Klub Brbljivica - Sanjarenje.pdf

obrada i prevod : Klub Brbljivica

Drage naše evo nas krećemo sa novim serijalom i nadamo se da će vam se svideti kao i nama. Ovom prilikom htele bi da se zahvalimo na velikom poverenju i

podršci koju dobijamo od vas. Hvala vam svima. Na prevodu ove knjige zahvalile bi se našim novim curama Eni .

Mini i

Odradile su odličan posao. Sliku je našla naša Sexy, a obrada

Prstić.

Zvončica, Šefica, Alex, Sexy I Prstić

2

sanjarenje


Drage naše evo nas krećemo sa novim serijalom i nadamo se da će vam se svideti kao i nama. Ovom prilikom htele bi da se zahvalimo na velikom poverenju i

podršci koju dobijamo od vas. Hvala vam svima. Na prevodu ove knjige zahvalile bi se našim novim curama Eni .

Mini i

Odradile su odličan posao. Sliku je našla naša Sexy, a obrada

Prstić.

Zvončica, Šefica, Alex, Sexy I Prstić

2

sanjarenje


Poglavlje 1 Zamak Keyvnor Keyvnor 13. oktobar, 1811.god. Bocka Morrow, Morrow, Cornwa Cornwall, ll, Engleska Engleska Naleti hladnog okeanskog vetra iz crnih dubina dalekog horizonta zadirali su duboko u

noć. Bura je vrištala preko usamljenih usamljenih kula južno od Cornwallskog Cornwallskog uglavnom izbegavano izbegavano g uporišta: uzvišenog monolitnog kamenja ukletog zamka Keyvnor. Od dana kada je zamak izgrađen, pre više od šest stotina godina, generacije je mučila loša sreća. Neki od seljana su tvrdili da su zemlja i njeni stanovnici bili ukleti. Nekolicina njih je čak i upoznala svoju preranu smrt među vlažnim zidinama zamka. Samo budala bi voljno prešla preko drevnog kamenog praga u sumnjive dubine iz koji se možda pojedini neće vratiti. A, dvadesetdvogodišnja, gospođica Rebecca Bond nije bila budala. Bila je, međutim , očajna. I siromašna. Nakon pet dugih godina, živeći praktično neprimećeno u ćoškovima i udubljenjima zamka Keyvnor, Keyvnor, počela je da misli o njemu kao da joj je dom. Sve do sada. Uskladila je svoj bilijarski štap sa krvavo crvenim karambolom na filcanoj podl ozi stola i jednim udarcem ubacila lopticu u njen uložak. Kada je druge pogotke ostvarila sistematski zakucavajući lopticu za karambol u seriji jednostavnih udaraca ubacujući je u ležišta, to joj više nije donosilo lepršavo zadovoljstvo. Bila je suviše zabrinuta zbog toga što će izgubiti dom, da bi brinula o rekordu šestomesečnog niza uspešnih bilijarskih pogodaka. Uostalom, niko nije znao o njenom rekordu. Nekoliko duša se sećalo da je siroče zvano gospođica Rebecca uopšte živelo u zamku Keyvnor. Uključujući i trenutnog vlasnika, grofa od Banfielda, koji je ležao gore u bolesničkoj postelji. postelji. Nije se očekivalo da stari stari grof preživi noć. Čak i pored samrtničke samrtničke postelje, spavaća soba Lorda Banfielda bila je ispunjena živošću. Sluškinje, sluge, hirurzi, vikar, čak je tu očigledno 3

sanjarenje


bio i naslednik grofovije i zamka Keyvnor. Drhtavica je vijugala niz Rebeccinu kičmu. Vreme je isticalo.

Stari grof možda se ne seća izgubljene devojčice kojoj je dopušteno da ostane u ruiniranom zamku, nakon smrti njenih roditelja,

ali se Rebecca podsećala na tu ljubaznost

svakog trenutka svog života. Spustila je bilijarski štap nazad na svoje mesto i sredila zaostale loptice, kao da ih nikada nije dotakla. Kada je soba za bilijar izgledala nenarušeno kao i svaka druga napuštena soba , kliznula je napolje u mračne hodnike i krenula prema kuhinji. Zbog toga što je tako malo stanovnika zamka registrovalo Rebeccino prisustvo, ona nije samo večerala sama ovih proteklih pet godina, već je takođe bila i u obavezi da traga za svojim obrocima.

Prvo su očekivano

nestajali komadići hleba i sira, ili se iznenada

pojavljivali u rerni keksići sa suvim grožđem, na šta su se među praljama podizale obrve. Ali jednom je shvatila da osoblje pripisuje slučajne pojave i nestanke namirnica uticaju nekog br oja

nametljivih duhova zamka, koji potajno pomažu slugama da bi održavanje

zamka postalo nešto poput igre. Nakon svega, devojci je potrebno nešto čime bi okupirala svoje vreme. Soba za bilijar i raskošna biblioteka bili su njeno omiljeno utočište. To je bio loš način čak i za zaboravljenog gosta da se posveti isključivo sopstvenoj zabavi. Barem je najmanje što može da uradi to da pospremi za sobom i da osigura da njeno prisustvo ne izazove nepotrebno opterećenje zbog namirnica.

Večeras kad je kliznula u kuhinju, kuvarica, gđa Woodbead, nije bila nigde na vidiku, ali jedna umorna

pralja spavala je savijena čvrsto pored stola punog napola oljuštenim

jabukama.

Rebeccain stomak veselo je zakrčao. Pite od jabuka gđe Woodbeads bile su izvrsne. Nestala kuvarica je najverovatnije odjurila gore zbog instrukcija u poslednjim trenucima

iz grofove bolesničke postelje. Ne budeći pralju, Rebecca je očistila, izdubila i oljuštila preostale jabuke.Brzo ih je isprala mednom vodom kako bi sprečila da potamne pre nego što se kuvarica vrati u kuhinju. Kako bi ostavila mesta za pitu od jabuka, pojela je brzo večeru od sira i hleba pre nego što je krenula nazad ka svojoj gostinjskoj sobi, gde je stajala gomila računovodstvenih knjiga čekajući njeno pažljivo oko. 4

sanjarenje


Kada se Lord Ben field razboleo nije više mogao da

vrši reviziju računovodstvenih unosa

svog upravnika u dnevne knjige imanja. Rebecca, međutim, i nije imala ništa osim vremena, svojih ruku i pametne glave za brojke. Čak je i otkrila nekoliko greški, nepodudaranja u računu u knjigama iz prethodnih godina, i nameravala je da upravniku ostavi nepotpisane beleške zahtevajući da blagovremeno obrati pažnju na svaku neusklađenost. Nakon stanovanja u mračnim udubljenjima zamka nekih pet godina, Rebecca ni najmanje nije bila iznenađena

kada se upravnik povinovao svakoj zagonetnoj naredbi kao da

ga je ukorio sam grof. Ako ukor nije došao od Lorda Banfielda,upravnik je nesumnjivo pretpostavljao da je bio na meti neke nemirne duše preminulog gosta zamka... i zaista, šta je od toga bilo

strašnije?

To je bilo malo čudo što Banfieldovi računi nikada nisu bili u boljem stanju. Zakačila je zalutali pramen kose iza uha. Briga o knjigama bila je jedna od bezbroj sitnica pomoću kojih je pokušavala da zaradi svoj ostanak. Ali zbog toga što su sv e njene aktivnosti bile izvođene anonimno, koliko je to vredelo u očima drugih? Žena za koju se retko moglo naslutiti da jedva očekuje da se njeni napori priznaju. Uzdahnula je. Život u osami učinio je dobro za nju proteklih godina, dajući joj vreme koje j oj je bilo potrebno da bi se pomirila sa svojom tugom i da nađe utehu u samoći. Uživala je da bude neprepoznata žena sa brojevima Lorda Benfielda, toliko skrivena sekretarica za koju čak ni sam grof nije imao pojma. Dopadalo joj se da je pogrešno vide kao jednog od mnogobrojnih duhova zamka kada je pomagala u kuvanju, čišćenju, ili peglanju malo veša. I kada je dan bio na izmaku, volela je mirne večeri kada bi se u biblioteci sklupčala sa knjigom pored svetlosti vatre kamina.

Nakon svog tog vremena, konačno je osećala kao da je ponovo imala dom.

Zastala

je ispred vrata svoje odaje i odlučila da se umesto toga uputi ka grofovim bolesničkim prostorijama. Lord Banfield se možda ne seća da njegova pra -nećaka još uvek boravi na tlu zamka, ali je Rebecca je često stajala u senci hodnika sa leđima na zidu, moleći se za njegov brzi oporavak.

Dok se približavala svom uobičajeno često posećivanom mestu, vrata grofove sobe su se naglo otvorila, a užasom pogođena sobarica se teturala rukama pljesnuvši preko sv og prebledelog lica. - Mary, šta je bilo? - Rebecca je pitala, iako se ponor već formirao u njenom stomaku. I 5

sanjarenje


pored toga, rukom je umirujući posegla prema sobarici. - Da li ti je dobro? - Milord je...umro, - Mary je jedva izgovorila. - Nadam se da njegov

duh neće biti

zarobljen ovde sa ostalima.

Sluškinja je otrčala niz hodnik pre nego što je Rebecca mogla da komentariše. Nije joj to bilo za neku utehu što nije bila u poziciji da nešto ponudi. Sve sluge u zamku su imale ugovore. Stabilne plate. Pisma s a preporukama. Rebecca nije imala ništa.

Dva muškarca su izašla iz bolesničke sobe. Odmah ih je prepoznala. Bledi, mršavi muškarac sa desne strane bio je gosp. Timothy Hunt, grofov pravni zastupnik, koji je dane provodio uz grofovu bolesničku postelju, pomažući mu da preuredi testament. Tamnokosi muškarac, srednjih godina sa leve strane bio je gosp. Allan Hambly, očigledno naslednik. Ne, ne naslednik... novi grof od Banfielda. Allan Hambly bio je sada gospodar zamka, i novi gospodar Rebeccaine sudbine. Oba muškarca kratko su se zaustavila kada su je

ugledali.

- Ko je ovo? - upitao je novi Lord od Banfielda.

Pravni zastupnik je naborao čelo kao da je skoro prepoznao Rebeccaino lice, ali nije mogao sasvim da se seti odakle.

Vrlo dobro. Uspravila je svoju kičmu. Ovo je moralo da se desi pre ili kasnije. Može takođe da se pomiri sa time. - Ja sam gospođica Rebecca Bond, - rekla je tiho. - Prethodni grof je bio moj pra-ujak. - Ne misliš...Agnesina ćerka? -

Lord Banfield je pitao iznenađeno. Klimnula je stidlji vo.

- I vaša nećaka. - Ali šta dovraga ti radiš ovde? - novi grof je -

zahtevao očigledno zbunjen.

Banfield samo što je tek umro. Čak nismo ni adresirali saopštenja, a kamoli poslali za

porodicu. - Ja – ja živim ovde, - Rebecca je priznala. Nije bila povređena što je brat njene majke potpuno zaboravio na nju nakon smrti

njenih

roditelja. Naslednici su bili znatno zauzeti. Nije želela njegovu pažnju. Samo je želela da je ostave na miru u zamku. - Živiš ovde? - Lord Banfield je nepovezano govorio. - Ne m ožeš da živiš ovde. Već sam

odgovoran za pet ćerki i ženu, što je više nego dovoljno žena za bilo kog muškarca da se 6

sanjarenje


suoči sa time. Ja nikako ne mogu uzeti još jednu. - Nije sama

potrebno ’da me uzmete’, - Rebecca je ozbiljno objasnila. - Ja već duže vreme

spremam za sobom, i neću vam ni najmanje praviti problema. Nećete čak ni znati da

sam ovde. - Neću čak - - prsnuo je u smeh. -

Zašto, to nije život za damu, i svako to zna. Muž je

ono što tebi treba, devojko. Što pre, to bolje. Gosp. Hunt će čitati zaostavštinu prvog novembra, nakon čega će moje ćerke očekivati od mene da posvetim punu pažnju njihovom mirazu i devojačkoj spremi. Do tada se moraš udati. To je jedino pravedno rešenje. Rebeccina usta su se sa užasom otvorila. Udata u roku od mesec dana? Jedi no pravedno rešenje? To uopšte nije bilo nikakvo rešenje! Ne samo da nije bilo nikoga da bi joj stalo da se uda – dobro...ne

više –ovde sigurno nije bilo gospode zainteresovane za ženidbu siročetom

posvećenom knjigama i bez prebijene pare na svoje ime. - Testament, - jedva je izgovorila. -

Možda uopšte nema potrebe da brinete o mom

blagostanju. Lord Banfield... -

... nije spomenuo tvoje ime u svom zaveštanju. - Pravni zastupnik je propratio ovu

izjavu blagonaklono, svakako misleći da bi trebalo da smiri predstojeću žensku histeriju. Rebecca nije bila ovako daleko od smirenosti od poslednjeg puta kada je izgubila svoj

dom, nakon nesreće svojih roditelja. Ali ona nikad nije bila sklona histeriji. Uvek je bežala u planiranje, nacrte i brojeve. Međutim, to ni je uvek uspevalo. Njen plan da ostane u senci da bi živela u dvorcu na neodređeno vreme je savršeno dobro služio – dok je ’daleko od očiju’ značilo ’daleko od misli’ kada je u pitanju bila prethodna grofova volja. - Ne

možete da me izbacite napolje tek tak o, - preklinjala je, dok se realnost njene

situacije hladnim pipcima obavijala oko njenog srca. - Nameravam da

te udam, devojko. Usuđujem se da kažem teško da je to’tek tako’.” -

Lord Banfield je buljio u nju kao da je poludela. Ne – možda

je bilo i gore. Sve do sada, bila je gospodarica samoj sebi. Međutim, kao

žena, izgubila bi svu samostalnost. Njena nezavisnost bi zauvek nestala. Bljesak munje je osvetlio hodnik, praćen udarom groma koji zatresao same zidove. Kao i uvek, noćima poput ove, ledeni okeanski vetar vrištao je preko kule zamka poput piskavog zavijanja lude žene. Obrazi Lorda Benfielda su pobledeli na te jezive zvuke. 7

sanjarenje

Iskreno, dete. Ne možeš želeti


da ostaneš ovde. Ni jedna razumna osoba to ne bi. Rebecca je progutala. Zamak Keyvnor bio je po slednje

mesto koje bi želela da poseti

kada su njeni roditelji to prvi put predložili pre pet godina. Vraćajući se unazad, njen život bio je ispunjen smehom i radošću. Imala je sedamnaest godina i bila zenica oka svojih roditelja, njena prva sezona u Londo nu bila je sve što je Rebecca sanjala. Sve

dok je drug iz

detinjstva i ljubav njenog života – sladak i đavolski Daniel Goodenham, vikont North Barrows – nije direktno odbio na vrhuncu sezone. Bila je toliko uzrujana zbog njegovog okrutnog odbacivanja da je

čak pomišljala da se preda drugim muškarcima. Kada su njeni

roditelji očajavali, ona ih je podsetila da uvek postoji sledeća sezona. Osim što druga sezona nikada nije došla. Lord North Barrows je možda bio prvi koji je zaboravio na nju, ali uopšte nije tr ebalo mnogo vremena da i svi drugi učine to isto. Sada kada se novi grof podsetio da ona postoji, ona nije predstavljala ništa više do problem koji treba rešiti. Greška koju treba odstraniti što je pre moguće. - Nemam ništa čime

bih privukla muža, - rekla je tupo. - Imam ne više od pola penija. I

svaka haljina koju imam je pre pet godina izašla iz mode. - Gluposti, - Lord Banfield se rugao. -

Daću ti miraz, naravno. Pet stotina funti treba da

bude dovoljno. Mnogi muškarci oženili bi vreću žita za manje. Sja jno.

Rebecca je stisnula usne. Njena privlačnost za ženu bila je upoređena sa

ženidbom vrećom žita. Zar je uopšte bilo čudno što je više volela da je ostave na miru? Ali ipak... toliko mnogo novca bi potpuno moglo da promeni njen život. - Ako bih živela veoma skromno, -

razmišljala je naglas, razrađujući detalje u mislima, -

pet stotina funti bi za mene moglo biti dovoljno, da živim kako hoću kao nezavisna žena. - Nećeš dobiti pet stotina funti, - grof ju je nestrpljivo podsetio. -

To ide tvom mužu.

- Umesto toga možeš ga dati meni, - rekla je nadajući se. -

I da ga potrošiš na tijare i krznene mufove? - Nasmejao se. - Pođi sada, dete. Ja sam

suviše praktičan da bih napravio tako grubu grešku. Zar si zaboravila da živim sa šest dama sa besprekornim ukusom? O no što tebi treba je čvrsta ruka, plašim se.

Nije se uplašio onoliko koliko se Rebecca plašila. Poslednje što joj treba je muž. U proteklih pet godina, uopšte joj niko nije bio potreban. Naravno, nedostajali su joj roditelji. Užasno. U početku čak su joj n edostajali i drugi 8

sanjarenje


ljudi. Kada se završila godina njenog žalovanja, nije imala novca za povratak u London, ni pokrovitelja da je prati drugu sezonu.

Što je značajnije, do tada ta ideja joj nije više bila zanimljiva. Nije imala želju da bude među glupim ljudima, ili da je oštri jezik Lorda North Barrowsa ponovo saseče. Zamak je sada bio njen dom. Ili je to bio. Uspravila je ramena. - Nije

moguće da očekujete od mene da u roku od mesec dana

pronađem muža. Vi ste praktičan čovek. Da je udaja žene tako jednostavna, vaše najstarije ćerke bi do sada bile udate. Namrštio se. - Ako insistiraš na sezoni u tvojim odmaklim godinama, možeš se priključiti mojoj porodici u januaru. Ali moj fokus, kao što si ispravno zaključila, mora biti na mojim sopstvenim ćerkama. Tvoja garderoba i troškovi zabave biće odbijeni iz tvog salda od pet stotina funti, a ostaće ti veoma malo novca da sa time privučeš muža. Biće potrebno da ga brzo šarmiraš. Rebecca je prste savila u pesnicu, dok se borila da obuzda svoj jezik. Ujakova pretpostavka

da ne može da privuče prosca bez pomoći miraza zabolela ju je

zbog toga što je to bila istina. Naučila je mnogo toga tokom svoje jedine nesrećne sezone, kada se Lord North Barrows stideo da ga vide sa njom u javnosti. Istrpeti još jednu sezonu u Londonu bilo bi pravi pakao. - Mora da postoji drugi način, - prošaputala je. Lord Banfield se ozario. -

Ako ne želiš sezonu, možemo stvar rešiti u kratkom vremenu.

Sigurno selo poput Bocka Morow mora da ima barem jednog neženju kome treba žena. Rebecca je pritisla

ruke na svoj uznemireni stomak. Neće imati veće šanse za sreću sa

jednim od lokalnih ribara ili putujućim krijumčarima, nego što bi je imala sa gomilom u Londonu.

Ona je želela svoju nezavisnost. A ne bilo kakvog muža. -

Molim vas, ujače, - stegla je ruke na grudima, potpuno spremna da preklinje. - Možete

li molim vas meni direktno da date novac? Obećavam da se nikada neću vratiti da tražim još. Nasmejao se veselo. - Naravno da ne mogu. To pitanje dokazuje koliko si glupa. Kako bi

plaćela svoje račune? Svako zna da žene ne barataju dobro sa brojevima. Tračak nestrpljenja je proleteo kroz nju. 9

sanjarenje


- Šta mislite ko je sređivao knjige? - prasnula je bez razmišljanja.

Zastupnik je sa pogođenim izrazom lica zamahnuo u njenom pravcu. - Zar to nije bio duh? - Pretpostavljam

da bi duh bio bolji u računu od žene, - Lord Banfield se izrazio

negodujući. - Neću trpeti nikakva uplitanja, mlada damo. Sada, kada sam ja grof, zabranjeno ti je da pipneš bilo kakve knjige. Sam brinem o svom poslu. Počevši od tebe. Ako sama želiš da donosiš odluke, onda usmeri svoju lepu glavu na odabir muža. - A šta... ako to ne uradim?” - mucala je sa strahom u stomaku. -

Ako se ne udaš do početka sezone, i ne uspeš da dovedeš nikoga pre nego što tvoj deo

novca potpuno presuši, onda mi ne ostavljaš drugu mogućnost osim da ja napravim izbor. Ako ne izabereš muža do kraja januara – ja ću izabrati za tebe. Pokušala je da sakrije drhtanje dok joj se jeza spuštala niz kičmu. Klimnuo je prema pravnom zastupniku. -

Sada, ako nas izvineš, treba da adresiramo

pozivnice, a zatim ja moram da okupim svoju ženu i ćerke. Desetine gostiju doći će zbog čitanja testamenta. Lady Benfield će želeti da se prva smesti. Rebecca se izmakla nazad dok su dva muškarca projurila pored nje. Kada su nestali niz hodnik,

klonula je nazad na zid i pokušala da umiri svoje srce. Morala je do kraja januara da

pronađe slatkog, ne suviše zahtevnog prosca, oduševljenog da dobije njen miraz – i srećnim da je ostavi na miru. Možda je posle svega Bocka Morrow bio dobar ribnjak za pe canje. Ona može da ostane na selu, daleko od Londona. A njen muž će biti odsutan celog dana, radeći šta god da seoski muževi rade. Možda bi, nakon svega takav brak bio i podnošljiv. Pod uslovom da može da ugovori jedan u toku ova tri kratka meseca. Stisnula je pesnice. Nije mogla da dozvoli da ujak izabere za nju. Izabrao bi nekog

užasnog londonskog kicoša, ili samoživog, nestalnog razvratnika poput tog arogantnog Lorda North Barrowsa... koji je nesumnjivo bio na listi gostiju. Ne samo zbog toga što je bio u vezi sa sestrom prethodnog grofa, već zbog toga što su svi koji su znali Lorda North Barrowsa bili zaljubljeni u njega. Nekada ga je i Rebecca volela.

U očajanju naslonila se glavom na zid. Kakvu je nadu imala od toga da čak privuče seoskog gospodina? Zapravo, Rebecca je toliko bila povređena, da joj je na prvi pogled laknulo kada njeni roditelji nisu imali novca da joj daju još jednu sezonu. Ali oni su je toliko 10

sanjarenje


voleli da nisu hteli da odustanu. Putovali su naporno sve do Southern Cornwalla, u nadi da će dalji ujak njene majke možda biti dovoljno impresioniran lepim manirima i prijatnim licem mlade Rebeccae, da bi ga mogli nagovoriti da finansira njenu drugu sezonu.

Uspelo je. Banfield se složio da finansira njenu drugu sezonu. Rebeccini roditelji bili su ushićeni. Molili su je da im se pridruži na brodu da proslave pre povratka u London zadovoljsto zbog njihovog finansijskog uspeha u Cornwallu. Rebecca je

odbila da im se pridruži. Otkrila je u zamku veličanstvenu biblioteku, i

nameravala je da udahne što je više moguće knjiga pre povratka u njihovu oskudnu iznajmljenu kolibu na periferiji Londona.

Nikada više nije videla svoje roditelje. Samo delove olupine koji su uopšte doplutali do obale.

Kada se završila njena godina žalovanja, Lord Banfield se više nije sećao svog obećanja da finansira drugu sezonu. U celosti je zaboravio da je ona pod njegovim krovom. A novi grof bi je se otarasio u roku od tri krat ka

meseca, šta god da se desi. Trljala je

zglobove frustrirano. Šta ona da radi? Nije imala modernu odeću. Nije imala saznanja o tome šta je trenutno popularno. Nije bila vešta u flertovanju, čak ni u konverzaciji. Provela je prethodnih pet godina ne izbi jajući

iz biblioteke, bilijarskog salona, i lavirinta od živice iza

zamka, gde je sunce tragalo za prilikom da se probije kroz sveprisutne oblake.

Kako bi ona mogla da privuče pažnju neženje,obećavajući ništa više do njenu ruku za brak. Naročito sa Lordom North Barrowsom pod istim krovom, i to baš ovde da vidi njen neuspeh.

Sveci spasite je. Biće izložena neminovnom poniženju. On je verovatno jedina osoba koja se seća njenog imena – tako da je jedini koji bi mogao da pomogne povučenoj usedelici bez imalo talenta u koketiranju da izdejstvuje prosidbu pre nego što

vreme istekne.

To će se srediti. Podigla je bradu odlučno. Ko je bolji od razvratnog vikonta da je nauči kako da uhvati u zamku pravog gospodina sposobnog da ceni njen šarm.

11

sanjarenje


Poglavlje 2 18. oktobar, 1811. Mayfair, London, Engleska

Daniel Goodenham, Lord North Barrows jedva je mogao da čuje svoje misli od kreštavog smeha i promuklih uzvika svojih prijatelja dok su se zanosili u pijanom kadrilu u njegovom prednjem salonu.

U čast njegovog rođendana, svaki tepih i svaki komad nameštaja je uklonio izvan vidokruga, a malu – ali neverovatno glasnu – grupu od šest muškaraca je uveo unutra.

Nije imalo gde da se sedne, ali niko to nije ni želeo. Bilo je previše dobrog vina, toliko muzike, tako mnogo hrane, toliko razdraganosti. Gradska kuća bila je ispunjena prijateljima i terevenkom.

To je bila, bez sumnje, najuspešnija rođendanska proslava od kako je pre devet godina nasledio vikontstvo. Njegova gradska kuća bila je toliko puna gostiju da čak pola od njih nije prepoznao.

Svi su mu naravno čestitali. Za vreme svake muzičke pauze neko bi podigao čašu nazdravljajući Danielu, sledeći trenuci bili bi u vrtlogu šampanjca, tapšanja po leđima i pripitim poljupcima iza zaklona oslikanih lepeza.

Možda je on slavio svoj rođendan, ali neudate mlade dame su u gužvi slavile što su bile na dohvat ruke pravog pravcatog dvadeset šestogodišnjeg neženje. Želeo je da uživa. Prema debitantkinjama on je posedovao titulu i nedostajala mu je supruga – a od takvih okolnosti su nastojale da ga spase. Danima. Satima. Jedva da je uspevao da uhvati vazduha

između susreta sa tim mladim damama, ili od toga što se svaka od njih nadala da će baš njeni ukradeni poljupci baciti na kolena nedostižnog vikonta. Bilo je zabavno na početku. Možda ne pre devet godina, kada je nasledio titulu sa sedamnaest godina i kada nije imao ni najmanju ideju šta da radi sa time, a još manje šta da

12

sanjarenje


radi sa ženom. Mada je brzo naučio. U svim tačkama. Mogao je da potone ili da pli va. I sada evo ga ovde. Nije više bio nezgrapni mladić prestravljen od života pod imenom North Barrows. Sada je on predstavljao ime North Barrows. Vikontstvo je bio čvrsti brod, Danielove diskusije u House of Lords (Kuća lordova) su bile koncizne i ubedlji ve, a pozivi na njegove proslave rado prihvaćeni. Ali, u nekom trenutku, ulizivačka pažnja je prestala da mu laska i jednostavno je postala deo posla. Njegovo imanje je uspešno. Knjige su mu izbalansirane. Pazio je na svoje zakupce. Glasao je za Whig (brit anska

reformistička i ustavna partija koja je zahtevala nadmoć

parlamenta). Branio se od flerta šesnaestogodišnjih lepotica sa očima poput srna koje su se nadale da će svoje izlaske krunisati oglašavanjem braka i udajom. Pitao se da li bi mogao neopaženo da se izvuče na zadnja vrata u svoj pusti vrt. - Moj gospodaru. - Jedan od Danielovih sluga nenametljivo je stajao iza grupe mladih dama koje su se borile da ga namame na valc er. - Stiglo je pismo za vas. - Najzad! - Daniel je uzviknuo kao da je imao pojma odakle je pismo stiglo. Zgrabio je

savijeni pergament iz ispružene ruke svog sluge. -

Hvala, Johne. Drage moje, moraćete da izvinite zbog mog odsustvana kratko vreme,

moram da se posvetim ovoj veoma hitnoj stvari. Biće još mnogo kadrila, ne bojte se. Ne čekajući na odgovor, držao je pismo ispred sebe tako da je baklja osvetljavala put, omogućavajući da njeni zraci padaju na zamazani tekst i nerazgovetni pečat kako bi razdvojio žito od kukolja dok je odlazio sa proslave u svoju kancelariju. Zatvorio je vrata, iako ga niko nije pratio. Vino i muzika bili su u prizemlju. Daniel je

upalio još nekoliko sveća, zatim je pismo stavio pod uglom ispod njihove svetlosti. Ah. Sada je prepoznao pečat. Mora da je pisao grof od Banfielda, iako nije mogao da zamisli zašto bi on na kugli zemaljskoj to radio. On nije kročio na zloslutno tlo grofovog jezivog zamka devet predivnih, od duhova oslobođenih godina. Nije nameravao da uništi njihov trag. Sa malim sečivom, Daniel je prerezao pečat, i odvio pismo. Puni, odvažni rukopis prekrivao je pergament. “ Dragi Lorde North Barrows, U vezi sa pitanjem izmirenja nasleđivanja imovine pokojnog Jonathana Hamblya, 13

sanjarenje


desetog grofa od Banfielda, savetuje se da je Vaše prisustvo hitno potrebno u čitanju njegovog testamenta, koje će se održeti prvog novembra ove godine u zamku Keyvnor u Bocka Morrow, Cornwall. Pozdravi.

Gosp. Timothy Hunt, štitonoša “

Danielova prva pomisao je trebalo da bude stradanje pokojnog grofa. Njegova druga

misao, možda bi trebala da se tiče njegovog očigledno neočekivanog nasledstva. Ali, njegova jedina misao bila je gospođica Rebecca Bond. On ništa više nije žalio, nego izgubljeno prijateljstvo koje je nekada davno delio sa jedinom ženom koja ga je tretirala kao čoveka, a ne kao titulu. Rebecca je bila epicentar Danielovih najboljih i najgorih trenutaka u zamku Keyvnor.

Najbolje uspomene su se desile takođe na Danielovom najboljem rođendanu svih vremena. Tačnije, za njegov petnaesti rođendan. Rebecca je imala dvanaest godina. Bila je dovoljno stara da joj ne treba dadilja, a ipak dovoljno mlada da njeni roditelji misle da nema

ničeg nepoželjnog u tome da njihova ćerka provodi popodne u društvu mladića na njegov rođendan. Ušunjali su se u kuhinju zamka, gde mu je Rebecca pekla keksiće sa suvim grožđem – jedino što je znala da napravi. Imala je mrlje od brašna na njenim sjajnim crnim uvojcima i šećer na vrhu nosa. Mirisala je na cimet. Ukradeni poljupci imali su ukus poput svakog poklona koji je ikad želeo. Keks sa suvim grožđem mu je ostao omiljen do dana današnje g. Rebecca verovatno nije ni razmišljala nežno o njemu. Nekoliko godina kasnije kada je on imao sedamnaest, a ona četrnaest godina, ponovo su im se putevi ukrstili u zamku Keyvnor. Bila je to neka gužva. Daniel se nije sećao povoda. Sve čega se sećao bilo je tih nekoliko trenutaka sa Rebeccaom. Zračila je te noći. U njenoj najlepšoj haljini, njeni crni uvojci bili su skupljeni visoko, njene jedre i sočne crvene usne bile su u suprotnosti sa njenom kožom glatkom poput porcelana. Ali to je još uvek bilo dve godine pre njenog izlaska u društvo, tako da su joj roditelji zabranili da se pridruži zabavi.

Daniel čak nije hteo ni da prisustvuje sve dok nije ugledao Rebeccau. Ako ona ne može da uđe u balsku dvoranu, šta ga to onda mami? Jedino što je želeo bilo je da gleda u njega ispod tamnih trepavica, a njeni obrazi su se zarumeneli poput jabuka, kada ga je pitala da 14

sanjarenje


pleše sa njom baš tu, zato što joj je bilo zabranjeno da uđe unutra. Želeo je to. Trebalo je to i da uradi. Daniel još uvek sebi nije oprostio zbog te noći. Niti je oprostio svojoj baki, Lady North Barrows, zbog njene uloge u tome.

Ubrzo nakon toga, nasledio je vikontstvo, i nije više imao vremena nizašta i ni za koga. On i Rebecca nikada ponovo nisu govorili, baš kao što on nije više govorio sa svojom bakom. Ali Rebecca je je bila gubitak koji ga je uvek pekao.

Ispravio je svoja ramena. Sada kada su njegov život i vikontstvo bili pod kontrolom, bio je u drugačijoj poziciji. Bio je drugačija osoba od one pređašnje. Ovo je bila njegova šansa da to dokaže Rebeccai. Izviniće joj se pružajući joj maslinovu grančicu koju nije mogao da joj ponudi godinama ranije.

Ponovo je pročitao poziv. Zamak Keyvnor bio je udaljen tri stotine milja. Prvi novembar je, dakle, za manje od dve nedelje. Većina drugih gostiju neće stići dok ne bude blizu vreme čitanja. Ako Daniel krene odmah, menjajući konje onoliko često koliko je potrebno da iskoriste svaki tračak dnevne svetlosti, mogao bi da pređe put u tri dana. Još bolje, mogao bi da krene sada. Nije bilo meseca da osvetljav a put, tako da do zore neće moći da napusti London. U stvari, sunce izlazi u šest sati ujutro, a kako je sada već pola četiri, ostaje mu još dva ipo sata da spakuje svoje kovčege, probudi svog sobara, i krene ka prvoj usputnoj stanici.

Gurnuo je pismo u džep svog prsluka, i potrčao prema svojoj garderobi. Smatralo se lošim obrascem ponašanja da se napusti sopstvena rođendanska zabava, ali ako je Daniel želeo priliku da govori nasamo sa Rebeccaom, morao bi da stigne pre ostalih. Nije bilo drugih okolnosti u

kojima je dvoje moglo biti samo, bez podizanja obrva. Čak

nema bolje prilike od toga da budu pod istim krovom. Jednom, kada stignu ostali gosti,

njegova šansa da popravi štetu će nestati. Već je protraćio suviše mogućnosti. Nije mogao da dopusti da se to ponovo dogodi.

Ne gubeći ni jednog jedinog trenutka, prikupio je svoje kovčege i sobara i krenuo prema Cornwallu. Požurili su da uzmu obroke u skromnim kafanama uz put, i zaustavili se na usputnoj stanici onoliko dugo koliko im je bilo potrebno da promene konje, ili da ugrabe nekoliko sati sna.

I dok su ih točkovi njegove kočije neumoljivo približavali zamku Keyvnor, sve o čemu 15

sanjarenje


je Daniel mogao da misli bila je Rebecca.

Kada je prvi put sreo lepu sivooku devojčicu, pre toliko godina, nije imao šta da joj ponudi. Danielov otac bio je zabludeli, drugi sin Lady North Barrows, kojeg je glasno

proglasila kao nepodobnog za titulu. Kada je vikontstvo prešlo na sedamnaestogodišnjeg Daniela, njegova baka čak je još manje bila zadovoljna. Kako je bio ljut na baku zbog n jenog konstantnog nipodaštavanja, nije mogao da ne traži njenu saglasnost... ali barem je mogao da je natera da pojede sopstvene reči. Bacio se na titulu, na imanje, u House of Lords (Kuća Lordova), i proveo nekoliko sledećih godine dokazujući Lady North Barrows da je pogrešila. Na račun svega. Toliko je bio fokusiran na upravljanje i poboljšavanje svakog aspekta vikontstva, da nije mogao da izdvoji trenutak vremena za tako nešto kao jednostavni ples tokom Rebeccaine prve sezone. Sledeće godine, rekao je sam sebi. Sledeće godine imaće sve pod kontrolom, i moći će da se opusti i da uživa u životu. Sledeće godine razmahaće se sa njom u ponoćnom valceru, ako ga neki nitkov ne pretekne u tome.

Ali, sledeća godina nikada nije došla. Rebecca nikada ponovo nije kročila nogom u London.

Nije mu bila potrebna. Ubeđivao je svoje prazno srce. Nisu progovorili od onog ispada u zamku Keyvnor pre nekoliko godina. Jednostavno nisu imali takvu nameru.

Jednom kada je skupio samopouzdanje i ušao u socijalni vrtlog, odmah je bio okružen lepim ženama. Kao vikont u potrazi za naslednikom, mogao je odabrati jednu od ostvarenih mladih dama željnih da budu njegova nevesta. Baka mu je čak namenila jednu ili dva zdrava devojčurka - čija ih je krvna linija činila naročito prikladnim za ulogu buduće vikontese.

Nijedna nije zarobila Danielovo srce. Niti su mlade dame to pokušavale. One nisu želele njega. Želele su titulu, novac, prestiž. Bračni savezi bili su poslovne transakcije. Savršeno su od njega očekivale da za ženu nepristrasno izabere najlepšu, najzdraviju, sa najboljim vezama među njima. Tako se odvijala igra. Znao je da će jednog dana morati da napravi takav izbor. Ali ne danas. Baš sada Daniel nije tražio ženu. Tražio je prijateljicu. Onu koju nikada nije trebao da izgubi. Dve nedelje udaljen od Londona, možda je ono što

mu je tačno bilo potrebno.

Nije mogao podneti da bude odsutan dugo – taj grad je živeo u njegovoj krvi, u svakom 16

sanjarenje


njegovom udahu.

Ali nije mogao da propusti ovu priliku da ispravi grešku. Povredio je jedinu osobu koja ga je gledala kao osobu. Koja ga je poznavala i volela mnogo pre nego što je nasledio titulu. Da se vrate u ono vreme kada su bili nezgrapni mladić i lepa devojka koji su stajali van balske dvorane.

Daniel je povio ramena od sramote. Jedino što je četrnaestogodišnja Rebecca ikada tražila od njega bio je ples. Zbog toga što je njegova baka koja to nije odobravala bila u blizini da može da čuje, on je nipodaštavao njen stidljivi napredak sa mnogo više žestine nego što je bilo zasluženo.

I k ada je njegova baka istupila napred da hladno obavesti

Rebeccau da je to što je jež bez para, već prevazišao svoj položaj usudivši se da razgovara sa naslednikom za kog se pretpostavlja da će naslediti vikontstvo, poniženi Daniel ništa nije rekao u Rebeccinu

odbranu. Sa sedamnaest godina očajnički mu je bilo potrebno bakino

odobravanje. Za sve. Sada je bio dovoljno star da ga nije bilo briga. Nije govorio sa Lady North Barrows od sahrane kada je kritikovala Daniela pred celom porodicom da je nedostojan da se uzdigne sa

titulom. Karikaturisti su se hranili njegovim poniženjem nedeljama. Ali sada se ne smeju. On je upravo ono što je -i ko je - trebao da bude. Uzoran vikont. Pravi pravcati neženja. Bezbrižni gradski razvratnik. Većinu noći je propustio da bud e samo Daniel.

17

sanjarenje


Poglavlje 3 Baš dok je zadnji nagoveštaj sunčeve svetlosti padao za horizont, stenoviti vetrom išibani teren Cornwalla pojavio se na vidiku. Daniel je uspravio leđa. Hladnoća se provlačila kroz pukotine vetrom udarane kočije. Vozač je progutao. - Smračilo se, milorde. Da li da potražim stanicu za odmor? Daniel je odmahnuo glavom, koža ga je peckala zbog neposredne blizine Zamka Keyvnor. - Ne. Nastavljamo dalje. Uskoro smo tamo.

Baš kada je izgovorio te reči, monstruozni zamak se izdiga o iz tame, njegove kule koje su se promolile, bile su još tamnije od beskrajne noći koja ih je prekrivala. Poznata jeza prolazila je kroz njegovu lepljivu kožu dok je kočija kloparala iznad drevnog mosta prelazeći davno isušeni rov i dalje kroz masivnu gvo zdenu kapiju. Zamak je izgledao mračniji nego što se sećao. Veći. Više preteći. Rebecca je bila negde među tim zidovima. Samo treba da je pronađe. Poleteo je iz kočije i popeo se klizavim kamenim stepenicama zamka Keyvnor dok je jaka kiša padala sa tamnog gromoglasnog neba. Grozni pljusak nije samo prikladna dobrodošlica na tlo zamka, već se podsetio da je to jedino vreme koje zamak Keyvnor ima. Ako se desi da sunce zasija iznad

raštrkanog primorskog sela Bocka Morrow, zamak još uvek udaraju ledeni vetrovi obavijeni senkom.

Ignorisao je kišu koja je padala sa vrha njegovog dabrovog šešira i posegnuo za mesinganim zvekirom koji je visio sa čeljusti kamenog lava. Vrata su se u zamahu otvorila, pre nego što je prstima čak dotakao zvekir. Daniel je uspravio leđa. Nema smisla okolišati. Vreme je da se ide pravo u usta zveri. Morris, dugogodišnji batler u zamku, došao je do ulaza baš kada je Daniel skinuo sa glave svoj natopljeni cilindar. Nema smisla pitati ko treba da otvori vrata, s obzirom da batler tek sada stiže.

Zamak Keyvnor nikada nije imao odgovore. Samo pregršt pitanja. 18

sanjarenje


- Lorde North Barrows. -

Batler se nasmešio. - U pravo vreme. Vaša odaja je spremna. -

Daniel nije uzvratio osmeh. Niti je znao kako je to mogao stići u pravo vreme kada nije poslao ni reč o svom predstojećem dolasku, zato što ni sam nije zasigurno znao kada će stići. Dok ga je batler oslobađao od mokrih spoljašnjih komada odeće, četiri sluge su iskrsnule iz mračnog hodnika, i bez poziva odmarširali napolje do kočije koja je čekala. Daniel je pogledao

u mračnu unutrašnjost sa strahovanjem. Ako su sluge znale da stiže,

zašto dođavola nisu upalili jedan ili dva zidna svećnjaka? -

Sluge će ubrzo odneti kovčege u vašu odaju. - Batler je rukom pokazao preme

kamenom stepeništu. - Vatra vas čeka u ognjištu. Naravno da čeka. Nagnuo je glavu, željan da se osuši pre vatre, bez obzira na to kako ili zašto ga njena toplota čeka. Priviđenje se pojavilo na vrhu stepenica. Ne – ne priviđenje. Rebecca.

Njena haljina boje slonovače lepršala je zbog jedne od mnogih promaja u zamku, dajući joj nestvarni oblik siluete sa nejasnim ivicama poput duha. Sa ove daljine, karakteristike

njenog bledog lica bile su zamućene zbog senke. Sjajni tamni uvojci kojih se tako nežno sećao bili su nevidljivi u odnosu na zjapeće c rnilo neosvetljenog hodnika na spratu. Nasmešio joj se. Nije bilo načina da sazna da li mu je uzvratila osmeh. Sumnjao je u to. Poslednji put kada ju je video u zamku Keyvnor, okrutno ju je odbio pred svedocima. A

zadnji put kada je bila u Londonu, uopšte nije razgovarao sa njom. Steglo ga je u grudima. Biće srećan ako ne dođe do odmorišta samo da baci vodu na njegovu glavu. Možda to čuva za kasnije. - Rebecca? -

Zbog toga što uzdignuto stepenište nije imalo ogradu, Daniel je vlažni dlan

spustio na hladni k ameni

zid kako bi održao ravnotežu. Poslednje što mu je trebalo je da se

zbog vlažnih đonova oklizne i pogine pre nego što bi stigao da se izvini. - Gospođica Bond, - dolebdeo je odozgo nežni, poznati glas. - Znam, - Daniel je uzvratio dok je žurio da se popne uz ostatak stepenica. - Rebecca, to sam ja. Daniel. - Znam, -

odzvanjalo je dok se peo na zadnju stepenicu. Njene tamne oči blistale su na

poput porcelana bledom licu. -

Dobro veče, Lorde North Barrows. Verujem da je Morris 19

sanjarenje


pogledao za vaš prtljag. Ah. Dakle, izgubio je privilegiju oslovljavanja imenom. I bio je tretiran sa istom

udaljenom učtivošću, onom koja se koristi kada se dočekuje stranac. Zaslužio je to, a i više od toga. - Molim te, - rekao je. -

Moraš me ipak zvati Daniel. Znam da sam bio gr ozan prema

tebi, i imaš svako pravo da budeš ljuta na mene. Priznajem to. Ponašao sam se odvratno i ovde sam da se izvinim. Bio sam budala i pogrešio sam. - Jesi? -

Svojim tamnim bezizražajnim očima pogledala je pravo kroz njega. - Sigurna

sam da se ne seć am. Mišići su mu se ukočili. Naravno da se seća. Imala je oštriji um od svih koje je ikad sreo. Pretvarajući se da ne može da se seti njegovih zločina, pokazala je da mu nije oprostila, ili da priznaje njegovo iskreno izvinjenje. Prsti su mu se opustili.

Uprkos mračnim senkama slabo

osvetljenog hodnika, Bila je čak još lepša nego kada ju je zadnji put video. Bila je najlepša od mnoštva debitantkinja te godine tokom njenog izlaza u društvo pre pet godina, ali je sada bila zanosna.

Devojački obrazi preobrazili su se u visoke jagodice. Vitki stas dobio je ženstvene obline. Njena nevinost bila je zamenjena misterioznošću. Nije poznavao više ovu Rebeccu Bond. Ali je to želeo. Samo kada bi mogli da izbrišu prošlost. Žudeo je da dosegne do nje. Jednom je dobro primila njegov dodir, njegov zagrljaj.

Večeras je delovala kao da bi ga gurnula sa odmorišta. - Dopada mi se tvoja haljina. -

Daniel je bio zahvalan što je tama prikrila njegov trzaj na

tako glup komentar. Bio je srećan što je živela tako daleko od Londona. Po njegovoj dosadašnjoj večerašnjoj uglađenosti, ona nikada ne bi poverovala da bi iko mogao uzeti u obzir da može da ga osvoji. Međutim, zaista mu se dopada haljina. To je bila ona koju je nosila kada ju je prvi put ugledao preko puta prepune ulice u Londonu. Pogled na nju mu je oduzeo dah. Do trenutka

kada se sabrao, ona je već otišla. -

Sećam je se, - rekao je kada nije odgovorila. - Nosila si je tokom tvog izlaska u

Londonu. Izvila je crnu obrvu. -

Kako pažljivo od tebe da ukažeš na zastarelost moje odeće. U

pravu si. Ova haljina je užasno izašla iz mode. 20

sanjarenje


Savršeno. Borio se protiv nagona da ne zagnjuri lice u dlanove. To uopšte nije ono što je nameravao da kaže. Mora da zna da nije imao nameru da je uvredi. Zar ne? Ili svaka reč izgovorena iz njegovih us ta

izaziva sumnju, s obzirom na to kako se ponašao prema njoj u

prošlosti? Ispružio je dlan. - Rebec… Gospođice Bond... Prekrstila je ruke. - Mora da ste veoma umorni. - Zbog putovanja ovamo? - Napravio je grimasu. Da. Naravno da je Rebecca shvatila koliko je brzo putovao. Pozivnica tek samo što je bila poslata, a ona je više nego sposobna da

računa. - Ja...nije bilo tako loše. Zaustavljao sam se na usputnim stanicama da spavam. Njen učtiv osmeh nije joj stigao do očiju. - To mora da je prijatna promena. Prema onome što novine nagoveštavaju vi uopšte niste tip koji mnogo spava. - Ja, ah... -

Vrat mu se zažario se na tu implikaciju. Proklinjao je. Društveni bilteni su

voleli da insinuiraju skrivenu romantiku svaki put kada bi plesao, ili čak progovorio sa žen om bilo kog bračnog statusa, ali on je naučio da ignoriše ogovaranja. Ono što nije znao je da su se glasine proširile sve do Southern Cornwalla. Kako da je uveri da nije bezosećajni razvratnik, iako sve činjenice dokazuju suprotno? Prebacio je svoju težinu . - Ne treba verovati u sve ono što pročitamo u novinama. -

Dakle, kakvo razočarenje. - Naslonila se nazad. - Nadala sam se da su glasine prilično

potcenile stvar. Trepnuo je. -

Ti ...šta?

Potrebno mi je da pronađem savršenog razvratnika. Ne zbog razonode, naravno, već

zbog tutorstva. Nameravam da što pre uhvatim u zamku prikladnog muža. - Ti...šta? - ponovio je u neverici. - Ne

plašite se, - rekla je. - Nisam mislila na vas. Tražim nekog ljubaznog, učtivog,

cenjenog, idealnog, pravog Cornwallskog gospodina koji ceni dobru biblioteku i spokojnu

lepotu okeanskog zalaska sunca. Kako sam shvatila da sam beznadežna po pitanju prakse u umetnosti flertovanja, a sama ne mogu da se setim nikog drugog koji je vičniji od vas. Njegova vilica je spala. Uspela je u i stom dahu da njegovu reputaciju natakne na ražanj i

da traži njegovu pomoć. Divno. Jedini razlog zbog koga je on neznatno prikladan za zadatak, je zbog toga što je potpuno neprikladan na svaki drugi način. Za nju nije bio ni ljubazan, ni učtiv. Njegova rep utacija bila je daleko od ugledne - ili 21

sanjarenje


mirne. Bez obzira na to koliko je strastvenih govora održao u House of Lords (Kuća lordova), njegova flertovanja su bili jedine aktivnosti koje su bile vredne pomena u novinama.

Nasmešila mu se anđeoski. - Sigurno možete posvetiti trenutak slobodnog vremena tokom vašeg kratkog boravka, dajući čas ili dva staroj drugarici. - Šta želiš da uradim? - I sama pomisao na to izazvala mu je vrtoglavicu. - Časove? -

To je sređeno onda. Videćemo se sutra. - Okrenula se i odlepršala duboko u mračni

hodnik, zastavši samo da ga pogleda preko ramena promrmljavši. - Slatki snovi. Daniel je zurio za njom sve dok nije više mogao da oseti njeno prisustvo, ili njen nevaljali osmeh među senkama koje su igrale. Časovi. O koketiranju. Tako da Rebecca može da uhvati u zamku prijatnog gospodina. Protrljao je lice. U redu. Ako je to ono što je potrebno da bi ponovo govorila sa njim, neka tako bude. U stvari, sudbina mu je pružila savršen izgovor da zasluži njen oproštaj – čak iako to znači da joj pomogne u provodadžisanju za nekog drugog. Uostalom, bila je u pravu oko jedne stvari. Bili su sasvim pogrešni jedno za drugo. Uvek su bili. U svakom slučaju nije bila zainteresovana za ulogu vikontese, čak i kada bi joj dao tako budalastu ponudu. Želela je selo i tišinu. I prezirala ga je. S obzirom da je on obožavao grad, Kuću Lordova, i da... noćni život. London mu je bio u krvi.

Dakle, naravno da može da pomogne staroj prijateljici da uhvati u zamku nekog seoskog dosadnjakovića, paroha, bez prljavih emocija na putu i komplikovanja stvari. Može li?

22

sanjarenje


Poglavlje 4 Rano sledećeg jutra, mimo običaja, Rebecca je sama prekinula post u svojoj spavaćoj sobi, a da bi skupila hrabrost da se suoči sa Danielom na svetlu dana. Videvši ga sinoć bilo joj je i lakše i teže nego što se plašila. U jednu ruku, to je bio Daniel. Uvek se radovala što ga vidi, koliko god je mogla da se seti. U drugu ruku, bio je takođe i Lord North Barrows. Srcolomac. Onaj koji uništava žene. Imun na njen sumnjivi šarm. Ovog neodoljivog razvratnika u svim društvenim biltenima su prikazivali kako je spreman da sklizne u senke sa svakom ženom sa podignutim grudima. Isti nadmeni gospodin kojeg Rebecca nije uspela da izazove na jednostavni ples, što je bilo mnogo manje od jednog od njegovih čuvenih napastvovanja. Jednom njen prijatelj, a zatim je postao stranac. Još uvek boli. Ne onoliko kao onog dana kada ju je ponizio pred njenom porodicom, ili onda kada ju je

odbio pred celom svitom, ali bol je još uvek bio tu. Još uvek svež. Još je bo lelo. Mrzela je njegov dobar izgled i blistave zelene oči. Mrzela je gomilu njegovih prijatelja i okean voljnih žena

željnih da ga dočekaju na njihovim obalama. Mrzela je njegovu

sposobnost da ne primeti, da ne mari. Nije mu značila ništa više od neke žen e koja se lako zaboravlja, Lady A – ili

gospođica B – koju bi skovitlao u usamljenom kutku za trenutak ili

dva pre nego što pređe na sledeću žensku koja će se usput baciti na njega. Rebecca ne bi bila jedna od tih žena. Ona je već bila jedna od tih žena. Već je znala kako je to kada nikada više ne pomisli na vas. To joj je možda bila najteža lekcija u životu, ali je konačno naučila lekciju. Daniel Goodenham nikada nije bio za nju. Čak ni sada, ili za nekoliko dana. Sve što je Rebecca znala, je da je on već zaboravio njihov razgovor prethodne noći. Bio je nepouzdan i nestalan muškarac i samo ga je zanimalo ono što odmah može da ga zadovolji. Svi su to znali. Plemstvo je tračarilo o tome. Društveni bilteni su raspredali o tome. A ipak, svake godine, od mnoštva žena svaka se trudi da baš ona bude ta koja će ga promeniti. Ako je Rebecca išta naučila tokom godina, to je bilo da niko ne može da promeni um druge osobe. A još manje kompletnu njegovu ličnost. 23

sanjarenje


Ako i kada Daniel odluči da se oženi, on će to i učiniti. D o tada, ni drhtavi prsluk, ni našminkane oči povrh oslikane lepeze, ni strastveni valcer neće ga dovesti u iskušenje da se odrekne svoje slobode. Samo bi budala to pokušala. Rebecca je bila praktična. Njen ujak je bio spreman da ponudi miraz od pet stotina funti, koje nije nameravala da protraći na haljine za muzičke koncerte i operu u nadi da će privući bračnu ponudu od nekog broja arogantne plemenite gospode poput Daniela. Što dalje ostane od Londona, to bolje. Kada se pomodni Lord North Barrows oženi, ni je želela da bude u blizini da to vidi. Nakon što se kritički pogledala u ogledalu koje je držala u ruci, napustila je svoju spavaću sobu. Mrzela je sebe što je potrošila sat vremena na uvijanje svoje kose i ispravljanje njenih poruba, ali ju je njegov isprazni komentar o njenoj haljini povredio.

Proklet bio, bilo joj je važno njegovo mišljenje. I da, još je nosila iste haljine koje je nosila za vreme svoje debitantske sezone, zbog toga što je to bilo poslednji put da je kupila nešto novo. Njeni roditelji su umrli ubrzo nakon toga, njen život se sveo na život unutar zidina zamka. Gosti su se retko pojavljivali, i nikada njoj u posetu, tako da je bilo lako zaboraviti da je

postala trenutak zamrznut u vremenu, baš isto kao i ispucala oslikana lica koja su prop adala u hodniku sa portretima. Škripala je zubima. Ni ne shvatajući to, postala je jedan od duhova zamka.

Kada je stigla do stepenica, videla ga je kako korača u hodniku ispod. Nije je još ugledao. Bio je suviše zauzet uspravljanjem svog zimskog kaputa i povlačenjem ivica kravate. Neuvežbanom oku takvo hodanje i mrmljanje moglo je da liči na nervozu. Svakome ko je ikada pročitao društveni bilten, u drugu ruku, mnogo je verovatnija okolnost da je lenji Lord North Barows proklinjao Rebeccu što ga je probudila pre podneva. Sobarice su obećale da neće spominjati ko je poslao poslužavnik sa mirisnim meko kuvanim jajima u sedam sati ujutro. Ali Daniel je znao. Rebecca se nacerila. -

Da li si već došao sa planom? - dobacila je dok se spuštala niz stepenice. - Trebalo bi

da vežbam na svakom neženji koji dolazi zbog čitanja testamenta. - Treba da napravim plan? - Okrenuo se ka njoj zapanjeno. - Ne znam

počnem. To je tvoj plan. 24

sanjarenje

čak ni odakle da


- Nije

moguće da je to istina. - Zagledala se u njega nevino raširenim očim a, dok je

stizala do stepenice u podnožju. - Ti si muškarac, a ja sam žena. Mogu se zakleti da su jedino muškarci sposobni da prave planove. - Ha, - zarežao je. - Ti si ona koja je pametna. Uvek si to bila. -

Užasno si brutalan, - jedva je izgovorila dodat no lepršajući svojim trepavicama. -

Kakva grozna uvreda. Naravno da dama pazi da ne bude pametna. Kako bi onda mogla da

pronađe muža? - Da li želiš inteligentnog muškarca, ili imbecila? - kiselo je uzvratio. -

Većina muškaraca možda želi ispraznu ženu, ali takav tip je poslednje što treba da

prihvatiš. Izvila je obrvu. - Nisi me video pet godina, a nisi govorio sa mnom devet godina, Ali

znaš kakvu vrstu gospode više volim? Onda reci. - Kao prvo, potreban ti je neko ko je pametan kao ti. U drugom slučaju, ili ćeš ga pojesti

živog, ili ćeš postati sopstvena senka, trudeći se snažno da ostaneš ispod njegovog nivoa. Danielove zelene oči bile su smrtno ozbiljne. - Obećaj mi da nećeš dopustiti da se to dogodi.

Rebecca nije obećala. Grlo joj se neprijatno steglo i naterala je sebe da skrene pogled pre nego što on shvati koliko su njegove reči delovale na nju. Ne. Ne njegove reči. Već ideja da on možda brine šta joj se događa. Ili šta bi joj se moglo dogoditi jednog dana. Kada pronađe muškarca koji će je želeti. - Hajde, - rekla je. - Želiš li obilazak po - Mrzim ovaj zamak, -

zamku?

rekao je naježivši se. - Uvek sam ga mrzeo. Vrištanje u kuli,

ledena promaja, i ništa se nikada nije promenilo od kada sam ga napustio... Uopšte se ne bih vratio, da nisam želeo da te vidim, i da se konačno izvinim. -

Kako je to neobično. - Lupkala je svoju bradu. Takvi prazni komplimenti možda

prolaze u Londonu, ali ne i u Bocka Morrow. - Da li si apsolutno siguran da si se pojavio

ovde nakon pet dugih godina, zbog toga što si umirao da me vidiš, a ne zbog toga što si dobio poziv koji se odnosi na nasledstvo. Obrazi su mu se zajapurili. - Ne želim da se svađam sa tobom. Barem toliko veruj. -

Gospođica Bond, - podsetila ga je. Postavljanje granica je bila jedina stvar koja je

mogla da sačuva njeno srce. - Volim zamak Keyvnor. Postao je moj dom. Ne veseli me da ga 25

sanjarenje


napustim. - Onda zašto ga napuštaš? - Namrštio se. - Mislio sam da ćeš želeti da

grebeš da dovučeš

nekog seoskog gospodina. - Nemam baš neku posebnu želju da stavim sebi okove na nogu, - priznala je. - Novi grof

ima više nego dovoljno neudatih kćeri za koje treba da pronađe momke, nije mu potrebno da doda i usedelicu na svoju listu odgovornosti. - Teško da si sa dvadeset dve godine usedelica, - Daniel je rekao grubo. Nasmejala se suvo. - Nije li tako? Bacio je pogled na stranu. -

Hajde da preskočimo obilazak. Što manje skitamo niz

mračne hodnike, to bolje – a pored toga, to i nije aktivnost koju treba da radiš sa drugim muškarcima. Ako treba da vežbamo flertovanje, to treba da bude negde gde će zapravo biti potrebno da upotrebiš malo koketiranja. Klimnula je. -

To ima smisla. Da li ste možda mislili na prednje vrtove? Ili serviranje

šoljice čaja? - Pretpostavljam, da sam pomislio na

londonske balske dvorane. Možemo otići u muzički

salon. Mogu da vas učim da plešete. - Njegove reči su utihnule kada je konačno zapazio izraz na njenom licu. - Zanimljivo. -

Pogledala ga je ljutito, stegnuvši čvrsto zube. Imao je više nego dovoljno

mogućnosti da joj dodeli ples. Neće mu dopustiti da je pon ovo ponizi. - Neće biti dodirivanja. A ja već znam da plešem. Barem je imao milosti da izgleda zbunjeno. - Naravno da znate. Nije trebalo ni da ponudim to. - Niste trebali to da ponudite danas, - promrmljala je. - Znam da si se setila. - Posegnuo je za njenim rukama. -

Možemo li ...

Zadržala je ruke ispod grudi. - Ne. Uzdahnuo je i gurnuo svoje ruke iza leđa. - Bez obzira šta misliš, žao mi je što sam se prema tebi poneo tako otrcano. Shvatio sam da je nemoguće da izvinjenje godinama nakon događaja poništi prošlost, da ne zaslužujem da se prošlost izbriše. Ali ja sam iskren. Trebalo je da plešem sa tobom, Rebecca. I od tada žalim zbog toga. Njeno srce je izdajnički želelo da mu veruje. Njegove reči bile su sve što je oduvek želela da čuje. Na žalost, nisu bile istinite. 26

sanjarenje


-

Toliko si žalio za propuštenom prilikom da si me kada sam došla u London zbog mog

izlaska u društvo ponovo odbio? - Dopustila je da se skepticizam oseti u njenom glasu. Rukom je provukao kroz svoju kosu. - Verovala ili ne...da, jesam. - U pravu si. Ne verujem ti. - Ruke su joj drhtale zbog zamisli da on veruje da je

dovoljno budalasta da neprozre njegove laži. Lepe reči i prazna obećanja možda prolaze kod londonskih debitantkinja. Možda bi prošla i kod same Rebecce kada je bila tih godina. Ali sada je želela nešto više. Nešto stvarno. Nešto što će trajati zauvek. A oboje su znali da to nešto nije bio Daniel. - Prednji vrt onda, -

rekla je žustro, kao da se njihova rasprava nije dogodila. Nije bilo

svrhe svađati se oko veze koju nikada neće i mati. Najbolje što može da uradi je da se usmeri na obezbeđivanje sopstvene budućnosti. A najbolje mesto za to bio je veoma vidljiv prednji vrt. A prošlo bi mnogo vremena pre nego što bi uopšte poželela da bude nasamo sa Danielom. Čak i za vreme čaja. Ponudio joj je ruku. Ignorisala je to. Rebecca je shvatila da on nesumnjivo misli kako je

ona sitničava i gruba, ali istina je bila da je pravilo nedodirivanja bilo zbog njene sopstvene bezbednosti. Kada bi ga dodirnula...kada bi sebi dozvolila da se pita kako bi joj bilo u

njegovom zagrljaj, kada bi dopustila sebi da poželi da je ponovo drži, što je zapravo i pomislila ovog časa... Kako bi se onda ikada mogla zadovoljiti nečim manjim od toga? Prihvatila je plašt od batlera, i ona i Daniel su jedno pored drugoga hodali silazeći niz stepenice do prednjeg vrta. Izabrali su nasumice svoju putanju kretanja i počeli da šetaju cik cak između trouglova savršeno podšišane trave i rombova jarko obojenog cveća. Nakon nekoliko trenutaka napregnute tišine, bacio je pogled na nepregledno plavo nebo. - Ne pada kiša. - Fascinantno, - rekla je šaljivo. - Kome je potreban almanah kada si ti u blizini? - Gle, gle, bez trivijalnosti,- podsetio ju je zatresavši prstom. - Trebalo bi da flertujemo. - A ti bi trebalo da si dobar u tome. - Podigla je obrvu da sakrije osmeh. -

Biću šokirana

ako otkrijem da je ’Ne pada kiša’ sve što je potrebno da bi londonske devojke pale na kolena. - Iz nekog razloga, ne mogu da igram tu igru. njom. - Sa tobom je

Prestao je da hoda da bi se suočio sa

drugačije. Mogu da kažem da miris svežih ruža bledi pored mirisa tvoje

kose, ili da me tvoje sive oči proganjaju, zbog toga što su iste boje kao oluja na okeanu, a sa tobom bi to zapravo bila istina. Ali kad god sam u tvom prisustvu, moj mozak gubi 27

sanjarenje


sposobnost da bude pametan, ili

romantičan.

Sa tobom, to bi zapravo bila istina.

Zagledala se u njega, zanemevši...a više nego malo laknulo joj je što razvratnik nije bio u vrhunskoj formi. Da je bio, možda ne bi bila dovoljno snažna da mu se odupre.

POGLAVLJE 5

Nakon što je sama večerala u svojoj spavaćoj sobi, skupila je dnevne knjige imanja koje je trebalo da vrati u grofovu kancelariju i umesto toga se uputila u biblioteku. Novi Lord

Banfield je otišao da dovede svoju porodicu, to znači da je p reostalo malo vremena pre nego što njena samostalnost ne nestane zauvek. Smestila se na ležaljku ispred vatre sa gomilom knjiga i svojim prenosivim pisaćim stolom. Posle svog ovog vremena, malo je ostalo vremena za reviziju, ali je želela da se uveri da će novi grof po mogućnosti početi sa što čistijim stanjem u računima. Toliko je bila udubljena u podudaranje brojki, da je bilo potrebno nekoliko drugih

trenutaka da njen nos konačno registruje iznenada miris tople čokolade u vazduhu. Rebecca je pogledala preko ramena i zamalo prosula malo mastila kada je otkrila da Daniel stoji na 28

sanjarenje


vratima sa dve šolje vruće, sveže čokolade koja se pušila. Rukom je dotakla svoje ubrzano srce. -

Tvoje skrivanje me je skoro na smrt preplašilo.

Obični pogled nije skrivanje, - ispravio ju je, dok joj se pridruživao pored vatre. - Ako

želiš da vidiš šta je skrivanje, drži oči nad poslugom u ovom zamku. Oh, tačno je, sam ne možeš nikada da ih do kraja uočiš među mračnim uglovima i udubljenjima. Zbog toga što su suviše zauzeti skri vanjem. Nacerila se iza oboda svoje čokolade koja se pušila. - Kakva bujna mašta Lorde North Barrows. Niko se ne skriva oko zamka Keyvnor, osim duhova.

Zadrhtao je, a to nije u potpunosti delovalo lažno. - Kako možeš da živiš ovde, znajući za sve užasne stvari koje su se dogodile. Toliko mnogo smrti. Prethodna grofica, njeno dete, sve te tragedije koje su zadesile sestre De Lisle i njihovu decu... Zar te to ne uznemiruje? - To jeste šokantno, - složila se, - ali ideja o prokletstvu me nikada nije uplašila . Ni to ne

treba da te brine. Delimo jasnu prednost po tome što nismo u srodstvu sa sestrama De Lisle. Nije delovao uveren. -

Prema onome što sam ja shvatio, nisu svi duhovi koji su

proganjali zamak bili članovi porodice. - Ne, ali u u zamku. -

tim slučajevima, njihove je smrti prouzrokovao član porodice koji ih je vezao

Rebecca je pijuckala svoju čokoladu. - U svakom slučaju neću još dugo biti pod

ovim krovom. Sve dok ne zamenim ove dnevnike pre povratka novog grofa, on neće imati razloga da me ubije. Vidl jivo ravnodušan, Daniel ju je ravno pogledao. - Tvojoj šali nedostaje humor. - Evo ga opet. Puniš mi glavu laskanjem. Nije ni čudo što kosiš sve po Londonu. - Zaprepašćen sam što nemaš sa kime da flertuješ, - promrmljao je u svoju čokoladu.

Nasmešila se. Ona stvarno ne bi trebalo tako da ga muči. Sada kada je posedovao titulu i profitabilno imanje, jadni vikont nije bio vičan borbi umova kao što ona nije bila vična umetnosti koketiranja. Ono malo što ga je videla u Londonu bilo je više nego dovoljno da rasvetli ogromno more ulizica koji su ga uporno pratili na svakom koraku. Dok je Rebecca

nedelje i mesece često provodila bez razgovora uopšte. Čak ni sa poslugom. Daniel je bio u pravu. Oni su bili skloni da se skrivaju. - Zašto imaš Beanfieldove knjige? - Daniel je odmah pitao. Sela je uspravno. -

Upravnik kojeg su držali, bio je ili neoprezan ili potpuno neadekvatan

za zadatak. Napola sam sigurna da njegove brojke dolaze više iz nagađanja, nego od 29

sanjarenje


sabiranja. Nagnuo se napred. - Šta radiš kad otkriješ -

grešku?

Ostavim poruku da štrči iz takve stranice. Sve do nedavno mislio je da je knjige ukleo

matematički naklonjen duh, tako da je preuzeo brigu da što pre ispravi njegove greške. Daniel joj se nacerio. - A sada? - Sada, - rekla je sa uzdahom, - on shvata da

nije bilo ništa više natprirodno, nego

usedelica sa glavom za brojke. Ne sumnjam da će od sada moje poruke biti biti bacane pravo u vatru. - Ne

možeš kriviti jadnog čoveka, - Daniel je rekao ozbiljnog lica. - Šta je verovatnije,

biti proganjan zbog matematički opsednutog duha, ili zbog

žene sa glavom za brojke?

Smejući se, Rebecca je bacila jastuk na njegovu glavu. - Nikad mi to nije palo na pamet, - rekao je dok je hvatao mali jastuk, - ali ti bi postala

neverovatna guvernanta. Ne samo da imaš briljantni um, nego i sposobnost da budeš stroga kada je neophodno, a poletna i zabavna kada nije.

Rebecca nije rekla ništa. Zamisao da ona traži zaposlenje Danielu nikada nije pala na pamet, zbog toga što žene njegove klase nisu postajale guvernante. One su postaj ale grofice i vojvotkinje.

Ona je, sa druge strane, postala siroče, a zatim i usedelica. Možda je veoma dobro shvatala matematiku – i

pročitala je skoro svaku knjigu u Banfieldovoj biblioteci, ali to nije

značilo da je nameravala da postane guvernanta. Nij e imala pisma preporuke. Bila je bez iskustva. Podizanje dece zahteva mnogo više veština, a ne samo glavu za brojeve. - Nisam sigurna da imam strpljenja koje je potrebno da bi se bilo dobra guvernanta, -

rekla je priznajući. Pokazao je rukom na gomilu knjiga. -

Imaš dovoljno strpljenja za brojke.

- Brojevi ne uzvraćaju drsko. - A računanje je bilo - Znaš li nekoga kome je

daleko lakše. Podigla je obrve.

potreban upravnik...ca?

Na njeno iznenađenje, zamislio se mršteći kao da ozbiljno shvata njeno pitanje, ili kao da je shvata ozbiljno, i da ne sumnja da ona može da obavlja takvu ulogu, ako bi gospodin bio voljan da zaposli ženu upravnicu. -

Iskreno, želeo bih da si bila u odboru za popis ovog maja, - prevrnuo je očima u znak

sećanja. 30

sanjarenje


- Imali bismo korist od nekoga sposobnog da barata sa brojkama i statistikom. Zagledala se zbunjeno u njega. Nije bila sigurna da li je najbolji deo njegovog govora bio

onaj deo gde on smatra da je vešta za zadatak upravljanja drugim nacionalnim popisom... ili činjenica da je pomislio na nju kada se to dešavalo. - Volela bih da sam bila deo odbora, - rekla je tiho.

Zločesto joj se nasmešio. - Šteta što ne možeš da postaneš vikont i da mi se pridružiš. Uzvratila mu je osmeh. -

Radije bih bila vojvoda, da imam viši rang od tebe.

- Već imaš viši rang od mene, - rekao je tiho. - Uvek si imala.

Pocrvenela je i skrenula pogled, simulirajući iznenada veliki interes za nastavak revizije Banfieldovih knjiga. To je ono zbog čega je on bio opasan. Ne zbog njegove reputacije razvratnika, ili

njegovih raskalašnih prijatelja, i života u traženju zadovoljstva, već zbog toga

što je iza svih tih besmislica stajao britki um i pesničko srce. Naterao ju je da želi stvari koje nije mogla imati. Da sanja ono što nikada ne može biti. Nije mogla da bude v ojvoda. Nije mogla čak ni biti vikontesa. Bila je samo dosadna usedelica, koja se mešala u tuđe poslove, zato što nije imala svoje. Da li, ili ne našla seoskog prosca pre čitanja testamenta, neće osećati ništa osim olakšanja kada se Lord North Barrows vrati u London. Možda će kada on zaista ode zauvek, njeno srce moći konačno da počne da se zaceljuje.

31

sanjarenje


Poglavlje 6 Daniel je ispravio rukave svog plavog vunenog fraka. Imao je u najboljem slučaju jednu nedelju da zaradi Rebeccin oproštaj pre nego što ostali gosti pristignu u zamak Keyvnor kao čopor skakavaca. Jednom kad konačno nestane mogućnost da nasamo razgovaraju, neće biti druge prilike. Nije mogao da dopusti da se to dogodi. Vetar je zavijao kroz kule. Daniel je pogledao kroz prozor u mr ačno

nebo. Ignorisao je

iznenadnu strepnju zbog slutnje. Zalazak sunca bilo je savršeno vreme da otvori bocu vina sa starom prijateljicom. Možda će večeras moći početi da ostavljaju prošlost za sobom. Odlučno je izašao iz svoje spavaće sobe i uputio se u unutrašnjost zamka. Pre nego što je stigao do vinskog podruma, ugledao je pravi objekt svojih želja kako nestaje kroz otvoren prolaz u zadnjem delu poseda. Rebecca je upravo ušla u salon za bilijar. Nasmešio se samom sebi dok je žurio niz hodnik da je stign e. Pre mnogo godina, tokom iste godine kada su keksići sa suvim grožđem postali zauvek njegov omiljeni desert, Rebecca i on su se ušunjali u bilijarski salon i on ju je učio da igra bilijar. Igrala je očajno, naravno. Jedva je uspevala da udari svoju lopti cu u pravom smeru, dok je mnogo manje crvenu lopticu upućivala na odgovarajuću martinelu. Ipak su celo popodne proveli razgovarajući o svemu i svačemu i smejali se dok ih obrazi nisu zaboleli. Daniel nije toliko uživao u bilijaru ni pre ni posle toga. Prešao je prag baš kada je Rebecca završavala postavljanje crvene loptice na mestu za loptu na zelenoj bilijarskoj tkanini. - Nema loptice za mene? - pitao je dok je ulazio u sobu.

Pogledala ga je iznenađeno. - Želiš da igraš? - Koji gospodin ne bi poželeo da igra bilijar sa prelepom ženom?

Njene oči odlepršale su ka nebu, ali je namestila belu lopticu na vrh stola, i rukom mu pokazala da pređe na svoj udarac. Radije nego da cilja u karambol, poslao je svoju loptu da leti po dužini na drugi kraj stola, gde se odbila od martinelu i otkotrljala nazad odakle je i krenula, na oko dvadeset pet 32

sanjarenje


centimetara od glavne martinele. Nije mogao da se seti da li ju je naučio ovu metodu vraćanja same loptice do martinele što je bliže moguće kako bi se utvrdilo ko je bio prvi, ali pre nego što je mogao da objasni o čemu se radi, Rebbecca je postavila svoj štap i udarila. Njena lopta prešla je glatko preko zelene čoje, dotakla udaljenu martinelu i glatko prošla pored mesta odakle je prvi put poletela, da bi se zaustavila tik uz j astuče.

To je bio najsavršeniji lob udarac koji je Daniel ikada video u svom životu. Pročistio je svoje grlo. - Da li bi želela da ideš prva? Ugao njenih usana se trznuo. - Ne želiš da krenem prva. -

Tvoja greška, - rekao je, slegnuvši ramenima dok je postavljao svoj štap. - Prvi koji

postigne osam poena pobeđuje. Prvi udarac bio je klasični rikošet od crvenu lopticu i osvojio je prvi poen. Drugi udarac dokačio je crvenu lopticu neznatno u centar, ali je postigao još jedan poen. Treći udarac, međutim, je bio malo previše unutar trougla da bi se propisno smatrao dobrim. Pogledao je u Rebeccu krajičkom svog oka. Ona mu je mirno uzvratila pogled. On bi to računao kao poen. Oborio je svoj bilijarski štap. Rebecca je izgledala kao da nije bila ni impresionirana, ni ne impresionirana njegovom

dotadašnjom igrom. Uprkos tome što je postigao tri zaredom, izgledalo je kao da je jedva obratila pažnju. Odlučan da je zaseni, nanišanio je udarac za dva poena, nameravajući da udari njenu loptu sa karambolom, sve u jedno m

udarcu. Ali zbog neobjašnjivo nestabilnih

prstiju, jedina loptica koju je uspeo da udari bila je njegova. - Moj red? - pitala je raširivši očaravajuće sive oči. Odmakao se nazad od stola i naklonio se. - Miledi.

Prešla je kredom po svom štapu, apsolutno ne trošeći vreme da se muči da nacilja svoj potez, odmah postigavši dva poena rikošetirajući crveni karambol od bočne martinele i udarivši u njegovu lopticu. Grlo mu se osušilo. Bez pauze između udaraca, pogodila je drugim udarcem dva poena, zatim treći, a onda i četvrti. - To je osam, -

rekla je žustro. - Pobedila sam. Hvala ti što si igrao sa mnom Daniele.

Bilo je baš poučno. Uzvratio joj je slabim osmehom. Ili je bar pokušao. Čitavo telo bilo mu je kao puding. 33

sanjarenje


Delimično zbog toga što je zadobio najbrže i najveće bilijarsko mlaćenje i uništavanje u svom životu. A delimično i zbog toga, bilo da je to shvatila ili ne... Rebecca ga je konačno ponovo nazvala Daniel. - Pa... - uspeo je da izgovori.

Naslonila se na bilijarski sto, i poentirala još jednim udarcem dva poena. I još jednom. I još jednom. Potpuno se izgubio u brojanju koliko je poena zaradila i umesto toga se koncentrisao na divljenje njenoj formi. Bila je veličanstvena. Majstor. Nikada pre nije shvatao kako bi poniženje za bilijarskim stolom moglo strasno da izazove njegovu požudu. Da nisu bili u ukletom zamku Keyvnor, voleo bi da odigra sa njom sasvim drugačiju igru na zelenoj površini stola. Kada je izvođenje nemogućih udaraca postalo dosadno – ili su možda njene tanke ruke postale umorne – Rebecca je spustila kraj svog štapa na pod

i izvila obrvu. - Želiš li ponovo

da igraš? - Uh... - uspeo je ovog puta da izgovori.

Liznula je svoje usne dok je polako kredom prešla po štapu. - Mogu da ti pomognem sa pravilnim stavom ako želiš. Sve je u položaju kuk ova. - Nemam pojma šta se sada upravo događa, - izustio je kroz odjednom stisnuto grlo, - ali

ako to uključuje da me dodiruješ, dobrovoljno ću vežbati cele noći. Njene sive oči srele su se sa njegovim dok je raznosila višak krede sa vrha svog štapa. Žao mi je. Nema dodirivanja. Pantalone su mu se zategle i brzo je klimnuo. - Bez dodirivanja je definitivno najmudrija zamisao u ovom trenutku.

Polegla je svoj štap na zelenu površinu stola i smestila svoju pozadinu gore na drvenu ivicu bilijarskog stola. - Da

li igraš često tamo kod kuće?

Otkrio je da mu je teško da se koncentriše. Sve što je mogao da misli je da se u roku od pola sata pretvorila od najintrigantnije žene koju poznaje u verovatno najfascinantniju ženu na planeti. Bila je neverovatna. Poželeo je da može da je povede sa sobom kući. Ne samo zbog živih znojavih fantazija koje su sevnule kroz njegovu glavu kada je sela na ivicu stola sa svojim kukovima savršene veličine, već zbog hiljadu drugih razloga. Voleo bi da gleda kako tuče do nogu svakog od njegovih raskalašnih prijatelja u karambol bilijaru. Voleo bi da dobije njeno mišljenje o nekoliko investicija o kojima trenutno 34

sanjarenje


razmišlja. Voleo bi da čuje šta misli na desetine pitanja koja je donosio u Kuću Lordova na debatovanje. Voleo bi da je vodi na ples. U Gunter’s Tea Shop na sladoled. U Vauxhall zbog vatrometa.

Možda ako bude dovoljno zatečena romantikom trenutka, možda mu čak i dopusti da je poljupcem obori s nogu.

Zavrteo je glavom kada ga je realnost još jednom spustila na zemlju. Sve ono što je najviše voleo kod nje bile su iste one osobine koje je njegova baka smatrala užasnim i neopravdanim. Udovica ne samo da je imala krute zamisli o tome šta treba da bi se postalo vikontesa, već je takođe imala i društveni uticaj da njegov život pretvori u p akao ukoliko odstupi od njenog diktata čak i na trenutak. Ako njegova baka nije odobravala Rebeccu ranije, bila bi okrutna ako bi pretpostavljala

da Rebecca još jednom stoji na putu njenim željama. Daniel je spustio vilicu. Neće pružiti udovici razlog da napadne Rebeccu. Ili ostatku plemstva. Bogataško društvo nije bilo samo samoživa grupica starog novca i velikih dama. Taj pomodni skup je mogao biti zloban. Nije mogao da dopusti da Rebecca i po treći put bude povređena. Previše mu je značila. Iako je

svaki deo njega žudeo da ostane sa njom, da posegne za njom, Daniel je vratio

svoj bilijarski štap na zid i naklonio se. - Laku noć, gospođice Bond. Hvala vam za divnu igru. - Rebecca, - prošaputala je meko.

Srce mu se steglo zbog tuge u njenim očima. Bilo joj je zabavno. I sama je uživala kao i on što je uživao. Možda su im čak i neke misli bile na istoj talasnoj dužini. Ništa ne bi moglo biti opasnije od prepuštanja trenucima fantazije. Dok je još mogao, Daniel je naterao sebe da ode.

35

sanjarenje


Poglavlje 7 Sledećeg jutra Rebecca se nije mučila dodajući dodatne lokne svojoj kosi. Daniel je prethodne noći pobegao iz bilijarskog salona sa takvom revnošću, da nije imalo smisla pretvarati se da bi još jedan ili dva uvojka napravili razliku između atraktivnog i od bojnog. Voleo ju je. Poverovala je toliko. Osim toga njegov trenutni odlazak iz Londona i

udaljavanje od vrtoglavog života zbog prevremene posete zamku Keyvnor ne bi imao nikakvog smisla. Ali nije je voleo dovoljno. Nikada nije. Rebecca bi uvek upala u kategoriju

koja je potpuno razdvaja od pravih, aktuelnih dama dostojnih njegove pažnje. Neke žene bile su za ples, neke za javno udvaranje, neke za tajno udvaranje. A onda zatim dolazi Rebecca.

Mogao je da izdrži u njenom društvu dovoljno dugo da razgovara u biblioteci, da podeli komad pite od jabuka, da odigra malo bilijar. Ali uvek je postojala granica. Trenutak kada se

pokretni most podiže i kapija spušta dole. Nekada je to beznačajno kao napuštanje bilijarskog salona usred razgovora. Drugi put je to bilo javno poniženje. Uplela je svoje neuredne uvojke u labavu punđu i slegla ramenima na

svoj odraz.Pretpostavljala je da treba da bude zahvalna. Neke žene uzdišu u neizvesnosti ne znajući gde kako stoje sa ovim ili onim ljubavnikom. Rebecca nije imala potrebu da rešava takvu slagalicu.

Daniel nije bio, niti će ikada biti njen dečko. To joj je i rekao kada je imao samo sedamnaest godina. Njegova baka joj je takođe to rekla. U više navrata. Ona jednostavno nije imala materijal za plemstvo. Samo društvo je istica lo jaz na svakom koraku. Teškoća leži u tome da sačuva svoje srce. Samo zato što je inteligentni um znao da je bilo nemoguće sprečiti budalasto srce u tkanju nekoliko snova. Međutim, ovog puta bila je spremna. Neće biti skrhana kada ga njegova titula odvuč e u London, i kada društveni bilteni budu punili svoje kolumne još jednom sa groznim opisima njegovih anonimnih osvajanja. Ovoga puta njegova nezainteresovanost ne bi joj ni najmanje

smetala. I ne može. Zato što će ovog puta ona biti verena za nekog drugog. Želela je da ta zamisao bude inspirisana nekim oblikom radosti. Ništa za to. Njena jedina nada da obezbedi 36

sanjarenje


svoju budućnost bila je da se brzo uda. A njena jedina nada za srećnu budućnost bila je da se uda za nekoga ko stvarno želi da je oženi. Nekoga ko želi da mu ona bude žena. Ko je presrećan da bude njen muž. Pretpostavljajući da uopšte neki takav muškarac postoji. Uzdahnuvši ispravila je ramena i uputila se ka ulaznim vratima. I tresnula licem pravo u kravatu koja je krasila grudi živahnog vikonta Lor da North Barrowsa. -

Zašto, dobro jutro, - Daniel je rekao veselo, - smo skloni da naletimo jedno na drugo

tako brzo u ovako velikom zamku. Trznula je glavom unazad. - Izgleda da ste se postavili tek koji centimetar ispred moje

spavaće sobe. - Jesam li? - Ozareno

joj se nasmešio. - Znate nas gradske tipove. Uvek se izgubimo kad

god napustimo London. - Ako želite da se izgubite, - rekla je pomalo vatreno, -

možete da pokušate u lavirintu od

živice na zadnjem delu poseda. -

Da pokušam... - Njegovo lice se oduševljeno ozarilo. - Ovde ima lavirint od živice?

Kada je zamak Keyvnor dobio lavirint? - Hmm, pretpostavljam da niste imali priliku da se opustite od kada ste nasledili titulu...pre devet godina. - Pogledala ga je zajedljivo. - Stvari se tako brzo menjaju kada su u

pitanju vekovni zamci. Malo je čudo što nije mogao da održi korak. Da mu se priznati, on nije ponudio nikakve klimave izgovore kojima bi pokušao da maše svojim dugim upadljivim odsustvom. - Hoćete li mi pokazati? - upitao je umesto toga, u zel enim očima ogledala se napetost. Samo ako tako ne zalutam. -

Pretpostavljate da želim da se vratite, - gunđala je da sakrije svoje nevoljno

zadovoljstvo u njegovom društvu. Klimnula je da pristaje. Kao što je i znao da hoće. Kao i pre, ignorisala je ponuđenu

ruku. Ne zbog toga što je želela da bude nepristojna, već zbog

toga što bi se dodirivanje njega činilo previše kao da je došao ovde zbog nje.Imao je godine da to učini, ali se zbog toga nikad ranije nije uznemiravao. Oboje su znali da danas ne bi čak ni bio ovde da nije bilo potrebno zbog čitanja zaveštanja sledeće nedelje. Inače je sigurnije da se ne pretvara.

Kada su iz zadnjeg dela poseda izašli napolje, nebo iznad njihovih glava nije bilo plavo, već je bilo zloslutno uskovitlano i prošarano sivilom . Nadolazila je oluja. Snagom vetra 37

sanjarenje


olujni oblaci će stići u narednih sat ili dva. Ali, najveća opasnost bila je bitanga smaragdnih očiju i širokih ramena pored nje. - Da li da se vratimo unutra? - pitala je. - Ne plašim se malo kiše. - Bezbrižno je štipkao svoj šešir. - A ti? - Ne plašim se ničega, - lagala je. Prestrašila se koliko ju je snažno privlačio.

Zaškiljio je napred. - Koliko je potrebno vremena da se pređe lavirint? Nagla je glavu da razmisli. - Ako znaš put, potrebno je pola sata do zdanja u ce ntru. Podigao je obrve. - A ako neko ne zna put?

Zločesto se nasmešila. - Zamak Keyvnor voli da skuplja duhove. - Lisice. -

Stresao se, što je možda bilo, ili nije bilo preterano. - Znaš koliko žarko

prezirem uklete dvorce. - Onda se nadam da nećemo zaluta ti. - Trepnula je mirno ka njemu, krenula brzo napred i uvukla se u lavirint. - Rebecca! - Glasni koraci su brzo prelazili preko trave iza nje.

Zadržala je svoj najneviniji izraz lica dok se zgodni vikont širom otvorenih očiju skoro dokotrljao do nje, na samo nekoliko koraka od ulaza u lavirint. -

Zašto, kako si Daniele? - pitala je lažno iznenađena. - Zamisli da naletimo tako brzo

jedno na drugo u ovako velikom lavirintu. Prsnuo je u smeh. -

Izgleda da si se postavila baš unutar ulaza, drska devojko. I zb og

toga, ja sam ti zaista zahvalan. Nacerila mu se, a zatim pokazala rukom niz stazu. - Predvodite putem, milorde.

Delovao je uobraženo. - Naravno, draga moja. Gospodin se nikada ne bi izgubio. Ili postaje duh u ukletom zamku. Svi znaju da su žene te koje koje ne mogu da se snađu u lavirintu. Slobodno skoči u moje naručje svaki put kad si užasnuta od svega toga. -

Zadivljuješ me sa svojim muškim smislom za pravac. - Uhvatila se za grudi kao da

pada na korak ispred njega. - Nastojaću da ograničim svoje devojačko padanje u nesvest. -

Padanje u moje naručje je savršeno prihvatljivo, - uveravao ju je. - Molim te, ne

ograničavaj bilo kakve nastupe isparenja na moj račun. Ja sam ti uvek na raspolaganju. - Oh? -

Pritisla je zadnjim delom zgloba svoje čelo. - Da li si odvojio bočicu mirišljave

soli u svom prsluku? - Avaj, nisam! -

Delovao je kao gromom pogođen. - Biću prisiljen da te nosim u naručju 38

sanjarenje


koliko god je potrebno. Kao gospodin, naravno. - Naravno, - promrmljala

je pokušavajući da sakrije osmeh. - Niko ne bi ni mogao da

protumači drugačije. -

Da li osećaš nesvesticu? - pitao je nadajući se. - Treba li da te uzmem u naručje sada

kao preventivnu meru? -

Hodamo tek nekih četvrt sata. Treba da proverimo da li će me ovaj izlazak izazvati da

postanem gladna. I treba li da se osetim slabom ili besnom. - Nikada

strah, draga. Šetaš se sa iskusnim gospodinom. Imam nekoliko omiljenih

uspomena na tvoje ubilačke sklonosti kada izostane pravovremeni obrok, i preduzeo sam korake da sprečim katastrofu. - Potapšao je svoj džep za maramicu i prošaputao, - Palačinke ukradene iz kuhinje.

Zalepršala je rukom povrh srca. - Pravi heroj. Misliš na sve. Tvoja sposobnost zapanjuje na svakom koraku. Klimnuo je mudro. -

Takođe sam vešt i u bekgemonu (backgammon – igra na tabli) i sa

latinskim glagolima. Ukoliko se

ukaže potreba.

Zatresla je glavom smejući se. To je bio Daniel kog se sećala. Pametan, luckast, samosvestan momak koji ju je šarmirao bez napora svaki put kada otvori usta. Neće sebi dozvoliti da se ponovo veže za njega. Nije više bio dečak kojeg se sećala. Sada je bio muškarac. Raskalašni vikont koji malo vremena posvećuje takvima kao što je ona. Bilo je previše zabava kojima treba prisustvovati. Previše izazovnih mladih dama koje je trebalo zavesti. Promenio se. Ona treba da se fokusira na to. - Mora da ti

London užasno nedostaje, - rekla je dok ju je vodio oko istog zavoja po treći

put zaredom. - Strašno, - složio se. Srce joj je potonulo. Znala je bolje

– upravo je sebe podsetila, zaboga – i opet ju je

priznanje da bi radije bio na drugom mestu pogodilo duboko kao i uvek. - U pitanju je Ravenwood, - nastavio je. -

Ako postoji iko u Kući Lordova čije mišljenje

poštujem bez pitanja, to je vojvoda od Ravenwooda. On je organizovao sazivanje za diskusiju i odobravanje preventivnih mera

za suzbijanje rastućih nemira od onih koji se plaše modernih

unapređenja u tehnologiji tkanja, a ja ću propustiti celu tu stvar zbog toga što je tog istog dana i čitanje testamenta. 39

sanjarenje


- Sazivanje? -

njeno iznenađenje je odzvanjalo. - Moderna unapređenja u te hnologiji

tkanja?

Daniel je klimnuo, oči su mu blistale. - Ramovi za predenje, okviri za čarape, snažni razboji... Tekstilna industrija je na pragu izlaza na novi horizont. Ili je na samoj ivici nacionalne katastrofe, zavisno od toga ko se pita. Srce joj se

okrenulo. Dečak kojeg se sećala promenio se čak mnogo više nego što je

mislila. Nisu mu nedostajali klubovi za gospodu ili pripite ljubavnice. Nedostajala mu je

Kuća Lordova. Planiranje engleske budućnosti. Da bude poštovan i integralni pripadnik u parlamentarnim procesima.

Prokleti muškarac. Skrenula je pogled. Danielova očigledna strast za dobrobit u životu svih, učinila je da joj je postao još miliji. Potpuno nepravedno.

Povikao je i poleteo prema otvoru u živoj ogradi. - Dođi da vidiš! Našao sam ukra snu građevinu! Osmehnula se izvijajući usne i pridružila mu se na pauzi u živici. U centru malog šumarka na osmougaonoj kamenoj osnovi zauzela je mesto visoka bela drvena građevina sa šest stubova sa kupolom prekrivenom mahovinom. Izgledala je lepo, romantično

i napušteno. Rebecca je volela da sedi unutra kada se

osećala usamljeno. Da zatvori oči kako bi slušala cvrkut ptica i da se pretvara kako je svet vedar i jednostavan kao što se činilo u tom trenutku. - Pođi sa mnom. - Daniel ju je uhvatio za ruku i povukao je prema kamenim stepenicama

vodeći je u građevinu. Rebecca je trebala da izvuče ruke iz njegovog zahvata. Bez dodirivanja. Znala je bolje. Ali njena ruka je odbila da se pusti. Kada su stigli na vrh stepenica, povukao ju je ispod kupole i zavrteo je u uskom krugu

između oronulih belih stubova. - Uspeli smo, -

rekao je, blistavih očiju. Ipak je morao da je oslobodi iz svog toplog

zagrljaja. Ali ona nije želela da on to uradi. Njegove usne bile su jedva na centimetar od njenih. - Dugujem zahvalnost to m đavolskom arhitekti koji je izradio lavirint. Otkrivanje ove

građevine bilo je vredno svakog preokreta i skretanja. - Nema

na čemu, - rekla je tiho, nepovlačeći se iz njegovog naručja. Zarumenela se u

obrazima na njegov iznenađen pogled. - Možda sam zamenila bezlični originalni dizajn sa 40

sanjarenje


jednom od mojih građevina. Usne su joj se izvile ponosno se osmehujući, dok je on dlanom obuhvatao njen obraz. Moj đavolski arhitekta. Trebalo je da znam od početka. Oduvek sam voleo tvoj pametni mozak.

Njeno srce počelo je divlje da lupa kada je jagodicom palca pomilovao njen obraz. Snažno uzbuđenje zbog slasnog iščečivanja potreslo joj je kičmu. Dok je naginjao svoje lice ka njenom, prasak groma prolomio se kroz vazduh

– bio je

praćen vikom para ne previše udaljenih glasova, - Padaće kiša! U kom pravcu je zdanje? - O ne... gosti. -

Zagledala se u njega ukočivši se sa užasom. Mora da su ostali stigli. I

naići će na njih svakog trenutka. Ovde. Sami u zdanju. - Ne smeju nas uhvatiti zajedno. Bićemo kompromitovani. Dug,

nesigurni trenutak je prošao pre nego što je spustio ruku sa njenog obraza i okrenuo

se. - U pravu si. Ima li šanse da u kratkim

crtama objasniš prečicu?

Podigla je rub svoje haljine da bi joj bilo lakše da se kreće. - Prati me. - Ali, dok su se provlačili kroz manje poznate staze lavirinta, njen um ostao je u građevini, njeno telo ostalo je u njegovom naručju, a njeno lice priljubljeno uz njegove ruke. Da je pokušao da je poljubi... možda bi mu dopustila. I tako bi sebe upropastila. ****

Dva dana kasnije,

Rebecca je pokušala da nađe smisao u kolonama brojki u

pozajmljenim knjigama, ali je njen um bio suviše zbrkan da sabira brojke. To je naravno bila Danielova krivica. Prokleti šarmantni đavo. Iako je čak nije ni poljubio, još uvek se osećala uništeno. Odlučila je da se drži na distanci zbog sopstvenog duševnog zdravlja, da povrati određenu količinu svoje ravnoteže. Ali, sa desetinama gostiju u zamku, obeležje njegove natprirodne tišine bilo je uzurpirano vikom, glasovima i smehom. Rebecca nije imala ništa protiv toga. Ona je naročito sklona smehu. Međutim, sada kako je zamak bio zauzet, nad njom se kao gusti oblak nadvijao teret realnosti njegovog predstojećeg odlaska. Čim se testament pročita i zaveštanje izvrši, neće imati razloga za razonodom u Bocka Morrow. 41

sanjarenje


Samo pet dana je ostalo do njegovog odlaska u London. Vratiće se večernjim sedeljkama i zborovima. Vratiće se svom brzom, elegantnom, zauzetom životu udaljenom tri stotine milja. Jednom kada ode, neće se vraćati. Rebecca je već naučila tu lekciju. Vezala je šešir oko glave i gurnula ruke u debeli ogrtač. Ako ovde u zamku nema ništa za nju, onda je došlo vreme da krene u potragu po selu. Neko možda mašta o njoj. Ona samo treba da ga pronađe. Stavivši na obraze malo preko potrebne boje, izašla je iz svoje spavaće sobe i spustila se niz stepenice do glavnog ulaza. Daniel je sleteo na korak do nje, pre nego što je uopšte stigla do ulaznih vrata. - Gde ideš? - pitao je. - U Bocka Morrow.

Namrštio se. - Kupuješ nešto određeno? - Muža, - odgovorila je kiselo. - Onda ja idem sa tobom. Zagledala se u njega. Mrko joj je uzvratio pogled. - Nisam te video dva dana. Izvila je obrve. -

Zar ne misliš da bi muško društvo možda malo bilo izlišno u lovu na

muža? - Ne mogu da ti dopustim da ideš sama. Ima krijumčara u tim pećinama. - Neću

biti sama. Imam... - Osmotrila je hodnik u potrazi za najbližom sluškinjom. -

Mary! Navuci ogrtač. Razgovarale smo o šetnji do sela. - Da,

gospođice. - Mary je zgrabila suncobran i požurila da joj se pridruži.

- Fino. - Daniel je tako đe prihvatio kišobran od batlera. - Ja ipak idem sa tobom. - Dobro. -

Rebecca je izašla napolje na oštar jesenji vazduh ne čekajući njega da je prati.

Ti se udalji ako naiđemo na odgovarajućeg gospodina. - Pogledala je preko ramena u

sluškinju. - Ne ti, Mary. Ti si moja pratilja. Ostani blizu tako da starosedeoci znaju kako sam pristojna i ugledna dama. Mary je klimnula. Daniel je spustio usta do Rebeccinog uva. -

Taj miš ne može da te spasi od štucanja.

Srećom, ne patim od štucanja. - Zakoračila je pr ema pokretnom mostu. - Ja patim od

jednog arogantnog vikonta neobjašnjivo odlučnog da igra spasioca. Ili turistu. Nikada ranije 42

sanjarenje


nisi mario za Bocka Morrow. Zašto sada ideš sa mnom? -

Trebelo je da idem ranije. Želim da idem sada. Sa tobom. Želim da vidim šta sam

propustio. -

Sreo se sa njenim očima, njegov pogled bio je nečitljiv. - Imam osećaj da sam

izgubio mnogo više nego što sam shvatao. Nije ga udostojila odgovora. Nije mogla. Previše je bolelo. Bio je u pravu. Propustio je sve. Nedostajao joj je. Ali

ipak nije važno. On ima svoj svet, a ona ima svoj. Onaj koji je

želeo da su stvari drugačije nikada nije radio ni za koga. - Uhvati me za ruku, - naredio joj je. Koso ga je pogledala mora-da – se-šališ pogledom.

Otvorio je kišobran da blokira finu maglu kišnih kapi sa mirisom okeana. -

Molim te uzmi me za ruku. Mi smo samo dvoje starih prijatelja u ležernoj šetnji duž

piratima okupirane vode, zaštićeni tananom sluškinjom koja je većinu svog života provela zatočena u ukletom zamku. Rebecca je škrto uvila prs te oko njegove ruke. - Da li si razmišljao o tome da pišeš pamflete za putovanja? Klimnuo je. - To je sledeće na redu ako vikontstvu ne bi išlo kako treba.

Našli su se u tišini prijatnoj za druženje, sa puno valjane trave na jednoj strani i zlatnim liticama sa druge strane koje vode do beskrajno tirkizno-plavog mora, s druge strane.

Na pola puta između zamka i sela, prošli su pored napuštene skromne kolibe na vrhu brežuljka. Rebecca se setno nasmešila. Više bi volela da ima tu malenu kolibu. Pogodna što je dovoljno blizu grada, a opet dovoljno udaljeno zbog privatnosti. Jedinstven pogled na

pećine i na more. Brak sa jednim od lokalne gospode neće biti ni upola loš ukoliko dolazi sa mirom i lepim pogledom.

Pokazala je rukom prema brežuljku. - Ako bih mogla da imam sav novac od mog miraza, dopustila bih sebi da imam malu sobu u kući poput one. Odatle možete da osetite miris okeana i da čujete talase na plaži. Okrenuo se prema njoj iznenađeno. - Stari Banfield ti je dao miraz? Zatresla je glavom. - Novi grof m i

je dao. Ima sopstvene ćerke, tako da mu je potrebno

da me se otarasi. Pet stotina funti je dosta velikodušno. Dopušta mi da odlučim da li želim da ih potrošim za sezonu, ili da ih iskoristim kao miraz. Daniel je nakrivio glavu. -

A ti si se odlučila za miraz. 43

sanjarenje


- Moj prvi izbor bio je nezavisnost, ali otkada to nije opcija... - Podigla je rame. - Sezona

ne bi bila logična. Ne mogu da se takmičim sa mlađim, imućnijim debitantkinjama. Nisam uspela ni do koga ni da doprem kada sam bila njihovih godina. Ovde u Cornwallu, barem, me

miraz od pet stotina funti čini donekle privlačnom. Daniel se zaustavio. -

Sve na tebi je privlačno. Tvoj britki um, oštar jezik, meka kosa,

savršene usne. Nema živog muškarca koji bi proveo sat vremena u tvom društvu, a da se napola ne za...

Krenuo je napred i svi su već kretali prema selu okamenjenih lica. Rebeccino srce udaralo je suviše brzo da je trebalo mnogo više od snažnog držanja za njegovu ruku i nastojanja da pokreće napred svoje drhtave noge. - Mary je grozna pratilja, - zarežao je kada je povratio

staloženost. - Ako budem želeo da

te poljubim, ona ne može da me spreči u tome. - Mary nije odgovorna za moje izbore, ili moja dela, - Rebecca je odgovorila tiho. - Ja sam odgovorna. Stegao je vilicu. -

Onda nisi smela da dopustiš da ti pravim društvo.

Klimnula je. - Znam.

Dok su se približavali selu, Daniel je ukazao na obojeni znak. - Da li je to modistkinja? - Jedina modistkinja, - priznala je. - Vrata odmah pored jedinog modiste. - Dozvoli mi da ti kupim nekoliko haljina. - Okrenuo se i pogledao ozbiljno u nju. -

Izgledaš prelepo, zato što ne možeš ništa protiv toga sem da budeš lepa, ali nova garderoba bi ti život učinila lakšim...Bila bi mi čast da ti pomognem na bilo koji način koji mogu. Bila je u iskušenju. Za mali, malecni treptaj srca, želela je više nego išta da može da kaže da. Ne zbog toga što je marila šta će seoska gospoda misliti o njoj. Već zbog toga što je želela da Daniel vidi kako lepo izgleda. Tako elegantna i otmena kao što bi obično izgledale sofisticirane

dame. Nije želela da mu bude privlačna. Želela je da mu oduzme dah, na način

na koji je on oduzimao njoj. - Ne, - rekla je glasno. - Ne želim tvoj novac.

Što je više mislila o tome, to joj se više gadilo. Za koliko žena je dao sličnu ponudu? Da li je polovina

londonskih najzanosnijih nevinih mladih žena odevena vikontovim novcem?

Poslednje što je želela je da bude samo još jedno ime na njegovoj listi. Posegnuo je za njenom rukom. -

Rebecca slušaj me. Ne postoji niko drugi na koga bih 44

sanjarenje


radije trošio moj... - To nije potrebno. - Trzajem se oslobodila njegovog stiska. - Odbijam da se udam za

budalu koji bira nevestu na osnovu modernosti njenih haljina. To nije muž kakvog bih želela. Nameravam da se udam za prvog muškarca koji me bude želeo zbog mene same. Daniel se gledao u nju jedan dugi trenutak. Ona mu je prkosno uzvratila pogled. - Ne za

prvog muškarca, - promrmljao je i trgnuo ramenima unazad prema ulici. - Da li

je to kafana? - Najbolje javno mesto u gradu. - Hvala bogu. -

Uspravio je svoj šešir. - Mogao bih da uzmem piće.

Tako je mogla i ona.

Daniel je ušao u bar, gde su dva lokalna gospodina bila smeštena za jednim drvenim stolom.

Obojica su skočila na noge i skinula svoje šešire kada su ugledali Rebeccu. - Dobar

dan, gospođice, - rekao je jedan plavušan. - Ja sam gosp. Harred. Kako ste?

- Ja sam gosp. Gruger, - rekao je crvenokosi gospodin. -

Mogu li da vam ponudim piće?

Ili možda nešto laganije? -

Hteo sam da joj platim piće, - gosp.Harred se žalio. - Nismo čak ni završili

upoznavanje. - Onda ste prvo trebali da je pitate, - gosp. Gruger je rekao elegantno. -

Gospođice? Da li

želite čašu vina? - Ja ću joj platiti piće, - zagrmeo je Daniel, sevnuvši zelenim očima.

Rebecca je razdraženo sklopila ruke ispod grudi. Ako ne može njega da ima, onda joj on itek ako neće upropastiti prilike da

upozna nekog drugog. Izvila je značajno obrve u njegovom

pravcu. - Ti nećeš ništa kupiti. - Nasmešila se ostalima. - Drago mi je što sam vas upoznala, gosp.Harred, gosp.Gruger. Ja sam gospođica Bond i stvarno sam gladna. Oba gospodina pogledala su preko ramena u Daniela. Sa njihovu zabrinutost. -

očiglednim naporom odagnao je

Kupite joj šta god želite. Ja sam njen...čuvar. Njen zaštitni svevideći

čuvar. Odnosite se prema njoj sa poštovanjem. Biću odmah ovde. Nakon najkraćeg oklevanja, gosp.Gruger je pronašao sto za njih na suprotnom kraju kafane od onog gde je sedeo Daniel. 45

sanjarenje


Svesna da se mrštio na njih sa druge strane prostorije, Rebecca se nasmešila dvojici gospode i potrudila se da bude šarmantna. Ako njeni osmesi budu malo širi nego obično, a njen smeh malo glasniji, to sigurno neće imati ništa sa saznanjem da Daniel steže svoje zube pretvarajući ih u prah od napora da se uzdrži od toga da je odvuče daleko od gospode i iz kafane. Možda je nisko od nje da joj bude drago zbog njegove patnje. On je njoj prouzrokovao daleko više bola, mnogo više puta nego što je mogla da izbroji. Ako ju je želeo za sebe, mogu da završe ovu farsu odmah. Ali nije. U svakom slučaju ne kao ženu. I ako to vređa njegov ponos što je otkrio da postoje m uškarci koji se osećaju drugačije – muškarci koji su bili zainteresovani za Rebeccu

sa ili bez miraza od pet stotina funti, muškarci koji su želeli da joj kupe hranu i da je upoznaju uz čašu vina. Bila je ućutkivana u tom mračnom zamku tako dugo da je zabo ravila sopstvenu vrednost. Ona može da pronađe muža. Zaslužila je da bude srećna. Od sada pa nadalje neće se zadovoljiti ničim manjim.

46

sanjarenje


Poglavlje 9 Daniel se srozao u wingback stolici u mračnom uglu jednog neiskorišćenog salona. Jednom da se

desi da su kamen izložen promaji i preteće senke zamka Keyvnor savršeno

odgovarali njegovom raspoloženju. Rebecca je trebalo da se uda.

Možda ni za jednog od neukusnih žutokljunaca iz seoske taverne, ali više nije mogao da se pretvara da će bez obzira na to šta se događa u njegovom životu, Rebecca biti tu negde potpuno ista kao što je uvek bila. Nije baš da je precizno očekivao da će ga ona čekati. Bio je okrutan prema njoj. Dva puta. Nikad joj nije davao obećanja koja ne bi mogao da održi. Nije bilo iznenađujuće to da Rebecca ima pravo da bira.Već je bilo iznenađujuće to što nije udata.

Da joj nije smetalo da izađe i da se odmakne od vrata jednom ili dva put u poslednjih nekoliko godina, neki zgodni seljanin bi je ščepao mnogo pre ovog trenutka. Daniel bi to uradio da je seoski gospodin. Pakao, on bi bio u iskušenju da to uradi čak i da nije bio seoski gospodin.

Protrljao je slepoočnice. Da je samo Rebecca pogodna za život u Londonu. Ona nije čak ni volela grad. Njena kuća iz snova imala je pogled na opasnu krijumčarsku uvalu u sred nedođije. Ipak, nije mogao ništa osim da zamišlja kako bi to izgledalo kad bi možda imao nju za ženu. Rebaccina krvna linija nije bila užasna –bez obzira što je Danielova baka to možda tvrdila – a osim toga, on nije davao ni piš ljivog boba za bilo kakve takve gluposti. Voleo ju je zbog nje same. I uvek je voleo.

A ipak, koliko god se snažno trudio da je zaštiti, nikada ne bi zaista bio sposoban da je sačuva. Mogao je da joj da svoje ime, da je obaspe svim ukrasima koje bi mogla poželeti ali jedno nije mogao da uradi, nije mogao da kontroliše tuđe jezike. Ako Lady North Barrows odluči da Rebeccin život pretvori u pakao, neće je zaustaviti samo to da joj zabrani ulazak U Almack’s. Nekoliko pažljivo izabranih reči, i nijedna 47

sanjarenje


domaćica društva koja želi da ostane u njenoj milosti ne bi se usudila ni toliko da je pozove na čaj. Dok bi Daniel bio na odborima, u poseti zakupcima, ili u parlamentu, gde bi za to vreme

ostavio svoju ženu? Da bude usamljena kod kuće. Iz dana u dan. Želela bi d a se vrati u Bocka Morrow. Zategli su mu se mišići. U najboljem, Rebecca bi se dosađivala. U najgorem...bila bi povređena. Nesrećna. Ozlojeđena. To je vrsta bračne zajednice kakvu ni jedno ni drugo ne bi želeli. Počela bi da ga mrzi što ju je udaljio iz sv eta koji je volela i primorao je da bude u onom koji je prezirala. On bi sebe mrzeo iz istih razloga. Nesebičan muškarac bi je pustio. Ako zaista želi da joj bude prijatelj, trebalo bi da uradi sve što je u njegovoj moći da joj osigura srećnu budućnost. Apsolutno bi trebalo da joj pomogne da pronađe mirnog seoskog muža baš kao što je i tražila. Bez obzira koliko bi ga to ubilo.

Ma koliko je voleo, nije mogao da pruži Rebecci ono što je želela. Ono što je zaslužila. Moraće da je pusti da ode. Stajaće po strani i gledati njeno venčanje sa nekim preplanulim zgodnim farmerom.

Po svoj mogućnosti, ovo je možda poslednji put da se Rebecca i on vide, i da se nikad više neće ponovo videti. Ona će biti supruga, a možda i majka sa gomilom srećne dece, koja će živeti u kolibi iznad mora kao što je oduvek sanjala. A on će još uvek biti vikont. Uludo bačeno prisustvo na večernjim sedeljkama na kojima je puno ljudi za koje nije mario. Venčanje savršenom ženom iz društva, koju nikad ne bi viđao van balske dvorane, zato što je to bio način kako funkcionišu dobro prihvaćeni brakovi. Otac razdvojen od naslednika koji isto tako neće biti ugledan, zato što aristokratija prepušta podizanje dece guvernantama i dadiljama. Divno. Jedva da je mogao da dočeka. Odgurnuo se iz winback

stolice i izašao iz praznog salona. Ako su ovo poslednji dani

koje provodi sa Rebeccom, onda je hteo da ih iskoristi najbolje što može. Čak i ako to znači da to čini kao prijatelj. Uostalom, zato je i došao u zamak Keyvnor, zar ne? Da preklinje za prijateljstvo?

Uzdahnuo je. Sa ženom kao što je Rebecca, prijateljstvo nikada ne bi bilo dovoljno. Ali, to je bilo sve što će dobiti. 48

sanjarenje


Sa rastućom nervozom, uzalud je pretraživao zamak za njom. Nije bila ni sa kim od ostalih gostiju, niti je bila osamljena u biblio teci.

Suviše jako je kiša padala da bi bila u

lavirintu ili u vrtu, ili da bi sva mokra otišla u šetnju do sela. Frustriran, brzo je koračao kroz zavojite hodnike. Rebecca nije bila u osunčanoj sobi, niti u bilo kojoj od dnevnih soba. Sigurno nije bila u m uzičkom

salonu. Sudeći prema sluškinji,

koju je podmitio sa šilingom, Rebecca nije bila u svojoj odaji, niti je napustila zamak. Nestala je.

Naslonio je glavu na najbliži zid i zatvorio oči. Pala su mu ramena. Šta ako ju je jedan od muškaraca iz Bocka Morrow pozvao u vožnju njegovom kočijom? Šta ako se Rebecca baš sad zaljubljuje, odgurujući Daniela svakog minuta po malo iz svog srca. Miris ukusnog slatkiša koji se pekao provlačio se kroz hodnik izložen promaji, i Daniel je otvorio oči. Keksići sa cimetom i suvim grožđem. Rebecca.

Poleteo je iza ugla i uleteo u kuhinju pre nego što je njegovo srce imalo priliku da se smiri.

Oči su joj se raširile kada ga je ugledala. - Kako si znao da sam ovde dole. - Lako. -

Pokušao je da izgleda nonšalantno. - Nisi bila ni u jednoj drugoj sobi.

- To je zbog mirisa, zar ne? - pogledala ga je razmišljajući. - Uvek sam znala kako da te

navedem da dotrčiš. Daniel se radije uzdržao da ne progovori da ne bi priznao kolika je skoro bukvalno njena moć zaista bila nad njim. -

Želiš li da sačekaš? - Rebecca je bacila pogled na peščani sat na polici iznad peći. -

Manje od dva minuta ima do kraja.

Povukao je jednu od praznih drvenih stolica bliže njoj. - Koji je povod? Nagla je glavu i fiksirala ga pronicljivo. -

Verovatno misliš da sam zaboravila. Nisam.

Kada si tek stigao bila sam još uvek suviše povređena i ljuta da bih ti čestitala rođendan. - Nisam siguran da to sada zaslužujem, - priznao je. - Verovatno ne zaslužuješ, - složila se. - Samo da proverim keksiće. Izvukla je fioku iz rerne, kada je poslednjih nekoliko zrna peska skliznulo niz vrat

peščanog sata. 49

sanjarenje


Keksići su izgledali božanstveno. Savršeno okrugli, savršeno zlatni sa aromom cimeta – tako da je i sam vazduh imao ukus kao šećer. Posegnuo je za jednim koji je njemu bio naj bliži. Rebecca je zveknula njegovu ruku. - Ne još gusane. Ispeći ćeš prste. Nek keksići odstoje nekoliko minuta.

Propisno kažnjen, vratio je ruke u krilo. - Hvala ti. Zaista to mislim. Podigla je rame skupivši ga. - To je samo keks. Odmahnuo je glavom. - N išta uopšte nije samo keks. Trepnula je. - Šta to znači? - Ja... nemam pojma. Zvučalo je dublje dok nisam

izgovorio. - Posegnuo je napred i uzeo

je za ruku. - Rebecca, veruj mi. Nikada nisam nameravao da te povredim. Kada sam bio grozan prema tebi van balske

dvorane kada smo bili deca, to je zato što smo bili deca. Ne

znam da li znaš, ali sedamnaestogodišnji dečaci su neverovatno glupi. Ja više od većine. Izvila je obrvu ćuteći. Barem ga nije ošamarila. To je bilo ohrabrujuće. Udahnuo je duboko. - Umirao sam da te impresioniram. Ali sam želeo da impresioniram svoju baku još više. Moj otac nikada nije bio dovoljno dobar za nju, a zatim kada je on umro, ja sam postao naslednik. Do današnjeg dana nisam živeo po njenim standardima. Unazad tada, bio sam ipak dovoljno mlad i dovoljno uplašen da bih želeo da pokušam. Nikada nisi zaslužila da budeš uhvaćena u unakrsnoj vatri. - U pravu si, - rekla je tiho. - Ja nisam. - Nisam ni nameravao da te povredim tokom tvoje prve sezone u Londonu. - Pomilovao ju je po ruci. Hteo je da ona to uvidi. -

Dvadesetjednogodišnji momci su marginalno

inteligentniji od svojih sedamnaestogodišnjih kolega, ali desilo se da sam ja u međuvremenu nasledio vikontstvo. Pogledala ga je nezainteresovano. Naterao je sebe da nastavi da pritiska. - Ne samo da

sam pokušavao da živim po nemogućim standardima moje bake. I sada sam pod lupom čitavog plemstva. Šta god da kažem, gde god da odem, svaki i najsitniji detalj se pojavi u društvenim biltenima. Više ne marim o tome šta karikaturisti i matrone društva misle o meni ... - Očigledno, - Rebecca je promrmljala. -

.... ali sam očajnički želeo da napravim pozitivnu razliku u Kući Lordova. A ništa 50

sanjarenje


nisam znao. Ni o čemu. Svaki dan sam provodio uronjen u imanje i vodio brigu o mojim zakupcima, i svake n oći

istraživao svaku temu koja je iskrsla u Parlamentu. Kada si stigla

nisam mogao da priuštim odvraćanje... a ti si uvek bila moja najveća slabost. Njen izraz lica je u najboljem slučaju bio sumnjičav. Pokušao je ponovo. - Ne mogu da tvrdim da nisam hteo da te ignorišem, zbog toga što sam to uradio namerno. To nije zbog toga što sam imao nešto protiv tebe, već zato što sam znao da bi jedan čaj, jedan ples, jedan trenutak proveden u tvom društvu učinio da više ne bih bio sposoban da budem bilo gde drugde. Oči su joj se suzile.

Nije mogao da je krivi zbog toga što mu ne veruje. - Učinio sam to zbog sopstvenog samoodržanja, čak iako sam znao da sam te prilikom toga povredio. - To je to. Sada kada zna istinu, znao je da nema opravdanja koje je dovoljno. - Prizn ajem

da sam se ponašao kao

hulja. I zaista, zaista mi je žao. Izvukla je ruke iz njegovog stiska. - Ja sam bila mlada. Ti si bio mlad. To je bilo tada.

Oprostila sam ti što si mi rekao da ti smeta da plešeš sa mnom to što nisam dovoljno značajna... baš da mogu da čuju tvoja baka i svi ostali gosti. Vrat mu se zajapurio od sramote.

Oči su joj sevnule. - Čak sam razumela i snagu želje da se uklopiš u plemstvo i pritiska zbog iznenadnog pokretanja vikontstva i što si glasao odgovorno zato što je budućnost Engleske zavisila od toga. To nije

ono što još uvek probada.

Napeo se od strepnje. - Ono što me povređuje već toliko dugo nisu tvoja mala odbijanja, već to da si

me sasvim

zaboravio.

Kao da mu je izrasla još jedna glava. - Kunem se ja nikada ... Podigla je ruku. -

Nemoj. Stvari očigledno postaju bolje. Vikontstvo je postalo

solventno. Izabran si u odbor. Tvoje ime je počelo da se pojavljuje uz reči ka što je ’flert’ i ’razvratnik’ i ’maskarada’ u svim društvenim biltenima. Trgnuo se. Sve je to bilo istina.

Oči su joj odavale gađenje. - Jasno je da si se konačno skrasio u životu i sada imaš vremena i novca u rukama više nego što znaš šta sa njima da radiš. A ipak nikad ga nisi imao ni za toliko da napišeš jedno jedino pismo. Ni jednu reč izvinjenja. 51

sanjarenje


Bio je kukavi ca. Povredio ju je više nego što je ikad znao. Grlo mu se Podigla se na noge. -

steglo.

Godine su prolazile, Daniele. Nikada nisam čula nijednu jedinu reč,

osim ako je nisam pročitala u novinama. A ipak očekuješ da poverujem da sam ona koju nisi zaboravio. -

Želeo sam da ti pišem, - prasnuo je kada je skočio na noge. - Takođe sam bio i

prestrašen. Znao sam da to ne bi bilo dovoljno. Nakon svega što se desilo, svega što si prošla zbog mene... Kakav korist bi bila od pisma? Mogla si da ga pocepaš, da ga spališ, a ja nisam zaslužio ništa manje. Odlučio sam da dođem lično. To je bio jedini način. Najbolji način. - Onda zašto nisi? - Glas joj se slomio.

Mrzeo je sebe zato što joj je uzrokovao bol. - Čekao sam toliko dugo i imao toliko izgovora. Vikontstvo, Kuća lordova, vreme. Ono čega sam se zaista plašio je da mi nećeš oprostiti. Da mi nikada ni ne bi oprostila. I sve dok nisam pokušao, sve dok nisam pitao, mogao sam sebi da dopustim da verujem da još uvek postoji šansa da ponovo budemo prijatelji jednog dana. -

Da li si to želeo? - zahtevala je, sevnuvši očima sa omalovažavanjem. - Da budemo

prijatelji? - Ne, -

rekao je obuhvatajući njeno lice rukama i podižući njena usta do njegovih. -

Nikada to nisam želeo. - Zgnječio je svojim ustima njena i poljubio je sa svom strašću koju je toliko dugo držao učaurenom. Poljubio ju je za dečaka kakav je bio pre devet godina, kada su se prvi put poljubili u svom životu, baš tu, u toj istoj kuhinji, sa mirisom sveže ispečenih keksića u vazduhu. Poljubio ju je za uplašenog mladića kakav je bio pre četiri godine, koji je tonuo pod pritiskom, pokušavajući da bude savršeni viskont i umirući da bude kredibilni predstavnik, a potajno želeći ništa više nego da pobegne od svega toga sa prelepom tamnookom devojkom sa sjajnim crnim uvojcima.

Ponajviše ju je poljubio zbog nje same. Zbog toga što je uvek bila verna sebi. Zato što je bila najpametnija osoba koju je znao. Najhrabrija. Najsnažnija. Kad god je pitao sam sebe kakav to muškarac želi da bude, odgovor nije bio da postane bakina igračka, ili da bude poput nekog vojvode, ili zakonodavac.

52

sanjarenje


Želeo je da bude dovoljno dobar za Rebbeccu. Želeo je da bude mudar, hrabar i snažan. Želeo je da bude onakav muškarac kakvog je zaslužila. Ali nije bio. Nikada nije bio. -

Ti si sve što želim, - hrapavo je izgovorio dok je otkidao svoja usta od njenih. - Ali

oboje znamo da ne mogu da te imam.

Dok je još imao volje da to uradi, primorao je sebe da je pusti i udaljio se od svog sna.

53

sanjarenje


Poglavlje 10 Da Daniel nije proveo celu noć nesposoban da zaspi, možda ne bi stajao na svom prozoru za vreme izlaska sunca, da na vreme vidi malu poznatu figuru kako se iskrada kroz vrt i prelazi pokretni most.

Rebecca. Napušta zamak. Sama. Nije bilo vremena da probudi svog sobara. Daniel je zastao da navuče lane nu bluzu na pantalone i zimski kaput pre nego što je otrčao iz gostinskog smeštaja preko vrta do vrha pokretnog mosta, gde ju je zadnji put ugledao.

Dok mu je srce lupalo, pretraživao je horizont. Da žena nikada ne bi trebalo da izađe na ulicu bez pratnje

nije samo neko tra la la pravilo koje treba da čuva ugled moderne dame. To

pomaže da se lepši pol zaštiti od napada pljačkaša ili nečeg goreg. A ovde na iticama Cornwalla, gde su krijumčari bili poznati da zavode red... Odblesak crne kose i belog plašta na plavetnilu beskonačnog okeana i neba. Tamo. To je bila Rebecca, skrenula je sa putanje za selo i umesto toga dugim koracima

se uputila ka liticama i pećinama u daljini. Potrčao je. Daniel nije imao pojma šta je đavolja žena to nameravala – čak nije ni znao o čemu se dođavola radi – ali poslednje što je želeo je da Rebecca bude u opasnosti. Nestala je sa horizonta do trenutka kada je on stigao do litica na ivici mora. Njegove

čizme su udarile i podigle oblak prašine u ništavilo. Uhvatila ga je vrtoglavica dok je tražio bilo koji njen znak na stenama ispod.

Nagoveštaj beline nestao je u zjapećoj crnoj pukotini među stenama koje su izbijale na površini neumoljive litice. Prokletstvo. Ruke su mu postale lepljive. Mrzeo je da visi na opasnim visinama nad okeanom,

skoro onoliko koliko je mrzeo da provodi noć sa nemirnim duhovima u ukletom

zamku.

Pao je na kolena i spuštao se nogama u svojim Hessians cipelama dole niz liticu, dok nije 54

sanjarenje


pronašao polugu na tankoj platformi ne širu od njegovog dlana. Komadići stene su se drobili pod težinom njegovog tela dok se spuštao niz ivicu dole sve dok više nije imao gde da drži stopala.

Njegovi zategnuti mišići su počeli da podrhtavaju. Da dostigne sledeću grupisanu ravan da bude dovoljno široka za hodanje, a sa nešto manjom verovatnoćom

da prilikom toga slomi vrat, moraće da se oslobodi svog smrtnog

stiska iznad ruba prašnjave litice, i da se baci još oko dva ili dva ipo metra pravo dole...i da se nada da će se prizemljiti na razuđenu stenu, radije nego da se stropošta u morske d ubine. Briljantno.

Konačno, bacivši moleći pogled ka nebu, odbacio se od ivice i oslobodio prste. Slani vazduh je projurio pored njegovih ušiju pre nego što su se njegove čizme čvrsto prizemljile na stenama ispod, šaljući bolan šok kroz njegova kolena, izazvavši ga da se zaljulja uspostavljajući ravnotežu. Čim je njegovo uspaničeno srce usporilo na nešto manje apoplektičan tempo, krenuo je do pukotine koju je ugledao odozgo i skliznuo je unutra. Okružila ga je tama. Svetlost koja je dopirala kroz pukotinu b rzo

se prekrivala senkom kako je pećina zavijala i pod nagibom se

spuštala ka moru. Gurao je i dalje napred. Taman kad je pomislio da vrtenju u krug u mrklom mraku nema nikad kraja, zaslepljujuća svetlost ispunila je pećinu i zaslepila mu oči. Začkiljio je da povrati svoj vid. Usne su mu se razdvojile u zapanjujućoj neverici. Otvor. Opasna staza je vodila do bajkovitog otvora veličine stepeništa. Sa druge strane se protezala netaknuta i mirna plaža sa belim peskom. A nežno ljuljuškanje penušavih okeanskih t alasa koji su prali obalu bio je jedini zvuk koji je narušavao spokojnu tišinu. Bio je siguran da nijedna jedina duša nikada nije spustila stopalo na ovu nepristupačnu poput portreta savršenu plažu. Osim Rebecce. A sada...i njega.

Pročistio je grlo dok je izlazio iz pećine. - Iluzorno je da te srećem na ovoj...zabitoj stazi, 55

sanjarenje


da bi samo luda žena koja uopšte ne brine za svoj život bila dovoljno budalasta da se usudi da krene njome. Brzo se okrenula, otvorenih usta. - Daniele? - Rekao sam ti da london ski mužjaci imaju tendencuju da se izgube na selu. - Rukom je

obuhvatio svoje oči. - Da li je ovo put do apoteke? Prsnula je u smeh. - Da li si bolestan? -

Mora da jesam. Upravo sam sišao sa litice i prošao kroz pećinu po mrklom mraku zato

što sam mislio da ti je potrebna zaštita. - Stresao se. - Kako se ispostavilo, meni će biti potrebno da me nosiš nazad. Oči su joj svetlucale. - Srećom po tebe, za viskonta postoji nešto više prijateljski put na drugoj strani plaže. Da si gospodin, mogla bih da ti pokažem kako da ga pronađeš. - Klanjaću ti se do nogu, -

vatreno je obećao.

Pogledala je u njega napućenih usana. Verovatno zbog toga što kada su poslednji put razgovarali, on je konačno sam izrazio ono što su oboje znali da je istina: oni nikada ne mogu biti više od prijatelja. Bez obzira na to koliko je možda želeo drugačije, njihovi svetovi bili su suviše različiti. Rebecca bi doživljavala London kao pravi pakao. A on ne bi mogao da se udalji od svojih odgovornosti na duže vreme. Ukradeni trenuci ne mogu trajat i zauvek. Trljao je pozadinu svog vrata. put.-

Šta ti radiš ovde?

Ovo nije samo najlepša plaža u Bocka Morrow... to je najtajnija plaža. Samo ja znam Pokazala je levo prema malom platnenom peškiru na bezbednoj udaljenosti od talasa

koji su zapljuskivali. - Od kada znam da me niko neće uznemiravati, volim da dođem ovde da plivam.

Daniel je stegao vilicu. Uopšte joj nije bilo potrebno da je zaštiti. On je sproveo invaziju na njeno usamljeno svetilište.

- Izvinjavam se,- rekao je tiho. - Nisam želeo da uznemiravam tvoju privatnost. Ako me

uputiš u kom pravcu ide staza nazad u selo, ostaviću te da se kupaš. 56

sanjarenje


-

Staza...postavljena je prilično žestoko, - priznala je. - Može da se pređe, ali je

neoznačena. Ako te ja ne budem pratila, samo imaš veće šanse da odlutaš u jazbinu krijumčara dok bi tražio selo. Čudesno. Nije samo prekinuo njenu osamljenost. Postao je odgovornost. - Dakle...ti si ovde,- rekla je. - Bilo da si to nameravao ili ne.

Podigao je dlanove izvinjavajući se. - A i ja sam ovde,- nastavila je. -

Očajnički mi je potrebna zabava... ili barem malo

vežbe. Nada mu je zalepršala u stomaku. Uostalom, možda je nije odgurnuo dalje od sebe. Uzdahnula je, svukla svoj plašt i spustila ga na pesak, otkrivajući ispod dugu flanelsku haljinu za kupanje. - Jesi li za kupanje, Daniele?

Nikad brže nije zbacio zimski kaput u svom životu. - Apsolutno.- Voda je bila hladna da se skupe testisi, ali je brzo zaboravio na temperaturu radosno se prskajući okolo sa Rebeccom. Bila je snažan plivač, čak i sa olovnim tegovima zašivenim u njenoj skromnoj haljini za kupanje,i ona ga je vodila kroz tirkizno plavo more gde su se veselo jurili, pre nego

što su konačno iscrpljeni zaplivali prema obali. Reći da je pogledom na njenu haljinu za kupanje koja je prianjala uz svaku oblinu njenog tela uspeo da zaboravi svoju iscrpljenost bilo bi veliko potcenjivanje. Ali njeni zubi su

cvokotali na hladnom oktobarskom vetru, i ma koliko bi Daniel voleo da je on lično zagreje, jedini zaklon od hladnoće bili su razuđeni zidovi uske pećin e. Što je još važnije, Rebecca je zaslužila mnogo više od nepromišljenog ovna u podnožju litice. Zaslužuje budućnost. Muža. Nekoga kome će biti dragocena onoliko koliko je bila Danielu dragocena.

Dok je pomagao Rebecci da lakše uvuče drhtave ruke u toplinu njenog plašta, nije mogao a da ne shvati koliko joj je Bocka Morrow značio. Sada, više nego ikad, shvatio je da je njen život ovde. Ona nije bila neki stidljivi švrća koji bi se onesvestio u balskoj dvorani, ili koji bi proveo nedelje odlučujući koja boja perja bi najviše odgovarala za njen šešir. Rebecca je bila širokih shvatanja. Tajne staze pod uzvišenim liticama. Pogled od koga zastaje dah. Pametni lavirinti. Šetnje u zoru. Veličanstveno more. Previše ju je voleo da bi želeo da je menja... ili da je pripitomi. Bila je živopisni divlji 57

sanjarenje


cvet u okeanu beživotnih ruža. Njena neustrašivost i nepredvidljiva priroda je bilo ono što je najviše voleo kod nje. Nasmešila se gore ka njemu kroz tamne trepavice t repavice dok su pešačili jedno pored drugog na vijugavoj stazi. -

Drago mi je što si bio danas ovde. Ovo je moje omiljeno mesto. Nakon tvog

odlaska, još uvek ćemo imati uspomenu. Posrnuo je. Poslednja stvar o kojoj je razmišljao bio je odlazak. Prokletstvo, upravo je shvatio da je voli. A ona već kreće dalje. Daniel je skrenuo pogled. Mudro je nastavila bez njega.

Uskoro će on učiniti to isto.

58

sanjarenje


Poglavlje 11 Rebecca je stajala u centru vešto napravljene građevine koja se raspadala. Zurila je kroz šest izbrazdanih stubova u lavirintod živice koji je dizajnirala. Ostatak gostiju bio je ili u Banfieldovoj radnoj sobi zbog čitanja zaostavšine, ili u jednom od prednjih salona, učestvujući u ispijanju porta pokojnog grofa. Rebecca je bila sama sama u središtu svog lavirinta lavirinta možda jedan od poslednjih poslednjih puta. Uskoro će zauvek morati da napusti zamak Keyvnor. Pokušala je da obuzda iznenadni talas panike. Postojao je samo jedan izlaz. Mora brzo da pronađe seoskog gospodina i da se uda za njega. Ako dopusti da joj novi grof izabere muža, mogla bi da završi sa tupoglavcem ili sa br utalnom utalnom

osobom, zarobljena u nekoj od mase sumornih gradskih kuća pod mutnim

londonskim kao ugalj obojenim nebom.

Odlučno stegnuvši prste u pesnice, požurila je niz kamene stepenice zdanja, i vratila se nazad kroz lavirint prema zamku. U vreme kada se vratila,

čitanje testamenta je bilo gotovo, a većina gostiju je bila

spremna za svoj odlazak. Došlo je vreme i za nju da učini to isto. Rebecca je izašla iz lavirinta u blizini zasebne zgrade vinskog podruma i skliznula u zamak preko zadnjih vrata. Ona bi obuk la la

svoju najbolju haljinu, kao što je i bilo, i na trenutak ili dva uvila kosu, a

onda bi dovukla slobodnu sobaricu u Bocka Morrow da bi potražila muža sa kojim bi stvarno mogla da živi. Dok je koračala niz zadnji hodnik ka najbližem stepeništu, proganjalo ju je slabo naprezanje melodije koja joj je izazvala peckanje u zadnjem delu vrata.

Neko je bio u muzičkom salonu. Neko talentovan. talentovan. Pažnju joj je privukla izražajna, tužna melodija na klaviru, i ona je okrenula leđa stepenicama i umesto toga, prikrala se otvorenim vratima muzičkog salona.

Sam unutra, pognut nad klavijaturom od slonovače, sa publikom, ne više od senki koje su igrale, sedeo je Daniel. 59

sanjarenje


Zastao joj je dah. Nije mogla da otrgne svoj ushićen pogled sa njegovog lica dok su njegovi prsti leteli gor e

i dole, trepereći u jednom trenutku, a u sledećem padajući u niske

turobne akorde. Srce joj je bubnjalo dok je gledala kako ga je crpila borba radosti i melanholije na starom

klaviru. Rebecca jedva da je mogla sama da izvede skalu jednim prstom, što je m nogo manje umetnost od ovakvih pokreta. Danielova veština bila je zadivljujuća. Kao da je bilo vreme da da mora da nauči da svira tako lako. Ovladavanje instrumentom je samostalan zadatak koji zahteva sate i godine vežbe, čak i za čuda. Bez obzira o kakvim je

podvizima čitala u društvenim biltenima, očito je da u

skandaloznim kolumnama kolumnama nije rečena celokupna celokupna istina. Kada Daniel nije tumarao tako zgodan i popularan, robovao je istraživanjima, i predsedavajući predsedava jući po odborima za zakone o zanatstvu zanatstvu u parlamentu. parlamentu. A ka da to nije radio... Stvarao je muziku. I to na nivou za koji je prethodno mislila da je posvedočila samo u skupim pozorištima sa renomiranim orkestrima. Tračare i karikaturisti nisu imali pojma, ili bi to objavili likujući još odavno. Niko nije znao za nje gov skriveni talenat. Osim Rebeccae.

Zakoračila je u sobu tek nakon poslednjih nezaboravnih taktova koji su još lebdeli u vazduhu. - Prelepo,Prelepo,- rekla je tiho. - Nisam znala da sviraš.

Trgnuo se i odskočio sa klupe. - Nisam znao da stojiš tu. - Upravo sam se vratila iz lavirinta.-

Pokazala je na svoj plašt i šešir. - Zašto si ovde

dole? Da li je gosp. Hunt završio čitanje testamenta? Izdahnuo je. - Jeste. Pre manje od sat vremena.

Stomak joj se uvezao. On će uskoro otići. Skoro da nije mogla da podnese misa o da ga nikada više neće ponovo videti. - Da li je tvoj sobar spremio tvoj prtljag? Zakoračio je napred kako bi je uzeo za ruke. Bezbedno ih je stavila iza svojih leđa. Sada kada je njegova poseta stigla do kraja, nije imala želju da produžava svoju patnju posežući za nečim što nije mogla da ima. - Rebecca...-

Prošao je prstima kroz svoju kosu i pogledao je kao da nije bio potpuno

siguran kako da povede razgovor o teškoj temi. Pustio je da mu ruke padnu pored tela. 60

sanjarenje


Dobio sam hiljadu funti kao poravnanje.

Trepnula je. Obzirom na njegove odlične finansije, sumnjala je da bi čak i primetio tako beznačajnu sumu, i sigurno nije mogla da zamisli zašto on to pominje njoj. - Vidim. To zvuči divno. - Nadam se,- rekao je. Dajem ih tebi. - Ti...Šta?- Zurila je u njega. - Zašto bi to uradio? - Potrebne su ti više nego meni, - počeo je, a zatim se trgnuo na uvredljivu frazu. - Stani,-

glatko ga je prekinula, pre nego što je iskopao sebi veću rupu. Bio je u pravu.

To ne bi uopšte imalo nikakvog upliva u njegovom životu, a može napraviti značajnu razliku između njene nezavisnosti i života u bedi. Ali poslednji odnos kakav bi želela sa njim je bio odnos prosjaka i dobrotvora...ili razvratnika i ljubavnice. Izdahnula je. - Nije mi potreban tvoj novac. - Potreban ti je. - Ne želim ga. - To nije moj novac,-

pokušao je ponovo. - Banfieldov je. To nije milostinja od mene.

To je miraz koji treba da dobiješ od njega. Podigla je bradu. -

Već imam miraz.

A zbog toga taj novac neće ići za to. Neću tvom budućem mužu da dam hilj adu funti.

Dajem ga tebi, da radiš sa njime šta god hoćeš. Da se udaš ili ne. Da živiš životom koji želiš. Glas mu se utišao. - Izbor treba da bude tvoj. Da živi životom koji želi. Kada bi samo mogla.

Osetila je vrelinu u očima. Život koji je želela bio je pored ovog nepodnošljivog čoveka. Nije želela miraz i nije želela njegovih hiljadu funti. Želela je njega. Uvek je želela njega. Kao i što je uvek znala da ne može da ga ima. Ma koliko da nije želela nečiji novac, istina je bila da je on u pravu. Hiljad u funti bilo je jasno i glasno najbolja opcija koju je imala. Bolje čak i od toga da joj novi grof otvoreno da njen miraz. Na ovaj način, on može da zadrži svoj novac i da se fokusira na svoje kćeri. Rebecci neće trebati miraz sem ako se ne zaljubi... Nakašljala se da sakrije jecaj u grlu. Već je bila zaljubljena, nek je sve prokleto. Nijedan

drugi muškarac neće odgovarati, kada onaj kojeg ona želi ide upravo nazad za London – gde 61

sanjarenje


će je nesumnjivo zaboraviti na još pet godina. Ali ovog puta, ona neće biti o vde ako se desi da za desetak godina skokne do zamka Keyvnor sa svojom vikontesom i kočijom punom naslednika. Ona će imati sopstveni život. Svoju nezavisnost. Svoj ponos. Možda će ga do tada zaboraviti...ako uspe barem malo. - U redu,- rekla je. - Hvala ti. Dobar si prijatelj.

Klimnuo je trznuvši se. Naravno da je klimnuo.

Prijateljstvo je bilo to zbog čega se vratio. Sada kada je dobio ono što je želeo, nema više ničega što bi ga zadržavalo. - Imaš li štedni račun? - pitao je. - Banka Engleske. - rekla je najzad. -

Ako je račun još uvek otvoren. Godinama nije

održavan. Izraz mu je bio zamišljen. - Odmah ću prebaciti sredstva. - Hvala ti,-

rekla je ponovo. To je i mislila. Zaista jeste. Ako ne može da ima ono što je

zaista želela, on će joj barem pružiti d rugu najbolju stvar: njenu nezavisnost. Slobodu.

Sutra će posetiti kolibu na brdu. Da vidi da li će moći da priušti da iznajmi malu sobu sa pogledom na more. Pokušaće da izgradi novi život. Sama. - Rebecca...,-

rekao je tiho i prišao korak bliže.

- Sviraj pesmu za mene,-

prekinula ga je izbegavši sa njegovog puta. Nije želela

izvinjenja ili izgovore tipa- samo da. Snovi nisu bili od koristi ni jednom ni drugom. - Sviraj

nešto veselo, ako možeš. Oboma bi nam koristio osmeh. Na njeno iznenađenje, obrazi su mu se zarumeneli. - Nikada ranije nisam svirao pred publikom. - Jesi do pre nekoliko trenutaka,-

podsetila ga je nežno. - Samo to nisi znao.

Onda to ne želim,- rekao je intezivno je gledajući u oči. - Ako sam zauzet sviranjem

muzike, kako da te pitam za ples?

Srce joj je potonulo dok je gledala uvis u muškarca kojeg je volela. Bila je uništena za sve druge. - Kome je potrebna muzika za ples?

Uzeo ju je u naručje i lagano zaplesao valcer sa njom po tihom, praznom muzičkom salonu. 62

sanjarenje


Sa svakim sinhronizovani m

korakom, sve ju je više približavao. Sa svakim okretom,

budućnost ih je sve više razdvajala. Daniel je verovatno verovao da joj najzad poklanja taj ples zakoji je mislila da ga nikada

neće imati. Ali ona je znala šta ti ukradeni trenuci zaista predstavljaju. Poslednje zbogom.

63

sanjarenje


Poglavlje 12 Daniel je stajao isprd ulaznih vrata Castle Keyvnor zamka pozdravljajući se sa gostima koji su želeli odjednom da se vrate kući, a ne da ostanu na prokletoj zemlji ni jedan trenutak duže. - Moj gospodaru?- jedan od sluga u dovorcu pojavio se pored Daniela. -

Da li želite da

spremim Vašu kočiju sada, ili će te sačekati do jutra? Presekao ga je oštar bol u stomaku. Uprkos svojoj ranijoj odluci da nikada više ne kroči u Castle Keynor, sada je došlo vreme da ode, sama p omisao na to ispunila ga je nekom prazninom sa kojom je morao da se nosi.

Napuštanje Castle Keyvnora je značio napuštanje Rebecce. Više nije bio siguran da je to bio gubitak koji bi mogao da podnese. - Ne, večeras,- rekao je slugi. - Možda bi bilo bolje s utra popodne da odem. Sluga mu se naklonio. -

Kako želite, moj gospodaru.

Danielovo raspoloženje se pogoršalo. Ne. Nije bilo onako kako je želeo. Njegov ceo svet se polako raspadao. Sve što je mislio da želi, za sve je radio teško kako bi postigao... je bi lo uzalud ako Rebecca nije bila pored njega. Zatvorio je oči. Nije bilo nikakve koristi boriti se protiv istine, više. Bio je zaljubljen u nju. Oduvek je bio.

Kada su poslednje kočije prolazile most i nestajale iz vidokruga, okrenuo se od pokretnog mosta,

okrenuo se od štala, i krenuo je ka lepo oblikovanim stazama cveća u

prednjem vrtu.

Jednom, je možda bio iznenađen da na ovoj prokletoj zemlji može rasti tako nešto čisto i lepo. Sada, znao je bolje. Okrnuo se i pogledao preko ramena u impozantan kameni zamak. Ljubav njegovog

života je bila negde unutra. Ali Rebecca nije čekla viteza na belom konju da je spase. Ona je bila previše jaka za to. 64

sanjarenje


Uradila je sve da se sačuva. Godinama, uspevala je da preživi bez porodice, brez pravog čuvara, odvojena od prijatelja i voljenih. Uradila je više od samog preživljavanja. Uspela je pomeniti svoj život. Dok je Daniel bio odgajan da jednoga dana postane viskont,ona bi gledala na grofijadu kroz genijalna anonimna pis ma.

Dok su se druge mlada dame opterećivale sa udvaranje

momak, Rebecca je bukvalno osmislila lavirint, o kojem samo ona zna sve tajne.

Svo ovo vreme, Daniel je dozvoljavao svojoj babi, da veoma utiče na njega, i da njegov strah da će ostali odbaciti Rebeccu, deluje na njega kao pokretni most koji obležava prve borbene linije njegovoge protiv njenih.

Ali Rebecca nije vodila bitku. Živela je svoj život kako je želela. Nikada se nije povinovala očaju propisanom običajima ili uplašiti se kao mlade dame severno g Barrowsa. Snaga koju je prepozno u njoj nije bila za osudu nije bila samo običan hir, ali ona je samo bila Rebeccina želja. Ženin mozak ne može da barata sa brojkama? Rebeccin jeste. Žena nije mogla da pronađe svoj izlaz bez kutije za šešire. Ili kroz lavirint žive ograde. Žene su bile bespomoćne bez služavke – ili muškarca? Čak ni krijumčari nisu pronašli zaklonjenu plažu na kojoj je Rebecca odlučila da se kupa. Nije joj bila potrebna njegova zaštita niti njegova popustljivost. Jedino što joj je bilo porebno jeste pravo da odluči sama o

svojoj budućnosti.

Bez obzira da li je Daniel deo nje.

Toliko ju je voleo da ga je srce bolelo od tolike patnje. Sanjao ju je svako veče. Žudeo je za njom u svakom trenutku kada su bili odvojeni. Osećajući radost od samo g pogleda na njeno lice.

Ali ona ipak nije imala razloga da oseća isto. Nije imala razloga da mu veruje. Iako joj je priznao da je ona njegova srodna duša, ona još uvek nije imala dokaza za sve ono što joj je rekao, da je njen zauvek, a on je mislio svaku

izgovorenu reč. Jednostavno rečeno, ljubav

sama po sebi ne bi bila dovoljna.

Sada kada je shvatio koliko mu je bila potrebna, kako da je ubedi da je neće izneveriti opet?

65

sanjarenje


Poglavlje 13 Daniel se te noći nije vratio za London. Niti narednog jutra. Ostala je samo još jedna stvar koju mora da uradi pre nego što bude spreman da kaže poslednje zbogom Cornwallu. Stajao je u svom najboljem odelu, na pola puta između Castle Keyvnora i Bocka Morrowa, na vrhu malog brdašceta nalazila se mala koliba koja je gledala n a prostrani okean. Ovo je bila zemlja koju je Rebecca volela. Gde je želela da bude. Danial je bio veoma svestan da on nije bio jedina riba u njenom moru. Možda nije bio ni ona najbolja. Ali želeo je da bude jedini. Jedini. Pored nje, sada i zauvek. Na zvuk

koračanja po šljunku, okrenuo se u trenutku i ugledao Rebaccu kako prilazi

tom veličanstvenom pogledu. Nasmešio se kada ju je video. Namrštila se i izvila obrve. - Šta radiš ovde? Imam sastanak sada sa vlasnikom kolibe. - Ja sam vlasnik kolibe. Ili sam bio, na kratko.-

Priznao je u žurbi. - Već sam sredio

paire da se prenese na tvoje ime. - Šta?- napraila je korak unazad. - Kupio si ovu kolibu? - I poklonio je tebi,- odgovorio je. - Više nije moja. Tvoja je. Pogledala je preko njegovog ramena u malu kolibu koja je imala pogled na more, a zatim

vratila pogled na njega širom raširenih očiju u šoku. - Kupio si je? I dao meni? Klimno je glavom. -

Dobro došla kući. Nadam se da ti se dopada.

Ti znaš da mi se dopada, - mucala je. - Ovo je moj omiljeni pogledu u celom Bocka

Morrowu. Ali kada – kako...

Pomerila je glavu kako bi shvatila šta se dogodilo. - Daniele, zašto ovo radiš? Pročistio je grlo. Došlo je vreme za istinu. - Zato što ne želim da se osećaš nateranom da moraš da se udaš za nekoga. Želim da ti to želiš. Zurila je u njega kao da još uvek nije mogla da shati šta su njegove izgovorene reči značile. Udahnuo je duboko i kleknuo na jedno kleno. - Moja draga Rebecca Bond, bila bi mi velika čast ... Prebledela je. - Daniele... 66

sanjarenje


- Volim te.- Povikao je. - Volim te više, od svog života. Ti si razlog zbog kojeg sam se

trudio da budem bolji čovek, razlog koji volim. Volim te, zbog toga kada smo zajedno, ostatak sveta više nije bitan. Ne postoji ništa što ne bi uradio da te usrećim. - Uzeo je jedan zadihan dah i otvorio svoju dušu. - Moj život nikada neće biti kompletan, ako ja nemam tebe i ti nemaš mene. Hiljadu života neće biti dovoljno dugo. Reci da me želiš, Rebecca. Udaj se za mene. Molim te. - Ali ti si vinkont,-

mucala je, njen očajan ton mu je ukazivaoo da se ništa nije

promenilo. - I ja, samo... - Ti si sve. Ti si jedina stvar koja je bitna.- Nije mogao da podnese da je izgubi. Njegovo srce je bilo u njenim rukama. -

Da li se plašiš zbog onoga što bi moja baba mogla da kaže?

Ne. Nećeš je ožniti. Moraš da oženiš mene. Jedino mišljenje do kojeg mi je stalo je tvoje. Želim da ostatak svog života provedem sa tobom. Odmahnula je glavom. -

Onda zbog čega si mi kupio vikendicu u Cornwallu, kada živiš

u Londonu? -

Zato, što želim da budem pored tebe. Zato što ne želim da ti oduzmem tvoju slobodu.

Želim da ti se pridružim.- Srce mu je jako udaralo u strahu. Još uvek nije pristala. Progutao je knedlu. Njegov život će biti besmislen zbog nje. Dao bi joj svoju dušu. - Morali bi da boravimo u Londonu jednu sedmicu u mesecu dok zaseda Parlament, ali ostatak godine

možemo biti ovde, ako je to tvoja želja. Sve što ti želiš, ja ću ti dati. Ako ćeš mi pružiti tu čast i postati moja supruga. Draga, ja t e

volim. Ja sam uništrn bez tebe. Da li ćeš molim te

razmisliti da me pustiš da te volim ostatak svoga života? - Ti luda-glavo,-

zastala je dok je padala u njegovo naručije. - Naravno da hoću. Jedino

što sam želela u životu si ti. Radost ga je obuzela dok ju

je držao u svom zagrljaju između zelenih brda i dubokog

plavog mora. Daniel je bio pozvan u Castle Keyvnor da prihvati nasledstvo. Umesto toga, dobio je

najveće bogatstvo svoga srca. Pritisnuo je svoje usne na njenu kosu. On će srećan provesti ostatak svog života pokazujući joj koliko je voli.

67

sanjarenje


Epilog Koliba na sveru Barrowsa Bocka Morrow, Cornwall, Engleska

- Ne

možeš me uhvatiti. - Rebecca je doviknula preko ramena dok je trčala prema

severnom lavirintu žive ograde porodice Barrows. Lavirint je bio

dosta manji nego onaj koji je osmislila za Castle Keyvnor i mlade žive

ograde su činili lavirint dosta kraćim, ali Rebecca nikada više nije volela lavirint u svome životu, nego sada. - Mogu, ja to!- Charli je zacvilio dok je imao uznemiren pogled u velikoj brzini. -

Uhvatiću te, Mama! - Nikada - prebrza sam!-

rekla je baš u trenutku kada je naišao njen muž iza ugla i

blokirao joj put. Nije bio vremena da stane. Rebecca je pravo uletala u Danielovu belu kravatu i prsluk

tamno plave boje, oborivši ga na travu i padajući preko njega. - Uhvatio sam te! - Charlie je cvrčao dok im je prilazio. - Ja sam brži! Pobedio sam!

Okrenula se i počla da ga golica ispod njegovih bucmastih malih ručica dok se skoro nije zagrcnuo od smeha. - Zar ne možeš da pustiš mamu da pobedi barem jednom? - Nikada,- počeo je da skače između glasnog kikota. - Ja sam prebrz. - Danas si svarno bio vrlo brz,- Rebecca je obavestila svog sina sa dosta ozbiljnim tonom, - ali ti nisi

prvi muškarac koji me je uhvatio.

Charlieve velike sive oči su se još više raširile. - Ko je bio prvi, mama? - Ja sam.-

Daniel zareža i prekri ih oboje sa glasnim poljupcima.

- Sledeći put budi brža, - Ili ne,-

Charlie je opomenuo majku između vrisaka smeha.

Daniel je predložio, pomrajući svoje obrve prema Rebacci.

- Mmm,- promrljala je i ukrala brzi poljubac. -

68

sanjarenje

Možda ću ti dozvoliti da me ’uhvatiš’

Klub Brbljivica - Sanjarenje.pdf

Recommend Documents