Naziv originala: Stephen King FINDERS KEEPERS Copyright © 2015 Stephen King
Razmišljam o Džonu D. Makdonaldu
„Životna blaga otkrivamo silaskom u ambis.” Džozef Kembel „Sranje je samo sranje.” Džimi Gold
PRVI DEO
ZAKOPANO BLAGO
1978 „Probudi se, genije.” Rotstajn nije želeo da se probudi iz vrlo prijatnog sna. U njemu je bila prva supruga, mesecima pre nego što će to postati. Imala je sedamnaest godina i bila savršena od glave do pete, naga i blistava. Oboje su bili nagi. Imao je devetnaest i ulje ispod noktiju, ali joj to nije smetalo, ne u to vreme, zato što mu je glava bila puna snova. Smatrala ih je veoma važnim. Verovala je u snove još više od njega, i nije se prevarila. U ovom snu se smejala i posezala za delom njegove anatomije koji se najlakše da uhvatiti. Pokušao je da utone dublje u san, ali mu je nečija ruka drmusala rame. Divni san pukao je kao mehur od sapunice. Više nije imao devetnaest godina, niti je živeo u dvosobnom stanu u Nju Džerziju. Šest meseci delilo da je od osamdesetog rođendana. Živeo je na farmi u Nju Hempširu, na kojoj će, kako je pisalo u njegovom testamentu, biti i sahranjen. Oko njegove postelje bili su ljudi s crvenom, plavom i žutom maskom za skijanje. Trudio se da veruje da je to samo još jedan san i da je onaj slađani kliznuo u noćnu moru, kao što se ponekad dešava. Međutim, nepoznati je pustio njegovo rame. Dohvatio ga je za ruku i oborio na tle. Kriknuo je, udarivši glavom o pod. „Prestani s tim”, rekao je onaj sa žutom maskom. „Hoćeš li da se onesvesti.” „Pogledajte.” Pokazao je onaj u crvenoj. „Starkelji se digo. Sigurno je sanjao prokleto lep san.” Plava Maska, onaj koji ga je drmao, rekao je: „Digo mu se zato što mu se piša. U tim godinama samo se tad diže. Moj deda...” „Ućuti!”, opomenuo ga je Žuta Maska. „Boli nas uvo za tvog
dedu.” Rotstajn je znao da je u ozbiljnoj nevolji, iako je još bio ošamućen i ogrnut poderanom zavesom sna. Jedna reč isplivala je na površinu njegovog uma: provala. Osmotrio je trio koji se materijalizovao u njegovoj spavaćoj sobi. Stara glava ga je bolela (dobiće veliku modricu na desnoj strani, zahvaljujući lekovima za razređivanje krvi koje redovno pije). Srce, opasno tankih zidova, mahnito mu je tuklo na levoj strani grudnog koša. Bio je opkoljen trojicom ljudi s rukavicama na rukama, u jesenjim jaknama neupadljivih boja i tesnim maskama. Bio je sam s provalnicima u kući. Najbliži grad bio je osam kilometara daleko. Nastojao je da se pribere. Odagnao je ostatke sna i rekao sebi da postoji jedna dobra stvar u vezi s ovom situacijom: ne bi navukli maske da nisu hteli da ga ostave živog. To je bila pretpostavka. „Gospodo”, rekao je. Gospodin Žuti se nasmejao i podigao oba palca. „Dobar početak, genije.” Rotstajn je klimnuo, kao da je dobio kompliment. Bacio je pogled na sat pored postelje i video da je dva i petnaest ujutru. Obratio se pretpostavljenom vođi, gospodinu Žutom. „Imam samo malo para. Slobodno se poslužite. Samo nemojte da me povredite.” Vetar je dunuo. Naneo je jesenje lišće na zapadnu stranu kuće. Rotstajnu nije promaklo da je kotao za grejanje prvi put proradio ove godine. Ali, zar leto nije prošlo pre neki dan. „Po našim informacijama, imaš mnogo više nego malo para.” To je bio gospodin Crveni. „Umukni.” Gospodin Žuti je pružio ruku Rotstajnu. „Diži se s tog poda, genije.” Rotstajn je prihvatio ponuđenu ruku. Drhteći se osovio na noge i seo na krevet. Teško je disao, i te kako svestan (samosvest ga je čitavog života pratila kao prokletstvo i blagoslov) svog izgleda. Bio je starac u prevelikoj plavoj pidžami, skroz ćelav izuzev nekoliko
sedih pramenova iznad ušiju. Eto na šta se sveo pisac koji se u godini kad je Kenedi postao predsednik pojavio na naslovnoj stranici časopisa Tajm: DŽON ROTSTAJN, POVUČENI AMERIČKI GENIJE. Probudi se, genije. „Povrati dah”, poručio mu je gospodin Žuti. Nije mu verovao, iako je zvučao saosećajno. „Zatim ćemo otići u dnevnu sobu, u kojoj normalni ljudi razgovaraju. Ne žuri. Povrati kontrolu nad sobom.” Disao je lagano i duboko. Srce mu se malčice smirilo. Pokušao je da razmišlja o Pegi s grudima veličine šoljica za kafu (malim ali savršenim) i dugim, glatkim nogama, ali je san iščezao, baš kao i Pegi, koja je sad bila starica. Živela je u Parizu, na njegov račun, naravno. Jolanda, saučesnica u drugom pokušaju dostizanja bračne sreće makar je umrla, poštedevši ga plaćanja alimentacije. Crvena Maska izašao je iz spavaće sobe. Rotstajn je čuo kako pretura po radnoj. Nešto je palo. Otvarao je i zatvarao fioke. „Da li ti je bolje.”, pitao ga je gospodin Žuti. Rotstajn je klimnuo. Usledila je naredba, „Hajdemo onda.” Rotstajn je dozvolio da ga odvedu u malu dnevnu sobu. Gospodin Plavi išao je levo, a gospodin Žuti desno od njega. Preturanje po njegovoj radnoj sobi se nastavilo. Gospodin Crveni ubrzo će otvoriti orman, pomeriti dve jakne, tri džempera i otkriti sef. To je bilo neizbežno. Biće dobro, sve dok mi ostave beležnice. Zašto bi ih dirali. Ovakav šljam zanima se jedino za novac. Verovatno ne bi mogli da pročitaju ništa zahtevnije od pisama u Penthausu. Samo što nije bio tako siguran u pogledu čoveka sa žutom maskom. Taj je zvučao obrazovano. Sve lampe u dnevnoj sobi su svetlele. Kapci nisu bili navučeni. Susedi koji imaju probleme sa snom možda bi se zapitali šta se dešava u domu starog pisca... da ih ima. Najbliži je bio tri kilometara odavde, na glavnom drumu. Nije imao prijatelje, niti ga je iko posećivao. Terao je retke prodavce s praga. Rotstajn je bio
otkačeni starkelja. Penzionisani pisac. Pustinjak. Puštali su ga na miru, dokle god je plaćao poreze. Plavi i Žuti doveli su ga do fotelje ispred retko korišćenog televizijskog aparata. Gospodin Plavi ga je gurnuo u nju, kad nije odmah seo. „Polako!”, oštro će Žuti. Plavi se malo povukao, mrmljajući u bradu. Gospodin Žuti zapovedao je paradom. Bio je glavni pas u zaprezi. Nagnuo se preko Rotstajna, sa šakama na kolenima pantalona. „Hoćeš li gutljaj nečeg, da bi se malo smirio.” „Prestao sam da pijem pre dvadeset godina, ako misliš na alkohol. Učinio sam to po doktorovom naređenju.” „Baš fino. Ideš li na sastanke.” „Nisam bio alkoholičar”, srdito će Rotstajn. Blesavo je biti srdit u ovakvoj situaciji... a možda i nije. Da li iko zna kako bi trebalo da se ponaša kad ga troje ljudi u raznobojnim skijaškim maskama probude usred noći. Pitao se kako bi napisao takvu scenu, ali mu ništa nije padalo na pamet. Nije opisivao slične situacije u svojim delima. „Ljudi u dvadeset prvom veku pretpostavljaju da beli muškarac koji se bavi pisanjem mora biti alkoholičar.” „Dobro, dobro”, rekao je gospodin Žuti. Tonom roditelja koje smiruje ljutito dete. „Hoćeš li vode.” „Ne, hvala. Želim da vas trojica odete, stoga ću biti pošten s vama.” Pitao se da li je gospodin Žuti upoznat s najosnovnijim pravilom ljudskog ophođenja: kad vam ljudi kažu da će biti pošteni s vama, oni se u najvećem broju slučajeva spremaju da lažu brže nego što konj može da galopira. „Moj novčanik je na ormanu u spavaćoj sobi. U njemu je nešto više od osamdeset dolara. U keramičkom čajniku iznad kamina...” Pokazao je na njega. Gospodin Plavi se okrenuo u tom pravcu, ali je gospodin Žuti nastavio da ga pažljivo motri. Pogled iza maske bio je gotovo veseo. Ne uspeva mi, zaključio je Rotstajn, ali je nastavio. Probudio se, bio je uplašen i ljut, iako je dobro znao da ne
bi trebalo da pokazuje svoja osećanja. „Tu držim novac za najpreče potrebe. Još pedeset ili šezdeset dolara. To je sav novac koji imam u kući. Uzmite ga i idite.” „Jebeni lažove”, rekao je gospodin Plavi. „Imaš mnogo više od toga, matori. Znamo da imaš. Veruj mi kad ti kažem.” Gospodin Crveni je baš u tom času uskliknuo iz radne sobe, kao da je sve ovo pozorišna predstava. „Bingo! Pronašao sam sef! Veliki!” Rotstajnu je srce sišlo u pete, iako je znao da će ga čovek s crvenom maskom naći. Budalasto je postupio kad se odlučio da drži gotovinu u kući. Učinio je to samo zbog nesklonosti prema kreditnim karticama, čekovima, akcijama i papirima od vrednosti. Smatrao ih je primamljivim lancima koji drže američki narod u snažnoj i destruktivnoj mašini dugovanja i trošenja. Gotovina bi ga večeras mogla spasti. Nadoknadiće je. Gubitak sto pedeset beležnica bio bi nenadoknadiv. „Daj nam šifru”, rekao je gospodin Plavi. Pucnuo je prstima u rukavici. „Pevaj.” Rotstajn je bio toliko besan da je zamalo odbio zlikovčev zahtev. Jolanda mu je govorila da je srdžba njegovo osnovno raspoloženje i da ga je pratilo čitavog života, („Verovatno si se srdio i u bogom prokletoj kolevci”, rekla je). Večeras je bio umoran i uplašen. Batinama će iznuditi kombinaciju, ako se uzjoguni. Možda će doživeti još jedan srčani udar. Taj bi ga gotovo sigurno dokrajčio. „Da li ćete uzeti novac iz sefa i otići, ako vam dam kombinaciju za njegovo otvaranje.” „Gospodine Rotstajne”, rekao je gospodin Žuti s naizgled iskrenom (i stoga grotesknom) ljubaznošću, „niste u položaju da se pogađate. Fredi, idi po torbe.” Rotstajn je osetio nalet hladnog vazduha, kad je gospodin Plavi, takođe poznat kao Fredi, izašao na kuhinjska vrata. Gospodin Žuti se u međuvremenu ponovo osmehnuo. Rotstajnu se već okretao stomak od tog osmeha i od crvenih usana.
„Hajde, genije - pevaj. Što pre počneš, pre ćemo završiti.” Rotstajn je uzdahnuo i izrecitovao kombinaciju za otvaranje sefa, skrivenog u garderobnom ormanu. „Tri levo dva okreta, trideset jedan desno dva okreta, osamnaest jednom levo, devedeset devet jednom desno i nazad na nulu.” Crvene usne raširile su se iza maske, otkrivši zube. „Mogao sam da pretpostavim. To je datum tvog rođenja.” Rotstajn je izvlačio neprijatne zaključke, dok je Žuti recitovao kombinaciju čoveku u ormanu. Gospodin Plavi i Crveni došli su zbog novca. I gospodin Žuti će verovatno uzeti svoj deo, ali on nije bio glavni cilj čoveka koji ga je zvao genijem. Gospodin Plavi ponovo se pojavio, kao da je želeo da potvrdi piščeva razmišljanja. Pratio ga je novi nalet hladnog vazduha. Nosio je četiri prazne platnene torbe. Dve je prebacio preko ramena. „Vidi”, reče Rotstajn gospodinu Žutom. Presreo je i zadržao njegov pogled. „Nemoj to da radiš. U tom sefu nema ničeg vrednog izuzev novca. Ostalo su samo žvrljotine. Bezvredne su, ali su meni veoma važne.” Gospodin Crveni je povikao iz radne sobe: „Sveti skakutavi Isuse, Mori! Izvukli smo premiju! Upala nam je sekira u med, ovde je tona gotovine! U kovertama iz banke! Desetine njih!” Najmanje šezdeset, mogao je da kaže Rotstajn, možda i svih osamdeset. I u svakoj je četiri stotine dolara. Slao ih je Arnold Ejbel, moj računovođa iz Njujorka. Dženi je unovčavala čekove i donosila koverte s gotovinom. Pohranjivao sam ih u sef. Skromno sam trošio, pošto je Arnold plaćao najveće račune iz Njujorka. Ponekad bih častio Dženi, a poštara svakog Božića, ali sam retko trošio gotovinu. Godinama je tako bilo, i zbog čega. Arnold nikad nije pitao šta će mi gotovina. Možda je mislio da se viđam s jednom ili dve prostitutke, ili da se kladim na ponije u Rokingamu. Eto neobičnog podatka koji bih mogao pomenuti gospodinu Žutom (takođe poznatom kao Mori). Nikad nisam razmišljao o tome. Baš kao što se nisam pitao zašto neprestano ispunjavam
beležnicu za beležnicom. Neke stvari su jednostavno takve kakve su. Mogao je to da kaže, ali je ćutao. Ne zato što ga gospodin Žuti ne bi razumeo već zato što su se njegove crvene usne smešile, poručujući da bi ga mogao razumeti. I da ga ne bi bilo briga. „Čega još tamo ima.”, rekao je gospodin Žuti, ne skrećući pogled s Rotstajna. „Ima li kutija. Kutija s rukopisima.” „Nema kutija, već sveščića”, izvestio ga je gospodin Crveni. „Jebeni sef je pun sveščića.” Gospodin Žuti se osmehnuo, ne skidajući pogled s piščevih očiju. „Da li su ispisane. Tako to radiš, genije.” „Molim te”, reče Rotstajn. „Ostavite ih. Taj materijal nije predviđen za objavljivanje. Ništa nije spremno.” „I nikad neće biti. Ti si jedan veliki opsesivni sakupljač.” Sjaj u tim očima - koji je Rotstajn zvao irski sjaj - zgasnuo je. „I nije da ti je neophodno da objaviš bilo šta, zar ne. Novac redovno pritiče od knjiga Trkač, Trkač stupa u akciju i Trkač usporava, od čuvene triologije o Džimiju Goldu. Ti romani neprestano se doštampavaju. O njima se predaje u svim koledžima širom naše velike zemlje. Imaš široku publiku među studentima zahvaljujući kliki profesora uverenih da si okačio mesec na nebesima sa Solom Belouom. Fino si ušuškan, jelda. Zašto bi rizikovao da objaviš nešto što bi moglo da naškodi besprekornom ugledu. Možeš da se kriješ u ovoj zabiti i da se pretvaraš kako ostatak sveta ne postoji.” Gospodin Žuti odmahnuo je glavom. „Moj prijatelju, ti daješ novo značenje pojmu analno retentivan.” Gospodin Plavi još je stajao na vratima. „Šta da radim, Mori.” „Idi do Kertisa. Sve spakuj. Potraži nešto zgodno, ako u torbama ne bude bilo mesta za sve beležnice. Čak i tip poput njega mora imati jedan kofer. Ne dangubi brojeći novac. Želim da što pre odemo odavde.” „Važi.” Gospodin Plavi - Fredi - otišao je. „Ne radi to”, rekao je Rotstajn, iznenađujuće drhtavim glasom.
Ponekad je zaboravljao koliko je star. Večeras je to bilo nemoguće. Onaj koji se zvao Mori nagnuo se ka njemu. Zelenkastosive oči virile su kroz rupe na maski. „Želeo bih nešto da znam. Možda ćemo ostaviti beležnice, ako budeš iskren. Da li ćeš biti iskren sa mnom, genije.” „Pokušaću”, odvratio je Rotstajn. „Siguran sam da ti je poznato da nikad nisam govorio o sebi na taj način. Časopis Tajm nazvao me je genijem.” „Kladio bih se da nikad nisi napisao protestno pismo.” Rotstajn je ćutao. Kurvin sin, razmišljao je. Sarkastični kurvin sin. Ništa nećeš ostaviti, zar ne. Nije važno šta ću reći. „Evo šta bih želeo da znam - zašto, za ime božje, nisi mogao da ostaviš Džimija Golda na miru. Zašto si morao da mu onako nemilosrdno provučeš lice kroz prašinu.” Pitanje je bilo tako neočekivano da Rotstajn isprva nije znao na šta Mori misli, iako je Džimi Gold bio njegov najpoznatiji lik, onaj po kom će ga pamtiti (pod pretpostavkom da će po nečemu biti upamćen). Džimi Gold je, u Tajmovom vodećem članku, u kom je Rotstajn nazvan genijem, opisan kao „američka ikona očaja usred zemlje obilja”. To je bilo veliko sranje, ali je pomagalo u prodaji triologije. „Ako misliš da je trebalo da prestanem posle Trkača, nisi jedini.” Zamalo što nije dodao da je Trkač stupa u akciju učvrstio njegov ugled značajnog američkog pisca, a Trkač usporava postao ugaoni kamen njegove karijere. Kritičari su ga obasuli pohvalama. Proveo je šezdeset dve nedelje na listi najprodavanijih knjiga Njujork tajmsa. Dobio je i Nacionalnu književnu nagradu - iako se nije pojavio na ceremoniji dodele. Ocena da se radi o „Ilijadi posleratne Amerike” nije se odnosila samo na poslednju knjigu, već na čitavu triologiju. „Nisam rekao da je trebalo da prestaneš s Trkačem”, reče Mori. „Trkač stupa u akciju bio je jednako dobar, možda i bolji. Te knjige bile su istinite. Mislio sam na poslednju. Čoveče, kakva je to parada
sranja. Hoću reći, reklama.” Gospodin Žuti tad je uradio nešto od čega se Rotstajnu steglo grlo, a stomak preobrazio u olovo. Polako, gotovo zamišljeno skinuo je žutu masku. Ispod nje je bio mladić gotovo klasičnih crta lica bostonskih Iraca: crvene kose, zelenkastih očiju, bele kože nijanse testa koja uvek gori i nikad ne tamni na suncu. Imao je i te čudne crvene usne. „Kuća u predgrađu. Ford sedan parkiran na prilaznom putu ispred nje. Žena i dva balavca. Svi se prodaju, da li si to pokušavao da kažeš. Svi gutaju otrov.” „U beležnicama...” Hteo je da kaže da su u beležnicama još dva romana o Džimiju Goldu, koji zatvaraju krug. Džimi u prvom uviđa prazninu života u predgrađu, napušta porodicu, posao i udobnu kuću u Konektikatu. Odlazi pešice, s rancem na leđima. Posle vikenda ispunjenog pijanim lutanjem po Njujorku postaje starija verzija deteta koje je napustilo školu, odbacilo materijalističku porodicu i odlučilo da stupi u vojsku. „Šta je u beležnicama.”, pitao je Mori. „Hajde, genije, govori. Reci mi zašto si morao da ga oboriš u prašinu i da mu staneš na potiljak.” U Trkač ide na zapad ponovo postaje ono što jeste, hteo je da kaže Rotstajn. Vraća se svojoj suštini. Samo što je gospodin Žuti pokazao lice i izvadio pištolj iz desnog džepa jesenje jakne. Izgledao je tužno. „Stvorio si jednog od najvećih likova američke literature, samo da bi se posrao po njemu”, rekao je Mori. „Čovek koji je to uradio ne zaslužuje da živi.” Nagli povratak besa predstavljao je slatko iznenađenje. „Nisi razumeo ni reč koju sam napisao”, rekao je Rotstajn, „ako tako misliš.” Mori je uperio pištolj. Cev je bila crno oko. Rotstajn je uperio artritičnim prstom u mladića, kao da je to
njegov pištolj. Bilo mu je drago kad je Moris trepnuo i blago zadrhtao. „Ne zasipaj me glupavom književnom kritikom. Zasitio sam je se pre nego što si se ti rodio. Koliko imaš godina, dvadeset dve. Dvadeset tri. Šta znaš o životu, da i ne govorimo o književnosti.” „Dovoljno da znam da se svi ne prodaju.” Rotstajn se zaprepastio kad je video suze u mladićevim očima. „Nemoj da mi deliš lekcije u životu, nakon što si proveo poslednjih dvadeset godina krijući se od sveta kao pacov u rupi.” Stara kritika - kako si se usudio da napustiš Banket slavnih. - još više je raspirila piščev gnev. Prerastao je u bes praćen lomljavom stakla i nameštaja. Pegi i Jolanda smesta bi ga prepoznale. Bilo mu je drago zbog toga. Bolje da umre gnevan, nego da se ponižava i moli. „Kako ćeš unovčiti moj rad. Da li si razmišljao o tome. Pretpostavljam da jesi i da znaš da bi sa istim uspehom mogao pokušati da prodaš ukradeni Hemingvejev rukopis ili Pikasovu sliku. Ali tvoji prijatelji nisu obrazovani koliko i ti, zar ne. To se vidi iz njihovog govora. Znaju li oni isto što i ti. Siguran sam da ne znaju. Uvalio si im muda za bubrege. Pokazao si im kulu u vazduhu i rekao da će dobiti njen deo. Mislim da si sposoban za tako nešto. Mislim da imaš jezero reći na raspolaganju, samo što je to jezero plitko.” „Umukni. Zvučiš kao moja majka.” „Ti si običan lopov, prijatelju moj. Veoma je glupo ukrasti ono što nikad nećeš moći da prodaš.” „Umukni, genije. Upozoravam te.” Rotstajn je razmišljao. Šta će biti ako povuče obarač. Više neće biti pilula. Više neće biti žala zbog prošlosti i gomile upropašćenih veza duž životnog puta, sličnih olupinama automobila. Više neće biti opsesivnog pisanja i skupljanja beležnice za beležnicom poput gomila zečjih govana, razasutih oko planinske staze. Metak u glavi možda i nije tako loš. Bolji je od raka ili Alchajmera, najvećeg užasa
za svakog ko je proveo život zarađujući svojom pameću. Biće novinskih naslova. Imao sam ih mnogo i pre one prokletinje u Tajmu... ali, ako povuče obarač, neću morati da ih čitam. „Glup si”, rekao je Rotstajn. Bio je u ekstazi. „Misliš da si pametniji od one dvojice, ali nisi. Oni bar razumeju da gotovina može biti potrošena.” Nagnuo se napred. Zagledao se u bledo pegama posuto lice. „Znaš šta, klinac. Čitanje je na lošem glasu zbog takvih kao što si ti.” „Poslednje upozorenje”, reče Mori. „Jebi se s tvojim upozorenjem i jebi svoju kevu. Upucaj me ili idi iz moje kuće.” Moris Belami ga je upucao.
2009 Prva svađa oko novca u domaćinstvu Sobersovih - bolje reći prva koju su klinci ćuli - desila se jedne aprilske večeri. Svađa nije bila velika, ali čak i najjače oluje počinju nežnim povetarcem. Piter i Tina Sobers bili su u dnevnoj sobi. Pit je radio domaći, a Tina gledala Sunđer Bob DVD. Nije mogao da joj dosadi, iako ga je videla mnogo puta. To je bilo dobro, zato što dva meseca nisu imali pristup dečjim programima na televizoru. Tom Sobers otkazao je kablovsku. Tom i Linda Sobers bili su u kuhinji. Tom je punio stari ranac s čokoladicama, plastičnom kutijom sa iseckanim povrćem, dve boce vode i konzervom koka-kole. „Poblesavio si”, reče Linda. „Hoću da kažem, oduvek sam znala da si ličnost tipa A1, ali je ovo sasvim novi nivo. Ne bih imala ništa protiv, ako bi se probudio u pet ujutru. Imao bi vremena da svratiš po Toda. Oko šest biste stigli do Gradskog centra. Bili biste prvi u redu.” „Voleo bih da je tako”, reče Tom. „Tod kaže da su prošlog meseca organizovali isti ovakav sajam zapošljavanja. Ljudi su dan ranije stali u red. Dan ranije, Lin!” „Tod svašta priča. A ti ga slušaš. Sećaš se kad je rekao da će Pit i Tina pobrljaviti od sreće zbog Monstruoznih kamiončuga...” „Ovde se ne radi o Monstruoznim kamiončugama, koncertu u parku ili vatrometu, već o našim životima.” Pit je podigao glavu s domaćeg. Nakratko je ukrstio pogled sa sestricom. Tina je elokventno slegla ramenima: To su roditeljska posla. Vratio se algebri. Još četiri zadatka pa će krenuti Hauijevoj kući. Videće da li Haui ima novih stripova. Nije imao ništa za
trampu. Njegov džeparac otišao je zajedno s kablovskom. Tom je počeo da šetka po kuhinji. Linda ga je stigla i nežno uhvatila za ruku. „Znam da je reč o našim životima”, rekla je. Govorila je tiho, delimično zato da je deca ne bi čula i da se ne bi uznemirila (znala je da Pit već nervozan), a najviše da bi snizila temperaturu. Znala je kako se Tom oseća. Saučestvovala je s njim. Nije valjalo što se boji, ali je poniženje koje je osećao zbog nesposobnosti da izdržava porodicu, što je smatrao najprečom dužnošću, bilo još gore od straha. Stideo se. Deset godina je bio jedan od najboljih prodavača u Lejkfront Rijaltu. Njegovo nasmejano lice često je krasilo izlog firme. Novac koji je zarađivala predajući u osnovnoj školi bio je samo šlag na torti. Ekonomija se u jesen 2008. godine strmoglavila u ambis. Sobersovi su postali porodica sa samo jednim izvorom prihoda. Tom nije privremeno otpušten, s obećanjem da će se vratiti na posao čim se stanje popravi. Lekjfiront Rijalti sad je bio prazna zgrada, išarana grafitima, sa tablom ZA PRODAJU ILI IZDAVANJE pred vratima. Braća Rirdon nasledila su posao od oca (a otac od svog oca). Uložili su mnogo novca u akcije i izgubili gotovo sav kapital kad je tržište potonulo. To što se i Tomov najbolji prijatelj, Tod Pejn, našao u istom čabru, nije bila nikakva uteha za Lindu. Smatrala je Toda budalinom. „Da li si video vremensku prognozu. Ja jesam. Biće hladno. Ujutru će naići magla s jezera, možda i hladna kiša. Hladna kiša, Tome.” „Dobro bi bilo da naiđe. Nadam se kiši. Loše vreme smanjilo bi broj posetilaca sajma i povećalo naše šanse da dobijemo posao.” Uhvatio ju je za podlakticu, ali nežno. Nije bilo cimanja, niti vike. To će doći kasnije. „Moram da se dokopam nečega, Lin. Sajam zapošljavanja je moja najbolja šansa ovog proleća. Već dugo idem od vrata do vrata...” „Znam...” „I ne nalazim ništa. Stalno dobijam šipak. Ponuđeno mi je
nekoliko poslova na dokovima i na građevini prodajnog centra pored aerodroma, ali možeš li da me zamisliš kako podmećem leđa. Imam petnaest kila viška i dvadeset godina fizičke neaktivnosti iza sebe. Možda ću ovog leta pronaći nešto u centru neko mastiljarenje - ako se stvari malo pokrenu... ali to će biti slabo plaćeno i verovatno privremeno zaposlenje. Tod i ja krećemo u ponoć. Stajaćemo u redu dok se vrata centra sutra ujutru ne otvore. Dajem ti reč da ću se vratiti s pristojno plaćenim poslom.” „I verovatno s virusom kojim ćeš nas sve zaraziti. Tad ćemo morati da štedimo na bakaluku, da bismo platili doktora.” Sad se stvarno naljutio na nju. „Malo podrške dobro bi mi došlo.” „Tome, za boga miloga, pokušav...” „Mogla bi i da me pohvališ. ’Drago nam je što pokazuješ inicijativu, Tome. Drago nam je što si spreman da zagineš za porodicu, Tome.’ Takve stvari bi mi prijale. A opet, možda previše tražim.” „Samo sam htela da kažem...” Kuhinjska vrata su se otvorila i zatvorila pre nego što je stigla da završi rečenicu. Otišao je iza kuće da popuši cigaretu. Pit je video uznemirenje i brigu na Tininom licu, kad je podigao glavu. Naposletku, imala je samo osam godina. Osmehnuo se i namignuo sestrici, koja mu je uzvratila nesigurnim osmehom, pre nego što se vratila dešavanjima u podvodnom kraljevstvu zvanom Bikini Botom, u kom očevi nisu gubili poslove, dizali glasove i u kom dečica nisu ostajala bez džeparca. Izuzev ako nisu bila nevaljala.
Tom je odneo kćerku u krevet, pre nego što je te večeri otišao. Poljubio ju je za laku noć. Poljubio je i gospođu Bizli, Tininu najdražu lutku - da bi ga pratila dobra sreća, rekao je. „Tata. Da li će sve biti u redu.” „Možeš da se kladiš da hoće, šećeru”, rekao je. Nije to
zaboravila. Nije zaboravila njegov samouvereni glas. „Sve će biti u redu. A sad na spavanje.” Otišao je normalnim hodom. Zapamtila je i to, zato što ga više nikad neće videti da tako hoda.
Tom je progovorio kad su stigli na vrh oštrog uspona od Ulice Marlboro do parkinga ispred Gradskog centra, „Auh, čekaj, stani!” „Čoveče, ima automobila iza mene”, rekao je Tod. „Samo trenutak.” Tom je podigao telefon i škljocnuo fotoaparatom. Snimio je ljude u redu. Bilo ih je stotinu. Najmanje toliko. Iznad zatvorenih vrata dvorane stajao je veliki natpis 1.000 GARANTOVANIH RADNIH MESTA! A ispod toga „Podržavamo naše sugrađane!” - GRADONAČELNIK RALF KINSLER. Neko je legao na sirenu iza zarđalog subarua Toda Pejna iz 2004. godine. „Tomi, ne bih da ti kvarim zabavu. Vidim da se trudiš da obezbediš uspomenu na ovaj divni trenutak, ali...” „Kreni, kreni. Uslikao sam ono što sam želeo.” Nastavio je da govori kad se Tod uvezao na parkiralište, na kom su mesta najbliža zgradi već bila popunjena: „Jedva čekam da pokažem ovaj snimak Lindi. Znaš li šta mi je rekla. Da ćemo biti prvi u redu, ako stignemo u šest ujutru.” „Rekao sam ti kako će biti, čoveče. Todster ne laže.” Parkirao se. Subaru je izdahnuo s prdežom i otegnutim zujanjem. „Do jutra će ovde čekati dve hiljade ljudi. Biće i televizija. Sve stanice. Siti i Šesta, Jutarnji program, Metro sken. Možda će nas intervjuisati.” „Više bih voleo da dobijem zaposlenje.” Linda je imala pravo u pogledu jedne stvari. Noć je bila vlažna. Osećali su miris jezera: blagi zadah kanalizacije. Bilo je toliko hladno da je pomislio kako će svakog časa videti svoj dah. Ograde sa žutim trakama s natpisima NE PRELAZITE postavljene su tako da je red tražilaca posla krivudao napred-nazad, kao nabori na ljudskoj harmonici. Zauzeli su mesta između poslednjih ograda. Još
ljudi je stalo iza njih, većinom muškarci. Neki su na sebi imali debele vunene radničke jakne, a neki „gospodin biznismen” kapute i „gospodin biznismen” frizure, koje su počele da se kvare. Tom je pretpostavio da će se do zore red protegnuti do kraja parkirališta. Od zore do otvaranja vrata sajma proći će najmanje četiri sata. Pažnju mu je privukla žena s bebicom u naručju, nekoliko krivina ispred. Pitao se koliko je bila očajna kad je došla ovamo usred hladne, vlažne noći s odojčetom. Detence je bilo u grudnoj nosiljci. Pričala je sa zdepastim muškarcem sa vrećom za spavanje preko ramena. Beba je lutala pogledom između njih kao najmanji teniski navijač na svetu. Prizor je bio malčice smešan. „Hoćeš li da se malo zagreješ, Tomi.” Tod je izvadio polulitrenjak viskija iz ranca. Ponudio ju je prijatelju. Tom zamalo što nije rekao ne. Sećao se Lindine oproštajne opaske - Ne vraćaj se kući s alkoholnim dahom, gospodine. Ipak je uzeo bocu. Gutljajčić žestine neće mu škoditi na ovoj hladnoći. Viski je klizio zagrevajući mu grlo i stomak. Moraću da isperem usta pre nego što se zaustavim na nekom štandu, pomislio je. Niko ne zapošljava tipove koji bazde na viski. Odbio je, kad mu je Tom - negde oko dva ujutru - ponudio novi gutljaj. Prihvatio je polulitrenjak kad mu je ponuđen oko tri ujutru. Po količini pića u njoj zaključio je da se Todster žestoko borio protiv hladnoće. Nek ide dođavola, pomislio je i otpio mnogo više od gutljajčića. Gotovo da je napunio usta žestinom. „Svaka čast - momče”, reče Tod. Malo je zaplitao jezikom. „Poveo si se za najnižim porivima.” Lovci na posao nastavili su da pristižu. Probijali su se kroz sve gušću maglu, nakon skretanja iz Ulice Marlboro. Red se izlio iz ograda. Više nije krivudao. Tom je verovao da razume obim ekonomskih teškoća koje su zadesile zemlju - zar nije ostao bez vrlo dobrog posla. Red se produžavao, a nova kola pristizala. Žalosni prizor otvorio mu je novu perspektivu. Možda reč teškoće nije
odgovarala ovako nečem. Nesreća bi bila mnogo tačniji opis. Bebica je zaplakala desno od njega, u lavirintu ograda i traka, koje su vodile do vrata mračne dvorane. Tom se okrenuo u pravcu zvuka i ugledao čoveka s vrećom za spavanje. Držao je nosiljku, dok je žena (Bože, pomislio je, reklo bi se da je tinejdžerka), izvlačila dete iz nje. „Šta je to, jebote.”, pitao je Tod. Govorio je još nerazgovetnije. „Detence”, reče Tom. „Žena s detencetom. Devojka s detencetom.” Tod je pogledao na tu stranu. „Hrista mi na biciklu”, rekao je. „Rekao bih da je to prilično neo... neo... znaš, neodgovorno ponašanje.” „Da li si pijan.” Lindi se Tod nije dopadao. Nije videla njegovu dobru stranu. Ni Tom nije bio siguran da je vidi u redu pred dvoranom. „Malkice. Biću ko nov, kad se vrata otvore. Poneo sam bombone za osvežavanje daha.” Tom htede da ga pita da li je poneo kapi za oči. Opasno su se zakrvavile. Odlučio je da ne poteže to pitanje. Usmerio je pažnju ka ženi s uplakanom bebom. Učinilo mu se da je otišla. Spustio je pogled i video kako se uvlači u vreću za spavanje, s bebom na grudima. Zdepasti čovek podigao je otvor vreće, da bi joj olakšao ulazak. Detence je još zavijalo iz sveg glasa. „Zar ne možeš da ućutkaš to dete.”, povikao je neki čekač. „Ovo je slučaj za socijalno”, dodala je neka žena. Tom se setio Tine u tom uzrastu. Zamišljao ju je u praskozorje na ovom hladnom i maglovitom mestu. Hteo je da dovikne kritičarima da umuknu... ili da nekako pomognu, što bi bilo još bolje. Naposletku, svi smo u istom sosu, zar ne. To je važilo za čitavu sjebanu, zlosrećnu gomilu. Obuzdao je jezik. Plač se utišao i sasvim utihnuo. „Verovatno je doji”, reče Tod. Stisnuo je sisu da bi pokazao šta se dešava u vreći.
„Jašta.” „Tomi.” „Šta je bilo.” „Znaš li da je i Elen ostala bez posla.” „Isuse, nisam znao. „Stvarno nisam znao.” Pretvarao se da ne vidi strah na Todovom licu ili vlažni sjaj u očima. Verovatno se pojavio zbog cirke i hladnoće. Možda i nije. „Rekli su da će je pozvati natrag, čim se stanje poboljša. I meni su to rekli, pre više od šest meseci. Unovčio sam osiguranje. To smo pojeli. Znaš li koliko novca nam je ostalo u banci. Pet stotina dolara. Znaš li koliko će taj novac potrajati kad vekna hleba u samoposluzi košta zelembać.” „Neće dugo.” „Jebeno neće. Moram da pronađem neki posao na ovom sajmu. Moram.” Tod je podigao bradu u pravcu zdepastog čoveka, koji kao da je stražario iznad vreće za spavanje, da neko ne bi slučajno stao na ženu i dete u njoj. „Misliš li da su u braku.” Tom nije razmišljao o tome. „Verovatno.” „U tom slučaju oboje su bez posla. U protivnom bi neko ostao kod kuće s bebicom.” „Možda”, reče Tom, „misle da će imati više šansi da dobiju posao, ako se pojave s detencetom.” Tod se ozario. „Igraju na kartu sažaljenja! To nije loša ideja!” Pružio mu je polulitrenjak. „Hoćeš li da gucneš.” Otpio je iz boce, misleći: Ako ne popijem ovo, Tod će ga dokrajčiti.
Tom se probudio iz viskijem cementiranog sna kad je čuo prodorni uzvik: „Otkriven je život na drugim planetarna!” Šala je propraćena bučnim smehom i aplauzom. Osvrnuo se oko sebe i opazio dnevnu svetlost, istina slabašnu i
prigušenu maglom. Tip u sivom radničkom odelu pojavio se iza zatvorenih vrata dvorane. Srećnik sa stalnim poslom. Čistio je pod. „Šta ima.”, pitao je Tod. „Ništa”, reče Tom. „Pojavio se domar.” Tod je bacio pogled u pravcu Ulice Marlboro. „Isuse, još dolaze.” „Da”, reče Tom. Razmišljao je. Da sam poslušao Lindu, bili bismo na kraju reda koji se protezao na pola puta do Klivlanda. To je bila prijatna misao, ali je požalio što nije odbio Todov viski. Usta su mu se osećala na mačja govna. Nikad ih nije probao, ali... Neko je, nekoliko krivina odatle - nedaleko od vreće za spavanje - pitao: „Da li je to bene. Liči mi na benca.” Tom je video izduženi oblik na početku puta koji je vodio s Ulice Marlboro. Žute maglenke su bleštale. Nije se kretao. Stajao je u mestu. „Šta taj misli da radi.”, glasno je razmišljao Tod. Vozača kola iza njega sigurno je mučilo isto pitanje, zato što je legao na sirenu. Otegnuti, ljutiti zvuk naterao je ljude da se trgnu, zlovoljno zafrkću i osvrnu oko sebe. Automobil sa žutim maglenkama stajao je u mestu. Zatim je poleteo napred. Nije skrenuo levo ka sad već prepunom parkiralištu, već pravo na ljude utorene u lavirintu traka i ograda. „Hej!”, povikao je neko. Gomila se zatalasala unazad. Tom je udario u Toda, koji je bupnuo na zadnjicu. Borio se za ravnotežu. Gotovo ju je našao kad mu je čovek ispred njega - vikao je, ne nego je vrištao - nabio guzicu u međunožje i lakat u grudi. Pao je preko ortaka. Čuo je kako se staklena boca lomi između njih i namirisao oštri vonj preostalog viskija, koji se prosipao. Sjajno, sad ću mirisati kao bar subotom uveče. Uspeo je da se podigne na vreme da vidi automobil - bio je mercedes, velika limuzina siva kao jutarnja magla. Zario se u gomilu. Odbacivao je tela s puta, dok je jurio u pijanom luku. Krv je kapala s rešetke hladnjaka. Bosa žena ispruženih ruku zakotrljala se
preko haube. Udarila je o šoferku i pokušala da dohvati brisač. Promašila ga je i pala u stranu. Žute trake s natpisom NE PRELAZITE su se kidale. Ograda je udarila u bok limuzine, koja nije nimalo usporila. Tom je video kako prednji točkovi prelaze preko vreće za spavanje i zdepastog čoveka koji je zaštitnički klečao preko nje, s podignutom rukom. Sad je jurila pravo na njega. „Tode!”, povikao je. „Tode, ustaj!” Posegnuo je za ortakovim rukama, ali je uhvatio samo jednu. Povukao ga je ka sebi. Neko ga je udario i bacio na kolena. Čuo je motor pobesnelog automobila. Gazio je punim gasom. Bio je veoma blizu. Pokušao je da puzi. Video je sve zvezde, kad ga je neko udario nogom u slepoočnicu. „Tome.”, Tod je sad bio iza njega. Kako se to dogodilo. „Tome, šta se kog đavola događa.” Telo je palo preko njega, a zatim i nešto drugo. Golema težina pritisla ga je na asfalt. Mislio je da će ga samleti u džem. Kukovi su mu se slomili kao suve ćureće kosti. Težina je nestala. Zamenila ju je plima bola. Pokušao je da podigne glavu i uspeo da je odlepi od asfalta, dok su se zadnja svetla gubila u magli. Video je Toda kako leži na leđima. Krv mu je tekla iz glave, obrazujući baricu na asfaltu. Grimizni tragovi guma gubili su se u maglovitom polusvetlu. Pomislio je kako je Linda imala pravo. Trebalo je da ostane kući. Pomislio je, umreću. Možda je tako i bolje. Tako neću unovčiti osiguranje, kao Tod Pejn. Pomislio je, Iako bih verovatno morao da ga unovčim, posle nekog vremena. Zatim je utonuo u tamu.
Linda je sedela kraj Toma Sobersa, kad se četrdeset osam sati kasnije probudio u bolnici. Držala ga je za ruku. Pitao je da li će preživeti.
Sa osmehom mu je stisla ruku i rekla mu da se može kladiti u svoju guzu da će preživeti. „Da li sam paralizovan. Reci mi istinu.” „Ne, dušo, ali imaš mnogo slomljenih kostiju.” „Šta je bilo s Todom.” Skrenula je pogled. Ujela se za usne. „U komi je, ali misle da će doći sebi. Tvrde to na osnovu moždanih talasa, ili nečeg sličnog.” „Naišao je automobil. Nisam mogao da se sklonim.” „Znam. Nisi bio jedini. To je bilo delo nekog luđaka. Još nije uhvaćen.” Tomu je pucao prsluk za tipa koji je vozio mercedes. Bilo je dobro što nije paralizovan, ali... „Koliko loše sam prošao. Ne zavlači me - budi iskrena.” Pogledala ga je u oči, ali ne zadugo. Ponovo je uprla pogled u razglednice sa željama za brz oporavak. Progovorila je: „Pa... znaš. Proći će izvesno vreme dok ne prohodaš.” „Koliko dugo.” Podigla mu je i poljubila izgrebanu šaku. „Ne znaju.” Tom Sobers sklopio je oči i zaplakao. Linda ga je neko vreme slušala. Nagnula se napred i počela da pritiska dugme pumpice za morfijum. Pritiskala ga je sve dok mašina nije prestala da ubrizgava sredstvo protiv bolova. Zaspao je.
1978 Moris je dograbio ćebe s gornje police ormana u spavaćoj sobi. Pokrio je Rotstajna, opruženog u stranu u fotelji. Metak mu je razneo vrh glave. Mozak koji je smislio Džimija Golda, njegovu sestru Emu i roditelje - umnogome nalik Morisovim - opsednute sobom i sklone alkoholu, sušio se na tapetama. Moris nije bio šokiran, ne baš, ali je bio veoma začuđen. Očekivao je nešto krvi i rupu među očima, ali ne ovu gizdavu erupciju hrskavice i kostiju. Pretpostavio je da je u pitanju manjak mašte. To je bio razlog zbog kog je mogao da čita divove savremene američke književnosti - da ih čita i da uživa u njima - ali ne i da bude jedan od njih. Fredi Dau došao je iz radne sobe s punom platnenom torbom preko ramena. Kertis ga je sledio, oborene glave. Ništa nije nosio. Pružio je korak, zaobišao Fredija i pojurio u kuhinju. Zadnja vrata su tresnula o zid, kad ih je vetar dohvatio. Čuli su kako povraća. „Nije mu dobro”, reče Fredi. Bio je talentovan za priču o očiglednom. „Kako si ti.”, pitao ga je Moris. „Dobro sam.” Fredi je izašao na prednja vrata, bez osvrtanja. Zastao je i podigao gvozdenu polugu naslonjenu na stolicu za ljuljanje. Došli su spremni za provalu, ali su prednja vrata bila otključana, baš kao i kuhinjska. Izgleda da se Rotstajn u potpunosti pouzdao u sef. Toliko o nedostatku mašte. Ušao je u radnu sobu. Pogledao je Rotstajnov uredni sto i pokrivenu pisaću mašinu. Upravio je pogled na slike na zidu. Izvešao je obe bivše žene. Osmehivale su se, mlade i lepe, u odeći i s frizurama iz pedesetih. Zanimljivo je da je Rotstajn imao odbačene žene pred očima dok je pisao. Nije imao vremena da razmišlja o
tome, niti da ispita sadržaj piščevog radnog stola, što bi veoma voleo. Ali, da li je takva pretraga doista neophodna. Imao je beležnice. Imao je sadržaj piščevog uma. Sve što je napisao otkad je pre osamnaest godina prestao da objavljuje svoja dela. Fredi je odneo gomile koverata s gotovinom u prvoj turi (razumljivo: Fredi i Kertis razumeli su vrednost novčanica), ali je na policama sefa još bilo mnogo beležnica. Bile su od skupe vrste, koje je koristio i Hemingvej, o kakvoj je Moris sanjao u popravnom domu, u kom je maštao da postane pisac. U popravnom domu Riversajd dobijao je pet stranica debelog papira svake nedelje. To nije bilo dovoljno za pisanje velikog američkog romana. Moljakanje za više papira nije davalo rezultate. Jednom je ponudio pušenje ekonomu Elkinsu za deset dodatnih stranica. Dobio je udarac po licu. To je bilo neobično, s obzirom na prisilni seks kom je bio podvrgnut tokom devetomesečnog zatočeništva. Upražnjavao ga je obično na kolenima i više nego jednom sa sopstvenim prljavim gaćama nabijenim u usta. Nije mislio da je majka u potpunosti odgovorna za ta silovanja, ali je bila i te kako kriva. Majka mu je bila Anita Belami, čuvena profesorka istorije čija je knjiga o Henriju Kleju Friku nominovana za Pulicerovu nagradu. Bila je tako čuvena da je pretpostavljala da zna sve o savremenoj američkoj književnosti. Svađa o Goldovoj triologiji otposlala ga je u noć, ozlojeđenog i rešenog da se napije. To je i učinio, iako je bio maloletnik i izgledao mlađe od podataka na krštenici. Nije znao da pije. Pijan je radio stvari kojih se kasnije nije sećao. To nikad nisu bile dobre stvari. Te noći provalio je u kuću, vandalizovao je, da bi se na kraju potukao s komunalnim policajcem koji je pokušao da ga zadrži, do dolaska prave policije. Veoma dobro se sećao toga, iako se to desilo pre više od šest godina. Bio je tako glup. Ukrao je kola, vozikao se po gradu i ostavio automobil (verovatno posle zapišavanja upravljačke table). To nije bilo pametno, ali je s malo sreće mogao da se izvuče posle
dogovora s tužilaštvom. Ali provala u kuću na Šugar Hajtsu. To je bilo dvostruko gluplje. Ništa u toj kući nije mu bilo potrebno (ništa čega bi se kasnije sećao). Kada mu je išta bilo potrebno. Kad je ponudio usne za nekoliko vašljivih stranica papira za pisanje. Dobio je udarac u lice. Nasmejao se, zato što bi Džimi Gold to učinio (pre nego što je odrastao, da bi se prodao za ono što je zvao Zlatnim zelembaćem). I šta se zatim dogodilo. Ponovo je udaren u lice, ovog puta još jače. Rasplakao se kad je čuo kako mu se lomi nos. Džimi nikad ne bi plakao.
Još je pohlepno posmatrao skupe beležnice, kad se Fredi Dau vratio s druge dve platnene torbe. Nosio je i iskrzani kožni kofer. „Našao sam ga u ostavi. Zajedno s milijardu konzervi tunjevine i pasulja. Zamisli. Čudan tip. Možda se spremao za Akropolipsu. Hajdemo, Mori, Požuri. Neko je možda čuo pucanj.” „Nema on susede. Najbliža farma je tri kilometara odavde. Opustite se.” „Zatvori su puni opuštenih ljudi. Moramo da se izgubimo odavde.” Mori je počeo da skuplja beležnice, ali nije mogao da odoli da ne pogleda jednu, samo da bi bio siguran da imaju pravu stvar. Rotstajn je bio otkačen tip, nije nemoguće da je napunio sef praznim knjižicama, u nadi da će ih jednom ispuniti. Aline. Ova je bila ispunjena njegovim sitnim, urednim rukopisom. Svaka strana bila je ispisana od vrha do dna. Margine behu tanke kao konci. ... nije bio siguran zašto mu je to bilo važno i zašto nije mogao da spava u praznom vagonu teretnog voza koji ga je u kasne sate nosio kroz seosku čamotinju ka Kanzas Sitiju i usnuloj zemlji iza njega. Puni stomak Amerike odmarao se ispod
uobičajeno utešne noći, ali su se Džimijeve misli uporno vraćale... Fredi ga je nimalo nežno udario po ramenu. „Vadi nos odatle i pakuj se. Jedan od nas je izrigao utrobu. Više-manje je beskoristan.” Moris je spustio beležnicu u platnenu torbu. Ćutke je zagrabio preostale obema rukama. U glavi mu je ključalo od brojnih mogućnosti. Zaboravio je na brljotinu ispod ćebeta u dnevnoj sobi i na Kertisa Rodžersa koji je rigao creva iza kuće. Džimi Gold! Putuje na zapad u teretnom vagonu! Rotstajn ipak nije rekao poslednju reč o njemu! „Pune su”, rekao je Frediju. „Izvadi preostale. Potrpaću ih u neseser.” „To je ime za ovu torbu.” „Valjda.” Znao je kako se zove. „Hajde. Još malo pa smo završili.” Fredi je okačio platnene torbe na ramena. Oklevao je. „Da li si siguran u pogledu ovih stvari. Zato što je Rotstajn rekao...” „Bio je opsesivni sakupljač koji je pokušavao da sačuva nagomilani plen. Takav bi svašta rekao. Kreni.” Fredi je pružio korak. Moris je nagurao poslednju gomilu skupih beležnica u neseser. Izvukao se iz ormana. Kertis je stajao pored Rotstajnovog stola. Skinuo je skijašku masku. Svi su ih poskidali. Lice mu je bilo bledo kao papir. Imao je tamne podočnjake. „Nisi morao da ga ubiješ. To nije predviđeno. Nismo to planirali. Zašto si to učinio.” Zato što me je naterao da se osećam kao glupak. Zato što mi je psovao majku, a to je moj posao. Zato što me je nazvao klincem. Zato što je morao biti kažnjen, jer je pretvorio Džimija Golda u jednog od njih. Ponajviše zato što nijedna osoba obdarena njegovim talentom nema pravo da ga krije. Kertis to ne bi razumeo. „Zato što ćemo sad skuplje prodati beležnice.” To se neće desiti dok ne pročita svaku reč u njima. Kertis ni to ne bi razumeo, i ne
mora, baš kao ni Fredi. Pokušao je da zvuči strpljivo i razumno. „Džon Rotstajn više neće napisati ni redak. Neobjavljeni materijal zbog toga će biti još vredniji. To vam je jasno, zar ne.” Kertis se počešao po bledom obrazu. „Pa... pretpostavljam... da jeste.” „Takođe, neće moći da tvrdi kako su beležnice falsifikati, kad se pojave. Učinio bi to, samo da bi nam napakostio. Mnogo sam čitao o njemu, Kertise. Veruj mi kad ti kažem da je bio zlobni kurvin sin.” „Pa...” Mori se suzdržao da ne kaže da je to izuzetno duboka tema za tako plitkoumnog čoveka. Umesto toga pružio mu je neseser. „Uzmi ga. I ne skidaj rukavice dok ne uđemo u automobil.” „Trebalo je da porazgovaraš s nama o tome, Mori. Mi smo tvoji partneri.” Kertis je krenuo, pa se okrenuo. „Imam jedno pitanje.” „Šta bi hteo da znaš.” „Znaš li da u Nju Hempširu postoji smrtna kazna.”
Putovali su sporednim drumovima po uskom dimnjaku Nju Hempšira i prešli u Vermont. Fredi je vozio stari i neupadljivi ševi biskejn. Moris je sedeo pored njega s auto-mapom u krilu. Povremeno je palio svetlo u automobilu, da bi se uverio da nisu skrenuli s planiranog puta. Nije morao da podseća Fredija da se pridržava ograničenja brzine. Ovo nije bio prvi rodeo Fredija Daua. Kertis je ležao na zadnjem sedištu. Ubrzo je zahrkao. Moris ga je smatrao srećnim. Izgleda da je izrigao užas iz sebe. Strahovao je da će proći dosta vremena pre nego što se dobro naspava. Mozak koji klizi niz tapete bio mu je neprestano pred očima. Ubistvo ga nije opterećivalo, već upropašćeni talenat. Um koji se čitavog života oštrio i unapređivao uništen je u deliću sekunde. Ono što je ostalo od svih tih priča i prizora ličilo je na ovsenu kašu. Kakav je smisao toga.
„Uveren si da ćemo moći da prodamo te knjižice.”, pitao je Fredi. Vratio se na tu temu. „Za dobre pare, hoću reći.” „Đa.” „I da se izvučemo s tim.” „Da, Fredi, siguran sam.” Fredi Dau se utišao. Moris je mislio da je stvar rešena. Ponovo je progovorio o beležnicama. Izrekao je tri reći. Suvim i ravnim tonom. „Sumnjam u to.” Moris će kasnije, kad se ponovo našao iza rešetaka - ali ne u popravnom domu za maloletnike - pomisliti: Tada sam odlučio da ih ubijem. Ponekad noću, kad nije mogao da zaspi zbog razvaljenog čmara od sapunom potpomognutih penetracija u kupaonici, priznao bi sebi da to nije istina. Od početka je znao da će ih ubiti. Bili su glupi kriminalci od karijere. Pre ili kasnije (verovatno pre) jedan od njih pao bi zbog nekog drugog zločina. Našli bi se u iskušenju da trguju onim što su znali u zamenu za manju kaznu ili izlazak na slobodu. Znao sam da moraju otići, pomislio bi bdeći u zatvorskoj ćeliji dok se puni stomak Amerike odmarao ispod uobičajeno utešne noći. To je bilo neizbežno.
Prešli su u državu Njujork. Zora još nije svanula, ali je počela da se javlja na tamnom horizontu iza njih. Skrenuli su zapadno na Put 92, koji se pružao paralelno s 1-90, sve do Ilinoisa, gde je skretao na jug, da bi svenuo u industrijskom gradu Rokfordu. Put je u ovo doba bio uglavnom pust, iako su mogli da čuju (i ponekad vide) kamionski saobraćaj, na auto-putu levo od njih. Prošli su znak na kom je pisalo ODMORIŠTE 3,5 KM. Moris se setio Magbeta. Ako nešto mora biti učinjeno, „dobro bi bilo da se to što pre izvrši”. Citat možda nije bio besprekoran, ali će poslužiti. „Zaustavi se ovde”, rekao je Frediju. „Moram da pustim pevcu krv.”
„Verovatno ću pronaći i automate s hranom i pićem”, oglasio se ispovraćani, razbarušeni Kertis sa zadnjeg sedišta. „Dobro bi mi došli keksići s puterom od kikirikija.” Moris je znao da će morati da propusti priliku, ako na odmorištu bude drugih automobila. 1-90 je preuzeo najveći deo saobraćaja s ovog puta. Kad sunce grane, biće mnogo lokalnog saobraćaja iz jedne vukojebine u drugu. Odmorište je bilo pusto, delimično i zbog znaka ZABRANJENO ZADRŽAVANJE PREKO NOĆI. Parkirali su se i izašli. Ptice su cvrkutale u krošnjama o događajima iz prethodne noći i planovima za novi dan. Nešto lišća - u ovom kraju sveta tek je počelo da se suši - padalo je i letelo po poljani. Kertis je prišao automatima, dok su Moris i Fredi krenuli ka muškom toaletu. Moris nije bio naročito nervozan. Izgleda da je tačno da je prvi put najteže. Pridržao je vrata Frediju jednom rukom i izvukao pištolj iz jakne drugom. Fredi mu se zahvalio, ne gledajući oko sebe. Moris je pustio da se vrata zatvore, pre nego što je podigao pištolj. Bio je na dva centimetra od potiljka Fredija Daua kad je povukao obarač. Pucanj je glasno odjeknuo u odaji s pločicama. Ko god ga je čuo iz daljine pomislio bi da je to auspuh motora na 1-90. Brinuo se da će ga Kertis čuti. Nije morao. Kertis je još stajao u niši s automatima za prodaju, ispod drvene strehe, s rustičnim natpisom OAZA KRAJ PUTA. Držao je kesu s keksićima s puterom od kikirikija. „Da li si čuo.”, pitao je Morisa. Video je pištolj i zbunjeno progovorio: „Šta će ti to.” „Za tebe”, reče Moris. Upucao ga je u grudi. Kertis je pao, ali za divno čudo nije umro. Ma, nije bio ni blizu umiranja. Migoljio se na asfaltu. Opali list vrteo mu se ispred nosa. Krv je tekla ispod njega. Nije puštao keksiće. Podigao je glavu. Nauljena crna kosa padala mu je preko očiju. Kamion je prošao putem 92 i odzujao na istok, iza ograde od stabala.
Moris nije hteo ponovo da puca u Kertisa. Pucanj na otvorenom mogao bi se nadaleko čuti. Neko je svakog trenutka mogao da se proveze pored njih. „Ako nešto mora biti učinjeno, ’dobro bi bilo da se to što pre izvrši’”, rekao je i kleknuo na koleno. „Upucao si me”, rekao je Kertis. Zvučao je zadihano i zaprepašćeno. „Jebeno si me upucao, Mori!” Mrzeo je taj nadimak. Mrzeo ga je čitavog života. Koristili su ga i učitelji, koji bi trebalo da znaju šta rade. Uhvatio je pištolj za cev i počeo da tuče Kertisa drškom po glavi. Tri jaka udarca imala su zanemarljiv učinak. Pištolj je bio kalibra trideset osam. Nije bio dovoljno težak da nanese ozbiljniju štetu. Krv je potekla po Kertisovoj kosi i niz strnjikom obrasle obraze. Jaukao je, očajnički posmatrajući Morisa plavim očima. Slabašno je mahnuo rukom. „Prestani, Mori! Prestani, to boli!” Sranje. Sranje, sranje, sranje. Moris je gurnuo pištolj u džep. Drška je bila klizava od krvi i kose. Prišao je biskejnu i otro ruku o jaknu. Otvorio je vrata, video da nema ključa u bravi i promrsio jebi ga. Prošaptao je to kao molitvu. Nekoliko automobila projezdilo je Putem 92, a zatim i smeđi dostavni kamion. Otrčao je do muškog toaleta. Otvorio je vrata, kleknuo i počeo da pretura po Fredijevim džepovima. Pronašao je ključeve u prednjem levom. Ustao je i pojurio natrag do niše s automatima. Bio je siguran da će se neki automobil ili kamion zaustaviti na odmorištu. Saobraćaj je bio sve gušći. Neko će morati da se olakša posle njegove ili njene jutarnje kafe. Moraće da ubije i tu osobu, a verovatno i sledeću. Pred očima mu je iskrsao niz lutaka od papira. Niko nije nailazio. Ušao je u biskejn, zakonito nabavljen, ali s lažnim tablicama ukradenim u Mejnu. Kertis Rodžers polako je puzao po betonskoj stazi ka toaletima. Odbacivao se rukama, slabašno se odgurujući stopalima. Ostavljao je sluzavi trag krvi za sobom. Moris nije mogao
da bude siguran, ali je ranjenik verovatno pokušavao da se dokopa telefona na zidu, između muškog i ženskog toaleta. Nije trebalo ovako da bude. Ovo je budalasta improvizacija. Verovatno će ga uhvatiti. Pomislio je na ono što mu je Rotstajn rekao na kraju. Koliko imaš godina, dvadeset dve. Dvadeset tri. Šta znaš o životu, da i ne govorimo o književnosti. „Znam da nisam prodana duša”, rekao je. „Toliko znam.” Pomerio je automatski menjač u položaj za vožnju. Auto se polako zakotrljao ka čoveku koji se migoljio po betonskoj stazi. Hteo je da zbriše odavde. Mozak je vrištao da pobegne, ali ovaj deo posla mora biti pažljivo obavljen, sa što manje nereda. Kertis je pogledao iza sebe razrogačenim i užasnutim očima. Rukom mu je slabašno poručivao da stane. Moris više nije mogao da ga vidi od haube. Pažljivo je upravljao vozilom koje se lagano kotrljalo napred. Prednji deo zajahao je stazu. Jelkica obešena o retrovizor zanjihala se i poskočila. Ništa se nije događalo... i opet ništa... auto je ponovo poskočio. Čuo je muklo pop, slično pucanju lubenice u mikrotalasnoj pećnici. Okrenuo je volan ulevo. Auto je ponovo poskočio, kad se vratio na parking. Pogledao je u retrovizor - Kertis je ostao bez glave. Pa, ne. Ne sasvim. Još je bila tu, ali spljoštena. Zgnječena. U toj bljuzgavici nema protraćenog talenta, pomislio je Mori. Povezao se prema izlazu s parkirališta. Ubrzao je, kad se uverio da je put prazan. Moraće da stane i pogleda prednji deo automobila, pogotovo gumu koja je pregazila Kertisovu glavu. Neće to učiniti dok ne odmakne tridesetak kilometara. Najmanje toliko. „Vidim da ću uskoro oprati kola”, rekao je. To mu se učinilo smešnim (neodmereno smešno, Fredi i Kertis ne bi razumeli tu reč). Dugo i glasno se smejao. Poštovao je sva ograničenja brzine. Gledao je kako obrtometar registruje pređene kilometre. Činilo mu se da i pri brzini od devedeset na sat svaki obrtaj traje najmanje pet minuta. Bio je siguran da je guma ostavila krvavi trag na izlazu s
parkirališta, ali je on dosad nestao. Odavno je nestao. Kucnuo je čas da skrene na sporedne drumove, možda i one lokalne. Najpametnije bi bilo da stane i baci sve beležnice - i gotovinu - u šumu. Neće to učiniti. Ne bi to učinio ni za živu glavu. Šanse da se izvuče su mi pedeset-pedeset. Možda i bolje. Naposletku, niko nije video automobil u Nju Hempširu, ni na na tom odmorištu. Došao je do napuštenog restorana. Parkirao se pored njega i pregledao prednji kraj biskejna, kao i desnu gumu. Sve je izgledalo prilično dobro. Na prednjem braniku bilo je nešto krvi. Izbrisao ju je korovom. Nastavio je put ka zapadu. Očekivao je blokade na drumu, ali ih nije bilo. Pronašao je perionicu u Gauandi kad je prešao u Pensilvaniju. Četke su četkale, a mlaznice ispirale. Automobil je posle pranja bio besprekorno čist - s gornje i donje strane. Povezao se na zapad, ka prljavoj palanci koju su njeni žitelji zvali Biserom velikih jezera. Neko vreme primiriće se u njoj. Mora da se vidi sa starim prijateljem. Dom je mesto u kom niko ne može da ti uskrati gostoprimstvo - što je jevanđelje po Robertu Frostu. To je naročito tačno kad nema nikog ko bi se bunio zbog povratka razmetnog sina. Njegov dragi stari tata već je godinama bio u bekstvu, a draga stara mama provodila je jesenji semestar na Prinstonu, kao gostujući predavač o pljačkaškim baronima. To je značilo da će kuća u Ulici sikamora biti prazna. Nije bila bogzna kakva kuća za tako uglednu profesoricu - da i ne govorimo o spisateljici s jednom nominacijom za Pulicerovu nagradu. To je bila zasluga starog dobrog tate. Morisu nikad nije smetalo da živi u njoj. To nije bio njegov, već majčin problem. Slušao je vesti. Niko nije javljao o ubistvu pisca koji je, kako je pisao Tajm u vodećem članku, „urlajući poručivao deci mirnih pedesetih da se probude i dignu glas”. Radio-tišina je bila dobra, ali ne i neočekivana. Rotstajnova kućepaziteljka je, koliko je Moris
znao, svraćala samo jednom nedeljno. Obilazio ga je i domar, ali samo po pozivu. Moris i pokojni partneri izabrali su vreme za pljačku u skladu s tim. To je značilo da leš neće biti otkriven narednih šest dana. Tog popodneva se, u seoskoj oblasti Ohaja, provezao pored starinarnice u ambaru. Posle polukružnog okretanja parkirao se ispred nje i kupio starinski kovčeg za dvadeset dolara. Bio je star, ali je izgledao čvrsto. Napravio je dobar posao.
2010 Roditelji Pita Sobersa sve češće su svađali. Tina je njihove verbalne okršaje zvala arkibarkanjem. Pit je mislio da je to bio valjan izraz, zato što su tako zvučali kad bi se zalaufali: ark-ark-ark, bark-barkbark. Ponekad bi mu došlo da izađe na vrh stepeništa i da vrisne na njih da umuknu, samo da umuknu. Plašite decu, hteo je da podvikne. U ovoj kući ima dece, dece, da li ste to zaboravili. Tog dana zatekao se kod kuće, zato što je kao jedan od najboljih učenika bio oslobođen nekih poslepodnevnih školskih obaveza. Vrata njegove sobe bila su otvorena. Čuo je kako otac brzo trupka po kuhinji na štakama, čim je čuo kako se majčin automobil zaustavlja na prilaznom putu. Pit je bio prilično siguran da će današnja predstava početi tatinom izjavom: Bože, danas si se ranije vratila kući. Mama će reći da nikako ne može da zapamti da je sreda dan kad se ranije vraća kući. Otac će reći da se nije navikao na život u ovom delu grada. Zvučaće kao neko primoran da se preseli u najgori i najproblematičniji deo grada umesto u Ulice drveća u Nortfildu. Posle uvoda preći će na pravo arkibarkanje. Ni Pit nije bio lud za Nort Sajdom, ali mesto nije bilo grozno. I u trinaestoj je mogao da razume njihov ekonomski položaj bolje od oca. Možda zato što nije četiri puta dnevno gutao snažne pilule protiv bolova, kao on. Bili su na novoj adresi, zato što je srednja škola Grejs Džonson, u kojoj je njegova majka predavala, zatvorena u okviru programa štednje gradskih vlasti. Veliki broj predavača iz te škole sad je bio nezaposlen. Linda je makar nastavila da radi kao bibliotekarka i nadzornica za izradu domaćih zadataka u osnovnoj školi Norfild. Sredom je odlazila ranije s posla zato što se školska biblioteka tog
dana zatvarala u podne, kao i sve ostale. To je bila još jedna mera za smanjenje troškova. Pitov otac besneo je zbog toga. Neumorno je ponavljao da se gradski oci nisu setili da skrešu svoja primanja. Nazivao ih je gomilom bogom prokletih licemernih pristalica pokreta Čajanke.2 Pit nije znao da li je to tako. Znao je samo da se Tom Sobers u poslednje vreme ljuti na sve i svakoga.
Ford fokus, njihov odskora jedini automobil, stao je ispred kuće. Mama je izašla iz vozila sa starim, iskrzanim neseserom. Zaobišla je led koji se uvek stezao u senovitoj oblasti ispod oluka. Bio je Tinin red da ga pospe solju, ali je kao i obično zaboravila da to učini. Polako se uspela uz stepenice, obešenih ramena. Pit je mrzeo da je gleda kako hoda kao da nosi vreću cigala na leđima. Tatine štake trupkale su dvostruko bržim ritmom u dnevnoj sobi. Ulazna vrata su se otvorila. Pit je čekao. Nadao se nečemu lepom kao Zdravo, dušo, kako si provela jutro. Zalud se nadao. Nije želeo da prisluškuje arkibarkanje, ali je kuća bila mala, pa nije mogao da ga ne čuje... izuzev ako izađe. Ove zime je sve češće pribegavao strategijskom povlačenju. Ponekad je osećao da je, kao starije dete, dužan da ih sluša. Gospodin Džekobi je na časovima istorije često ponavljao da je znanje moć. Pit je mislio da je zbog toga obavezan da nadzire sve ozbiljniji roditeljski rat rečima. Svako arkibarkanje je zatezalo tkanje braka. Jedno dana će se pokidati. Bolje je da bude pripravan. Ali za kakav ishod. Za razvod. On je bio najverovatniji. Situacija bi se na neki način poboljšala kad bi se rastali. Pit je to sve jače osećao, iako to nije artikulisao u obliku svesne misli. Ali šta bi razvod značio u (još jedna Džekobijeva omiljena uzrečica) parametrima stvarnog sveta. Ko bi otišao, a ko bi ostao. Ako otac ode, kako će živeti bez kola,
kad jedva hoda. Kad smo već kod toga, kako bi bilo ko od njih mogao da priušti odlazak. Već su švorc. Tina nije bila kući, pa nije morala da sluša žučnu razmenu roditeljskih pogleda. Još je bila u školi. Verovatno se neće vratiti odmah posle nje. Možda sve do večere. Konačno je sklopila prijateljstvo s devojčicom krupnih zuba po imenu Elen Brigs, koja je živela na uglu ulica Sikamora i Brestova. Pit je mislio da Elen ima mozak hrčka, ali je Tina prestala da čisti kuću, tuguje za prijateljicama iz starog komšiluka i ponekad plače. Teško je podnosio sestričine suze. Ugasite mobilne telefone i isključite pejdžere, narode. Svetla se gase. Počinje današnja epizoda serije U govnima smo do guše. TOM: „Hej, ranije si se vratila kući.” LINDA (umorno): „Tome, danas je...” TOM: „Sreda, da znam. Danas se biblioteka ranije zatvara.” LINDA: „Ponovo si pušio u kući. Namirisala sam duvan.” TOM: (nadureno): „Popušio sam samo jednu, u kuhinji, s otvorenim prozorom. Na stepenicama iza kuće ima leda. Nisam smeo da se spuštam niz njih. Pit je ponovo zaboravio da ih pospe solju.” PIT (publici): „Trebalo bi da zna da je Tinina nedelja za soljenje, pošto on sastavlja spisak kućnih obaveza. Ti lekovi protiv bolova po svoj prilici utiču i na mozak, i to negativno.” LINDA: „Još mogu da ga namirišem. Dobro znaš da ugovor o najmu izričito zabranjuje...” TOM: „Dobro, važi, kapiram. Sledeći put ću izaći napolje i rizikovati da se strmeknem sa štaka.” LINDA: „Nije u pitanju samo ugovor o najmu, Tomi. Posredno pušenje je loše za decu. Već smo razgovarali o tome.” TOM: „Razgovarali smo, i razgovarali.,..” LINDA: (zalazila je sve dublje u vodu): „Takođe, koliko danas košta pakla cigareta. Četiri i po. Pet dolara.” TOM: „Pušim samo paklu nedeljno, za boga miloga!”
LINDA: (lomila je njegovu odbranu precizno proračunatim napadom oklopnih snaga): „Pet dolara po pakli izađe na više od dvadeset dolara mesečno. I sve to ide iz mog džepa, zato što sam ja jedina...” TOM: „Jovo nanovo...” LINDA: „... koja donosi novac u kuću.” TOM: „Nikad ti ne dosadi da mi to natrljavaš na nos, zar ne. Verovatno misliš da sam se namerno bacio pod ta kola, da bih se izležavao kod kuće.” LINDA: (posle duge pauze): „Ima li nešto vina. Pola čaše bi mi dobro došlo.” PIT (sa strane): „Kaži da ima, tata. Kaži da ima.” TOM: „Nema ga. Možda bi volela da se na štakama odgegam do samoposluge i kupim još jednu bocu. U tom slučaju ćeš morati da mi daš džeparac unapred.” LINDA (nije plakala, ali je bila na ivici suza): „Ponašaš se kao da sam ja kriva zbog onog što ti se dogodilo.” TOM (vikao je): „Niko nije kriv. To me izluđuje! Zar ne razumeš. Još nisu uhvatili tipa koji je mi je ovo učinio!” Pit je odlučio da više ne može da ih sluša. Komad je bio glup. Možda to nisu uviđali, ali on jeste. Zatvorio je knjigu. Pročitaće priču - nešto iz pera nekog Džona Rotstajna - te noći. Sad je morao da izađe i da se nadiše svežeg vazduha. LINDA (tiho): „Nisi poginuo.” TOM (duboko zagazivši u sapunicu): „Ponekad mislim da bi bilo bolje da jesam. Pogledaj me - navučen sam na lekove protiv bolova. Bolovi se ne povlače, ako ne uzmem dozu koja bi me mogla ubiti. Živim od ženinih primanja - koja su za hiljadu dolara manja, zbog jebenih pristalica partije Čajanke...” LINDA: „Pazi šta prič...” TOM: „Kuća. Nema je. Motorizovana invalidska kolica. Nema ih. Ušteđevina. Na izdisaju. I ne mogu da popušim jebenu cigaretu!”
LINDA: „Samo kukaj, ako misliš da će to išta rešiti, ali...” TOM (urlajući): „To nazivaš kukanjem. Ja to zovem stvarnošću. Hoćeš da spustim pantalone da bi videla šta je ostalo od mojih nogu.” Pit je pojurio niz stepenice u čarapama. Dnevna soba bila je u njihovom podnožju, ali ga nisu videli. Bili su u potpunosti zauzeti glumom u usranom komadu koji niko neće platiti da gleda. Otac je stajao na štakama, crvenih očiju i neobrijanog lica. Majka je stiskala novčanik na grudima kao štit i grizla usne. To je bio grozan prizor. Najgore od svega bilo je što ih je voleo. Otac je zaboravio da pomene Fond za hitne slučajeve, pokrenut mesec dana posle Masakra u Gradskom centru, pomoću preostale gradske novine i tri lokalne televizijske stanice. Brajan Vilijams je napravio reportažu o njemu za Noćni dnevnik NBC-ja, televizije s nacionalnom frekvencijom, u kojoj je pokazao kako se žilavi grad brine o svojima u času velike nesreće. U prilogu je sve vrcalo od brižnih srca i ruku spremnih da pomognu. Posle mnogo bla-bla-bla, sledile su poruke našeg sponzora. Fond za hitne slučajeve je čitavih šest dana odašiljao dobre vibracije. Mediji nisu javljali da je fond prikupio skromna sredstva, uprkos dobrotvornim šetnjama, dobrotvornim biciklističkim trkama i koncertu drugoplasiranog takmičara u Američkom idolu. Rezultati su bili mršavi zato što se nesreća desila u teška vremena. Ono malo prikupljenih sredstava delilo se na mnogo duša. Porodica Sobers dobila je ček na hiljadu dve stotine dolara, pa na pet stotina, pa na dve stotine. Poslednji ček s porukom POSLEDNJA ISPLATA glasio je na pedeset dolara. Mnogo ih je obradovao.
Pit je šmugnuo u kuhinju. Dograbio je čizme i jaknu i izašao. Odmah je video da na zadnjem stepeništu nema leda. Otac je debelo lagao o tome. Dan je bio previše topao za obrazovanje leda, makar na suncu. Šest nedelja ih je delilo od proleća, ali je
otopljavanje trajalo gotovo nedelju dana. U zadnjem dvorištu opstalo je samo nekoliko prljavih krpa snega ispod drveća. Pit je žurno prošao zadnjim dvorištem i izašao na kapiju. Neiskorišćeni plac iza Ulice sikamora bio je jedina prednost življenja na ulicama nazvanim po drveću u Nort Sajdu. Bio je veličine gradskog bloka. Dva hektara zarasla u žbunje, s kržljavim drvećem i zamrznutim potokom. Pitov tata rekao je da je ta zemlja odavno u takvom stanju i da će još dugo ostati, zbog beskrajnog pravničkog nadmudrivanja oko vlasništva i onog što se na njemu srne graditi. „U takvim parnicama ne dobija niko izuzev advokata”, rekao je Pitu. „Ne zaboravi to.” Pit je mislio da su i deca koja su htela da nakratko pobegnu od roditelja bila na dobitku. Staza je opisivala vrludavu dijagonalu između zimom ogolelih stabala. Vodila je do Doma omladine u Ulici breza, starom omladinskom centru koji je brojao poslednje dane. Za toplog vremena veliki klinci motali su se na stazi i oko nje - pušili su cigarete, duvali travu, pili pivo i verovatno opsluživali svoje devojke - ali ne i u ovo doba godine. Odsustvo velikih klinaca značilo je odsustvo problema. Pit bi poveo sestricu ovom stazom, kad bi se majka i otac ozbiljno zakačili. To se sve češće događalo. U Domu bi šutirali na koš ili igrali dame. Nije znao gde će je voditi kad Dom bude zatvoren. U okolini nije bilo ničeg izuzev velike samoposluge. Odlazio je do potoka, kad je bio sam. Bacao je kamenje u vodu, kad je potočić tekao ili gledao kako odskaču od leda, kad je bio zamrznut. Uživao je u tišini i spokoju i gledao da li će napraviti rupu u ledu. Arkibarkanja su bila veliki problem. Najviše je strahovao da će njegov otac - neprestano na pilulama protiv bolova - jednog dana podići ruku na majku. To bi gotovo sigurno pocepalo napetu tkaninu braka. A ako se to ne desi i ako ona pređe preko udarca. To bi bilo još gore.
To se nikad neće dogoditi, govorio je sebi. Tata to nikad ne bi učinio. Ali, ako se desi.
Led je i ovog popodneva okivao potok. Izgledao je trulo. Zapazio je velike žute mrlje na njemu. Kao da je neki div zastao da se ispiša. Ne bi se usudio da hoda po njemu. Ne bi se udavio ako bi popustio pod njim. Upao bi u vodu do članaka, ali nije želeo da se vrati kući i da objašnjava zašto su mu pantalone i čarape skroz mokre. Seo je na palo stablo i bacio nekoliko kamenova (manji su se odbili i otkotrljali, dok su veliki probili žute mrlje). Zatim se zagledao u nebo. Veliki, paperjasti oblaci plivali su po njemu. Išli su za zapada na istok, najavljujući proleće. Jedan je ličio na staricu s grbom na leđima (ili ruksakom); video je zeca, zmaja i jednog koji je ličio na... Pažnju mu je privukao meki, otegnuti zvuk levo od njega. Okrenuo se u tom pravcu i video kako istureni deo obale popušta, oslabljen snegom koji se topio nedelju dana. Odron je izložio korenje opasno nagnutog drveta. Prostor stvoren odronom nalikovao je pećini. Nešto je bilo u njoj, ako se nije varao. Možda se radilo o neobičnoj senci. Prišao je drvetu. Uhvatio se za jednu golu granu i nagnuo da pogleda otvor. U njemu je bilo nečeg. Izgledalo je prilično veliko. Možda ćošak neke kutije. Spustio se niz obalu. Pravio je stepenike, kopajući blatnjavu zemlju petama čizama. Čučnuo je, kad se našao ispod malog odrona. Video je ispucalu crnu kožu, metalne trake sa zakivcima i ručku veličine jabuke na sedlu. To je bio kovčeg. Neko je ovde zakopao kovčeg. Cimnuo je ručku obuzet mešavinom uzbuđenja i znatiželje. Kovčeg se nije ni mrdnuo. Bio je zaglavljen. Cimnuo ga je još jednom, reda radi. Neće ga izvaditi, ne bez odgovarajućeg alata. Čučnuo je s rukama između butina, kao njegov otac, pre nego
što je njegovom čučanju došao kraj. Zurio je u kovčeg koji je virio iz crne, korenjem protkane zemlje. Bilo je verovatno ludo što misli o Ostrvu s blagom (kao i o „Zlatnom skarabeju”3, priči koju su prošle godine čitali na engleskom), ali je mislio baš o tome. I da li je to bilo ludo. Da li je bilo. Gospodin Džekobi ih je uveravao da je znanje moć, ali je isticao važnost logičnog mišljenja. Zar je logično misliti da će neko zakopati kovčeg u šumi, ako u njemu nije bilo ničeg vrednog. Jedan pogled bio je dovoljan da shvati da je odavno prebivao u zemlji. Koža je bila ispucala. Na nekim mestima nije bila crna nego siva. Pomislio je da bi se ručka, kad bi je zgrabio i povukao svom snagom, verovatno slomila. Metalne trake bile su načete i prožete rđom. Uspeo se na stazu i krenuo kući. Ušao je na kapiju i prišao kuhinjskim vratima. Osluškivao je. Nije čuo glasove. Televizor je bio isključen. Otac se verovatno povukao u spavaću sobu (onu u prizemlju, mama i tata su morali da spavaju u njoj iako je bila veoma mala, zato što se tata sad s mukom penjao uz stepenice), da bi odspavao. Mama je možda legla s njim. Ponekad su tako peglali odnose. Verovatno je bila u vešernici koja je služila i kao njena kancelarija. Radila ja na svojoj radnoj biografiji i tražila posao na internetu. Tata je možda digao ruke (Pit je morao da prizna da je imao svojih razloga), ali mama nije. Htela je da ponovo dobije posao profesorke s punim radnim vremenom. Novac joj nije bio jedini motiv. Uz kuću je bila i mala garaža. Mama nikad nije parkirala fokus u njoj, izuzev ako nije očekivala snežnu oluju. Bila je puna stvari iz stare kuće, za kojih nije bilo mesta u manjoj, iznajmljenoj. U njoj je bio i tatin alat (Tom ga je stavio na prodaju negde na internetu, ali nije mogao da dobije ono što je smatrao valjanom cenom). U njoj su bile Tinine i njegove stare igračke, vedro sa solju i lopaticom, i nešto alata za održavanje travnjaka i vrta naslonjenih na zadnji zid. Uzeo je ašov i potrčao stazom. Držao ga je ispred sebe kao vojnik pušku.
Sišao je gotovo po samog potoka, pomoću stepenika koje je napravio u mekoj zemlji. rv o se na posao na maiom opronu koji je otkrio koyčeg. vratio je koliko gop je mogao zemlje u rupu pop pryetom. Nije mogao pa je ispuni sve po isprepietanog korenja. Uspeo je pa pokrije kraj kovčega, što je i hteo. zasap ćp to biti poyoijno. N /
i za večkfom je biio nešto
arkanja i barkanja, iako ne previše- Qnpo mu se pa Tina ne obraća pažnju na njega, sve pok nije pošla u njegovu sobu, baš kap je završavao pomaći. Nosila je široku pipžamu i vukla gospođu Bizli, poslepnju i najznačajniju lutku za utehu. izglepalo je pa se vratila u petu gopinu. „hoćpš li pa me pustiš pa malo ležim u tvom krevetu, Piti? sanjala sam loš san." Hteo je pa je opbije, ali je opustao (iako mu je pomisao na zakopani kovčeg neprestano trepkfila u glavi) pa ga ne bi tkfao baksuz. Nečasno bi postupio ako bi je vratio u njenu sobu s tim tamnim popočnjacima ispop lepih očiju. „pa pobro, ali samo kratko. i to ne sme pa ti pređe u naviku." to je bila još jepna op maminih omiljenih uzrečica. jurnula je preko kreveta. Naslonila se na zip, što je bila njena omiljena poza za spavanje. iz toga se moglo zaključiti pa je planirala pa ostane po jutra. Pit je zatvorio knjigu iz poznavanja pprope i seo porep nje. Trgnuo se. „upozorenje na lutku, Tins. Glava gospođe Bizli je opasno blizu moje guze." „spustiću V r je pole nogama. /fct Evo. rv li je sap bolje?" „sta ć^mo ako se uguši?" „ona ne piše, glupane. to je samo lutka. Elen mi kaže pa će mi brzo posapiti." „Elpn je glupa kao noć." „ona je moja prijateljica." Pit je zapazio, np bpz izvesnp v
f
v
r
/O affeO R -
fm
veselosti, rv nije osporila njegovu tvrdnju. „Ali vkfovatno ima pravo. Ljudi zgrastaju." „Ti ne. Uvek ćeš biti moja sestrica. i nemoj rv spavaš. Za pet minuta ideš u svoju sobu." „Deset." „Šest." z g govorila je, posle kraćeg razmišljanja. „važi." iz prizemlja se začulo prigušeno ječanje, a zatim i trupkanje štakama. Pit je procenio rv zvuci dopiru iz kuhinje. Tata je seo, zapalio cigaretu i izbacivao dimove na zadnja vrata. Kotao će proraditi zbog toga. Mama je govorila rv u njemu ne gori lož-ulje, već dolari. „Misliš li rv će se razvesti?" Pitkf je bio dvostruko prenkfažen: pitanjem i pribranošću dostojnom zgrasle osobe s kojim je izgovoreno. Hteo je rv kaže „Ne, naravno rv neće", ali je zgustao kad se setio koliko ne voli filmove u kojima zgrasli lažu deci, što će reći sve filmove. „Ne znam. večkfas sigurno neće. Sudovi su zatvoreni." zakikotala se. to je vkfovatno bilo dobro. Čekao je rv još nešto kaže. To se nije desilo. Misli su mu se ponovo usmkfile ka kovčegu, zakopanom na obali, ispzg drveta. Uspeo je rv ne razmišlja o njemu dok je radio domaći, ali... Ne,nnisam. Neprestano sam mislio o njemu. s? Nemoj rv zaspiš." „Neću..." Bila je prokleto blizu sna, ako je suditi po glasu. „Šta bi radila kad bi pronašla blago? zakopano blago, kovčeg pun dragulja i zlatnih dublona?" „šta su dubloni?" „Kovanice iz rvvnih rvna." „rv la bi ih tati i mami, rv prestanu rv se svađaju. zar ti ne bi?' „Bih", reče Pit. „a sad idi u svoj krevet. Ne tkfaj me rv te nosim."
Tomu sobprsu zdraystypno osiguranje omogućayalo jp tprapijp samo dya puta npdpljno. sppcijalni kombi dolazio bi po njpga svakog ponpdpijka i pptka u devet ujutru. vraćao bi ga u ćptiP po pzgnp, posip hidrotprapijp i sastanka na kom su žrtyp poyrprv s dugotrajnim poslpdicama i hroničnim boioyima spdpii u krugu i pričali o syogm jadima. to jp značilo rv jp kuća tih rvna biia prazna čitayih sprvm sati. Pit jp u ćptyrtak uypčp otišao u krpypt žalpći sp na boloyp u grlu. Sutra ujutru sp probudio i rpkao rv ga grlo još boli i rv misli rv ima tpmppraturu. „rv znaš rv si yruć", rpkla jp Linrv kad jp prislonila unutrašnju stranu zgloba na sinoyljpyo ćplo. Pit sp tomp narvo, zato što jp dugo držao glayu isprpd stonp lampp, prp npgo što jp sišao niz stpppnicp. „Moraćpš kzg doktora, ako ti do sutra np budp boljp." „to jp sjajna idpja!", uskliknuo jp Tom, sa syojp stranp stola, na kom jp prpbirao po kajgani. Na osnoyu njpgoyog izglprv moglo sp zaključiti rv tp noći nijp oka sklopio. „ići ćp kzg sppcijalistp! Dopusti rv pozoypm šofpra šortija. Tina sp zgypzla rolsom na časoyp tpnisa u kantp klubu. Mislim rv jp gradska limuzina dostupna." Tina sp zakikotala. Linrv jp oštro poglprvla Toma. Pit jp, prp npgo što jp majka stigla rv progoyori, rpkao rv mu n j toliko iošp, i rv ćp mu rvn zgmora biti doyoljan. oporayićp sp prpko yikpnrv, ako np budp. „prptpostayljam rv ćp biti." u zrvhnula jp. „hoćpš li npšto rv jpf^?' Pit jp htpo, ali jp mislio rv to np bi bilo mudro, pošto ga toboz boli grlo. Pokrio jp usta rukom i usppo rv sp zakašljp. „Možrv ću popiti malo soka. Poslp toga ću sp yratiti u sobu na spayanjp." Tina jp prya izašla iz kućp. otrčala jp do ćoška na kom ćp s Elpn
razgovarati o uvrnutim stvarima o kogma razgovaraju devetogzgi š n j o j dok čekaju školski autobus. Mama se zgvpzia u školu fokusom. Tata je otišao poslednji. Otkasao je na štakama do parkiranog kombija na ulici. Pit je pratio njegov zglazak s prozora u kupatilu. Otac mu je izglervo manji. Kosa koja je štrčala ispzg kape lokalnog tima Graundhogs počela je rv sedi. Pit je, kad se kombi zgvezao, navukao nešto zgeće, uzeo jednu veću torbu za kupovinu koju je mama čuvala u kuhinji i otišao u garažu. iz tatine kutije s alatom uzeo je čekić i dleto. Spustio ih je u torbu. Zgrabio je ašov i krenuo, ali se vratio po polugu. Nikad nije bio u izviđačima, ali se trudio rv bude spreman za svaki izazov Jutro je bilo dovoljno hladno rv vidi svoj rvh. Otoplilo je dosta iznad nule, kad je otkopao dovoljan deo kovčega rv pomisli kako može rv ga izvuče. Znojio se ispzg kaputa. Prebacio ga je preko niske grane. Osvrnuo se oko sebe rv bi bio siguran rv je još uvek sam pored potoka (učinio je to nekoliko puta). Uzeo je nešto zemlje kad se uvkfio rv nema nikoga i natrljao dlanove kao u rvrač spreman rv zamahne. Uhvatio je ručku sanduka. Bio je spreman za slučaj rv popusti. Poslednje što je hteo bilo je rv se stumba niz obalu. Stvarno će se razboleti, ako padne u potok. u kovčegu vkfovatno nema ničega osim buđave zgeće... izuzev što mu nije bilo jasno zašto bi neko zakopao kovčeg pun stare zgeće? Zašto je nije spalio ili zgneo u Crveni krst. Postojao je samo jervn način rv to sazna. Duboko je u rvhnuo, zarobio vazduh u plućima i cimnuo ručku. Kovčeg je ostao na svom mestu. Ručka je preteći krenula, ali je Pit bio ohrabren postignutim rezultatom. Kovčeg se sarv malo pomkfao. Setio se tate kad je vezao konac oko Tininog mlečnog zubića, koji nije hteo sam rv ispadne, i oštro cimnuo. Spustio se na kolena (pzgsetio je sebe rv će morati rv opkfe farmkfke ili rv ih gurne duboko u orman) i poglervo u rupu. Video /SafatTM /
J
f
je rv je korphjp obavilo zadnji deo kovčega kao džinovska šaka. zgrabio je ašov i počeo rv ih se-če. Bilo je debelo. Nekoliko puta se zgmarao. Konačno se izborio s korenjem. z g ložio je ašov i ponovo zgrabio ručku. Razmrrvo je kovčeg. Bio je spreman za vađenje. poglervo je na sat. Deset i petnaest. pomislio je rv bi mama mogla rv ga pozove na velikom zgmoru, rv vidi kako mu je. to neće biti veliki problem. Mislićp rv spava, ako ne zggovori na poziv Moraćp rv proveP telefonsku sekretaricu kad se vrati. Dohvatio je ašov i počeo rv kopa oko kovčega. Uklanjao je zemlju i sitnije korenje. ponovo je uhvatio ručku. „Ovog puta ćpš popustiti. Siguran sam rv hoćeš." Cimnuo je. Kovčeg je kliznuo napred tako iznenarv i bez otpora rv bi pao rv nije raširio noge. Naginjao se iz rupe. vrh mu je bio pokriven zemljom. video je starinske reze na prednjem delu, slične onim na radničkim kutijama za ručak. video je i veliku bravu. ponovo je uhvatio ručku. ovog puta je pukla. „Jebo sam ježa", rekao je, posmatrajući crvene i nadute šake. pa, kud puklo rv puklo (još jedna zg maminih omiljenih uzrečica). obuhvatio je stranice kovčega u trapavom zahvatu. Oslonio se na pete i cimnuo. ovog puta ga je u potpunosti izvukao iz rupe. vlažni i prljavi kovčeg sa zarđalim okovima po prvi put posle ko zna koliko gzgina našao se na suncu. Bio je osamdeset centimetara dugačak i najmanje pedeset centimetara širok. pzgigao je jervn kraj. procenio je rv je težak najmanje trideset kilograma, što je bila polovina njegove težine. Nije znao koliko toga otparv na sadržaj, a koliko na sam kovčeg. Jedno je bilo sigurno, nije bio pun dublona. Ne bi mogao rv ga izvadi iz rupe, rv i ne govorimo o dizanju rv je bio pun zlata. otvorio je reze, uz kišu zemlje. Usmepo je pažnju na glavnu bravu. Spremao se rv je razvali čekićem i dletom. poslužiće se polugom, ako to ne pomogne - a vkfovatno neće. Ali prvo će... nikad se ne zna dok ne probaš... uhvatio je poklopac. Digao se uz škripu zarđalih šarkg Kasnije
će zaključiti rv ga je neko kupio polovnog i rv nije mnogo platio zbog nedostatka ključa. Zurio je u njega, nesvestan žuljeva na dlanu, bola u leđima i butinama, ili znoja koji mi je tekao po zemljom zaprljanom licu. Nije mislio na majku, oca ili sestru. Nije mislio ni na arkibarkanje, ne u tom trenutku. Unutrašnjost kovčega bila je obložena providnom plastikom, radi zaštite sadržaja zg vlage. Ispzg nje je video gomile sveščića. Bridom dlana otro je fine kapljice s plastike kao brisačem. Sveščiće su bile lepe, po svoj prilici uvezene u kožu. Bilo ih je najmanje stotinu. Ali to nije bilo sve. Uglervo je i kovkfte poput onih koje je mama donosila kući kad bi unovčila ček. Sklonio je plastiku. Zaglervo se u polupuni kovčeg. Na kovkftama je bio natpis GRANIT STEJT BANK i Prijatelj vašeg domaćinstva! Kasnije će primetiti rv nisu iste kao one koje je mama dobijala u Korn bank i trastu. Na njima nije bilo imejl-adrese, niti uputstava za korišćenje atm kartice za pzgizanje novca. Zurio je u njih. Srce mu je prebrzo lupalo, a crne tačkice pulsirale pred očima. Pitao se rv li će se onesvestiti. Malo sutra ćeš. to se dešava samo curicama. Možrv, ali nije mogao rv porekne izvesnu ošamućenost. Shvatio je rv je zaboravio rv diše zg trenutka otvaranja sanduka. Duboko je urvhnuo i izbacio vazduh iz sebe. Ponovo je urvhnuo. Vazduh ga je prožeo zg glave do pete. U glavi mu se razbistrilo, ali mu je srce tuklo jače nego ikad. Ruke su mu drhtale. Ispostaviće se rv su kovkfte iz banke prazne. to ti je jasno, zar ne? Ljudi pronalaze zakopana blaga u knjigama i filmovima, ali ne u stvarnom životu. Samo što kovkfte nisu izglervle prazno, već puno. Posegnuo je za jednom zg njih. Zastao je kad je čuo šuškanje na drugoj obali. Okrenuo se u mestu i video dve veved-ce, koje su zbog nedelju rvna dugog pkfiorv toplijeg vremena pomislile rv je stiglo proleće. Jurcale su po mrtvom lišću. Pojurile su uz drvo, mrrvjući repom.
Okrpnub se prpma kbyčpgu i uzpb jednu kbyprtu iz bankp. Nijp bila zaiepijpna. otybpb ju jp bbamrpm prstom, iakb jp tpmppratura bjia bkb ppt steppnj. Pbglprvb jp unutra. Nbybanicp. Dyadeseticp i ppdpspticp. „Dbbrbg mi bbga na npbpsima", prbšaptab jp Pit Sbbprs. iZyukab jp svpžanj nbyčanica. Pbkušab jp rv ih prpbrbji. Rukp su mu tbiikb drhtaip rv jp ispustib npkbiikb. Pbparvip su pb trayi. prpgrpj ani mbzak uyprayab ga jp rv mu jp julisiz Grant namignub s jpdnp bd njih. izbrbjab jp čptiri stbtinp dbiara. cptiri stbtinp u bybj kbyprti. Bilb ih jp na desetine. Gurnub jp nbyčanicp nazad u kbyprtu - štb nijp bib lak pbsab, zatb štb su mu sp rukp trpsip gbrp npgb dprv Frpdu u pbsipdnjp dyp gbdinp Ziybta. Vratib jp kbyprtu u kbycpg. Osyrnub sp bkb spbp, izbuijpnih bčiju. vazrv slabi, rvipki i npyazni zyuci sabbraćaja rvnas su zyučali bliskb i prptpčp na napuštpnbm placu. Oyb nijp Ostrvo s blagom, ypć grad s yišp bd milibn ljudi. vpliki brbj jp bstab bpz pbsla. vblpli bi rv imaju bnb štb jp u kbyčpgu. Razmišljaj, pbručib jp Pit Sbbprs sambm spbi. Razmišljaj, za bbga milbga. Oyb jp najyaznija styar kbja ti sp ikad dbgbdila, mbžrv i najyaznija styar kbja ćp ti sp ikad dbgbditi, stbga razmišljaj dubbkb i kyalitptnb. Pryb mu jp pala na pampt Tina, sklupčana pbrpd zirv u njpgbybj pbstplji. Šta bi uradila kad bi našla blago? Pitab ju jp. r v la bih ga tati i mami, bdgbybpla jp. sta ćp biti akb mama budp htpla rv ga yrati? Tb jp bilb yaznb pitanjp. Bib jp siguran rv tata nikad np bi učinib takb npštb, ali jp mama bila drugačija. Oštrb jp razlikbyala bnb štb jp prayb bd bnbg štb nijp. vprbyatnb bi izazyab dbsad najgbrp N /
f& A oK rV /
^
f
Tb jp bila smpšna pbmisab.
,
V
/B o fc iv T M /
fUa&twrn p
v
rv li je? Sta ako je novac stvarno bio piratsko blago, samo što su ga se domogli pljačkaši banaka umesto gusara? Ali zašto je u kovkftama, kao rv je uredno isplaćeno na blagajni? i kako objasniti sveščiće? Nije imao vremena za razmišljanje. Mora rv đeia. Poglervo je na sat i video rv je već petnaest do jervnaest. imao je vremena, ali ne napretek. „uzmi ih ili ostavi", prošaputao je i počeo rv gura kovkfte s gotovinom u platnenu torbu za kupovinu s čekićem i dletom. Stavio je torbu na obalu. pokrio ju je jaknom. vratio je plastični omot u kovčeg, zatvorio poklopac i gurnuo kovčeg nazad u rupu. zastao je rv bi otro prljavštinu i znoj s čela. zgrabio je ašov i počeo rv radi kao manijak. pokrio je kovčeg - uglavnom - pzgigao torbu i jaknu, i potrčao stazom ka kući. za početak će sakriti torbu u zadnji deo ormana. zatim će provesti ima li poruke na sekretarici zg mame. vratiće se ovamo rv bi bolje sakrio kovčeg, ako sve bude u redu na maminom frontu (i ako se tata nije ranije vratio kući s tkfapije - što nikako ne bi valjalo). Kasnije će preglervti sveščiće. vraćao se kući sunčanog februarskog jutra sa samo jednom mišlju, rv u njima ili ispzg njih možrv ima još kovkfata s novcem. Moram rv se istuširam, pomislio je. i rv očistim prljavštinu iz kade, posle toga, rv me niko ne bi pitao šta sam radio napolju, bolestan. Moram rv budem veoma pažljiv. Nikom ne smem ništa rv kažem. Nikom živom. pzg tušem je dobio ideju.
1978
Dom jp mesto u koje moraju rv te ppme kad zakucaš na vrata. Kad je Moris stigao pred kuću u Ulic sikamora, u njoj nije njio svetala koja bi razagnala večkfnju tamu, niti ga je iko dočekao na pragu. Zašto bi? Majka je u Nju Džkfziju. Prervje o pokušaju horde devetnaestovekovnih poslovnih ljudi rv ukradu Amkfiku. Govori pred studentima koji bi vkfovatno ukrali sve na šta mogu rv stave šape, dok gone Zlatni zelembać. Neki ljudi nesumnjivo bi rekli rv je i Moris jurio za Zlatnim zelembaćima u Nju Hempširu, ali bi pogrešili. Nije otišao tamo zbog novca. Hteo je rv parkira biskejn u garaži, rvlje zg radoznalih poglerv. Dođavola, hteo je rv biskejn nestane, ali će to morati rv pričeka. Polina Milkf je njegova najpreča briga u ovom času. Većina ljudi u Ulici sikamora je u vreme najbolje televizijske ponude bila toliko zauzeta buljenjem u ekrane rv bi sletanje NLO-a na travnjaku ispred kuće prošlo nezapaženo, ali se to ne bi moglo reći za gospođu Milkf. Belamijeva susetka je njuškanje uzdigla na nivo umetnosti. Zbog toga je prvo zakucao na njena vrata. „Vidi ko nam je došao!", uzviknula je, kad je otvorila vrata... kao rv ga nije uvrebala kroz kuhinjski prozor, čim je skrenuo na prilazni put ispred kuće. „Mori Belamp Veliki kao život i dvostruko zgzgni'i!" Moris je razvukao lice u najširi mogući osmeh. „Kako ste, gospođo Mil^?" počastila ga je zagrljajem, koji mu nije prijao. ipak ga je smkfno uzvratio. Okrenula je glavu, zadrmala masnim naslagama na vratu i povikala: „Bkfte! Bkfti! to je Mori Belamp" iz dnevne sobe je doprlo gunđanje koje je možrv značilo kako si. /SafatTM /
f
I
v
.
fUd&UWrW
„Ulazi, MOp! Ulazi! pristaviću kafu! i znaš šta?" Na grozan načinje izgužvala nppprzgno crnp Obryp. „imam kolačs putkfom!" „to zyuči yrio ukusno, ali sam se uprayO yratiO iz BOstona. vozio sam sve dOydp. MrtyOsan sam. Nisam žplpo rv vidite svetla u susedstvu i pozoyptp policiju." Nasmpjala se yp^tayO kao majmunica. „Tako si pažljiv! Uypk si biO. Kako ti jp mama, MOri?" „Fino." Nijp imao pojma kako jp. z g nosi izmpđu Morisa i Anitp Bplami su se, pOslp lpžanja u popravnom domu u servmnaestoj i npusppha u Gradskom kOlpdžu u dvadeset pryOj, sveli na rptkp tplpfonskp razgOyorp. Bili su lpdpni ali učtivi. Digli su rukp jedno zg drugog, pOslp pOslpdnjp svađp u noći kad je uhapšpn zbog proyalp, omptanja pOserv i drugih npzakonitih dpla. „Stvarno si Ojačao", rpčp gospođa Milpr. „Curama se to sigurno sviđa. Uypk si biO izrazito žgoljav." „Gradio sam kućp..." „GradiO si kuće! Ti! Blagi bOžp! Bprti! Moris je gradio kuče!" iz dnpynp sObp jp doprlo noyO gunđanjp. „ponestalo jp pOsla, pa sam se vratio kući. Mama kažp rv mogu rv Ostanpm dOk se np snađpm. vproyatno npću dugo Ostati." KOlikO jp samo biO u prayu. „Uđi u dnpynu sObu, Mori. pozdravi Bprtija." „Bićp bOljp rv požurim." povikao jp, rv bi prpduprpdiO moljakanje: „Sta ima, Bkfte?? začulo se noyO gunđanjp, prpkO nasnimljpnp proyalp smpha u sitkomu. „znači sutra", rpčp gospođa Milpr, mrrvjući Obryama. činilo se rv imitira Grauča Marksa. „sačuyaću ti parčp kolača. MOžrv ću umutiti npšto šlaga." „Sjajno", rpčp Moris. izglpdi rv gospođa Milpr do sutra Orvpnp zg slanog urvra bili su npznatni, ali su postojali. vpliki ppsnik jp rpkao rv narv vpčito ničp iz ljudskih grudi. ^
f& A oK rV j
Ključevi zg kuće i garaže bili su na uobičajenom mestu. Visili su ispzg strehe, desno zg ulaza. Moris je parkirao biskejn u garaži i spustio kovčeg iz stapnarnice na beton. zeleo je rv se smesta baci na čitanje četvrtog romana o Džimiju Goldu, ali su knjižice bile izmešane. Bio je toliko umoran rv bi mu se oči sklopile pre nego što bi pročitao makar i jednu stranu Rotstajnovog rukopisa. Nije lagao kad je rekao rv je mrtvosan. Sutra, obećao je sebi. Prvo ću popričati s Endijem i doznati šta planira s njima. Zatim ću ih srediti i početi rv čitam. Gurnuo je kovčeg ispzg očevog starog radnog stola. Pokrio ga je plastikom pronađenom u ćošku. Obišao je nekarvšnji dom. Izglervo je manje-više isto, što će reći bez veze. u frižidkfu nije našao ništa izuzev tegle ukiseljenih krastavaca i kutije szge bikarbone. u zamrzivaču je bilo nekoliko gotovih jela. Gurnuo je jedno u rkfnu. Uključio je na najjače. Popeo se na sprat do nekarvšnje spavaće sobe. Uspeo sam, pomislio je. Uradio sam to. Dokopao sam se osamnaestogzgišnje neobjavljene književne przgukcije Džona Rotstajna. Bio je previše umoran rv bi osetio značajnije zadovoljstvo. Zamalo što nije zaspao pzg tušem i ponovo, posle stvarno groznih ćufti i instant-krompira. Proždrao ih je i otklipasao uz stepenice. Zaspao je čim je spustio glavu na jastuk. Nije se probudio do devet i dvadeset sledećeg jutra. V
z g morni Moris, obasjan suncem na krevetu iz detinjstva, napokon je osetio zguševljenje. Bio je nestrpljiv rv ga s nekim pzgeli. Taj neko bio je Endi Holidej. Pronašao je pamučne pantalone i lepu kariranu košulju u ormanu. Počešljao je kosu i bacio pogled u garažu rv bi se uvepo rv
je sve na svom mestu. počastio je gospođu Migr (koja je ponovo glervla kroza zavese) nečim što je smatrao opuštenim mahanjem, kap je krenuo niz ulicu ka autobuskoj stanici. Stigao je u centar grapa nešto pre deset- prošetao je jervn blok i krenuo Avenijom Elis po Hepi Kapa, sa stolovima ispzg ružičastih kišobrana. Endi je bio na pauZi za kafu. Sedeo je leđima okrenut Morisu, koji mu je neopaženo prišao. „Bau-bau”, povikao je i zgrabio Endija za ramena, pokrivena starim sportskim sakoom. Njegov stari prijatelj - jedini u ovom mračnom i neprosveć^nom gradu - poskočio je kao oparen. Naglo se okrenuo, prevrnuvši i prosuvši kafu po stolu. Moris je uzmakao za korak. Hteo je rv ga iznenadi, ali ne ovoliko. „Hej izv~." # , „sta si uradio?', pitao ga je Endi tihim, napetim šapatom. Oči iza naočara su mu gorele. Nosio je naočare sa skromnim rožnatim okvirom, koji se Morisu doparvo. „sta si kog đavola uradio?' Moris nije očekivao ovakvu dobrzgošlicu. Seo je. „uradio sam ono o čemu smo razgovarali." proučavao je Endijevo lice, na njemu nije bilo ni traga intelektualne nadmoći kojom je njegov prijatelj obično zračio. izglervo je uplašeno. rv li se plašio Mor^a? Možrv. ili se plašio za sebe? Gotovo sigurno. „Ne bi trebalo rv me vide s t...' Moris je nosio smeđu papirnu kesu, pronađenu u kuhinji. iz nje je izvadio Rotstajnovu beležnicu. spustio ju je na sto, što je rvlje mogao zg barge prosute kafe. „Ovo je samo uzorak. Jedna zg mnogih. ima ih najmanje sto pedeset. Nisam stigao rv ih prebrojim, ali i bez toga znam rv smo dobili glavni dobitak na lotou." „sklanjaj to!" Endi je još šaptao, kao lik iz lošeg špijunskog romana. Nemirni pogled mu se neprestano vraćao na beležnicu. „ubistvo Rotstajna je na naslovnoj stranici Njujork tajmsa i na svim televizijama, idiote!" Ovo je bila šokantna novost. Trebalo je rv prođe najmanje tri
rvna pre nego što neko pronađe piščev leš, možrv i čitavih šestEhpijeva reakcija bila je još veći šok. ponašao se kao pacOv satkfan u ćošak. Moris je proizveo nešto slično Endijevom „tako sam pametan pa se stravično dosađujem" osmehu. „smiri se- u ovom kraju grarv ima mnogo miađarije koja se šetka s beležnicama" pokazao je na prugu stranu ulice, ka Trgu Gavkfnment. „Eno jednog takvog miapića." „Ne nose ovu skupocenu marku! Isuse! Kućepaziteljka je znala koje beležnice Rotstajn koristi- u novinama piše rv je sef u njegovoj spavaćoj sobi otvoren i ispražnjen! Skloni je!" Mori ju je umesto toga gurnuo ka Endiju. pazio je rv izbegne bapcu kafe- Bio je sve ljući - načisto je popizdosao, kako bi DZimi Gold rekao - ali je osećao pkfvkfzno zadovoljstvo glervjući kako se njegov sagovornik izvija u stolici, kao rv je sveščića bočica puna bacila kuge. „Hajde, baci pogled. Ova je uglavnom poezija. Listao sam je u autobusu..." „U autobusu? rv li si sišao s uma?" „... i nije bogzna šta", nastavio je Moris kao rv ga nije čuo, „ali je nesumnjivo njegova. ispunjena je njegovim rukopisom. izuzetno je vredna. Razgovarali smo o tome. Nekoliko puta. pričali smo kako..." „Skloni je!" Moris nije hteo rv prizna rv je Endijeva paranoja zarazna, iako je bila. vratio je beleznicu u kesu i kiselo osmotrio starog (i jedinog) prijatelja. „Nisam predlagao licitaciju ili nešto slično." „Gde je ostatak?" Nastavio je Endi, pre nego što je Moris stigao rv zggovori: „Nije Ne želim rv znam. zar ne shvataš koliko /kfatTvažno. M/ je to vruć matkfijal? Koliko si ti vruć?" „Nisam ja vruć", reče Moris, iako je bio, u fizičkom smislu. Obrazi i zadnji deo vrata su mu goreli. Endi nije izglervo kao počinilac zločina veka, već kao neko ko će se svakog časa usrati u
gaće. „Niko ne može rv me poveže s Rotstajnom. jasno mi je rv će proći neko vreme pre nego što budemo mogli rv ih prorvmo kolekcionaru. Nisam glup." „rv ih prorvmo koi... Mori, čuješ li ti sebe?" Moris je prekrstio ruke na grudima. zaglervo se u prijatelja. Bolje reći, u čoveka koji je to bio. „ponašaš se kao rv nikad nismo razgovarali o ovome. Kao rv to nismo planirali." „Nismo ništa planirali! to je bila priča koju smo pripovervli rv nam lakše prođe vreme. Mislio sam rv ti je to jasno!" Morisu je bilo jasno rv će Endi Holidej upravo to reći policiji, ako njegov prijatelj bude uhapšen. Endi je očekivao rv će biti uhapšen. po prvi put je shvatio rv Endi nije intelektualni džin spreman rv mu se pridruži u egzistencijalističkom činu zgmetanja zg društva, već samo još jervn nikogović. prorvvač u knjižari, samo nekoliko gzgina stariji zg njega. Ne zasipaj me svojom glupavom književnom kritikom , rekao je Rotstajn Morisu u poslednja dva minuta života. „Ti si običan lopov, prijatelju moj."
javio mu se bol u slepoočnicama. „Trebalo je rv znam. Tvoja velika priča o kolekcionarima, filmskim ZveZrvma, i saudijskim prinčevima, i bog te pita kome bila je samo prazna priča. Ti si običan hvalisavac." to je bio urvrac, snažan u rvrac. Moris je to video. Bilo mu je drago, kao kad je uspeo rv jednom ili dva puta potkači mamu, u poslednjoj svađi. Endi se nagnuo napred rumenih obraza. Kelnkfica sa svežnjem salveta se pojavila, pre nego što je stigao rv progovori. „Dopustite mi rv pokupim prosutu kafu", rekla je i obrisala bapcu sa stola. Bila je mlarv, prirzgna plavuša kose boje pepela, lepa, možrv čak i predivna. Osmehnula se Endiju, koji je zggovorio bolnom grimasom. z g micao se zg nje, kao malopre zg beležnice. On je pedkf, začuđeno je zaključio Moris. On je bogom prokleti pedkf. Kako je moguće rv to nisam ppme/i^? Kako je moguće rv
mi jp to promaklo? Tako je očigledno. pa, mnogo toga u vezi s Endijem mu je promaklo, zar np? sptio Se uzrpčicp koipgp na građevini: Pištolj jeste,ali bez metaka. Enpi se ponovo nagnuo napred, kad je kelned-ca otišla, zgnoseći otrovnu devojačku auru sa sobom. „Kolekcionari postoje", rekao je. „Gomilaju slike, skulpture, prva izrvnja... jervn teksaški naftaš ima zbirku ranih zvučnih zapisa na voštanim cilindrima vrednu milion dolara, drugi ima sve prjmkfke svih vestkfn, naučnofantastičnih i horor časopisa objavljenih zg 1910. do 1955. gzgine. Misliš li rv je sve to kupljeno i prorvto na zakoniti način? Malo sutra. Kolekcionari su bezumni likovi. Najgori ne mare rv li su stvari za kojima čeznu ukradene ili ne i nemaju nikakvu želju rv ih pzgele s ostatkom čovečanstva." Moris je već čuo ovaj govor. to se sigurno videlo na njegovom licu, pošto se Endi još više nagnuo napred. Nosovi su im se skoro dzgirivali. Moris je mogao rv nanjuši njegov losion za posle brkanja. Pitao se rv li je to najomiljenija pedkfska marka, neka vrsta tajnog znaka prepoznavanja. „Misliš li rv bi iko zg tih ljudi mene slušao?" Moris Belami je, glervjući Endija Holideja novim očima, rekao rv pretpostavlja rv ne bi. Endi je isturio donju usnu. „Jednog rvna će me slušati. r v . Kad budem imao svoju radnju i budem izgradio klijentelu. Ali će mi za to trebati gzgine. ” „Govorili smo o petogzgišnjem čekanju." „Petogzgišnjem? Endi se glasno nasmejao i povukao na svoju stranu stola. „Možrv ću moći rv otvorim svoju radnju za pet gzgina - bacio sam oko na mestašce u Lejsmejkkf Lejnu. Tamo je fabrjčko skladište, koje nema mnogo posla. za sticanje imućne klijentele i izgradnju povepnja potrebno je više vremena." u njegovoj priči ima previše ali, pomislio je Moris. Ranije ih nije pommjao. „Koliko dugo će to trajati?" /SofatTM /
„potraži me početkom dvadeset prvog stoleća, ako još budu kzg tebe. Čak i kad bih sad imao spisak kolekcionara u džepu, ni najluđi među njima ne bi dzgirnuo tako vrelu robu." Moris je samo župo u njega. Nije mogao rv progovori. Konačno je procedio: „Nisi pominjao ništa slično kad smo planirali..." Endi je obujmio glayu rukama. „Ništa mi nismo planirali! Ne pokušavaj rv mi to prikačiš! Nikarv! poznajem te, Mori. Nisi ih ukrao rv bi ih prorvo, bar ne dok ih ne pročitaš. pretpostavljam rv ćeš nakon toga biti voljan rv pzgeliš neku zg njih sa svetom, ako je cena dobra. Načisto si zglepio za Džonom Rotstajnom." „Ne govori mi takve stvari." Slepoočnice su ga bolele jače nego ikad. „hoću ako su istinite, a jesu. Načisto si zglepio i za Džimgem Goldom. zbog toga si zaglavio u zatvoru." „zaglavio sam u zatvoru zbog majke, kao rv me je svojkfučno zaključala u njemu." „Kako gzg. to sad priparv prošlosti. Mi smo u sarvšnjosti. policija će te veoma brzo posetiti, izuzev ako te ne prati nevkfovatna sreća. vkfovatno će doći s nalogom za pretres. Bićeš kuvan i pečen, ako beležnice budu kzg tebe, kad ti zakucaju na vrata." „zašto bi došli po mene? Niko nas nije video, a moji partnkfi..." zavkfenički je namignuo. „Recimo rv mrtva usta /&Amne W govore." „sta... si učinio? Pobio si ih? i njih si pobio?" Endijevo lice je zgražavalo nepatvoreni užas. Moris je znao rv nije trebalo rv to pominje, ali - zanimljivo je kako se to ali iznova nameće - Endi je bio takav nikogović. „Kako se zove grad u kom je Rotstajn živeo?" Endi je šarao pogledom oko sebe kao rv je očekivao rv će se policajci svakog časa pojaviti s upkfenim oružjem. „Talbot Kornkfs, zar ne?" „rv , ali radi se o skupini farmi. Naseobina koja se diči tim imenom sastoji se zg restorana, bakalnice i benzinske pumpe na drumskoj raskrsnici." V
v
/e a fc itT M /
f& A a n r m /
f
.
f3aMamrW
„Kopo puta ste tamo bili?" „Možrv pet puta." Uistinu su ga posetili desetak puta zg 1976. do 1978. gzgine. Isprva je išao sam, a zatim s Fredijem, Kkftisom ili obojicom. „rv li ste postavljali pitanja o najčuvenijem stanovniku grarv, dok ste bili u njemu?" „Naravno, jednom ili dva puta. pa šta? Vkfovatno su svi posetioci tog restorana pitali za..." „varaš se u tom pogledu. Većinu posetilaca boli uvo za Džona Rotstajna. Obično pitaju karv počinje sezona lova na jelene ili kakva riba se može upecati u lokalnom jezkfu. Misliš rv vas se meštani neće setiti kad ih policija bude pitala rv li su se neki stranci raspitivali o tipu koji je napisao Trkača? Misliš rv se neće setiti ljubopitljivih stranaca koji su se pojavili više puta? Ti imaš dosije, Mori!" „omladinski. Ti porvci su zapečaćeni." „Pečat možrv neće izdržati kad je ovako krupna istraga u pitanju. sta je s tvojim partnkfima? rv li neko zg njih ima dosije?" Moris je ćutao. „Ne znaš ko te je video i ne znaš kome su se tvoji partnkfi mogli hvaliti o velikoj pljački koju će izvesti. policija bi mogla rv te ščepa koliko rvnas, idiote. poricaću rv smo ikad razgovarali o tome, ako se to desi i ako budeš pomenuo moje ime. rv ću ti jervn savet. Reši se toga.” pokazao je na smeđu, papirnu kesu. „Reši se nje i ostalih beležnica. zakopaj ih! posle toga ćeš možrv moći rv se izvučeš na saslušanju, ako te sklepaju. pzg uslovom rv nisi ostavio otiske prstiju, ili nešto slično." Nisam, pomislio je Moris. Nisam glup. i nisam lažljiva, pedkfska kukavica. „Možrv bismo mogli rv popričamo o ovome", reče Endi, „ali tek znatno kasnije, ako te ne uhapse." Ustao je. „u međuvremenu me se kloni. u protivnom ću pozvati policiju." Hitro se u rvljio oborene glave i bez osvrtanja. /Safat-FM /
f
J&Aanrm/
/B o fc iv T M /
l
V
l
l
^
l
l
i
v
l
i
f
v
i
f
/8afcn.-Ttl/
/eSoa-TM /
Moris je sedeo za stolom. Lepa kelnepca vratila se i pitala može li nečim rv ga uslužg Moris je zgmahnuo glavom. uzeo je kesu s beleznicom kad je otišla i krenuo u suprotnom pravcu. Znao je rv je pomisao rv prirorv zgražava osećanja ljudskog bića samo patetična zablurv. Smatrao ju je jeftinim trikom za stvaranje raspoloženja kom pribegavaju drugorazredni pisci, ali mu se tog rvna činila istinitom. Sjajno sunčano jutro zgražavalo je i pojačavalo njegovo ushićenje. Isto sunce je do pzgneva postalo nejasni krug iza oblaka. rv n se do tri po pzgne smračilo, naporedo s umnožavanjem njegovih briga. Počela je kišica. z g vezao se biskejnom do tržnog centra pored akfzgroma. Neprestano je tragao za policijskim kolima. Stomak mu se smrzao, a srce počelo rv se penje uz grlo, kad su jedna patrolna kola zaurlala iza njega na kflajn bulevaru, s plavim svetlima. Nije mu laknulo, kad su ga obišla, bez usporavanja. Pronašao je vesti na radiju. Mirovna konfkfencija između Sarvta i Begina bila je urvrna vest (kao rv će zg toga išta biti, zgsutno je pomislio Moris), ali se druge ticala ubistva čuvenog amkfičkog pisca Džona Rotstajna. Policija je saopštila rv je to delo „razbojničke bande" i rv prati nekoliko tragova. to je mogla biti kenjaža namenjena medijima. a možrv i nije. Ma šta Endi govorio, malo je vkfovatno rv će pajkani zakucati na njegova vrata posle razgovora s polugluvim starim panjevima koji se muvaju po jami rv jnkfu u Talbot Komkfsu. Nešto drugo ga je mnogo više brinulo. Fredi, Kkftis i on su radili za Donahju konstrakšen koja je gradila kuće u Denvkfsu i Sevemom Bevkfliju. Radili su u različitim ekipama. Moris je šesnaest meseci nosio rvske i zakivao ekskfe u Denvkfsu, dok su Kkftis i Fredi uglavnom rintali na drugom, osam kilometara rvlekom gradilištu. jedno vreme radili su na istom mestu. posle toga su obično ručali zajedno.
Mnogo ljudi je to znalo. parkirao je biskejn s hiljadu ostalih yozjia na parkingu ispred tržnog centra. Obrisao je svaku površinu koju je dzgirnuo i ostavio ključeve u bravi. Hitro se urvljio zg automobila. Pzgigao je kragnu i navukao kapu. Bližu glavnog ulaza seo je na klupu. čekao je autobus za Nortfild. Ubacio je pedeset centi u kutiju pored vozača, kad se ukrcao u autobus. Kiša je sve jače parvla. Autobus je vozio polako, ali mu to nije smetalo. Tako je imao više vremena za razmišljanje. Endi je bio uobražena kukavica, ali je imao pravo kad je rekao rv mora sakriti beležnice i to zgmah, bez obzira na to koliko želeo rv ih pročita, počevši zg neotkrivenog romana o Džimiju Goldu. Ako pajkani dođu i ne nađu beležnice, neće moći rv ga optuže... zar ne? molagače isključivo sumnjama. zar ne? V
Niko nije virio kroza zavese u susednoj kući, što ga je poštedelo novog razgovora s gospođom Milkf i objašnjavanja kako je prorvo automobil. Kiša je prkfasla u pljusak. to mu je zggovaralo. Niko neće lutati po zapuštenom placu između ulica Sikamora i Breza po takvom vremenu. pogotovo kad se smrkne. ispraznio je kovčeg. Jedva je zgoleo želji rv poglerv beležnice. Nije to mogao, uprkos silnoj želji, zato što ne bi mogao rv prestane, ako bi počeo. Kasnije, govorio je sebi. Moraš rv zgložiš zadovoljstvo, Mori. To je dobar savet, ali izrečen majčinim glasom, zg kog ga je glava ponovo zabolela. Neće ga dugo zglagati. opustiće se i započeti istraživanja ako se policija ne pojavi u naredne tri nedelje ili mesec rvna. Obložio je kovčeg plastikom, rv bi bio siguran rv se sadržina neće ovlažiti. poslagao je sve beležnice, uključujući i onu koju je pokazao Endiju, u njega. Kovkfte s novcem stavio je preko njih. zatvorio je kovčeg, ali ga je otvorio posle kraćeg razmišljanja.
sklonio je plastiku i uzpo pvp stotinp polara iz kovprti. Nijppan policajac to npcp smatrati prptpranom sumom, ako bupp prptrpspn. Rpći cp im pa jp to otprpmnina ili tako npšto. Kapanjp kišp po kroyu garažp nijp zvučalo umirujucp. Nalikovalo jp kuckanju skplptnih prstiju. n pprij atni zvuk pojačavao jp glavobolju. Ukočio bi sp, kap gop bi kola prošla porpp kucp. Očpkivao jp pa cp uglppati farovp i pulsirajucp plavo svptlo na prilaznom putu. Npk sp jpbp Enpi Holippj zato što mi jp usapio nposnovanp strahovp u glavu, pomislio jp. Npk sp jpbp i on i onaj pppprski konj na kom jašp. samo što strahovi mozpa nisu nposnovang ippja pa policajci mogu pa povpžu Kprtisa i Frppija s Morisom Bplamijpm izglppala jp svp vprovatnija, kako jp popopnp prplazilo u vpčp. jpbpno opmorištp porpp puta! zašto nijp opvukao lpšpvp u šumu? Np bi mnogo usporio pajkanp. Npko bi sp zaustavio na opmorištu, vippo krv i pozvao 911. pajkani bi pošli s psima... „spm toga", obratio sp kovčpgu, „bio sam u žurbi, zar np?" Očpva kolica bila su u uglu, zajppno sa zarđalim bupakom i pva zarđala ašova. popigao jp kovčpg na kolica, vpzao ga jp i provirio kroz garažni prozor. još jp bilo prpvišp svptlosti. Bio jp svp sigurniji pa cp sp pajkani brzo pojaviti, prp npgo što stignp pa sp rpši bplpžnica i novca. Rastanak cp biti samo privrpmpn, ubpđivao jp spbp. sta ako jp gospođica Milpr prijavila pa sp sumnjivo ponaša? to nijp mnogo vprovatno, bila jp glupa kao točilo, ali ko bi ga znao? primorao jp spbp pa prožpprp još jppnu smrznutu vpčpru. Napao sp pa cp ga to smiriti. Glavobolja sp samo pogoršala. poglppao jp majčin ormapc za lpkovp. Tražio jp aspirin ili apvil i pronašao... ništa. jpbi sp, mama, pomislio jp. zbilja. iskrpno. jpbi... sp. prpp očima mu jp zaigrao njpn tanušni, prpzrivi osmph. i u sppam jp još bilo svptla - proklpto vracanjp časovnika unazap, koji gpnijp jp to smislio? - ali su prozori na susppnoj kuci bili mračni. to jp bilo pobro. a oppt, znao jp pa bi sp Milprovi mogli svakog časa f
v
f3cAan.-mJ
vratiti. Sem toga, bio je previše nkfvozan rv bi još čekao. preturao je po ormanu u predsoblju dok nije našao pončo. izašao je na zadnja vrata garaže. potkfao je kolica preko traynjaka. Traya je bila vlažna, a zemlja ispzg nje meka i rastresita. Teško je napredovao. staza koju je u detinjstvu toliko puta koristio obično rv bi otišao do Doma omladine u ulici breza - bila je zaklonjena krošnjama. Brže je zgmicao po njoj. Mrak je pao dok je stigao do potoka koji je dijagonalno tekao po napuštenom placu. poneo je batkfijsku lampu. upalio ju je rv bi orvbrao pogzgno mesto na obali potoka, na bezbednoj razrvljini zg staze. Zemlja je bila meka. Lako je kopao, dok nije naišao na isprepletano korenje drveta. Mislio je rv zge na drugo mesto, ali je rupa bila zamalo dovoljna rv udomi kovčeg. Nek bude proklet, ako je bude kopao iz početka. Kovčeg ionako neće dugo ostati u njoj. u p kfio je batkfijsku lampu u rupu. posadio ju je na kamen tako rv zrak osvetljava korepe. Sekao ga je burvkom. ubacio je kovčeg u rupu i brzo nabacio zemlju preko i oko njega. utabao ju je ravnom stranom ašova. Mislio je rv će to biti dovoljno. Obala nije bila izrazito travnata, pa se deo bez trave neće mnogo izdvajati. važno ^, /SofatTM / ^je rv više nisu u kući, zar ne? Zar ne? Nije osetio nikakvo olakšanje dok je gurao kolica po stazi. Ništa se nije zgvijalo u skladu s očekivanjima, ništa. Kao rv se zla sudbina isprečila između njega i beležnica, baš kao nekad između Romea i Julije. to poređepe bilo je istovremeno komično i savršeno zggovarajuće. Bio je ljubavnik. prokleti Rotstajn rvo mu je korpu knjigom Trkač usporava, ali to ne mepa činjenicu. Njegova ljubav bila je istinita. L,
v
/
i
i
/Safcit™ /
z g mah je otišao pzg tuš, kad se vratio kući. isto to će učiniti i dečak po imenu pit Sobkfs, mnogo gzgina kasnije u istom kupatilu, posle posete istoj obali i istom drvetu. Moris je ostao pzg tušem dok mu
se nisu smežurali i pok n j nestalo tople vope. Osušio se i obukao opeću pronađpnu u ormanu. izglepala je petinjasto i pemope, ali mu je opgoyaraia (manje-više). stavio je zemljom uprljane farmkfke i majicu u mašinu za pranje. Pit sobkfs će isto to učiniti gopinama kasnije. Uključio je televizor iz stare očeve fotelje* Majka je rekla pa će je zaprzati kao popsetnik na propali brak, ako ikap ponovo papne u glupo iskušenje. Dobio je uobičajenu porciju reklamne praznine. pomislio je pa bi svaka reklama (skakutave bočice laksativa, potkfane mame, raspevane pljeskavice) mogla biti pelo Džimpa Golpa. Takva razmišljanja samo su popatno pojačala glavobolju. Bila je jača nego ikap. oplučio je pa ope po samoposluge i pazari tablete. Mozpa će kupiti i koje pivo. Pivo neće škopiti. izbegavaj žestinu. Žestina povopi po neprilika. Naučio je tu lekciju. Kupio je tablete, ali mu je op pomisli na ispijanje piva u kući punoj knjiga koje nije hteo pa čita, isprep televizora koji nije hteo pa glepa bilo još gore. pogotovo kap je štivo koje je hteo pa čita bilo izluđujući blizu. Retko je pio po barovima, ali je najepanput osetio pa će načisto polupeti ako ne izađe i ne pronađe pruštvo ili ne čuje neku brzu muziku. Bio je siguran pa je negpe u kišnoj noći postojala pevojka raspoložena za ples. Platio je lek i zamolio mlapića za kasom pa mu kaže postoji li bar sa živom muzikom, po kog može stići autobusom. Mlapić je rekao pa postoji. N /
2010
Kad se Linrv sobkfs vratila kući u pola četiri tog petka po pzgne, zatekla je Pita za kuhinjskim stolom. Pio je šoiju kakaoa. KOsa mu je bila vlažna zg tuširanja. Okačila je kaput na kuku pored zadnjih vrata i pritisla unutrašnji deo zgloba na njegovo čelo. „Hlarvn si kao led", obznanila je. „rv li ti je bolje?' „Jeste- poslužio sam Tinu keksim a s putkfom zg kikirikija, kad se vratila kući." „Ti si dobar brat. Gde je ona?" „Kzg Elen, gde bi bila?" Nasmejao se, kad je majka prevrnula očima. „Majko božja, rv li to čujem mašinu za sušenje veša?" „Čuješ je. Bilo je mnogo zgeće u korpi. Uključio sam je. Ne brini, sledio sam uputstva na vratima. veš se lepo oprao." Nagnula se i poljubila sina u slepoočnicu. „vrervn si kao pčelica?" „Trudim se." stisnuo je desnu šaku rv bi prikrio žulj na dlanu. ,
/SatfsiutTM/
V
f& A oK rV j
prvi kovkfat stigao je kišnog četvrtka, manje zg nedelju rvna kasnije. Adresa - gospzgin Tomas sobkfs, Ulica sikamora 23 - bila je otkucana. u gornjem desnom uglu bila je marka zg četrdeset četiri centa s motivom gzgine Tigra. u gornjem levom uglu nije bilo povratne adrese. Tom - jedini član klana sobkfs, koji se u pzgne zatekao kući - pocepao je kovkfat u hzgniku. Očekivao je neku reklamu ili opomenu zbog neplaćenog računa. Bog zna rv su ove poslednje često stizale. Nije naišao na reklamu ili opomenu. Već na novac.
ostatak pošte - katalog skupih stvari koje nisu mogli rv priušte i reklame apresOyane na stanara - ispao mu je iz ruke i pao na pop oko nogu. Tihim glasom koji je ličio na režanje rekao je: „šta je oyo, kog đavola?" Linpa je po povratku kući zatekla novac nasred kuhinjskog stola. Tom je sedeo pored uredne gomilice novčanica, s bradom položenom na sklopljene šake. Ličio je na genkfala koji razmišlja o planu bitke./a „šta je ovo?", pitala je Linrv. „Pet stotina dolara." Nastavio je rv zup u novčanice - osam pedesetica i pet dvadesetica. „Stigli su poštom." „z g koga?" „Ne znam." spustila je torbu, prišla stolu i pzgigla novčanice. prebrajala ih je. poglervla ga je raširenim očima. „Blagi bože, Tomi! šta je pisalo u pismu?" „Nije bilo pisma. samo novac." „Ali ko bi..." „Ne znam, Lin. Ali jedno znam." „šta?" „Ovaj novac nam je preko potreban." v
An-ill/
f& A oK rV j
„Kakvo sranje", omaklo se Pitu kad su mu rekli šta se dogzgilo. Ostao je u školi zbog zgbojke. Došao je na večkfu. „Ne budi vulgaran", reče Linrv zgsutnim glasom. Novac je još počivao na kuhinjskom stolu. „Koliko ga ima?", pitao je i zgmah zatim: „ko ga je poslao?" „to je dobro pitanje", zgvratio je Tom. „Dostojno je televizijskog kviza u kom je rezultat vrlo neizvestan." to je bila prva šala koju je rekao pred Pitom, posle dugo vremena. Tina je ušla u kuhinju. „Mislim rv tata ima kumu vilu. Hej, tata, mama! poglervjte moje nokte! Elen ima sjajni lak. pzgelila ga je sa
m nom ."
„Diyhb ti stoji, bundevice", tpčp Tom. Ptyb šala, a zatim kompliment. Pitu je to bilo dovoljno rv zaključi rv je učinio pravu stvar. Povukao je u potpunosti ispravan potez. Nisu mogli rv ga vrate natrag, zar ne? Ne bez povratne adrese- Kad smo već kzg toga, kad je tata poslednji put nazvao Tins bundevicom? Linrv je poglervla sina u oči. „Ništa ne znaš o ovome, zar ne?" „uh-uh, ali mogu li dobiti malo?" „Možeš samo rv maštaš o tome", rekla je. Okrenula se ka suprugu, s rukama na bokovima. „Tome, neko je očigledno pogrešio." Tom je razmišljao o tome. Kad je progovorio, nije bilo arkanja i barkanja. Glas mu je bio pribran. „to nije vkfovatno." Gurnuo je kovkfat ka njoj i kucnuo po svom imenu i adresi. „rv , ali..." „Nema tu nikakvog ali, Lin. Dugujemo za lož-ulje. pre tog računa moramo rv pokrijemo tvoj dug na kartici. Ostaćeš bez nje, ako to ne učinimo." „rv , ali..." „izgubiš li kreditnu karticu, izg u b iš i kreditni rejting." još nije bilo arkanja i barkanja. Govorio je pribrano i razložno. ubedljivo. Pitu se -činilo rv je njegov otac pregrmeo napad teške groznice. cak se i osmehivao. sa osmehom je milovao suprugu po ruci. „Ne zaboravi rv je tvoj kreditni rejting jedini koji imamo. stoga moramo rv ga štitimo. Sem toga, Tina možrv ima pravo. Možrv imam kumu vilu." Nemaš, pomislio je Pit. Tvoj sin igra ulogu vilenjaka. Tina je rekla: „Čekajte! znam orvkle taj novac potiče." Svi pogledi su se upravili prema njoj. Pit je pocrveneo. Nije mogla rv zna, zar ne? Kako bi mogla rv zna? omakla mu se ona burvlaština o zakopanom blagu i... „o rvkle dolazi, dušice?", pitala je Linrv. v
I
I
v
f&AanrmJ
v
fS a S im ^vJ
„iz Fonpa za hitne slučajeve. Sigurno su dobili još para. sap ih dele" Pit je nečujno ispustio vazpuh iz pluća. Tek tapa je shvatio pa ga je zaprzavao u njima. otac ju je pomilovao po kosi. „Ne bi poslali gotovinu, bunpevice, već ček i gomilu obrazaca za potpisivanje." Pit je prišao šporetu. „Napraviću još kakaoa. rv li neko hoće majo?" Svi su hteli. Kovkfte su redovno stizale. poštarina je poskupela, ali se iznos nije menjao. Dobij ali su šest hiljapa polara gzgišnje. to nije bila velika suma, ali je bila oslobođena poreza. omogućavala im je pa drže glavu iznap vzge i rv se ne u rvve u dugovima. Deci je bilo zabranjeno pa pričaju o tajanstvenom novcu. „Tina neće moći pa sačuva tajnu", jedne noći je Linpa rekla Tomu. „to ti je jasno, zar ne? povePće se svojoj plitkoumnoj prijateljici. Elen Brigs će to opmah rastrubiti." Tina je čuvala tajnu, delimično zato što joj je brat, kog je obožavala, rekao pa je više nikap neće pustiti u sobu ako prekrši zabranu, a ponajviše zbog sećanja na arkibarkanje. Pit je krio kovkfte s gotovinom u paučinom premreženom upubljenju iza labave rvske u ormanu. Jednom mesečno uzeo bi pet stotina polara. stavio bi ih u ranac s adresiranom kovkftom. Pripremio je nekoliko desetina kovkfata u kabinetu s kompjutkfima. štampao ih je kasno po popne posle časova, kap u kabinetu nije bilo nikoga. Koristio je javne poštanske sandučiće pa bi ih poslao gospzginu Tomasu sobkfsu iz Ulice sikamora 23. Delio je milostinju vlastitoj porzgici veštinom iskusnog kriminalca. Bojao se rv će mama otkriti šta rapi, rv će ga izgrditi (vkfovatno žestoko) i pa će se sve vratiti na /S otfautT M /^
V
.
f r
f
staro. Dolazilo je do povremenog arkibarkanja. Pretpostavljao je rv situacija nije savršena ni u jednoj porzgici yan bajatih sitkoma na dečjim kanalima. z g nervyno su mogli rv glervju deči kanal, Kartun netyork, MTV i sve drugo, zato što se, rvme i gospzgo, kablovska vratila. još jedna dobra stvar desila se u maju. Tata je dobio posao s nepunim radnim vremenom u kompaniji za nekretnine. postao je nešto što se zove „pretprorvjni istraživač". Pit nije znao šta je to, niti ga se to ticalo. Tata je radio kzg kuće telefonom i kompjutkfom. zarađivao je malo para. to ga se ticalo. još dve stvari su se desile otkad je novac počeo rv pritiče. Kao prvo, tatine noge su ojačale. Tom je u junu 2010. gzgine (kad je počinilac takozvanog Masakra kzg Gradskog centra konačno uhvaćen), počeo pomalo rv horv bez štaka. Takođe je smanjio dozu ružičastih pilula. Druga stvar je bila teže objašnjiva, ali ju je Pit opažao. Baš kao i Tina. Tata i mama su se obećati... pa... blagosioveno. ponekad bi se razbesneli i posvađali, ali su izglervli kao krivci, kao rv zaskfavaju mistkfioznu sreću koja ih je zadesila. prestali bi rv se svađaju i počeli rv govore o drugim stvarima, rv ne bi zagazili u dublje vzge. Cesto su govorili o novcu i onom ko ga šalje. Te rasprave bile su jalove. to je bilo dobro. Neću biti uhvaćen, govorio je Pit. Ne smem i neću biti. Mama i tata su jednog rvna u avgustu zgveli Tinu i Elen u zoološki vrt zvan Hepidejl farma. to je bila prilika koju je Pit strpljivo čekao. otišao je do potoka s dva kofkfa. Uvepo se rv je vazduh čist, pre nego što je iskopao kovčeg i preneo sveščiće u kofkfe. Ponovo ga je zakopao, pre nego što se vratio kući s plenom. U hzgniku na spratu otvorio je tavanska vrata s mkfdevinama. spustio ih je i uzneo kofkfe na tavan. to je bio mali, niski prostor, zimi leden, a leti previše topao i zagušljiv. Retko su ga
koristili. Višak nameštaja ostao je u garaži. Na tavanu je bilo stvari koje su ostavile prethzgne porzgice, stanovnici kuće u Ulici sikamora 23: klimava dečja kolica s jednim točkom, stojeća lampa s tropskim pticama na abažuru, stari brojevi Ridbuka i Gud hauskipinga, svezani kanapom, i gomila buđave ćebadi, koja je zaurvrala na povraćku. Nagurao je sveščiće u najrvlji ugao. Pokrio ih je ćebadima. Uzeo je jednu. Seo je ispzg jedne zg dve sijalice i otvorio. Slova su bila nahkfena i sitna, ali uredno ispisana i laka za čitanje. Nije bilo precrtanih reč, što je smatrao čudesnim ostvarenjem. Prva stranica sveščiće imala je mali, zaokruženi broj 482 na vrhu. Zaključio je rv joj prethzgi nekoliko sličnih. Najmanje pet. Poglavlje 27 Zadnja orvja u Drovkfu bila je ista kao i pre pet gzgina. Osetio je isti zarvh bajatog piva pomešan s vonjem skladišta i isparenjima dizela s parkirališta za kamione ovog dela velike praznine u Nebraski. I Stu Logan izglervo je isto. Na sebi je imao istu belu kecelju, a na glavi istu sumnjivo crnu kosu. Oko vrata ga je stezala ista papagajski šarena kravata. „Nisam živ i ne dišem, ako ovo nije Džimi Gold” rekao je, nasmejavši se na svoj stari neprijatni način, koji je govorio „hajde rv se pretvaramo rv nam je stalo jedno do drugog, iako fs afotTM/ znamo rv to nije slučaj”. „r v li si došao rv mi vratiš dug?” „Jesam”, rekao je Džimi i pomilovao pištolj u zadnjem džepu. Bio je mali i zlokoban, kao stvarčica sposobna rv - ako se koristi hrabro i vešto - izravna sve dugove. „Uđi”, reče Logan. „Popij nešto. Izglervš prašnjavo.” „Hoću”, reče Džimi, „pored pića mogao bih rv se poslužim.”
Pit je skočio, kad je sirena zgjeknula na ulici. Obazreo se oko sebe kao krivac, kao rv nije čitao već drkao. sta ako su se vratili kući ranije zato što je praznoglavoj Elen pozlilo u kolima ili nešto slično? N /
sta ako ga pronađu oype gore sa syešdcama? Sye bi otišlo pođayola. Gurnuo je onu koju je čitao ispop stare ćebapi (auh, aia bazpe) i popuzao po yratanaca. Bacio je pogled na kofkfe. Nema yremena pa ih sakrije. spustio se niz mkfpeyine. zaprhtao je zbog promene tempkfature op nepopnošljiye yreiine po aygustoyskog prošeka. sklopio je i gurnuo mkfpeyine nagore. Trgnuo se zbog škripe i treska koji su tayanska yratanca naprayiia pri zatyaranju, zbog zarđalih fepkfa. otišao je u spayaću sobu i gygnuo na prilazni put. Tamo nije bilo nikog. Lažna uzbuna. Hyala bogu. popeo se na tayan i uzeo kofkfe. vratio ih je u orman u prizemlju, istuširao se (još jepnom je počistio kapu posle toga), obukao čistu opeću i legao u kreyet. izglepa pa je u pitanju roman. Morao bi biti kap ima toliko stranica. Mozpa ima yiše op jepnog, zato što ng'epan roman nije poyoljno pug pa ispuni onolike knjižice. Ni Biblija ih ne bi ispunila. Takođe... bio je zanimljiy preglepaće syešdće i pronaći onu na kojoj počinje. vipeće pa li je pobar. posle jepne pročitane stranice ne može se proceniti pa li je roman pobar, zar ne? zazmurio je i zapremao. obično nije spayao panju, ali je oyo jutro bilo neobično burno, a kuća prazna i tiha. oplučio je pa se prepusti snu. zašto pa ne? Sye je u repu, makar zasap, zahyaljujući njegoyim naporima. zaslužio je pa premne. to ime - DZimi Golp. Mogao se zakleti pa ga je yeć čuo. Mozpa na časoyima engleskog? rv li im je gospođa Syiproyski goyorpa o nekom piscu kog su čitali? Možpa. Voli pa to rapi. Kasnije će ga izguglati, pomislio je. Mogu ja to. Mogu... zaspao je. v
f&Aanrml
f3cAan.-m/
,
f
1978 Moris je oborene glave sedeo na čeličnom krevetu. Patio je od glavobolje. Ruke su mu visile između narandžastih nogavica. Udisao je otrovnu atmosferu pišaćke, povraćke i sredstava za dezinfekciju. Stomak mu je bio olovna lopta koja se širila dok ga nije ispunila od međunožja do Adamove jabučice. Oči su mu pulsirale u dupljama, a usta osećala na kontejner za đubre. Stomak ga je boleo, baš kao i lice. Sinusi su mu se zapušili. Neko je pevao promuklim i očajničkim glasom: „Potreban mi je ljubavnik koji me neće dovoditi do ludila, potreban mi je ljubavnik koji me neće dovoditi do ludila, potreban mi je ljubavnik koji me neće dovoditi do ludila...” „Začepi!” povikao je neko. „Dovodiš me do ludila, šupčino!” Usledila je tišina. A zatim: „Potreban mi je ljubavnik koji me neće dovoditi do ludila!” Olovo u Morisovom stomaku se razredilo i uzburkalo. Skliznuo je s kreveta, pao na kolena (munja bola mu je sevnula u glavi) i razjapio usta iznad čelične klozetske šolje. Isprva se ništa nije desilo. Zgrčio se od glave do pete i izbacio iz sebe nekih devet litara guste tečnosti koja je ličila na žutu zubnu pastu. Bol u glavi bio je tako snažan da je mislio da će eksplodirati. U jednom trenutku ponadao se da će tako biti. Nepodnošljivi bol bi prestao. Nije umro, već je ponovo povratio. Ovog puta je izrigao pola litra nečeg što je peklo. Zatim je povratio nasuvo. Ne baš sasvim suvo. Debeli slinci visili su mu sa usana poput paukove mreže. Ljuljali su se napred-nazad. Morao je da ih otre. „Neko mu ga daje po šolji!”, razlegao se uzvik. Povici i kikotanje pozdravili su usklik. Morisu se činilo da je
zatočen u zoološkom vrtu za ljudska bića. Narandžasto odelo je to dokazivalo. Kako je dospeo ovde. Nije se sećao, baš kao što se nije sećao kako je dospeo u kuću u Šugar Hajstu. Pamtio je vlastitu kuću u Ulici sikamora. I kovčeg, naravno. Zakopani kovčeg. Imao je novac u džepu. Dve stotine dolara Džona Rotstajna. Otišao je u samoposlugu da kupi nekoliko piva zato što ga je glava bolela i zato što se osećao usamljeno. Bio je siguran da je popričao s prodavcem, ali nije mogao da se seti samog razgovora. Da li su pričali o bejzbolu. Verovatno nisu. Imao je kapu Graundhogsa. Posle toga se slabo čega sećao. Bio je siguran da je nešto krenulo naopako. To je osnovana pretpostavka, kad se probudite u narandžastom kombinezonu. Otpuzao je do kreveta. Podigao se na njega i povukao kolena do grudi. Obgrlio ih je. U ćeliji je bilo hladno. Zadrhtao je. Možda sam pitao prodavca za njegov najomiljeniji bar, do kog mogu doći autobusom. Otišao sam tamo, zar ne. Napio sam se, iako sam znao kako to deluje na mene. I nisam se malo napio. Počastio sam sebe „bauljam na sve četiri ispovraćan” pijanstvom. Nesumnjivo sam to učinio, uprkos svemu što sam znao. To nije slutilo na dobro. Još gore je bilo što nije mogao da se seti počinjenih ludosti. Pao bi u mračnu jamu, posle trećeg pića (ponekad posle drugog). Ne bi se uspentrao iz nje dok se ne bi probudio s mamurlukom, ali trezan. Ljudi su to zvali opijanjem do besvesti. U tim besvesnim trenucima gotovo uvek bi došlo do... pa, nazovimo to iskakanjima. Zbog njih je zaglavio u popravnom domu Rivervju. Njima zahvaljujući završio je na ovom mestu. Gde god to bilo. Iskakanja. Jebena iskakanja. Nadao se da je učestvovao u dobroj staroj barskoj tuči, a ne u još jednoj provali. Drugim rečima, nadao se da nije ponovio avanturu iz Šugar Hajsta. Zato što je odavno prestao da bude tinejdžer, pa ne bi završio u popravnom domu, ne, gospodine. Odužiće svoj dug
društvu, ako je počinio zločin, dok god taj zločin nije bio ubistvo izvesnog genijalnog američkog pisca, molim ti se, bože. Ako je to posredi, dugo neće udahnuti slobodni vazduh. Možda nikada. Zato što nije ucmekao samo Rotstajna, zar ne. Setio se još nečega: Kertis Rodžers ga je pitao da li zna da u Nju Hempširu postoji smrtna kazna. Ispružio se po krevetu. Razmišljao je drhteći. To ne može biti moj razlog boravka na ovom mesu. Ne može biti. Može li. Morao je da prizna da je to moguće i ne samo zato što što ga je policija možda povezala s mrtvacima na odmorištu pored druma. Mogao je da zamisli sebe u birtiji ili striptiz baru. Moris Belami, propali student i nabeđeni stručnjak za američku književnost, oblokava se burbonom i doživljava vantelesno iskustvo. Neko počinje da priča o ubistvu velikog pisca Džona Rotstajna, povučenog američkog genija, a Moris Belami - pijan kao letva i pun strahovitog besa, crne zveri sa žutim očima, koju obično drži zatvorenu u kavezu - okreće se govorniku i kaže: „Nije izgledao kao genije kad sam mu razneo glavu.” „Nikad ne bih to učinio”, prošaptao je. Glava ga je bolela jače nego ikad i nešto nije bilo kako valja s levom stranom njegovog lica. Peklo gaje. „Nikad ne bih to učinio.” Samo, kako je to mogao znati. Svaki dan je bio Sve Bi Se Moglo Desiti dan, kad bi popio. Crna zver bi u takvim danima izlazila iz kaveza. Ona je u tinejdžerskim godinama divljala po kući u Šugar Hajtsu. Neumorno je uništavala. Kad su policajci odgovorili na tihi alarm, borio se s njima dok ga nisu onesvestili pendrekom. Pretražili su ga i pronašli gomilu nakita u njegovim džepovima. Većinom se radilo o bižuteriji, ali je bilo i izuzetno vrednih komada, koje je madam nepažljivo ostavila van sefa. Zbog toga je završio u Rivervjuu, u kom su mu razdevičili mlado dupe i u kom je stekao mnogo zanimljivih prijatelja. Razmišljao je: Osoba koja je toliko zasrala stvar savršeno je
sposobna da se pijana hvali ubistvom stvaraoca Džimija Golda. To ti je dobro poznato. A možda su u pitanju pajkani. Možda su ga identifikovali i stavili na spisak traženih lica. I to je moguće. „Potreban mi je ljubavnik koje me neće dovoditi do ludila!” „Umukni!” Ovog puta to je bio Moris. Pokušao je da vikne. Iz usta mu je izašlo samo povraćkom prigušeno krkljanje. Glava ga je bolela. A tek lice, jao. Prošao je rukom uz levi obraz. Tupo je zurio u opiljke zgrušane krvi na dlanu. Nastavio je istraživanje. Naišao je na ogrebotine, najmanje tri. Ogrebotine od noktiju, i to duboke. Šta nam to govori, narode. Pa, obično - iako postoje izuzeci od svakog pravila - muškarci udaraju, a žene grebu. Dame grebu noktima, zato što često imaju lepe i duge nokte za grebanje. Da li sam probao da se nabacim nekoj ribi koja mi je dala korpu noktima. Zalud je pokušavao da se seti. Sećao se kiše, ponča i baterijske lampe koja osvetljava korenje. Sećao se budaka. Nejasno se sećao želje da čuje brzu glasnu muziku i razgovora s prodavcem u samoposluzi. A posle toga. Nije bilo ničeg izuzev tame. Mislio je: Možda su kola u pitanju. Prokleti biskejn. Možda je neko video kako izlazi iz njega na odmorištu na Putu 92, s krvavim prednjim delom. Možda sam ostavio nešto u pregratku za rukavice. Nešto s mojim imenom. To nije bilo verovatno. Fredi je pazario ševi od polupijane barske kučke u Lininom pojilištu. Platio ga je novcem koji je trojka sakupila. Papiri su glasili na Harolda Fajnmana, najboljeg prijatelja Džimija Golda u Trkaču. Nikad nije videla Morisa Belamija, koji je bio dovoljno pametan da se ne pojavljuje pri sklapanju tog posla. Sem toga, uradio je sve što je mogao, izuzev što nije napisao MOLIM VAS, UKRADITE ME na staklu, kad je ostavio kola na parkingu ispred tržnog centra. Biskejn je sad na nekom praznom placu u Loutaunu ili pored jezera, očerupan do šasije. Pa, kako sam ovde zaglavio. Stalno se vraćao na tu misao, kao
pacov koji trči po točku. Da li sam napao neku ženu, ako mi je povredila lice. Možda sam joj slomio vilicu. Ta pomisao izazvala je blagu zvonjavu iza crne zavese pijanstvom indukovanog zaborava. Verovatno će biti optužen za napad, ako je to slučaj. Zbog toga bi mogao završiti u Vejnsvilu. Čeka ga vožnja velikim zelenim autobusom sa žičanom mrežom na prozorima. U robijašnici će biti gadno. Izdržaće nekoliko godina zbog napada ako bude morao. Napad nije isto što i ubistvo. Molim te, ne dopusti da to bude Rotstajn, pomislio je. Čeka me mnogo čitanja. Beležnice su ušuškane na sigurnom mestu. Najlepše je što imam dovoljno novca, više od dvadeset hiljada dolara u neobeleženim dvadeseticama i pedeseticama, od koga ću živeti dok ih budem čitao. Ta suma će mi potrajati prilično dugo, ako budem skromno živeo. Stoga ti se molim da ne dopustiš da to bude ubistvo. „Potreban mi je ljubavnik koji me neće dovoditi do ludila!” „Još jedanput se oglasi, mamojebac!”, neko je povikao. „Još jedanput se oglasi, pa ću ti provući čmar kroz usta!” Moris je zažmurio.
Do podneva se osećao bolje. Odbio je splačine koje su ponudili za ručak. Bledunjavi rezanci plovili su po nečem što je ličilo na krvavicu. Četvorica stražara pojavila su se oko dva sata u hodniku između ćelija. Jedan je držao spisak i izvikivao imena. „Belami! Holovej! Makgiver! Rajli! Ruzvelt! Titgarden! Istupite!” „Ja sam Tigarden, gospodine”, reče krupni crnac na krevetu pored Morisovog. „Jebe mi se i da si Džon Kju4, drkadžijo. Istupi ako želiš da razgovaraš s braniocem po službenoj dužnosti. Ostani gde si, pa ćeš duže robijati.” Pet-šest prozvanih zatvorenika istupilo je napred. Samo toliko ih je ostalo, u ovom hodniku. Drugi pritvorenici pohvatani prošle noći (među njima je na svu sreću bio i tip koji je mrcvario Džona
Melenkampa) oslobođeni su ili jutros izvedeni pred sud. To su bile sitne ribe. Moris je znao da su popodnevni termini rezervisani za ozbiljnija sranja. Posle avanturice na Šugar Hajtsu, po podne je izveden na sud. Tamo ga je dočekala ona pičketina, sudija Bukovski. Molio se bogu u kog nije verovao kad su se vrata njegove ćelije otvorila. Nekbude napad, bože, važi. Običan, ne s preteranom količinom nasilja. Samo ne ubistvo. Bože, ne daj im da išta saznaju o događajima u Nju Hempširu ili na izvesnom odmorištu u gornjem delu države Njujork, važi. Da li se slažeš s tim. „Istupite, momci”, rekao je stražar sa spiskom. „Istupite i okrenite se nadesno. Držite odstojanje koja odgovara dužini ispružene ruke od uzornog Amerikanca ispred vas. Bez vrpoljenja i pipkanja oko sebe. Ne zajebavajte se s nama, pa ćemo vam uzvratiti istom merom.”
Ušli su u lift dovoljno veliki da primi manje krdo stoke. Krenuli su drugim hodnikom, da bi zatim - bog te pita zašto, nosili su sandale, a na jednodelnim odelima nije bilo džepova - prošli kroz detektor metala. Iza njih je bila soba za posetioce sa osam zidovima odeljenih kabina, sličnih odeljcima za učenje u biblioteci. Stražar sa spiskom upravio je Morisa ka kabini broj 3. Seo je ispred branioca po službenoj dužnosti, od kog ga je delila tabla pleksiglasa, često prljana a retko brisana. Tip na slobodnoj strani bio je knjiški moljac s lošom frizurom i obiljem peruti. Imao je beleg od herpesa ispod nozdrve i izgužvanu aktovku na krilu. Izgledao je kao momčič od najviše devetnaest godina. Vidi koga sam dobio, pomislio je Moris. Isuse blagi, vidi koga sam dobio. Advokat je pokazao na telefon na zidu Morisove kabine. Otvorio je aktovku. Iz nje izvadio papir i žuti notes. Postavio ih je na sto ispred sebe i spustio aktovku na pod. Dohvatio je svoj telefon. Nije govorio nesigurnim tenorom adolescenta, već
samouverenim, muklim baritonom, previše snažnim za kokošje grudi ispod purpurne mašne. „U debelim ste govnima, gospodine” - pogledao je papir pored notesa - „Belami. Spremite se na veoma dugi boravak u državnom zatvoru. Izuzev ako nemate nešto za trgovinu.” Moris je pomislio da mu predlaže trgovinu s beležnicama. Hladnoća mu se pela uz ruku, kao prokletstvo zle vile. Ako ga imaju zbog Rotstajna, imaju ga i zbog Kertisa i Fredija. To znači da mu sleduje doživotna bez mogućnosti puštanja na slobodu. Nikad neće moći da se domogne kovčega, niti će doznati sudbinu Džimija Golda. „Govorite”, rekao je advokat, kao da se obraća psu. „Recite mi s kim razgovaram.” „Ja sam Elmer Kaferti, privremeno vama na usluzi. Pojavićete se na sudu za...” Pogledao je na sat, jeftiniji od njegovog odela. „Pola sata. Sudija Bukovski veoma je tačna.” Kroz Morisovu glavu sevnula je munja bola koja nije imala nikakve veze s mamurlukom. „Ne! Ne ona! To ne može biti! Ta kučka je doplovila na Nojevoj barci.” Kaferti se osmehnuo. „Vidim da ste već imali posla s Velikom Bukovski.” „Pogledajte papir ”, tupo će Moris. Iako taj podatak verovatno nije bio na njemu. Šugar Hajts je pod pečatom, kao što je rekao Endiju. Jebeni Endi Holidej. Odgovorniji je od mene. „Peder.” Kaferti se namrštio. „Šta ste rekli.” „Ništa. Nastavite.” „Imam izveštaj o sinoćnjem hapšenju. Dobra vest je da će vaša sudbina biti u rukama nekog drugog delioca pravde, kad izađete pred sud. Još bolja vest, makar za mene, jeste ta da će vas u tom času predstavljati neko drugi. Supruga i ja selimo se u Denver. Vi ćete, gospodine Belami, biti samo uspomena.”
Denver ili pakao, Morisu je bilo svejedno. „Recite mi za šta me optužuju.” „Ne sećate se.” „Opio sam se do besvesti.” „Tako znači.” „Upravo tako”, reče Moris. Možda bi mogao da trampi beležnice, iako mu je i sama pomisao na to pričinjavala bol. Da li bi tužilac shvatio važnost onog što je u njima, čak i kad bi ih ponudio - ili ako bi to učinio Kaferti. Advokati nisu preterano učeni. Erl Stenli Gardner5 verovatno je tužiocu bliski primer velike književnosti. Šta bi dobio predajom beležnica, čak i ako bi te divne u kožu uvezene knjižice probudile zanimanje državnog pravozastupnika. Jednu doživotnu robiju, umesto tri. Samo totalno blesav čovek sklopio bi takvu pogodbu. Ne mogu, ni po koju cenu. Jednostavno ne želim. Endi Holidej je možda peder s retkim losionom za posle brijanja, ali je imao pravo u pogledu Morisove motivacije. Kertis i Fredi ušli su u posao zbog gotovine. Poverovali su mu kad im je rekao da je matorac nakupio više od sto hiljada zelembaća. Šta su za njih predstavljali Rotstajnovi rukopisi. Vrednost piščevog književnog rada od 1960. godine za tu dvojicu praznoglavaca bila je tek nejasna senka, poput pripovesti o izgubljenom zlatnom rudniku. Moris ih je smatrao bitnim. Da su se događaji odvijali drugačijim tokom, ponudio bi svoj deo novca Kertisu i Frediju u zamenu za beležnice. Nije sumnjao da bi rado prihvatili takvu ponudu. Sav trud bio bi uzaludan, ako bi ih se sad odrekao. Pogotovo ako sadrže nastavak sage o Džimiju Goldu. Kaferti je kucnuo telefonom po providnoj pregradi, pre nego što ga je prineo uvu. „Kaferti Belamiju, Kaferti Belamiju, javite se, Belami.” „Izvinite. Razmišljao sam.” „Malo ste zakasnili, zar ne. Pokušajte da me pratite, molim vas. Bićete optužen po tri osnova. Vaša strategija bi, ako prihvatite moj
predlog, bila da se izjasnite nevinim po svakoj od njih. Na sudu možete da promenite mišljenje, ako biste od toga mogli imati koristi. Ne razmišljajte o kauciji, pošto se Bukovski ne smeje, već cereka kao veštica.” Moris je razmišljao. Najgore sumnje upravo su se obistinile. Rotstajn, Dau i Rodžers. Tri optužbe za ubistvo prvog stepena. „Gospodine Belami. Vreme nam ističe. Gubim strpljenje.” Telefon mu je skliznuo s uva. Vratio ga je s priličnim naporom. Ništa više nije važno. Advokat s naivnom facom Ričija Kaningema6 i otkačenim sredovečnim baritonom nastavio je da sipa reči u njegovo uvo. U jednom trenutku počele su da dobijaju smisao. „Penjaće se uz lestve, gospodine Belami. Ići će od zlog ka još gorem. Prva optužba ticaće se opiranja hapšenju. Reći ćete da se smatrate nevinim. Druga optužba ticaće se fizičkog napada - ne samo na ženu, napali ste i policajca pre nego što vam je stavio lisice. Reći ćete da se smatrate nevinim. Treća optužba biće silovanje uz upotrebu nasilja. Možda će dodati i pokušaj ubistva, ali zasad imamo samo silovanje... ako se takav čin tako može okarakterisati. Izjasnićete se...” „Čekajte malo”, reče Moris. Dodirnuo je ogrebotinu na obrazu. Osetio je... nadu. „Silovao sam nekog.” „Naravno da jeste”, reče Kaferti. Zvučao je zadovoljno. Verovatno zato što ga je njegov klijent konačno pažljivo slušao. „Nakon što je gospođica Kora En Huper...” Izvadio je komad papira iz aktovke. „To se desilo nedugo nakon što je napustila restoran u kom radi kao kelnerica. Išla je ka autobuskoj stanici na Louer Marlborou. Kaže da ste je zgrabili i uvukli u sokak pored taverne Šuters, u kojoj ste proveli nekoliko sati ločući džek danijels pre nego što su vas zamolili da odete, zato što ste šutnuli džuboks. Gospođica Huper imala je policijski alarm na baterije u tašnici. Uspela je da ga aktivira. Takođe vas je izgrebala po licu. Razbili ste joj nos, oborili na tle i pokušali da utisnete vašeg Džona Hopkinsa u njenu Saru Lorens. Još ste pokušavali, kad vas je policajac Filip Elenton odvojio
od nje.” „Silovanje. Zašto bih...” Glupo pitanje. Zašto je tri puna sata uništavao dom na Šugar Hajtsu, s malom pauzom za pišanje po abisinskom tepihu. „Nemam pojma”, reče Kaferti. „Silovanje je strano mom načinu života.” I mom, pomislio je Moris. U uobičajenim prilikama. Ali tog dana sam pio džek danijels, spremao sam se za iskakanja. „Koliko če me odrapiti.” „Tužilac će tražiti doživotnu. Mogli biste proći sa dvadeset pet godina, ako na suđenju priznate krivicu i ako se prepustite milosti suda.”
Moris je priznao krivicu na suđenju. Rekao je da žali zbog onog što je učinio. Krivio je piće. Prepustio se milosti suda. I dobio doživotnu.
2013-2014 Pit Sobers je već u drugom razredu srednje razmišljao o sledećem koraku, upisivanju na dobar koledž u Novoj Engleskoj, na kom je književnost umesto čistoće imala status božanstva. Počeo je da istražuje internet i sakuplja brošure. Emerson i Britanska Kolumbija činili su mu se kao najizgledniji kandidati, ali ni Braun nije bio van dosega. Majka i otac govorili su mu da se mnogo ne nada, ali im Pit nije verovao. Smatrao je da vas čeka prilično sjeban život ako u tinejdžerskim godinama ne gajite velike nade i ambicije. Nije se dvoumio povodom studiranja engleskog jezika. Nešto od te sigurnosti dugovao je Džonu Rotstajnu i romanima o Džimiju Goldu. Bio je jedina osoba na svetu koja je pročitala poslednja dva. Promenili su mu život. Hauard Riker, profesor engleskog na drugoj godini, takođe je uticao na njegovo formiranje, iako mu se veliki broj đaka podsmevao. Zvali su ga Riki Hipi zbog košulja cvetnih dezena i zvoncara koje je voleo da nosi. (Piterova cura, Glorija Mur, zbog navike da maše rukama iznad glave kad bi se uzbudio, zvala ga je Pastor Riki.) Malo ko je bežao s časova gospodina Rikera. Bio je zabavan, poletan i - za razliku od najvećeg broja profesora - iskreno naklonjen učenicima. Zvao ih je „mladim damama i gospodom”. Prevrtali su očima zbog retro odeće i kreštavog smeha... ali je odeća emitovala opuštenu, veselu poruku, a vrištavi smeh bio izrazito ljubak i zarazan. Prvog časa engleskog u drugoj godini uleteo je u kancelariju kao osvežavajući povetarac. Poželeo im je dobrodošlicu i prišao tabli. Napisao je nešto što Pit Sobers nikad neće zaboraviti: Ovo je glupo!
„Šta mislite o ovome dame i gospodo.” pitao je. „Šta pobogu to može značiti.” Svi su ćutali. „Reći ću vam. To je najčešće izrečena kritika iz usta mladih dama i gospode poput vas, osuđenih da prate program koji počinje odlomcima Beovulfa, da bi se završio Rejmondom Karverom. Profesori taj koncept podučavanja nazivaju GPV: Galop preko velikana.” Veselo je zakreštao i mahnuo rukama na nivou grudi u propovedničkom stilu. Većina klinaca se nasmejala s njim. Pit je bio među njima. „Presuda odeljenja o ’Jednom skromnom predlogu’ Džonatana Svifta. Ovo je glupo! ’Mladi Gudmen Braun’, iz pera Natanijela Hotorna. Ovo je glupo! ’Krpljeni zid’ Roberta Frosta. Umereno glupo! Obavezni odlomci iz Mobija Dika. Izuzetno glupo!” Još smeha. Niko nije pročitao Mobija Dika, ali su svi znali da je težak i dosadan. Drugim rečima, glup. „I ponekad!”, povikao je gospodin Riker, podižući prst i dramatično pokazujući na reći ispisane na tabli. „Ponekad, mlade dame i gospodo, ta kritika je u potpunosti opravdana. Priznajem to pred čitavim odeljenjem. Moram da predajem antikvitete koje radije ne bih predstavljao učenicima. Duša me boli kad vidim odsustvo zanimanja u vašim očima. Da! Duša me boli! Nastavljam da se borim zato što znam da veliki deo onog što predajem nije glup. Čak i antikviteti s kojima ne možete da se povežete u školi imaju duboke rezonance koje će se s vremenom otkriti. Da li da vam kažem kako ćete razlikovati glupe sadržaje od onih koji to nisu. Hoćete li da vam odam tu veliku tajnu. Verujem da hoću, pošto nam je ostalo još četrdeset minuta časa, a još nemamo žito za mlevenje u mlinu našeg udruženog intelekta.” Nagnuo se napred, naslonivši se rukama na sto. Kravata mu se ljuljala kao klatno. Pit je osećao da gospodin Riker gleda pravo u njega, kao da je znao - ili intuitivno osećao - goleme tajne koje je
krio ispod ćebadi na tavanu svoje kuće. Nešto mnogo važnije od novca. „U jednom trenutku našeg druženja, možda već ove noći, pročitaćete nešto teško, nešto što samo delimično razumete, i presuditi ovo je glupo. Da li ću opovrgavati vaš sud kad ga iznesete na sledećem času. Zašto bih radio nešto tako beskorisno. Provešću kratko vreme s vama, samo pedeset četiri nedelje. Ne želim da ga traćim raspravljajući o vrlinama ove priče ili one pesme. Zašto bih to činio, kad su sva mišljenja subjektivna i ne postoji način za postizanje konačnog rešenja.” Neka deca - Glorija je bila među njima - delovala su izgubljeno, ali je Pit shvatao ono što je gospodin Riker, ili Hipi Riki, govorio, zato što je, otkad je počeo da čita sveščiće, pročitao desetine eseja o Džonu Rotstajnu. Veliki broj kritičara smatrao ga je jednim od najvećih američkih pisaca dvadesetog veka, uz bok Ficdžeraldu, Hemingveju, Fokneru i Rotu. Bilo je i drugih. Veoma glasna manjina smatrala ga je drugorazrednim i plitkim spisateljem. Pit je pročitao članak u Salonu7 u kom je kritičar nazvao Rotstajna „kraljem sarkastičnih primedaba i svecem zaštitnikom budala”. „Evo odgovora”, rekao je gospodin Riker prvog dana Pitove druge godine srednje. Šetkao se, dok su mu drevne zvoncare lepršale oko nogu. Povremeno bi mahnuo rukama. „Da! Vreme nemilosrdno razvrstava glupe sadržaje od onih koji to nisu. To je prirodni, darvinistički proces. Zbog njega su romani Grejama Grina prisutni u svakoj boljoj knjižari, a romani Samerseta Moma nisu. Oni još postoje, naravno, ali ih morate naručiti. To ćete uraditi samo ako znate za njih. Većina savremenih čitalaca nije upoznata s njihovim postojanjem. Nek dignu ruke oni koji su čuli za Samerseta Moma.” Niko nije digao ruku. Gospodin Riker je klimnuo, na prilično tužan način, kako se činilo Pitu. „Vreme je presudilo da gospodin Grin nije glup, dok
gospodin Mom jeste... pa, nije baš glup, ali tone u zaborav. Lično mislim da je napisao neke divne romane - Mesec i stoparac je čudesan, moje mlade dame i gospodo, čudesan. Napisao je mnogo sjajne kratke proze, ali ništa od toga nećete naći u čitankama. „Da li bi trebalo da plačem zbog toga. Da li bi trebalo da besnim, mašem pesnicama i da se žalim na nepravdu. Ne, neću. Takvo razvrstavanje je prirodni proces. Desiće se i vama, dame i gospodo, iako ću ja biti u retrovizoru vašeg života kad se to dogodi. Hoćete li da vam kažem kako se to dešava. Pročitaćete nešto verovatno ’Duke et Decorum Est’ Vilfreda Ovena. Hoćemo li koristiti to kao primer. Zašto da ne.” Dreknuo je dubokim glasom od kog su Pita podišli žmarci, a grlo steglo: „’Klipasali smo kroz kaljugu duboko pognuti, kao prestareli prosjaci pod vrećama, krivonogi, kašljući kao babe...’ I tako dalje. ltd. itd. Neki od vas će reći: ’Ovo je glupo.’ Hoću li prekršiti obećanje da neću opovrgavati vaš sud, iako mislim da su Ovenove pesme najbolji opisi Prvog svetskog rata. Neću! To je samo moje mišljenje. A mišljenje je kao dupe: svako ima po jedno.” Mlade dame i gospoda uglas su zaurlali od smeha. Gospodin Riker se uspravio. „Moraću da kaznim neke od vas, zbog remećenja nastave. Nemam problema s nametanjem discipline, ali nikada neću izraziti nepoštovanje prema vašem mišljenju. A ipak! A ipak!” Podigao je prst. „Vreme prolazi! Tempus će fugit! Možda ćete zaboraviti Ovenovu pesmu. U tom slučaju vaša presuda glupa je pokazaće se ispravnom. Makar za vas. Neki će je se setiti. Iznova će je se sećati. Pri svakom sećanju dublje će rezonovati u vama zbog nezaustavljivog procesa sazrevanja. Kad god se ta pesma ušunja u vaš um, izgledaće malo manje glupa i malo životnija i značajnija. Sve dok ne zablista, mlade dame i gospodo. Sve dok ne zablista. Ovo je kraj mog uvodnog izlaganja. Zamoliću vas da se vratite na šesnaestu stranu izuzetne knjige Jezik i književnost.”
Jedna od priča koje je gospodin Riker odredio za čitanje te godine bila je „Pobednik na konjiću za ljuljanje”, D. H. Lorensa. Veliki broj mladih dama i gospode (uključujući Gloriju Mur, od koje se Pit sve više umarao, uprkos stvarno neviđenim sisama) smatrali su je glupom. Pit nije, uglavnom zato što su ga dešavanja u njegovom životu već nagnala da sazri mimo svojih godina. Krajem 2013. i početkom 2014. godine bila je zima zapamćena po čuvenom polarnom frontu. Kotlovi za loženje po čitavom Srednjem zapadu radili su punom parom. Sagorevali su kamare para. Često se sećao te priče. I svaki put je sve dublje odzvanjala u njemu. Porodica opisana u njoj na prvi pogled imala je sve, ali nije. Ono što su imali nikad nije bilo sasvim dovoljno. Junak priče, dečačić po imenu Pol, neprestano je čuo šapat kuće: „Mora biti više novca! Mora biti više novca!” Pit Sobers je mislio da ima dece kojoj se ovo čini glupim. To su bili srećnici koji nikad nisu morali da slušaju noćno arkibarkanje o redosledu plaćanja računa. Ili o ceni cigareta. Mladi junak Lorensove priče otkriva natprirodni način za zarađivanje novca, u obliku jahanja drvenog konjića na putu do izmaštane zemlje sreće. Pol tako uspeva da izabere pobednika na konjskim trkama u stvarnom životu. Zaradio je hiljade dolara, ali je kuća nastavila da šapće: „Mora biti više novca!” Pol posle poslednje epske vožnje na konjiću za ljuljanje - i poslednjeg velikog dobitka - pada mrtav od izliva krvi u mozak ili nečeg sličnog. Pita nije zabolela glava kad je pronašao zakopani kovčeg, ali je to ipak bio njegov konjić za ljuljanje, zar ne. Da. Njegov konjić za ljuljanje. Godine 2013, kad je upoznao gospodina Rikera, konjić za ljuljanje je usporavao. Novac iz kovčega bio je na izmaku. Znao je da je pomogao roditeljima da prebrode teški i zastrašujući period. Njihov brak bi bez njega propao. Nijednom se nije pokajao zbog preuzimanja uloge anđela čuvara. Novac iz kovčega je, shodno rečima stare pesme, bio most preko uzburkane
vode. Situacija se na drugoj strani znatno promenila. Najteži deo recesije je prohujao. Mama je ponovo predavala s punim radnim vremenom. Zarađivala je tri hiljade dolara više na godišnjem nivou. Tata je upravljao svojim poslićem. Nije se neposredno bavio nekretninama, već nečim što se zove istraživanje na polju nekretnina. Nekoliko agencija u gradu koristilo je njegove usluge. Pit nije razumeo šta radi, ali je znao da zarađuje nešto para i da će zarađivati još više u narednim godinama, ako tržište nekretnina nastavi da se oporavlja. Prodavao je nekoliko nekretnina. Najbolje od svega je bilo to što je dobro hodao i što je prestao da uzima lekove protiv bolova. Štake su duže od godinu dana hvatale prašinu u ormanu. Zbog bola u nogama i zglobovima koristio je štap, kad bi padala kiša ili sneg. Sve je bilo dobro. U stvari, sjajno. A ipak, kao što je gospodin Riker govorio najmanje jednom za četrdeset pet minuta. A ipak! Morao je da razmišlja o Tini. Ona je bila jedno veliko A ipak. Veliki broj njenih prijateljica iz starog susedstva na Vest Sajdu, uključujući Barbaru Robinson, koju je obožavala, ići će u Čapel Ridž, privatnu školu s odličnim rezultatima za upis učenika u dobre koledže. Mama joj je rekla da ona i tata ne vide kako će je tamo upisati odmah posle osnovne. Možda bi mogla da se upiše u drugu godinu, ako porodična finansijska situacija nastavi da se poboljšava. „Ali tada nikog neću poznavati”, rekla je Tina, pre nego što se rasplakala. „Poznavaćeš Barbaru Robinson”, reče mama. Pit (koji je prisluškivao razgovor iz susedne sobe) po zvuku njenog glasa shvatio je da je mama na ivici suza. „Hildu i Betsi, takođe.” Ali Tins je bila nešto mlađa od ovih devojaka. Pit je znao da je samo Barb bila njena prava prijateljica na Vest Sajdu. Hilda Karver i Betsi de Vit verovatno je se i ne sećaju. Ne bi je se sećala ni Barbara, za godinu ili dve. Mama kao da je zaboravila koliko je srednja škola važna i kako brzo zaboravljaš prijatelje iz osnovne kad u nju kreneš. Tinin odgovor valjano je odrazio njegove misli. „Da, ali one neće
poznavati mene.” „Tina...” „Imate onaj novac!”, kroz plač će Tina. „Tajanstvene pare koje stižu svakog meseca! Zašto ne mogu da uzmem malo za Čapel Ridž.” „Zato što još izmirujemo dugove iz loših vremena, dušo.” Tina nije imala šta da kaže na tu tvrdnju, zato što je bila istinita. Njegovi planovi za koledž bili su drugo a ipak. Znao je da je nekim njegovim prijateljima, možda većini, koledž dalek kao planete na rubu Sunčevog sistema. Ali, ako želi da se upiše na dobar (Braun, šaputao mu je um, Engleska književnost na Braunu), mora da rano podnese molbu za upis, u prvom polugodištu poslednje godine srednje. Prijavljivanje je koštalo para, baš kao i letnji kurs koji je morao da pohađa ako je želeo da postigne najmanje 670 poena na matematičkom delu prijemnog ispita. Imao je poslić s nepunim radnim vremenom u biblioteci u Ulici Garner, ali trideset pet dolara nedeljno neće ga daleko odvesti. Tatin posao se dovoljno razvio da nametne potrebu za kancelarijom u centru grada. To je bilo a ipak broj tri. Mestašce s niskom kirijom na višem spratu, blizu dešavanja, isplatilo bi se, ali je iziskivalo nove troškove. Pit je znao - iako to niko nije glasno pominjao - da tata računa na tajanstvenu gotovinu kao pomoć u kritičnom periodu. Svi su postali zavisni od tajanstvenog novca. Samo je Pit znao da će taj izvor prihoda presušiti pre kraja 2014. godine. I da, potrošio je nešto novca za svoju dušu. Suma nije bila prevelika - tako nešto izazvalo bi neželjena pitanja - stotinu tamo, stotinu ovamo. Kupio je blejzer i espadrile pre ekskurzije u Vašington. Nekoliko CD-ova. I knjige. Naložio se na knjige, otkad se posle čitanja sveščića zaljubio u Džona Rotstajna. Počeo je s Rotstajnovim savremenicima Jevrejima, poput Filipa Rota, Sola Beloua i Irvina Šoa (mislio je da su Mladi lavovi jebeno sjajni i nije mogao da shvati zašto nisu klasik). Širio je interesovanja. Uvek je
kupovao knjige s mekim povezom, ali su i one koštale od dvanaest do petnaest dolara komad, ako nisu bile polovne. „Pobednik na konjiću za ljuljanje” izazvao je snažan odjek zato što je Pit čuo šapat svoje kuće: „Mora biti više novca”... a uskoro će ga biti manje. Ali novac nije bio sve što je našao u kovčegu, zar ne. To je bilo sledeće a ipak. Pit Sobers je sve češće razmišljao o tome.
Analiza triologije o Džimiju Goldu na šesnaest stranica bila je Pitov seminarski rad za Galop Preko Velikana gospodina Rikera. Citirao je različite prikaze i dodao materijal iz nekoliko intervjua koje je Rotstajn dao pre povlačenja na imanje u Nju Hempširu i potpunog nestanka iz javnog i kulturnog života. Završio je pomenom Rotstajnovog obilaska nemačkih logora smrti. Učinio je to kao reporter Njujork heralda - četiri godine pre objavljivanja prve knjige o Džimiju Goldu. „Verujem da je to bio najznačajniji događaj u Rotstajnovom životu”, napisao je Pit. „I sigurno najznačajniji događaj u njegovom životu kao pisca. Džimijeva potraga za smislom uvek se vraća na ono što je gospodin Rotstajn video u tim logorima. Zbog toga se Džimi oseća praznim, kad god pokuša da živi kao običan američki građanin. To je najvidljivije kad baci pepeljaru u televizijski ekran u Trkač usporava. Učinio je to tokom CBS-ovog specijala o Holokaustu.” Kad je gospodin Riker vratio seminarske radove, na naslovnici Pitovog, kompjuterski skeniranoj Rotstajnovoj fotografiji iz mlađih dana na kojoj sedi u Sardiju s Ernestom Hemingvejem, stajalo je veliko A+. Gospodin Riker je ispod toga napisao: Vidimo se posle časa. Kad su druga deca otišla, gospodin Riker je pogledao Pita tako prodorno da se uplašio da će ga njegov najomiljeniji učitelj optužiti za plagijat. Gospodin Riker se osmehnuo. „To je najbolji učenički
rad koji sam video za dvadeset osam godina podučavanja. Svakako najsamopouzdaniji i najosećajniji.” Pit je pocrveneo od zadovoljstva. „Hvala. Zaista. Hvala lepo.” „Ipak, moram da dovedem u pitanju tvoj zaključak”, rekao je gospodin Riker, zavaljen u stolici s upletenim prstima na potiljku. „Karakterizacija Džimija kao ’plemenitog američkog heroja, poput Haka Fina’ nema uporište u poslednjoj knjizi triologije. Da, tačno je da baca pepeljaru u televizijski ekran, ali to nije herojski čin. Poznato ti je da je oko logo CBS-a. Džimijev čin je ritualno oslepljenje unutrašnjeg oka, onog koje vidi istinu. To nije moj uvid, već gotovo direktni citat iz eseja ‘Trkač okreće leđa’, Džona Kroua Ransoma. Lesli Fidler kaže to isto u Ljubavi i smrti u američkom romanu.” „Ali...” „Ne pokušavam da te omalovažim, Pite. Samo kažem da moraš slediti dokaze u svakoj knjizi gde god te oni vodili. To znači da ne možeš zaobilaziti ključne događaje koji odudaraju od tvoje teze. Šta Džimi radi nakon bacanja pepeljare u televizijski ekran i nakon što njegova supruga izrekne klasičnu frazu: ’Kopilane, kako će sad deca da gledaju Mikija Mausa.’" „Odlazi i kupuje drugi televizijski prijemnik, ali...” „Ne bilo koji televizijski prijemnik, već prvi televizor u boji u kraju. A zatim.” „Kreira megauspešnu oglasnu kampanju za duzi-du sredstvo za čišćenje. Ali...” Gospodin Riker je podigao obrve, čekajući nastavak priče. Kako je Pit mogao da mu kaže da se Džimi jedne noći ušunjao u agenciju kasno noću s kutijom šibica i kantom kerozina. Da je Rotstajn naslutio proteste protiv rata u Vijetnamu i za odbranu građanskih prava time što je nagnao Džimija da zapali vatru koja je uništila zgradu poznatu kao Hram reklame. Da je otputovao iz Njujorka auto-stopom, ne osvrćući se za sobom, da je ostavio porodicu radi skitnje, poput Haka i Džima. Nije mogao da mu kaže ništa od toga,
zato što je ta priča ispričana u knjizi Trkač ide na zapad, romanu koji postoji samo u sedamnaest gusto ispisanih sveščića koje su duže od trideset godina provele zakopane u starom kovčegu. „Samo napred, obrazloži svoja ali”, blagonaklono reče gospodin Riker. „Ništa mi nije draže od dobre rasprave o knjizi s nekim ko može da snažno i ubedljivo iznese svoje stavove. Pretpostavljam da si već propustio autobus. Biće mi veliko zadovoljstvo da te odvezem kući.” Potapšao je naslovnu stranicu Pitovog rada s Džonijem R. i Ernijem H., dvojicom titana američke literature s povelikim čašama martinija, podignutim u zdravici. „Ovo je izuzetan rad, ako zanemarimo neutemeljeni zaključak, koji pripisujem dirljivoj želji da vidiš svetlost na kraju izuzetno mračnog romana. Stvarno izuzetan. Stoga samo napred. Obrazloži svoja ali.” „Ali nemam šta da kažem”, reče Pit. „Možda ste u pravu.” Samo što nije bio. Svaka sumnja u spremnost Džimija Golda da se proda, koja je ostala na kraju Trkač ide na zapad zbrisana je u poslednjem i najdužem romanu u serijalu, Trkač diže barjak, najboljoj knjizi koju je Pit ikada pročitao. Takođe i najtužnijoj. „U tvom radu nema pomena o načinu na koji je Rotstajn izgubio život.” „Nema.” „Mogu li da te pitam zašto.” „Pretpostavljam zato što bi to odudaralo od teme. Rad bi bio predug. Takođe... pa... velika je grehota što je tako umro, ubijen u banalnoj provali.” „Nije trebalo da čuva gotovinu u kući”, blago će gospodin Riker, „ali jeste. Mnogo ljudi je znalo za to. Ne sudi mu prestrogo zbog toga. Veliki broj pisaca je glupo i nesmotreno postupao s novcem. Čarls Dikens je izdržavao lenju porodicu, uključujući i vlastitog oca. Samjuel Klemens je zamalo bankrotirao zbog loših transakcija s nekretninama. Artur Konan Doji je straćio hiljade dolara na lažne medijume i potrošio mnogo više na krivotvorene fotografije vila. Rotstajn je makar dovršio najvažniji deo opusa. Izuzev, ako ne
veruješ u tvrdnje izvesnog broja ljudi...” Pit je pogledao na sat. „Hm, gospodine Rikere. Stići ću na autobus, ako požurim.” Gospodin Riker je načinio onaj smešni propovednički gest rukama. „Idi, za ime sveta, idi. Samo sam hteo da ti se zahvalim na divnom radu... i da ti ponudim prijateljsko upozorenje: kad sledeće godine - i na koledžu - budeš pristupao ovakvoj vrsti teksta, ne dopusti da ti dobra narav zamagli kritičko oko. Ono vazda mora biti hladno i bistro.” „Neću”, reče Pit, kad je požurio prema vratima. Nije imao ni najmanju želju da s gospodinom Rikerom razgovara o mogućnosti da su lopovi, koji su oduzeli život Džonu Rotstajnu, pored novca ukrali i gomilu neobjavljenih rukopisa i da su ih uništili nakon što su procenili da im ne mogu biti ni od kakve koristi. Jednom ili dva puta se poigravao idejom da ih preda policiji, iako bi to gotovo sigurno značilo da bi roditelji doznali poreklo tajanstvenog novca. Sveščiće su, naposletku, bile dokaz zločina i književno blago. Ali to je bio stari zločin, drevna istorija. Bolje je bilo ne petljati se u to. Zar ne.
Školski autobus je otišao, što je podrazumevalo šetnju od tri kilometra do kuće. Pitu to nije smetalo. Hodao je uzdignute glave zbog pohvale gospodina Rikera. Imao je mnogo tema za razmišljanje. Ponajviše o Rotstajnovom neobjavljenom opusu. Kratke priče behu neujednačenog kvaliteta. Samo nekoliko je bilo zaista dobro. Pesme koje je pokušavao da piše po Pitovom skromnom mišljenju bile su prilično blede. Ali poslednja dva romana o Džimiju Goldu bila su... pa, čisto zlato. Pit je na osnovu dokaza razasutih u njima pretpostavio da je poslednji, u kom Džimi podiže zapaljenu zastavu na mirovnom protestu u Vašingtonu, završen oko 1973. godine, zato što je Nikson još bio predsednik u
trenutku okončanja radnje. Nije mogao da shvati da Rotstajn nije objavio poslednje knjige o Goldu (kao i još jedan roman, o Građanskom ratu). Bile su tako dobre! Uzimao je samo jednu sveščiću iz skrovišta na tavanu. Čitao ih je iza zatvorenih vrata, pažljivo osluškujući, kad god je neki član porodice bio u kući. Uvek je imao drugu knjigu pri ruci. Stavio bi sveščiću ispod madraca, kad bi čuo korake i uzeo rezervnu knjigu. Samo ga je Tina jednom iznenadila, zato što je imala nezgodnu naviku da se šetka u čarapama. „Šta je to.”, pitala je s vrata. „Ništa što bi se tebe ticalo”, odvratio je, gurajući sveščiću ispod jastuka. „Ozbiljno ćemo se pozavaditi ako išta kažeš mami i tati.” „Da li je pornić.” „Nije!” Gospodin Rotstajn je, istini za volju, umeo da napiše prilično škakljive scene, pogotovo za čoveka njegovih godina. Recimo ona u kojoj Džimi i one dve hipi cure... „Pa, zašto mi ne daš da je vidim.” „Zato što je lična.” Pogled joj je zablistao. „Da li je tvoja. Da li pišeš knjigu.” „Možda. Pa šta ako je pišem.” „Mislim da je to strava! O čemu se radi.” „O bubama koje se karaju na Mesecu.” Zakikotala se. „Mislila sam da si rekao da nije pornić. Mogu li da je pročitam, kad bude gotova.” „Videćemo. Samo ne pričaj nikome ništa, važi.” Pristala je. Morao je da prizna da je Tins retko kršila obećanja. To se desilo pre dve godine. Bio je siguran da je zaboravila na to. Bili Veber se dokotrljao na sjajnom desetobrzincu. „Hej, Soberse!” Bili je njegovo prezime, kao gotovo svi ostali (s izuzetkom gospodina Rikera), izgovarao Sobers umesto SOV-bers. Šta se tu može. Prezime je usrano zvučalo kako god da ga izgovoriš. „Šta radiš ovog leta.” „Radim u biblioteci u Ulici Garner.”
„Još.” „Izborio sam se za dvadesetosatnu radnu nedelju.” „Jebi ga, čoveče, premlad si za nadničara!” „Ne smeta mi”, reče Pit, što je bila istina. Rad u biblioteci donosio je besplatno kompjutersko vreme, pored ostalih privilegija. I niko mu nije gledao preko ramena. „Šta ćeš ti raditi.” „Idem u letnjikovac u Mejnu. Na Čajna lejku. Biće mnogo zgodnih cura u bikinijima, čoveče. One iz Masačusetsa znaju znanje.” Pitu se javila kvarna misao, Pa mogle bi te nečem naučiti. Dao mu je petaka, kad mu je pružio ruku. Gledao je za njim s blagom zavišću. Desetobrzinac pod guzom; skupe najki gilje na nogama; letnjikovac u Mejnu. Izgleda da su neki ljudi ostavili teška vremena za sobom. Verovatno su ih skroz mimoišla. Porodica Sobers imala je drugačiju sudbinu. Nije im išlo loše, ali... Mora biti više novca, šaptala je kuća u Lorensovoj priči. Mora biti više novca. I, dušo, to je bila moćna rezonanca. Da li sveščiće mogu biti utopljene za pare. Postoji li način za to. Pit nije voleo da razmišlja o rastajanju s njima, iako je znao koliko je pogrešno držati ih skrivene na tavanu. Rotstajnov opus, pogotovo poslednje dve knjige o Džimiju Goldu, zaslužuje da bude podeljen sa svetom. Unaprediće piščevu reputaciju. Pit je bio siguran u to, iako ona i bez njih nije bila tako loša. To i nije bilo najvažnije. Ljudima će se ta dela svideti. To je bilo bitno. Voleće ih, ako su bili poput Pita. Samo što rukopisi nisu bili isto što i neuhvatljive dvadesetice i pedesetice. Pit bi bio uhvaćen i poslat u zatvor. Nije bio siguran za kakav zločin bi bio optužen - ne za primanje ukradenih stvari, zato što ih nije primio, već samo pronašao - ali je bio načisto da bi pokušaj prodaje nečeg što nije njegovo sigurno bio okarakterisan kao neka vrsta zločina. Poklanjanje sveščića Rotšildovom matičnom koledžu bilo je moguće rešenje, samo što je to morao da izvede anonimno ili bi sve izašlo na videlo, a njegovi roditelji otkrili bi da
ih je sin izdržavao novcem ukradenim od ubijenog čoveka. Anonimnim donatorima je, sem toga, sledovao šipak.
Pit u svom radu nije pisao o ubistvu Rotstajna, ali je pročitao sve o njemu, uglavnom u kompjuterskoj sali u biblioteci. Znao je da je Rotstajn upucan „u egzekutivnom stilu”. Znao je da su pajkani našli dovoljno različitih tragova u zadnjem dvorištu da utvrde da je dvoje, troje ili čak četvoro ljudi učestvovalo u zločinu i da su svi zločinci, po veličini tragova, verovatno bili muškarci. Mislili su da su dvojica provalnika nedugo potom ubijena na odmorištu pored puta u državi Njujork. Margaret Brenan, piščeva prva supruga, intervjuisana je u Parizu, nedugo posle ubistva. „Svi žitelji provincijskog gradića u kom je živeo pričali su o njemu”, rekla je. „O čemu bi inače razgovarali. O kravama ili novom raspršivaču stajskog đubriva. Džon je za palančane bio krupna tema. Imali su pogrešnu ideju da pisci zarađuju kao korporativni bankari. Verovali su da je uštekao stotine hiljada dolara na toj zapuštenoj farmi. Te bajke doprle su do ušiju opasnih ljudi, to je sve. Ćutljivi Jenkiji, vidi boga ti! Krivim meštane koliko i hulje koje su ga ubile!” Pegi Brenan je, na pitanje o mogućnosti da je Rotstajn uskladištio rukopise pored gotovine, odgovorila nečim što je novinar nazvao „hrapavim duvanskim cerekanjem”. „To su samo glasine, dragi moj. Džoni se povukao iz sveta iz jednog jedinog razloga. Sagoreo je u stvaralačkom smislu. Bio je previše ponosan da to prizna.” Nemaš ti pojma, pomislio je Pit. Verovatno se razveo od tebe zato što mu je dozlogrdilo da sluša to hrapavo duvansko cerekanje. Članci u novinama i časopisima bili su prepuni svakojakih nagađanja. Pit je bio sklon onom što je gospodin Riker zvao „principom Okamove oštrice”. Prema njemu je najjednostavniji i najočigledniji odgovor najčešče bio onaj pravi. Trojica ljudi provalila
su u kuću. Jedan je ubio partnere da bi zadržao čitav plen za sebe. Pit nije znao zašto je posle toga došao baš u ovaj grad, niti zašto je zakopao kovčeg, ali je u jedno bio siguran: preživeli pljačkaš nikad se neće vratiti po njega. Nije bio naročito dobar matematičar - zbog toga mu je letnji kurs bio neophodan - ali nije morao da bude Ajnštajn da bi proračunao izvesne mogućnosti. Ako je preživeli provalnik 1978. godine imao trideset pet godina, što je Pit smatrao osnovanom procenom, godine 2010, kad je pronašao kovčeg, imao bi šezdeset sedam godina, a danas oko sedamdeset. To ga je činilo starcem. Doći će s hodalicom, ako se bude pojavio da potraži plen. Sa osmehom je skrenuo u Ulicu sikamora. Smislio je tri moguća objašnjenja zašto se preživeli provalnik nije vratio po kovčeg. Sva su bila jednako verovatna. Prvo je da sedi negde u zatvoru zbog drugog zločina. Drugo, da je mrtav. Treće je bilo mešavina prva dva. Umro je u zatvoru. Ma o čemu da se radilo, Pit nije mislio da bi trebalo da se brine zbog njega. Sveščiće su bile druga stvar. Zbog njih se veoma brinuo. Imao je utisak da poseduje gomilu divnih ukradenih slika koju ne može da proda. Ili sanduk pun dinamita.
Pit je septembra 2013. godine - zamalo pa trideset pet godina od ubistva Džona Rotstajna - stavio poslednji novac iz kovčega u kovertu adresiranu na oca. Poslednja isplata iznosila je trista pedeset dolara. Dodao je kratku poruku, da bi poštedeo porodicu neostvarenih nadanja: Ovo je poslednja koverta. Žao mi je što ih više neće biti. Seo je na autobus za tržni centar na Berč Hilu. Između prodavnice elektronske opreme i jogurt restorana bilo je poštansko sanduče. Osvrnuo se oko sebe, da bi se uverio da ga niko ne gleda, i poljubio kovertu. Gurnuo ju je kroz otvor i otišao u stilu Džimija
Golda: bez osvrtanja. Pit je nedelju ili dve posle Nove godine bio u kuhinji. Pravio je sendvič od džema i putera od kikirikija, kad je čuo razgovor roditelja s Tinom u dnevnoj sobi. Ticao se Čapel Ridža. „Mislio sam da je možda možemo priuštiti”, govorio je otac. „Stvarno mi je žao, Tins, ako sam ti pružio lažnu nadu.” „To je zato što je tajanstveni novac prestao da pristiže”, rekla je Tina. „Imam li pravo.” Mama je rekla: „Delimično, ali ne u potpunosti. Tata je pokušao da dobije zajam od banke. Odbili su ga. Pregledali su njegove poslovne knjige i uradili nešto...” „Projekciju dvogodišnjeg profita”, rekao je tata. Nešto stare gorčine koja se javila posle nesreće ušunjala se u njegov glas. „Dobio sam mnogo komplimenata, pošto su besplatni. Rekli su mi da bi možda mogli da mi daju pozajmicu 2016. godine, ako mi obim poslovanja poraste za pet postotaka. U međuvremenu je naišao bogom prokleti polarni front... ozbiljno smo prešišali mamin budžet za grejanje. Svi od Mejna do Minesote su ga premašili. Znam da to nije uteha, ali tako je kako je.” „Dušo, tako nam je žao”, reče mama. Pit je očekivao da će Tina eksplodirati i prirediti bučnu provalu nezadovoljstva - kakvih je bilo sve više kako se približavala velikoj trinaestoj - ali je ona izostala. Rekla je da razume i da je Čapel Ridž verovatno uštogljeno mesto. Zatim je ušla u kuhinju i zamolila Pita da joj napravi sendvič, zato što je njegov izgledao dobro. Učinio je to, pa su otišli u dnevnu sobu. Sve četvoro su gledali televiziju. Smejali su se uz Teoriju velikog praska.8 Kasnije iste noći čuo je kako sestrica plače iza zatvorenih vrata svoje sobe. Grozno se osećao. Povukao se u svoju sobu, izvukao je jednu sveščiću ispod madraca i počeo da čita Trkač ide na zapad.
Tog polugodišta išao je na predavanja gospođe Dejvis o kreativnom
pisanju. Do februara je znao da nikad neće biti književnik, iako je dobijao najviše ocene za svoje radove. I bez pohvala gospođe Dejvis (koje ih nije štedela) znao je da ume s rečima. Jednostavno nije imao neophodnu stvaralačku iskru. Najviše se zanimao za čitanje beletristike. Potom bi pokušao da analizira pročitano, i da to uklopi u šire obrasce. Razvio je apetit za ovakvom vrstom detektivskog rada dok je pisao o Rotstajnu. U biblioteci u Ulici Garner pronašao je jednu od knjiga koju je pomenuo gospodin Riker, Fidlerovu Ljubav i smrt u američkom romanu. Toliko mu se dopala da je kupio primerak da bi mogao da podvlači odlomke i piše po marginama. Bio je više nego ikad rešen da diplomira engleski i predaje kao gospodin Riker (možda na univerzitetu, umesto u srednjoj školi). Jednom će napisati knjigu poput Fidlerove. Uneće se u lice tradicionalnije nastrojenim kritičarima i osporiti njihove postavke. A ipak! Morao je da pronađe još para. Gospodin Feldman, savetnik za dalje školovanje, skrenuo mu je pažnju da je dobijanje pune stipendije za univerzitet iz Lige bršljana „malo verovatna” opcija. Pit je znao da administrativac ne preteruje. Bio je samo obični srednjoškolac iz tamo neke srednjozapadne škole, klinac sa slabo plaćenim poslom u biblioteci i nekoliko neglamuroznih vanškolskih aktivnosti, poput rada u školskim novinama i godišnjaku. Morao je da razmišlja o Tini, čak i ako bi uspeo da se ukrca na taj voz. Doslovce se teturala kroz školu. Dobijala je uglavnom četvorke i trojke. Šminka, cipele i pop muzika zanimali su je mnogo više od učenja. Vapila je za promenom, novim početkom. Možda nije napunio sedamnaestu, ali je bio dovoljno mudar da zaključi da bi Čapel Ridž mogao da popravi sestricu. Da bi možda mogao. Pogotovo što nije bila pokvarena. Ne još. Potreban mi je plan, pomislio je, iako mu on nije nedostajao, već priča. Možda neće biti veliki književnik poput Rotstajna ili Lorensa, ali je umeo da smisli zaplet. Time će se pozabaviti. Svaki zaplet počivao je na ideji, a na tom planu nije imao čime da se pohvali.
Mnogo yrpmpna je provodio u voter strit buksu, u kom je kafa bila jeftina, a čak i najnovija izzgnja u mekom pozgzu trideset posto jeftinija. Posetio ga je jednog popodneva u martu, na putu zg posla u biblioteci. Mislio je zg će izloviti nešto od Džozefa Konrazg. Rotstajn je, u jednom od malobrojnih inter^ua nazvao Konrazg „prvim zglikim piscem dvadesetog zgka, iako je najbolja dela napisao pre 1900. godine." Ispod tende pred knjižarom bio je dugački sto. prolećno čišćenje RAFOVA, vrištao je natpis. szg n a o v o m stolu je 70% JEFTINIJE! A ispod toga: KO ZNA NA KAKVA ZAKOPANA blaga ćete n a ić i ! Ova poruka bila je propraćena zglikim žutim smajlijima, zg bi svima bilo jasno zg se radi o šali, ali Pitu nije bilo zg smeha. Konačno je zgbio ideju. Nedelju zgna kasnije ostao je u školi posle časova zg bi poprjoao s gospodinom Rjkerom. ~ fig ljK fty t)O W N L O p D
„Drago mi je što te vidim, Pite." Gospodin Rjker je nosio šarenu košulju širokih rukava i psihodeličnu kravatu. Pit je mislio zg je ta odevna kombinacija rečito zborila o razlozima propasti generacije ljubavi i mira. „Gospođa Dejvis zgoma pohvalno govori o tebi." „Strava je", reče Pit. „Mnogo sam naučio od nje." u stvari nije, baš kao i svi drugi učenici na njenim prezgvanjima. Bila je prijatna osoba. prilično često bi rekla nešto zanimljivo, ali je u Pitu sazrevao zaključak zg kreativno pisanje nije stvar teorije, zgć prakse. „šta mogu zg učinim za tebe?" „Sećate li se zg ste nam pričali koliko koštaju Šekspirovi rukopisi?" Gospodin Rjker se nacerio. „Uzgk govorim o tome na popodnevnim časovima, kad nagon za dremkom osnaži. iz iskustva v
v
i
i
i
/Sofhu't-TM /
znam zg ništa ne budi klince delotvornj od pohlepe. zašto pitaš? zg li si pronašao foiio, MaivOliO?" Pit se učtivo nasmejao. „Nisam. Na februarskom raspustu posetili smo ujka Fila u Klivlandu. u njegovoj garaži pronašao sam gomilu starih knjiga. zgćina je bila o Tomu Sviftu. Onom dečaku pronalazaču." „zgbro se sećam Toma i njegovog prijatelja Nezg Njutna", rekao je gospodin Riker. „Tom Svift i njegov motocikl. Tom Svift i njegova čarobna kamera... u detipjstvu smo se šalili, govoreći o Tomu Sviftu i njegovoj električnoj baki."
Pit se ponovo učtivo osmehnuo. „Našao sam desetak knjiga o detektivki Tpksi Belzgn ijednu o Nensi Dru." „Mislim zg vidim gde ovo vodi. Mrzim što ću te razočarati, ali nemam izbora. Tom Svift, Nensi Dru, Dečap Hardijevih, Tpksi Belden... zanimljivi su tragovi prohujalog zgba i divna mepla za procenu promene koju je omladinska književnost zgžizgla u poslednjih osamdeset godina, ali te knjige imaju malu ili nikakvu novčanu vrednost, čak i zg su savršeno očuvane." „znam", reče Pit. „prozgpo sam to na Fajn buksu. to je blog. Ujka Fil me je zatekao kako preturam po knjigama u garaži. Rekao mi je zg ima nešto što bi me moglo zanimati, zato što zna zg sam zagrejan za Džona Rotstajna. pokazao mi je potpisani ppmerak Trkača. Nema poszgte, samo potpis. Ujka Fil kaže zg ga je zgbio od nekog Ala, koji mu je na pokeru ostao dužan deset zglara, i zg je zgč petnaest godina u njegovom posedu. Poglezgo sam knjigu, to je prvo izzgnje." Gospodin Riker se ljuljao u stolici. „Auh! zgrovatno ti je poznato zg Rotstajn nije zgvao mnogo autograma, zar ne?" „poznato mi je", reče Pit. „Govorio je zg oni kvare savršeno zgbru knjigu." „uh-uh, u tome se slagao s Rejmonzgm čendlerom. zg li znaš zg su potpisana dela vrednija, samo s potpisom, sans poszgte?" „znam. Tako piše na Fajn buksu."
„potpisano pryo izpanje Rotstajnoye najčuzgnije knjige yproydtno posta ytepi", napomenuo je gospodin Rjker. „Kap maio bolje razmislim, pa pređemo na styar. u kakyom je stanju?" „zgbrom", hitro će Pit. „ima nešto smeđih mrlja na unutrašnjem omotu i nasioynoj strani, to je sye." „čitao si o tome." „Jesam, otkap mi je ujak pokazao knjigu." „pretpostayijam pa ta ćupesna knjiga nije kop tebe, zar ne?" imam nešto mnogo bolje, pomislio je Pit. Kap bi samo znao šta imam. ponekap ga je to saznanje opterećiyalo. Nikap yiše nego panas, pok je sipao laži kao iz rukaya. to su neophodne laži, popsetio je sebe. „Knjiga nije kop mene, ali mi je ujak rekao pa će mi je pati, ako to želim. Rekao sam pa moram pa razmislim o njegoyoj ponupi, zato što on ne zna... znate..." „Nema pojma koliko yrepi?" „Tako je. zatim sam se zapitao..." „sta?" Pit je zayukao ruku u zapnji pžep i izyapio syijeni list papira. prepao ga je gospopinu Rjkeru. „Na internetu sam potražio trgoyce knjigama u grapu, one koji kupuju i propaju prya izpanja. Našao sam oyu trojicu. znam pa ste i yi sakupljač knjiga..." „Nisam neki. s oyom platom ne mogu pa priuštim ozbiljniju zbirku. imam potpisanog Teopora Retkea kog namerayam pa proslepim peci. Setanje. Sjajne pesme. imam i vonegata, ali on ne yrepi mnogo. otac Kurt je potpisiyao sye žiyo, za razliku op Rotstajna." „Bilo kako bilo, pitam se pa li poznajete nekog op njih i pa li možete pa mi kažete koji je najbolji. Ako oplučim pa mu pozyopm pa mi pa knjigu, narayno... i pa je zatim propam." Gospopin Rjker je poglepao papir, pa syog sagoyornika. Pit se uneryozio op učiteljeyog propornog i saosećajnog poglepa. Oyo je N /
f
v/SoffeOR-TM /
f
f
f& A oK rV j
možzg bila loša ideja. Nije se najbolje snalazio s izmišljanjem, ali više nema natrag. „znam svu trojicu. Ali, momče, znam i koliko držiš zg Rotstajna, ne samo na osnovu prošlogodišnjeg razg. Eni Dejvis kaže zg ga često pominješ na kreativnom pisanju. Tvrdi zg je Golzgva teologija tvoja Biblija." Pit je pomislio zg je to tačno. Tek sad je shvatio koliko je brbljiv. Odlučio je zg prestane zg priča o Rotstajnu. to bi moglo biti opasno. Ljudi bi mogli zg vrate film unazad i zg se sete, ako... Ako. „Lepo je imati književne heroje, Pite, pogotovo ako planiraš zg diplomiraš engleski na koledžu. Rotstajn je - zasad - tvoj heroj, a ta knjiga može biti zametak tvoje biblioteke. zg li si siguran zg želiš zg je prozgš?" Pit je mogao zg iskreno odgovori na ovo pitanje, iako nije mislio na potpisanu knjigu. „prilično sam siguran. prolazimo kroz teška vremena..." „znam šta se desilo tvom ocu u Gradskom centru. strašno mi je žao zbog toga. Psihopata je, ako ništa drugo, uhvaćen pre nego što je izazvao još gori užas." „Tata je bolje. i on i mama ponovo rade. samo što će mi zgrovatno trebati novac za koledž, vidite..." „Razumem." „Ali to nije najzgći problem, ne u ovom trenutku. Moja sestra želi zg ide u capel Ridž. Roditelji su joj rekli zg ne može, bar ne ozg godine. Ne mogu zg skupe zgvoljno para. Imaju nešto, ali to nije zgvoljno. Mislim zg joj je takvo mesto potrebno. Bojim se zg, ne znam kako bih to rekao, popušta." Gospodin Riker, koji je nesumnjivo poznavao mnogo učenika u tom stanju, klimnuo je. „situacija bi se mogla preokrenuti, ako bi se našla u okruženju ambicioznih učenika - pogotovo pored Barbare Robinson, devojčice koju je upoznala zgk smo žizgli na zgst sajdu." V
„Lepo je što razmišljaš o njenoj budućnosti, čak plemenito." Pit nikad nije razmišljao o sebi kao o plemenitoj osobi. Zatreptao je, suočen s tom idejom. Gospodin Riker je upravio pažnju na spisak, možzg i zato što je ppmepo dečakoyu nelagodnost. „zgbro. Grisom knjige bile bi najbolja opcija zg je Tedi Grisom još živ Njegov sin je sad glavni, a on je malo škrt. Pošten je, ali je tvrd na parama. Reći će ti zg je takav zbog loših vremena, ali mu je to u prirodi." „shvatam..." „pretpostavljam zg si na internetu prozglo koliko vredi potpisano prvo izzgnje Trkača, u zgbrom stanju?" „Jesam. Dzg zg tri hiljazgrke. Nije zgvoljno za godinu zgna u capel Ridžu, ali je neki početak. Moj tata bi to nazvao ozbiljnim parama." Gospodin Riker je klimnuo. „to je prilično tačno. Tedi Džunior će ti ponuditi osam stotina. Možzg ćeš ga zgterati zg hilj azgrke, ali će se povući i reći zg odšetaš, ako budeš uporan. Drugo mesto sa spiska, Kupi knjigu, jeste prozgvača Badija Frenkpna. i on je čozgk na svom mestu - što će reći pošten - ali se on preterano ne zanima za dvadesetozgkovnu književnost. zgćinu prihozg ostvaruje prozgjom starih mapa i sezgmnaestozgkovnih atlasa bogatašima na Brensok parku i Sugar Hajtsu. Ako ne možeš zg nagovoriš Badija zg pazari knjigu, idi kod Tedija Džuniora u Grisomu. Možzg ćeš zgbiti hiljadu dzgsta. Ne kažem zg hoćeš, zgć zg bi se to moglo desiti." „Sta je s Retkim izzgnjima Endrua Holideja?" Gospodin Riker se namrštio. „Držao bih se zglje od njega. ima radnjcu na Lejsmejker lejnu, u tržnom centru nezgleko od Louer mejna. Nije mnogo šira od železničkog vagona, ali je dugačka čitavu četvrt. izglezg zg zgbro prolazi, ali širi neki neprijatan vonj oko sebe. Čuo sam zg nije previše izbirljiv u poreklu nekih knjiga. znaš li šta je to?" „poreklo je istorija vlasništva." „upravo tako. završava se komazgm papira koji zgkazuje zg si V
V
v
/SoffauA rTM /
zakonski vlasnik onog što prozgješ* Sigurno znam zg je Holidej pre petnaest godina pokušao zg prozg prpliminarnu zgrziju knjige Slavimo slavne ljude Džejmsa Ejdžija i zg se ispostavilo zg je ukradena iz kuće Bruk Astor, bogate stare koke iz Njujorka s lakoprstim poslovnim menadžerom* Hoiidej je pokazao priznanicu i objasnio kako je zgšao u posed knjige* Priča je zvučala uyerljiyo, pa istraga nije pokrenuta* priznanice se lako falsifikuju* Držao bih se zglje od njega, zg sam na tvom mestu*" „Hvala vam, gospodine Rikere", reče Pit* Mislio je zg će Holidejeva retka izzgnja biti njegova prva adresa, ako odluči zg nastavi ovim putem* Moraće zg bude zgoma, zgoma pažljiv* Od posla neće biti ništa, ako gospodin Holidej ne bude Zeleo zg plati u gotovom* Knjižar ni u kom slučaju ne srne saznati Pitovo ime* zgrovatno će se maskirati, ali ne srne preterivati* „Radi kako želiš, Pite* Lagao bih te, ako bih ti rekao zg mislim zg je to zgbar potez*" Pit ga je razumeo* Ni on nije mislio zg povlači zgbar potez* Mesec zgna kasnije još se dvoumio* Bio je na pragu zaključka zg bi pokušaj zg prozg makar jednu szgščiću bio prezgliki rizik, za premalu nagradu* stvar bi bila u redu, ako bi završila u rukama nekog kolekcionara - poput onih o kojima je ponekad čitao, koji kupuju dragocene slike zg bi ih okačili u skrizgnim prostorijama u kojima su samo oni mogli zg ih vide* Nije mogao zg zna zg će tako biti* Bio je szg skloniji ideji zg ih anonimno pokloni, zg ih pošalje poštom u unizgrzitetsku biblioteku Njujorka* upravnik takvog mesta nesumnjivo bi znao zg proceni njihovu vrednost* Takav poštanskih sandučića* Šta ako ga neko zapamti u pošti? Tina je u kišno zgće krajem aprila 2014* godine ponovo zgšla u njegovu sobu* Gospođa Bizli ozgvno je nestala i zgliki dres Klivland Braunsa zamenp je pidžampu, ali je Pitu izglezgla kao zabrinuta
pevojčica koja ga je u epohi mračnih osećanja pitala pa li će se majka i otac razzgsti. zgzala je kosu u konjski rep i očistila lice op ono malo šminke koju joj je mama popuštala pa nosi (sumnjao je pa se popatno šminka u školi). Qnpo mu se pa je bliža pesetoj nego trinaestoj goping Nije mogao pa zgruje pa će Tins uskoro postati tinejpžerka. , iSfc-a/ „Mogu li pa uđem na minut?' „Naravno." Ležao je na postelji i čitao roman Filipa Rota Kad je bila zgbra. Tina je sela na stolicu porep rapnog stola i navukla pres preko cevanica. opuvala je nekoliko nestašnih uvojaka s malčice bubuljičavog čela. „Razmišljaš li o nečemu?', pitao je Pit. „Hm... pa." Ućutala je. Nabrao je nos u njenom pravcu. „Hajpe, izbaci to iz sebe. Neki pečak u kog si se zaljubila rekao ti je pa o'lapiš?' „Ti si slao one pare", rekla je. „Jesi li?' zaprepaš#no je zurio u nju. zalup se trupio pa progovori. pokušavao je pa ubepi sebe pa nije rekla ono što je rekla. Bez uspeha. Klimnula je, kao pa je njegovo ćutanje shvatila kao priznanje. „zg, ti si to učinio. istina ti piše na licu." „Nije stigao op mene, Tins. samo si me iznenapila. opakle mi tolike pare „Ne znam, ali se sećam kap si me jepne noći pitao šta bih učinila kap bih našla zakopano blago." „Jesam li?" Razmišljao je: Bila si u polusnu. sigurno se ne sećaš toga. „pomenuo si publone. Novce iz starine. Rekla sam ti pa bi ih pala tati i mami pa prestanu pa se svađaju. to si i učinio. samo što nisi našao piratsko blago, zgć obične novčanice." opložio je knjigu. „Nemoj pa im pričaš takzg stvari. Mogli bi ti pozgrovati." V
f& A aK -V j
/Safcitm
f3cAan.-mJ
v
v
ozbiljno ga je Opmprpa. „Nikap to np bih učinpa. Ali moram zg tp pitam... pa li jp taj noyac prpsušiO?" „Tako jp pisaio u poruci u pOslppnjOj kOyprti", oprpzno jp opgoyorio Pit, „i otapa n j stizao. stoga prptpostayijam pa jp tako." uzpahnma jp. „zg. to sam i mislila. Ali morala sam pa pitam." Ustala jp pa krpnp. „Tina?" „Šta jp bilO?" „stvarno mi jp zao zbog cappl Ripza. zplO bih pa noyac nije prpstao pa stizp." ponoyO ako ti buppš čuyao ^jppnu i jp spla. „Cuyaću/{kfatyOju tTMT tajnu, ^ kOju pplim s mamom. jpl' yazi?" „vazi." „prošlog noypmbra mp jp opypla u cap - tako jp ppyOjkp zoyu u Obilazak. Nijp htpla pa tata sazna za to, pa sp np bi naljutio. Tapa jp mislila pa jp mozpmo priuštiti, pogotOyO ako pObijpm stippnpiju za slabijp stOjpćp. znaš li šta jp tO?" Pit jp klimnuO. „NOyac jp tapa jOš rppOyno pristizao. to jp bilo prp snpga i npObično hlapnog yrpmpna u ppcpmbru i januaru. obišlp smo npkp učionicp i naučnp laboratory. imaju zilion kompjutpra. vipplp smo i gimnastičku salu kOja jp ogromna i tušpyp. imaju priyatnp kabinp za prpsylačpnjp, a np toroyp kao u Nortfilpu. DpyOjčicp ih imaju. znaš li kO nas jp yOpiO po škOli?" „Barbara RObinson?" osmphnula sp. „Bilo jp piyno yippti jp Oppt." osmph jp zgasnuO. „Rpkla jp zprayO. zagrlila mp jp i pitala kako su syi, ali mi jp bilo jasno pa mp jp gotOyO zaborayila. Kako i np bi? Znaš li pa su ona, Hilpa, Bptsi i jOš npkOlikO ppyOjaka bili na onom koncprtu Momaka iz kraja? Na onom na kom jp tip kOji jp prpgaziO tatu pokušao pa aktiyira pksploziy?" „zg." Pit jp znao pa jp stariji brat Barbarp RObinson opigao značajnu ulogu u spašayanju Barbarp i njpnih prijatpljica, kao i V
_ _ _
_ _ _
V
V
V
hiljazg druge deep. zgbio jp mpzglju i ključpvp grazg ili npšto slično. to jp bio pravi hproizam, a np šunjanjp i slanjp ukradpnog novca roditpijima poštom. f f&AanrmJ „znaš li zg su mp tp noći pozvali zg pođpm s njima?' v/f?a£(ymrTM/ „šta? Nisam znao!" Klimnula jp. „Rpkla sam zg np mogu zato što sam bolpsna, iako nisam bila. Nisam išla zato što jp mama rpkla zg np mogu zg mi kupp kartu. prpsplili smo sp poslp npkoliko mpspci." „isusp, nisam znao za to." „propustila sam tako zgbar provod." „pa, kako jp bilo na obilasku školp?" „Lppo, ali np sjajno ili npšto slično. Ništa mi npćp faliti u Nortfildu. Hpj, bićp mi lako, kad saznaju zg sam tvoja spstra. Bio si primpran učpnik." Pit sp naglo snpvpsplio. Bio jp na ivici plača zbog umiljatosti koja jp uvpk bila dpo Tininp pprodp, i ružnih bubuljica na njpnom ćplu. Pitao sp zg li jp zadirkuju zbog njih. zadirkivaćp jp, ako nisu počpli. pružio jp rukp. „Hodi k mpni." poslušala ga jp. snažno ju jp zagrlio. stiskao ju jp za rampna. poglpzgo ju jp u oči. „što sp tičp onog novca... znaj zg to nisam bio ja." „uh-huh, važi. zg li jp ona knjižica koju si čitao bila puna para? Kladila bih sp zg jpstp." zakikotala sp. „izglpzgo si kao krivac, kad sam tp iznpnadila s njom u ruci." prpvrnuo jp očima. „idi u krpvpt, malpcka." „važi." Na vratima sp okrpnula. „privatnp kabinp za prpsvlačpnjp su mi sp zgpalp. i još npšto. Hoćpš li zg znaš šta? Učinićp ti sp čudnim." „samo naprpd, pucaj." „Dpca tamo nosp uniformp. Dpvojčicp imaju sivp suknjp s bplim bluzama i bplim zgkolpnicama. nosp i džpmpprp, ako hoćp. Npki su sivi kao suknjp, a npki tamnocrvpni - Barbara kažp zg tu nijansu zovu lovačkocrvpna." „uniformp", zbunjpno ćp pit. „zgpazgju ti sp uniforme." V
fpjC&izO.
„znala sam zg ćeš misliti zg je to čudno. zato što dečaci ne znaju kakzg su devojčice. umeju biti zie, ako nosiš pogrešnu odeću ili ako često nosiš onu ispravnu. Možeš zg nosiš različite bluze ili patike utorkom i četvrtkom, možeš zg menjaš frizuru, ali će one zle devojčice - brzo provaliti zg imaš samo tri trenerke i zgbre suknje za školu. Počeće zg pričaju. Ali, kad svi svakog zgna nose istu odeću... izuzev džempera različite boje..." Ponovo je oduvala nekoliko neposlušnih uvojaka. „Dečaci nemaju iste probleme." „imam ih", reče Pit. „Bilo kako bilo, mama će me naučiti kako zg šijem. Tako ću imati više odeće. Nosiću jednostavne, baterkik modele. Takođe, imam prijateljice. Mnogo njih." „Elen, na primer." „Elen je u redu." Na zgbrom je putu zg posle škole zgbije obećavajući posao kelnerice u restoranu brze hrane, pomislio je Pit, ali nije to rekao. Ako ne zatrudni u šesnaestoj. „samo sam htela zg ti kažem zg se ne bpneš. Ako si se brinuo." „Nisam", reče Pit. „znam zg će s tobom biti szg u redu. i nisam ja slao novac. Časna reč." Osmehnula se, tužno i pomirljivo. s tim osmehom na usnama nije izglezgla kao devojčica. „važi. Kapiram." izašla je. Polako je zatvorila vrata za sobom. Pit te noći dugo nije mogao zg zaspi. Nedugo potom napravio je najzgću grešku u životu.
1979-2014
Moris Ranzglf Belami je 11. januara 1979. godine osuđen na zgživotnu robiju. zggađaji su se izzgsno vrpmp brzo odvijali. zatim su usporili. V^me je prolazilo szg sporije i sporije. Na zgn izricanja presude primljen je u Državni zatvor zgjnsvil. Njegov cimer, ubica po imenu Roj olgud, silovao ga je četrdeset pet minuta posle gašenja szgtala. „Ne mrzgj i nemoj zg mi kenjaš po kurcu, mladiću", šapnuo je Morisu na uvo. „otfikariću ti nos, ako to učiniš. Ličićeš na svinju koju je obradio aligator." Morisu to nije bilo prvo silovanje. Nije se mrzgo. Grizao je podlakticu zg ne bi vrištao. Mislio je na Džimg'a Golzg, onakvog kakav je bio pre nego što je počeo zg juri zlatni zelembać. Kad je još bio autentični heroj. Mislio je na uzrečicu Harolzg Fajnmana, Džimijevog prijatelja iz srednje škole (Moris nikad nije imao takvog prijatelja), zg szg zgbre stvari imaju kraj. iz nje je izvlačio zaključak zg ga i szg loše stvari moraju imati. Ova loša stvar dugo je trajala. Moris je, za to vreme, neprestano ponavljao Džimijevu mantru iz Trkača: Sranje je samo sranje, sranje je samo sranje, sranje je samo sranje. Pomagala mu je. Malo. Olgud ga je, sledećih nedelja, silovao iz zgčeri u zgće. Najčešće u dupe, a ponekad u usta. Bilo mu je lakše zg ga prima u guzicu, zato što tamo nije bilo receptora za ukus. pomišljao je zg makar Kora En Hupeh žena koju je tako nepromišljeno napao, ozzg^ n pićem, zgbij a ono što bi zgrovatno smatrala savršenom pravzgm. ona je samo jednom prošla kroz taj pakao. u okviru zatvora radila je fabrika odeće. u njoj su se proizvodile
farmerke i radničke košulje. Petog zgna u bojari jezgn od oiguzgvih pajtaša uhvatio ga je za zglob. Odzgo ga je iza kace broj tri i zapozgdio zg otkopča pantalone. „Budi miran. Ja ću szg uraditi", rekao je. Posle svrgavanja mu se obratio: „Nisam peder ili nešto slično, ali moram zg zgm sebi oduška, kao i svi drugi. Jebeno ću te ubiti, ako ikome kažeš zg sam peder." „Neću", reče Moris. sranje je samo sranje, govorio je sebi. sranje je samo sranje. Morisu je, jednog zgna, sredinom marta 1979. godine, u dvorištu za zgžbanje prišao tip koji je ličio na Anđela pakla. „umeš li zg pišeš?', rekao je tip s prepoznatljivim naglaskom s dubokog juga. „Čuo sam zg umeš." „zg, umem zg pišem", reče Moris. uočio je zg mu Olgud prilazi. u zgljio se ka terenu za košarku, kad je video s kim razgovara. „ja sam voren zgkvort. zgćina ljudi me zovu zgk." „Ja sam Moris Bel..." „znam ko si. Lepo pišeš, je li?" „zg", odvratio je Moris bez oklevanja ili lažne skromnosti. Nije mu promaklo kako se Roj Olgud iznenazg setio zg ima pametnija posla nego zg se mota oko njega. Možeš li zg napišeš pismo mojoj supruzi, ako ti onako kažem šta zg joj pišeš? Samo zg ti to onako, lepše kažeš? „Mogu i hoću, ali imam mali problem." „znam za tvoj problem", rekao mu je novi poznanik, „napiši ti mojoj ženi pismo koje će je usrećiti pa zg prestane zg priča o razvodu, pa više nećeš imati problema s tim mršavim kučkastim dečkićem." ja sam. mršavi kučkasti dečkić, pomislio je Moris. Nazreo je sićušnu iskru nade. „Gospodine, napisaću vašoj ženi najlepše pismo koje je zgbila u životu."
poglpd na zgkyortoyp ručprdp podsptio ga jp na npšto što jp yidpo na zgkumpntarnim programima o prirodi. postoji ptica koja živi u ustima krokodila. prpžiyljaya iz zgna u zgn tako što kljuca komade hranp izmpđu rpptiioyih zuba. pomislio jp zg ta ptica nimaio iošp np prolazi. „potrpban mi jp papir." sptio sp popravnog zgma u kom jp zgbijao samo ppt jadnih listoya najgorpg papira, istačkanim yplikim tačkama pulpp sličnim kancprogpnim mladpžima. „Nabayiću ti ga, u kojim god 'oćpš količinama. samo napiši pismo. zgbro slušaj syaku rpč koja ćp prpći prpko mojih usta i napiši npšto lppo." „važi, rpci mi šta bi jp najyišp obrazgyalo." zgk jp razmišljao. ozario sp. „Najyišp bi sp obrazgyala kad bi čula zg sp zgbro jpbp?" „to ypć zna." Na Morisa jp zgšao rpd zg sp zamisli. „Koji dpo spbp bi yolpla zg prompni kad bi mogla?" zgk sp duboko namrštio. „Np znam, yazzg ypli zg joj jp dupp prpypliko. Np možpš zg joj to napišpš. to np bi poboljšalo, ypć pogoršalo styar." „Np, napisaćpmo zg mnogo yoliš zg položiš šakp na njpga i zg ga mpsiš." zgk sp osmphnuo. „Boljp pazi šta pričaš ili ću tp ja naprnzgčiti." „Koja jp njpna najdraža haljina? ima li jp?" „jašta. zplpna jp. Syilpna. Kupio sam jp prošlp godinp, npšto prp odlaska na robiju. Nosi jp kad idpmo na igrankp." oborio jp poglpd. „Boljp bi joj bilo zg np idp na igrankp zgk ja nisam tu, ali yproyatno idp. znam ja to. istina jp zg umpm zg napišpm samo syojp imp, ali nisam blpntay" „Napisaću koliko yoliš zg joj stiskaš guzu kad nosi tu zplpnu haljinu. sta kažpš na to? Vidim zg tp sama pomisao na nju pali." zgk jp poglpzgo Morisa s izrazom s kojim sp još nijp srpo u vpjnsyilu. to jp bilo poštoyanjp. „znaš, to uopštp nijp lošp." Moris jp nastayio zg radi na poyprpnom mu zazgtku. zpnp np f& A oK rV j
I
^
/ m L - tm /
/& L ™
/
f
N /
misle samo na seks,/SatL^nl kad razmišljaju o muškarcima. spks nije ljubav. r r r r „KOje boje joj jp kosa?" „pa, ne znam kakva je sad- ona je ono kako se reče brauneta, kad se ne farba." Braon nije Zvučalo sjajno, makar ne Morisu, ali se takzg prepreke mogu zaobići zgštim manevrisanjem. palo mu je na pamet zg ovaj posao u zglikoj mep podseća na prozgvanje proizvozg u reklamnoj agenciji. Ta ideja mu se nije zgpazgla. Ovde se radi o pukom preživljavanju. Rekao je: „Napisaću koliko voliš zg glezgš sunčev sjaj u njenoj kosi, naročito ujutru." zgk je ćutke u Morisa, spojenih kosmatih obrva. „sta? Ne sviđa ti se?" Grmalj ga je zgrabio za ruku. Moris je u jednom strašnom trenutku bio siguran zg će mu je slomiti kao suvu grančicu. Na prstima je istetovirao reč m r žn ja . zgk je prostenjao: „to ti je k6 pesma. Sutra zgbijaš papir. u biblioteci ga ima kol'ko 'oćeš." Moris je zatekao praznu kuću, kad se te noći vratio u ćeliju posle smene od tri zg dezgt po podne. Rolf zgncijano iz susedne ćelije rekao mu je zg je Roj olgud odzgden u ambulantu. Sutrazgn se vratio s podlizgnim očima i razbijenim nosom. poglezgo je Morisa s krezgta, pre nego što se okrenuo prema zidu. voren zgkvort bio je M olova prva mušterija. prva od mnogobrojnih za trideset šest godina robijanja. ^ g la K fty f)Q W N IiC fID
Moris bi se ponekad tešio sećanjem na otkriće Džimjja Golzg, kad ne bi mogao zg zaspi, ležeći na leđima u svojoj ćeliji (početkom dezgdesetih bio je u samici, s policom punom raskupusanih knjiga). to je bio sjajni zrak szgtlosti u haotičnoj i gnevnoj tami azglescencije. Roditelji su se u to vreme neprestano svađali. prezirao ih je iz dna duše, ali je morao zg prizna zg majka raspolaže jačim oklopom u borbi protiv szgta. Usvojio je njen sarkastični osmeh i nadmoćni,
agrpsiyni stay koji ga jp pratio. Bio jp trojkaš, izuzpy pnglpskog, iz kog jp pobrao ppticp (kap jp to htpo). Anita Bplami bi bpsnpia, mašući rukama, kap gop bi ponpo ocpnp iz škoip. Nijp imao prijatpijp, aii jp imao mnogo npprijatpija. Tri puta jp popio tpškp batinp. Dya puta su ga izbubpcali ppčaci iznpryirani njpgoyim stayom. jppnom jp pobio batinp op tipa koji sp rukoyopio sppcifičnijim raziogom. istukao ga jp krupni član pkipp amppčkog fupbaia iz nptyrtp gopinp, Pit vomak. Nijp mu sp popao način na koji jp Moris posmatrao njpgoyu ppyojkim na ručku u mpnzg „u šta buljiš, pacoiiki?", pa^oiiki?', obratio mu sp vomak. Syi su sp ućutaii, oko stoia za kojim jp spppo usamijpni Moris. „u nju", rpč Moris. uplašio sp. strah jp obično garantoyao maiu količinu uzprzanosti, aii nikap nijp mogao pa sp opuprp prilici pa nastupi prpp publikom. „pa, bilo bi ti boljp pa prpstanpš", prilično mlako ćp vomak. Mozpa jp bio sypstan pa jp yisok sto ppypppspt cpntimptara i tpzak sto ppspt kilograma, pok jp zgoljayi, crypnousti uplašpni momak imao ppppspt pya kilograma, kap bi skroz pokisao. Mozpa jp bio sypstan pa su posmatrači - uključujući i njpgoyu yipno postiđpnu ppyojku - uočili oyu npsrazmpru. „zašto sp tako oblači, ako np zpli pa npko glppa u nju?", rpčp Moris. smatrao jp to komplimpntom (istina pomalo npkusnim), ali vomak nijp imao to mišljpnjp. optrčao jp oko stola, popignutih ppsnica. Moris jp usppo pa ga jppnom upari i to pobro. oplaypo mu jp oko. poslp toga jp narayno pobio prpko pičkp, uglaynom zasluZpno. Taj jppan uparac bio jp rayan otkroypnju. Boriće sp. to jp bilo prijatno saznanjp. oba učpsnika u tuči su kaznjpna. Moris jp tp noći pobio pyappsptominutno prppayanjp o pasiynom otporu op majkp, zajppno s otroynom opaskom pa tuča u mpnzi np spapa u yannastaynp aktiynosti kojp bolji kolppzi trazp op učpnika koji zplp pa sp upišu na njih.
Otac je podigao čašu s martinijem i namignuo iza njenih leđa. Taj gest je značio zg bi se i Dzotdz Belami, u zgčitoj senci ženinog sarkastičnog osmeha, borio pod određenim okolnostima. Bežanija je ipak bila tatici najbliža borbena zgština. Džordži-Pordži je, u drugom polugodištu M o lo zg przg godine u Nortfildu, pobegao iz braka. Pre toga je temeljito očistio ženin bankovni račun. Inzgsticije kojima se hvalio nisu postojale ili su propale. Aniti Belami ostavio je gomilu neplaćenih računa i buntovnog četrnaestogodišnjeg sina. Suprug odbegao u nepoznatom pravcu ostavio joj je samo dzg vredne stvari. Jedna je bila uramljena nominacija za Pulicerovu nagradu, a druga kuća u kojoj je Moris odrastao, smeštena u lepšem delu Nort Sajzg. Nije bila opterećena hipotekom, zato što je odlučno odbila zg potpiše bankarske papire koje je suprug zgneo kući. Jednom je ozglela njegovim nazghnutim pričama o obećavajućim ulaganjima koja se ni u kom slučaju ne smeju propustiti. Prozgla je kuću posle njegovog odlaska. Preselili su se u Ulicu sikamora. „Pali smo s konja na magarca", priznala je Morisu u leto između przg i druge godine srednje, „ali će se finansij ski rezervoar ponovo napuniti. Susedstvo je belo, ako ništa drugo." Razmislila je o poslednjoj opasci i zgzgla. „Nije zg imam bilo kakvih predrasuzg." „Nemaš ih, kevo", reče Moris. „ko bi pozgrovao u tako nešto?" u uobičajenim prilikama mrzela je kad bi je nazvao kevom. i nije oklevala zg mu to saopšti. Taj zgn je pamtio kao zgbar, zato što je ćutke progutala njegovu opasku. Svaki zgn u kom bi je žacnuo bio je zgbar. Bilo ih je premalo. Obazgzna lektira je, početkom sezgmdesetih, još bila opšteprihvaćena praksa na drugoj godini u Nortfildu. Učenici su zgbij ali spisak ozgbrenih knjiga, s kog su birali ono što će pročitati. Moris je mislio zg je zgćina predloženih knjiga obično sranje. Nije se libio zg to kaže. „Poglezgjte ovaj spisak!", povikao je iz zadnjeg rezg. „Ponuđena nam je američka ovsena kaša s četrdeset ukusa!" Neka deca su se nasmejala. Uspevalo mu je zg ih nasmeje, iako
nije mogao zg ih natera zg ga yoip. to mu ni najmanje n j smetalo. išao jp u školu s promašenim ljudima, na putu ka promašenim brakovima i promašenim poslovnim karijerama. Odgajij promašenu decu i unučice, pre nego što stignu na kraj svog promašenog životnog puta u bolnicama i staračkim zgmovima iz kojih će biti katapultirani u tamu s uzg^njem zg su žizgli američkim snom i zg će ih Isus zgčekati na rajskim vratima s zgrovima zgbrozgšlice. Moris je bio siguran zg je sudbinski prezgdređen za nešto bolje. Samo što još nije uspeo zg zgkuči šta je to. Gospođica Tod - tazg u zgbi u kojoj će Moris biti kad sa svojom kohortom provali u Rotstajnovu kuću - zamolila ga je zg ostane posle časa. Moris je nastavio zg sedi ispruženih i raširenih nogu za svojim stolom, kad su ostala deca izašla. Očekivao je zg će ga Tozgva poslati u školski pritvor. to ne bi bila prva kazna za pričanje na času, ali bi bila prva zgbijena na času engleskog. Bilo mu je na neki način žao zbog toga. Začuo je očev glas u glavi - Spaljuješ previše mostova za sobom, Mori. Pojavio se i nestao kao pramičak magle. Gospođica Tod (ne baš vilinskog lica, ali ubitačnog tela) nije ga poslala u školski pritvor. Posegnula je u zgliku tašnu i izvadila knjigu u mekom, crzgnom pozgzu. Na koricama je bila žuta silueta dečaka naslonjenog na zid od cigle, s cigaretom u ruci. Iznad nje je bio naslov: Trkač. „Nikad ne propuštaš priliku zg se pokažeš kao pametnjaković, zar ne?', pitala ga je. Sela je u klupu pored njega. Nosila je kratku suknju. pokazivala je duge noge, sa szgtlucavim zgkolenicama. Moris je ćutao. „pročitala sam te. zbog toga sam ponela ovu knjigu u školu. Imam mešavinu zgbrih i loših zgsti za tebe, moj szgznajući prijatelju. Nećeš završiti u školskom pritvoru, ali nećeš zgbiti priliku zg biraš literaturu. Moraćeš zg pročitaš ovu knjigu i nijednu osim nje. Ne nalazi se na spisku ozgbrenih dela. pretpostavljam zg f3cAan.-mJ
f
bih mogla imati nevolja što ti je zgjem, ali računam na bolji deo tvoje prirode, za koji zgrujem zg je još negde tu, koliko god zanemarijiy bio." Moris je poglezgo knjigu, a zatim noge gospođice Tod. Nije ni pokušao zg skrije svoje zanimanje. Osmehnula se, kad je videla gde glezg. Moris je u trenutku zamislio budućnost s njom, prozgdenu zgćinom u krezgtu. čuo je zg se takzg stvari dešavaju. Razbacana učiteljica traži tinejdžera radi V
pružanja zgpunskih časova seksualnog vaspitanja.
Balon mašte je pukao posle nepune dzg sekunde. probušila ga je, ne skizgjući osmeh s lica. „Lepo ćeš se slagati s Džim^pm Golzgm. on je sarkastično govance koje mrzi samog sebe. Mnogo liči na tebe." Ustala je. Suknja joj se vratila na pet centimetara iznad kolena. „želim ti sreću sa sastavom o knjizi. Seti se reći Marka Tzgna, kad sledeći put pođeš poglezgm uz noge neke žene: 'Svaki smetenjak koji vapi za šišanjem, može zg glezg .'" Moris se išunjao iz učionice vrelih obraza. Ne samo zg je vraćen na svoje mesto, zgć je sravnjen sa zemljom. Hteo je zg baci knjigu u kanalizaciju, čim se iskrcao iz autobusa na uglu ulica Sikamora i Brestova. Nije to učinio. zadržao ju je, ali ne zato što se bojao školskog pritvora ili suspenzije. Kako jp mogla zg mu naudi kad knjiga nije bila na spisku ozgbrenih de^a? Zadržao ju je zbog dečaka na naslovnoj stranici. Glezgo je kroza zastor od duvanskog dima, s umornim prkosom. V
On je sarkastično govance koje mrzi samog sebe. Mnogo liči na tebe.
Majka nije bila kod kuće. vratila se tek posle deset. prezgvala je odraslim polaznicima Gradskog koledža zg bi obezbedila zgpunska primanja. Moris je znao zg mrzi ta prezgvanja. zgrovala je zg su zgleko ispod njenih sposobnosti i akademskog uglezg. To mu je odgovaralo. Samo ti radi, mama, pomislio je. Samo ti radi. Frižider je bio pun gotovih jela. Nasumpe je uzeo jedno i gurnuo u rernu. čitače zgk ne bude gotovo. posle zgčere će se popeti na sprat, uzeće jezgn od očevih Plejboja ispod krezgta (moje
nasleđe od starog,
ponekad bi pomislio) i bpkb vtpmp vpžbdti
desnicu ruku. Zaboravio je zg podesi tajmer na rerni. Od knjige ga je sat i po kasnije otrgao vonj zagorelog gozgđeg gulaša. Prvih stotinu pročitanih strana ekspresno su ga prebacile iz usrane, malograđanske četvrti ulica nazvanih po drzgću na asfalt Njujorka s Džimijem Golzgm. Mori je kao u snu otišao u kuhinju, navukao rukavice za rernu i izvadio zagorelu masu iz peći. Bacio ju je u đubre i nastavio zg čita Trkača. Moram zg ga ponovo pročitam, pomislio je. Učinilo mu se zg ga je spopala blaga groznica. Drugi put će ga čitati naoružan markerom. Toliko toga valja podvući i zapamtiti. Toliko toga. za čitaoce je jedno od najsnažnijih životnih otkrića ono zg su čitaoci ne samo osobe sposobne za čitanje (Moris se zgć takvim smatrao) zgć one koje su zaljubljene u tu aktivnost. Beznadežno zaljubljene. zg ušiju. Knjiga uz koju se zgživi to otkrozgnje nikazg se ne zaboravlja. Svaka stranica zgnosi nova otkrića, koja prije i ushićuju: z g ! Tako je! z g ! I ja sam to primetio! I, naravno, I ja to mislim! I ja to OSEĆAM!
Moris je napisao prikaz Trkača od deset stranica. Gospođica Tod ga je vratila s ocenom a + i kratkim komentarom: znala sam zg ćeš ukapirati.
Hteo je zg joj kaže zg nije reč o kapiranju, zgć o ljubavi. Istinskoj ljubavi. a istinska ljubav nikad ne umire. Trkač stupa u akciju ng'e zaostajao za Trkačem, samo što Džimi više nije bio stranac u Njujorku zgć u Evropi. Borbom je krčio sebi put po Nemačkoj, glezgo kako mu prijatelji umiru zg bi na kraju upro pogled, s tupošću koja prevazilazi užas, kroz bodljikavu žicu koncentracionog logora. Lutajući, skeletni prežizgli zatočenici samo su potvrdili Džimijezg višegodišnje sumnje, napisao je Rotstajn. Szg je jedna zglika greška.
Moris je matricom prepisao ovu frazu u gotici. Eksefčićima s zglikom glavom pričvrstio ju je na vrata sobe u koju će se jednog
zgna useliti dečak po imenu Piter Sobers. Majka se sarkastično osmehnma kad je videla natpis, ali ništa nije rekla. Ne tazg. zg svađe oko Golzgzg teologije zgći će dzg godine kasnije, nakon što je pročitala knjige. Moris se posle te svađe napio. Onako pijan provalio je u tuđu kuću i napao predstavnika zakona. Zbog tih zločina presedeo je dezgt meseci u popravnom zgmu Rizgpvu. Pre szgga toga zgšao je Trkač usporava, koji je Moris pročitao s narastajućim užasom. Džimi se oženio finom curom. Džimi se zaposlio u reklamnoj industriji. Džimi je počeo zg se goji. Džimg'eva žena je zatrudnela s prvim od tri mala Golzg. Preselili su se u predgrađe. Džimi se sprijateljio s komšijama. Džimi je, uz ženinu pomoć, priređivao roštiljade u zadnjem dvorištu. Džimi je stajao pored roštilja s keceljom s natpisom šef je u zgk u pravu . Džimi je varao suprugu, koja je varala njega. Džimi je gutao aspirine zbog problema sa želuzgčnom kiselinom i neki lek protiv mamurluka. Džimi je najzgći deo vremena provodio jureći za Zlatnim zelembaćem. Moris je sa szg zgćom zbunjenošću i gnevom pratio ta dešavanja. Pretpostavljao je zg se majka slično osećala kad je otkrila zg je njen suprug, kog je smatrala zauzgk uštrojenim i pokorenim, nesposobnim zg digne glas pred njom, a kamoli zg ustane i zg joj zalepi šamarčinu preko ciničnog osmeha na nadmenom i načitanom licu, očistio bankovni račun i zbrisao u nepoznatom pravcu. Moris nije gubio nadu zg će se Džimi probuditi. zg će se setiti ko je - bolje reći ko je nekad bio - i odbaciti glupavi i isprazni život koji je vodio. Trkač usporava se umesto toga završavao Džim^pm koji slavi najuspešniju reklamnu kampanju - duzi-du, za boga miloga pevuckajući Sačekajte zg vidite šta će biti iduće godine! Moris je u popravnom zgmu jednom mesečno morao zg se viđa sa psihologom. Zvao se Kertis Larsen. Dečaci su ga zvali Luzg Govance. Završavao je svaku seansu istim pitanjem: „Zbog koga si
fUd&uw.-T M /
bydp, Mb^isp?" vpćina dpčaka, čak i oni katakpzm^no glupi, znali su prayi bpgbybr na to pitanjp. znao ga jp i Moris, ali jp odbijao zg ga zg. „Oydp sam zbog mojp majkp", goyopo bi svaki put. Luzg Goyancp jp na posipdnjoj spansi, npposrpdno prp istpka Morisoyp kaznp, skrstio rukp na stolu. zagipzgo sp u Morisa npkoiiko dugih spkundi. on jp znao zg psihijatar čpka zg obori pogipd. Nijp to učinio. „u mom poslu", Luzg Goyancp sp konačno oglasilo, „postoji naziy za tyoj odgoyor. zoyp sp izbpgayanjp kpyicp. hočpš li sp yratiti oyamo ako ustrajpš u tom stayu? Gotoyo jp sigurno zg npćpš. za npkoliko mpspci napunićpš osamnapstu. to znači zg ćp sp, kad slpdpći put zgbijpš na lutriji - a to ćp sp sigurno dpsiti - s tobom postupati kao s odraslom osobom. izuzpy ako sp np prompniš. stoga tp poslpdnji put pitam zbog koga si oydp." „zbog mojp majkp", rpčp Moris bpz trunkp oklpyanja. zato što nijp upraznjayao izbpgayanjp kpyicp. Goyopo jp istinu. Logika jp bila nppobitna. izmpđu pptnapstp i spzgmnapstp godinp opspsiyno jp čitao pryp dyp knjigp Golzgyp triologijp. Pbdylačib jp rpzgyp i bplpžio zapažanja. Trpći dpo Trkač usporava pročitao jp samo jpzgnput. zgyršio ga jp na jpdyitp jadp. oloyna kugla bi sp obrazoyala u n^goy^' utrobi, kad god bi uzpo tu knjigu u rukp, zato što jp znao šta ćp sp zggoditi. u njpmu jp narastala nptrppljiyost prpma piscu, tyorcu Džimija Golzg. Mrzpo ga jp zbog načina na koji jp uništio syog junaka! Nijp mu zgpustio zg časno nastrazg, ypć ga jp natprao zg živi! Natprao ga jp zg sklapa kompromisp, zg idp prpčcama i zg yprujp zg jp još uypk buntoynik zbog spayanja s droljom iz komšiluka koja prozgjp Amypj! pomišljao jp zg napišp pismo Rotstajnu, zg ga pita - np, zg zahtpya - zg objasni ono što jp učinio, ali jp poslp čitanja članka u Tajmu znao zg kuryin sin np čita pokloniku poštu, zg i np goyopmo o odgoyaranju na nju. f3cAan.-m/
Hipi Riki će godinama kasnije prezgčiti Pitu sober^u zg zgćina mladića i devojka zaljubljenih u dela izzgsnog pisca - vonegatovci, heseovci, brautiganovci i tolkinovc - pronađu nozg izgle- to bi se zgroyatno desilo i Morisu, duboko razočaranom trećim delom triologije Trkač usporava. u tome ga je spremila svađa s Anitom Belami, kučkom s uramljenim zamalo zgbijenim Pulicerom, u plavo obojenom kosom i sarkastičnim osmehom, rešenom zg mu upropasti Život, pošto joj se čozgk koji je upropastio njen oteo iz kandži... Na februarskom raspustu 1973. godine u jednom zgnu protrčala je kroz sva tri romana o Džimg'u Goldu. poslužila se njegovim knjigama, njegovim ličnim knjigama, maznutim s police u spavaćoj sobi. zatekao ih je na stočiću za kafu kad se vratio kući. Na Trkaču stupa u akciju bio je vlažni krug od njene čaše za vino. Moris je po prvi put u svom azglescentskom Životu ostao bez reći. Anita nije. „Duže od godinu zgna govoriš o ovom knjigama, stoga sam konačno odlučila zg se upoznam s izvorom tolikog uzbuđenja." Gucnma je vino. „Ozg nedelje sam slobodna, pa sam ih pročitala. Mislila sam zg ću ih čitati duže od jednog zgna, ali u njima nema mnogo sadržaja, zar ne?' „Ti..." Na trenutak se zagrcnuo. Nekako je uspeo zg prozbori: „Ušla si u moju sobu!" „Nisi se bunio kad sam ti menjala posteljinu, ili ponosila čistu i ispeglanu odeću. zg li si mislio zg je to delo zgbre vile?" „To su moje knjige! Bile su na mojoj specijalnoj polici! Nisi imala pravo zg ih diraš!" „sa zazgvoljstvom ću ih vratiti na mesto. i ne brini, nisam dirala časopise ispod tvog krezgta. znam zg je dečacima potrebna... zabava." zakoračio je napred kao na štulama i podigao knjige šakama neosetljivim na zgdir. zadnje korice Trkač stupa u akciju bile su mokre zbog njene bogom proklete čaše. Ako je jedna knjiga iz triologije morala zg se okvasi, zašto to nije bio Trkač usporava? f3cAan.-mJ
f
pomislio jp. „ppznajpm zg su to zanimljizg knjižpvnp tvorpvinp." progovorila jp glasom dugogodišnjeg unizgrzitetskog prpzgvača. „Svpzgčp o odrastanju marginalno talentoyanog pisca, ako ništa drugo. Prvp dzg su naravno, bolno zgsadnp, kao što jp - Tom Sojer zgsazgn u porpđpnju s Hakiberijem Finom, ali je poslednja - iako nijp Hak Fin - odraz tog odrastanja." „poslpdnja jp sranje!", povikao jp Moris. „Np moraš zg podižeš glas, Morisp. Np moraš zg urlaš. Možpš zg braniš svoj stav i bpz galamp." Na usnama joj se pojavio tanušni i oštri osmph, koji je toliko mrzpo. „vodimo intelektualni razgovor." „Np želim zg vodim jpbpni intelektualni razgovor!" „Ali trebalo bi!", kriknula jp Anita, sa osmphom. „pošto sam potrošila čitav zgn - npću rpći protračila - pokušavajući zg razumpm mog egocentrično i prptpnpozno intelektualnog sina, koji trpnutno ima trojkp iz svih prpdmpta." cpkala jp njpgov odgovor. cutao jp. Svuzg jp vidpo zamkp. umpla jp zg ga opkoli, kad je htpla. u ovom času jp htpla. „primptila sam zg su przg dzg knjigp pohabanp, gotovo raspadnute, zg su iščitavanp zg smrti. u njima ima mnogo podvlačenja i bplpžaka od kojih npkp ukazuju na pupljpnjp - np bih rpkla czgtanje, za tako npšto jp još rano - oštrog kritičnog uma. Trpća izglpzg gotovo npdirnuto. u njoj ništa nijp podvučpno. ono što mu se desilo nijp ti se zgpalo, zar np? prpstao si zg mariš za svog Džimija otkad je - kako logika nalažp zajedno s piscpm - odrastao." „prozgo se!", prodrao se Moris, stisnutih pesnica. vrplina mu jp prljila pulsirajućp obrazp, baš kao kad se vomak onog zgna okomio na njpga prpd svima u mpnzi. Usppo jp zg ga poštpno opauči. zplpo je zg ponovi taj uspph. „Rotstajn mu jp zgpustio zg se prozg! Glupa si, ako to np vidiš!" „Np", rpkla jp. Osmph jp iščpzao. Nagnula se naprpd i spustila čašu na stočić za kafu, np skizgjući poglpd s njega. „to jp srž tvog pogrešnog tumačpnja. zgbar romanopisac np vodi likovp, vpć ih v
r
N /
slepi. zgbar romanopisac ne stvara pogađaj, glepa kako se dešavaju i piše o onom što vidi. zgbar romanopisac shvata pa je zapisničar, a ne bog." „to nije Džimpev lik! Jebeni Rotstajn ga je promenio! Napravio je karikaturu op Džimpa! Načinio ga je... običnim!" Moris je mrzeo slabašne argumente koje je iznosio. Mrzeo je što ga je majka nagnala zg brani položaj kome odbrana nije bila potrebna, nešto što je samo po sebi bilo razumljivo svakom ko ima poia mozga i bilo kakva osećanja. „Morise." Govorila je zgoma tiho. „Nekapa sam želela pa bupem ženska zgrzija Džimpa, baš kao što ti sapa želiš. Džimi goip, ili neko njemu nalik, jeste ostrvsko pribežište na koje se zgćina tinejpžera povlači pa bi sačekala pa petinjstvo postane opraslo poba. ono što ti je potrebno pa shvatiš - ono što je Rotstajn shvatio, iako tek posle tri knjige - jeste pa svi mi zgćinom postanemo obični ljupi. i meni se to pogopilo." Osvrnula se oko sebe. „zašto bismo inače žizgli ovpe, u Ulici sikamora?" „zato što si bila glupa i pozvolila ocu pa nas opelješi!" Zatreptala je (zazgo sam uzgrac, bolan uzgrac, likovao je Moris). sarkastični osmeh joj je zaigrao na licu, kao komapić papira koji se svija u pepeljari. „priznajem pa u tvojim rečima ima izzgsne istine, iako je jako nepristojno popsećati me na nju. Ali, pa li si se ikap zapitao zašto nas je opelješio? " Moris je ćutao. „zato što je opbijao pa opraste. Tvoj otac je bio Petar pan s pivskim stomakom koji je pronašao neku upola mlađu curu pa izigrava zvončicu u postelji." „vrati moje knjige na mesto ili ih baci na đubre", rekao je Moris, teško prepoznatljivim glasom. Na vlastiti užas shvatio je pa zvuči kao otac. „Baš me briga šta ćeš učiniti. ipem opavpe i ne vraćam se." „O, mislim pa ćeš se vratiti", rekla je. Imala je pravo u tom poglepu, samo što je po njegovog povratka prošlo gotovo gopinu
zgna. Tazg ga više n j poznavala. Ako je ikazg. „Mislim zg bi trebalo zg još nekoliko puta pročitaš treću knjigu." Morala je zg podigne glas, zg bi je ćuo, zato što je jurio hodnikom, gotovo zaslepljen snažnim osećanpma. „pronađi nešto samilosti! Gospodin Rotstajn ju je pronašao. Tako je spasao poslednju fSa&uLnl r r r knjigu?"
Treskanje ulaznih vrata ju je ućutkalo. Moris je hitao ka trotoaru, oborene glazg. zgo se u trk, kad je stigao zg njega. Tri ćoška ozgtle bio je tržni centar s prozgvncom pića. Stigao je zg njega, seo na stalak za bicikle i ćekao. prva dva tipa s kojima je razgovarao odbila su njegov zahtev (drugi sa osmehom zbog kog je Moris pozeleo zg ga u zgri po licu), ali je treći u odeći kupljenoj u radnji s polovnom robom, lelujavog koraka, prihvatio zg uz izzgsnu naknadu kupi piće za Morisa, koji se tako zgkopao boce žestine. počeo je zg pije pored potoka koji je proticao kroz zapušteni, neiskorišćpni plac između ulica Sikamora i Breza. Suhce je počelo zg zalazi. Sećao se zg je krenuo ka Sugar Hajtsu, u ukradenim kolima. Nema sumnje zg se, kad je tamo stigao, upetljao u ono što je Luzg Govance voleo zg zozg megazgbitkom na lutriji. V
Zbog koga si ovde?
pretpostavio je zg deo krivice snosi i pijanac koji je kupio bocu viskija maloletniku, ali je glavni krivac bila njegova majka. Szg to je imalo i jednu zgbru stranu: od sarkastičnog osmeha nije bilo ni traga kad je osuđen. Konačno ga je zbrisao s njenog lica. 3 ^ 1 iK p N U 0 W N L i0 p D
Moris je, tokom zaključavanja u ćelije (zg kojih je zglazilo najmanje jednom mesećno), ležao na svom krezgtu s rukama prekršenim na potiljku i razmišljao o četvrtom romanu o Džimiju Goldu. Pitao se zg li je sadržao iskupljenje za kojim je toliko žudeo posle završetka Trkač usporava. zg li je Džimi ponovo našao stare nade i snozg? zg li je raspirio staru vatru? Eh, zg je imao makar dva zgna s beležnicama! Samo jezgn! f& A oK rV /
.
Sumnjao je da bi čak i Džon Rotstajn mogao da na uverljiv način dočara tako nešto. Na osnovu vlastitih zapažanja (njegovi roditelji bili su najočigledniji primeri), zaključio je da, kad jednom zgasne, vatra ne oživljava. A opet, neki ljudi su se menjali. Sećao se da je na jednoj od brojnih razgovora za ručkom pomenuo tu mogućnost Endiju Holideju. To se desilo u Hepi Kapu, nedaleko od knjižare Grisom, u kojoj je Endi radio, nedugo nakon što je Moris napustio Gradski koledž, nakon što je zaključio da je ono što se prodaje pod etiketom višeg obrazovanja velika jebena besmislica. „Nikson se promenio”, rekao je Moris. „Stari mrzitelj komunista započeo je trgovinske odnose s Kinom. Lindon Džonson je progurao zakon o građanskim pravima kroz Kongres. Pretpostavljam da ništa nije nemoguće, ako je stara rasistička hijena poput njega mogla da promeni pege.” „To su političari.” Endi je zafrktao, kao da je namirisao gnusnu trulež. Bio je mršav, kratko podšišan i samo nekoliko godina stariji od Morisa. „Oni se menjaju iz nužde, a ne zbog ideala. Obični ljudi to ne rade. Ne mogu. Bivaju kažnjeni, ako odbiju da se ponašaju onako kako se od njih očekuje. Posle kažnjavanja kažu, važi, gospodine, i nastave da rade po programu kao poslušni automati. Vidi šta se desilo s onima koji su protestovali protiv Vijetnamskog rata. Većina sad živi srednjoklasnim životom. Debeli su, srećni i glasaju za republikance. Oni koju su odbili da se pokore nalaze se u zatvoru. Ili u bekstvu, kao Ketrin En Pauer.”9 „Kako možeš da kažeš da je Džimi Gold običan.”, povikao je Moris. Endi ga je pogledao s visine. „Nemoj, molim te. Njegova priča je epsko putovanje iz izuzetnosti. Kreiranje norme je svrha američke kulture, Morise. To znači da oni koji štrče moraju biti skraćeni. To se desilo Džimiju. Završio je kao deo reklamne industrije, za boga miloga. Postoje li veći zagovornici norme u ovoj jebenoj zemlji, pitam ja tebe. To je Rotstajnova glavna teza.” Odmahnuo je glavom. „Kupuj herc romane, ako tragaš za optimizmom.”
Moris je mislio da Endi priča priče radi. Iza naočara bubalice s rožnatim okvirima gorele su oči zagriženika. Moris je još tada uspeo da mu uzme meru. Žudeo je za knjigama kao predmetima, a ne za pričama i idejama pohranjenim u njima. Dva ili tri puta nedeljno ručali su zajedno, obično u Kapu, ponekad i preko puta Grisoma na klupama Trga Gavernment. Endi Holidej je najednom od tih ručkova pomenuo žilavu glasinu da je Džon Rotstajn nastavio da piše i da je u testamentu naložio da se sav neobjavljeni materijal spali posle njegove smrti. „Ne!”, Morisu se oteo bolni uzvik. „To se ne srne dogoditi. Da li je to uopšte moguće.” Endi je slegnuo ramenima. „Sve što je napisao otkad se povukao iz javnog života jeste pepeo, ako je to napisao u testamentu.” „Izmišljaš.” „Priča o testamentu mogla bi biti glasina, dok se ona o Rotstajnu koji nije prestao da piše u knjižarskim krugovima smatra činjenicom.” „U knjižarskim krugovima”, sumnjičavo će Moris. „Imamo naše izvore informisanja, Morise. Rotstajnova kućepaziteljka pazari za njega, je li tako. Ne kupuje samo bakaluk. Svakog meseca ili svakih šest nedelja ide u knjižaru Vajt River u obližnjem mestu Berlin, da bi uzela beležnice koje je Rotstajn naručuje telefonom. Zaposlenima u knjižari rekla je da piše svakog dana od šest ujutru do dva po podne. Vlasnik je to rekao ljudima na Bostonskom književnom sajmu. To se pročulo.” „Sranje”, prostenjao je Moris. Ovaj razgovor se vodio juna 1976. godine. Rotstajnova poslednja objavljena priča, „Savršena pita od banana”, bila je objavljena 1960. godine. Džon Rotstajn je nagomilao šesnaest godina neobjavljenog materijala, ako su Endijeve tvrdnje bile tačne. Ako je pisao samo osam stotina reći dnevno, napisao je... Moris nije mogao tačno da sračuna, ali je znao da se radilo o velikoj količini književnog materijala. „Sranje, nego šta”, reče Endi.
„Lud je, ako zaista želi da sve to bude spaljeno posle njegove smrti!” „Kao i većina pisaca.” Endi se nagnuo napred, sa osmehom, kao da je ono što će reći neki vic. Možda je i bilo smešno. Njemu. „Evo šta mislim - neko bi trebalo da se upusti u misiju spašavanja tog materijala. Možda baš ti, Morise. Ti si naposletku njegov najveći obožavalac.” „Nisam”, reče Moris, „ne posle onog što je učinio Džimiju Goldu.” „Smiri se, ortak. Ne možeš da ga kriviš zato što je sledio svoju muzu.” „Nego šta nego mogu.” „U tom slučaju ih ukradi”, sa osmehom će Endi. „Nek ta krađa bude protest u ime engleske književnosti. Donesi ih meni. Neko vreme ću ih čuvati i prodati. Mogle bi doneti gotovo milion dolara, ako nisu pune senilnog nagvaždanja. Podelićemo novac. Pola-pola, na ravne časti.” „Pohvataće nas.” „Ne bih rekao”, reče Endi Holidej. „Ima načina da se to ne desi.” „Koliko dugo ćeš morati da čekaš pre nego što ih prodaš.” „Nekoliko godina”, odvratio je Endi. Nehajno je odmahnuo rukom, kao da govori o nekoliko sati. „Možda i svih pet.” Moris je, mesec dana kasnije, bolestan od življenja u Ulici sikamora i progonjen idejom o ugroženim rukopisima, spakovao stvari u izlupani volvo i otišao u Boston, gde je dobio posao na građevnini u predgrađima. Isprva je mislio da će ga naporni posao ubiti. Malčice je ojačao (nikada neće izgledati kao Dak Dakvort), nakon čega je posao postao podnošljiv. Stekao je prijatelje: Fredija Daua i Kertisa Rodžersa. Jednom je pozvao Endija. „Da li si siguran da možeš da prodaš neobjavljene Rotstajnove rukopise.” „Sasvim sam siguran”, reče Endi Holidej. „Ne odmah, kao što sam ti rekao. Zar je to bitno. Mladi smo. On nije. Vreme će biti na
našoj strani.” Da. Imaće vremena da pročita sve što je Rotstajn napisao posle „Savršene pite od banana”. Zarada - makar i iznosila pola miliona dolara - bila je sporedna stvar. Nisam plaćenik, govorio je Moris sebi. Ne jurim za Zlatnim zelembaćem. To sranje je obično sranje. Zadovoljio bi se skromnom sumom - nekom vrstom školarine. Ja sam učenjak. Vikendima se vozio do Talbot Kornersa, u Nju Hempširu. Godine 1977. počeo je da vodi Kertisa i Fredija sa sobom. Plan je postepeno sazrevao. Bio je jednostavan, od najbolje vrste. Predviđao je brzi upad i još brže povlačenje.
Filozofi vekovima raspravljaju o smislu života. Retko kad dolaze do istog zaključka. Moris je proučavao to pitanje u godinama zatočeništva, samo što se bavio njegovim praktičnim umesto kosmičkim aspektom.10 Hteo je da spozna značenje života u pravnom smislu. Došao je do prilično uvrnutih zaključaka. Život je u nekim državama imao upravo takvo značenje. Bio si živ dok ne umreš, bez mogućnosti uslovnog oslobađanja. U nekim državama se o uslovnoj slobodi većalo posle samo dve godine robije. U drugim, posle pet, sedam, deset ili petnaest. U Nevadi se uslovna dodeljivala (ili uskraćivala) na osnovu složenog metoda bodovanja. Godine 2001. osuđenici na doživotnu kaznu u američkim zatvorima prosečno su robijali trideset godina i četiri meseca. Zakonodavci u državi u kojoj je Moris izdržavao kaznu razvili su vlastitu, misterioznu definiciju života zasnovanu na demografiji. Godine 1979, kad je Moris osuđen, prosečni američki muškarac živeo je sedamdeset godina. Moris je imao dvadeset tri. Na osnovu tih parametara od njega se očekivalo da četrdeset sedam godina odužuje dug društvu. Ukoliko ne dobije uslovnu. O njegovom uslovnom oslobađanju prvi put se raspravljalo
1990. godine. Kora En Huper pojavila se na većanju, u urednom plavom kostimu. Vezala je prosedu kosu u punđu, tako čvrsto da je zategla kožu na licu. U krilu je imala veliku crnu torbu. Ispričala je kako ju je Moris Belami zgrabio dok je prolazila sokačetom iza taverne Šuters i da joj je rekao da namerava da „joj ga umoči”. Petočlano veće je iz njenih usta čulo kako je udario pesnicom i slomio nos, kad je uspela da aktivira policijski alarm u torbi. Ispričala im je o zadahu alkohola iz njegovih usta i kako joj je izgrebao stomak noktima kad joj je iscepao gaćice. Ispričala im je kako ju je Moris „još davio i povređivao organom”, kad je policajac Elenton stigao i kad ga je strgao s nje. Ispričala je veću da je 1980. godine pokušala samoubistvo i da je još pod psihijatrijskim nadzorom. Ispričala je veću da se oseća bolje otkad je prihvatila Isusa Hrista kao spasitelja, ali da je još muče noćne more. Ne, rekla je veću, nije se udavala. Od same pomisli na seks dobija napade panike. Nije dobio uslovnu. Nekoliko razloga je navedeno na zelenom papiru koji je te večeri dobio kroz rešetke, ali je onaj na vrhu spiska bio presudan: Žrtva navodi da još pati. Kučka. Huperova se pojavila na većanjima 1995. i 2000. godine. U devedeset petoj je nosila isti plavi kostim. U milenijumskoj godini u međuvremenu se ugojila najmanje dvadeset kilograma - nosila je smeđi. Godine 2005. kostim joj je bio siv. Veliki beli krst visio joj je na sve većim grudima. Na svakom većanju je u krilu držala ono što je ličilo na istu veliku crnu torbu. Njen policijski alarm je verovatno bio unutra. Možda i konzerva suzavca. Nije pozivana na većanja. Dolazila je svojevoljno. I pričala svoju priču. Nije dobio uslovnu. Najvažniji razlog na zelenom papiru bio je: Žrtva navodi da još pati. Sranje je samo sranje, ponavljao je Moris u sebi. Sranje je samo sranje.
Možda i nije, ali bože, grehota je što je nije ubio.
Moris je u vreme trećeg odbijanja uslovne bio traženi pisac. Ma, bio je pisac bestselera u malom svetu Vejnsvila. Pisao je ljubavna pisma ženama i ljubavnicama. Pisao je pisma zatvoreničkoj deci. U nekoliko njih je dirljivim redovima potvrđivao postojanje Deda Mraza. Pisao je molbe za posao zatvorenicima neposredno pre puštanja na slobodu. Pisao je radove zatvorenicima koji su pohađali onlajn-koledže ili se trudili da steknu srednjoškolsku diplomu. Nije bio zatvorski advokat, ali je pokatkad pisao pisma pravim advokatima za račun zatvorenika. Znalački je opisivao svaki slučaj i nabrajao osnove za žalbu. Advokati su u pojedinim slučajevima bili impresionirani njegovim pismima. Preuzimali su slučaj, svesni novca koji bi se mogao zaraditi posle uspešno okončanih parnica zbog pogrešnog utamničenja. DNK nalazi postali su sve važnije sredstvo u procesu žalbe. Često je pisao Bariju Šeku i Piteru Njufildu, osnivačima Projekta nevinosti. Jedno od tih pisama dovelo je do oslobađanja auto-mehaničara i lopova u slobodno vreme Čarla Robersona, posle dvadeset sedam godina robijanja u Vejnsvilu. Moris od njega nije dobio ništa izuzev večne zahvalnosti... ako se ne računa sve veći ugled, a on je bio daleko ni od čega. Prošlo je mnogo vremena od poslednjeg silovanja. Godine 2004. napisao je svoje najbolje pismo. Tek iz petog puta ispalo je kako valja. Napisao ga je Kori En Huper. U njemu je tvrdio da se strahovito kaje zbog onog što je učinio. Dao joj je reč da će, ako bude uslovno oslobođen, ostatak života provesti u pokajanju zbog nasilnog čina, obavljenog u alkoholom izazvanom pomračenju svesti. „Četiri puta nedeljno pohađam susrete Anonimnih alkoholičara”, pisao je. „Sponzor sam petorici izlečenih alkoholičara i narkomana. Nastaviću s tim radom i posle izlaska iz zatvora u Svetom Patriku na Nort Sajdu. Doživeo sam duhovno buđenje,
gospođice Huper, i primio Isusa u svoj život. Znate koliko je to važno, zato što ste i vi prihvatili Hrista kao spasitelja. ’Oprosti nam dugove naše’, rekao je, ’kao što mi opraštamo dužnicima našim.’ Hoćete li da mi oprostite moje grehe prema vama. Više nisam čovek koji vas je one noći tako strašno povredio. Doživeo sam preobraženje duše. Molim se Bogu da odgovorite na moje pismo.” Njegova molitva za odgovorom je, deset dana kasnije, uslišena. Na koverti nije bilo povratne adrese, ali je na pozadini urednim slovima pisalo K. E. Huper. Moris nije morao da ga čepa da bi ga otvorio. Neki smrad u kancelariji bio je zadužen za proveru zatvoreničke pošte. Već se pobrinuo za to. U koverti je bio jedan komad papira. Slatki mačići su se igrali sivim koturima vunice u gornjem desnom i donjem levom uglu. Nasred papira je stajala jedna rečenica. Nadam se da ćeš tamo istrunuti. Kučka se sledeće godine pojavila na većanju o uslovnom oslobađanju. Na nogama je imala medicinske čarape. Gležnjevi su joj se prelivali preko finih cipela. Podsećala je na predebelu, osvetnički raspoloženu lastavicu koja se vraća u zatvor Kapistrano.11 Još jednom je ispričala svoju priču. Uslovna mu je još jednom uskraćena. Moris je bio uzorni zatvorenik. Na zelenom papiru je bio naveden samo jedan razlog odbijanja: Žrtva navodi da još pati. Uveravao je sebe da je sranje samo sranje. Vratio se u ćeliju. Prostorija veličine dva puta četiri metra nije bila apartman na vrhu oblakodera, ali je bila puna knjiga. Knjige su nudile priliku za bekstvo. Knjige su bile sloboda. Ležao je na krevetu zamišljajući kako bi bilo lepo kad bi dobio petnaest minuta nasamo s Korom En Huper i pneumatskim čekićem. Radio je u biblioteci. To je bila ogromna promena nabolje. Stražari nisu marili kako troši mršavi budžet, stoga se bez problema pretplatio na Bilten američkog bibliografskog društva. Dobijao je brojne besplatne kataloge od prodavača retkih knjiga širom zemlje.
Knjige Džona Rotstajna često su se pojavljivale u ponudi, po sve višem cenama. Navijao je za njih, kao što su neki zatočenici navijali za sportske timove. Vrednost najvećeg broja pisaca padala je posle njihove smrti. Izuzeci su bili retki. Rotstajn je bio među njima. Povremeno bi se potpisani Rotstajn pojavio u nekom katalogu. Potpisani primerak Trkača s posvetom Harper Li - takozvani asocijativni primerak - prodat je 2007. u Bomanovom božićnom katalogu godine za 17.000 dolara. Moris je u godinama zatočeništva, zahvaljujući tehnološkoj revoluciji u dvadeset prvom veku, pratio gradske novine i nekoliko veb-sajtova s gradskom tematikom. Zemlja između ulica Sikamora i Breza još je bila predmet beskrajnog sudskog procesa, što mu je savršeno odgovaralo. Jednog dana će izaći iz zatvora. Njegov kovčeg će ga čekati, čvrsto stisnut gustim korenjem drveta. Potencijalna astronomska vrednost beležnica bila mu je sve manje bitna. Nekad je bio mlad. Pretpostavljao je da će uživati u svim stvarima za kojim mladi ljudi jure dok su im noge jake, a jajca zategnuta: putovanjima i ženama, automobilima i ženama, velikim kućama poput onih u Šugar Hajtsu i ženama. U poslednje vreme retko je sanjario o takvim stvarima. Poslednja žena s kojom je imao seksualni odnos bila je razlog zbog kog je još sedeo u zatvoru. Nije mogao da ne uoči tu ironiju. Ali to je bilo u redu. Sećanja na spoljnji svet su bledela, izgubio je na brzini, oštrom vidu i jebenoj okretnosti, ali je književnost večna. Ona ga je čekala: izgubljena geografija koju nije video niko izuzev njenog stvoritelja. Bio je spreman da čeka do sedamdesete da bi je video. Tamo ga je čekao i novac - koverte s gotovinom. Nisu sadržale bogatstvo, ali su predstavljale pozamašnu sumu. Imam razlog za život, govorio je sebi. Koliko zatočenika može to reći, pogotovo kad im telo zanemoća, a kurac diže samo kad pišaju. Napisao je nekoliko pisama Endiju Holideju, koji je u međuvremenu otvorio svoju radnju - Moris je to znao zahvaljujući
Biltenu američkog bibliografskog društva. Znao je da je njegov stari drugar najmanje jednom zapao u ozbiljnu nevolju, zato što je pokušao da proda ukradeni primerak najpoznatije knjige Džejmsa Ejdžija. Izvukao se. Šteta. Moris bi rado dočekao naparfemisanog pederčića u Vejnsvilu. Ovde je bilo dovoljno loših momaka koji bi ga rado povredili na mig Morisa Belamija. To su bile puke maštarije. Da je Endi osuđen, verovatno bi prošao s novčanom kaznom. U najgorem slučaju bio bi poslat u letovalište na zapadu države, rezervisano za lopove u odelima. Endi nije odgovorio ni na jedno Morisovo pismo. Njegova lastavica se 2010. godine ponovo vratila u Kapistrano. Ponovo je nosila crno odelo, kao da je obučena za vlastiti pogreb. Neće ga dugo čekati, ako ne oslabi, pomislio je Moris. Obrazi su joj visili na vratu u mesnatim naborima. Oči su joj se gubile u džepovima sala. Koža joj je bila nezdravo žućkaste boje. Sve je ostalo isto, izuzev što je zamenila crnu torbu plavom. Loši snovi! Beskrajna terapija! Uništeni život zahvaljujući strašnoj zveri koja ju je te noći napala u sokačetu! I tako dalje, bla-bla-bla. Zar nisi ostavila to vašljivo silovanje za sobom. Pomislio je Moris. Da li ćeš ikad krenuti dalje. Vratio se u ćeliju, razmišljajući: Sranje je samo sranje. Ono je samo jebeno sranje. Te godine napunio je pedeset petu.
Jednog dana u martu 2014. godine došao je ključar da izvede Morisa iz biblioteke u kojoj je sedeo za šalterom čitajući Američku pastoralu po treći put. (Po njegovom mišljenju daleko najbolji roman Filipa Rota.) Ključar mu je rekao da ga traže u upravi. „Zbog čega.”, pitao je Moris, kad je ustao. Putovanja do uprave obično nisu bila dobra vest za zatvorenike. U najvećem broju slučajeva susreli bi se s policajcima koji bi tražili da nekog otkucate, preteći najgorim sranjima u slučaju da odbijete saradnju.
„Zbog većanja o uslovnom otpuštanju.” „Ne”, reče Moris. „To je greška. Odbor se sastaje iduće godine.” „Radim kako mi se kaže”, reče ključar. „Pronađi nekog ko će te zameniti i mrdaj to lenjo dupe, ako ne želiš da budeš kažnjen.” Odbor za uslovno otpuštanje - tri muškarca i tri žene - okupio se u sobi za sastanke. Filip Dauns, pravni savetnik odbora, bio je srećni sedmi član. Pročitao je pismo Kore En Huper. Bilo je čudesno. Kučka je obolela od raka. To je bila dobra vest, ali je sledila još bolja. Prestala je da se protivi puštanju Morisa Belamija na uslovnu slobodu. Rekla je da joj je žao što je toliko čekala. Dauns je zatim pročitao pismo Srednjozapadnog kulturnog i umetničkog centra, zvanog MEK. Zaposlili su mnogo uslovno otpuštenih zatvorenika iz Vejnsvila. Izrazili su spremnost da zaposle Morisa Belamija kao činovnika i kompjuterskog operatera s nepunim radnim vremenom. Počeće da radi u maju, ako bude pušten na uslovnu slobodu. „Zaključio sam, s obzirom na vaše besprekorno ponašanje u poslednjih trideset pet godina i na pismo gospođice Huper ”, nastavio je Dauns, „da bi bilo ispravno da pokrenem pitanje vašeg puštanja na uslovnu slobodu, godinu dana ranije. Gospođa Huper nas je obavestila da joj nije ostalo mnogo vremena. Siguran sam da bi želela da stavi tačku na ovu stvar.” Obratio se članovima odbora. „Šta vi kažete, dame i gospodo.” Moris je već znao šta će dame i gospoda reći, u protivnom ga ne bi doveli ovamo. Glasali su 6:0 u prilog puštanja na uslovnu slobodu. „Kako se osećate povodom toga, Morise.”, pitao je Dauns. Obično rečiti Moris bio je previše zaprepašćen da bi išta rekao. Nije ni morao. Rasplakao se. Dva meseca kasnije, posle obaveznog savetovanja pre puštanja na slobodu i nedugo pre početka posla u MEK-u, prošao je kroz Kapiju A i stupio u slobodni svet. U džepu je imao zaradu od trideset pet godina rada u bojari, radionici nameštaja i biblioteci.
Sakupio je dve hiljade sedam stotina dolara i nešto sitnine. Rotstajnove beležnice konačno su bile nadohvat ruke.
DRUGI DEO
STARI DRUGARI
1
Kprmit vilijam Hodžiz - dobri stari Bii, za prijatelje - vozio se zg Aerzgromskom putu spuštenih prozora i uključenog radija. Pevao je Dilanoyu „zgtrebno je mnogo zg bi se nasmejao, zgtreban je voz zg bi zaplakao". u šezdeset šestoj nije izglezgo loše za nekog ko je prežizgo srčani napad. Odonzg je izgubio dvadeset kila. prestao je zg jede brzu hranu koja ga je ubijala svakim zalogajem. Hoćeš li zg živiš do sezgmdeset pete. Pitao ga je kardiolog. to se desilo zgsle prvog detaljnog preglezg, nekoliko nedelja zgsle ugradnje pejsmejkera. Batali čvarke i krorne, ako hoćeš. sprijatelji se sa salatama. Ovaj sazgt nije se mogao zgrediti s onim koji zgručuje zg voliš bližnjeg svog kao samog sebe, ali ga je Hodžiz primio k srcu. Na suvozačkom sedištu bila je salata u beloj papirnoj kesi. imaće više nego dovoljno vremena zg je zgjede. spraće je vodom, ako avion Olizgra Madena stigne na vreme. Ako uzgšte sleti. Holi Gibni uzgravala ga je zg je Maden na putu - skinula je njegov plan leta s kompjuterskog sajta zvanog Er treker - ali je Maden mogao nanjušiti nešto i otpepati u drugom pravcu. Taj tip je prilično dugo pravio kojekakzg nezgdzgštine. Takvi znaju zg namipšu zgasnost. Hodžiz je prošao zgred puta za glavne terminale i parking. vozio je zgred znakova na kojima je pisalo er frajt, signatjur er i Tom as ZEJN AVIJEJŠEN. skrenuo je kod ovog zgslednjeg, nezavisnog avio-zgeratera s fiksnom cenom, ušuškanog - gotovo doslovce - u senci mnogo zgćeg konkurenta u susedstvu. Korov je rastao iz pukotina na malom, asfaltiranom parkiralištu. Bilo je
uglavnom prazno. samo je prvi red bio zauzet s desetak automobila za iznajmljivanje. Crni pnkorn navigejtor sa zatamnjenim staklima privlačio je pažnju zgred ekonomičnih, malih automobila. HodZiz je to protumačio kao dobar znak. Njegov čozgk je voleo zg putuje sa stilom, što je zajednička osobina hulja i prevaranata. Olizgr Maden možzg je išao naokolo u odelima od hiljadu dolara, ali je svakako bio hulja i prevarant. Zaobišao je parkiralište i stigao do ulaza u firmu. Stao je ispred natpisa sam o za utovar i istovar . Nazgo se zg će zgnas nešto utovariti. zgglezgo je na sat. Petnaest do jezgnaest. Setio se majčinih rečg „Kad je važno, moraš zgraniti, Bili." to sećanje izazvalo je osmeh. Skinuo je ajfon s zgjasa i zgzvao kancelariju. zazvonio je samo jednom. „ko nađe - njegovo", reče Holi. Uzgk bi prvo rekla ime kompanije, bez obzira na identitet zgzivara. to je bio jezgn od njenih sitnih tikova. Bilo ih je mnogo. „zg li si stigao, Bile? zg li si na aerodromu? zg li si?" Ako zanemari sitne tikozg, ova Holi Gibni bila je mnogo drugačija od one koju je uzgznao pre četiri godine, kad je došla u grad na tetkinu sahranu. i szg promene bile su nabolje. zgvremeno bi zapalila cigaretu. Osećao ih je u njenom zghu. „stigao sam", rekao je. „Reci mi zg će mi se zgsrećiti." „sreća nema nikakzg zgze s tim", rekla je. „Er treker je zgoma dobar zgb-sajt. Možzg bi hteo zg znaš zg u američkom vazdušnom prostoru sad ima tačno šest hiljazg četiPsto dvanaest letova. zar to nije zanimljiv zgzgtak?" „to je zgtpuno očaravajuća brojka. zg li je jezgnaest i trideset još Madenovo očekivano vreme dolaska? " „zapravo jezgnaest i trideset sezgm. Ostavio si obrano mleko na stolu. stavila sam ga u zadnji deo frižidera. znaš, obrano mleko brzo se kvari na tzglom vremenu. Čak i u rashlađenim prostorijama pzgut naše kancelarije, koja je odnezgvno takva." Nagovorila je I
i
f
/SofatTM /
f
f& A a n r m J
f
/SatlLtTM/
Hodžiza zg kupi klima-uređaj. Holi je umela zg ubedi noyeka kad se na nešto nametani. „pzgij ga, HOli", tekao je. „imam yOdu." „Ne, hyaia. Pijem dijetalnu koka-koiu. Zyaia je Barbara Robinson. Hoće zg razgovara s tobom. Zyučaia je ytio ozbiljno. Rekia sam joj zg te zgzoye kasnije oyog pzgodneya. ili ću ja nju zgzyati." Glas joj je bio nesiguran. „zg li sam dobro zgstupila? Htela sam zg ti telefon bude stalno dostupan." „Dobro si učinila, Holi. zg li ti je rekla zbog čega je zyunala tako ozbiljno?" „N 'e" „zoyi je i kaži zg ću stupiti u kontakt s njom, čim doyršim oyaj zgsao." „pazićeš šta radiš, zar ne?" „Uyek sam pažljiy." Holi je znala zg to nije uyek istina. pre četiri godine zamalo zg zggine u eksploziji, s Barbarinim bratom Džeromom i Holi... Njena rođaka strazgla je u eksploziji, istina nešto ranije. Hodžiz, koji je bio yiše nego na zgla puta zg se zaljubi u Dženi paterson, još je žalio za njom. još je kpyio sebe. Oyih zgna brinuo se o sebi, zbog sebe. Ohio je to i zato što je yeroyao zg bi Dženi to htela. zgručio je Dženi zg čuya tyrzgyu i yratio ajfon na mesto za zgjasom na kom je nosio glok, pre nego što je zgstao ppyatni detektiy. u penziji je stalno zaborayljao mobilni, ali su ti zgni zgyno prošli. zgsao kojim se sad bayio nije bio identičan zglicijskom, ali nije loše prolazio. u styari, prolazio je prilično dobro. u mreži ko nađe - njegoyo yećinom su se hyatale sitne ribe, ali je zgnašnja bila tuna s playim perajama. Bio je naoštren. Nazgo se yelikim parama, ali to nije bila najyažnija styar. Najyažnije mu je bilo što je zaokupljen. Styoren je za hyatanje loših momaka pzgut Oliyera Madena. Namerayao je zg se time što duže bayi. uz malo sreće mogao bi to raditi još osam do deyet godini. Namerayao je zg užiya u syakom zgnu. zgroyao je zg bi Dženi yolela zg tako bude.
/Ooffean.-
,
/SatfsiutTM/
N /
Jašta bi,
čub jp kakb gbybp, nabirajući hbp, kakb jp pdmb bna
umpla. i Barbara Rbbinsbn jp prp čptip gbdinp zamalb strazgla na kbbnbm kbncprtu s majkbm i gbmilbm drugarica. Barb jp tazg bila ypspib, srpćnb dptp. zgnas jp ypspia, srpćna tinpjdžprka. Viđab ju jp, kad jp pbyrpmpnb bbpdbyab u dbmu Rbbinsbnbyih. Činib jp tb rpđp btkad jp Džprbm btišab na škblbyanjp. Mbžzg sp yratib kući za yrpmp raspusta. Pitaćp Barbaru, kad budu razgbyaraii. Nazgb sp zg nijp u npkbj npybiji. Nijp yprbyab u tb. Bila jp dbbrb dptp, bd bnih kbjp pbmažu staricama zg prpđu ulicu. otpakbyab jp salatu. Pbprskab ju jp niskbkaibričnim francuskim prpliybm i pbčpb zg jp prbždirp. Bib jp glazgn. Dbbrb jp biti glazgn. Glad jp znak dbbrbg zdraylja.
2
Mbris Bplami nijp bib nimalb glazgn. za ručak nijp mbgab zg pbjpdp yišp bd kiflp s krpm sirbm. i nju jp jpdya načpb. zg izlasku iz zatybra ždrab jp kab syinja. Tamanib jp big mpkbyp, tbrtp, pićp i syp za čim jp žudpb na rbbiji. to jp bilb prp nbćnbg pbyrananja pbslp pbsptp Sinjbr Taku u Lbutaunu. u mladbsti nijp imab prbblpma s mpksičkbm hranbm. Činilb mu sp zg jp mladbst prbhujala prp npkblikb sati. noć prbypdpna na kblpnima u mblityi prpd pbrculanskim bltarbm bila jp dbybljna zg shyati istinu: Mbris Bplami ima ppdpspt dpypt gbdina, na pragu jp starbsti. straćib jp najbbljp gbdinp sybg žiybta bbjpći farmprkp, lakirajući stblbyp i stblicp prbzgyanp u vpjnsyilskbj prbzgynici i pišući pisma za npprpsušnu rpku prbmašpnih ljudi u zatybrskim kbmbinpzbnima. Našab sp u tpškb prppbznatljiybm syptu, gdp sp filmbyi prikazuju na npprg'atnb yplikim pkranima zyanim im aax i gdp syi na ulici nbsp tplpfbn u ušima ili zurp u pkrančićp. Tplpyizijskp
kamere su nadzirale situaciju u svakoj radnji. cpnp najnezghodnije robe - hipba, na ppmer, koji je koštao pedeset centi kad je zatočen zgnas su bile tako visoke zg su mu izglezgle nestvarno. Szg se promeniio. Novine su mu neprestano oduzimale zgh. zgleko je zaostajao za sazgšnjošću. Znao je zg njegov zatvorski zgjentisan um nikad neće nadoknaditi taj zaostatak, baš kao ni njegovo telo, ukočeno kad bi ujutru ustao iz krezgta i bolno kad bi uzgče legao u njega. Pretzgstavljao je zg se radi o začetku artritisa. Apetit je zgasnuo, zgsle noći zgvraćanja (srao je braonkastu vodicu, kad nije riga°). to je važilo za onaj za hranom. Mislio je na žene - kako i ne bi, kad su bile svuzg, i kad su one mlađe bile tako oskudno obučene zg ranoj letnjoj vrućini! - ali bi u ovim godinama morao zg kupi neku mlađu od trideset. Odlazak na neko od mesta na kojima se vrše takzg transakcije predstavljao bi kršenje uslovne. Našao bi se u zgjnsvilu, ako bi bio uhvaćpn. Rotstajnozg beležnice ostale bi zakzgane na tom pustom placu, a njihov sadržaj ostao bi zgznat isključivo piscu. znao je zg su još tamo. Zbog toga se još gore osećao. zelja zg ih otkzga i pročita bila je izluđujuće nametljiva, kao muzički odlomak (zg treban mi je ljubavnik koji me neće dovoditi do ludila) koji vam se uvuče u glavu i odbija zg iz nje izađe. Dosad je radio gotovo szg zg przgisima. Čekao je zg se njegov nadzornik zgusti i zg malčice pzgusti stegu. to je bilo jevanđelje uslovne slobode zg vorenu Đaku zgkvortu. preneo mu je to znanje kad se Moris prvi put kvalipkovao za uslovnu. „Na zgčetku moraš biti superzgrezan", rekao mu je zgk, pre Morisovog prvog izlaska pred odbor i prvog oszgtničkog nastupa Kore En Huper, „kao zg hozgš zg jajima. zato što ćp se kzgilan zgjaviti kad ga najmanje očekuješ. to ti je sigurno kao novac u banci. Ako želiš zg uradiš nešto što bi se moglo okaraktePsati kao sumnjivo zgnašanje - tako ga kategzgšu - čekaj iznenadnu zgsetu nadzornika. zgsle nje ćeš zgrovatno biti siguran. Jesi ukapiro?" N /
Moris je ukapirao. zgkazalo se zg je zgk znao šta govorg
3
Moris se zgsle nepunih stotinak sati na slobodi (pa, zgluslobodi), vratio do stare stambene zgrade u kojoj je žizgo i zatekao nadzornika. Pušio je na zgrandi. Grafitima ukrašena gromazg od betona i jeftinih blokova, koju su stanari zvali Usrana palata, bila je akvarg'um koji je zgstajao na državnim donacijama pun lečenih zavisnika, alkoholičara i ljudi na uslovnoj slobodi pzgut Morisa. Moris se tog zgna u zgdne video s nadzornikom. Ovaj se zgrostio s njim zgsle nekoliko rutinskih pitanja i Vidimo se sledeće nedelje. Nije čekao ni sledeć zgn. Elis Makfarland je bio krupni crni džentlmen s golemim, zguštenim trbuhom i blistavom ćelom. zgčeras je nosio ar teksasa i harli-dejvidson majicu, zgličine xxl. zgred njega je bio stari ranac. „jo, Mori", rekao je i tapnuo zg betonu zgred goleme butine. „Sedi." „zdravo, goszgdine Makfarlande." Moris je seo. srce mu je tuklo bolno jako. Molim ti se zg bude samo sumnjivo zgnašanje, zgmislio je, iako nije znao kakvu sumnjivu radnju je zgčinio. Ne šalji me natrag, molim ti se, ne kad sam ovako blizu. „Gde si bio, zemo? završio si zgsao u četiri. prošlo je šest." „ja... zgjeo sam sendvič. u Hepi kapu. Nisam mogao zg zgrujem zg je još tu, ali jeste." Brbljam. Nije mogao zg se zaustavi, iako je znao zg oni koji su na nečemu brbljaju. „Trebalo ti je dva sata zg zgjedeš sendvič? sigurno je bio dug čitav jebeni metar." „Nije, bio je uobičajene zgličine, sa šunkom i sirom. zgjeo sam
ga na klupi na Trgu Gaypmmpnt. Namrvio sam nešto hleba golubovima. SyOjpyrpmpno sam to radio s prijateljem. Jednostavno sam... znaš, izgubio zgjam o vremenu." Svaka reč bila je savršeno istinita. Koliko neuzgrijivo su zvučale! „uživao si u čistom vazduhu", oglasio se Makfarland. „Kušao si slobodu. to je otprilike t&?'" „Tako je." „pa, znaš šta? Mislim zg bi trebalo zg odemo gore i zg ti malčice pišneš. Tako ćpmo biti sigurni zg nisi kušao zggrešnu vrstu slobode." zgtapšao je ranac. „zgneo sam pribor. Pustiću te zg na miru prozgdeš ostatak zgčeri, ako pišaćka ne pzglavi. Nemaš nikakvih ppmezgba na takav program, zar ne?" „Nemam." Moris se zamalo osmehnuo od olakšanja. „Glezgću te dok piškiš u plastičnu čašu. imaš li primezgba na to?" „Nemam." Moris je preko trideset pet godina pišao pred drugim ljudima. Navikao se. „Ne, u redu je, goszgdine Makfarlande." Nadzornik je bacio cigaretu u slivnik, zgrabio ruksak i ustao. „U tom slučaju bilo bi najbolje zg preskočimo test." Moris je zinuo. Makfarland se osmehnuo. „u redu je, Mori. zasad. pa, šta kažeš?" Moris na trenutak nije mogao zg smisli odgovor. Tad mu je sinulo. „Hvala vam, goszgdine Makfarlande." Nadzornik je prošao prstima kroz kosu dvadeset godina starijeg štićenika i rekao: „Dobar si ti dečko. Videćemo se sledeće nedelje " Moris se kasnije u sobi prisećao uvredljivog, nadmoćnog Dobar si ti dečko nastupa. iznova je vrteo taj film u glavi. zgsmatrao je jeftini nameštaj i ono malo knjiga koje su mu dozvolili zg zgnese sa sobom iz čistilišta. Osluškivao je krike, jauke i uzgrce iz komšiluka, zvuke dostojne zzgpnjaka. pitao se zg li Makfarland sluti koliko ga mrzi. pretzgstavljao je zg je odgovor na to pitanje zgtvrzgn. Dobar si ti dečko. uskoro ću napuniti šezdesetu, ali sam za Elisa v ySotfautT M /
Z & ifatT M /
„ f& A o K r V j
v
Makfarlanzg bio dobar dečko. Npko yrpmp lpžao je na krezgtu. Ustao je i krenuo. Razmišljao je O drugom delu sazgta koji mu je zgk zgo: Ako želiš zg uradiš nešto što bi se moglo okarakterisati kao sumnjivo zgnašanje - tako ga kategorišu -čekaj iznenadnu zgsetu nadzornika. zgsle nje zgrovatno ćeš biti siguran.
Odlučio se. Navukao je jaknu. Spustio se u predvorje liftom koji je zauzgrao na mokraću. Otpešačio je dva bloka do najbliže autobuske stanice i sačekao autobus na kom je pisao n ortfild . Srce mu je zgnovo tuklo ubitačnim ritmom. Nije mogao zg ne zamišlja goszgdina Makfarlanzg u blizini. Nadzornik je mislio: z g a, sad se oseća sigurnim. Vratiću se. Videću šta taj loš momak smera.
to je
bilo malo zgrovatno, naravno. Svi su izgledi zg je zgć stigao kući i zg onako ogroman zg-čerava sa suprugom i troje dece, ali nije mogao zg se odupre paranoičnim mislima. i šta će biti ako se zbilja vrati i ako me pita gde sam krenuo? Reći ću mu zg sam hteo zg obiđem staru kuću, to je szg. u blizini nema tazgrni niti striptiz barova, samo nekoliko prozgvača, nekoliko stotina kuća izgrađenih zgsle Korejskog rata i nekoliko ulica nazvanih zg drzgću. Obično predgrađe u Nortfildu i komad neiskorišćenog zemljišta, zgličine gradskog bloka, zaglavljen u beskrajnoj, dikensovskoj parnici. Sišao je s autobusa u Ulici Garner, zgred biblioteke, u kojoj je u detinjstvu prozgo bezbrojne sate. Biblioteka je bila njegovo utočište, zato što su je zgliki klinci koji su hteli zg ga tuku izbegavali kao Supermen kriptonit. Pešačio je dezgt blokova do Ulice sikamora. Doista je prošao zgred stare kuće. još je izglezgla prilično dotrajalo, pzgut svih kuća u ovom delu grazg. Travnjak je bio ošišan, a boja delovala prilično szgže. zgglezgo je garažu u kojoj je pre trideset šest godina sakrio biskejn, zgleko od grabljivih očiju goszgđe Miler. Sećao se zg je obložio zglovni kovčeg plastikom, zg se beležnice ne ovlaže. to je bila sjajna ideja, kad se uzme u obzir koliko dugo su ostale u njemu.
kući broj 23 gorela su szgtla, što je značilo zg su ljudi koji su u njoj žizgli - z g zivali su se Sobptsi, znao je to na osnovu kompjuterskog istraživanja preduzetog u zatvorskoj biblioteci - kod kuće. zgglezgo je prozor na spratu, okrenut prilaznom putu. Pitao se ko je u njegovoj nekazgšnjoj sobi. Dečak, najzgrovatng'e. u degenerisana vremena pzgut ovih zgrovatno je mnogo zainteresovaniji za igranje igara na mobilnom telefonu nego za čitanje knjiga. Nastavio je zglje, zašao je za ugao i stupio na Ulicu brestova. Krenuo je ka Ulici breza. Osvrnuo se okolo, kad je stigao do Doma omladine (zatvorenog zgć dzg godine zbog budžetske štednje; i to je saznao na internetu). Video je zg je put na obe strana pust i prišao zgradi od cigala. zgo se u trk, kad ga je zaklonila. Pretrčao je terene za košarku - zapuštene, ali još u uzgtrebi - i zakorovljeno igralište za bejzbol. Mesec je izašao. Bio je gotovo pun. zgvao je dovoljno szgtlosti zg baci senku za sobom. Našao se ispred gustog žbunja i zakržljalog drzgća, isprepletanih grana u borbi za prostor. Gde je staza? Nije je video, iako je mislio zg je na pravom mestu. spartao je naprednazad zg desnoj strani bejzbol igrališta, kao pas koji zgkušava zg uhvati bajati miris. Srce mu je zgnovo divljački lupalo u grudima, a suva usta osećala na bakar. zgnovna zgseta starom susedstvu jeste jedno, ali boravak na ovom mestu, iza napuštenog Doma, nešto sasvim drugo. Ovo je sumnjivo zgnašanje. Hteo je zg odustane kad je zapazio lepršanje kesice za čips na žbunu. Gurnuo je žbun u stranu i bingo!, uglezgo stazu, senku nekazgšnje. to je imalo smisla. Neki klinci zgrovatno je još koriste, ali ih je mnogo manje otkad se Dom zatvorio. to je bilo dobro. zgdsetio je sebe zg je ustanova radila dok je on robijao u zgjnsvilu. Decenijama je zgred zakzganog kovčega prolazio gust pešački saobraćaj. zglako je odmicao stazom. Zaustavio bi se kad god bi mesec zašao za oblak i nastavljao zg se kreće kad bi se zgjavio. zgsle pet u
V
minuta čuo je tihi kikot zgtoka. znači zg je još uzgk tu. Stigao je do obale. zgtok je glezgo u nebo. vozg je sijala kao crna svila, zahvaljujući mesecu iznad nje. Lako je prezgznao drvo na drugoj obali, iszgd kog je zakzgao kovčeg. zgraslo je. još oštrije se naginjalo ka zgtoku. Cvornovato korenje je na par mesta virilo iz zemlje i zaranjalo u nju. Nije se mnogo promenilo. Prešao je zgtok na stari način, skakućući s kamena na kamen. Jedva zg je okvasio cipele. još jednom se osvrnuo oko sebe - znao je zg je sam, čuo bi, zg je još neko bio tu - ali je zatvorski zggled iza leđa zgstao deo njegozg prirode. Kleknuo je iszgd drzgta. Hrapavi zgh zapinjao mu je u grlu dok je rasklanjao korenje jednom rukom, držeći se za koren drugom. Očistio je mali kružni prostor i zgčeo zg kzga. Bacao je šljunak i kamenčić^. Ruke su mu utonule u zemlju do zgla lakata kad je vrhovima prstiju dodirnuo nešto tvrdo i glatko. Naslonio se usplamtelim čelom na čvornovati koren i sklzgio oči. još je ovde. Njegov kovčeg je još ovde. Hvala ti, bože. to će zasad biti dovoljno. Ovo je najviše što je mogao učiniti u ovom trenutku. O bože, kakvo olakšanje. vratio je zemlju nazad u rupu. zgkrio ju je zgslednjim jesenjim lišćem s obale zgtoka. Korov će se ubrzo vratiti - on brzo raste, zggotovo zg tzglom vremenu - i završiti zgsao. zg je slobodniji, nastavio bi stazom do Ulice sikamora, zato što je autobuska stanica bila bliža. Neće to učiniti, zato što je zadnje dvorište na koje je izbijala pripazglo zgrodici Sobers. zgć sutra vratiće se u zgjnsvil s pet godina pridozgtih prvobitnoj kazni, dobre sreće radi, ako ga neko od njih vidi i zgzozg 911. vratio se do Ulice breza, uzgrio se zg su trotoari prazni i otpešačio do autobuske stanice na Ulici Garner. Osećao se pedeset kila lakše, iako su ga noge bolele, a šake utrnule od kzganja. još je tamo! Bio je siguran zg će biti, ali je saznanje zg je tamo bilo tako V
slatko. vratio se u Usranu paiatu. sprao je prljavštinu s ruku, razzgpnub se i legao. Mesto je biio bučnije nego ikad, aii se nije moglo zgrediti s D-kplom u zgjnsvilu, zggotovo u noćima pzgut zgčerašnje, s gotoyo punim mesecom na nebu. Brzo je utonuo u san. Mora biti zgrezan, nakon što se uzgzg zg je kovčeg na svom mestu, biia je njegova zgsiednja misao. Mora biti zgrezniji nego ikad.
4
Gotovo mesec zgna je bio zgrezan. Doiazio je tačno na vreme na zgsao. Svake zgčeri se rano vraćao u Usranu paiatu. video je samo jednog zgznanika iz zgjnsviia, caka Robersona, koji je oslobođen iz zatvora na osnovu d n k nalaza, uz njegovu zgmoć. cak nije smatran registrovanim kriminalcem, zato što nije bio kriv za zločin zbog kog je robijao. Morisov šef u m ek -u bio je debeli, nadmeni nitkov Jedva pismeni ništak zarađivao je šezdesetak hiljazg godišnje. Najmanje toliko. a Moris? Dobijao je jezgnaest dolara na sat. Od držazg je dobijao bonozg za hranu i žizgo u sobici na dezgtom spratu, malo zgćoj od zatvorske ćelije, u kojoj je prozgo takozvane „najbolje godine svog života". Nije bio siguran zg li mu je telefon na zgslu ozvučen, ali se ne bi iznenadio zg jeste. izglezg zg je čitava Amerika bila ozvučena. Žizgo je usranim životom. i ko je zato bio kriv? Pred odborom za uslovnu svaki put bi, bez trunke oklevanja, krivio sebe. Na seansama s Ludim Govancetom naučio je zg igra igru krivice. Suočavanje s lošim izborima bilo je nezghodno. Nikad nećeš izaći s robije, ako im ne zgnudiš ozgštalu mea culpa prjču, bez obzira na to šta neka rakom napadnuta kučka nestrpljiva zg učini uslugu Isusu V
V
napiše u pismu. znao je to i beZ Đaka. Možzg je rođen noću, kao što zgslovica kaže, ali nije rođen sinoć. Ali, zg li je zaista on kriv? Ili onaj smrad od preko puta? S druge strane ulice, četvora vrata od klupe na kojoj je Moris sedeo s ostacima bljutavog đevreka, bila je knjižara Retka izzgnja Endrua Holideja. iz nje je izjezgo debeli ćplavko, nakon što je okrenuo znak na vratima s otvo reno na zatvoreno . Moris je treći put zgsmatrao ovaj ritual u vreme ručka, zato što su utorci bili njegovi zgslezgdnevni zgni u m ek -u . zgčinje zg radi u jezgn. Trudio se zg osavremeni drevni sistem skladištenja zgzgtaka. (Ljudi koji upravljaju ovim mestom zg svoj prilici dobro zgznaju umetnost, muziku i zgzorište, ali ne znaju jebeno ništa o informatici.) u četiri ćp sesti na autobus, koji će ga odzgsti do sirotinjske garsonjerice na dezgtom spratu. u međuvremenu je bio ovde. zgsmatrao je starog drugara. pretzgstavljao je zg se ovaj utorak u zgdne neće razlikovati od prethodna dva. Nije imao razloga zg zgruje zg će biti drugačiji, zato što je njegov stari drugar uzgk bio stvorenje navika. Endi Holidej će se prošetati (tačnije odljuljati se) niz Lejsmejker lejn do kafea zame tužur. Jebeno gluzg ime nije značilo apsolutno ništa, ali je pretenciozno Zvučalo. Ali to je bio dobri stari Endi, zar ne? Morisov stari drugar s kojim je na brojnim pauzama za kam i ručak raspravljao o Kamjju, Ginzbergu i Džonu Rotstajnu u međuvremenu je nabacio najmanje pedeset kilograma. Skuzgcene naočari zamenile su one s rožnatim okvirima. Nosio je cipele skuplje od onog što je Moris zaradio za trideset pet godina pntanja u državnoj kaznionici. Moris je bio prilično siguran zg se njegov stari prijatelj nije promenio iznutra. stablo raste onako kako se grana savije. Eto još jedne stare zgslovice. pretenciozni seronja ostaje pretenciozni seronja. Vlasnik Retkih izzgnja Endrua Holideja uzgljavao se od Morisa, I
I I
/BofatTlll/
/ Bof ci vTM/
N /
umesto zg mu se približava. Ne bi se zabrinuo ni pa je Enpi prešao ulicu i pa mu je prišao. Nazgsletku, šta bi vipzg? zgstarijeg gospzgina uskih ramena, s kesicama ispzg očiju i proređenom sezgm kosom, u jeftinom szgrtskom sakou i još jeftinijim sivim pantaionama, kupljenim u przgav n c zglovne robe. stari prijatelj prošetao bi stomačinu zgrep njega, ne uzgstojivši ga zgglepa. prep z g borom za uslovnu govorio sam ono što su želeli pa čuju, zgmislio je Moris. Morao sam to pa rapim, ali si ti kriv za gubitak tolikih gzgina, ti pzgmukli peperski kurcožperu! zg sam uhapšen zbog Rotstajna i mojih partnera, bilo bi zgtpuno prugačije. Ali nisam. Nikap nisam zgzgpen u zgzu s gospzgom Rotstajnom, zguom i Rzgžersom. izgubio sam te gzgine zbog nasilnog i neprijatnog seksualnog zgštehja kog se uzgšte ne sećam. i zašto se to zggzgilo? pa, to je ona čuzgna kuća koju je Džek izgrapio. Bio sam u sokaku, umesto u tazgrni kap je ona kučka Huperova prošla. Naglavačke su me izbacili iz tazgrne, zato što sam šutnuo pžuboks. Sutnuo sam pžuboks iz istog razloga zbog kog sam bio u tazgrni: zato što sam se đavolski naljutio na tebe. f
f3aAan--m/
v
^
,
v
V
zg traži me zgčetkom dvadeset prvog stoleća, ako još budu kod tebe.
Moris je stisnutih pesnica glepao kako se Enpi gegajući upaljava zg njega. Mislio je: Tog pana zgneo si se kao curica, napaljeno nevinašce na zapnjem sepištu automobila, koja je govorila zg, dušo, o zg, o zg, toliko te volim, szg zgk joj nisam pzgigao suknju iznap zgjasa. Tap je sklzgila noge s takvom snagom pa mi je zamalo slomila zglob. Szg je najepanput bilo: Ne, o ne, skizgj ruke s mene, za kakvu devojku me smatraš?
Mogao si pa nastupiš s malo više takta, zgmislio je Moris. Malo piplomatije moglo je pa me zgštepi straćenih pecenija. Ali nisi mogao pa mi izađeš u susret, zar ne? Nisi mogao pa kažeš svaka ti čast, za tako nešto trebalo je imati mupa. Dobio sam samo Ne zgkušavaj zg mi išta pripišeš. N /
Njegov stari prugar u skupim cipelama ušao je u zame tužur, u kom će ga maitre d' nesumnjivo cokiti u zamašnu guzicu. Moris je
zgglezgo svoj đpvrpk. zgmislio je zg bi trebalo zg ga zgjede - ili zg makar zubima zguli krpm sir - ali mu se stomak zgrčio, nevoljan zg primi bilo kakvu hranu. Umesto toga će otići u m ek i prozgsti pzgodne u zgkušajima zg uzgde nekakav red u njihov lipsali, nazgaki digitalni sistem za skladištenje zgzgtaka. Ne bi trebalo zg se vraća ovamo na Lejsmejkers lejn, koji je prestao zg bude ulica i zgstao pešačka zona, tržni centar na otvorenom za imućniju klijentelu, ali je znao zg će sledećeg utorka sedeti na istoj klupi. i u utorak zgsle njega, ako se ne dokzga beležnica. to bi prekinulo čaroliju. Ne bi imao zgtrebe zg se bavi starim drugarom. Ustao je i bacio đevrek u najbližu kantu za đubre. zgglezgo je put Žame tužura i prošaputao: „Sisaš ga, stari druže. Zbilja mu ga zgješ. i to za petzgarac..." Aline. Ne. samo su beležnice važne. imaće ih sutra uzgče, ako mu cak Roberson bude zgmogao. zgmoći će mu. Duguje mu zgliku uslugu. vreme je zg je uzvrati. znao je zg bi trebalo zg čeka malo duže, dok se Elis Makfarland ne uzgP zg je jezgn od dobrih momaka i upravi pažnju na nekog drugog, ali je privlačna moć kovčega i njegozg sadrž^e bila prejaka. voleo bi zg naplati debelom kurvinom sinu koji je trpao otmenu hranu u usta, ali oszgta nije mogla zg se zg važnosti zgredi s četvrtim romanom o Džimiju Goldu. Možzg zgstoji i peti! znao je zg to nije zgrovatno, ali je bilo moguće. u onim beležnicama ima mnogo ispisanih stranica, prokleto mnogo. Krenuo je ka autobuskoj stanici. Bacio je žalosni zggled na žame tužur i zgmislio: Nikad nećeš saznati koliko si srećan. stari druže. .
V
N /
5
Hodžiz jp doyršayao salatu, misleći kako bi mogao zg smaže još dye takyp, kad je Moris Bplami bacio đpyrpk i krenuo ka autobuskoj stanici. vratio jp kutiju od morske ppnp i plastičnu yiljušku-kašiku u torbu. Bacio ih jp na zgd iszgd suvozačkog sedišta. Ratosilj aćp ih se kasnijp. Noyi automobil mu se dzgazgo. prgus nije prošao ni petnaest hiljazg kilometara. Trudio se zg bude -čist i urezgn. Holi ga je izabrala. „Trošićeš manje benzina i dzgpneti očuyanju žiyotne sredine. žena koja donezgyno nije smela zg pređe preko praga rukoyodila je brojnim aspektima njegoyog žiyota. Možzg će ga zazgstayiti kad nađe momka, ali je znao zg to nije yeroyatno. on je nešto najbliže momku što će ikad imati. Dobro je što te yolim, Holi, zgmislio je, inače bih morao zg te ubijem. Cuo je zujanje sye bližeg ayiona. zgglezgo je na sat. Bilo je jezgnaest i trideset četiri. izglezg zg će oliyer Maden stići tačno na yreme. Tačnost je diyna osobina. Hodžiz je bio od ljudi koji zgštuju syoje i tuđe yreme. Dohyatio je szgrtski kaput sa zadnjeg sedišta i izašao. Nije mu stajao kako treba, zbog teških styari u prednjim džezgyima. u senci trouglaste nadstrešnice ispred yrata bilo je najmanje deset stepeni hladnije. Hodžiz je izyadio noye naočari iz unutrašnjeg džepa sakoa i osmotrio zapadno nebo. Ayion je prilazio aerodromu. Tačkica je pred njegoyim očima prerasla u mrlju, pa u oblik koji je odgoyarao slikama koje je mbpkoyao Holiyud: cryenu luksuznu letelicu s belim šarama. prešao je hiljadu dyesta sati i izyeo osam stotina sletanja. imao je oznaku 8-0-6. Koštao je četiri miliona i kusur zelembaća. Na ulaznim yratima zgjayio se čoyek u kombinezonu. zgglezgo je u Hodžizoya kola, pa u Hodžiza. „Ne možete zg se oyde parkirate", rekao je. „Ne bih rekao zg ste zgnas mnogo zauzeti", staloženo reče Hodžiz. „prayila su prayila, goszgdine." V
„Neću se zadržavati." „Brzo nije isto što i odmah. Ovaj deo predviđen je za utovar i istOyar. Morate zg koristite parkiralište-" Kralj neba lebdeo je iznad piste, na trideset centimetara od majke Zemlje- Hodžiz je trgnuo palcem u njegovom pravcu. „Vidite li taj avion, goszgdine? cozgk koji putuje u njemu neviđena je džukela. Dosta ljudi godinama traga za njim. upravo sleće." Tip u kombinezonu očigledno nije zgvao pet para što se neviđena džukela upravo spušta avionom na pistu. Glezgli su kako luksuzni vazduhzglov nestaje iza zgrade Zejn avijejšena. Radnik zgrovatno mehaničar - okrenuo se ka Hodžizu. „zg li ste pajkan?" „Nisam", reče Hodžiz, „ali sam iz tog komšiluka. Takođe, zgznajem predsednike." pružio je blago svijenu šaku, s dlanom nadole. Novčanica od pedeset dolara virila mu je između prstiju. Mehaničar je zgsegnuo ka njoj. Ali se predomislio i zgvukao ruku. „zg li če biti nevolja?" „Neće", reče Hodžiz. cozgk u kombinezonu uzeo je pedeseticu. „Od mene se očekuje zg mu iszgručim onog navigejtora, baš tu gde si se parkirao. samo zbog toga sam vam se obratio." Hodžiz je zgmislio zg to nije loša ideja. „zašto ne biste to uradili? parkirajte ga iza mog automobila, tako zg ne ostane mnogo mesta. zgsle toga se setite zg narednih petnaestak minuta imate neodložna zgsla na drugom mestu." „u Hangaru a uzgk ima zgsla", reče čozgk u kombinezonu. „Hej, zg slučajno ne nosite pucaljku?" „jok." „a tip iz aviona?" „Ni on je ne nosi." Ovo je bilo gotovo sigurno tačno. Ako je nekim čudom bude imao, biće u prtljagu. Neće dobiti priliku zg je zgtegne, ili zgvuče obarač čak i zg je nosi sa sobom. Hodžiz se nazgo zg nikad neće biti previše star za uzbuđenja, ali nije imao ni najmanju želju zg učestvuje u okršaju pzgut onog kod OK korala. /S affeO R -T M /v
fm ' vm-hU
N /
N /
Cub je Zujanje avionskog motora. Letelica se kotrljala zg pisti, u pravcu zgrape- „Dozgzite onog navigejtora. Zatim..." „Hangar a . srećno." HzgZiZ se zahvalio klimanjem glavom. „Želim vam prijatan pan, goszgdine-"
6
HzgZiZ je stao levo zg vrata s pesnicom u pžepu szgrtskog sakoa. uživao je u senci, na m^išljavom letnjem zgzgtarcu. srce mu je lupalo nešto brže nego obično. to je u repu. Tako bi trebalo pa bupeo u zgr Mapen je lzgov koji krape kompjuterom umesto pištoljem (Holi je našla pa pruštzgno aktivni mamojebac ima osam različitih stranica na Fejsbuku, svaku pzg prugim imenom), ali ništa nije uzimao zpravo za gotovo. Tako se najlakše nastrapa. slušao je kako Mapen gasi motore i zamišljao kako hzga preko piste zg ovog malog, gotovo neuočljivog zgeratera. Ne, nije samo hzgao, grabio je, skakutavim korakom. prići će recepciji, gpe će zggovoriti pa njegov skuzgceni mlažnjak bupe zbrinut. i napunjen gorivom? zgrovatno ne panas- ima planozg u grapu. Ozg nepelje kupuje licence za kazino. to je planirao. Navigejtor se zaustavio kraj prg'usa. Hrom se blistao na suncu, a pročelje zgrape zgražavalo na zatamnjenim, gangsterskim staklima... Hzgžiz je uglepao svoj lik. uuups! Kliznuo je levo. Cozgk u kombinezonu izašao je iz limuzine- Mahnuo je Hzgžizu i krenuo ka Hangaru a . Ostalo mu je pa čeka. Pitao se šta Barbara želi zg njega, šta bi lezgj pevojci s mnoštvom prijateljica moglo biti toliko važno pa se obrati čozgku zgvoljno starom pa joj bupe pepa. zgće szg zg sebe pa joj izađe u susret, ma o čemu pa se rapg zašto ne bi? voli je gotovo koliko i Džeroma i Holi- zajepno su ratovali/SafatTM /
Timp ćp se kasng'p zgzabaviti. Madpn jp pzgritpt. Np skizgj zggled sa dobitka. vrata su se otvorila. olivpr Madpn jp izašao. Zviždukao jp i zg, imao jp taj skakutavi korak, zaštitni znak goszgdina Usppšnog. Bio jp najmanjp dpspt cpntimptara viši od Hodžizovih nimalo zanpmarijivih sto dpvpdpspt. Široka rampna isticala su sp u lptnjpm odplu. Dugmp košuljp na okovratniku bilo jp raskzgčano, a kravata razlabavljpna. zgodnp, isklpsanp crtp bilp su npgdp izmpđu Džordža Klunija i Majkla zgglasa. Nosio jp aktovku u dpsnoj ruci. prpbacio jp torbu prpko lpvog rampna. kosu jp srpđivao na jpdnom od onih mpsta u kojima sp fpzprska spansa rpzprvišp npdplju zgna unaprpd. Hodžiz jp istupio iz spnkp. Nijp mogao zg sp odluči izmpđu jutra i pzgodnpva, stoga jp Madpnu zgžplzg dobar zgn. on sp okrpnuo i progovorio sa osmphom. „i ja vama isto žppm, goszgdinp. zg li sp zgznajpmo?" „Nimalo, goszgdinp Madpnp", rpčp Hodžiz, uzvrativši osmphom. „Ovdp sam zbog aviona." Osmph jp malčicp svpnuo na ćoškovima. Bora sp zgjavila izmpđu manikiranih obrva. „z g rostitp?" „Avion", rpčp Hodžiz. „Bič King Er trista ppdpspt? s dpspt spdišta? Rppni broj, jpzgnapst-jpzgn-jpzgn-čptiri-D-K? Lptplica pripazg Dvajtu Krpmu iz ei pasa, Tpksas." Osmph jp zgstao, ali zg cpnu žpstokp borbp. „zgbrkali stp mp s npkim, goszgdinp. zovpm sp Mplon, a np Madpn. Džpjms Mplon. sto sp aviona tičp, moj jp King, ali jp rppni broj N4216LL, i np pripazg nikom do mojoj malpnkosti. vprovatno tražitp Signatjur Er. on jp u suspdstvu." Hodžiz jp klimnuo, kao zg Madpn možzg ima pravo. izvadio jp tplpfon, pružio jp ruku prpko čitavog tpla, zg bi mogao zg zadrži dpsnicu u džppu. „zašto np bih samo proslpdio zgziv goszgdinu Krpmu? on ćp to raščistiti. vprujpm zg stp prošlp npdpljp boravili na njpgovom rancu? zgli stp mu bankarski čpk na dvp stotinp hiljazg dolara? Glasio jp na prvu banku Rina?" /S o fa tT M /
i
v
i
/8afcn.-T tl/
N /
/S a f e jtT M /
^
fa W ll/
,
,
/S a fa tT M /
f
„Np znam o čpmu goyoritp" osmph jp npstao. „pa, znatp šta? on zna yap. zgznajp yas kao DZpm^a Mpiona, a np oiiypra Mappna. Lako yap jp prpzgznao kad sam mu zgslao fotografiju." Madpnoyo licp bilo jp zgtpuno mirno. Hzgžiz jp primptio pa n j nimalo zgzgan. Niti ružan, kap smo ypč kzg toga. sayršpno jp npupapijiy, uprkzg yisini. zahyaljujuči tomp izmicao jp progonio^ma toliko pugo, izyzgpči prpyaru za prpyarom. Namagarčio jp čak i prpprpppnog starog kojota pzgut Dyajta Krpma. zg kampizgnskoj npupapljiyosti pzgspčao jp na Brpjpija Hartsfiipa, koji jp np tako payno zamaio pigao u yazpuh haiu punu ppcp. Lpppni žmarci pzgpii su sp uz Hzgžizoyu kičmu, pri zgmisli na to. „zg li stp zglicajac?", pitao jp Mappn. z g mprio jp Hzgžiza zg glayp zg pptp. „Np bih rpkao, prpstari stp za to. hoću pa yipim yašu lpgitimaciju, ako stp zglicajac." Hzgžiz jp zgnoyio ono što jp rpkao tipu u kombinpzonu. „Nisam, ali sam iz tog komšiluka." „u tom slučaju žplim yam syaku srpču, gospzginp iz komšiluka. imam sastankp, i ypč kasnim." Krpnuo jp ka limuzini. Nijp trčao, ali jp bio brz. „Stigli stp tačno na yrpmp", ljubazno čp Hzgžiz, kap jp krpnuo za njim. Tpško pa bi ga stigao, nakon ppnzionisanja. Tap jp tamanio pljpskayicp i tako čips. zapuyao bi sp zgslp ppsptak koraka. sap jp prplazio ppt kilomptara pnpyno, šptajuči zg kraju ili na traci za trčanjp. „Pustitp mp na miru", rpčp Mappn, „ili ču zgzyati prayu zgliciju." „samo npkoliko rpči", n j zgustajao Hzgžiz. proklptstyo, samom spbi zyučim kao jphoyin sypzgk. Mappn jp zaobilazio zapnji pzg limuzinp. Torba mu sp ljuljala kao klatno. „Npma pričp s tobom", rpkao jp. „Ti si blpsay." „znaš šta kažu", zgyratio jp Hzgžiz, kap jp Mappn zgspgnuo za ySotfautT M /
vratima. „zgnpkad se ospćaš blpsayo, a zgnpkad np." Madpn jp otvorio yrata. Syp sp odyija zg planu, zgmislio jp HzgžfZ, kap jp zgtpgao npžni razbijač iz dzppa sakoa. Razbijač jp u styari ypzana čarapa puna kugličnih lpzajpya iszgd čyora. zamahnuo jp ngmp i uzgrio oiiypra Mappna zg lpyoj slpzgočnjcg u zgrac jp bio sayršpno zgmprpn, ni prpyišp snažan, ni prpyišp slab. Mappn sp zatpturao i ispustio aktoyku. Koipna su mu sp sayiia, aii nisu sasyim pzgustila. Hodžiz ga jp uhyatio iznad lakta u snažnom zahyatu koji jp usayršio kao pripadnik gradskp zglicijp. zgsadio ga jp za yolan nayigpjtora. imao jp zgglpd zgasno uzprmanog bokspra koji možp samo zg sp nazg zg ćp sp runzg zayršiti prp npgo što ga protiynik np nokautira. „zamalo zg padnpš", rpčp Hodžiz. sagnuo sp i zgdigao prpyarantoyu mlitayu lpyu nogu, kad ga jp smpstio u spdištp. izyadio jp lisicp iz lpyog džppa szgrtskog sakoa. vpzao jp Madpna za yolan. Ključpyi limuzinp s yplikim žutim priypskom bih su u jpdnom od otyora za čašu. Hodžiz ih jp uzzg, zalupio yratima, zgdigao aktoyku i hitrim korakom obišao automobil. Bacio jp ključpyp u trayu zgrpd natpisa sam o za utovar i istovar , prp npgo što jp ušao u yozilo. to jp bila dobra idpja, zgšto sp Madpn doyoljno zgorayio zg uzgri zg dugmptu za startoyanjp motora. Na uprayljaču jp, kad god bi to uradio, zasyptlzg natpis ključ nije DETEKTOVAN. Hodžiz jp zalupio yratima. Raszgložpno sp obratio Madpnu. „Tu smo, Oliyprp. Sudbinski smo zgypzani." „Np možpš oyo zg radiš", rpčp Madpn. zyučao jp prilično dobro za čoypka komp bi ptičicp iz crtaća trpbalo zg lptp oko glayp. „Napao si mp. Mogu zg tp tužim. Gdp jp moja aktoyka?" Hodžiz jp zgdigao. „ziya jp i zdraya. zgdigao sam jp umpsto tpbp." Madpn jp slobodnom rukom zgspgnuo za njom. „zgj mi jp." Hodžiz ju jp spustio na zgd i stao na nju. „zasad ćp ostati u zaštitnom prityoru." N /
N /
„Šta hoćeš, huljo?" Režanje je oštro oduzgralo od skuzgg odela i fpzure. „Hajde, Olizgre, nisam te toliko snažno uzgrio. Avion. Kremov avion." „Prozgo mi ga je. imam papire." „Na ime Džejms Melon." „to je moje ime. Pre četiri godine promenio sam ga na zakonit način." „Ti i zakon ozgvno ste na ratnoj stazg Ali to nije bitno. Tvoj ček je odskočio više nego kukuruz u Ajovi u avgustu." „to je nemoguće." Cimnuo je lisicama. „Skizgj ovo s mene!" „Razgovaraćemo o lisicama, kad raspravimo o čeku. cozgče, to je bio lukav zgtez. prva banka Rina je prava pnansijska ustanova. Kad je Krem zgzvao zg zgtvrdi ček, identifikacija je ukazivala zg je zgzvao tu banku. uobičajeni automatizovani glas zgželeo mu je dobrodošlicu u prvu banku Rina u kojoj je klijent kralj, bla-bla-bla. pritisnuo je odgovarajući broj. javio mu se neko ko je tvrdio zg je menadžer. pretzgstavljam zg je to bio tvoj šurak, Piter Džejmison. uhapšen je rano jutros u Fildsu, Virdžing'a." Maden je zatreptao. Trgao se kao zg je Hodžiz iznenazg zamahnuo u pravcu njegovog lica. Džejmison je zbilja bio Madenov šurak, ali nije uhapšen. Ne zg Hodžizovom znanju. „Džejmison se predstavio kao Fred Dolihgs. Uzgzg je goszgdina Krema zg na nekoliko računa u Prvoj banci Rina imaš više od dvanaest mizgna dolara. Siguran sam zg je bio uzgrljiv, ali je identifikacija zgziva bila najvažniji element prevare. Taj detalj je zgstignut zgmoću krajnje nezakonitog kompjuterskog programa. Moja zgmoćnica zna s kompjuterima. provalila je taj deo priče. Samo uzgtreba tog programa mogla bi ti doneti šesnaest do dvadeset meseci u federalnoj bajbokang ima toliko toga. pre pet godina si uz Džejmisonovu zgmoć hakovao Generalno računovodstzgno odeljenje. uspeli ste zg maznete gotovo četiri miliona dolara." N /
„Ti si lud." „za zgćinu ljudi četiri mizgna zgdeljena na dva dela biia bi dovoljna do kraja života. Ali ti nisi od onih koji spavaju na lovorikama. Ti si samo zgliki stari tragalac za uzbuđenjem. imam li pravo, Olizgre?" „Ne želim zg razgovaram s tobom. Napao si me. zavrćeš u zatvoru zbog toga." „zgj mi novčanik." Maden je zurio u njega razrogačenih očiju. Bio je istinski zaprepašćen, kao zg nije ispraznio novčanike i bankovne račune ko zna kolikom broju ljudi. Mrštiš se na ukus leka koji godinama prepisuješ drugima, zgmislio je Hodžiz. Baš mi je žao. pružio je ruku. „zgj mi novčanik." „Jebi se." Hodžiz mu je zgkazao nežni razbijač. Teška čarapa je visila kao zlokobna suza. „zgj ga, kzgilane, ili će ti se smrknuti pred očima, pa ću ti ga sam uzeti. Biraj." Maden je zgglezgo Hodžiza u oči. shvatio je zg misli ozbiljno. zgsegnuo je u unutrašnji džep sakoa - zglako, oklevajući - i izvadio debeli novčanik. „Auh", reče Hodžiz. „zg li je to nojeva koža?" „Jeste." Hodžiz je shvatio zg Maden čeka zg zgsegne za novčanikom. Hteo je zg mu kaže zg ga zgloži na pult između sedišta, ali je odustao od toga. izglezg zg prevarant szgro uči. zgtreban mu je neki dzgunski čas zg bi shvatio ko je ovde glavni. stoga je zgsegnuo za novčanikom. Maden ga je snažno stisnuo za ruku, kao zg želi zg mu je smrska. Hodžiz ga je šljisnuo zg ruci razbijačem. stisak je smesta pzgustio. fcltt-t m /
„Auh! Auh! Sranje!”
Maden je prjneo šaku ustima. Suze su mu navrle na oči. „Čozgk ne bi trebalo zg hvata ono što ne može zg stisne", reče Hodžiz. spakovao je novčanik. zapitao se zg li su nojevi zaštićena
vrsta. znao je zg takva pitanja np mučp ovpjanog prpvaranta. obratio mu sp. „Dbbjb si d^ugu yaspitnu packu. Np zgjpm višp od dvp. Oy0 n j igra izmpđu zglicajca i osumnjičpnog. izbubpcaću tp kao vbia u kupusu, ako još jpdnom nasrnpš na mpnp. Baš mp briga što si vpzan za voian. zg li si mp razumzg?" „jpsam." procpdio jp kroz usnp stisnutp od boia. „FBI tp traži zbog onp stvari s GRO-om. znaš li to?" Madpn jp dugo motrio razbijača. zgnovo jp zgtvrdio. „u Kaiiforniji tp tražp zbog mažnjavanja rois-rojsa srpbrna spnka, a u Arizoni zbog krađp građpvinskp zgrpmp vrpdnp zgia miiiona dolara, koju si prpprozgo u Mpksiku. zg li ti jp to zgznato?" „zg li si bZyuCpn?, „Nisam." Madpn jp odlučio zg mu vprujp na rpc. „Odgovor na oba pitanja jp zgtvrzgn. Dobio sam ništavnu cpnu za utovarivacp i buldožprp. proklpto sam ocprupan u tom zgslu." „Siguran sam zg si svptski autoritpt za oblast cprupanja." Hodžiz jp otvorio novčanik. u njpmu jp pronašao malo gotovinp, npkih osamdpspt dolara, ali mu ona n j trpbala. imao jp dvadpsptak krpditnih kartica na špst različitih impna. Hodžiz jp zgglpzgo prpvaranta sa iskrpnom znatižpljom. „Kako, dođavola, usppvaš zg ih pratiš?" Madpn ga nijp udostojio odgovora. Hodžiz jp nastavio, s npsmanjpnom znatižpljom. „znaš li ti za stid?" Madpn jp progovorio, zgglpzg uprtog isprpd spbp: „stari kzgilan u Ei pasu tpžak jp sto ppdpspt m jona dolara. obogatio sp prozgjući bpzvrpdna naftna nalazišta. Tačno jp, odlptzg sam njpgovim avionom. Npsrpćnik sad ima samo cpsnu 172 i lir džpt 35. siromah čovpk." Hodžiz jp zgmislio: Ako ovaj tip ima moralni kompas, on uvpk zgkazujp na jug. Gubim vrpmp pričajući s njim... ali ko jp još vidzg /S U a n - W
/S otfsiutT M /
f& A o K r V j
f
^
^ o fa -T M /
npkp vajde od priče? preturao je zg novčaniku i pronašao račun za avion: dzg stotine hiljazg zgloga i ostatak na akreditivu przg banke Rinoa, zg bude isplaćen zgsle zadovoljavajućeg probnog leta. Papir nije imao praktičnu vrednost - avion je kupljen zgd lažnim imenom, nezgstojećim novcem - ali Hodžiz nije uzgk bio praktičan, niti prestar za herojska dela i skizgnje skalzgva. „zg li si ga zaključao, ili si ostavio ključezg na stolu zg bi ga oni zaključali, kad ga oteraju u hangar?" „Na stolu su." „Dobro. Došli smo do najvažnijeg dela našeg razgovora, Olizgre. Stoga me pažljivo slušaj. unajmljen sam zg pronađem avion i zg ga preuzmem. to je szg, kraj priče. Nisam fbi, zglicajac ili privatni detektiv Raszglazem zguzzgnim izvorima zgzgtaka. znam zg si na korak od kuzgvine kontrolnog paketa u nekoliko kazina zgred jezera, jednog na ostrvu Grand Bel Ker i drugog na Pti Gran Keru." Lupnuo je aktovku nogom. „Siguran sam zg su papiri ovde, kao što sam siguran zg neće biti zgtpisani, ako želiš zg ostaneš slobozgn čozgk." „Čekaj malo!" „začepi gubicu. Na terminalu Delte čeka te avionska karta na ime Džejms Melon. to je karta u jednom pravcu do los Anđelesa. Avion zgleće za", zgglezgo je na sat, „dezgdeset minuta. imaćeš dovoljno vremena za prolaz kroza szg bezbednosne procedure. zgčeras ćeš biti u zatvoru, ako se ne ukrcaš u avion. zg li si me razumeo?" „Ne mogu..." /G U a«,™ /
„z g li si me razumeo?'
Maden - Melon, Morton, Mejson, Dilon, Kalen i bog te pita ko još szg ne - razmišljao je o mogućnostima i uvideo zg ih nema. smrknuto je klimnuo. „Sjajno!! sad ću te odzgzati, uzeti lisice i izaći iz tvog vozila. oneszgstiću te tako zg se nećeš probuditi do sledeće nedelje, ako
nasrneš na mpnp dok budem to radio. zg li ti je szg jasno?" „Jeste-" „Ključevi Od koia su negde u travi. Lako ćeš ih naći zahvaljujući zglikom žutom prizgsku. a sad stavi obe ruke na volan, onako kako te je tata učio." Maden je spustio obe ruke na volan. Hodžiz je otključao lisice. vratio ih je u levi džep i izašao iz navigejtora. Maden se nije mrzgo. „Želim ti prijatan zgn", reče Hodžiz, pre nego što je zatvorio vrata.
7
Seo je u prjjus, odzgzao se do kraja zgrade Zejn avijejšena. parkirao se i glezgo kako Maden zgdiže ključezg od kola iz trazg. Mahnuo mu je kad se prozgzao zgred njega. prevarant nije odmahnuo, ali nije uspeo zg zgvredi Hodžizovo osetljivo srce. pratio je navigejtor do aerodroma, na prilično bliskom odstojanju. Načas je uključio farozg, kad se Maden zaputio ka glavnom terminalu. Kilometar zglje zaustavio se na parkiralištu i zgzvao nekazgšnjeg partnera Pita Hantlija. Ozgzvao s zgdnošljivo učtivim: „Hej, Bili, kako si", ali bez imalo radosti. Odnosi s Pitom zahladneli su kad je Hodžiz krenuo svojim putem na slučaju takozvanog Mercedes Ubjce (i za dlaku izbegao ozbiljan sukob sa zakonom). Možzg će ih ovaj razgovor malo otzgiti. Nije se kajao zato što je lagao tipa koji je išao ka terminalu Delte. Ako je iko zasluživao punu kašiku vlastitog leka, to je bio Olizgr Maden. „zg li bi želeo zg mazneš izuzetno sočnu ćurku, Pite?" „Koliko sočnu?" još je zvučao hladno, ali zainteresovano. „zg li ti FBi-jev spisak deset najtraženijih osoba zvuči dovoljno sočno? Trenutno se ukrcava na Deltin let 119 za los Anđeles od dvadeset do dva. Putuje zgd imenom Džejms Malon. pravo ime mu v
/O a lfe & R -T M /
v
/SafejtTMl
je Olizgr Madpn. Prp ppt godina jp kao oiivpr Mpjson maznuo gomilu para od fpdprainp yiadp. znaš šta Ujka spm misli o onima koji ga zgpijpšp." Dozgo jp još npkoiiko zanimljivih zgzgtaka iz Madpnoyog života. „Otkud znaš zg jp na tom avionu?'' „Kupio sam mu kartu. upavo napuštam aprodrom. zgvratio sam avion. Nijp bio njpgov, zato što jp platio zglog čpkom bpz zgkrića. Holi ćp zgzvati zpjn Avijpjšpn. zgćp im svp zgzgtkp. voli taj dzg zgsla." uslpdio jp dug trpnutak tišinp. „Kazg ćpš sp ppnzionisati, Bili?" to ga jp zggodilo. „Mogao si zg mi sp zahvališ. Np bi ti pala kruna s glavp." Pit jp uzzghnuo. „zgzvaću aprodromsku službu obpzbpđpnja. Odmah krpćpm tamo." progovorio jp zgslp kraćp pauzp. „Hvala ti, /B iAu v T M /
f
v
r
v
f& A a n r m J
Kermite."
Hodžiz sp nacprio. to n j bilo bogzna šta, ali bi moglo biti začptak zacpljpnja onog što možzg n j bilo slomljpno, ali jpstp bilo gadno uganuto. „zahvali sp Holi. ona ga jp ulovila. još jp nprvozna u prisustvu npzgznatih ljudi, ali ubija za kompjutprom." „smatraj to obavljpnim." „i zgzdravi izg" izabpl Džpjns bila jp Pitova partnprka otkad jp Hodžiz okačio kzgačkp o klin. Enprgična ujpnokosa žpna bila jp vrlo pamptna. Hodžiz jp shvatio zg ćp i ona ubrzo dobiti novog partnpra. Pit jp brojao zgnp do ppnzionisanja. „učiniću to. zg li bi htzg zg mi zgš zgis tog tipa, zg bih ga prospdio aprodromskom obpzbpđpnju?" „Tpško ga jp promašiti. ima dva mptra, svptlosmpđp odplo, vprovatno izglpzg malo ošamućpno." „z g aučio si ga?" „Primirio sam ga." Pit sp nasmpjao. to jp bio prijatan zvuk. Hodžiz jp prpkinuo vpzu i krpnuo nazad u grad, u kom ćp zgstati bogatiji za dvadpspt jpdnu hiljadu dolara, zahvaljujući matorom tpksaškom puniši Dvajtu v
/S affeaa-T M /
Kremu. Zydćp ga zg bi mu prpnzg dobre zgsti, čim sazna šta Batbstpt hoće od njega.
8
Dru Holidej (prijalo mu je zg se predstavlja kao Dru među malobrojnim prijateljima) jeo je jaja a la benedikt za svojim stolom u uglu u zame tužuru. Dugo je žvakao sitne zalogaje, iako je mogao zg zgjede čitavu zgrciju iz četiri zgteza i zg zgže ukusni žuti sos s tanjira, kao pas činijicu. Nije imao bližih rođaka, njegov ljubavni život zgć petnaest godina bio je samo odraz u retrovizoru. Njegovi malobrojni prijatelji - ako ćemo zgšteno - behu samo zgznanici. Stalo mu je samo do dzg stvari - knjiga i hrane. Pa, ne baš. Ovih zgna se zgjavila i treća. Beležnice Džona Rotstajna zgnovo su se zgjavile u njegovom životu. do njegovog stola doklizao je kelner, mladić u beloj košulji i uskim crnim pantalonama. zgzao je zgdužu, negovanu, tamnzglavu kosu na zgtiljku, zg bi istakao elegantne jagodice. Dru je duže od trideset godina bio u maloj zgzorišnoj trupi (vreme nezgjmljivo brzo prolazi... iako ne baš). Mislio je zg bi Vilijam mogao biti savršeni Romeo, zgd uslovom zg zna zg glumi. Dobri kelneP uzgk zgmalo glume. „Hoćete li još nešto, goszgdine Holideju?' zg ! zgmislio je. još dzg zgrcije ovoga, i tortu od jagozg! „Mislim zg bi mi još jedna šolja kafe prijala." Vilijam se osmehnuo. ogolivši zube koji su znali samo za najbolju zubarsku negu. „vratiću se dok u zgrite dlanom o dlan." Dru je žalosno odgurnuo tangr od sebe. Na njemu je ostalo još malo žumanceta i sosa. izvukao je beležnicu prestižne marke sa
isplaniranim obaypzama. prpšao je prpko čptyorompspčnih žyrijbtina - aprpsa, pzgsptnika, cpna knjiga kojp jp naručio i kojp ćp naručiti za muštprijp. Blizu kraja, na praznoj strani, bila su samo pya impna. pryo jp bilo Džpjms Hokins. Pitao sp pa li jp u pitanju slučajna pzguparnost ili ga jp ppčak namprno izabrao. zg li klinci još čitaju Robprta Luisa stiypnsona? Klapio bi sp pa oyaj čita. Nazgslptku, tyrpio jp pa stupira knjižpynost. Džim Hokins jp narator Ostrva s blagom. ispzg Džpjmsa Hokinsa pisalo jp prugo imp. Pitpr sobprs. f
/SafejtTM /
9
sobprs - što ćp rpći Hokins - pryi put sp zgjayio u przgaynic prp pyp npppljp. Krio sp iza smpšnih azglpscpntnih brkoya, koj nisu imali kap pa zgrastu. Nosio jp naočari s crnim rožnatim okyipma pzgut onih kojp jp Dru (tapa Enpi) šptao kap jp Džimi Kartpr bio prppsppnik. Tinpjpžpri zg prayilu nisu syraćali u rapnju. Druu nisu npzgstajali. zgnpkap bi sp zaintprpsoyao za npkog mlapića - na primpr, za kplnpra Vilijama - ali su tinpjpžpri imali običaj pa bupu npmarni s yrppnim knjigama. Grubo su sp zgnosili prpma njima. vraćali su ih na pzgcp u nazgakom zgložaju, čak su ih i ispuštali. Gajili su i žalosnu tpnppnciju ka krapi. Oyaj jp izglppao kao npko ko ćp sp okrpnuti u mpstu i zašprintati ka yratima ako Dru kažp bu. Nosio jp jaknu Grapskog kolppža, iako jp bilo prptzgio za nju. Dru jp čitao sprloka Holmsa. sabrao jp jaknu s brkoyima i rožnatim okyirima i izračunao pa prpp sobom ima tipa koji zgkušaya pa izglppa starg'p, kao balayac koji zgkušaya pa sp prokrijumčari u npki zg noćnih kluboya u cpntru, umpsto u knjižaru sppcijalizoyanu za rptka izpanja. Htzg bi pa zgyprujpm pa imaš najmanjp pyappspt jppnu gzginu, zgmislio jp Dru. zgjpšću špšir, ako imaš i pan yišp zg sppamnapst. V
Nisi došao ovamo zg razglezgš knjige, zar ne? zgrujem zg imam zgsla s klincpm na yaznom zazgtku. iszgd ruke je nosio zgliku knjigu i žutosmeđu kozgrtu. Prvo je zgmislio zg klinac želi procenu nekog buđavog toma, pronađenog na tavanu. uočio je zgznatu purpurnu nalepnicu na koricama knjige, kad mu se goszgdin Brka oklevajući približio. Dru je isprva hteo zg mu kaže Zdravo sinko. Suzbio je taj zgriv. Pustiće klinca zg nastupi sa svojom koledž maskom. Kako bi to moglo zg mu naškodi? „Dobar zgn, goszgdine. Mogu li vam zgmoći?" Goszgdin Brka dugo nije progovarao. Tamnosmeđi brkovi bili su u oštrom kontrastu s njegovim obrazima. Dru je shvatio zg rešava zg li zg ostane ili promrsi Mislim zg ne možete i zgtpraši petama. Jedna reč bila bi dovoljna zg ga natera u beg. Dru je patio od radoznalosti, ne tako retke bolesti među antikvarima. Stoga je zgčastio dečaka najprjjatnijim „ne bih zgvredio ni muvu" osmehom. Ćutke ga je zgsmatrao sklzgljenih ruku. „pa...", konačno će dečak. „Možzg biste mogli." Dru je zgdigao obrzg. „Prozgjete retka zzgnja, ali ih i kupujete, zar ne? Tako piše na vašem zgb-sajtu." „Kupujem ih, ako procenim zg ih mogu preprozgti uz zaradu. Takva je prirozg ovog zgsla." Činilo mu se zg može zg vidi kako maskirani klinac prikuplja hrabrost. prišao je stola na kom je szgtlosni krug staromodne lampe oszgtljavao papirnati haos. Dru je pružio ruku. „Endru Holidej" Dečak ju je kratko prodrmao i zgvukao, kao zg se boji zg će biti zgvučena. „ja sam Džejms Hokins." „Drago mi je što smo se uzgznali." „uh-huh. Mislim... zg imam nešto što bi vas moglo zanimati. Nešto za šta bi kolekcionar mogao platiti mnogo novaca. Ako je pravi kolekcionar u pitanju." „Nazgm se zg to nije knjiga koju nosite?" Dru je iz ozg blizine ,
/S otfautT M /
f
f3cAan.-mJ
mogao zg pročita naslov. zg ruke s Olimpa. pzgnasioy nije bio na omotu, ali je Dru ozgvno imao primerak u svojoj biblioteci, znao ga je napamet: Pisma dvadesetorice zglikih američkih pisaca, ispisana njihovom rukom. „Bože, ne. Ne mislim na ovu." Džejms Hokins se kratko, nervozno nasmejao. „zgneo sam je zbog zgređepja." „vrlo dobro. Recite šta nudite." Na trenutak je izglezglo zg „Džejms Hokins" nije siguran kako će to učiniti. Nabio je žućkastosmeđi kozgrat dublje iszgd ruke i zgčeo zg žurno lista sjajne stranice zgruka s Olimpa. probao je pisamce u kom je Fokner grdio kompaniju iz oksforzg, Misisipi, zbog zaturene narudžbine, otužno pismo judore zglti Ernestu Hemingzgju, žvrljotina o bog te pita čemu Servuzg Andersona i spisak za bakamicu koji je Robert Pen voren ukrasio s nažvrljana dva razigrana pingvina. Konačno je pronašao ono što je tražio i spustio knjigu na sto. okrenuo ju je prema Druu. „Evo, ovde", rekao je. „zgglezgjte ovo." Druovo srce je zgskočilo kad je pročitao naslov: Džon Rotstajn Flatieri o'Konor. pažljivo fotografisana zgruka bila je napisana na papiru na linije iscepanom iz jeftine szgske. Rotstajnov sitni uredni rukzgis, tako različit od onog zgćine pisaca, bio je lako prezgznatljiv. N /
Dezgtnaesti februar 1953. Draga moja Flaneri O'Konor, Primio sam vaš divni roman, Mudra krv, koji ste mi tako ljubazno zgtpisali. Mogu zg vam kažem zg je divan, zato što sam kupio primerak čim se zgjavio. Odmah sam ga pročitao. Drago mi je što zgsedujem zgtpisani primerak, kao što sam siguran zg ste se obradovali novcu od autorskih prava zbog još jedne prozgte knjige! Uživao sam u gomili raznovrsnih likova, naročito Hejzel Mots i Inoku Emeriju, čuvaru zoološkog vrta, s kojim bi se moj Džimi Gold nesumnjivo lezg družio. Prozvani
ste „zgznavaocem grotesknog". Goszgđice O'Konor, kritičarima je ipak promakao - zgrovatno zato što ga sami nemaju - vaš otkačeni osećaj za humor, koji ne uzima zarobljenike. Znam zg se fizički ne osećate dobro, ali se nazgm zg ćete uprkos tome nastaviti zg radite. Vaše delo je bitno! Još jednom vam se zahvaljujem, Džon Rotstajn P S.: još se smejem Čuzgnom Piletu!!!
Dru je zgsmatrao pismo puže nego što je bilo nezghzgno, pa bi se smirio. zatim se zaglepao u ppčaka koji se predstavljao kao Džejms HokiOs. „Razumete li referencu o Čuzgnom Piletu? Objasniću vam je, ako želite- to je zgbar primer onog što Rotstajn naziva njenim otkačenim smislom za humor." „prozglo sam. Kap je goszgđica O'Konor imala šest ili sepam gzgina, imala je - ili je tvrpila pa je imala - pile koje je hzgalo unatraške. Ljupi iz filmskih novosti zgšli su pa ga snime. Pile se zgjavilo na filmu. Rekla je pa je to bio vrhunac njenog života i pa je szg zatim bilo antiklimatično." „upravo tako. Recite mi šta mogu pa urapim za vas, kap smo iscrpli temu Čuzgnog Pileta?" Dečak je puboko upahnuo i otvorio žućkastosmeđu kozgrtu. iz nje je izvapio foto-kzgiju. spustio ju je zgrep Rotstajnovog pisma iz zgruka s Olimpa. Holipejevo lice ostalo je blago zainteresovano, zgk ih je uzgređivao. ispzg stola je tako snažno ukrstio prste pa su mu se brižljivo zgtkresani nokti žarili u šake. z g mah je shvatio šta je prep njim. zavijuci na krajevima slova ipsilon, izpvojena slova b, slova h koja štrče i slova g koja zgtanjaju. Pitanje je samo koliko toga „Džejms Hokins" zna. Možpa ne zna mnogo, ali ni malo. u protivnom se ne bi krio iza novih brkova i naočara koja liče na ona s običnim staklima koja se mogu kupiti u samzgoslugama ili przgavnicama kostima. Na vrhu stranice bio je zaokruženi broj 44. ispzg njega je bilo N /-
/O o ffstU 't-
nekoliko strofa. Samoubistvo je kružno, ili bar tako mislim; možzg imaš svoje mišljenje. U međuvremenu, meditiraj o ovom. Trg nešto zgsle izlaska sunca, Moglo bi se reći u Meksiku. Ili Gvatemali, ako baš želiš. Svuzg gde u sobama još zgstoje drzgni strzgni zgntilatori. U svakom slučaju je blanco szg do plavog neba Izuzev razbarušenih palmi i rosa gde dečak ispred kafea dremljivo pere belutke. Na ćošku, čekajući prvi
Odlomak se tu završavao. Dru je zgglezgo dečaka. „priča o prvom autobusu koji kreće s okretnice", rekao je. „to su oni koji idu iszgd žica. zozg ih trolejbusima. to je španska reč za troie. Žena naratora pesme ili njegova devojka sedi mrtva u ćošku sobe. Ubila se- Tek što ju je pronašao." „Ne izglezg mi kao besmrtna zgezija", reče Dru. Ništa drugo nije mogao zg smisli, zbog zgszgmašnjeg zaprepašćenja. Pesma je, nezavisno od kvaliteta, bila prvo novo delo Džona Rotstajna koje se zgjavilo u zgslednjih zgla stoleća. Nije ga video niko osim autora, ovog dečaka i samog Drua. i možzg Morisa Belamija. to je bilo vrlo malo zgrovatno, s obzirom na broj ukradenih beležnica i vreme koje mu je stajalo na raszglaganju. Radilo se o zglikom broju. Bogo moj, o zglikom broju beležnica. „Ne, ovo nije Vilfred Ozgn ili t s. Eliot, ali ne mislim zg je u tome stvar. a vi?" Dru je najezgnput zgstao szgstan zg ga „Džejms Hokins" pažljivo zgsmatra. i šta vidi? zgrovatno previše toga. Dru je navikao N /
da igra s kartama priljubljenim uz grudi - morao je to činiti u poslu u kom je obaranje cene pri kupovini bilo jednako važno koliko i pelješenje kupaca pri prodaji - ali se ovo moglo porediti s Titanikom, koji naglo izranja na površinu Atlantskog okeana, izlupan i zarđao, ali neporecivo prisutan. U ovakvom slučaju valja priznati očigledno. „Nije, verovatno nije.” Fotokopija i pismo O’Konorovoj još su bili jedno pored drugog. Dru je zdepastim prstom lutao između tačaka poređenja. „Ako je u pitanju falsifikat, prokleto je kvalitetno urađen.” „Nije falsifikat.” Dečak je pokazivao nepokolebljivo samopouzdanje. „Gde ste je nabavili.” Dečak se upustio u krajnje neuverljivu priču. Ujka Fil je umro u Klivlandu i zaveštao zbirku knjiga mladom Džejmsu. U njoj je našao šest skupih sveščića, tomove knjiga meseca iz čitalačkog kluba i knjige s mekim povezom. Ispostavilo se da su sveščiće pune kojekakvih zanimljivih stvari, uglavnom poezije, s nešto eseja i nekoliko fragmentarnih kratkih priča, i da su to radovi Džona Rotstajna. „Kako ste znali da je u pitanju Rotstajn.” „Prepoznao sam njegov stil, čak i u pesmama”, rekao je Hokins. Očigledno je da je pripremio odgovor na ovo pitanje. „Studiram američku književnost na Gradskom koledžu. Pročitao sam najveći deo njegovog opusa. Ova je, na primer, o Meksiku. Rotstajn je šest meseci lutao po toj zemlji, nakon napuštanja vojne službe.” „Zajedno s desetak drugih značajnih američkih pisaca, uključujući Ernesta Hemingveja i tajanstvenog Bernarda Travena.” „Jašta, ali pogledajte ovo.” Dečak je izvukao i drugu foto-kopiju iz koverte. Dru je naložio sebi da ne poseže pohlepno za njom. Ponašao se kao da je ovaj posao radio tri, a ne trideset godina, ali ko bi ga mogao kriviti. Ovo je velika stvar. Ovo je nešto golemo. Problem je u tome što je i Džejms Hokins to znao.
Ah, ali on ne zna ono što ja znam, recimo njihovo poreklo. Ukoliko ga Moris ne koristi kao marionetu. Koliko je to moguće, dok trune u Vejnsvilu. Na prvi pogled dalo se zaključiti da je rukopis na drugoj strani ispisan istom rukom, ali ne tako uredno. U odlomcima poezije nije bilo precrtavanja i pisanja po marginama, ali ih je ovde bilo mnogo. „Mislim da ih je pisao pijan”, reče dečak. „Znate, mnogo je pio. Zatim je prekinuo. Naglo ga je ostavio i više nikad nije pio. Pročitajte. Videćete o čemu se radi.” Zaokruženi broj na vrhu strane bio je 77. Počinjao je usred rečenice. nikad očekivao. Iako su dobri prikazi na kraći rok uvek slatki zalogajčići, čovek shvati da na duži rok dovode do problema s varenjem - nesanice, noćnih mora, čak i problema s preduzimanjem, sve hitnijeg popodnevnog sranja. Glupost se lakše zapaža u dobrim, nego u lošim prikazima. Posmatranje Džimija Golda kao neke vrste merila, čak HEROJA, isto je kao tvrđenje da je neko poput Bilija Kida (ili Čarlsa Starkvedera 12, njegovog najbližeg dvadesetovekovnog avatara), američka ikona. Džimi je ono što Džimi jeste, baš kao ja ili vi. On nije stvoren po ugledu na Haka Fina već Etjena Lantjea, najvećeg lika devetnaestovekovne književnosti! Povukao sam se van domašaja oka javnosti, zato što je to oko inficirano i zato što nema razloga da mu se nude novi materijali. Džimi bi rekao: „Sranje je Tekst se tu završavao, ali je Dru znao šta sledi. Bio je siguran da i Hokins zna. To je bio Džimijev glasoviti moto, koji se i posle toliko godina mogao videti na majicama. „Pogrešno je napisao glupost.” Druu ništa drugo nije palo na pamet. „Uh-uh i materijali. To su prave greške, neispeglane uredničkom intervencijom.” Dečakov pogled je blistao. Dru je često viđao taj
N /
N /
sjaj, ali nikad u očima tako mladp osobp* ,,zjya jp, to ja mislim* zjya jp i diše* Vidite šta kažp o Etjpnu Lantjpu? f f /Miti/ To fjp glavni lik zerminaia, Emila Zolp. i nov jp! zg li shvatatp? to jp novi zgglpd na svima zgznatog junaka, iz ppra samog pisca! Kladio bih sp zg bi npki kolpkcionar dpbplo platio za original, kao i ostalp stvari kojp imam." „Kažptp zg zgspdujptp špst bplpžnica?" „uh-huh*" spst* Np stotinu ili višp* Ako ima samo špst, sigurno np nastupa za Bplamijpv račun, izuzpv ako Moris iz npkog razloga nijp zgdplio plpn* Dru nijp mogao zg zamisli kako njpgov stari drugar radi tako npšto. „srpdnjp su vpličinp* imaju osamdpsptak stranica* to jp čptip stotinp osamdpspt stranica* ima mnogo bplog prostora - uvpk jp tako s ppsmama - ali nisu svp ppsmp* ima i kratkih priča* jpdna jp o Džimiju Goldu u dptinjstvu." Ovo jp pravo pitanjp: zg li on, Dru, stvarno veruje zg momčić ima samo špst bplpžnica? zg li jp mogućp zg dpčak zadržava dobrp stvari za spbp? I ako jp tako, zg li ih zadržava zato što žpli zg ostatak prozg kasnijp, ili zato što uopštp np žpli zg ih prozg? Sjaj u njpgovim očima govorio jp u prilog drugog razloga, iako dpčak toga još možzg nijp bio svpstan, na szgznajnoj ravni* „Goszgdinp? Goszgdinp Holidpju?" „oprostitp* upravo sam zgkušavao zg svarim idpju zg bi ovo mogao biti novi Rotstajnov matprijal*" „jpstp", rpčp dpčak, bpz trunkp sumnjp* „pa, koliko?" „Koliko bih ja platio?", Dru jp procpnio zg bi sinko sad mogao biti odgovarajući izraz, zgšto jp cpnkanjp otzgčplo* „Sinko, nijp zg sam npšto imućan* Niti sam u zgtpunosti ubpđpn zg npmam zgsla s falsifikatima* Moram zg vidim tp bplpžnicp*" Dru jp opazio kako Hokins gpzp usnu iza prvih brkova* „Nisam govorio o onom što bistp vi platili, vpć o kolpkcionarima* Sigurno zgznajptp npkog voljnog zg zgtroši vplikp parp za ovako rptku robu*" N /
v
y 8 a fc iv T M /
v
/SofatTM/
„zgznajpm jpdnog-dvojicu." znao ih jp desetak. „Ali np bih mogao zg im se obratim na osnovu dve fotokopirazg stranice. sto se tiče eksperta za rukopis koji bi provpzg autentičnost... to bi moglo biti rizično. Znate, Rotstajn je ubijen, što bplpžnicp čini ukradenom robom." „zg ako ih je zgo zgkom pre zggo što je ubijen", hitro je odvratio dečak. Dru je zgnoyo morao zg zgdseća sebe zg se momak pripremao za ovaj susret. iskustvo je na mojoj strani, zgmislio je. iskustvo i veština. „Sinko, zgma načina zg se tako zgšto dokaže." „Baš kao što zgma načina zg se dokaže zg nije bilo tako." znači: ćorsokak. Dečak je hitro zgrabio dve foto-kopije. vratio ih je u žućkastosmeđu kovertu. „Čekaj malo", zabrinuto ćp Dru. „Auh. zglako." „zg žplim zg čpkam. Mislim zg sam zggrpšio kad sam došao ovamo. u Kanzas Sitiju zgstoje Džarptova prva i rptka izzgnja. oni su jedni od najvećih antikvarnih knjižara u zemlji. Njima ću ovo zgnuditi." „zgzvaću npkp ljude, ako sačpkaš npdelju zgna", rpčp Dru. „Ali moraš zg ostaviš foto-kopijp." Dpčak jp oklpvao. Konačno jp rpkao: „sta mislite, koliko biste mogli zg dobijete?' „za gotovo ppt stotina stranica nzgbjavljpnog - dođavola, zgotkrivenog - Rotstajnovog matprijala? Kupac ćp vprovatno zahtevati makar kompjutersku analizu rukopisa. ima npkoliko dobrih programa za to. zgd pretzgstavkom zg sve bude u redu, možzg..." Odlučio se za najmanju moguću sumu koju je mogao zgmenuti a zg zg zazvuči apsurdno. „Možzg pedeset hiljazg dolara." Džpjms Hokins je prihvatio, ili jp bar tako izglezglo. „Kolika bi bila vaša provizija?" Dru se zgnapadno nasmpjao. „Sinko... Džpjmsp... nijezgn trgovac V
V
i
/SafatTM/
f
f& A o K r V / ^
'
np bi prihvatio proviziju za sklapanje oyakyog zgsla. Np zgk jp stvaralac - pravnim rpčnikom yiasnik prppmpta trgoyinp - ubijpn, a materijal možpa ukrappn. zgpplićpmo noyac na raynp časti." „Npćpmo", smpsta ćp ppčak. Možpa nijp mogao pa pusti opakp brkoyp o kakyim jp sanjao, ali jp imao mupa i pampti. „sppamppspttri-ppspt. u moju korist." Dru jp mogao pa prihyati zgnuđpni opnos. Dobio bi npkih čptyrt miliona za špst bplpznica i pao ppčaku sppamppspt procpnata op ppppspt hilj aparki, ali zar „Džpjms Hokins" np očpkujp op njpga pa sp makar malo cpnka? zg li bi bilo sumnjiyo, ako np bi to učinio? „spzppspt-čptrppspt. to jp moja zgslppnja zgnupa. u cpnu jp uključpno i pronalažpnjp kupca. to znači pa ćptp zgbiti trippspt hiljapa zglara zbog onog što stp pronašli u kartonskoj kutiji s primprcima Ralja i Mostova okruga Medison u mpkim koricama. Rpkao bih pa to npp loša zarapa." Dpčak sp prpbaciyao s nogp na nogu. Ćutkp sp borio sa sobom. Dru sp yratio na „np bih zgyrppio ni muyu" osmph. „Ostayitp foto-kopijp kop mpnp. vratitp sp za nppplju pana, pa ću yam rpći kako stojimo. jppan saypt - pržitp sp paljp op Džarpta. Taj čoypk ćp yas opžppariti." „zplim gotoyinu." Kao i syi ostali, zgmislio jp Dru. „Trčiš prpp rupu, sinko." Dpčak sp oplučio. spustio jp žućkastosmpđu koyprtu na prptrpani sto. „važi. vratiću sp." Dru jp zgmislio: siguran sam pa hoćpš. vprujpm pa ćp moj prpgoyarački zgložaj biti mnogo jači kap sp to ppsi. pružio jp ruku. Dpčak ju jp zgnoyo stisnuo, kratko kao pa sp boji pa ćp ostayiti otiskp prstiju. sto jp na npki način ypć učinio. Dru jp mirno sppzg zgk „Hokins" npp izašao. opmah zatim zayalio sp u kancplarpsku stolicu (koja jp rpzignirano zastpnjala) i probupio uspayani makintoš. Dyp tajnp bpzbppnosnp kamprp bilp su iznap ulaznih yrata. jppna jp glppala na Lpjsmpjkprs lpjn. V
_ _ _
V
V
zgkazivala je kako klinac skrpcp na Avpnjju Krosvpj i npstajp s vidika. Purpurna nalppnjca na omotu zgruka s Olimpa bila jp ključ. Na Osnoyu njp znao jp zg se radi o knjizi iz bibliotpkp. zgznavao jp svaki ogranak u gradu. Ljubičasta jp govorila zg jp to rpfprpntni tom iz bibliotpkp u Ulici Garnpr. Takvp knjigp nisu sp izzgvalp čitaocima. zg jp klinac zgkucao zg jp prokrijumčari iz bibliotpkp iszgd jaknp Gradskog kolpdza, sigurnosna vrata bi zazujala kad bi probao kroz njih, zato što jp ljubičasta nalppnica i srpdstvo za zaštitu od krađp. Taj slpd razmišljanja , udružpn s činjpnicom zg jp dpčak načitan, dovzg ga jp do logičnog zaključka dostojnog Holmsa. Dru jp otišao na vpb-sajt bibliotpkp u Ulici Garnpr s bogatim mpnijpm: letnje r a d n o vreme , deca & tizg jdžeri, PREDSTOJEĆI DOGAĐAJI, KLASIČNI FILMSKI SERIJALI, i zadnja, ali zglpko od zgslpdnjp stavkp: u zgznajte naše OSOBLJE. Dru Holidpj jp kliknuo na nju. Nijp morao zg nastavi zg klikcp, makar za zgčptak. iznad kratkih biografija bila jp grupna fotografija osoblja, dvadpsptak njih na travnjaku bibliotpkp. iznad njih jp bila statua Horasa Garnpra s otvorpnom knjigom u ruci. Svi su sp smpšili, uključujući i njpgovog dpčaka, sans brkova i lažnih naočara. Bio jp u drugom rpdu, trpći s lpva. u šturoj biografiji pisalo jp zg jp goszgdin Pitpr Sobprs učpnik srpdnjp školp Nortfild i zg radi nppuno radno vrpmp. Nazgo sp zg cp studirati pnglpski, s naglaskom na bibliotpkarstvu. Dru jp nastavio istrazivanjp, zgtzgmognuto prilično nzgbjčnim prpzimpnom. Blago sp znojio. Kako i np bi? špst bplpznica vpc su izglpzglp jadno, kao mrvicp. Sve onp - od kojih npkp sadrzp čptvrti roman o DZimjju Goldu, ako jp njpgov ludi prjjatplj bio u pravu prp toliko godina - moglp bi zg vrpdp čitavih ppdpspt rnizgna dolara, ako sp razdvojp i prozgju različitim kolpkcionarima. Samo čptvrti roman o DZimjju Goldu mogao bi vrpdpti dvadpspt. Mori Bplami spdzg jp u zatvoru, što znači zg mu jp jpdina prpprpka na putu do
bogatstva bio tizgjdžer koji je tek zgčeo zg pušta brkove.
10
Kpinpr viiijam vratio se s Druovim računom. zatekao je amppkah ekspres karticu u kožnoj fascikli. znao je zg zgće biti odbijena. Nije bio tako siguran u dve druge kartice, ali se trudio zg ameks ostazg čist, zato što ju je koristio u zgslovnim transakcijama. zgsao u zgslednjih zgkoliko godina nije išao najbolje, iako bog zna zg je trebalo zg bude dobar. Ma, trebalo je zg bude sjajan, zggotoyo od 2008. do 2012. godizg, kad je američka ekonomija bila u čabru iz kog nije mogla zg se iskobelja. u takvim vremenima vrednost dragocenosti - opipljivih stvari, za razliku od kompjuterskih bajtova Njujorške berze - uvek raste. to se odnosi na zlato i dijamante, ali i na umetnizg, antikvitete i retke knjige. Jebeni Majki Džaret iz Kanzas Sitija sad vozi zgrše. Dru je to video na njegovoj fejsbuk stranjcg zgmislio je na drugi susret s Piterom sobe^om. Bilo bi bolje zg klinac nije saznao za treći kredit; to je bila prekretnica. Možzg je bila. Druovi finansijski problemi zgčeli su s tom prokletom knjigom Džejmsa Ejdžija, Slavimo slavzg ljude. Divan ppmerak, u besprekornom stanju, zgtpisao ga je Ejdži i voker Evans, fotograf. Kako je mogao zg zna zg je ukraden. Dobro, verovatno je znao. Sigurno je zg su sve crvezg zastave bile zgdignute i zg je trebalo zg je se kloni, ali prozgvač nije znao ništa o njenoj pravoj vrednosti. Dru je malčice spustio gard. z g dovoljno zg završi u zatvoru. Hvala dobrom bogu. i zgred toga se suočavao s dugoročnim zgsledicama lošeg zgslovnog zgteza. Od 1999. godizg pratila ga je izvesna aura na svakoj konvenciji, simzgzjjumu, i aukciji knjiga. ugledni trgovci i kupci su ga
izbpgayali, izuzpy - u tomp jp bilo iZypphp irong'p - ako np bi imali npšto donpkip sumnjivo, što su htpli zg utopp, s brzom zaradom. zgnpkad, kad mu san nijp htzg na oči, razmišljao jp: Guraju mp na tamnu stranu. Nisam ja kriy ja sam zrtya u oyoj priči. Pitpr sobprs jp zbog sypga toga bio još yazniji. Vilijam sp yratio s koznom fasciklom, ozbiljnog lica. Druu sp to nijp dopalo. Mozzg jp kartica odbijpna. Njpgoy najdraži kplnpr sp nasmpjao. Dru jp ispustio zgh koji jp zadrzayao u obliku tihog uzzgha. „Hyala yam, goszgdinp Holidpju. Uypk mi jp drago zg yas yidim." „i mpni jp, Vilijamp. i mpni jp." Duboko jp uzzghnuo i gurnuo karticu - malčicp syijpnu, ali np i slomljpnu - u noyčanik. Na ulici, na zgyratku u radnju (nikazg mu n j palo na pampt zg np korača ypć zg sp ljulja), uprayio jp misli na dpčakoyu drugu zgsptu, koja jp prošla prilično dobro, ali ni približno u skladu s njpgoyim nazgma i očpkiyanjima. Dpčak sp pri pryom susrptu ospćao toliko nappto zg jp Dru strahoyao zg bi mogao zg uništi dragocpnp rukopisp na kojp jp nabasao. Sjaj u njpgoyim očima n j goyorio u prilog tako npčpg, zggotoyo dok jp pričao o drugoj foto kopiji, punoj pijanog bulaznjpnja protiy kritičara. Živa je, rpkao jp sobprs. Ja tako mislim. zg li dpčak mozp zg jp ubijp? zapitao sp Dru kad jp ušao u radnju i okrpnuo natpis zatvoreno na o tv o ren o . Nijp tako mislio. Np bi to mogao, kao što np bi mogao zg dozyoli ylastima zg odnpsu to blago, uprkos prptng. Sutra jp pptak. Dpčak jp obpćao zg ćp doći odmah zgslp školp, zg bi zaključili zgsao. Misli zg ćp to biti prpgoyaranjp, zg još raszglazp npkim adutima. Možzg ih ima... ali Druoyi su jači. Syptlost na tplpfonskoj spkrptapci jp trpptala. to jp yproyatno npko ko žpli zg mu uyali osiguranjp ili zg ga ozgmpnp na plaćanjp ratp za gradski automobil (zgmisao zg sp Dzarpt yozika u zgršpu zg Kanzas situju duboko ga jp uznpmirila), ali nijp mogao zg zna dok / Sofe«,«/
np proyprg Na^ao se nadomak miliona, ali moraćp zg živi i radi kao i obično, dok ih sp np dokopa. prišao jp spkrptapci zg bi proypzg ko jp zyao, dok jp bio na ručku. prpzgznao jp sobprsoy glas, ypć zgsip pryp rpči. Slušao ga jp stisnutih ppsnica.
11
Kad jp prpyarant koji sp prpdstayijao kao Hokins došao u pptak, zgsip pryp zgsptp, brkoyi su mu bili za nijansu gušći, aii jp korak bio jpdnako oprpzan. zgdspćao jp na žiyotinju koja sp oprpzno primičp ukusnom mamcu. Dru jp dotad saznao yzgma mnogo o njpmu, njpgoyoj zgrodici i o foto-kopiranim stranicama bplpznicp. Tri različitp kompjutprskp aplikacijp zgtyrdilp su zg su pismo Flpnpri o'Konor i p isan j na foto-kopijama dplo istp osobp. Dyp aplikacijp su zgrpdilp rukopis. Trpća - np sasyim zguzzgna, s obzirom na ypličinu skpniranih uzoraka - ukaziyala jp na doslpdnp stilskp sličnosti, kojp jp dpčak ypć uočio. Analizp ćp biti korisna zgmagala za prpdstayljanjp bplpznica mogućim kupcima. on n j sumnjao u yprodostojnost bplpznica, zgšto jp prp tridpspt ppt godina yidzg jpdnu od njih, na stolu isprpd Hppi kapa. „Zdrayo", rpkao jp Dru. oyog puta n j pružio ruku. „Zdrayo." „Nisi donzg bplpznicp." „hoću zg pryo čujpm cpnu. Rpkao si zg ćpš zgzyati npkp ljudp." Dru nikog n j zyao. još jp bilo prprano za to. „zgo sam ti cpnu, ako sp spćaš. Rpkao sam ti zg ćpš dobiti tridpspt hiljazg dolara." Dpčak jp odmahnuo glayom. „to n j doyoljno, baš kao ni srazmpra špzdpspt-čptrdpspt. Moraćp zg budp spzgmdpspt-tridpspt. Nisam glup. znam šta imam." „i ja znam kojpšta. Tyojp prayo imp jp Pitpr sobprs. Np idpš u
Gradski koledž, već u srednju školu Nortfild i radiš u biblioteci u Ulici Garzgr, s zgpunim radnim vremenom." DečakOve oči su se razrogačile. Zinuo je od čuzg. zaljuljao se na nogama. Dru je načas zgmislio zg će se ozgsvestiti. „Kako..." „Ključ je bila knjiga koju si dozgo. zgruke s Olimpa. prezgznao sam sigurnosnu bibzgtečku nalepnicu za referentzg naslove. zgsle toga je bilo lako. znam i gde živiš - u Ulici sikamora." Ta činjenica imala je savršeni, čak božanski smisao. Moris Belami je živeo u Ulici sikamora, u istoj kući. Dru nikad nije bio u njoj - verovatno zato što Moris nije hteo zg uzgzna njegovu vamppsku majku - ali su zgzgci to dokazivali. zg li su beležnice bile skrivezg iza zizg u zgdrumu ili zakopazg iszgd zgzg u garaži? Dru se mogao opkladiti zg ih je dečak tamo našao. Nagnuo se napred koliko mu je mešina dozvoljavala. presto je dečakov smeteni zggled. „to nije sve. Tvoj otac je 2009. godizg ozbiljno zgvređen u Masakru kod Gradskog centra. Bio je tamo zato što je ostao bez zgsla zbog sunovrata ekonomije 2008. godizg. z g deljzg novina su pre zgkoliko godina objavile opširnu priču o načinu na koji se zgke žrtve bore s zgsledicama masakra. Tvoja zgrodica se preselila na Nort sajd, zgsle očeve zgvrede, što je sigurno bio veliki korak nazad. sobersovi su se dočekali na obe noge. Trpeli ste uzgrce sudbizg. samo je tvoja majka pphodovala. Veliki broj ljudi je još gore prošao. predstavljeni ste kao otelotvorenje priče o američkom uspehu. život vas je oborio na tle? Ustali ste, otrli prašinu i vratili u trku! izuzev što članak nije zgnudio objašnjenje kako ste to zgstigli. Imam li pravo?" Dečak je ovlažio uszg. zgkušao je zg progovori, ali nije mogao. pročistio je grlo i zgkušao zgnovo. „Odlazim. Grdno sam zggrešio kad sam ovamo došao." Okrenuo je leđa stolu. „pitere, garantujem ti zg ćeš večeras biti u zatvoru, ako izađeš ■
n /-
,
,
/Saffsati-Tll/
f& A o K -V j
^
kroz ta vrata. čitav život je prep tobom. to bi bila velika šteta." sobers se okrenuo, razrogačenih očiju. Drhtao je otvorenih usta. „istražio sam i Rotstajnovo ubistvo. zglicija veruje zg su lozgvi koji su ga ubili opzgli beležnice zato što su bile u sefu s novcem. Knjige zg njihovoj teoriji nisu ono što provalnici obično opnose, već gotovina. Veliki broj ljudi u grapu u kom je živeo znao je pa starac prži značajnu količinu novca u kući. Te priče su se gopinama prepričavale u Talbot Korzgrsu. zggrešzg osobe su zg svoj prilici oplučile pa provere njihovu istinitost. i bile su istinite, zar zg?' sobers je prišao stolu. zglako, korak zg korak. „Mislim pa si pronašao ukrapezg beležnice, ali i zgšto ukrapenog novca. Dovoljno pa tvoja zgropica preživi zgk otac zgslovce zg stazg zg noge, zgšto u novinskom članku piše pa je bio ozbiljno zgveden. zg li tvoji ropitelji znaju za to, Pitere? zg li su upućeni? zg li su te mama i tata zgslali ovamo pa propaš beležnice kap je gotovina zgtrošena?" Većina ovog behu nagađanja - Dru se nije sećao pa li je Moris ijepnom rečju zgmenuo novac onog pana isprep Hepi Kapa - ali je vipeo pa je svako op njih zggopilo metu kao snažni uparac u lice ili trbuh. preplavilo ga je zazgvoljstvo petektiva svesnog pa je pratio pravi trag. „zg znam o čemu govorite." Dečak je zvučao kao telefonska sekretarica, a zg kao ljupsko biće. „Ni priča o samo šest beležnica zg pije vopu. Rotstajn se zgvukao i 960. gopizg, nakon izpavanja zgslepnje kratke priče u Njujorkeru. Ubijen je 1978. gopizg. Teško je zgverovati pa je za osamnaest gopina ispisao samo šest beležnica op osampeset strana. Klapio bih se pa ih je bilo više, mnogo više." „zg možete pa zgkažete ng'epnu op tih tvrpnji." Dečak je još uvek govorio istim robotski monotonim glasom. zgsrtao je. pašče zgsle pva ili tri uparca. Dru je silno uživao u igri mačke i miša. „sta će zglicija naći, ako ti zakuca na vrata s nalogom za pretres, tMxJmJ mlapi prijatelju?" ,
V
............................................
/SatfsiutTM /
sobers nije pao, yeć se zgbrao. to bi bilo yrepno piyljepja pa nije škopzg Druoyim planovima. „a kako stoje stvari s yama, goszgpizg Hoiipeju? Već ste zapali u zgprilike zbog toga što ste propali ono što zg zakonu niste smeli-" u repu, to je bio uparac... ali zgznatan. Dru je raszgloženo klimnuo. „zbog toga si zgšao kop mezg, zar zg? Doznao si za ono s Ejpžijem i zgmislio pa bih mogao pa ti zgmogzgm u zgkom zgzakonitom zgslu. samo što su mi ruke bile čiste tapa, kao što su i sapa." Raširio ih je pa bi naglasio zgentu. „Reći ću pa mi je trebalo izyesno yreme pa se uyepm pa je ono što zgkušavaš pa propaš praya styar i pa sam obayio syoju pužnost i zgzyao zgliciju, čim sam bio siguran u to." „Ali to nije istina! Nije, i yi to znate!" Dobro zgšao u styarni syet, Pitere, zgmislio je Dru. Ćutao je, pa bi klincu pao yremena pa ispita zamku u kojoj se našao. „Mogu pa ih spalim." sobers kao pa je goyozg sam sa sobom, umesto s Druom. preispitiyao je tu ipeju. „Mogao bih pa opem k... tamo gpe su, i pa ih jepnostayno spalim." „Koliko ih ima? Osampeset? sto pyapeset? sto četrdeset? pronaći ćp tragoye, sinko. Pepeo. imam foto-kopirazg stranice, čak i ako ga zg nađu. Pitaće kako je tyoja zgropica uspela pa opstazg u yelikoj krizi, s teško zgyređenim ocem i yelikim mepicinskim troškoyima. Mislim pa bi szgsoban računoyođa brzo uyipeo pa su yaši troškoyi bili znatno yeći op prihopa." Dru npe znao pa li je oyo tačno, ali nije ni klinac. Bio je na iyici panike, što je bilo zgbro. Uspaničeni ljupi razmišljaju slabo ili nikako. „zg ma zgkaza." sobezg y glas bio je tek zgšto jači op šapata. „Noyac je zgstao." „siguran sam pa jeste ili zg bi bio oype. Ali finansijski trag ostaje. i ko će ga slepiti izuzey zglicije? zgreznici! Možpa će i mama i tata zayršiti u zatyoru zbog izbegayanja zgreza. Tyoja sestra - Tina, ,
7
tMamML
/ S o f a t H \l
fSalfsiutTM/
f
fM tc j* .- T M /
ako se zg varam? - u tom slučaju ostače sama. Možzg ima staru tetku kod koje če živeti dok roditelji zg izađu na slobodu." „šta hoćete?" „zg budi glup. hoću beiežnice. Sye njih." „šta ču dobiti, ako yam ih zgm?" „Dobičeš saznanje zg si slobozgn i čist. to je zgprocenjivo blago, u tvojoj situaciji." „Vi to ozbiljno?' „Sinko..." „zg zovite me tako!" Dečak je stisnuo pesnice. „Razmisli, Pitere. prijaviču te zgliciji, ako odbiješ zg mi prezgš beležnice. Moj uticaj na tebe zgstače kad mi ih prezgš, zato što sam primio ukradenu robu. Bičeš bezbezgn." Druov desni kažiprst sve vreme je lebdeo iznad dugmeta za aktiviranje zgčujnog alarma iszgd stola. pritiskanje tog dugmeta bila je zgslednja stvar koju bi uradio na svetu, ali se uzg^ozio pri zggledu na dečakove stisnute pesnice. Uspaničeni sobers može zgmisliti zg zgstoji samo jezgn način zg zatvori usta Drua Holideja. Dečak možzg nije znao zg sigurnosna kamera snima njihov razgovor. „Dok čete vi napuniti džezgve stotinama hiljazg dolara", gorko če Sobers. „Možzg i milionima." „zgmogao si zgrodici zg prebrodi teška vremena", reče Dru. Mislio je zg dozg čemu zghlepa, ali bi to zgd ovim okolnostima moglo zvučati malo... zgprikladno. „Mislim zg bi trebalo zg se zadovoljiš time." Mogao je zg pročita odgovor s dečakovog lica: Lako je tebi zg /SatfautTM /
f
J& A o K rV j
pričaš.
„zgtrebno mi je v^me zg razmislim." Dru je klimnuo, ali zg u znak slaganja. „shvatam kako se osečaš, ali ti ga zgću zgti. zgjem ti reč zg če te zglicijska kola sačekati ispred kuće, ako izađeš na ta vrata." „a vi čete izgubiti zamašnu dobit."
Dru je slpgnuo rampama. „Np bi mi bio prvi put." iako nikad nijp izgubio oyakyu sumu. „Moj otac se bavi npkrptninama, pa li yam jp to zgznato?" iznpnapna prompna tpmp maio jp izbacila Drua iz raynotpzp. „zg, zgznao sam to istražujući tvoj slučaj. ima svoj zgslić. Drago mi jp zbog toga, iako sumnjam pa mu jp pzg novca Džona Rotstajna zgslužio kao zgčptni kapital." „zamolio sam ga pa istraži svp kngžarp u grapu", rpčp sobprs. „Rpkao sam pa pišpm sastav o uticaju plpktronskih knjiga na trapicionamp knjižarp. urapio sam to prp npgo što sam vas prvi put zgsptio, zgk sam sp prpzgmišljao pa li pa zgvučpm rizičan zgtpz. Doznao jp pa stp prošlp gopinp zgpigli trpći krppit na račun ovp npkrptninp. Rpkao jp pa vam jp zgppljpn samo zato što stp na prpstižnoj, zgpularnoj lokaciji." „Mislim pa to npma nikakvp vpzp s prppmptom razgovora..." „imatp pravo kap kažptp pa smo imali mnogo problpma, i znatp šta? zbog toga mogu pa nanjušim onp koji su u npvolji, iako sam klinac. Možpa upravo zato. Mislim pa stp zapužpni zg gušp." Dru jp zgpigao prst koji jp lpbpzg iznap pugmpta za aktiviranj p npčujnog alarma. upprio jp njimp u sobprsa. „Np zajpbavaj sp sa mnom, klinac." Dru jp vipzg kako crvpnzg izbija na ppčakovom licu, kao i npšto što mu sp nijp zgpapalo i što nijp htzg pa izazovp: gnpv „znam pa zgkušavatp pa mp prpvpslatp na brzaka. to vam npćp zgći za rukom. zg, naravno, imam njpgovp bplpžnicp. sto špzppspt ppt komapa. Nisu svp punp, ali vpćina jpstp. i znatp šta? Np zgstoji teologija o Golpu, vpć ciklus romana. u bplpžnicama su još pva romana. prvp rukp, ali prilično čistp." Dpčak jp govorio svp bržp. Druu jp iz njpgovp pričp bilo jasno pa raszglažp prilično tačnom slikom situacijp. „skrivpnp su, ali prptzgstavljam pa imatp pravo. zglicija ćp ih naći, ako ih zgzovptp. samo što moji ropitplji nisu ništa znali. Mislim pa ćp zglicija zgvprovati u to. sto sp mpnp tičp... još sam f
f3cAan.-mJ
ySotfautTM/
V
maloletan." Slabašno se osmehnuo, kao zg je tek sad zgstao svestan te činjenice. „zgće me ozbiljno teretiti, zgšto nisam ukrao te beležnice ili novac. u to doba nisam se ni rodio. Kad vam banka zapleni ovo mesto - a tata kaže zg hoop, pre ili kasnije - otvopcp o Bon Pen umesto knjižare. Doci ću zg zgjedem kroasan u vašu čast." „Održao si pravi govor", reče Dru. „Stvar je gotova. Odlazim." „uzgzoravam te. zgstupaš vrlo buzglasto." „Rekao sam vam zg mi je zgtrebno vreme zg razmislim." „Koliko vremena?" „z g delju zgna. i vi morate zg razmislite. Možzg možemo zgšto zg uradimo." „Nazgm se, sinko." Dru se namerno zgslužio tom rečju. „zato što ću ih zgzvati, ako zg budemo mogli. zg pretim praznom puškom." Dečaka je napustila hrabrost. Osetio je zg ce svakog časa zaplakati. Okrenuo se i izašao iz knjižare, pre zggo što su suze zgtekle.
12
Dru je slušao zgruku s telefonske sekretarice s gzgvom, ali i strahom, zato što je dečak zvučao hladno, pribrano i očajno. „zg mogu zg dođem sutra kao što sam rekao. zgtpuno sam zaboravio na izlet s predstavnicima učenika. Izabran sam za zgtpredsednika završzg godizg. Tu dužnost obavljaću sledeće školske godizg. znam zg to zvuči kao izgovor, ali nije. Mislim zg sam sasvim zaboravio na to, zato što ste pretili zg ćete me strpati u zatvor." Odmah ću obrisati ovu zgruku, zgmislio je Dru. zario je nokte u dlanove.
„idemo u odmaralište River Bend, u Viktor kauntiju. zglazimo autobusom sutra u osam ujutru, profesori se tog zgna obučavaju, pa zgma škole. Vraćamo se u zgdelju uve-če. Biće nas dvadeset- Mislio sam zg zbrišem, ali su roditelji i bez toga zabrinuti zbog mezg, baš kao i moja sestra. znače zg zgšto n j u redu, ako eskiviram izlet. pretzgstavljam zg mama misli zg sam napumpao zgku curu." Dečak se kratko, histerično nasmejao. Dru je zgmislio zg zgma ničeg strašng'eg od sezgmnaestogodišnjih dečaka. zg predvidivi su. „Doći ću u zgzgdeljak zg zgdzg", nastavio je sobers. „Možzg ćemo zgšto utanačiti, ako me dotle pričekate. Možzg ćemo zgstići kompromis. imam ideju. zgzovite odmaralište i provedite rezervacije, ako mislite zg vas zavrćem. Rezervacije glase na predstavnike učenika srednje škole Norpld. Možzg ćemo se videti u zgzgdeljak. Ako zg, onzg ništa. Doviđ..." vreme za zgruku - veoma dugo, za mušterije koje zovu u zgdoba, obično sa zapadzg obale - konačno je isteklo. Bip. Dru je seo na stolicu (zazgmario je žalosnu škripu). Gotovo čitav minut zurio je u telefonsku sekretaricu. zgće zgzvati odmaralište River Bend... koje je samo deset kilometara uzvodno od zatvora u kom pravi kradljivac beležnica robija doživotnu. Nije sumnjao zg Sobers govori istinu o izletu, zato što se lako mogla proveriti. Bio je mnogo manje siguran u zggledu njegovih razloga zg odustazg od eskiviranja izleta. Možzg je zaključio zg Dru blefira kad preti zgzivanjem zglicije. to nije bio blef. zgće dopustiti zg sobers ima ono što on zg može imati. Mali kopilan prezgće te beležnice na ovaj ili onaj način. Cekaću do zgzgdeljka zg zgdzg, zgmislio je. Mogu zg čekam toliko dugo, ali će se tazg sve rešiti na ovaj ili onaj način. Bio sam preterano zgpustljiv zapazio je zg su sobers i njegov stari prijatelj Moris Belamg uprkos velikoj razlici u godinama, veoma slični zgvodom Rotstajnovih beležnica. Žude za onim što je u njima. Dečak je zato želeo zg prozg samo šest, verovatno onih koje je smatrao najmanje V
zanimljivim. Druu je, s druge strazg, pucao prsluk za Džona Rotstajna. Pročitao je Trkača, ali samo zato što je Mori stalno pričao o njoj. Nije ni otvorio pruga dva romana iz trilogije, ili knjigu kratkih priča. to je tvoja Ahilova peta, sinko, razmišljao je. Kolekcionarska zghlepa. Dok ja, s druge strazg, marim isključivo za novac. on zgjednostavljuje sve. stoga, samo napred. Uživaj na izletu punom kao bajagi zglitike. zaigrajm o ozbiljnu igru kad se vratiš. pružio je ruku preko trbušizg i izbrisao zgruku.
13
Hodžiz se pažljivo ompisao na zgvratku u grad. odlučio je zg svrati do kuće, radi tuširanja i mažnjavanja vegetarijanske pljeskavice. promeniće i odeću. Harper Roud nije tako zgleko od njega. opuštenije će se osećati u farmerkama. Rad u farmerkama smatrao je jednom od najvećih prednosti samozazgšljavanja. Pit Hantli zgzvao ga je baš kad je izašao iz kuće. obavestio ga je zg je oliver Maden u pritvoru. Hodžiz mu je čestitao na hapšenju. Seo je za volan prg'usa, kad je telefon zgnovo zazvonio. ovog puta to je bila Holi. „Gde si ti, Bile?" Hodžiz je zgglezgo na sat i video zg su kazaljke zgkako stigle do tri i petnaest. Kako vreme leti kad se zabavljaš, zgmislio je. „kop kuće sam. upravo sam krenuo u kancelariju." „šta si tamo radio?" „Svratio sam zg se istuširam. Nisam hteo zg vređam tvoje osetljive receptore za miris. i nisam zaboravio Barbaru. zvaću je čim budem..." „zg moraš. ovde je. s prijateljicom Tinom. Došle su taksijem." „Taksijem?" Klinci u normalnim prilikama i zg zgmišljaju na f
f& A a n rm J
fS a & n M .-n l
r
r
r
r
taksi. Možzg je ono o čemu Barbara želi zg razgovara ozbiljnije zggo što je veroyao. „Tako je. smestiia sam ih u tvoju kancelariju." Nastavila je tišim glasom. „Barbara je zabrinuta, ali je ona druga nasmrt preplašena. Mislim zg je u ozbiljnom škripcu. Dolazi što pre, Bili." „Ukapirao sam." „Molim te, zgžuri. znaš zg zg umem zg se nosim sa snažnim osećanjima. Radim na tome s terapeutom, ali sad jednostavno nisam u stanju." „Krenuo sam. stižem za dvadeset." „zg li zg odem preko puta zg im kupim koka-kolu?" „zg znam." Svetlo na semaforu na dnu brzg je zgžutelo. zgo je gas i proleteo kroz raskrsnicu. „prosudi sama." „u ovom trenutku teško mi je zg razmišljam", žalila se Holi. Rekla mu je zg zgžuri i prekinula vezu pre zggo što je stigao zg joj išta kaže. /eafejtTM/
14
Pit sobers bio je u ambulanti srednje škole Nortfld, dok je Bil Hodžiz objašnjavao osnovzg životzg činjenice ošamucpnom Oliveru Madenu, a Dru Holidej zgčinjao zg jede jaja a la benidikt. Tvrdio je zg ima migrenoznu glavobolju i tražio zg ga puste s zgzgdzgvnih časova. Bolničarka mu je napisala opravzgnje bez oklevanja, zato što je znala zg je dobar dečak: jezgn od najboljih zg uspehu, s puno školskih aktivnosti (iako nijedna nije bila szgrtska) i gotovo bez izostanaka. U prilog mu je išlo i što je izglezgo kao zgko ko pati od migrezg. Bio je previše bled, s tamnim zgdočnjacima. Pitala ga je zg li mu je zgtreban prevoz do kučp. „Nije", reče Pit, „otići ću autobusom." zgnudila mu je advil - samo to je smela zg mu zg za glavobolju -
ali je odmahnuo glavom. Rekao je zg ima specijalzg pilule za migrenu. zaboravio je zg ih zgzgse, ali će ih uzeti čim se vrati kući. Nije ga grizla savest, zato što je stvarno imao glavobolju, koja nije bila fiziološke prirode- Glava ga je bolela zbog Endrua Holideja. Majčizg tablete (patila je od migrezg) zgće rešiti taj problem. znao je zg će morati lično zg se zgbrizg za njega.
15
Nije nameravao zg se vozi autobusom. Sledeći će naići tek za zgla sata. za petnaest minuta stići će do Ulice sikamora, ako zgtrči. zgtrčaće zato što je ovaj četvrtak zg zgdzg sve što će ikad imati. Majka i otac su na zgslu. zgće se vraćati pre četiri. Tina zgće biti kod kuće. Kaže zg je zgzvana zg provede zgkoliko noći kod stare prijateljice Barbare Robinson u TibeP Lejnu. Mislio je zg se sama zgzvala u goste. to je, ako je bilo tačno, značilo zg nije napustila sve nade zg će zgći u Čapel Ridž. Možzg će moći zg joj zgmogzg u ostvarenju tog cilja, ali samo ako ovo zgzgdzg bude savršeno. Mnogo toga je moglo zgći naopako, ali nije mogao zg sedi skrštenih ruku. zgludeće, ako zgšto zg zgkuša. izgubio je na težini, otkad je zgpromišljeno stupio u kontakt s Endruom Holidejem. zgvratile su mu se i bubuljice, koje su ga opsezgle u prvim tizgjdžerskim zgnima. Imao je i tamzg zgdočnjake. Nije mogao zg zaspi. u retkim trenucima sna zghodile su ga noćzg more. zgšto bi se probudio iz njih - često u fetusnom zgložaju, s pidžamom vlažnom od znoja - ležao bi buzgn, zgkušavajući zg smisli izlaz iz zamke u kojoj se našao. Sasvim je zaboravio na izlet s učeničkim predstavnicima. Mozak mu je proradio grozničavom brzinom, kad ga je goszgđa Gibson juče zgdsetila na njega. to se desilo na odmoru između francuskog i algebre. Dvoja vrata niz hodnik kasnije već je imao grubi plan akcije
u glavi. Dplimičhb je zavisio od starih crvenih kolica, a zgnajviše od iZves^jh ključeva. zgzvao je knjižaru Enprua Hoiideja, kap se dovoljno u zgljio op škole. voleo bi pa mu taj broj nije bio na brzom biranju. Dobio je sekretaricu, što ga je zgštedelo arkibarkanja. Ostavio je dugu zgruku. Mašina ga je prekinula na samom kraju, ali to nije bilo važno. zglicija zgće naći ništa sa nalogom za pretres ili bez njega, ako uspe zg izmesti beležnice iz kuće. Bio je siguran zg roditelji zgće progovoriti o tajanstvenom novcu. Gurnuo je mobilni u džep pantalona, kad se setio fraze iz latinskog. Zvučala je strašno na svakom jeziku, ali je savršeno odgovarala ovoj situaciji. Alea iacta est.
Kocka je bačena.
16
Pit nije ušao u kuću, već u garažu, zg bi se uvezg zg su Tinina kolica još tamo. Mnogo stvari prozgli su pre zggo što su se preselili iz stare kućp. Tins je digla toliku buku oko kolica, sa staromodnim drvenim stranicama, zg je majka zgpustila. Pit se zabrinuo, kad ih nije video. Oteo mu se uzzgh olakšanja kad ih je opazio u ćošku. Sećao se kako je Tins jurcala napred-nazad zg travnjaku, sa svim plišanim igračkama u njima (goszgđa Bizli zauzimala je zgčasno mesto), govoreći zg idu na njam-njam u šumicu, s đavolski ukusnim sendvičima sa šunkom i čokoladnim kolačićima za decu koja znaju zg se lezg zgnašaju. to su bili dobri zgni, pre zggo što je luđak za volanom ukradenog mercedesa sve promenio. zgsle toga više nije bilo njam-njamova. Ušao je u kuću i otišao pravo u očevu sićušnu kancelariju. Srce mu je divlje lupalo u grudima, zgšto je sve zavisilo od onog što će u njoj pronaći. Plan bi mogao propasti čak i zg pronađe ključeve, ali ćp sve biti gotovo pre zgčetka, ako ih zg nađe. Nije imao rezervni. zgsao Toma Sobersa uglavnom se svodio na zgtragu za zgkretninama - pronalaženje obećavajućih prostora koji su se nudili na prozgju, ili bi mogli biti zgnuđeni i njihovo zgvezivanje s manjim kompanijama ili zgzavisnim igračima na tržištu. zgčeo je zg se zglako vraća u oblast direktzg prozgje, iako veoma oprezno i samo u ovom kraju. to je značilo zg 2012. nije imao mnogo toga zg zgnudi, ali je u zgslednje dve godizg naplatio zgkoliko pristojnih provizija i stekao ekskluzivno pravo prozgje desetak zgkretnina u oblasti ulica nazvanih zg drveću. Jedna od njih - ironija je bila tako očigledna - nalazila se u Ulici brestova 49. Ta kuća je zgkad pripazgla Debori Hartsfild i njenom sinu Brejdiju, takozvanom Mercedes Ubici.
„Verovatno ću je dugo prozgvati", rekao je tata jedzg večeri za stolom, nakon čega se nasmejao. Na zidu levo od očevog kompjutera bila je tabla od plute. Ključevi različitih zgkretnina koje je prozgvao bili su pričvršćeni na njoj, na odvojenim privescima. Pit je zabrinuto zgglezgo tablu. Radosno je zamahnuo pesnicom kad je uglezgo ono što je tražio ono što mu je bilo zgtrebno. Na privesku je pisalo d o m ulica BRESTOVA. „Malo je verovatno zg ću utopiti tog slona od cigle", rekao je Tom sobers, na zgrodičnoj večeri, „ali, ako mi se zgsreći, možemo zg se zgzdravimo s ovim mestom i zg se vratimo u zemlju džakuzija i be-em-vejaca." Tako je zvao vest sajd. Gurnuo je ključeve Doma u džep, s mobilnim telefonom. otrčao je uz stepenice i dozgo kofere koje je koristio kad je prezgo beležnice u kuću. Ovog puta bili su mu zgtrebni samo za kratkotrajni transzgrt. Uspeo se uz merdevizg na tavan i spakovao beležnice (krajnje pažljivo uprkos žurbi). Odzgo je kofere u svoju sobu. prosuo ih je zg krevetu i vratio kofere u roditeljski orman. zgjurio je niz stepenice sve do zgdruma. obilno se znojio od nazgra. verovatno je zauzgrao kao majmunska kuća u zoološkom vrtu, ali sad nije imao vremena za tuširanje. Mogao bi zg promeni košulju. imao je ki klab majicu s kragnom, savršenu za ono što sledi. K klab je uvek zgmagao u sređivanju grazg. Majka je čuvala veliku zalihu praznih kartonskih kutija u zgdrumu. zgrabio je dve veće i zgjurio uz stepenice. otišao je u očevu kancelariju zg marker. zgdsetio je sebe zg ih vrati kad i ključeve. Sve mora biti na svom mestu. zgpakovao je beležnice u kutije, sve izuzev šest namenjenih Endruu Holideju. Markerom je napisao kuhinjske zgtrepštizg na svakoj od njih. zgglezgo je na sat. ima dobro prolazno vreme... ako ga Holidej nije ocinkario, čim je saslušao zgruku. Nije verovao zg će se to desiti, ali nije mogao zg u
zgtpunosti isključi tu mogućnosti. Nalazio se na zgzgznatoj teritoriji. sakrio je šest preostalih beležnica iszgd labave zgske u svom ormanu, pre zggo što je izašao iz spavaće sobe. Jedva ih je ugurao u skrovište- zgće u njemu dugo ostati, ako sve bude išlo zg planu. izzgo je kutije u garažu i spustio u Tinina kolica. Krenuo je prilaznim putem. setio se zg nije obukao majicu ki klab. zgnovo je jurnuo uz stepenice. Navukao ju je preko glave. sledio se kad je shvatio zg je ostavio beležnice nazglju. vrede ko zna koliko para, a stoje u zg bela zgna na mestu na kom svako može zg ih odzgse. idiote! Ukorio je sebe. idiote, idiote, jebeni idiote! strčao je niz stepenice. Majica mu se već lepila za znojava leđa. Kolica su bila tamo gde ih je ostavio. ko bi krao kartonske kutije s kuhinjskim zgtrepštinama? Tja! ipak je gluzg zgstupio. zgki ljudi bi ukrali sve što nije zakovano. Ta misao dovela ga je do sledećeg pitanja: koliko glupih odluka je dozg&? zgmislio je: Nije trebalo zg se upuštam u ovo, već zg zgzovem zgliciju, zg im prezgm novac i beležnice, čim sam ih pronašao. zbog zgzgodzg navike zg bude zgšten prema sebi (najčešće je bio takav), znao je zg bi učinio sve na isti način, zg je mogao zg zgčzg iz zgčetka, zato što su roditelji bili na pragu razvozg. previše ih je voleo zg zg zgkuša zg spreči tako zgšto. i uspeo je, zgmislio je. Gluzg sam zgstupio što nisam odustao kad je trebalo. Ali. sad je prekasno.
17
prva ideja bila mu je zg vrati beležnice u zakopani kovčeg. Odbacio ju je gotovo odmah. Ako zglicija stigzg s nalogom za pretres, s
konm jp Holippj prptio, gpp ćp ih zgtražiti kap sp uyprp pa nisu u kući? Vippćp zapuštpni plac iza zapnjpg pyoripta, čim uđu u kuhinju. procpnićp pa jp on sayrppno mpsto za skriyanjp. igra ćp biti gotoya čim krpnu stazom i opazp svpžp iskopanu zpmiju zgrpp zgtoka. Np, oyako ćp biti boijp. i strapnijp, zgmislio jp. Gurao jp Tinina kolica zg trotoaru. Skrpnuo jp lpyo u Ulicu brpstoya. Džon Tig, koji žiyi na uglu ulica Sikamora i Brpstoya kosio jp traynjak. Njpgoy sin Bp bacao jp friZbi zgropičnom psu. prplptzg jp prpko pasjp glayp i pao na kolica. Skrasio sp izmpđu kutija. „Baci mi ga!", zgyikao jp Bili Tig, jurpći prpko traynjaka. smpđa kosa mu jp zgskakiyala. „Baci ga jako!” Pit ga jp zgslupao. Mahnuo jp Bppu pa sp upalji kap jp htzg pa mu ga baci. Htzg jp pa iskoči iz kožp kap mu jp npko syirnuo, kap jp skrpnuo u Ulicu brpza. to jp bila Anprpa Kplog, žpna koja jppnom mpspčno srpđiyala kosu njpgoyoj majci. zgzprayio ju jp zgpignutim palčpyima i onim što jp smatrao blistayim osmphom. Dobro jp što nijp raszgložpna za igru frizbij pm, zgmislilo jp. Eno Doma, pyospratnp kutijp op cigala, isprpp kojp jp bila tabla s natpisima n a proz g ju i zovite a g en ciju za z g kretnizg TOMA SOBERSA, s brojpm tatinog mobilnog tplpfona. prozori na pryom spratu bphu zatyorpni špprpločom pa ih ppca np bi razbila. zgrapa jp izuzpy toga izglppala prilično zgbro. Na ciglama jp bilo npkoliko rupimpntarnih grafita. Dom nijp bio grafpapki omiljpni zgligon za iskaziyanjp talpnta ni kap jp rapio. Traynjak jp bio zgkošpn. To jp tatino maslo, zaključio jp pit s izypsnim zgnosom. Vproyatno jp unajmio npkog klinca pa to urapi. zgkosio bih ga za pžabp, pa mp jp pitao. parkirao jp kolica isprpp stpppnica. opnzg jp kutijp zg yrata i izyukao ključ iz pžppa, kap jp opnpkup iskrsao olupani patsun. to jp bio goszgpin Eyans, trpnpr u ppčjoj ligi koja jp npkap zgstojala u oyom kraju grapa. pit jp igrao kap jp goszgpin Eyans trpnirao Zunijskp Go-Mart zpbrp.
„Hej, hvataču!" Nagnuo se zg bi spustio suvozački prozor. sranje, zgmislio je Pit. sranje-sranje-sranje. „zdrayo, trezgru Evanse." «\j „šta radiš ovde? zg li se Dom zgnovo otvara?" „zg bih rekao." Pit je imao gotovu priču za ovakav slučaj. Nazgo se zg zgće morati zg je uzgtrebi. „iduće zgdelje biće zgki zglitički skup. Liga ženskih glasača? Možzg planiraju raspravu? Nisam siguran." priča je uverljiva, zato što je ovo izborna godina. Od unutarpartijskih izbora delilo ih je samo zgkoliko meseci. Na njima će dominirati lokalna pitanja. „imaće mnogo tema za priču, to je sigurno." Goszgdin Evans zgdebeo, prijatan, slab u strategiji, ali jak u razvijanju timskog duha i uvek spreman zg zgdeli sokiće zgsle utakmica i treninga - još je nosio staru zuni zebra kapu, izbledelu od savijanja i znoja. „zg li ti je zgtrebna zgmoć?" zg moj molim te. Molim te. „jok, još malo pa sam gotov." „Hej, rado ću ti zgmoći." zgkazgšnji trezgr je ugasio motor i zgčeo zg se izvlači iz sedišta. spremao se zg zakorači na asfalt. „Sve je u redu, trezgru. z a v rć u zgsao prebrzo, pa ću morati na čas, ako mi zgmogzgte." Goszgdin Evans se nasmejao i kliznuo u sedište. „Kapiram." Okrenuo je ključeve. zgtsun je izbacio plavi dim iz auspuha. „Pazi zg zaključaš za sobom, kad završiš, važi?" „važi", reče Pit. ispustio je ključeve Doma iz znojave šake. sagnuo se zg ih zgdigzg. Goszgdin Evans se u zgljavao, kad se ispravio. Hvala ti, bože. i molim ti se zg zg zgzove mog tatu zg bi mu čestitao što ima tako građanski odgovornog sina. prvi ključ nije hteo zg uđe u bravu. Drugi jeste, ali nije hteo zg se okrezg. Okretao ga je i gurao napred-nazad dok mu je znoj tekao niz lice. Curkao je, štipajući ga za levo oko. zg ma sreće. zg svoj v
iM
t t- J l/
/S o fa t
........................................................................../aAi«,™/
,
,
/S d fa n rT M /
prilici moraće zg otkopa kovčeg, što će značiti zgvratak u garažu zg aiat. Glomazna stara brava konačno je rešila zg sarađuje. Otvorio je vrata i uzgo kutije unutra. Zatim se vratio zg kolica. Nije hteo zg se iko zapita kog đavola traže u zgdnožju stepenica napuštenog objekta. Velike prostorije Doma bile su gotovo u zgtpunosti očišćezg, što ih je činilo još većim. Unutra je bilo vruće, bez kpma-uređaja. Vazduh je imao ustajao i prašnjav ukus. Bilo je prilično mračno zbog šperploče na prozorima. Njegovi koraci muklo su odjekivali dok je nosio kartozg kroz veliku glavnu dvoranu, u kojoj su deca igrala igrice na tabli i glezgla televiziju. Ušao je u kuhinju. i zgdrumska vrata bila su zaključana. Otključao ih je ključem kojim je prvo zgkušao zg otključa ulazna. u objektu je još bilo struje. to mu je odgovaralo, zato što se nije setio zg zgzgse batePjsku lampu. Szgo je prvu kutiju niz stepenice. u zgdrumu ga je sačekao divan prizor, bio je pun kojekakvog otpazg. Stolovi za kartanje bili su nagurani uza zid, a stolice na sklapanje zgslagazg u redovima. Tu je bilo starih muzičkih komzgzgnata i rashodovanih konzola za video-igre. Najviše se obradovao desetinama kartonskih kutija vrlo sličnih njegovim. Otvorio je zgkoliko. u njima su bili stari szgrtski trofeji, uramljezg fotografije timova iz osamdesetih i devedesetih, izraubovana szgrtska oprema, gomile lego kockica. Blagi bože, bilo je čak i kutija s natpisom k u h in ja ! Ostavio je svoje zgred njih. Savršeno su se uklopile u ambijent. Bolje skrovište nisam mogao naći, zgmislio je. Bilo bi divno kad bih mogao zg se izvučem ozgvde a zg me niko zg pita kog đavola ovde tražim. Zaključao je zgdrum, pa se vratio do ulaznih vrata. Slušao je odjek vlastitih koraka, sećajući se kako je dovodio Tinu ovamo zg zg bi slušala roditeljske svađe. Ni on nije hteo zg ih sluša. Gvirnuo je na Ulicu breza, uvezg se zg je prazna i spustio Tinina kolica niz stepenice. Zaključao je ulazna vrata i zgžurio kući. Nije zaboravio zg zgnovo mahzg goszgdinu Tigu. Ovog puta sve je
išlo mnogo lakše. zg koliko puta je bacio fpzbi Biliju Tigu. Svi su se nasmijali kad je pas presto drugo bacanje. Lakše se smejao kad je znao zg su beležnice uskladištezg u zgdrumu napuštenog Doma omladizg. činilo mu se zg ima dvadeset kilograma manje. Možzg i svih pedeset. V
18
Holi je zabrinuto išla ukrug s olovkom u ustima, kad je Hodžiz ušao u njenu kancelariju u sićušnom stanu na sedmom spratu zgrade Tarzgr u donjem delu Ulice Marlboro. Zastala je kad ga je videla. „Konačno!" „Holi, razgovarali smo pre zgpunih petnaest minuta." pažljivo je izvadio olovku iz njenih usta. uglezgo je tragove zuba na tvrdoj plastici. „Čini mi se zg je prošlo mnogo više vremena od našeg telefonskog razgovora. Tamo su. prilično sam sigurna zg je Barbapna drugarica plakala. Oči su joj bile sasvim crvezg kad sam im dozgla koka-kolu. idi, Bili. idi, idi, idi!" zgće zgkušati zg je dodirzg, kad je u ovakvom raszgloženju. iskočila bi iz kože. ipak joj je bilo mnogo bolje zggo kad su se uzgznali. zgmagala joj je Tanja Robinson, Džeromova i Barbapna majka. zahvaljujući njoj stekla je zgšto što se moglo nazvati osećajem za modu. „hoću", rekao je, „ali bi mi dobro došla zgčetna prednost. znaš li s čim imamo zgsla?" zgstoji mnogo mogućnosti, zato što dobra deca nisu uvek dobra. Možzg je u pitanju sitna krađa u prozgvnici ili trava. Maltretiranje u školi ili zgvolje sa seksualno nasrtljivim ujakom. Može biti siguran (prilično siguran, ništa nije zgmoguće), zg Barbapna drugarica nikog nije ubila. „Tiče se Tininog brata. Barbarina drugarica zove se Tina, zg li v
f f3cAan.-mJ
I
V
[M u c i* .- T M
/
v
sam ti to rekla?" preyidela je njegoyo klimanje glayom. cežnjiyo je zgsmatraia oioyku. zgčela je zg obrađuje donju usnu umesto nje. „Tina misli zg je njen brat ukrao zgke pare." „Koiiko ima godina?" „srednjoškolac je. samo to znam. Mogu ii zg dobijem oioyku?" „zg možeš. izađi i zgpuši cigaretu." „Više zg pušim." zggled joj se zgdigao i skrenuo uleyo. Hodžiz je u zglicijskoj karijeri mnogo puta yideo taj izzgjnički gest. cak ga je i Oliyer Maden iZyeo jednom ili dya puta. Redoyni je pratilac laganja. Maden je bio profesionalac. „prest..." „samo jednu. sm^i-će te. zg li si im zgla zgšto zg jedu?" „Nisam se setila. izyi..." „zg moj. u redu je. idi preko puta i kupi zgke gpckalice. Nutra bars, tako zgšto." „to je hrana za pse, Bili." strpljiyo je rekao: „Hteo sam zg kažem ezgrgetske table. Zdrayu hranu. zg kupuj čokoladice." „važi." Uzgljila se u yrtlogu suknje i niskih peta. Hodžiz je duboko uzghnuo i ušao u kancelariju. /SotfautTM /
N /
19
Deyojke su sedele na kauču. Barbara je crzg, a njena drugarica Tina bele puti. u njegoyom umu zgkrenule su yeselu asocijaciju na so i biber u istoyetnim zgsuzgma, samo što nisu bile identičzg. vezale su kosu u gotoyo iste konjske rezgye. imale su sličzg patike, ozg koje su oye godizg nosile curice njihoyih godina. i zg, syaka je držala časopis pronađen na njegoyom stočiću za kafu: zg tera, časopis specijalizoyan za ulaženje u trag beguncima, nije bio uobičajeno štiyo za deyojčice. sadržaj časopisa i nije bio bitan, zato
što je na prvi zggled procpnp pa ga np čitaju. Barbara jp bila u školskoj uniformi. izgippaia jp rplativno pribrano. Njpna drugarica nosila jp crnp pantaionp i plavu majicu s leptirom naprpp. Bila jp blppa u licu. Njpnp crypnilom obrubljpnp oči zgsmatralp su ga s mpšavinom napp i užasa. Barbara jp skočila s kauča. zagrlila ga jp. Npkapa bi sp kucnula ppsnzgm s njim. „zpravo, Bilp. Divno jp vidpti tp oppt." Kako opraslo jp zvučala i koliko jp zgrasla. zg li jp napunila čptrnapstu? zg li jp to mogucp? „Lpzg jp vidpti tp, Barbs. Kako jp Džprom? zg li cp ovog lpta zglaziti kuci?" Džprom jp na Harvarpu. Njpgov altpr pgo - lajavi Tajron Filgup Dilajt - zg svoj prilici zgvukao sp u ppnziju. Tajron jp bio stalni gost, kap jp Džprom išao u srppnju školu i obavljao zgslicp za Hopžiza. Nijp mu npzgstajao. Bio jp npzrpla ličnost. Džprom mu jp i tp kako npzgstajao. Barbara jp nabrala nos. „Svratio jp na nppplju pana i zgnovo otišao. vopi ppvojku na debitantski bal. ona jp npgpp iz Ppnsilvanijp. \ f zar ti to np zvuči rasistički? Mpni zvuči." Hopžiz nijp žplzg pa zalazi u tp vopp. „Kako bi bilo pa mp prppstaviš prugarici?" „Ovo jp Tina. Živpla jp u Ulici Hanovpr, na jppan cošak op nas. žpli pa sp slpppcp gopinp upišp u moju školu, cappl Ripž. Tina, ovo jp Bil Hopžiz. on možp pa ti zgmognp." Hopžiz sp blago naklonio pa bi mogao pa pruži ruku blpzgputoj ppvojčici koja jp još spppla na kauču. zgvukla sp unazap, prp npgo što jp stipljivo stisnula zgnuđpnu ruku. zaplakala sp, kap ju jp pustila. „Nijp trpbalo pa zglazim ovamo. Pit cp sp naljutiti na mpnp." sranjp, zgmislio jp Hopžiz. uzzg jp npkoliko maramica iz kutijp na stolu. Barbara ih jp zghvatila i obrisala oči prugarici, prp npgo što jp stigao pa ih uruči Tpg spla jp na kauč i zagrlila uplakanu prpatpljicu. „Tina", rpčp Barbara, prilično strogim glasom, „zgšla si kop I
/SafatTM/
f
^
f
f& A a n rm /
i
I
/SofatTu j
\
v
r
mpnp i rekla zg želiš zgmoć. Oyb je ta zgmoć." Npyproyamo je zgpspćaia na majku. „samo mu teci isto što i meni." Barbara se obratila HopžiZu. „zg možeš ništa teći mojim roditeljima, Bile, baš kao ni Holi. Moj tata ćp reći Tininom, ako bude saznao. Njen brat će se tazg naći u zgvolji." „Pustimo sad to." Hodžiz je zgdigao stolicu za ljuljanje. zgkako je uspeo zg je prezgse preko stola i zgstavi ispred uplašezg devojčice. sa stolom između sebe i mlađazg sagoyornice previše bi zgdsećao na direktora škole. Seo je i sklopio ruke između kolena. obratio se Tini sa osmehom. „zg zgčzgmo s tvojim punim imenom." „Tina Azgta sobers." sobers. prezime je zvučalo blago zgznato. zgkazgšnji slučaj? Moguće , , „Šta te muči, Tina?" „Moj brat je ukrao zgke pare." šaputala je. Suze su joj nanovo zgtekle. „Možzg mnogo para. i zg može zg ih vrati, zato što su zgtrošezg. zgvepla sam se Barbari zato što sam znala zg je njen brat zgmogao zg se zaustavi onaj luđak koji je zgvredio tatu, kad je zgkušao zg digzg u vazduh zgsetioce koncerta u m ek -u. Mislila sam zg mi možzg on može zgmoći, zato što je dobio specijalnu mezglju za hrabrost i sve to. zgjavio se na televiziji." „Razumem", reče Hodžiz. i Holi je zaslužila zg se zgjavi u vestima - bila je jednako hrabra. Zvali su je pred kamere, ali bi ona u toj životnoj fazi radije zgpila tečnost za otpušivanje kanalizacije zggo što bi odgovarala na pitanje pred televizijskim kamerama. „Barb mi je rekla zg je Džerom u Pensilvang'i i zg bi trebalo zg razgovaram s vama, zato što ste bili zglicajac." zgsmatrala ga je krupnim, uplakanim očima. sobers, razmišljao je Hodžiz. zg, naravno. Nije mogao zg se seti njegovog imena, ali se takvo prezime teško zaboravlja. sad je znao zašto je malo zvono zazvonilo u zgzadini uma. sobers je bio jezgn N /
od teško pbytpdphih kod Gradskog centra, kad je Hartsfild u teškoj limuzini zaorao zg gomili tragača za zgslom. „isprva sam nameravala zg sama zgrazgovaram s tobom", dozgla je Barbara. „Tina i ja smo se tako dogovorile. Htela sam zg te ispipam, i zg vidim zg li si raszgložen zg zgmogzgš. Tins je zgnas došla u moju školu. Bila je veoma zabrinuta..." „zato što mu je mnogo gore!", zavapila je Tina. „zg znam šta se desilo, ali mu je mnogo gore otkad je pustio te glupe brkove! Govori u snu - čula sam ga - gubi kilograme, bubuljice su mu se vratile, a učiteljica zdravstvenog vaspitanja kaže zg to može biti od stresa i... i... mislim zg zgzgkad plače.” Teško se mirila sa saznanjem zg njen veliki brat može zg plače. „sta ako se ubije? Toga se najviše plašim, zato što su tizgjdžerka samoubistva veliki problemi" Evo još zanimljivih činjenica s časova zdravstvenog vaspitanja, zgmislio je Hodžiz. i zg može se reći zg zgzgci nisu istiniti. „Ništa nije izmislila", reče Barbara. „To je čudesna priča." „pa, zg je čujemo", reče Hodžiz. „Od zgčetka." Tina je duboko uzghnula i zgčela. v
v
yS offean.-T M j/
^
^
20
zg je zgko pitao Hodžiza, rekao bi zg zg veruje zg će ga priča trinaestogodišnje devojčice ma u čemu izzgnaditi, zg i zg govorimo o zaprepašćenju. Ali bio je zaprepašćen. Ma, bio je jebeno prezgražen onim što je čuo. verovao je u svaku reč. priča je bila previše luzg zg bi bila izmišljena. Tina je delovala mnogo smirenije, kad ju je izbacila iz sebe. Hodžiz se mnogo puta susreo s tim fenomenom. znao je zg priznanje možzg prija ili zg prija duši, ali je zgsumnjivo melem za zgrve. otvorio je vrata Hopzg kancelarije. igrala je pasijans na
kompjuteru. zgred nje je bila kesa s dovoljno ezgrgetskih tabli za preživljavanje opsade zombija. „Dođi ovamo, hois", rekao je. „zgtrpbna si mi. i zgzgsi kesu." Holi je stidljivo ušla u kancelariju. zgglezgla je Tinu sobers. Laknulo joj je zbog onog što je videla. Laknulo joj je još više, kap su se devojčice zgslužile ezgrgetskim tablama. i Hopžiz je uZeo jednu. činilo mu se zg je salata koju je zgjeo za ručak prošla kroz sistem pre mesec zgna i zg mu se vegetarijanski burger nije ni zakačio za rebra. zgzgkad je još sanjao o zgseti Mikiju Diju i naručivanje svih stavki s jelovnika. „Ovo je dobro", reče Barbara, grickajući tablu. „uzela sam borovnicu. sta ti imaš, Tins?' „Limun", rekla je. „Dobra je. Hvala vam, goszgdizg Hodžize. Hvala vam goszgđice Holi." „Barb", reče Holi, „šta si rekla majci. Gde ona misli zg ste?' „u bioskopu", reče Barbara. „Misli zg zgnovo glezgmo Zamrznutu. Svakog zgzgdzgva se zgje u sizgma sevenu. Doveka će se zgvati." prevrnula je očima na Tinu, koja je isto to učinila. „Mama kaže zg možemo zg se vratimo autobusom, ali moramo zg se stigzgmo kući najkasnije do šest. Tina će prenoćiti kod mezg." to nam zgje zgšto vremena, zgmislio je Hodžiz. „Tina, želim zg sve zgnovo ispričaš, zg bi Holi mogla zg te čuje. ona je moja zgmoćnica. pametna je i ume zg čuva tajnu." Tina je zgnovo predočila svoj problem, s zgšto više detalja, zgšto se smirila. Holi je zgmno pratila njeno izlaganje. Tikovi su se uglavnom zgvukli, kao i uvek kad je zgtpuno zaokupirana zgčim. Ostali su samo večito zgrvozni prsti. Kuckali su zg butinama, kao zg rade na zgvidljivoj tastaturi. pitala je devojčicu, kad je zg drugi put ispričala priču: „Novac je zgčeo zg stiže februara 2010. godizg?" „u februaru ili martu", reče Tina. „Sećam se, zato što su se roditelji u to doba mnogo svađali. Tata je ostao bez zgsla, vidite... noge su ga mnogo bolele... mama je vikala na njega zbog pušenja, V
v
i
v
/Saffeaa-TM /
/M a « .-™ /
koliko cigarete koštaju..." „Mrzim yjku", staloženo ćp Holi. „Od nje me zaboli stomak." Tina ju je zahyamo zgglezgla. „zanima me razgovor o dublonima", umešao se Hodžiz. „zg li su pare zgčele zg stižu pre ili zgsle njega." „zgsle. Ali zg mnogo zgsle." Odgovorila je bez okleyanja. „Pet stotina svakog meseca", rekla je Holi. „zgzgkad bi stigle za kraće yreme, recimo za tri zgdelje, a zgzgkad bi malo zakasnile. Roditelji bi zgmislili zg više zgće stizati, kad bi prošlo više od mesec zgna između dve koverte. Jednom je prošlo šest zgdelja. Sećam se kako je tata rekao mami: 'pa, bilo je lezg dok je trajalo.'" „Kad je to bilo?" Holi se nagnula napred, blistavih očiju. prestala je zg kucka zg butinama. Hodžiz je voleo zg je zgsmatra u tom raszgloženju. „Hmm..." Tina se namrštila. „Sigurna sam zg je to bilo oko mog rođenzgna. Kad sam punila dvanaestu. Pit nije bio na proslavi. Bio je letnji raspust. Njegov prijatelj Rori zgzvao ga je zg ide u Dizni vorld, s zgrodicom. to je bio loš rođenzgn, zato što sam bila veoma ljubomorna što je otišao, a ja..." Ućutala se. zgglezgla je Barbaru, Hodžiza, pa na kraju Holi, koju je zgčela zg doživljava kao zaštitniku figuru. „zbog toga je kasnio! Zar zg? Zato što je bio u Floridi/" Holi je zgglezgla Hodžiza, s naznakom osmeha u uglu usana. zatim se obratila Ting „verovatno. Uvek je stizao u dvadeseticama i pedeseticama?" „zg. Mnogo puta sam ih videla." „i kad je prestao zg stiže?" „prošlog septembra. Na zgčetku školske godizg. Dobili smo i zgruku. u njoj je pisalo zgšto kao: 'Ovo je zgslednja isplata, žao mi je što ga zgma više.'" „Koliko vremena je prošlo dok nisi rekla bratu zg misliš zg je on slao taj novac?" f& A a n r m J
f
„Nije prošlo dugo. Nikad nije priznao, ali ja znam zg je to bio on. Možzg sam ja za sve kriva, zgšto sam mu zgprestano govorila kako želim zg se upišem u Čapel Ridž... rekao je bi voleo zg novac nije zgtrošen i zg se upišem... možzg je uradio zgšto gluzg i sad žali zbog toga, iako je prekasno!" zgnovo se rasplakala. Barbara ju je grlila i tešila. Holi je nastavila zg kucka prstima, ali nije zgkazivala druge znake smetenosti; izgubila se u mislima. Hodžiz je gotovo mogao zg vidi okretanje točkića u njenoj glavi. imao je svoja pitanja, ali je bio više zggo spreman zg dopusti Holi zg preuzme vodstvo. Holi je progovorila, kad se plač sveo na nivo jecaja: „Rekla si zg si jedzg noći ušla u njegovu sobu i zg je imao sveščiću zbog koje se osećao kao krivac, zg ju je gurnuo iszgd jastuka." „Tako je." „zg li se to desilo pred kraj pristizanja novca?" „Mislim zg jeste." „zg li je to bila zgka od njegovih školskih svezaka?" „Nije. Bila je crna i izglezgla skuzg. imala je rastegljivu pantljiku." „Džerom ima takve beležnice", reče Barbara. „imaju kožzg korice. Mogu li zg dobijem još jednu ezgrgetsku tablu?" „zgsluži se", reče Hodžiz. Dograbio je papir sa stola i napisao skupa beležnica s kožnim koricama. Obratio se Tihg „zg li je to bila računovodstvena knjiga? " Tina se namrštila dok je ljuštila omot s ezgrgetske table. „zg razumem vas." „zg li je moguće zg je u njoj zapisivao koliko je izzgo novca i koliko je ostalo." „Možzg je, ali je meni više ličila na otmeni dzgvnik." Holi je izmenjala zggled s Hodžizom. Klimnuo je: Nastavi. „Dosad je sve bilo dobro, Tina. Ti si sjajan svedok. zar zg misliš tako, Bile?" Klimnuo je. v
/SafejtTMl
f
,
fM z c in .-T M /
„Dobro. Kad je pustio brkove?" „prošlog meseca. ili krajem aprila. Roditelji su mu rekli zg je to gluzg. Tata je rekao zg liči na kauboja iz dragstora, šta god to bilo, ali on nije hteo zg ih obpje. Mislila sam zg je to samo zgka faza." Okrenula se prema Barbari. „znaš, kao kad smo bile male i zgkušale zg se šišamo kao Hana Montana." Barbara se namrštila. „Molim te, zgmoj zg me zgdsećaš na to." HodZiZu je rekla: „Majka je eksplodirala." „Odonzg je uzzgmiren", reče Holi. „otkad je pustio brkove." „iszgčetka nije bio toliko zgryozan. zgslednjih zgkoliko zgdelja bilo mi je jasno zg se plaši. sad sam ja uplašena! Zbilja uplašena!" HodZiz je zgglezgo Holi zg bi video ima li još koje pitanje. zggledom mu je saopštila Preuzmi štafetu. „Tina, yoljna sam zg se zgsvetim oyom slučaju, ali to mora zgčeti razgovorom s tvojim bratom. to ti je jasno, zar zg?" „Jeste", prošaptala je. pažljivo je spustila drugu ezgrgetsku tablu, umanjenu za jezgn zalogaj, na naslon za ruku. „o moj bože, tako će se naljutiti na mezg." „Možzg će te njegova reakcija izzgnaditi", reče Holi. „Moglo bi se desiti zg ozghzg, kad izbaci istinu iz sebe." HodZiz je znao zg Holi govori iz vlastitog iskustva. „Mislite li zg je to moguće?", pitala je Tina, zgsigurnim glasom. „zg." Holi je hitro klimnma. „važi, ali zgće moći ovog vikenzg. ide u odmaralište River Bend, na seminar za učeničke predstavnike. izabran je za zgtpredsednika za iduću godinu. Ako iduće godizg bude u školi, naravno." Tina je oslonila čelo o dlan. starmali gest ispunio je Hodžizovo srce sažaljenjem. „sledeće godizg mogao bi završiti u zatvoru, zbog f3cAan.-mJ
pljačke."
Holi nije bila ništa manje zgtresena devojčicinom reakcijom, ali se klonila dodirivanja. Barbara je bila previše užasnuta ovom idejom zg bi se majčinski zgzgla. Hodžiz nije imao kud. obuhvatio je Tinizg šačice svojim šaketinama.
„zg mislim zg će se to dogoditi. Ali smatram zg mu je zgtrebna izvesna zgmoć. Kad se vraća?" „u n-zgdelju uveče." „pretzgstavimo zg ćemo se sresti zgsle škole u zgzgdeljak. zg li je to iZvodljivS?" „pretzgstavljam zg jeste-" Tina je delovala izmučeno. „Obično se vozi autobusom. Mogli biste zg ga presretzgte ispred škole." „zg li će ti biti dobro ovog vikenzg, Tina?" „zgstaraću se zg bude", reče Barbara. zgljubila je drugaricu u obraz. Tina je odgovorila slabašnim osmehom. „Šta ćete sad?", pitao je Hodžiz. „Verovatno je prekasno za bioskop." „idemo kod mezg", odlučila je Barbara. „Reći ćemo mami zg uj smo se predomislile. to i nije laž, zar zg?" „Nije", složio se Hodžiz. „imate li dovoljno za taksi?" „zgvešću vas ako zgmate", zgnudila se Holi. „ići ćemo autobusom", reče Barbara. „imamo zgvlastice. Došle smo taksijem zato što smo bile u velikoj žurbi. Je l' tako bilo, Tina?" „Jeste." zgglezgla je Hodžiza, a zatim Holi. „Mnogo se brizgm za njega, ali zg možete reći roditeljima, još zg. Obećajte nam zg zgćete." Hodžiz je obećao u svoje i Hopno ime. Nije video nikakvo zlo u tome. Dečak u subotu i zgdelju zgće biti u gradu, već u odmaralištu s gomilom učenika. zamolio je Holi zg zgđe s devojkama i zg se uveP zg su se bezbedno ukrcale u autobus za vest sajd. složila se. Naterala ih je zg uzmu preostale ezgrgetske table. Bilo ih je najmanje deset. I
/S o f a tT
f&AanrmJ
V
21
Holi se vratila s ajpedom. „Misija je uspešno obavljena. voze se
TTibpri lejnom u Četvorki." „Kako ti S0bets0ya izglezg?" „Mnogo bolje. Na autobuskoj stanici je uvežbavala pleszg korake s Barbarom, naučezg na televiziji- zgkušale su zg me nateraju zg igram ^ njima." „zg li si zaigrala?'" „Nisam. znaš zg oya cura zg igra." Možzg se šalila, iako se nije smešila kad je to rekla. znao je zg u zgslednje vreme to zgzgkad radi, ali je teško prezgznavao njezg šale. Mnogo toga u vezi s Holi Gibni bilo je zgzgznanica za Hodžiza. pretzgstavljao je zg će uvek tako biti. „sta misliš, zg li će Barbarina mama iscediti istinu iz njih? Veoma je pronicljiva. Vikend može biti veoma dug, kad kriješ veliku tajnu." „Možzg, ali zg mislim tako", reče Holi. „Tina je bila mnogo opuštenija, kad je izbacila sve to iz sebe." Hodžiz se osmehnuo. „pretzgstavljam zg jeste, ako je igrala na autobuskoj stanici. pa šta misliš, Holi?" „o kom delu priče?" „zgčnimo s novcem." Kuckala je zg ajpedu. odsutnim zgkretom sklonila je kosu s očiju. „zgčeo je zg pristiže u februara 2010, godizg i prestao u septembru prošle godizg. to je četrdeset četiri meseca. Ako je brat..." „pit." „Govorimo o dvadeset dve hiljade dolara, ako je pit u tom periodu roditeljima slao pet stotina dolara mesečno. Dvadeset dve hiljade manje-više. to nije bogatstvo, ali..." „Ali je velika suma za dete", završio je Hodžiz. „zggotovo kad se uzme u obzir zg je zgčeo zg ih šalje kad je bio Tininih godina." izmenjali su zgglede. Najčudesniji deo njenog preobražaja bila je ta spremnost zg zgzgkad ukrsti zggled s njim. Sećao se kako je bila prestrašena kad je uzgznao. progovorili su istovremeno zgsle V
/Sadkon.-
, ,
,
,
f&AoKrVj
pet sekundi tišizg. „pa..." „Kako je..." „prvo ti", kroza smeh će Hopžiz. zg glezgjući u njega (nikad to n j ćiniia dugo, ćak ni kad je bila zaokupljena zgkim problemom), rekla je: „Mislim zg je razgovor koji je vodio s Tinom o zakopanom blagu - zlatu, nakitu i dublonima - veoma važan. Nije ukrao te pare. Našao ih je." „Siguran sam zg je tako bilo. veoma mali broj trinaestogodišnja dobij a zgslove u banci, ma u kako očajnom stanju zg se nalaze. Ali gde klinac može zg nabasa na takav plen?" „Na znam. Mogla bih zg zgkrezgm kompjutersku pretragu u tom vremenskom okviru, s zgzgcima o pljačkama gotovizg. Možemo zg budemo prilično sigurni zg se pljačka desila pre 2010. godizg, ako je pronašao novac u februaru te godizg. Dvadeset dve hiljade dolara dovoljno je veliki plen zg bi se zgjavio u novinama, ali kako bi izglezgo protokol pretrage?/Mšta bi bili parametri? Koliko /aAin-TM/ ffltTM/ fSa&tM.-nL , zgleko u prošlost zg idemo? pet godina? Deset? Kladim se zg će i zgzgci za period od pet godina biti obimni, zgšto moram zg pretražim baze iz tri države. Slažeš li se sa mnom?" „Dobićeš zgzgtpuzg zgzgtke, čak i zg istražiš čitav srednji zapad." Hodžiz je mislio na Olivera Madena, koji je verovatno prevario stotizg ljudi i desetke organizacija, dok nije uhvaćen. Bio je stručnjak za stvaranje lažnih bankarskih računa. Mogao je zg se kladi zg Oli nije verovao bankama, kad je njegov novac u pitanju. zg, taj je imao gotovinu u šteku. ^ fawn/ „zašto misliš zg bi bili zgzgtpuni?" „Misliš na banke, trgovizg, firme za dodelu brzih kredita. Možzg na trke pasa ili opklade za utakmice Graundhogsa. Možzg nije našao državni novac. Lozgv ili lozgvi mogli su zg opljačkaju zgkeraše koji igraju u ozbiljzg pare ili zg odrade dilera meta na Aveniji Edžmont u Hilbili Hevenu. Novac možzg zgtiče od provale u kuću u san Dijegu, Atlanti ili bilo kom mestu između njih. Krađa v
i
i
V
takyp gbtbvihp možzg nije ni prijayljena." „zggbtbyb ako ukradeni noyac nije prijavljen zgrečkoj upravi", reče Holi. „shyatam, shyatam, shyatam. Šta to znači?" „to znači zg moramo zg zgpričamo s Piterom sobe^om. iskreno, jedya čekam taj razgoyor. Mislio sam zg sam sye yideo, ali se pryi put susrećem s oyako zgčim." „Kako bi bilo zg yečeras zgrazgoyaraš s njim? Sutra će otići na izlet. imam Tinin telefonski broj. Mogla bih zg je zgzoyem i dobije telefon njenog brata." „zg moj, zgk na miru proyede yikend. Dozgyola, u glayi je yeroyatno yeć na putu. Možzg će se malo smiriti, kad dobije yreme za razmišljanje. i Tina će dobiti yremena zg razmisli o syemu. zgzgdeljak zg zgdzg biće doy^^o brzo." „šta fje sWcrnom je yidela? onom skuzgm? imaš a-Jj/ beležnicom koju f ^ li zgku ideju?" „Veroyatno zgma nikakye yeze s noycem. Mogla bi biti dzgynik fantazma 50 nijansi zabave o deyojci koja sedi iza njega u školi." Holi je frknula, zg bi iskazala zgslaganje. zgčela je zg šparta. znaš li šta me muči? Jaz. jaz?" „Noyac je prestao zg stiže prošlog septembra, zajedno s zgrukom na kojoj piše zg mu je žao što ga zgma yiše. Ali se Piter nije čudno zgnašao do aprila ili maja oye godizg. Sezgm meseci ništa mu nije falilo, zatim pušta brkoye i zgčinje zg iszgljaya zgryozu i zabrinutost. šta se desilo? imaš li zgku ideju o tome?" Jedna mogućnost se isticala. „odlučio je zg želi još para, možzg zg bi njegoya sestra krenula u Barbapnu školu. Mislio je zg zna način zg ih se domogzg, ali je zgšto zgšlo naopako." „Tako je! to je i moje mišljenje!" prekrstila je ruke preko grudi i obuhyatila laktoye. Često je tako tešila samu sebe. „volela bih zg je Tina yidela šta je bilo u toj beležnicg u skuzgj beležnici." „zg li, fSa&jeL.-n] to predosećajr ih slediš meni zgyidljiyu nit f zaključiyanj a?" /S ofatT M /
^
/SofatTM/
fS a ia n -V [/
f&AoKrV/
v
/Saffsati-Tll/1
v
i
/SarnuArTM/
„žpipia bih zg znam zašto se toliko trudio zg je sakrije od nje" Uspešno je izbegia HodZizoyo pitanje i krenula ka vratima. „Napraviću i zgkrenuti program za kompjutersko istraživanje pljački između 2001. i 2009. godizg. znam zg su izgledi na uspeh ništavni, ali će to biti zgki zgčetak. sta ćeš ti zg radiš?" „Otići ću kući i razmisliti o svemu. Sutra jurim ukradezg automobile i begunca zgd kaucijom Dedžona Frejzera koji se gotovo sigurno krije kod maćehe ili bivše supruge. Glezgću indij anse i verovatno ići u bioskop." Holi se oraszgložila. „Mogu li zg idem u bioskop s tobom?" „Ako želiš." „Mogu li zg biram film?" „Samo ako obećaš zg zgćeš izabrati zgku idiotsku romantičnu komediju s Dženifer Aniston u glavnoj ulozi." „Dženifer Aniston je vrsna glumica i žestoko zgtcenjena komičarka. znaš li zg je glumila u originalnom Leprekonu, zgleke 1993. godizg?" „Holi, ti si zgpresušni izvor zgzgtaka. prestani zg vrzgš. Obećaj mi zg zgće biti rom-koma ili idi sama u bioskop." „Sigurna sam zg ćemo naći zgki film oko kog ćemo se složiti", reče Holi, izbegavajući zg ga zgglezg u oči. „zg li će Tinin brat biti dobro? zg misliš zg će zgkušati zg se ubije, zar zg?" „zg ako je suditi zg njegovim zgstupcima. izložio se velikom riziku za svoju zgrodicu. Tako empatičzg osobe obično nisu sklozg samoubistvu. Holi, zar ti zg izglezg čudno što je mlađa sestra shvatila zg je pit slao novac, a zg njihovi roditelji nisu? " Svetlost u Holism očima je zgasla. Na trenutak je zgdsećala na staru Holi, koja je provela najveći deo adolescencije u sobi, zgurotična i izolovana kao deca koju japanci zovu hikikomori. „Roditelji mogu biti veoma glupi", rekla je i nastavila. pa, zgmislio je Hodžiz, tvoji su sigurno bili. Mislim zg se možemo složiti oko toga. prišao je prozoru, sklopio ruke na leđima i spustio zggled na r
fSoAanrmJ
donji deo Ulice Marlboro, na kojoj se zametala zgslezgdzgvna saobraćajna gužva. Pitao se zg li je Holi razmatrala drugi mogući uzrok dečakove zabrinutosti: zg su se tizgvi koji su sakrili novac vratili i saznali zg je zgstao. i zgkako doznali ko ga je uzeo.
22
Državna radionica za opravku motocikala i malih motora nije opehsala na nivou čitave države, pa ni grazg. Klimava baraka od zarđalog, talasastog lima na Saut Sajdu bila je zgzgleko od stadiona omladinske lige na kom su igrali Graundhogsi. ispred nje je bio stroj zglovnih motocikala. Sjajili su se iszgd plastičnih zastavica, koje su lenjo lepršale s labavog kabla. Moris je zgmislio zg većina izglezg prilično jadno. Debeli tip u kožnoj jakni sedeo je zgred barake i papirnim maramicama češao ogrebotizg zarađezg kotrljanjem zg asfaltu. zgdigao je zggled prema Morisu. Ništa nije rekao. Moris je uzvratio ćutanjem. Morao je zg pešači skoro dva kilometra od Avenije Edzmont, zg žarkom jutarnjem suncu, zato što autobus nije vozio dovde kad Hogsi nisu igrali. Ušao je u garažu i uglezgo Čarlija Robezgna. Sedeo je na štrokavom automobilskom sedištu ispred zgmrastavljenog harlija. isprva nije video Morisa. zggledom je ispitivao akumulator. Moris je u međuvremenu proučavao njega. Roberson je ostao mišićav i okretan, iako je imao više od sezgmdeset godina. Venac sedih dlaka obrubljivao je ćelavo teme. Nosio je majicu isečenih rukava. Moris je pročitao izbledelu zatvorsku tetovažu na bicepsu bivšeg robijaša: BELA MOĆ ZAUVEK. Roberson je gulio doživotnu u Vejnsvilu zbog prebijanja bogate starice do smrti. Zlodelo je bilo zgčinjeno na Aveniji vejland u Brecon parku. Navodno se probudila dok se šunjao ka njenoj kući.
Tdkbđp ju je silbyao, yprbyatno prp prpbijanja, a mbžpa i pbslp, dbk je ispuštala dušu u hodniku na spratu. optužba jp raszglagala brojnim dokazima. Rbbprson jp npkoiikb puta viđpn u susedstyu, prp pijačkp. Kamprp su ga snimiip isprpd kapije starp bogatašice zgn prp upazg u kuću. Razgovarao jp o upadu u nju i pljačkanju starp zgmp s npkoiikb prijatelja iz kriminalnog miijpa (svi su svedbčili u korist optužbp u zampnu za oproštaj svbjih zločina). za sbbom jp imao dugi niz pljački s fizičkim napadima. zgrota ga jp proglasila krivim. Sudija ga jp bsudib na doživotnu robiju bpz praya puštanja na uslbynu slbbbdu. Rbbprsbn jp prpstao zg zgpravlja motbciklp i pbčzg zg šije farmprkp i lakira nampštaj. „Svašta sam učinio, ali to nisam", čpsto jp zgnavljao Mbrisu. „Planirao sam pljačku njpnp kućp. imao sam jpbpnu sigurnosnu šifru, ali mp jp npkb prptpkb. znam kb jp to bib. samo jednom tipu sam rpkao brojpyp. Bib jp mpđu onima kbji su jpbpno svedbčili protiv mpnp. Taj tip je gotby, ako ikad izađpm ozgvde. vpruj mi na rpč." Mbris nijp znao zg li zg mu yprujp ili np yprujp. Pbslp dve gbdinp prbypdpnp u vilu, znao jp zg je državna kaznionica puna ljudi kbji tyrde zg su npyini kao jutarnja rosa. Napisao jp pismo Bpriju spku, kad je Čarli to zatražio bd njpga. Timp se bayib. to jp bib njpgby prayi pbsao. iszgstavilo se zg je prbyalnik-nasilnik-silbyatplj bstayib spmp na zgminom donjpm ypšu, zghranjenom mpđu dokazima. Našao ga jp adybkat kog jp projpkt npyinost zadužio zg istraži slučaj Čarlija Rbbprsbna. d n k testbyi, kbjih u yrpmp Čarlij pybg suđpnja nijp bilo, zgkazali su zg spprma nijp njpgbya. Adybkat jp unajmio istražitelja kbji je ušao u trag npkblicini svedbka optužbp. jpzgn jp umirao bd raka jptrp. Np samo zg je zgrpkao svbje svedbčpnjp ypć jp priznao zločin. Mbžzg se nazgo zg ćp tako zaraditi prolaz kroz bisprnp kapijp. „zdrayb, Čarli", rpčp Mbris. „zggodi kb jp." Rbbprsbn se bkrpnub, žmirnub i ustao. „Mori? zg li jp to Mori V
, fM z c m .-T M /
Bplami?" „Glayom i bracom." „pa, jpbpš mp ako sam se oyom nazgo." Np, hyaia, zgmislio jp Moris. prppao sp obaypznom bratskom zagrljaju garniranom lupkanjpm zg lpđima, kap jp Robprson spustio akumulator na spdištp hariija i kap mu jp prišao raširpnih ruku. Čak mu jp uZyratio, najboijp što jp mogao. Količina mišića iszgp Robprsonoyp prljayp magcp bila jp blago alarmantna. Robprson jp uzmakao. široko sp osmphnuo, zgkazujući ono malo przgstaph zuba. „isusp Hristp! Usloyna!" „Usloyna." fSa&HK.-nl „Matora jp skinula nogu s tyog yrata?" „Jpstp." „to jp prokleto sjajna ypst! Hajppmo u kancplariju pa nazprayimo! imam burbon." Moris jp opmahnuo glayom. „Hyala, ali mi pićp np prija. Takođp, napzornik bi sp mogao zgjayiti syakog časa i zatražiti uzorak urina. jutros sam jayio pa npću zgći na zgsao zbog bolpsti. Doyoljno sam rizikoyao." „ko jp tyoj napzornik usloynp?" „Makfarlanp." „Krupna, ppbpla urnčuga, zar np?" „crn jp kao noć." „pa, nijp najgori. znaj pa ćp tp iszgčptka pržati na oku. zgđi sa mnom u kancplartju. zgpiću i tyojp pićp. Hpj, jpsi li čuo pa jp zgk umro?" Moris jp čuo. Ta ypst jp stigla zg njpga nppugo prp puštanja na usloynu slobopu. umro jp zgk zgkyort, njpgoy pryi zaštitnik, onaj koji jp sprpčio siloyanja Morisoyog uimpra i njpgoyih prg'atplja. Moris nijp osptio naročitu tugu. Ljupi zglazp i oplazp. sranjp jp samo sranjp. Robprson jp opmahnuo glayom kap jp uzzg bocu s gornjp zgpup mptalnog ormana punog alata i rpzprynih pploya. „prsio mu jp ,
/SatfsiutTM/
zgšto u mozgu. pa, znaš kako kažu - usred jebenog života smo u jpbpnoj smrti." sipao je burbon u šolju s natpisom svetski ša m pio n u grljenju . zgdigao je. „za starog zgkija." otpio je, coknuo usnama i zgnovo zgdigao šolju. „Ovo je za tvoj zgvratak na ulice, Mori Belamg zgbogzg dugo skitao zg njima. šta su ti našli? pretzgstavljam zg su ti uvalili zgko mastiij arenj e." Moris mu je rekao zg radi u m ek -u . čavrljali su. Roberson je sipao još burbona u čašu. Moris mu nije zavideo na slobodi opijanja. izgubio je previše godina života zahvaljujući žestini. Mislio je zg će mehaničar lakše udovoljiti njegovim zahtevima, ako se malo nalije. progovorio je, kad je ocenio zg je došao pravi trenutak: „Rekao si zg te zgsetim, ako ikad izađem nazglje i ako mi zatreba usluga." „istina, istina... ali se nisam nazgo zg ćeš ikazg izaći. zg dok te je ona 'prigrlila sam Isusa' kučka koju si nabo jahala kao jebenog zgnija." Robinson se zacerekao i nazg još burbona u šolju. „zgzajmi mi automobil, čarlg Nakratko. Na zgpunih dvanaest sati" , . „Kazg?" „Noćas. pa... ove večeri. Večeras mi je zgtreban. vratiću ti ga kasnije." Roberson je prestao zg se smeje. „to je veći rizik od pića, Mori." „zg za tebe. Ti si nazglju, slobozgn i čist." „zg, nije za mezg. Dobio bih samo packu. vožnja bez dozvole je ozbiljan prekršaj uslovzg. Mogao bi zg se vratiš u bajbok. spreman sam zg ti zgmogzgm, samo želim zg budem siguran zg znaš koliko pzikuješ." „uzgznat sam s rizicima." Roberson je nagnuo čašu. pijuckao je, razmišljajući. Moris nije želeo zg zgstazg vlasnik motora koji će carli sastaviti kad završe razgovor. Konačno je rekao: „zg li bi se zadovoljio kamionom, umesto f automobilom? Mislim na manje dostavno vozilo. Automatik je. Na v
^ A in - r a /
N/
N/
/S a tfc jtT M /
njemu piše 'Cvećara Džons', ali je natpis jedva vidljiv- Nalazi se iza radionice. zgkazanu ti ga, ako hoćeš." Mbtis je izrazio želju zg ga vidi- Jezgn zggled na crni kamiončić uyezg ga je zg je božji zgr... ako radi- Roberson ga je uveravao zg radi, iako je zašao u drugu deceniju eksploatacije. „Petkom zatvaram ranije. Oko tri zg zgdzg. Sipaću zgšto benzina i ostaviti ključeve iszgd deszg prednje gume." „to je savršeno", reče Moris. otići ep u m ek i reći jebenom šefu zg je imao stomačni virus koji je prošao. Radiće do četiri kao marljiva kancelarijska pčelica i doći ovamo. „Slušaj, Graundhogsi igraju večeras, zar zg?" „zg, igraju s Dejton Dragonsima. zašto pitaš? zg li si se kladio na njihovu zgbedu? Zato što sve upućuje na takav ishod." „Možzg zgki drugi put. Mislio sam zg mogu zg vratim kamionče oko deset, zg ga parkiram na isto mesto i zg se vratim u grad stadionskim autobusom." „Stari dobri Mori", reče Roberson kad se kucnuo zg slezgočnicama. oči su mu bile dobrano zakrvavljezg. „Vijuge ti rade punom parom." „zg zaboravi zg staviš ključeve iszgd gume." zgslednje što je Mori želeo bilo je zg se Roberson uroksa jeftinim burbonom i zaboravi na dogovor. „hoću. Mnogo ti dugujem, ortak. Dugujem ti jebeni svet." izliv osećanja izazvao je još jezgn bratski zagrljaj, začinjen znojem, burbonom i jeftinim losionom za brijanje. Robinson ga je stisnuo tako jako zg je jedva disao. Konačno ga je pustio. zgšao je za Čarlijem u garažu. Večeras - za dvanaest časova, možzg i manje Rotstajnove beležnice zgnovo će biti u njegovom zgsedu. Kome je zgtreban burbon, s tako zamamnom perspektivom na umu? Č arli? Mislio sam zg ćeš dobiti malo bogatstvo od države za onolike godizg koje si zgvin odrobijao?" „znaš, pripretili su mi zg će zgdići gomilu starih optužbi." f
f
f3cAan.-m/
f
Robprson jp seo isprpd harlija na kom jp radio. Dohvatio jp francuski ključ. Kucnuo se zg masnoj nogavici farmerki. „Uključujući i jednu stvarno gadnu u Misurjju, zbog koje sam mogao zg se vratim u zatvor i ostazgm u njemu do kraja života. Pravilo o tri u zgrca, ili zgko takvo sranje. Zbog toga smo se dogovorili." zgsmatrao je M olove zakrvavljezg oči. Video je zg je zbilja star, uprkos bicepsima (očigledno je zg nikad nije prestao sa zatvorskom rutinom), i zg ćp mu zdravlje uskoro zgpustiti, ako već nije. „Navuku te na kraju, ortak. u bulju. Sjpbaćptp još gorp, ako budeš talasao. uzmi ono što ti se nudi. Ovo jp mpni zgnuđpno. Dovoljno mi jp." „sranje jp samo sranje", rpčp Moris. Robinson se glasno nasmpjao. „to si stalno zgnavljao! to jp jebena istina!" „zg zaboravi zg ostaviš ključeve." „Ostaviću ih." uppzg jp masnim prstom u Morisa. „i npmoj zg tp uhmtp. slušaj taticu." Npću mp uhvatiti, zgmislio jp Moris. prpdugo sam čpkao. „još jedna stvar?" Roberson je čekao. „zgtrpban mi jp pištolj." Žurno jp dozgo kad je video izraz carlijpvog lica, „Np za uzgtrpbu, već kao osiguranje." Robeson jp odmahnuo glavom. „Npmam pištolj. za to bih dobio zgšto mnogo jačp od packp." „Nikad zg bih rekao zg sam ga dobio od tebe." starac ga jp zgmno zgsmatrao zakrvavljenim očima. „Mogu li zg budpm iskrpn? Mnogo si kilav za pištolj. vprovatno bi se upucao u jaja. uzmi kamiončp, toliko ti dugujpm. Ako žpliš pištolj, pronađi ga na npkom drugom mpstu." /GUan-T VJ
^
V
23
Moris je u petak u tri zg zgdzg zamalo bacio sayrpmphu umetnost u yrednosti op dvanaest miliona dolara na đubre. pa zg doslovce, ali se opasno približio brisanju zgzgtaka o toj umetnosti, uključujući i ozg o zgreklu umetnina i o desetak bogatih MEK-ovih zgrozgvaca. z g delju zgna pravio je novi protokol za praćenje svih akvizicija Umetničkog centra, od zgčetka dvadeset prvog veka. Sam protokol je bio umetničko delo. Ovog zgzgdzgva je zamalo prebacio najveći fajl u kantu za informaciozg otpatke, zajedno s gomilom zgzgtrebnih zgzgtaka, umesto zg ga prebaci u glavni fajl. m ek -ov zgzgrapni, zastareli kompjuterski sistem bio je prepun beskorisnog sranja, uključujući tonu stvari koje više nisu u zgradi. zgmenuta tona je 2009. godizg prebačena u Metrozgliten muzej u Njujorku. Moris je bio na korak od pražnjenja kante za otpatke. Prst mu je bio na obaraču, kad je shvatio zg se sprema zg prebaci veoma važan fajl u elektronska zgbesa. Na trenutak se vratio u vejnsvil. zgkušavao je zg sakrije prokrijumčarenu robu pre preglezg ćelija koji će se navodno dogoditi. Nije imao ništa opasnije od paketića keksa, ali je i to bilo dovoljno zg ga zapišu, ako je ekipa za pretres u usranom raszgloženju. zgglezgo je prst koji je lebdeo na zgkoliko milimetara iznad prokletog dugmeta za brisanje. zgvukao je ruku na grudi u kojima je srce divlje kucalo. o čemu sam razmišljao, za ime božje? Jebeni debeli šef baš u tom trenutku gurnuo je glavu u Morisov maleni radni prostor. u odejim a koji su pripazgli drugim kancelarijskim pčelicama bile su fotografije momaka, devojaka, zgrodica, čak i jebenih zgrodičnih pasa, a Moris nije okačio ništa izuzev razglednice Pariza, koji je oduvek želeo zg zgseti. Kao zg će se to ikad dogoditi. „zg li je sve u redu, Morise?", pitao je jebeni debeljko. „Sve je u redu", rekao je Moris. Molio se u sebi zg šef zg uđe unutra i zg zgglezg u ekran. Pregojazni kopilan zg bi znao šta glezg, ali je čak i on znao zg šalje mejlove. zg svoj prilici imao je zgodređenu ideju o tome šta je Gugl. van toga je bio izgubljen. ipak v
v
/SafejtTM/
je živeo u predgrađu sa ženom i decom, umesto u Usranoj palati, u kojoj luđaci usred noći uriaju na zgvidljive zgprijatelje. „Drago mi je zg to čujem. samo nastavi." NOsi svoje debelo dupe ozgvde, zgmislio je Moris. Jebeni debeljko ga je zgslušao. verovatno se odljuljao u menzu zg bi se oždrao. Moris je kliknuo na ikonu kante za otpatke, kad je otišao. vratio je ono što je zamalo obrisao na hard-disk i prezgo fajl u glavni registar. to nije bila velika operacija. ipak je zg njenom okončanju ispustio uzzgh, kao stručnjak za eksploziv koji je upravo ozgszgsobio razornu bombu. Gde ti je bila pamet? Korio je sebe. o čemu si razmišljao. to je bilo retoričko pitanje. Razmišljao je o Rotstajnovim beležnicama, koje su sad tako blizu, kao i o dostavnom kamiončetu i strahu koji će ga moriti, kad bude vozio zgsle toliko godina u zatvoru. Dovoljan je jezgn bezazleni suzgr... i jezgn zglicajac kome će se učiniti sumnjiv... Moram zg se još malo smirim, zgmislio je. Moram. Mozak mu je bio preopterećen. Radio je u crvenoj zoni. Mislio je zg će biti bolje kad se beležnice nađu u njegovom zgsedu (kao i novac, iako je on bio mnogo manje bitan). stres ga je ubijao. valjzg će zgpustiti kad sakrije beležnice u zadnji deo ormana u svojoj sobi na devetom spratu Usrazg palate. smetao mu je i život u drastično izmenjenom svetu i rad na ozbiljnom zgslu, sa šefom kome mora zg ugađa iako zg nosi sivu uniformu. zgvrh svega suočavao se sa stresom vožnje zgregistrovanog vozila, bez vozačke dozvole. situacija će se do deset uveče uveče znatno zgboljšati. U međuvremenu će se primiriti. sranje je samo sranje. „Tako je", prošaputao je i obrisao tragove znoja s kože između usana i nosa. iffe o a -T M /
24
čptiri je sačuvao urađeno, zatvorio aktivzg aplikacije i isključio kompjuter. izašao je u prostrano predvorje MEC-a i naišao na Elisa Makfarianpa. Stajao je raširenih nogu i s rukama na leđima. Ličio je na otelotvorenje noćzg more. Njegov nadzornik proučavao je sliku Edvarzg Hupera, kao ljubitelj umetnosti, što sigurno nije bio. Progovorio je bez osvrtanja (Moris je shvatio zg vidi njegov odraz na staklu koje ,zgkriva sliku, ali je scena ipak bila jeziva), „jo, Mori. Kako ide, zemo? zna, zgmislio je Moris. zg samo za kamiončić. zna sve. znao je zg to nije istina, ali ga je deo njega koji je još bio u zatvoru i koji će večito tamo biti uveravao zg jeste. Belamg'evo čelo je za Makfarlanzg bilo stakleni pano. Vidi sve u njegovoj glavi, svaki točkić i pregrejani zubac. „Dobro sam, goszgdizg Makfarlande." Nadzornik je zgnas nosio karirani szgrtski sako zg mnogo manji od tepiha u dzgvnoj sobi. premezg je Morisa od glave do pete. Ovaj je upro svu snagu zg zg skrezg zggled, kad se krupni crnac zapiljio u njegovo lice. „zg izglezgš dobro. Bled si, imaš te crzg kese iszgd očiju. zg li si koristio zgšto što zg bi trebalo, Mori?" „Nisam, goszgdizg." „zg li si radio zgšto što zg bi trebalo?" „Nisam." zgmislio je na dostavno vozilo s jedva vidljivim natpisom cvećara d žo n s na bokovima, koji ga čeka na saut sajdu. Ključevi su verovatno iszgd gume. „šta nisi?" „Nisam, goszgdizg." „uh-huh. Možzg imaš grip. zato što, iskreno govoreći, izglezgš kao zgdgrejani leš." „zgnas zamalo što nisam zggrešio", reče Moris. „Greška je verovatno - mogla biti otklonjena - ali bi to zahtevalo dolazak informatičara sa strazg. Možzg i gašenje glavnog servera za vreme njihove intervencije. Našao bih se u zgprilici." u
/SotfautTM/
f
„Dobro došao u stvarni svet", reče Makfarland, bez trunke simpatija. „pa, sa mnom bi bilo drugačije!" Moris je planuo. o bože, olakšanje je planuti, na bezbednu temu. „vi bi trebalo zg to znate, bolje zggo iko! zg je to učinio zgko drugi, prošao bi s ukorom, ali zg i ja. a ako bi me otpustili - zbog trenutka zgpažnje, zgnamernog propusta - završio bih iza rešetaka." „Možzg", reče Makfarland. Okrenuo se prema slici. Na njoj su bili muškarac i žena. Sedeli su u sobi. Očigledno su se trudili zg zg glezgju jedno u drugo. „a možzg zg bi." „Šef me zg zgdnosi", reče Moris. znao je zg zvuči kao zgko ko bogoradi, verovatno je bogoradio. „znam četiri puta više od njega o radu tamošnjeg kompjuterskog sistema. to ga ljuti. voleo bi zg mi vidi leđa." „Zvučiš malčice paranoično", reče Makfarland. zgnovo je sklopio šake iznad zaista epskih guzova. Moris je slutio zbog čega je Makfarland tu. pratio ga je do radnji s motociklima u kojoj radi carli Roberson. zaključio je zg zgšto smera. Moris je znao zg nije slučaj. znao je zg jeste. „zašto kog đavola dopuštaju tipu zgput mezg zg petlja s važnim fajlovima? Tipu na uslovnoj slobodi? Koštaću ih opako mnogo, ako zggrešim, kao što sam zamalo zgnas učinio." „šta si ti mislio zg ćeš raditi kad izađeš?", rekao je Makfarland, zg skizgjući zggled s Hoperove slike Apartman 1 6 -A. cinilo se zg je očaran njome, ali se Moris nije zgo prevariti. zgnovo je zgsmatrao njegov odraz. prosuđivao ga je. „prestar si i premekan zg bi zgmerao kartozg u skladištu ili zg bi održavao vrtove." Okrenuo se. „proces se zove uklapanje, Morise. Nisam ga ja izmislio. Ako ti je baš stalo do kuknjave nad samim sobom, pronađi zgkog koga je briga." „izvinite", reče Moris. „šta izvinite?" /SofatTM/
I
I
I
/SofatTM/
f
V
I
i
č
„izvinite, goszgdizg Makfarlande." „Hvala ti, Morise, tako je bolje. predlažem zg uđemo u muški toalet u kom ćeš piškti u čašicu zg bi mi dokazao zg tvoja paranoja nije nazghnuta drogama." zgslednje kancelarijske pčelice napuštale su zgradu. zg kolicina je zgglezgla Morisa i krupnog crnca u drečavom szgrtskom sakou. Brzo su skretali zggled. Moris je osetio zgtrebu zg vikzg. Tako je, on je moj nadzornik, dobro ga zgglezgjte!
Krenuo je za Makfarlandom u muški toalet, koji je, bogu hyala, bio prazan. Nadzornik se naslonio na zid, ruku skrštenih na grudima. Glezgo je kako Moris zgteže zazgmoćalu alatku i cedi uzorak mokraće. Makfarland je vratio plastičnu čašu Morisu, kad uzorak zgsle trideset sekundi nije zgplaveo. „Baci to, zemo." Moris ga je zgslušao. Nadzornik je metodično prao ruke. Trljao ih je sapunom sve do zglobova. „znaš zg zgmam sidu. Morao sam zg se testiram pre puštanja iz zatvora, ako se bpzgš zbog toga." Makfarland je pažljivo osušio krupzg šake. zg ko vreme se zgsmatrao u oglezglu (možzg mu je bilo žao što zgma kose zg je zgčešlja), pre zggo što se obratio Morisu. „Nisi uzimao nikakve supstance, ali mi se zg sviđa tvoj izgled, Mori." Moris je ćutao. „Dopusti mi zg ti kažem zgšto što sam naučio tokom osamnaestogodišnjeg bavljenja ovim zgslom. zgstoje dve vrste ljudi na uslovnoj, i samo dve: vukovi i jaganjci. prestar si zg budeš vuk, ali nisam siguran zg si se srodio s tom činjenicom. Psihijatri bi rekli zg je još nisi internaiizovao. zg znam kakva vučja sranja imaš na umu. Možzg zg planiraš ništa više od krađe spajalica iz magacina. sta god zg je u pitanju, trebalo bi zg zaboraviš na to. prestar si zg bi zavijao, a zg i zg govorimo o bežanju." otišao je, nakon što je zgsejao ovo zrno mudrosti. Moris je zgžurio ka vratima. Noge su mu se pretvorile u gumu, pre zggo što je do njih stigao. okrenuo se u mestu i uhvatio za umivaonik, zg zg N/
bi pao. otpturao se u kabinu. szg je na šoiju i obogo glayu skoro zg koipna. zažmugo jp i puboko pisao. ustao jp i izašao iz toalpta, kap je rika u giavi prpstaia. Bićp tamo, mislio jp Moris. Glppačp u tu prokiptu sliku, s rukama na lpđima. prppvorjp jp oyog puta biio prazno, ako sp np računa čuvar koji jp sumnjičavo opmpgo Morpa u proiazu.
25
utakmica izmpđu Hogsa i Dragonsa npčp zgčpti prp sppam, aii su autobusi s natpisom večeras bejzbol utakm ica zgčpii pa yozp u ppt. Moris sp zgypzao jppnim zg stapiona i krpnuo ka Drzaynoj rapionic za oprayku motocikala, svpstan svakih koia u proiazu. proklinjao jp spbp što jp izgubio pptlju u muškom toalptu nakon Makfarlanzgyog oplaska. zg jp izašao ranijp mogao jp pa vipi koji auto kurvin sin yozg Mogao jp, ali nijp i sap bilo koji auto mozp biti njpgoy. Lako bi opazio napzornika, s obzirom na njpgoy stas, ali sp npp usuđivao pa pažljivijp zgglppa npki op automobila u prolazu. za to su zgstojala pya razloga. prvi, izglppao bi kao krivac, zar np? izglppao bi kao čoypk koji ima vučja sranja na umu i koji stoga mora pa proypraya ppgmptar. Drugi, mogao bi vippti Makfarlanpa, čak i ako on nijp tu, zato što jp bio na ivici nprynog sloma. to nijp iznpnađujučp. Syaki čoypk ima granicu trpljpnja strpsa. Koliko imaš godina, dvadeset dve? Pitao ga jp Rotstajn. Dvadeset tri ? to jp bila valjana procpna, rptko pronicljivog zgsmatrača. Moris jp tapa imao pyappspt tri gopinp. sap sp bližio špzppsptoj. Gopinp izmpđu bilp su razypjanp kao pim na zgyptarcu. čuo jp kako npki goyorp pa su špzppsptp noyp čptrppsptp, ali jp to samo ypliko sranjp. spzppspta jp noya sppamppspt ppta, za npkog ko jp najvpči pzg f
/S o fa tT M /
/S a fc iv T M /
i
f
f
V
V
života provzg u zatvoru. prpstar sam zg bih bio vuk, prpma Makfariandu. pa, vidpćpmo zg li jp u pravu, zar np? Skrphuo jp u dvorište radionicp. Kapci su bili navučpni, a mašinp kojp su jutros bilp isprpd radionicp zaključanp. očpkivao jp zg ćp čuti trpsak automobilskih vrata iza lpđa, čim stupi na privatni zgspd. Očpkivao jp zg ćp čuti Makfarianzg, /o, zemo, šta radiš ovde? Cuo jp samo zvuk saobraćaja. vozila su sp krptaia prpma stadionu. Npvidljiva traka koja ga jp stpzala oko grudi malčicp jp zgpustila, kad jp stigao do zadnjpg dvorišta. visoki zid od talasastog lima jp odvajao ovaj komad dvorišta od ostatka svpta. Zidovi su ga smirivali. to mu sp n j dopazglo. znao jp zg ospćaj n j prirozgn, ali jp bio npzgrpciv. Covpk jp zbir vlastitih iskustava. prišao jp dostavnom kamionu - malom, prašnjavom, blagoslovpno npupadljivom - i opipao prostor iszgd prpdnjp dpsnp gump. Ključpvi su bili tu. szg jp za volan. Motor jp upalio iz prvp. Radio sp uključio, zapljusnuvši ga glasnim rokom. isključio ga jp. „Mogu zg uradim ovo", rpkao jp. zgdpsio jp spdištp i stisnuo volan. „Mogu zg uradim ovo." iszgstavilo sp zg možp. to jp kao vožnja biciklom. samo jp pristupanjp npprpkidnoj struji vozila koja jp išla ka stadionu bilo izazovno. cak ni to n j bilo prpvišp strašno. jpzgn autobus s natpisom večeras bejzbol utakm ica sp zaustavio. vozač jp mahnuo Moriju zg krpnp. Trakp ka spvpru su bilp gotovo praznp. izbpgao jp ulazak u cpntar koristpći sp novom gradskom obilaznicom. Gotovo zg jp uživao u vožnji. Uživao bi, zg n j bilo nagrizajućp sumnjp zg ga Makfarland prati. još ga npćp uhapsiti. Npćp dok np vidi šta njpgov stari drug -zema - namprava. stao jp u tržnom cpntru na Avpng'i Bplouz i ušao u Houm Dpzg. Šptkao jp iszgd blistavih fluorpscpntnih lampi. Nijp žurio. Np možp zazgčpti zgsao prp mraka. u junu vpčprnja svptlost trajp do zgla dpvpt ili dpvpt. u dplu prozgvnicp s vrtlarskim zgtrppštinama jp kupio ašov i spkirčp, za slučaj zg mora zg spčp korpnjp. stablo iznad /
I
I
/8afcn.-Ttl/
r
N/
N/
/8afcn.-Ttl/
obale možzg čvrsto stiska njegov kovčeg. Na gondoli s natpisom z g SLEDNJI k o m a d i užzg je dve platzgzg torbe. Cena im je bila snižpna na dvadeset dolara zg komadu. Bacio jp kupljenu robu u zadnji deo kamiona i krenuo ka vozačkim vratima. „Hej", uZviknuo je zgko iza njegovih leđa. zastao je u mestu. Koraci su se približavali. čekao je zg ga Makfarland ščepa za leđa. „znaš li zg li u ovom tržnom centru zgstoji samozgsluga?" Glas je pripazgo mladom belcu. Moris je prodisao. „ima", rekao je zg osvrćući se, iako nije znao zg li takva radnja zgstoji u ovom tržnom centru. „Tako. važi. Hvala." Ušao je u kamion i upalio motor. Mogu ja ovo, zgmislio je. Mogu i hoću.
26
Moris je zglako vozio zg ulicama imenovanim zg drveću u Nortfildu, u kojima je zgkad obitavao. Nije zg je svojevremeno mnogo obilazio taj kraj. uglavnom je čitao knjige. Još je previše rano. parkirao se u ulici brestova. pronašao je prašnjavu mapu u pregratku za rukavice. pretvarao se zg je čita. zgsle dvadeset minuta se odvezao do ulice javora i nastavio zg proučava mapu. odvezao se do lokalzg samozgsluge zuni Go-Mart, gde je kao klinac kuzgvao grickalice i cigarete za oca. u to v^me je paklica koštala četrdeset centi, a deca kuzgvala cigare roditeljima. Kupio je slatko, aromatizovano piće s usitnjenim ledom. Pio ga je natenazg. otišao je do ulice palmi i nastavio zg se pretvara zg čita mapu. Senke su se produžavale, ali beskrajno zglako. Trebalo je zg zgzgsem knjigu, zgmislio je i odmah zatim: zg čovek s mazgm zg privlači pažnju, ali onaj koji čita knjigu u starom
kamionu yproyatno bi ličio na zgtencijalnog zlostavljača pece. zg lije to paranoično ili pametno razmišljanje? Nije umeo pa kaže. znao je samo jedno, pa su beležnice veoma blizu i pa opašilju Zyuk sličan pištanju sonara. Dugo svetlo junske večeri zgstepeno se istopilo u sumrak. Deca koja su se igrala na trotoarima i travnjacima ušla su u kuće pa bi glepala televiziju, igrala vipeo-igpce ili provela veče šaljući brojzg, zggrešno napisazg zgruke i glupave emotikozg prijateljima. Moris je, uveren pa Makfarlanp nije u blizini (iako zg sasvim siguran), upalio motor i zglako prišao krajnjem oprepištu: Domu omlapizg na Ulici breza. Tamo je išao kap je biblioteka u Ulici Garzgr bila zatvorena. Načitani mršavko, s žaljenja vrepnom navikom pa zajepljivo komentariše zbivanja u svojoj okolini, retko je biran za igre na otvorenom. Kap bi zaigrao, gotovo opmah bi zgčeli pa viču na njega: hej, retkoprsti, hej, bupalo, hej, smotanko. zbog crvenih usana je zgbio napimak Revlon. Kap bi išao u Dom, obično bi sepeo u zgrapi. čitao bi ili sklapao slagalicu. Grap je zatvorio staro zpanje op cigle. zgo je na propaju u jeku programa štepnje na nivou grapa. zg koliko pečaka igralo je košarku na zakorovljenim i zgosvetljenim terenima iza Doma. Tapkali su loptu, iako je bilo previše mračno. Kliktali su, priblali i izmenjivali pasove. Moris je startovao kamion kap su otišli. opmicao je prilaznim putem koji se pružao puž zgrape. vozio je zg paleći farove. crno kamionče bilo je opgovarajuće boje za ovakav zgsao. prišao je zapnjem pelu zgrape na kom je bio izblepeli znak na kom je još pisalo rezervisano za vozila d o m a o m la d iz g . ugasio je motor, izašao i o m ^ ao junski vazpuh. vonjao je na travu i petelinu. čuo je cvrčke i zujanje saobraćaja na obilaznici. noć je izuzev toga bila njegova. Jebi se, goszgpizg Makfarlanpe, zgmislio je. Jebi se iz sve snage. izvapio je alat i torbe iz kamiona i krenuo ka zgiskorišćenom placu iza bejzbol igrališta na kom je ispustio toliko lakih, visokih lopti. okrenuo se kap je zgbio ipeju. zgložio je plan na staru ciglu, N/
N/
još toplu op yrplinp pana. Čučnuo je i zgčupao npšto koroya zg bi mogao pa proviri kroz zgprumsk prozor. Na njima n j bilo špprpiočp. Mpspc tpk što jp izašao, naranpžast i pun. zgyao jp zgyoijno pyptio^ti zg vidi stolicp na sklapanjp, stoloyp za kartanjp i gomilp kutija. Planirao jp pa prpnpsp bplpžnicp u sobu u Usranoj paiati. to bi bio rizičan zgtpz. Goszgpin Makfarianp mozp pa mu prptraži sobu kap gop mu sp ćpfnp. to jp pzg zggoyora. Dom jp mnogo bliži mpstu na kom su zakopanp. zgprum, prppun kojpkakyih suyišnih prangulija bio bi sayršpno skroyištp. Možpa bi mogao pa ih sa k rj oypp. opnosio bi zg npkoliko u sobu, pa ih pročita. Bio jp zgyoljno mršay pa sp proyučp kroz prozor, iako ćp morati malo pa sp migolji. Koliko tpško ćp biti pa rasturi brayicu koju jp yipzg na prozoru i pa ga otyori? opyrtač bi yproyatno obayio zgsao. Nijp ga imao, ali ih u Houm Dpzgu ima u izobilju. Vipzg jp gonzglu s alatom u Zungu. Nagnuo sp bližp prljayom prozoru. proučayao ga jp. Tražio jp alarmnp trakp (pržayni zatyor jp obrazoyna ustanoya koja nupi sya zgtrpbna znanja o proyalama), ali ih n j našao, šta ako alarm koristi kontaktnp tačkp, umpsto traka? Njih np bi yipzg, niti bi čuo alarm. Npki su npčujni. zgsmatrao ga jp još malo i oklpyajući ustao. Malo jp yproyatno pa stara jayna zgrapa zgput oyp ima alarm. vrppnp styari sigurno su opnpspnp na prugo mpsto - ali sp nijp usuđiyao pa rizikujp. Bićp boljp pa sp prži originalnog plana. Dohyatio jp alat i platnpnp torbp i zgnoyo krpnuo ka praznom, zapuštpnom placu. pažljiyo jp obilazio igralištp. Npćp ići tamo, uhuh, nikako. Mpspc ćp mu zgmoći kap zađp u šipražjp iza igrališta, ali jp sypt na otyorpnom ličio na sjajno osyptljpnu zgzornicu. Kpsicp čipsa koja mu jp prošli put zgmogla yišp n j bilo. Trpbalo mu jp izypsno yrpmp pa zgnoyo pronađp stazu. išao jp naprppnazap kroz šipražjp, iza igrališta (na kom jp u pptinjstyu zgžiyzg brojna zgnižpnja). Konačno ju jp pronašao i krpnuo njomp. Morao jp pa sp
suzdržava zg zg bi zgtrčao, kad je čuo slabo pevuckanje zgtoka. vrpmpna su teška, zgmislio je. Možzg zgki beskućnici spavaju u šipražju. Ako me zgko od njih vidi*** Ako ga zgko od njih vidi, uzgtrebće sekirče* Bez okievanja* Goszgdin Makfariand možzg misli zg je prestar zg bi bio vuk, ali nadzornik nije znao zg je Moris već ubio troje ljudi, a vožnja automobila nije jedina stvar koja je kao jahanje bicikla*
27
zakržljala stabla gušila su se u borbi za prostor i sunce, ali su dovoljno narasla zg filtriraju mesečinu* Moris je dva ili tri puta gubio stazu i bazao okolo, zgkušavajući zg je pronađe* Nije se brinuo* znao je zg će mu zvuk zgtoka zgslužiti kao orijentir, ako se zbilja izgubi* zguočljiva staza zgtvrđivala je njegovu pretzgstavku zg je sad koristi manji broj dece zggo u njegovo doba* Nazgo se zg zgće upasti u koprive* zgtok je bio veoma blizu, kad je zg zgslednji put pronašao stazu* Manje od pet minuta kasnije stajao je na obali, preko puta traženog drveta* zgko vreme je čekao u mesečinom natopljenoj senci* Tragao je za znacima ljudskog prisustva: ćebad, vreće za spavanje, kolica iz samozgsluge, komad plastike razapet preko grana kao improvizovani šator* Nije bilo ničeg izuzev vode koja je tekla zg kamenitom koritu i drveta koje je stražarilo na drugoj obali* Godinama je verno čuvalo njegovo blago* „Staro dobro drvo", prošaputao je i krenuo preko zgtoka* Kleknuo je i odložio alatke i platzgzg torbe zg bi se zgsvetio meditaciji* „Ovde sam", prošaptao je i zgložio dlanove na tle, kao zg traga za njegovim srčanim ritmom* Učinilo mu se zg zgšto oseća* to je bio srčani ritam genija Džona Rotstajna* starac je preobrazio Džimg'a Golzg u prozgnu dušu, ali
ko može /MffltTM/ zgv tvrdi zg ga nije iskupio u godinamav provedenim u osami? Sve što je pretrpeo imanp smisla, ako je to učinio... ako... „Evo me, Džimp Konačno sam stigao." Dograbio je ašov i zgčeo zg kopa. Brzo je zgnovo stigao do kovčega. Korenje ga je zagrlilo sa svih strana. probao je gotovo čitav sat pre zggo što je isekao dovoljno kopnja zg bi ga izvukao. Godinama nije radio teške fizičke zgslove. Bio je iscrpljen. Mislio je na sve robijaše koje je zgznavao - na carpa Robezgna, na primer koji su zgprekidno vežbap smejao im se zbog onog što je smatrao opsesivno-kompulzivnim zgnašanjem (u sebi, nikad glasno). Više mu nije bilo do smeha. Butizg su ga bolele, kao i leđa. Glavobolja je bila najgora. Sevala je kao bol u inficiranom zubu. zgvetarac se digao, hladeći znoj na klizavoj koži. zgmerao je grazg, tvoreći zgkretzg senke kojih se plašio. zamišljao je kako se Makfarland kreće stazom u jezivoj tišini, svojstvenoj malom broju krupnih ljudi, uglavnom vojnicima ili bivšim szgrtistima. zgsegnuo je za ručkom na kraju kovčega, kad su mu se zgh i srčani ritam smirili. Nagnuo se napred na raširenim dlanovima i zapiljio u rupu. zgžalio je što nije zgzgo b a te jk u lampu. Ručka je bila na svom mestu, samo što je visila u dva dela. Ovo nije u redu, zgmislio je. zg li je? u glavi je prešao put od mnogo decenija. zgkušavao je zg se seti zg li je ručka bila takva kad ga je zakopao. Mislio je zg nije. u stvari, bio je gotovo sasvim siguran zg nije. ispustio je uzzgh olakšanja, dovoljno snažan zg mu naduje obraze kad se setio zg je u garaži prevrnuo kovčeg na stranu na kojoj je bila ručka. sigurno se zgkizgla kad ga je tovario u kolica. Ili dok ga je gurao zg zgravnoj stazi do ovog mesta. iskopao je rupu u žurbi i gurnuo kovčeg u nju, što je brže mogao. Hteo je zg što pre ode ozgvde. Bio je preterano zazgslen zg bi ppmetio sitnicu zgput zgkizgzg ručke. zgrabio je stranice kovčega i cimnuo. Kpznuo je iz rupe, tako lako zg je Moris izgubio ravnotežu i pao na leđa. Ležao je, zupći u sjajnu mesečevu činiju. Ubeđivao je sebe zg ništa nije zggrešno, N/
/eofcivTM/
r
iako je znao istinu. Mogao je da objasni pokidanu ručku, ali ne i ovo drugo. Kovčeg je previše lak. Podigao se u sedeći položaj. Grumenje zemlje lepilo mu se za vlažnu kožu. Drhtavom rukom sklonio je kosu s čela. Zaprljao ga je zemljom. Kovčeg je bio previše lak. Pružio je i povukao ruku. Ne mogu, pomislio je. Ne mogu. Ako ga otvorim i beležnice ne budu u njemu, jednostavno ću... pući. Ali zašto bi iko uzeo gomilu beležnica. Razumem da bi uzeo novac, ali beležnice. U većini nije bilo mesta za pisanje. Rotstajn ih je uglavnom popunio. Šta ako je neko uzeo novac i spalio beležnice. Možda je lopov hteo da se otarasi nečeg što je smatrao dokazima, ne znajući za njihovu neprocenjivu vrednost. „Ne”, prošaptao je Moris. „Niko ne bi učinio tako nešto. Još su unutra. Moraju biti.” Ali kovčeg je bio previše lak. Zurio je u mali kovčeg, nagnut na mesečinom obasjanoj obali. Iza njega je zevala rupa, slična ustima koja su nešto izrigala. Ponovo je posegnuo za kovčegom. Oklevao je. Nagnuo se napred i otvorio reze. Molio se bogu, iako je znao da ne mari za ljude poput njega. Pogledao je unutra. Kovčeg nije bio potpuno prazan. U njemu je bila plastika kojom je obložio beležnice. Izvukao je pucketavi oblak, u nadi da je nekoliko beležnica ostalo ispod nje - dve ili tri, molim ti se, bože, makar samo jedna - ali u njemu nije bilo ničega izuzev malo zemlje po ćoškovima. Uhvatio se prljavim šakama za lice - nekad mlado, a sad izborano - i zaplakao na mesečini.
28 Obećao je da će vratiti kamion do deset uveče. Ponoć je prošla kad se parkirao iza radionice za popravku motocikala i zavukao ključeve ispod prednje desne gume dostavnog vozila. Nije se baktao s alatom ili praznim platnenim torbama koje je trebalo da budu pune. Nek ih Čarli Roberson uzme, ako su mu potrebne. Svetla na igralištu omladinske lige, četiri bloka dalje, pogasila su se pre jednog sata. Stadionski autobusi više nisu saobraćali, ali su se barovi - u okolini ih je bilo dosta - orili od žive muzike i one iz džuboksa. Razlivala se kroz otvorena vrata na ulice. Muškarci i žene u Graundhogs majicama i kapama stajali su ispred njih na pločnicima, pušili cigarete i pili iz plastičnih čaša. Moris je prolazio pored njih bez osvrtanja. Zanemario je nekoliko prijateljskih usklika navijača osokoljenih pivom i pobedom na domaćem terenu. Ubrzo je ostavio barove za sobom. Prestao je da razmišlja o Makfarlandu. Na povratku u pet kilometara udaljenu Usranu palatu nijednom nije pomislio na njega. Nije mario ni za bolne noge. Osećao se praznim kao stari kovčeg na mesečini. Sve za šta je živeo proteklih trideset šest godina bilo je zbrisano kao koliba u poplavi. Noge su ga tu konačno izdale kad je stigao do Trga Gavemment. Nije seo, već se sručio na najbližu klupu. Tupo se obazirao po betonskoj poljani. Znao je da će izgledati vrlo sumnjivo svakom pajkanu koji se proveze patrolnim kolima. Nije smeo da bude napolju ovako kasno (imao je zabranu kretanja, kao tinejdžer), ali zar je to bitno. Sranje je obično sranje. Nek ga pošalju nazad u Vejnsvil. Zašto da ne. Tamo makar neće morati da se nosi s jebenim debelim šefom. Niti da piša pred Makfarlandovim očima. Preko puta je bio Hepi kap, gde je vodio brojne prijatne razgovore s Endruom Holidejem. Da i ne govorimo o njihovom
poslednjem razgovoru, koji nije bio nimalo prijatan. Kloni me se, rekao je Endi. Tako se završio njihov poslednji razgovor. Morisov um koji je dotad vozio u leru, najedanput se trgao. Mutni pogled je počeo da se bistri. Kloni me se ili ću pozvati policiju, rekao je Endi... ali to nije bilo sve što je tog dana rekao. Stari drugar ga je posavetovao. Sakrij ih negde. Zakopaj ih. Da li je Endi Holidej zbilja to rekao, ili je to plod njegove mašte. „Rekao je”, prošaptao je Moris. Pogledao je šake i uočio da su se stisnule u štrokave pesnice. „Rekao je, nego šta je. Sakrij ih, rekao je. Zakopaj ih.” To ga je nagnalo da postavi neka pitanja. Ko je bio jedina osoba koja je videla jednu od Rotstajnovih beležnica. Ko je znao gde je nekada živeo. I - ovo je bilo najhitnije - ko je znao za neiskorišćeni plac, zarastao u šipražje i drveće, zarobljen u beskrajnoj parnici, kog su koristili samo klinci koji su išli u Dom u Ulici breza. Odgovor na sva tri pitanja bio je isti. Možda bismo mogli da se pozabavimo njima za deset godina, rekao je stari drugar, možda za dvadeset. Pa, bilo je jebeno duže od deset ili dvadeset godina, zar ne. Vreme je sporo protkalo. Bilo ga je dovoljno da stari drugar razmišlja o dragocenim beležnicama, koje se nikad nisu pojavile - ni kad je Moris uhapšen zbog silovanja, ni kasnije, kad je kuća prodata. Da li je stari drugar u jednom trenutku odlučio da obiđe Morisov komšiluk. Možda se često šetao stazom između ulica Sikamora i Breza. Da li je nosio detektor za metal, u nadi da će će propištati kad oseti metalne delove kovčega. Da li je Moris tog dana pomenuo kovčeg. Možda nije, ali u čemu su mogle biti. Kakvo rešenje je imalo smisla. I veliki sef bi bio premali za njih. Papirne ili platnene torbe bi istrulile. Pitao se koliko rupa je Endi iskopao, pre nego što je pronašao ono za čim je tragao. Deset. Četrdeset. Četrdeset je bilo
mnogo, ali je Endi u sedamdesetim bio mnogo vitkiji. Nije bio jebeni lelujajući debeljko kao sad. Imao je snažan motiv. Možda nije morao da kopa nikakve rupe. Možda je prolećna poplava nagrizla obalu i otkrila kraj kovčega. Da li je to moguće. Morije ustao i nastavio dalje. Pomišljao je na Makfarlanda. Povremeno bi se okrenuo za sobom, da bi se uverio da ga ne prati. Ponovo je bio bitan, zato što je pronašao razlog da živi. Imao je cilj. Moguće je da je stari drugar prodao beležnice. Prodaja je njegov posao, baš kao što je bio Džimija Golda u Trkač usporava, ali je moguće da još čuva neke ili sve beležnice. Postoji samo jedan siguran način da to utvrdi i da sazna da li stari vuk još ima neki zub. Mora da poseti zemu. Starog drugara.
TREĆI DEO
PITER I VUK
1 Subota je ujutru u gradu. Hodžiz je u bioskopu s Holi. Žustro su pregovarali dok su gledali bioskopski program u predvorju multipleksa. Njegov predlog Čistka: Anarhija 13 odbijen je kao previše strašan. Holi je rekla da voli da gleda strašne filmove, ali samo na kompjuteru, gde je mogla da pauzira film i da prošeta nekoliko minuta da bi se smirila. Hodžiz je odbio njen kontrapredlog Krive su zvezde.14 Rekao je da bi bio previše sentimentalan. Hteo je da kaže da bi bio previše osećajan. Priča o nekom ko umire mlad nagnaće ga na razmišljanje o Džejni Paterson, koja je napustila ovaj svet u eksploziji koja je trebalo da ubije njega. Složili su se da gledaju Na tajnom zadatku: povratak na koledž15, komediju s Džonom Hilom i Čejningom Tejtumom. Mnogo su se smejali. Podelili su veliko pakovanje kokica, ali se Hodžinsov um stalno vraćao na Tininu priču o novcu koji je njenim roditeljima pomogao da pregrme loša vremena. Gde je, za ime božje, Piter Sobers našao više od dvadeset hiljada dolara. Holi je spustila ruku na Hodžizovu, kad je krenula odjavna špica. Kosnule su ga suze u njenim očima. Pitao je šta nije u redu. „Ništa. Lepo je imati nekog s kim možeš da ideš u bioskop. Drago mi je da si moj prijatelj, Bili.” Hodžiz je bio više nego dirnut. „I meni je drago što si moja prijateljica. Šta ćeš raditi u preostalom delu subote.” „Večeras ću naručiti kinesku hranu i gledati Crno više nije u modi”16, rekla je. „Popodne ću provesti na internetu, proučavajući
pljačke. Već imam podugačak spisak.” „Da li ijedna izgleda obećavajuće.” Odmahnula je glavom. „Nastaviću da tražim. Mislim da je u pitanju nešto drugo, iako nemam pojma šta bi to moglo biti. Misliš li da će ti Tinin brat reći.” Isprva nije odgovorio. Išli su ka izlazu iz bioskopa. Ubrzo će napustiti oazu mašte i zakoračiti u stvarni svet. „Bili. Zemlja Biliju.” „Iz sveg srca se nadam”, konačno je rekao. „Za njegovo dobro. Pošto novac koji dolazi niotkuda gotovo uvek donosi nevolje.”
2 Tina, Barbara i Barbarina majka provele su subotu po podne u kuhinji Robinsonovih. Pravile su kuglice od kokica, što je bila zabavna i masna razbibriga. Veselile su se. Tina po prvi put od dolaska u goste nije izgledala potišteno. Tanja Robinson mislila je da je to dobro. Nije znala šta se dešava s devojčicom, ali su joj deseci sitnih znakova - način na koji je skakala kad bi promaja zalupila vrata na spratu ili sumnjivo „mnogo sam plakala” crvenilo očiju govorili da nešto nije u redu. Nije znala da li je to nešto veliko ili malo, ali je bila sigurna da će nešto veselja dobro doći Tini Sobers. Završavale su posao i pretile jedna drugoj rukama lepljivim od sirupa - kad je raspoloženi muški glas rekao: „Bog te mazo. Vidi sve ove ženskinje što vilene po kuhinji.” Barbara se okrenula u mestu i ugledala brata naslonjenog na dovratak. Vrisnula je: „Džerome!” Potrčala je ka njemu i skočila. Prihvatio ju je, dva puta okrenuo oko sebe i spustio na pod. „Mislila sam da si otišao na debitantski bal.” Džerom se osmehnuo. „Avaj, vratio sam iznajmljeni smoking, ne obukavši ga. Prisila i ja smo se, posle opsežne i iskrene izmene
stavova, složili da je vreme da raskinemo. To je duga i dosadna priča. Bilo kako bilo, odlučio sam da se odvezem kući i probam nešto od kevinih specijaliteta.” „Ne zovi me kevo”, reče Tanja. „To je vulgarno.” I njoj je bilo veoma drago što vidi Džeroma. Okrenuo se prema Tini i izveo plitki naklon. „Drago mi je što vas vidim, mala gospojice. Sve Barbine prijateljice, i tako dalje.” „Ja sam Tina.” Uspela je da to kaže gotovo normalnim tonom, iako joj to nije bilo lako. Džerom je visok. Džerom ima široka ramena. Džerom je izuzetno privlačan. Tina Sobers se tu i tada zaljubila u njega. Ubrzo će računati koliko vremena će proći pre nego što je pogleda kao nešto što nije mala gospojica, opasana prevelikom keceljom, s rukama lepljivim od pravljenja kuglica od kokica. Bila je previše zanesena njegovom lepotom da bi baratala brojevima. Barbara ju je, kasnije iste noći, prilično lako nagovorila da mu sve ispriča. Osećala je pogled njegovih crnih očiju na sebi. Otežavale su joj pripovedanje.
3 Pitovo subotnje popodne nije bilo ni izbliza tako dobro. U stvari, bilo je prilično ukakano. Razredne starešine i izabrani predstavnici učenika iz tri srednje škole nagurali su se u dva sata po podne u najveću salu za sastanke odmarališta River Bend da bi slušali dugi i dosadni govor jednog od dvojice predstavnika ove države u senatu, pod naslovom „Upravljanje srednjom školom: upoznavanje s politikom i služenjem društvu”. Tip u trodelnom odelu, s gustom unazad začešljanom sedom kosom (frizurom koju je Pit zvao „kosom negativca u sapunicama”) izgledao je spremno da melje do večere.
Verovatno i duže. Tvrdio je kako su oni SLEDEĆA GENERACIJA i da će ih učestvovanje u upravljanju školom pripremiti da izađu na kraj sa zagađenjem čovekove sredine, globalnim zagrevanjem, sve oskudnijim resursima i možda prvim kontaktom sa vanzemaljcima sa Proksime Kentauri. Svaki minut beskrajnog subotnjeg popodneva umirao je laganom i mučnom smrću, dok je tip u odelu guslao. Pitu je pucao prsluk što će ovog septembra postati zamenik predsednika u srednjoj školi Nortfild. Septembar je, što se njega tiče, bio tamo negde na Proksimi Kentauri s vanzemaljcima. Jedina budućnost koja je nešto značila će se desiti u ponedeljak po podne, kad će se suočiti s Endruom Holidejem. Duboko je žalio što je prešao prag njegove knjižare. Izvući ću se iz ove nevolje, pomislio je. Izvući ću se, ako ostane pribran. I ako ne zaboravi šta je stara teka Džimija Golda rekla u Trkač diže barjak. Piter je odlučio da započne razgovor s Holidejom sledećim citatom: Kažu da je pola vekne bolje od ničega, Džimi, ali u svetu želja, ijedna kriška bolja je od ničega. Pit je znao šta Holidej želi. Ponudiće više od jedne kriške, ali ne i pola vekne, a pogotovo ne čitavu. To se jednostavno neće desiti. Beležnice su na sigurnom mestu u domu u Ulici breza. Mogao je da se pogađa. I Holidej će morati da pregovara, ako želi da išta dobije. Više neće biti ultimatuma. Daću ti trideset beležnica, Pit mu se obraćao u mašti, s pesmama, esejima i devet dovršenih priča. Spreman sam da podelim novac na ravne časti s tobom, samo da te se otarasim. Moraće da zahteva novac, iako ne može da zna koliko će Holidej dobiti od kupca ili kupaca. Pretpostavljao je da će kvarni posrednik zavući ruku u njegov džep i to duboko. Neka ga. Najvažnije je da Holidej shvati da on misli ozbiljno, da nije spreman da bude, slikovitim rečnikom Džimija Golda, bilo čije rođendansko karanje. Još važnije je bilo da ne pokaže koliko se boji.
Koliko je užasnut. Senator je finiširao s nekoliko zvučnih fraza o VITALNOM POSLU SLEDEĆE GENERACIJE KOJI POČINJE U SREDNJIM ŠKOLAMA i kako oni, odabrana nekolicina, moraju poneti BAKLJU DEMOKRATI JE. Aplauz je bio bučan i energičan, verovatno zato što je predavanje konačno bilo završeno. Pit je očajnički želeo da ode na dugu šetnju, da bi još nekoliko puta razmotrio plan, ne bi li našao neki propust ili nedostatak. Samo što niko nije izlazio iz sale. Direktorka srednje škole koja je predsedavala današnjim beskrajnim razgovorom s političkom veličinom istupila je pred publiku i objavila da je senator pristao da ostane još jedan sat i odgovara na njihova pitanja. „Sigurna sam da ih imate napretek”, rekla je. Ruke dupelizaca i laktaša - kakvih je u sali za sastanke po svoj prilici bilo napretek - poleteše uvis. Pit je pomislio: Ovo sranje je samo sranje. Gledao je u vrata i izračunavao šanse da se neprimećeno iskrade. Skrasio se na sedištu. Za nedelju dana sve će biti gotovo, ubeđivao je sebe. Ta misao donela mu je izvesnu utehu.
4 Skorašnji oslobođenik na uslovnoj probudio se kad su Hodžiz i Holi izlazili iz bioskopa, a Tina zaljubljivala u Barbarinog brata. Spavao je čitavog jutra i jedan deo popodneva, posle stravične, probdevene noći. Legao je kad se prva svetlost subotnjeg jutra ušunjala u njegovu sobu. Snovi su mu bili gori od najgorih. U onom koji ga je probudio otvorio je gepek, samo da bi video da je pun paukova, crnih udovica. Hiljade isprepletanih, migoljećih insekata punih otrova pulsiralo je na mesečini. Pohitali su napolje. Razmileli su se po njegovim šakama i rukama. Moris se gušio. Stenjući je tražio put do stvarnog sveta. Stiskao je grudi tako jako da je jedva disao. Prebacio je noge preko ivice kreveta i seo oborene glave. Tako je sedeo na klozetskoj šolji kad je Makfarland sinoć izašao iz muškog toaleta u MEK-u. Neznanje ga je ubijalo. Ta nesigurnost neće se skoro slegnuti. Sigurno ih je Endi uzeo. Ništa drugo nije imalo smisla. Bolje ti je da ih još imaš, drugar. Nek ti je bog u pomoći ako ih nemaš. Obukao je čiste farmerke i seo u autobus koji je išao ka Saut Sajdu, zato što je odlučio da uzme najmanje jednu alatku. Uzeće i platnene torbe, zato što mora misliti pozitivno. Čarli Roberson ponovo je sedeo ispred harlija, toliko ogoljenog da je jedva ličio na motocikl. Nije izgledao strahovito obradovano pojavom čoveka koji mu je pomogao da se iskobelja iz zatvora. „Kako je bilo sinoćke. Da li si uradio ono što si hteo.” „Sve je u redu”, reče Moris. Osmeh mu je bio previše širok i mlitav da bi delovao ubedljivo. „Sve je pod konac.” Roberson nije uzvratio osmeh. „Sve će biti u redu dok ne preteraš. Ne izgledaš sjajno, Mori.”
„Pa, znaš kako je. Ozbiljni poslovi se retko kad obave iz prve. Moram da ispeglam još neke detalje.” „Ako ti kamionče ponovo zatreba...” „Ne, ne. Ostavio sam neke stvari u njemu. To je sve. Jel’ mogu da ih uzmem.” „U njemu nema ničeg što bi mi se kasnije moglo obiti o glavu, zar ne.” „Apsolutno. Samo nekoliko torbi.” I sekirče. Nije ga pomenuo. Mogao je da kupi nož, ali sekirče je ulivalo strah. Gurnuo ga je u platnenu torbu, oprostio se s Čarlijem i krenuo ka autobuskoj stanici. Alatka se njihala napred-nazad u torbi, u skladu s pokretima ruke. Ne teraj me da ga upotrebim, reći će Endiju. Ne želim da te povredim. Ali jedan deo njega želeo je da ga upotrebi. Jedan deo njega želeo je da povredi starog drugara. Zato - beležnice na stranu - što mu je dugovao, a dug ume da bude gadna stvar.
5 Lejsmeker lejn i pešačka zona čiji je bio deo tog subotnjeg popodneva vrveo je od sveta. U tržnom centru na otvorenom bilo je nekoliko stotina prodavnica simpatičnih imena poput Deb, Baki i Zauvek 21. Jedna se zvala Lids. U njoj su se prodavala isključivo pokrivala za glavu. Moris je ušao u Lids i kupio kapu Graundgosa s dugim štitnikom. Nedaleko od Retkih izdanja Endrua Holideja zastao je i kupio sunčane naočari u kiosku Sanglas hat. Zbunjujuća misao pala mu je na pamet baš kad je video znak iznad radnje starog drugara, ispisan zlatnim listićima: šta ako Endi subotom ranije zatvara. Sve ostale radnje bile su otvorene, ali neki prodavci retkih knjiga imaju lenjo radno vreme. U poslednje vreme
nije imao sreće. Prošao je pored knjižare, njišući torbama (sekirče je pevalo klank i bamp), siguran iza sunčanih naočara. Video je znak OTVORENO na vratima. Opazio je da kamere snimaju trotoar u oba pravca. Sigurno ih ima i u radnji. To je u redu. Decenijama je pekao lopovski zanat. Šetao je ulicom. Razgledao je izlog pekare i proučavao suvenire na uličnim tezgama (nije mogao da shvati ko bi želeo da kupi suvenire iz ovog prljavog malog grada na jezeru). Neko vreme je gledao kako pantomimičar žonglira šarenim lopticama. Prekinuo je da žonglira i počeo da se pretvara kako se penje nevidljivim stepenicama. Bacio je nekoliko novčića u pantomimičarev šešir. Da me ne bije baksuz, rekao je sebi. Pop muzika je treštala iz zvučnika na uglu. Nanjušio je čokoladu. Vratio se. Par mladića izašao je iz Endijeve knjižare. Moris je ovog puta zastao ispred izloga. Tri knjige behu otvorene na stalcima ispod reflektora: Ubiti pticu rugalicu, Lovac u raži i - to nije moglo biti slučajno - Trkač stupa u akciju. Knjižara iza izloga bila je uska prostorija, visoke tavanice. Nije video druge mušterije, ali je ugledao starog drugara, jedinstvenog Endija Holideja. Sedeo je za stolom, na polovini prostorije, i čitao knjigu mekih korica. Moris se pretvarao da vezuje pertle. Otvorio je platnenu torbu sa sekirčetom. Ustao je i bez oklevanja ušao u Retka izdanja Endrua Holideja. Stari drugar podigao je pogled s knjige. Uočio je naočari za sunce, kapu s dugim štitnikom i platnene torbe. Namrštio se, ali samo malo, pošto su svi u ovom kraju nosili torbe, a dan je bio vreo i sunčan. Moris je registrovao opreznost u Endruovoj reakciji, ali ne i znake uzbune, što je bilo dobro. „Zamolio bih vas da ostavite torbe ispod čiviluka.” Osmehnuo se. „To su pravila kuće.” „Nema problema”, reče Moris. Spustio je torbe i skinuo naočari. Sklopio ih je i gurnuo u džep košulje. Skinuo je novu kapu i prošao
rukom kroz proređenu sedu kosu. Pomislio je: Vidiš. Samo stari čudak koji je ušao da bi se sklonio s omorine i razgledao knjige. Nemaš razloga da se brineš. „Auh! Danas je baš vruće.” Natukao je kapu. „Da i kažu da će sutra biti još veća vrućina. Da li tražite nešto naročito.” „Samo razgledam. Mada... tragam za prilično retkom knjigom, Dželati. Napisao ju je Džon D. Makdonald, autor detektivskih romana.” Makdonaldsove knjige bile su veoma popularne u zatvorskoj biblioteci. „Dobro ga poznajem!”, raspoloženo će Endi. „Napisao je mnogo pripovesti o Travisu Makgiju. One s bojama u naslovima. Uglavnom je objavljivao knjige s mekim povezom, zar ne. Po pravilu ne prodajem knjige s mekim povezom. Veoma mali broj ima kolekcionarski kvalitet.” Šta je s beležnicama. Pomislio je Moris. S onim skupim, da budem precizniji. Da li i njih prodaješ, debeli, grabljivi podlače. „Dželati su objavljeni u tvrdom povezu”, rekao je. Gledao je stalažu s knjigama pored vrata. Trudio se da ostane blizu vrata i torbe sa sekirčetom. „Poslužila je kao osnova za film Rt straha. Kupiću je, ako imate primerak u besprekornom stanju. Rekao bih da ljudi u vašoj branši za takve knjige kažu da su kao nove. Kupiću je, ako cena odgovara, naravno.” Endi je izgledao zainteresovano, i zašto da ne. Imao je ribu na udici. „Siguran sam da je nemam u zalihama, ali mogu da pregledam u bazi podataka. Ako je Makdonald u tvrdom povezu u njoj, a verovatno jeste, pogotovo ako je po knjizi snimljen film... i ako je prvo izdanje... verovatno ću moći da vam je nabavim do utorka, najkasnije srede. Hoćete li da je potražim.” „Hoću”, reče Moris. „Ali cena mora biti odgovarajuća.” „Naravno, naravno.” Endijev kikot bio je debeo kao njegova trbušina. Spustio je pogled na ekran laptopa. Čim je to učinio, Moris je obrnuo viseći natpis na vratima s OTVORENO na ZATVORENO.
Nagnuo se i uzeo sekirče iz otvorene platnene torbe. Požurio je uskim centralnim prolazom. Sekirče mu se klatilo pored noge. Nije žurio. Nije morao da žuri. Endi je zurio u kompjuter, zaokupljen onim što je video na ekranu. „Pronašao sam je!”, povikao je stari drugar. „Džejms Grejam ima jednu. Kao nova je, za samo tri stotine dol...” Ućutao se kad je oštrica sekire zalebdela u njegovom perifernom, a zatim u prednjem i središnjem vidokrugu. Podigao je pogled. Delovao je šokirano. „Hoću da ti vidim ruke”, reče Moris. „Ispod stola je verovatno alarmno dugme. Ne diraj ga, ako želiš da sačuvaš sve prste.” „Šta želiš. Ko si ti...” „Ne prepoznaješ me, zar ne.” Moris nije znao da li da bude besan ili veseo zbog toga. „Ne prepoznaješ me ni iz ove blizine.” „Ne. Ja... ja...” „Pretpostavljam da to ne bi trebalo da me čudi. Prošlo je mnogo vremena od Hepi kapa, zar ne.” Prestrašeni Holidej zurio je u Morisovo izborano i iznureno lice. Liči na pticu koja gleda zmiju, pomislio je Moris. Prijatna misao izmamila mu je osmeh. „Blagi bože”, reče Endi. Lice mu je poprimilo boju buđavog sira. „Nemoguće je da si to ti. Ti si u zatvoru.” Moriš je odmahnuo glavom. Još se smešio. „Verovatno postoji baza podataka za uslovno otpuštene, baš kao i za retke knjige. Pretpostavljam da je nikad nisi proverio. To je dobro za mene i ne tako dobro za tebe.” Endi je polako pomerio ruku s tastature kompjutera. Moris je zamahnuo sekirčetom. „Ne radi to, Endi. Hoću da vidim tvoje ruke, levo i desno od kompjutera, dlanovima nadole. Ne pokušavaj da ga pritisneš kolenom. Znaću, ako pokušaš. Posledice će biti krajnje neprijatne.” „Šta želiš.” Pitanje ga je razljutilo, ali mu se osmeh proširio. „Praviš se da ne
znaš.” „Ne znam, Mori, moj bože!” Endijeve usne su lagale, ali su oči zborile istinu, samo istinu i ništa izuzev istine. „Hajdemo u kancelariju. Siguran sam da je u zadnjem delu knjižare.” „Neću!” Moris je ponovo zamahnuo sekirčetom. „Možeš se izvući čitav i neozleđen, ili s nekoliko prstiju na stolu. Veruj mi, Endi, nisam čovek kog si poznavao.” Endi je ustao. Nije skidao pogled s Morisovog lica, koji više nije bio siguran da ga njegov stari drugar vidi. Ljuljao se na rubu gubitka svesti, kao da prati nevidljivu muziku. Neće moći da odgovara na pitanja dok se ne povrati, ako se onesvesti. Da i ne govorimo da bi morao da ga vuče do kancelarije. Ko zna da li bi uspeo u tome. Endi možda još nije imao sto pedeset kilograma, ali nije bio daleko od toga. „Duboko udahni”, rekao je. „Smiri se. Želim samo nekoliko odgovora. Otići ću, čim ih dobijem.” „Obećavaš.” Endijeva isturena donja usna sjajila se od pljuvačke. Izgledao je kao debeli dečak koji je u zavadi s ocem. „Obećavam. Sad diši.” Endi je udahnuo i izdahnuo. „Ponovo.” Endijeve masivne grudi nadimale su se i opuštale, podižući i spuštajući dugmad na košulji. Vratilo mu se nešto boje u obraze. „U kancelariju. Odmah. Požuri.” Endi se okrenuo i zaljuljao ka zadnjem delu prodavnice. Prolazio je između kutija i gomila knjiga s napadnom elegancijom svojstvenom nekim gojaznim ljudima. Moris ga je sledio. Gnev je narastao u njemu. Pothranjivalo ga je nešto u ženskastom njihanju i ljuljanju Endijevih guzova u sivim gabardenskim pantalonama. Pored vrata je bila tastatura. Endi je ukucao četiri broja - 9118. Zeleno svetlo je sevnulo. Moris je pročitao debeljkov um, kroz
potiljak ćelave glave. „Nisi dovoljno brz da mi zalupiš vratima pred nosom. Izgubićeš nešto što ne može da se zameni, ako pokušaš. Računaj na to.” Endijeva ramena podigla su se i napela pre pokušaja koji je Moris predvideo. Sad su se obesila. Ušao je u kancelariju. Moris je ušao za njim i zatvorio vrata. Kancelarija je bila mala i puna polica s knjigama. Na podu je bio istočnjački tepih. Pisaći sto od mahagonija, tikovine ili nekog drugog skupocenog drveta bio je mnogo lepši od onog iz prodavnice. Na njemu je bila lampa od po svoj prilici pravog Tifanijevog stakla. Levo od vrata bio je sto s četiri teške kristalne boce. Moris nije znao šta sadrže dve s bistrom tečnošću, ali bi mogao da se opkladi da druge dve sadrže viski i burbon. Piće je kvalitetno, ako imalo poznaje starog drugara. Običavao je da dobrom kapljicom zalije uspešno sklopljene poslove. Moris je pomislio na sokić od šljiva i grožđa, jedino piće raspoloživo u ćuzi. I to đubre pio je samo na svoj rođendan (i Džonija Rotstajna). Gnev je narastao u njemu. Endi Holidej se oblokavao vrhunskim pićem i ožderavao dobrom hranom - dok je Mori bojio farmerke, udisao lak i živeo u ćeliji ne mnogo većoj od kovčega. Robijao je zbog silovanja, što je bilo tačno, ali nikad ne bi zašao u taj sokak, gnevan i pijan do besvesti, da ga ovaj čovek nije odbacio i oterao od sebe. Morise, ne bi trebalo da budem viđen s tobom. To mu je rekao tog dana. Zatim mu je rekao da je načisto poludeo. „Luksuzno živiš, prijatelju moj.” Endi se osvrnuo oko sebe, kao da prvi put zapaža pomenuti luksuz. „Tako izgleda”, priznao je, „ali spoljnji utisak često vara, Mori. Istina je da sam na ivici finansijske propasti. Knjižara se nije oporavila od recesije i od izvesnih... optužbi. Moraš mi verovati.” Moris je retko razmišljao o novcu u kovertama koji je Kertis Rodžers našao pored beležnica u Rotstajnovom sefu te davne noći, ali je sad pomislio na njih. Njegov stari drugar dokopao se gotovine i beležnica. Tim novcem platio je sto, tepih i kristalne boce pića.
Balon gneva je posle ovog konačno pukao. Zamahnuo je sekirčetom postrance u niskom, luku. Kapa mu je pala s glave. Sekirče je prošlo kroz sivi gabardan. S neobičnim zvukom žarilo se u debeli guz. Endi je kriknuo i pao napred. Udario je o ivicu stola podlakticama i stropoštao na kolena. Krv je šikljala kroz petnaestak centimetara dug prorez u pantalonama. Pokrio ga je rukom. Nastavila je da teče kroz prste. Prevrnuo se na stranu, po istočnjačkom tepihu. Nikad nećeš oprati te mrlje, zemo, pomislio je Mori s izvesnim zadovoljstvom. Endi je zacvileo: „Rekao si da me nećeš povrediti!” Moris je odmahnuo glavom posle kraćeg razmišljanja. „Ne verujem da sam to izrekao s toliko reči, iako pretpostavljam da sam implicirao tako nešto.” Zurio je u Endijevo zgrčeno lice. „Shvati ovo kao besplatnu liposukciju iz kućne radinosti. Još uvek možeš da se izvučeš živ. Samo mi daj beležnice. Gde su.” Endi se ovog puta nije pretvarao da ne zna o čemu Moris govori. Nije mogao dok mu je dupe gorelo, a krv tekla ispod kuka. „Nemam ih!” Moris se spustio na koleno. Nastojao je da izbegne sve veću baricu krvi. „Ne verujem ti. Nestale su. Zatekao sam prazan kovčeg. Niko sem tebe nije znao da ih imam. Stoga ću te još jednom pitati. Pažljivo ćeš mi odgovoriti ako ne želiš da vidiš creva i ono što si pojeo za ručak. Gde su beležnice.” „Dečak ih je našao! Nisam ja, već dečak! Živi u tvojoj staroj kući, Mori! Sigurno ih je pronašao zakopane u podrumu ili nešto slično!” Moris je zurio u lice starog drugara. Tragao je za tragovima laži. Istovremeno je pokušavao da izađe na kraj s neočekivanim pretumbavanjem onog što je mislio da zna. To se moglo porediti s pokušajem da oštro skrene ulevo autom koji je išao devedeset na sat. „Molim te, Mori, molim te! Zove se Piter Sobers!” Ovo ga je ubedilo, zato što je znao prezime porodice koja je živela u kući u kojoj je odrastao. Od čoveka s tolikom posekotinom
na dupetu ne može se očekivati da izmisli takvu priču. „Otkud znaš za to.” „Zato što pokušava da mi ih proda! Mori, potreban mi je doktor! Krvarim kao zaklano prase!” I jesi prase, pomislio je Moris. Ali ne brini, stari druže. Ubrzo ću ti prekratiti muke. Poslaću te u veliku knjižaru na nebu. Ali ne još, zato što mi se ukazao blistavi zrak nade. Pokušava, rekao je Endi, a ne pokušao je. „Reci mi sve”, reče Moris. „Zatim ću otići. Moraćeš da pozoveš hitnu pomoć. Siguran sam da ćeš uspeti u tome.” „Kako da znam da govoriš istinu.” „Zato što me ne zanimaš, ako klinac ima beležnice. Naravno, moraš mi obećati da nećeš reći ko te je povredio. To je bio maskirani čovek, zar ne. Verovatno narkoman. Tražio je pare, je li tako.” Endi je spremno klimnuo. „To nema nikave veze s beležnicama, je li tako.” „Ne, nema! Misliš da želim da moje ime bude povezano s tako nečim.” „Pretpostavljam da ne želiš. Ali, ako pokušaš da izmisliš neku priču - i ako moje ime bude u njoj - moraću da se vratim.” „Neću, Mori, neću!” Usledila je izjava, detinjasta koliko i isturena, izbalavljena donja usna. „Neću, majke mi!” „U tom slučaju reci mi sve što znaš.” Endi je ispričao čitavu priču. Opisao je Sobersovu prvu posetu s foto-kopijama i Porukama s Olimpa zbog poređenja. Identifikovao je dečaka koji se predstavio kao Džejms Hokins, pomoću bibliotečke nalepnice s omota Poruka. Opisao je i drugu posetu, u kojoj je pritegao dečaka. Priča se završila govornom porukom o vikendputovanju za predstavnike učenika u odmaralište River Bend i obećanjem da će doći za dva dana, u ponedeljak po podne. „U koliko sati će doći u ponedeljak.” „On... nije rekao. Pretpostavljam da će doći posle škole. Ide u Nortfild. Mori, još krvarim.”
„Da”, odsudno će Moris. „Pretpostavljam da je tako.” Grozničavo je razmišljao. Dečak tvrdi da ima sve beležnice. Možda laže, ali verovatno govori istinu. Broj koji je naveo Endiju zvučao je ispravno. I pročitao ih je. Ova misao proizvela je iskru otrovne ljubomore. Zapalila je vatru koja se hitro raširila po njegovom srcu. Klinac Sobersovih pročitao je ono što je namenjeno njemu i samo njemu. To je strahovita nepravda. Mora biti kažnjen. Nagnuo se bliže Endiju i rekao: „Da li si peder. Jesi, zar ne.” Endi je zatreptao. „Da li sam... kakve to veze ima. Mori, potrebna mi je hitna medicinska pomoći” „Imaš li partnera.” Njegov stari drugar možda je bio povređen, ali nije bio glup. Znao je šta takvo pitanje nagoveštava. „Imam ga!” Nemaš ga, pomislio je Moris, i zamahnuo sekirčetom: cap. Endi je vrisnuo i počeo da se migolji po krvavom tepihu. Moris je ponovo zamahnuo, a Endi ponovo vrisnuo. Sreća da je soba obložena knjigama, pomislio je Moris. Knjige su dobra zvučna izolacija. „Ne mrdaj, proklet bio”, rekao je, ali ga Endi nije slušao. Sredio ga je s četiri udarca. Poslednji ga je pogodio u koren nosa. Oba oka su se raspukla, kao prezrela zrna grožđa. Migoljenje je konačno prestalo. Moris je oslobodio sekirče iz lobanje uz tihu škripu metala o kost. Spustio ga je na tepih pored Endijeve ispružene ruke. „Eto”, rekao je. „Sad je sve gotovo.” Tepih je bio natopljen krvlju. Nakapala je i po prednjem delu stola. Bilo je i na zidovima i Morisu. Kancelarija je ličila na klanicu. Nije se mnogo brinuo zbog toga. Bio je prilično miran. Verovatno sam u šoku, pomislio je. Pa šta ako jesam. Morao je da se smiri. Unezvereni ljudi čine kobne greške. Iza stola su bila dvoja vrata. Jedna su vodila u toalet starog drugara, a druga u orman. U njemu je bilo mnogo odeće, uključujući i dva skupa odela. Moris nije mogao da ih obuče. Plivao bi u njima.
Bilo mu je žao što u kupatilu nema tuša. Moraće da se zadovolji umivaonikom. Skinuo je krvavu košulju. Oprao se. Pokušao je da se seti svega što je dodirnuo posle ulaska u radnju. Nije bilo mnogo toga. Moraće da obriše znak na ulaznim vratima. Kao i kvake na ormanu i kupatilu. Osušio se i vratio u kancelariju. Bacio je peškir i krvavu košulju pored leša. Krv mu je poprskala farmerke. Rešio je taj problem onim što je našao na polici u ormanu. Tamo je bilo najmanje dvadeset majica, uredno spakovanih s papirima između njih. Pronašao je veličinu XL, koja će pokriti polovinu butina, gde su mrlje najuočljivije. Raspakovao ju je. Na prednjem delu pisalo je RETKA IZDANJA ENDRUA HOLIDEJA, zajedno s telefonskim brojem radnje, internet adresom i slikom otvorene knjige. Verovatno ih je poklanjao krupnijim mušterijama, razmišljao je Moris. One su ih uzimale, zahvaljivale su se na poklonu, i nikad ih nisu oblačile. Hteo je da je obuče, kad je shvatio da ne želi da ide okolo s lokacijom najsvežijeg ubistva u gradu na grudima. Obukao ju je naopačke. Slova su se nazirala, ali nedovoljno da ih iko pročita. Knjiga je mogla biti bilo koji četvorougaoni predmet. Cipele su predstavljale problem. Gazio je po krvi. Nešto nje završilo je na njima. Pogledao je stopala starog drugara. Klimnuo je i prišao ormanu. Endi je imao gotovo dvostruko širi struk od Morisovog, ali su im cipele izgledale gotovo isto. Odabrao je par mokasina. Probao ih je. Malčice su ga stezale. Možda će mu ostaviti koji žulj, ali će to biti mala cena za ono što je doznao i za izvršenje dugo odlagane osvete. To nije bilo sve. Mokasine su prokleto dobro izgledale. Dodao je svoje cipele gomili lepljivih stvari na tepihu. Pogledao je kapu. Našao je samo jednu crvenu tačku. Imao je sreće. Navukao ju je na glavu, obišao kancelariju, obrisao površine koje je dodirnuo i one koje je mogao dodirnuti. Kleknuo je i pretražio džepove leša, svestan da je ponovo
okrvavio ruke i da će morati da ih opere. I tako je i uradio. To je Vonegat, a ne Rotstajn, pomislio je. Nasmejao se. Književne aluzije uvek su ga razveseljavale. Endijevi ključevi bili su u prednjem džepu, a novčanik ispod guza kog Moris nije rascepio sekirčetom. Ponovo je imao sreće. Nije našao mnogo gotovine, manje od trideset dolara, ali zrno po zrno pogača. Uzeo je novčanice i ključeve. Ponovo je oprao ruke i obrisao drške na slavinama. Pogledao je sekirče, pre nego što je napustio Endijev posvećeni prostor. Oštrica je bila zamrljana krvlju i kosom. Video je otisak dlana na gumenoj držalji. Trebalo bi da je ponese sa sobom u jednoj torbi, s košuljom i cipelama. Neka intuicija - preduboka da bi se izrazila rečima, ali veoma moćna - poručila mu je da je zasada ostavi tu gde je. Podigao je i obrisao držalju i sečivo, da bi se rešio otisaka prstiju. Nežno ju je položio na elegantni sto, kao upozorenje. Posetnicu. „Ko kaže da nisam vuk, gospodine Makfarlande.” pitao je praznu kancelariju. „Ko kaže.” Zatim je izašao. Okrenuo je bravu krvavim peškirom.
6 Moris se obreo u radnji. Gurnuo je sve krvave stvari u torbu. Seo je za sto da bi pregledao Endijev laptop. Imao je makintoš, mnogo bolji od onog u zatvorskoj biblioteci, ali u osnovi isti. Bio je uključen, pa nije morao da traži lozinku. Na ekranu je bilo mnogo poslovnih fajlova i oznaka BEZBEDNOST, na liniji u dnu ekrana. Pozabaviće se njome i to podrobno, ali je prvo otvorio fajl s oznakom DŽEJMS HOKINS. Pronašao je željene podatke: adresu Pitera Sobersa (koju je znao), i broj njegovog mobilnog telefona, verovatno iz govorne pošte koju je stari drugar
pomenuo. Otac mu se zove Tomas, majka Linda, a sestra Tina. T\i je bila i fotografija mladog gospodina Sobersa, alijas Džejmsa Hokinsa. Stajao je s gomilom bibliotekara iz Moriju vrlo dobro poznatog ogranka u Ulici Gamer. Ispod ovog podatka - koji bi mogli biti korisni, ko zna, ko zna - bila je bibliografija Džona Rotstajna, koju je Moris samo letimično pogledao. Znao ju je napamet. Izuzev onog dela koji se nalazio u posedu mladog gospodina Sobersa, naravno. Izuzev onog što je ukrao pravom vlasniku. Pored kompjutera je bila sveščića. Moris je zapisao dečakov broj mobilnog. Gurnuo ga je u džep. Zatim je otvorio bezbednosnu aplikaciju i kliknuo na fajl KAMERE. Pojavilo se šest ekrančića. Prikazivali su Lejsmarker lejn u punom potrošačkom sjaju. Dve su snimale usku unutrašnjost radnje. Peta je prikazivala otmeni sto za kojim je sedeo Moris u novoj majici. Šesta je snimala kancelariju i leš opružen po istočnjačkom tepihu. Mrlje i barice krvi na crnobeloj slici ličile su na mastilo. Kliknuo je na svoju sliku. Ispunila je ekran. Na dnu su se pojavile strelice. Kliknuo je da na dvostruku strelicu za premotavanje. Čekao je, pa pritisnuo emitovanje. Zaneseno je posmatrao kako ubija starog drugara. To je bio očaravajući prizor. Nije hteo da iko vidi ovaj film iz kućne radinosti, što je značilo da će poneti laptop sa sobom. Otkačio je brojne kablove, uključujući i onaj koji je vodio do kutijice s natpisom VIDŽILANT BEZBEDNOSNI SISTEMI. Kamere su slale podatke direktno u hard-disk kompjutera, što znači da nije bilo autonomno snimljenih DVD-ova. To je imalo smisla. Takav sistem bio bi malo preskup za malu radnju poput Retkih izdanja Endrua Holideja. Jedan od kablova koje je otkačio vodili su do nezavisnog DVD snimača. To znači da je njegov stari drugar rezao DVD-ove od materijala snimljenog bezbednosnim kamerama, kada je to hteo. Metodično je pregledao sto. Tražio je DVD-ove. Bilo je nekoliko fioka. U prve četiri nije pronašao ništa zanimljivo. Srednja fioka bila
je zaključana. To je bilo zanimljivo. Pogledao je Endijev svežanj ključeva i odabrao najmanji. Otključao je fioku i pronašao nešto vredno. Nije se zanimao za šest ili osam fotografija starog drugara koji je oralno zadovoljavao snažnog mladića s mnogo tetovaža. U fioci je bio pištolj. To je bio crveno-crni zig zauer, s neukusnim zlatnim cvetićima na cevi. Izbacio je šaržer. Bio je pun. Jedan metak bio je u cevi. Vratio je šaržer i položio pištolj na sto - i njega će poneti. Pretražio je zadnji deo fioke i pronašao belu kovertu. Nije bila zapečaćena. Otvorio ju je. Očekivao je još ogavnih fotografija. Obradovao se kad je pronašao novac - najmanje pet stotina dolara. Sreća ga je još pratila. Spustio je koverat pored pištolja. U fioci nije bilo više ničega. Bio je na pragu zaključka da je Endi zaključao DVD-ove u neki sef, ako ih je uopšte bilo. Ali sreća još nije napustila Morisa Belamija. Uspravio se i ramenom zakačio prepunu policu levo od stola. Gomila starih knjiga pala je na pod. Iza njih je bio svežanj DVD-ova u tankim, plastičnim omotima, svezan gumenom trakom. „Kad te ‘oće, ‘oće te”, tiho će Moris. „Kad te ‘oće, ‘oće.” Brzo je pregledao diskove, kao da meša karte. Endi je svaki obeležio crnim markerom. Samo je poslednji bio bitan. Njega je tražio. Na blistavoj površini pisalo je HOKINS. Ovog popodneva zabeležio je niz dobitaka (verovatno su bili nadoknada za strahovito razočaranje od sinoć), ali nije bilo potrebe da trči pred rudu. Uzeo je laptop, pištolj, koverat s novcem i disk s natpisom HOKINS. Odneo je sve to do prednjeg dela radnje. Završili su u platnenoj torbi. Nije obraćao pažnju na ljude koji su prolazili ispred izloga. Znao je da će većina misliti da pripada nekom ambijentu, dok god se tako ponaša. Izašao je sigurnim korakom i zaključao vrata za sobom. Znak ZATVOREN blago se zanjihao. Navukao je kapu s dugim štitnikom za oči i krenuo. Na povratku u Usranu palatu svratio je u kompjuterski kafe. Za dvanaest dolara Endija Holideja kupio je preskupu šolju grozne kafe i dvadeset minuta u niši, za kompjuterom opremljenim DVD
plejerom. Za manje od pet minuta znao je s čim raspolaže. Njegov stari drugar razgovarao je s dečakom s paperjastim brčićima i lažnim naočarima. Sobers je na prvom snimku držao knjigu koja je sigurno bila Poruke s Olimpa i kovertu s nekoliko papira, koji su morali biti foto-kopije koje je Endi pomenuo. Sobers i Endi prepirali su se na drugom snimku. Na crnobelim video-zapisima nije bilo tona, što mu nije smetalo. Ko zna šta je dečak pričao. Na drugom, onom s prepirkom, možda je rekao Sledeći put ću svratiti sa sekirčetom, debeli ništaku. Osmehivao se na izlazu iz kompjuterskog kafea. Poslužilac za pultom uzvratio je osmehom i rekao: „Pretpostavljam da ste se dobro proveli.” „Jesam”, reče čovek koji je proveo više od dve trećine života u zatvoru. „Ali vam je kafa grozna. Trebalo bi da ti je prospem na glavu.” Osmeh je zamro na poslužiočevim usnama. Znao je da ovde svraća mnogo zavisnika od kreka. S takvima je najbolje ćutati i moliti se da se nikad ne vrate.
7 Hodžiz je rekao Holi da planira da provede dobar deo vikenda opružen u fotelji, gledajući bejzbol. U nedelju po podne posmatrao je prva tri poena utakmice Indijansa, kad se u njega uselio neki nemir. Odlučio je da nekog obiđe. Ne starog drugara, već starog poznanika. Posle svake od tih poseta govorio je sebi: „Dobro, ovo je kraj, ovo je besmisleno.” I mislio je to, samo da bi - četiri ili osam, možda deset nedelja kasnije - ponovo krenuo na isto mesto. Nešto ga je teralo da to radi. Indijansi su takođe već debelo gubili od Rendžersa, iako je utakmica tek nedavno počela. Ugasio je televizor, obukao staru majicu Policijske sportske lige (u teškaškim danima ih se klonio, ali je sad uživeo u načinu na koji padaju po njemu, gotovo bez ikakvog ispupčenja iznad pojasa) i zaključao kuću. Saobraćaj je u nedelju bio mnogo redi. Dvadeset minuta kasnije kliznuo je iz prijusa, nakon što se parkirao na trećem nivou garaže za posetioce večito narastajućeg kompleksa Bolnice Džon M. Kiner. Pomolio se ispred lifta. Uvek se zahvaljivao bogu zato što je došao kao posetilac, umesto pacijent. Bio je i te kako svestan, čak i kad je izgovorio veoma učtivo hvala ti, da većina ljudi pre ili kasnije postane mušterija ove ili neke od četiri gradske bolnice na ovakvom ili onakvom glasu. Niko se ne vozi džabe. Na kraju i najčvršći brod potone, blob-blob-blob. Smatrao je da je jedini pravilni odgovor na taj neumitni proces da se svaki dan koji vam stoji na raspolaganju proživi na najbolji način. Šta on ovde radi, ako je to istina. Ta misao podsetila ga je na poetski odlomak koji je nekad davno čuo ili pročitao. Odgovarao je ovoj prilici. O, ne pitaj šta je i zbog čega je, pođimo u posetu.
8 Ljudi se lako gube u velikim bolnicama. Hodžiz je mnogo puta prolazio ovim hodnicima. Upoznao ih je do te mere da je mogao da daje uputstva, a ne da ih traži. Lift iz garaže odveo ga je do pokrivenog prolaza. On ga je doveo do predvorja veličine železničkog terminala. Lift u hodniku A podigao ga je do trećeg sprata. Panoramski prolaz odveo ga je preko Bulevara Kiner do krajnjeg odredišta, zidova omalanih smirujućom ružičastom nijansom. U njemu je vladala tišina. Na znaku iznad recepcije pisalo je: DOBRO DOŠLI U LEJKS REGIONALNU KLINIKU ZA TRAUMATSKE POVREDE MOZGA ZABRANJENA JE UPOTREBA MOBILNIH TELEFONA I DRUGIH TELEKOMUNIKACIONIH UREĐAJA POMOZITE NAM DA ODRŽIMO TIHI AMBIJENT CENIMO VAŠU SARADNJU Hodžiz je prišao stolu na kom ga je čekala značka za posetioce. Glavna sestra ga je poznavala. Posle četiri godine gotovo su se sprijateljili. „Kako je porodica, Beki.” Rekla je da su dobro. „Sinovljeva slomljena ruka zaceljuje.” Odgovorila je potvrdno. Skinuli su mu gips. Za nedelju-dve skinuće mu i zavoj. „Fino. Da li je moj dečak u sobi ili na fizikalnoj terapiji.” Rekla je da je u sobi. Hodžiz je krenuo niz hodnik ka sobi 217, u kojoj je izvesni
pacijent vegetirao na račun države. Usput je naišao na bolničara kog su sestre zvale Bibliotekar Al. Šezdesetogodišnjak je kao i obično gurao kolica puna novina i knjiga. U poslednje vreme uvrstio je nešto novo u arsenal sredstava za razbibrigu: plastično koritance puno elektronskih čitača. „Zdravo, Ale”, reče Hodžiz. „Kako si.” Al je obično bio blagoglagoljiv. Ovog popodneva delovao je uspavano. Imao je purpurne krugove oko očiju, što je ukazivalo na tešku noć. Hteo je da pucne prstima ispred Alovih očiju kao vašarski hipnotizer. Odustao je od tako neučtivog gesta. Neka na miru istrpi mamurluk. Kako li mu je bilo ujutru, kad mu je popodne ovako teško. Al je došao sebi. Osmehnuo se, pre nego što je Hodžiz prošao. „Zdravo, detektive! Neko vreme nisam te viđao.” „Danas sam samo gospodin, Ale. Kako si.” „Dobro sam, samo razmišljam...” Slegnuo je ramenima. „Gospode, ne znam o čemu sam razmišljao.” Nasmejao se. „Starenje nije za mekušce.” „Nisi ti star ”, reče Hodžiz. „Neko je zaboravio da ti javi da su šezdesete nove četrdesete.” Al je zafrktao. „Zar to nije gomila znaš već čega.” Hodžiz se u potpunosti slagao s njim. Pokazao je na kolica. „Pretpostavljam da moj momak nije tražio knjigu, zar ne.” Al je ponovo zafrktao. „Hartsfild. Taj ne bi mogao da pročita ni slikovnicu.” Smrknuto se potapšao po čelu. „Ovde gore nije mu ostalo ništa izuzev ovsene kaše. Iako ponekad pruži ruku za nekim od ovih.” Podigao je ružičasti elektronski čitač. „Imaju igre na njima.” „Igra igrice.”, zapanjeno će Hodžiz. „Ma kakvi. Motorika mu je otišla dođavola. Satima zuri u njega, kad pustim prezentaciju igre za Barbi nedelju mode. Prezentacije se unedogled ponavljaju, ali da li je on svestan toga.” „Pretpostavljam da nije.”
„Imaš pravo. Mislim da voli pištanje i cijukanje. Vratio sam se dva sata kasnije. Čitač je stajao na njegovom krevetu ili prozoru, tamnog ekrana i praznih baterija. To ne škodi uređaju. Spreman je za rad posle tri sata na punjaču. On se ne puni, što je verovatno dobra stvar.” A1 je nabrao nos, kao da je namirisao nešto gadno. Možda je dobro, a možda i nije, pomislio je Hodžiz. Sedeće u lepoj bolničkoj sobi, sve dok mu se stanje ne poboljša. Nema neki pogled s prozora, ali ima klima-uređaj, televizor u boji i šareni ekran u koji može da zuri. Kad bude compos mentis - sposoban da učestvuje u odbrani, kao što zakon precizira - biće izveden pred sud zbog desetak zločina, uključujući i devet ubistava. Deset, ako državni tužilac na spisak žrtava doda i ništakovu majku, koja je umrla od trovanja. Ostaće u Vejnvilu do kraja života. A tamo nema klima-uređaja. „Polako, Ale. Izgledaš umorno.” „Jok, dobro sam, detektive Hačisone. Uživajte u poseti.” A1 je nastavio da kotrlja kolica. Hodžiz je gledao za njim, namrštena čela. Hačison. Odakle je to kog đavola došlo. Hodžiz je godinama dolazio ovamo. Al je savršeno dobro znao njegovo ime. A možda i nije. Isuse, nadao se da tip ne pati od rane demencije. Prva četiri meseca ispred sobe 217 dežurala su dva policajca. Zatim jedan. Sada ispred nje nije bilo nikoga, zato što je neko procenio da je čuvanje Brejdija bacanje para i vremena. Opasnost od bekstva nije velika kad zločinac ne može sam ni do toaleta. Svake godine većali su o premeštanju Hartsfilda u jeftiniju instituciju u drugom kraju države i svake godine je tužilac podsećao sve učesnike u raspravi da dotični gospodin, oštećenog mozga ili ne, tehnički još čeka suđenje. Lakše je držati ga ovde, pošto klinika snosi veliki deo troškova. Neurološki tim - pogotovu doktor Feliks Babino, vođa odeljenja - mislio je da je Brejdi Hartsfild vrlo zanimljiv slučaj. Ovog popodneva sedeo je pored prozora u farmerkama i kariranoj košulji. Kosa mu je bila preduga. Trebalo bi da se šiša.
Neko ju je oprao. Zlatila se na suncu. Neka devojka poželela bi da prođe prstima kroz takvu kosu, pomislio je Hodžiz, kad ne bi znala kakvom čudovištu pripada. „Zdravo, Brejdi.” Hartsfild nije ni mrdnuo. Gleda kroz prozor, ali da li vidi samo zid od cigle. Da li zna da je Hodžiz u sobi s njim. Da li zna da je iko s njim u sobi. Čitav tim neurologa čeznuo je za odgovorima na ta pitanja, baš kao i Hodžiz. Sedeo je na kraju bolničke postelje pitajući se: Bio je čudovište ili je to i dalje. „Dugo se nismo videli kao što je mornar zatočen na kopnu rekao horistkinji.” Hartsfild nije reagovao. „Znam da je taj vic bajat. Znam na stotine sličnih. Pitaj moju ćerku. Kako se osećaš.” Hartsfild nije odgovarao. Stavio je ruke u krilo. Upleo je duge, bele prste. Brejdi Hartsfild je aprila 2009. godine ukrao mercedes bene, vlasništvo Holine tetke. Najvećom brzinom upao je u gomilu tražilaca posla ispred Gradskog centra. Ubio je osmoro i ozbiljno povredio dvanaestoro ljudi, uključujući Pitovog i Tininog oca, Tomasa Sobersa. Nije uhvaćen. Pogrešio je kad je već penzionisanom Hodžizu napisao provokativno pismo. Brejdi je sledeće godine ubio Holinu rođaku, ženu u koju se Hodžiz zaljubio. Bilo je neke pravde u činjenici da je upravo Holi stala na put Brejdiju Hartsfildu. Doslovce mu je razvalila mozak Hodžizovim nežnim razbijačem pre nego što je stigao da aktivira bombu koja bi pobila hiljade dece na pop koncertu. Prvi udarac nežnog razbijača slomio je Hartsfildu lobanju. Smatra se da mu je tek drugi naneo nepopravljivu štetu. Primljen je u Kliniku za traumatske povrede mozga u dubokoj komi. Stručnjaci su smatrali da se nikad neće probuditi iz nje. Doktor Babino bio je najglasniji među njima. Hartsfild je jedne mračne i olujne noći novembra 2011. godine, otvorio oči. Obratio se sestri koja je menjala
vrećicu s infuzijom. (Hodžiz je, kad god je razmišljao o tom trenutku, pred očima imao doktora Frankenštajna koji urla: „Živo je! Živo je!”) Požalio se na glavobolju. Pitao je za majku. Doktor Babino je žurno stigao i zamolio pacijenta da prati njegov prst, da bi proverio kretanje očiju. Hartsfild je uspeo da ga prati. Brejdi Hartsfild je u sledećih trideset meseci često govorio (iako nikad pred Hodžizom). Uglavnom je pitao za majku. Učinilo bi im da razume da je mrtva... ali bi on sutradan ili sledeće nedelje ponovio pitanje. Mogao je da sledi jednostavne naredbe u centru za fizikalnu terapiju, i pomalo hoda, iako je uistinu teturao uz pomoć bolničara. U dobrim danima mogao je da samostalno jede, ali ne i da se obuče. Klasifikovan je kao polukatatoničan. Uglavnom je sedeo u sobi. Gledao je kroz prozor u zid garaže ili u sliku cveća na zidu susedne sobe. Prošle godine u Brejdijevoj okolini zabeležena su neka neobična dešavanja. Zbog njih je postao neka vrsta legende na klinici. Kružilo je mnogo glasina i nagađanja. Doktor Babino se mrštio na njih i odbijao da ih komentariše... ali su neki bolničari i bolničarke bile raspoloženje za priču. Izvesni penzionisani policijski detektiv rado ih je slušao. Hodžiz se nagnuo napred. Ruke su mu visile između kolena. Osmehnuo se Hartsfildu. „Da li se pretvaraš, Brejdi.” Brejdi nije odgovarao. „Zašto se trudiš. Bićeš zatvoren do kraja života, na ovaj ili onaj način.” Brejdi nije odgovorio. Polako je digao ruku s krila. Zamalo što se nije ubo u oko. Pogodio je cilj i sklonio uvojak kose s čela. „Hoćeš da pitaš za majku.” Brejdi nije odgovorio. „Mrtva je. Truli u kovčegu. Nahranio si je otrovom. Sigurno je dugo i mukotrpno umirala. Da li je dugo i mukotrpno umirala. Da li si bio tamo. Da li si gledao kako umire.”
Nije bilo odgovora. „Mislim da jesi. Nadam se da jesi. Hej, reći ću ti nešto. Bio sam veliki pijanac. Znaš li šta mi je najživlja uspomena iz tih dana.” Ništa. „Mamurluci. Upinjanje da ustanem iz kreveta, dok mi u glavi tutnja kao da čekić udara po nakovnju. Jutarnje pišanje praćeno pokušajima da se setim onog što sam sinoć radio i kako sam se vratio kući. Obilaženje oko kola u potrazi za tragovima sudara. Imao sam osećaj da sam izgubljen u vlastitom umu i da tragam za vratima da bih mogao da izađem. Nalazio bih ih tek oko podneva, kad bi stvari konačno počinjale da se vraćaju u normalu.” Načas je pomislio na Bibliotekara Ala. „Nadam se da si u tom položaju, Brejdi, da lutaš unutar polurazvaljenog uma i tragaš za izlazom. Samo što za tebe nema izlaza. Tvoj mamurluk se nastavlja u beskraj. Da li se tako osećaš. Čoveče, nadam se da je tako.” Ruke su ga zabolele. Spustio je pogled na njih i video da zabija nokte u meso dlana. Prestao je da to radi i gledao kako se beli polumesec ispunjava krvlju. Osvežio je osmeh. „Samo razgovaram s tobom, ortak. Samo razgovaram. Imaš li nešto da mi kažeš.” Hartsfild nije imao šta da kaže. Hodžiz je ustao. „U redu je. Sedi ti tu gde si i pokušavaj da pronađeš nepostojeći izlaz. Idem napolje da udahnem nešto svežeg vazduha. Dan je divan.” Na stolu između stolice i kreveta bila je fotografija koju je Hodžiz prvo video u kući u Ulici brestova u kojoj je Hartsfild živeo s majkom. Ovo je bila manja verzija, u jednostavnom srebrnom okviru. Na njoj je bio Brejdi s mamom. Stajali su na nekoj plaži, zagrljeni i priljubljenih obraza. Nisu ličili na majku i sina, već na momka i devojku. Slika je pala uz tupo klak, kad se Hodižis okrenuo da pođe. Pogledao je u nju, pa u Hartsfilda, pa ponovo u fotografiju koja je ležala licem nadole.
„Brejdi.” Nije bilo odgovora. Nikad nije odgovarao. Makar ne njemu. „Brejdi, da li si ti to učinio.” Ništa. Brejdi je zurio na labavo upletene prste u krilu. „Neke bolničarke kažu...” Hodžiz nije završio misao. Uspravio je fotografiju. „Učini to opet, ako si je oborio.” Ništa od Hartsfilda i ništa od fotografije majke i sina u srećnije dane, Debore En Hartsfild i njenog slatkog dečačića. „U redu, Brejdi. Vidimo se. Odlazim sa scene.” To je i učinio. Zatvorio je vrata za sobom. Brejdi Hartsfild je, u tom čašu, na tren podigao pogled. Osmehnuo se. Fotografija je ponovo pala na sto. Klak.
9 Elen Bran (koju su učenici koji su pohađali časove Fantazije i horora u srednjoj školi zvali Bran Stoker) stajala je pored vrata školskog autobusa u odmaralištu River Bend. Bilo je četiri po podne u nedelju. Spremala se da pozove 911 da bi prijavila nestanak učenika. Piter Sobers se napokon pojavio pored restorana. Trčao je toliko brzo da mu je kosa bežala s čela. Elen je bila besprekorno korektna prema učenicima, ali je uvek ostajala na drugoj strani linije razgraničenja između nastavnog osoblja i đaka. Nikad nije pokušavala da se zbliži s njima. Ovog puta zaboravila je na to i stisnula Pita u tako snažan i grčevit zagrljaj da je zamalo ostao bez daha. Iz autobusa - punog izabranih učeničkih predstavnika nervoznih od čekanja - dopro je sarkastični aplauz. Elen je prekinula zagrljaj. Zgrabila ga je za ramena i učinila još jedan presedan. Žestoko ga je prodrmala. „Gde si bio. Propustio si
jutarnje seminare i ručak. Bila sam na korak od zvanja policije]" „Žao mi je, gospođo Bran. Zaboleo me je stomak. Mislio sam da če mi svež vazduh goditi.” Gospođa Bran - izabrana kao pratilac i savetnik na vikendputovanju, zato što je predavala američku politiku i istoriju odlučila je da mu veruje. Ne samo zato što je bio jedan od najboljih učenika, koji nikad nije pravio nevolje, već zato što je izgledao bolesno. „Pa... trebalo je da me obavestiš o tome”, rekla je. „Pomislila sam da si auto-stopom krenuo nazad u grad ili nešto slično. Mene bi krivili, da ti se išta dogodilo. Zar ne shvataš da sam odgovorna za svu decu na izletu.” „Izgubio sam pojam o vremenu. Povraćalo mi se. Nisam hteo da to uradim u sali za sastanke. Sigurno sam pojeo nešto pokvareno. Ili sam zakačio jedan od onih dvadesetčetvoročasovnih virusa.” Nije pojeo ništa pokvareno, niti je imao virus, ali nije lagao za povraćanje. Izdali su ga nervi. Preciznije rečeno, popustio je pred nepodnošljivim strahom. Užasavao se sutrašnjeg suočavanja s Endruom Holidejem. Moglo je proći dobro. Znao je da ima šanse da se to dogodi, ali su one bile ravne uvlačenju konca kroz ušice igle koja se kreće. Imaće velikih problema s roditeljima i policijom, ako se sastanak loše završi. Što se stipendija za studiranje, socijalnih ili onih drugih tiče. Moći će da zaboravi na njih. Možda će završiti u zatvoru. Zbog toga je proveo dan lutajući po izukrštanim stazama odmarališta veličine petnaest hektara. Iznova je pretresao predstojeći sukob. Ono što će reći; ono što će Holidej reći i tako dalje. I da, izgubio je pojam o vremenu. Gorko je žalio što je ugledao jebeni kovčeg. Razmišljao je, Samo sam pokušavao da uradim pravu stvar. Prokletstvo, samo to sam pokušavao da uradim! Elen je videla da je dečak na ivici suza. Po prvi put je primetila možda zato što je obrijao glupe brčiće - koliko je omršaveo u licu.
Izgledao je gotovo utvarno. Vratila je mobilni u torbu i izvadila paket maramica. „Obriši lice”, rekla je. Iz autobusa se razlegao povik: „Hej, Soberse! Da li ti se posrećilo.” „Umukni, Džeremi”, reče Elen, ne okrećući glavu. Zatim se obratila Pitu, „Trebalo bi da dobiješ nedelju dana školskog pritvora zbog ovog ispada, ali ću ti progledati kroz prste.” Odlučila se na to zato što bi kazna od nedelju dana iziskivala usmeni izveštaj pomoćniku direktora Votersu, odgovornom za školsku disciplinu. On će ispitati njene postupke. Želeće da zna zašto nije ranije digla uzbunu, pogotovo ako bude primorana da prizna da nije videla Pitera Sobersa od večere u restoranu, prethodne noći. Bio je van njenog nadzora gotovo čitav dan. To bi bilo ocenjeno kao prevelik propust. „Hvala vam, gospođo Bran.” „Misliš li da si gotov s povraćanjem.” „Da. Više nemam šta da povratim.” „U tom slučaju penji se u autobus. Idemo kući.” Pit se popeo uz stepenice i krenuo prolazom između sedišta, praćen novim sarkastičnim aplauzom. Pokušao je da se osmehne, da di znak kako je sve u redu. Želeo je samo jedno, da se vrati u Ulicu sikamora, da se sakrije u sobu i da sačeka sutrašnji dan, u kom će se ova noćna mora okončati.
10 Hodžiz je, po povratku kući iz bolnice, zatekao zgodnog mladića u harvardskoj majici na pragu. Čitao je debelu knjigu u mekom povezu s gomilom sukobljenih Grka ili Rimljana na koricama. Pored njega je bio irski seter, sa zadovoljnim osmehom, zaštitnim znakom pasa odgajenih u sretnim domovima. I mladić i pas su
ustali kad se Hodžiz zaustavio ispod nadstrešnice koja je služila kao garaža. Mladić ga je presreo na polovini travnjaka sa ispruženom pesnicom. Kucnuli su se pesnicama poput crnaca i rukovali poput belaca. Džerom je uzmakao za korak. Uhvatio je Hodžiza za podlakticu. Osmotrio ga je od glave do pete. „Svaka čast!”, povikao je. „Mršaviji si no ikad!” „Redovno hodam”, reče Hodžiz. „Kupio sam traku za trčanje za kišne dane.” „Sjajno! Doveka ćeš živeti!” „Ne bih imao ništa protiv”, reče Hodžiz, kad je kleknuo ispred psa. Pas je pružio šapu. Hodžiz je prihvatio. „Kako si, Odele.” Odel je zalajao, što je verovatno značilo da je dobro. „Uđi”, reče Hodžiz. „Imam koka-kolu. Izuzev ako ne želiš pivo.” „Koka-kola će mi prijati. Kladio bih se da će Odel umeti da ceni vodu. Pešačili smo dovde. Odel je sporiji no što je bio.” „Njegova zdelica je ispod sudopere.” Ušli su u kuću. Počastili su se ledenom koka-kolom. Odel je lapao vodu, a zatim se ispružio na uobičajenom mestu pored televizora. Hodžiz je prvih nekoliko meseci posle penzionisanja besomučno gledao televiziju. U poslednje vreme retko je uključivao televizor, izuzev zbog Skota Pejlija na CBS-ovom večernjem dnevniku ili utakmice Indijansa. „Kako je pejsmejker, Bile.” „I ne znam da je tu. To mi se dopada. Šta je bilo s velikim balom u pitsburškom kantri klubu, s kako se ono zvaše.” „To nije upalilo. Što se mojih roditelja tiče, ’kako se ono zvaše’ i ja otkrili smo da smo nepodudarni u akademskim i ličnim interesovanjima.” Hodžiz je podigao obrve. „To zvuči pomalo advokatski za studenta filozofije s izraženim zanimanjem za drevne kulture.”
Džerom je otpio koka-kolu. Raširio je duge noge, nacerivši se. „Hoćeš li istinu. Kako se ono zvaše - Prisila - koristila me je kao sredstvo za izazivanje ljubomore kod momka iz srednje škole. Pokazao sam se delotvornim. Rekla mi je da joj je veoma žao što me je odvukla čak tamo, pod lažnim izgovorom i da se nada da ćemo ostati prijatelji i tako dalje i tako bliže. Nije bilo prijatno, ali je verovatno bolje što se tako završilo.” Nastavio je posle kraće pauze. „Još čuva sve lutke na polici u sobi. Moram priznati da me je taj prizor naterao da se ozbiljno zamislim. Pretpostavljam da se roditelji ne bi suviše uzbudili kad bi saznali da sam bio kutlača koja je promešala njen lonac ljubavne čorbe, ali mi sestra ne bi dala mira.” „Čuvaću tvoju tajnu”, reče Hodžiz. „I šta ćeš sad. Vraćaš se u Masačusets.” „Jok, ostajem ovde preko leta. Zaposlio sam se na dokovima. Premeštaću kontejnere.” „To nije posao za harvardskog studenta, Džerome.” „Jeste za ovog ovde. Zimus sam dobio dozvolu za rukovanje teškom mašinerijom. Plata je odlična, a Harvard nije jeftin, čak i s delimičnom školarinom.” Tajron Filgud Dilajt pojavio se na blaženo kratko vreme. „Ovi ovdena crno dečak će da đipa po barži i diže bale, masa Hodžiz!” U trenu se prešaltovao na Džeroma. „Ko ti kosi travnjak. Izgleda prilično dobro. Nije Džerom Robinson kvalitet, ali je prilično dobro.” „Klinac s ćoška”, reče Hodžiz. „Je l’ ovo samo drugarska poseta, ili...” „Barbara i njena drugarica Tina ispričale su mi đavolski dobru priču. Tina je isprva oklevala, ali ju je Barbs nagnala da se otvori. Dobra je u takvim stvarima. Slušaj, znaš da je Tinin otac povređen kad se ono desilo ispred Gradskog centra, zar ne.” „Znam.” „Ako je njen stariji brat stvarno slao gotovinu da bi pomogao porodici da se održi iznad vode, svaka mu čast... ali gde je našao
tolike pare. Ne mogu da pronađem zadovoljavajući odgovor, koliko god da se trudim.” „Ne mogu ni ja.” „Tina kaže da ćeš ga pitati.” „Planiram da to učinim sutra, posle škole.” „Da li Holi učestvuje u tome.” „Do izvesne mere. Istražuje pozadinu događaja.” „Strava!” Džerom se široko osmehnuo. „Kako bi bilo da sutra krenem s vama. Vreme je za okupljanje orkestra, čoveče! Otprašićemo sve hitove!” Hodžiz je razmišljao. „Ne znam, Džerome. Jedan tip - starkelja poput mene - možda neće previše uplašiti mlađanog gospodina Sobersa. Ali dva tipa, pogotovo kad je jedan opaki crni mangup od dva metra...” „Lep sam i posle petnaest rundi!” rekao je Džerom, mašući stisnutim pesnicama iznad glave. Odel je podigao uši. „Još sam lep! Stari medved Soni Liston nije me ni dotakao! Letim kao leptir, a ubadam kao...” Posmatrao je Hodžizov strpljivi izraz. „Važi, izvini, nekad se ponesem. Gde ćeš ga čekati.” „Planirao sam da se parkiram ispred škole. Znaš, tamo gde klinci izlaze iz zgrade.” „Ne izlaze svi tamo. Možda ni on neće, pogotovo ako Tina ne izdrži da mu ne kaže da je razgovarala s tobom.” Podigao je ruku, kad je video da se Hodžiz sprema da progovori. „Kaže da neće, ali starija braća poznaju mlađe sestre. Govorim iz ličnog iskustva. Izaći će na zadnji izlaz i preprečiti preko igrališta do Ulice Vestfild. Parkiraću se tamo. Pozvaću te ako ga vidim.” „Znaš li kako izgleda.” „Uh-huh. Tina je imala njegovu sliku u novčaniku. Dopusti mi da budem deo ovog, Bili Barbi voli tu curicu. I meni se sviđa. Hrabra je, kad ti se obratila za pomoć, iako je moja sestra pucketala bićem iznad njene glave.” „Znam.”
„Takođe sam đavolski ljubopitljiv. Tina je rekla da je novac počeo da stiže kad je njen brat imao samo trinaest godina. Tako mlad došao je do tolikog novca...” Džerom je zavrteo glavom. „Ne iznenađuje me što je u nevolji.” „Ni mene. U timu si, ako baš želiš da igraš.” „Moj si čovek!” Usklik je obavezivao na novo kuckanje pesnicama. „Pohađao si Nortfild, Džerome. Ima li drugog izlaza, izuzev glavnog ulaza i Ulice Vestfild.” Džerom nije žurio s odgovorom. „Ako siđe u podrum, naići će na vrata koja vode do nekadašnjeg kutka za pušače. Pretpostavljam da bi mogao da krene tim pravcem, pa kroz amfiteatar i izađe na Ulicu Gamer.” „Postaviću Holi na to mesto”, zamišljeno će Hodžiz. „To je sjajna ideja!”, povikao je Džerom. „Bend će se ponovo okupiti! Baš kao što sam predložio!” „Ne prilazi mu ako ga vidiš”, reče Hodžiz. „Samo zovi. Ja ću mu se obratiti. Upozoriću i Holi. Iako je malo verovatno da bi tako nešto učinila.” „Najvažnije je da čujemo njegovu priču.” „Čućeš je, ako je ja čujem”, reče Hodžiz. Nadao se da ne daje ishitreno obećanje. „Oko dva po podne svrati do moje kancelarije u zgradi Tarner. Krećemo u dva i frtalj. U dva i dvadeset pet bićeš na položaju.” „Siguran si da će Holi prihvatiti taj zadatak.” „Jesam. Dobra je na poslovima prismotre. Sučeljavanja joj prave probleme.” „Ne uvek.” „Ne”, reče Hodžiz, „ne uvek.” Mislili su na sučeljavanje - u MEK-u, s Brejdijem Hartsfildom koje je obavila bez greške. Džerom je pogledao na sat. „Moram da krenem. Obećao sam da ću odvesti Barbster u tržni centar. Hoće svoč.” Zakolutao je očima.
Hodžiz se nacerio. „Volim tvoju seku, Džerome.” „Baš kao i ja. Mrdaj, Odele. Idemo u skitnju.” Odel je ustao i krenuo ka vratima. Džerom se uhvatio za kvaku. Okrenuo se. Osmeh je iščezao. „Da li si bio tamo gde mislim da si bio.” „Verovatno.” „Da li Holi zna da ga posećuješ.” „Ne zna. Ne pominji joj to. Duboko bi se uznemirila.” „Imaš pravo. Kako je on.” „Isto. Iako...” Hodžiz je mislio na pad uramljene fotografije. Na ono klak. „Iako šta.” „Ništa. Stanje mu je nepromenjeno. Učini mi uslugu, hoćeš li. Reci Barbari da me obavesti, ako je Tina pozove da bi joj rekla da je njen brat saznao da su u petak razgovarale sa mnom.” „Učiniću to. Vidimo se u ponedeljak.” Džerom je otišao. Hodžiz je uključio televizor. Obradovao se kad je video da su Indijansi još u igri. Izjednačili su i izborili produžetak.
11 Holi je provela nedelju uveče u stanu. Pokušavala je da gleda Kuma II na kompjuteru. Ovo je obično bila veoma prijatna zanimacija, zato što ga je smatrala jednim od dva-tri najbolja filma ikad snimljena, pored Građanina Kejna i Staza slave. Večeras je stalno pauzirala film, da bi se zabrinuto šetkala ukrug po veoma prostranoj dnevnoj sobi. Stan nije bio luksuzan kao onaj na obali jezera, u kom je živela kad se doselila u grad, ali je bio u dobrom kraju i veoma veliki. Mogla je da plaća stanarinu. Nasledila je pola miliona dolara, nakon Dženinine smrti. Zamašnu sumu i posle
plaćanja poreza. Svakog meseca se uvećavala, zahvaljujući poslu u Hodžizovoj agenciji. U hodu je mrmljala neke od najdražih fraza iz filma. „Ne moram da pokokam sve, samo neprijatelje.” „Kako se kaže banana dakiri.” „Tvoja zemlja nije tvoja krv, ne zaboravi to.” I naravno, onu koju su svi zapamtili: „Znam da si to bio ti, Fredo. Slomio si mi srce.” Da je gledala drugi film, recitovala bi druge fraze. To je oblik autohipnoze koji je praktikovala otkad je gledala Moje pesme moji snovi u sedmoj godini. (Najdraža fraza iz tog filma: „Pitam se kakav je ukus trave.”) Uistinu je razmišljala o skupoj beležnici koju je Tinin brat hitro sakrio ispod jastuka. Bil je verovao da nema nikakve veze s novcem kog je dečak slao roditeljima, ali Holi nije bila tako sigurna. Dugo je pisala dnevnik, beležeći zapažanja o svim filmovima koje je gledala, ljudima s kojima je razgovarala, knjigama koje je čitala i vremenu odlaska na spavanje. Pisala je i o strasti, ali šifrovanim jezikom (naposletku, neko je mogao zaviriti u dnevnike posle njene smrti), poput BT, što je značilo Bila u Toaletu, Znala je da je to opsesivno-kompulzivno ponašanje - ona i njen terapeut došli su do zaključka da je opsesivno pisanje samo jedan oblik magijskog razmišljanja - ali nikom nije nanosila zlo. Koga bi se osim nje ticalo, ako bi želela da čuva svoje zapise u skupim beležnicama. Razumela se u beležnice i znala da one s kožnim povezom i rastegljivim pantljikama nisu jeftine. Za dva i po dolara dobijala se spiralom povezana beležnica, ali se ona kvalitetnija sa istim brojem strana prodavala za deset zelembaća. Zašto bi dete pisalo po tako skupoj beležnici, pogotovo ono iz slabostojeće porodice. „To jednostavno nema smisla”, glasno je prokomentarisala. Dodala je, kao da sledi istu misaonu nit: „Ostavi pištolj. Ponesi kanole.” To je fraza iz originalnog Kuma, ali je dobra. Jedna od najboljih.
Slao je pare. Zadržao je beležnicu. Gurnuo je skupu beležnicu ispod jastuka, kad je sestrica iznenada ušla u sobu. Bila je sve bliža zaključku da u tome ime nečega. Pustila je film, ali nije mogla da razmišlja o beležnici i hoda poznatom i voljenom stazom. Učinila je nešto nečuveno, pogotovo pre spavanja. Isključila je kompjuter. Nastavila je da hoda, s rukama na leđima. Slao je pare. Zadržao je beležnice. „A jaz!”, povikala je u praznoj sobi. „Ne zaboravi na njega!” Da. Sedam meseci zatišja od trenutka kad je novac prestao da stiže i kad je dečak Sobersovih počeo da se neobično ponaša. Da li mu je trebalo sedam meseci da smisli kako da dobije više para. Holi je mislila da je odgovor na ovo pitanje potvrdan. Dobio je ideju, ali nije bila dobra. Ta ideja uvalila ga je u nevolje. „Šta može da bude problem, kad je novac u pitanju.”, pitala je Holi praznu sobu. Hodala je brže no ikad. „Krađa. Kao i učena.” Da li je to u pitanju. Da li je Pit Sobers pokušao da učeni nekog pomoću nečeg u skupoj beležnici. Da li to ima veze s ukradenim novcem. Samo, kako je mogao uceniti nekog zbog novca, koji je ukrao. Prišla je telefonu, posegnula za njim i povukla ruku. Čitav minut je nepomično stajala, grizući usne. Nije navikla da preuzima inicijativu. Možda bi trebalo da pozove Bila i da ga pita da li se slaže s njenom idejom. „Bil ne misli da je beležnica bitna”, rekla je dnevnoj sobi. „Ja imam drugačije mišljenje. Imam pravo na drugačije mišljenje.” Podigla je mobilni sa stočića za kafu i pozvala Tinu Sobers, pre nego što je stigla da se predomisli. „Halo.”, oprezno će Tina. Gotovo je šaptala. „Ko je to.” „Holi Gibni. Ne vidiš moj broj zato što nije u imeniku. Veoma sam pažljiva u pogledu broja, iako ću ti ga rado dati, ako ga želiš. Možemo da pričamo u bilo koje doba, zato što smo prijateljice, a
prijateljice to rade. Da li se tvoj brat vratio kući sa školskog izleta.” „Jeste. Došao je u šest, kad smo završavali večeru. Mama je rekla da ima dosta mesa i krompirića, i da će ih zagrejati ako bude hteo da jede, ali je on rekao da su svratili u Deni na povratku. Otišao je u svoju sobu. Nije ni probao kolač od jagoda. Mnogo ga voli. Stvarno se brinem za njega, gospođo Holi.” „Zovi me Holi, Tina.” Mrzela je dodatak gospođa. Zvučao je kao zujanje komarca. „Važi.” „Da li ti je išta rekao.” „Samo zdravo”, reče Tina tihim glasom. „Nisi mu rekla da si u petak bila u našoj kancelariji s Barbarom.” „Bože, nisam!” „Gde je.” „Još je u svojoj sobi. Sluša Blek Kiz. Mrzim ih.” „I ja ih mrzim.” Holi nije imala pojma o kome se radi, iako je mogla da imenuje sve glumce u Fargu.17 (Najbolja fraza u njemu pripada Štivu Bušemiju: „Popušimo jebenu lulu mira.”) „Tina, ima li Pit bliskog prijatelja s kim bi mogao da podeli svoje probleme.” Tina je razmišljala. Holi je uvrebala priliku da uzme žvaku s nikotinom iz paklice pored kompjutera i da je stavi u usta. „Ne bih rekla”, konačno će Tina. „Pretpostavljam da ima prijatelje u školi. Prilično je popularan. Imao je samo jednog bliskog prijatelja, Boba Pirsona, nešto dalje niz ulicu. Prošle godine odselio se u Denver.” „Ima li devojku.” „Provodio je dosta vremena s Glorijom Mur, ali su raskinuli posle Božića. Pit je rekao da ona ne voli da čita i da nikada neće moći da se zbliži s devojkom koja ne voli knjige.” Čežnjivo je dodala: „Glorija mi se dopadala. Pokazala mi je kako da šminkam oči.”
„Devojčicama nije potrebno šminkanje očiju do tridesete”, autoritativno reče Holi, iako ih nikad nije šminkala. Majka joj je govorila da samo drolje koriste šminku za oči. „ZaistaTina je zvučala zaprepašćeno. „Šta je s učiteljima. Da li ima najdražeg učitelja s kojim bi možda popričao.” Holi je sumnjala da bi stariji brat govorio s mlađom sestrom o omiljenim učiteljima, ili da ga ona slušala, čak i ako bi to učinio. Pitala je, zato što joj ništa drugo nije palo na pamet. Holi je odgovorila bez trunke oklevanja. „Hipi Riki”, rekla je, zakikotavši se. Holi je zastala u pola koraka. „Ko.” „Gospodin Riker, tako se zaista zove. Pit je rekao da ga neka deca zovu Hipi Riki zato što nosi staromodne košulje i kravate s cvetnim motivima. Predavao mu je na prvoj ili drugoj godini. Ne sećam se. Rekao je da se gospodin Riker razume u dobre knjige. Gospođic... hoću reći, Holi, da li će gospodin Hodžiz sutra razgovarati s Pitom.” „Hoće. Ne brini zbog toga.” Tina se mnogo brinula. Zvučala je kao neko ko će svakog časa zaplakati. Holi se stomak zgrčio u lopticu. „O, bože. Nadam se da me neće zamrzeti.” „Neće”, reče Holi. Žvakala je gumu s nikotinom svetlosnom brzinom. „Bili će pronaći i rešiti problem. Tvoj brat će te posle toga voleti više no ikad.” „Obećavaš li da će tako biti.” „Da! Jao!” „Šta nije u redu.” „Ništa.” Obrisala je usta i pogledala mrlju krvi na svojim prstima. „Ugrizla sam se za usnu. Moram da požurim, Tina. Hoćeš li me zvati, ako se setiš nekog s kim je mogao porazgovarati o novcu.” „Nema nikog”, tužnjikavo će Tina. Rasplakala se. „Pa... u redu.” Nastavila je, pošto se osećala obaveznom da još
npšto kažp. „Np trudi se oko šminkp. oči su ti ypoma lppp, oyakyp kakyp su. DOviđpnja." Ptpkihuia jp poziv np čpkajući zg Tina išta kažp. Nastavila jp zg hzga po sObi. ispljunuta jp gumu u kantu za otpatkp porpd radnog stoia i obrisala usnu ubrusom. Kryarpnjp jp ypć prpstaio. Npma bliskp prijatpljp niti stalnu dpyojku. Npma komp zg sp obrati iZuZpy učitplju. spla jp i uključila kompjutpr. otyorila jp prptražiyač, i otišla na ypb-sajt srpdnjp školp Nortfild* Kliknula jp na naše osoblje i uglpzgla Hauarzg Rikpra. Nosio jp košulju s €yptićima sa širokim rukayima, u skladu s Tininom pričom. imao jp krajnjp smpšnu krayatu. zg li jp mogućp zg jp Pit sobprs rpkao npšto najdražpm učitplju pnglpskog, pogotoyu ako to ima npkp ypzp s onim što jp pisao (ili čitao) u skupoj bplpžnici? poslp npkoliko klikoya imala jp tplpfonsk broj Hauarzg Rikpra na kompjutprskom pkranu. još jp bilo rano, ali n j mogla zg sp natpra zg pozoyp potpuno nppoznatu osobu. Tplpfoniranjp Tini jp bilo doyoljno tpgoban zazgtak. Taj poziy zayršio sp plakanjpm. Sutra ću rpći Bilu, zglučila jp. Npk pozoyp Hipi Rikija, ako procpni zg jp tako npšto yrpdno činjpnja. vratila sp na ypliki fajl s filmoyima. Ubrzo sp izgubila u Kumu i i . /SofatTM /
12
Moris jp u npdplju uypčp posptio još jpzgn intprnpt kafp. obayio jp syojp istraziyanjp. uzpo jp komad papira sa tplpfonskim brojpm Pitpra sobprsa kad jp pronašao ono što jp tražio. zapisao jp kućnu adrpsu Endrua Holidpja. U ja Kolridž jp na vpst sajdu. Spzgmdpsptih jp tu stanoyala srpdnja klasa. u uglaynom bploj pnklayi syp kućp pokušayalp su zg izglpzgju skupljp no što su bilp. zbog toga su syp izglpzglp manjp-yišp isto. obilazak npkoliko sajtoya s npkrptninama pokazao jp Morisu zg
se stvari nisu mnogo prompnpp. u mpđuvrpmpnu je izgrađpn prestižni tržni centar: voii Plaza. Enpijpv automobil bi mogao biti parkiran kop kućp. Mogao bi biti i na parkingu iza rapnjp. Nije ga provelo (Gospope, zg možeš sve pa provePš, pomislio je), ali mu se to nije ninpo verovatnim. zašto bi se maltretirao vozpći ujutru pet kilometara u grap i isto toliko uvpčp, po najvećoj gužvi, ako je mogao pa kupi mesećnu autobusku kartu za peset ili šestomesećnu za pepeset polara? Moris je imao ključeve kuće starog prugara, iako nije pokušao pa ih iskoristi. verovatnoća pa kuća bupe obezbeđena alarmom bila je mnogo veća zggo Dom omlapizg u Ulici breza. imao je ključeve Enpijevih kola. ona bi mu mogla zatrebati. otpešačio je po Usrazg palate, ubeđen pa ćp ga Makfarlanp tamo čekati. zgće se zapovoljiti pa natera Morisa pa piški u čašicu. zg ovog puta. Tražiće pa pretrese sobu. pronaći ćp platzgnu torbu s ukrapenim kompjuterom i krvavom košuljom i cipelama, pa i zg p o m a m o kovertu s novcpm uzptu iz fiokp starog prugara. Ubiću ga, pomislio jp Morisa - koji je sap (u svom umu, ako nigpp prugpe) bio Moris vuk. samo što nije mogao pa koristi pištolj. vpliki broj ljupi u Usranoj palati znao jp kako pucanj zvuči, čak i npnapapno ka-bum iz pepprskog pištoljčpta starog prugara. Ostavio je spkirčp u Enpijpvoj kancelariji. Nije bio siguran pa bi obavilo posao, i pa ga jp imao. Makfarlanp jp bio krupan kao Enpi, ali nije bio mpk kao on. Napzornik jp izglppao snažno. to npćp biti problem, ubpđivao jp sebp. to sranje jp samo sranjp. zato što je stari vuk preprepeni vuk, i to sap mora biti - preprepen. Makfarlanp ga n j čpkao na pragu. Nije opahnuo, zato što jp bio uvprpn pa ćp ga čpkati na spratu. i na hopniku. vprovatno ima ključ koji mu omogućava ulaz u svaki stan na ovom sjpbanom, bubama opsepnutom mpstu koje zaupara na pišaćku. probaj mp, pomislio jp. samo mp probaj, kučkin sinp. Ali vrata bphu zaključana, a soba prazna. i n j izglppalo pa jp prptraživana, iako ako jp Makfarlanp bio pažljiv... pažljiv...
Moris je samog sebe počastio pripevom ipiot. zg je Makfarlanp pretražio njegovu garsonjeru, čekao bi ga s policijom. policajci bi imali lisice. Ipak je otvorio orman pa bi se uvepo pa su torbe tamo gde ih je ostavio. Bile su. prebrojao je novac. izbrojao je šest stotina četrdeset polara. to nije bila velika suma, paleko je zaostajala za onom iz Rotstajnovog sefa, ali nije bila zazgmarljiva. vratio je novac u torbu, zatvorio je i seo na postelju. popigao je ruke. Drhtale su. Moram pa opzgsem te stvari opavpe, pomislio je. Moram to pa urapim sutra ujutru. Ali gpe pa ih opzgse? Legao je na postelju i upro poglep u tavanicu. Dugo je razmišljao. Konačno je zaspao. ,
/SafatTM/
f
13
pozgpeljak je pozgo toplo jutro. Na termometru isprep Grapskog centra pisalo je pvapeset jepan stepen i pre zggo što se sunce u potpunosti izpiglo iznap horizonta. Škola je rapila i rapiće još pve zgpelje. zgnas će biti prvi žarki pan leta, zbog kog ljupi brišu znoj s potiljka, žmirkaju na suncu i pričaju o globalnom zagrevanju. Holi je spremno čekala Hopžiza, kap se u pola pevet pojavio u kancelariji. Rekla mu je pa je prošle noći razgovarala s Tinom. Pitala je pa li bi razgovarao s Hauarpom Rikerom, ili Hipi Rikijem, ako zg bupe mogao pa nagovori Pita pa mu ispriča priču o novcu. prihvatio je njen preplog. pohvalio ju je za valjano razmišljanje (zablistala je op zapovoljstva), iako je mislio pa razgovor s Rikerom zgće biti zgophopan. Morao bi pa batali ovaj posao i pa se opseli u Floripu, utočište velikog broja penzionisanim pajkana, ako zg može pa slomi sepamnaestogopišnjeg klinca, koji verovatno jepva čeka pa se zgkom poveri. Pitao je Holi pa li bi ovog popopzgva motrila na sobersa u Ulici
Garnpr. prihvatila jp, uz uslov zg np razgovara s njim. „Npćpš morati", uyprayao jp HzgZiZ. „pozovi mp, ako ga vidišprpspći ću mu put. imamo li njpgovu fotografiju?" „imam poia tucpta na kompjutpru. ppt su iz gzgišnjaka i jpdna iz bibiiotpkp u Ulici Garnpt, u kojoj radi kao pomoćnik ili npšto slično. Dođi, poglpzgj." Najbolja fotografija - portrpt na kom jp Pitpr sobprs nosio kravatu i tamni sportski sako - idpntifikovao ga jp kao UČENIČKOG POTPREDSEDNIKA ZA GEz g RACIJU 2015. gz g iz g . Bio jp crnokos i zgzgan. Sličnost sa spstricom bila jp ppmptna, iako np i zapanjujuća. pamptnp plavp oči posmatralp su HzgZiza. u njima jp blpštala iskra humora. „Mozpš li zg ih pošaljpš DZpromu?" „vpć su poslatp." Osmphnula sp. HzgZiz jp - kao i uvpk u takvim prilikama - pomislio zg bi trpbalo zg to čpšćp čini. u tim trpnucima bila jp gotovo lppa. vprovatno bi bila s malo maškarp oko očiju. „vpoma sp radujpm ponovnom susrptu s DZprzgom." „Kakvih obavpza imama ovog jutra, Holi? imam li koju?" „Sud u dpspt. zbog napazg." „a , zg. Tip koji jp napao dpvpra. Bplson Ćplavi silpdZija." „Nijp lppo zvati ljudp takvim impnima", rpčp Holi. to jp vprovatno istina, ali pojavljivanjp na sudu uvpk jp npprijatna stvar. zgnašnjp ćp biti naročito zamorno, iako npćp trajati duZp zg sata, izuzpv ako sudija vigins nijp ompkšala otkad jp HzgZiz prpstao zg budp policajac. pit Hantli jp Brpndu vigins zvao Fpdpks, zato što jp svp radila brzo i na vrpmp. ćplavi SilpdZija bio jp DZpjms Bplson, čija fotografija bi komotno mogla zg stoji u rpčniku porpd pojma beio đubre. zivpo jp na Avpng'i Edzmont, poznatoj i kao Hilbili Hpvpn. HzgZiz jp u skladu s ugovorom s przgavcpm automobila unajmljpn zg povrati vozilo zg Bplsona, koji jp prp npkoliko mpspci prpstao zg plaća ratp. Nijp zatpkao Bplsona u njpgovoj trošnoj kući. Gospođa Bplson - zrpla zgma prpgaZpna Zivotom - rpkla mu jp zg jp automobil ukradpn. f
f3cAan.-mJ
N /
Ukrao ga je njen brat Ham. zgia mu je njegovu adresu. i on je mo žitelj Hjibjij Hpvpna. „Np volim Hauija", rpkia je HzgžiZu, „morate zg stigzgte do njega, pre zggo što ga Džim ubije. Taj zg gubi vmme na priču, kad pobesng z g mah bije." Džejms Belson je zaista tukao Hauija, kad je Hzgžiz naišao. pomagao se drškom zg grabulje. Ćelava glava blistala mu je zg znoja na suncu. Belsonov dever ležao je na zakorovljenom prilaznom putu, pored zadnjeg branika spornog automobila. Slabašno je šutirao Belsona i pokušavao zg zakloni okrvavljeno lice i slomljeni nos rukama. Hzgžiz je stao iza Belsona. zvajznuo ga je zgžnim razbijačem. Automobil je do pzgzgva bio vraćen przgavcu. Belson, Ćelavi Siledžija, optužen je za napad. „Njegov advokat pokušaće zg te prikaže kao lošeg momka", reče Holi. „Pitaće te kako si savlazgo gospzgina Belsona. Moraš zg se pripremiš za to, Bili." „o, za boga miloga", reče Hzgžiz. „Jezgred sam ga opaučio po timari zg zg bi ucmekao devera. to je sve. primemo sam dozvoljenu silu i pokazao ppmernu uzdržanost." „zg zaboravi zg si se tom prilikom poslužio oružjem. čarapom punom kuglagera, zg budem precizna." „pravo veliš, ali Belson to zg zna. Bio mi je okrenut leđima. Drugi tip je u najboljem slučaju bio polusvestan." „Dobro..." izglezgla je zabrinuto. Grickala je ranicu koju je napravila razgovarajući s Tinom. „samo zg želim zg upadzgš u zgvolju. obećaj mi zg ćeš sačuvati živce i zg zgćeš vikati, mahati rukama, ili..." „Holi." uhvatio ju je za ramena. zg žno. „izađi. popuši cigaretu. smiri se. ujutru u sudu sve će teći kao po loju, baš kao i popzgzg s pitom Sobersom." poglezgla ga je razrogačemm očima. „zgješ reč zg će tako biti?" „zgjem reč." „važi. upravo sam popušila polovinu cigarete." Krenula je ka N /
N /
/SafatTM/
vratima, prpturajući po torbi. „cpka nas pan bogat ppšavanjima." „pretpostavljam pa ćp tako biti. imam pa ti kažpm još npšto prp npgo što krpnpš." Okrpnuia sp. izgippaia jp zbunjpno. „Trpbaio bi pa sp čpšćp osmphujpš. imaš prppivan osmph." pocrypnpia jp svp po korpna kosp i požurila napoijp. ponoyo sp smpšiia. Hopžiz jp bio srpćan zbog toga. N /
14
i Moris jp imao ispunjpn pan. to mu jp gopiio. Sumnjp i strahovi nisu mogli pa ga stignu, pokip gop jp bio u pokrptu. pomoglo mu jp što sp probupio sasvim siguran u jppnu stvar. zgnas ćp postati vuk. Gotoyo jp s krpljpnjpm zastarplog kompjutprskog sistpma za sklapištpnjp popataka u cpntru za kulturu i umptnost, pa bi njpgov jpbpni ppbpli špf izglppao pobro prpp svojim špfom. Višp npćp biti jagnjpšcp Elisa Makfarlanpa. Npćp biti blpjanja zg, gospzgizg, zg, gospzgizg i građanin pokorni vama na usluzi, gospzgizg kap gop bi sp Makfarlanp pojavio. Gotovo jp s uslovnom. pobpći ćp glavom bpz obzira iz ovog popišanog grapa, čim sp pomognp Rotstajnovih bplpžnica. Npćp putovati na spvpr u Kanapu, ali ćp sići ispop čptrppspt osmp. Možpa ćp sp oplučiti za novu Englpsku. ko zna, možpa baš Nju Hpmpšir. u čitanju bplpžnica na tom mpstu, blizu planina u kojp jp Rotstajn glppao pok ih jp pisao, bilo bi npkp romanpsknp zaokružpnosti, potvrpp pa na kraju uvpk svp pođp na svojp mpsto. Trpbalo jp pa zna pa Rotstajn nijp mogao pa ostavi Džimpa zaposlpnog u toj jpbpnoj rpklamnoj agpnciji, zato što u tomp nijp bilo nikakvp zaokružpnosti, samo vplikp ružnoćp. Možpa jp, puboko u srcu, to znao. Možpa mu jp to saznanjp pomoglo pa svih ovih gopina sačuva razum. Nikap u životu nijp sp ospćao ovako razumno.
Njegby jpbphi debeli šef yerbyatno 4p pozyati Makfarlanzg, kad se bybg jutra zg pbjayi na pbslu. to mu je bila dužnost u slučaju zgopravzgnog izostanka. Mbrjs je zgstao. Leti ispzg razgra. Sišao je u pzgzemlje. Fino. Ma sjajno. u bsam ujutru ukrcao se u autobus za Ulicu Mejn. z g yezab se db bkretnice na kraju Lbuer mejna. Pešačib je db Lejsmejkers lejna. Obukao je jedini sportski kaput i krayatu. izglezgo je dbybljno pristojno zg zg štrči, iakb radnje za bogatiju klijentelu jbš nisu radile. Skrenuo je u sbkače između Retkih izzgnja Endrua Hblideja i susedzg radnje, butika za decu La Bela Flora. u dybrištancetu iza zgrazg bila su tri parking mesta. Dya su bila rezeryisana za prbzgyhicu bdeće, a jedno za knjižaru. Vblyb je bib na jednom bd mesta rezeryisanih za butik. Drugo je bilb prazno, baš kao i mestb rezeryisano za Endrua Hblideja. i tb je bilb fino. Napustio je dybrištance žurno kao što je i dbšao. Na trenutak je zastao zg bi bacib pogled na znak zatvoreno , s unutrašnje strazg ulaznih yrata knjižare. pružio je korak db Lbuer mejna, gde se ukrcao u autobus za centar grazg. Pbsle dye promezg autobusa iskrcao se ispred tržnog centra voli Plaza, samo dya blbka bd kuće pbkbjnog Endrua Hblideja. ponbyb je hbzgo brzim korakom. Više se nije šetkao. ponašao se kao zgkb kb zna gde je, gde ide i ima sya praya zg bude na bybm mestu. Ulica Kblridž bila je gbtbyb pusta, što ga nije izzgnadilo. Bilb je deyet i petnaest (njegby jebeni debeli šef sigurno je sbptao glezgjući Mbrisby prazni bdeljak). Deca su u škbli; zaposlezg mame i tate rintale su zg bi mogle zg otplaćuju dugbye na kreditnim karticama; yećina zanatlija i raznosača robe zgće izaći na teren pre deset. samo bi szgni časbyi sredinom pbpbdzgya bili bblje yreme. Nije mogao zg čeka tako dugo. ima preyiše mesta zg obiđe, preyiše styari zg uradi. Oyb je yeliki zgn Mbrisa Belamija. Vratiće se na
pravi put posle dugog, dugog lutanja.
15
Tjhj jp pozlilo otprjijkp kad je Moris pošao prilaznim putem ispred kućp Drua Holideja i uglezgo automobil starog drugara parkiran u garaži. Prošle noći gotovo zg nije oka sklopila. Mnogo se brinula kako će se Pit ponašati kad sazna zg ga je otkucala. Zgrudvani doručak pritiskao joj je želuzgc. zg svarena hrana počela je zg joj puže uz grlo, baš kad je gospođa Sloun interpretirala „Anabel Li" (nikad se nije zadovoljavala običnim čitanjem). pzgigla je ruku. cin^o joj se zg je teška najmanje pet kilograma. Držala ju je uspravno dok gospođa Sloun nije pzgigla pogled. „zg, Tina. Šta je bilo?" Zvučala je ozlojeđeno, ali Tina nije marila zbog toga. prevazišla je szgbivljivost. „Nije mi dobro. Moram zg zgem do ženskog." „idi, kad moraš, ali požuri nazad." Tina je šmugnma iz učionice. zg ke cure su se cerekale - u trinaestoj je vanredna poseta toaletu vrlo zabavna prilika - ali je Tina bila previše zaokupljena pužućom grudvom zg bi se stidela. zgla se u trk ka toaletu, koji je bio na polovini hzgnika. Trčala je svom brzinom za koju je bila sposobna, ali je grudva bila brža. presamitila se u struku, pre zggo što je stigla do toaleta i povratila doručak preko patika. Gospzgin Hagerti, glavni školski domar, peo se uz stepenice. Video ju je kako se tetura unazad zg pušeće barice povraćke. potrčao je ka njoj. pojas s alatom zveckao mu je u trku. „Hej, devojko, kako se osec^š?'" Tina je pružila ruku ka zidu. cinilo joj se zg je načinjena zg plastike. Svet joj se ljuljao pred očima, zato što je povraćala dovoljno jako zg zaplače, ali to nije bio jedini razlog. Duboko je N /
požalila što je popustila Barbari pa je ubepi pa porazgovara s gospopinom Hopžizom i što nije popustila bratu pa se sam nosi sa svojim problemima. Šta ćp biti ako nikap više zg progovori s njom? „Dobro sam", rekla je. „Žao mi je što sam napravila..." vrtoglavica se pogoršala pre zggo što je stigla pa završi rečenicu. Nije se baš ozgsvestila, ali je sve počeo pa se povlači op nje. postao je zgšto što posmatra kroza zamrljani prozor, umesto zgšto u čemu je. Kpznma je niza zip. začuđeno je posmatrala vlastita kolena u zelenim helankama, koja su joj hitala u susret. Gospopin Hagerti ju je popigao i pozgo niz stepenice po školske ambulante.
16
Enpijev mali zeleni subaru bio je savršeno vozilo za M olove potrebe. Nije privlačio prvi, pa i zg govorimo o prugom poglepu. Sličnih automobila bilo je na hiljape. Krenuo je u rikverc prilaznim putem. zaputio se ka Nort sajpu. Motrio je na pajkazg i poštovao sva ograničenja brzizg. isprva je sve popsećalo na reprizu petka uveče. zaustavio se u tržnom centru u Aveniji Belouz i ponovo posetio Houm Depo. otišao je po opeljka s alatom, gpe je opabrao pugački opvrtač i pleto. zatim se opvezao po četvrtaste građevizg op cigle u Ulici breza, koja je zgkap bila Dom omlapizg. ponovo se parkirao na prostoru s oznakom rezervisano za vozila d o m a . to je bilo pobro mesto za obavljanje prljavih poslova. Na jepnoj strani bila je platforma za utovar, a na prugoj visoka živica. Bio je vipljiv samo otpozapi, s bejzbol igrališta i zapuštenih terena za košarku. Škola je rapila, pa na njima nije bilo nikoga. prišao je poprumskom prozoru koji je zapazio prilikom prethopnog obilaska. Čučnuo je i gurnuo opvrtač u pukotinu na vrhu. prošao je kroz
trulo prvo s mapm otporom. Diptom jp proširio otvor. stakio se zaprmaio u okviru, aii n j pukio, zato što jp stari git stvarao ypiiki zazor. Vproyatnooa zg oya zgrapupna ima aiarm svakog trpnutka biia jp svp manja. ponovo jp zampnio pipto opvpačpm. progurao ga jp kroz procpp po bravicp i gurnuo. Osvrnuo sp oko spbp pa bi bio siguran pa jp prošao npopažpno. Mpsto jp npsumnjivo pobro, aii jp provaia u po bpia pana ipak krupno i potpncijaino opasno kršpnjp zakona. Nijp vippo nikoga izuzpv vranp na tpipfonskoj banppp. Gurnuo jp pipto u pno prozora. snažno ga jp upapo ivicom piana. zatim ga jp cimnuo. isprva sp ništa n j pogopiio. prozor jp zaškripao. pomprio sp, uz obiačić prašinp i prijavštinp. Bingo! Obrisao jp znoj s j a . posmatrao jp stojp, stoiovp za kartanjp i kutijp s kojpkakvim otpapom. Uvprio sp pa ćp iako kpznup kroz prozor i poskočiti na pop. Npćp to još učiniti. Npćp to učiniti pok postoji najmanja mogućnost pa jp npgpp ugrađpn npčujni aiarm. Moris jp vratio aiat u maii zpipni Subaru. opvpzao sp.
17
Linpa sobprs napziraia jp ppcu na vpiikom jutarnjpm opmoru u osnovnoj škoii Nortpip, kap joj jp ppgi Moran prišia i rpkia pa jp njpnoj kćpri poziiio i pa jp opvpzpna u Dorton Mipi, n p k j ppt kiiomptara opatip. „u ambuianti jp", rpčp ppgi, tihim giasom. „izgippa pa jp povratiia i pa jp npkoiiko minuta biia bpz svpsti" „Biagi bozp", rpčp Ljpa. „Biia jp bippa za poručkom. Rpkia mi jp pa jp pobro, kap sam jp pitaia kako jp." „Takvi su", rpčp ppgi, koiutajući očima. „Mpioprama iii pobro sam, mama, mani mp sp, pronađi život. ipi po nju. opvpzi jp kući. Ja
te pokrivati. Gospopin jablonsk jp vpć zvao zampnu." „prava si svetica." Linpa jp skupljala knjigp. pakoyaia ih jp u aktovku. „Vproyatno jp stomak u pitanju", rpčp ppgi. Kpznma jp u sedištp kojp jp Linpa oslobzgila. „prptpostavljam pa bi mogla pa jp opvpppš po najbližpg poktora, ali zašto bi trošila prpko potrpban novac? Taj virus kruži." „znam", rpčp Linpa... iako sp pitala. Tom i ona polako su sp ali sigurno izvlačili iz pva ambisa: novčanog i bračnog. Gopinu pana poslp Tomovp npsrpćp opasno su sp približili raskipu. Tapa sp ppsilo čupo u obliku tajanstvpnog novca koji jp počpo pa stižp. srpća jp počpla pa sp okrpćp. još sp nisu iZvukli iz oba ambisa, ali jp povprovala pa jp to mogućp. Dpca su, s ropitpljima usmprpnim na puko prpživljavanjp (Tom jp naravno imao popatni izazov oporavka op povrppa), provopila prpmnogo vrpmpna lptpći na autopilotu. Linpa jp, tpk sapa, kap jp osptila pa konačno ima prostora za pisanjp i vrpmpna pa sp osvrnp oko spbp, osptila pa npšto nijp kako valja s Pitom i Tinom. imala jp pobru i pamptnu ppcu. Nijp vprovala pa su pala u uobičajpnp tinpjpžprskp zamkp - pićp, proga, sitnp krađp, spks - ali zgčega ima. prptpostavljala jp pa zna o čpmu sp rapi. I Tom jp vprovatno mislio to isto. Bog jp poslao manu s npba kap su izraplićani glapovali, ali gotovina kapljp iz prozaičnijih izvora: banaka, prijatplja, naslpđa, rođaka koji su u situaciju pa pomognu. Tajanstvpni novac nijp stigao ni iz jppnog op tih izvora. pogotovo np op rođaka. Njihovi sropnici 2010. gopinp nisu bili u ništa boljpm položaju op njih. samo što su i ppca sropnici, zar np? Lako jp prpvippti tako npšto zato što su vpoma bliski, ali jpsu. Apsurpno jp vprovati pa jp novac pošao op njih. Tina jp u vrpmp kap su kovprtp počplp pa stižu imala samo ppvpt gopina. Nijp bila sposobna pa krg'p takvu tajnu. Ali pit... taj jp znao pa ćuti. Linpa sp sptila onog što jp majka rpkla kap jp imao samo ppt gopina: „Ovaj mali ima katanac na
ću
[M uci*.-T M /
ustima." samo, gde bi dečak zg trinaest gzgina našao tolike pare? Razmišljala je, dok se vozila do Dorton Midia zg pokupi bolesnu kćer. Nikad nismo postavili nijedno pitanje, zg baš, zato što smo se plašili zg to učinimo. Niko ko nije p ro zn o strašzg mesece posle Tomijeve zgsreće zg bi to mogao zg razume. zg želim zg se izvipavam zbog toga. Imali smo dobre razloge za kukavičluk, pregršt njih. Dva najveća živela su pzg našim krovom. Očekivala su zg ih izdržavamo. vpme je zg se sazna ko je koga izdržavao. zg li je to bio Pit, zg li je Tina to saznala i zg li je to muči. vpme je zg prestazgm zg budem kukavica. vpme je zg otvorim oči. potrebni su mi zggovori.
18
Sredina je jutra. Hzgžiz je bio na sudu. ponašao se veoma pristojno. Holi bi se ponosila njime. precizno, jezgrovito i sažeto je zggovarao na pitanja advokata Ćelavog siledžije. Advokat mu je zgvao mnogo povzga za raspravu. Hzgžiz je u detektivskoj karijeri pozgkad pazgo u tu zamku. sad ju je uspešno izbegavao. Linzg sobers je vozila bledu, ćutljivu kćerku kući iz škole. popiće čašu piva zg đumpra kad budu stigle. to će joj smiriti stomak. zatim će leći. Konačno je spremna zg pita Tpu šta zna o tajanstvenom novcu. zgće to učiniti dok joj zg bude bolje. posle pzgzg će imati dovoljno vremena za razgovor. pit će učestvovati u njemu, kad se vrati kući iz škole. To je najverovatnije najbolje Pšepe. Tom s grupom mušterija obilazi kancelarijski kompleks osamdeset kilometara zg grazg, koji je dozgzgvno koristio ibm . zgće se vratiti pre sezgm. Verovatno će doći kasnije, ako budu večerali na povratku. pit je bio na trećem 4asu fizike za tapntovazg učenike.
posmatrao je gospzgina Nortona koji je nazghnuto besedio o HigsOyom bozonu i CERN-ovom gigantskom razbijaču čestica u Syajcarskoj, ali je umom bio mnogo bliži kući. po ko zna koji put je razmatrao scenario za popzgzgvni susret- pzgsećao je sebe zg to što ima scenario zg znači zg će ga Hoiidej slediti- Dugo se bavio knjižarskim poslom. veroyatno je u priličnoj meh zaobilazio zakon. Pit je samo klinac. zg sme to zaboraviti- Mora biti pažljiv i uzimati u obzir svoje zgiskustvo. Mora zgprekidno razmišljati o onom što čp rećg i pre svega mora biti hrabar. Reći će Holideju: Pola vekzg je bolje zg ničega, ali je u svetu želja čak i jedna kriška bolja zg ničega. Nudim ti trideset kriški. Moraš zg razmisliš o tome. Reći će Holideju: zgću biti ničije rođenzgnsko karanje, bolje ti je zg to na vreme ukapiraš. Reći će Holideju: isprobaj me, ako misliš zg blefiram. Obojica ćemo ostati praznih ruku, ako to učiniš. Razmišljao je: izvući ću se iz ovoga, ako ostazgm pribran. i ostaću. hoću. Moram. Moris Belami parkirao je ukradeni subaru dva bloka zg Usrazg palate. otpešačio je do nje. Muvao se na vratima radnje s polovnom zgećom, zg bi se uvepo zg Elis Makfarland nije u blizini. smugnuo je u jadnu zgradu. Uspeo se na deveti sprat. zgnas su oba lifta bila pokvarena, što je bila redovna pojava. Nagurao je nasumično izabranu zgeću u platzgnu torbu. poslednji put je izašao iz grozzg ga^onje^e. stigao je do prvog ćoška, s vrelim potiljkom i vratom ukočenim kao zgska za peglanje. Nosio je platzgzg torbe u rukama. Činilo mu se zg svaka teži pedeset kilograma. očekivao je zg će Makfarland svakog časa uzviknuti njegovo ime, zg će istupiti ispzg tende i zg će ga zapitati zašto nije na poslu i gde misli zg je krenuo. Pitaće ga šta ima u torbama. n a kraju će mu saopštiti zg se vraća u zatvor: „zgćeš proći kroz prvo polje na tabli, zgćeš dobiti dve stotizg dolara." Nije se smirio dok Usrana palata nije sasvim zgstala N /
N /
N /
s vidika. Tom sobers sproybdio je malobrojnu družinu agenata za npkrptbinp kroz prazzg kancelarije iBM-a. Ukazivao je na raznovrszg mogućnosti. Ohrabrivao ih je zg fotografiju objekat. Bili su uzbuđeni zbog poslovzg prilike. Na kraju zgna će ga hirurjki zaceljezg noge i kukovi boleti kao zg ga muče svi đavoli pakla, ali se zasad dobro osećao. Napujteni kancelarijski i proizvzgni prostor mu može dozgti mnogo toga. sreća se konačno okretala. DZerom je stigao u HzgZizovu kancelariju. Hteo je zg izzgnadi Holi, koja je zacvilela zg radosti kad ga je videla, a zatim zg zebnje, kad ju je stisnuo oko struka i okrenuo oko sebe, kao jto je činio sa sestricom. Razgovarali su duže zg sata. upoznala ga je sa svojim viđenjem afere sobers. Obradovala se kad je ozbiljno shvatio njeno zanimanje za skupe beleznice. joj vije se obradovala kad je saznala zg je glezgo Na tajnom zazg tku: povratak na koledž. Prestali su zg govore o Pitu soberslu. Nadugačko i najiroko su pričali o filmu. poredili su ga s ostalim iz filmografije Dzozg Hila. zatim su započeli razgovor o raznovrsnim kompjuterskim aplikacijama. samo Endru Holidej nije imao nikakvog posla. prestao je zg se zanima za prva izzgnja, i za mlade kelzgre u tesnim crnim pantalonama. ulje i vzga su za njega bili isto jto i vetar i vazduh. spavao je večitim snom, u bari usirezg krvi, privlačeći muve...
19
Jezgnaest je sati. u gradu je dvadeset sezgm stepeni. Radio javlja zg će se živa u termometru popeti do trideset drugog pzgeoka, pre zggo što počzg zg se spušta. Ljudi govore zg je ovo sigurno globalno zagrevanje. Moris se dva puta provezao pored Doma u Ulici breza. Bio je srećan (iako zg i izzgnađen) kad je video zg je napušteniji zggo ikad. Ličio je na praznu kutiju zg cigle koja se peče na suncu. Nije bilo policije, niti automobila radnika obezbeđenja. Čak je i vrana potražila svežije okruženje. Obišao je oko bloka i zapazio mali ford fokus parkiran na prilaznom putu njegove zgkazgšnje kuće. zgko zg starijih Sobersovih ranije se vratio kući. Dođavola, možzg i oboje. Hladno je posmatrao taj prizor. uputio se ka Domu. Ovog puta je skrenuo ka zgradi. Obišao je. Parkirao se na mestu koje je smatrao svojim. Bio je siguran zg ga niko nije prjmetio. Ipak će se potruditi zg bude što brži. Dozgo je torbe do obijenog prozora. Spustio ih je na pzg pzgruma. Pale su uz mukli tresak, pzgigavši oblačiće prašizg. Brzo se osvrnuo oko sebe i kliznuo nogama napred kroz prozor. Talas vrtoglavice zapljusnuo ga je kad je duboko uzghnuo ustajali vazduh. Blago se zateturao i ispružio ruku, zg bi zgržao ravnotežu. to je zbog vrućizg, pomislio je. Bio si prezauzet zg bi shvatio zg se kupaš u znoju. Takođe si zaboravio zg doručkuješ. I jedno i drugo bili su istina, ali je najvažniji uzrok izzgnadzg slabosti bio jednostavniji i očigledniji, ostario je. Gzgizg su ga delile zg fizičkih napora u farbarg Mora pametnije zg raspoređuje snagu. Pored peći su bile dve kartonske kutije zggovarajuće veličizg s natpisom kuhinjske potrepštizg na stranama. Seo je na jednu zg njih. Čekao je zg vrtoglavica prođe i zg mu se srce smiri. V
otkopčao je torbu u kojoj je bio Enpijev mali automatik i zatakao pištolj za pojas na leđima. prebacio je košulju preko njega. uzeo je stotinu polara Enpijevog novca, zbog zgpredviđenih troškova. Ostavio je ostatak za kasnije. Večeras će se vratiti ovamo. Mozpa će i prenoćiti u poprumu. Sve je zavisilo op klinca koji je ukrao beležnice i mera koje će morati pa upotrebi pa bi ih povratio. učiniću šta gop bupe zgophopno, kurcožperu, razmišljao je. Šta gop bupe zgophopno. Kucnuo je čas pa krezg. u mlađim panima lako bi se izvukao kroz prozor popruma. Ti pani pavno su prošli. privukao je jepnu kutiju s natpisom kuhinjske potrepštizg prozoru. Bila je izzgnađujuće teška. Verovatno je puna rashopovazg opreme. iskoristio je kao stepenik. Pet minuta kasnije je krenuo ka Retkim izpanjima Enprua Holipeja. Tamo će parkirati kola starog prugara na njegovo mesto u pvorištancetu. Ostatak pana uživaće u blagopetima klima-uređaja i čekati polazak mlađanog krapljivca beležnica. Džejmi Hokins, malo morgen.
20
Dva i petnaest. Hopžiz, Holi i Džerom počeli su pa se raspoređuju na pogovorezg položaje oko srepnje škole Nortfilp. Hopžiz je bio prep zgrapom, Džerom na uglu ulice Vejtfilp, a Holi iza školskog amfiteatra u ulici Garzgr. obavestiće Hopžiza kap stignu na položaje. Moris je popesio kravatu u knjižari na Lejsmeker lejnu. okrenuo je znak na vratima sa zatvoreno na o tv o ren o . otključao je propavnicu. ušao je i seo za sto. Ako se zgka mušterija pojavi - što je malo verovatno u ovo lepjo poba pana, ali je moguće - rapo će je
uslužiti. smisliće zgšto, ako se mušterija zatekzg u radnji kad klinac dođe. Improyizoya4e. Srce mu je brzo lupalo, ali su mu ruke bila mirzg. ja sam yuk, govorio je sebi- Ujezgću ako budem morao. Pit je bio na času kreativnog pisanja. služili su se strankoyim i vajtoyim Elementima stila. zgnas su raspravljali o čuvenom pravilu broj 13: Izbegavaj suvišzg reći. Obrađivali su Hemingvejevu p p ču „Ubice". potakla je živu raspravu. Mnogo reći je izgovoreno o Hemingvejevom izbegavanju zgpotrebnih reči. Pit nije pratio raspravu. zg prestano je glezgo u sat, na kom su kazaljke postojano marširale ka sastanku s Endruom Holidejem. Razmatrao je scenario. u dva i dvadeset pet telefon mu je zavibprao uz nogu. otvorio ga je i poglezgo ekran. Mama: Dođi kući pravo posle škole, moramo zg razgovaramo. stomak mu se zgrčio, a srce prešlo u viši stepen prenosa. Pomislio je zg će biti reči o novim kućnim poslovima, ali nije verovao u to. Moramo zg razgovaramo jeste mamogovor za H justozg, imamo problem. Možzg je reč o novcu. to mu se činilo verovatno zato što problemi zglično dolaze u krdu. Tina je pustila mačku iz džaka, ako je to posredi. u redu, ako je tako, u redu. otići će kući. Razgovaraće s majkom, ali prvo mora zg razreši situaciju s Holidejem. Njegovi rzgitelji nisu zggovorni za zgvolju u kojoj se našao. zgće ih učiniti zggovornim. Niti će kriviti sebe. uradio je ono što je morao. sto manje znaju to bolje, ako Holidej zgbije dogovor, ako pozove policiju uprkos razlozima koje će mu Pit predstaviti. Nije želeo zg budu optuženi kao saučesnici ili zgšto slično. Razmišljao je o isključenju telefona i zglučio zg to zg učini. Tako zg bi znao za novu Tininu ili maminu poruku. poglezgo je na sat i video zg je dvadeset do tri. Zvono će uskoro zazvoniti. Napustiće školu. Pitao se zg li će se ikad vratiti u nju. N /
21
HbdžfZ se parkirao sezgmnaest metara zg glavnog ulaza u srednju školu. Nalazio se iza žute trake, ali je imao staru karticu policijska POSETA u pregratku za rukavice. Čuvao ju je za ovakve prilike. postavio ju je na upravljačku tablu. izašao je iz automobila i naslonio na haubu, ruku skrštenih na grudima, kad je zvono zazvonilo. posmatrao je niz vrata na ulazu. iznad njih je bio školski moto: obrazovanje je svetlost života . Držao je telefon u ruci, spreman zg pozove ili zggovori na poziv, u zavisnosti zg toga zg li će dečak izaći ili zgće. Nije dugo čekao, zato što je Pit sobers bio među prvim učenicima koji su izleteli u junski zgn i strčali niz široke granitzg stepenice. Većina dece bila je s prijateljima. Dečak sobersovih bio je sam. Nije bio jedini koji je pilotirao solo, naravno, ali je na licu imao zglučan izraz, kao zg živi u budućnosti, umesto u sazgšnjosti. Hzgžiza su oči još dobro služile. pomislio je zg pred sobom ima lice vojnika koji ide u bitku. ili se samo brizg zbog završnih ispita. Nije pošao ka žutim autobusima parkiranim levo zg škole, već je skrenuo desno, ka Hzgžizu koji mu je krenuo u susret. pozvao je Holi u hzgu. „imam ga. Reci Džeromu." prekinuo je poziv zg čekajući zggovor. Dečak je krenuo zg zaobilazi Hzgžiza prema ulici. on mu je presekao put. „Hej, Pite, imaš li malo vremena?" Dečak se zaglezgo u njega. ima lepe crte, ali mu je lice previše mršavo, a čelo prekriveno bubuljicama. Uszg su mu toliko stisnute zg su se pretvorile u crtu. „ko ste vi?", pitao je. Nije rekao z g , gospzgizg ili Mogu li zg vam pomogzgm. Samo Ko ste vi. Glas mu je bio napet koliko i lice. „zovem se Bili Hzgžiz. Želeo bih zg porazgovaram s tobom." i i
i
^
i
I
i
i
i
f&AanrmJ
T&AiK.-™/
f
Dpcd su prolazila pored njih. Ćeratala su, laktala se, smejala, zavitlavala, pzgešavala rance. zgkolicina je poglezgla Pita i muškarca retke sede kose, ali niko nije pokazivao bilo kakvo zanimanje za njih. Išli su zggde, zg bi zgšto radili. „o čemu?" „Biće bolje zg porazgovaramo u mojim kolima, radi privatnosti." Pokazao je na prijus. Dečak je ponovio pitanje: „o čemu?" Nije se mrzgo. „Evo kako je bilo, Pite. Tvoja sestra Tina je prijateljica Barbare Robinson. Gzginama poznajem porzgicu Robinson. Barb je ubedila Tinu zg f&razgovara sa mnom. Veomafje zabrinuta za tebe." Aanrmf „zašto?" „Ako pitaš zašto me je Barb predložila, učinila je to zato što sam bio policijski detektiv" Strah je sevnuo u dečakovim očima. „Ako se pitaš zašto je Tina zabrinuta, najbolje je zg o tome zg razgovaramo na ulici." Strah je očas zgstao s dečakovog lica. Ponovo je postalo bezizražajno. sad je to bilo lice dobrog pokeraša. Hzgžiz je ispitivao osumnjičezg koji su mogli zg očiste lice za tren. Obično su bili najtvrđi orah. Retko su se lomili. „zg znam šta vam je Tina rekla, ali zgma razloga za brigu." „Možzg ih ima, ako je ono što mi je rekla tačno." Hzgžiz je počastio Pita najsrzgčnijim osmehom. „Hajde, Pite. zgću te kidnapovati. Kuzgm se bogom." Pit je oklevajući klimnuo. Dečak se ukočio u mestu kad su prišli prijusu. Pročitao je tekst na žutoj kartici na upravljačkoj tabli. „Bio si policijski detektiv, ih si to još uvek?" „Bio sam", reče Hzgžiz. „Ova karta... zovi je suvenirom. Pozgkad može biti korisna. Napustio sam službu pre pet gzgina. z g onzg krčkam penziju. Molim te zg uđeš zg bismo porazgovarali. Ovde sam kao prijatelj. istopiću se, ako ostazgm malo duže na ovoj vrućini." ^
r
rj,
r
v
fM tc j* .- T M /
„A akO hp uđpm?" HbdžfZ jp slegnuo ramenima. „u tom slučaju otići ćeš svojim putem." „Pristajem, ali samo nakratko", reče Pit. „zgnas moram zg pešačim do kuće, zg bih svratio do apoteke zbog oca. uzima onaj lek, vioks. zato što je pre zgkoliko gzgina ozbiljno povređen." Hzgžiz je klimnuo. „znam. Gradski centar. to je bio moj slučaj." „stvarno?" „stvarno." Pit je otvorio suvozačka vrata i ušao u prijus. Nije bio zgrvozan u automobilu zgpoznatog čoveka. Bio je oprezan i buzgn, ali zg i zgrvozan. HzgZiz je saslušao i razgovarao s desetak hiljazg osumnjičenih i svedoka. Bio je prilično siguran zg se dečak zglučio, iako nije znao zg li će se otvoriti ili ćutati. Ubrzo će saznati. zaobišao je automobil i seo za volan. Pit je isprva bio miran. Ukočio se i uhvatio za kvaku kad je HzgZiz upalio motor. „smiri se. Kresnuo sam ga samo zbog klime. Prokleto je toplo, za slučaj zg nisi primetio. Pogotovu za ovako rano doba gzgizg. verovatno je reč o globalnom zagr..." „zgjte zg što pre završimo s ovom, zg bih uzeo tati lek i otišao kući. šta vam je moja sestra rekla? znate zg ima samo trinaest gzgina, zar zg? volim je toliko zg bih umro za nju, ali je mama zove Tina kraljica drame." Dzgao je, kao zg to sve objašnjava: „ona i njena prijateljica Elen zg propuštaju nijednu epizzgu Lepih malih lažljivica ." znači zg je zglučio zg zg govori. To i nije bilo tako izzgnađujuće. Na njemu je bilo zg ga nagna zg promeni mišljenje. „Pričaj mi o gotovini koja je stizala poštom, Pite." Nije bilo napetosti, niti uh-oh izraza na dečakovom licu. znao je o čemu je reč čim sam pomenuo ime njegove sestre, pomislio je HzgZiz. Možzg je bio upozoren. Tina se možzg predomislila i poslala poruku bratu. „Mislite na tajanstveni novac", reče Pit. „Tako smo ga zvali." /SofatTM/
„zg. Na to sam mislio." „počeo je zg stiže pre otprilike četiri gzgizg. Tazg sam bio Tihihih gzgina. Svakog meseca dobij ali smo kovertu adresiranu na očevo ime. unutra je bio novac, bez propratnog pisma." „Petsto dolara." „pretpostavljam zg je jednom ili dva puta stiglo malo manje ili malo više novca. Nisam uvek bio kzg kuće kad je stizao. Mama i tata nisu govorili mnogo o tome, posle prvih zgkoliko koverata." „Kao zg su se bojali zg će pričom zgagnati dobru sreću?" „Tako zgšto. Tins je u jednom trenutku uvrtela sebi u glavu zg ga ja šaljem. Kao zg je tako zgšto moguće. u to vpme nisam dobijao ni džeparac." „Ko ga je slao, ako ti nisi?" „zg znam." Činilo se zg će se tu zaustaviti, ali je nastavio. Hzgžiz je mirno slušao. Nazgo se zg će se dečaku zgšto omaći. Bilo mu je jasno zg je pametan. pozgkad se i takvima omakzg zgka suvišna reč, ako ih pustite zg govore. „znate li zg svakog Božića na vestima jave o zgkom tipu koji deli novčanice zg sto dolara u volmartu ili zggde drugde?" „znam." „Mislim zg se ovde o tome radi. zgki puniša zglučio je zg izigrava Tajnog Dezg Mraza jednom zg povpđe^h ispred Gradskog centra. izvukao je očevo ime iz šešira." Okrenuo se prema Hzgžizu, prvi put zg ulaska u automobil. Nije zvučao uverljivo, iako ga je posmatrao raširenim, iskrenim očima. „ko zna, možzg šalje novac i drugima. verovatno onima koji su još gore prošli i zg mogu zg rade." Hzgžiz je pomislio: Dobar si, sinko. Tvoja priča ima izvesnog smisla. „poklanjanje hiljadu dolara desetorici ili dvadesetorici nasumično izabranih ljudi za Božić jedna je stvar. poklanjanje preko dvadeset hiljazg jednoj porzgici čitave četiri gzgizg zgšto je sasvim /BafcivTy
N /
drugo. za istovetno pomaganje ypn^m broju porzgica potrebno je maio bogatstvo." „zgrzgayac bi mogao biti npki tip koji upravlja investicionim fondovima", reče Pit. „Znate, jezgn zg onih koji su se obogatili kad su svi drugi osiromašili. Možzg poklanja novac zg bi umirio zgčistu savest." Više nije glezgo u Hzgžiza, već pravo ispred sebe kroz šoferku. HzgžiZu se činilo zg iz njega izbija iZvesna aroma. to nije bio znoj, već pomirenost sa sudbinom. Ponovo je pomislio na vojnike koji se spremaju za bitku, uprkos velikih izglezg zg budu ubijeni ili ranjeni. „poslušaj me, Pite. Mislim zg novac ovde nije bitan." „Nisam ga poslao!" Hzgžiz je nastavio. u tome je zgvajkazg bio bez premca. „Došao si do zgočekivanog dobitka. iskoristio si ga zg pomogzgš rzgiteljima zg pregrme zio doba. Nisi uradio ništa loše, već zgšto što zaslužuje divljenje." „Veliki broj ljudi o tome bi imao drugačije mišljenje, kad bi tako zgšto bilo tačno, naravno." „Grešiš. Većina ljudi mislila bi kao ja. Na osnovu četrdesetzgišnjeg iskustva u policiji reći ću ti zgšto što je stopostotno tačno. Nijezgn tužilac u ovom gradu, baš kao nijezgn njegov kolega u čitavoj zemlji, zg bi pokušao zg optuži dečaka koji je pronašao zgke pare i koji ih je iskoristio zg pomogzg porzgici nakon što je njegov otac prvo ostao bez posla, zg bi mu zatim zgki luđak smrskao noge. Štampa bi razapela čoveka ili ženu koja bi pokušala zg se pojavi na sudu s takvim sranjem." Pit je ćutao. Grlo mu je igralo, kao zg suspreže jecaj. zg što mu nije zglo zg progovori, zg o novcu već o zgčem što je imalo veze s njim. Moralo je imati. Hzgžiza je kopkalo poreklo novca koji je svakog meseca stizao u kovertama - koga zg bi - ali ga je mnogo više zanimalo zg sazna kroza šta dečak prolazi. „Slao si im taj novac..."
„Pbslpdhji put yam kažpm, nisam !" što je prošlo kao po loju, ali si se zatim u zgšto upetljao. Rec mj o čemu se radi, Pite- Dozvoli mi zg ti pomogzgm zg rešiš taj problem. Dozyoli mi zg ti pomogzgm zg ispraviš grešku." De-čak je drhtupo na ivici. zatim je poglezgo uleyo. Hzgziz je pratio njegoy pogled. Video je kartu koju je stavio na upravljačku tablu. Žuta, boje opreza i opasnosti. Na njoj je pisalo policijska poseta . požalio je do zgba što je nije ostavio u pregratku za rukavice i što se nije parkirao stotinu metara zglje niz ulicu. Isuse Hpste, svakzgzgvno pešači po zgkoliko kilometara. stotinu metara zg bi predstavljalo nikakav problem. „Nisam napravio nikakvu grešku", reče Pit. Govorio je mehanjcki, kao kompjuterski gezgPsani glas koji se čuje iz Hzgžizovog GPS uređaja na upravljačkoj tabli. Slepoočnice su mu pulsirale. Cvpto je upleo prste u krilu. znojio se, uprkos kpmauređaju. „Nisam slao novac. Moram zg zgem po tatizg pilule." „Slušaj me, Pite. Ovaj razgovor zg bi imao nikakvu vrednost na sudu, čak i zg sam pajkan. Maloletan si, a ovde zgma zggovorzg starije osobe koja bi te savetovala. Takođe, nisam izgovorio reč Mirandino upozorenje..." Dečakovo lice bučno se zatvorilo pred njegovim očima, kao vrata na bankarskom trezoru. Dve re-či bile su dovoljzg zg izazovu takvu reakciju: Mirandino upozorenje." „Ce^m vašu brigu", reče Pit, istim učtivim robotskim glasom. otvorio je vrata automobila. „Ali nisam napravio nikakvu grešku. Stvarno nisam." „Jesi", reče Hzgžiz. izvadio je posetnicu iz džepa na grudima i pružio de-čaku. „uzmi je. pozovi me ako se predomisliš. Mogu zg ti pomogzgm, ma o čemu zg se..." vrata su se zatvorila. Hzgžiz je glezgo kako se Pit sobers hitro uzgljava. vratio je posetnicu u džep i pomislio: Jebi ga, popušio sam ga. imao bih ga pre šest, možzg čak i pre dve gzgizg. znao je zg zguspeh zg može pripisati gzginama. to bi bilo
suviše lako. Duboki deo njega, analitičnj i manje emocionalan, znao je zg nije bio ni blizu uspeha. zavaravao bi se ako bi pomislio zg jeste- Pit se toliko pripremio za bitku zg psihološki nije mogao zg zgstupi. Klinac je stigao do Gradske apoteke- izvadio je očev recept iz zadnjeg džepa i ušao. Hzgžiz je brzo pozvao Džeroma. „Bile! Kako je prošlo?" „zg naročito dobro. znaš Gradsku apoteku?" „Naravno." „Ušao je u nju s receptom. Dovlači dupe ovamo što pre možeš. Rekao mi je zg ide kući. Možzg je tako, ali hoću zg znam gde ide ako to nije slučaj. Možeš li zg ga pratiš? Poznaje moja kola, ali zg zna tvoja." „zg ma problema. Krećem." Džerom se manje zg tri minuta kasnije pojavio iza ćoška. parkirao se na mestu s kog je otišla mama s dvoje dece koja su izglezgla premaleno za srednju školu. Hzgžiz je krenuo. Mahnuo je Džeromu na putu ka Holinom položaju na Ulici Gamer. Pozvao ju je telefonom. zajedno će sačekati Džeromov izveštaj. ^
,
,
,
,
/eafcivTtl/
22
Pitov otac koristio je vioks otkad se skinuo s oksikontina. imao ga je dOyOijho. Svijeni komad papira koji je izvadio iz zadnjeg dZepa i koji je poglezgo pre zggo što je ušao u Gradsku apoteku bio je strogo upozorenje pomoćnika direktora u kom je obaveštavao učenike zg je priča o Himbe zgnu za prvake mit i zg će uprava škole s najvećom pažnjom ispitati sva zgsustvovanja tog zgna. Pit nije mahao ceduljom. Bii HzgZiz se možzg penzionisao, ali nije penzionisao mozak. zg, Pit je samo načas poglezgo, kao zg želi zg se uveri zg ima pravu stvar pre zggo što je ušao u apoteku. Žurno je prišao šalteru za recepte u zadnjem delu, gde ga je gospzgin Pelki ljubazno pozdravio. „jo, Pite. sta mogu zg uradim za tebe?" „Ništa, gospzgizg Pelki. imamo sve što nam je potrebno, ali me zgkoliko klinaca juri zato što nisam hteo zg ih pustim zg prepisuju na testu iz istorije. Pitam se zg li biste mi mogli pomoći." Gospzgin Pelki se namrštio i pozupo ka vratima na šalteru. Pit mu se dopazgo. Uvek je bio raspoložen, iako je njegova porzgica preživljavala velika iskušenja. „Pokaži mi ih. Reći ću im zg se tornjaju." „zg mojte. izaći ću na kraj s njima, ali sutra, kad se malo ohlade. samo, znate, ako bih mogao zg šmugzgm pozadi..." Gospzgin Pelki je zave^nički namignuo, kao zg je želeo zg poruči zg je i on bio dečak. „sigurno. Prođi ovuzg." Poveo je Pita između polica punih melema i pilula, a zatim u kancelarijicu iza apoteke. u njoj su bila vrata s velikom crvenom tablom s natpisom a la rm će se oglasiti . Gospzgin Pelki je zaklonio brojčanu tastaturu jednom, dok je kucao šifru drugom rukom. z g što je zazujalo. N /
'
'
i
l
l
I
I
I
„izlazi", rekao je Pitu. zahvalio mu se i izjupo na platformu za utovar iza apoteke. skočio je na napukli beton. sokak je izbijao na Ulicu Fredehk. poglezgo je levo i desno. Tragao je za prijusom bivšeg detektiva. zgo se u trk, kad ga nije video. Posle dvadeset minuta stigao je do Ulice Louer mejn. zgkoliko puta naglo je skrenuo s puta, iako nije video plavi prg'us. Skrenuo je u Lejsmejker lejn, kad mu je telefon ponovo zavibrirao. Ovog puta sestra mu je poslala poruku. fS a S km ^v/
Tina: zg li si pričao s gospzginom HzgZizom? Nazgm se zg jesi. Nisam joj rekla, z n a l a je . Molim te zg se zg ljutiš na mezg. ® Kao zg mogu zg se naljutim na tebe, pomislio je Pit. zg su bili dve gzgizg bliži, možzg bi razvili rivalstvo. to se verovatno ni tazg zg bi desilo. Pozgkad bi ga izzgrvirala, ali se nikad nije istinski naljutio na nju, čak ni kad se ponašala kao derle. Istina o novcu izašla je na videlo. Možzg će moći zg kaže zg je samo njega pronašao i sakriti činjenicu zg je pokušao zg przga deo opusa ubijenog književnika, samo zg bi njegova sestra mogla zg se upiše u školu u kojoj zg bi morala zg se tušira u krdu i zahvaljujući kojoj bi se ratosiljala glupe prijateljice Elen. Znao je zg su njegove šanse zg iz ovog izađe čist male, gotovo ništavzg, ali je u jednom trenutku - možzg i ovog popzgzgva, glezgjući kako se kazaljke zgumorno kreću ka trećem satu - sve to postalo zgbitno. zeleo je zg pošalje beležnjce, pogotovo ozg s dva poslednja romana o Džimiju Goldu na Njujorški univerzitet, ili u Njujorker, pošto je on objavio većinu Rotstajnovih kratkih priča pedesetih gzgina. smduknućp ga Endruu Holideju. zg, i to do jaja. do balčaka. Holideju ni u kom slučaju zg može biti dozvoljeno zg przga bilo šta iz Rotstajnovog zgpoznatog opusa zgkom bogatom bahatom kolekcionaru koji će ih čuvati u kontrolisanim klimatskim uslovima u tajnoj sobi zajedno s Renoapma, ili Pikasima, ili dragocenom petnaestovekovnom Biblijom. N /
Pit je, ispočetka, u beležnicama video samo zakopano blago. Njegovo blago. sap je znao bolje, i zg samo zato što se zaljubio u Rotstajnovu gapnu, zabavnu i pozgkad zgpzgnošljivo dirljivu prozu. Beležnice nikap nisu pripazgle samo njemu. Nikap nisu bile ni samo Rotstajnove, bez obzira na ono što je spisatelj mislio, skriven op sveta na seoskom imanju u Nju Hempširu. zaslužile su zg ih svako vidi i pročita. Pit nije verovao pa je mali opron koji je otkrio kovčeg tog zimskog pana bio puka slučajnost, već zg su beležnice urlale iz zemlje, kao krv Aveljova. zg k ga nazovu usranim romantičarem, zbog takvog tvrđenja. zgka sranja nisu samo sranja. Na pola puta niz Lejsmejker lejn opazio je staromopnu firmu knjižare. Ličila je na zgšto što bi se moglo videti iznap ulaza u engleski pab, iako je na ovoj pisalo Retka izpanja Enprua Holideja, umesto oračevog opmora ili šta gop več. Pitove poslednje sumnje razvejale su se kao dim pred tim prizorom. Ni Džon Rotstajn zgće biti tvoje rođenzgnsko karanje, gospzgizg Holideju. zgće biti, niti je ikap bio. zgćeš pobiti nijednu beležnicu. Šipak, lutko, kako bi Džimi Gold rekao. Reći ću sve, ako opeš u policiju. Videćemo kome će verovati posle afere s knjigom Džejmsa Ejpžija. zg vidljiva ali obogaljujuća težina pzgigla mu se s ramena. zg što u njegovom srcu po prvi put posle dugo vremena vratilo se na svoje mesto. zmnim korakom krenuo je prema Holidejevoj knjižari, zgsvestan šaka stisnutih u pesnice. V
23
zdepasta mušterija je zgkoliko minuta posle tri - u vreme kap je Pit ušao u Hopžizov prijus - doista ušla u knjižaru. Debele naočari i kozja bradica protkana sedinama nisu mogle zg skriju sličnost s
Elmerom zgvežom. „Mogu li zg vam pomogzgm?" pitao je Mori, iako je isprva hteo pa kaže Ejjj šefe, koji ti je vrag? „Np znam", sumnjičavo ćp Eimpr. „Gde je Dru?" „otputovao je u Mičigen zbog hitnih porzgičnih obaveza." Moris je znao pa Enpi potiče iz Mičigena. to je bilo u redu, ali će morati pa pazi kap je porzgica u pitanju. zaboravio je sve o Endijevoj porzgici, ako je ikazg i pominjao. „ja sam njegov stari prijatelj. zamolio me je zg pripazim na radnju, ovog popzgzgva." Eimer je razmišljao o onom što je čuo. Moris je, za to vreme, zabacio levicu i dzgirnuo dršku malog automatika. Nije želeo zg upuca ovog tipa, zbog rizičzg buke, ali će povući obarač ako to bude zgophzgno. pozadi, u Endijevoj kancelariji, ima dosta mesta za Elmera. „Došao sam po knjigu, za koju sam zgo depozit. prvo izzgnje Konje ubijaju zar zg? Autor je..." „Horas Makoj", Moris je završio rečenicu umesto mušterije. iz knjiga na polici levo zg stola - onih iza kojih su se krili DVD-ovi sa snimcima bezbednosnih kamera - virile su cedulje. Moris ih je sve preglezgo, otkad je ušao u knjižaru. to su bile naručezg knjige. Makoj je bio među njima. „Kvalitetna kopija. potpisana. čist potpis, bez posvete, s zgšto nabora na omotu." Elmer se osmehnuo. „to je ta." Moris ju je skinuo s police. poglezgo je na sat dok je to činio, 3.13. časovi u Nortfildu završavaju se u tri, što znači zg bi dečak trebalo zg stigzg najkasnije do pola četiri. izvukao je cedulju i pročitao Irving Jankovič, 750 dolara. Sa osmehom je pružio knjigu Elmeru. „Veoma dobro se sećam ove knjige. Endi - pretpostavljam zg ovih zgna više voli zg se predstavlja kao Dru - rekao mi je zg će vam naplatiti samo pet stotina. Dobio ju je povoljnije zggo što je očekivao. zeleo je zg vama prosledi korist zg uštede." Svaka sumnja koju je Elmer gajio zbog susreta s zgpoznatim /S a f e jtT M /
78afcn.-TM/
N /
N /
čbvpkom u Dbubvbj knjižari isparila je kad je čuo zg će uštedeti dve stotizg pedeset dolara. potegao je čekovnu knjižicu. „pa... kad zgbijem depozit, ostaje..." Moris je zghajno zgmahnuo rukom. „Nije mi rekao iznos depozita. samo ga zgbijte* Siguran sam zg vam vezuje." „Trebalo bi, posle toliko gzgina." Eimer se pružio preko šaltera i počeo zg popunjava ček. Pisao ga je s bolnom sporošću. Moris je /SatImMJ poglezgo na sat, 3.16. „zg li ste čitali Konje ubijaju , zar zg ?" „Nisam", reče Moris. „promakla mi je." sta će ako klinac dođe, dok ovaj pretenciozni ništak još piše po čekovnoj knjižici? zg bi mogao zg kaže Sobersu zg je Endi pozadi u kancelariji, nakon što je Elmeru rekao zg je u Mičigenu. znoj je počeo zg mu ćurka niz čelo i obraze. Tako se znojio u zatvoru, dok je čekao zg bude silovan. „To je čudesna knjiga", reče Elmer. zastao je s perom iznad dopola ispisanog čeka. „crna je do bola. Nudi žestoku društvenu kritiku poput Plzgova g zgva." ponovo je zastao. Razmišljao je umesto zg piše. Već je 3.18. „pa... možzg nije kao Plzgovi, možzg sam preterao, ali sigurno može zg se poredi sa Sumnjivom bitkom , koja je više društveni traktat zggo roman. zar zg mislite tako?" Moris je rekao zg misli upravo tako. Ruke su mu trnule. ispustiće pištolj, ako bude morao zg ga potegzg. Možzg će se upucati u guzni razdeljak. Ova misao naterala ga je zg se nasmeje. to je bio zapanjujući zvuk u uskom, knjigama ispunjenom prostoru. Elmer je pzgigao glavu. „sta je smešno? Možzg zgšto u vezi sa stajnbekom?" „Ni u kom slučaju", reče Moris. „to je... imam zdravstveni problem." prošao je rukom preko vlažnog obraza. „oznojim se i počzgm zg se smejem." Nasmejao se kad je poglezgo Elmerovo lice. pitao se zg li su Endi i Elmer vzgili ljubav, pomisao na mlitavo, ljuljuškavo meso izazvala je još jači smeh,. „Žao mi je, gospzgizg jankoviču. zg smejem se vama. Kad smo već kzg toga... zg li ste u rzgu s popularnim muzičkim humoristom Šašavim Alom V
v
/3aAan--mJ
v
^
Cj'jtj.'i tm /
^
fM tc j* .- T M /
jankbvičpm?" „zg, ni u kakyom." jankovič je nažyrljao potpis u žurbi. iscepao je čpk iz čekOyzg knjižice. zgo ga je isperenom Morisu, koji je mislio zg bi Džon Rotstajn mogao napisati oyakyu knjigu. jankovič je pazio pa se zg dotaknu prstima, prilikom primoprezgje čeka. „oprostite zbog smejanja", reče Moris. smejao se još jače. Setio se zg je zyao poznatog muzičkog humoristu Šašavi a i Cimzgš Me za Kitu. „zg mogu zg ga kontroiišem." sat je pokazivao 3 .21. Čak i to je biio smešno. „Razumem." Eimer se povlačio, stiskajući knjigu na prsima. „Hyaia." požurio je ka yratima. Moris je poyikao za njim: „Recite Endiju zg sam yam zgo popust. Kad ga budete yideii" Moris se posle oyog nasmejao jače zggo ikad, zato što je šaia zaista bila moćna. Kad ga budete videli! Kapirate? Napad smeha je prošao oko 3 .25. po pryi put mu je palo na pamet zg je možzg zalud požurivao gospzgina iryinga Elmera zgyeža jankoviča. Možzg se dečak predomislio. Možzg zgće doći. u tom nije bilo ničeg smešnog. pa, pomislio je Moris. Moraću zg mu pokucam na yrata, ako se zg pojavi u knjižari. Tazg će njemu zamreti osmeh na usnama, zar zg? f
f
/SafejtTM/
f
24
Dyadeset do četiri. Više nije morao zg se parkira iza žute linije. Syi rzgitelji koji su se parkirali oko škole, čekajući zg razyezu decu, otišli su, baš kao i autobusi. Hzgžiz, Holi i Džerom bili su u mercedesu koji je zgkad pripazgo Hopnoj rođaci oliviji. Korišćen je kao oruđe ubistya ispred Gradskog centra, ali niko zg njih nije razmišljao o tome.
Dtugp stvari su im se motalp po glavi, uglavnom su razmišljali o sihu Tomasa sobprsa. „Dpčak jp mozpa u npvolji, ali moraš zg priznaš zg mu klikpri brzo radp", rpčp Džprom. poslp deset minuta sedpnja u automobilu isprpd Gradske apotpkp ušao jp u nju i utvrdio zg je dečak kog jp slpdio zbrisao. „Ni profesionalac np bi veštije postupio." „to jp istina", rpčp Hzgžiz. Dpčak se pokazao kao izazov, svakako vpći zg kradljivca aviona, gospzgina Madpna. Hzgžiz nijp morao zg ispituje apotpkara. Pit jp gzginama uzimao lpkovp u Gradskoj apoteci. poznavao jp apotekara i on njpga. Klinac jp izmislio npku usranu priču. Apotekar mu jp dozvolio zg se posluži zadnjim vratima i puf! Nisu pokrivali Ulicu Frpdprik, zato što su mislili zg to nijp potrpbno. „šta ćpmo sad?', pitao jp Džprom. „Mislim zg bi trpbalo zg zgpmo do doma sobprsovih. imali smo malp šanse zg zadržimo njpgovp rzgitelje pzgalje zg ove afprp. Obpćali smo Tini zg ćpmo to učiniti. Mislim zg zg toga npma ništa." „Sigurno vpć sumnjaju zg je to bio on", rpčp Džprom. „hoću rpći, to su njpgovi rzgitelji." Hzgžiz jp htpo zg kažp z g ma većeg slepca zg onog koji zgbija zg vidi. umpsto toga jp slegnuo rampnima. Holi nijp učestvovala u razgovoru. spdpla jp za volanom limuzinčinp, sa skrštpnim rukama na grudima. Kuckala jp prstima po rampnima. Okrpnma se ka Hzgžizu, razbaškarpnom na zadnjpm sedištu. „zg li si pitao Pitpra za beležnicu?" „Nisam dobio priliku", rpkao jp. Holi ga je uporno pzgspćala na bplpžnicu. Trebalo jp zg ga pita, samo zg bih joj udovoljio. Jednostavno se nijp sptio. „Rpšio jp zg zge i zbrisao. Nijp uzpo moju posptnicu." Holi je pokazala ka školi. „Mislim zg bi trpbalo zg popričamo s Hipi Rikijpm prp npgo što krpnpmo." Nastavila jp, suočpna s ćutanjpm: „Pitprova kuća će još biti tamo, znatp. Npćp zgleteti ili npšto slično." f
/
I
I
f& Aanrm J
„prptpostayljam zg nam to npnp naškzgiti", rpčp Džprom. Hzgžiz jp uzzghnuo. „i šta ćpmo mu rpći, moliću lppo? zg je jezgn njpgoy učpnik pronašao ili ukrao gomilu para i zg ih jp slao rzgiteljima u jednakim mpspčnim iznosima? Rzgitelji bi trpbaio to zg saznaju pre učitelja, koji yeroyatno jebeno ništa zg zna o tome. Trebalo bi zg čuju istinu iz sinovljevih usta. Tako bi bar sklonio sestru s linije yatre." „Ah, ako je u zgkom škripcu o kom zg želi zg obayeštaya rzgitelje, a hoće zg popriča s zgkim... znate, zgraslim..." Džerom je bio četiri gzgizg stariji zggo kad je pomagao Hzgžizu u zamešateljstyu oko Brejdija Hartsfilzg, doyoljno star zg glasa i kupuje piće, ali doyoljno mlad zg se seća kako je kad u sezgmnaestoj najezgnput shyatiš zg si se uyalio u zgšto što zgleko preyazilazi tyoje snage. Kad se tako zgšto desi, poželiš zg razgoyaraš s zgkim ko je malo duže zg tebe u komšiluku. „Džerom ima prayo", reče Holi. Okrenula se ka Hzgžizu. „Hajde zg popričamo s učiteljem i doznamo zg ga li je Pit pitao za zgki sayet. Ako bude pitao zašto želimo zg znamo..." „Narayno zg ćp hteti zg zna zašto", reče Hzgžiz, „a ja zg mogu zg se pozoypm na npzgayanjp tajnp. Nisam adyokat." „Niti syeštenik", dzgao je Džerom. Ta opaska nije bila zg pomoći. „Možpte mu rpći zg smo porzgični prijatelji", zglučno ćp Holi. „to jp istina." otyorila jp yrata. „imaš prpdosećaj u ypzi s oyim", rpčp Hzgžiz. „Jesam li u prayu? " „imam ga", rpkla jp. „imam Hopn prpdosećaj. Hajdemo." /SotfsiutTM/
f
25
vrata Rptkih izzgnja Endrua Holideja ponoyo su se otyorila, dok se
trojka pela širokim stepeništem i prolazila ispzg slogana OBRAZOVANJE JE SVETLOST ŽIVOTA. Pit Sobp^ je ušao u knjižaru. Krenuo je prolazom između polica s knjigama i zastao. Namrštio se. covek za stolom nije bio gospzgin Holidej. Na mnogo načina bio je njegova sušta suprotnost, bled umesto rumen (izuzev usana, koje su bile zgobično crvezg), sedokos umesto ćelav i mršav umesto debeo. Isuse. Pit je očekivao zg će njegov scenario propasti, ali zg ovako brzo. „Gde je gospzgin Holidej. Imam sastanak s njim." zg poznati se osmehnuo. „samo izvolite, iako mi nije pomenuo vaše ime. Rekao je zg očekuje zgkog mladića. Čeka vas u kancelariji u zadnjem delu radnje." Ovoje na izvestan način bila istina. „samo pokucajte i uđite." Pit se malo opustio. Razumljivo je što Holidej nije hteo zg zgrži tako važan sastanak ovde, gde je mogao zg ih prekizg svako ko bi ušao zg zatraži polovni primerak knjige Ubiti pticu rugalicu. Bio je oprezan. Razmišljao je unapred. Njegove šanse zg se iz ovog izvuče bjče ravzg nuli, ako zg bude postupao upravo na taj način. „Hvala vam", rekao je i krenuo ka zadnjem delu radnje, između polica s knjigama. Moris je ustao čim je Pit prošao pored stola. Hitro i tiho je otišao do vrata. Okrenuo je znak s otvoreno na zatvoreno . Zatim je zaključao vrata. N/
N/
26
Sekretarica u kancelariji srednje škole Nortfild radoznalo je posmatrala trio koji je došao u školu posle časova. Nije postavljala pitanja. Možzg ima posla s članovima porzgice, namernim zg zastupaju zgkog đaka. ko gzg zg su, predstavljaju problem Hauija Rikera, a zg njen.
poglezgla je magzgtnu tablu, pOkpyenu šaranim oznakama i tpkia: „Ttpbaio bi zg je u syom kabizgtu. to yam je sOba 309 na trpćpm spratu. MOlim yas zg poglezgte kroz prozor zg biste bili sigurni zg nije s zgkim učenikom. zgnas prima učenike do četiri. Bliži se kraj gzgizg, pa mnogo dece dolazi zg traže pomoć za zayršzg radOye. ili zg ga zamole za dzgatno yreme za njihOyu izradu." Hzgžiz jOj se zahyaliO. Peli su se uz stepenice, Osluškujući bat sOpstyenih koraka. Muzički kyartet zggde u prizemlju syirao je „Zelezg rukaye". z g ozgo je snažni muški glas pOyikaO: „Žiyi si kurac, Melozg!" soba 309 bila je na pOlOyin hzgnika na trećem spratu. GOspzgin Riker, u drečayOljubičastOj košulji, otkopčanog OkOyratnika i razlabayljezg krayate, razgOyarao je s deyOjkom kOja je dramatično gestikulirala. Riker je pzgigao pogled. uglezgo je pOsetiOce i uprayiO pažnju na deyOjku. pOsetiOci su stali pored zizg s pOstepma s reklamama za letnje tečajeye, radionice, mesta za zgmor i ples za kraj gzgina. u hzgniku su se pOjayile dye deyOjke u Opremi za bejzbOl. Jedna je prebaciyala rukayicu za hyatanje iz ruke u ruku, kao zg je yreli krompir. HOlin telefon je zazyonio. zasyirao je zlOkObzg note iz „Ajkule". Jedna deyOjka u prolazu je rekla: „Trebaće ti yeći čamac." obe deyOjke su se nasmejale. HOli je poglezgla na telefon. „poruka zg Tizg", rekla je. Hzgžiz je pzgigao Obrye. „Njena majka zna za noyac. i Otac će saznati, čim se yrati s pOsla." Klimnula je ka zatyorenim yratima RjkeroyOg kabizgta. „imamo jednu brigu manje."
27
Strahovit zazgh bio je prva stvar koje je Pit postao svestan kad je otvorio yrata senovite kancelarije. Bio je istovremeno metalni i organski, poput gvozdenih opiljaka pomešanih s ukvarenim kupusom. Pažnju mu je privukao zvuk, tiho zujanje. to su muve, pomislio je. Nije mogao zg vidi šta je u kancelariji, ali su se miris i zvuk pomešali u njegovom umu s treskom, uporedivim s onim koji se čuje posle pazg krupnog komazg nameštaja. okrenuo se zg bezg przgavač s crvenim usnama stajao je ispzg svetloszg kugle koja je osvetljavala zadnji deo radnje. u ruci je imao zgobični pištoljčić, crven i crn sa zlatnim ukrasima. Pit je prvo pomislio izglezg kao laznjak, u filmovima nikad tako zg izglezgju. „zg gubi glavu, Pitere", reče przgavač. „zg čini ništa glupo, pa zgćeš nastrazgti. samo ćpmo porazgovarati." Pitova druga misao je bila: Lazeš. Vidim to u tvojim očima. „okreni se, zakorači u kancelariju i upali svetlo. Prekizgč je levo zg vrata. Uđi, ali zg pokušavaj zg zalupiš vratima, izuzev ako zg želiš zg dobiješ metak u leđa." Pit je načinio korak napred. Sve u njemu zg grudi nadole olabavilo se i pokrenulo. Nazgo se zg se zgće uzgrediti u pantalozg kao bebica. to verovatno i zg bi bilo tako bitno - zg bi bio prva osoba koja bi ovlazila gaće kad zgko uperi pištolj u njega - ali je tako izglezglo. Levicom je pipao po zidu. Pronašao je prekizgč i upalio svetlo. Pokušao je zg vriszg, kad je video ono što je ležalo na vlažnom tepihu. Mišići u dijafragmi zgbili su poslušnost. oteo mu se mukli jecaj. Muve su zujale i sletale na ostatke Holidejevog lica, na oskudzg ostatke. „znam", saosećajno ćp przgavač. „Prizor nije naročito lep, zar zg? zaslužezg lekcije retko su lepe. Naljutio me je, Pite. zg li i ti želiš zg me naljutiš?" „zg ", rekao je Pit piskavim, drhtavim glasom. Više je Učio na Tinin zggo na njegov. „zg želim." „to znači zg si naučio svoju lekciju. Uđi unutra. Kreči se veoma polako i glezgj zg izbegzgš zgred." /S a fc iv T M /
^
I
Pit je zakoračio, iako je jedva osećao nogp. Krpnuo jp naipyo i stao porpd popup s knjigama. Trudio se zg np stanp na krvlju natopljen tepih. Nije bilo mnogo slobzgnog prostora. prvobitna panika ustupila je mesto užasu. zg prestano je razmišljao o crvenim usnama. pred očima je imao velikog zlog vuka koji govori Crvenkapi: z g bih te bolje ljubio njima, draga moja. Moram zg razmislim, poručivao je sebi. Skončaću u ovoj sobi, ako to zg učinim. to ćp mi se verovatno desiti, ali je pogibeljni ishzg siguran, ako np budpm razmišljao. Obilazio jp crnkastoljubičastu mrlju, dok mu sto zg trpšnjpvog drvpta nije blokirao put. zaustavio se. Moraćp zg stanp na krvavi tepih, ako žpli naprpd. Činilo mu se zg je dovoljno vlažan zg šijapka pzg nogama. Na stolu su bile kristalzg boce pića i zgkoliko debelih čaša. Na stolu jp bila sekira. Svptlost se zgbijala zg njpnp oštricp. to je sigurno oružje kojim jp crvpnousti ubio gospzgina Holideja. pretpostavljao jp zg bi trpbalo zg ga još više uplaši. pogled na nju samo mu jp dzgatno izbistrio um, kao dobra šamarčina. vrata su se zatvorila iza njegovih lpđa. przgavač koji vprovatno nije bio przgavač naslonio se na njih. upppo jp šarpno pištoljčp u pita. „Lppo", sa osmphom jp napompnuo. „sad možpmo zg razgovaramo." „o..." pročistio jp grlo i pokušao ponovo. Ovog puta zvučao jp prppoznatljivije. „o čpmu? o čpmu bi trpbalo zg razgovaramo?" „Np budi npiskrpn. o bplpžnicama. onima koje si ukrao." pit je u trpnu sve shvatio. zinuo jp. przgavač koji nije bio przgavač se osmphnuo. „Ah. Konačno. Rpci mi gde su, pa ćpš otići zgavde s glavom na rampnu." pitu jp bilo jasno zg zg toga npćp biti ništa. previše je znao zg bi sačuvao živu glavu. f
/S o fa tT M /
v
f& A a n rm J
28
f
Devojka je sa osmehom izašla iz kabineta gospodina Rikera, što je verovatno značilo da je razgovor dobro prošao. Čak je kratko mahnula - možda čitavoj trojki, ali verovatno samo Džeromu - dok je hitala niz hodnik. Gospodin Riker ju je otpratio do vrata. Zagledao se u Hodžiza i njegove pratioce. „Mogu li da vam pomognem, damo i gospodo.” „Ne verujem”, reče Hodžiz, „ali vredi pokušati. Možemo li da uđemo.” „Naravno.” Seli su u klupe u prvom redu, kao marljivi đaci. Riker se naslonio na ivicu stola. Izbegavao je taj neformalni gest kad je razgovarao s učenicom. „Prilično sam siguran da niste roditelji. O čemu se radi.” „Radi se o jednom vašem učeniku”, reče Hodžiz. „O dečaku po imenu Piter Sobers. Mislimo da je u nevolji.” Riki se namrštio. „Pit. To mi se ne čini verovatnim. On je jedan od najboljih učenika kojima sam predavao. Iskazuje istinsku ljubav prema književnosti, pogotovo američkoj. Svakog tromesečja ima sve petice. Šta mislite, u kakvoj je nevolji.” „Problem je u tome što ne znamo. Pitao sam ga, ali je odbio da mi se poveri.” Riker se još dublje namrštio. „Takvo ponašanje ne liči na Pita Sobersa kakvog ja poznajem.” „Problem ima veze s novcem do kog je pre nekoliko godina došao na nama nepoznati način. Želeo bih da vas upoznam s onim što znamo. To neće dugo trajati.” „Molim vas, recite da to nema nikakve veze s drogom.” „Nema.” Riker je odahnuo. „Dobro je. Video sam previše toga. Pametna deca nisu ništa manje podložna tom zlu od glupe. U nekim slučajevima su i podložnija. Pričajte. Pomoći ću vam, ako budem mogao.” Hodžiz ga je upoznao s novcem koji je u doslovce najmračnijim
trenucima počeo da stiže u dom Sobersovih. Predočio je Rikeru, kako je, sedam meseci nakon što je priliv tajanstvenog novca presušio, Pit sve češće bio napet i nesrećan. Završio je s Tininom tvrdnjom da je njen brat pokušao da dođe do još više novca, možda iz istog izvora iz kog je došla tajanstvena gotovina i da je zato zapao u probleme. „Pustio je brkove”, glasno je razmišljao Riker, kad je Hodžiz okončao priču. „Sad je kod gospođe Dejvis na kreativnom pisanju. Jednog dana sam ga video na hodniku i zadirkivao zbog njih.” „Kako je primio to zadirkivanje.”, zanimao se Džerom. „Ne znam da li me je čuo. Kao da je bio na drugoj planeti. To nije retka pojava kod tinejdžera. Siguran sam da vam je to poznato. Pogotovo kad je letnji raspust takoreći iza ugla.” Holi je pitala, „Da li vam je pominjao beležnice. One skupe, od kože s rastegljivom pantljikom.” Riker je razmišljao, dok ga je Holi posmatrala očima punim nade. „Nije”, konačno je reko. „Mislim da nije.” Oborila je glavu. „Da li vam je prišao s bilo kakvom pričom.”, pitao je Hodžiz. „S nečim što ga je mučilo, bez obzira na to kako beznačajno izgledalo. Odgajio sam kćerku. Znam da ponekad pričaju izokola o svojim problemima. Kladio bih se da je to i vama poznato.” Riker se osmehnuo. „Mislite na čuvenog ’prijatelja’.” „Šta ste rekli.” „Mislim na situaciju u kojoj se pozivate ’na prijatelja čija devojka je zatrudnela’. Ili ’imam prijatelja koji zna ko je ispisao antipederske slogane sprejom u svlačionici’. Svaki učitelj posle godinu-dve na poslu zna za čuvenog ’prijatelja.” Džerom je pitao: „Da li je Pit Sober imao takvog prijatelja.” „Ne koliko ja mogu da se setim. Veoma mi je žao. Pomogao bih vam da mogu.” Holi je pitala, tihim i prilično beznadežnim glasom: „Nikad nije
pominjao prijatelja koji piše tajni dnevnik ili je pronašao važne podatke u beležnici.” Riker je zavrteo glavom. „Ne. Zaista mi je žao. Isuse, strašno mi je kad pomislim da je Pit u nevolji. Napisao je jedan od najboljih učeničkih radova. Bavio se triologijom o Džimiju Goldu.” „Džon Rotstajn”, sa osmehom će Džerom. „Imao sam majicu na kojoj je pisalo...” „Pustite me da pogodim”, reče Riker. „Sranje je samo sranje.” „Ne to. Već ona da ne želim da budem ničiji... rođendanski poklon.” „Ah”, sa osmehom će Riker. „Ta fraza.” Hodžiz je ustao. „Ja sam ljubitelj Majkla Konolija.18 Hvala vam na vašem vremenu.” Pružio je ruku. Riker je prihvatio. I Džerom je ustao, ali je Holi i dalje sedela u klupi. „Džon Rotstajn”, rekla je. „Napisao je knjigu o klincu koji više nije mogao da trpi roditelje, pa je pobegao u Njujork, je li tako.” „To je sadržaj prvog romana triologije o Goldu. Pit je bio lud za Rotstajnom. Verovatno je još uvek. Možda će otkriti nove heroje u koledžu. Mislio je da Rotstajn hoda po vodi, kad je bio na mojim časovima. Da li ste ga čitali.” „Nikada”, reče Holi. I ona je ustala. „Ali sam zato obožavalac filma. Zbog toga često posećujem veb-sajt zvani Deadline. Tamo čitam najnovije holivudske vesti. Nedavno su objavili članak o gomili producenata koji su želeli da snime film po Trkaču. Pisac im je govorio da idu dođavola, bez obzira na novac nuđen za filmska prava.” „To liči na Rotstajna”, reče Riker. „Bio je čuveni mrgud. Mrzeo je filmove. Tvrdio je da su namenjeni idiotima. Pokazao bi zube čim bi čuo reč film. Mislim da je napisao esej na tu temu.” Holi se ozarila. „Zatim je ubijen. Nije ostavio testament, pa još ne mogu da snime film zbog zakonskih začkoljica.” „Holi, trebalo bi da pođemo”, reče Hodžiz. Želeo je da što pre krenu kod Sobersovih. I Pit će doći kući, gde god da je otišao.
„Važi... pretpostavljam...” Uzdahnula je. Holi je, iako u kasnim četrdesetim, i uprkos lekovima za kontrolu raspoloženja, provodila previše vremena na emocionalnom toboganu. Svetlost u njenim očima je zgasnula. Delovala je nepodnošljivo snuždeno. Hodžizu je bilo teško da je gleda u takvom stanju. Hteo je da joj kaže da mora da sledi intuiciju, uprkos jalovim predosećajima, zato što onih nekoliko koji se obistine predstavljaju čisto zlato. To nije bio najčistiji biser mudrosti, ali će joj ga predstaviti kasnije, kad budu sami. Pokušaće da je odobrovolji. „Hvala vam na vašem vremenu, gospodine Rikere.” Hodžiz je otvorio vrata. Izdaleka su dopirali slabašni sneni zvuci „Zelenih rukava”. „Blagi bože”, reče Riker. „Čekajte malo.” Okrenuli su se prema njemu. „Pit mi se nedavno obratio. Ali, viđam toliko učenika...” Hodžiz je klimnuo s razumevanjem. „I nije bila velika stvar, nikakav adolescentski bunt. To je bio prijatan razgovor. Setio sam ga se zato što je imao veze s knjigom koju je pomenula gospođa Gibni. Trkači Blago se osmehnuo. „Pit nije imao ’prijatelja’. Imao je ’ujaka’.” U Hodžizu je zaplamsala vrela i sjajna iskra, poput upaljenog fitilja. „Šta je u vezi s Pitovim ujakom bilo vredno razgovora s vama.” „Pit je rekao da je ujak imao potpisano prvo izdanje Trkača. Ponudio ga je njemu, zato što je znao da je obožavalac Rotstajna. Rekao mi je da bi hteo da je proda. Pitao sam ga da li je siguran da želi da se rastane od knjige koju je potpisao njegov književni idol. Rekao je da ozbiljno razmišlja o tome. Hteo je da pomogne sestri da se upiše u privatnu školu. Zaboravio sam kako se zove...” „Čapel Ridž”, reče Holi. Oči su joj ponovo zablistale. „Mislim da je ta u pitanju.” Hodžiz je polako krenuo prema klupi. „Recite mi... nama... sve čega se sećate iz tog razgovora. ”
„To je otprilike to, izuzev jedne stvari koja je aktivirala moj detektor laži. Rekao je da je ujak dobio knjigu na partiji pokera. Sećam se da sam pomislio da se takve stvari dešavaju u romanima i filmovima, ali retko u stvarnom životu. Ali život ponekad podražava umetnost.” Hodžiz je hteo da postavi logično pitanje, ali ga je Džerom preduhitrio. „Da li se zanimao za prodavce knjiga.” „Jeste, zbog toga je došao kod mene. Imao je kratki spisak lokalnih knjižara, verovatno skinut s interneta. Rekao sam mu da zaobilazi jednog od njih, zbog pomalo sumnjive reputacije.” Džerom je pogledao Holi. Holi je pogledala Hodžiza. Hodžiz se zagledao u Hauarda Rikera i postavio očigledno pitanje. Bio je potpuno zaokupljen, fitilj u njegovoj glavi plamsao je jarko. „Kako se zove knjižar sumnjive reputacije.”
29 Pit je video samo jednu šansu da ostane živ. Čovek crvenih usana i testastog tena neće povući okidač revolvera, koji je izgledao sve manje lažno, dok ne sazna gde su Rotstajnove beležnice. „Vi ste partner gospodina Holideja, zar ne.”, rekao je. Nije pogledao leš - bio je previše grozan - već je podigao bradu u njegovom pravcu. „U dosluhu ste s njim.” Crvena Usna kratko se zacerekao. Učinio je nešto što je šokiralo Pitera, koji je do tog trenutka verovao da mu se to više ne može desiti. Pljunuo je na leš. „On nikada nije bio moj partner, iako je nekada davno imao tu priliku. To se desilo mnogo pre nego što si bio odsjaj u očevom oku, Pitere. Smatram tvoj pokušaj da promeniš temu dostojnim divljenja, ali moram da se vratim na ono o čemu smo govorili. Gde su beležnice. U tvojoj kući, koja je nekad bila moja kuća. Zar to nije zanimljiva podudarnost.”
Evo još jednog šokantnog saznanja. „Tvoja...” „I to je sad drevna istorija. Nije važno. Da li su u njoj.” „Nisu. Bile su neko vreme, ali sam ih premestio.” „Da li bi trebalo da ti poverujem. Mislim da neću.” „Premestio sam ih zbog njega.” Pit je ponovo podigao bradu ka lešu. „Pokušao sam da mu prodam neke beležnice. Zapretio je da će me prijaviti policiji. Morao sam da ih premestim.” Crvena Usna je klimnuo posle kraćeg razmišljanja. „Dobro, jasno mi je. To se poklapa s njegovom pričom. Pa, gde si ih odneo. Progovori, Pitere. Obojici će nam biti lakše, pogotovo tebi. Ako nešto mora biti učinjeno, ’dobro bi bilo da se to što pre izvrši’, Magbet, prvi čin.” Pit nije progovorio. To bi značilo smrt. Bilo mu je jasno da je ovaj čovek ukrao beležnice. Pre trideset godina ukrao je beležnice i ubio Džona Rotstajna. Sad je ubio gospodina Holideja. Da li će se uzdržati od dodavanja Pitera Sobersa na taj spisak. Crvena Usna lako je pročitao njegove misli. „Znaš, ne moram da te ubijem. Makar ne odmah. Mogu da ti prostrelim nogu. Sledeći metak završiće u tvojim jajcima, ako ti prvi ne razveže usta. Mladić poput tebe bez njih ne bi imao mnogo razloga za život. Imam li pravo.” Pit je bio sateran u poslednji ćošak. Rešio je da da oduška vrelom, neobuzdanom gnevu, svojstvenom adolescentima. „Ubio si ga! Ubio si Džona Rotstajna!” Suze su mu navrle na oči. Klizile su niz obraze kao topli potočići. „Provalio si u kuću najboljeg pisca dvadesetog veka. Ubio si ga! Zbog novca! Samo zbog novca!” „Nisam to učinio zbog novca!”, povikao je Crvena Usna. prodao se!” Koraknuo je napred i malčice spustio cev pištolja. „Poslao je Džimija Golda u reklamni pakao! Kad smo već kod toga, otkud tebi pravo da grmiš s moralnog pijedestala. Pokušao si da prodaš beležnice. Ja ne želim da ih prodam. Možda sam hteo nekada, kada sam bio mlad i glup, ali više ne želim. Hoću da ih
pročitam. Moje su. Hoću da pomilujem mastilo i osetim reći koje je svojeručno napisao. Ta misao mi je trideset šest godina pomagala da sačuvam zdrav razum!” Načinio je još jedan korak napred. „Da, a šta je s novcem u kovčegu. Da li si i njega uzeo. Naravno da jesi! Ti si lopov, a ne ja! Ti!” Pit je u tom trenutku bio previše besan da bi mislio na bekstvo, pošto je poslednja optužba bila veoma tačna, iako možda nepoštena. Zgrabio je prvu kristalnu bocu koja mu se našla pod rukom. Svom snagom zavitlao ju je na svog mučitelja. Crvena Usna to nije očekivao. Trgao se. Okrenuo se nadesno, pa ga je boca udarila u rame. Stakleni zatvarač pao je na tepih. Oštri vonj viskija pridružio se zadahu usirene krvi. Muve su se podigle tvoreći tamni oblak. Ljutito su zujale zbog prekinutog obroka. Pit je zgrabio sledeću bocu. Zamahnuo je njome ka Crvenoj Usni kao batinom. Zaboravio je na pištolj. Sapleo se preko Holidejevih ispruženih nogu i pao na koleno. Tane mu je prošišalo iznad glave, dovoljno blizu da mu oprlji kosu, kad je Crvena Usna pucao. Zvuk je u maloj prostoriji odjeknuo kao oštri udarac dlanom o dlan. Pit je čuo: zzzzz. Bacio je bocu i pogodio ubicu u bradu. Raskrvario ga je. S krikom se zateturao nazad i udario u zid. Još dve boce behu iza njega. Nije imao vremena da se okrene i dograbi neku od njih. Skočio je i zgrabio sekiru sa stola. Nije je uhvatio za gumom obloženu dršku, već za sečivo. Zaboleo ga je dlan, kad mu se oštrica zarila u meso. To je bilo daleko osećanje nekog ko je živeo u drugoj zemlji. Crvena Usna držao je pištolj. Spremao se da ispali još jedan metak. Piter nije imao vremena za razmišljanje. Duboki deo njegovog uma, koji do sada verovatno nije bio prizivan, shvatio je da bi mogao da otme pištolj ubici, ako bi mu se približio. Lako bi ga savladao. Bio je mlađi i jači. Sto ih je razdvajao, pa je bacio sekiru. Poletela je okrećući se kao tomahavk. Crvena Usna je vrišteći uzmicao. Podigao je ruku s pištoljem ispred lica, da bi se zaštitio. Tupa strana sekire udarila ga je po
podlaktici. Pištolj je poleteo uvis. Udario je u police s knjigama i pao na pod. Čuo se još jedan udarac dlanom o dlan. Pit nije znao gde je završilo drugo tane, ali ga nije pogodilo. Ništa drugo nije bilo važno. Crvena Usna je puzao za pištoljem, retka seda kosa visila mu je preko očiju, a krv kapala s brade. Bio je jezivo brz. Kretao se poput guštera. Pit je nagonski procenjivao situaciju i shvatio da će izgubiti trku do pištolja. Biće tesno, ali će izgubiti. Možda će uspeti da ga uhvati za ruku, pre nego što se okrene i zapuca, ali nije mogao biti siguran. Pojurio je ka vratima. „Vraćaj se, govno malo!”, povikao je Crvena Usna. „Nismo završili!” U Pitovom umu nakratko je blesnula koherentna misao. O, da, završili smo. Otvorio je vrata i pognut protrčao kroz njih. Zalupio njima levicom i zašprintao ka izlazu iz radnje, ka Lejsmejkers lejnu i blagoslovenim životima drugih ljudi. Usledio je još jedan prigušeni pucanj. Piter se nagnuo napred, ali nije bilo udarca, niti bola. Uzalud je pokušao da otvori ulazna vrata. Bacio je pogled preko ramena i ugledao Crvenu Usnu. Izlazio je iz Holidejeve kancelarije, okrvavljene brade. Pokušao je da ga nacilja pištoljem. Pit je petljao oko brave utrnulim prstima. Uspeo je da je zgrabi i okrene. Trenutak kasnije bio je na osunčanom pločniku. Niko ga nije posmatrao. Nije bilo nikog u blizini. Lejsmejker lejn je ovog vrelog popodneva bio pust više no ikad. Pit je slepo potrčao. Nije znao kuda ide.
30 Hodžiz je seo za volan Holinog mercedesa. Poštovao je semafore i
nije vrludao iz trake u traku. Žurio je koliko je mogao. Nije se nimalo iznenadio kad je ova jurnjava s Nort Sajda ka Holidejevoj knjižari u Lejsmejker lejnu probudila uspomene na drugu, mnogo ludu. Džerom je te večeri sedeo za volanom. „Koliko si sigurna da je Tinin brat otišao kod tog Holideja.”, pitao je Džerom. Holi je progovorila ne dižući glavu s ajpoda, koji je izvukla iz prostranog pregratka za rukavice. „Znam da jeste i mislim da znam i zašto. Nije bilo nikakve potpisane knjige.” Kuckala je po ekranu i promrmljala, „Hajde, hajde, hajde. Učitaj, prokletniče!” „Za čim tragaš, Holiberi.”, pitao je Džerom. Nagnuo se preko sedišta. Gnevno je reagovala. „Ne zovi me tako. Znaš da to mrzim.” „Izvini, izvini.” Džerom je zakolutao očima. „Reći ću ti za minut. Još malo pa ću ga dobiti. Eh, da imam vajfaj umesto ove proklete mobilne veze. Tako je spora i nesigurna.” Hodžiz se nasmejao. Nije mogao da se suzdrži. Ošinula ga je gnevnim pogledom. Nije prestajala da kucka po ekranu. Hodžiz je stigao do glavnog druma. „Sve se uklapa”, rekao je Džeromu. „Pretpostavljam da je knjiga o kojoj je Pit govorio Rikeru u stvari piščeva beležnica. Mislim na onu koju je gurnuo ispod jastuka, čim ju je Tina ugledala.” „I jeste”, rekla je Holi ne dižuči glavu s ajpoda. „Holi Gibni kaže da je ukapirala s čim imamo posla.” Ukucala je još nešto, obrisala ekran i ozlojeđeno kriknula tako glasno da su se obojica trgla. „Auuh, ove proklete reklame dovode me do ludila!” „Smiri se”, rekao je Hodžiz. Nije obraćala pažnju na njega. „Sačekaj. Sačekaj pa ćeš videti.” „Novac i beležnica išli su u paketu”, reče Džerom. „Klinac ih je našao zajedno. To si zaključio, zar ne.” „Tako je”, reče Hodžiz. „Ono što je bilo u beležnici vredelo je debelih para. Izuzev što je ugledni knjižari ne bi pipnuli ni motkom za ve...”
„IMAM GA!”, vrisnula je Holi. Ponovo ih je naterala da se trgnu. Mercedes se zaljuljao. Tip u susednoj traci gnevno je zatrubio. Trubljenje je propratio lako prepoznatljivim uvredljivim gestom. „Šta imaš.”, pitao je Džerom. „Ne šta, Džerome, već koga! Džona Jebenog Rotstajna! Ubijen je 1978. godine! Najmanje trojica ljudi provalila su u njegovu kuću na seoskom imanju - u Nju Hempširu. Ubili su ga. Provalili su i njegov sef. Slušajte ovo. Članak je iz mančesterskog Junion lidera, tri dana nakon ubistva.” „’Sve više se nameće zaključak da provalnici nisu tragali isključivo za novcem. Možda su tražili beležnice s opusom gospodina Rotstajna, nastalim posle njegovog povlačenja iz javnog života, rekao je izvor blizak istrazi. Ustvrdio je da bi beležnice, čije je postojanje juče potvrdila kućepaziteljka Džona Rotstajna, mnogo vredele na crnoj berzi umetnina’" Holin pogled je blistao. Doživljavala je jedno od božanskih otkrovenja. U tim trenucima potpuno bi zaboravljala na sebe. „Provalnici su ih sakrili”, rekla je. „Sakrili su novac”, rekao je Džerom. „Dvadeset hiljadarki.” „/ beležnice. Pit je našao neke, možda i sve njih. Novcem je pomogao roditelje. Nije dopao nevolja dok nije pokušao da proda beležnice da bi pomogao sestri. Holidej zna za njihovo postojanje. Dosad ih se možda dokopao. Požuri, Bile. Požuri, požuri, požuri!”
31 Moris se teturao ka izlogu radnje. Srce mu je tuklo, a slepoočnice pulsirale. Gurnuo je Endijev pištolj u sportski sako. Zgrabio je knjigu s najbližeg stočića za izlaganje. Otvorio ju je i prislonio na bradu da bi upila krv. Mogao je da je obriše rukavom sakoa. Zamalo
što nije to učinio, ali se predomislio. Nije hteo da izađe među ljude umrljan krvlju. Na dečakovim pantalonama bilo je nešto krvi. To je bilo dobro, vrlo dobro. Ponovo razmišljam. Bilo bi dobro da i klinac razmišlja. Pronaći ću izlaz iz ove situacije, ako i on bude razmišljao. Otvorio je vrata radnje i pogledao u oba pravca. Sobers je iščezao. Nije ni očekivao da ga vidi. Tinejdžeri su brzi. Po tom podsećaju na bubašvabe. Potražio je papirić s brojem Piterovog mobilnog telefona u džepu. Nije mogao da ga nađe. Spopala ga je panika. Konačno je dodirnuo nešto zgužvano i ispustio uzdah olakšanja. Srce mu je lupalo, lupalo. Udario je rukom po koščatim grudima. Ne prekidaj vezu. Da se nisi usudio da je prekineš. Pozvao je Sobersa s telefona u radnji, pošto je to odgovaralo priči koju je smišljao. Moris ju je smatrao dobrom. Ni Džon Rotstajn ne bi smislio bolju.
32 Pit je konačno došao sebi, na mestu koje je Moris Belami dobro poznavao: Trgu Gavernment, preko puta Hepi Kapa. Seo je na klupu da povrati dah. Zabrinuto se osvrtao u pravcu iz kog je došao. Nije video Crvenu Usnu. To ga nije iznenadilo. Ponovo je razmišljao. Znao je da bi čovek koji je pokušao da ga ubije privukao pažnju na ulici. Lepo sam ga udesio. Crvena usna sad je Krvava Brada. Do sada je bilo dobro, ali šta sad. Mobilni je zavibrirao baš u tom trenutku. Izvadio ga je iz džepa i pogledao u ekran. Prepoznao je poslednje četiri cifre, 8877. Zapamtio ih je kad je pozvao Holideja da ostavi poruku o vikendizletu u odmaralište River Bend. To ne može biti gospodin Holidej,
već Crvena Usna. Gnusna misao nagonila ga je na smeh. Iz usta mu je izašlo nešto što je više podsećalo na jecaj. Nije hteo da odgovori na poziv. Predomislio se zbog onog što je Crvena Usna rekao: Tvoja kuća je nekad bila moja. Zar to nije zanimljiva podudarnost. Majka mu je u poruci naložila da se vrati kući odmah posle škole. Tina ga je obavestila da majka zna za novac. To znači da ga čekaju kod kuće. Nije hteo da ih nepotrebno uznemirava i plaši pogotovo zato što je on uzrok čitavog zamešateljstva - ali je morao da zna zbog čega ga ubica zove, pogotovo kad tata nije tu da zaštiti njih dve ako se luđak pojavi u Ulici sikamora. Tata je u Viktor kauntiju, na prezentaciji nekretnina. Pozvaću policiju, pomislio je Pit. Zbrisaće u brda kad mu to kažem. Moraće. Ova misao je donela izvesno olakšanje. Stoga je pritisnuo dugme PRIHVATAM. „Zdravo, Pitere”, rekao je Crvena Usna. „Ne moram da razgovaram s tobom”, reče Piter. „Bolje ti je da bežiš, zato što ću pozvati policiju.” „Drago mi je što sam te pozvao pre nego što povučeš tako glup potez. Znam da mi nećeš verovati, ali ti se obraćam kao prijatelj.” „Imaš pravo”, reče Pit. „Ne verujem ti. Pokušao si da me ubiješ.” „Evo još nečeg u šta nećeš poverovati: drago mi je što nisam. U tom slučaju nikad ne bih saznao gde kriješ Rotstajnove beležnice.” „Nikad nećeš saznati”, reče Pit. Smesta je dodao: „Govorim ti to kao prijatelj.” Malo se smirio. Crvena Usna ga nije jurio, niti je žurio ka Ulici sikamora. Krio se u knjižari i razgovarao preko fiksnog telefona. „Ne razmišljaš na duge staze, poput mene. Evo kako stoje stvari: Otišao si kod Endija da prodaš beležnice. Ubio si ga, zato što je pokušao da te učeni.” Pit je ćutao. Nije mogao da progovori, zato što je zanemeo od zaprepašćenja. „Pitere. Da li si tu. Bolje bi bilo da jesi, ako ne želiš da provedeš
godinu dana u popravnom domu Rivervju, a zatim još dvadeset i neku u Vejnsvilu. Kao neko ko je bio na oba mesta mogu da ti kažem da nisu dobra za mladiće s nenačetim čmarićima. Na koledžu bi ti bilo mnogo bolje, zar ne.” „Prošle nedelje nisam ni bio u gradu”, reče Pit. „Bio sam u školskom odmaralištu. Mogu to da dokažem.” Crvena Usna je nastavio bez oklevanja. „U tom slučaju uradio si to pre nego što si otišao. Ili u nedelju uveče, posle povratka iz odmarališta. Policija će pronaći tvoju poruku na govornoj pošti sačuvao sam je. Tu je i DVD sa snimkom bezbednosne kamere na kom se svađaš s njim. Diskovi su kod mene, ali sam siguran da će ih policija dobiti ako se ne dogovorimo. 1\i su i otisci prstiju. Pronaći će tvoje otiske na kvaci njegove kancelarije. Još bolje je što će ih pronaći na alatki kojom je počinjeno ubistvo. Mislim da si kuvan i pečen, čak i ako si u stanju da pružiš alibi za svaki minut svog vremena za prošli vikend.” Pit je shvatio da ne može uraditi tako nešto. U nedelju je sve propustio. Setio se gospođe Bran - Bran Stoker - koja je pre samo dvadeset četiri časa stajala pored vrata autobusa, s mobilnim u ruci, spremna da pozove 911 i prijavi nestanak učenika. Žao mi je, rekao je. Boleo me je stomak. Mislio sam da će mi svež vazduh prijati. Povraćao sam. Zamišljao je na sudu kako jasno i glasno govori da je Piter izgledao bolesno tog popodneva. Zamišljao je i tužitelja kako se obraća poroti tvrdeći da bi svaki tinejdžer izgledao bolesno nakon što je iscepkao postarijeg knjižara sekirom. Dame i gospodo porotnici, tvrdim da je Pit Sobers te nedelje ujutru autostopom otišao do grada, zato što je imao sastanak s gospodinom Holidejem, uverenim da je gospodin Sobers konaćno odlučio da popusti pred njegovim ucenama. Samo što gospodin Sobers nije nameravao da se preda. Ovo je noćna mora, pomislio je, uporediva s rvanjem s Holidejem, samo hiljadu puta gora.
„Pitere. Da li si tu.” „Niko ti ne bi poverovao. Ni sekundu. Ne kad doznaju za tebe.” „A ko sam ja, zapravo.” Ti si vuk, pomislio je Pit. Ti si veliki zli vuk. Neko ga je u nedelju sigurno video kako luta po odmaralištu. Mnogo ljudi, zato što se uglavnom držao staza. Neko će ga se sigurno setiti i svedočiti. Ali, kako je Crvena Usna rekao, to ostavlja vreme pre i posle izleta. Pogotovo nedelju uveče, kad je otišao pravo u svoju sobu i zatvorio vrata. U forenzičkim serijama policijski stručnjaci uvek su mogli da odrede tačno vreme ubistva, ali ko zna kako je u stvarnom životu. Pit svakako nije znao. Vreme smrti moglo bi postati rastegljiv pojam, ako policija bude imala obećavajućeg sumnjivca, sa otiscima na alatki ubistva. Ali morao sam da bacim sekiru na njega! Pomislio je. Samo ona mi je bila pri ruci! Verovao je da situacija ne može biti gora. Spustio je pogled i ugledao krvavu mrlju na kolenu. To je krv gospodina Holideja. „Mogu da sredim to”, nastavio je Crvena Usna, „i hoću, ako se dogovorimo. Obrisaću tvoje otiske i poruku na govornoj pošti. Uništiću DVD-ove sa snimcima bezbednosnih kamera. Učiniću sve to kad mi kažeš gde su beležnice.” „Kao da mogu da ti verujem!” „Trebalo bi.” Govorio je tiho, razložno i ubedljivo. „Razmisli o tome, Pitere. Bez tebe, Endijevo ubistvo izgleda kao pokušaj provale s tragičnim ishodom. Delo nekog narkomana zavisnog od meta ili kreka. To je dobro za obojicu. S tobom u kombinaciji postojanje beležnica izaći će na videlo. Zašto bih hteo tako nešto.” Baš tebe briga, pomislio je Pit, zato što nećeš biti u blizini kad Holidej bude otkriven mrtav u svojoj kancelariji. Rekao si da si bio u Vejnsvilu. To znači da si bivši robijaš i da si poznavao gospodina Holideja. Te dve činjenice čine te osumnjičenim. Tvoji otisci prstiju su tamo, baš kao i moji. Ne mislim da ćeš uspeti da ih sve obrišeš.
Pokupićeš beležnice i nestati. Šta će te, kad nestaneš, sprečiti da pošalješ policiji DVD-ove, samo da bi mi napakostio, da bi se osvetio zato što sam te pogodio kristalnom bocom i pobegao. Ako pristanem na ono što predlažeš... Glasno je završio misao. „Izgledao bi još gore, bez obzira na ono što pričaš.” „Uveravam te da to nije istina.” Zvučao je kao advokat, od onih ljigavih s modernim frizurama koje se kasno noću reklamiraju na kablovskim kanalima. Pitov gnev vratio se punom snagom. Uspravio se na klupi, kao ošinut električnom strujom. „Jebi se. Nikad nećeš dobiti beležnice.” Prekinuo je vezu. Telefon mu je gotovo odmah zazujao u ruci. Broj je bio isti. Crvena Usna ponovo je zvao. Pritisnuo je dugme ODBIJAM i isključio telefon. Morao je da razmisli dublje i pametnije nego ikad u životu. Mama i Tina su najvažnije. Mora da razgovara s mamom, da joj kaže da njih dve moraju odmah da napuste kuću i da odu u motel ili nešto slično. Moraju... Ne, ne s mamom. Prvo će razgovarati sa sestrom. Nije uzeo karticu gospodina Hodžiza. Tina sigurno zna kako da stupi u kontakt s njim. Ako to ne uspe, moraće da pozove policiju, pa šta bude. Neće ugroziti porodicu. Pozvao je sestru.
33 „Halo. Pitere. Halo. Halo.” Ništa. Lopovski kurvin sin prekinuo je vezu. Moris je poželeo da iščupa telefon iz zida i da ga zavitla na policu s knjigama. Obuzdao se u poslednjem trenutku. Ovo nije bilo vreme da se prepusti besu.
Šta će sad. Šta je sledeći korak. Da li će Sobers pozvati policiju uprkos svim dokazima protiv njega. Moris nije mogao da dozvoli sebi da poveruje u tako nešto, zato što bi to značilo da su beležnice za njega zauvek izgubljene. Takođe, da li bi dečak preduzeo tako značajan korak pre nego što porazgovara s roditeljima, pre nego što ih ne zapita za savet. Pre nego što ih upozori na opasnost. Moram da delam brzo, pomislio je Moris. Glasno je citirao Šekspira dok je brisao otiske s telefona: „Ako nešto mora biti učinjeno, ’dobro bi bilo da se to što pre izvrši’.” Umiće se i izaći na zadnji izlaz. Malo je verovatno da je iko čuo pucnje na ulici - kancelarija je bila zvučno izolovana, s toliko knjiga na policama - ali nije želeo da rizikuje. Sprao je kozju bradicu od skorele krvi u Holidejevom kupatilu. Pazio je da krvlju umazane ubruse ostavi u lavabou gde će ih policija naći, kad se konačno pojavi. Nakon toga je krenuo uskim prolazom ka vratima iznad kojih je pisalo IZLAZ. Pomerio je kutije s knjigama ispred njih. Pomislio je koliko je glupo zakrčiti protivpožarni izlaz na taj način. Glupo, neodgovorno i kratkovido. To bi mogao biti epitaf mog starog drugara, pomislio je. Ovde počiva Endru Holidej, debeli, glupi, neodgovorni i kratkovidi peder. Nikom neće nedostajati. Vrelina kasnog popodneva pogodila ga je kao udarac čekića. Zateturao se. Glava ga je bolela zbog udarca proklete boce, ali je mozak grozničavo radio. Pogledao se u retrovizoru. Na bradi je imao ružnu purpurnu modricu oko posekotine u obliku polumeseca. Aspirin bi mu dobro došao. Moraće da pričeka s tim. Unatraške se izvezao s Endijevog parking mesta i krenuo sokačetom do Ulice Grant, koja nije bila tako prestižna ulica kao Lejsmejker lejn, sa otmenim radnjama, ali nije bila ni pešačka zona. Hodžiz je s dva partnera stigao do druge strane zgrade, kad se Moris zaustavio na kraju sokaka. Posmatrali su znak ZATVORENO koji je visio na vratima Retkih izdanja Endrua Holideja. Uključio se
u kolonu vozila u Ulici Grant baš kad je Hodžiz proverio da li su vrata knjižare zaključana. Moris je brzo skrenuo ulevo i krenuo ka glavnoj gradskoj saobraćajnici. Gužva je tek počinjala. Za petnaest, najviše dvadeset minuta stići će do Nort Sajda. Moraće da spreči Sobersa da ode u policiju, ako to već nije učinio. Postoji samo jedan siguran način da to postigne. Moraće da pobedi kradljivca u trci do njegove sestre.
34 Iza kuće Sobersovih, pored ograde koja razdvaja zadnje dvorište od zapuštenog placa, bila je zarđala ljuljaška. Tom Sobers je nameravao da je ukloni, otkad su je oba deteta prerasla. Tina je ovog popodneva sedela na njoj. Lagano se ljuljala napred-nazad. U krilu je imala otvorenu knjigu Drugačija 19, ali poslednjih pet minuta nije okretala stranice. Mama je obećala da će zajedno pogledati film ćim dovrši knjigu. Tina danas nije želela da ćita o tinejdžerima u ruševinama Čikaga. Nisu joj izgledali nimalo romantično, već odvratno. Zatvorila je knjigu i zažmurila, ljuljajući se napred-nazad. Bože, molila se, molim te ne dozvoli da Pit upadne u stvarno veliku nevolju. Ne dozvoli mu da me zamrzi. Umreću, ako me bude mrzeo. Molim te, dopusti mu da shvati zašto sam rekla. Molim te. Bog joj je odmah odgovorio. Rekao je da se Pit neće ljutiti na nju, zato što je mama sama shvatila da se nešto dešava, ali Tina nije bila sigurna može li da mu veruje. Otvorila je knjigu, ali nije mogla da čita. Vreme kao da je prestalo da teče, u iščekivanju nekog groznog događaja. Mobilni koji je dobila za jedanaesti rođendan bio je na spratu u njenoj sobi. Jeftina spravica bila je kilometrima daleko od nabudženog ajfona koji je želela, ali vredniju stvar nije posedovala.
Retko se razdvajala od njega. Ovog popodneva to se desilo. Ostavila ga je u sobi i izašla u zadnje dvorište, čim je poslala poruku bratu. Morala je da je pošalje. Nije mogla da dozvoli da dođe kući nepripremljen, ali nije mogla da podnese pomisao na gnevni, optužujući uzvratni poziv. Ubrzo će morati da se suoči s njim. Ne može ga izbeći, ali će mama biti tu da mu kaže da njegova sestra nije kriva. Poverovaće joj. Verovatno. Mobilni je zazvonio i zavibrirao na njenom stolu. Imala je strava muziku Snou patrola umesto zvona, ali - potresena i zabrinuta zbog Pita - nije se setila da prebaci telefon sa školskog režima rada, kad se s majkom vratila kući. Linda Sobers zbog toga nije čula telefon u prizemlju. Bratovljeva fotografija je zasvetlela na ekranu. Telefon se utišao. Posle tridesetak sekundi ponovo je zavibrirao. A zatim i treći put. Potom je utihnuo. Pitova fotografija nestala je s ekrana.
35 Pit je s nevericom zurio u mobilni telefon na Trgu Gavernment. Tina, po prvi put otkad zna za sebe, nije odgovorila na poziv, kad nije bila u školi. U tom slučaju pozvaće mamu... a možda i neće. Ne još. Postaviće milijardu pitanja, a ima tako malo vremena. Takođe (iako nije bio spreman da to prizna sebi), nije želeo da razgovara s njom, dok ne bude morao. Guglom je potražio broj gospodina Hodžiza. U gradu je bilo devet Vilijama Hodžiza. Onaj kog traži sigurno je K. Vilijam, vlasnik kompanije Ko nađe - njegovo. Pozvao je i dobio telefonsku sekretaricu. Holi je na kraju poruke, koja kao da je trajala čitav sat, rekla: „Za hitnu podršku pozovite 555-1890.”
36 „Auuuh”, reče Holi kad su se približili praznom stolu u sredini Holidejeve uske radnje. „Kakav je to miris.” „To je krv”, odgovorio je Hodžiz. Osećao je i trulo meso, ali je izbegao da to pomene. „Ostanite ovde.” „Imaš li oružje.”, pitao je Džerom. „Imam razbijač.” „To je sve.” Hodžiz je slegnuo ramenima. „U tom slučaju polazim s tobom.” „I ja”, reče Holi. Zgrabila je poveći tom Divljih biljaka i cvetnica Severne Amerike. Držala ga je, kao da se sprema da smrska gadnu bubu. „Ne”, strpljivo će Hodžiz, „ostaćeš tu gde si. To važi za oboje. Da vidimo ko će pre da pozove 911, kad vam to naložim.” „Bili...”, započeo je Džerom. „Ne svađaj se sa mnom, Džerome, i ne traći moje vreme. Nešto mi govori da smo u ozbiljnoj stisci s vremenom.” „Imaš predosećanje.”, pitala je Holi. „Možda i nešto više.” Hodžiz je izvukao nežnog razbijača iz džepa na sakou (ovih dana retko je izlazio iz kuće bez njega, iako je ponekad nosio i stari službeni pištolj). Uhvatio ga je iznad čvora. Hitro i bešumno krenuo je ka vratima onog što je smatrao kancelarijom Endrua Holideja. Bila su malčice odškrinuta. Razbijač se njihao u desnici. Stao je pored vrata i pokucao levicom. Izrekao je laž, pošto je procenio da je ovo jedan od trenutaka u kom se istina može zaobići: „Ovo je policija, gospodine Holideju.” Nije bilo odgovora. Ponovo je pokucao, ovog puta nešto glasnije. Otvorio je vrata kad je odgovor opet izostao. Miris krvi, truleži i
prosutog pića naglo se pojačao. Osetio je i dobro poznati miris baruta. Muve su sanjivo zujale. Svetlost je bila uključena, otkrivajući leš na podu. „O bože, glava mu je raspolućena!”, povikao je Džerom iz takve blizine da se Hodžiz iznenađeno trznuo. Podigao je i spustio razbijača. Moj pejsmejker sigurno trpi neviđeno opterećenje, pomislio je. Okrenuo se i ugledao oba saradnika iza sebe. Džerom je stavio ruku na usta i izbečio oči. Holi je pak delovala pribrano. Čvrsto je stiskala Divlje biljke i cvetnice Severne Amerike na grudima. Po svoj prilici proučavala je krvavu masu na tepihu. Džeromu je rekla: „Nemoj da povratiš. Ovo je mesto zločina.” „Neću povratiti.” Džeromove reći zvučale su prigušeno, zbog šake na ustima. „Niste mi ni od kakve koristi”, reče Hodžiz. „Da sam vaš učitelj, poslao bih oboje kod direktora. Ulazim. Ne mrdajte odatle.” Načinio je dva koraka. Džerom i Holi smesta su krenuli za njim. Ponašaju se kao jebeni Bobsi blizanci20, pomislio je Hodžiz. „Da li je Tinin brat ovo učinio.”, progovorio je Džerom. „Isuse Hriste, Bili, da li je.” „Ako jeste, nije to danas uradio. Krv se gotovo osušila. Tu su i mušice. Ne vidim crve, ali...” Džerom je zakrkljao. „Nemoj, Džerome”, reče Holi ozbiljnim glasom. Zatim se obratila Hodžizu: „Vidim malu sekiru. Sekirče. Kako god da se zove. Njome se poslužio.” Hodžiz nije odgovorio. Ispitivački je posmatrao scenu. Holidej ako je to bio Holidej - po njegovom mišljenju bio je mrtav najmanje dvadeset četiri časa, možda i duže. Verovatno duže. Ali nešto se odonda ovde dogodilo, zato što su mirisi prosutog pića i barutnog dima bili sveži i snažni. „Da li je ono rupa od metka, Bili.”, pitao je Džerom. Pokazivao je policu s knjigama levo od vrta, pored stočića od trešnjevog
drveta. U primerku Kvake 22 bila je mala, okrugla rupa. Hodžiz joj je prišao. Osmotrio ju je iz blizine i pomislio: Ovo će sigurno umanjiti njenu vrednost. Zatim je pogledao na sto. Na njemu su bile dve kristalne boce, verovatno voterford. Na stolu prekrivenom tankim slojem prašine videli su se tragovi još dve. Pogledao je po sobi i iza stola. Dve kristalne boce ležale su na podu. „To je rupa od metka”, reče Holi. „Namirisala sam barut.” „Došlo je do borbe”, reče Džerom. Pokazao je na leš, ne gledajući u njega. „Ali on sigurno nije učestvovao u njoj.” „Nije”, složio se Hodžiz. „On nije. Borci su otišli.” „Da li je Piter Sobers bio jedan od njih.” Hodžiz je duboko uzdahnuo. „To je gotovo sigurno. Mislim da je došao ovamo, nakon što nas je namagarčio u apoteci.” „Neko je odneo Holidejev kompjuter ”, reče Holi. „DVD je još pored kase, bežični miš - i kutijica s nekoliko USB-ova - ali kompjutera nema. Videla sam veliki prazan prostor na stolu. Verovatno je koristio laptop.” „Šta ćemo sad.”, pitao je Džerom. „Pozvaćemo policiju.” Hodžiz nije hteo da to učini. Osećao je da je Pit Sobers u velikoj nevolji. Pozivanje policije samo bi je pogoršalo, makar u početku. U slučaju Mercedes Ubice izigravao je Usamljenog Rendžera. Nekoliko hiljada dece zamalo je nastradalo zbog toga. Posegnuo je za mobilnim. Zasvetleo je i zazvonio, pre nego što je stigao da ga dohvati. „To je Piter ”, reče Holi. Pogled joj je blistao. Govorila je s potpunom sigurnošću. „Kladim se u šest hiljada dolara da sad želi da razgovara. Šta stojiš, Bili, odgovori na jebeni poziv.” Učinio je to. „Potrebna mi je pomoć”, oglasio se Pit Sobers. „Molim vas, gospodine Hodžize. Pomoć mi je zaista neophodna.” „Samo sekundu. Hoću da te i moji saradnici čuju.” „Saradnici.” Pit je zvučao uznemirenije nego ikad. „Kakvi
saradnici.” „Holi Gibni. Tvoja sestra je poznaje. I Džerom Robinson. Stariji brat Barbare Robinson.” „Pa. Pretpostavljam... pretpostavljam da je to u redu.” Dodao je, kao da govori samom sebi: „Koliko gore može biti.” „Pitere, mi smo u radnji Endrua Holideja. U kancelariji je mrtvac. Pretpostavljamo da je to Holidej, kao i da ti je to poznato. Da li su moje pretpostavke osnovane.” Zavladala je tišina. Hodžiz bi pomislio da je Pit prekinuo vezu, da nije bilo pozadinske buke saobraćaja s mesta na kom se dečak nalazio. Reći su provalile iz dečaka kao vodopad. „Čovek s crvenim usnama bio je tamo kad sam stigao. Rekao mi je da je gospodin Holidej pozadi u kancelariji, stoga sam pošao u tom pravcu. Sledio me je i uperio pištolj u mene. Pokušao je da me ubije, kad nisam hteo da mu kažem gde su beležnice. Nisam zato... zato što ih ne zaslužuje i zato što bi me ionako ubio. To se videlo u njegovim očima. On... ja...” „Bacio si kristalne boce na njega, zar ne.” „Jesam! Dve boce! Pucao je na mene! Promašio je, ali je metak prošišao tako blizu da sam čuo kako zuji. Pobegao sam, ali me je pozvao i rekao da će me okriviti. Mislio je na policiju, zbog sekire koju sam bacio na njega... da li ste videli sekiru.” „Jesmo”, reče Hodžiz. „Upravo je posmatram.” „I... i zbog mojih otisaka prstiju, vidite... na njoj su zato što sam je bacio na njega... ima i neke diskove na kojima se gospodin Holidej i ja svađamo... zato što je pokušavao da me učeni! Holidej, hoću reći, a ne čovek s crvenim usnama. Samo što sad i on pokušava da me učeni!” „Čovek s crvenim usnama ima snimke bezbednosnih kamera iz prodavnice.”, pitala je Holi, naginjući se ka telefonu. „Da li to želiš da kažeš.” „Da! Rekao je da će me policija uhapsiti i hoće, zato što nisam bio ni na jednom nedeljnom sastanku u River Bendu. Ima i moju
poruku na govornoj pošti. Ne znam šta da radim.” „Gde si, Pitere.”, pitao je Hodžiz. „Gde si.” Usledila je još jedna pauza. Hodžiz je znao šta Pit radi: proveravao je gde se nalazi. Čitavog života je živeo u ovom gradu, ali je bio toliko unezveren da nije razlikovao istok od zapada. „Trg Gavernment”, konačno je rekao. „Preko puta restorana Hepi Kap.” „Vidiš li čoveka koji je pucao na tebe.” „N-ne. Trčao sam, i ne mislim da bi mogao da me dugo sledi pešice. Prilično je star, a Lejsmejker lejn je pešačka zona.” „Ostani tu”, reče Hodžiz. „Doći ćemo po tebe.” „Molim vas, ne zovite policiju”, rekao je Piter. „To bi dokrajčilo moje roditelje, posle svega što im se desilo. Daću vam beležnice. Nikad nisam nameravao da ih zadržim. Nije trebalo da pokušavam da prodam ijednu od njih. Trebalo je da se zadovoljim novcem.” Glas mu se lomio. Postajao je nerazumljiv. „Moji roditelji... bili su u ogromnim problemima. Na svim poljima. Samo sam hteo da im pomognem!” „Siguran sam da je to istina, ali moram da pozovem policiju. Dokazi će predstaviti istinitu priču, ako nisi ubio Holideja. Bićeš dobro. Doći ćemo po tebe, pa ćemo otići tvojoj kući. Da li će tvoji roditelji biti tamo.” „Tata je na poslu, ali će mama i sestra biti kod kuće.” Pit je morao da uzme vazduh pre nego što je nastavio. „Iću ću u zatvor, zar ne. Neće poverovati u priču o čoveku s crvenim usnama. Misliće da sam ga izmislio.” „Samo reci istinu”, reče Holi. „Bili neće dozvoliti da ti se išta loše dogodi.” Uhvatila ga je za ruku i snažno stisnula. „Je li tako, Bili.” Hodžiz je ponovio: „Sve će biti u redu, ako ga nisi ubio.” „Nisam! Kunem se bogom!” „Onaj drugi je to učino. Onaj s crvenim usnama.” „Tako je. Ubio je i Džona Rotstajna. Rekao je da se Rotstajn
prodao.” Hodžiz je imao milion pitanja, ali ovo nije bio trenutak da ih postavi. „Poslušaj me, Pite. Veoma pažljivo. Ostani gde si. Za petnaest minuta bićemo na Trgu Gavernment.” „Stići ćemo za deset minuta, ako mi dopustiš da vozim”, reče Džerom. Hodžiz je zanemario njegove reći. „Nas četvoro otići ćemo kod tebe. Ispričaćeš čitavu priču meni, mojim saradnicima i majci. Možda će želeti da pozove tvog oca da bi porazgovarala s njim o angažovanju advokata. Tada ćemo pozvati policiju. Više od toga ne mogu učiniti.” I to je više no što bi trebalo, pomislio je, posmatrajući unakaženi leš i misleći koliko je pre četiri godine bio blizu odlaska u zatvor. Zamalo je zaglavio iza rešetaka zbog istog greha: izigravanja Usamljenog Jahača. Pola sata ili četrdeset pet minuta više ne mogu nikom naškoditi. Pogodilo ga je ono što je dečak rekao o roditeljima. Hodžiz je tog dana bio u Gradskom centru. Video je posledice masakra. „D-dobro. Dođite što brže možete.” „Da.” Prekinuo je vezu. „šta ćemo s našim otiscima prstiju.” pitala je Holi. „Ostavite ih”, reče Hodžiz. „Hajdemo po tog klinca. Jedva čekam da čujem njegovu priču.” Dobacio je ključ mercedesa Džeromu. „Fala vi, masa Hodžiz!”, zakreštao je Tajron Filgud. „Ovaj ovdenak crni dečak je jedan opako sigoran šover! Odvešće vi bezbedno do odred...” „Umukni, Džerome.” Hodžiz i Holi progovorili su u isti mah.
37 Pit je duboko udahnuo i isključio mobilni. Misli su mu kružile u glavi kao ringišpil u zabavnom parku iz noćne more. Bio je siguran da je zvučao kao idiot ih ubica koji izmišlja neverovatne priče zato što se boji hapšenja. Zaboravio je da kaže gospodinu Hodžizu da je Crvena Usna nekad živeo u njegovoj kući. Trebalo je da mu saopšti taj podatak. Hteo je da ga pozove, ali zašto bi se trudio, kad će ionako uskoro doći po njega. Tip neće otići do njegove kuće, govorio je Pit samom sebi. Ne može. Mora da ostane nevidljiv. Ali mogao bi, uprkos tome. Verovatnoća da se pojavi još je veća ako misli da sam lagao o premeštanju beležnica. Sve je moguće, zato što je lud. Načisto je odlepio. Ponovo je pokušao da pozove Tinu, ali nije dobio ništa osim poruke: „Hej, ovo je Tins, izvini što sam te promašila. Kaži šta imaš.” Bip. U tom slučaju. Mama. Nije stigao da je pozove, zato što je video autobus s oznakom odredišta NORT SAJD. Pravi dar nebeski. Naprečac je odlučio da neće sedeti ovde i čekati gospodina Hodžiza. Autobus će ga brže odvesti kući. Želeo je da stigne što pre. Pozvaće gospodina Hodžiza kad se ukrca i obavestiti ga da će se sastati kod njega kući. Prvo će morati da pozove majku i da joj kaže da zaključa sva vrata. Autobus je bio gotovo prazan, ali se on zaputio prema zadnjem kraju. Nije morao da zove majku. Telefon mu je zazvonio u ruci, kad je seo. Na ekranu je pisalo: MAMA. Duboko je udahnuo i pritisnuo dugme PRIHVATAM. Progovorila je pre nego što je stigao da kaže halo.
„Gde si, Pitere.” Pitere umesto Pite. To nije dobar početak. „Trebalo je da stigneš pre sat vremena.” „Dolazim”, rekao je. „U autobusu sam.” „Držimo se istine, hoćemo li. Autobus je došao i prošao. Videla sam to.” „Ne govorim o školskom autobusu, već o gradskom za Nort Sajd. Morao sam da...” Šta. Nešto obavim. To je zvučalo tako luckasto da se zamalo nasmejao. Samo što ovde nije bilo ničeg smešnog. Daleko od toga. „Imao sam neka posla. Da li je Tina tu. Da li je otišla do Elene ili nešto slično.” „Ona je u zadnjem dvorištu. Čita knjigu.” Autobus je odmicao veoma sporo, zbog radova na putu. „Mama, slušaj me. Ti...” „Neću da te slušam, slušaj ti mene. Da li si ti slao novac.” Zažmurio je. „Da li si. Jednostavno da ili ne biće dovoljno. Kasnije ćemo se pozabaviti detaljima.” Rekao je, zatvorenih očiju: „Da. Bio sam ja. Ali...” „Odakle ti.” „To je duga priča, koja sad nije bitna. Novac nije bitan. Postoji tip...” „Kako to misliš, nije bitna. Govorimo o više od dvadeset hiljada dolara!” Suzdržao se da joj kaže: Da li si to tek sad shvatila. Autobus je nastavio da mili pored radova na putu. Pit se obilno znojio. Gledao je krvavu mrlju na kolenu. Više nije bila crvena, već tamnosmeđa i glasna kao urlik. Kriv je! Urlala je. Kriv je, kriv je! „Mama, molim te, umukni. Slušaj me.” Na drugoj strani veze zavladala je napeta tišina. Nije rekao majci da umukne još od provala besa iz ranog detinjstva. „Postoji tip. Veoma je opasan.” Mogao je da joj kaže koliko je opasan, ali je hteo da bude oprezna, a ne histerična. „Mislim da neće doći u našu kuću, ali bi mogao. Uvedi Tinu unutra i zaključaj
vrata. Samo na nekoliko minuta. Stići ću. I neki ljudi će doći. Ljudi koji mogu da pomognu.” Nadam se, pomislio je. Bože, zaista se nadam.
38 Moris Belami skrenuo je u Ulicu sikamora. Znao je da se njegov život ubrzano svodi na jednu tačku. Imao je samo nekoliko stotina ukradenih dolara, ukradena kola i mahnitu potrebu da se dočepa Rotstajnovih beležnica. Imao je još nešto. Skrovište u koje je mogao da se povuče, da čita i sazna šta se dogodilo s Džimijem Goldom nakon što mu je Duzi-Du kampanja napunila džepove Zlatnim zelembaćima i posadila na vrh marketinške gomile stajnjaka. Moris je shvatio da je to luđački plan, koji ga čini luđakom. Ali ništa drugo nije imao, stoga će mu on biti dovoljan. Eno njegove stare kuće, koja je sad dom kradljivca beležnica. Ugledao je mala crvena kola na prilaznom putu. „Ludilo je samo sranje”, reče Moris Belami. „Ludilo je samo sranje. Sve je samo sranje.” Po tim rečima valja mu živeti.
39 „Bili”, reče Džerom. „Teško mi je, ali moram reći da je naša ptičica odletela.” Zamišljeni Hodžiz podigao je glavu, dok je Džerom kružio Trgom Gavernment. Priličan broj ljudi sedeo je na klupama - čitali
su novine, čavrljali, pili kafu, hranili golubove - ali među njima nije bilo tinejdžera muškog ili ženskog pola. „Ne vidim ga ni za jednim stolom u nizu kafea”, izvestila je Holi. „Možda sedi unutra, s naručenom kafom.” „Kafa je u ovom času poslednje što bi mu palo na pamet”, reče Hodžiz. Udario se pesnicom po butini. „Ovuda svakih petnaest minuta prolaze autobusi za Nort i Saut Sajd”, reče Džerom. „Bio bih kao na iglama, da sam sedeo i čekao da neko naiđe i da me poveze, kao on. Želeo bih da nešto učinim.” Tad je zazvonio Hodžizov telefon. „Stigao je autobus. Odlučio sam da vas ne čekam”, reče Pit. Zvučao je pribranije. „Biću kod kuće kad stignete. Upravo sam razgovarao s majkom. Tina i ona su dobro.” Hodžizu su poslednje reći zazvučale zlokobno. „Zašto ne bi bile, Pitere.” „Zato što tip s crvenim usnama zna gde žive. Rekao je da je on nekad živeo u toj kući. Zaboravio sam da vam to pomenem.” Hodžiz se osvrnuo po okolini. „Za koliko ćemo stići do Ulice sikamora, Džerome.” „Bićemo tamo za dvadeset, možda i manje. Krenuo bih glavnom transferzalom, da sam znao da će klinac poći autobusom.” „Gospodine Hodžize.”, reče Piter. „Na vezi sam.” „Glupo bi postupio ako bi otišao u moju kuću. Više ne bi mogao da me okrivi za ubistvo, ako bi to učinio.” Imao je pravo. „Da li si im rekao da se zaključaju i da ostanu u kući.” „Jesam.” „I da li majka zna njegov opis.” „Da.” Hodžiz je bio siguran da bi gospodin Crvena Usna prohujao sa vihorom, ako bi pozvao policiju. Pit bi u tom slučaju morao da se uzda u nalaze forenzičara, da bi se skinuo s udice. Ionako će stići
brže od pajkana. „Reci mu da zove tog tipa”, oglasila se Holi. Nagnula se ka Hodžizu i dreknula: „Pozovi ga i kaži da si se predomislio i da ćeš mu dati beležnicu.” „Pite, da li si je čuo.” „Jesam, ali ne mogu. I ne znam da li ima telefon. Pozvao me je s onog u knjižari. Znate, nismo imali vremena da razmenimo brojeve.” „Kakva grehota”, reče Holi, nikom ponaosob. „Dobro. Pozovi me čim stigneš kući i potvrdiš da je sve u redu. Moraću da pozovem policiju, ako se ne javiš.” „Siguran sam da su d...” Ovde oni upadaju. Hodžiz je isključio telefon. Nagnuo se napred. „Nagazi ga, Džerome.” „Čim budem mogao.” Pokazao je na saobraćaj. Tri trake u oba pravca sjajile su se od hroma. „Nestaćemo kao Enron, čim pređemo kružnu raskrsnicu.” Dvadeset minuta, pomislio je Hodžiz. Najviše dvadeset minuta. Šta može da se desi za dvadeset minuta. Gorko iskustvo naučilo ga je da je odgovor prilično toga. Život i smrt. Mogao je samo da se nada da ga ovih dvadeset minuta neće doveka progoniti.
40 Linda Sobers ušla je u muževljevu kancelarijicu, da bi u njoj sačekala sina. Odlučila se za nju zato što je muževljev laptop bio na stolu i što je mogla da igra kompjuterski pasijans. Bila je previše potresena za čitanje. Posle razgovora s Pitom bila je uznemirenija nego ikad. I prestrašena. Nije strahovala od zlog negativca koji se šunja Ulicom
sikamora. Bojala se za sina, zato što je bilo očigledno da veruje u postojanje zlog negativca. Slika je konačno počela da se oblikuje. Bledilo i gubitak kilograma... otkačeni brčići koje je pokušavao da pusti... povratak bubuljica i dugi periodi tišine... sve to je sad dobijalo smisao. Na pragu je nervnog sloma, ako ga već nije doživeo. Ustala je i pogledala kroz prozor, u svoju kćerku. Tina je obukla najbolju bluzu, onu žutu, sa širokim rukavima. Ne bi trebalo da je nosi na prljavoj staroj ljuljašci, koja je trebalo da bude uklonjena još pre nekoliko godina. Držala je knjigu. Otvorena je, ali se činilo da ne čita. Izgledala je umorno i tužno. Kakva noćna mora, pomislila je Linda. Prvo je Tom povređen tako ozbiljno da će šepati do kraja života, a sad naš sin vidi čudovišta u senkama. Tajanstveni novac nije bio mana s nebesa, već kisela kiša. Možda njen sin vapi za rasterećenjem, za prilikom da nam nam kaže čitavu priču o poreklu novca. Nadala se da će to biti prelomna tačka, nakon koje će početi proces ozdravljenja. U međuvremenu će uraditi onako kako joj je rekao. Pozvaće Tinu u kuću i zaključati vrata. To im neće naškoditi. Daska je škripnula iza nje. Okrenula se, očekujući da vidi sina, ali to nije bio Pit, već muškarac bledog tena, proređene sede kose i crvenih usana. To je bio čovek koga je sin opisao, zli negativac. Prvo osećanje nije bilo strah, već apsurdno snažni talas olakšanja. Njen sin ipak nije na ivici nervnog sloma. Užas je nahrupio, sjajan i užaren, kad je ugledala pištolj u njegovoj ruci. „Ti si sigurno mama”, reče uljez. „Mnogo ličite.” „Ko si ti.”, pitala je Linda Sobers. „Šta ovde tražiš.” Uljez - na dovratku muževljeve radne sobe, umesto u umu njenog sina - pogledao je kroz prozor. Morala je da potisne poriv da kaže: Ne gledaj je. „Da li je to tvoja ćerka.”, rekao je Moris. „Hej, lepa je. Oduvek su mi se sviđale devojke u žutom.”
„Šta hoćeš.”, pitala je Linda. „Ono što je moje”, reče Moris. Ispalio joj je hitac u glavu. Crvene kapljice krvi su rasule su se po staklu. Zvučale su kao dobovanje kiše.
41 Tina je čula pucanj iz kuće i potrčala ka kuhinjskim vratima. To je ekspres lonac, pomislila je. Mama je ponovo zaboravila prokleti pretis. Ne po prvi put. Zaboravila ga je i kad je spremala zimnicu. To je bio stari lonac, od onih koji se stavljaju na peć. Pit je proveo najveći deo nedeljnog popodneva na merdevinama guleći sasušene jagode s tavanice. Mama je imala sreće što je u trenutku eksplozije usisavala dnevnu sobu. Tina je molila boga da se ni danas nije zatekla u kuhinji. „Mama.” Utrčala je u kuhinju. Na šporetu nije bilo ničega. „Ma...” Neko ju je ščepao oko struka. Vazduh joj je bučno napustio pluća. Divlje se bacakala u vazduhu. Osećala je tuđe vlasi na obrazima. Namirisala je opori i vreli znoj. „Nemoj da vrištiš, pa te neću povrediti”, šapnuo joj je muškarac u uvo. Koža joj se naježila od njegovog glasa. „Da li si me razumela.” Uspela je da klimne. Srce je tutnjalo u grudima, a svet tonuo u tamu. „Pusti me - da dišem”, prostenjala je. Stisak se olabavio, a noge vratile na pod. Okrenula se i ugledala muškarca bledog lica i crvenih usana. Imao je svežu posekotinu na bradi. Koža oko nje se nadula i pomodrela. „Nemoj da vrištiš”, ponovio je i preteći podigao prst. „Nemoj to da radiš.” Osmehnuo se, ali nije uspeo da je odobrovolji, ako mu je to bila namera. Imao je žute zube, slične očnjacima. „Šta si uradio mojoj majci.” „Dobro je”, reče čovek s crvenim usnama. „Gde ti je mobilni
telefon. Lepa devojčica poput trebe sigurno ima mobilni telefon. Imaš mnogo prijateljica s kojima razgovaraš i izmenjuješ tekstualne poruke. Da li ti je u džepu.” „N-n-n-nije. Na spratu je. U mojoj sobi.” „Hajdemo po njega”, reče Moris. „Pozvaćeš nekog.”
42 Pitova stanica bila je u Ulici brestova, dva bloka od kuće. Autobus će se ubrzo zaustaviti na njoj. Krenuo je ka prednjim vratima kad mu je mobilni zazujao. Olakšanje koje je osetio kad je video nasmejano lice vlastite sestre na ekrančiću bilo je tako snažno da su mu kolena popustila. Nije pao, samo zato što se uhvatio za šipku. „Tina! Stižem za...” „Neki čovek je ovde!” Tina je toliko plakala da ju je jedva razumeo. „Bio je u kući! On...” Zamukla je. Poznavao je novi glas. Beskrajno je želeo da ga ne poznaje. „Zdravo, Pitere”, reče Crvena Usna. „Da li si na putu.” Nije mogao ništa da kaže. Jezik mu se zalepio za gornji deo usne šupljine. Autobus se zaustavio na njegovoj stanici na uglu Ulice brestova i Brekendridž terase. Nepomično je stajao. „Ne trudi se da odgovoriš i ne idi kući, zato što ovde neće biti nikog, ako to učiniš.” „Laže!”, povikala je Tina. „Mama je...” Zatim je zaurlala. „Nemoj da je povređuješ”, reče Piter. Nije mogao da govori glasnije od šapata, iako malobrojni putnici nisu dizali glavu s papira ili elektronskih gadžeta. „Nemoj da povređuješ moju sestru.” „Neću ako umukne. Mora da bude tiha, baš kao i ti. Moraš da me slušaš. Prvo želim odgovor na dva pitanja. Da li si zvao
policiju.” „Nisam.” „Da li si ikoga zvao.” „Nisam”, lagao je bez oklevanja. „Dobro je. Odlično. Stigli smo do slušanja. Slušaš li me.” Krupna dama s cegerima sopćući se pela u autobus. Pit se iskrcao, čim je oslobodila vrata. Hodao je kao u snu, s telefonom zalepljenim za uvo. „Povešću tvoju sestricu sa sobom na sigurno mesto, na kom ćemo se sastati, kad budeš imao beležnice.” Pit htede da mu kaže da ne moraju to da rade na taj način i da će mu reći gde su beležnice. Shvatio je da bi to bila ogromna greška. Crvena Usna neće imati razloga da drži Tinu u životu, kad sazna da su u podrumu Doma. „Da li si tu, Pitere.” „J-jesam.” „Bolje ti je da budeš. Bolje ti je. Nabavi beležnice. Kad ih budeš imao - nikako ranije - pozovi sestrin mobilni. Povrediću je, ako me pozoveš iz nekog drugog razloga.” „Da li je moja majka dobro.” „Dobro je, samo što je vezana. Ne brini za nju i ne pokušavaj da ideš kući. Samo nabavi beležnice i pozovi.” Crvena Usna prekinuo je vezu. Pit nije imao vremena da mu kaže da mora da ide kući da bi uzeo Tinina kolica za transport kutija. Moraće da uzme ključ Doma iz očeve kancelarije. Okačio ga je na tablu. Moraće da ga uzme da bi ušao u zgradu.
43 Moris je gurnuo Tinin ružičasti telefon u džep i iščupao kabl njenog kompjutera. „Okreni se. Stavi ruke na leda.”
„Da li si pucao u nju.” Suze su tekle Tininim obrazima. „Da li sam to čula. Da li si pucao na moju maj...” Ošamario ju je i to jako. Krv joj je potekla iz nosa i uglova usana. Oči su joj se raširile. „Začepi gubicu i okreni se. Stavi ruke na leđa.” Tina ga je jecajući poslušala. Vezao joj je ruke na leđima. Krvnički je zategao kabl. „Jao! Jao, gospodine! To je previše zategnuto!” „Ćuti i trpi.” Pitao se koliko metaka je ostalo u pištolju starog drugara. Dva će biti dovoljna; jedan za lopova i jedan za njegovu sestru. „Kreči. Niz stepenice, pa na kuhinjska vrata. Idemo. Jedandva-tri.” Osvrnula se za sobom. Oči su joj bile krupne i zakrvavljene. Plivale su u suzama. „Da li ćeš me silovati.” „Neću”, reče Moris, zatim je dodao nešto što je zvučalo još strašnije zato što je bilo nerazumljivo: „Neću ponoviti tu grešku.”
44 Linda je došla sebi. Zurila je u tavanicu. Znala je gde je, u Tomovoj kancelariji, ali ne i šta joj se dogodilo. Desna strana glave joj je gorela. Prinela je ruku licu. Bila je vlažna od krvi kad ju je odmakla. Sećala se samo kako joj Pegi Moran govori da je Tini pozlilo u školi. Idi po nju i odvezi je kući, rekla je Pegi. Ja ću te zameniti. Ne, setila se još nečeg. Nečeg o tajanstvenom novcu. Htela sam da razgovaram s Pitom o tome, pomislila je. Da dobijem neke odgovore. Igrala sam pasijans na Tomovom kompjuteru, ubijala sam vreme dok sam čekala da se sin vrati kući, a zatim... A zatim - tama. Osećala je strašni bol u glavi, sličan neprestanoj lupi teških
vrata. Bio je gori od migrene koja je ponekad spopadala i od porođajnih muka. Pokušala je da podigne glavu i uspela da to učini, ali je svet počeo da nadolazi i da se povlači u ritmu srca, prvo se skupljao, a zatim širio. Svaka oscilacija bila je praćena nepojmljivom agonijom... Spustila je pogled i videla da je prednji deo sive haljine sad bio mutno ljubičast. Pomislila je: O bože, to je mnogo krvi. Da li sam doživela moždani udar. Neku vrstu moždanog krvarenja. Sigurno nije. U takvim slučajevima krvari se iznutra. Šta god da je u pitanju, potrebna joj je pomoć. Potrebna joj je hitna medicinska pomoć, ali ne može da dohvati telefon. Ruka bi joj zadrhtala i pala na pod, kad bi pokušala da je podigne. Čula je bolni krik iz blizine, a zatim i plač. Svuda bi ga prepoznala, čak i na samrti (koju je možda upravo doživljavala). To je bila Tina. Uspela je da se podigne na jednu okrvavljenu ruku, dovoljno da pogleda kroz prozor. Videla je kako neki čovek gura Tinu niz stepenice u dvorište. Ručice su joj bile vezane na leđima. Zaboravila je na bol i na hitnu pomoć. Neki čovek je provalio u kuću. Otima joj kćerku. Mora da ga spreči. Mora da pozove policiju. Pokušala je da se uspne u stolicu za ljuljanje, ali je isprva samo dohvatila sedište. Pokušala je da se podigne na mišiće. Bol je bio tako jak da je svet pobeleo pred njenim očima, ali se nije onesvestila. Zgrabila je oslonce za ruke. Videla je kako čovek otvara kapiju zadnjeg dvorišta i gura Tinu kroz nju, kad joj se pogled izbistrio. Goni je kao životinju na putu za klanicu. Vrati je! Vrisnula je. Ne diraj moju bebicu! Vrisnula je, ali samo u svojoj glavi. Stolica se prevrnula, kad je pokušala da ustane. Ispustila je oslonce za ruke. Svet se zatamneo. Čula je grozno krkljanje pre nego što se onesvestila. Imala je vremena da pomisli: Da li sam to ja.
45 Situacija se nije poboljšala posle kružne raskrsnice. Umesto otvorene ulice videli su dugu kolonu vozila i dva narandžasta znaka. Na jednom je pisalo ČOVEK SA ZASTAVICAMA. A na drugom RADOVI NA DRUMU. Mnogo vozila je čekalo, dok je čovek sa signalnom zastavicom propuštao automobile iz pravca centra grada. Hodžiz je posle tri minuta stajanja, od kojih je svaki bio dug kao sat, rekao Džeromu da krene sporednim ulicama. „Voleo bih da mogu, ali smo blokirani.” Pokazao je palcem preko ramena, na red automobila iza njih, koji se prostirao gotovo do kružne raskrsnice. Holi je bila presavijena preko ajpoda. Podigla je glavu. „Kreni trotoarom”, rekla je. Odmah se vratila magičnoj spravici. „Tamo su poštanski sandučići, Holiberi”, reče Džerom. „I žičana ograda. Mislim da nema dovoljno mesta.” Nakratko je podigla glavu. „Da, tako je. Malo ćeš ga ogrebati, ali to ovim kolima neće biti prvo takvo iskustvo. Samo napred.” „Ko će platiti kaznu ako budem uhapšen i optužen za opasnu vožnju. Ti.” Holi je prevrnula očima. Džerom se obratio Hodžizu, koji je uzdahnuo i klimnuo. „U pravu je. Ima mesta za prolaz. Platiću jebenu kaznu.” Džerom je skrenuo ulevo. Mercedes je prednjim branikom zakačio kola ispred njih, pre nego što se popeo na trotoar. Naišli su na prvo poštansko sanduče. Džerom se još više zaneo udesno. Tresak je posvedočio da je sanduče oboreno levom stranom vozila. S desne strane začuo se metalni škriput kad su naišli na žičanu ogradu. Žena u šortsu i majičici do pupka prestala je da kosi travnjak. Povikala je na njih kad je Holina nemačka siva podmornica oljuštila znak s natpisom BEZ OMETANJA POSEDA
BEZ PROSJAČENJA BEZ PUTUJUĆIH TRGOVACA. Vičući je pojurila ka prilaznom putu. Zurila je u njih, zaklanjajući oči rukom. Hodžiz je video da joj se usne miču. „Blago nama”, reče Džerom. „Zapamtila je tvoje tablice.” „Samo ti vozi”, reče Holi. „Vozi, vozi, vozi!” Dodala je, bez pauze: „Crvena Usna je Moris Belami. Tako se zove.” Čovek sa zastavicom je vikao. Radnici koji su otkopavali kanalizacionu cev zurili su u njih. Neki su se smejali. Jedan je namignuo Džeromu i nategao viski iz nepostojeće boce. Ulica ispred njih bila je blagosloveno prazna, zbog zagušenja u pravcu Nort Sajda. „Proverila sam podatke o porezu na nekretnine”, reče Holi. „Porez na kuću broj 23 u Ulici sikamora je, u vreme kad je Džon Rotstajn ubijen, što će reći 1978. godine, plaćala Anita Elen Belami. Na Guglu sam istražila njeno ime i dobila preko pedeset unosa, ali je samo jedan bio bitan. Njen sin je iste godine izveden pred sud i osuđen zbog teškog silovanja. To se desilo ovde, u gradu. Osuđen je na doživotnu robiju. U jednoj od reportaža je njegova fotografija. Pogledaj.” Dodala je ajpod Hodžizu. Moris Belami je snimljen dok se spuštao stepenicama gradske kuće na Trgu Gavernment, koje se Hodžiz dobro sećao, iako je pre petnaest godina zamenjena betonskim čudovištem. Belami je bio opkoljen parom detektiva. Hodžiz se sećao jednog od njih, Pola Emersona. Bio je dobar policajac. Odavno je penzionisan. Nosio je odelo, baš kao i njegov kolega, koji je prebacio sako preko Belamijevih ruku da bi sakrio lisice. I Belami je bio u odelu, što znači da je snimljen za vreme suđenja, ili odmah posle izricanja presude. Cmobeli snimak samo je naglašavao kontrast između Belamijeve blede kože i tamnih usana. Izgledalo je da nosi karmin. „To je sigurno on”, reče Holi. „Kladila bih se u šest hiljada dolara da je izašao iz državnog zatvora.” „Ne prihvatam opkladu”, reče Hodžiz. „Kada stižemo do Ulice sikamora, Džerome.”
„Za deset minuta.” „Sigurno, ili je u pitanju optimistička procena.” Džerom je oklevajući dodao: „Pa... možda malo optimistička.” „Daj sve od sebe i pazi da nekog ne preg...” Hodžizov telefon je zazvonio. To je bio Pit. Zvučao je zadihano. „Da li ste pozvali policiju, gospodine Hodžize.” „Nisam.” Iako su verovatno imali tablice Holinog automobila. Nije video razlog zbog kog bi mu to pominjao. Dečak je zvučao uznemirenije no ikad, gotovo van sebe. „Ne možete da ih zovete, ni u kom slučaju. Oteo je moju sestru. Kaže da će je ubiti, ako ne dobije beležnice. Daću mu ih.” „Pite, nemoj...” Nije ga čuo, prekinuo je vezu.
46 Moris je gurao Tinu po stazi. Slomljena grana pocepala joj je bluzu i ogrebala po ruci, do krvi. „Ne terajte me tako brzo, gospodine! Pašću!” Moris ju je udario po temenu, iznad konjskog repa. „Štedi dah, kučko. Budi zahvalna što te nisam poterao u trk.” Uhvatio ju je za ramena, dok su prelazili potok. Pazio je da ne upadne u vodu. Rekao joj je da stane, kad su stigli do granice između zapuštenog placa i zemljišta Doma. Bejzbol igralište bilo je pusto. Ugledao je nekoliko dečaka na ispucalim terenima za košarku. Bili su goli do pasa. Ramena su im se blistala od znoja. Još je bilo prevruće za igranje napolju. Moris je pretpostavio da je to razlog njihove malobrojnosti. Razvezao je Tinine ruke. Ispustila je tihi jecaj olakšanja i počela da trlja zglobove, ispresecane dubokim brazdama. „Prošetaćemo ivicom drveća”, rekao je. „Dečaci će moći da nas
dobro vide samo jednom, kad se približimo zgradi i izađemo iz senke. Ako ti se jave ili ako je među njima neko koga poznaješ mahni mu, nasmeši se i nastavi dalje. Da li si me razumela.” „J-jesam.” „Ako vrisneš ili vikneš u pomoć, prostreliću ti glavu. Da li si to razumela.” „Jesam. Da li si upucao moju majku. Jesi, zar ne.” „Naravno da nisam, samo sam ispalio metak u tavanicu da bih je smirio. Dobro je, baš kao što ćeš i ti biti, ako me budeš slušala. Mrdaj se.” Hodali su u senci drveća. Nepokošena trava zapinjala je o Morisove pantalone i Tinine farmerke. Dečaci su bili potpuno zaokupljeni igrom. Nisu gledali okolo. Tinina jarkožuta bluza isticala bi se u zelenilu kao znak upozorenja, da su to učinili. Moris ju je proveo pored subarua starog drugara, kad su stigli do zadnjeg dela Doma. Nije skidao pogled s dečaka, dok je to činio. Vezao joj je ruke iza leđa, kad je zdanje od cigle zaklonilo dvojac od terena za košarku. Nije hteo da rizikuje u blizini Ulice breza. U toj ulici ima mnogo domova. Video je da Tina duboko uvlači vazduh u sebe. Zgrabio je za rame. „Ne viči, curice. Otvori usta, pa ću te odrati od batina.” „Nemoj da me tučeš, molim te”, prošaptala je. „Učiniću sve što hoćeš.” Moris je zadovoljno klimnuo. To je bio veoma mudar odgovor. „Vidiš li onaj podrumski prozor. Onaj koji je otvoren. Lezi, okreni se na stomak i provuci kroz njega.” Tina se žmirkajući zagledala u senke. Zatim je okrenula krvavo, podnadulo lice ka njemu. „Previsoko je! Pašću!” Ljutiti Moris šutnuo ju je u rame. Kriknula je. Nagnuo se i prislonio cev automatika uz njenu slepoočnicu. „Rekla si da ćeš učiniti sve što hoću. Rekao sam ti šta hoću. Prosviraću ti sićušni mozak, ako smesta ne prođeš kroz prozor.” Zapitao se da li misli ozbiljno. Mislio je. I devojčice su samo
sranje. Tina se plačući uvukla kroz prozor. Oklevala je, s polovinom tela napolju i unutra. Molećivo je pogledala Morisa. Zabacio je nogu, da bi joj dao do znanja da će joj pomoći da siđe udarcem u lice. Pustila se i kriknula, uprkos Morisovoj izričitoj zabrani. „Moj članak! Mislim da sam ga slomila!” Morisu se živo jebalo za njen članak. Brzo se obazreo oko sebe da bi bio siguran da ga niko ne posmatra. Zatim je kliznuo kroz prozor i u podrum Doma u Ulici breza. Dočekao se na kutiju koju je koristio kao stepenik. Kradljivčeva sestra sigurno se nespretno dočekala na njemu i pala na pod. Stopalo joj je bilo u neprirodnom položaju. Nadimalo se. Za Morisa Belamija i to je bilo samo sranje.
47 Gospodin Hodžiz imao je hiljadu pitanja, ali Pit nije imao vremena da odgovora na njih. Prekinuo je vezu i zašprintao Ulicom sikamora, ka svom domu. Procenio je da bi uzimanje Tininih kolica predugo trajalo. Pronaći će drugi način za transport beležnica, kad stigne do Doma. Ali mu je ključ bio neophodan. Utrčao je u očevu kancelarijicu da bi ga zgrabio s table. Ukopao se u mestu. Majka je ležala na podu, pored stola. Crne oči blistale su joj s krvave maske. Krvi je bilo i na tatinom otvorenom laptopu, na prednjoj strani haljine, stolici i prozoru iza nje. Kompjuter je emitovao muziku. Prepoznao je, iako je bio krajnje potresen. Igrala je pasijans. Nikog nije dirala, samo je igrala pasijans i čekala da se njeno dete vrati kući. „Mama. Pritrčao joj je, plačući. „Boli me glava”, rekla je. „Pogledaj mi glavu.” Nagnuo se preko nje. Nežno je razgrnuo okrvavljene uvojke. Video je brazdu koja se pružala od slepoočnice do potiljka. Na polovini brazde naziralo se nešto sivobelo. To je njena lobanja,
pomislio je. To ne valja, ali nije mozak. Molim ti se bože da nije. Mozgovi su meki, oni cure. To je samo lobanja. „Došao je čovek”, prozborila je s najvećim naporom. „On... odveo... Tinu. Čula sam njen krik. Moraš... o, Isuse Hriste, kako mi zvoni u glavi.” Pit je oklevao jednu beskrajnu sekundu. Kolebao se između potrebe da pomogne majci i spase sestru. Kad bi ovo samo bila noćna mora, pomislio je. Kad bi samo mogao da se probudi. Prvo mama. Mama je ovde. Dohvatio je telefon s očevog stola. „Ne govori, majko! Ne govori ništa i ne pomeraj se.” Umorno je sklopila oči. „Da li je došao zbog novca. Da li je taj čovek došao zbog novca kog si pronašao.” „Ne, došao je zbog onog što je bilo s njim”, reče Pit. Ukucao je tri broja koja je naučio još u osnovnoj školi. „Devet-jedan-jedan”, začuo se glas. „Šta je hitno.” „Moja majka je ustreljena”, reče Pit. „Ulica sikamora broj 23. Pošaljite ambulantna kola. Obilno krvari.” „Kako se zove...” Pit je prekinuo vezu. „Mama, moram da idem. Moram da spasem Tinu.” „Nemoj... da se povrediš.” Zamuckivala je. Nije otvarala oči. S užasom je video da ima krvi na trepavicama. On je jedini krivac za to. „Ne dozvoli... da Tina bude... pov...” Ućutala se, ali je disala. Bože, molim ti se da nastavi da diše. Uzeo je ključ od ulaznih vrata Doma u Ulici breza, s table u očevoj kancelariji. „Oporavićeš se, mama. Hitna pomoć je na putu. Doći će i neki prijatelji.” Požurio je ka vratima. Okrenuo se, kad mu je nešto palo na pamet. „Mama.” „Sšt...” „Da li tata još puši.”
Rekla je, ne otvarajući oči: „Misli... da... ne znam.” Grozničavo je preturao po fiokama očevog radnog stola. Morao je da ode pre nego što Hodžiz stigne i pokuša da ga spreči u njegovom naumu. Za svaki slučaj, pomislio je. Za svaki slučaj.
48 Pit nije primetio da je zadnja kapija odškrinuta. Pojurio je niz stazu. Približavao se potoku. Prošao je pored komada žute tkanine, zakačenog za granu koja je izvirivala na stazu. Stigao je do potoka. Okrenuo se da pogleda mesto gde je zakopan kovčeg, koji je prouzrokovao toliki užas. Naglo je zastao, kad je stigao do kamenja u vodi. Raširio je oči. Noge su počele da se preobražavaju u gumu i otkazuju poslušnost. Tresnuo je na zadnjicu. Posmatrao je zapenušalu plitku vodu koju je toliko puta pregazio, često sa sestricom, koja je blebetala o onom što je u tom trenutku zanimalo: gospođi Bizli, Sunđer Bobu, njenoj prijateljici Elen, omiljenoj kutiji za užinu. Omiljenoj odeći. Na primer, drečavožutoj bluzi sa širokim rukavima. Mama joj je govorila da ne bi trebalo da je često nosi, zato što mora na hemijsko. Da li ju je nosila jutros, kad je otišla u školu. Činilo mu se da je odonda prošlo čitavo stoleće, ali je mislio... Mislio je da jeste. Vodim je na sigurno mesto, rekao je Crvena Usna. Mesto na kom se možemo sastati, kad nabaviš beležnice. Da li je moguće. Naravno da jeste. Crvena Usna je provodio dosta vremena u Domu, ako je odrastao u Pitovoj kući. Svi klinci iz komšiluka
provodili su vreme u njemu. Sigurno je znao za stazu, zato što je kovčeg zakopan manje od osam metara od mesta na kom je pregazio potok. Ali nije znao za beležnice, pomislio je Pit. Ne još. Izuzev ako nije doznao za njih, posle poslednjeg poziva. Ako je to tačno, već bi ih uzeo. Otišao bi. Bilo bi dobro da ode, ako bi ostavio Tinu u životu. I zašto da ne bi. Zašto bi je ubio, kad se jednom dočepa onog što žarko želi. Iz osvete, hladno je razmišljao Pit. Da bi mi se osvetio. Ja sam lopov koji je odneo beležnice. Ja sam ga udario bocom i pobegao iz knjižare. Zbog toga zaslužujem da budem kažnjen. Ustao je. Zateturao se pod talasom vrtoglavice koja je protutnjala kroz njega. Pregazio je potok, kad je talas prošao. Na drugoj obali dao se u trk.
49 Ulazna vrata na kući u Ulici sikamora broj 23 behu otvorena. Hodžiz je izašao iz mercedesa pre nego što je Džerom zaustavio vozilo. Utrčao je u kuću s jednom rukom u džepu. Stiskao je nežni razbijač. Čuo je slabašnu muziku koju je dobro poznavao iz brojnih sati provedenih u igranju elektronskog pasijansa. Pošao je u pravcu zvuka i pronašao ženu koja je sedela pored stola u alkovu korišćenom kao kancelarija. Jedna strana njenog lica bila je naduvena i natopljena krvlju. Pogledala ga je, pokušavajući da se usredsredi. „Pit”, rekla je, a zatim: „Odveo je Tinu.” Hodžiz je kleknuo i pažljivo razgrnuo kosu povređene žene. Ono što je video bilo je loše, ali ni izbliza kako je moglo biti. Ova žena dobila je na najvažnijoj lutriji. Metak je izdubio brazdu dugu petnaest centimetara na njenom skalpu. Na jednom mestu je
ogolila lobanju, ali je nije ubio. Izgubila je mnogo krvi i pretrpela težak šok i potres mozga. Moris Belami je za sobom ostavljao trag nasilja. Hodžiz je još bio na pogrešnom kraju te staze. „Holi! Pozovi hitnu pomoć.” „Pit... je to učinio”, reče Linda. Čuli su sirenu, kao prizvanu njenim slabašnim glasom. Dopirala je iz daleka, ali se brzo približavala. „Pre... no što je otišao.” „Gospođo Sobers, da li je Pit odveo Tinu. Da li to hoćete da kažete.” „Ne. On. Čovek.” „Da li je imao crvene usne, gospođo Sobers.”, pitala je Holi. „Da li je čovek koji je odveo Tinu imao crvene usne.” „Irske... usne”, rekla je. „Ali nije... crvenokos. Sed. Bio je star. Da li ću umreti.” „Nećete”, reče Hodžiz. „Pomoć je na putu. Ali moraćete da nam pomognete. Znate li gde je otišao Piter.” „Napolje... pozadi. Kroz kapiju. Videla ga.” Džerom je pogledao napolje i video odškrinutu kapiju. „Šta je tamo pozadi.” „Staza”, umorno je prozborila. „Deca su je koristila... da bi išla u Dom. Pre nego što je zatvoren. Odneo je., mislim da je odneo ključ.” „Pit ga je odneo.” „Da...” Pogled mu se zaustavio na tabli s mnogo ključeva. Jedna kukica je bila prazna. Na lepljivoj traci ispod nje je pisalo DOM U UL. BREZA. Hodžiz je odlučno progovorio. „Džerome, ti ćeš sa mnom. Holi, ti ćeš ostati s gospođom Sobers. Stavi joj vlažnu krpu na glavu.” Udahnuo je. „Pre nego što to uradiš, pozovi policiju. Potraži mog starog partnera, Hantlija.” Očekivao je otpor, ali je Holi samo klimnula i podigla telefon. „Poneo je i očev upaljač”, rekla je Linda. Zvučala je za nijansu razgovetnije i prisutnije. „Ne znam zašto je to uradio. I konzervu ronsona.”
Džerom je upitno pogledao Hodžiza, koji je rekao: „To je gorivo za upaljače.”
50 Pit se držao senki drveća, baš kao Moris i Tina, samo što su dečaci koji su igrali košarku, otišli na ručak. Dvorište je ostalo pusto izuzev nekoliko vrana koje su kljucale prosuti čips. Ugledao je omanji automobil, pored platforme za utovar. Bio je skriven. Tablice su odagnale svaku sumnju. Crvena Usna je tu. Nije mogao da uvede Tinu u zgradu na ulazna vrata. Ta vrata gledala su na ulicu, koja je u ovo doba dana bila prilično prometna. Otmičar nije imao ključ. Prošao je pored automobila. Na uglu zgrade spustio se na kolena i osvrnuo oko sebe. Jedan prozor na podrumu bio je otvoren, a trava i korov ispred njega izgaženi. Čuo je muški glas. Dole su, baš kao i beležnice. Postavlja se samo jedno pitanje, da li ih je Crvena Usna pronašao. Pit se povukao i naslonio na suncem zagrejanu ciglu. Razmišljao je o sledećem potezu. Napregni mozak, govorio je sebi. Uvukao si Tinu u ovo, moraš da je izvučeš, stoga razmišljaj, proklet bio! Samo što nije mogao. Um mu je bio prepun galame. Večito nadrndani Džon Rotstajn u jednom od malobrojnih intervjua izrazio je odvratnost prema „odakle potiču vaše ideje” pitanju. Otkrio je da neke ideje jednostavno stižu niotkuda. Iskrsavaju bez zagađujućeg uticaja autorovog intelekta. Izgleda da je ideja koja je pala na pamet Pitu, takođe došla niotkuda. Bila je strašna i strašno privlačna. Neće uspeti ako je Crvena Usna otkrio beležnice. U tom slučaju, ništa neće uspeti. Ustao je i počeo da kruži oko velike kocke od cigle. Ponovo je prošao pored zelenog automobila s izdajničkim tablicama. Zastao je ispred desnog ugla napuštenog Doma. Posmatrao je živi saobraćaj u
Ulici breza. Imao je osećaj da kroz prozor posmatra drugi svet, u kom je sve normalno. Na brzinu je pogledao s čim raspolaže: mobilni telefon, upaljač, konzerva tečnosti za upaljače. Bila je u donjoj boci radnog stola, pored očevog zipa. Prodrmao ju je i procenio da je polupuna. To će biti više nego dovoljno. Zašao je za ugao. Sad je išao paralelno s Ulicom breza. Pokušavao je da hoda normalnom brzinom. Nadao se da ga niko na primer stari trener, gospodin Evans - neće zaustaviti. Niko ga nije zaustavio. Ovog puta znao je koji od dva ključa otvara ulazna vrata. Lako se okrenuo u bravi. Polako je otvorio vrata i ušao u predvorje. Zatvorio je vrata za sobom. Unutra je vazduh bio ustajao i brutalno topao. Zbog Tine se nadao da je u podrumu svežije. Koliko li je uplašena, pomislio je. Ako je još živa i išta oseća, došapnuo mu je zli glas. Crvena Usna možda stoji iznad njenog leša i razgovara sam sa sobom. Lud je, a luđaci to rade. Stepenice levo od Pita vodile su na sprat koji se sastojao od velike prostorije, koja se pružala čitavom dužinom zgrade. Zvanično se zvala Zajednička soba Nort Sajda, ali su joj deca nadenula drugo ime, kog se Crvena Usna verovatno seća. Seo je na stepenice, da bi skinuo cipele (niko nije smeo da čuje eho njegovih koraka). Ponovo je pomislio: Uvalio sam je u ovo, na meni je da je izvučem. Niko drugi neće to učiniti. Pozvao je sestrin mobilni. Čuo je Tinin Snou patrol nasnimljeni signal ispod sebe, prigušen, ali prepoznatljiv. Crvena Usna odmah je odgovorio. „Zdravo, Pitere.” Zvučao je pribranije. Kao neko ko se dobro kontroliše. Pit nije mogao da razluči da li je to dobro ili loše za njegov plan. „Imaš li beležnice.” „Da. Da li je moja sestra dobro.” „Dobro je. Gde si.” „To je prilično smešno”, reče Pit... i, kad razmislim o tome, uistinu jeste. „Kladim se da bi se Džimiju Goldu prilično svidelo.” „Nisam raspoložen za zagonetni humor. Predlažem da obavimo
posao i da se zauvek rastanemo. Hoćemo li. Gde si.” „Sećaš li se Subotnje revije filmova.” „O čemu...” Crvena Usna se naglo ućutao. Razmišljao je. „Da li govoriš o Zajedničkoj sobi, u kojoj su prikazivali sve one banalne...” Ponovo se ućutao, kad je shvatio. „Ovde si.” „Jesam. A ti si u podrumu. Video sam automobil iza zgrade. „Sve vreme si bio tridesetak metara od beležnica.” I bliže od toga, pomislio je Piter. „Dođi da ih uzmeš.” Okončao je poziv pre nego što je Crvena Usna mogao da nametne uslove koji bi mu više odgovarali. Jurnuo je ka kuhinji na vrhovima prstiju, sa cipelama u rukama. Morao je da nestane pre nego što se Crvena Usna uspne uz podrumske stepenice. Ova priča mogla bi imati srećan kraj, ako uspe u tome. U protivnom će poginuti, zajedno sa sestrom. Čuo je Tinin bolni krik iz podruma. Bio je glasniji od zvonjave mobilnog telefona - mnogo glasniji. Još je živa, pomislio je Pit i odmah zatim: Kopilan ju je povredio. Samo što to nije bila istina. Ja sam je povredio. Krivica je isključivo moja. Moja, moja, moja.
51 Moris je sedeo na kutiji s natpisom KUHINJSKE POTREPŠTINE. Isprva je samo gledao u Tinin telefon. Ostalo je samo jedno pitanje. Samo jedno pitanje zahtevalo je odgovor. Da li dečak govori istinu ili laže. Smatrao je da govori istinu. Naposletku, oboje su odrasli u Ulici sikamora. Gledali su subotnju reviju filmova u Domu. Sedeli su na stolicama na sklapanje i jeli kokice koje su prodavali lokalni izviđači. Logično je pomisliti da bi obojica izabrali napuštenu zgradu u komšiluku, kao mesto za skrivanje, neku koja je blizu doma u kom su živeli i zakopanom sanduku. Poslednje sumnje otklonila je tabla ispred zgrade s natpisom koji je pročitao na prvom izviđanju: POZOVITE NEKRETNINE TOMASA SOBERSA. Ako je Piterov otac agent za prodaju nekretnina, dečak je mogao lako doći do ključa. Uhvatio je Tinu za ruku. Povukao ju je preko podruma do peći, ogromnog i prašnjavog relikta u uglu. Ispustila je još jedan izluđujući urlik kad je pokušala da se nasloni na naduti članak. Popustio je pod njom. Ponovo ju je ošamario. „Umukni”, rekao je. „Nemoj da budeš plačljiva kučka.” Nije bilo dovoljno kompjuterskog kabla da bi bio siguran da se neće osloboditi. Video je žicom pokrivenu sijalicu na zidu, s nekoliko metara narandžastog, električnog kabla. Svetlost mu nije bila potrebna, ali je kabl bio božji dar. Mislio je da ne može biti ljući na lopova, ali se prevario. Kladim se da bi se Džimiju Goldu prilično svidelo, rekao je lopov. Kakvo pravo ima da se poziva na Rotstajnov opus. Rotstajnov opus je njegov. „Okreni se.” Tina nije dovoljno brzo poslušala Morisa, još ljutog na njenog
brata. Uhvatio ju je za ramena i okrenuo. Ovog puta nije plakala, ali joj se jecaj oteo kroz čvrsto stisnute usne. Voljena žuta bluza isprljala se u prljavom podrumu. Vezao je narandžasti električni kabl za kompjuterski, svezan oko njenih zglobova. Zatim je bacio žicom zaštićenu sijalicu preko cevi kotla za grejanje. Zategao je kabl, podigavši joj ruke gotovo do lopatica. Novi jecaj oteo se iz njenih usta. Vezao je novi kabl duplim čvorom, misleći: Bile su ovde od početka, a on misli da je to smešno! Ako hoće smešno, dobiće više nego što je spreman da podnese. Umreće od smeha. Sagnuo se s rukama na kolenima, da bi se našao oči u oči s kradljivčevom sestrom. „Idem na sprat da uzmem ono što mi pripada, devojčice. Idem da ubijem tvog pokvarenog i podmuklog brata. Zatim ću se vratiti ovamo da ubijem tebe.” Poljubio ju je u vrh nosa. „Tvoj život je gotov. Razmišljaj o tome u mom odsustvu.” Potrčao je ka stepenicama.
52 Pit je bio u ostavi. Vrata su bila malčice odškrinuta, dovoljno da vidi kako Crvena Usna žurno prolazi kraj njih s crno-crvenim pištoljčetom u jednoj i Tininim telefonom u drugoj ruci. Osluškivao je odjek njegovih koraka dok je prelazio prazne prostorije u prizemlju. Pojurio je ka podrumskim stepenicama čim je čuo da se ubica penje ka nekadašnjoj Subotnjoj reviji filmova. Usput je odbacio cipele. Hteo je da ima slobodne ruke i da Crvena Usna zna gde je krenuo. To bi ga moglo usporiti. Tinine oči raširile su se kad ga je videla. Prišao joj je i pogledao mrežu čvorova - beli i narandžasti kabl koji su joj vezivali ruke na leđima i za kotao. Čvorovi su bili čvrsto zategnuti. Pogledao ih je s očajanjem. Razlabavio je jedan
narandžasti čvor> tako da su joj se ruke malo spustile, a pritisak na ramenima oslabio. Mobilni je zazvonio, kad je počeo da radi na drugom čvoru. Vuk nije našao ništa na spratu. Pozvao ga je. Nije odgovorio, već je požurio do kutije ispod prozora, do one na kojoj je bio natpis markerom KUHINJSKE POTREPŠTINE. Video je otiske stopala na njoj. Znao je kome pripadaju. „Šta to radiš.”, rekla je Tina. „Odveži me!” Oslobađanje od kablova bilo je samo deo problema. Izvlačenje iz podruma bilo je ostatak. Sumnjao je da će stići da uradi i jedno i drugo, pre nego što se Crvena Usna vrati. Video je sestrin naduti članak, koji više nije ličio na sebe. Crvena Usna više se nije baktao Tininim telefonom. Povikao je sa sprata. Vrisnuo je sa sprata. „Gde si, jebeni kurvin sine.” Dva prasenceta u podrumu i veliki zli vuk na spratu, pomislio je Pit. Nemamo ni kuću od slame, da i ne govorimo o onoj od cigle. Odneo je kutiju koju je Crvena Usna koristio kao stepenik do sredine sobe. Otvorio ju je dok su koraci odjekivali u kuhinji iznad njih. Bili su toliko teški da se stara izolaciona traka obešena između greda blago ljuljala. Tinino lice bilo je maska užasa. Pit je prevrnuo kutiju iz koje se prosula gomila skupih beležnica. „Pite! Šta to radiš. On dolazi!” Misliš da mi to nije poznato, pomislio je Pit i otvorio drugu kutiju. Koraci iznad njih su se zaustavili, kad su se beležnice pohranjene u njoj pridružile onima na podu. Video je cipele. Crvena Usna otvorio je podrumska vrata. Bio je oprezan. Nije želeo da srlja. „Pitere. Da li si došao sestri u posetu.” „Jesam”, odgovorio je Piter. „Posetio sam je s pištoljem u ruci.” „Znaš šta.”, reče vuk. „Ne verujem ti.” Pit je otvorio poklopac konzerve s tečnošću za upaljače. Izvrnuo ju je preko beležnica. Natapao je neurednu gomilu priča, pesama i gnevnih, polupijanih brbljarija koje su se često završavale usred rečenice. Tu su bila i dva romana koja su dovršavala priču o
sjebanom Amerikancu po imenu Džimi Gold, koji se teturao kroz šezdesete tragajući za nekom vrstom iskupljenja. Tragao je - da se poslužim njegovim rečima - za nekim sranjem koje nije samo sranje. Uzeo je upaljač. Kliznuo mu je kroz prste. Bože, video je čovekovu senku tamo gore, kao i senku pištolja. Tinine užasnute oči bile su veličine tacnica. Stajala je svezanih ruku s okrvavljenim nosom i usnama. Kopilan ju je tukao, pomislio je Pit. Zašto je to radio. Ona je samo devojčica. Znao je odgovor. Sestrica je bila poluprihvatljiva zamena za onog kog je Crvena Usna zaista hteo da tuče. „Bolje bi ti bilo da veruješ”, reče Piter. „To je četrdesetpetica, mnogo veća od tvog oružja. Bila je u očevom radnom stolu. Odlazi. To bi bio pametan potez.” Molim ti se, bože, molim ti se. Pitov glas pokolebao se na poslednjoj reći, povisio se i zadrhtao. Zazvučao je kao trinaestogodišnjak koji je pronašao beležnice. Crvena Usna je to čuo. Nasmejao se i krenuo niz stepenice. Pit je podigao upaljač. Ovog puta ga je čvrsto držao. Otvorio je poklopac, kad je ugledao Crvenu Usnu. Kresnuo je kremen. Palo mu je na pamet da nije proverio da li u upaljaču ima goriva. Taj previd bi njega i sestru mogao koštati života u narednih deset sekundi. Iskra je porodila robusni žuti plamen. Držao je upaljač na tridesetak centimetara od gomile beležnica. „Imaš pravo”, rekao je. „Nemam pištolj. Ali našao sam ovo u radnom stolu.”
53 Hodžiz i Džerom trčali su preko bejzbol igrališta. Džerom je isprednjačio, ali Hodžiz nije mnogo zaostajao za njim. Mladić se zaustavio na ivici zapuštenog terena za košarku i pokazao na zeleni
subaru parkiran pored platforme za utovar. Hodžiz je pročitao natpis na tablicama - Books4U21 - i klimnuo. Tek što su krenuli, kad su čuli gnevni krik iz zgrade: „Gde si, jebeni kurvin sine. Belami je vrištao. Jebeni kurvin sin nesumnjivo je Piter Sobers. Dečak je ušao u zgradu pomoću očevog ključa, što znači da su ulazna vrata otvorena. Hodžiz je pokazao na sebe, pa na Dom. Džerom je klimnuo, ali je progovorio tihim glasom: „Nemaš pištolj.” „To je istina, ali imam čisto srce i snagu desetorice.” „Ha.” „Ostani ovde, Džerome. Ozbiljno ti kažem.” „Da li si siguran.” „Jesam. Da nekim slučajem nemaš nož kod sebe. Makar perorez.” „Nemam. Izvini.” „Nije važno. Potraži neku bocu. Sigurno ćeš ih naći. Klinci verovatno dolaze ovamo da cugaju pivo kad se smrkne. Razbij je i iseci gume. Nitkov neće pobeći Holidejevim kolima, ako nešto pođe naopako.” Džeromovo lice govorilo je da ne mari mnogo za moguće implikacije ovog naređenja. Uhvatio je Hodžiza za ruku. „Bez kamikaza juriša, Bih, da li si me čuo. Zato što nemaš zbog čega da se iskupljuješ.” „Znam.” Istina je da nije znao. Pre četiri godine žena koju je voleo poginula je u njemu namenjenoj eksploziji. Odonda nije prošao nijedan dan da nije pomislio na Džejni i nijedna noć da nije legao u krevet misleći: Da sam samo bio malčice brži, malčice pametniji. Ni ovog puta nije bio dovoljno brz ili pametan. Priča o tome da su se stvari odvijale preterano brzo neće izbaviti decu iz potencijalno smrtonosne opasnosti u kojoj su se našla. Znao je samo jedno, a to je da ni Tina ni njen brat ne mogu umreti dok je on na
straži. Učiniće sve što je potrebno da bi sprečio da se to desi. Potapšao je Džeroma po licu. „Veruj mi, momče. Odigraću svoju ulogu. Ti se samo pobrini za one gume. Mogao bi da iščupaš neki kabl za paljenje, kad se budeš muvao oko tih kola.” Hodžiz je krenuo. Okrenuo se kad je stigao do ugla zgrade. Džerom ga je nezadovoljno posmatrao. Ovog puta ga je poslušao. Što je dobro. Belami će možda ubiti Pitera i Tinu, ali ne sme i Džeroma. Zašao je za ugao i potrčao ka ulazu u zgradu. I ova vrata, poput onih na kući u Ulici sikamora, behu otvorena.
54 Crvena Usna piljio je u hrpu kožnih beležnica s elastičnim pantljikama, kao hipnotisan. Konačno je podigao pogled na Pita. Podigao je i pištolj. „Hajde”, reče Pit. „Povuci oroz, pa ćeš videti šta će se dogoditi s beležnicama kad ispustim upaljač. Dobro sam natopio one na vrhu, ali se tečnost dosad slila nadole. I stare su. Plamen će ih brzo zahvatiti, a zatim i ostalo sranje ovde dole.” „Znači da smo u meksičkoj pat-poziciji”, reče Crvena Usna. „Jedini problem s tim, Pitere - govorim iz tvoje perspektive - jeste taj što će moj pištolj istrajati duže od tvog upaljača. Šta ćeš učiniti kad se ugasi.” Pokušao je da zvuči pribrano i nadmoćno, ali nije skidao pogled s prostora između zipa i beležnica. Korice onih na vrhu vlažno su se blistale, kao koža foke. „Znaću kad počne da se gasi”, reče Pit. „Ispustiću ga, čim plamen počne da slabi i postane plav umesto žut. A zatim, puf.” „Nećeš.” Vukova gornja usna se podigla, ogolivši žute zube. Očnjake. „Zašto da ne. To su samo reći. Samo sranje, u poređenju s
mojom sestrom.” „Zaista.” Crvena Usna je uperio pištolj u Tinu. „U tom slučaju ugasi upaljač, ili ću je ubiti pred tvojim očima.” Pita je srce zabolelo, kad je video pištolj uperen u sestrin trbuh. Nije zatvorio poklopac zipa. Nagnuo se napred. Polako je spustio upaljač ka gomili beležnica. „Ovde su još dva romana o Džimiju Goldu. Da li si to znao.” „Lažeš.” Crvena Usna je još nišanio Tinu, ali je upravio pogled ka skupim beležnicama. „Postoji samo jedan roman. Opisuje njegovo putovanje na zapad.” „Postoje dva”, ponovio je Pit. „Trkač ide na zapad je dobar, ali je Trkač diže barjak najbolja stvar koju je ikad napisao. I dug je. Epska priča. Kakva šteta što ga nikad nećeš pročitati.” Rumenilo se nezaustavljivo pelo uz Morisove blede obraze. „Kako se usuđuješ. Kako se usuđuješ da me provociraš. Žrtvovao sam život za te knjige! Ubijao sam zbog njih!” „Znam”, reče Pit. „I, pošto si takav obožavalac, predstaviću ti pravu poslasticu. Džimi u poslednjoj knjizi ponovo sreće Andreu Stoun. Šta kažeš na to.” Vuk je raširio oči. „Andreu. Stvarno. Kako. Šta se dogodilo.” Morisova pitanja pod ovim okolnostima zvučala su više nego bizarno, ali su bila postavljena nesumnjivo iskreno. Pit je shvatio da je izmišljena Andrea, Džimijeva prva ljubav, za ovog čoveka stvarna, na način na koji Pitova sestra nikad nije mogla biti. Nijedno ljudsko biće za Crvenu Usnu nije bilo stvarno kao Džimi Gold, Andrea Stoun, gospodin Miker, Pjer Reton (takođe znan i kao Kobni Prodavač Automobila) i svi ostali. To je sigurno bio znak istinskog, dubokog ludila, ali to je značilo da je i Pit lud, zato što je znao kako se ovaj luđak oseća. Znao je do tančina. Goreo je u istom uzbuđenju, istoj sladostrasti kad je Džimi ugledao Andreu u Grantovom parku tokom čikaških nereda 1968. godine. Suze su mu navrle na oči. Takve suze, shvatio je Pit - da, čak i sad, pogotovo sad, zato što njihovi životi zavise od nje - otelotvoravaju moć mašte. Zbog nje su
hiljade plakale kad su saznale da je Čarls Dikens umro od moždanog udara. Zbog nje nepoznata osoba svakog devetnaestog januara, na rođendan Edgara Alana Poa, godinama ostavlja ružu na piščev grob. Zbog nje bi Pit mrzeo ovog čoveka čak i da nije nišanio pištoljem njegovu uzdrhtalu, nemoćnu sestru. Crvena Usna uzela je život velikom piscu i zašto. Zato što se Rotstajn usudio da sledi lik koji je pošao u pravcu koji se Crvenoj Usni nije dopadao. Da, to je bilo to. Učinio je to sledeći duboko uverenje, da je pisanje nekako važnije od pisca. Pit je lagano i sračunato odmahnuo glavom. „Sve je u beležnicama. Trkač diže barjak ispunjava njih šesnaest. Možeš da ih pročitaš, ali od mene nećeš čuti ništa o njima.” Pit se osmehnuo. „Bez spojlera.” „Beležnice su moje, kopilane! Moje!” „Pretvoriće se u pepeo, ako ne pustiš moju sestru.” „Piti, ne mogu ni da hodam”, zavapila je Tina. Pit nije mogao da dozvoli sebi da pogleda u nju. Posmatrao je vuka i samo vuka. „Kako se zoveš. Mislim da zaslužujem da znam tvoje ime.” Crvena Usna je slegnuo ramenima, kao da to više nije važno. „Moris Belami.” „Baci pištolj, Belami. Šutni ga ispod kotla. Ugasiću upaljač, kad to učiniš. Odvezaću sestru i otići. Daću ti dovoljno vremena da pobegneš s beležnicama. Hoću da vratim Tinu kući i obezbedim pomoć mami.” „Trebalo bi da ti verujem.”, Crvena Usna podrugljivo se osmehnuo. Pit je spustio upaljač još niže. „Veruj mi, ili gledaj kako beležnice gore. Odluči se, i to brzo. Ne znam kad je tata poslednji put napunio ovu stvar.” Pit je nešto zapazio krajičkom oka. Nešto se kretalo na stepenicama. Nije se usuđivao da pogleda na tu stranu, zato što je
znao da će Crvena Usna isto to učiniti. Još malo pa će biti moj, pomislio je. Izgledalo je da ima pravo. Crvena Usna polako je spuštao pištolj. Izgledao je poraženo i starije od svojih godina. Predomislio se i podigao oružje. Ponovo ga je uperio u Tinu. „Neću je ubiti”, govorio je odlučnim tonom generala koji je doneo sudbonosnu odluku na bojnom polju. „Ne ispočetka. Samo ću je upucati u nogu. Slušaćeš njene krike. Ako posle toga zapališ beležnice, upucaću je u drugu nogu, a zatim u stomak. Umreće, ali će imati više nego dovoljno vremena da te zamrzi, ako već ni...” Prekinula su ga dva udarca, levo od njega. Pitove cipele pale su na stepenice. Moris, na ivici živaca, okrenuo se u pravcu zvukova i ispalio hitac. Pištolj je bio mali, ali je pucanj veoma glasno odjeknuo u betonskom podrumu. Pit se nekontrolisano trgnuo. Upaljač mu je ispao iz ruku. Čulo se oštro vamp. Beležnice na vrhu gomile su zaplamtele. „Ne/”, vrisnuo je Moris. Udaljavao se od Hodžiza, iako je on jurio niz stepenice tako brzo da je jedva održavao ravnotežu. Hteo je da ubije Pita. Podigao je pištolj, ali se Tina zaljuljala napred pre nego što je ispalio hitac. Šutnula ga je otpozadi u nogu. Metak je prošao između Pitovog vrata i ramena. Beležnice su, u međuvremenu, gorele živahnih plamenom. Hodžiz je stigao do Morisa, pre nego što je uspeo da ispali još jedan hitac. Zgrabio ga je za ruku u kojoj je držao pištolj. Bio je teži i u boljoj kondiciji od Morisa Belamija, ali je on posedovao snagu luđaka. Zaigrali su pijani ples po podrumu. Stiskao je Morisov desni zglob, tako da je mali automatik nišanio u tavanicu. Luđak mu je levicom grebao lice. Pokušavao je da mu izbije oči. Piter je optrčao beležnice - koje su plamtele, zahvaljujući tečnosti za upaljače, koja je natopila stari papir - i dohvatio Morisa otpozadi. On je okrenuo glavu, ogolio zube i stisnuo vilice. Oči su mu se kolutale u dupljama. „Ruka! Uhvati ga za ruku!”, povikao je Hodžiz. Otkotrljali su se
ispod stepenica. Hodžizovo lice bilo je krvavo. S obraza su mu visili komadići zguljene kože. „Uhvati ga za ruku, pre nego što me odere živog!” Pit je zgrabio Belamija za levicu. Tina je vrištala iza njih. Hodžiz je dva puta tresnuo Belamija pesnicom u lice. To su bili teški, razorni udarci. Dokrajčili su ga. Lice mu se opustilo, a kolena klecnula. Tina je još vrištala. U podrumu je bivalo sve svetlije. „Krov, Piti! Zahvata krov!” Moris je klečao na kolenima, oborene glave. Krv mu je kapala s brade, usana i slomljenog nosa. Hodžiz ga je uhvatio za desni zglob. Zavrnuo ga je i slomio. Pištoljčić je pao na pod. Hodžiz je imao trenutak za razmišljanje pre nego što je kopilan zamahnuo slobodnom rukom. Pogodio ga je u jajca. Međunožje mu se ispunilo tečnim bolom. Moris mu se provukao između raširenih nogu. Hodžiz je stenjao, stiskajući bolno mesto. „Piti, Piti, tavanica!” Pit je mislio da Belami ide ka pištolju, ali on nije obraćao pažnju na oružje. Jurnuo je ka beležnicama. Pretvorile su se u lomaču. Kožni omoti su se svijali, a stranice tamnele, odašiljući iskre koje su zapalile nekoliko izolacionih traka. Vatra je počela da se širi iznad njih. S tavanice su padale plamteće trake. Jedna od njih pala je Tini na glavu. Miris spaljene kose pridružio se vonju izgorelog papira i izolacionog materijala. S bolnim krikom stresla ju je sa sebe. Pit joj je zadihano pritrčao. U trku je šutnuo pištoljčić dublje u podrum. Ugasio je plamteću kosu i počeo da petlja oko čvorova. „Ne!”, vrisnuo je Moris, ali ne na Pita. Pao je na kolena ispred beležnica kao religiozni fanatik ispred plamtećeg oltara. Posegnuo je u plamenove. Pokušavao je da razgrne gomilu. Novi oblak varnica spiralno je poleteo uvis. „Ne, ne, ne, ne!” Hodžiz je želeo da otrči do Pitera i njegove sestre. Pijano posrtanje bilo je sve za šta je bio sposoban. Bol u međunožju spuštao se niz noge, obogaljujući mišiće osposobljene po cenu velikih muka. Počeo je da razvezuje čvor na narandžastom
električnom kablu. Ponovo je poželeo da ima nož, iako bi mu za sečenje ovog kabla bila potreba satara. Zaista je bio debeo. Sve više plamtećih izolacionih traka padalo je oko njih. Hodžiz je štitio devojčicu od njih. Strahovao je da će se njena tanka bluzica zapaliti. Čvor je konačno popustio, ali se ona divlje bacakala... „Prestani, Tins”, reče Pit. Znoj mu je liptao niz lice. Temperatura u podrumu rasla je iz časa u čas. „To su klizni čvorovi. Iznova iz zatežeš. Prestani da cimaš kabl.” Morisovi vrisci prerasli su u bolne urlike. Hodžiz nije imao vremena za njega. Čvor koji je vukao se naglo olabavio. Povukao je Tinu dalje od kotla. Nije stigao daj oj oslobodi ruke. Najniže stepenice su gorele. Plamen se širio po onima iznad njih. Taj put ka izlazu bio im je presečen. Vatra je zahvatila stolove, stolice i kutije s uskladištenim papirima. I Moris Belami je goreo. Sportski sako i košulja plamteli su na njemu. Nastavljao je da krči put kroz lomaču, da bi dopro do neizgorelih beležnica na dnu. Prsti su mu pocrneli. Nastavljao je, uprkos nepodnošljivom bolu. Hodžiz se setio bajke u kojoj se vuk spustio niz dimnjak i završio u kazanu vrele vode. Njegova kći, Alison, nije htela da je sluša. Rekla je da je previše str... „Bile! Bile! Ovamo!” Hodžiz je video Džeroma na prozoru. Setio se kako je rekao: Niste mi ni od kakve koristi. Bilo mu je drago što nije bio u pravu. Džerom je ležao na stomaku i pružao ruke prema njima. „Podigni je! Podigni je! Brzo, pre nego što izgorite!” Uglavnom je Pit odneo Tinu do prozora, između iskri i plamtećih izolacionih traka. Hodžiz je sklonio jednu koja joj je pala na leđa. Pit je podigao sestru. Džerom ju je zgrabio ispod ruku i izvadio napolje. Kompjuterski kabl kojim joj je Moris vezao ruke vukao se za njom. „A sad ti”, prostenjao je Hodžiz. Pit je odmahnuo glavom. „Prvo ti.” Pogledao je Džeroma. „Ti vuci, ja ću da guram.”
„Važi”, reče Džerom. „Podigni ruke, Bili.” Nije bilo vremena za raspravu. Hodžiz je podigao ruke. Pomislio je da nosi lisice kad ih je Džerom stisnuo. Podigli su ga. Bio je mnogo teži od devojčice. Išlo je teško dok se dve ruke nisu posadile na njegove guzove i gurnule. Krenuo je u susret čistom, čistom vazduhu - vrelom, ali hladnijem od onog u podrumu. Pao je pored Tine Sobers. Džerom je posegnuo u podrum. „Hajde, klinac! Pokreni se!” Pit je podigao ruke. Džerom ga je uhvatio za zglobove. Podrum se punio dimom. Pit se zakašljao i zamalo ispovraćao, dok se nogama peo uza zid. Kliznuo je kroz prozor i bacio pogled u podrum. Crno strašilo klečalo je u njemu. Vatrenim šakama kopalo je po plamtećim beležnicama. Morisovo lice se topilo. Kreštao je dok je privijao goruće, trošne ostatke Rotstajnovih rukopisa na izgorele grudi. „Ne gledaj to, sinko”, reče Hodžiz. Spustio je ruku na njegovo rame. „Nemoj.” Ah Pit je hteo da gleda. To mu je bilo neophodno. Pomislio je: Ja sam mogao goreti u toj vatri. Pomislio je: Nisam. Zato što znam razliku. Zato što znam šta je važno. Pomislio je: Molim ti se, bože, ako te ima... da to bude istina.
55 Pit je dopustio da Džerom odnese Tinu do bejzbol igrališta. Tada je rekao: „Daj mi je, molim te.” Džerom je osmotrio bledog dečaka, sa šokiranim izrazom lica, opekotinom na uvu i nagorelom košuljom. „Da li si siguran.” „Jesam.”
Tina je pružala ruke. Ćutala je, otkad je izvučena iz plamtećeg podruma. Zagrlila ga je oko vrata, zarila lice u njegovo rame i zaplakala, kad ju je zagrlio. Holi je dotrčala stazom. „Hvala bogu!”, rekla je. „Tu ste! Gde je Belami.” „Tamo pozadi, u podrumu”, reče Hodžiz. „Siguran sam da bi voleo da je mrtav, ako već nije. Imaš li mobilni. Zovi vatrogasce.” „Da li je majka dobro.”, pitao je Pit. „Mislim da će biti dobro”, reče Holi. Potegla je telefon s pojasa. „Hitna pomoć odvešće je do Memorijalne bolnice Kiner. Bolničari kažu da su svi vitalni pokazatelji dobri.” „Hvala bogu”, reče Piter. I on je zaplakao. Suze su povlačile svede pruge po garavim obrazima. „Ubiću se, ako umre. Zato što sam ja krv za sve.” „Nisi”, reče Hodžiz. Pit ga je pogledao, baš kao i Tina, koja ga je još grlila oko vrata. „Pronašao si beležnice i novac, zar ne.” „Jesam. Slučajno, u kovčegu zakopanom pored potoka.” „Svako bi tako postupio da je bio na tvom mestu”, reče Džerom. „Imam li pravo, Bili.” „Imaš”, reče Hodžiz. „Čovek radi sve što može za svoju porodicu. Ti si krenuo za Belamijem kad je oteo Tinu.” „Voleo bih da nikad nisam pronašao taj kovčeg”, reče Pit. Nije rekao, niti će ikad reći koliko mu je bilo teško zbog izgubljenih beležnica. To saznanje peklo ga je kao vatra. Razumeo je Morisova osećanja. I to ga je peklo kao vatra. „Voleo bih da je ostao zakopan.” „To su zaludne želje”, reče Hodžiz. „Hajdemo. Moram da nabavim led, pre nego što mi se previše naduju.” „Šta ti se naduva.”, pitala je Holi. „Izgledaš dobro.” Hodžiz je prebacio ruku preko njenih ramena. Ponekad bi smekšala, kad bi to učinio. Danas se to nije desilo. Stoga je otišao korak dalje. Poljubio ju je u obraz. Sumnjičavo se osmehnula. „Da li te je dokačio tamo gde dečake najviše boli.”
„Jeste. A sad ućuti.” Hodali su polako, zbog Hodžiza i Pita. Sestra je bivala sve teža, ali nije hteo da je spusti. Čvrsto je rešio da je nosi sve do kuće.
POSLE
PIKNIK Matori, ali maženi i paženi džip se u petak, početkom vikenda za Dan rada, zaustavio na parkingu iznad Makginis stadiona omladinske lige. Stao je pored plavog mercedesa koji je zalazio u pozne godine. Džerom Robinson krenuo je niz travnatu padinu ka stolu za piknik, punom hrane. Papirna kesa ljuljala mu se u ruci. „Jo, Holiberi!” „Koliko puta moram da ti kažem da me tako ne zoveš. Stotinu, hiljadu puta.” Korila ga je sa osmehom na licu. Zagrlio ju je. Uzvratila mu je istom merom. Snažno ju je stisnuo i pustio. „Imamo pileću salatu, salatu od tunjevine i kupus. Donela sam i sendvič s govedinom. On je za tebe, ako hoćeš. Ostavila sam crveno meso. Remeti mi dnevne ritmove.” „Postaraću se da ne padneš u iskušenje.” Seli su. Holi je nasula mešavinu čaja i soka u papirne čaše. Nazdravili su kraju leta i počeli da jedu. Pričali su o filmovima i televizijskim serijama, izbegavajući da pomenu razlog susreta. Opraštali su se, makar za izvesno vreme. „Šteta što Bili nije mogao da dođe”, rekao je Džerom, kad mu je Holi dala komad kolača od čokolade. „Sećaš li se kad smo se okupili na pikniku posle njegovog izlaska pred sud, da proslavimo sudijinu odluku da ga ne strpa u zatvor.” „Savršeno dobro se sećam”, reče Holi. „Hteo si da se voziš autobusom.” „Zato što je bus džabaka!” Uskliknuo je Tajron Filgud. „A ja volem sve što je džabaka, gospojice Holi!” „Prerastao si to, Džerome.” Uzdahnuo je. „Izgleda da jesam.”
„Piter Sobers pozvao je Bila”, reče Holi. „Zato nije došao. Zamolio me je da ti prenesem najbolje želje i da ti kažem da ćete se videti pre nego što se vratiš u Kembridž. Obriši nos. Imaš mrlju čokolade na njemu.” Džerom se odupro nagonu da kaže Najveći sam ljubimac čokolade! „Da li je Pit dobro.” „Jeste. Imao je dobre vesti koje je hteo da lično saopšti Bilu. Ne mogu da dovršim kolač. Hoćeš li ostatak. Možda nećeš da jedeš ono što je meni ostalo. To mi ne smeta, ali nemam nazeb ili bilo kakav zdravstveni problem.” „Oprao bih zube tvojom četkicom”, reče Džerom, „ali sam se nabokao da sve puca.” „Bljak”, reče Holi. „Nikad ne bih upotrebila tuđu četkicu.” Pokupila je papirne čaše i tanjire. Odnela ih je do najbliže korpe za otpatke. „U koje doba sutra krećeš.”, pitao je Džerom. „Sunce se rađa u šest i petnaest ujutru. Očekujem da ću najkasnije do pola osam biti na drumu.” Odvešće se do Sinsinatija u posetu majci. Sama. Džeromu je bilo teško da poveruje u to. Bilo mu je drago, ali je i strahovao za nju. Šta ako nešto pođe naopako, a ona pobenavi. „Prestani da se brineš”, rekla je, kad se vratila i sela za sto. „Ništa mi neće faliti. Voziću se auto-putem, za videla. Prognoza kaže da će vreme biti lepo. Takođe, ponela sam tri najdraža CD-a s muzikom iz filmova: Put bez povratka, Bekstvo iz Šošenka i Kum II, koja je po mom mišljenju najbolja. Iako je Tomas Njuman, kad se sve sabere i oduzme, mnogo bolji od Nina Rote. Muzika Tomasa Njumana tako je tajanstvena.” „Džon Vilijams, Šindlerova lista”, reče Džerom. „Ništa nije bolje od toga.” „Džerome, ne želim da kažem da preterano sereš, ali... tako je.” Nasmejao se. „Imam mobilni i ajpod. Oba su napunjena do kraja. Mercedes je
detaljno proveren. Ne razumem čemu tolika frka kad je Sinsinati samo sedam stotina kilometara daleko.” „Fino. Ali, pozovi me ako ti zatrebam. Mene ili Bilija.” „Naravno. Kad polaziš za Kembridž.” „Sledeće nedelje.” „Završio si s poslom na dokovima.” „Odslužio sam svoje. Drago mi je zbog toga. Fizički rad možda godi telu, ali ne oplemenjuje dušu.” Holi je još bilo teško da presretne pogled čak i najboljih prijatelja. Silno se potrudila da pogleda Džeroma u oči. „Pit je dobro, ali da li je Bil dobro. Reci mi istinu.” „Ne znam šta misliš.” Džeromu je najedanput bilo teško da je pogleda u oči. „Premršav je. Preteruje s vežbanjem i salaticama. Ali ne brinem se zbog toga.” „Šta te brine.” Džerom je znao. Nije bio iznenađen što i ona zna, iako je Bili mislio da je uspeo da to sakrije od nje. Holi je imala svojih načina. Progovorila je tišim glasom, kao da se boji da će je neko čuti, iako stotinak metara unaokolo nije bilo nikoga. „Koliko često ga posećuje.” Džerom nije morao da pita o kome govori. „Ne znam.” „Više odjedanput mesečno.” „Mislim da je tako.” „Jednom nedeljno.” „Verovatno ređe.” Ko bi ga znao. „Zašto. On je...” Usne su joj drhtale. „Brejdi Hartsfild je na korak od biljčice!” „Ne možeš kriviti sebe zbog toga, Holi. Uopšte ne možeš. Udarila si ga zato što je hteo da digne u vazduh nekoliko hiljada dece u koncertnoj dvorani.” Povukla je ruku kad je pokušao da je dotakne. „Ne krivim sebe! Učinila bih to opet! Iznova i iznova! Boli me kad
pomislim da je Bili opsednut njime. Znam šta je opsesija. Uveravam te da to nije prijatan osećaj!” Prekrstila je ruke na grudima. To je bio stari gest za pružanje utehe samoj sebi, od kog se gotovo odvikla. „Ne mislim da se radi o opsesiji”, oprezno će Džerom. „Mislim da nema veze s prošlošću.” „Šta bi moglo da bude. Dobro znaš da to čudovište nema budućnosti!” Bili nije tako siguran, pomislio je Džerom, ali to nikad ne bi rekao. Holi je mnogo bolje, ali je još rovita. I kako je sama rekla, zna šta je opsesija. Sem toga nije znao šta Bilijevo zanimanje za Brejdija zaista znači. Imao je samo osećaj. Predosećanje. „Pusti to”, rekao je. Ovog puta nije povukla ruku, kad je posegnuo za njom. Pogledao je na sat. „Moram da krenem. Obećao sam da ću otići po Barbaru i Tinu na veštačkom klizalištu.” „Tina je zaljubljena u tebe”, rekla je Holi ravnim glasom, dok su se peli uzbrdo do automobila. „Proći će je, ako jeste”, rekao je. „Vraćam se na istok. Uskoro će se neki zgodan momak pojaviti u njenom životu. Napisaće njegovo ime na koricama knjige.” „Valjda”, reče Holi. „Tako to obično biva, zar ne. Ne želim da joj se podsmevaš. Rastužiće se, ako pomisli da si se loše poneo prema njoj.” „Neću”, reče Džerom. Stigli su da automobila. Holi je još jednom nagnala sebe da ga pogleda u lice. „Nisam zaljubljena u tebe, ne kao ona, ali te mnogo volim. Čuvaj se, Džerome. Neki studenti rade budalaste stvari. Budi pametniji od njih.” Ovog puta ona je njega zagrlila. „Hej, zamalo da zaboravim”, reče Džerom. Imam mali poklon za tebe. To je majica, iako mislim da je nećeš nositi, dok si u poseti kod mame.” Dao joj je kesu. Izvadila je jarkocrvenu majicu. Raširila ju je. Na
prednjem delu bio je slogan ispisan crnim slovima: SRANJE JE SAMO SRANJE Džimi Gold „Prodaju ih u knjižari Gradskog koledža. Kupio sam XL za slučaj da poželiš da je koristiš kao spavaćicu.” Proučavao je njeno lice, dok je razmišljala o rečima na majici. „Možeš da je zameniš za nešto drugo, ako ti se ne dopada.” „Mnogo mi se sviđa”, rekla je. Počastila ga je širokim osmehom koji je Hodžiz toliko voleo, koji ju je činio lepom. „Nosiću je u poseti majci, pa nek pukne od muke.” Nasmejala se, kad je videla koliko je Džerom iznenađen njenom opaskom. „Zar nikad nisi poželeo da nateraš majku da pukne od muke.” „Pokatkad. Holi... i ja tebe volim. To ti je poznato, zar ne.” „Jeste”, rekla je i prigrlila majicu. „I drago mi je. To sranje nije samo sranje.”
KOVČEG Hodžiz se šetao stazom po zapuštenom placu. Krenuo je od Ulice breza. Naišao je na Pita. Sedeo je na obali potoka, s kolenima pribijenim uz grudi. Kržljavo drvo nadnosilo se nad vodom, nedaleko od njega. Potok je gotovo usahnuo posle dugog toplog leta. Rupa u kojoj je kovčeg bio zakopan ponovo je bila iskopana. Kovčeg je bio na obali. Izgledao je staro, propalo i prilično zlokobno, kao putnik kroz vreme iz doba kad je disko još bio u punom naletu. U blizini je bio fotografski tronožac i dve torbe kakve nose profesionalni fotografi na terenu. „Čuveni kovčeg”, reče Hodžiz, kad je seo pored Pita. Dečak je klimnuo. „Da. To je čuveni kovčeg. Fotograf i njegov pomoćnik otišli su na ručak. Mislim da će se prilično brzo vratiti. Nisu oduševljeni lokalnom gastronomskom ponudom. Tipovi su iz Njujorka.” Slegnuo je ramenima, kao da to sve objašnjava. „Isprva je tražio da sednem na njega, s bradom na dlanu. Znaš, kao čuvena statua. Na jedvite nade odgovorio sam ga od toga.” „Fotografska seansa je za lokalne novine.” Pit je odmahnuo glavom. Na licu mu se pojavio zametak osmeha. „To su moje dobre vesti, gospodine Hodžize. Tipovi su iz Njujorkera. Hoće članak o onom što se dogodilo. I to ne mali. Smestiće ga na mesto koje zovu ’bunar ’, što će reći posred časopisa. Članak će biti veoma dug, možda najduži koji su ikad objavili.” „To je sjajno!” „Biće ako ne zajebem stvar.” Hodžiz ga je iznenađeno pogledao. „Čekaj. Ti ćeš ga napisati.” „Tako je. Isprva su hteli da pošalju neko od svojih novinara Džordža Pekera, on je zaista dobar - da me intervujuiše i da napiše
priču. Jako im je stalo do nje, pošto je Džon Rotstajn bio jedna od njihovih zvezda, nekad davno u doba Džona Apdajka, Širli Džekson... znate na koga mislim.” Hodžiz je klimnuo, iako nije znao. „Rotstajn je bio zadužen isprva za tinejdžerski, a zatim srednjoklasni bunt. Neka vrsta Džona Čivera.22 Sad ga čitam. Znate li njegovu priču ’Plivač’.” Hodžiz je odmahnuo glavom. „Trebalo bi da je pročitate. Čudesna je. Bilo kako bilo, hoće priču o beležnicama. Čitavu stvar, od početka do kraja. Odlučili su se na to nakon što su tri ili četiri analitičara rukopisa proučili foto-kopije koje sam načinio i odlomke.” Hodžiz je znao za odlomke. U požarom opustošenom podrumu ostalo ih je dovoljno da potvrde Pitove tvrdnje da su izgubljene beležnice zaista sadržale Rotstajnove rukopise. Policija je krenula tragom Morisa Belamija. Ono što je otkriveno dodatno je potkrepilo Pitovu priču, u koju Hodžiz nije nimalo sumnjao. „Odbio si Pekera.” „Odbio sam bilo koga. Niko osim mene neće napisati tu priču. Ne samo zato što sam bio tamo već zato što je čitanje Džona Rotstajna promenilo moj...” Ućutao se i odmahnuo glavom. „Ne. Hteo sam da kažem da je njegov opus promenio moj život, ali to ne bi bila istina. Mislim da tinejdžer za početak i nema neki život. Prošlog meseca napunio sam osamnaestu. Hteo sam da kažem da je čitanje njegovog rada promenilo moje srce.” Hodžiz se osmehnuo. „To sam ukapirao.” „Urednik zadužen za priču rekao mi je da sam premlad, što je bolje no da mi je rekao da nemam talenta, zar ne. Stoga sam mu poslao nešto pisanog materijala. To je pomoglo. Tvrdo sam nastupio. Nije mi bilo naročito teško. Pregovaranje s facom iz velikog njujorškog časopisa i nije tako velika stvar u poređenju s natezanjem s Belamijem. To je bilo pregovaranje.”
Pit je slegnuo ramenima. „Imaće slobodu da po volji postupaju s mojim materijalom. Proces mi je poznat. Dovoljno sam čitao o njemu. To mi ne smeta. Moje ime mora biti ispod te priče, ako misle da je objave.” „Zauzeo si nepopustljiv stav, Pite.” Zurio je u kovčeg. Na trenutak je izgledao znatno starije od osamnaest godina. „Svet je nepopustljiv. Shvatio sam to nakon što je moj tata pregažen pred Gradskim centrom.” Hodžiz je ćutao, pošto je procenio da je to najbolje. „Znaš li do čega je ekipi iz Njujorkera najviše stalo.” Hodžiz nije zalud proveo četiri decenije na detektivskom poslu. „Pretpostavljam da im je najviše stalo do kratkog prikaza izgubljenih romana. Zanima ih sudbina Džimija Golda, njegove sestre i svih njegovih prijatelja. Ko je kome šta učinio, kako, kada i kako se sve završilo.” „Tako je. I niko izuzev mene to ne zna. Što me dovodi do izvinjenja.” Zagledao se u Hodžiza s najdubljom iskrenošću. „Pite, nikakvo izvinjenje nije mi potrebno. Nikakva optužnica nije podignuta protiv tebe. U meni nema ni trunke srdžbe prema tebi, baš kao ni u Holi i Džeromu. Drago nam je da su tvoja mama i sestra dobro.” „Izvukle su se za dlaku. Kladim se da Belami nikad ne bi došao do kuće da nisam odbio da vam se poverim onog dana u kolima i da nisam pobegao iz apoteke. Tinu još muče noćne more.” „Da li te krivi zbog njih.” „U stvari... ne.” „Eto, to sam hteo da ti kažem”, reče Hodžiz. „Bio si na nišanu pištolja. Doslovno i figurativno. Holidej te je nasmrt uplašio. Nisi mogao da znaš da je mrtav, kad si onog dana ušao u njegovu knjižaru, što se Belamija tiče, nisi znao da je živ, da i ne govorimo da je pušten iz zatvora.” „To je istina, ali Holidejeva pretnja nije bila jedini razlog zbog kog nisam hteo da razgovaram s vama. Vidite, još sam mislio da
imam šansu da sačuvam beležnice. Zbog toga nisam hteo da razgovaram s vama. Zbog toga sam pobegao. Želeo sam da ih zadržim. To nije bilo ono na šta sam mislio, ali je stalno bilo u pozadini. Te beležnice su me... pa... moraću i to da napišem u članku za Njujorker... omađijale. Moram da se izvinim zato što u suštini nisam bio mnogo drugačiji od Morisa Belamija.” Hodžiz ga je uhvatio za ramena. Pogledao ga je u oči. „Da je to istina, nikad ne bi otišao u Dom spreman da ih spališ.” „Upaljač mi je slučajno ispao”, tiho će Pit. „Pucanj me je preplašio. Mislim da bih to uradio - da je upucao Tinu - ali nikad neću biti siguran.” „Znam da bi”, reče Hodžiz. „Dovoljno sam siguran za obojicu.” „Stvarno.” „Stvarno. Pa, koliko ćeš dobiti za članak.” „Petnaest hiljada dolara.” Hodžiz je otegnuto zviznuo. „Ako ga prihvate, naravno. Prihvatiće ga. Gospodin Riker mi pomaže. Posao dobro odmiče. Uradio sam polovinu. Slabo se snalazim s beletristikom, ali mi ovakvo štivo ne zadaje probleme. Razmišljam o karijeri u toj oblasti.” „Šta ćeš da radiš s novcem. Da li ćeš ga čuvati za koledž.” Odmahnuo je glavom. „Upisaću koledž na ovaj ih onaj način. Ne brinem zbog toga. Platiću Čapel Ridž. Tina će se upisati ove godine. Neviđeno je srećna zbog toga.” „To je dobro”, reče Hodžiz. „To je zaista dobro.” Neko vreme sedeli su ćutke, posmatrajući kovčeg. Čuli su korake i muške glasove na stazi. Pojavila su se dva tipa s gotovo identičnim šarenim košuljama i farmerkama koje su još mirisale na prodavnicu. Hodžiz je stekao utisak da su mislili da se u ovom kraju zemlje svi tako oblače. Jedan je imao foto-aparat oko vrata, drugi je nosio reflektor. „Kako ste ručali.”, pitao je Pit, kad su pregazili potok. „Fino”, reče onaj s kamerom. „Jeli smo u Deniju. Šunku. Šnicla
od krompira bila je kulinarski san. Dođi ovamo, Pite. Snimićemo te kako klečiš pored kovčega. Na nekoliko fotografija gledaćeš unutra.” „Prazan je”, pobunio se Pit. Fotograf se kucnuo između očiju. „Ljudi će maštati. Misliće: ’Kako se osećao kad je otvorio kovčeg i prvi put video to književno blago.’ Razumeš.” Pit je ustao. Otro je pozadinu mnogo bleđih i ispranijih farmerki. „Hoćete li da ostanete na setu, gospodine Hodžize. Ne dobija svaki osamnaestogodišnjak portret na čitavoj strani Njujorkera, pored članka koji je sam napisao.” „Voleo bih, Pite, ali imam posla.” „Razumem. Hvala vam što ste došli da me poslušate.” „Hočeš li da navedeš još nešto u tvojoj priči.” „Šta.” „Da ovo nije počelo s pronalaženjem kovčega.” Hodžiz je posmatrao crni i iskrzani relikt sa zarđalim okovom i buđavim poklopcem. „Počelo je s čovekom koji ga je tu zakopao. Ne bi bilo loše da se setiš onog što Džimi Gold često govori, kad počneš da okrivljuješ sebe za ono što se desilo. Sranje je samo sranje.” Pit se nasmejao i pružio ruku. „Vi ste dobar momak, gospodine Hodžize.” Hodžiz se rukovao s njim. „Zovi me Bili. Baci se na osmehivanje pred objektivom.” Zastao je s druge strane potoka. Osvrnuo se za sobom. Pit je, u skladu s uputstvima fotografa, klečao s jednom rukom na izgrebanom poklopcu kovčega, u klasičnoj pozi posednika. Podsetio je Hodžiza na fotografiju Emesta Hemingveja koji kleči kraj ucmekanog lava. Na Pitovom licu nije bilo nimalo Hemingvejevog samozadovoljnog, veselog, glupog samopouzdanja. Pitovo lice poručivalo je: Nikad ga nisam posedovao. Drži se te misli, momče, pomislio je Hodžiz kad je krenuo prema automobilu.
Drži se te misli.
KLAK Rekao je Pitu da ima posla. To nije bilo sasvim tačno. Mogao je da kaže da radi na slučaju, ali ni to ne bi odgovaralo istini. Iako bi joj bilo bliže. Nedugo pošto je krenuo na sastanak s Pitom, primio je poziv Beki Helmington, s Klinike za traumatske povrede mozga. Svakog meseca plaćao joj je manju sumu da bi ga obaveštavala o Brejdiju Hartsfildu, pacijentu kog je Hodžiz zvao „moj dečak”. Obaveštavala ga je o svim neobičnim događajima na odeljenju i najsvežijim glasinama. Racionalni deo Hodžizovog uma ustrajavao je u uverenju da u tim glasinama nema istine i da se sva neobična dešavanja mogu racionalno objasniti. Njegov um ipak se nije sastojao isključivo od racionalnog dela. Duboko ispod njega bio je podzemni okean - verovao je da po jedan prebiva u svačijoj glavi po kom plivaju neobična stvorenja. „Kako je tvoj sin.”, pitao je Beki. „Nadam se da u poslednje vreme nije padao s drveća.” „Nije, Robi je zdrav i živahan. Da li ste pročitali današnje novine, gospodine Hodžize.” „Nisam ih izvadio iz omota.” U novo doba kad se sve što vas zanima moglo naći na internetu, danima ih nije vadio iz plastičnog omota. Novine su ležale pored fotelje kao napušteno dete. „Pogledajte gradske vesti. Druga strana. Zovite me posle toga.” Pozvao ju je posle pet minuta. „Isuse, Beki.” „I ja sam to pomislila. Bila je fina cura.” „Da li ćeš danas biti na odeljenju.” „Neću. U poseti sam, kod sestre u severnom delu države. Ostajem preko vikenda.” Nastavila je posle kraće pauze. „Po
povratku najverovatnije ću se premestiti na intenzivnu negu u glavnoj bolnici. Imaju slobodno mesto. Doktor Babino mi je dozlogrdio. Ono što narod priča istina je - doktori su ponekad luđi od pacijenata.” Dodala je: „Rekla bih da mi je i Hartsfild dozlogrdio, ali to ne bi bilo sasvim tačno. Istina je da ga se malčice bojim, kao što sam se bojala lokalne uklete kuće u detinjstvu.” „Stvarno.” „Uh-uh. Znala sam da u njoj nema duhova, a opet, šta ako ih je bilo.”
Hodžiz je stigao u bolnicu nešto posle dva po podne. Klinika za povrede mozga ovog vikenda pre praznika bila je gotovo pusta. Makar danju. Bolničarka na dužnosti - Norma Vilmer, pisalo je na njenom bedžu - dala mu je propusnicu za posetioce. Progovorio je konverzacijskim tonom, kad ju je pričvrstio za košulju: „Čuo sam da ste juče imali tragediju na odeljenju.” „Ne mogu da pričam o tome”, reče bolničarka Vilmer. „Da li ste bili na dužnosti.” „Nisam.” Vratila se papirima i monitoru. Šta je tu je. Možda će saznati više od Beki, kad se vrati na posao i kad se raspita o događaju. Pronaći će nekog drugog doušnika, ako uspe da se premesti (Hodžiz je njenu molbu za premeštajem smatrao najpouzdanijim znakom da se na odeljenju nešto događa). Neke bolničarke bile su strastveni pušači, uprkos svemu što su znale o toj navici. One su obično veoma raspoložene da zarade koji dolar preko plate. Lakim hodom stigao je do sobe 217, svestan da mu srce tuče jače i brže no u normalnim prilikama. To je bio još jedan znak da je ovo počeo da shvata ozbiljno. Vest iz jutarnjih novina veoma ga je potresla. Sreo je Bibliotekara Ala. Gurao je svoja kolica. Pozdravio ga je
uobičajenim: „Zdravo, čoveče. Šta ima.” A1 isprva nije odgovorio. Činilo mu se da ga nije ni video. Podočnjaci slični modricama bili su izraženiji no ikad, a njegova obično uredno počešljana kosa - u haosu. I bedž mu je bio naopačke okrenut. Hodžiz se ponovo zapitao da li se Al gubi. „Da li je sve u redu, Ale.” „Naravno”, odvratio je Al praznim glasom. „Uvek je lepše ono što ti izmiče, je l’ tako.” Hodžiz nije znao šta da odgovori na ovaj non sequitur. Al je nastavio svojim putem, pre nego što mu je išta palo na pamet. Hodžiz je zamišljeno gledao za njim. Zatim je i on nastavio. Brejdi je sedeo na uobičajenom mestu pored prozora. Nosio je farmerke i kariranu košulju. Neko ga je ošišao. Taj posao bio je odrađen loše, stvarno loše. Hodžiz je sumnjao da on za to mari. Nije da će u skorije vreme izaći na igranku. „Zdravo, Brejdi. Odavno te nisam video, kao što je brodski kapetan rekao igumaniji.” Brejdi je samo gledao kroz prozor. Ista pitanja hvatala su se za ruke i igrala ringeraja u Hodžizovoj glavi. Da li je Brejdi nešto video. Da li zna da je neko pored njega. Ako zna, da li zna ko je to. Da li uopšte razmišlja. Ponekad misli dovoljno da izgovori nekoliko jednostavnih rečenica. U centru za fizikalnu terapiju uspeva da se tetura pet metara dugom stazom koju pacijenti zovu Mučna avenija, ali šta to uistinu znači. Riba pliva u akvarijumu, ali to ne znači da razmišlja. Hodžiz je razmišljao: Uvek je lepše ono što ti izmiče. Šta god to značilo. Podigao je fotografiju Brejdija i majke u srebrnom okviru. Grlili su se i široko osmehivali. Ako je kopilan ikad ikoga voleo, to je bila draga stara mamica. Hodžiz je gledao da li će reagovati na posetioca koji drži fotografije Debore En u rukama. Nije opazio nikakvu reakciju. „Izgleda vruće, Brejdi. Da li je bila vruća. Da li je bila vruća
radodajka.” Nije bilo odgovora. „Pitam te zato što smo pronašli neke njene nedolične fotografije u tvom kompjuteru. Znaš već, negližei, najlonski grudnjaci i gaćice, takve stvari. Meni je izgledala vruće tako odevena. I ostalim pajkanima, kad sam ih pokazao.” Izgovorio je ovu laž s uobičajenom ubedljivošću, ali nije izazvao nikakvu reakciju. Ćorak. „Da li si je jebao, Brejdi. Kladim se da si hteo.” Da li je to bio jedva primetni trzaj obrve. Najneprimetnije spuštanje usne. Možda, ali Hodžiz zna da bi to mogla biti i njegova mašta, zato što želi da ga Brejdi čuje. Niko u Americi ne zaslužuje da mu se so trlja u rane kao ovaj pogani ubica. „Možda si je ubio i zatim pojebao. Posle ubistva ne moraš da budeš pristojan, zar ne.” Ništa. Hodžiz je seo u stolicu za posetioce i vratio fotografiju na sto, pored elektronskog čitača koji je A1 delio zainteresovanim pacijentima. Prekrstio je ruke i gledao Brejdija, koji se probudio iz kome, mimo svih očekivanja. Pa. Otprilike. „Da li se pretvaraš, Brejdi.” Uvek je postavljao ovo pitanje. Nikada nije dobio odgovor. I danas je izostao. „Prošle noći bolničarka se ubila na odeljenju, u toaletu. Da li si to znao. Njeno ime još se ne saopštava, ali novine pišu da je umrla od obilnog krvarenja. Pretpostavljam da to znači da je prerezala vene, ali nisam siguran. Znam da si se obradovao, ako znaš za to. Uvek si se palio na dobro samoubistvo, zar ne.” Sačekao je. Ništa se nije desilo. Hodžiz se nagnuo napred. Zagledao se u Brejdijevo prazno lice i
iskreno progovorio. „Kopka me što ne razumem kako je to učinila. Ogledala u tim toaletima nisu od stakla već od ispoliranog metala. Pretpostavljam da je to mogla učiniti ogledalom iz kompleta za šminku, ili nečim sličnim, ali je to prilično sitno sranjce za takav posao. Moglo bi se porediti s korišćenjem noža u vatrenom obračunu.” Ponovo je seo. „Hej, možda je imala nož. Neki švajcarski nožić, znaš. U torbici. Da li si imao takav nožić.” Ništa. Da li je tako. Imao je osećaj, veoma jak, da ga Brejdi posmatra, iza praznog pogleda. „Brejdi, neke bolničarke veruju da si sposoban da odavde pustiš vodu u toaletu. Misle da to radiš da bi ih zaplašio. Da li je to istina.” Ništa. Ali je osećaj da ga neko posmatra bio veoma jak. Brejdi je uživao u samoubistvima. To je sasvim sigurno. Moglo bi se reći da su ona bila njegov zaštitni znak. Pokušao je da navede Hodžiza da se ubije, pre nego što ga je Holi sredila nežnim razbijačem. Nije uspeo... ali je uspeo s Olivijom Treloni, ženom čiji mercedes je sad u posedu Holi Gibni, koja planira da se njime odveze u Sinsinati. „Učini to sada, ako možeš. Hajde. Malčice se pravi važan. Pokaži adute. Šta kažeš.” Ništa. Neke bolničarke veruju da je niz udaraca po glavi u noći u kojoj je pokušao da digne Dvoranu Mingo nekako preinačio Hartsfildov mozak. Misle da mu je niz udaraca dao neke... moći. Doktor Babino kaže da je to smešno i da je to bolnički ekvivalent urbanih legendi. Hodžiz je siguran da ima pravo, ali je osećaj da je posmatran neporeciv. Baš kao i osećaj da mu se, negde duboko u sebi Brejdi Hartsfild ruga. Podigao je elektronski čitač. Ovaj je bio svetloplavi. Bibliotekar Al mu rekao je pri poslednjoj poseti da Brejdi voli da gleda prezentacije igara. Satima zuri u njih, rekao je Al. „Voliš ovu stvarčicu, zar ne.”
Ništa. „Nije da njom možeš da uradiš mnogo toga, zar ne.” Nula, Šipak. Ćorak. Hodžiz ga je spustio pored fotografije i ustao. „Da vidimo šta ću saznati o bolničarki, važi. Moja pomoćnica će iskopati ono što ja ne budem mogao. Imamo naše izvore. Da li ti je drago što je bolničarka mrtva. Da li je bila zla prema tebi. Da li te je štipala za nos ili ti je zavrtala malenu, beskorisnu pišu. Možda je sve to radila zato što si joj pregazio prijatelja ili rođaka ispred Gradskog centra.” Ništa. Ništa. Niš... Brejdijeve oči okrenule su se u dupljama. Pogledao je Hodžiza, kog je prožeo mračni, nerazumljivi užas. Te oči behu mrtve na površini, ali je iza njih video nešto što nije delovalo sasvim ljudski. Podsetilo ga je na onaj film s devojčicom koju je poseo Pazuzu. Pogled se zatim upravio na prozor. Hodžiz je rekao sebi da ne bi trebalo da se ponaša kao idiot. Babino je rekao da se Brejdi oporavio onoliko koliko je to bilo moguće, što je bilo daleko od spektakularnog. On je sad poslovična tabula raza, na kojoj nema ničeg izuzev Hodžizovih osećanja prema njemu, najgnusnijem stvorenju koje je sreo u čitavoj karijeri. Želeo bih da bude tamo unutra da bih mogao da ga povredim, pomislio je Hodžiz. To je sve. Ispostaviće se da je bolničarku varao muž ili da su hteli da je otpuste zbog korišćenja droge. Možda i jedno i drugo. „Važi, Brejdi”, rekao je. „Potprašiću petama. Otperjaću kao lahor. Ali moram da ti kažem kao prijatelj prijatelju, imaš stvarno usranu frizuru.” Bez odgovora. „Seeya later, alligator. After awhile, crocodile.” Izašao je, pažljivo zatvorivši vrata za sobom. Ako je Brejdi tamo unutra, treskanje vratima moći će da mu pruži zadovoljstvo zbog
saznanja da se zavukao Hodžizu pod kožu. Što mu je i uspelo.
Brejdi je podigao glavu, kad je Hodžiz izašao. Plavi elektronski čitač pored fotografije naglo je oživeo. Animirana ribica išla je tamoamo, uz pratnju sladunjave muzike. Ekran se ispunio prezentacijama Besnih ptica, Barbi nedelje mode i Galaktičkog ratnika. Posle toga ponovo se zatamneo. U kupatilu je voda u umivaoniku potekla, a zatim stala. Brejdi je pogledao svoju fotografiju s majkom na kojoj su se smejali priljubljenih obraza. Zurio je u nju. Zurio je u nju. Fotografija je pala licem napred. Klak. 26. jul 2014.
BELEŠKA AUTORA Knjigu pišete sami u sobi. Tako se to radi. Prvi rukopis napisao sam na Floridi, gledajući palme. Ponovo sam je napisao u Mejnu, gledajući borove na padini koja se spušta do predivnog jezera na kom gnjurci čavrljaju u sumrak. Ali ni najednom mestu nisam bio u potpunosti sam. Mali broj pisaca je u tom položaju. Pomoć mi je bila pri ruci, kad god bi mi zatrebala. NEN GREJAM je uredila knjigu. SUZAN MOLDOU i ROZ LIPEL takođe rade za Skribner. Ne bih se snašao bez njih. Ove žene su neprocenjive. ČAK VERIL radio je kao agent. Njemu se trideset godina obraćam za pomoć. Pametan je, zabavan i neustrašiv. Taj ne vezuje konja gde mu gazda kaže, niti okleva da mi saopšti kad moje sranje nije dobro. RAS DOR radi na istraživanju. S godinama postaje sve bolji. Uvek je spreman da ponudi instrument pre nego što ga zatražim kao dobar pomoćnik u operacionoj sali. Njegov doprinos ovoj knjizi oseća se gotovo na svakoj stranici. Doslovce: Ras mi je dao naslov, kad nisam mogao da ga smislim. OVEN KING i KELI BRAFET sjajni su romanopisci. Pročitali su prvi rukopis. Osetno su ga poboljšali. Njihov doprinos primetan je gotovo na svakoj stranici. MARŠA DEFILIPO i DŽULI JUGLI upravljaju mojom kancelarijom u Mejnu i održavaju moju vezu sa stvarnim svetom. BARBARA MAKINTAJER upravlja kancelarijom u Floridi, sa istim učinkom. ŠIRLI SONDEREGER je penzionisana. TABITA KING je moj najbolji kritičar i jedina prava ljubav. A ti, STALNI ČITAOČE. Hvala bogu što si još tu, posle svih ovih
godina. Ako se zabavljaš, zabavljam se i ja.
1 Teorija o ličnosti tipa A i B kaže da prvoj grupi pripadaju takmičarski nastrojene, otvorenije, ambicioznije, nestrpljivije i/ili agresivnije osobe, a da drugoj pripadaju opuštenije i staloženije. Dvojica kardiologa koji su razvili ovu teoriju verovali su da osobe tipa A imaju veču šansu da obole od srčanih bolesti. (Prim, prev.) 2 U originalu Tea Party movement - konzervativni društvenopolitički pokret nastao 2009. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, posle niza povezanih protesta na lokalnom i nacionalnom nivou. Njegovo ime predstavlja aluziju na Bostonsku čajanku, pobunu američkih kolonista protiv pokušaja britanskih vlasti da uspostave monopol na uvoz čaja u kolonije. Današnji pokret je konzervativni odgovor na ekonomsku krizu iz 2008. (Prim, prev.) 3 The Golden Bug - kratka priča Edgara Alana Poa, objavljena 1843. (Prim, prev.) 4 John Q - američki kriminalistički film iz 2002. (Prim, prev.) 5 Erie Stanley Gardner (1889-1970) - američki pravnik i pisac. Najpoznatiji po detektivskim pričama o Peri Mejsonu. Napisao je osamdeset romana o njemu. CBS je 1957. godine započela emitovanje televizijske serije po motivima njegovih dela. Prikazivala se do 1966. (Prim, prev.) 6 Richard J. „Richie” Cunningham je izmišljeni lik u sitkomu Happy Days. (Prim, prev.) 7 Salon je progresivno/liberalni veb-sajt koji je 1995. godine pokrenuo Dejvid Talbot. (Prim, prev.) 8 The Big Bang Theory - američki sitkom. Počeo je da se prikazuje 2007. godine. Ušao je u desetu sezonu. (Prim, prev.)
9 Katherina Ann Power (1949) - bivša robijašica i dugogodišnji begunac od zakona. FBI ju je 1970. stavio na spisak najtraženijih, zajedno s koleginicom studentkinjom i saučesnicom Susan Edith Saxe. Učestvovale su u pljačkama arsenala Nacionalne garde Masačusetsa i banke u Brajtonu, Masačusets, u kojoj je ubijen policajac. Pauerova je bežala 23 godine. (Prim, prev.) 10 Ovde imamo posla s neprevodivom igrom reći. Ista reč life se koristi za život u najširem smislu i za doživotnu robiju. (Prim, prev.) 11 Misli se na lastavice koje svake godine 19 marta doleću u misiju San Huan de Kapistrano u Kaliforniji, da bi svile gnezde od blata u ruševinama velike kamene Crkve San Huan Kapistrana. (Prim, prev.) 12 Charles Raymond „Charlie” Starkweather (1938-1959) - tinejdžer masovni ubica koji je za dva meseca od decembra 1957. do januara 1958. pobio jedanaestoro ljudi u državama Nebraska i Vajoming. U ubistvima počinjenim 1958. godine s njim je bila i njegova četrnaestogodišnja devojka, Karil En Fugat. Po njihovom životu snimljen je niz filmova, između ostalih Pustara (1973) i Rođene ubice (1994). (Prim, prev.) 13 The Purge: Anarchy - naučnofantastični film iz 2014. (Prim, prev.) 14 The Fault in Our Stars - ljubavni film iz 2014. (Prim, prev.) 15 22 Jump Street - komedija iz 2014. (Prim, prev.) 16 Serija Orange is the New Black je u petoj sezoni. (Prim, prev.) 17 Fargo - drama iz 1996. (Prim, prev.) 18 Michael Connelly (1956) - pisac detektivskih romana o detektivu
Hijeronimusu Hariju Bošu i advokatu Majku Heleni. (Prim, prev.) 19 Divergent - prvi iz serije naučnofantastičnih, antiutopijskih romana Veronike Rot Po romanima su snimljeni filmovi, na talasu uspeha Igara gladi. (Prim, prev.) 20 Bobbsey Twins - glavni junaci jednog od najdužih serijala knjiga za decu. Prva od 72 knjige objavljena je 1904, a poslednja 1979. Druga serija od trideset knjiga objavljivana je od 1987. do 1992. Knjige su se bavile avanturama dva para blizanaca: dvanaestogodišnje Nen i Berta i šestogodišnje Flosi i Fredija, iz imućne srednjoklasne porodice Bobsi. (Prim, prev.) 21 Endru Holidej platio je posebne tablice da bi ih koristio kao reklamu za knjžaru. Ova kombinacija slova i brojeva na engleskom znači KNJIGE ZA VAS. (Prim, prev.) 22 John William Cheever (1912-1982) - američki pisac romana i kratkih priča. Poznat je i kao „Čehov predgrađa”. (Prim, prev.)
