Marksovo shvatanje klasa
Reč Reč "ka "kapi pita tali liza zam" m" izve izvede dena na je iz reči reči "kapi "kapita tal" l",, pa je oprav opravdan danoo poć poćii od pretpostavke da je kapital ključni element kapitalizma. A šta je zapravo kapital? Najprostije kapital možemo objasniti kao akumulirano bogatstvo. Naravno da je i pre kapitalizma postojalo akumulirano bogatstvo, pa se postavlja pitanje zašto i ta društva ne nazivamo kapitalistickim? Razlog je jednostavan: u društveno-istorijskom sistemu koji nazivamo "kapitalističkim" kapital (ili akumulirano bogatstvo) je počeo da se investira tj. da se koristi prvenstveno sa ciljem da se on sam uveća. Dakle, ranija akumulacija je postajala "kapital" samo ako se koristila za uvećanje akumulacije. Da bi akumulacija bogatstva postala kapital bilo je potrebno da se ispuni veliki broj uslova. Kapitalisti je prvo bila potrebna p otrebna radna snaga koja bi proizvodila robu. Zatim je tu robu trebalo prodati, što znači da je morao postojati razvijen saobraćaj i sistem distribucije, platežno sposobni kupci itd. Svakako da ne možemo uzeti jednu istorijsku tačku za koju bi tvrdili da predstavlja trenutak u kojem su ispunjeni svi uslovi za početak kapitalizma, mada bi mogli okvirno da tvrdimo da je XV vek period u kojem počinje da se menja način proizvodnje i period začetka kapitalizma. Ali, malo je par redova da bi se objasnilo do detalja ono na cemu su neki radili citavog života. Karl Marks je svakako najveci teoreticar kapitalizma koji je dotadašnje shvatanje shvatanje ovog društveno-i društveno-istori storijskog jskog sistema sistema izdigao izdigao na jedan viši nivo. Njegova misao predstavlja karakteristican moderni spoj filozofije, filozofije, sociologije i ekonomije. Još u svo vojjoj mlad mlados osti ti,, Mark Markss rask raskiida sa hege hegellijans jansko kom m pros proslo loššcu i spekulativn spekulativnom om filozofij filozofijom om i prelazi prelazi na materijal materijalisti isticko cko shvatanje shvatanje društva. društva. Pocinju Pocinju da ga interesuju oblici društvene prakse, jer njegova težnja nije da tumaci svet vec da ga promeni. Okrece se proucavanju ekonomije i istorije i njihove uzajamne veze. Svakako da je najv najvec ecii akcen akcenat at u njeg njegov ovim im delim delimaa stav stavlj ljen en na odlu odlucu cuju jucu cu ulog uloguu koju koju ima ima ekonomski momenat. Marks zapravo dolazi do zakljucka da su materijalne proizvodne snage temelj sveukupnog društvenog života i istorijskog kretanja samog društva. Štaviše, nacin proizvodnje materijalnog života uslovljava društveni, politicki i intelektualni život uopšte. Ovakva materijalisticka interpretacija društva vodi nas do Marksovog tumacenja istorije kao niza nacina proizvodnje koji se dijalekticki nadovezuju jedni na druge.
Proizvodni odnosi cine ekonomsku bazu. Baza se jednostavno reflektuje na nadgradnju: državu, religiju, moral, porodicu… Medutim ne smemo zanemariti povratni odnos koji ima nadgradnja na samu bazu. Kljucni momenat u ovom odnosu igra ideologija. Funkcija ideologije sastoji se u tome sto ona konstituiše konkretne individue kao subjekte. Pomocu konkretnog funkcionisanja ideologije u svakodnevnom životu, svaka individua se prepoznaje kao subjekat. Prepoznavanje postojanja subjekta, prepoznavanje onoga sto se pojavljuje kao ocigledna (i u krajnjoj instanci "prirodna") cinjenica, jeste u stvari ideološko prepoznavanje ociglednosti koju namece (nalaže) ideologija. Slavoj Žižek odlicno ilustruje uticaj ideologije na moderno društvo: "danas, pak, nitko više ozbiljno ne razmišlja o mogucim alternativama kapitalizmu" (Slavoj Žižek, 2001: 123.). Liberalni kapitalizam se zapravo namece kao realnost koja nema alternative, pa nam je "lakše zamisliti smak sveta nego daleko skromniju promenu u nacinu proizvodnje" (S. Žižek, 2001: 123.) Klase Marks drustvo tumaci kao proizvod uzajamne delatnosti ljudi, a istoriju svakog dosadašnjeg društva kao istoriju klasnih borbi. Ako napravimo jedan istorijski pregled razvoja društva uocicemo da je covecanstvo uvek bilo podeljeno na klase. Od drevnih civilizacija do postmodernog doba postojali su klasni antagonizmi koji su gurali tocak istorije unapred. Marks baš u njima vidi osnovnu polugu citavog društvenog razvoja. Najprostije, klasna pripadnost se odreduje prema mestu koje pojedinac zauzima u proizvodnim odnosima. Epoha modernog, kapitalistickog doba odlikuje se time što je pojednostavila klasne suprotnosti i Marks uvida da se celo društvo sve više polarizuje na dve velike klase koje stoje, medusobno suprotstavljene interesima, neposredno jedna naspram druge - buržoaziju (vlasnike kapitala i sredstava za proizvodnju) i proletarijat (moderne radnike koji prodaju svoj rad buržujima). Svakako da ne treba vulgarizovati Marksovu podelu i shvatiti je kruto, vec uociti suštinu njegove dijalektike. Za njega su broj društvenih klasa i njihovo kombinovanje povezani sa datim istorijskim okolnostima. U svom tekstu Klasne borbe u Francuskoj od 1848. do 1850 Marks razlikuje npr. finansijsku aristokratiju i industrijsku buržoaziju, ali i navodi da su to samo frakcije jedinstvene (francuske) buržoazije. No, da vidimo šta je to navelo Marksa da se fokusira na binarno rašclanjivanje društva.
Marks odlicno primecuje da su sredstva za proizvodnju pomocu kojih se izgradio kapitalizam stvorena jos u feudalnom društvu. U jednom trenutku proizvodne snage su prevazišle tada postojece feudalne odnose vlasništva koji su kocili proizvodnju. Takvi odnosi vlasništva su neminovno morali biti raskinuti, a "na njihovo mesto je došla slobodna konkurencija sa svojstvenom društvenom i politickom strukturom, s ekonomskom i politickom vlašcu buržoaske klase" (Karl Marks i Frigrih Engels, 1948: 26.). Marks naglašava revolucionarnu ulogu koju je u tom istorijskom momentu odigrala buržoazija razbivši sve feudalne i patrijarhalne odnose. Od tog trenutka glavni cilj svakog buržuja postaje profit - višak vrednosti koji ostaje investitoru kapitala kada se oduzmu svi troškovi proizvodnje. Profit se dalje investira u proizvodnju zarad dobijanja još veceg profita. Ovaj proces postaje circulus vitiosus, jer ulagac mora iznova i iznova da se bori za profit. U suprotnom bi ga konkurencija uništila. Dakle kapitalista sada "lici na carobnjaka koji više ne može da savlada podzemne sile koje je dozvao" (Marks i Engels, 1948: 27.). No jedan od glavnih problema koji postavlja Marks jeste pitanje: ko stvara profit, a ko ga prisvaja? Kao što je poznato rad stvara vrednost. Tacnije najamni radnik, proleter, kroz svoj rad stvara vrednost. On dakle u krajnjoj instanci stvara i kapital, vlasništvo koje eksploatiše njegov najamni rad. Kapitalista radniku placa cenu najamnog rada koja je dovoljna za osnovna životna sredstva potrebna da radnika održe u životu. Radnik svojim radom jednostavno ne može da stvori sebi privatno vlasništvo. On je prinuden da se prodaje na tržištu rada, pa je, kao i svaki drugi trgovinski artikal, izložen svim slucajnostima konkurencije i svim kolebanjima tržišta. Sa druge strane, vlasnik sredstava za proizvodnju oduzima radniku deo stvorene vrednosti, tj. profit i tako stvara sebi privatno vlasništvo. Iz ovoga sledi da je kapital "zajednicki proizvod i može se staviti u pokret samo zajednickom akcijom mnogih clanova, pa u krajnjoj instanci samo zajednickom akcijom svih clanova društva" (Marks i Engels, 1948: 47.). Dakle, kapital nije licna vec društvena sila, a kapitalista ne zauzima lican vec društveni položaj u proizvodnji. Novi kapitalisticki nacin proizvodnje iznedrio je tako nove klase i nove klasne antagonizme. Po Marksu jedina istinski revolucionarna klasa u ovom društvenoistorijskom sistemu jeste upravo proleterijat, jer je interes proleterijata ujedno i
univerzalni interes citavog covecanstva, a to je ukidanje klasa! "Ostale klase propadaju i išcezavaju sa razvitkom krupne industrije, dok je proleterijat njen rodeni proizvod" (Marks i Engels, 1948: 38.) Najvise kontraverzi u naucnim krugovima svakako izaziva Marksovo shvatanje srednje klase. Pod ovim terminom podrazumeva se tradicionalna sitna buržoazija koja poseduje i radi na sopstvenim sredstvima za proizvodnju i pri tom ih ne koriste za eksploataciju tudeg rada. Marks u svojoj teoriji najavljuje neminovni nestanak srednje klase. U delu Manifest komunisticke partije on navodi da dotadadnji "sitni srednji staleži, sitni industrijalci, trgovci i rentijeri, zanatlije i seljaci, sve te klase srozavaju se u proleterijat, delom time što njihov mali kapital nije dovoljan za vodenje krupne industrije, te podleže konkurenciji vecih kapitalista, delom time što njihova veština izgubi vrednost zbog novih nacina proizvodnje" (Marks i Engels, 1948: 32.). Kako se i da li se to zaista dešava? Prvo moramo imati na umu da, u trenutcima kada Marks piše, vlada liberalni kapitalizam. Konkurencija tera buržoaziju da stalno revolucionira sredstva za proizvodnju. Kapitalizam se širi po celom svetu u potrazi za novim jeftinim izvorima sirovina i novim vecim tržištima na kojima bi mogao uspešnije da proda svoje proizvode. Velike korporacije beskompromisno gaze svoju konkurenciju. Profit više nije potreba, on postaje nužnost i jedini nacin opstanka. Sitni trgovci, zanatlije, seljaci bivaju uništeni u toj bespoštednoj borbi. Gledajuci ovakvu sliku ekonomskog razvoja covecanstva, Marks dolazi do zakljucka da ce ceo taj srednji stalež nestati. Ali, ako danas pogledamo oko sebe videcemo da srednja klasa i dalje postoji. Marks, zapravo, nije mogao da predvidi neke faktore koji su u buducnosti delovali. Krajem XIX i u XX veku, država, pogodena ekonomskim krizama pocinje da obuzdava divlji kapitalizam i slobodnu konkurenciju, koja više nije tako oštra pa se stvara prostor za novu regeneraciju srednje klase. Štaviše, bujaju nova nemanuelna zanimanja, tj. zanimanja koja se svrstavaju u administrativni, uslužni, kreativni, pa i intelektualni rad, što dovodi do uvecavanja i proširenja srednje klase. Marks je cak i uvideo težnju da se srednja klasa regeneriše: "u zemljama gde se razvila moderna civilizacija stvorilo se jedno novo malogradanstvo, koje lebdi izmedju proleterijata i buržoazije i koje se stalno nanovo formira kao dopunski deo buržoaskog društva" (Marks i Engels, 1948: 68.). Mada
su srednji slojevi bili katkad revolucionarni, a katkad reakcionarni cinioci istorije modernog doba, danas oni predstavljaju tampon zonu koja guši progresivne tendencije i ublažava klasne antagonizme. Klasna borba Kao što smo videli pokretacka snaga društvene promene po Marksu svakako jeste klasna borba, "a svaka klasna borba politicka je borba" (Marks i Engels, 1948: 35.). Moc je koncentrisana u rukama onih koji imaju ekonomsku kontrolu nad društvom. U svim klasnim društvima vladajuca klasa poseduje i kontroliše sredstva za proizvodnju. Taj odnos prema sredstvima za proizvodnju temelj je njene dominacije. Kada Marks analizira klase ne zadržava se samo na ekonomskom nivou, vec se okrece i politickim i ideološkim ciniocima. Za njegovo shvatanje klase jako je bitan momenat klasna svest. Marks razlikuje klasu po sebi i klasu za sebe. Klasa po sebi bila bi skupina ljudi koja se nalazi u identicnom društveno-ekonomskom (strukturalnom) položaju, koji karakteriše identican odnos prema sredstvima za proizvodnju. U tekstu Osamnaesti brimer Luja Bonaparte Marks ilustruje klasu po sebi opisujuci njene clanove kao krompire u džaku.Ona (klasa po sebi) postaje klasa za sebe u trenutku kada uvidi svoje realne interese i kada postane spremna da ih ostvari zajednickom akcijom svih njenih clanova. Italijanski neomarksista Antonio Gramši razvija dalje Marksovu tezu o znacaju klasne svesti. Po njemu, ako vladajuca klasa uspeva zadržati kontrolu nad društvom uz odobrenje clanova društva tada je uspela ostvariti hegemoniju. Hegemonija se uglavnom ne ostvaruje upotrebom sile, vec uveravanjem populacije u nužnost prihvatanja politickih i moralnih vrednosti vladajuce klase. Gramši je video da su i vladajuca klasa i potcinjene klase podeljene. Vladajuca klasa je podeljena u niz skupina kao što su finansijeri, manji i veci industrijalci i zemljoposednici, dok industrijski radnici i poljoprivredno seljaštvo cine osnovnu podelu u potcinjenoj klasi. Nijedna skupina ne može sama ocuvati dominaciju u društvu. Hegemonija je moguca samo ako se sklapa odredeni savez izmedu dve ili više skupina. Po Marksu, odnos dominacije i podredenosti u bazi u velikoj ce meri biti reprodukovano i u nadgradnji. Država, kao deo nadgradnje, odražava podelu moci u društvu. Odluke i funkcionisanje države stoga ce biti u interesu vladajuce klase, a ne
celokupne populacije. Nikos Pulancas ce kasnije opisivati državu kao kljucni faktor za zadržavanje stabilnosti kapitalistickog sistema. Kao deo nadgradnje ona automatski služi interesima vladajuce klase. Pulancas tvrdi da vladajuca klasa zapravo ni ne vlada direktno vec se njeni interesi ostvaruju preko države. Državu deli na represivne i ideološke aparate. Represivni aparati su vojska, policija, vlada, sudovi i državna administracija. Ovi aparati imaju moc prisile. Sa druge strane tu su i ideološki aparati - crkva, politicke stranke, sindikati, škole, masovni mediji i porodica, koji manipulišu vrednostima i uverenjima, ali pritom ne koriste silu. Kao i represivne institucije države ideološki aparati su neophodni za opstanak kapitalistickog sistema. U nedostatku tih institucija proletarijat bi mogao razviti klasnu svest i time ugroziti kapitalisticki sistem. Klase zapravo samo postoje u klasnoj borbi. One ne postoje prethodno kao takve da bi naknadno ušle u klasnu borbu, jer bi to znacilo da klase mogu postojati i bez klasne borbe. Uprkos tome što ga je smrt sprecila da konsekventno izvede i konacno izloži definiciju klase, u Marksovom delu prepoznaju se tri kljucna kriterijuma za definisanje društvene klase: 1. mesto u proizvodnim odnosima, 2. ucešce u društvenim antagonizmima, 3. klasna svest. "Može se, dakle, reci da društvenu klasu definiše njeno mesto u ukupnosti društvene prakse, tj njeno mesto u ukupnosti društvene podele rada, što podrazumeva politicke i ideološke odnose" (Nikos Pulancas, 1978: 12 Moramo biti svesni cinjenice da praksa utice na teoriju, bar onoliko koliko i teorija na praksu. Neoliberalna kontrarevolucija i urušavanje realsocijalistickog sistema usko su povezani sa promenama koje su se dogadale u društvenim naukama. Klasna teorija zamenjena je teorijom moci i teorijom elita, a klasna politika je "ustupila" mesto politici identiteta. Ali, prerano se liberalni kapitalizam ponadao "kraju istorije", jer niti su klase mrtve, niti je Marks pogrešio u predvidanju binarne polarizacije društva - iako se podela nije desila u nacionalnim okvirima, globalno gledano jaz izmedu bogate manjine i siromašne vecine sve je veci. Stoga, ukoliko želimo da adekvatno i objektivno objasnimo društvenu stvarnost klasna analiza mora se vratiti na naucnu scenu.
