Klub Brbljivica - Olujna Strast

Obrada i prevod : KLUB BRBLJIVICA

OLUJNA STRAST

Pokušao sam sa njom otplatiti svoj dug i kako je vreme odmicalo,sve sam više odbijao priznati da to ne mogu učiniti. Bila je moja i vezala nas je krv. Jedina zakletva gusara.

Evo nas na kraju i ove 2017.

Nadamo se da ste se lepo družile sa nama

protekle godine i da ste pročitali dosta dobrih knjiga. Ovu godinu završavamo sa prvim delom serjala Gusari koji je za vas prevela naša draga Macana, sliku je našla Sexy i obrada Prstić.

VOLE VAS VAŠE BRBLJIVICE: SEXY, PRSTIĆ, ŠEFICA I VILA

2


OLUJNA STRAST

Prolog Ako misliš da si spreman da ploviš lepoticom, bolje budi spreman i da potoneš sa njom!

-

Tako ćemo, dušo draga, idemo da jašemo konje,

-

peva moj otac, nežnog i brižnog

pogleda. Trenutak kasnije prestaje i spušta pogled ka meni, smešeći se. - Nastavi da pevaš, tatice, - molim ga, vukući ga za rukav jakne. -

Princezo, moja slatka princezo. Ne mogu više da pevam, moram da idem. – Osmehuje

mi se, a oko očiju mu se mreškaju bore. - Ali zašto, tatice? - Zato što ponekad tatice moraju otići da bi zaštitili svoje ćerke. - Ne želim da odeš, - oči mi se pune suzama i plačem.

Sklanja mi kosu sa lica i smeši mi se. – Bićeš ti dobro. Odgajio sam snažnu, prelepu ćerku. Seti se šta sam te učio ,

princezo

– ne zaboravi da uvek pronađeš nešto dobro u lošem.

Budi pažljiva i ljubazna. Uvek budi svesna sebe i gde pripadaš, i najvažnije, nikada nikome ne dozvoli da te povredi. Nikada. - Tatice, - plačem, dok on zastaje i šalje mi poljubac. - Zauvek me pamti, princezo. Zapamti da te baš danas, ovog trenutka, volim. - Tatice! – ponovo jecam, a on nestaje u tami.

Nikada više ga nisam videla.

3


OLUJNA STRAST

Sadašnjost, 2011. Noge mi se tresu dok se približava ormaru. Čujem ga kako diše; čujem čak i lupanje mog srca. Hvatam se za pištolj, moleći se nazovi -bogu tamo gore da se nešto desi, kako ne bih morala da ga upotrebim. Ne želim da ga upotrebim. Nije mi to u krvi. Nisam takv a devojka. Doveka bi me proganjalo ako bih bila primorana da nekome oduzmem život. Čak i nekome poput njega. A on to zaslužuje, sam Bog zna da je tako. Polako se oblizujem, skidajući bakarnu krv sa usne. To me peče, i snažno zatvaram oči boreći se da bešum no udahnem vazduh. Ako samo pisnem, mrtva sam.

Prestrašena sam. U zamci.

A moj jedini izlaz je preko njega, pištoljem. Pištoljem koji ne želim da upotrebim. Gutam knedlu i osećam taj specifični ukus mešavine krvi, suza i pljuvačke. Ježim se i prisiljavam da ostanem mirna. Ako mu opet padnem šaka, mrtva sam. Ne sumnjam u to. Ni sekundu. On je nasilan, besan i agresivan muškarac. Ne mogu da verujem da sam mislila da je on onaj pravi. Ne mogu da verujem da sam ga volela. Jednostavno ne vidiš šta ti se sprema. Ni ne pomišljaš će da osoba koja te drži za ruku, nežno te ljubi, vodi ljubav sa tobom u nedelju dok pada kiša, biti spremna da ti oduzme život. - Znam da si ovde, Indigo.

Moje ime mi više nikada neće biti drago; ne nakon što sam čula kako ga on izgovara. Uperila sam pištolj ka vratima i smirujem ruku. Vrata ormara se tako iznenada otvaraju da ne stižem ni da odreagujem. Ledeno plave oči se susreću s mojima, i spori bolesni kez se širi na licu koje sam nekada volela. Grabi me za ruku pre nego što uspevam da povučem obarač. Opirem se, ipak, Bog zna da se opirem. Vrištim, izvijam se dok me izvlači napolje. Udara me pesnicom u vilicu toliko snažno da mi se glava zarotirala, jecam i padam na pod. Pištolj mi je još uvek u ruci, moji očajni prsti odbijaju da ga ispuste. On je sada na meni, pesnice lete jedna za drugom, dok pokušava da...oh Bože...da uperi pištolj ka mojoj glavi. Koristim i zadnji atom snage u telu da se oduprem. Borim se do poslednjeg daha. Podižem koleno i udaram ga pravo u prepone. Urličući od b ola, zviznuo mi je 4


OLUJNA STRAST toliko jak šamar, da sam sve zvezde izbrojala. Prsti mu se stežu oko mog grla i borim se za vazduh, dok pritiska moj zglob i usmerava mi ruku u kojoj držim pištolj ka glavi. Neću umreti ovako – na podu, kao jadna životinja. Neću. Ne mogu. Šutiram opet, koprcam se. Uspevam da ga udarim u čašicu i on reži, gubeći ravnotežu. To mi je dovoljno. Okrećem zglob i uspevam da uperim pištolj u njegove grudi. Zatim povlačim obarač. I sve što uspevam da vidim dok svetlost bledi...je crveno.

5


OLUJNA STRAST

Poglavlje 1 2013.

Raj, budalo. Da li si ikada čuo da pirati idu tamo? Daj mi pakao, tamo je veselije.

- Bekstvo ništa ne rešava.

Glas mog najboljeg druga Erika mi zvoni u ušima dok hodam šljunkovitom stazom ka, nadam se, šansi za moju slobodu. Kratko bacim pogled na njega preko ramena, na šta on izvije obrve. Erik je savršen muškarac, zaista. Pametan je, zgodan, sav je u fazonu „dobar dečko“, bogat, i generalno - sjajan je lik. Takođe, kod njega je sve ili crno ili belo. Za Erika ne postoji

ništa između. Ili je tako, ili nije. Ne sviđa mu se ideja da ja pobegnem u neku drugu zemlju.

Hoće da ostanem, borim se i suočim sa svojim demonima. Lako je njemu. Njega ne proganja ludi, bivši dečko. - Već smo to raščistili, Eriče, - govorim, i stavljam težak ranac na ramena. – Moram da

krenem iz početka. To ne mogu ovde. - Naravno da možeš ovde...

Okrećem se, umorna od iste priče. Od njega koji pokušava da me ubedi da je bolje da ostanem i borim se, a ne shvata kakvo sam užasno iskstvo imala sa Kejnom. Niko ne može ni da zamisli koliko je strašno to iskustvo bilo, jer to nije doživeo. Meseci razvlačenja po sudu, pa kada su ga smestili u zatvor, moj život za vreme njegovog boravka tamo, kada sam strahovala da nije nekako našao način da pobegne i nađe me. Zatim, odbrojavanje do časa kada će ga pustiti na slobodu, pri čemu znam da će želeti osvetu. Istog dana kada je oslobođen, spakovala sam stvari i rezervisala kartu za prekomorski put. Sinoć sam imala preteći poziv od njega. To mi je bilo dovoljno. - Ne mogu ovde, - brecnuh se. – Znaš da ne mogu. Nemam drugog izbora, već da

započnem novi život negde gde me ne može naći. Ako ostanem, naći će me i pretvoriti mi život u pakao. 6


OLUJNA STRAST - Ali izrečena mu je zabrana prilaska, neće se naći u tvojoj blizini.

Zarežah. Vidite o čemu govorim? Crno ili belo. – Zar stvarno misliš da će ga to sprečiti? Iskreno, Eriče, ti smatraš da zakon može da spreči čoveka kao što je on da se osveti, ali ne može. Nije ga sprečio ni da me pretuče na smrt, a neće ga sprečiti ni da to učini opet. - Bekstvo to neće rešiti. - Ne, možda neće, ali će sigurno da pomogne. Jesi li uz mene, ili nisi? Mogu ovo sama,

Eriče, ali znaš da to ne želim. Pogled mu postade mekši. Jeste li ikada imali najboljeg prijatelja koji vas voli? Ja jesam, celog svog života. Erik će mi se povinovati, šta god da ja kažem. Mnoge žene bi to zloupotrebile. Ja neću. On mi je prijatelj, obožavam ga, ali nikada neće biti ništa više od toga. Nikada ga ne bih iskoristila zbog onoga što oseća prema meni. Šta više, to me malo i frustrira. Konsta ntno me vidi kroz ružičaste naočare, umesto da sagleda mene i moj život u pravom svetlu. Stavlja me na pijedestal, i nek’ sam prokleta ako mogu da siđem sa njega. - Zauvek ću biti uz tebe, i ti to dobro znaš Indi. Klimam glavom, ne mogu se ljutiti na njega . Prilazim mu korak bliže, pružam ruke i

stežem ga za ramena. Većina žena Erika smatra privlačnim muškarcem. Savršeno razdeljena plava kosa, začešljana i zaglađena. Oči plave poput neba. Dugo, izvajano telo. Besprekorno obučen. Za njih, on je san, a za mene...previše je savršen. Kažite da se igram sa srećom, ali meni se sviđaju oni neuglađeni. Erik diže ruke, obuhvata prstima moje laktove i osmehuje mi se. - Možemo li jednostavno da krenemo, uživamo u ovom putu, pa da me odbaciš da

započnem svoj život, i da se ti vratiš svom? - Znaš da ćeš mi nedostajati. – mršti se. - I ti meni, ali posećivaćemo se. - To nije isto. Prijatelji smo već toliko dugo. - Ništa nam neće faliti. Sad hajde, zakasnićemo ako ne požurimo. Mogla sam letom do Londona, tog novog mesta gde planiram da se nastanim, ali gde je tu

zabava? Umesto toga, rešila sam da iznajmim malu jahtu koja direktno plovi od SAD -a do Velike Britanije. Želim priliku da se oslobodim, opustim, napravim predah, a zatim siđem sa jahte spremna da ponovo kreiram svoj život. Erik je rešio da krene sa mnom, jer mora da sredi neka posla u Londonu. On je vlasnik velike firme, i posluje sa klijentima iz raznih delova sveta.

To je za njega bio odličan izgovor da obiđe neke ljude. 7


OLUJNA STRAST Stižemo do male jahte na pristaništu, i ja se osmehujem. Već dugo nisam bila ni na kakvom brodu. Čeka nas čovek za koga sam prilično dobro platila, i smeši se kada nas ugleda. Dok se približavamo, vidim da je u pitanju stariji gospodin, prosede kose i tamno braon očiju. Koža mu je prilično pocrnela od sunca, ali izgleda prijateljski. Zaustavljamo se ispred njega i on se rukuje sa mnom. – Zdravo i dobro došli na moju jahtu, „Sanjar“. Hvala vam što ste me uzeli u

razmatranje za vašu avanturu. Ja sam Džon. Ako hoćete da se popnete, povešću vas u razgledanje. - Hvala, Džone. – Smešim se. – Ja sam Indigo, a ovo je moj najbolji prijatelj, Erik.

Erik se takođe rukuje sa Džonom. – Drago mi je, Džone. Džon klima glavom i krećemo ka jahti. Prilično sam iznenađena. Uzela sam malu jahtu, ali ipak je masivna. Jako me zanima kako li izgleda unutra.

Ova jahta je dugačka, sređena, bela i jako dobro održavana. Penjemo se na palubu i ja razgledam naokolo. Paluba je prilično velika, opremljena ležaljkama za sunčanje i setom stolova i stolica pričvršćenih za palubu. Džon nas vodi do kabine smeštene ispod palube i pratimo ga niz stepenice, dok otvara velika staklena vrata.

Unutra je baš prostrano. Ima klasičan dnevni boravak, sa sofom i malim televizorom. Tu su takođe i mala kuhinja, kupatilo i toalet. Na kraju se nalaze i d ve sobe: jedna za mene, a druga za Erika. Džon spava na palubi u svojoj kabini za navigaciju. Svaka soba ima dupli krevet i oba izgledaju raskošno. Džon je sve sredio za uživanje, i ja po prvi put nakon toliko meseci osećam da se opuštam. - U principu, to bi bilo to, - objašnjava Džon. – Ima dosta hrane u frižideru i kredencima.

Čisti peškiri i posteljina su u korpi u sobi levo. Slobodno možete da se razbaškarite na palubi. Ja sam u svojoj kabini najveći deo vremena, pa mi samo javite ako vam treba nešto. Inače je prostor samo vaš. - Hvala, Džone. – zadovoljno se osmehujem.

On dotače svoj šešir. – Za koji minut isplovljavamo, pa bih vas zamolio da ostanete u potpalublju. - Hoćemo, hvala. – Erik potvrdno klima. - Oh, još nešto. U slučaju opasnosti, postoji čamac za spašavanje uz bok jahte. Lako je

spustiti se, samo uđete i povučete lanac. Čamac sadrži prsluke za spasavanje koje možete da obučete i povučete malu crvenu ručku da se ispune vazduhom. 8


OLUJNA STRAST Oboje klimamo glavom i Džon se osmehnu pre nego što se izgubi na palubi. Erik se okreće ka meni, cereći se i trljajući ruke. – Odakle počinjemo? Smejem se i jurim ka najvećoj sobi. – Ova je moja! – cičim. - Oh! – viče Erik i juri me. – Nema šanse!

Oboje se istovremeno bacamo na veliki krevet, smejući se, i okrećemo se na leđa. - Jesi li sigurna u vezi ovoga? – Erik najednom kaže. – Sad nema nazad.

Klimam glavom, okrećući se ka njemu. – Sigurna sam. Ja ovo želim, Eriče. - Znam, ali ja sam ti prijatelj...moram da proverim.

Smešim mu se, pružam ruku i preplićem prste sa njegovima. – Znam da jesi, ali ovo je trenutno za mene najbolja opcija. - A ako te i tamo pronađe? - Eriče, - upozoravam ga. – Molim te nemoj. Moram da verujem da mogu da promenim

svoj život i umaknem mu. - Naravno, - kaže, odmahujući glavom. – Izvini. - Biću dobro. Šta sam sve preživela...

Steže mi šaku. – Zaista. Za devojku tvojih godina, jako si žilava. Meko se smejem, ali njegove reči nisu daleko od istine. Imala sam težak život. Nekada, jako davno, imala sam divnu srećnu porodicu. Mamu, tatu, pa čak i psa. A onda se sve promenilo. Tata je počeo čudno da se ponaša, često ga nije bilo. On i mama su se tako često svađali da sam zaboravila kako zvuči normalan razgovor, a onda je jedne noći samo otišao i nikada više ga nisam videla. Znam da je moj tata bio loš čovek. Čak i tada sam to znala, ali sam ga volela. Moja mama se razbolela dve godine po njegovom odlasku i umrla. Erik mi je uvek bio prijatelj, i uspeo je da

ostane u kontaktu sa mnom, čak i kada su me tumbali po hraniteljskim porodicama. A onda sam upoznala Kejna. On mi je bio brat u poslednjoj porodici, bio je stariji od mene, ali sam se ubzo jako zaljubila u njega. Odselili smo se, i mislila sam da je sve u redu – sve dok nije počeo da me bije.

Onda sam jedne noći pukla, i evo me... - Ovo mi je potrebno, znaš, - šapućem i premeštam se bliže Eriku. - Aha, - kaže i klima glavom. – Znam.

I tu je kraj priče. 9


OLUJNA STRAST Zato što zaista nema šta više da se kaže. Ostatak dana samo kuliramo. Erik je popodne zaspao, pa sam se ja zaputila na palubu u

Džonovu kabinu za navigaciju. Taman sam htela da uđem, kada ga čujem na radiju. - Jesu li još uvek u ovim vodama?

Radio krči, i čuje se drugi glas. – Nismo ih ni videli, ni uhvatili, ali bila je izvidnica. - Uključiću radar, tek da budem siguran da nisu blizu moje jahte. Im am goste, i ne trebaju

mi pirati koji uskaču i kvare im putovanje, pa da oni posle ne žele da ga se sećaju. Je l’ on to upravo spomenuo pirate? Okreće se i vidi me na dovratku, pa brzo prekida poziv. - Rekoste pirati? – pitam, pomalo zbunjena. - Da, - uzdahnu. – Nažalost, povremeno imamo problema sa njima. - Oni „arrr“ pirati?

Gleda me zbunjeno, suženog pogleda, i neznatno odmahuje glavom. – Da. - Zar oni nisu izmišljeni? Malo se osmehuje. – Ne dušo, oni sigurno nisu izmišljeni. Pre je sam naziv pirati izmišljen. Uvek su postojale njihove grupe, dolaze ovamo zbog mutnih radnji jer se zakon

razlikuje u pojedinim područjima na okeanu. - Nije mi baš najjasnije...Mislila sam da oni nisu stvarni. - Naravno da jesu, i uzrokuju mnogo problema. - Imamo li sada problem?

Srce mi bubnji i osećam se malčice nervozno. - Trebalo bi da je sve u redu, bila je izvidnica, ali mornarica je sigurna da su ih zaobišli. Gutam knedlu i klimam.

Bože, nadam se da je tako. ***

Zadovoljno cičim dok mi kapljice morske vode prskaju lice. Volim miris okeana; mislim da mi se nikada neće smučiti. Već drugi dan smo ovde i nigde ne žurimo. Erik i ja uživamo u svakom trenutku. Proveli smo sate na suncu pijući pivo, gostili se svežom ribom i škampima,

10


OLUJNA STRAST spavali, pa čak smo jednom i plivali. Bilo je tako opuštajuće i savršeno. Baš to mi je trebalo, a sudeći po Erikovom izgledu dok odmara na ležaljci za sunčanje, i njemu. - Uživaš, vidim, - kažem dok mu prilazim i spuštam se pored njega. - Aha, - zeva.

Sunce je tik iznad horizonta i oseća se prohladni večernji vazduh. Oslanjam se leđima na drugu ležaljku i duboko uzdišem. - Bože, ne želim nazad na posao, - mrmlja. - Ne, - jadikujem. – Ne želim da tražim dom i ponovo razmišljam o životu. - Bar je na nekom novom mestu. Biće zabavno. - U pravu si, - zevam. – Gladna sam. Legao bi mi jedan veliki sočni biftek.

Erik frkće. – Nekad zvučiš kao muškarac. - Hej, - kikoćem se. – Sasvim je u redu da žene vole meso. - Aha, - smeje se. – Možda ima nešto mesa kod Džona. - On ima sve u frižideru. Taj čovek vredi svaku moju paru.

Sklapam oči, teglim se i duboko udišem. Na korak sam da utonem u kasnu popodnevnu dremku, kada Erikova ležaljka glasno zaškripa pored mene. - Je l’ osećaš to? – kaže. Duboko udahnem, nabranog nosa. Žmirkam očima. - Miriše kao...dim? - Aha, baš tako.

Odjednom, on je na oprezu i gleda naokolo. Oči mu se šire i brzo ustaje sa ležaljke. Okrećem se, zabrinuta, i vidim oblak sivog dima koji dopire sa stepenica. - Džone! – viče Erik.

Džon izleće iz svoje kabine upravo u trenutku kada se oglašava alarm na jahti. Razrogačenih očiju, Džon otvara vrata koja vode dole i strčava niz stepenice. Erik i ja dotrčavamo u trenutku kada je otvorio zadnji deo jahte. Gusti sivi dim kulja, praćen plamenovima. - Oh, Bože, - prošaputah, stegnuvši Erika. - Idite u čamac za spasavanje, - viče Džon, trčeći nazad ka nama. – Motor se zapalio.

Nedavno sam angažovao čoveka da ga popravi jer nije dobro funkcionisao, mislio sam da je to

11


OLUJNA STRAST sređeno, jako mi je žao. Veoma je opasno, ako dođe do gasovoda, eksplodiraće. Moram da vas sklonim na bezbedno dok ne ustanovim šta je. Bez pogovora, Erik i ja trčimo ka čamcu za spasavanje na ivici jahte. Ulazimo i povlačimo lanac po uputstvu, i čamac se spušta. Čim smo se spustili na vod u, Erik koristi vesla da nas malo udalji od jahte. Dok plovimo, razrogačenih očiju, gledamo Džona kako izbezumljeno juri naokolo sa radiom u ruci. On doziva „Pomoć, pomoć“, i oboje znamo da je u opasnosti. Nešto ne valja sa motorom, i zato se zapalio. - Da ga izvučemo sa jahte? – izbezumljeno pitam. - Ne, on zna šta radi, - kaže Erik, stežući mi šaku. - Plašim se, Eriče. - Sve će biti u redu, verovatno je motor samo...

Čujemo glasan prasak, a zatim vidimo kako dim postaje sve gušći. Džon juri dole, i Erik smesta ustaje i viče mu da stane. Ali ne. On silazi u potpalublje i, jedan beskrajno dugačak

trenutak, ne čujemo ništa. - Trebalo bi da se vratimo, - plačem i ustajem. - Ne, - kaže Erik, stežući mi rame. – Ako eksplodira... - Ne možemo da ga ostavimo tamo, taj dim će ga ubiti! - To je njegova jahta, zna on šta radi. Ne možemo tamo. - Ali... - Ako eksplodira, - Erik viče, - umrećemo. - Ako ga ostavimo tamo, on će umreti! - Indigo, u ovom trenutku ništa ne možeš da uradiš. Ako se umešaš, samo ćeš napraviti problem. Ponovo sedam, obavijam ruke oko stomaka i drhtim. Muka mi je. Kako smo dospeli

ovde? Do pre pet minuta, kulirali smo i uživali u popodnevu. A sad, sedimo u čamcu za spašavanje i pitamo se šta će nam se desiti u narednih pet minuta. - Hej, - kaže Erik i seda pored mene. – Verovatno je otišao da ugasi vatru i sačeka

pomoć. - Nije još izašao. - Izaći će.

12


OLUJNA STRAST Stojim, tresući se. Naučena sam da nikada nikog ne ostavljam, i ne mogu samo da sedim ovde i čekam. To nije u redu. Možda je povređen. - Idem po njega. Možda se onesvestio, ili još gore... - Ne, - kaže Erik, stežući mi ruku. – Opasno je. - Nemam nameru da ga ostavim, Eriče! – vičem. – Ti se tu ništa ne pitaš.

Istrgnem se iz stiska, i tada se dešava. Eksplozija. Taman sam posegnula za veslima da se približimo, kada smo začuli zaglušujući prasak. Plamenovi kuljaju iz potpalublja i crni dim se diže ka nebu. Znam da vrištim, i da me Erik vuče nazad dok pokušavam da se otrgnem. Migoljim se u njegovim rukama, molim i jecam. Vatra se širi palubom, i jahta počinje da se raspada tu pred našim očima. Kako nešto može da izgori usred vodenog korita? To je okrutno. - Molim te, - jecam. – Eriče... - Nema ga više, - šapuće on. – To nije mogao da preživi. Indigo, moramo da odveslamo dalje. Ako to opet eksplodira...i mi ćemo umreti. - Pomoć će doći, - šapućem, tresući se. – Ne možemo se udaljavati. - Moramo da veslamo dalje! - Ne, Eriče! – vrištim. - Indigo, pogledaj me! – on viče, okrenuvši me. – Moraš da mi veruješ sad. - Možda je živ! - Vidiš li one plamenove? – on urla. – On nije živ. - Eriče!

Povlači me dole u naručje i pritiska me na svoje grudi. – Moraš da mi veruješ. Šššš, Indigo.

Sklapam oči i suze mi jure niz lice. Boli me. Toliko me boli da mi dođe da povratim. Celo telo mi se trese i stiskam Erika kao da je on jedino što me drži u životu. Pretpostavljam da

sada jeste. Čujem još manjih eksplozija i stežem oči još jače. Ne želim da ih otvorim. Ne mogu. Samo se snažno držim za Erika i pokušavam da odgurnem užas koji se dešava ispred mene. Najzad, taj užas postaje nepodnošljiv. Onesvešćujem se.

13


OLUJNA STRAST Poglavlje 2 Jo’ ho’ – Za mene je piratski život.

Dva dana smo na toj vodi; dva duga dana. Erik je pogrešio što je odveslao previše daleko, pa smo izgubili jahtu iz vidokruga. Sve vreme smo čekali helikopter, ili spasilački brod. Ni jedan ni drugi nisu došli. Plutali smo, bez hrane, bez vode, i bez zaštite od sunca. Koža je počela da mi se ljušti krajem prvog dana. Erik mi je dao svoju majicu da obučem i prekrijem kožu, ali ipak sam mu je vratila kada sam videla kako mu po koži izlaze plikovi. Dva dana bez vode na vrelom suncu, i grlo mi je bolno, suvo, i upaljeno. Telo mi je

malaksalo. Koža izgorela. Srce me boli. Preplašena sam, za svoj i Erikov život. Nema nam spasa. Osim ako nas neko pronađe...ali šta ako ne? Oh Bože, šta ako je ovo naš kraj? Ne želim da umrem ovako. Nije tako suđeno. Treba da ostarim, i imam decu. Ne da postanem trula vreća kostiju na napuštenom čamcu u okeanu. Imamo moj mobilni, ali ovde nema dometa, a i baterija je odavno crkla. Drugog dana uveče, Erik i ja smo se sklupčali zajedno, pokušavajući da zaštitimo jedno

drugo od hladnog noćnog povetarca, kada je najednom čamac počeo da se ljulja. To je samo blago, lagano ljuljanje, ali ipak se pomera. Oboje podižemo glavu i vidimo masu svetiljki ko je nam se približavaju. To je brod. Mora biti. Uspravljamo se nesigurno, drhtavih nogu. Srce počinje da mi udara. Oh Bože, je l’ to spasilački brod? Jesmo li spašeni? Olakšanje koje me preplavljuje dok podižem ruke i vičem promuklim glasom je neizmerno. - Je l’ to brod? – promuklo će Erik.

Oči mi gore od previše soli i premalo vode, ali žmirkam, i dok se približava, vidim da jeste. – Da. - Znam - mumla. – Ali kakav brod? - Zar je to važno?

On zareža besno. Poslednjih par dana stavili su na ispit naše prijateljstvo. Suočen sa izborom između života i smrti, svako bi popustio pod prevelikim stresom. Padam na kolena, 14


OLUJNA STRAST osećajući kako mi srce udara. Ovo je naša šansa da nađemo pomoć. Ovde smo već dva duga dana i sada brod plovi u našem smeru. Neću dozvoliti da nas zaobiđe. Erik se pomera, i naš maleni čamac se ljulja. Dižem svoje upaljene, bolne ruke i signaliziram svetlom lampice iz mog prsluka za spašavanje. Odjednom se veliko svetlo okreće i usmerava ka nama. Žmirkam i zaklanjam oči. Videli su nas. Pomoć je došla. Oh Bože, preživećemo ovo. Kolena mi klecaju i padam, preplavljuje me olakšanje. Erik nastavlja da viče i maše džepnom lampom. Iz ovog ugla, svetlo mi ne bije direktno u oči i mogu da vidim ono što on ne vidi, ali kada sam je videla, sledila mi se krv u žilama. Ta zastava...ni nacionalna, ni mornarička...ne, na njoj su lobanja i ukrštene kosti. Stomak mi se grči, i treba mi trenutak da se osvestim i povučem Erika za nogu, spuštajući ga tako da smo u istoj ravni. - Koji ti je đavo, Indi? - Z-z-z-za... - Šta nije u redu? – pita me, dok mu se zbunjenost širi licem. - Zastava. Oni su pirati. - Šta? - Džon je rekao...rekao je...da ovde ima pirata. Oh Bože, Eriče, oni su pirati. On zbunjeno odmahuje glavom, i ja drhtavom rukom pokazujem ka brodu koji nam se sada približava. Pogled mu se sužava, a onda vidim kako mu se oči pune strahom. Tetura unazad,

nespretno pokušavajući da dohvati nešto i odvesla odavde. Bilo šta da nas izbavi odavde. U dubini svoje preplašene duše, znam da nikada nećemo umaći takvom brodu. Ima mo samo dve opcije – da iskočimo, ili da dozvolimo da nas zarobe. U ovom trenutku, i jedno i drugo znači

smrt, zavisi jedino kakvu smrt hoćemo. Možda nas neće povrediti. Možda će nas samo pustiti da idemo, ili nas ostaviti ovde? Ne. Oni su pirati. Svi znaju da ne ide tako.

Stežem Erika, prestrašena. Srce mi lupa tako snažno da boli, celim telom mi prolaze žmarci, obuzimaju me strah i panika. Potreba da pobegnem i spasim se je ogromna...ali nemam gde da pobegnem. Erik zuri u njih i brzo gasi džepnu lampicu. Telo mu se trese, i jedan dugačak trenutak, vidimo samo mrak. Sve što čujem je naše disanje, dok nam se brod ne približi i talasi krenu da udaraju u čamac. Srce me boli toliko jako da mi dođe da ga iščupam, samo da prestane.

15


OLUJNA STRAST Ovo je kao noćna mora, samo što ne mogu da se probudim. Ne mogu da uradim ništa drugo, osim da se molim Bogu da ovi pirati nisu užasni. - Trebalo bi da iskočimo - šapuće Erik. - I umremo? – prosiktah. - Umrećemo svakako ako nas uhvate! - Ne možemo biti sigurni u to. - Previše je opasno! – reži on.

Ne mogu da odgovorim jer se svetlo zaljuljalo ka nama i upalo pravo u naš čamac, a veliki brod se zaustavio pored nas. Ne vidim ni belu mačku; sve što vidim je zaslepljujuća svetlost. Čujem glasove, a zatim zvuk merdevina koje se spuštaju. Cvilim i stežem Erika bliže. Snažno žmurim i želim da sve utihne, da se distanciram od ovog straha. Osećam da se Erik trese, a zatim mi hrapav, besni glas zapara uši. - Penjite se na brod.

Od tog grubog, smrtonosnog glasa ledi mi se krv u žilama. Otvaram oči i vidim čoveka na merdevinama koji nas besno gleda. - Molim vas, ne želimo nevolje - šapuće Erik. - Umukni i penji se na jebeni brod. - Samo nas ostavite ovde, mi smo...

Muškarac izvuče dugačak, zarđali mač, i uperi ga Eriku u lice. On uzdahnu i zatetura unazad, obarajući me. Zajecah kada mi izgorela leđa udariše o ivicu čamca. - Penji se na jebeni brod, smesta.

Erik podiže ruke u vis, tresući se. – U redu, u redu. Drhti dok se približava lestvicama. Pirat ga hvata za ruku i prebacuje, i on lelujavo visi sa merdevina, očajnički se grabeći za njih. Njegovi jecaji mi paraju uši i obavijam ruke oko sebe. Pirat ga gura, prisiljavajući ga da se penje, i okreće se ka meni. To je stariji čovek, duge žbunaste brade i proređene sede kose. Poziva me prstom, i ja se ne usuđujem da se usprotivim. Krećem ka njemu i hvatam merdevine. Grabi me za rame, ječim od stiska njegovih prstiju zbog kojeg moja izgorela koža ljutito protestuje. Drži me za rame dok se penjemo, i kada preskočimo ogradu gura me napred.

Snažno se sudaram s Erikom. On obavija zaštitnički ruke oko mene, i zahvalna sam mu. Trepćem, dopuštajući očima da se prilagode prizoru od dvadesetak ljudi koji nas okružuju. 16


OLUJNA STRAST Osmotrim ih i iznenađeno konstatujem da su...čisti. Pa dobro, nisu besprekorno čisti, ali zasigurno nisam očekivala da će tako izgledati. Ipak, to ih ne čini manje opasnim. Svi imaju

grube, besne izraze lica. Svi drže neku vrstu oružja. Mačeve. Noževe. Pištolje. Stežem Erika jače dok posmatram starijeg čoveka koji nas je pokupio kako ide ka vratima koja vode u potpalublje. Otvara ih i viče. - Kapetane. KAPETANE!

Čekaj malo. On nije kapetan? Gutam knedlu i osećam kako Erik drhti pored mene. Brzo bacim pogled na veliki brod, ali kao da gotovo ništa nisam videla, telo mi je previše uplašeno. Stariji čovek se okreće, dolazi do nas i zaustavlja se, isukanog mača, spreman za akciju. Saginje glavu i odmerava nas pogledom, kao da procenjuje šta nas čeka – život ili smrt. Tada mu pogled postade grublji i zareža - Lezite na jebeni pod. - Molim vas - preklinje Erik.

On gurnu mač ka Erikovom grlu i zagreba liniju dovoljno tanku da propusti par kapljica krvi. Padam na kolena, preplašena. Erik pada pored mene, rukom stežući grlo, pogleda izbezumljenog od šoka. - Glave ka podu! – viče pirat.

Oboje se spuštamo sve dok nam glave ne dodirnu prljavi, smrdljivi pod. Zatim samo ležimo tamo, čekajući. - Odakle ste? – pita pirat trenutak kasnije. - A...A...Amerika - kažem promuklo.

Kikoće se, i gvirnem gore dovoljno brzo da ga vidim kako se okreće ka vratima. Čujem zvuk čizama, a zatim vidim kako se vrata otvaraju uz škripu. Sklapam oči, okrećući glavu ka podu. Ne mogu da se suočim sa ovim. Bože, šta ako me siluju? Ili nas sporo muče? Ili nas prodaju? Svašta može da se desi. Čujem kako paluba škripi dok kapetan korača prema nama. Kad škripa prestane, zadržavam dah. Zar je to to? Da li će jednostavno da potegne pištolj i upuca

nas? Možda će nas iseći i baciti preko ograde da iskrvarimo? - ’De ste koj’ moj našli ovo dvoje?

Njegov glas...zvuči tako...mlado. Želim da podignem pogled, ali telo mi se sledilo od straha. - Bili su na čamcu, vrištali i izmotavali se. - Samo oni? 17


OLUJNA STRAST - Aha, samo njih dvoje.

Za trenutak zavlada tišina, i osetim Erika kako se vrpolji pored mene pre nego što pokuša da govori. – Bili smo na jahti i... - Jesam ti dozvolio da govoriš? – povika kapetan.

Erik se ponovo trže i istog trena ućuta. Tišina ispuni vazduh, i sve što čujem je moje isprekidano uplašeno disanje. - Ti, devojko, pogledaj me.

Oh Bože, obraća se meni. Oči mi se pune vrelim suzama i polako podižem glavu. Ono što očekujem da vidim, i ono što zaista vidim, su dve potpuno različite stvari. Treba mi poduži trenutak da shvatim da je čovek u koga gledam zapravo pirat. U svojoj glavi sam imala sliku jednog starog, smrdljivog čoveka...ali on...oh...on je nestvarno lep. Iako uplašena, ne mogu da sklonim pogled s njega. Nema šanse da skrenem pogled. Nemoguće je poverovati da je neko ko tako izgleda na ovakvom mestu.

Visok je, to prvo uočavam. Ovaj dvometraš bi savladao većinu muškaraca. Sav je u čvrstim mišićima; i njegove dugačke ruke su išarane crnim, keltskim tetovažama. Nosi poderane, crne farmerke, pištolj i pojas sa mačem, i crnu majicu koja tesno prijanja uz njegova široka, isklesana prsa. Vidim gustu, dužu crnu kosu kako štrči ispod crvene marame koju nosi na glavi. Kada nam se pogledi sretnu, duboko hrapavo udahnem. Toliko su tamne da se čine crnim, pa ipak, prelepe su i očaravajuće. Lice mu je prekriveno kratkom bradom i nosi minđuše. Debeli, zlatni lanac mu visi oko vrata. Izgleda zanosno, ali kao i ostali, neverovatno smrtonosno. Gledamo se beskrajno dugo, dok najzad ne progovori. – Otkud vi na okeanu?

Gutam pljuvačku i otvaram usta da odgovorim, ali glasa mi nema. - Odgovori mi, devojko – viče. - Bili smo na jahti - kreštavo kažem. – Zapalila se i uzeli smo čamac za spašavanje, ali

Erik...hoću reći...otplutao je i našli smo se u zamci. On pređe prstima preko tamne brade na obrazima. Stariji pirat mu priđe i približi se da mu šapne nešto na uvo. Kapetanove oči se raširiše i on se okrete ka meni, klizeći pogl edom preko mog tela. Klimajući glavom, kao da je impresioniran, ponovo se okrete i reče nešto starom piratu, na šta obojica klimnuše. - Ti, dođi ovamo - reče i pozva me prstom.

18


OLUJNA STRAST Erik se brecnu, hvatajući me za zglob kada sam krenula da ustanem. – Neće ona nigde blizu tebe.

Kapetan pogleda Erika, podiže ruku i pucnu prstima. Dva pirata se pojaviše iza Erika, i jedan od njih ga tako snažno udari, da je razbio lice o palubu. Kleknuh, jauknuvši, i posegnuh za njim. Snažan par ruku se steže oko mene i povuče me nazad. Videh dva pirata kako podižu Erika, svaki za ruku, i odvlače ga ka velikim vratima koja vode u potpalublje. - Pustite ga, molim vas - preklinjem.

Kapetan me zaokrenu tako da sam lice u lice s njim. Prsti mu se zariše u moja ramena i ja jauknuh, migoljeći se. - Začepi i hodaj.

Gura me napred i ja prisiljavam noge da se pokrenu, iako imam osećaj kao da su od olova. - ’De ćemo momka, Hendrikse? Hendriks. Hendriks. Hendriks. To mu je ime? - Vodite ga u ćeliju, pozabaviću se njime ubrzo. Prvo ću odvesti devojku, treba mi par informacija.

Informacija. Kakvih? Zašto od mene? Osećam kako mi opet gura leđa, i ne usuđujem se da se usprotivim. Kad dođem do velikih vrata, gvirnem dole. Sve što vidim su stare, drvene stepenice. Napravim korak, još jedan, i još jedan, sve dok ne dođem do dna. Razgledam taj veliki brod, prilično iznenađena njegovom veličinom. U osnovi, prvi nivo se sastoji iz dugačkog hodnika duž koga se nalaze ulazi sa obe strane. Ponovo me gura, i ja pravim još jedan korak. Dok napredujem niz hodnik, letimično pogledam male, bunker prostorije sa strane. Kroz jedna od vrata, vidim veliku sobu koja izgleda

kao trpezarija. Posežem za zatvorenim vratima na kraju hodnika, ali me Hendriks zaobilazi, hvata kvaku i otvara vrata. Gura me unutra, spotičem se i upadam. Uspevam da zadržim ravnotežu da ne padnem. Koristim priliku da se osvrnem oko sebe. Mora da je ovo njegova soba. Velika je, ima tamne drvene zidove, toalet i tuš sa strane, veliki krevet na sredini i radni sto blizu prozora na kraju. Hendriks me opet gurnu, tako da nastavljam

da koračam pravo sve do male sofe. Hvata me za ramena i gura naniže, prisiljavajući me da sednem. Ne opirem se. Mozak mi viče da se jednostavno pomirim sa tim. Možda me neće ubiti

19


OLUJNA STRAST ako radim šta mi se kaže. Mislim na Erika i srce mi se steže. Je li dobro? Da li ga muče u ovom trenutku? Ne mogu da ne pitam. Ne mogu da zaboravim na svog prijatelja. - Je l’ ga muče? – upitam raspuklim glasom.

Hendriks stoji ispred mene, i na moje reči on klekne. Hvata me za zglobove na rukama i čvrsto ih steže, onemogućavajući mi kretanje. Pogledi nam se sreću, smeđe oči nalaze zelene, i ja zadrhtim. Te oči svašta skrivaju, toliko bola, toliko besa, toliko smrti... - To te se ne tiče. Tvoja briga je opstanak. Ako radiš šta ti kažem, živiš. Ako ne, umireš. Prosto je. Prosto. Prosto. Naravno, baš je prosto. Spuštam glavu, gutajući iznova i iznova da

zaustavim žuč koja mi se diže u grlo. - Koliko imaš godina, devojko? - Zovem se Indigo - brecnem se i dignem glavu, susrevši njegov besan pogled. - Zabole me kako se zoveš, to me ne zanima. Pitao sam koliko imaš godina. - Kakve to ima veze? – šapućem. – Ako ćeš da me siluješ, mislim da ti to nije važno. On frknu. – Ne, pretpostavljam da nije. Pa ipak, odgovori mi.

Telo mi se ukoči. - Smesta - zareža on. - Dvadeset četiri. On suzi pogled i klimnu glavom. – Jesi li se jebala sa mnogo muškaraca? Oh. Moj. Bože. - Jebi se - izlete mi.

On podiže ruku i zalepi mi takav šamar, da sam sve zvezde izbrojala. Telo mi se ukoči, i raspadoh se u trenu. Onaj crvić snage otpuza natrag u dubinu moje duše i ostade tamo. - Odgovori mi na pitanje, ili ću te zatvoriti u ćeliju sa pacovima. - Ne - zakreštah. - Ne nisi se jebala sa mnogo njih, ili ne nećeš da mi odgovoriš? - Ne, nisam se jebala sa mnogo njih. - Dobro. Dobro? Podižem glavu i besno ga pogledam. - Ko si ti? – pitam hrapavim glasom. - Neko s kim ne bi da se zajebavaš. 20


OLUJNA STRAST - Š...š...š...šta ćeš da uradiš sa mnom? – upitam tiho.

On razvuče usne u kez, i to nimalo lepo. Pogled mu je jako preteći. Prođe me jeza, ali kada progovori, ceo moj svet stade. - Hoću da te prodam. Oh.

Bože. Hoće da me proda. Ne mogu ni da dišem. Celo telo mi pulsira i vrti mi se u glavi. On hoće da me proda? Kao...seksualnog roba? Ili na crnom tržištu? Podižem glavu i oči mi gore dok zurim u njegove crne oči. – Želiš da me prodaš? – jedva izgovorim. - Ne

želim da te prodam - zareža i odvrati pogled, ustajući. Odlazi do svog radnog stola,

uzima cigaretu i pali je. – Prodajem te. - Zašto? – šapućem. - Zato što sam dužan nekome, a ti si savršena za i splatu. On voli devojke poput tebe.

Devojke poput mene. Oh Bože. Ne želim da znam šta to znači. - M...m...molim te, samo me pusti. Otići ću... On frknu. – Ne dolazi u obzir. Zaista moram da izmirim taj dug. Ne brini, loš je samo

kada ga naljutiš. - Neću ti to dozvoliti - vičem, a telo mi se trese.

Stušti se na mene, zgrabi me za ramena i podiže na noge. Vrištim od bola dok mu se prsti zarivaju u moju kožu. – Nemaš izbora. Shvatićeš već da nisam čovek koga bi da zavitlavaš. Zdrobiću te. A sad se okreni. - Molim? – šapućem.

Okreće me. – Ne raspravljaj se, već uradi tako. Počinje da me ispipava. Traži oružje. Naći će moj telefon. Moju jedinu šansu za beg. Kada pređe prstima preko mojih džepova, zavuče ruku i izvadi moj mobilni. – Ovo ne možeš da zadržiš. Baca ga na pod i gazi sve dok se ne raspadne. Sa njim se raspadaju i sve moje nade. - Molim te, samo me pusti da idem.

Okrete se i besno me pogleda pre nego što ode do vrata. Otvara ih, izviri napolje i viknu Drejk! 21


OLUJNA STRAST Trenutak kasnije, uđe visoki plavokosi pirat sa reckastim ožiljkom od slepoočnice do usta sa leve strane lica. Ne gleda me; samo stoji kod vrata i čeka naređenje. Ogroman je, širokih ramena i mišićaviji od prosečnog čoveka. Hendriks me gurnu ka njemu, i ja se suzdržah da ne vrisnem preplašeno. - Vodi je u ćeliju. Neka vidi koga je našla da zeza. - Molim te - preklinjem. - Predlažem da naučiš da ćutiš dok ti se ne obrate - zareža Hendriks. – Postaviću te ja na

mesto, devojko. Ne sumnjaj u to. Tvoje molbe me ne dotiču. Usna mi drhti i spuštam glavu. - Sad, stavi ruke iza leđa. Brzo podignem glavu. – Šta? Neću.

Hendriks progunđa, okrete se i zaputi ka radnom stolu. Izvadi lisice, i odlučnog, besnog pogleda se zaputi nazad, uhvati me za rame i okrenu.

Došlo je i mojih pet minuta. Zamahnem nogom nazad i pogodim ga u čašicu. On zaurla, ali mu prsti ostadoše na mom ramenu. Gurnu me napred, pritiskajući me uza zid. Migoljim se i otimam, izvijam se u žalosnom pokušaju da se izvučem iz njegovog stiska. Odjednom, hladan i čvrst predmet mi pritiska slepoočnicu. - Prosto je - sikće mi uz uvo. – Radiš ono što ti kažem, ili ću ti prosvirati mozak. Meni je

potpuno svejedno. Sad odluči hoćeš li da živiš ili da umreš. Šta si rešila? - Ionako nije važno - plačem, migoljeći se. - Život ili smrt? – viče i pritiska me jače u za zid. - Život! – vrištim. – Život! - Onda umukni i uradi šta ti je rečeno - zareža.

On skloni pištolj, a moja kolena prete da popuste. Sva se tresem, i zubi mi cvokoću. Hendriks mi gura ruku iza leđa i otrgne mi se bolni jecaj iz grla. Zatim mi stavlja lisice. Okreće me i pogledi nam se za trenutak sreću. Mora da se još nešto krije iza tih očiju. Ovo sigurno nije sve? Ponaša sa kao čudovište, ali oči mu govore da je u dubini duše drugačiji. - Molim te, daj mi malo vode - šapućem. - Misliš da si na nekom luksuznom odmoru? – obrecnu se. - Umreću, a onda nećeš moći da me prodaš.

22


OLUJNA STRAST Oči mu za trenutak iznenađeno bljesnuše, a onda mu pogled postade grublji. – Ne preti mi opet, devojko.

Gura me ka plavokosom muškarcu, i ovaj uzima lanac lisica i vuče me. Ne mogu ništa drugo, nego da poslušam. Poput nevaljalog šteneta, pratim ga niz hodnik. Dok me vodi, razgledam svoje okruženje. Većina vrata sa leve i desne strane hodnika su zatvorena, tako da ne mogu da vidim šta je unutra. Sa leve strane u dnu hodnika nalazi se v elika prostorija, iz koje dopiru bučni glasovi i muzika. Dolazimo do kraja hodnika, gde su stara, polomljena drvena vrata. Plavokosi ih otvara i gura me unutra.

Stepenice su klimave, i oseća se na buđ i pacove. Povijam se i prisiljavam da ostanem jaka dok se surove slike stvarnosti urezuju u moj um. Stižemo do dna i slabo osvetljena

prostorija mi iskrsava pred očima. Vidim tri ćelije, sve sa rešetkama. Prikovala sam se za pod od panike koja me je obuzela zbog njihove veličine. Premale su, bez kreveta, toaleta, bez ičega. To je samo skučeni, sićušni prostor. Odmahujem glavom, i zakopavam se u mestu. Plavokosi me gura s leđa, ali ja stežem noge i odbijam da se pomerim. Snažno me odgurnu i poleteh napred. - Molim te - preklinjem, hvatajući se za rešetke dok pokušava da me ugura unutra. –

Molim te, ne teraj me unutra. Nisam ništa loše uradila. - Ulazi - sikće. - Jesi li ti uopšte ljudsko biće? – vrištim.

Prošišta još jednom, otvori rešetku i gurnu me toliko snažno unutra da sam se odbila o suprotni zid i srušila na pod. Pojurim napred, ali me on zadrža, brzo mi skide lisice i zalupi mi vrata pred nosom. Vrisnem i obavijem prste oko rešetaka, drhteći, vrištim i plačem. Plavokosi nonšalantno odšeta, kao da ga moje zapomaganje ni najmanje ne dotiče. Padam na kolena, jecajući. Kako li sam završila ovde? Čujem neki kreštavi zvuk i okrenem se, grudi mi se dižu i spuštaju od uspaničenog disanja. Onda ugledam Erika u ćeliji pored, sklupčanog, kako krvari. – Eriče? – kriknem i dopuzim, pokušavajući da doprem do njega kroz rešetke koje nas dele. Erik teško diše i telo mu se trese. - Eriče! – vičem. – Probudi se!

On se zakašlja i treperavo otvori oči. – I...I...Indi? – kreštavo upita. - Ovde sam. Jesi li dobro? Oh, Eriče, užasno mi je žao.

23


OLUJNA STRAST On se opet nakašlja i bolno zajeca. Čujem zvuk čizama, okrećem se i vidim Plavokosog kako donosi malu flašu s vodom. Baci je kroz rešetke, besno me pogleda, okrete se i ode gore. Doneo mi je vodu? Zašto? Dopuzim do flašice, a grlo mi gori od očajanja. Želim da je ispijem u jednom gutljaju. A onda čujem kako Erik kašlje pored mene i znam da moramo da je podelimo.

Otvaram flašicu i prislanjam je na usne. Voda je hladna i umirujuća. Očaj mi razdire telo. Treba mi nadljudski napor da ne popijem sve. Ruke mi drhte nakon par velikih gutljaja. Ne želim da prestanem da pijem, ali nemam izbora. Moj prijatelj će umreti bez ove vode. Dopuzim natrag do rešetaka i pažljivo gurnem vodu kroz njih. Erik se uspravio u sedeći položaj, oborene glave, pocepane i krvave odeće. - Hej - šapnem. – Ovamo.

Podiže glavu, i srce mi se stegne kada ugledam šljivu na njegovom oku, rasečenu usnu i sasušenu krv na bradi. On spazi vodu, a oči mu plamte od potrebe. Dovuče se do mene, zgrabi mi flašicu iz ruku, skide zatvarač i pritisnu je na usne. Ispi svu vodu u tri velika gutl jaja. Kada je ispraznio, pogleda me kao da se sada oseća još gore. - Tako sam žedan - reče raspuklim glasom. - Znam - kažem umirujuće. – Naći ću način da nas izbavim odavde, Eriče. Kunem se. - S...s...sve me boli - šapuće.

Suze mi peku oči. – Znam, mili. Znam. Naći ću izlaz odavde, obećavam. - Oni će... – hrapavo udahnu. – Oni će da te prodaju, Indi.

Srce mi snažno lupa i ja gutam knedlu, nastojeći da zadržim smireni izraz lica. – Znam, ali neću im to dozvoliti. Uspeću da nađem rešenje. - Mi smo usred okeana - zaropta on. – Kako da pobegnemo? - Slušaj me dobro - šapućem, pružajući ruku kroz rešetke, i dodirujem mu ruku. – Uvek

postoji način. - Indi... - Ne, Eriče, ne predaj se sada. Ako odustaneš, onda ništa nismo uradili. - Mnogo sam gladan - kaže, razrogačenih očiju punih bola. - Znam, i ja.

Oslanjam se na rešetke, i dalje ga držeći za ruku. Čujem kako mu se disanje ponovo produbljuje i znam da je totalno iscrpljen. Pretučen je, dehidrirao i gladan. Ako nas uskoro ne 24


OLUJNA STRAST nahrane, crno nam se piše. Sklapam oči, koje me užasno peku. Fokusiram se na disanje i pokušavam da smirim srce koje ludački udara. Moram da ostanem smirena. Moram da budem jaka i pronađem način da preživimo ovo. Ako ne uspem...

I Erik i ja ćemo umreti. Neću to dozvoliti.

25


OLUJNA STRAST Poglavlje 3 Život je jako lep, a zašto i ne bi bio? Ja sam pirat, na kraju k rajeva!

Povraćanje na prazan želudac je najgori osećaj na svetu. Sledećeg popodneva sam dobila morsku bolest, i iako sam dehidrirala i umirem od gladi, presamitila sam se od povraćanja žuči jer mi je jedino ona ostala. Erik je opet bez svesti, i iz sata u sat izgleda sve gore. Brinem se za

njega. On nije mentalno jak, i povrh sve traume koju smo doživeli, pretučen je. Mislim da je klonuo duhom.

Jutros su pirati došli i ostavili nam nešto vode i hrane. Svoju sam dala Eriku. Bez ustručavanja je smazao moju hranu, a onda sve opet povratio. Znala sam da će se to desiti. Upozorila sam ga da jede polako, ali nije. Zadržala sam vodu, polako je pijuckajući, navikavajući lagano stomak na nju. Ipak, nije dugo potrajalo. Napolju, vetar zavija i brod se ljulja. Toliko o

tome koliko moj stomak može da podnese. Nalazim jedino čisto mesto na podu i sklupčam se, dok mi se stomak prevrće i buni. Sklapam oči; telo mi je iscrpljeno. Znam da moram da se isključim i odmorim, ali prestravljena sam. Kako ćemo pobeći sa ovog broda? Bože, hoćemo li otići sa ovog broda? Šta će biti kada me prodaju? Hoće li ubiti Erika? Baciti ga u okean? Nikada više neću moći da zaspim znajući da mu se desilo nešto loše zbog mene. A, budimo iskreni, ja sam kriva za ovo. Ja sam ta koja je pokušala da pobegne. Osećam da mi se vrti u glavi i probam da brojim, u očajnom pokušaju da to zaustavim. Moram da se odmorim. Treba mi snaga. Iznutra me sve boli, a spolja sam toliko izubijana da ne

želim ni da razmišljam o tome. Samo hoću kući. Želim da odem i promenim svaku glupu odluku koja me je dovela dovde. Hoću li ikada više nekoga ponovo videti? Ili ću doveka biti okružena samo piratima? Još gore, ako me zaista prodaju, hoću li provesti ostatak ži vota kao seksualni rob?

Drhtim i stomak mi se čvrsto steže. Neću da plačem. 26


OLUJNA STRAST Nisu vredni mojih suza. - Policija! – neko odjednom viče.

Policija? Trgnem se i uspravim, a telo mi oštro protestuje. Naginjem glavu u stranu i naprežem se da čujem glasove odozgo. Pored mene, Erik počinje da se pomera. - Spremite pištolje - viče drugi. - Blizu su, ali znaju da ne mogu da nas privedu - neki pirat besni. – Samo neka probaju.

Raznećemo ih na komadiće pre nego što dobiju priliku za to. Policija je u blizini? Podižem se na ruke i kolena, a stomak mi se besno prevrće. Je l’ ovo naša šansa za slobodu? Možemo li da pobegnemo? Erik je sada budan i zuri u mene, pomalo izgubljenog pogleda. – Š...š...šta se događa? - Policija! – ječim. – Napolju su.

Oči mu se šire, i on se uspravlja na kolena i šake. – Moramo biti bučni, da vrištimo i zovemo upomoć. - Ubiće nas - kažem plačno, odmahujući glavom. - U svakom slučaju će nas ubiti, Indigo. Vrišti! - UPOMOĆ! – vrištim, dok mi se celo telo puni adrenalinom. – POMOZITE! - POMOZITE NAM! – glasno urla Erik. – POMOĆ!

Čujemo psovanje i komešanje na palubi, pa i glasne povike. Svaki inč kože me pecka, i srce mi tako snažno udara da se osećam pomalo loše. To je to, verovatno jedina šansa za bekstvo koju ćemo ikada dobiti. - UPOMOĆ! – oboje vičemo u isto vreme, toliko glasno da ne sumnjam da su nas čuli. Nastavljamo.

Čujem da se vrata ćelije otvaraju i Hendriks uleće. Ok, on je poslednja osoba koju sam očekivala da vidim. Divljačkog pogleda, hvata se za rešetke i besno me gleda. – Umukni - viče. - Malo sutra - kreštavo ću ja. – UPOMOĆ!

Izvlači pištolj iz farmerki i uperi ga u mene. – Umukni, ili ću te ubiti. - Zar misliš da marim? – vičem. – Samo napred, ubij me, to je sigurno bolje od onog što

si planirao da uradiš sa mnom. Za trenutak, izraz lica mu se promeni, i on uperi pištolj u Erika. Telo mi se sledilo. - Ali ne bi htela da ubijem njega. - Nemoj - kažem hrapavim glasom. 27


OLUJNA STRAST Pogleda me svojim tamnim očima. – Onda umukni. Još jedna reč, i razneću ga na komade pred tvojim očima. - Samo nas pusti da idemo - jecam. - Zar me nisi čula? – urla. – Rekoh, ućuti!

Pridižem se na noge, a sve u meni drhti. Krećem ka vratima, hvatam se za rešetke i besno gledam kroz njih. – Onda nas ubij, oboma ćeš nam učiniti uslugu. UPOMOĆ!

On zareža, izvadi ključ iz džepa i otključa bravu. Čim je otvorio vrata, pojurim napolje. Pruža ruku i odgurne me, tako jako da odletim unazad. Padam na zadnjicu, ali odlučnost u mom telu ne jenjava. Uspravljam se na šake i kolena, puzim napred i snažno ga udaram u noge da se zatetura unazad. - Jebiga! – sikće.

Otpuzim pored njega i stignem do podnožja stepeništa pre nego što me zgrabi za članak i povuče nazad. Glasno vrištim i osećam da pada na kolena dok obavija ruke oko mojih grudi, povlačeći me nazad. Jednom dugačkom rukom me steže uz sebe, dok mi drugom rukom tako snažno pritiska usta da osećam kako mi se zubi zarivaju u usne. Migoljim se i otimam, koristim i zadnji atom snage u sebi da se oduprem. Grubo mi steže glavu uz svoje rame i jače mi pritiska usta. - Dosta - naređuje.

Guram glavu napred i zabacujem je unazad toliko jako da on iznenađeno glasno dahnu. Zareža i oslobodi mi usta, dohvati pištolj sa poda i prisloni mi ga uz slepoočnicu. – Ne primoravaj me da te ubijem, jer to nikako ne želim. On to ne želi? On to...ne želi? Počinjem tako snažno da drhtim i gubim bitku. Telo mi postaje mlitavo i isklizavam mu iz ruku dok se napreže da me pridrži. Zadihan je, i celo telo mi se kreće sa svakim udahom koji besno napravi. Polako sklanja pištolj sa moje glave, povlači me ka sebi i ustaje, podižući i mene. Ne pušta me, jednostavno me odnosi u ćeliju i spušta na pod. Onda se najzad smiruje. - Ne otežavaj situaciju - kaže. – Ne želim da ubijem ni tebe, ni tvog prijatelja, i zato samo ne galami.

28


OLUJNA STRAST Klimnem, i spuštam glavu. Gleda me za trenutak duže, a onda se okreće i odjuri napolje. Padam na stranu i otrže mi se glasan, poražavajući jecaj. Nema nam spasa. Ne možemo pobeći. Erik dopuza do rešetaka i nežno mi šapnu - Indi, sve će biti ok. - Nije ok - cvilim, stežući pesnice, i odmahujem glavom. – Eriče, on će da me proda. Šta da radim? Podignem glavu i vidim Erikov oboren pogled. – Iskobeljaćemo se odavde, kunem se Indi. - Nema nam spasa - zavijam. - Neću nikome dozvoliti da te povredi - mrmlja, i uzima me za ruku. – Kunem se.

Ono što on ne shvata, u svom prokletom crno-belom svetu, je... da ništa ne može da učini da spreči ovo. ***

Ostavili su nas u toj ćeliji cele noći i celog narednog dana. Nisu nam više davali ni hrane ni vode. Celog svog života, nikada nisam imala veću želju da umrem. Pomisao na smrt je draža mom umu od pomisli na život i postepeno dehidriranje, i mučenje sve dok moje telo ne bude više moglo da se bori i izdahnem. Imam osećaj kao da mi je jezik debelo parče šmirgle. Grlo mi je toliko suvo i plašim se da gutam, jer me užasno boli. Izgladnela sam i na granici da ispustim dušu. - Indi? – promuklo upita Erik sa druge strane rešetaka. - Tu sam - šapućem. Glava mi je oborena, jer nemam snage da je podignem. - Jesi dobro? - Uskoro ću biti. - Ne možemo više ovako. Umrećemo ako nešto uskoro ne preduzmemo. - Neće dozvoliti da umrem - kažem, u nadi da sam u pravu. – Ja sam im zgoditak. - Možda su našli nešto drugo. Ne možemo se uzdati u to - kaže jedva prepoznatljivim, promuklim glasom. - Pa šta onda da radimo, Eriče, jer ja sigurno ne znam kako da zbrišemo sa ovog broda

usred nedođije! – brecnem se.

29


OLUJNA STRAST - Treba nam plan šta ćemo kada se vrate ovamo. Ovde ne vidimo ništa, ne možemo da vidimo sobe, ni puteve za beg – ništa. Treba da nađemo način da se domognemo palube. U pravu je. Naravno da je u pravu. Znam da postoji samo jedan način da pobegnemo, a to

je možda da ukrademo čamac za spasavanje, ili splav, ili prokleto bure. Mora da postoji nešto čime možemo da pobegnemo, a jedini način da to saznamo je da se popnemo na palubu. Ali kako do gore? - Mi smo u majušnoj ćeliji, Eriče. Kako misliš da izađemo? - Ako si ti njihova nagrada - kaže on tiho - neće hteti da umreš. - Na šta ciljaš? – nestrpljivo prošapućem. - Mislim da treba da se pretvaraš da si se onesvestila kada opet siđu ovamo. Možda se

uplaše i odnesu te gore. Onda možeš da osmotriš mesto i nađeš način da pobegnemo. - To nije loša ideja - kažem, klimajući glavom. – Ali možda danima neće silaziti ovamo. - Možda neće, ali ako te žele živu, hoće.

Sklapam oči i koncentrišem se na disanje. – Možemo samo da pokušamo. Nemamo drugog izbora.

Nadam se da će ovo upaliti. Nema nam druge.

30


OLUJNA STRAST Poglavlje 4 „Tvoj sam kapetan, ti moja curica. Baš tako!“

- Indi! – šapuće Erik izbezumljeno. – Probudi se!

Mrdnem se sa mesta gde ležim na podu i celo me telo boli. Trepćem brzo i pokušavam da se fokusiram na Erika. - Silaze!

Pokušavam da se pomerim, ali telo mi je ukočeno i bolno. Čujem bat koraka i zvuk otključavanja vrata ćelije. U pravu je; silaze ovamo. Koliko li je dana prošlo? Nemam pojma. - Onesvesti se, Indi - šapuće Erik. – Nemoj da ustaješ.

Ostajem na mestu i pokušavam da se opustim, tako da deluje ubedljivo. Moram da usporim disanje da bi mi telo izgledalo manje ukočeno. Čujem zvuk čizama, a onda kao da je neko upalio svetlo. Čini mi se da je svetlije, iako su mi oči zatvorene. - Molim vas - čujem Erika. – Ne mogu da je probudim. Molim vas da joj pomognete. - Jebiga, rekao sam ti da joj daš vode - zareža Hendriks. - Jesam, kapetane. - Rekao sam dovoljno vode da ne bi došlo do ovoga. Moroni jedni, jeste li im išta davali u proteklih par dana, kako sam naredio? – urla on.

Tišina ispuni prostoriju. Hendriks je hteo da nas hrane? Nije pokušavao da nas polako ubija. U srcu mi se javi nada. - Izvini, kapetane, mislio sam...mislio sam da im je Džes dala... - Jebeni, nesposobni idioti!

Čujem kako se vrata ćelije otvaraju, i trenutak kasnije osećam ruke koje se obavijaju oko mog tela i podižu me. Trudim se da budem što mlitavija mogu. - Zovi Seni i Džes, moraju da se pobrinu za nju.

Ima i žena na brodu? Srce mi uzbuđeno lupa. Možda ima nade. Možda će mi one pomoći. 31


OLUJNA STRAST Hendriks me iznosi, i čujem kako naređuje drugom piratu da donese Eriku hrane i vode. Zahvalna sam mu na tome. Više od svega, hoću da znam da mu je dobro. Kada se popnemo i izađemo u hodnik, neznatno otvaram oči i panično pokušavam da upamtim šta me sve okružuje. Neka vrata su otvorena, a negde vidim čak i prozor. To je odlično. Vidim unutrašnjost trpezarije, sa dugačkim stolovima i stolicama razbacanim naokolo. Prolazimo pored male kuhin je; noževi...noževi mogu da posluže. - Znam šta radiš - odjednom kaže Hendriks. Brzo gvirnem ka njemu i vidim da me gleda. Sranje. Provalio je da mu razgledam brod.

Provalio je da se pretvaram da sam se onesvestila. Bože, tako sam glupa. Nisam ga prevarila ni za trenutak, ni za prokleti trenutak. Kako da pobegnem kad ne mogu čak ni na pet minuta da ga uverim da sam se onesvestila? - Ne možeš da me kriviš što sam pokušala - promuklo kažem. - Šta si sad smislila? – podmuklo se osmehnu. – Da me savladaš svojom impresivnom

snagom, a onda pobegneš sa nožem i skočiš preko ograde? U redu, kad to tako kaže osećam se glupo. Mrštim se i skrećem pogled. - To ti ne bi uspelo iz više razloga, ali glavni je taj da smo usred okeana, jako daleko od sveta. Umrla bi za dan. Seronja. - Mogla sam da iskočim. To je sigurno bolje nego da sedim ovde i čekam da me prodaš kao nekog seksualnog roba - brecnem se.

Odjednom me spušta na noge. Kolena mi klecaju i jedino me njegov čvrst stisak oko ruke drži da se ne skljokam na pod. Tako sam slaba. Počinje da me vuče, koračajući besno i odlučno. Vodi me niz hodnik i uz stepenice, na palubu.

Kasno je popodne, i sunce je tek počelo da se spušta na horizont. Žmirkam, iako sunce nije visoko na nebu. Danima sam bila u mračnoj ćeliji, i jako svetlo mi smeta. Dovlači me do ograde i pritiska na nju, hvata me pozadi za vrat i gura mi glavu na dole.

Šta kog vraga? - Š...š...šta to radiš? – vičem, boreći se onoliko koliko mi slabašno telo dopušta. - Gledaj - kaže režeći, i okrenu glavu. – Drejk, dolazi ovamo i baci neki mamac!

Trenutak kasnije, komad debelog mesa preleće preko ograde broda i uz pljusak pada u vodu. Hendriks ne popušta stisak na mom vratu, i mene počinje da steže u grudima. A onda ih 32


OLUJNA STRAST ugledam. Za trenutak mi je mutno pred očima, i drhti mi donja usna. Najmanje šest velikih ajkula izbija na površinu. Jedna iskače iz vode i grabi komad mesa u zalogaju. Počinjem da plačem. Celo telo mi se trese i obuzima me panika. Čak i ako nađem način da odem odavde, te ajkule su smrtonosne. Verovatno neću daleko stići. - Vidiš? – viče Hendriks. – Jesi dobro videla? Eto šta se događa kada preskočiš preko ograde. - V...v...vidim - plačem.

Gura mi glavu niže i ja vrištim. – Hoćeš da budeš mamac za ajkule? - Ne - vrištim i otimam se. - Hoćeš da te kidaju na komadiće, polako? - Prokletstvo, ne!

Povlači me nazad, i telo mi se sudara sa njegovim grudima. Kolena mi i dalje klecaju, ali me pušta da padnem. Udaram o pod. Širim ruke po vlažnom drvetu i počinjem da jecam. Gotova sam. Nema mi spasa. Kako pobeći nečem ovakvom? Okean je odjednom postao smrtonosno mesto, ispunjeno sa mnogo više opasnosti nego što sam ikada zamišljala. - Moj savet ti je da prestaneš da pokušavaš. Nema izlaza sa ovog broda, devojko. Ne bez

da izazoveš sopstvenu smrt. Drhtim. Postupam pogrešno. Pokušavam da pobegnem, a zapravo, najbolja šansa za

bekstvo je trenutak primopredaje. Pretpostavljam da će taj kome me prodaje biti negde na kopnu, i stoga ću imati kakvu-takvu priliku da pobegnem. Ako umrem, neću dobiti tu priliku. Hendriks me je možda zaplašio, ali nemam nameru da odustanem. Ne još uvek. ***

Hendriks me je pustio da sedim koji trenutak na palubi nakon scene sa ajkulama i otišao da priča sa grupom pirata u uglu. Zadubio se u razgovor, i ja odlučujem da rizikujem. Tako je siguran da me je zaplašio dovoljno da ništa ne pokušam da preduzmem. Misli mi lete ka

noževima u kuhinji – prokletstvo, verovatno je tu negde čak i neki pištolj. Hvata me panika i moram da budem oprezna, ali možda mogu otići do Erika, pa da uzmemo mali čamac prikač en o bok broda. Mali čamac za koji ne zna da sam ga videla sedeći ovde, oporavljajući se od šoka. Pa 33


OLUJNA STRAST ipak, tu je, tačno iza, jedva vidljiv. Polako ustajem, i veoma oprezno se šunjam na vrhovima prstiju do vrata koja vode dole na drugi nivo.

Zadržavam vazduh sa svakim korakom koji napravim, ubeđena da ću osetiti pištolj uz glavu pre nego što dođem do poslednjeg stepenika. Silazim u donji nivo i polako se okrećem. Nije me video. Ubrzavam korak što više mogu dok idem niz hodnik. Stižem do prve sobe i ulećem u nju. Ne obraćam previše pažnje na obične drvene zidove u malenoj sobi, niti na krevet u ćošku koji izgleda kao da pamti i bolje dane. Idem pravo ka fiokama pored i otvaram ih. Oh hajde, pištolj mora biti ovde negde. Kako ga nisam našla u ovoj sobi, otrčala sam do kuhinje. Čujem glasove, i znam da ne bih smela biti tu. Srce počinje očajnički da mi lupa. Imam tek koji minut, ako imam sreće. Šaram pogledom po prostoriji i ulećem u narednu otvorenu sobu. Prolazim pravo pored kreveta – u ovoj sobi su dva – i idem ka fiokama. Otvaram ih i

očajnički preturam po njima. Hajde. Hajde. Kako ništa nisam uspela da nađem, uspravljam se, okrećem, i nalećem na mlohave, velike grudi. Celo telo mi se ukočilo, podižem glavu i vidim starog odvratnog pirata kako mi se kezi. Ima proćelavu sedu kosu, žute zube i ledeno plave oči.

Užasan je. Krv mi se sledila u venama. Njegov izraz lica mi ne govori da hoće da me povredi. Ne, na licu mu se ocrtava samo požuda. - Vidi, vidi, čuo sam da je neka lepojka na brodu. Šta mi to preturaš po stvarima, lutko?

Odmahujem glavom i koračam unazad. – Ja sam...samo sam... - Znaš li koliko dugo nisam bio sa nekom ženom? – kezi se, pokazujući mi pokvarene zube. O ne.

O čemu li sam razmišljala kada sam rešila da sama obiđem ovaj brod? Zakoračim još jednom unazad, ali on se iznenada baca na mene. Pokušavam da se izmigoljim i borim, ali telo mi je užasno slabo. Okreće me i steže me rukom preko grudi. Zatim mi prislanja nož uz vrat. O ne, molim te, Bože, ne. Ne daj da se ovo dogodi. Ne. - Ne vrišti, jer ću ti prerezati grkljan - sikće mi uz uvo.

Onda spušta ruku preko mog stomaka do šorca. Čitav moj svet se zaustavlja i celo telo mi se ukočilo od straha. Ne mogu da se pomerim, iako sve u meni vrišti da se borim. Zavlači ruku u moj šorc i suze mi peku oči dok mi pritiska nož uz grlo. Skoro da se gušim, i molim ga da prestane. - Ćuti - naređuje. 34


OLUJNA STRAST Mučnina mi se stvara u grlu dok mi vrhovima prstiju prelazi preko gaćica. Svest mi se muti i borim se da se oduprem.

Kada prstima povuče lastiš mojih gaćica, nalazim snagu da se odbranim. Neočekivano ga udaram laktom u rebra. On urla, spotiče se i pada, udarivši u natkasnu pored kreveta. Nož mu pada na pod i ja posežem za njim. Uzimam ga u ruku, i u trenutku kada on kreće da me napadne, pogađam ga u nogu. On vrišti i pada na pod. Krv šiklja iz njegove noge i nož mi ispada iz ruke. Osećam da mi krv nestaje iz lica dok se spotičem unazad. Ja sam...upravo...ubola sam ga. Oštro uzdahnem i čujem glasove u hodniku. Moram da odem odavde. Ne mogu ovo više. Spuštam se na kolena, a pirat se još uvek prevrće i vrišti, držeći se za nogu. Posežem za pištoljem u njegovim pantalonama i vadim ga. Uspravljam se i ruke mi se tresu. Upirem pištolj u njega i drhtavim režećim glasom kažem – Ne mrdaj. - On još uvek ječi od bola i shvatam da nije ni konstatovao moje reči. Krv lipti iz duboke rane na njegovoj nozi. - Šta kog vraga..?

Čujem Hendriksov besan glas, okrećem se i vidim ga kako stoji kod vrata, uperenog pištolja. - Šta to radiš? - On je...pokušao je...hteo je da... - Šta je uradio? – kaže oštrim tonom. - Pokušao je da me siluje - prošapućem. Hendriks vatrenim pogledom prostreli pirata na podu. – Je l’ to tačno? - Ne, šefe, nije...ona laže. Došla je sama i spopala me...

Hendriksovo lice poprimi bezosećajan izraz i on povuče obarač na pištolju bez premišljanja. Vrisnuh kada se metak zari tačno među piratove oči. Pojavi se jasna rupa i krv poteče iz rane. Celo telo mi se zanjiha i začuh sebe kako plačem. Ja ne mogu ovo. Ne želim da radim ovo. Samo hoću da odem. Što neće da me pusti da i dem? Umorna sam. Iscrpljena. Gotova. Podižem pištolj i prislanjam ga uz slepoočnicu. Hendriks se okreće, razrogačenih očiju, i vrlo oprezno mi kaže - Spusti to, devojko. - Koja je svrha? – šapućem. – Moj život je ionako gotov. - Ne želiš to da uradiš... - Ne želim? – vičem, a ruka mi drhti. – A šta misliš da želim? Da živim kao seksualni rob? Bolje je ovako. 35


OLUJNA STRAST Hendriks lagano podiže pištolj do nivoa moje butine. – Spusti ga, ne želim da te povredim. - N...n...ne.

Čujem pucanj, osećam da me butina peče i da padam na pod. Pištolj mi ispade iz ruke i skliznu preko drveta. Otvaram usta, ali ne izlazi ništa osim prigušenog mrmljanja. Osećam da noga počinje da mi gori. Peče me. Vrištim i istog časa spuštam šake na ranu iz koje lije topla, lepljiva krv. Hendriks mi brzo prilazi, savija se i podiže me u naručje. – Samo te je okrznulo, bićeš ok. - Upucao si me - vičem, a stomak mi se uvija od bola. - Nisam mogao da ti dozvolim da se ubiješ. To nije rešenje. - Otkud ti znaš šta je ispravno? – plačem. - Itekako znam.

Snažno drhtim dok me nosi niz hodnik. Sve mi se vrti, ništa nema smisla. Ceo moj svet je okrenut naopačke, i ne znam kako da se nosim sa tim. Osećam se loše pri pomisli na to da sam, makar i na sekund, htela sebi da oduzmem život. A šta sa Erikom? Kako sam mog la to da učinim? Kako sam mogla biti tako sebična? Hendriks me nosi u svoju sobu i spušta me na sofu. Zatim se okreće i odlazi do vrata, izviruje u hodnik i viče nešto, pa se vraća nazad u sobu. Spušta se na kolena, uzima moj šorc i cepa ga. Vrištim i migoljim se, ali on ne prestaje. Podiže majicu sa poda i pritiska je na moju nogu. Taj pritisak mi je bolan i molim ga da prestane. - Spašavam ti nogu, prestani da se opireš. - Pokušao si da me ubiješ - jecam. - Pokušao sam da te sprečim da se ubiješ, a sad le zi mirno - naređuje mi - ili ću ja da te smirim.

Jecam i sklapam oči, a suze mi se slivaju niz obraze. Osećam se loše iznutra; nikada u životu nisam bila ovako uplašena. Pre bih opet bila sa Kejnom nego u ovoj situaciji. - Samo sam te okrznuo. Par šavova i bićeš dobro. - Zašto da me sprečiš? – šapućem, glas me je izdao. – Nije te briga za moj život. Sigurno

imaš šta drugo da prodaš, pusti neka bude po mome. - Neću - jednostavno kaže.

36


OLUJNA STRAST Prsti mu klize uz moju butinu, i za delić sekunde, zaboravljam na bol. Hva ta me za gornji deo butine i okreće da bi mogao da pojača pritisak na drugu nogu. Ne sklanja ruku kada me premesti i osećam bol u čitavom telu. Druga butina mi gori od bola i skoro da ništa drugo ni ne osećam, osim njegove ruke na mojoj butini. Hendriks podiže glavu, pogledi nam se susreću, i u tom trenutku nešto zaiskri između nas. Ne znam šta...možda razumevanje? Kako bi pobogu Hendriks mogao da razume mene?

Počinje nežno i umirujuće da kruži prstom i ne odvaja pogled od mene. Dah mi je isprekidan i borim se da ujednačim disanje. Hendriksove smeđe oči mi istražuju lice, kao da

traga za nečim što veruje da nikada neće naći. Izgleda gotovo očajno. Kada nam se pogledi ponovo sretnu, osetim kako mi prstima steže butinu...gotovo ohrabrujuće. Ne shvatam ga. Mislim da nikada i neću. - Kapetane?

Hendriks naglo trže ruku s moje butine, gotovo poput krivca, i brzo ustade. Odvrati pogled od mene i okrete se ka plavuši koja je ušla u sobu. – Treba je ušiti. Trebaće oko tri šava. Ona me pogleda i suzi oči. Krupna je, sisata i plava. Daleko od toga da je ružna, ali nije ni lepa. Gunđajući, došeta do sofe. Kleknu, sklanjajući majicu sa moje butine, i pregleda mi ranu. – Dovoljna će biti dva. Sklapam oči i osećam da mi se stomak ponovo prevrće. Nisam ih otvorila sve dok nije završila i otišla.

Onda sam se okrenula na stranu i zažmurila. Ne želim nikoga da vidim.

*** - Zaradila si sebi dodatnu stražu - progunđa Hendriks kasnije te noći, kada sam se probudila.

Stoji preda mnom i drži peškir. Dobaci mi ga i prekrsti ruke. B udala. Polako se uspravim, a noga me probada. Ona plavuša je koristila antiseptik, a nadam se i sterilne instrumente, ali dejstvo polako prestaje i boli me. Muka mi je iznutra jer sam pribegla tome da prislonim pištolj uz slepoočnicu. Da li bih povukla obarač? Zaista ne znam, ali za trenutak, samo za trenutak, osetila sam se slabo kao nikada u životu, i ne nameravam da se ikada više osetim tako. 37


OLUJNA STRAST - Ako misliš da ću nakon svega što sam doživela pokušati da pobegnem, grdno se varaš -

sikćem, pokušavajući da obuzdam telo koje se očajnički bori da izbaci i ono malo ničega iz mog stomaka. - To ne znači da ti verujem. Ostaćeš ovde, sa mnom. Kada ne budem tu, motriće na tebe.

Nemam poverenja da te vratim dole u ćeliju, a moram da te sredim da izgledaš malo zdravij e pre nego što te prodam Sekaču. Sekač? Od samog naziva mi se ježi koža. - Molim te, razmisli opet... - kažem i podižem pogled ka njemu. Mora da postoji nešto u

njemu na šta mogu da utičem da se predomisli. Videla sam to nedugo pre, kada me je upucao. Bilo je tu...

Prekršta svoje snažne ruke preko grudi, i u toj pozi izgleda neverovatno zgodno i moćno. Bože, on je opasan; to se vidi na njemu. Od načina na koji mu se mišići pomeraju kada se kreće, do odeće koja mu se pripija uz čvrsto, izvajano telo. Ovog po podneva je pustio kosu, koja u gustim talasima seže do korena vrata. Na takvoj kosi bi mu svaka žena pozavidela. Zlatne alke mu svetlucaju na ušima. Kako može biti toliko lep, a opet potpuno užasan? - Mani se preklinjanja, neću se predomisliti. Moram da isplatim dug. Ne shvataj to lično. - Da ne shvatam lično - prosiktah. – Prodaćeš me nekome ko će verovatno da radi sa

mnom šta god mu se prohte, ali hoćeš da to ne shvatim lično? On zareža. – Slušaj, devojko. Predlažem ti da prestaneš da preispituješ moje mo tive i naučiš da ćutiš. Malo mi fali da te bacim preko ograde i pustim da se ajkule pozabave sa tobom. Razrogačih oči. Pa on to stvarno misli. - Ne želim da ostanem ovde sa tobom, pusti me natrag u ćeliju. - Ne dolazi u obzir. - Neću da ostavim svog prijatelja. Napraviću ti pakao od života ako me zadržiš ovde,

veruj mi na reč - preteći kažem. - Ti to meni pretiš? – zareža, spusti ruke i krenu ka meni. - Ne, pirate. To ti obećavam. On mi znači sve. Neću ti dozvoliti da ga ostaviš da trune dole. Osim ako nameravaš da motriš na mene svake sekunde svakog dana, jer drugačije ne

38


OLUJNA STRAST možeš biti siguran da neću preduzeti sve što je u mojoj moći da pobegnem. Uključujući i ponovni pokušaj samoubistva. On duboko, hrapavo udahnu. – Zaista bi to učinila svom prijatelju? Ubil a se? Ostavila ga samog na brodu da ga ubiju?

Njegove reči me peku. – Ponekad nema drugog izbora. - Ja ću ti dati izbor - kaže i gleda me mrtav ozbiljan. – Uzmi ili ostavi. Ako ostaneš ovde,

paziš se i ne pokušaš da ponovo pobegneš ili digneš ruku na sebe...nastaviću da hranim tvog prijatelja. Davaću mu hranu i vodu, a kada stanemo oslobodiću ga. Oči mi se raširiše. On mi nudi Erikovu slobodu u zamenu za moj ostanak i totalnu poslušnost. Suštinski, ili moj ili Erikov život. Ako kažem ne, Erik će umreti. Ako kažem da, onda prodajem sebe. Sklapam oči. Već znam odgovor. Znala sam ga od trenutka kada sam rešila da učinim sve što mogu zarad Erika. Znala sam ga pre par trenutaka kada sam odlučila da ne pokažem slabost. Ja moram biti ona jača. Erik ni ne pomišlja koliko sam bila blizu da dignem ruke od oboje. Otvaram oči i susrećem se s Hendriksovim pogledom. – Kako da znam da me ne lažeš? - Zakon pirata. Mi pravimo krvne sporazume. Ja datu reč ne kršim. - Zaklećeš se da će dobijati hranu i vodu i da ćeš ga bezuslovno pustiti. Moći će da se

vrati svom životu i živi srećno ako obećam da ću učiniti ono što tražiš? Hendriks klimnu glavom.

Sklapam oči i obaram glavu. – Dogovoreno. Kada zakorači ka meni, otvaram oči i vidim kako vadi nož. Blago zaseca dlan i pojavljuje se malo krvi. Grčim se i celo telo počinje da mi pulsira. Na korak sam da otpišem svoj život. To

je jedini izbor. Ali ovako bar znam da će Erik biti oslobođen. Ja mogu kasnije naći način da pobegnem. Sigurna sam da mogu. Hendriks me uzima za ruku i prinosi n ož mom dlanu. Pokušavam da ga istrgnem. - Ne, neću da mešam krv - ječim. - Sve se overava krvlju, to je zakon pirata. Ako ne zapečatiš pogodbu, ne garantujem da

će ti prijatelj biti bezbedan. Nemam nikakvu bolest, zato ne histeriši i rukujmo se već jednom. Povlači toliko tanak rez na mom dlanu, da jedva i osetim. Pojavi se mala krvava linija. On pruža ruku. Ja oklevam.

39


OLUJNA STRAST - Koliko ti je vredan život tvog prijatelja? Ako se ne rukujemo, ništa od nagodbe. Ili

krvlju, ili nikako. Ja svoju reč držim. Ako budeš oklevala još trenutak, predomisliću se. Ako se predomislim, nećeš dobiti drugu priliku. Spasi svog prijatelja. Pružam ruku. Ako umrem od neke bolesti, neka. Ionako mi se ne piše ništa dobro. Hendriks pruža ruku i, pre nego što se rukujemo, izgovara reči. Reči koje me obavezuju – bar za sada. - Po zakonu okeana, sklapamo ovu pogodbu.

Gutam knedlu i rukujem se sa njim. Njegova velika šaka pokriva moju, i ja zadrhtah od tog dodira. - Po zakonu okeana - šapućem - sklapamo ovu pogodbu.

Steže mi šaku, pa je pušta. Brzo brišem dlan o šorc i podižem pogled ka njemu. - Gotovo. Ako prekršiš pogodbu, ubiću ti prijatelja.

Klimam glavom i dižem ruku, pregledajući ranu na dlanu. - Ne krvariš dovoljno, što znači da si dehidrirala.

Ne seri, Šerloče. - Reći ću Džes da ti donese hranu, vodu i odeću. Možeš da se istuširaš, a hranićeš se

svakog dana. Ne mogu da te predam kad izgledaš kao vreća kostiju. Bože, zar toliko loše izgledam? - U redu - klimnem glavom. - Možeš da spavaš na sofi, i imaš slobodan pristup ovoj sobi i celom brodu. Sad kad si

sklopila pogodbu, ne treba ti straža. Ako samo probaš da pobegneš, bez razmišljanja ću prerezati grkljan tvom drugu. Ne možeš ga izbaviti iz ćelija, tako da svaka pomisao na bekstvo...zaboravi je. Vidim da ti mnogo znači, tako da na tebi je hoće li živeti ili ne. Probaj da pobegneš, i veruj mi, crno mu se piše. - Kapiram, u redu? Ne mrdam nigde odavde - zarežah.

On me pogleda skupljenih očiju, a zatim se okrete i zaputi ka svom radnom stolu. Podiže telefon i pritisnu par tipki. Čežnjivo zu rim u telefon, ali to nije eksterna, nego samo interna linija. Mogu samo da sanjam. - Džes, donesi mi hranu, vodu i odeću za devojku. Odmah.

Prekida pre nego što devojka stiže išta da mu odgovori. Pet minuta kasnije, začuje se kucanje na vratima. Okrećem se na sofi i vidim Hendriksa kako otvara vrata, otkrivajući nešto 40


OLUJNA STRAST što nisam očekivala da ću videti. Mlada devojka, rekla bih u kasnim dvadesetim, stoji pred vratima. Zaključila sam već da ima droca na brodu, ali ova devojka deluje uredno, čisto i gotovo prijateljski. Ima dugu, gustu riđu kosu i krupne zelene oči. Koža joj je bleda, a telo sitno i

mršavo. Šta kog đavola ona radi na piratskom brodu? - Hvala - kaže Hendriks, uzimajući joj stvari iz ruku.

Ona skreće pogled ka meni, i za trenutak zurimo jedna u drugu. Da li bi ova devojka mogla biti moj izlaz? Upućuje mi mali slabašan osmeh, okreće se i odlazi. Koliko tačno žena ima na ovom brodu? Čini mi se da je postojalo pravilo da žene ne smeju biti na piratskim brodovima, no s druge strane, nisam ni zamišljala da pirati uopšte više postoje. Pretpostavljam da je sve u šta sam verovala bilo pogrešno. Hendriks mi priđe i spusti stvari na stočić ispred mene. Tu su majica na bretele, farmerke, flašica vode i sendvič. U stomaku mi se ozbiljno komeša, i nisam baš si gurna da je pametno da uzmem da jedem. - Ta devojka je takođe zatvorenica? – iznenada upitah.

Hendriks tek što se okrenuo, ali na moje reči zastade i besno me pogleda. – Ona je ovde svojom voljom. - Zašto? – izlete mi.

Zašto bi iko, pri zdravoj pameti, ost ao na piratskom brodu? - Njen život te se ne tiče. Kao ni životi drugih članova moje posade.

Suženih očiju, spustim pogled. Okrenem se i opet zurim u sendvič. - Predlažem da to pojedeš, popiješ vodu, istuširaš se i odmoriš. - K’o da ti je uopšte bitno - promrmljam, pružim ruku i uzmem sendvič. - Moram da ponudim nešto vredno posedovanja - obrecnu se. – U ovom trenutku ne bih

te mogao prodati ni po najnižoj ceni. Joj.

Ne odgovaram mu. Samo prinesem sendvič ustima i zagrizem. Istog trena kada mi hrana dotače jezik, povih se. Umirem od gladi, da me ne shvatite pogrešno, ali gladujem već toliko dana unazad, da se od pomisli na hranu i reakcije na hranu moj stomak ljutito grči. Polako žvaćem, sklapajući oči i fokusirajući se na disanje. Moram da jedem da bih bila zdrava i snažna. Gutam sažvakano parče i pravim bolnu grimasu zbog bola u grlu. - Nemoj prebrzo da jedeš - kaže Hendriks. – Ispovraćaćeš se. Veruj mi na reč. 41


OLUJNA STRAST Besno ga pogledah. – Otkud ti znaš? Jesi li ikada bio gladan toliko da ti je odbojna i sama pomisao na hranu? Pogleda me, mrtav ozbiljan. – Jesam.

Jeste? Trepnuh. Nisam očekivala takav odgovor. Ne znajući šta da kažem na to, vratim se svom sendviču i ponovo zagrizem. Šunka i sir, standardno, jednostavno, i da se ne osećam ovako loše, verovatno jako ukusno. Pružam ruku i uzimam vodu, skidam zatvarač i prinosim flašicu usnama. Ponovo me obuzima očaj, jer tako snažno želim da sve odmah ispijem do dna. Znam da ne smem. Moram polako da pijuckam, i zato uzimam par gutljaja i spuštam flašu. Uzimam još jedan z alogaj sendviča, pa ustajem i uzimam odeću u ruke. Okrećem se i odšetam do kupatila ni

ne pogledavši Hendriksa. Ne mogu da pojedem ni zalogaj više dok se ne istuširam. Naprosto ne mogu.

Kupatilo je zapravo prilično veliko, sa kombinacijom kade i tuš kabine , toaletom, i velikim četvrtastim lavaboom. Dolazim do lavaboa, prelazim prstima preko brijača i losiona za posle brijanja na stalku iznad. Ne razlikuje se mnogo od običnog muškog kupatila, samo što Hendriks nije običan čovek. Pogledam se u ogledalu i šokirano uzdahnem. O...moj...Bože. U pravu je. Užasno izgledam. Koža na licu mi je sva u ljuspicama, kosa mi je tršava i katastrofalna, oči zakrvavljene, upale i imam tamne podočnjake. Inače imam lep ten, tamno plavu kosu i krupne zelene oči. Zapravo, sviđa mi se kako izgledam. Pa ipak, u ovom trenutku, osećam se kao zmija koja menja košuljicu. Okrenem se i pružim ruku da pustim tuš. Od same pomisli na umirujuću toplu vodu, telom mi prolaze žmarci. Već danima se nisam tuširala. Skidam se, praveći bolne grimase dok mi odeća prelazi preko izgorele kože. Ulazim u kadu, i zajecam kada mi voda dotakne kožu. Stiskam zube, znajući da nemam drugog izbora nego da otrpim. Ovo mi je potrebno. Mom telu je ovo potrebno. Zatvaram oči i smirujem se pritiskajući dlanove na zid kabine. Brod se lagano zaljulja, i stajem u raskoračni stav da se ne bih prevrnula. Mojoj koži treba oko pet minuta da se smiri. Kada bol umine, savijem se, dohvatim tečni sapun i sipam punu šaku u dlan. Nežno ga nanesem na najmanje izgorele delove tela, a zatim njime nasapunam kosu. Uzmem peškirić i počnem pažljivo da trljam lice, skidajući isušenu kožu. Isperem kosu, telo i lice, i izađem iz kade. Moram priznati da se osećam osveženo. Misli mi lete ka Eriku. Trebalo je da tražim da se i on istušira. Možda to mogu da dodam. Nežno se prosušim,

42


OLUJNA STRAST pa obučem majicu i farmerke. Pravi je izazov navlačenje nogavice preko rane na nozi, ali uspevam. Malo su mi velike, ali nema veze. Čiste su i udobne. Kad sam završila s oblačenjem, uzimam češalj sa stalka iznad lavaboa i raščešljavam kosu. Treba mi dobrih petnaest minuta da razmrsim plave uvojke, ali kada se opet pogledam u

ogledalo najzad vidim delić one sebe. Lice mi je crveno, ali daleko manje grozno. Duboko udahnuvši, okrećem se i izlazim. Čim zakoračim iz kupatila, začujem kikot i pogledam ka delu sobe gde se nalazi Hendriksov krevet. Plavuša koja mi je ušila ranu sedi na rubu njegovog kreveta i rukama ga mazi gore-dole po nozi. O ne, pa neće valjda da ima seks sa njom dok sam ja

u sobi...neće, zar ne? Pročistih grlo. On podiže pogled i oči mu se raširiše. Trebao mu je trenutak da povrati pribran izraz lica. Je l’ ga šokiralo što najzad ličim na žensko biće? - Otkud ova ovde? – progunđa ona. Nabrah nos i promrmljah - Ja sam njegova zatvorenica. Sećaš se? - Je l’ će dugo biti ovde? – upita Hendriksa dureći se i pogleda ga, dok on ne skida pogled sa mene. - Hoće - promrmlja on. - Ne sećam se da je seks u mom prisustvu deo našeg dogovora - istakoh. - Ne sećam se ni da je tvoj stav po tom pitanju deo istog - prezrivo mi se osmehnu. - Zažalićeš ako samo pomisliš da je kresneš na moje oči - puknem. – Veruj mi na reč da

ću udesiti da ti se ne digne ako samo probaš da se jebeš s njom dok sam ja u ovoj sobi. On izvi obrve. – Je l’ to opet pretnja? - Ne, nego obećanje, po novo. - Nije valjda da se plašiš jebanja, inocencia? – reče hrapavim glasom.

Kako me je on to nazvao? Zvučalo je kao...španski. Ne odgovaram. Jednostavno se okrenem i odem do moje sofe, i sednem u turski sed.

Uzmem sendvič i vodu i nastavim da grickam i pijuckam. Čujem kikotanje iza sebe, a onda jasan zvuk sisanja. Nije valjda ozbiljan? Pa kakva je on to svinja? Zatvaram oči i razmišljam kako da ga iznerviram dovoljno da prestane. Do sad sam već shvatila da Hendriks neće da me ubije, previše gubi ako to učini. Zato preduzimam ono što mi dobro ide. Pevam. 43


OLUJNA STRAST I to rasturam. - Nek’ se čaši vidi dno, dušo, yo ho, yo ho,

yo ho, piratski je život za mene.

Ponavljam ovo iznova i iznova, iz sve snage. Devojka zareža nekih pet minuta kasnije, i začuh je kako ustaje i udara nogom. – Ućutkaj je! Pogledam u Hendriksa, prezrivo mi se smeška. Bože, predivan je kad složi tu facu. Nastavljam da pevam, ne skidajući pogled sa njega. Podižem obrve, kao da hoću da kažem „Zar si mislio da se šalim?“. On skrete pogled ka devojci. - Idi, moram da se pobrinem za nešto. Ona frknu, i besno me pogleda. – Sledeći put je zaključaj.

Uputi joj smoreni pogled, i ona prošišta još jednom pre nego što izjuri napolje. Ja se ponovo vratim mojoj flašici s vodom, prilično zadovoljna sobom. To mu je za nauk što pokušava da mi oteža ostanak ovde. - Ponosiš se sobom, zar ne, inocencia? – kaže on iza mene. - Hvala na pitanju, da.

On frknu, i ja podigoh pogled i zatekoh ga kako me proučava, kao da pokušava da me shvati. E pa, srećno, ortak. Ni ja samoj sebi nisam jasna. Pogledi nam se prikovaše jedan za drugi. Vidim mu izazov u očima, i ni najmanje ne sumnjam da on isto vidi u mojim. Možda sam svojim potpisom prodala sebe njemu, ili kome god već reši da me proda, ali nek' sam prokleta ako prestanem da se borim. Ništa neće slomiti moj duh. Ako moram da ga izludim, onda nek’ mu

je Bog u pomoći, jer to ću i uraditi. - Odakle si, inocencia?

Zašto me uporno naziva tako? I šta to uopšte znači? - To se tebe ni najmanje ne tiče - odbrusim mu, i uzmem još jedan zalogaj sendviča. - Tiče me se. Ti sad pripadaš meni. Zato, odgovori mi. - Rođena sam u Australiji.

Široko mi se osmehnu. – I mislio sam da sam čuo australijski akcenat. Koliko dugo već živiš u SAD-u? Prekrstim ruke i progutam zalogaj. – Šta je sad ovo? Ček lista za čoveka kome ćeš me

prodati? Proveravaš da li ispunjavam standarde? Pa, džabe pokušavaš, pirate. Ništa ti neću reći. Možda slušam tvoja naređenja, ali to ne znači da te volim, niti da te poštujem. Utuvi to sebi u glavu. 44


OLUJNA STRAST Celo telo mu se ukoči i on se sjuri do mene, zgrabi me za rame i povuče gore. Čim se uspravih na noge, unese mi se u lice i reče grubim oštrim glasom. – Ne zaboravi da sam ja taj koji drži tvog prijatelja u ćeliji. Mogu da odem tamo, prerežem mu grkljan, i prodam te bez obzira na sve. Ništa ti ne dugujem, devojko. Ne provociraj me. - Dogovorili smo se - šapućem, osećajući kako me obuzima bes.

On me pušta, i padam nazad na kauč. Uspravlja se, okreće i dugačkim, odlučnim koracima odlazi do vrata. Okrete se i uputi mi besan pogled. Prstima stisnu okvir vrata. – Ne igraj se sa mnom, inocencia. I najjači čovek može biti slomljen, pa čak i najjači sporazumi mogu

da se prekrše. Zatim se okrete i izađe. Šta ovo bi? ***

Sedim tako par minuta, a kad mi je već dozvoljeno da šetam po brodu, odlučujem da to i iskoristim. Izlazim iz sobe i krećem niz hodnik ka ćelijama. Želim da popričam sa Erikom, da vidim možemo li naći neki način da pobegnemo zajedno. Ne mogu da ga ostavim – ako to učinim, umreće. Ako odem, to mora biti sa njim, ili da se ba r postaram da sam ode bezbedno. Spuštam glavu i pokušavam da što pre stignem do ćelija, ali na pola puta nalećem na plavu drocu sa kojom je Hendriks bio u sobi. Pokušavam da je zaobiđem, ali me ona steže za nadlakticu. A onda me zalepi uza zid. Zatvorim oči i škrgućem zubima. Neće me zlostavljati ova životinja. Nema šanse. Duboko udahnem i otvorim oči, i susretnem njen besni pogled. - Slušaj me, ti mala droco. Hendriks je moj. Baš me briga kakav dogovor imate, sledeći

put kada dođem u njegovu sobu, uzeću ono što mi treba. Bljak. - Ako misliš da ćeš me zlostavljanjem naterati da ne budem njegov đoka -blokator, grdno

si se prevarila. Neće mene niko mučiti, i budi sigurna da neću sedeti skrštenih ruku i pustiti vas da se jebete meni na oči. Pogled joj bljesnu i ona zamahnu pesnicom. Vidim da kreće na mene i znam kako da se

odbranim. Nazovite me ekspertom, ali naučila sam kako da izbegnem udarce. U trenu kad njena pesnica polete ka meni, oteh se iz njenog stiska i sklonih glavu u stranu. Njena pesnica pogodi 45


OLUJNA STRAST drveni zid i ona vrisnu od bola kada drvo puče i njena šaka prolete pravo kroz njega. Pre nego što

dalje odreagovah, visoki, plavokosi muškarac koji me je na početku bacio u ćeliju, Drejk, čini mi se, me povuče nazad. - Dosta - povika. - O Bože - jeca plavokosa devojka. – Drejk, ruka mi se zaglavila u zidu. - Tako ti i treba kad lupetaš gluposti - viknu.

On...brani mene? Pokušavam da se izmigoljim iz njegovog stiska, ali me on ne pušta. - Rekoh dosta, devojko. Prestani da se otimaš. - Onda me pusti - brecnem se. - Neću - kaže prosto, pre nego što pruži ruku, uhvati plavušu za majicu i povuče je toliko

jako da joj šaka izlete iz zida. Ima krvi i iverice preko cele njene ruke. - Idi kod Džes, Seni, i saniraj to.

Plavuša se zove Seni. Ona se okrete, stežući ruku i besno me pogleda. – Ovo nije gotovo. - Gotovo je.

Čujem snažan glas, okrenem se i ugledam Hendriksa kako izlazi iz senke u hodniku. Koliko li je dugo stajao tamo? On dolazi do Seni, hvata je za rame i saginje se bliže njoj. – Ako samo takneš još nekoga na mom brodu, muško ili žensko, rasporiću te i baciti u okean. Ti si za mene samo kres-šema, Siena. To je sve. Ništa ti ne dugujem, i zato bih ti predložio da začepiš

gubicu i držiš se dalje od Indigo. Osećam da postajem napeta. Prvi put ga čujem da me oslovl java po imenu. Siena/Seni izbezumljeno klima glavom, okreće se i nestaje. Kada je otišla, Hendriks se okreće ka meni. – Đoka-blokator? Ugrizem se za donju usnu i skrenem pogled. - Gde si naučila da tako izbegavaš udarce? – dodaje.

Slegnem ramenima, još uvek zureći u pod. Drejk me još uvek drži, bez reči. - To je spontana reakcija... - Šta sam rekao za laganje? – zareža. – Vrlo brzo ćeš naučiti da mogu da prepoznam

lažova na kilometar, tako da ni ne pokušavaj. Sad, opet te pitam, gde si naučila da tako izbegavaš udarce? Dosta mi je tog njegovog arogantnog stava. Uvek je tako agresivan, tako dominantan, tako iritantan. Izmigoljim se iz Drejkovog stiska, i on se udalji korak nazad i pusti me. Prekrstim 46


OLUJNA STRAST ruke i suočim se sa Hendriksom, pogleda divljeg od adrenali na i besa. – Naučila sam jer me je bivši dečko toliko tukao da sam morala da se branim. Jedne noći, nisam mogla da se branim, pa sam ga upucala i završio je u zatvoru. Sada je na slobodi i traži me. Morala sam da naučim da se odbranim jer bi me u protivnom on ubio. Jesi li zadovoljan odgovorom?

Hendriksov izraz lica mi je nedokučiv, ali pogled mu je prodoran. Fokusirao se na mene i izgleda kao da je duboko zamišljen. Odmahujem glavom i okrećem se ka Drejku. – Hvala ti, za šta god da je ono bilo. Fiksira me svojim plavim očima i vidim tračak još nečeg u njima. Izgleda...usamljeno.

Život mu je ispisan u očima, i iz onoga što vidim, pun je loših, bolnih stvari. Ožiljak na njegovom licu to samo potvrđuje. Gledam ga netremice, pitajući se kakav se čovek krije iza tog diva. Tako je visok, tako mišićav, tako moćan, pa ipak njegovo lice...ima u sebi nešto nežno. On skreće pogled i klimne mi glavom pre nego što se okrene i ode. - Ne pokušavaj da se sprijateljiš sa Drejkom, on nije tip muškarca koga ćeš razumeti -

kaže Hendriks. Odvratim pogled sa Drejka i okrenem se ka Hendriksu. – Rekao si da mogu da radim šta

god hoću na ovom brodu, dokle god vodim računa o sebi. Upravo to i radim. Okrećem se i nastavljam ka ćelijama. - Je l’ te još uvek progoni? – dovikuje Hendriks.

Stanem, i celo telo mi se ukoči. Pogledam preko ramena i promrmljam - Nije važno, jer to nije tvoja stvar.

On ispušta režeći zvuk dok ja nestajem u tami. Što mu je to uopšte bitno?

47


OLUJNA STRAST Poglavlje 5 Yo ho, vucimo zajedno, diži zastavu visoko!

- Šta si uradila? – reče Erik iznenađeno hrapavim glasom, razrogačenih očiju.

Obavijam prste oko rešetaka ćelije i gledam ga. – Jedino tako sam mogla da te zaštitim, Eriče. - Praktično si mu se prodala - viče. - Nisam imala izbora. - Znala si da te neće povrediti, nisi morala da sklapaš taj dogovor. - Možda me i ne bi povredio - plačem - ali bi povredio tebe. - Indi... - Izbaviću nas iz ovog haosa, samo mi treba malo vremena. Trenutno je ubeđen da neću

preduzimati ništa jer želim da te zaštitim. Kad bih mogla da te izvučem odavde... - Sve i da možeš, kako da pobegnemo? – prošaputa i osvrte se naokolo po malom prostoru, kao da proverava da nema nikoga. - Ako uspem da uzmem ključ, možemo se išunjati kasno uveče kada Hendriks zaspi.

Brod ima čamac za spasavanje. Možda b ih mogla da sakrivam vodu tamo...da nam potraje za par dana... - Čim sazna da si nestala, poći će u potragu za tobom, naći će nas tamo... - Zar hoćeš da tek tako odustanem? – brecnem se. – Da skrštenih ruku čekam da me proda? - Ne, ali treba nam sigurniji plan. - Mi smo usred okeana, Eriče. To ti je jedino sigurno. - Ne možemo samo da iskočimo sa broda, Indi. Ne ide to tako. - Pa, kad smisliš bolji plan - viknem - javi mi. Onda se okrenem i zaputim ka vratima. - Indi! – povika Erik. – Nemoj da napraviš neku glupost.

48


OLUJNA STRAST Da napravim neku glupost?

Je l’ on to ozbiljno? Polažem svoju slobodu za njega, a on misli da pravim gluposti. Ne okrećem se da ga pogledam, niti zastajem. Popeh se uz stepenice, zalupih vrata za sobom, i iznenada naleteh na Džes. Ona ciknu i poskoči unazad, raširenih očiju. – Izvini, nisam znala da si tu.

Odmahnuh glavom, podižući ruke naviše. – U redu je, dobro sam. - Jesi li sve u redu? – upita me nežno. Osetih da mi se telo malo opusti i glasno izdahnuh. – Dobro sam, hvala. - Ja sam Džes. Nismo se zvanično upoznale.

Ona mi pruži ruku i ja je umorno prihvatih. – Ja sam Indigo. - To je lepo ime - osmehnu se. Uzvratim joj osmeh. – Hvala. Je l’ Hendriks tu negde? - Obično je u trpezariji u ovo vreme. Opet se osmehnem. – Hvala. Ona klimnu glavom i slegnu ramenima. – Nema na čemu, tu sam da pomognem.

Umirem od želje da je pitam zašto je ona na ovom brodu, ali ne mogu. Ako je ona Hendriksova desna ruka, verovatno će mu preneti sve što kažem ili uradim. - Hvala - kažem još jednom pre nego što se okrene m i zaputim ka palubi.

Treba mi svež vazduh. Moram da razmislim.

Kada dođem do palube, ugledam grupu pirata blizu kabine za navigaciju. Svi puše i međusobno razgovaraju. Ne obazirem se na njihovo piljenje dok prolazim pored njih do ivice starog, ali lepog broda. Bacim pogled preko ograde i vidim skulpturu sirene koja se uzdiže na prednjoj strani broda. Osmehnem se, shvativši da je to prvi put da se iskreno osmehujem za sve ove dane unazad.

Čujem tiho čavrljanje pirata iza mene i isključujem se, zaboravljajući samo na trenutak gde sam. Zatvaram oči i puštam da mi morski povetarac golica lice. Duboko udišem i punim pluća vazduhom, uživajući u neznatnom peckanju dok se šire. - Bolje nemoj da stojiš blizu ivice - čujem hrapavi glas iza sebe. – Ima puno ajkula tamo

dole, ali sigurno ti je to kapetan već rekao. 49


OLUJNA STRAST Okrećem se i ugledam tri pirata kako zure u mene. Svi su stariji, i izgledaju nekako zločesto. Jedan od njih se smeje mom nervoznom izrazu lica, ali taj smeh nije ni blag ni dobronameran. Plaši me. Koraknem unazad i uhvatim se za ogradu. - De de, nemoj da se plašiš, mala. Nećemo te povrediti.

Zašto li mu ne verujem? - Ostavite me na miru...

Pirat u sredini načini korak napred, i celo telo mi se ukoči. – Samo te upozoravamo na ajkule. Ako padneš preko te ograde, smazaće te. - Znam – kažem, pokušavajući da zvučim pribrano. - Znači videla si ih? – isceri se. – Onda ne bi htela da ispadneš...

On brzo zakorači napred i ja se povukoh unazad, spotakoh se i ščepah za ogradu da ne padnem preko. Sva trojica prasnuše u smeh i celim telom mi prođoše trnci od straha. Hoće da me navuku, zavitlavaju me i rugaju se. Bili bi oduševljeni ako bih istog časa pala preko ograde. Osećam da me oči peku i okrećem se, pokušavajući da smirim moje drhtave noge. - Pa šta si se uplašil a...samo se zezamo.

Šonje jedne. - Da – kaže jedan od njih. – Ne bismo da nastradaš zbog nas... - Ostavite je na miru.

Čujem glas, okrećem glavu i ugledam Drejka iza grupice. - U redu je, Drejki, ne radimo ništa loše. - Ostavite. Je. Na. Miru. Glas mu je oštar poput žileta, i izgleda da taj ton jako nervira pirate. Najstariji u grupi

iskorači napred, izvlačeći neki rđavi nož. Stomak mi se steže. Zar malo fali da izbije tuča? Obavijem ruke oko sebe, zakoračivši još malo unazad i posmatrajući razrogačenih oč iju. Stariji pirat koraknu napred, još uvek držeći nož uperen u Drejka. - Šta reče, Drejk? – prosikta. - Dobro si me čuo – odgovori Drejk. – Kazao sam da je ostaviš na miru. - A otkad si ti njen telohranitelj? - Ne tiče te se šta ja radim, Džekile. Ponoviću ti još jednom. Ostavi je na miru i odlazi.

Pirat Džekil se gromoglasno nasmeja i krenu na njega. Užasnutog izraza lica, videh kako zamahuje nožem u pravcu Drejkovog stomaka. Falila je sekunda da ga ozledi, ali Drejk ga udari 50


OLUJNA STRAST pesnicom i smrska mu nos. Krv mu se razli preko lica kad se zateturao unazad. Ni tri sekunde

kasnije, Drejk ga obori na tlo i pritisnu mu grlo čizmom. Pirat poče da se otima pod Drejkovom čizmom, boreći se za vazduh. - Treba li sad da te ubijem? – prosikta. - To je bila šala, samo šal a! – zajeca pirat. - Gubi mi se s očiju, pre nego što zažališ što si se rodio.

On pomeri čizmu i pirat se osovi na noge, kašljući i pljuckajući, pa odjuri. Druga dva pirata se polako udaljiše. Celo telo mi se opusti od olakšanja. Hvala Bogu. Nisam ni zamiš ljala koliko je Drejk jak do ovog trenutka. Pogledi nam se sretoše i on se zagleda u mene koji trenutak, pa se okrete da ode. Ne mogu ga pustiti da ode bez da mu se zahvalim; upravo me je

spasao, još jednom. - Ti baš voliš da me spasavaš? – upitam stidljivo.

Prestade da se okreće i ponovo me pogleda. – Samo radim svoj posao. - Posao ti je da spasavaš zarobljenike? Usna mu zaigra. O-ho, je’l se to Drejk osmehuje? - Posao mi je da vodim računa da se ne povrediš. - Pa da on može da me proda u jednom finom komadu? Je l’ tako? On slegnu ramenima. – Tako nekako. - Znači, ti to onda ne radiš samo zato što si fin? Baš šteta – kažem, i nalazim staru klupicu da sednem na nju. – Zato što si mi se svideo na neki način.

On me zbunjeno pogleda, kao da ne može da veruje da bi mi mogao biti simpatičan ili da bi mi uopšte moglo pasti na pamet da ga smatram simpatičnim. Zatim učini nešto što me je iznenadilo; dođe i sede pored mene. U poređenju sa mojom sitnom figurom, on je ogroman. Još uvek mi je nepojmljivo da je toliko krupan. Oboje zurimo u okean koji trenutak, samo sedimo u

tišini, a onda se okrenem ka njemu. - Kako to da si toliko krupan? – pitam.

On sleže ramenima, i vidim kako mu se mišići ruku pomeraju dok to radi. – Nekada sam kao školarac mnogo igrao fudbal, ali uvek sam bio krupno dete. Neko vreme sam radio u obezbeđenju za veliki lanac barova u SAD-u. Tada sam baš trenirao, jer sam morao biti jak da bih mogao izbacivati pijane idiote napolje. Naporno sam vežbao i postao još krupniji. Onda sam

51


OLUJNA STRAST upoznao Hendriksa i pridružio se ekipi, postao sam njegov glavni telohranitelj. Uvek sam sa njim kada ide na obalu, i zavodim red na brodu kada on nije u mogućnosti. - Znači sad više ne vežbaš? – pitam šokirana. On odmahnu glavom. – Ne redovno, ali povremeno dižem tegove. - Izgledaš pomalo... zastrašujuće.

Usne mu ponovo zaigraše. – U tome i jeste poenta. - Pretpostavljam da jeste. Okrete glavu i spusti pogled ka meni. – Ali ti me se ne plašiš. - Ne – kažem, odmahujući glavom. – Ne plašim se. - Zašto?

Sležem ramenima. – Ne znam, valjda zato što vidim nešto što ti možda ne vidiš. - A to je? - Dobrota.

On zadrhta i odvrati pogled od mene, ali ne pre nego što spazih tračak bola u njegovim očima. - Neko te je baš gadno povredio, zar ne? Iznenada ustade. – Ne bi trebalo da pričam sa tobom, Hendriksu se to ne bi svidelo. - Hendriks me ne poseduje – pobunih se.

Još jednom spusti pogled ka meni, uze me za ruku i okrete mi dlan na gore tako da vidi bledu crvenu liniju na mestu gde me je Hendriks posekao kada smo sklapali pogodbu. - Nisi u pravu – reče. – On te ipak poseduje. Zatim mi spusti ruku i ode.

Drejk mi je nekako nedokučiv. Ali ja imam osećaj da će mi on biti jedan od retkih prijatelja na ovom brodu.

52


OLUJNA STRAST Poglavlje 6 Radi kao kapetan – zabavljaj se kao pirat.

Prvih nekoliko noći u Hendriksovoj sobi prolazi relativno dobro. Često je odsutan, tako da provodim večeri sama na sofi, ili dole sa Erikom. Pokušavala sam malo da ćaskam sa Hendriksom, ali mi to uglavnom nije išlo za rukom. Očajnički želim da saznam postoji li šansa da uspostavimo bilo kakvu vezu. To je daleki san, znam, ali vredi pokušati. Ako se svidim Hendriksu, makar i malo, možda će se predomisliti. Barem se nadam tome. Sve je bolje nego živeti u strahu. Shvatila sam da mi trenutno život nije ugrožen, bar dok me Hendriks ne proda. Zato se trudim da maksimalno iskoristim ovo vreme.

Večeras mi je na meniju bezukusna, lagana i jednostavna hrana, no ipa k jestiva je, a ja nemam nameru da bilo šta odbijem. Jedem što sporije mogu, nastojeći da stomak ponovo naviknem na hranu. Proteklih par dana svelo se na eksperimentisanje sa hranom i vodom. Običan pire od krompira lako zasiti, ali nema neki ukus, a skapir ala sam da mi bezukusno godi. Čim

završih večeru, odoh da se još jednom istuširam i izvadih dugačku, iznošenu majicu iz gomilice odeće koju mi je Džes dala. Navukoh je, uzeh češalj i krenuh ka sofi. Izlazim i zatičem Hendriksa za radnim stolom. Na zvuk škripe vrata on podiže pogled. Možda među nama nema bliskosti, ali svakako postoji seksualna privlačnost. To je nemoguće ignorisati kada se vazduh naelektriše svaki put kada on uđe u sobu. Taj osećaj je tako intenzivan i privlačan. Gledam ga kako klizi pogledom preko mog tela, a onda me opet gleda u oči. Izgleda zadovoljno. – Deluješ mi zdravije, to je dobro.

Prekrštenih ruku, odlazim do sofe i sedam, a onda počinjem da raščešljavam svoju vlažnu kosu. – Ne osećam se ni upola tako dobro. - Je l’ ti zarasla rana na nozi?

Nelagodno se pomaknem i zagledam u mali ljubičasti ožiljak na nozi na mestu gde me je upucao – to jest, gde me je okrznuo. – Nije loše – promrmljam.

53


OLUJNA STRAST Hendriks prelistava neke papire na svom stolu i po njegovom pogledu bih rekla da je duboko zamišljen. Otvara fioku i vadi telefon. Moje oči se širom otvaraju i pokušavam da

prigušim uzdah koji mi se otima sa usana. Hendriks ima telefon koji nije umrežen interno? O Bože. Podiže mali preklop i unosi broj, pa ga prinosi uvetu. Čeka koji tren, ne gledajući me, verovatno mu nije ni na kraj pameti da mi je upravo pokazao izlaz. - Džej-Ar, da, ja sam. Jesi ga locirao do sad? Gledam ga kako klima glavom. - Jebiga. Da. Javi mi kad završiš.

Spusti telefon i režeći opsova. Očito večeras ima problema. Okreće se i besno odlazi u kupatilo, gunđajući nešto o nesposobnim idiotima. Zalupi vrata za sobom, i ja istog časa skočih na noge. Bez razmišljanja i oklevanja, jurim ka radnom stolu po telefon. Brzo ga uzimam, bacajući pogled ka vratima kupatila. O Bože, imam tek par sekundi – u najboljem slučaju, par minuta – ako mi se posreći. Svakog časa bi se mogao vratiti.

Adrenalin mi juri kroz vene i počinjem da se tresem dok nespretno pritiskam tastere, ukucavajući broj Erikove majke. Znam ga napamet, jer smo već tolike godine bliski. Srce mi snažno lupa i vrti mi se u glavi dok se borim za vazduh. Hajde. Hajde. Prinosim telefon uvetu, i u tom trenutku mi snažan udarac po zglobu izbija telefon iz ruke. Okrećem se i posežem za njim, dočekavši se na kolena uz bolni jecaj. Hendriks me hvata u sekundi i baca se na mene. Grabi me za zglob dok pokušavam da dohvatim telefon. Svojim snažnim telom me drži prikovanu za pod, ali ja se i dalje migoljim, obuzeta očajem. - Dosta – reži mi uz uvo, stežući mi zglob jače. Suze mi peku oči i trepćem da ih suzbijem. Ne pokazuj slabost. Zaklela sam se da im više neću priuštiti to zadovoljstvo. - Pusti me da idem, ne želim da me prodaš!

Okreće me na leđa i obuhvata mi glavu rukama, streljajući me pogledom. – Donela si odluku i sklopila dogovor. - Nisi mi dao mnogo izbora – vičem, migoljeći se. - Nisi u poziciji da biraš.

Njegove tamne oči me prodorno i smrtonosno gledaju. - Skloni se s mene, skloni se! – vičem i otimam se. - Ovo je jedini telefon na brodu – režeći kaže. – Od sada će stalno biti kod mene. 54


OLUJNA STRAST - Svinjo jedna! – ispljunem kada se pomeri sa mene. Osovim se na noge, okrenem i odjurim ka sofi. Bacim se na nju i utonem u stare,

istrošene jastuke. Zgrabim čaršav i prebacim ga preko glave pre nego što pustim suze da poteku. Tiho jecam, jer ne želim da čuje zvuke moje slabosti.

On ne izlazi iz sobe, i više mi se ne obraća, ali znam da može da me čuje. Znam da čuje moje bolne jecaje dok se uspavljujem u suzama.

***

Mračno je, i čujem ga kako mirno diše. Bleda svetlost dopire ispod vrata, i to mi je dovoljno da nazrem njegovu siluetu. Puzim na šakama i kolenima što tiše mogu. Znam da drži telefon kod sebe i znam da ću pokušati da ga se dočepam makar još jednom. Ne mogu tako lako da odustanem. Ne mogu samo mirno da sedim i pomirim se sa sudbin om. Moram da pokušam,

samo još jednom. Dopuzim do njegovog kreveta i uspravim se na kolena, netremice ga posmatrajući. Zašto mora da izgleda tako lepo na ovoj svetlosti? Zašto mora tako da miluje njegovo telo, naglašavajući mu svaku zadivljujuću liniju mišića? Pažljivo spuštam ruku na njegovu nogu i polako klizim naviše. On ispusti neki roptavi zvuk, i ja se istog časa zaustavih. Trenutak kasnije, nastavi da diše ujednačeno. Nastavljam da klizim rukom naviše ka njegovom džepu. Ništa. Pažljivo prebacim ruku da proverim drugi. Osećam čvrstu izbočinu. Srce počinje da mi lupa. Polako savijam zglob tako da mogu da gurnem ruku u njegov džep. Tek što sam dotakla vrh telefona, kada me on munjevitom brzinom zgrabi za ruku. Prsti mu se obaviše oko mog zgloba, i on cimnu. Poleteh napred i sručih se na pola preko njega, a noge ostadoše da mi vise preko ivice kreveta. Počeh da se otimam, ali mi on drugom rukom pritisnu kukove, pribijajući me uz sebe. - Nikako ne odustaješ, zar ne? – mrmlja. Treba mi koji trenutak da mu odgovorim, jer sam potpuno omamljena njegovim mirisom.

Koža mu zrači toplotom, i oseća se na rum i muško. Gutam knedlu, i muti mi se u glavi od pomisli koliko je dobar osećaj biti ovako prebačena preko njega. Odmahnem glavom,

55


OLUJNA STRAST užasavajući se same sebe što sam uopšte i na tren uživala u tom osećaju. Istrgnem zglob iz njegove šake i on frkne, stežući me jače rukom preko kukova. - Zar si stvarno mislio da ću ti olakšati? – brecnem se. - Jesam, uzevši u obzir to da život tvog prijatelja zavisi od tvog ponašanja. Sledih se. Erik.

Zastajem za trenutak, razmišljajući kakav bi uticaj ovo moglo imati na njega. Zatvaram oči, stideći se sama sebe. - Zar si stvarno mislila da ćeš uspeti da mi se prišunjaš i uzmeš taj telefon? – kaže,

stežući mi prstima kukove. - Pusti me. - Odgovori mi, inocencia. - Ne, nisam, pirate. Ali sam morala da pokušam. Možda mi je moj život preči od

njegovog, ali to ne znači da ću iskoristiti svaku priliku koja mi se ukaže. - Tako glupo – mrmlja, i počinje da kruži prstima po mojim kukovima. Naježi h se. - P...p...pusti me. - U pravi čas.

Šta kog vraga? - Odakle ti ideja da možeš da radiš šta ti se prohte? – šapućem, povlačeći se unazad u još

jednom bezuspešnom pokušaju da se izmigoljim. - Ja sam pirat, ja određujem pravila na okeanu, i ja kršim prav ila na okeanu. Ovde sam nedodirljiv. - To ne znači da si nepobediv. Platićeš za ovo. Jednog dana ću sve ovo da zapalim. Meko se zakikota. – Znam da hoćeš, inocencia. - Otkud znaš? – viknem. On me pusti i skliznuh na pod. - Zato što si ti vatra – mrmlja. – A vatra nikada ne prestaje da gori.

56


OLUJNA STRAST Poglavlje 7 „Meta na vidiku!“

Prva nedelja prolazi bez dodatne drame. Veći deo svog vremena provodim dole sa Erikom, i što više možemo diskutujemo o bekstvu, mada što sam duže ovde, sve manje mislim da postoji mogućnost za bekstvo dok ne stanemo, ako uopšte stanemo. Zahvalna sam, međutim,

što Erika hrane i brinu o njemu. Hendriks se pridržava svog dela dogovora, pa se i ja pridržavam svog. Jedem, vodim računa o sebi, i ne pokušavam opet da pobegnem. U najmanju ruku je zanimljivo to što sam ostala u Hendriksovoj sobi. Najveći deo svog

vremena on provodi za malim radnim stolom u uglu, izdajući telefonom (koji mi je nedostupan) naređenja ljudima i organizujući aktivnosti za koje...kako mi zvuči...ne bih volela da zn am. Večeri su najčudnije. Pokušavam da zaspim dok je on u krevetu preko puta mene, ali mi je...nelagodno. Još je gore kada ujutru ustane i prođe pored mene, polu go sa jutarnjom erekcijom. Ne mogu da lažem...taj čovek ima impresivnu jutarnju erekciju. Mrzim što gledam, i deo mene se nosi mišlju da sam privremeno poludela, ali teško je odvratiti pogled. Taj muškarac ima telo nalik nijednom koje sam do sada videla. Grudi su mu široke i definisane, trbušnjaci isklesani i jaki, a koža mu ima tu prelepu bronzanu nijansu. Na grudima ima mnoštvo tetovaža, sve sive i crne; nijedna nije u boji. Ruke su mu takođe išarane, ali na leđima nema ništa – ništa osim prelepe, maslinaste kože koja pokriva čvrste, definisane mišiće. Neću lagati i reći da ne otvaram oči ujutru i gledam ga kako prolazi pored. Kosa mu je uvek razbarušena od spavanja, a kapci polu spušteni, ukrašeni tim divnim gustim trepavicama. Mrzim što mi se telo protivi zdravom razumu i svakog jutra grči od želje za muškarcem koji mi zaista nije drag. To je pogrešno, ali nek’ mi je Bog u pomoći, jer ne mogu prestati da gledam.

Nisam čak ni sigurna da li uopšte želim da ne gledam.

57


OLUJNA STRAST Osmog jutra se budim pre Hendriksa, što nije uobičajeno. Kliznem sa mog mesta na sofi i odšunjam se oprezno do kupatila. Nisam se tuširala par dana jer bih uglavnom sve vreme bila dole sa Erikom. Kad se vratim, premorena sam. Obično se samo bacim na sofu i ne mrdam. Ipak, danas mi je potrebno tuširanje. Najzad se osećam više kao stara ja, i koža počinje fino da mi zaceljuje, pa sam r ešila da odem pod tuš i otklonim ostatke. Ovo je idealan trenutak za

tako nešto. Ulazim u kupatilo i zatvaram vrata za sobom. Skidam široku haljinu sa sebe i puštam vodu. Čim postane dovoljno topla, ulazim. Uzdah zadovoljstva mi beži sa usana i sklapam oči , zabacujući glavu unazad i puštajući da mi se voda sliva preko tela i glave. Pružam ruku dok ne napipam bočicu sa šamponom i sipam malo u šaku, pa nanosim na kosu. Oh, osećaj je divan. Završavam sa kosom i prelazim na telo, dobro trljajući da bih uklonila mrtvu kožu koja je preostala nakon opekotina od sunca. Kada završim, još jednom se dobro isperem i izađem. Krećem po peškir, ali vidim da ga nema. Oči mi se rašire i opsujem. Sranje, mora da se šališ? Nema peškira. Pogledam u haljinu na podu i vidim da je natopljena vodom koja je prskala iz kade. Moram da izađem i uzmem peškir sa sofe. Odlazim do vrata i otvaram ih uz škripu. Hendriks još uvek spava, ruku savijenih iza glave, i grudi mu se polako podižu i spuštaju. Odlučujem da trknem po peškir. Izlazim iz kupatila i žurim ka sofi, ali ne uspevam. Spotičem se na jastuk bačen na pod i padam uz tup udarac i vrisak. Svetlo se pali u sekundi i ja se žurno povlačim nazad ka kupatilu. Pre nego što uspem, pojavljuje se Hendriks, još uvek pospan, i drži uperen pištolj u mene. Učinim prvo što mi pada na pamet, dignem ruke u vis. Oči mu se raširiše, i zinu u čudu. Tek u tom trenutku shvatam šta sam postigla svojim postupkom. Sada sam na podu gola, sa rukama u vazduhu. - Sveca mu – prosikta Hendriks.

Spuštam ruke i pokušavam da se pokrijem. Ako se mrdnem, videće sve što imam da pokažem. Privlačim noge i pokušavam da sakrijem sebe. Hendriks zgrabi peškir sa sofe i dobaci mi ga, nijednom ne sklonivši pogled sa mog tela. Zašto sam se zbog toga naježila? - Ja...ja...nije bilo peškira u kupatilu i... - Imaš tako lepu kožu – kaže, pogled mu je fokusiran na kožu na mojim ramenima. - Ja...m... - Kao svila je, tako prokleto lepa. Nisam znao da si tako jebeno savršena. 58


OLUJNA STRAST O Bože. Ne skida pogled sa mene najmanje minut, oči mu plamte nečim što ne mogu da dešifrujem, a zatim iznenada odmahnu glavom kao da ne može da poveruje šta je upravo rekao. Zatim se ukipi i reče režećim tonom „Sekaču će se to svideti“, pa se okrete i izjuri iz sobe, snažno zalupivši vrata za sobom. Šta ovo bi kog vraga? ***

Slankasti vetar. Dnevna doza mog zadovoljstva. Volim da uživam na njemu i da ga udišem. Sviđa mi se kako mi se kosa od njega kovrdža i uvija. Sviđa mi se osećaj koji pruža mojoj koži. Ovog jutra je vetar lagan i prohladan, a okean divno miriše. Držim se za ogradu broda i gledam u daljinu. Nisam videla Hendriksa od jutrošnjeg upada; našao je način da me izbegne. Čak sam ga i tražila, ali nisam ga našla na brodu. Volela bih da znam kako mu je to pošlo za rukom. Okrećem se i zurim u čamac za spasavanje. Još uvek se premišljam da pobegnemo na njemu. Ne znam da li je to izvodljivo, niti kolike su mi šanse, ali mi je više puta palo na pamet. Osmotrim palubu na brzinu, pa pošto nema nikoga, zaputim se ka njemu. Na pola sam puta, kada se sapletem n a gomilu užadi na podu. Ljosnem i naglas opsujem. Prokletstvo. Hoću da se

pomerim, ali vidim da mi se noga zapetljala u jedno od debelih užadi. Migoljim se i cimam, uvijajući stopalo, i samo se još više upetljam. - Šta to izvodiš? – čujem Hendriksov glas i za sebe.

Pa naravno da je sad došao. - Zaglavila sam se.

On se spusti, dohvati mi stopalo i poče da ga otpetljava. - Kako si uspela da se ovoliko upetljaš? - Ne znam – mrmljam. – Dok sam pokušavala da se otpetljam?

On zavrte glavom i čučnu, okrenuvši mi stopalo u pokušaju da ga oslobodi užadi. Migoljim se i povlačim nogu, a on me pljesnu po butini. – Ne mrdaj. Zinuh u čudu. On zastade, kao da je tek shvatio šta je uradio. Pogledi nam se susreću i netremice se gledamo, zbunjeni. 59


OLUJNA STRAST - Jesi ti to mene upravo...pljesnuo? – prošapućem, šokirana. - Ne bih ni morao da se nisi pomerala – progunđa i ponovo se posveti užadima.

Ja još više zinuh. - Zatvori ih, pre nego što ih pametno uposlim – promumla i prostreli me mračnim pogledom. Zadrhtah. - Ustani, tako će mi biti lakše da te otpetljam – naredi. Uspravi se i podiže me sa sobom,

a ja izgubih ravnotežu kada sam slučajno pomerila pogrešnu nogu. Hendriks posegnu za mnom i dohvati me za rame, pa zakorači ka meni da me pridrži, ali u tom trenutku se i njemu uže zakači oko članka i on se zapetlja. Kao u usporenom snimku, oboje se srušismo. Vrisnuh i uz tup udarac

padoh na pod preko užadi. Hendriks se sruči preko mene, ali je srećom uspeo da se dočeka na ruku, tako da me ne zdrobi svojom težinom. Pritiska me na mestima gde st varno ne bi trebalo. - E jebiga – prosikta, cimajući ruku da se izvuče. - Pa pobogu kako si se sad ti upleo? – ciknem, migoljeći se. - Jebote, prestani više da se migoljiš – naredi, i ja prestadoh čim sam skapirala zašto mi to

traži. On je tvrd. O Bože, tv rd je. - Ti...ti... - Pa jebiga dig’o mi se kad se non -stop trljaš uz mene. Muškarac sam. I dosta više.

Šokirano zurim u njega, i on mi uputi odlučan pogled pre nego što izvuče jednu ruku i oslobodi se. On posegnu dole i otpetlja mi ruku, i ja se pomerih da izvučem stopalo. - Ne mrdaj se više, opet ćeš nas upetljati. - Pa ne mogu samo da nepomično ležim ovde – pobunih se. – Zašto ti jednostavno ne

ustaneš i pustiš me da sama nađem način da se izvučem? - Ako to prepustim tebi, sledeće nedelje ću ovde naći vreću trulih kostiju. - Vređaš me – brecnuh se. - Prestani već jednom da se migoljiš – prosikta.

Nisam ni primetila da to ponovo radim. Prestadoh i pustih ga da se skoncentriše na odvezivanje. U stanju mirovanja, pažnja mi odluta ka njegovoj erekciji priti snutoj uz moju butinu, što ni najmanje nije dobro. Sklopih oči i pokušah da se fokusiram na nešto drugo, a ne na to kako se njegovo telo pripija i kreće uz moje. - Hmm, šefe? Oboje se okrenemo i ugledamo Drejka kako zuri u nas. 60


OLUJNA STRAST - Drejk, iseci ovu jebenu už ad – naredi Hendriks. - Hoću, šefe – reče on, ali mu osetih humor u glasu. - Nije smešno, Drejk – obrecnuh se.

Ne odgovori mi; samo preseče užad i oslobodi nas. Nakon što se Hendriks podiže na noge, pridiže i mene. Otresoh ostatke užadi sa stopala izbegavajući njegov pogled i žurno odoh. - Bilo bi lepo da se zahvališ – viknu Hendriks. - Hvala – doviknuh i odjurih niz stepenice.

Bože, može li biti gore?

61


OLUJNA STRAST Poglavlje 8 Ahoj, mala moja!

Ostatak dana se postiđeno skrivam. Obrazi mi se zarumene svaki put kada pomislim na scenu sa Hendriksom. Odlučila sam da danas ne idem kod Erika; prosto moram da razbistrim mozak. Čim pade mrak, rano legoh u krevet, pokušavajući da izbegnem bilo kakav susret sa njim. Dosadno mi je i očajna sam, i jedino što mogu je da pokušam da zaspim. Večeras, međutim, san mi neće na oči. Jednostavno ne mogu da se svrtim. Nakon mnogo premišljanja, rešim da skoknem do kuhinje. Treba mi mleko. Ono je moj lek za nesanicu. Siđem sa sofe i iskradem se u kuhinju. Kad uđem, upalim svetlo i na prstima dođem do frižidera. Otvorim ga, pročeprkam malo i pronađem flašu mleka. Izvadim je i sipam malo u čašu, pa je ubacim u mikrotalasnu. Podesim na 30 sekundi i čekam. Večeras je bučno na brodu. Pretpostavljam da su momci rešili da se zabave. Mikrotalasna se oglasi i ja izvadih moju ugrejanu čašu, dunuvši par puta pre nego što sam je prinela usnama. Topla tečnost mi osveži suvo grlo i ja uzdahnuh.

Okrenuh se da izađem, kada se vrata zaljuljaše i Hendriks teturavo upade unutra. E divota, pijan je. U prvi mah me nije video i ode do ormarića, otvori ga i izvadi kutiju sa keksom.

Pročistih grlo i on se okrete, a keksi se razleteše svuda po podu. Prasnuh u smeh i stegnuh šakama čašu da mi se ne prospe mleko. - Šta..? – promrmlja on. Pogled mu je staklast i rekla bih da je popio koju više. Podigoh čašu. – Došla sam da

uzmem mleko. Bučni ste i ne mogu da spavam. On krenu ka meni i srce mi zakuca brže od izraza na njegovom licu. – Uvek možeš da nam se pridružiš, inocencia. Zašto me uporno zove tako? - Ne hvala – promrmljah, pokušavajući da ga zaobiđem.

On ispruži ruku, zaustavljajući me. – Plašiš me se? 62


OLUJNA STRAST Podigoh glavu i pogledah ga u oči. – Ne, nimalo. - Zašto onda nećeš da dođeš? - Zato što ne misliš ozbiljno, i zato što sam ovde samo zbog sporazuma koji imamo.

Prodaćeš me, i stvarno nema svrhe da se sprijateljujem bilo s kim. - Drži prijatelje blizu – mrmlja, približavajući se – a neprijatelje još bliže. Zar te to nisu

naučili, inocencia? - Jesu – šapućem i grickam donju usnu.

Zašto mora toliko da mi se približi? Osećam rum u njegovom dahu dok se saginje i traži mi pogled. Bože, prelep je. Večeras ima na sebi usku crnu majicu i izbledele plave farmerke, crne vojničke čizme i metalnu ogrlicu, a tamna kosa mu je razbarušena. Debeli zlatni i srebrni lanci oko njegovih zglobova kao da daju neki poseban pečat njegovom izgledu. Možda imidž

lošeg momka koji tako ide uz ovaj stajling. - Mnogo je načina za uspavljivanje – kaže, zureći u moje usne. Sranje. Idi, Indigo. - Sigurno – pokušavam da kažem, ali mi glas drhti. – Ali ovo je najbolji. - Vrelo telo obično pali kod mene, srce.

Je l’ on to mene upravo nazvao srce? Zašto mi srce zbog toga snažno lupa? - Ja imam ime, znaš?

Mali, prelepi kez mu se raširi licem. Gospode, divan je kada se smeje. – Indigo – prede. - Treba da...krenem.

Pokušah da se provučem pored njega, ali on ispruži ruku i zgrabi me za kuk. Ukočih se i progutah knedlu, okrećući se ka njemu. On mi priđe korak bliže i zagleda se u mene. – Da ne moram – promrmlja – ne bih te prodao. Ti si upravo ono što mi treba . Ukočim se i odgurnem ga. – Kretenu jedan. Neću ja nikome da gužvam postelju! Oči mu se raširiše i koraknu unazad. – Pa ipak, vlažna si čim pomisliš na mene. - Ne laskaj sebi – zarežah. - Ako bih ti sad gurno prste između nogu, inocencia, curela bi od želje za mnom. - Grešiš.

On koraknu bliže meni, pritiskajući me uz radnu površinu. – Ma nemoj? - Prestani – prošaputah, odmahujući glavom. 63


OLUJNA STRAST - Samo kaži i pustiću te.

Izaziva me. Mrzim što je u pravu. Moje telo reaguje na njega, ali mu to neću pokazati. Ponos mi ne dozvoljava. Duboko udahnem, ispravim ramena i režeći kažem – Pusti me.

On načini korak nazad, mutnog i opuštenog pogleda. - Ako tako hoćeš, inocencia, ali ja ne nudim dvaput – reče hrapavim glasom, pa se okrete

i izađe. Proklet bio. Ne treba zbog njega da se osećam kao da sam pogrešila.

***

- Evo nove posteljine za tebe – reče Džes sledećeg dana, ušavši u sobu sa hrpom čaršava u ruci.

Već duže vreme želim da je pitam zašto je ovde, i gledajući je kako leti tamo -vamo po sobi, najzad nalazim hrabrost da izvalim – Zašto to radiš?

Samo što je spustila čaršave na sofu, ali se na moje reči okrete i pogleda me, a u zelenim očima joj ugledah zbunjenost. – Zašto radim šta? - Zašto si ovde...sa njima? Ona se osvrnu po sobi, kao da proverava da li smo zaista same, a zatim dođe i sede pored

mene na sofu. Spusti ruke u krilo i zagleda se u Hendriksov krevet, posmatrajući ga tako jedan poduži trenutak. - On mi je spasao život. - Hendriks? – kažem, šokirana. - Aha, on me je spasao.

Ne progovaram ni reč, samo zurim u nju, molećivim pogledom je podstičući da nastavi. Ona sklopi oči za trenutak, pa poče nežno da govori. - Ja sam dete iz hraniteljske porodice, postala sam deo tog programa sa četiri godine kada su mi roditelji umrli. Promenila sam dosta porodi ca, ali poslednja...oni su bili užasni. Pa,

naročito jedna osoba...moj poočim. Bio je nasilan, okrutan, i jedne noći...silovao me je. Imala sam četrnaest godina. Probode me u grudima zbog nje, svaki delić tela mi se čvrsto steže od tih reči. 64


OLUJNA STRAST - To se nastavilo još četiri godine. Kada sam napunila osamnaest, pukla sam i ubila ga.

Bila sam sita svega, izmrcvarena. Želela sam da budem slobodna. Nisam razmišljala, znala sam da se neću rešiti bola ako ga ubijem, ali nisam imala izbora. On nije nameravao da presta ne. Jedne noći, sakrila sam nož ispod jastuka. Kada je ušao, izbola sam ga nebrojeno puta do neprepoznatljivosti. Pobegla sam, pokrivena krvlju i izbezumljena. Našla sam se na pristaništu, ni sama ne znam kako, i naletela na Hendriksa kada je pristao uz dok da natovari brod. Nisam ni

znala šta je on, znam samo da sam bila van sebe, i on me je smirio i uspeo da iz mog nepovezanog brbljanja shvati šta se desilo. Predložio mi je dogovor. On će me odvesti, sakriti i čuvati, ako obećam da ću biti lekar na njegov om brodu. Nisam imala nikakvo medicinsko iskustvo, ali platio mi je neku osnovnu obuku, a ostalo sam sama povezala. Nakon pet godina mi

je rekao da mogu otići ako to želim; sve do tada, bila sam pod njegovom zaštitom. On ju je spasao? Prihvatio ju je i spasao zatvorskog života. - Hoćeš li ikada otići? Ona odmahnu glavom. – Policija bi me uhapsila istog časa ako bih se vratila. - I srećna si ovde?

Lice joj se snuždi. – Momci su mi kao porodica, ali znam da nikada neću naći ljubav, ili imati decu, ili se udat i. Takav je život. - Žao mi je – kažem nežno.

Ona se okrete ka meni, prisilivši se na osmeh. – Lepo je što je još neka devojka ovde, osim Seni. Ona je grozna. Meko se zakikotah. – Zaista jeste grozna, ali nadam se da mi možemo biti prijateljice. Ona se osmehnu, i lice joj se ozari. Baš je lepa devojka; šteta što mora da živi ovako. - Znaš, on nije loš čovek. - Hendriks? - Aha, nije on bezosećajan. Samo se tako ponaša. - On će me prodati...

Ona se namršti. – Ne razumem zašto, znam da ima krupne poslove sa drugim piratima...ne sviđa mi se to što namerava da žrtvuje nečiji život, posebno nakon što je spasao moj.

65


OLUJNA STRAST Progutah knedlu, a telo poče da mi drhti pod naletom straha. Pretpostavljam da je situacija u kojoj se nalazim itekako ozbiljna. Kad čujem to tako nagl as od nje...saznanje da je to stvarno...plaši me. Bože, plaši me. - Plašim se – šapućem, oborenog pogleda.

Džes me iznenadi kada me uze za ruku. – Bori se – reče nežno. – Bori se za svoj život, nateraj ga da to sagleda iz drugog ugla. On nije užasna osoba. Daj mu razlog da te zadrži. Vrata zaškripaše i ona mi brzo pusti ruku i ustade. Hendriks uđe i zagleda se u nju suženim pogledom, a zatim pogleda mene. Složih uobičajen izraz lica, pa pogledah u magazin na stočiću. Džes spusti čaršave na sofu, pa žurno ode. Čim je izašla, Hendriks priđe i stade ispred mene. Fokusirah se na njegove čizme i ogrebotine na njima. - U trpezariji je večeras zabava – kaže. – Ne moraš celog dana biti ovde. - Sme li moj prijatelj da dođe? – kažem, podigavši pogled. - Ne, ali mu možeš odneti hranu. Odmahnem glavom i ustanem. – Onda nisam zainteresovana.

Zaobiđem ga i zaputim se ka vratima. - Hteo sam da te pitam drugi put, ali...oni ožiljci na...tvom telu. Jesu li od njega?

Ukočim se i okrenem. – To šta je na mom telu te se ne tiče. Ja sam za tebe samo roba, pirate, ništa više. Nema potrebe da glumiš dušebrižnika. Ili se samo brineš šta će moj novi vlasnik da pomisli kad vidi oštećenu robu? - Hoću da znam – nastavi istim tonom – jer želim da ubijem kretena koji je digao ruku na tebe. - Zašto? – viknuh, hvatajući se za vrata. – Ti nisi ništa bolji od njega.

Zatim izađoh i zalupih vrata za sobom. Čuh ga kako opsova. Onda se setih Džesinih reči. „Daj mu razlog da te zadrži.“ ***

- Ne misliš valjda ozbiljno da im se pridružiš? – reče Erik, prošavši prstima kroz

zamršenu plavu kosu. 66


OLUJNA STRAST Hendriks mu je dozvolio da se istušira, ali još uvek užasno izgleda. Premeštajući se sa noge na nogu, rekoh – Moram da pokušam, Eriče. Ako mogu da učinim...da mu se svidim... - Nameravaš da ga zavedeš? – reče hrapavim glasom. – Zar ne? - Nikad to nisam rekla, ali moram mu dati razlog da me zadrži, ili bar razmotri svoju odluku. - I u stanju si da spavaš sa njim da bi to postigla? Prekrstih ruke i besno ga pogledah. – To nije visoka cena za moj život, zar ne? I nikada

nisam rekla da ću to i učiniti, zato ne brzaj sa zaključcima. - To je glup plan, samo će se još više naljutiti i povrediće te. I šta ćeš onda? Ili još gore,

povrediće mene. Je l’ to hoćeš? - Kako se usuđuješ – rekoh. – Odrekla sam se svoje slobode zarad tebe, Eriče. - A ja sam zaglavio u ćeliji zbog tebe!

Telo mi se ukoči i srce poče besno da mi udara. Osećam kako mi se oči skupljaju od besa, saginjem se i hvatam rešetke. - Kako se usuđuješ – zarežah. - Da nisi sumnjala u organe reda, ne bismo ni bili ovde. - Ti to ozbiljno? – vrištim. - Trebalo je da pustiš policiju da se postara za Kejna, i nikada ne bismo ni našli za shodno

da se ukrcamo na tu jahtu. Rekao sam ti da ga prepustiš policiji, ali nisi htela... Zinuh u čudu i osetih kako mi se oči pune suzama. – Ti si mi najbolji prijatelj, Eriče. Dala sam svoj život u zalog zbog tebe, zarad tvoje bezbednosti, ali znaš šta? Jebi se. Odsad radim kako hoću. Okrećem se i idem ka vratima, ukočenih ramena i sa bolom u srcu. - Indigo! Pokazah mu srednji prst preko ramena i popeh se uz stepenice. Ko ga jebe. Ko ih sve jebe. Odoh da se malo zabavim.

67


OLUJNA STRAST Poglavlje 9 Otimaj, pljačkaj, haraj i zezaj se!

- Nije valjda da se plašite devojke, je li? – frknuh, stojeći pred grupicom od tri pirata koji me gledaju kao da sam sišla s uma. - Ne plašimo se mi nijedne žene – reče jedan stariji. - Onda me pustite da vam se pridružim.

Svi izviše obrve i pogledaše se međusobno. - Zar ti nisi zarobljenica? Ne družimo se sa zarobljenicima, što bi se reklo – reče najstariji u grupi. - Hendriks i ja imamo dogovor. Osim toga, on me je pozvao ovde večeras.

Oni podigoše obrve. - Jeste – klimnuh glavom. – Sad, ko će mi dodati rum?

Još jednom se pogledaše, i jedan od njih mi dogurnu flašu s rumom. Tečnost prsnu preko otvora flaše i osetih neki jak miris. Isuse, šta je ovo? - Jesi sigurna da hoćeš, mala?

Iscerim se, prislonim usne na flašu, zabacim glavu i potegnem. Prži me dok mi se sliva niz grlo, i imam neodoljivu potrebu da se iskašljem, ali neću dozvoliti sebi da to pokažem. Tečnost mi dospe u stomak, i sranje, smrtonosna je. Vratim bocu natrag, namignem piratima, pa dohvatim stolicu bez naslona i pridružim im se. - Dakle, da čujem vaša imena? – kažem, prekrštajući noge.

Čudno me pogledaše, pa slegoše ramenima i odgovoriše. - Džok – kaže prvi, sa dugom sedom kosom, plavom išaranom maramom i više pirsinga

nego što bi čovek njegovih godina smeo imati. Ima ih u nosu, na usnama, očima, pa prokletstvo, čak i na obrvi. - Dži-Dži – kaže drugi. On je najmlađi, ima prosedu kosu, telo puno tetovaža i oči toliko

zelene da se ističu na njegovoj staroj, potamneloj koži. 68


OLUJNA STRAST - Leni – kaže treći. On deluje najljubaznije od sve trojice, sa krupnim smeđim očima,

talasastom sedom i smeđom kosom, i bradom koja mu seže skoro do grudi. - Ja sam Indigo, ali me možete zvati Indi, ili mala, ili lutko, ili kako god hoćete.

Oni se isceriše. Probila sam led. - Hoćeš još? – kaže Leni, gurajući mi bocu ruma.

Stomak mi se uvija sa odbojnošću, ali prihvatam bez obzira na to, gutajući još jednu smrtonosnu dozu. Oh. Fuj. Još dva gutljaja, i vrti mi se u glavi. Ovaj rum je baš jak. - I, otkud ti uopšte na jahti usred okeana? – pita Dži-Dži, paleći cigaretu. - Plovila sam do Velike Britanije. Jahta se zapalila i zalutali smo. A otkud vi pirati u ovim vodama? - Upravo smo pribavili zalihe, pa smo morali tuda. To su opasne vode, i obično moramo biti brzi. Rizikovali smo kad smo vas pokupili – kaže Džok. - Pa, na vašu sreću sve se dobro završilo – namignem. - Ti si neka drčna mala, je li, Indi? – kaže Dži-Dži, zločesto se smeškajući. - Možda. A kaži mi, jeste li vi pravi pirati?

Svi začuđeno izviše obrve. - Ozbiljno – otegnem malo. – Mislim, bila sam ubeđena da pirati ne postoje.

Dži-Dži se zakikota. – Nismo ti mi nimalo nestvarni, Indi curo. - Ok, onda...je l’ ima neki poseban razlog za to? Čukundeda ti je bio pirat...to ti je u krvi...

Svi odmahnuše glavom. - To ti je isto k’o klub motociklista na zemlji. Mi smo ti k’o bajkeri, ali na okeanu. - Buntovnici okeana – iscerim se.

Džok se nasmeja. – Tačno tako. Samo što mi radi mo ovde. Manje zakona. - Dobar odgovor.

Dži-Dži frknu, pa mi ponovo pruži flašu s rumom. Uzimam je, i ovaj put mnogo lakše progutam tekućinu. - Onda, koliko ste već dugo sa Hendriksom? – kažem, zavalivši se, i osećam se lelujavo. - Deset godina, možda više – kaže Dži-Dži. - To je baš dugo. Vi ste svi stariji od njega. Zar to nije uvrnuto? 69


OLUJNA STRAST - Hendriks je oformio svoju posadu i dao nam je slobodu kada nas je primio. Svi mi

imamo svoje probleme, tajne, i on nam omogućava da pobegnemo od svega toga. Mlad ili ne, pružio nam je nešto što nismo mogli naći na obali. Pametno zbore. - Pa onda, je l’ koristite neki piratski rečnik?

Dži-Dži izvi obrve. – Ne, srce. - Ih, pa to je bezveze. Očito da moram da vas naučim, vi bitange.

Svi prasnuše u smeh. - Vidim da si rešila da me poslušaš i pridružiš nam se – začuh promukli, seksi glas iza mene. E vraga. Okrenem se i iscerim Hendriksu. – Jesam, kapetane, poslušala sam tvoj savet i došla na

žurku. On izvi obrve. – Ozbiljno? - Rrrrr, ozbiljno.

Dži-Dži se zagrcnu od smeha, na šta mu se pridruži Džok. Hendriks me začuđeno pogleda, i baš je zgodan dok tako stoji i posmatra me. Tamna kosa mu je raskuštrana, i dođe mi da zavučem prste u nju i povučem je, hoću da ga čujem kako reži. On je pravi slatkiš; nepristojno je biti tako savršen. - Jesi ti pila? - Rrrrr, uspela sam da trgnem koju sa ovim bitangama, a da ne završim na dnu okeana.

Hendriksu zaigraše usne, a meni se srce ispuni. Možda je Džes u pravu. Možda postoji šansa da se predomisli. Džok se toliko zasmejao da se srušio sa s tolice, i uz glasan tresak smandrljao na pod. Vidim drugu grupicu pirata koja ulazi, isti oni koji su me maltretirali na

palubi. Pogledaše mene, pa čoveka koji se valja od smeha, i izrazi lica kao da im omekšaše. Drejk me spazi, i vidim kako mu oči živnuše. Počeh da mu mašem kao neki ludak. - Hej Drejk! Hendriks se okrete i pogleda u Drejka, pa opet u mene. - Pretpostavljam da će ti večera prijati. Već si previše popila. - Jok, kapetane. Ovo je tek zagrevanje. Ahoj!

On zavrte glavom i izvuče cigaretu, pa je zapali. Okrete se i ode do velikog stola u zadnjem delu prostorije, pa sede za njega. Trenutak kasnije, uđe Seni, obučena u pretesne 70


OLUJNA STRAST farmerke i majicu u kojoj su joj grudi na izvol’te. Gledam je kako seda za sto pored Hendriksa i govori mu nešto na šta se on smeje. O gospode, on ima te divne jamice kada se smeje. Srce počinje da mi bubnji, a u glavi mi se vrti, i osećam se lako kao perce. - Ima li muzike na ovom brodu? – kažem, okrenuvši se ka momcima.

Dži-Dži klimnu, ustade i ode do velikog stereo -uređaja u uglu. Uključi ga, i tren kasnije poče da trešti neka blesava muzika iz sedamdesetih. Izvijem obrve, užasnuta. - Daj ne zezaj, sedamdesete?

Dži-Dži slegnu ramenima. – To je radio, Indi curo. Mi ne utičemo na njega. - Uaaa! Ustanem i zaputim se ka izlazu. Stvarno moram da piškim. - Već ideš? – kaže Hendriks, čim sam došla do vrata. Okrenem se i vragolasto ga pogledam. – Bez brige, lepi, odmah se vraćam.

Usne mu ponovo zaigraše. Smekšavam oklop. Nekako se otkobeljam do Hendriksove sobe. Uđem, sudarajući se sa zidovima dok nisam došla do kupatila. Čim završih, oprah ruke i zaputih se napolje, kada videh Drejka kako stoji kod vrata. Smeši mi se. - Dragi šef te je poslao da proveriš da nisam pala preko ograde – nestašno se osmehnuh.

Drejk mi priđe i uhvati me p od ruku. – Aha, tako nekako. - E pa dobro, Drejki, daj da malo partijamo. Hoćeš da čuješ vic? On frknu. – Ne baš. - Kako god, ispričaću ti. Zašto pirat ne sme da gleda horor film?

On odmahnu glavom, nestašno se smeškajući. – Sad ćeš da mi kažeš. - Zato što je strrrrrraaaaašan! On se zakikota. – To je najgori vic o piratima koji sam ikad čuo. - Ček’, ček’, znam ja još neki. Zašto su pirati strava?

Ne odgovara; samo sleže ramenima. - Jer su rrrrrrr!

Smejući se, vratimo se nazad u trpezariju. Čim uđosmo, Hendriks stade ispred nas. – Pravi ti probleme, ortak? – upita Drejka. - Ako loše viceve o piratima možemo smatrati problemom, onda da. 71


OLUJNA STRAST Hendriks me upitno pogleda. – Loši vicevi, a? - Hoćeš da čuješ jedan? – viknem i izvučem ruku iz Drejkove, pa uhvatim Hendriksa pod

ruku. On se zaledi, kao da je šokiran, ali ne dadoh mu šansu da odreaguje. Pridružismo se ostatku ekipe, i ja sedoh u sredinu na pod. Dži -Dži mi opet dade flašu, i ja radosno zapljeskah, potegoh, pa je vratih pre nego što nastavih sa vicevima. - Momci, hoćete da čujete najbolji vic?

Dži-Dži klimnu glavom, kikoćući se. – Hajde, razvali. - Zašto pirati nose ajpeč 1?

Dži-Dži slegnu ramenima. - Zato što ne mogu da priušte ajped!

Dži-Dži frknu, a Drejk se zakikota. - Ne znaš bolje, inocencia? – reče Hendriks, predući. Pucnuh prstima. – Tek sam počela, pirate. Zašto je pirat otišao na odmor? Trebalo mu je ARRRR i ARRRR!

Hendriks prevrnu očima. - Nasmejaću te ja, pirate – obećah. Promeškoljih se na podu i prekrstih noge. – Koja je omiljena piratova lutka?

Hendriksu oči veselo zaigraše dok sleže ramenima. - Barrrrrbi! On frknu i na licu mu se polako pojavi poluosmeh. Uspela sam. Povezujemo se.

***

- O moj Bože! – cičim, vrteći se u krug. Toliko sam pijana da sam obnevidela, ali već godinama se nisam ovako zabavljala.

1

Eng. Eye patch /ˈʌɪpætʃ/ - povez preko oka. (prim.prev.)

72


OLUJNA STRAST Ne bi trebalo da se zabavljam, znam to, ali moram da verujem da za mene ima nade ako

se zbližim sa ekipom. Možda će se Hendriks predomisliti. Možda će me pustiti, ili dovraga, zadržati. Radije bih provela život ovde, nego bila nečiji rob. - Volim ovu pesmu!

Vrtim se na sredini trpezarije dok ostatak posade jede. Igram i okrećem se, potpuno nesvesna ljudi oko mene. Provodim se k’o nikad u životu. Počinjem da pevam iz sveg glasa, mlatarujući rukama naokolo. Prebrzo se vrtim, spotičem se i tako snažno padam na dupe da opsujem, pa se izvalim na pod poput jadne pijane devojke, što i jesam. Mi devojke smo baš pijandure sa stilom. - Mislim da je vreme za spavanje – kaže Hendriks, odjednom se pojavivši iznad mene. - Ti si prelep, je l’ znaš? Jeeees iiiii – brbljam, žmirkajući očima i upijam ga pogledom. – Aaaah, taaakoo leeeep.

On odmahuje glavom i saginje se niže, obavijajući prste oko mojih ruku i povlačeći me brzo gore u jednom potezu. - Pijana si, hajde, pre nego što se povrediš. - Je l’ bi me spasao, k..k..k...kap’tane? – smejuljim se. - Ne bih rekao, pijana si k’o letva. - ’Oćeš da plešemo, pirate? – kikoćem se i vrtim, pa stavljam ruke oko njega. On se ukoči

i odmače se, hvatajući mi ruke i nagnu se bliže meni. - Neću, a sad dosta, idemo dok si još pri svesti. - Parti-brejkeru.

On me pogleda, a zatim nas okrete i izvede me iz trpezarije. Ne mogu da lažem i kažem da mi se ne sviđa kako me je obgrlio, pijana ili ne. Kada dođosmo do njegove sobe, unese me i odnese do sofe, nežno me spuštajući. Skljokam se na leđa, kikoćući se. - Jesu ti se dopali moji vicevi o piratima? – iscerih se. On mi uzvrati kez. – Trebalo je da budeš komičar, a sad na spavanje. - Neću. Možda mi je ovo poslednji put u životu da se zabavljam.

Oči mu postadoše ozbiljne i zagleda se u mene. – Spavaj, inocencia. Odmahnuh glavom i zavalih se nazad, zureći u njega. – Kako si postao pirat? On nagnu glavu u stranu i zagleda se za trenutak u mene, pa izvadi pljosku i povuče gutljaj. 73


OLUJNA STRAST - Upetljao sam se u neko sranje sa petnaest godina , nešto je pošlo nizbrdo i na kraju, kad

mi je bilo skoro dvadeset pet, počeo sam da okupljam posadu. Osećao sam se slobodno ploveći okeanom, daleko od svega. Takođe, uvideo sam da je ovde lakše voditi ilegalne poslove, i eto me. - I tebi je to ok, da provedeš život na brodu? - Život je dobar u onoj meri u kojoj ga mi takvim učinimo. - Mudro – zakikotah se.

On zavrte glavom, kopajući po džepovima dok ne nađe cigaretu. Upali je, prinese usnama i povuče dim. Zašto izgleda tako dobro dok to radi? - Moraš da se odmoriš – reče kada je spusti.

Otrese pepeo u pikslu na stočiću, a zatim se okrete i krenu ka vratima. - Ožiljci su od njega – bubnuh.

On zastade i okrete se, zureći u mene. - Koliko dugo?

Znam šta me pita. Koliko dugo me je tukao? - Više od dve godine. - Je li osuđen? - Jeste – štucnuh. – Nakon što sam ga upucala. Pretio mi je kada je izašao, pa sam ja pobegla na jahti i...i evo me ovde.

Hendriks zuri u mene, a njegov pogled moj pijani um ne može da rastumači. – I sad te juri? Slegnuh ramenima. – Ne znam. Ako me i traži, ovde me neće naći.

Ispusti režeći zvuk, pa se ponovo okrete da izađe. - Hendrikse? – pozvah ga, visokim i piskavim glasom. On se opet okrenu. - Mislim da nisi tako loš kao što misliš da jesi.

Oči mu pretražiše moje lice, i vilica mu se ste gnu. – Ne poznaješ me. - Je l’ ćeš me pustiti da te upoznam?

74


OLUJNA STRAST On mi prouči lice, pa se okrete i zaputi ka vratima. Malo pre nego što dođe do njih, promumla „Ne“, a zatim izađe i zatvori vrata za sobom. Pa, može da mi govori „ne“ do mile volje. Ja ne odustajem.

75


OLUJNA STRAST Poglavlje 10 Istera me iz pameti!

Žmirkam i vrti mi se u glavi. Mračno je i ne vidim ništa. Piški mi se, ali ne silazi mi se sa ove sofe. Uspevam nekako da se pridignem i pokušavam da napipam stočić. Međutim, naginjem se na pogrešnu stranu i padam na pod uz glasan vrisak. Tumaram naokolo po podu. Prokletstvo, ništa ne vidim. Još uvek mi se vrti u glavi i dezorijentisana sam. Tapkam rukama po podu, u pokušaju da nađem nešto što će mi dati do znanja gde sam. Napipavam par stopala. Oh. Hendriks.

Da nisam pijana, sasvim sigurno ne bih uradila ono što je usledilo, ali jesam i tome pripisujem svoju glupost. Posežem naviše, kao da hoću da ga uhvatim za ruku, ali umesto toga ga hvatam za kurac. Bukvalno ga obavijam prstima. On prosikta, ja shv atih šta sam uradila i

ciknuh, odskočivši unazad, i udarih o stočić uz jauk. Hendriks se u sekundi stvori pored mene i podiže me. Izgubih ravnotežu i padoh na njega, stegnuvši mu ruke prstima. Prestadoh da dišem. I on, gotovo sam sigurna. Telo mu je prilju bljeno uz moje, i nastojim da za trenutak osetim svaki delić njega. Na obrazu osećam toplinu njegovih čvrstih, golih prsa, i divno miriše. Stomačni mišići mu pritiskaju

moj stomak, i osećam kako se zatežu. Ruke su mu čvrste i snažne pod mojim prstima i njegov...oh...ajoj...njegov kurac je tvrd. Vrti mi se u glavi i vrelina mi obuzima celo telo dok ga

osećam kako mi pritiska karlicu, a kada poče da pulsira, izgubih se. Sranje. Jebiga. Želim ga. Podižem glavu i okrećem je ka njemu, pa je ponovo spuštam i utis kujem mu poljubac na grudi. Ne znam zašto to radim. Znam da ne bi trebalo. Trebalo bi da se pretvaram da ga zavodim, a ne da zapravo uživam u tome. Celo telo mu postaje napeto. Koža mu je tako prokleto vrela, i ne 76


OLUJNA STRAST mogu da odolim potrebi da osetim njen ukus. O, divno. Hendriks je spustio ruku na moj kuk.

Nisam ni primetila do sada, ali ta ista ruka trenutno klizi naniže ka mojoj zadnjici. Prsti mu se zarivaju u moju kožu dok me brzo povlači napred, spuštajući telo taman toliko da se nađoh na njegovoj erekciji. Zastenjah.

On zareža. Zatim poče da se trlja uz mene. Čitav moj svet staje. Vrti mi se u glavi, celo telo mi pulsira i toliko sam prokleto vlažna da osećam kako mi se od uzbuđenja vlaže gaćice. Hendriks mi jače stiska zadnjicu i trlja svoju erekciju uz i niz tanak sloj pamuka preko moje vagine. Na sebi imam samo dugačku majicu i

gaćice. Sigurno sam u nekom trenutku sinoć uspela da se presvučem. Širim malo noge i utroba počinje da mi se zagreva sa svakim nasrtajem njegovih kukova. - Mogu da te osetim, tak o si jebeno vlažna – šapuće. Jedva ga čujem.

Stenjem, i on počinje da se kreće jače, brže, kukovi mu kruže uz moje, a kurac klizi napred-nazad preko mog otvora, stvarajući savršenu frikciju. Želim da svršim; potrebno mi je da

svršim. Nokti mi se tako snažno zarivaju u njegovu kožu da osećam kidanje, što čini da dodatno podivlja. Ispušta grleni, šišteći zvuk i ja zabacujem glavu. Blizu sam, tako prokleto blizu. Ne mogu da mislim ni na šta drugo osim na vrelinu koja se skuplja u dnu mog stomaka. Hoću da pređem preko te ivice... Hendriks pomera kukove i zatim ih toliko pritiska uz mene, tako da mu se erekcija pribija

uz moj klitoris, snažno. Svršavam, sramotno glasno. Vrištim, i telo mi se trese dok se grčim. Svaki drhtaj mi tutnji telom i to mi tako prija. Bože, taj osećaj je tako jebeno dobar. Hendriks se povlači i čujem ga kako dahće. Grabi me za ruku i odjednom, prsti su mi obavijeni oko veoma velikog tvrdog kurca. Obavija ruku preko moje i zajedno povlačimo. Dobrih pet poteza kasnije, on ispušta grleni jecaj i osećam kako mi topli mlaz prska ruku i sliva se niz zglob. Stenjem i vagina mi se steže od spoznaje da se toliko uzbudio. Podižem glavu i kolena prete da me izdaju. Osećam alkohol u svom dahu, ili u njegovom? Ne znam. Oboje smo previše popili. On zakorači unazad, glasno opsova i zatim ga više ne osećam. Stojim u mraku i drhtim, sama. - H...H...Hendrikse? – šapnem.

Čujem tresak vrata. 77


OLUJNA STRAST I znam da je otišao. E sranje.

Šta to znači? ***

Prilično sam sigurna da me glava nikada u životu nije toliko bolela. Kad sam se ujutru probudila, bubnjala je. Krenem da se uspravim u sedeći položaj, i ljutito mi se zavrte u glavi, što me natera da se opet spustim uz jecaj. Isuse, kog đavola sam toliko pila? Čija je to genijalna ideja bila? Trljam slepoočnice i pokušavam da uputim sebi ohrabrujuće reči, kaneći se da ustanem. Treba mi voda i treba mi aspirin. Oboje su mi poprilično potrebni. Čujem zvuk spuštanja staklene čaše na stočić pored mene i okrećem glavu, ugledavši Drejka kako me posmatra. On izvi obrve kada zajeca h i snažno zatvorih oči. – Hendriks je rekao

da će ti ovo možda trebati. Hendriks?

O. Bože. Sinoć smo se vaćarili. Sranje, to zvuči tako detinjasto. Vaćarili. Čak nije ni bilo ozbiljno, već samo pijano ljuljanje i guranje. Pa ipak, oboje smo to želeli, bilo je očito. Da li je moj pokušaj da ga zavedem uspeo? Da li ja zapravo imam šansu da zavedem Hendriksa i navedem ga da se predomisli u vezi odluke da me proda? Srce mi se ispuni nadom, ali ubrzo radost splasnu. Ipak je samo izjurio, a jutros nije ovde. Nad urih se i otvorih oči i zatekoh Drejka kako me još uvek gleda. - Gde je on? On me zbunjeno pogleda. – Hendriks? - Aha, Hendriks. - Na palubi.

Klimnuh i polako se pridigoh sa sofe. Drejk se saže i podiže času sa stočića, pa mi je dodade. Zahvalno je uzeh i posegnuh za aspirinom, ubacih ga u usta i progutah sa vodom. Bože,

stomak mi se uvija i osećam se grozno. Nikad više neću da pijem taj otrovni rum. Ponovo spuštam glavu u šake. Gospode, bubnji. - Tuširanje i svež vazduh su lek za mamurluk, možda nešto jači obrok. 78


OLUJNA STRAST Podižem glavu iz šaka i zurim u Drejka. – Hvala. - Jutros je tvoj prijatelj pitao za tebe kada sam mu odneo doručak; rekao je da je hitno.

Uzdahnuh. Znam da Erik hoće da popričamo nakon svađe i znam da ga ne mogu doveka izbegavati. – Ješću, pa ću otići da ga vidim. - Doručak je još u toku u trpezariji.

Ustajem i kolena mi se tresu. U glavi mi bubnji, a oči samo što mi ne ispadnu. – Hvala – promrmljah. - Ono piće je da umreš. Zurim u njega i kunem se da izgleda kao da je na ivici da mi se vragolasto osmehne. –

Ma nemoj mi reći. Sada se smeši, i to mu transformiše celo lice. Oči su mu drugačije, i dobija jednu slatku jamicu na obrazu. To je čudno; većina ljudi obično ima dve. Ne mogu da odolim da mu ne uzvratim nestašni smešak, i bez ijedne reči, svako od nas kreće svojim putem. Ja odlazim pod tuš i tu provodim narednih pola sata, ublažavajući delimično bol u mom mamurnom telu. Kad završim, navlačim farmerke i majicu i odlazim u trpezariju. Glavni kuvar upravo raščišćava dok ulazim, ali mi nudi činiju sa voćem. Uzimam je, zahvalna, i prebiram po sočnoj zelenoj dinji dok idem kod Erika. Zaista se ne radujem ovom suočavanju, ali znam da je neophodno. Ne verujem da mu je u ćeliji imalo lepo, i znam da ludi zbog toga. Potrebna sam mu, nezavisno od toga kako se oboje osećamo, i neću ga ostaviti na cedilu.

Nasred hodnika se odjednom sa krova spustiše merdevine i pojavi se Dži-Dži. Ciknuh i poskočih unazad, pa jauknuh kada me glava zabole od naglog, brzog pokreta. Dži -Dži se isceri i nagnu glavu u stranu. – Izgledaš k’o posrana, Indi curo. Spustih ruku na srce i bacih pogled ka malenom otvoru iznad. – Otkud sad pa ti?

Dži-Dži se osmehnu, pa podiže merdevine natrag gore. – To su požarne stepenice. Požarne stepenice.

Požarne stepenice. Zavrte mi se u glavi. - Kuda vode? – pokušah da zvučim opušteno. - Pravo u kabinu za navigaciju.

79


OLUJNA STRAST Na palubu. O-ho. Kada se približimo nekom ostrvu, mogla bih da izvučem Erika, pa da

ovuda pobegnemo. Preko kabine za navigaciju mogli bi da iskočimo sa broda. Da li bi ovo mogao biti naš izlaz? Grudi mi se ispuniše nadom i pokušah da opušteno klimnem glavom dok Dži-Dži zatvori prolaz rezom, pa prekrsti ruke i okrete se ka meni. – Ideš dole kod prijatelja? Klimnuh, birajući još jedno parče dinje iako mi se komeša u stomaku. Uzimam ga i blag o uzdahnem. – Aha, hteo je da me vidi. - Idi malo na svež vazduh, biće ti lakše. - Svi mi to govore – prisilim se na osmeh i zaobiđem ga. - Mi to iz iskustva.

Blago se nasmejah, pa produžih ka vratima ćelije. Otvorim ih i siđem. Erik izgleda osveženo jutros, kao da su mu dozvolili da se istušira. Sedi na dušeku koji nije pre bio tu, i nosi čistu odeću. Hendriks se pobrinuo za njega. Zašto? Nikada se nije obavezao na nešto više, osim da ga hrani. Da li se onaj naš zajednički trenutak zapravo isplatio? Erik podiže pogled kada se pojavih, i kao da uzdahnu od olakšanja. - Tu si. Mnogo sam se zabrinuo – reče i ustade, pa dođe do rešetaka. - Drejk reče da si hteo da me vidiš – rekoh, ubacujući komad ananasa u usta. - Vidi, sve što sam sinoć rekao, pogrešio sam. Nisam tako mislio, Indi. Znaš da nisam.

Bio sam ljut i uplašen i istresao sam se na tebe. Brinem za tebe, i za ono što ti se dešava. Ne želim da te proda, i od same pomisli na to me hvata panika. - Pobrinula sam se za to, rekla sam ti – prošaputah. - Zar ti stvarno misliš da će tvoj plan da ga zavedeš uspeti? – gotovo da prosikta.

Obuhvatih prstima rešetku na vratima i nagnuh se napred. – Već jeste. Jutros si dobio posebne pogodnosti, je l’ tako? Erik preblede. – Ti...ti...spavala si s njim?! Približih se još malo. – Ne – šapnuh – nisam, ali...razvijam vezu. - To je loša ideja, Indi. - Jedino sam to smislila. Našla sam izlaz sa broda, ali ako to iz nekog razloga propadne, treba mi rezervni plan. A to je upravo njegova emocionalna vezanost za mene. Moram biti

sigurna da, ako nema drugog izlaza, on neće da me proda. - Rizično je – mrmlja, zureći u pod. - Imaš bolju ideju? 80


OLUJNA STRAST On odmahnu glavom, pa iznenada pruži ruke kroz rešetke i obavi mi prstima zglobove. – Brinem za tebe, Indi. Znaš da brinem. Ne sviđa mi se ideja da ti...da ga zavedeš da bi se spasila. - Nije on tako loš – rekoh nežno.

Erik razrogači oči. – On ti se sviđa, zar ne? - Ja nikad... - Kako možeš biti tako glupa, Indigo? On je čudovište. Prodaće te kao seksualnog roba.

Šta drugo vidiš u njemu, k ad je on samo jedna odvratna svinja? - On ima razlog zašto to radi, ali nije loša osoba. Uverila sam se. - Zaslepljena si njegovom lepotom, ali iza te spoljašnjosti se svašta krije. Taj neće

smekšati, i ti samo gubiš vreme. Istrgoh zglobove iz njegovih ruku. – Ti si moj najbolji prijatelj, Eriče, i volim te, ali

nemoj da me teraš da požalim zbog odluke da te spasem. On zinu u čudu i zatetura unazad. – Kako možeš to da kažeš? - Verovatno iz istog razloga iz kog si ti meni rekao grozne stvari. - Indi... - Idem, neću više ništa da kažem. Rekla sam da ću nas izbaviti odavde, i imaj poverenja u mene da to mogu.

Okrenuh se na peti i odoh, niko od nas ne reče ni reč više. Treba mi svež vazduh. Moram da razmislim.

81


OLUJNA STRAST Poglavlje 11 Opa bato!

Čim mi slankasti vetar dotače lice, uzdahnuh i sklopih oči. Oh, bili su u pravu, ovo baš prija. Zaputih se ka sredini palube i osetih u mirisu slankastog vetra naznaku kiše. Otvorih oči i ugledah gomilu mračnih oblaka kako se približavaju sa horizonta. Je l’ to oluja? Srce mi zalupa jače i osetih nalet vetra kako mi golica lice. Začuh glasove koji dopiru iz kabine za navigaciju, pa pođoh u tom smeru. - Biće snažna, i moramo da se ukotvimo večeras – čujem Hendriksa kako govori. - Preko dve hiljade milja smo udaljeni od najbližeg ostrva, kapetane – dodaje Drejk. - I možda imamo samo par sati dok ne počne – kaže Leni. - Moramo se što pre približiti kopnu, u slučaju da dođe do prevrtanja. Prevrtanje. Molim?

Srce mi zastade i zatreptah. Neće valjda? Mislim, oni plove ovuda već godinama, nećemo se valjda prevrnuti...zar ne? Obavih ruke oko sebe i protrljah se, odjednom osetivši da mi je hladno. Čujem škripu vrata i okrećem se, i ugledam momke kako izlaze. Hendriks me spazi i za trenutak mu se oči raširiše. Ostade dugo zagledan u mene, pa nakon dugačke, žestoke pauze, reče – Pretpostavljam da si čula? Klimnuh glavom.

- Biće najbolje da ostaneš u potpalublju. - Je l’ ćemo da...potonemo? – prošaputah. - Ne ako se ja pitam. Krećemo ka malom ostrvu severoistočno od nas. Udaljeno je, al i uz

dobar vetar, uspećemo. Siđi u potpalublje. - Htela sam da popričam... - U potpalublje, Indigo. Odmah.

82


OLUJNA STRAST Osećam da mi se oči šire. Postao je odlučan. Uputio mi je pogled koji mi govori da se ne raspravljam, ali više od toga, da je bolje da ne potežem temu onog od sinoć. Klimnuh, okrenuh se i zaputih ka vratima. Vetar zavija, i ježim se od toga. Nadam se da je u pravu, nadam se da ćemo stići do ostrva pre nego što počne oluja. Poslednje što mi treba u ovom trenutku je da razmišljam o mogućnosti da ostanem zaglavljena na brodu koga je zadesila oluja i koji ima veliku verovatnoću da se prevrne. Zaputim se u potpalublje, i za trenutak mi sine ideja da odem kod Erika i upozorim ga na oluju, ali se predomislim. Nije da ne brinem za njega. Ali u ovom trenutku, zb unjena sam, pa čak

i malo povređena, i bolje da ga ne gnjavim. Treba mu prostora, a istina je da se bojim kako bi ovo moglo da utiče na naše prijateljstvo. On je ljut na mene, a ja sam otpisala svoj život da ga spasem. Tužno je to što, sve i da sam ljuta n a njega, i da ga mrzim, nikada ne bih dozvolila da izgubi život mojom krivicom. Naleteh na Džes tik ispred Hendriksove sobe, i ona mi uputi topao osmeh. Izgleda tako smireno; zar ne zna za oluju? Mora da izgledam gore nego što mislim, zato što ona suzi pog led i spusti čaršave koje nosi na zemlju, pa dođe do mene i uhvati me za ramena. – Jesi li dobro? Odmahnuh slabašno glavom. – Ja... Glas mi se raspuče, i shvatih koliko sam toga potiskivala. Prokleta Džes što je sve to izvukla iz mene. Za sve su krive njen e krupne zelene oči i brižne crte lica. Ona je baš takav tip

osobe; zbog nje poželiš da se sklupčaš i plačeš, samo da bi mogla da te zagrli. Takvim osobama ne možeš da odoliš. Puštam da mi se telo neznatno opusti uz njeno, i ona mi nežno protrlja ramena, tešeći me. - Šta ti je? Hajde, dođi kod mene u sobu da popričamo, imam par minuta.

Klimnuh, i ona me odvede niz hodnik u njenu sobu. Čim uđosmo, bacih pogled naokolo. Ima malu sobu kao i ostali momci, samo što je njena čistija i udobnija. U uglu je smešten omanji krevet, nešto veći nego za jednu osobu, i stari drveni radni sto pored malog okruglog prozora. Dođoh do kreveta i sedoh. Ima svetlo ružičasti pokrivač, i ja osetih iznenadnu potrebu da se ušuškam u njega. - Je l’ Hendriks u pitanju? – upita ona i sede pored mene. - Sinoć...napila sam se i...o Bože... - Šta se dogodilo? – upita, okrećući se ka meni i prekrsti noge na krevet. Ja učinih isto i

završismo sedeći jedna naspram druge. 83


OLUJNA STRAST - Pa, poslušala sam tvoj savet i rešila da se pridružim i upoznam posadu. Malo sam se napila i Hendriks me je vratio u sobu. Nismo spavali, ali... - Ali – upita požurujući me, širom otvorenih zelenih očiju. - Mi...vaćarili smo se. - Kako vaćarili?

Obrazi mi porumeneše i zagledah se u šake. – Ja...o Bože, ne mogu to da izgovorim. - Nije to ništa što već nisam čula ili doživela na ovom brodu, Indi. - Samo sam rukom...

Oči joj se raširiše. – Pomogla si mu da svrši?...rukom? - Tako nekako. I trljao se uz mene. To je bio izuzetno erotičan trenutak, a onda se nakon svega okrenuo i izjurio napolje. - Ti si njegova zarobljenica – reče ona nežno. – To mu ide na nerve. Nemoj da odustaješ,

sama činjenica da te je pustio da mu se približiš... - Kao da je to teško – prekidoh je.

Džes odmahnu glavom. – Jeste teško, Indi. On se jebe sa Seni samo zato što mu je potrebno da to radi sa nekim. Između njih nema nikakve privrženosti, a i prokleto sam sigurna da ne mari za nju. Ona je laka devojka, jednostavno je tako. - Je l’ misliš da i mene smatra lakom devojkom? Ona odmahnu glavom. – Ne, na tebe drugačije gleda. - Otkud znaš?

Ona slegnu ramenima i zatače dugačak, gusti pramen talasaste kose iza uveta. – Eto tako. Kada te gleda, oči mu poprimaju neki čudan sjaj. Zainteresovan je, postoji tu neka varnica. Nemoj da odustaješ. Držim se za njene reči, jer mi pružaju mali tračak nade. - Videh ga maločas, nije hteo da priča o tome. Približava se oluja, tako da su mu misli verovatno negde drugde. - O, nadam se.

Zbunjeno se namrštih. – Nadaš se? - Ako je oluja na pomolu, iskrcaćemo se na nekom prelepom ostrvu. Onda predstoji par

dana plivanja i spokoja, pa se opet vraćamo na brod. Čeznem za tim danima. - To ne zvuči loše, ali plašim se... 84


OLUJNA STRAST Ona me uze za ruku. – Nemoj, Hendriks nas uvek iskrca pre nego što počne oluja. - Rekao je da je ostrvo prilično udaljeno. Ona se osmehnu. – Sve će biti u redu, obećavam.

Čujem kako vetar zavija napolju, pa izvučem prste iz Džesinog stiska i obavijem ruke oko sebe. Nadam se da je u pravu; nisam preterani ljubitelj grmljavine. To mi dođe kao slabost. - Treba da se vratim poslu. Pogledaj u ormariću i nađi sebi jaknu da se ne prehladiš.

Vetar će biti leden. - Hvala, Džes. Ona se osmehnu. – Molim i drugi put.

Kada izađe, dođoh do prozora i pogledah ka oblacima koji se navlače. Nadam se da je u pravu u vezi oluje. I Hendriksa.

***

Vetar zavija, i brod se ljulja sa jedne na drugu stranu. Obavijam ruke oko sebe i srce mi

ludački udara. Preplašena sam. Protekla dva sata sam gledala kako se približava oluja, talasi uzdižu i udaraju o bokove broda. Gledala sam odsjaj munje u vodi i slušala glasnu grmljavinu od koje mi bolno zvoni u ušima. Erik je sada pušten i svi sedimo u trpezariji, i čekamo da se brod dovoljno približi ostrvu. Džes se šćućurila uz mene i čvrsto je držim za ruku. Erik me je snažno obgrlio rukama, toliko snažno da jedva dišem. Ne znam je li to zato što se više od nedelju dana nismo ni dotakli,

ili zato što je uplašen. Ostali pirati mi izgledaju pomalo zabrinuto. Neki od njih hodaju tamo vamo, neki piju, neki nervozno ćaskaju međusobno. Svi čekamo Hendriksa, koji je već dvadeset minuta u kabini za navigaciju sa Drejkom, i pokušava da nas približi obali. - Je l’ misliš da je dobro? – šapnuh Džes. - Dobro je, obično ne ulazi, bar ne dok ne nađe rešenje. - Nadam se da se nešto nije dog... Prekinuo me je Dži-Džijev povik – Evo ga!

Okrenusmo se i ugledasmo Hendriksa, koji uđe u trpezariju. Natopljen je i drhti, verovatno od mešavine adrenalina i hladnoće. Dođe do nas i prelete pogledom po prostoriji. 85


OLUJNA STRAST Njegove oči me nađoše i netremice gledasmo jedno u drugo, pre nego što podiže glavu i objavi naše planove. – Dovoljno smo blizu da se iskrcamo, ali to neće biti lako. Nađite svog para; silazimo sa leve strane. Neka svako ponese nešto, ćebe, vreću, šator, nebitno, samo ponesite nešto. Brod je dovoljno blizu da se usidrimo, ali moraćemo delimično da dohodamo preko vode. Imamo deset, eventualno petnaest minuta pre nego što oluja zahvati ostrvo, ako nam se posreći. Uspeo sam da doprem do južnog dela, za sad. Dži -Dži, ti vodiš zatvorenika. Osetih kako se Erik ukoči po red mene. – Ja ću sa Indi, ona me poznaje. Hendriks se okrete ka njemu, sa izrazom čistog besa na licu. – Nisi u poziciji da se raspravljaš sa mnom, dečko. Devojka ide sa mnom. Devojka. Devojka.

To me vređa. Zašto me to vređa? - Ja ću sa nekim drugim, nema m nameru da idem sa tobom – kažem drhtavim glasom.

Hendriks dojuri i nagnu se, gledajući me u oči. – Ovaj ples nam je poznat, inocencia – promrmlja. – Vreme je da naučimo nove korake. Nemamo vremena za ovo. Ideš sa mnom jer si sa mnom najbezbednija. Ovaj tvoj mali heroj će te udaviti u roku od sekunde.

Podiže glavu, što mi dade tren da se primirim. – Pokret! Pirati se raštrkaše. Drejk povede Džes, Dži-Dži Erika, i svi izjuriše. Hendriks me povuče za ruku i izvuče iz trpezarije. Krećemo se niz hodnik, on koji me vuče i ja koja se koncentrišem da pravovremeno pokrećem noge. On se zaustavi pred svojom sobom, izvadi urolanu vreću za spavanje ispod kreveta i prebaci je preko ramena. Munja sevnu u pozadini i ja počeh da drhtim. - Plašim se – najednom zajecah, ne m ogavši da se suzdržim.

Hendriks stade i okrete se. Na moje iznenađenje, obuhvati mi lice rukama. – Sa mnom si bezbedna, razumeš? Samo radi šta ti kažem. Bićeš ok. Klimnuh glavom, grickajući donju usnu kao manijak. On se okrete i izvuče me na palubu. Čim izađosmo, pljusak se sruči i natopi nas do gole kože. U sekundi počeh da drhtim, zaobilazeći ljude dok me Hendriks vuče ka izlazu. Čujem pucketanje grana drveća od vetra i znam da smo na ostrvu. Hendriks izvadi baterijsku lampu i uključi je. Očigledno je vod ootporna, jer se ne isključi. Odvede nas do ivice broda, i ja ne vidim ništa. Sve što mogu je da slušam. Čujem talase kako udaraju u bok broda, koji se besno ljulja. Pirati se spuštaju niz merdevine i gacaju po vodi, i 86


OLUJNA STRAST gotovo sam sigurna da spazih Erika. Hendriks obavi ruku oko mene, i pre nego što shvatih šta se

dešava, povuče nas preko ivice broda. Dajem sve od sebe da ga pratim i sledim njegove instrukcije, ali to je gotovo nemoguće. Vetar je previše snažan. Talasi su smrtonosni.

Sručismo se u vodu, i Hendriksu nekako uspe da zadrži ruku obavijenu oko mene. Ja se prikačih na njega. Nije me više briga da glumim hrabrost. Obavih ruke i noge oko njega. Voda je i više nego ledena, toliko hladna da mi se čini da me neko bode čiodama. Oči me peku od soli talasa koji nas zapljuskuju. Isplivavamo, i ja se zakašljah tako jako da sam gotovo sigurna da

sam na korak da ostanem bez plućnog krila. - Bravo – on reče, nadglasavajući vetar. – Drži se za mene. To i radim.

Držim se što čvršće mogu. On gaca kroz vodu, boreći se s talasima. Na pameti mi je samo ideja da, svakog časa, grom može da udari u vodu i sve nas ubije. Kao da odbrojavam minute, grudi mi se stežu od straha, jedino što ne znam kada će to tačno da se desi. Suze mi se mešaju sa solju, a pluća me peku od količine vode koju sam udahnula. Toliko mi je hladno da drhtim, a vetar tako snažno zavija da ne čujem ništa. - Bravo, još samo malo i stigli smo – Hendriks mi reče na uvo umirujućim tonom. On me smiruje.

O Bože. On me smiruje. Osetih da smo se približili obali i spustih nogu, ali zakačih stopalom nešto oštro. Ciknuh i povukoh je natrag gore. Gorući bol mi se pope uz nogu, i stopalo poče da mi pulsira. - Sranje, jesi li se posekla? - Jesam – zajecah. - Samo drži noge obavijene oko mene, nemoj da ih spuštaš Ind igo.

Obavih ponovo noge oko njegovog struka, a on nastavi da se probija kroz vetar i kišu dok najzad ne dođosmo do peska. Ne zaustavlja se. Otrča ka drveću, sa baterijskom lampom u jednoj ruci, drugom me pridržavajući. Ne znam zašto još uvek nosi vreću za spavanje preko ramena; bez sumnje je natopljena. Probi se kroz drveće i začuh glasove ispred nas. - Našli smo zaklon, šefe, pećina – neko se oglasi. - Odlično – viknu. – Jesu li svi ovde? Glasno se javite. 87


OLUJNA STRAST Jedan po jedan, svi se odazvaše, glasno uzvikujući svoje ime. Kada začuh Erika, celo telo mi se opusti. Čujem škripu čizama i vidim odsjaj blede svetlosti ispred nas. Svako malo nazrem nečiji lik kada Hendriks bljesne lampom. Još uvek par njih trče ka pećini. - Treba mi košulja, bilo šta da joj uvežem nogu. Posekla se – naredi Hendriks. - Evo.

Trenutak kasnije, neko nam dobaci košulju u polu mraku. Hendriks je uhvati, a zatim uperi lampu prema slaboj svetlosti koja se približava iz daleka. On potrča ka njoj u istom času kad grom pogodi drvo iza nas. Vrisnu h, i on požuri, dok nismo bukvalno uskočili u malu pećinu.

Čim kiša prestade da me šiba, počeh snažno da se tresem. Hendriks nas oboje spusti uz zid pećine na tlo. Čujem komešanje i usplahireno čavrljanje oko nas, ali ne mogu da se fokusiram na to od snažnog drhtanja. - Pa ti se smrzavaš – promrmlja Hendriks, pa me privi uz sebe. - Imamo ćebad, kapetane. - Imam i ja – reče. - N...n...natopljeno je – rekoh škripavo. - Vodootporna vreća – reče, spuštajući baterijsku lampu, i skide vreću za spavanje sa ramena, pa dohvati košulju.

Začuh cepanje, a onda mi osvetli stopalo lampom. Ugledah krv čim mi svetlo obasja kožu i brzo odvratih pogled. - Rana je duboka – reče, okrećući mi stopalo s jedne na drugu stranu da bolje vidi.

Ništa ne govorim; samo sedim i drhtim, dok on vezuje pocepano parče košulje oko mog stopala. Čim završi, uperi lampu prema ostatku posade. – Da li svi imaju nešto toplo? Svi promrmljaše „aha“. - Naspavajte se; biće ovo duga noć. Povlači mene i sve naše stvari u udaljeni levi ugao gde je tiše. Napolju vetar zavija i kiša dobuje toliko jako da čujem udaranje kapi o kamenje. Grmljavina se prolomila nebom, i čujem slabe zvuke glasova članova posade koji pokušavaju da je nadjačaju. - Skidaj majicu – reče Hendriks odjednom. - Molim? – kazah hrapavim glasom. - Moraš da skineš tu odeću, veruj mi. Ovde se nećeš osušiti, nego smrznuti. - Ali... 88


OLUJNA STRAST - Samo uradi tako kako ti kažem – zareža. Brzo uhvatih majicu i skinuh je preko glave, a onda odbacih natopljene farmerke.

Hendriks takođe skide majicu i iskoči iz farmerki, pa otvori vreću za spavanje. Uđe unutra, pa povuče rajsferšlus kako bih mogla ući i ja. - H...h...hoćeš da uđem unutra...pored tebe? - Preživljavanje. Veruj mi, nisam ni ja ništa srećniji zbog toga, ali deluje.

Zubi mi cvokoću dok oklevam. - Ne igraj se sa mnom, Indi, nego uđi. - Poslušaj ga, Indi – čujem Džesin glas negde u mraku. – Molim te. - Indi – moli me Erik – nemoj. - O pobogu – progunđa Hendriks i zgrabi me za ruku, pa me povuče dole.

S lakoćom kliznuh unutra. Kako i ne bih kad sam se smrzla. Povuče me pored sebe i prebaci ćebe preko nas. Ukočih se za jedan dugačak trenutak, nemoćna da osetim išta drugo osim njegovog hladnog tela uz moje, ali ubrzo se ugrejah i prestadoh da drhtim. Preplavi me iscrpljenost i prislonih glavu uz njegovu ruk u, osećajući miris morske vode na njegovoj koži. - Sad vidiš da nije loša ideja, zar ne? – promrmlja. - Nije – prošaputah.

Prsti mu kliznuše uz moja leđa, gde poče da mi masira kožu. - Je l’ te mnogo boli noga? Za trenutak se skoncentrisah na bol u stopalu; nije toliko strašno. – Podnošljivo je. - Odspavaj malo. Ova oluja će potrajati cele noći, a obično nam treba ceo dan da pospremimo brod.

Klimnuh mu u rame i sklopih oči. Dok tonem u san, počinjem da klizim prstima preko čvrstih, toplih mišića na n jegovom stomaku. Nisam ni svesna da to radim; to je jedan nesvesni pokret. Kapci su mi teški, ali prsti nastavljaju da mi se kreću, klizeći gore -dole, u krug. Tek kada Hendriks ispusti grleni zvuk, zatreptah par puta i shvatih da su mi prsti u nekom svom svetu.

Istog časa prestajem, a toplota mi se diže u obraze. Sranje. - Ne prekidaj – prošaputa on, toliko tiho da sam ga jedva čula.

Nastavljam da mu milujem kožu, kružim iznova i iznova, dok ne osetim kako je zadihan pored mene, zategnutog i čvrstog tela. On uživa u tome, a kada se pomerih i osetih pulsiranje između nogu, shvatih da prija i meni. Malo se skupih i osetih kako mu se prsti raširiše po mom 89


OLUJNA STRAST stomaku. O Bože. Zar mi ovo zaista radimo? Po pljusku, u pećini punoj pirata? Ugrizoh se za usnu, svesna da bi trebalo da ga zaustavim, ali takođe, da to ne mogu da učinim.

Prsti mu klize niže, nalazeći moje gaćice. Zadržavam dah i nastavljam da mu prstima milujem zategnuti stomak. Čim ubaci prste unutra, cela se ukočih i zagrizoh usnu još jače da zadržim vrisak. Posegnu dole između mojih nogu, razdvajajući me prstima i nađe mi klitoris. O. Bože. Palcem poče da kruži jako preko pulsirajuće tačke, a kažiprstom produži niže, nalazeći mi ulaz koji je već vlažan za njega. O sranje, trebalo bi da zaustavim ovo. Treba lo bi, ali... O Bože. Ubaci prst u mene.

Ukočih se cela, a on mi drugom rukom privuče glavu, tako da mi je lice pribijeno uz njegove grudi. Drži me tako, vodeći računa da ne vrisnem i obznanim celoj pećini da je gurnuo prst u mene. On ga izvadi, pa ga opet zaroni unutra. Leđa mi se izviše, a noge počeše da mi

drhte. Iz petnih žila se trudim da ne zavrištim. Grizem usnu toliko jako da osećam krv, ali nije me briga. Bože, nije me briga. Palcem pravi još veće krugove i, kao očajna, napaljena tinejdžerka, guram ruku u njegove bokserice i nalazim njegov dignuti kurac. On se ukoči i duboko udahnu, ali ne pusti ni glasa. Poče da me jebe jače prstima, kružeći preko mog klitorisa sve brže i brže. Uskladih tempo sa njegovim kurcem. Mahnito povlačim rukom gore -dole, očajnički želeći više. Na ivici sam, spremna da svršim. Celo telo mi se ispuni vrelinom i ne mogu da izdržim ni sekund više. Okrenuh glavu i oslobodih usnu, pa ga jako ugrizoh za grudi. Svrših toliko snažno da mi telo zadrhta, i pod zubima osetih krv. Osetih kako se i on ukruti, ispusti šištavi zvuk, pa svrši,

ispunivši mi dlan toplom spermom. Njegovo telo je stegnuto, moje se grči, pa ipak oboje smo potpuno tihi. Oslobodih mu grudi i drhtavo izdahnuh, pa izvukoh ruku iz njegovih bokserica.

Nađoh udaljeno ćoše ćebeta i obrisah njegovu spermu sa ruke. On izvuče ruku iz mojih gaćica i čuh ga kako posisa moj iscedak sa prstiju. Želim da zaječim i okrenem se, zajašem ga i jebem do besvesti, ali znam da ne mogu. Jednostavno ne mogu. Moram ovo da uradim kako treba. Moram biti sigurna da me želi. Oboje ležimo u tišini, i

ja se vratih u svoj početni položaj, oslonih se na njegove grudi, slušajući kako mu srce lagano kuca i znam...jednostavno znam...

90


OLUJNA STRAST Ono što je počelo kao taktika za beg, za mene je postalo nešto potpu no drugo. Postalo je nešto mnogo važnije. Prokletstvo, kako sad da nastavim sa igrom kada više ne marim za pravila?

91


OLUJNA STRAST Poglavlje 12 Zastavu gore!

Budim se ujutru i osećam čvrsto toplo telo priljubljeno uz mene. Celim telom mi prođoše trnci zbog Hendriksovog prisustva. Stomak mi se prevrnu. U mislima se vratih na ono što je

sinoć bilo i obrazi mi porumeneše. Napalili smo se u vreći za spavanje, poput dva tinejdžera. Kao da je to zabranjeno i da tako nešto nije trebalo da radimo. Možda i nije treba lo. Otud i ovaj osećaj. Tako pogrešno, tako ispravno, mešavina osećanja koja se prepliću na najčudniji način. Pažljivo se pomerih, a Hendriksova ruka skliznu sa mog stomaka. Držao me je. Kao da marim za to. Nije me briga; oboje to znamo. Pa zašto me onda štiti? Samo zato što hoće da ispuni pogodbu i ne želi da bilo šta pođe po zlu ako mi se nešto dogodi, ili zato što mu je stalo više nego što želi da prizna? Da li moje zavođenje zapravo ima efekta? Ili je ovo nešto što bi se u svakom slučaju dogodilo, bez o bzira na sve? Osetila sam varnicu od trena kad sam ga videla. Da li i on to oseća? Polako se izvukoh iz vreće za spavanje, podigoh na kolena i bacih pogled naokolo. Nađoh majicu koju sam sinoć nosila, pa je obukoh i navukoh farmerke. Svi spavaju, i pustih da mi pogled zastane na Eriku, koji se oslanja na stenu i izgleda kao da mu je jako neudobno.

Naginjem glavu i osluškujem kišu. Rominja, ali je potreba da izađem i udahnem svež vazduh jača od mog oklevanja da se ne pokvasim. Ustadoh i na vrhovima prstiju napustih pećinu. Čim se uspravih, drhtavo uzdahnuh. Prelepo. Je.

Ne postoje reči kojima bih to mogla opisati. Uprkos kiši i sivim oblacima koji se kotrljaju na nebu, totalno je božanstveno. Drveće je gusto, prekriveno finim krznenim slojem mahovine. Ima ih raznih, od visokih i tankih, do niskih i žbunastih. Cvrkut ptica i zujanje pčela se širi

vazduhom. Osećam miris bora, soli i svežeg prohladnog vazduha. Zadrhtah i obavih ruke oko sebe, pa zakoračih napred. Moram da vidim još.

92


OLUJNA STRAST Probih se kroz drveće i bacih pogled na brod nasukan na pesku. Izgleda kao da je tek nemarno ostavljen tu. Gledajući ga tako, spoznah njegovu istinsku lepotu. Zamišljala sam ga kao stari, ofucani brod. Ali nije. To je pravo umetničko delo. Masivan je, a tamno drvo od koga je izrađen pruža njegovom izgledu posebnu notu, kao da ga upotpunjuje. Zastave su bele, izrezbareni detalji izvanredni, a na prednjem delu se veličanstveno izdiže sirena. Božanstven je. Trljam ruke i razgledam naokolo. Teško je išta videti od tankog sloja magle koja pr ekriva vodu, ali već znam da je voda plava i kristalno čista. Promeškoljih prste u vlažnom pesku, pa se okrenuh i zaputih natrag ka drveću. Stopalo me boli dok koračam u smeru iz koga dopire zvuk vode koja teče, ali to me ne sprečava. Radoznalost prevazilazi moj bol u ovom slučaju. S mukom se probijam kroz drveće, prateći zvuk

vode. Rukom rasterujem komarce i neke druge leteće insekte i nastavljam pravo. Približavam se vodi, i kada konačno ugledah kristalno čisto jezero sa vodopadom, ostadoh bez daha. O. Bože.

Sve do sada nisam imala pojma koliko sam ograničena bila na brodu. Potreba da se skinem je dovoljno jaka, da se zatekoh kako se osvrćem prema drveću da se uverim da nema nikoga, pre nego što zgrabih porub majice i povukoh ga gore. Skidoh ga i bacih na zemlju, pa se reših i farmerki. Oklevam sa brusthalterom i gaćicama, ali ipak reših da ostanem u njima. Nije vredno rizika za slučaj da neko naiđe. Nalazim ulaz i polako uranjam u hladnu, svežu vodu. O, nebesa.

Zalazim dublje, dopuštajući hladnoj vodi da ublaži pulsirajući bol u mojoj glavi. Nastavljam kroz maglu, a po licu mi pršte kapljice vode dok se približavam vodopadu. Popeh se na par kamenova, okliznuvši se koji put, dok najzad ne stadoh pod njega. Voda koja se sliva niz mene mi masira celo telo. Go tovo je erotično, nedostaje još samo dodir drugog tela da učini ovaj

doživljaj realnijim. Mislim na Hendriksa, i na to kako me je sinoć jebao prstima. Sranje, ako to tako dobro radi prstima, jedva čekam da vidim šta sve može kurcem. Zadrhtim na tu pomisao, i zatičem sebe kako prstima prelazim preko bradavica. Čvrste su, i žmarci mi prolaze telom kada prstima uštinem vrhove. Tihi jecaj mi se ote sa usana, a žudnja među nogama postade jača. Bože, tako dugo nisam imala seks. Najmanje godinu dana. Telo mi čezne za tim. - Bolje skloni prste sa tih lepih bradavica pre nego što učinim nešto zbog čega ću se kajati. 93


OLUJNA STRAST Iznenađeno ciknuh i poskočih kada začuh taj promukli glas. Okliznuh se na stenu i osetih da padam, ali par snažnih ruku se ovi oko mene i povuče me nazad gore. Znam da je Hendriks; jedino što ne znam je kako je uspeo da mi se prikrade. Otvorih oči i pogledah ga. Skroz je mokar, sa tamnom kosom koja mu se slepila za lice. Proklet bio. On jezikom obrisa kapljicu vode sa usana, i ja se osvestih. Dodirivala sa m ga, ali nije ni pokušao da me poljubi. Nijednom. - Znam šta radiš – mrmlja, pritiskajući mi ruku na donji deo leđa, i privlači me ka sebi. - Šta radim? – promrmljah. - Pokušavaš da me zavedeš.

Zaledih se. Sranje. On zna? Pretražujem mu lice pogledom. - Ne laskaj sebi, možda sam ja zapravo željna toga.

On se isceri i posegnu rukom gore, uplevši prste u moju kosu. – Obično ne padam na ovakva sranja, ali jebiga, ne izlaziš mi iz glave. Oh. Da. - Ne pokušavam da te navedem ni na šta – mrmljam, zureći u njegov e usne. - Ovde si, igraš se sa bradavicama, polu gola i izgledaš jebeno dobro. I kažeš da se ne

poigravaš sa mnom? - Upravo to ti govorim – kažem, gledajući ga u oči. – Nisam znala da si ovde, i ja

sam...igrala sam se sama sa sobom jer mi je prijao osećaj vode na koži. - Jesi li napaljena, mala inocencia? – prede.

Za trenutak razmislih šta da mu kažem. Zavisno od mog odgovora, ovaj naš odnos će ili prerasti u nešto više, ili se završiti. Hendriks je upravo priznao da sam mu stalno u mislima, što znači da tu ima nečeg, što znači da imam priliku da ponovo budem slobodna. Neću da prokockam tu priliku izbegavajući ono što moje telo želi. Nagnem se bliže i šapnem – Nisam se jebala ni sa kim više od godinu dana, tako da jesam, pirate, napaljena sam. On prošišta i cimnu me za kosu. – Hoćeš da se jebeš sa mnom, inocencia? - Da li ti to želiš, pirate? - Jebeno dobro znaš da želim. Međutim, to može pod određenim uslovima...

Namrštih se. – A ti uslovi bi bili – kažem, naginjući se bliže da nam se usne gotovo dodiruju.

94


OLUJNA STRAST Vrelina se širi oko nas, i celo telo mi oživljava. Hendriks me cimnu za kosu i usne mi se odaljiše. – Prvo, nema ljubljenja. Odmahnem glavom u neverici. – Molim? - Ne ljubim se. Za mene je to lično i to radim samo sa nekim prema kome osećam nešto

više od požude. Joj. - Nemam ništa protiv – uspeh da promucam. - Drugo, jebaćemo se samo i isključivo jedan dan. Niko ne može da se poigrava sa

mnom, a ja tačno znam šta ti pokušavaš. Želim da se oduprem, ali jebeno ne mogu. Moram da te okusim. Samo jednom. Nisi moja pa da mogu da te imam, a treba i da izmirim dug. Duplo joj. - Onda čemu sve? – prosiktah. – Mani se jebanja ako je to za tebe samo puko pražnjenje. - Hoćeš da kažeš da tvoje telo ne vrišti od želje za tim jebenim oslobađanjem? – zareža. Proklet bio. Naravno da vrišti. Toliko, da mi zapravo nije ni važno što mi se nudi samo

jednom. Živa sam za njega; celo telo mi pulsira od potrebe. Osim toga, ako bude „taj“ eksplozivni jedan put, možda se predomisli. - U redu – kažem, približivši se. – Bez ljubljenja, jedna pristojna jebačina. Dogovorili smo se. On se isceri. – Da zapečatimo krvlju? - Ujedi me, pirate.

On se zakikota, pa me iznenada okrete, pritiskajući mi leđa uz svoje grudi. – Treće pravilo, uradićemo to kako ja hoću. Zadrhtah u znak odgovora. On klizi prstima preko mojih prekrivenih grudi i ja drhtim pod njegovim dodirom. - Želiš li da te jebem upravo ovde i sada? – reži mi na uvo. - Da.

Nema više šta da se doda. On se odmače korak nazad i otkopča mi brusthalter, pa se ponovo priljubi uz mene. Poče da me miluje rukama i prsti mu nađoše moje bradavice. Nežno ih uvija i povlači, vrteći ih tako očvrsle među prstima. Uzdišem i kolena mi klecaju. Ako misli da ću ostati u stojećem položaju, grdno se vara.

95


OLUJNA STRAST - Jesi li se ikad jebala prislonjena uz stenu, dok se vodopad sliva na tebe? – mrmlja,

klizeći usnama preko mojih ramena. - N...n...nisam – promucah. - Oh inocencia, svideće ti se.

Osećam kako mi noge podrhtavaju i pridržavam se za njegove ruke. – Ja...nisam sigurna da mogu da stojim. Gura me prema steni i kada dođemo do nje, okreće me tako da se leđima oslanjam na nju.

Zaranja glavu u moje grudi i uzima mi bradavicu u usta. Uzdišem i kolena mi klecaju. O, Isuse. Jezikom se poigrava sa vrškom, kruži i šalje talase zadovoljstva koji struje mojim telom. Pruža ruku, nalazi mi gaćice i polako ih spušta, klizeći pri tom usnama niz moj stomak. Oh...da.

Kada se spustio na kolena ispred mene, a gaćice su mi na tlu, podiže pogled. Oči mu plamte, skoro potamnele od potrebe. Hvata me za butinu i nežno je pomera ulevo, tako da su mi noge raširene. Pređe mi prstom preko vlažnog otvora i ispusti režeći zvuk. – Ovde si tako jebeno slatka, zar ne, inocencia?

Ne odgovaram. Samo zabacujem glavu unazad na stenu i sklapam oči, prepuštajući se trenutnom užitku. Hendriks mi još malo širi noge i osećam kako se mlazevi vode slivaju niz moj stomak i draže moj izloženi klitoris. Nebesa mu, neverovatno je. Hendriks se naginje bliže i osećam njegov vreli dah na mom najosetljivijem delu kože pre nego što gurne jezik u mene. Vrisnuh.

Potpuno neočekivano, telo mi se izvi i kliznuh naniže. On posegnu rukama gore i uhvati me za kukove, sprečavajući me da sklizam i padnem na tlo. Gurnu jezik dublje i pronađe mi

klitoris, surovo ga pritisnuvši. Zatim ga uze među zube i poče da se poigrava. Sveca mu... Trnci zadovoljstva jurnuše mojim telom, osećaj je toliko snažan, da zatičem sebe kako izvriskujem reči koje inače ne bih upotrebila. - Drkadžijo - stenjem.

Hendriks gricka i vrti, liže i sisa, dok ja sva drhtim i očajnički uzdišem njegovo ime. On skloni jednu ruku sa mog kuka i spusti je dole između nas, nalazeći moj ulaz, i gurnu je unutr a. Svrših toliko jako da osetih kako mi se oči prevrnuše. Nisam ni primetila da sam se gotovo srušila dok nas Hendriks oboje nije uspravio i ponovo me prislonio leđima uz stenu. Čujem kako otkopčava kaiš, otvaram oči i zatičem ga da gleda pravo u mene. - Spremna za ovo, inocencia? – pita me hrapavim glasom. 96


OLUJNA STRAST - Da – gotovo molim.

Zakorači nazad na sekund i ispusti kaiš. Otkopča svoje farmerke i svuče ih. Kada se njegov kurac oslobodio, uzdahnuh. Velik je. Mislim, znala sam da jeste, ali kada ga tako vidim,

jednostavno je...vau. On obavi prste oko njega i poče pažljivo da ga gladi dok izvlači kondom iz džepa farmerki i otvara ga kidajući zubima kesicu. Širom otvorenih očiju, dok mi međunožje bolno pulsira, gledam ga kako ga navlači celom dužinom preko glavića do korena. Nag, ovaj čovek izgleda kao da je predodređen za neku prokletu statuu. Apsurdno je savršen. Kada navuče kondom, priđe mi. Na sebi nema majicu, i ovako, potpuno nag, ostavlja bez daha. Zatreptah par puta, da se uverim da je to što vidim stvarno. Stvarnost mi postade jasnija kada se pribi uz mene, a ruke mu pronađoše moje butine. Uhvati me i podiže, obavijajući mi noge oko njegovog struka. Posegnu dole između nas, uzimajući svoj kurax, i poče da ga usmerava ka mom otvoru. Ponovo prevrnuh očima i s pustih glavu na njegovo rame. - Gledaj u mene dok te jebem, inocencia – naredi.

Slabašno podignem glavu i susretnem njegov pogled. Nikada nisam gledala u muškarca tokom seksa, ali pogled na to kako mu se izraz lica menja i crte omekšavaju dok klizi u mene je nešto što nikada neću zaboraviti, niti ću zbog toga požaliti. Polako me ispunjava, rasteže me. Oboje zastenjasmo, i on oslobodi jednu moju butinu kako bi spustio ruku na stenu pored moje

glave. Skrenuh pogled na njegovu ruku i posmatram kako se opruža i savija dok se on napinje. Jebiga. On je pravi prokleti kolačić. - Tako jebeno uska – kaže hrapavim glasom, stežući vilicu. - Oh da – vrištim dok u celosti ulazi u mene. - Isuse – stenje.

Dok pomera kukove, izlazi iz mene i ponovo zaranja, čitav moj svet s taje. Doslovce. Ne osećam ništa osim njega. Ne vidim ništa osim njega. Nikada se u celom svom životu nisam ovako osećala. Nikada me niko nije doveo do ove tačke. On bukvalno menja sve. Oči mi se zamagljuju dok mi telo iskri od života. Nikada nisam doživela orgazam tokom seksa, ovaj osećaj koji se skuplja u meni mi je potpuno nepoznat. - Ja...o Bože...kakav je ovo osećaj? – ječim, grabeći ga za leđa, i zarivam mu nokte u

kožu. - Nikada pre nisi svršila, srce? – pita me zadihano kroz stisnute zube. - Ne, ja...o Bože...Hendrikse... 97


OLUJNA STRAST - Oh mala. Daj da ti budem prvi koji će te povesti preko ivice. Vrtim glavom levo-desno dok me strelice zadovoljstva gađaju pravo u središte i skupljaju

se u dnu mog stomaka. Oh Bože. Osećam da mi se celo telo stiska oko njega, steže , ljulja se na rubu. Da li je ovo to? To o čemu svi oduševljeno govore? Hendriks spušta glavu na moj vrat i počinje nežno ustima da uvlači moju kožu. Jebiga. O moj Bože. Hrapavim glasom izgovaram njegovo ime, a moji očajnički uzdasi se pretvaraju u patetične jecaje dok tražim još. Hendriks pomera kukove brže, ispunjavajući me dublje dok ne stignem do te ivice, spremna da se pustim, samo mi još jedan podstrek fali. Prsti su mi topli od krvi sa njegovih leđa, grebem ga, ali nije me briga. On spušta ruku između nas i nalazi mi klitoris. Palcem mi trlja vlažno žarište, kruži okolo i naokolo, pritiska ga, vodeći me do ivice, i staje. Šta on to radi? Osećam da postajem napetija, vid mi se muti i on prestaje da pomera kukove. Besno ječim, podižem glavu i upućujem mu zbunjen, očajnički pogled. - Hendrikse, molim te...

Pogledom mi pretražuje lice, dok mu se na licu ocrtava mučno zadovoljstvo. – Moram da te čujem kako moliš, inocencia. Moli me... - Molim te – šapućem. - Još. - Molim te, Hendrikse, jebi me. - Još, srce. - Učini da svršim. Budi mi prvi. Molim te, želim to tako jako. Jebi me, učini da ovo nikada ne zaboravim.

On zareža i poče da se kreće, još jednom se zabijajući duboko u mene. Zacvileh kada moji osetljivi nervi ponovo oživeše. On pritisnu palcem moj klitoris i ponovo poče da pomera kukove. I zadovoljstvo je istog trena tu, prži me poput plamena. Vrištim njegovo ime i guram kukove niže, hvatam ritam sa njegovim zaranjanjem u mene, želim ga više, želim ga dublje. On reži i sklanja ruku sa stene pored mene, pa je zavlači u moju kosu i grubo cima. Vrištim. - To ti se sviđa, zar ne? – stenje. - Oh. Da. Još.

98


OLUJNA STRAST On ponovo cima moju kosu, naginjući mi glavu u stranu kako bi mi zubima našao vrat. Počinje nežno da ga štipka, ali to štipkanje prelazi u blago grickanje ka ko njegovi prodori postaju mahnitiji. Oh, pravi je gricko. Oh. Bože. Da. Njegovi zubi me štipaju iznova i iznova, a jezik mu kruži po mojoj koži, dok se zabija u mene sve jače i prstom mi pritiska klitoris. Ovaj osećaj je prejak i ja najzad prelazim preko te ivice. Osećam kako mi prvi talas orgazma putuje telom i

čujem svoj očajnički vrisak dok uživam u zadovoljstvu koje nikada pre nisam osetila. - Jebiga, svršiću – on reži, pa me ponovo grize za vrat dok mu se celo telo trza i osećam ga kako pulsira u meni.

Svaki stisak moje vagine oko njegovog kurca čini da oboje glasno izražavamo zadovoljstvo. On stenje, ja ječim, i zajedno izvlačimo i poslednji drhtaj iz tela onog drugog. Kada prestanemo da drhtimo, on me polako spusti dole i izađe iz mene. Skide kondom, veza ga i posegnu dole da dohvati svoje farmerke. Ne gledajući me, navuče ih. - Imaš odeću, Indi?

Klimnuh kada se okrete da me pogleda, ali noge mi još uvek drhte i držim se za stenu, previše uplašena da se pomaknem. Ceo donji deo mi pulsira. On mi uputi opušteni poluosmeh. – Nameravaš li u skorije vreme da se mrdneš? - Umukni – promrmljah. - Ne mogu da verujem da nijedan muškarac do sada nije bio u toj slatkoj maci i učinio da

tako jako svršiš. Porumeneh i spustih pogled. Moj jedini dečko je bio jako kratko drag, pre nego što je počeo da me bije. Nije ni čudo što nisam uživala u seksu. On je uvek bio grub i užasan. Hendriks me uhvati za bradu i podiže mi glavu, tako da nam se pogledi sretoše. – Jedini muškarac sa kojim si bila je onaj koji te je tukao, zar ne?

Ukočih se i istrgoh glavu iz njegove ruke. – Nije bitno. Nismo ovde da bi diskutovali šta jesam ili nisam radila. Rekli smo jednom, je l’ tako? Jasno si mi to stavio do znanja. Moram da idem.

Okrenem se i savijem da dohvatim brusthalter i gaćice, besno ih navučem, pa se okrenem i zaputim nazad kroz vodopad da izađem. Ovo je za mene previše. - Indi! – viče, ali ja ne stajem.

99


OLUJNA STRAST Ceo moj svet se okrenuo, u glavi mi je nejasno i zbunjena sam. Zbunjena sam jer ne

znam šta da osećam u ovom trenutku. Duboko u meni, sve se kida na komade. Mrzim taj osećaj, ne želim da ga prihvatim, čak ni da ga konstatujem. Boli. To je protiv pravila.

Ne treba da se zaljubiš u svog zarobljivača.

100


OLUJNA STRAST Poglavlje 13 Šta se radi sa pijanim mornarom?

Nalazim Džes i uzimam čistu odeću, pa se zatim svi okupljamo da napravimo doručak na blagoj vatri i rešetki za roštilj. Hendriks se još uvek nije vratio sa jezera, a ja zaista ne želim da razmišljam o tome šta radi. Da li se kaje zbog onog što smo uradili? Imam taj osećaj peckanja među butinama svaki put kada se pomerim, kao mali podsetnik da je on bio tamo i da smo prešli sve granice. - Jesi dobro? Okrenuh se i ugledah Erika kako seda pored mene na maleni panj. Klimnuh i uputih mu

slabašan osmeh. - Dobro sam, samo sam iscrpljena i nisam u elementu. - Nisi se valjda prehladila sinoć? Odmahnuh glavom – Ne, verovatno sam samo umorna. Briga se ocrta na njegovom licu. – Pećina je prazna, trebalo bi da odspavaš malo.

Razmotrih taj predlog, i zapravo, to i nije loša ideja. - Možda i hoću, posle doručka.

On se nagnu bliže, tako da nas niko ne može čuti. – Kako zapravo stoje stvari? - Dobro, Eriče. Preživljavam. - Misliš da će da te pusti? - Ne znam, ok? – prosiktah. Sita sam tog njegovog ispitivanja, kao da se uzalud trudim. - Zašto je zatvorenik odvezan?

Začujemo Hendriksov grubi glas i podignemo pogled, pa ga ugledamo kako se vraća natrag. Još uvek je bez majice, i ne mogu a da ne pređem pogledom preko njegovog tela. Grudi su mu tako definisane, trbušnjaci savršeni, i taj blagi nagib prema njegovim farmerkama, ili malo „V“ kako ga neki zovu, sve u meni se steže od tog prizora. Podignem pogled i vidim da me uzavrelo gleda. O. Bože. Drejk ustaje i odlazi do Erika, ponovo mu stavljajući lisice. 101


OLUJNA STRAST - A gde ću koj’ vrag da pobegnem? – gunđa Erik. - Nije bitno – kaže Hendriks režećim tonom. – Tvoja prijateljica i ja imamo dogovor.

Besno ga pogledah, ali to potraja sve dok se on ne okrete da izda naređenje Dži -Džiju. Oh. Sranje. Na leđima mu je nekoliko dubokih crvenih ogrebotina koje sam mu napravila noktima. Takođe, znam da svi koji se u ovom trenutku nalaze ovde znaju da je to od mene. Jedino nas dvoje smo jutros bili odsutni. Obrazi mi se zacrveneše i skrenuh pogled, a onda ugledah Erika kako zuri u Hendriksova leđa. On se okrete ka meni, a nozdrve mu se raširiše. Brzo ustadoh. - Moram, hoću reći, potreban mi je odmor.

Izbegavajući vesele poglede, žurnim korakom odlazim u malu pećinu. Džes ustade i pođe za mnom. Čim uđosmo, okrenuh se ka njoj, uspaničena. - Spavala si sa njim, zar ne? – upita ona šapatom.

Pokrih lice šakama. – O Bože, Džes. Mislila sam...samo sam mislila... - Znam šta si mislila – reče meko, priđe mi i položi mi ruke na ramena. – Znam. - Ja sam budala. - Nisi, samo radiš sve što je u tvojoj moći da spaseš svoj život. To te ne čini budalom. Podigoh glavu i susretoh njen pogled. Ona mi se blago osmehnu. - Šta da radim? Sada svi znaju. Namerno je to uradio, da bi se hvalisao pred svima. - Dušo, ovo je mala grupa, zaključili bi i sami. Gotovo sam sigurna da svi misle da je toga bilo i ranije. - Treba mi minut, ili samo...potreban mi je odmor. - Idi na brod. Ako želiš da se odmoriš, pre ćeš to uspeti tamo nego ovde. - Stvarno? – šapnem. - Aha, hajde, odvešću te. Uzima me za ruku i izvodi napolje. Dok prolazimo pored male grupe, izbegavam da bilo

koga pogledam u oči. - Kuda ćeš, inocencia? – upita Hendriks predući.

Šonja. - Ide da odspava, umorna je, a na brodu je mirnije – izvali Džes.

Ne ostavlja mu vremena da odgovori, već nastavlja da me vuče, i prolazimo pored njega, pa kroz drveće. 102


OLUJNA STRAST Brod još uvek stoji na pesku, ali nije oštećen, tako da je bezbedno. Zaputimo se ka

lestvicama i popnemo se. Kad dođemo na palubu, osvrnem se oko sebe. Tu je užad, i lanci, i svašta nešto razbacano po palubi. Pretpostavljam da im je zato potreban jedan dan da ga dovedu u red. Plus, trebalo bi da ga obiđu i provere da nije negde oštećen, što ne traje baš kratko. - Ja moram da uzmem još odeće, ali ti možeš da ostaneš i odmaraš, ili bi htela da i ja ostanem? – reče Džes kada uđosmo u hodnik. Odmahnuh glavom i uputih joj slabašan osmeh. – Ok sam, samo mi je potreban san. - Dobro, ali dođi da popričamo kad se probudiš, važi? Da proćaskamo malo. Klimnuh i privih je u zagrljaj. – Hvala, Džes. - Biće sve u redu – reče ona nežno.

Osećam da mi suze peku oči. – Nisam baš sigurna da hoće. Preplašena sam, Džes. Samo... - glas mi napuče. – Samo hoću kući.

Oči joj postadoše staklaste i ona me jače zagrli. – Sve će biti u redu, naći ćemo neko rešenje. Zatim se odmače i osmehnu mi se još jednom pre nego što nestade niz hodnik. Ja se zaputih ka Hendriksovoj sobi. Uđoh, i čežnjivo se zagledah u svoje mesto na sofi. Iscrpljena sam i treba mi odmor. Dođoh do sofe i spustih se na nju, podigoh noge i glasno uzdahnuh. Ne mogu da izbacim iz glave slike seksa između Hendriksa i mene; proganjaju me na najlepši mogući način. Nisam čak ni sigurna da želim da ne mislim o tome. Ležem, lagano puštajući da mi telo utone u mekanu sofu. Zurim u plafon, a u glavi mi se vrti. Toliko se misli i osećanja komeša u meni da nijedno ne mogu da zaustavim dovoljno dugo da ga obradim. Čujem škripu vrata, podižem glavu i vidim Hendriksa kako ulazi. Zatvara vrata za sobom i zaključava ih. Sranje. Uspravljam se u sedeći položaj, i pogledi nam se spajaju, ostajući tako sve dok ne dođe do mene. Zašto je ovde? Jas no sam stavila do znanja da mi je potreban odmor, moram da razmislim, pa zašto je onda ovde i zuri u mene kao da želi živu da me pojede? - Ustani, inocencia – kaže promuklo. - Šta? Ja...ne... - Odmah – naredi odlučno, pa ipak, glas mu zadrža taj nivo sirove, seksualne želje. Kao da nemam kontrolu nad svojim telom, polako ustajem, celo telo mi drhti od...je li to

požuda? Ili nešto više? Kada sam na nogama, Hendriks me uzima za ruke i odvodi do sredine 103


OLUJNA STRAST sobe. Zaustavlja me, pa se okreće i vraća natrag ka sofi. Šta kog vraga? Sede, zavali se i stavi ruke iza glave, nateravši te mišiće da se opuste i zategnu. Gledam ga zbunjeno. - Nisam bio završio. Kazao sam jedan dan, ali ne u smislu da ću samo jednom da gurnem kurac u tebe; mislio sam da te imam na ceo jedan dan. Taj dan još nije gotov. Sad, skidaj se.

Zinuh u čudu i nespretno počeh da petljam prstima. – Ja...ja... - Inocencia – reče hrapavo – odmah, mala.

Celo telo mi gori, i ja ne želim da ga odbijem. Pomisao na njega ponovo zabijenog duboko u mene otklanja svaku drugu racionalnu misao u mom umu, i zamenjuje je dubokom,

intenzivnom potrebom koja je toliko jaka da joj se ne mogu odupreti. Uzimam majicu i krećem da je dižem, ali on podiže ruku, zaustavljajući me. Ustaje, odlazi do svog radnog stola i pritiska par dugmadi na malom setu zvučnika. Trenutak kasnije, dopire poznata pesma. Gledam ga dok

se okreće, vraća i seda na isto mesto. - Skini se, lagano – kaže režeći.

Želi da izvedem...striptiz? Čujem kako oživljava melodija i obrazi mi crvene. Pa, to i jeste pesma za striptiz. Reči „Ona je moja pita s višnjama“ 2 ispunjavaju sobu, i malo mi fali da

počnem da mlatim kosom i igram naokolo poput divljakuše. Ta pesma tako deluje na mene. Umesto toga, ponovo uzimam majicu i polako počinjem da njišem kukovima. Nikada ranije se nisam ovako svlačila pred muškarcem i sama ideja mi je jako erotična. Celo telo me pecka od stida, pa ipak ne mogu da stanem.

Kada uhvatih Hendriksov požudni pogled, dobih dodatni podstrek. Ovo bi mogla biti sjajna prilika da ga navedem da me poželi toliko očajnički, da ne skida pogled s mene. Bar ubeđujem sebe u to.

Nastavljam da njišem kukovima dok prstima lagano podižem majicu. Kad stignem do grudi, zabacujem glavu i savijam se do pola, tako da mi kosa leprša, a telo se izvija na veoma seksi način. Pridižem se, vrckajući kukovima dok skidam majic u preko glave. Kada pogledam u Hendriksa, vidim da mu je toliko tvrd da su mu se farmerke napele. Sedi stegnutih pesnica, očiju divljih od želje. - Nastavi – kaže promuklo.

2

https://www.youtube.com/watch?v=OjyZKfdwlng

104


OLUJNA STRAST Bacam majicu na pod i okrećem mu leđa. Obgrlim se rukama i vrckam guzom dok otkopčavam brusthalter. Zavrtim ga i bacim na pod. Čujem Hendriksov duboki uzdah i obrazi mi još više rumene. Klizim rukama niz telo, još uvek lagano njišući kukovima, i uzimam šorc. Oponašajući najbolje što znam pokret devojke sa „naj guzom“, polako ga spuštam n iz noge do poda, i ostajem u tom položaju, sa zadnjicom gore. Hendriks ispušta režeći zvuk, i znam da uživa u prizoru.

Izlazim iz šorca i polako klizim rukama uz telo pre nego što ga pogledam preko ramena. Prsti mu se zarivaju u butine i teško diše. Bože, izgleda tako jebeno njam-njam, dok sedi tamo, na granici očajanja. Podiže ruku i zavrte prstom. – Okreni se, mala. Daj da te vidim. Uradim kako kaže i polako se okrenem. Vidim kako mu celo telo postaje napeto dok stojim naspram njega, i srce počinje da mi lupa. Prsti su mi preko grudi, delimično ih pokrivaju. – Spusti ruke, inocencia – kaže hrapavo. Polako, spuštam ruke. Oči mu se raširiše, i on ispusti duboki grleni zvuk. - Igraj, mala. Hoću da mi igraš.

Krećem iznova da njišem kukovima i puštam da mi prsti polako klize po telu. Zatvaram oči, i plovim u mislima na neko drugo mesto. Svesna sam da ne skida pogled sa mene i, Bože, to osećanje ne mogu da opišem. On čini da sve u meni oživi, ali više od svega, on čini da se osećam...prelepo, seksi, privlačno...dođavola, on čini da se osećam ženstveno. U celom svom životu se nisam tako osećala. - Gledaj u mene, srce – kaže dahćući.

Otvaram oči i pogledi nam se susreću. I gledamo se tako netremice dok ja lagano klizim prstima dole i zavlačim ih u gaćice. Počinjem da njišem kukovima i ponovo se spuštam, samo što ga ovaj put gledam pravo u oči. Pogled mu ne luta; ne dozvoljava sebi da skrene pogled sa mene. Jednostavno me gleda, fiksirajući me tim svojim tamno smeđim očima. Izlazim iz gaćica, a onda se lagano uspravljam. Vrelina mi se širi licem, i ja prekidam kontakt očima sa Hendriksom. - Stidiš se? – mrmlja i ustaje. Onda polako krene ka meni. - Ne, ja... - Ti si nestvarno lepa, inocencia. Kao jebeni san.

Od njegovih reči mi celo telo obuzimaju drhtaji. Obavijam ruke oko sebe, na šta on pruža ruke i zaustavlja me. Njegovi prsti se uvijaju oko mojih zglobova i on ih podiže iznad moje glave, otkrivajući mi grudi. Spušta pogled i vilica mu se steže dok gleda kako mi se bradavice 105


OLUJNA STRAST ukrućuju dok me netremice gleda. Polako, saginje glavu, još uvek mi držeći ruke gore, i uzima mi bradavicu u usta. Uzdišem, i noge mi podrhtavaju dok kruži i kruži jezikom, a sa usana mi beže patetični mali jecaji. Kada je uhvati među zube i blagi uštip prostruja kroz moje grudi, kolena mi klecnuše. On me nežno spusti na pod i prekri me svojim čvrstim telom. Osećam njegovu erekciju kako me pritiska između nogu dok ih širim, nameštajući se. Farmerkama je prislonjen tik uz moje središte, i kada se pomerih, prošišta. – Tako si jebeno vrela, osećam to kroz farmerke. Jebiga, inocencia, moram ponovo biti u tebi.

Ječim i spuštam glavu na pod dok njegove usne nalaze moj vrat. Očajnička potreba da ga osetim je veća od svega što sam ikad osetila. Želim njegove usne na mojim, želim da nam jezici plešu – jednostavno želim da ga okusim. Potrebno mi je da ga okusim, više od svega, očajnički želim da spojim usne sa njegovim. Dok ih osećam kako klize uz moj vrat i štipkaju mi uvo, ta potreba postaje još intenzivnija. Kako je moguće tako neverovatno se navući na jednog muškarca? - Hoću da me jašeš na kauču, ali najpre, hoću tvoja slatka usta oko mog kurca – mrmlja

mi na uvo, pa obavija ruke oko mene i oboje nas pridiže. Okreće nas i odlazi do sofe, seda i povlači me na sebe. Opkoračujem ga, tela su nam pripijena i lica blizu jedno drugom. Polako, ne razmišljajući, približavam usne njegovim. Pre

nego što uspem, on podiže ruku i uhvati me za kosu, zaustavljajući me. Toliko smo blizu da osećam kako mi njegov topao dah golica usne. Gledamo se netremice, a između nas sve pršti od vreline zbog koje moje telo gori od iščekivanja. - Znaš pravila – mrmlja. – Bez ljubljenja. Grizem svoju donju usnu i klizim pogledom do njegovih usana. Tako pune, tako

muževne, i čeznem da osetim greckanje njegove brade dok ga ljubim. - A negde drugde? – šapućem, podižući pogled. - Možeš da me ljubiš bilo gde drugde – kaže hrapavo.

Spuštam glavu i naginjem je u stranu, pa mu utiskujem poljubac tik pored spoljašnjeg ugla usta. Pušta mi kosu i bolno stenje. Blago otvaram usta i kružim jezikom, pa nastavljam duž njegove vilice. Mogu da ga osetim; blago slankasti ukus njegove kože me zap ravo jako pali. Bockanje njegove brade koju tu i tamo osećam pod jezikom mi šalje trnce niz telo. Kad dođem

106


OLUJNA STRAST do njegovog uveta, izbacim jezik i liznem mu ušnu školjku. On opsova i kliznu rukama među moje noge, šireći ih tako da ga u celosti opkoračim, a zatim mi prstima potraži vlažni klitoris. Zastenjah i podigoh ruku, obuhvativši mu drugu stranu lica dok mu usnama milujem obraz. On zabacuje glavu, zatvorenih očiju, još uvek mi milujući prstima međunožje. To mu se sviđa, i pušta me da mu budem ovako blizu, pa makar i na kratko. Klizim usnama naviše, ljubeći mu kožu, onda mu spuštam kratke poljupce na kapke pre nego što nastavim niz njegov nos i utisnem mu jedan na sam vrh. On stenje dok nastavljam usnama niže pored njegovih, i zastajem duže na bradi, sišući. - Sranje, inocencia, moram da te kresnem.

Spuštam glavu i nalazim njegov vrat. Putujem poljupcima niže i zastajem na pojedinim mestima, nežno mu sišući kožu. Prsti mu nalaze moj ulaz i on ih gura unutra. Zastenjem i zavrtim kukovima da ga više osetim. Spuštam usta na njegovu ključnu kost, i tu mogu najviše da osetim njegov miris. Ima mošusni, jako muževan miris. Štipnem mu kožu, pa nastavim da klizim ustima preko njegovog ramena. Jebe me prstima tako vešto, naginjući ih pod odgovarajućim uglom, tako da samo što ne svršim. Pribijam se bliže uz njega, zarivajući lice u njegovo rame

dok drhtim, osećajući trnce zadovoljstva kako putuju od moje vagine pravo uz kičmu. - Sad, mala – uzdiše. – Popuši mi ga. Oh. Da. Polako se pomerim iz njegovog krila, a on dohvati farmerke i otkopča ih, spuštajući ih taman toliko da oslobodi kurac. Kada kleknuh ispred njega, sa laktovima oslonjenim na njegove

butine, zastadoh za trenutak da pogledam taj veličanstveni, ekstremno erotični prizor preda mnom. Ima predivan kurac, tako de beo, tako dugačak, savršenog oblika. Pružam ruku i obavijam

prste oko njega, a onda lagano spuštam glavu. Najpre izbacujem jezik, uvijajući ga oko vrška. On prosikta i trznu kukovima naviše. - Ne zadirkuj, inocencia – prostenja. Prislonih obraz uz njega i osetih njegovu vrelu, glatku kožu. Zatim okrenuh glavu i uzeh

ga u usta. On tako glasno jeknu, da zastadoh, pitajući se da ga nisam zapravo povredila. – Ne staj – reče zadihano. Ohrabrena, nastavih da ga uvlačim u usta još, sisajući i uvijajući jezik oko njega. Kada ga uzeh najdublje što mogu, počeh lagano da podižem glavu i ponavljam isto iznova i iznova, 107


OLUJNA STRAST hvatajući lagan, ali ujednačen ritam. Hendriks isprepleta prste u moju kosu, izdižući kukove, i prošišta moje ime kada ubrzah, pomažući se rukom dok moja usta obrađuju ostatak njegovog kurca. - Sranje, jebiga, stani – odjednom zareža, zgrabi me za ramena i odmače.

Povuče me gore, i dok se ja pomeram, on uzima kondom iz farmerki i otvara ga, zatim nespretno pokušava da ga što pre izvadi. Čitava prsa su mu napeta, mišići se zatežu i opuštaju. Gori od želje. Gledam ga kako navlači kondom na kurac, koji je ljutito crven, kao da je na granici da eksplodira. Grabi me i povlači ka sebi. Ne stižem ni da se osvestim jer mi pritiska rukom krsta i spušta me na sebe pre nego što izustim i reč. Ne moram ništa da kažem. Sve što izlazi iz mojih usta dok me on polako ispunjava je hrapavi jecaj. Vagina mi se rasteže oko njega, i taj osećaj je toliko jak, da osećam kako mi se vrti u glavi. Zatvaram oči i zabacujem glavu unazad. - Pogled, inocencia – kaže zadihano i uzima me za bradu, okrećući mi lice ka njemu.

Otvaram oči, i još jednom ostajemo vezani u tom trenutku koji je samo naš. Ništa drugo ne dopire do mene; kao da niko drugi ne postoji dok me tako gleda. - Neće dugo trajati – mrmlja. – Jebeno preslatko.

Hvata me za kuk i počinje da me nabija, zaustavljajući me kad sam krenula da se krećem gore-dole. Nabijanje je bolje, o da, bolje je. Pravi male kružne pokrete kojima mi kurcem pritiska

unutrašnje zidove, nalazeći tu slatku tačku. Stenjem i sama preuzimam vođstvo, nastavljajući u tom ritmu. Trenje se nastavlja i on mi šakama obuhvata grudi, kružeći palčevima preko mojih bradavica. - Hendrikse – dahćem. – Ja...o Bože... - Svrši za mene, inocencia. Vrišti moje ime. Trzam se, i kada prstima pronađe moj klitoris, svršim. Bolje je nego ranije kod vodopada,

drugačije, ali definitivno bolje. Ovoga puta vrištim toliko glasno da mi se grlo zatvara, zbog čega moj vrisak prerasta u dahtavo gušenje. - H...Hendrikse – mucam, još uvek ga stežući, i drhtim na njemu. - Oh, jebiga, sad ću da svršim – kaže režeći, a onda iznenada izvija kukove naviše, i

osećam ga kako pulsira dok se grčim, i naši povici zadovoljstva se mešaju i zajedno stvaraju najlepšu melodiju. 108


OLUJNA STRAST Sručih se na njega, glava mi pade na njegove grudi. Tanak sloj znoja mu pokriva kožu, i zatičem sebe kako izbacujem jezik da ga okusim. O da, Hendriks mi uzima lice, podižući ga sa svojih grudi. - Dosta, inocencia, ili ću te opet kresnuti.

Pa, možda to i želim. Izvlačim bradu iz njegovog stiska i spuštam glavu natrag na njegove grudi, glasno izdahnuvši. Iznenadi me kada mi položi ruku preko struka, ali za mene, to je kao da me drži. Lep je to osećaj. - Pričaj mi o svom životu – nežno mrmlja iznad mene. - Mom životu? – kažem tihim, iscrpljenim glasom. - Mhm, tvom životu.

Ugnezdim se još više kod njega, istinski proživljavajući ovaj trenutak sa njim. – Mislim da to nije bitno u kontekstu cele situacije, zar ne? - Ne – mrmlja. – Pretpostavljam da nije. Ipak, reci mi.

U želji da produžim ovaj trenutak bliskosti, možda da produbim ovu povezanost, odlučih da mu ispričam. - Pa, znaš za Kejna... - Tako se zove? – zareža, i osetih vibraciju pod obrazom. – Kejn? - Da, tako se zove. - Kako si ga upoznala? - Preko programa hraniteljstva. Bili smo takoreći brat i sestra u domu za nezbrinute.

Zbližili smo se i otišli zajedno čim sam navršila dovoljno godina. Dugo je sve bilo divno, dok nisam upoznala njegovu nasilnu stranu. Počeo je da me bije, i tome nije bilo kraja. Bila sam sita svega, emocionalno oštećena, da sam na kraju počela da strahujem za svoj život. Te noći kada me je pretukao...morala sam da se zaštitim. Krila sam se u ormanu kada me je pronašao, i dugo smo se rvali oko pištolja. Toliko mi ga je puta uperio u lice da sam bila sigurna da ću skončati, ali uspela sam da se nađem sa druge strane pištolja. Gadno sam ga ranila, otišao je u zatvor, i pustili su ga neposredno pred moj odlazak na jahtu. Znala sam da moram da počnem život iz početka, pa sam rešila da odem iz zemlje. Veče pre d odlazak me je kontaktirao, pretio mi, i znala sam da moram otići. - Taj seronja ne bi voleo da nam se putevi ukrste. Ubio bih ga. 109


OLUJNA STRAST Frknuh. – Sada me ne može naći. - U to budi sigurna.

Ćutimo trenutak, a on počinje da crta male krugove po mojim leđima. - Šta je sa tvojim roditeljima? - Imala sam lep život, a onda je moj tata zastranio i nestao. Jedne noći je otišao, i nikada se nije vratio. Mama mi je umrla, bila je bolesna od raka, a posle toga su me odveli. - Znači tata ti je još uvek živ? - Mislim da jes te...jednostavno je nestao. Kako neko može tek tako da nestane? Nikad mi

nije bilo jasno. Nekada sam želela da je mrtav, zato što bi mi bilo lakše da podnesem bol što se nije vratio kući. - Jesi li pokušala da ga nađeš? – upita, nameštajući se, i jače me stegnu.

To mi se sviđa. - Ne, nemam sredstava za to. - Kako se zove? Možda bih mogao da ti pomognem.

Srce poče snažno da mi udara. Možda bi mogao da mi pomogne? Kao, možda razmotri odluku da me proda? Toplota mi preplavi celo telo. - Čarls Voters. Hendriks se trže kao da ga je neko udario. – Šta si rekla? - Ja...tako mi se zove otac.

Odjednom me zbaci sa sebe, kao da sam obična krpena lutka. Odgurnu me i odvoji se od mene, zbog čega se osetih neprijatno. Ustade, navuče farmerke i odjuri do radnog stola, pa poče da lista papire. Šta se dođavola dešava? - Poznaješ ga? Hoćeš li mi pomoći da ga nađem? Hoćeš ponovo da razmotriš odluku da

me prodaš? – ne stigoh da se ugrizem za jezik. Njegovo mahnito ponašanje me je navelo da se zapitam da li poznaje mog oca, i nada mi se skuplja u grudima.

On se okrete, očiju punih nečega što ne razumem...straha? Gneva? Dojuri i uhvati me za rame. – Ti ne ostaješ ovde, zato prestani da misliš da će sve ovo išta promeniti.

Zatim se okrete i praktično izjuri napolje. Šta se kog đavola upravo dogodilo? Srce mi siđe u stomak, i sve me boli. Opet sam na početku. 110


OLUJNA STRAST Poglavlje 14 Neznalica u pomorstvu!

Počistih pre nego što siđoh sa broda. Kasno je posle podne, i sunce je najzad izašlo, tako da se zaputih dole ka plaži. Ne želim da se vratim u kamp, tako da nalazim sebi mesto na pesku koji se polako suši da sednem. Lepi mi se za noge, i osećam da me stopalo boli, ali nije me briga. Zbunjena sam. Hendriks i ja, naš zajednički trenutak, a onda je samo istrčao. Njegove reči bole. Sve vreme sam verovala da se možda među nama razvija nešto, ali za njega je to bilo samo

jebanje. Ništa više od toga. Možda se osetio ranjivim kada je shvatio da želi da mi pomogne, da mu postajem previše bliska. - Tražila sam te.

Začuh Džesin glas, pogledah gore i videh je kako stoji i smeši mi se. – Hendriks je rekao da nije mogao da te nađe... Okrenem glavu i progutam knedlu. Neću da plačem. Ne dozvoljavam sebi tu slabost. Do sada sam se prilično dobro držala, i slomilo bi me da sad popustim. Džes sede pored mene i obgrli mi ramena rukom. - On...čudno se ponašao. Besno je izdavao naređenja i nasamo razgovarao sa Drejkom.

Delovao je uspaničeno, a onda nije mogao da te nađe, pa je eksplodirao. Rekla sam mu da ću te potražiti. Masira mi ramena i povlači me bliže sebi. - Bili smo zajedno, i onda sam na trenutak pomislila da postoji šansa da pobegnem i

budem slobodna, ali on me je razuverio. Neće se predomisliti u vezi odluke da me proda. Ne želim da me proda. Ne želim takav život. - Pomoći ću ti – prošaputa. – Neću mu dozvoliti da te proda, Indi. Podigoh glavu i sretoh njen pogled. – Molim? - Neće te prodati...

111


OLUJNA STRAST - Nema izlaza, Džes, i ti to znaš. Pokušala sam. Ne mogu da odem po Erika i pobegnem,

a da me niko ne vidi. Nemoguće je... - Moguće je. Zavrtim glavom. – Ne razumem. Ona proguta knedlu i zagleda se iza nas. Kada se ponovo okrene ka meni, vidim da je

zabrinuta. Ne znam zašto, ali sigurna sam da ću to upravo saznati. - Šta se dešava, Džes? - Erik će doći ovamo za oko sat vremena. Rekla sam Hendriksu da ću ga dov esti da te

vidi. Bilo mu je žao tebe, pa me je pustio. - Šta? Zašto? - Zvala sam morsku policiju, Indigo.

Razrogačih oči. – Ja...ne razumem. - Ne mogu da dozvolim da ovako postupa s tobom, a što si duže na okeanu, manje šanse

imaš za bekstvo. - Ali...kako...

Ona se nagnu bliže. – Popodne sam mu rekla da nam treba još medicinskih zaliha. Kako nam se približava sezona oluja, ništa nije posumnjao. On mi veruje. Zna da nemam razloga da ga prevarim...tako da kad mi je dao telefon i izašao, ja sam ih pozvala. Znala sam tačnu lokaciju, dobro sam čula kada su pričali o koordinatama ovog ostrva... - Džes – dahnuh. – To je opasno... - To je jedini način. On neće nigde da pristane dok si ti na brodu – previše je zabrinut da

ćeš pobeći. Slučajno sam ga čula kada je razgovarao, predaja će biti obavljena na moru. Nema šanse da pobegneš bilo gde u okeanu. - Hendriks će ih ubiti, Džes. Znaš da hoće. - Vredno je rizika. - Šta ako oni ubiju njega? – prošapućem.

Lice joj se ukoči. – Rekla sam im da dođu na severni deo ostrva. Pobrinuću se da Erik i ti budete na jednom, a pirati na suprotnom kraju. Ako on nekako otkrije, vi ćete već biti daleko dok oni stignu ovamo.

Osećam kako srce počinje da mi lupa. – Džes, ako otkrije da si to ti uradila... Ona me uze za ruku i jako me stegnu. – Ne mogu da dozvolim da te proda, draga. 112


OLUJNA STRAST Zadrhtah i protrljah ruke. Zar je to to? Zaista ću pobeći? U glavi mi odzvanjaju Hendriksove reči, i znam da su moji pokušaji da ga navedem da se predomisli bili samo to: pokušaji. Jedino sam ja razvila osećanja prema njemu; on mi je jasno dao do znanja da mu ne značim ništa. Ako ostanem, samo će me još više boleti kada dođe trenutak da se rastanemo. To će me slomiti, a ja ne mogu da živim sa tim. Okrenuh se ka Džes. – Pođi sa mnom – molim je, uzimajući je za ruke. - Znaš da ne mogu, moj život je ovde. Na kopnu ću biti samo begunac.

Izgleda tužno, praznog pogleda. Zaista nema izlaza za nju. - Pa ipak, ne želiš da ti život prolazi ovde, zar ne? Ona skrenu pogled. – Ono što želim i ono što imam su dve različite stvari, ali to ne znači da sam nezahvalna. - Pa, onda si bolja žena od mene. - Džes?

Ukočih se kada začuh Hendriksov glas iza sebe. Obe se okrenusmo i ugledasmo Hendriksa, sada potpuno obučenog, kako stoji i zuri u nas. Džes se okrete ka meni i bezglasno m i reče „za jedan sat“, a onda ustade. Ona rizikuje svoj život zbog mene, ne znam zašto, ali znam da ću joj zbog toga zauvek biti zahvalna. Kada se izgubi među drvećem, Hendriks mi priđe i sede pored mene. U rukama drži set za prvu pomoć. Očito da nas nije čuo, ima previše opušteno držanje. - Moraš da očistiš stopalo.

Zurim u okean. Voda se pročistila, blaga izmaglica nestaje i otkriva njenu zadivljujuću bistrinu. - Indi? Okrenem se i sretnem Hendriksov pogled. – Zašto si došao? On zbunjeno odmahne glavom. – Da ti očistim stopalo. - Zašto? Oboje znamo da sam za tebe samo roba. Zato prestani da se pretvaraš da ti je

zapravo stalo do mog života. On zareža, dohvati mi stopalo i povuče ga bliže sebi. Izgubila sam majicu koju mi je sinoć obmotao, i sada vidim duboku ranu na stopalu. Pomalo je prljavo i stid me je što ga ranije nisam očistila. Ne, umesto toga, dozvolila sam Hendriksu da me zavede...ponovo. Ja nikada

113


OLUJNA STRAST nisam ni imala kontrolu nad situacijom. Nikada. Hendriks otvori kutiju i poče da mi čisti ranu.

Oštar ubod mi prođe kroz nogu i ja stegoh zube da ne vrisnem. - Neću dozvoliti da sediš u bolovima. Odmahnuh glavom. – Šta? - Misliš da te posmatram samo kao robu, ali neću dozvoliti da patiš. - Zar ti ono zaista ništa nije značilo? – prošaputah. – Zar je zaista tako lako jebati se s

nekim, i samo otići? On se ukoči i pogleda me u oči. – Rekao sam ti šta je to bilo. - A ja te pitam jesi li me slagao? – odjednom viknuh, osećajući da mi se ruke tresu. On mi stavi zavoj na stopalo i pusti mi nogu. Moram da znam. Ak o ću već da pobegnem,

i ne vidimo se više nikada, moram da znam. Moram da čujem njegov odgovor, zato što se dobar deo mene nada da će reći da mu je sve ono nešto značilo i da ne želi da me proda, zato što maleni deo mene želi da ostane ovde sa njim, a ne razumem zašto. Potreban mi je razlog da odem...jednostavno ne mogu to da uradim sama. - Nije bitno. - Onda mi reci samo jedno – kazah režećim tonom, i ustadoh. – Da li nakon svega makar

razmišljaš o tome da me ne prodaš? Da li si bar na prokletu sekundu hteo da se predomisliš? On se ukoči, pretražujući mi lice očima. – Ne načinji tu temu, Indigo. - Samo mi reci, pobogu, odgovori mi, ti kukavička svinjo! Najmanje što bi mogao da

uradiš je da mi kažeš bez okolišanja! - Ne – dreknu. – Ne razmišljam o tome da te ne prodam, zato što si mi poslužila samo za zabavu.

Lice mi izgubi boju, a kolena zadrhtaše. Ceo moj svet se sruši. On...on ne oseća ništa. Baš ništa. Živela sam u snovima. Zavaravala sam se, misleći da će u meni videti nešto više od sredstva za otplatu duga. Celo telo mi se trese, toliko da mi čak i zubi cvokoću. Otvaram usta u

nameri da mu odgovorim, ali ništa. Izustih samo hrapavi uzdah. Polako se okrećem, osećajući se kao da ću se svakog časa onesvestiti. On me ne zaustavlja.

Sigurna sam da to boli još više. Zašto mi, ljudi, uvek gajimo nadu da će se nešto promeniti, čak i onda kada znamo odgovor? Odlazimo, slomljeni, pokidani na komadiće, pa ipak se još uvek nadamo da će se desiti 114


OLUJNA STRAST nešto i učiniti da sve nestane. Činjenica je da ništa ne može da otkloni oštar bol koji nanesu surove reči. Ništa. Hramljem niz plažu i puštam suze da teku. Bila sam budala, i sama sam kriva za to.

Stižem do severnog dela ostrva gde mi je Džes kazala da će biti Erik, i spuštam se na zemlju uz drvo. Vrti mi se u glavi i telo me boli. Pulsira na najgori, i na najbolji mogući način.

Osećam Hendriksov miris na sebi – osećam bol među nogama koji se u potpunosti poklapa sa onim u mom srcu. Gotovo sam sigurna da taj bol nikada neću zaboraviti. Mešavina izdaje, i očaja, i još nečega što ne mogu da imenujem, ili sam možda previše uplašena da se suočim sa tim.

Čujem šuškanje lišća, okrenem se i ugledam Erika i Džes kako se približavaju. U ovom trenutku, do neba sam zahvalna Džes. Ona mi spasava život, iako toga nije ni svesna. Erik me spazi i lice mu omekša, pa mi priđe i povuče gore u zagrljaj.

Dopuštam mu to, jer mi je potreban. Džes me uzima za ruku, a ja prislanjam obraz na Erikove grudi. Smršao je; osećam kako mi grudna kost pritiska lice. On se odmakne i pogleda me, sklanjajući mi pr amen kose sa lica. - Idemo kući, sve će uskoro biti gotovo. - Pretpostavljam da će svakog časa da se pojave – kaže Džes, osmatrajući horizont. - Neizmerno sam ti zahvalna za ovo, Džes – kažem hrapavo.

Ona me uze iz Erikovog naručja i čvrsto me stegnu. – Vidim u tebi nešto vredno, i ne mogu da dozvolim Hendriksu da te preda nekom zlom piratu zbog duga koji je sam napravio. - Rekao mi je da mu ne značim ništa – šapućem, drhteći. - Ne verujem mu, ali ne bih se kladila da nije tako. Potrebna ti je tvoja sloboda. Ja nikad

nisam imala izbora i zauvek ću žaliti zbog toga, ali ti imaš, Indi. Nisam mogla da sedim skrštenih ruku, znajući da imaš šansu za bekstvo... Suze mi peku oči dok je jače stežem. – Biću ti zauvek zahvalna. Sedimo u tišini nekih dvadesetak minuta. Šta ima da se kaže? Svako je izgubljen u svojim mislima, a svi smo preplašeni. - Dame...je l’ ono...brod? – iznenada kaže Erik.

Obe podigosmo glavu i ugledasmo mali brod u daljini kako se približava ostrvu. Srce mi divlje lupa i ustajem. To je to. Brišem iz glave svako sećanje na Hendriksa. Moram. Ne mogu...jednostavno ne mogu...moram da zaštitim sebe i svog prijatelja. Hendriks će izbledeti; 115


OLUJNA STRAST izbledeće. Ponavljam to sebi iznova i iznova dok hodamo ka okeanu. Džes diže ruke i signalizira im. Mali brod nam s e približava. - Neće moći da priđu, morate da doplivate do njih – kaže. - A..a...ali... - To je jedini način – kaže ona panično. - Bićemo dobro – reče Erik, zgrabi me za ruku i povuče ka vodi.

Okrećem se, suze mi se kotrljaju niz obraze. Pružam ruke i Džes me privlači u zagrljaj. – Nikada ovo neću zaboraviti, Džes, nikada. - Čuvaj se i nađi život kakav zaslužuješ.

Stegnuh je jače, pa se izvukoh iz zagrljaja i uzeh Erika za ruku. On je čvrsto stegnu i zakoračismo u vodu, načinismo taj prvi korak ka slobodi. Hladna voda mi kvasi nogu i ja drhtim. Celo telo me peče, srce mi ludački bije, a u glavi mi se vrti. Adrenalin teče mojim venama. Trenutak, to je sve što nam treba, pa ipak se sve lako može preokrenuti. Kada do struka zađosmo u vodu i brod nam je na vidiku, moje srce poče ubrzano da lupa, da osetih bubnjanje u ušima. Vidim muškarce u belom kako stoje i mašu nam da priđemo bliže. Sloboda. Tako je blizu. Za ovo sam se borila od kada su nas zarobili, pa zašto se dođavola sad osećam kao da radim nešto pogrešno? Zašto me srce boli? Zašto se borim za vazduh? Počinjemo da plivamo, i u tom trenutku se sve menja. Čovek koji nam je najbliži, koji se naginje preko ivice i ohrabruje nas, odjednom se trže, i krv se razli iz njegove glave kada skliznu napred i pade u vodu. Iz grla mi se ote prigušeni vrisak i noge mi se oduzeše. Sa mukom plivam

dalje i osvrćem se ka obali. Vidim Hendriksa kako drži pištolj. I Drejk je pored njega, takođe sa pištoljem u ruci. Odjeknu još jedan pucanj. Još jedan čovek pade. Krv ispuni okean oko nas, i tela polako počeše da tonu, protraćeni životi. O Bože. Erik

me uhvati za ruku, primoravajući me da nastavim napred, boreći se svim silama. - Plivaj dalje, Indi! - O-o-oni su mrtvi! – jecam. - Vrati se ovamo, Indigo, ili ću nastaviti da ih ubija m. Ti si moja, prokletstvo, ne teraj me

da te na silu vraćam! – Hendriks viče, i to zvuči tako udaljeno. - Ne slušaj ga, Indi, plivaj. 116


OLUJNA STRAST Još jedan pucanj odjeknu, ovaj put sa broda. Panično se osvrćem, ali vidim da svi na obali još uvek stoje. - Jebiga, Indi, vraćaj se ovamo, ti si moja – Hendriks urla. Ti si moja. On to ne misli. Ne misli tako. - Ne slušaj ga – viče Erik i vuče me bliže sebi.

Brzo plivamo i brod je sve bliži i bliži. Naoružani muškarci stoje uz ivicu, uperenih pištolja. Čuje se još jedan pucanj, i još jedan pada u vodu. Glasno zajecah, i slana voda mi ispuni usta, pa počeh da se davim. Hoće da mi nametne osećaj krivice, jer znam da će nastaviti da ih ubija ako ne prestanem da plivam. Kašljem i nepovezano pričam, a noge me toliko bole da mi svaki pokret smeta. Počinjem da se koprcam u vodi, moj um preispituje moje postupke. - Ne daj mu da ovo radi. On je taj sa pištoljem, on je taj ko ih ubija – Erik viče, ne

puštajući me. - Ja...ja...moram da se vratim, ne mogu da dozvolim da ih ubije još. - Nastavi da plivaš, pobogu – on viče, vukući me. - Eriče, molim te! - Ne, ne vraćamo se. - Samo plivajte – viče jedan od ljudi. – Skoro ste uspeli.

Vid mi se muti, štucam i plačem toliko glasno, da zvučim poput ranjene životinje. Erik me vuče, pištolji pucaju, Hendriks viče, a kod mene nastupa hiperventilacija. Sledećih par minuta mi je maglovito. Prolazimo pored najmanje šest tela u vodi, koja je obojena braonkasto crvenom bojom. Kada dođemo do broda, ja sam potpuno obeznanjena. Erik me drži jer nemam više snage. Čujem zvuke pucnja. Osećam kako me povlače gore. A onda se sve pretvara u mrak.

***

- Hej, Indi, probudi se. 117


OLUJNA STRAST Žmirkajući, otvorim oči i ugledam Erikovo lice. Istog trena kada shvatim gde sam i šta se dogodilo, osećaj mučnine mi se nakupi u grudima i stomak mi se prevrnu. Otkotrljam se na drugu stranu kreveta, bolno jecajući dok se savijam preko ivice, i ispovraćam se. Svi ti ljudi. Mrtvi.

Zbog mene. Dovoljno je teško bilo saznanje da je Džon, vlasnik jahte, stradao mojom

krivicom, a sada ovo? Znala sam da se samo od jedne stvari nikada ne bih oporavila, a to je da

neko umre zbog mene. Povraćam dok u potpunosti ne ispraznim želudac i teško dišem. - Oh, Indi – Erik me umiruje, gladeći me po kosi. - Za sve sam ja kriva – jecam. - Ne, nisi. On je kriv, on je taj koji je odlučio da ih ubije. - Da sam se vratila... - Indi, u svakom slučaju bi ih ubio. On je prokleti pirat, zar stvarno misliš da nikada u

životu nije učinio tako nešto? - Prestani! – plačem, pokrivajući lice. - Slobodni smo, vratićemo se kuć i i... - I šta? – viknuh. – Živeti u strahu? Bežati? Šta, Eriče? - Bićemo dobro.

Crno i belo. Samo crno i jebeno belo. Ne vidi ništa između. - Indigo?

Podignem glavu i ugledam visokog, tamnokosog čoveka kako ulazi u sobu. Nosi čisto belo, mornarsko odelo. Ima blage plave oči. - Ja sam – prošapućem, uspravljajući se. - Nije vam dobro? - Ne.

On klimnu glavom i priđe bliže. – Poslaću vam nekog da se pobrine za taj nered. Ako imate koji trenutak, želeo bih da porazgovaram sa vama o našim planovima. - Planovima? – pitam hrapavo. - Očito da niste bezbedni dok vas sa broda ne pošaljemo avionom kući, ali pre toga

potrebno je da nam date izjavu. Sada ste na sigurnom ovde sa nama, ali kada dođemo do pristaništa na malom ostrvu, moraćemo maksimalno da vas štitimo dok vas bezbedno ne transportujemo. Čak i kada se vratite kući, predložio bih da budete pod punim nadzorom najmanje par meseci. 118


OLUJNA STRAST - M...m...m...mi ćemo stati na ostrvu? - To je mali grad, stvarno. Tamo ćete biti potpuno bezbedni, ali moraćete da pratite instrukcije. Još uvek nismo sigurni sa čim imamo posla, kao ni da li ste u opasnosti. - Oni su pirati – brecnuh se. – Naravno da sam u opasnosti. - Pirati, kažete? - Čujte, neću ovo da radim, ok? Nemam nameru da vam dajem sve ove informacije, jer

ne možete da učinite ništa da ih zaustavite. Neću da idem tamo, jer nema svrhe. Oni su tamo već deset godina, šta god da uradite, to ne možete da promenite. Ja samo želim da se vratim kući i zaboravim da se ovo ikada desilo. - Indi – reče Erik režećim tonom. – Moraš da daš izjavu. - Zašto, Eriče? – vičem. – Šta će to promeniti? - On mora da plati. - Neće on ništa platiti, i ti i ja to dobro znamo, a zna i on – obrecnuh se, pokazujući prstom na policajca. - Imamo mi svoje načine, zato nam je potreba vaša izjava da bi vas zašt itili. Kada

stignemo na ostrvo, odvešćemo vas u hotel i držati vas tamo uz obezbeđenje dok ne nađemo najbezbedniji način da vas vratimo kući. - Kako god hoćete – promrmljah i legoh, sklupčavši se. – Možete li samo da me ostavite? - Ako vam bilo šta treba, slobodno zatražite – reče oficir i izađe iz sobe. Osetih kako se Erik premesti pored mene. – Zašto ga braniš? - Ne branim ga, Eriče – prošaputah. – Samo iznosim činjenice. - Hteo je da te proda, a ti odbijaš da daš informacije. - On je prokleti pirat – zar ežah, okrenuvši se, i besno ga pogledah. – Ne mogu mu ništa jer je upravo ON zakon na okeanu.

Erik okrete glavu i prođe prstima kroz kosu. – Stalo ti je do njega, zar ne? - Nije! - O...moj...Bože – reče hrapavim glasom. – Stvarno ti je stalo do tog prokletog meleza

koji je hteo da te proda! Šta te je spopalo, Indi? - Nemoj, Eriče. - Nemoj? – povika. – Šta nemoj? Da te ne nazivam glupačom? Šta te je pobogu spopalo

da se tako glupo ponašaš? Šta je on to mogao da ti uradi, pa da ga ne mrziš? 119


OLUJNA STRAST - Verovatno me je dobro jebao – zarežah.

Ruke mi drhte, i duboko u sebi sam užasnuta svojim rečima, ali u ovom trenutku nemam ni trun emocija. Jednostavno sam otupela.

Erik zatetura unazad i snažno stegnu grudi. – Znao sam! - Da, da – viknuh. – Znam da jesi, i da ti kažem, Eriče, bilo je fenomenalno.

Erik me ošamari. Ruka mu se otkači i dođe u kontakt s mojim licem. Ciknuh i padoh unazad, i užasnuto se uhvatih za obraz. - Dok sam ja trunuo u ćeliji, ti si se jebala sa čovekom koji nas je doveo u tu situaciju? - Pokušavala sam da spasem tvoj jebeni život! – vrisnuh. – Radila sam sve što je u mojoj

moći da nas izbavim odande. - Samo što si ti želela da te kresne, pa to i nije neko dobro delo – izlete mu. - Napolje – kazah hrapavo. – Izlazi napolje. - Sa zadovoljstvom – zareža, pa se okrete i izjuri iz sobe.

Vrata se zalupiše, i ja se ponovo bacih na krevet, jecajući isprekidano. Bože pomozi mi. U životu se nisam ovako loše osećala. Nema smisla.

120


OLUJNA STRAST Poglavlje 15 Stoj!

Ne ustajem iz tog kreveta dok ne stanemo, ni za živu glavu. Pristajemo u gradiću na malenom ostrvu, i ja samo sledim date instrukcije. Erik mi se ne obraća dok nas prebacuju sa broda na kopno. Noge mi drhte dok u pratnji policajaca – po jedan sa moje leve i desne strane ulazim u grad. Erik je iza mene; on je takođe pod punom zaštitom dok nas ne pošalju kući.

Pomisao na povratak nije tako uzbudljiva kako sam mislila. Osećam se...prazno. Kao da moj život više nikada neće biti isti. - Smestićemo vas u hotelske sobe i pustiti da se odmorite dok ne smislimo najb ezbedniji

način za vaš povratak – kaže tamnokosi policajac od sinoć. Ne odgovaram. Kao ni Erik. Samo hodam.

Razgledam taj mali grad. Star je. Izgleda kao da je izgrađen početkom 20. veka. Svuda naokolo su raštrkane kuće i prodavnice napravljene od drveta. I to malo ulica što ima su razrovane i dobro bi im došla sanacija. Ima dosta starijih ljudi, a sa leve strane se nalazi veliko pristanište sa stotinama jahti i brodova. Pretpostavljam da je to i glavna svrha ovog grada. Vidim nekoliko velikih skladišta, verovatno punih zaliha. Prođemo par ulica dok ne stignemo do motela. Star je, sa izbledelom žutom farbom i drvećem koje pamti i bolje dane. Ipak, izolovano je, a to mi je sada potrebno. Tamnokosi policajac nas odvede do recepcije, gde nas pozdravi crvenokosa dama sa naočarima. – Zdravo, mogu li da vam pomognem? - Zvao sam ranije, ja sam Lajl. Lajl.

Crvenokosa se okrete ka nama i razrogači oči. Šta? Zar joj je Lajl rekao ko smo? Ona zna da smo mi ono dvoje što su nestali? Koliko još ljudi zna? - Naravno, pripremila sam dve sobe.

121


OLUJNA STRAST - A gde mogu moji policajci da stoje, tako da ne ometaju ostale goste? - Bilo gde, nije problem. - Hvala – reče Lajl i uze dva para ključeva od nje.

Poput dva zombija, Erik i ja se okrenusmo i pođosmo za njim. Hodamo odvratno izbetoniranom stazom dok ne stignemo do dvoja vrata, oba stara i izbledele braon boje. Lajl

otključa prva i okrete se ka meni. – Ova je tvoja, Indigo. Uđem u sobu i namreškam nos. Pa i nije nešto... Tu je stari krevet za dvoje na sredini sobe. Sa leve strane je kanc elarijski sto i drljava plastična stolica. Ne vidim kupatilo, ali

pretpostavljam da vrata desno od kreveta vode tamo. Tu je mali frižider sa pićima, mikrotalasna, kao i pohabani kožni kauč i mali televizor. - Znam da nije baš lepa, ali nadam se da će poslužiti za večeras. Sobna usluga je dostupna

24 sata, mi pokrivamo sve troškove, tako da naručite šta god želite. Klimnem glavom i okrenem se ka njemu. – Hvala – progunđam. - Naši čuvari će biti na svakom ulazu u kompleks radi vaše zaštite, a evo vam i moj broj

ako se osetite zabrinuto ili uplašeno. Uruči mi vizitku. Uzeh je i zagledah se u njega. – Nemam telefon. - Ima jedan u sobi. Možete me pozvati u svako doba. Klimnuh glavom i obgrlih se rukama. – Je l’ to sve? - Da – reče, i usiljeno mi se osmehnu, pa izađe iz sobe.

Kada je otišao, bacim se na krevet, obavijajući ruke oko sebe. Osećam se prazno. Osećam se otupelo. I nije mi jasno zašto. ***

Zaključavam vrata i ostatak večeri ni sa kim ne razgovaram. Ležem rano u krevet i moje iscrpljeno telo tone u duboki san. Kada se probudim ujutru, ne osećam se ništa bolje. Još uvek

me sve boli. On mi nedostaje, i to mi je potpuno besmisleno. U ovom trenutku mi ništa nije jasno, i mrzim to što čeznem za nekim ko ne oseća ništa prema meni, ne mari ni za mene, ni za moj život. 122


OLUJNA STRAST Istuširam se i uskočim u novu odeću koju smo dobili na brodu, zatim naručim doručak, pa se ponovo sklupčam na krevetu i uključim televizor. Čim se pojavi slika, na ekranu ugledah Erikovo i svoje lice. Uspravih se i šokirano zagledah u ekran. Mi smo u vestima, uz prateći komentar „čudom su preživeli nakon nesreće na jahti“. Ustadoh i priđoh bliže, slušajući ženu svetlo braon kose kako izveštava kao da zna o čemu govori. Nema pojma. -„Indigo Voters i Erik Džordž pronađeni su juče kasno popodne, nakon što su nestali pre

više od dve nedelje. Njih dvoje su bili na jahti koju je uništila eksplozija. Nekoliko dana kasnije, to područje je pretraženo, ali niko nije pronađen. Priča se da je kapetan išao prečicom, ne uobičajenom rutom. Oboje su se bezbedno vratili i dobro su. Više detalja za sat vremena.“ Džon je išao prečicom? On nas je odveo u te vode? Je l’ to hoće da kažu? Odmahujem glavom i rukama trljam stomak, osećam se loše. Sada ceo svet zna, ali zapravo, ne zna. Toliko su daleko od istine. Samo što sam krenula ka telefonu da pitam Lajla otkud u medijima naše slike, kad začuh kucanje. Slabašno uzdahnuh, pa pođoh da otvorim vrata i ugledah Erika. Bled je i drhti. Možda je i on video vesti? - Eriče, šta...

Pre nego što uspeh da završim rečenicu, pojavi se Kejn. Čitav moj svet stade. Otvaram usta i šokirano uzdahnem kad mi pogled padne na čoveka od koga sam bežala, i čoveka koji me je na neki način doveo dovde. Izgleda drugačije, a ipak se nije promenio. Oči su mu ledeno plave kao i uvek, a njegova nekad a kratka plava kosa sada je duga i štrči mu oko vrata. Za obične

posmatrače, Kejn je izuzetno privlačan muškarac. Ali za mene, on je čudovište. - K...K...Kejne, ja ne... - Zdravo, Indigo, dugo se nismo videli.

On priđe bliže i podiže pištolj. Kolena mi klecnuše od straha i ja se uhvatih za vrata, pridržavajući se da ostanem uspravno. - Pa, zar nećeš da me pozoveš da uđem?

Koraknuh unazad, nemoćna da bilo šta drugo preduzmem. Erik uhvati moj preplašeni pogled i poče da drhti još više. Kejn ga gurnu preko praga i zalupi vratima za sobom, pa se okrete ka oboma, držeći pištolj uperen u nas. - Sedite, smesta.

123


OLUJNA STRAST Oboje načinimo par koraka nazad ka krevetu i polako se spustimo na njega. Kejn poče da korača po sobi, lupkajući pištoljem po dlanu. - K...k...kako si došao ovamo? – prošaputah. On se okrete ka meni i duboko, grleno se zakikota. – Lako. Mediji su objavili prilog o

vama, vaše slike su bile na svim vestima cele prošle nedelje kada se saznalo za jahtu koja je eksplodirala. Pronađen je samo jedan leš, a čamca za spasavanje nije bilo. Shvatio sam da ste preživeli – ili to, ili ste umrli, ali nisam hteo da izgubim priliku da te ubijem onako kako zaslužuješ u slučaju da se pojavite. Tako da sam dojurio ovamo i počeo da pretražujem ova mala ostrva. Zastade i ledeno se zakikota. - Onda sam vas juče opet video na svim vestima. Pronađeni ste i bezbedno smešteni na

ostrvo dok ne dođe trenutak da vas vrate kući. U ovoj oblasti postoji samo jedno ostrvo, a ja sam prepoznao koje po pozadini dok je novinar intervjuisao čoveka iz mornarice. Uzeo sam avion i stigao za manje od dva sata. Jutros sam bio napolju, razmišljao o svom sledećem potezu, kada se Erik pojavio u radnji u kojoj sam bio i ja. U tom trenutku, kao da su se sve kockice složile. Zapretio sam mu pištoljem uperenim u jaja i rekao mu da se pretvara da sam mu brat i odvede me u sobu. Vaši idiotski oficiri nisu ništa posumnjali. O. Bože. Pokušavam da se setim pravila za preživljavanje i tehnika za izvlačenje iz ovakve situacije. Pusti ih da pričaju, nemoj da ih ljutiš, dovedi pomoć. Pogled mi pada na telefon u maloj kuhinji. Samo moram da dođem do njega...i pozovem Lajla. Najpre moram da Kejnu odvratim pažnju. - Samo napred, ubij me, Kejne. Nimalo me nije briga – promrmljah, ravnim tonom. Na licu mu se ocrta zbunjenost, a onda frknu. – To ti neće proći, Indigo. Neću ti dozvoliti

da se tako lako izvučeš. Ne, učiniću sve da te zaboli. Nateraću te da gledaš svog prijatelja kako vrišti, a onda ću te polako, bolno ubiti, dok ne proživiš svaki trenutak jebenog pakla u koji s i me gurnula. - To si i zaslužio! – izleteh se.

Toliko o tome da ga neću ljutiti.

124


OLUJNA STRAST On dojuri i udari me drškom pištolja po obrazu toliko snažno da mi se glava okrete. Sruših se unazad i zacvileh kada obraz poče jako da mi pulsira, a bol nastavi da se širi p rema glavi. Tu će mi izbiti modrica. - Ustaj – zaurla Kejn. - Molim te, prestani – viknu Erik. - Začepi, pederčiću, ili ću da ti otfikarim đoku i zabijem ti ga u grlo.

Erik ispusti cvileći zvuk i Kejn me zgrabi i prebaci. Vrisnuh i uz jak tresak se sručih na pod pravo ispred njega. Probah da pobegnem vukući se na kolenima preko tepiha dok mi obraz gori. Moram da žmirkam nebrojeno puta da bih zaustavila vrtoglavicu od koje mi dođe da se onesvestim. Kejnovi prsti me zgrabiše za kosu i vrisnuh kada me podiže s a poda. - Pusti me! – zajecah, i uspeh da ga šutnem u cevanicu. On zaurla od bola i zatetura unazad. Pojurih prema vratima, ali odjeknu pucanj, i pre

nego što uspeh da načinim još korak -dva, gorući bol mi onesposobi nogu i ponovo padoh na pod. Počeh da vrištim i vrištim toliko glasno, da Kejn zaurla na mene da umuknem. Krv mi natopi nogu, i osetih kao da mi je butina probodena vrelim žaračem. Valjam se po podu, boreći se za vazduh dok me obuzima neizdrživi bol. - Molim te – šapuće Erik. – Prestani. - Jebena kučko – povika Kejn i šutnu me nogom u rebra. – Ubiću te zbog svega što sam

prošao zbog tebe. Jurnu prema meni, ali u poslednjem trenutku se otkotrljah. Potreban mi je i zadnji atom

snage da se pomerim jer imam ogromne bolove, ali neću umreti ovako. Neću mu dozvoliti da me ubije. On se okrete kada se otkotrljah, a ja ga pesnicom udarih u prepone, i on pade na kolena uz

bolni urlik. Pištolj mu ispade iz ruke. Bacih se na njega i drmnuh ga iz sve snage pesnicom u lice, tako da mu se glava okrete u stranu. On zaurla od bola i zgrabi me za zglobove, pa me

pesnicom tresnu po obrazu. Sve mi se zavrte i počeh brzo da žmirkam, pokušavajući da se fokusiram. Erik vrisnu još par puta, ali nijednom ne pokuša da mi pomogne. Pogledah prema pištolju kada me Kejn još je dnom udari pesnicom u lice. Ispljuvah krv iz usta i izvukoh zglob iz njegovog stiska. Zglob me boli, ali se bacam na pištolj. Kejn istovremeno kreće ka pištolju, ali je Erik brži od nas i uspeva da ga zgrabi prvi. Lice mu je bledo i zuri u hladni metalni predmet u svojoj ruci kao da ga vidi po prvi put u životu. Užasava ga, znam to,

125


OLUJNA STRAST čak i sama pomisao da bi ga možda morao upotrebiti navela bi ga na preispitivanje sebe i svojih životnih načela. Kejn skače na mene, pada mi na leđa i pritiska me na tepih. Lice m udaram o pod i osećam da krv počinje da mi curi iz nosa. Vrištim i pokušavam da se izvučem, ali prikovana sam. – Ubiću te, jebena kurvo! – urla. Vidim odbljesak noža, i znam da nemam mnogo vremena pre nego što ga Kejn zarije u moja leđa i dokrajči me. - Eriče, upucaj ga! – vrištim.

Naredni trenutak mog života se odvija poput usporenog snimka. Nož koji je Kejn očito izvukao kreće ka meni u trenutku kada Erik povlači obarač. Glasan pucanj odjeknu u motelskoj sobi. Kejn se trže, telo mu se skotrlja sa mog, i začuh njegove bolne urlike. Skljokah se na pod od šoka, nemoćna da se pomerim, nesposobna da pobegnem. Erik mi brzo priđe i spusti se na kolena pored mene. - Indigo, jesi li dobro? – izbezumljeno zajeca.

Ako izuzmem gorući bol u nozi, dobro sam. - Moraš da odeš i pozoveš pomoć, Eriče. Odmah. - Ja... - Eriče, dovedi ih pre nego što on prestane da ječi i dokrajči me jer si ga upucao. - Samo hoću da se uverim da si dobro.

Zatvaram oči, osećajući da me peku. Trenutak kasnije ih otvaram i uzimam Erika za ruku. Znam da je ovo poslednji put da se vidimo, iako on to ne zna. – Volim te, Eriče, ok? Ti si

tako hrabar. Idi po pomoć, biću dobro. Erik izbezumljeno klima glavom i gura mi pištolj u ruke dok se pridižem na noge. Onda se okreće i otvara vrata. Imam par minuta. Zurim u Kejna na podu i bes mi se skuplja u grudima. Došao je ovamo, dobro znajući da jedno od nas dvoje neće izaći živo. I ja to znam, i onog trenutka kada mi je metak pogodio nogu, odlučila sam da to neću biti ja. Gledam ga kako podiže glavu. Krv mu lije iz vrata, i kada mi se bolesno, zlobno osmehnu, videh da su mu zubi pokriveni krvlju. - Ne bi ti to mogla – kaže mi režeći. – Ne bi mogla da se pomiriš sa sobom. - Vidiš – odbrusih mu, uperivši pištolj u njega. – Grešiš po tom pitanju. Kada je reč o monstrumima, nema oklevanja. - Ali moraš da živiš sa tim – kaže režeći. – Moj lik bi te proganjao svake noći u snovima. 126


OLUJNA STRAST - To ne bi bila noćna mora, nego divan san. - Zaslužuješ sve što te je snašlo, Indigo! Beskorisna si. Čak te ni rođeni otac nije hteo.

Znam šta pokušava, ali neće mu poći za rukom. - Tvoje reči mi više ništa ne znače, Kejne. - Ti si jebena slabašna kur...

Njegov glas se prekide kada povukoh obarač. Metak ga pogodi pravo među oči i telo mu se sruši na pod. Stojim tako za trenutak, u potpunom šoku. Nisam sigurna šta sam očekivala da osetim kada sam okončala Kejnov život. Nisam sigurna čak ni šta osećam u ovom trenutku. Mnogo sam uplašena, i znam da imam samo još koji minut, zato brzo bacam pištolj, okrećem se i jurim ka vratima motela. Stiže m do njih, otvaram ih i na brzinu izvirujem. Čuvari stoje u grupici ispred ulaza u hotel, a Erik izbezumljeno viče na njih.

Okrećem se na levo i vidim gusto drveće. Moram da idem na tu stranu; to mi je jedina nada. Moram da smislim plan, ali da bih to mogla, moram da se sklonim odavde. Ne mogu da

razmišljam o svojim postupcima. Ako bih razmišljala, uspaničila bih se. Istrčavam iz motela, a noga me probada od bola. To nije dovoljno da me zaustavi, i dok mi adrenalin juri venama, stižem do male žičane ograde i preskačem je, dočekavši se uz udarac na drugoj strani. Čujem bat čizama i glasove koji viču, i znam da će ubrzo pronaći Kejnov leš u mojoj sobi.

Počinjem da trčim kroz gusto drveće, gurajući i sklanjajući grane i grančice kako bih što brže prošla. Gusto je i tlo je vlažno, ali uprkos svemu nastavljam. Što dublje zalazim, drveće je sve gušće, i imam utisak da trčim tako već više od sat vremena pre nego što stabla postanu sve ređa. Žmirkam od znoja koji mi se sliva niz čelo i vidim čistinu dalje ispred. Hva la Bogu. Nastavljam da se probijam kroz drveće, i kada konačno stignem do čistine, bez razmišljanja izlećem, ni ne osvrnuvši se naokolo. U tom trenutku, pogled mi pada na veliki, dobro poznati brod. O. Sranje. Izbezumljeno

pretražujem pogledom po palubi i ugledam poznato lice. Drejk. Oči mu se raširiše kada me ugleda, i poče da viče nešto. Ne mogu nazad kod njih, iako su mi verovatno jedina šansa koju imam da izbegnem život u zatvoru. Ne mogu da rizikujem da me prodaju nakon svega što sam prošla. Jednostavno ne mogu. Panika mi se skuplja u grudima, i realnost me udara poput groma. Ubila sam čoveka. 127


OLUJNA STRAST O Bože. Ja sam ubica.

Brzo se okrećem i počinjem da bežim. - Indi, stani – viče Drejk.

Jurim nazad prema drveću, i u trenutku kada se osvrnem, ugledam Hendriksa k ako doslovce preskače ogradu broda. To kopile se dočekalo na noge, i sada juri ka meni. E jebiga. Ubrzavam korak, probijajući se kroz gusto drveće. Nailazim na ogroman panj i pokušavam da ga preskočim, ali padam pravo licem u blatnjavu baru. Jaučem i podižem se na ruke i kolena, nespretno bežim napred, ali trenutak kasnije, nečije telo se baci na mene i opet me sruši u tu baru. Migoljim se i otimam, vrištim i opirem. - Indigo, prestani! – Hendriks mi se dere na uvo dok me prikiva za tlo. - Ne, ne, ne, ne – jecam. - Dosta – naređuje, pridižući se sa zemlje i povlači i mene gore. Onda me prebacuje preko

ramena pre nego što ugrabim priliku da se jače oduprem. Udaram ga pesnicama po leđima, vrištim i otimam se, dok me nosi nazad kroz drveće. - Pripremite brod, odmah krećemo – viče. - Pusti me, ne, molim te, Hendrikse, molim te. - Ćuti – gunđa.

Nosi me do lestvica i podiže. Drejk se naginje, hvata me za ramena i bez trunke napora diže. Obavija svoje velike ruke oko mene, držeći me čvrsto iako vrištim i grebem ga. Trenutak kasnije se pojavljuje i Hendriks, ali ja snažno zatvaram oči i odbijam da ga gledam. - Krvari, vodi je u potpalublje. - Ne, molim te, nemoj! – vrištim.

Drejk me bukvalno odvlači u potpalublje, dok se ja otimam i vrištim, a kada stignemo u Hendriksovu sobu i on uđe unutra, pušta me. Pojurim prema vratima, ali me Hendriks u sekundi zaustavlja i pribija uz sebe. Njegove snažne ruke me obavijaju i steže me toliko jako da jedva dišem. Vrti mi se u glavi i osećam kao da ću ostati bez vazduha. Drhtim i zubi mi cvokoću od šoka. - Dosta. Ako ne prestaneš, pozvaću Džes da ti da sedativ. - Ne želim da budem ovde, molim te nemoj ovo da mi radiš. Molim te, moram da idem.

Nemoj da me prodaš. Molim te, Hendrikse. Ne želim to. Mrzim te. Mrzim te, jer te vol im. Mrzim 128


OLUJNA STRAST te. Pusti me. Molim te. Pusti me. Moram da pobegnem. Ubila sam ga. Moram da bežim. Nemoj da me prodaš. Izbezumljeno brbljam, vrti mi se u glavi, i osećam se kao da ću eksplodirati od emocija. Steglo me je u grudima od panike i ne mogu da dišem. - Ti...šta si rekla? – kaže mi hrapavim glasom na uvo. - Kapetane, u šoku je. Uspaničila se. Morate da je smirite. - Idi po Džes – naredi Hendriks.

Drejk izađe iz sobe, a Hendriks me obori na krevet. Otimam se i on se spusti preko mene. - Pogledaj me, Indigo. - Pusti me – jecam, i vrtim glavom levo-desno. – Pusti me, Hendrikse, molim te. - Prestani – kaže mi umirujućim tonom. – Dosta, mala. - Pusti me. Mrzim te. Volim te. Ubila ga.

Nekontrolisano brbljam i užasno mi se vrti u glavi, osećam mučninu. Poči njem da povraćam, ali ne izbacujem ništa. Hendriks opsova. Trenutak kasnije, čujem još poznatih glasova. - Uspaničena je i priča nepovezano, mislim da je u šoku – čujem Hendriksa kako kaže. - Drži je čvrsto, daću joj ovu injekciju za smirenje.

Džes. - Džes! – plačem, i rukom grabim u prazno. - Ovde sam, mila, sve je u redu, ok si. Samo budi mirna.

Osećam da me neko uzima za ruku, a onda ubod igle. Trenutak kasnije, ceo moj svet se okreće i gubim se u tami.

129


OLUJNA STRAST Poglavlje 16 Bocman!3

Treperavo otvaram oči, i za trenutak vidim samo zamućenu svetlost. Trepnem jednom,

dvaput, i polako se osvestim. Ponovo sam na Hendriksovom brodu. Kako se dođavola moj život okrenuo za 360 stepeni u samo par dana? Kako je uopšte znao da sam na tom ostrvu? Oh, ma koga ja to zavaravam, bili smo glavna tema svih vesti. Kejn je uspeo da me pronađe za dan. Od same pomisli na Kejna zadrhtah i obgrlih se rukama. Jedno po jedno. Ne mogu da ostanem na ovom brodu. Nisam se ovoliko borila uzalud. Polako se pridignem i osvrnem se po sobi. Nije ovde, hvala Bogu. Spustim stopala na

pod, a noga me zaboli. Pogledam je i vidim da je uvijena u zavoj. Kladim se da je Džes to uradila. U glavi mi je sve mutno i ne sećam se dobro šta se desilo nakon što sam pronašla Hendriksa. Toliko sam se uspani čila, da mi je to maglovito. Prstima dotaknem svoj natečeni

obraz i uzdahnem. Ne mogu da razmišljam o Kejnu sada. Ne mogu. Jednostavno...ne mogu. Nalazim neku odeću i navlačim je, pa odlazim do vrata da provirim. Hodnik je prazan.

Izađem i zaputim se ka palubi. Rizikovaću; ući ću u taj prokleti čamac za spasavanje i rizikovati. Neću dozvoliti da me proda. Kad se popnem na palubu, vidim Hendriksa i Drejka kako stoje na kraju broda i tiho međusobno razgovaraju. Kada me spaze, prestaju sa pričom. Ja zastajem. Drejk gleda u Hendriksa, ali on me fiksira pogledom. - Siđi u potpalublje i ne puštaj nikoga gore.

Drejk klima glavom i odlazi, ljubazno mi se osmehnuvši u prolazu, i nestaje dole. Ponovo se okrećem ka Hendriksu, i on mi polako prilazi. - Ne radi ovo – šapućem. – Samo me pusti da idem, Hendrikse. - Ne mogu to da učinim, inocencia – kaže on brižnim tonom. 3

Oficir na brodu (prim.prev.)

130


OLUJNA STRAST - Samo me pusti. Naći ću način da pobegnem, neću ti dozvoliti da me držiš ovde.

On staje ispred mene i pruža ruku, ali ja ga odgurnem i zaobiđem. Žurim ka ogradi broda. - Nema izlaza. Znaš to.

Okrećem se, drhteći od emocija. – Mrzim te! Toliko te mrzim. Samo me pusti da idem, ne teraj me da budem nečiji seksualni rob. Ja ne zaslužujem ovo. Celo telo počinje da mi se trese i suze mi jurnuše niz obraze. Izgleda zatečeno mojim plakanjem, i naginje glavu na stranu, posmatrajući me. - Inocencia – počinje. - Jebi se! – vičem i jurim prema vratima. On me hvata pre nego što stignem do njih,

obavija svoje snažne ruke oko mog tela i steže me uz sebe. - Pusti me – sikćem. – Samo me ostavi. - Slušaj me – naređuje. - Jebi se, pirate! - Indigo... - Ne – vrisnem, odgurnuvši ga toliko jako, da načini dva koraka nazad. – Neću da te

slušam. Samo ćeš učiniti da se osećam nepotpuno. Je l’ znaš da to umeš? Da učiniš da se neko oseća potpuno bezvredno? Dodirivao si me kao da ti značim, a ipak, ja sam za tebe samo roba. Neću to. Ja to ne zaslužujem. Ja ne... On se saginje ka meni usred rečenice, hvata me za rame i, pre nego što shvatim šta se događa, povlači ka sebi i spušta svoje usne na moje. Moj svet staje. Noge me izdaju.

Hendriks obavija ruke oko mog struka, pridižući me, dok mi jezikom razdvaja usne. Odgovaram mu istog trena. Celo telo mi obuzima toplina, srce mi ludački udara, a stomak mi je pun leptirića. Otvaram usta i naši jezici se spajaju, i najzad, uspevam da ga okusim. Vredelo je čekanja. Njegove usne, njegov jezik, njegova usta: osećanje je božanstveno. Njegove kratke dlačice na bradi mi bockaju obraze baš kao što sam zamišljala. On ispušta grleni zvuk i pridiže mi te lo uz ivicu broda, oboje smo raspomamljeni. Grabim ga za vrat, približavajući ga, i on se saginje, uzima moje pantalone i povlači ih dole. Ne prestajem da ga ljubim, ne mogu. Stenjem u njegova usta, a slankasti vetar mi rasteruje kosu posvuda naokolo. On podiže ruku, hvata te guste lokne i povlači mi glavu nazad. 131


OLUJNA STRAST Njegove usne se odvajaju od mojih i ja zajecam u znak negodovanja. On se promuklo nasmeje i

nastavi da mi spušta pantalone. Zatim su njegove usne opet na mojim, čvrste, očajne, gladne. On uzima svoje farmerke, brzinski ih spušta dole, a onda podiže moju nogu preko svog

struka i sklanja mi gaćice u stranu. Jako i brzo. O, da. Stiska mi zadnjicu, prsti mu se zarivaju u moju kožu, i onda prodire u mene jednim brzim pokretom. Vrisnuh, puštajući njego ve usne da bih zabacila glavu unazad. Drugom rukom mi obuhvata zadnji deo glave, držeći je nagnutu dok mi usnama miluje vrat. Zatim ga izvlači i ponovo se zabija u mene. - O Bože – stenjem. – Hendrikse. - Tako jebeno mokra – reži mi uz vrat, prodirući izno va.

Noga koja mi je još uvek na zemlji počinje da podrhtava i ja se hvatam za ogradu broda da bih održala ravnotežu. Hendriks mi pušta kosu, namešta ruku na ogradu i počinje da prodire jače, brže. Ja vrištim, vagina mi se steže, a telo gori od želje. Njegova ruka, koja je još uvek na mojoj zadnjici, pridržava me tako da mi kukovi ostanu pod savršenim uglom za svaki njegov prodor. Moja vagina se steže još jače i osećam kako talasi zadovoljstva polako naviru sve više i više, dok ne eksplodiram od strasti. - Oh Bože! – vrištim. - Ah, jebiga – Hendriks reži.

Svršavamo istovremeno, kao da su nam tela u potpunosti sinhronizovana. Osećam svaki pokret njegovog kurca, a ne sumnjam da i on oseća svaki stisak moje vagine. Polako mi pušta zadnjicu i moja noga skliznu do le. On mi obavija ruku oko struka, ali me i dalje drži pritisnutu uz

ivicu broda. Spuštam glavu na njegove grudi i udišem ga. - Predomislio sam se – mrmlja mi u kosu. – Neću da te prodam, Indigo.

Podižem glavu i sretnem njegov pogled. – Ali zašto? On gleda u okean koji trenutak, pa ponovo spusti pogled na mene. – Zato što zbog tebe

osećam nešto, baš ovde – kaže, lupkajući se prstom po grudima, tačno preko srca. – A jedna stvar koju sam naučio u životu je - kada te nešto dirne u srce, ne puštaj da ode. Osećam da mi celo telo obuzima...je li to ljubav? Ja volim Hendriksa? - Istog trena kad sam te video kako bežiš, znao sam da sam jebeno pogrešio. Užasno me

je bolelo dok sam gledao kako plivaš dalje od mene, i u tom trenutku, shvatio sam da si mi ušla

132


OLUJNA STRAST pod kožu dublje nego što sam mislio. Ti si za mene nešto posebno, inocencia, nisam još siguran šta je to, ali nemam nameru da te pustim da odeš. - Zašto me zoveš tako? – prošaputah. - Zato što ti to jesi, Indigo – mrmlja, sklanjajući mi zalutali pramen kose sa čela. – Ti si

oličenje nevinosti. Nevinost.

Više nisam nevina. ***

- Sedi – kaže Hendriks, dok ja šaram pogledom po sobi punoj pirata.

Sedam, a on staje pored mene i spušta ruku na naslon moje stolice. – Možda imamo problem, a možda i ne. Ne znam još uvek kako ćemo, ali znam da moramo biti na oprezu. Indigo je na onom ostrvu učinila nešto što bi moglo imati posledice po nju, i mi ćemo biti ovde da je zaštitimo. Zadrhtah i obgrlih se rukama. Džes pridiže stolicu i privuče je bliže meni, pa me uze za ruku. U ovom trenutku sam joj zahvalna. - Indi, moraš nam reći u kratkim crtama šta se dogodilo i ko zna za to – kaže Hendriks,

gledajući me. Progutah pljuvačku i skrenuh pogled. Još uvek im nisam ispričala za Kejna. Ni reč nisam rekla, čak ni Hendriksu. Ja sam ubica.

Zatvaram oči i počinjem da pričam što glasnije mogu. – Pronašao me je jer nas je video u svim vestima. Sreo je Erika i iskoristio ga da dođe u moju motelsku sobu. Došlo je do tuče, Erik je dohvatio pištolj i pogodio ga u vrat. Rekla sam Eriku da ide po pomoć, i onda... Zadrhtah, i Hendriks mi nežno stegnu rame. - Nastavi, mala. - Ubila sam ga. Znala sam da ću to učiniti, znala sam da moram. Udaljila sam Erika da ne

bi svedočio toj sceni. Poslala sam ga po pomoć, a ovog upucala i pobegla. Videla sa m grupicu policajaca kada sam izašla iz motela, ali oni nisu videli mene. Bežala sam, i onda sam naletela na vas. 133


OLUJNA STRAST - Jesi li ostavila pištolj? – upita Hendriks. - D...d...da. - Verovatno će zaključiti da si ga ubila u samoodbrani, ali to što si pobegla ti n e ide u

prilog. Imam spoljašnje izvore, videću šta mogu da saznam o slučaju. - Pretpostavljam da sada moramo da se razračunamo i sa Sekačem, je l’ tako? – upita Drejk.

Sekač. Zadrhtah.

Od same pomisli na tog čoveka mi je loše, a nisam ga čak ni videla. Hendriks se okrete i zagleda u mene, na njegovom licu vidim...nešto...je l’ to sažaljenje? Zašto me tako gleda? - Inocencia, moramo da popričamo o tome, ima nešto što moraš da znaš. Odmahnem glavom, zbunjena. – Mislila sam da...da nećeš da me prodaš? Celo telo mi se ukoči i počeh da se borim za vazduh. Je l’ se predomislio? Da li je sve

bila samo laž? - Hej – reče mi, čučnuvši ispred mene. – Neću da te prodam, ali moraš da znaš nešto o

Sekaču što se tiče tebe. - Kakve veze Sekač ima sa mnom? On duboko uzdahnu i protrlja rukom potiljak. Zatim se uspravi i baci pogled ka Drejku. - Šta je bilo, kapetane? Hendriks se za trenutak zagleda u prazno, pa se ponovo okrete ka meni. – Sećaš se našeg

razgovora pre nego što si pobegla na ostrvo? - Da. - Je l’ se sećaš da si mi rekla ime svog oca?

Na šta cilja? O Bože, nije mi valjda Sekač ubio oca? Osećam da me prolaze trnci dok gledam Hendriksa u oči. – Ja...da. - Indigo – poče on. O Bože, oslovljava me punim imenom. To ne sluti na dobro. –

Sekač...je tvoj otac. Začu se žamor i zbunjeni uzdasi u celoj prostoriji. Ja, ja sam samo zinula.

Je l’ on to upravo rekao da mi je Sekač otac? 134


OLUJNA STRAST Greši. Moj otac nije prljavi pirat. On je divan, ljubazan čovek koji je otišao od mene. Hendriks je pogrešio. To je nemoguće. Pogrešio je oko imena, ili je to samo slučajnost. To ne može biti istina. Zurim u svoje šake koje se tresu. Zašto se tresu? Ne verujem mu. Nije u pravu. Sve je pogrešno povezao. - Grešiš – prošaputah. – Moj otac je nestao, on nije pirat. - Sekačevo pravo ime je Čarls Voters, Indigo. - Onda je to slučajnost – odjednom viknuh, i ustadoh. - I ja bih se složio, ali kada bolje razmislim...on je isti kao ti. Indi, vas dvoje ličite.

Ruke mi drhte i stežem vilicu. Kako se samo usuđuje? Kako se usuđuje da stane pred sve ove ljude i priča prljave laži? Ako je u pravu, to znači da je moj voljeni otac silovatelj koji trguje

ženama. Ne mogu da poverujem u to. Neću. - Lažeš! – vrisnuh. – Je l’ ovo tvoj način da mi se osvetiš što sam pobegla? Ovako me

kažnjavaš? - Indigo – kaže gotovo nežno. – Govorim ti sve ovo jer zaslužuješ da znaš. - Grešiš! – urlam. – Moj tata je dobar čovek. Znam ga. - Indi... - Ne – prosiktah, podigavši ruku. – Ne možeš to da radiš pred svim ovim ljudima. Ako si

hteo da mi se osvetiš, Hendrikse, svaka čast, uspe o si u tome. - Isuse, Indi, zar stvarno misliš da sam takvo đubre? Ne lažem te. - Zašto mi onda sve ovo govoriš? – jecam i raspadam se. Džes je pored mene, mazi me po

leđima, nisam ni primetila sve do sad. - Zato što imaš pravo da znaš. - Šta da znam? Da si upravo uništio sećanje na mog oca? - Indi... - Pusti da je odvedem – reče Džes nežno. – Popričaću s njom.

Hendriks me molećivo gleda, ali ja ne razumem. Ne shvatam. On klimnu glavom, i Džes me obgrli oko ramena i izvede u hodnik. Polako me vodi do svoje sobe, otvara vrata i ohrabruje

me da uđem. Sedamo na njen krevet, i ona se okreće ka meni. - Mislim da ne laže, dušo. Hendriks govori samo ono u šta je siguran. - To ne može biti istina, Džes – šapućem, osećajući da mi usna podrhtava. - Možda nije sve tako crno kako ti misliš. Možda tvoj otac nije tako loš. 135


OLUJNA STRAST - Hteo je da me proda njemu kao seksualnog roba – plačem, drhteći. – Ne može biti gore. - Možda ih on ne prodaje, ili... - Džes, nemoj. Hvala ti što brineš, ali ne možeš ublažiti stvarnost. - Znam, dušo... - Jednostavno ne želim da verujem u to, sve i da je u pravu. Moj tata mi je bio sve, i čak i

kada me je napustio, ja sam ga i dalje mnogo volela. Neću da mi kvari tu sliku, neću da ga vidim onako kako ga je Hendriks opisao. Ne mogu... - Sve dok ga ne vidiš, nećeš znati šta jeste, a šta nije istina. - Znam – prošaputah. – Samo se osećam otupelo u ovom trenutku. Sve je ovo previše za

mene. Moj život nikada nije bio jednostavan, ali nosila sam se sa tim, i živela najbolje što mogu...a onda sam došla ovamo, i sve u šta sam verovala je uništeno. Ubila sam nekoga, Džes... Ona podiže pogled ka meni i klimnu. – Znam, mila. - Ja sam ubica – šapućem. - Ne, ti si žena koja štiti sebe. Suza mi kliznu niz obraz, i ja se borim da ostanem pribrana. – Volim ga, Džes. - Znam, dušo. - Ne znam šta da radim... - Znam šta moraš da uradiš – promrmlja. – Da živiš i boriš se u sadašnjosti, a ne da patiš

zbog prošlosti i brineš zbog budućnosti. Kad bi samo bilo tako lako.

136


OLUJNA STRAST Poglavlje 17 Dželat

Toplo, zategnuto telo se uvuče pored mene u krevet i ja zadrhtah, pa se privih uz njega.

Povredilo me je sve što mi je Hendriks rekao, ali je moja želja za njim toliko jaka. Osećam kako mi svojom velikom šakom klizi preko boka naviše, zaustavlja se na mom potiljku i privlači me ka sebi, tako da nam se usne spoje.

Pitam se, hoće li mi ikad dojaditi da se ljubim s njim? Mislim da emocije koje me preplavljuju u ovom trenutku nikada neće izbledeti. Svaki put kada me dodirne, sve su jače. Usne su mu tople i osećam ukus ruma. Peckanje alkohola dok otvaram usta i puštam naše jezike da plešu mi veoma prija. Uplićem ruke u njegovu kosu i privlačim ga bliže sebi. On ispušta režeći zvuk i lagano rukom klizi niz moja leđa dok ne stigne do zadnjice, privlačeći me sebi. Prebacujem jednu nogu preko njegovog kuka i tela nam se dodiruju. Trenje njegovih

farmerki uz moje međunožje deluje čudesno na mene. Nikada nisam mislila da je moguće toliko želeti nekoga, dok nisam srela njega. Ne mogu se zasititi onoga što mi nudi. On daje, a ja ne mogu da prestanem da uzimam. Povlači usne sa mojih i osećam kako mi njegov vreli dah golica obraz dok se spušta ka mom uvetu. – Jebao sam te, inocencia, i učinio sam da tvoje telo oživi, ali ti nisam pružio nešto što znam da ti je potrebno.

Šta mi je potrebno? - A to je? – pitam zadihano. - Nisam vodio ljubav sa tobom. Oh. Dragi. Isuse. Upoznala sam Hendriksovu grubu stranu, videla ga kako hladnokrvno ubija, videla

čudovište koje skriva u sebi, ali njegova druga strana gotovo sa lakoćom odnosi prevagu. On ima ovu nežnu stranu, stranu koja je tako slatka, a ipak tako muževna. 137


OLUJNA STRAST - T...t...ti...želiš da vodiš ljubav sa mnom? - Najviše od svega – mrmlja i počinje da mi ljubi vrat. Niko nikada nije vodio ljubav sa mnom.

Kažu da postoji razlika, da to kada neko vodi ljubav sa tobom zaista definiše seks i sve što on predstavlja. Jebala sam se sa Hendriksom i bilo je fenomenalno – mislila sam da ne može biti bolje. Pa ipak, osećaj mi govori da ću upravo saznati da grešim po tom pitanju. Dok me Hendriks miluje prstima po telu, tako lagano, tako nežno, zasigurno znam da grešim. Bez sumnje, u srcu znam...

Da će ovo promeniti nešto u meni. Hendriks mi skida odeću tako polako, tako pažljivo, da jedva osećam njegove ruke na sebi. Kada me skroz skine, svlači svoju odeću i podešava prigušen o svetlo na lampi pored kreveta. Srce počinje da mi bije. Kada me gleda tako, tim očima, i sa tim prokleto divnim licem, teško mi je da mislim na bilo šta drugo. Naginje se i spušta mi maleni poljubac na nos. Smešim se i, po prvi put otkako sam ovde, i on se osmehuje. To nije cerek, ni vragolasti smešak; to je iskreni, predivni osmeh koji dira u srce.

To samo potvrđuje ono što sam već shvatila. Hendriks je sve što mi treba. Pridigoh se, obuhvatih mu lice i promrmljah – Moram opet da te poljubim. Već me predugo izgladnjuješ.

On mi se osmehnu krajičkom usana i ja umalo zastenjah od želje. – Posluži se, draga. Spušta usta i zarobljavam mu usne svojim, nežno ga ljubeći. Naše usne se pomeraju na najsenzualniji način, i on mi svako malo štipka donju usnu. Puštam ga da me ponovo spusti na dušek i pritisne me svojim telom. Nežno se povlači sa mojih usana i nastavlja da mi utiskuje poljupce niže, klizeći svojim telom niz moje dok ne dođe do mojih grudi. Uzima mi bradavicu u usta i sisa je, uvlači je u usta i poigrava se jezikom sa njom. - Još – cvilim i izvijam se, približavajući grudi ka njegovim ustima.

On mi mazi glatku kožu na kuku dok se zanima mojim bradavicama, a ja grizem usnu da bih zaustavila očajnički jecaj. Iscrtava mi malene krugove na nozi, pa lagano nastavlja gore ka mojoj butini, nežno me miluje, draži. Pušta mi bradavicu i podiže svoje smeđe oči ka meni. Upitno me gleda, kao da hoće da zna želim li još. Ispuštam prigušeni jecaj i on se nestašno

138


OLUJNA STRAST smeši, polako spušta glavu i utiskuje mi poljupce do stomaka. Kožom mi struje maleni drhtaji i osećam napetost u nogama. Oh, to iščekivanje. U međunožju mi bolno pulsira od želje za njim, a on produžuje niže. Potreba me u potpunosti obuzima. – Molim te, Hendrikse – uzdišem. - Uskoro, mala.

Spušta se do mojih nožn ih prstiju, pa uzima jedan u usta. Iznenadni grleni uzdah koji mi se otima sa usana tera ga u kikot. Ljubi mi taban, a onda lagano klizi usnama uz moju nogu,

ljubeći i milujući, gnječi mi kožu dlanovima. Zatvaram oči i spuštam glavu na jastuk. Ovo...drugačije je. Srce mi žudi, moje telo je svesno svakog njegovog pokreta, a potreba da ga prožderem me šalje preko ivice. Penje se usnama uz unutrašnji deo moje butine i udiše. – Jebeno savršeno. - Molim te – govorim, izdižući kukove od kreveta. - Šššš – mrmlja, izbacuje jezik i vrhom mi dodiruje kožu na unutrašnjem delu butine.

Celo telo mi se steže, iščekujući. On približava usta i osećam njegov topao dah na koži. Zatim, polako, spušta svoj jezik na moju izloženu kožu i nežno kruži oko mog klitorisa. Ubrzano dišem, prstima stežem čaršav toliko jako, da me bole. Vrtim glavom sa jedne na drugu stranu, željna još. Hendriks pojačava pritisak, stiskajući mi jezikom klitoris taman toliko da mi uz kičmu pođu trnci zadovoljstva. Hrapavim glasom izgovaram njegovo ime i jo š više širim noge, izdižući kukove. - Inocencia voli da joj ližu slatku macu – diše mi u kožu. - Molim te – kažem ponovo. – Hendrikse, molim te... - Samo polako, mala.

Sklapa usta oko mog klitorisa i ja se divlje trznuh, stenjući i izvijajući se. Usisava ga u usta, poigravajući se jezikom sa njim. Vrelina mi ispunjava telo, a moja maca počinje da se steže i postaje nabrekla. O. Da. Kada nežno prstima uđe u moj nesumnjivo vlažni ulaz, svršim. Za trenutak, nepovezano kroz jecaj ponavljam njegovo ime i on nas tavlja, izvlačeći i poslednji

drhtaj iz mog tela. Onda se premešta gore, klizeći svojim čvrstim telom preko mog dok ponovo ne dođe do mojih usana. Saginje glavu i gura mi jezik u usta. Sklapam usne oko njega i sisam, probam ukus sebe,

onoga što mi radi. On zareža i obuhvati mi rukama glavu, odižući je malo kako bi produbio

139


OLUJNA STRAST poljubac. Možda ne može da mi kaže šta mu značim, ali mi to pokazuje. Svaki poljubac. Svaki dodir. Svako milovanje. Pokazuje mi da mu je stalo. Pruža mi ono što ne može da iskaže rečima. - Vodi ljubav sa mnom – šapućem, povlačeći se nazad, i dodirujem mu obraz rukom.

On zatvara oči, kao da i sama pomisao nanosi nekakav bol njegovom srcu. Pušta mi glavu i klizi rukama niz moje telo, hvata mi butinu i podiže je preko svog kuka. Zatim se prib ija uz mene, veoma nežno, ispituje moj ulaz, obećavajući mi zadovoljstvo, ali ne prelazi granicu. - Nemam zaštitu, Indigo – mrmlja. - Briga me, ja želim tebe...sve tvoje.

On zastenja i polako uđe unutra. Moje telo se steže oko njega dok mi poseban osećaj preplavljuje telo. Osećaj da je to ono pravo. Nešto čisto. Nešto što je samo naše.

Hendriks ponovo spušta usne na moje i duboko me ljubi dok lagano počinje da prodire. Telo mu ulazi i izlazi iz mog, i osećam svaki delić njega na svojoj koži. Mišići mu se zatežu i opuštaju dok se kreće, i tanak sloj znoja izbija na njegovoj koži. Prelazi mi prstima preko ruku i podiže mi ih iznad glave. Zabacujem glavu unazad, razdvojenih usana, tiho uzdišući. Nikada u životu nisam osetila ovako nešto. To nije samo osećaj koji mi prožima telo, već osećaj koji mi prožima srce. To je savršeni sklad, savršeno poklapanje. To je povezanost. - Predivna – Hendriks mi mrmlja na uvo, pa klizi usnama niz moj vrat.

Ciknuh kada spusti ruke i obuhvati mi obraze. Drži se za mene, mišići su mu napeti, vilica stegnuta, i fiksira me pogledom. Taj trenutak je tako lep, potpuno savršen. Palcem mi miluje obraz, sklanja mi vlažni pramen kose sa čela. Pogledi nam ostaju vezani i u tom trenutku delimo nešto, nešto što nije zatrovano bolom iz prošlosti i žaljenjem. Zatvaram oči dok mi telo obuzima vrelina i približavam se vrhuncu. - Pogled, Indigo – kaže mi hrapavo. – Uvek na meni. Otvaram oči i ponovo nam se pogledi susreću, a od onoga što vidim u njegovim očima mi se materica steže od želje. To je nežno saosećanje, pogled pun ljubavi kome nijedan vatreni pogled nije ravan. Spušta se dole i klizi jezikom po mojoj donjoj usni dok nastavlja da se zabija kukovima u mene. Osećam da mi se orgazam približava i znam da će biti kao nikada do sad. U telu osećam toplinu kakvu ranije nisam osećala. - H...Hendrikse – kažem zadihano. – S...sad.

140


OLUJNA STRAST On pomera kukove i šalje me preko ivice. Zvezde mi eksplodiraju pred očima dok mi se telo gubi u talasima zadovoljstva. Ne mogu čak ni da vrištim – mogu samo da otvorim usta i stenjem iznova i iznova njegovo ime. On mi šapuće na uvo, a telo mu je toliko napeto da osećam svaki njegov mišić na svojoj koži, ali on ne ubrzava i ne zabija se u mene, već lagano pomera kukove dok gotovo bolno ne jaukne. Glava mu pada na moje rame i z ajedno ležimo tako, zadihani, naša tela obhrvana

zadovoljstvom koje, rekla bih, nijedno od nas dvoje do sada nije iskusilo. Podižem ruku i uplićem je u njegovu gustu, vlažnu kosu. Telo mu je čvrsto i teško, ali taj osećaj, dok leži na meni, a grudi mu se p odižu i spuštaju, je predivan. Spuštam ruke na njegove obraze i lagano

kružim palčevima po njima. On podiže glavu i zuri u mene, gladeći mi pramen kose na čelu. – Mislio sam da ću te naučiti nešto večeras, a ispalo je potpuno suprotno. Večeras si ti mene nešto naučila, inocencia. - Šta to? – šapućem. - Naučila si me kako da otvorim srce.

Progutam knedlu, milujući ga po licu. - Znaš šta, pirate? – promrmljam, i pogledam ga u oči. – I ti si mene to naučio.

***

- Tražila sam te.

Čujem Senin glas, okrenem se i ugledam je kako stoji prekrštenih ruku na hodniku. Nije mi pravila probleme od kad joj je Hendriks zapretio, ali nisam ni mislila da će to dugo potrajati. Prilazi mi oholo, podignutog nosa, očiju punih mržnje. Šta sam joj pobogu uradila da me toliko mrzi? Kada stade ispred mene, odmeri me od glave do pete kao da sam obično smeće. - Mogu li nekako da ti pomognem, Siena? – promrmljah. - Hoću da popričamo. - Mislim da nemamo o čemu da razgovaramo. - Itekako imamo, o mnogo čemu. Prekrstih ruke i oslonih se na zid. – O čemu to? - Znam da je izabrao tebe i stvarno me nije briga. Jebala sam se s njim dovoljno puta da

znam šta nudi, i da budem iskrena, zaslužujem bolje od toga. 141


OLUJNA STRAST Frknuh. Ona me besno pogleda. - Došla sam da ti kažem da nemaš pojma u šta se upuštaš sa Hendriksom. - Mislim da to sama mogu da zaključim, hvala. Ona se zlokobno isceri. – Evo o čemu se radi, princezo...nemaš pojma kakav je njegov

život. Je l’ ti ikada rekao kako je dospeo ovde, ili zašto duguje tvom dragom tatici pare? Trgoh se kada reče ’tatici’.

Još uvek se nisam privikla. - Nije me briga. Ako misliš da sam toliko naivna da ne znam da je Hendriks radio loše

stvari, zajedno sa mojim ocem, onda me stvarno ne poznaješ. E sad, tačno znam šta pokušavaš; hoćeš da se osetim nesigurno jer si izgubila, ali draga, šta god da kažeš, ništa neće promeniti moje mišljenje o njemu. Ona se iskezi još više, i to me gotovo uplaši. - On ima dete, je l’ znaš?

I eto ga, taj udarac u grudi od koga ti dođe da padneš na zemlju i više nikada ne ustaneš. Dete. Dete.

Vrti mi se u glavi, ali borim se da zadržim nepromenjen izraz lica. - Jesi li završila? – kažem, besno je gledajući.

Kez joj se izbrisa sa lica. Glupa kučka je zbunjena jer se ne previjam na podu, jecajući i plačući. - Ima još... - Zaista ne želim da slušam. Ako si završila, ja bih da idem – zarežah, pa se okrenuh i odoh. - Presešće ti što si s njim – viče. – Hoće! Samo ga pitaj šta se desilo njegovoj bivšoj ženi.

Još jedan udarac, i to veliki. Veći od onog o detetu. Šokirano uzdahnem, ali nastavim da hodam. Čim skrenem iza ugla, noge počinju da mi drhte i rukom se uhvatim za zid da se pridržim. Dete. Žena. Zašto mi ništa nije rekao o tome? Kako to da nisam znala da je oženjen, i da ima dete? Dete! Zatvaram oči, pokušavajući da se smirim. Ne osuđuj dok ne čuješ celu priču, ne osuđuj dok ne čuješ celu priču... Ponavljam to iznova i iznova, boreći se za vazduh, i pokušavam da ublažim bol u srcu. 142


OLUJNA STRAST - Indi?

Otvaram oči i ugledam Hendriksa kako me posmatra. Izgleda zabrinuto, namreškanih obrva. - Jesi dobro? - Je l’ to istina? – šapućem. – Imaš dete?

Vilica mu postade napeta i on glasno uzdahnu, gledajući u pod. - Je li? – kažem, najmirnije što mogu. - To je duga priča, dođi.

Puštam ga da me uhvati za ruku i povuče sa sobom. Vodi me na palubu i kidiše na sve d a „odjebu“, pa odlazimo do stare klupe prišrafljene za palubu. Sedamo i on se okreće ka meni. - Ne znam čak ni odakle da počnem, nisam pričao ovu priču već dosta godina unazad.

Tačno znam ko ti je rekao, i veruj mi na reč da mi nije drago zbog toga. Izribaću je zbog toga kasnije, ali sada znaš, i pretpostavljam da ti dugujem neke odgovore. Pre svega, on nije moje dete, ja mu nisam biološki otac. Zbunjena sam. On vidi to na mom licu, pa nastavlja dalje. - Kada sam imao petnaest godina, živeo sam u lošem okruženju. Većina

petnaestogodišnjaka zajedno sa vršnjacima uživa u životu. Ja sam se borio za opstanak. Roditelji su mi umrli i završio sam na ulici, bez porodice. Jedne noći sam upoznao devojku. Imala je dvadeset jednu godinu i, u suštini, bavila se prostitucijom. Pružila mi je prenoćište kada me je videla na ulici. Sigurno se sažalila na mene, jer mi je dozvolila da ostanem, i spetljali smo se. Imala je petogodišnjeg sina. Otac mu je bio mrtav i nije imao ništa. Započeo sam vezu s njom, i postepeno, tokom godina, dečak je počeo da me zove tata. Bio sam sa njima do moje dvadeset

pete, znači punih deset godina. Duboko uzdahnu, pa nastavi. - Oženio sam se Lizi sa dvadeset godina. Još uvek sam bio klinac, ali ona mi je bila sve. Ona i Dimitri. Bilo nam je d obro zajedno, ali Lizi je bila težak narko -zavisnik, i duboko je

zaglibila. Do te faze, ja sam već počeo da plovim i okupljam grupu pirata da bih se izborio sa njenim problemima na moru. Ovde je lakše. Manje zakonskih prepreka. U sve to sam se upetljao zbog jednog mog starog prijatelja koji je imao veze sa piratima, pa je uvukao i mene, ubedivši

me da je to najbolje rešenje za Lizi i Dimitrija. Bio je u pravu; jeste bilo lakše. Tako da sam, u suštini, postao pirat zbog žene koju nije bilo briga ni za mene, ni za svog sina. 143


OLUJNA STRAST - Situacija se toliko pogoršala da sam na kraju shvatio da ne mogu više da joj pomognem,

i otišao sam. Postao sam pirat za stalno. Dimitri je mislio da sam mu ja otac, za drugog nije ni znao, i ja sam ga voleo. Postupio sam sebično, jer sam ga napustio bez ikakvog objašnjenja. Sve vreme sam ga držao na oku, starao se da ga zaštitim, ali jednog dana, kada je imao petnaest godina, od mojih izvora sam saznao da je u bolnici. Bio je gadno pretučen...i silovan...i završio je u komi. Poludeo sam. Ta žena je toliko zaglibila da je njen rođeni sin morao da ispašta. Zato sam platio poznatom piratu da je ubije. - Mom ocu – prošaputah. - Da, organizovao je svoje ljude da je srede. To je pošlo po zlu, tako da su na kraju morali

da srede još neke ljude p ored nje. Zato me juri za naplatu; nije mu bilo dosta za posao koji su morali da odrade. Nisam hteo da mu platim više. Znao je kakav je dogovor. Kada nje više nije bilo, otišao sam u bolnicu da vidim Dimitrija. Probudio se iz kome, ali je bio slomljen i po tpuno uništen. Mrzeo me je, mislio je da sam ja razlog što njegova majka nije imala ništa, što je upala u loše društvo i nastradala. Tada se zakleo da će me jednog dana ubiti zbog toga. Otišao sam, i od tada ga više nisam video. O, Bože. - Tako mi je žao – šapućem. – Mogu misliti koliko te je to povredilo. - Možda nije moj sin, ali voleo sam ga kao da jeste. Znam šta sam mu učinio. Znam

koliko štete sam mu naneo. Isto tako sam svestan psihičkih posledica od onog dana kad su ga pretukli i silovali. Duša mu je mračna, i siguran sam da ga je ta tama do sada progutala. Pokušao sam da ga držim na oku, ali je nestao, i izgubio sam mu svaki trag. - Strašno je šta čoveka može da zadesi – kažem, uzimajući ga za ruku. - Da, a zajebano je to što sam ga mogao povesti sa sobom na brod, ali sam mislio da će mu biti bolje sa njegovom mamom. - Ponekad grešimo, Hendrikse. To je u čovekovoj prirodi. Dokle god učimo iz tih

grešaka, treba da nam bude oprošteno zbog njih. On zavrte glavom i obuhvati mi lice, privlačeći me bliže. – Kada si postala takva mudrica? Osmehnuh se. – Nisam, to je jednostavno tako. - Hmmmm – mrmlja, utiskujući mi kratak poljubac na usne. – Pa, tvoje reči stvarnost

čine lepšom. 144


OLUJNA STRAST Zakikotah se i on me povuče u naručje. Toliko priča, toliko završetaka. Pitam se kako će se moja priča završiti?

145


OLUJNA STRAST Poglavlje 18 Obori me s nogu!

- Popij još jednu, curo – Dži Dži se isceri, dolivajući mi još jednu čašu ruma.

Zakikotah se i popih na eks. Tečnost mi oprži grlo. Toplota mi jurnu venama i ponovo prasnuh u kikot. - Uskoro ćeš da nadrljaš – smejem se. – Hendriks te posmatra.

Nestašno mi se osmehnu i prigrli me jednom rukom. – Sviđa mi se kad je ljubomoran. Glasno se nasmejah. – I meni. - Hajde da igramo, bitango.

Frknuh i prevrnuh očima. – To je moj izraz! - Pa, sad si jedna od nas, tako da važi i za tebe. - Pošteno – Razvučem usne u kez, uzmem ga za ruku i povedem na sredinu prostorije.

Počinjemo da plešemo, vrckajući kukovima u ritmu muzike na radiju. Povremeno bacim pogled na Hendriksa i vidim da mu oči sjaje od čiste požude. Smeška mi se, i tu i tamo zavrti glavom kada izvedem neki bezobrazni plesni pokret. Polako se okrećem i počinjem da vrckam u njegovom pravcu. Sedi na stolici u dnu sobe i kada me ugleda kako mu prilazim, podiže ruke i stavi ih iza glave. Lenji nestašni osmeh mu se pojavi na usnama i ja dovrckah bliže. On ispruži ruku i pozva me prstom, ohrabrujući me da mu priđem bliže. Odmahnuh glavom i, cereći se, nastavih da se krećem. On se još više osmehnu i potapša se po nozi. Ja ponovo odmahnuh glavom. I tako poče izazov.

On me opet pozva prstom, i ja nastavih da plešem i vrtim se, kružeći oko njega, ali odbijam da uradim šta traži od mene. Vragolasto se osmehujući, ustaje i polako mi se približava, izgleda neopisivo seksi. Kada ispruži ruku prema meni, zavrtim se i izmaknem. Smejuljeći se, ponovo posegne za mnom i uhvati me, zavrti i spusti mi ruke na kukove. Onda se priljubi uz

mene i počne da se njiše u ritmu muzike. 146


OLUJNA STRAST O da. Mrda kukovima levo-desno, spušta ruke na moju zadnjicu i obuhvata je, primoravajuć i

me da se krećem u istom ritmu sa njim. Smeška se i guta me tim svojim krupnim smeđim očima. Grickajući usnu, obgrlim ga rukama oko struka i podvučem ruke pod njegovu majicu, i osetim vrelu zategnutu kožu pod prstima. - Uzmite sobu – dobacuje neko. Nasmejah se, pa se podigoh na prste i poljubih ga. On spusti glavu, produbi poljubac i

gurnu mi jezik u usta. Mmmmm. Nikada mi neće dosaditi da se ljubim s njim. - Kapetane?

Začusmo Drejkov glas i razdvojismo se. Okrenuh se ka njemu i osmehnuh mu se, a on mi uzvrati kratkim smeškom. - Šta je, druže? – upita Hendriks, ne skidajući ruke sa moje zadnjice. - Sastanak počinje u pet.

Hendriks klimnu glavom, pa se opet okrete ka meni. Uredio je da večeras prodiskutuje o nekim pitanjima sa momcima, ali mi devojke s mo mu pokvarile zabavu. Pa, ja i Džes. Iako Džes

sedi i ćaska u uglu sa Lenijem - očito o nečem veoma smešnom, jer se svako malo glasno kikoće. - Sastanak – viknu Hendriks.

Momci prestadoše sa onim što su radili, priđoše i sedoše za veliki sto. Krenuh da izađem, ali Hendriks pojača svoj stisak. – Sedećeš mi u krilu, to ti je kazna za ono bezobrazno izazivanje od malopre.

Kako to može biti kazna? Ja volim da mu sedim u krilu.

Povede me i sede za sto, pa me povuče u krilo. Dži Dži mi dodade još jednu čašu ruma, i ja mu se oduševljeno iscerih. Hendriks dohvati čašu i privuče je ka sebi, pa je prinese usnama. - Hej! – nadurih se. – To je za mene. - Sad je moje, mala.

Namerno se promeškoljih na njegovom krilu, tako da mu zadnjicom nadražim kurac. On se ukoči i stegnu mi nogu rukom. - Lepo se ponašaj – promrmlja mi na uvo, pa otvori sastanak. - Znate dnevni red, momci. Imamo uobičajeni nedeljni sastanak. Hoću da čujem šta nam

treba od zaliha, kako stojimo sa navigacijom, kao i ima li nekih problema. Dži Dži, poč ni... 147


OLUJNA STRAST Dži Dži kreće da izlaže, i za trenutak ga slušam. Tačnije, sve dok Hendriks ne počne da mi klizi rukom uz nogu sve do poruba haljine. Ukočih se. Ne bi valjda to uradio ovde? Itekako bi. Nastavlja da klizi prstima uz unutrašnji deo moje butine. Kada k renuh da se premestim, on obavi ruku oko mog struka i čvrsto me pritisnu uz sebe. Napipa mi gaćice i pažljivo mi neznatno raširi noge, sve vreme klimajući glavom i odgovarajući Dži Džiju kao da mu prsti nisu na mojoj maci. - Eto to je što se tiče zaliha – reče Dži Dži. - Leni? – upita Hendriks, pa mi ubaci prst u gaćice, tražeći moju vlažnu macu. O. Sranje.

Leni poče da priča, a Hendriks nastavi da se ponaša kao da se ništa ne dešava. Ja, ja se opirem potrebi da počnem da se trljam uz njega i uzdišem njegov o ime. On klizi prstom preko mog otvora, skupljajući vlažnost, pa počinje da kruži po mom klitorisu. Postajem napeta i grizem se za jezik da ne bih vrisnula. Pokušavam da se fokusiram na čašu pred sobom, ali uskoro mi vid postaje zamagljen i ne vidim je dobro. Zadovoljstvo mi se skuplja u materici i borim se da ostanem tiha. - A ti, Indi? – upita Dži Dži. – Je l’ imaš sve što ti treba?

On se to meni obraća? O ne. - Da, Indi – Hendriks mi prede na uvo. – Bolje nam daj spisak, da ne izostavimo nešto. Mrzim ga u ovom trenutku, a ne mogu to čak ni da mu kažem jer se bojim da ću, ako

otvorim usta, ispustiti samo patetični jecaj. - Pa? – pita Dži Dži. - Ja...ja... - Je l’ imaš dovoljno tih ženskih stvarčica?

Hendriks stavi palac na moj klitoris, a kažiprstom mi pr odre u vaginu. - Ženske stvarčice? – podstaknu me Hendriks. - Ja...hm...mislim da imam – prošaputah, i dalje se fokusirajući na čašu. - Ne treba ti šampon, ili četka za kosu... - Hm...

Bože, on prodire duboko, polako, o Bože, osećaj je tako dobar. - D...d...da – kažem, iako sam sigurna da je to pre od zadovoljstva, nego odgovor na njegovo pitanje. 148


OLUJNA STRAST - A da ti ipak naručiš sve ono što devojke obično uzimaju – dodade Leni. - Pa da – reče Dži Dži, i zapisa nešto. Hendriks nastavlja da prodire i trlja do ta čke u kojoj ja očajnički pokušavam da

zaustavim orgazam koji je na pomolu. Tu je, čeka da se oslobodi, ali ja odbijam da doživim vrhunac ovde pred grupom pirata. Hendriks kao da shvata šta radim, pa počinje sve jače i jače da trlja. Prokletstvo, ne mogu da se suzdržim, pokušavam, ali ne mogu...osećaj je tako dobar. Tako

jebeno dobar. Još jedan njegov prodor prstom, i svršavam, jako. Pretvaram se da glasno kašljem i pokrivam usta šakom da bude uverljivije. Spuštam glavu i opet kašljem na silu dok mi telo drhti. - Jesi dobro, curo, previše ruma? – pita neko.

Ne mogu da odgovorim. Ako podignem pogled, u očima će mi videti zadovoljstvo. Samo klimam glavom dok mi telo potresa poslednji drhtaj. Hendriks protrlja prstima još jednom pre nego što ih izvuče i namesti mi donji deo haljine. Onda, kao da nema nikoga u prostoriji, podiže prste iznad stola i stavi jedan u usta. Obrazi mi se zažariše kada uz uvo začuh zvuk tihog sisanja. Taj čovek stvarno nema stida, uopšte. - Treba da...krenem – prošaputah. - Dolazim i ja ubrzo – Hendriks mi zareža na uvo. Ustadoh iz njegovog krila i na drhtavim nogama napustih trpezariju. Proklet bio.

Vratiću mu za ovo.

149


OLUJNA STRAST Poglavlje 19 Pravila ponašanja

Znam da je Hendriks pirat, ali ga nikada nisam videla u akciji. Videla sam ga kako ubija

čoveka, upoznala sam i njegovu dominantnu stranu, ali ništa više od toga. Ne sumnjam da je itekako strašan u borbi, i često se pitam koliko li je ljudi tako ubio. Ovde je već jako dugo, uvučen u ilegalne stvari, sigurno je lista poduža. Deo mene ne ž eli da zna jer nas stvarnost nekad ume navesti na preispitivanje, ali drugi deo je željan odgovora. I dobijam odgovor.

Spavamo. Kasno je, i Hendriks leži priljubljen uz mene. Samo što me je uhvatio san, kad začujem glasan pucanj. Kao po komandi, Hendriks iskače iz kreveta. Bez ikakvog premišljanja, ne zastaje čak ni da se razbudi, nego brzo navlači na sebe prvo što mu padne pod ruku. Ja još uvek pospano žmirkam, dok on uzima pištolj i puni ga. Odjeknu još jedan pucanj, i Hendriks se zagleda u vrata. Ovo ne sluti na dobro. Nešto mi govori da se neće dobro završiti, ma šta bilo. - Idi kod Džes u sobu, ona zna šta treba da radi. Uzmi ovo i ubij svakog ko ti se čini nepoznat – kaže mi brzo, pa mi uvali pištolj i izvuče me iz kreveta.

Navlači mi majicu preko glave, a ja sam još uvek pospana. Pucnji odjekuju i čuje se vriska i galama u hodniku. Momentalno se razbuđujem, a pospanost ustupa mesto panici. Hendriks me požuruje ka vratima i otvara ih, pištolja uperenog ispred sebe. Izlazimo, a pored nas prolazi Drejk. – Pirati pljačkaši, kapetane. Desetorica, naoružani do zuba. - Indi, poslušaj me, idi kod Džes. - Ali... - Ne raspravljaj se – prosikta. – Samo uradi šta ti kažem.

Klimnuh glavom, progutah pljuvačku i odjurih niz hodnik do Džesine sobe. Zalupah na vrata i ona ih brzo otvori, pa me uvuče unutra. Vidim da je uspaničena i shvatih da je i Seni

ovde. Ona zaključa vrata i podiže pištolj sa stola pored sebe. Od njenog izraza lica srce mi stade i steže me u grudima. 150


OLUJNA STRAST - Ne znam šta se dešava – prošaputah. - Pirati, glupačo – obrecnu se Seni. - Začepi, Siena – podviknu Džes.

Obe se zagledasmo u nju, razrogačenih očiju. Nikada nisam čula Džes da tako govori, ali evidentno je uplašena, i to je njen način da se izbori sa strahom. Ne skida pogled sa vrata, a ja se premestih bliže njoj, preplašena. Šta ako se momcima nešto desi? Šta ako Hendriks pogine? Šta

ako dignu brod u vazduh? Ovakve misli mi uopšte ne pomažu da se smirim, tako da na kraju uspaničih samu sebe. - U redu je, Indi – kaže Džes, iako se ne miče od vrata. - Prestravljena sam. - Znam. Uskoro će biti gotovo.

Čujem povike i pucnje, čak i poneki vrisak. Zapuših dlanovima uši i počeh glasno da pevam. Ne mogu to da slušam – neću ni da čujem. Džes počinje da tapka stopalom, na licu joj se vidi panika i ruke joj drht e. Začu se još jedna velika eksplozija i brod se zaljulja, a Seni i ja se

smandrljasmo na pod. Je l’ to naš brod pogođen? Ponovo se sve vrati u normalu i brod nastavi mirno da plovi, dok ja čekam da namirišem dim ili da voda nagrne, ali to se ne desi. Zvuci borbe se stišaše, i kada više ništa nismo mogle da čujemo, Seni ustade i izađe. - Siena! – povika Džes. - Neću da sedim ovde, gotovo je. - Siena – viknuh. – Rekao je da ostanemo ovde. Seni se okrete na vratima i besno me pogleda. – Nemaš ti pojma, zato umukni, ja čak ne...

Pucanj zapara tišinu i odjednom Seni zaćuta. Otvori usta i širom otvori oči, a onda polako skliznu na pod. Džes vrisnu i pištolj joj ispade iz ruku. Lokva krvi se napravi iza Seninih leđa kada ona pade na pod, otvorenih očiju uperenih u plafon. Znam da je mrtva. Čujem korake. Neko je u potpalublju. Dopuzah do pištolja, ščepah ga i dojurih do Džes, pritisnuvši joj rukom usta. Bat koraka postade bliži, i ja drhtavom rukom podigoh pištolj, čekajući. Videh da se Senino telo pomeri, i shvatih da ju je neko šutnuo. Verovatno proverava da li je još uvek živa.

Povraća mi se. Toliko sam uplašena, ništa me u životu nije ovoliko prestravilo. Ukočila sam se, ne mogu da se pomaknem, ni da dišem, ni da se fokusiram. Pogled mi je na vratima i rukom čvrsto držim pištolj. Ugledah nečije telo i istog trena shvatih da to nije jedan od Hendriksovih ljudi. Bez 151


OLUJNA STRAST razmišljanja povukoh obarač. Muškarac se uz tresak sruši na pod, previjajući se i urlajući od bola dok rukama steže stomak. - Beži, Džes!

Džes projuri pored njega i kleknu pored Seni. - Seni? Probudi se. - Mrtva je – vičem. – Idi po pomoć.

Jecajući, Džes ustade i odjuri. Pirat na podu se previja i stenje, uspravlja se na ruke i kolena. Krv mu curi iz stomaka dok puzi ka meni. Znam da bi smesta trebalo da povučem

obarač, ali ruke mi se tresu i kao da ne mogu da se nateram na taj potez. Strah me je sledio, i tek kada on posegnu rukom ka pantalonama, osvestih se – ili on, ili ja.

Povlačim obarač i odjeknu još jedan pucanj, pirat se stropošta na pod. Kolena me izdaše i sruših se i ja, drhteći toliko jako da mi zubi cvokoću. Čujem glasove, i onako uplašena, počeh da dozivam Hendriksa. Je l’ živ? Mrtav? O Bože, šta ako je mrtav? Ne bih mogla da živim bez njega. Ne želim. - Šššš, Indi, ovde sam. Hvala Bogu.

Osećam njegove snažne ruke oko sebe i on me podiže sa poda. Čujem kako izdaje naredbe u prolazu i Džes kako plače dok me nosi. Spušta me na krevet u svojoj sobi i trenutak kasnije, Džes je pored mene. Posegnuh za njom i ona mi očajno stegnu ruku. - U šoku su, ostavite ih koji trenutak, kapetane – čujem Drejka kako govori. - Osećam se jebeno bespomoćno. - Uplašile su se, videle su kako im prijateljica umire, pustite ih da dođu k sebi.

Hendriks me pomilova po čelu. - Donesi mi Džesine sedative. Reči se gube u magli. U glavi mi je konfuzija.

Trenutak kasnije čujem mućkanje, pa osetih ubod igle na ruci. - Izvini, mala.

To je poslednje što čujem pre nego što izgubim svest. Poslednje što osećam je Džesina ruka koja drhti u mojoj.

152


OLUJNA STRAST ***

- Nek’ okean primi njenu dušu i čuva je zauvek – kaže Drejk.

Praznih izraza lica gledamo kako spuštaju Senino telo preko ograde u vodu. Džes je još uvek pored mene, diše teško i duboko. Znam da ona i Seni nisu bile bliske, ali za sve ovo vreme na brodu imale su samo jedna drugu. Uzimam j e za ruku i ona me čvrsto steže dok svi spuštamo

glave i minutom ćutanja odajemo poštovanje Seni. Pokušavam da ignorišem zvuke ribanja iza sebe, kao i miris izbeljivača koji mi draži nozdrve, dok nekoliko mlađih pirata uklanja krv sa palube. Pokušavam da se fokusiram na nešto drugo, da ne mislim na realnost situacije u kojoj se nalazim. To nije fantastični svet kakvim ga ljudi zamišljaju; stvaran je, i jeziv. Ovde se dešavaju stvari kakve većina ljudi nikada ne doživi, pa ipak, za ove momke, one su svakodnevica. Ovo je njihov svet, a sada...sada je i moj.

Nisam sigurna da li me ovo plaši, ili mi pruža priliku da zaista spoznam sebe uz čoveka koga obožavam. Nije baš ono što bih izabrala za sebe, ali on je promenio sva moja ranija uverenja o onome šta mi je potrebno. Ovaj svet je zastrašujuć, ali više od toga, stvaran je. Ovi ljudi veruju u sebe, i naporno rade da bi dobili ono što žele. Oni su kriminalci, bez sumnje, ali čak ni u nekim porodicama koje znam nema toliko privrženosti kao ovde. - Jesi dobro? Hendriks mi priđe otpozadi i obavi ruke oko mog struka. - Mhm, jesam. - Znam da je teško, ali obećavam ti da ću se svakog dana svog života boriti da ti se ništa ne desi, inocencia – šapuće mi na uvo. - Znam da hoćeš. - Dođi, hajde da uđemo, uskoro će kiša. - Da li im... – pokazah prstom na momke koji peru podove - ...treba pomoć? - Neka, oni će.

Klimnuh kada se on okrete ka Džes. Skupljenog pogleda, stade da je posmatra kako zuri preko ograde, jecajući, dok njeno sitno telo podrhtava. Pusti me, pa ode do nje i privuče je u zagrljaj. U tom trenutku mi postade još draži. Oči počeše da me peckaju kada Džes popusti u njegovom naručju. 153


OLUJNA STRAST - Sve će biti u redu, Džes, imaš nas. Mi ćemo te uvek štititi. Srce me boli za nju, boli jako. Hendriks je pusti i glavom pozva Drejka, koji dođe i obgrli

je jednom rukom. Gledam ga kako je odvodi, i shvatam da su ovi momci mnogo više od pirata. Oni su braća. Oni su porodica. Oni veruju jedni u druge. Ponosna na njih, priđoh i priljubih se uz Hendriksa. - Hajdemo dole. Trebaš mi...

On obavi prste oko mojih ruku i nagnu se, prelazeći usnama preko mojih. - Imaš me, uvek.

To mi zvuči sasvim ok.

154


OLUJNA STRAST Poglavlje 20 Eksplozija na pomolu!

- Oh, jače, mala – kaže Hendriks hrapavo, uplićući prste u moju kosu. Klizim ustima uz i niz njegov kurac, lickajući, zadirkujući, mučeći ga sve dok dahćući ne

počne da me moli za još. Volim kada me moli. Od toga mi se maca steže od želje. Obuhvatam ga oko samog korena i počinjem nežno da stiskam. On šišti i trza kukovima, gurajući svoj kurac dublje u moja usta sve do zadnjeg dela mog grla. Njegovo divlje siktanje odjekuje sobom, a ja

spuštam ruku niže i obuhvatam mu jaja. Nešto mi pada na pamet, čula sam priče da muškarci vole da im se igraš sa zadnjicom. Da li bi se tako nešto svidelo i Hendriksu? Ispipavam situaciju polako spuštajući prst niže. On se za trenutak ukoči i disanje mu

postade hrapavo. Šaram prstom gore-dole, obrađujući ga ustima i drugom rukom. Osećam kako je nabrekao, sve je čvršći i čvršći u mojim ustima, i znam da je blizu vrhunca. Spuštam prst dole i nežno mu ga guram unutra. On glasno zareža i zgrabi me za kosu. – Jebiga, Indi, šta to... Blagim pritiskom na izbočinu preko koje pređoh prstom prekidoh ga u pola rečenice. Reči mu pređoše u režanje i on ejakulira u mojim ustima. Njegovo primitivno režanje je prokleto seksi. Kukovi mu se trzaju i prstima mi steže kosu dok svršava, izlivajući mi spermu u grlo. Celo telo mi pulsira od želje dok se on smiruje nakon vrhunca. Zavaljuje se nazad u sofu i ja polako sklanjam prst i usta, pa mu utiskujem kratke poljupce na stomak. - Šta to bi? – reče hrapavo. - Mali trik. Da li je upalilo? - Zezaš me? Naravno da je upalilo.

Zakikotah se i vrhom jezika mu kliznuh preko čvrstih trbušnjaka. - Prestani s tim, ili ću morati da te kresnem. - Neće moći – promrmljah. - Zašto ne? - Nedelja za ajkule.

155


OLUJNA STRAST - Molim? – zbunjeno upita.

Prevrnuh očima. – To znači da će, ako bi me sad bacio u okean, ajkule imati pravu gozbu jer je tetka Flo u gradu. - Ko ti je sad tetka Flo? - Moja mesečnica! – kažem iznervirano. On zaćuta koji tren, a onda prasnu u gromoglasan smeh koji mu potrese celo telo. - Svega sam se naslušao, ali ova ti je biser. Osmehnuh se uz njegov stomak, pa podigoh pogled ka njemu. – Znaš ti mene, kraljicu dosetki. - Kapetane? Neko zalupa na vrata, i uz bes an uzdah, Hendriks navuče farmerke i pažljivo me pomeri sa sebe, pa ustade. – Šta je? - Nazire se brod u daljini.

Koža mi se istog časa naježi. - Jeste ga identifikovali? – upita, navlačeći majicu, i podiže pištolj. - Nismo. - Dolazim. Okrete se ka meni. – Ostani ovde. - Ali... Strogo me pogleda. – Indi, ostani ovde. Sagnu se i brzo me cmoknu u glavu, pa se okrete i izjuri. Zastadoh za trenutak, potpuno

prestravljena da će se opet dogoditi isto. Prošlo je pet dana od onog napada; neće valjda sad opet...

Protrljah ruke dlanovima, pa se zaputih ka kupatilu. Očistih se, oprah zube i zakačih kosu, pa se vratih i sedoh na sofu, čekajući, a kao da ću svakog časa da se ispovraćam po podu. Čini mi se da tako čekam satima, sve dok najzad ne začujem galamu. Ustajem , srce mi besno udara. Vika postade glasnija, i ja razabrah nekoliko reči. Zvuči kao pretnja. Ne mogu da čekam i polako izlazim iz sobe. Trebalo bi da sam sa Džes. Potrebna sam joj. Uplašiće se. Izlazim u hodnik, kada jasnije čujem glasove. – Jebi se, Sekaču. Nemam ništa za tebe. Sekač? Tata? 156


OLUJNA STRAST Noge mi zadrhtaše i uhvatih se za zid da ne padnem. Ovde je? On je ovde, o Bože. Načinim korak ka stepenicama koje vode na palubu. Mogu li ja ovo? Mogu li da se suočim s njim nakon svih ovih godina? Davno beše. Toliko godina sam maštala o njemu, želela da se vrati kući. Mogu li sada da se suočim s

njim? Kada znam da je verovatno monstrum? Sumnjam u sve, pa ipak koračam ka stepeništu, kao da moje telo odbija da prihvati te sumnje.

Stepenice škripe dok se penjem, a vika postaje sve glasnija i ružnija. Kada mi sunce bljesnu u oči, podigoh ruku da se zaklonim. Škiljim ka drugom brodu prislonjenom uz Hendriksov. Veći je, ali stariji. Na njemu ima više pirata, koji izgledaju daleko opasnije. Tu je muškarac sa tamnim šeširom širokog oboda, uperio je pištolj u Hendriksa i dobacuje uvrede režećim tonom. On stavlja prst na oroz dok prilazim i osećam da me hvata panika. Zar će da ga ubije? - Stani! – vičem.

Muškarac me prostreli pogledom i povika – Ko si ti? Kolena mi klecnuše i spustih ruku na srce. To je on. Znam taj glas; uvek bih ga prepoznala. Zinuh i zakreštah – Tata? On zavrte glavom, zbunjen. – Izvini, ti si?

Ne prepoznaje me. Prilazim bliže, tako da me jasnije vidi. Znam da me je prepoznao onog trenutka kada mu pištolj ispad e iz ruke i pade na pod. Sad shvatam da mi je sunce zaklanjalo lice. Izgleda kao da ga noge ne drže, podiže ruku i skide šešir, pa ga baci. - Indigo? – upita hrapavo.

Suze mi cure iz uglova očiju, i drhtavi korak po korak, prilazim mu bliže. Vidim da su ga godine prolepšale, iako na licu ima po koji ožiljak. Gusta plava kosa mu seže do ramena, oči su mu nebesko plave boje. Visok je i krupan, kao što je uvek i bio, samo što sada nema onaj očinski izgled – umesto toga, liči na pirata. Tamne farmerke, kramponke, crna majica i pojas za pištolj

zakačen oko struka. - Tata, je li stvarno...?

Koraknuh napred, kada ugledah ženu u udaljenom uglu broda, uplašenu, razrogačenih očiju, ruke joj se tresu. Izgleda prestravljeno. I tada me pogodi kao grom iz vedra neba. Moj otac kupuje žene, i verovatno ih prodaje. Ispustih prigušeni uzdah i videh kako skreće pogled prema devojci. Kada ponovo pogleda prema meni, već sam na pola puta ka stepeništu. 157


OLUJNA STRAST - Indi! – povika, pružajući ruku. - Ti si...napustio si me i postao monstrum! – vičem. – Pretvaraš žene u seksualne robove.

Mislio si da sam ja jedna...hteo si da me kupiš...o...Bože... - Moju ćerku – zaurla, okrećući se ka Hendriksu, i uperi pištolj u njega. – Ti bolesni skote. - Nisam znao da ti je ćerka – zareža Hendriks. - Predaj je, smesta, ološu jedan. - Nema šanse – dreknu Hendriks, podižući pištolj. - Stanite! – viknuh, pa dotrčah i zgrabih Hendriksa za ruku. – Ovde sam svojom voljom. Tata me zbunjeno pogleda. – Šta kažeš? - Rekoh, ovde sam svojom voljom. - Hteo je da te proda! - A ti si hteo da me kupiš!

Lice mu se snuždi. – Indi, samo mi dozvoli... - Ne! – viknuh. – Napustio si me, tata. Ostavio si me samu bez ičega, i nikada se nisi

vratio. A onda sam saznala da si ovde i da koristiš žene kao seksualne robove... On tiho opsova, pa se okrete ka svojim ljudima. – Spustite oružje. Niko neće ispaliti ni

metak dok je moja ćerka na brodu. - Ona ostaje na mom brodu, Čarlse – reče Hendriks režećim tonom.

Moj otac se okrete i pogleda me u oči. – Nisam dobrodošao na tvom brodu, kao što ni ti nisi na mom. Samo ona ima slobodu kretanja, a ja želim da popričam sa njom. - Ona ne ide na tvoj brod. Samo preko mene mrtvog. - Dosta! – ciknuh, drhteći. – Samo me ostavite na miru. - Indi! – povika moj tata kada se okrenuh i pojurih ka step eništu. – Neću otići, princezo.

Ne dok me ne saslušaš. Izignorisah ga i odjurih u potpalublje. Naleteh na Džes i ona istog trena obavi ruke oko mene. – Sve sam čula. Žao mi je, draga.

Ne rekoh ništa, već odoh sa njom u njenu sobu. Kao mnogo puta ranije, se dosmo na njen krevet. Zurim u svoje ruke, ne znam šta osećam. Ogroman deo mene želi da otrči tamo i baci mu se oko vrata, da me uteši. Ali drugi deo odvraća i sama pomisao na sve što je možda učinio. - Jesi dobro? – upita Džes. 158


OLUJNA STRAST - Nisam sigurna – prošaputah . – Ne znam kako se osećam. - Jesi li pričala s njim? Odmahnuh glavom. – Čini mi se da neće otići dok to ne učinim. Nijedan od njih neće

povrediti onog drugog jer me obojica štite. Zato će samo da sede tamo narogušeni dok ja ne odlučim šta ću. - Zar ne želiš da razgovaraš s njim? – nežno upita Džes. - Želim, ali plašim se onoga što ću saznati. Hendriks je hteo da me proda njemu, Džes.

Nisam sigurna mogu li da živim s tim, ali... - Ali šta? – upita, pritiskajući me. - Imam toliko pitanja. - Smem li da kažem nešto?

Klimnuh, i pogledah je u oči. – Znam da se deo tebe plaši da čuje da ti je otac monstrum, ali sama činjenica da čeka, očajnički željan da ga saslušaš, ukazuje na to da ima nešto da ti kaže. Ponekad, ma koliko nam bilo teško da nešto čujemo, bolje da čujemo i stavimo tačku na to. Ako sada pobegneš i ne popričaš sa njim, celog života ćeš se pitati. Pretpostavljam da će biti bolno ako se tvoji strahovi obistine i ispadne da je on učinio to što misliš, ali zar ne bi bilo gore da nikad ne saznaš? U pravu je. Uvek je u pravu.

Uhvatih je za ramena i privukoh bliže u zagrljaj. – Hvala, Džes. - Nema potrebe da mi se zahvaljuješ. Odvojih se od nje. – Rizikovala si da izgubiš Hendriksovo poverenje zbog mene. Bila si

uz mene i toliko puta si mi pomogla, a praktično me nisi ni poznavala. Ona slegnu ramenima. – Pomaganje ljudima me čini srećnom, i nisam rizikovala ništa sa Hendriksom...i dalje ne zna da sam to bila ja. - Nisam ni mislila da će posumnjati – rekoh tiho. - Dosta o meni. Idi gore, pronađi odgovore koje tražiš i kreni da gradiš svoj život

ispočetka. Klimnuh glavom i progutah knedlu. – Hvala, Džes. - U svako doba, draga.

159


OLUJNA STRAST Ustajem i, drhtavih nogu, krećem ka palubi. Džes je u pravu, znam da je u pravu, ali to mi ništa ne olakšava. Iskreno, nemam pojma kako ću reagovati ako mi otac saopšti nešto što se plašim da čujem, ali znam da treba da stavim tačku na ovo. Treba da znam barem zašto je otišao. Hodam polako, nogu pred nogu, i dišem duboko da bih se smirila. Izlazim na palubu i vidim Hendriksa kako režećim tonom dobacuje nešto mom ocu, koji se naginje preko ivice svog broda i uzvraća mu istom merom. Moj otac me prvi spazi i uspravi se. – Indi... - Hoću da popričam sa tobom, ali ne zbog tebe, nego zbog sebe – kažem oštro. On klimnu glavom.

Hendriks dođe do mene, uhvati me za ramena i sagnu glavu. – Ne puštam te na taj brod, Indi. - Kako onda misliš da porazgovaram s njim? – uzvratih mu.

On podiže glavu i prostreli pogledom mog oca, pa ponovo pogleda u mene. – Ima jedno ostrvo pedeset milja južno. Možemo da stane mo, na neutralno tlo... - Ja se slažem – reče moj otac. - I bez sukoba, jer u protivnom neću više da pričam ni sa jednim od vas dvojice– naglasih. - Razumem – promrmlja Hendriks, ali izgleda kao da mu to nije po volji. - Nikada ti ne bih to uradio – reče moj otac. Hendriks frknu i ja ga besno pogledah. – Prestani, ovo mi je potrebno.

On podiže glavu. – Dži Dži, vozi nas do južnog ostrva, zaustavićemo se tu večeras. - Odmah, kapetane.

Moj otac zuri u mene, i teško mi je da ga pogledam u oči kada me tako gleda. – Vidimo se uskoro, princezo – promrmlja, pa ode. Celo telo mi obuze drhtavica i nađoh mesto da sednem, pa se skljokah dole. Hendriks se spusti pored mene i uze me za ruku. - Jesi sigurna da želiš ovo, inocencia? - Jesam – prošaputah. - Možda ti se ne svidi ono što čuješ. - Reci mi šta znaš, Hendrikse.

On se neznatno trže, pa odmahnu glavom. – Nije na meni da ti govorim, mala. Znaš to. 160


OLUJNA STRAST - Kada smo se upoznali, rekao si da Sekač voli devojke poput mene. Šta si pod tim mislio? On uzdahnu. – On ima reputaciju čoveka koji kupi devojke i prodaje ih.

Mora da smo nešto loše povezali, nešto smo izostavili. Jednostavno ne mogu da ga zamislim kao takvog. - A ti si mu prodavao devojke ranije? - Ne, ali kad sam mu rekao da imam devojku za njega, za isplatu, bio je i više nego voljan da prihvati.

Progutah pljuvačku i skrenuh pogled kada brodovi počeše da se kreću. - Ne razumem, znam svog tatu...jednostavno se ne uklapa... - On je pirat, dušo. - Je l’ bi ti prodavao devojke? – brecnuh se.

On se ukoči i suzi pogled. – Ne, znaš da ne bih. - Onda ne možeš da koristiš to što je pirat kao izgovor za grozote koje čini. On se zagleda u mene, pa klimnu glavom. – Ne, u pravu si, ne mogu.

Pogledam u plavi okean, pa zatvorim oči, udišući miris. Stomak mi se prevrće i celo telo mi je napeto. Nervozna sam, na smrt preplašena i očajnički željna odgovora. Hendriks me obgrli

jednom rukom i privuče bliže sebi. - Sve će biti u redu. Ma šta da se desi, uvek ti čuvam leđa. Nadam se da je u pravu.

***

Ostrvo je podjednako lepo kao i ono na kome smo prethodno bili. Malo je manje, i pesak

je više žut nego beo, ali plaža je naprosto očaravajuća, drveće gusto, vazduh svež i čist. Oba broda stadoše nekoliko stotina metara od obale. Ostrvo ima malo peska, a više korala, tako da moramo da se potrpamo u čamce za spasavanje da dođemo do njega. Nedugo po zaustavljanju,

vidim oca kako iskače sa svog broda i prilazi mi. Očajna, uzimam Hendriksa za ruku. - Čuvam te, mala – mrmlja on. – Neću dozvoliti da ti se bilo šta desi. - Plašim se – šapućem. - Indi – reče moj otac kad stade. 161


OLUJNA STRAST Izbliza, vidim da ima dva ožiljka na licu: jedan koji ide naviše od ugla gornje usne, i drugi blizu slepoočnice. Pogledom mi istražuje lice, i u očima mu vidim toliko emocija. Stalo mu je do mene, vidim to i ovako preplašena. Pogledah Hendriksa još jednom, pa klimnuh. Moj otac se okrete i zajedno se zaputismo niz plažu. Kada nestadosmo sa vidika, on nađe mesto na pesku i sede. I ja učinih isto. - Znam koliko ti teško ovo pada, Indigo... - Ne – prošaputah, gledajući u ruke. – Ne znaš. - Znam, jer sam i ja morao da živim bez jedine koju volim. - Ti me ne voliš. Ne bi me napustio da me voliš. - Nisam imao izbora. - Uvek postoji izbor – viknuh, okrećući se ka njemu. - Ne, princezo, ne uvek. - Zašto si otišao? – upitah, osećajući kako ruke počinju da mi se tresu. - Učinio sam nešto, prilikom jednog noćnog izlaska...ubio sam nekoga.

Podigoh glavu, osećajući kako mi se oči pune suzama. – Molim? - To je bila nesreća, bio sam pijan i odlučio sam da otpešačim do kuće. Iskrsao je niotkuda i pokušao da me napadne zbog novca, i u samoodbrani sam preterao. Udario sam ga

toliko jako da je zateturao unazad i srušio se na trotoar, udario glavom i na mestu ostao mrtav. Znao sam šta sam učinio i uplašio sam se. Nisam mogao ostatak života da prove dem u zatvoru, pa sam preduzeo jedino što mogu: pobegao. On zastade za trenutak, trljajući ruke kao da ga prisećanje boli. - Nisam odmah postao pirat. Četiri godine sam bežao, ali jednog dana sam sreo čoveka u

baru, započeli smo razgovor i on mi je rekao za pirate i zakon okeana. Umoran od bežanja, uzeo sam ono malo novca što sam imao da kupim brod. Od tada sam ovde. Sada već plačem, teško jecajući. Telo mi podrhtava. - Indi – šapuće, pružajući ruku ka meni. - Ne dodiruj me! – vičem, odgurujući mu ruku. - Žao mi je. Znam da ti to sada ništa ne znači, ali žao mi je. - Otišao si, nebitno zašto, i nikada se nisi vratio. Ni poziva, ni razglednice, ništa. Onda je

mama umrla i mene su razvlačili po hraniteljskim porodicama. Mogla sam imati tebe... - U zatvoru – reče, otvrdlog pogleda. – Eto to bi se desilo. Tvoj život ne bi bio ništa lakši. 162


OLUJNA STRAST Okrećem glavu, ne želim da se suočim sa činjenicom da je sve što kaže zapravo tačno. - Bio si mi sve – šapućem. - Znam – reče raspuklim glasom. – Znam, princezo. - Moram...moram da znam za devojke. - Devojke? – upita, zbunjen. - Devojke koje prodaješ.

On se trže kada ga pogledah u oči. – Ja ne...sranje...okej, princezo, ja ih ne prodajem. - Onda ih kupuješ i iskorišćavaš za svoje potrebe? – upitah hrapavim glasom, drhteći. - Ne...ja ih spasavam. Zatreptah, zbunjena. – Šta? - Pre tri godine, kada smo se usidrili na par noći, bio sam u baru. Ušla je jedna devojka.

Plava kosa, plave oči, zadivljujuće lepa. Posmatrao sam je, ni sam ne znam zašto, ali muvala se naokolo u kratkoj haljin ici, a muškarci su je pohotno merkali. Otišla je oko ponoći, i primetio

sam da je izašla sama, jako pijana. Pratio sam je, tek da se uverim da je bezbedna. Kako god, neki kombi se zaustavio pored nje, i pre nego što sam shvatio šta se dešava, neki su je uvlačili unutra. Stajao sam tamo i gledao kako je ti muškarci odvode. Njena slika je nedeljama bila u svim vestima, i nakon dvanaest meseci sam video da je nađena u nekoj drugoj zemlji. Ti muškarci su je prodali kao seksualnu robinju. Smučilo mi se što su že ne postale meta, pa sam se i ja uključio u posao. Većina klijenata misli da ja držim i prodajem žene, ali ja ih šaljem kući. - Je l’ Hendriks zna za ovo? – upitah hrapavo. - Ne, niko ne zna. Ne treba se zamerati ljudima koji vode ove poslove. Oni moraju da

veruju da sam deo njihovog tima, da tako kažem. Hendriks me je kontaktirao kada te je našao i ponudio te na ime otplate duga. Prihvatio sam, pretpostavljajući da će te prodati nekom drugom ako te ja ne uzmem. - O Bože – prošaputah, besno trljajući ruke. - Možda sam mnogo toga pogrešnog učinio u životu, Indigo, ali nikada ne bih silovao

ženu, niti bih je ikada prisiljavao da bude nešto što ne želi. - Ona devojka na tvom brodu...ona je...jedna od njih, zar ne? - Jeste, pokupio sam je pre tri dana u Meksiku. Vraćam je kući. Užasno je oštećena. Tri godine je bila bez svoje porodice.

163


OLUJNA STRAST O Bože, jadna. Ne mogu ni da zamislim kako je to biti tako sam, tako uplašen, i najviše od svega, tako slomljen. Zurim u pesak, pokušavajući da obradim sve informacije. Iskreno, ne znam kako se osećam. Moj otac, on je sve što mi je ostalo, ali on je i neprijatelj. Ne mogu da biram između njih dvojice, a znam da do primirja nikad neće doći. Moram da izaberem jednog, i već znam koga ću izabrati. Taj jedan mi je najpotrebniji, bez obzira na to što će me ubiti rastanak sa drugim. - Volim ga, znaš? – kažem, podižući glavu da uhvatim njegov pogled. - Hendriksa? - Da. - I on tebe voli, vidim to. - Onda znaš...znaš da biram njega. Ne mogu biti u vezi sa obojicom, vi ste zakleti neprijatelji, i sve i da zakopate ratne sekire i manite se jedan drugog, jaz među vama nikada neću

moći da premostim. - Znam – kaže hrapavo. – Samo sam...samo sam hteo da te ponovo vidim, Indi. Hteo sam

da znaš da te volim, ma šta da se desi. Suze mi liju niz obraze i s krećem pogled. – I ja tebe volim, tata. Ali ne mogu biti deo

tvog života. On ispusti bolan zvuk, pa me uze za ruku. Puštam ga da me drži. Srce me boli jer znam da moram doneti tu odluku, ali to ne znači da mi je svejedno. - Možda jednog dana...sve ovo bude gotovo, i mi opet budemo mogli da se vidimo. - Volela bih to – kazah grubim glasm. - Volim te, Indi. Obećaj mi da to nikada nećeš zaboraviti. - Obećavam. - Seti se mojih reči, uvek probaj da nađeš nešto dobro u lošem, princezo. - Hoću – zagrcnuh se. - I...nadam se da ćeš jednog dana moći da mi oprostiš.

On ustade i nagnu se, pa mi obuhvati lice rukama i poljubi me u glavu. Zatvorih oči, suzdržavajući jecaje. Kada se odmakao, videh da mu oči staklasto sjaje od emocija. Pogledom mi prelete preko lica još jed nom, pa se okrete i ode.

164


OLUJNA STRAST Nakon par pređenih metara niz plažu, dozvah ga. On stade i okrete se. Ne mogu ga pustiti da ode, a da ne zna da mu opraštam, bez obzira na sve. Ustadoh i potrčah ka njemu, pa mu se bacih u zagrljaj.

On prigušeno uzdahnu i stegnu me uz sebe svojim velikim rukama. Stojimo tako duže vreme, zaleđeni u trenutku koji želimo da potraje. Podigoh glavu sa njegovih grudi i pogledah ga. – Opraštam ti, tatice.

Znam da te reči zaceljuju deo njega. A začudo, zaceljuju i mene. Svih ovih godina, tragala sam za svojim identitetom. Šetali su me po domovima, bila sam u više nego nepoželjnim vezama, ali sam preživela. Pronašla sam nekoga ko me je naučio ponešto o sebi, i nekako mi omogućio da ponovo sastavim svoje srce. Ne samo to, nego mi je dozvolio i ovaj trenutak sa mojim tatom. Kažu da se sve dešava sa

razlogom, i ja sam konačno shvatila da, iako ponekad ne znamo koji je to razlog, on uvek postoji.

Možda će se ovo na kraju krajeva ipak dobro završiti.

165


OLUJNA STRAST Epilog I živeli su srećno do kraja života u piratskom stilu!

- Mala – mrmlja Hendriks, milujući mi prstima unutrašnji deo butine. – Prestani da me

izazivaš. - Ne izazivam te, sve ti je na izvol’te, pirate – iscerih se. - Upravo tako, izazivaš me.

Meko se zakikotah kada podiže ruku i obuhvati mi macu, pa je protrlja dlanom. – Ovde je tako prokleto slatko. - Onda je bolje iskoristi, pre nego što prestane da bude tako slatka. - Ti ćeš uvek biti slatka. - Da li to znači da postoji zauvek, pirate? – promrmljah. - O, zar ti nisam rekao? Ne ideš ti niku da. - Nisam ni nameravala, bar ne dokle god mi pružaš ovu vrstu usluga. On se zakikota i poljupcima mi iscrta putanju od stomaka do grudi. Zatim jezikom napravi par malenih krugova oko moje bradavice. Stenjem i zabacujem glavu na jastuk. Nakon

nežnog milovanja obe dojke, on podiže glavu i nalazi moje usne. Ljubi me požudno, ubacujući mi jezik u usta i trlja ga uz moj. Ruke su mu svuda po meni, miluju, grabe, stežu. Ja se izvijam pod njim, podižem noge i obavijam ih oko njegovog struka. On gura kukove uz moje onim pažljivim prodornim pokretom od koga sve oživi. Samo što se nismo skinuli, kada začusmo prodoran vrisak. Istog časa se zaustavismo i pridigosmo. Zvuči kao Džes. Skačemo sa kreveta i poravnavamo odeću, pa izlećemo napolje. Dok stignemo na palubu, vrištanje kao da se čuje iz daleka.

Čim izađemo na površinu, vidim brod. U pitanju je noviji brod, malo manji od Hendriksovog, ali definitivno piratski. Oboje jurimo ka ogradi i u prvi mah ne vidimo nikoga, a

onda se pojavi visoki čovek sa tamnom kapuljačom, držeći nož prislonjen uz Džesino grlo. 166


OLUJNA STRAST Srce mi stade.

Kako se dočepao nje? Je l’ bila na palubi? Je l’ on jednostavno preskočio i zgrabio je? - H...H...Hendrikse – jeca ona, sva bleda u licu.

Stežem pesnice, osećam se loše. Neće valjda da je ubije? Ne mogu čak ni da mu vidim lice. On načini korak bliže ka ivici, a kada Hendriks podiže pištolj, zareža i povika – Ne bih to radio da sam na tvom mestu, pirate. - Pusti je – zareža Hendriks. - Ništa od toga, ne još – odgovori mu hrapavim glasom. - Ko si sad pa ti?

Muškarac se nasmeja. – Zar nisi čuo za nove pirate u kraju? - Ovo je moja zona, a sad, opet te pitam, ko si kog vraga ti?

Muškarac se ponovo zakikota. – Uvek misliš da poseduješ svet. E pa, ovde sam da ti pokažem da grešiš. - Predaj mi je, ili ću ti p rosvirati mozak – zareža Hendriks. - O, nju? – reče muškarac, pritiskajući nož još više uz Džesino grlo. – Ne, mislim da ću je

zadržati neko vreme. - Šta hoćeš koj’ moj? – povika Hendriks, podižući pištolj. - Upucaj me, i ona umire, neću oklevati. - Nemoj – prošaputah kada Hendriksu zadrhta ruka. – Jedan pogrešan potez i ona umire.

Ne možeš rizikovati njen život, Hendrikse, molim te. - Ako si željan borbe, udovoljiću ti – prosikta Hendriks, spuštajući pištolj. - O, želim ja borbu, ne brini ti za to, ali pre toga želim mnogo više. Želim da patiš.

Odvešću ovu devojku i postaraću se da i ona pati. Znaćeš da si ti kriv za svaki trenutak koji ona provede sa mnom. Počećeš da se gušiš iznutra, i počećeš da ludiš. A onda ćeš me potražiti i naći, i kada to učiniš, ja ću biti spreman. Ona će mi otkriti sve informacije koje si joj ikada dao, a ja ću se postarati da te uništim na najgori, najbolniji mogući način. Vidi, ako te ubijem sada, to me neće zadovoljiti. Najpre moraš da patiš. Ja neću da uništim samo tebe, nego sve ono što ti predstavljaš. Toliko dugo čekam ovo da ne možeš ni da zamisliš koliko sam sjeban. Razrogačenih očiju gledam kako muškarac skida kapuljaču s glave. Uzdahnuh, pod jedan, jer je mnogo mlađi nego što sam mislila, i pod dva, jer je prava bomba. Ne mislim na 167


OLUJNA STRAST lepotu, već na čistu, sirovu muževnost, zbog koje ti dođe da padneš na kolena i oližeš ga od glave do pete. Tamna kosa mu pada preko ramena, i po izgledu bih rekla da je gusta i

svilenkasta. Ima svetle oči – iz daleka ne mogu tačno da odredim ko liko su svetle, ali vidim da jesu. Visok je, veoma snažan, a koliko mogu da ocenim po ramenu koje izviruje ispod ogrtača - i nabildovan. Ima onu preterano muževno četvrtastu bradu, prav nos i krupne, pune usne. Da ti zavrti mozak kad ga pogledaš. Začuh kako Hendriks uzdahnu pored mene, pa se okrenuh i videh kako on i taj mladić pogledom fiksiraju jedan drugog. - Zar si stvarno mislio da se nikada neću vratiti da ti se osvetim? – upita mladić hrapavo. - Ako si ovde da se osvetiš, učini to na meni, ne na n joj – prosikta Hendriks. - Vidi, ne sagledavaš širu sliku – on se isceri, pritiskajući nož još više uz Džesino grlo. Ona vrisnu. – Sve je ovo zbog tebe. - Grešiš u vezi svega – reče Hendriks, gotovo nežnim tonom. – Ako mi samo... - Začepi – povika mladić. – Neću da slušam tvoje jebene laži.

On koraknu nazad i mahnu rukom. Brod poče da se kreće. - Džes! – viknuh. – Hendrikse, ne smeš mu dozvoliti da je odvede.

Džes još uvek drhti. Oči su joj širom otvorene i vidno je uplašena. - Hoćeš ovu devojku živu? – viknu mladić. – Onda se bori za nju.

Brod nastavi da se kreće unazad dok mi šokirano stojimo u mestu. Hendriks se okrete odjednom i pozva svoju ekipu. Neki su već na palubi, podignutih pištolja, ali na njegov poziv stiže i ostatak ljudi. - To ti nije mudro – viknu momak, pa zazvižda. Trenutak kasnije, pojavi se najmanje

četrdeset pirata, svi do jednog naoružani do zuba. Hendriks nema ni dovoljno ljudi, ni dovoljno oružja za borbu. Drže neko oružje koje nikad u životu nisam videla, ali mi deluje opasno. - Natrag, ili ću joj prerezati grlo, a onda će te moji ljudi uništiti.

Hendriks mahnu rukom i svi ostali spustiše oružje. On ne može da kaže ništa, nego samo šokirano posmatra. Mladić se nasmeja. – Do skorog viđenja, Hendrikse. - Hedrikse? – šapnuh i zgrabih ga za ruku, slušajući kako mi sopstveni glas podrhtava. – Ko je to? - To je Dimitri – reče hrapavo. – Moj pastorak. 168


OLUJNA STRAST Uzeh ga za ruku i on zadrhta. – Da li će ona biti ok? Reci mi iskreno, Hendrikse.

On izgleda izmučeno. – Ne znam, zaista ne znam. Dok gledamo kako brod nestaje u daljini, znam da se oboje molimo da nađemo način da

izbavimo Džes. Jedna stvar je sigurna: borićemo se do kraja za nju.

Nastaviće se...

169

Klub Brbljivica - Olujna Strast

Recommend Documents