Lik Čiča Gorioa Iako je Rastinjak ličnost koja se u delu najviše pojavljuje, glavni junak je Čiča Gorio, a centralna radnja romana – tragedija napuštenog oca. Za razliku od važnih ličnosti romana koje se pojavljuju i u drugim delima Ljudske komedije, u kojima saznajemo za njihove ranije doživljaje ili kasniju sudbinu, istorija Čiča Gorioovog života ispričana je u jednom jedinom delu. O čiča Goriou Balzak govori kao o ličnosti „na čiju bi glavu slikar, kao i pripovedač, usredsredio svu svetlost svoje slike“, svog romana. Ako bismo produžili Balzakovo poređenje pripovedača sa slikarem, mogli bismo reći da su sve ličnosti u romanu tako grupisane da se istakne centralna, čiča Gorio, sve sporedne radnje i događaji ispričani da bi se bolje razumela glavna, dok opis pansiona gospođe Voker možemo smatrati fonom, pozadinom Balzakove velike slike. Fabrikant rezanaca, tihi i povučeni Žan-Žoašen Gorio, predan svome poslu i porodici, odgurnut u starost od svojih kćeri i zetova, bio bi samo jedan u nizu jedva zapaženih likova odbačenih roditelja, da ga njegov tvorac Balzak nije učinio simbolom očinstva podarivši mu beskrajnu i slepu ljubav prema kćerima. Jedina i velika strast čini da Gorio, sitan trgovac koji se obogatio zahvaljujući prljavim špekulacijama, neprestano raste u očima čitaoca do tragične veličine Šekspirovog kralja Lira. U početku romana žitelji pansiona Voker misle da je čiča Gorio stari razvratnik koji sav novac troši na žene. Oni nagađaju da je strast koja razdire čiča Gorioa razorna; varaju se samo u vrsti, jer, polazeći od sebe, nisu u stanju ni da zamisle da ta strast može biti plemenita. Među stanarima pansiona Voker jednio neiskvareni provincijalac Rastinjak veruje u čistotu Gorioove strasti, a bivši robijaš Votren naslućuje njenu dubinu. Otkrivajući postepeno čiča Gorioovu tajnu, čitalac se, zajedno sa Rastinjakom, sve više divi Gorioovoj očinskoj ljubavi i požrtvovanju, ali divljenje ustupa mesto dubokom sažaljenju u kome ima i užasavanja, jer za čiča Gorioa osim ljubavi prema kćerima ništa ne postoji. Njega se nimalo ne tiče što će brat Viktorine Tajfer poginuti, niti što je Votren uhapšen. Gorioova ljubav je sebična i do te mere tiranska da izvitorepuje čitavu njegovu ličnost. Čiča Gorio je izgubio osećanje ljudskog dostojanstva: ne samo da kao „najnežniji ljubavnik“ vreba svaki korak svojih kćeri, već se sklupčava kraj Delfininih nogu poput psa; od poslednjeg novca on, otac, iznajmljuje luksuzan stan za kćer i njenog ljubavnika, blažen zbog sreće što će redovno viđati bar jednu od svojih kćeri. Očajan što kćerima ne može više pomoći, Gorio je spreman na sve, čak i na ubistvo.
Lik Votrena Votren nije , dakle, običan prestupnik koji je u sukobu sa društvom zato što se ogrešio o njegove zakone, već obrnuto: on ne priznaje te zakone i zato ih ruši. Volterova neumoljiva logika ruši Rastinjakove iluzije pokazujući mu kulise društva i naličje uspeha. Votren je ne samo čovek oštre pameti već i velike fizičke snage, neobično prodornog pogleda, u kome ima nečeg demonskog.Demonske su i njegove reči kada nagovara Rastinjaka da bude njegov saučesnik u zločinu. Kod Votrena osećanje prevladava razum i u trenutku hapšenja: umesto da poriče ili ćuti, on s ponosom otkriva svoju pravu ličnostrobijaša Žaka Kolena zvanog Laži-Smrt.
Lik Rastinjaka Za razliku od čiča Gorioa i Votrena, koji su samo romaneksne ličnosti, Rastinjak je koliko ličnost toliko i očevidac događaja, svedok čiča Gorioove tragedije. Čitalac upoznaje druge ličnosti prvenstveno kroz Rastinjakovo iskustvo, zajedno s njime otkriva primamljivi i opasni Pariz. Iako plemić, Ežen je siromašan i njega očekuje teška životna borba da bi se izborio za svoje mesto pod suncem. On želi da uspe u životu, da stekne slavu, novac, ljubav. Pun lepih snova, došao je sa svoga Juga, da studira pravo u prestonici, da poštenim radom stekne ugled i imanje ne samo sebe radi, već i da bi pomogao svojoj velikoj porodici koja živi u oskudici. Međutim, njegove iluzije iščezavaju pred prizorima iskvarenosti pariskog društva u kome su novac i moć jedine sile koje ulivaju poštovanje. Votren mu predočava vrlo skromnu, gotovu jadnu budućnost ako se bude posvetio samo radu. Putevi uspeha su na drugoj strani: bogato se oženiti ili pak steći ljubav neke imućne i uticajne žene. U oba slučaja, dakle, staviti osećanje u službu ambicije, pogaziti svopstvena moralna načela. Zadivljen luksuzom i sjajem visokog pariskog društva, Rastinjak brzo napušta pomisao da mukotrpnim radom dodje do nekog skromnog mesta sudije u provinciji. On po svaku cenu želi da uđe u visoko društvo, koje ga odbacuje, te dilema koja ga muči nije više: pošteni rad ili kompromis, već izbor između zločina i prihvatanja položaja idržavanog ljubavnika. Rastinjak Delfini prilazi sračunato, posle neuspeha kod njene sestre Anastazije, grofice de Resto. Od neiskusnog mladića koji veruje u krupna načela, velika osećanja i ljudsku plemenitost, Rastinjak se pretvara u zrelog muškarca, više skeptičnog no razočaranog, koji se vešto probija ka uspehu. Međutim, taj uspeh je plaćen sve većim moralnim ustupcima koji sve više deformišu Eženov karakter. Pisma koja upućuje majci i sestri tražeći novac samo su prvi korak u degradaciji njegove moralne ličnosti. Balzak psihološki veoma ubedljivo prikazuje Rastinjakovu unutrašnju borbu između želje za uspehom i poštenja. No u mladiću ima i istinske plemenitosti: on, na primer, zalaže svoj sat da bi platio troškove sahrane čiča Gorioa. On se divi čiča Gorioovom očinskom požrtvovanju i iskreno žali starčevu gorku sudbinu. Balzakova analiza društvenih odnosa, naročito kroz Votrenova usta, ubedljivo pokazuje da su u nepravednom društvu, u kome je novac najviša stvarna vrednost, mogućnosti za lično potvrđivanje kroz pošteni rad neznatne, a da slava i bogatstvo pripadaju najveštijim i najbezobzirnijim.
Ostali likovi Čiča Gorioove kćeri su od ranog detinjstva bile okružene preteranom brigom i ljubavlju, naučile su da budu voljene, ali ne i da ljubav uzvraćaju; razmažena deca su se pretvorila u sebične ljude. U čiča Goriou nekoristoljubivost je vrlo retko osećanje. Anastazija i Delfina pokazuju svoju nežnost prema ocu samo u onoj meri u kojoj imaju koristi od njega, a ni u jednom braku se ne vidi druga veza osim materijalne. Uostalom, svi ti brakovi sklopljeni iz interesa, nisu ništa više od kupoprodajnih ugovora. Zaključak je nedvosmislen: u društvu u kome je novac vrhovna vrednost, plemenita osećanja propadaju, a ljudi, postaju nečovečni i otuđeni. Pansion Voker je slika i prilika svojih stanara kao na njihovim odelima i licima, iz svake njegove pukotine proviruje beda, i sami zidovi mirišu na beznađe.
Radnja romana je vremenski tačno određena kraj 1819. i početak 1820. godine, dakle doba restauracije.
