U stvari, gđa de Marsant je mislila da joj sin neće dobiti odsustvo; ali kako je u svakom slučaju znala da on, i kad bi ga dobio, ne bi došao kod gđe de Vilparizi, nadala se, pretvarajući se da veruje da bi ga tu zatekla, da će uspeti da mu tetka oprosti sve one posete u koje joj nije došao. - Rober, ovde? Ta nije mi nikad napisao nijednu reč; čini mi se da ga nisam videla još od Balbeka. - Suviše je zauzet, ima toliko posla - reče gđa de Marsant. Neprimetan osmeh zatalasao je trepavice gđe de Germant, koja je gledala krug što ga je vrhom suncobrana crtala po ćilimu. Kad god je vojvoda suviše otvoreno zanemarivao svoju ženu zbog neke druge, gđa de Marsant je glasno
stajala na stranu svoje snaje, protiv rođenog brata. Vojvotkinja joj je zbog te podrške bila zahvalna i pomalo kivna, i samo joj je upola bilo krivo zbog Roberovih ludorija. U tom trenutku vrata se opet otvoriše, i on uđe. - Gle, mi o vuku... - reče gđa de Germant. Gđa de Marsant, koja je bila leđima okrenuta vratima, nije videla sina kad je ušao. Kad ga spazi, u majci radost zaleprša kao krila, telo gđe de Marsant se upola podiže, lice joj ožive, i gledala je Robera zadivljenim očima: - Šta, došao si! Kakva radost! Kakvo iznenađenje! - A, razumem... a vuk na vrata - reče belgijski diplomata smejući se grohotom. - Odlično - odgovori mu odsečno gđa de Germant, jer nije volela izreke, a ovu je ubacila s takvim izrazom kao da se samoj sebi ruga. - Dobar dan, Robere; tako, tako, zaboravljamo svoju tetku. Za časak su porazgovarali između sebe, i bez sumnje o meni, jer dok je SenLu prilazio majci, gđa de Germant se okrete meni. - Dobar dan, kako ste? - reče mi ona. o na. Pustila je da joj sjaj plavoga pogleda padne po meni kao kiša, pa je za časak oklevala, ispravila i ispružila šibljiku svoje ruke, nagnula napred telo, a ono se brzo opet uspravilo kao kad povijemo šib pa ga pustimo, a on se vrati u prirodni položaj. To je sve učinila pod vatrenim pogledima Sen-Lua, koji ju je posmatrao i s odstojanja činio očajničke napore da od svoje tetke postigne još malo više. Bojeći se da naš razgovor ne zamre, on priđe da ga podstakne i odgovori umesto mene: - Nije baš sasvim sa svim dobro, malo je umoran; umoran; uostalom, možda bi se bolje osećao kad bi te češće viđao, jer neću ti kriti, on veoma voli da te vidi. - O, to je vrlo ljubazno - reče gđa de Germant namerno banalnim tonom, kao da sam joj pridržao mantil. - Veoma sam polaskana. - Čuj, sešću malo da mame, a evo ti moja stolica - reče mi Sen-Lu, prisiljavajući me tako da sednem pored njegove tetke. Oboje smo ućutali. - Viđam vas ponekad, pre podne - reče mi ona kao da mi saopštava neku novost i kao da ja nju ne viđam. - To je vrlo dobro za zdravlje. - Orijana, - reče poluglasno gđa de Marsant - rekli ste da idete da posetite gđu de Sen-Fereol, da li biste bili tako dobri da joj kažete da me ne čeka na večeru? Ostaću kod kuće, pošto mi je Rober došao. Ako bih smela još i da vas
zamolim da svratite kući i kažete da kupe odmah onih cigara koje Rober voli, zovu se „Korona“, jer skoro ih nemamo više. Rober priđe bliže; čuo je samo ime gđe de Sen-Fereol. - Ko je sad opet to, gđa de Sen-Fereol? - upita on začuđenim i odlučnim glasom, jer se pretvarao da mu je nepoznato sve što se tiče visokog društva. - Ta molim te, zlato moje, znaš dobro, - reče mati - to je Vermandoaova sestra; ona ti je poklonila onaj bilijar što si ga toliko voleo. - Šta, ona je Vermandoaova sestra, nisam imao ni pojma. O, moja porodica je divna - reče on upola se okrenuvši meni i uzevši i nesvesno Blokov ton kao što je usvajao i njegove ideje. Ona se poznaje sa svetom koji se manje-više zove SenFereol (pa, naglašujući svaku reč), ide na balove, vozi se kočijama, provodi život kao u bajci. To je neverovatno! Gđa de Germant pusti iz grla onaj lak, kratak i oštar romor kao od usiljenog a prigušenog smeha, kojim je htela pokazati da prihvata, onoliko koliko joj to nalažu rodbinske veze, duhovitost svog sestrića. Lakej uđe da javi da princ Fafenhajm-Minsterburg-Vajnigen poručuje g. de Norpoau da je stigao. - Idite i uvedite ga, gospodine, - reče gđa de Vilparizi bivšem ambasadoru, koji pođe u susret nemačkom nema čkom predsedniku vlade. Ali markiza ga pozva natrag: - Čekajte, gospodine, mislite li da treba da mu pokažem minijaturu carice Šarlote? - O, ja verujem da će on biti očaran - reče ambasador ganutim glasom i kao da zavidi srećnom ministru na milosti koja ga očekuje. - O, ja znam da su njegova shvatanja veoma ispravna, - reče gđa de Marsant a to je tako retko među strancima. Ali obaveštena sam. On je oličenje antisemitizma. Prinčevo Prinčevo ime, po odrešitosti o drešitosti s kojom su se s e prvi slogovi - kako se to u muzici kaže - atakirali i po mucavom ponavljanju kojim se ono potom skandiralo, čuvalo je u sebi onaj polet, onu cifrastu prostodušnost, one nezgrapne germanske učtivosti, koje su se kao zelenkasto granje ogledale u tamnoplavom emalju onoga sloga „hajm“, koji je kao kakav rajnski vitraž rasprostirao mistiku iza bledih i fino izrezanih zlatnih ukrasa nemačkog XVIII veka. To ime, među raznim imenima od kojih se sastojalo, sadržavalo je i ime jedne male nemačke banje u kojoj sam, još sasvim mali, bio s bakom, u podnožju jedne planine počastvovane Geteovim šetnjama i vinograda iz kojih smo u „Kurhofu“ pili čuvena vina sa složenim i zvučnim nazivima kao što su epiteti koje Homer daje
svojim junacima. Stoga, tek što sam čuo kako izgovaraju prinčevo ime i pre no što sam se i setio te banje, on kao da se smanji, prože nečim ljudskim i nađe u mom sećanju za sebe dovoljno veliko jedno malo mesto, uz koje se priljubi, prisan, sasvim običan živopisan, pun ukusa, lak, sa nečim dopuštenim, čak propisanim. Štaviše, objašnjavajući ko je taj princ, g. de Germant pomenu više njegovih titula, i ja prepoznah ime jednog sela kroz koje je proticala rečica kojom sam se svako veče, pošto bismo popili lekovitu vodu, vozio čamcem, kroz rojeve komaraca; i ime jedne šume, toliko udaljene da mi lekar nije dopustio da idem do nje u šetnju. I tako, bilo je zbilja shvatljivo što se plemićevo vlastelinstvo prostire na okolna mesta i što se u nabrajanju njegovih titula ponovo povezuju imena koja se mogu pročitati jedno do drugog i na zemljopisnoj karti. Stoga sam, ispod vizira princa Svetoga Germansko-rimskog Carstva i viteza Frankonije, ugledao u stvari lice jednoga dragog mi predela po kome su se za mene često zadržavali zraci sunca u šest sati, ugledao taj predeo bar dok princ, rajnski grof i palatinski knez, nije ušao. Jer posle nekoliko trenutaka saznao sam da on prihode koje vuče iz šume i iz rečice u kojoj žive patuljci vilenjaci i rečne vile, i iz začarane planine na kojoj se uzdiže stari zamak, koji čuva uspomenu na Lutera i na Ludviga Germanskog, da on te prihode koristi da bi imao pet automobila „Šaron“, dvorac u Parizu i u Londonu, ložu ponedeljkom u Operi i sredom u Francuskoj komediji. Nije mi se činilo - a ni on sam kao da to nije smatrao - da se on razlikuje od drugih ljudi njegovih godina i njegovog bogatstva koji bi bili manje poetičnog porekla. Bio je iste kulture kao i oni, imao iste ideale, uživao je u svom dostojanstvu, ali samo zbog preimućstava koja mu je ono pružalo, i imao je još samo jednu ambiciju u životu, a to je bilo da postane dopisni član Akademije, u odeljenju društvenih nauka, i to je bio razlog što je došao gđi de Vilparizi. To što je on, čija je žena bila na čelu najzatvorenijeg društvenog kruga u Berlinu, zamolio da bude predstavljen markizi nije bilo zato što je možda sam od sebe osetio takvu želju. Iako ga je već godinama razdirala ambicija da uđe u Akademiju, nikako nije uspevao da poveća na više od pet broj akademika koji bi se činili spremni da glasaju za njega. Znao je da sam g. de Norpoa raspolaže bar desetinom glasova, kojima je u mogućnosti da pridruži još i druge, putem veštih nagodbi. Stoga je princ, koji ga je poznavao iz Rusije, gde su obojica bili ambasadori, otišao da ga poseti i učinio sve što je mogao da ga pridobije za sebe. Ali uzalud ga je obasipao ljubaznostima, izdejstvovao markizu ruska odlikovanja, pominjao ga u svojim člancima iz spoljne politike, pred sobom je imao nezahvalnika, čoveka za koga sva ta predusretljivost kao da nije značila ništa, koji nije pomaknuo njegovu kandidaturu ni za korak napred, čak mu nije
obećao ni svoj glas! G. de Norpoa ga je, doduše, primao sa najvećom učtivošću, nije čak hteo dopustiti da se on trudi, već se „potrudio da sam zakuca na njegova vrata“, odlazio u prinčevu palatu, a kad mu je tevtonski princ ubacio: „Tako bih voleo da vam postanem kolega“, odgovorio skrušeno: „O, ja bih bio tako srećan!“ Naivan čovek, kakav doktor Kotar, na primer, pomislio bi, svakako, u sebi: „Pa eto, on je tu, u mojoj kući, držao je do toga da on sam dođe meni zato što me smatra ličnošću značajnijom od njega, kaže mi da bi bio srećan da postanem član Akademije, a reči valjda imaju ipak neko značenje, dovraga! A to što mi ne nudi da glasa za mene, bez sumnje je zato što nije na to ni pomislio. Govori suviše o mojoj velikoj moći, mora biti da misli da mi pečene ševe same padaju s neba, da imam za sebe koliko hoću glasova, pa mi zato i ne nudi svoj, ali treba samo da ga priteram uza zid, tu, sad, u četiri oka, i da mu kažem: Pa glasajte za mene! - i on će biti primoran da to učini.“ Ali princ Fafenhajm nije bio naivan čovek; bio je ono što bi doktor Kotar nazvao „lukavim diplomatom“ i znao je da ni g. de Norpoa nije nimalo manje lukav i da nije čovek koji se ne bi i sam setio da bi mogao učiniti po volji kandidatu kad bi glasao za njega. Princ je, kao ambasador i kao ministar spoljnih poslova, već vodio, u ime svoje zemlje, kao što je sad vodio za sebe lično, takve razgovore u kojima čovek zna unapred dokle hoće da ide, a i šta se neće dati navesti da kaže. Nije mu bilo nepoznato da na diplomatskom jeziku razgovarati znači nuditi. I zbog toga je izdejstvovao da g. de Norpoa dobije lentu Svetog Andreje. Ali da je trebalo da izvesti svoju vladu o razgovoru koji je posle toga imao sa g. de Norpoaom, mogao bi reći u svojoj depeši: „Shvatio sam da sam išao pogrešnim putem.“ Jer čim je tada opet zapodenuo razgovor o Akademiji, g. de Norpoa mu je ponovio: - Ja bih to veoma voleo, veoma bih voleo to i radi mojih kolega. Mislim Mislim da se oni moraju osećati zaista počastvovani što ste pomislili na njih. To je veoma zanimljiva kandidatura, pomalo izvan naših običaja. Akademija je, znate, veoma rutinska ustanova, ona se plaši svega što zvuči pomalo novo. Ja joj, lično, to zameram. Koliko lili sam puta dao mojim kolegama da to osete! ose te! Ne znam čak, bog neka mi oprosti, nije li mi se jednom omakla čak i reč „učaureni“ - dodao je sa sablažnjenim osmehom, poluglasno, gotovo za sebe, kao u kakvom pozorišnom efektu, bacivši iskosa na princa brz pogled svoga plavog oka, kao kad stari glumac hoće da prosudi kakav je utisak proizveo. - Vi shvatate, prinče, da ne bih hteo pustiti tako eminentnu ličnost kao što ste vi da se upusti u igru koja je unapred izgubljena. Dokle god ideje mojih kolega ostanu tako zastarele, držim da je mudro uzdržati se. Verujte, uostalom, da ću vas ja prvi obavestiti ako ikako primetim da se neki malo noviji duh, malo življi, ocrtava u tome kolegiju koji je već na putu da postane nekropola.
„Lenta Svetog Andreje bila je zabluda,“ pomislio je princ, „pregovori nisu napredovali ni koraka; nije to bilo ono što je on želeo. Nisam pogodio pravi ključ.“ Za takvu vrstu rasuđivanja bio bi sposoban i g. de Norpoa, koji je izučio istu školu koju i princ. Može se svet podsmevati sitničavoj gluposti s kojom se diplomate Norpoaovog kova ushićuju kakvom zvaničnom rečju, gotovo beznačajnom. Ali njihove detinjarije imaju i svoju protivtežu: diplomate znaju da na terazijama koje obezbeđuju tu ravnotežu, evropsku ili kakvu drugu, koju zovemo mirom, plemenita osećanja, lepe reči, preklinjanja, imaju malu težinu; a da se veliki teg, onaj pravi, odlučujući, sastoji od drugog nečeg, od mogućnosti koju protivnik ima, ako je dovoljno jak, ili nema, da putem razmene zadovolji neku našu želju. S tom vrstom istina, koje neka potpuno nekoristoljubiva osoba kao što je bila moja baka, na primer, ne bi razumela, često su se nosili g. de Norpoa i princ fon***. Kao otpravnik poslova u nekim zemljama s kojima smo bili na ivici da zaratimo, g. de Norpoa, strepeći kakvim će tokom stvari krenuti, znao je vrlo dobro da mu se to neće obelodaniti rečju „rat“, ili rečju „mir“, nego nekom drugom, na izgled banalnom, strašnom ili blagoslovenom, koju će diplomata, diplomata, pomoću svoje šifre, smesta umeti pročitati i na koju će, da bi zaštitio dostojanstvo Francuske, odgovoriti drugom jednom rečju, isto tako banalnom, ali u kojoj će ministar neprijateljske nacije odmah videti: rat. Pa čak, po nekom starom običaju, kao što se nekada prvom zbliženju dvaju bića namenjenih jedno drugom davao oblik slučajnog susreta na nekoj pozorišnoj predstavi, razgovor u kome će sudbina diktirati reč „rat“ ili reč „mir“ obično se nije odigravao u ministrovom kabinetu, nego na nekoj klupi u kakvom banjskom parku, u koji su ministar i g. de Norpoa išli obojica na mineralni izvor da popiju po malu čašu lekovite vode. Kao po prećutnom sporazumu, sreli bi se u vreme kad se pije voda i prvo bi prošetali nekoliko koraka, a znali su obojica da je ta šetnja, tako bezazlena na izgled, isto toliko tragična kao i naredba o mobilizaciji. Pa i u privatnoj stvari kao što je bila ta kandidatura u Akademiji, princ je primenio isti sistem zaključivanja kao i u svojoj diplomatskoj karijeri, isti metod raščitavanja simbola sim bola koji su jedan drugi prekrivali. prekrivali. A svakako, ne može se tvrditi ni da bi moja baka i retki njoj slični bili jedini koji ne poznaju takve računice. Velikim delom, prosečan svet, baveći se porivima čija je putanja unapred utvrđena, po nedostatku intuicije sličan je neznanju koje je moja baka dugovala svojoj nekoristoljubivosti. Često se valja spustiti do stvorenja koja neko izdržava, bili to muškarci ili žene, te da pobudu na izgled najbezazlenijih postupaka ili reči treba tražiti u koristoljublju, u nužnosti opstanka. Koji muškarac ne zna, kad mu žena kojoj će platiti, kaže: „Ne
govorimo o novcu!“, da te reči treba računati, kako se to u muzici kaže, kao „prazan takt“, a ako mu kasnije izjavi: „Suviše si mi bola zadavao, često si mi krio istinu, ne mogu više“, da treba da razume: drugi joj ljubavnik nudi više? A i to je tek jezik kokote, dosta bliske otmenoj ženi. Apaši pružaju još upečatljivije primere. A g. de Norpoa i nemački princ, mada su im apaši bili nepoznati, bili su navikli da žive na istom onom planu na kome žive i nacije, koje su takođe, uprkos svojoj veličini, bića sebična i lukava, koja se krote samo silom, uvažavanjem njihovog interesa, koji ih može navesti čak i na ubijanje, ubijanje koje je često i samo simbolično, budući da već i oklevanje da se bori ili odbijanje da se bori može za naciju značiti: „umreti“. Ali kako se to ne kaže u kojekakvim Žutim knjigama, narod je rado miroljubiv; ako je ratoboran, on je to nagonski, iz mržnje, iz zlopamćenja, a ne iz razloga koji su naveli na odluku državne poglavare, na upozorenje raznih Norpoa. Sledeće zime princ se bio veoma razboleo, pa je ozdravio, ali srce mu je ostalo zauvek načeto. „Dovraga!“ pomislio je u sebi, „ne treba gubiti vreme za Akademiju; jer ako budem suviše spor, može mi se desiti da umrem pre nego što me izaberu. To bi zbilja bilo neprijatno.“ Napisao je u Revue des Deux Mondes Mondes jednu studiju o politici u poslednjih dvadeset godina i u njoj se u više mahova najlaskavijim rečima izrazio o g. de Norpoau. Ovaj ga je posetio i zahvalio mu se. Dodao je da ne zna kako bi mu izrazio svoju zahvalnost. Princ pomisli u sebi, kao kad neko proba neki drugi ključ: „Nije ni taj“, i osećajući da se malo zadihao, ispraćajući g. de Norpoa, pomislio je: „ Do sto đavola, ti obešenjaci pustiće me da odapnem pre nego što me izaberu. Požurimo“. Požurimo“. Još iste večeri sreo je g. de Norpoa u Operi: - Dragi kolega, - rekao mu je - kazali ste mi pre podne da ne znate kako biste mi pokazali svoju zahvalnost; to je veoma preterano, jer ne dugujete mi ništa, ali ja ću biti tako nedelikatan da vas uhvatim za reč. G. de Norpoa nije nimalo manje cenio prinčev takt nego što je princ cenio njegov. Odmah je shvatio da mu princ Fafenhajm neće uputiti neku molbu, nego ponudu, ponudu, i sa predusretl predusretljivim jivim osmehom spremio se da ga sasluša. - Evo, naći ćete da sam vrlo vrlo nametljiv. Postoje Postoje dve osobe kojima sam veoma privržen, na različite načine, kao što ćete odmah razumeti, a obe su se odnedavno nastanile u Parizu i misle tu ubuduće živeti: moja žena i nadvojvotkinja Žan. Ona će prirediti nekoliko večera, naročito u čast engleskog kralja i kraljice, i njihov bi san bio da mognu svojim zvanicama pružiti društvo jedne osobe prema kojoj, iako je ne poznaju, obe osećaju veliko divljenje.
Priznajem da nisam znao kako bih mogao zadovoljiti njihovu želju, ali maločas, pukim pukim slučajem, saznao sam da se vi poznajete poznajete s tom osobom; os obom; znam da ona živi veoma povučeno, da se viđa samo s malim brojem osoba, harru few; few; ali kad biste mi pružili vašu podršku, uz blagonaklonost koju pokazujete prema meni, siguran sam da bi mi ona dopustila da me njoj predstavite i da joj prenesem nadvojvotkinjinu i princezinu želju. Možda bi pristala da dođe na večeru s engleskom kraljicom, a ko zna, ako joj ne budemo suviše dosadni, da provede Uskrs s nama u Boljeu, kod nadvojvotkinje Žan. Ta osoba zove se markiza de Vilparizi. Priznajem da bi me nada da bih mogao postati čest gost takvog duhovnog središta kao što je njen salon utešila, pomogla mi da bez gorčine pomislim da možda odustanem od kandidature u Akademiji. Kod nje se isto tako razmenjuju umne misli i prefinjeni razgovori. Sa neizrecivim zadovoljstvom princ je osetio da brava više ne pruža otpor i da je ovaj ključ najzad u nju ušao. - Sasvim bi izlišno bilo opredeljivati se između te dve stvari, dragi prinče, odgovorio je g. de Norpoa - ništa se ne slaže više s Akademijom nego salon o kome govorite, jer on je pravi rasadnik akademika. Preneću vašu molbu gđi markizi de Vilparizi: ona će sigurno biti polaskana njome. A što se tiče večere kod vas, ona vrlo retko izlazi, i to će možda ići teže. No ja ću vas predstaviti, pa ćete se vi sami zauzeti za svoju stvar. Ali, naročito, ne treba odustati od Akademije; ja treba upravo kroz dve nedelje da ručam kod Leroa-Boljea, pa posle da odemo zajedno na jednu važnu sednicu; bez njega ne može uspeti nijedan izbor; ja sam pred njim već uzgred pomenuo vaše ime, koje mu je, naravno, savršeno poznato. On je imao neke prigovore. Ali postoji ta okolnost da mu je potrebna podrška moje grupe pri idućim izborima, pa nameravam da to opet pokrenem; reći ću mu sasvim otvoreno u kakvim smo mi srdačnim odnosima, neću mu kriti da ću ja, ako se vi kandidujete, zamoliti sve svoje prijatelje da glasaju za vas (princ duboko odahnu od olakšanja), a on zna da ja imam prijatelja. Ako mi uspe da obezbedim njegovu podršku, držim da bi vaši izgledi postali veoma ozbiljni. Dođite te večeri u šest sati kod gđe de Vilparizi, ja ću vas predstaviti predstaviti i moći ću vas izvestiti o tome to me razgovoru. razgovoru. Tako je došlo do toga da princ Fafenhajm dođe u posetu gđi de Vilparizi. Ali duboko sam se razočarao kad je on progovorio. Premda svaka epoha ima posebne i opšte crte koje su jače od nacionalnih, tako da se u nekoj ilustrovanoj enciklopediji, u kojoj se prikazuje čak i autentični portret Minerve, Lajbnic, sa svojom perikom i čipkanim okovratnikom, malo razlikuje od Marivoa ili od Samuela Bernard Bernarda, a, nisam mislio na to da narodnost narodnost isto i sto tako ima im a jače osobene oso bene crte nego kasta. A te crte ispoljile su se preda mnom ne u prinčevim rečima, u
kojima sam unapred očekivao da ću čuti kako šušte u letu elfi i koboldi, nego u jednoj transpoziciji koja nije nimalo manje svedočila o tome poetičnom poreklu: time što je, poklonivši se, mali, crven i trbušast, pred gđom de Vilparizi, rajnski grof rekao: „Topar tan, kospođa markiza“, sa istim naglaskom kao što bi i kakav alzaški domar. - Ne biste li da vam dam šolju čaja ili malo pite, odlična je - reče mi gđa de Germant u želji da se ne kaže da nije bila koliko god je mogla ljubazna. - Ja se ponašam kao domaćica, kao da sam u svojoj kući - dodade ona ironično, što je njenom glasu davalo nešto grleno, kao da prigušuje neki hrapav smeh. - Gospodine, - reče gđa de Vilparizi g. de Norpoau - nećete zaboraviti da imate da kažete nešto princu u pogledu Akademije? Gđa de Germant spusti pogled, okrenu malo ruku da bi pogledala na sat. - O, bože, vreme je da se oprostim od tetke ako mislim još da svratim kod gđe de Sen-Fereol, a večeram kod gđe Leroa. Ona ustade i ne rekavši mi zbogom. Bila je opazila gđu Svan, kojoj je, izgleda, bilo prilično neprijatno što me je srela. Bez sumnje se sećala da mi je, pre nego iko, rekla da je ubeđena u Drajfusovu nevinost. - Neću da me moja mati predstavi gđi Svan - reče mi Sen-Lu. - Ona je bivša kokota. Muž joj je Jevrejin, a ona se pravi nacionalista. Gle, evo mog strica Palameda. Prisustvo gđe Svan bilo je za mene naročito zanimljivo zbog nečega što se dogodilo nekoliko dana ranije, a što je nužno ispričati zbog posledica koje je to imalo mnogo kasnije, što će se podrobno videti u svoje vreme. Dakle, nekoliko dana pre toga posetio me je - čemu se nimalo nisam nadao - Šarl Morel, meni nepoznati sin nekadašnjeg sobara brata mog dede. Taj brat mog dede (onaj kod koga sam se upoznao s damom u ružičastom) beše umro prethodne godine. Njegov sobar je u više mahova ispoljio želju da me poseti; nisam znao svrhu njegove posete, ali rado bih ga bio video, jer sam od Fransoaze saznao da on i dalje gaji istinski kult prema čikinoj uspomeni i da svakom prilikom ide na groblje kao na hodočašće. Ali kako je bio prinuđen da ode u svoj zavičaj da se leči i pošto je računao da će onde dugo ostati, poslao mi je svog sina. Iznanadio sam se kad sam ugledao jednog lepog mladića od osamnaest godina, obučenog više bogato nego ukusno, no koji je ipak ličio na sve samo ne na kakvog sobara. On se, uostalom, otprve postarao da prekine svaku vezu sa služiteljskim staležom iz kojeg je ponikao time što mi je sa samozadovoljnim osmehom saopštio da je završio Konzervatorij s prvom nagradom, kao najbolji student. Svrha njegove posete bila je ovo: njegov otac je, među uspomenama što su
ostale iza čika-Adolfa, izdvojio neke za koje je smatrao da ne bi priličilo da ih pošalje mojim roditeljima, ali koje bi, mislio je, mogle zanimati mladića mojih godina. Bile su to fotografije slavnih glumica, velikih kokota, koje je čika Adolf poznavao, poslednje slike iz onoga njegovog života starog raspusnika, koji je on strogo odvajao od života njegove porodice. Dok mi ih je pokazivao, zapazio sam kako se mladi Morel navlaš trudi da govori sa mnom kao sa sebi ravnim. U tome kako mi je govorio „vi“, a što je mogao ređe „gospodine“, nalazio je zadovoljstvo kao neko čiji je otac, obraćajući se mojima, govorio samo u trećem licu. Skoro na svim fotografijama bile su takve posvete kao: „Mome najboljem prijatelju“. Samo jedna glumica, nezahvalnija i promišljenija, napisala je „Najboljem među prijateljima“, što joj je dopuštalo, kao što su mi tvrdili, da govori kako čika Adolf nije nipošto, i daleko od toga, bio njen najbolji prijatelj, nego prijatelj koji joj je učinio najviše sitnih usluga, prijatelj kojim se ona koristila, vrlo dobar čovek, gotovo matora budala. Uzalud je mladi Morel nastojao da pobegne od svog porekla, osećalo se da je čika-Adolfova senka, obožavana i preuveličana u očima starog sobara, neprestano lebdela, gotovo kao kakva svetinja, nad detinjstvom i mladošću njegovog sina. Dok sam ja gledao fotografije, Šarl Morel je razgledao moju sobu. I kad sam potražio gde bih ih mogao skloniti: „Ali kako to“, reče mi on (glasom u kome je izlišno bilo da se izrazi prekor, toliko je on bio već i u samim rečima), „da ne vidim nijedne nijedne slike vašeg čike u vašoj sobi?“ Osećao sam kako sam pocrveneo i promucao sam: „Pa mislim da je i nemam.“ „Kako, nemate nijednu jedinu fotografiju vašeg čika-Adolfa, koji vas je tako voleo! Uzeću jednu od mnogih koje ima moj stari i poslaću vam je, a nadam se da ćete je staviti na počasno mesto, iznad ove komode koju ste takođe od njega nasledili.“ Istina, pošto nisam imao čak ni fotografije mog oca ili moje majke u svojoj sobi, nije bilo ničega zazornog što nije bilo ni čika-Adolfove slike. Ali nije bilo teško pogoditi da je za Morela - a on je takvo shvatanje preneo i na sina - čika Adolf bio glavna ličnost naše porodice, čiji je sjaj, samo umanjen, prelazio i na moje roditelje. Ja sam bio u većoj milosti zato što je čika svaki dan govorio svom sobaru da ću ja biti neka vrsta Rasina, Volabela, pa me je Morel smatrao kao nekakvog stričevog posinka, izabranog ljubimca. Vrlo brzo sam opazio da je Morelov sin veliki laktaš. Tako me je toga dana pitao, pošto je pomalo bio i kompozitor i bio vičan da komponuje muziku na stihove, ne poznajem li kakvog pesnika koji ima ugleda i veza u aristokratskom svetu. Pomenuo sam mu jednoga. Nisu mu bila poznata dela toga pesnika i nikada nije bio čuo za njegovo ime, i zabeležio ga je. A malo vremena kasnije saznao sam da je pisao tom pesniku kako je, kao kao fanatični fanati čni obožavalac oboža valac njegovih dela, komponovao muziku muzi ku na jedan njegov sonet i kako bi bio srećan kad bi libretista udesio da se to izvede kod grofice***. To je bilo malo brzopleto i iznelo je na videlo njegove namere.
Uvređen, pesnik mu nije odgovorio. Izgleda, uostalom, da je Šarl Morel imao, pored ambicije, i jaku sklonost prema konkretnijim stvarima. Bio je primetio u dvorištu Žipjenovu nećaku kako šije neki prsluk, i mada mi je rekao samo da bi mu upravo bio potreban jedan prsluk u boji, osetio sam da je devojka ostavila dubok utisak na njega. Nije se ustezao da me zamoli da siđem s njim i da joj ga predstavim, „ali ne u vezi s vašom porodicom, vi me razumete, računam na vašu diskreciju u pogledu mog oca, recite samo: jedan vaš prijatelj, veliki umetnik, razumete, pred trgovcima treba ostaviti dobar utisak“. Mada mi je stavio do znanja da on razume da ga ja ne poznajem dovoljno da bih ga zvao „dragi prijatelju“, mogao bih pred tom devojkom reći nešto kao „ne: dragi Maestro, očigledno... mada... nego, ako hoćete, dragi umetniče“, ja sam ipak u dućanu izbegao da ga „titulišem“, kao što bi rekao Sen-Simon, i zadovoljio sam se da na njegovo „vi“ odgovorim sa „vi“. Među nekoliko komada velura zapao mu je za oko jedan jarko crven i tako drečav da uprkos svome lošem ukusu nije mogao kasnije nikada da ga obuče. Devojka je nastavila da radi sa svojim dvema „učenicama“, ali učinilo mi se da je utisak bio obostran i da joj se Šarl Morel, za koga je pomislila da je „iz moga sveta“ (samo otmeniji i bogatiji), neobično svideo. Kako sam bio veoma iznenađen što sam među fotografijama koje mi je poslao njegov otac našao i jednu fotografiju Elstirovog portreta „Mis Spadala“ (to jest Odete), rekao sam Šarlu Morelu, ispraćajući ga do kapije: „Bojim se da me nećete moći obavestiti: je li čika vrlo blisko poznavao tu damu? Ne vidim u koje bi doba čikinog života mogla ona spadati; a to me zanima zbog gđe Svan...“ - „Da, upravo sam vam zaboravio reći da mi je otac naglasio da vam skrenem pažnju na tu damu. Naime, ta je kurtizana ručala kod vašeg čike kad ste ga poslednji put posetili. Moj otac nije zapravo znao da li može da vas pusti unutra. Izgleda da ste se veoma svideli toj lakoj ženi, i ona se nadala da će vas još viđati. Ali baš u to vreme došlo je do zavade u vašoj porodici, kako mi je otac rekao, i više se niste videli sa čikom.“ U tom trenutku on se osmehnu da bi se izdaleka još jednom pozdravio sa Žipjenovom nećakom. Ona ga je gledala i bez sumnje se divila njegovom mršavom, ali pravilnom liku, njegovoj lakoj kosi, veselim očima. Ja sam, rukujući se s njim, mislio na gđu Svan i pomislio sam u sebi sa iznenađenjem, jer toliko su u mom sećanju bile odvojene i različite, da ću odsada morati da je poistovećujem sa „Damom u ružičastom“. G. de Šarlis je ubrzo sedeo pored gđe Svan. U kojem se god društvu našao, njemu su se, prezrivom prema muškarcima, žene udvarale, i on bi se ubrzo pridružio najelegantnijoj i osećao se kao da je dično okićen njenom toaletom. Baron je, u redengotu ili fraku, ličio na one uspele portrete od kakvog velikog
koloriste, na portret čoveka u crnom, ali kraj koga je, na stolici, nekakav bleštav ogrtač koji će on obući za nekakav bal pod maskama. To što bi se tako izdvojio nasamo s nekom princezom pribavljalo je g. de Šarlisu zadovoljstvo da se odlikuje od ostalih, što je on voleo. Posledica toga bilo je to da je domaćica, pri nekoj zabavi, ostavljala samo za barona jednu stolicu u prvom redu, dok su se ostali muškarci gurali pozadi. Uz to još, pošto je izgledalo kao da se zaneo pričajući očaranoj dami, i to vrlo glasno, o zabavnim stvarima, g. de Šarlis je mogao da ne prilazi i ne pozdravlja se s drugima, dakle bio je razrešen obaveza učtivosti. Iza te mirisave ograde kojom ga je zaklanjala izabrana lepotica, on je usred salona bio izdvojen kao što bi bio i u loži u pozorišnoj dvorani, pa kad bi neko prišao da se pozdravi s njim, tako reći kroz lepotu njegove sagovornice, morao je izviniti barona što mu ovaj odgovara tako kratko i ne prekidajući razgovor s damom. Istina, gđa Svan nije baš bila osoba takvog ranga s kakvima je on voleo da tako javno pokazuje svoju prisnost. Ali on je javno ispovedao svoje divljenje prema njoj, svoje prijateljstvo sa Svanom, znao je da će njoj polaskati njegova ljubaznost, a i sam je bio polaskan što se tako kompromituje sa najlepšom najlepšom od svih prisutnih osoba. Gđa de Vilparizi bila je, uostalom, samo upola zadovoljna posetom g. de Šarlisa. Iako je svojoj tetki nalazio velike mane, on ju je veoma voleo. Ali, s vremena na vreme, u nastupu gneva, izmišljenih optužbi, ne umejući se odupreti svojim porivima, on joj je pisao krajnje gruba pisma u kojima je isticao sitnice koje dotle kao da nije ni primećivao. Između ostalih primera mogu da iznesem ovaj, zato što sam za nj saznao kad sam bio u Balbeku: gđa de Vilparizi, pobojavši se da nije ponela dovoljno novca da produži letovanje u Balbeku, a pošto nije ni je volela, jer jer je bila tvrdica i bojala se suvišnih s uvišnih troškova, troš kova, da traži da joj se pošalje novac iz Pariza, pozajmila je tri hiljade franaka od g. de Šarlisa. Mesec dana kasnije, ovaj je, nezadovoljan svojom tetkom iz nekog beznačajnog razloga, zatražio da mu ih pošalje telegrafskom uputnicom. Primio je dve hiljade devet stotina devedeset i nekoliko franaka. Kad je nekoliko dana kasnije sreo tetku u Parizu, porazgovarao je s njom prijateljski i pomenuo joj, veoma blago, grešku koju je načinila banka kad mu je poslala novac. „Pa nema greške“, odgovorila je gđa de Vilparizi, „telegrafska uputnica koštala je šest franaka i sedamdeset pet santima.“ „A, ako je bilo namerno, onda je savršeno u redu“, odvratio je g. de Šarlis. „Rekao sam to samo za slučaj da vi to niste znali, jer u tom slučaju, ako bi banka tako postupila i prema osobama koje su vam manje bliske nego ja, to bi vam moglo biti neugodno.“ „Ne, ne, nije bilo greške.“ „U stvari, sasvim ste bili u pravu“, zaključio je veselo g. de Šarlis, nežno poljubivši tetku u ruku. On se, u stvari, nimalo nije naljutio na nju zbog toga, i samo se osmehnuo zbog takvog
sitničarstva. Ali neko vreme kasnije poverovao je da je u nekoj porodičnoj stvari tetka htela da ga izigra i da „skuje zaveru protiv njega“, i pošto se ova dosta glupo zaklanjala nekim poslovnim ljudima, zbog kojih ju je on upravo (sumnjičio, naime da se s njima zaverila protiv njega, napisao joj je jedno pismo koje je kiptelo od besa i drskosti. „Neću se zadovoljiti da se samo osvetim“, dodao je u post-scriptumu post-sc riptumu,, „nego ću Vas i izvrgnuti ruglu. Još koliko sutra ispričaću celom svetu o onoj telegrafskoj uputnici i o šest franaka i sedamdeset pet santima koje ste mi odbili od tri hiljade što sam Vam ih pozajmio, i bićete obeščašćeni.“ Umesto toga, otišao je sutradan da moli tetku Vilparizi za oproštaj, požalivši zbog toga pisma, u kome je bilo zbilja groznih reči. Uostalom, kome bi i mogao otkriti tu stvar sa telegrafskom uputnicom kao neku novost? Sada, kad više nije želeo osvetu, nego iskreno izmirenje, sad bi on ćutao o tome. Ali već je to bio ispričao svugde dok je još bio u vrlo dobrim odnosima s tetkom, ispričao bez pakosti, prosto prosto da svet zasmeje zasm eje i zato što je bio sušta indiskretnost. indiskretnost. To je, dakle, već bio ispričao, samo gđa de Vilparizi to nije znala. Te tako, kad je iz njegovog pisma saznala da on hoće da je osramoti tako što će rastrubiti o tome, premda joj je sam rekao da je dobro uradila, pomislila je da ju je on tada obmanuo i da je lagao pretvarajući se da je voli. Sve se to bilo smirilo, ali ni ona nije znala tačno kakvo mišljenje ima on o njoj, a ni on to nije znao za nju. Tu se, istina, radilo o jednoj povremenoj i pomalo osobenoj zavadi. Drukčije su bile zavade između Bloka i njegovih prijatelja. A drukčije, opet, kao što će se videti, između g. de Šarlisa i sasvim drugih osoba. Pa ipak, treba se podsetiti da je mišljenje koje imamo jedni o drugima, da su prijateljski, porodični odnosi samo prividno nešto stalno, a u stvari su večito nemirni kao more. Otuda tolike glasine o razvodu dvoje supružnika koji su se činili tako složni i koji, uskoro potom, nežno govore jedno o drugom; tolike gadosti koje jedan prijatelj ispriča o drugome, od koga smo verovali da je nerazdvojan i s kojim ga zateknemo pomirena još i pre no što smo stigli da se povratimo od čuda; toliki preokreti u savezništvima, u tako kratkom vremenu, među narodima. - Bogami, moj ujak i gđa Svan dobro su se zagrejali jedno za drugo - reče mi Sen-Lu. - A mama, u svojoj bezazlenosti, ide da im smeta. Čednima je sve čedno! Gledao sam g. de Šarlisa. Čuperak prosede kose, oko iznad koga je obrva bila podignuta monoklom i koje se smešilo, rever sa crvenim cvetom činili su kao tri ugla jednog upadljivog trougla koji se grčio. Nisam se isprva usudio da ga pozdravim, jer mi nije dao nikakva znaka. Ali, iako nije bio okrenut prema meni, bio sam ubeđen da me je video; dok je pričao nešto gđi Svan, čiji je divni, tamnoljubičasti mantil lebdeo čak i na jednom kolenu baronovom, oči g. de Šarlisa lutale su kao pogledi torbara koji se plaši da ne naiđe policija, i sigurno je
pretražio sve kutove salona i otkrio sve osobe koje su se tu nalazile. G. de Šatelro mu priđe da se pozdravi, ali na licu g. de Šarlisa ništa nije odalo da je opazio mladog vojvodu pre trenutka kad se ovaj našao pred njim. Tako je, u iole brojnijim skupovima, g. de Šarlis zadržavao na licu gotovo stalan osmeh, bez određenog pravca niti naročite namene, koji je, pošto je tako postojao i pre pozdrava osoba koje su mu prilazile, bio lišen svakog ljubaznog značenja prema njima kad bi oni stupili u polje tog osmeha. Valjalo je ipak da priđem gđi Svan i pozdravim je. Ali, kako ona nije znala da li se poznajem sa gđom de Marsant i sa g. de Šarlisom, bila je dosta hladna, bojeći se bez sumnje da je ne zamolim da me njima predstavi. Ja onda priđoh g. de Šarlisu, ali sam to odmah i zažalio, jer iako me je on savršeno morao videti, ničim to nije pokazao. U trenutku kad sam se naklonio pred njim, naiđoh, daleko na odstojanju od njegovog tela, kome me je sprečavao da priđem sasvim ispruženom rukom, na jedan njegov prst, na kome je samo nedostajao biskupski prsten, jer on ga je pružao tako kao da treba celivati to sveto mesto i kao da sam ja, bez njegovog znanja i kao provalnik koji sam treba za sebe da snosi odgovornost, prodro u predeo prostiranja njegovog stalnog, bezličnog i odsutnog osmeha. Takva hladnoća nije mogla mnogo ohrabriti ni gđu Svan da odstupi ods tupi od svoga hladnog držanja. držanja. - Kako izgledaš umoran i uzrujan - reče gđa de Marsant svom sinu, koji je bio prišao da se pozdravi sa g. de Šarlisom. I zbilja, Roberovi pogledi kao da su na mahove ponirali u neku dubinu, koju bi smesta napustili, kao ronilac kad domaši dno. A to dno, koje je Robera toliko zabolelo kad god bi ga se dotakao, to je bila pomisao da je raskinuo sa svojom ljubavnicom. - Ali ne mari ništa, - dodade njegova mati milujući ga po obrazu - ne mari ništa, tako je lepo videti svog malog dečka. Pa pošto ta nežnost kao da je razdraživala Robera, gđa de Marsant odvede sina u jedan kraj salona, tamo gde je, u jednom udubljenju sa žutim svilenim tapetima, nekoliko fotelja sa ljubičastom goblenskom presvlakom ličilo na bokor perunike pod purpurnim purpurnim zalaskom sunca, usred polja ljutića. Pošto se gđa Svan našla sama, a shvativši da sam u prijateljstvu sa Sen-Luom, ona mi dade znak da joj priđem. Pošto je tako odavno nisam video, nisam znao o čemu bih s njom razgovarao. Nisam gubio iz vida svoj šešir, među svima koji su ležali na ćilimu, ali sam se radoznalo pitao kome bi mogao pripadati jedan, koji nije bio šešir vojvode de Germanta, a na čijoj je postavi, iznad inicijala G, bila vojvodska kruna. Znao sam sve posetioce i nisam nalazio nijednoga čiji bi to šešir mogao biti.
- Kako je simpatičan g. de Norpoa - rekoh gđi Svan pokazujući joj ga. - Istina, Rober de Sen-Lu kaže da je on sušta pakost, pakos t, ali... - Ima pravo - odgovori ona. Videći po njenom pogledu da ona misli na nešto što krije od mene, skolio sam je pitanjima. Možda zato što joj je bilo drago da izgleda veoma zauzeta s nekim u tome salonu gde skoro nikog nije poznavala, ona me povede u jedan ugao. - Evo šta je sigurn si gurnoo hteo reći g. de Sen-Lu - odgovori mi ona - ali nemojte mu to reći, jer bi on našao da sam indiskretna, a meni je veoma stalo do njegovog uvaženja, jer ja sam vrlo „otmena osoba“, znate. Šarlis je nedavno večerao kod princeze de Germant; ne znam kako ste vi bili pomenuti. G. de Norpoa im je, kažu, rekao - to je besmislica, nemojte zbog toga razbijati glavu, niko nije tome pridao značaja, svi i suviše dobro znaju iz kakvih je usta to poteklo - da ste vi pomalo histeričan laskavac. Ispričao sam već mnogo ranije koliko sam bio preneražen što se jedan takav prijatelj mog oca kao što je bio g. de Norpoa mogao tako izraziti govoreći o meni. Još sam više bio zapanjen kad sam saznao da je moje uzbuđenje onoga davnog dana kad sam govorio o gđi Svan i o Žilberti poznato princezi de Germant, za koju sam mislio da ne zna ni da postojim. Svaki naš postupak, reč, držanje, odvojeni su od „sveta“, od ljudi koji ih nisu neposredno videli ili čuli, jednom sredinom čija je propustljivost beskrajno promenljiva i ostaje nam nepoznata. Pošto nas je iskustvo naučilo da su neke naše važne reči, za koje smo živo želeli da se rasprostru (kao one, tako oduševljene, koje sam nekada govorio svakome i u svakoj prilici o gđi Svan, misleći da će se od tolikog rasejanog dobrog semena valjda naći jedno koje će proklijati), da su takve reči, često baš zbog takve naše želje, smesta stavljene pod stakleno zvono, koliko smo tim više daleko i od pomisli da će neka ništavna reč, koju smo i zaboravili, ili je čak nismo ni izgovorili, nego se ona uz put stvorila usled nepravilnog prelamanja neke drukčije reči, biti preneta, a da joj se hod nikada ne zaustavi, do beskrajnih rastojanja - u ovom slučaju do princeze de Germant - i otići tako da na naš račun uveseljava gozbu bogova! Ono čega se mi sećamo o svom ponašanju ostaje nepoznato i našem najbližem susedu; ono što smo zaboravili da smo rekli, ili što čak nikada nismo ni rekli, izazvaće kikotanje čak na nekoj drugoj planeti, a slika koju drugi stvaraju sebi o našem životu i ponašanju isto tako ne liči na sliku koju koju mi sami sebi o tome stvaramo kao što ni na neki crtež ne liči liči njegova neuspela kopija, na kojoj čas nekoj crnoj crti odgovara kakav prazan prostor, a čas nekoj belini kakav neobjašnjiv obris. Može se, uostalom, desiti da je ono što
nije precrtano neka nestvarna crta koju mi vidimo samo iz samodopadljivosti, a da nam ono što nam se čini da je dodato baš pripada, naprotiv, ali toliko suštinski da mi to i ne opažamo. Tako da ta čudna kopija, koja nam se čini tako malo verna, ponekad ima onu istinitost, malo laskavu doduše, ali duboku i korisnu, kakvu ima fotografija pomoću H-zraka. To, istina, nije razlog da i mi sami sebe na njoj prepoznamo. Neko ko ima običaj da se smeška u ogledalu svome lepom licu i lepom stasu, ako mu pokažu njihov rendgenski snimak, posumnjaće u zabludu pred tim koštanim brojanicama koje mu pokazuju kao njegovu sliku, isto kao što u zabludu posumnja posetilac izložbe ako pred portretom mlade žene pročita u katalogu: „Prilegli dromedar“. Tu razliku između naše slike kad smo je mi sami naslikali ili kad je naslikaju drugi zapažao sam kasnije ne samo u pogledu sebe samog nego i u pogledu drugih, koji su blaženo živeli usred jedne kolekcije fotografija na kojima su sami sebe islikali, dok su se unaokolo kezile grozne slike, za njih obično nevidljive, ali koje su ih bacale u preneraženje kad bi im ih kojim slučajem s lučajem pokazali i rekli: „Ovo „Ovo ste vi“. Nekoliko godina ranije bio bih tako srećan da sam mogao kazati gđi Svan kojim sam se povodom tako umiljavao g. de Norpoau, pošto je taj povod bila želja da se s njom upoznam. Ali tu želju nisam više osećao, nisam više voleo Žilbertu. S druge strane, nisam uspevao da poistovetim gđu Svan i damu u ružičastom iz moga detinjstva. Stoga počeh govoriti o ženi na koju sam sada mislio. - Jeste li videli maločas vojvotkinju de Germant? Germant? - upitah gđu Svan. Ali kako se vojvotkinja nije pozdravljala sa gđom Svan, ova se htela načiniti kao da vojvotkinju smatra beznačajnom osobom čije prisustvo čovek i ne zapaža. - Ne znam, nisam realizovala realizovala - odgovori mi ona s neprijatnim izrazom, upotrebljujući upotrebljujući tu reč prenetu iz engleskog. Ja sam međutim želeo da pribavim obaveštenja ne samo o gđi de Germant nego i o svim stvorenjima koja su dolazila s njom u dodir, pa upravo kao i Blok, onako netaktično kao oni koji se ne trude da u razgovoru budu prijatni drugima, nego, kao sebičnjaci, da razjasne stvari koje njih same zanimaju, stadoh ispitivati gđu de Vilparizi o gđi Leroa, da bih sebi tačno predstavio život gđe de Germant. - Da, znam, - odgovori ona s izveštačenim prezirom - to je ćerka onog velikog drvarskog trgovca. Znam da se ona sad kreće u društvu, ali moram vam reći da sam ja suviše stara da sklapam nova poznanstva. Upoznala sam toliko zanimljivog sveta, tako prijatnog da zbilja verujem da gđa Leroa to ne bi ničim
dopunila. Gđa de Marsant, koja je kod markize igrala ulogu počasne dame, predstavi me princu, i tek što je završila, a g. de Norpoa me i sam predstavi, najusrdnijim rečima. Možda je našao da je zgodno da mi učini nešto ljubazno što ničim ne krnji njegov ugled pošto sam ja zapravo već predstavljen; možda zato što je mislio da stranac, čak i slavan, manje poznaje francuske salone pa može pomisliti da mu predstavljaju nekog mladića iz visokog društva; možda zato da bi iskoristio jednu od svojih prerogativa, da kao ambasador doda i vrednost svoje ambasadorske preporuke, ili što su mu se svideli starinski običaji pa je u prinčevu čast hteo da oživi jedan od njih, laskav za njegovu visost, po kome su potrebne dve preporuke ako neko hoće da mu m u bude predstavljen. Gđa de Vilparizi obrati se g. de Norpoau, osetivši potrebu da mi i on kaže da njoj ne treba da bude žao što se ne poznaje sa gđom Leroa. - Zar ne, gospodine ambasadore, da je gđa Leroa beznačajna osoba, veoma ispod onih koje dolaze ovamo i da sam imala pravo što je nisam privukla? Bilo iz osećanja nezavisnosti, bilo zbog umora, g. de Norpoa se zadovolji da odgovori samo naklonom punim poštovanja, ali lišenim svakog značenja. - Baš ima smešnog sveta, gospodine, - reče mu gđa de Vilparizi smejući se. Hoćete li mi verovati da mi je danas bio u poseti jedan gospodin koji je hteo da me ubedi da mu m u je milije da meni poljubi ruku ruku nego kakvoj mladoj ženi? Odmah sam shvatio da je to bio Legranden. G. de Norpoa se osmehnu lako namignuvši kao da se radi o tako prirodnoj žudnji da se ne može zameriti onome koji ju je osetio, skoro o začetku jedne romantične ljubavi, koju je on spreman da oprosti, čak i da podstakne, sa razvratnom popustljivošću u duhu Voazenona ili Krebijona mlađeg. - Mnoge mlade ženske ruke bile bi nesposobne da urade ono što sam tamo video - reče princ pokazujući započete akvarele gđe de Vilparizi. Pa je upita da li je videla Fanten-Laturove slike cveća, koje su upravo bile izložene. - One su prvorazredne, i kao što se to danas kaže, od lepog slikara, od jednoga od majstora palete, - izjavi g. de Norpoa - ja međutim nalazim da ne mogu da izdrže poređenje sa cvećem gđe de Vilparizi, na kome bolje prepoznajem boju cveta. Čak i ako se pretpostavi da su pristranost starog ljubavnika, navika laskanja i mišljenja prihvaćena u jednome krugu nametali te reči bivšem ambasadoru, one su ipak dokazivale na kolikom se odsustvu istinskog ukusa zasniva sud kod
sveta iz otmenog društva, toliko proizvoljan da ga i kakva sitnica može dovesti do najgorih besmislica jer ga na tome putu ne presreće i ne zaustavlja nikakav uistinu proosećan utisak. - Nema u tome neke moje zasluge što poznajem cveće, jer oduvek sam živela na selu - odgovori skromno gđa de Vilparizi. Ali, - dodade ona ljubazno se obraćajući princu - što sam još sasvim mlada stekla malo ozbiljnija znanja o njemu nego ostala seoska deca, to dugujem jednom istaknutom čoveku vaše nacije, g. fon Šlegelu. Srela sam ga u Broju, kuda me je povela moja tetka Kordelija (žena maršala de Kastelana). Sećam se vrlo dobro da su ga g. Lebren, g. de Salvandi, g. Dudan naveli da govori o cveću. Ja sam još bila mala devojčica, nisam mogla dobro razumeti što je govorio. Ali on me je zabavljao igrajući se sa mnom, a kad se vratio u vašu zemlju, poslao mi je jedan lep herbarij za uspomenu na jednu šetnju po dolini Riše, kuda smo se odvezli karucama, a ja mu zaspala na krilu. Još čuvam taj herbarij i iz njega sam naučila da zapazim mnoge pojedinosti o cveću koje mi inače ne bi pale u oči. Kad je gđa de Barant objavila nekoliko pisama gđe de Broj, lepa i izveštačena kao što je bila i ona sama, ponadala sam se da ću u njima naći neki od tih razgovora sa g. fon Šlegelom. Ali to je bila žena koja je u prirodi tražila samo argumente u prilog religiji. Rober me pozva u kraj salona gde je bio s majkom. m ajkom. - Kako si bio ljubazan! - rekoh mu. - Kako da ti se zahvalim? Možemo li da večeramo sutra zajedno? - Ako hoćeš, sutra, ali onda sa Blokom; sreo sam ga ovde pred kapijom; posle jednog trenutka hladnoće, zato što sam, i nehotice, ostavio bez odgovora dva njegova pisma (on mi nije rekao da ga je to uvredilo, ali ja sam razumeo), bio je tako mio prema meni da se ne mogu pokazati nezahvalan takvom prijatelju. Među nama rečeno, bar sa njegove strane, osećam zbilja da je to za ceo život. Ne verujem da se Rober potpuno varao. Da nekoga besno ocrnjuje, to je kod Bloka često bila posledica žive simpatije, ako je mislio da mu se ona ne uzvraća. A kako je slabo zamišljao tuđ život, nije ni pomišljao da neko može biti bolestan ili na putu itd., pa mu se brzo činilo da ćutanje od nedelju dana potiče od namerne hladnoće. Stoga nikad nisam verovao da su i najžešći njegovi ispadi, kao prijatelja, a kasnije i kao pisca, poticala od nečega zaista dubokog u njemu. Njih je podjarivalo ako mu je čovek na njih odgovorio ledenom dostojanstvenošću ili poniznošću koja ga je ohrabrivala da udvostruči napade, ali oni su često popuštali pred toplom simpatijom. „A što se tiče ljubaznosti“, nastavi Sen-Lu, „ti tvrdiš da sam bio ljubazan prema tebi, ali ja nisam uopšte bio
ljubazan, tetka mi kaže da ti nju izbegavaš, da nećeš da joj kažeš ni jednu jedinu reč. Pita se nemaš li šta protiv nje.“ Srećom po mene, da sam se i dao obmanuti tim rečima, naš odlazak u Balbek - jer verovao sam da je on vrlo blizu - sprečio bi me da pokušam da se ponovo vidim sa gđom de Germant, da je uverim da ja nemam ništa protiv nje i da je tako prinudim da mi prizna da ona ima nešto protiv mene. Ali dosta mi je bilo i da se samo setim da mi ona čak nije ni ponudila da dođem i vidim Elstirove slike. To uostalom i nije bilo neko razočaranje; nisam ni očekivao da će ona to pomenuti; znao sam da joj se ne sviđam, da se ne mogu nadati da postignem da me ona zavoli; najviše što sam mogao želeti bilo je da zahvaljujući njenoj dobroti ponesem - pošto je neću više videti pre no što odem iz Pariza - jedan sasvim mio utisak, koji ću poneti u Balbek, gde će se on produžiti u nedogled, neokrnjen, umesto utiska pomešanog sa strepnjom i tugom. Gđa de Marsant je svaki čas prekidala razgovor sa Roberom da bi mi rekla kako joj je on često govorio o meni, koliko me on voli; bila je sa mnom tako usrdna usrdna da mi je to bilo gotovo žao, zato što sam osećao da joj to nalaže nalaže bojazan da se zbog mene ne zavadi sa sinom, koga danas još nije videla, s kojim je jedva čekala da se nađe nasamo, a verovala je da uticaj koji ona ima na njega nije ravan mome, pa da treba mene da pridobije. Pošto je čula kako sam Bloka pitao za g. Nisima Bernara, njegovog ujaka, gđa de Marsant me upita da li je on živeo u Nici. - U tome slučaju, on se tamo poznavao sa g. de Marsantom, pre nego što se on oženio sa mnom - reče ona. - Moj muž mi je često govorio o njemu kao o odličnom čoveku, osećajna i plemenita srca. „Kad čovek pomisli da ujak jedanput ipak nije slagao, to je prosto neverovatno“, pomislio bi Blok. Za sve to vreme rad sam bio reći gđi de Marsant da Rober gaji prema njoj beskrajno više ljubavi nego prema meni i da ja nisam takav da bih pokušao da utičem na njega protiv nje, da ga udaljim od nje, čak i kad bi se ona pokazala neprijateljski raspoložena prema meni. Ali otkako je gđa de Germant bila otišla, bio sam slobodniji da posmatram Robera i tek tada sam primetio da u njemu kao da je opet počeo da ključa gnev i da mu navire u lice, skamenjeno i smrknuto. Pobojao sam se da se on, pri sećanju na onu popodnevnu scenu, ne oseti ponižen preda mnom što je dopustio da njegova ljubavnica tako grubo postupi prema njemu a da on nije ništa odgovorio. On se odjednom otrže od majke, koja ga je zagrlila oko vrata, pa prišavši mi, povede me iza male cvećarske tezge gđe de Vilparizi, za koju ova opet beše sela,
i dade mi znak da pođem za njim u mali salon. Ja se uputih tamo dosta živo, kad g. de Šarlis, koji je mogao pomisliti da idem ka izlazu, ostavi naglo g. fon Fafenhajma, s kojim je razgovarao, i napravi jedan brz krug koji ga dovede licem prema meni. Zabrinuo sam se kad sam video da je uzeo šešir na čijoj je postavi bio inicijal G sa vojvodskom krunom. Pred vratima malog salona on mi reče ne gledajući me: - Pošto vidim da sada izlazite u društvo, učinite mi zadovoljstvo da me posetite. Ali to je dosta komplikovano, dodade on sa izrazom kao da se zamislio i da proračunava i kao da je u pitanju neko zadovoljstvo za koje se bojao da neće više imati prilike ako propusti ovu da sa mnom udesi mogućnost da ga ostvari. Ja sam retko kod kuće, trebalo bi da mi pišete. Ali radije bih vam to malo mirnije objasnio. Ja ću poći kroz koji časak. Hoćete li da pođemo nekoliko koraka zajedno? Zadržaću vas samo trenutak. - Trebalo bi da pripazite, gospodine, - rekoh mu ja. - Zabunom ste uzeli tuđ šešir. - Hoćete li da me sprečite da uzmem svoj šešir? Pretpostavio Pretpostavio sam, pošto se i meni samom nedavno nedavno tako nešto desilo, da mu je neko odneo šešir, pa je on sad nasumce uzeo neki tuđ, da se ne bi vraćao kući gologlav, te da sam ga doveo u nepriliku otkrivši njegovo lukavstvo. Stoga nisam više navaljivao. Rekoh mu da treba prvo da kažem nešto Roberu. „On baš razgovara s onom budalom, vojvodom de Germantom“, dodadoh. „E, baš je lepo to što kažete, reći ću to mom bratu.“ „O, zar mislite da to može zanimati g. de Šarlisa?“ (Zamišljao sam, ako ima brata, da se i taj njegov brat mora zvati Šarlis. Sen-Lu mi je, doduše, nešto objašnjavao o tome u Balbeku, ali sam bio zaboravio.) „Ko vam govori o g. de Šarlisu“, reče mi baron drsko. „Idite samo Roberu. Znam da ste danas bili na jednom od onih ručkova na kojima on orgija s jednom ženom koja mu kalja čast. Trebalo bi zbilja da iskoristite svoj uticaj na njega njega da mu objasn o bjasnite ite koliki koliki bol zadaje svojoj majci majci i svima nama time ti me što naše ime vuče po blatu.“ Rado bih mu bio odgovorio da se na tome sramnom ručku govorilo samo o Emersonu, Ibzenu, Tolstoju i da je ta mlada žena ubeđivala Robera da treba da pije samo vode. Nastojeći da pružim neki melem Roberovom ponosu, jer mislio sam da je pozleđen, pokušavao sam da opravdam njegovu ljubavnicu. Nisam znao da je on u istom trenutku, iako je bio gnevan na nju, sam sebi prebacivao. Čak i u svađama između dobrog čoveka i zle žene, i kad je pravo u potpunosti na jednoj strani, uvek se dešava da postoji neka začkoljica po kojoj zla žena može prividno biti u pravu u nekoj pojedinosti. A pošto ona zanemaruje sve druge
pojedinosti, dobričina će, ako samo oseća potrebu za njom, ako je obeshrabren raskidom, u svom klonuću postati preterano obziran, setiće se besmislenih prebacivanja koja mu je činila i pitaće se nemaju li ona nekog razloga. - Mislim da nisam bio u pravu u pogledu one ogrlice - reče mi Rober. Naravno, nisam postupio sa rđavom namerom, ali znam dobro da drugi ne gledaju stvari iz istog ugla kao mi. Ona je imala veoma mučno detinjstvo. Za nju sam ja ipak bogataš koji veruje da se novcem može sve postići i protiv koga siromašni ne može da se bori, bilo da se radi o tome da se utiče na Bušrona ili da se na sudu dobije neki spor. Istina, bila je vrlo svirepa, dok sam ja uvek težio samo njenom dobru. Ali uviđam sad, ona veruje da sam ja hteo da joj pokažem da nju čovek može vezati novcem, a to nije istina. Šta li ona mora misliti, ona koja me toliko voli! Jadno moje zlato! Kad bi ti samo znao, ona ume biti tako pažljiva, ne umem ti reći, često je činila za mene božanstvene stvari. Kako li mora biti nesrećna sada! U svakom slučaju, bilo šta da se desi, neću da me smatra ćiftom, otrčaću kod Bušrona po ogrlicu. Ko zna? Kad vidi kako sam postupio, možda će priznati svoje greške. Eto, razumeš li, tu pomisao da ona sad pati ja ne mogu da podnesem. Ono što čovek sam trpi, to zna, i to nije ništa. Ali ona, kad pomislim da ona pati a ja to ne mogu ni da sebi predstavim, mislim da ću poludeti, milije bi mi bilo i da je nikada više ne vidim nego da je pustim da pati. Neka bude srećna ma i bez mene, ako treba, to je sve što tražim. Čuj, znaš, za mene, sve što se nje tiče ogromno je, dobija nešto kosmičko; trčim juveliru, a posle da nju zamolim za oproštaj. A dok ne stignem tamo, šta li će ona moći misliti o meni? Kad bi bar znala da ću doći! Za svaki slučaj, i ti bi mogao da dođeš kod nje; ko zna, možda će se sve urediti. Možda, - reče on sa osmehom, kao da se ne usuđuje da veruje u takav san - možda ćemo sve troje otići na večeru nekuda van grada. Ali ne može se još znati, ja tako ne umem s njom; jadna mala, možda ću je opet pozlediti. pozlediti . A možda je i njena odluka neopoziva. Rober me odjednom povuče ka svojoj majci. - Zbogom, - reče joj on - moram da idem. Ne znam kada ću opet doći na odsustvo, bez sumnje tek kroz mesec dana. Pisaću vam čim to saznam. Rober dakako nije nipošto bio od onih sinova koji, kad su negde u društvu zajedno s majkom, misle da jetko držanje prema njoj treba da bude protivteža osmesima i pozdravima koje upućuju tuđinima. Ništa nije većma rasprostranjeno nego takva gnusna osveta onih koji kao da veruju da grubost prema svojima sasvim prirodno upotpunjuje svečano držanje. Ma šta da sirota mati kaže, sin, kao da ga je ona povela sa sobom protiv njegove volje, pa hoće da se naplati za svoje prisustvo, smesta ospe paljbu i ironičnim, preciznim,
svirepim utukom protivreči svemu što se ona bojažljivo usudi da kaže; mati se smesta povuče, ali ga time ne razoruža, složi se sa mišljenjem toga višeg bića koje će ona i dalje svakome hvaliti u njegovom odsustvu kao divnu prirodu, a koje nju međutim ne pošteđuje nijedne svoje najotrovnije strele. Sen-Lu je bio sasvim drukčiji, ali strepnja koju je u njemu izazivala Rašelina odsutnost činila je da on, iz drugih razloga, nije bio prema majci nimalo manje surov nego što su to takvi sinovi prema svojoj. A na reči koje je izgovorio, ja videh kako se ona, uz isto lepršanje nalik na lepršanje krila, koje nije mogla da savlada pri sinovljem dolasku, opet sva uspravlja; ali sada sa licem punim strepnje, ucveljenih očiju koje je upirala u njega. - Kako, Robere, zar odlaziš? Zaozbiljno? Čedo moje! Danas, kad sam te jedino mogla imati kraj kraj sebe! Pa skoro tiho, najprirodnijim glasom, glasom iz koga se silila da otkloni i najmanju tugu da ne bi probudila u sina sažaljenje, koje bi možda za njega bilo bolno, ili izlišno i kadro samo da ga razdraži, kao kakvu prostu tvrdnju zdravog razuma, dodade: - Znaš da nije lepo što tako radiš. Ali u tu jednostavnost ona je unela i toliko bojažljivosti, da bi mu pokazala da neće da dira u njegovu slobodu, toliko nežnosti, da joj on ne bi prebacio da ga sputava u onom što mu čini zadovoljstvo, da Sen-Lu nije mogao da u sebi ne primeti kao nekakvu mogućnost da se i sam razneži, to jest prepreku da provede veče sa svojom prijateljicom. Stoga se on razgnevi: - To je žalosno, ali a li bilo lepo ili ne, tako je. Pa stade prebacivati majci ono što je bez sumnje osećao da sam zaslužuje da mu se prebaci; tako sebičnjaci uvek imaju poslednju reč; pošto pre svega postave da je njihova odluka nepokolebljiva, nepokolebljiva, ukoliko je ganutljivije ono osećanje oseća nje u njih na koje se drugi pozivaju da bi oni od te odluke odustali utoliko oni više nalaze da su za osudu ne oni sami, koji se tome opiru, nego oni koji ih dovode u nuždu da se tome osećanju odupru, tako da njihova nemilosrdnost može ići do svireposti a da to, u njihovim njihovim očima, očim a, samo još tim više otežava krivicu krivicu stvorenja stvorenja koje je tako neuviđavno da pati, da je u pravu i da im tako podlo nanosi bol što postupaju nasuprot sažaljenju koje osećaju. Uostalom, gđa de Marsant je sama od sebe prestala da navaljuje jer je osećala da ga više neće moći zadržati. - Ostavljam te, - reče mi on - ali nemojte ga, mama, dugo zadržati, jer on treba da ode u još jednu posetu kroz koji časak. Dobro sam osećao da moje prisustvo ne može gđi de Marsant pričiniti
nikakvo zadovoljstvo, ali bilo mi je milije - pa zato i nisam pošao sa Roberom da ona ne pomisli da sam i ja umešan u razonode koje je njega lišavaju. Rad sam bio pronaći neko izvinjenje za ponašanje njenog sina, manje njemu za ljubav nego iz sažaljenja prema njoj. Ali Ali ona prva progovori: - Jadni mali, - reče mi ona - sigurna sam da sam mu učinila nažao. Vidite, gospodine, majke su vrlo sebične; a on baš nema mnogo zadovoljstava, jer tako malo dolazi u Pariz. Bože, da nije već otišao, rado bih ga još zaustavila, ne da ga zadržim, ne, nego da mu kažem da mi nije krivo na njega, da nalazim da ima pravo. pravo. Neće vas mrzeti da pogledamo na stepenište? I otidosmo dotle: - Robere! Robere! - povika ona. - Ne, otišao je, prekasno je. Sada bih bio isto tako rado preuzeo n& sebe da postignem da Rober raskine sa svojom ljubavnicom kao nekoliko sati ranije da ode da sasvim živi s njom. U prvom slučaju, Sen-Lu bi me smatrao izdajnikom, a drugom, njegova porodica nazvala bi me njegovim zloduhom. A ja sam ipak bio jedan isti čovek, u nekoliko sati razlike. Vratili smo se u salon. Videći da se Sen-Lu nije vratio, gđa da Vilparizi razmeni sa g. de Norpoaom onaj sumnjičav, podrugljiv pogled, bez mnogo samilosti, kakvim ukazujemo na suviše ljubomornu suprugu ili suviše nežnu majku (koje drugima služe na uveseljenje), a koji znači: „Gle, kanda je bilo bure.“ Rober je otišao svojoj ljubavnici i odneo joj velelepnu ogrlicu, koju, prema onome što su o tome govorili, nije ni trebalo da joj pokloni. Ali i tako je izišlo na isto, jer ona je sad nije više htela, pa čak ni kasnije on nikada nije uspeo da je nagovori da je primi. Neki Roberovi prijatelji mislili su da je ona takve dokaze svoje nekoristoljubivosti pružala samo iz računa, da bi ga vezala za sebe. Ipak, njoj nije bilo stalo do novca, osim možda zato da bi ga mogla trošiti bez računa. Ja sam viđao da je sasvim nerazmišljen nerazmišljenoo davala besmislene milostinje osobama za koje je verovala da su siromašne. „U ovom času, - govorili su Roberovi prijatelji da bi svojim ocrnjivanjem obezvredili neki Rašelin nesebičan postupak - u ovom času ona je sigurno u foajeu Foli-Beržera. Ta Rašela je prava zagonetka, prava sfinga.“ A uostalom, koliko li viđamo žena koristoljubivih, jer izdržavaju ih ljubavnici, a one same postavljaju hiljade sitnih granica darežljivosti svog ljubavnika, iz delikatnosti koja procveta i usred takvog života! Roberu su bila nepoznata skoro sva neverstva njegove ljubavnice, i on je bio zaokupljen onim što su bile samo beznačajne sitnice spram pravog Rašelinog života, života koji je svakog dana počinjao tek kad bi se on rastao od nje. Za skoro sva njena neverstva on nije znao. A c da je saznao za njih, njegovo
poverenje u Rašelu ne bi bilo poljuljano; jer to je divan prirodni zakon, koji se ispoljava u najsloženijim društvima, da čovek živi u savršenom neznanju o osobi koju voli. S jedne strane, ljubavnik misli: „Ona je pravi anđeo, nikada mi se neće dati, ostaje mi samo da umrem, a ipak, ona me voli; toliko me voli da bi možda... ali ne, to je nemogućno!“ Pa u zanosu svoje žudnje, u strepnji iščekivanja, koliko li nakita ne stavlja pred noge toj ženi, kako juri da pozajmi novca da bi joj prištedeo neku brigu! Međutim, sa druge strane staklene pregrade kroz koju razgovori neće proći kao ni reči koje razmenjuju šetači pred kakvim akvarijem, svet govori: „Vi je ne poznajete? Imate sreće, jer ona je opelješila, upropastila ne znam koliko ljudi. To je prava varalica. A tek prepredena!“ A možda ovaj poslednji epitet i nije potpuno pogrešan, jer čak i neki skeptičan čovek koji nije istinski zaljubljen u tu ženu i kome se ona samo sviđa, kaže prijateljima: „Ta ne, dragi moj, ona uopšte nije kokota; ne kažem da nije imala u životu dve-tri avanture, ali to nije žena koja se može platiti, ili bi to onda bilo suviše skupo. Sa njom, ili treba pedeset hiljada franaka, ili ništa.“ A baš je on potrošio na nju pedeset hiljada franaka, imao ju je jedanput, ali ona je umela da ga ubedi, našavši uostalom saučesnika za to u njemu samom, u licu njegovog samoljublja, da je on od onih koji su je dobili badava. Tako, u društvu, i onu ženu koju su najviše prozreli, koja je najviše izvikana, drugi neko neće moći da upozna do obavijenu i prikrivenu vidom izvrsne i prijatne prirodne retkosti. U Parizu su postojala dva čestita čoveka s kojima se Sen-Lu nije pozdravljao i o kojima nije mogao da govori a da mu glas ne zadrhti, da ih ne nazove izrabljivačima žena: obojicu je, naime, Rašela upropastila. - Jedno samo prebacujem sebi, - reče mi sasvim tiho gđa de Marsant - što sam mu rekla da to nije lepo od njega. Njemu, tako divnom, jedinstvenom sinu, kakvog nema na svetu, u ovom jedinom trenutku kad sam ga videla, da mu kažem da nije lepo od njega, više bih volela da me je neko ošamario, jer sigurna sam, ma kakvo zadovoljstvo imao večeras, on koji ih baš nema mnogo, biće mu pokvareno tim mojim nepravednim rečima. Ali neću da vas zadržavam, gospodine, pošto žurite. Sve što mi je gđa de Marsant dotle rekla ticalo se Robera. I bilo je iskreno. Ali prestala je biti takva da bi opet postala otmena dama: - Bilo mi je tako zanimljivo, tako sam srećna, polaskana što polaskana što sam s am razgovarala razgovarala s vama. Hvala vam! Hvala! I s poniznim izrazom lica upirala je u mene zahvalne, opijene poglede, kao da je razgovor sa mnom bio jedno od najvećih zadovoljstava koje je u životu iskusila. Ti krasni pogledi vrlo su se lepo slagali sa crnim cvetovima na njenoj
beloj haljini; bili su to pogledi jedne otmene dame koja se razume u svoj poziv. - Ne mogu da odem odmah, treba da sačekam g. de Šarlisa, s kojim treba zajedno da pođem. Te poslednje reči čula je i gđa de Vilparizi. Izgledalo je kao da su joj neugodne. Da se nije radilo o nečem što nije moglo vređati osećanje takve prirode, pomislio bih da je to čednost u tome trenutku izgledala pozleđena u gđe de Vilparizi. Ali takva pretpostavka nije mi ni pala na pamet. Bio sam zadovoljan gđom de Germant, Sen-Luom, gđom de Marsant, g.de Šarlisom, gđom de Vilparizi, nisam razmišljao i veselo sam govorio nepromišljene stvari. - Treba da pođete s mojim sestrićem ses trićem Palamedom? Palamedom? - reče mi ona. Misleći da na gđu de Vilparizi može ostaviti veoma povoljan utisak što sam blizak s njenim sestrićem koga ona tako ceni: „On me je zamolio da pođem s njim“, odgovorih radosno. „To mi je vrlo drago. Uostalom, mi smo veći prijatelji nego što mislite, mis lite, gospođo, i rešen sam da učinim sve da to budemo još i više.“ Gđa de Vilparizi, kojoj isprva kao da je nešto bilo neprijatno, sada kao da je postala i zabrinuta: „Nemojte ga čekati“, reče mi ona s brižnim izrazom lica, „on razgovara sa g. fon Fafenhajmom. Sigurno već i ne misli više na to što vam je rekao. Evo, pođite sad, iskoristite brzo dok je okrenut leđima.“ Meni se baš nije žurilo da se opet nađem s Roberom i njegovom ljubavnicom. Ali gđi de Vilparizi kao da je toliko bilo stalo da odem da sam joj rekao doviđenja, misleći da ona možda ima da razgovara o kakvim važnim stvarima sa svojim sestrićem. Pored nje, uzvišen kao olimpsko božanstvo, tromo je sedeo g. de Germant. Izgledalo je kao da svest o njegovom velikom bogatstvu, svugde prisutna u njemu, u svim njegovim udovima - kao da je to bogatstvo u kakvoj topionici izliveno u jednu čovekoliku zlatnu polugu - daje neku izvanrednu gustinu tbme skupocenom čoveku. U času kad sam mu rekao doviđenja, doviđenja, on se učtivo podiže sa sedišta, i ja osetih kako tešku i zgusnutu masu od trideset miliona pokreće, podiže staro francusko lepo vaspitanje i kako ona stoji preda mnom na nogama. Činilo mi se kao da vidim pred sobom onaj kip Zevsa iz Olimpije koji je Fidija, kažu, napravio sav od čistog zlata. Tolika je bila moć koju je jezuitsko vaspitanje imalo nad g. de Germantom, ili barem nad telom g. de Germanta, jer ono nije isto toliko gospodarilo i vojvodinim duhom. G. de Germant se smejao svojim dosetkama, ali tuđe ga nisu mogle raskraviti. Na stepenicama začuh nečiji glas kako me zove: - Tako vi mene čekate, gospodine! Bio je to g. de Šarlis.
- Ako vam je svejedno, da pođemo malo peške? - reče mi on hladno kad smo sišli u dvorište. - Hodaćemo malo dok ne nađem neki fijaker koji mi odgovara. - Vi ste hteli da razgovarate sa mnom, gospodine? gos podine? - A, da, zbilja, imao sam nešto da vam kažem, ali ne znam hoću li vam reći. Verujem, doduše, da bi to mogla biti za vas polazna tačka za neprocenjive koristi. Ali vidim već unapred da bi to isto tako unelo u moj život, u mojim godinama, kad čovek počinje držati do svog mira, mnogo izgubljenog vremena, mnogo svakojakih uznemiravanja; a pitam se vredite li vi toliko da vas radi zadajem sebi toliko glavobolje, a nemam zadovoljstvo da vas dovoljno poznajem da bih o tome mogao odlučiti. U Balbeku Balbeku sam našao da ste dosta prosečni, čak i ako se odbije sva ona glupost nerazdvojna od uloge „kupača“ i nošenja one stvari koju zovu espadrilama. A možda vi, uostalom, i nemate dovoljno veliku želju za ono što bih mogao učiniti za vas te da bi vredelo da se toliko gnjavim oko toga, jer vrlo vam otvoreno ponavljam, gospodine, za mene to može biti ponovi on snažno skandirajući reči - samo gnjavaža. Ja pohitah da izjavim da onda ne treba ni misliti na to. Ali takav prekid pregovora kao da njemu nije bio po volji. vo lji. - Ta vaša učtivost ne znači ništa - reče mi on grubim glasom. - Ništa nije prijatnije nego pomučiti se radi nekoga ko to zaslužuje. Za najbolje među nama, proučavanje umetnosti, ljubav prema starim umetničkim predmetima, kolekcionarstvo, cvećarstvo, samo su surogati, zamena, alibi. Zavukli smo se u svoje bure, kao Diogen, ali tražimo čoveka. Gajimo begonije, orezujemo tise, u nedostatku čega boljeg, zato što nam se begonije i tise prepuštaju. Ali radije bismo svoje vreme poklonili nekoj ljudskoj biljci kad bismo bili sigurni da ona vredi toga truda. Sve je u tome; vi morate sebe bar malo poznavati. Vredite li vi toga truda ili ne? - Ja ni za šta na svetu ne bih želeo, gospodine, da budem za vas izvor briga, rekoh mu - a što se tiče moga zadovoljstva, verujte da bi mi sve što bi poticalo od vas bilo vrlo drago. Duboko sam dirnut što obraćate pažnju na mene i što hoćete da mi učinite neku uslugu. Na moje veliko iznenađenje, on mi se skoro sa žarom zahvali na tim rečima. Uhvativši me pod ruku s onom prisnošću koja je kod njega izbijala na mahove i već u Balbeku mi pala u oči, a bila tako suprotna njegovom surovom tonu: - S nepromišljenošću vašeg uzrasta - reče mi on - vi biste ponekad mogli reći reči kadre da stvore među nama nepremostiv jaz. Ali ove koje ste sad izgovorili, te su naprotiv od takvih koje su kadre da me dirnu i da me navedu da učinim za vas mnogo, možda čak i suviše.
Dok je tako koračao sa mnom pod ruku i govorio mi te reči koje su, iako pomešane s prezirom, bile i tako pune topline, g. de Šarlis je čas upirao oči u moje lice, onako netremice i uporno, onako prodorno oštro kako mi je to palo u oči pred kazinom, pa čak i mnogo godina ranije, kraj ružičastog gloga, pored gđe Svan, za koju sam tada verovao da mu je ljubavnica, u parku Tansonvila, a čas je lutao pogledom unaokolo i osmatrao fijakere koji su nailazili dosta mnogobrojni u to vreme smene dnevnih i noćnih kola, a tako ih je uporno odmeravao da se više njih zaustavilo jer su neki kočijaši pomislili da hoće da ih uzme. Ali g. de Šarlis ih je smesta sme sta otpravlj ot pravljao. ao. - Nijedan od ovih mi ne odgovara - reče mi on - jer sve zavisi od toga u koju četvrt se vraćaju, što im se vidi po fenjeru. Hteo bih da ne padnete u zabludu, gospodine, - reče mi on - u pogledu sasvim nesebične i milosrdne prirode onoga što ću vam predložiti. Padalo mi je u oči kako po mnogo čemu, još i više nego u Balbeku, način kako je izgovarao reči liči na Svanov. - Dovoljno ste pametni, pretpostavljam, da ne pomislite da me na taj predlog navodi „nedostatak poznanstava“, strah od samoće i dosade. O svojoj porodici nemam potrebe da vam govorim, jer mislim da mladić vaših godina, iz sitnog građanstva (on sa zadovoljstvom naglasi te reči) treba da zna istoriju Francuske. Samo. ljudi iz mog sveta ne čitaju ništa i takve su neznalice kao da su lakeji. Nekada su se kraljevi sobari birali među velikašima, sada velikaši nisu mnogo bolji od sobara. Ali mladi građani kao što ste vi čitaju, i vi sigurno znate onu lepu stranu Mišleovu: „Vidim ih zbilja velike, te moćne Germantove. I šta je prema njima jadni mali kralj Francuske, zatvoren u svom dvoru u Parizu?“ A što se tiče toga ko sam ja lično, to je, gospodine, jedna tema o kojoj ne volim mnogo da govorim, ali, najzad, možda to znate, jedan članak u Timesu, Timesu, koji je imao priličnog odjeka, natuknuo je nešto o tome, a austrijski car, koji me je uvek počastvovao svojom blagonaklonošću i održava sa mnom rodbinske odnose, izjavio je nedavno, u jednom razgovoru koji je objavljen, da bi grof de Šambor danas bio kralj Francuske da je imao uza se jednog čoveka koji bi tako temeljno poznavao skrivene pozadine evropske politike. Često sam pomišljao, gospodine, da u meni postoji, ne blagodareći blagodareći mojim skromnim skromnim sposobnostima, s posobnostima, nego okolnostima o kojima ćete možda jednog dana saznati, jedna riznica iskustva, neka vrsta tajnog i neprocenjivog dosijea, koji nisam mislio da treba da koristim za sebe, ali koji bi bio od neprocenjive vrednosti za jednog mladog čoveka kome bih u nekoliko nekoliko meseci otkrio otkrio ono što mi je trebalo trebalo više od trideset godina da dokučim i što možda jedini ja znam. Da i ne govorim o intelektualnom uživanju koje biste našli u tome da saznate izvesne tajne za koje bi neki Gizo
našeg doba dao godine života da ih upozna i zahvaljujući kojima bi izvesni događaji dobili u njegovim očima jedan sasvim drukčiji izgled. A i ne govorim samo o proteklim događajima, nego i o spletu okolnosti (to je bio jedan od omiljenih izraza g. de Šarlisa, i on je često, izgovarajući ga, sklapao ruke kao u molitvi, ali ukrućenih prstiju, kao da tim sklopom stavlja na znanje te okolnosti i njihov splet, ne imenujući ih izričitije). Pružio bih vam jedno nepoznato objašnjenje ne samo prošlosti nego i budućnosti. G. de Šarlis prekide taj govor da bi mi postavio nekoliko pitanja o Bloku, o kome je bilo reči kod gđe de Vilparizi, mada se tada činilo kao da on to i ne čuje. I s onim tonom koji je umeo tako dobro razdvojiti od onoga što je govorio da je izgledalo kao da misli na nešto sasvim drugo i da govori mahinalno, iz puke učtivosti, on me upita da li je moj drug mlad, je li lep itd. Da ga je čuo, Blok bi još i više nego u pogledu g. de Norpoa bio u nedoumici, ali iz sasvim drukčijih razloga, da li je g. de Šarlis za Drajfusa ili protiv. „Ako hoćete da stičete znanja, ne grešite što imate među prijateljima i neke strance“, reče mi g. de Šarlis pošto mi je postavio ta pitanja o Bloku. Ja odgovorih da je Blok Francuz. „A!“ reče g. de Šarlis, „a ja sam pomislio da je Jevrejin.“ Po takvoj izjavi o nespojivosti te dve stvari poverovao sam da je g. de Šarlis još veći antidrajfusovac nego ikoji kojeg sam dotad sreo. No on se, naprotiv, bunio protiv optužbe za veleizdaju podignute protiv Drajfusa. Ali to je učinio u ovom obliku: „Čini mi se da novine kažu da je Drajfus počinio zločin protiv otadžbine, čini mi se da tako kažu, jer ja ne obraćam nikakvu pažnju na novine; čitam ih kao što perem ruke, ne smatrajući da to treba naročito da me zanima. U svakom slučaju, takav zločin je nepostojeć, jer taj sunarodnik vašeg prijatelja počinio bi zločin protiv svoje otadžbine da je izdao Judeju, ali šta ima on sa Francuskom?“ Ja mu prigovorih da bi Jevreji, ako bi ikad došlo do rata, bili mobilisani kao i ostali. „Možda, a nije sigurno da to ne bi bilo nesmotreno. Ali i ako dovedemo Senegalce ili Madagaskarce, ne mislim da će oni od srca braniti Francusku, i to je sasvim prirodno. Taj vaš Drajfus mogao bi pre biti osuđen zbog kršenja pravila o gostoprimstvu. Ali pustimo to. Možda biste mogli zamoliti vašeg prijatelja da me povede da prisustvujem kakvom lepom obredu u Hramu, obrezanju, jevrejskom pojanju. Možda bi on mogao iznajmiti neku dvoranu i prirediti mi neku biblijsku zabavu, kao što su devojke iz Sen-Sira zabavljale Luja XIV igrajući Rasinove scene uzete iz Psalama. Psalama. Možda biste vi to mogli udesiti, pa čak i nekakve smešne komade. Na primer, dvoboj između vašeg prijatelja i njegovog oca, u kome bi ga on ranio kao David Golijata. To bi mogla biti dosta smešna lakrdija. On bi čak mogao, kad je već u tuči, da izdeveta i svoju majku, kao
mrcinu, što bi rekla moja stara služavka. To bi baš bilo fino i ne bi nam bilo krivo, a? mali moj prijatelju, kad već volimo egzotične predstave, a i izbatinati tu vanevropsku nakazu značilo bi zasluženo kazniti jednu matoru kravu.“ Govoreći te grozne i skoro ludačke reči, g. de Šarlis mi je stezao mišicu tako da me je bolelo. Setio sam se kako je porodica g. de Šarlisa navodila tolike primere baronove divne dobrote prema njegovoj staroj služavci, koju je on maločas pomenuo, pa sam u sebi pomislio kako bi zanimljivo bilo ustanoviti odnose, dosad malo proučene, činilo mi se, između dobrote i zloće u jednom istom srcu, ma koliko ti odnosi mogli biti raznoliki. Upozorio sam ga da u svakom slučaju gđa Blok ne postoji više i da se pitam, što se tiče g. Bloka, do koje bi on mere uživao u jednoj igri u kojoj bi mu sasvim lako mogle biti iskopane oči. G. de Šarlisa to kao da je naljutilo. „E, ta žena je grozno pogrešila što je umrla“, reče on. „A šta i kad bi vaš prijatelj iskopao ocu oči, pa i Sinagoga je slepa, ona ne vidi jevanđelske istine. U svakom slučaju, pomislite samo, sada kad svi ti nesrećni Jevreji drhte pred ovim glupim besom hrišćana, kakva bi to čast bila za njih da se jedan čovek kao što sam ja udostoji da se zabavlja njihovim igrama!“ U tom trenutku ja opazih g. Bloka oca, koji je prolazio ulicom idući bez sumnje u susret svom sinu. On nas nije video, ali ja ponudih g. de Šarlisu da mu ga predstavim. Nisam ni slutio kakav ću gnev probuditi u mog sagovornika. „Da mi ga predstavite! Pa vi mora biti da imate vrlo slabo osećanje za vrednosti! Ne može se neko tek tako lako upoznati sa mnom. U ovome slučaju, nedoličnost bi bila dvostruka, i zbog mladosti onoga koji predstavlja i zbog nedostojnosti onoga koji treba da bude predstavljen. U najboljem slučaju, ako mi jednog dana priredite predstavu koju sam vam maločas ocrtao, mogao bih tom groznom stvorenju uputiti nekoliko dobroćudnih reči. Ali pod uslovom da pusti da ga sin izobilno izdeveta. Mogao bih čak otići i tako daleko da mu izrazim svoje zadovoljstvo.“ G. Blok, uostalom, nije nimalo obratio pažnju na nas. Upravo je pozdravljao gđu Sazra dubokim poklonima, a ona je taj pozdrav vrlo ljubazno primila. Iznenadio sam se tome, jer nekada, u Kombreu, bila je ogorčena što su moji roditelji primili mladoga Bloka, toliki je bila antisemita. Ali drajfusovski pokret je, kao nalet promaje, nekoliko dana ranije doneo g. Bloka kod nje. Otac moga prijatelja našao je da je gđa Sazra krasna, a naročito mu je polaskao antisemitizam te gospođe, u čemu je on nalazio dokaz o iskrenosti njenog uverenja i o istinitosti njenih drajfusovskih ubeđenja, a to je i podizalo vrednost posete koju mu je dozvolila da joj učini. Nije ga čak pozledilo ni kad je ona nepromišljeno rekla pred njim: „G. Drimon hoće da strpa one koji traže reviziju procesa u istu vreću sa protestantima i s Jevrejima. To bi bilo lepo društvo!“
„Bernare“, rekao je on gordo g. Nisimu Bernaru vrativši se kući, „znaš, ona ima predrasude prema nama!“ Ali g. Nisim Bernar nije ništa odgovorio, samo je podigao k nebu jedan anđeoski pogled. Njega su žalostile nevolje Jevreja, sećao se svojih prijateljstava prijateljstava sa hrišćanima, a kako kako je s godinama postajao izveštačen i pun prenemaganja, iz razloga koji će se kasnije videti, ličio je sada na nekakvu prerafaelsku avet po kojoj su se neumesno usadile dlake, kao kad bi vlasi bile obuhvaćene u opalu., - Cela ta Drajfusova afera - nastavi baron, koji me je još držao za mišicu - ima samo jednu nezgodnu stranu, a to je što uništava društveni život (ne kažem: dobro društvo, jer naše društvo već odavno ne zaslužuje takav pohvalan epitet) poplavom kojekakve gospode i gospođa govedara i govedarica iz govedarskog govedarstva, uopšte nekakvog nepoznatog sveta koji zatičem čak i kod mojih sestričina, zato što ta gospoda i gospođe pripadaju udruženju Francuska otadžbina, antijevrejskom savezu i šta ti ja znam čemu, kao da političko ubeđenje daje pravo na neku društvenu kategorizaciju. Po toj frivolnosti, g. de Šarlis je još više ličio na vojvotkinju de Germant. Naglasio sam mu tu sličnost. Pošto je on izgleda mislio da ja ne poznajem gđu de Germant, podsetio sam ga na ono veče u Operi kad on kao da se hteo sakriti od mene. On mi je tako odlučno tvrdio da me uopšte nije video da bih mu najposle i poverovao da me jedna sitnica koja se ubrzo desila nije navela na pomisao da g. de Šarlis, možda zato što je suviše gord, ne voli da ga vide sa mnom. - Vratimo se vama - reče mi on - i mojim zamislima u vezi s vama. Između izvesnih ljudi, gospodine, postoji jedan masonski savez o kome vam ne mogu govoriti, ali koji u svojim redovima broji u ovom času četiri evropska suverena. Ali okolina jednoga od njih, a to je nemački car, hoće da ga izleči od sna koji on gaji u sebi. To je vrlo ozbiljna stvar i može nam doneti rat. Da, gospodine, sasvim tako. Vi znate onu priču o čoveku koji je verovao da drži u boci zatvorenu kinesku princezu. Izlečili su ga. Ali čim više nije bio lud, postao je glup. Postoje boljke od kojih ne treba da se trudimo da ozdravimo, jer nas one jedine štite od još opasnijih. Jedan moj rođak imao je neku stomačnu bolest, nije mogao ništa da vari. Najučeniji specijalisti za stomak lečili su ga bezuspešno. Odveo sam ga jednom lekaru (a i to je, uzgred budi rečeno, zanimljiv čovek, o kome bi imalo mnogo m nogo šta da se s e kaže). On je odmah pogodio da je bolest živčana, ubedio je bolesnika, naredio mu da bez bojazni jede šta god hoće, i on je svako jelo dobro podnosio. Ali moj rođak je imao i zapaljenje bubrega. Sve što je stomak savršeno svario bubreg naposletku nije više mogao da izluči, i moj rođak, umesto da doživi starost sa uobraženom stomačnom bolešću zbog koje je morao da drži dijetu, umro je sa četrdeset godina, s izlečenim stomakom ali s
propalim bubrezima. Pošto steknete ogromnu prednost prema sadašnjem svom životu, ko zna, možda ćete biti ono što je mogao biti kakav istaknut čovek u prošlosti da mu je neki dobri duh otkrio zakone vodene pare i elektriciteta, usred onog čovečanstva koje nije znalo za njih. Nemojte biti glupi, nemojte odbiti iz uzdržanosti. Treba da shvatite da ja, premda činim veliku uslugu, smatram isto tako da i vi meni činite nimalo manju. Već odavno me svet iz visokog društva društva ne zanima više, imam i mam samo sa mo još jednu strast, a to je da nastojim iskupiti grehe svog života time što bih omogućio da se onim što znam koristi neka još čedna duša, kadra da se oduševi vrlinama. Ja sam doživeo velikih žalosti, gospodine, i možda ću vam ih ispričati jednog dana, izgubio sam ženu koja je bila najlepše, najplemenitije, najsavršenije biće o kome se samo sanjati može. Imam mladih rođaka koji nisu - neću reći da nisu dostojni - ali nisu sposobni da prime duhovno nasleđe o kome vam govorim. Ko zna niste li vi onaj u čije ruke ono može preći, onaj čiji bih život mogao usmeriti i uzdići tako visoko? A time bi, povrh toga, i moj život samo dobio. Kad bih vas upoznao sa krupnim diplomatskim poslovima, možda bih se pri tom i sam ponovo zagrejao za njih i možda bih najzad najzad i sam počeo da radim nešto što vredi vredi i u čemu biste i vi imali udela. Ali, da bih to izvideo, trebalo bi da se viđam s vama često, vrlo često, svakog dana. Ja htedoh iskoristiti to nenadano usrdno raspoloženje koje je g. de Šarlis ispoljio prema meni da ga upitam ne bi li mogao udesiti da se sretnem s njegovom snajom, ali u tome času ruku mi je naglo odgurnulo nešto kao kakav električni udar. To je g. de Šarlis, iz nekog razloga koji je poremetio „kosmičke“ zakone čiji je on, još časak ranije, bio „nadahnuti prorok“, naglo izvukao ruku ispod moje. Iako je, dok je govorio, stalno streljao pogledom na sve strane, tek je u tom času opazio g. d’Aržankura, koji je iskrsnuo iz jedne pobočne ulice. Kad nas je ugledao, belgijskom poslaniku kao da je bilo neprijatno, on baci ne mene nepoverljiv pogled, skoro onakav pogled kojim gledamo biće neke druge rase, kao što je gđa de Germant gledala Bloka, pa pokuša da nas izbegne. Ali izgleda da je g. de Šarlisu bilo stalo do toga da pokaže da se on nipošto ne kloni toga da ga ovaj vidi, jer on ga pozva, i to da bi mu rekao nešto sasvim beznačajno. Pa bojeći se možda da me g. d’Aržankur nije prepoznao, g. de Šarlis mu reče da sam ja veliki prijatelj gđe de Vilparizi, vojvotkinje de Germant, Robera de Sen-Lua, da je i on sam, Šarlis, stari prijatelj moje bake, srećan što može da prenese na unuka nešto od simpatije koju gaji prema njoj. No ipak sam zapazio da je g. d’Aržankur, kome sam međutim tek ovlaš bio predstavljen kod gđe de Vilparizi, a kome je g. de Šarlis sad nadugačko pričao o mojoj porodici, bio hladniji prema meni nego pre jedan sat, i od tada je još dugo bio takav kad god bi se sreo sa mnom.
Posmatrao me je to veče sa radoznalošću u kojoj nije bilo nimalo simpatije i čak se činilo da je morao da savlada u sebi velik otpor kad mi je, rastajući se od nas, posle trenutnog oklevanja pružio pružio ruku, ali je brzo i izvukao iz moje. mo je. - Žao mi je zbog ove neprijatnosti - reče mi g. de Šarlis. - Aržankur, od dobrog roda ali loše vaspitan, više nego osrednji diplomata, nikakav muž i grozan ženskar, podlac kakav se viđa samo u komedijama, jedan je od onih ljudi koji su nesposobni da razumeju, ali su vrlo sposobni da upropaste zaista uzvišene stvari. Nadam se da će naše prijateljstvo biti takvo, ako se jednog dana ostvari, i da ćete mi vi učiniti tu čast da ga, isto kao što ću i ja, čuvate od podmuklih udaraca takvih magaraca koji iz dokolice, nespretnosti ili iz zlobe unište i ono što se činilo da je stvoreno da traje. A na žalost, po takvom kalupu stvorena je većina ljudi iz otmenog društva. - Ali vojvotkinja de Germant čini mi se vrlo inteligentna. Maločas smo govorili o mogućnom ratu. Izgleda da ona te stvari izuzetno poznaje. - Ne zna ona ništa - odgovori mi odsečno g. de Šarlis. - Žene, a i mnogi muškarci uostalom, ne razumeju se nimalo u stvari o kojima sam govorio. Moja snaja je jedna prijatna osoba, koja uobražava da živi u doba Balzakovih romana, kad su žene uticale na politiku. Njeno društvo moglo bi sada vršiti na vas samo poguban uticaj, kao, uostalom, i svako društvo. Prva žrtva koju treba da mi učinite - a ja ću ih od vas zahtevati onoliko kolikim vas darovima budem darivao - to je da ne iz lazite u društvo. Bolelo me ja kad sam vas maločas video > tome smešnom društvu. Reći ćete mi da sam i ja sam ipak bio tamo, ali za mene to nije mondeni skup nego porodična poseta. Kasnije, kad već postanete čovek koji je uspeo u životu, ako vam godi da se za trenutak spustite u društvo, tada neće možda u tome biti nikakve nezgode. Nema ni potrebe da vam govorim od kakve bih vam tada koristi mogao biti. Čarobnu reč „Sezame, otvori se“ za dvorac Germantovih i za sve one koji vrede da im se vrata širom otvore pred vama, tu čarobnu reč mogu samo ja da izgovorim. Ali moje će biti da sudim i odlučim kada će to biti. Vi se sad tek počinjete upućivati u tajne. U vašem prisustvu tamo bilo je nečega skandaloznog. Pre svega, treba izbegavati nepristojnost. Pošto je g. de Šarlis pomenuo tu moju posetu gđi de Vilparizi, hteo sam da ga pitam kakvo je tačno njegovo srodstvo sa markizom, od kakvog je roda ona, ali pitanje mi je izletelo drukčije nego što sam želeo, pa sam ga upitao ko je ta porodica Vilparizi. - Bogami, na to pitanje nije tako lako odgovoriti - reče mi on glasom koji kao da je klizio preko reči. - To je kao da me pitate da vam kažem šta je to ništa.
Mojoj tetki, koja može sebi sve da dopusti, došla je ćud, time što se drugi put udala, za nekog ništavnog g. Tiriona, da baci u ništavilo najslavnije ime u Francuskoj. Taj Tirion mislio je da može bez ikakve nezgode, kao što se to radi u romanima, da uzme ime neke aristokratske porodice koja se ugasila. Istorija ne kaže da li ga je načas dovelo u iskušenje ime La Tur d’Overnj, da li se kolebao između Tuluza i Monmoransija. U svakom slučaju, izvršio je drukčiji izbor i postao gospodin de Vilparizi. Pošto nema više Vilparizijevih još od 1702, ja sam pomislio da valjda hoće time da kaže da je on jedan gospodin iz Vilparizija, toga malog mesta u okolini Pariza. Ali moja tetka to nije tako shvatala, a uostalom, ona ulazi u godine kad neko već ništa više ne shvata. Počela je tvrditi kako je takva titula markiza postojala u našoj porodici, pisala nam je svima, htela je da se to sve uredi po propisima, ne znam zašto. Kad neko već uzme neko ime na koje nema prava, najbolje je da ne diže oko toga toliku prašinu, kao što je i naša odlična prijateljica, tobožnja grofica de M., uprkos savetima gđe Alfonsa Rotšilda, odbila da svojim novcem umnoži novčiće svetog Petra radi titule koja time ne bi postala nimalo verodostojnija. Najsmešnije je to što je moja tetka od toga doba sakupila čitav trust portreta koji imaju veze sa pravim Vilparizijevima, s kojima pokojni Tirion nije bio ni u kakvom srodstvu. Zamak moje tetke postao je mesto gde se gomilaju prigrabljeni njihovi portreti, autentični ili ne, pred čijom su sve većom poplavom morali da nestanu neki Germantovi i neki Kondeovi, koji međutim nisu mačji kašalj. Trgovci slikama fabrikuju joj ih svake godine. Ona čak ima u svojoj trpezariji na selu jedan SenSimonov portret, zbog prvog braka njegove nećake sa g. de Vilparizijem, iako bi pisac Memoara mogao Memoara mogao zanimati posetioce iz drugih razloga, a ne po tome što i nije bio pradeda g. Tiriona. Pošto je gđa de Vilparizi samo gđa Tirion, njen ugled je u mojim očima do kraja pao, kao što je već počeo padati kad sam video kakvo je izmešano društvo u njenom salonu. Nalazio sam da je nepravedno što jedna žena čiji su ime i titula gotovo sasvim nedavni može tako da obmanjuje svoje savremenike i što će obmanuti i potomstvo zahvaljujući svom prijateljstvu s kraljevskim ličnostima. Sad kad je opet postala ono što mi se činila u mom detinjstvu, osoba u kojoj nema ničega aristokratskog, i njena visoka srodstva koja su je okružavala činila su mi se kao da su joj tuđa. Ona je i kasnije bila vrlo ljubazna prema nama. Ja sam joj ponekad išao u posetu, a ona mi je s vremena na vreme slala poneki poklon. Ali nisam nimalo imao utisak da ona spada u aristokratiju sa SenŽermena, i da mi je zatrebalo neko obaveštenje o toj aristokratiji, ona bi bila poslednja kojoj bih se obratio. „Zasada“, nastavi g. de Šarlis, „kad biste izlazili u društvo, samo biste škodili
svom položaju, kvarili svoju inteligenciju i karakter. Uostalom, trebalo bi čak da pazite naročito s kim se družite. Imajte ljubavnica, ako vaša porodica nema ništa protiv toga, to me se ništa ne tiče, i mogu čak samo da vas podstaknem u tome, mangupe mali, mangupe mali koji će uskoro morati da se brije“, reče mi on dotaknuvši me po bradi. „Ali izbor prijatelja muškaraca daleko je značajniji. Od deset mladića, osmorica su mali lupeži, sitni bednici, kadri da vam naškode tako da to više nikada ne možete popraviti. Eto, moj nećak Sen-Lu je još i dobar drug za vas. U pogledu vaše budućnosti on vam ne može ni u čemu koristiti; ali za to sam dovoljan ja. A sve u svemu, da izlazi s vama, u trenucima kad vam bude dosta mog društva, čini mi se da on u tome pogledu nema ozbiljnijih mana, tako bar verujem. On je bar pravi muškarac, nije od onakvih mekušaca kakvi se danas toliko viđaju, koji liče na male fufice i sutra će možda odvesti i na gubilište svoje nedužne žrtve. (Nisam znao značenje toga šatrovačkog izraza, „fufice“. Onaj ko bi ga znao iznenadio bi se kao i ja. Otmen svet rado upotrebljava šatrovačke reči, a oni kojima bi se mogle zameriti neke stvari vole da pokažu da se ne boje o njima govoriti. To je, u njihovim očima, dokaz nevinosti. Ali oni u tome gube meru, ne uviđaju više od kojeg stupnja počev neka šala postaje suviše neobična pa će pre biti dokaz izopačenosti nego bezazlenosti.) bezazlenosti .) On nije kao drugi, on je vrlo vrlo zlatan, veoma ozbiljan. ozbi ljan.““ Nisam mogao da se ne osmehnem na taj epitet „ozbiljan“, jer ton kako ga je izgovorio g. de Šarlis kao da mu je davao značenje „čedan“ i „povučen“, kao što se za neku mladu radnicu kaže da je „ozbiljna“. U tom trenutku naiđe jedan fijaker koji je imao sve nekako ukrivo; mlad kočijaš prešao je sa svog sedišta na stražnje i tako je kočijašio sedeći polupijan na jastučićima. G. de Šarlis ga brzo zaustavi. Jedan časak raspravljao je s kočijašem. - U kome pravcu idete? - upitao je kočijaš. - U vašem (to me je iznenadilo, jer g. de Šarlis je već bio odbio više fijakera koji su imali istu boju fenjera). - Ali neću da pređem na prednje sedište. Je li vam svejedno da ostanem ovde, pozadi? - Dobro, samo spustite krov. I tako, razmislite o mom predlogu, - reče mi g. de Šarlis pre no što će se rastati od mene - dajem vam nekoliko dana za razmišljanje, pišite mi. A ponavljam vam, trebaće da se viđam s vama svakog dana i da mi pružite jemstvo vernosti i diskrecije, koje vi, uostalom, moram reći, izgleda da pružate. Ali izgled me je toliko puta u životu prevario da ne mogu više na njega da se oslonim. Dovraga! Treba valjda bar da znam, pre no što predam takvo blago, u kakve ga ruke predajem. Najzad, imajte na umu šta vam nudim, vi
ste sad na raskršću dvaju puteva, kao Herkul, iako na žalost po vas, izgleda da nemate njegovu snažnu muskulaturu. Gledajte da posle ne žalite celog života što niste izabrali onaj koji vodi vrlini. Šta, - reče on kočijašu - još niste spustili krov? Ja ću to sam uraditi. A izgleda da ću morati sam i da kočijašim, u kakvom stanju mi vi izgledate. izgledate. I on skoči u fijaker pored kočijaša kočijaša,, pa odjuri punim kasom. A ja sam, vrativši se kući, naišao onde na sliku i priliku razgovora koji su malo ranije vodili Blok i g. de Norpoa, ali u kratkom, preokrenutom i svirepom obliku: bila je to rasprava između našeg upravitelja posluge, koji je bio drajfusovac, i upravitelja posluge Germantovih, koji je bio antidrajfusovac. Istine i neistine koje su se sukobljavale gore, kod intelektualaca iz Saveza francuske otadžbine i onih iz Saveza za čovekova prava, širile su se naime i u najdublje slojeve naroda. G. Renak je vešto upravljao ljudima koji ga nikad nisu videli, i to pomoću osećanja, dok se za njega samog Drajfusova afera postavljala samo pred njegov razum kao nepobitna jednačina, koju je odista i „dokazao“ najčudesnijim uspehom racionalne politike (uspehom na uštrb Francuske, rekli su neki) koji je ikada viđen. Za dve godine zamenio je Bijoovu vladu Klemansoovom, promenio iz temelja javno mnenje, izvukao Pikara iz zatvora i postavio ga, nezahvalnog, za ministra vojske. A možda je tim racionalistom, koji je tako vešto upravljao masama, upravljalo u stvari njegovo poreklo. Jer kad filozofske sisteme, u kojima istina ima najviše udela, diktiraju njihovim tvorcima, u krajnjoj analizi, osećajni razlozi, kako onda da pretpostavimo da u jednoj prostoj političkoj stvari kao što je Drajfusova afera takvi razlozi ne bi mogli upravljati razumom onog koji rasuđuje, a da on toga nije ni svestan? Blok je verovao da se po logici opredelio za Drajfusa, a znao je međutim da mu je nos, kožu i kosu nametnula njegova rasa. Svakako, razum je slobodniji; no on se ipak pokorava izvesnim zakonima koje nije sam sebi stvorio. Slučaj upravitelja posluge Germantovih i našega bio je posebniji. Talasi te dve struje, drajfusovske i antidrajfusovske, koje su skroz-naskroz podelile Francusku, bili su dosta tihi, ali retki odjeci kojima su se oglašavali bili su iskreni. Ako ste čuli kako neko, usred nekog razgovora u kome se namerno izbegava Afera, neprimetno ubaci neku političku vest, obično lažnu, ali uvek željenu, mogli ste po predmetu njegovog predviđanja zaključiti kuda su usmerene njegove želje. Tako su se na nekoliko tačaka sukobljavali jedno bojažljivo apostolstvo i jedan pravedni gnev. Dvojica upravitelja posluge, koje sam čuo ulazeći u kuću, bili su izuzetak od tog pravila. Naš je nagoveštavao da je Drajfus kriv, a Germantov da je nevin. Nisu to činili da bi prikrili svoje ubeđenje, nego iz pakosti i surovosti u igri. Naš upravitelj posluge, pošto nije bio siguran hoće li doći do revizije procesa, hteo je
unapred, u slučaju neuspeha, da upravitelju posluge Germantovih uskrati radost da veruje da je pobeđena pravedna stvar. A upravitelj posluge Germantovih mislio je da bi, u slučaju da se odbaci obnova procesa, našem bilo mučnije ako bi znao da je nevin čovek zadržan na Đavolovom ostrvu. ost rvu. A domar ih je posmatrao. pos matrao. Imao sam utisak da nije on taj koji unosi razdor među poslugu Germantovih. Popeo sam se u naš stan i zatekao baku bolesnu. Od nekog vremena žalila se na zdravlje, mada ni sama nije znala tačno šta joj je. Tek u bolesti postanemo svesni da ne živimo sami, nego da smo prikovani za jedno stvorenje iz drugog jednog carstva, od kojeg nas razdvajaju ponori, koje nas ne poznaje i koje ne možemo postići da nas razume: naše telo. Ma kakvog razbojnika da sretnemo na drumu, možda bismo uspeli da ga dirnemo i da postane osetljiv makar za svoju ličnu korist, ako već ne i za našu nesreću. A moliti za milost svoje telo isto je što i govoriti kakvom morskom polipu, polipu, za koga naše reči ne mogu imati više smisla smis la nego žubor vode, pa bismo bili prestravljeni kad bismo bili osuđeni da s njim živimo. Bakine tegobe prolazile su često a da ih ni ona sama ne primeti, toliko joj je pažnja bila usmerena na nas. A kad joj je od njih bivalo suviše teško, ona se uzalud trudila da ih shvati, da bi ih izlečila. Dok su bolesne pojave kojima je njeno telo bilo poprište ostajale mutne i nerazumljive njenom mišljenju, one su bile jasne i razumljive onim stvorenjima koja pripadaju istome telesnom carstvu kome i ona, onima kojima se ljudski um naposletku obraća da bi razumeo šta mu to govori njegovo telo, kao što našavši se pred nekim strancem potražimo nekoga iz iste zemlje ko će poslužiti kao tumač. Ta stvorenja mogu da razgovaraju s našim telom, da nam kažu je li njegov gnev opasan ili će se uskoro smiriti. Kotar, koga smo pozvali radi bake i koji nam je isprva išao na živce kad je upitao, s lukavim osmehom, čim smo mu rekli da je bolesna: „Bolesna? Da nije to neka diplomatska bolest?“, pokušao je sa mlečnom dijetom, da bi smirio uzrujanost naše bolesnice. Ali večite supe s mlekom ostale su bez dejstva zato što ih je baka suviše solila, a u to vreme nije se još znalo za štetna dejstva soli (jer to je bilo pre Vidalovih otkrića). Budući da je medicina kompendijum lekarskih zabluda koje vremenom jedna drugu smenjuju i jedna drugoj protivreče, kad pozovemo u pomoć najboljeg među lekarima, sva je prilika da prizivamo u pomoć jednu istinu koja će nekoliko godina kasnije biti proglašena pogrešnom. Tako da bi verovati u medicinu bila najveća ludost, kad ne bi još veća bila ne verovati u nju, jer iz te gomile zabluda vremenom se izlučilo i nekoliko istina. Kotar je preporučio da joj izmerimo temperaturu. Otišli smo po termometar. Njegova cevčica je skoro celom dužinom bila prazna, bez žive. Srebrnasti daždevnjak se jedva i opažao, šćućuren pri dnu svog burenceta. Činio se mrtav. Stavili smo staklenu cevčicu baki u usta. Nismo
morali dugo da je ostavimo; maloj vračari nije trebalo mnogo vremena da sačini horoskop. Našli smo je nepomičnu na polovini njene staklene kule, odakle se više nije micala, pokazujući nam tačno brojku koju smo je pitali, a koju sva razmišljanja bakine duše o samoj sebi ne bi bila kadra da joj pruže: 38,3°. Tad smo se prvi put malo zabrinuli. Snažno smo stresli termometar da zbrišemo taj proročki znak, kao da smo time mogli smanjiti i groznicu zajedno sa označenom temperaturom. Na žalost, bilo je sasvim jasno da mala proročica lišena razuma nije proizvoljno dala svoj odgovor, jer sutradan, tek što je termometar opet stavljen među bakine usne, gotovo smesta, kao jednim skokom, divna po svojoj pouzdanosti i po intuitivnom saznanju jedne nama nevidljive stvari, mala proročica se opet zaustavila na istoj tački, u neumoljivoj nepomičnosti i opet nam je svojim blistavim štapićem pokazivala tu brojku 38,3°. Nije rekla ništa drugo i uzalud smo mi želeli, hteli, molili, ona je ostala gluva kao da joj je to poslednja reč upozorenja i pretnje. Da bismo je prisilili da izmeni svoj odgovor, mi se onda obratismo drugom jednom stvorenju iz istoga carstva, ali moćnijem, koje se ne zadovoljava da samo ispita telo nego može i da mu zapoveda, jednom sredstvu za smanjenje groznice, sličnom aspirinu, koji se tada još nije koristio. Nismo otresli termometar niže od 37,5°, nadajući se da tako neće imati više da se penje. Dadosmo baki lek, pa joj opet stavismo termometar. I kao što neumoljiv čuvar, kad mu pokažemo naredbu neke više vlasti, kod koje smo iskoristili neku protekciju, nađe da je propusnica u redu i odgovori: „U redu, nemam šta da kažem, kad je tako, prođite“, tako se i budna proročica u svojoj kuli ovog puta nije više pomakla. Samo kao da je, mrzovoljna, rekla: „A šta će vam to pomoći? Poznajete kinin, on će mi narediti jedanput, deset puta, dvadeset puta, da se ne mičem. A onda će mu dodijati, znam ja njega. Neće to trajati večito. I šta ste onda postigli?“ Tada je baka iskusila u sebi prisustvo jednoga stvorenja koje je bolje poznavalo ljudsko telo nego moja baka; prisustvo jednog savremenika iščezlih rasa, prisustvo prvog stanovnika tog tela - koji je daleko prethodio stvaranju čoveka obdarenog mišljenjem -; osetila je toga vekovnog saveznika kako je pipa, pomalo grubo čak, po glavi, srcu, laktu; izviđao je poprište, pripremao sve za preistorijsku bitku, koja je nastupila odmah potom. Za jedan časak, kao smoždeni zmijski car, groznica je bila pobeđena moćnom hemijskom tvari kojoj bi se baka, preko svih epoha, kroz sva pokolenja životinja i biljaka rado zahvalila. I ostala je uzbuđena što se u tome susretu srela, kroz tolike vekove, s jednim elementom starijim čak i od stvaranja biljaka. A termometar je, sa svoje strane, kao Parka koju je pobedilo jedno starije božanstvo, držala nepomično svoje srebrno vreteno. Ali avaj! Druga niža stvorenja, koja je čovek
obučio lovu na onu tajanstvenu divljač koju ne može sam da ulovi duboko u sebi, svirepo su nam svaki dan donosila brojku o belančevinama, malu ali dovoljno stalnu da se pokaže da je i ona u vezi s nekim upornim stanjem koje mi nismo opažali. Kad mi je Bergot govorio o doktoru di Bulbonu kao o lekaru koji mi neće biti neprijatan, koji će pronaći za mene takve načine lečenja koji će, makar na izgled i čudnovati, biti prilagođeni mojoj svojevrsnoj inteligenciji, to je tada vređalo moje nagonske skrupule zbog kojih sam omalovažavao svoju inteligenciju. Ali ideje se u nama preobraćaju, savladavaju otpore koje im mi isprva suprotstavljamo i hrane se bogatim intelektualnim zalihama, već pripremljenim, za koje mi nismo ni znali da su stvorene za njih. I sada, kao što to biva kad god ono što smo čuli o nekome koga ne poznajemo uspe da probudi u nama predstavu o jednom velikom talentu, o nekoj vrsti genijalnosti, ja sam u dnu duše poklanjao doktoru di Bulbonu ono neograničeno poverenje koje nam uliva onaj koji pronicljivijim okom nego neko drugi sagledava istinu. Znao sam, doduše, da je on više specijalista za živčane bolesti, da je njemu Šarko, pred smrt, predskazao da će vladati neurologijom i psihijatrijom. „A, ne znam, može biti“, rekla je Fransoaza, koja se desila onde i koja je tada prvi put čula i Šarkoovo kao i di Bulbonovo ime. Ali to joj nimalo nije smetalo da kaže: „Može biti.“ To njeno „može biti“, „možda“, „ne znam“, krajnje me je razdraživalo u takvim slučajevima. Čoveku je dolazilo da joj odgovori: „Pa dabome da ne znate, pošto se savršeno ne razumete u ovo o čemu je reč; kako možete čak i reći da je to mogućno ili da nije, pošto ništa o tome ne znate? A u svakom slučaju, sad ne možete reći da ne znate da je Šarko rekao di Bulbonu itd., sad to znate pošto smo vam to rekli, i to vaše ,možda to vaše ,mogućno je’, nemaju mesta, pošto je to sigurno tako.“ Uprkos tome što je di Bulbon bio stručan više za oboljenja mozga i živaca, pošto sam znao da je veliki lekar, čovek izuzetnih sposobnosti, dovitljive i pronicljive inteligencije, preklinjao sam majku da ga pozove, i nada da će on, tačnim sagledavanjem bolesti, uspeti možda da je izleči najposle je nadvladala našu bojazan da ćemo uplašiti baku ako pozovemo još jednog lekara radi konzilijuma. Moja majka je se na to rešila zato što baka, nesvesno podstaknuta od Kotara, nije više izlazila, gotovo se čak nije ni dizala iz postelje. Svejedno što nam je odgovarala citirajući pismo gđe de Sevinje o gđi de La Fajet: „Svi su govorili govorili da je luda što neće uopšte da izlazi iz kuće. Ja Ja sam govorila govorila tim osobama tako brzim u zaključcima: ,G-đa de La Fajet nije luda’ i ostala sam pri tome. Trebalo je da umre pa da se vidi da je bila u pravu što nije izlazila.“ Kad smo ga pozvali, di Bulbon je opovrgao, ne doduše gđu de Sevinje, koju mu nismo citirali, nego moju baku. Umesto da joj sluša pluća, počeo je govoriti o Bergotu,
spuštajući na baku svoj divni pogled, u kome je možda bilo iluzije da duboko posmatra bolesnicu, ili želje da bolesnici stvori tu iluziju, što je izgledalo spontano, ali mora biti da je postalo mahinalno, ili pak da bolesnici ne pokaže da misli na nešto sasvim drugo, ili da stekne neki uticaj na nju. - O, zaista, gospođo, on je divan; kako imate pravo što ga volite! Ali koju njegovu knjigu volite najviše? A, zbilja? Pa, bogami, možda je ta zaista ponajbolja. U svakom slučaju, taj mu je roman najbolje komponovan: Kler je krasna ličnost; a koja vam je muška ličnost najsimpatičnija? Ja sam isprva pomislio da je on tako poveo s njom razgovor o književnosti zato što mu je medicina dosadila, a možda i zato da bi pokazao svoju široku kulturu, pa možda i u jednu više terapijsku svrhu, da bi bolesnicu ohrabrio, da bi joj pokazao da nije zabrinut, da bi joj odvratio pažnju sa njenog stanja. Ali kasnije sam shvatio da je on, pošto se naročito odlikovao kao specijalista za duševne bolesti i autor studija o mozgu, hteo tim pitanjima da ustanovi da li je bakino pamćenje ostalo neoštećeno. Kao preko volje, pitao ju je malo o njenom načinu života, mračna i ukočena pogleda. A onda odjednom, kao da je nazreo istinu i da je rešen da je se domogne po svaku cenu, uz pokret koji kao da se s mukom otresao poslednjeg dvoumljenja i odbacio sve prigovore koje bismo mi mogli učiniti, gledajući baku bistrim okom, slobodno i kao da je najzad stupio na čvrsto tlo, naglašujući reči blagim glasom koji je osvajao, čiji su svi prelivi bili osenčeni inteligencijom (njegov glas je, uostalom za sve vreme posete ostao onakav kakav je prirodno bio, umilan, a čupave obrve, ironične oči, bile su mu pune dobrote): - Biće vam dobro, gospođo, ranije ili kasnije, a od vas zavisi da to bude već danas, kad budete shvatili da vam nije ništa i kad opet nastavite s redovnim životom. Rekli ste mi da ne jedete, da ne izlazite? - Pa imam im am pomalo groznice, gospodine. On joj dodirnu ruku. - Sada ne, u svakom slučaju. A i to mi je neki razlog! Zar ne znate da mi držimo napolju i hranimo pojačanom hranom tuberkulozne bolesnike koji imaju čak i 39°? - Ali imam i pomalo belančevina. - To ne biste smeli ni znati. Vi imate ono što sam ja nazvao mentalnim albuminom. Svi smo mi, pri nekom lakšem poremećaju, imali malu pojavu belančevina, koju je naš lekar pohitao da načini stalnom time što nam je na nju skrenuo pažnju. Lekari izleče lekovima jednu bolest (bar tvrde da se i to
ponekad dešava), a stvore u zdravima deset drugih time što ih zaraze klicom koja je hiljadu puta opasnija od svih mikroba, idejom da su bolesni. Takvo verovanje, koje ima snažno dejstvo na svaki temperament, deluje naročito efikasno kod živčano osetljivih. Ako im za zatvoren prozor koji im je iza leđa kažete da je otvoren, oni počnu kijati; ako poveruju da ste im u supu stavili magnezija, uhvate ih grčevi u stomaku; ako im kažete da su popili kafu jaču nego obično, cele noći ne sklope oka. Zar mislite, gospođo, da mi nije bilo dovoljno da vam vidim oči, da samo čujem kako se izražavate, ta šta kažem, da vidim gospođu vašu ćerku i vašeg unuka, koji toliko liče na vas, pa da znam s kim imam posla? - Baka bi možda mogla, ako joj doktor to dopušta, da ode da posedi kraj neke mirne staze na Jelisejskim poljima, kod onih lovora gde si se ti nekada igrao reče mi mati, pitajući tako posredno za savet di Bulbona, a glas joj je zbog toga dobio nešto bojažljivo i puno poštovanja, što ne bi bilo da se obraćala samo meni. Doktor se okrete baki, i pošto nije bio manje književno obrazovan nego što je bio učen: - Idite na Jelisejska polja, gospođo, kraj lovora koje je voleo vaš unuk. Lovor pročišćava. Kad je ubio zmiju Pitona, Apolon je s lovorovom grančicom u ruci ušao u Delfe. Hteo je tako da se zaštiti od smrtonosnih klica otrovne zveri. Vidite dakle da je lovor najstariji, najuzvišeniji, a dodao bih - jer i to zbilja ima svoju vrednost u lečenju kao i u predohrani - i najlepši među antisepticima. Pošto lekari veliki deo onoga što znaju nauče od bolesnika, skloni su da poveruju da je to znanje njihovih pacijenata jedno isto u svih, pa se uzdaju da će zapanjiti onoga pred kojim se nalaze nekim primedbama naučenim od onih koje su pre toga lečili. Stoga je doktor di Bulbon rekao baki, uz lukav osmeh kao kad se Parižanin, razgovarajući s nekim seljakom, ponada da će ga zapanjiti ako se posluži nekom reči iz njegovog seljačkog narečja: „Vetrovito vreme vas sigurno uspava i onda kad to ne bi uspelo ni najjačim uspavljujućim sredstvima.“ „Naprotiv, gospodine, vetar me potpuno sprečava da zaspim.“ Ali lekari su i osetljivi. „Aaa!“ promrmlja di Bulbon namrštivši se kao da mu je neko stao na žulj i kao da je bakina nesanica po olujnom vremenu za njega lična uvreda. No, ipak, nije bio suviše samoljubiv, a kako je, kao „visoki um“, mislio da mu je dužnost da ne veruje u medicinu, medici nu, brzo je povratio povratio svoju filozofsku vedrinu. Moja mati, u žarkoj želji da je Bergotov prijatelj umiri, dodade, u potvrdu onoga što je on govorio, kako je jedna bakina rođaka, usled neke živčane bolesti, živela sedam godina zatvorena u sobi, u Kombreu, i ustajala samo jednom ili dvaput nedeljno.
- Eto vidite, gospođo, to nisam znao, ali mogao sam vam i sam to reći. - Ali ja nisam nimalo kao ona, gospodine, naprotiv; moj lekar obično ne može da me natera da ležim - reče baka, bilo što su joj malo išle na živce doktorove teorije ili u želji da mu iznese prigovore koji su im se mogli suprotstaviti, u nadi da će ih on pobiti i da, kad on ode, ni u njoj samoj neće više ostati nimalo sumnje u njegovu povoljnu dijagnozu. - Pa naravno, gospođo, ne može čovek imati - oprostite mi za reč - sve bubice, vi imate neke druge, a nemate tu. Juče sam obišao jedan sanatorijum za neurastenike. U bašti, jedan je čovek stajao na klupi nepomičan kao fakir, s vratom iskrivljenim u položaju koji je morao biti vrlo mučan. Kad sam ga pitao šta to radi, odgovorio mi je i ne okrenuvši glavu: „Ja sam, doktore, krajnje podložan reumi i prehladi, a maločas sam suviše vežbao, i dok sam se tako glupo pregrejao, vrat mi je bio prislonjen uz flanelski okovratnik. Ako ga sad odmaknem pre nego što se rashladim, siguran sam da će mi se ukočiti vrat i da ću možda dobiti i bronhitis.“ I to bi mu se zbilja i desilo. „Vi ste propisan neurastenik, eto šta ste“, rekoh mu ja. A znate li kakve mi je razloge naveo da bi mi dokazao da nije? Dok su svi drugi bolesnici u tom zavodu imali maniju da se mere, tako da su morali staviti katanac na vagu da se oni ne bi po ceo dan merili, njega su, rekao mi je, morali da prisiljavaju da stane na vagu, toliko je on malo imao želju da se meri. Likovao je što nema tu maniju koju imaju drugi, i ne misleći da i on ima svoju i da ga baš ona čuva od neke druge. Neka vas ne uvredi poređenje, gospođo, jer taj čovek što se nije usuđivao da pomakne vrat iz straha da se ne prehladi, to je najveći pesnik našeg doba. Taj jadni manijak je najuzvišeniji um koji znam. Otrpite da vas nazovu živčanim bolesnikom. Vi pripadate toj veličanstvenoj a i jadnoj porodici koja je so zemlje. Sve veliko što poznajemo dolazi nam od živčano poremećenih. Oni su, i niko drugi, osnivali religije i stvarali remek-dela. Nikada svet neće ni znati šta im sve duguje, a naročito šta su oni prepatili da bi mu to dali. Mi uživamo u finoj muzici, lepim slikama, u hiljadu profinjenih stvari, ali ne znamo koliko je to stalo one koji su to izumeli, koliko nesanica, suza, grčevitog smeha, astme, epilepsija, strepnje od smrti, koja je još gora od svega toga i koju možda i vi poznajete, gospođo, dodade on smešeći se baki - jer, priznajte, kad sam došao, niste baš bili jako spokojni. Verovali ste da ste bolesni, možda opasno bolesni. Verovali ste da ste u sebi otkrili simptome bogzna kakve bolesti. Živčana neuravnoteženost je genijalan imitator. Nema te bolesti kojoj ona ne ume divno da podražava. Ona imitira, i to tako verno da to ne možete prepoznati, i proširenje stomaka kao kod dispeptičara, muku kao kod trudnoće, aritmiju kao kod srčanog bolesnika, groznicu kao kod tuberkuloznog. Kadra da prevari lekara, kako ne bi prevarila
bolesnika? O, nemojte pomisliti da se ja podsmevam vašim tegobama, ja se ne bih prihvatio da ih lečim kad ih ne bih umeo razumeti. I čujte, pošto je dobra samo ona ispovest koja je obostrana, rekao sam vam da bez živčane bolesti nema velikog umetnika, štaviše, - dodade on podigavši ozbiljno kažiprst - nema ni velikog naučnika. Dodao bih, ako ne pati i sam od živčane bolesti, nema, neću da kažem čak dobrog lekara, nego ni bar pristojnog lekara za živčane bolesti. U živčanoj patologiji, onaj lekar koji ne govori suviše gluposti samo je upola izlečen bolesnik, kao što je i kritičar pesnik koji više ne piše stihove, a policajac, lopov koji se više ne bavi svojim zanatom. Ja, gospođo, ne verujem kao vi da imam belančevina u mokraći, nemam živčanu bojazan od hrane, od otvorenog prostora, ali ne mogu da zaspim dok dvadeset puta ne ustanem da vidim jesu li mi vrata zaključana. A u taj sanatorijum gde sam juče zatekao toga pesnika što nije smeo da pomakne vrat išao sam u stvari da rezervišem rezervišem sebi sobu, jer - ovo neka ostane među nama - ja tamo provodim odmor lečeći se kad pogoršam svoju bolest bolest time što se premorim lečeći tuđe. - Pa zar bi trebalo da se i ja, gospodine, podvrgnem takvom lečenju? - reče baka preplašena. - To je izlišno, gospođo. Pojave koje vi pokazujete popustiće i od samih mojih reči. A onda, vi imate uza se nekoga ko je vrlo moćan i koga odsada proglašavam vašim lekarom. To je vaša boljka, vaša živčana aktivnost. Sve i kad bih znao kako da vas od nje izlečim, čuvao bih se da to ne uradim. Dovoljno mi je da njome zapovedam. Vidim na vašem stolu jednu Bergotovu knjigu. Kad biste ozdravili od svoje živčane neuravnoteženosti, vi je više ne biste voleli. A zar bih ja mogao osećati da imam prava da radosti koje vam ona pruža zamenim živčanim zdravljem, koje vam ih ne bi bilo kadro dati? Ali baš te radosti i jesu jedan moćan lek, možda najmoćniji od svih. Ne, meni nije krivo na vašu živčanu energiju. Ja od nje tražim samo da me sluša; poveravam vas njoj. Neka ona sad okrene unatrag. Onu snagu koju je ulagala u to da vas spreči da šetate, da uzimate dovoljno hrane, neka je ona sad upotrebi na to da dovoljno jedete, da čitate, da izlazite, da se razonođujete na sve načine. Nemojte mi reći da ste umorni. Umor je organsko otelovljenje jednog predubeđenja. Počnite time što nećete misliti na njega. A ako ikad osetite malo da vam nije dobro, što se može svakome desiti, biće to kao i da nije ništa, jer ta snaga će od vas napraviti, kako je to pronicljivo rekao g. de Taljeran, uobraženog zdravog čoveka. Eto, Eto , ona je već počela da vas leči, vi me slušate sasvim uspravljeni a da se niste nijednom oslonili, slušate me živahna pogleda, izgledate dobro, a to traje već punih pola sata, i niste to ni sami primetili. primetili. Čast mi je pozdraviti pozdraviti vas, gospođo. Kad sam ispratio doktora di Bulbona i vratio se u sobu gde je moja mati bila
sama, bol koji koji me je već više nedelja nedelja tištao bio je odleteo, osetio sam da će mati pustiti da joj radost provali i da će i ona videti moju, osećao sam ono nepodnošljivo iščekivanje onoga bliskog trenutka kad će pred nama neko biti uzbuđen, a to je iščekivanje, na jedan drugi način, pomalo kao onaj strah koji osećamo kad znamo da će neko ući na vrata koja su još zatvorena i uplašiti nas; hteo sam nešto da kažem mami, ali glas mi se slomio, i briznuvši u plač stajao sam dugo s glavom na njenom ramenu, plačući, prihvatajući taj bol, uživajući u njemu njemu i voleći ga, sad kad sam znao da je otišao iz mog m og života, kao što volimo da se zanosimo zamislima punim vrlina kad nam okolnosti ne omogućuju da ih izvršimo. Fransoaza me je jedila što nije učestvovala u našoj radosti. Bila je sva uzbuđena zato što je izbila strašna svađa između lakeja i domara potkazivača. I sama vojvotkinja morala je, u svojoj dobroti, da se umeša da bi uspostavila kakav-takav mir i oprostila lakeju. Jer ona je bila dobra, i to bi bilo idealno mesto mest o za lakeja, da nije slušala „pripovetke“. „pripovetke“. Već više dana svet je znao da je baka bolesna i raspitivao se kako joj je. SenLu mi je pisao: „Neću da koristim ove trenutke kad tvojoj dragoj baki nije dobro da bih ti rekao ono što je još i mnogo više nego prekor, a čemu ona nije nikakav povod. Ali lagao bih ti kad bih ti rekao, ma i samo zato da bih se načinio kao da prelazim preko toga, da ću ikada zaboraviti tvoje podmuklo ponašanje i da ću ti ikad oprostiti tvoju podvalu i izdajstvo.“ Ali neki drugi prijatelji, smatrajući da baka nije ozbiljno bolesna, ili čak ne znajući uopšte za njenu bolest, zamolili su me da se nađemo sutradan na Jelisejskim poljima da bismo odatle otišli u jednu posetu a zatim na večeru van grada, što mi je bilo privlačno. Nisam više imao nikakva razloga da odustanem od ta dva zadovoljstva. Kad smo baki rekli da bi sada trebalo mnogo da šeta, da bi poslušala doktora di Bulbona, videli smo da je ona odmah pomenula Jelisejska polja. Ja bih je lako mogao tamo otpratiti; dok bi ona sedela i čitala, ja bih se s prijateljima dogovorio gde da se ponovo nađemo i stigao bih još, ako bih požurio, da sa njima uhvatim voz za Vil-d’Avre. Ali kad je trebalo da krenemo, baka se osetila umorna i nije htela da pođe. No moja mati, poučena onim što je di Bulbon rekao, imala je snage da se naljuti i da postigne da je baka posluša. Skoro se zaplakala pri pomisli da će baka opet zapasti u živčanu klonulost i da se više iz nje neće izvući. Nikada tako lepo i toplo vreme nije bilo toliko pogodno da ona iziđe u šetnju. Sunce je, pomerajući se, ubacivalo ovde-onde u isprekidanu čvrstinu balkona svoje neopipljivo penušavo tkanje i prekrivalo tesani kamen mlakom pokožicom, nekakvim neodređenim oreolom. Kako Fransoaza nije stigla da telefonira svojoj ćerki, ostavila nas je odmah posle ručka. Bila je već velika žrtva od nje što je pre toga to ga svratila svrati la kod Žipjena da mu da
da popravi ogrtač koji je baka trebalo da obuče. Ja sam se u tome trenutku upravo vraćao iz prepodnevne šetnje, pa sam ušao s njom kod Žipjena. „Da li je to vaš mladi gospodin doveo vas“, reče Žipjen Fransoazi, „ili ste mi vi doveli njega, ili su vas neki dobar vetar i boginja Fortuna doveli obadvoje?“ Mada nije bio školovan, Žipjen je isto tako prirodno poštovao sintaksu kao što ju je g. de Germant, uprkos mnogim naporima, gazio. Kad je Fransoaza otišla a ogrtač bio popravljen, valjalo je da se baka obuče. Pošto je tvrdoglavo odbila da mama ostane uz nju, trebalo joj je beskrajno vremena da se sama spremi, a ja sam, sad kad sam znao da je u stvari zdrava, s onom čudnom ravnodušnošću s kojom se odnosimo prema roditeljima dok su živi, pa ih stavljamo posle sviju ostalih, nalazio da je zbilja sebična što je tako spora, što ću zbog nje možda zakasniti, a zna da imam sastanak s prijateljima i da treba da večeram u Vil-d’Avreu. U nestrpljenju, naposletku sam sišao u prizemlje, pošto su mi već dvaput rekli da tek što nije gotova. Najzad je i ona sišla, ne zamolivši me ni pogledom za izvinjenje, kao što je obično činila u takvim slučajevima, a bila je crvena i rasejana kao kad neko u žurbi zaboravi polovinu stvari i sustigla me kod odškrinutih staklenih vrata koja su propuštala unutra, kao iz kakvog rezervoara, tečni i mlaki vazduh što je spolja žuborio, ali nije mogao zagrejati ledene zidove palate. - Bože, pošto ćeš se ti sastati s prijateljima, mogla sam obući neki drugi ogrtač. U ovom izgledam nekako jadno. Iznenadilo me je kako je zajapurena i shvatio sam da je sigurno, videći da kasni, veoma žurila. Kad smo sišli s fijakera na početku Gabrijelove avenije na Jelisejskim poljima, videh kako se baka, ne govoreći mi ništa, okrenula od mene i uputila ka onom malom starom paviljonu okruženom zelenom ogradom od unakrsnih letava gde sam jednom čekao Fransoazu. Isti onaj čuvar parka koji se tada našao onde bio je i sada kod „markize“ „markize“ kad sam se popeo stepenicama toga malog rustičnog pozorišta podignutog usred parka, idući za bakom, koja je pred ustima držala maramicu jer joj je bez sumnje bilo muka. Kod ulaza, kao u putujućim cirkusima gde klovn, već nabeljen i spreman da iziđe pred publiku, lično naplaćuje ulaznice, „markiza“ je naplaćivala za ulaz sedeći još uvek tu sa svojom ogromnom i nepravilnom gubicom načvakanom prostačkim belilom, sa svojom malom kapicom sa crvenim cvetićima i crnom čipkom na riđoj perici. Čuvar je, napustivši nadgledanje zelenila, sa čijom je bojom bila usklađena boja njegove uniforme, razgovarao sedeći pored nje. - Znači, vi ste još uvek tu. tu. Ne mislite da se s e povučete. - A što da se povučem, gospodine? Hajde, kažite, gde bi mi bilo bolje nego
ovde, gde bih imala više komocije i udobnosti? A onda, ovde svet stalno dolazi i odlazi, imam razonode; ja to zovem moj mali Pariz: moji gosti mi pričaju o svemu što se s e zbiva. Eto, gospodine, ima jedan koji koji je izišao nema ni pet minuta, to je jedan sudija, čovek na visokom položaju kako samo može biti. I, eto vidite, gospodine,“ uzviknu ona sa žarom, kao da je spremna da i silom podupre svoju tvrdnju ako bi prisutni organ vlasti ma i samo izrazom lica nagovestio da osporava istinitost njene izjave, „već osam godina, čujete li me, svaki dan, kad izbije tri sata, on je tu, uvek učtiv, nikada nijedne glasnije reči, nikada ništa ne isprlja, ostane više od pola sata i čita novine vršeći svoje potrebe. Jednog jedinog dana nije došao. U prvi mah nisam to ni opazila, ali uveče sam se odjednom setila: „Gle, pa onaj gospodin nije dolazio, možda je umro.“ Nije mi bilo svejedno, jer, znate, ja se jako vežem za nekog, kad je svet kao što treba. Stoga mi m i je bilo drago kad sam ga g a sutradan opet ugledala, pa sam mu rekla: „Nije vam se valjda ništa dogodilo juče, gospodine?“ A on mi je onda kazao da se njemu nije ništa desilo, nego je njegova žena umrla, pa je bio tako potresen da nije mogao da dođe. Izgledao je tužan, dabome, a i razumećete, svet koji je živeo u braku dvadeset pet godina, ali ipak se videlo i da mu je drago što je opet došao. Osećalo se da ga je to poremetilo u njegovim sitnim navikama. Potrudila sam se da ga malo povratim, rekla sam mu: „Ne treba se predavati. Dođite vi samo kao i pre, to će vam u vašoj tuzi biti mala ma la razonoda.“ razonoda.“ „Markiza“ nastavi blažim glasom, pošto je ustanovila da pokrovitelj gajeva i travnjaka dobroćudno sluša i da mu nije ni na kraj pameti da joj protivreči, a bezazleno mu je u koricama počivao mač koji je više ličio na neku baštovansku alatku ili na kakav vrtlarski vrtlarski atribut. at ribut. - A onda, ja biram goste, - reče ona - ne primam ja svakoga u moje salone, kako ja to kažem. A i zar ne liči ovo na neki salon, s ovim mojim cvećem? Imam veoma ljubazne goste, pa mi ovaj ili onaj uvek donese poneku lepu grančicu jorgovana, jasmina ili ruže, a to mi je najmilije cveće. Pri pomisli da ta gospođa možda loše sudi o nama, jer joj nikada nismo doneli ni jorgovana ni lepih ruža, ja sam pocrveneo, pa da bih fizički izbegao takav loš sud ili da bar budem osuđen u odsustvu, pođoh ka izlazu. Ali u životu svet nije uvek najljubazniji samo prema onima koji donose lepe ruže, te se „markiza“, misleći da mi je dosadno, obrati meni: - Nećete da vam otvorim jednu kabinicu? Pa, pošto sam ja odbio: - Ne, nećete? - dodade ona s osmehom. - Ja vam to od srca nudim, ali znam, dabome, da takvu potrebu potrebu čovek ne može imati im ati samo sam o zato što je besplatno.
Utom ulete unutra jedna loše obučena žena, koja je izgledala kao da baš oseća takvu potrebu. Ali ona sigurno nije spadala u „markizino“ društvo, jer ova joj, sa snobovskom svirepošću, reče hladno: - Sve je zauzeto, gospođo. - Hoću li dugo čekati? - upita sirota gospođa, sva crvena pod svojim žutim cvetovima. - O, gospođo, savetujem sa vetujem vam da odete o dete nekuda drugde, drugde, jer vidite, tu su još ova o va dva gospodina koji čekaju, - reče ona pokazujući mene i čuvara - a imam samo jednu kabinu, ostale se opravljaju... Ta mi izgleda rđav platiša - reče „markiza“. Takve ne spadaju ovamo, to vam ne pazi na čistoću, nema nimalo poštovanja, još bi trebalo da čitav sat čistim za gospođom. Nije mi žao za njenih deset santima. Najzad, posle dobrih pola sata, baka iziđe, a ja, pomislivši kako se ona sigurno neće potruditi da dobrom napojnicom popravi neuviđavnost što se tako dugo zadržala, mudro se povukoh da ne bi i na mene pao prezir koji će „markiza“ sigurno pokazati prema njoj, pa pođoh jednom stazom, ali polako, tako da me baka lako stigne i produži sa mnom. Tako je ubrzo i bilo. Mislio sam da će mi baka reći: „Dugo si morao da čekaš, nadam se da ipak nećeš zakasniti na sastanak s prijateljima“, ali ona ne izusti ni reči, tako da ja, pomalo razočaran, ne htedoh prvi da progovorim; podigavši najzad pogled ka njoj, videh da ona, koračajući pored mene, drži glavu okrenutu na drugu stranu. Pobojah se da joj nije opet muka. Pogledah je bolje i začudih se njenom isprekidanom koraku. Šešir joj je stajao nahero, mantil joj je bio isprljan, izgledala je neuredna i nezadovoljna, lice joj je bilo crveno i uzrujano kao u nekoga koga su oborila kola ili koga su izvukl i zvuklii iz jendeka. - Uplašio sam se da ti nije muka, bako; osećaš li se sada bolje? - rekoh joj. Ona je bez sumnje mislila da mi neće moći odgovoriti a da me ne uplaši. - Čula sam ceo razgovor „markize“ „markize“ i čuvara čuvara - reče mi m i ona. - To je bilo ne može većma biti u stilu Germantovih i „malog tabora“ Verdirenovih. „O, kako je otmeno sve to izrečeno!“ Pa dodade još, s naporom, ali to sad od njene markize, g-đe de Sevinje: „Slušajući ih, mislila sam da mi pripremaju slast rastanka.“ Eto šta mi je rekla, unoseći u to svu svoju prefinjenost, svoju ljubav za citate, pamćenje klasičnih tekstova, čak i malo više nego što bi to inače učinila, kao da je htela pokazati da još uvek vlada svim time. Ali ja sam njene rečenice više pogađao nego što sam ih čuo, toliko joj je izgovor ličio na gunđanje, jer je govorila govorila stežući zube jače nego što bi se to moglo objasniti time da se bojala bojala da
će povraćati. - Hajde, - rekoh joj ja dosta bezbrižno, da ne bi izgledalo kao da uzimam suviše ozbiljno njenu muku - pošto ti je pomalo muka, ako hoćeš, vratićemo se kući, neću da se šetam po Jelisejskim poljima sa bakom koja je poremetila stomak. - Nisam se usudila da ti to predložim zbog tvojih prijatelja - odgovori mi ona. - Siroti moj mali! Ali kad hoćeš, to je pametnije. Pobojao Pobojao sam se da ona i sama ne primeti kako izgovara reči. - Molim te, - rekoh joj naglo - nemoj se zamarati govorom, kad ti je muka, to nema smisla, pričekaj dok se vratimo kući. Ona mi se tužno osmehnu i steže mi ruku. Shvatila je da nema potrebe da krije od mene ono što sam odmah i sam pogodio: da je pretrpela lak udar kapi.
Marsel Prust U TRAGANJU ZA IŠČEZLIM VREMENOM OKO GERMANTOVIH GERMANTOVIH (1) Urednici: Raša Popov, Nikola B Bertolino, ertolino, Tanja Kragujević • • Lektor: Milica Bujas • Korice: Ivan Boldižar • • Omot: Nikola Masniković • • Tehnički urednik: Mirjana Jovanović • • Korektor: Mirjana Teodorović • • Izdavači: IRO IRO Matice srpske, Novi Sad - IRO »Nolit«, Beograd - IRO »Narodna knjiga«, knjiga«, Beograd • Tiraž: 9000 primeraka prime raka • Štampa: Mladinska knjiga, Ljubljana Ljubljana 1983
Napomene
1 Na francuskom, loža u parteru - baignoire - ista je reč kojom se označava i kada; na to se nadovezuju sve asocijacije s vodom i vodenim svetom koje slede dalje. (Prim. prev.) 2 Iz prvobitne verzije rukopisa ostalo je ovde da je devojka, MarijaAntoaneta, Žipjenova kći, umesto nećaka, kako je Prust kasnije izmenio, ali nije to stigao svuda u tekstu da ispravi. U poslednjim tomovima dela ima uopšte više ovakvih sitnijih omaški ili neusaglašenosti. (Prim. prev.) 3 Ovde je Prust, na štamparskoj korekturi, naknadno dodao jednu rečenicu koja prekida tok teksta: A kako nas neki đavo podbada da podražavamo drugima i da ne ispadnemo staromodni, pa time izobličava naš najprirodniji i najpouzdaniji lik, Fransoaza je, pozajmljujući taj izraz iz rečnika svoje ćerke, govorila govorila da sam „šizik”. 4 Ovde je Prust na štamparskoj korekturi dodao jedan pasus koji prekida tok teksta: Sen-Lu se nije zadovoljio tim poređenjem. U radosnom zanosu, koji je bez sumnje udvostručavala radost što sam tako zablistao i što može takvog da me prikaže svojim prijateljima, stao mi je ponavljati, sa živahnom govorljivošću, kao kad milujemo konja što je prvi stigao na cilj: „Znaš, ti si najinteligentniji čovek koga znam.” Pa se ispravi i dodade: „Pored Elstira. Ne ljutiš se, je li? Razumeš, iz savesnosti dodajem to. A evo ti jednog poređenja: kažem ti to kao kad bi neko rekao Balzaku: Vi ste najveći romansijer ovog veka, sa Stendalom. Iz preterane savesnosti, razumeš, a u stvari, divljenje ogromno. Ne? Ne slažeš se u pogledu Stendala?” dodade on, s naivnim poverenjem u moj sud, koje se ispoljavalo ljupko upitnim, punim osmeha, skoro detinjim izrazom njegovih zelenih očiju. „A, dobro, vidim da si mog mišljenja, a Blok ne voli Stendala, nalazim da je to glupo od njega. Parmski manastir, pa to je ipak nešto ogromno? Radujem se što se slažeš s mojim mišljenjem. A, kaži, šta ti najviše voliš u Parmskom manastiru? propitivao me je on s mladalačkom plahošću. A njegova "telesna snaga, preteća, davala je skoro nešto strašno njegovom pitanju. „Mosku? Fabrisa?” Ja odgovorih stidljivo da mi Moska ima nešto od g. de Norpoa. Na to, urnebesan smeh mladoga Zigfrida-Sen-Lua. Nisam još ni stigao
da izgovorim do kraja: „Samo što je Moska mnogo pametniji, manje uštogljen”, a već sam čuo kako Rober kliče „Bravo!” i pljeskajući rukama, smejući se da se uguši, viče: „Tačno! Izvrsno! Ti si neviđen!” 5 Intransigeant („Nepomirljivi”) - večernji list pokrenut 1880. 6 Sledećih nekoliko rečenica, još uvek povodom g. de Norpoaa, Prust je naknadno dopisao, ali ih je ubacio na pogrešno mesto, nekoliko strana ranije, g. de Norpoa još nije ni ušao u salon. Te rečenice, dakle, nemaju svoga pravog i određenog mesta u tekstu, pa ih francusko kritičko izdanje donosi ovde, u napomeni: „Nemate li možda nameru da u Akademiji govorite o ceni hleba u doba Fronde?” upita bojažljivo istoričar Fronde g. de Norpoa. „Mogli biste time postići ogroman uspeh (što je značilo: napraviti mi silnu reklamu)”, dodade on smeškajući se ambasadoru malodušno ali i sa nežnošću od koje su mu se očni kapci podigli i otkrili krupne oči, prostrane kao nebo. Činilo mi se da sam već video taj pogled, a ipak, istoričara sam tek toga dana upoznao. Odjednom sam se setio: isti takav pogled video sam u jednog brazilskog lekara koji je hteo da leči gušenja kakva sam i ja imao nekakvim besmislenim udisanjem biljnih esencija. Kako sam mu ja, da bi se više potrudio oko mene, kazao da poznajem profesora Kotara, odgovorio mi je, kao da je to u Kotarovom interesu: „Eto, kad biste mu govorili o ovom lečenju, to bi mu pružilo priliku da u medicinskom odeljenju Akademije iznese jedno saopštenje koje bi imalo ogromnog odjeka!” Nije se usudio da insistira, ali pogledao me je s isto takvim bojažljivim, koristoljubivim i preklinjućim izrazom kakvom sam se zadivio u istoričara Fronde. Istina, ta dva čoveka nisu se poznavala i nisu mnogo ličila jedan na drugog, ali psihološki zakoni, kao god i fizički, u izvesnoj meri su sveopšti. Te ako su izvesni nužni uslovi istovetni, isti pogled ozari različite dvonošce kao što isto jutarnje nebo može da obasja mesta na zemlji koja su daleko jedno od drugog i nikad se nisu videla. Nisam čuo ambasadorov odgovor, jer svi su, s pomalo žagora, žago ra, prišli gđi de Vilparizi da gledaju kako slika.
