Mark Alpert - Konacna Teorija

www.eknjige.forumer.com


Mark Alpert – Konačna teorija

Za Lizu, koja je moj svet ispunila čudima

Oslobođena moć atoma promenilaje sve osim našeg načina razmišljanja, zato se krećemo prema katastrofi bez premca. ALBERT AJNŠTAJN

PRVO POGLAVLJE

Hans Valter Klajnrnan, jedan od najvećih teorijskih fizičara našeg doba, davio se u svojoj kadi za kupanje. Stranac sa dugačkim, žilavim rukama pritiskao mu je ramena na porcelansko dno kade. Mada je voda bila duboka svega trideset centimetara, ruke koje su ga čvrsto stezale sprečavale su Hansa da izdigne lice iz vode. Grebao je strančeve šake pokušavajući da olabavi stisak, ali čovek je bio shtarker, mladi opaki grubijan, a Hans je bio sedamdesetdevetogodišnjak sa artritisom i slabim srcem. Mlatarajući rukama, udario je u bočne strane kade, a mlaka voda je zapljuskala svuda oko njega. Nije mogao jasno da sagleda svog napadača čovekovo lice je bilo tek nejasna, zamagljena mrlja. Mora da se shtarker krišom uvukao u njegov stan kroz


otvoren prozor nedaleko od požarnog izlaza i potom pojurio u kupatilo pošto je shvatio da je Hans unutra. * Furijeov red je matematička operacija kojom se periodična funkcija razlaže na sumu jednostavnih oscilatornih funkcija, odnosno sinuse i kosinuse, radi jednostavnije analize. Naziv je dobila po francuskom matematičaru Žozefu Furijeu (17681830). (Prim, prev.) Dok se Hans nemoćno batrgao, osetio je sve veći pritisak u grudima. Počeo je u središtu, tik ispod prsne kosti, i začas mu je ispunio ceo grudni koš. Negativni pritisak koji je sa svih strana gurao ka unutra, stiskajući mu pluća. U roku od nekoliko sekundi vrelina gušenja podigla mu se u vrat, a Hans je otvorio usta daveći se. Mlaka voda mu je pojurila niz grlo, a Hans se sada pretvorio u stvorenje čiste panike, životinju koja se koprcala i izvijala u samrtnim grčevima. Ne, ne, ne, ne, ne, ne! Zatim se umirio, i dok mu se vid maglio, video je samo kako se talasići mreškaju na površini vode svega nekoliko centimetara iznad njegovog lica. Furijeov red,* pomislio je. Tako su divni. Ali to nije bio kraj, ne još. Kada se Hans osvestio, ležao je potrbuške na hladnim podnim pločicama, iskašljavajući vodu. Očne jabučice su gabolele, želudac mu se prevrtao, a svaki udisaj vazduha je prestavljao pravu agoniju. Povratak u život zapravo je bio znatno bolniji od umiranja. Zatim je osetio oštar bol u leđima, tačno između plećki, i začuo kako neko govori veselim glasom: „Vreme je za buđenje!" Stranac ga je zgrabio za laktove i prevrnuo na leđa. Hans je potiljkom udario u mokre pločice. Još uvek s mukom udišući vazduh, Hans je pogledao nagore u napadača koji je klečao na prostirci kupatila. Grdosija od najmanje stotinu kilograma. Mišićava ramena nadimala su mu se ispod crne majice, a maskirne pantalone bile su mu uvučene u crne kožne čizme. Ćelava glava, nesrazmerno mala u poređenju s ogromnim telom, sa dvodnevnim čekinjama na obrazima i sivim ožiljkom na vilici. Najverovatnije narkoman, pretpostavio je Hans. Pošto me ubije, ispreturaće stan u potrazi za dragocenostima. Tek tada će glupi putz shvatiti da nemam ni jedan jedini prokleti cent.


Shtarkerje razvukao tanke usne u osmeh. „Sada ćemo malčice da porazgovaramo, zar ne? Možete me zvati Simon, ukoliko želite." Čovek je govorio neobičnim naglaskom čije poreklo Hans nije mogao tačno da odredi. Oči su mu bile sitne i smećkaste, nos slomljen, a koža mu je imala boju izbledele opeke. Crte lica mu behu ružne, ali neodređene mogao je da bude Španac, Rus, ili Turčin, maltene bilo šta. Hans je pokušao da kaže „Šta želiš?" ali kada je otvorio usta, samo je ponovo povratio. Simon je delovao zabavljeno. „Da, da, žao mi je zbog toga. Međutim, morao sam da vaiti pokažem da sam ozbiljan. A to je najbolje učiniti što pre, zar ne?" * Putz, drkadžija na jidišu. (Prim, prev.) Za divno čudo, Hans se više nije plašio. Već je prihvatio činjenicu da će ga ovaj stranac na kraju ubiti. Međutim, uznemiravala gaje krajnja besramnost ovog čoveka koji se smešio dok je Hans ležao nag kao od majke rođen na podu. Bilo mu je jasno šta će se sledeće dogoditi: Simon će mu narediti da kaže broj svoje kreditne kartice. Isto to se desilo Hansovoj susetki, osamdesetdvogodišnjoj starici koju su lopovi napali u njenom stanu i batinali sve dok im nije otkrila broj kreditne kartice. Ne, Hans se nije plašio bio je besan! Iskašljao je poslednje kapljice vode iz grla i pridigao se na laktove. „Ovog puta si napravio grešku, ganefe* Nemam ni prebijene pare. Nemam čak ni kreditnu karticu." „Ne želim vaše pare, doktore Klajnrnan. Zanima me fizika, a ne novac. Upoznati ste s tom tematikom, pretpostavljam?" Hans se isprva samo još više ražestio. Da li me ovaj putz ismeva? Šta on misli ko je? Međutim, nakon nekoliko trenutaka znatno uznemirujuće pitanje palo mu je na pamet: Kako je ovaj čovek saznao kako se zovem? I kako zna da sam fizičar? Simon je naizgled pogodio o čemu Hans razmišlja. „Nemojte biti toliko iznenađeni, profesore. Nisam toliko neuk koliko izgledam. Možda nemam nikakve fakultetske diplome, ali veoma brzo učim." Hans je dosad već naslutio da ovaj čovek nije nikakav narkoman. „Ko si ti? Šta tražiš ovde?"


„Mislite o tome kao o istraživačkom projektu. O veoma izazovnoj i ezoteričnoj temi." Osmeh mu se proširio. „Nerado priznajem da pojedine jednačine nije bilo tako lako razumeti. No, ja imam neke prijatelje, shvatate, a oni su mi ih veoma dobro objasnili." „Prijatelje? Kako to misliš, prijatelje?" „Pa, možda sam upotrebio pogrešnu reč. Klijenti bi verovatno bila bolja. Imam neke veoma dobro informisane i bogate klijente. A oni su me unajmili da od vas izvučem određene informacije." „O čemu to govoriš? Jesi li ti nekakav špijun?" Simon se zakikotao. „Ne, ne, nisam ništa toliko grandiozno. Ja sam nezavisni preduzimač. Neka na tome ostane." * Ganef, bitanga, lupež, nitkov na jidišu. (Prim, prev.) Hansov mozak je radio punom parom. Shtarkerje bio špijun, ili možda terorista. Nije mu bilo sasvim jasno za koga čovek tačno radi Iran? Severnu Koreju? Al kaidu? ali to zapravo nije ni bilo naročito bitno. Svi oni su bili isti. Međutim, Hans nije razumeo zbog čega je kopilan napao upravo njega od svih ljudi. Poput većine nuklearnih fizičara svoje generacije, Hans je tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka obavljao pojedine strogo poverljive posliće za ministarstvo odbrane Sjedinjenih Američkih Država, ali je njegovu pravu specijalnost predstavljalo proučavanje radioaktivnosti. Nikada nije učestvovao u projektovanju ili izradi atomske bombe, a najveći deo naučne karijere je proveo baveći se teorijskim istraživanjima koja nisu imala nikakve veze sa vojskom. „Onda imam neke loše vesti za tvoje klijente, ko god oni bili", rekao je Hans. „Nameračili su se na pogrešnog fizičara." Simon je odmahnuo glavom. „Ne, mislim da nisu." „Kakve to informacije misliš da mogu da ti pružim? Nešto o obogaćivanju uranijuma? Ne znam ama baš ništa o tome! Kao ni o konstrukciji nuklearnih bojevih glava. Moje polje izučavanja je fizika elementarnih čestica, a ne nuklearni


inžinjering. Svi moji radovi su dostupni na internetu; nema ničeg tajnog u vezi s njima!" Stranac je spokojno slegnuo ramenima. „Plašim se da ste izveli pogrešan zaključak. Nije me briga za nuklearne glave i baš me briga za vaše radove. Zanima me naučni rad druge osobe, a ne vaš." „Zašto ste onda u mom stanu? Jeste li dobili pogrešnu adresu?" Simonovo lice se smračilo. Pribio je Hansa na pod i položio mu šaku na grudni koš, a zatim se nagnuo napred kako bi se naslonio čitavom težinom tela. „Ta osoba je igrom slučaja neko koga ste poznavali. Vaš profesor na Univerzitetu Prinston pre pedeset pet godina? Lutajući Jevrejin iz Bavarske? Čovek koji je napisao Zur elektrodynamik bewegter korper*? Mora da ga se sećate?" Hans se borio da udahne vazduh. Shtarkerova ruka je izgledala nemoguće teška. Mein gott, pomislio je. Ovo ne može biti stvarno. Simon se nagnuo još više, približavajući lice toliko blizu Hansovom da je mogao da vidi crne dlačice unutar čovekovih nozdrva. „On vam se divio, doktore Klajnman. Smatrao vas je jednim od svojih najdarovitijih asistenata. Blisko ste sarađivali tokom poslednjih godina njegovog života, zar ne?" Hans nije mogao da odgovori čak ni daje to želeo. Simon ga je pritiskao toliko snažno da je osećao kako mu kičmeni pršljenovi stružu o kičmenu moždinu. * O elektrodinamici tela u pokretu. (Prim, prev.) ** Teorija ujedinjenih polja. (Prim, prev.) „Da, on se vama divio. Ali ono što je daleko važnije, on vam je verovao. Govorio vam je o svemu čime se bavio tokom tih godina. Uključujući i Einheitliche feldtheorie"** Upravo u tom trenutku Hansu je puklo rebro. Na levom boku, na spoljašnjem zakrivljenju, gde je sila istezanja bila najjača. Bol mu je planuo u grudima i Hans je otvorio usta da zavrišti, ali nije mogao da udahne dovoljno vazduha čak ni da zastenje. Oh gott, gott im himmell Istog časa njegov racionalni um raspao se u paramparčad, a on je bio preplašen, bio je užasnut! Zbog toga što je napokon


uvideo šta ovaj stranac zaista želi od njega, i zato što je znao da na kraju neće moći da mu se odupre. Simon je najzad popustio pritisak i uklonio ruku sa Hansovih grudi. Hans je duboko udahnuo, i dok mu je vazduh ulazio u pluća, ponovo je osetio oštar ubod bola u levom boku. Plućna maramica mu je bila pokidana, što je značilo da će mu levo plućno krilo ubrzo otkazati. Plakao je od bola i drhtao sa svakim udisajem vazduha. Simon je stajao nad njim držeći ruke na bokovima, vedro se smešeći, prilično zadovoljan svojim delom. „Dakle, da li se konačno razumemo? Shvatate li šta tražim?" Hans je klimnuo glavom, a zatim sklopio oči. Žao mi je, Herr doktore, pomislio je Hans. Sada ću vas izdati. U mislima je opet ugledao profesora, video ga je jasno kao da veliki čovek stoji upravo tu pred njim u kupatilu. Međutim, uopšte nije ličio na fotografije koje su svima bile poznate, na neurednog genija sa razbarušenom sedom kosom. Hans se sećao profesora iz poslednjih nekoliko meseci njegovog života. Usukani obrazi, upale oči, poraženi izraz na licu. Čovek koji je nazreo istinu, ali zarad dobrobiti sveta nije smeo daje naglas izgovori. Hans je osetio udarac u boku, tik ispod polomljenog rebra. Bol mu je sevnuo kroz trup, a oči mu se naglo otvoriše. Simonova kožna čizma je počivala na Hansovom obnaženom kuku. „Nemamo vremena za spavanje", rekao je. „Moramo mnogo toga da uradimo. Doneću vam list papira iz vašeg radnog stola, a vi ćete sve lepo da napišete." Okrenuo se i krenuo iz kupatila. „Ukoliko nešto ne budem razumeo, vi ćete to natenane da mi objasnite. Kao na seminaru. Ko zna, možda ćete čak i uživati u tome." Simon je krenuo niz hodnik prema Hansovoj spavaćoj sobi. Trenutak kasnije, Hans je začuo zvukove premetačine. Sa strancem van vidokruga, delić Hansovog straha je iščezao i on je ponovo bio u stanju da suvislo razmišlja, barem dok se kučkin sin ne vrati u kupatilo. A mislio je o shtarkerovim čizmama, njegovim ulaštenim, crnim, vojničkim čizmama. Hans je osetio nalet gađenja. Čovek je pokušavao da liči na nacistu. U suštini, on je upravo to i bio, nacista, nimalo drugačiji od razbojnika u smeđim uniformama koje je Hans video kako marširaju ulicama Frankfurta kada mu je bilo sedam godina. A ti ljudi za koje je Simon radio, ti bezimeni „klijenti"? Ko su oni bili, ako ne nacisti?


Simon se vratio u kupatilo sa kemijskom olovkom u jednoj šaci i beležnicom u drugoj. „U redu, krenite od samog početka", rekao je. „Želim da mi napišete revidiranu jednačinu polja." Nagnuo se pružajući mu hemijsku i beležnicu, ali Hans ih nije uzeo. Pluća su mu otkazivala i svaki dah je predstavljao mučenje, ali nije nameravao da pomogne ovom nacisti. „Tornjaj se dođavola", prodahtao je. Simon mu je uputio blago prekoran pogled kakav se upućuje nestašnom petogodišnjaku. „Znate šta, doktore Klajnman? Čini mi se da vam je potrebno još jedno kupanje." Stranac je glatkim pokretom podigao Hansa sa poda i ponovo ga uronio ispod vode. Hans se još jednom borio da podigne lice na površinu, iznova udarajući rukama u ivice kade dok je grebao shtarkerove ruke. Ako ništa drugo, drugi put je bio još strasniji od prvog, zato što je Hans sada tačno znao šta ga čeka agonija gušenja, mahnito batrganje, i naposletku bezumno poniranje u tminu. Hans je ovog puta pao znatno dublje u nesvest Bio mu je potreban ogroman napor da izroni iz mračnog ambisa, pa čak i nakon što je otvorio oči, osećao se kao da se nije u potpunosti razbudio. Vidno polje mu je bilo zamagljeno po ivicama, i mogao je da guta vazduh samo u plitkim udisajima. „Jeste li živi, doktore Klajnman? Čujete li me?" Glas je sada bio nerazgovetan i prigušen. Kada je Hans podigao pogled, ugledao je obris shtarkera, ali mu je sada izgledalo kao da je čovekovo telo okruženo polusenkom vibrirajućih čestica. „Zaista bih voleo kada biste bili malčice razumniji, doktore Klajnman. Ukoliko logično sagledate situaciju, shvatićete daje sve ovo okolišanje nepotrebno. Ne možete večno da skrivate nešto poput ovoga." Hans je pomnije osmotrio polutamu koja je obavijala čoveka i uvideo da čestice zapravo ne vibriraju one su nastajale i nestajale u trenutku, parovi čestica i antičestica koji su se magično pojavljivali iz kvantnog vakuuma, a zatim podjednako brzo nestajali. Ovo je zapanjujuće, pomislio je Hans. Kad bih samo imao kameru! „Čak i da nam ne pomognete, moji klijenti će na kraju ipak dobiti ono što žele. Možda to niste znali, ali vaš profesor se poverio i drugim asistentima. Smatrao je


da bi bilo pametno da razdeli informacije među njima. Već smo kontaktirali s nekima od te postarije gospode, i bili su prilično predusretljivi. Na ovaj ih onaj način, dobićemo ono što nam je potrebno. Pa zašto stoga ne biste olakšali sebi muke?" Izgledalo je kao da kratkotrajne, prolazne čestice postaju sve veće dok je Hans zurio u njih. Kada ih je podrobnije osmotrio, postalo mu je jasno da to uopšte nisu čestice već zapravo beskrajno tanke strune koje su se protezale iz jedne zavese prostora u drugu. Strune su podrhtavale između lelujavih zavesa, koje su se uvijale u cevi i konuse i manifolde.* A čitav složeni ples odvijao se baš kako je predviđeno, tačno onako kako je Herr doktor opisao! „Žao mi je, doktore Klajnrnan, ali moje strpljenje je pri kraju. Ne uživam u ovome, ali vi mi zaista ne ostavljate drugi izbor." Čovek ga je triput šutnuo u levu stranu grudi, ali Hans to nije čak ni osetio. Prozračna zavesa prostora obmotala se oko njega. Hans je mogao da ih sagleda jasno kao dan, poput talasastih površi od duvanog stakla, bleštavih i neprobojnih, a ipak mekih na dodir. No, čovek očigledno nije mogao da ih vidi. Ko je bio ovaj tip, uopšte? Izgledao je poput klovna, stojeći tu u crnim kožnim čizmama. „Zar ih ne vidiš?" prošaptao je Hans. „Nalaze ti se tačno pred očima!" Čovek je uzdahnuo. „Pretpostavljam da ovo zahteva znatno energičniju vrstu ubeđivanja." Vratio se u hodnik i otvorio vrata ostave za rublje. „Da vidimo šta imamo ovde." Posle nekoliko trenutaka se vratio u kupatilo noseći u rukama plastičnu bocu sa alkoholom i peglu na vodenu paru. „Doktore Klajnrnan, možete li da mi kažete gde se nalazi najbliža utičnica?" * Manifoldi ili mnogostrukosti, apstraktni matematički prostori u kojima svaka tačka ima okolinu koja podseća na euklidovski prostor, ali čija globalna struktura može biti komplikovanija. (Prim, prev.) www.eknjige.forumer.com


Hans je sasvim zaboravio na prisustvo čoveka. Nije video ništa izuzev čipkastih nabora univerzuma, koji su se borali oko njega poput beskrajnog mekanog ćebeta.

DRUGO POGLAVLJE

Dejvid Svift je bio u neobično dobrom raspoloženju. On i Džona, njegov sedmogodišnji sin, upravo su proveli predivno popodne u Central parku. Da kruniše dan, Dejvid im je kupio sladoled od prodavca u Sedamdeset drugoj ulici, i sada su otac i sin šetali kroz sparni junski suton prema stanu Dejvidove bivše supruge. Džona je takode bio dobro raspoložen, zato što je desnom šakom u levoj je držao sladoled u kornetu vitlao novom „superkvasilicom". Dok je Džona hodao pločnikom, lenjo je nišanio raznorazne mete visokotehnološkom puškom na vodu prozore, poštanske sandučiće, jata golubova ali Dejvid nije bio zabrinut. Ispraznio je rezervoar za vodu puške pre nego što su napustili park. Džona je nekako uspevao da liže sladoled dok je istovremeno nišanio niz mušicu „superkvasilice". „Tata, objasni mi ponovo kako radi. Zašto voda izleće toliko brzo?" Dejvid mu je već dvaput objasnio čitav proces, ali mu nije smetalo da ponovi. Obožavao je da vodi ovakve razgovore sa sinom. „Kada pritisneš tu crvenu stvarčicu... ručicu za pumpu. To gura vodu iz velikog u mali rezervoar." „Čekaj, a gde je mali rezervoar?" Dejvid je pokazao na zadnji deo puške. „Ovde. U malom rezervoaru ima malo vazduha, i kada sipaš vodu u njega, onda preostaje manje mesta za vazduh. Molekuli vazduha se stiskaju jedni uz druge i zauzvrat počinju da guraju vodu." „Ne razumem. Zašto guraju vodu?" „Zato što molekuli vazduha uvek poskakuju unaokolo, shvataš? A kada ih guraš jedne prema drugima, onda oni još više potiskuju vodu." „Mogu li da ponesem pušku u školu na čas prirode i društva?" „Ovaj, pa ne znam baš..." „Zašto da ne? To je nauka, zar ne?" „Mislim da ne dozvoljavaju da se puške na vodu unose u školu. Ali u pravu si,


zaista ima nauke u ovoj stvarčici. Čovek koji je izmislio superkvasilicu bio je naučnik. Nuklearni inženjer koji je radio za Nasu." Autobus je projurio niz aveniju Kolambus, a Džona gaje ispratio svojom puškom na vodu. Izgledalo je kao da polako gubi interesovanje za fiziku „superkvasilice". „Zašto ti nisi postao naučnik, tata?" Dejvid je razmislio na trenutak pre nego što mu je odgovorio. „Pa ne mogu svi da budu naučnici. Ali ja pišem knjige o istoriji nauke i to je takođe zabavno. Na taj način saznajem mnogo toga o čuvenim ljudima kao što su Isak Njutn i Albert Ajnštajn, i držim predavanja o njima." „Ja ne želim to da radim. Ja ću postati pravi naučnik. Izmisliću svemirski brod koji može da odleti do Plutona za pet sekundi." Bilo bi zanimljivo razgovarati o svemirskom brodu, ali je Dejvidu sada bilo nelagodno. Osetio je potrebu da popravi sopstveni položaj u sinovljevim očima. eknjige.forumer.com „Nekada davno, dok sam bio na fakultetu, bavio sam se pravom naukom. O svemiru." Džona se okrenuo od ulice i zabuljio u njega. „Misliš na svemirske brodove?" upitao je pun nade. „Svemirske brodove koji mogu da prelete milijardu kilometara u sekundi?" „Ne, mislim na nauku koja se bavi oblikom svemira. Time kako bi kosmos izgledao kada bi postojale svega dve dimenzije umesto tri." „Ne razumem. Šta su to dimenzije?" „Univerzum sa dve dimenzije ima dužinu i širinu, ali nema dubinu. Poput ogromnog čaršava." Dejvid je ispružio ruke sa dlanovima okrenutim nadole, kao da ravna beskrajan čaršav. „Imao sam tog učitelja, profesora Klajnmana? On je jedan od najpametnijih naučnika na ćelom svetu. Zajedno smo napisali naučni rad o dvodimenzionalnim univerzumima." „Naučni rad?" Uzbuđenje je čilelo sa Džoninog lica. „Da, to je ono što naučnici rade pišu radove o svojim otkrićima. Tako da njihove kolege mogu da saznaju šta su pronašli."


Džona se vratio posmatranju saobraćaja. Bilo mu je toliko dosadno da nije čak ni upitao šta znači reč kolega. „Pitaću mamu mogu li da ponesem superkvasilicu na čas prirode i društva." Minutdva kasnije ušetali su u zgradu u kojoj su Džona i njegova majka živeli. Dejvid je takođe živeo tu sve do pre dve godine, kada su se on i Karen razveli. Sada je živeo u iznajmljenom stanu nešto dalje prema centru, bliže njegovom poslu na Univerzitetu Kolambija. Svakog radnog dana u tri sata po podne čekao je Džonu ispred škole i vraćao gaje majci četiri sata kasnije. Ovakav aranžman im je omogućio da izbegnu pozamašan trošak unajmljivanja dadilje. Međutim, Dejvidovo raspoloženje bi se svaki put srozalo kada bi prošao kroz predvorje svoje nekadašnje zgrade i ušao u spori lift. Osećao se kao izgnanik. Kada su napokon stigli na četrnaesti sprat, Dejvid je ugledao kako Karen stoji pred vratima stana. Još uvek je bila odevena u radnu odeću; nosila je crne cipele sa štiklom i sivo poslovno odelo, standardnu uniformu korporacijskog advokata. Držeći ruke prekrštene na grudima pomno je proučavala bivšeg supruga, sa očiglednim neodobravanjem posmatrajući trodnevne čekinje na Dejvidovom licu, blatom uprljane farmerice i majicu na kojoj je bilo odštampano ime njegovog softbol tima, Beskorisni istoričari. Potom je spazila „superkvasilicu". Predosetivši nevolju, Džona je dodao pušku Dejvidu i provukao se pored majke u stan. „Moram da piškim", povikao je dok je trčao prema kupatilu. Karen je zavrtela glavom dok je posmatrala pušku na vodu. Zalutali čuperak plave kose landarao joj je kraj levog obraza. I dalje je prelepa, pomislio je Dejvid, ali to je bila hladna lepota, ledena i nepokolebljiva. Podigla je ruku i vratila neposlušni pramen na mesto. „O čemu si, kog đavola, razmišljao?" Dejvid se unapred pripremio za ovo. „Slušaj, već sam kazao Džoni pravila. Nema prskanja drugih ljudi. Bili smo u parku i gađali smo kamenje i drveće. Bilo je zabavno." „Misliš li daje mitraljez prikladna igračka za sedmogodišnjaka?" „To nije mitraljez, u redu? Osim toga, na kutiji je pisalo 'Za decu stariju od sedam godina." Karen začkilji očima i napući usne. Bio je to izraz koji je često pravila usred uzavrele rasprave, i Dejvid ga je oduvek mrzeo. „Znaš li šta klinci rade sa ovim


superkvasilicama?" upitala je. „Sinoć sam gledala reportažu o njima na vestima. Grupa klinaca iz Stejten Ajlanda umesto vode je sipala benzin u rezervoar kako bi pretvorili pušku u bacač plamena. Zamalo su spalili čitav komšiluk." Dejvid je duboko uzdahnuo. Više nije želeo da se svađa s Karen. Zbog toga su se i razveli sve vreme su se svađali pred Džonom. Tako da uopšte nije bilo smisla nastavljati ovaj razgovor. „Dobro, dobro, smiri se. Samo mi reci šta želiš da uradim." „Ponesi pušku kući sa sobom. Možeš dozvoliti Džoni da se igra s njom dok je s tobom, ali ja ne želim tu stvar u svom domu." Pre nego što je Dejvid stigao da odgovori, začuo je zvonjavu fiksnog telefona iz unutrašnjosti stana. Potom je čuo kako Džona viče: „Ja ću se javiti!" Karen skrenu pogled i na trenutak je izgledalo kao da će pojuriti prema telefonu, ali je umesto toga iskrenula glavu u stranu kako bi bolje čula. Dejvid se zapitao zove li je to njen novi dečko. Karen je počela da se zabavlja sa drugim advokatom, srdačnim sedokosim gospodinom sa dve bivše supruge i mnogo novca. Dejvid nije bio ljubomoran na uobičajen način njegova strast prema Karen odavno je iščilela. Međutim, nije mogao da podnese pomisao na to da se taj licemerni glupan druži sa Džonom. Džona je došao do ulaznih vrata sa bežičnim telefonom u rukama. Stao je kao ukopan, verovatno zbunjen uznemirenim izrazima na licima svojih roditelja. Potom je pružio slušalicu Dejvidu. „Tebe traže, tata." Karenino lice se snuždilo. Delovala je izdano. „To je čudno. Zašto bi tebe iko zvao ovde? Zar nemaju tvoj novi broj?" Džona je slegnuo ramenima. „Čovek na telefonu je rekao da je iz policije." Dejvid je sedeo na zadnjem sedištu taksija koji je ubrzavao na sever prema bolnici Sveti Luka. Padao je mrak, a svi parovi željni provoda utorkom uveče okupljali su se ispred restorana i barova na aveniji Amsterdam. Dok je taksi jurio pored sporih autobusa i kamioneta, Dejvid je zurio u neonske reklame iznad restorana, a bleštava narandžasta slova proletala su mu pred očima. Napadnut, kazao je policijski detektiv. Profesor Klajnman je napadnut u svom stanu u Sto dvadeset sedmoj ulici. Sada je ležao u kritičnom stanju na Odeljenju


intenzivne nege u bolnici Sveti Luka. I tražio je da vidi Dejvida Svifta. Prošaptao je Dejvidov broj telefona bolničarima. Bolje požurite, rekao mu je detektiv. Dejvid gaje upitao: „Zašto? Šta nije u redu?", a detektiv mu je odgovorio: „Samo požurite." Dejvid se vrpoljio na sedištu od osećanja krivice. Nije video profesora Klajnmana već duže od tri godine. Starac je maltene postao pustinjak otkako je penzionisan sa Odeljenja za fiziku Univerziteta Kolambija. Živeo je u sićušnom stanu na obodu zapadnog Harlema, i poklonio je sav svoj novac Izraelu. Bez žene, bez dece. Fizika je predstavljala čitav njegov život. Dvadeset godina ranije, dok je Dejvid bio na postdiplomskim studijama, Klajnman je bio njegov mentor. Dejvidu se čovek svideo od samog početka. Nije bio ni uzdržan niti strog, i često je govorio na jidišu za vreme svojih predavanja o kvantnoj teoriji. Dejvid je jedanput nedeljno odlazio u Klajnmanov kabinet da bi slušao kako profesor razjašnjava misterije talasnih funkcija i virtuelnih čestica. Nažalost, sva strpljiva objašnjenja nisu bila dovoljna; nakon dve godine osujećenosti, Dejvid je morao da prizna daje zagrizao više nego što može da proguta. Jednostavno, nije bio dovoljno pametan da bude fizičar. Stoga je napustio specijalističke studije i prebacio se na sledeću najbolju stvar: doktorat iz istorije prirodnih nauka. * U fizici, virtuelne čestice su čestice velike mase koje postoje veoma kratak period vremena, ne narušavajući zakon očuvanja energije. (Prim, prev.) Klajnman je bio razočaran, ali pun razumevanja. Uprkos neuspehu na studijama fizike, Dejvid je starcu prirastao za srce. Ostali su u kontaktu tokom sledećih deset godina, a nakon što je Dejvid započeo istraživanje za svoju knjigu studiju o saradnji Alberta Ajnštajna sa mnogobrojnim asistentima Klajnman mu je ponudio pomoć u vidu vlastitih sećanja o čoveku kojeg je nazivao Herr doktor. Knjiga Na plećima divova postigla je neverovatan uspeh i izgradila Dejvidovu reputaciju. Sada je bio redovan profesor na Odeljenju istorije prirodnih nauka Univerziteta Kolambija. No, Dejvid je znao da to nije naročito bitno. U poređenju sa genijem poput Klajnmana, on nije postigao baš ništa u životu.


Taksi se uz škripu kočnica zaustavio ispred ulaza u Odeljenje intenzivne nege bolnice Sveti Luka. Pošto je platio vozaču, Dejvid je protrčao kroz pomična staklena vrata i istog časa spazio trojicu policajaca koji su stajali pored stola za prijem. Dvojica su bili u uniformama: sredovečni narednik sa pozamašnim stomakom i visoki, žgoljavi pozornik koji je izgledao kao daje tekjuče završio srednju školu. Treći čovek je bio detektiv u civilu, lepuškasti Latinoamerikanac u besprekorno ispeglanom odelu. To je čovek koji me je pozvao, pomislio je Dejvid. Setio se prezimena: Rodrigez. Dok mu je srce tuklo u grudima, Dejvid je prišao policajcima. „Izvinite? Ja sam Dejvid Svift. Jeste li vi detektiv Rodrigez?" Detektiv je trezveno klimnuo glavom. Međutim, dvojica pozornika su se veselo domunđavali. Trbušasti narednik se nasmešio Dejvidu. „Hej, imate li vi dozvolu za tu stvarčicu?" Pokazao je rukom na „superkvasilicu". Dejvid je bio toliko rastrojen da je sasvim zaboravio na to da još uvek drži u rukama Džoninu pušku na vodu. Rodrigez se namrštio na narednika. Bio je slika i prilika poslovnosti. „Hvala vam na dolasku, gospodine Svift. Jeste li vi rođak gospodina Klajnmana?" „Ne, nisam, ja sam mu samo prijatelj. Bivši student, zapravo." Detektiv je izgledao donekle zbunjeno. „On je bio vaš profesor?" „Da, na Univerzitetu Kolambija. Kako je on? Da li je teško povređen?" Rodrigez je položio ruku na Dejvidovo rame. „Molim vas, pođite s nama. Pri svesti je, ali ne odgovara na naša pitanja. Insistira na tome da razgovara jedino s vama." Detektiv je poveo Dejvida niz hodnik, dok su dvojica pozornika hodala na začelju. Prošli su pored dve medicinske sestre koje su ih ozbiljno pogledale. To nije bio dobar znak. „Šta se desilo?" upitao je Dejvid. „Kazali ste da ga je neko napao?" „Upravo pravimo uviđaj o provali", rekao je Rodrigez ravnodušno. „Neko je s druge strane ulice video kako nepoznati čovek ulazi u stan gospodina Klajnmana preko požarnih merdevina. Kada je patrola pristigla, pronašli su gospodina Klajnmana u kupatilu, u kritičnom stanju. To je sve što za sada znamo." „Kako to mislite, u kritičnom stanju?" Detektiv je gledao pravo ispred sebe. „Ma ko daje ovo uradio, u pitanju je veoma bolesna osoba. Gospodin Klajnrnan ima opekotine trećeg stepena na licu, grudima


i genitalijama. Takođe, jedno plućno krilo mu je probušeno, a povređeni su mu i još neki unutrašnji organi. Doktori kažu da mu srce otkazuje. Veoma mi je žao, gospodine Svift." Dejvidu se grlo stegnulo. „Zar ne mogu da ga operišu?" Rodrigez je odmahnuo glavom. „Ne bi preživeo operaciju." „Prokletstvo", promumlao je Dejvid. Osećao je više gnev nego žalost. Stegnuo je pesnice kada je pomislio na to kako doktora Hansa Valtera Klajnmana, tog ljubaznog i briljantnog starca, mlati neka sadistička ulična protuva. Došli su do prostorije sa natpisom ŠOKSOBA na vratima. Dejvid je kroz vrata ugledao još dve medicinske sestre u zelenoj odeći, koje su stajale pored kreveta okruženog medicinskim aparatima kardiografom, defibrilatorom i stalkom za infuziju. Dejvid iz hodnika nije mogao da vidi ko leži na krevetu. Krenuo je da zakorači u sobu kada ga je detektiv Rodrigez zgrabio za ruku. „Znam da vam ovo teško pada, gospodine Svift, ali nam je potrebna vaša pomoć. Želim da upitate gospodina Klajnmana da li se seća ičega u vezi sa napadačem. Bolničari su mi kazali da je dok se nalazio u kolima hitne pomoći, iznova ponavljao nekoliko imena." Rodrigez je pogledao preko Dejvidovog ramena u mladog pozornika. „Koja je ono imena ponavljao?" Žutokljuni pandur je prelistao stranice beležnice. „Ovaj, pričekajte koji sekund. Bila su to neka nemačka imena, koliko se sećam. U redu, pronašao sam ih. Ajnhard Ligin i Feld Teri." Rodrigez se pomno zagledao u Dejvida. „Poznajete li ove ljude? Da li su posredi saradnici gospodina Klajnmana?" Dejvid je u sebi ponovio imena: Ajnhard Ligin, Feld Teri. Bila su veoma neobična, čak i za nemačka imena. Potom mu je sinulo. „To nisu imena", rekao je. ,,U pitanju su dve nemačke reči. Einheitliche feldtheorie" „Šta sad pa to znači?" „Teorija ujedinjenih polja." Rodrigez ga je belo pogledao. „A šta je to, kog đavola?" Dejvid je odlučio da mu obrazloži na isti način na koji bi objasnio Džoni. „To je teorija koja bi razjasnila sve prirodne sile, od gravitacije, preko elektriciteta, pa do


nuklearne energije. To je sveti gral fizike. Istraživači već decenij ama rade na tom problemu, ali niko još uvek nije osmislio zadovoljavajuću teoriju." Debeli narednik se zakikotao. „Pa, eto ga naš osumnjičeni. Teorija ujedinjenih polja. Da li da izdam poternicu?" Rodrigez se opet namrštio na narednika, a zatim se ponovo okrenuo prema Dejvidu. „Samo upitajte gospodina Klajnmana čega se seća. Bilo kakva informacija bila bi nam od velike pomoći." Dejvid je rekao: ,,U redu, pokušaću", ali je sada bio zbunjen. Zbog čega bi Klajnrnan ponavljao baš te reči? Teorija ujedinjenih polja bio je donekle staromodan termin. Većina fizičara je danas upotrebljavala izraze poput teorije struna, ili Mteorije, ili kvantne gravitacije, što behu imena skorašnjih pristupa istovetnom problemu. Štaviše, Klajnrnan nije bio preterano naklonjen nijednom od ovih pristupa. Govorio je da se njegove kolege fizičari kreću u sasvim pogrešnom pravcu. Umesto da pokušaju da shvate način na koji univerzum funkcioniše, oni su gradili gizdave kule matematičkih formula. Rodrigez gaje nestrpljivo pogledao. Uzeo je „superkvasilicu" iz Dejvidovih ruku i blago ga gurnuo prema šoksobi. „Bolje da sada uđete. Nije mu ostalo još dugo." Dejvid je klimnuo glavom, a potom je zakoračio u prostoriju. Dok je prilazio krevetu, dve medicinske sestre su se obzirno povukle i usredsredile pažnju na kardiograf. Dejvid je najpre uočio zavoje, debele slojeve gaze nalepljene preko desne strane Klajnmanovog lica i zavoje natopljene krvlju obmotane preko njegovih grudi. Bandaži su prekrivali najveći deo Klajnmanovog tela, a opet nisu uspevali da sakriju sve povrede. Dejvid je video mrlje sasušene krvi ispod starčeve sede kose i ljubičaste modrice na oba ramena. Međutim, najgora stvar je bila tamnoplava boja njegove kože. Dejvid je dovoljno poznavao fiziologiju kako bi znao šta to znači: Klajnmanovo srce više nije moglo da pumpa krv zasićenu kiseonikom u ostatak tela. Doktori su mu navukli masku za kiseonik na lice i uspravili su ga u sedeći položaj kako bi mu izvukli tečnost iz pluća, ali te intervencije nisu imale naročito mnogo efekta. Dejvid je osetio kako mu se grudi stežu dok je posmatrao profesora Klajnmana. Starac je već izgledao poput leša.


Međutim, nakon nekoliko sekundi, leš je počeo da se miče. Klajnman je otvorio oči i polako podigao levu ruku do lica. Čvornovatim prstima je kucnuo providnu plastičnu masku koja mu je pokrivala nos i usta. Dejvid se nagnuo nad krevet. „Doktore Klajnman? To sam ja, Dejvid. Možete li da me čujete?" Premda su profesorove oči bile vodnjikave i zamućene, zaustavile su se na Dejvidovom licu. Klajnman je ponovo kucnuo po maski za kiseonik, a zatim je zgrabio plastičnu kesu za vazduh koja je visila ispod, puneći se i prazneći nalik trećem plućnom krilu. Nakon nekoliko trenutaka petljanja, stegnuo ju je u šaku i počeo da je cima nadole. Dejvid se uspaničio. „Da li nešto nije u redu? Zar vazduh ne prolazi kako treba?" Klajnman je jače povukao kesu koja mu se uvrnula u šaci. Usne su mu se mrdale iza plastične maske. Dejvid se primakao bliže. „Šta je u pitanju? Šta nije u redu?" Starac je odmahnuo glavom. Kap znoja mu je skliznula niz slepoočnicu. „Zar ih ne vidiš?" prošaptao je kroz masku. „Zar ne vidiš?" „Zar ne vidim šta, profesore?" Klajnman je pustio kesu i podigao ruku u vazduh, okrećući je lagano kao da pokazuje nagradu. „Tako su divne", prošaptao je. Dejvid je čuo vlažno krkljanje u Klajnmanovim grudima. Bila je to tečnost koja mu se vraćala u pluća. „Znate li gde se nalazite, profesore? U bolnici ste." Klajnman je nastavio da zadivljeno posmatra šaku, ili preciznije, prazan prostor na otvorenom dlanu. „Da, da", zašištao je. „Neko vas je napao u vašem stanu. Policija želi da zna sećate li se ičega." Starac se zakašljao, a ružičasta pljuvačka je isprskala unutrašnjost plastične maske. No, oči mu ostaše uperene u nevidljivu nagradu u njegovoj šaci. „Bio je u pravu. Mein gotty bio je u pravu!" Dejvid se ugrizao za usnu. Sada je izvan svake sumnje znao da Klajnman umire, zato stoje ranije prisustvovao sličnoj agoniji. Pre deset godina stajao je pored bolničkog kreveta i posmatrao kako mu otac umire od raka jetre. Dejvidov otac, Džon Svift, bio je vozač autobusa i bivši bokser koji je napustio porodicu i kome je piće došlo glave. Na kraju nije čak ni prepoznao rođenog sina. Umesto toga se bacakao ispod bolničkih čaršava i proklinjao imena nekada čuvenih teškaša koji su ga trideset godina ranije tukli kao vola u kupusu.


Dejvid je uzeo Klajnmanovu slabašnu šaku u svoju. Bila je meka, mlitava, i hladna. „Profesore, molim vas, saslušajte me. Ovo je važno." Starčeve oči su ga ponovo fiksirale. One su bile jedini deo Klajnmana koji je još uvek izgledao živ. „Svi su mislili... da je omanuo. Ali on je uspeo. Uspeo je!" Klajnman je govorio u kratkim dahtajima, plitko udišući vazduh između rečenica. „Ali nije mogao... da obelodani rezultate. Herr doktor je... uvideo opasnost. Kudikamo veću... od atomske bombe. Uništitelj... svetova." Dejvid je zurio u starca. Herr doktori Uništitelj svetova? Stegnuo je Klajnmanovu šaku malo jače. „Pokušajte da se usredsredite, važi? Kažite mi nešto o čoveku koji vas je povredio. Sećate li se kako je izgledao?" Profesorovo lice se sada presijavalo, obliveno znojem. „Zbog toga je... shtarker i došao. Zato me... je mučio." „Mučio?" Dejvid je osetio mučninu u stomaku. „Da, da. Želeo je da... je zapišem. Ali nisam. Nisam!" „Šta da zapišete? Staje želeo od vas?" Klajnman se nasmešio ispod plastične maske. „Einheitliche feldtheorie", prošaptao je. „Poslednji dar... Herr doktora." Dejvid je bio potpuno zbunjen. Najjednostavnije objašnjenje bilo je da profesor halucinira. Trauma izazvana napadom izvukla je na površinu sećanja od pre pola stoleća, vreme kada je Klajnman bio mlađani fizičar na Institutu za napredna istraživanja Univerziteta Prinston, unajmljen kao asistent legendarnog ali sada već teško bolesnog Alberta Ajnštajna. Dejvid je pisao o tome u knjizi: o beskrajnim nizovima jednačina na tabli u Ajnštajnovom kancelariji, o dugačkoj uzaludnoj potrazi za jednačinom polja koja bi obuhvatila zajedno sile gravitacije i elektromagnetizma. Nije bilo neshvatljivo što se Klajnrnan, u poslednjem stupnju delirijuma, u mislima vratio u te dane. A ipak, u ovom trenutku starac uopšte nije izgledao delirično. U grudima mu je šištalo i obilno se znojio, ali mu je lice bilo staloženo. „Žao mi je, Dejvide", zakrkljao je. „Izvini što ti... nikada nisam rekao. Herr doktor je... uvideo opasnost. Ali nije mogao... nije mogao..." Klajnrnan se ponovo nakašljao, a čitavo telo mu se zatreslo. „Nije mogao da... spali beleške. Teorija je bila... isuviše divna." Ponovo se žestoko zakašljao, a potom se iznenada presamitio unapred.


Jedna medicinska sestra je pritrčala suprotnoj strani Klajnmanovog ležaja. Zgrabila je profesora za pomodrela ramena i ponovo ga je uspravila u sedeći položaj. Dejvid, koji je još uvek držao Klajnmanovu šaku, video je da je unutrašnjost maske za kiseonik ispunjena ružičastom penom. Sestra je brzo uklonila masku i obrisala ispljuvak. No, kada je pokušala da je opet navuče na Klajnmanovo lice, profesor je odmahnuo glavom. Zgrabila ga je za potiljak s namerom da ga primiri, ali je on slobodnom rukom odgurnuo masku. „Ne!" zagraktao je. „Prestanite! Dosta!" Sestra mu je uputila gnevan pogled, a potom se okrenula prema koleginici koja je i dalje posmatrala kardiograf. „Idi po dežurnog doktora", naredila je. „Moramo da izvršimo trahealnu intubaciju." Klajnrnan se naslonio na Dejvida, koji je zagrlio starca da se ovaj ne bi srušio sa ležaja. Grgotanje u njegovim grudima sada je postalo glasnije, a oči su mu mahnito letele levodesno. „Umirem", zakreštao je. „Nije mi ostalo... još mnogo vremena." Dejvidu su zasuzile oči. „Sve je u redu, profesore. Bićete u redu..." Klajnrnan je podigao ruku i zgrabio Dejvida za okovratnik. „Slušaj me... Dejvide. Moraš da... budeš oprezan. Tvoj naučni rad... sećaš se? Onaj na kojem smo... zajedno radili? Sećaš li se?" Dejvidu je bilo potrebno nekoliko sekundi da shvati o čemu profesor govori. „Mislite na rad tokom specijalističkih studija? 'Opšta relativnost u dvodimenzionalnom prostorvremenu? Na taj rad?" Profesor je klimnuo glavom. „Da, da... bio si blizu... veoma blizu... istini. Pošto umrem... možda će... napasti tebe." Dejvid je osetio nelagodno peckanje u dnu stomaka. „O čemu to govorite?" Klajnman je čvršće stegnuo okovratnik Dejvidove majice. ,Ja imam... ključ. Herr doktor mi je... podario ključ. A sada ga ja... dajem tebi. Čuvaj ga... nabezbednom. Nemoj dozvoliti... da im padne u šake. Razumeš li? Nikome!" „Ključ? Šta..." „Nema vremena... nema vremena! Samo me slušaj!" Sa iznenađujućom snagom, Klajnman je privukao Dejvida bliže. Starčeve vlažne usne mu dodirnuše uvo.


„Zapamti... brojeve. Četiri, nula... dva, šest... tri, šest... sedam, devet... pet, šest... četiri, četiri... sedam, osam, nula, nula." Čim je izgovorio poslednju brojku, profesor je pustio okovratnik Dejvidove majice i strovalio se na njegove grudi. „Sada ponovi... čitav niz." Uprkos zbunjenosti, Dejvid je učinio kako mu je naloženo. Približio je usne Klajnmanovom uvetu i ponovio niz brojeva. Mada Dejvid nikada nije uspeo da ovlada jednačinama kvantne fizike, imao je izvanrednu sposobnost da upamti dugačke nizove brojeva. Pošto je završio, starac je zadovoljno klimnuo glavom. „Dobar dečko", promrmljao je brade zarivene u Dejvidovu majicu. „Dobar dečko." Medicinska sestra je stajala pokraj pokretnih kolica, pripremajući se za intubaciju. Dejvid je posmatrao kako žena podiže srebrni instrument u obliku kose i dugačku plastičnu cev sa crnim oznakama duž čitave dužine. Gurnuće tu stvar niz profesorovo grlo, pomislio je. U tom trenutku je osetio nešto toplo na stomaku. Pogledao je nadole i ugledao kako potočić guste, lepljive ružičaste tečnosti curi iz Klajnmanovih usta i sliva mu se niz bradu. Starčeve oči su bile zatvorene, a u grudima je prestalo da mu klokoće. Pošto je dežurni lekar hitne pomoći napokon stigao, izbacio je Dejvida iz šoksobe i pozvao pojačanje. Uskoro je petorošestoro doktora i medicinskih sestara okružilo Klajnmanov ležaj i pokušalo da ga povrati u život. Međutim, Dejvid je znao da je to beznadežno. Hans Klajnrnan više nije postojao. Rodrigez i dvojica pozornika ga presretoše dok se teturao niz hodnik. Detektiv je još uvek držao „superkvasilicu" u rukama, a na licu mu se nalazio izraz saosećanja. Vratio je pušku Dejvidu. „Kako je prošlo, gospodine Svift? Da li vam je išta rekao?" Dejvid je odmahnuo glavom. „Žao mi je. Govorio je samo besmislice. Ništa od onoga što je rekao nije imalo bogzna koliko smisla." „Pa, šta vam je tačno kazao? Je li posredi bila pljačka?" „Nije. Rekao mi je da ga je napadač mučio." „Mučio? Zašto?" Pre nego što je Dejvid mogao da odgovori, neko dalje niz hodnik je povikao, „Hej, ti tamo! Ostani gde si!" Bio je to visoki, zajapureni muškarac sa masivnim vratom i kratko podšišanom kosom, odeven u sivo odelo. Sa obe strane su ga pratila dvojica bivših lajnbekera,*


koji su izgledali bezmalo identično. Trojica muškaraca su promarširala hodnikom žustrim, odsečnim koracima. Kada su stigli do trojice policajaca, tip u sredini je iz unutrašnjeg džepa sakoa izvukao službenu legitimaciju i mahnuo značkom. „Agent Holi, Federalni istražni biro", obznanio je. „Jeste li vi policajci koji rade na slučaju Klajnrnan?" Debeli narednik i golobradi pozornik su zakoračili napred kako bi stali rame uz rame s Rodrigezom. Prezrivo su se nasmešili saveznim agentima. „Da, to je naš slučaj", odvratio je Rodrigez. Agent Holi je dao znak rukom jednom od svojih pratilaca, koji se istog trena zaputio u šoksobu. Potom je Holi ponovo zavukao ruku u džep sakoa i izvadio presavijeno pismo. „Više nije. Mi ga sada preuzimamo", rekao je, pružajući pisamce Rodrigezu. „Evo vam ovlašćenje iz kancelarije državnog tužioca SAD." Rodrigez je otvorio pismo. Mrštio se dok ga je čitao. „Ovo je sranje. Vi ovde nemate nikakvu nadležnost." * Lajnbeker, pozicija u timu američkog fudbala. (Prim, prev.) Holijevo lice bilo je ravnodušno. „Ukoliko imate ikakve primedbe, raspravite ih sa državnim tužiocem." Dejvid je proučavao agenta Holija, koji je okretao bezizražajno lice levodesno, motreći hodnik. Sudeći po čovekovom naglasku, agent zasigurno nije poticao iz Njujorka. Zvučao je poput seljačića sa neke zabačene farme u Oklahomi, koji je izučio veštinu konverzacije u mornaričkoj pešadiji. Dejvid se zapitao zbog čega je ovaj uštogljeni savezni agent toliko zainteresovan za ubistvo penzionisanog fizičara. Ponovo je osetio peckanje u dnu stomaka. Kao da oseća Dejvidovu nelagodu, agent Holi je uperio prstom u njega. „Ko je ovaj tip?" upitao je Rodrigeza. „Šta on traži ovde?" Detektiv je slegnuo ramenima. „Klajnman je želeo da razgovara s njim. Zove se Dejvid Svift. Upravo su završili razgovor i on..." „Majku mu! Pustio si ovog tipa da razgovara sa Klajnmanom?" Dejvid se namrštio. Ovaj agent je bio prava dupeglavac. „Pokušavao sam da pomognem", rekao je. „Ukoliko biste zaćutali na minut, detektiv bi vam sve lepo objasnio."


Holi se naglo okrenuo od Rodrigeza. Oči mu se suziše, i zakoračio je prema Dejvidu. „Jeste li vi fizičar, gospodine Svift?" Agent se preteče nadnosio iznad njega, ali Dejvid nije dopustio da mu glas zadrhti. „Ne, ja sam istoričar. I obraćajte mi se sa doktore Svift, ukoliko nemate ništa protiv." Dok se Holi trudio da ga pogledom sabije u zemlju, vratio se agent koji je otišao u šoksobu. Prišao je Holiju i prošaptao mu nešto u uvo. Holijeve usne se na delić sekunde zategnuše u grimasu. Potom mu je lice povratilo uobičajen bezizražajan, ravnodušan izraz. „Klajnman je mrtav, gospodine Svift. To znači da idete s nama." Dejvid se bezmalo glasno nasmejao. „Idem s vama? Ne bih rekao." Međutim, pre nego što su mu poslednje reči napustile usne, treći agent FBIa mu je prišao otpozadi, savio ruke iza leđa, i navukao lisice na zglobove. „Superkvasilica" je uz tresak pala na pod. „Štavi to, kog đavola, radite?" povikao je Dejvid. „Jesam li uhapšen?" Holi se nije ni potrudio da mu odgovori. Zgrabio je Dejvida za nadlakticu i okrenuo ga u mestu. Agent koji mu je stavio lisice podigao je pušku na vodu sa poda, držeći je podalje od sebe kao da je reč o pravom oružju. Potom su trojica agenata FBIa povela Dejvida niz hodnik, brzo prolazeći mimo zgranutih doktora i medicinskih sestara. Dejvid je bacio pogled preko ramena prema detektivu Rodrigezu i dvojici pozornika, ali su policajci jednostavno stajali u mestu. Jedan od agenata je ubrzao korak i otvorio vrata bočnih stepenica. Dejvid je bio previše preplašen da protestuje. Dok su se spuštali niza stepenice prema požarnom izlazu, Dejvid se setio nečega što mu je profesor Klajnrnan kazao svega nekoliko minuta ranije. Bio je to deo čuvenog citata Roberta Openhajmera, još jednog velikog fizičara koji je sarađivao sa Ajnštajnom. Reči su prošle kroz Openhajmerov mozak dok je prisustvovao prvom probnom testiranju atomske bombe. Sada sam postao Smrt, uništitelj svetova. TREĆE POGLAVLJE


Simon je igrao „tetris" dok je sedeo za volanom „mercedesa tjednim okom je posmatrao elektronsku igru na ekranu mobilnog telefona, dok je drugim osmatrao glavni ulaz bolnice Sveti Luka. „Tetris" je predstavljao savršenu igru za ovakve situacije. Igra je bila zabavna, a u isto vreme nije skretala pažnju s posla. Dok je pritiskao dugmiće mobilnog telefona, Simon je s lakoćom mogao da smešta različite oblike na pravo mesto u dnu ekrana i da istovremeno osmatra automobile i taksije koji su pristizali u ambulantu hitne pomoći. Opušten ali na oprezu, počeo je da posmatra vozila na aveniji Amsterdam kao da su ogromni oblici „tetrisa' kvadrati, cikcak linije i predmeti u obliku slova L i T dok jezde niz sve mračniju ulicu. Sve je u fleksibilnosti, pomislio je Simon. Bez obzira na to kakvu igru igrate, morate da budete spremni na to da prilagodite sopstvenu strategiju. Samo pogledajte šta se večeras dogodilo sa Hansom Klajnmanom. Isprva je poslić izgledao sasvim jednostavno, ali se Klajnmanu pomutila svest pre nego što je Simon uspeo da izvuče išta korisno iz njega. Tada se, da sve postane još gore, nekoliko policijskih vozila parkiralo uz ivičnjak ispred profesorove stambene zgrade. Simon je bio iznenađen, ali se nije uspaničio jednostavno je prilagodio svoju strategiju. Najpre je izbegao policiju tako što se popeo požarnim stepenicama na krov zgrade i odatle skočio na susedno skladište. Potom je ušao u „mercedes" i krenuo za kolima hitne pomoći koja su prevozila Klajnmana u bolnicu Sveti Luka. Imao je nov plan: sačekaće da policajci napuste ambulantu, a zatim će ukoliko je Klajnman i dalje živ nanovo pokušati da iz njega izvuče Einheitliche feldtheorie. Simon se zapravo divio starom profesoru. Klajnman je bio žilavo malo kopile. Podsećao ga je na njegovog bivšeg komandanta u Specnazu, pukovnika Alekseja Latipova. Aleksej je bio oficir u ruskim specijalnim jedinicama bezmalo čitave tri decenije. Brz, pametan, i nemilosrdan, predvodio je Simonovu jedinicu za vreme najgorih ratnih godina u Cečeniji, učeći svoje ljude kako da nadmudre i savladaju pobunjenike. A zatim je, prilikom prepada na čečenski vojni logor, pobunjenički snajperista prosvirao Alekseju mozak. Užasna stvar, ali ne i neočekivana. Simon se sećao nečega što je njegov bivši zapovednik jednom kazao: život nije ništa drugo osim gomile govana, i šta god da dolazi posle, verovatno je samo još gore.


Blokovi „tetrisa" su se nagomilali na dnu ekrana mobilnog telefona, načinivši vrletnu planinu sa dubokom rupom na levoj strani. Potom je prava I linija počela da se spušta sa vrha ekrana. Simon ju je pomerio skroz ulevo i četiri reda blokova nestadoše uz softverski generisan uzdah. Veoma zadovoljavajuće. Poput zarivanja noža u meso. Trenutak kasnije, Simon je ugledao kako crni „ševrolet suburban" sa zatamnjenim staklima pristiže niz aveniju Amsterdam. Vozilo je usporilo dok se približavalo bolnici, a potom se parkiralo ispred prilazne rampe. Tri krupna muškarca u identičnim sivim odelima iskočila su iz vozila i odmarširala u formaciji prema ulazu u bolnicu, usput pokazavši značke prepadnutom čuvaru. Iako su bili udaljeni bezmalo trideset metara, Simon je za tili čas prepoznao ljude na osnovu njihovog držanja i načina hoda: bivši marinci i rendžeri prebačeni u neku obaveštajnu agenciju, najverovatnije u Federalni istražni biro. Američka obaveštajna služba je očigledno takođe bila zainteresovana za profesora Klajnmana. To je objašnjavalo zašto je policija toliko brzo pristigla u njegov stan. Mora da su savezni agenti postavili nekoliko prisluškivača u zidove Klajnmanovog stana, koji su preneli Simonov razgovor sa profesorom. Agenti su ušli u bolnicu, po svoj prilici najverovatnije kako bi popričali sa Klajnmanom pre nego što starac odapne. Simona nije veselio ovakav razvoj događaja, ali nije bio ni preterano uznemiren, takođe. Premda je gajio zdravu dozu poštovanja prema američkim agentima imali su dobru obuku i čvrstu disciplinu znao je da može da eliminiše svu trojicu bez mnogo muke. Simon je imao jednu prednost: zato što je radio samostalno, instinkti su mu bili znatno izoštreniji. To je bila jedna od dve velike prednosti kada ste slobodan strelac. Drugu prednost je predstavljao novac. Otkako je napustio Specnaz, Simon je mogao da u jednom danu zaradi više novca nego što čitav vod ruskih padobranaca zaradi za godinu dana. Trik je bio u tome da se pronađu klijenti koji su bogati, ali u isto vreme očajni. Iznenađujuće veliki broj pojedinaca, korporacija, i vlada je spadao u tu kategoriju. Neki su očajnički žudeli za moći, drugi pak za poštovanjem. Neki su želeli projektile, drugi plutonijum. Kakav god bio zadatak, Simona nije bilo briga. Bilo mu je svejedno.


Dok je čekao da se agenti FBIa vrate, Simonu je palo na pamet da stupi u vezu sa trenutnim klijentom. Misija je poprilično odstupila od prvobitnog plana, a njegovi klijenti su obično želeli da budu upoznati sa takvim promenama. Međutim, naposletku je odlučio kako to ipak nije neophodno. Ovaj klijent je u neku ruku bio očajniji od svih ostalih za koje je Simon ikada ranije radio. Prvi put kada gaje klijent pozvao, Simon je pomislio daje u pitanju šala; izgledalo mu je besmisleno da neko plati ogromnu svotu novca za neku naučnu teoriju. No, kako je Simon saznavao sve više i više o misiji, počeo je da uviđa moguće načine upotrebe te teorije, u vojne ili mirnodopske svrhe. I palo mu je na pamet da bi ovaj poslić mogao da mu pruži nešto beskrajno bolje od novca. Ranije nego što je očekivao, trojica agenata su se pojavila iz požarnog izlaza bolnice. Sa sobom su vukli nekog zarobljenika. Čovek je bio nešto niži od agenata FBIa, ali je izgledao kao da je u dobroj formi; bio je odeven u patike, farmerice i jednu od onih majica sa imenom omiljenog bejzbol tima na grudima, koje Amerikanci toliko vole. Ruke su mu bile vezane lisicama iza leđa, i okretao je glavu levodesno poput uplašene ptice, dok su ga dvojica agenata gurala prema „ševrolet suburbanu". Treći agent je nosio živopisno obojenu plastičnu igračku. Simon se zakikotao zar Federalni istražni biro ovih dana testira puške na vodu? Čitav prizor je bio krajnje neobičan, i na trenutak Simon se zapitao da li ovo hapšenje uopšte ima ikakve veze sa Klajnmanom. Možda je zatvorenik naprosto bio neki nastrani Njujorčanin koji je pretio lekarima svojom ,,superkvasilicom". Ali momenat pre nego što su agenti FBIa ugurali čoveka u terensko vozilo, navukli su mu crnu kukuljicu na glavu i vezali je uzicom ispod brade. U redu, pomislio je Simon. Ovaj zatvorenik nije puki nasumični luđak. Reč je o nekome koga agenti žele da saslušaju. Vozač „suburbana" uključio je farove i odmaknuo se od ivičnjaka. Simon se spustio niže u sedištu dok ga je vozilo mimoilazilo. Nameravao je da pričeka da agenti FBIa odmaknu nekoliko blokova pre nego što krene za njima. Više nije bilo svrhe vrzmati se oko bolnice činjenica da su agenti otišli bez Klajnmana predstavljala je jasan znak da je starac mrtav. Na svu sreću, činilo se da je profesor podelio neke svoje tajne sa mlađim kolegom.


Simon je pritisnuo dugme za isključivanje i okončao partiju „tetrisa", ali pre nego što se naprava isključila, na ekranu se pojavila fotografija programirana da se pojavi svaki put kada uključi ili isključi telefon. Znao je da je glupo držati ličnu fotografiju na telefonu koji je koristio za posao, ali je to ipak činio. Nije želeo da zaboravi njihova lica. Sergej sa kosom mekom poput kukuruzne svile i jarkoplavim očima. Larisa sa plavim kovrdžama, svega nekoliko nedelja pre svog četvrtog rođendana. Ekran se zacrneo. Simon je vratio telefon u džep i ubacio menjač u brzinu. Bio je to ženski glas sa teškim južnjačkim naglaskom. „U redu, Holi, sada možeš daje skineš." Dejvid je žudno udahnuo vazduh kada su mu skinuli kukuljicu. Osećao je mučninu zbog toga što je toliko dugo disao kroz crnu tkaninu, vlažnu od njegovog znoja. Začkiljio je, dok su mu se oči bolno privikavale na neonsku svetlost. Sedeo je za sivim stolom u praznoj sobi bez prozora. Pored stolice je stajao agent Holi, koji je zgužvao crnu kapuljaču i metnuo je u džep. Holijevi partneri su pregledali „superkvasilicu", sistematski otvarajući rezervoare za vodu i zavirujući u svaku šupljinu. Sa suprotne strane stola sedela je nova osoba, žena širokih ramena i pozamašnih grudi u ranim šezdesetim, sa upečatljivom kacigom izblajhane plave kose. „Jeste li dobro, gospodine Svift?" upitala je. „Izgledate pomalo kuštravo." Dejvid se nije osećao dobro. Bio je uplašen i dezorijentisan i još uvek je imao lisice na rukama. A sada je, povrh svega ostalog, bio i potpuno zbunjen. Ova žena nije ličila na agenta FBIa. Obučena u jarkocrveni blejzer i široku belu bluzu, izgledala je poput bakice odevene za partiju binga. „Ko ste vi?" upitao je. „Zovem se Lusil, dušo, Lusil Parker. Ali vi me možete zvati Lusi. Svi me tako zovu." Posegnula je rukom prema bokalu s vodom i dvema papirnatim čašama koji su stajali na stolu. „Holi, skini lisice gospodinu Sviftu." Agent Holi je preko volje otključao lisice. Dejvid je protrljao bolne zglobove i proučavao Lusil, koja je sipala vodu u papirne čaše. Karmin joj je bio iste nijanse kao blejzer. Lice joj je bilo prijatno izborano, sa mnoštvom bora smejalica u uglovima očiju, a sa lančića oko vrata su joj visile naočare za čitanje. Međutim, žena je takođe imala bubicu u levom uvetu, isti onakav radiouređaj kakav su


koristili svi savezni agenti. „Jesam li uhapšen?" upitao je Dejvid. „Zato što ako jesam, želim da razgovaram sa svojim advokatom." Lusil se nasmešila. „Ne, niste uhapšeni. Izvinjavam se ukoliko ste stekli takav utisak." „Utisak? Vaši agenti su mi stavili lisice i navukli su mi prokletu vreću preko glave!" „Dozvolite mi da pokušam da vam objasnim, dušo. Ova zgrada je ono što nazivamo bezbednom ustanovom. Držimo se standardne procedure kada dovodimo ljude unutra. Ne smemo da otkrijemo tačan položaj zgrade, tako da moramo da koristimo kapuljaču." Dejvid je ustao. „Pa, ako već nisam uhapšen, onda sam slobodan da odem odavde, zar ne?" Agent Holi je stegnuo Dejvidovo rame. Još uvek se smešeći, Lusil je odmahnula glavom. „Plašim se daje ovo malo komplikovanije od toga." Gurnula je papirnu čašu preko stola prema njemu. „Sedite, gospodine Svift. Popijte gutljaj vode." Ruka na Dejvidom ramenu je postala teža. Shvatio je nagoveštaj i seo na stolicu. „Za vas sam doktor Svift", rekao je. ,,I nisam žedan." „Želite li onda nešto jače, možda?" Namignula mu je uznemirujuće koketno, a onda je zavukla ruku u blejzer i iz unutrašnjeg džepa izvukla srebrnkastu pljosku. „Ovo je pravi pravcati teksaski grom, devedesetprocentni alkohol. Jedan moj prijatelj u Luboku ga proizvodi. Dobio je specijalnu dozvolu od ATFa,* tako da može da ga legalno pravi. Jeste li raspoloženi da gucnete?" „Ne, hvala vam." „Tako je, zaboravila sam." Vratila je pljosku u džep blejzera. „Vi uopšte ne pijete alkohol, zar ne? Zbog vašeg tatice, zar ne?" Dejvid se ukočio u stolici. Nekolicina njegovih prijatelja i kolega je znala da se Dejvid ostavio piće veoma davno, ali su samo njegova bivša supruga i šačica najstarijih prijatelja znali razlog zašto. A sada je Lusil to nehajno spomenula. „Šta se ovde dešava?" zahtevao je. „Smirite se, dušo. Sve piše u vašem dosjeu." Zavukla je ruku u kabastu tašnicu okačenu o naslon stolice i izvukla dve fascikle, debelu i tanku. Stavila je naočare za čitanje na nos i otvorila tanku fasciklu. „Da vidimo, porodična istorija. Očevo ime,


Džon Svift. Profesionalni bokser od 1968. do 1974. godine. Nadimak, Teror sa dve pesnice. Hej, to je baš originalno." Dejvid nije odgovorio. Njegov otac nikada nije opravdao vlastiti nadimak u ringu. Jedine osobe koje je uspešno terorisao bili su članovi porodice. Lusil je preletela pogledom do dna stranice. „Ukupan skor u karijeri, četiri pobede i šesnaest poraza. Zaposlen kao vozač autobusa Gradskog saobraćajnog preduzeća grada Njujorka 1975. godine. Otpušten nakon hapšenja zbog vožnje u pijanom stanju 1979. Osuđen na tri godine zatvora u Osiningu zbog nasilnog ponašanja i fizičkog napada, 1981." Zatvorila je fasciklu i pogledala Dejvida u oči. „Žao mi je. Mora da vam je bilo grozno." * ATF, skraćenica za Biro za alkohol, duvan, vatreno oružje i eksploziv, državnu agenciju u okviru Ministarstva pravde sjedinjenih Američkih Država, zaduženu za istraživanje i sprečavanje ilegalne proizvodnje i trgovine vatrenim oružjem i eksplozivom, alkoholnim derivatima i duvanskim proizvodima. (Prim, prev.) Lukavo, pomislio je Dejvid. Posredi je verovatno bila uobičajena tehnika koju su agenti učili još na akademiji FBIa. Najpre pokažite subjektu da su vam već poznate sve njegove tajne. Zatim krenite u napad. „Imate prilično upečatljivo istraživačko odeljenje ovde", primetio je Dejvid. „Jeste li sve to iskopali u poslednjih pola sata?" „Ne, prikupljanje podataka o vama je započelo pre nekoliko dana. Sakupili smo podatke o svim osobama koje su nekada radile sa Klajnmanom, a vi ste navedeni kao koautor na jednom njegovom radu." Uzela je podebelu fasciklu. „Ovo je dosje pokojnog profesora." Otvorila je fasciklu, vrteći glavom dok je prelistavala stranice. „Da vam pravo kažem, pojedini delovi ove vaše fizike su prave pravcate glavolomke. Na primer, staje to dovraga KlajnrnanGuptin efekat? Spominje se desetak puta u dosjeu, ali ne mogu da ga uhvatim ni za glavu ni za rep." Dejvid ju je pažljivo osmotrio. Nije mogao da proceni da li je ova žena odista neuka, ili se samo pravi glupa kako bi ga navela da progovori. ,,U pitanju je pojava do koje dolazi kada se neki nestabilni atomi raspadnu. Doktor Klajnrnan ju je otkrio zajedno sa kolegom Amilom Guptom 1965. godine."


„Odatle potiče radijacija, zar ne? Od raspadanja atoma?" Namrštio se. „Slušajte, drage volje ću vam ispričati sve što želite da znate o tome, ali nemam nameru da to učinim ovde. Vratite me u moju kancelariju, pa ćemo na miru razgovarati." Lusil je skinula naočare. „Vidim da postajete nestrpljivi, gospodine Svift, ali moraćete da me istrpite. Vidite, profesor Klajnrnan je imao pristup nekim strogo poverljivim informacijama, a mi sumnjamo daje možda došlo do curenja tih informacija." Dejvid ju je podozrivo pogledao. „O čemu to govorite? Prošlo je čitavih četrdeset godina otkako je doktor Klajnrnan radio za vladu. Prestao je da radi za vojsku nakon što je završio izučavanje radijacije." „Posredi nije baš nešto što bismo oglašavali na sva zvona. Nakon što se Klajnrnan penzionisao sa Univerziteta Kolambija, učestvovao je u tajnom projektu Ministarstva odbrane." „ A vi mislite da su ga zbog toga napali?" „Sve što mogu da vam kažem jeste to daje Klajnrnan posedovao izvestan veoma škakljiv materijal, a mi sada moramo da mu uđemo u trag. Ukoliko vam je rekao bilo šta dok ste bili u njegovoj bolničkoj sobi, morate da nam kažete." Lusil se nagnula prema njemu, nalakćena na sto. Više se nije smešila niti ga je zvala „dušo"; lice joj je postalo smrtno ozbiljno. Dejvid više nije imao nikakvih sumnji u pogledu toga da li je ova žena agent FBIa. Međutim, naprosto nije verovao u njenu priču. „Žao mi je, ali to mi ne zvuči naročito uverljivo. Ne uklapa se u ono što znam o doktoru Klajnmanu. On je žalio zbog svoje nekadašnje saradnje sa vojskom. Rekao je da je to bilo nemoralno." „Možda ga niste poznavali toliko dobro koliko mislite." Dejvid je odmahnuo glavom. „Ne, to naprosto nema nikakvog smisla. Profesor je organizovao proteste na Univerzitetu Kolambija. Ubeđivao je svakog fizičara zaposlenog na univerzitetu da potpiše peticiju protiv nuklearnog oružja." „Nijednom nisam kazala da je Klajnman radio na naoružanju. Pristupio je Ministarstvu odbrane posle terorističkog napada 11. septembra. Ponudio se da nam pomogne u borbi protiv terorizma."


Dejvid je razmotrio tu mogućnost. To je bilo poprilično nategnuto, ali ne i nemoguće. Klajnman je bio stručnjak za polje radioaktivnosti, a nadasve za raspad atoma uranijuma korišćenog u nuklearnim bojevim glavama. Takva vrsta znanja nesumnjivo bi bila veoma korisna u borbi protiv terorizma. „Pa, na čemu je tačno radio?" upitao je Dejvid. „Na nekakvoj novoj vrsti detektora radijacije?" „Nije mi dozvoljeno da vam to kažem. No, mogu da vam nešto pokažem." Ponovo je uzela Klajnmanov dosje i prelistala sadržaj fascikle. Nakon kratke pretrage, izvukla je ponovo odštampan primerak starog istraživačkog naučnog rada i pružila ga je Dejvidu. Rad je imao desetak stranica, i bio je donekle požuteo od starosti. „Možete da pogledate ovo. Reč je o jednoj od retkih stvari u njegovom dosjeu koje nisu strogo poverljive." * Fluks ili tok, ukupna snaga magnetskog, električnog, ili radijacijskog polja nad određenom površinom. (Prim, prev.) ** Mezon, jedna od mnoštva subatomskih ili elementarnih čestica. (Prim, prev.) Rad je bio objavljen u časopisu Fizikal rivju iz 1975. godine. Naslov je glasio „Merenja fluksa* romezona**", a autor je bio H. V. Klajnman. Dejvid nikada ranije nije video ovaj rad; tema je bila relativno opskurna, i nije se bavio njome za vreme specijalističkih studija. Još gore, članak je bio dupke pun fantastično komplikovanih jednačina. „Ovo je razlog zbog kojeg smo vas doveli ovamo, gospodine Svift. Prioritet borbe protiv terorizma pre svega ostalog jeste postarati se da teroristi ne poznaju našu odbranu. Zbog toga moramo da otkrijemo bilo šta što im je Klajnrnan možda kazao o našem radu." Dejvid je proučavao članak, trudeći se iz petnih žila da ga razume. Klajnrnan je očigledno otkrio da fokusiranje snopa radijacije na atome uranijuma može da izazove pljusak čestica zvanih romezoni. Premda u članku nije pisalo ništa o praktičnoj upotrebi ovog istraživanja, implikacije su bile više nego očigledne: ova tehnologija je mogla da detektuje obogaćeni uranijum u nuklearnim bojevim glavama, čak i da je bomba zatvorena u olovni omotač. Dejvid je ponovo pomislio na poslednji razgovor s Klajnmanom i zapitao se nije li pogrešno protumačio


profesorove samrtne reči. Kada je Klajnrnan rekao „uništitelj svetova", da lije možda mislio na nuklearno oružje prokrijumčareno u Sjedinjene Države? „Da li je profesor radio na aktivnom sistemu za skeniranje?" upitao je Dejvid. „Na nečemu što bi moglo da detektuje nuklearnu glavu skrivenu u kamionu ili metalnom kontejneru za prenos robe?" „To ne mogu ni da potvrdim, niti da opovrgnem", odgovorila je Lusil. „No, čini mi se da sada razumete zbog čega sve ovo shvatamo toliko ozbiljno." Dejvid se upravo spremao da podigne pogled sa članka kada je primetio nešto na poslednjoj stranici tabelu koja je uporedivala svojstva romezona sa osobinama njegovih bliskih rođaka, omega i fi mezona. Dejvidovu pažnju je privukla poslednja kolona tabele, u kojoj su bili navedeni životni vekovi čestica. Zurio je u brojke nekoliko sekundi. „Dakle, šta vam je Klajnrnan rekao, gospodine Svift? Šta vam je kazao?" Lusil gaje iskreno pogledala, ponovo se ponašajući poput brižne bake. Ali je Dejvid sada prozreo kroz njenu masku. „Lažete", rekao je. „Doktor Klajnrnan nije radio na detektoru. On uopšte nije radio za vladu." Lusil je navukla naliče povređen izraz neshvatanja, i širom otvorila usta. „Šta? Da li vi..." Dejvid je kucnuo prstom po poslednjoj stranici Klajnmanovog rada. „Životni vek romezona je kraći od IO23 sekunde." „Pa? Šta to znači?" „To znači da je vaše istraživačko odeljenje uprskalo kada je izmislilo ovu lažnu priču. Čak i kada bi se romezon kretao brzinom svetlosti, prešao bi manje od trilionitog dela centimetra pre nego što bi se raspao. Takve čestice ne bi mogle da se detektuju dok izlaze iz nuklearne bojeve glave, pa bi stoga bilo nemoguće napraviti sistem detekcije zasnovan na ovom radu." Na Lusilinom licu se i dalje nalazio izraz povređenosti, i na trenutak Dejvid je pomislio da će se žena praviti nevešta. Međutim, nakon nekoliko sekundi, zatvorila je usta i čvrsto stisnula usne. Linije oko njenih očiju se produbiše, ali to više nisu bile bore smejalice. Lusil je bila nadrndana. ,,U redu, počnimo ispočetka", rekao je Dejvid. „Zašto mi ne kažete pravi razlog zbog kojeg ste toliko zainteresovani za doktora Klajnmana? U pitanju je neka vrsta


oružja, zar ne? Neko tajno oružje o kojem ne želite da zucnete ni reč, a ipak na njegovu proizvodnju trošite milijarde dolara?" Lusil nije odgovorila. Umesto toga je skinula blejzer i prebacila ga preko naslona stolice. U pregibu njenog ramena na kaišu nalazila se futrola, a u futroli crni revolver. Dok je Dejvid zurio u pištolj, Lusil se okrenula prema dvojici agenata koji su i dalje pregledali „superkvasilicu". „Dečaci, jeste li konačno završili igranje s tom prokletinjom?" Jedan agent je prišao i stavio pušku na vodu na sto. „Sve je u redu, gospođo." „Kakvo olakšanje. A sada zovite transportno odeljenje i kažite im da će nam za desetak minuta biti potreban prevoz do aerodroma." Agent se povukao u udaljeni deo prostorije i počeo da mrmlja u mikrofon skriven u rukavu. U međuvremenu, Lusil se okrenula na stolici i ponovo zavukla ruku u džep blejzera. Ovog puta je izvukla paklicu „marlboroa" i „zipo" upaljač sa ugraviranom petokrakom zvezdom, simbolom države Teksas. Prodorno je posmatrala Dejvida dok je vadila cigaretu iz paklice. „Pravi ste gnjavež, jeste li svesni toga?" Okrenula se prema Holiju, koji je i dalje stajao pored Dejvidove stolice. „Zar ovaj tip nije pravi gnjavež, Holi?" „Nego šta je" odgovorio je. Lusil je zabila cigaretu u ugao usana. „Pogledaj ga samo. Verovatno ne odobrava ni pušenje. Verovatno misli da bi trebalo da izađemo napolje ako želimo da poduvanimo." Trzajem zgloba je otvorila upaljač i pripalila cigaretu, a zatim je dunula prvi dim pravo u Dejvidovo lice. ,,E pa, imam vesti za tebe, Svifte. Možemo da radimo što god jebeno poželimo." Zatvorila je upaljač i vratila ga u džep. „Razumeš li?" Dok se Dejvid pitao kako da joj odgovori, Lusil je klimnula glavom agentu Holiju. Tren kasnije čovek je odalamio Dejvida po glavi. „Imaš li problema sa sluhom?" dreknuo je. „ Agentkinja Parker postavila ti je pitanje." Dejvid je zaškrgutao zubima. Bio je to snažan udarac i jako gaje zaboleo, ali u ovom slučaju uvreda je bila gora od povrede. Ključao je od besa dok je podizao pogled prema Holiju. Samo ga je prisustvo poluautomatskih revolvera u futrolama agenata zadržalo na stolici.


Lusil se nasmešila. „Imam još neke vesti za tebe. Sećaš li se medicinske sestre koja je bila u Klajnmanovoj bolničkoj sobi? Pa, jedan agent je malčice popričao s njom." Povukla je dim iz cigarete i izdahnula još jedan oblačić dima. „Kazala mu je da ti je profesor prošaptao neke brojeve u uvo." Dođavola, pomislio je Dejvid. Medicinska sestra. „Dugačak niz brojeva, rekla je. Ne seća ih se, naravno. Međutim, kladim se da ih se ti i te kako sećaš." I jeste. Video je niz brojeva u mislima, maltene kao da mu lebde u vazduhu pred očima. Dejvidovo sećanje je funkcionisalo na takav način. Brojke su prolazile njegovim vidnim poljem u istom redosledu kojim ih je izgovorio doktor Klajnman. „Sada ćeš nam kazati koji su to brojevi", rekla je Lusil. Podvrnula je levi rukav bluze, otkrivši stari ručni sat sa srebrnim kaišem. „Dajem ti trideset sekundi." Kada se Lusil zavalila unazad, agent Holi je iz džepa izvadio crnu kukuljicu. Dejvidu se grlo stegnulo kada ju je ugledao. Isuse Hriste, pomislio je, kako se dovraga ovo dogodilo? Ovi agenti misle da imaju sve pravo na svetu da mu navuku kukuljicu preko glave i da ga umlate namrtvo. A sada je jedini razuman izbor bio da zaboravi na Klajnmanova upozorenja i kaže im brojeve. Koliko je Dejvid znao, niz brojeva je mogao da bude potpuno besmislen. A čak i da brojevi nisu bili nasumični, čak i da su predstavljali ključ za nešto užasno, zbog čega bi Dejvid bio odgovoran za čuvanje tajne? On ovo nije tražio. On je samo napisao rad o relativnosti. Uhvatio se za ivicu stola kako bi se pribrao. Preostalo mu je još svega pet, možda desetak sekundi. Lusiline oči su bile fiksirane na ručni sat, a agent Holi je ispravljao crnu kukuljicu, i dok je Dejvid buljio u njih dvoje, shvatio je da čak i da im otkrije brojeve, agenti ga neće tek tako pustiti da ode odavde. Sve dok se brojevi nalaze samo u njegovoj glavi, Dejvid će predstavljati bezbednosni rizik. Njegova jedina nada bila je da postigne dogovor, po mogućstvu s nekim ko se nalazi na višem položaju u komandnom lancu od agenata Parkerove i Holija. „Potrebne su mi izvesne garancije pre nego što vam išta kažem", rekao je. „Želim da razgovaram s nekom osobom na višem položaju." Lusil se namrgodila. „Šta misliš daje ovo, prokleta prodavnica? Misliš li da možeš tek tako da se požališ upravniku ukoliko ti se ne dopada usluga?"


„Potrebno mi je da shvatim zbog čega želite te brojeve. Ukoliko vi ne možete da mi kažete zašto, odvedite me do nekoga ko može." Lusil je duboko uzdahnula. Izvadila je cigaretu iz usana i ugasila je u papirnoj čaši. Potom je odgurnula stolicu unazad i ustala, zažmirkavši nakratko dok je ispravljala ukočena kolena. ,,U redu, gospodine Svift, ispunićemo vam želju. Odvešćemo vas na mesto na kojem ćete imati mnoštvo ljudi s kojima ćete moći da ćaskate do mile volje." „Gde? U Vašington?" Zakikotala se. „Ne, ovo mesto se nalazi malčice južnije. Posredi je divno mestašce po imenu Zaliv Gvanatanamo." Adrenalin je pojurio Dejvidovim telom. „Čekajte malo! Ja sam građanin Sjedinjenih Država! Vi nemate pravo..." „Prema ovlašćenju 'Patriotskog akta, proglašavam vas neprijateljskim borcem." Okrenula se prema Holiju. „Stavi mu lisice. Bukagije ćemo mu staviti u kolima." Holi gaje zgrabio za ruku i dreknuo: „Ustaj!" ali je Dejvid ostao da sedi na stolici, dok mu je srce bubnjalo u grudima, a noge drhtale. Holi je po vikao još glasnije: „Rekao sam USTAJ!" i spremao se da podigne Dejvida sa stolice kada ga je drugi agent potapšao po ramenu. Bio je to tip koji je trebalo da pozove transportno odeljenje. Lice mu je bilo bledo kao kreč. „Ovaj, gospodine?" prošaptao je. „Čini mi se da imamo problem." Lusil ga je čula. Ugurala se između Holija i njegovog partnera. „Šta je bilo? Kakav problem?" Bledunjavi agent je bio toliko uzrujan da mu je trebalo nekoliko sekundi da joj odgovori. „Ne mogu da dobijem transportno odeljenje. Pokušao sam da ih pozovem na svakoj frekvenciji, ali se niko ne javlja. Na svakom kanalu se čuje samo krčanje." Lusil mu je uputila surevnjiv pogled. „Nešto nije u redu s tvojim radioaparatom." Posegnula je za mikrofonom zakačenim za rukav bluze i pritisnula dugme za razgovor. „Crni jedan zove transportno odeljenje. Čujete li me?" Međutim, pre nego što je bilo ko odgovorio, potmula eksplozija je zatresla zidove prostorije.


Dok je Simon hodao prema garaži u kojoj je crni „ševrolet suburban" bio parkiran, palo mu je na pamet da ukoliko ikada poželi da promeni profesiju, moći će uvek da pronađe zaposlenje kao savetnik za bezbednost. Na kraju krajeva, ko bi mogao da ponudi bolji savet o tome kako zaštititi neku vladinu ili korporacijsku zgradu od osobe koja je imala poprilično iskustvo u provaljivanju u njih? Svakako je mogao da pruži nekoliko korisnih saveta Federalnom istražnom birou. Unutar stražarske kućice pored ulaza u podzemnu garažu stajao je samo jedan agent, zdepasti golobradi prašinar u narandžastoj vindjakni i kačketu ^Njujork Jenkija", što je predstavljalo ne naročito ubedljiv pokušaj da izgleda kao običan službenik parkingservisa. Postavljanje jednog jedinog agenta u čuvarsku kabinu predstavljalo je grešku, pomislio je Simon. Nikada ne treba škrtariti na odbrani perimetra, a pogotovo ne tokom noćne smene. Simon se preobukao u skupoceno poslovno odelo, i sada je u rukama nosio aktentašnu. Kada je pokucao na neprobojno staklo čuvarske kućice, agent ga je odmerio od glave do pete, a potom je za dlaku odškrinuo vrata. „Šta je?" upitao je. „Izvinjavam se što vas uznemiravam", rekao je Simon, „ali me zanima koliko ovde košta mesečno parkiranje." „Mi ne..." Simon je naglo širom otvorio vrata i ramenom udario agenta u vrat, oborivši ga na pod. U kućici je bila postavljena samo jedna videokamera za nadzor, i bila je uperena previše visoko tako da nije mogla da nadgleda pod. Još jedna greška. Simon je kleknuo agentu na grudi, zario mu nož u srce i držao ga prikovanog za tlo sve dok nije prestao da se mrda. To zapravo nije njegova greška, pomislio je Simon. Bila je to omaška čitave organizacije. Kada je Simon ustao, bio je odeven u vindjaknu i kačket ,Jenkija". Takođe je izvadio „uzi" i rezervnu municiju iz aktentašne. Sakrio je poluautomatsko oružje ispod vindjakne, izašao iz kabine i krenuo niz dugačku rampu nadole prema podzemnoj garaži. Sada je mnoštvo kamera bilo upereno u njega, te je držao glavu pognutu. Zašao je za ugao i ugledao petšest crnih „ševrolet suburbans parkiranih pored neobeleženih čeličnih vrata. Kada je bio udaljen otprilike desetak metara, vrata su


se otvorila i uzrujani muškarac u sivom odelu je izvirio napolje. „ Andersone!" uzviknuo je. „Šta to, kog đavola..." Simon je u isto vreme podigao glavu i opalio iz „uzija". Prikladno, agent se stropoštao na zemlju, a njegovo telo je sprečilo vrata da se zatvore. Simon je potrčao prema vratima, i stigao je u pravom trenutku da pokosi trećeg agenta koji je pojurio kolegi u pomoć. Ovo je strašno, pomislio je Simon. Pa ovi agenti svi zajedno ne vrede ni pišljiva boba. Tik pored prolaza nalazila se kontrolna soba u kojoj su nesrećni agenti bili smešteni. Simon je najpre onesposobio radiopredajnik, a zatim preleteo pogledom preko niza videomonitora. Pronašao je svoju metu na monitoru obeleženom natpisom SUB3A, na kojem se videla soba za ispitivanje koja se nalazila na nivou ispod. Simon je odranije bio upoznat sa planom kompleksa; tokom godina ronašao je nekoliko izvora u američkoj obaveštajnoj službi koji su u za male pare otkrili sijaset korisnih informacija o načinu posloanja agencija u kojima su radili. Preostala mu je samo još jedna prepreka, druga čelična vrata u daljem uglu prostorije. Ova vrata su imala alfanumerički blok tastera koji je kontrolisao bravu. Simon je na tren zažalio zbog toga što je toliko brzo pobio agente trebalo je da barem jednog zadrži u životu dovoljno dugo da mu čovek otkrije ulaznu šifru. Na svu sreću, FBI je počinio još 'ednu budalastu grešku na vratima je bila instalirana brava sa jednim zasunom umesto nekog snažnijeg mehanizma za zaključavanje. Simon je izvadio pola kilograma plastičnog eksploziva C4 iz eće sa municijom. Trebale su mu svega osamdeset četiri sekunde da postavi eksploziv oko brave, umetne u smesu detonatore, i prevuče kabl od detonatora preko kontrolne sobe. Simon je čučnuo iza stuba i viknuo: „Na zdorovjel", tradicionalnu rusku zdravicu. Potom je detonirao eksploziv. Čim su začuli eksploziju, Lusil, Holi i druga dva agenta potegnuli su „glokove". Na vidiku nije bilo neprijatelja, ali su bez obzira na to izvukli svoje poluautomatske revolvere i uperili ih prema zatvorenim vratima sobe za saslušanje. Po prvi put u životu, Dejvid je poželeo da i on ima pištolj. „Majku mu!" povikao je Holi. „Šta to bi, kog đavola?"


Lusil je delovala znatno smirenije. Dala je svojim agentima znak rukom, držeći podignute kažiprst i srednji prst. Trojica muškaraca se polako približiše vratima. Potom je Holi zgrabio kvaku i naglo otvorio vrata, a njegova dva partnera jurnuše u hodnik. Nakon nervozne sekunde obojica povikaše: „Čisto!" Lusil je odahnula s olakšanjem. ,,U redu, slušajte me. Holi ostaje ovde da osigura zatvorenika. Ostali idu sa mnom da utvrdimo ko je napadač i ponovo uspostavimo komunikaciju." Pokupila je fascikle koje su ležale na stolu i stavila ih ispod pazuha. Potom se okrenula prema Dejvidu. „Sešćete u tu stolicu, gospodine Svift, i nećete ni pisnuti. Agent Holi će stajati odmah ispred vrata. Ukoliko samo rovirite, on će se vratiti unutra i upucaće vas. Jasno?" Lusil nije sačekala odgovor, što je bilo sasvim u redu budući da je Dejvid bio previše uplašen da progovori. Umesto toga je izašla u hodnik, očešavši se usput o Holija koji je i dalje stezao kvaku. „Ovaj, gospoja?" upitao je. „Staje sa povlačenjem? Sta ako ne budem mogao da zadržim položaj?" „Ukoliko dođe do toga, imaš ovlašćenje da preduzmeš neophodne mere." Holi je izašao u hodnik i zatvorio vrata za sobom. Dejvid je čuo škljocanje brave. Potom je prostorija postala toliko tiha da je mogao da čuje slabašno brujanje neonskih svetiljki iznad glave. Neophodne mere. Značenje fraze je postalo očito dok je Dejvid sedeo u opusteloj prostoriji. Posedovao je informacije koje je FBI, iz bilo kojih razloga, smatrao dragocenim. Toliko dragocenim, u stvari, da bi Biro učinio mnogo toga kako bi se postarao da ne padnu u pogrešne ruke. Po svemu sudeći, oni će uništiti informacije pre nego što će dopustiti da ih neko drugi dobije. Čak i kad bi to značilo da pritom eliminišu Dejvida. U mislima je video kako agent Holi ulazi u prostoriju i podiže revolver. Dejvid je skočio na noge. Nije mogao da ostane ovde, morao je da nekako iziđe iz sobe! Obazreo se unaokolo, mahnito tražeći bilo kakav izlaz, možda panel tavanice koji bi mogao da olabavi i skine sa plafona ili otvor za ventilaciju kroz koji bi mogao da ispuzi napolje. Međutim, tavanica i zidovi sobe su bili od golog betona, prazni i beli. U prostoriji nije postojalo ništa osim stolica i sivog stola, na kojem su se nalazili bokal s vodom, papirne čaše, i podrobno pregledana „superkvasilica".


Zatim je primetio još nešto. U žurbi, Lusil je ostavila svoj jarkocrveni blejzer okačen na naslonu stolice. U džepovima blejzera nalazili su se „zipo" upaljač i pljoska s alkoholom. A potom se Dejvid setio šta je njegova bivša supruga kazala o opasnostima „superkvasilica". Simon je mogao da kaže samo jednu pohvalnu stvar o bezbednosti Biroovog kompleksa: barem nisu postavili tablu sa osiguračima na tako očigledno mesto kao što je kontrolna soba. Morao je da prati izložene električne kablove pre nego stoje pronašao pomoćnu ostavu. No, njegovo mišljenje o agenciji se iznova srozalo postoje primetio da su vrata ostave otključana. Zavrteo je glavom dok je ulazio u skučenu prostoriju i otvarao tablu sa osiguračima. Neverovatno, pomislio je. Da kojim slučajem plaćam porez, bio bih izvan sebe od besa. Gurnuo je prekidač, a kompleks je istog časa utonuo u mrak. Simon je zatim zavukao ruku u džep i izvadio svoju novu igračku, termalne infracrvene naočare. Uključio je napravu i podesio kaiš oko glave tako da mu naočare komotno naležu na oba oka. Bila je to kudikamo bolja tehnologija od one koju upotrebljava vojska Sjedinjenih Država, koja se zasnivala na pojačavanju već postojeće, ma koliko slabašne, svetlosti; termalne naočare su pokazivale toplotu a ne svetlost, tako da su mogle da funkcionišu čak i u mrklom mraku. Na videoprikazu još uvek topli kompjuteri i monitori u prostoriji bleštavo su sijali, dok su hladna čelična vrata bila crna kao ugalj. Lako je mogao da pronađe put do stepenica prateći neonska svetla koja su se lagano hladila, isključena pre svega nekoliko trenutaka. Simon se nasmešio u tami obožavao je nove tehnologije. Sada je bio spreman da krene za svojim plenom, vitkim, atletski građenim zatvorenikom koji je Simona podsećao na uplašenu pticu. Spustio se niz dva niza stepenica pre nego što je začuo korake. Veoma tiho, vratio se uza stepenice do odmarališta i uperio „uzi" prema dnu stepeništa. Posle nekoliko trenutaka ugledao je tri odvojena snopa svetlosti baterijskih lampi dalje niz hodnik. Ovo nije baš bila greška agenata; pod datim okolnostima, nisu imali drugog izbora osim da koriste baterijske lampe. Ipak, rezultat je bio isti. Na infracrvenom videoprikazu Simon je video toplu šaku koja je stezala jarki cilindar i mrtvački bledo lice koje je izgledalo kao da je umočeno u boju koja svetli u mraku.


Pre nego što je agent uspeo da uperi snop svetlosti u njega, Simon je ispalio dva rafala u svetleću glavu. Hrapav glas je viknuo: „Isključite svetla!" a dva druga snopa svetlosti istog časa nestadoše. Simon je nečujno sišao niza stepenice, zakoračio preko tela mrtvog agenta i provirio iza ugla. Dve figure su čučale u hodniku, jedna udaljena otprilike desetak metara, a druga nešto iza nje. Bliži agent je čučao u položaju za pucanje, stežući revolver obema rukama i brzo ciljajući levodesno, tražeći metu u mraku. Infracrveni prikaz je bio toliko precizan da je Simon mogao da vidi sive tragove hladnog znoja koji mu je klizio niz bledo lice. Simon je eliminisao jadno kopile hicem u čelo, ali pre nego što je uspeo da ustreli i trećeg agenta, metak mu je zazviždao mimo desnog uveta. Simon se povukao iza ugla kada mu je sledeći hitac proleteo pored glave. Treći agent je naslepo pucao u njegovom pravcu. Nije loše, pomislio je. Ovaj tip barem u sebi ima kakvogtakvog duha. Sačekao je nekoliko sekundi, a zatim je ponovo izvirio kako bi odredio protivnikov položaj. Agent se okrenuo postrance da bi predstavljao što je moguće manju metu, a na infracrvenom videoprikazu Simon je video debelu, glomaznu figuru sa nogama poput balvana i parom masivnih grudi. Oklevao je pre nego što je podigao „uzi" ovaj agent je bio babuškal Ova žena je mogla biti Simonovabaka. A u tom trenutku oklevanja, ona je ispalila još tri metka prema njemu. Priljubio se uza zid. Isuse, ala je ovo bilo blizu! Podigao je oružje i spremio se da uzvrati paljbu, ali se babuška povukla niz hodnik i nestala iza ugla. Simon je sada bio kivan. Starica ga je ponizila! Krenuo je za ženom, šunjajući se nečujno niz hodnik. Međutim, pre nego što je daleko odmakao, začuo je prigušeni uzvik odnekud iza leđa. Stao je kao ukopan i okrenuo se. Začuo je još jedan uzvik, udaljen ali veoma glasan muški glas, toliko glasan da se mogao čuti kroz zidove i preko čitavog kompleksa: „Čuo si me, Holi! Otvaraj prokleta vrata!" S velikim oklevanjem Simon je batalio poteru za babuškom. Pobrinuće se za nju docnije. Sada je najpre morao da obavi posao zbog kojeg je došao. Svetla su se pogasila baš u trenutku kada je Dejvid zavukao ruku u Lusilin blejzer. Ukipio se kao džeparoš uhvaćen na delu. Agent Holi, koji je čuvao stražu sa spoljašnje strane vrata, bio je podjednako iznenađen iznenadnim nestankom


struje; Dejvid gaje začuo kako viče: „Mater ti..." pre nego što se obuzdao i zaćutao. Dejvid je duboko udahnuo. U redu, pomislio je. Ovo ništa ne menja. Bez obzira na to da li su svetla uključena ili ne, i dalje moram nekako da izađem odavde. Izvadio je srebrnkastu pljosku iz utrašnjeg džepa Lusilinog blejzera i stavio je pažljivo na sto, voeći računa da pritom ne napravi ijedan zvuk. Potom je zavukao ku još dublje i pronašao Lusilin „zipo" upaljač. Na trenutak je zmotrio da ga pripali kako bi mogao da vidi šta radi, ali je znao da i Holi mogao da opazi sjaj kroz pukotinu ispod vrata. Ne, Dejvid ovo morao da uradi naslepo. Stavio je upaljač na sto i zapamtio jegov položaj. Zatim je posegnuo za „superkvasilicom". Na svu sreću, postao je poprilično stručan u rukovanju puškom a vodu. Ispraznio je i ponovo napunio rezervoar za vodu barem esetak puta dok se igrao s Džonom svega nekoliko sati ranije, i da je lako mogao naslepo da napipa i skine poklopac rezervoara amo pomoću dodira. Sećanje na popodne provedeno s Džonom austavilo ga je na tren, a stomak mu se zavezao u čvor dok se pitao hoće li ikada više videti sina. Ne, rekao je sam sebi, nemoj da zmišljaš o tome. Samo nastavi dalje. Zgrabio je srebrnu pljosku i odvrnuo poklopac. U boci je bilo tprilike dva decilitra tečnosti, i baš kao što je Lusil obećala, bio je bezmalo čist alkohol isparenja su pekla Dejvidove oči dok je pao briju u „superkvasilicu". Ali, da li je bilo dovoljno tečnosti? ilo je potrebno barem pola litra da bi se stvorio pritisak za ispaljianje u drugom rezervoaru puške. Sranje! Mada je u sobi vladao mrkli mrak, Dejvid je zatvorio oči kako bi ogao da razmisli. Negde na stolu su se nalazile dve papirne čaše s jodom. Ukoliko bi se alkohol razvodnio na pedeset procenata, i dalje bi bio zapaljiv. Nakon pažljivog pipanja po površini stola, pronašao je dnu papirnu čašu, izvadio iz nje ugašeni opušak i sipao otprilike de'litar vode u rezervoar. Potom je pronašao drugu čašu i nasuo još de'tar. Više od toga nije smeo da rizikuje. Nadao se da će biti dovoljno.


Dejvid je zatvorio rezervoar puške i nekoliko puta tiho pritisnuo čiču. U tami, zamišljao je kako mešavina vode i alkohola ulazi u rugi rezervoar i pritiska molekule vazduha u njemu. Zatim je poesio štrcaljku puške na široki snop. Alkohol će mnogo lakše goreti oliko se rasprši u kapljice. Potom je posegnuo za „zipo" upaljaem ka mestu na kojem ga je ostavio, ali taman kad je trebalo da a uzme, začuo je dva oštra praska koja su odjeknula niz hodnike kompleksa. Bila je to paljba iz vatrenog oružja. Preneražen, zakačio je upaljač koji je pao sa stola i otklizao u tamu. Zavrtelo mu se pred očima. Dejvid se osećao kao da se davi na dnu crnog okeana. Zurio je bespomoćno u ambis u koji se „zipo" stropoštao, a zatim se spustio na sve četiri i počeo da slepo pipa po podu. Sistematično je pokrio celokupnu površinu poda od stola do zidova, prelazeći rukama u širokim lukovima preko hladnog linoleuma, ali nije mogao da pronađe prokletinju. Još hitaca je odjeknulo niz hodnik; sada su zvučali znatno bliže. Dejvid je mahnito pretraživao pod, zabadajući prste u svaki ugao prostorije. Isuse jebeni Hriste! Gde je, kog đavola? Onda je udario glavom u jednu stolicu, i kada je posegnuo rukom ispod stola, pronašao je „zipo". Drhteći, otvorio je upaljač i kresnuo točkić. Plamen se podigao poput anđela, malo čudo s nebesa. Dejvid je skočio na noge, zgrabio ,,superkvasilicu" i uperio je prema vratima. Začuo je treći odjek pucnjeva dok je prinosio plamen plastičnoj cevi, ali se ovog puta nije trznuo. „Holi!" povikao je. „Otvaraj vrata! Moraš da me pustiš napolje!" Glas je tiho zasiktao s druga strane vrata. „Odjebi, dupeglavče!" Holi očigledno nije želeo da privuče pažnju osoba koje su pucale nedaleko odatle. Međutim, Dejvid je osećao da one ionako dolaze. „Čuo si me, Holi!" zaurlao je. „Otvaraj prokleta vrata!" Prošlo je nekoliko sekundi. Priprema se, pomislio je Dejvid. Holijev položaj je postao potpuno neodrživ i sada je morao da poduzme neophodne mere. Njegova jedina opcija jeste da me ubije. Zatim su se vrata otvorila, a Dejvid je povukao okidač. Simon je došao do poprečnog hodnika i ugledao još jednog saveznog agenta na infracrvenom ekranu. Ovaj je stajao ispred vrata, jednom toplom šakom stežući


kvaku dok je u drugoj držao revolver. Znatiželjan, Simon se prišunjao malo bliže, držeći „uzi" sve vreme uperen u čoveka. Agent je naprosto stajao tamo nekoliko sekundi nalik nervoznom proscu, mrmljajući: „Mamicu ti tvoju, mamicu ti tvoju", kao da pokušava da se smiri. Zatim je otvorio vrata i posegnuo rukom za baterijskom lampom u džepu. Istog trena, bleštavi beli plamen je suknuo iz vratnica. Simon je bio zaslepljen. Jarkobeli plamen se širio sve dok nije punio svaki deo ekrana, pretvarajući videoprikaz u prazan beličasti pravougaonik. Strgnuo je beskorisne naočare s glave i spustio se u zaštitni čučanj, prekrštajući ruke preko glave. Bila je to nekakva naprava za bacanje plamena, ali nije mirisala na benzin ili beli fosfor. Čudnovato, ali više je mirisalo na domaću rakiju. Vatrena lopta je zgasnula nakon dvetri sekunde, ostavljajući nekoliko majušnih, plavičastih plamičaka koji su se dizali iz barice na podu. Agent FBIa zateturao se unazad, a potom je počeo da se valja po podu, pokušavajući da ugasi sako u plamenu. Simon je potom začuo škripanje gume po linoleumu. Škriputavi zvuči su već prošli mimo njega kad je shvatio šta ih pravi: donovi zatvorenikovih patika. Simon je instinktivno podigao „uzi" i uperio ga u pravcu užurbanih koraka, ali se nije usudio da opali. Čovek mu je bio potreban živ. Zato se pridigao na noge i pošao je za njim niz hodnik u mrklom mraku. Simon je prišao čoveku na svega nekoliko koraka kada je čuo kako nešto udara u pod, nešto plastično i šuplje, a u sledećem trenu je zakoračio na predmet i izgubio ravnotežu. To je prokleta puška na vodu, pomislio je dok je posrtao unazad. Udario je glavom u dovratak. Ležao je ošamućen u mraku otprilike deset ili petnaest sekundi. Pošto je otvorio oči, ugledao je kako agent FBIa čija se odeća još uvek pušila protrčava mimo njega, jureći za odbeglim zatvorenikom. Pravi pravcati američki kreten, pomislio je Simon. Maksimalno posvećen poslu, ali potpuno beslovesan. Pošto je udahnuo duboko da razbistri misli, Simon je ustao i ponovo navukao termalne naočari na glavu. Sistem prikazivanja se resetovao, i ekran je opet normalno radio. Potom je podigao „uzi" i potrčao niz hodnik. Dejvid je pojurio u tamu, ne razmišljajući ni o čemu drugom osim o bekstvu. Čuo je glasni tresak iza leđa nakon što je ispustio „superkvasilicu", ali se nije ni okrenuo već je jednostavno nastavio da trči. Bez usporavanja, ponovo je upalio


„zipo" upaljač, a plamen je obasjao omaleni krug oko njega. Isprva nije video ništa izuzev golih zidova sa obe strane hodnika, ali je zatim ugledao bleštavi crveni znak IZLAZ iznad vrata koja su vodila prema stepeništu. Pojurio je pravo prema znaku i zaleteo se ramenom u vrata. Razočaravajuće, vrata se nisu ni mrdnula. Cimnuo je kvaku, ali se nije okrenula. Neverovatno! Kako mogu da zaključaju požarni izlaz? Dok je stajao tamo, uzaludno trzajući bravu, začuo je udaljenu riku „Jebo ti pas mater!" a zatim i odzvanjajući bat koraka agenta Holija. Dejvid je iznova počeo da trči. Skrenuo je ulevo i potrčao niz drugi hodnik, očajnički tražeći drugo stepenište, drugi izlaz iz zgrade. Posmatrao je obe strane hodnika i trčao što je brže mogao kada se sapleo o nešto na podu što je ličilo na vreću prljavog veša. Dejvid je ponovo upalio „zipo" i video da leži na lešu. Bio je to jedan od Holijevih partnera u sivim odelima, sa dve okrvavljene rupe od metaka na čelu. Grla stegnutog od užasa, Dejvid je skočio na noge. Potom je primetio da truplo leži u podnožju stepeništa. Trenutak kasnije Holi je zašao iza ugla i pojavio se na kraju hodnika. Uperio je revolver istog trena čim je ugledao plamen upaljača, te je Dejvid zatvorio „zipo" i zaždio uza stepenice. Pentrao se u tami, mahnito se hvatajući za ogradu i udarajući cevanicama u stepenike, sa Holijem za petama. Nakon tri zaokreta, spazio je slabašni žućkasti sjaj koji je dopirao iz iskrzanog dovratka. Protrčao je kroz prostoriju krcatu uništenim monitorima, a zatim je bez razmišljanja preskočio preko još dva leša. Sada se nalazio u garaži i mogao je da oseti slatko zagađeni vazduh Njujorka. Jurnuo je uz rampu prema veličanstvenoj uličnoj rasveti. Međutim, do vrha rampe je bilo najmanje trideset metara, a nigde nije bilo prostora da se sakrije, tako da je znao da je osuđen na propast kada se osvrnuo preko ramena i ugledao agenta Holija na dnu nizbrdice. Na agentovom izgorelom i pocrnelom licu nalazio se široki osmeh. Polako je podigao „glok" i pažljivo nanišanio. Onda je odjeknuo pucanj, a Holi se stropoštao na zemlju. Dejvid je buljio u agentovo telo, koje se skupilo u fetusni položaj. Na trenutak je pomislio da se neko sprda s njim. Bio je previše zbunjen da oseti ikakvo olakšanje i isuviše preplašen da prestane da trči. Noge su ga odnele nagore uz rampu i u roku od nekoliko sekundi obreo se na praznoj ulici nadvišenoj poslovnim zgradama. Pogledao je znak na raskrsnici: ugao ulica Liberti i Nasau. Nalazio se na donjem


Menhetnu, udaljen svega tri stambena bloka severno 3d zgrade Njujorške berze. No, sada je čuo policijske sirene, te je lastavio da trči na zapad, prema Brodveju i reci Hadson. Cad je Simon dokrajčio poluisprečenog agenta FBIa i stigao do vrha rampe, petšest policijskih vozila je dolazilo niz ulicu Liberti. Babuška, pomislio je. Mora da je ona pozvala radioaparatom Njujoršku policiju i zatražila pojačanje. Čučnuo je iza zatvorenog kioska kad su se automobili zaustavili uz škripu kočnica, a policajci nahrupili u podzemu garažu. Zatvorenik se nalazio svega nekoliko ulica dalje, na uglu alica Brodvej i Liberti, ali Simon nije smeo da rizikuje prolazak pored velikog broja policajaca, naročito ne sa „uzijem" skrivenim ispod indjakne. Stoga je krenuo niz ulicu Nasau i potrčao severno prema lejden lejnu, kako bi presreo svoj plen. Međutim, pošto je stigao do ftrodveja, nije video ni traga ni glasa od zatvorenika. Simon je potrčao niz ulicu zverajući tamoamo, ali čoveka nije bilo nigde na vidiku. yjebanij v rotl" opsovao je, i osujećeno se udario po butini. No, njegov gnev je potrajao svega nekoliko sekundi. Sve je u leksibilnosti, podsetio je samog sebe. Samo je trebalo da ponovo osmisli strategiju. Dok je stajao na ćošku ulice i zadihano dahtao poput psa, Simon je pomislio na zatočenika. Postojao je ograničen broj mesta na koje je čovek mogao da ode, a sva su bila prilično predvidljiva. Prvi korak bio je da identifikuje čoveka i odredi njegovu vezu s profesorom Klajnmanom. Potom je sve bilo stvar pronalaženja njegovih poznanika. Pre ili kasnije, Simon je znao, taj tip u patikama odvešće ga do Einheitlichefeldtheorie. Simon je polako dolazio đo daha dok je hodao prema mestu na kojem je parkirao „mercedes". Osećao je mračno zadovoljstvo dok je glelao nagore u nebodere na Brodveju, mračne kule koje su se uzdizale lad ulicom. Veoma uskoro, pomislio je, sve ovo više neće postojati.

ČETVRTO POGLAVLJE

„Prokletstvo, Lusi! Šta se, dovraga, dogodilo?"


Lusil je sedela u sali za konferencije u zgradi Federalnog istražnog biroa na Federalnom trgu i razgovarala preko sigurne telefonske linije s direktorom Biroa. Evakuisala je kompleks u ulici Liberti i uspostavila privremeno komandno mesto u regionalnom štabu u Njujorku. Razbudila je i povadila iz kreveta sve raspoložive agente u okolini, i izdala im nova naređenja. A sada, četvrt sata posle ponoći, Lusil je imala težak zadatak da prenese loše vesti svom šefu. „Iznenadili su nas", priznala je. „Najpre su eliminisali transportno odeljenje i onesposobili komunikaciju. Potom su izazvali nestanak struje i krenuli po našeg zatvorenika. Izgubili smo šest agenata." Lusil je bila zapanjena što je uopšte u stanju da izgovara ove reči s tolikom smirenošću. Šest agenata. Kakav jebeni košmar. „Preuzimam punu odgovornost na sebe, gospodine." „Sranje, koje, dovraga, uradio ovo? Imate li ikakavvideosnimak?" „Ne, gospodine, pošto je sistem za videonadzor nažalost uništen. Međutim, imamo izvesnu ideju o tome s kim imamo posla. Napadači su nosili uzije i koristili C4. Verovatno su imali i infracrvene naočare, takođe." „Misliš li na Al kaidu?" „Ne, ovo je previše prefinjeno za njih. Možda su u pitanju Rusi. Ili su možda posredi Kinezi ili Severni "Korejci. Dođavola, možda su čak i Izraelci. Bila je to veoma vesto izvedena operacija." „Šta je sa zatvorenikom? Misliš li da je u dosluhu s njima?" Lusil je oklevala na tren pre nego što je odgovorila. Istini za volju, nije znala šta da misli o Dejvidu Sviftu. „Isprva bih kazala da nije. Hoću da kažem, tip je profesor istorije. Nema kriminalni dosje, nije služio vojsku, nema uobičajenih putovanja u strane zemlje kao ni međunarodnih telefonskih poziva. Međutim, priznao je da mu je Klajnrnan dao numerički ključ, najverovatnije šifru za nekakav dokument u elektronskom formatu. Možda su pokušavali da prodaju informaciju, ali je dogovor krenuo naopako." „Kakve su šanse da ga ponovo uhvatite? Državni sekretar odbrane je podilkanio zbog ovoga. Zove me na svakih pola sata, tražeći izveštaj o progresu istrage." Osetila je nalet gađenja. Prokleti sekretar odbrane. Prisilio je Biro da uprlja ruke ovim slučajem, a pritom nije želeo da im otkrije o čemu je reč. „Kažite mu da je sve pod kontrolom", rekla je. „Njujorška policija trenutno postavlja kontrolne


punktove na mostovima i u tunelima, sa istreniranim psima radi otkrivanja tragova C4. Takođe smo postavili agente na svim autobuskim i železničkim stanicama." „Imate li fotografiju zatvorenika? Zbog identifikacije?" „Dobili smo fotografiju iz vozačke dozvole od Službe za registraciju vozila i fotografiju sa korica neke knjige koju je osumnjičeni napisao. Zove se Na plećima divova. U ovom trenutku štampamo poternice, i trebalo bi da ih razdelimo agentima u roku od sat vremena. Ne brinite, neće taj otići nikuda." Dejvid je trčao prema centru grada duž obale reke Hadson. Nakon bekstva od agenata FBIa, imao je samo jedan nagon, jači od svega ostalog: da pobegne što je dalje moguće od podzemnog kompleksa u ulici Liberti. Međutim, bio je previše uznemiren da zaustavi taksi ili da siđe u metro, suviše zabrinut da će ga zaustaviti patrolno vozilo ili presresti neki pozornik u podzemnoj železnici. Zato je trčao biciklističkom stazom koja je pratila reku, mešajući se sa noćnim zaluđenicima za vežbanje, džogerima i biciklistima i ljudima na rolerima, ukrašenim bleštavim fluorescentnim prslucima. Stigao je sve do Trideset četvrte ulice, prešavši više od četiri kilometra, pre nego što je najzad stao. Zadihan, naslonio se leđima na banderu i na trenutak sklopio oči. Isuse Hriste, prošaptao je. Isuse svemoćni Hriste. Nemoguće da se ovo dešava. Proveo je pet minuta slušajući poslednje reči umirućeg profesora fizike, a sada je bežao kako bi spasao glavu na ramenima. A staje to Klajnman rekao što je bilo toliko značajno? Einheitliche feldtheorie. Uništitelj svetova. Dejvid je zavrteo glavom. Šta se to, kog đavola, dešava? Jedno je bilo jasno kao dan: agenti FBIa nisu bili jedine osobe koje su želele Klajnmanovu tajnu. Neko drugi je mučio profesora, neko drugi je napao kompleks ispod ulice Liberti. A Dejvid nije imao blage veze ko su ti ljudi. Uspaničen ovim mislima, otvorio je oči i zagledao se niz biciklističku stazu. Nije mogao da ostane ovde. Morao je da napravi plan. Znao je da ne bi bilo mudro da ode u svoj ili u Karenin stan; FBI je dosad verovatno već nadzirao oba mesta. Iz istog razloga nije smeo da rizikuje odlazak kog nekog prijatelja ili kolege, takođe. Ne, morao je poštopoto da ode iz Njujorka. Da nabavi nešto novca, napusti grad, možda da smisli način kako da pređe preko granice sa Kanadom. Nije smeo da


iznajmi automobil savezni agenti ubrzo bi primetili noycanu transakciju preko kreditne kartice, a zatim bi poslali broj registarskih tablica svakom policajcu na severoistoku ali možda bi mogao, ukoliko ga posluži sreća, da se ukrca na autobus ili voz, a da ga ne primete. Dejvid je pronašao bankomat i podigao sav novac koji je imao na računu. FBI će otkriti ovu transakciju, naravno, ali to nije moglo da se izbegne. Zatim je pošao pravo prema stanici Pen. Čim je prošao kroz ulaz iz Osme avenije u stanicu, shvatio je da je zakasnio. Prostor ispred šaltera za prodaju karata bio je zagušen policajcima i pripadnicima Nacionalne garde. Na ulazu na perone policajci su tražili isprave od svakog putnika, dok su nemački ovčari njušili svaku tašnu, putnu torbu i nogavicu u potrazi za bombama. Proklinjući sopstvenu zlehudu sreću, Dejvid je pošao prema suprotnoj strani stanice. Trebalo je da se ukrca na voz još pre sat vremena na stanici PATH u centru grada. Dok se Dejvid približavao izlazu iz stanice na Sedmu aveniju, novi talas policajaca se iznenada izlio u veliki centralni hol i formirao dugačak kordon, odsekavši prilaz stepenicama i liftovima. Sranje, prošaptao je Dejvid. Jedan policajac je izvukao megafon. ,,U redu, ljudi", odjeknuo je glas. „Napravite red ispred stepenica i pripremite vozačke dozvole. Moramo da proverimo vaša dokumenta pre nego što budete mogli da napustite stanicu." Trudeći se iz petnih žila da izgleda opušteno, Dejvid se okrenuo i krenuo natrag putem kojim je došao, ali su se sada policajci nalazili i na izlazima ka Osmoj aveniji, takođe. Izložen i uspaničen, počeo je da traži mesto na kojem bi mogao da se sakrije, nekakvu trafiku ili kiosk sa brzom hranom iza kojeg bi mogao da se skloni na nekoliko minuta i dođe k sebi, ali je većina prodavnica u centralnom holu bila zatvorena tokom noći. Jedina mesta koja su još uvek radila behu pekara „Dankin donats" prepuna policajaca i maleni bar sumornog izgleda po imenu „Stanični predah". Dejvid već godinama nije video unutrašnjost neke kafane, a želudac je počeo da mu se okreće od same pomisli na ulazak u „Stanični predah". No, sada nije bilo vreme da se bude izbirljiv. U kafani, desetak mišićavih, bradatih momaka u ranim dvadesetim skakutalo je oko stola zatrpanog limenkama „badvajzera". Svi muškarci su nosili identične


majice sa natpisom PITOVO MOMAČKO VEČE odštampanim iznad siluete prsate žene na grudima. Bili su đavolski bučni i očigledno su isterali sve ostale goste iz kafane osim šankera, koji je namršteno stajao iza kase sa izrazom gađenja na licu. Dejvid je seo za šank, nasmešen, pretvarajući se daje sve u redu. „Dajte mi 'kokakolu', molim vas." Šanker je bez reči uzeo musavu čašu i napunio je kockicama leda. Dejvid je ugledao par vrata sa natpisom TOALET na suprotnom kraju kafane, ali ne i požarni izlaz. Na zidu se nalazio televizor, ali je ton bio isključen; mlada plava voditeljka je trezveno zurila u kameru, tik iznad reči TERORISTIČKA PRETNJA. „Hej, pa ona je jebeno seksi!" povikao je jedan veseljak. Ustao je teturavo sa stolice kako bi bolje osmotrio voditeljku. „0, da! Pročitaj mi vesti, dušo! Hajde, pročitaj vesti Lariju! Lari želi da čuje čitavu priču, dušo!" Dok su se njegovi prijatelji grohotom smejali, Lari je prišao šanku. Stomak koji mu je visio preko kaiša bio je veličine omanje lopte za plažu. Oči su mu bile zakrvavljene, u bradi je imao kokice, a toliko jako je zaudarao na „badvajzer" da je Dejvid morao da zadrži dah. „Hej, konobare!" dreknuo je Lari. „Koliko košta 'jegermajster'?" Šanker se još više namrgodio. „Deset dolara." „Isuse jebeni Hriste!" Lari je odalamio mesnatom pesnicom po šanku. „To je razlog zbog kojeg više ne dolazim u ovaj jebeni grad!" Ignorišući ga, šanker je pružio Dejvidu „kokakolu". „To vam je šest dolara." Lari se okrenuo prema Dejvidu. „Vidiš li o čemu govorim? To je jebena pljačka! Tri puta je skuplje nego u Džerziju." Dejvid je oćutao. Nije želeo da ohrabruje momka. Ionako je već imao previše briga na pameti. Pružio je šankeru dvadeseticu. „Isto je sa striptizklubovima", nastavio je Lari. „Upravo smo stigli ovamo iz lokala po imenu 'Ket klub'. Na dvadeset prvoj ulici? Devojke u klubu su nam tražile pedeset dolara za ples u krilu. Možeš li da veruješ? Pedeset jebenih dolara! I tako sam rekao, jebeš ovo sranje, hajde da se vratimo u Metučen.* Tamo postoji klubić na putu broj 9, zove se 'Loža sreće', znaš? Devojke su podjednako zgodne, a ples u krilu košta svega deset dolara."


Dejvid je poželeo da zadavi tipa. Policajci i pripadnici Nacionalne garde su stezali obruč, patrolirajući ispred „Staničnog predaha" sa puškama M16 na gotovs i nemačkim ovčarima na povocima, ali umesto da smišlja način kako da se izvuče iz ove tarapane, Dejvid je morao da sluša ovog drkadžiju iz Nju Džerzija. Odmahnuo je glavom, iznerviran. „Izvinite me, ali baš sad..." „Hej, kako se zoveš, druškane?" Lari je ispružio desnu šaku. Dejvid je zaškrgutao zubima. „Fil. Slušaj, malo sam..." * Predgrađe u Nju Džerziju. (Prim, prev.) „Drago mi je što sam te upoznao, File! Ja sam Lari Nelson." Zgrabio je Dejvidovu šaku i žestoko je protresao. Potom je pokazao na svoje prijatelje. „Ovo su moji drugari iz Metučena. Vidiš li onog tamo? To je Pit. Pit se ženi u nedelju." Mladoženja je ležao naslonjen na sto, glave bezmalo skrivene konzervama piva. Oči mu behu zatvorene, lice postrance naslonjeno na površinu stola, kao da pokušava da čuje brundanje vozova <;oji su ulazili u stanicu. Dejvid je napravio grimasu. Ovo sam ja pre dvadeset godina, pomislio je. Glupi klinac koji se napija do besvesti sa svojim prijateljima. Jedinu razliku je predstavljala činjenica što Dejvidu tada nije bio potreban izgovor kao što je momačko veče da 3i se usvinjio. Tokom poslednjih nekoliko meseci specijalističkih studija, obeznanjivao se od pića svake noći tokom nedelje. „Nameravali smo da se vratimo vozom u pola jedan natrag u Džerzi", dodao je Lari, „ali su onda panduri počeli da proveravaju isprave, a jebeni red se razvukao preko cele stanice, pa smo propustili polazak. Sada moramo da čekamo čitav sat do sledećeg voza." „Šta se dešava ukoliko nemaš ličnu kartu?" upitao je Dejvid. „Ne puste te na voz?" „Jok, ne noćas. Videli smo jednog tipa koji je rekao da je zaboravio novčanik kod kuće, znaš? Panduri su ga izvukli iz reda i odveli. Ovo je još jedna od onih jebenih terorističkih uzbuna. Žuta ili narandžasta uzbuna, ne sećam se tačno koja." Dejvidu se želudac zavezao u čvor. Isuse, pomislio je, nikada neću uspeti da izađem odavde. Čitava prokleta država traga za mnom.


„Jedina dobra stvar u vezi sa svim ovim", dodao je Lari, „jeste to što ne moram da idem na posao sutra ujutru. Cele nedelje sam druga smena, tako da ne moram da se pojavim u stanici sve do četiri po podne." Dejvid ga je posmatrao nekoliko trenutaka, zureći u neurednu bradu i pivski stomak. „Ti si policajac?" Lari je ponosno klimnuo glavom. „Dispečer policijskog odeljenja u Metučenu. Počeo sam da radim tek pre dve nedelje." Zapanjujuće, pomislio je Dejvid. Pronašao je jedinog pandura u čitavoj državi koji nije tragao za njim. Isprva je video samo neobičnost ovog slučajnog susreta, ali je nakon nekoliko sekundi takođe uvideo i priliku. Pokušao je da se priseti šačice podataka koje je znao o geografiji Nju Džerzija. „Ja živim prilično blizu Metučena, znaš. U Nju Brunsviku." „Ne seri!" Lari se okrenuo prema svojim prijateljima. „Hej, drugari, slušajte! Ovaj tip je iz Nju Brunsvika!" Nekolicina slavljenika je mlitavo podigla limenke piva u znak pozdrava. Raspoloženje im opada, pomislio je Dejvid. Potrebno im je nešto da ih podigne. „Slušaj, Lari, želeo bih da učinim nešto za tvog prijatelja Pita. U čast njegovog venčanja i tako to. Šta kažeš na to da vas sve častim turom 'jegermejstera ?" Larijeve oči se razrogačiše. „Hej, pa to bi bilo sjajno!" Dejvid je ustao sa barske stolice i podigao obe ruke iznad glave kao da je fudbalski sudija koji proglašava tačdaun. „'Jeger' za sve prisutne!" Najednom povraćeno u život, društvance za stolom je burno zavikalo. Međutim, kada se Dejvid okrenuo prema šankeru, čovek nije delovao preterano zadovoljno. „Najpre da vidim novac", rekao je. „To će vas koštati ukupno sto trideset dolara." Dejvid je iz džepa izvukao podebeli svežanj dvadesetica i spustio ga na šank. „Neka ture samo pristižu." Karen je ležala u krevetu pored Ejmorija van Kliva, suvlasnika i partnera advokatske kompanije Morton Makintajer i Van Kliv i slušala neobično zviždanje koje je dopiralo iz nozdrva usnulog advokata. Sada gaje prvi put primetila, premda se već nekoliko nedelja zabavljala s Ejmorijem. Zviždanje je imalo tri različita tona Fdur iznad srednjeg C dok je uvlačio vazduh, koji se spuštao najpre u D, a potom u Bdur dok je Ejmori izdisao. (Karen je studirala na muzičkoj akademiji pre nego što


je upisala pravni fakultet.) Nakon izvesnog vremena shvatila je zašto joj zviždanje zvuči toliko poznato: bile su to prve tri note američke himne. Karen je potisnula smeh. Njen novi dečko je u srcu bio staromodni patriota. Ležao je poleđuške sa manikiranim šakama prekrštenim na grudima. Karen se pribila uz njega, posmatrajući njegovu sedu kosu, patricijski nos i bradu. Izgledao je prilično dobro za šezdesetogodišnjaka, zaključila je. Premda je imao pojedine mane pored noćnog zviždanja, mada mu je sluh bio donekle oštećen i nije bio baš najenergičniji ljubavnik na svetu, njegove vrline su činile sve ove inke trivijalnim. Ejmori je bio dostojanstven, uglađen i veseo. A ajbolje od svega, znao je šta Karen želi. Znao je šta joj je bitno. To bilo nešto što Dejvid nikada nije uspeo da shvati, uprkos tri goine zabavljanja i devet godina provedenih u braku. Sirena je zapištala niz Aveniju Kolambus. Izgledalo je kao da ih čeras ima poprilično na ulicama. Verovatno idu ka nekom pou, ili je pak negde pukla vodovodna cev. Proveriće u novinama tradan. Naravno da nije mogla da za sve probleme krivi Dejvida. Kan ni sama nije shvatila šta zapravo želi sve do polovine njihovog raka. Kada su se upoznali, ona je bila naivna dvadesettrogodišjakinja, studentkinja klavira na muzičkoj školi „Džulijard" koja vodila unapred izgubljenu bitku sa mnogo talentovanijim koleama. Dejvid je bio pet godina stariji, i već je bio uspešan profesor torije nauke na Univerzitetu Kolambija. Karen se zaljubila u njega ato što je bio duhovit, zgodan, i pametan, i počela je da zamišlja udućnost koju će zajedno izgraditi. Nakon venčanja, napustila je Džulijard" i upisala pravni fakultet. Džonino rođenje prekinulo njeno studiranje na godinu dana, ali za manje od deset godina ostala je stariji saradnik u advokatskoj firmi Morton Makintajer i an Kliv, zarađujući dvaput više novca od supruga. Štaviše, Karen je da tačno znala šta želi: udoban dom za svoju porodicu, privatnu olu za sina i značajnije mesto u gradskim društvenim krugovima. Karen je mogla da oprosti Dejvidu to što nije delio ova interevanja on je bio naučnik u srcu, tako da nije preterano mario a vlastiti izgled. Međutim, nije mogla da mu oprosti potpuno nebaziranje na njene želje. Izgledalo joj je kao da Dejvid pronalazi ekakvo perverzno zadovoljstvo u tome da izgleda što je neurednije oguće, odlazeći u farmericama i patikama na predavanja i ne brici se danima. To je delimičnp bila posledica njegovog haotičnog drastanja, bez sumnje. Dejvid je


odrastao uz nasilnog oca i zlotavljanu, poniznu majku, i mada se žestoko trudio da prevaziđe tu aumu, njegova pobeda je bila tek delimična. Dejvid je postao divan otac njihovom sinu, ali je bio veoma čemeran kao suprug. Kad god bi Karen spomenula neku ideju, on bi je sasekao u korenu. Nije želeo čak ni da razmisli o selidbi u veći stan, ili o upisivanju Džone u privatnu školu. Kap koja je prelila čašu bilo je Dejvidovo odbijanje ponude da postane šef katedre Odeljenja za istoriju. Taj položaj bi im doneo dodatnih trideset hiljada dolara godišnje, dovoljno novca da renoviraju kuhinju ili da polože kaparu za vikendicu izvan grada, ali je Dejvid odbio ponudu rekavši da bi mu to smetalo u istraživanju. Karen je nakon toga digla ruke od njega. Nije mogla da živi s čovekom koji se radi nje ne bi pomerio ni za pedalj. Prestani da razmišljaš o Dejvidu, kazala je samoj sebi. Koja je svrha toga? Sada je imala Ejmorija. Već su razgovarali o kupovini stana. Apartman na 1st Sajdu predstavljao bi prijatnu promenu. Možda stan sa tri spavaće sobe u nekoj od onih zgrada na Park aveniji. Ili pak stambena kuća sa vrtom na krovu. Koštala bi kao Svetog Petra kajgana, ali Ejmori je to komotno mogao da priušti. Karen je bila toliko zauzeta zamišljanjem savršenog doma da isprva nije ni čula zvono na ulaznim vratima. Čula ga je tek kada je ponovo zazvonilo, doduše, zato što je zvonjavu ovog puta pratilo udaranje po vratima. „Gospođo Svift?" pozvao je duboki glas. „Jeste li tu, gospođo Svift?" Uspravila se u krevetu, dok joj je srce dobovalo u grudima. Ko to, za ime sveta, kuca na njena vrata u ovo doba noći? I zašto ta osoba koristi prezime kojeg se odrekla dve godine ranije? Uspaničena, zgrabila je Ejmorija za rame i prodrmusala ga. „Ejmori! Probudi se! Neko lupa na vrata!" Ejmori je okrenuo glavu u stranu i nerazgovetno promumlao. Imao je čvrst san. „Otvorite vrata, gospođo Svift", rekao je drugi duboki glas. „Mi smo iz FBIa. Moramo da razgovaramo s vama." Federalni istražni biro? Staje ovo, nečija neslana šala? Potom se setila telefonskog poziva od pre nekoliko sati, kada je policijski detektiv tražio Dejvida. Da li je to bilo posredi? Da li je Dejvid zapao u nekakvu nevolju? Prodrmala je Ejmorija još jednom, žestoko, a on je najzad otvorio oči. „Šta?" zakreštao je. „Šta je bilo? Šta se dešava?"


„Ustaj! Neki ljudi su pred vratima! Kažu da su iz FBIa!" „Šta? Koliko je sati?" „Ma ustaj i vidi ko je to!" Ejmori je uzdahnuo, a zatim posegnuo za naočarima i ustao iz eveta. Navukao je kestenjasti bademantil preko žute pidžame i vezao pojas. Karen je obukla majicu i donji deo trenerke. „Ovo vam je poslednja šansa!" povikao je treći glas. „Ukoliko mesta ne otvorite vrata, razvalićemo ih! Čujete li me, gospođo Svift?" „Čekajte, samo momenat!" odgovorio je Ejmori. „Dolazim za ekund." Karen je krenula za njim iz spavaće sobe, ali se držala nekoliko oraka pozadi. Dok je Ejmori ulazio u predvorje, ona je instinktivno ala ispred vrata Džonine spavaće sobe. Njen sin je, hvala bogu, akođe imao čvrst san. Ejmori se sagnuo kako bi pogledao kroz špijunku. „Ko ste vi, gosodo?" upitao je kroz ulazna vrata. ,,I šta radite ovde ovako kasno?" „Rekli smo ti, mi smo iz FBIa. Otvaraj." „Žao mi je, ali moram najpre da vidim vaše značke." Karen je zurila u Ejmorijev potiljak dok je on gledao kroz špinku. Posle dvetri sekunde, osvrnuo se preko ramena i kazao: Jesu agenti FBIa, nego šta. Videću šta hoće." Karen je zaustila da vikne, „Čekaj, nemoj..." ali je zakasnila. Ejori je otključao bravu i pritisnuo kvaku. U sledećem trenu, ulazna rata se otvoriše, a dva divovska muškarca u sivim odelima zgraiše Ejmorija, obarajući ga na pod. Druga dva agenta ga preskočiše pojuriše u stan, visoki plavokosi muškarac sa širokim ramenima i rnac sa bikovskim vratom. Karen je bila potrebna čitava sekunda a shvati da su obojica uperili revolvere u nju. „Ne mrdaj!" viknuo je plavokosi. Lice mu je bilo napeto, bledo, onstruozno. Ne skidajući pogled s nje, dao je partneru signal ruom. „Proveri spavaće sobe." Karen je zakoračila unazad. Leđima je dodirnula vrata Džonine obe. „Molim vas, nemojte! Imam dete! On je..." „Rekao sam NE MRDAJ!" Plavokosi je krenuo prema njoj. Pitolj u njegovoj šaci se tresao kao da poseduje vlastiti život. Kroz vrata spavaće sobe Karen je začula korake, a zatim i slaašno, uplašeno „Mama?" Ali izgledalo je kao da agenti ne čuju. ada su se obojica kretala prema


njoj, visoko podignutih revolvera i pogleda uprtog u vrata kao da pokušavaju da vide kroz njih. ,,POMERI SE U STRANU!" naredio je plavokosi. Karen je naprosto stajala tamo, paralizovana, ne dišući. Oh, Isuse, oh, Isuse, oni će ga ubiti! Potom je čula Džonine korake tačno iza svojih leđa i začula čangrljanje kvake i u jednom tečnom pokretu okrenula se na peti i bacila preko sina. „NE, NE!" vrisnula je. „NEMOJTE DA GA POVREDITE!" Agenti su stajali iznad nje, revolvera uperenih pravo nadole dok su njihove telesine ispunjavale dovratak, ali je sve bilo u redu, sve je bilo u redu. Prekrivala je svaki pedalj Džoninog tela sopstvenim. Vrh dečakove glave joj je bio ugnežden ispod brade, a ramena su mu bila ukleštena ispod njenih grudi. Osećala je kako joj sin drhti od straha i zbunjenosti, i plače na drvenom podu. Međutim, bio je bezbedan. Dok je plavokosi agent stajao iznad nje, crnac je ušao u sobu i otvorio vrata ormana. „Čisto!" povikao je. Potom je nastavio da pregleda ostale prostorije. U pozadini, ispod zvuka Džoninog plača i povika agenata, čula je Ejmorijev srdit glas. „Šta vi to mislite da radite?" dreknuo je. „Ne možete da pretražite stan bez naloga! Ovo je kršenje ustavnih prava!" Posle nekoliko sekundi, crnoputi agent se vratio da podnese izveštaj plavokosom, koji je izgleda bio glavnokomandujući. „Nema nikoga u stanu osim njih troje", rekao je. „A matori ne odgovara opisu." Plavokosi agent se odmaknuo od Karen i povukao u predvorje da se konsultuje sa partnerima. Vratio je revolver u futrolu. Karen se uspravila u sedeći položaj, privijajući Džonu na grudi, i zadrhtala od olakšanja. Ejmori je ležao potrbuške na podu udaljen nekoliko koraka, a ruke su mu bile vezane iza leđa nekakvom plastičnom vrpcom. „Zažalićete zbog ovoga, gospodo!" vrisnuo je. „Državni tužilac je moj blizak prijatelj!" Plavokosi agent ga mrko pogleda. „Umukni, dekice", rekao je. Potom se okrenuo prema Karen. „Gde se nalazi vaš bivši suprug, gospođo Svift?" Zapanjujuće, ali Karen se više nije plašila. Pošto je agent sklonio pištolj, prema njemu je osećala jedino prezir. „Jeste li zbog toga provalili u moj stan? Da biste potražili Dejvida?" „Odgovorite na..."


„Jebeno kopile! Potegnuo si pištolj na sedmogodišnjaka!" Dok je Karen besno gledala čoveka, Džona je cimnuo za prednji eo majice. Lice mu je bilo vlažno i musavo. „Gde je tata?" viknuo e. „Želim mog tatu!" Na trenutak je izgledalo kao da se agent koleba. Adamova jabučica mu je poskakivala dok je zurio u Karen i Džonu zagrljene u ovratku. No, uskoro mu crte lica ponovo ogrubeše. „Dejvid Svift e tražen zbog ubistva. Morali smo da preduzmemo neophodne ere opreznosti." Karen je prekrila šakom usta. Ne, pomislila je. To je nemoguće, ejvid je imao gomilu mana, ali nasilje nije bilo jedna od njih. Najasilnija stvar koju je Karen ikada videla da je uradio beše kada je esnicom udario unutrašnjost rukavice za softbol nakon što je njeov tim izgubio utakmicu. Dejvid nikada nije gubio kontrolu nad osećanjima. Od oca je naučio šta bi moglo da se dogodi u suprotom. „To je laž!" kazala je. „Ko vam je to rekao?" Agentove začkilji očima. „Poznavao sam ljude koje je pobio, gospođo Svift. Dvojica su mi bili bliski prijatelji." Buljio je u nju još sekundudve, hladan i nepokolebljiv. Zatim je progovorio u mikrofon skriven u rukavu sakoa. „Ovde agent Brok. Imamo troje osumnjičenih. Zovi glavni štab i kaži im da imamo ženu i dete." Karen je čvršće zagrlila Džonu. „Ne! Ne možete da uradite ovo!" Agent je odmahnuo glavom. „To je zarad vaše lične bezbednosti. Dok ne pronađemo vašeg bivšeg supruga." Zavukao je ruku u nutrašnji džep sakoa i izvadio par plastičnih traka. ,,U Filovo zdravlje! Ti si faca, File! Ti si jebena faca!" Okupljeni oko stola u „Staničnom predahu", članovi Pitove momačke večeri su podigli čaše „jegermejstera" kako bi nazdravili Dejdovom alteregu, darežljivom Filu iz Nju Brunsvika. Ovo je bila treća tura koju je Dejvid častio, a momačka zabava je opet bila u punom jeku. Lari je držao čašu u obe ruke i skandirao, „Fil! Fil! Fil!" pre nego što je iskapio obe, jednu za drugom. Čak je i Pit, pijani ladoženja, zakratko pridigao glavu sa stola kako bi promumlao: „Ti si baja!" Dejvid je odgovorio tako što je zagrlio Pita i povikao: „Ne, TI si baja! Ti si BAJA, ti ludi drkošu!" Međutim, mada je Dejvid urlao i grohotom se smejao zajedno sa ostalima, nijedanput nije okusio ni kap alkohola. Kradomice je poturao svoje čaše Lariju, koji je bio i više nego srećan da ih prazni jednu za drugom.


Nakon što su pokliči „Ti si baja" zamrli, Lari se osovio na noge. ,,I ne zaboravimo Vinija!" dreknuo je. „Zdravica za Vinija, tu papučarsku pizdu, koji nije mogao da bude ovde večeras sa nama zato što njegova devojka misli da loše utičemo na njega!" Svi su povikali varijacije rečenice „Jebeš tu kučku!" U međuvremenu, Lari je otvorio plastičnu kesu koja je ležala na stolu i izvadio presavijenu plavu majicu, identičnu onima koje su nosili ostali slavljenici, sa recima PITOVO MOMAČKO VEĆE odštampanim na grudima. „Pogledajte ovo!" kriknuo je Lari. „Zbog toga što Vini nije mogao da dođe, imam ovu jebenu majicu viška!" Zgađeno je zavrteo glavom. „Znate li šta ću da uradim? Nateraću njegovu jebenu devojku da plati za ovo!" Momci su povikali: „Jašta, nateraj tu kučku da plati!" i slične sentimentalnosti, ali je Dejvid samo zurio u majicu. Posle nekoliko sekundi, tresnuo je pesnicom u sto kako bi svima privukao pažnju. „Kupicu tu majicu od tebe, Lari!" najavio je. „Koliko košta?" Lari je izgledao iznenađeno. „Ej, File, ne moraš to da radiš. Mislim, već si nas častio pićem i..." „Ne, ne, insistiram! Želim da je kupim! Želim da budem zvanični član Pitove jebene momačke večeri!" Ustao je i tutnuo novčanicu od dvadeset dolara u Larijevu otvorenu šaku. Potom je zgrabio majicu i navukao je preko glave, obukavši je preko majice sa natpisom „Beskorisni istoričari" na grudima. Svi su klicali, naravno. „Fil! Fil! Fil! Fil!" Potom je neko povikao: „Hej ljudi, skoro je pola dva, ponovo ćemo propustiti jebeni voz!" a učesnici Pitove momačke zabave istog časa poustajaše sa stolica. „Polazimo!" naredio je Lari. „Moramo da stignemo u 'Ložu sreće pre nego što zatvore! Neka neko pomogne Pitu!" Dok su dva momka hvatala Pita za laktove, Dejvid je iskoristio priliku. Zapetljao je jezikom, „Čekajte mene!" a potom se srušio na pod, pažljivo ublaživši pad ispruženim dlanovima. Lari se nagnuo iznad njega, zaudarajući na „jegermejster". „Hej, le, jesi li dobro?" „Malo sam se... usvinjio", odgovorio je Dejvid, trudeći se da zvuči je pijanije moguće. „Možeš li... da mi... malčice pomogneš?" „Dabome, druže, nema problema!" Lari je uhvatio Dejvida za u, podigao ga je sa poda i krenuo s njim


prema vratima ,,Sta~ čnog predaha". Dejvid se naslanjao na grdosijino rame dok su se teturali iz kafane. Premda se Dejvid nije napio već skoro dvadeset godina, s lakoćom je mogao da imitira pijano teturanje i pogureno držanje. Sećanje na to bilo mu je duboko urezano u pamćenju. U centralnom holu stanice Pen sada maltene uopšte više nije bilo putnika, ali je prostor i dalje bio zakrčen mnogobrojnim policajcima. Desetak policajaca je stajalo ispred ulaza na peron broj deset, prema kojem su se zaputili učesnici Pitove momačke večeri. Lari je podigao pesnicu u vazduh dok su se približavali pozornicima. „Samo napred, braćo policajci!" razdrao se. ,,S vama smo! Sredite te jebene teroriste!" „Jašta, sredite te drkažije!" povikao je neko drugi. „SVE IH POBIJTE!" Mršavi narednik je ispružio ruke ispred sebe kao da zaustavlja saobraćaj. ,,U redu, momci, smirite se", rekao je. „Izvadite vozačke dozvole." Dejvidu se želudac zgrčio dok su ostali vadili novčanike iz džepova. U redu, pomislio je. Kucnuo je čas. Napravio je čitavu predstavu preturajući po džepovima pantalona, prvo prednjim a zatim i zadnjim. „Sranje!" viknuo je. „O, sranje!" Zatim se spustio na sve četiri i započeo da pijano traži po podu. Lari se nagnuo iznad njega. „Šta nije u redu, File?" „Moj novčanik", prodahtao je Dejvid, grabeći Larija za rame. „Ne mogu... da nađem... jebeni novčanik." „Da ga nisi ostavio u kafani?" Dejvid je odmahnuo glavom. „Sranje... ne znam... može da bude... bilogde." Narednik je primetio zbrku i prišao bliže. ,,U čemu je problem?" „Fil je izgubio novčanik", odgovorio mu je Lari. Otvorenih usta, dok mu se glava klimala tamoamo, Dejvid je pogledao nagore u narednika. „Ne... shvatam... bio je tu... maločas." Policajac se namrštio. Usta mu behu tanka, stroga linija. Uhoh, pomislio je Dejvid. Ovaj tip je težak. „Nemate ama baš nikakva dokumenta kod sebe?" „Zove se Fil", objasnio je Lari. „Iz Nju Brunsvika je." Pokazao je na majicu sa natpisom 'Pitovo momačko veče. „On je sa nama." Narednik se namrgodio. „Morate imati ličnu kartu ili vozačku dozvolu da biste se ukrcali na voz."


Kao po dogovoru, piskutavi glas se začuo iz zvučnika staničnog razglasa. „Pažnja", najavio je ranije snimljeni glas. „Poslednji poziv za ukrcavanje na Severoistočni koridorski voz na peronu deset, sa usputnim stanicama u Njuarku, Elizabetu, Rahveju, Metučenu, Nju Brunsviku i spajanju Prinston. Ukrcavanje na peronu broj deset." „Moramo da stignemo na taj voz!" povikao je Lari. Sumanuto je počeo da kopa po džepovima i izvukao sopstveni novčanik, a zatim ga je otvorio i pokazao naredniku. „Slušaj, ja radim u policiji Metučena. Evo, pogledaj moju značku. Kažem ti, Fil je s nama. On je moj drugar." Narednik je bacio pogled na značku, još uvek namršten, i dalje neodlučan da ih pusti da prođu. U tom trenutku Dejvid je začuo lajanje psa. Okrenuo je glavu i ugledao kako pripadnik Nacionalne garde i njegov nemački ovčar prolaze ispod table sa spiskom polazaka i dolazaka, udaljeni otprilike dvadeset metara. Pas je išao pravo prema Dejvidu, cimajući povodac s takvim entuzijazmom da je čovek morao da se nagne unazad kako bi zadržao ravnotežu. O Hriste, pomislio je Dejvid. Jebena životinja može da namiriše nešto na meni. Zatvorio je oči, a talas mučnine ga je preplavio. Sve je beznadežno, pomislio je. Uhapsiće me i predati u ruke FBIu, koji će me vratiti u neku njihovu sobu za saslušanje. Video je to u mislima, golu prostoriju bez prozora sa neonskim svetlima na plafonu i agentima FBIa u sivim odelima kako stoje oko metalnog stola. Još jedan talas mučnine prostrujao mu je kroz telo, a ovaj je bio toliko snažan da se Dejvid presamitio i duboko podrignuo. Tanak mlaz pljuvačke mu je iscurio iz usta na pod prekriven linoleumom. „Pazite!" upozorio je Lari. „Fil će da baci peglu!" Policijski narednik je brzo zakoračio unazad. „O, sranje!" uzviuo je. „Vodite ga odavde!" Dejvid je podigao glavu i pogledao nagore u narednika. Čovek napravio grimasu, očigledno zgađen. Nagonski, Dejvid se zaturao bliže naredniku i izustio zvuk povraćanja, vlažno grleno: "ghhhhhhh!" Narednik je odgurnuo Dejvida od sebe, prema Lariju. „Jebote, dite ovog tipa odavde!" dreknuo je. „Hajde, ubacite ga na voz!" „Da, gospodine!" odgovorio je


Lari i zgrabio Dejvida ispod paLa. Zajedno su se stuštili niza stepenice prema peronu broj deset vozu u pola dva za Metučen. Simon je sedeo za antikvarnim stolom u jednom od besmisleno eplaćenih apartmana hotela „Voldorf Astorija" Hotel je naplaao dve hiljade dolara za noć za zagušljiv salon koji je gledao na k aveniju i spavaću sobu ukrašenu poput carističke javne kuće. mon je bio dovoljno uspešan da sebi priušti cenu apartmana, ali je principa odbio da je plati; umesto toga, maznuo je broj kreditne rtice sa interneta. Beslovesni stanovnik Oregona po imenu Nil ejvidson plaćao je Simonov boravak u hotelu Voldorf, kao i por'u jagnjetine i pola litre „stoličnaje" koje je naručio preko sobne luge. Dok je Simon ispijao još jednu čašu votke, posmatrao je ekran topa, na kojem se videla vebstranica Odeljenja za fiziku Unirziteta Kolambija. Prikladno, spisak članova odeljenja sadržao fotografiju u boji svakog profesora, predavača, i osobe na spelističkim studijama. Simon je lagano pregledao stranicu, proučavajući svako lice. Bilo je logično pretpostaviti daje Klajnmanov saučesnik profesor fizike. Einheitliche feldtheorie svakako je isuviše složena da bi običan laik mogao da je razume; čoveku je bez sumnje bilo potrebno temeljito poznavanje teorije relativnosti i kvantne mehanike samo da prepozna matematičke termine u prerađenim jednačinama polja. A opet, Simon nije video muškarca u patikama nigde na vebstranici Odeljenja za fiziku. Nastavio je da proverava spiskove osoblja dvadeset drugih univerziteta sa čuvenim odeljenjima za fiziku Harvard, Prinston, MIT , Stanford, i tako dalje ali opet nije pronašao nikakav trag svog plena među fotogalerijama nasmešeriih naučnika. Nakon sat vremena je sklopio laptop i bacio praznu bocu „stoličnaje" u đubre. Da popizdiš. Bilo mu je potrebno samo njegovo ime. Kako bi se smirio, Simon je prišao prozoru i zagledao se u uličnu rasvetu Park avenije. Čak i u dva sata izjutra, taksiji su i dalje jurili niz ulicu. Dok je gledao kako se taksisti nadmeću za mesto, Simon se zapitao da li propušta nešto, nekakav ključni biografski detalj iz života profesora Klajnmana koji bi otkrio identitet njegovog saradnika. Čovek je možda bio Klajnmanov nećak ili kumić, ili pak vanbračni sin iz neke davno minule ljubavne afere. Simon je prišao ormanu, otvorio vreću i izvadio knjigu koju je iskoristio da pronađe Klajnmana. Knjiga je


imala više od pet stotina stranica i bila je dupke puna korisnih informacija o svim fizičarima koji su pomagali Albertu Ajnštajnu tokom poslednjih godina života. Zval se Na plećima divova. Dok je Simon otvarao knjigu, krajičkom oka je ugledao nešto poznato. Okrenuo je unutrašnju stranu zadnje korice. Tamo se, tik ispod vrlo pohvalne recenzije časopisa Lajbreri džurnal, nalazila fotografija autora. Simon se nasmešio. „Zdravo da ste, gospodine Dejvide Svifte", rekao je naglas. „Drago mi je što smo se upoznali."

PETO POGLAVLJE

Uprkos molbama Larija, Pita i ostalih učesnika momačke večeri, Dejvid je odbio da siđe sa voza na stanici u Metučenu. Rekao im je da bi ga žena ubila ukoliko se smesta ne vrati kući u Nju Brunsvik, ali je obećao da će se pridružiti svojim novim prijateljima u „Loži sreće" neke druge noći. Čitava pijana ekipa mu je bacala kosku dok u izlazili sa voza i skandirali: „Fil! Fil! Fil! Fil!" stojeći na platformi. Dejvid im je odgovorio uzdignutim palčevima, a zatim se iscrpljeno skljokao na sedište. Dok je voz napuštao stanicu, Dejvid je počeo da drhti. U vagonu je bilo neizdrživo hladno. Prekrstio je ruke preko grudi i protrljao ramena kako bi se zagrejao, ali nije mogao da prestane da se trese. Shvatio je šta se dešava: bila je to reakcija na posttraumatski stres, odloženi odgovor tela na na sve zastrašujuće događaje iz prethodna četiri sata. Sklopio je oči i nekoliko puta duboko udahnuo. Sve je u redu, rekao je samom sebi. Sada odlaziš iz Njujorka. Ostavljaš ih sve daleko iza sebe. Otvorio je oči dok je voz ulazio u stanicu u Nju Brunsviku. Prestao je da drhti i sada je mogao donekle jasnije da razmišlja. Odlučio je da ostane u vozu sve do Trentona. Potom će uskočiti u „grejhaund" autobus za Toronto. No, dok su se vrata zatvarala a voz nastavljao da ide prema zapadu, Dejvid je počeo da uviđa manjkavosti ovog plana. Šta ukoliko panduri proveravaju dokumenta i na autobuskim stanicama? Nije baš mogao da računa na to da će pronaći još jednu


momačku zabavu. A dok autobus stigne do kanadske granice, policija će ga verovatno i tamo tražiti. Ne, putovanje autobusom je previše rizično, osim ako nekim čudom ne nabavi lažnu vozačku dozvolu. A kako će, dovraga, da postigne tako nešto? Suviše uznemiren da sedi, Dejvid je počeo da šeta tamoamo središnjim prolazom obližnjeg praznog vagona. Bilo je svega tri putnika: dve šiparice u kratkim suknjama i postariji muškarac u kariranom džemperu, koji je tiho razgovarao mobilnim telefonom. Dejvid je na trenutak razmotrio ideju da nazove Karen i Džonu mobilnim telefonom, ali je znao da čim bude uključio aparat, on će poslati signal najbližem predajniku telefonije i FBI će saznati gde se nalazi. Naročito ga je nerviralo to što je toliko zabrinut u vezi sa bivšom suprugom. Imao je osećanje da će ljudi u sivim odelima svakako pokušati daje ispitaju. Ubrzo je kondukter najavio: „Pristižemo do spajanja Prinston. Železnička služba odavde do Prinstona saobraća sporednom linijom Prinston." Ponavljanje reči Prinston tri puta zaredom prenulo je Dejvida iz zamišljenosti. Istog trena je pomislio na nekoga ko bi mogao da mu pomogne. Nije video tu osobu skoro dvadeset godina, ali je znao da još uvek živi u Prinstonu. Postojala je veoma mala šansa da će ga agenti FBIa čekati u njenoj kući; premda je Biro očigledno detaljno pročešljao Dejvidovu prošlost, sumnjao je da su otkrili bilo šta o njoj. Najbolje od svega, ona je bila fizičar, jedan od prvih zagovornika teorije struna. Dejvid je podozrevao da će samo fizičar pronaći ikakav smisao u priči koju je imao da ispriča. Voz se zaustavio, a vrata vagona su se otvorila. Dejvid je stupio na platformu stanice i pošao prema sporednoj železničkoj pruzi koja je vodila prema Univerzitetu Prinston. Daleke 1989. godine, dok je Dejvid još uvek bio student fizike, pohađao je konferenciju o teoriji struna na Prinstonu. U to vreme, naučna zajednica je bila kao na iglama zbog nove ideje koja je obećavala da će razrešiti dugotrajni problem. Mada je Ajnštajnova teorija relativnosti do savršenstva razjasnila silu gravitacije, a kvantna mehanika je mogla da objasni svaku pojavu subatomskog sveta, dve teorije su bile matematički nekompatibilne. Ajnštajn je trideset godina pokušavao da ujedini dva niza prirodnih zakona, da bivorio jednu sveobuhvatnu


teoriju koja bi mogla da objasni sve rirodne sile. Međutim, pokazalo se da sve objavljene Ajnštajnove 3rije imaju poneku manu, a nakon njegove smrti mnogi fizičari i zaključili da je njegova potraga bila zavedena. Univerzum je jed3Stavno previše složen, kazali su, da bi mogao da se opiše jednim iinim nizom jednačina. Početkom sedamdesetih godina 20. veka, pojedini fizičari naovo su tfživeli ideju o teoriji ujedinjenih polja, pretpostavljajući da i sve elementarne čestice zapravo sićušne strune energije, pri čemu svaka kraća od trilionitog dela triliona milimetra. Do početka samdesetih, zagovornici teorije struna usavršili su model teorije rdeći da strune vibriraju u deset dimenzija, pri čemu je šest dilenzija uvijeno u manifolde premale da bi se uopšte mogli videti. eorija je bila neodređena, nedovršena i neverovatno teška za razulevanje, ali je ipak raspalila maštu mnogobrojnih istraživača širom reta. Jedna od njih je bila i Monika Rejnolds, dvadesetčetvorogoišnji postdiplomac na Odeljenju za fiziku Univerziteta Prinston. Dejvid ju je prvi put video na završnom predavanju konferenije, održanom u velikom amfiteatru dvorane „Džadvin". Monika je stajala na pozornici, pripremajući se da izvede prezentaciju o multidimenzionalnim manifoldima. Najpre je primetio koliko je visoka, za čitavu glavu viša od smežuranog šefa katedre Odeljenja za fiziku koji je publici predstavio Moniku kao najpametnijeg mladog studenta s kojim je ikada imao zadovoljstvo da radi. Dejvid se zapitao da li je starcu previše prirasla za srce, budući da je, pored toga što je bila visoka, takođe bila prelepa. Njeno lice je nalikovalo jednom od onih prastarih portreta Atene, grčke boginje mudrosti, ali umesto šlema ona je nosila krunu od upletenih afričkih kikica, a koža joj je imala boju kahlue i krema. Dugačka haljina napravljena od žutog i crvenog kente sukna joj je padala sa ramena, a nekoliko zlatnih narukvica je visilo sa njenih tamnih ruku. U sivilu dvorane „Džadvin" Monika je bleštala poput pljuska čestica. Žene fizičari bile su veoma retke tokom osamdesetih, ali crnkinja koja se bavila teorijom struna predstavljala je zaista retku pojavu. Naučnici u amfiteatru su je posmatrali kao i svaku drugu retku pojavu, sa mešavinom strahopoštovanja i skepticizma. Međutim, čim je započela prezentaciju, oni su je prihvatili kao jednog od njih zato što je govorila njihovim jezikom, opskurnim jezikom matematike. Prišavši tabli, nažvrljalaje dugačak nizjednačina krcatih simbolima koji su


predstavljali fundamentalne parametre univerzuma: brzinu svetlosti, gravitacionu konstantu, masu elektrona, snagu nuklearne sile. Potom je, s lakoćom na kojoj je Dejvid mogao samo da joj zavidi, manipulisala i preobražavala gustu šumu simbola sve dok se naposletku nisu zgusnuli u jednu elegantnu jednačinu koja je opisivala oblik prostora oko vibrirajuće strune. Dejvid nije mogao da isprati svaki korak njenog obrazloženja; u toj tački svoje postdiplomske karijere shvatio je ograničenja vlastitih matematičkih sposobnosti, i obično je osećao sveprožimajuću osujećenost i ljubomoru kada bi prisustvovao veštini nekog genija kakva je Monika. No, dok je ispisivala svoju magiju na tabli i mirno odgovarala na pitanja kolega, Dejvid nije osetio ama baš nikakvu gorčinu. Bez opiranja se predao njenim moćima. Nakon što je zai vršila prezentaciju, skočio je sa sedišta i probio se do bine kako bi se upoznao s njom. Monika je podigla obrve kada joj se Dejvid predstavio. Preko lica joj je prešao izraz iznenađenja i zadovoljstva. „Naravno da znam ko si ti!" uzviknula je. „Skoro sam pročitala naučni rad koji si napisao zajedno sa Hansom Klajnmanom. Relativnost u dvodimenzionalnom prostorvremenu, zar ne? To je baš fin rad." Uhvatila ga je za šaku i stisnula je. Dejvid je bio zaprepašćen nije mogao da poveruje daje zbilja pročitala njegov rad. „Pa, i nije nešto naročito, zaista", odgovorio je. „Ne u poređenju s tvojim radom, hoću da kažem. Prezentacija ti je bila zapanjujuća." Pokušao je da smisli nekakav inteligentniji komentar, ali mu je mozak bio prazan. „Pao sam sa stolice. Uistinu jesam." ,,0h, pobogu, prekini!" Kratko se nasmejala, predivnim zvonkim sopranom. „Zbog tebe se osećam kao filmska zvezda!" Potom mu je prišla korak bliže i ovlaš ga dodirnula po podlaktici, kao da su stari poznanici. „Znači, ti si na Kolambiji? Kakvo je vaše odeljenje za fiziku?" Njihov razgovor se nastavio narednih nekoliko sati, premeštajući se najpre u salon fakulteta, gde je Dejvid susreo nekoliko drugih postdiplomaca na Prinstonu, a zatim u lokalnom restoranu po imenu „Zarđali slivnik", u kojem je omanja grupa tek propupelih fizičara naručivala margarite i diskutovala o relativnim vrlinama hiralnih i nehiralnih teorija struna. Dejvid je posle nekoliko čašica priznao Moniki da nije shvatio pojedine delove njene prezentacije, a ona je bila srećna što može da ispuni praznine u njegovom znanju, strpljivo mu objašnjavajući svaki


matematički postupak, Nakon još nekoliko čašica upitao ju je kako se zainteresovala za fiziku, a ona mu je odgovorila da se to sve desilo zbog njenog oca, čoveka koji nikada nije završio osnovnu školu, ali je uvek razvijao zanimljive teorije o svetu. Do ponoći Dejvid i Monika bili su poslednje preostale mušterije u restoranu, a do jedan sat izjutra vaćarili su se na kauču u Monikinom majušnom stanu. Za Dejvida je ovakav razvoj događaja bio donekle uobičajen. Nalazio se usred šestomesečne terevenke koja mu je zamaglila ce~ lokupnu drugu godinu specijalističkih studija, a kada je pio sa nekom ženom, obično je pokušavao da je odvede u krevet. I mada je Monika bila kudikamo inteligentnija i lepša od većine žena s kojima je inače spavao, bila je tipična na niz drugih načina bila je impulsivna, usamljena i činilo se kao da krije nekakvo duboko nezadovoljstvo. Tako daje sve napredovalo na manjeviše ustaljen način, ali kada je Monika ustala sa kauča i raskopčala rajsferšlus haljine od kente sukna, pustivši je da joj se zgužva oko članaka u živopisnu gomilu, nešto je krenulo naopako. Čim je Dejvid ugledao njeno nago telo, počeo je da plače. To se desilo toliko naglo i bilo je toliko neočekivano daje Dejvid isprva pomislio da Monika plače, a ne on. Pomislio je, zašto sad plače? Jesam li nešto pogrešno uradio? Ali ne, ona nije plakala. Jecaji su dopirali iz njegovog grla, a suze su klizile niz njegove obraze. Brzo je ustao sa kauča i posramljeno se okrenuo od nje. Hriste, pomislio je, šta mi se to, dođavola, dešava? Nakon nekoliko trenutaka osetio je težinu Monikine šake na ramenu. „Dejvide?" prošaptala je. „Jesi li dobro?" Odmahnuo je glavom, očajnički pokušavajući da sakrije lice. „Žao mije", promrmljao je, odmaknuvši se od nje. „Bolje da odem." Ali Monika mu nije dozvolila da ode. Obujmila ga je rukama oko struka i privukla bliže k sebi. „Šta nije u redu, dušo? Meni možeš sve da kažeš." Koža joj je bila meka i hladna. Osetio je kako nešto popušta u njemu, i najednom je shvatio zašto plače. U poređenju s Monikom Rejnolds, on je bio potpuno bezvredan. Nedelju dana ranije je pao na godišnjem završnom ispitu, što je značilo da će ga Odeljenje za fiziku uskoro zamoliti da se ispiše sa postdiplomskih studija. Alkohol je svakako umnogome doprineo Dejvidovom neuspehu prilično je


nemoguće razumeti kvantnu teoriju polja kada ste hronično mamurni ali čak i da je bio trezan čitav semestar, sumnjao je da bi ishod bio iole drugačiji. Najgore od svega je bilo to što je njegov otac predvideo da će se to desiti. Kada je posetio starca dve godine ranije u štrokavoj hotelskoj sobi u kojoj je Džon Svift živeo otkako je pušten iz zatvora, otac se nasmejao kada mu je Dejvid ispričao svoje planove da postane fizičar. „Ti nikada nećeš biti naučnik", upozorio gaje otac. „Samo ćeš usrati motku." Međutim, Dejvid nije mogao da ispriča bilo šta od ovoga Moniki. Umesto toga je skinuo njene ruke sa svog struka. „Žao mije", kazao je ponovo. „Ali moram da idem." Nastavio je da plače dok je odlazio od Monikinog stana i prelazio preko mračnog studentskog grada Univerziteta Prinston. Idiote, mrmljao je, ti jebeni idiote. To je sve zbog pića, sve zbog jebenog pića. Više ne možeš ni da razmišljaš suvislo. Stao je pored jednog studentskog doma i naslonio se na gotičku kamenu građevinu da razbistri glavu. Odsad više nema alkohola, kazao je sam sebi. Popio si svoje poslednje piće. No, pošto se sledećeg dana vratio u Njujork, prva što je uradio bilo je da ode u „Vest end tavern" na Brodveju i naruči dupli „džek danijels". Još uvek nije dotakao dno. Dejvid se tek dva meseca kasnije, nakon što su ga zvanično izbacili sa specijalističkih studija fizike na Univerzitetu Kolambija, srozao do nivoa degradacije toliko odvratnog da je zauvek ostavio alkohol. Tokom nekoliko narednih godina, dok je lagano dovodio život u red i završavao doktorat iz istorije nauke, Dejvid je povremeno mislio da stupi u dodir s Monikom kako bi joj objasnio šta se dogodilo. Ali to nikada nije učinio. Godine 2001. naleteo je na članak o Moniki u časopisu Sajentifik amerikan. Još uvek je boravila na Prinstonu i još uvek se bavila teorijom struna, koja je značajno napredovala od osamdesetih godina, ali je i dalje ostala podjednako neodređena, nedovršena, i neverovatno teška za razumevanje. Monika je sada istraživala mogućnost da dodatne dimenzije čije je postojanje predviđala teorija struna nisu uvijene u beskonačno male manifolde, već da se nalaze iza kosmičke barijere koja nas sprečava da ih vidimo. Međutim, Dejvida je daleko manje zanimala fizika od biografskih podataka navedenih u nekoliko završnih pasusa članka. Ispostavilo se


daje Monika odrasla u Anakostiji, najsiromašnijem komšiluku u Vašingtonu. Majka joj je bila heroinski zavisnik, a otac joj je ubijen prilikom pljačke kada je imala svega dva meseca. Dejvid je osetio bol u središtu grudi dok je čitao ove rečenice. Monika mu je kazala da ju je otac nadahnuo da postane fizičar, ali ona zapravo nikada nije ni upoznala čoveka. Dejvid je ponovo pomislio na Moniku nakon što mu se brak raspao, i nekoliko puta je bio blizu toga da je pozove telefonom. No, svaki put je spustio slušalicu i umesto toga ju je potražio na internetu, kucajući njeno ime u Guglu i proveravajući stranice koje bi se pojavile. Na ovaj način je saznao da je Monika sada redovan profesor fizike, da je učestvovala u diskusiji na internetu o afričkoj istoriji i da je istrčala njujorški maraton za tri sata i pedeset dva minuta, što je predstavljalo više nego pristojno vreme za ženu staru četrdeset tri godine. Međutim, njegovo najbolje otkriće je bila Monikina fotografija u elektronskom izdanju novina Prinston paket, na kojoj je stajala ispred skromne dvospratne kuće sa širokim tremom. Dejvid je istog trena prepoznao zdanje: bilo je to kuća u ulici Merser broj sto dvanaest, u kojoj je Albert Ajnštajn živeo tokom poslednjih dvadeset godina života. Ajnštajn je u testamentu insistirao da kuća nakon njegove smrti ne bude pretvorena u muzej, te je stoga ostala privatno prebivalište profesora koji su radili na Institutu za napredna istraživanja Univerziteta Prinston. Natpis ispod fotografije objašnjavao je da se profesorka Rejnolds skoro uselila u kuću, zamenivši profesora koji je otišao u penziju. Tamo se Dejvid zaputio pošto je sišao sa voza na stanici u Prinstonu. Još jedanput je prešao preko mračnog studentskog grada, ovog puta trezan ali i dalje očajan, a sumnjao je da će Moniki biti drago što ga vidi. Lusil je razgovarala telefonom sa agentima u Trentonu kada j sekretar odbrane banuo u salu za konferencije. Bila je toliko iznenađena daje bezmalo ispustila slušalicu. Sekretara odbrane susrela je samo jednom, na ceremoniji u Beloj kući tokom koje je najavljena nova inicijativa u borbi protiv terorizma, pri čemu su se samo rukovali i razmenili nekoliko usputnih uljudnosti. Ali sada se čovek nadnosio nad njom, kockaste glave ratoborno nakrivljene u stranu, dok je žmirkao sitnim očima noseći naočare bez okvira. Premda je bilo tri sata izjutra, njegova retka proseda kosa bila je uredno počešljana, a kravata mu je visila pravo kao strela sa


besprekorno uvezanog dvostrukog vindzor čvora. General vazduhoplovstva sa dve zvezdice na ramenima uniforme pratio ga je u stopu, noseći u rukama sekretarevu aktentašnu. „Ovaj, pozvaću te kasnije", kazala je Lusil. Spustila je slušalicu i predano ustala na noge. „Gospodine sekretare, ja..." „Sedi, Lusi, sedi." Pokazao je rukom na stolicu. „Nema potrebe za formalnostima. Samo sam želeo da se lično uverim kako napreduje operacija. Vazduhoplovstvo je bilo dovoljno ljubazno da mi obezbedi prevoz do Njujorka." Sjajno, pomislila je Lusil. Bilo bi lepo da me je neko na vreme upozorio. „Pa, gospodine, mislimo da smo odredili gde se osumnjičeni nalazi. Dobili smo informaciju daje sada u Nju Džerziju i mi... „Šta?" Sekretar se nagnuo napred i okrenuo glavu u stranu, kao da pokušava da nadoknadi nešto slabiji sluh u jednom uvetu. „Mislio sam da ste zatvorili sve izlaze sa Menhetna. Staje sa svim onim kontrolnim punktovima na mostovima i u tunelima?" Lusil se nelagodno promeškoljila na stolici. „Nažalost, došlo je do neočekivanog zastoja prilikom dostavljanja fotografije Dejvida Svifta policiji. Pošto smo razdelili poternice, narednik postavljen na tanicu Penje prepoznao osumnjičenog. Rekao je da se Svift ukrcao na voz za Nju Džerzi u pola dva ujutru." „Kako je ušao na voz? Da li je imao lažne isprave?" „Nije. Osumnjičeni se očigledno pridružio grupi muškaraca koji su žurili na voz. Grupa pijanih seljačina, u suštini. U čitavoj strci, narednik je propustio da mu proveri dokumenta." Sekretar se namrštio. Levi kraj usta oklembesio mu se kao da je zakačen na udicu. „To je neoprostivo. Da je ovo prava vojska, taj narednik bi bio ustreljen. Streljali bi ga u cik zore pripadnici njegove vlastite jedinice." Lusil nije bila sigurna kako da mu odgovori. Odlučila je u potpunosti ignoriše bizarni komentar. „Upravo sam razgovarala s našim agentima u Nju Džerziju. Ukrcali su se na voz na stanici Trenton, ali nisu pronašli osumnjičenog. Sada istražujemo mogućnost da je Svift sišao sa voza skupa sa uletvljenim momcima. Narednik na stanici Pen je kazao da su iz Metučena." „To mi ne zvuči naročito obećavajuće. Imate li još kakve tragove?"


„Postavili smo timove agenata da nadgledaju prebivališta Sviftovih kolega sa Odeljenja za istoriju Univerziteta Kolambija. Nekolicina živi u Nju Džerziju, tako da postoji veoma velika mogućnost da će se obratiti nekome od njih za pomoć. I priveli smo njegovu bivšu suprugu radi ispitivanja. Dole je zajedno sa sinom i dečkom, starijim tipom po imenu Ejmori van Kliv. Nameravamo da..." „Čekaj, kako si rekla da se tip zove?" „Ejmori van Kliv. On je advokat, partner u advokatskoj firmi Morton Makintajer i Van Kl..." „Isuse!" Sekretar je stavio šaku na čelo. „Zar ne znaš ko je on? On je bio jedan od najvećih darodavaca na poslednjim izborima, za ime boga! Sakupio je dvadeset miliona dolara za predsednikovu predizbornu kampanju!" Lusil se ukočila. Nije joj se dopadalo kako to zvuči. „Gospodine, ja samo izvršavam naređenja direktora Biroa. Rekao mi je da poradim na ovom slučaju sa svom potrebnom silinom, a ja upravo to i radim." Sekretar je napravio grimasu, skinuo naočare i uštinuo se za koren nosa. „Veruj mi, Lusi, i ja želim da budeš agresivna. Želim da upotrebiš sve raspoložive snage u rešavanju ovog slučaja. Ovaj projekat je jedan od najviših prioriteta Pentagona. Ukoliko informacija padne u ruke Irancima ili Severnokorejcima, posledice bi bile katastrofalne." Stavio je naočare na nos i začkiljio se u nju očima poput snajperskih pušaka. „Ali ne možeš da koristiš standardne tehnike ispitivanja na osobi kao što je Ejmori van Kliv. On je jedan od najvećih darodavaca Republikanske partije u čitavoj zemlji. Kada je predsednik bio ovde u poseti prošlog proleća, igrali su golf zajedno!" „Pa, šta predlažete da učinimo, gospodine?" Bacio je pogled preko ramena ka generalu vazduhoplovstva. Čovek je bez reči otvorio aktentašnu, izvadio fasciklu i dodao je sekretaru, koji je počeo da prelistava njen sadržaj. ,,U redu, ovde piše da taj tip Svift ima dugačku istoriju korišćenja ilegalnih supstanci." „Imao je problem sa alkoholizmom u ranim dvadesetim", pojasnila je Lusil. Sekretar odbrane je nehajno slegnuo ramenima. „Jednom alkoholičar, uvek alkoholičar. Možemo da kažemo daje tip u međuvremenu prešao na kokain, i da je dilovao koku bogatim snobovima na Kolambiji. Biro se upravo spremao da ga


uhapsi u njegovoj kući droge u Harlemu, ali su njegovi pajtaši i on nekako uspeli da iznenade agente i pobiju petorošestoro. Šta kažeš na tu priču?" Lusil je pokušala da smisli diplomatski odgovor. „Postoji nekoliko problema. Kao prvo, Biro inače ne..." „Ne moram da znam sve detalje. Jednostavno smisli prikladnu priču i serviraj je Van Klivu i bivšoj ženi. Možda će im se Svift u dovoljnoj meri zgaditi da nam otkriju gde se krije. Istu priču ispričaj i novinarima, takođe. Na taj način ćemo pokrenuti potragu širom čitave države." Lusil je odmahnula glavom. Isuse Hriste na štakama. Informisanje sekretara odbrane o toku istrage je bilo jedno, ali primanje naređenja od njega je predstavljalo nešto sasvim drugo. Zbog čega je ovaj tikvan mislio da može da organizuje i rukovodi operacijom sprovođenja zakona? „Nisam baš sigurna da je to pravi pristup" kazala je. „Možda bi trebalo da pozovemo direktora Biroa i da..." „Ne brini, direktor će se složiti s tim. Razgovaraću s njim čim se vratim u Vašington." Zatvorio je fasciklu i vratio je vazduhoplovnom neralu. Potom se okrenuo na peti i pošao iz sale za konferencije k ga je general sledio u stopu. Lusil je naglo ustala, ozlojeđena. „Sačekajte malo, gospodine seetare! Mislim da bi trebalo da malo bolje razmislite!" Čovek se nije čak ni osvrnuo. Samo je podigao ruku iznad glave znak pozdrava dok je prolazio kroz vrata. „Nema vremena za prepitivanje donetih odluka, Lusi. Ideš u rat sa onim snagama koje imaš na raspolaganju." Dejvid je već jedanput ranije posetio Ajnštajnov dom u ulici erser, u vreme kada je pisao knjigu Na plećima divova. Zato što je osredi bilo prebivalište fakultetskih profesora kuća nije bila otvo~na za javnost, ali nakon što je Dejvid napisao posebnu molbu jašnjavajući sopstvene namere, Institut za napredna istraživa'a odobrio mu je polučasovnu posetu. Ispostavilo se da je bila d neprocenjive važnosti za njegovo istraživanje. Proveo je najveći eo dozvoljenog vremena u radnoj sobi na spratu, u kojoj je Ajnajn obavljao bezmalo sav naučni rad tokom poslednjih godina vota. Tri zida prostorije su od poda do plafona bila prekrivena olicama za knjige dok se na četvrtom nalazio veliki prozor sa poedom na zadnje dvorište. Dejvid je osećao neobičnu vrtoglavicu ok je posmatrao radni sto pored prozora. Misli mu se prenesoše vreme od pre pola stoleća, i mogao je praktično


da vidi Ajnštajna agnutog nad tim astalom, kako satima piskara nalivperom i ispu'ava stranicu za stranicom matricama prostorvremena i Ričijem tenzorima. Dok se približavao kući po mraku, Dejvid je video da je dvošte uređeno tokom protekle decenije. Neko je postavio saksije cvećem na trem i potkresao neurednu puzavicu koja je nekada bavijala odvodnu cev. Dejvid se veoma tiho popeo stepenicama o ulaznih vrata. Pritisnuo je iznenađujuće glasno zvono i sačekao. ažalost, svetlost u kući se nije uključila. Nakon pola minuta je poovo pozvonio, pažljivo osluškujući bilo kakve znakove života unu r kuće. Dovraga, pomislio je, izgleda da nema nikoga kod kuće. ožda je Monika otputovala nekuda za vikend. Očajavajući, Dejvid se spremao da pritisne zvonce po treći put kada je primetio nešto neobično: ragastov je nedavno bio ponovo sagrađen. Novi dovratnici su još uvek bili neobojeni, a na vratima se nalazila potpuno nova brava, čija se ključaonica od mesinga presijavala na mesečini. Izrada je izgledala brzopleto i aljkavo, veoma različito od uređenog izgleda ostatka kuće. Međutim, pre nego što je mogao da duže razmisli o tome, začuo je kako neko viče: „Hej, glupane!" svega nekoliko koraka iza njegovih leđa. Dejvid se okrenuo u mestu i ugledao kako se bosonogi mladić golih grudi penje uza stepenice trema. Odeven samo u farmerice, imao je dugačku plavu kosu i upečatljive trbušne mišiće, ali ono što je Dejvidu zaista privuklo pažnju bila je palica za bejzbol u njegovim rukama. „Jašta, tebi govorim", rekao je bespotrebno čovek, „Šta to, kog đavola, radiš? Proveravaš da nema nikoga kod kuće?" Dejvid se udaljio od ulaznih vrata, držeći podignute dlanove ispred sebe da pokaže kako nije naoružan. „Žao mi je što vas uznemiravam ovako kasno. Zovem se Dejvid..." „Žao ti je? Tebi je žao? Biće ti mnogo zalije za koji minut, morončino." Čim je čovek stupio na najviši stepenik, zamahnuo je palicom prema Dejvidu. Proletela je kroz vazduh svega nekoliko centimetara iznad njegove glave, prošavši toliko blizu da je začuo kako zviždi kroz vazduh. „Isuse!" povikao je, ustuknuvši. „Prestani! Ja sam prijatelj!"


Čovek je nastavio da mu prilazi. „Ti nisi moj prijatelj. Ti se jebeni nacista." Zabacio je palicu iznad ramena i spremio se da ponovo zamahne. Nije bilo vremena za razmišljanje, te je Dejvid reagovao nagonski. Znao je vrlo dobro kako da se tuče. Otac gaje naučio osnovnom pravilu: nemoj se plašiti da se boriš prljavo. Držao se van dosega palice sve dok tip nije zamahnuo palicom, a zatim je pojurio napred i šutnuo ga u jaja. Kada se tip presamitio napred, Dejvid mu je zabio lakat u grudi i oborio ga unazad. Čovekova naga leđa udariše u trem s odzvanjajućim pljeskom, i dok se trudio da povrati dah Dejvid mu je istrgnuo palicu iz ruku. Sve je bilo gotovo za manje od tri sekunde. Dejvid se nagnuo iznad čoveka koji je sada ležao ničice. „U redu, kušajmo ponovo", kazao je. „ Žao mi je što vas uznemiravam ako kasno. Zovem se Dejvid..." „Ne mrdaj, pička ti materina!" Dejvid je podigao pogled i ugledao kako Monika stoji u dovratku pištoljem u rukama uperenom u njega. Predivne oči su joj blistale ok je obema šakama stezala revolver kratke cevi. Jarkožuta spavaća dosezala joj je do butina i blago lepšala na noćnom povetarcu. aci palicu i odmakni se od njega", naredila je. Dejvid je učinio kao što mu je naloženo. Ispustio je palicu na em i ustuknuo tri koraka unazad. „Monika", rekao je. „To sam ja, ejvid. Ja sam..." „Umukni, jebote!" Nastavila je da mu cilja u glavu, očigledno ga e prepoznavši. „Kite, jesi li dobro?" Bosonogi momak se pridigao na laktove. „Aha, dobro sam", reo je, ali je zvučao pomalo ošamućeno. „Monika, to sam ja", ponovio je. „Dejvid Svift. Upoznali smo se a konferenciji o strunama 1989. godine, kada si prezentovala svoj aučni rad o KalabiJauovim manifoldima." „Rekoh ti da umukneš!" uzviknula je, ali je Dejvid video da joj privukao pažnju. Čelo joj se namrštilo. „Dejvid Svift", kazao je ponovo. „Bio sam na specijalističkim dijama na Kolambiji. Relativnost u dvodimenzionalnom proorvremenu. Sećaš li se?" Usta joj se oklembesiše kada ga je prepoznala, no baš kao što je ejvid predvideo, uopšte nije izgledala srećno što ga vidi. Štaviše, gledala je još kivnije. Namrgodila


se kad je spustila revolver i zaočila otponac. „Šta se, kog vraga, dešava? Zašto si došao ovamo sred noći? Zamalo da ti oduvam glavu s ramena." „Poznaješ ovog tipa, Mon?" upitao je Kit. Uspeo je nekako da osovi na noge. Klimnula je glavom. „Poznavala sam ga tokom postdiplomskih tudija. Jedva." Trzajem zgloba otvorila je burence pištolja i ispranila metke na dlan. Svetlost se uključila u susednoj kući. Dođavola, pomislio je Dejd. Ukoliko se ne stišamo, neko će ubrzo pozvati pandure. Uputio je Moniki molećiv pogled. „Slušaj, potrebna mi je tvoja pomoć. Ne bih te gnjavio da nije izuzetno važno. Možemo li da uđemo unutra i porazgovaramo?" Monika je nastavila da se mršti. Međutim, posle nekoliko sekundi duboko je uzdahnula. „Ma, dođavola. Hajde, uđi. Ionako neću moći ponovo da zaspim." Otvorila mu je vrata. Kit je podigao palicu i Dejvid je na trenutak pomislio da će mladić ponovo zamahnuti prema njemu, ali se umesto toga rukovao s njim. „Hej, čoveče, izvini zbog ovoga", rekao je. „Mislio sam da si jedan od onih nacističkih šupčina. Pravili su Moniki izvesne probleme." „Nacisti? O čemu to govoriš?" „Videćeš i sam kada uđemo u kuću." Dejvid je prošao kroz vrata i stupio u malu dnevnu sobu sa kaminom od opeke na jednoj i prozorom koji je tekao duž čitavog zida na suprotnoj strani prostorije. Prelepa drvena polica kamina, koje se sećao od prethodne posete, sada je izgledala kao da ju je neko napao sekirom. Lakirana polica je čitavom dužinom bila prepuna useka. Kamin je takođe bio vandalizovan; najmanje desetak opeka je bilo iščupano ili okrnjeno. Zidovi dnevne sobe bili su prošarani rupama koje su najverovatnije bile načinjene macolom, a podne daske su na nekoliko mesta bile iščupane, stvarajući mračne, nazubljene kratere u podu. A najgore od svega, posvuda su se nalazili kukasti krstovi: uklesani u okvir kamina, urezani u preostale podne daske, našarani autolakom po zidovima. Dve velike crvene svastike su nekako bile naslikane na tavanici, a između njih su bile reči VRATI SE KUĆI CRNČUGO. „O, ne", prošaptao je Dejvid. Okrenuo se prema Moniki, koja je stavila pištolj i metke na okvir kamina i sada je zurila u plafon.


„Skinhedsi, verovatno srednjoškolci", rekla je. „Videla sam ih kako drežde na autobuskoj stanici, odeveni u kožne jakne i martinke. Verovatno su videli moju fotografiju u novinama i pomislili, ohoho, evo naše velike prilike. Crnačka kurva koja živi u kući najpoznatijeg Jevrejina na svetu. Ima li išta bolje od toga?" Dejvid je zažmirkao. „Kada se ovo dogodilo?" „Prošlog vikenda, dok sam bila u poseti nekim prijateljima u ostonu. Kreteni su bili veoma pametni. Sačekali su da se uvere da ema nikoga kod kuće, a zatim su razvalili ulazna vrata. Nisu išaali spoljašnje zidove jer su znali da ih neko može videti sa ulice." Dejvid je pomislio na Ajnštajnovu radnu sobu na spratu. „Jesu ' uništili i prostorije na spratu, takođe?" „Aha, razbucali su skoro svaki deo kuće. Čak su razrovali travjak u zadnjem dvorištu. Na svu sreću, ostavili su netaknutu kuinju i nisu naneli previše štete nameštaju." Pokazala je rukom na rnu kožnu sofu, metalni stočić za kafu, i jarkocrvenu „barselona" telju, predmete koji očigledno nikada nisu pripadali Ajnštajnu. Kit je zakoračio preko rupe na podu s palčevima zakačenim za rednje džepove farmerica. Dejvid je sada primetio da mladić ima etovažu zvečarke na levom ramenu i mladoliko, iskreno lice dvadeetogodišnjaka. „Kada smo te čuli kako zvoniš, pomislili smo daje osredi ponovo neka od tih propalica, da proverava je li kuća prana. Smatrali smo da će klinci naprosto klisnuti ukoliko uključimo vetla, pa sam izašao na stražnja vrata da ih iznenadim." Monika je zagrlila Kita oko struka i naslonila glavu na njegovo stetovirano rame. „Kit je pravo srce", kazala je. „Pravio mije drušo svake noći tokom ove nedelje." Kit je odgovorio obgrlivši Monikin kuk i poljubivši je u vrh lave. „Šta sam drugo mogao da uradim? Ti si mi najbolja mušteija." Okrenuo se prema Dejvidu, sa širokim osmehom na mlaolikom licu. „Vidiš, ja popravljam Monikin automobil. U mehaničarskoj radnji u Prinstonu. Ona ima opaku 'korvetu, ali je auto omalo temperamentan." Dejvid je na trenutak zbunjeno zurio u njih dvoje. Monika, svetki čuvena teoretičarka struna, zabavljala se sa tipom koji joj poravlja automobil? Izgledalo je tako neverovatno. Međutim, brzo izbacio tu misao iz glave. Trenutno je imao važnije stvari na paeti. „Monika, možemo li da sednemo negde? Znam da dolazim


u nezgodno vreme, ali sam stvarno u velikoj nevolji i moram da rokljuvim šta se dešava." Podigla je obrvu i pomno ga pogledala, kao da po prvi put oseća koliko je očajan. „Možemo da odemo u kuhinju", odgovorila je. ,,U rusvaju je, ali barem nema svastika." Kuhinja je bila prostrana i moderna; pridodata je kući pre nekoliko godina kako bi zamenila skučenu kuhinju u kojoj je Elza, Ajnštajnova druga žena, nekada kuvala. Široki pult sa mermernom pločom se nalazio ispod visećih kredenaca, a okrugli sto je stajao u ćošku prostorije. No i pored toga što je kuhinja bila velika čak i po standardima predgrađa, svaki raspoloživ prostor je bio dupke pun kutija, knjiga, lampi, i raznoraznih džidžabidža donesenih iz ostalih delova kuće. Monika je odvela Dejvida do stola i uklonila gomilu knjiga sa jedne stolice. „Izvini zbog džumbusa", kazala je. „Morala sam da prenesem neke stvari ovamo dole jer je radna soba u potpunom dar mar u." Dejvid joj je pomogao da raščisti sto i stolice. Dok je prenosio naramak knjiga na prozorski prag, prepoznao je korice knjige pri vrhu gomile. Bila je to Na plećima divova. Monika je iscrpljeno zaječala dok su sedali za sto. Potom se okrenula prema Kitu i nežno mu spustila šaku na koleno. „Dušo, možeš li da skuvaš kafu? Umirem od želje za šoljom kafe." Potapšao ju je po ruci. „Naravski. Kolumbijska supremo', zar ne?" Klimnula je glavom, a zatim ga posmatrala kako odlazi do aparata za kafu na suprotnoj strani kuhinje. Kada se konačno našao izvan dometa glasa, nalaktila se preko stola prema Dejvidu. „Do! bro. U čemu je problem?" Dok je Simon bio u Specnazu, boreći se protiv čečenskih pobunjenika, naučio je korisnu tehniku za lociranje neprijatelja. Mogla se sumirati u devet reči: da bi pronašao nekoga, moraš da znaš šta želi. Na primer, čečenski pobunjenik želi da ubija ruske vojnike, pa ga stoga treba tražiti u planinama nedaleko od vojnih baza. Veoma jednostavno. Ali u slučaju Dejvida Svifta, postojao je otežavajući faktor: Amerikanci su ga tražili, takođe. Pod pretpostavkom da je ovaj profesor istorije imao zrnce pameti u tintari, neće se približavati vlastitom stanu niti bilo kom


drugom mestu na kojem bi FBI ogao da ga čeka. Stoga je Simon ponovo morao da improvizuje. omoć Interneta, započeo je istragu o tajnim željama Dejvida Svifta. U tri sata izjutra Simon je i dalje zurio u ekran laptopa u preskuom apartmanu hotela „Voldorf Astorija". Uspeo je da se ubaci u utrašnju kompjutersku mrežu Univerziteta Kolambija i uskoro je ačinio srećno otkriće: administrator mreže je nadzirao aktivnosti a internetu članova univerziteta, verovatno kako bi proverio gleaju li porniće u radno vreme. Simon se zakikotao Rusima bi se to eoma dopalo. A da sve bude još bolje, izveštaji o aktivnosti čak nisu i bili šifrovani. Sa nekoliko poteza je uspeo da skine adresu svakog ebsajta koji je Dejvid Svift posetio tokom proteklih devet meseci. Dugačka lista internet adresa proticala je ekranom laptopa, sveupno 4.755. Previše da se svaka pojedinačno ispita. No, postojao je ačin da se spisak skrati: pogledati samo pretrage izvršene pomoću Gugla. Ono za čime tragate otkriva ono za čime žudite, pomislio je Simon. Gugl je predstavljao novi prozor u ljudsku dušu. Simon je pronašao 1.126 pretraga. To je i dalje bilo previše, ali sada mogao da se usredsredi na ključne reči pretrage. Na laptopu je imao rogram koji je mogao da identifikuje hrišćanska imena u bilo kakvom orku teksta. Analiza preostalih adresa pokazala je daje Dejvid Svift cao neko ime prilikom sto četrdeset sedam pretraga. Sada je spisak dresa bio dovoljno sužen da je Simon mogao da pregleda svaku od jih pojedinačno, ali mu je Svift umnogome olakšao posao. Postojalo samo jedno ime koje se pojavljivalo više od jedanput. Tri različita ana u septembru, Dejvid Svift je tražio nekoga po imenu Monika Rejolds. A pošto je Simon ukucao njeno ime u polje za pretragu Gugla, ;brzo je uvideo i zašto. Pozvao je recepciju hotela i naložio portiru da u dovezu „mercedes" ispred ulaznih vrata za pet minuta. Išao je u Nju Džerzi da poseti poslednji dom lutajućeg Jevrejina iz Bavarske. Dejvid je duboko udahnuo. „Hans Klajnrnan je mrtav", počeo je da ovori. „Večeras je ubijen." Monika se trznula unazad u stolici kao da ju je ošamario. Usne j se razdvojiše, oblikujući zgranuto slovo O. „Ubijen? Kako? Ko e to učinio?" „Ne znam. Policija je kazala daje reč o pljački koja je pošla naopako, ali ja mislim da je nešto drugo u pitanju." Zastao je. Njegov teorija o ubistvu profesora je u najboljem slučaju bila nepovezana, a bio je još manje siguran kako da je objasni Moniki. „Razgovarao sam sa Klajnmanom u bolnici pre nego što je umro. Tako je


započeo čitav ovaj košmar." Zaustio je da joj ispriča šta se dogodilo u podzemnom kompleksu FBIa u ulici Liberti, ali se zaustavio. Bolje d ide korak po korak. Nema potrebe da je odmah preplaši. Monika je odmahnula glavom, zureći belo u uglačanu površin kuhinjskog stola. „Gospode", prošaptala je. „To je strašno. Prv Buše, a sada i Klajnman." Prvo ime je uzdrmalo Dejvida. „Buše?" „Aha, Žak Buše sa Pariškog univerziteta. Ti ga poznaješ, zar ne? Dejvid ga je poznavao veoma dobro. Buše je bio jedan od starih velikana francuske fizike, briljantni naučnik koji je pomagao u izradi nekih od najmoćnijih akceleratora čestica na svetu. Takođe, bio je jedan od Ajnštajnovih asistenata početkom pedesetih godina „Šta mu se dogodilo?" „Njegova supruga je danas pozvala upravnika instituta. Kazal je da je Buše umro prošle nedelje i da ona želi da osnuje fond u njegovu čast. Upravnik je bio iznenađen zato što nigde nije video Bušeovu umrlicu. Supruga je rekla daje porodica zadržala njegovu smrt u tajnosti, jer je posredi bilo samoubistvo. Očigledno, prerezao je sebi vene u kadi." Dejvid je intervjuisao Bušea tokom istraživanja za knjigu Na plećima divova. Pojeli su veličanstvenu večeru u njegovom domu u Provansi i kartali su se sve do tri sata izjutra. Bio je to mudar, zabavan, bezbrižan čovek. „Da li je bio bolestan? Da li je zbog toga to učinio?" „Upravnik nije ništa rekao o tome. Međutim, spomenuo je da je supruga zvučala veoma pometeno. Kao da još uvek ne može da poveruje." Dejvidu je mozak počeo da radi punom parom. Prvo Buše, a sada Klajnman. Dvojica Ajnštajnovih asistenata umrli su jedan za drugim u roku od svega nedelju dana. Naravno da su obojica bili poprilično stari, u kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim. Moglo bi se očekivati da počnu da umiru. Ali ne na ovakav način. „Imaš li kompjuter u kući?" upitao je. „Moram nešto da proverim na internetu." Izgledajući zbunjeno, Monika je pokazala na crni laptop pored kartonske kutije na kuhinjskom pultu. „Možeš da koristiš moj makbuk5, ima bežičnu konekciju. Šta to tražiš?"


Dejvid je preneo laptop na sto, uključio ga, i otišao na početnu stranicu Gugla. „Amila Guptu", odgovorio je dok je kucao ime u polje za pretragu. „On je takođe radio sa Ajnštajnom tokom pedesetih." Za manje od sekunde rezultati pretrage su se pojavili na ekranu. Dejvid je brzo skrolovao listu ponuđenih stranica. Većina stranica se bavila Guptinim radom na Institutu robotike na Univerzitetu Karnegi Melon. Tokom osamdesetih godina 20. veka, nakon što je proveo trideset godina baveći se naukom, Gupta je naglo napustio svet fizike i osnovao kompaniju za proizvodnu kompjuterskog softvera. U roku od deset godina, kompanija je vredela nekoliko stotina miliona dolara. Postao je filantrop, poklanjajući novac raznoraznim neobičnim istraživačkim projektima, ali je njegovo glavno polje interesovanja bila veštačka inteligencija. Dao je pedeset miliona dolara Institutu robotike i nekoliko godina kasnije je postao njegov upravnik. Kada je Dejvid intervjuisao Guptu, bila je prava muka zadržati ga na temi Ajnštajna. Sve o čemu je čovek želeo da govori bili su roboti. Dejvid je preleteo pogledom preko najmanje stotinu rezultata pretrage pre nego što se uverio da nema nikakvih strašnih vesti o Gupti. Ali to i nije bila neka uteha. Mogao je već biti mrtav, a da jednostavno još niko nije otkrio telo. Dok je buljio u ekran laptopa, Kit je prišao stolu noseći šolje s kafom. Pružio je jednu Dejvidu. „Izvoli", rekao je. „Želiš li možda mleko ili šećer ?" Dejvid je zahvalno prihvatio solju. Mozak mu je žudeo za kofeinom. „Ne, ne, nema potrebe. Hvala ti." Kit je dodao drugu solju Moniki. „Slušaj, Mon, odoh ja gore u krevet. Moram da budem u radnji već u osam ujutru." Položio je šaku na njeno rame i malčice se nagnuo napred prema njoj, prinoseći lice bliže njenom. „Bićeš dobro?" Stisnula je njegovu šaku i nasmešila se. „Aha, biću u redu. Idi i odmori se, dušo." Poljubila ga je u obraz, a zatim ga potapšala po zadnjici dok je odlazio. Dejvid je proučavao njeno lice dok je gutao kafu. Bilo je lako videti kako se oseća. Tip joj je očigledno bio veoma drag. Premda je Monika bila čak dvadeset godina starija od svog dečka, u tom trenutku je izgledala podjednako mladoliko. Lice jedva da joj se izmenilo od poslednjeg puta kada ju je Dejvid video, na kauču u njenom majušnom stanu.


Posle nekoliko sekundi, Monika je primetila da Dejvid zuri u nju. Posramljen, prineo je solju usnama i u velikom gutljaju otpio polovinu preostale kafe. Potom) Č spustio solju na sto i ponovo se okrenuo prema laptopu. Morao je da proveri još jedno ime. Ukucao je Alister Makdonald u polje za pretragu. Makdonald je bio najnesrećniji od svih Ajnštajnovih asistenata. Doživeo je nervni slom 1958. godine i morao je da napusti Institut za napredno istraživanje. Vratio se kući u Škotska, ali se nikad nije oporavio; počeo je da se čudno ponaša, ur^ ajući na prolaznike na ulicama Glazgova. Nekoliko godina docnije je i *pao policajca, a njegova porodica gaje smestila u duševnu bolnicu. Dejvid gaje posetio tamo 1995. godine, i premda se Makdonald rukovao s njim i pristao na intervju, nije ništa rekao u odgovor na Dejvidova pitanja o njegovom radu s Ajnštajnom. Samo je sedeo i zurio pravo ispred sebe. Dugačak spisak rezultata pojavio se na ekranu, ali kada je Dejvid pomnije pogledao ispostavilo se da su u pitanju različite osobe Alister Makdonald, škotski narodni pevač, Alister Makdonald, australijski političar, i tako dalje. Ni traga ni glasa od Alistera Makdonalda, fizičara. Monika je ustala i bacila pogled preko Dejvidovog ramena. „Alister Makdonald? Ko je on?" „Još jedan od Ajnštajnovih asistenata. Ovaj tip je u neku ruku nestao sa vidika, tako daje teško pronaći ikakvu informaciju o njemu." Klimnula je glavom. „A da, spomenuo si ga u knjizi. Tip koji je poludeo, zar ne?" Dejvid je osetio nalet zadovoljstva. Monika je očito prilično pajivo pročitala Na plećima divova. Prišao je prozoru, uzeo Monin primerak knjige, i otvorio poglavlje o Makdonaldu. Pronašao naziv duševne bolnice, klinika za psihijatrijske bolesti Holirud, a atim se nagnuo iznad laptopa i ukucao te reči u polje za pretragu, dmah pored Alister Makdonald. Pojavio se samo jedan rezultat, ali je bio skorašnjeg datuma, ej vid je kliknuo na adresu i trenutak kasnije stranica elektronog izdanja časopisa Glazgov herald pojavila se na ekranu. Bila je kratak članak objavljen 3. juna, pre samo devet dana. ISTRAGA UHOLIRUDU


Ministarstvo zdravlja Škotske danas je najavilo da će sprovesti istragu povodom nesreće sa smrtnim ishodom u duševnoj bolnici u Holirudu. Osamdesetjednogodišnji pacijent po imenu Alister Makdonald je pronađen mrtav u sobi za hidroterapiju ove ustanove uponedeljak ujutru. Zvaničnici ministarstva kažu da se Makdonald udavio u kadi za hidroterapiju pošto se tokom noći iskrao iz svoje spavaće sobe. Ministarstvo će pokušati da utvrdi da li je nemar noćne smene u nadziranju pacijenata doprineo nesreći. Dejvid je zadrhtao dok je posmatrao ekran. Makdonald se uda'o u kadi za hidroterapiju, Buše je takođe sebi prerezao vene u di. Potom se setio šta mu je detektiv Rodrigez rekao u bolnici veti Luka: policija je pronašla Klajnmana u kadi u njegovom kupalu. Trojicu starih fizičara je povezivala ne samo njihova zajednička rošlost sa Ajnštajnom, već i strašan način rada. Ista kopilad koji su o smrti mučila Klajnmana su takođe ubila Makdonalda i Bušea, askiravši ubistva tako da liče na nesrećni slučaj i samoubistvo. li motiv, šta je motiv? Jedini trag su predstavljale Klajnmanove oslednje reči: Einheitliche feldtheorie. Uništitelj svetova. Monika se naslonila na Dejvida kako bi mogla da pročita članak reko njegovog ramena. Disanje joj se ubrzalo pošto je završila či nje. „Majku mu", prošaptala je. „Ovo je veoma čudno." Dejvid se okrenuo i pogledao je u oči. Bila Monika spremna ili ne, kucnuo je čas da iznese svoju hipotezu. „Šta znaš o Ajnštajnovom radu na teoriji ujedinjenih polja?" „Šta?" Zakoračila je unazad. ,,0 Ajnštajnovom radu? Kakve to veze ima..." „Samo me saslušaj nekoliko sekundi. Govorim o njegovim pokušajima da izvede jednačinu polja koja uključuje gravitaciju i elektromagnetizam. Znaš već, njegovi naučni radovi o petodimenzionalnim manifoldima i postrimanovskoj geometriji. Koliko si upoznata s tim radovima?" Slegnula je ramenima. „Ne naročito mnogo. Ti naučni radovi imaju samo istorijski značaj. Nemaju nikakve veze sa teorijom struna." Dejvid se namrgodio. Nadao se, možda nerealistično, da će Monika poznavati tematiku uzduž i popreko, kako bi mogla da mu pomogne u istraživanju mogućnosti. „Kako možeš da kažeš tako nešto? Svakako postoji veza sa teorijom


struna. Šta je sa Ajnštajnovom saradnjom sa Kaluzom? Njih dvojica su prvi izneli pretpostavku o postojanju pete dimenzije. A ti si provela čitavu karijeru izučavajući dodatne dimenzije!" Monika je odmahnula glavom. Na licu je imala mučan izraz profesora koji se trudi da objasni osnove fizike priglupom brucošu. „Ajnštajn je pokušavao da dođe do klasične teorije. Teorije sa tačnim uzrocima i posledicama, bez uvrnutih kvantnih neizvesnosti. Ali teorija struna proizilazi iz kvantne mehanike. Kvantna teorija uključuje gravitaciju, a to je sasvim drugačije od onoga na čemu je Ajnštajn radio." „Ali u kasnijim radovima, Ajnštajn je primenio nov pristup", protivrečio joj je Dejvid. „Pokušao je da integriše kvantnu mehaniku u opštiju teoriju. Kvantna teorija predstavljala bi poseban slučaj u širem klasičnom okviru." Monika je odmahivanjem rukom odbacila njegove reči. „Znam, znam. Ali na kraju, šta je proizišlo iz svega toga? Nijedno njegovo rešenje nije izdržalo proveru. Njegovi poslednji radovi su predstavljali potpune koještarije." Dejvidu je jurnula krv u obraze. Mrzeo je njen ton. On zaista nije bio matematički genije kao Monika, ali je znao ovog puta da u pravu. „Ajnštajn je pronašao funkcionalno rešenje. Samo ga dje objavio." Nakrivila je glavu u stanu i pogledala ga podrugljivo. Krajevi jenih usana blago se izviše nagore. „Oh, zaista? Da li ti je neko 3slao Ajnštajnov davno izgubljeni rukopis?" „Ne, Klajnman mi je to rekao pre nego što je umro. Kazao je: ierr doktor je uspeo5, tačno tim recima. Zbog toga su ga večeras bili, zato su ubili sve njih." Monika je začula hitnost u njegovom glasu i lice joj je poprimilo zbiljan izraz. „Slušaj, Dejvide, shvatam da si uznemiren, ali ono Sto predlažeš jednostavno nije moguće. Nema šanse daje Ajnštajn speo da formuliše ujedinjenu teoriju. Znao je samo za postojaje dve sile: gravitaciju i elektromagnetizam. Fizičari nisu razumeli ilabu nuklearnu silu sve do šezdesetih godina 20. veka, i otkrili su ku nuklearnu silu tek deset godina kasnije. Dakle, kako je Ajnajn mogao da osmisli teoriju svega ukoliko nije razumeo dve od etiri elementarne sile? To je kao da slažeš slagalicu, a nedostaje ti Dlovina delića." Dejvid je na trenutak razmislio o njenim recima. „Ali on nije lorao da zna sve detalje da bi osmislio opštu teoriju. To je više alik ukrštenim recima nego slagalici.


Sve dokposeduješ dovoljno agova, možeš da prokljuviš obrazac, a zatim da docnije popuniš razna polja." Monika nije bila ubeđena. Dejvid je na osnovu izraza na njenom licu mogao da vidi kako misli daje ideja sasvim apsurdna. „Pa, ukoliko je odista smislio validnu teoriju, zašto je nije objavio? Zar mu to nije bio životni san?" Klimnuo je glavom. „Jeste, bio je. Međutim, sve to se dešavalo svega nekoliko godina nakon Hirošime. I mada Ajnštajn nije imao nikakve veze sa pravljenjem atomske bombe, znao je da su njegove jednačine pokazale put. E = rac2, ogromne količine energije dobijena iz sićušnih komada uranijuma. To ga je razjedalo. Jedanput je rekao: 'Da sam znao da će ovo učiniti, postao bih obućar.'" „Znam, znam, čula sam sve to i ranije." „Pa, razmisli o tome na minut. Ukoliko je Ajnštajn zbilja pronašao teoriju ujedinjenih polja, zar ne bi bio zabrinut da će se ponovo dogoditi isto? Znao je da mora da otkrije sve implikacije otkrića, sve moguće posledice. A ja mislim da je predvideo kako teorija može da se upotrebi u vojne svrhe. Možda kako bi se stvorilo nešto još gore od atomske bombe." „Kako to misliš? Šta može biti gore?" Dejvid je odmahnuo glavom. To je predstavljalo najslabiju kariku u njegovom logičkom lancu. Nije imao pojma šta je to zapravo Einheitliche feldtheorie, a kamoli do čega može da dovede. „Ne znam, ali mora da je posredi nešto zaista strašno. Dovoljno loše da Ajnštajn odluči kako ne srne da obelodani teoriju. No, nije mogao ni tek tako da je napusti. On je verovao da fizika predstavlja otkrivanje božjeg ručnog rada. Nije mogao tek tako da izbriše teoriju i da se pretvara kako nikada nije ni postojala. Stoga ju je poverio svojim asistentima. Verovatno je dao svakome po delić teorije i rekao da je čuvaju na sigurnom." „Čemu bi to koristilo? Ukoliko je teorija zbilja toliko užasna, njegovi asistenti takođe nisu mogli daje objave." „Razmišljao je o budućnosti. Ajnštajn je bio nepopravljivi optimista. On je zaista mislio da će za nekoliko godina Amerikanci i Sovjeti položiti oružje i oformiti svetsku vladu. Potom će proglasiti rat nezakonitim i svi će žive ti u miru. A njegovi asistenti su samo morali da sačekaju taj dan pre nego što napokon svetu otkriju teoriju." Neočekivano, Dejvida počeše da peckaju oči. „Čekali su celog života."


Monika gaje pogledala saosećajno, ali očigledno nije poverovala ni u jednu jedinu Dejvidovu reč. „To je izvanredna hipoteza, Dejvide. A izvanredne tvrdnje zahtevaju izvanredne dokaze." Dejvid se pribrao. „Klajnrnan mi je rekao niz brojeva kada sam ga posetio večeras u bolnici. Kazao je daje posredi ključ koji mu je Ajnštajn dao, i da ga sada on daje meni." „Pa, to teško daje..." „Ne, to nije dokaz. Dokaz je ono što se dogodilo nakon toga." Potom joj je ispričao za saslušanje u podzemnom kompleksu FBIa i masakr koji je usledio. Monika je isprva samo nevernički zurila u njega, ali dok je opisivao kako su se svetla pogasila a pucnjava odjeknula kroz hodnik, ona je nesvesno zgrabila porub spavaćice i gužvala ga u šaci. Pošto je završio, Monika je izgledala podjednako okirano kao što se Dejvid osećao nakon što je izašao iz podzemne araže na ulicu Liberti. „Gospode bože", prošaptala je. „Ko je napao to mesto? Teroristi?" „Ne znam, nijednom ih nisam ugledao. Video sam samo mrtve gente FBIa. Međutim, kladim se da su u pitanju isti oni ljudi koji u ubili Klajnmana, Bušea, i Makdonalda." „Kako znaš? Možda ih je FBI ubio. Zvuči kao da vlada i teroristi 'ure istu stvar." Odmahnuo je glavom. „Ne, FBI bi ih priveo radi ispitivanja, islim da su teroristi nekako prvi saznali za postojanje ujedinjene eorije. Možda se Klajnmanu, Bušeu ili Makdonaldu nešto omaklo, ato su teroristi krenuli na njih, mučeći svakog ponaosob zarad inormacija. No, nakon što su poznati fizičari počeli da padaju mrtvi, ora da su američke obaveštajne službe zaključile da se dešava ne*to sumnjivo. Zato su se agenti FBIa toliko brzo pojavili u bolnici. Verovatno su držali Klajnmana pod prismotrom." Dejvid je podigao glas dok je opisivao scenario, a poslednje reči u mu odjeknule među zidovima kuhinje. Pribravši se, pogledao je u Moniku kako bi video njenu reakciju. Lice joj više nije izgledalo oliko sumnjičavo, ali još uvek nije bila potpuno ubeđena. Podigla 'e šaku s njegovog ramena i ponovo pogledala u ekran laptopa, na kojem se sada nalazio skrinsejver, animacija rotirajućeg KalabiJauovog manifolda. „To nema nikakvog smisla", kazala je. „Hoću da kažem, možda si u


pravu u vezi s ubistvima, možda su terorista zaista krenuli na Klajnmana i ostale zbog nekog tajnog projekta na kojem su ovi radili. Ali jednostavno ne mogu da poverujem da je taj projekat teorija ujedinjenih polja koju su Ajnštajnovi asistenti "krivali proteklih pedeset godina. To je neverovatno." Dejvid je ponovo klimnuo glavom. Razumeo je Monikinu nevericu. Nije bila u pitanju samo njena sklonost prema kvantnoj mehanici u odnosu na klasične teorije. Njeno čitavo životno delo je ovde bilo na kocki. Dejvid je nagovestio da su sva dostignuća koja su ona i njene kolege teoretičari struna ostvarili tokom prethodne dve decenije, sav mukotrpan napredak, teško izvojevani uvidi i briljantne onovne formulacije, bili nevažni. Naučnik koji je umro pre nego što se većina njih uopšte i rodila je već zadobio njihovu ultimativnu nagradu, teoriju svega. A ta mogućnost je bila, u najmanju ruku, pomalo teška za prihvatanje. Dejvid se okrenuo od Monike, pitajući se kako daje ubedi. Imao je izvanrednu tvrdnju, ali nijedan izvanredan dokaz kojim bije potkrepio. Nije imao čak ni najobičniji dokaz. Međutim, dok je zurio u gole zidove kuhinje, nova misao mu je pala na pamet. To nije bila prijatna misao; štaviše, bila je toliko gnusna da mu je srce poskočilo u grudima. Ali je predstavljala kakavtakav dokaz. „Pogledaj oko sebe", rekao je, okrenuvši se ponovo prema Moniki i pokazavši na okolne zidove i kredence. „Pogledaj kuhinju. Ovde ništa nije uništeno, nema nikakvih grafita. Nema ni jednog jedinog kukastog krsta." Gledala je u njega s nerazumevanjem „Da? Pa šta s tim?" „Zašto bi banda skinheda iz Nju Džerzija uništila svaku prostoriju u kući izuzev kuhinje? Zar ti se to ne čini pomalo čudnim?" „Kakve sad pa to ima veze s..." „Nije bilo nikakvih skinheda, Monika. Neko je prevrnuo ovo mesto od poda do plafona u potrazi za Ajnštajnovim beležnicama. Tražili su ispod podnih dasaka, kopali su u stražnjem dvorištu i izbušili su rupe u malteru kako bi proverili prostore između zidova. Svuda su našarali svastike da bi izgledalo kao najobičniji vandalizam. Nisu ni taknuli kuhinju zato što je prostorija pridodata kući dugo nakon Ajnštajnove smrti, što znači da on ovde nije mogao ništa da sakrije. Iz istog razloga nisu dirali ni tvoj nameštaj."


Monika je prekrila usta šakom. Dugačkim vitkim prstima je dodirnula usne. „Ukoliko bih morao da nagađam", nastavio je da govori Dejvid, „rekao bih da je ovo delo FBIa. Teroristi se ne bi trudili da sačekaju da napustiš kuću preko vikenda. Jednostavno bi te ubili na spavanju. Takođe, pretpostavljam da agenti nisu pronašli nikakve beležnice. Ajnštajn je bio isuviše pametan za tako nešto. On ne bi ostavio ništa napismeno." Mada je Monikina šaka prekrivala donju polovinu njenog lica, Dejvid je ipak mogao da vidi promenu u njenom izrazu. Najpre joj se oči raširiše od straha i iznenađenja, ali u roku od svega nekoliko sekundi se suziše, a duboka vertikalna bora se pojavi između njenih brva. Bila je modra u licu od besa, potpuno razgoropađena. Nenacistički skinhedsi su dovoljno loši, ali savezni agenti koji auto lakom šaraju kukaste krstove po zidovima kako bi prikrili tajnu peraciju? To je predstavljalo sasvim drugačiju vrstu zla. Napokon je spustila šaku s lica i opet zgrabila Dejvida za rame. ,Koje ti je to brojeve Klajnman rekao?"

imon nije imao nikakvih problema prilikom prelaska reke Hadson. Ta ulazu u Linkolnov tunel nalazio se kontrolni punkt, gde su mu dvojica policajaca naredila da spusti prozor a nemački ovčar gurnuo ljusku u automobil, ali Simon se presvukao u hotelu i sprao svaki rag plastičnog eksploziva sa kože, tako da je pseto samo glupavo urilo u volan. Simon je pokazao pozornicima isprave stručno krivotvorenu vozačku dozvolu države Njujork a oni su ga propustili da prođe. Pet minuta docnije nalazio na se naplatnoj rampi u Nju Džeriju, jureći niz nadvožnjak iznad mračnog, močvarnog Medoulendsa. Mogao je da vozi koliko god brzo želi, budući daje autoput u četiri sata ujutro bio skoro prazan, a svi savezni policajci su pomagali njujorškoj policiji na mostovima i u tunelima. Stoga je proleteo pored aerodroma u Njuarku brzinom od sto četrdeset kilometara a sat, a potom je skrenuo zapadno prema ogromnoj „Eksonovoj" afineriji nafte. Bilo je gluvo doba noći. Daleko ispred, tornjevi rafinerije su se uzdizali iz tmine prema nebu. Plamen gasa je goreo na vrhu jednog tornja, ali je bio nejak i


žmirkav, slabašan kao svetlost udaljenog svetionika. Drum kao daje najednom utonuo u mrak dok je Simon brzavao mimo lavirinta cevi i rezervoara nafte, i tokom nekoliko ekundi osećao se kao da se kreće kroz vodu. Na praznom ekranu svog uma ugledao je dva lica, lica svoje dece, ali to nije bila utešna lika koju je čuvao na mobilnom telefonu. Na ovoj slici, Sergej i Larisa nisu se smešili. Sergejeve oči su bile zatvorene dok je ležao u blatnjavom jarku, ruku prekrivenih crnim opekotinama i kose uštavljene skorelom krvlju. Ali Larisine oči behu širom otvorene kao da je i dalje živa, kao da još uvek posmatra vatrenu loptu koja ju je progutala. Simon je pritisnuo pedalu gasa i „mercedes" je pojurio napred. Uskoro je stigao do izlaza broj devet i skrenuo na drum broj jedan prema jugu. Za petnaest minuta biće u Prinstonu. 402 6 367956447800 Dejvid je olovkom napisao brojeve na listu hartije. Dodao je papir Moniki i istog trena osetio neodoljiv nagon da joj otme papir iz ruke i iscepa ga na komade. Plašio se tih šesnaest brojki. Želeo je da ih uništi, sahrani, da ih izbriše zauvek. Ali znao je da ne može. Nije imao ništa drugo. Monika je držala hartiju obema rukama i proučavala brojke. Oči su joj letele levodesno, tražeći obrasce, progresije, geometrijske sekvence. Na licu joj se nalazio isti usredsređeni izraz koji je Dejvid video dok je na konferenciji o teoriji struna prezentovala svoj naučni rad o KalabiJauovim manifoldima. Nalik licu boginje Atene koja se sprema za megdan. „Raspored brojeva mi ne izgleda nasumičan", primetila je. „Postoje tri nule, tri četvorke i tri šestice, ali samo jedan par istih brojeva, par sedmica. U nizu brojeva ove veličine, neverovatno je da postoji više trojki nego parova." „Može li to da bude ključ za dešifrovanje nekakvog dokumenta u elektronskom formatu? Klajnrnan je upotrebio reč ključ, pa mi to deluje logično." Monika nije skidala pogled sa brojeva. „Veličina niza odgovara. Šesnaest brojeva, pri čemu svaki može da se preobrazi u četiri bita digitalnog koda. To bi ukupno činilo šezdeset četiri bita, što predstavlja standardnu dužinu za kriptovane šifre.


Međutim, niz mora da bude nasumičan da bi tehnika upalila." Zavrtela je glavom. „Sa nenasumičnim nizom, šifru je veoma lako razbiti. Zašto bi Klajnrnan izabrao nesavršen ključ kao što je ovaj?" „Pa, možda je to drugačija vrsta ključa. Možda je pre nalik identifikacionoj nalepnici. Nešto što će nam pomoći da pronađemo dokument umesto da ga dešifrujemo." Monika mu nije odgovorila. Umesto toga, prinela je papir bliže licu, kao da ima poteškoća da pročita brojeve. „Napisao si ovaj niz na neobičan način." „Kako to misliš?" Okrenula je hartiju prema Dejvidu kako bi mogao da je vidi. „Brojevi su čudno grupisani. Nakon svakog drugog broja u nizu postoji nešto širi prazan prostor. Osim na kraju, gde su razmaci između brojeva jednaki." Uzeo je papir iz njene šake. Bila je u pravu, prvih dvanaest brojeva je bilo grupisano u grupe od po dva broja. Nije ih svesno zapisao ovako, ali eto ti ga sad. „Uh", zabrundao je. „To jeste čudno." „Da li je Klajnrnan naglasio ovakvo grupisanje kada ti je dao niz brojeva?" „Ne, ne baš." Sklopio je oči na tren i ponovo ugledao profesora Klajnmana, kako sedi na bolničkom ležaju dok dahće poslednje reči. „Pluća su mu otkazivala, tako da je brojeve izgovarao u dahtajima, po dva odjednom. A ja na taj način sada vidim ove brojeve u sećanju. Šest grupa od po dva broja i grupu od četiri broja na kraju niza." „Ali moguće je daje ovakvo grupisanje namerno? Daje Klajnrnan želeo da zapamtiš brojeve baš na ovaj način?" „Aha, pretpostavljam da jeste. Ali kako to menja stvari?" Monika je zgrabila papir i stavila ga na kuhinjski sto. Zatim je uzela olovku i povukla kose crte između grupa od po dva broja. 40/26/36/79/56/44/7800 „Ako urediš niz na ovaj način, izgleda još manje nasumičan", kazala je. „Zasada zaboravi poslednja četiri broja na kraju niza i posmatraj samo dvocifrene grupe. U


pet od šest grupa su brojevi između dvadeset pet i šezdeset. Samo sedamdeset devet ispada iz tog okvira. To je relativno usko grupisanje." Dejvid je zurio u brojeve. Još uvek su mu izgledali poprilično nasumični. „Ne znam. Izgleda mi kao da slučajno biraš brojeve i na silu stvaraš obrazac." Namrštila se. „Dejvide, znam šta radim. Provela sam mnogo vremena izučavajući podatke eksperimenata fizike čestica, i umem da prepoznam obrazac kad ga vidim. Iz nekog razloga brojevi su načičkani u uzanu traku." Ponovo je osmotrio niz i pokušao da ga sagleda sa Monikine tačke gledišta. U redu, pomislio je, izgleda da su brojevi načičkani ispod šezdeset. No, da li je to jednostavno mogao da bude slučajan raspored? Dejvidovom oku je niz delovao podjednako nasumično kao i pobednički brojevi lutrije Njujorka koju je igrao s vremena na vreme uprkos žalosno niskim izgledima za dobitak. Brojevi lotoa takođe su imali sklonost da se grupišu ispod šezdeset, ali to je bilo samo zato što je najveći broj koji je mogao da se izabere bio pedeset devet. A potom je video, jasno kao dan. „Minuti i sekunde", rekao je. Monika ga isprva nije čula. Stajala je pognuta nad kuhinjskim stolom i proučavala niz brojeva. „Posmatraš minute i sekunde", rekao je, ovog puta nešto glasnije. „Zbog toga su brojevi ispod šezdeset." Podigla je pogled. „Šta? Hoćeš da kažeš da je ovo nekakvo merenje vremena?" „Ne, ne vremena. Ovo su prostorne dimenzije." Dejvid je još jednom osmotrio niz brojeva i sada se njegovo značenje otvorilo poput cveta, sa svih šest latica savršeno raspoređenim. „Ovo su geografske koordinate, širina i dužina. Prva dva broja su lučni stepeni, druga dva lučni minuti, a treća dva lučne sekunde." Monika je nekoliko trenutaka zurila u njega, a zatim se okrenula i ponovo zagledala u brojeve. Osmeh joj zaigra na usnama, jedan od najlepših koje je Dejvid ikada video. ,,U redu, doktore Svift", kazala je. „Vredi pokušati." Prišla je laptopu i počela da kuca po tastaturi. „Ukucaću koordinate na Gugl ertu. Potom ćemo moći da bacimo pogled na to mesto." Pronašla je program i ukucala brojeve. „Pretpostavljam da je geografska širina četrdeset stepeni severno, a ne južno. U suprotnom, mesto bi se nalazilo negde u Tihom okeanu. A što se tiče


geografske dužine, pretpostavljam da je sedamdeset devet stepeni zapadno, a ne istočno." Dejvid je stao pored Monike kako bi mogao da posmatra ekran laptopa. Prva slika koja se pojavila bila je zrnasta satelitska fotografija. Na vrhu fotografije nalazila se velika građevina u obliku slova H, a na dnu se video red manjih građevina u obliku slova L i znakova plus. Strukture su bile prevelike da bi predstavljale stambene kuće, ali ne i dovoljno visoke da bi bile poslovne zgrade. Takođe, nisu bile poredane duž ulice ili pored autoputa; umesto toga, većina građevina se nalazila na obodu dugačkog pravougaonog dvorišta ispresecanog pešačkim stazama. Studentski grad, pomislio je Dejvid. Bio je to studentski grad pri nekom univerzitetu. „Gde se nalazi ovo mesto?" „Sačekaj, potražiću mapu ulice." Monika je kliknula na ikonicu pomoću koje su se stavljali nazivi na svaku građevinu i ulicu. „Nalazi se u Pitsburgu. Koordinate se seku na ovoj građevini ovde." Kucnula je tačku na ekranu i začkiljila kako bi pročitala adresu. „Adresa je avenija Forbs broj 5.000. NjuelSajmonova dvorana." Dejvid je smesta prepoznao ime. Posetio je zgradu jedanput ranije. „To je Univerzitet Karnegi Melon. Institut za robotiku. Gde se Amil Gupta nalazi." Monika je ukucala još nešto na tastaturi i pronašla vebsajt instituta. Kliknula je na stranicu sa spiskom članova instituta. „Pogledaj brojeve telefona zaposlenih", rekla je, gledajući preko ramena u Dejvida. „Svi imaju četvorocifren produžetak koji počinje sa sedamdeset osam." „Koji je Guptin produžetak?" „Njegova lična telefonska linija je 7832. Ali on je upravnik instituta, zar ne?" „Aha, poslednjih deset godina." „Pogledaj ovo. Produžetak za upravnikovu kancelariju je 7800." Blistala je u trijumfu. „To su poslednja četiri broja u Klajnmanovom nizu." Bila je toliko uzbuđena zajedničkim uspehom daje podigla ruku u vazduh. Ali Dejvid je samo zurio u spisak osoblja instituta na ekranu laptopa. „Ovde nešto nije u redu", rekao je. „Ovo ne može da bude prava poruka." „0 čemu to govoriš? Ima savršenog smisla. Ukoliko je Ajnštajn odista osmislio ujedinjenu teoriju, verovatno je rekao i Gupti za nju. Klajnman ti je govorio da odeš do Gupte kako bi zaštitio teoriju. To je očigledno!"


,,U tome i jeste problem. Poruka je isuviše očigledna. Svi znaju daje Gupta sarađivao sa Ajnštajnom. FBI to zna, teroristi to znaju, u mojoj knjizi postoji čitavo prokleto poglavlje o tome. Pa zbog čega se onda Klajnman toliko namučio da smisli ovu komplikovanu šifru ako je to jedino što je želeo da kaže?" Slegnula je ramenima. „Dovraga, pitaš pogrešnu osobu. Nemam blage veze šta je Klajnmanu prolazilo kroz glavu. Možda je ovo bi najbolji plan koji je mogao da smisli." „Ne, ne verujem u to. Klajnman nije bio glup." Uzeo je parče papira sa šesnaest cifara. „Mora da postoji još nešto skriveno u ovom nizu. Nešto što ne uviđamo." „Pa, postoji samo jedan način da to otkrijemo. Moramo da razgovaramo s Guptom." „Ne smemo da ga pozovemo. Ubeđen sam da mu savezni agenti prisluškuju telefon." Monika je isključila laptop i sklopila ekran. „Onda moramo da odemo u Pitsburg." Prenela je laptop na kuhinjski pult i stavila ga u kožnu zaštitnu torbu. Potom je pronašla omanju putnu torbu i počela je daje puni raznoraznim predmetima iz kuhinjskih kredenaca i fioka: punjačem za baterije, kišobranom, „ajpodom", kutijama „snekvel" kolača. Dejvid ju je uspaničeno posmatrao. „Jesu li ti vrane popile mozak? Ne možemo tek tako da se pojavimo pred Guptinim vratima! FBI verovatno već drži mesto pod prismotrom. Osim ako ga već nisu poslali u Gvantanamo." Ili osim ako ga teroristi već nisu mučili nasmrt, pomislio je. „U svakom slučaju, nemamo nikakvu šansu da mu se približimo." Monika je zatvorila rajsferšlus putne torbe. „Mi smo pametne osobe, Dejvide. Smislićemo već nešto." Držeći putnu torbu u jednoj ruci i torbu s laptopom u drugoj, krenula je iz kuhinje. Dejvid ju je sledio u dnevnu sobu. „Sačekaj malo! Ne možemo uradimo ovo! Policija već traga za mnom! Pravo je čudo što sam pšte uspeo da izađem iz Njujorka!" Zaustavila se ispred izlupanog kamina i spustila torbe na pod. tom je uzela revolver sa police i otvorila burence. Uspravna bora ponovo pojavila između njenih obrva, a usta joj behu tanka suorna linija. „Pogledaj tamo", rekla je, uperivši pištolj prema dvema enim svastikama na tavanici i recima VRATI SE KUĆI


CRNUGO. „Ti govnari su provalili u moj dom moj dom! i napisali o sranje na zidovima. Misliš li da ću im dopustiti da se tek tako ku s tim?" Pokupila je metke sa okvira kamina i počela da ih avlja, jedan po jedan, u burence revolvera. „Ne, nema šanse. Saaću šta se ovde dešava, a onda ću naterati te drkadžije da plate." Dejvid se usredsredio na pištolj u Monikinim rukama. Nije mu dopadalo kako se stvari razvijaju. „Taj revolver ti neće mnogo omoći. Oni imaju na stotine agenata i hiljade policajaca. Ne moš da se probiješ do Gupte pucajući unaokolo." „Ne brini, nemam nameru da započnem nikakvo puškaranje. ićemo pritajeni, a ne glupi. Niko nema pojma da si sa mnom, tako a FBI neće tražiti moj automobil. Ti se samo drži van pogleda i ćemo u redu." Ubacila je poslednji metak u burence revolvera, "ada idem gore da spakujem nešto odeće. Želiš li da ti ponesem ijač iz Kitovog pribora za brijanje?" Klimnuo je. Više nije imao snage da se raspravlja s njom. Bila je ao sila prirode, nepokolebljiva i nezaustavljiva, zakrivljujući čitavo anje prostorvremena oko sebe. „Šta ćeš kazati Kitu?" Monika je jednom rukom podigla obe torbe, dok je u drugoj drla revolver. „Ostaviću mu poruku. Kazaću mu da smo naprasno orali da odemo na konferenciju ili nešto slično." Otišla je u predrje i počela da se penje stepenicama na sprat. „Neće se previše nemiriti u vezi s tim. Kit ima tri druge devojke s kojima može da ovodi vreme. Dečko je neverovatno izdržljiv." Ponovo je klimnuo glavom. Dakle, njena veza s Kitom nije bila aročito ozbiljna. Dejvid je shvatio, na sopstveno veliko iznenade 'e, daje prilično zadovoljan tom činjenicom. Simon je jurio niz ulicu Aleksander, svega osam stotina metara dalje od Ajnštajnove kuće, kada je ugledao rotaciona svetla u retrovizoru. Bilo je to plavobelo patrolno vozilo policijskog odeljenja opštine Prinston. „Jeb tvaju mat!" opsovao je, udarajući pesnicom u volan. Da se ovo dogodilo samo minut ranije, dok se nalazio na drumu broj jedan, jednostavno bi legao na gas njegov „mercedes" je bio model SLK 32 AMG, i mogao je da s lakoćom utekne svakom automobilu napravljenom u Americi ali sada se Simon nalazio na lokalnim ulicama i postojala je prevelika šansa da uleti u ćorsokak. Nije imao drugog izbora osim da se zaustavi. Parkirao je automobil uz ivicu praznog puta, otprilike pedeset metara dalje od ulaza u opštinski park. U blizini nije bilo nikakvih kuća ili prodavnica, a na ulici nije


bilo saobraćaja. Patrolno vozilo se zaustavilo desetak metara iza njega, ostavivši uključena prednja svetla, i naprosto je stajalo u mestu nekoliko pomamnih sekundi. Pozornik u kolima verovatno je upravo slao opis Simonovog automobila dežurnom dispečeru. Napokon, posle pola minuta, mišićavi čovek u plavoj uniformi je izašao iz vozila. Simon je nakrivio bočni retrovizor kako bi mogao da posmatra policajca. Tip je bio mlad, imao je u vrh glave dvadeset pet godina. Mišićava ramena i ruke, ali malčice gojazan oko struka. Verovatno provodi najveći deo smene sedeći u kolima i čekajući da pijani studenti prekrše ograničenje brzine. Simon je spustio prozor dok je policajac prilazio „mercedesu". Mladić je naslonio ruku na vrata i nagnuo se prema prozoru. „Gospodine, imate li pojma koliko ste brzo vozili?" „Stotinu četrdeset tri kilometara na čas", odgovorio je Simon. „Manjeviše." Pozornik se namrštio. „Ovo nije šala. Mogli ste nekoga da ubijete. Dajte mi vozačku i saobraćajnu dozvolu." „Dakako." Simon je zavukao ruku u jaknu. Imao je krivotvorenu vozačku dozvolu, ali ne i saobraćajnu za „mercedes", koga je ukrao dva dana ranije iz izložbenog salona u Konektikatu. Zato je, umesto da izvadi novčanik, Simon izvukao „uzi" i upucao policajca u čelo. Čovek se zateturao unazad. Simon je pokrenuo „mercedes" zaškripavši gumama. U roku od nekoliko minuta neki motociklista primetiće telo i za pola sata policija Prinstona će tragati za Simonovim vozilom. No, to je bilo sasvim u redu. Ionako nije nameravao da se naročito dugo zadržava u gradu.

Kit je sanjao Monikinu „korvetu". Dovezla mu je automobil u radnju i kazala da je motor prokuvao, ali kada je Kit podigao haubu, video je da motor nedostaje. Taj tip Dejvid Svift ležao je sklupčan na mestu na kojem je trebalo da stoji motor. Kit se okrenuo prema Moniki da je upita šta se dešava, ali se ona vragolasto sakrila iza njegovih leđa. Osetio je dodir ruke na ramenu. Ovo je bilo stvarno, a ne deo sna. Nečija ruka gaje uhvatila za rame i nežno prevrnula poleđuške. Mora da se Monika vraća u krevet,


pomislio je bunovno. Verovatno želi malčice da se mazi. Monika je predstavljala dobru ševu, ali je bila đavolski zahtevna. „Bre, Mon", zastenjao je, zatvorenih očiju. „Već sam ti rekao da moram rano da ustanem." „Ti nisi Dejvid Svift." Nepoznati glas je istog časa prenuo Kita iz dremeža. Otvorio je oči i ugledao senoviti obris ćelave glave i mišićavog vrata. Njegova šaka se premestila na Kitov vrat i sada je čvrsto stezala, priljubivši ga na postelju. „Gde su?" upitao je. „Kuda su otišli?" Čelični prsti su stegnuli Kitov dušnik. Samo je ležao u krevetu, nepokretan, previše preplašen da se opire. ,,U prizemlju!" prodahtao je. „Oni su u prizemlju!" „Ne, nisu." Kit je začuo šuštanje u tami i ugledao kratak blesak. Pravo dugačko sečivo noža odbijalo je plavičastu svetlost zore koja je ulazila kroz prozor u spavaću sobu. ,,U redu, prijatelju moj", rekao je čovek. „Ti i ja ćemo sada malčice da proćaskamo."

ŠESTO POGLAVLJE

Karen se šetkala po sobi za saslušanje u zgradi FBIa na Federalnom trgu. Najpre je prošla pored čeličnih vrata zaključanih sa spoljašnje strane. Potom je prošla mimo ogledala koje je zauzimalo bezmalo čitav zid, najverovatnije providnog ogledala koje je dozvoljavalo agentima sa druge strane da neprimećeni posmatraju saslušanja. Naposletku je promarširala pored plavozlatnog znaka sa slikom orla i recima FEDERALNI ISTRAŽNI BIRO MI ŠTITIMO AMERIKU. Nekoliko stolica je okruživalo metalni sto u središtu prostorije, ali Karen je bila odveć uznemirena da sedi. Umesto toga je kružila prostorijom, obišavši je najmanje pedesetak puta, dok joj se u glavi vrtelo od straha i besa i umora. Agenti su odveli Džonu. U pet sati izjutra Karen je začula korake u hodniku sa druge strane zaključanih vrata. Ključ se okrenuo u bravi i, trenutak kasnije, agent koji ju je uhapsio je


zakoračio u sobu. Visok, plavokos i mišićav, još uvek je nosio istovetan ružni sako sive boje, dok je izbočina u prevoju ramena označavala futrolu sa pištoljem. Karen se prisetila čovekovog imena dok je jurila prema njemu: agent Brok. Kopile je stavilo lisice sedmogodišnjem dečaku. „Gde je moj sin?" zahtevala je. „Želim da vidim mog sina!" Brok je ispružio ruku ispred sebe kao da želi da je uhvati. Imao je ledene plave oči. ,,0pa, usporite malo! Vaš sin je dobro. Spava u sobi malo dalje niz hodnik." Karen mu nije poverovala. Džona je vrištao poput drekavca dok a agenti otimali iz njenog zagrljaja. „Odvedi me tamo! Moram ah da ga vidim!" okušala je da zaobiđe Broka kako bi prošla kroz vrata, ali joj gent isprečio na putu. „Hej, rekao sam vam da usporite! Moći da vidite vašeg sina za koji minut. Ali najpre moram da vam tavim nekoliko pitanja." ,Slušaj, ja sam advokat, u redu? Možda se ne bavim krivičnim om, ali znam daje ovo što radite protivzakonito. Ne možete da držite ovde bez optužnice." rok je napravio grimasu. Očigledno nije mnogo mario za adate. „Možemo da podignemo optužnicu, ukoliko je to ono što sta želite. Šta kažete na optužbu za zapostavljanja deteta? Zvuči m to dovoljno zakonito?" „Šta? O čemu to govorite?" ,Govorim o zavisnosti od narkotika vašeg bivšeg supruga. I o e kako je finansirao svoju naviku dilujući kokain svojim studenima na Kolambiji. Najveći deo prodaje obavljao je u Central parku, odmah pošto bi pokupio vašeg sina iz škole." Karen ga je belo pogledala. Beše to najsmešnija stvar koju je ikada čula. „To je suludo! Najgora stvar koju njih dvojica rade u parku jeste to što se igraju superkvasilicom5!" „Imamo videosnimke na kojima se vide transakcije. Sudeći prema našim izvorima, Svift se već godinama bavi dilovanjem droge." „Isuse Hriste! Znala bih da Dejvid diluje drogu u parku!" Brok je slegnuo ramenima. „Možda biste znali, a možda i ne. Jedno je izvesno, doduše; sud za porodična pitanja želeće da zna jeste li i vi takođe bili umešani. Možda će odlučiti da vam oduzmu sina i dodele mu staratelja dok podrobno ne istraže čitav slučaj." Karen je odmahnula glavom. Brok je lagao. Kao korporativni advokat, ona je zarađivala za hleb pregovarajući o sporazumima o spajanju preduzeća, i obično je


znala kada druga strana blefira. ,,U redu, dokažite to. Pokažite mi te videosnimke." Brok je prišao korak bliže. „Ne brinite, videćete ih večeras na vestima. Shvatate, vaš bivši muž je želeo da proširi poslovanje, te je počeo da radi sa Latinskim kraljevima. Pretpostavljam da ste čuli za njih?" Pogledala gaje podozrivo. „Govorite li da se Dejvid sprijateljio sa grupom gangstera?" „Latinski kraljevi kontrolišu celokupnu trgovinu drogom na gornjem Menhetnu. Oni su, takođe, drkadžije koje su sinoć pobile naše agente. Ubili su trojicu agenata na tajnom zadatku koji su kupovali drogu od Svifta, i još trojicu koji su činili deo tima za nadziranje." Karen je prezrivo frknula kroz nos. Priča je bila besmislena. Svako ko je iole poznavao Dejvida to bi istog časa spoznao. Ali zbog čega je FBI izmišljao ove budalaštine? Šta su to pokušavali da sakriju? Odmaknuvši se od Broka, prišla je metalnom stolu i sela na stolicu. „U redu, agente Brok, na trenutak ću vam poverovati na reč. Šta želite od mene?" Izvukao je beležnicu i olovku iz unutrašnjeg džepa sakoa. „Potrebne su nam informacije o poznanicima vašeg bivšeg supruga. Naročito o onima koji žive u Nju Džerziju." „Nju Džerzi? Mislite da se Dejvid tamo nalazi?" Brok se namrgodio. „Ja ovde postavljam pitanja, važi? Već imamo imena njegovih kolega na Kolambiji. Sada pravimo spisak prijatelja, poznanika i tome slično." „Ja nisam osoba koju treba da pitate. Dejvid i ja smo razvedeni već dve godine." „Ne, vi ste zaista prava osoba. Vidite, Svift je sada begunac i verovatno traži prijatelja koji bi mu pomogao. Veoma bliskog prijatelja, ako shvatate šta hoću da kažem." Nakrivio je glavu u stranu i znalački je pogledao. „Ima li on takvih prijatelja u Nju Džerziju?" Karen je ponovo odmahnula glavom. Kako su patetični, pomislila je. Brok je pokušavao da igra na kartu njene ljubomore. „Nemam pojma." „Ma hajde. Ne znate ama baš ništa o njegovom ljubavnom životu?" „Zašto bi me bilo briga? Više nismo u braku." „Pa, šta je s vremenom pre razvoda? Da li je


Dejvid ikada švrljao unaokolo? Prelazio preko mosta Džordža Vašingtona kasno noću?" Karen gaje pogledala direktno u oči. „Ne." Brok je stao ispred Karenine stolice. Naslonio se rukom na sto agnuo unapred, prinoseći lice na nekoliko centimetara od njeg. „Niste naročito predusretljivi, Karen. Zar ne želite da vidite šeg sina?" Stomak joj se zavezao u čvor. „Da li vi to meni pretite?" „Ne, ni najmanje. Samo sam želeo da vas podsetim na sud za rodična pitanja. Osim ukoliko im ne dostavimo povoljan izveštaj, i će možda staviti vašeg sina pod starateljsku negu. Ne želite da izgubite, zar ne?" Brokovo lice je bilo toliko blizu njenom da je mogla da namiriše entovu tečnost za ispiranje usta, otužni zadah peperminta. Na nutakje pomislila da će povratiti. Ali umesto toga je odgurnula licu i skočila na noge. Prošla je mimo Broka i zaputila se pravo rema providnom ogledalu na suprotnom kraju prostorije. Pokušala je da pogleda kroz staklo, ali videla je samo vlastiti odraz. „U redu, šupčine", kazala je, obraćajući se ogledalu. „Jeste li dosad već prokljuvili s kim se zajebavate?" U ogledalu je ugledala kako joj Brok prilazi s leđa. „Tamo nema nikoga, Karen. Ovde smo samo nas dvoje." Uperila je kažiprst prema ogledalu. „Ejmori van Kliv. Da li vam je to ime poznato? On poznaje polovinu advokata u ministarstvu pravde i neće biti srećan kada mu kažem šta ste mi radili." Brok se sada nalazio svega nekoliko koraka iza njenih leđa. ,,U redu, dosta s tim. Bolje bi vam bilo da..." „Sklanjajte mi ovog govnara s očiju!" prasnula je Karen, pokazujući na Broka, ali i dalje ne skidajući pogled s ogledala. „Ukoliko i dalje bude u sobi dok izbrojim do deset, Ejmori će vam se najebati majke. Čujete li me? Razgovaraće sa svojim prijateljima u ministarstvu pravde i postarati se da svi odete u zatvor!" Otprilike pet sekundi, prostorija je bila potpuno tiha. Čak je i Brok začepio gubicu dok je čekao da vidi šta će se desiti. Potom je Karen ponovo začula bat koraka u hodniku. Vrata se otvoriše i postarija žena u beloj bluzi sa naočarima za čitanje stupi u prostoriju. „Jesi li u redu, dušo?" izgovorila je otegnutim, južnjačkim naglaskom. „Čula sam vikanje i pomislila..."


Karen se okrenula u mestu. „Da vam nije palo na pamet!" dreknula je. „Samo me odvedite do mog sina!" Dejvid se probudio na niskom sedištu Monikine „korvete". Bunovan i dezorijentisan, pogledao je kroz vetrobransko staklo. Automobil je jurio autoputem koji je prolazio kroz bujan, brdovit krajolik, jarkozelen na bleštavoj jutarnjoj svetlosti. Stado mrkih krava paslo je na širokom pašnjaku nedaleko od velikog crvenog ambara i tek uzorane njive. Bio je to predivan prizor, i na trenutak Dejvid je naprosto zurio u smirena, nepokretna goveda. Onda je osetio tup bol u donjem delu leđa, nesumnjivo posledicu silnog noćašnjeg trčanja, i prisetio se razloga zbog kojeg sada juri kroz prirodu. Promeškoljio se u neudobnom sedištu. Monika je posmatrala put ispred, držeći jednu ruku na volanu dok je drugom preturala po kutiji „snekvel" kolačića sa ukusom vanile. Pre nego što je napustila kuću, presvukla se u belu bluzu i šorts zemljane boje, a sada je takođe u ušima imala slušalice „ajpoda", koji joj je ležao u krilu. Lagano je mrdala glavom u ritmu muzike. Isprva nije primetila da je budan, i Dejvid ju je nekoliko sekundi posmatrao krajičkom oka, zureći u njen predivan vrat i dugačke butine boje kakaoa. Međutim, nakon izvesnog vremena počeo je da se oseća kao voajer, pa je zevnuo kako bi joj privukao pažnju. Ispružio je ruke koliko god je mogao u skučenoj unutrašnjosti „korvete". Monika se okrenula prema njemu. „Konačno!" rekla je. „Spavao si cela tri sata." Skinula je slušalice, a Dejvid je začuo bučno gruvanje rep muzike pre nego što je isključila „ajpod". Potom mu je ponudila kutiju „snekvel" kolačića. „Hoćeš li da doručkuješ?" „Aha, hvala ti." Čim je prihvatio kutiju, Dejvid je shvatio daje gladan kao vuk. Natrpao je dva kolača u usta, a zatim je uzeo još tri. „Gde smo?" ,,U prelepoj zapadnoj Pensilvaniji. Nalazimo se manje od sat vremena od Pitsburga." Pogledao je na sat na kontrolnoj tabli: 8:47. „Brzo voziš." „Jesi li ti blesav?" podsmehnula mu se. „Da vozim kao i obično, već bismo bili tamo. Ne prelazim brzinu od sto deset kilometara na sat, čisto za slučaj da ima policajaca u blizini."


Dejvid je klimnuo glavom. „Dobra ideja. Oni dosad verovatno već imaju moju fotografiju." Izvadio je još dva kolačića iz kutije. Potom je opet pogledao Moniku i zakasnelo primetio tamne kesice ispod njenih očiju. „Hej, pa ti mora da si iznurena. Hoćeš li da ja malo vozim?" „Ne, u redu je", rekla je bržebolje. „Nisam umorna." Stisnula je volan sa obe ruke, kao da želi da potvrdi sopstvene reči. Očigledno joj se nije dopadala ideja da on vozi njen automobil. Pa, to je bar razumljivo, pomislio je Dejvid. „Korveta" je bila prava lepotica. „Jesi li sigurna?" „Aha, dobro mi je. Volim dugačke vožnje. Mozak mi najbolje radi dok sam na drumu. Da li ti je poznat moj poslednji rad objavljen u Fizikal rivjuu? 'Gravitacioni efekti razuđenih dodatnih dimenzija ? Ideja mi je pala na pamet dok sam jednog vikenda vozila u Vašington." Prisetio se da je Monika odrasla u predgrađu Anakostija u Vašingtonu, gde joj je otac ubijen, a majka postala heroinski zavisnik. Dejvid je želeo da upita Moniku da li još uvek ima neke rođake tamo, ali nije to učinio. „O čemu si razmišljala malopre?" upitao je umesto toga. „Mislim, pre nego što sam se probudio?" „0 skrivenim promenljivima. Nečemu što ti je verovatno poznato." Dejvid je prestao da žvaće i spustio kutiju kolača. Skrivene promenljive su predstavljale važan deo Ajnštajnove potrage za ujedinjenom teorijom. Tokom tridesetih godina 20. veka, postao je ubeđen da postoji skriveno objašnjenje za čudno kvantno ponašanje subatomskih čestica. Mikroskopski svet je izgledao haotično, ali to je bilo samo zbog toga što niko nije mogao da vidi skrivene promenljive, detaljne nacrte vaseljene. „Znači, ti pokušavaš da prokljuviš kako je Ajnštajn uspeo?" Namrštila se. „Još uvek ne mogu ni da zamislim. Kvantna teorija se jednostavno ne uklapa u klasičan okvir. Matematike ta dva sistema potpuno su različite." Dejvid je pokušao da se priseti šta je napisao o skrivenim promenljivim u knjizi Na plećima divova. „Pa, ja ne mogu da ti pomognem sa matematikom. Međutim, Ajnštajn je snažno osećao daje kvantna mehanika nepotpuna. U svojim pismima i na predavanjima, uvek ju je poredio sa kockanjem. Teorija nije mogla da ti kaže tačno kada će se radioaktivni atom raspasti, niti gde će oslobođene čestice tačno


završiti. Kvantna mehanika je mogla da pruži samo verovatnosti, a Ajnštajn je to smatrao neprihvatljivim." „Da, da, znam. 'Bog se ne igra kockicama sa univerzumom'" Zakolutala je očima. „To je veoma arogantna izjava, ako mene pitaš. Zašto je Ajnštajn mislio da može da kaže Bogu šta da radi?" „Ali analogija je kudikamo dublja od toga." Dejvid se upravo setio pasusa iz svoje knjige. „Kada zavrljačiš par kockica, dobijeni brojevi deluju nasumično, ali zapravo nisu. Ukoliko bi posedovala savršenu kontrolu nad svim skrivenim promenljivima koliko jako bacaš kockice, ugao njihove putanje, pritisak vazduha u prostoriji mogla bi da baciš sedmice svaki put. Nema iznenađenja ako savršeno poznaješ sistem. A Ajnštajn je mislio da isto to važi i za elementarne čestice. One bi se mogle savršeno razumeti ukoliko bi se pronašle skrivene promenljive koje povezuju kvantnu mehaniku sa klasičnom teorijom." Monika je odmahnula glavom. „To u principu zvuči dobro, ali veruj mi, uopšte nije toliko jednostavno." Podigla je ruku sa volana i pokazala na seoski pejzaž kroz koji su prolazili. „Vidiš li ovaj predivan prizor unaokolo? To je dobra predstava klasične teorije polja kao što je relativnost. Predivni talasasti brežuljci i doline koji oivičavaju zakrivljenost prostorvremena. Ukoliko spaziš kravu koja hoda preko livade, možeš precizno da izračunaš gde će se nalaziti za pola sata. Ali kvantna teorija? Ona je nalik najgorem, najopakijem delu južnog Bronksa. Svakojake uvrnute, nepredvidive stvari pojavljuju se niotkuda i prolaze kroz zidove." Napravila je rukom niz brzih, vijugavih pokreta kako bi predočila kvantno ludilo. „To je problem u suštini. Ne možeš učiniti da se južni Bronks magično pojavi usred polja kukuruza." Monika je posegnula za kutijom „snekvela" i izvadila još jedan kolačić. Zurila je u put pred sobom dok je grizla kolač, i mada je proglasila čitav trud uzaludnim, Dejvid je video da i dalje razmišlja o problemu. Palo mu je na pamet da ona možda ima više od jednog zloga za odlazak u Pitsburg. Sve do ovog trenutka je pretpostavao kako je njen glavni motiv bes, životinjska mržnja prema agenma FBIa koji su upali u njen dom, ali je sada počeo da sumnja ako Moniku ipak pokreće nešto drugo. Želela je da zna teoriju ega. Čak i da ne može da je objavi, čak i da ne može da ispriča ikom živom za teoriju, i dalje je želela da zna.


I Dejvid je želeo da zna, takođe. Setio se prethodne noći. „Profer Klajnrnan je spomenuo još nešto prošle noći. Rad o relativnosti oji sam napisao za vreme postdiplomskih studija." „Onaj koji si napisao zajedno sa Klajnmanom?" „Aha. 'Opšta relativnost u dvodimenzionalnom vremeprostoru. ajnman ga je spomenuo baš pre nego što mi je dao niz brojeva, ekao je da sam prišao blizu istini." Monika je podigla obrvu. „Ali taj rad nije predstavio realističan odel univerzuma, zar ne?" „Nije, mi smo se bavili Ravnicom, univerzumom sa samo dve rostorne dimenzije. Matematika je daleko jednostavnija kada ne oraš da se bakćeš sa sve tri dimenzije." „Do kakvih rezultata si došao? Prošlo je mnogo vremena otkako pročitala tvoj rad." „Otkrili smo da dvodimenzionalne mase ne poseduju gravitacinu silu, ali da menjaju oblik prostora oko sebe. I formulisali smo odel za dvodimenzionalnu crnu rupu." Pogledala gaje zbunjeno, „Kako ste, dovraga, uspeli to da uradite?" Dejvid je razumeo njenu zbunjenost. U tri dimenzije, crne rupe e rađaju kada se ogromne zvezde uruše pod sopstvenom težinom, li u dve dimenzije ne bi postojala privlačna sila gravitacije koja i pokrenula urušavanje. „Napravili smo scenario u kojem se dve estice sudaraju kako bi stvorile crnu rupu. Bilo je prilično kompliovano, tako da se ne sećam svih detalja. Ali na internetu postoji rimerak teksta." Monika je razmišljala o tome nekoliko trenutaka, kuckajući prtom po volanu. „Zanimljivo. Sećaš li se šta sam maločas kazala o ome da je klasična teorija tako predivna i glatka? Pa, crne rupe su eliki izuzetak. Njihova fizika je đavolski zeznuta." Utonula je u tišinu dok su prolazili kroz naplatnu rampu Pensilvanije. Dejvid je ugledao znak uz ivicu puta: PITSBURG, 60 KILOMETARA. Osetio je tračak nervoze kada je shvatio koliko su blizu. Umesto da mozgaju o mogućim oblicima Ajnštajnove ujedinjene teorije, trebalo bi da smišljaju način kako da stignu do Amila Gupte. Agenti FBIa su najverovatnije držali Institut robotike pod


prismotrom, posmatrajući svakog ko se približi NjuelSajmonovoj dvorani. A čak i da Dejvid i Monika nekako uspeju da se provuku kroz kordon, šta su zatim mogli da urade? Da upozore Guptu na opasnost i ubede ga da napusti državu? Da ga nekako prošvercuju preko granice sa Kanadom ili Meksikom, na neko mesto na kojem će biti bezbedan od FBIa i terorista? Zadatak je bio toliko ogroman da Dejvid nije mogao ni da počne da razmišlja o njemu. Nakon izvesnog vremena Monika je obustavila svoje kalkulacije i okrenula se prema njemu. Dejvid je pomislio da će ga upitati još štogod u vezi s njegovim radom o Ravnici, ali umesto toga je kazala: „Znači, sada si oženjen, zar ne?" Pokušala je da to izgovori ravnodušno, ali nije sasvim uspela u tome. Dejvid je čuo neznatno oklevanje u njenom glasu. „Odakle ti ta ideja?" Slegnula je ramenima. „Kada sam pročitala tvoju knjigu, videla sam da je posvećena ženi po imenu Karen. Pomislila sam da ti je to supruga." Lice joj je bilo bezizražajno, odlučno nezainteresovano, ali je Dejvid prozreo njenu masku. Bilo je prilično prokleto neuobičajeno sećati se imena osobe kojoj je posvećena neka knjiga. Monika je očito zadržala izvesnu dozu znatiželje prema njemu od noći koju su proveli zajedno pre dvadeset godina. Verovatno gaje tražila na internetu isto onoliko puta koliko je i on tražio nju. „Više nismo u braku. Karen i ja smo se razveli pre dve godine." Klimnula je glavom, i dalje bezizražajnog lica. „Zna li ona išta o ovome? O tome šta ti se desilo prošle noći, hoću da kažem?" „Ne, nisam razgovarao s njom otkako sam posetio Klajnmana u bolnici. A sada ne mogu da joj se javim, jer će FBI ući u trag telefonskom pozivu." Ponovo je osetio zebnju kada je pomislio na Karen i Džonu. „Samo se nadam da ti prokleti agenti neće početi da ih maltretiraju." „Njih?" „Imamo sedmogodišnjeg sina. Zove se Džona." Monika se nasmešila. Naizgled protiv njene volje, osmeh se probio kroz njenu glumljenu ravnodušnost, i Dejvid se ponovo iznenadio koliko prelepo izgleda. „To je divno", kazala je. „Kakav je?" „Pa, voli nauku, to nije nikakvo iznenađenje. Već radi na svemirskom brodu koji može da putuje brzinom većom od brzine svetlosti. Ali takođe voli i bejzbol i


Pokemone i da pravi džumbus. Trebalo je da ga vidiš juče u parku sa tom super..." Dejvid je zastao u po rečenice kada se setio šta se dogodilo sa puškom na vodu. Monika je sačekala nekoliko sekundi, gledajući u drum ispred, očigledno očekujući da čuje još štogod. Potom ga je iskosa pogledala, a osmeh joj je zamro na usnama. „Šta nije u redu?" Duboko je udahnuo. Grudi su mu bile napete poput bubnja. „Isuse", prošaptao je. „Kako ćemo, dođavola, da preživimo ovo?" Ugrizla se za donju usnu. Držeći jedno oko na drumu, ispružila je ruku i stavila šaku na njegovo koleno. „Sve je u redu, Dejvide. Ići ćemo korak po korak. Najpre treba da razgovaramo s Guptom. Onda ćemo razraditi nekakav plan." Dugačkim noktima tapkala je po Dejvidovom kolenu. Ohrabrujuće mu je stisnula koleno, a zatim je ponovo usmerila pažnju na autoput. I premda njen gest nimalo nije umirio Dejvidove strahove, ipak joj je bio zahvalan. Minut kasnije Monika je pokazala na još jedan znak pored puta. Na ovom je pisalo BENZINSKA PUMPA NJU STENTON, TRI KILOMETRA DALJE. „Bolje da se zaustavimo", kazala je. „Ponestaje nam benzina." Dejvid je gledao unaokolo, tražeći bilo kakav znak prisustva policajaca, dok su ulazili na „Šelovu" benzinsku stanicu. Nigde na vidiku nije bilo patrolnih vozila, hvala bogu. Monika se zaustavila uz pumpu za samoposluživanje i počela da puni rezervoar „korvete" bezolovnim benzinom dok se Dejvid spustio nadole što je više mogao na suvozačkom sedištu. Potom se vratila u automobil i krenula prema parkiralištu stanice. Prošli su pored velike betonske građevine u kojoj su se nalazili „Burger king" „Nejtans", i „Starbaks. „Mrzim što otežavam stvari, ali zaista moram da piškim", kazala je. „Šta je s tobom?" Dejvid je posmatrao parking, i nije video nijedno policijsko vozilo. Ali šta ako se neki policajac nalazi u zgradi, odmah ispred muškog toaleta? Šansa za tako nešto je bila veoma mala, ali je to ipak predstavljalo rizik. „Ostaću u kolima. Mogu da piškim u čašu ili tako nešto." Uputila mu je pogled upozorenja. „Samo pazi šta radiš. Nemoj ni slučajno da pokvasiš sedišta."


Zaustavila je automobil u praznom uglu parkirališta, otprilike deset metara dalje od najbližeg vozila. Dejvid joj je pružio nekoliko novčanica od dvadeset dolara. „Možeš li da kupiš nekoliko stvari dok si unutra? Možda nekoliko sendviča, flaširanu vodu, i koju kesicu čipsa?" „Staje bilo, dojadili su ti snekvel5 kolači?" Ponovo se nasmešila kad je otvorila vrata i pošla prema toaletu. Kada je nestala s vidika, Dejvid je najednom shvatio da mora hitno da mokri. Pretražio je „korvetu" u potrazi za bilo kakvom posudom, pipajući ispod sedišta za praznom flašom za vodu ili bačenom papirnom čašom, ali nije imao sreće automobil je bio besprekorno čist. Nigde nije bilo đubreta, čak ni u pretincu za rukavice. Pretpostavio je da bi mogao da sačeka Monikin povratak i da isprazni neku od tek kupljenih flaša vode, ali mu se nije svidela ideja da mokri u plastičnu flašu dok ona stoji nedaleko odatle. Ne znajući šta da radi, osmotrio je parkiralište i spazio travnatu površinu ispod kruga drveća udaljenu otprilike dvadeset metara. Porodica je jela sendviče iz „Burger kinga" za jednim od drvenih stolova, ali je izgledalo kao da upravo završavaju doručak i polaze odatle. Mlada majka je vrištala na decu da pokupe đubre za sobom, dok je otac nestrpljivo stajao pored, sa ključevima automobila već u rukama. Posle nekoliko minuta porodica se zaputila prema svom karavanu, a Dejvid je izašao iz „korvete". Pošao je prema površini za piknik, osvrnuvši se najpre preko jednog, a zatim i preko drugog ramena. Jedina osoba na vidiku je bio stariji čovek koji je šetao vičara na povocu duž ivice parkirališta. Dejvid je prošao mimo olova za piknik, sakrio se iza najdebljeg drveta, i otvorio šlic. Pošto je završio, zaputio se sa olakšanjem natrag prema „korveti". No, kada je zakoračio sa travnate površine na asfalt, postariji šetač psa je pojurio prema njemu. „Hej, ti!" povikao je. Dejvid je stao kao ukopan. Na tren je pomislio da je čovek u stvari policajac u civilu. Međutim, dok mu je starac prilazio, Dejvid je video da je čovek odistinski star. Usne su mu bile isprskane pljuvačkom, a njegovo ružičasto lice je bilo naborano kao suva šljiva. Uperio je umotane novine ka Dejvidovim grudima. „Video sam šta si uradio!" ukorio gaje. „Zar ne znaš da u zgradi imaju toalet?" Zabavljen, Dejvid je uputio starom gospodinu osmeh. „Slušajte, zaista mi je žao. Bio je to hitan slučaj."


„Bilo je to odvratno, eto šta je bilo! Trebalo bi da te..." Starac je najednom prestao da grdi Dejvida. Žmirkajući se zabuljio u njega, a zatim je bacio pogled na novine u ruci. Lice mu je istog trena prebledelo. Stajao je tamo nekoliko trenutaka sa otvorenim ustima u kojima su se videli redovi iskrivljenih, požutelih zuba. Potom se okrenuo na peti i počeo da beži, mahnito cimajući povodac jazavičara. U tom trenutku Dejvid je čuo kako Monika viče, „Vraćaj se ovamo!" Stajala je pored „korvete", držeći pozamašnu plastičnu kesu u rukama. Dok je trčao prema njoj, ona je ubacila kesu u automobil, sela za vozan, i uključila motor. „Hajde, brže, ulazi unutra!" „Korveta" je krenula čim je Dejvid seo na suvozačko sedište. Monika je legla na gas i u roku od nekoliko sekundi su napustili benzinsku pumpu i obreli su se kod ulaza naplatne rampe. „Isuse Hriste!" uzviknula je. „Zašto si morao da razgovaraš s tim starkeljom?" Dejvid se tresao. Starac gaje prepoznao. Kazaljka na brzinometru je skočila na sto četrdeset. Monika je pritiskala papučicu gasa do daske, a „korveta" je jurila autoputem. „Sledeći izlaz je blizu", rekla je. „Moramo da siđemo s autoputa pre nego što tvoj novi prijatelj pozove policiju." Dejvid je ponovo ugledao starog šetača psa u mislima. Umotane novine, pomislio je. Tako me je prepoznao. Kao da mu čita misli, Monika je zavukla ruku u plastičnu kes između sedišta i izvukla primerakPitsburgpostgazete. „Videla sa ovo na trafici pored 'Starbaksa." Dodala mu je novine. Dejvid je pronašao reportažu na vrhu naslovne strane. Naslov je glasio ŠESTORO AGENATA UBIJENO TOKOM HAPŠENJ. NARKODILERA, a ispod, manjim slovima: Policija traga za profe šorom sa Univerziteta Kolambija. Pored naslova se nalazila Dejvidov crnobela fotografija sa korica njegove knjige Na plećima divova. Simon je posmatrao mirnu reku Delaver iz javnog parka Vašingto krosing u Nju Džerziju. Stajao je na napuštenom parkiralištu izna reke, naslonjen na bočnu stranu jarkožutog „ferarija" Ukrao je automobil 575 Maranelo kupe iz garaže automehaničarske radnje u Prinstonu. Kit, automehaničar kojeg je pronaša u kući Monike Rejnolds, rekao mu je gde da pronađe ključeve. Toj predstavljalo veoma srećnu okolnost, s obzirom na to daje Simon bi primoran da ostavi „mercedes" nakon susreta sa pripadnikom


policij Prinstona. Bilo bi još korisnije da mu je Kit otkrio kuda su otišli Dejvid Svift i Monika Rejnolds, ali je mladi mehaničar uporno tvrdio da ne zna, čak i pošto mu je Simon odsekao tri prsta i rasporio stomak. Simon je zavrteo glavom. Sada mu je jedini trag predstavljala rukom ispisana ceduljica koju je Monika ostavila na kuhinjskom pultu. Izvadio je presavijeni list papira iz džepa i ponovo pročitao ceduljicu, ali poruka nije nudila nikakav trag. Kite, veoma mije žao zbog ovoga, ali Dejvid i ja smo morali da odemo na brzinu. On ima neke važne rezultate koje moramo da procenimo. Pozvaću te kada se vratim. P. S. Imaš sok od pomorandže u frižideru i đevreke u kutiji za hleb. Nemoj zaboraviti da zaključaš vrata. Poslednje rečenice bile su delimično zabrljane krvavim otiskom palca koji je Simon ostavio kada je uzeo ceduljicu. Kada je napustio kuću, poneo je đevreke sa sobom. Kit je već pojeo svoj poslednji obrok. Simon je vratio ceduljicu u džep i bacio pogled na sat: 9:25. Skoro vreme za dnevni razgovor s njegovim klijentom. Svakog jutra, tačno pola deset, Henri Kob ga je zvao kako bi ga Simon obavestio o poaku u misiji. „Henri Kob" je maltene sigurno bio pseudonim. Simon ikada uživo nije sreo čoveka ugovorili su posao preko telefona kosteći šifre koje je Henri osmislio ali sudeći po naglasku, čovekovo ravo ime je najverovatnije bilo Abdul ili Muhamed. Premda Simon š uvek nije prokljuvio narodnost svog klijenta, čovekov rodni grad zaista nalazio negde između Kaira i Karačija. S obzirom na to daje mon proveo tolike godine ubijajući muslimane u Čečeniji, pomalo a je iznenadilo što je islamska grupa izabrala da ga unajmi. Ali možda bio malčice nepravedan prema muslimanskim ekstremistima. Uko:o su bili zaista posvećeni cilju, ne bi ih zanimalo ništa drugo osim a unajme najboljeg čoveka za posao. A Simon je, kao što su Čečeni ogli da posvedoče, bio izuzetno kvalifikovan. Kakva god bile priroda i narodnost Henrijeve organizacije, jedno bilo očito: posedovali su pozamašna novčana sredstva. Kako bi ripremio Simona za posao, Henri mu je poslao čitav sanduk knjiga fizici čestica i opštoj relativnosti,


kao i nekoliko desetina brojeva asopisa Fizikal rivjua i Astrofizikal džurnala. Što je bilo mnogo bit_je, Henri mu je prebacio na račun dve stotine hiljada dolara da bi okrio Simonove troškove i obećao je da će mu uplatiti još milion akon što poslić bude završen. Međutim, najironičnije od svega je bilo to što bi Simon drage olje posao odradio za džabe daje od samog početka znao o čemu reč. Nije shvatio pun opseg Henrijevih ambicija sve do prošle edelje, kada je posetio dom Žaka Bušea u Provansi. Simon je naao francuskog fizičara dok je ovaj bio u kadi, i nakon kratke borbe rac je razvezao jezik. Nažalost, znao je samo nekoliko komadića inheitliche feldtheorie, ali je kazao Simonu mnogo toga o mogu*m posledicama pogrešnog korišćenja jednačina. Buše je očigledno čekivao da Simona ove informacije užasnu, možda da ga toliko restraše da napusti svoju misiju, ali je umesto toga Simon bio usićen. Kako se ispostavilo, želje Simonovog klijenta su se maltene avršeno poklapale s njegovim sopstvenim. Likujući, nastavio je a ispituje Bušea sve dok starac nije sedeo drhteći u kadi. Potom mu je presekao vene i posmatrao kako se oblačići krvi šire mlakom vodom u kadi. U 9:29, Simon je izvadio mobilni telefon i otvorio ga u očekivanju Henrijevog poziva. Sargej i Larisa su se pojavili na ekranu, smešeći se u iščekivanju. Budite strpljivi, prošaptao je Simon. Još samo malo. Tačno u pola deset, telefon je zazvonio. Simon je podigao napravu do uveta. „Molim, ovde Džordž Ozmond", izgovorio je vlastiti pseudonim. „Dobro jutro, Džordže. Milo mi je što te ponovo čujem." Spor, oprezan glas sa bliskoistočnim naglaskom. „Reci mi, kakva je bila utakmica sinoć?" Iz nekog razloga, Henri je koristio terminologiju bejzbola u većini svojih šifara. Mada su njihovi nejasni razgovori pokatkad zvučali potpuno besmisleno, Simon je morao da prizna kako su ovakve mere predostrožnosti bile sasvim na mestu. Posle 11. septembra, nijedan telefonski poziv nije bio bezbedan. Morali ste da pretpostavite da vlada sve prisluškuje. „Utakmica je bila razočaravajući, odgovorio je. „Bez pogodaka, zapravo." Dugačka pauza. Henri očigledno nije bio zadovoljan. „Staje sa bacačem?" To je bila njihova šifra za Klajnmana.


„Nijednom nije dobio priliku da zaigra. Propustiće ostatak sezone, plašim se." Još duža pauza. „Kako se to dogodilo?" ,,'Jenkiji' su umešali prste. Možete da pročitate sve o tome u današnjim novinama. Naravno, novinari nisu baš tačno pogodili sve detalje. Pokušali su da događaj predstave kao samo još jedan skandal s drogom." Ovog puta pauza se protegnula na bezmalo čitav minut. Simon je zamislio svog klijenta u beloj „dišdaši", kako grčevito stiska molitvenu brojanicu u šaci. „Nisam srećan zbog toga", kazao je Henri naposletku. „Računao sam na tog bacača. Kako ćemo pobediti bez njega?" „Ne brinite, imam još jednog keca u rukavu. Reč je o mlađem čoveku, igraču koji mnogo obećava. Verujem daje nekada sarađivao s bacačem." „Jesam li ikada ranije čuo za tog igrača?" „On se takođe spominje u novinama. Igrač sa univerziteta. Verujem da ima ono što nam je potrebno." „Znaš li gde se nalazi?" „Ne još. Bio sam veoma blizu toga da kontaktiram s njim prošle oći, ali je iznenada otišao iz grada." Henri je nezadovoljno frknuo kroz nos. Nije imao mnogo strpljenja, očigledno. Doduše, ljudi poput njega retko kada i imaju strpljenja. „Ovo je neprihvatljivo", rekao je. „Plaćam vas dobro i očekujem kudikamo bolje rezultate od ovih." Simon je osetio tračak gneva. Ponosio se svojom profesionalnošću. „Smirite se. Dobićete ono za šta ste platili. Znam nekoga ko mi može pomoći da pronađem tog igrača." „Koga?" „Agenta u timu 'Jenkija." Usledila je još jedna dugačka pauza, ali je ova bila drugačija. Bila je to zgranuta, začuđena tišina. „U timu 'Jenkija ?" promrmljao je njegov klijent. „Imate prijatelja tamo?" ,,U pitanju je strogo poslovna veza. Vidite, Jenkiji će pre ili kasnije ući u trag tom igraču. Čim budu saznali gde se nalazi, agent će tu informaciju preneti meni." „Za izvesnu nadoknadu, pretpostavljam?" „Naravno. Biće mi potrebno značajno uvećanje budžeta kako bih to platio."


„Već sam ti rekao ranije, novac ne predstavlja problem. Sprean sam da platim sve neophodne troškove." Glas mu je sada bio pomirljiv, maltene snishodljiv. „Ali, jesi li siguran da možeš da veruješ tom čoveku?" „Zakazao sam sastanak sa agentom kako bih procenio njegove namere. Trebalo bi da stigne za nekoliko minuta, zapravo." „Pa, onda te više neću zadržavati. Molim te, obaveštavaj me kako se stvari razvijaju." „Dakako." Simon se namrštio dok je sklapao telefon i vraćao ga u džep. Mrzeo je razgovore s klijentima. To mu je predstavljalo daleko najomraženiji deo posla. No, neće morati to da radi još dugo. Ukoliko sve prođe po planu, ova misija će mu biti poslednja. Ponovo se krenuo prema reci Delaver i liniji hrastova na suprotnoj strani reke. Sudeći prema znaku na obali, ovo je bilo mesto gde je general Vašington prevezao svoje vojnike preko reke. U noći 25. decembra 1776. godine, predvodio je dve hiljade i četiri stotine pobunjenika iz Pensilvanije u Nju Džerzi kako bi iznenadio britansku armiju stacioniranu u Trentonu. Reka je sada bila toliko mirna daje bilo teško poverovati da je iko poginuo ovde. No, Simon je znao bolje. Smrt je tekla tik ispod mreškave površine vode. Nalazila se u svim rekama, u svim državama. Čitav univerzum je bio prezasićen smrću. Škripa kočnica terenskog vozila prekinula je tok njegovih misli. Simon se osvrnuo preko ramena i ugledao kako crni „suburban" skreće na parkiralište. Na vidiku nije bilo drugih vozila, što je predstavljalo dobar znak. Da je FBI planirao zasedu, poslali bi čitav odred agenata. „Ševrolet suburban" se parkirao na drugom kraju parkinga i nakon nekoliko sekundi čovek u sivom odelu je izašao iz vozila. Premda je nosio naočare i i bio udaljen bezmalo pedeset metara, Simon je istog časa znao da je to njegova veza. Čovek je imao prepoznatljiv stav tela, stojeći sa oklembešenim ramenima i rukama u džepovima. Povetarac mu je mrsio kosu dok je hodao preko asfalta. U futroli ispod njegovog ramena se verovatno nalazio poluautomatski pištolj, ali ti je bilo sasvim u redu Simon je takođe bio naoružan. Bio je voljan da rizikuje ukoliko dođe do pucnjave.


Agent se zaustavio nekoliko metara dalje od „ferarija". Pokazao je na automobil i iscerio se. „Dobra kolica", rekao je. „Mora da su te koštala kao Svetog Petra kajgana." Simon je slegnuo ramenima. „Sitnica. Obična alatka za obavljanje posla." „Obična alatka, a?" Čovek je obišao je oko „ferarija", diveći se gracioznoj liniji automobila. „Ne bih imao ništa protiv da i sam nabavim ovakvu alatku." „To je još uvek moguće. Moja ponuda i dalje važi." Čovek je prešao prstom preko spojlera „ferarija". „Šezdeset hiljada, zar ne? To je bila ponuđena svota?" Simon je klimnuo. „Trideset hiljada odmah. Ostalih tridese ukoliko tvoja informacija dovede do hvatanja osumnjičenog." „Pa, pretpostavljam da je ovo moj srećan dan. Upravo sam doio obaveštenje iz glavnog štaba dok sam vozio ovamo." Prekrstio e ruke na grudima. „Imaš li novac kod sebe?" Ne skidajući pogled sa agenta, Simon je posegnuo rukom u ,,feari". Uzeo je crnu aktentašnu sa vozačkog sedišta. „Prvi deo isplate e unutra. U novčanicama od po dvadeset dolara." Agent je prestao da zuri u automobil. Sva njegova pažnja je sada ila upravljena na aktentašnu. Čovekova pohlepa je bila nezajažljiva, i upravo zbog toga je Simon i negovao ovo naročito poznanstvo. „Dobili smo izveštaj da je neki građanin spazio Svifta pre sat remena. Na benzinskoj stanici kod naplatne rampe u Pensilvaniji." Simon je bacio pogled prema pensilvanijskoj strani reke. „Gde? ra kojoj benzinskoj stanici?" „Na pumpi nedaleko od Nju Stentona. Otprilike četrdeset pet kilometara od Pitsburga. Savezna policija je postavila blokade na putevima, ali ga još uvek nisu pronašli. Verovatno je već sišao sa autoputa." Bez ikakvog oklevanja, Simon je agentu pružio aktentašnu. Bio *e nestrpljiv da krene. „Ostaćemo u vezi povodom sledeće isplate. Očekuj poziv u narednih dvanaest sati." Agent je obema rukama zgrabio aktentašnu. Delovao je zapanjen vlastitom dobrom srećom. „Radujem se tome. Pravo je zadovoljstvo poslovati s tobom."


Simon je ušao u „ferari" i uključio motor. „Ne, zadovoljstvo je samo moje, gospodine Brok." Iz osmatračnice udaljene stotinak metara, Dejvid je posmatrao NjuelSajmonovu dvoranu i pokušavao da se priseti tačnog položaja kancelarije Amila Gupte. Monika i on su čučali u praznoj učionici u Pernelovom centru za umetnost, susednoj zgradi studentskog grada Univerziteta Karnegi Melon. Učionicu su očigledno koristili za kurs iz dizajniranja pozorišne scenografije; između stolova je ležalo nekoliko ravnih drvenih dasaka oslikanih tako da liče na drveće, kuće, automobile, i izloge prodavnica. Veliki panel oslikan tako da podseća na izlog berberniče, sa recima SVINITOD na vrhu, stajao je pored prozora kroz koji su virili Dejvid i Monika. Sve ove dvodimenzionalne reprodukcije davale su prostoriji nestvaran osećaj, poput unutrašnjosti vašarske kuće smeha. Dejvid je pomislio na svoj naučni rad o Ravnici, vaseljeni bez dubine. Bilo je skoro podne. Posle fijaska na benzinskoj pumpi u Nju Stentonu, proveli su više od sat vremena kružeći sporednim uličicama predgrađa Pitsburga, držeći se podalje od glavnih drumova kako bi stigli do Univerziteta Karnegi Melon a da usput ne susretnu nijedno patrolno vozilo. Monika je sakrila „korvetu" među stotinama sportskih automobila parkiranih na glavnom parkiralištu univerziteta, a potom su pešice prešli preko studentskog grada. Izabrali su Pernelov centar za umetnost kao mesto za osmatranje, zato što se nalazio na uzvišenju iznad NjuelSajmonove dvorane, nudeći odličan pogled na parkiralište između dve zgrade. Prva stvar koju je Dejvid primetio bilo je robotizovano vozilo Gorštak, preuređeni „hamer" sa golemom srebrnkastom kuglom na krovu. Čitao je o vozilu u časopisu Sajentifik arnerikan. Jedan od Guptinih omiljenih projekata, Gorštak je mogao da pređe na stotine kilometara bez vozača. Nekoliko studenata Instituta za robotiku testiralo je vozilo, posmatrajući ga kako samostalno kruži parkingom. U kugla na krovu vozila nalazio se laserski skener koji je detektovao prepreke na putu. Jedan student je držao radiopredajnik pomoću kojeg bi istog trena isključio motor ukoliko bi navigacija robotizovanog vozila pobrljavila. Druga stvar koju je Dejvid primetio bili su „ševrolet suburbans. Dva crna terenska vozila bila su parkirana nedaleko od ulaza u NjuelSajmonovu dvoranu, a druga dva


su stajala na zadnjem delu parkinga. Pokazao ih je Moniki. „Vidiš li ona terenska vozila? To su vladina kola." „Otkud znaš?" „Video sam gomilu takvih u podzemnoj garaži FBIa u Njujorku." Potom je pokazao na dvojicu muškaraca u majicama i šortsevima koji su se dobacivali loptom. „Pogledaj one tipove sa loptom. Zašto se dobacuju nasred parkinga?" „Izgledaju malčice prematoro za studente", primetila je Monika. „Tačno tako. A pogledaj onog tipa bez majice koji leži u travi. To mora da je najbleđi lik kojeg sam ikada video da se sunča." „Eno još dvojice koji sede na travi pored suprotnog ugla zgrade." Dejvid je zavrteo glavom. „Sve ovo je moja greška. Mora da su ojačali nadgledanje pošto su saznali da se nalazimo kod naplatne ampe. Znaju da pokušavamo da stignemo do Gupte." Okrenuo se od prozora i naslonio leđima na zid. To je bila zaka. Agenti u civilu su samo čekali da se on pojavi. No, za divno udo, Dejvid se nije uspaničio. Njegovi strahovi su se umirili, baem na trenutak, i sada je osećao samo gnev. Pomislio je na članak a naslovnoj strani Pitsburgpostgazete, podrobnu razrađenu priču oja gaje predstavila kao dilera droge i ubicu. Isuse Hriste, promrljao je. Ovi govnari misle kako mogu da se izvuku sa bilo čim. Monika se naslonila na zid pored njega. „Pa, naš sledeći korak e očigledan. Ti ostaješ ovde, a ja idem unutra." „Šta?" „Ti agenti ne traže mene. Nemaju pojma da sam s tobom. Sve što naju jeste da te je neki čiča video na benzinskoj pumpi." „Šta ukoliko je čovek takođe video broj registrarskih tablica tvog utomobila?" Pogledala ga je iskosa. „Onaj starkelja? Bežao je kao sumanut da pase živu glavu nakon što te je prepoznao. Taj nije video ni belu mačku." Dejvid se namrgodio. Uopšte mu se nije dopadao Monikin plan. Previše je rizično. Ti agenti posmatraju sve osobe koje se približe gradi. Koliko znamo, možda imaju fotografije svih teorijskih fiziara u državi i, ukoliko prokljuve ko si, zasigurno će postati sum.jičavi. Već su bili u tvojoj kući, ne zaboravi."


Duboko je udahnula. „Znam da je rizično. Ali, šta nam drugo reostaje da uradimo? Imaš li neku bolju ideju?" Nažalost, nije. Okrenuo se od nje i osvrnuo po prostoriji, nadajući e nekakvom blesku nadahnuća. „Šta kažeš na to da se maskiraš?" pitao je. „Ovo je pozorišno odeljenje, tako da verovatno ima nekih ostima unaokolo. Možda možeš da staviš periku ili nešto slično." „Molim te, Dejvide. Što god da pronađemo ovde samo će učiniti a izgledam smešno. A to će samo privući veću pažnju." „To nije neophodno istina. Šta ukoliko bi..." Pre nego što je Dejvid uspeo da dovrši rečenicu, začuo je gaamu u hodniku ispred učionice. Monika je opsovala i posegnula za pištoljem umetnutim u sorts, ali ju je Dejvid zgrabio za zglob. To im je sada najmanje trebalo. Povukao ju je iza velikog drvenog panela koji je prikazivao berbernicu Svinija Toda. Uskoro je larma prestala i začuli su čangrljanje ključeva u bravi. Dejvid je bio ubeđen da tim agenata FBIa stoji sa suprotne strane vrata, spreman da uleti u učionicu. Međutim, pošto su se vrata otvorila, ugledao je čistačicu, mladu ženu u svetloplavom radnom kombinezonu koja je gurala veliku kantu za đubre na točkovima. Monika je s olakšanjem uhvatila Dejvida za rame, ali se nijedno od njih dvoje nije pomerilo iz skrovišta. Gvireći iza ivice scenografije za pozorišnu predstavu Svini Tod, Dejvid je posmatrao kako čistačica gura kabastu kantu preko učionice. Kada je stigla do suprotnog kraja sobe, podigla je kantu za đubre dupke punu odbačenih umetničkih materijala odsečenih delova drvenih dasaka, ogromno klupko bojom natopljenih krpa i istresla njen sadržaj u veliku kantu. Čistačica je bila visoka, mršava crnkinja odevena u majicu i šorts od teksasa ispod radnog odela. Verovatno nije imala više od dvadeset tri godine, ali lice joj je već izgledalo izmučeno i iscrpljeno. Mrštila se dok je istresala đubre iz kante, i u tom trenutku Dejvid je shvatio da čistačica i Monika, uprkos razlici u godinama, veoma liče jedna na drugu. Obe su imale iste dugačke, vitke noge i istovetan prkosan izraz lica. Dejvid je nastavio da zuri u devojku dok je spuštala praznu kantu na pod i počela da gura kantu na točkovima preko poda učionice. Baš kada je stigla do vrata, Dejvid je zakoračio iz skrovišta. Monika je pokušala da ga zaustavi, ali je bila prespora.


„Izvinite?" kazao je Dejvid iza čistačicinih leđa. Žena se naglo obrnula na peti. „Isuse! Šta..." „Izvinite što sam vas prepao. Moja koleginica i ja upravo dovršavamo scenografiju za večerašnju predstavu." Pokazao je rukom Moniki da izađe. Zaškrgutavši zubima, stupila je na otvoreno. Dejvid je položio ruku na donji deo Monikinih leđa i blago je gurnuo napred. „Ovo je profesorka Gledvel", rekao je, ,,a ja sam profesor Hodžs. Iz dramske sekcije." Čistačica je pritisnula ruku na grudi, još uvek se oporavljajući od šoka iznenađenja. Gnevno je pogledala Dejvida i Moniku. „Preplašili ste me nasmrt! Mislila sam da je ova soba prazna do jedan po podne." Dejvid se nasmešio kako bi je umirio. „Obično i jeste, ali završavamo neke detalje u poslednji čas za večerašnji nastup. Posredi je velika premijera, veoma uzbudljiv događaj." Žena nije delovala impresionirano. „Pa, šta želite od mene? Imate li đubreta koje želite da bacite?" ,,U stvari, zanima nas to radno odelo koje imate na sebi. Postoji li ikakva šansa da ga pozajmimo na nekoliko sati?" Njene usne napraviše veliko slovo O. Bacila je pogled nadole na svoj radni kombinezon, na kojem se tik iznad leve dojke nalazio natpis ODRŽAVANJE ZGRADE KARNEGI MELON. „Ovu stvarčicu? Za šta vam treba?" „Jedan lik u večerašnjoj predstavi je čistačica, ali nisam zadovoljan kostimom koji trenutno imamo na raspolaganju. Želim nešto više nalik vašoj uniformi. Potrebno mi je da samo pokažem vaše odelo našoj kostimografkinji kako bi mogla da ga iskopira." Žena je nepoverljivo zažmirila. Nije poverovala u Dejvidovu priču. „Slušajte, moram da nosim ovo odelo dok sam na poslu", kazala je. „Ukoliko vam ga pozajmim, moraću da uzmem drugo iz ostave na drugom kraju hodnika, a to je veoma dugačka šetnja." „Voljan sam da vam se izdašno odužim za vaš trud." Dejvid je zavukao ruku u džep i izvadio svežanj dvadesetica. Izbrojao je deset novčanica.


Žena je buljila u dve stotine dolara u Dejvidovoj šaci. Nije bila ništa manje podozrivija negoli ranije, ali je sada barem imala dobar razlog da ignoriše vlastite sumnje. „Platićete mi za uniformu?" Klimnuo je glavom. „Dramska sekcija ima budžet za hitne slučajeve kao što je ovaj." ,,I vratićete mije pošto završite?" „Naravno. Možete je uzeti već po podne." Još uvek ga posmatrajući oprezno, počela je da skida radno odelo. „Samo nemojte da kažete nikome u službi održavanja za ovo, u redu?" „Ne brinite, neću ni zucnuti." Na pamet mu je pala još jedna pomisao. „Takođe, biće nam potrebna i vaša kanta za đubre. Kao rekvizit za predstavu." Pružila je odelo Dejvidu. „Baš me briga za kantu. U podrumu ima još jedna koju mogu da koristim." Uzela je dve stotine dolara iz Dejvidove ruke i brzo izašla iz prostorije, kao da se plaši da će se on iznenada predomisliti. Dejvid je sačekao nekoliko sekundi, a potom je zaključao vrata učionice. Sa plavim radnim odelom prebačenim preko ruke, okrenuo se prema Moniki. ,,U redu, imam tvoj kostim." Namrgođeno je posmatrala uniformu. „Čistačica. Veoma originalno", kazala je s gorčinom u glasu. „Slušaj, žao mi je. Samo sam mislio..." „Aha, znam na šta si mislio." Odmahnula je glavom. „Crne žene čiste kancelarije, zar ne? Tako da ukoliko me agenti FBIa vide kako guram kantu za đubre u tu zgradu, nimalo neće biti sumnjičavi." „Ako ne želiš..." „Ne, ne, u pravu si. To je najtužnije u svemu, potpuno si u pravu." Uzela je kombinezon iz Dejvidovih ruku i zatresla ga kako bi poravnala nabore. Plava tkanina je zazviždala kroz vazduh. „Nije bitno koliko diploma imaš, niti koliko radova objaviš, niti koliko nagrada osvojiš. U njihovim očima, ja sam samo obična čistačica." Provukla je ruke kroz rukave odela i počela da zakopčava dugmad. Na trenutak je izgledalo kao da će zaplakati, ali se onda ugrizla za usnu i potisnula suze. Dejvid je osetio grizu savesti. Kakve god bile njegove namere, gadno ju je povredio. „Monika", zaustio je. „Ja sam kriv. Nisam..."


„Nego šta nego da si kriv. A sada ulazi unutra." Pokazala je na unutrašnjost kante ispunjenu đubretom. Dejvid ju je zbunjeno pogledao. „Unutra?" „Aha. Sklupčaj se na dnu, a ja ću nabacati đubre preko tebe. Tako oboje možemo da uđemo u zgradu da se vidimo s Guptom." Dovraga, pomislio je. A ovo je bila njegova ideja. Lusil Parker je sedela na putničkom sedištu C21, vazduhoplovne verzije „lirdžeta", dok je avion nadletao zapadnu Pensilvaniju. Pogledala je kroz prozor i ugledala autoput razvučen poput konopca preko zelenih brežuljaka i dolina. Negde duž ovog druma se nalazila benzinska pumpa na kojoj su videli Dejvida Svifta, ali Lusil nije mogla da je pronađe. Najverovatnije ju je već prošla. Daleko ispred je videla Pitsburg, sivu mrlju sa obe strane reke Monongahela. Direktor Biroa pozvao ju je baš kada je avion započeo poniranje. Lusil je uzela slušalicu ARC190, vazduhoplovnog radioaparata koji je omogućavao bezbednu komunikaciju sa dom. „Crni jedan na telefonu." „Zdravo, Lusi", rekao je direktor. „Šta se dešava?" „Nalazim se desetak minuta od aerodroma u Pitsburgu. Dole me čeka spremno vozilo." „Staje sa zasedom?" „Ni traga ni glasa od osumnjičenog, ali još uvek je rano. Imamo deset agenata postavljenih izvan Guptinu zgradu, i još deset unutra. Videokamere u predvorju i na svim ulazima, i prisluškivače na svakom spratu." „Jesi li sigurna da je ovo pravi način? Možda bi trebalo da odmah zgrabimo Guptu i vidimo šta zna." „Ne, ukoliko sada stavimo Guptu u pritvor, vesti o tome će se veoma brzo raširiti. Svift neće ni primirisati zgradi. Ali ukoliko budemo neprimetni, ščepaćemo obojicu." ,,U redu, računam na tebe, Lusi. Što pre završimo ovaj posao, to bolje. Dojadili su mi pozivi državnog sekretara." Direktor je duboko uzdahnuo. „Da li ti je potrebno još nešto? Više agenata, veća podrška?" Lusil je oklevala. Ovo će biti pipavo. „Potrebna su mi lični dosjei svakog agenta na području Njujorka." „Zašto?"


„Što više razmišljam o onome što se noćas dogodilo u ulici Liberti, sve sam uverenija daje došlo do curenja informacija. Napadači su znali previše o našim merama bezbednosti. Mislim da su imali pomoć iznutra." Direktor je ponovo uzdahnuo. „Isuse. Samo nam je još i to trebalo." Bilo je mračno i neudobno, i zaudaralo je mnogo gore nego stoje Dejvid očekivao. Najveći deo đubreta nabacanog preko njegove glave su bile neškodljive stvari papiri, krpe, komadi tkanine, i tome slično ali neko je bacio ostatak „burita" u kante za đubre i sada se sumporasti zadah pokvarenih jaja širio njenim dnom. Dodajući povredu uvredi, nazubljena ivica drvene daske ležala mu je preko leđa, i zabijala mu se između lopatica kad god bi kanta naletela na džombu. Dejvid se trzao dok ga je Monika gurala iz Pernelovog centra za umetnost asfaltiranim putem prema NjuelSajmonovoj dvorani. Nakon minutdva Dejvidove oči su se navikle na mrak i primetio je usku uspravnu pukotinu u prednjem platnenom delu kante. Meškoljeći se na laktovima i kolenima, micao se napred sve dok nije mogao da proviri kroz pukotinu. Sada su se nalazila na parkiralištu; pravo ispred se nalazilo robotizovano vozilo Gorštak, koje se živahno kretalo prema bočnom ulazu NjuelSajmonove dvorane. Monika je sledila vozilo i dvojicu postdiplomaca koji su pratili njegovo napredovanje. Činilo se da plan radi. U roku od svega nekoliko sekundi biće unutar zgrade. Onda je Dejvid čuo kako neko viče „Čuvaj!", i sledeće sekunde došlo je do treska u slojevima đubreta iznad njegove glave. Tup predmet gaje udario u potiljak, pribijajući mu nos na dno kante. Bol je bio žestok, ali Dejvid nije ni pisnuo. Uskoro je začuo korake, tabananje donova patika po asfaltu. Kroz pukotinu u platnu je ugledao par bledih, dlakavih nogu, a zatim još jedan. Sranje, pomislio je. To su agenti koji su se malopre dobacivali loptom. Bacili su loptu pravo na kantu za đubre. Da sve bude još gore, udarac je poremetio đubre iznad njega, izlažući mu ramena i vrh glave. Agenti su prišli bliže. Jedan je bio udaljen manje od dva metra. Dejvid se nije mrdao, očekujući da se čovek svakog trena nagne preko ivice kante i ugleda ga. Potom je ugledao kako treći par nogu tamnih i glatkih, staje ispred agentovih. „Prokletstvo!" uzviknula j Monika. „Umalo da me pogodite tom loptom!" „Izvinte, gospoja", odvratio je agent. „Nismo..."


„Nije vam ovo igralište! Trebalo bi da budete malčice pažljiviji!" Čovek je zakoračio unazad. Sa svega nekoliko reči i drčnim sta vom, Monika je u potpunosti zastrašila agenta. Dejvid je morao da oda priznanje njenoj strategiji. Napad je uvek najbolja odbrana. Monikine sandale su se okrenule prema kanti za đubre kada s nagnula preko ivice otvora. Dejvid je osetio njene šake na ledi dok je uzimala loptu i iznova nameštala đubre kako bi ga sakrila. „Evo vam vaše lopte. A sada idite i igrajte se negde drugde." Blede noge su ustuknule. Tamne noge su ostale ispred kante još koji trenutak, a zatim su nestale sa vidika, a kanta je ponovo počela da se kreće. Uskoro su prošli kroz ulaz NjuelSajmonove dvorane, prilaznu rampu koja je takođe služila kao garaža za Gorštaka. Monika se zaputila prema teretnom liftu i pritisnula dugme. Dejvid je zadržao dah sve dok se vrata lifta nisu otvorila a Monika ugurala kantu unutra. Čim su se vrata zatvorila, Monika se dvaput zakašljala. Budući da su ranije pretpostavili kako je FBI prošarao zgradu uređajima za prisluškivanje, utanačili su sistem signala kada se Monika zakašlje dva puta, to je značilo: „Jesi li dobro?" Dejvid se nakašljao jedanput da odgovori potvrdno, a zatim su pristigli na četvrti sprat. Nakon prolaska kroz besprekorno čist hodnik, stigli su do sobe za prijem ispred kancelarije Amila Gupte, koju je Dejvid prepoznao zbog svoje prethodne posete Institutu za robotiku. Uglačan crn sto prekriven monitorima kompjutera je stajao u središtu prostorije, baš kao što se Dejvid sećao, ali sekretarica više nije bila visoka prsata plavuša koja mu je dobacivala koketne poglede dok je čekao na intervju sa Guptom. Sada je za stolom sedeo mladić, bezmalo dečak, od najviše osamnaest godina. Dejvid je malčice iskrenuo glavu u stranu kako bi bolje osmotrio šiparca kroz rupu u platnu. Klinac je zurio u ekran kompjutera i mahnito cimao džojstik pored tastature. U pitanju je najverovatnije bio brucoš, kompjuterski zanesenjak koji je završio srednju školu nekoliko godina ranije i sada se probijao kroz fakultet radeći kao sekretar na Institutu robotike. Imao je donekle debeljuškasto lice, kožu maslinaste boje i guste crne obrve. Monika je ostavila kantu pozadi i prišla stolu. „Izvinite?" kazala je. „Ovde sam da očistim kancelariju doktora Gupte."


Maloletnik nije podigao pogled. Oči su mu ostale uperene u monitor, prelazeći levodesno preko ekrana dok su pratile kakvu god kompjutersku igru da je igrao. „Izvinite?" ponovila je Monika, nešto glasnije ovog puta. „Idem u njegovu kancelariju da ispraznim kante za đubre, u redu?" I dalje bez odgovora. Mladićeva usta su zjapila otvorena dok je zurio u monitor, a vrh jezika mu je počivao na donjoj usni. Na njegovom licu nije bilo emocija, već samo izraz jednolične, mašinolike koncentracije, Sveukupni efekt je bio pomalo uznemirujući. Možda on uopšte nije student, pomislio je Dejvid. Palo mu je na pamet da sa dečakom nešto nije u redu. Monika je napokon odustala od pokušaja razgovora i krenula je prema vratima iza recepcionog stola. Pritisnula je kvaku, ali se vrata nisu otvorila. Namrštena, okrenula se prema klincu. „Vrata su zaključana", kazala je. „Morate da ih otključate kako bih mogla da obavim svoj posao." Dečak nije odgovorio, ali je Dejvid začuo glasno zujanje iz obližnjeg hodnika. Bilo je to zujanje električnog motora i činilo se da se kreće prema kanti za đubre. Zbunjen izraz se pojavio na Monikinom licu dok je gledala preko prostorije. Potom je Dejvid video šta joj je privuklo pažnju: sandučasta srebrna mašina, otprilike veličine putne torbe, koja se na gusenicama kotrljala prema Moniki. Zaustavila se pred njenim nogama, ispružila mehaničku ruku i uperila senzor u obliku sijalice u nju. Mašina je izgledala pomalo nalik kornjači sa veoma dugačkim vratom. Monika i robot su oprezno posmatrali jedno drugo nekoliko sekundi, a potom se sintetizovani glas začuo iz zvučnika mašine: „Dobro jutro! Ja sam automatski recepcionar AR21, koga su razvili studenti Instituta robotike. Izvolite?" Monika je zapanjeno zijala u napravu. Bacila je pogled prema ljudskom recepcionaru, verovatno se pitajući da li se dečak nekako šali s njom, ali je klinac i dalje bio usisan u kompjutersku igru. Mašina je usmerila senzor prema Monikinom licu. „Možda vam mogu biti od pomoći", kazala je. „Molim vas, recite mi šta želite i ja ću pokušati da vam pomognem." S očiglednim oklevanjem, Monika se ponovo okrenula ka mašini i pogledala u loptasti senzor. „Ja sam čistačica. Otključaj vrata."


„Žao mi je", odgovorio je AR21. „Nisam razumeo šta se rekli. Možete U molim vas da ponovite?" Monika se još jače namrštila. „Ja... sam... čistačica", rekla je, glasno i polako. „Otključaj... vrata." „Da li ste rekli 'Plan i program nastave'? Molim vas odgovorite I da ili ne." Monika je zakoračila prema mašini i Dejvid je na trenutak poislio da će šutnuti metalnu napravu. „Moram... da uđem... u kanlariju... doktora Gupte. Razumeš? Kancelarija... doktora Gupte." „Da li ste rekli, 'Gupta? Molim vas odgovorite sa da ili ne." „Da! Da! Doktor Gupta!" „Profesor Amil Gupta je direktor Instituta za robotiku. Želite li L zakažete sastanak s njim?" „Da! Hoću da kažem, ne! Moram samo da počistim njegovu icelariju!" „Profesor Gupta je u kancelariji svakog radnog dana između 3nedeljka i četvrtka. Najraniji slobodni termin za konsultacije je edećeg ponedeljka u tri sata. Da li vam to vreme odgovara? Molim ; odgovorite sa da ili ne." Monika je napokon izgubila strpljenje. Podigla je ruke predajući I i odmarširala natrag do kante za đubre. Dejvid je osetio drmunje kada je zgrabila ivicu platnenog prekrivača, a potom je pola da vuče kantu unazad, izlazeći iz recepcije. Kretali su se žustro Ddnikom dok su točkovi kante tandrkali po podnim pločicama, eđutim, umesto da se vrati do teretnog lifta, Monika je otvorila ata ostave i ugurala kantu za đubre unutra. Čim su se vrata zatvorila, posegnula je rukom u kantu i uklonila zgužvane papire i prljave krpe koje su prekrivale Dejvidovu glavu i ramena. Oslonivši se na laktove, pogledao je nagore i ugledao kako se Monikino razjareno lice naginje preko ivice kante za đubre. Poruka je bila jasna: potrebna joj je pomoć. Dejvid je oprezno podigao glavu i pregledao prostoriju. Zidovi su bili prekriveni metalnim policama na kojima se nalazio asortiman predmeta za održavanje zgrade boce sa sredstvima za čišćenje, pakovanja toaletnog papira, kutije sa tonerima za štampače. U uglu sobička nalazila se velika sudopera od nerđajućeg čelika. Nije bilo nikakvog znaka prisustva videokamera, Naravno da je FBI mogao da negde sakrije kameru, ali Dejvid je sumnjao da bi savezni agenti postavili komplikovani videosistem za nadziranje u tako sićušnoj i retko posećenoj


prostoriji. Uređaji za prisluškivanje su bili nešto sasvim drugo, doduše; ne bi bio nikakav problem postaviti po jedan prisluškivač u svakoj prostoriji u zgradi. Bez reči, Dejvid se iskobeljao iz kante za đubre, prišao sudoperi i odvrnuo slavinu. Video je ovaj trik u nekom filmu, ali nije imao pojma da li će ih šum vode zbilja zaštititi od prisluškivanja. Za svaki slučaj, privukao je Monikubližei prošaptao joj na uvo: „Moraš da se vratiš do recepcije." Odmahnula je glavom. „Nema šanse", prošaptala je. „Taj prokleti robot je sasvim beskoristan. Usrani komunikacioni softver, u tome je problem." „Onda se vrati i privuci pažnju klincu. Potapši ga po ramenu ako moraš." „To neće uspeti. Taj dečak izgleda kao daje hendikepiran ili nešto slično. A agenti FBIa verovatno prisluškuju sve što se izgovori u prostoriji. Ukoliko dignem galamu, postaće sumnjičavi." „Pa, šta ćemo da radimo? Čekaćemo ovde sve dok Gupti ne ponestane toaletpapira?" „Postoji li još neki ulaz u Guptinu kancelariju?" „Ne znam! Godinama nisam bio ovde! Ne mogu da se setim šta..." Nešto je iznenada udarilo u Dejvidovu petu. Bilo je to samo lako tapkanje po zadnjem delu patike, ali gaje nasmrt preplašilo. Pogledao je nadole i ugledao kako se plavi disk otprilike veličine frizbija lagano kreće preko poda ostave ostavljajući za sobom vlažan, krivudav trag na linoleumu. Sekundu kasnije Monika ga je takođe ugledala i iznenađeno kriknula. Dejvid joj je stavio šaku preko usta. „Ne brini", prošaptao je. „To je samo robot za čišćenje poda. Još jedan od Guptinih projekata. Ostavlja sredstvo za čišćenje po programiranom obrascu, a zatim usisava prljavu vodu." Namrštila se. „Neko bi trebalo da nagazi na tu stvar i liši je bede." Dejvid je klimnuo glavom, zureći u napravu koja je natenane gmizala dalje. Zaista jeste pomalo izgledala kao prerasli insekt, sa crnom antenom koja se uzdizala sa ivice diska i lagano obrtala oko sopstvene ose. Gupta je opremio sve svoje robote radiopredajnicima zato što je bio opsednut praćenjem njihovog napretka. Kada je Dejvid intervjuisao Guptu deset godina ranije, starac mu je s ponosom pokazao monitor kompjutera na kojem su se videli položaji


h autonomnih mašina koje su lutale hodnicima i laboratorijama juelSajmonove dvorane. Sećanje na taj monitor, sa tačkicama je su bleštale i pištale označavajući lokaciju robota na trodimenonalnim planovima spratova zgrade, sada je dalo Dejvidu ideju. „Ako ne možemo da stignemo do Gupte, nateraćemo ga da dođe nas", rekao je i zakoračio prema robotu za čišćenje poda. Nagnuo kako bi zgrabio robotovu antenu. „Ovo će mu privući pažnju." zajem zgloba odlomio je rotirajuću antenu. Robot je istog trena ispustio zaglušujući, prodoran pisak. Dejd je poskočio unazad. Nije očekivao ovakvu reakciju; očekivao je arm koji će se pojaviti samo na Guptinom kompjuteru, ali ne i aj pisak od kojeg pucaju bubne opne. „Sranje!" uzviknula je Monika. „Šta si to učinio?" „Ne znam!" „Isključi ga! Isključi to sokoćalo!" Dejvid je podigao napravu i okrenuo je naopačke, mahnito traeći nekakav prekidač, ali na donjoj strani mašine nije bilo ničega sim rupa iz kojih je curila tečnost i četkica koje su se vrtele, a čiva naprava je vibrirala u njegovim rukama od sile alarma. Oduavši, pritrčao je sudoperi i svom silinom tresnuo robota o ivicu dnerđajućeg čelika. Plastični omotač mašine se polomio napola, a čnost za čišćenje i naprsla ploča sa čipovima pokuljali su napolje. Dejvid se zadihano nagnuo iznad sudopere. Okrenuo se prema iki i ugledao izraz nelagode na njenom licu. Nije rekla ni reč, i mu je bilo jasno o čemu razmišlja. Agenti FBIa morali su čuti arm. Uskoro će jedan od njih ući u ostavu da proveri šta se dešava, onika je izgledala paralisano ovom pomišlju, i nekoliko sekundi naprosto stajala u središtu sobička, pogleda uperenog u vrata, ok ju je posmatrao, Dejvid je osetio kako mu se grlo steže. Bili su klopci. Bili su bespomoćni. Njihov plan se urušio pre nego što je opšte i zaživeo. Nisu mogli da spasu ni sami sebe, a kamoli svet. Potom su se vrata otvorila, a u ostavu je zakoračio Amil Gupta. Uredu, pričaj sa mnom. Koji je naš status?" Lusil je stajala u mobilnoj komandnoj prostoriji koju je Biro rano tog jutra doteglio u studentski grad Univerziteta Karnegi Melon. Spolja je izgledala kao običan kontejner za prevoz robe, dugačka kutija bež boje sa aluminijumskim zidovima, predmet kakav se obično može videti na gradilištu, ali se unutra nalazilo više elektronskih uređaja nego u nuklearnoj podmornici. Najednom kraju je bio niz monitora na kojima su se videle slike raznoraznih kancelarija, stepeništa, liftova, i


hodnika NjuelSajmonove dvorane koji su bili pod prismotrom. Dvojica tehničara su sedela okrenuta prema ekranima; pored toga što su nadgledali videosnimke, nosili su slušalice kako bi pratili razgovore koje su prenosili uređaji za prisluškivanje. Na suprotnom kraju prostorije, druga dvojica tehničara su nadzirala internet saobraćaj Instituta za robotiku i pratila nivo radijacije u zgradi, što je prilikom svake protivterorističke operacije uvek predstavljalo razlog za zabrinutost. U središtu prostorije, Lusil je slušala izveštaj agenta Kroforda, svog poslušnog i ambicioznog zamenika. „Gupta je sam u kancelariji još od deset sati", izvestio ju je Kroford. Čitao je beleške sa ekrana „blekberija" koji je držao na dlanu. ,,U deset i petnaest, otišao je u toalet; vratio se u deset i dvadeset. U jedanaesti pet, otišao je u kafeteriju da uzme solju kafe, a vratio se u jedanaest i devet. Sada ga možeš videti na ekranu broj jedan, onom tamo." Ekran je prikazivao Guptu kako sedi za svojim radnim stolom, zavaljen u naslon stolice na okretanje i zuri u monitor kompjutera. Čovek je bio sitan ali živahan, sto pedeset centimetara visoki sedamdesetogodišnjak sa retkom prosedom kosom i svetlosmeđim licem kao u lutke. Sudeći prema dosjeu koji je Lusil pročitala na putu do Pitsburga, Guptin nizak rast predstavljao je posledicu loše i nedovoljne ishrane dok je bio dete u Bombaju tokom tridesetih godina 20. veka. No, profesor sada svakako nije gladovao; zahvaljujući prodaji softverske kompanije koju je osnovao i raznoraznim investicijama u industriji robotike, vredeo je oko tri stotine miliona dolara. Premda je bio žgoljaviji od očerupane kokoške, nosio je predivno maslinastozeleno odelo kakvo nijedan državni službenik sebi nije mogao da priušti. „Šta se nalazi na njegovom kompjuteru?"upitala je Lusil. „Uglavnom programske šifre", odgovorio je Kroford. „Praćenje njegovog kablovskog interneta pokazuje daje skinuo monstruozno eliki program, više od pet miliona linija programerskog koda, čim e ušao u kancelariju. Najverovatnije je posredi jedan od njegovih rograma veštačke inteligencije. Prethodna dva sata je vršio manje zmene u programu." „Staje sa elektronskom poštom i telefonskim pozivima?" „Primio je nekoliko elektronskih poruka, ali ništa neuobičajeno, svi pozivi su preusmereni na govornu poštu. Očigledno ne želi da a uznemiravaju."


„Da li ga je iko posetio u kancelariji?" Agent Kroford je ponovo bacio pogled na „blekberi". „Jedan od jegovih studenata, Azijac koji se predstavio kao Džejkob Sun, doao je u recepciju i zakazao sastanak s Guptom za sledeću nedelju. Nije bilo drugih posetilaca osim kurira iz 'Fedeksa'. I čistačice koja e napustila recepciju pre nepunih minutdva." „Jesi li ih proverio u biometrijskoj bazi podataka?" „Nisam, smatrali smo da nema potrebe. Niko od posetilaca ne dgovara profilu." Lusil se namrštila. „Kako to misliš, 'ne odgovara profilu'?" Kroford je brzo trepnuo dva puta, a njegov samouvereni stav se alčice poljuljao. „Ovaj, pa profilu osumnjičenih osoba, Dejvida Svifta i njegovih saučesnika. Osobe koje smo videli očigledno nisu..." „Slušaj, baš me briga da li je u pitanju student ili čistačica ili evedesetogodišnja baba u kolicima. Želim da detaljno proverite akoga ko priđe blizu Guptinoj kancelariji. Skinite njihove fotorafije sa videosnimaka i provucite ih kroz program za prepoznaanje lica. Jasno?" Kroford je žustro klimnuo glavom. „Jasno, gospođo, učinićemo to istog trena. Izvinjavam se ako..." Pre nego što je uspeo da završi rečenicu, jedan od tehničara je zavileo i strgnuo slušalice sa glave.' Kroford, koji je u ovom trenutku io veoma željan da okonča razgovor s Lusil, hitro je pošao prema čoveku. „Šta nije u redu?" upitao je. „Pištanje?" Tehničar je odmahnuo glavom. „Nekakav alarm se upravo oglasio u zgradi. Na četvrtom spratu, mislim." Lusil se nakostrešiše dlačice na vratu. „Na tom spratu se naazi Guptina kancelarija, zar ne?" U istom trenu se okrenula prema monitoru broj jedan i videla kako sićušni starac ustaje sa stolice i polazi prema vratima. „Gledajte, kreće se! Krenuo je van kancelarije!" Kroford se nagnuo preko tehničarevog ramena i pokazao na niz prekidača ispod videoekrana. „Prebaci na kameru u recepciji. Da vidimo kuda se zaputio." Tehničar je pritisnuo dugme. Monitor broj jedan je sada prikazao priprostog šiparca koji je sedeo za recepcionim stolom i neobičnu mehaničku napravu koja je ličila na minijaturni tenk. Ali ne i Guptu. Sačekali su nekoliko sekundi, ali ga i dalje nisu videli.


„Kuda je otišao?" upitala je Lusil. „Postoji li drugi izlaz iz njegove kancelarije?" Kroford je počeo neobuzdano da trepće. „Ovaj, moram da proverim plan sprata. Hajde da..." „Sranje, nemamo vremena za to! Odmah pošalji nekoliko agenata tamo gore!" Dejvid je zgrabio profesora Guptu i stavio mu šaku preko usta dok je Monika zaključavala vrata iza njegovih leđa. Starac je bio iznenađujuće lagan, jedva nešto više od pedesetak kilograma, tako da je bilo relativno lako preneti ga u udaljeni ugao ostave. Nežno koliko god je mogao, Dejvid je prislonio Guptu uza zid i čučnuo pored njega. Profesor je bio bezmalo dvaput stariji od Dejvida, ali su mu sićušno telo, malene šake i neizborano lice ipak davali začuđujuće dečački izgled. Na trenutak Dejvidu je palo na pamet da u zagrljaju drži Džonu, prebacujući ruku preko sinovljevih ramena kako bi ga zagrejao i nežno mu dodirujući usne da bi zaustavio njegovo plakanje. „Doktore Gupta?" prošaptao je. „Da li me se sećate? Zovem se Dejvid Svift. Dolazio sam ovde da vas intervjuišem u vezi s vašom saradnjom s Albertom Ajnštajnom. Sećate li se?" Guptine oči, živahni beli klikeri sa tamnosmeđim dužicama, nesigurno osmotriše Dejvida na trenutak, a zatim se razrogačiše u prepoznavanju. „Šta vi to..." „Molim vas!" zašištao je Dejvid. „Govorite isključivo šapatom." „To je zarad vaše vlastite sigurnosti" dodala je Monika, naginjući se preko Dejvidovog ramena. „Vaše kancelarije su pod prismotrom, ložda ima naprava za prisluškivanje u ovoj prostoriji." Guptine oči su preletale sa Dejvida na Moniku i nazad. Očigledno je bio preplašen, ali je izgledalo kao da pokušava da shvati novonastalu situaciju. Nakon nekoliko sekundi poslušno je klimnuo glavom, a Dejvid je uklonio šaku sa starčevih usta. Gupta je nervozno liznuo usne. „Prisluškivači?" prošaptao je. „Ko me prisluškuje?" „FBI, pre svega", odgovorio je Dejvid. ,,A možda i drugi, takođe. Neki veoma opasni ljudi vas traže, profesore. Moramo da vas nekako izvučemo odavde." Gupta je zbunjeno odmahnuo glavom. Neočešljana proseda kosa pala mu je preko čela. „Da li je ovo nekakva neslana šala? Dejvide, nisam te video već godinama, a sada dolaziš ovamo sa..." Zastao je i pokazao na Monikinu uniformu. „Ko ste vi? Radite li za službu održavanja Karnegi Melona?"


„Ne, ja sam Monika Rejnolds", prošaptala je. „Radim na Institutu za napredna istraživanja." Pogledao ju je pažljivo, kao da pokušava da odredi odakle je poznaje. „Monika Rejnolds? Teoretičarka struna?" Klimnula je glavom. „Tako je. Izvinjavam se što smo..." „Da, da, poznajem vas." Uputio joj je slabašan osmeh. „Moja fondacija finansira pojedine eksperimente fizike čestica na Fermilabu, tako da sam upoznat s vašim radom. Ali zašto ste tako obučeni?" Dejvid je postajao nestrpljiv. Bilo je samo pitanje vremena kad će agenti FBIa upasti u ostavu kako bi proverili staje izazvalo alarm. „Moramo da krenemo. Profesore, pomoći ću vam da uđete u kantu za đubre, a zatim..." „Kantu za đubre?" „Molim vas, samo pođite s nama. Nemamo vremena za objašnjavanje." Dejvid je zgrabio Guptinu ruku iznad lakta i počeo da ga podiže na noge. No, starac je odbio da se pokrene. S iznenađujućom snagom je istrgnuo ruku iz Dejvidovog stiska. „Plašim se da ćete ipak morati da pronađete vreme. Ne idem nikuda sve dok mi ne objasnite šta se dešava." „Slušajte, agenti će stići ovamo svakog časa..." „U tom slučaju, savetujem vam da budete brzi." Dođavola, pomislio je Dejvid. U tome je bio problem s ovim briljantnim naučnicima; bili su previše racionalni. Na tren se zagledao u plafon i pokušao da umiri strahove i razbistri misli. Potom je pogledao Guptu pravo u oči. „Einheitlichefeldtheorie", prošaptao je. „To je ono što ti ljudi žele." Nemačke reči su imale odložen efekt na Guptu. Isprva je samo podigao obrve u blagom iznenađenju i zbunjenosti, ali mu se nakon nekoliko sekundi sva boja povukla iz lica. Malaksalo se naslonio leđima na zid i belo zagledao u police sa sredstvima za čišćenje. Dejvid se nagnuo iznad Gupte kako bi nastavio da mu šapuće u uvo. „Neko pokušava da sakupi sve deliće teorije. Možda su u pitanju teroristi, možda su špijuni, ne znam. Najpre su sredili Makdonalda, a potom i Bušea i Klajnmana." Zaćutao je, užasavajući se onoga što je morao sledeće da kaže. Gupta je dugo


godina sarađivao sa drugim fizičarima. Klajnrnan i on su bili naročito bliski. „Žao mi je, profesore. Sva trojica su mrtvi. Vi ste jedini preostali." Gupta je podigao pogled. Smeđa koža ispod desnog oka mu se trzala. „Klajnrnan je mrtav?" Dejvid je klimnuo glavom. „Video sam ga u bolnici prošle noći. Mučili su ga." „Ne, ne, ne..." Gupta se uhvatio za stomak i zaječao. Oči mu se zatvoriše, a usta otvoriše. Izgledao je kao da će se ispovraćati. Monika je kleknula na pod i zagrlila profesora. „De, de, de", prošaptala je tapšući ga po leđima. „Sve je u redu, sve je u redu." Dejvid je sačekao nekoliko sekundi dok je Monika tešila starca. Ali nije čekao predugo. U mislima je video kako agenti FBIa jure uza stepenice NjuelSajmonove dvorane. „Vlada je shvatila šta se dešava", rekao je. „ A sada i oni žele teoriju. Zbog toga vas je FBI stavio pod nadzor i zato mene jure proteklih šesnaest sati." Gupta je otvorio oči i zažmirkao. Lice mu je bilo sjajno od znoja. „Kako znaš sve ovo?" „Pre nego što je Klajnrnan umro, dao mije šifru, niz brojeva. Ispostavilo se da su u pitanju geografske koordinate vaše kancelarije. islim da je Klajnman želeo da ja nekako zaštitim teoriju. Da ne ozvolim da padne u ruke vladi ili teroristima." Profesor je zurio u pod i polako odmahnuo glavom. „Njegov ajstrašniji košmar", promrmljao je. „Ovo je bio najstrašniji kosar Herr doktora" Dejvid je osetio nalet adrenalina. Krv mu je pojurila u obraze. Čega se to Ajnštajn plašio? Da li je reč o oružju?" Gupta je nastavio da vrti glavom. „Nikada mi nije rekao. Kazao ostalima, ali ne i meni." „Šta? Kako to mislite?" Gupta je duboko uzdahnuo. S vidljivim naporom se uspravio sedeći položaj i izvadio maramicu iz džepa. „Ajnštajn je bio čoek sa savešću, Dejvide. Razmislio je vrlo pažljivo pre nego što je dabrao osobe koje će nositi ovo breme." Podigao je maramicu i brisao znoj sa čela. „Godine 1954. bio sam oženjen, a moja žena e nosila naše prvo dete. Poslednja stvar koju je Herr doktor želeo ilo je da me dovede u opasnost. Zato je rasparčao jednačinu i poelio komadiće ostalima Klajnmanu, Bušeu i Makdonaldu. Niko d njih nije bio oženjen, shvataš."


Monika, koja je i dalje klečala pored Gupte, uputila je Dejvidu brinut pogled. Podjednako zabrinut, Dejvid se nagnuo bliže arcu. „Čekajte malo, profesore", prošaptao je. „Hoćete da kažete a ne znate objedinjenu teoriju? Čak ni jedan jedini deo?" Gupta je ponovo odmahnuo glavom. „Znam da je Ajnštajn useo da formuliše teoriju i da je odlučio da je zadrži u tajnosti. Ali e znam nijednu jednačinu, niti ijedan od osnovnih principa. Moje olege su se zaklele Herr doktoru da neće kazati nikome živom, i ile su veoma dosledne u ispunjenju zakletve." Dejvidova osujećenost je bila toliko velika da mu se zavrtelo u lavi. Morao je da se nasloni na zid kako bi zadržao ravnotežu. „Čeajte malo, čekajte malo", zablebetao je. „Ovo nema nikakvog smisla. Klajnmanova šifra je ukazala na vas. Zašto me je poslao ovamo koliko vi ne znate teoriju?" „Možda ste pogrešno rastumačili šifru." Gupta je delimično poratio pređašnju staloženost i sada se odnosio prema Dejvidu kao rema nekom studentu. „Rekli ste da je posredi brojčani niz?" »Da, od šesnaest brojeva. Prvih dvanaest predstavljaju geografsku širinu i dužinu NjuelSajmonove dvorane. Poslednja četiri broja su brojevi vašeg telefonskog..." Dejvid je zaćutao usred rečenice. Čuo je nešto. Brzo metalno čangrljanje, tiho ali nepogrešivo, koje je dolazilo od vrata ostave. Neko je pritiskao bravu. Agent Kroford je obigravao iznad videokonzole, nervoznog lica udaljenog manje od dvadeset centimetara od monitora. U mikrofon je mrmljao uputstva dvočlanom timu agenata koji je išao prema kancelariji Amila Gupte. Lusil je stajala iza njega i nadzirala svu aktivnost u komandnoj prostoriji. Obezbedili su perimetar oko NjuelSajmonove dvorane, tako da nije bilo nikakve šanse da Gupta pobegne iz zgrade. Međutim, Lusil nije mogla da se opusti sve dok ne pronađu starog profesora. Na videomonitoru videla je kako agenti Volš i Miler ulaze u recepcionu odaju ispred Guptine kancelarije. Bili su odeveni poput studenata, u šortseve, majice i patike, a svaki je nosio veliki plavi ranac na leđima. Nije to bila najpametnija maska na svetu, ali moraće da posluži. Maloletnik priprostog izgleda je još uvek sedeo za recepcionim stolom, ali je neobični majušni tenk sada nestao iz vidokruga. Jedan agent Volš, viši od dvojice prišao je tinejdžeru.


„Moraš da zoveš profesora Guptu!" povikao je. „Izbio je požar u kompjuterskoj laboratoriji!" Dečak nije čak ni podigao pogled s monitora. Naprosto je zurio u veliki ekran koji je zauzimao najveći deo površine stola. Zbog toga što je videokamera bila postavljena na zid visoko iza njegovih leđa, Lusil je mogla da vidi šta je na monitoru: animirani vojnik u maskirnoj uniformi trčao je mimo kuće od žućkaste opeke. Nekakva prokleta kompjuterska igra. Agent Volš se nagnuo preko stola i uneo maloletniku u lice. „Hej, jesi li gluv? Ovo je hitan slučaj! Gde je profesor Gupta?" Mladić je samo nakrivio glavu u stranu i nastavio da igra kompjutersku igru. U međuvremenu, agent Miler je prišao vratima Guptine kancelarije. „Zaključana su", rekao je. „Pogledaj postoji li na stolu dugme koje otvara vrata." Vols je obišao oko stola i gurnuo dečakovu stolicu u stranu. Dok e naginjao da pregleda površinu stola, rukom je zakačio tastaturu, monitor kompjutera se istog trena zacrneo. U istom trenu dečak e skočio sa stolice i počeo da vrišti. Bio je to užasan, očajnički, maijakalan vrisak, dugačak i neprestan. Dečak je mlatarao rukama znad glave dok je vrištao kao da su mu šake u plamenu. „Isuse!" viknuo je Volš i okrenuo se na peti prema dečaku. „Umuibre, jebote!" Dečak se ukočio i zavrištao još jače. O, sranje, pomislila je Luil dok je posmatrala monitor. Videla je ovakvo ponašanje i ranije, edna unuka Lusiline sestre u Hjustonu imala je isti ovakav prolem. Dečak je bio autističan. Zakoračila je napred i zgrabila mikrofon od agenta Kroforda. »Zaboravite na klinca!" prasnula je. „Samo otvorite prokleta vrata!" Volš i Miler su poslušno otvorili rančeve i izvadili opremu za proijanje. Volš je zavukao račvasti deo pajsera između vrata i dovratka, a iler je zamahnuo macolom kako bi zabio alatku unutra. Razvalili su ata posle svega tri zamaha i pojurili u Guptinu kancelariju. Lusil je ~dela kako se agenti pojavljuju na drugom monitoru, prolazeći pored profesorovog radnog stola dok su pretraživali kancelariju. „Nije ovde", izvestio je agent Volš preko radioaparata. „Ali u stražnjem delu sobe se nalaze još jedna vrata, donekle skrivena iza polica s knjigama. Da nastavimo u tom pravcu?" „Nego šta, dođavola!" zaurlala je Lusil.


Iza njenih leđa, agent Kroford je prelistavao tlocrte NjuelSajmonove dvorane. „Tih vrata nema na planovima", rekao je. „Mora da su tek odskoro postavljena." Lusil gaje pogledala s prezirom. Čovek je bio beskoristan. „Želim da još šestorica agenata odvuku guzicu na četvrti sprat, čuješ li me? Želim da pretraže svaku prostoriju u zgradi, svaku jebenu sobu!" Dok je Kroford petljao oko svog radiopredajnika, jedan tehničar je prišao Lusil držeći nekoliko odštampanih listova hartije u rukama. „Ovaj, agente Parker?" rekao je. „Mogu li vas prekinuti na trenutak?" „Hriste! Šta je sad bilo?" „Ovaj, imam rezultate pretraživanja baze podataka koje ste tražili. Zahtevali ste da propustimo fotografije dobijene sa videosnimaka kroz program za prepoznavanje lica?" „Dovraga, ispljuni to već jednom! Jesi li pronašao bilo šta?" „Ovaj, jesam, mislim da sam pronašao nešto što bi trebalo da vidite." „Hej, ima li ikoga unutra?" Sve troje se ukipiše kada su začuli odzvanjajući glas sa druge strane vrata. Dejvid, Monika i profesor Gupta zadržali su dah u isto vreme, a jedini zvuk u ostavi poticao je od mlaza vode koje je još uvek isticao iz slavine. Potom se začulo žustro lupanje po vratima, toliko žestoko da su se zidovi zatresli. „Ovde vatrogasna brigada! Ako ima nekoga unutra, otvorite vrata!" Gupta je zgrabio Dejvida za ruku, zarivši mu prste u biceps. Dejvid je ponovo pomislio na svog sina i prisetio se kako se Džona privija uz njega kada je uplašen. Gupta je pokazao na vrata i upitno ga pogledao. Dejvid je odmahnuo glavom. Ispred vrata se svakako nisu nalazili vatrogasci. Sada se iz hodnika začulo metalno čangrljanje. Nešto veoma teško je zastrugalo po dovratku. U sledećoj sekundi gromoglasna buka je odjeknula prostorijom. U uzanom prostoru između vrata i dovratka, Dejvid je ugledao račvasti kraj metalne ćuskije. Monika je izvadila revolver iz šortsa, a ovog puta Dejvid je nije zaustavio. Znao je da nemaju nikakve šanse, da će ih agenti FBIa izresetati ukoliko Monika zapuca, ali u ovom trenutku nije razložno razmišljao. Zapravo se osećao kao daje pijan, opijen strahom i srdžbom. Bilo je to glupo i samoubilački, ali je bio previše nadrkan da bi ga bilo briga. Jebeš sve, pomislio je. Ne predajem se bez borbe.


Na svu sreću, profesor Gupta je preuzeo kontrolu nad situacijom. Pustio je Dejvidovu i zgrabio Monikinu ruku, primoravši je da spusti pištolj. „To nije potrebno", prošaptao je. „Imam bolju ideju." Gupta je zavukao ruku u unutrašnji džep sakoa i izvadio spravicu koja je pomalo ličila na „blekberi", ali je očito bila napravljena specijalnu namenu. Počeo je da kuca po tastaturi naprave svojim štim malim palčevima. Na minijaturnom ekranu nalazio se tromenzionalni prikaz građevine, mapa NjuelSajmonove dvorane treperavim ikonicama razasutim po spratovima. Dejvid je video u mapu i ranije, tokom prethodne posete Guptinoj kancelariji, arac ju je koristio za praćenje položaja svojih robota. Još jedan gromoglasan tresak je uzdrmao vrata. Larma je natea Dejvida da poskoči, ali je Gupta ostao pognut nad sićušnim anom, dok je palčevima furiozno kuckao po tastaturi. Isuse, poislio je Dejvid, šta on to, dovraga, radi? Potom se začuo treći udac, najglasniji od svih, za kojim je usledilo duboko metalno jecanje, vuk čeličnog dovratka koji popušta pod pritiskom Haliganove ću:je. Račvasti kraj je sada štrcao desetak centimetara unutar proorije, presijavajući se srebrnkastosivim sjajem pod neonskim sveom. Još jedan udarac i vrata će konačno popustiti. Potom je Dejvid začuo poznato zujanje u hodniku ispred ostave, ilo je to zujanje elektromotora, i neprestano se približavalo. A zam je začuo i sintetizovani glas AR21, autonomnog recepcionara: ~AŽNJA! Detektovan je opasan nivo radijacije. Smesta napustite odručje... PAŽNJA! Detektovan je opasan nivo radijacije. Smesta apustite područje..." Kao potvrda robotovog upozorenja, zvono za uzbunu se oglailo iz zvučnika širom zgrade, a svetla za slučaj nužde na plafonu u počela da blešte. Gupta je očigledno prespojio električne sisteme grade tako da može da ih kontroliše pomoću naprave koju je još vek držao na dlanu. Ispod treštanja zvona za uzbunu, Dejvid je čuo povike u hodniku, glasove agenata FBIa koji su jedni druima dovikivali naređenja. Potom su ispustili alatku za razvaljivanje vrata Dejvid je čuo kako klepeće po podu i pojurili prema zlazu. Uskoro više nije mogao da čuje njihove korake. Nasmešena, Monika je sklonila pištolj i stisnula rame profesoru upti. Starac se vragolasto nasmešio i pokazao na napravu u šaci. Upozorenje se već nalazilo u programu",


objasnio je. „Ovu klasu obota prvobitno smo razvili za Ministarstvo odbrane. Izviđanje u ojnom okruženju. Vojna verzija mašine se zove Zmaj trkač." Dejvid je pomogao Gupti da se osovi na noge. „Bolje da što pre krenemo. Agenti će se vratiti za nekoliko minuta sa Gajgerovim brojačima." Odveo je profesora do kante za đubre i spremio se da ga ubaci unutra. „Nije baš najugodnija vožnja, ali na ovaj način sam ušao u zgradu. Samo morate da budete mirni i da se ne mičete, važi?" „Jesi li siguran da je ovo dobra ideja?" upitao gaje Gupta. „FBI sada traga za mnom, a zgrada je verovatno već opkoljena. Zar ne misliš da će pretražiti kantu?" Monika, koja je već otključala vrata ostave, zastala je u pola koraka. „Dovraga, u pravu je. Ne možemo da izađemo na taj način." Dejvid je odmahnuo glavom. „Nemamo drugog izbora. Odguraćemo kantu što dalje možemo, sve dok ne prođemo videokamere, a potom ćemo naprosto morati da rizikujemo..." „Te videokamere prenose signal bežičnim putem, zar ne?" ubacio se Gupta. „Ovaj, valjda, pretpostavljam", odgovorio je Dejvid. „Hoću da kažem, u pitanju je tajna operacija, tako da pretpostavljam kako FBI ne bi želeo da razvlači žice preko cele zgrade." Gupta se ponovo nasmešio. ,,U tom slučaju, postoji nešto što možemo da uradimo povodom toga. Odvedite me do sobe broj 407. Tamo se nalazi oprema za ometanje signala. Posle toga, neće nam biti potrebna kanta za đubre." „Ali kako ćemo da izađemo iz zgrade?" upitala je Monika. „Čak i da kamere ne budu radile, i dalje imaju dovoljno agenata da pokriju sve izlaze." „Ne brinite, znam mesto na koje možemo da odemo", odvratio je Gupta. „Moji studenti će nam pomoći. Ali najpre moramo da odemo po Majkla." „Majkla?" „Da, on trenutno sedi za stolom recepcije ispred moje kancelarije. Voli da igra kompjuterske igre tamo." Hendikepirani dečak, pomislio je Dejvid. Onaj koji je buljio u monitor kompjutera umesto da odgovori Moniki. „Izvinite, profesore, ali zašto..." „Ne možemo tek tako da ga ostavimo, Dejvide. On mi je unuk." sil je proučavala odštampani tekst u ruci. Na levom delu stranice nalazila fotografija dobijena sa


snimka videokamere, slika či~ ačice kako gura kantu za đubre u recepciju Amila Gupte. Na deom je bila stranica iz dosjea Monike Rejnolds, profesorke fizike Institutu za napredna istraživanja Univerziteta Prinston. Biro je kupio popriličnu količinu informacija o profesorki Rejnolds pre ~go što je započeo tajnu operaciju u njenom domu u ulici Merser oj 112. Agenti u Nju Džerziju su izvestili da Rejnoldsova ne poduje krivični dosje, iako je njena majka bila sijaset puta uhapšena og posedovanja droge, a sestra joj se prostituisala na ulicama šingtona. Takođe, profesorka Rejnolds nije imala nikakvih očiednih veza sa ijednim od Ajnštajnovih asistenata; Institut joj je azao počast da boravi u ulici Merser broj 112 samo zato što je bila dan od njihovih najuvaženijih fizičara. Agenti su zaključili daje ejnoldsova nedužni prolaznik i preporučili su da Biro zamaskira "etragu njenog doma i učini tako da izgleda kao najobičniji vanlizam. Međutim, sada je delovala kao da je njihov zaključak bio alčice preuranjen. Prelepa je, pomislila je Lusil. Pune usne, visoke jagodice, izvijene rve. Otprilike je istih godina kao i Dejvid Svift. Oboje su bili diomirani studenti fizike krajem osamdesetih. A železnička stanica Prinstonu je, naravno, bila jedna od prolaznih stanica voza prema ju Džerziju na koji se Svift noćas ukrcao. Premda Lusil nije moa blagovremeno da pretpostavi ništa od ovog, bez obzira na to je etila tračak poniženja dok je posmatrala Monikinu fotografiju. oljava kučko, promumlala je. Ti i Svift skoro da ste me nasamali. Ali sada ste moji. Komešanje na drugom kraju komandne prostorije je prekinulo kLusilinih misli. Agent Kroford je stajao ispred monitora i urlao mikrofon. „Potvrdno, povucite se do prizemlja i tamo zadržite ložaj. Ponavljam, zadržite vaš položaj na prizemlju. Moramo da ezbedimo perimetar." Lusil je spustila hartiju i pogledala u Kroforda. „Šta se dešava?" „Dobili smo izveštaj o radijaciji na četvrtom spratu. Povlačim sve agente u prizemlje dok ne budemo mogli da dovedemo tim u zaštitnim odelima." Lusil se ukočila. Radijacija? Zašto je nisu detektovali ranije? „Ko je prijavio radijaciju? O koliko siverta govorimo?"


Nestrpljivo je čekala dok je Kroford uzvikivao pitanja u mikrofon. Nakon nekoliko beskrajnih sekundi konačno je dobio odgovor. „Uzbunu je oglasio robot za osmatranje, Zmaj trkač." „Šta? Nismo upotrebili nikakve robote za osmatranje!" „Ali, agent Volš kaže da je siguran da je to bio Zmaj trkač..." „Slušaj, baš me briga..." Lusil je naglo zaćutala. Setila se nečega što je videla na monitoru pre svega nekoliko minuta. Čudne naprave koja je ličila na minijaturni tenk, koja se na gusenicama kotrljala preko poda Guptine recepcije. „Sranje, to je jedan od Guptinih robota! U pitanju je trik!" Kroford je naprosto stajao tamo, izgledajući zbunjeno. „Trik? Kako to..." Nije imala vremena za objašnjavanje. Umesto toga strgnula je slušalice sa Krofordovog zabezeknutog lica i razdrala se u mikrofon. „Svi do jednog vraćajte se na prethodne položaje! U zgradi ne postoji nikakva opasnost od radijacije. Ponavljam, u zgradi ne postoji opasnost..." „Agente Parker!" pozvao ju je tehničar. „Pogledajte monitor broj pet!" Lusil je bacila pogled na ekran baš na vreme da ugleda kako Monika Rejnolds gura kantu za đubre niz hodnik. Obema rukama je stezala ivicu glomazne kante, upirući je svom snagom, trupa savijenog maltene horizontalno. Pored nje je trčkarao autistični dečak iz Guptine recepcije. Monika je brzo izašla iz dosega videokamere, ali je Lusil uspela da primeti položaj na kojem se kamera nalazi. Ponovo je progovorila u mikrofon. „Svi timovi smesta da krenu u jugozapadni deo četvrtog sprata. Meta je primećena na ovom području. Ponavljam, jugozapadni deo četvrtog sprata." Lusil je izdahnula i vratila Krofordu slušalice s mikrofonom. U redu, pomislila je, sada je sve samo pitanje vremena. Zurila je u niz onitora i videla kako njeni agenti jure uza stepenice NjuelSajonove dvorane. Za manje od minuta zatvoriće obruč oko Monike ejnolds i izvući će Amila Guptu iz kante za đubre. A možda i Dejda Svifta, ukoliko je bio dovoljno blesav da uđe u zgradu skupa njom. A zatim će Lusil moći da zaboravi na čitav ovaj posrani adatak i da se vrati natrag u svoju kancelariju u glavnom sedištu iroa, gde neće morati da brine o teoretskoj fizici ili istoričarima eguncima ili o suludim idejama sekretara odbrane.


No, dok je Lusil razmišljala o srećnom završetku, svaki ekran u 2"u videomonitora najednom se zacrneo.

Vozeći „ferari" što je brže mogao četiri i po sata, Simon je stigao do niverziteta Karnegi Melon i smesta se zaputio prema Institutu za obotiku. Međutim, čim je skrenuo sa avenije Forbs, uplašio se da e zakasnio. Desetak mišićavih momaka u šortsevima i majicama uvalo je ulaz u zgradu; polovina je pretraživala rančeve i torbe stuenata koji su pokušavali da izađu iz predvorja, a druga polovina oprezno posmatrala gomilu, sa poluautomatskim revolverima u dva prikrivenim futrolama. Simon je brzo parkirao „ferari" i pronašao pogodan položaj za smatranje iza susedne zgrade. Predosećanje ga nije prevarilo. Dejd Svift i Monika Rejnolds su otputovali na zapad da se sretnu sa milom Guptom. Simon je bio veoma dobro upoznat sa Guptom i jegovom saradnjom s Albertom Ajnštajnom; štaviše, čim je primio dašnji zadatak, prirodno je pretpostavio da će Gupta biti jedna od jegovih meta, skupa sa Bušeom, Makdonaldom i Klajnmanom. Meutim, njegov klijent Henri Kob veoma rano gaje obavestio da Gupta ije vredan truda. Iako je bio jedan od Ajnštajnovih asistenata tokom edesetih, Gupta nije znao ama baš ništa o teoriji ujedinjenih polja, ob mu nije saopštio kako je otkrio tu zanimljivu činjenicu, ali je to dio s nesumnjivom sigurnošću. Zato je bilo malčice zabavno videti o odred agenata FBIa okružuje Institut za robotiku, spreman da čepa čoveka koji im, nažalost, nije mogao kazati ama baš ništa. Međutim, problem je bio u tome što je Dejvid Svift takođe pretpotavio da Gupta zna delić teorije, a sada je delovalo kao da su savezni agenti uhvatili u klopku njega i njegovu devojku fizičarku. Osloboditi ih iz pritvora FBIa neće biti nimalo lako. Biro je pojačao obezbeđenje operacije; pored agenata postavljenih ispred NjuelSajmonove dvorane, još najmanje desetak ih se nalazilo ispred ulaza za osoblje, a verovatno još nekolicina u metalnom kontejneru koji im je služio kao komandni centar. (Simon ga je smesta identifikovao zbog šume antena koje su štrcale na krovu.) No, Simon se nije pokolebao. Znao je da može napraviti diverziju ukoliko sačeka pravi trenutak. Bilo je pogodno što se mnoštvo studenata nalazi u


blizini i zija u agente. Možda će mu biti potreban ljudski štit kada se suoči sa FBI agentima. Simon je izvadio dvogled kako bi podrobnije osmotrio tok operacije. Izvan ulaza za osoblje, visoki agent sa puškom M16 u rukama je stajao pored niza žena u svetloplavim radnim odelima, vezanih lisicama. Simon je zumirao njihova lica: svih pet žena su bile crnkinje, ali Monika Rejnolds nije bila među njima. Nekoliko metara dalje, dvojica agenata su pretraživala kantu za đubre, mahnito bacajući novine, zgužvane kese i komade drveta u vazduh. U roku od dvadeset sekundi sve smeće je ležalo razbacano po parkiralištu, a agenti su obeshrabreno blenuli u dno kante. Potom je zdepasta žena u beloj bluzi i crvenoj suknji dokaskala do agenata i počela da urla. Simon je zumirao njeno lice, izborano oko očiju i izobličeno od osujećenosti. Osetio je šok kada ju je prepoznao: bila je to babuškal Prsata žena koja ga je zamalo ubila prethodne noći! Ona je i na ovom mestu imala komandu nad operacijom, a sudeći po izrazu njenog lica nešto je krenulo naopako. Barem jedna od njihovih meta izvukla se iz obruča. Potom je Simon spazio još jednu grupu agenata koji su okruživali automobil neobičnog izgleda. Sedišta su bila iščupana sa šasije, a na njihovom mestu se nalazio masivni blok skalamerije, nadvišen velikom srebrnkastom kuglom. Simon je začuđeno posmatrao napravu video je ovakvo vozilo i ranije, u članku časopisa o robotizovanim automobilima. Simon ga se jasno sećao zato što ga je tehnologija fascinirala. U kugli se nalazio rotirajući laserski skener napravljen tako da detektuje prepreke na putu vozila. Agenti FBIa detaljno su pregledali automobil, obasjavajući baterijskim lampama svaki ćošak i šupljinu. Jedan agent je ispitivao dvojicu studenata Instituta za robotiku koji su testirali automobil, dok se drugi spustio na sve četiri i virio ispod vozila, tražeći slepe putnike skrivene ispod šasije. Naposletku, agenti su dozvolili da se testiranje nastavi, a studenti su krenuli za robotizovanim automobilom dok je lagano izlazio sa parkirališta. Međutim, dok je vozilo skretalo nadesno u aveniju Forbs i polako odlazilo, Simon je uočio nešto neobično: srebrnkasta kugla nije se vrtela dok je vozilo skretalo. Laserski skener nije funkcionisao, a automobil ipak nije udario u ivičnjak niti se zakucao u obližnja vozila. Napravilo je besprekoran zaokret, sve vreme ostajući u propisnoj saobraćajnoj traci. Simon je znao kako to može da znači samo jednu od


dve stvari: ili je vozilo koristilo drugačiji sistem tehnologije za izbegavanje prepreka, ili je pak vozač bio skriven negde u kolima. Simon se iskezio, spustio dvogled, i potrčao natrag prema „ferariju".

SEDMO POGLAVLJE

U mračnom odeljku skrivenom unutar Gorštaka, Amil Gupta je sedeo pogrbljen nad kontrolnom tablom vozila. U skučenom prostoru se tiskalo četvoro ljudi: Dejvid je bio stišnjen između Gupte i Monike, dok je Majki čučao na drugom kraju odeljka, igrajući „gejm boj" koji je držao na kolenima. Gupta ih je upozorio da će njegov unuk vrištati ako ga neko dotakne, pa su se Dejvid i Monika isprepletali u neudobnom zagrljaju kako bi napravili nekoliko centimetara praznog prostora između sebe i dečaka. Monika je zadnjicom gurala Dejvidovu butinu nadole, dok je njegov lakat bio zabijen u njena rebra. Jedanput je potiljkom odalamila Dejvida u bradu, zbog čega se ugrizao za jezik, ali nije ni pisnuo. Znao je da se agenti FBIa nalaze tik pored vozila. Video ih je na ekranu u središtu kontrolne table, koji je primao signal videokamere postavljene na krovu Gorštaka. Kontrolna tabla je pomalo nalikovala sistemu za upravljanje aviona, sa crnim upravljačkim palicama postavljenim levo i desno od središnjeg ekrana. Gupta je uvrtao desnu ručicu kako bi ubrzao i stiskao levu da bi zakočio vozilo. Uz nagle trzaje i kočenja, izveo je vozilo sa parkirališta, dalje od saveznih agenata. Dok je skretao udesno na aveniju Forbs, odahnuo je s olakšanjem. „Mislim da smo sada bezbedni", rekao je. „Izgleda da niko od agenata nije krenuo za nama." Gupta je ostao u desnoj traci ulice zakrčene vozilima, mileći brzinom puža kako bi studenti mogli da održe korak s Gorštakom. Dejvid je primetio da kompas iznad ekrana pokazuje ISTOK. „Kuda idemo?" upitao je. „Ni u kakvom određenom pravcu" odvratio je Gupta. „Samo kušavam da napravim što je moguće veću razdaljinu između nas ne gospode iz Federalnog istražnog biroa." „Krenite prema parkiralištu u istočnom delu studentskog grada, no je parkiran moj automobil. Ne mogu još dugo da izdržim fako skvrčena."


Gupta je klimnuo glavom. „U redu, ali biće nam potrebno nekoo minuta da stignemo do tamo. Mogu da vozim Gorštaka brže sad, ali će izgledati veoma sumnjivo ukoliko moji studenti zatanu za vozilom." Delovalo je kao da je starac prilično umešan u upravljanju voom. Očigledno je ovo radio i ranije. „Ne razumem nešto, profere", rekao je Dejvid. „Zašto ste postavili sistem za ručno upravje u robotizovano vozilo?" „Gorštak je razvijen za vojsku", objasnio je Gupta, „a vojska je žela automatizovano vozilo kojim takođe mogu da upravljaju vojnici, diko to bude potrebno. Vidite, Pentagon zapravo nema naročito ogo poverenja u tehnologiju. Bunio sam se protiv te ideje, ali oni bili nepopustljivi. Zato smo konstruisali upravljački sistem i kabinu dve osobe. Stavili smo kabinu u samo središte vozila kako bismo aksimalno povećali količinu oklopa koji se može postaviti oko nje." „Ali zašto agenti FBIa nisu pomislili da možda ima ljudi unua? Zar ne znaju ama baš ništa o vladinim projektima?" Profesor se zakikotao. „Očigledno nikad niste radili na projeka za vladu. Svi istraživačkorazvojni ugovori s vojskom strogo poverljivi. Pešadija neće reći mornarici čime se bavi, a mornarica eće kazati marincima. Čitava priča je urnebesno smešna." Dejvidu je desna noga polako trnula od Monikine težine na njevoj butini. Pokušao je da je malo razmrda, vodeći računa da prim ne dodirne Majkla. Dečakovi prsti su plesali po dugmićima čne igračke konzole, ali je ostatak njegovog tela bio potpuno neokretan, sklupčan u fetusnom položaju. Na ekranu „gejm boja" imirani vojnik je pucao u nisku žućkastu građevinu. Dejvid je smatrao akciju nekoliko sekundi, a zatim se nagnuo prema Gupti. aš unuk sada izgleda znatno mirnije", prošaptao je. „Kompjutera igra baš utiče na njega." „To je jedan od simptoma autizma" rekao je Gupta. „Potpuna zaokupljenost određenim aktivnostima i izuzimanje iz svega ostalog. To je njegov način da isključi svet oko sebe." Guptin glas je bio bezizražajan. Govorio je kao da je dečakov doktor, bez trunke žaljenja ili očajanja. Dejvidu je to izgledalo kao zapanjujući podvig kontrolisanja emocija. On lično nikada ne bi mogao slično da se ponaša da je Džona kojim slučajem rođen sa autizmom. „Gde su njegovi roditelji?" Profesor je odmahnuo glavom. „Moja kćerka je heroinski zavisnik, i nikada mi nije rekla ko je Majklov otac. Dečak živi sa mnom već pet godina."


Gupta nije skidao pogled sa kontrolne table, ali se činilo daje čvršće stegnuo upravljačke palice. Toliko o kontrolisanju osećanja, pomislio je Dejvid. Čak i najracionalnije osobe imaju slabe tačke. Umesto da nastavi da profesoru soli ranu, Dejvid je pokazao na Majklov „gejm boj". „Je li ovo ista igra koju je Majki igrao na kompjuteru u vašoj recepciji?" Profesor je žustro zaldimao glavom, željan da promeni temu. „Aha, u pitanju je program po imenu Ratnik. Vojska ga koristi u borbenoj obuci. Institut za robotiku je imao ugovor da razvije novi interfejs za program, a Majki je jednog dana dolutao u kompjutersku laboratoriju dok smo radili na njemu. Bacio je jedan pogled na monitor, i otada je navučen na igru. Pokušao sam da ga zainteresujem za druge kompjuterske igre bejzbol, i slične stvari međutim, on želi da igra isključivo Ratnika." Sada se Monika promeškoljila, premeštajući težinu sa Dejvidove butine ali namesto toga mu drobeći čašicu kolena. Guza joj je bila čvrsta i mišićava. Uprkos bolu u nozi, Dejvid je osetio navalu seksualnog uzbuđenja. Već izvesno vreme nije bio ovoliko blizu nekoj ženi. Želeo je da zagrli Moniku oko struka i upije miris njenog tela, ali ovo očigledno nije bio pravi trenutak. Okrenuo se prema Gupti. „Vaš institut obavlja mnoštvo poslova za vojsku, zar ne? Zmaj trkač, Gorštak, Ratnik?" Gupta je slegnuo ramenima. „Tu leži novac. Moja fondacija poseduje zavidne novčane fondove, ali samo Pentagon ima dovoljnu količinu novca da finansira ovakve dugoročne istraživačke projekte. No, imajte na umu da nikada nisam radio na razvoju nekog oružja. Izviđanje, da, simulacije borbe, da. Ali oružje, nikada." „Šta mislite, zbog čega je vojska toliko zainteresovana za teoriju jedinjenih polja? Kakva vrsta oružja bi mogla da proistekne iz nje?" „Već sam vam rekao da nisam upoznat sa detaljima Einheitliche theorie. Međutim, svaka teorija ujedinjenih polja mora da opiše šta događa sa česticama i silama na ogromnim energijama. Energijama je se mogu uporediti sa onima u crnoj rupi, na primer. A pojmljivo da se neočekivani fenomeni mogu odigrati na tom području." Monika se ponovo promeškoljila povrh Dejvida. Telo joj je bilo peto. „Ali kako se može napraviti oružje na osnovu tih fenona?" upitala je. „Ne postoji nikakav praktični način da se


proiedu toliko velike energije. Za tako nešto potreban je akcelerator stica veličine Mlečnog puta." „Možda, a možda i ne", odgovorio je Gupta. „Nemoguće je preddeti posledice novih otkrića u fizici. Pogledajte samo Herr doktou specijalnu teoriju relativnosti. Nakon što je napisao rad 1905. dine, trebalo mu je nekoliko meseci da shvati kako njegove jedčine vode prema formuli E = mc2. Otada je prošlo četrdeset gona pre nego što su fizičari naučili kako da iskoriste Herr doktorovu dnačinu da naprave atomsku bombu." Dejvid je klimnuo glavom. „Na konferenciji za štampu tokom idesetih, neko od prisutnih je upitao Ajnštajna da li je moguće loboditi energiju cepanjem atoma. A on je potpuno odbacio ideju. Odgovorio je, citiram: 'Bilo bi to kao da gađate ptice po aku u zemlji u kojoj ima veoma malo ptica.'" „Tačno tako. Herr doktor nije mogao više da pogreši. A svakako 'je želeo da dvaput napravi istu grešku." Profesor je zavrteo glam. „Na svu sreću, ja nikada nisam morao da na plećima nosim eme ujedinjene teorije, ali sam veoma dobro znao staje na kocki, sredi nije problem fizike, već problem ljudskog ponašanja. Ljudi dnostavno nisu dovoljno inteligentni da prestanu da ubijaju jedni uge. Upotrebiće koje god alatke imaju na raspolaganju kako bi ištili svoje neprijatelje." Zaćutao je tačno u trenutku kada se na ekranu kontrolne tae pojavio ulaz u prostrano parkiralište istočnog dela studentskog rada, nekoliko puta veće od parkinga koji su maločas napustili. Profesor je proterao Gorštaka kroz ulaz i stisnuo levu upravljačku palicu kako bi zaustavio vozilo. Potom je pritisnuo dugme i promenio prizor na ekranu u panoramski prikaz celokupnog parkirališta. „Želim da vam nešto pokažem" rekao je. „Doktorko Rejnolds, možete li molim vas odrediti položaj vašeg automobila na ekranu?" Monika je iskrivila vrat da bi pomnije pogledala. Nakon nekoliko sekundi pokazala je na crvenu „korvetu" u pozadini, udaljenu otprilike stotinak metara. „Eno ga. Sećam se da sam se parkirala pored autobusa u uglu parkinga." Gupta je dodirnuo ekran na toj tački, a belo slovo X je počelo da blešti preko „korvete". Zatim je pritisnuo još jedno dugme i prekrstio ruke na grudima. „Sada sam prebacio Gorštaka na samostalno upravljanje. Posmatrajte ekran."


Robotizovano vozilo je počelo da se kreće preko parkirališta, a da Gupta pritom uopšte nije dodirivao kontrolnu tablu. Krenulo je najkraćim putem prema „korveti", brzinom od otprilike dvadeset pet kilometara na čas, stručno zaobilazeći parkirana vozila. Na otprilike pola puta do Monikinog automobila, kombi se iznenada isparkirao unazad, udaljen svega tri metra od Gorštaka. Na ekranu se videlo da Gorštak ide pravo ka bočnim kliznim vratima kombija. Dejvid je nagonski ispružio desnu nogu, naslepo tražeći nepostojeću kočnicu, ali Gupta je i dalje držao ruke prekrštene na grudima. Nikakva intervencija nije bila potrebna, budući daje Gorštak već počeo da usporava. Samo od sebe, vozilo se zaustavilo. „Zadivljujuće, zar ne?" rekao je Gupta, pokazujući na ekran. „Samostalna navigacija je mnogo više od jednostavnog algoritma. Ona uključuje analiziranje okoline i identifikaciju opasnosti. U pitanju je složen proces odlučivanja, a donošenje odluka je ključno za inteligenciju i svesnost." Okrenuo se prema Dejvidu i Moniki. „To je razlog zašto sam se prebacio sa fizike na robotiku. Uvideo sam da se svet ni najmanje ne približava Herr doktorovom snu sveopšteg mira. I shvatio sam da taj san nikada neće postati stvarnost sve dok ne dođe do korenite promene u ljudskoj svesti." Vozač kombija je ubacio menjač u brzinu i sklonio se sa Gorštakovog puta. Nakon nekoliko trenutaka robotizovano vozilo je nastavilo da se kreće prema „korveti". U međuvremenu, Gupta se naslonio na zid odeljka. „Pomislio sam da veštačka inteligencija može poslužiti kao most prema toj novoj svesnosti", kazao je. „Ukoliko bismo mogli da naučimo mašine kako da misle, možda bismo mogli da naučimo štogod o nama samima. Znam da vam ovo verovatno zvuči utopijski, ali već dvadeset godina polažem sve svoje nade u ovaj pristup." Sagnuo je glavu i duboko uzdahnuo. Obasjan mutnim svetlom navigacionog ekrana, Gupta je izgledao sasvim iscrpljeno. „Ali vreme nam je isteklo. Naše mašine poseduju inteligenciju, ali to je inteligencija termita. Dovoljna za kretanje parkiralištem, ali ni za šta drugo." Gorštak je napokon stigao do programiranog odredišta. Navigacioni ekran je prikazivao stražnji deo Monikine „korvete", udaljen svega nekoliko desetina centimetara; na ličnim registarskim tablicama automobila je pisalo STRUNE. Dejvid se okrenuo prema Gupti, u nadi da porazgovara o njihovom sledećem


koraku, ali je starac još uvek zurio u pod. „Kakva šteta, kakva šteta", mrmljao je, rteći glavom. „Jadni Alister, tajna ga je oterala u ludilo. Vratio se i Škotsku kako bi zaboravio jednačine koje mu je Herr doktor dao, ili nije mogao da ih izbriše iz glave. Žak i Hans, oni su bili znatno snažniji ljudi, ali je teorija mučila i njih dvojicu, takođe." Monika se osvrnula preko ramena i razmenila pogled s Dejviiom. Nisu imali vremena za dugačke razgovore na parkiralištu. Agenti FBIa su bili udaljeni manje od kilometar i po, i pošto pretraže svaki pedalj NjuelSajmonove dvorane bilo je izvesno da će proširiti opseg pretrage. Možda će čak odlučiti da ponovo pregledaju Gorštaka. Iznova ispunjen strepnjom, Dejvid se nagnuo prema jupti i dodirnuo starčevo rame. „Profesore, moramo da krenemo. Kako se otvaraju gornja vrata?" Gupta je podigao pogled, ali mu je pogled i dalje bio zamagljen. „Znate li šta mi je Hans rekao poslednji put kad sam ga video? Kazao je da bi možda bilo bolje za sve ukoliko bi ujedinjena teorija lmrla zajedno s njim i Žakom. Bio sam šokiran kad sam to čuo, zbog toga što je Hans voleo teoriju više od ikoga drugog. Kadgod bi iošlo do nekakvog značajnog dostignuća u fizici, kao što je otkriće rhkvarka ili narušavanje CP simetrije, pozvao bi me telefonom i rekao: 'Vidiš li? Herr doktor je to predvideo!'" Uprkos sve jačem osećanju strepnje, Dejvid je zaćutao na pomen svog starog mentora, Hansa Klajnmana. Jadni usamljeni starac koji je vukao noge po ulicama zapadnog Harlema sa tajnama kosmosa zaključanim u umornoj glavi. Nije ni čudo što se nikada nije oženio, što nikada nije zasnovao porodicu. A ipak nije bio sasvim bez prijatelja. Ostao je u kontaktu sa Amilom Guptom. „Kada ste poslednji put videli doktora Klajnmana?" upitao je Dejvid. Gupta je razmislio na tren. „Pre četiri godine, čini mi se. Da, da, četiri godine. Hans je upravo tada otišao u penziju i delovao je malčice depresivno, pa sam ga pozvao u Karnegi odmaralište. Tamo smo proveli dve nedelje." „Karnegi odmaralište? Šta je to?" „Ime zvuči daleko grandioznije nego što mesto odista jeste. Posredi je samo stara lovačka koliba u zapadnoj Virdžiniji koja se nalazi u posedu Univerziteta Karnegi


Melon. Univerzitet je ustupa na korišćenje nastavnom osoblju tokom leta, ali tamo maltene niko ne ide na odmor. Previše je udaljena." Koliba u šumi. Klajnman i Gupta su tamo proveli izvesno vreme četiri godine ranije, ali je to predstavljalo njihovu jedinu vezu s tim mestom, što znači da ni FBI niti teroristi neće znati za njegovo postojanje. „Ima li kompjutera u toj kolibi?" Gupta je izgledao iznenađen Dejvidovim pitanjem. Podigao je šaku do usana i dodirnuo usne kažiprstom. „Da, instalirali smo kompjuterski sistem kako bi Majki mogao da igra svoje igrice. Tada je imao trinaest godina, da." Monika se uvrnula kako bi mogla da pogleda Dejvida u oči. „Šta ti se vrzma po pameti? Da je Klajnman možda tamo sakrio jednačine?" Dejvid je klimnuo glavom. „Moguće je. Klajnmanova šifra je ukazivala na to da profesor Gupta ima teoriju, zar ne? Amil ne zna jednačine, ali ih je Klajnman možda krišom sakrio u jedan od profesorovih kompjutera. Klajnman je znao da ne srne da upotrebi nijedan kompjuter na Institutu za robotiku ili u Amilovom domu to su prva mesta na kojima bi ih vlada potražila ukoliko bi tragala za teorijom. Ova koliba u zapadnoj Virdžiniji predstavljala bi kudikamo bolje mesto za skrivanje jednačina. Niko osim Amila ne zna da je Klajnman ikada tamo boravio." Gupta se još uvek zamišljeno prstom tapkao usne. Nije izgledao ubeđeno. „Nikada nisam video Hansa za kompjuterom u Karnegi dmaralištu. A ako je nameravao da tamo sakrije teoriju, zašto mi ije rekao?" „Možda se plašio da će vas neko saslušavati. Ili mučiti." Pre nego što je Gupta mogao da odgovori, Monika je pokazala a navigacioni sistem Gorštaka. Dvojica studenata koji su pratili vo''o od NjuelSajmonove dvorane do parkirališta mahali su rukama ema kameri, pokušavajući da im privuku pažnju. Jedan mladić je io nizak i debeo, dok je drugi bio visok i bubuljičav, ali su obojica ali istovetan izraz zabrinutosti na licu. „Sranje!" viknula je Moika. „Napolju se nešto dešava!" Gupta je takođe pogledao ekran. Pritisnuo je još jedno dugme a kontrolnoj tabli, a skrivena vrata na krovu Gorštaka se otvoriše z šištanje. Najpre se iskobeljaše Dejvid i Monika, a potom je Gupta omogao unuku da izađe iz vozila. Čim su donovi Dejvidovih paa dodirnuli asfalt, začuo je zavijanje sirena. Petšest patrolnih utomobila pitsburške policije jurilo je niz aveniju Forbs prema ]uelSajmonovoj dvorani. FBI je pozvao pojačanje.


Monika je pritrčala „korveti" i otključala vrata. „Brzo! Ulazite u ola! Pre nego što zatvore ulicu!" Dejvid j*e predvodio profesora Guptu i Majkla do vrata na suvočkoj strani kada je iznenada stao kao ukopan. „Čekaj malo! Ne emo da idemo tvojim kolima!" Okrenuo se ka Moniki, pokazujući a registarske tablice. „FBI verovatno upravo sada pregleda snimke sa deokamera. Istog trena kada prokljuve ko si, svaki pandur u Pensilaniji će tražiti crvenu 'korvetu' sa ovom registracijom!" „Šta nam drugo preostaje?" viknula je Monika. „Ne možemo da enemo Gorštakom, pošto će i njega tražiti!" Visoki, bubuljičavi student je bojažljivo podigao ruku u vazuh. „Ovaj, profesore Gupta? Možete da pozajmite moj automobil ako želite. Parkiran je tamo." Pokazao je na izubijani sivi „hjundai sent" sa velikim ulubljenjem na zadnjem braniku. Monika se otvorenih usta zabuljila u automobil. „'Hjundai'? Žev da ostavim svoju 'korvetu' ovde i vozim ovu šklopociju?" Gupta je prišao bubuljičavom studentu koji je već izvadio kljueve automobila iz džepa, i potapšao mladića po ramena. „To je eoma velikodušno od tebe, Džeremi. Vratićemo ti automobil što pre budemo mogli. U međuvremenu, mislim da bi trebalo da ti i Gari napustite grad na nekoliko dana. Otiđite autobusom do jezera Finger, planinarite malo po kanjonima. U redu, momci?" Studenti su žustro klimnuli glavom, očigledno oduševljeni što mogu da učine uslugu svom omiljenom profesoru. Džeremi je dao ključeve automobila Gupti, koji ih je dodao Dejvidu. Međutim, Monika je i dalje stajala pored otvorenih vrata „korvete", žalostivo zureći u u automobil kao da ga nikad više neće videti. Dok joj je Dejvid prilazio, uputila mu je prekoran pogled. „Bilo mi je potrebno sedam godina da uštedim dovoljno novca da kupim ovaj automobil. Sedam godina!" Nagnuo se pored nje kako bi pokupio putničku torbu, zaštitnu torbu sa laptopom, i kesu sa sendvičima koju je Monika tog jutra kupila na benzinskoj pumpi u Nju Stentonu. Potom je spustio ključeve automobila na njen dlan. „Hajde, zakotrljaj točkove aksenta| rekao je. „Kako čujem, ima veoma moćan motor." Zureći kroz dvogled, Simon je ugledao kako četiri figure izlaze iz robotizovanog vozila. Smesta je prepoznao Dejvida Svifta, Moniku Rejnolds i Amila Guptu. Četvrta osoba je predstavljala zagonetku štrkljavi tamnoputi maloletnik sa crnom


kosom. Gupta je obigravao oko dečaka, trudeći se da ga izvuče iz vozila a da ga pritom ne dodirne. Nego šta, bilo je to veoma zagonetno. Simonov prvi poriv je bio da ih iznenada napadne, ali ovo parkiralište nije predstavljalo idealno mesto za akciju. Suviše izloženo, previše vidljivo. Još važnije, omanja armija agenata FBIa se nalazila preblizu, a eskadroni patrolnih vozila lokalne policije zatvarali su obruč oko studentskog grada. Bolje da sačeka povoljniju priliku. Četiri figure su se zaputile najpre prema Monikinoj „korveti" (Simon je izvukao kompletan opis automobila od pokojnog mehaničara Kita), ali nakon što su nakratko porazgovarali sa dvojicom studenata Instituta za robotiku, kvartet se ugurao u izubijani sivi „hjundai". Automobil je krenuo sa parkirališta i skrenuo udesno na aveniju Forbs. Simon ih je pustio da odmaknu stotinak metara pre nego što je krenuo za njima u svom „ferariju". Nije nameravao da započne pucnjavu sve dok ne stignu do dovoljno usamljenog dela toputa. Nakon što je prešao otprilike kilometar, „hjundai" je poovo skrenuo udesno na aveniju Marej. Putovali su na jug. Karen je pretpostavila da Džona još uvek spava. Stavila ga je u poelju čim su se tog jutra vratili kući iz kancelarija FBIa, a kada je ekoliko sati kasnije otišla u njegovu sobu da ga proveri, i dalje je žao ispružen ispod ćebeta sa slikama Spajdermena, lica zarivenog crvenoplavi jastuk. No, kada se okrenula da izađe iz sobe, Džona e okrenuo i pogledao u nju. „Gde je tata?" upitao je. Karen je sela na ivicu kreveta i sklonila mu plavu kosu s očiju. Hej, šećeru", promrmljala je. „Osećaš li se malo bolje?" Džona se namrštio i odgurnuo njenu ruku. „Zašto policija traži tu? Da li je učinio nešto loše?" U redu, pomislila je Karen. Nemoj mu odati previše informacija, ajpre saznaj koliko toga već zna. „Šta su ti oni agenti kazali noćas? ošto su te odveli od mene, hoću da kažem." „Rekli su da je tata u nevolji. I upitali su me ima li devojku." spravio se u krevetu, nogama ritajući ćebe sa sebe. „Jesu li oni esni na tatu? Zbog toga što sada ima devojku?" Karen je odmahnula glavom. „Ne, dušo, niko nije besan. Ono to se dogodilo noćas bila je najobičnija greška, u redu? Ti agenti u došli u pogrešan stan."


„Imali su pištolje. Video sam ih." Džonine oči se izbečiše dok se risećao događaja od prethodne večeri. Zgrabio je Karen za rukav ošulje i zgužvao tkaninu u šaci. „Hoće li oni da upucaju tatu kada a pronađu?" Karen je zagrlila sina i čvrsto ga stegnula, oslanjajući se bradom na .jegovo desno rame. Džona je tada počeo da plače, dok su se njegove alene grudi dizale i spuštale na njenim, a u sledećoj sekundi i ona e zaplakala, takođe. Delili su isti strah. Ljudi sa pištoljima su tražili ejvida, i pre ili kasnije će ga pronaći. Suze su joj klizile niz obraze i apale na Džonina leđa. Videla je vlažne mrlje na njegovog pižami. Dok je ljuljala Džonu u krilu, zurila je u sliku okačenu na zidu znad njegovog kreveta. Bio je to prikaz sunčevog sistema koji je ejvid nacrtao za Džonu pre dve godine, pre nego što se iselio iz njihovog stana. Na velikom žutom posteru skicirao je Sunce i sve planete, kao i pojas asteroida i nekoliko zalutalih kometa. Dejvid je satima radio na crtežu, pažljivo iscrtavajući Saturnove prstenove i Veliku crvenu pegu na Jupiteru. Karen se sećala koliko je tada bila ogorčena na Dejvida zbog silnog truda koji je uložio u crtež; bio je voljan da protraći čitav dan crtajući sliku za Džonu, ali nije mogao da odvoji ni pet minuta da razgovara sa svojom suprugom, iako se njihov brak raspadao po šavovima. Međutim, sada je shvatala da Dejvid uopšte nije bio toliko bezdušan. On se jednostavno povukao od neminovnog. Radije nego da se upušta u još jednu jalovu svađu, naginjao se nad žutim posterom i radio je nešto što voli. Karen je nakon minutdva obrisala suze sa lica. U redu, pomislila je, dosta plakanja. Kucnuo je čas da uradi nešto. Uhvatila je Džonu za ramena, odmaknula ga je od sebe i pogledala pravo u oči. ,,U redu, slušaj me. Želim da se obučeš najbrže što možeš." Pogledao ju je zbunjeno, a obrazi su mu bili naduveni i zajapureni. „Zašto? Kuda idemo?" „Idemo da se vidimo sa mojom prijateljicom. Ona može da nam pomogne da popravimo ovu grešku, tako da tata više ne bude u nevolji. Važi?" „Kako može da je popravi? Poznaje li policiju?" Karen je stavila ruku ispod Džoninih leđa i podigla gaje s ležaja. „Samo se ti obuci. Razgovaraćemo usput o tome."


Dok je Džona svlačio pidžamu, Karen je otišla u svoju spavaću sobu da obuče neko poslovno odelo. Možda onu sivu kreaciju Done Karan, odelo koje obično nosi za vreme pregovaranja o ugovorima. Kako bi uspela u onome što je naumila, moraće da izgleda respektabilno. Međutim, pre nego što je odmaknula naročito daleko, zvono na vratima je zazvonilo. Karen se ukipila se na trenutak, prisetivši se kako su prethodne noći agenti FBIa upali u njen stan. Oprezno je prišla ulaznim vratima i provirila kroz špijunku. Bio je to Ejmori. Stajao je na otiraču za noge u odeven u sivo poslovno odelo, i izgledao je nervozno i umorno. Gaza mu je prekrivala posekotinu na čelu koju je zadobio kada su ga savezni agenti oborili na pod. Držao je mobilni telefon na uvetu i klimnuo je glavom nekoliko puta, očigledno završavajući razgovor. Karen je otvorila vrata. Ejmori je brzo sklopio telefon, a zatim zakoračio u stan. „Karen, moraš da pođeš sa mnom u kancelariju državnog tužioca. Želi da smesta razgovara s tobom." Namrštila se. „Šta? Jeli li ti blesav? Ne vraćam se tamo!" „To nije Federalni istražni biro već državni tužilac. Želi da ti se izvini zbog ponašanja agenata prošle noći." Pokazao je na gazu iznad obrve. „Meni se već izvinio zbog grubog ponašanja." „Da se izvini?" Karen je zabezeknuto zavrtela glavom. „Ako želi da se izvini, onda treba da dođe ovamo i da to učini! Trebalo bi da klekne i zamoli mog sina za oproštaj! A zatim bi trebalo da se nagne napred kako bi mogla da ga šutnem u guzicu!" Ejmori je strpljivo sačekao da završi. „Takođe, on poseduje neke nove informacije o slučaju tvog bivšeg supruga. Identifikovali su jednog Dejvidovog saučesnika u dilovanju droge. U pitanju je profesorka na Prinstonu po imenu Monika Rejnolds." „Nikad nisam čula za nju. I ne postoji nikakvo dilovanje droge, Ejmori. Već sam ti kazala, posredi je priča koju su izmislili." „Plašim se da grešiš u vezi s tim. Ova Rejnoldsova je crnkinja iz Vašingtona, i očigledno je povezana sa trgovinom drogom. Majka joj je narkoman, a sestra prostitutka."


Karen je odmahnula rukom. „Pa šta? To nije nikakav prokleti dokaz. Opet izmišljaju priče." „Videli su ovu ženu u Dejvidovom društvu, Karen. Jesi li sigurna daje nikada nije spominjao?" Ejmori ju je pomno posmatrao, proučavajući njene oči. Nakon nekoliko sekundi, Karen je postala podozriva. Mogla je da vidi motiv FBIa za izmišljanje ove priče: još uvek su igrali na kartu Dejvidove devojke, i dalje su pokušavali da raspale njenu ljubomoru kako bi izdala bivšeg supruga. No, zašto ju je Ejmori toliko pažljivo posmatrao? „Ejmori, šta se dešava?" upitala gaje. „Da li ti to mene ispituješ?" Zakikotao se na njeno pitanje, ali joj je njegov smeh zvučao usiljeno i izveštačeno. „Ne, ne, samo pokušavam da utvrdim činjenice. To je ono što mi advokati radimo, znaš, pokušavamo da..." „Isuse Hriste! Mislila sam da si ti na mojoj strani!" Ejmori je zakoračio prema Karen i stavio šaku na njeno rame. Nakrivio je glavu u stranu i uputio joj očinski osmeh, kakav je obično čuvao za mlađe saradnike u svojoj advokatskoj firmi. „Smiri se, molim te. Naravno da sam na tvojoj strani. Samo pokušavam da ti malčice olakšam stvari. Imam prijatelje koji su voljni da ti pomognu." Pomazio ju je po ruci, ali su je od njegovog milovanja podišli žmarci. Matori kučkin sin je sarađivao sa Federalnim istražnim biroom. Nekako su ga pridobili za svoje ciljeve. Odgurnula je njegovu ruku s ramena. „Nije mi potrebna tvoja pomoć, hvala ti. Umem da vodim računa o sebi." Ejmorijev osmeh je iščezao. „Karen, molim te, saslušaj me. Ovo je veoma ozbiljan slučaj, a neki veoma moćni ljudi su umešani. Ne želiš da napraviš neprijatelje od tih ljudi. To neće biti dobro ni za tebe, a ni za tvog sina." Zaobišla ga je i ponovo otvorila ulazna vrata. Nije mogla da veruje daje spavala s ovim govnarom. „Izlazi odavde, Ejmori. A svojim prijateljima kaži nek si jebu mater." Napravio je grimasu, iskezivši patricijsku gornju usnu. Sa svim dostojanstvom koje je mogao da sakupi, izašao je iz stana. „Bio bih veoma pažljiv da sam na tvom mestu, Karen", rekao je hladno. „Ne bih činio ništa nepromišljeno."


Karen mu je zalupila vrata pred nosom. Nameravala je da uradi nešto i te kako nepromišljeno. Sedeći za stolom u svojoj kancelariji u Zapadnom krilu, potpredsednik je nesrećno mrljavio večeru po tanjim, maleno, suvonjavo parče pilećih grudi okruženo barenim šargarepama. Još od potpredsednikovog četvrtog srčanog udara, kuvari Bele kuće su mu služili bljutave, niskokalorične obroke nalik ovom. Tokom prvih godinu dana, stoički je prihvatio novu dijetu; sećanje na strahoviti bol u grudima bilo je dovoljno jasno da ga natera da vodi računa o ishrani. No, kako je vreme prolazilo, polako je postajao sve ogorčeniji. Žudeo je za ,,porterhaus" odreskom koji pliva u moči ili jastogovim repom veličine pesnice natopljenim istopljenim buterom. Svakodnevno kulinarsko uskraćivanje bacalo gaje u grozno raspoloženje i nagonilo da se breca na svoje pomoćnike i telohranitelje. Uprkos tome, i dalje je tabanao napred. Američki narod je računao na njega. Predsednik je bio tikvan, upava marioneta koja je imala talenat za dobijanje izbora, ali za malo a drugo. Bez potpredsednikovog savetovanja i rukovođenja, čitava lada bi otišla pravo dođavola. Dok je žvakao bezukusno parče piletine, začuo je kucanje na atima. Progutavši meso na jedvite jade, odgovorio je: „Da?", i treutak kasnije šef njegovog kabineta stupio je u kancelariju. Međum, pre nego što je čovek uspeo da izusti jednu jedinu reč, sekretar dbrane projurio je mimo njega pognte četvrtaste glave; izgledao je oput ovna za razbijanje. „Moramo da razgovaramo", obznanio je. Potpredsednik je dao znak šefu kabineta da napusti kancelariju i tvori vrata za sobom. Sekretar odbrane je prošao pored skupine taaciranih fotelja u središtu prostorije, pritom zamalo oborivši „tifani" mpu sa stola. Čovek je bio nagao, naprasit, isuviše samopouzdan, ' je takođe bio jedan od retkih ljudi u vladi kojima je potpredsedik mogao da veruje. Radili su zajedno još od Niksonovog mandata. Šta je sad?" upitao je potpredsednik. „Još jedan napad u Bagdadu?" Sekretar odbrane je odmahnuo glavom. „Imamo problem s opecijom Prečica." Potpredsednik je odgurnuo tanjir s ostacima večere u stranu, setio je probadanje u središtu grudnog koša. „Mislio sam da si kao kako je sve pod kontrolom." ,,U pitanju je greška prokletog FBIa. Zajebali su već drugi put


edom." Sekretar je skinuo naočare bez okvira sa nosa i njima zaarao vazduh. „Prvo su izgubili zatvorenika zato što su ga doveli u merno obezbeđeno postrojenje, a potom su dopustili da se druga eta izvuče zbog toga što su zeznuli videonadzor. Sada su obojica bekstvu, a Biro nema blage veze gde se nalaze!" Probadanje u potpredsednikovim grudima se pojačalo. Osećao se o da mu se ekserčić zavukao ispod grudne kosti. „Ko su te mete?" „Profesori, najverovatnije ultraliberalni luđaci. Ne bi me izneadilo da sarađuju sa Al kaidom. Ili su možda na platnom spisku anaca. Naravno, Biro nema jebenog pojma. Direktor je postavio nu na čelo operacije, u tome je deo problema." „Kako se zove?" „Parker, Lusil Parker. Ne znam mnogo toga o njoj izuzev da je Teksasa. Ali to sve objašnjava. Verovatno ima nekakve veze sa Vrhovnim Kaubojem." Trznuo je glavom ulevo, prema Ovalnom kabinetu. Potpredsednik je srknuo gutljaj vode iz čaše, nadajući se da će mu to donekle ublažiti bol u grudima. Operacija Prečica je otpočela otprilike dve nedelje ranije, nakon što je Agencija za nacionalnu bezbednost primetila nešto čudno za vreme nadziranja saobraćaja na Internetu. Bila je to elektronska poruka krcata šifrovanim jezikom i neobičnim jednačinama; utvrđeno je da dolazi sa kompjutera iz duševne bolnice u Glazgovu, u Škotskoj. Isprva je Agencija ignorisala poruku smatrajući je delom dovitljivog luđaka, ali je iz čiste znatiželje jedan analitičar počeo da je proučava. Ispostavilo se da je autor poruke bivši fizičar koji je nekada radio zajedno sa Ajnštajnom. Jednačine su predstavljale tek delić šire teorije, ali bilo ih je dovoljno da ubede Agenciju za nacionalnu bezbednost da sastavi tim agenata koji će pronaći ostatak Stručnjaci su procenili da ova teorija može pružiti Sjedinjenim Državama novo moćno oružje u ratu protiv terorizma. No, ako je potpredsednik išta naučio tokom četrdeset godina provedenih u vladi, onda je to bila činjenica da su civilni službenici nesposobni da bilo šta urade brzo. Dok je Agencija sakupila tim agenata, tri od četiri mete su već bile mrtve. Neka strana vlada ili teroristička grupa je takođe tragala za teorijom, a sada su stručnjaci za antiterorizam govorili da će, u slučaju da teorija padne u pogrešne šake, rezultati biti kataklizmični. Sudeći prema memorandumu direktora Agencije za nacionalnu bezbednost, u poređenju sa tom katastrofom 11. septembar bi


izgledao poput obične čarke. „Dakle, koji je tvoj plan?" upitao je potpredsednik. „Pretpostavljam da imaš nekakav razlog zbog koga si došao u moju kancelariju?" Sekretar odbrane je klimnuo glavom. „Potrebno mi je izvršno naređenje. Želim da uposlim jedinice Delta na domaćem tlu. Želim da patroliraju granicama i aktivno jure mete. Kucnuo je čas da Pentagon preuzme kontrolu nad ovom operacijom." Potpredsednik je na trenutak razmislio o tome. Tehnički posmatrano, Posse Comitatus Act zabranjivao je vojnim jedinicama da učestvuju u operacijama sprovođenja zakona na tlu Sjedinjenih Američkih Država. Međutim, uvek se mogao napraviti izuzetak u slučaju operacije od nacionalnog značaja. „Smatraj to učinjenim" kao je. „Koliko brzo možeš da dopremiš jedinice Delta u Sjedijene Države?" „Trenutno se nalaze u zapadnom Iraku. Mogu da ih dovučem vamo za manje od dvanaest sati." Tačno u šest časova po podne, dok su se vozili putem broj 19 kroz rdovit krajolik zapadne Virdžinije, zvuk pucnjave sa Majklovog gejm boja" naglo je utihnuo. Naprava je emitovala prodorno ping> potom je sintetisani glas najavio: „Vreme je za večeru." Dejvid je acio pogled preko ramena na zadnje sedište i video kako Majki odiže glavu i okreće se prema profesoru Gupti, koji je dremao po d unuka. „Vreme je za večeru, deko", rekao je dečak. To su bile prve reči koje je dečak izgovorio. Glas mu je bio ravan lišen emocija poput glasa koji se maločas začuo iz „gejm boja", remda je Dejvid jasno mogao da uoči porodičnu sličnost između ajkla i njegovog dede obojica su imali istovetne guste obrve, tu razbarušenu kosu dečakove oči su bile staklaste, a lice beziražajno. „Vreme je za večeru, deko", ponovio je. Gupta je zatreptao nekoliko puta i počešao se po glavi. Nagnuo napred, pogledavši najpre u Moniku, koja je vozila „hjundai", a atim u Dejvida. „Izvinite", rekao je, „da nemate kojim slučajem eku hranu u kolima?" Dejvid je klimnuo glavom. „Jutros smo kupili neke sendviče." odigao je plastičnu kesu potrepština koje je Monika pazarila na enzinskoj stanici kod naplatne rampe u Pensilvaniji. „Da vidim ta nam je ostalo."


Dok je Dejvid preturao po kesi, Monika je na trenutak skinula či s druma i pogledala u retrovizor. Protekla tri sata je nervozno smatrala kolovoz tražeći bilo kakav znak patrolnih automobila, li sada se u potpunosti usredsredila na Guptu i njegovog unuka. Kompjuterska igra mu govori kada treba da jede?" upitala je. „Da, da", odgovorio je Gupta, „programirali smo Ratnika da aumatski zaustavi igranje na pola sata u vreme obroka. Naravno, ne adi ni tokom noći, razume se. U suprotnom, Majki bi igrao Ratnika ve dok se ne sruši." Dejvid je pronašao sendvič sa ćuretinom na dnu kese. „Da li vaš unuk voli ćuretinu?" Gupta je odmahnuo glavom. „Ne, plašim se da je ne voli. Imate li išta drugo?" „Ne mnogo toga. Samo kesicu čipsa i nekoliko snekvel' kolačića." ,,Oh, pa Majki obožava čips! Ali samo sa kečapom. Neće da pojede ni parče čipsa osim ako nema tačno dve kapi kečapa na njemu." Ispod sendviča sa ćuretinom Dejvid je pronašao nekoliko kesica sa kečapom koga je Monika na svu sreću ranije kupila. Dodao ih je profesoru Gupti skupa sa kesicom čipsa. „Da, ovo je savršeno", rekao je stari profesor. „Vidite, Majki je veoma izbirljiv u hrani. To je još jedan simptom autizma." Dok je Gupta otvarao kesicu čipsa, Monika je ponovo bacila pogled na retrovizor. Usne su joj bile stisnute u tankoj liniji neodobravanja. „Da li vi i Majki živite sami, profesore?" upitala je. Gupta je izvadio komad čipsa iz kesice i iscedio kap kečapa na njega. „O da, tu smo samo nas dvojica. Moja supruga je nažalost umrla pre dvadeset šest godina." „Da li vam neko pomaže prilikom staranja o dečaku? Na primer, bebisiterka ili medicinska sestra?" „Ne, uspevamo da se nekako snalazimo sami. Majki uistinu ne zahteva preveliku brigu. Morate samo da se naviknete na njegove rutine." Gupta je iscedio još jednu kap kečapa na čips i dodao gaje unuku. „Dabome, sve bi bilo mnogo jednostavnije da je moja žena još uvek živa. Hana je umela da divno postupa s decom. Volelabi Majkla svim srcem." Dejvid je osetio nalet saosećanja prema starcu. Tokom intervjua za knjigu Na plećima divova, Gupta je ispričao Dejvidu o dugačkom nizu ličnih tragedija koje su


ga snašle otkako je sarađivao s Ajnštajnom. Njegovo prvo dete, sin, umro je od leukemije kada je imao svega dvanaest godina. Nekoliko godina docnije Hana je rodila kćerku, ali je devojčica teško ozleđena u saobraćajnoj nesreći. Kada je profesor 1982. godine napustio fiziku i osnovao softversku kompaniju koja će ga obogatiti, moždana kap je ubila njegovu ženu u dobi od četrdeset devet godina. U jednom trenutku intervjua Amil je pokazao Dejvidu njenu fotografiju, a sada je se jasno sećao tamnokosa istočnoevropska lepotica, vitka i ozbiljna. Idi vreme tog intervjua Gupta je spomenuo još nešto u vezi s ijegovom suprugom, nešto maglovito uznemirujuće, ali Dejvid nije ogao da se seti detalja. Okrenuo se prema profesoru, izvivši se u tranu na prednjem sedištu. „Vaša supruga je takođe studirala na rinstonu, zar ne?" Starac je podigao pogled dok je cedio kečapa na drugi komad ipsa. „Nije, ne baš. Pohađala je pojedine postdiplomske seminare a Odeljenju za fiziku, ali se nikada nije odista upisala. Mada je ala izvanredan talenat nauku, rat je prekinuo njeno obrazovaje, tako da su joj nedostajali odgovarajući akademski akreditivi." Dejvid se sada prisetio. Hana Gupta je preživela holokaust. Ona bila jedna od jevrejskih izbeglica kojima je Ajnštajn nakon Drugog etskog rata pomogao da dođu na Prinston. Ajnštajn je pokušao da ase što je više evropskih Jevreja mogao, finansirajući njihovo prese' nje u Sjedinjene Države i pronalazeći im poslove u laboratorijama niverziteta. To je bila veza koja je spojila Hanu i Amila. „Da, imam veoma prijatna sećanja na te seminare", Gupta je naavio da govori. „Hana je sedela u dnu učionice i svaki muškarac u rostoriji kradom ju je posmatrao. Među nama je postojalo veliko parništvo oko toga ko će joj privući pažnju. Žak i Hans su takođe ili zainteresovani." „Zaista?" Dejvid je bio zaintrigiran. Za vreme pređašnjeg interna Gupta nije spomenuo nikakvo romantično suparništvo među jnštajnovim asistentima. „Koliko je već bila uzavrela strast kod as trojice?" ,,Oh, ne naročito mnogo. Ja sam se već verio s Hanom pre nego to su Žak ili Hans uopšte skupili hrabrost da joj se obrate." Profe


r se zamišljeno nasmešio. „Svi smo ostali prijatelji, hvala bogu. ans je postao kum mojoj deci. Bio je naročito naklonjen mojoj ćerki pošto je Hana umrla." Fascinantno, pomislio je Dejvid. Poželeo je da je ranije saznao a ovu priču, tako da je mogao da je uključi u svoju knjigu. Čim u je ta pomisao pala na pamet, doduše, shvatio je koliko je bualasta. Ajnštajnovo otkriće teorije ujedinjenih polja predstavljalo daleko veći propust u knjizi Na plećima divova i svakoj drugoj ografiji fizičara. Nakon još nekoliko pređenih kilometara skrenuli su zapadno na drum broj 33, put sa jednom saobraćajnom trakom koji je vijugao između okolnih brda. Premda je do mraka preostalo nešto više od sat vremena, strmi, pošumljeni obronci brežuljaka držali su kolovoz u senci. S vremena na vreme bi mimoišli oronulu prikolicu ili zarđali automobil ispod drveća, ali to su bili jedini znaci civilizacije. Drum je sada bio potpuno prazan izuzev „hjundaija" i žutog sportskog automobila, udaljenog otprilike četiri stotine metara iza njih. Monika je opet pogledala u retrovizor. Na zadnjem sedištu Gupta je davao Majklu još jedan komad čipsa isprskan kečapom, ubacujući ga pravo u dečakova usta kao da hrani ptića. Dejvid je pomislio kako je to neobično dirljiv prizor, ali je Monika zavrtela glavom dok ih je posmatrala. „Gde se vaša kćerka sada nalazi, profesore?" upitala je. Gupta je napravio grimasu. ,,U Kolambusu, u Džordžiji. To je veoma dobar grad za narkomane, zato što se nalazi blizu Fort Beninga. Izobilje metamfetamina zbog prisustva vojnika." „Jeste li pokušali da je pošaljete na program za odvikavanje?" „O, da, pokušao sam. Mnogo puta." Sagnuo je glavu i namrgođeno pogledao kesicu kečapa u šaci, nabravši nos kao daje namirisao nešto trulo. „Elizabeta je veoma tvrdoglava žena. Bila je briljantna baš kao i njena majka, ali nikada nije završila srednju školu. Pobegla je od kuće kada je imala petnaest godina, i otada živi u prljavštini i nemaštini. Neću da vam kažem čime se bavi da bi preživela, isuviše je odurno. Čak i da Majki nije autističan, opet bih preuzeo starateljstvo nad njim."


Monikine veđe se nabraše, a uspravna bora se pojavi između njih. Tokom prethodna dvadeset četiri časa Dejvid je naučio šta to znači. Njen gnev je bio malčice iznenađujući, zapravo Monikina majka je bila heroinski zavisnik i čovek bi pomislio da će je to iskustvo učiniti saosećajnijom prema problemima profesora Gupte. No, to uopšte nije bio slučaj. Izgledalo je kao da želi da posegne rukom na zadnje sedište i zgrabi profesora za okovratnik košulje. „Vaša kćerka neće otići na odvikavanje ukoliko vi to predložite", kazala je. „Previše je ogorčenosti među vama. Potrebno je da neko drugi interveniše." Gupta se nagnuo napred zažmirivši. Sada je i on izgledao besno, takođe. „Već sam to pokušao. Zamolio sam Hansa da ode u žordžiju i da pokuša da je prizove pameti. Otišao je u ćumez u kom je Elizabeta živela, pobacao joj svu drogu i upisao je na kliniku odvikavanje. Čak joj je pronašao i pristojan posao sekretarice za dnog generala u Fort Beningu." Uperio je prst u Monikin odraz retrovizoru. „Znate li koliko je to potrajalo? Dva i po meseca. lizabeta je nakon jednog lumperaja izgubila posao i prestala da lazi na kliniku. Tada je za stalno Majki došao da živi sa mnom." Starac se zadihano strovalio natrag u sedište. Majki je sedeo pored 'ega, beslovesan, strpljivo čekajući sledeći komad čipsa. Profesor je adio parče iz kesice, ali su mu šake toliko drhtale da nije mogao da cedi kečap na čips. Dejvid je taman smerao da ga upita da li mu je trebna pomoć, kada je žuti sportski automobil koji je video pre mitdva prošišao mimo njih. Jurio je suprotnom trakom krivudavog ma brzinom od najmanje sto trideset kilometara na sat, uprkos me što su se nalazili u zoni u kojoj je zabranjeno preticanje. „Isuse!" povikao je iznenađen Dejvid. „Šta to bi, dođavola?" Monika se nagnula napred da bolje vidi. „Nije policijski automobil, sim ako panduri u zapadnoj Virdžiniji ovih dana ne voze Terarije!" „'Ferari'?" Klimnula je glavom. „I to pravi lepotan: 575 Maranelo kupe, stoji samo pedeset primeraka u čitavoj državi. Košta otprilike tri ta više od moje 'korvete'" „Kako znaš?" „Dekan inženjerske škole u Prinstonu ima jedan. Redovno ga đam u Kitovoj mehaničarskoj radnji. Neverovatan automobil, ali ari se prilično često." „Ferari" je prešao preko duple pune linije, vrativši se u desnu traku, "eđutim, umesto da odjuri napred, automobil je počeo da usporava, rzina mu je pala najpre


na sto deset, zatim devedeset pet, pa osamdet kilometara na sat. U roku od nekoliko sekundi milio je brzinom od deset kilometara na sat svega nekoliko metara ispred njih, a Monika ije mogla da ga pretekne zbog brojnih slepih krivina na putu. „Koji je đavo ovom tipu?" upitao je Dejvid. „Prvo proleti pored as, a sada razgleda krajolik." Monika nije odgovorila. Iskrivila je vrat preko volana i začkiljila u „ferari" koji je milio nizbrdo. Nakon nekoliko sekundi obraz joj se trznuo. „Ima tablice Nju Džerzija, rekla je glasom jedva glasnijim od šapata. U podnožju brda „ferari" je pojurio napred, napravivši razdaljinu od otprilike stotinak metara. Potom je vozač legao na kočnicu, a automobil se uz škripu kočnica zaustavio ispred uzanog mosta, preprečivši im put. Situacija je bila škakljiva. Simon je morao da zarobi četiri osobe u pokretnom vozilu, a da ih pritom ozbiljnije ne povredi niti da privuče neželjenu pažnju. Najpre mu je palo na pamet da izgura „hjundai" sa druma, ali sa obe strane puta se nalazila gusta šuma, a Simon je znao da će se njihov automobil zgnječiti poput harmonike ukoliko udari u neko drvo. Namučiće se dok bude izvlačio mete iz olupine, a kamoli dok ih bude ispitivao. Ne, morao je najpre da ih uspori. Prilika mu se ukazala kada je došao do uzanog mostića iznad plitkog potoka. Brzo je namestio „ferari" preko druma, podigao „uzi", i iskočio iz vozila. Oslonivši šaržer automatskog oružja na haubu „ferarija", nanišanio je „hjundai" koji se približavao. Čim automobil dovoljno uspori kako bi se okrenuo, pucače mu u gume, a ostatak će biti jednostavan. Vozilo se već nalazilo toliko blizu da je Simon mogao da razazna sve četiri osobe unutra, uključujući i štrkljastog pubertetliju na zadnjem sedištu. Sva sreća, pomislio je, što su poveli klinca sa sobom. Kako bi naterao mete da budu voljne da sarađuju, nameravao je da započne sa dečakom. Dejvid je spazio nekakvo kretanje na udaljenoj strani „ferarija." Krupan, ćelav muškarac u crnoj majici i maskirnim pantalonama čučnuo je iza automobila. Glava mu je bila nagnuta u stranu, a jedno oko zatvoreno dok je drugim nišanio kroz mušicu kratkog crnog automatskog oružja. Ledeni užas je preplavio Dejvidove grudi. Učinilo mu se da može da oseti kako mu meci paraju srce. Kičma mu se


ukočila, a šaka stegnula ručicu na vratima. Ali oči su mu ostale fiksirane na čoveka iza „ferarija", i u tom deliću sekunde primetio je cev oružja nije uperena direktno u njih, već nešto niže, u predje gume „hjundaija". Monika je takođe ugledala čoveka. „Sranje!" uzviknula je. „Okreuću automobil!" Skinula je stopalo sa papučice za gas, ali pre nego što je mogla a nagazi kočnicu, Dejvid ju je zgrabio za koleno. „Ne, nemoj da sporavaš! Pucače nam u gume!" „Šta to radiš? Pusti me!" „Skreni tamo!" Pokazao je na prorez u drveću sa leve strane puta, rema kamenitoj stazici zarasloj u šipražje koja je vodila nadole rema potoku. „Pritisni gas! Hajde!" „Jesi li poludeo? Ne možemo..." Tri glasna metalna zveketa su uzdrmala „hjundai" kada je rafal automatskog oružja pogodio prednji branik. Bez ikakve dalje rarave, Monika je pritisnula gas i okrenula kola prema ivici puta. Još jedan rafal metaka je pogodio stražnji deo „hjundaija" dok se osio ulevo preko humke i nadole niz uzanu zemljanu stazu. Moika je stegnula volan i dreknula, „Sranje!" dok su Dejvid, Amil, i ajkl poskakivali na sedištima, a čitav automobil zveketao poput koera prepunog srebrnog posuđa. Protutnjali su preko bokora korova sitnog kamenja i u roku od svega nekoliko sekundi klizali su preko litkog potoka, dok ih je inercija terala iznad kamenitog korita. Toč.ovi „hjundaija" su podigli vodoskoke vode, a potom su se obreli na uprotnoj obali i Monika je nagazila na gas. Motor je zaurlao u protetu, ali se automobil popeo uz nagib poput divokoze i pronašao stazu oja je vodila natrag na glavni drum. Dejvid je pogledao u retrovizor d su točkovi „hjundaija" dodirnuli asfalt i ugledao ćelavca koji je tajao na mostu sa još uvek uperenim „uzijem" Ali čovek nije zapucao, mesto toga je potrčao prema „ferariju" i uskočio na vozačko sedište. „Lezi na gas!" povikao je Dejvid. „Kreće za nama!"

taza za kajakaše, eto šta je to bilo. Kako bi privilegovani američki agači za uzbuđenima i zadovoljstvom mogli da priljube kamioete tik uz obalu potoka i porinu kajake u vodu. Simon je sam sebe sovao zato što je nije ranije primetio.


Dok se vraćao u „ferari" i ubacivao menjač u prvu brzinu, odlučio je da promeni strategiju. Više neće biti dovitljivih pokušaja da mete zarobi nepovređene. Sve dok ijedna meta bude u životu, Simon će moći da dobije ono što mu je potrebno. Monika je pritiskala papučicu gasa, ali su se trenutno uspinjali uz strmi greben visoke planine i „hjundai" se mučio da postigne brzinu sto deset kilometara na sat. Udarila je pesnicom u volan dok je motor cvileo i pištao. „Rekla sam ti da je trebalo da krenemo mojom 'korvetom'!" viknula je, besno posmatrajući brzinometar. Dejvid se osvrnuo preko ramena i pogledao kroz stražnji prozor. Na vijugavom drumu iza njih nije bilo ni traga ni glasa od žutog „ferarija", ali mu se činilo da može da čuje urlanje motora u daljini. Na zadnjem sedištu Majki je ponovo zurio u ekran „gejm boja", ćutke čekajući da igra opet započne. Izgledalo je kao da nije ni primetio kako nešto nije u redu. No, profesor Gupta je bio potpuno uspaničen. Raširio je ruke preko grudi kao da pokušava da spreči da mu srce ne iskoči iz grudi. Oči su mu bile neprirodno iskolačene. „Šta se dešava?" prodahtao je. „Sve je u redu, profesore", slagao je Dejvid. „Sve će biti u redu." Gupta je žestoko odmahnuo glavom. „Moram da izađem! Pustite me da izađem iz automobila!" Napad panike, pomislio je Dejvid. Ispružio je ruke upolje, sa dlanovima okrenutim nadole, u gestu za koji se nadao da deluje umirujuće. „Samo udahnite duboko, u redu? Duboko udahnite." „Ne, moram smesta da izađem napolje!" Otkopčao je sigurnosni pojas i posegnuo rukom za kvakom na vratima. Vrata su na svu sreću bila zaključana, i pre nego što je Gupta uspeo da ih otključa, Dejvid se prebacio na zadnje sedište i obuzdao gaje, ležeći povrh starca i držeći ga za zglobove. „Rekoh vam, bićemo u redu!" No, još dok su mu reči napuštale usne ponovo je pogledao kroz stražnji prozor i ugledao žuti „ferari" pedesetak metara iza njih. Dejvid se hitro okrenuo napred da upozori Moniku, ali ona je već ugledala automobil. Spazio je njen namršteni pogled u retrovizoru. „To je dekanov automobil!" prosiktala je. „Ćelavi drkadžija je ukrao dekanov automobil!"


„Pristiže nas", rekao je Dejvid. „Zar ne možeš da voziš brže?" „Ne, ne mogu! On je u 'ferariju', a ja vozim jebeni 'hjundai'!" Odahnula je glavom. „Mora daje provalio u moju kuću, tražeći nas! lije umesto toga pronašao Kita! Tako je saznao za auto!" „Ferari" je postojano smanjivao razdaljinu dok su se približavali rhu grebena. Kada se automobil približio na nekih šestsedam meara, Dejvid je video kako ćelavac spušta prozor na vozačkoj strani, ržeći desnu ruku na volanu, čovek se ispružio kroz otvoreni proor i uperio „uzi" prema „hjundaiju". Dejvid je istog časa zgrabio ajkla i profesora Guptu i gurnuo ih na pod ispred zadnjeg sedita. Dečak je počeo prodorno da vrišti dok ih je Dejvid zaklanjao vojim telom. „Pazi!" doviknuo je Moniki. „Pucače!" Prvi rafal je razneo zadnji prozor u paramparčad, a komadići takla ih zapljusnuše po leđima. Drugi im je proleteo iznad glave, ok su meci rešetali karoseriju i bušili rupe u vetrobranskom staklu. Tveren daje Monika pogođena, Dejvid se uzverao na prednje sedite kako bi preuzeo kontrolu nad vozilom, ali ju je pronašao kako i alje steže volan, očigledno neozleđena. Nigde nije krvarila, ali su oj obrazi bili vlažni. Plakala je. „Kit je mrtav, zar ne?" viknula je. Oboje su znali odgovor na to pitanje, tako da nije bilo potrebe a odgovaranjem. Dejvid je samo položio ruku na Monikino rame. Hajde da samo jebeno pobegnemo odavde, važi?" „Hjundai" se popeo na vrh litice i počeo da ubrzava dok su se puštali nizbrdo. Ćelavac je ponovo zapucao iz „uzija", ali je ovog uta potpuno promašio automobil zato što je kolovoz naglo skretao desno. Gume su zacvilele dok je „hjundai" savladavao krivinu, a ej vid je morao da zgrabi kontrolnu tablu kako se ne bi srušio na oniku. „Isuse Hriste!" dreknuo je. „Pazi šta radiš!" Izgledalo je kao da ga nije čula. Zurila je u drum ispred, očiju perenih u duplu žutu liniju. Desna butina joj je nabrekla od siline ritiskanja papučice gasa, a rukama je stezala volan toliko snažno a su joj vene poiskakale između zglavaka. Ćitavo telo joj je bilo ategnuti luk nerava i mišića, a na licu joj se nalazio izraz divlje oncentracije. Mozak koji je rasplitao zapletenosti teorije struna, ložene jednačine i topologije višedimenzionalnih manifolda, sada e proračunavao centrifugalne sile. bila samo bivša supruga profesora koji se bavio preprodajom droge, i nijedne novine neće uzeti njene optužbe za zbiljno.


Osim ako nema dokaze, naravno. A Karen ipak nije išla u Glorijinu kancelariju potpuno praznih šaka. Setila se imena policijskog detektiva koji ju je pozvao prethodne noći, čoveka koji je mogao da kaže Njujork tajmsu zašto je Dejvid pozvan da dođe u bolnicu Sveti Luka. Zvao se Ektor Rodrigez. Lusil je sedela za stolom u kancelariji Amila Gupte i razgovarala mobilnim telefonom sa direktorom Biroa dok su njeni agenti potanko ispitivali profesorov kompjuter. Tokom četiri sata otkako su Gupta, Svift i Rejnoldsova pobegli sa Instituta za robotiku, njeni agenti su pretražili svaki ćošak studentskog grada Univerziteta Karnegi Melon, tragajući za bilo kakvim naznakama o tome kuda su osumnjičeni mogli da odu. Agent Volš je ispitao čistačicu službe održavanja Karnegi Melona, koja je priznala da je prodala svoju uniformu Rejnoldsovoj i Sviftu, a agent Rejnolds je pronašao „korvetu" Monike Rejnolds na parkiralištu studentskog grada. Mada se nije moglo poreći daje Biro grdno zabrljao, Lusil je bila uverena da će uz malo tabananja njeni agenti locirati osumnjičene i privesti ih u pritvor. Zbog toga se toliko razbesnela kada joj je direktor kazao da Pentagon preuzima kontrolu nad slučajem. „Šta oni dođavola smatraju?" povikala je u telefon. „Vojska ne može da se bavi sprovođenjem zakona! Protivzakonito je da mešaju prste u operacije na domaćem tlu!" „Znam, znam", odgovorio je direktor. „Međutim, kazali su mi da imaju izvršno naređenje. A jedinice Delta poseduju prilično iskustva u hvatanju kriminalaca. Barem u Iraku i Avganistanu." „Ali, gde nameravaju da ih traže? Još uvek nemamo nikakvih tragova o položaju osumnjičenih. Dosad se mogu nalaziti bilo gde od Mičigena do Virdžinije." „Sudeći po rasporedu razmeštaja trupa, Delta jedinice će se naj pre spustiti u vazduhoplovnu bazu Endruz, a potom će se odatle raširiti unaokolo. Poseduju helikoptere i borbena vozila strajker, tako da će moći da se kreću unaokolo prilično brzo." Lusil je odmahnula glavom. Ovo je bila čista budalaština. Upoba brigade komandosa neće im pomoći da pronađu begunce. jnici će najverovatnije upucati nekog pijanog nesretnika zbog ekoračenja brzine na nekom od njihovih kontrolnih


punktova, ospodine, dajte mi još samo malčice vremena" rekla je. „Znam mogu da pronađem tu kopilad." „Prekasno je, Lusi. Delta jedinice već se ukrcavaju u transpore avione. Imaš kontrolu nad operacijom do ponoći. Tada slučaj elazi u ruke Ministarstva odbrane." Lusil nije odgovorila. Nemi protest. Direktor je sačekao nekoo sekundi, a zatim je rekao: „Sada moram da idem na sastanak, zovi me za dva sata da me obavestiš o planovima za predaju slu*a." Potom je prekinuo vezu. Lusil je nekoliko trenutaka naprosto zurila u mobilni telefon u šaci. ekranu je sekunddve pisalo KRAJ POZIVA U 19:29, a potom se novo pojavio poznati amblem FBIa. No, Lusil nije uistinu videla ek; umesto toga je videla kraj svoje karijere u Federalnom istražnom ou. Već trideset četiri godine je mukotrpno krčila put nagore, jedina na u bulumenti bandoglavih muškaraca, i uspela je u tome zato što je 'a čvršća i pametnija od ostalih. Nosila se sa pljačkašima banki, mociklističkim bandama, lažnim kidnapovanjima i ozvučenim mafijaa. Pre mesec dana direktor joj je obećao da će je postaviti na mesto ešine ogranka Biroa u Dalasu, veoma poželjan položaj koji bi predvljao vrhunac njene karijere. Međutim, sada je uvidela da se to neće siti. Umesto da dobije unapređenje, biće prisilno oterana u penziju. Agent Kroford, njen zamenik, primakao joj je oprezno poput banog pseta koje prilazi vlasniku. „Ovaj, agente Parker? Završili o analiziranje Guptinog kompjuterskog sistema." Lusil je stavila telefon u džep i okrenula se prema Krofordu. dući da je imala komandu nad operacijom još svega četiri sata, ogla je da iskoristi preostalo vreme što je bolje moguće. „Jeste li onašli ikakva dokumenta koja se bave fizikom?" „Ne, svi se bave robotikom. Posredi su veliki dokumenti prepuni softverskih kodova i nacrta za hardver. Takođe smo pronašli program koji je omogućavao Gupti da komunicira sa robotima. Tako je uspeo da oglasi uzbunu za radijaciju preko Zmaja trkača." Lusil je zažmirkala. Nije volela da je podsećaju na taj zajeb, ali takođe nije mogla ni da ga ignoriše. Morala je da vidi izvor sopstvene propasti. „Pokaži mi program." Kroford se nagnuo preko stola, uzeo miš, i kliknuo na trougaonu ikonicu na monitoru kompjutera. Pojavio se prozor koji je prikazivao trodimenzionalni prikaz NjuelSajmonove dvorane sa desetak treperavih žutih tačkica raštrkanih po


spratovima. „Ovaj prozor pokazuje položaj i status svakog robota", rekao je Kroford. „Gupta je mogao da im pošalje naredbe koristeći nekakvu bežičnu napravu." „Bežičnu?" Osetila je treptaj nade u grudima. Zato što su mobilni telefoni i ostale bežične naprave s vremena na vreme slali signale svojim mrežama, Biro je mogao da odredi njihov približan položaj sve dok su uključeni. „Možemo li da joj uđemo u trag?" „Ne, Guptina naprava koristi samo radiotalase krakog dometa. Kako bi kontrolisao robote na drugim položajima, šalje komande telefonskom linijom do lokalnog odašiljača, koji zatim odašilje signal mašinama." Dovraga, pomislila je Lusil. Nikako da joj se posreći. No, onda joj je još jedna ideja pala na pamet. „Kakvim drugim položajima? Gde još poseduje robote?" Kroford je kliknuo na drugu ikonicu, a na ekranu se pojavila mapa studentskog grada Univerziteta Karnegi Melon. „Postoji nekoliko robota u Odeljenju informatike i šačica u inženjerskoj dvorani." Pokazao je na jato treperavih tačkica na ivici mape. „Takođe, šačica ih je ovde, u Guptinoj kući." „Ima li ih igde izvan Pitsburga?" Nakon još jednog kliktaja mišem, na ekranu se pojavila mapa Sjedinjenih Američkih Država. Postojale su četiri treperave tačkice u Kaliforniji, jedna u Tenesiju, jedna u Zapadnoj Virdžiniji, dve u Džordžiji, i petšest nedaleko od Vašingtona. „Ministarstvo odbrane testira Guptine robote na nekoliko lokacija", objasnio je Kroford. „A NASA priprema jednu njegovu mašinu za misiju na Mars." „Šta je s ovom lokacijom?" Lusil je pokazala na treperavu tačku u Zapadnoj Virdžiniji. Ona se nalazila najbliže Pitsburgu. Agent Kroford je kliknuo na tačkicu, a pored nje se pojavio natpis: „Karnegi odmaralište, Džolo, Zapadna Virdžinija." „To mi ne zvuči kao vojna baza ili centar NASA" primetila je usil. Treptaj nade u njenim grudima je prerastao u snažno udaraje. Znala je da je u pitanju samo predosećanje, ali je Lusil tokom odina naučila da veruje svojim predosećanjima. Kroford je začkiljio kako bi podrobnije osmotrio natpis na ekranu. Nisam video to ime ni u jednom Guptinom izveštaju. Možda je u pitaju položaj nekog privatnog


podizvođača, pretpostavljam. Možda neka d kompanija koje se bave robotikom i rade za Ministarstvo odbrane." Lusil je odmahnula glavom. Tačkica je žmirkala u najjužnijem elu države, u srcu okruga HetfildMakoj. Nigde u blizini tog meta nije bilo preduzimača koji su radili za Ministarstvo odbrane. Jmamo li agenata u tom delu Zapadne Virdžinije?" Kroford je zavukao ruku u džep i izvadio „blekberi" kojim je praio položaje agenata dodeljenih operaciji. „Ovaj, da vidim. Agenti rok i Santulo su na autoputu 177, gde pomažu saveznoj policiji da postave blokadu na putu. Udaljeni su otprilike šezdeset pet kilometara od Džoloa." „Kaži Broku i Santulu da odu tamo što brže mogu. Biće im potrebna odrška, pa okupi desetak agenata i naredi da se pripremi 'lirdžet'." Kroford je upitno podigao obrvu. „Jeste li sigurni? Sve što znamo u ovom trenutku jeste..." „Samo ti to uradi!"

OSMO POGLAVLJE

Pala je noć kada su napokon stigli do Karnegi odmarališta, ali' pri svetlosti farova „hjundaija" Dejvid video dovoljan deo mesta kako bi znao da Endrju Karnegi ne bi na ovom mestu proveo ni jednu jedinu noć. Odmaralište je predstavljalo najobičniju daščaru, prizemnu kolibu sagrađenu od železničkih pragova usred nevelike čistine u šumi. Prednje dvorište je bilo zakrčeno otpalim granama, a grudvasti tepih od vlažnog lišća je prekrivao trem. Univerzitet Karnegi Melon je dozvolio da mesto potpuno orone. Bilo je očigledno da nijedan član nastavnog osoblja nije posetio kolibu još od prethodnog leta, ako i tada. Dejvid je otvorio vrata na suvozačkoj strani i pomogao profesoru Gupti da izađe iz automobila. Starac se oporavio od napada panike, ali su mu kolena i dalje klecala. Dejvid je morao da ga pridržava za lakat dok su gazili preko suvih grana. Monika i Majki su takođe izašli iz vozila, ostavivši upaljene farove kako bi mogli da vide kuda stupaju. Kada su došli do ulaznih vrata, Gupta je pokazao na saksiju u kojoj nije bilo ničega osim zemlje. „Ključ je ispod saksije", rekao je.


Kada se Dejvid sagnuo da uzme ključ, začuo je udaljenu, prigušenu tutnjavu koja je odjeknula među okolnim brdima. Istog trena se uspravio, napetih mišića. „Isuse!" zašištao je. „Šta to bi, dovraga?" Gupta se zakikotao i potapšao ga je po ramenu. „Ne brini, to je samo lokalni živalj. Kad padne noć, lokalci vole da tumaraju šumama naoružani sačmarama i love sebi večeru." Dejvid je nekoliko puta duboko udahnuo vazduh. „Počinjem da vatam zbog čega nijedan profesor iz vaše škole ne dolazi ovamo." „Oh, ovde uopšte nije toliko loše. Ljudi iz ovog područja su zaravo prilično zanimljivi. Imaju crkvu u kojoj nedeljom izvode rial rukovanja zmijama. Plešu oko propovedaonice držeći zmije ad glavom. Neverovatno, ali retko kada budu ujedeni." „Uđimo", rekla je Monika. Nervozno je posmatrala mračni balahin lišća iznad njih. Dejvid se ponovo sagnuo, podigao saksiju bez sveca i uzeo zarali ključ. Ubacio ga je u bravu i nakon nekoliko pokušaja ključ se krenuo, a vrata su se otvorila. Slepo je pipao po unutrašnjoj strani da dok nije pronašao prekidač za svetio. Koliba je iznutra izgledala malčice primamljivije. Na udaljenom idu je stajao kameni kamin, a pod je bio prekriven mrkim čupavim epihom. Majušna kuhinja sa prastarim frižiderom se nalazila s leve, dve male spavaće sobe s desne strane. U središtu dnevne sobe je ajao masivni sto od hrastovine, na kome su se nalazili kompjuter, onitor, i nekoliko perifernih uređaja. Profesor Gupta ih je uveo unutra. „Uđite, uđite. Plašim se da ema ničega za jelo, pošto koliba već dugo zvrji prazna." Smesta prišao stolu od hrastovine kako bi uključio kompjuter, ali dok je agao za produžnim kablom ispod stola, nabasao je na nešto drugo. h, vidi ovo, Majkle! Potpuno sam zaboravio da smo ovog malina ostavili ovde! A baterije su mu još uvek pune!" Klečeći na podu, Gupta je pritisnuo nekoliko prekidača. Dejvid začuo zujanje električnog motora i potom ugledao kako četvoroožni robot izlazi ispod stola. Visoka otprilike šezdeset centimetara dugačka skoro čitav metar, mašina je izgledala kao minijaturni rontosaur. Telo joj je bilo načinjeno od sjajne


crne plastike, a vrat rep su joj bili segmentirani, zbog čega su se uvijali na jezivo reastičan način dok je robot tumarao po podu. Na glavi veličine pe ice nalazila su se dve crvene svetleće diode koje su ličile na oči, a a leđima robota je stajala rotirajuća crna antena. Mehaničko stvoenje se zaustavilo ispred njih i okrenulo glavu sleva nadesno kao a osmatra prostoriju. „Želiš li da igraš fudbal, Majkle?" kazalo je sintetisanim glasom. Robotova plastična vilica se otvarala i zatvarala dok su reči izlazile napolje. Dečak je prestao da igra Ratnika na „gejm boju". Po prvi put Dejvid ga je video kako se smeši, i u tom trenutku njegovo radosno lice je izgledalo umnogome nalik Džoninom. Majki je otrčao do čupavog tepiha, podigao jarkoružičastu loptu koja je tamo ležala i zakotrljao je prema robotu dinosauru. Mašina je okrenula glavu, prateći loptu pomoću senzora, a zatim je krenula za njom. „Robot je programiran tako da ide za bilo čime što je ružičaste boje", obrazložio je Gupta. „Poseduje CMOS* senzor koji može da raspoznaje boje." Profesor je posmatrao unuka sa vidljivim uživanjem. Međutim, Monika je postajala nestrpljiva. Bacila je kratak pogled na kompjuter na stolu, a potom na Dejvida. Bilo mu je jasno o čemu razmišlja: negde unutar tog harddiska možda se nalazila teorija svega. Svrbeli su je prsti od želje da pogleda. „Ovaj, profesore?" rekao je Dejvid. „Možemo li da sada pretražimo dokumenta na kompjuteru?" Starac se trgnuo iz sanjarenja. „Da, da, naravno! Izvini, Dejvide, malo sam se zaneo." Privukao je stolicu stolu i uključio kompjuter. Dejvid i Monika su stali iza Gupte, posmatrajući monitor preko njegovog ramena. Gupta je prvo otvorio folder s nazivom MOJA DOKUMENTA. U prozoru se pojavio inventar svih dokumenata koje su napravili raznorazni profesori koji su posetili Karnegi odmaralište otkako je kompjuterski sistem instaliran. Gupta je pronašao folder s nazivom MAJKLOVA KUTIJA. Sadržaj je bio zaštićen lozinkom, koju je Gupta ukucao CRVENIPIRAT79 kako bi otvorio folder. „Ovo su dokumenta koja smo Hans i ja napravili kada smo bili ovde pre četiri godine", rekao je, pokazujući na sedam 'majkrosoft vord' dokumenata. „Ukoliko je Hans sakrio teoriju negde na kompjuteru, ona mora biti negde u ovom folderu zato što su sve ostale datoteke na harddisku nastale tek nakon toga."


* CMOS, ili komplementarni metaloksidni poluprovodnik, predstavlja tehnološku generaciju integralnih kola stvorenu šezdesetih godina 20. veka, danas u raširenoj upotrebi. (Prim, prev.) Sedam dokumenata je bilo poslagano po redosledu datuma kada su poslednji put modifikovani; datumi se se redali od 27. jula 2004. odine na vrhu, do 9. avgusta 2004. godine na dnu. Prvi dokument e zvao VIZUELNO. Imena svih ostalih dokumenata su bila sastav'ena od trocifrenih brojeva: 322, 512, 845, 641, 870, i 733. Gupta je otvorio dokument s nazivom „vizuelno". „Sećam se vog", rekao je. „Tokom naše prve noći ovde, skinuo sam s interneta aučni rad jednog od mojih studenata o vizuelnom prepoznavanu. No, nikad nisam dobio priliku da ga pročitam. Možda je Hans tvorio dokument i ubacio neke jednačine unutra." Naslov rada je glasio „Verovatni potprostori u vizuelnoj repreentaciji" i bio je to tipičan trud postdiplomca: dugačak, naporan a čitanje i nadasve nerazumljiv. Dok je Gupta prelistavao stranice, ejvid je očekivao da ugleda nagli prekid u tekstu, komad belog rostora za kojim bi usledio niz urednih jednačina koje neće imati išta zajedničko sa vizuelnim prepoznavanjem. Umesto toga, rad tekao dalje i dalje, razvlačeći se na devet poglavlja, dvadeset tri susa i sedamdeset dve reference. ,,U redu, jedan dokument manje", rekao je Gupta kada je stigao o kraja. „Preostalo ih je još šest." Kliknuo je na dokument obeležen brojem 322. Dokument je bio eliki i trebalo mu je prilično vremena da se otvori. Nakon petšest ekundi na ekranu se pojavio dugačak spisak imena, pri čemu se ored svakog nalazio telefonski broj. Prvo ime na listi je bilo Pol 'ami, a drugo Tanja Alto. Potom je sledilo najmanje trideset Arona bezmalo isto toliko Aronsona. Profesor Gupta je skrolovao dokuent nadole, a u prozoru se ukazao naizgled beskrajan niz Abota, Abernatija, Akermana i Adamsa. Skrolovao je nešto brže, a sa dna krana se uzdiglo na hiljade azbučno poredanih unosa. Monika je zavrtela glavom. „Zašto ste skinuli s interneta telenski imenik?" „Majki je to učinio." Gupta je trznuo glavom prema unuku, koji e i dalje loptao sa robotom brontosaurom. „Autistična deca neetko imaju neobične opsesije.


Pojedina deca uče napamet redosled ožnje vozova i autobusa. Pre nekoliko godina, Majki je prošao kroz azu u kojoj je bio opsednut brojevima telefona. Iščitavao je imeike, učio ih naizust, prepisivao ih je. Svaki od ovih dokumenata redstavlja pozivni broj za različito područje." Dejvid je zurio u digitalnu mrlju na monitoru, koja se kretala prebrzo da bi je mogao razaznati. „Postoji li način da utvrdimo da li je doktor Klajnman izmenio ijedan od ovih dokumenata?" „Nažalost, opcija za praćenje izmena majkrosoft vorda bila je isključena, tako da ne mogu automatski da pronađem izmene. Morao bih da pregledam svaku stranicu pojedinačno kako bih video da li je Hans išta dodao." Monika je zviznula. „Sranje. Ako su ostali dokumenti dugački poput ovoga, buljićete satima u taj monitor." Profesor Gupta je naglo prestao da skroluje dokument. Zurio je u ekran toliko intenzivno da je Dejvid na trenutak pomislio kako je starac nekim čudom nabasao na jednačine Herr doktora, koje su sijale poput bleštavih igala u ogromnom plastu sena podataka. No, na ekranu se video samo dugačak niz Kabota. „Imam ideju", rekao je Gupta, pomerajući kurzor miša na vrh ekrana. „Svaka jednačina mora u sebi da ima znakove jednakosti, zar ne? Dakle, samo ću pretražiti svaki dokument za taj znak." Kliknuo je na opciju PRETRAGA. „Doduše, pretraživanje može potrajati nekoliko minuta. Dokumenti su prilično veliki." Dejvid je klimnuo glavom. Vredelo je pokušati. Klanac Argun predstavlja jedno od ratom najviše unakaženih mesta u Čečeniji, ali u Simonovim snovima klanac je uvek nedirnut. Simon je klizio poput sokola iznad uzane reke Argun, sa obe strane oivičene granitnim padinama Kavkaskih planina. Video je drum duž istočne obale reke, autoput sagrađen radi lakšeg transporta ruskih tenkova i oklopnih vozila za pre voz pešadije, ali sada se na putu nalazilo samo jedno vozilo koje pritom nije bilo vojno. Simon se spustio nadole kako bi ga podrobnije pogledao. Nakon nekoliko sekundi prepoznao je vozilo: bio je to njegov automobil, stara siva „lada". Iza volana se nalazila njegova supruga, Oljenka Ivanovna, čija je dugačka plava kosa lepršala na vetru, dok su na zadnjem sedištu sedela njihova deca, Sergej i Larisa. Dolazili su u posetu Simonu koji je bio stacioniran u gradu Bashoj, udaljenom otprilike dvadeset kilometara dalje ka jugu.


Autoput je bio bezbedan svi čenski pobunjenici u oblasti su bili ili pobijeni ili potisnuti dublje planine ali je u snovima Simon i dalje obigravao oko automoila, zaštitnički ga prateći duž krivudavog druma. Potom je „lada" vladala krivinu, a Simon je ugledao crni helikopter opremljen rojektilima „helfajer". Simon u stvarnosti nikad nije video napad. Čuo je da se napad digrao tek sat vremena kasnije, kada ga je zapovednik obavestio a su američke specijalne jedinice ponovo došle u Čečeniju. Posle vetog septembra, jedinice Delta su počele da operišu južno od anice, loveći borce Al kaide koji su se zajedno sa Čečenima polačili u Gruziju. Isprva je ruska vojska tolerisala prisustvo Ameritaca, ali je ionako labavo savezništvo ubrzo počelo da pokazuje ake raspadanja po šavovima. Borbeni helikopteri „apač" jedinice elta imali su nezgodnu naviku da neprestano upadaju na rusku ritoriju i da ispaljuju projektile na civile. Dok je Simon terao voilo za prevoz pešadije ka mestu prijavljenog američkog napada, čekivao je da ugleda još jedan masakr seljaka, još jednu volovsku apregu u plamenu okruženu mrtvim babuškama. Umesto toga ugledao spaljenu karoseriju svoje „lade", sa ugljenisanim telom oje supruge još uvek za volanom. Eksplozija je oduvala Sergeja Larisu sa zadnjeg sedišta u blatnjavi jarak između druma i reke. Simon nikada nije saznao razlog ove greške, nikad nije otkrio ako je tim specijalno treniranih komandosa mogao da zameni jegovu porodicu za grupu terorista. Zbog toga što je prisustvo dinica Delta u Gruziji predstavljalo vojnu tajnu, američki i ruski nerali su zataškali čitav slučaj. Kada je Simon javno protestovao, omandant mu je dao platnenu vreću dupke punu novčanica od sto olara. Nazvali su to izjavom saučešća. Simon je zavrljačio vreću s ovcem pravo komandantu u lice i nakon toga napustio Specnaz. ošao je u Ameriku, nadajući se da će nekako pronaći pilota i mialjesca helikoptera „apač" ali to je predstavljalo nemogući zadak. Nije znao njihova imena, niti pozivni signal njihovog helikopra. Morao bi da ubije svakog pripadnika specijalnih jedinica kako ' bio siguran da je sredio one prave. Međutim, Simon je u snovima video njihova lica. Video je kako ilot čvrsto steže upravljačku palicu dok mitraljezac ispaljuje raketu „helfajer". Video je kako plamenovi sukljaju iz zadnjeg dela projektila dok leti prema sivoj „lađi". Potom se Simon iznenada obreo na zadnjem sedištu


automobila skupa sa svojom decom, zureći kroz vetrobransko staklo u projektil koji se približava. Osetio je kako ga malene ručice grabe za okovratnik košulje. Simon je otvorio oči. Bila je noć. Nalazio se čvrsto priklešten između sedišta „ferarija" i vazdušnog jastuka koji je u trenutku sudara izleteo iz volana. Automobil je suvozačkom stranom udario u drvo, pri čemu se desna strana vozila potpuno smrskala, ali je leva ostala bezmalo neogrebana. A neko ga odista jeste cimao za okovratnik košulje, ali to nisu bili Sergej i Larisa. Bio je to sparušeni matori gedžovan, žitelj Apalačke oblasti sa razmakom između prednjih zuba i usukanim obrazima, odeven u kariranu flanelsku košulju. Čovek ga je podozrivo posmatrao. Posegnuo je rukom u slupani „ferari" i položio šaku na Simonov vrat kako bi mu opipao puis. Čovekov kamionet je lenjo stajao pored puta, sa još uvek uključenim prednjim svetlima koja su osvetljavala okolnu šumu. Simon je na jedvite jade oslobodio levu ruku i zgrabio gedžovana za zglob. Covek se trznuo unazad. „Bogo moj!" zakevtao je. „Pa ti si živ!" Simon je čvršće stegnuo čovekovu žilavu podlakticu. „Pomozi mi da izađem odavde", naredio mu je. Vrata „ferarija" nisu mogla da se otvore, pa gaje seljober izvukao kroz prozor. Simon se zgrčio kada mu je desno stopalo dodirnulo tlo iščašio je članak. Apalačanin ga je poveo prema kamionetu. „Mislijo sam da si mrtav sto posto", iščuđavao se. „Hajde, deder, saću te odvedem u bolnicu." Starac je zaudarao na znoj, duvan i dim. Simon ga je s gađenjem zgrabio za ramena i bacio na kamionet. Oslanjajući se isključivo na levo stopalo, sklopio je obe šake oko starčevog vrata. „Jesi li video sivi 'hjundai'?" zahtevao je. „Sa velikim dubljenjem na zadnjem braniku?" Čovek je zaprepašćeno otvorio usta. Podigao je ruke do grla i pokušao da se izmigolji iz Simonovog stiska, ali njegove slabašne ruke nisu mogle da se mere sa Simonovim. „ODGOVORI MI!" Simon mu je dreknuo u lice. „JESI LI VIDEO AUTOMOBIL?" Starac nije mogao da mu odgovori zato što mu je Simon gnječio ušnik, ali je umesto toga slabašno odmahnuo glavom. „Onda si beskoristan." Simon je pojačao stisak i osetio kako mu yovekov grkljan puca pod prstima. Gedžovan se džilitao i ritao priijen uz bok kamioneta, ali Simon


nije osećao ni trunku sažaljenja, vaj čovek je bio najobičnije đubre. Zašto bi njemu bilo dozvoljeno a živi i diše dok Sergej i Larisa trunu u grobovima? To je bilo neodnošljivo. Bilo je neoprostivo. Pošto je čovek izdahnuo, Simon ga je pustio da se stropošta u rašinu. Potom je othramao nazad do „ferarija", uzeo „uzi" i dounsko oružje koje na svu sreću nije bilo oštećeno. Preneo je oružje o kamioneta, a zatim je izvadio mobilni telefon iz džepa i pozvao anije memorisani broj. Nije bio siguran da li će imati domet zato to se nalazio u prilično zabitom području, međutim, nakon nekoko sekundi je ipak dobio vezu, telefon na drugom kraju linije je zazvonio, a poznati glas se javio: „Brok ovde." eknjige.forumer.com Dok je profesor Gupta pretraživao glomazne dokumente na komjuteru, Dejvid je prišao prozoru u zadnjem delu kolibe. Bio je pre!še nervozan da posmatra ekran dok Gupra pročešljava gigabajte odataka. Bio mu je potreban minut da dođe k sebi. Isprva nije mogao da vidi ništa kroz prozor, budući daje napolju ilo isuviše mračno. No, pošto je pritisnuo čelo na staklo i prislonio ake na slepoočnice, mogao je da razazna siluete drveća oko kolibe komad predivnog noćnog neba iznad krošnji. Kao i svi Njujorčani, ejvid je uvekbio zapanjen mnoštvom zvezda koje se mogu videti akon što napusti grad. Najpre je uočio sazvežđe Plug, postavljeno ertikalno nalik znaku pitanja. Ugledao je Letnji trougao zvezde eneb, Altair i Vegu i krivudavu liniju sazvežđa Kasiopeja. Poom je pogledao pravo nagore i ugledao Mlečni put, nezamislivo gromnu spiralnu ruku galaksije. Upravo je posmatranje zvezda četrdeset godina ranije podstao Dejvidovo zanimanje za nauku. U kući njegove bake u Belouz olsu, u Vermontu, naučio je da prepoznaje planete i najsjajnije zvede. Dok je njegova majka prala sudove a otac odlazio u grad da se napije, Dejvid je sedeo u zadnjem dvorištu i prstom pratio sazvežđa. Uranjajući um u zakone fizike teorije Keplera i Njutna, Faradejai Maksvela Dejvid je otkriada može da se udalji od očevih pijanih izliva besa i majčinog nemuštog očaja. Proveo je čitavo detinjstvo spremajući se da postane naučnik, odlučno proučavajući geometriju i matematiku u srednjoj školi, termodinamiku i relativnost na fakultetu. Zato, kada su ga napokon njegovi


demoni sustigli u dobi od dvadeset tri godine, gurajući ga iz sveta fizike u zadimljene kafane na Vest Endu, to je predstavljalo nešto više od pukog koraka unazad u njegovoj karijeri. Dejvid je izgubio veliki izvor zadovoljstva u svom životu. Mada je kasnije uspeo da ispuzi iz ambisa i ostvari uspešnu karijeru na rubu nauke, pišući knjige o Njutnu i Maksvelu i Ajnštajnu, još uvek se osećao kao promašaj. Znao je da mu se nikada neće ukazati prilika da stoji na plećima tih divova. Međutim, dok je Dejvid zurio u zvezdano nebo iznad Karnegi odmarališta, osetio je kako mu se izvestan delić stare sreće vraća u srce. Video je čitav poredak planeta i zvezda kao sićušnu kapljicu u kosmičkom talasu. Bezmalo četrnaest milijardi godina ranije kvantni kazan je eksplodirao u veličinu univerzuma, ostavljajući ogromne tragove materije i energije za sobom. Nijedan naučnik na svetu nije znao zbog čega se taj veliki prasak odigrao, niti šta mu je prethodilo, niti kako će se završiti. No, svi odgovori na ta pitanja možda su se nalazili nadohvat ruke, skriveni negde na harddisku Guptinog kompjutera. A Dejvid Svift će biti jedna od prvih osoba koje će ih videti. Bio je toliko udubljen u misli da umalo nije izgubio ravnotežu kada je osetio tapšanje po ramenu. Obrnuo se u mestu, očekujući da iza sebe ugleda profesora Guptu, ali je starac i dalje sedeo pogrbljen za stolom od hrastovine, škiljeći u monitor kompjutera. Umesto njega, ugledao je Moniku. Izgledala je nervozno poput Dejvida. „Želim da te pitam još ponešto o tvom radu o Ravnici" kazala je. „O tvom modelu dvodimenzionalne crne rupe." Delovalo je kao da njen zahtev dolazi niotkuda, ali nakon nekoliko trenutaka Dejvid je shvatio. Monika je želela da poslednji put okuša sreću s teorijom svega pre nego što profesor Gupta pronađe jednačine. „Šta te tačno zanima?" „Da li je tvoj model crne rupe sadržao ZVZove?" Dejvid nije čuo ovaj termin već skoro dvadeset godina, ali ga se i te kako dobro sećao. ZVZ je bila skraćenica za zatvoreno vrelenoliko zakrivljenje. U suštini, bila je to putanja koja je omogućavala čestici da se kreće naprednazad u vremenu, pristižući u potpuno istu tačku iz koje je započela putovanje. „Aha, imali smo ZVZove u modelu, ali nije bilo toliko iznenađujuće videti ih u dvodimenzionalnom prostorvremenu. Ravnica


poseduje svakojake uvrnute, sulude stvari koje ne bi mogle da se vide u trodimenzionalnoj vaseljeni." ,,A da li je prostorvreme imalo strukturu crvotočina?" Dejvid je klimnuo glavom. Crvotočine su predstavljale tunele roz brda i doline prostorvremena, kosmičke prečice koje su omogućavale predmetima da trenutno otputuju iz jednog područja svelira u drugi. U dvodimenzionalnom svetu koji su doktor Klajntian i Dejvid predložili, čestice koje bi upale u crnu rupu bi izašle i odvojenom univerzumu s druge strane. „Aha, tako je. Iznenađen sam što ti je sve ovo poznato. Mislio sam da si spomenula kako se le sećaš rada naročito dobro?" ,,I ne sećam se. Ali dok smo dolazili ovamo, počela sam da razlišljam o tome zbog čega je Klajnman kazao daje tvoj rad bio blizu istine. A sada se pitam ne postoji li nekakva veza sa geonima." Ovo je predstavljalo termin koji Dejvidu nije bio poznat. Ili nikada ranije nije ni čuo za njega, ili gaje sasvim zaboravio. „Geoni?" „To je skraćenica za gravitacioni elektromagnetni entitet'. U pitanju je stara ideja koja vuče korene još iz pedesetih. Osnovna premisa ove ideje jeste da elementarne čestice nisu predmeti koji naprosto borave u prostoruvremenu posredi su čvorovi u tkanju samog prostorvremena. Nalik sićušnim crvotočinama." Dejvid se neodređeno prisetio nečega. Čuo je za tu ideju i ranije, verovatno na nekom času postdiplomskih studija pre dve decenije. „Aha, mislim da je Klajnman jedared spomenuo tu teoriju na predavanjima. No, zar je fizičari nisu već odavno odbacili?" „Jesu, ali samo zato što niko nije mogao da formuliše stabilni geon. Sudeći po jednačinama, energija bi ili implodirala ili bi iscurila. Međutim, pre nekoliko godina pojedini istraživači su vaskrsnuli ovu ideju kao moguću teoriju ujedinjenih polja. Njihov rad je još uvek prilično neodređen, ali dosad su iznedrili model čestice koja izgleda kao mikroskopska crvotočina sa ZTZova." Dejvid je zavrteo glavom. „Ljudi to ozbiljno shvataju?" „Posredi je malo zastupljena ideja, priznajem. Svega šačica istraživača trenutno radi na njoj. Ali to je klasična teorija polja, nešto što je Ajnštajn mogao da osmisli. I poseduje potencijal za objašnjavanje neodređenosti kvantne mehanike." „Kako?"


,,ZTZ-ovi predstavljaju ključ. Na najmanjoj razini prostorvremena, kauzalnost postaje iskrivljena. Na česticu deluju događaji iz budućnosti u podjednakoj meri kao i oni iz prošlosti. Međutim, posmatrač sa strane ne može da izmeri događaje koji se još uvek nisu desili, tako da nikada ne može u potpunosti da spozna stanje čestice. Najbolje što može da uradi jeste da izračuna verovatnoće." Dejvid je to pokušao da zamisli, česticu koja nekako zna sopstvenu budućnost. Zvučalo je apsurdno, ali je počeo da uviđa blagodeti ideje. „Dakle, budući događaji predstavljaju Ajnštajnove skrivene promenljive, zar ne? Celokupan opis vaseljene odista postoji, ali je nedostižan u bilo kom trenutku vremena?" Monika je klimnula glavom. „Bog ipak ne igra kockice sa univerzumom, na kraju krajeva. Ali ljudi moraju, zato što ne možemo da vidimo budućnost." Dejvida je najviše iznenadilo koliko je Monika uzbuđena. Premeštala je težinu s noge na nogu dok je govorila o teoriji, i praktično je poskakivala u mestu od entuzijazma. Teoretičari fizike su u suštini konzervativna gomila; premda je njihov posao da grade nove modele stvarnosti pomoću tajanstvenih jednačina i ponekad sanjarskih geometrija, oni su takođe podvrgavali te modele intenzivnom ispitivanju. Dejvid je podozrevao kako je Monika već analizirala sve moguće prigovore teoriji geona, i da nije uvidela nikakve krupnije falinke. „Staje sa interakcijama čestica?" upitao je. „Kako bi one izgledale u ovom modelu?" „Svaka interakcija morala bi da uključuje promenu u topologiji lokalnog prostorvremena. Zamisli dve petlje koje se spajaju i tvore..." Prekinuo ju je zvuk udarca Guptine šake po stolu. Profesor je izviknuo: „Dođavola!" i zabuljio se u ekran monitora. Monika je pritrčala profesoru. „Staje bilo? Jeste li nešto pronašli?" Gupta je osujećeno stegnuo pesnice. „Prvo sam pretražio sve lokumente tražeći znak jednakosti. Bez rezultata. Onda sam tražio :nak integrala. Ponovo, bez rezultata. Zatim mije palo na pamet da e Hans možda umetnuo informaciju u operativni sistem kompjuera umesto u folder s dokumentima. Međutim, upravo sam izvršio poređenje, liniju po liniju programskog koda, i nisam pronašao nicakve izmene u softveru." Okrenuo se prema Dejvidu, mršteći se. .Plašim se da ste pogrešili. Zabadava smo prešli ovoliki put."


Gupta je zvučao maltene bolesno od razočaranja. Bilo je jasno cao dan da je starac takođe godinama žudeo da baci pogled na tekiju ujedinjenih polja, možda čak i više od Dejvida i Monike. No, jupta se predaje suviše lako, pomislio je Dejvid. Odgovor je bio )lizu. Bio je ubeđen u to. „Možda je skriven na nekom drugom nestu u kolibi", predložio je Dejvid. „Možda je doktor Klajnman :apisao teoriju na papir koji je potom sakrio u neku fioku ili krelenac. Trebalo bi da pretražimo kolibu." Monika je istog trena počela da pregleda prostoriju, pogleda iprtog u moguća mesta pogodna za skrivanje. Međutim, Gupta je stao da sedi na stolici i samo je odmahnuo glavom. „Hans nikada e bi uradio tako nešto. Znao je da ostali profesori Karnegi Mena ponekad dolaze ovde na odmor. Ne bi želeo da neko od njih učajno nabasa na teoriju dok traži kutiju sa šećerom u nekom edencu." „Možda je sakrio papir veoma pažljivo", usprotivio se Dejvid. Negde u zidu, ili možda ispod podnih dasaka." Profesor je opet odmahnuo glavom. „Ukoliko je to slučaj, onda teorija zauvek izgubljena. Koliba je prepuna miševa. Dosad bi već jeli čitavu Einheitlichefeldtheorie. Herr doktorove jednačine bile bi aštrkane među njihovim izmetom." „Pa, možda je Klajnman stavio papire u kutiju pre nego što ih sakrio. U limenu kutiju od keksa ili možda nekakvu konzervu, oću da kažem, neće škoditi da pogledamo." Gupta je zabacio glavu unazad i uzdahnuo. Oči su mu bile sta klaste od umora. „Možda bi bilo mudrije da ponovo razmislim o našim pretpostavkama. Zašto si toliko uveren da je Hans ovd sakrio teoriju?" „Već smo razgovarali o tome. Klajnman ne bi sakrio ništa u vašo kancelariji ili kući, budući da su ta mesta previše očigledna. Teorija bi pala pravo u vladine ruke da su došli..." „Uspori malo, molim te. Moramo da ponovo razmotrimo sva korak u tvom obrazloženju." Okrenuo se u stolici kako bi gleda u Dejvida. „Počnimo sa šifrom koju ti je Klajnman dao. Dvanaes brojeva predstavljaju geografske koordinate Instituta za robotiku, zar ne?" „Tačno, geografsku širinu i dužinu." Dejvid je sklopio oči n trenutak i ponovo ugledao niz brojeva, koji su prolazili naspr ~ pozadine njegovih očnih kapaka. Niz


je bio trajno utisnut u nje govu moždanu koru. Verovatno će ga sećati sve dok ne umre. „ poslednje četiri brojke su pozivni broj vaše kancelarije." „Dakle, znamo da je Hans želeo da stupite u kontakt sa mnom Ali, to nužno ne znači da je sakrio teoriju u neki od mojih kom pjutera, ili ispod podnih dasaka neke kolibe u kojoj smo boravi četiri godine ranije." Gupta se zavalio unazad na naslon stolice, gladeći bradu. Vrati se u ulogu profesora, ispitujući Dejvida kao da su na seminaru Bu love logike. Monika je napregnuto slušala, pogleda prikovanog n" starog profesora, ali je Dejvid i dalje razmišljao o šesnaest brojev koje mu je doktor Klajnman prošaptao u uvo. Brojke su mu još uvek lebdele preko vidnog polja, prolazeći mimo Guptinog tamnog lica i monitora iza njegovih leđa. A na tom monitoru, Dejvid je sasvi slučajno ugledao još jedan niz brojeva poredanih u vertikalno stupcu na levoj margini foldera sa dokumentima. Bili su to naziv telefonskih imenika koje je Gupta skinuo s interneta za svog unuk 322,512, 845, 641, 870 i 733. Dejvid je zakoračio napred i pokazao rukom na ekran. „Da li ova imena dokumenata predstavljaju pozivne brojeve za različita područja? Po jedno za svaki telefonski imenik?" Profesor je delovao iznervirano. Dejvid mu je prekinuo tok misli. „Da, da. Ali već sam ti rekao, u tim dokumentima nema nikakvih jednačina." Dejvid se primakao bliže monitoru i pokazao prstom na ime dokumenta na vrhu stupca, broj 322. „Ovo ne može da bude pozivni broj" rekao je. Potom je pokazao na broj 733. „Kao ni ovo." Gupta se okrenuo u stolici. „O čemu to govoriš, Dejvide?" „Sin me je pre neki dan upitao koliko pozivnih brojeva postoji u Sjedinjenim Državama. Malčice sam istraživao i otkrio sam da ih nema više od sedam stotina dvadeset. Pozivni broj ne može da počinje sa nulom ili jedinicom, a poslednje dve brojke ne mogu da budu iste. Telefonske kompanije zadržavaju takve brojeve za posebne namene. Poput 911,411, takve stvari." Gupta je začkiljio prema brojevima*na ekranu. Nije bio zadovoljan. „Verovatno sam ih pogrešno otkucao."


„Ali doktor je možda namerno promenio imena dokumenata. To bi objasnilo zbog čega brojevi nemaju nikakvog smisla. Mogao je da izmeni nazive svih šest dokumenata za svega nekoliko sekundi." „Ali, zašto bi učinio tako nešto? Misliš li da je Hans redukovao teoriju ujedinjenih polja na šest trocifrenih brojeva?" „Ne, u pitanju je samo još jedan ključ. Baš kao i onaj koji mi je dao u bolnici." Sada je Monika zakoračila napred. Nagnula se preko Gupte i zagledala u ekran. „Ali ovde postoji sveukupno osamnaest brojeva, a ne šesnaest." „Usredsredimo se na prvih dvanaest", odvratio je Dejvid. „Možeš li da odeš na vebsajt koji izračunava geografsku širinu i dužinu?" Zaobisavši Guptinu stolicu, Monika je uzela miš i kliknula na ikonicu internet pretraživača. Pronašla je željeni vebsajt i pognula se nad tastaturom. „U redu, pročitaj mi brojeve." Dejvid čak nije ni morao da gleda u ekran. Već je upamtio niz brojeva. „Tri, dva, dva, pet, jedan, dva, osam, četiri, pet, šest, četiri, jedan." Prošlo je nekoliko sekundi dok je vebsajt povlačio informaciju iz svoje baze podataka. Potom se na monitoru pojavila karta zapadne Džordžije, sa rekom Čatahuči na levoj strani. „Adresa najbliža željenom mestu je ulica Viktori Drajvbroj 3617" izvestila je Monika. „U gradu Kolambus, u Džordžiji." Profesor Gupta je skočio na noge, odgurnuvši laktovima Dejvida i Moniku u stranu. Besno je zurio u ekran, kao daje kompjuter nekako uvredio njegovu muškost. „To je Elizabetina adresa!" Dejvid se isprva nije setio imena. „Elizabeta?" „Moja kćerka!" povikao je Gupta. „Taj mali..." Međutim, pre nego što je uspeo da dovrši rečenicu, ulazna vrata kolibe se uz tresak otvoriše. Lusil je sedela na suvozačkom sedištu terenskog vozila Biroa koje je jurilo niz drum broj 52 sa uključenim plavim rotacionim svetlima. Dok je agent Kroford zaobilazio spora vozila, ona je satelitskom vezom razgovarala sa agentima Brokom i Santulom, koji su čučali u šumi ispred kolibe u Džolou. Veza je bila bedna, verovatno zbog konfiguracije terena na kojem su se agenti nalazili. Brokov


zagrobni glas neprestano se uzdizao i padao, a povremeno bi ga izlivi statičkog šuma sasvim ugušili. „Brok, ovde Parkerova" povikala je Lusil u slušalicu. „Nisam čula šta si zadnje rekao. Kaži ponovo. Gotovo." „Prijem, spazili smo četvoro osumnjičenih u kolibi. Guptu, Svifta, Rejnoldsovu i neidentifikovanog maloletnika. Sada ćemo se premestiti na nov položaj kako bismo imali bolji pogled u kolibu. Postoji prozor na drugoj..." Krčanje statičkog šuma ugušilo je Brokove poslednje reči. „Prijem, čula sam najveći deo toga što si rekao. Ostanite u zaklonu dok vam ne stigne pojačanje. Nemojte se suprotstavljati osumnjičenima osim ukoliko ne pokušaju da napuste kolibu. Čuješ li me, Brok?" „Potvrdno. Bićemo na novom položaju. Gotovo." Lusil je imala zloslutni predosećaj. Činjenica što su Brok i Santulo bili prvi agenti na mestu događaja predstavljala je nesrećnu okolnost. Brok je bio Lusilina najneomiljenija osoba u Birou tip je bio arogantan i tvrdoglav, maltene do tačke neposlušnosti. Ličilo bi na njega da započne pucnjavu i ubije nekog od osumnjičenih. Ili š gore, da i sam pogine. Zato mu je naredila da ne mrda i sačeka jačanje. Nije više imala nameru da izgubi nijednog agenta. Daleko napred, saobraćajni znak je izronio iz tmine: VELČ, 8 KILOMETARA. Bili su udaljeni manje od pola sata vožnje do Džoloa, a tri patrolna vozila policije Zapadne Virdžinije su se nalazila još bliže. Ukoliko sve prođe po planu, do ponoći će svi biti van dužnosti. Zatim se Brokov glas začuo sa mikrofona telefona. „Pažnja, pažnja! Zahtevam dozvolu da smesta uletimo unutra! Ponavljam, tražim dozvolu da uđemo u kolibu!" Lusil je pritisnula slušalicu na uvo. „Šta je bilo? Pokušavaju li osumnjičeni da odu?" „Ponovo smo ih ugledali okupljene oko kompjutera! Zahtevam dozvolu da uletimo u kolibu pre nego što izbrišu informacije od ključnog značaja za misiju!" Lusil je duboko udahnula. Kucnuo je čas za donošenje odluka. Njen primarni zadatak je bio da osigura informacije od vitalnog značaja za nacionalnu bezbednost. A Brok je možda bio u pravu: osumnjičeni su možda zaista pokušavali da obrisu podatke. Međutim, Lusil je imala ogromno poverenje u kompjuterske stručnjake Biroa. Videla je kako izvlače izbrisane podatke sa stotinu harddiskova.


„Dozvola se odbija. Pojačanje vam stiže za manje od dvadeset minuta. Ostanite na položaju dok ne stignu." „Prijem, ulazimo unutra!" Lusil je pomislila da ju je Brok pogrešno čuo usled krčanja statičkog šuma. „Ne, rekla sam da ostanete na položaju! Ne ulazite u kolibu! Ponavljam, NEMOJTE ULAZITI u kolibu!" „Prijem, prekidamo radiokomunikaciju sve dok ne zarobimo osumnjičene. Gotovo." Nalet panike je prostrujao Lusilinim telom. „MAJKU MU, BROK, KAZALA SAM DA OSTANETE NA POLOŽAJU! NEMOJTE..." Potom se telefonska veza prekinula. Bilo ih je dvoje. Dvojica mišićavih šupčina u tamnoplavim trenerkama na kojima je zlatnim slovima pisalo FBI. Jedan je bio visoki, plavokosi grubijan, a drugi crnomanjasti mediteranski tip sa brkovima u obliku volana za bicikl. Obojica su uperili „glokove" kalibra devet milimetara u Amila, Dejvida i Moniku. Profesor Gupta je instinktivno zaštitio unuka. Zakoračio je ispred Majkla, koji je klečao na podu pored mehaničkog brontosaura, nesvestan bilo čega drugog osim svog mehaničkog ljubimca. Plavokosi agent je zauzvrat uperio pištolj Gupti u čelo. „POMERI SE PONOVO IRAZNEĆU TI MOZAK!" dreknuo je. „DIŽI RUKE U VAZDUH, GOVNO JEDNO!" Starac je zurio u cev pištolja. Levi obraz mu se trznuo, i zacvileo je. Polako je podigao ruke iznad glave. Potom se okrenuo u stranu i pogledao nadole u unuka. „Majkle, molim... molim te, ustani." Glas mu je bio slabašan i drhtav. ,,I podigni ruke ovako." Plavokosi agent se okrenuo i uperio revolver u Dejvida. Čovekov nos je bio izobličen, najverovatnije je bio lomljen već nekoliko puta ranije, a obrazi su mu bili prošarani tankim crvenim linijama. Izgledao je suviše nedisciplinovano da bi bio agent FBIa; više je ličio na kafanskog kavgadžiju. „Ti takođe, pizdo", rekao je. „Diži ruke u vazduh." Dok je Dejvid podizao ruke iznad glave, bacio je pogled ka Moniki, koja je stajala sa druge strane Gupte i Majkla. Znao je da ima revolver iza leđa, umetnut u šorts. Takođe je znao da ukoliko Monika pokuša da ga potegne, svi će biti mrtvi. Odmahnuo je glavom neznatno, neprimetno: nemoj to da radiš, nemoj to da


radiš. Nakon užasno dugačke sekunde neodlučnosti, Monika je takođe podigla ruke u vazduh. Plavokosi agent se okrenuo prema partneru. „Pokrivaj me, Santulo. Proveriću da li su naoružani." Čovek je prvo prišao Dejvidu i grubo ga gurnuo na pod. Kada je završio pretres, zabio je Dejvidu pištolj u rebra. „Ti si jedan glupi drkadžija", rekao je. Dejvid se nije micao. Ne, pomislio je, kučkin sin me neće upucati. Vlada me želi živog. A opet, nije mogao da bude sasvim siguran. Zamislio je metak spreman u komori burenceta i otponac spreman da udari. No, agent nije povukao okidač. Umesto toga se nagnuo napred sve dok mu usne bezmalo nisu dodirnule Dejvidovu usnu školjku. „Trebalo je da se držiš bivše žene", prošaptao je. „Kudikamo je jebozovnija od ove crnčuge." Potom je čovek odstupio od Dejvida i prišao profesoru Gupti. ejvid je spustio ruke dok mu se u glavi vrtelo od srdžbe, ali je agent o imenu Santulo istog časa uperio „glok" u njega. „DIŽI RUKE U AZDUH!" dreknuo je. „Neću te upozoriti još jednom!" Dok je Dejvid poslušno dizao ruke, plavokosi agent je pretresao rofesora Guptu. Starac se na silu nasmešio i pogledao u unuka. Majkle, ovaj čovek će te dodirnuti za koji trenutak. Ali ne brini, eće te boleti. Vidiš, sada dodiruje mene i uopšte me ne boli." Agent se nakezio. „Šta nije u redu s klincem? Je Y retardiran?" Gupta nije skidao pogled s Majkla. „Ne moraš da vrištiš, važi? iraće te nekoliko sekundi, a potom će sve biti gotovo." Izgledalo je kao da profesorovo umirivanje deluje: dok je agent retresao Majkla, dečak je na trenutak zacvileo, ali ipak nije zavriao. Potom se agent okrenuo ka Moniki i brzo pronašao njen reolver. Izvukao je oružje iz šortsa i podigao ga u vazduh kako bi svi ogli da ga vide. „Gle, gle", zagraktao je. „Ova devojka ima malko rne moći u svojim gaćicama." Monika je besno zurila u čoveka, očito zažalivši zbog ranije odlike da ne puca. Agent je vratio vlastiti pištolj u futrolu i otvorio bunce Monikinog revolvera kako bi video da li je napunjen. „Ovo je oj srećan dan", rekao je. „Ali je veoma nesrećan po vas, gospođice xjnolds. Upravo sam pronašao oružje kojim je izvršeno ubistvo." Monika je zavrtela glavom. „Nikoga nisam ubila! O čemu to, ovraga, pričaš?"


Plavokosi agent je trzajem zgloba zatvorio burence revolvera i onovo stao uz svog partnera. „Pričam o ovome." Uperio je oružje Santulovu glavu i opalio. Sve se odigralo toliko brzo da su Santulove oči i dalje bile usredređene na Amila, Dejvida i Moniku kada mu je metak prošao kroz banju. Krv i mozak prsnuše iz izlazne rane. Silina udara ga je obola postrance na pod, a „glok" mu ispade iz šake. Plavokosi agent podigao pištolj sa poda držeći Santulov pištolj u jednoj i Moni;n u drugoj šaci. Majki je počeo da vrišti čim je čuo pucanj. Pao je na čupavi teih i stavio šake preko ušiju. Profesor Gupta se nagnuo nad njim, krenuvši se od mrtvaca. Međutim, Dejvid je bio isuviše preneražen da bi gledao u bilo šta drugo. Krv je prskala iz ulazne rane tik iznad čovekove slepoočnice. Plavokosi agent je zakoračio preko leša, ne pogledavši ga po drugi put. „U redu, dosta je bilo zajebavanja", rekao je. Zakočio je otponac „gloka" i upasao ga u pantalone, ali je sve vreme držao Monikin revolver uperen u svoje zarobljenike. „Moramo da odemo odavde pre nego što se pojave savezni policajci. Malčice ćemo se prošetati kroz šumu i susresti se sa mojim prijateljem na drugoj strani brda." Dejvid se oštro zagledao u agentovo izubijano lice. Užasnuto je shvatio da su njegove početne sumnje bile tačne: čovek nije uistinu bio agent Federalnog istražnog biroa. Radio je za teroriste. U tri žustra koraka, agent je prišao profesoru Gupti i njegovom uznemirenom unuku. Najpre je odgurnuo Guptu u stranu, poslavši ga na pod. Onda je zgrabio Majkla za okovratnik košulje s kratkim rukavima i prislonio revolver na dečakovo čelo. „Svi ćete hodati jedno po jedno u pravoj liniji ispred mene. Ukoliko iko pokuša da pobegne, klinac je mrtav. Kapirate?" Monika se sada nalazila s agentove leve strane, a Dejvid s desne. Pogledala je hitro Dejvida, a on ju je razumeo: čovek se nalazio u ranjivom položaju. Nije mogao da ih oboje drži na oku u isto vreme. Ukoliko nameravaju išta da pokušaju, sada je bilo pravo vreme, Gupta se polako osovio na noge. Kada je ponovo pogledao agenta, lice mu se izobličilo u gnevnu grimasu. „Smesta prestani s ovim, imbecile!" povikao je. „Skidaj ruke s mog unuka!"


Dejvid je merkao razdaljinu između sebe i čoveka. Mogao je da se baci na kopile i možda da ga zgrabi za ruku u kojoj je držao revolver, ali to agenta ne bi sprečilo da pripuca. Morali su da ga nekako nateraju da uperi oružje u nešto drugo osim Majkla. Čovek se nacerio profesoru, zabavljen. „Kako si me to nazvao? Imbecil, je li?" Monika je žustro uputila Dejvidu još jedan pogled: Šta čekaš? A potom je Dejvid primetio robota brontosaura koji je vitlao segmentiranim repom svega nekoliko stopa dalje od Monike. Oči mu fiksiraše rotirajuću antenu mašine. „Da, ti si imbecil!" viknuo je Gupta. „Zar ne shvataš šta činiš?" Dejvid je nemo ustima oblikovao reč antena i uperio prst prema edmetu. Monika je isprva izgledala zbunjeno. Potom je Dejvid egnuo šaku u pesnicu i uvrnuo je. To je bilo dovoljno. Monika se gnula i odlomila robotovu antenu. Alarm je bio još glasniji no što se Dejvid sećao. Agent je refleko pustio Majkla i uperio revolver prema izvoru buke. Onda je ejvid otpozadi skočio na njega. Simon je parkirao kamionet na ugovorenom mestu sastanka, na ošoj krivini utabanog zemljanog puta udaljenoj otprilike kilometar žno od kolibe. Izabrao je ovo mesto uz pomoć geografske karte oju je pronašao u pretincu za rukavice. Sastajanje u blizini Karegi odmarališta ne bi bio naročito pametno budući da se koliba alazila u ćorsokaku, a najmanje deset policijskih vozila mu se već ibližavala sa severa. Međutim, utabani zemljani put je vodio na g kroz zamršenu crnu šumu, što ga je činilo savršenim pravcem bekstvo u susednu državu Virdžiniju. Isključio je prednja svetla, a zatim je pogledao svetleće kazaljke a ručnom satu: 9:21. Brok bi trebalo da stigne za devet minuta, mon mu je obećao pozamašnu nagradu dve stotine pedeset hida dolara ukoliko mu pođe za rukom da isporuči sve četiri mete ve. Agent je smerao da inscenira slučaj tako da izgleda kao da su u osumnjičeni ubili partnera, a potom pobegli u šumu. Simon je mnjao da će Federalni istražni biro poverovati u tu priču, ali to već predstavljalo Brokov problem, a ne njegov. Spustio je prozor i isturio glavu napolje, osluškujući korake pero ljudi koji posrću preko prostirke od lišća. No, čuo je samo uočajene zvuke šume po noći: pesmu zrikavaca, kreketanje žaba, šuštanje krošnji drveća na vetru. Posle nekoliko sekundi začuo je prigušenu buku sa zapada. Pucanj iz sačmarice, najverovatnije. A potom je začuo neobični, prodorni vrisak i četiri brza pucnja,


jedan za drugim. Ovi zvuči su doprli sa severa i nisu bili pucnji iz sačmarice. Simon je bio veoma umešan u prepoznavanju buke koju su pravili različite vrste vatrenog oružja. Ovo je poticalo od malog ručnog oružja, najverovatnije revolvera. Nema razloga za brigu, kazao je sam sebi. U pitanju je samo zvuk smrtne presude Brokovog partnera. Međutim, zašto čak četiri pucnja? Metak u glavu je obično bio sasvim delotvoran. Ne, ne, nemoj prerano donositi zaključke možda je Brok očajan strelac, a možda je opalio još tri puta u svog partnera kako bi se osigurao da je čovek mrtav. No, nijedna od ovih mogućnosti nije umirila Simonove bojazni. Svi instinkti su mu govorili da je nešto krenulo naopako. Zgrabivši „uzi", otvorio je vrata kamioneta i pažljivo zakoračio na zemlju. Desni članak mu je bio gadno otečen, ali nije imao drugog izbora. Dejvid je pojurio napred i zabio desno rame u agentova leđa. Udario ga je snažno i agent se stropoštao unapred, izgubivši oslonac i grudima udarivši u zemlju. Međutim, revolver mu je ostao u šaci i ispalio je hitac koji je razneo robota dinosaura i ućutkao alarm. Dejvid se srušio na njega i zgrabio ga za desnu ruku. Čovek je opalio još jednom, nasumice, a Dejvid ga je divljački udarao po glavi, zglavcima prstiju po kičmenoj moždini. Postupao je u skladu s teškom lekcijom kojoj ga je otac davno naučio: ne postoji takva stvar kao što je poštena borba. Postoji samo dobijanje i gubljenje, a ukoliko želiš da pobediš moraš nastaviti da udaraš kopile sve dok ne prestane da se mrda. Agentov nos je ponovo pukao dok mu je Dejvid udarao glavom u pod, ali čovek je i dalje nastavio da puca iz revolvera. Začula su se još dva hica, i Dejvid je čuo kako Monika vrišti. Razjaren, stisnuo je kolenom agentovu podlakticu, a revolver mu je napokon ispao iz šake. Međutim, Dejvid nije zastao ni na sekundu. Čuo je očev glas natopljen džinom: Isusa ti boga, nemoj mu pružiti šansu da ustane! Izudaraj ga, rascopaj mu glavudžu, sjebi ga načisto! A Dejvid je sledio očeve savete, sledio ih je u tančine, sve dok lice čoveka pod njim nije predstavljalo tek masu izubijanog mesa, sa zjapećim ustima i naduvenim, zatvorenim očima. Dejvid je vrisnuo, „GOVNARU!" u čovekovo uvo, ali više nije mislio na agenta. Vrištao je na svog oca, tog pijanog ubilačkog kučkinog sina, dok je iznova zabijao pesnicu u čovekovo ljubičasto lice. Dejvid bi nastavio da udara sve dok čovek ne umre, ali je osetio kako neko otpozadi vuče za ruke. „Dosta, dosta je bilo! U nesvesti je!"


Okrenuo se i ugledao Moniku. Iznenađeno je shvatio da Moika ne izgleda povređeno. Pogledala ga je zabrinuto, a potom je osegnula rukom prema agentovoj futroli i izvadila poluautomat i „glok". „Prevrni ga poleđuške kako bih uzela i drugi pištolj", aredila mu je. Dejvid je podigao nepomično telo, a Monika je izvukla Santuv pištolj iz opasača agentovih pantalona. „Evo, uzmi ovo", rekla , pružajući mu „glok". „Drži kopile na oku za slučaj da se osvesti. ću se postarati za Amila." „Amila? Šta nije u redu?" Dejvid se osvrnuo preko ramena i video kako Majkla još uvek eči na tepihu sa rukama pritisnutim preko ušiju. Pored njega, rofesor Gupta je ležao na leđima u sve široj lokvi krvi. Grimizna čnost je isticala iz dva i po centimetra široke rane na profesorovoj voj butini. Pridignut na laktove, Gupta je užasnuto zurio u ranu. Izlazi!" vrisnuo je. „Izlazi, izlazi, izlazi!" Monika je pokazala na Dejvidovu majicu. „Brzo, skini se", rekla . Zatim je pritrčala Gupti i pokidala levu nogavicu pantalona, koja već bila vlažna i gnjecava. „Pokušajte da se smirite, profesore", zala mu je. „Duboko udahnite. Morate da usporite otkucaje srca." Uzela je Dejvidovu majicu majicu sa imenom njegovog softbol ma, BESKORISNI ISTORIČARI, odštampanim na leđima smola je i pritisnula na Guptinu ranu. Obmotala je rukave oko prosorove butine i dlanom pritisnula improvizovani zavoj kako bi ustavila krvarenje. Potom je pomerila drugu ruku do Guptinih repona i počela da bocka mesto tik uz šlic pantalona. „Izvinite", azala je. „Pokušavam da pronađem bedrenu arteriju." Gupta je bio zauzet dubokim udisanjem i verovatno je nije ni uo. Dejvid je zapanjeno posmatrao kako Monika zabada prste u arčevo međunožje. Posle nekoliko sekundi pronašla je tačku priska i pritisnula je korenom dlana, stiskajući arteriju uz karličnu ost. Profesor je vrisnuo od bola. Monika mu je uputila širok osmeh. „Eto, to je već mnogo bolje", ala je. „Krvarenje će sada polako prestati." Međutim, lice joj je bilo smrknuto kada se okrenula ka Dejvidu. „Smesta moramo da ga odvedemo u bolnicu." Gupta ju je ovog puta čuo. Žestoko je odmahnuo glavom i pokušao da se uspravi u sedeći položaj. „Ne!" viknuo je. „Morate da bežite! Morate da odete u Džordžiju!" „Molim vas, profesore, ležite", zamolila gaje Monika.


„Ne, slušajte me! Čovek je rekao da savezna policija dolazi! Ukoliko vas uhvate, dobiće Einheitliche feldtheoriel" Monika se s mukom trudila da održi pritisak na Guptinoj bedrenoj arteriji i improvizovanom zavoju. „Ne možemo tek tako da vas ostavimo!" viknula je. „Iskrvarićete nasmrt!" „Čim policija stigne, odvešće me u bolnicu. Verujte mi, neće me pustiti da umrem. Previše sam im važan." Odmahnula je glavom. Nije želela da ga napusti. Dejvid je bio impresioniran njenom odanošću. Stekao je utisak da se Moniki profesor čak i ne dopada naročito mnogo, a ipak je sada bila spremna da sve žrtvuje zarad njega. Gupta je ispružio ruku i pomilovao je po obrazu. Potom je pokazao na unuka, koji se i dalje njihao naprednazad klečeći na kolenima. „Povedite Majkla sa sobom", rekao je. „Ukoliko ga policija pronađe, staviće ga u instituciju. Ne dozvoli da se to dogodi, Monika. Preklinjem te." Držala je i dalje ruke na zavoju, ali je klimnula glavom. Potom se Gupta okrenuo prema Dejvidu, i pokazao na kompjuter na stolu. „Pre nego što odete, morate da uništite harddisk. Da FBI ne bi video šifru." Dejvid je bez reči podigao kompjuter i zavitlao ga na pod. Plastično kućište se raspuklo, a Dejvid je potom iščupao harddisk, koji je ličio na minijaturni gramofon sa hrpom srebrnih diskova. Držeći „glok" za cev, počeo je drškom pištolja da udara staklene ploče diska. Nastavio je to da radi sve dok nije razmrskao diskove u paramparčad. Čim je završio, začuo je sirenu. Bilo je to zavijanje policijskog automobila koji ubrzava prilaznom šljunkovitom stazom, udaljen otprilike tri stotine metara. Oslušnuo je podrobnije i čuo još dve sirene, nešto udaljenije. A potom je čuo daleko nepoželjniju buku, brzo štektanje automatskog oružja. Skočio je na noge. Monika je još uvek bila pognuta nad profetom Guptom, i dalje je pritiskala zavoj na njegovoj butini, ali je tarac sada šaputao našto u Majklovo uvo. „Hajde!" povikao je Dejid. „Moramo da krenemo!" „Idite", rekao je Gupta, odgurnuvši Moniku i Majkla od sebe. zgledao je sve slabiji. ,,I ne zaboravite... Majklov gejm boj'."


Uplakana, Monika je ustala i krenula prema vratima. Dejvid je ronašao ručnu igračku konzolu i tutnuo je dečaku u šake. Majki : pritisnuo dugme, a ekran je ponovo oživeo. Nastavio je da igra latnika na mestu na kome je stao, kao da se u međuvremenu ništa lačajnije nije dogodilo, i bio je dovoljno rastrojen, što je omoguilo Dejvidu da ga uhvati za lakat i izvede iz kolibe. Simon se najpre pobrinuo za policajce. Naslonjen na drvo pored puta, izrešetao je vetrobran policijskog automobila na čelu kolone, ubivši oba policajca unutra. Vozilo je skliznulo sa šljunkovite staze i udarilo u kamen prekriven puzavicom. Vozač drugog vozila nije video olupinu sve dok nije izašao iz krivine, kada je već bilo preasno. Uspeo je da zaustavi automobil nasred puta, ali ga je Simon Dio pre nego što je stigao da ubaci menjač u rikverc. Vozač trećeg itomobila je mudro ostao izvan dometa. Simon je u daljini čuo Drake policajaca koji su se sklanjali u zaklon i urlali u vokitokije. zadatak je bio izvršen: policajci će sada ostati na putu, skrivajući se za kamenja i stabala sledećih pola sata, pružajući Simonu dovoljno remena da usredsredi pažnju na sledeći zadatak. Došepao je prilaznom stazom do kolibe. Prvi znak nevolje su redstavljala otvorena vrata. Drugi su predstavljala tri tela koja su ležala na podu unutar kolibe. Jedna osoba je bila mrtva agent Federalnog istražnog biroa sa brkovima apsurdnog oblika, očito Brokov partner. Mozak mu je bio razasut po obližnjem zidu. Sićušan Indijac, cenjeni profesor Gupta, ležao je bez svesti u lokvi vlastite krvi. Neko mu je previo nogu, ali je improvizovani zavoj već bio potpuno natopljen. I na kraju, agent Brok se migoljio na stomaku, ječeći od bola i pljujući komadiće zuba iz usta. Simon je stajao nepomično nekoliko trenutaka, razmišljajući o tome šta mu je činiti. Svift i Rejnoldsova, njegove primarne mete, verovatno nisu odmakli daleko, trčeći naslepo kroz šumu sa svojim mladim saputnikom. U uobičajenim okolnostima, Simon bi istog časa krenuo za njima, ali ga je članak boleo sve više i više i znao je da neće još dugo moći da se oslanja na njega. Zasad, moraće da se zadovolji time što će ispitati profesora Guptu. Pod pretpostavkom da starac već nije umro od šoka, postojala je velika verovatnoća da može da mu otkrije kuda su se zaputili Svift i Rejnoldsova. Brok se uskobeljao na noge. Lice mu je bilo krvava kaša, ali je inače bio u upotrebljivom stanju. Zajedno su verovatno mogli da prenesu Guptu kroz šumu


do kamioneta. Simon je zgrabio Broka za vrat i gurnuo ga prema profesoru. „Imam novi poslić za vas, gospodine Brok", rekao je. ,,A ukoliko želite da ostanete živi, predlažem vam da ga prihvatite."

DEVETO POGLAVLJE

Lusil je kleknula pored lesa Tonija Santula, dvadesetčetvorogodišnjeg agenta koji je diplomirao na akademiji Biroa pre svega šest meseci, i naterala sebe da pogleda u duboku ranu na njegovoj slepoočnici. Uzdahnula je duboko i odagnala sve što odvlači pažnju iz uma, svaku pomisao o krivici, gnevu i osujećenosti, i koncentrisala se na rekonstruisanje onoga što se dogodilo u kolibi. Ispitala je položaj Santulovog tela i obrazac prskanja krvi. Primetila je još dve lokve krvi na drugom kraju prostorije, što je ukazivalo na prisustvo dodatnih ranjenika. Pregledala je krhotine razasute po podu, polomljeno kućište kompjutera, smrskani harddisk i plastične ostatke nekakvog robota. Agent Kroford je stajao iza njenih leđa, sa radioprijemnikom prislonjenim na uvo. „Brok, javi se", povikao je. „Javi se, javi se. Smesta odgovori, gotovo." Lusil je zavrtela glavom. Istini za volju, postojala je šansa da je agent Brok krenuo u poteru za osumnjičenima u šumu i da sada leži mrtav ili teško ranjen negde među drvećem. Ali je Lusil prilično sumnjala u tu mogućnost. Prethodna dvadeset četiri časa je podozrevala da postoji izdajnik u Birou, a sada je znala ko je to. • „Javi se, Brok", ponovio je Kroford. „Javi se..." Naglo je spustio radioprijemnik i iskrenuo glavu u stranu, osluškujući nekakvu galamu izvana. Lusil ju je nakon nekoliko sekundi takođe začula; brundanje elisa helikoptera. Uspravila se i krenula za Krofordom iz kolibe. Pogledali su ka severoistoku i ugledali kako tri crna „blekhoka' lete tik iznad brežuljaka, dok im reflektori obasjavaju vrhove krošnji drveća ispod. Bila je to prethodnica Delta jedinica, koja je stizala ranije od planiranog dolaska.


Nag od pojasa nagore, Dejvid je navratnanos jurio kroz tminu. Nije video ni prst pred nosom, ali je svejedno trčao napred, pokušavajući da prati zvuk Monikinih koraka dok se probijala kroz šipražje. Levom rukom je slepo pipao ispred sebe, tražeći stabla i grane drveća, dok je desnom stezao Majklov lakat, tegleći ga sa sobom. Dečak je isprva vrištao, ali nakon pretrčanih osam ili devet stotina metara postao je previše zadihan da protestuje. Prosekli su put kroz crnu šumu kao da trče po vazduhu, gonjeni napred čistim užasom. Došli su do čistine u šumi, a Monika se naglo ukopala u mestu. Dejvid je zamalo udario u njena leđa. „Šta to radiš?" prosiktao je. „Hajde, idemo!" „Kuda mi to zapravo idemo? Kako znaš da ne trčimo ukrug?" Pogledao je nagore u zvezde. Sazvežđe Plug nalazilo im se s desne strane, što je značilo da se kreću prema zapadu. Uzeo je Monikinu šaku i uperio je nalevo. „Treba da idemo ovuda, prema jugu. Potom..." ,,Oh, bože, staje to?" Tri tačke svetlosti su se uzdigle iznad krošnji drveća iza njih i nekoliko trenutaka visile na nebu poput blistavih novih zvezda. Dok je Dejvid zurio u tom pravcu, začuo je udaljeno brundanje elisa helikoptera. Zgrabio je Majkla za lakat i gurnuo Moniku napred. „Kreni, kreni, kreni! Brzo, idi ispod drveća!" Ponovo su uronili u šumu i užurbano krenuli uz kamenitu padinu. Teren je ovde bio neravniji i teži za kretanje. Monika se saplela o nešto i kriknuvši pala na zemlju. Dejvid je pritrčao da joj pomogne, ali dok se naginjao iznad Monike kako bi je upitao da li je dobro, začuo je kako otegnut, dubok glas kaže, „Ne mrdajte." Potom je čuo kliktanje sigurnosnih otponaca dve puške spremne za paljbu. Dejvid se ukipio. Na trenutak je razmatrao da odjuri u tamu, ali kada se okrenuo video je da je „gejm boj" u Majklovim rukama ialje uključen. Ekran je slabašno svetleo, ali dovoljno da posluži ao meta. Baterijska lampa se uključila i snop svetlosti ih je obasjao. Dejid je pokušao da vidi čoveka sa baterijskom lampom u rukama, ali speo je da nazre samo veliku tamnu siluetu. Verovatno nije agent, pomislio je. Verovatnije je lokalni šerif ili savezni policajac.


„Što bazate po šumi u ovo doba noći?" upitao je krupni čovek. Ovo nije mesto za izlet." Čovek je zvučao iskreno zbunjeno. Dejvid je začkiljio prema snopu vetlosti baterijske lampe i na svoje veliko olakšanje video da čovek ne osi uniformu. Bio je odeven u radni kombinezon i izuzetno veliku tielsku košulju, a oružje koje je držao upereno u njih je bila sačmaca, a ne vojnička puška. S leve strane mii je stajao još jedan muškarac i sačmaricom, matori krezubi tip sa „džon dir" kačketom na glavi, a i njegove desne strane se nalazio niski, zdepasti dečak, star oko osam i devet godina. Klinac je u rukama nosio praćku napravljenu u kućoj radinosti i imao je neobično spljošteno lice. „Jesi r me čuo, momče?" rekao je debeli čovek. Imao je gustu keenjastu bradu i prljav zavoj preko levog oka. „Pitao sam te nešto." Dejvid je klimnuo glavom. Ovo su bili šumski lovci koje je prosor Gupta ranije spomenuo. Deda, otac i sin, bez sumnje. Žitelji »lanina Zapadne Virdžinije, nepoverljivi prema strancima. Veroatno nisu bili preterano skloni da saosećaju sa crnom ženom fizirem i gologrudim profesorom istorije. Međutim, verovatno nisu ajili ni preveliku ljubav prema vlastima, takođe. Dejvide se zapitao lože li nekako da iskoristi tu činjenicu da ih pridobije. „U nevolji 10", priznao im je. „Dolaze da nas uhapse." Debeli muškarac gaje surevnjivo pogledao zdravim okom. „Ko i dolazi?" „FBI. I savezni policajci. Rade zajedno." Čovek je frknuo kroz nos. „Šta ste to uradili, orobili banku?" Dejvid je shvatio, dabome, da ne može da mu kaže istinu. Moao je da smisli nekakvu priču u koju će lovci poverovati. „Nismo radili ništa loše. U pitanju je protivzakonita vladina operacija." „Kako to, dođavola, misliš..." Iznenada ga je prekinuo njegov sin, koji je ispustio prodoran, kreštav krik nalik zovu nekakve tropske ptice. Na dečakovom licu se pojavio izvitoperen osmeh, a on se zaljuljao levodesno, kao da se njiše na vetru. Uz trzaj, Dejvid je shvatio šta nije u redu s njim. Klinac je imao Daunov sindrom. Debeli čovek nije obratio nimalo pažnje na sina. Držao je sačmaricu uperenu u Dejvida. „Slušaj Vamo, bćeš li da mi kažeš šta se ovde događa?"


U redu, pomislio je Dejvid. Imali su nešto zajedničko. To je bio kakavtakav početak, u najmanju ruku. Pokazao je na Majkla, koji je čučao na tlu i klatio se naprednazad. „Dolaze po našeg sina!" viknuo je. „Hoće da nam oduzmu sina!" Monika je zaprepašćeno pogledala u Dejvida. No, ma koliko ta laž bila preterana, nije bila u potpunosti besmislena. U mraku, mogli su vrlo lako da ubede čoveka kako je tamnoputi dečak zaista njihov sin. A izgledalo je kao da lovci prihvataju tu mogućnost. Debeli je spustio sačmaricu za nekoliko stepeni, i sada je cev oružja bila uperena u njihova stopala. „Vaš dečak, je Y on bolestan?" Dejvid je namestio ozlojeđen izraz na lice. „Doktori žele da ga smeste u duševnu bolnicu! Otišli smo iz Pitsburga kako bismo pobegli od kurvinih sinova, ali su nas pratili sve dovde!" „Čuli smo nekakvo puškaranje malčice ranije. Jesu 1* pucali u vas?" Dejvid je ponovo klimnuo glavom. „ A sada dovode i pojačanje. Čujete li helikoptere?" Buka elisa je postala glasnija. Klinac sa Daunovim sindromom je pogledao u nebo. Starac sa „džon dir" kačketom je razmenio pogled sa debelim muškarcem. Potom su obojica spustili sačmarice. Debeli je isključio baterijsku lampu. „Krenite za mnom", naredio je. „Staza je u ovom pravcu." Simon je prepoznao letelice po njihovim obrisima. Helikopteri „blekhok" koji lete nisko, svega nekoliko metara iznad krošnji drveća. To je bila taktika Delta jedinica, letenje tik iznad površine zemlje kako bi izbegli da ih primete neprijateljski radari. Simonov puis se ubrzao njegovi dušmani su bili blizu. Vojnici koji su uleteli ečeniju, oni koji su mu ubili ženu i decu, možda su se čak nalameđu njima. Na tren je razmatrao da li da zapuca „uzijem" na 1 optere; uz malo sreće mogao bi da pogodi nekog pilota. Među, onda bi ostali helikopteri okružili njegov položaj i igra bi bila ova. Ne, rekao je Simon sam sebi, bolje da se držim prvobitnog a. Pobiću ih kudikamo više na taj način. Brok i on su uskoro stigli do kamioneta i ubacili su profesora ptu na zadnje sedište. Potom se Brok srušio na suvozačko sedi, a Simon je seo za volan. Znao je da ne srne da uključi farove kaoneta piloti „blekhoka" spazili bi ih istog trena pa je umesto a stavio infracrvene naočare. Na ekranu naprave zemljani drum io hladan i crn, ali su stabla i grane drveća blago sijale, zadržavši nešto dnevne toplote. Kontrast je bio dovoljno jak da omogući onu da


vozi prilično brzo, što je predstavljalo veoma srećnu lnost, budući da nisu imali mnogo vremena na raspolaganju, daje Simon bacio pogled preko ramena, primetio je da Guptino e izgleda znatno hladnije od Brokovog. Profesor je zapadao u šok. Nalazili su se otprilike dvadeset kilometara južno od kolibe na "avnom autoputu Virdžinije, kada je Simon ugledao kuću nealeko od krivine druma. Bila je to ni po čemu osobita dvospratna kuća sa prednjim tremom i spoljašnjom garažom. No, Simonovu pažnju je privuklo ime na poštanskom sandučetu. Bilo je napisano plastičnim slovima, jasno uočljivim naspram hladne metalne pozadine: DOKTOR MAJLO DŽENKINS. Simon je naglo ukočio i skrenuo na prilaznu stazu kuće. Lovci su se kretali nečujno poput duhova kroz šumu. Ispod baldahina od lišća, pratili su krivudavu stazicu koja se uspinjala uz padinu uzane planinske doline. Premda su hodali toliko brzo da su Dejvid, Monika i Majki na jedvite jade uspevali da održe korak s njima, lovci nisu pravili ni najmanji šum. Dejvid je uspevao da ih sledi samo zato što se svetlost mladog meseca odbijala od cevi njihovih sačmarica. Marširali su uzbrdo otprilike pola sata, uspinjući se uz strmu liticu načičkanu borovima. Majki je počeo da dahće, ali nije prestao da hoda; ne skidajući oči s „gejm boja", dozvolio je Dejvidu da ga vodi držeći ga za lakat. Pošto su stigli do vrha litice, Dejvid se okrenuo i pogledao kroz otvor u drveću prema krajoliku na istoku. Ugledao je reflektore sva tri helikoptera koji su vrebali iznad brežuljaka i udolina daleko ispod njih, ali su letelice sada bile toliko udaljene da se buka njihovih elisa čula samo kao potmula tutnjava. Lovci su nastavili da hodaju duž litice još otprilike kilometar i po, a potom su počeli da se spuštaju u susednu dolinu. Nakon nekoliko sekundi Dejvid je opazio nejaku svetlost na obronku brda. Lovci su krenuli prema njoj, ubrzavajući korak, i ubrzo su došli do neofarbane daščare napravljene od šperploče i postavljene na betonske blokove. Čatrlja je bila dugačka i uska, priljubljena uz drvo poput oronulog teretnog vagona napuštenog u šumi. Par šugavih pasa je kružio oko kolibe, kevćući i lajući, ali su se psi utišali kad su se lovci približili. Jedno pseto je dotrčalo do dečaka sa Daunovim sindromom i počelo da đipa oko njegovih stopala. Dečakov otac, debeljko u radnom kombinezonu, okrenuo se ka Dejvidu.


„Ovo je moj dom", rekao je pružajući mu ruku. „Zovem se Kejleb. Ovo je moj ćale, a ovo je moj sin, Džošua." Dejvid se rukovao s njim. Primetio je da Kejlebu nedostaje domali prst na desnoj šaci. „Ja sam Dejvid. Ovo je moja žena, Monika." Laž mu je lako prešla preko usana. Bez imalo truda, stvorio je novu porodicu. ,,A ovo je moj sin, Majki." Kejleb je klimnuo. „Trebalo bi da znate da mi ovde nemamo nikak'ih predrasuda. Crni ili beli, nema nikakve razlike među ljudima ovde u planinama. Svi smo mi braća i sestre u očima Gospoda." Monika se naterala na osmeh. „To je veoma ljubazno od vas." Kejleb je prišao prednjem delu kolibe i otvorio ulazna vrata, neravnu dasku koja je ukrivo visila na dovratku. „Uđite i raskomotite se. Kladim se da bi vam svima prijao mali predah." Svi su ušli u kolibu, koja se sastojala od jedne jedine dugačke prostorije. U sobi uopšte nije bilo prozora, a jedina svetlost je dopirala od gole sijalice okačene na plafonu. Nekoliko plastičnih činija i rešo ležali su na stolu u prednjem delu prostorije; iza stola se nalazilo nekoliko kuhinjskih stolica sa poderanim sedištima. Sivo vojničko ćebe je bilo prostrto na podu iza stolica, što je očigledno edstavljalo prostor za spavanje. U tmini na samom kraju prostoe ležala je hrpa kartonskih kutija i razbacane odeće. Kejlebov otac je ćutke skinuo „džon dir" kačket s glave i zapuše prema kuhinjskom stolu. Uključio je reso i otvorio konzervu prikaša. U međuvremenu, dečak je otrčao do zadnjeg dela sobe i ceo da se igra natezanja konopca sa kerom. Kejleb je razbarušio novljevu crnu kosu, po izgledu neopranu veoma dugo. „Džošua moj poseban poklon od Gospoda", rekao je. „Socijalna služba juga Mingo pokušava da mi ga oduzme sve otkako je njegova ama umrla. Zato sam i sagradio ovo mesto ovdenak u gudurama, daljeni smo tri kilometra od najbližeg druma. Dovoljno da nas kalni šerif ostavi na miru." Monika je razmenila pogled s Dejvidom. Verovatno je mislila to što i on: bila je đavolski srećna slučajnost što su naleteli na ovog a. Doduše, u ovom delu Zapadne Virdžinije možda i nije bilo too neverovatno da jedna grupa begunaca naleti na drugu. Mora svako ko živi u ovoj vukojebini beži od nečega. Kejleb je zakoračio prema Majklu i pokušao da mu privuče paju. ,,I ti si poklon od Gospoda, takođe", rekao je. „Baš ko što piše Bibliji, u jevanđelju po Marku, glava deseta. 'Pustite


decu neka laze k meni, i ne branite im; jer je takvo carstvo Božje.'" Majki ga je ignorisao, dok su mu palčevi neumorno ubadali koande „gejm boja" Nakon izvesnog vremena Kejleb se okrenuo ema gomili stare odeće nemarno razbacane preko kartonskih tija. Uzeo je majicu i pružio je Dejvidu. „Evo, obuci ovo", rekao . „Dobrodošli ste da ovdenak provedete noć." Dejvid je bacio pogled na sivo ćebe rasprostrto na podu. Bio je liko umoran da bi drage volje spavao na toj ponjavi, bez obzira to koliko bilo neudobno, ali je još uvek bio zabrinut zbog heliptera koje je video sa druge strane grebena. „Hvala ti mnogo na onudi, Kejlebe, ali mislim da bi trebalo da što pre krenemo." „Kuda ste se zaputili, brate? Ako ti ne smeta da priupitam." „Idemo u Kolambus, u Džordžiji." Dejvid je pokazao na Moniku. enina porodica se tamo nalazi. Oni mogu da nam pomognu." „Kako nameravate da stignete do tamo?" „Ostavili smo automobil na drumu kada su panduri počeli da nas jure. Ali već nekako ćemo stići do Kolambusa. Pešice, ako budemo morali," Kejleb je odmahnuo glavom. „Ne morate. Mislim da mogu da vam pomognem. U našoj crkvi postoji čovek po imenu Gredik. Trebalo bi da sutra vozi na Floridu. Možda bi on mogo da vas poveze deo puta." „Živi li negde u blizini?" „Ne, ali će da dođe ovamo sutra oko ponoći da pokupi zmije. Uveren sam da neće imati ništa protiv da vas poveze." „Zmije?" Dejvidu se učinilo da gaje pogrešno čuo. „Uhvatijo sam nekoliko zvečarki na grebenu prošle nedelje, a Gredik će da ih odveze u Holines crkvu u Talahasiju. To je crkva koja upražnjava rukovanje zmijama, baš kao ova naša ovdi u Rokridžu." Kejleb je otvorio jednu kartonsku kutiju i izvadio kutiju od kedrovog drveta veličine stone fioke. Kutija je imala poklopac od pleksiglasa sa malim kružnim rupama. „Pokušavamo da pomognemo našoj braći na Floridi, shvatate, ali to što radimo nije baš zakonito. Zato prevozimo zmije po noći." Dejvid je pogledao kroz pleksiglas. Guja boje rđe, debela kao ljudska podlaktica, uvijala se unutar kutije. Protresla je repom, a Dejvid je čuo britko, neprijatno čegrtanje.


Kejleb je spustio kutiju na pod i izvadio drugu iz kartonske kutije. „Biblija nam zapoveda da to činimo. Jevanđelje po Marku, glava šesnajes'. A znaci onima koji veruju biće ovi: imenom mojijem izgoniće đavole, govoriće novijem jezicima i uzimače zmije u ruke.'" Izvukao je treću kutiju i stavio je povrh prethodne dve. Onda je podigao čitavu gomilu, držeći je na širokim grudima. „Sacu da odnesem ove kutije napolje i očistim ih pre nego što Gredik stigne Vamo. Vi se odmorite u međuvremenu. Imate malko sušene govedine u kredencu ako ogladnite." Džošua i njegov pas su krenuli za Kejlebom van kolibe. Kejlebom otac je i dalje sedeo za stolom i kusao paprikaš iz limenke, a Majki je čučao pokraj vojničkog ćebeta. Monika je sela na pod pored njega i leđima se naslonila na zid od šperploče. Lice joj je bilo turobno i izmoždeno. Dejvid je seo pored nje. „Hej, jesi li dobro?" upitao ju je šapatom, slučaju da ih starac sluša. Monika je zurila u Majkla i odmahnula glavom. „Pogledaj ga", •ošaptala je. „Sad više nema nikoga. Čak ni svog dedu." „Ne brini za Amila, važi? Biće sasvim dobro. FBI će ga odvesti bolnicu." „Sve ovo je moja greška. Jedino do čega mi je stalo jeste teorija, li me dupe za išta drugo." Oslonila je laktove na kolena i uhvatila se ama za glavu. „Mama je bila u pravu. Ja sam kučka ledenog srca." „Slušaj, ovo nije tvoja greška. To je..." ,,A ni ti nisi ništa bolji!" Podigla je glavu i izazivački ga poglela. „Šta ćeš da uradiš pošto pronađeš ujedinjenu teoriju? Jesi li pšte razmišljao toliko unapred?" Istini za volju, nije. Sve čime se rukovodio behu nejasna uputstva ja mu je dao doktor Klajnman: Čuvaj teoriju na bezbednom. Ne zvoli nikome da je se domogne. „Pretpostavljam da čemo moti da poverimo teoriju na čuvanje nekoj neutralnoj grupi. Možda kakvoj međunarodnoj organizaciji." Monika je napravila grimasu. „Šta? Predaćeš je na čuvanje Ujenjenim nacijama?" „To možda i nije toliko suluda ideja. Ajnštajn je svim srcem požavao Organizaciju ujedinjenih nacija." „Ma, jebeš Ajnštajna!" Izgovorila je te reči dovoljno glasno da privuče pažnju Kejlebog oca. Starac je na trenutak prestao da jede i bacio pogled preko ena. Dejvid mu se usrdno nasmešio, a potom okrenuo prema oniki. „Smiri se", rekao je. „Starac može da te čuje." Monika se nagnula prema Dejvidu, prinoseći usne bliže njegom uvetu. „Trebalo je


da Ajnštajn uništi tu teoriju istog časa kad je vatio koliko je opasna. Ali su mu te proklete jednačine bile previše žne. I on je bio kopile hladnog srca, takođe." Pogledala ga je besno, željna kavge. Međutim, Dejvid joj nije govorio, i nakon izvesnog vremena Monika je izgubila interevanje. Zevnula je, odmaknula se nekoliko stopa dalje i legla na o ćebe. „Ma, jebeš sve ovo", kazala je. „Probudi me kada stigne vekzmija." Zahrkala je u roku od trideset sekundi. Ležala je sklupčana na boku, kolena privučenih uz grudi. Dlanovi su joj bili spojeni ispod brade, kao da se moli. Dejvid je uzeo ivicu ćebeta i prebacio ga preko nje. Potom je seo pokraj Majkla, drugog člana svoje nove porodice. Šiparac je i dalje bio udubljen u Ratnika, tako da se Dejvid zadovoljio time da posmatra akciju na ekranu „gejm boja". Animiran* vojnik u maskirnoj uniformi je trčao kroz mračni hodnik. Drugi vojnik se pojavio na suprotnom kraju hodnika, ali ga je Majki isto trena pokosio mecima. Njegov vojnik je preskočio preko trupla, a zatim uleteo u omanju prostoriju u kojoj je čučalo šest figura. Majki je pritisnuo dugme, a njegov vojnik se spustio u čučanj, zasipajući neprijateljske vojnike rafalom iz automatske puške M16. Ubrzo su sva šestorica neprijateljskih vojnika ležali mrtvi na podu, dok im je simulirana krv isticala iz rana. Majklov vojnik je potom otvorio vrata na suprotnom kraju prostorije. Ekran se zacrneo i pojavila se poruka ispisana treperavim slovima: ČESTITAMO! STIGLI STE DO NIVOA SVIA/4! Dejvid je pretpostavio da ovo mora biti jedan od najtežih nivoa u Ratniku, ali Majki nije pokazao ni trunku zadovoljstva. Lice mu je bilo bezizražajno kao i uvek. Dejvid je osetio iznenadan poriv da uspostavi kontakt s dečakom. Nagnuo se bliže Majklu i pokazao na ekran. „Šta se dalje dešava?" „Igra se vraća na nivo Al." Majklov glas je bio monoton, a oči usredsređene na ekran „gejm boja", ali je to bio odgovor, i to inteligentan odgovor. Dejvid se nasmešio. „Dakle, prešao si igru? To je sjajno." „Ne, nisam je prešao. Vraća se na nivo Al." Dejvid je klimnuo glavom. U redu, šta god. Ponovo je pokazao na ekran, na kojem se sada video vojnik u maskirnoj uniformi n otvorenom polju. „Ali, u svakom slučaju igra je prilično zabavna, zar ne?"


Majki ovog puta nije odgovorio. Pažnja mu je opet bila usmerena isključivo na Ratnika. Dejvid je osetio da je prilika prošla, pa je umesto da pokuša dalje da razgovara naprosto sedeo pored dečaka i posmatrao ga kako igra. Znao je iz vlastitog iskustva, kao otac, d mu nisu bile potrebne reči da komunicira. Tokom popodneva koj je provodio s Džonom, uvek je sedeo pored sina dok je radio domaće zadatke. Sama blizina je delovala umirujuće. Nakon desetak minuta Majki je napredovao do nivoa B3. Kejlebov otac je dovršio večeru i zaspao za stolom. Potom je Dejvid začuo povišene glasove koji su dopirali izvana. Uspaničen, potrčao je ulaznih vrata kolibe i odškrinuo ih svega nekoliko centimetara. Kroz pukotinu je ugledao kako Kejleb razgovara s još jednim debelim muškarcem. Ovaj je bio odeven u vrećaste farmerke i sivu atletsku majicu. Kao i Kejleb, i on je imao gustu kestenjastu bradu i nosio je sačmaricu. To mora da je Gredik, pomislio je Dejvid s olakšanjem. Širom je otvorio vrata i zakoračio napolje. Kejleb se okrenuo na peti. „Idi po ženu i sina! Morate smesta da krenete odavde!" „Staje bilo? Šta nije u redu?" Gredik je zakoračio napred. Njegove duboke oči imale su nezemaljsku nijansu plave boje. „Satanina armija je u pokretu. Konvoj 'hamvija dolazi niz drum broj 83. A crni helikopteri sleću na greben." „Armagedon dolazi, brate!" viknuo je Kejleb. „Bolje da krenete pre nego što zatvore puteve!" Profesor Gupta je ležao poleđuške na stolu od mahagonija u trpezariji doktora Majla Dženkinsa. Nekoliko jastuka sa fotelje u dnevnoj sobi je bilo naslagano ispod njegovih nogu kako bi ih držalo podignutim u vazduhu, a doktor Dženkins je zabio hirurška klešta u ranu na bedru da bi zaustavio krvarenje. Simon je odista imao ludu sreću da pronađe doktora Dženkinsa; on je bio staromodni seoski lekar sa ordinacijom u domu i imao je prilično iskustvo u lečenju ozleda od vatrenog oružja svojih geačkih komšija. Koristeći zalihe iz medicinskog kabineta, Dženkins je pametno postavio infuziju okačivši kesice sa tečnošću o luster. Međutim, Dženkins je zavrteo glavom kada se nagnuo nad sto ulepljen krvlju i pritisnuo prstima Guptin vrat. Simon, koji je držao „uzi" uperen u doktora, osetio je kako je nešto krenulo po zlu.


Dženkins se okrenuo prema njemu. Doktor je nosio kariranu pidžamu koja je sada bila isprskana tamnocrvenim mrljama. „Kao što sam vam već rekao", kazao je otegnutim glasom. „Ukoliko želite da ovom čoveku spasete život, morate da ga odvedete u bolnicu. Ovde više ništa ne mogu da učinim za njega." Simon se namrštio. „ A kao što sam ja vama rekao, nije me briga da mu spasem život. Potrebno mije samo da povrati svest na nekoliko minuta. Dovoljno dugo da malčice porazgovaramo." „Pa, to se neće desiti. Nalazi se u poslednjem stupnju hipovolemijskog šoka. Ukoliko uskoro ne stigne u bolnicu, jedina osoba s kojom će razgovarati biće njegov bog." „U čemu je tačno problem? Zaustavili ste krvarenje i dali ste mu infuziju. Dosad bi već trebalo da počne da se oporavlja." „Izgubio je previše krvi. Nema dovoljno crvenih krvnih zrnaca koja će isporučivati kiseonik njegovim organima." „Onda obavite transfuziju." „Mislite li da držim banku krvi u frižideru? Potrebno mu je najmanje litar i po krvi!" Držeći „uzi" uperen u Dženkinsa, Simon je podvrnuo desni rukav košulje. „Moja krvna grupa je O negativna. Univerzalni davalac." „Jeste li blesavi? Ukoliko vam uzmem toliku količinu krvi, vi ćete upasti u šok!" „Mislim da neću. Već sam davao krv ranije. Donesite još jedan pribor za infuziju." Međutim, Dženkins se nije ni mrdnuo. Prekrstio je ruke preko grudi. Prkosno je napućio usta i uputio Simonu pogled čistokrvne seljačke tvrdoglavosti. „Ne, ne pada mi na pamet. Neću više da vam pomažem. Slobodno me upucajte ako želite." Simon je razdraženo uzdahnuo. Prisetio se vremena provedenog sa Specnazom u Čečeniji, i svih nedaća koje je imao sa nevoljnim vojnicima pod svojom komandom. Pretnja egzekucijom očito nije bila dovoljna da natera doktora Dženkinsa na poslušnost. Bila mu je potrebna jača motivacija. „Brok!" pozvao je agenta. „Dovedi ovamo gospođu Dženkins, molim te." U pet sati izjutra, baš dok se sunce podizalo iznad Vašingtona, potpredsednik je izašao iz limuzine i zaputio se prema bočnom ulazu


Zapadno krilo Bele kuće. On nije bio ranoranilac po prirodi; da mogao da bira, radije bi spavao do sedam sati i odlazio u kanceiju u osam. Međutim, predsednik je bio fanatik kada je bila reč o počinjanju radnog dana u cik zore, pa je potpredsednik činio to o. Morao je da bude u blizini sve vreme kako bi sprečio vrhovnog povednika da učini nešto budalasto. Čim je ušao u zgradu, ugledao je kako sekretara odbrane sedi fotelji u predvorju. Sekretar je držao olovku u ruci i primerak 'ujork tajmsa na krilu. Žvrljao je nekakve beleške na marginama ranica novina. Ovaj čovek nikada ne spava, pomislio je potpreddnik. Provodi celu noć tumarajući hodnicima Bele kuće. Sekretar odbrane je skočio na noge čim je spazio potpredseda. Pokazao je naslovnu stranicu novina i besno je protresao. este li videli ovo?" zalajao je. „Imamo problem. Jedan njujorški dur je propevao." „Šta to..." „Evo, pročitajte sami." Tutnuo je novine potpredsedniku u šake. Reportaža se nalazila u gornjem levom uglu naslovne strane. TVRDNJE FBI-a DOVEDENE U SUMNJU Napisala Glorija Mičel Detektiv njujorške policije osporio je tvrdnju Federalnog istražnog biroa da je profesor Univerziteta Kolambija umešan u brutalno ubistvo šestorice agenata FBIa u četvrtak uveče. FBI je pokrenuo potragu širom cele države za Dejvidom Sviftom nakon ovih ubistava, koja su se navodno dogodila tokom tajne operacije kupovine droge u zapadnom Harlemu. Federalni istražni biro tvrdi da je Svift, profesor istorije poznat po biografijama Isaka Njutna i Alberta Ajnštajna, bio kolovođa grupe dilera kokaina i da je naredio ubistvo agenata na tajnom zadatku pošto je njihov pravi identitet otkriven. Međutim, juče je detektiv Odeljenja za ubistva policije okruga Menhetn izjavio da su agenti FBIa priveli Svifta u pritvor u četvrtak u otprilike sati sati uveče, tri sata pre nego što su ubistva počinjena. Detektiv, koji je želeo da ostane anoniman, rekao je da su agenti uhapsili Svifta u bolnici Sveti Luka na Morningsajd Hajtsu. U to vreme, Svift je bio u poseti doktoru Hansu Klajnmanu, poznatom fizičaru i laurelatu za Nobelovu nagradu, koji je hospitalizovan zbog povreda zadobijenih


tokom provale u njegov stan ranije te večeri. Klajnman je umro od ozleda ubrzo nakon što je Svift pristigao u bolnicu. Potpredsednik je bio odveć razjaren da bi dalje čitao. Ovo je predstavljalo prvoklasan zajeb. „Kako se ovo desilo, dođavola?" Sekretar odbrane je zavrteo četvrtastom glavom. „Tipična pandurska glupost. Detektiv je popizdeo na savezne agente zato što su mu oduzeli Klajnmanov slučaj. Stoga im se osvetio tako što je propevao i kazao sve što zna Njujork tajmsu" „Možemo li da ga ućutkamo?" „Oh, za to smo se već pobrinuli. Prokljuvili smo ko je u pitanju Latinoamerikanac po imenu Rodrigez i priveli smo ga radi ispitivanja. Međutim, mnogo veći problem predstavlja Sviftova bivša supruga. Ona je podstakla Tajms da istraži priču." „Pa, zar ne možemo i nju da ućutkamo?" „Trudimo se. Upravo sam završio razgovor s njenim dečkom, Ejmorijem van Klivom, advokatom koji je prikupio dvadeset miliona za vašu poslednju predizbornu kampanju. Očigledno, njihova veza se ohladila u poslednjih dvadeset četiri sata. Sada kaže da se neće protiviti ako je privedemo." „Pa, onda tako i uradite." „Agent koji je prati kaže da su ona i njen sin prespavali u stanu reporterke koja je napisala članak u Tajmsu. Sviftova bivša je pametna devojka. Zna da ne možemo da je privedemo sve dok je društvu reporterke. Ionako već imamo više nego dovoljno proema s Tajmsom" „Neka od njihovih reporterki je štiti? A oni sebe nazivaju epristrasnim!" „Znam, znam. No, sredićemo je vrlo brzo. Šestoro agenata nad' e stan. Čim reporterka ode na posao, mi upadamo." Potpredsednik je klimnuo glavom. „Šta je sa situacijom u Zadnoj Virdžiniji? Kako tamo stvari napreduju?" „Sve ide kao po loju. Jedan odred jedinica Delta je već stigao a odredište, a druga dva su na putu." Počeo je da se primiče Sobi krizne situacije. „Upravo idem da se čujem sa komandantima, ožda su već zarobili begunce." Potpredsednik ga je strogo pogledao. Sekretar odbrane je imao ezgodnu naviku da delje ražanj dok je zec još uvek u šumi. „Obaeštavaj me." „Da, da, naravno. Nazvaću vas docnije u toku dana iz Džordžije. jutru putujem u Fort Bening da održim govor pešadiji."


Dejvid se probudio na zadnjem sedištu Gredikovog karavana i otio da mu Monika spava u naručju. Bio je pomalo iznenađen; kada u zaspali nekoliko sati ranije, pažljivo su se smestili na suprotne ajeve zadnjeg sedišta. (Na svu sreću, automobil je bio ogromni brd kantri skvajer" koji je preživeo najmanje dvadeset zima Zaadne Virdžinije.) Ali Monika se očigledno u snu izvila prema Dejdu, i sada su joj leđa bila naslonjena na Dejvidove grudi, a glava j je počivala ispod njegove brade. Možda se privila uz njega radi plote. Ili se možda instinktivno odmaknula od kutija sa zvečarma, skrivenih ispod nakatranjenog platna niže zadnjeg prozora, oji god bio razlog, ležala mu je u naručju dok su joj se rebra blago odizala i spuštala sa svakim udisajem, a Dejvida je preplavio talas ezmalo bolne nežnosti prema njoj. Sećao se poslednjeg puta kada je ovako držao u naručju, na fotelji u njenom sićušnom stanu pre altene čitave dve decenije. Trudeći se iz petnih žila da je ne probudi, Dejvid je podigao avu i pogledao kroz prozor. Bilo je rano jutro, a oni su putovali autoputem oivičenim sa obe strane gustom borovom šumom. Gredik je vozio i zviždao uz melodiju gospel muzike koja je dopirala sa radioaparata u kolima, a Majki je ležao opružen na suvozačkom sedištu, duboko usnuo, ali i dalje stežući isključeni »gejm boj" u rukama. Nakon izvesnog vremena Dejvid je ugledao saobraćajni znak: 1185 JUŽNO, KOLAMBUS. Nalazili su se u Džordžiji, verovatno ne previše daleko od odredišta. Monika se promeškoljila. Okrenula se i otvorila oči. Iznenađujuće, nije se izvukla iz njegovog zagrljaja. Umesto toga je samo zevnula i proteglila ruke. „Koliko je sati?" Dejvid je pogledao na ručni sat. „Skoro je sedam." Bilo mu je neobično koliko je ona ležerna, ležeći uz njega kao da su odista bračni par. „Jesi li lepo spavala?" upitao je. Progovorio je šapatom, premda je sumnjao da Gredik može da čuje bilo šta zbog jačine pesme na radiju. „Aha, sada se mnogo bolje osećam." Izvrnula se na leđa i stavila ruke ispod glave. „Izvini zbog prošle noći. Postala sam malčice prgava, čini mi se." „Nema veze. Svako može da postane pomalo plahovit kada ga juri pola vojske Sjedinjenih Država." Nasmešila se. „Znači, ne zameraš mi sve one ružne stvari koje sam kazala o Ajnštajnu?"


Odmahnuo je glavom i uzvratio joj osmehom. Ovo je lepo, pomislio je. Nije vodio ovakav razgovor s nekom ženom već veoma dugo vremena. „Ne, ni najmanje. Štaviše, bila si u pravu u pogledu nekih stvari." „Dakle, Ajnštajn je odista bio kopile hladnog srca?" „Ne bih išao baš toliko daleko. Ali ponekad je umeo da bude poprilično neosetljiv." „Je li? Staje kopile uradilo?" „Pa, na primer, napustio je decu nakon što mu se prvi brak raspao. Ostavio je Milevu i njihova dva sina u Švajcarskoj kada je otišao u Berlin da radi na teoriji relativnosti. I nikada nije priznao kćerku koju je dobio s Milevom pre nego što su se venčali." „Opa, čekaj malo. Ajnštajn je imao vanbračnu kćerku?" „Aha, zvala se Lizerl. Rodila se 1902. godine, kada je Ajnštajn š uvek bio učitelj bez prebijene pare u Bernu. Zbog toga što je to to vreme predstavljalo pravi skandal, njihove porodice su zatašale slučaj. Mileva se vratila kući u Srbiju da rodi dete. A potom je izerl ili umrla ili su je dali na usvajanje. Niko ne zna pouzdano." „Šta? Otkud da to niko ne zna?" eknjige.forumer.com „Ajnštajn je prestao daje spominje u pismima. Potom se Mileva atila u Švajcarsku, nakon čega su se venčali. Nijedno od njih dvoje ikad više nije progovorilo ni reč o Lizerl." Monika se naglo odmaknula od njega. Namrštena, zurila je u trcanu sivu tkaninu na podu. Dejvid je bio zbunjen iznenadnom romenom njenog raspoloženja. „Hej, šta nije u redu?" Odmahnula je glavom. „Ništa. Dobro sam." Ohrabren malopređašnjom bliskošću, obuhvatio joj je bradu dlaom i okrenuo joj lice prema sebi. „Hajde. Nema tajni među kolegama." Monika je oklevala. Dejvid je na trenutak pomislio da će se razesneti, ali je umesto toga ponovo okrenula glavu u stranu i zaledala se kroz prozor. „Moja majka je zatrudnela kada sam imala edam godina. Otac je verovatno bio neki od tipova koji su joj proavali heroin. Dan nakon porođaja, dala je bebu na usvajanje. Niad mi nije kazala ništa o bebi, osim daje u pitanju bila devojčica."


Dejvid je milovao šakom meku kožu Monikine brade sve dok u prsti nisu dodirnuli njeno uvo. „Jesi li ikada saznala šta joj se ogodilo?" Bez gledanja u njega, klimnula je glavom. „Aha. Sada je kurva a kreku." Suza joj se skupila u uglu oka, a zatim je kliznula niz obraz. Neoćan da se zaustavi, Dejvid se nagnuo i poljubio je. Osetio je vlagu a njenim usnama, okusio je so. Potom je Monika sklopila oči, a ejvid ju je poljubio u usta. Najmanje minut su se ljubili nemo na zadnjem sedištu karavana, ao par klinaca koji se kriju od odraslih na prednjim sedištima. onika ga je rukama obujmila oko struka i privukla bliže k sebi. aravan je počeo da usporava, očito se približavajući izlazu sa autouta za Kolambus, ali Dejvid nije podigao glavu niti je pogledao oz prozor. Nastavio je da je ljubi dok su se automobil spuštao niz izlaznu rampu u dugačkoj krivini zbog koje je pomislio na morske galebove koji kruže iznad okeana i koja se pomešala sa klizavim osećajem Monikinih usana. Naposletku se odmaknuo unazad i pogledao je u oči. Zurili su jedno u drugo nekoliko sekundi, ne progovarajući. Potom je karavan oštro skrenuo udesno i zaustavio se. Brzo su se odvojili jedno od drugog i pogledali kroz prozor. Automobil je bio parkiran ispred oronulog otvorenog tržnog centra, okrenut ka aveniji već zakrčenoj vozilima. Dejvid je znao da se nalaze blizu ulaza u Fort Bening po tome što su imena svih prodavnica imala vojnu tematiku. Najveća se zvala Rejndžerove rite, prodavnica vojnih viškova u čijem se prozoru nalazio niz plastičnih manekena odevenih u maskirne uniforme. Tik uz radnju se nalazio restoran brze hrane po imenu Piletina borbene zone, i salon tetovaže po imenu Ajkova mastila. Nekoliko metara dalje je stajala građevina od betonskih blokova bez prozora, sa velikom neonskom reklamom na krovu. Neonska sijalica je bila savijena u obliku prsate žene opružene iznad reči LOŽA NOĆNIH MANEVARA. Uprkos imenu, delovalo je kao daje loža otvorena svih dvadeset četiri sata dnevno; najmanje dvadeset automobila je bilo parkirano ispred zgrade, a izbacivač zlovoljnog izgleda čuvao je ulazna vrata. Gredik se iskobeljao iz vozačkog sedišta i pošao oko karavana. Otvorio je zadnja vrata, ali je Dejvid bio nevoljan da iziđe iz vozila. Klečeći pored kutija sa zvečarkama, pogledom je pretraživao obe strane ulice, tražeći bilo koga u


uniformi. S obzirom na okolnosti, ovo je predstavljalo izuzetno rizično mesto. „Gde smo?" upitao je. Zureći u njih suludim, nezemaljskim plavim očima, Gredik je pokazao na Ložu noćnih manevara. „Vidiš li broj iznad onih vrata? To je adresa koju si mi rekao ulica Viktori drajv broj 3617." „Ne, to je nemoguće." Dejvid je bio zabezeknut. Trebalo bi daje ovo adresa Elizabete Gupte. „Poznajem to mesto", rekao je Gredik otegnutim, južnjačkim naglaskom. „Pre nego što bejah spašen, bio sam vojnik u Sataninoj armiji. Bio sam stacioniran ovde u Fort Beningu i mi vojnici smo imali običaj da idemo do ulice Viktori drajv svaki put kada smo dobili odsustvo preko vikenda." Žestoko se namrštio i pljuo na asfalt. ,,VD drajv, tako smo ga zvali. To je septička jama ludničenja." Dejvid je klimnuo glavom. Sada je počeo da shvata. Prisetio se a je profesor Gupta rekao za svoju kćerku navučenu na kristailni et. Uspostavljanje kontakta s njom biće teže nego što je mislio, islim da žena koju moramo da vidimo radi u tom baru." Gredik zažmiri. „Kazao si da je ta žena rođaka tvoje supruge?" Dejvid je ponovo klimnuo glavom i pokazao na Moniku. „Tako , daleka rođaka." „Bludničenje i kurvarstvo", promumlao je Gredik, mršteći se rema zgradi od betonskih blokova. „Vi zagadiste zemlju svojim arlukom." Ponovo je pljunuo dok je zurio u lascivnu neonsku amu. Izgledao je kao da želi da iščupa predmet golim rukama. Dejvidu je palo na pamet da bi se ovaj rmpalija iz planina Zaadne Virdžinije mogao pokazati korisnim. U najmanju ruku mosu da iskoriste njegov karavan. „Aha, ono što se dogodilo s Elibetom slomilo nam je srce ", rekao je Dejvid. „Moramo barem okušati da joj nekako pomognemo." Kao što se Dejvid i nadao, ideja se svidela Grediku. Iskrenuo je avu u stranu. „Hoćeš da kažeš da želite daje spasete?" „Da. Moramo daje ubedimo da prihvati Isusa Hrista kao svog čnog spasitelja. U suprotnom, otići će pravo u pakao." Gredik je nekoliko trenutaka premetao ideju u glavi, gladeći adu i posmatrajući kutije sa zvečarkama prekrivene nakatranjeim platnom. „Pa, treba da budem u Talahasiju tek u pet sati po odne. To mi ostavlja poprilično vremena za ubijanje." Nakon neoliko sekundi se nasmešio i zagrlio Dejvida. ,,U redu, brate, hajde a izvršimo božji posao! Hajde da uđemo u to leglo pakosti i zapemo u njegovu slavu! Aleluja!"


„Ne, ne, sam ću ući u bar, važi? Ti samo obiđi oko zgrade i sačej tamo sve dok ne izađemo na stražnja vrata. Ukoliko počne da ravi probleme, pomoći ćeš mi daje unesemo u automobil." „Odlična ideja, brate!" Gredik gaje veselo potapšao između plećki. Pre nego što je izašao iz karavana, Dejvid je Moniki stisnuo šaku. „Drži Majkla na oku, važi?" Potom je krenuo prema Loži noćnih manevara. Namirisao je proliveno pivo čak i pre nego što je stigao do ulaznih vrata. Staro osećanje gađenja začepilo mu je grlo, baš kao i pre dve noći kada je ušao u kafanu na stanici Pen. No, udahnuo je duboko i nasmešio se dok je izbacivaču pružao novčanicu od deset dolara. Unutra, prostorija je bila plavičasta od dima cigareta. Stara pesma ZZ Topa „Shes Got Legs" gruvala je iz zvučnika. Na polukružnoj pozornici dve toples plesačice stajale su ispred publike sastavljene od vojnika pijanih kao svinje. Jedna žena se lagano uvijala oko srebrnkaste šipke. Druga je okrenula leđa publici i sagnula se unapred sve dok joj glava nije visila okrenuta naglavačke između kolena. Vojnik se zateturao unapred i mahnuo joj novčanicom od pet dolara ispred lica. Žena je liznula usne, a zatim zubima zagrizla novčanicu. Isprva je prizor tolikog broja ljudi u uniformama unervozio Dejvida, ali je ubrzo shvatio da ovi vojnici ne predstavljaju nikakvu opasnost. Najveći deo njih je verovatno pijančio prethodnih dvanaest sati, pokušavajući da uživa u svakom minutu četrdesetosmočasovnog odsustva. Prišao je bliže bini i usredsredio pažnju na egzotične plesačice. Nažalost, nijedna nije izgledala kao da bi mogla da bude u srodstvu s profesorom Guptom. Žena koja se uvijala oko šipke je bila pegava riđokosa, a igračica sa glavom između nogu imala je izblajhanu plavu kosu. Dejvid je zatim prišao šanku i naručio „badvajzer". Držeći flašu nadohvat ruke, pregledao je tri žene koje su izvodile ples u krilu vojnicima na barskim stolicama. Dve plavuše i još jedna riđokosa. Sve tri su bile prilično privlačne, sa čvrstim, okruglim grudima i zategnutim guzama koje su pomerale u sporim krugovima na očito uživanje vojnika, ali je Dejvid tražio nekoga drugoga. Zabrinuo se da je Elizabeta možda već otišla kući; na kraju krajeva, bilo je sedam sati ujutru, a striptizete su najverovatnije radile u smenama. Ili je možda počela da pleše u nekom drugom klubu. Ili se možda odselila iz Kolambusa.


Baš kad se spremao da digne ruke od potrage, spazio je osobu u linastozelenoj vijetnamki pognutu nad stolom u udaljenom uglu ostorije. Dejvid je isprva pomislio da je posredi vojnik koji se obeanio u stolici, no kada je prišao bliže, ugledao je masu sjajne crne se na nepokretnoj glavi figure. Bila je to žena koja je spavala s glam položenom na sto i sa dugim, vitkim nogama ispruženim ispod, od vijetnamke nije nosila majicu, kao ni pantalone; bila je odevena o u jarkocrveni donji deo bikinija i par visokih belih čizama. Dejvid je prišao stolu, pokušavajući da je podrobnije osmotri, je ćošak bio slabo osvetljen, a masa kose joj je skrivala lice. Nije ao drugog izbora: morao je daje probudi. Seo je na stolicu nasuot njoj i blago zadobovao prstima po stolu. „Ovaj, izvini?" Bez odgovora. Dejvid je pokucao malo jače. „Izvini? Mogu li da razgovaram s tobom na sekund?" Žena je polako podigla glavu, šakama sklanjajući kosu s lica« kla je nekoliko crnih pramenova iz usta, a potom začkiljila ima prema Dejvidu. „Šta hoćeš, dovraga?" zakreštala je. Lice joj je izgledalo užasno. Grimizni karmin joj je bio razmazan eko levog obraza. Podočnjaci su joj bili naduveni i sivi, a jedna vna trepavica delimično se odlepila sa kapka i lepršala je poput ila slepog miša svaki put kada bi žena zatreptala. Međutim, koža ' je imala boju karamele iste nijanse kao i Majklova, a njen sićušni časti nos je izgledao istovetan nosu profesora Gupte. Njene gone su takođe bile odgovarajuće: imala je negde između dvadeset ideset, i bila je primetno starija od ostalih igračica u striptizubu. Dok mu je srce zakucalo brže, Dejvid se nagnuo preko stola, lizabeta?" Žena je napravila grimasu. „Ko ti je rekao to ime?" „Pa, to je dugačka..." „Nemoj da si me ponovo tako nazvao! Zovem se Bet, čuješ li? mo Bet!" Usne su joj se povukle unazad u gnevnoj grimasi i Dejvid je mogao da vidi njene zube. Svaki zub je imao smeđu mrlju pored linije desni. Metusta, tako su ih zvali narkomani. Prilikom pušenja metamfetamina, isparenja uništavaju gleđ zuba. Dejvid je sada bio siguran da je ova žena Elizabeta Gupta. „Važi, Bet. Slušaj, zanima me..." „Šta želiš, pušenje ili kresanje?" „Nadao sam se da možemo da porazgovaramo nekoliko minuta." „Nemam vremena za ovo sranje!" Odjednom je ustala, a njena vijetnamka se raskrilila, omogućivši Dejvidu da načas ugleda zlatni medaljon koji se njihao na


lančiću između njenih grudi. „Pušenje na pakingu košta dvadeset dolara, tucanje u motelu je pedeset." Lice joj se ponovo trznulo i počela je da češe obraz grimizno lakiranim noktima. Mora da je u krizi, pomislio je Dejvid. Čitavo telo joj je vapilo za još jednom dozom metamfetamina. Ustao je sa stolice. „Važi, hajdemo na parking." Pokušao je da je povede prema stražnjim vratima, ali mu je odgurnula ruku. „Prvo moraš da platiš, šupčino!" Dejvid je izvukao novčanicu od dvadeset dolara iz novčanika i pružio je Elizabeti. Tutnula je dvadeseticu u unutrašnji džep vijetnamke i krenula je prema stražnjem izlazu. Hodajući iza nje, Dejvid je primetio da blago šepa, što je predstavljalo konačnu potvrdu njenog identiteta. Elizabetu Guptu je udario automobil kada je bila devojčica i slomio joj nogu na tri mesta. Kada su se obreli napolju, krenula je prema senovitom, štrokavom udubljenju između zida od betonskih blokova striptizkluba i obližnjih kontejnera za đubre. „Skini pantalone", kazala je. „Ovo ćemo da obavimo ekspresno." Dejvid je bacio pogled preko ramena i opazio Gredikov karavan. Brđanin je već stajao pored automobila. Sada je Dejvid imao pojačanje, u slučaju da stvari krenu naopako. „U stvari, ne želim da mi popušiš. Ja sam prijatelj tvog oca, Bet. Želim da ti pomognem." Njena usta se oklembesiše i na trenutak ga je samo belo posmatrala. Potom je stegnula trule zube. „Moj otac? O čemu to govoriš, jebote?" „Zovem se Dejvid Svift. Profesor Gupta mi je rekao gde mogu da te pronađem. Mi pokušavamo da..." „Taj jebač!" vrisnula je, a krik je odjeknuo preko parkirališta. „Gde je on?" Dejvid je ispružio obe ruke poput policajca koji reguliše saobraćaj. „Hej, hej, smiri se! Tvoj otac nije ovde. Tu smo samo ja i..." „JEBAČU!" Jurnula je prema Dejvidu, ciljajući dugačkim nokla njegove oči. „KURCOLIZAČKI JEBAČU!" Dejvid se spremio za napad, nadajući se da će uspeti da je ne£0 uhvati za zglobove, ali pre nego što je uspela da pređe nekoliko koraka, Gredik ju je zgrabio otpozadi. Krećući se daleko brže nego to je Dejvid mislio da je moguće, gorostasni brđanin je zaustavio Elizabetu uvrnuvši joj ruke iza leđa. „Majko izopačenosti!" viknuo J Gredik.


„Podigni pogled prema Gospodu Isusu Hristu! Pokaj se pre nego što Sudnji dan nastupi!" Nakon trenutnog iznenađenja, Elizabeta je podigla desno koleno i svom snagom štiklom čizme nagazila Gredikove prste na nogama. Brđanin ju je istog časa pustio, urličući od bola, a ona je ponovo idisala na Dejvida. Uspeo je da odbije u stranu Elizabetin udarac desnom rukom, li su mu nokti njene leve šake zaparali vrat. Isuse, pomislio je, ala \ ova žena brza! Odgurnuo ju je unazad, ali je ona opet pojurila ka njemu, zamahnuvši nogom i za dlaku promašivši Dejvidovo međuložje. Bilo je to kao borba sa divljom životinjom, bitka do smrti, Dejvid je počeo da misli da će morati da je onesvesti kako bi je imeo u karavan. Međutim, pre nego što je mogla da ponovo jurne njemu, Elizabeta je ugledala nešto krajičkom oka. Stala je kao ukopana i okrenula se nadesno, balansirajući na jednoj smrtonoloj štikli. Potom je potrčala preko parkirališta prema Moniki i lajklu, koji su stajali ispred Gredikovog karavana. „Majkle!" povikala je, grleći sina. Eknjige.forumer.com Delta jedinice postavile su glavni štab u Crkvi Svetog duha u DžoDU. Lusil je zurila u jednostavnu, drvenu građevinu Crkvu Žirog Gospoda Isusa i zavrtela glavom. Ovo je predstavljalo spektakularan primer vojničke gluposti. Ukoliko želite da lokalni živalj sarađuje, u tom slučaju ne okupirate njihovo mesto bogosluženja. leđutim, specijalne jedinice su doletele pravo iz Iraka, gde su očigledno izgubile ponešto strpljenja za lokalne običaje. Lusil i agent Kroford zakoračili su u crkvu i počeli da traže pukovnika Tarkingtona, zapovednika odreda. Njegovi ljudi su postavili komandnooperativni centar pokraj propovedaonice. Dva vojnika su sedela za radiopredajnikom, dvojica su stajala pognuta nad kartom Zapadne Virdžinije, a druga dvojica su držala uperene automatske puške M16 prema grupi zatočenika koji su sedeli na drvenim klupama sa povezima preko očiju. Lusil je ponovo zavrtela glavom. Zatvorenici su bili natmureni, tvrdoglavi brđani koji su se bojali Gospoda, ali malo čega drugog. Čak i da su znali gde se nalaze begunci, svakako nisu nameravali da to otkriju komandosima. Napokon je ugledala pukovnika Tarkingtona u zadnjem delu crkve. Zubima je stezao ugašenu cigaru, i uzvikivao je naređenja u radiopredajnik. Lusil je sačekala


da završi pre nego što mu je prišla. „Pukovniče, ja sam specijalni agent Lusil Parker, vaša veza sa Federalnim istražnim biroom. Želim da razgovaram s vama o dokazima koje su vaši ljudi noćas pronašli u odmaralištu Karnegi." Pukovnik je posmatrao Lusil i agenta Kroforda nekoliko sekundi, usnama i zubima premestivši cigaru u ugao usta. „Šta s njima?" „Morate da pošaljete oštećeni kompjuter u laboratoriju Biroa u Kvantiku. Možda ćemo uspeti da izvučemo nekakve podatke sa smrskanog harddiska." Tarkington je uspeo da se nasmeši oko cigare u ustima. „Ne brini o tome, dušo. Već smo poslali sve to smeće u Odbrambenu obaveštajnu službu." Lusil se nakostrešila na reč „dušo", ali nije dozvolila da joj glas zadrhti. „Uz sve dužno poštovanje, gospodine, naša oprema u Kvantiku je daleko superiornija u odnosu na bilo šta što poseduje Odbrambena obaveštajna služba." „Siguran sam da naši momci mogu da se izbore s tim. Pride, te informacije nam ionako neće biti potrebne. Zaustavili smo sav saobraćaj u ovom delu države. Pronaći ćemo te begunce pre ručka." Lusil je veoma sumnjala u to. Tokom proteklih trideset šest sati naučila je da ne potcenjuje talenat Dejvida Svifta za izvrdavanje, „Bez obzira na to, gospodine, Biro želi taj harddisk." Pukovnik je prestao de se ceri. „Već sam vam rekao, sada se nalazi u posedu Odbrambene obaveštajne službe. Idite i razgovarajte njima. Ja ovde vodim vojnu operaciju." Potom je odmarširao do ropovedaonice da se posavetuje sa svojim ljudima. Lusil je naprosto stajala tamo nekoliko trenutaka, kipteći od esa. Dođavola s njim, pomislila je. Ukoliko ne želi moju pomoć, što bih mu je nudila? Ionako je bila prestara za ovakva sranja, rebalo bi da se jednostavno vrati u svoju kancelariju u Vašingtonu da širi dupe na stolici kao i sve ostale proklete birokrate. Izjurila je iz crkve i krenula natrag u terensko vozilo. Agent Krord je na jedvite jade održavao korak. „Kuda sada idemo?" upitao je. Spremala se da kaže, „Natrag u Vašington", kada joj je ideja pala a pamet. Bilo je to toliko jednostavno i očigledno, da se iznenadila to nije ranije pomislila na to. „Kompjuter u Karnegi odmaralištu imao vezu s internetom, zar ne?"


Kroford je klimnuo glavom. „Da, kablovsku vezu, čini mi se." „Pozovi njihovog internet provajdera. Saznaj da li je sinoć bilo akve internet aktivnosti." Elizabeta Gupta je ležala na krevetu u sobi broj 201 motela po enu Vojnička mula, smeštenog preko puta ulice od Lože noćnih anevara. U ovoj sobi je Elizabeta obično usluživala vojnike koje okupi u striptizbaru, ali je sada ležala sama na bračnom krevetu devena u bademantil. Monika je sedela na ivici kreveta, gladeći lizabetinu kosu i tiho mrmljajući, umirujući devojku kao daje peogodišnjakinja bolesna od gripa. Majki je sedeo u stolici i ponovo grao Ratnika na „gejm boju", dok je Dejvid virio kroz zavese, proeravajući ima li bilo kakvih neobičnih aktivnosti na Viktori drajvu. oslali su Gredika napolje da im donese kafu; njegovi prekori o pokajanju i božjem opraštanju su se pokazali kontraproduktivnim. Monika je otvorila „nutrigrejn" čokoladicu koju je kupila na prodajnom automatu motela i pružila je Elizabeti. „Izvoli, uzmi zalogaj ovoga." „Neka, nisam gladna", zahripala je. Od vrištećeg napada na parkiralištu, Elizabeta nije izgovorila više od desetak reči. Monika je tutnula čokoladicu tik ispod njenog nosa. „Hajde, uzmi koji zalogaj. Moraš da čalabrcneš nešto." Glas joj je bio nežan, ali odlučan. Elizabeta je popustila i gricnula kraj čokoladice. Dejvid je bio impresioniran time koliko je spretno Monika rukovala situacijom. Bilo je očigledno daje imala prilično iskustva u postupanju sa narkomanima. Elizabeta je uzela još jedan zalogaj, a potom se uspravila u sedeći položaj kako bi otpila gutljaj vode iz plastične čaše koju je Monika prinela njenim usnama. U roku od svega nekoliko sekundi jela je halapljivo, strpavši celu čokoladicu u usta i pokupivši mrvice koje su popadale po posteljini. A sve vreme nije skidala pogled s Majkla, zureći u dečaka dok joj se vilica pomerala goredole. Kada je završila s jelom, obrisala je usta nadlanicom i pokazala na sina. „Ne mogu da verujem. Toliko je porastao." Monika je klimnula glavom. „On je veoma zgodan mladić." „Poslednji put kad sam ga videla imao je svega trinaest godina. Jedva mi je dopirao do ramena." „Znači, tvoj otac vam ga nikada nije dovodio u posete?"


Elizabeta se ponovo žestoko namrštila. „Taj kurcolizac mi čak nikad nije poslao ni fotke. Imala sam običaj da ga zovem telefonom jedared godišnje, na Majklov rođendan, ali jebeni govnar nijedanput nije hteo da prihvati moje pozive." „Žao mi je." Monika se ugrizla za donju usnu. Izgledala je odistinski rastuženo. „Nisam..." „Pa, je li kučkin sin mrtav? Rekao mi je da nikad više neću videti Majkla sve dok je on živ." Monika je bacila pogled prema Dejvidu, nesigurna kako da joj odgovori. On se odmaknuo od prozora i prišao je bračnom ležaju. „Tvoj otac nije mrtav, ali se nalazi u bolnici. Rekao nam je da dovedemo Majkla ovamo, jer nije želeo da dečak završi u duševnoj bolnici." Elizabeta gaje surevnjivo pogledala. „To mi ne zvuči nimalo nalik na mog oca. A zašto je u bolnici?" „Hajde da počnemo od početka, važi? Ja sam nekad bio student prijatelja tvog oca, Hansa Klajnmana. Sećaš ga se, zar ne?" Ime je okinulo sećanje. Lice joj se donekle opustilo. „Jašta, poznajem Hansa. On mi je kum. On je takođe jedina osoba na svetu koju moj otac mrzi više od mene." „Šta?" Dejvid su njene reci izbacile iz koloseka. „Tvoj otac ne mrzi oktora Klajnmana. Bili su kolege. Radili su zajedno dugi niz godina." Elizabeta je odmahnula glavom. „Otac ga mrzi zbog toga što je Hans ametniji od njega. I zato što je Hans bio zaljubljen u moju majku." Dejvid je proučavao njeno lice, pokušavajući da ustanovi da li ga amajava. „Poznavao sam doktora Klajnmana veoma dobro, i teško i je da poverujem da..." „Boli me dupe veruješ li mi ili ne. Znam samo da sam videla ansa na majčinoj sahrani i daje ridao kao malo dete. Prednji deo ošulje mu je skroz bio uprljan sitnim, vlažnim mrljama." Dejvid je to pokušao da zamisli, svog starog profesora kako plače a grobu Hane Gupte. Izgledalo je vrlo malo verovatno. Potom je ejvid odagnao sliku iz misli. Sada nije bilo vremena za takva razišljanja. Kucnuo je čas da pređe na stvar. „Tvoj otac nam je rekao a je Hans pre nekoliko godina svratio u Kolambus. Pokušao je da ' pomogne da se skineš s droge, je Y tako?"


Lice joj je poprimilo smeten izraz. Spustila je pogled. „Aha, naao mije posao u Fort Beningu, da radim kao sekretarica za nekog enerala. A pronašao mi je i stan, takođe. Čak sam dobila i Majkla atrag na nekoliko meseci. Ali sam zajebala stvar." „Pa, zbog toga smo ovde, Bet. Vidiš, doktor Klajnman je umro re nekoliko dana, ali je ostavio..." „Hans je mrtav?" Naglo se uspravila u krevetu, a usta joj se klembesiše. „Šta se desilo?" „Sad nemamo dovoljno vremena da zalazim u sve detalje, ali je stavio poruku u kojoj..." „Isuse Hriste", promumlala je i zaronila glavu u šake. „Isuse jeeni Hriste!" Zgrabila je šakama kosu i počela daje cima. Monika se nagnula rema njoj i potapšala je po leđima. Dejvid je bio pomalo iznenađen lizabetinom reakcijom; pretpostavljao je da će kurva navučena na etamfetamine biti isuviše tupa za bilo kakvu žalost. No, doktor Klajnman je bio jedina osoba u njenom životu koja je pokušala da oj pomogne. Očigledno je postojala snažna veza između starog zičara i njegovog kumčeta. Možda je upravo zbog toga i sakrio eoriju svega u Kolambusu. Dejvid je seo na ležaj pored Elizabete i Monike. Njih troje su sada bili veoma blizu jedni drugima, a glave su im se bezmalo dodirivale. „Slušaj me, Bet, biču iskren s tobom. U grdnoj smo nevolji. Doktor Klajnman je imao tajnu, naučnu tajnu na koju bi mnogo ljudi volelo da položi šake. Da li je Hans ostavio ikakve hartije u tvom stanu kada te je posetio pre nekoliko godina?" Elizabeta je naborala čelo, ne shvatajući. „Ne, nije ostavio ništa kod mene. Osim nešto novca. Dovoljno da platim stanarinu za nekoliko narednih meseci." „Šta je s kompjuterom? Da li ti je kupio kompjuter?" „Ne, ali mi je pazario televizor. I fini radioaparat, takođe." Nasmešila se na prisećanje, ali joj je smešak već sledeće sekunde izbledeo s lica. „Morala sam da prodam sve to nakon što sam ostala bez posla u vojnoj bazi. Sve što sada posedujem jeste ta kutija s odećom." Pokazala je na kartonsku kutiju pored prozora, dupke punu gaćica, brushaltera, i najlonskih čarapa. Dejvid je prilično sumnjao da se teorija objedinjenih polja nalazi unutra. „Znači, sada ovde živiš? U ovoj sobi?" „Ponekad u ovoj, a ponekad u susednoj. Harlan se stara za plaćanje računa."


„Harlan?" „Aha, on je upravnik Noćnih manevara." Drugim recima, njen makro, pomislio je Dejvid. ,,U poruci doktora Klajnmana pronašli smo adresu ovog striptizbara. Što znači daje Hans znao šta ti se dogodilo." Elizabeta se trznula. Sklupčala se na krevetu i uhvatila rukama za stomak. „Hans me je pozvao telefonom nakon što sam otpuštena. Rekao je da će ponovo doći ovamo i odvesti me na program za odvikavanje." Sada je Dejvid zamislio doktora Klajnmana u Loži noćnih manevara, još jednu neverovatnu sliku. Zapitao se da li striptizklub ima kompjuter u kancelariji. „Pa, da li te je Hans video u klubu? I da li je kojim slučajem ušao u kancelariju kluba?" Zatvorila je oči i odmahnula glavom. „Ne, Hans nikada nije došao. Bila sam drogirana kada me je pozvao, pa sam mu kazala da odjebe. Tada smo se poslednji put čuli." Nagnula se napred sve dok joj se čelo nije našlo na svega nekoliko centimetara od čaršava. Nije ni beknula, ali je čitavo telo počelo da joj se trese, razdirano jecajima, drmusajući ležaj. Monika ju je opet potapšala po leđima, ali to ovog puta nije imalo nikakvog efekta. Stoga je prišla Majlu i nežno ga uhvatila za lakat, a zatim je privela dečaka majčinoj postelji. Elizabeta gaje automatski zagrlila. Majki bi vrištao do sudnjeg dana da je to učinio iko drugi, ali je delovalo kao da poseduje urođenu toleranciju na majčin dodir. Međutim, dečak joj nije uzvratio na zagrljaj, niti ju je čak pogledao. Dok ga je Elizabeta grlila rukama oko struka, Majki je okrenuo glavu u stranu kako bi mogao da nastavi da igra Ratnika. Nakon izvesnog vremena Elizabeta se odmaknula unazad i dalje ga držeći oko struka. Obrisala je suze iz očiju dok ga je posmatrala. „Još uvek igraš tu prokletu ratnu igricu", uzdahnula je, bacivši pogled na ekran „gejm boja." „Mislila sam da će ti se smučiti do sada." Majki nije odgovorio, naravno, pa se Elizabeta okrenula prema Dejvidu i Moniki. „Majki je počeo da igra tu igricu dok sam radila u Fort Beningu. Hans je popravio kompjuter u kancelariji u kojoj sam radila, kako bi Majki mogao tamo daje igra." Provukla je ruku kroz dečakovu kosu, napravivši mu razdeljak na levoj strani. „U


danima kada je škola za autističnu decu bila zatvorena, vodila sam ga sa sobom na posao, a on je naprosto sedeo ispred tog kompjutera satima i satima." Elizabeta je spustila šaku i pomilovala sina po obrazu. Bio je to dirljiv prizor, i Dejvid ga ne bi prekinuo pod uobičajenim okolnostima. No, sada mu je mozak radio punom parom. „Čekaj malo. Doktor Klajnman je dolazio u tvoju kancelariju u Fort Beningu?" Klimnula je glavom. „Aha, za vreme mog prvog radnog dana. Želeo je da me upozna sa generalom Garnerom, mojim novim šefom. Hans je odavno poznavao tog tipa. Sarađivali su na nekakvom vojnom projektu pre stotinu godina." ,,A dok je Hans bio tamo, radio je nešto na jednom kompjuteru u tvojoj kancelariji?" „Jašta, to mesto je prepuno kompjutera. Zove se VSB, virtuelna simulacija borbe. Tamo su imali svakojaka uvrnuta sranja sprave za džogiranje u mestu, naočare, plastične puške. Vojska nije čak ni koristila večinu tih sokoćala, pa su pustili Majkla da se igra s njima." „Koliko dugo je Klajnman radio na tom kompjuteru?" „Dovraga, nemam pojma. Najmanje nekoliko sati. On i general su bili stari prijatelji, tako da je Hans mogao da vršlja po vojnoj bazi koliko mu volja." Dejvidovo srce mu je sada tuklo u grudima. Razmenio je pogled s Monikom, a zatim se usredsredio na igračku konzolu u Majklovim šakama. Neobičnom slučajnošću, na ekranu se video isti mračni hodnik koji je Dejvid ugledao kada je prethodne noći bacio pogled preko Majklovog ramena na „gejm boj". Animirani vojnik u maskirnoj uniformi je još jednom uleteo u malu prostoriju i opalio iz puške M16 u neprijateljske vojnike. Još jednom, vojnici su se stropoštali na pod, krvareći simuliranu krv. I još jednom se pojavila treperava poruka: „ČESTITAMO! STIGLI STE DO NIVOA SVIA/4!" „Šta je to, dođavola?" upitala je Monika, pokazujući na ekran. „SVIA/4?" Dejvid nije imao blage veze, ali je znao koga da upita. Sagnuo se dok mu lice bezmalo nije dodirnulo Majklovo. Dečak mu se obratio prethodne noći. Možda će to učiniti ponovo. „Slušaj me, Majkle. Staje na nivou SVIA/4?" Dečak je spustio glavu, izbegavajući Dejvidov pogled. „Ne mogu da odem na taj nivo", rekao je bezizražajnim glasom. „Igra se vraća na nivo Al."


„Znam, to si mi već kazao." Dejvid je iskrenuo glavu, unoseći se dečaku u lice. „Ali zašto ne možeš da odeš na nivo SVIA/4?" „'Gejm boj' nema taj nivo. On se nalazi samo u programu na serveru. Tako gaje Hans podesio." „A zbog čega gaje tako podesio?" Majki je širom otvorio usta, kao da će svakog trenutka početi da vrišti. Ali je umesto toga po prvi put pogledao Dejvida pravo u oči. „Rekao mi je da će biti bezbedno! To je bezbedno mesto!" Dejvid je klimnuo glavom. Doktor Klajnman je očigledno izmenio softver Ratnika. Zbog toga što je „gejm boj" mogao da padne u pogrešne ruke, na njemu se nalazila skraćena verzija programa. Celokupna verzija, koja je sadržala informacije koje je Klajnman dodao, nalazila se na bezbednom mestu. „Majkle, gde je server?" Pre nego što je Majki stigao da odgovori, „gejm boj" je ispustio pisak koji je označavao da se igra vraća na nivo Al. Dečak se brzo okrenuo od Dejvida i ustao sa majčinog kreveta. Povukao se u suprotnu stranu sobe, okrenuo prema zidu i nastavio sa igranjem Ratnika. Elizabeta je besno zurila u Dejvida. „Hej, prestani da ga zapitkuješ! Uznemiravaš ga!" ,,U redu, u redu." Dejvid je ustao sa postelje. Uistinu, više nije morao da postavi Majklu nijedno pitanje. Znao je gde se server nalazi. Doktor Klajnman je odabrao najbezbednije moguće mesto. Sakrio je Ajnštajnovu teoriju ujedinjenih polja u kompjuteru u vojnoj bazi Fort Bening. Doktor Majlo Dženkins i njegova supruga su ležali potrbuške na tepihu svoje dnevne sobe. Da nije bilo rupa od metaka u njihovim glavama, Simon bi možda pomislio da spavaju. Dokusurio ih je u devet sati ujutru, ubrzo pošto je doktor najavio da je profesor Gupta izvan smrtne opasnosti, i da mirno spava na trpezarijskom stolu. Pucnji su probudili agenta Broka, ispruženog na doktorovoj fotelji u dnevnoj sobi, ali se posle nekoliko sekundi okrenuo na bok i ponovo zaspao. Simon bi voleo više nego išta da i on malčice odspava. Odspavao je svega nekoliko sati tokom prethodnih trideset šest časova, a transfuzija krvi ga je oslabila više


nego što je očekivao. Međutim, trebalo je da ga njegov klijent, tajanstveni Henri Kob, kao i svakog dana pozove u pola deset kako bi proverio napredak misije, a Simon je osećao profesionalnu obavezu da mu saopšti nekoliko povoljnih vesti. Stoga je, umorno zabrundavši, zakoračio u trpezariju i prišao stolu prekrivenom skorelom krvlju na kojem je profesor Gupta nauznak ležao. Infuzija okačena o luster i dalje je bila ubodena u Guptinu ruku, ali je kesa sa tečnošću sada bila prazna. Sićušni profesor je spavao grčeći se na leđima, sa ranjenom nogom podignutom na jastuk. Dejstvo pilula za bolove koje mu je doktor Dženkins dao do sada je sasvim sigurno prestalo, tako da će Gupta biti u agoniji čim bude povratio svest. Što je bilo upravo ono što je Simon želeo. Započeo je proces udarivši pesnicom po zašivenoj rani na Guptinoj butini. Profesorovo telo se zgrčilo: potiljak mu je udario u površinu stola od mahagonija, a nepovređena noga mu je šutnula jastuk na pod. Ispustio je dugačak, isprekidani jecaj, a očni kapci mu zadrhtaše. Simon se nagnuo nad sto. „Probudite se, profesore. Vreme je za početak nastave." Potom je ponovo tresnuo ranu na Guptinoj butini, dovoljno jako da se šavovi koje je doktor Dženkins toliko pažljivo ušio zategnu do tačke pucanja. Gupta je ovog puta otvorio oči i prodorno vrisnuo. Pokušao je da se uspravi u sedeći položaj, ali mu je Simon prikovao ramena za površinu stola. „Vi ste pravi srećnik, znate li to? Za dlaku ste uspeli da se izvučete." Gupta ga je pogledao, naglo trepćući. Starac je očigledno bio poprilično zbunjen. Simon ga je stegnuo za rame. „Sve je u redu, profesore. Bićete cakumpakum. Potrebno je samo da mi odgovorite na jedno pitanje. Jedno maleno pitanjce i onda smo gotovi." Profesor je otvorio i zatvorio usta, ali nikakve reči mu nisu izašle iz grla. Trebalo mu je nekoliko sekundi da povrati glas. „Šta? Ko si ti?" „To trenutno nije naročito bitno. Međutim, ono što je važno jeste pronalaženje vaših prijatelja. Dejvida Svifta i Monike Rejnolds, sećate li se? Bili ste s njima sinoć u kolibi. A onda su vas ostavili tamo da iskrvarite na podu. To nije bilo nadasve uviđavno s njihove strane, zar ne?" Guptino čelo se nabralo. To je predstavljalo dobar znak sećanje mu se polako vraćalo. Simon je čvršće stegnuo starčevo rame. „Aha, nego šta nego se sećate. A


ja mislim da se takođe sećate kuda su krenuli. Pošli biste s njima da niste bili ranjeni, zar ne?" Nakon nekoliko sekundi starac začkilji očima, a čelo mu se namršti. To nije bio naročito dobar znak. Sada kad mu se sećanje vratilo, Gupta je postajao prkosan. „Ko si ti?" upitao je. „Već sam vam kazao, to sada nije preterano bitno. Moram da znam kuda su Svift i Rejnoldsova otišli. Smesta mi kažite, ili će stvari ubrzo postati veoma neprijatne po vas, profesore." Guptine oči skrenuše ulevo i po prvi put je osmotrio okruženje: sto od mahagonija, luster, crvenobele tapete na zidovima ženkinsove trpezarije. S mukom je udahnuo vazduh. „Ti nisi iz Bla", prošaptao je. Simon je i dalje držao jednu ruku na Guptinom ramenu, ali je rugu pomerio ka starčevoj povređenoj butini. „Nisam. Na svu reću, ja imam kudikamo više slobode u odlučivanju. Amerikanci maju nekoliko trikova u rukavu, jamačno mučenje vodom, uskraćivanje sna, nemačke ovčare. Ali ja ne traćim vreme na polovične ere." Kada mu je ruka stigla do rane od metka, zgrabio je zavoj i azu i strgnuo ih sa butine. Gupta se zgrčio od bola i vrisnuo. Međutim, kada je Simon poledao čovekovo lice, nije video zamrznuti izraz užasa koji je obično ratio ovakvo pomahnitalo bacakanje. Umesto toga, profesor je golio zube. „Imbecilu!" prosiktao je kroz stisnute zube. „Glup si baš kao i onaj agent!" Iznerviran, Simon je zario dva prsta u ranu, noktima kopajući zmeđu šavova. Krv je ponovo potekla između olabavljenih traka ože. „Dosta s budalaštinama. Gde su Svift i Rejnoldsova?" „Bilmezu! Idiote!" vikao je Gupta, udarajući pesnicom po stolu. Simon je dublje zario prste u ranu. Krv se nakupila oko njegovih prstiju i počela da ćurka niz Guptinu butinu. „Ukoliko mi ne kažete gde su, iščupaću ove šavove. Potom ću vam oguliti kožu s noge, traku po traku." Profesor se naglo uspravio i zabuljio u Simona manijakalnim očima. „Ti glupava ruska svinjo! Ja sam Henri Kob!"

DESETO POGLAVLJE


Monika ga je zgađeno pogledala. „Ovo je suludo. Uzalud traćimo vreme." Ponovo su bili u karavanu, ali su se sada raspravljali, a ne ljubili. Automobil je bio parkiran na benzinskoj stanici u ulici Viktori Drajv, udaljenoj otprilike četvrt kilometra južno od Lože noćnih manevara, a Elizabeta Gupta je razgovarala telefonom u govornici benzinske stanice. Gredik je stajao pored, čuvajući stražu sa šoljom kafe u ruci, dok su Dejvid, Monika, i Majki čekali u kolima. „Nije suludo", tvrdio je Dejvid. „Naprotiv, ima savršenog smisla." Monika je odmahnula glavom. „Ako je Klajnman hteo da zaštiti teoriju od vlade, zašto bi je stavio u kompjuter koji pripada vojsci Sjedinjenih Država?" „Vojni kompjuteri predstavljaju najbezbednije sisteme na svetu. A on je sakrio jednačine u softveru za obuku vojnika koji više niko ne koristi." „Ali vojska i dalje ima pristup tom softveru! Šta bi se desilo ukoliko bi neki kapetan ili pukovnik iz kancelarije Virtuelne borbe iz dosade odlučio da odigra partiju Ratnika?" „Kao prvo, ne možeš da dođeš do teorije ukoliko ne stigneš do poslednjeg nivoa igre. To verovatno uopšte nije toliko lako, osim ukoliko ne igraš tu igru sve vreme poput Majkla." Dejvid je pokazao na dečaka, koji je pognuto zurio u ekran „gejm boja" na zadnjem sedištu karavana. ,,A kao drugo, čak i kad bi neko prešao igru i pronašao jednačine, ne bi razumeo šta znače osim ako ne bi bio zičar. Verovatno bi pretpostavio da su posredi obične koještarije ' ignorisao bi ih." Monika nije izgledala ubeđeno. „Ne znam, Dejvide. Moraš prinati, to je prilično nategnuta pretpostavka. Jesi li siguran da..." Pre nego što je uspela da dovrši misao, Elizabeta je izašla iz govornice i vratila se do karavana. Sada je nosila helanke od spandeksa majicu, ali je i dalje izgledala umnogome kao kurva. „Niko se ne avlja", kazala je Dejvidu kroz prozor automobila. „Šila je verovatno tišla negde preko vikenda." Dejvid se namrštio. Nadao se da bi Šila Elizabetina prijate.jica koja je još uvek radila kao sekretarica u kancelariji Virtuelne simulacije borbe mogla da im pomogne da uđu u Fort Bening. „Poznaješ li nekoga ko još uvek radi tamo?"


„Ne, nikoga", odgovorila je Elizabet. „Večina tipova u toj kancelariji su bili zaluđenici za kompjutere. Sve vreme dok sam radila tamo, nijednom nisu svratili da se pozdrave." Dovraga, pomislio je Dejvid. Nije bilo nikakvog načina da prođu kroz kapiju Fort Beninga, a kamoli da uđu u kancelariju VSBa, bez pomoći nekoga ko radi u vojnoj bazi. „Smešno je", nastavila je da govori Elizabeta, „što nikada nisam videla nijednog od tih zaluđenika u klubu, takođe. Mora da se lože na porniće s interneta." Dejvidu je pala na pamet jedna ideja. „Bet, imaš li neke stalne mušterije koji rade u Fort Beningu? Tipove koje redovno viđaš?" „Jebote, naravno da imam." Izgovorila je to odbrambeno, kao da ju je Dejvid upravo uvredio. „Postoje neki tipovi s kojima se viđam jedared nedeljno. Mnogo njih." „Da li je neko od njih pripadnik vojne policije?" Razmišljala je o tome nekoliko sekundi. „Jašta, poznajem narednika u vojnoj policiji, narednika Manhajmera. Znam ga već godinama, još otkako sam počela da radim u klubu." „Znaš li njegov broj telefona?" Umesto da odgovori, Elizabeta je zavukla ruku u automobil i pucnula prstima ispred Majklovog nosa. Dečak je trznuo glavom nagore, odvojivši pogled od „gejm boja". Elizabet gaje strogo pogledala. „Telefonski imenik Kolambusa" kazala je. „Manhajmer, Ričard." „7065551329" izrecitovao je Majki. Potom je spustio glavu i nastavio sa igranjem. Elizabeta se nasmešila. „Zar to nije sjajno? Naučio je napamet čitav telefonski imenik Kolambusa dok je živeo sa mnom. I imenik Mejkona, takođe." Dejvid je naškrabao brojeve na parčetu papira. Nije ga naročito iznenadila ova Majklova memorijska sposobnost; znao je da mnoga autistična deca poseduju neverovatnu moć sećanja i prisetio se telefonskih imenika sačuvanih na kompjuteru u Karnegi odmaralištu. Međutim, uznemirio ga je način na koji je Elizabeta koristila sinovljevu veštinu. Očigledno je trik sa pucanjem prstima koristila i ranije. Mora da je to predstavljalo zgodan način vođenja računa o njenim mušterijama.


Pružio joj je komadić papira. „Pozovi narednika i zatraži mu uslugu. Kaži mu da su u gradu neki tvoji prijatelji kojima su potrebne propusnice za ulazak u vojnu bazu. Reci mu da želimo da odemo do baraka da posetimo našeg mlađeg brata, ali da smo slučajno zaboravili dokumenta kod kuće." Elizabeta je začkiljila u broj telefona, a zatim je odmahnula glavom. „Manhajmer ovo neće uraditi za džabe, znaš. Želeće zauzvrat seks za džabaka. Možda čak i dva." Dejvid je to očekivao. Izvadio je novčanik iz džepa i izvukao pet dvadesetica iz svežnja novčanica. „Ne brini, nadoknadiću tvoj trud. Stotka sada, dve stotine pošto završimo. Dogovoreno?" Elizabet je zurila u novčanice od dvadeset dolara. Otvorila je usta i oblizala usne, verovatno već osećajući ukus kristalnog meta. Potom je uzela novac iz Dejvidove šake i krenula natrag prema telefonskoj govornici. Dejvid je pogledao u Moniku, ali se ona okrenula od njega. Bila je nadrndana, u to nije bilo nikakve sumnje, ali nije rekla ni reč, a to je na neki način bilo još gore od bilo kakve količine vikanja. Ćutke su posmatrali kako Elizabeta ubacuje sitniš u automat i započinje razgovor. Napokon, Dejvid je ispružio ruku preko sedišta i dodirnuo Moniku po ramenu. „Hej, šta nije u redu?" Otresla je njegovu šaku s ramena. „Znaš veoma dobro šta nije u redu. Podvodiš je." „Ne, ne podvodim je! Ja samo..." „Šta misliš da će učiniti s tim novcem? Potrošiče ga na met. A potom sledi povratak u striptizklub, povratak u motelsku sobu." „Gledaj, potrebna nam je njena pomoć kako bismo pronašli teoriju. Ako imaš bolju ideju, zašto..." Monika je najednom zgrabila Dejvida za ruku. „Nešto nije u redu", kazala je pokazujući na telefonsku govornicu. Gredik je stajao pored Elizabete i urlao na nju. Ona ga je ignorisala i nastavila da govori u slušalicu. Trenutak kasnije Gredik ju je dograbio oko struka i počeo da je tegli prema karavanu. Dejvid je bio zbunjen sve dok nije pogledao niz ulicu Viktori drajv i ugledao šestoro crnih terenskih vozila parkiranih ispred Lože noćnih manevara. Bulumenta ljudi u sivim odelima iskakala je iz vozila i opkoljavala striptizklub.


Gredik je otvorio zadnja vrata karavana i ugurao Elizabetu unutra. „Pali motor, brate! Satana nam je za repom!" Karen je stajala u dnevnoj sobi stana Glorije Mičel i virila kroz roletne nadole u saobraćaj na Istočnoj dvadeset sedmoj ulici. Dva krupna muškarca u atletskim majicama su dangubila na pločniku pored kamioneta za ispostavu koji se nije nijednom pomerio u proteklih dvanaest sati. Na svaka dvatri minuta, jedan muškarac bi stavio šaku preko usta i pretvarao se da kašlje. Govorio je u mikrofon skriven u rukavu. Džona je sedeo na kauču i prelistavao knjigu o astronomiji koju je pronašao na Glorijinoj polici. Glorija se nalazila na drugom kraju sobe i razgovarala telefonom sa urednikom Njujork tajmsa. Bila je to majušna, crnokosa vatra od žene, sa mršavim nogama, oštrom bradom, i očima koje nikad nisu mirovale. Pošto je završila razgovor, sklopila je telefon i zakoračila prema Karen. „Moram da idem", kazala je. „Dvostruko ubistvo u Bruklinu. Ostanite ovde dok se ne vratim." Karen je osetila grč u stomaku. Pokazala je na prozor. „Oni agenti su još uvek napolju." Govorila je tihim glasom kako je Džona ne bi čuo. „Čim te vide kako izlaziš iz zgrade, popeće se gore i zgrabiće nas." Glorija je odmahnula glavom. „Protivzakonit upad u stan novinara? Ne bi se usudili." „Razvaliće vrata i popraviće ih pre nego što se vratiš. Izgledaće kao da smo Džona i ja svojevoljno odlučili da odemo. To će ti FBI kazati kada ih budeš pitala šta se dogodilo s nama." „Zar zaista misliš..." „Zar ne možeš da zamoliš urednika da dodeli zadatak nekom drugom?" Glorija je izustila glasno Ha. „Zaboravi na to. Tip je pravi robovlasnik" Karen je bacila pogled na sina, koji je zadubljeno buljio u sliku pojasa asteroida. Nema nikakve proklete šanse da će dozvoliti onim kopilanima da ga ponovo dodirnu. „Onda ćemo krenuti s tobom. Neće nas uhapsiti ukoliko ti budeš prisutna da to vidiš." Glorija je slegnula ramenima. „Kako god želiš." Da je ovo bio običan poslić, Simon bi dosad već upucao svog klijenta. Profesor Amil Gupta, to jest Henri Kob, bio je najarogantniji čovek za kojeg je Simon ikada radio. Odmah pošto mu je profesor otkrio svoj identitet, počeo je da verbalno


maltretira Simona na najneprijatniji mogući način. Premda je Gupta zaista imao razloga da bude nezadovoljan, greška je uistinu bila samo njegova: do zabune ne bi ni došlo da nije insistirao na tom besmislenom lažnom imenu. Simon je pokušao da mu to obrazloži dok je ponovo zavijao ranu od metka, ali je Gupta nastavio da ga vređa. Tada je, nakon što je postao sposoban da hoda, profesor počeo da uzvikuje naređenja. Potom je u grubim crtama izložio novi plan: Simon i on će kamionetom otići u Džordžiju kako bi pratili mete, dok će agent Brok odvesti kombi doktora Dženkinsa u Njujork. Kada je Simon upitao zbog čega Brok ide u Njujork, Gupta mu je odsečno rekao da umukne i pronađe ključeve kombija. Simonova ruka je instinktivno krenula prema „uziju", ali se nekako obuzdao da ne prospe Gupti mozak po prostoriji. Budi strpljiv, podsetio je samog sebe. Usredsredi se na konačni cilj. Budući da se Dženkinsova kuća nalazila nekoliko kilometara izvan kordona koji su postavile američke specijalne jedinice, Simon nije naišao ni na kakav otpor na sporednim putevima jugozapadne Virdžinije. Do jedanaest sati izjutra stigli su do gradića Medouvju, odakle se Brok zaputio na sever autoputem 181, dok su Simon i Gupta otišli na jug. Profesor je ležao na suvozačkom sedištu sa ranjenom nogom oslonjenom na kontrolnu tablu, ali na nesreću nije zaspao. Umesto toga je gledao na ručni sat svakih pet minuta i na sav glas tupio o dubinama ljudske gluposti. Pošto su prešli državnu granicu s Tenesijem, naglo se nagnuo prema Simonu i pokazao na znak na kojem je pisalo IZLAZ 69 BLAUNTVIL. „Silazi sa autoputa", naredio mu je. „Zašto? Drum je prazan. Nema ni vojske ni policije." Gupta se namrgodio. „Nemamo dovoljno vremena da stignemo do Džordžije. Zbog tvoje nesposobnosti, Svift i Rejnoldsova imaju prednost od čitavih deset sati. Verovatno su već uspostavili kontakt s mojom kćerkom." „Sto samo predstavlja razlog više da idemo autoputem. Putovaćemo znatno sporije lokalnim putevima." „Postoji još jedna alternativa. Sarađivao sam sa kompanijom iz Blauntvila, firmom po imenu „Midsaut robotiks" koja radi za Ministarstvo odbrane. Napravio sam nekoliko prototipova mašina za njih, tako da su uključeni u moju mrežu nadziranja."


„Nadziranja?" „Da. Ukoliko sam u pravu u pogledu odredišta Svifta i Rejnoldsove, moći ćemo da ih posmatramo." Simon je sišao sa autoputa i vozio otprilike dva kilometra niz drum broj 394. Kompanija „Midsaut robotiks" bila je smeštena u ogromnu, jednospratnu građevinu koja je zauzimala priličan deo krajolika Tenesija. Zato što je bila subota ujutro, na parkiralištu je stajao samo jedan automobil. Simon se parkirao pored njega, a potom su se on i profesor Gupta zaputili prema čuvarskoj kućici. Unutra je sedeo suvonjavi, sedokosi čovek u plavoj uniformi i čitao lokalne novine. Gupta je pokucao na prozor kućice kako bi mu privukao pažnju. „Zdravo!" pozvao je. „Ja sam doktor Amil Gupta sa Instituta za robotiku. Sećaš li me se? Bio sam ovde u poseti u aprilu." Čuvar je spustio novine i zabuljio se u njih na trenutak. Potom se iscerio. „Oh, da, doktor Gupta! Iz Pitsburga! Bio sam ovde kada ste došli da obiđete fabriku!" Ustao je i otvorio vrata stražarske kućice kako bi se rukovao s profesorom. „Milo mi je što vas ponovo vidim!" Gupta je uzvratio osmeh. „ Jašta, i meni je drago što te ponovo vidim. Reci mi, da li je gospodin Kompton još uvek u kancelariji? Zamolio me je da svratim i pogledam jedan od njegovih prototipova." „Oh, baš mi je žao, ali gospodin Kompton nije ovde. Baš me čudi što me nije obavestio da ćete danas doći." „Verovatno će stići malko kasnije, pretpostavljam. U međuvremenu, da li bi pustio mene i mog asistenta u laboratoriju za testiranje? Mogu da ostanem svega nekoliko sati, što znači da moram smesta da se bacim na posao." Čuvar je bacio pogled prema Simonu, a zatim se okrenuo prema Gupti. Počeo je da se premišlja. „Možda bi najpre ipak trebalo da pozovem gospodina Komptona. Čisto da ga obavestim da ste stigli." „Zaista nema potrebe. Ne želim da mu prekidam vikend." „Svejedno, mislim da ću ga ipak pozvati." Čuvar se vraćao u kućicu kada je profesor klimnuo glavom. Simon je zakoračio napred, podigao „uzi" i upucao čuvara između očiju. Čovek je bio mrtav pre nego


što mu je telo dodirnulo zemlju. Simon je čučnuo pored trupla i pregledao mu džepove. Gupta je pogledao nadole u leš. „Fascinantno. Proživeo sam sedamdeset šest godina a da nijednom nisam prisustvovao ubistvu, a sada sam video već dva u proteklih dvanaest sati." „Navići ćete se." Pošto je izvadio ključeve iz čuvarevog džepa, Simon je počeo da isključuje bezbednosni sistem građevine. Profesor je zavrteo glavom. „To je nalik kolapsu malog univerzuma. Beskrajan niz verovatnoća sveden na jednu jedinu mrtvu izvesnost." „Ako je to tolika tragedija, zašto ste mi kazali da ga ubijem?" „Nijedanput nisam rekao da je to tragedija. Neki univerzumi moraju da umru kako bi se drugi rodili." Gupta je podigao pogled ka nebu i prineo šaku čelu kako bi zaštitio oči od sunca. „Čovečanstvo će načiniti ogroman skok napred nakon što svetu predstavimo Einheitliche feldtheorie. Bićemo babice nove epohe, zlatnog doba prosvetljenja." Simon se namrštio. On je bio vojnik, a ne babica. Njegova misija je bila smrt, a ne rođenje. Bilo je lako shvatiti zbog čega je narednik Manhajmer bio Elizabetina stalna mušterija. Smeten, proćelav, orlovskog nosa i preglasan, verovatno nije mogao da se omrsi ni kod koga osim kod kurve. Sedeo je na zadnjem sedištu karavana grleći Elizabetu, stežući je oko struka i zavirujući u njen dekolte, ali je takođe bacao lascivne poglede prema Moniki, koja je sedela s Majklom u prtljažnom delu karavana. Gredik je gunđao sebi u bradu dok je vozio automobil prema ulazu u Fort Bening; očigledno mu se nije dopadao narednik, niti se takođe radovao poseti vojnoj bazi. Međutim, Dejvid je insistirao na tome kako je to neophodno zarad Elizabetinog spasenja, i to je bilo dovoljno da ućutka Gredika, barem zasada. Dok su se približavali ulaznoj kapiji, Dejvid je primetio dugačku kolonu vozila ispred. Izgledalo je kao previše saobraćaja za subotu ujutro. Pokazujući na kapiju, okrenuo se prema Manhajmeru. „Šta se dešava?" Narednik se igrao sa zlatnim lančićem oko Elizabetinog vrata, pokušavajući da izvuče medaljon smešten između njenih grudi. „Svi dolaze da vide Darta Vejdera. Danas treba da održi govor vojnicima u bazi."


„Dart Vejder?" „Aha, sekretar odbrane. Čovek koji upravlja ekspresnim vozom od Beninga do Bagdada." Dejvid je ponovo pogledao ulaznu kapiju i video kako petorošestoro pripadnika vojne policije pregleda vozila na čelu kolone. Vojnici su otvarali prtljažnike i klečali pored branika kako bi videli ima li bombi skrivenih ispod šasija. „Dođavola. Pojačali su bezbednost" „Opusti se, čoveče." Manhajmer je uspešno izvukao medaljon iz Elizabetine košulje i sada je njime mahao ispred Elizabetinih očiju. „To su moji momci. Neće nam praviti nikakve probleme." Elizabeta se kikotala dok se narednik pretvarao daje hipnotiše. Bila je veoma dobro raspoložena sada kada je imala stotinu dolara u džepu. U međuvremenu, Dejvid je postajao sve nervozniji dok je karavan mileo prema čelu kolone. Nakon pet minuta su stigli do kapije, a visoki mladi kaplar sa M9 pištoljem u futroli je prišao njihovom automobilu. Sagnuo se i zabio lice u prozor na vozačkoj strani. „Vozačku i saobraćajnu dozvolu", naredio je. „Takođe, potrebne su mi lične karte svih osoba u vozilu." Pre nego što je Gredik mogao da odgovori, Manhajmer se nagnuo unapred kako bi privukao kaplarevu pažnju. „Hej, Marfe", pozvao ga je veselo. „Samo idemo do vojne prodavnice da malo pazarimo." Marf je malodušno salutirao. Sudeći prema izrazu njegovog lica, Dejvidu je bilo jasno da kaplar nema bogzna kakvo mišljenje o naredniku. „Dobili smo nova naređenja od zapovednika, gospodine. Svi posetioci moraju da pokažu lične karte prilikom ulaza u bazu." „Ne beri brigu, drugar. Ovi tipovi su sa mnom." „Nema izuzetaka, gospodine. Tako je zapovednik naredio." Drugi pripadnik vojne policije prišao je suprotnoj strani vozila. Ovaj tip je nosio šlem i M16 u rukama. Dejvid je posegnuo šakom prema ručici na vratima, ali je znao da je svemu kraj. U roku od tri minuta, svi će biti u lisicama. Narednik Manhajmer se pomerio na ivicu sedišta, približavajući se podozrivom kaplaru. Snizio je glas. ,,U redu, Marfe, ovako stoje stvari. Vidiš li našu milu Bet ovde?" pokazao je palcem na Elizabetu. ,,E pa, ona i crna devojka danas treba da


izvedu malu predstavu. Privatan nastup za sekretara odbrane, nakon što završi govor." Kaplar je zurio u Elizabetu, koja je oblizala usne i isprsila grudi. Usta mu se oklembesiše. „Dovodiš striptizete za sekretara odbrane?" Manhajmer je klimnuo glavom. „Hej, pa čovek radi kao crnac. Potrebno mu je malo opuštanja tu i tamo." „Jebote." Marf je pogledao svog nadređenog oficira sa novopronađenim poštovanjem. „Zna li komandant za to?" „Ne, ova naređenja su pristigla pravo iz Pentagona." Kaplar se nacerio. „Prokletstvo, pa ovo je stvarno previše. Sekretar odbrane se kreše sa striptizetama." Zatim je odstupio od vozila i propustio ih kroz kapiju. Istog trena kada je Lusil ugledala izveštaj o Guptinoj aktivnosti na internetu a pogotovo internet stranicu koja je pokazivala adresu Viktori drajvbroj 3617 izdala je nova naređenja za „lirdžet" FBI-a. Dva sata docnije ona i agent Kroford ušetali su se u Ložu noćnih manevara, striptizklub koji je već bio ispunjen agentima iz Biroovog ogranka u Atlanti. Otprilike trinaest mušterija mahom pijani vojnici na odsustvu preko vikenda sedelo je za stolovima, dok su zaposleni pet egzotičnih plesačica, šanker, i izbacivač sedeli za šankom. Izbacivač i šanker su smesta prepoznali Dejvida Svifta kad su im agent pokazali njegovu fotografiju, a šanker je kazao da je video osumnjičenog kako izlazi iz kluba u društvu striptizete koja je upravo završila smenu. Ova plesačica je bila, kako se ispostavilo, Bet Gupta, profesorova kćerka. Nažalost, agenti iz Atlante nisu uspeli da pronađu ženu kada su pretražili njeno privremeno prebivalište u motelu preko puta ulice. Šanker, ljigavi tip po imenu Harlan Vuds koji je takođe bio i upravnik kluba, rekao je da nema blage veze kuda je Bet mogla da ode, ali je Lusil sumnjala u suprotno. Čim je stupila u prostoriju spazila je Harlana, niskog, debelog, bradatog čoveka u majici na kojoj je pisalo LIŽEM PO KUĆAMA. Lusil je prišla šanku i prekrstila ruke preko grudi. „Znači, ti si vlasnik ove divne ustanove?" Klimnuo je glavom. Naheren na barskoj stolici pored šanka, ličio je na razvratnog gnoma na pečurki muvari. „Slušajte, ja zaista želim da vam pomognem, u redu? Međutim, kao što sam već rekao ranije, nemam pojma gde se Bet nalazi. Ona


samo radi ovde, to je sve. Nemam blage jebene veze gde tumara u slobodno vreme." Harlan je očigledno bio na spidu. Govorio je kao navijen i zaudarao je kao klozet. Lusil se namrštila. Gadila se narkomana. „Uspori malo, dečko. Ima li Bet prijatelja u ovom gradu?" Pokazao je na striptizete postrojene uz šank, koje su drhtale odevene samo u tange. „Jakako, sve devojke su prijateljice. Popričajte sa Amber ili Britni. Možda one znaju gde je Bet." „Ima li nekih drugih prijatelja? Osim devojaka koje podvodiš, hoću da kažem?" „Jebote, ja nisam svodnik! Ja sam samo..." „Nemoj me lagati, Harlane. Razmisli brzo, ili inače..." „U redu, u redu!" Graške znoja se pojaviše među borama na njegovom čelu. Kao i svi zavisnici od droge, i on se brzo slamao pod pritiskom. „Postoji devojka po imenu Sila, prava zatucana kučketina. Došla je jedared ovamo da mi se najebe majke. Ona i Bet su nekada radile zajedno u vojnoj bazi." Lusil to nije znala. Jedina informacija koju su joj dali agenti iz Atlante beše kriminalni dosje Elizabete Gupte. „Bet je nekada radila u Fort Beningu?" „Jašta, pre nego što je došla ovamo. Radila je za kompjuterima, tako mi je kazala. Neki rođak joj je pronašao posao, ali nije potrajalo." Lusil je pomislila na uništeni kompjuter koji je videla u kolibi u Zapadnoj Virdžiniji. Osumnjičeni su pratili digitalni trag, a ona je mogla da sa popriličnom sigurnošću pretpostavi njihovo sledeće odredište. Okrenula se prema agentu Krofordu, koji je stajao iza njenih leđa kao i uvek. „Pozovi mi komandanta Fort Beninga", naredila mu je. ,,I onog šupljoglavca, pukovnika Tarkingtona."

Prvo što je Dejvid zapazio behu tornjevi za trening padobranaca, tri visoke kule koje su parale nebo iznad baraka i administrativnih zgrada Fort Beninga. Nalikovale su čuvenim tornjevima za skakanje padobranom na Koni Ajlendu koji su prestali s radom pre nekoliko decenija, ali su ove kule i te kako bile u upotrebi.


Padobranci su skakali sa kula i plutali nadole prema tlu poput cvetnih čašica sa ogromnog čeličnog cveta. Narednik Manhajmer je rekao Grediku da parkira karavan iza niske, prostrane žute građevine po imenu Hala pešadije. Kancelarija Virtuelne simulacije borbe nalazila se u zapadnom krilu građevine. Dejvid je smislio priču objašnjavajući zašto moraju da odu tamo Monikin mlađi brat, koji se nalazio na osnovnoj vojnoj obuci u bazi, patio je od napada panike i bilo mu je potrebno da nasamo razgovara s nekim, i tako dalje. Bilo je jasno da mu Manhajmer e poverovao ni reč, ali na svu sreću narednika nije bilo mnogo ga. Željan da što pre dobije besplatan seks, mario je jedino za to pronađe praznu sobu u kojoj bi mogao da naskoči na Elizabetu. Vukao ju je iz automobila i poveo prema stražnjem ulazu u zgradu. Monika, Dejvid, i Majki su takođe izašli iz vozila. Gredik, koji je tao za volanom, pogledao ih je zabrinuto. „Šta se dešava, brate?" Dejvid ga je umirujuće stisnuo za rame. „Ostani ovde dok se ne timo. Potrebno nam je svega nekoliko minuta. Potom ćemo se citi na spašavanje Elizabetine duše, važi?" Gredik je klimnuo glavom. Monika i Dejvid prišli su Majklu s ka, pri čemu su oboje uhvatili dečaka za laktove i požurili da sugnu Elizabetu i Manhajmera. Dejvid je poželeo da su mogli da tave Majkla u karavanu; bilo mu je grozno što je dečakova majka z zazora upražnjavala svoj zanat pred njim. No, Majki je bio jena osoba koja je znala kako da igra Ratnika. Projurili su kroz ulaz pa nagore uza stepenice sve do trećeg rata. Elizabeta i narednik su se zaustavili ispred neobeleženih ata na kraju pustog hodnika. Manhajmer je počeo da kopa po epovima uniforme. „Dakle, sigurna si da unutra postoji kauč?" „Aha, ima jedan u direktorovoj kancelariji", odgovorila je Elizata. „Sećam ga se, veliki smeđi kauč." „Ali to je bilo pre četiri godine. Možda su ga otada premestili." „Isuse, samo otvori prokleta vrata!" Narednik je napokon pronašao univerzalni ključ, ali pre nego :o je mogao da ga gurne u bravu, Dejvid je čuo kako se nešto prižava niz hodnik. Bila je to mehanička larma, neobično poznata, krenuo se i ugledao Zmaja trkača, sandučastog, srebrnkastog rota za nadzor koga je profesor Gupta razvio za vojsku Sjedinjenih ržava. Kotrljajući se na gusenicama poput minijaturnog tenka, ašina je uperila lukovičasti senzor prema njima. „Dođavola! Prošli su nas!"


Manhajmer se zakikotao. „Miruj, vojnice. Te stvarčice još uvek su operativne." „Šta?" Dejvidovo srce je bubnjalo u grudima dok je robot prozio pored njih. „Još uvek rade na ispravljanju kojekakvih sitnih grešaka u softveru. Isto kao i sve ostalo što vojska radi. Testiraće neki sistem deset godina, a onda će odlučiti da košta previše." Manhajmer se ponovo zakikotao, otvorio vrata i lako gurnuo Elizabetu u sobu. ,,U redu, luče, gde je direktorova kancelarija?" Dejvid ih je sledio u prostoriju. Bio je to velik prostor, dugačak otprilike trinaest metara. Najednom kxaju se nalazilo nekoliko redova servera koji su zujali i treperili na čeličnim policama. Nasuprot njima na stoluje stajao kompjuter sa ogromnim monitorom ravnog ekrana, a u središtu sobe su stajale dve divovske, šuplje, prozirne sfere, visoke najmanje tri metra, postavljene na platformu načičkanu metalnim cilindrima. Monika je stajala u dovratku i zurila u sfere, podjednako smetena kao i Dejvid. Ali Majki je bez oklevanja jurnuo u sobu i krenuo pravo prema kabinetu u udaljenom ćošku. Dok su njegova majka i narednik ulazili u susednu kancelariju, dečak je otvorio kabinet i izvadio kabastu crnu napravu koja je ličila na stereoskopske naočare. Dejvid je prepoznao predmet: bile su to naočare za simulaciju virtuelne realnosti. Kada se stave na glavu, prikazuju simuliran pejzaž; ukoliko bi osoba okrenula glavu levo ili desno, videla bi različite delove virtuelnog sveta. Majki je sijao od sreće dok je podešavao naočare, a potom je otrčao do kompjutera i počeo da kuca na tastaturi. Dejvid i Monika su prišli terminalu i pogledali preko Majklovog ramena. Za nekoliko sekundi na monitoru se pojavila slika vojnika usred široke zelene livade. Vojnik je nosio maskirnu uniformu i šlem ukrašen velikim crvenim brojem 1. „To je Ratnik", prošaptao je Dejvid. „Majki učitava program." Posle još nekoliko sekundi reči JESTE LI SPREMNI DA POČNETE? pojaviše se na ekranu. Majki se vratio do kabineta i izvukao plastičnu repliku puške M16. Potom se približio jednoj gigantskoj sferi, otvorio vratašca sa strane i uvukao se u providnu loptu. „Prokletstvo", viknula je Monika. „Šta on to radi tamo unutra?" Majki je iznutra zatvorio vratašca i navukao naočare za simulaciju virtuelne stvarnosti. Držeći plastičnu pušku u rukama kao pravi pravcati pešadinac, počeo je


da hoda napred, ali naravno nije nikuda stigao sfera se naprosto zavrtela oko njega, rotirajući u estu kao čudovišni trekbol*. Nakon izvesnog vremena Majki je brzao korak, a kugla je počela brže da se rotira. Uskoro je dečak lopirao kao hrčak u točku za vežbanje. „Jebote, pa ovo je fantastično." Dejvid je stavio ruku na Moni la leđa i pokazao na platformu ispod sfere. „Vidiš li one cilindre ood lopte? Oni mere koliko se brzo sfera okreće i pravac rotacije, atom šalju podatke kompjuteru, koji čini da se vojnik u igri kreće to onoliko brzo koliko Majki trči. A Majki može da vidi čitavu mlaciju na displeju naočara. On trči unutar virtuelnog sveta." „To je super, ali kuda ide?" „Izgleda mi kao da se sjajno zabavlja. Pretpostavljam da će bez logo muke preći sve nivoe kao što uvek učini." ,,A šta će se desiti kada dođe do nivoa SVIA/4?" „Nemam pojma. Možda postoji način da se teorija skine sa serra. Ali kladim se da se moraju koristiti naočare kako bi mu se ristupilo." Dejvid je proučavao ikonice na dnu ekrana monitora sve dok ije pronašao onu koju je tražio: IGRA ZA DVA IGRAČA. Kliknuo J na ikonicu, a reči JESTE LI SPREMNI DA POČNETE? ponovo . se pojavile na ekranu. Dok je Monika zurila u njega, prišao je abinetu i pronašao još jedne naočare za simulaciju virtuelne stvarati i plastičnu pušku. „Idem unutra", rekao je. Potom je zakoračio prema drugoj sferi otvorio bočna vratašca. Simon je čuvao stražu u laboratoriji za testiranje kompanije „Midaut robotiks" dok je profesor Gupta proučavao videosnimke kalera za nadzor na kompjuteru laboratorije. Ekran je bio podeljen desetak kvadrata, a svaki je uživo prenosio sliku sa isto toliko lajeva trkača koji su se nalazili u Fort Beningu. Nešto pre podeva, kompjuter je glasno zapištao znak da je program za preDznavanje lica pronašao podudaranje na jednom videosnimku. Trekbol ili pokazivač s kuglom je ulazni uređaj koji radi slično kao miš; dok mehanički miš sa mje strane ima kuglicu koja se kotrlja po stolu, na trekbolu se kuglica za promenu položaja kursora nalazi na gornjem delu i pomera se kažiprstom ili dlanom. (Prim, prev.)


Gupta je odredio položaj robota i proširio snimak njegove kamere tako da zauzima celokupan ekran. Simon je prišao bliže terminalu i ugledao visokog, ružnog vojnika sa rukom obavijenom oko struka sisate žene aljkavog izgleda. Potom je spazio mete: Svifta, Rejnoldsovu, i Guptinog unuka. „Zanimljivo", promrmljao je profesor. „Nalaze se u kancelariji VSB&" „ŠtajeVSB?" „Virtuelna simulacija borbe. Radio sam za njih; razvio sam interfejs virtuelne stvarnosti za Ratnika." Zaćutao je, zadubljen u misli. „ A tamo je i Elizabeta radila. Posao koji joj je Hans pronašao." Na ekranu, mete su ušle u prostoriju i zatvorile vrata za sobom, prekinuvši prenos. Gupta je brzo izašao iz programa, ubadajući prstima tastaturu. „Klajnman!" povikao je. „Ta matora budala!" „Šta nije u redu?" Profesor je odmahnuo glavom. „Mislio je daje mnogo pametan! Sakrivši tu stvar tačno ispred mog nosa!" „Mislite na Einheitliche feldtheorie?" Novi prozor se pojavio na ekranu, a Gupta je ukucao korisničko ime i lozinku. Pokušavao je da se uloguje na nekakvu mrežu. „Na svu sreću, još uvek nije prekasno. Svi programi Virtuelne simulacije borbe napravljeni su tako da im se može pristupiti izdaleka, sa drugih kompjutera. Vojska je želela da se vojnici u različitim bazama oprobaju jedni protiv drugih u virtuelnim bitkama." Usledilo je zakašnjenje od nekoliko sekundi. Zatim se na ekranu pojavio dugačak spisak vojnih servera sa izveštajima o njihovoj aktivnosti. „Baš kao što sam i mislio", rekao je Gupta. „Igraju Ratnika." Zureći preko profesorovog ramena, Simon je osetio trunku bojazni. „Mogu li da skinu teoriju sa servera? Mogu li da je izbrišu?" Gupta je kliknuo na jedan server. Dok je mreža uspostavljala konekciju, okrenuo se i besno pogledao u Simona. „Idi u ostavu! Tamo nema opreme za virtuelnu stvarnost, ali možda ima neki džojstik!"


Dejvid je stajao na širokoj livadi oivičenoj borovima. Okrenuvši se udesno, ugledao je pejzaž pošumljenih brežuljaka koji se prostirao u nedogled. Kada se okrenuo nalevo, naočare za simulaciju virtuelne stvarnosti prikazale su otvor u drveću i grupu niskih građevina u daljini. Grafika je bila zapanjujuće realistična. Dejvid je čak čuo i poj ptica u slušalicama, u kojima su se nalazili minijaturni zvučnici i mikrofon za komunikaciju sa drugim igračima. Bilo je nečega čudnovato poznatog u vezi sa simuliranim krajolikom, a nakon dvetri sekunde Dejvid je shvatio kako je virtuelni svet načinjen tako da liči na šumovite terene za obuku vojnika u okolini Fort Beninga. Iznad krošnji drveća video je tornjeve za vežbanje padobranaca, prvi pogled udaljene nekoliko kilometara. „Šta čekaš?" Dejvid je podigao pušku kada je začuo glas u slušalicama. Video je šaržer puške M16 na prikazu, ali nije bilo drugih osoba ni na livadi niti u okolnoj šumi. „Hej!" pozvao je. „Ko je tamo?" „To sam ja, glupane." Začuo je Monikin glas. „Sedim za terminalom i posmatram te na monitoru kompjutera. Izgledaš isto kao i Majklov vojnik, samo što imaš veliki crveni broj 2 na šlemu." „Kako si..." „Delovao si malčice pogubljeno, pa sam pronašla mikrofon na terminalu kako bih ti pokazala u kom pravcu treba da ideš. Majki je u selu." „Kakvom selu?" Uperio je cev puške prema grupi građevina. „Tamo, misliš?" „Aha, i već je stigao na nivo B2, pa bi trebalo da što pre pokreneš guzicu. Koliko mi se čini, moraš da se primakneš Majklu pre nego što stigne do nivoa SVIA/4. U suprotnom, nećeš moći da uđeš na poslednji nivo i skineš teoriju." Dejvid je veoma obazrivo zakoračio napred. Sfera mu se lagano pokrenula pod stopalima. Zakoračio je ulevo, a sfera se okrenula postrance. Počeo je da hoda prema otvoru u liniji drveća, ispočetka polako, a zatim sve brže i brže. „Ovo nije tako loše. Posle izvesnog vremena osećaj je bezmalo normalan." „Pokušaj da potrčiš. Dalek je put pred tobom." Dejvid je ubrzao korak do kasa. Na viziru za prikazivanje virtuelne stvarnosti videlo se kako se krajolik pomera i približava: dok je Dejvid trčao preko polja, zgrade ispred su postajale sve veće i ubrzo je počeo da nailazi na tamna obličja koja su ležala potrbuške u travi.


To su bili kompjuterski generisani neprijateljski vojnici odeveni poput terorista, u crne jakne, sa bandanama na glavama koje je Dejvid video ranije na „gejm boju". „Izgleda kao da se Majki pobrinuo za ove tipove." „Otvori četvore oči", upozorila ga je Monika. „Nije ih sve sredio." „Šta se dešava ako me upucaju? Koliko života imam u ovoj igri?" „Sačekaj da proverim uputstvo." Usledila je poduža pauza. „Ovako, ako te pogode u telo, ne možeš da se krećeš, ali i dalje možeš da pucaš iz puške. Ukoliko te pogode u glavu, automatski se vraćaš na početak igre." „ A to nije dobro, zar ne?" „Ne ukoliko želiš da sustigneš Majkla. On je upravo stigao do nivoa B3." Dejvid je potrčao brže, zaobilazeći mrtve vojnike. Nakon nekoliko sekundi je došao do ivice sela, koje je delovalo jednolično i napušteno. Duž jedne strane glavne ulice se nalazio niz dvospratnih građevina sa krovovima na četiri vode; sa druge je stajala jednostavna bela crkva sa zvonikom. Ulica je bila prazna izuzev palih vojnika, koji su jasno ukazivali na put kojim je Majki prošao. Dejvid je trčao sredinom ulice sve dok nije došao do sandučastog žutog skladišta. Petšest simuliranih leševa ležalo je tik ispred ulaza u građevinu. Boreći se da zadrži ravnotežu unutar rotirajuće sfere, Dejvid j e usporio i provirio kroz vrata. Unutra je vladala polutama, ali je uspeo da razazna obličja na podu, još ispruženih leševa. Taman se spremao da zakorači unutra kada je začuo pucnjeve. Izgledalo je da dolaze otpozadi, pa se okrenuo oko sopstvene ose. Neprijateljski vojnik je jurišao niz ulicu, pucajući iz „kalašnjikova". Dejvid je na trenutak zaboravio da posmatra simulaciju; uspaničen, kleknuo je i povukao okidač plastične puške, nišaneći u priliku odevenu u crnu jaknu. Pucnjevi su gromoglasno odjeknuli u slušalicama, a Dejvid se preturio unazad. Pao je na stražnjicu na dno sfere, koja se zaklatila naprednazad. Na naočarama za simulaciju virtuelne stvarnosti nije se videlo ništa osim plavog neba i žutog zida skladišta. No, kada se uskobeljao na noge, ugledao je neprijateljskog vojnika na sve četiri, koji je stenjao od bola ali je i dalje stezao svoju automatsku pušku. „Upucaj ga u glavu!" povikala je Monika u slušalice. „Brzo, u glavu!" Dejvid je opalio u čovekovu lobanju, a vojnik se stropoštao na zemlju. „Isuse!" povikao je, mašući levodesno oružjem u širokom luku, uspaničeno tragajući za prisustvom


drugih neprijatelja na ulici. Disao je ubrzano. Začuo je još pucnjeva, ali nije mogao da odredi odakle dopiru. „Udi u zgradu! Majki je na drugom spratu!" Dejvid se opet okrenuo prema vratima, zakoračio preko leševa, i ušao u građevinu. Vidno polje mu se zamračilo dok je hodao kroz dugačak, uzani hodnik. Noge kao da su mu bile načinjene od vode, a u želucu je počelo da mu se komeša. Znoj mu se slivao niz čelo i skupljao na okviru naočara. „Sranje, ne vidim ni belu mačku!" „Idi levo, LEVO! Tamo imaš stepenice!" Skrenuo je ulevo, teturajući se poput pijanca. Pucnjava je odjeknula niz hodnik, ali je Dejvid video samo beličaste bleskove. Simulacija je preplavila njegov mozak i izazivala mu mučninu u stomaku. „Čekaj, moram da stanem! Nešto je iza mene!" „Ne, nastavi dalje! Majki je na nivou C3. Skoro je završio!" Dejvid je konačno pronašao stepenice. Vidno polje mu se osvetlilo dok se peo, i uskoro je ugledao još jedan hodnik na vrhu stepeništa. Krenuo je niz hodnik i prošao mimo nekoliko prostorija u kojima nije bilo ničega osim leševa ispruženih na podu. „Skreni udesno kada stigneš do kraja hodnika", kazala mu je Monika. „Potom..." Vojnik je izleteo iz bočne sobe, svega nekoliko metara ispred njega. Dejvid je bio toliko preneražen da je ispustio plastičnu repliku M16. Zakoračio je unazad i instinktivno podigao ruke, spremajući se za virtuelnu smrt. Međutim, vojnik se naprosto okrenuo i odjurio niz hodnik. Dejvid je zakasnelo primetio da ova figura nije odevena u crnu jaknu; vojnik je nosio maskirnu uniformu i šlem sa jarkocrvenim brojem 1. Bio je to Majki. Oduševljen, Dejvid je podigao pušku s poda i krenuo za dečakom. Na kraju hodnika Majklov vojnik je skrenuo udesno, a Dejvid je začuo rafal iz automatskog oružja. Kada gaje napokon sustigao, svih šest preostalih kompjuterski generisanih neprijatelja je ležalo potrbuške na podu. „Uspeo si!" viknula je Monika. „Stigao si do poslednjeg nivoa!" Majklov vojnik je prišao vratima u suprotnom uglu prostorije. Dejvid je zadržao dah, očekujući da najzad ugleda Herr doktorove jednačine. Ali, umesto toga su ušli u nešto stoje nalikovalo na svlačionicu. Sva četiri zida prostorije su bila prekrivena sivim metalnim ormarićima, kojih je bilo na desetine i desetine. Majklov vojnik se zaputio prema najbližem ormariću i dodirnuo ga vrhom M16. Novo oružje mu se


materijalizovalo u rukama, puška sa debelim cilindrom ispod cevi. Automatski bacač granata. Dejvida je preplavilo razočaranje. Ovo nije bio poslednji nivo. Izgledalo je da je posredi međunivo, mesto za uzimanje novog oružja zarad sledećeg okršaja. „Prokletstvo! Koliko još ima nivoa do kraja igre?" „Sačekaj malo", odgovorila je Monika. „Pogledaj natpise na ormarićima." Svaki ormarić je imao po nekoliko velikih slova ispisanih na vratima. Skraćenice su očigledno označavale vojne činove: prvi ormarić je bio obeležen slovima RDV što je očito značilo redov, drugi sa KPLR što je značilo kaplar, treći sa PRČNK za čin poručnika, i tako dalje. Dejvid je prepoznao prvih desetak činova, ali dok je šetao duž prostorije, skraćenice su postajale sve opskurnije: VDNK, VDNK/1KLS, NRDNKMJR, GNRLMJR. „Pogledaj red ormarića na naspramnom zidu", kazala je Monika. „Pretposlednji ormarić u nizu." Dejvid je spazio inicijale: SVIA/4. „Bog te mazo! Slova sa gejm boja!" Pritrčao je ormariću i kucnuo ga vrhom puške. Na prikazu naočara za simulaciju virtuelne stvarnosti Dejvid je video kako mu se u rukama materijalizuje bacač granata. U isto vreme, slova na vratima ormarića su se naglo preuredila. Slovo S se pomerilo malčice ulevo, a A/4 udesno. Zatim su se slova VI rotirala za devedeset stepeni u smeru kazaljke na satu. Konačan rezultat je predstavljao jednačinu: S^A/4 Dejvidu jednačina nije bila poznata. Međutim, on nije bio fizičar. „Monika, vidiš li ovo?" izgovorio je u mikrofon. „Znaš li..." „PAZI!" Ponovo je začuo pucnjavu. Okrenuo se taman da vidi kako Majv vojnik pada na pod. Potom mu se vidno polje zacrvenelo, kao je isprskano krvlju. To predstavlja bednu zamenu za rat, pomislio je Simon dok je gledao preko Guptinog ramena u monitor. Čak i za vežbu vojne obuke, ogram je bio apsurdno nerealističan. Kada bi vojnici bili upucani, su se previjali po podu niti su vrištali u agoniji dozivajući majku


omoć. Naprosto su padali na zemlju. Bila je to igra za decu, najičnija igračka. Gupti nije bila potrebna Simonova pomoć; prosor je samo trebalo da upuca nekoliko animiranih vojnika s leđa. Pošto je Gupta sredio protivnike, prišao je ormariću sa neobični simbolima na vratima. Gurnuvši ručicu džojstika, podigao je v vojnikove puške tako da dotakne ormarić. Najpre se bacač grata pojavio u vojnikovim rukama, a zatim, posle nekoliko sekundi, ekranu je blesnula poruka: JESTE LI SPREMNI DA SKINETE OKUMENT? DA ILI NE? Gupta je kliknuo na DA. Poruka se izmenila u reči ZAVRŠEK SKIDANJA ZA 0:46 SEKUNDI. Profesor je intenzivno buljio ekran dok je časovnik odbrojavao. Izgledao je kao da se nalazi u ansu, kao da posmatra nešto skriveno duboko u kompjuteru. „Žao mi je, Herr doktore", prošaptao je. „Ali nije trebalo da me pustite da kam toliko dugo." Dejvide? Gde si? Ekran je dibidus pobrljavio!" Mogao je da čuje Monikin glas, ali ne i da vidi bilo šta. Na ekranu naočara za prikazivanje virtuelne stvarnosti videla se samo gusta crvenkasta izmaglica, nalik krvavoj magli koja skriva sve od pogleda. Poslednje čega se sećao je bio prizor Majklovog vojnika koji pada, i dok je u mislima prizivao ovu sliku, prisetio se još nečega što je krajičkom oka opazio u pozadini. Još jedan vojnik je stajao iza Majklovog. To nije bila kompjuterski generisana prilika u crnoj jakni, već vojnik u maskirnoj uniformi sa brojem 3 na šlemu. Dejvid je skinuo beskorisne naočare. Izvan prozirne sfere, Monika je sedela pognuta nad terminalom i mahnito kucala po tastaturi. „Sranje!" viknula je. „Neko drugi je pristupio serveru! Skidanje dokumenta je u toku!" Sa Dejvidove leve strane, u drugoj sferi, Majki je podešavao svoje naočare. Nije delovao ni iznenađeno niti razočarano njihovim porazom. Posle dvetri sekunde je podigao plastičnu pušku i ponovo počeo da trči unutar sfere. Započeo je novu partiju. „Moramo da počnemo sve iz početka", rekao je Dejvid. „Samo ćemo da..." „Nemate dovoljno vremena!" Monika je počela da čupa kosu. „Ostalo je još svega dvadeset sekundi do završetka skidanja!" Nemoćan da smisli bilo šta drugo, Dejvid je ponovo navukao naočare na glavu. Crvena izmaglica je sada polako čilela i očekivao je da sebe zatekne ponovo na


širokoj livadi nedaleko od sela. Međutim, čim su poslednji crvenkasti pramenovi iščezli, ugledao je niz ormarića sa skraćenicama vojnih činova na vratima. Još uvek se nalazio u svlačionici, puzeći četveronoške po podu. Bio je upucan u telo, a ne u glavu. Nije mogao da se pomakne, ali je zato mogao da uperi oružje. Vojnik sa brojem 3 na šlemu je stajao ispred ormarića, na čijim vratima se umesto jednačine sada nalazio brojčanik koji je otkucavao. Kada se očitavanje pokazalo 0:09, Dejvid je povukao okidač. Simon je primetio nekakvo kretanje na ekranu. Nešto maleno i okruglo je odskočilo od niza ormarića i nestalo iz vidokruga. „Šta to bi?" upitao je, pokazavši na ekran. Gupta mu nije odgovorio. I dalje je opčinjeno zurio u monitor. „Nešto je preletelo preko ekrana! Odskakutalo je udesno!" Namršten, profesor je cimnuo džojstik ulevo obuhvatajući pogledom celokupnu prostoriju. Zeleni predmet u obliku jajeta ležao je nedaleko odatle na podu. Simon gaje istog trena prepoznao. Bila je to M406 granata vojske SAD. Dejvidu su noge zamalo popustile kada je izišao iz sfere. Nalazio se u virtuelnom svetu kraće od petnaest minuta, ali se osećao kao daje upravo izvršio desant na Ivo Džimu. Hitnuo je naočare i plastičnu pušku u stranu i zateturao se ka Moniki. „Šta se desilo?" upitao je. „Jesmo li ga zaustavili?" Monika nije podigla oči s monitora. Ostala je pognuta nad terminalom, pogleda prikovanog za ekran. „Zašto si ispalio granatu? Mogao si samo da upucaš kopile kako bi mu prekinuo vezu." „Ali smo zaustavili skidanje dokumenta, nismo li? Nije dobio teoriju, zar ne?" „O da, zaustavio si skidanje, nego šta. Takođe si razjebao Ratnika i obrisao sve programske datoteke." Zgrabio je ivicu stola. „Šta je bilo sa datotekom u kojoj se nalazila teorija?" „Nema je. Obrisana je skroznaskroz. Zato što je datoteka bila ubačena u softver igre, krah programa ju je nepovratno iskvario. Čak i kad bi neko pokušao da povrati podatke sa servera, jedino što bi dobio bile bi koještarije."


Dejvidu se stomak vezao u čvor. Osetio se kao da ponovo ulazi u sferu, samo što se sada čitava vaseljena okretala oko njega. Nacrti kosmosa, skriveni dizajn stvarnosti sve je nestalo u jednom jedinom trenutku zbog njegove greške. Monika je najzad podigla pogled s monitora kompjutera. Na Dejvidovo iznenađenje, smešila se. „Na svu sreću, doktor Klajnman je poduzeo mere predostrožnosti. Napravio je izlazna vrata za dokument. U deliću sekunde pre nego što je program izbrisan, dokument je snimljen na flešdrajv." „Šta?" Monika je na dlanu držala maleni srebrnkasti cilindar, dugačak otprilike sedam centimetara i širok dva i po. „Teorija je ovde. Ih se barem nadam da jeste. Bolje da prikačim flešdrajv kako bih se uverila." Dejvid se osetio kao izduvan balon. Udahnuo je duboko nekoliko puta dok je zurio u flešdrajv. Sve do tog trenutka nije shvatio koliko mu je zaista stalo do teorije. Dok je Monika tražila laptop u kancelariji, Majki je izašao iz sfere. Vratio je naočare za simulaciju virtuelne stvarnosti i plastičnu pušku nazad u kabinet, a zatim uzeo „gejm boj" u ruke. Napuštanje virtuelnog bojnog polja i povratak na napravu sa jednostavnim kontrolama i ekranom širokim svega sedam centimetara mora da je predstavljalo strahovito nazadovanje, ali je Majklovo lice bilo bezizražajno kao i uvek. Trenutak kasnije, njegova majka se pojavila iz susedne kancelarije. Elizabeta je sa zgađenim uzdahom izravnala nabor na odeći i podesila kaiš na lakiranoj cipeli. Potom je krenula pravo prema Dejvidu. „U redu, gde je ostatak mog novca?" „Gde je Manhajmer?" „Spava na kauču. Njemu je jedno svršavanje sasvim dovoljno. Svejedno, duguješ mi još dve stotine dolara." „Dobro, dobro." Dejvid je izvadio novčanik iz džepa i izbrojao novčanice. „Slušaj, moramo da napustimo bazu pre nego što bilo ko postane sumnjičav. Bolje da pođeš s nama." Zgrabila je svežanj dvadesetica i tutnula ih je u hulahopke. „Dobro. Samo me ostavite kod motela." Utom je Monika pronašla laptop, ulašteni srebrnkasti „makbuk". Međutim, pre nego što je uspela da ga uključi, Dejvid je prišao prozoru i spazio dva uznemirujuća


razvoja događaja. Kao prvo, Gredikov karavan više nije bio parkiran ispred stražnjeg ulaza u Halu pešadije. A kao drugo, odred vojnih policajaca je trčao prema zgradi. Izdaleka su umnogome podsećali na virtuelne vojnike iz Ratnika, ali puške M16 u njihovim rukama nisu bile napravljene od plastike.

LuvSil je stajala na paradnom polju vojne baze Fort Bening i svađala se sa ulizicom sekretara odbrane. Sekretar je držao govor stojeći na podijumu ispred Hale pešadije. Rulja od najmanje tri hiljade vojnika i civila se protezala uzduž i popreko paradnog polja, a još nekoliko stotina ljudi je stajalo iza pozornice, blokirajući glavni ulaz u zgradu. Bio je to bezbednosni košmar sa svim ovim ljudima koji su se vrzmali unaokolo, bilo je nemoguće sprovesti propisnu pretragu za osumnjičenima, koji su se očigledno pomoću lukavstva uvukli u vojnu bazu manje od sat vremena ranije. Lusil je želela da kretar odbrane skrati govor, ali se njegov pomoćnik zgrozio na tu eju. Bio je to zdepasti klinac u ranim dvadesetim, glup kao točilo. „Planiramo ovaj događaj već mesecima", rekao je. „Garnizon se sta radovao ovome." „Slušaj, ovo je pitanje nacionalne bezbednosti. Čuo si za to, zar 1 Nacionalna bezbednost? To znači da je kudikamo važnije od šeg prokletog događaja!" Pomoćnik je izgledao zbunjeno. „Bezbednost? Mislio sam da se jna policija postarala za bezbednost." „Isuse Hriste sa štakama!" Razdražena, Lusil je zavukla ruku u ejzer i izvadila „glok" iz futrole. „Moram li da te upucam kako h ti privukla pažnju?" Međutim, čak ni prizor pištolja nije uspeo da se probije kroz jegovu debelu tintaru. „Molim vas, gospođo, smirite se. Sekre upravo završava govor. Sprema se da ispriča vic o tronožnom letu." Vojni policajci su projurili kroz stražnji ulaz u Halu pešadije i počeli a se penju stepeništem. Dejvid se odmaknuo od prozora. „Haj emo, brzo!" doviknuo je ostalima. „Ovuda!" Vukao je Majkla niz hodnik dok su Monika i Elizabeta kaskale njima. Instinktivno je krenuo prema prednjem delu građevine, lje od dolazećih vojnika, mada je znao da će još jedan odred


najrovatnije doći i iz tog pravca, takođe. Kada je Dejvid stigao do steništa iznad glavnog ulaza, začuo je glasove dole, i isprva je pret ostavio da su to pokliči vojnih policajaca koji trče uza stepenice. o, nakon nekoliko trenutaka je začuo smeh i salve skandiranja. vučalo je više nalik na žurku nego na lov na begunce. Stuštili su se niza stepenice i stupili u predvorje zgrade zakrčeno jnicima i njihovim porodicama. Muškarci i žene u civilnoj odeći ajali su načičkani duž dugačkog stola dupke punog činija sa čipm i flašama „kokakole". U toku je bio nekakav prijem. Ljudi su ričali viceve i rukovali su se i trpali čips u usta. Dejvid je krenuo a se probija kroz gungulu, prestrašen da će neko dići uzbunu, ali iko nije obratio ni najmanju pažnju na njega i Majkla. Nekoliko vojnika se iskezilo Moniki i Elizabeti, ali to je bilo sve. U roku od pola minuta obreli su se napolju i priključili reci ljudi koja se kretala prema parkiralištu. Dok su se udaljavali od zgrade, Dejvid je primetio starca poznatog lica koji se rukovao sa nekolicinom generala. Isuse, pomislio je, pa to je sekretar odbrane. Dejvid je čvršće stegnuo Majklovu ruku i ubrzao korak. Hodali su u gomili otprilike kilometar prema zapadu, prolazeći mimo niza parkirališta ka kojima su se pojedini posmatrači odvajali kako bi pronašli svoje automobile. Posle desetak minuta gomila se proredila, ali njih četvoro nastavili su da hodaju u istom pravcu, prateći znakove na kojima je pisalo ZAPADNA KAPIJA, MOST EDL Prošli su mimo terena za tenis i igrališta na kojem je desetak vojnika igralo američki fudbal. Dejvid nije video nijednog vojnog policajca, niti bilo kakav znak potere. Posle još desetak minuta ugledali su reku ispred sebe, zavojitu traku blatnjave vode sa drvenom ogradom postavljenom duž obe obale. Bila je to reka Čatahuči, zapadna granica Fort Beninga. Most sa dve saobraćajne trake je nadvisivao reku, a na bližoj strani mosta nalazila se stražarska kapija. Rampa na kapiji je bila spuštena, a nekoliko vozila je stajalo nagomilano iza nje i čekalo da iziđu iz vojne baze. Vozači su trubili sirenama, ali su dvojica vojnih policajaca na kapiji stajala mirno poput statua. Dođavola, pomislio je Dejvid, zatvorili su sve izlaze. Palo mu je na pamet da se okrenu i krenu natrag odakle su došli, ali su ih vojni policajci


verovatno već spazili. Jedina nada im je bila da proseravanjem pokušaju da ubede vojnike da ih propuste. Došetali su do kapije poput ekscentrične porodice na nedeljnom izletu. Dejvid je mahnuo rukom vojnim policajcima. „Hej, vojnici!" viknuo je. „Je li ovo put do kampa?" „Mislite li na kamp Uči potok, gospodine?" odgovorio je vojnik. „Jašta, to je taj." „Pređite preko mosta i idite tri kilometra na jug. Ali sada ne možete da pređete, gospodine." „A zašto ne?" „Bezbednosna provera. Trenutno čekamo dalja naređenja." „Pa, siguran sam da provera važi samo za vozila. Pešaci mogu slobodno da prođu, zar ne?" Vojni policajac je razmislio o tome na tren, a zatim je odmahnuo glavom. „Samo sačekajte ovde, gospodine. Nadam se da neće dugo potrajati." Dok su Dejvid i Monika razmenjivali nervozne poglede, „hamvi" je dojurio do kapije. Vozač je iskočio iz vozila i dotrčao do vojnih policajaca. Držao je nekoliko letaka u ruci; Dejvid nije mogao da vidi staje odštampano na njima, ah je bio spreman da se opkladi kako je njegova fotografija negde na toj stranici. Vojni policajci su im okrenuli leđa, pa je Dejvid tiho poveo Majkla, Moniku, i Elizabetu oko rampe. Krenuli su prema mostu udaljenom otprilike stotinak metara. „Stoj!" Jedan od vojnih policajaca se okrenuo. „Kuda ste to, dovraga, krenuli?" Dejvid je bacio pogled preko ramena, ali se nije zaustavio. „Izvinite, ali u strašnoj smo žurbi!" Drugi vojni policajac, koji je već pogledao letke, uperio je pištolj u Dejvida. „OSTANI TU GDE SI, ŠUPČINO!" U roku od nekoliko sekundi, sva trojica vojnika su izvadila pištolje M9 iz futrola. Vozači automobila iza rampe su prestali da trube; bili su prezauzeti posmatranjem sukoba. Međutim, zbog toga što su sve oči bile uperene ili u vojnike ili u begunce, niko nije video zvečarku sve dok nije sletela pred noge vojnih policajaca. Debela zmija boje rđe koja se uvijala od bola odskočila je na asfaltu i zarila zube u prvu pokretnu stvar koju je ugledala, što je igrom slučaja bio list noge vojnog policajca. Vojnik je vrisnuo, a potom je druga zmija doletela kroz vazduh. Dejvid je pogledao


pravo ispred sebe i video kako Gredik čuči pored svog karavana parkiranog na samoj obali reke, nedaleko od mosta. Gredik je s naporom zavitlao treću zvečarku prema vojnim policajcima, koji su se okrenuli i počeli da beže prema šumi. Potom je mahnuo rukom Dejvidu. „Hajde, grešnici!" dreknuo je. „Ulazite u kola!"

Karen i Džona su bili u Braunsvilu, jednom od najsiromašnijih delova Bruklina, prateći Gloriju Mičel preko travnjaka ispred stambenih zgrada u državnom vlasništvu. Glorija je bila neumoran reporter; provela je ceo dan prikupljajući podatke o dvostrukom ubistvu, razgovarajući najpre sa pozornicima u lokalnoj policijskoj stanici, a potom intervjuišući prijatelje i rođake žrtava. U devet sati uveče i dalje je bila na poslu i pokušavala da pronađe svedoka pucnjave. Pod uobičajenim okolnostima Karen se nikada ne bi usudila da zabasa u Braunsvil po noći, međutim, iznenađujuće, sada se nimalo nije bojala ovog mesta. Bande tinejdžera na uličnim ćoškovima nisu je ni najmanje plašile. Bilo kako, plašila se crnih terenskih vozila koja su ih sporo pratila gde god da krenu. Dok su žurili preko praznog igrališta za decu, visoki, robusni muškarac je iskoračio iz senki. Svetlost je bila toliko mutna daje Karen videla samo njegovu siluetu. Nije mogla da razazna njegovo lice, ali je primetila da je odeven u poslovno odelo, i opazila je žicu uvijenu oko čovekove leve usne školjke. Karen je stala u mestu kao ukopana i stisnula Džoninu šaku. Ali Glorija, koja se nije ničega plašila, krenula je pravo prema agentu. „Hej, draškane, jesi li se izgubio?" upitala gaje. „Nisam", odgovorio je. „Zgrada Biroa se nalazi na Federalnom trgu, u slučaju da nisi znao. Onuda." Pokazala je ka zapadu, prema Menhetnu. „Zašto misliš da radim za Biro?" „Zbog tvog jeftinog odela, kao prvo. I zbog činjenice da me tvoji prijatelji prate čitav dan." „Ti me ne zanimaš. Samo tvoja prijateljica." ,,E pa, slobodno zaboravi na nju. Ukoliko je uhapsiš, vest o tome će se naći preko cele naslovne stranice sutrašnjeg izdanja Njujork tajmsa" Agent je zavukao ruku u unutrašnji džep sakoa i izvukao pištolj. „Jebeš Tajrns. Ja čitam samo Posf." Potom je uperio revolver u Glorijinu glavu i opalio.


Karen je zgrabila Džonu i pritisnula njegovo lice u svoj stomak kako dečak ne bi video. Kolena su joj zaklecala kad je agent zakoračio napred i kad mu je snop svetlosti ulične rasvete obasjao lice. Nos mu je bio natečen a čelo prošarano modricama, ali gaje Karen prepoznala bez obzira na sve povrede. Bio je to agent Brok.

JEDANAESTO POGLAVLJE

Simon je iskapio još jednu čašu „stoličnaje". Sedeo je u dnevnoj sobi skromne kuće u Noksvilu koja je pripadala Ričardu Genu i Skotu Krinskom, dvojici bivših studenata profesora Gupte. Dok je Gupta razgovarao telefonom u kuhinji, Ričard je bojažljivo sipao votku u Simonovu čašu, a Skot gaje ponudio odurnim sendvičem od tunjevine. Isprva je Simon pretpostavio da su njih dvojica ljubavnici, ali je nakon druge čaše shvatio daje ovde nešto kudikamo neobičnije na delu. Ričard i Skot su bili fizičari u Nacionalnoj laboratoriji Ouk Ridž, gde su gradili opremu za generisanje protonskih snopova visokog intenziteta. Bili su bledi, štrkljasti, sa dečačkim licima i naočarima debelih stakala, i odnosili su se prema profesoru Gupti sa poštovanjem koje se graničilo sa pobožnošću. Štaviše, ni najmanje nisu bili iznenađeni kada su im se Simon i Gupta pojavili na kućnom pragu. Dva mlada fizičara su očigledno bili saučesnici koje je Gupta odavno regrutovao. Premda nisu izgledali naročito zastrašujuće, Simon je u njima prepoznao suštinski kvalitet dobrih vojnika: učinili bi sve što im njihov vođa naredi. Njihova posvećenost cilju bila je snažna kao kod bilo kojeg muslimanskog ekstremiste. Čim bi Simon stavio praznu čašu na stočić, Ričard bi skočio na noge i ponovo je napunio. Nije loše, pomislio je Simon dok se zavaljivao u naslon fotelje. Mogao bi da se navikne na ovakvu uslugu. „Znači, vi gospodo radite sa linijama snopova, zar ne? Vodite protone dok putuju ukrug u akceleratoru čestica?" Obojica su klimnuli glavama, ali nijedan nije progovorio ni reč. Očigledno se nisu osećali lagodno razgovarajući sa ruskim najamnikom. „Mora daje u pitanju veoma


komplikovan posao", nastavio je Simon. „Voditi računa da sve čestice budu propisno pogođene. Odrediti idealne uslove za sudar. Neke čudnovate stvari mogu da se dogode kada protoni udare jedan u drugi, a?" Ričard i Skot su prestali da klimaju glavom i razmenili su pogled. Na licu im je bio izraz iznenađenja, kao i zbunjenosti, takođe. Verovatno su se pitali kako je ovaj unajmljeni ubica naučio ponešto o fizici čestica. „Nego šta, veoma čudnovate", nastavio je da govori Simon. „ A možda i veoma korisne. Ukoliko biste posedovali teoriju objedinjenih polja koja bi tačno naznačila kako da namestite sudare čestica, mogli biste da dobijete neke zanimljive efekte, zar ne?" U očima im se sada videla uzbuna. Ričard je maltene ispustio flašu „stoličnaje". „Žao... žao mije", promucao je. „Ne znam o čemu to govorite..." „Ne beri brigu." Simon se zakikotao. „Vaš profesor mi je objasnio kako stoje stvari. Na samom početku misije ispričao mije za sve moguće načine upotrebe Einheitliche feldtheorie. Da nije tako, ne bih znao koje informacije treba da izvučem od Herr doktorovih saradnika." Simonovo uveravanje nije uspelo da umiri fizičare. Ričard je jače stegnuo bocu „stoličnaje", dok je Skot nervozno trljao dlanove. Možda nisu želeli da znaju previše o metodima koje je koristio njihov cenjeni vođa. Utom je Gupta završio telefonski razgovor i stupio u dnevnu sobu. Ričard i Skot su istovremeno okrenuli glavu prema profesoru, očiju prikovanih za svog gospodara poput para odanih irskih setera. Profesor ih je nagradio ljubaznim osmehom, a potom je pokazao na Simona. „Pođi sa mnom. Moramo da razgovaramo." Simon je sačekao nekoliko trenutaka kako bi jasno stavio do znanja da nije ničije štene. Zatim je ustao iz fotelje i krenuo za Guptom u kuhinju. Bilo je to ružno, pretrpano udubljenje sa otromboljenim kredencima. „Je li to Brok bio na telefonu?" upitao je Simon. Profesor je klimnuo glavom. „Ima Sviftovu bivšu ženu i sina. U om trenutku vozi na jug koliko god brzo može. To se može pozati kao koristan žeton za cenkanje." „Pod pretpostavkom da Svift ima teoriju ujedinjenih polja. To e znamo pouzdano." „Dabome da ima teoriju. Ne budi blesav." Simon je još jednom osetio neodoljiv poriv da obezglavi starca, vift je učinio mnogo više od toga što je prekinuo naše


skidanje okumenta. Izbrisao je sve podatke sa servera. Možda je od samog očetka nameravao da obriše teoriju. Možda mu je Klajnman kao da to učini." Gupta je odmahnuo glavom. „Ne, to nije moguće. To je posleda stvar koju bi Klajnman želeo. Ubeđen sam daje rekao Sviftu da čuva teoriju." „Pa, možda će Svift dvaput razmisliti o Klajnmanovim željama ošto bude video jednačine." Profesor je nastavio da odmahuje glavom. Delovao je potpuno ezabrinuto. „Veruj mi, Svift ima teoriju. A ne bi mogao da je izriše čak ni kada bi to želeo. Sledeći korak u usponu čovečana je neminovan. Ništa nas ne može sprečiti da izvedemo našu emonstraciju." Simon je frknuo. Umorio se od Guptinih mesijanskih izjava. Dobro, pretpostavimo da Svift stvarno poseduje teoriju. I dalje oramo da ga pronađemo pre američkih vojnika." Gupta je bezbrižno odmahnuo rukom, nehajno odbacujući sve oteškoće. „To je takođe neizbežno. Za svega nekoliko sati ćemo ati gde se nalaze Svift i njegovi kompanjoni." ,,A kako će se to tačno desiti?" Starac se nacerio. „Moja kćerka je s njima. Ona je zavisnik od letamfetamina. Siguran sam da je dosad postala već poprilično očajna." Na zabačenom proplanku u Nacionalnoj šumi Čiroki, Gredik je kupljao suvo lišće i grančice za logorsku vatru. Kako se ispostavilo, ovaj brđanin je bio savršen vodič za begunce; silne godine krijumčarenja zmija uzduž i popreko država apalačke regije su ga učinile stručnjakom za izbegavanje organa reda i zakona. Nakon bekstva iz Fort Beninga Dejvid je želeo da krenu prema Kanadi ili Meksiku, ali je Gredik tvrdio da se previše Sataninih podanika nalazi između njih i granice. Umesto toga je dovezao karavan u severnu Alabamu, vrludajući zavojitim drumovima Peščane planine. Pre zalaska sunca su prešli u Tenesi i stigli do Dimnih planina. Izgledalo je kao da Gredik poznaje svako brdašce i udolinu u oblasti. Na raskršću zvanom Koker Krik krenuo je niz utabani zemljani drum i parkirao karavan iza šipražja zakrčenog kudžuom. Potom je počeo da pravi logorsku vatru, zviždeći „O, blagodeti" dok je skupljao potpalu. Dejvid nije mogao čudom da se načudi čovekovoj velikodušnosti. Upoznali su tek prošle noći, a Gredik je sada rizikovao život zarad njih. Premda mu Dejvid nije kazao ni reč o Ajnštajnu ili o teoriji


ujedinjenih polja, Gredik je očigledno razumeo daje nešto od izuzetno značaja na kocki. Posmatrao je njihovu trenutnu situaciju u religioznom kontekstu: oni su bili umešani u apokaliptičnu borbu, megdan protiv demonske armije koja pokušava da zbaci božje kraljevstvo. A to gledište, pomislio je Dejvid, uopšte nije toliko daleko od istine. Srpasti mesec, malčice popunjeniji nego što je bio prethodne noći, bacao je slabašan sjaj na brdovit krajolik oko njih. Dejvid je sedeo na proplanku pored Majkla, koji je postavio „gejm boj" na obližnji panj. Dečakova majka je spavala u karavanu; Elizabeta je postajala sve nervoznija tokom dugačke vožnje u planine, psujući i drhteći i zahtevajući da je puste napolje iz automobila, ali je naposletku zaćutala i zaspala. Monika je provodila polovinu vremena umirujući Elizabetu, a drugu polovinu proučavajući laptop koji je uzela iz laboratorije VSBa. Dobre vesti su bile da se na flešdrajvu odista nalazio naučni rad koji je Albert Ajnštajn napisao pre više od pedeset godina. Loše vesti behu to da je celokupan tekst bio na nemačkom jeziku. Naziv rada je glasio Neue untersuchung uber die einheitliche feldtheorie, što je Dejvid donekle mogao da prevede novo razumevanje teorije ujedinjenih polja, najverovatnije. Ali to je otprilike bilo sve što je mogao da razume. Rad je sadržao desetine stranica ispunjenih jednačinama, ali su simboli, brojevi, i natpisi podjednako zbunjivali Dejvida kao i nemačke red koje su ih okruživale. Ove jednačine uopšte nisu ličile na one koje je viđao u drugim Ajnštajnovim radovima. Herr doktor je očigledno otišao u sasvim drugom pravcu, primenivši veoma drugačiju vrstu matematike. Dejvid se osećao osujećeno do ludila: imali su odgovor u šakama, ali nisu mogli da ga rastumače. Monika je sada sedela sama na travnatom parčetu proplanka i još uvek zurila u ekran laptopa. Dejvid je gledao preko njenog ramena izvesno vreme, ali se ona požalila da joj remeti koncentraciju, tako da se povukao na suprotnu stranu proplanka. Dođavola, pomislio je, samo kada bih znao nemački! Međutim, čak i da mu je nemački bio maternji jezik, i dalje bi imao problema s matematikom. Ne, Monika je bila kudikamo bolja osoba za ovo. Bila je umešna u mnogim granama matematike i već je kazala Dejvidu da joj nekoliko jednačina izgleda poznato. Nakon što je stavio nekoliko zgužvanih listova novina povrh gomilice drveta, Gredik ih je upalio šibicom. Otišao je do karavana i vratio se sa pet konzervi „dinti


mur" goveđeg paprikaša, koje je otvorio i stavio blizu vatre. Potom je seo na travu pored Dejvida i Majkla. „Imamo sreće", rekao je, pokazujući na zvezdano nebo. „Večeras neće pasti kiša." Dejviji je klimnuo glavom. Majki je nastavio da igra Ratnika. Gredik je pokazao na mesec, koji se nalazio tik iznad istočnog horizonta. „Sutra idemo u tom pravcu", rekao je. „Do Hau Noba. Vozićemo putem Smitfild sve do kraja, a potom ćemo da zađemo u planine." „Zašto baš tamo?" upitao je Dejvid. „To predstavlja dobro mesto za skrivanje. Tamo gore postoje krečnjačke pećine i planinski izvor koji nije previše udaljen. Odatle se može videti kilometrima unaokolo, tako da možeš biti na vreme upozoren ukoliko neko traga za tobom." „Ali šta ćemo jesti? Hoću da kažem, pošto nam ponestane goveđeg paprikaša?" „Ne beri brigu, donosiću vam zalihe. Satanini poslušnici na tragaju za mnom, tako da mogu da dolazim i odlazim kako mi se prohte. Možete se skrivati u Hau Nobu sve do kraja leta. Dotad će neznabošci dići ruke od potrage i biće vam mnogo lakše da se dokopate Kanade ili Meksika, ili gde god već želite da odete." Dajvid je pokušao da zamisli kako provodi leto u krečnjačkoj pećini sa Monikom, Majklom i Elizabetom. Plan je bio kudikamo gori od nepraktičnog bio je beznadežan. Bez obzira na to koliko se dugo budu skrivali u planinama, vojska i FBI neće prestati da tragaju za njima. A ukoliko nekim čudom i uspeju da izmaknu svojim progoniteljima i pređu preko granice, opet neće biti bezbedni. Pre ili kasnije, Pentagon će ih pronaći, bili oni u Kanadi ili Meksiku ili na Antarktiku. Posle nekoliko minuta Gredik je ustao i prišao vatri, koja se sada sasvim rasplamsala. Zaštitivši šaku sivom platnenom maramicom, uzeo je zagrejane limenke paprikaša i razdelio ih Dejvidu, Majklu, i Moniki. Takođe im je dao po plastičnu kašiku koje je pronašao u pretincu za rukavice karavana. Paprikaš je bio mlak, ali je Dejvid svejedno počeo da jede nadajući se da će barem nakratko uspeti da zaboravi na svoje nedaće dok vadi lepljive komade govedine iz konzerve. Međutim, pre nego što je uspeo da uzme drugi zalogaj, podigao je pogled i spazio kako se Monika nadnosi iznad njega, udaljena manje od jednog metra, sa laptopom i prikačenim flešdrajvom ušuškanim ispod pazuha. Čak i u tami, video je da je uzbuđena. Usta su joj bila otvorena i disala je zadihano.


„Otkrila sam nešto", kazala je. „Ali ti se neće svideti." Dejvid je spustio limenku na zemlju i osovio se na noge. Odveo je Moniku do sasušenog bora na ivici proplanka, otprilike šestsedam metara dalje od Majkla i Gredika. Pretpostavljao je da će u ovom trenutku osećati likovanje, međutim umesto toga bio je ispunjen zlom slutnjom. Treperava vatra je obasjavala levu stranu Monikinog lica, dok joj je desna strana bila potpuno u senci. ,Je li tu?" upitao je. „Teorija objedinjenih polja?" „Isprva sam mislila da nije. Jednačine su mi delovale kao gomila baljezganja, da ti pravo kažem. No, onda sam se setila onoga o čemu smo razgovarali prošle noći. Teorije geona." „Hoćeš da kažeš da u tome ima nečega?" „Trebalo mi je prilično vremena da uvidim vezu. Ali što sam duže posmatrala jednačine, sve više su me podsećale na formule kakve vidiš u topologiji. Znaš već, matematike površina, oblika i čvorova. A to me je nateralo da pomislim na geone, čvorove u prostorvremenu. Evo, dozvoli da ti pokažem." Monika je otvorila laptop i stala pored Dejvida kako bi mogao da osmotri ekran. Čkiljeći, video je stranicu sa desetak jednačina, pri čemu se svaka sastojala od dugačkog niza slova grčkog alfabeta i neobičnih simbola: viljušaka, znakova za funtu, krugova sa umetnutim krstovima. Svakako je izgledalo kao potpuno nerazumljiva koještarija. „Staje ovo, dovraga?" Pokazala je na vrh stranice. „Ovo je jednačina ujedinjenih polja, izražena jezikom drugačije topologije. Slična je klasičnim jednačinama relativiteta, ali takođe obuhvata i fiziku čestica. Ajnštajn je otkrio da su sve čestice geoni. Svaka čestica predstavlja različitu vrstu uvrnuća u prostorvremenu, a prirodne sile su mreškanje u tkanju!" Povisila je glas i zgrabila Dejvida za rukav majice. Privukla ga je bliže kako bi mogao da podrobnije pogleda jednačine, ali on i dalje nije mogao da ih uhvati ni za glavu ni za rep. „Čekaj malo, čekaj malo. Jesi li sigurna da je ovo stvarno?" „Pogledaj ovde!" Pomerila je prst na dno stranice. „Ovo predstavlja jedno od rešenja jednačine polja, koje opisuje elementarnu česticu sa negativnim naelektrisanjem. To je geon, sićušna crvotočina sa zatvorenim vremenolikim


zakrivljenjem. Rešenje čak detaljno opisuje masu čestice. Prepoznaješ li ovaj broj?" Tik ispod Monikinog nokta pisalo je: M = 0,511 Me V/c2 „Isuse Hriste", prošaptao je Dejvid. „To je masa elektrona." Premda je matematika za Dejvida predstavljala španska sela, znao je da jedno obeležje teorije svega predstavlja činjenica da će teorija predvideti mase svih elementarnih čestica. * Spin ili obrtanje, osnovna osobina elementarne čestice, poput mase i naelektrisanja. Najpribližnije se može opisati kao mehanički moment, odnosno kada se čestica ponaša kao mala čigra. (Prim, prev.) ,,A to je samo početak. Unutra ima još najmanje dvadesetak rešenja za čestice sa različitim naelektrisanjem i spinom.* Najveći broj ovih čestica uopšte nije otkriven dugo nakon Ajnštajnove smrti. On je predvideo postojanje kvarkova i tauleptona. A postoje i rešenja za čestice koje još uvek nisu pronađene. Ali možeš da se opkladiš u život da postoje." Monika je skrolovala nadole dokument, prelistavajući stranicu za stranicom topoloških jednačina. Dok je Dejvid zurio u ekran laptopa, radost je počela da mu nadima pluća i širi se ostatkom tela. Osećanje se jedino moglo uporediti sa ushićenjem koje je osetio kada se rodio Džona. Ovo je predstavljalo konačan trijumf fizike, klasična teorija koja je uključivala kvantnu mehaniku, jedan jedini niz jednačina koji je mogao da opiše sve, od unutrašnjeg delovanja protona do strukture galaksije/Okrenuo je glavu od ekrana i nasmešio se Moniki. „Znaš šta? Ovo nije toliko različito od onoga što teoretičari struna pokušavaju da urade. Osim što su čestice petlje u prostorvremenu, a ne strune energije." „Postoji još jedna sličnost. Pogledaj ovo." Skrolovala je nadole još nekoliko stranica i pokazala prstom na jednačinu koja je odskakala od ostalih:


S< A/4 „To je jednačina koju sam video u Ratniku!" Monika je klimnula glavom. „Zove se holografski princip. Slovo S označava maksimalnu količinu informacije koja se može sabiti u neko područje prostora, dok A označava površinu tog prostora. U suštini, princip kaže da sve informacije u trodimenzionalnom prostoru položaj svake čestice, snaga svake sile mogu biti sadržane u dvodimenzionalnoj površini prostora. Tako da se o čitavom univerzumu može razmišljati kao o hologramu, nalik onome na kreditnim karticama." „Čekaj malo, čini mi se da sam već čuo za to." „Teoretičari struna govore o tom principu već godinama, zato što on nudi način uprošćavanja fizike. Ali eto, ispostavlja se daje Ajnštajn dobio istu ideju pre više od pola veka. Njegova teorija ujedinjenih polja je sazdana oko te ideje. Iskoristio je holografski princip kartografiše celokupnu prokletu istoriju vaseljene. Nalazi se u ugom odeljku rada, evo ovde." Pokazala je na još jednu neobičnu jednačinu. Pored nje se naio niz kompjuterskih grafika; doktor Klajnman je očigledno reodukovao tri skice koje je Ajnštajn nekada davno nacrtao rukom, va slika je pokazivala par ravnih ploča koje se kreću jedna prema ugoj. Na drugoj slici ploče se savijaju i mreškaju dok se sudaraju, a trećoj se udaljavaju jedna od druge, sada istačkane novorođegalaksijama: „Šta su ove stvarčice?" upitao je Dejvid. „Liče mi na listiće staolske folije." „U teoriji struna, nazivaju se brane. Na dijagramima izgledaju odimenzionalno, ali svaka zapravo predstavlja trodimenzionalni univerzum. Svaka galaksija i planeta u našoj vaseljeni je sadržana u jednoj od takvih brana. One su više nalik lepljivom papiru za ubijanje muva negoli staniolskoj foliji, zato što se bezmalo sve subatomske čestice lepe za njih. Druga brana je sasvim odvojeni univerzum, a obe se kreću kroz znatno širi prostor nazvan hipersvemir, koji ima deset dimenzija sve u svemu." „Zašto se sudaraju?" „Jedna od retkih stvari koja može da prođe kroz branu i napusti hipersvemir jeste gravitacija. Jedna brana može da gravitaciono privlači drugu, a kada se sudare,


one se uvrću i proizvode ogromne količine energije. I sama sam radila na toj ideji, zbog čega sam smesta prepoznala dijagrame, ali ništa što sam uradila nije ni približno ovome. Ajnštajn je razradio tačne jednačine za našu branu i način na koji je nastala. Njegova objedinjena teorija objašnjava kako je sve započelo." „Misliš na veliki prasak?" „Ovi dijagrami to pokazuju. Dve prazne brane se sudaraju, a energija nastala sudarom ispunjava naš univerzum, naposletku se pretvarajući u atome, zvezde i galaksije, koji svi zajedno hitaju upolje u jednom gigantskom talasu." Ponovo ga je zgrabila za rukav i pogledala u oči. „To je to, Dejvide. Odgovor na misteriju stvaranja." Zbunjeno je proučavao crteže. „Ali gde je dokaz? Hoću da kažem, to je zanimljiva ideja, ali..." „Dokaz se nalazi ovde!" Monika je ubola prstom formule ispod dijagrama. „Ajnštajn je predvideo sva opažanja koja su astronomi učinili tokom poslednjih pedeset godina. Brzina širenja svemira, slamanje materije i energije, sve je ovde!" Dejvid je nemoćno zurio u topološke jednačine. Želeo je da može da ih razume lako poput Monike. „Pa, u čemu je onda problem? Kazala si da mi se nešto neće svideti." Monika je duboko udahnula i skrolovala dokument na još jednu stranicu ispunjenu ezoteričnim simbolima. „Postoji još nešto što može da izađe iz brane i uđe u ekstradimenzije hipersvemira. Sećaš se staje neutrino, zar ne?" „Svakako. On je nalik mlađem bratu elektrona. Čestica bez naelektrisanja i sa veoma malom masom." „Pa, pojedini fizičari su spekulisali da možda postoji čestica po enu sterilan neutrino. Zovu ga sterilnim zato što obično nema eđudejstvo ni sa jednom drugom česticom u našem univerzumu. erilni neutrini lete kroz dodatne dimenzije i prolaze kroz našu anu baš kao što molekuli vode prolaze kroz rešeto." „Dozvoli da pogodim. Ujedinjena teorija ima jednačinu i za ovu sticu, takođe." Monika je klimnula. „Aha, nalazi se u radu. A jednačina pred'đai da uvrtanje prostorvremena naše brane može da generiše ekloziju čestica. Ukoliko se brana


uvrne u dovoljnoj meri, sterilni eutrini mogu da izlete iz jednog dela naše vaseljene i da otputuju drugi deo prečicom kroz hipersvemir. Baci pogled na ovo." Pokazala je na reprodukciju još jednog dijagrama kojeg je natao Ajnštajn: Dejvid je prepoznao sliku. „To je crvotočina, zar ne? Most koji aja udaljena područja prostorvremena?" „Aha, ali samo sterilni neutrini mogu da putuju ovakvom prečim. A sudeći prema ujedinjenoj teoriji, čestice mogu da zadobiju ergiju dok se kreću kroz dodatne dimenzije. Đavolski mnogo ergije ukoliko se snop neutrina usmeri u pravom pravcu." Dejvid je odmahnuo glavom. Ovo je počinjalo da zvuči veoma oše. „Šta se dešava kada se čestice ispunjene energijom vrate u naš univerzum? Govori li teorija išta o tome?" Monika je isključila i sklopila laptop. Nije želela da Dejvid vidi konačne jednačine u Ajnštajnovom radu. „Čestice koje se vraćaju mogu da izazovu nasilno zakrivljenje obližnjeg prostorvremena. Količina oslobođene energije zavisi od toga kako postaviš eksperiment. Pod pravim uslovima, ovaj proces se može iskoristiti da se generiše toplota ili elektricitet. Ali se takođe može iskoristiti kao oružje." Povetarac je uskomešao iglice borova oko njih. Premda je vazduh bio topao, Dejvida su podišli žmarci. „Znači, tačka na kojoj čestice ponovo ulaze u univerzum može se odabrati? Moguće je lansirati snop sterilnih neutrina iz Vašingtona i odbiti ga kroz dodatne dimenzije tako da pogodi bunker u Teheranu?" Monika je ponovo klimnula glavom. „Imali bi fino naštelovanu kontrolu nad koordinatama mete i silinom udara. Jedan jedini prasak čestica mogao bi da zbriše nuklearnu laboratoriju u Iranu ili Severnoj Koreji, čak i da je zakopana kilometar ispod zemlje." Dejvid je sada shvatio zbog čega ih je Federalni istražni biro jurio preko pola države. Ovakvo oružje bilo bi savršeno u borbi protiv terorizma. Pentagon bi mogao da eliminiše svoje neprijatelje bez upotrebljavanja komandosa ili navođenih projektila. Zato što bi zrak čestica putovao kroz dodatne dimenzije, izbegao bi detekciju radarom, protivvazdušnu odbranu i sve ostale odbrambene mere. „Koliko energije zrak može da oslobodi?" ,,U tome i jeste problem. Ne postoji granica. Ova tehnologija mogla bi se iskoristiti da se raznese čitav kontinent." Ispružila je laptop ispred sebe, kao bi mogao eksplodirati svakog časa. „Ali ovo je najgori deo: pravljenje ovakve vrste oružja


kudikamo je lakše od proizvodnje atomske bombe. Nije potrebno obogaćivati uranijum za bojeve glave, niti lansirati balističke projektile koji će isporučiti glavu. Sve što je potrebno su jednačine i grupa inženjera. Iranci i Severnokorejci mogli bi to da urade bez naročito mnogo muke. Da ne spominjem Al kaidu." Dejvid se okrenuo od nje i zagledao u logorsku vatru. „Sranje", promumlao je. „Nije ni čudo što Ajnštajn nije želeo daje objavi." „Aha, prilično je očigledno da je razumeo implikacije. Ajnštajn je u poslednji deo rada uključio formule za generisanje ekstradimenzionalnih zrakova. Sićušni deo prostorvremena morao bi da se zakrivi u savršeno sferični oblik. To bi se verovatno moglo ostvariti međusobnim sudaranjem protona u akceleratoru čestica." Dejvidu je srce zabubnjalo u grudima. „Hoćeš da kažeš da bi neko mogao da napravi takvo oružje koristeći ubrzivač čestica?" Logorska vatra se zalelujala na povetarcu i na trenutak senke su sasvim prekrile Monikino lice. „Akceleratori čestica u nacionalnim laboratorij ama već su dizajnirani tako da do maksimuma uvećaju broj sudara čestica. Čuo si za Tevatron, akcelerator čestica u Fermilabu? Fizičari koji tamo rade mogu da natrpaju trilione protona u snop čestica uži od dlake kose. Akcelerator bi naravno morao da se podesi tačno na određen način kako bi zakrivio prostorvreme i proizveo sterilne neutrine. Ali Ajnštajnove jednačine omogućavaju proračun neophodnih podešavanja." Monikine poslednje reči odjeknuše preko prpplanka. Dejvid je nervozno bacio pogled preko ramena i video kako Gredik baca praznu limenku paprikaša u vatru. Potom je brđanin uzeo još jednu konzervu i pošao prema šipražju u kojem je parkirao karavan. Nameravao je da probudi Elizabetu i upita je želi li da večera. Dejvid se okrenuo prema Moniki. „Dobro, pred nama su dva izbora. Možemo da prokrijumčarimo flešdrajv preko granice i uspostavimo kontakt sa Ujedinjenim nacijama ili Međunarodnim sudom, nekom organizacijom kojoj se teorija može poveriti na čuvanje. Ili možemo sami da je sakrijemo. Možda možemo da pronađemo bolje mesto za skrivanje od..."


„Ne, ne smemo daje sakrijemo." Monika je iščupala flešdrajv iz USB porta na laptopu. Maleni srebrnkasti cilindar je blistao na njenom dlanu. „Moramo daje uništimo." Dejvidovi mišići se napeše. Osetio je poriv da ugrabi flešdrajv sa Monikinog dlana. „Jesi li poludela!? Ovo je teorija svega!" Namrštila se. „Znam vrlo dobro šta je. Provela sam proteklih dvadeset godina života radeći na tom problemu." „Onda znaš da ne možemo tek tako da je bacimo! Moramo da je sačuvamo, a ne daje uništimo!" Monika je sklopila prste oko cilindra. „Previše je rizično, Dejvide. Ako Ajnštajn nije uspeo da uspešno sakrije teoriju, zašto misliš da ćemo mi uspeti?" Odmahnuo je glavom, kipeći od osujećenosti. „Doktor Klajnman mi je rekao da je čuvam na bezbednom. To su mu bile poslednje reči: 'Čuvaj je na bezbednom.'" „Veruj mi, ni ja ne želim da to uradim. Ali moramo misliti na svačiju bezbednost. Teroristi žele ovu teoriju isto onoliko koliko je želi i vlada, i već su bili nadomak toga da je dobiju. Sećaš se vojnika u Ratniku, onog s brojem 3 na šlemu?" Monika je jače stisnula flešdrajv. Dok ju je Dejvid posmatrao, vizuelno sećanje na Ajnštajnove jednačine mu je blesnulo kroz mozak. I dalje su mu izgledale kao koještarije, ali se sećao nekoliko formula. „Prekasno je", rekao je. „Videli smo teoriju. Sad nam je u glavi." „Nisam ti pokazala sve jednačine. A moje sećanje nije ni izdaleka dobro kao tvoje. Pošto uništimo flešdrajv, trebalo bi da se predamo u ruke Federalnom istražnom birou. Ispitivače nas, ali nas ne mogu naterati da im išta kažemo. Radije bih se suočila s njima negoli s teroristima." Dejvid je napravio grimasu, prisetivši se saslušanja u kompleksu FBIa ispod ulice Liberti. „To neće biti tako lako. Slušaj, zašto ne bismo..." Prekinuo ih je udaljeni povik. Bio je to Gredikov glas. Vratio se trkom do proplanka, oznojen i razrogačenih očiju. „Nije u kolima!" viknuo je. „Elizabeta je nestala!" Isuse jebeni Hriste, pomislila je Bet, pa ovde nema ničega sem drveća! Bosonoga, teturala se utabanom zemljanom stazom i pokušavala da pronađe put natrag do


autoputa. Šuma je bila toliko gusta da nije mogla da vidi ništa oko sebe, ali je nastavila da nabija nožne prste na korenje i kamenje. Ostavila je cipele u automobilu debelog drkadžije i sada su joj tabani bili potpuno isečeni, ali Elizabeta nije marila. Sada joj je bila potrebna dugačka linija meta i, premda je imala tri stotine dolara pri sebi, teško da će pronaći ijednog dilera u ovoj prokletoj šumi. Naposletku je kroz lišće ugledala treperavu svetlost ispred sebe. Potrčala je prema svetlosti i izašla na drum broj 68, put sa jednom saobraćajnom trakom koji se slabašno presijavao na mesečini. Dobro, pomislila je, ponovo sam u sedlu. Ranije ili kasnije, neki napaljeni tip će proći ovuda. Otresla je zemlju sa stopala, sklonila kosu sa čela i uvukla majicu u pantalone kako bi istakla grudi. No, drum je bio prazan. Nije bilo ni jednog jedinog jebenog automobila na vidiku. Nakon desetak minuta počela je da hoda, nadajući se da će usput ugledati benzinsku stanicu. Nije bilo naročito hladno, ali je svejedno zacvokotala zubima. „Sranje!" vrisnula je na drveće. „Treba mi jebeni fiks!" Sve što je čula kao odgovor beše sumanuta pesma zrikavaca. Bet je bila na izmaku snage kada je savladala krivinu i ugledala dugačku, nisku građevinu. Bio je to niz od nekoliko radnji prodavnica poklona, pošta, prodavnica propana. Aleluja, pomislila je, konačno civilizacija! Sada joj je samo bio potreban neki kamiondžija koji će je odbaciti do najbližeg grada. Ali dok je trčala ka građevini, užasnuto je primetila da su sve prodavnice zatvorene, a daje parkiralište prazno. Uhvatila se za stomak, iznenada osetivši mučninu. A potom je ispred pošte ugledala telefonsku govornicu kompanije „Belsaut". Isprva je naprosto stajala tamo, paralizovana. Znala je broj koji je mogla da pozove, ali se nije ni pomerila. Od svih ljudi na svetu, on je predstavljao poslednje kopile s kojim je želela da razgovara. Ali, odavno joj je kazao da uvek može da ga pozove u slučaju krajnje nužde, a ona je za svaki slučaj zapamtila broj njegovog mobilnog telefona. Bet je prišla govornici. Drhtavim prstima je okrenula broj. Nakon kratkog čekanja, kučkin sin se javio. „Zdravo, draga Elizabeta. Kakvo prijatno iznenađenje." Hvala bogu, Džona je konačno zaspao. Tokom protekla tri sata Karen gaje posmatrala kako se trza i uvija pokušavajući da se oslobodi plastičnih vrpci koje su


mu vezivale gležnjeve i zglobove na rukama. To čudovište Brok takođe je Džoni stavio povez preko usta kako bi prigušio dečakove vriske, i dabome da ga je to samo još više prestrašilo. Karen je takođe bila vezana i zapušenih usta, ali je mogla da oseti kako joj sin drhti dok je ležao pored nje na podu Brokovog kombija. Najteže joj je padalo to ne može da ga uteši nije mogla da ga zagrli, niti da mu šapne, „Sve je u redu, sve će biti u redu." Mogla je jedino da svojim čelom dodiruje njegovo i pokuša da izusti umirujuću zvuke kroz vlažnu krpu vezanu preko njenih usta. Negde oko ponoći, nakon što su prešli najmanje dve stotine pedeset kilometara, Džona je prestao da vrišti. Njegova iznurenost je nadvladala užasnutost i zaspao je vlažnog lica zagnjurenog u majčin vrat. Pošto je utonuo u san, Karen se prevrnula na bok kako bi bacila pogled kroz vetrobran kombija. Opazila je saobraćajni znak: IZLAZ 315, VINČESTER. Već su se nalazili u Virdžiniji i kretali su se na jug autoputem 181. Nije imala pojma kuda to dovraga idu, ali je bila spremna da se kladi u mnogo novca da njihovo odredište nije glavna zgrada FBIa. Brok je sedeo na za volanom, jeo čips iz ogromne kesice i na radiju slušao ponovno emitovanje Šoua Raša Limboa. Čak mu je i potiljak bio ružan, sa ružičastim flekama na vratu i iza ušiju. Zatvorila je oči na tren, i prisetila se hladnog osmeha na agentovom licu pošto je upucao Gloriju Mičel, a zatim uperio pištolj u Karen i Džonu. Potom je otvorila oči i besno začkiljila, uperivši sav svoj nemi gnev prema ružnom kučkinom sinu. Mrtav si, prošaptala je u krpu. Pre nego što se sve ovo završi, ubiću te. Lusil je zgađeno tresnula pesnicom po ogromnoj prozirnoj sferi u laboratoriji Virtuelne simulacije borbe. Pošto je proveo šesnaest sati pregledajući terminale i servere laboratorije, tim stručnjaka za kompjutere iz Ministarstva odbrane naprosto je zaključio kako su podaci koji su se nalazili u softveru ratne igre po imenu Ratnik nepovratno izgubljeni. Sada je bilo osam sati izjutra, a Lusil je bila besnija od divljeg vepra u jabučnjaku. Vojska je potpuno uprskala potragu za osumnjičenima; nakon što ih je pustio da se izvuku iz baze, vojnik na kapiji Fort Beninga sačekao je dva sata pre nego što je obavestio državnu policiju u Džordžiji i Alabami. Delta jedinice postavile su kontrolne punktove na nekoliko najvećih autoputeva koji su vodili iz Kolambusa, ali je najmanje polovina drumova u oblasti


ostavljena bez nadzora. Surova istina bese da jednostavno nisu posedovali dovoljan broj ljudi. Vojska je poslala toliko vojnika u Irak da nije mogla da brani ni vlastito zadnje dvorište. Lusil se okrenula od sfera i skljokala u stolicu. Dok su zaluđenici za kompjutere Pentagona pakovali svoju opremu, zavukla je šaku u džep pantalona i izvadila paklicu „marlboroa" Na svu sreću, imala je još dve cigarete; izvadila je jednu i počela da traži „zipo" upaljač, ali nije mogla da ga pronađe ni u jednom džepu. Isuse, pomislila je, šta se dođavola desilo s tim upaljačem? To joj je bio omiljeni upaljač, onaj sa Zvezdom Teksasa na sebi. ,,U pizdu materinu!" povikala je, prestrašivši zaluđenike za kompjutere. Taman se spremala da im se izvini kada je agent Kroford stupio u laboratoriju, izgledajući samouvereno kao i uvek. Domarširao je do njene stolice i nagnuo se unapred kako bi mogao da joj šapne u uvo. „Žao mi je što vas prekidam, gospođo, ali imam vesti iz Vašingtona." Lusil se namrštila. „Staje sad, dovraga? Sekretar odbrane želi da dodeli slučaj marincima?" Kroford je ispružio digitalni magnetofon veličine dlana. „Neko vam je ostavio poruku na govornoj pošti u centrali. Jedan od administrativnih asistenata prosledio ju je meni." Lusil se naglo ispravila u stolici. „Neko ih je video? Da li je neko prepoznao osumnjičene?" „Ne, bolje je od toga." Iskezivši se, pokazao je na privatnu kancelariju priključenu laboratoriji. „Hajdemo u onu sobu kako bih mogao da vam je pustim." Lusil je skočila na noge i krenula za Krofordom u kancelariju. Nalet nove energije ispunio je njene umorne udove, kao i uvek kada bi joj se posrećilo. Kroford je zatvorio vrata kancelarije. „Mislim da ćete prepoznati glas", rekao je. Pritisnuo je dugme na digitalnom magnetofonu i nakon nekoliko sekundi začula se snimljena poruka: Zdravo, Lusi. Ovde Dejvid Svift. U novinama sam video da me tražite. Pretpostavljam da želite da nastavite razgovor koji smo započeli u Njujorku. Bio sam malčice zauzet tokom proteklih nekoliko dana, ali mislim da mogu da odvojim malo vremena za vas ovog jutra. Uključio sam mobilni telefon, tako da možete da


me pronađete. Imam samo jedan zahtev: nemojte dovoditi nikakve vojnike sa sobom. Ukoliko ugledam makar i jedan jedini helikopter ili ,,hamv\\ zdrobiću u paramparčad paket koji sam uzeo u Fort Beningu. Voljan sam da surađujem, ali ne želim da nikakvi komandosi laki na okidaču upiru svoje oružje u mene. Da li se razumemo? Ovaj planinski venac dobio je naziv Dimne planine zbog vodenih isparenja koja su se podizala sa njegovih drvećem prekrivenih padina. Mešajući se sa ugljovodonikom koji su lučile šume borova, isparenja su se obično zgrušavala u plavičastu izmaglicu koja je poput pokrova pokrivala nazubljeni krajolik. Međutim, ovog jutra jak vetar je rasterao izmaglicu i Dejvid je video kilometar za kilometrom brda i dolina obasjanih suncem, koje su se protezale prema horizontu poput ogromnog, izgužvanog ćebeta. Stajao je na vrhu Hau Noba i posmatrao uzani drum koji je vijugao niz strmu istočnu padinu, nekih dve stotine metara niže. Nijedno crno terensko vozilo i dalje se nije pojavilo na putu, ali je još uvek bilo rano. FBIu je bilo potrebno izvesno vreme da pronađe GPS koordinate njegovog mobilnog telefona, koje su odaslane najbližem tornju telefonije istog trena kada je uključio aparat. A zatim, naravno, agenti su morali da osmisle plan napada i oforme udarne timove. Sa vrha planine Dejvid je imao izuzetan pogled na put koji će agenti najverovatnije iskoristiti, drum koji se odvajao od glavnog puta otprilike kilometar dalje prema jugu. Videće ih kako dolaze mnogo pre nego što stignu. Gredik je ostavio karavan na zemljanom putu udaljenom nekoliko kilometara dalje ka zapadu. Doveo ih je do Hau Noba i nameravao je da se vrati do automobila pre nego što se agenti pojave, n sada kada se vreme približilo izgledao je nevoljno da ode. Stajao j ispred Majkla sa rukama položenim na dečakovu glavu i mrmljao nekakve nerazgovetne reči, najverovatnije blagoslov. Baterije u Majklovom „gejm boju" pre nekoliko sati su se napokon istrošile, ali je tinejdžer smireno prihvatio ovaj događaj i sada je delovao mnogo bolje zbog toga: izgledao je kudikamo prisutnije nego inače, okrećući se tamoamo, i nimalo se nije sekirao zbog činjenice da njegova majka više nije s njima. U međuvremenu, Monika je bacala nervozne pogleda ka Dejvidu, čekajući da da znak. Iako su se već ratosiljali laptopa, bacivši razmrskane ostatke u reku Teliko, Monika je još uvek držala flešdrajv u šaci.


Dejvid je najveći deo protekle noći lomio glavu u vezi sa izborom. Einheitliche feldtheorie je predstavljala jedno od najvećih dostignuća nauke i brisanje Ajnštajnovih jednačina je delovalo kao čin obesnog vandalizma, zločin protiv čovečanstva. Međutim, Elizabetin nestanak im je jasno stavio do znanja da se ne mogu skrivati doveka. Ranije ili kasnije nešto drugo će poći po zlu i vojnici će ih kadtad pronaći. Potom će teorija ujedinjenih polja pasti u ruke Pentagonu i ništa na svetu ih neće sprečiti da je upotrebe. U roku od svega nekoliko godina vojska bi mogla da sagradi naprave koje mogu da lansiraju sterilne čestice u ekstradimenzije i unište svako skrovište terorista na Bliskom istoku. Generali bi možda mogli da izvesno vreme zadrže teoriju u tajnosti, svoje novo oružje u ratu protiv terorizma. Ali nijedno oružje ne može zadugo da ostane tajna. Naposletku bi se znanje proširilo do Pekinga i Moskve i Islamabada, a seme uništenja sveta bilo bi posejano. Ne, Dejvid nije mogao da dozvoli da se to dogodi. Morao je da prekrši obećanje dato doktoru Klajnmanu i da eliminiše poslednje tragove teorije. Sve dosad se opirao ovom neopozivom koraku, ali više nije mogao da ga odlaže. Zakoračio je prema nazubljenoj, sivoj, polukružnoj kamenoj izbočini koja je štrcala sa vrha planine poput divovske tijare. Prišao je kamenoj izbočini i podigao olabavljeni komad kremena oštre ivice koji mu može komotno stati u šaku. Kameno oruđe, pomislio je, nalik nečemu što su koristili pećinski ljudi. Okrenuo se prema Moniki. ,,U redu, spreman sam." Monika mu je prišla i bez reči stavila flešdrajv na kamenu izbočinu, koja je bila maltene potpuno ravna. Lice joj je bilo napeto, bezmalo ukočeno. Toliko čvrsto je stiskala usne daje Dejvidu palo na pamet kako se na jedvite jade suzdržava da ne zavrišti. Mora da je bilo pakleno bolno žrtvovati stvar za kojom je tragala čitavog života. A ipak, to je bila njena odluka. Daje Ajnštajn mogao da baci pogled pedeset godina u budućnost i vidi užasni početak dvadeset prvog stoleća, i on bi učinio potpuno istu stvar. Dejvid je podigao težak kamen iznad glave. Dok ga je držao visoko iznad flešdrajva, ponovo je pogledao bleštavozelene planine svuda unaokolo, presavijene i zakrivljene u mnoštvu oblika poput nabora prostorvremena. Potom je zamahnuo rukom nadole i što je jače mogao tresnuo kamenom po srebrnkastom cilindru.


Plastično kućište se smrskalo, a ploča sa čipovima polomila se na nekoliko komada. Dejvid je usmerio drugi udarac direktno na memorijski čip i silikon se raspao u stotine crnih krhotina, veličine vrha grafitne olovke. Nastavio je da udara sve dok nije smrvio čip u prašinu, a okolni tranzistori, kola i prekidači nisu postali tek smeša metalnih tačkica. Potom je sakupio krhotine u dlan i bacio ih preko istočne padine Hau Noba. Snažan vetar je uhvatio prašinu i razasuo je širom borove šume. Monika se na silu nasmešila. „Eto, i to je gotovo. Vraćamo se natrag tablama za crtanje." Dejvid je zavrljačio kamen niz padinu, a potom uhvatio Moniku za ruku. Odjednom ga je preplavila čudna mešavina osećanja tuge, simpatije, zahvalnosti i olakšanja. Želeo je da se zahvali Moniki na svemu što je učinila, zbog toga što je s njim proputovala više od hiljadu i po kilometara, zato što mu je spasla kožu preko stotinu puta. Međutim, umesto da naglas izgovori reči zahvalnosti, impulsivno je prineo njenu šaku usnama i poljubio je u tamnu kožu između zglavaka. Uputila mu je znatiželjan pogled, iznenađena ali ne i nezadovoljna. Potom je primetila nešto preko Dejvidovog ramena i lice joj se ponovo napelo. Okrenuo se i ugledao kako konvoj crnih terenskih vozila vijuga niz put iz pravca jugoistoka. Zakoračio je unazad od litice i povukao Moniku iza kamene izbočine. „Dolazi ovamo!" viknuo je Grediku, koji je istog časa odvukao Majkla u senku izbočine. Klečeći u prašini, Gredik je izvirio iza kamena i namrštio se. „Grimizna beštija!" prosiktao je. „Krcata izopačenjima!" Vozila su usporila dok su se približavala početku putića. Agenti su očigledno proučili topografske mape i prokljuvili najbrži put do vrha planine. Dejvid je planirao da ostanu skriveni dok se udarni tim uspinje drumom, tako da pripadnici FBIa ne padnu u iskušenje da zapucaju na njih zato što su lake mete; kada se agenti konačno nađu u dometu glasa, Dejvid će dreknuti i otkriti gde su skriveni. Potom će im, po svoj prilici, vođa tima doviknuti da izađu sa rukama podignutim uvis. To je izgledalo kao najbezbedniji način da se predaju. Naravno da agenti neće biti presrećni kada saznaju sudbinu teorije ujedinjenih polja. Ali tome nije bilo pomoći.


Dok su se vozila parkirala na početku putića, Dejvid se okrenuo prema Grediku. Sa zakašnjenjem je shvatio da ne zna čovekovo ime. „Ovaj, brate? Vreme je da kreneš." Gredik je stisnutih pesnica zurio u terenska vozila. Jedna za drugim, vrata su se otvorila, a reka ljudi u sivim odelima je pokuljala napolje. „Jašta, oni su brojni poput peska u moru", odgovorio je Gredik. „Ali vatra će suknuti s nebesa i progutaće ih sve odreda!" Dejvid se zabrinuo. Nije bilo nikakvog razloga da Gredik ostane s njima. FBI nije znao njegovo ime. Ukoliko bi brđanin sada otišao, izvukao bi se bez ikakvih posledica. „Slušaj me, brate. Mi moramo da damo Cezaru ono što je Cezarevo. Ali tvoje mesto je divljina, razumeš li? Moraš da ideš." Čovek je napravio grimasu. Verovatno je poželeo da ima još koju zvečarku koju bi mogao da baci na agente. No, posle nekoliko sekundi potapšao je Dejvida po ramenu. „Idem, ali neću biti daleko. Ako bude ikakve nevolje, vratiću se." Pre odlaska prineo je ruku Dejvidovom čelu i ponudio još jedan nerazgovetan blagoslov. Potom se okrenuo na peti i navratnanos spustio niz zapadnu padinu Hau Noba, nestajući među gustim senkama ispod borovih grana. Savezni agenti su sada marširali u koloni uz planinsku stazu. Putić je bio strm i kamenit i terao je pojedine ljude da puze četvoronoške. Dejvid je pretpostavio da su agenti udaljeni otprilike desetak minuta hoda. Sagnuo se iza kamene izbočine i pogledao Majkla, koji je staloženo proučavao paralelne pukotine u kamenu, nesvestan opasnosti koja im se približavala. Istini za volju, Dejvid je bio kudikamo zabrinutiji za Moniku. Zato što je bila stručnjak za teorijsku fiziku, agenti će nju najžešće ispitivati. Ponovo ju je uzeo za ruku i stisnuo joj šaku. „Razdvojiće nas tokom saslušanja. Možda te neću videti neko vreme." Nasmešila se i uputila mu prepreden pogled. ,,Oh, nisam baš toliko sigurna. Možda ćemo naleteti jedno na drugo u Gvantanamu. Čujem da imaju veoma lepe plaže tamo dole." „Nemoj da ih se plašiš, Monika. Oni samo slede naređenja. Oni ne..." Nagnula se ka njemu i prislonila kažiprst na njegove usne. „Pssst, prestani da brineš, važi? Ne mogu da me povrede, jer nemam šta da im kažem. Već sam zaboravila jednačine."


Dejvid joj nije poverovao. „Ma daj." „Gola istina. Oduvek sam bila dobra u zaboravljanju stvari." Lice joj je postalo ozbiljno. „Odrasla sam u jednom od najusranijih mesta u Americi, koje te obično obeleži do kraja života. Međutim, zaboravila sam sve to i sada sam profesor na Prinstonu. Zaboravljanje ume da bude veoma korisna veština." „Ali, sinoć si..." „Ne sećam se čak ni naslova Ajnštajnovog rada. Untersučik... kako ono beše? Sećam se da je bio na nemačkom jeziku, ali to je sve." Majki je prestao da proučava kamenu izbočinu i okrenuo se prema Moniki. „Neue untersuchung uber die einheitliche feldtheorie\ kazao je na besprekornom nemačkom jeziku. Dejvid se zabuljio u dečaka. Kako je znao naslov Ajnštajnovog rada? „Šta si to rekao?" „Neue untersuchung uber die einheitliche feldtheorie\ ponovio je Majki. Potom se ponovo okrenuo prema kamenoj izbočini i nastavio da proučava obrazac naprslina. Monika je prekrila usta šakom i pogledala u Dejvida. Oboje su pomislili isto. Majki nije ni pogledao laptop prošle noći, dakle mora daje video naslov negde drugde. Dejvid je zgrabio dečaka za ramena. Pokušao je da bude nežan, ali ruke su mu se tresle. „Majkle, gde si video te reči?" Dečak je začuo strah u Dejvidovom glasu. Oči mu skrenuše ulevo, izbegavajući kontakt. Dejvid se setio njegovih mentalnih sposobnosti, načina na koji je zapamtio čitave telefonske imenike. Isuse, pomislio je, koliko toga klinac zna? „Molim te, Majkle, ovo je veoma važno. Da li si pročitao dokument dok si igrao Ratnika?" Majklu se obrazi zarumeneše, ali mu nije odgovorio. Dejvid mu je još jače stisnuo ramena. „Slušaj me! Da li si ikada ranije skinuo dokument sa servera? Možda nekada davno, dok si još uvek živeo sa majkom?" Majki je žustro odmahnuo glavom, kao da se trese. „To je bezbedno mesto! Hans mi je rekao daje to bezbedno mesto!" „Koliki deo dokumenta si pročitao? Koliko, Majkle?"


„Nisam ga pročitao!" vrisnuo je. ,Ja sam ga napisao! Zapisao sam ga i stavio u server! Hans mi je rekao da je to bezbedno mesto!" „Šta? Mislio sam daje Klajnman stavio teoriju tamo." „Ne, naterao me je daje naučim napamet! A sad me pusti!" Dečak je pokušao da se izmigolji iz Dejvidovog stiska, ali ga je Dejvid isuviše čvrsto držao. „Kako to misliš? Naučio si napamet čitavu teoriju?" „Ostavi me na miru! Ne moram ništa da ti kažem, osim ako nemaš ključ!" Potom je istrgnuo ruku iz Dejvidovog stiska i udario ga u stomak. Bio je to snažan, dobro smešten udarac koji mu je isterao vazduh iz pluća. Dejvid je izgubio ravnotežu i pao nauznak. Široko plavo nebo vrtelo mu se ukrug pred očima. Dok je ležao u prašini i borio se da udahne vazduh, niz brojeva mu je lagano prošao ispred očiju. To behu šesnaest brojeva koje je doktor Klajnman prošaptao na samrtnoj postelji, niz koji je nazvao „ključem" Prvih dvanaest behu koordinate Instituta za robotiku u Univerzitetu Karnegi Melon; poslednja četiri su predstavljala pozivni broj kancelarije profesora Gupte. Međutim, Dejvid se sada prisetio da pozivni broj nije predstavljao direktnu liniju za Guptinu kancelariju beše to broj recepcione odaje, odnosno stola za kojim je Majki sedeo. Istina je pogodila Dejvida u istom trenutku kada mu se povratio dah. Klajnmanov niz brojeva nije usmeravao na Amila Guptu. Usmeravao je na Majkla. Dejvid je nekoliko sekundi ležao nepokretno na zemlji. Monika se sagnula i prodrmusala mu ruku. „Hej, jesi li dobro?" Klimnuo je glavom. Boreći se sa vrtoglavicom, otpuzao je natrag do kamene izbočine i pogledao nadole preko ivice. Agenti su bili udaljeni svega nekoliko stotina metara i jurili su uz poslednju deonicu puta. Verovatno su začuli Majklov krik i sada su žurili da vide šta se događa. Dečak je sedeo leđima naslonjen na kamenu izbočinu i zurio u tlo. Dejvid ga nije dodirnuo. Umesto toga, upotrebio je istu tehniku koju je Elizabeta iskoristila da izvuče brojeve telefona od dečaka: pucnuo je prstima ispred dečakovog nosa. Potom je Dejvid izrecitovao brojeve koje mu je doktor Klajnman dao: „Četiri, nula... dva, šest... tri, šest... sedam, devet... pet, šest... četiri, četiri... sedam, osam, nula, nula."


Majki je podigao pogled. Obrazi su mu i dalje bili zajapureni, ali su mu oči bile smirene. „Neue untersuchung uber die einheitliche feldtheorie", počeo je da govori. „Dze allgemeine relativitatstheorie war bisher in ersterLinie eine rationelle Theorie der gravitation und der metrischen eigenschaften des Raumes..." Bio je to tekst Ajnštajnovog rada, izgovoren nemačkim naglaskom koji je bio istovetan naglasku kojim je govorio doktor Klajnman. Stari fizičar je pronašao čudesno lukavo mesto za skrivanje. Majki je lako mogao da zapamti čitavu teoriju, ali za razliku od naučnika, nikada neče pasti u iskušenje da se pozabavi formulama ili da ih podeli s kolegama, zato što nije razumeo ni jednu jedinu reč ili simbol. A pod normalnim okolnostima, nikome ne bi palo na pamet da potraži jednačine u glavi autističnog dečaka. Međutim, sada su okolnosti bile daleko od normalnih. Dejvid je zgrabio Moniku za ruku. „Čuješ li ovo? Majki zna napamet čitavu jebenu teoriju! Ako nas FBI uhvati, saslušaće klinca i sasvim sigurno će shvatiti da nešto skriva!" Dok je Majki nastavljao da brblja teoriju, Dejvid je začuo poznatu buku. Ponovo je izvirio preko kamene izbočine i ugledao kako dva „blekhok" helikoptera lebde iznad autoputa. Uspaničen, izvadio je mobilni telefon iz džepa i bacio ga na zemlju. Potom je podigao Moniku i Majkla na noge. „Hajde!" povikao je. „Bežimo odavde!"

Đavo odneo tog pukovnika Tarkingtona, pomislila je Lusil dok je trčala planinskom stazom. Komandant Delta jedinica obećao je da će držati svoje ljude u pozadini, ali su se sada dva njegova helikoptera pojavila na horizontu, vidljivi svakome u krugu od osam kilometara, a njen tim agenata morao je da juri prema vrhu Hau Noba pre nego što se osumnjičeni prestraše. Poslednju deonicu staze je činila strma, klizava kosina, ali je Lusil nekako uspela da trči neravnom stazom a da ne slomi članke i došla je do goleme, sive kamene izbočine nasred travnate čistine. Desetak agenata se raširilo ulevo i udesno i uperilo „glokove" u svim pravcima. Držeći poluautomatski pištolj obema rukama, Lusil je prišla ivici kamene izbočine. Niko se nije skrivao iza nje. Potom je pogledom pretražila zapadnu padinu planine i nazrela tri obličja koja su trčala ispod krošnji borova.


„Stojte gde ste!" dreknula je, ali dabome da nisu stali. Okrenula se prema agentima i pokazala prema šumi. „Krenite, krenite, krenite! Oni su pravo napred!" Mladići su se stuštili niz padinu, trčeći dvaput brže nego što je Lusil bila sposobna, Osetila je tračak predstojećeg olakšanja: na ovaj ili onaj način, ovaj posrani zadatak uskoro će biti gotov. Međutim, kada je udarni tim stigao do ivice šume, agent Javorski je iznenada jauknuo i pao kao pokošen na zemlju. Ostali agenti su zbunjeno stali u mestu kao ukopani. Sekundu kasnije, Lusil je ugledala kako kamen veličine pesnice izleće iz krošnje i pogađa agenta Kelera u čelo. „Pazite!" dreknula je. „Neko je u krošnjama!" Agenti su čučnuli u travu i počeli mahnito da pucaju. Nije bilo nikakvog reda, nikakvog nišanjenja. Pucnjevi su odjekivali među okolnim liticama, a grozdovi iglica su padali sa grana borova, ali Lusil nije videla da se išta drugo kreće u šumi. Dovraga, pomislila je, pa ovo je smešno! Čitav tim je prikovan u mestu smo zato što je neko zavitlao nekoliko kamenica! Viknula je: „Obustavite paljbu!" ali je niko nije čuo zbog sveopšte galame, tako daje potrčala preko čistine. Međutim, pre nego što je uspela da stigne do svojih ljudi, helikopteri Delta jedinica preleteli su preko brda. Leteli su nisko, svega sedamosam metara iznad površine proplanka. Oba „blekohoka" su zauzela položaj iznad agenata koji su čučali i okrenuli su se paralelno sa linijom drveća. Zatim su se otvorila bočna vrata i pojavili su se strelci sa M240 mitraljezima. Baražna vatra je trajala skoro čitav minut, a hici su kidali grane borova i kidali koru sa stabala. Agenti na čistini su polegali potrbuške na zemlju i rukama prekrili uši. Lusil je posegnula za radiopredajnikom, ali je znala da je beznadežno: glupave zveri se nisu mogle zaustaviti. Naposletku je videla kako krupan predmet pada sa jednog drveta. Odskočio je od niže grane i sa tupim treskom udario u šumsko tlo. Mitraljezi su zaćutali, a agenti su pojurili prema krupnom, bradatom čoveku čije su grudi bile iskidane na komade mecima kalibra osam milimetara. Lusil je zavrtela glavom. Nije imala pojma ko je ovaj mrtvac. Monika je izgubila iz vida Dejvida i Majkla ubrzo nakon što je pucnjava započela. Dok su „glokovi" bljuvali vatru iza nje a meci joj zviždali iznad glave, Monika je naslepo trčala niz pošumljenu padinu, preskačući korenje i kamenje i krtičnjake,


zaboravivši na sve ostalo osim da pobegne što je dalje moguće od odreda agenata FBIa. Saginjala se ispod borovih grana i klizala kroz gomilice sasušenih borovih iglica. Kada je stigla do plitkog potoka na dnu padine, pregazila gaje bez oklevanja i zaždila uz suprotnu obalu. Nastavila je da trči sve dok je čula pucnjavu, gonjena napred instinktom za koji je mislila da gaje odavno zaboravila, lekcijom kojoj ju je majka naučila još dok je Monika bila devojčica u Anakostiji: ukoliko čuješ pucnjavu, šećeru, bolje begaj što brže možeš. Pucnjava je prestala nakon, činilo joj se, čitave večnosti. Tek tada je Monika primetila da je sama. Suma je bila prazna sa svih strana. Dotrčala je do sledećeg grebena, krećući se u pravcu u kome je mislila da može da pronađe Dejvida i Majkla, ali pošto je napokon stigla do vrha, ugledala je jedino zemljani drum ispred sebe i dva helikoptera koja su lebdela iznad krošnji iza njenih leđa. Bili su udaljeni bezmalo čitav kilometar i po, ali je brzo brundanje njihovih elisa i dalje bilo prilično glasno. Žurno se zaputila prema gušćem šipražju i dok se ponovo teturala nizbrdo, začula je drugačiju buku koja je dopirala odnekud s njene desne strane, udaljeno ali poznato vrištanje. Bio je to Majki. Monika je pojurila prema vriscima, nadajući se svim srcem da Majki nije povređen. Bilo je nemoguće odrediti koliko je dečak udaljen, ali s obzirom na količinu vremena koje je proteklo, izračunala je da mora biti manje od osam stotina metara daleko. Preskočila je preko još jednog potočića i prokrčila put kroz šikaru krcatu kudžuom. Potom ju je, bez ikakvog upozorenja, nešto tresnulo u potiljak. Vid joj je zamutio i srušila se na zemlju. U sekundi pre nego što je izgubila svest, ugledala je kako se nejasne prilike dvojice muškaraca naginju nad njom. Jedan je bio ćelavi grmalj odeven u maskirne pantalone, sa „uzijem" u rukama. Drugi je bio profesor Gupta. Simon je odvajkada verovao u izreku da je svako kovač vlastite sreće. Pošto je prošle noći Guptu pozvala njegova kćerka, Simon i profesor su se smesta odvezli u Dimne planine i pokupili Elizabetu. U zamenu za malu bočicu metamfetamina, pokazala im je mesto na kojem su Svift i Rejnoldsova proveli noć. Nažalost, begunci su već bili napustili logor, tačno predvidevši da će ih Elizabeta izdati. No,


Simon je sumnjao da se još uvek nalaze negde u blizini. Ujutru se sastao sa agentom Brokom i naredio mu je da nadgleda frekvenciju za hitne slučajeve na svom FBI radioprijemniku. Kada su začuli transmisije o planiranom napadu na Hau Nob, krenuli su pravo prema planinama. Parkirali su vozila na zemljanom drumu i počeli su da trče prema vrhu planine kada je Gupta začuo vrištanje svog unuka. Profesor je obznanio daje sudbina na njihovoj strani, ali je Simon znao bolje. On je bio tvorac vlastite sreće na svakom koraku puta, a njegova nagrada je bila na pomolu. Pošto je onesvestio Rejnoldsovu, počeo je da vuče njeno nepomično telo prema zemljanom drumu. Gupta je šepesao pored, još uvek trtljajući o sudbini. Brok se nalazio nekoliko stotina metara dalje ka severu, goneći Svifta i uznemirenog dečaka. Pošto je došao do kamioneta, Simon je brzo vezao plastičnom uzicom noge i ruke Rejnoldsovoj. Elizabeta je već ležala uvezana na zadnjem sedištu, zapušenih usta, omamljena delovanjem droge. Počela je da se otima kada je Simon istovario Rejnoldsovu pored nje, a njeno batrganje je razbudilo ošamućenu fizičarku. Rejnoldsova je otvorila oči i počela takođe da se bacaka. ,,'Bem ti!" viknula je. „Puštaj me odavde!" Simon se namrštio. Nije imao dovoljno vremena na raspolaganju da joj zapuši usta; morao je da što pre krene prema severu kako bi pomogao Broku da presretne ostale. Uskočio je na vozačko sedište i gurnuo ključeve u kontaktbravu. Gupta je sedeo na suvozačkom sedištu. Dok je Simon palio motor, profesor se osvrnuo preko ramena i pogledao dve žene koje su se migoljile. „Izvinjavam se zbog prenatrpanog smeštaja, doktorko Rejnolds, ali sve dok ne budemo mogli da vas prebacimo u kombi, moraćete da delite zadnje sedište s mojom kćerkom." Rejnoldsova je prestala da se otima i otvorenih usta se zablenula u Guptu. „Isuse, šta vi radite ovde? Mislila sam da su vas agenti uhvatili!" „Ne, bili su prespori. Moj saradnik me je prvi pronašao." Pokazao je na Simona. „ Ali to je jedan od terorista! On je ćelavi drkadžija u žutom Terariju!" Gupta je zavrteo glavom. „To je bio nesporazum. Simon nije terorista, on je moj službenik. Dobio je zadatak da učini isto ono što ste i vi radili, doktorko Rejnolds da mi pomogne da pronađem Einheitliche feldtheome"


Rejnoldsova isprva nije odgovorila. U kamionetu je vladala mukla tišina dok je Simon vozio niz zemljani drum, toliko krivudav i neravan da nije mogao da razvije brzinu veću od petnaest kilometara na sat. Kada je ponovo progovorila, glas joj je drhtao. „Zbog čega ovo radite, profesore? Znate li šta se može dogoditi ukoliko..." „Da, da, znam to već godinama. Ono što nisam znao bile su tačne jednačine presudne za proces. Ali pošto sada konačno imamo teoriju, možemo da načinimo sledeći korak. Možemo da odmotamo Herr doktorov poklon i pustimo ga da preobrazi svet." „Ali mi više ne posedujemo teoriju! Uništili smo flešdrajv, a to je bila jedina preostala kopija!" „Naprotiv, i te kako je imamo. Imali smo je sve vreme, ali ja sam bio prevelika budala da to uvidim. Majki je zapamtio jednačine, zar ne?" Rejnoldsova nije odgovorila, ali ju je izraz lica odao. Gupta se nasmešio. „Pre nekoliko godina, upitao sam Hansa šta će se desiti s teorijom pošto on umre. Nije želeo da mi odgovori, naravno, ali nakon što sam ga malčice gnjavio, rekao mije: 'Ne brini, Amile, teorija će ostati u porodici.' U tom trenutku sam pretpostavio da misli na porodicu fizičara, naučnu zajednicu. Nisam shvatio istinu sve do juče, kada sam video da se primerak teorije nalazi u Ratniku." Zavalio se u naslon sedišta i oslonio je ranjenu nogu na kontrolnu tablu automobila. „Znao sam da Hans nije mogao daje stavi tamo. On je bio pacifista. Stavljanje Herr doktorove teorije u ratnu igru za njega bi predstavljalo svetogrđe. No, Majki obožava Ratnika i takođe voli da pravi kopije svega što zapamti. Zbog toga je snimio sve one telefonske imenike na kompjuter, sećaš se? A takođe, on je član porodice. Moje i Herr doktorove. Rejnoldsova nije izustila ni reč. Najverovatnije je bila odveć izubljena u očajanju. No, Simon je za trenutak skrenuo pogled sa podmuklog puta i zabuljio se u profesora. „Šta to govorite? Je f stari Jevrejin bio vaš otac?" Gupta se ponovo zakikotao. „Molim te, ne budi smešan. Ličim li na Herr doktora7. Ne, on je bio rođak moje supruge." Simon nije imao vremena da se dodatno raspituje. U sledećem trenu je savladao oštru krivinu i ispred ugledao Brokovo vozilo, stari „dodž" kombi koji je prethodno pripadao doktoru Majlu Dženkinsu. Simon je parkirao pokraj kombija i video daje


vozačko sedište prazno; Brok je očigledno na ovom mestu izašao iz kombija kako bi pešice krenuo u hajku za Sviftom i dečakom. Kada je Simon spustio prozor, sasvim jasno je začuo dečakove krike koji su dopirali iz gudure istočno od druma. Dejvid nije mogao da zaustavi Majklovo vrištanje. Dečak je počeo da vrišti kada su agenti FBIa otvorili vatru, i nastavio je da nariče u dugačkim, očajničkim naletima dok su trčali kroz šumu. Dečak je mahnito gutao vazduh posle svakog krika i krčio šipražje, krećući se pravolinijski poput metka. Dejvid se mučio da održi korak, dok su mu pluća gorela. Nakon nekoliko minuta zvuk pucnjeva je zamro, a Majki je usporio tempo, ali su krici i dalje izlazili iz dečakovog grla, pri čemu je svaki naredni krik bio dugačak i snažan poput prethodnog. Sudeći po položaju sunca, Dejvid je pretpostavio da se kreću prema severozapadu. Izgubio je iz vida Moniku, ali nije mogao da zastane da je potraži. Brinuo se da će Majklovi krici olakšati agentima FBIa da ih pronađu; premda su agenti očito zastali na rubu šume, pre ili kasnije će svakako ponovo krenuti napred. U očajničkom naletu brzine, Dejvid je sustigao dečaka i zgrabio ga za lakat. „Majkle", prodahtao je. „Moraš da... prestaneš da vrištiš. Svi mogu... da te čuju." Dečak je istrgnuo ruku iz Dejvidovog stiska i ponovo kriknuo. Dejvid mu je stavio šaku preko usta, ali ga je dečak odgurnuo od sebe i zaždio preko grebena. Spustio se u uzanu jarugu oivičenu kamenim liticama sa obe strane, u čijem središtu je curkao bistar potočić. Majklovi krici su odzvanjali među okolnim liticama, postavši još glasniji. Mada je Dejvid bio na izmaku snage, sjurio se niz padinu i otpozadi zgrabio Majkla. Stavio je šaku preko dečakovih usta i pokušao da ga ućutka, ali mu je klinac zabio lakat u rebra. Dejvid se zateturao unazad i srušio u kaljugu na obali potoka. Isuse, pomislio je, šta da radim s njim, dođavola? Dok je razdraženo vrteo glavom, pogledao je nizvodno i ugledao čoveka u sivom odelu. Ledeni žmarci mu prođoše niz kičmu. Ovo nije bio jedan od agenata udarnog tima Federalnog istražnog biroa. Premda je čovek bio udaljen dobrih stotinu metara dalje prema jugu, Dejvid ga je istog časa prepoznao zato što mu je lice još uvek bilo prošarano velikim ljubičastim modricama. Bio je to izdajnički agent, čovek koji je pre dva dana pokušao da ih otme u Virdžiniji. Međutim, sada je u rukama držao „uzi" umesto „gloka".


Dejvid je zgrabio dečaka za ruku i počeo da trči u suprotnom pravcu. Majki se isprva opirao, međutim kada su začuli štektanje „uzija", dečak je pojurio kao vetar. Probili su se kroz cestar koji im je pružio kakavtakav zaklon, ali je nakon izvesnog vremena Dejvid shvatio kako je načinio grešku. Dok su se kretali prema severu, okolne litice su postajale sve više, i posle nekoliko stotina metara jaruga se završavala ćorsokakom. Našli su se u šupljem, sandučastom kanjonu, zatvorenom sa tri strane; ispred njih se nalazila još jedna visoka litica, previše strma za pentranje. Dejvid je izbezumljeno osmatrao okolne kamene zidove. Tik iznad podnožja ugledao je horizontalnu pukotinu koja je ličila na gigantska usta. Otvor je otprilike bio veličine vetrobranskog stakla, ali je unutrašnjost pukotine bila mračna i izgledalo je kao da zadire duboko u liticu. Krečnjačka pećina, pomislio je. Gredik je rekao da ih ima sijaset u okolini. Dejvid se uzverao do pukotine što je brže mogao, a zatim je povukao Majkla naviše. Dok se dečak sklanjao u najdublji deo pećine, Dejvid je legao na stomak i provirio napolje. Posegnuo je rukom iza leđa i iz opasača pantalona izvukao pištolj koji je uzeo od agenta koji ih je sada proganjao. Majki je i dalje vrištao i, mada je pećina donekle prigušila dreku, krici su se i te kako čuli napolju. Dejvid je nakon minutdva video kako se agent približava litici i pokušava da odredi odakle dopire vrištanje. Nalazio se otprilike sedamosam metara niže, tako da još uvek nije mogao da baci pogled u pukotinu, ali se postojano približavao. Dejvid je oslonio pištolj na kameni pod pećine, smirujući ruku, i nanišanio u tlo ispred agentovih stopala. Potom je opalio. Čovek se okrenuo u mestu i otrčao natrag u šikaru. Posle nekoliko sekundi zapucao je iz „uzija" prema litici, ali su se meci bezopasno odbijali od okolnih stena. Dejvid se nalazio u prirodnom bunkeru, idealnom odbrambenom položaju. Mogao je da satima drži ovog kučkinog sina na distanci. Pravi agenti Federalnog istražnog biroa uskoro će preplaviti područje, zajedno sa nekoliko odreda vojnika. Kada se približe, Dejvid će ponovo opaliti kako bi im privukao pažnju. Potom će se Majki i on predati vladinim agentima. Bio je to turoban završetak, ali ipak hiljadu puta bolji od predaje teroristima. Nakon izvesnog vremena Majklovi krici su počeli da kopne. Dejvid je izvirio preko ivice pukotine i video da agent još uvek čuči u šipražju. A zatim je spazio još


jednog čoveka, ćelavca, koji je stajao pored obale potoka na dnu jaruge. Bio je odeven u maskirne pantalone i crnu majicu. U desnoj ruci je držao lovački nož, a levom je stezao za vrat dečaka koji se nemoćno otimao. Scena je bila toliko čudnovata da je Dejvidu bilo potrebno nekoliko sekundi da prepozna dečaka. Međutim, kada gaje prepoznao, u grudima gaje probolo toliko jako daje naglo ispustio pištolj i uhvatio se za srce. „Doktore Svift?" povikao je ćelavac. „Vaš sin želi da vas vidi."

DVANAESTO POGLAVLJE

Najčudnija stvar u vezi sa potpredsednikom, pomislila je Lusil, jeste to što izgleda kao prokleti komunista. Ima bačvaste grudi i proćelavi potiljak, i nosi loše skrojeno plavo odelo sovjetskog komesara. Nikada ranije nije primetila ovu sličnost dok je posmatrala čoveka na televiziji, ali je to bilo teško propustiti sada kada je sedela u njegovoj kancelariji u Zapadnom krilu Bele kuće. Usta su mu bila iskrivljena u asimetričnom podrugljivom smešku dok je pregledao hartije razasute na stolu. „Dakle, agente Parker", započeo je, „čujem da ste imali malenih problema od jutros." Lusil je klimnula glavom. Odavno je prešla tačku u kojoj ju je bilo briga. Već je napisala ostavku. „Lično preuzimam punu odgovornost, gospodine. U žurbi da osumnjičene lišimo slobode, omanuli smo da precizno koordinišemo akcije sa Ministarstvom odbrane." „Staje tačno pošlo naopako? Kako su uspeli da pobegnu?" „Verovatno su umakli nekim zemljanim putem koji vodi prema zapadu. Trebalo je da vojska obezbedi perimetar, ali nisu uspeli da se postave dovoljno brzo." ,,I, gde nas to sada ostavlja?" „Natrag na početno polje, nažalost. Potrebno nam je više ljudstva, gospodine, više čizama na tlu. Moramo da uhvatimo te kurvine sinove da ne bi nekome dali te informacije."


Potpredsednik se namrštio, a beskrvne usne mu se zategnuše. „Delta jedinice će se pobrinuti za to. Sekretar odbrane i ja smo odlučili da misija više ne zahteva podršku Federalnog istražnog biroa. Operacija će odsad imati strogo vojni karakter." Premda je Lusil ovo u potpunosti očekivala, guranje u zapećak ju je i dalje bolelo. „Da li je to razlog zbog čega sam ovde? Kako biste me skinuli sa slučaja?" Potpredsednik je pokušao da se nasmeši, ali to mu nije baš najbolje pošlo za rukom. Kez mu je otišao ukrivo i zahvatio samo levu stranu njegovog lica. „Ne, ni najmanje. Imam novi zadatak za tebe." Uzeo je primerak Njujork tajmsa i pokazao na naslov na prednjoj strani: NOVINARKA UBIJENA U BRUKLINU. „Imamo problem da sprečimo širenje glasina. Tajms optužuje FBI za ubistvo njihove reporterke, žene koja je štitila Sviftovu suprugu. Očigledno, pronašli su neke očevice koji su posvedočili daje ubica ličio na agenta Biroa. Posredi je apsurdna tvrdnja, razume se, ali ipak privlači izvesnu pažnju medija." „Plašim se da u tome ima izvesne istine, gospodine. Jedan agent Biroa je zaista nestao i postoje snažni dokazi da sada radi za protivničku stranu. Vrlo je verovatno daje upravo on ubio novinarku kako bi došao do Sviftove žene." Lusil je pretpostavila da će potpredsednik dobiti histerični napad kada bude čuo ove vesti, ali je čovek samo nehajno odmahnuo rukom. „To je nevažno. Već sam zakazao konferenciju za štampu. Želim da poreknete ovu priču na najubedljiviji mogući način. Držite se lažne priče o dilovanju droge. Kažite im da vaš tim istražuje mogućnost da su Sviftovi partneri u dilovanju droge kidnapovali njegovu suprugu i ubili reporterku." Lusil je odmahnula glavom. Bilo joj je muka od ovog proseravanja. „Žao mi je, gospodine, ali ne mogu da to uradim." Potpredsednik se nagnuo preko stola. Na licu mu se ponovo pojavio karakterističan prezrivi smešak. „Ovo je podjednako važno koliko i pronalaženje terorista, agente Parker. Potrebna su nam oruđa da se borimo protiv terorista. A Kongres već pokušava da nam oduzme ta oruđa. Poslednje što nam je sada potrebno jeste raskrinkavanje ovolike veličine." Lusil je uzdahnula i ustala. Kucnuo je čas da krene natrag za Teksas. „Moram da krenem. Moram da raščistim svoj sto."


Potpredsednik je takođe ustao. „Pa, moram priznati da ovo predstavlja prilično razočaranje. Direktor Biroa me je uveravao da si ti žena s mudima." Lusil gaje besno pogledala. „Verujte mi, razočaranje je obostrano." Kombi se zaustavio. Karen nije mogla da baci pogled na sat zato što su joj ruke bile vezane iza leđa, ali je pretpostavila da je prošlo otprilike šest sati otkako su napustili borovu šumu. Drhteči, privila se bliže uz Džonu. Isuse, molim te Isuse, prošaptala je, nemoj dopustiti da mi ga kurvin sin ponovo oduzme. Poslednji put kada su joj oduzeli sina Karen je bezmalo sišla s uma, i mada je Brok vratio Džonu u kombi svega dvadeset minuta kasnije, dečak je nakon toga cmizdreo satima. Brok je izišao i obišao oko kombija. Kada je otvorio stražnja vrata, nalet memljivog vazduha je zapahnuo Karen i ugledala je veliku tamnu garažu sa polomljenim prozorima i zidovima koji su se krunili. Nalazili su se u nekoj vrsti oronulog skladišta, nekakvoj trošnoj građevini koja je odavno bila napuštena. Tri bela kamioneta za isporuku robe bila su parkirana u blizini, a desetak mladića je stajalo nedaleko od vozila. Izgledali su kao studenti: bili su žgoljavi, bledunjavi i šljampavo odeveni. Oči im se razrogačiše dok su zurili u Džonu i Karen i druge dve zarobljene žene, sve skupa vezane, sa zapušenim ustima na podu kombija. Potom je Brok dreknuo: „Šta čekate, dođavola?" a studenti su pohrlili napred. Džona se divlje koprcao dok su dvojica studenata ulazila u kombi i podizala ga sa poda. Karen je viknula „Ne!" iza krpe zavezane oko usta, a zatim su još dvojica došla po nju. Mahnito se otimala ali oni su je čvrsto držali, a zatim su je izneli iz kombija i preneli preko garaže. Približili su se kamionetu za raznošenje robe. Na bočnoj strani vozila bile su ispisane reči NACIONALNA LABORATORIJA FERMI AKCELERATOR ČESTICA. Krakati student koji je izgledao naročito aljkavo nosio je iznošenu majicu sa crtežom periodnog sistema hemijskih elemenata na grudima otvorio je vrata teretnog dela kamioneta. Dvojica studenata koja su držala Džonu stavila su dečaka unutra, a potom su dvojica koja su držala Karen učinila isto. Zajecala je od olakšanja kada su je spustili pored sina. Bili su još uvek zajedno, barem na trenutak. Sa poda kamioneta videla je kako druge dve zatvorenice, smirenu crnu ženu i njenu živčanu saputnicu, prenose u drugi kamionet. Mora da je ovo mesto sastanka, pomislila je Karen, gde kopilad mogu da uzmu nova vozila i potrepštine.


Prelazila je pogledom preko prostorije u potrazi za bilo kakvim znakom koji bi mogao da joj otkrije gde se za ime boga nalaze, ali nije videla nijedan. Potom je spazila nekakvo komešanje na suprotnom kraju garaže. Još dvojica studenata su stajala pored kamioneta i mučila su se da prenesu još jednog uvezanog zatvorenika. Karen je srce poskočilo u grudima bio je to Dejvid. Otimao se i uvijao toliko nasilno da su ga studenti ispustili, a on je pao na pod. Karen je ponovo vrisnula iza krpe kojom su joj bila zavezana usta. Potom se treći student priključio ostalima, i svi zajedno su podigli Dejvida i odneli ga do poslednjeg kamioneta za isporuku. Bilo je kasno, dobrano posle ponoći. Kamioneti su se sporo kretali vrludavim putem. Premda Monika nije mogla da baci pogled napolje, čula je kloparanje točkova i osećala je zaokrete vozila u stomaku. Verovatno su putovali sporednim drumovima da bi izbegli kontrolne punktove na autoputu. S njene leve strane, profesor Gupta i njegovi studenti su čučali okupljeni oko kompjutera postavljenog u udaljenom uglu teretnog prostora kamioneta. Svega nekoliko stopa dalje, Majki je sedeo na podu i ponovo igrao Ratnika na „gejm boju". (Neko je u međuvremenu napunio baterije.) Gupta je proveo proteklih nekoliko sati sašaptavajući se sa svojim unukom, postavljajući mu pitanja o Einheitlichefeldtheorie dok su njegovi studenti unosili Majklove odgovore u kompjuter, no sada je profesor očigledno dobio sve što mu je bilo potrebno. Pobednički se cerio dok je posmatrao monitor kompjutera, ali se sada odvojio od grupe studenata i prišao mestu na kojem je Monika ležala. Prva pomisao joj je bila da ščepa kopile za vrat, međutim još uvek je bila vezana i zapušenih usta. „Želim da vidite ovo, doktorko Rejnolds", rekao je. „Za fizičara, ovo je ostvarenje sna." Okrenuo se prema dvojici bledunjavih, bubuljičavih studenata sa naočarima debelih stakala. „Skote, Ričarde, da li biste bili toliko ljubazni da otpratite doktorku Rejnolds do terminala?" Studenti su je zgrabili za ramena i članke, preneli su je preko teretnog dela kamioneta i smestili u stolicu na rasklapanje ispred kompjutera. Gupta se nagnuo preko njenog ramena. „Razvili smo program koji simulira stvaranje ekstradimenzionalnog zraka neutrina. Zahvaljujući informacijama koje smo napabirčili od Žaka Bušea i Alistera Makdonalda, već smo odranije znali kako


možemo da iskoristimo Tevatron da bismo generisali zrak. A nakon što nam je Majki saopštio Ajnštajnove jednačine polja, uspeli smo da izračunamo neophodna podešavanja akceleratora čestica. Sada možemo da izvedemo probne opite na kompjuteru, kako bismo znali šta dalje da radimo pošto stignemo do Fermilaba." Pružio je ruku ka tastaturi, pritisnuo ENTER i pokazao na ekran. „Pažljivo posmatrajte. Najpre ćete videti simulaciju sudara čestica unutar Tevatrona." Monika nije imala drugog izbora osim da gleda. Na ekranu se videla trodimenzionalna rešetka, pravolinijska mreža iscrtana jedva vidljivim belim linijama koje su slabašno treperile. Ovo je očigledno bila predstava vakuuma, područja praznog prostorvremena sa malim kvantnim fluktuacijama. No, područje nije ostalo prazno zadugo. Posle nekoliko sekundi ugledala je rojeve čestica koji su uletali s leve i desne strane ekrana. „To su simulacije snopova protona i antiprotona koji putuju kroz Tevatron", obznanio je Gupta. „Odaslaćemo ih u konveksnim talasima tako da se čestice sudare u savršeno sferičnom obrascu. Gledajte!" Dok je Monika čkiljeći posmatrala čestice, primetila je da su one zapravo sićušni presavijeni grozdovi, koji su klizili kroz rešetku prostorvremena poput čvorova na uzici. U trenutku kolizije sudari su osvetlili središte ekrana, i svi čvorovi su se istovremeno raspetljali, žestoko potresajući okolnu rešetku. Potom se mreža belih linija skršila, a baraž novih čestica je pokuljao iz preloma. Sterilni neutrini. Gupta je uzbuđeno pokazao na čestice. „Vidite li kako beže? Sudari će zakriviti prostorvreme u dovoljnoj meri da proteraju zrak sterilnih neutrina kroz branu i u ekstradimenziju. Evo, dozvolite da vam pokažem širu sliku." Ponovo je otkucao na tastaturi, a na ekranu se pojavila naborana, talasasta površ prostorvremena naspram crne pozadine. Bila je to brana našeg univerzuma umetnuta unutar desetodimenzionalnog hipersvemira. Roj neutrina je izleteo iz oštrog uganuća u površi. „Moraćemo da veoma precizno konfigurišemo eksperiment", kazao je. „Snop mora biti usmeren tako da se vrati u našu branu, po mogućnosti u tački otprilike pet hiljada kilometara iznad Severne Amerike. Na taj način će svi na kontinentu moći da vide prasak." Čestice su se pravolinijski kretale kroz hipersvemir, blešteći sve jače i ubrzavajući dok su krčile put kroz ekstradimenzije. Snop je prošao kroz prazan prostor između


dva nabora u brani i ponovo uleteo u površ prostorvremena, koja se zgrčila, zatresla i zableštala usijanom belom svetlošću na mestu udara. To je očigledno bio prasak koji je Gupta malopre spomenuo. Profesor je kucnuo dugačkim noktom po ekranu monitora. „Ukoliko sve propisno odradimo, ponovni ulazak snopa sterilnih neutrina trebalo bi da oslobodi nekoliko hiljada teradžula energije u našoj brani. To je otprilike ekvivalent nuklearnom udaru jačine od jednog megatona. Zbog toga što će snop biti uperen toliko visoko iznad atmosfere, neće izazvati nikakvu štetu na tlu. Ali će predstavljati spektakularan prizor. Nekoliko minuta će bleštati kao novo sunce!" Monika je zurila u bleštavi deo brane, koji se postepeno smračio dok se energija rasipala uzduž i popreko prostorvremena. Isuse, pomislila je, zašto dovraga Gupta radi sve ovo? Nemoćna da naglas postavi to pitanje, okrenula se prema profesoru i začkiljila očima. Gupta je pročitao njen pogled i klimnuo glavom. „Moramo da izvedemo javnu demonstraciju, doktorko Rejnolds. Ako pokušamo da obelodanimo teoriju ujedinjenih polja, vlasti će naprosto zataškati informaciju. Vlada želi teoriju samo za sebe, kako bi mogla krišom da gradi nova oružja. Međutim, Einheitliche feldtheorie ne pripada nijednoj vladi na svetu. Ona predstavlja kudikamo više od pukog nacrta za pravljenje novih oružja." Gupta se nagnuo nad tastaturu i sa nekoliko poteza zamenio prikaz na ekranu arhitektonskim nacrtom elektrane. „Iskorišćavanjem ekstradimenzionalnog fenomena, mogli bismo da proizvedemo bezgranične količine električne energije. Više ne bi bilo potrebe za pećima za sagorevanje uglja niti za nuklearnim reaktorima. Ali to je samo početak. Mogli bismo da primenimo ovu tehnologiju na medicinu, precizno odašiljući zrakove neutrina da ubijaju ćelije raka. Mogli bismo da iskoristimo snopove da lansiramo rakete i pošaljemo ih preko Sunčevog sistema. Mogli bismo čak da ubrzamo svemirske letelice skoro do brzine svetlosti!" Okrenuo se od ekrana i zagledao u Moniku. U očima su mu blistale suze. „Zar ne shvatate, doktorko Rejnolds? Kada se čovečanstvo probudi sutra ujutru, uvideće punu raskoš teorije ujedinjenih polja. Više niko neće moći da je sakrije!"


Monika je dovoljno čula. Nimalo nije sumnjala u istinu Guptinih reči. Teorija objedinjenih polja bila je toliko sveobuhvatna da bi svakako dovela do mnoštva čudesnih pronalazaka. Međutim, postojala je cena, užasna cena. Nije mogla da prestane da razmišlja o usijanom belom prasku u središtu ekrana. Profesor je kazao da će to biti demonstracija, veličanstveno saopštenje ispisano uzduž i popreko neba, ali se Monika zapitala šta će tačno ljudi na Zemlji naučiti na osnovu toga. Hirošima je takođe predstavljala demonstraciju. Naravno, nije mogla da izrazi ništa od toga zbog krpe vezane preko usta. Umesto toga zabuljila se u Guptu i zavrtela glavom. Profesor je upitno podigao obrvu. „Staje bilo? Plašite se?" Žestoko je zaklimala glavom. Gupta se primakao korak bliže i položio joj ruku na rame. „Strah ume da bude veoma iznurujuća emocija, dušo. Herr doktor se takođe plašio, i pogledaj šta se desilo. Klajnman i ostali su bezmalo pola stoleća skrivali Einheitliche feldtheorie od ostatka sveta. A da li je njihova strašljivost ikome pomogla? Nije, to je bila šteta, sramotna šteta. Moramo da savladamo vlastite strahove pre nego što budemo mogli da zakoračimo u novo doba. A ja sam upravo to i uradio, doktorko Rejnolds. Više se ničega ne plašim." Starac joj je stisnuo rame, a Monika je najednom osetila odvratnost. Zaurlala je kroz krpu obmotanu oko njenih usta i pokušala da se baci na Guptin kompjuter. No, profesor ju je uhvatio pre nego što je pala sa stolice. Ponovo se nasmešio, očigledno zabavljen. „Primećujem da malčice sumnjate u moje reči, ali ćete uskoro uvideti da sam u pravu. Svet će nas slaviti kao spasitelje kad razotkrijemo teoriju. Sve će nam oprostiti pošto uvide da..." Krčanje statičkog šuma prekinulo je Guptu usred rečenice. Izvadio je vokitoki iz pojasa, promrmljao „Izvinite me", i povukao se u udaljeni deo teretnog prostora kamioneta. Posle dvadesetak sekundi se vratio do studenata i podigao ruke u gestu blagosiljanja. „Gospodo, zaustavićemo se na još jednom mestu pre nego što stignemo u Fermilab. Moramo da pokupimo izvesnu opremu za modifikovanje Tevatrona." Dejvid je sedeo leđima naslonjen na zid teretnog prostora. Kamionet se zaustavio pre petnaest minuta, a studenti su utovarili desetak drvenih kutija. Zato što su


kutije zauzele maltene sav raspoloživi prostor, studenti su se premestili u drugi kamionet u konvoju, i sada je Dejvid bio sam u kamionetu sa ćelavim manijakom u maskirnim pantalonama, koji je na smenu čistio „uzi" i ispijao gutljaje iz flaše „stoličnaje". Dejvid je po hiljaditi put pokušao da olabavi uzicu koja mu je vezivala ruke iza leđa. Prsti su mu utrnuli, ali je bez obzira na to nastavio da pokušava, uvrćući ruke sve dok nije osetio kako mu se tetive napinju i stražu. Znoj mu je curio niz obraze i natapao povez vezan preko usta. Dok je pokušavao da se oslobodi uzice, pogledom je fiksirao ćelavog plaćenika, kučkinog sina koji je stavio nož Džoni na vrat. Dejvidu je gnev ulio novu snagu u malaksale udove, ali je nakon minutdva zatvorio oči. Sve je to bila njegova vlastita krivica. Trebalo je da se preda agentima FBIa kada je imao priliku. Kada je otvorio oči video je da ćelavac stoji direktno iznad njega. Najamnik je pružio bocu votke. „Opustite se, druže. Odmorite se malčice od svojih valjanih napora." Zgađen, Dejvid je pokušao da se odmakne unazad, ali je ćelavac čučnuo pored njega i poturio mu flašu „stoličnaje" ispod nosa. „Hajde, popijte malo. Izgledate kao da vam je potrebno piće." Dejvid je odmahnuo glavom. Od mirisa votke mu se prevrtao želudac. „Jebi se!" viknuo je kroz krpu, ali je njegov krik zvučao kao očajničko grgotanje. Najamnik je ravnodušno slegnuo ramenima. „Kako želite. Ali, prava je šteta. Imamo čitav karton stoličnaje i ne naročito mnogo vremena da je ispijemo." Isceren, nakrenuo je bocu i iskapio dugačak gutljaj. Potom je nadlanicom obišao usta. „Uzgred, zovem se Simon. Želim da vam se zahvalim, doktore Svift. Knjiga koju ste napisali o Ajnštajnovim asistentima bila mi je od nemerljive pomoći. Iščitao sam je mnogo puta otkako sam prihvatio ovaj poslić." Dejvid se trudio da savlada gnev. Udahnuo je duboko kroz smrdljivu krpu i usredsredio svu pažnju na ubičin glas. Iako je govorio s teškim ruskim naglaskom, njegovo vladanje engleskim jezikom bilo je savršeno. Uprkos izgledu, ovaj čovek nije bio običan priglupi plaćeni ubica. Simon je otpio još jedan gutljaj votke, a potom je zavukao ruku u džep. „Proteklih nekoliko sati bilo mije malčice dosadno. Pre poslednjeg zaustavljanja bio sam u


profesorovom kamionetu, onom ispred nas, ali je on bio prezauzet ispitivanjem unuka i izdavanjem naređenja svojim studentima. Da prekratim vreme, malčice sam proćaskao sa Guptinom kćerkom i saznao sam nešto što bi vas možda zanimalo." Izvadio je predmet kružnog oblika iz džepa i držao ga na ispruženom dlanu. Dejvid gaje istog časa prepoznao: bio je to zlatni medaljon koji je Elizabeta Gupta nosila na lančiću oko vrata. Simon ga je otvorio i zagledao se u sliku u medaljonu. ,,U vašem poslu, pretpostavljam da biste ovo smatrali dokazom. Zadocnelim dodatkom u vašem istorijskom istraživanju, a? Svakako razjašnjava nekoliko stvarčica." Okrenuo je medaljon tako da Dejvid može da vidi sliku. Bila je to stara fotografija, požuteli portret majke i kćerke. Majka je bila prava lepotica sa dugačkom tamnom kosom; devojčica je imala otprilike šest godina. Obe su belo zurile u objektiv kamere, ozbiljnih lica. „Ova fotografija je načinjena u Beogradu pre rata", primetio je Simon. „Krajem tridesetih, najverovatnije. Elizabeta nije bila sasvim sigurna u pogledu tačnog datuma." Pokazao je najpre na kćerku. „Ovo je Hana, Elizabetina majka. Došla je u Ameriku nakon Drugog svetskog rata i udala se za Amila Guptu. Žalostan izbor." Prst mu se zatim pomerio na tamnokosu majku. „ A ovo je Elizabetina baka. Umrla je u nemačkom koncentracionom logoru. Bila je poluJevrejka, shvatate. Evo, pokazaću vam." Izvadio je fotografiju iz okvira i okrenuo je. Na poleđini fotografije, neko je nažvrljao Hana i LizerL Simon se ponovo nakezio. „Prepoznajete to ime, zar ne? Uveravam vas da nije reč o pukoj slučajnosti. Elizabeta mi je ispričala čitavu priču. Njena baba je bila Herr doktorova vanbračna kćerka." Pod bilo kojim drugim okolnostima, Dejvid bi se zaprepastio od čuđenja. Za istoričara koji se bavio Ajnštajnom ovo je predstavljalo ekvivalent otkriću nove planete. Poput većine istraživača, Dejvid je pretpostavio da je Lizerl umrla još kao dete; sada je znao da ne samo da je preživela, već i da je imala žive potomke. Ali u trenutnom stanju nije osećao nikakvu radost zbog ovog otkrovenja. Bio je to samo još jedan podsetnik koliko je bio slep.


Simon je vratio fotografiju natrag u okvir medaljona. „Posle rata, Herr doktor je saznao šta se dogodilo njegovoj kćerki. Poslao je po svoju unuku Hanu, koju je za vreme rata skrivala srpska porodica, ali nikada nije priznao svoju povezanost s devojčicom. Kao što znate, stari Jevrejin nije bio naročito porodičan čovek." Sklopio je medaljon i vratio gaje nazad u džep. „Međutim, Hana je ispričala Gupti za to. I Klajnmanu, takođe. Zbog toga su se borili oko nje. Obojica su želeli da da se ožene Herr doktorovom unukom." Iskapio je još jedan gutljaj votke, nagnuvši dno boce skroz nagore. Ispio je više od polovine preostale tečnosti u flaši. „Verovatno se pitate zbog čega vam pričam sve ovo. Zato što ste istoričar. Trebalo bi da znate istoriju koja se nalazi u pozadini ove operacije. Nakon što se venčao s Hanom, Gupta je postao Herr doktorov štićenik, njegov najbliži saradnik. A kada mu se Herr doktor poverio daje pronašao Einheitliche feldtheorie, Gupta je pretpostavio da će stari Jevrejin podeliti tajnu s njim. Međutim, mora da je Herr doktor predosetio kako nešto nije u redu s Guptom, čak i tada. Zato je stari Jevrejin umesto toga predao teoriju Klajnmanu i ostalima u ruke. A to je Guptu oteralo u ludilo. Smatrao je da teorija treba da bude njegova." Simon je počeo da zapliče jezikom. Dejvid se nagnuo napred i pažljivo pogledao čoveka, tražeći druge znakove ranjivosti. Možda će mu se ukazati nekakva prilika. Možda će kurvin sin uraditi nešto glupo. Plaćenik se okrenuo prema prednjem delu vozila. Gutao je otprilike pola minuta, zureći u zid teretnog dela. Potom se opet okrenuo prema Dejvidu. „Gupta već godinama planira ovu demonstraciju. Uložio je milione dolara u pravljenje svoje malene vojske studenata. Ubedio ih je da će spasti svet, da će ljudi početi da plešu na ulicama nakon što ugledaju blesak na nebu načinjen zrakom neutrina." Zgađeno je pljunuo na pod. „Možete li da poverujete da iko može da se upeca na takve budalaštine? On je luđak, shvatate. A luđaci mogu da budu veoma ubedljivi." Simon je uzeo još gutljaj „stoličnaje", a zatim je ponovo gurnuo bocu prema Dejvidu. „Slušaj, morate da popijete malo. Ne prihvatam ne kao odgovor. Nazdravićemo sutrašnjoj demonstraciji. Guptinom novom dobu prosvetljenja."


Počeo je da petlja oko čvora kojim je bila vezana krpa preko Dejvidovih usta. Votka mu je učinila prste nespretnim, ah je nakon izvesnog vremena uspeo da donekle olabavi povez. Dejvid je osetio nalet adrenalina. Ovo je bila prilika koju je čekao. Kada mu čovek skine krpu sa usta, moći će da pozove u pomoć. Ali, kakvog će mu to dobra doneti? Najverovatnije su se vozili kroz napušten krajolik, šume i livade Kentakija ili Indijane. Vrištanjem neće ništa postići. Morao je da razgovara sa Simonom. Morao je da nekako ubedi plaćenika da ga oslobodi. To im je predstavljalo jedinu šansu. Dejvida je vilica zabolela kada mu je krpa spala sa usta. Udahnuo je svež vazduh i pogledao Simona pravo u oči. „Koliko ti Gupta plaća za usluge?" Simon se namrštio. Dejvid se na trenutak uplašio da će se plaćenik predomisliti i ponovo mu vezati krpu oko usta. „To je nepristojno pitanje, doktore Svift. Ja vas nisam pitao koliko ste novca zaradili od prodaje vaše knjige, zar ne?" „Ovo je drugačije. Znaš šta će se desiti nakon što svi vide prasak. Pentagon će započeti sopstvena istraživanja i..." „Da, da, znam. Svaka vojska na svetu će pokušati da razvije to novo oružje. Ali niko neće sprovoditi nikakvo istraživanje u Pentagonu. Niti bilo gde u blizini Vašingtona." Izbačen iz koloseka, Dejvid se zablenuo u najamnika. „Šta? Kako to misliš?" Simon se i dalje mrštio, ali u očima mu se sijala trunka zadovoljstva. „Demonstracija profesora Gupte biće upečatljivija nego što očekuje. Promeniću smer zraka neutrina tako da ponovo uđe u naš univerzum unutar Džefersonovog memorijala." Uperio je flašu „stoličanje" prema zadnjem delu kamioneta i zatvorio jedno oko kao da nišani niz vrat boce. „Nije da gajim ikakva negativna osećanja prema Tomasu Džefersonu. Izabrao sam tu lokaciju zato što se, prikladno, nalazi u središtu svega. Podjednako je udaljena ođ Pentagona, Bele kuće i Kongresa. Sva tri kompleksa biće potpuno spržena u udaru. Zajedno sa svim ostalim u krugu od petnaest kilometara." Dejvid je isprva pomislio da se najamnik šali. Imao je neobičan smisao za humor. No, delovalo je kao da Simonovo lice postaje sve grublje dok je čkiljio niz vrat boce. Gornja usna mu se povukla sa zuba i, dok je Dejvid zurio u čovekovo zlobno namršteno i iskeženo lice, usta mu se osušiše. „Ko ti plaća da uradiš to? Al kaida?"


Simon je odmahnuo glavom. „Ne, ovo radim samo radi sebe. Zarad svoje porodice, zapravo." „Tvoje porodice?" Simon je veoma polako spustio flašu votke na pod kamioneta i ponovo zavukao ruku u džep. Ovog puta je izvadio mobilni telefon. „Da, nekad sam imao porodicu. Ne toliko različitu od vaše, doktore Svift." Uključio je telefon i podigao ga tako da Dejvid može da pogleda ekran. Nakon nekoliko sekundi na ekranu se pojavila slika dečaka i devojčice koji se smeše u kameru. „Ovo su moja deca. Sergej i Larisa. Umrli su pre pet godina u klancu Argun, u južnom delu Čečenije. Čuli ste za to mesto, pretpostavljam?" „Jesam, ali..." „Kušuj! Umukni i gledaj!" Nagnuo se napred, gurajući telefon u Dejvidovo lice. „Moj sin Sergej, on je imao šest godina. Liči pomalo na vašeg dečaka, zar ne? A Larisa, ona je imala svega četiri godine. Ubijeni su zajedno sa majkom u eksploziji rakete 'helfajer projektila lansiranog sa helikoptera Delta jedinice koji je operisao blizu čečenske granice." „Američki helikopter? Staje radio tamo?" „Ništa korisno, uveravam vas. Bila je to samo još jedna uprskana operacija u borbi protiv terorizma koja je ubila više žena i dece negoli terorista." Ponovo je pljunuo na pod. „Međutim, zaista me nije mnogo briga za njihove razloge. Eliminisaću sve one koji su bili umešani u komandovanje i upošljavanje te jedinice. Zato sam odabrao i Pentagon i civilne lidere države. Predsednika, potpredsednika, sekretara odbrane." Sklopio je telefon. „Imam samo jednu jedinu priliku da udarim, tako da mi je potrebna široka zona udara." Dejvid je osetio mučninu. Ovo je predstavljalo upravo ono čega se Ajnštajn plašio. „Ali, zvuči mi kao daje to što se dogodilo tvojoj porodici bio tek običan nesrećan slučaj. Kako možeš da..." „Već sam ti rekao, nije me briga!" Podigao je bocu „stoličnaje" držeći je za vrat, i zamahao njome kroz vazduh kao da drži toljagu. „To je nepodnošljivo! To je neoprostivo!" „Ali, ubićeš milione nevinih..."


Nešto čvrsto je udarilo u Dejvidov obraz. Simon gaje flašom tresnuo u lice. Dejvid se srušio u stranu i čelom udario u pod kamioneta. Onesvestio bi se, ali ga je Simon zgrabio za okovratnik majice i povukao nagore. „Da, svi će umreti!" vrisnuo je. „Zašto bi oni živeli kada su moja deca mrtva? Svi oni će umreti! Sve ću ih pobiti!" Dejvidu je zvonilo u ušima. Krv mu je curila iz posekotine na jagodici, a rojevi zelenkastih tačkica plesali su mu pred očima. Video je samo razjareno lice ruskog plaćenika, a čak i ta slika bila mu je zamagljena pred očima, pretapajući se u crvene, ružičaste i crne potočiće. Podigavši Dejvida jednom rukom, Simon je drugom podigao flašu „stoličnaje". Nekim čudom, boca nije bila polomljena i u njoj se još uvek nalazilo nekoliko decilitara tečnosti. Prineo je flašu Dejvidovim usnama i sipao mu alkohol u usta. „Za kraj svega!" povikao je. „Ostalo je tišina!" Dejvidu je votka pržila grlo i nakupila mu se u stomaku. Kada se flaša ispraznila, Simon ju je zavrljačio u stranu i pustio okovratnik Dejvidove majice. Onda je Dejvid potonuo na pod i utonuo u tamu. Lusil je stigla u glavno sedište Federalnog istražnog biroa u ponedeljak rano ujutru kako ne bi naletela na kolege, ali kada je ušla u svoju kancelariju, otkrila je da su gorile iz Odbrambene obaveštajne službe već raščistile njen sto. Njeni dosjei o Klajnmanu, Sviftu, Rejnoldsovoj i Gupti netragom su nestali. Kao i njen primerak Sviftove knjige Na plećima divova. Preostale su samo njene lične sitnice: izveštaji o plati, povelje zahvalnosti, stakleni pritiskač za hartiju u obliku teksaskog pištolja i uramljena fotografija na kojoj se Lusil rukuje sa Ronaldom Reganom. Pa, pomislila je, zapravo su mi učinili uslugu. Barem mi nece trebati dugo da se spakujem. Pronašla je kartonsku kutiju i u roku od pola minuta je potrpala sve svoje stvari unutra. Bilo je to začuđujuće svi njeni predmeti su težili manje od dva i po kilograma. Lusil je trideset četiri godine davala srce i dušu Birou, ali sada je imala malo čime da se pohvali za uloženo vreme i trud. Kivno je pogledala prastari kompjuter na stolu i jeftino plastično sanduče za poštu. Bilo je to đavolski depresivno. A potom je ugledala fasciklu u sandučetu. Mora da gaje neko od agenata iz noćne smene dostavio nakon što su gorile iz Odbrambene obaveštajne službe završile


premetačinu. Lusil je nekoliko sekundi naprosto zurila u fasciklu, govoreći samoj sebi da je ostavi na miru. No, na kraju njena ljubopitljivost je nadvladala. Uzela je fasciklu. Unutra se nalazio spisak skorašnjih poziva sa mobilnog telefona profesora Gupte. Lusil je još pre tri dana od Guptine telefonske kompanije zahtevala informacije o pozivima, ali se idioti iz kompanije nisu pretrgli da joj na vreme izađu u susret. Izveštaji su bili poprilično oskudni Gupta nije naročito mnogo upotrebljavao mobilni telefon, svega dva ili tri poziva dnevno. Međutim, dok je prelistavala stranice izveštaja, primetila je nešto neobično. Svakog dana tokom protekle dve nedelje profesor je zvao isti telefonski broj. Posredi nije bio Sviftov broj telefona, kao ni Klajnmanov ili Monike Rejnolds. Sumnjivo je bilo to što je Gupta uvek zvao ovaj broj tačno u pola deset ujutru. Nijedanput minut ranije ili kasnije. Lusil je podsetila samu sebe da više ne radi na slučaju. Štaviše, već je popunila formulare za odlazak u penziju. Ali ih još uvek nije predala. Simon je vozio kamionet na čelu konvoja dok su jurili prema istočnoj kapiji laboratorije. Bilo je pet sati izjutra, svega nekoliko minuta nakon praskozorja, i većina kuća duž puta Batavija je još uvek bila zamračena. Usamljena žena u crvenom šortsu i beloj majici džogirala je trotoarom. Simon ju je posmatrao nekoliko trenutaka, diveći se njenoj dugačkoj riđoj kosi. Potom se prstima uštinuo za koren nosa i zevnuo. Bio je još uvek malčice mamuran od noćašnje terevenke. Kako bi se razbudio, zavukao je ruku u vindjaknu i stegnuo dršku „uzija". Dan odmazde je stigao. Veoma uskoro sve će biti gotovo. Odmah nakon raskrsnice sa ulicom Kontinental drajv kamionet je poskočio prelazeći preko železničkih šina i krajolik se otvorio sa obe strane puta. Umesto domova i travnjaka predgrađa, Simon je sada ugledao široke zelene livade, nedirnutu preriju Ilinoisa. Sada su se nalazili na državnom zemljištu, istočnoj ivici poseda laboratorije. Ispred njih se nalazila malena stražarska kućica u kojoj je sedela strahovito debela žena u plavoj uniformi. Simon je zavrteo glavom. Bilo je teško poverovati da je laboratorija zaposlila toliko gojaznu osobu da radi kao obezbeđenje. Očigledno, niko u ovoj ustanovi nije očekivao nikakve nevolje.


Dok je Simon zaustavljao kamionet, žena je sporo izašla iz stražarske kućice. Nasmešio joj se i predao papire koje je profesor Gupta pripremio ranije, debelu rukovet krivotvorenih faktura i dostavnica. „Izvoli, dušo", rekao je, pokušavajući da zvuči kao tipičan američki kamiondžija. „Jutros vam dostavljamo trebovanja nešto ranije nego inače." Žena mu nije uzvratila na osmeh. Pažljivo je pregledala papire, upoređujući ih sa spiskom na svojoj tabli sa štipaljkom. „Dostava nije na dnevnom rasporedu." „Nije, ali imamo sva potrebna odobrenja." Žena je nastavila da proučava papirologiju. Ili je čitala veoma sporo, ili je uživala u tome što ga tera da čeka. Naposletku je podigla masivnu glavu. ,,U redu, izađi iz kamioneta i otvori zadnja vrata. I kaži ostalim vozačima da isto postupe." Simon se namršti. „Već sam ti rekao, sve je odobreno. Zar nisi videla papire?" „Jesam, ali moram da pregledam sve što ulazi u laboratoriju. Samo isključi motor i..." Simon ju je prekinuo smestivši joj dva metka u lobanju. Potom je obišao oko kamioneta i tri puta pokucao na zadnja vrata. „Otvarajte, profesore", povikao je. „Moramo još nešto da utovarimo." Student je otvorio vrata i pomogao Gupti da iziđe iz kamioneta. Profesor je uspaničeno pogledao ženino telo na tlu. „Šta se desilo? Zar ti nisam rekao da izbegavaš dodatne žrtve?" Simon ga je ignorisao i okrenuo se prema studentima. „Hajde, ubacite leš u kamionet!" U roku od pola minuta, studenti su utovarili telo u kamionet i obrisali krv sa asfalta. Ukoliko neko bude prošao ovuda, izgledaće kao da je žena naprosto napustila stražarsko mesto. Simon je ponovo seo iza volana, a Gupta se smestio na suvozačko sedište. Profesor mu je uputio strog pogled. „Bez daljeg ubijanja, molim te", rekao je. „Radio sam sa nekim fizičarima koji su ovde zaposleni tokom osamdesetih kada su gradili Tevatron." Simon je ubacio menjač u prvu brzinu. Nije bio raspoložen za razgovor, tako daje oćutao. Konvoj je ponovo krenuo. „Štaviše, upravo sam ja predložio ime za akcelerator čestica", nastavio je da govori Gupta. ,,7eva je skraćenica za trilion elektronvolta. To je najveća moguća


energija koju protoni mogu da ostvare u akceleratoru. Na toj energiji kreću se brzinom koja predstavlja 99,9999 posto brzine svetlosti." Profesor je zavrteo ukrug šakom stisnutom u pesnicu, a zatim naglo udario po dlanu druge šake kako bi simulirao sudar čestica. Bio je toliko uzbuđen da ruke nisu mogle da mu miruju. „Dabome, veliki hadronski sudarač u Švajcarskoj sada može da postigne znatno veće energije. Ali Tevatron vrši odličan posao kada je reč o pakovanju protona u uzak snop. Zbog toga je sasvim prikladan za našu svrhu." Simon je zaškrgutao zubima. Nije još dugo mogao da podnese profesorovo nervozno čavrljanje. „Baš me briga za sve to", zarežao je. „Samo mi ispričajte za kontrolnu sobu. Koliko ljudi će biti unutra?" „Ne brini, neće biti više od minimuma osoblja neophodnog za rukovanje akceleratorom. Petšest službenika." Nehajno je odmahnuo rukom. „To je posledica svih ovih rezanja budžeta. Vlada više ne želi da plaća za fiziku. Nacionalnim laboratorij ama su potrebne privatne donacije samo da bi akceleratori čestica nastavili s radom." Starac je ponovo zavrteo glavom. „Moj Institut za robotiku je prošle godine donirao dvadeset pet miliona dolara Fermilabu. Shvataš, želeo sam da se pobrinem da neće zatvoriti Tevatron. Imao sam predosećanje da se može pokazati korisnim." Drum je skretao ulevo i Simon je na horizontu ugledao građevinu neobičnog oblika. Izgledala je poput dva džinovska dušeka, postavljena uspravno i naslonjena jedan na drugi. Pored građevine je primetio nizak nasip koji je opasivao travnatu površinu u širokom krugu. Gupta je najpre pokazao na neobičnu građevinu. „To je Dvorana Vilson, glavni štab laboratorije. Nekada sam imao kancelariju na šesnaestom spratu. Predivan pogled." Spustio je ruku i pokazao na nasip. „Ispod te brazde se nalazi tunel Tevatrona. Trkalište čestica, tako smo ga nazivali. Prsten dugačak šest i po kilometara sa hiljadama superprovodljivih magneta koji vode snopove. Protoni idu u smeru kazaljke na satu, a elektroni u suprotnom. Svaki snop je dovoljno moćan da progori rupu u zidu od opeke." Potom je pokazao na još jednu zgradu bliže putu. Bila je to ni po čemu naročita struktura bez prozora, umnogome nalik skladištu, postavljena direktno iznad dela tunela. „A ono je Dvorana sudara.


Mesto na kojem protoni i elektroni udaraju jedni u druge. Mesto na kojem ćemo odaslati neutrine u ekstra dimenzije." Profesor je zaćutao, zureći kroz vetrobransko staklo u građevinu. Zahvalan na predahu, Simon se provezao mimo niza cilindričnih rezervoara na kojima su bile ispisane reci OPASNOST! KOMPRESOVANIHELIJUM. Zatim je došao do dugačkog jezerca koje se nalazilo ispred zgrade Dvorane Vilson, čija se neobična silueta odražavala na površini vode. „Skreni ovde i idi iza građevine" naložio mu je Gupta. „Kontrolna soba je pored pojačavača protona." Konvoj je klizio prilaznim putem koji je prolazio mimo Dvorane Vilson, a zatim je došao do parkirališta ispred niske građevine u obliku slova U. Guptina procena broja zaposlenih u ustanovi izgledala je tačno: na parkingu se nalazilo nešto manje od pola tuceta automobila. Broj vozila će se zasigurno uvećati za tri sata pošto započne standardno radne vreme, ali uz malo sreće do tada će već završiti posao. Simon je parkirao kamionet i počeo da izdaje naređenja. Jedan tim studenata je počeo da istovara kutije sa elektronskom opremom, dok je drugi tim prenosio taoce u kamionet kojim je upravljao agent Brok. Simon je odlučio da bi bilo najbolje držati Broka podalje od kontrolne sobe kako ne bi shvatio šta se događa. Bivšem agentu FBIa kazali su daje njihova misija da ukradu radioaktivne materijale iz laboratorije. Simon je prišao Brokovom kamionetu i privukao čovekovu pažnju. „Odvezi taoce na bezbednu lokaciju", naredio mu je. „Ne želim da mi smetaju. Postoje neke nezauzete građevine otprilike kilometar zapadno odavde. Pronađi jednu i čekaj nas tamo nekoliko sati." Brok ga je ratoborno pogledao. „Moramo da porazgovaramo kada se sve ovo završi. Ne plaćaš me dovoljno za sav posrani posao koji obavljam." „Ne brini, bićeš celishodno nagrađen." „Zašto uopšte i držimo taoce u životu? Moraćemo da ih pobijemo pre ili kasnije. Sve osim profesorove kćerke, hoću da kažem." Simon se nagnuo bliže i snizio glas. „Profesora zabavlja da ih drži u životu, ali mene je baš briga. Cim nestaneš iz vidokruga, uradi šta god želiš s njima." Studenti su svalili Dejvida pored Monike i Elizabete u teretnom delu kamioneta, ali čim je vozilo ponovo počelo da se kreće, Dejvid je odbauljao do Karen i Džone.


Dok se migoljio preko poda kamioneta, njegov sin je razrogačio oči, a Karen je zaplakala. Neko je Dejvidu ponovo vezao krpu preko usta, tako da nije mogao da prozbori ni reč; umesto toga se jednostavno zbio uz svoju porodicu. Još uvek je osećao mučninu od votke i batina koje je dobio od Simona, ali mu se barem na trenutak grudi naduše od olakšanja. Nakon nekoliko minuta kamionet se iznova zaustavio. Dejvid je pažljivo oslušnuo i začuo oštru buku, zvuk savijanja metala. Brok je potom otvorio zadnja vrata kamioneta i Dejvid je ugledao travom obraslu humku u obliku kupole. Bila je visoka otprilike sedamosam metara i imala je najmanje trideset metara u prečniku, brežuljak napravljen rukom čoveka koji je stajao iznad podzemne strukture, nekakva vrsta ogromnog podruma ili bunkera. Kamionet je bio parkiran tik ispred ulaza ukopanog u bočnu stranu humke. Iznad vrata koje je Brok već otvorio, stajao je znak AKCELERATOR ČESTICA NACIONALNE LABORATORIJE FERMI EKSPRIMENTALNI POJAČAVAČ NEUTRINA. Dok se Brok pentrao u teretni deo kamioneta, zavukao je ruku u sako i izvadio lovački nož, identičan onom koji je Simon držao na Džoninom vratu. Naceren, agent je prišao porodici Svift. „Ne!" vrisnuo je Dejvid iza poveza i pokušao da zaštiti sina, ali sa uvezanim rukama i nogama jedva daje mogao da se uspravi u sedeći položaj, a kamoli da odbije napad. Brok je stajao nepomično nekoliko sekundi i okretao nož u šaci tako da se svetlost odbijala sa oštrice sečiva. Potom se sagnuo i presekao uzicu kojom su Dejvidovi gležnjevi bili vezani. „Uradićeš tačno ono što ti kažem", prošaptao je, „ili ću ti preklati sina. Razumeš?" Brok je zatim presekao uzicu kojom su bili uvezani Džonini članci na nogama, a potom je učinio isto i s Karen i Monikom. Ignorisao je Elizabetu, koja je ležala onesvešćena u ćošku. Dok je jednom rukom držao „uzi" okačen o remen prebačen preko ramena, podigao je ostale na noge. „Izlazite iz kamioneta", naredio im je. „Idemo u onaj hangar." Ruke su im i dalje bile vezane iza leđa, ali su nekako uspeli da siđu s kamioneta i jedno po jedno krenu prema podignutim vratima. Dejvidu je srce bubnjalo u grudima dok su se približavali ulazu u hangar; agent ih je očigledno vodio na skrovito mesto nakojem je mogao da ubije sve četvoro kako mu se ćefne. Dođavola, pomislio je Dejvid, moramo nešto da uradimo, i to brzo! Međutim, Brok


je hodao tačno iza Džone držeći „uzi" uperen dečaku u glavu, a Dejvid se nije usuđivao čak ni da iskorači iz linije. Ušli su u mračnu prostoriju osvetljenu samo treperavim svetlećim diodama. Brok je zatvorio vrata i naredio im da se ne zaustavljaju. Na kraju prostorije nalazile su se spiralne stepenice koje su vodile nadole. Dejvid je prebrojao trideset stepenika dok su se spuštali u tminu. Potom je Brok pritisnuo prekidač za svetio, a oni su se obreli na platformi uzdignutoj iznad ogromnog sferičnog rezervoara koji je ležao u betonskoj jami poput loptice za golf u čaši, samo što je u ovom slučaju loptica imala prečnik od bezmalo petnaest metara. Platforma je bila u nivou sa zaravnjenim vrhom metalne sfere koji je bio krunisan kružnim vratancima u podu, nalik gigantskom poklopcu otvora za kanalizaciju. Doj je Dejvid zurio u rezervoar, shvatio je daje čitao o njemu u časopisu Sajentifik amerikan. Bio je to deo eksperimenta za proučavanje neutrina, čestica toliko neuhvatljivih daje istraživačima bila potrebna ogromna naprava kako bi ih detektovali. Rezervoar je bio ispunjen sa milion litara mineralnog ulja. „Sedite!" dreknuo je Brok. „Leđa uza zid!" To je to, pomislio je Dejvid kad su se šćućurili na podu. Kučkin sin će sada da zapuca. Brok im je prišao bliže i pažljivo nanišanio „uzijem". Monika se naslonila na Dejvida, dok je Karen zatvorila oči i zagrlila Džonu, a dečak je zario lice u majčin stomak. Ali umesto da pripuca, Brok je strgnuo povez sa Dejvidovih usta i zavrljačio ga preko prostorije. „Dobro, sada možemo da počnemo", rekao je. „Imamo neke neraščišćene račune." Brok se ponovo iscerio, očigledno uživajući u trenutku. Nije nameravao da ih brzo pobije. Rastegnuće ubijanje koliko god je to moguće. „Hajde, Svifte, počni da vičeš", rekao je. „Viči koliko god glasno poželiš. Ovde niko ne može da te čuje. Nalazimo se duboko pod zemljom." Dejvid je otvorio i zatvorio usta kako bi donekle razmrdao mišiće vilice. Brok ga verovatno neće pustiti dugo da govori, što je značilo da ovo mora da obavi veoma brzo. Udahnuo je duboko nekoliko puta, a zatim je pogledao agenta pravo u oči. „Znaš li šta se dešava u Tevatronu? Imaš li blage veze šta oni tamo rade?" „Da ti pravo kažem, zabole me dupe."


„E pa, trebalo bi, pogotovo ako imaš rođake ili prijatelje u Vašingtonu. Tvoj ruski partner se sprema da digne ceo grad u vazduh." Brok se nasmejao. „Zaista? Kao u filmovima? Sa ogromnim oblakom u obliku pečurke?" „Ne, on sada na raspolaganju ima novija dostignuća fizike. Promeniće smer Guptinog snopa neutrina. Ali efekat će biti isti. Nema više Bele kuće, nema Pentagona. Nema više glavnog sedišta Federalnog istražnog biroa." Monika se trznula i iskolačenih očiju pogledala u Dejvida, ali je Brok samo nastavio da se smeje. „Čekaj, dopusti mi da pogađam. Moram da vas pustim na slobodu, je I tako? Zato što ste vi jedine osobe koje mogu da ga zaustave? Je F to ono želiš da mi kažeš?" „Ono što hoću da kažem jeste da nećeš poživeti naročito dugo ukoliko tvoj partner uspe u svom naumu. Ukoliko Vašington bude zbrisan s lica zemlje, vojska će najverovatnije preuzeti kontrolu nad državom, a prva tačka na njihovom dnevnom redu biće pronalaženje kopiladi koja je raznela Vašington. Ukoliko nameravaš da se prebaciš preko granice i nestaneš, slobodno zaboravi na to. Progoniće te kao divlju zver i razapeće te na krst." Dejvid je govorio najiskrenije što je mogao, ali mu agent nije poverovao ni reč. Izgledao je sasvim zabavljeno. „A sve to započinje sa... kako si ga ono nazvao? Snopom neutrina?" „Sa snopom neutrina. Slušaj, ako ne veruješ meni, slobodno razgovaraj sa profesorom Guptom. Pitaj ga šta..." „ Jakako, nego šta nego ću to da učinim." Brok se zakikotao, okrenuo u stranu, i zagledao u gigantski sferični rezervoar. Prišao je vratancima u podu i lupio nogom metalni poklopac. Zvečanje je odjeknulo prostorijom. „Staje unutra? Još neutrina?" Dejvid je zavrteo glavom. Ovo je bilo beznadežno. Brok je bio isuviše tup da bi razumeo. „Ne, već mineralno ulje. Služi za detekciju čestica." „Mineralno ulje, a? Zašto, kog đavola, koriste tu stvar?" „Detektor zahteva prozirnu tečnost sa ugljenikom u sebi. Kada neutrini pogode atome ugljenika, odašilju bleskove svetlosti. Ali, kao što si rekao, koga zabole dupe?"


„Mineralno ulje je dobro i za druge stvari, takođe. Ono je lubrikant, znaš." Brok je počeo da petlja oko spojnica na vratancima. Posle nekoliko sekundi prokljuvio je kako da ih otvori. Potom je stopalom nagazio crveno dugme, a električni motor je počeo da bruji. Vratanca su se otvorila poput školjke, otkrivši površinu prozirne tečnosti veličine džakuzija. „Gle, ko bi to rekao. Pa ovde ima dovoljno lubrikanta da potraje veoma, veoma dugo." Brok je kleknuo pored otvora i zamočio ruku u mineralno ulje. Potom je ustao i ispružio šaku koja se blistala. Zurio je u Dejvida dok je trljao prste jedne o druge. „Ostao sam ti dužan, Svifte. Zaskočio si me u onoj kolibi u Zapadnoj Virdžiniji. Sjebao si mi lice skroznaskroz. Zato ću ja sada da sjebem tebe." Dejvidu se stegnulo grlo. Na trenutak nije mogao da diše. Progutao je knedlu. „Hajde, učini to", uspeo je nekako da izusti. „Samo nemoj da povrediš ostale." Brok se zagledao u Karen na nekoliko sekundi, a potom u Moniku. Mineralno ulje mu se cedilo s prstiju. „Ne, povrediću i njih, takođe." Preuzimanje vlasti u kontrolnoj sobi je proteklo kao po loju. Istog trena kada je Simon kročio kroz vrata sa uperenim „uzijem", svi operatori ispijenih lica koji su sedeli za kontrolnim pultovima skrenuli su pogled sa ekrana i podigli ruke u vazduh. Dok su Guptini studenti zauzimali njihova mesta, Simon je sproveo nameštenike Fermilaba do obližnje ostave i zaključao ih unutra. Odredio je četvoricu studenata da čuvaju stražu, i pružio svakom radiopredajnik i „uzi". Dvojica su zauzela busiju na parkiralištu, dok je drugoj dvojici naredio da patroliraju ulazima u tunel sudarača. Ukoliko bi se ostali zaposleni Fermilaba kojim slučajem pojavili pre početka radnog vremena, Simon je nameravao da ih zaskoči iz zasede i pridoda grupi zatvorenoj u ostavi. Vlasti ne bi imale pojma da nešto nije u redu najmanje dva ili tri sata, što je pružalo Gupti i njegovim studentima više nego dovoljno vremena da pripreme Tevatron za eksperiment. Profesor ja stajao u središtu prostorije i upravljao svojim studentima poput simfonijskog dirigenta. Pogled mu je leteo preko zbrke prekidača, kablova, i ekrana, nadgledajući sva očitavanja. Kad god bi mu nešto određeno privuklo pažnju, doletao bi do studenta koji je radio za tom konzolom i zahtevao bi izveštaj o statusu. Gupta je bio toliko napet da mu je koža na čelu i oko očiju bila potpuno


zategnuta, brišući sve znakove starosti i zamora. Simon je morao da prizna daje ovo bila upečatljiva izvedba. Zasada je sve teklo po planu. Nakon izvesnog vremena jedan student je povikao: „Započinjem ubrizgavanje protona." Profesor je odgovorio: „Odlično!" i pomalo se opustio. Bacio je pogled preko ramena i nasmešio se svom idiotskom unuku, koji je sedeo u ćošku kontrolne sobe i igrao ratnu igru na „gejm boju". Gupta je potom, i dalje se smešeći, iskrenuo glavu i podigao pogled ka tavanici. Simon mu je prišao. „Jesmo li blizu?" Gupta je klimnuo glavom. „Da, veoma blizu. Imali smo sreće. Operateri su već pripremali novu zalihu čestica kada smo stigli." Vratio se nadgledanju ekrana kompjutera. „Sada vršimo neophodna podešavanja i započinjemo transfer elektrona iz glavnog ubrizgivača u prsten Tevatrona. Moramo da premestimo trideset šest buketa, pri čemu svaki sadrži dve stotine milijardi protona." „Koliko će to trajati?" „Otprilike desetak minuta, manjeviše. Operateri obično ubacuju bukete ravnomerno širom prstena, ali mi moramo da izmenimo njihov razmeštaj kako bi izazvali sferični obrazac sudara. Takođe smo modifikovali pojedine magnete u prstenu kako bismo stvorili odgovarajuću geometriju za rojeve protona. To je namena opreme koju smo doneli ovamo u kutijama." „Dakle, za desetak minuta ćete moći da započnete sudaranje?" „Ne, nakon što završimo transfer protona, moramo da ubrizgamo antiprotone. To je najpipaviji deo procesa, tako da može potrajati malko duže, možda dvadesetak minuta. Moramo biti pažljivi da ne izazovemo zagušenje." „Zagušenje? Staje to?" „Nešto što treba izbeći po svaku cenu. Magneti koji sprovode čestice su superprovodljivi, što znači da rade samo ako su ohlađeni na temperaturi od dve stotine sedamdeset stepeni Celzijusa ispod nule. Kriogenični sistem Tevatrona održava magnete hladnim tako što pumpa tečni helijum oko namotaja." Simon je počeo da se oseća nelagodno. Setio se rezervoara sa kompresovanim helijumom koje je video dok su prolazili pored tunela. „Pa, šta može da pođe naopako?"


„Svaki snop čestica nosi u sebi na desetine miliona džula energije. Ukoliko zrak uperimo u pogrešnom pravcu, pokidaće cev akceleratora. Ukoliko napravimo čak i najmanju grešku, čestice mogu zasuti neki magnet i zagrejati tečni helijum unutra. Ako se tečni helijum previše zagreje, prelazi u gasno stanje i pali se. Onda magnet prestaje da bude superprovodljiv, a električni otpor topi namotaje." Simon se namrštio. „Može li se to popraviti?" „Verovatno. Ali to bi potrajalo nekoliko sati. Takođe, bilo bi potrebno još nekoliko dodatnih sati za ponovnu kalibraciju linije snopa." Jebem ti, pomislio je Simon. Trebalo je da shvati kako je ova operacija kudikamo rizičnija nego što je profesor nagovestio. „Trebalo je da mi to kažete ranije. Ukoliko vlada otkrije da smo ovde, poslaće udarni tim. Mogu da ih zadržim podalje izvesno vreme, ali nipošto nekoliko sati!" Pojedini studenti su se okrenuli i nervozno su ga pogledali. Međutim, Gupta je smireno spustio ruku na Simonovo rame. „Već sam ti rekao da ćemo biti izuzetno pažljivi. Svi moji studenti su iskusni u rukovanju akceleratorima čestica i izvršili smo desetak probnih simulacija na kompjuteru." „A šta je sa nišanjenjem neutrina? Kada ćete uneti koordinate za prasak?" „To ćemo uraditi pošto završimo ubrizgavanje buketa antiprotona. Putanja neutrina će zavisiti od tačnog vremena..." Zastao je usred rečenice i zagledao se belo u prazninu. Usta mu se otvoriše, i na trenutak Simon se zabrinuo da starac doživljava moždanu kap. Ali se Gupta ubrzo ponovo nasmešio. „Čuješ li ovo?" prošaptao je. „Čuješ li?" Simon je oslušnuo. Začuo je slabašno, brzo pištanje. „To znači da protoni cirkulišu kroz cev akceleratora!" viknuo je Gupta. „Signal je isprva jedva čujan, a zatim postaje sve glasniji kako snopovi postaju sve intenzivniji!" Suze potekoše iz profesorovih očiju. „Kakav veličanstveni zvuk! Zar nije divan?" Simon je klimnuo glavom. Pištanje mu je zvučalo nalik neobično brzim otkucajima srca, nalik mišiću koji mahnito udara pre nego što se rasprsne. Plastična uzica se usecala u Dejvidove zglobove. Načinio je poslednji, očajnički pokušaj da se oslobodi, grozničavo uvrćući ruke iza leđa dok je Brok prilazio Karen i Džoni. Silni sati grčenja i naprezanja u teretnom delu kamioneta tokom protekle


noći su olabavili uzicu nekoliko milimetara, ali to ni izbliza nije bilo dovoljno. Vrisnuo je osujećeno dok se agent približavao Karen koja je ležala sklupčana na podu, sopstvenim telom štiteći Džonu. Brok se sagnuo i zgrabio Karen za vrat. Spremao se daje odvuče od dečaka kada je Dejvid skočio na noge i bacio se na Broka. Njegova jedina nada bila je sila inercije. Pognuo je desno rame i poleteo prema agentu poput ovna za probijanje zidina, tela maltene paralelnog s podom. Međutim, Brok gaje video kako dolazi. U poslednjem momentu je zakoračio u stranu, ispružio nogu ispred sebe i sapleo Dejvida. Dejvid je zalebdeo u vazduhu. A potom se, zato što nije mogao rukama da ublaži pad, stropoštao na lice. Čelom je odalamio u beton. Krv mu je pocurila iz nozdrva i usta. Brok se nasmejao. „Dobar potez, seronjo." Prostorija mu se zamračila i zavrtela pred očima. Dejvid je izgubio svest na nekoliko sekundi, a kada je otvorio oči, ugledao je kako Monika trči prema agentu. Njen pokušaj se pokazao podjednako neuspešnim. Čim mu se približila, Brok joj je zario pesnicu u stomak. Zateturala se unazad, a Brok se ponovo nasmejao. Koža oko modrica na licu imala mu je ružičastu boju, a u očima mu je blistao izraz likovanja. Nagnuvši se nad Moniku, prebacio je „uzi" u levu šaku, a desnu je zavukao u džep pantalona. Delovalo je kao da će izvaditi još jedno oružje, skakavac ili garotu ili bokser, ali je Brok zadržao ruku u džepu, pomerajući je lagano goredole. Kurvin sin se nadraživao. Brok se iznenada okrenuo i vratio do rezervoara sa mineralnim uljem. Ovog puta je pustio da „uzi" visi sa remena i umočio je obe šake u tečnost. „Hajde, Svifte!" povikao je. „Zar te je želja za borbom već napustila? Ili prosto nameravaš da sediš i posmatraš predstavu?" Dejvid je stegnuo zube. Ustaj, rekao je sam sebi, ustaj! Nekako se uskobeljao na noge i jurnuo napred, ali je izgledalo kao da se kreće izuzetno usporeno. Brok je ponovo zakoračio u stranu i zgrabio uzicu kojom su bili zavezani Dejvidovi zglobovi, a potom gaje zavrteo i prisilio da klekne na kolena. „Čamuga će biti zabavna", rekao je. „Ali ni izbliza toliko zabavna kao tvoja žena. Skinuću joj povez sa usta kako bi mogao da je čuješ kako vrišti."


Brok ga je gurnuo na pod. Dejvid je po drugi put glavom udario u beton, a oštar bol mu je sevnuo kroz lobanju. Ali se nije onesvestio. Zario je nokte u dlanove i grizao donju usnu sve dok nije prokrvarila, ulažući svu snagu volje u to da ostane pri svesti. Ošamućen i prestrašen, dok mu se želudac prevrtao od osečaja mučnine, Dejvid je posmatrao kako Brok odvlači Karen od Džone i vuče je prema metalnom rezervoaru. Gledao je kako agent čepa povez sa Kaj*eninih usta i čuo je kako Karen slabašno cvili, što je bilo kudikamo više srceparajuće od bilo kakvog vriska. Zvuk je izludeo Dejvida. Batrgao se na podu, pokušavajući da se ponovo osovi na noge. Dok se koprcao, desna šaka mu je iskliznula iz petlje plastične uzice koju je Brok nehotice natopio mineralnim uljem. Dejvid je bio toliko iznenađen da je nekoliko sekundi ostao da leži na podu, i dalje držeći obe ruke iza leđa. Najednom je sva vrtoglavica netragom nestala i ponovo je mogao suvislo da razmišlja. Znao je daje preslab da se bori. Ukoliko bi pokušao da istrgne „uzi" iz Brokovih šaka, agent bi ga naprosto odgurnuo od sebe i zapucao. Morao je nekako da onesposobi kopile i u trenutnoj bistrini misli spoznao je način kako da to učini. Zavukao je šaku u zadnji džep i stegnuo upaljač koji je uzeo od Parkerove, „zipo" sa ugraviranom Zvezdom Teksasa. Pretvarajući se da su mu ruke i dalje vezane, Dejvid se osovio na noge. Brok se nasmešio i pustio Karen. „To je već mnogo bolje!" zagraktao je, opkoračio Karen, i okrenuo se prema Dejvidu. „Hajde, momčino! Dođi da vidimo za šta si sposoban!" Dejvid ovog puta nije potrčao. Umesto toga, zateturao se unapred sve dok se nije obreo ispred agenta. Brok je razočarano zavrteo glavom. „Ne izgledaš baš najbolje, znaš? Izgledaš kao da..." Dejvid je kresnuo kremen upaljača i gurnuo „zipo" Broku u lice. Agent je refleksno podigao ruke u pokušaju da se zaštiti, a obe nauljene šake mu se istog trena zapališe. Sa svom preostalom snagom, Dejvid je zgrabio Broka oko pojasa i počeo da ga gura unazad. Agent je mahnito mlatarao rukama kroz vazduh, ali to je samo raspalilo plamen. Dejvid je izbrojao dva koraka, tri koraka, četiri. Potom je gurnuo Broka u rezervoar ispunjen mineralnim uljem.


Plamen se raširio po površini čim su Brokove šake dodirnule tečnost. Međutim, čak i da nije bilo vatre, agent je bio osuđen na propast. Potonuo je u tečnost poput kamena, istog časa nestavši u dubini. Pored toga što je izuzetno zapaljivo, mineralno ulje ima znatno manju gustinu od vode. A zbog toga što se ljudsko telo sastoji prevashodno od vode, nemoguće je plivati u bilo kojoj tečnosti koja je mnogo lakša. Dejvid je zaboravio mnogo toga što je u školi naučio iz fizike, ali na svu sreću ne i taj deo. Signal u kontrolnoj sobi više nije zvučao poput otkucaja srca. Pištanje se postepeno pojačavalo sve dok svaki pisak nije zvučao nalik na prodorno neljudsko vrištanje. Zvučalo je poput alarma, automatskog upozorenja na nekakav mehanički kvar, ali profesor Gupta nije delovao zabrinuto. Ponovo je pogledao u plafon, a kada se okrenuo prema Simonu, na licu mu se nalazio osmeh ekstaze. „Snop je snažan", saopštio je. „Mogu da procenim po jačini signala. Svi protoni se sada nalaze u prstenu." Divota, pomislio je Simon. A sada da završimo posao. „Dakle, jesmo li sada spremni da unesemo koordinate mete?" „Da, to je sledeči korak. Potom ćemo ubrizgati antiprotone u sudarač." Profesor je pošao prema kontrolnom pultu za kojim su sedeli Ričard Čen i Skot Krinski, bledunjavi fizičari iz Nacionalne laboratorije Ouk Ridž. Međutim, pre nego što je Gupta mogao da izda uputstva svojim studentima, Simon je zgrabio profesorovu ruku i uperio mu „uzi" u čelo. „Samo trenutak. Moramo da izvršimo malecnu izmenu. Imam nove koordinate za prasak." Gupta se zabuljio u njega, na shvatajući. „Šta to radiš? Puštaj me!" Ričard, Skot i svi ostali studenti okrenuše se prema njima. Nekolicina je poustajala sa sedišta kada su videli šta se događa, ali Simon nije bio zabrinut. Niko sem njega u kontrolnoj sobi nije bio naoružan. „Ukoliko vam je stalo do profesorovog života, savetujem vam da sednete", rekao je smireno. Kako bi naglasio sopstvene reči, nabio je cev „uzija" Gupti u slepoočnicu. Studenti su poslušno utonuli u stolice. „Zbog čega me zoveš? Ti više ne radiš za mene." Lusil je jedva prepoznala glas direktora Biroa. Režao je kroz mikrofon njenog telefona. „Gospodine", zaustila je ponovo, „imam neke nove..."


„Ne, ne želim da čujem! Sada si u penziji. Predaj pištolj i značku i izlazi iz zgrade." „Molim vas, gospodine, samo se saslušajte! Identifikovala sam broj mobilnog telefona koji možda pripada jednom..." „Ne, ti mene slušaj! Upravo sam izgubio posao zbog tebe, Parkerova! Potpredsednik je već izabrao moju zamenu i saopštio njegovo ime televiziji Foks!" Lusil je duboko udahnula. Jedini način da ga natera daje sasluša bio je da brzo izgovori to što je imala da kaže. „Ovaj osumnjičeni možda radi u dosluhu s Amilom Guptom. Broj telefona je registrovan na lažno ime, gospodina Džordža Ozmonda. Lažni identitet, lažna adresa. Sudeći prema listinzima telefonske kompanije, tokom protekle dve nedelje je uključivao telefon svega jedanput dnevno kako bi primio poziv od Gupte, a nakon završetka razgovora ga je smesta isključivao. No, mislim da je gospodin Ozmond upravo načinio grešku. U jedan sat ujutru je uključio telefon i ostavio ga je uključenog, a aparat otada šalje signale telefonskoj kompaniji." „Znaš šta, Lusi? To više nije'moj problem. Do popodneva ću ponovo raditi u privatnom sektoru." „Imam podatke o položaju njegovog mobilnog telefona. Izgleda da je osumnjičeni putovao sporednim putevima do gradića Batavija u Ilinoisu. Sada se nalazi tačno tamo, u Nacionalnoj laboratoriji Fermi..." „Slušaj, zašto mi sve to govoriš? Trebalo bi da razgovaraš sa Odbrambenom obaveštajnom službom. Slučaj je sada u njihovim rukama." „Pokušala sam, gospođine, ali ti idioti iznova ponavljaju kako im ne treba tuđa pomoć!" „Pa, onda ih ostavi na cedilu! Neka svi idu dođavola!" „Gospodine, ukoliko biste samo..." „Ne, ja sam svoje završio! Jebeš Pentagon, jebeš Belu kuću, jebeš čitavu vladu!" „Ali, sve što treba da uradite jeste..." Začula je škljocaj. Direktor Federalnog istražnog biroa joj je upravo prekinuo vezu, Dejvid je poveo Karen, Džonu i Moniku iz podzemne laboratorije natrag ka kamionetu. Premda je protivpožarni sistem laboratorije već ugasio vatru u rezervoaru mineralnog ulja, i dalje su žudeli da pobegnu odatle glavom bez obzira.


Pošto su izišli, Dejvid im je odvezao ruke, Karen i Džona su mu jecajući pali u zagrljaj, ali je Monika potrčala natrag u laboratoriju. „Čekaj malo!" pozvao ju je Dejvid. „Kuda si pošla?" „Moramo da pronađemo telefon! Oduzeli su nam mobilne telefone!" Dejvid se nežno izvukao iz zagrljaja bivše supruge i sina i vratio do ulaza u laboratoriju. Monika je šetkala tamoamo po prostoriji, tražeći telefon među dugačkim nizovima kompjutera. „Isuse!" prasnula je. „Gde se nalazi telefon? Ovde imaju opremu vrednu na desetine miliona dolara, ali ni jedan jedini prokleti telefon!" Dejvid je ostao da stoji u dovratku, nevoljan da zakorači unutra. „Hajdemo" rekao je. „Ruski kurvin sin može da svakog časa pošalje pojačanje." Monika je odmahnula glavom. „Najpre moramo da pozovemo pomoć. Gupta je izvršio sve pripreme za probijanje prostorvremena. Ukoliko je sada njihova meta Vašington, oni će opa, šta je ovo?" Pokazala je na metalnu ploču na zidu, nedaleko od vrata. „Da li je to interfon?" Uprkos zloslutnom predosećanju, Dejvid je stupio u sobu kako bi pažljivije pogledao. Naprava je zbilja ličila na interfon, sa nizom raznobojnih dugmića ispod rešetke zvučnika. Na svakom dugmetu je pisalo KONTROLNA SOBA, POJAČAVAČ, GLAVNI UBRIZGAVAČ, TEVATRON i DVORANA SUDARA. „Ne pritiskaj dugme obeleženo recima Kontrolna soba", upozorio ju je Dejvid. „Tamo se verovatno nalazi Gupta." „Možda možemo da pozovemo kancelariju koju još uvek nisu zauzeli. Ukoliko pronađemo nekog inženjera Tevatrona, možda možemo da ga ubedimo da isključi napajanje kolajdera." Na trenutak je proučavala niz dugmića, a zatim je pritisnula jedno obeleženo rečju TEVATRON. „Halo? Halo?" Niko se nije javio. No, kada je Dejvid primakao uvo zvučniku začuo je brzo, prodorno pištanje. „Sranje", prošaptala je. „Poznat mije taj signal." Zgrabila je Dejvida za ruku kako bi se umirila. „Snopovi su skoro spremni." „Šta? Šta to..." „Nema vremena!" Pošla je prema vratima, vukući ga za sobom. „Imamo na raspolaganju deset, najviše petnaest minuta!"


Dotrčala je do kamioneta i zgrabila ručicu vrata. Nažalost, bila su zaključana. Ključevi su se verovatno i dalje nalazili u Brokovom džepu, na dnu rezervoara sa mineralnim uljem. „Prokletstvo!" viknula je. „Moraćemo da trčimo!" „Gde? Kuda idemo?" ,,U tunel Tevatrona! Ovuda!" Kada je Monika pojurila napred i potrčala na jug prema prstenu Tevatrona, Dejvid je prišao Karen koja je klečala na zemlji pored Džone. Dejvid je pretrnuo od straha na pomisao da ih ostavi same, ali ono što se događalo u sudaraču je bilo kudikamo strasnije. „Moramo da se razdvojimo", rekao je. „Trebalo bi da ti i Džona odete odavde što brže možete." Pokazao je na asfaltnu traku udaljenu otprilike dve stotine metara prema severu. „Otiđite do onog puta i skrenite levo. Ukoliko vidite ijednog policajca ili pripadnika obezbeđenja, kažite im da je izbio požar u tunelu kolajdera i da moraju da isključe napajanje električnom energijom. Jesi li razumela?" Karen je klimnula glavom. Dejvid je bio zapanjen time koliko je smirena. Uzela ga je za ruku i stisnula mu šaku, a zatim ga je blago gurnula u pravcu tunela Tevatrona. „Idi, Dejvide", kazala je. „Pre nego što bude prekasno." Simon se nalazio u škripcu. Pokušao je da pozove Broka radioaparatom, ali nije bilo odgovora. Pokušao je još tri puta i nije čuo ništa sem krčanja statičkog šuma. Bilo je teško zamisliti daje šačica uvezanih talaca mogla da savlada čoveka naoružanog „uzijem". Ali eto ti ga sad. Simon je i dalje držao poluautomatsko oružje upereno u glavu profesora Gupte, a studenti su i dalje nadgledali Tevatron, poslušno podešavajući snopove protona i antiprotona i usaglašavajući ih sa novim koordinatama mete. Zrakovi čestica će biti spremni za otprilike desetak minuta, a zatim će nakon dodatna dva minuta ubrzavanja čestica započeti njihovo sudaranje. Međutim, ukoliko su Svift i Rejnoldsova odista uspeli da umaknu Broku, postojala je poprilično velika šansa da će se zaputiti prema tunelu i pokušati da na neki način obustave eksperiment. Sada je Simon morao da bira da li da krene za njima ili da ostane u kontrolnoj sobi. Posle nekoliko sekundi razmišljanja, zabio je „uzi" Gupti u slepoočnicu i pogurao ga napred. Starac je bio toliko prestrašen daje jedva mogao da stoji. Držeći ga za potiljak, Simon se obratio studentima. „Profesor Gupta i ja ćemo posmatrati


eksperiment sa drugog položaja, nedaleko odavde. Očekujem da svi izvršite naređenja koja sam vam zadao. Ukoliko demonstracija ne uspe, nameravam da ubijem vašeg profesora na najbolniji način koji možete da zamislite. A zatim ću se vratiti ovamo i sve vas pobiti." Studenti su žustro zaklimali glavama i vratili se posmatranju ekrana. Bili su slabi i uplašeni i povodljivi, i Simon nimalo nije sumnjao da će se povinovati naređenjima. Vratio se u pozadinu kontrolne sobe i otvorio orman u kojem su stajali ključevi pristupnih tačaka tunela. Profesorov imbecilni unuk se na trenutak zagledao u njih, ne shvatajući. Potom je spustio glavu i nastavio da igra ratnu igru na „gejm boju" dok je Simon odvlačio profesora kroz vrata. Bili su udaljeni osam stotina metara od Tevatrona. Dejvid i Monika su nekoliko stotina metara trčali asfaltiranim putem, a zatim su zaždili preko kaljave livade. Uskoro su ugledali travom obrasli nasip koji se nalazio iznad tunela i nisku građevinu sagrađenu od betonskih blokova sa žičanom kapijom umesto standardnih vrata na ulazu. U blizini nije bilo parkiranih vozila i nijedne osobe na vidiku. Monika je pokazala na građevinu. „To je jedan od ulaza u tunel. Pristupna tačka Fdva." „Sranje", zadahtao je Dejvid. „Kapija je verovatno zaključana. Kako ćemo da uđemo, dovraga?" „Vatrogasne sekire", odgovorila je. „Nalaze se na svakoj pristupnoj tački, za slučaj da dođe do nezgode u tunelu. Sećam se da sam ih videla poslednji put kada sam ovde radila na nekom eksperimentu." „Šta je sa kontrolnim pločama za isključivanje snopova? Sećaš li se gde se nalaze?" ,,U tunelu postoje prekidači za ručno isključivanje, ali ih je Gupta verovatno sve već onesposobio. Kladim se da je to prvo uradio." Dotrčali su do građevine od betonskih blokova i brzo locirali ormarić sa protivpožarnom opremom na spoljašnjem zidu. Monika je izvadila sekiru i pojurila prema ulazu. Dejvid je kroz žičanu kapiju video stepenice koje su se spuštale u tunel Zgrabio je Moniku za lakat. „Čekaj malo! Kako ćeš isključiti akcelerator ako su prekidači onesposobljeni?"


Monika je podigla sekiru. „Ovim. Trebalo bi da jedan dobro plasirani udarac u cev kolajdera odradi posao." „Ali ukoliko je cev već u pogonu, protoni će se razleteti svuda unaokolo! Zasuće te radijacija!" Klimnula je glavom natmureno. „Zbog toga ćeš ti ostati ovde gore da čuvaš ulaz. Nema smisla da oboje budemo sprženi." Dejvid je čvršće zgrabio Monikin lakat. „Pusti mene da to uradim. Ja ću sići dole u tunel." Monikino čelo se nabralo. Pogledala gaje kao daje upravo kazao nešto izuzetno glupavo. „To je besmisleno, Dejvide. Ti imaš dete, porodicu. Ja nemam nikoga. Jednostavna računica." Istrgnula je ruku iz njegovog stiska i stala ispred žičane kapije. „Ne, čekaj! Možda možemo da..." Monika je podigla sekiru iznad glave i spremala se da je svom silinom spusti na katanac kapije kada ju je pogodio metak. Dejvid je začuo pucanj i video kako joj krv šiklja iz boka, tik iznad pojasa šortsa. Izustila je iznenađeno „Uhhh" i ispustila sekiru iz ruku. Kada se srušila na zemlju, zgrabio ju je za ramena i žurno odvukao iza ćoška građevine. „Isuse!" povikao je. „Monika!" Lice joj je bilo izobličeno od bola. Ščepala je Dejvida za mišice kad ju je položio na zemlju i zadigao njenu majicu. Ulazna'rana se nalazila na levoj strani njenog abdomena, a izlazna rana na desnoj. Krv je obilno isticala iz obe. „'Bern ti!" prodahtala je. „Šta se dogodilo?" Provirio je iza ugla. Pedesetak metara dalje ugledao je par Guptinih studenata priljubljenih uza zid još jedne građevine sagrađene od betonskih blokova. Mada su obojica držali „uzije" u rukama, naprosto su stajali zamrznuti u mestu, očigledno šokirani svojim prvim puškaranjem. Jedan je užurbano govorio nešto u radiopredajnik. Dejvid se okrenuo prema Moniki. „Ima ih dvojica, ali ih još više dolazi ovamo", obavestio ju je. Dejvid je kleknuo pored nje i zavukao jednu ruku ispod njenih leđa, a drugu ispod kolena. „Odneću te odavde." Međutim, kada je pokušao daje podigne sa zemlje Monika je vrisnula, a krv je pokuljala iz izlazne rane i natopila mu nogavice pantalona.


„Spusti me dole, spusti me dole!" zaječala je. „Moraćeš to sam da uradiš. Postoji još jedna pristupna tačka udaljena osam stotina metara južno odavde." „Ne mogu..." „Nemamo vremena za raspravljanje! Uzmi sekiru i kreni!" Simon je zaključao profesora u ostavi Dvorane sudara. Pošto su se našli izvan dometa glasa kontrolne sobe mogao je lako da ubije starca a da za to niko ne sazna, ali je odlučio da bi bilo mnogo prikladnije ukoliko bi profesor poživeo dovoljno dugo da vidi plodove svog eksperimenta. Dok je Simon izlazio iz Dvorane sudara, dvojica studenata koje je postavio da patroliraju duž tunela su ga pozvala preko radioaparata. Simon je tri minuta kasnije stigao do ulaza F2. Studenti su stajali otprilike desetak metara dalje od Rejnoldsove i nervozno držali poluautomatsko oružje upereno ka njoj iako ona očigledno nije bila u stanju da uzvrati paljbu. Ležala je na leđima u lokvi krvi, još uvek živa ali tek jedva. „Da li je bila sama?" upitao ih je Simon. „Jeste li videli nekoga s njom?" Debeli student je odmahnuo glavom, ali je mršavi izgledao nesigurno. Obrisao je znoj sa čela i gurnuo natrag naočare koje su mu kliznule nadole s nosa. „Nakon što ju je Gari upucao, prilično sam siguran da ju je neko odvukao iza ćoška zgrade. Ali ga nisam dobro video." Simon je zakoračio prema kratkovidom glupaku. ,,U kom pravcu je otišao?" „Ne znam, nisam ga ponovo video. Bio sam zauzet pozivajući te radioaparatom, i dok smo stigli..." Simon je ućutkao budalu povlačenjem okidača. Potom se okrenuo na peti i pogubio debelog, takođe. Ovi studenti su bili sasvim beskorisni. Svift je sada slobodno landarao unaokolo i verovatno se zaputio prema drugom ulazu u tunel, ali Simon nije imao pojma ka kojem delu prstena dugačkog šest i po kilometara je krenuo. Razjareno je nagazio nogom lice prvog studenta kojeg je upucao, polomivši naočare na glavi leša. Potom je ranjena žena zajecala, izustivši grleno, otegnuto: „Deeeeejvide." Oči su joj bile sklopljene, ali je očito i dalje bila pri svesti. Možda zna gde se Svift nalazi, pomislio je Simon.


Izvadio je lovački nož iz korica. Da bi se nekome nanela maksimalna količina bola, najbolje je početi sa prstima. Karen nije mogla da poveruje koliko je sreću imala. Dok je trčala s Džonom putem koji joj je Dejvid pokazao, ugledala je kako im se iz suprotnog pravca približavaju tri vatrogasna vozila i crvenobeli „džip". Zamahala je rukama iznad glave kako bi im privukla pažnju. Vatrogasni kamioneti su proleteli mimo nje dok su im sirene treštale, ali se „džip" sa natpisom ŠEF VATROGASNE SLUŽBE FERMILABA na vratima zaustavio pored nje. Proćelavi tip sa prijaznim, dežmekastim licem se nagnuo kroz prozor. „Mogu li da vam nekako pomognem, gospođo?" Zastala je na nekoliko sekundi kako bi došla do daha. „Vatra! U tunelu! Morate da isključite struju!" Šef vatrogasne službe se nasmešio, neuznemiren. ,,De, de, smirite se. Dobili smo izveštaj da se aktivirao protivpožarni sistem u Detektoru neutrina. Kamioni su se upravo tamo zaputili." „Ne, ne, ta vatra je već ugašena! Umesto toga morate da odete do tunela sudarača! Morate da isključite struju pre nego što eksplodira!" Osmeh na licu šefa vatrogasne službe je malčice izbledeo. Bacio je letimičan pogled na Karen, a zatim je pogledao Džonu koji je još uvek plakao. „Izvinite, gospođo, ali imate li propusnicu za posetioce Fermilaba?" „Nemam! Doveli su nas ovamo u kamionetu!" „Plašim se da ne možete da uđete na posed laboratorije bez odgovarajuće propusnice. Moraćete da..." „Isuse Hriste! Gomila terorista preuzima kontrolu nad laboratorijom, a vi se brinete o prokletoj propusnici za posetioce?" Osmeh je sada sasvim nestao. Šef je isključio motor automobila i otvorio vrata „džipa". „Kršite zakon, gospođo. Mislim da će biti najbolje da pođete sa..." Karen je zgrabila Džonu za ruku i pojurila niz drum. Dejvid je trčao kroz šumarak hrastova koji ga je donekle skrivao od pogleda dok je pratio zakrivljeni nasip iznad tunela Tevatrona. Nije se osvrtao ka mestu na kojem je ostavio Moniku. Već je prešao osam stotina metara, dovoljno veliku razdaljinu daje verovatno ne bi ni video, ali je i dalje odbijao da se osvrne. Morao je da izbaci iz misli sve osim linije snopova.


Noseći vatrogasnu sekiru u rukama, trčao je prema ulazu EO, građevini od betonskih blokova identičnoj onoj koju je upravo napustio. Rogobatna žuta električna kolica su bila parkirana pored zgrade; njima su se verovatno prevozili radnici službe održavanja ili se teglila oprema sa jedne ulazne tačke na drugu, ali još uvek nikoga nije bilo na poslu ovog jutra. Dejvid je čuo samo cvrkutanje ptica i jedva čujno brujanje koje je dopiralo sa stepenica koje su vodile nadole u tunel. Žurno je pregledao kapiju na ulazu u građevinu. Bila je zakatančena, ali je lanac bio jeftin i tanak. Dejvid je stegnuo držalju sekire kao da drži palicu za bejzbol i nekoliko puta probno zamahnuo. Potom ju je podigao visoko iznad glave i udario iz sve snage oštricom po karikama. Udar mu je uzdrmao ruke i umalo je ispustio sekiru, ali kada je ponovo pogledao lanac, bio je presečen napola. Otvorio je kapiju i stuštio se niza stepenice. Međutim, na dnu stepeništa je ponovo morao da se zaustavi ulaz u tunel je blokirala još jedna kapija sa rešetkama. Kroz otvore među rešetkama spazio je dugačku, zakrivljenu srebrnkastosivu cev sudarača čestica, postavljenu otprilike tridesetak centimetara iznad poda tunela. To je predstavljalo još nešto o čemu je čitao u časopisu Sajentifik amerikan. Superprovodljivi magneti su bili postavljeni čitavom dužinom cevi poput perli na džinovskoj ogrlici, s tim što je svaki magnet bio dugačak sedamosam metara i imao je oblik mrtvačkog kovčega. Magneti su održavali protone i antiprotone na kursu dok putuju u gustim snopovima kroz čeličnu cev. A prostim pritiskom na prekidač, isti ti magneti bi privukli snopove jedne ka drugima i izazvali bi apokalipsu. Dejvid je ponovo podigao sekiru, ali je druga kapija predstavljala znatno težu prepreku od prve. Bila je zaključana sa dve sigurnosne brave koje su štrcale iz obližnjeg stuba. Kada je udario sekirom po njima, oštrica ih nije čak ni zagrebala. Pokušao je da umesto toga nacilja središte kapije, ali su rešetke samo zazveketale. Deo problema je bio u tome što je hodnik bio previše uzan nije imao dovoljno prostora da zamahne sekirom u širokom luku. Dejvid je osujećeno ponovo udario po bravama, a ovog puta se glava sekire odlomila sa držalje. Viknuo je: „Jebem ti!", i počeo da udara po kapiji polomljenom držaljom. Nalazio se na pljuvomet od cevi kolajdera, ali nije mogao da joj se približi ni za pedalj.


Pošto mu ništa drugo nije palo na pamet, Dejvid se okrenuo i popeo uza stepenice. Premda je verovatno mogao da pronađe drugu sekiru negde u građevini, znao je da mu to ne bi mnogo koristilo. Možda bi mogao da probije kapiju ako bi tukao po njoj sat vremena, ali je na raspolaganju imao svega nekoliko minuta, i to u najboljem slučaju. Kada je zakoračio napolje, mahnito se osvrnuo oko sebe u potrazi za bilo kakvim oslobođenjem ključem, testerom za metal, štapinom dinamita. A zatim mu je pogled pao na električna kolica. Na svu sreću, motor vozila je oživeo pritiskom na dugme. Dejvid se smestio iza volana i pokrenuo vozilo prema ulazu u tunel, koji je izgledao da će biti dovoljno širok. Stiskajući papučicu za gas, ubrzao je vozilo do brzine od otprilike trideset pet kilometara na sat. Potom je iskočio iz kolica i posmatrao kako se survavaju niza stepenište. Tresak je bio zaglušujuće glasan i potpirio je Dejvidovu nadu. Pojurio je niza stepenice i ugledao žuta kolica na gomili izgužvanih rešetaka. Prednji deo vozila se nalazio unutar tunela dok je zadnji deo bio tek nešto izvan kapije. Zadnji točkovi su se i dalje luđački okretali u vazduhu motor je još uvek bio uključen jer se pedala za gas očigledno zaglavila ali je Dejvid uspeo da se nekako provuče pored šasije i prođe kroz proboj u kapiji. Stupio je na betonski pod tunela, posut komadićima stakla sa razbijenih prednjih farova kolica. Međutim, čelična cev kolajdera delovala je neoštećeno. Dejvid je nekoliko koraka dalje pronašao kontrolnu tablu na zidu. Promrmljavši brzu molitvu, otvorio je poklopac ploče i okrenuo prekidač za manuelno isključivanje sudarača čestica. Ništa se nije dogodilo. Dugačak niz superprovodljivih magneta i dalje je nastavio da bruji. Gupta je onesposobio prekidače, baš kao što je Monika predvidela. Dejvid je podigao parče metala iz hrpe đubreta nastalog pri sudaru, tešku čeličnu šipku otkinutu sa kapije. Nije video nijednu drugu mogućnost. Bilo bi nemoguće onesposobiti neki superprovodljivi magnet namotaji su bili zaštićeni u debelim metalnim stubovima a svi električni kablovi sudarača bili su postavljeni na zasvođenu tavanicu tunela, izvan dohvata ruke. Ne, jedini način da isključi Tevatrona je bio da probije cev. Morao je da je udari dovoljno jako da poremeti


protok čestica, koje će se zatim zariti u njegovo telo poput trilion sićušnih strelica. Dejvida počeše da pekli oči. Pa, pomislio je, barem će kraj biti brz. Protrljao je oči i prošaptao: „Zbogom, Džona." Potom je podigao metalnu šipku iznad glave. No, kada je prišao delu cevi kolajdera između dva magneta, primetio je još jednu cev koja se nalazila tik iznad prve, sa natpisom HE ispisanim crnim slovima. Bila je to cev koja je dovodila ultrahladni tečni helijum do magneta. Upravo je helijum činio magnete superprovodljivim spuštao je temperaturu njihovih titanijumskih namotaja do tačke u kojoj su mogli da provode elektricitet bez ikakvog električnog otpora. Dok je Dejvid buljio u cev, shvatio je da postoji još jedan način da zaustavi snopove čestice. Stegnuo je metalnu šipku i nanišanio cev sa tečnim helijumom. Trebalo je samo da napravi majušnu rupu. Kada bude izložen vazduhu, helijum će preći u gasno stanje i pobeći; onda će se magneti pregrejati, a Tevatron će se automatski isključiti. Zamahnuvši šipkom najjače stoje mogao, Dejvid je udario po cevi tačno preko slova HE. Oštar zveket je odjeknuo niz tunel. Udarac je načinio dubljenje široko dvatri centimetra dobro, ali ne dovoljno dobro. Udario je ponovo u cev na istom mestu, a udubljenje je postalo nešto šire i dublje. Još jedan udarac i pući će, pomislio je dok je ponovo podizao metalnu šipku iznad glave. Potom mu je neko istrgnuo šipku iz ruku i odvukao ga dalje od cevi sudarača čestica. Dejvid je glavom udario u betonski zid tunela. Nije video napadača, ali dok je padao na pod, začuo je poznati glas. „Zdravo da ste, doktore Svift. Doktorka Rejnolds je bila dovoljno ljubazna da mi kaže gde se nalazite. A samo sam morao da joj uklonim dva prsta." „Ne, gospodo, ne dešava se ama baš ništa neobično. Samo još jedan predivan dan ovde u laboratoriji. Dvadeset četiri stepena i nema ni oblačka na nebu." Adam Ronka, šef obezbeđenja u Fermilabu, govorio je veselim čikaškim naglaskom. Dok gaje Lusil slušala preko telefona, zamišljala je kako čovek izgleda: debeljuškast, rumenih obraza, sredovečan. Bezbrižan tip koji je pronašao ne preterano naporan posao. „Šta je s vašim izveštajima o nezgodi?" upitala je. „Ima li ikakvih znakova o neobičnim aktivnostima u proteklih nekoliko sati?" „Pa, hajde da vidimo." Zastao je, preturajući po kojekakvim papirima. ,,U četiri sata i dvanaest minuta ujutru, stražar na zapadnoj kapiji je opazio nekakvo


kretanje u šumi. Ispostavilo se da je u pitanju lisica. A u šest i dvadeset osam vatrogasno odeljenje je odgovorilo na požarnu uzbunu u Detektoru neutrina." „Uzbuna?" „Verovatno nije ništa ozbiljno. U Detektoru već izvesno vreme imaju probleme sa protivpožarnim sistemom. Prokletinja se stalno..." Nalet statičkog šuma ga je prekinuo. „Ovaj, izvinite me, agente Parker. Šef vatrogasne službe me poziva preko radija." Lusil je viknula: „Čekaj!", ali ju je Ronka već stavio na čekanje. Gotovo čitav minut je nestrpljivo dobovala prstima po stolu, zureći u izveštaj telefonske kompanije o pozivima mobilnog telefona Džordža Ozmonda. Fermilab nije predstavljao verovatnu metu za teroriste u laboratoriji nije bilo nikakvih nacrta za izradu oružja i veoma malo radioaktivnih materijala. Ali je Džordža Ozmonda možda zanimalo nešto drugo. Ronka se napokon vratio na vezu. „Izvinjavam se zbog ovoga, gospođo. Šefu vatrogasaca je bila potrebna moja pomoć u vezi s nečim. Sad, šta ste to..." „Zašto mu je potrebna tvoja pomoć?" „Ovaj, spazio je par osoba koje su neovlašćeno upale na posed laboratorije. Neka ludača i njen klinac. Takve stvari se dešavaju znatno češće nego što mislite." Lusil je stegnula telefonsku slušalicu. Pomislila je na Sviftovu bivšu suprugu i njihovog sina, koji su nestali dva dana ranije. „Da lije ta žena u srednjim tridesetim, plavokosa, visoka otprilike metar i sedamdeset? Sa sedmogodišnjim dečakom?" „Hej, kako ste znali..." „Slušaj me pažljivo, Ronka. Teroristički napad je možda u toku. Moraš da zaključaš laboratoriju." „Opa, čekajte malo. Ne mogu..." „Slušaj, poznajem direktora Biroovog odeljka u Čikagu. Reći ću mu da smesta pošalje tim agenata. Ti se samo postaraj da niko ne napusti Fermilab!" Profesor Gupta je tačno znao gde se nalazi. Ostava u koju ga je Simon zaključao nalazila se nedaleko od Detektora sudara, dragulja u kruni Fermilaba. Dok je sedeo leđima naslonjen na zid, mogao je da čuje slabašno brujanje naprave i da oseti blage vibracije u podu.


Detektor je imao oblik džinovskog točka, visokog preko deset metara, u kojem se cev sudarača čestica nalazila na mestu na kojem bi se inače nalazila osovina. Protoni i antiprotoni se sudaraju u samom središtu točka, u tački okruženoj koncentričnim krugovima složenih instrumenata drift komorama, meračima toplote, brojačima čestica. Tokom uobičajenih operacija u Tevatronu, ovi instrumenti su pratili putanje raznoraznih kvarkova, mezona i fotona izbačenih prilikom visokoenergetskih sudara. Ali danas nikakve čestice neće izleteti upolje iz središta točka. Umesto toga, sudari će pocepati rupu u tkanju našeg univerzuma, dozvoljavajući sterilnim neutrinima da pobegnu u dodatne dimenzije s druge strane, i nijedan instrument na planeti neće primetiti njihovo prisustvo sve dok se ne vrate vrišteći u naše prostorvreme. Gupta je čuo nove koordinate mete koje je Simon dao njegovim studentima, tako da je mogao da pogodi tačku ponovnog ulaska. Nalazila se otprilike hiljadu kilometara dalje prema istoku. Negde duž istočne obale Sjedinjenih Država. Profesor je spustio glavu i zagledao se u pod. Nije bila njegova krivica. Nikada nije nameravao da ikoga povredi. Naravno da je od početka znao kako će operacija zahtevati izvesne žrtve. Shvatio je da će Simon morati da malčice pritisne Klajnmana, Bušea i Makdonalda kako bi od njih izvukao Einheitliche feldtheorie. Ali to nije moglo da se izbegne. Kada su se jednačine najzad našle u Guptinim rukama, pokušao je da izbegne bilo kakve nasilne činove koji bi mogli da osujete njegovu demonstraciju teorije ujedinjenih polja. On nije mogao da bude kriv za to što njegova naređenja nisu propisno izvršena. Problem je bila jednostavna ljudska perverznost. Ruski plaćenik ga je sve vreme obmanjivao. Dok je Gupta sedeo u tami, začuo je nov zvuk, udaljeno dobovanje. Bio je to zvuk radiofrekventnog sistema, koji je trenutno proizvodio oscilujuće radiofrekventno polje kako bi ubrzao protone i antiprotone. Svaki put kada bi čestice obrnule krug oko prstena, pedeset hiljada puta u sekundi, RF polje im je davalo dodatno ubrzanje. Za manje od dva minuta rojevi protona i antiprotona dostići će svoje najviše energije, a superprovodljivi magneti usmeriće snopove jedan na drugi. Profesor je podigao glavu i pažljivo oslušnuo. Možda neće moći da čuje pukotinu u prostorvremenu, ali će veoma uskoro znati da li je eksperiment uspeo.


Dejvid je ležao poleđuške na podu tunela. Simon je stajao iznad njega i gazio ga po grudima, otežavajući mu disanje i držeći ga prikovanog na podu. Dok mu se u glavi vrtelo, boreći se da udahne vazduh, Dejvid je zgrabio kožnu čizmu i pokušao da je podigne sa grudnog koša, ali je najamnik samo pojačao pritisak i nabio mu petu u grudi. Simon je takođe uperio „uzi" u Dejvidovu glavu, ali nije delovalo kao da će da pripuca. Možda se kopile brinulo da će se metak odbiti od poda i pogoditi cev sudarača. Ili je možda naprosto želeo da uživa u trijumfu. Dok je petom mrvio Dejvidovu grudnu kost, brujanje superprovodljivih magneta je postalo glasnije, a pod tunela je počeo primetno da podrhtava. „Čuješ li to?" upitao je Simon sa osmehom na oznojenom licu. „To je konačno ubrzanje. Još samo dva minuta." Dejvid se uvijao i batrgao i udarao pesnicama po Simonovoj nozi, ali je kurvin sin stajao nepomično u mestu. Izgledao je kao čovek na vrhuncu strasti, zureči otvorenih usta u žrtvu koju je pribio na pod. Dejvida je nakon izvesnog vremena počela da napušta snaga. U glavi mu je bubnjalo, a krv mu je obilato curila iz posekotina na licu. Sada je plakao, ronio je suze od bola i očajanja. Bila je to njegova sopstvena greška, čitava ova prokleta stvar, od samog početka do kraja. Mislio je da može da baci pogled na teoriju svega bez trpljenja ikakvih posledica, a sada je kažnjavan za greh gordosti, ovaj zbrzani pokušaj da spozna božji um. Simon je klimnuo glavom. „Boli, zar ne? A osećaš to svega nekoliko sekundi. Zamisli da godinama živiš s tim osećanjem." Uprkos strahovitom pritisku na grudima, Dejvid je nekako uspeo da usisa malčice vazduha u pluća. Čak i da je bilo potpuno beznadežno, nameravao je da nastavi da se bori protiv kučkinog sina. „Jebaču!" zadahtao je. „Jebena kukavice!" Plaćenik se nasmejao. „Ne možeš da mi pokvariš raspoloženje, doktore Svift. Sada sam srećan, po prvi put u poslednjih pet godina. Učinio sam ono što su moja deca želela da uradim." Bacio je pogled preko ramena na cev sudarača čestica. „Da, upravo ono što su želela." Dejvid je odmahnuo glavom. „Ti jebeno nisi normalan!" „Možda je to tačno, možda si u pravu." Usta su mu zjapila otvorena, a jezik mu je bio opsceno isplažen preko donje usne. „Ali sam to ipak učinio. Kao Samson i Filistinci. Srušiću stubove njihove kuće i oboriću im krov na glavu."


Simon je stegnuo praznu šaku u pesnicu. Na trenutak je skrenuo pogled s Dejvida i zagledao se u zid tunela. „Niko se neće smejati nad mojim grobom", promrmljao je. „Neće biti smeha, niti sažaljenja. Ničega osim..." Glas mu je odlutao. Trepnuo je nekoliko puta i uštinuo se za koren nosa. Potom se, povrativši tok misli, besno zagledao u Dejvida i jače ga nagazio petom čizme. „Ničega osim tišine! Ostalo je tišina!" Dejvid je osetio trzaj u grudima, ali on nije poticao od Simonove čizme. Zagledao se intenzivno u plaćenikovo lice. Kopile je izgledalo pospano. Vilica mu je bila mlitava, a očni kapci su mu se sklapali. Potom je pogledao cev sa tečnim helijumom koju je malopre pokušao da probuši. Deo pored slova HE je i dalje bio netaknut, ali je cev bila blago iskrivljena na spojnici nekoliko decimetara ulevo. Izgledalo je kao da možda došlo do omanjeg curenja u spojnici nedovoljno da se magneti pregreju, ali možda dovoljno da istisne nešto kiseonika iz tunela. A zbog toga što je helijum bio drugi po redu najlakši kemijski element, znatno brže će se širiti u gornjim delovima tunela negoli u prostoru blizu poda. Simon je zatreptao još nekoliko puta. „Šta to radiš? U šta to buljiš?" Ispružio je desnu ruku, spuštajući je na svega tridesetak centimetara od Dejvidovog čela. „Trebalo bi da te smesta ubijem! Trebalo bi da te pošaljem pravo u pakao!" Najamnik je zadihano disao. Bio je to jedan od simptoma nedostatka kiseonika. Drugi je bio gubitak koordinacije mišića. Dejvid je podigao ruke kao da se predaje. Možda je ipak imao kakvutakvu šansu. „Ne, ne pucaj!" povikao je. „Molim te, nemoj!" Simon je napravio prezriv izraz lica. „Bedni crve! Ti..." Dejvid je sačekao da Simon ponovo trepne. Potom je zamahnuo desnom rukom i izbio „uzi" iz ruke kučkinog sina. Dok je poluautomatsko oružje klizalo preko betonskog poda, Simon se premestio sa noge kojom je pritiskao Dejvidove grudi na slobodnu nogu. Dejvid je zgrabio čizmu sa obe ruke i uvrnuo je poput vadičepa. Simon se srušio na zemlju. Oružje, pomislio je Dejvid. Moram da uzmem oružje. Imao je manje od minuta na raspolaganju. Ustao je na noge, ali je ostao nisko pognut kako ne bi udahnuo previše helijuma. Trebalo mu je nekoliko sekundi da primeti „uzi" koji je otklizao ispod cevi kolajdera, bezmalo osam metara dalje niz tunel. Potrčao je prema


oružju, ali je predugo čekao. Pre nego što je prešao tri koraka, Simon gaje sustigao i ščepao oko struka. Najamnik ga je zatim bacio na zid i pojurio prema „uziju". Dejvid je na trenutak samo užasnuto buljio. Potom se okrenuo i potrčao u suprotnom pravcu, natrag prema ulazu u tunel. Trčao je naslepo, razmišljajući samo o tome da pobegne, ali sada nije bilo bekstva osim da isključi sudarač. Dok je Simon klečao na podu i posezao rukom za „uzijem", Dejvid je mahnito razgledao rusvaj oko kapije, tražeći nešto dovoljno teško što bi mogao da zavrljači na cev zatim je podigao pogled i ugledao električna kolica. Vozilo je prošlo napola kroz proboj, dok se njegova šasija nesigurno klatila na srušenoj kapiji, a motor je još uvek okretao zadnje točkove u vazduhu. Kad je Dejvid krenuo prema vozilu, začuo je korake iza sebe. Simon je jurio niz tunel sa „uzijem" u rukama. Međutim, nije povukao okidač; pucanje izdaleka je bilo previše rizično zbog šanse da se metak odbije i ošteti cev. Kučkin sin nije zapucao, usled čega je pružio Dejvidu dragocenu sekundu da dela. Ščepao je prednji deo kolica i povukao ga svom snagom. No, vozilo se nije ni mrdnulo. Kolica su bila teška najmanje dve stotine kilograma, a šasija mu je stajala na gomili izobličenog metala. Dejvid je opet povukao, ali zabadava. Prokletinja je bila zaglavljena. Kada mu je Simon prišao na razdaljinu od četiri metra, podigao je „uzi" i nanišanio. Dejvid je kriknuo prkosno poput životinje. Najamnik je opalio, ali je Dejvid čučnuo kako bi poslednji put povukao kolica i meci su mu bezopasno prozviždali iznad glave. U istom trenu kolica su napokon popustila i kliznula u tunel. Vozilo je pojurilo poput bika čim su mu zadnji točkovi dotakli pod. Simon je naglo spustio „uzi" i jurnuo napred. Bacio se prema kolicima i pokušao da dohvati volan, ali mu se u zadnji čas čizma okliznula na komad polomljenog stakla. Pao je na putanju vozila dok je jurilo prema cevi kolajdera. Dejvid je preskočio preko polomljene kapije i otkotrljao se u stranu, iza betonskog zida. Zatim je usledio blesak beličaste svetlosti i zaglušujući prasak. Profesor Gupta je začuo udaljeni prasak. Trenutak kasnije brujanje superprovodljivih magneta je prestalo. U roku od svega nekoliko sekundi Dvorana sudara je utonula u tišinu. Tevatron je bio isključen.


Dok je čučao u uglu ostave, Gupta je mogao da čuje otkucaje sopstvenog srca. Sklopio je oči i ugledao naboranu, talasastu površ, istu onakvu površ kakva se pojavila na kompjuterskoj simulaciji koju je stvorio. Video je kako se roj sterilnih neutrina oslobađa iz površi i putuje između njenih nabora poput trilion usijano belih žeravica. Potom se onesvestio i nije video ništa osim tame. Razbudili su ga kreštavi povici njegovih studenata. Mladići su bili relativno blizu, i vikali su izmučenim glasovima: „Profesore, profesore!" Nateravši se da ustane, Gupta je otpuzao do prednjeg dela ostave i zalupao pesnicom po vratima. Glasovi su se približili. „Profesore? Jeste li to vi?" Neko je pronašao ključ i otvorio vrata. Gupta je najpre ugledao Ričarda Cena i Skota Krinskog, koji su utrčali u ostavu i kleknuli pored njega. Ostali su sledili za njima, gužvajući se u malenoj prostoriji. Guptina usta su bila toliko suva da je jedva uspeo da progovori. „Ričarde", zakreštao je. „Šta se dogodilo?" Ričardovi obrazi su bili vlažni od suza. „Profesore!" zajecao je. „Mislili smo da ste mrtvi!" Sa dečačkom razuzdanošću, obisnuo je ruke oko Gupte. Profesor se izmaknuo'iz zagrljaja. „Šta se dogodilo?" ponovio je, nešto glasnije ovaj put. Skot je prišao bliže, dok su mu naočare stajale nakrivo na nosu. „Uzi" mu je visio okačen o remen prebačen preko ramena. „Sledili smo Simonova uputstva, ali svega nekoliko sekundi pre udara je došlo do eksplozije u EO sektoru tunela." „Dakle, sudaranje čestica nije ni započelo? Nije došlo do proboja prostorvremena?" „Ne, eksplozija je izazvala poremećaj u liniji snopa, a Tevatron se automatski isključio." Gupta je osetio toplu navalu olakšanja. Hvala nebesima. „Počeli smo da vas tražimo odmah nakon isključenja", dodao je Skot. „Strahovali smo da će vas Simon ubiti kao što je zapretio." Ugrizao se za donju usnu. „Ubio je Garija i Džeremija. Pronašli smo njihova tela ispred F2 ulaza u tunel. Uzeo sam jedan od njihovih uzija." Gupta je pogledao ružno crno oružje. „Gde je Majki?" Pogledao je mimo Skota i Ričarda, tražeći unukovo lice u gomili. „Zar nije pošao s vama?"


Pogledali su jedan drugoga nervozno. „Ovaj, nije", odgovorio je Skot. „Nisam ga video otkako smo napustili kontrolnu sobu." Profesor je zavrteo glavom. Studenti su stajali oko njega nalik grupi bespomoćne dece. Bedno su ga izneverili i sada su čekali na oproštaj i sledeća uputstva. Guptin gnev prema njima je ulio novu snagu u njegove malaksale udove. Pružio je ruku prema Skotu. ,,Pomozi mi da ustanem", naredio je. ,,I daj mi to oružje." Skot mu je bez oklevanja pomogao da ustane i pružio mu je „uzi". Gupta je držao oružje na boku dok je izlazio iz prostorije. „Dobro, vraćamo se natrag u kontrolnu sobu", rekao je. „Pronaći ćemo Majkla i ponovo ćemo pokrenuti eksperiment." Ričard gaje zgranuto pogledao. „Ali cev sudarača je teško oštećena! Očitavanja pokazuju da najmanje deset magneta više ne funkcioniše!" Gupta je nehajnim pokretom ruke odbacio njegove reči. „Popravićemo štetu. Imamo svu potrebnu opremu." Prošao je kroz Dvoranu sudara prema izlazu iz prostorije, dok su mu se studenti nervozno vukli za petama. Nije bilo prekasno za još jedan pokušaj. Popravka cevi će možda potrajati nekoliko sati, ali uz malo sreće možda bi mogli da nakupe još jednu zalihu čestica do kraja dana. Ovog puta će odaslati neutrine na prvobitne koordinate, pet hiljada kilometara iznad Severne Amerike. Prasak će razasuti svoje veličanstvene zrakove širom neba baš u trenutku dok bude padao mrak. Kada su zakoračili napolje, Skot ga je sustigao i nežno zgrabio za lakat. „Postoji još jedan problem, profesore", rekao je. „Obezbeđenje laboratorije zna da smo ovde. Videli smo trojicu čuvara koji su išli prema kontrolnoj sobi pošto smo mi izišli." Gupta je nastavio da hoda krupnim koracima preko parkirališta prema nasipu koji se nalazio iznad tunela. „Nema veze. Ispunićemo našu sudbinu. Preoblikovaćemo svet." „Ali čuvari imaju oružje! A dolazi ih sve više i više!" „Već sam ti rekao, nema veze. Čovečanstvo čeka već duže od pola stoleća. Einheitliche feldtheorie ne može da ostane skrivena ni trenutak duže." Skot je jače stisnuo Gupti lakat. „Profesore, saslušajte me, molim vas! Moramo da odemo odavde pre nego što nas uhapse!" Profesor je stresao Skotovu ruku i podigao „uzi", uperivši cev oružja u mladićeve grudi. Ostali studenti su stali kao ukopani, zbunjeni situacijom. Imbecili! Zar ne


mogu da shvate šta mora da se uradi? „Ubiću svakoga ko pokuša da me zaustavi!" viknuo je. „Ništa na svetu sada ne može da me zaustavi!" Skot je podigao ruke u vazduh, ali nije odstupio. Umesto toga, budala je zakoračila napred. „Profesore, molim vas, budite razumni. Možda možemo da ponovo pokušamo neki drugi put, ali sada moramo da..." Gupta ga je ućutkao ispalivši mu metak u srce. Potom je upucao Ričarda, koji se srušio unatraške na asfalt. Ostali su naprosto stajali u mestu, razrogačenih očiju. Nisu čak ni imali dovoljno zdravog razuma da pobegnu. Razjaren njihovom glupošću, profesor je nastavio da puca, prelazeći nišanom „uzija" preko njihovih zabezeknutih lica. Trzali su se kao marionete dok su umirali. Gupta je ispalio nekoliko dodatnih rafala kako bi se uverio da su zaista mrtvi. Ionako su bili bezvredni, traćenje daha. Vratiće se sam u kontrolnu sobu i ispuniti vlastitu sudbinu. Pošao je prema Dvorani Vilson, koračajući pored nasipa, ali se sada crno terensko vozilo pojavilo na putu, a trojica muškaraca u sivim odelima iskočila su iz vozila. Cučnuli su iza automobila i uperili pištolje u njega, uzvikujući nerazgovetne koještarije. Još gluposti, pomislio je profesor. Ovih dana gluposti je izgleda bilo u beskrajnoj količini. Iznerviran, Gupta se okrenuo prema ljudima i podigao „uzi", ali pre nego što je mogao da povuče okidač, ugledao je žuti blesak iz cevi jednog pištolja. Metak kalibra devet milimetara pojurio je kroz vazduh u pravolinijskoj putanji nalik visoko energetskom protonu, premda ni izbliza toliko brzo. Sudar je Gupti razmrskao lobanju, izbacujući čestice kože i krvi i kosti. A zatim se profesorov um oslobodio iz našeg univerzuma i stopio sa vedrim nebom. Kola hitne pomoći i vatrogasni kamion su stajali parkirani ispred F2 ulaza u tunel. Dejvid je ubrzao korak, šepajući najbrže što je mogao prema građevini od betonskih blokova. Onesvestio se nakon eksplozije u tunelu, tako da nije imao pojma koliko je vremena prošlo otkako je napustio Moniku. Dvadeset minuta? Trideset? Setio se strašne rane u njenom trbuhu i krvi koja je šikljala sa obe strane. Kada je prišao na otprilike dvadeset metara, ugledao je telo prekriveno čaršavom na zemlji. Dvojica vatrogasaca u punoj zaštitnoj opremi su stajali pored i gledali


nadole u leš. Dejvid je stao kao ukopan, dok su mu kolena klecala. Grudi mu se stegnuše kada je nekoliko koraka dalje spazio drugi leš prekriven čaršavom. A zatim, još dalje ulevo, video je kako dvojica bolničara u plavim trenerkama unose nosila u zadnji deo kola hitne pomoći. Krajičkom oka je spazio tamnoputo lice sa maskom za kiseonik navučenom preko usta. „Monika!" povikao je i pojurio prema nosilima. Bila je živa! Treći bolničar, visoki klinac sa crnim brkovima, presreo gaje pre no što je Dejvid stigao do kola hitne pomoći. „Hej, uspori malo, druškane!" kazao je klinac, uhvativši ga za ruku i osmatrajući ga od glave do pete. „Šta se tebi dogodilo?" Dejvid je pokazao na nosila. Monikin stomak je bio obmotan zavojima. Šaka joj je takođe bila zavijena. „Kako je ona? Hoće li biti dobro?" „Ne brini, sada je izvan opasnosti. Izgubila je mnogo krvi, ali biće dobro. A hirurzi mogu ponovo da prišiju odsečene prste." Sa očiglednom zabrinutošću je pogledao posekotine na Dejvidovom čelu. „Izgledaš kao da bi i tebi koristila pomoć, takođe." Dejvid je napeto zakoračio unazad i istrgnuo ruku iz bolničarevog stiska. Bio je toliko zabrinut za Moniku, da je potpuno zaboravio kroz šta je sve on sam prošao. Mada se sklonio iza betonskog zida pre nego što je cev sudarača eksplodirala, znao je da visoko energetski protoni mogu da proizvedu svakakve vrste gadnih sekundarnih čestica. „Ne dodiruj me", upozorio je klinca. „Bio sam dole u tunelu, tako da sam možda ozračen." Klinac se trznuo. Ustuknuo je nekoliko koraka i okrenuo se prema vatrogascu koji je stajao pored leševa. „Alekse! Smesta mi je potrebno očitavanje nivoa radijacije!" Aleks im je žurno prišao nosed Gajgerov brojač u rukama, debelu metalnu cev povezanu sa ručnim monitorom. Ukoliko je Dejvid bio izložen pljusku čestica iz cevi kolajdera, brojač će detektovati prisustvo radioaktivnog materijala na njegovoj odeći ili koži. Dejvid nije disao dok je vatrogasac mahao brojačem ispred njega, zavojitim pokretima spuštajući cev od glave do pete. Čovek je napokon podigao pogled. „Nema nikakvog očitavanja", izvestio je. „Sve je čisto."


Dejvid je uzdahnuo s olakšanjem. Možda je apsorbovao nešto radijacije, ali nedovoljno da ga ubije. Hvala bogu na betonskoj zaštiti. „Trebalo bi da pošaljete još jednu jedinicu do ulaza E0", rekao je vatrogascu. „Taj deo tunela mora da bude obezbeđen. Tamo dole imate još jednog poginulog. Nije mnogo ostalo od njega, zapravo." Aleks je zavrteo glavom. „Isuse! Šta se to, kog đavola, dešava od jutros? Ljudi pucaju jedni na druge uzijima, sumanuti klinac je pođi vljao, a sada mi kažeš da imamo još jedan leš u..." „Čekaj malo. Klinac?" „Aha, neki luđak vrišti na parkiralištu pored kontrolne sobe i razbija svu opremu u kamionetima i... hej, kuda si to krenuo?" Dejvid je počeo da trči. Dok su vatrogasci vikali na njega i posezali za vokitokijima, projurio je pored građevine od betonskih blokova. Ovo je predstavljalo poslednju deonicu njegovog putovanja, konačnih pet stotina metara. Sada je bio sam i iscrpljen do tačke kolapsa, ali je imao još taman toliko energije da se uzvere preko kružnog nasipa, prođe mimo Glavnog ubrizgivača, Izvora antiprotona, Pojačavača i Akumulatora, sve dok nije došao do niske građevina u kojoj se nalazila kontrolna soba Tevatrona. Uleteo je na parkiralište na kojem su stajali Guptini kamioneti. Najpre je primetio crne „suburbane" postavljene kraj oba izlaza kako bi sprečili bilo koga da napusti zgradu. Potom je, na sopstveno oduševljenje, ugledao Karen i Džonu koji su sedeli na haubi terenskog vozila. Nekoliko agenata je stajalo pored, nudeći Džoni doručak i pružajući Karen čašu vode. Ovi agenti su delovali iznenađujuće pitomo; nijedan nije potegao pištolj dok je Dejvid trčao prema njima. Jedan se čak i nasmešio kada je Džona skliznuo s haube i poleteo ocu u zagrljaj. Pošto su sačekali da otac i sin završe grljenje, agenti su odveli Dejvida u stranu i pretresli su ga. Onda je njihov zapovednik, prosedi gospodin veselog lica sa značkom NotrDama zakačenom na reveru sakoa, prišao i rukovao se s Dejvidom. „Ja sam agent Kauli" predstavio se. „Jeste li dobro, doktore Svift?" Dejvid ga je oprezno posmatrao. Zašto je ovaj agent toliko fin, kog đavola? „Aha, dobro sam."


„Vaša bivša supruga nam je već ispričala za nevolje koje ste preživeli. Vi ste veoma srećan čovek." Uozbiljivši se, agent je snizio glas. „Bezmalo svi ostali sem vas su mrtvi, plašim se. Profesor Gupta i njegovi studenti. Bilo je to pravo krvoproliće." „Dakle, znate za Guptu? I šta je pokušavao da učini?" „Pa, znamo, ali samo u opštim crtama. Agentkinja Parker me je ukratko obavestila dok sam dolazio ovamo. I dalje imamo nekoliko pitanja, doduše. Bili bismo vam veoma zahvalni ukoliko biste svratili u našu kancelariju i pomogli nam da popunimo praznine. Pošto vas previju, hoću da kažem." Agent se nasmešio na očinski način i stisnuo Dejvidu rame. Ništa od ovoga ga nije zavaralo, naravno; Federalni istražni biro je i dalje jurio istu stvar. Ova lažna učtivost je samo predstavljala promenu taktike. Njihov prethodni pokušaj je propao, te su sada pokušavali nešto drugačije. Dejvid mu je uzvratio osmeh. „U redu, mogu to da učinim. Ali bih najpre želeo da vidim Majkla." „Majkla? Mislite na unuka profesora Gupte?" „Aha, želim da se uverim da je dobro. On je autističan, znate." Agent Kauli je na trenutak razmišljao o Dejvidovim recima. „Svakako, možete da ga vidite. Dečak nije preterano razgovorljiv, doduše. Vrištao je kao sumanut kad smo ga pronašli, ali sada ćuti kao zaliven." Ponovo stavivši ruku na Dejvidovo rame, agent ga je odveo do jednog Guptinog kamioneta za isporuku robe. Dok su se približavali, Dejvid je ugledao kamaru izlomljene kompjuterske opreme koja je izgledala kao da je bila izbačena iz zadnjeg dela kamioneta. Agenti FBIa ogradili su područje žutom trakom, ali je delovalo neverovatno da će uspeti da izvuku bilo šta korisno iz gomile krhotina. Svi kompjuteri na kojima je Gupta simulirao proboj prostorvremena bili su nasilno otvoreni, a njihovi harddiskovi povađeni iz kućišta. Svetlucave krhotine staklenih memorijskih diskova ležale su razasute uzduž i popreko parkirališta. Majki je stajao tik izvan žute trake između dvojice agenata. Ruke su mu bile lisicama vezane iza leđa, ali nije delovao uznemireno. Cerio se dok je posmatrao gomilu polomljene opreme kao da je posredi rođendanski poklon. Dejvid nijednom nije video dečaka toliko srećnog.


Kauli je dao signal agentima koji su čuvali Majkla, a oni su odstupili unazad nekoliko koraka. „Evo ga, doktore Svift. Napravio je pravi rusvaj, ali je sada miran kao bubica." Dejvid je začuđeno zurio u oštećena elektronska kola, tranzistore i diskove koji su sadržali, barem nakratko, teoriju ujedinjenih polja. Sada je shvatio daje ozbiljno potcenio Majkla. Premda je dečak postao žrtva Guptine lukavštine, Dejvid je bio siguran da Majki nikada neće otkriti teoriju FBIu, bez obzira na to koliko ga budu ispitivali. Dečak je bio, na kraju krajeva, Ajnštajnov čukununuk. Baš kao što je Hans Klajnman održao zakletvu koju je dao Herr doktoru, tako će i Majki održati obećanje dato Hansu. Dejvid se nasmešio dečaku i pokazao na gomilu krhotina. „Majkle, jesi li ti ovo učinio?" Dečak se nagnuo napred, prinoseći usne bliže Dejvidovom uvetu. „Morao sam", prošaptao je. „To nije bilo bezbedno mesto."

EPILOG

Tog toplog nedeljnog popodneva u oktobru bilo je teško zamisliti bolje mesto od školskog dvorišta na Zapadnoj sedamdeset sedmoj ulici. Unutar pravougaonika asfalta dugačkog pedeset metara, dvadesetak klinaca je igralo američki fudbal i košarku, mahalo štapovima za lakros i zamahivalo palicama za bejzbol. Njihovi roditelji su uglavnom sedeli na klupama postavljenim duž igrališta, čitajući novine ili klopajući piletinu sa roštilja iz prodavnice brze hrane prekoputa. Alije Dejvid stajao nasred igrališta, tačno u središtu čitave akcije i dobacivao se lopticom za bejzbol sa Džonom i Majklom. Nagnuvši se unazad, zavitlao je lopticu najmanje pedeset metara visoko u vazduh. Džona je uhvatio lopticu rukavicom, a potom je dobacio nisko po zemlji Majklu, koji ju je uhvatio i dobacio natrag Dejvidu. Loptica je zadovoljavajuće tupnula u njegovu rukavicu za bejzbol. Nije loše, pomislio je. Dečaci su igrali bejzbol svakog


vikenda od avgusta i njihov napredak je bio očigledan. Ukoliko igrate bilo koju igru dovoljno dugo, pomislio je, naprosto morate postati dobri u njoj. Isto pravilo važi i za šah, klavir i fiziku. Karen je sedela na klupi sa Rikardom, svojim novim dečkom. Rikardo je bio basista u džez bendu koji je svirao po manjim klubovima na Menhetnu. Tip je imao kosu dugačku poput Isusa, nikada nije nosio čarape i bio je praktično bez prebijene pare, ali je Karen bila luda za njim. A istini za volju, Dejvidu se Rikardo dopadao kudikamo više od njenog starog dečka, matorog advokata, Ejmorija van kako ono bese. Dejvid više nije mogao čak ni da se seti prezimena matorog prdeža. Monika je sedela na susednoj klupi i čitala Njujork tajms. Ona i Majki su dolazili u grad prilično redovno otkako je dobila starateljstvo nad dečakom. Monika se vezala za dečaka tokom dve nedelje provedene u Medicinskom centru Univerziteta u Čikagu, gde se oporavljala od rane i sakaćenja šake. Federalni istražni biro je pustio Dejvida i Majkla da je posečuju svakog dana; u tom trenutku, agenti su još uvek bili fini, i dalje su se nadali da će uspeti da izmame kakvetakve informacije iz njih. Pošto je Biro napokon digao ruke, agenti su pokušali da odvedu Majkla njegovoj majci, ali Bet Gupta nije želela da ga primi. Nakon dve nedelje provedene u pritvoru, žudela je da se vrati u striptizklub na Viktori Drajvu. Stoga je starešina udarnog tima FBIa Lusil Parker, žena koja je ispitivala Dejvida iznenadila sve redom predloživši da dečak živi s Monikom u Prinstonu. Dejvid je zavitlao još jednu visoku loptu prema Džoni. Što je više razmišljao o tome, sve više je shvatao koliko su imali sreće. Parkerova je mogla da ih mesecima drži u pritvoru, iscrpljujući ih svakodnevnim saslušanjima, ali im je umesto toga progledala kroz prste. Dejvid je stekao utisak daje žalila zbog čitavog slučaja i daje samo želela da sve to skine sa grbače. Međutim, ona je možda takođe uvidela opasnost od predubokog kopanja. Na osnovu dokaza prikupljenih u Fermilabu verovatno je naslutila kako je Ajnštajnova teorija pala u šake luđaka koji je zamalo učinio nešto katastrofalno. Činjenica da ni Dejvid niti Monika nisu želeli da prozbore ni jednu jedinu reč o teoriji očigledno je ukazivala na to koliko je teorija bila opasna. A možda je Parkerova došla do istog zaključka do kojeg je Ajnštajn


stigao pre pola stoleća: Teorija svega mora da ostane skrivena. Cak ni vlada ne srne da je ima. Dok je loptica za bejzbol ponovo kružila unaokolo, Dejvid je bacio pogled prema klupama i video da Karen i Rikardo odlaze. Išli su na Rikardovu svirku u centru grada; Džona će provesti noć u Dejvidovom stanu. Karen im je mahnula zbogom, odaslala Džoni poljubac i podsetila ga da opere zube pre počinka. Potom se, baš pre nego što je krenula, sagnula i poljubila Moniku u obraz. Za Dejvida, najveće iznenađenje je predstavljala činjenica što su njegova bivša žena i nova devojka postale bliske prijateljice. Užasna epizoda u Fermilabu je zbližila dve žene i sada je Karen savetovala Moniku kako da se nosi s Dejvidovim raznoraznim neurozama. Vaseljena je odista bila neobično i čudesno mesto. „Hej, tata!" viknuo je Džona. „Baci već jednom tu loptu!" Dejvid je odsutno pipkao šavove na rukavici za bejzbol. Bacio je visoku loptu prema Džoni i skinuo rukavicu. „Igraj se malo sam sa Majklom, važi? Moram malo da se odmorim." Prišao je klupi na kojoj je sedela Monika. Čitala je članak u delu novina koji se bavio međunarodnim vestima, namreškanog čela. Dejvid je seo pored nje i bacio pogled na naslovnu stranu. Naslov pri vrhu stranice je glasio SEKRETAR ODBRANE DAO OSTAVKU. Odmah ispod, nešto manjim slovima, pisalo je: POTPREDSEDNIK HVALI NJEGOVU SLUŽBU. „Čitaš o sekretaru odbrane?" upitao je Dejvid. „Uhvatili smo kraj njegovog govora u Fort Beningu, sećaš se?" Monika je odmahnula glavom. Raširila je novine i pokazala članak na dnu četrnaeste strane. Naslov je glasio: FIZIČARI OTKRILI NOVU ČESTICU. „Poznajem te istraživače", objasnila je. „Rade na Velikom hadronskom sudaraču u Ženevi. Pronašli su bozon sa masom u stanju mirovanju od dve stotine i trideset šest milijardi elektronvolti." „ A šta to tačno znači?" „Sudeći po standardnim teorijama, ova nova čestica uopšte ne bi smela da postoji. Ali ujedinjena teorija polja predviđa njeno postojanje. Ajnštajn je predvideo njeno postojanje." „Još uvek ne razumem..."


„To je ideja vodilja, Dejvide. A kada fizičari vide znak koji na nešto ukazuje, počnu da teoretišu." Sklopila je novine i odložila ih je u stranu. „Nakon još nekoliko ovakvih otkrića, počeće da spajaju komadiće slagalice. Samo je pitanje vremena kad će je neko prokljuviti." „Misliš na objedinjenu teoriju polja? Neko će je ponovo otkriti?" Klimnula je glavom. „Već su prilično blizu toga. Koliko znamo, neki student na Prinstonu ili Harvardu možda već sada radi na jednačinama." Dejvid ju je uzeo za ruku. Nije mogao ništa više da uradi. Herr doktorova tajna je trenutno bila bezbedno skrivena u Majklovoj glavi, ali sve njihove mere opreza biće uzaludne ukoliko neki drugi fizičar otkrije teoriju i objavi je. Tog dana neće moći da urade ništa drugo osim da se nadaju. Dejvid je zadrhtao dok je sedeo pored Monike, posmatrajući školsko dvorište prepuno pomamne dece. Sve ovo je toliko krhko, pomislio je. Može nestati u trenutku. Potom je premestio ruku na Monikin stomak i prstima pomilovao meki pamuk njene bluze. Okrenula se prema njemu i nasmešila. „Prerano je da bi se išta osetilo. Ona neće početi da se rita sve do petog ili šestog meseca." Dejvid joj se osmehnuo. „Zašto neprestano ponavljaš ona ? Sigurna si da će biti devojčica?" Monika je slegnula ramenima. „Naprosto imam takvo predosećanje. Pre neko veče sanjala sam kako je donosimo kući iz bolnice. Dok sam je stavljala u automobil, vezujući je u sedište za bebe, ona je iznebuha progovorila. Kazala je da se zove Lizerl." „Opa. To je baš neobično." Pomilovao je Monikin stomak tik iznad pupka. „Dakle, tako želiš da je nazovemo? Lizerl? Ili možda Albert, ukoliko ipak bude dečak?" Napravila je grimasu. „Jesi li poludeo? Poslednja stvar trenutno potrebna svetu jeste još jedan Ajnštajn." Dejvid se nasmejao, i premda je znao daje to sasvim nemoguće, mogao se zakleti daje osetio kako mu se nešto pokreće ispod dlana.

BELEŠKA PISCA


Bio sam na pola pisanja Konačne teorije pre nego što sam shvatio koliko je ovaj roman savršen za mene. Moj posao u časopisu Sajentifik amerikan jeste da uprostim takve zbunjujuće ideje kakve su teorija struna, ekstradimenzije i paralelni univerzumi. Dok sam 2004. godine uređivao članak za specijalni broj posvećen Albertu Ajnštajnu, zainteresovao sam se za njegovu dugačku potragu za teorijom ujedinjenih polja jedinstvenim nizom jednačina koje bi objedinile relativnost i kvantnu mehaniku, kombinujući fiziku zvezda i galaksija sa zakonima subatomskog sveta. Ajnštajn se mučio sa ovom potragom od dvadesetih godina 20. veka sve do svoje smrti 1955. godine, ali su svi njegovi napori da formuliše ujedinjenu teoriju doživeli neuspeh. Dok sam čitao o tom delu Ajnštajnovog života, počeo sam da se pitam: šta bi se dogodilo da je kojim slučajem uspeo? Pronalazak teorije objedinjenih polja predstavljao bi jedan od najvećih dostignuća u istoriji nauke, ali bi verovatno imao i neželjene posledice. Ajnštajn je isuviše dobro znao da je njegova teorija relativnosti postavila temelj za nastanak atomske bombe. Da li bi on objavio teoriju ujedinjenih polja ukoliko bi znao da bi ona otvorila put nastanku kudikamo opasnijih oružja? Ili bi je čuvao kao tajnu? Moja fascinacija Ajnštajnom je započela još na koledžu. Studirao sam astrofiziku na Univerzitetu Prinston, i moj savetnik je bio priznati teoretičar Dž. Ričard Got III (pisac knjige Putovanje kroz vreme u Ajnštajnovom univerzumu). Za moj diplomski rad, profesor je predložio da se pozabavim problemom iz relativnosti: problemom kako bi Ajnštajnove jednačine polja dejstvovale u Ravnici, modelu univerzuma sa svega dve prostorne dimenzije, nalik enormno širokom listu papira. Ispunivši beležnicu nažvrljanim jednačinama, pokazao sam rešenje doktoru Gotu, koji mije uputio najlepši kompliment koji se može dobiti od teoretičara fizike: „Ovo rešenje nije trivijalno!" Zajedno smo napisali rad „Opšta relativnost u (2 + 1) dimenzionalnom prostorvremenu", koji je 1984. objavljen u naučnom časopisu Opšta relativnost i gravitacija. Međutim, kada se rad konačno pojavio, shvatio sam da radije želim da budem pesnik negoli naučnik, te sam upisao MFA program kreativnog pisanja na


Univerzitetu Kolambija. Dve godine kasnije, pošto sam shvatio da se od poezije ne može živeti, postao sam novinar. Pisao sam za novine u Pensilvaniji, Nju Hempširu, i Alabami pre nego što sam se vratio u Njujork i počeo da pišem za časopise Fortjun, Popular mekanih i CNN. Napravio sam pun krug kada sam 1988. godine počeo da radim za Sajentifik amerikan. Zapanjio sam se kada sam otkrio koliko se toga izmenilo u astronomiji i fizici otkako sam napustio te naučne discipline. A uskoro sam otkrio, na ogromno iznenađenje, da je opskurni članak koji sam napisao zajedno s profesorom Gotom u međuvremenu postao značajan rad za fizičare koji su nastavili Ajnštajnovu potragu za teorijom svega. Tokom protekle dve decenije, članak je citiran više od stotinu puta u raznoraznim časopisima o fizici. Kako se ispostavilo, teoretičari su veoma zainteresovani da isprobaju svoje hipoteze u dvodimenzionalnim modelima svemira zato što je matematika mnogo jednostavnija. Taj članak je postao nadahnuće za Konačnu teoriju. Istraživački rad koji je moj junak, Dejvid Svift, napisao skupa sa svojim mentorom, profesorom Klajnmanom, bavi se relativnošću u dve dimenzije. Kao i ja, Dejvid je bivši student fizike koji sada piše o nauci za masovnu publiku. Osim što je Dejvid profesor umesto urednik časopisa. Takođe, kudikamo je hrabriji i zgodniji od mene. Pokušao sam da se postaram da naučni principi predstavljeni u romanu, kao i visokotehnološke spravice, budu autentični. Na primer, robotizovani automobil Gorštak pravo je vozilo sagrađeno na Institutu za robotiku Univerziteta Karnegi Melon. Mašinu za nadziranje po imenu Zmaj trkač, koju je takođe razvio Institut za robotiku, testiraju marinci Sjedinjenih Država u Iraku. Simulator virtuelne borbe koji se pojavljuje u desetom poglavlju je sličan Virtusferi, sistemu koji sam lično isprobao za vreme posete Istraživačkoj laboratoriji mornarice Sjedinjenih Država. A ideja da sterilni neutrini mogu da putuju prečkama kroz ekstradimenzije predstavlja stvarnu hipotezu koja je predložena kako bi se objasnili neki neprirodni eksperimentalni rezultati dobijeni u akceleratoru čestica Nacionalne laboratorije Fermi tokom 2007. godine. Od samog početka znao sam da želim da se vrhunac romana odigra u Fermilabu, tako da sam ugovorio posetu ovoj ustanovi gde su me sproveli kroz Tevatron, kružni tunel dugačak šest i po kilometara u kojem se protoni i antiprotoni


ubrzavaju skoro do brzine svetlosti, a zatim sudaraju jedni s drugima. Najbolji deo obilaska je predstavljao obavezni razgovor o bezbednosti, tokom kojeg mi je osoblje laboratorije objasnilo raznorazne opasnosti s kojima se možemo susresti u tunelu, kao što su radioaktivnost zaostala od sudara protona i mogućnost gušenja helijumom koji isparava sa superprovodljivih magneta. Dok sam pravio beleške, pomislio sam daje to fantastičan materijal! Knjiga će se napisati sama od sebe! Doduše, na kraju sam imao veliku pomoć. Kolege u Sajentifik amerikanu pružile su mi čudesnu podršku. Članovi moje grupe za pisanje Rik Ajzenberg, Johana Fidler, Stiv Goldston, Dejv King, Melisa Noks i Eva Makler pružili su mi neprocenljivu kritiku i ohrabrenje (naročito Rik, koji je pročitao svaku stranicu prve verzije rukopisa i ispunio margine dragocenim savetima). Izuzetno sam srećan što imam sjajnog agenta, Dena Lazara iz Rajters hausa, i čudesnog urednika, Sulaja Ernandeza iz Tačstoun/Fajersajda. Ali najviše dugujem svojoj porodici. Roditelji podsticali moju ljubavi prema nauci, a supruga Liza je podržavala moj san da postanem pisac dugo nakon tačke u kojoj bi se svaka iole razumna osoba mamila ćorava posla. Ova knjiga je za nju.

Forum za elektronske knjige, sve što ste hteli da znate o elektronskim knjigama na jednom mestu


Mark Alpert - Konacna Teorija

Recommend Documents