Kako Biti Mudar Roditelj - Gari Ezo & Robert Baknam - pdf

GARI EZO ROBERT BAKNAM

KAKO BITI MUDAR RODITELJ ODGAJANJE DECE OD TRI DO SEDAM GODINA Postali ste roditelj začas ... ali potrebno je mnogo više vremena da biste bili mudar roditelj. Taman se snađete sa bebom, a eto novih i većih izazova. Javljaju se inteligencija, samosvesnost, radoznalost i društvenost – a to od vas zahteva uporno, ljubazno i pažljivo usmeravanje. Petnaest principa za mudre roditelje će vas osposobiti da odgajate svoju decu za srećan život u porodici i društvu. Opremiće vas da negujete siguran i bezbedan rast samosvesnosti i pogleda na svet svoga deteta, i da gajite jedinstvenost svoga mališana ljubavlju koja će ga čuvati u njegovom malom rastućem svetu. Posejaćete seme za bogatu žetvu koja će nastati u tinejdžerskim godinama. Mudar roditelj ukazuje na to kako da odgajate emocionalno uravnoteženu, intelektualno samostalnu i moralno svesnu decu. To je obavezan vodič kroz uzbudljive godine od ranog detinjstva do osnovne škole!

Medicinski stručnjaci o knjizi Mudar roditelj „Mudar roditelj je jedna od malog broja knjiga danas koja prikazuje jasno i efikasno roditeljstvo. Kao roditelj i neurolog, a često i kao savetnik, svaki dan koristim informacije iz ove knjige. Srdačno vam je preporučujem.“ Robert R Turner M.D. Pediatric Neurologist, South Carolina „U svojoj praksi, vidim mnoge roditelje koji se bore sa problemom kako da odgoje moralnu decu u nemoralnom svetu. Knjiga Mudar roditelj je jedno od najkorisnijih pomagala na raspolaganju roditeljima za obučavanje dece i razvijanje njihovog karaktera.“ James M. Pearson M.D. Pediatrician, Johnson City, Tennesee

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – GARI EZO & ROBERT BAKNAM

Gari Ezo (Gary Ezzo, M. A.) je izvršnv direktor udruženja Growing Families International. On i njegova supruga En Mari (Anne Marie) su napisali više roditeljskih nastavnih programa koje koriste milion i sedam stotina hiljada porodica, prevedenih na trinaest jezika. Njegove druge knjige uključuju bestseler On Becoming Babywise I & II, Reaching the Heart of your Teen i The Smart Parent. Gari i En Mari imaju dve kćerke i šestoro unučadi i žive u Južnoj Kaliforniji. Robert Baknam (Robert Bucknam, M.D, F.A.A. P.) je ko-autor knjige On Becoming Babywise I & II. Završio je medicinu na Univerzitetu Južne Kalifornije, i direktor je na Cornerstone Pediatrics u Luisvilu, Kolorado. Predaje na medicinskom fakultetu Univerziteta Kolorado. Dr Baknam i njegova žena Gejl (Gayle) imaju četiri sina. Naslov originala: On Becoming Childwise by Gary Ezzo and Robert Bucknam

2

SADRŽAJ PRIZNANJE .................................................................................................................................... 7 UVOD ............................................................................................................................................... 8 PREGLED PRINCIPA MUDAR RODITELJ ....................................................................... 10 PRVI DEO ..................................................................................................................................... 12 KAKO STVORITI DOBRU ATMOSFERU .......................................................................... 12 1. POBEĐIVANJE STRAHA ..................................................................................................... 13 ODRŽAVANJE RAVNOTEŽE .............................................................................................................. 13 DRUGI ZASTRAŠUJUĆI UTICAJI ........................................................................................................ 15 PREOPTEREĆENOST AKTIVNOSTIMA................................................................................................ 16 EMOCIONALNO BEKSTVO OD STVARNOSTI ...................................................................................... 17 UGAĐANJE INTELEKTU .................................................................................................................... 18 ODGOVORNOST PREUZIMANJA AUTORITETA .................................................................................. 18 ŠTA RODITELJI U STVARI HOĆE? ...................................................................................................... 19 REZIME ......................................................................................................................................... 19 PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE .................................................................................................... 19 2. VAŽNE STVARI NA PRVO MESTO.................................................................................. 20 NEĆETE VEROVATI .......................................................................................................................... 20 SKRIVENA NESIGURNOST ................................................................................................................. 21 SAMO PROBAJTE OVO ...................................................................................................................... 22 Otkrivanje lošeg ponašanja ................................................................................................................... 22

REZIME ......................................................................................................................................... 23 PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE .................................................................................................... 23 3. KO VODI PREDSTAVU? ..................................................................................................... 24 AUTORITET: POSTOJI VREME I MESTO .............................................................................................. 25 OD „MORAŠ“ DO „HOĆEŠ LI?“ ......................................................................................................... 26 DRUGOVI ILI RODITELJI .................................................................................................................. 27 ČETIRI FAZE RODITELJSTVA ............................................................................................................ 28

Prva faza: Vođstvo.................................................................................................................................. 28 Druga faza: Obuka ................................................................................................................................. 29 Treća faza: Praćenje igre ........................................................................................................................ 29 Četvrta faza: Prijateljstvo ...................................................................................................................... 29

REZIME ......................................................................................................................................... 29 PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE .................................................................................................... 30 DRUGI DEO ................................................................................................................................ 31 KARAKTER ................................................................................................................................... 31 4. PRVO NAČELO....................................................................................................................... 32 VASPITAVANJE DETETA U POTPUNOSTI ........................................................................................... 32 Postoje četiri opšte sposobnosti primanja: ........................................................................................... 33

PLAN KOJI USPEVA .......................................................................................................................... 33 PRVO NAČELO ................................................................................................................................. 34 PREDNOSTI PRVOG NAČELA ............................................................................................................ 35

3


Etika prvog načela: ................................................................................................................................. 36

PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE .................................................................................................... 36 5. FORMIRANJE KARAKTERA .............................................................................................. 37 ELENINA PRIČA ............................................................................................................................... 37

Moralno pravilo br. 1:Učite ih vrlinama, a ne samo izbegavanju lošeg............................................... 37 Moralno pravilo br. 2:Moralna obuka počinje u srcima roditelja ....................................................... 38 Moralno pravilo br. 3:Budite načisto sa razlozima za moralnu obuku ............................................... 39 Moralno pravilo br. 4:Objasnite razloge za praktičnu obuku ............................................................. 39 Moralno pravilo br. 5:Donosite moralni sud ispitujući kontekst ........................................................ 40 Moralno pravilo br. 6:Kada dajete uputstva izbegavajte legalizam ..................................................... 41

REZIME ......................................................................................................................................... 42 PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE .................................................................................................... 42 6. FUNKCIONISANJE PRVOG NAČELA ........................................................................... 43 ALI MOJE DETE JE DRUGAČIJE .......................................................................................................... 43 PRAKTIČNE VRLINE ......................................................................................................................... 44 POŠTOVANJE SVOJINE ..................................................................................................................... 44 Ceniti osobu ili imovinu?....................................................................................................................... 45 Rad određuje vrednost ........................................................................................................................... 45

POŠTOVANJE STARIJIH .................................................................................................................... 46

Starost i mladost..................................................................................................................................... 46 Naše ponašanje ne bi smelo da bude nepristojno ................................................................................. 47 Učtivo prekidanje razgovora ................................................................................................................. 47 Stidljivost i poštovanje ........................................................................................................................... 48 Šta se desilo sa „gospodinom“ i „gospođom“? ..................................................................................... 48

VRŠNJACI I BRAĆA I SESTRE ............................................................................................................. 49 Braća i sestre – u sukobu ........................................................................................................................ 49

REZIME ......................................................................................................................................... 51 PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE .................................................................................................... 52 TREĆI DEO .................................................................................................................................. 53 DISCIPLINA ................................................................................................................................ 53 7. SRŽ DISCIPLINE ................................................................................................................... 54 ŠTA JE TO? ....................................................................................................................................... 54 KAKO ĆE ZNATI? ............................................................................................................................. 54

Savet br.1: Ističite pozitivno .................................................................................................................. 55 Savet br. 2: Zamena, a ne samo zabrana................................................................................................ 56 Savet br. 3: Koliko ćete puta reći „sada“? .............................................................................................. 56 Savet br. 4: Dajte petominutno upozorenje .......................................................................................... 57 Savet br. 5: Zahtevajte da odgovori: „Dobro, mama“ ili „Dobro, tata“. ............................................. 58

REZIME ......................................................................................................................................... 59 PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE .................................................................................................... 59 8. PET ZAKONA ISPRAVLJANJA ........................................................................................... 60 PRVI ZAKON ISPRAVLJANJA:RAZLIKUJTE DETINJASTOST OD PRKOSA .............................................. 60 DRUGI ZAKON ISPRAVLJANJA:SVAKO ISPRAVLJANJE MORA DA DOPRINOSI PODUČAVANJU ............. 61 TREĆI ZAKON ISPRAVLJANJA:KAZNA MORA DA ODGOVARA PRESTUPU ........................................... 62 ČETVRTI ZAKON ISPRAVLJANJA:POVREDA LIČNOSTI I LIČNE SVOJINE ZAHTEVA IZVINJENJE ............ 63

4


PETI

ZAKON ISPRAVLJANJA:AKO SE DESI FINANSIJSKA ŠTETA,DETE BI TREBALO DA DOPRINESE

NAKNADI ŠTETE ............................................................................................................................... 65

REZIME ......................................................................................................................................... 66 PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE .................................................................................................... 66

Prvi scenario ........................................................................................................................................... 66 Drugi scenario ........................................................................................................................................ 66

ŠTA SE DESILO ................................................................................................................................. 66

Prvi scenario ........................................................................................................................................... 66 Drugi scenario ........................................................................................................................................ 67

9. NAJBOLJI OBLIK ISPRAVLJANJA – SPREČAVANJE ................................................. 68 RAST I UČENJE ................................................................................................................................. 68 Osnove .................................................................................................................................................... 69

RODITELJSTVO U LEVKU I IZVAN NJEGA ........................................................................................... 70 VELIKE PANTALONE I MUDRE OČI .................................................................................................... 71 SLOBODA U DONOŠENJU ODLUKA – PRERANO SUVIŠE IZBORA ......................................................... 71 SLOBODE IZ DEČIJE PERSPEKTIVE .................................................................................................... 72

Zavisnost od izbora ................................................................................................................................ 74 To sam ja! Šta da radim? ........................................................................................................................ 74 Bilo jednom u stvarnom životu ............................................................................................................. 75

USMENE I FIZIČKE SLOBODE ............................................................................................................ 76 REZIME ......................................................................................................................................... 77 PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE .................................................................................................... 77 10. PRENOŠENJE ODGOVORNOSTI PONAŠANJA NA DECU ............................... 78

Princip broj jedan: Roditelji odgovaraju za sve vrste detetovog ponašanja sve dok ono ne postane intelektualno spremno i fizički sposobno da preuzme odgovornost .................................................. 78 Princip broj dva: Dok se dete obučava, ishod ponašanja pripada roditeljima sve dotle, dok ne bude moguće da se odgovornost prenese na dete .......................................................................................... 79

PREODGOVORNOST I ODGOVORNOST ............................................................................................. 79 MAJMUNI NA VAŠIM LEĐIMA ........................................................................................................... 79 Darsina priča .......................................................................................................................................... 80

SREDSTVO PROTIV MAJMUNA .......................................................................................................... 81

Započnite rano ....................................................................................................................................... 82 Karlina priča ........................................................................................................................................... 82

VREME DA SE SEDNE I RAZMIŠLJA – ODGOVORNOST PO SUŠTINSKIM PITANJIMA .............................. 83

Sindina priča .......................................................................................................................................... 84 Vitnina priča........................................................................................................................................... 84 Molim i hvala .......................................................................................................................................... 85 Ejmina priča ........................................................................................................................................... 86 Kako znate da li je uspelo....................................................................................................................... 87

REZIME ......................................................................................................................................... 87 PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE .................................................................................................... 88 11. PODRŽAVANJE I ISPRAVLJANJE ................................................................................. 89 PODSTICANJE MORALNOG VLADANJA.............................................................................................. 90

Usmena podrška ..................................................................................................................................... 90 Ohrabrujte sa podstrekom da se postigne cilj ...................................................................................... 91 Nagrađivanje ponašanja ........................................................................................................................ 92

5


Ispravljanje bezazlenog ponašanja ........................................................................................................ 93 Opomena ................................................................................................................................................ 93 Logične posledice ................................................................................................................................... 93

ISPRAVLJANJE PRKOSNOG PONAŠANJA ............................................................................................ 94

Prvi stepen: zločin i kazna ..................................................................................................................... 95 Drugi stepen: Dalje od usmenog opominjanja ..................................................................................... 96 Treći stepen: Usmeno opominjanje ...................................................................................................... 97

REZIME ......................................................................................................................................... 98 PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE .................................................................................................... 98 12. OPŠTA PITANJA DISCIPLINE ....................................................................................... 99 CMIZDRENJE ................................................................................................................................... 99 NAPADI BESA ................................................................................................................................ 100 NAPADI FRUSTRACIJE .................................................................................................................... 100 SUDARI VOLJA ............................................................................................................................... 101

Dostojanstvena predaja ....................................................................................................................... 101

NEPOŠTENJE .................................................................................................................................. 102

Laganje – najveći prestup u porodici .................................................................................................. 102 Krađa .................................................................................................................................................... 103 Prevara .................................................................................................................................................. 104

REZIME ....................................................................................................................................... 104 PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE .................................................................................................. 104 13. NEKE PRAKTIČNE STVARI ........................................................................................... 105 SMIRIVANJE MEŠKOLJENJA ............................................................................................................ 105 SPORO, SPORIJE, NAJSPORIJE – OBJAŠNJENJE „BRZINE TRI BOMBONE“ ........................................... 106 ČITANJE POSLE VEČERE ................................................................................................................. 107 VESELE KARTICE SA ZADACIMA ..................................................................................................... 108 TABELA ZA POZITIVNE AKTIVNOSTI .............................................................................................. 109 KLIKERI SA SVRHOM ...................................................................................................................... 109 REZIME ....................................................................................................................................... 110 PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE .................................................................................................. 110 EPILOG ........................................................................................................................................ 111 JEDNO VAM NEDOSTAJE ................................................................................................................. 111 REGISTAR ................................................................................................................................... 112

6

Lans i Suzan Blizu ste, iako ste daleko!

PRIZNANJE Nijedna knjiga u stvari nije napisana od strane samo jednog autora. Tako nije ni ova. Naročito smo zaduženi velikom broju porodica koje su nas pratile kroz celu ovu seriju. Želimo posebno da zahvalimo Donu Frejmu (Don Frame) na njegovim pronicljivim doprinosima. Takođe i Tomu i Evenglin Rid (Tom and Evengline Reed) i Alenu i Koni Hadidian (Allen and Connie Hadidian) na njihovim divnim predlozima za poglavlje 13. Hteli bismo da izrazimo posebnu zahvalnost i sledećim pedagozima: Džoi i Karli Link (Joey and Carla Link), Majklu, Brijani, i Ejmi na njihovim odličnim prilozima za deseto poglavlje. I na kraju, posebno smo dužni zahvalnost Dajani Vigins (Diane Wiggins) čija su obdarenost i genijalnost kao urednika učinili pisanje ove knjige pravim zadovoljstvom.

7

UVOD Kako biti mudar roditelj, je treća knjiga iz serije „Kako biti“ i odnosi se na decu od tri do sedam godina. Ovo je jedan uzbudljivi period rasta i razvoja dece, i vreme kada podučavanje i ohrabrivanje od strane roditelja igraju ključnu ulogu u razvojnom svetu deteta. Ovi predškolski i rani školski dani bude u detetu osećanje zastrašujuće avanture u svetu koji se otvara pred njim, van granica mame i tate. To je uzbudljiv i zaista izazovan period. Vreme kada se intelekt vašeg deteta dovoljno razvija i omogućuje značajnu komunikaciju sa odraslim osobama i drugom decom. Kada počne ta komunikacija, vaše dete počinje da prerađuje iskustva i osećanja iz svojih, sve dubljih odnosa sa drugima koji utiču na dečije tumačenje života. Kako se svet vašeg deteta otvara – pojavljuju se njegova nova i šira očekivanja. Sada je suočeno sa određenim funkcijama, normama, prihvaćenim standardima ponašanja, koja se ponekad međusobno sudaraju, kao i sa njegovim ličnim samoživim shvatanjima. Deca ovog uzrasta ne samo da počinju da shvataju kako i gde se uklapaju u veću društvenu sliku, već razvijaju i shvatanje života i sveta uopšte, o tome gde svi drugi u njihovoj duševnoj okolini pripadaju – mama i tata, mali Kajl u susednoj kući, i mehaničar koji stanuje u istoj ulici. Naš je cilj da vam pomognemo da započnete i nastavite svoj način vaspitanja sa pouzdanjem. Želimo prvo da vas ohrabrimo. Reč ohrabrenje bukvalno znači „usaditi hrabrost“ i to je ono što bismo hteli da učinimo za vas. Postoji toliko zastrašujućih strategija za roditelje na tržištu, da nije ni čudo što roditelji često nemaju poverenja u svoje odluke. Plaše se da će sve uraditi naopako i da nema šanse da isprave svoje greške. Strah vas hvata od samog početka: kompetentna medicinska sestra vam predaje vaš novi zamotuljak i tada nestajete iz njenog života. I to je to! Od sada ste sami. Sami sa milion mišljenja, propisa, strategija i priručnika koji vam govore šta sada treba da radite; da ne pominjemo još jedan milion koji govori o katastrofalnim posledicama koje će da iskrsnu ako uradite – ili pak ne uradite – one prethodne. Samo jedan pogrešan korak i polomićete lako lomljivo dete. Da li „pampers“ ili pamučne pelene? Dojiti ili hraniti na flašicu? Dečiji krevetac ili kolevka? Od osipa do slinavih noseva, od prisnosti do predaha; svi – uključujući prijateljicu od svekrve vaše komšinice – imaju nešto da kažu o onome što bi trebalo ili ne bi trebalo da se uradi za vaše dete. Evo dve reči od nas: opustite se! Dobro ćete proći i vi i vaša deca. Mudar roditelj je knjiga puna korisnih strategija koje neće učiniti da se osećate krivi ili plašljivi, nego će učiniti da razmišljate o svakom izazovu koristeći onaj staromodni zdrav razum. Želimo da vam pružimo obnovljeni smisao cilja u vašem roditeljstvu. Čemu se nadate? Koji je cilj obučavanja vašeg deteta? Cilj treba da vam bude nešto više nego da samo pregurate dan. Mudar roditelj je strategija za roditelje sa moralnim vrednostima. Roditelji su odgovorni da upravljaju svojom decom ne samo kod kuće već i na javnim mestima. Mudar roditelj ističe važnost moralnog druženja kao zdrav preduslov za zadovoljavajuće osećanje lične vrednosti. Ako nas drugi cene, ne treba nam veće potvrde o tome koliko vredimo. Kako se to ostvaruje obrađujemo u drugom delu, gde naglašavamo važnost obučavanja karaktera. Treće pomagalo u oblasti samopouzdanja tiče se pitanja korekcije ponašanja. U trećem delu bavimo se pitanjima korigovanja i ohrabrivanja. Iako ćemo pominjati mnoge disciplinske opcije, želja nam je da naši čitaoci prvenstveno misle na sprečavanje. Ako budete sprečavali svojevoljno

8

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – UVOD

ponašanje, ne stvarajući uslove koji skreću decu sa pravog puta, nećete morati mnogo da ih ispravljate. Svako poglavlje sadrži pitanja za razmatranje. Ova su namenjena da vas vrate na glavne teme svakog poglavlja. Kao i svemu drugom u životu, što više napora uložite u sprovođenje Načela iz ove knjige, to ćete više pomoći primiti i steći više samopouzdanja. Raduje nas što možemo roditeljima da ponudimo praktična uputstva. Informativne knjige su jako lepe za čitanje, ali ne pomažu mnogo roditeljima ako su bez praktičnih predloga. Nadamo se da vam knjiga Mudar roditelj neće biti samo informativna nego i veoma praktična i da će ideje u njoj primetno uticati na vaše roditeljstvo. Međutim treba reći da ova knjiga nije namenjena da vam pruži sve odgovore ili da čitaocu da sve što će ikad morati da zna o procesu vaspitavanja deteta. Roditelji dakle, poučavani svojim ličnim ubeđenjima, imaju krajnju odgovornost da ispituju stavove o ulozi roditelja koji se danas nude, i da na osnovu tih informacija donesu odluku o tome šta je najbolje za njihovu porodicu. Budite ohrabreni!

9

PREGLED PRINCIPA MUDAR RODITELJ Mudar roditelj – princip br. 1

Dobri brakovi čine dobre roditelje.

Mudar roditelj – princip br. 2

Koristite snagu svoga autoriteta kao vođe u početku, a kasnije snagu svojih međusobnih odnosa. Mudar roditelj – princip br. 3

Budite sada roditelji, a kasnije prijatelji. Mudar roditelj – princip br. 4

Usađujte moralne vrednosti u dete i ponašanje će doći na svoje mesto. Mudar roditelj – princip br. 5

Ono što ne želite sami, nemojte nuditi drugima. Činite drugima ono što biste hteli da oni vama čine. Mudar roditelj – princip br. 6

I drugi ljudi su važni.


Nije dovoljno naučiti decu da se ponašaju moralno; moraju da nauče da misle moralno. Mudar roditelj – princip br. 8

Da biste dete naučili nekoj vrlini, jedan primer (vi) – bolji je od hiljadu predavanja. Mudar roditelj – princip br. 9

Disciplina je zdrava hrana srcu vašeg deteta. Mudar roditelj – princip br. 10

Ako dete nije ništa naučilo, ni ispravljanje se nije desilo. Mudar roditelj – princip br. 11

Ako dozvolite detetu da se na ispravan način razvija u svetu koji se pred njim otvara, mnogo ćete unaprediti proces učenja i manje ćete morati da ga ispravljate.

10

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – PREGLED PRINCIPA MUDAR RODITELJ


Ako stalno podsećate dete da čini ono što se od njega očekuje, samo pokazujete da nemate očekivanja. Mudar roditelj – princip br. 13

Izrečena pohvala nikada nije suvišna.


Mudri roditelji su bolji od onih koji koriste snagu. Mudar roditelj – princip br. 15

Jedan gram samokontrole je bolji od kilograma problema.

11

PRVI DEO

KAKO STVORITI DOBRU ATMOSFERU

12

1. POBEĐIVANJE STRAHA Jedne noći kapetan američkog ratnog broda je ugledao svetlo drugog broda koji ide pravo ka njemu. Dao je signal: „Promenite pravac za dvadeset stepeni.“ Odgovor je bljesnuo kroz tminu: „Preporučujem da vi promenite pravac za dvadeset stepeni.“ Kapetan nije prihvatio odgovor. „Ja sam kapetan“, signalizovao je. „Promenite pravac, dvadeset stepeni.“ „Ja sam pomorac drugog stepena. Promenite pravac za dvadeset stepeni.“ Glasio je odgovor. Kapetan se razbesneo. „Ja sam ratni brod! Promenite pravac za dvadeset stepeni!“ Na to stiže odgovor: „Ja sam svetionik!“ 1 Naše pretpostavke utiču na naš život. Oblikuju način našeg razmišljanja i naših zaključaka. Upravljaju odlukama koje stoje iza naših postupaka i stavova. Kapetan ratnog broda koga smo pomenuli, napravio je jednu pretpostavku koja bi bila kobna da nije promenio svoje mišljenje. Mi retko procenjujemo svoje pretpostavke, iako smo vođeni njima. Što je još gore, deca često postaju žrtve naših pretpostavki. Uzmite na primer slučaj „Mama, donesi!“ Jedna prijateljica je sa mnom podelila sledeću zgodu: Sedela sam u restoranu sa prijateljicom i njenom jednogodišnjom kćerkom. Moja prijateljica nije glupa. Završila je medicinu sa najboljim ocenama. Ali posmatrala sam kako puzi po podu, podižući Sarinu flašicu bezbroj puta. Sara bi je bacila, a mama bi je vratila. Baci, donesi. Baci, donesi. Kada sam je upitala da li je ovakva igra umesna, moja prijateljica je odgovorila: „Učim Saru načelu da ako nešto ode, to će se i vratiti. Vidiš, flašica ode, pa se vraća. Tako i mama kad ode, uvek se i vrati.“ Upitala sam je da li je ikad razmišljala o mogućnosti da ona u stvari uči Saru da nikada ne očekuje da bude odbijena. Na to je odgovorila: „Šta bi moglo u njenim godinama da ode, a da se ne vrati?“ Sara je sama dala odgovor na to pitanje. U tom trenutku je izručila tanjir sa hranom na pod, bacila flašicu na sve to i nasmejala se. Već sledećeg trenutka je počela da vrišti, jer hrana nije htela da joj se vrati. Naše pretpostavke utiču na način kako vaspitavamo decu. Sarina mama je pretpostavljala da njena kćerka poseduje izvestan stepen spoznaje – sposobnost da prenosi ideju iz jedne situacije u drugu – što uopšte nije prisutno kod deteta od godinu dana. Pretpostavljala je da je njenoj kćerki potrebna ovakva vrsta obuke. Pretpostavljala je da ako joj ona to ne usadi, Sari će nedostajati stepen poverenja i samopouzdanja koji nikad ne bi mogao da se povrati. Pretpostavljala je da prirodni proces razvijanja osećanja sigurnosti može veštački da se stvori. Pretpostavljala je da će jednostavnom igrom „Mama, donesi“ ostvariti taj cilj. Održavanje ravnoteže Kojih roditeljskih pretpostavki se ti držiš? Kakvi su tvoji stavovi u vezi dece, njihove prirode, i njihovih sposobnosti u određenim uzrastima? Da li smatraš da karakter deteta stvara priroda ili odgoj? Da li roditelji treba samo da podržavaju vremenski tok detetovog otkrivanja ili bi trebalo da Događaj koji je prepričao Frenk Koh (Frank Koch) u časopisu Pomorskog Instituta, koji citira Kristijan Overman (Christian Overman), (Chatsworth, Calif.: Micah 6:8 Publishing, 1996), 14.

1

13

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – PRVI DEO – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – 1. POBEĐIVANJE STRAHA

ga primoravaju da uči? Da li su važnija osećanja ili ponašanje? Prirodni razvoj ili obučavanje od strane roditelja? Drago nam je što možemo da izjavimo da se ovde ne radi o pitanjima „ili-ili“ nego „i jedno i drugo“. Knjiga Mudar roditelj smatra, da što se tiče vaspitavanja dece, postoji veza između prirode i odgajanja; podržavanja prirodnog procesa detetovog učenja i aktivnog proučavanja; podsticanja dobrih osećanja i dobrog ponašanja; i razumevanja odnosa između prirodnog razvoja i podučavanja od strane roditelja. Svemu ovome kažemo da. Roditelji samo treba da se nose sa tom ravnotežom. Uzmimo, na primer, osećanja nasuprot ponašanja. Svi smo mi bili svedoci scene slične sledećoj: Neko dete se došunja do korpe sa igračkama vašeg deteta na času plivanja i samouvereno se posluži nekim primamljivim predmetom. Vi i vaše dete zatim posmatrate kako se taj mališan igra u bazenu sa „svojom“ novom, lepom igračkom. Onda se pojavi njegova mama, „Džimi, odakle ti taj crveni brodić?“ Naravno Džimi se toliko zaneo da ne može ni da odgovori. Mama gleda unaokolo i primeti kako oči vašeg deteta prate igračku. Ona shvati i obraća vam se: „Izvinite, da li je to vaš brodić?“ Vi se usiljeno nasmejete i odgovorite da pripada vašem detetu. Svakako da ne marite da oni dele igračku, ali red bi trebalo poštovati. „Džimi strašno voli brodiće,“ kaže mama. „Imate li nešto protiv da se poigra sa njim?“ Kažete joj da nema problema. Sve je u redu – dok ne dođe vreme da Džimi krene kući. Izgleda da je Džimi zavoleo ono što je sada, posle sat vremena, postalo njegov brodić. Kada mama predloži da bi trebalo da ga vrati, nežno podsećajući malog pomorca da brodić nije njegov, Džimi jednostavno izjavljuje da neće. Mama ga opet moli, ali njegova odluka još više jača. Ona se okrene vama i predlaže nešto drugo. „Toliko je zavoleo tu igračku. Mogu li da vam platim za nju?“ Vi odrečno vrtite glavom. „Džimi,“ kaže mama, „teta ga želi natrag. Vrati joj ga da ne dođe da ti ga uzme. Ne brini, svratićemo usput u prodavnicu i mama će ti kupiti novi brodić.“ Džimi baca brodić u bazen. Mama polazi. Džimi se zadrži samo još toliko da se isplazi na vaše dete. Da li ste nedavno videli ovakvo dete? Kakve roditeljske pretpostavke dovode do tako preterane popustljivosti na štetu dobrog ponašanja? Današnji roditelji su skloni da stvaraju dobra osećanja kod svoje dece po bilo koju cenu. Njima je važnije da se dete lepo oseća nego da nauči da se dobro ponaša/postupa u različitim kontekstima života. Takvo vaspitavanje dece je razumljivo kada se uzmu u obzir neki od istorijskih uticaja na današnje roditelje. Jedna od najvećih promena u zapadnoj moralnosti u vezi odgajanja dece se desila kada je u sedamnaestom veku grupa filozofa, pod uticajem rastućeg poštovanja prema naturalizmu i empirizmu, iznela novi predlog. Rekli su da lično zadovoljstvo pojedinca treba da bude prvi kriterijum u ocenjivanju ponašanja za dobro ili loše. Čuveni filozof iz osamnaestog veka Dejvid Hjum (David Hume) je smatrao da su „prijatna osećanja dobra, a neprijatna osećanja loša.“5 Hjum je verovao da će plod njegovog učenja biti dobročinstvo, jedno nesebično poštovanje za blagostanje društva. Današnje teorije o vaspitavanju dece mnoge od svojih pretpostavki duguju ovoj filozofiji; ispale su malo drugačije nego što je Hjum mogao da zamisli. Kada se pretoče iz teorije u način života ove ideje se pretvaraju u moralnost na osnovu osećanja i vaspitavanja prema osećanjima. „Ako je osećanje lepo – učini,“ kaže ova filozofija. „I ako želiš da budeš dobar roditelj, uradi sve da se tvoje dete lepo oseća.“

14


Kraj časa istorije? Ne sasvim. Danas živimo u vremenu kada je etika „dete u centru pažnje“ postala povod za razne suviše popustljive prakse – i još čudnija objašnjenja – u odgoju dece, sve pod parolom „prijatna osećanja su dobra; neprijatna osećanja su loša.“ 2 Izgleda da su mnogi današnji roditelji taoci straha; straha da neće dobro uraditi; straha da će dete biti stavljeno pod preterano veliki pritisak ili preopterećeno umerenim zahtevima ili razočaranjima. Čak i najjednostavnije insistiranje da igračka pripada drugom detetu tera neke očeve i majke u paniku. Pogledajte oko sebe. Da li poznajete roditelje koji su taoci straha od emocionalne osvete od strane njihovog četvorogodišnjeg deteta? Da li izgledaju sputani i nesposobni da bilo šta urade? Da li se plaše da naprave i samo mali korak da bi sišli sa te vrtoglave vrteške? Ne mora da im bude tako. A ne mora ni vama. Drugi zastrašujući uticaji Zašto se roditelji toliko plaše da vaspitavaju svoju decu? Zaista, ovde se javlja nešto značajnije nego želja da proizvedu optimalno dete. Možda neki roditelji pokušavaju da zadovolje nešto duboko u sebi što je propušteno u njihovom detinjstvu. Nažalost, mnogi roditelji vaspitavaju svoju decu kao odgovor na svoje lične nerazrešene strahove, sukobe interesa i razočaranja iz detinjstva. Zbog toga roditelji pri vaspitavanju ponekad više misle na svoje detinjstvo nego na svoju decu. Ovo čine prebacujući svoje strahove i životna razočaranja na decu. Na primer ako je vaše detinjstvo bilo prijatno, imate jaku sklonost da primenite na svoje dete iste načine vaspitanja koje su vaši roditelji upotrebljavali. Ako su vam godine detinjstva bile pune napetosti, pri vaspitavanju svoje dece bićete skloni da odete u drugu krajnost, suprotno od načina vaših roditelja. Roditelji koji su odgajani nepravednim, sputavajućim metodama ili ako su čak bili zlostavljani, često nesvesno prelaze u popustljivi način vaspitanja, po kojem se njihovoj deci previše dozvoljava. Ti roditelji kažu: „Neću dozvoliti da moja deca prolaze kroz ono što sam ja doživeo“, i često više brinu za osećanja svoje dece nego za njihovo ponašanje. Svaki standard dobrog i lošeg se zasniva na tome kako se deca osećaju, a ne šta rade. Nasuprot ovome, kada roditelji osećaju da je njihovo nesrećno detinjstvo posledica popustljivog odgoja, često postaju veoma strogi kao roditelji, naročito ako im je taj nedostatak usmeravanja bio velika smetnja u životu. Na primer, oni koji su živeli moralno labilnim životom u svojoj mladosti, često će to nadoknaditi kroz preterana ograničenja i zaštitu. Takvi roditelji nalaze svoju sigurnost u kontrolisanju. U oba slučaja, postoji želja da se promeni situacija, ali se zasniva na strahu. Popustljivi roditelji kojima je dete u centru pažnje se plaše da će suviše kočiti svoju decu, i zato idu u krajnost stvarajući ambijent neobuzdane slobode. Slobode bez granica. To stvara neobuzdanu decu. Roditelji koji traže poslušnost bez pogovora, sa druge strane, plaše se da će razmaziti svoju decu, tako da sprovode svoju vlast pravilima i ograničenjima. Njihove metode obično stvaraju preterano kontrolisanu decu. Ovaj problem je još složeniji kada se dođe do sukoba u načinu vaspitanja u kući. Ako je jedan roditelj ležeran i fleksibilan, a drugi pedantan i predvidiv, u kući često dolazi do konflikta. Svaki roditelj smatra da je njegova dužnost da nadoknadi slabosti onog drugog. Onda i nije čudo što ih je strah da onaj drugi ne radi dobro. Umesto da se međusobno dopunjuju, crpeći snagu kvaliteta jedno od drugog, kao što to mnogi veruju, oni u stvari ratuju i iskorišćavaju slabosti drugog. Ishod je podeljeno vođstvo što stvara nelojalne trupe. 2

Dejvid Hjum (1739-40), A Treatise of Human Nature. E. C. Mosner (Hammondworth, England: Penguin 1969)

15


Možda nas paralizuje strah od neuspeha. U velikoj žurbi roditelja za ličnim ispunjenjem, razočaranje jednog trogodišnjeg deteta zbog plave šoljice, odluka dvogodišnjaka da nosi kratke rukave usred zime, ili plačno neverovanje da lizalica ne može da se liže u kolima, obično nas sateraju u ćošak. „Ako moje dete zaplače, ljudi će misliti da sam loš roditelj.“ Priterani uza zid pribegavamo „samo da preživim“ roditeljstvu. Društvo se masovno podiglo protiv nas. Kutije sa bombonama nas čekaju na svakom koraku. Neka dete bude zaokupirano žvakanjem, pa možda neće uništiti prodavnicu. Čak i odlazak do servisa za hemijsko čišćenje nije izuzetak, i tamo vreba velika tegla mentol bombona da bi smirila ispade nestrpljenja male Beki. Nije ni čudo da se u prodavnicama sve više traže „kase bez bombona“. Zaboravimo na malog Džejsona koji skače i vrišti tražeći „Snikers“! Ako ništa drugo bar novčanik možete da držite pod kontrolom, zar ne? Ali samo kod kase bez bombona. Ako Džejson ugleda bombone, gotovo je. Šta nedostaje ovoj slici? Aktivnosti nas stalno drže u pokretu. Časovi igranja u dva sata. Igre loptom utorkom. Mlađa deca sve češće dobijaju pozive na žurke, na kućne posete, pa čak i da prespavaju kod svojih vršnjaka, što se smatra neotuđivim pravom predškolske dece. Pored toga treba decu prijaviti, učlaniti, upisati, vaspitati i prosvetiti. Usred svih tih aktivnosti, sklanjanje igračaka na mesto je zaista previše. Kada se živi ovakvim tempom, ko još mari i za to? Što se tiče poslušnosti i časti: nemoj baš sada. Poradićemo na tome kada dođe onaj hipotetičan dan kada budemo imali vremena. Takvo strahom vođeno vaspitavanje u ranijim godinama obuhvata uglavnom četiri kategorije: aktivnosti, emocije, intelekt i pitanja vezana za autoritet. Ako u bilo kojoj od ovih oblasti pravimo kompromis, dete će navodno pretrpeti ozbiljnu psihološku štetu. Zbog straha da ne oštete svoju decu roditelji istovremeno idu i u napad i u odbranu. Preopterećenost aktivnostima Evo kako to izgleda. Kasno ste se setili da ste propustili da upišete Džoija u dečiju grupu za fudbal. Obliva vas hladan znoj. Trener hoće da ga stavi u početničku ekipu – a on već ima šest godina! Plašeći se emocionalnog poremećaja, nastojite da ga smeste u grupu koja odgovara njegovoj starosti, a onda otkrijete da Džoi uopšte nema dobru koordinaciju. Džoi je traumatizovan celim događajem i kada odraste radiće u putujućem zabavnom parku, gde viče na mušterije i zaboravlja da pritiska dugme za pokretanje mašine. Jasno je da je Džoi zaostao, da se poremetio i pao na dno društvene lestvice. To objašnjava zašto je usavršio umetnost nepristojnosti. Da ste samo napravili tu žrtvu ranije, i vodili ga svakog utorka, četvrtka i subote da trenira fudbal. Majica sa brojem. Osećanje pripadnosti. Gomila gledalaca koji navijaju. Sve je jasno. Džoi je mogao da bude as, ali vi ste zabrljali. To nije sve. Bio je to san. Kosa vam se zalepila za jastuk kad ste se konačno probudili. Dok otresate te loše utiske shvatate da je to bio samo strašan san. To ne bi moglo da se desi. Bar ne Džoiju. On igra od početka. On je u prvoj ekipi i svake godine igra sve bolje. No ipak neka nelagodnost se uvlači u vas dok idete prema frižideru. Da li se dovoljno trudite? Vaš san – da li je to upozorenje u vezi Džoijeve budućnosti? Pogled vam padne na jaja u frižideru. To je ono. Džoiju treba više jaja, počevši od sutra, i vitaminski dodaci, i protein u prahu, možda treba da ide u teretanu pre škole. Vraćate se mračnim hodnikom puni pospane odlučnosti. Čiji uspeh je ovde u pitanju? Deca su sa pet ili šest godina, zasićena društvenim aktivnostima. A ipak, traže još! Ne žele da propuste bilo šta od onoga što drugi rade. Šta kažete za samostalnu šestogodišnjakinju (hrli prema 16


šesnaestoj) koja već sada živi za sledeću žurku? Da li je to ona koja između dva zalogaja, jedući tortu od čokolade, daje primedbu da proslava koju planirate već mesec dana uopšte ne liči na proslavu? Emocionalno bekstvo od stvarnosti Uzmimo na primer majku, preterano vezanu za decu, koja se bojala da kaže svojoj deci, od tri i pet godina, da ne mogu da se ljuljaju napolju zato što pada kiša. Umesto da im uskrati to zadovoljstvo i razočara ih, ona je rastavila ljuljašku i namestila je u dnevnoj sobi. Iako fizički teže, bilo joj je emocionalno lakše da uradi to nego da rizikuje ono za šta je verovala da će imati doživotne pogubne posledice. Taj jedini trenutak razočaranja u životu njene dece – koji bi ona mogla da spreči. Nije uvek pogrešno sprečiti razočaranje, ali mora da bude u granicama stvarnosti. Ako vas ponašanje ove majke šokira, razmislite koliko ste puta „rastavili“, ako ne neku igračku onda bar parče hleba namazanog džemom zato što je dete tražilo med. Možda ste stavili posteljinu sa „Dalmatincima“ kada je dete više htelo onu sa medvedićem Vini Pu, ili ste izvadili žuti šorc i uvideli da je izbor za taj dan ljubičasta boja. U malim stvarima, svaki dan, mi „rastavljamo“ naš autoritet da bismo ugodili osetljivoj volji svoje dece. Zašto? Zato što se bojimo da ćemo ih izneveriti. Izbegavamo njihova loša osećanja i stvaramo im dobra osećanja. Ovakav način vaspitavanja stvara samo emocionalno krhku decu – decu kojoj nedostaju veštine snalaženja neophodne u stvarnom svetu. Ako vaša deca postanu nemoguća zato što ne mogu da se igraju na ljuljaškama za vreme grmljavine i oluje, možda osnovni problem uopšte nije vaše dete. Možda je problem u vašim pretpostavkama o vaspitavanju dece. Majka koja je ponovo sastavila ljuljašku postaje i voljni učesnik i žrtva. Pobornici teorije vaspitanja „Dete u centru pažnje“ su podržali ovakvu preteranu okupiranost za trenutna osećanja deteta i za njegovo emocionalno blagostanje. Previše se pretpostavlja da deca imaju osećanja odrasle osobe kada ih u stvari još nemaju. Nije da roditelji greše što se brinu za ovakve stvari, već te preokupacije moraju da se usklade sa stvarnim slabostima deteta. Ako ne, zaštita se pretvara u preteranu zaštitu, što dovodi do preteranih strategija vaspitanja – sve na štetu deteta. Uzmite ovaj primer: „Džen, da li ti smeta ako Deni umesto u noši obavi svoj posao ovde, pored drveta?“ Ustvari, Dženino kuče bi obično obavljalo „svoj posao“ na dnu bašte pa je na momenat pomislila da uputi Denija tamo. Ali postojala je i druga mogućnost. „Keti, kupatilo je odmah kod zadnjih vrata, možda bi Deniju bilo prijatnije tamo.“ Prekasno! Džen je bacila pogled na travnjak i videla kako četvorogodišnji Deni spušta gaćice i čuči. Njegova majka je odmah izvadila papirnu maramicu pokupila grudvice i bacila u kantu za đubre. Tako pedantna žena! Džen se zabezeknula, zgadilo joj se. Na kraju je skupila hrabrosti i upitala svoju prijateljicu zašto Deni ima problem kad treba da upotrebi nošu. „O, ja i Rodžer ne želimo da dižemo prepreke izražavanju njegove ličnosti i nećemo da razbijemo njegovu osetljivu volju insistirajući na tome da koristi WC.“ Problem je u tome što će jednog dana ta nežna volja da poraste. Tada će Rodžer i Keti imati tinejdžera koji je navikao da radi što god hoće i da ostavlja majci da počisti za njim. Imamo dobre vesti za roditelje koji se bore sa slobodom izražavanja njihovog četvorogodišnjaka. Možete da ga naučite kako da koristi nošu bez doživotnih psiholoških

17


poremećaja. Kada je dete dovoljno razvijeno da može da nauči da koristi nošu radite to bez straha da ćete traumatizovati svoje dete. Ugađanje intelektu Roditelji jednostavno osećaju kako ne mogu da dozvole da njihova deca zaostaju intelektualno. Roditelji žele da njihova deca znaju sve od softvera za decu do interneta. Današnje dete možda ne zna da koristi nošu, ali verovatno zna gde da „klikne“ da izabere omiljenu pesmu ili da natera smešnog zeku da se pojavi iz zaklona na šarenoj slici. Vaše dete svaki dan prima suptilne slike koje utiču na njegovo razumevanje kako stvari treba da izgledaju. Seks, samoubistvo i alternativni načini života su prihvatljive teme u današnjoj obrazovnoj areni. Od članova šire porodice do raznih televizijskih emisija izbori oblikuju razum vašeg deteta. Aktuelna mudrost tvrdi da se znanjem stiče moć. Pružati deci razumevanje njihovog sveta je dobar i plemenit posao. Ali dete ne mora da zna baš sve, upravo sada. Gde da povučemo liniju? Odgovornost preuzimanja autoriteta Roditelji koji su usredsređeni samo na dete, imaju neodoljivi strah da ga okrive za nedolično ponašanje. To bi bilo ograničavanje dečijih sloboda – granica. Govori se da bi takav roditelj igrao ulogu diktatora koji samo luduje za vlašću. Kada se četvorogodišnjoj Erin u obdaništu kaže da sedne, ona kaže: „neću“. Njena majka ostaje zapanjena i pita se šta sada da uradi. Volela bi da propadne u zemlju zajedno sa detetom. A ta slatka žena je nekada gajila snove o nežnim trenucima provedenim u zdravim odnosima sa kćerkom. Sada je Erin ušla u tunel za decu u vrtiću. Majka se plaši da će osedeti od brige dok ne uspe da je izvede. Vidite, kada dete jednom uđe tamo, ne zna šta je dosta. Majka mora da je juri sa svakojakim pretnjama, ubeđivanjima i, naravno, na kraju joj nudi bombone „čim dođemo do kola“. Na kraju joj ne ostaje ništa drugo nego da pritera dete u ugao sa loptama i iznenada skoči uzviknuvši, „Aha, sad si moja!“ Tada počinje bes. Ako majka ima sreću, dete samo gunđa. To je za majku dobro, jer lako može da uguši gunđanje objašnjavajući posmatračima da je dete jako umorno. Ako to ne uvaže, majka koristi stari izgovor, „to je dete moje komšinice“. Kada se nađu u kolima —šta onda? Mali Tomi voli tajno da otkopčava svoj sigurnosni pojas. Srećom, savremena tehnologija je pritrčala u pomoć. Sada možete da kupite novi neverovatni alarm za pojas koji će da uhvati Tomija kako otkopčava pojas i upozorava roditelja na njegovo opasno ponašanje sa nekoliko jakih zvučnih signala. Jedino preostalo pitanje je „Šta sada?“ Detetu kome je potrebna takva sprava, služiće kao lep novi uređaj za mučenje i zabavu celim putem preko brda i kroz šumu. Majku to zadovoljstvo košta svega petnaest dolara (plus baterije!) Kod kuće je druga priča. Podrumi su danas idealno mesto za mališane, gde mogu sve da uništavaju. Prevrnute stolice, zgažene bojice svuda po podu, gomila odeće za lutke, i golišave figure Kena i Barbike. Daleko od očiju, daleko od srca. Dok gore na spratu sve liči na palatu – sija se zbog maminog teškog posla – prava istina se nalazi dole. Možemo biti sigurni da poslušnost i čast nisu veliki prioriteti u ovoj kući. Na kraju krajeva, zašto bi se trudili kada postoje razne zgodne sprave koje će rešiti problem? Ako vam je već dosadilo ratovanje sa detetom zbog garderobe, treba vam samo trideset dolara da kupite šarene pregrade za orman, koje će pomoći vama i vašem detetu da isplanirate šta će oblačiti sledeće nedelje. Izgleda da je bolja jedna ogromna katastrofalna eksplozija nedeljom uveče nega svakodnevne erupcije. Mama samo može da se nada da u sredu neće biti kiše i oluje.

18


Lupanje vratima? Nema problema. Samo ih skinite sa šarki. Deca stalno grickaju između obroka? Lako. Kupite katanac za frižider. Već vam je dosta borbi pred spavanje? Kada se dete sruči na tepih u ponoć, odnesite uspavano čedo u njegov kutak. Ili to, ili mu stavite televizor pored kreveta da ga uspava. Međutim, uzrok problema ostaje. Najbolje što može da se kaže jeste da je ovakva sreća kratkotrajna. Kasnije kada pravi karakter počne da se javlja u životu, roditelji su šokirani. Ispod fasade njihovog smirenog deteta raste tajanstvena ozlojeđenost: u stvari prezir prema maminom i tatinom autoritetu. Ovo proključa u predtinejdžerskim godinama i kasnije. Šta roditelji u stvari hoće? Da li postoje drugi ciljevi osim preživljavanja? Negde duboko u srcu roditelja postoje tri univerzalna cilja. Prvo: Roditelji žele da uživaju u svojoj deci. Mi, Ezosi (Ezzos) i Baknamovi (Bucknams), uživali smo u svojoj deci. Uživali smo u njima od najranijeg doba do tinejdžerskih godina. Želimo da i vi kao čitaoci, mama ili tata, zaista uživate u svojoj deci. To je prvi cilj. Međutim, uživanje u deci nije jedini cilj. Mama Barker (Barker) je lepo uživala u svojim sinovima. Ali nisu svi delili njenu materinsku radost – bili su nemilosrdne ubice i pljačkaši u dvadesetim godinama dvadesetog veka. Ako tražite jedno društveno merilo koje pokazuje kako dobro napredujete u svom komšiluku postavite sebi ovo pitanje: „Da li drugi ljudi uživaju u našoj deci?“ Drugi cilj vaspitanja dece jeste podizanje dece tako da čine radost drugima i budu na blagoslov onima oko njih. Da li je vaše dete takvo? Treći cilj koji svi roditelji dele je da podižu decu koja su dobro pripremljena za život. Da li ćete moći da date svojoj deci sve što im treba da bi uspeli u ovom svetu – bez da pokušate da im date ceo svet? Roditelji žele da njihova deca emocionalno, intelektualno, fizički, i moralno opremljena uđu u život, van budnog i zaštitnog oka mame i tate. Na dan kada vaše dete napusti gnezdo da li će biti spremno da se suoči sa izazovom društva odraslih? REZIME Svaki roditelj želi da njegovo dete dobro raste i da bude dobro opremljeno za život. Ali ponekad nas paralizuje strah da ćemo uraditi nešto pogrešno, da ćemo praviti nečuvene greške koje će osuditi našu decu na inferiorne živote. Dobra je vest da su deca fleksibilna. Nije ih lako polomiti! Ohrabrite se! Postoji način da se podižu uravnotežena deca, koja drugima pričinjavaju radost, pa i vama. Ostatak ove knjige je posvećen tome da vam pokaže kako da postignete svoje svoje u vaspitavanju vaše dece. PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE 1. Svi mi imamo izvesne pretpostavke u vezi sa životom i vaspitavanjem dece. Razmislite i zapišite tri do pet pretpostavki koje imate u vezi s vaspitanjem dece. 2. Koja glavna teza je stajala iza filozofije Dejvida Hjuma i kakav uticaj ima danas na vaspitavanje dece? 3. Mnogi današnji roditelji su taoci straha. Navedite neke od tih strahova. 4. Čega se boje roditelji kojima je dete u centru pažnje? Čega se boje diktatorski roditelji? 5. Navedite tri univerzalna cilja roditeljstva.

19

2. VAŽNE STVARI NA PRVO MESTO Poziv za pomoć je stigao u prelomnom trenutku. Razdražen i zbunjen, Džim se borio sa naizgled besmislenom noćnom krizom. „Svake noći, naša mala Megan se budi i dotrčava u našu sobu“, rekao je. „Svaki put je vraćamo u njenu sobu, lepo je pokrijemo, i kažemo joj da ostane u krevetu. Ne vredi. Kroz pola sata, eto njenog malog nosića, viri kao kučence na ivici našeg kreveta. Pomagajte!“ Slatka pričica! U tri sata ujutro? Ne bih rekao. Ovo je zona roditeljstva gde nije sve onako kako izgleda. Tajanstveni ponoćni prizori. Spisak prekršenih pravila dugačak kao lastiš. Dete vezano za roditelje kao naelektrisano. Kako rešiti čitav niz sumnjivog ponašanja? Gde početi sa preispitivanjem i otkrivanjem krivca? Roditeljstvo je kao slagalica kojoj nedostaju neki delovi. Imate maglovitu predstavu kako treba da izgleda roditeljstvo, ali delovi neće da se uklope. Na kraju pokušavate silom da ih ugurate. U takvoj situaciji možete da probate naređenja kao što su „ostani gde jesi“ ili „prestani“. Ili, jednostavno se predate i dozvolite mališanu da uskoči u bračni krevet, i time odletite svom brzinom u bračnu krizu. Konačno dolazite do zaključka: okviru ove slagalice nedostaje važno parče. No pre nego što se upustite u razjareno pretraživanje pravila i naredbi, pažljivo sagledajte odnos između vas i vašeg supružnika. U oblasti roditeljstva, odgovori na najveće izazove često leže u onome što se zove brak. Brak predstavlja posebnu vezu između dve osobe i potpuno se razlikuje od svih drugih ljudskih odnosa. Iz toga sledi da su zdravi odnosi između muža i žene neophodni za duševno zdravlje dece u kući. Gde je sklad u braku tamo je stabilnost u porodici. Zdravi brakovi – gde se muž i žena vole stvaraju za decu osećanje sigurnosti. Kada dete uvidi posebno prijateljstvo i duševno jedinstvo između roditelja, oseća se sigurnim. Ne brine ga predanost njegovih roditelja jedno drugom. Nema protivrečja između onoga što njegovi roditelji govore o ljubavi jednog prema drugom i onoga što se vidi i oseća u svakodnevnom životu. Uspešno roditeljstvo proizlazi iz ovakve veze koja je čvrsta kao stena. Verovatno niste očekivali jedno poglavlje o braku u knjizi koja se bavi vaspitavanjem dece od tri do sedam godina, ali uveravamo vas da tu pripada. Vaš brak je najvažniji faktor u životu vašeg deteta. Neverovatna je razlika između deteta koje se pita, „Da li se mama i tata vole?“ i deteta koje nikada o tome ne razmišlja. Ako čvrst brak ne sprečava sve probleme roditeljstva može često da ih popravi ili bar olakša. Očigledno zdravlje vašeg braka utiče na ponašanje deteta i na njegovo osećanje ljubavi, prihvatanja, pripadnosti, pa čak i samopoštovanja. Nećete verovati Gari i En Mari Ezo su pristali da se nađu sa Džimom i Bev, Meganinim roditeljima u njihovoj kući. Posmatrali su njihove porodične navike za vreme ručka, za vreme igre i u vreme kada je Megan išla na spavanje. To veče se, kao i obično pred spavanje izgrlila i izljubila sa roditeljima, i kada je već bila u krevetu, odrasli su se povukli u dnevnu sobu. „Šta mislite?“ pitao je Džim. „Čini mi se“ rekao je Geri, „da je vaša kćerka nesigurna. Nešto se dešava u toj maloj osobi. U njenim očima se vidi uznemirenost.“ Džim i Bev su tipičan mladi par koji kao roditelji žele da učine sve najbolje. Kao i svi drugi u njihovoj generaciji, žive pod samonametnutim pritiskom, koji je stvorila kultura koja tvrdi da je dete

20

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – PRVI DEO – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – 2. VAŽNE STVARI NA PRVO MESTO

uvek na prvom mestu, ispred svega i svakog drugog. Verovali su da će ovaj obrazac pružiti Megan osećanje sigurnosti. Ali desilo se sasvim suprotno. Gari je zamolio Džima da mu priča o aktivnostima jedne tipične večeri, sve od njegovog dolaska kući pa dok Megan ne legne u krevet. „Ulazim na vrata, pozdravim suprugu, i igram se sa ćerkom trideset minuta,“ rekao je sa izvesnim ponosom. „To je vreme za Megan. Igramo se na ljuljašci ili crtamo. Onda je možda golicam, dok se ona smeje i pokušava da pobegne. To radim da bih napunio njen emocionalni rezervoar za preostalo veče. Posle večere provedem još neko vreme sa Megan. Posle kupanja joj pročitam priču. I konačno, vreme za spavanje.“ Žrtva? Naravno. Koje dete ne bi volelo da ima takvog tatu? U čemu je onda bio problem? Sa tako posvećenom uvežbanošću, šta bi uopšte moglo da izaziva te posete roditeljskom krevetu? A što je najvažnije, kako će Džim i Bev rešiti problem da bi svi mogli malo da se odmore? Gari je predložio jednu malu izmenu u Džimovom svakodnevnom večernjem postupku. Umesto da uđe na vrata i odmah se posveti Megan, predložio je Džimu da prvih petnaest minuta provede vreme sa Bev sedeći na kauču u razgovoru o tome kako su proveli dan. Bev se svideo ovaj plan. Za Džima je bilo malo teže. Smatrao je da će se Megan buniti zbog ovakve promene. Možda će fizički da ga vuče za rukav, a emocionalno za srce. No ipak, Gari ga je ohrabrio da ljubazno, ali odlučno obavesti Megan o tome: „Ne, mama je prva. Kada tata završi razgovor sa mamom, onda će da se igra sa tobom.“ Iako je ovakav savet potpuno suprotan današnjem pristupu, gde su deca u centru pažnje, Gari je osećao da je to upravo lek za Megan. Iako je sumnjao, Džim je pristao da istraje sa ovakvom praksom nedelju dana. Pet dana kasnije pozvao je Garija. „Nećete verovati“, rekao je Džim, „Samo tri dana posle promene rasporeda – prvo naš razgovor, onda Megan – počela je da spava celu noć. I ne samo to“, rekao je Džim, „sada se budi srećna. Njeno sveukupno držanje tokom celog dana primetno je drugačije. Nestalo je bunta. Šta se desilo?“ Pre ove promene, uobičajenih navika, Megan je videla svoje roditelje kako se ponašaju kao muž i žena jedino tokom njenih noćnih poseta. Videla je kako spavaju zajedno. Videla je kako rade zajedno na tome da reše zagonetku njenih poseta. Videla je kako sede zajedno za vreme doručka i razgovaraju o tome kako bi mogli da reše problem. U Meganinim mislima, njene noćne epizode su približavale mamu i tatu – nije ni čudo što ništa nije uspevalo kada su pokušavali da ih zaustave. Pokazujući svoje zajedništvo na kauču (tokom dana), Džim i Bev su davali Megan ono za čime je čeznula: opipljivu potvrdu ljubavi roditelja jednog prema drugom. Na kraju je Megan znala da je njen svet bezbedan i siguran. Skrivena nesigurnost Kao stručnjaci, ne možemo da prenaglasimo koliko je za duševno dobro deteta neophodan zdrav odnos između muža i žene. Najosnovnija potreba svakog deteta je saznanje da je njegov svet stabilan. Svakom detetu je potrebna dnevna doza poverenja da se mama i tata vole. Zar nije čudno da čak i deca od dve-tri godine imaju radarski sistem koji vešto prepoznaje sukob između roditelja? Stalno je uključen. Kada dete oseti više slabosti nego jačine u tim odnosima, oseća izvestan stepen zabrinutosti koja na kraju utiče na sposobnost učenja svake vrste. Ovo možda objašnjava zašto dete zna nesvesno – kao što smo i vi i ja znali kada smo rasli – da ako se nešto desi mami ili tati, njegov svet će se srušiti. Ako su u dečijem razumu odnosi roditelja uvek sporni, živeće u duševnom strahu. Suprotno, kada dete ima poverenja u odnose svojih roditelja, ono je emocionalno slobodno da nastavi sa svojim životom. 21


Samo probajte ovo Morate jasno da shvatite ovaj pojam i da ga čvrsto držite do kraja knjige. Preklinjemo vas da čuvate svoj brak kroz godine roditeljstva i dalje. Ovaj poseban odnos utiče na svaku fazu razvoja vašeg deteta, na svaki način ponašanja i na svaki oblik života. Da li vaše dete pokazuje problematično ponašanje, moralne poremećaje, impulsivno ophođenje, svađanje, probleme sa spavanjem, ili jednostavno prkos? Pre nego što preduzmete bilo šta drugo, pre nego što uzmete još jednu knjigu, budete slušali još jednu kasetu, odete na još jednu konferenciju za roditelje, pozovete terapeuta, ili se uključite na internet – praktikujte nedelju dana „razgovor na kauču“. Kad već imate kauč, što ga ne bi koristili. Ništa ne košta, relativno je bezbolno, i nema nikakvo nepoželjno dejstvo. Začudićete se koliko ova mala praksa može da unese mira u dom i duševno samopouzdanje u decu. Ko zna? Možda čak može da poboljša i vaš brak. Ako ovakva praksa učini sve to za vašu porodicu, nemojte s tim nikada da prestanete!


Dobri brakovi čine dobre roditelje.

Kada se radni dan završi, odvojite deset-petnaest minuta da sedite na kauču kao par i razgovarate. Nemojte da gledate TV. Nemojte da čitate poštu. Razgovarajte. Delite vaše snove. Planirajte. Možete i tokom dana da razmišljate kakve poslastice biste mogli da podelite kada zajedno sednete na kauč. Jedino je pravilo, međutim, da to vreme sedenja na kauču (na stolici, za stolom) mora da se obavlja dok su deca budna, a ne kada već legnu. U tome je sva poenta. Objasnite svojoj deci kako je važno da vas nepotrebno ne prekidaju, zato što je to posebno vreme za vas dvoje. Objasnite da će se tata igrati posle sa njima, ali sada je sva njegova pažnja posvećena mami – jer je ona za njega nešto posebno. Ako je ovo novi pojam u vašoj kući, sedite sa decom i objasnite im šta ćete raditi. „Danas mama i tata hoće petnaest minuta da sede na kauču i razgovaraju. Ako želite da ostanete ovde, možete tiho da se igrate sa igračkama, ali ne smete da nas prekidate.“ Postavite granice unapred. Možda će se malo buniti, da bi isprobali vašu odlučnost, ali morate da ostanete pri svome. Videćete promenu u ponašanju svoga deteta. Na kraju će vas sam mališan podsećati kada je vreme za razgovor. Toliko to vole! I nemojte da se iznenadite ako deca i sama, na suprotnoj strani sobe, počnu da održavaju svoj „razgovor na kauču“. Još nešto u vezi sedenja na kauču – ne služi samo za dobro vaše dece. Daje roditeljima priliku da dele svoje bračne potrebe. Da proćaskaju. Za neke parove ovo vreme provedeno zajedno, biće toliko novo koliko i deci. Nikad ne znate, možda ćete ponovo otkriti svog najboljeg prijatelja.

Otkrivanje lošeg ponašanja Želja za tim da ima roditelje koji se vole nikada ne napušta dete, čak i u mladalačkim godinama ili kada odraste. Ako se dve osobe koje vode domaćinstvo ne slažu, ne može da se očekuje ni sklad u porodici. Rodžerov i Kimin trinaestogodišnji sin Nil se oteo kontroli. U tom trenutku očajanja, Rodžer i Kim su tražili pomoć kroz predavanja „Odgajanje dece na Božiji način“. Ali, da bi išli na predavanja

22


morali su da nađu nekoga da ostane sa Nilom. Niko se nije dobrovoljno javio. Nisu mogli da imaju poverenja u njega da ostane sam kod kuće. Zato su svake nedelje dovodili Nila u crkvu gde su se održavala predavanja i ostavljali ga pozadi u sali dok su sedeli napred i gledali video Garija Ezoa. Na trećem predavanju tema je bila posvećena odnosima muža i žene i potrebi deteta da zna konkretno da se mama i tata vole. Za domaći zadatak, roditeljima je preporučeno da počnu „razgovor na kauču“. Tri dana Nilovi roditelji nisu uradili svoj domaći. Četvrtog dana u trenutku krize, Nil je optužio svoje roditelje da ga ne vole. „Zašto mi ne date ono što stvarno želim? Zašto ne sednete na kauč da mi pokažete da se volite? Ništa niste uradili od onoga što je čovek na predavanju rekao!“ Očigledno je da Nil nije samo sedeo u poslednjem redu i čitao svoj časopis o motociklima. Iz očajanja je slušao svaku reč predavanja, nadajući se promenama. Rodžeru i Kim nikada pre toga nije palo na pamet da čak i Nil razume ovu očiglednu istinu: dobri brakovi čine dobre roditelje. Iznad svega drugog što bi oni mogli da čine ili da kažu, njihov sin je hteo da zna, „Mama i tata, da li se vi volite?“ Od tog trenutka Nil je bio promenjeni dečko, jer su roditelji počeli stvarno da ga vole pokazujući svoju ljubav jedan prema drugome. Postoji opšta zabluda da deca ne vole da vide roditelje kako se maze. Ovo jednostavno nije istina. Deca – čak i tinejdžeri – mnogo napreduju kad imaju dokaza ljubavi između roditelja. Samo pogledajte preko ramena kada se grlite sa suprugom. Videćete kako se njihove male oči lepe za vaš zagrljaj. Vaš dobar brak će činiti ceo porodični život privlačnim. REZIME Kada su bračni odnosi dobri, koje dete ne bi htelo da bude član te porodice? Pokazujući ljubav prema bračnom drugu, možete samo da dobijete. Nemate šta da izgubite, a dobijate sve. Najbolje godine roditeljstva proizlaze iz najboljih godina braka. Dobri brakovi čine dobre roditelje. PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE 1. Kako dečiji um tumači kada vidi roditelje da sede na kauču i razgovaraju? 2. Kako je današnji stav usredsređenosti na dete uticao na roditeljski pogled njihove odgovornosti prema deci? 3. Šta poverenje u odnos između mame i tate omogućava detetu? 4. U kojim godinama je kasno da se uspostavi poverenje između roditelja i deteta pokazivanjem zdravih odnosa između muža i žene?

23

3. KO VODI PREDSTAVU? Roditelji, hajde da se razumemo u vezi sa autoritetom od samog početka. Imate ga. Koristite ga! Nemojte da ga se plašite. Danas je autoritet prilično vruća tema. To pitanje je ponovo buknulo za trogodišnjeg Bilija, kada je mami opet isplazio jezik. Sledeći put kada se to desilo mama je bila spremna. Dočekala je njegov jezik sa ljutim sosom. „To je rešilo problem za neko vreme“ rekla je mama. A zatim je staro ponašanje počelo da se ponovo javlja na dečijem igralištu. Tako je bistar! Bili je shvatio da mamin autoritet stoji u maloj crvenoj flašici u frižideru – kod kuće. Nema ljutog sosa, nema autoriteta. Fina igra. Ova majka, naravno nikada ne bi rekla za sebe da je osoba koja zlostavlja. Ona ne zlostavlja svoga sina. Ona samo stalno viče na njega i večito izražava svoje nezadovoljstvo. Konačno je frustracija dovodi do ivice. Sa tri godine, ljuti sos. Sa trinaest, ćelija s mekim zidovima bez ključa? Za Bilija ili za mamu? Moramo da priznamo, autoritet je problem za čovečanstvo od Kaina i Avelja do Boni i Klajd. Deca se sa time bore od rođenja, a kako rastemo i borbe su sve veće. Svako ima svoju ideju kako da se suoči sa autoritetom: odvraćanje, nagovaranje, predaja, mito, molbe. Jedna žena koja se pomirila sa idejom da će joj deca ostati svojeglava, hvalila se: „Proglašavam se za kraljicu praznih pretnji.“ Nije morala to da objavljuje: punih deset nedelja je pretila svojoj princezi dok je išla na časove baleta, ali nije ispunila nijednu pretnju. Zašto se ova žena plašila posledica? Mnogima je autoritet postao ponižavajući pojam. Osećamo se kao da treba da se izvinimo kada ga koristimo. „Naravno ne želim da slomim njegov karakter vođe, ali baš voli da zapoveda“, kaže jedna majka, čije dvogodišnje dete pokušava da iznese svoj tricikl na ulicu. „Dobre je prirode, ali želim malo da ga obuzdam.“ Stav pobune protiv autoriteta može da bude veoma opasan. Kada će ta mama naučiti da njeno ne, mora da znači ne? Nadamo se da joj neće trebati da preti ceo život da bi se mališan naučio poslušnosti. Ali, možda i hoće. Autoritet je potreban i pozitivan. Dok osoba ne nauči da sređuje svoje poslove, dok ne prestane da iskorišćava druge, treba mu neko da održava red. Ovo je za decu kritično. Prava upotreba autoriteta, bilo da se radi o roditeljskom autoritetu u kući ili opštini, nije ograničavanje već oslobađanje. Pravi autoritet obuzdava samo one koji žele da krše zakon. Ostalima daje slobodu da mirno žive. Druga polovina dvadesetog veka nije bio lak period za roditelje. Kako se smanjuje verodostojnost stručnjaka u javnom životu, tako se smanjuje i verodostojnost i autoritet roditelja. Pravi autoritet više ne nosi nasleđe automatskog poštovanja kao pre pedeset godina. Nekada su ljudi imali poverenja u autoritet. Zatim je u šezdesetim godinama bilo u modi da im se ne veruje. Sada nemamo poverenje u naše sopstveno razumevanje autoriteta. Ovo je možda razlog zašto se autoritet, bilo roditeljski ili društveni, tako često ne poštuje. Kod roditelja nalazimo dve krajnosti: autortitet se ili zloupotrebljava ili se uopšte ne upotrebljava. Preterano popustljivi roditelji koji izbegavaju da koriste prinudno povinovanje gledaju na roditelje koji traže poslušnost bez pogovora i kažu: „Prestrogi su! Guše stvaralački duh deteta.“ Dok autoritativni roditelji posmatraju popustljive roditelje i kažu, „Ne želim da se moja deca tako ponašaju. Ta deca su bez ikakve kontrole!“

24

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – PRVI DEO – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – 3. KO VODI PREDSTAVU?

Roditelji koji ne vladaju dovoljno svojim detetom, kao i roditelji koji preterano vladaju, ispoljavaju zablude i lažne antagonizme koji su odveli današnje roditelje na pogrešan put. Iako su ova dva pristupa pokušaji da se stvore savesna, odgovorna deca, to su krajnosti gde se pogrešno upotrebljava roditeljski autoritet. Nažalost mnogi roditelji se nalaze u jednoj ili drugoj od ove dve nemudre krajnosti. Preterano autoritativan roditelj je u stanju da koristi veoma stroge kazne, pa čak i da zlostavlja dete, što dolazi kao posledica strogih pravila i grubog kažnjavanja. Ovde nije problem vršenje autoriteta, kako to neki veruju, nego preterana i pogrešna upotreba autoriteta. Za decu nije dobar ni pristup gde je dete u centru pažnje. Neki roditelji smatraju da su popustljivost i ljubav jedna te ista stvar, i daju detetu sve što želi, verujući da time uče dete nekoj vrsti čovekoljublja. Uskraćujući detetu ispravljanje smatraju da ga time uče nekakvoj nebeskoj blagodati. Kada dozvoljavaju neposlušnost smatraju da dete uče strpljenju. Zaštititi dete od žalosti, bez obzira na koren te žalosti, smatra se oblikom saosećanja i utehe. Sve ovo dovodi do jednostavnog zaključka: neravnoteža u pristupu roditeljstvu stvara decu koja nisu ni roditeljima na radost, ni drugima na blagoslov. Jasno je da postoji mnogo svakodnevnih događaja kada deci treba više uputstava nego što bi njihova samodisciplina mogla da proizvede. Ostaviti decu da rade po svojoj volji znači uništiti ih. Biti pretereno grub dovodi ih do obeshrabrenja. Dobra je vest da ne morate da živite ni u jednoj krajnosti. Postoji ravnoteža koja uspeva. Možete da vaspitavate svoju decu na način koji će uticati na njihovo ponašanje i učiniti ih srećnijom, pouzdanijom i zadovoljnijom. To je divna vest za sve. Autoritet: postoji vreme i mesto Nijedna tema u vezi roditeljstva ne izaziva toliko zabune koliko pitanje roditeljskog autoriteta u obučavanju/odgajanju dece. Roditelji i stručnjaci imaju podeljena mišljenja u vezi sa tim pitanjem. Ne bi trebalo da bude tako. Dozvolite da vas uverimo: roditeljski autoritet nije loša stvar. Sasvim suprotno. On je apsolutno neophodan da bi se održavala ravnoteža između lične slobode, odgovornosti i obaveza. Roditeljski autoritet predstavlja pravo roditelja da uporno nastoje na prilagođavanju i poslušnosti, naročito u ove tri ključne oblasti života: u moralnosti, zdravlju i bezbednosti, i životnim navikama. Prvo, roditeljski autoritet je potreban radi upravljanja moralnošću deteta. Vašim autoritetom vodite, upućujete, ohrabrujete, popravljate, i ispravljate greške koje je učinilo vaše dete ili greške koje su učinjene prema njemu. Svojim moralnim autoritetom ostvarujete prava moralna rešenja. Ako je vaše dete neučtivo ili neuljudno, trudićete se da ga ispravite. Ako vaše dete sebično uzima igračku od drugog deteta, popravićete taj moralni prestup. Vratićete igračku oštećenoj osobi, i naučiti prekršitelja etičkom principu privatne svojine, krađe, deljenja i kako da zatraži igračku. U to vreme ga učite vrlinama, ljubaznosti, milosti, praštanju i vraćanju. Isto tako primenjujete svoj ubeđivački autoritet po pitanju zdravlja i bezbednosti. Insistirate na tome da dete uzima lek sa gadnim ukusom, da ne otkopčava bezbednosni pojas u kolima, da pere zube, uzima vitaminske tablete, i da se kupa. Upozoravate ga da se kloni prometne ulice, vruće peći i obale reke. U svakom slučaju zahtevate poslušnost. Što se tiče životnih navika, insistirate na tome da se činija od kornfleksa ostavlja u sudoperu, a ne na stolu. Zahtevate da vaše dete vežba po pola sata dnevno na klaviru. Svojim autoritetom i

25


svojom odlučnošću insistirate na tome da se bicikl ostavlja u garaži, da se domaći zadatak uradi na vreme, i da se prljav veš stavlja u korpu. Roditeljski autoritet predstavlja vaše pravo da insistirate na poslušnosti i prihvatanju pravila, radi samog deteta i za dobrobit susedstva. Da li može da se zloupotrebi? Svakako! I s vremena na vreme se i zloupotrebljava. Roditeljski autoritet može da ode u krajnost. Previše autoriteta dovodi do totalitarizma. Nedostatak autoriteta dovodi do društvenog haosa. Ovo važi za nacije kao i za porodice. Od „moraš“ do „hoćeš li?“ Najvažnije po pitanju roditeljskog autoriteta je da bi trebalo da težite da ga sve manje koristite. Vaš cilj bi trebalo da bude da dođete do tačke gde ćete svoje dete voditi samo svojim uticajem. Neka vam ovo bude cilj: dok moje dete ne stigne do puberteta zameniću svoje vođstvo koje se zasniva na pravilima, vođstvom koje se zasniva na principima.


Koristite snagu svoga autoriteta kao vođe u početku, a kasnije snagu svojih međusobnih odnosa. Malu decu vodite snagom svoga autoriteta. Stariju decu vodite snagom svoga uticaja. Potreba za roditeljskim autoritetom bi trebalo da se smanjuje kada vaše dete počinje da upotrebljava svoju samokontrolu, uzdržljivost i inicijativu. Zapazite kako se na ovom grafikonu odvija proces zamene. U prvim godinama roditeljski autoritet služi da ostvari poslušnost i prihvatanje pravila. Međutim, kako dete raste, potrebno je sve manje autoriteta da se ono obuzdava. Kad dete stigne u predpubertetsko doba (10-12 godina), počećete da ga vodite snagom vašeg uticaja.

Možemo još jasnije da dokažemo ovu tvrdnju gledajući različite faze razvitka deteta. Uzmimo, na primer, rano detinjstvo. Detinjstvo je period kada roditeljski autoritet dostiže vrhunac. Tada sve životne odluke donose mama i tata. Vi određujete kada će dete da jede, da spava, da se budi, da se kupa, da se igra na ćebetu, ili da se vozi u kolicima. Takav strogi nadzor je apsolutno neophodan u ovo doba, jer dete jednostavno nema moralnu savest ili intelekt da zna šta je najbolje ili šta je potrebno. Sada razmislite o roditeljskom autoritetu u životu petogodišnjaka. Do pet godina dete je već dobilo neku meru vlasti nad svojim životom i postupcima, i ta vlast mu dozvoljava odgovarajući 26


stepen slobode. Smanjena potreba za roditeljskim autoritetom je srazmerna povećanoj količini samonametnute kontrole koja se podešava prema godinama. (Zapazite da se roditeljski autoritet ne smanjuje, nego samo potreba za prinudnim merama.) Ima nekih aktivnosti za koje deci od pet godina ne treba direktno odobrenje od mame i tate. Dete od pet godina sme da izlazi u dvorište i da se samo vraća unutra, da bira svoje igračke, da se igra sa svojim hrčkom, ili da ode u svoju sobu da sklapa slagalicu. Dok je njegovom jednogodišnjem bratu ogradicom sprečen pristup stepenicama, petogodišnjak lako prelazi preko barijere ne tražeći odobrenje roditelja. Zašto? Zato što je dete stalno pokazivalo odgovorno ponašanje u tim stvarima, pa je roditeljsko nadgledanje nepotrebno. Poenta je u ovome: Iako roditeljski autoritet još uvek ima dosta uticaja na život petogodišnjaka, nije toliko dalekosežan kao što je bio pre nekoliko godina. Kako je sa detetom od deset godina? Zbog njegove, sada veće sposobnosti da se brine o sebi neko vreme, potreba za vidnim autoritetom se znatno smanjila. Desetogodišnjak bi trebalo da se već ubrzano približava moralnoj zrelosti. I u ovom slučaju ne znači da mamin i tatin autoritet više ne važi, već se potreba za spoljašnjom kontrolom smanjuje. Malo po malo roditeljski uticaj zamenjuje roditeljsku kontrolu. Unutrašnja ubeđenja koja upravljaju njegovim srcem zamenjuju spoljašnju motivaciju. Dok vaše dete ne postane tinejdžer, srcem vašeg sina i kćeri trebalo bi da upravljaju unutarnje vrline, a ne spoljašnji, prinudni roditeljski autoritet. Sada dolazi pubertet i zrelost. Zrelost u te tri oblasti – moralnosti, zdravlju i bezbednosti, i životnim navikama – oslobađa dete, dozvoljava mu da upravlja svojim ponašanjem na način u koji možete da imate poverenje. Ovo je za vas dobra vest. Uspešno roditeljstvo zahteva potpuno razumevanje pravilnog korišćenja autoriteta. Ako imate dete od tri godine, ne zazirite od svoje društvene odgovornosti da vodite, upućujete pa čak i da insistirate na poslušnosti. Vodite decu autoritetom dok su mala, usmeravajte ih svojim uticajem kad porastu. Upotrebite silu svoga vođstva u ranim godinama, a kasnije silu svoga odnosa prema njima. O načinima kojima roditelji mogu da prebace odgovornost za ponašanje na decu, govorićemo u jednom kasnijem poglavlju. Drugovi ili roditelji Ako hoćemo da stvorimo dobru klimu za vaspitavanje dece, moramo da razumemo i da prihvatimo da je prva dužnost svakog roditelja u tome da bude roditelj. Literatura o odgoju dece, poslednjih nekoliko decenija, nije podržavala ovaj ideal. Nasuprot, protivila mu se. Postoji zbunjujuća kulturna etika koja odvraća roditelje od zauzimanja uloge vođe u porodici. Uzmimo na primer ideju o demokratskom roditeljstvu, koje savetuje prekomernu usredsređenost na dete, a pokrenuli su je psiholozi i pedagozi, Arnold Gesel (Arnold Gessel) i Rudolf Drajkerz (Rudolf Dreikers). Obojica su odbacila judejsko-hrišćansku etiku da roditelji znaju najbolje. Umesto toga, zamišljali su buduće porodice kao male gradiće u kojima se sastaju članovi zajednice, tako da u porodičnim pitanjima svaki član porodice ima pravo glasa. Na taj način skupština opštine upravlja porodicom, a ne roditelji. Svaki član ima jednako pravo glasa, uključujući dvogodišnju Džuliju. Zamislite kako bi ovo moglo da izgleda u vašem domu. Možda vam razum to ne dozvoljava. Ovo je zastrašujuće. Naročito je Drajkerz verovao da, pošto su deca jednaka po ljudskom vrednovanju, ni roditelji ni učitelji nemaju pravo da očekuju ili da zahtevaju poslušnost. Idući do

27


krajnosti, on je verovao da svako dete ima „pravo da samo odlučuje, da se samo opredeljuje, da odbija da prihvati prevlast ili dominaciju drugih“, kao što su roditelji ili učitelji. 1 Drajkerz je ponovo definisao termin roditelj kao „jednak, ali različit“. Mama i tata treba da budu drugovi, ne ličnosti sa autoritetom. Pobornici demokratskog roditeljstva koriste reči kao što su partnerstvo, jednakost i uzajamnost da bi opisali zajednicu roditelja i dece. Svi znamo da to nije tako lako. Partnerstvo i prijateljstvo. Šta bi moglo da bude privlačnije od porodice sastavljene od prijatelja? To je svakako ideja vredna pohvale, koja je možda privlačna generaciji koju je zbunjivao nedostatak prijateljstva sa roditeljima. Međutim, da li ovakva ideja ima smisla u teoriji ili u praksi?


Budite sada roditelji, a kasnije prijatelji.

Mnogi roditelji se danas odriču svog roditeljskog autoriteta u nadi da će postići prijateljstvo sa svojom decom. Kakva tragedija, jer čineći to odriču se upravo onoga što će im dati ono za čim čeznu. Naša deca su naši učenici. Naša uloga kao roditelja nam automatski daje položaj učitelja. Kasnije će biti puno slobodnog vremena za prijateljstvo, a kada roditelji pravilno obučavaju svoju decu, biće i puno razloga za to. Prijateljstvo sa našom decom nije polazna tačka našeg roditeljstva, već cilj. Nemojte činiti grešku žrtvujući svoj autoritet radi plemenitog cilja da se sprijateljite sa svojim detetom. Doći će i to, ali za tako nešto početak roditeljstva nije pravo vreme. Deci su potrebni roditelji koji se ne boje da budu roditelji. Zašto? Zato što deca ne ulaze u svet opremljena moralnim znanjem i životnim navikama. To se uči. Deca nemaju vaš moralni razum ili životna iskustva, vašu mudrost ili samokontrolu nad opasnim pobudama. Deca će pre prihvatati pouke od ljudi koje poštuju – od stručnjaka za životna pitanja, nego od svojih vršnjaka. Vi niste vršnjak svome detetu. Vi ste mu roditelj. Vaša deca imaju puno prijatelja, ali samo jedne roditelje. Potrebni su im roditelji koji će da ih vode, da zahtevaju poslušnost i da im pokazuju siguran put. Jednog dana ćete dovesti svoje dete do zajedničkog razumevanja o tome ko ste vi kao porodica. Dotle ćete im saopštavati na više različitih nivoa šta se od njih očekuje i kako treba da se slažu sa drugim ljudima sa kojima dele ovu planetu. Tada ćete moći da uživate u svojoj deci – i ona će imati razlog da uživaju u vama. Tada možete da uđete u prijateljsku fazu roditeljstva. Četiri faze roditeljstva Pre nego što se dođe do faze prijateljstva, roditelji prolaze kroz tri prethodne faze sa svojom decom. Uspeh svake faze zavisi od uspeha prethodne. Da biste uspešno prošli kroz sve njih – da biste stvarno stigli do prijateljstva sa svojom odraslom decom – morate da vodite računa o svakoj fazi: gde se sada nalazite i gde ste se uputili.

Prva faza: Vođstvo Ova faza obuhvata starost dece od dve do šest godina. Vaš glavni cilj kao roditelja u ovoj fazi jeste da utvrdite vaše vođstvo u životu svoga deteta. Ovo vođstvo o kome govorimo nije ugnjetačko, ali jeste autoritativno. Ovo je faza granica; granica koje ustupaju mesto slobodama kada se pokaže 1

Rudolf Dreikers, The Courage to be Imperfect (New York: Hawthorn Books, 1978) str. 312

28


odgovorno ponašanje. Ovo je regrutna obuka vaspitavanja dece. Ovde je vaš zadatak da zauzmete kontrolu nad svojim detetom tako da biste mogli dobro da ga podučavate. Ako ne možete da kontrolišete svoje dete ne možete ni da ga obučavate do maksimuma, niti će neko drugi to moći. Na ovu fazu se usredsređuje ova knjiga.

Druga faza: Obuka Ova faza obučavanja se odvija od sedme do dvanaeste godine. Koristićemo poređenje iz sporta. Trener radi sa atletičarem svaki dan u raznim uslovima, ponavljajući rutine i vežbe. Može bilo kada da zaustavi sportistu i da odmah nešto ispravi, objašnjavajući razloge i pokazujući mu šta da radi i kako da radi. Tokom obuke vaša deca nisu još ušla u pravu igru života. Samo se obučavaju. Ovu fazu detaljno obrađujemo u našim knjigama Mudar Roditelj, 2 i najnovijoj: Kako biti mudar roditelj mlađim adolescentima. 3

Treća faza: Praćenje igre

Treća faza, od trinaest do devetnaest godina je faza praćenja igre. Sada su vaša deca sama ušla u igru. Možemo im davati savete sa klupe i za vreme tajm-auta, ali ne možemo više da zaustavljamo igru na duže vreme da bi im pokazali kako se igra. Prošlo je vreme obuke. Sada se sami odlučuju za strategiju igre, prilagođavajući se u toku igre na ono na šta nailaze, i sami idu dalje. Koliko će dobro voditi životnu igru zavisi od toga koliko ste ih dobro obučavali. Nemojte zaboraviti, svaka faza se temelji na prethodnoj. Vaša deca će prihvatiti da pratite igru ako ste dobro obavili posao trenera. Slušaće vaše savete u vezi igre samo ako ste uspostavili kontrolu nad njima u disciplinskoj fazi. Ako dobro prođete sve faze, prelaz u zadnju fazu će biti prirodan.

Četvrta faza: Prijateljstvo Jednog dana ćete sesti sa svojom decom, popiti kafu i odjednom shvatiti, „Stigli smo!“ Odjednom će vam sinuti da počinju novi odnosi – prijateljstvo. To je divno, oslobađajuće, venac vašeg roditeljstva. Tokom godina prenosili ste mudrost na svoju decu. Sada ste se moralno i emocionalno spojili. Dakle, čeka vas nešto divno. Na kraju roditeljstva želimo da vam vaša deca budu i vaši prijatelji. Predani prijatelji, ne samo poznanici. Strepimo za roditelje koji taj proces izokreću, nadajući se da već sada mogu da uživaju beneficije. Kao i kod mnogih drugih stvari, ako ih sada potrošite, možda nećete moći da ih imate kasnije. REZIME Četvorogodišnja unuka Garija Ezoa, Kejtlin, kopala je u svojoj maloj bašti. Pored nje je stajala puna kofa šarenog lišća bogumile. „Šta ćeš sa tim lišćem, Kejtlin?“ pitao je Gari. „Sadim lepo lišće da mi poraste još lepog lišća.“ Gari je objasnio, kako to samo deda ume, da divno lišće koje ukrašava tu lozu dolazi od semena, a ne od lepih šarenih latica koje ona sadi u zemlju. Kejtlin je mislila da će same latice roditi još latica. Mnogi roditelji su u istoj zabludi. Misle da će sadašnje prijateljstvo uroditi prijateljstvom kasnije. Gledaju lepo lišće prijateljstva i hoće odatle da počnu. Nažalost, to se ne dešava tako. 2 3

The Smart Parent On Becoming Preteen Wise

29


Proces počinje sađenjem semena. Zatim seme pušta izdanak. Negujete taj izdanak dok ne počne da pušta grane. Dozvolite da grane u svoje vreme pokažu svoju lepotu. Po pitanju roditeljstva, počinjete kao mama i tata koji svoje dete vole i vode kao čuvari njegove duše. Na kraju tog perioda rasta dolazi berba prijateljstva. Taj proces iziskuje vreme. Nemojte da požurujete plod. PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE 1. Navedite dve aktuelne krajnosti današnjih roditelja. 2. Koji je krajnji cilj vas kao roditelja? 3. Pogledajte gde sada stojite kao roditelji. U kojoj fazi se nalazite. Da li bi neka druga faza bolje odgovarala? 4. Kako roditeljstvo, u fazi do koje vaše dete još nije stiglo, nepovoljno utiče na njega?

30

DRUGI DEO

KARAKTER

31

4. PRVO NAČELO Sredinom pedesetih godina prošlog veka nacionalna kulturna etika je definisala naše lične vrednosti. Ona je sačinjavala levu i desnu obalu prihvatljivog ponašanja. Porodice su se upravljale prema okviru veće, opšte moralne saglasnosti. Danas živimo u doba moralne raznolikosti. Svaka porodica odlučuje za sebe šta je dobro i šta loše po njihovom mišljenju. Zastrašujuće! Takva nezavisnost je stvorila probleme u našim školama, crkvama, sinagogama, i susedstvima – a na kraju i u našim domovima, dok se deca bore sa tom raznolikošću koja ih čeka čim izađu iz kuće. Ako svako ima različiti sistem vrednosti, kako možete da učite dete šta je dobro, a šta zlo? I šta raditi kada ste suočeni sa takozvanim postmodernizmom koji govori da ne postoji utvrđeno dobro i zlo? Kako možete da ih učite da se slažu sa drugima? Bez zajedničke moralnosti, vaše dete može da postane nasilnik ili žrtva. Za vas, naše čitaoce ove knjige, neće biti toliko teško, koliko je možda u početku izgledalo da nađete zajednički moralni jezik koji će svi da poštuju. Ohrabreni smo time da većina naših čitalaca poštuje osnovne karakterne osobine. Znamo da želite da usadite u svoju decu poštenje, saosećanje, sažaljenje, ljubaznost, nežnost, poštovanje, čast i samokontrolu. Ovo nije spisak želja iz „zemlje nedođije“. To je umereni cilj za vašu decu. Međutim ona se ne rađaju sa ovim vrlinama. Moraju da se razvijaju. Dužnost je roditelja da usađuju karakter u svoju decu, a ne da sede i da se nadaju da će dobar karakter sam od sebe da se stvori. Neće! Cilj ovog poglavlja i ovog dela knjige je da istakne važnost moralnog vaspitavanja male dece. Želimo da vam pokažemo kako mala deca primaju moralne pouke, kako usvajaju značajne vrednosti, i pretvaraju ih u društvene navike. Želimo da podelimo sa vama kako da odgajate dobru decu; decu koja su ljubazna, učtiva, pažljiva, puna poverenja, osetljiva prema drugima, poslušna, vesela, i sa visokim stepenom samokontrole i saradnje. Jednostavno rečeno: decu koja su na blagoslov drugima. Cilj nam je da pokažemo da put u zdravo osećanje lične vrednosti počinje sa zdravim osećanjem vrednovanja drugih. Mi čvrsto verujemo da detinje osećanje moralnosti potiče iz ranih društvenih iskustava, kojima upravljaju roditelji i na koje utiču njihovi vršnjaci. Zato je veoma važno obrazovati roditelje. Bilo da su svesni toga ili ne, roditelji još uvek imaju najveći uticaj na decu. Da li ovo stvara pritisak na roditelje? Svakako! Ne mogu roditelji slučajno da dobiju dobru decu i divnu porodicu – to je njihova odluka. Čak i u ovo doba moralne raznolikosti. I vi možete da imate dobru decu čije ponašanje svedoči celom svetu da imaju dobre roditelje. A šta je sa pubertetom? Iako vam to doba možda izgleda jako daleko, očekujte ga spremno, a ne sa strahom i strepnjom. Te godine ne moraju da budu pune psihičkih opterećenja i bure. Nasuprot, one mogu, i verovatno hoće, da budu neke od najboljih i najradosnijih godina vaše roditeljske odgovornosti. Principi Mudar roditelj su to stalno dokazivali. Uspećete! Treba samo da vaspitavate dete u potpunosti. Vaspitavanje deteta u potpunosti Raduje nas što se danas u prosvetnim krugovima vidi zdravo razilaženje jednostrane metode vaspitavanja, sa metodom vaspitavanja „deteta u potpunosti“, koja ima sve više pristalica. Ovaj termin se primenjuje onda, kada se pristupa vaspitavanju u kome se smatra da su prirodne sposobnosti deteta glavni ciljevi roditeljskog vaspitanja. To je protivteža, sa jedne strane,

32

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – DRUGI DEO – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – 4. PRVO NAČELO

neuravnoteženom, popustljivom pristupu koji je usredsređen na dete i podiže sreću deteta iznad moralnosti, i sa druge strane, strogom autoritativnom pristupu koji reguliše ponašanje često na štetu razvoja dečijih emocija. U skorašnjoj prošlosti, izraz „dete u potpunosti“ je patio od raznih mitova i pogrešnih shvatanja. Zabuna je nastala u prevodu reči „celo“ (engleski: whole) i „holističko“ kako se koristi u misticizmu njuejdža. Budite sigurni da ni reč ni pojam nemaju nikakve veze sa takvim stvarima. To je zdrav i razuman pojam kada se koristi u vezi razvoja deteta. Suština deteta u potpunosti može da se meri i tumači prirodnim sposobnostima dece.

Postoje četiri opšte sposobnosti primanja: 1. Deca imaju fizičke sposobnosti primanja. Dužnost je svakog roditelja da gaji i da se brine za fizički rast i dobro svoje dece. Roditelji hrane, oblače, i štite svoju decu i podstiču razvoj prirodnih veština i talenata potrebnih za život. 2. Deca imaju intelektualne sposobnosti primanja. Dužnost je svakog roditelja da podstiču intelektualnu sposobnost svog deteta. Roditelji uče svoju decu osnovnim umećima, logici, i korisnom znanju. 3. Deca imaju emocionalne sposobnosti primanja. Dužnost je svakog roditelja da gaji emocionalno zdravlje svoga deteta. Roditelji pomažu svojoj deci da uspostave unutrašnju kontrolu nad pozitivnim i negativnim emocijama. 4. Deca imaju moralne sposobnosti primanja. Dužnost je svakog roditelja da pomaže svome detetu da usvoji vrline koje odražavaju vrednosti porodice i društva. Treba posvetiti pažnju svakoj od ove četiri oblasti. Nijedna od njih ne sme da se zapostavi, da se manje razvije ili da se previše ističe. Zašto? Zato što sposobnost i karakter idu ruku pod ruku. Ne želite da odgojite pametno dete kome nedostaje poštenje. Niti želite da imate odličnog sportistu sa plitkom pameću. Akademske veštine bez vrednosti, vrednosti bez zdravih emocija, lepa osećanja bez produktivnosti, i fizička snaga bez moralne mudrosti, sve to predstavlja neuravnoteženost u razvoju. Plan koji uspeva Ove četiri sposobnosti primanja – fizička, intelektualna, emocionalna i moralna – su materijal kojim se izgrađuje dete. Sve su važne, ali koje su najvažnije? Koji je najbolji redosled, i da li je to uopšte važno. Mudar roditelj smatra da ima jedan redosled koji je bolji od svih drugih. U stvari, razlike u načinu vaspitavanja dece se obično svode na pitanje: koja je od ovih oblasti najvažnija u izgradnji deteta u potpunosti? Neki roditelji stavljaju intelektualno podsticanje na vrh. Sve je potčinjeno razvitku dečijeg mozga. Kada se ovako pristupa, karakter i emocije deteta obično ostaju nerazvijeni. Drugi redosled, koji predstavlja današnji najpopularniji način za podizanje dece, smatra da je emocionalni razvoj deteta prioritet broj jedan. Moralnost i obrazovanost zavise od njega. Ta teorija smatra da će, ako se deca dobro osećaju u vezi sebe, postati dobra. (Neće!) Neki roditelji misle da fizički razvoj treba da bude na prvom mestu. Upisuju decu na dečiji aerobik, dečiji fudbal, plivanje, u teretanu. Svakako, roditelji treba da ohrabruju svoju decu u tome,

33


ali da li ovo zaista treba da zauzima najviše mesto? Većina dece razvija fizičke sposobnosti jednostavno tako što su deca. Kako bi onda trebalo napraviti redosled? Stavite akcenat na moralnu obuku!


Usađujte moralne vrednosti u dete i ponašanje će doći na svoje mesto. Mi verujemo da moralno vaspitavanje treba da bude ne samo prioritet u prvoj fazi, već je apsolutno neophodno za maksimalni intelektualni i emocionalni razvoj, kao i za napredovanje u prirodnim sposobnostima. Moralna obuka daje deci naprednije načine razmišljanja koja se prenose na intelekt i emocije lakše nego bilo koja druga vrsta obuke. Moralna obuka daje objektivnost koja je potrebna da bi emocije slobodno funkcionisale bez preopterećavanja deteta. Zbog toga je mnogo veća verovatnoća da ćete uspešno vaspitati dete u potpunosti. Ako se moralna obuka pravilno obavlja, cilj se postiže u potpunosti: emocionalno uravnotežena, intelektualno pouzdana, moralno razumna deca, koja su tako vaspitana da ih društvo hvali. Da se vratimo na početak. Za čime bi trebalo da se povodite u svom moralnom obučavanju? Odnosno, da li možemo da odredimo posebna etička pravila za sebe i za društvo? Da li postoji zajednička polazna tačka moralnosti prema kojoj sva roditeljska obuka može da se meri i procenjuje? Mi verujemo da postoji. Zovemo ga prvo načelo. To je ključna pretpostavka koja usredsređuje roditelje na zadatak kada usmeravaju i prate misli, reči i postupke svoje dece. Prvo načelo Upitan da li postoji jedna reč na kojoj se osniva ceo život, Konfučije je odgovorio, „Zar nije reciprocitet takva reč? Ono što sami ne želite nemojte staviti pred druge.“ Postoji Zlatno Pravilo prvog veka koje potvrđuje istu istinu u pozitivnom obliku: „Kako hoćete da ljudi čine vama, onako činite i vi njima.“ Ako želite da vam se pokazuje ljubaznost, nežnost, poštovanje, čast, saosećanje, milost i pravda, živite i sami po tim vrlinama. Postupajte prema drugima onako kako želite da oni postupaju prema vama. Klonite se poroka, nemilosrdnosti, sebičnosti, zlobe i prevare. Nikad nije previše rano ukazati vašoj deci na vrline i poroke. Međutim, ako to propustite možete ozbiljno da ograničite njihov ljudski potencijal. Bilo da se uzima iz neke stare dinastije ili iz učenja prvog veka, centralna pouka je ista. Život zajednice se okreće oko pretpostavke da su društvena dela recipročna. Ponašanje čoveka ne utiče samo na druge, već i na njegova očekivanja kako će drugi postupati prema njemu. Moralni reciprocitet je moralni učitelj deteta. On je osnova za sve ljudske odnose. U prošlosti, ova etika je davala roditeljima moralni pravac i cilj. Pomagala im je da se snađu kao roditelji. I danas još uvek ima tu divnu silu. Prvo načelo u Mudar roditelj nije hronološki prvo ali je prvo po važnosti.

34



Ono što ne želite sami, nemojte nuditi drugima. Činite drugima ono što biste želeli da oni vama čine. Pošto se moralnost u osnovi odnosi na čovečiju obavezu prema drugima, onda se sve što radimo vraća na prvo načelo. Neka vas vodi kao roditelje. Prvo načelo se u svemu odnosi na obučavanje dece kako da grade i održavaju zdrave odnose. Počinje sa ovim shvatanjem:


I drugi ljudi su važni. Drugi ljudi su dragoceni. Braća i sestre, mama i tata, baba i deda, rođaci i prijatelji – svi su važni. Isto tako i mesar, pekar i piljar. Svi ljudi u mojoj zajednici su važni. Da bi neko naučio kako da se oseća dobro u vezi sebe, mora prvo da nauči kako da se odnosi prema drugima. Bez jasno određenog prvog načela, roditeljstvo postaje prilično haotično. Kada je u pitanju nedolično ponašanje, na primer, roditelji bez prvog načela, skloni su da traže pametne strategije, pravila i metode. Koji je najbolji odgovor kada ste suočeni sa neposlušnošću, ispadima besa, gurnutim prstom u oko psa-ljubimca ili još jednim nestalim keksom? Današnji roditelji imaju saveta na pretek. „Recite odlučno ne,“ kaže jedna majka. „Govorite dirljivo!“ kaže druga, „Ako to ne uspe, plačite. To uvek prolazi kod moje dece.“ „Samo dreknite,“ kaže treća majka, „meni to uvek uspeva!“ „Ja moju decu ubeđujem,“ kaže još jedna majka. „Ja im govorim nežno i smireno, objašnjavajući celu situaciju. Ako to ne uspe, uzmem varjaču. To uspeva!“ Ako ne pomaže nijedno od ovih rešenja, današnji roditelji uvek mogu svoju decu da daju drugome. Neka to reši paziteljica, negovateljica, učiteljica ili druga deca iz komšiluka. Hoćete li bolju ideju? Vratite se prvom načelu. Ako pristupate iz pravca prvog načela, način disciplinovanja će biti manje važan. Sve se uklapa kada pitate svoje dete: „Da li bi voleo da se neko prema tebi ponaša onako kako si se ti sada poneo prema Dženifer?“ Vaš vodič je prvo načelo. Morate da ga hranite, da mu udovoljavate, da živite po njemu, da ocenjujete ponašanje prema njemu, i da ga razvijate u svojoj deci. Ono je vaše kormilo, vaš kompas koji uvek pokazuje sever. Kada se to prvo načelo prenese na decu, postaje njihovo svetlo koje ih vodi, koje im pomaže da pređu sa svoje prirodne usredsređenosti na sebe, na gledište drugih. Kako se ovaj predlog uklapa u današnje obučavanje na osnovi samopoštovanja, koje ističe sebe, a ne druge? Ne uklapa se! Zar vam to nije olakšanje? Svi traže kulturni protivotrov prirodnoj sebičnosti. Povećavanje samopoštovanja nije rešenje. Svojoj deci više koristimo ako im pomažemo da steknu vrednosti i vrline na kojima se zasniva pozitivno osećanje sebe. Bez etike koja vodi računa o drugima, nema osnove za samopoštovanje. Drugo proizlazi iz prvog. Ja (Robert Baknam), ovo stalno vidim u mojoj praksi. Moralne greške podstiču razočaranja. Razočaranja podstiču obeshrabrenje. Deci je teško da cene sebe kada im nedostaju društvene i moralne vičnosti koje su potrebne da bi se slagala sa drugima. Prednosti prvog načela Trudićemo se da vam kroz celu ovu knjigu pokažemo praktičnu stranu moralne obuke. Kako da rešavate svakodnevne probleme. Ovo nas raduje jer znamo da kada načelo pređe u praksu

35


dešavaju se divne promene u životima dece. U stvari današnji roditelji imaju puno razloga da se nadaju i da dožive jake, pozitivne, zdrave i trajne odnose sa svojom decom. Prednosti ispravne moralne obuke koje proizlaze iz ovog prvog načela, nadahnjuju. Evo kratkog spiska, uzetog od porodica koje su koristile kao prvo načelo: „Činite drugima ono što biste želeli da oni vama čine.“ Ovo je samo jedan primer onoga što mi verujemo da može da se desi vašoj deci.

Etika prvog načela: • Ako se primeni pre nego što pođu u školu i za vreme osnovne škole, postaje temelj samopouzdanja i uspešnih odnosa u godinama puberteta. • Temelj je na kome uspevaju emocionalni, intelektualni i kreativni poduhvati. • Daje detetu najbolju mogućnost da odraste u srećnog, uravnoteženog i uspešnog odraslog čoveka. • Daje oklop koji štiti decu od droge, alkohola, nezdravih navika i delikvencije. • Često je vezana sa visokom motivacijom i energijom za dobar uspeh u školi, na poslu, i u sportu. • Pomaže deci da razviju visoke moralne standarde, da imaju duboke ljudske odnose, i da imaju više iskrenih prijatelja. • Stvara decu koja čvrsto stoje i ne podležu pritisku svojih vršnjaka. • Stvara decu koja su otvorena za konstruktivnu kritiku. • Stvara u deci bliže odnose sa braćom i sestrama, roditeljima, babama i dedama, i • Cenjeno je od strane ljudi van porodice – nastavnika, trenera, i poslodavaca. Ako ovo nije dovoljno da vas ubedi, razmislite o alternativama. Ako je prvo načelo stvarno ono što daje deci gore navedene vrline, šta se dešava ako ga nema? Naša su igrališta i prodavnice – i naši zatvori i kontakt emisije puni ovakvih primera. Postoji veliki rizik na polju roditeljstva. Uspeh ili neuspeh se pokazuje rezultatima koji mogu da se mere tek deset godina kasnije. Izaberite mudro budućnost svoga deteta. PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE 1. Šta se podrazumeva pod izrazom „vaspitavanje deteta u potpunosti“? 2. Koje su četiri oblasti u svetu deteta koje se razvija? Šta treba da ima prioritet i zašto? 3. Opišite prvo načelo svojim rečima. 4. Koji je stil roditeljstva glavni suparnik prvom načelu roditeljstva? Objasnite probleme vezane za njega.

36

5. FORMIRANJE KARAKTERA Jedan od prvih zadataka roditelja jeste da odluče koje crte karaktera žele da vide u svojoj deci. Trebalo bi da odrede i koje crte ne žele da se pojavljuju. Ovaj proces je često olakšan posmatranjem: vidimo stavove koji nam se sviđaju i stavove koji nam se ne sviđaju na deci svuda oko nas. Razmislite o tinejdžerima koje poznajete. Svi smo mi sretali tinejdžere, ili decu u predtinejdžerskim godinama, pa čak i malu decu, sa kojima volimo da provodimo vreme. Oni su društveni, učtivi, puni poštovanja, ljubazni, motivisani i iskreni. Dolaze iz porodica gde se vidi ljubav među roditeljima i dece u uzajamnom poštovanju jednih prema drugima i odsustvu buntovnih sukoba. Kako su te porodice došle do skladnih međusobnih odnosa? Šta je to što tu decu čini tako prijatnom? Šta je to što vam dozvoljava da se družite sa njima, a da ne morate da se spuštate na nivo drugarstva? Izgleda da kod svih njih postoji jedna zajednička crta. Ta deca poseduju moralnu zrelost. Kako da to postignete sa svojom decom? Elenina priča Jednom prilikom, Gari Ezo je razgovarao sa osmogodišnjom Elenom, koja je trebalo da se upiše u privatnu školu. Da bi nivo škole bio što viši, uprava škole se brinula za moralnu spremnost isto toliko koliko i za teorijsko znanje. Gari je Eleni postavio hipotetično moralno pitanje: „Kada bi sedela u autobusu gde su sva mesta zauzeta, a starija osoba uđe u autobus, tražeći mesto pogledom, šta bi uradila?“ Elena je malo sagla glavu, razmišljala o pitanju i onda dala sledeći odgovor: „Zavisi,“ rekla je, „da li u autobusu ima upozorenje kojim se zahteva da deca ne ustaju dok je autobus u pokretu.“ „Ako ima, pomerila bih se na kraj sedišta i zamolila bih osobu da sedne pored mene. Ako ga nema, mogla bih da ustanem i ustupim mesto osobi. Tako bih na oba načina ukazala poštovanje prema starijem.“ Elenin odgovor zapanjuje na više načina. Ali ono što najviše zaprepašćuje jeste način kako ona uvodi jedan novi elemenat: upozorenje koje traži da deca ne ustaju dok je autobus u pokretu. Dodajući ovaj elemenat stvorila je situaciju u kojoj dve suprotstavljene vrednosti iste težine traže Eleninu pažnju u isto vreme: poslušnost vlastima, koje predstavlja to upozorenje, i poštovanje starijih koje potiče iz judejskohrišćanske etike njenih roditelja. Suočena sa ovim naizgled suprotstavljenim vrednostima, ova devojčica od osam godina je procenila sve faktore i našla način da zadovolji obe vrednosti bez kompromisa. Kako se stiče takva moralna pronicljivost? Koju ulogu igraju roditelji u odgajanju ili usporavanju razvoja moralnih stavova? Evo šest pravila moralnog razvoja.

Moralno pravilo br. 1: Učite ih vrlinama, a ne samo izbegavanju lošeg Proučavajući tokom godina različite metode vaspitavanja dece, otkrili smo da su roditelji skloni da više vremena i energije troše na sprečavanje lošeg ponašanja nego na podsticanje dobrog ponašanja kod svoje dece. To jest, kada ih uče moralnim načelima, roditelji često govore svojoj deci šta je pogrešno i šta ne treba da rade, umesto da govore o onome što je dobro i što bi trebalo da rade. Ovakav način obuke dovodi do ozbiljnog moralnog kompromisa u budućnosti. Zato što se toliko ističe kakvo ponašanje treba izbegavati, a premalo koje ponašanje je poželjno, za vaše dete put

37

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – DRUGI DEO – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – 5. FORMIRANJE KARAKTERA

u dobra dela nije definisan. Ako opisujete samo loše ponašanje, onda vaše dete može jedino da zamisli ono što je loše ponašanje. Elenini roditelji su svakako shvatili koliko je važno sprečavati njeno sebično, svojevoljno ponašanje. To je značajan deo vaspitavanja dece. Ali su razumeli i to da ako samo sprečavaju ono što je loše, a ne podstiču dobro ponašanje, na kraju će u Eleninom umu izvitoperiti značenje „dobrog“. Obuzdavanje lošeg ponašanja je leva ruka roditeljstva, a opisivanje i podsticanje dobrog ponašanja je desna ruka. Jedanaestogodišnja Sendi je mučila svoju mlađu sestru, Šeril, na mnoge grube načine. Sendi bi šaputala svojim drugaricama tajne, ali bi pri tom namerno isključila Šeril. Kada su se dve devojčice zajedno vozile biciklom, Sendi bi učinila da Šeril padne i da se povredi. Sendi bi tako izmanipulisala razne situacije da bi dobila prednost nad svojom sestrom, što bi ovu često oneraspoložilo. Njihova majka je ispravljala svaki takav slučaj time što je kažnjavala Sendi, ali nije mogla da razume zašto se takav preterani jednostrani sukob nastavlja. Majka nije shvatila gornje načelo. Jeste da je privremeno ugušila Sendin nestašluk time što bi je svaki put ispravljala, ali to je ono što je dovelo do problema koji se neprekidno ponavljao. Toliko se usredsredila na njeno neljubazno ponašanje, da je propustila da kćerku uči obavezi ljubaznosti. Nije nudila Sendi drugi uzor ponašanja, sliku kako bi ljubaznost prema njenoj sestri trebalo da izgleda. Reagovala je na učinjeno zlo, ali nije ništa preduzela da bi je učila načelima dobrog i pohvalnog ponašanja. Sendi su bila potrebna jasna i ohrabrujuća uputstva kako da izražava ljubav prema svojoj sestri. Predlozi za pokazivanje ljubaznosti su bili od kritične važnosti za stariju devojčicu. Da li bi Sendi svakog jutra mogla da zagrli svoju malu sestru? Da li bi mogla da odvoji malo vremena da joj pokaže neku novu veštinu? Da li bi mogla da nešto napravi, ili ako je sestra zamoli da se igra sa njom? Obuzdavanje moralno pogrešnog ponašanja i podsticanje moralno pravilnog ponašanja su dva lica istog medaljona. Ako žele da postignu moralnu zrelost kod svoje dece, roditelji moraju da ih uče i jedno i drugo.

Moralno pravilo br. 2: Moralna obuka počinje u srcima roditelja

Moralna obuka počinje sa mamom i tatom. Uspešni roditelji znaju da ne mogu da vode decu dalje nego što su i sami otišli. Ako recept za moralni život nije napisan u srcima roditelja, nikada se neće preneti deci. Imajte na umu da roditelj sa naprednim moralnim znanjem nije automatski moralna osoba. Moralni način života nije automatski ishod moralnog znanja; to je potpuno druga stvar. Znati šta je dobro, a šta loše, i činiti dobro, dve su različite stvari. Lično poštenje ostaje jedan od najvećih pozitivnih uticaja roditelja. Licemerstvo, sa druge strane, uvek uništava poverenje. Roditeljsko licemerstvo se pokazuje kada mama i tata ne poštuju vrednosti koje zahtevaju od svoje dece. To izaziva prezir. Moralna pravila koja zahtevamo da naša deca prihvataju, moraju da važe i za nas. U poštenoj kući ne smeju da postoje dvostruki standardi. Otac ne sme da drži predavanje o poštenju, a zatim, kada zazvoni telefon, da kaže ženi, „Reci da nisam kod kuće.“ Majka ne sme da traži da dete poštuje vlasti, a da pobesni kada je policajac zaustavi zbog kršenja ograničenja brzine. Istina je da naša deca žive na istom moralnom nivou na kome i mi živimo, bez obzira na to kakav standard opisujemo svojim ustima. Kao roditelji moramo stalno da napredujemo u moralnoj

38


osetljivosti. Ako aktivno primenjujemo vrline i vrednosti u sopstvenom životu, potvrđujemo obuku koju pružamo svojoj deci. Ovo je važno iz tog razloga što će uskoro, u godinama koje će brzo uslediti, vaša deca pratiti svaki vaš potez. Usporite i napravite moralni inventar.

Moralno pravilo br. 3: Budite načisto sa razlozima za moralnu obuku Mnoga deca znaju kako da primenjuju moralni zakon, ali je malo one koja zna zašto je on ispravan. Znati kako činiti dobro i zašto ga činiti su dve različite stvari. Prvo predstavlja postupak, a drugo predstavlja načelo koje stoji iza dela. Deca se često uče onom šta ne treba da rade (na primer, da ne kradu) ili šta treba da rade (na primer, da dele igračke sa sestrom). Međutim u našem društvu roditelji redovno propuštaju da uče moralne ili praktične razloge za ponašanje. Ovo stvara decu koja su moralna spolja, a ne i iznutra. Znaju kako da reaguju u određenim okolnostima, jer su tako obučena, ali ne mogu da se prilagođavaju nepredviđenim situacijama, jer ne shvataju moralno načelo koje stoji iza njega. Kao i Elena, u istoj privatnoj školi sedmogodišnji Robi je takođe imao intervju o moralnosti. „Robi,“ rekao je upravitelj, „pretpostavimo da ti i tvoja porodica večerate kod gospodina i gospođe Braun. Posle večere gospođa Braun iznese divnu tortu i počne svakome da deli po parče, uključući i sebe. Zatim ostatak torte odnese u kuhinju. Kada bi ti počeo da jedeš svoje parče torte?“ „Kada gđa Braun sedne i počne da jede svoje parče.“ Njegov odgovor svedoči o moralnom ponašanju na kome insistiraju njegovi roditelji. Sada mu upravitelj postavlja specifičnije pitanje: „Kaži nam, Robi, zašto bi ti čekao?“ Kakav biste odgovor očekivali od njega? Možda nešto u ovom smislu: „Zato što su me roditelji tako naučili.“ Ali, Robijevi roditelji su ga učili i razlozima za moralno ponašanje. „Roditelji su me naučili da ljubav nije nepristojna,“ rekao je. „Bilo bi nepristojno da se ne čeka na osobu koja nam je služila.“ Evo deteta koje moralno sazreva.


Nije dovoljno naučiti decu da se ponašaju moralno; moraju da nauče da misle moralno. Da bi moralna vrlina počela da raste u detetu, ona prvo mora da se usadi. Zatim dete mora da ima praktično iskustvo u vezi sa tom vrlinom. Ne postiže se mnogo time što se detetu samo drži predavanje o tome kako bi trebalo da se ponaša. Da li vas to pravilo obavezuje da objašnjavate svaki put kada ispravljate dete? Naravno da ne. Često ćete prvih nekoliko godina objašnjavati jednostavno sa: „Zato što mama tako kaže!“ Ali kada dete stigne do svoje treće godine, uputstva koja su vezana za moralno ponašanje, trebalo bi da uključuju i moralne i praktične razloge.

Moralno pravilo br. 4: Objasnite razloge za praktičnu obuku Neće svako objašnjenje koje roditelji daju imati veze sa moralnom obukom. Neka objašnjenja su čisto praktične prirode. Uglavnom, roditelji treba da daju moralno obrazloženje kada se situacija

39


tiče ljudi, a praktično obrazloženje kada se situacija odnosi na stvari. U nekim slučajevima je zastupljeno i jedno i drugo. Četvorogodišnji Šon nije mogao da odoli – iskušenje je bilo isuviše jako. Dok je prolazio kroz prodavnicu Šon je bio fasciniran crno-belim plastičnim brojevima na policama, koji su mu privlačili pažnju. Bilo mu je interesantno da pomera velike cifre tamo i ovamo, i da ih spaja kao železničke vagone. Mama je pokušala svaki oblik disciplinovanja kojim je raspolagala, ali ništa nije uspevalo. Na kraju je došla do praktičnog razloga. „Šon, ako budeš pomerao cene, ljudi koji dolaze posle nas neće znati koliko košta ono što žele da kupe.“ Jednostavno objašnjenje je ostavilo dubok utisak na malo dete. Bilo je i moralno i praktično – poštovanje prema drugima (moralno) i izbegavanje pogrešnih cena (praktično). To je izazvalo nešto u Šonovom razumu. Njegovi mama i tata su upravljali svoje živote, dom i decu prema našem prvom načelu: Postupajte prema drugima onako kako želite da oni postupaju prema vama. Pošto je njegova porodica uvek mislila na druge, mamino objašnjenje se lako uklopilo u Šonov pogled na svet. Ovaj mali momak je sasvim dobro shvatio zašto ne treba da pomera brojeve – bilo bi nepristojno, zlobno i neučtivo. On je čak preneo to načelo i svojoj trogodišnjoj sestri, nagovarajući je da ne dira brojeve. Šon je i sam usvojio vrednosti svojih roditelja. Takva svojina dolazi kao posledica nekoliko činilaca koji zajedno utiču na postizanje toga cilja. Usvajanje počinje usađivanjem vaših vrednosti u srce vašeg deteta. Taj proces podrazumeva primer roditelja, međusobno poverenje, poštenje roditelja, sigurnost odnosa između muža i žene, izražavanje porodične vernosti, i mnoge druge sastavne delove onoga što čini lične odnose. Svi ti činioci podstiču vaše dete da prima sistem vrednosti svojih roditelja u svoj život. Evo još jednog primera praktičnih zašto objašnjenja. Šejlin tata je uništavao korov oko voćke. Njegova zauzetost je privukla njenu pažnju. Kada je primetio kako mu se približava, upozorio ju je, „Šejla, dalje od drveta. Upravo sam poprskao stablo otrovom – opasno je.“ U ovoj situaciji se radilo o jednom praktičnom razlogu (zdravlju i bezbednosti), a ne moralnom, zašto je Šejlino ponašanje trebalo da se obuzda. Pošto je Šejla primila praktično obaveštenje o tome šta se dešava oko drveta, njena radoznalost više nije bila iskušavana. To obaveštenje je smanjilo zategnutost između Šejline obaveze da bude poslušna i njene prirodne radoznalosti. Njen tata je zadovoljio njenu detinju potrebu za ispitivanjem stvari.

Moralno pravilo br. 5: Donosite moralni sud ispitujući kontekst

Posle prepodnevne službe, četvorogodišnji Stivi je bezobzirno jurio po popločanom dvorištu crkve. Stivov otac, videći mnoštvo ljudi, predložio je svojoj ženi da bi bilo dobro da Stivi prestane s jurnjavom. Ali Stivova mama je odgovorila, „Ma, pusti ga, dečak je!“ Da li se u ovom događaju radi o moralnom pitanju koje bi trebalo rešiti? Da li nešto suštinski ne valja u tome što Stivi juri? Svakako da ne. Razmotrimo to pobliže. Ako ponašanje prvo ne stavimo u kontekst, ne možemo da procenimo da li je prihvatljivo ili neprihvatljivo. Kontekst određene situacije dozvoljava roditelju da se usredsredi na pravi odgovor, a da ne dovodi u pitanje moralnu istinu. Kontekst je ono što pomaže da se odredi da li neki postupak doprinosi našim ubeđenjima ili oduzima od njih. Kada mali dečak trči to izgleda kao moralno neutralni događaj. Ali kada stavite njegovo trčanje u kontekst – dvorište puno starijih ljudi, mlađe dece, ljudi u invalidskim kolicima, majke sa bebama – Stivovo ponašanje nije više moralno neutralno, već moralno neprihvatljivo. Stivovo ponašanje

40


pokazuje nedostatak pažnje i poštovanja prema blagostanju drugih. Krši prvo načelo. Odgovornost je roditelja 1 da ga zaustave i da mu objasne zašto ne bi trebalo da juri. Za razliku od Stivija, Čelsi je stajala pored roditelja. Iako je htela da se igra sa Stivijem, rekli su joj da ne sme. Čelsini roditelji su živeli po prvom Mudar roditelj principu. Objasnili su Čelsi zašto u to vreme ne bi trebalo da se trči po crkvenom dvorištu. Vodili su računa o bezbednosti i osećanjima drugih i procenili su koje je odgovarajuće ponašanje pod tim okolnostima. Onda su joj objasnili svoju odluku. Umesto da izdaju sveobuhvatnu zapovest kao što je, „Nemoj da trčiš,“ obučavali su je na delu i principu. Učeći je načelu na kojem počiva njihova odluka, naučili su je da bude moralno pronicljiva. Kada ubuduće dođe do slične situacije, Čelsi će biti spremna da odgovori na osnovu načela koji je ovde naučila. Sada ćemo ovaj teoretski princip da proširimo, da bi ovo ključno načelo bilo potpuno jasno. Šta bi se desilo da roditelji nisu dali Čelsi razlog za zabranu? Razmislite o nekoj situaciji koja se pojavila ove nedelje u okviru vašeg roditeljstva u kojoj ste svoje dete ograničili i rekli mu nešto ne može, i ostavili stvar na tome. Po pitanju vaspitavanja dece, uvideli smo da današnje „ne“ važi samo za danas. Dete ne razume zašto je njegovo ponašanje pogrešno. Ako mu ne objasnimo moralno zašto danas, kada se slična situacija pojavi sutra, moralno neobavešteno dete nema dobar razlog zašto ne bi jurilo. Zašto je to tako? Nije mu se usadio razlog u srce. Ako nema moralnog načela koje će da pokrene srce, srce neće biti pokrenuto. Zašto deca ponavljaju svoje nestašluke. Jedan od razloga je možda odsustvo moralnog obrazloženja. „Ne“ zaustavlja prekršaj samo privremeno.

Moralno pravilo br. 6: Kada dajete uputstva izbegavajte legalizam

Ako ste pročitali Mudar za bebu setićete se ovog upozorenja. U pokušaju da postignu moralnu poslušnost, neki roditelji idu do opasne krajnosti i nazivaju svaki oblik ponašanja dobrim ili lošim, bez obzira na kontekst. Nije ni ispravno ni korisno praviti tako sveobuhvatne tvrdnje. Ovo naginje ka legalizmu. Legalizam podiže metodu iznad moralnog načela i stvara zabrane. Kada više cenimo zakon nego blagodat, podležemo legalizmu. Legalisti su skloni da smatraju svaku životnu odluku dobrom (moralnom) ili zlom (nemoralnom). Ako nešto pogrešno uradite, čak i slučajno, to se smatra za zlo. Usput rečeno, i vi ste zli (jer legalisti često poistovećuju ponašanje osobe sa njenom vrednošću). Najupadljivija crta legalista jeste da negira kontekst. Ako uzmemo u obzir kontekst situacije to ne znači da smo pali u moralni relativizam ili da bi trebalo da ukinemo zakon ili načelo. To znači da bi trebalo da ih primenjujemo na način koji najviše priliči situaciji. Držimo se duha zakona. Kad uzimamo u obzir kontekst, to nas čuva od legalizma. Da se vratimo na Čelsi i njene roditelje. Šta bi bilo da su rekli, „Čelsi, kada si u crkvi nikad ne smeš da trčiš po dvorištu“? Da li njeni roditelji stvarno misle „nikad“. Šta bi bilo kada bi Čelsi morala da pozove medicinsku sestru ili doktora zbog hitnog slučaja? Da li bi smela da trči pod tim Kada tražimo da roditelji uzmu u obzir kontekst ne predlažem da temelje svoju etiku na situaciji (situaciona etika) ili da ne postoji apsolutni vodič u moralnosti (moralni relativizam). Pristalice ovih sistema odbacuju pojam utvrđenih moralnih stavova. Mi zastupamo kontekstualnu etiku, što znači primenjivanje utvrđene moralnosti na različite situacije. Ne menja se šta je dobro, a šta je zlo, ali način kako roditelji primenjuju dobro i zlo na životne situacije treba da bude fleksibilan. 1

41


uslovima? Pretpostavimo da je požar. Vašem detetu će više koristiti ako zna načela koja se kriju iza zakona, nego samo da zna slovo zakona. REZIME Roditelji ne samo da moraju da uče svoju decu kako da postupaju moralno, već kako da misle moralno. Da bi postigli taj cilj, roditelji moraju da misle i da postupaju u skladu sa osnovnim vrednostima. Razmišljanje je preduslov za odgajanje moralno odgovornog deteta. Odsustvo pretežno moralnog standarda u našem društvu ugrožava svako sledeće pokolenje. Time što svaka generacija postaje sve neosetljivija prema vrednostima drugih, gajićemo generaciju koja će stići do mesta odakle nema povratka. Ono što jedna generacija dozvoljava umereno, sledeća će dozvoliti prekomerno.

PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE 1. Kada uče decu moralnim načelima roditelji često govore svojoj deci šta je loše i šta ne treba da rade, a zaborave da govore o onome što je dobro i šta treba da rade. Šta nedostaje ovoj praksi? 2. U našem primeru o Sendi, koje je greške pravila njena majka kada je pokušavala da obuzda Sendin nestašluk? 3. Po moralnom pravilu br. 2, šta je jedna od najrazornijih sila u roditeljstvu? Objasnite. 4. Kakva je razlika između znati kako da se čini dobro i zašto da se čini dobro? 5. Objasnite svojim rečima važnost konteksta.

42

6. FUNKCIONISANJE PRVOG NAČELA Megan je stidljiva. Jedva će da vas pogleda u oči, a kamoli da vas pozdravi. Ovo nekad stvara neugodne situacije, ali se ipak nadate da će vremenom to da prevaziđe. Ona jednostavno nikada neće moći slobodno da opšti sa ljudima. Ima stvari koje ne mogu da se promene. A šta je sa Benom? E, on će sigurno da kaže „dobar dan“. Pokazaće vam i kako mu visi zub samo na jednoj krvavoj niti. Sladak dečkić. I pametan! Svakoga poznaje po imenu. Starije ljude preko puta jednostavno zove Bob i Džin, a učiteljicu u obdaništu samo Linda. Možda ste prepoznali ovo dete. Možda stanuje do vas, ili se igra sa vašim detetom. Sa druge strane, možda je još bliže: to je dete koje stoji pored vas. Istina je da se dete rađa sa određenim temperamentom na kome se gradi karakter. Međutim, dete nije zbog toga oslobođeno odgovarajuće obuke njegovog karaktera. Kombinacija vrlina koje se usađuju u dečije srce mora biti ista, bilo da se radi o Megan, Benu ili vašem detetu. Ali karakter je nešto više od stidljivosti i klimavih zuba. Karakter u stvari nije pitanje nečijeg temperamenta ili ličnosti. To je kvalitet nečije ličnosti i moralno obuzdavanje ili podsticanje njegovog temperamenta. To je spoljašnja slika unutarnje osobe. Naš karakter odražava našu moralnost, a naša moralnost određuje naš karakter. Nerazdvojivi su. Kada se radi o obučavanju karaktera i deci, nemojte ni za trenutak da pretpostavite da samo treba da sedite i pustite da se taj „dobar karakter“, koji je skriven u dečijem srcu prirodno pojavi. Sasvim suprotno, roditelji ugrađuju karakter u svoju decu – ne izvlače ga iz svoje dece. To je proces koji roditelji moraju da vode. Dete možete da poverite učitelju klavira, rukometnom treneru, učitelju baleta, učitelju nedeljne škole, ali kada se radi o obučavanju karaktera mama i tata su uglavnom ti koji oblikuju njegovo srce. Sa tri godine srce i razum vašeg deteta su spremni da uče – vi morate da budete spremni da ih učite. Intelekt je napupio i emocije su sazrele, pripremivši dete da prima moralne pojmove. Budite strpljivi u tome kako podešavate srce svoga deteta da najbolje funkcioniše. Kao što nestrpljivo čekamo da se izgradi autoput, tako se i roditeljstvo nikada ne obavlja onoliko brzo koliko bismo mi voleli. Potrebna je upornost i strpljenje, zajedno sa jasno utvrđenim planom, da biste usadili u srce svoga deteta razloge za dobro i zlo. Dajte više vremena za veće, nepredviđene zastoje, neočekivana ograničenja brzine i nedostatak radne snage. Ali moje dete je drugačije Možda mislite, „Ma sva su deca različita! Kako možete da očekujete isto od svakoga deteta?“ Naš je odgovor da karakter prevazilazi prirodne razlike. Što se tiče dece, temperament i ličnost su promenljive veličine u obuci. Svako dete prima različitu meru. Svako dete ima jedinstvenu kombinaciju sposobnosti, slabosti, sklonosti, načina učenja, temperamenta i ličnosti – sve mora da se uzme u obzir. Međutim, nemojte misliti da obučavanje karaktera zavisi od temperamenta. Vrline su apsolutne i temperament ne utiče na njih. Kada se radi o oblikovanju karaktera, deca uče na različite načine. Ono što uče mora da bude isto. Razmotrimo to na ovaj način. Ako uzmete dvadeset ljudi i stavite ih u jednu sobu, dobićete mešavinu ličnosti i temperamenata. Koja od tih vrsta ličnosti u sobi treba da bude oslobođena od učenja ljubaznosti, strpljenja, samokontrole, nežnosti, poniznosti, istrajnosti, poslušnosti, poštovanja, poštenja? Naravno nijedna. Kada se radi o standardu etičke obuke, sve se meri istom merom.

43

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – DRUGI DEO – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – 6. FUNKCIONISANJE PRVOG NAČELA

Ni temperament, ni ličnost – čak ni pol („on je prava momčina“ „takve su devojčice, ćudljive“) – ne smeju da se koriste kao izgovor za nepristojno ponašanje ili neposlušnost. Roditelji ne treba da snižavaju standard koji će odgovarati detetu, već treba da uče dete da se digne do određenog standarda. Mi učimo, ohrabrujemo, utvrđujemo, ispravljamo svoju decu; i sami živimo po tom standardu. Nećemo odbaciti standard na osnovu dečijeg temperamenta. Praktične vrline Vrline su kao grmljavina. Teško je opisati, ali je prepoznate kada je čujete. Kako znate da li podižete pažljivo i učtivo dete? Kako izgledaju nežnost i poštovanje u praksi? Ljubaznost, nežnost, ljubav, poštovanje – to su deci samo apstraktni pojmovi. Da bi ih naučili, apstraktno mora da postane konkretno. Ovo čine roditelji praktičnim svakodnevnim primerima.


Da biste dete naučili nekoj vrlini, jedan primer (vi) – bolji je od hiljadu, predavanja. Roditelji moraju da pokažu svojoj deci konkretno kako te vrline izgledaju. Cilj ovog poglavlja je da pokaže praktičnu stranu moralne obuke. Daćemo vam ideje o tome kako da od apstraktnog napravite konkretno u tri glavne oblasti: lična svojina, poštovanje starijih i odnosi sa vršnjacima i mlađim članovima porodice. Poštovanje svojine I drugi su važni. To smo već utvrdili. Ali taj princip ima još jedan deo: i tuđe stvari su važne. Važan deo moralne obuke je učiti decu o pravu drugih na ličnu svojinu. Pojam privatne svojine je prilično star. Jevrejski spisi pokazuju kako su i Kain i Avelj prineli Bogu na žrtvu plod svoga truda (to jest privatnu svojinu). 1 Osma zapovest glasi: „Ne kradi“. 2 Prema ovom ukazu Bog sam podupire etiku prava na ličnu svojinu. I onda i danas, „Ne kradi“ znači da ne smemo da uzimamo tuđi novac ili imovinu; ili nekoga da varamo ili da sprečavamo da primi zasluženo priznanje. Bez obzira na versku pripadnost, moraš da poštuješ tu zapovest, čak ako je tvoja jedina imovina i samo hemijska olovka. Obučavanje o ličnoj svojini počinje kod kuće. Kada su naša deca (porodice Baknam i Ezo) bila sasvim mala, veoma smo ozbiljno shvatili zadatak da ih naučimo da poštuju tuđu imovinu. Počeli smo u našim dnevnim sobama postavljajući ograničenja – radi njihove sigurnosti i radi našeg spokojstva. Neke stvari smo im jednostavno zabranili da diraju. Ovo nije nikako oštetilo njihovu osetljivu psihu, niti je gušilo njihov stvaralački duh. Naprotiv, tvrdimo da je ovakva obuka pomogla da im se najbolje razvije i jedno i drugo. Kada smo išli u posetu prijateljima nismo im preuređivali dnevnu sobu, tvrdeći da su stvari u njoj veliko iskušenje za decu. Naša deca nisu istraživala njihove spavaće sobe, otvarala ormane, frižider ili fioke. To bi bilo nepristojno. Nismo ni svoju ni tuđu kuću štitili od svoje dece. Naprotiv, vodili smo računa o njihovoj moralnosti. Kao roditelje, vodilo nas je naše prvo načelo, „Ono što ne želite za sebe nemojte stavljati pred druge. Poštujte druge kao što želite da oni vas poštuju.“ Naše obučavanje je motivisala naša etička 1 2

1. Mojsijeva 4,3-4 2. Mojsijeva 20,15

44


odgovornost da poštujemo imovinu drugih na isti način kako bi voleli da se poštuje i naša. Hteli smo da ljudi sa zadovoljstvom dolaze u našu kuću, ali da to bude i mesto koje drugi poštuju. Sigurni smo da i vi želite isto. Zato je standard koji očekujemo od drugih, isti koji zahtevamo i od svoje dece. To je deo naše šire društvene obaveze. Štaviše dečije osećanje samopoštovanja i vrednosti se mnogo povećava kada čuje kako drugi govore, „Rut, kako su tvoja deca pažljiva! Mogu da dođu kod nas u svako doba.“ Ovakav način vaspitanja nije bio nekakav hir Ezoovih ili Baknamovih. To je bio pristup jedne generacije – društveno shvaćen, i prihvaćen, očekivani standard obuke toga vremena. Poštovanje lične svojine je bila vidljiva vrednost američke kulture. Pravo drugih, da im se imovina ne otuđi od strane neobučene dece, je bilo važnije od udovoljavanja dečijim impulsivnim prohtevima. Njihova želja da nešto dodirnu biće zadovoljena u pravo vreme i pod odgovarajućim okolnostima. Susedova kuća ne nudi ni jedno ni drugo.

Ceniti osobu ili imovinu? Učite svoju decu da poštuju vlasnika, a ne ono što on poseduje. Ako je vlasnik predmet poštovanja, to će odstraniti nezavisno vrednovanje koje se svodi na uslovno poštovanje. Na primer, izgled travnjaka pred vašom kućom, bez obzira da li je lepo pokošen ili zarastao, nema nikakve veze sa mojom obavezom da imam obzira prema njemu. Ne bi trebalo da bacam omot od žvake na vašu imovinu, čak iako se neće videti usred korova. Na kraju krajeva, ono što pobuđuje moje poštovanje je vlasnik, a ne njegova imovina. Da li procenjujete vrednost nekog predmeta isključivo na osnovu njegove namene? Uzmite na primer kolica za kupovinu u samoposluzi. Obično su svugde, samo ne tamo gde im je mesto. Nalaze se svuda po parkiralištu te smetaju i nerviraju druge koji kasnije dolaze. Možete li da zaustavite vetar? Da li ste voljni da prihvatite odgovornost za ogrebana ili ulubljena kola? Zamislite da se vratite do svojih kola i ugledate dvoje takvih kolica koja su udarila u njih. Kako biste se osećali? Verovatno povređenim. Razmislite o tome da uradite nešto sasvim suprotno uobičajenom; da vratite svoja kolica na pravo mesto. Time stvarate moralnu naviku za svoju porodicu. I kada učite svoju decu zbog čega se tako ponašate, nemojte zaboraviti da vrlina nije u vraćanju kolica ispred samoposluge, nego da je poštovanje vrlina. Vraćanje kolica je mogućnost da se dokaže kako ta vrlina izgleda u praksi. Konačno, kada vas vaša deca upitaju zašto odjednom vraćate kolica, pogotovo kada to niko ne radi, kažite, „Ono što je dobro to je dobro, bez obzira što ga niko drugi ne radi. Ono što ne valja to ne valja, bez obzira što ga svi drugi rade.“ To je jedno geslo porodice prvog načela.

Rad određuje vrednost Najbolji način da naučite decu vrednovanju imovine – bilo svoje ili tuđe – jeste putem rada. Kada se deci nudi prilika da nešto rade, onda se i njihovo poštovanje prema imovini uvećava. Na taj način će lakše prihvatiti to načelo. Rad uopšte određuje vrednost nečega. Rad je ono što daje značenje novcu. Dete koje radi da zaradi novac da bi kupilo bicikl više će ceniti njegovu vrednost nego dete koje ga dobije na poklon. Osećanje vlasništva kod deteta koje je radilo biće veće nego kod deteta koje nije, zato što je vrednost bicikla usko povezana sa radom. Ne bismo želeli da roditelji pomisle da svojoj deci ne bi trebalo da kupuju poklone. Mi upozoravamo na to, da dete koje raste primajući sve što želi, samo zato što je „slatko“, nesvesno će očekivati da i ceo svet tako funkcioniše. „Treba da mi se daje ono što želim zato što sam ljubazna

45


osoba.“ Surova stvarnost ovoga sveta – to jest, ko ne radi, nema plate – moglo bi potpuno da ga zbuni kad odraste, ili će ga primorati da iznalazi nove načine da prima stvari besplatno. Rad delimo na dve kategorije – rad iz obaveze i rad radi sticanja. Rad iz obaveze je povezan sa odgovornošću prema porodici. To je oblast kućnih poslova: hranjenje psa, donošenje drva za loženje, postavljanje stola, iznošenje smeća, pranje sudova. Takvi poslovi se ne obavljaju za novac, već da pomognu celoj ekipi. Svako nešto radi da pomogne u porodici. Rad radi sticanja se obavlja zbog novčane naknade. Ovo se dešava kada dete traži posao sa ciljem da nešto kupi. Takav trud daje pravu vrednost novcu. Kada su deca Ezovih imala sedam i devet godina jako su želela da imaju jednu popularnu igru, koja je koštala dvadeset pet dolara. Došla su kod tate da zatraže neki posao. Geri je rado pristao da im plati po jedan dolar za svaku kofu kamenja koje je trebalo skupiti u dvorištu, odneti tridesetak metara i izručiti na gomilu. Pristali su. U početku je izgledalo da će lako zaraditi novac. Kamenja je bilo u izobilju. Radosno su punili kofu. Onda su došli do strašnog otkrića. Nisu mogli da je pomere. Umesto da idu dvadeset i pet puta do mesta gde treba da se baca, moraće da idu pedeset puta sa polunapunjenom kofom. Dve nedelje kasnije su zaradili dovoljno novca i kupili igru. Nikada nisu toliko pazili i čuvalu igračku. Zašto? Zato što je rad odredio vrednost te igre. Kroz to iskustvo deca su dobro shvatila vrednost dolara. Da li znate šta je dolar? Dolar je puna kofa kamenja odnešena i bačena na gomilu. Kada su naša deca išla da kupe nešto za dvadeset, trideset, četrdeset ili pedeset dolara, znala su šta to znači. Haljina od dvadeset dolara je značila otići četrdeset puta do gomile kamenja. Vrednost haljine je sada imala konkretno značenje. Štaviše, odjednom su uvidela pravu vrednost drugaričine haljine, kola, kuće i svega u njoj. Vaša deca ne moraju da skupljaju kamenje da bi savladala tu lekciju. Postoji mnogo drugih poslova po kući. Treba svašta oprati: kuče, auto, prozore. Samo neka odgovara njihovom uzrastu. Gledajte da vaša deca nauče da vrednost novca nije u onome što može njime da se kupi nego u uloženom trudu. Kada to shvate, onda mnogo više poštuju i imovinu drugih. Naravno, to učenje o vrednosti imovine počinje mnogo godina pre nego što je dete dovoljno staro da može da privređuje. Zapamtite osnovne principe. Nemojte dozvoliti da vaša deca bacaju tuđe igračke, da se igraju iza zavese vaših suseda, da skaču po nameštaju, ili na bilo koji način da ne poštuju vašu ili tuđu imovinu. Morate da ih učite zašto je to sve zabranjeno. Tuđa imovina je važna. Poštovanje starijih Ako se nešto značajno u našem društvu izgubilo za poslednjih pedeset godina, to je onda poštovanje prema starijima. U prošlosti su roditelji učili svoju decu da poštuju starije. Starost se cenila. Danas, naše društvo jedva da podnosi stare ljude. Sutra, ako ne dođe do promene, smatraćemo stare za teret društva. Sledeći logičan korak će biti zatiranje starih osoba. Ne zaboravite da ćemo jednoga dana i mi biti stari!

Starost i mladost

Kada odrastao čovek i mlada osoba stignu do vrata u isto vreme, kako bi trebalo postupiti? Mladost bi trebalo da ukaže poštovanje starosti, puštajući odraslog da uđe prvi ili da pridrži vrata iz učtivosti. Ovo je jednostavan gest, ali odražava stav poštovanja i časti. Evo još jednog primera. U crkvi, sinagogi ili na porodičnoj proslavi, kada se služi švedski sto, povedite računa o tome da se starije osobe prvo posluže. To je mali gest ali pruža divnu poruku

46


vašoj deci. Kako bi bilo da naučite svoju decu da poštuju starije osobe time što će ustati i ustupiti im svoje mesto, kada recimo nema praznih sedišta, u autobusu, u punoj sali ili u vašoj dnevnoj sobi? Ovo su moralni znaci pažnje sa kojima ste vi možda odrasli. Prenesite ih i na svoju decu. Poštovanje starijih na ovaj način nije staromodno. To je vrsta moralnog primera koji nikada ne zastareva. Ako insistirate na ovakvom ponašanju – i učite principe koji stoje iza pouka – to će potkrepiti proces gajenja pravih postupaka i verovanja kod vaše dece.

Naše ponašanje ne bi smelo da bude nepristojno Zašto deca ne bi glasno mljackala dok jedu, kao prasići, ili pljuvala na pod? Zašto bi trebalo da se jave kada ih neko pozdravlja? Ovde je jedan etički princip koji proizlazi iz našeg prvog načela i za koji se nadamo da će karakterisati svu decu čiji su roditelji pročitali ovu knjigu: Nikada ne smemo da se ponašamo nepristojno. Vrlina koja je suprotna nepristojnosti je učtivost. Učite svoju decu tome.

Učtivo prekidanje razgovora Svi smo to doživeli. Nema mnogo nepristojnijih stvari nego kada se jedan razgovor grubo prekine od strane deteta koje vuče mamu ili tatu za ruku insistirajući da odmah njemu obrate pažnju, uopšte ne gledajući okolnosti u koje uleće. Postoji bolji način. Naučite dete kako da učtivo prekida vaš razgovor. Ovo je još jedan praktičan način da se pokaže poštovanje prema drugima. Da bi se izbegao ovaj problem, postoji jednostavan način. Kada je detetu potrebno da vas prekine, naučite ga da prvo položi ruku na vašu ruku ili na vaše rame, i sačeka nekoliko trenutaka dok mu se ne obratite. Iz dečije perspektive taj dodir ruke znači, „Mama, znam da sada razgovaraš sa nekim, ali kada budeš imala trenutak, mogu li nešto da te pitam?“ Ovo će uspeti ako dete stvarno zna da ćete naći priliku u toku razgovora sa nekim da učtivo kažete, „Izvinite,“ osobi sa kojom razgovarate i da skrenete pažnju na dete. Niko ne gubi. Ovaj gest divno pokazuje poštovanje prema vama i prema onome sa kime razgovarate. Isto tako, kada vas dete dodirne, uzmite njegovu ruku i stegnite je nežno. Ovo mu daje do znanja da znate da je tu. Dete često vuče roditelja za rukav i prekida ga, tražeći njegovu pažnju zato što nije sigurno da vi znate za njegovo prisustvo. Pokušava da vas učini svesnim njegovog prisustva. Ako mu malo stisnete ruku potvrđujete da to znate. Učiti dete kako dolično da vas prekida u razgovoru sa trećim licem je gest časti i poštovanja. To dokazuje i da je ljubav nežna i strpljiva. Evo nekoliko prednosti učtivog načina prekidanja razgovora: • Postaje sredstvo kojim dete pokazuje poštovanje prema drugima, dok istovremeno saopštava svoju potrebu roditelju. • Dete uči da se pouzda da će roditelj odgovoriti na njegove potrebe, na ispravan način. • Pomaže detetu da stiče naviku strpljenja. • Pojačava pozitivnu stranu dečije savesti. Detetu se nešto potvrđuje i u vlastitom srcu i spolja. • Prenosi trećem licu standarde poštovanja i časti prema kojima vaša porodica živi. Razmotrite svoju opštu roditeljsku praksu. Ako vaši sin ili kćerka nikada nisu morali da čekaju na bilo šta, onda će im biti teško da čekaju kada hoće da vas prekinu u razgovoru sa drugima. Zato uvežbavajte čekanje u drugim prilikama. Na primer, kada Ezovi mali unuci izađu iz kola na parking

47


pored samoposluge, čuju kako jedan od roditelja kaže: „Ruke na auto.“ Ovo dozvoljava mami ili tati da podigne bebu i da ne mora da se pita gde su ostala deca odlutala. Ovde je čekanje pitanje zdravlja i bezbednosti, i pomaže da se gaji vrlina strpljenja.

Stidljivost i poštovanje „Ali stidi se,“ uzvratila je majka izvinjavajući se. Dok sama stidljivost nije moralno ni dobra ni loša, ona ipak sadrži moralne osobine. Stidljivost nije prihvatljiv izgovor za nepoštovanje. Ne može da se koristi kao izgovor za nepoštovanje, jer jačine i slabosti temperamenta ne oslobađaju dete ispravnih moralnih reakcija. Ako neko kaže vašem detetu „zdravo“, detetov najminimalniji odziv bi trebalo da glasi: „zdravo“. Ako neko pohvali haljinu vaše kćerke, naučite je osnovnom učtivom odgovoru: „Hvala.“ Učite svoju decu da budu učtiva. Pre nego što krenete na neki društveni skup, kažite svojoj deci da će neko verovatno pohvaliti njihovu frizuru, odeću ili nove cipele. Naučite ih kako da pravilno odgovore, i ako je potrebno kažite im kakve će biti posledice ukoliko propuste da pravilno odgovore. Ali biće i nezgodnih trenutaka. Vi, kao onaj ko je mudar s detetom, pun moralnih namera i učtivosti, buljite u svoje dete koje je upravo primilo kompliment. Iz njegovih usta se začuje ... ništa. Šta ćete uraditi? Prvo, nemojte da opravdavate svoje dete. „Oh, verovatno je umoran. Sinoć je kasno legao.“ „Mislim da mu nije dobro.“ „Stidljiv je na oca.“ Postoji bolji način. Uzvratite osmehom osobi koja je dala kompliment i kažite: „Izvinite, još uvek radimo na tome.“ To je sve. Nema potrebe da pred svima grdite dete. Neće biti od pomoći ako vaše dete vidi kako javno izražavate svoje razočaranje. Roditelji često odluče da je upravo to trenutak za javnu borbu. Devet puta od deset, to je pogrešan trenutak. Sačekajte dok ne odete kući, da biste razmotrili posledice i ono što iz toga može da se nauči. Detetov neuspeh da odgovori ispravno nije toliko odraz njegove naravi, koliko ubeđenje i odlučnost roditelja da poštuje starije. Poštovanje starijih je jedna od nepromenljivih vrednosti koja mora da bude u srcu svakog deteta.

Šta se desilo sa „gospodinom“ i „gospođom“? Takav način oslovljavanja, kao i mnogo drugih lepih termina se izgubio u generaciji vaših roditelja. Ovde je dobra prilika da se protivite kulturi. Priključite se sve većem broju onih koji ponovo koriste „gospodin“ i „gospođa“. Titule kao što su gospodin i gospođa i nazivi iz milošte kao što su mama, tata, deka, baka, teta i čika su moralno odgovarajuće. Nije staromodno ili demodirano ovako poštovati starije osobe. Insistirajte na tome da vaša deca to praktikuju i naučite ih principima koji stoje iza njih. Taj trud će pomoći u procesu gajenja pravih postupaka i verovanja kod vašeg deteta. Kada dete koristi nazive kao što su gospodin i gospođa, ono time priznaje da nije jednako odraslima. Iako su jednaki pred sudom pravde i pred sudom neba, nisu jednaki po društvenoj odgovornosti. Korišćenjem naziva gospodin i gospođa dete priznaje da je još malo i da su mu potrebna mudrost i životno iskustvo. Još uvek raste intelektualno i potrebne su mu prednosti koje nudi stara generacija. Ovo su dobri i moralni razlozi za poštovanje starosti. „Ako me zove po prezimenu, osetiću se jako starim.“ Da li i vi tako mislite? Uozbiljite se. Vi jeste stari za decu koja vas okružuju. Drugi će reći: „Hoću da budem prijatelj tom detetu.“ A, ne!

48


Deca će pre razviti prezrenje nego prijateljstvo prema odraslima koje ne poštuju. Ako zove odraslu osobu po imenu dete se neće osećati bližim toj osobi. Dubina odnosa sa detetom se meri osnovnim vrednostima – ljubaznošću, strpljenjem, nežnošću, pravim interesovanjem za onim što govori, poštovanjem i još mnogo čime. Nijednoj od ovih vrlina ne pomaže odsustvo titule. Kvalitet naših odnosa sa detetom nije određen onim kako nas dete oslovljava, već kako prema njemu postupamo. Nazivi gospodin i gospođa su samo sredstvo kojim deca poštuju i pokazuju čast prema starijima. Poštovanje i čast su postupci. To znači da nije dovoljno imati stav poštovanja bez dela. Kada bi bilo dovoljno samo imati stav, zašto dete treba da kaže: „Izvinjavam se“? Bilo bi dovoljno samo da mu je žao. Zašto insistiramo na tome da kaže „Hvala.“? Zahvalan stav bi trebalo da bude dovoljan. Ako je dovoljno samo da želimo nešto da ispravimo, ne bismo morali da učimo decu da nadoknade nešto što su uzela ili slomila. Očigledno je da dobar stav nije dovoljan; mora da vodi delu i primeni. Ako pokušate da učite svoje dete stavu poštovanja, a da mu ne date način da to primenjuje u praksi izazvaćete samo ogorčenje. „Gospodin“ i „gospođa“ su veoma dobar način da se poštuju stariji. Vršnjaci i braća i sestre Kada je Kara zaboravila da ponese u školu novac za pecivo, plakala je celim putem do kuće. Koliko je samo želela da se priključi drugoj deci koja su kupovala. Ali tog dana je naučila jednu veliku lekciju. Stekla je veliko saosećanje prema drugoj deci koja su se nekad našla u sličnoj situaciji. Sledeći put je bila spremna. Ponela je novac za pecivo za sebe i za svaki slučaj za još neko dete. Tako je i bilo, drugi put kada su imali priliku da kupe pecivo, Karina drugarica Stejsi je zaboravila novac. Umesto da sebi kupi duplo, mogla je da da svojoj drugarici koja je ostala praznih ruku. Učenje deteta da bude osetljivo prema osećanjima svojih vršnjaka, obuhvata mnogo više od učenja da se samo uzdržava od svog neprijateljskog ponašanja. Svakako da udaranje, guranje i male tuče u koje zapadaju kao deca, moraju da se obuzdaju. Ali to nije toliko važno koliko razvoj prave saosećajnosti – osetljivosti prema osećanjima drugih. Ukazivanje poštovanja prema vršnjacima, znači nešto više od obuzdavanja mračne strane dečije prirode. To podrazumeva pomaganje drugima kada imaju neku potrebu. Kako možete da ih naučite poštovanju, časti i poštenju? Utičite na odnose svoje dece sa njihovom braćom i sestrama i prijateljima. Sa tim se počinje kod kuće.

Braća i sestre – u sukobu

Kada razmislimo o raznoj braći i sestrama koji se pominju u istoriji, mogli bi da zaključimo da je između njih moralo da bude konflikta. Kain i Avelj, Jakov i Isav, Josif i njegova braća, to su samo neki primeri problema između braće koja se pominju u Svetom pismu (Bibliji). Od početka ljudske istorije, braća su se svađala i ugrožavala jedan od najdragocenijih ljudskih odnosa. Sukob između braće i sestara je drugačiji od rivalstva sa braćom i sestrama. Rivalstvo se stvara kada jedno dete shvati da ga ne vole, ili ga manje vole ili je u opasnosti da izgubi roditeljsku ljubav. U početku bi moglo da glumi da bi privuklo roditeljsku pažnju. Ako to ne uspe počeće da izaziva roditelje. Sukob između braće i sestara nije samo faza kroz koju sva deca prolaze. To je moralni problem koji mora obavezno da se reši. Iako je roditeljima teško kada vide takve sukobe, moguće je

49


sprovoditi prvo načelo među decom u porodici, ali to zahteva upornost. Evo nekoliko predloga koji će vam pomoći na putu ka skladnijoj porodici. Ne budite zadovoljni time što se deca samo trpe. Naprotiv, imajte za cilj viši standard požrtvovne ljubavi. Otkrili smo da onako kako se dete ponaša prema svojoj braći i sestrama da će se tako često ponašati i prema budućoj ženi i deci. Nemojte da donesete prokletstvo na svoju buduću unučad, samo zato što nedovoljno ne podstičete dovoljno ljubavi između braće i sestara sada. Naučite svoju decu da sama rešavaju svoje sukobe. Ezova i Baknamova deca su naučila jako rano da je ponekad bolje da sama mirno reše svoje sukobe nego da se tata umeša u njihovo rešavanje. To obično nije ni jednoj ni drugoj strani na korist. Držite se pravila: Bez ogovaranja. Ima jedna stara poslovica koja nas podseća na to da onaj koji se prvi brani, izgleda kao da je u pravu, sve dok se ne pojavi neko drugi da mu protivreči. 3 Deca tuže svoju braću i sestre roditeljima iz više razloga; neki su opravdani, a neki nisu. U dobre razloge za to spadaju pitanja zdravlja i bezbednosti ili iskrene želje za roditeljskom intervencijom i pravdom. Kod ovih zadnjih, dete je naučilo da je ponekad bolje da se obrati nekom nepristrasnom posredniku, nego da eskalira sukob (vraćanjem udarca). Ogovaranje je kada brat ili sestra tuže nekoga jednostavno zato što žele da stvore neprilike svome bratu ili sestri. Ovo je zloba; želja da se vidi kako drugi pate. Po redosledu dečijih prestupa ovo je možda jedan od najgorih prekršaja. To se često radi da bi se steklo odobravanje i pomoć roditelja – odobravanje da on nije krivac, i pomoć da se nadjača brat ili sestra time što će skrenuti roditeljima pažnju na njihovo ponašanje. U kući Ezovih i Baknamovih, spletkaroš bi primao posledice za koje se nadao da će snaći njegovog brata ili sestru. Naša deca su znala da razlikuju kada nam dolaze sa opravdanom žalbom, a kada da bi stvorili bratu ili sestri probleme. Poniznost i briga, a ne zloba, je bilo ono što je podsticalo jednoga da prijavi drugog. Čak ni tada nisu smeli da nam dođu sve dok nisu prvo pokušali da navedu brata ili sestru da prestane sa onim što je radio. Tek onda bi došli nama da rešimo problem. To je pristup koji uspeva. Zahtevajte usmenu i praktičnu ljubaznost između braće i sestara. Učite ih usmenoj i praktičnoj samokontroli. Dajte im smernice kako da se ophode prema braći i sestrama. Tu se podrazumeva zabrana udaranja, guranja, uzvraćanja i opšteg nedostatka samokontrole. Iskoristite vreme kada ste zajedno kao porodica (za stolom ili u kolima) da biste im ovo pokazali. Ispričajte svi po redu šta cenite kod drugih članova vaše porodice. Jedno zdravorazumsko pravilo je da deca drže svoje ruke sebi. Ako je dete udareno od strane drugog deteta, umesto da vrati udarac, ono mora da ima poverenje da će njegovi roditelji pravedno postupiti. Izlaz iz situacije nije u tome da uzvrati udarcem, nego da traži pomoć od onoga ko je odgovoran, bilo da je to mama kod kuće ili učiteljica u školskom dvorištu. Pravda dolazi od autoriteta koji se pravilno primenjuje. Čuli ste za izreku: „Ako nemaš šta lepo da kažeš, ćuti.“ Deca ne bi smela da govore ružno jedno drugom. Zlonamerne primedbe kao što su: „Ne volim te,“ „Baš si ružan,“ ili pretnja kao: „Kazaću mami i tati“ su neprihvatljive. Pripazite! Obučavanje dece da se uzdržavaju od upotrebe neljubaznih reči je jedna od najviše zanemarenih oblasti u roditeljstvu. Učite svoju decu kako da poštuju jedni druge. Pri obučavanju se često zanemaruju sledeće oblasti:

3

Priče Solomonove 18,17

50


• pažljivo slušanje braće i sestara; • korišćenje osnovnih učtivih reči i pozdrava kao što su: „molim“ „hvala,“ „laku noć,“ „izvini,“ ili, „oprosti mi!“; • prekidanje tuđeg razgovora na pravi način, i ne govoriti u isto vreme; • deljenje stvari sa drugima, za koje je normalno da se dele; • iskreno radovanje kada se nešto dobro desi bratu ili sestri. Podstaknite svoju decu da se raduju kada se nešto divno desi bratu ili sestri ili prijatelju, kao na primer, kada primi neku nagradu, ili pobedi u društvenoj igri, ili dobije neku mogućnost koju drugi nemaju. Ako ih budete stalno ohrabrivali u ovome, dom gde se deca stalno prepiru može da se pretvori u miran dom. Drugi način da se ovo postigne je na rođendanu brata ili sestre. Ne morate da kupite poklon za svako dete koje dolazi na proslavu. 4 Na taj način se detetu, čiji je rođendan, uskrati osećanje njegovog specijalnog dana. A isto tako uči ostalu decu da sebično čekaju na rođendan brata ili sestre kao dan kada se primaju pokloni, umesto dan kada se daju. Majke često govore, „Ne želim da se neko dete loše oseća zato što nije dobilo poklon.“ Međutim svako će dobiti poklon na svoj rođendan. I ako se nekome ne sviđa što nije dobio poklon, to pokazuje na čemu još treba da se poradi sa tim detetom – na vrlini osećanja zadovoljnosti. Stvorite okolinu koja će podstaći služenje drugima. Uzmite na primer domaće poslove. Istraživači iz Toronta, Kanade, i na Makari Univerzitetu u Australiji su proučavali decu roditelja koji su im davali svakodnevne kućne poslove i drugu decu čiji roditelji nisu. Ta istraživanja su dala interesantne rezultate. Deca koja su radila kućne poslove imala su više saosećanja za svoju braću i sestre i druge članove porodice nego deca koja nisu nosila porodične odgovornosti. Još je interesantnija bila činjenica da nisu svi poslovi od istog značaja. Deca koja su radila poslove koji su bili za celu porodicu, kao što su postavljanje stola, hranjenje mačke, nošenje drva, pokazivala su veću brigu za dobro drugih nego deca koja su imala odgovornost samo za sebe, kao što je nameštanje kreveta i sklanjanje odeće. Kad god deca učestvuju u poslovima koji pomažu drugima, postaju osetljiva prema ljudskim potrebama. Uključite svoju decu u brigu za celu porodicu. Tu se podrazumeva unošenje drva svaki dan posle škole, rad u bašti, ili postavljanje i sklanjanje sa stola. Kako god to izgledalo u vašem domu, dajte svojoj deci iskustvo pružanja pomoći drugima. Možda će vas iznenaditi koliko se u tome raduju. REZIME Koliko je vaše dete osetljivo prema drugima? Ovo pitanje nas vraća čak do prvog načela: voli bližnjega svoga kao samoga sebe; drugi ljudi su važni. Kada je dete vašeg komšije žedno da li će vaše dete da mu ponudi sok? Kada je komšijsko dete gladno da li će vaše dete da mu odnese hranu? Kada je vašem komšiji hladno da li će vaše dete smisliti kako da mu pomogne? Kada je komšija sam, da li će mu pružiti prijateljstvo? Kada vaše dete pruža ljubav drugom detetu onda se vaš trud isplatio. Deca čija su srca naklonjena drugima su blagoslov – ne samo drugima, već i svojim roditeljima. Oni su oruđe milosti onima koji ne znaju za milost i oruđe blagodati onima koji ne znaju za blagodat. 4

U Americi je običaj da se svakom detetu koje je došlo na rođendan da poklon

51


Moralno obučena deca znaju kako da poštuju imovinu, starije ljude, i svoje vršnjake, Divno je biti sa takvom decom jer su potpuna, opremljena moralnim razumevanjem. Nisu proizvod slučajnosti ili genetike. Ljudi greše kada roditeljima takve dece govore, „Vi ste srećni što imate takvu decu.“ Nije to sreća, to je rezultat uporne, istrajne roditeljske obuke. Ponašanje ovakve dece pokazuje ponizno srce koje je i cilj prave obuke karaktera. PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE 1. Objasnite uticaj i vrednost stvari. Objasnite vaš odgovor. 2. Objasnite ukratko cilj učtivog prekidanja. 3. Šta znači izraz, „Nisu svi kućni poslovi jednaki“?

52

TREĆI DEO

DISCIPLINA

53

7. SRŽ DISCIPLINE Šestogodišnji Tomi uživa u terorisanju dece u bazenu svojim novim turbovodenim pištoljem. U tom se pojavi njegova majka. „Tomi, daj to ovamo. Tomi, daj mi taj pištolj. Tomi nemoj da ga uperuješ u mene ... Tomiiiii, samo PROBAJ!“ Prekasno! Mama je razoružala Tomija, ali je mokra od glave do pete. Šta kažete, zgodna priča! Ne smeta mu mnogo što je izgubio pištolj. Ima on još sto načina u svom uznemirenom srcu da stvara svađe. Ovakvi slučajevi su česti danas. Evo još jednog. Zamislite za momenat da ste dočekali svoju ćerkicu ispred škole, i odlučili da svratite u poslastičarnicu da je častite. Naručite dve porcije sladoleda sa čokoladnim prelivom, šlagom i orasima. Zatim sednete zajedno za sto. Vaše dete vam se bezazleno nasmeši i zabode nos u čokoladnu masu. „Prestani s tim!“ Ali vaše reči nemaju nikakvog efekta. Vaša ćerkica počne da kopa po sladoledu svojim prstićima kao lopaticama. Za tren, ceo sto je zamazan lepljivom masom. „Nemoj!“ ponovo se bunite – ovog puta malo tiše. Želite da vaše dete prestane sa ovakvim sramotnim ponašanjem, ali ne želite da uložite malo više energičnosti u zapovest. Rešili ste da samo posmatrate ugrizavši se za jezik. Možda nema potrebe da se mešate. Sigurno će da izraste iz takvog ponašanja. Izreka: „ deca su takva“ je istinita. Deca su deca. Zato roditelji moraju da budu roditelji. Nijedno dete se ne rađa obdareno samokontrolom. Dete od tri godine nema toliko životnog iskustva da bi vladalo svojim ponašanjem bez uputstava njegovih staratelja. Roditelji ispunjavaju ulogu učitelja i mentora. Kako motivisati decu da rade dobro i izbegavaju zlo, tema je trećeg dela ove knjige. Govorićemo o disciplini. Šta je to? Neposlušno dete može da čuje majku kako kaže: „Moraću da te disciplinujem za to.“ Ovo je česta ali i pogrešna upotreba reči disciplina. Danas nam disciplina znači kazna. Ali u pravom smislu reči disciplina znači samo jedno: obuka. Obučavanje srca. Disciplina je proces obučavanja koji podstiče dosledno ponašanje; drži decu na pravom putu, a ponekad mora da ih vrati na njega. Reč disciplina dolazi od istog latinskog korena reči (disciple) – učenik. Roditelji su učitelji, a deca su učenici. Disciplinovanje – obučavanje srca – se najbolje sprovodi ako se koristi prvo načelo. Disciplina koja se temelji na poštovanju vrednosti uči decu da postupaju prema drugima onako kako bi voleli da se postupa prema njima. Ni dete u centru pažnje ni autoritativno roditeljstvo ne ističu ličnu odgovornost, unutrašnji rast, samokontrolu i druge vrline onako kako to prvo načelo roditeljstva čini. Uvideli smo da ako roditelji oblikuju srce i karakter svoje dece, neće morati mnogo da se usredsređuju na ponovno oblikovanje spoljašnjeg ponašanja deteta. Kako će znati? Ima jedna stara jevrejska poslovica koja glasi „Ukoravaj sina svoga, i smiriće te, i učiniće milinu duši tvojoj. 1 U ovom kontekstu reč ukoravati znači vaspitavati dete. Ne znači kažnjavati nego 1


54

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – TREĆI DEO – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – 7. SRŽ DISCIPLINE

obučavati. Ako to radite dobićete i mir i radost. Poruka je jasna: da bi dete učilo, vaš je zadatak kao roditelja da ga obučavate.


Disciplina je zdrava hrana srcu vašeg deteta. Način prenošenja uputstava je isto toliko važan koliko i sama obuka. Obavezna je za razvitak prave discipline kao što je zdrava hrana potrebna za fizički razvoj. Uputstva su polazište sve moralne obuke. U primerima na početku ovog poglavlja obe majke su mislile da daju uputstva svojoj deci. Međutim nisu. Jednostavno su reagovale na situaciju koja je već izmakla kontroli. Kao roditelj slušaj kakva uputstva daješ. Da li si takav tip koji samo naređuje? Ili si više sklon da daješ predloge u nadi da će biti prihvaćeni? Da li tvoja uputstva obučavaju intelekt, a ne srce? Da li zahtevaš neki novi zadatak od svoga deteta, a da mu nisi pokazao kako se radi? Da li učiš više rečima ograničavanja nego rečima podsticanja?

Savet br.1: Ističite pozitivno

U petom poglavlju razgovarali smo o tome kako roditelji obično provode više vremena i energije obuzdavajući nepristojno ponašanje kod svoje dece, nego podstičući dobro ponašanje. Iako su reči ograničavanja potrebne kroz ceo proces obučavanja, moramo da se iznova opremimo da komuniciramo pozitivno. Kada komunicirate sa svojom decom, pokušajte da što češće govorite pozitivno, a ne negativno. Ako ima nešto što ne želite da vaše dete radi, onda izrazite svoju želju da se to ne radi govoreći u korist onoga što hoćete da dete uradi. Evo spiska primera koji će vam pomoći da se navikavate da govorite pozitivno. Umesto ovoga:

Probajte ovo:

„Nemoj da prosipaš kornfleks“

„Da vidimo koliko pažljivo možeš da nosiš činiju sa kornfleksom“ „Poslušaj mamu i ostani u krevetu.“ „Trebalo bi da budeš ljubazna prema sestri.“

„Nemoj da ustaneš“ „Nemoj da udaraš sestru“ „Nemoj toliko da pričaš.“

„Da bi postao dobar slušalac, moraš pažljivo da slušaš.“

„Nemoj da žvaćeš otvorenih „Žvaći tiho sa zatvorenim usta.“ ustima.“ „Ne ostavljaj lom da ga „Budi odgovoran i skloni drugi sklanjaju“ svoje stvari.“ Sa malom decom biće čestih opravdanih „nemoj“. „Nemoj da diraš noževe,“ „Nemoj da se igraš sa stereo-uređajem.“ „Nemoj da udaraš kucu.“ Takve zabrane su pogodne i potrebne. Ali kako vaše dete raste, tako bi trebalo da pravite i prelaz, tako da pozitivna obuka postane pravilo. 55


Većina instrukcionih metoda ima vrednost. Za skoro svaku od njih postoji vreme i mesto, ali su obično najefikasnije u periodima kada nema konflikta. Nažalost, obično se dešava da prenosimo moralne istine u periodima konflikta – kada ispravljamo loše ponašanje. Vaša kćerka je uzela igračku od nekog drugog deteta. Vi se umešate da rešite problem. Objašnjavate zašto je to moralno neprihvatljivo, nadajući se da će dete naučiti takvu pouku u jednom trenutku. Poenta je u ovome: ako se moralna uputstva daju samo u vreme konflikta, kada se uči ograničavanje, onda ste promašili put u moralni život. Rekli ste im šta da ne rade, ali im niste rekli šta da rade. Periodi bez konflikta su najbolje vreme da roditelji ističu pozitivno.

Savet br. 2: Zamena, a ne samo zabrana Ezovima se obratio jedan otac i pitao šta da radi u vezi preterane ljubomore svoga sina. To pitanje je dovelo do jednog još obimnijeg: Kako se ispravlja ne samo ljubomora već i svi ostali stavovi srca? Kako možete pomoći svome detetu da pobedi stavove kao što su zavist, osveta i pakost? Za decu svih uzrasta je bolja zamena nego zabrana. Otac koga smo gore pomenuli je bio nemoćan u svojim pokušajima da zabrani ljubomoru svoga sina. Koliko se god trudio da je uguši, ljubomora se stalno javljala. Problem koji imamo ovde, a i za mnoge roditelje, nije samo prisustvo mane, već i odsustvo vrline. Strategija je, dakle, da se jednako poveća dečija svest o onome što je dobro i onome što bi trebalo da radi. Identifikujte manu, a zatim radite na podsticanju suprotne vrline. Obuzdavanje lošeg ponašanja se često postiže podsticanjem suprotne vrline. Ako želite da potisnete ljubomoru, posvetite jednako vreme podsticanju suprotne vrline: osećanje zadovoljnosti. Ako imate dete koje se bori sa zavišću, učite ga milosrđu. Umesto besa, učite ga samokontroli. Umesto osvete, učite ga praštanju. Zamenjivanje će napraviti ogromnu razliku. Mladi otac, koga smo gore pomenuli, uradio je upravo to. Nije bilo lako, i nije se desilo preko noći, ali je ljubomora njegovog sina bila savladana kada je naučio da bude zadovoljan onim što ima. Kako to izgleda u vašem domu? Decu učimo rečima koje im govorimo. Uputstvo je stvaran deo procesa obučavanja srca. Ali u prosečnom domu većina naših uputstava dolazi u trenucima najjačeg osećanja sputanosti. Učiti se kako davati uputstva na takav način da ih deca poslušaju, a da se vi ne razljutite vredno je truda. Pre ili kasnije roditelji moraju da odluče kako će ta poslušnost da izgleda u njihovom domu. Ta definicija se obično ne stvara mentalnom vežbom, pomoću olovke i papira već potiče iz stvarnosti onoga što se dešava posle davanja uputstava. Za neke roditelje poslušnost znači brzi odgovor, bez gunđanja i jadikovanja. Za druge to znači sve, samo ne to. Neki roditelji broje 1-2-3. Drugi broje „89-91/2-93/4... stvarno to mislim, reći ću 10 ...“ Ma kako to izgledalo u vašem domu, pokušajte da to malo poboljšate. Verovali ili ne, moguće je davati uputstva i primati brz, učtiv odgovor. I to možete da postignete bez vike, jurnjave ili pretnje da će dete izgubiti ruku, slobodu ili lizalicu.

Savet br. 3: Koliko ćete puta reći „sada“? „Blejk,“ vikala je. „BLejk... BLEjk... BLEJk... BLEJK! DOLAZI OVAMO! Blejk, neću da ponavljam. Odmah ovamo. SADA Blejk! Ozbiljno! Blejk..!“ Je li vam to poznato? Majka ili otac koji prvo moli, onda preti, zatim pregovara, onda se pravi da preti, i na kraju kažnjava (ali samo malo) samo stvara od loše situacije goru. Zašto bi dete uopšte

56


poslušalo prvi put, ako zna da će imati još dvadeset šest prilika, i da na kraju nema kazne, štaviše ponekad bi moglo da dobije i nagradu? Aerodromi su odlična mesta za ljude kao što smo mi koji se bave vaspitavanjem dece. Sve to vidimo dok čekamo na let. Šta je najčešći prizor? Ponovljeno naređenje, zatim pretnje – pretnje na koje roditelji računaju da će zaplašiti i primorati male Blejkove na poslušnost. „Blejk, ući ću u avion bez tebe.“ Takva taktika obično ne pali. U ovom slučaju, Blejk, koji nije mogao da ima više od četiri godine, rekao je svojoj mami, „Srećan put!“ Čiji je to problem? Očigledno da nije Blejkov. On čini baš ono šta hoće. Zašto se Blejk oglušuje o mamu, a možda i tatu? Otkrio je da je u njegovom malom svetu poslušnost neobavezna. Ti roditelji pate od sindroma učestalih pretnji. Neka svi koji su krivi za to podignu ruku. Svi mi ponekad zapadamo u zamku učestalih pretnji, uključujući i pisce ove knjige. Ali nije u pitanju da li s vremena na vreme grešimo, nego da li je to uobičajeni način koji karakteriše naše vaspitavanje dece. Kada roditelji nisu odlučni pri davanju naređenja, deci nedostaje motivacija da poslušaju, a roditelji često promaše. Čak i roditelji koji stalno ponavljaju pretnje na kraju dođu do sloma. Dete prepoznaje sve znakove: povišeni krvni pritisak, crveno lice, pojačani glas, majka koja nerazgovetno priča sa samom sobom, ili izgleda da ima ubistvene ili samoubistvene namere. Tek tada dete zna da ona to stvarno misli. Zašto dolaziti do te tačke? Predlažemo vam da nikada ne dajete naređenje ako ne očekujete da ga dete i posluša. Govorite kao što mislite, i mislite kao što govorite. Evo jedne ohrabrujuće vesti za roditelje. Vaša deca neće imati probleme sa ovim principom. To je obično samo problem mami i tati zato što se od njih traži doslednost. Deca će se odazvati na onoliki nivo roditeljske odlučnosti koliki je prisutan. Koliko odlučnosti podržava vaša naređenja?

Savet br. 4: Dajte petominutno upozorenje

Ponekad je trenutak kada se daje uputstvo isto toliko važan koliko i samo uputstvo. Svima nama se desilo da se potpuno udubimo u nešto, i znamo koliko nam smeta kada moramo to da ostavimo bez prethodnog upozorenja. Deci to isto tako smeta. Ponekad je u redu da se detetu da upozorenje pet minuta unapred, da će morati da prekine ono čime se bavi. Takav dobronamerni postupak pomaže detetu da se emocionalno pripremi da posluša. Kajli, Stivi i Rejčel su bili usred igre. Majka ih je prekinula i rekla da će se vratiti kroz pet minuta da im kaže da treba da postave sto za ručak. To petominutno upozorenje je učinilo da poslušnost deci bude prijatnija. Mogla su psihološki da se pripreme da prekinu igru, umesto da ih majka iznenada prekine usred igre. Takva osetljivost od strane roditelja smanjuje šok prekidanja i izbegava tenziju između dečije želje da nastave sa onim što rade i obaveze da poslušaju naređenje svoje majke. Petominutno upozorenje pomaže deci da se emocionalno pripreme da se povinuju vašim naredbama. Šta se dešava ako roditelj da naređenje, a dete nastavi sa onim što radi po isteku pet minuta? Džejms je gledao omiljeni crtani film kada mu je mama dala petominutno upozorenje. Posle pet minuta sledilo je njeno naređenje, ali Džejms se nije maknuo. Nastavio je da gleda i sledeći crtani, pa još jedan, i tako dalje. Ostao je do kraja emisije, gledao reklame, a zatim počeo da gleda sledeću emisiju. Njegovo ponašanje je bilo čista neposlušnost. Odlučio je da radi po svojim prohtevima, umesto prema maminom naređenju. Tako je zloupotrebio njenu ljubaznost. Mama je doprinela takvom

57


ponašanju što nije bila uporna. Nije bila odlučna da se njeno naređenje izvrši. Neko bi možda mogao da pomisli da je to samo sitnica što je dete produžilo da sedi. Međutim otvoreni prkos nije mala mana, i obazriv roditelj ne bi trebalo da okrene leđa takvom stavu. To će konačno postati način života. Kako Džejmsovom ponašanju može da se stane na kraj?

Savet br. 5: Zahtevajte da odgovori: „Dobro, mama“ ili „Dobro, tata“. Od svih praktičnih saveta koje možemo da ponudimo, ovaj će bez sumnje najviše uticati na spremnost i želju deteta da odmah posluša. Zahtevajte da se vaša deca odazovu na vaše naređenje sa: „Dobro, mama“ ili „Dobro, tata.“ Takav odgovor vas ne stavlja u situaciju da ne znate da li vas je dete čulo. Ne morate stalno da pitate, „Jesi li čuo?“ što samo potkopava vaš autoritet. Čim izgovorite, „Džejms, kroz pet minuta će mama tražiti da skloniš slagalicu,“ treba da se čuje: „Dobro, mama.“ Zašto verbalni odgovor? Prvo, to je detetovo priznanje da vas je stvarno čulo. Ako kaže „Dobro, mama“ onda znate da se dete obavezuje ili na poslušnost, time što će izvršiti što mu je zapoveđeno, ili na neposlušnost izbegavanjem zadatka koji mu je dat. Ali nema dileme da li je čulo. Kako verbalni odgovor dovodi do poslušnosti? Prvobitno naređenje roditelja povlači crtu u pesku. „Sine, molim te, mama hoće da ti odmah skupiš bojice.“ Trebalo bi da se drži toga. Ako ponovi svoje naređenje onda je već povukla novu crtu. To je ustupanje tla. „Jesi li čuo? Skupi bojice!“ Ako to još jednom ponovi, onda se još više povlači. Uskoro mama čuči na podu da moli dete, ili sama skuplja bojice. Međutim, nasuprot toga, kada vam dete uzvrati sa: „Dobro, mama!“ dešava se nešto divno. Dete čuje sebe kako se obavezuje na poslušnost. Ono samo povlači crtu u pesku. Kada čuje sebe kako pristaje, ima nešto što podstiče unutrašnju neodoljivu silu da posluša. „Dobro, mama“ ili „Dobro, tata,“ zaustavlja konflikt kod samog naređenja. Roditelji doživljavaju više frustracija dok izdaju naređenja nego pri bilo čemu drugom u vaspitavanju dece. Zašto? Zato što tada dete odlučuje da li će da posluša ili ne. Neposlušnost donosi konflikt, i obično je roditelj koji ponavlja svoja naređenja u gubitku. Čim počne da ponavlja, poslušnost ispari, a sputanost počinje da raste. Kada je ovako sa jednim detetom, kako je tek kada ih imate više. Rešenje? Nikada ne izlazite iz faze naređivanja dok ne dobijete pristanak na poslušnost. Jedno spremno: „Dobro, mama!“ praktično rešava problem. Neka naređenja su veoma specifična, naročito kod dece od dve, tri, ili četiri godine. „Bradon,“ vikala je jedna majka, „nemoj da se igraš sa ptičijom hranom. Kaži: ‘Dobro mama’.“ Bradonove dvogodišnje šake su bile pune suncokretovog semena. Da je mama samo dala naređenje: „Bradon, prestani da se igraš sa ptičijom hranom,“ njegove male ruke bi još i danas kopale po semenu. Ali zbog vežbanja „Dobro, mama!“ on se odazvao i izvukao prstiće iz kese. Da li se ovde jednostavno radi o dečku sa izuzetnom samokontrolom? Ne, to je razvojna dinamika koja je vezana sa izgovorenim „Dobro, mama.“ Poznat vam je trenutak posle davanja naređenja kada vidite pitanje u očima vašeg mališana. „Hm, da li stvarno želim da poslušam ovu ženu – odmah?“ Ne morate da zadržavate dah dok čekate da li će da posluša ili ne. Trebalo bi samo da kažete: „Bradon, moram da čujem: „Dobro, mama.“ Njegov odgovor ga pomera dalje od trenutka pogrešne odluke. Da se vratimo na petominutno upozorenje. Mama ulazi u sobu dok se deca igraju. „Stivi, Kajli, Rejčel, mama vam daje pet minuta upozorenja. Za pet minuta morate da prekinete igru i da se

58


spremite za ručak.“ Odmah bi trebalo da se čuje „Dobro, mama.“ I gotovo. Deca su upravo dala mami potvrdu da će poslušati njena uputstva. U početku, ako imate dete koje je naviklo da vas ne posluša, možda ćete morati da držite njegovo lice prema vama dok mu dajete uputstva. Tražite da vas dete uvek gleda u oči kad mu govorite. Kontakt očiju je veština usredređivanja i pomaže detetu da primi naređenje. Ako u tome uspete onda ste već na pola puta do poslušnosti. Dete koje gleda po sobi umesto u mamu ili tatu dok mu se daju naređenja biće manje sklono poslušnosti. Kako početi. Kada uvodite koncept „Dobro, mama,“ i „Dobro, tata,“ počnite time što ćete prvo staviti decu da sednu, a zatim im objasniti šta se od njih očekuje. To možete čak da pretvorite i u igru. Jedan otac nam je rekao kako je jedno popodne seo sa svojom četvorogodišnjom kćerkom da porazgovaraju o ovome. Rekao joj je da prvo mora da sluša tatin glas, a onda kada čuje da je poziva po imenu, treba da kaže: „Molim, tata,“ i da odmah dođe kod njega. Zauzvrat tata bi je zagrlio. U toku tog popodneva i večeri ponovili su ovu igru dvadesetak puta i svaki put bi odgovorila, „Molim, tata.“ To veče, kada je stavljao u krevet, rekao je, „Počevši od sutra, kada god te mama ili tata pozovu, treba da kažeš, „Molim, mama,“ ili „Molim, tata“ i da odmah dođeš, kao što smo se danas igrali.“ Ova mala vežba je uspela u mnogim porodicama. Uspeva zbog odlučnosti roditelja kada daju naređenje. Jedna primedba: Ako deca treba ljubazno da odgovore roditeljima, i roditelji bi trebalo isto tako da se ophode prema njima. Ako se stvarno držimo prvog načela, onda ćemo da postupamo prema drugima (uključujući svoju decu) onako kako želimo da drugi postupaju prema nama. Nedavno je jedna od Ezovih unuka došla baki i dedi u posetu. Kada je završila svoj domaći Ešli je pozvala svoju baku, „Bako?“ En Mari je odgovorila: „Molim, Ešli.“ Za decu, „Molim, mama,“ je moralna obaveza. To je zato što su u toku procesa da postanu moralni. Za odrasle, „Molim, Ešli,“ je moralna učtivost, čime se odaziva neko ko je već u zrelim godinama. Kada vas deca zovu, da li odgovarate, „Šta hoćeš?“ ili da li primaju učtiv odgovor? Učtivost nikada nije izlišna. REZIME Da bismo bili dobri roditelji neophodno je da naučimo kako da naređujemo. Mnogi sukobi između roditelja i dece počinju upravo ovde. Imajte na umu da možemo s vremena na vreme nešto da ponovimo. Ponekad je dozvoljeno da se nešto ponovi, a ponekad nije. Međutim trebalo bi da idemo ka doslednosti bez ponavljanja naredbi. Jednoga dana, prvi odziv bi mogao da spase vašem detetu život. Vi možete da naučite svoje dete da bude osetljivo na vaš glas, umesto da se o njega ogluši.

1. 2. 3. 4. 5. 6.

PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE

Šta je disciplina? Kako se disciplina razlikuje od kazne? Šta pisci hoće da kažu kada preporučuju roditeljima da naglašavaju pozitivno? Objasnite princip zamenjivanja umesto potiskivanja. Šta petominutno upozorenje čini za dete? Zašto je veoma važno da se dobije odgovor: „Dobro mama,“ posle davanja instrukcije?

59

8. PET ZAKONA ISPRAVLJANJA Dva četvorogodišnja rođaka su udarala patuljasto drvo šljive svojim debelim štapovima. Smejući se i recitujući dečiju pesmu koristili su svoje čarobne palice da skidaju nedozrele šljive sa drveta. Baka je prekasno otkrila šta rade da bi prekinula njihovu igru iz bajke. Ranije su prolećne kiše uništile sve osim dvadesetak šljiva. Sada je skoro polovina ležala na zemlji. Možda nemate šljive u bašti, ali verovatno imate dete čija će ga radoznalost i nestašluk navesti da napravi štetu. Moramo priznati: život je pun iskušenja. Ako imate crevo, prskaće. Ako imate lepo cveće, braće. Ako je tišina, vikaće. Ako mu narediš da sedi, pomeriće se. Nema sumnje da mladim životima treba obuka. Zato moramo da disciplinujemo svoju decu. Moraju da nauče kako da žive bezbedno, mudro i na način koji pokazuje poštovanje prema ljudima koji se nalaze oko njih. Deo ove obuke dolazi podsticanjem dobrog ponašanja, a deo ispravljanjem. U ovom poglavlju ograničićemo naša razmatranja na ispravljački deo roditeljstva. Kasnija poglavlja će se baviti podsticanjem. Ispravljanje znači vratiti sa pogrešnog, ili vratiti krivo na ono što je normalno. Dok ohrabrivanje od strane roditelja drži decu na pravom putu i gura ih napred, ispravljanje ih vraća na pravi put. Ovo su temelji ispravljanja, filter kroz koji sve ispravke moraju da prođu. Ako vi i vaša supruga postupate u skladu sa ovim istim principima, obično ćete moći da dođete do istih zaključaka, a da ne morate da se sastanete da bi se dogovorili ili da se čujete mobilnim svaki put kada vam dete prekorači liniju. Ovo je dobra vest. Ne samo da će se vaš račun za telefon smanjiti na pola, već će vaše dete naići na iste odgovore bez obzira koji roditelj ga ispravlja. Naš cilj u ovom poglavlju je da pružimo roditeljima način da ispravljaju pravično i delotvorno u svakoj disciplinskoj situaciji. Ovo može da se postigne ako se dosledno koriste pet zakona ispravljanja. Prvi zakon ispravljanja: Razlikujte detinjastost od prkosa Jako ste se osramotili. Mala Dženi voli da viri ispod vrata javnih WC-a da vidi ko je unutra. Prošli put nije bilo nikoga, pa niste dizali galamu. Ovog puta, međutim, bila je jedna žena invalid. Iznenada je to sada veliki prekršaj i poželeli ste da ste zaustavili ovu igru mnogo ranije. Gde je linija između bezazlene igre i zlonamernog ponašanja? Kada radoznalost prelazi u njuškanje? Kada prekršaj postaje krivično delo? Kada pogrešni postupci postaju pakosna neposlušnost? Kada bi veština roditeljstva bila u povlačenju linija, brzo bi nam nestalo krede. Srećom, već je povučena debela crna linija neizbrisivim mastilom. To označava granicu između dva potpuno odvojena načina ponašanja. Sa jedne strane su detinjaste greške. Sa druge su prkosna zlodela. Iako bi ta dva načina mogla da imaju slične nazive, razlika između njih je veoma velika. Kod prvog se radi o nebuntovničkim postupcima, a kod drugog o delima učinjenim sa zlobnom namerom. I jedno i drugo treba ispraviti, ali na različite načine. Postoji razlika između deteta koje je slučajno povredilo svoga brata u igri, i deteta koje to namerno čini da bi drugom nanelo bol. Postoji razlika između deteta koje je slučajno oštetilo nečiju imovinu i deteta koje je namerno lomi. Postoji razlika između deteta koje je slučajno naletelo na šljivu i deteta koje udara štapom po mladici da bi voće palo na zemlju.

60

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – TREĆI DEO – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – 8. PET ZAKONA ISPRAVLJANJA

Ezovi imaju drugu voćku – grejpfrut. Ona rađa jednom godišnje. Što se tiče veličine i boje, plod izgleda zreo još u novembru. Međutim sasvim sazreva tek u februaru i martu. Jedne godine početkom decembra nekoliko dečaka od tri-četiri godine se igralo u dvorištu. Jedan od dečaka je primetio grejpfrut i hteo je da pomogne Gospodinu Ezou. Prethodne nedelje je pomagao svom stricu da oberu grejpfrut (sa drveta koje rađa tokom cele godine), tako da se u to razumeo. Svi drugi dečaci su se upustili u akciju i obrali pola džaka nezrelog grejpfruta. Deca ništa nisu znala o procesu sazrevanja te vrste. Vodilo ih je njihovo neznanje, a ne pakost. Oni su se jednostavno detinjasto ponašali. Ono što su uradili bilo je pogrešno, ali to nisu uradili da bi bilo pogrešno. Tog dana su im roditelji održali predavanje o tome da bez pitanja vlasnika ne smeju ni da pipnu voće, čak i ako izgleda zrelo. Da pogledamo reči detinjastost i prkos. Reč detinjastost koristimo u smislu bezazlene neozbiljnosti. Ovo obuhvata nezlobne, nebuntovničke, slučajne pogreške koje naša deca čine – kao, na primer, kada proliju čašu vode, ili slučajno nalete na nekoga, ili beru voće s komšijiskog drveta. Detinjastost je kada dete učini nešto pogrešno, ali ne bi to uradilo da je neko mogao da ga spreči, ili da je znalo da ne valja. Prkos, s druge strane, podrazumeva loše motive. Dete je znalo da nešto ne treba uraditi, ali ga je ipak uradilo. Detinjastost je obično problem razuma – neznanje. Prkos je obično problem srca – dete ne želi da radi dobro. Devetogodišnji Nejt se ušunjao u kuću tražeći gde da se sakrije. Išao je od ugla do ugla s detinjastom radošću, sve dok mu noga nije zakačila kabel od porcelanske lampe koja se s treskom razbila o pod. Sva deca su odmah bila pozvana i bilo im je zabranjeno da ulaze u kuću kada se igraju žmurke. Sva su klimala glavom u znak razumevanja, i izašla napolje. Dvadeset minuta kasnije Nejtova šestogodišnja sestra Nikol, se ušunjala u kuću tražeći mesto gde da se sakrije. Dakle, Nikol je uradila isto što i njen brat. Nejt je ušao u kuću dok su se igrali žmurke, pa je i ona tako uradila. Ali između ovo dvoje postoji ogromna razlika. Nejt je to uradio u detinjastoj bezazlenosti. Nikol je to uradila potpuno svesna da se to ne sme. Uradila je to uprkos naređenju svojih roditelja. Pobuda je ono što razlikuje detinjastost od prkosa. Kada su data i primljena uputstva u vezi nečega, nema mnogo mesta za „bezazlene greške“ u vezi ponašanja. Ako dete namerno postupa pogrešno, to je neposlušnost – potpuni prkos – i ništa drugo. Roditelji bi trebalo da ispravljaju i detinjastost i prkos. Ali načini ispravljanja se razlikuju. Kada procenjuju ponašanje koje bi trebalo da isprave, roditelji treba da se pitaju, „Da li je postupak moga deteta posledica slučajnosti, nesporazuma, neznanja – ili namernog prkosa i namere da se nanese šteta?“ Odgovor na to pitanje određuje šta sledi. Drugi zakon ispravljanja: Svako ispravljanje mora da doprinosi podučavanju „Beki, nemoj da prskaš sestricu u lice,“ kaže mama, i posmatra Beki kako šeta po dečijem bazenu do sledeće žrtve. Pljus, pljus. Mama se šokira i počinje da viče na nju. Da je mama samo objasnila Beki zašto nije dobro da se drugi prskaju čim je prvi put zahvatila vodu!


Ako se ništa nije naučilo, ništa se nije ni ispravilo.

61


Ispravljanje zahteva objašnjenje. Bez objašnjenja zašto je nešto pogrešno, nema ni ispravljanja, već samo preusmeravanja ponašanja. Bilo da se radi o bezazlenim greškama ili pakosnoj neposlušnosti uvek je potrebno dati objašnjenje. Zadatak roditelja je da udalje dete od onoga što je uradilo prošlog puta i približe ga onome što bi trebalo da uradi sledećeg puta. Ma kakva da je greška, upotrebite je da prenesete znanje. Ako završite sa onim što imate da kažete, a dete nije ništa naučilo, onda se ništa nije ni ispravilo. Ne budite obmanuti. Razlog zašto petoro male dece nikad više nije bralo nezreo grejpfrut nije zato što su strogo kažnjena (a i nisu) već zato što im je dato do znanja zašto je njihovo ponašanje pogrešno. Znanje, koje do tada nisu imala, postaće temelj njihovog budućeg samoobuzdavanja. Došlo je do inteligentne ispravke. Deca uče sticanjem znanja, ali ne primaju sve znanje iz udžbenika ili lekcija koje prime kod kuće. Ponekad, međutim, učimo decu time što ćemo im pokazati na praktičan način kako ne treba da se ponašaju. Ezov povrtnjak je prošaran stazicama od cigala, po kojima deca vole da trče. Međutim, ponekad se deca od dve godine ne drže tih stazica. Malo dete ne zna ništa o biljkama po kojima gazi. Ne bi ni razumelo predavanje o uslovima za uspešan rast krastavaca. U ovakvim slučajevima dete najbolje uči ako mu se da praktična pouka – povedite ga po stazi od cigala, pokazujući mu gde sme da stane, a gde ne sme. Podesite lekciju prema detetovom uzrastu. Ali povedite računa o tome da mu je morate dati! Deca uče na različite načine. Ponekad uče na osnovu bolnih posledica koje su povezane sa njihovim postupcima. Pretpostavimo da vas dete ne sluša kada kažete da ne sme da silazi sa ljuljaške dok je u pokretu. Lepa modrica na desnoj butini je prirodna posledica takve lekcije. To ga uči razlogu koji stoji iza zabrane. Razmislite o takvom objašnjenju koje ćete dati danas, kao o kapari za sutrašnje ponašanje. Vaš je cilj da podstrek spolja (koji dolazi od vas) ide unutra (do bića vašeg deteta). Ovo ne može da se desi bez objašnjenja. Treći zakon ispravljanja: Kazna mora da odgovara prestupu Prirodno je da roditelji reaguju spontano na negativno ponašanje. Kada vidite prkos odmah skočite. Ali porazmislite pre nego što skočite. Morate nešto da uradite radi deteta. Trenutna nesmotrena reakcija nije najbolje rešenje. Nekada su Ezovi išli u crkvu gde je pastor imao jednostavno rešenje za neposlušnu decu. „Nije toliko teško biti roditelj,“ često je ponavljao sa propovedaonice. „Ako je vaše dete neposlušno, udrite ga“. Voleli bi da možemo da kažemo da se on samo šalio, ali nije. Udaranje dece nije rešenje za roditelje, niti je uopšte prihvatljiv oblik kažnjavanja. Pogrešno je davati roditeljima takva jednostavna rešenja, jer ih lišava svake motivacije da sami razmišljaju, procenjuju i proveravaju kontekst dečijeg postupka, njegovu starost, ili učestalost takvog ponašanja. Gde bi roditelji trebalo da počnu kada razmišljaju o ispravljanju namerne neposlušnosti svoje dece? Neposlušno ponašanje mora da se ispravi, ali roditelji ne treba da ispravljaju svaku neposlušnost na isti način ili istim posledicama. Roditelji bi trebalo da prilagode ispravljanje svoje dece na osnovu sledećih pet činilaca. Starost deteta. Da li se radi o malom detetu koje je tek prohodalo i koje tek počinje da razume svet, ili detetu u drugom razredu koje je već zakoračilo u srednje godine detinjstva?

62


Učestalost prestupa. Da li je ovo prvi put za šest meseci da je dete ovako pogrešilo ili šesti put za šest minuta? Način ispravljanja treba da zavisi od učestalosti. Ako se prvi prekršaj ispravlja na prvom stepenu strogosti (kako god to bilo u vašem domu) drugi, treći ili šesnaesti prekršaj treba da se ispravlja sa srazmerno većim stepenom strogosti. Kontekst trenutka. Kontekst nije izgovor za neposlušnost, ali treba da se uzme u obzir kada određujete posledice. Setite se konteksta samog prekršaja. Da li je vaše dete bilo neposlušno sa grupom dece, ili je bilo kolovođa? Opšte ponašanje. Da li samo ovakvo ponašanje treba da se ispravi ili je deo opšteg ponašanja kome treba posvetiti pažnju? Da li vaše dete često pokazuje slično ponašanje ili je to samo jedan izolovani prestup? Da li postoji neki dublji razlog za ovakvo ponašanje? Možda biste gubili vreme ako lečite samo simptome. Potreba za ravnotežom. Razmatrajući posledice roditelji bi trebalo da drže na umu da prestroga kazna razdražuje dete, dok preterana blagost ne daje pravu vrednost prestupu. Vi poznajete svoje dete. Odlučite koji stepen kazne odgovara nekom prestupu i postupite onako kako ste procenili da ćete nešto postići. Četvrti zakon ispravljanja: Povreda ličnosti i lične svojine zahteva izvinjenje Ovaj zakon ispravljanja se uopšte ne uklapa u roditeljstvo gde je dete u centru pažnje. Dečija moralna svest je usko povezana sa njegovom spremnošću da prihvati odgovornost za svoje pogrešne postupke. Ta svesnost ne sme da bude nemo samoispitivanje. Naučite svoju decu da priznaju svoje greške. To je prvi korak ka isceljivanju rana. Ljudski odnosi su najzdraviji onda kada između ljudi nema nekih neraščišćenih konflikta. Zato ovaj četvrti zakon spada u deo zdrave porodice. Da li vas je ikada uvredio prijatelj, kolega ili član porodice? Ta osoba zna da je pogrešila, ali neće to da prizna? U najboljem slučaju biće prema vama jedno vreme neobično ljubazna. To je njen način izvinjenja, a da ne mora da prizna da je pogrešila. Ali to nije zadovoljavajuće. Možda ne možete da promenite svoje kolege, prijatelje, oca ili majku, brata ili sestru, ali svakako možete da učite svoje dete u vezi sa tim. Razmislite samo koliko vam smetaju takvi odnosi. Ne dozvolite da se to dešava u vašoj porodici među decom ili, pak, između vaše dece i vas. Poniznost je temelj zdrave porodice. Preduslov za trajne odnose jeste da tražite oproštenje za prestupe i da ponizno priznate grešku da biste se ponovo izmirili sa tom uvređenom osobom. Ovo je ozbiljno pitanje srca. Deca i odrasli ljudi koji su navikli da traže oproštenje time priznaju svoje pogrešne postupke. Pokazuju kako se isplati izložiti se sramoti priznavanjem krivice radi ponovnog uspostavljanja odnosa. Kako izgleda izvinjenje u praksi? Koji su njegovi sastavni delovi? Prvo, morate da razumete razliku između reči „Žao mi je!“ i traženja oproštenja. I jedno i drugo je na mestu, ali u različitim situacijama. „Žao mi je!“ se koristi kod nenamernih grešaka, bezazlenosti. Izvinjavanje izražava kajanje zbog nekog postupka koji je naneo nekome bol, ali koji nije učinjen iz zlobe ili loše namere. Sa druge strane, traženje oproštenja je kada neko namerno učini nešto što škodi. Postojala je namera da se prkosi, povredi ili uništi. Ovo je problem srca. Kada je Keni slučajno zagazio u cvetnu leju gospođe Braun i sravnio par novih biljaka, njegova majka je zatražila da se on izvini, „Žao mi je, gospođo Braun, što sam zgazio vaše cveće.“ To je bila

63


odgovarajuća reakcija, pošto je postupao bezazleno i nenamerno. Kada je Keni rekao: „Žao mi je!“ nije priznavao svoju krivicu, već samo svoju nespretnost i da je to učinio nenamerno. Sada ćemo malo promeniti scenu i dodati još jednu dimenziju: uputstvo. Prepostavimo da je Keniju gospođa Braun rekla da ne sme da se igra blizu leje. Majka ga je takođe upozorila, ali Keni je odlučio da ne sluša nijedno ni drugo upozorenje, što je dovelo do gaženja cveća. U ovom slučaju njegov postupak je prešao iz detinjastosti u prkos. Ne može više da se krivi njegova bezazlena nezrelost. U prvom slučaju nije znao drugačije. Ovog puta, nije se obazirao na uputstva gospođe Braun, i produžio je nemarno lejom. Jednostavno rečeno, bio je neposlušan. Ovde nije dovoljno samo reći „Žao mi je“. Keni ima veću obavezu – mora da zatraži oproštenje. „Gospođo Braun, molim vas da mi oprostite što sam se igrao u leji, iako ste mi rekli da ne smem?“ Da li je to samo reda radi? Nikako! U tome je velika razlika. Reći „Žao mi je!“ jeste priznavanje greške; tražiti oproštenje znači priznati loš motiv srca. Moja je krivica. Niste ubeđeni? Isprobajte to u svom braku. Sledeći put kada vi i vaša supruga dođete do mesta u raspravi gde ste spremni da se izmirite, priđite svom bračnom drugu, i umesto da samo kažete, „Žao mi je!“ recite: „Srce, hoćeš li da mi oprostiš što nisam obuzdao svoj jezik?“ ili „Da li ćeš mi oprostiti što sam tako tvrdoglav?“ Da li je to teško? Kako da nije! Probajte par puta pa ćete uvideti kako to ima silu da obuzdava. Videćete kako bolje čuvate svoj jezik i pazite na svoje postupke. To je upravo ono što se dešava kod moralno osetljive dece. Zašto je ovakvo praštanje toliko moćno. Zato što ide do srca stvari. Naših srca. Kada kažete „Žao mi je!“ u tom trenutku vi vladate situacijom. Vi kontrolišete dubinom i iskrenošću svoga kajanja. Međutim kada tražite oproštenje, onaj pred kim se ponižavate ima kontrolu. Tražite nešto od osobe što ne možete da primite bez njenog pristanka – oproštenje. Ovo ponižavanje na divan način obuzdava apetit deteta (i roditelja) da se vrati i ponovo uradi isto. Da bi ovo usadili u svoje dete, kada napravi grešku naučite ga da kaže: „Žao mi je, mama!“ Kada postupi prkosno naučite; ga da traži oproštenje. „Seko, hoćeš li mi oprostiti?“ U oba slučaja, kažite mu da određeno prizna svoj prekršaj. „Seko, hoćeš li mi oprostiti što sam ti uzeo igračku?“ Ispovedanje je, kako kažu, dobro za dušu. Ovakva obuka će pomoći vašem detetu da se oslobodi tužne priče: „To se samo slučajno desilo“, koja ide otprilike ovako: Mama kaže, „Sine, moraš da se izviniš gospodinu Frenklinu što si srušio sve te kutije.“ „Ali, mama!“ kaže Adam, „Nisam to namerno uradio. To je bilo samo slučajno. Ne bi trebalo da se izvinjavam.“ Ova situacija je nastala zato što su dete učili da kaže samo „Žao mi je,“ a ne i „Hoćete li mi oprostiti?“ Kada roditelji ograničavaju izbor, oni nenamerno primoravaju dete u nepotrebno samooptuživanje. Ako je „žao mi je“ povezano i sa bezazlenim greškama i sa onim što je namerno učinjeno, detetu je onda teško da prihvati odgovornost za svoje poštene greške. U sceni koju smo gore opisali, sin nije mogao da kaže: „Žao mi je,“ zato što bi priznao krivicu za nešto što nije uradio namerno. Zato je potrebno koristiti dve vrste izvinjenja da bi se razlikovalo ono što je bezazleno od prkosa. Tako se „Žao mi je“ čuva za greške. Dete je spremnije da prihvati odgovornost za svoje detinjaste greške ako zna da kada kaže „Žao mi je!“ neće nepotrebno sebe da okrivi. „Žao mi je“ znači jedno. Traženje oproštenja, iako je teže, znači nešto sasvim drugo.

64


Peti zakon ispravljanja: Ako se desi finansijska šteta, dete bi trebalo da doprinese naknadi štete Naknada se definiše kao plaćanje izgubljene, oštećene ili ukradene imovine. Princip naknade je bio sastavni deo judeohrišćanske etike pre četrdeset godina. Ako biste komšiji slomili porcelansku posudu sa keksom, kupili biste mu novu posudu i napunili biste je keksom, možda čak i domaćim. Ako biste iščupali komšiji biljku, zamenili biste je većom iste vrste. Kada god se desi finansijski gubitak, bilo zbog grešaka, ili namernog zla, naknada treba da bude deo procesa ispravljanja. To je odličan učitelj. Roditelji bi trebalo da prihvate finansijsku odgovornost za ponašanje svoga deteta sve dok ne poraste dovoljno da može samo da prihvati odgovornost. Usput dete može da doprinosi – ako ne finansijski, ono bar nekim drugim društvenim aktivnostima kojim bi se nadoknadio gubitak. Neki stručnjaci misle da u staroj jevrejskoj kulturi, oproštenje nije bilo potpuno ukoliko krivac ne učini naknadu. Naknada je bila spoljašnji znak želje da se ispravi greška. Jevrejski zakon je zahtevao naknadu u slučajevima štete ili gubitka imovine, bilo da je to učinjeno namerno ili nenamerno. 1 Navodimo ovaj primer iz istorije da bi pokazali koliko je star ovaj pojam. Princip naknade već odavno postoji. Naknada nije samo pojam popravne mere, nego jedan disciplinski metod – snošenje posledica. Opšte pravilo je sledeće: Kada se učini šteta zbog detinje neodgovornosti, naknada je jedno za jedno (1:1). Za jedan uništeni cvet, naknada je jedan cvet. Kada se učini namerna šteta iz pakosti, naknada bi trebalo da bude 2:1, 3:1, ili čak i 4:1, zavisno od roditeljskog mišljenja." Pogledajmo jedan primer: „Kupio sam gajbu sokova za porodičnu proslavu“ rekao je jedan razočarani otac. „Onda sam otkrio da su se moji dečaci od deset i dvanaest godina sami poslužili i uzeli trećinu limenki. Znali su da je piće za proslavu u subotu. Kako da ih kaznim?“ Odgovor je: naknada. Pošto je otac rekao svojim sinovima da ne diraju piće i objasnio im zašto, ovde se očigledno radilo o primeru prkosa. Jasno je da bi trebalo da nadoknade ono što su uzeli. Zato što je u pitanju bila namerna neposlušnost, skala naknade bi trebalo da bude veća od 1:1. Naš predlog je bio da se svaka ukradena limenka nadoknadi sa tri nove. Dečaci su morali da zarade novac radeći po kući i komšiluku. Uzgred, ovakva naknada, potvrđuje deci vrednost novca. Njihov rad je poslužio cilju obučavanja ili naknade. Otac nam je kasnije rekao: „Uspelo je! Dečaci su naučili lekciju, a rodbina na proslavi nikada nije popila toliko sokova!“ Naknada je dobar učitelj. U ovom slučaju je uspelo zbog doba starosti dečaka. Kao što smo rekli, to im usađuje i razumevanje vrednosti novca (ovo najbolje uče deca od šest godina i nadalje). Ako dete nema sredstva da plati, onda roditelj služi kao posrednik, i trebalo bi da nadoknadi štetu, učeći dete svojim postupkom. Štaviše, i deca od tri godine mogu da rade da bi platila naknadu: mogu da pomažu 2 pri pravljenju keksa, da nacrtaju sliku kojom pokazuju da se kaju, ili da pomognu tati da opere auto osobi kojoj su naudili.

Vidi: 2. Mojsijeva 22, stihovi 1, 3, 5, 6 i 12 Vidi Novozavetnu priču o jevrejskom cariniku Zaheju koji se pokajao, Luka 19,1-8. U svom kajanju pred Isusom, Zahej je rekao: „Ako sam od koga što iznudio, vraćam četvorostruko“ (stih 8). Ovo je naknada prema zakonu.

1 2

65


REZIME Ispravljanje nije pitanje obračunavanja sa vašim detetom, već obučavanja. Obučavanja srca. Cilj je da se detetu objasni pravi put i, kada zatreba, treba ga vratiti na njega. Ispravljate sa određenim ciljem – da stvorite promene u srcu deteta. Duh koji je voljan da uči u poniznosti je cilj roditeljstva. PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE Pozivamo vas da obradite sledeće scenarije. Cilj ove vežbe jeste da vam pomogne da se upoznate sa pet zakona ispravljanja i sa načinom razmišljanja potrebnim za ispravno i uspešno ispravljanje vašeg deteta. (Možete ovo da pišete i na posebnom listu papira.)

Prvi scenario Nailazite na scenu koja se opisuje na početku ovog poglavlja. Dva dečka od četiri godine udaraju šljivu debelim motkama. Voće pada kao kiša po zemlji, a deca ga nogama pretvaraju u kašu. 1. Na osnovu prvog zakona ispravljanja, u koju kategoriju pogrešnog ponašanja spada ovo? Objasnite svoj odgovor. 2. Na osnovu drugog zakona ispravljanja, kakva vrsta obrazovanja će sprečiti ovakvo ponašanje ubuduće? 3. Da li treći zakon ispravljanja važi u ovoj situaciji? Objasnite svoj odgovor. 4. Na osnovu četvrtog zakona ispravljanja, šta je potrebno da bi se popravila šteta koju su deca učinila? Objasnite. 5. Na osnovu petog zakona ispravljanja, šta može da se uradi u vezi sa pogaženim šljivama?

Drugi scenario Uhvatili ste šestogodišnju Nikol kako se uvlači u kuću dok se igra žmurke. Već ste rekli deci, uključujući Nikol, da se ne igraju u kući. Ali njen stariji brat, Nejt, je to isto radio pre nekoliko minuta. Polupao je lampu. Nikol nije ništa slomila. 1. Na osnovu prvog zakona ispravljanja, u koju kategoriju lošeg ponašanja spada ponašanje Nikol? A Nejtovo ponašanje? Objasnite svoj odgovor. 2. Na osnovu drugog zakona ispravljanja, šta biste mogli da radite da biste oboje dece naučili dobrom ponašanju? Objasnite svoj odgovor na osnovu drugog zakona. 3. Na osnovu trećeg zakona ispravljanja, šta bi roditelji trebalo da preduzmu? 4. Na osnovu četvrtog zakona ispravljanja, šta je potrebno da bi se prekinulo ovakvo Nikolino ponašanje? Objasnite svoj odgovor. 5. Na osnovu petog zakona ispravljanja šta bi trebalo uraditi u vezi sa razbijenom lampom? Šta se desilo Pošto su ovo stvarni događaji, mislimo da bi bilo korisno ispričati šta su ljudi od autoriteta učinili u ovim situacijama.

Prvi scenario U događaju sa šljivama, radi se o detinjoj neodgovornosti. Kara i R. J., dotična deca od četiri godine, nisu iz zlonamere napravila štetu, niti su razumela uzrok i posledicu svojih postupaka. Nisu

66


shvatali da njihovo ponašanje ima bilo kakvo značenje za druge. Međutim, iako nisu postupali iz zlobe, ipak su naneli štetu tuđoj imovini. Baka je odvela decu sa njihovim štapovima da im pokaže u čemu su pogrešili. Odvela ih je do drugog drveta da im pokaže kako bi bilo pogrešno udariti po toj voćki. Prenela je tu pouku i na ružu, rekavši: „Šljive, grejpfrut ili ruže ne smete da udarate!“ Povrh toga, deci su oduzeti štapovi i morali su da sakupe sve otresene šljive. Na kraju, deca su poslata kod dede kome su se oboje izvinili „što smo otresli tvoje šljive, deko!“ Od tada, ni mi ni njihovi roditelji nismo više bili suočeni s takvim ponašanjem.

Drugi scenario

Iako je pričinjena velika šteta, Nejtovo ponašanje nije bilo namerno. Njegovi postupci se smatraju detinjastim, a ne zlobnim. Ipak je morao da pomaže pri čišćenju loma. Bio je takvog uzrasta da je odgovaralo da nešto doprinese, da bi se kupila nova lampa. To je bio deo procesa podučavanja. Iako nije hteo namerno da učini štetu, Nejt je morao da nauči da prihvata odgovornost za svoje nenamerne postupke, isto tako kao i za namerne. Nikolino ponašanje, sa druge strane, nije bilo bezazleno, već prkosno. Oglušila se o uputstva koja su joj ranije data. Zbog potpune neposlušnosti uputstvima, morala je biti kažnjena. Primenjivanje logičnih posledica ju je naučilo koliko je važno povinovati se roditeljskom autoritetu. Izgubila je privilegiju da bude uključena u tu igru. Nejtu je ukazano kako da se izvini roditeljima, i da kaže da mu je žao zbog svoje nemarnosti. Roditelji su pokazali Nikol kako da traži oproštenje za svoje buntovno ponašanje. I jedno i drugo dete je bilo vraćeno na pravi put.

67

9. NAJBOLJI OBLIK ISPRAVLJANJA – SPREČAVANJE Roditelji vrlo često požuruju proces odrastanja. Mama, ili čak i baka, začas reše da upišu Samantu na časove stepovanja, samo zato što je cupkala po kuhinji. Ali, kada je krenula sa časovima, Samanta trči u toalet pet puta, traži sok posle svakog okreta i uopšte smeta devojčicama koje se nadaju da će jednoga dana postati Džindžer Rodžers. Samanta se samo ponaša kao dete. Ona ne razume koliko su novca i vremena drugi uložili u ovaj projekat. To je za nju previše. Mami je ostalo da je tera, opominje i da joj briše suze pre svakog časa. Ovo nije trebalo da se desi. Mudrim roditeljima su na raspolaganju mnoge odlične metode ispravljanja. Međutim, najbolji način ispravljanja je sprečavanje. Nema boljeg načina suočavanja sa problemima ponašanja nego sprečavanje. Roditelji mogu da se nađu u situaciji kada moraju da isprave nestašluk, koji bi se inače lako izbegao da su prvo uzeli u obzir princip sprečavanja. Moguće je štaviše da roditelji zanemarivanjem sprečavanja, u stvari podstaknu nestašluk svoje dece. Ako roditelj stavi dete u situaciju u kojoj će mu biti teško da bude poslušno, koga onda treba kriviti za neposlušnost? Ovim ne kažemo da bi roditelji trebalo da štite svoju decu od svih potencijalno teških situacija. To bi bilo isto što i osiguravanje kuće od deteta, umesto pripremanje deteta da živi u kući. Zato bi roditelji trebalo da misle na sprečavanje kada razmišljaju o aktivnostima svoje dece. Kao što ne biste ni alkoholičara na terapiji poslali u kafanu da proveri svoju odluku, tako ne bi bilo mudro ni da pošaljete svoje živahno dete u Mekdonald gde druga deca jure kao muve bez glave. Rast i učenje Životom vašeg deteta nastavljaju da dominiraju dva procesa: rast i učenje. Rast označava biološki proces u životu. Učenje se odnosi na mentalni razvitak, u koji spada i moralni razvoj. U oba procesa razvitak treba da je progresivan. Svaki stepen razvoja zavisi od uspešnog završetka prethodnog. Sazrevanje voća se ne može požurivati.


Ako dozvolite detetu da se na ispravan način razvija u svetu koji se pred njim otvara, mnogo ćete unaprediti proces učenja i manje ćete morati da ga ispravljate. U razvoju dece do formiranja ideja dolazi se postepenim pretapanjem mnogih opažanja. Kao što je učenje progresivno, tako bi i obučavanje trebalo da bude progresivno. Dužnost roditelja je da dete usmeri ka sredini u kojoj uči, gde informacije prerastaju u razumevanje. Ambijent ne sme da bude suviše veliki, jer dete u njemu može da se izgubi, a ni suviše tesan, gde bi svaka kreativna misao mogla da se uguši. Trebalo bi naći sredinu. Tada će učenje da dođe do vrhunca, a potreba za ispravljenjem biće minimalna. Svrha ovog poglavlja je da vam pomogne da u vašoj porodici nađete tu sredinu.

68

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – TREĆI DEO – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – 9. NAJBOLJI OBLIK ISPRAVLJANJA – SPREČAVANJE

Osnove Stvaranje ima svoj red. Planete se kreću određenim putanjama, plima i oseka u okeanu se odvijaju po utvrđenom načinu tačno u minut, a četiri godišnja doba su deo zemljinog ciklusa spavanja i buđenja. Kod svih živih bića u procesu sazrevanja postoji red i utvrđene etape rasta. Ako uzmemo za primer stvaranje, prirodne procese i predvidivi rast dece, logično je da bi i red u životu deteta bio od velike važnosti. Ovo se posebno odnosi na oblasti kao što su spavanje i zdrava ishrana. Obe oblasti su preduslovi za optimalan razvoj. Obe imaju uticaja na ponašanje. Spadaju u kategoriju sprečavanja. Uzmimo, na primer, spavanje. Da li se vaše dete danas probudilo dovoljno odmorno da otpočne novi dan razvitka? Roditelji često misle samo na termine spavanje i buđenje – ono spava ili ono je budno. Reč spavanje je širok pojam i proteže se od dubokog sna do aktivnog sna, od mamurnog buđenja do potpunog buđenja. Dete najbolje počinje dan kada prođe kroz ceo ciklus spavanja i buđenja. Najviše se nauči kada je dete potpuno budno, a to se dešava samo onda kada je kvalitet njegovog sna bio najbolji. Nova otkrića potvrđuju ono što su naše bake intuitivno znale. Ako predškolska i školska deca nedovoljno spavaju, obuzima ih zamor, a to utiče na njihovu pažnju. Takvo dete postaje nepažljivo, rastrojeno, i fizički hiperaktivno. Istraživanjem je utvrđen jasan odnos između nedovoljnog spavanja i lošeg vladanja. Jedan značajan izveštaj je otkrio da će deca koja spavaju manje od deset sati u periodu od dvadeset četiri časa pre da imaju napade besa nego ona koja spavaju više. Takođe je otkriveno da deca koja manje spavaju podležu dvadeset i pet odsto većem riziku da dobiju psihičke poremećaje kao što su poremećaj u vidu protivljenja i prkosa (oppositional defiant disorder – ODD) i poremećaj deficita pažnje (attention deficit disorder – ADD). 1 S druge strane, deca čiji roditelji pomažu u razvijanju zdravih navika u vezi sa spavanjem, potpuno su „budna“ i spremna da se uklope u svoju okolinu. Pouzdanija su u sebe, veselija, i raspon njihove pažnje je vremenski duži. Ishod toga je bolje učenje. Dobar odmor je odlična polazna tačka za roditeljstvo. Noćašnji odmor može da postane vaš najbolji saveznik u sprečavanju sutrašnjeg lošeg ponašanja. Strpajte ih u krevet! Uvedite spavanje preko dana i rano odlaženje na spavanje. Sigurno je da vaše predškolsko dete nema toliko mudrosti da bi vladalo ovom oblašću svoga života. Ako ne možete da naterate svoje trogodišnje dete da se odmara u podne, ono onda verovatno vodi glavnu reč u mnogo čemu u vašoj kući. Uzmite uzde i oblikujte njegov mali život za dobro njegovog razvitka. Ako to ne uradite, kasnije ćete biti sputani i iznureni zbog onoga što će se desiti zbog detinje iscrpljenosti. Ponekad je ono što liči na besmisleni prkos, u stvari detetov vapaj da neko preuzme kontrolu i ušuška ga u krevetu. Učinite to za vaše i za njegovo dobro. Sledeća oblast u kojoj možete da se ogledate kao roditelj je hrana. Razmišljajte o hranljivosti koju stavljate u svog energičnog mališana. Telo je savršena mašina koja se lako dovija u svakoj situaciji. Ipak, mnogi opterećuju sistem nepotrebnim gorivom. Kada malecki počne da izvoljeva, ništa ga neće smiriti brže od nezdrave hrane iz najbližeg kioska, zar ne? Ali, to će trajati samo dok žvaće. Čim tog zadovoljstva nestane, momče postane kao petarda. Jedna mala varnica može da ga digne u vazduh. Ako je dete nervozno i nemirno, možda je stvarno gladno. Međutim, njegovo telo ne traži bilo kakvu hranu, već nešto hranljivo što će pribaviti Journal of Developmental and Behavioral Pediatrics, 1999, 20:29-33. “Children Who Sleep Less ‘Act Out’ More,” Reuters Health, Families for Early Autism Treatment, dnevne mejl vesti, 15 juna 1999. www.feat.org.

1

69


gorivo za njegov sistem, da bi pravilno funkcionisalo. Slaba ishrana ponekad dovodi do lošeg i svojeglavog ponašanja. Zdrava ishrana i dosta sna dva su najjača faktora koji će vam pomoći da sprečite loše vladanje, pre no što i dobije šansu da se ono pojavi. Gledajte da date svome detetu hranu koja mu odgovara, vodeći računa da sadrži puno hranljivih sastojaka, za zdrav rast. Pobrinite se za odmor i san da bi se postigla potpuna budnost. Obe stvari doprinose boljem ponašanju i učenju. Možda vam se ovo čini kao teret. Zar nije lakše usput do kuće svratiti u Mekdonalds? „O, ne“ reći ćete. „Ovi pisci kažu da treba da kuvam zdravu hranu, da užina mora da bude puna hranljivih sastojaka, da uvedem red za obroke i spavanje. Zaboravite! Oni nemaju pojma koliko ja imam obaveza.“ U pravu ste, ne znamo. Naravno, ono što mi kažemo treba da primenite na svoju situaciju. Ali, mi verujemo da će vam koraci koje preduzmete sada, pomoći kasnije. Smanjiće se problemi zbog nedoličnog vladanja na koje biste potrošili svoju energiju, problemi koji se izbegavaju kada dete uredno jede i spava. Roditeljstvo u levku i izvan njega Postoji opšta saglasnost među stručnjacima koji rade sa decom, da dete koje mirno živi u svojoj okolini ima veći potencijal za učenje, nepravilnosti pri učenju se smanjuju i manje je lošeg vladanja. Šta se dešava sa detetom koje se stalno nalazi u atmosferi koja ne odgovara njegovom uzrastu? Kako to utiče na dete koje je uvek manje od stolice, niže od WC šolje, i ostale dece? A kako utiče na njega ako je krupnije od svih drugih? Šta se dešava sa detetom kome se suviše rano daju mnoge slobode? A šta ako je dete slobodno da upravlja svojim životom bez roditeljskog nadzora? Zapazite dijagram levka. Uzani deo predstavlja početak roditeljstva, kada je dete sasvim malo. Širi deo predstavlja rast, zrelost i postepene slobode kojima dete može da barata.

Najčešća greška je odgajanje izvan levka u ranim godinama. U želji da detetu uliju samopouzdanost, roditelji pružaju deci slobodu da rade ono što ne odgovara detetovom uzrastu ili nije u skladu sa detetovim moralnim i umnim sposobnostima. Dozvoliti detetu od dve godine da radi ono što odgovara petogodišnjaku, ili dozvoliti petogodišnjem detetu ono što odgovara dvanaestogodišnjaku je odgajanje izvan levka. Time se dete primorava da nosi teret koji je preveliki za njega, i koji još nije spremno da nosi. Suprotno

70


mišljenjima po kojima je dete „u centru sveta“, takve slobode ne doprinose navikama za učenje. Naprotiv, one stvaraju preveliki problem za premalo dete. Molim vas zapazite, problem ne započinje dete već roditelji koji imaju prevelike zahteve za određeni uzrast svoje dece. Velike pantalone i mudre oči Nijedan razuman roditelj neće detetu od tri godine dati oštar nož da ljušti jabuku. Većina roditelja bi to dozvolila desetogodišnjaku. Razlika je očigledno u uzrastu i u osećanju odgovornosti kod dece. Kao roditelji mi preduzimamo zaštitne mere po pitanjima zdravlja i bezbednosti. Sigurno ne bismo dozvolili detetu od četiri godine da se penje po merdevinama naslonjenim na prozor drugog sprata, niti bismo namerno stavili svoju decu u opasnu situaciju. Svakako da ne bi dali petogodišnjem detetu da prska otrov za korov oko kuće, samo zato što je zabavno. Kada bi deci redovno davali takvu slobodu ona bi verovatno dobila lažan osećaj poverenja u svoje sposobnosti i rasuđivanje. Baš ta neopravdana samostalnost može da vodi ka nesmotrenom ponašanju i tragediji. Da li ste čuli kako se kaže: „Ovaj dečak je suviše veliki za svoje pantalone“ ili „Ona mala je jako mudra u svojim očima i to će je jednoga dana uvaliti u nevolju“? Iza ovih izjava, koje nisu baš pohvalne, leži zabrinutost koja je na mestu. Što se tiče dece i dečijeg ponašanja, ovo upozorenje govori protiv stvaranja pogrešnog utiska u dečijem umu da je ono sposobno da čini sve, ama baš sve, i da ide svuda, bez roditeljskog nadzora ili odobrenja. Jednostavno rečeno, ovom detetu je prerano dozvoljeno suviše slobode u samoupravljanju. Čvrsto smo ubeđeni na osnovu iskustva hiljada roditelja sa kojima radimo, da iz onog „jako mudro u sopstvenim očima“ proističe više sukoba nego iz bilo kog drugog činioca u roditeljstvu. Dete koje u sopstvenim očima umišlja da je pametno, živi iznad stepena lične slobode koji odgovara njegovom uzrastu. Ono se nalazi izvan levka. Praktično govoreći, na koji način deca postaju mudra u sopstvenim očima? Evo tri najčešća: 1. Roditelji daju suviše slobode pri donošenju odluka 2. Roditelji daju suviše fizičke slobode 3. Roditelji daju suviše verbalne slobode Sloboda u donošenju odluka – prerano suviše izbora Sloboda izbora! Ovo je parola današnjice. „Dajte deci veliki izbor u ranim godinama“, kažu stručnjaci. „Dozvolite detetu da bira i donosiće mudre odluke kada poraste.“ Dokazi pokazuju da nije uvek tako. Naši zatvori su puni ljudi koji su donosili odluke celog života. Suprotno mišljenju stručnjaka, samim tim što imaju slobodu izbora i samoodlučivanja, ne znači da će ljudi i napraviti pravi izbor. Nema sumnje, deca mogu da se upućuju kako da donose dobre odluke, tako što će još u detinjstvu da uče kako da prave mudar izbor. Korisno je i obrazovno dozvoliti detetu da samo odlučuje. Ali veština u donošenju dobrih odluka ne zavisi od prirodne sklonosti deteta, nego od pažljivog roditeljskog savetovanja. Presudno je da roditelji po ovom pitanju imaju glavnu reč. Bez davanja saveta, dete će da odrasta donoseći odluke koje će se zasnivati samo na njegovim prirodnim sklonostima: traženju zadovoljstava i izbegavanju bola. I ovde, filozofija roditeljstva pomaže ili odmaže razvoju mudrog donošenja odluka. Ni metode prekomerne kontrole ni nedovoljna kontrola nisu od pomoći, za učenje o donošenju ispravnih 71


odluka. Prva obično ne daje detetu dovoljno mogućnosti da samo odlučuje. Ovo u njemu guši osećaj kontrole u okviru njegovog uzrasta, kao i obrazovnu mogućnost – da uči kroz mudre i nemudre odluke. Drugo mišljenje prepušta detetu suviše izbora, suviše rano. Ako se osvrnemo na slobodu u donošenju odluka, većina roditelja danas nije kriva zbog toga što prekomerno guši dečiji izbor. Naprotiv, mnogi domovi idu suprotnim smerom. Na tipičnoj rođendanskoj proslavi trogodišnjeg deteta, gostima se nude četiri vrste sokova, još pre nego što sednu. A onda, treba da izaberu boju salveta, viljušaka, stil tanjira, veličinu parčeta torte, deo sa ivice ili iz sredine, da li će sedeti na stolici ili na podu. Zašto majke ovo rade? Zatim cipele. Mame se ukoče kada treba da izaberu nove patike za svoju decu. Treba da dobiju dozvolu od svoje predškolske dece koja će pre da zgnječe svoje prstiće u najmodernijim cipelama, nego da kupe one koje su upola jeftinije. Šta da kažemo o doručku, ručku ili večeri i izboru koji stavljate pred svoju decu? Idite pa izbrojte koliko raznih kutija imate u kuhinjskom ormanu. Verovatno veliki izbor leži na polici jer tačno znate šta će se desiti onog momenta, kada stavite kutiju sa kornfleksom na sto i kažete: „Mama je odlučila da jedeš ovo za doručak.“ Ovaj fenomen bi očekivali u domovima gde deca vode glavnu reč. Međutim, bili smo iznenađeni da se to javlja i u najboljim porodicama gde roditelji upravljaju. Bez obzira na razlog, tendencija da obasipamo decu slobodnim izborom, izgleda da je vrlo privlačna ideja. Evo zašto mi mislimo da je to pogrešno: jedan od razloga zašto deca postaju mudra u sopstvenim očima je ponuda neograničenog izbora. Ne možete deci dozvoliti da donose odluke bez ograničenja, a da im pri tom ne date i ogroman osećaj vlasti. Neki će da negoduju: „Pa zar mi ne bi trebalo da osposobimo svoju decu?“ Izraz „osposobiti“ je vrlo varljiv. Da, vi želite da vaša deca imaju samopouzdanje u donošenju odluka. Sposobnost za donošenje pravog izbora prenosi se sa roditelja na decu – u tome je stvar. Ali ne zaboravite faktor podesnosti uzrastu i činjenicu da su roditelji ti koji predvode svoju porodicu. Detetu ne bi trebalo dozvoliti toliku vlast, da počne da naređuje svima da izađu iz jednih kola u druga, samo zato što hoće da se vozi plavim kolima. Prema našem iskustvu, dete koje ima puno izbora, raste u nesigurnu, plašljivu osobu sa kojom se teško izlazi na kraj. Postaje neprijateljski raspoloženo kada se ne slaže sa onim što se od njega traži. Čak i najobičniji zahtevi postaju izvor konflikta. Bilo da se kaže „popij svoj sok“ ili „završi svoj domaći zadatak“, konflikt sa ovom decom je neizbežan. Jednostvano ne mogu da prihvate činjenicu da nemaju izbora. Molimo vas da ovo shvatite. Ne kažemo da treba svoju decu da lišite prava da biraju. Mi vam samo predlažemo da se čuvate toga da im prerano date slobodu u odlukama koje dete neće moći ni razvojno, ni intelektualno, ni emocionalno da donosi. Ako je dete spremno da samo odlučuje o nekim velikim životnim pitanjima, onda mu mama i tata nisu potrebni u životu. Slobode iz dečije perspektive Zapamtite, glavni problem nije u tome što detetu pružate izbor, već to što sa tim počinjete prevremeno i preterano. Razmotrite ono što ćemo da kažemo iz dečije perspektive i iz njihovog pogleda na svet. Sledeća scena ilustruje naš stav. Vreme je za doručak. Vi ste u kuhinji i ulazi vaš četvorogodišnji Džejson. Upravo ste sipali sok od pomorandže u crvenu šolju, ali kada je Džejson to primetio, učtivo vam napominje da je njegova šolja plava, sa slikom svemirskog broda. Nasmešite se i zamenite je. On vas takođe obaveštava da 72


ovog jutra umesto soka od pomorandže želi da pije sok od grožđa. Nema problema. Oba su zdrava. Presipate sok od pomorandže u svoju čašu, a sok od grožđa u njegovu. Dok mažete Džejsonov dvopek puterom, on odlučuje da bi danas umesto putera voleo džem. Ne mari, vi ćete pojesti ovo parče sa puterom. Stavljate drugo parče hleba u toster za Džejsona. Nije velika stvar namazati džem na to parče. Posle doručka, vreme je za čitanje. Kažete Džejsonu da vam sedne sa desne strane, jer hoćete da mu čitate priču. Ali Džejson odlučuje da sedne sa leve, jer je tamo veliki jastuk. Vi odaberete knjigu i otvorite je. Džejson bira neku drugu priču – njegovu omiljenu i vas dvoje idete u avanturu koja traje petnaest minuta. Po završetku čitanja, vaš sin vas obaveštava: „Mama, idem da se igram na ljuljašci.“ I ode on! „OK“, kažete mu iza leđa. „Hvala što si mi rekao.“ Ovo pre podne je dobro prošlo – bez konflikta i muka. Ko kaže da je roditeljstvo teško? U podne naredite Džejsonu da skloni svoje igračke i spremi se za ručak. „Mama,“ kaže Džejson, „Odlučio sam da ručam kasnije. Sada se baš igram sa svojim autićima.“ Vi ponavljate svoje naređenje. Džejson je isto tako odlučan. Počinje da se zakuvava. Uskoro se vaša mala bura pretvara u veliku oluju, a mala čarka postaje prava bitka dve volje. Sputani i obeshrabreni, pitate se: Zašto ja ovo doživljavam od svog sinčića? Zar nisam bila fer celo jutro i ispunjavala njegove potrebe i želje? Zašto na svoje zahteve dobijam samo otpor i prkos? Ova stvar izbora ne funkcioniše onako kako su stručnjaci tvrdili. Hajde da proanaliziramo stvar iz Džejsonove perspektive. Ko je odlučio da šolja bude plava, a ne crvena? Dete. Ko je odlučio da treba sipati sok od grožđa umesto pomorandže? Dete. Ko je odlučio da će biti džem umesto putera? Opet dete. Ko je odlučio gde će da sedi i šta će da se čita? Dete. Ko je odlučio šta će da se radi posle čitanja? Dete. Džejson je sam u svemu odlučivao. Ceo dan je bilo po njegovoj volji. On je gospodar svega, pa i svoje sudbine. Kad god mama želi X, Džejson bira Y i mama menja na Y. Džejson će možda promeniti na Z. Po njegovom mišljenju, zašto bi mama uopšte imala reč. Mamine želje su za njega samo sugestije – predlozi za diskusiju. Džejson smatra da on uvek treba da ima poslednju reč. Mamine zapovesti su samo nametanje. Za svoje „zrele“ četiri godine, Džejson je „mudar u svojim očima“. Pogledajte to i ovako; on zaista misli da je osposobljen. Baš ovo lažno osećanje samopouzdanja dovodi decu do nevolje. Obično se fizički i verbalno nađu tamo gde ne bi trebalo da budu. Kada im suviše damo da biraju izleteće iz levka za tren oka. Sukobi, kao što je ovaj između Džejsona i njegove majke nastaju zbog činjenice da mala deca ne mogu da upravljaju snagom koja je vezana za donošenje odluka, pre nego što se u njima razvije nezavisna moralna savest. I zaista, duboko u srcu, deca to i ne žele. Nemaju želju da budu roditelji, već samo deca. Džejson ne može da napravi razliku između izbora koji nisu moralne prirode (crvena šolja/plava šolja) i onih koji jesu i zahtevaju poslušnost. Iz njegove perspektive, nema razlike između „ne“ na mamina uputstva za vreme jela, i „ne“ po pitanju izbora soka. Privilegija koju ima, jer može da kaže „ne“ za sok od pomorandže, preneta je na pravo da kaže „ne“ na bilo koje mamino naređenje. Snaga kvari čak i decu.

73


Zavisnost od izbora Da li vaše dete hoće da prihvati to da mu vi ne date da bira šta će jesti za doručak? Ne pitamo da li će ostati živo, jer sigurno hoće. Pitamo da li će „dići prašinu“ ako ne može da bira između ovsenih pahuljica sa voćem i kornfleksa sa šećerom. Prepoznaćete da li je vaše dete zavisno od izbora ako posmatrate šta se dešava kada mu ne date da bira. Na primer, ako mu za doručak ponudite mleko u staklenoj čaši, kornfleks u običnoj činiji, i dvopek namazan puterom na tanjiru, hoće li ovo sve prihvatiti bez primedbi? Pokušajte to sutra ujutro. Ako priđe stolu i prihvati vaš izbor jela, vaše dete je verovatno sposobno da se snađe do neke mere u donošenju odluka u ovoj oblasti. Ali, s druge strane, ako se buni zbog vašeg izbora doručka, gunđa, pravi primedbe, plače i neće da jede, moguće je da imate problem. Velika je verovatnoća da imate dete koje je zavisno od izbora. Takvo dete ne može da se snađe u životu ako nema izbora. U tome leži tužno nasleđe; roditelji nisu zrelo razmišljali. Misleći da pomažu svome detetu da uspe u životu, oni mu podmeću patnje. Da li se vaše dete „raspada u paramparčad“ kada odbijete njegove impulsivne želje? Da li se sa vama stalno raspravlja? Da li ono uvek ima bolju ideju? Da li se teško potčinjava vašim određenim zahtevima? Moguće je da je previše naviknuto da samo odlučuje za sebe – zavisno od izbora. Možda ste mu prerano dali previše slobode. Ovo nije način na koji se dete priprema za život. U stvarnom životu se neće svako povinovati njegovim ćefovima niti će mu davati da bira. Ne činite dobro nikome – ni sebi, ni detetu, ni društvu, ako podižete dete koje je previše naviknuto na izbor.

To sam ja! Šta da radim? Ako u ovom odeljku prepoznate sebe, ne očajavajte! To može da se leči. Najpre preispitajte dokle je stigla zavisnost. Da li neprekidno nudite izbor – za obroke, čitanje, odlazak na spavanje. Da li vi i vaša deca živite ovakvim načinom života? Drugo, neka cela porodica radi na ograničavanju izbora. Ako mama i tata smanjuju pravo na izbor, a baka i deda ne, doći će do nejednakosti u dečijem odgoju (a deca će hteti sve više vremena da provode kod bakice.) Morate suziti granice. Jedan od načina je da povučete nazad one slobode koje ste prerano dali. Umesto da dozvolite vašem četvorogodišnjem detetu da bira šta će jesti za doručak, vi odlučite. Stavite dete pred sebe i objasnite šta nameravate da uradite. „Meri, do sada ti je mama dozvoljavala da donosiš odluke. Od sada će ti mama pomagati da ih donosiš. Nekad ću da te pitam šta želiš za doručak, drugi put će mama da ti odredi. To se odnosi i na odeću, na ono što ćeš gledati na televiziji i sa čime ćeš se igrati.“ Razgovor za vreme doručka mogao bi da izgleda ovako: „Meri, danas ćeš za doručak jesti ovsene pahuljice.“ „Ali mama, ja hoću palačinke!“ „Ne, današnji doručak je mamin izbor. Meri, hoću da čujem „Dobro mama!“ „Dobro, mama!“ Biće dana kada će dete da bira, naročito ako se zadovoljava time da vi preuzmete kontrolu. Upravo sada, morate povratiti ovaj važan izgubljeni položaj. Kada nauči da prihvata vaš izbor bez dizanja bune, gunđanja ili cmizdrenja, možete mu dati slobodu da bira. Većinom će mama ili tata da

74


odlučuju šta će jesti, šta će oblačiti, na koji način će se zabaviti i kada će ući unutra. Treba da želite da vaša deca nađu mudrost u vašem autoritetu, a ne u svojim očima. Šta ako se vaše dete buni kada mu ne date slatke čokoladne bombone? Kako ćete se snaći baš sada kada ste već počeli da osvajate teritoriju? Odgovor: Ništa! Uzdržite se! Smatrajte ovaj trenutak kao priliku da preispitate koliko je duboko zavisnost pustila koren. Prirodno je da ćete biti u iskušenju da tog trenutka pokušate da rešite problem. Ali ako pokušate, očekujte da ćete i vi i vaše dete imati užasan dan. Moraćete da uradite više od zaglađivanja problema. Morate da promenite dečiju perspektivu – a možda i svoju – da položite pravo na to da vi odlučujete, rešavate i vodite njegov mali život. Gde bi trebalo da počnete da bi došlo do ovog prelaza? Najpre, završite čitanje ove knjige. Posle toga se vratite na drugo poglavlje. Sedite svakodnevno sa svojim supružnikom na kauč i provedite zajedno 15 minuta u razgovoru. Neka vaše dete počne da stiče nove utiske o mami i tati. „Pa ovo dvoje ne zadovoljavaju samo moje potrebe, oni su predani jedno drugom i meni – ne samo, meni, meni, meni.“ Posle toga idite do 7. poglavlja, da proverite kako stojite sa usmenim uputstvima i kako vaše dete na to reaguje. Počnite sa „Molim, mama!“ i „Molim, tata!“ koje treba da čujete. Ne podcenjujte moć ovog malog odziva u ponovnom uvežbavanju detinjeg srca. Ovo stvara spremnost kod vašeg deteta da vas sledi dok vi vodite. Na kraju, budite dosledni. Trebaće vam od tri dana do tri nedelje, a i više, da povratite svoje vodeće mesto i da prekinete zavisnost od izbora. Treba vremena da se promene ukorenjeni načini ponašanja. Ali, deca su elastična. Ona u stvari žele da budu vođena.

Bilo jednom u stvarnom životu Ovo je deo pisma koje smo nedavno primili: Gari, Želim da vam kažem koliko je materijal „zavisnost od izbora“ imao uticaja na našu trogodišnju kćerku. Informacije su došle do nas u pravi čas. Naša kćerka je počela da dobija izlive besa koji za nju nisu bili karakteristični. Imala je dva napada u kojima je počela da baca stvari, da udara, šutira i vrišti. Stvarno, neobično za našu devojčicu. Kada sam došao do ovog materijala, počeo sam da obraćam više pažnje na ono što se dešava kod kuće. Zapazio sam da joj moja supruga i ja nudimo da bira u skoro svakoj prilici. Supruga bi redovno kuvala nešto posebno za malu, ukoliko, po njenom mišljenju, ona ne voli ono što mi jedemo. Naša mala uvek bira šta će da obuče, sa čime će da se igra, itd. Pomenuo sam supruzi vaše ideje i bila je voljna da vaš savet stavi na probu. Kada mi je rekla da je došlo do besa po drugi put, odlučio sam da je vreme za promenu. Objasnili smo svojoj kćerki šta ćemo da učinimo, a onda smo u velikoj meri ograničili njene izbore. Desilo se nešto neverovatno: naša kćerka je mnogo opuštenija, Bolje spava, bolje jede i bolje se ponaša. Kao da je zadovoljna time što su joj postavljena ograničenja. Nadao sam se da će njeno vladanje da se popravi i izlivi besa prestanu, ali nisam se nadao da će uživati u ograničenjima. Čak nas i podseća, ako joj nekad ponudimo izbor, za koji oseća da ne bi trebalo da ga ima!

75


Usmene i fizičke slobode Da li dozvoljavate svome trogodišnjem detetu da izađe da se igra bez vaše dozvole? Da li dozvoljavate svojoj devojčici od pet godina da sama odluči kada će otići u komšiluk da se igra sa drugaricom? Razmislite kako vam izgleda dan. Koliko puta čujete da vaše dete kaže: „Mama, idem kod...“ umesto „Mama, da li smem...?“ Da li vas vaše dete pita da li sme nešto da radi ili vam jednostavno kaže šta će raditi. Način ponašanja uveliko zavisi od toga kako se mi obraćamo svojoj deci i kako dozvoljavamo da se ona obraćaju nama. Setite se da je ovo poglavlje posvećeno sprečavanju. Želimo da sprečimo loše ponašanje onim što činimo i kažemo. Ono što mi kažemo i ono što dozvoljavamo da naše dete kaže nama, predstavlja usmene definicije okvira dečijeg shvatatva sebe, samopouzdanja i samoupravljanja. Dete koje vas uobičajeno izveštava o tome šta će da uradi, uobražava da ima određeni stepen slobode za donošenje odluka, bez obzira na to da li je u stvarnosti ima ili nema. Ako se ovo nastavi, to je zato što su mu roditelji dozvolili da tako radi i ono se drži toga. Roditelji moraju da procene da li sloboda odlučivanja u određenim stvarima odgovara dečijem uzrastu. Ako vaše petogodišlje dete misli da ima slobodu da odlazi i dolazi kako hoće, šta će ga zaustaviti da se udalji dok ste u parku, u prodavnici ili na plaži. Ne brinemo se samo zbog udaljavanja, već zbog dečijeg osećanja da je nezavisno od roditeljske uprave dok je ovako malo. Ovo je još jedan oblik slobode koja može da izgura dete iz levka. Nema ničeg lošeg u tome što dete želi da ide u komšiluk da se igra, niti će roditelji pogrešiti ako to dozvole. Problem je u tome ko odlučuje. Postoji jednostavan način koji možete da upotrebite da bi izbegli ovaj problem. Da li vas dete pita za dozvolu, ili vas samo obaveštava o svojoj odluci. „Mama, da li smem da idem...?“ umesto, „Mama, ja odoh...“ Mlađoj deci je potrebno više od roditeljskog uputstva. Potrebna im je sigurnost koju u njihov život unosi vođstvo roditelja. Kada dete traži dozvolu to mu pomaže da shvati da zavisi od vašeg vođstva. Ovo takođe sprečava da dete postane mudro u svojim sopstvenim očima. Jedno upozorenje: Ovaj metod vredi samo onda, kada stvarno igrate svoju roditeljsku ulogu. Ako vas dete upita da li sme da ide u komšiluk, a vi kažete ne, možda ćete biti svedok spontanog sagorevanja upravo tu pred vama u dnevnoj sobi. Ako dete počne da besni (ili preti da hoće, tu pred gostima) a vi popustite, znači da niste ništa regulisali. Dete još uvek govori vama šta će da uradi – a vi samo menjate rečnik. Ako dete nikad ne pita za dozvolu, ono će (s pravom) predpostavljati da to znači da ima slobodu da radi šta hoće, kad god hoće, bez obzira da li ono ima tu vlast ili sposobnost. Koliko je ovakve dece u današnjem društvu! Tržni centri, zabavni parkovi i aerodromi; puni su takve dece. Dete koje ne mora da traži odobrenje nema ograničenja. To je nešto što ne biste želeli ni tuđoj deci, a još manje svojoj. Usmene slobode su više od prava koje dete uzima kao gotovu stvar da odlazi i dolazi kad hoće. Problem je i u tonu. Osluškujte kojim se tonom dete služi kada se obraća vama i drugima. Da li se u tome oseća zapovednički ton? Kako zvuči? Da li je drsko prema braći i sestrama? Da li misli kako bi trebalo da ima poslednju reč? Da li mu je govor zahtevan? „Mama, sada! Hoću to baš sada!“ Da li vam rutinski govori: „Neću!“ ostavljajući vam da se pitate ko je gazda? Ovo su klasični znaci da dete ima suviše usmenih sloboda. Ako vaše dete smatra da ste parnjaci u govoru, vaša uputstva i želje za saglasnošću prelaze sa liste stvari koje treba uraditi, na listu želja. Mama i tata podsećamo vas: vi ste roditelji. Kontrolišite ton koji prelazi preko ustašca vašeg dragog deteta. 76


Rešavanje ovog problema zahteva povlačenje usmenih međa. Ne brinite, nećete ugušiti dečiju slobodu izražavanja, već samo oblikovati karakter koji stoji iza toga. Ovde se dakle opet radi o jednostavnom rešenju na kome mnogi roditelji insistiraju i imaju uspeha: „Dobro, mama!“ Ako se nalazite usred ponovnog obučavanja i znate da će vaše dete da pruža govorni otpor na svaki vaš zahtev, onda postavite svojim uputstvima odrednice za njegovo odazivanje. „Timi, mama želi da pokupiš svoje igračke sada. I Timi, mama hoće da čuje samo ‘Dobro, mama!’ iz tvojih usta.“ „Ali, ali, ali – “ „Ne tako Timi. ‘Dobro, mama’ je jedini odgovor koji sada možeš da mi daš.“ „Dobro, mama!“ Neke majke su prišle ovom izazovu na ovaj način. Ako Timi odgovori, „Ali, ali, ali...“ mama može da kaže, „Timi, ne dozvoljavam ti da mi tako odgovaraš.“ Dodajte odlučnost svom zahtevu i problem se obično brzo rešava. Novi način izražavanja počinje da nadjačava stari. REZIME Sprečavanje je najbolji oblik ispravljanja. Treba neprestano da preispitujete šta je vašem detetu dozvoljeno i da li to odgovara njegovom uzrastu, razumevanju i sposobnostima. Da li mu dozvoljavate slobodu koja mu ne odgovara? Pažljivo mu dozvoljavajte slobodu u onolikoj meri u kolikoj dete istovremeno ispoljava zadovoljstvo u vašem autoritetu, pokazujući odgovornost u slobodi koju je prethodno već dobilo. Davanje slobode koja odgovara dečijem nivou samokontrole, stvara razvojnu skladnost. Sklad! Kakva divna reč za dete. Reč sklad znači dovođenje pojedinih delova u divnu celinu u kojoj vlada red. Roditelji bi trebalo da teže upravo ovome sa svojom decom. Ovo nastaje kada svoje dete pomerite iz ograničenja koje ide uz njegov uzrast, u slobodu koja odgovara njegovom dobu. Slobode dolaze postepeno: od ograđenog prostora u kući, do dvorišta, pa komšiluka i šire okoline. Ako dete pokazuje odgovorno ponašanje i zdravo rasuđivanje, prelazi na sledeći stepen slobode. Ovom vrstom podučavanja dobija se dete koje je na radost svima i koje je postiglo osećaj afirmacije u samom sebi. PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE 1. Objasnite ukratko kako dečije učenje može da se pospešuje time što ćete mu dozvoljavati da ide napred na ispravan način, u svet koji se pred njim otvara. 2. Šta se podrazumeva pod izrazom: „odgajanje van levka“? 3. Kako utiče na ponašanje način na koji se obraćamo svojoj deci ili kako dozvoljavamo da se ona obraćaju nama? 4. Na koji način možete da promenite „kažem ti“ u „pitam te“? U čemu je ...problem? 5. Objasnite šta znači „biti zavisan od izbora.“

77

10. PRENOŠENJE ODGOVORNOSTI PONAŠANJA NA DECU To se zove sprovoditi do kraja, dovršenje, upornost, istrajnost, izvršavanje zadatka i preuzimanje odgovornosti. U krajnjoj liniji želimo da baš ovo karakteriše našu decu. Kada pred njih stavimo neki zadatak, ona znaju kako da ga završe bez podsticanja, podmićivanja, pretnji ili neprestanog bombardovanja podsećanjem. Nažalost, roditelji su ponekad sami sebi najgori neprijatelj dok oblikuju vrline u svojoj deci. Svaki dan isto. Dok se vozite kući iz zabavišta, pažljivo podsećate svoga mališana šta treba da uradi kad stignete; treba da raspakuje kutiju od užine u kuhinji, da, treba i da izvadi sve papire iz torbe pre nego što je odnese u svoju sobu. Da li je doneo kući nešto što mama treba da potpiše? A onda, dok se vrata od garaže dižu, kuče izleće napolje kao iz puške i misli vam odoše. Kučetova činija sa vodom treba da se dopuni. Ah, čekaj, danas gradska čistoća dolazi po smeće. U međuvremenu, vaš mali je već odjurio do ljuljaške. Nekoliko sati kasnije nalazite torbu u prašini u bašti, punu papira, sveže obojenih portreta i jednu smrdljivu, braon koru od banane. „Ah,“ mrmlja mama. „Koliko puta treba da ti kažem, prvo torba?“ Nije torba pravi problem, nego ono što ona predstavlja. Ona pokazuje koliko detetu nedostaje istrajnosti. Torba leži u prašini, puna raznih stvari, jer mama nije tu da podstiče maloga da završi svoj zadatak – da ga podseti da ide do kraja. O, kako mama želi da preokrene ovu situaciju, ali kako? Dok mama i tata ne nauče kako da prenesu odgovornost za istrajnost na mališana, mali nema razlog da prihvata odgovornost za svoje postupke. Nijedno dete neće dostići samoinicijativu sve dok ga mama i tata neprestano opominju. Cilj ovog poglavlja je da vas pouči kako da prenesete na svoje dete osećaj odgovornosti za ponašanje i kako da usadite samoinicijativni osećaj odgovornosti. Vi želite da se vaše dete odlikuje marljivošću i istrajnošću u svojim postupcima, pogreškama, nezgodnim situacijama, nedelima. Kako to da postignete? Znaćete da ste postigli onda, kada prestanete da ubrzavate inicijativu vaše dece. Neprestano podsećanje deteta šta je dobro, loše, ili šta očekujete, ne samo da nervira roditelje, nego i dete gubi volju i motivaciju da samo „istera stvari do kraja“. Možda dete misli: Zašto da uzimam odgovornost posle današnje lekcije, kada će sutra da me gnjave za to isto? Ulivati u dete vrlinu „istraj do kraja“ nije tako teško kao što izgleda ovde na papiru. Potrebna su dva principa koji se ne mogu ignorisati.

Princip broj jedan: Roditelji odgovaraju za sve vrste detetovog ponašanja sve dok ono ne postane intelektualno spremno i fizički sposobno da preuzme odgovornost Ove teme smo se dotakli u prethodnim poglavljima. Ovaj princip potvrđuje da su roditelji odgovorni za pogreške i nedela svojih mališana. Ako vaše dvogodišnje dete sruši teglu meda na kućnog ljubimca, nećete ga zato zadužiti da okupa psa. Ako vaša četvorogodišnja ćerkica slučajno prolije otvorenu kantu boje u garaži, nećete gledati skrštenih ruku dok ona pokušava da popravi štetu. Ako joj prepustite da sama čisti, napraviće još gore. Šta onda? Vi uskočite. Ako dete napravi nered, nered je i vaš. Njegove greške i nepredviđeni događaji su i vaši. Vi odgovarate, jer dete nije dovoljno staro da bi odgovaralo za ispravljanje problema do kojih je došlo njegovim postupcima.

78

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – TREĆI DEO – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – 10. PRENOŠENJE ODGOVORNOSTI PONAŠANJA NA DECU

Princip broj dva: Dok se dete obučava, ishod ponašanja pripada roditeljima sve dotle, dok ne bude moguće da se odgovornost prenese na dete Roditelji moraju da se bore sa odlukom šta od ponašanja spada pod njihovu kontrolu, a šta bi trebalo preneti na dete. U gore navedenim primerima, ocu i majci se pripisuje krivica zbog dečijeg uzrasta. Kako deca rastu, tako i kapacitet preuzimanja odgovornosti raste. Dok dete od dve godine ne može da kupa psa, osmogodišnjak može. Dvanaestogodišnjak bi mogao da očisti prosutu boju – dete od četiri ne bi moglo. Kako onda da znate kada da prenesete odgovornost za ponašanje? Da bismo odgovorili na to pitanje treba da proučimo dve faze obuke: predodgovornost i odgovornost. Preodgovornost i Odgovornost Faza predodgovornosti je period obučavanja u kojem dete stiče specifične veštine, učtivost i pravilno ponašanje. U ovom periodu dete ne može da se smatra u potpunosti odgovorno za svoja dela. Na primer, bilo je vremena kada je mama iznosila bojice i bojanku za trogodišnju Lusi. Posle je mama morala sve da sklanja i briše, jer Lusi nije bila spremna za takav zadatak. Ovo je u fazi predodgovornosti. Onda je došao dan kada je mama mogla da pokaže Lusi kako da skine svoje bojice sa police, kako da raširi novine po kuhinjskom stolu da ga zaštiti, a na završetku bojadisanja da sve skloni i očisti. Ovo je prelazni period između ove dve faze. Mama ju je podučavala odgovornom ponašanju za specifičan zadatak. Kako Lusi raste i postaje sve odgovornija uči se da sve više i više preuzima odgovornost za svoje ponašanje. Konačno, Lusi je ta koja je odgovorna za svoje bojadisanje, a ne mama. Mama je tu odgovornost na pravilan način prenela na Lusi. Vaše dete kroz celo svoje detinjstvo uči nove načine ponašanja i učtivosti. Dakle, ovaj proces učenja predodgovornosti, a zatim i odgovornosti ponavljaće se za sve vreme razvoja vašeg deteta. To počinje podsticanjem očekivanja u ponašanju, dozvoljava se vreme za pretapanje u novo, drugačije ponašanje, a onda se prenosi na dete koje postaje odgovorno za svoje ponašanje. Ovaj period predodgovornosti, kod neke dece može za neke zadatke da traje mesecima, a kod drugih minutima. U prethodnom poglavlju smo vas upoznali sa konceptom obučavanja vašeg deteta, da vam odgovori kada mu nešto naredite „dobro, mama“ ili „dobro, tata“. Ako roditelj počne ovako da uči dete od osamnaest meseci, od njega se ne može očekivati da bude odgovorno za svoje ponašanje još dugo vremena. Proći će godina, a i više dok dete ne počne dosledno da se odaziva. Sa druge strane, ako ovaj koncept počnete sa četvorogodišnjakom, on će ga dosledno primenjivati za nekoliko nedelja. Majmuni na vašim leđima Da li se sećate mame malog Blejka? Ona je neprestano pretila da će otići na avion bez njega, a on je na kraju odgovorio, „Srećan put!“ Ova majka je naučila svoje dete da je ignoriše. Svakome ko je tu stajao bilo je jasno da je ona ponavljanjem svojih opomena i povlačenjem linija u pesku, prosipala prazne pretnje. Evo još jednog prepredenijeg oblika nedelotvornog odgajanja. Šta se dešava kada ne ponavljate upozorenje u svakoj rečenici nego posle nekoliko sati, dana ili nedelja? Ako morate da podsećate

79


svoje dete da skloni školsku torbu svaki dan, vi se ponašate kao Blejkova mama. Razlika je samo u obliku vaših pretnji i ponavljanju, ali ne i u suštini. Nije ni čudo što dete ne sluša vaše opomene, iako ih zanemari – nema posledica. U svakom slučaju, biće ponovljeno sutra pa zašto da ih danas pamtim? Kada je pravo vreme da prestanete sa opominjanjem?


Ako stalno podsećate dete da čini ono što se od njega očekuje, samo pokazujete da nemate očekivanja. Kada roditelji nastavljaju da daju uputstva i podsećaju decu kako treba da se ponašaju pošto je obuka o odgovornosti već završena, oni ponovo uzimaju odgovornost za njihovo ponašanje koje više ne bi trebalo da bude na njima. Time sakupljaju „majmune“ nepoželjnog ponašanja. Majmuni su veoma dobra analogija za ono što se ovde dešava. Oni mogu da budu slatki, mali ljubimci, ili dosadne štetočine, naročito kad počnu da se veru po vama i zamaraju svojom težinom i nemirnošću. Uzimamo majmune za primer jer vole da skaču. U odgajanju dece postoje majmuni ponašanja koji vole da skaču s deteta na roditelje. To je pogrešan smer. Vaš zadatak je da ih se oslobodite, a ne da ih sakupljate. U početnim godinama, roditelji nose sve majmune. Ali doći će dan kada će dete biti spremno da preuzme odgovornost nad svojim postupcima, ponašanjem i stavovima. Sećate li se torbe koja je ležala u prašini? Dete je bilo odgovorno za nju. Nije uvek bilo tako. U periodu predodgovoronosti kada je još učilo da postane odgovorno za svoje papire i torbu, ponašanje je bilo mamina i tatina odgovornost. A kada je mališan razumeo šta se od njega zahteva majmun ponašanja je prebačen na njega. Neka očekivanja koja se odnose na ponašanje, odavno su preneta na vašu decu. Znaju kako da srede svoju sobu, sklone napravljeni krš, vrlo su učtiva, ne zaboravljaju da je njihova odgovornost da nahrane mačku. Kada se već jednom ugovor odgovornosti prebaci na dete, majmun od tada pripada njemu. Problem je u tome što majmuni vole da skoče natrag na one koji su ih ranije nosili – mamu i tatu. Kada se ovo dešava? Kada roditelj produžava da uzima odgovornost vladanja, koja u stvari već pripada detetu. To se dešava kad god uporno podsećate dete na njegove dužnosti. Znaćete da ste nakupili isuviše mnogo majmuna, zato što se osećate sve više sputani i ozlojeđeni zbog detetovog nedostatka inicijative za preuzimanje odgovornosti u svome ponašanju. Pomnožite broj majmuna sa brojem dece koju imate. Znate li da što su deca veća da su i ti majmuni sve veći? Poznajemo neke roditelje adolescenata koji svakodnevno nose desetinu gorila. Da to poređenje još malo objasnimo.

Darsina priča „Već sam se umorila od neprestanog opominjanja!“ Da li ste ikada ovo rekli šapatom – ili možda zavrištali? Kada je Darsi prvi put čula za koncept sa majmunima, vreme doručka joj je odmah došlo na um. „Svako od moje petoro dece mora da uradi svoj mali zadatak pre nego što sedne da doručkuje. Pa ipak, svako jutro sam ih pitala, „Da li si namestila krevet?“ „Stavi knjige u školsku torbu.“ „Nikolas, da li si nahranio psa?“ Sa petoro dece, obavezno je da se čuje tamo negde, „Ne, nisam još mama.“

80


Darsi je rešila problem na dobar način. Postrojila je decu i izjavila da više neće svako jutro da ih opominje na ono što od njih očekuje. Ako ne urade ono što se od njih očekuje, neće im biti dozvoljeno da sednu za doručak. U stvari, najbolji način da se otarasite majmuna počinje ovako: „Da li imaš pravo na to i to?“ Sledećeg jutra je desetogodišnji Nikolas pojurio iz svoje sobe pravo za sto. Pogledao je u mamu, a zatim bacio pogled na sto i stao. Sa osmehom je rekao: „A, čini mi se da nemam pravo da budem ovde. Mama brzo ću se vratiti.“ Nikolas se okrenuo i otišao da završi zaboravljene obaveze. Kakvo olakšanje za Darsi. Mesecima je svako jutro ponavljala jedno te isto. Uvek je pitala da li su namestili krevet, spremili užinu za školu, da li je potpisano ono što je trebalo da se potpiše, i tako skupljala sve njihove majmune. Na taj način je sebi nametala odgovornosti koje pripadaju deci. Do osam ujutro sa petoro dece u kući, mama je nakupila već deset majmuna. A dan je tek počeo. Dok god je mama tu da ih podseća nisu morali sami da se brinu. Po dečijem mišljenju, bilo je lako uočiti šta se dešava. Ako Nikolas priđe stolu, a mama je zauzeta pa ga i ne pita da li je završio posao, on je pobedio. Najgore što bi moglo da se desi jeste da čuje maminu opomenu i vrati se da uraditi ono šta treba. Sve je ovo sređeno jednim malim pitanjem: „Da li imaš pravo?...“ Sredstvo protiv majmuna Korisno je misliti na privilegije u obliku slobode koju dete može da dobije ili izgubi. Na primer, vaše šestogodišnje dete se celo jutro igralo u svojoj sobi i onda odluči da se igra napolju. Kreće prema toboganu, ali ga mama presretne: „Deni, kuda si krenuo?“ „Idem napolje da se igram.“ Sledeće je pitanje koje je na usnama većine majki: „Do sada si bio u svojoj sobi, jesi li pokupio igračke? Da li si sklonio slagalicu? Da li si male vojnike stavio natrag u kutiju?“ Sa ovim spiskom pitanja, odgovornost za urednu sobu je upravo skočila na mamina leđa. Ako Denijeva mama nastavlja da ga podseća šta bi trebalo da uradi, on neće preuzeti inicijativu da to uradi. Kao i Nikolas, ništa ne gubi. Ako ga mama uhvati, najgore što može da se desi je da sedi i sluša pridiku o odgovornosti, a onda da se vrati u svoju sobu. Ima šanse, Deni to zna, da mama i ne pita, a to je po Denijevom mišljenju za njega dobro. Postoji bolji način za ovakvu situaciju. Umesto spiska pitanja probajte sredstvo protiv majmuna: „Deni, znam da si se igrao u svojoj sobi. Da li sada imaš pravo da se igraš napolju?“ Sa ovakvom vrstom pitanja teret (majmun) odgovornosti za pospremljenu sobu ostaje tamo gde bi trebalo – kod Denija – jer Deni mora da misli. Umesto da mu mama govori šta treba da uradi, Deni preuzima odgovornost za ono što mora da se uradi. Deni će na kraju da nauči; kad želi da napusti jednu aktivnost i pređe na drugu mama će da mu postavi pitanje „Da li na to imaš pravo?“ Činjenica što zna da će to pitanje doći biće divan katalizator koji ubrzava proces motivisanja deteta da odmah prihvati odgovornost. Usađivanje sopstvene želje za istrajnošću je vredna vrlina u životu i svaki roditelj bi trebalo da na to obrati pažnju. Većina dece stvarno želi da vas pogleda u oči i iskreno kaže: „Da mama, imam pravo da idem napolje da se igram. Soba mi je sređena, domaći urađen i obaveze završene.“ Ako dete kaže roditeljima da misli da ima pravo da nešto radi, a ustvari nije tako, trebalo bi da slede posledice. Prema gornjem primeru dete svakako treba da pokupi igračke. Ali, to nisu posledice; ono je u svakom slučaju imalo odgovornost da to uradi. Pošto pokupi igračke, sledi 81


kazna: gubi pravo da ide napolje za određeni period – da bi ga to podsetilo da sledeći put bude pošteno. Pitanje, „Da li imaš pravo,“ štiti od majmuna, vraćajući breme na dete. Kakvo breme? Breme odgovornosti. Dete razmišlja, „Šta moram da uradim, da bih imao pravo da radim nešto drugo?“ Uporedite očekivanja koja se odnose na pitanje: „Da li imaš pravo?“ sa svakodnevnim roditeljskim podsećanjem. Šta mislite, koje će od ova dva da izazove veću inicijativu i istrajnost? Sa prvim učite vaše dete da bude odgovorno. Sa podsećanjem samo ispravljate problem poslušnosti. Zapazite razliku između obučavanja u poslušnosti i obučavanja u odgovornosti. Roditelji nenamerno teže da čine ono prvo, a manje ono drugo. Poslušnost kaže: dete će to uraditi kad ga podsetimo. Odgovornost kaže: dete će to uraditi pre nego što ga podsetimo. U kojoj kategoriji bi vi voleli da budete? Ohrabrujemo vas da ozbiljno razmislite o ovom pitanju odgovornosti i rečniku koji se vezuje za njega. Jednostavno pitanje: „Deni, da li imaš pravo? . . „ primorava ga misli: „Hm, stvarno, da li ga imam?“ On počinje da razmišlja o tome šta su mama ili tata rekli. Gleda po sobi stvari koje su unaokolo razbacane, ili bilo šta drugo što bi ga podsetilo. Začudićete se čega će sve da se seti što mora prvo da uradi – čega vi niste ni bili svesni ili ste zaboravili. To je znak poštene savesti, i divno je posmatrati. Dodatna korist ovome je da dete koje ovako počne da misli, manje pada pod loš uticaj svojih vršnjaka, jer ne zavisi od drugih da misle umesto njega.

Započnite rano Kada radite sa detetom koje je još uvek u fazi predodgovornosti možete započeti sa konceptom sloboda. Umesto da ga pitate: „Da li imaš pravo da to radiš?“ trebalo bi da kažete: „Mili, nemaš pravo da to sada radiš!“ To postaje izjava, a ne pitanje. Na primer, dete hoće da izađe da se igra, a vi ste mu baš nedavno objasnili da ako hoće da ostavi jednu aktivnost i pređe na drugu, mora prvo da skloni igračke. Ovo je za njega novi koncept. Tako kada ono pita, da li može da ide napolje da se igra, mama bi trebalo da kaže: „Ne možeš da ideš napolje dok ne skloniš igračke.“ Drugi primer bi bio: „Danas nećeš ti odlučivati šta ćeš da obučeš. To je mamina odluka.“ Zapamtite, roditelji odgovaraju za svako ponašanje sve dok dete nije spremno i sposobno da preuzme odgovornost. Mama i tata ne odgovaraju samo za ponašanje nego i odluke koje regulišu ponašanje, sve dok uspešno ne prenesu na dete prava i obaveze. Jednog dana će dete da odlučujue o odlasku napolje, o izboru odeće za školu, o uzimanju stvari iz frižidera. Za one male mama i tata još uvek odlučuju. Promenimo sada brzinu i razmotrimo „majmunski“ princip sa jednim starijim detetom.

Karlina priča Karli je postala suviše razdražena sa svojim trinaestogodišnjim sinom Majklom. Osećala je da ga je neprestano opominjala, čak i zanovetala, kad je trebalo nešto da uradi. Jedne subote, drug ga je pozvao da malo šutiraju loptu. Pokrio je rukom slušalicu, pogledao u majku i upitao: „Mama, da li mogu da idem posle podne do Nejtana.“ Karli bi ga obično pitala da li je završio sa svojim obavezama, domaći za ponedeljak i iskopala niz drugih dužnosti koje bi joj došle na pamet. Ali ovog puta je rekla: „Ne znam, Majkl. Da li smeš da ideš?“

82


Majkl je razrogačio oči, pomalo zbunjen. „Pa, nisam obavio ono što je trebalo. Tata me je zamolio da očistim garažu, a nisam ni počeo da pišem zadatak koji bi trebalo da predam iduće nedelje.“ Karli je mislila u sebi: On tačno zna šta bi trebalo da uradi. Zašto li ga ja stalno podsećam? Tada je Majkl upitao: „Dakle, da li mogu da idem?“ Karli ga je zaprepašćeno upitala, kako uopšte može i da pomišlja da ide kada zna da nije izvršio svoje obaveze. „Dobro,“ rekao je Majkl, „evo u čemu je stvar. Ako ja želim nešto da radim, a ti mi kažeš da ne mogu, ja počnem da se svađam i da te optužujem da nisi fer – uvek hoćeš da ja nešto radim, i da se nikada ne igram. Dok se raspravljamo ja živim u nadi da ćeš popustiti i dozvoliti mi da idem, što ti često i činiš. A, ako mi kažeš da, i to pali. Znam da ćeš mi održati lekciju kada se vratim – jer dok sam ja odsutan ti ćeš primetiti da nisam ništa uradio od svojih obaveza, ali i to je OK, zato što sam već dobio ono što sam hteo. U svakom slučaju, ja uspevam da idem.“ Morate da priznate da ovaj klinac zna kako da se snađe. „Dobro,“ odovorila je Karli, „ovog puta će biti drukčije. Ja neću o ovome da odlučujem za tebe. Ti meni kaži da li si slobodan da ideš.“ Majklu se ovo nije svidelo. Počeo je da ide za majkom i da je moljaka da mu kaže da može da ide – ili čak i da ne može. Očajnički je želeo da odluka bude njena. Ona nije popuštala, a on je morao da telefonira drugu da kaže da nije slobodan da dođe toga dana. Razmotrimo ovaj scenario. Majkl je dobro znao šta je pravo a šta pogrešno u ovoj situaciji. On je tačno znao svoje dužnosti i vreme potrebno da ih završi. On jednostavno nije želeo da bude odgovoran da izvrši te zadatke. Dok god neko drugi prihvata da bude njegova savest, on može da se skoncentriše na zadovoljstvo izbegavajući muku. Dok god su roditelji zanovetali i podsećali ga na njegove obaveze, stavljali su Majklove majmune, odnosno obaveze, na svoja leđa. Ovaj ogromni majmun ih je grdno pritiskao i sputavao. Samim tim što je rekla Majklu da sam odluči da li je slobodan da ide kod svoga druga, Karli je stavila majmuna tamo gde on treba da bude – na Majkla, i tako ga je naterala da preuzme svoje odgovornosti. Pretpostavimo sada da je Majkl odbio da prihvati majmuna natrag i ipak odlučio da ode kod druga, zapostavljajući svoje obaveze. Karli bi imala dva izbora. Mogla bi da uzme majmuna natrag i nastavi da mu drži predavanje, da ga podseća i zanoveta ili da ga kazni. U ovom slučaju, kazna bi bila zabrana odlaska kod druga, zato što nije izvršio svoje obaveze na vreme. Naravno, nijedna ni druga od ovih opcija nije poželjna. Vreme da se sedne i razmišlja – odgovornost po suštinskim pitanjima Prenošenje odgovornosti za zrelo vladanje zalazi mnogo dalje od običnih obaveza, ponašanja za vreme doručka i školskih torbi. Vi konačno i želite da vaša deca preuzmu odgovornost nad sopstvenim delima. U našem iskustvu, nema ničeg boljeg od ovog metoda koji mi nazivamo sedenje i razmišljanje. Dete dobije priliku da sedi i razmišlja šta je trebalo da kaže ili uradi. Ovo je strategija za ispravljanje, a ne kazna. Služi za to da se dete pokaje, traži oproštenje i obnovi, proceni svoje okolnosti i preuzme odgovornost za sadašnje i buduće reakcije. Ovaj metod je vrlo dobra alatka za decu od šest godina naviše. Da bismo vam dokazali koliko je ovo delotvorno, ponudićemo vam dva primera. U prvom se vidi šta se događa kada roditelj greškom pretpostavlja da njemu pripadaju suštinska pitanja. Drugi 83


primer pokazuje šta se dešava kada se detetu da mogućnost da primi odgovornost za sopstvene stavove i postupke. Kao i svi naši primeri i ovi su istiniti događaji.

Sindina priča „Mama,“ rekla je Sindi, „Hoćeš li da potpišeš moje školske sveske?“ „Daj mi da ih pregledam!“ reče mama. „Sindi, šta je ovo?“ „To je sastav koji sam napisala za školu. Samo potpiši, molim te.“ „Mlada damo, ti ovo ne možeš da predaš,“ rekla je mama. „Sindi, tebi je jedanaest godina. Samo pogledaj kako je aljkavo.“ „Mama! Ne mora da bude savršeno. Nastavnici ne mare kako izgleda.“ „E, ja marim,“ rekla je mama. Ovo već postaje ozbiljno. „Sindi, gledaj u mene dok sa tobom razgovaram. I ne prevrći očima, gospođice.“ „Nisam prevrtala očima. Mama, ti nisi fer.“ „Sindi, sa majkom se tako ne razgovara. Treba da popraviš svoje ponašanje.“ „Pa šta ćeš da uradiš – da me pošalješ u moju sobu?“ „Verovatno. Dobra ideja. Dosta mi je načina na koji razgovaraš sa mnom i tvog aljkavog rada. To nije u redu. Ti nemaš nikakvog poštovanja prema meni.“ „Šta sam učinila?“ „Aljkavo si uradila domaći i svađala si se samnom. Prevrtala si očima i drsko si odgovarala. To si učinila. Sada, mlada damo, trebalo bi da mi se izviniš za sve ovo, a onda da uradiš ponovo domaći, i to uredno. Verovala ili ne, rad koji nosiš predstavlja i mene. Iskreno rečeno, ne želim da nastavnici misle da me nije briga, ako ti nešto aljkavo uradiš. Sindi, ne znam dokle ću ovo da ti ponavljam. Kada ćeš već jednom da naučiš?“ Šta mislite? Da li je majka u ovoj situaciji postupila dobro ili loše? Ovo je nažalost vrlo uobičajen način ponašanja roditelja. Sindina majka je preuzela odgovornost nad Sindinim stavom, a to joj ne pripada. Samo je mama razmišljala i govorila, a Sindi u stvari uopšte nije morala da misli. Mama je bila uz nju i govorila joj. Nije morala da izvlači pouku šta je bilo dobro, a šta loše u njenom ponašanju. Mama je to sve sama uradila. Dok god mama bude tako radila, može samo da očekuje da će Sindino loše ponašanje da se nastavi. Kasnije ćemo prodiskutovati kako je trebalo da se postupi. Sada ćemo razmotriti drugi primer i time objasniti sedenje i razmišljanje.

Vitnina priča Opet je to uradila! Džordž je počeo da se nervira. Vitni, koja ima šest godina, uvek žuri kada izlazi iz kombija. Imala je lošu naviku da naglo otvori vrata i pusti ih da kliznu i tresnu na zadnje šarke. Zvuk udarca metala o metal podsetio je Džordža da njegovu poruku: „Otvori vrata pažljivo“ još nije shvatila. Džordž bi obično započeo sa lekcijom i tako nesvesno, skupljao Vitnine majmune. „Vitni, trebalo bi već da znaš! Koliko puta treba da ti kažem da vrata pažljivo guraš da klize. Već mi je dosadilo da ti govorim. Uništićeš ta vrata. Moraš više da paziš na tetka Dženin kombi. Da li me razumeš?“ Po završetku održane pridike, Vitni bi na brzinu rekla: „Izvini tata,“ i odjurila. Ovog puta Džordž je pokušao novu taktiku. Umesto da ćerkici ukaže na sve greške, on ju je smireno odveo do stolice u dnevnoj sobi. „Vitni, hoću da sedneš i razmišljaš o tome šta si uradila. Ja ću se vratiti za nekoliko minuta.“

84


Vitni se najpre bunila. „Tata, ja ne znam šta sam uradila.“ „Zato i hoću da porazmisliš o tome. A dok razmišljaš, ne smeš da držiš ništa u rukama. Ostavi to jastuče na kauč.“ Posle deset minuta, Džordž se vratio. Nežno je upitao, „Da li znaš šta si uradila?“ „Da,“ rekla je Vitni, skrušenim tonom. „Nisam bila pažljiva sa vratima tetka Dženinog kombija.“ „Tako je,“ rekao je Džordž. Onda joj je objasnio jezikom koji može da razume šestogodišnje dete, prvi princip, osobito kako treba da poštuje stvari koje pripadaju drugima. Onda je Džordž preuzeo drugi korak. Rekao je Vitni da sedi i razmišlja kako može to da ispravi, a on će se vratiti za nekoliko minuta. Vitni je razmišljala o ovom pitanju. Ovde se suočila sa pravom probom svoga znanja. Sada je trebalo da se dokaže i to, kako su je roditelji obučavali. Pitanje je test i za Džordža kao roditelja koji je odgaja i za Vitni, da se kroz ovaj izazov vidi koliko je sposobna da izvuče moralnu pouku. Da li su roditelji u suštini uložili dovoljno truda u obučavanje svoje ćerkice? Da li su uložili dovoljno znanja u njeno moralno skladište 1? Kada se Džordž kroz nekoliko minuta vratio, primetio je da su Vitnine oči zamagljene, a srce teško. Znala je da je njenih pogrešaka mnogo više od ovog jednog slučaja. „Vitni, da li znaš šta bi trebalo da uradiš da bi ovo ispravila?“ pitao je Džordž. „Mislim da znam“ rekla je, a suze su joj navirale na oči. „Kada se tetka Dženi vrati, ja treba da je zamolim da mi oprosti, jer nisam bila pažljiva sa njenim kolima.“ Džordž se nasmešio. Vitni je najzad shvatila. Priznala je svoju pogrešku i odlučila je da je ispravi. Shvatila je to sve bez očeve pomoći. Kada se desi nešto ovako, pouka ostaje sa detetom. Vitni se sama pobrinula za svoga majmuna. Vitni je sama obradila svoje postupke, a to je postao ulog za budućnost. A i tata je naučio lekciju kako da je vaspitava. Shvatio je da je bolje ako Vitni shvati kako se ponašala, nego da joj drži još jednu pridiku. U ovom slučaju njeno srce joj je samo održalo lekciju. Raduje nas da možemo da vam kažemo kako se ova priča završila. Prošlo je nekoliko meseci od ovog stvarnog događaja; mala je stvarno iz toga nešto naučila. Ona je sada jako pažljiva prema tuđoj imovini, naročito kada izlazi iz kola. Hajde da vidimo po čemu se razlikuju ova dva događaja. U našem prvom primeru, Sindi u stvari nikada nije prihvatila odgovornost svoga ponašanja. Mama je to činila. Sirota Sindi. Bila je žrtva mehaničkog odgoja. Ako je i bilo pozitivnog uticaja na njeno ponašanje, to je bilo samo privremeno. Majka nije osposobila svoje dete da preuzme odgovornost za svoje sopstvene greške. Bez prihvatanja moralne odgovornosti nema ni promene srca, samo još jedna pridika. Nasuprot, Vitnino srce se promenilo jer je bilo izazvano unutrašnjim glasom. Glas njene savesti je počeo da joj govori šta je dobro a šta ne – o pažnji i nepažnji. Džordž je naterao svoju kćerku da misli i da izvuče pouku. Sedenje i razmišljanje upravo to čini.

Molim i hvala

Postoji kategorija u ponašanju koju mi nazivamo – životno molim i hvala. Ovo su učtivosti koje ste pokušali da usadite u svoje dete. Kada nešto hoće, dete treba da nauči da kaže „molim“, jer to je učtivost koju svako dete treba da prihvati.

1

U literaturi se koriste i termini: spremište, rezervoar i drugi

85


Kada četvorogodišnje dete dođe i kaže, „Mama, da li mogu da dobijem sok od pomorandže?“ ne zaboravite da je smem li uvek bolje od mogu li. Tipičan odgovor majke bi bio, „Kako se kaže?“ ili „Kako pitaš?“ „Koje su magične reči?“ Kad ovako pita majka je preuzela majmuna od deteta. Oslobodila ga je njegove lične odgovornosti nad sopstvenim manirima. Da bi izbegla preuzimanje majmuna, mama bi mogla da odgovori, „Ne, žao mi je ali ne možeš da dobiješ sok od pomorandže.“ Ili, „Ne, mama nema pravo da ti sada da sok od pomorandže.“ Zapamtite, dete neće naučiti lekciju ako ga majka stalno opominje. Dete se obično odmah odazove i kaže mami, „Molim te, daj mi soka.“ Ako dete ima četiri godine majka može da se reši da mu odmah da. Za starije dete (od sedam godina pa naviše), može da se odluči na dodatno vreme da mu pomogne da bolje nauči. „Vrati se, sine, za pet minuta i pitaj me kako treba.“

Ejmina priča

Brajana je slavila jedanaesti rođendan sa svojom porodicom. Krenuli su na put na dan rođendana, a roditelji su poneli većinu poklona. Ove godine je specijalni poklon bilo nešto što je odavno želela: toaletni stočić za njenu spavaću sobu. Kada je otvorila sve poklone, Brajanin tata je rekao da je kod kuće čeka jedan naročiti poklon, koji je bio isuviše veliki da bi ga poneli. Brajana je počela da pogađa šta bi to moglo da bude. A onda se Ejmi, Brajanina osmogodišnja sestra izbrbljala. „Toaletni stočić!“ Brajanine oči su se istog trenutka napunile suzama. Roditelji su naredili Ejmi da ode u drugu sobu, da sedi i razmišlja o tome šta je uradila i da se pripremi da da odgovor. Ovo je bilo vreme za razmišljanje. Rekli su joj da izvuče pouku iz onoga što se upravo desilo. Roditelji su očekivali više od izjave: „Rekla sam Brajani šta je bio njen poklon.“ Očekivali su da će da razmišlja mnogo dublje. Posle četrdeset pet minuta, Ejmi je sa suzama priznala šta je uradila i priznanje je bilo divno izrečeno. „Ukrala sam Brajani radost primanja poklona kao iznenađenja.“ Auh! Odakle joj ovaj odgovor? Kroz sposobnost da izvlači pouke. Evo jednog osmogodišnjeg deteta sa odraslim odgovorom. Preduslov za moralno rasuđivanje je poznavanje moralne istine. Pretpostavljamo da su mama i tata aktivno ulagali moralnu istinu u Ejmino srce. U Ejminom primeru, oni i jesu. Još kada je imala tri godine i htela da bere cveće, objasnili su joj šta je dobro a šta je loše. Ovo ulaganje moralne istine je stvorilo infrastrukturu logičnog razmišljanja koje je omogućilo Ejmi da duboko rasuđuje. Bez poznavanja vrlina i vrednosti, deca će biti ograničena u rezonovanju i prosuđivanju. Kada su roditelji saslušali Ejmin odgovor uputili su je na razmišljanje o tome šta mora da uradi da bi se ovo ispravilo. Sedela je sama još trideset minuta pre nego što je došla sa još jednim mudrim odgovorom. Shvatila je da Brajani ne može da povrati radost primanja poklona. Kakva lekcija za život! Roditelji su se složili sa njom i podsetili je da mora da pazi da od drugih ne uzima stvari koje nikad ne može da vrati. Kada je majka u gornjem primeru kazala svome detetu da sedne i razmišlja, ona je upotrebila ono što mi zovemo „vreme za razmišljanje“. Dete dobija priliku da sedi i razmišlja šta je trebalo da kaže ili uradi. Ovo je strategija ispravljanja, a ne kazne. Služi da navede dete da se pokaje, da traži oproštenje i obnovljenje, i da mu pomogne da nauči da procenjuje svoje postupke. Kada na seminarima iznosimo ovaj koncept, obično nas pitaju, ko određuje vreme sedenja, dete ili roditelj? Odgovor zavisi od konteksta, pogreške i dečijeg doba. Sa mlađom decom roditelji treba da nadgledaju dečiju spremnost da razgovaraju. U slučaju sedmogodišnje Vitni, Džordž se pojavio

86


posle deset minuta da je obiđe. Za neko drugo dete, ovo vreme sedenja može da bude samo pet minuta. Za ostale, možda mnogo duže, u zavisnosti od komplikovanosti situacije i moralne spremnosti deteta.

Kako znate da li je uspelo Ovo vreme sedenja i razmišljanja je efektivno ako dete da odgovor koji potiče iz njegove savesti. Odgovor koji zadovoljava ima dve komponente: šta sam učinio (šta je bilo, i koliko je bilo pogrešno, i zašto, koga je povredilo) i druga šta mogu da učinim da bih to ispravio. Ako vam dete da plitak odgovor dajte mu još vremena za razmišljanje. Sledeći korak je da uradi ono što je potrebno da bi se stvari ispravile. REZIME Vratite se i razmotrite razgovor između Sindi i njene mame. Pronađite gde je majka uzela majmune na sebe. Razmišljajmo sada o tome kako je mogla da preokrene situaciju. „Mama,“ reče Sindi, „hoćeš li da potpišeš moju školsku svesku?“ „Zašto tvoja učiteljica hoće da je potpišem?“ upita majka. Majka pre svega želi da zna razlog, zbog čega roditelji treba da potpišu domaći. Sindina dužnost je da ovo objasni, ukoliko mama već nije dobila pismo od učiteljice ili ličnim kontaktom došla do informacije. Ako mama svojim potpisom pokaže da ona misli da je Sindin domaći zadatak prihvatljiv, onda je mama preuzela deo odgovornosti za ovaj domaći. Kada sarađuju sa učiteljem, onda roditelji ne greše kada ovako urade. Svakako, roditelji treba da se interesuju za rad svoje dece. Trebalo bi da rade uz decu da ih uče da budu uredna, a to se odnosi na svakodnevne obaveze, na oblačenje i sve školske obaveze koje treba da se završe. Kada smo sve ovo razmotrili, kako onda Sindina mama može da joj pomogne da prihvati odgovornost za svoje postupke i stavove? Mama je pogledala zadatak, i dodala. „Sindi, žao mi je ali ne usuđujem se da potpišem ovaj zadatak.“ „Ali ja to moram danas da predam!“ „Razumem ja to. Ti slobodno predaj, ali ja ne mogu da potpišem.“ „Učiteljica mi neće priznati rad bez tvoga potpisa.“ „Sindi, jasno mi je da te ovo stavlja u nezgodnu situaciju ali ti odgovaraš za ovaj domaći koji treba da je uredan i predat na vreme, ne ja. Odvoj koji minut i razmisli o tome šta treba da uradiš.“ Sindi je tačno znala kada je ovaj zadatak trebalo da se preda i koliko dugo joj treba da ga završi. Nije bilo toliko važno zašto zadatak nije bio uredan. Sindi je bila obavezna da se o tome brine, u tome je poenta. Na kraju, Sindina majka je rekla da pristaje da Sindi dobije lošu ocenu. Da je svoju ćerku štitila od posledica njenih postupaka ne bi joj učinila nikakvu uslugu. I samoj sebi je naškodila što je majmuna uzela na sebe. Kada roditelji odbiju da prihvate odgovornost nad majmunom koji u stvari pripada njihovoj deci izbegava se borba za vlašću. To pomaže deci da sama razmišljaju, da izvlače pouke iz raznih situacija u životu i da preuzimaju odgovornost za sopstveno vladanje. Nekada se pitamo kako bi izgledalo društvo danas kada bi svako preuzeo odgovornost za svoje ponašanje. Koliko bi bili prijatniji naši tržni centi i aerodromi, a zatvori prazniji.

87


Možda nećete moći da promenite ceo svet, ali možete da promenite jedan njegov mali ugao u kome se vi nalazite. PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE 1. Kada dete može da uzme odgovornost za svoje specifično ponašanje? 2. Kada majmuni ponašanja skaču sa dečijih leđa na roditeljska? 3. Kako znate da ste nakupili suviše majmuna? 4. Kojim izrazom se odbijaju majmuni i kako to deluje? 5. Čime roditelj osposobljava svoje dete, kada odbija da od njega primi natrag specifičnog majmuna? 6. Šta je preduslov za moralno rasuđivanje? Kako to funkcioniše?

88

11. PODRŽAVANJE I ISPRAVLJANJE Disciplina. Deca joj se odupiru. Neki roditelji je praktikuju, neki ne. Škole žude za njom. Ali šta mu to dođe disciplina? Disciplina je jedan svežanj različitih, neophodnih principa i postupaka koji imaju za cilj da decu stave na pravi put i da ih zadrži na njemu. Neki od ovih principa i postupaka su ohrabrujući i pozitivni. Služe da usmere dečije srce kroz pohvalu dobrog vladanja dok ono procvetava. Drugi su korektivni i ograničavaju. Ovi služe da se dete obučava i vrati u pokornost. Obe strane discipline su potrebne da bi dete posle detinjstva postalo uravnotežena, zrela osoba. Nažalost, ohrabrenje je nešto što mnogi roditelji propuštaju da daju svojoj deci, osobito za prvih pet godina. Roditelji su u to vreme preokupirani raznim drugim stvarima, a zaboravljaju da ohrabruju svoga nežnog mališana. Beskonačna korekcija, na kraju, vas iscrpljuje. Čak kada se i desi nešto lepo majka verovatno misli, „Već je i vreme.“ A mogućnost da se ovo dete promeni, preokrene, možda leži baš u tom retkom izvrsnom trenutku dobrote. Udahnite duboko, nasmešite se i recite svome detetu koje se muči, da je učinilo nešto dobro. Možda ćete ugledati i osvitak novog dana. Bez tog ohrabrenja vaše dete koje je puno nedostataka, ostaje večito obeshrabreno. „Meni ništa ne ide od ruke.“ Možda ga vaše ćutanje u momentima kada je dobar obeshrabruje više nego kada ga danima zasluženo ispravljate. Svako uživa kada ga neko potapše po ramenu. Kada „Bravo“ dolazi od uticajne ličnosti, vredi koliko i novčanica od sto dolara. Jedna stara jevrejska poslovica kaže, „Ljubazne su reči saće meda, slast duši i zdravlje kostima.“ 1 Svakome je milo kada čuje da su njegovi postupci nekoga zadovoljili ili mu pomogli. Ovo je istinito i za našu decu. „Jako si lepo namestio krevet! Mislila sam da je to tata uradio.“ „Hvala ti što si sklonila svoj prljavi veš, iako ti nisam rekla. Ponašaš se kao odrasla.“ Deca se oduševljavaju kada čuju opravdanu pohvalu. Budite sigurni da će se ponašanje koje je primilo pohvalu, ponoviti. To je suština pozitivne, konstruktivno ohrabrujuće discipline. Čak ako morate da počnete sa malim stvarima, nađite nešto uočljivo. Budite kreativni. „Hvala što si bacila onu papirnu maramicu u đubre, umesto da je ostaviš na toaletnom stočiću kao trofej.“ Međutim, nemojte biti isuviše kreativni. Neka pohvala bude iskrena. Ponašanje vašeg deteta će biti uvek u jednoj od dve kategorije: moralnoj i amoralnoj (bez moralne dimenzije). Kada dete uči da vezuje pertle, vozi bicikl, šutira loptu, penje se po konopcu, svira klavir, ili maže zemičku puterom, to su stvari koje nemaju moralnu dimenziju i povezane su sa prirodnim rastom i razvojem, a ne sa dobrim i lošim. To su normalne životne funkcije, a ne pitanja morala. Sa druge strane, u moralno ponašanje spadaju stvari kao što su poslušnost, ljubaznost, poštenje, poštovanje i čast. Ovo spada u moralni razvoj deteta. Roditelji treba uvek da paze da li imaju posla sa moralnim ili amoralnim (moralno neutralnim) ponašanjem. Jasno je da se različito postupa sa svakom od ove dve vrste. Vi ćete ih na različite načine učiti kako da preskaču konopac, a kako da se ponašaju kada uče da vas ne prekidaju u razgovoru. U prvom slučaju usredsređujete se na dečiju prirodnu sposobnost; u drugom je pitanje srca. Nekad će se desiti da učenje veština pređe u moralnu oblast. Kada uči da vozi bicikl, to je veština. Ali, kada ga vozi nesmotreno, ugrožavajući drugo dete, prelazi u moralnu oblast. Kada uči 1


89

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – TREĆI DEO – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – 11. PODRŽAVANJE I ISPRAVLJANJE

da pliva, to je veština. Ali kada namerno gnjura drugu decu, to je svojevoljno ponašanje. Roditelji ne mogu sa ovim da se obračunavaju na isti način. Ako ne zna da pliva, to je nedostatak veštine; ne obazirati se na bezbednost druge dece u vodi je nedostatak karaktera. Za presudno donošenje odluka potrebna je pronicljivost roditelja. Podsticanje moralnog vladanja Pozitivne mere pojačanja uključuju i usmenu podršku, podstrek sa ciljem, pohvale i nagrade. Prvo ćemo se pozabaviti ovim, a kasnije ćemo pogledati koje je oruđe za ispravljanje ili opominjanje, u šta spadaju usmeni ukor, prirodne posledice, izolacija, ograničenja i ukidanje privilegija. Svaka karta u disciplinskom špilu ima svoje zakonito mesto.

Usmena podrška „Džena, hvala ti što si izašla iz bazena da dočekaš baku. Divno je što si pokazala poštovanje.“ „Bili, primetila sam da si pridržao vrata dok je tvoja sestra ulazila s punim rukama. Bio si jako pažljiv.“ Svakodnevno imate mogućnosti da na stotine načina ohrabrite svoje dete. Ako ste juče nešto rekli, nemojte zanemariti danas. „Hvala ti što si stavila svoj tanjir u sudoperu. To je pomoć mami.“ „ Samanta, jutros si baš lepo savila svoju pidžamu!“ Jednostavna izjava, ali silno deluje na vaše dragoceno dete.


Izrečena pohvala nikada nije suvišna. Kada u porodici postoje zdravi odnosi, govorno potvrđivanje nikada nije izlišno. Deca (i odrasli) imaju spremište/rezervoar za afirmaciju. On treba da se napuni rano i da se dopunjava u toku dana. Možda i ne primećujemo, ali naše reči imaju ogroman uticaj na decu. Mi ih oblikujemo i vajamo rečima koje im upućujemo. Postoji verovanje da biljke bolje napreduju ako im govorimo ili pevamo. Ne znamo da li je to istina, dobar je primer i služi za našu svrhu. Ako želimo da imamo divnu, visoku, „biljku-dete“ mi ćemo obilno primenjivati iskrenu verbalnu afirmaciju. Dete koje nema ovu ishranu biće u neku ruku zakržljalo. Evo razmislite: kada vam neko priđe i kaže, recimo, ovako: „Jako cenim tvoj sažaljivi duh,“ zar ne poželite da se još više trudite da bi udvostručili svoje napore i zaslužili još veću pohvalu? Ta osoba vam je dala viziju koja vam se veoma svidela i želite da budite vredni te pohvale. Sa druge strane, primera radi, neko vam priđe i kaže: „Da li si ti uvek tako neosetljiva prema ljudima? Kladim se da tvoja prijateljstva ne traju dugo.“ Kako biste se osećali? Verovatno bi najradije da propadnete u zemlju. U čemu je poenta? Ako pozitivne ili negativne reči imaju takav uticaj na vas kao odraslu osobu, ne zaboravite šta reči – vaše reči – znače vašem nežnom detetu. Tražite razloge da pohvalite svoje dete. Zapazite kako radi nešto dobro. Skoncentrišite se na stavove i ponašanje, radije nego na osobine. Bolje je reći detetu, „Hvala ti što si se setio da kažeš: ‘Molim te’“ nego „Jao, što imaš lepe okice“. Ovaj drugi primer nije pogrešan

90


ali ne podstiče dobro ponašanje. Dete ne može nikako da popravi izgled svojih očiju, ali će sigurno da se trudi da kaže „Molim te!...“ Tražite i male, a ne samo velike stvari. Istina, lakše je uočiti njihov veći trud, ali mnogo puta upravo sitnice ili izgrađuju ili kvare naše odnose. Nekad može puno da doprinese nešto najobičnije: „Hvala što si zatvorio vrata.“ Još jedan način da rečima ohrabrimo dete: „Potrebna mi je tvoja pomoć da očistimo verandu,“ umesto, „Hoću da se to očisti!“ ili „Uradi to i to!“ Druge osobe će se osećati „uzvišenim“ ako u poniznosti od njih tražite pomoć koja vam je neophodna. To im saopštava: „Potrebni ste mi.“ Pokušavajte da povežete reči svoga ohrabrivanja sa dečijim naporima. „Ešli, tako sam ponosna kako si pozdravio gospodina i gospođu Roderik. Bio si tako učtiv. Baš se trudiš.“ „Dženifer, slušam te kako sviraš klavir. Zapazila sam koliko ti ove nedelje ide bolje otkako si počela da vežbaš po pet minuta duže.“ Pohvala u obe ilustracije je vezana za napredak koji je postignut vežbom. Kada povežete svoje ohrabrenje sa specifičnim delom, ohrabrujete dete da produži sa svojim naporima. Čelsi je prišla mami da joj pokaže sliku koju je obojila. Mama joj je dala kompliment zbog urednosti: „Kako je lepo Čelsi što nisi prešla okvir.“ Deca često dele sa roditeljima svoje uspehe, čisto da bi čula pohvalu. Ovakve potvrde ohrabruju njihova srca. Otkrili smo da je najefektivnije kada pohvala dolazi onda kada je dete ne očekuje. Na primer, da je Čelsina mama otišla do stola dok je njena devojčica još uvek bojadisala i primetila kako mala uredno radi, to bi za Čelsi značilo još više. Kada pohvala dolazi neočekivano, toga se seća svaki put kada se ta aktivnost ponovi. Iznenadite svoju decu pohvalom. A onda vaš dodir. Dodirom se puno komunicira. To je jezik za sebe, prateća poruka svemu što kažete. Stavite jednostavno ruku na rame svoga sina i ćerke i recite, „Toliko sam ponosna što si skupila igračke iako ti nisam rekla da to uradiš.“ Nežan dodir po leđima, glavi ili ruci, saopštava nešto što vam dolazi iz srca. Možete reći, gladeći ga po obrazu: „Hvala ti što si imao strpljenja sa svojom sestricom.“ Ta usmena potvrda i fizički dodir nenadmašni su za punjenje dečijeg rezervoara. Ovo može da se odnosi i na supružnike. Jedno upozorenje: pohvala, kao i bilo koja dobra stvar ima granicu. Nemojte preterivati. Ako dete rutinski hvalimo, imaće utisak da je jedina svrha dobrog ponašanja pohvala, a ne vrlina. Pokušaj postaje šupalj i sebičan. Hrišćanski vođa iz prvog veka, apostol Pavle iz Tarsa, opominje da se lepim i umilnim rečima zavode srca bezazlenih. 2 Ovo upozorenje je vrlo umesno. Nezaslužena i uveličana pohvala je lažno ulagivanje i učiniće baš suprotno od onoga što ste očekivali.

Ohrabrujte sa podstrekom da se postigne cilj Roditelji mogu da podstiču dete s određenim ciljem da bi mu pomogli da nauči da vozi bicikl, oboji sliku, popravi ocenu ili nauči da kuca na tastaturi. Sve su ove moralno neutralne aktivnosti, vredne podstreka. Međutim, sve moralno neutralne aktivnosti nisu povezane sa veštinom. Na primer, ako dete jede čips na kauču, to se smatra moralno neutralnim ali nema nikakve veze sa razvitkom sposobnosti. Ezovi su nekada živeli u blizini jezera. Da bi njihova mala deca postala „vodootporna“, učili su ih da plivaju. Da bi Ejmi lakše naučila da pliva, Gari joj je postavio cilj: „Ejmi, ako ovog leta naučiš da plivaš od obale do onog žutog plovka, kupićemo ti masku za ronjenje koju si videla u prodavnici.“ 2

Rimljanima 16,18

91


Tog leta je plivanje bilo njen prioritet. Motivacija joj je bila uvećana podstrekom. Marljivo je učila da pliva do plovka, i dobila svoju fluorescentno-žutu masku. Da nije postigla cilj primila bi pohvalu za pokušaj, a ne i masku. Podsticanje s ciljem se razlikuje od nagrade i podmićivanja. Nagrada i mito su vezani za naviku srca – moralnu odluku – dok se podstrek sa ciljem upotrebljava za aktivnosti koje su bez moralne dimenzije, kao što je obučavanje deteta u vožnji biciklom, bojadisanje slike, popravak ocene ili kucanje na tastaturi. Možda vam se čini da je izlišno da se o ovome govori, ali prepoznatljiva je razlika između ova tri stava (podsticanje s ciljem, nagradom i mitom). Roditelji upotrebljavaju podsticanje s ciljem da bi podstakli aktivnosti koje se odnose na veštine, talente i intelektualne izazove, a ne da isprave ili prilagode vladanje kao što je to slučaj sa nagradom i mitom. Kada upotrebljavamo reč vladanje mislimo na ono što je moralno ispravno i neispravno. Kada govorimo o veštinama i talentima, mislimo na prirodne sposobnosti, za koje se ne vezuje ispravno ili neispravno. Moral nema nikakve veze sa tim što neko uči da pliva. Druga je stvar ako je neko nasilnik u vodi. Bacanje lopte sa namerom da se povredi drugo dete je moralne prirode – odnosno u ovom slučaju nešto nemoralno. Kasnije ćemo govoriti o nagrađivanju i njegovom negativnom obliku, mitu, i kako da ih pravilno i nepravilno koristimo u roditeljstvu. Za sada, samo toliko da pomenemo da podsticaji sa ciljem mogu da budu veliko ohrabrenje za dete kome je potrebno jedno malo oduševljenje da bi preskočilo preponu sumnje. Ali ovi ciljevi imaju granicu. Pazite da njime ne obeshrabrite dete. Ovo se dešava kada roditelj očekuje od deteta više nego što odgovara dečijem uzrastu. Sa četiri godine, Ejmi je naučila da prepliva odgovarajuću razdaljinu, ali nije mogla da prepliva celo jezero. Ne bi uspela da postigne cilj, niti bi imala podsticaj. Ovo bi uništilo njenu želju da prilazi teškim zadacima.

Nagrađivanje ponašanja Verbalno podsticanje će stimulisati dobro ponašanje, ali cilj nagrade je da potvrdi i ojača ispravno ponašanje. „Rajane, pošto si se danas tako dobro ponašao u prodavnici, mama želi da ti pokaže kako to ceni i možeš da kupiš nešto što ti se sviđa.“ Ovo je primer nagrađivanja deteta. Mama je primetila njegovo dobro ponašanje i pokazala da to ceni. To se desilo posle, što odvaja nagradu od mita. Možda se pitate: „Dobro, ali koja je razlika između mita i podstreka sa ciljem?“ Do podmićivanja dolazi kada unapred nudite nešto u zamenu za kasnije dobro vladanje. „Džonatane, ako danas budeš dobar u prodavnici, mama će te častiti nečim lepim. Ali, prvo moraš da budeš dobar.“ To je mito. Da, postigli ste cilj, ali po koju cenu? Do dobrog ponašanja se nije došlo zbog želje da dete bude dobro, već zbog privremenog uživanja. Mito izopačava svaki osećaj vrline. Deca će reagovati na mito, ali će promenjeno ponašanje trajati sve dok mito ima uticaj. Baka Bi uvek podmićuje malog Džonija sa bombonom da bi sedeo u svojoj stolici. Nije nikad razumela zašto on to ne radi sam, bez bombone. Mali Džoni je imao svoju računicu. Vidite, kad nestane zadovoljstva koje pruža mito, ostaje vakum u ponašanju. Ako se ciljevi nude unapred, ne da podstaknu dobro ili loše vladanje, pomoći će deci da postignu razvojne sposobnosti, Još jedna razlika između ova dva je u naknadnoj posledici. Postavljanjem ciljeva postižu se veštine koje traju doživotno. Kada dete jednom nauči da pliva, veže pertle, vozi bicikl ili svira na klaviru, to postaje deo života. Mito je privremeno umirenje koje nema pozitivne trajne efekte.

92


Evo vam zgodnog pravila: decu treba nagrađivati zbog poslušnosti, a ne da budu poslušna zbog nagrade.

Ispravljanje bezazlenog ponašanja U jednom od ranijih poglavlja povukli smo jasnu razliku između dve vrste neispravnog ponašanja: bezazlene detinjastosti i prkosa. Bezazlena detinjastost potiče od nedostatka znanja o onome šta je ispravno. Do bezazlene detinjastosti može da dođe sasvim slučajno. Nije bilo namere da se ne posluša ili da se napravi šteta. S druge strane, prkos je jednostavno pobuna protiv onoga što dete zna da je ispravno. Da vidimo sada šta da činimo u vezi detinjastog ponašanja. Ako je naneta šteta imovini ili osobi nepredviđenim događajem, greškom ili neobaveštenošću, vi treba da ispravite problem. Evo nekih predloga kako da postupite sa dečijim bezazlenim pogreškama.

Opomena Detinjasto ponašanje se najpre ispravlja opominjanjem, usmenim upozorenjem. Opominjanje je odlična reč za obučavanje i dobar pojam. Označava upozorenje. Opomena je dakle upozorenje detetu da nije mudro postupilo i da to može da donese nevolju i njemu i drugima. Brajan je savestan i obično posle vožnje, svoj bicikl ostavlja u garažu. Jednoga dana se žurio da s majkom podeli neke novosti pa je bicikl samo spustio pored ulaznih vrata i uleteo u kuću. Tako je na njega i zaboravio. Kada je otac došao kući zatekao je bicikl na ulazu. Da li je Brajan kriv što je ostavio bicikl napolju? Jeste. Da li je to uradio iz neposlušnosti? Ne, detinjasto se ponašao – ne baš mudro, ali svakako ne ni zlonamerno. Zbog ovog prekršaja koji se retko dešava, otac ga je upozorio da sledeći put ostavi bicikl na bezbedno mesto kad završi sa vožnjom. Ovo upozorenje je ohrabrilo Brajana na savesnost. Ukoliko bi Brajanov otac našao bicikl na ulazu i sledećeg dana, Brajan bi dobio nešto više od upozorenja.

Logične posledice

Neke greške mimoilaze upozorenje i prelaze pravo u posledice. Logično je da se posledice vezuju sa dečijim greškama (logične posledice). Ako dete zloupotrebi privilegiju igranja na kompjuteru, roditelji ne bi trebalo da mu oduzmu bicikl. Imajte takođe ovo na umu kada primenjujete posledice na prkos. Cilj posledica je podsticanje dobrog upravljanja imovinom, privilegijama i ličnim ponašanjem. Imovina. Ako učite dete da pazi na svoje stvari, to će mu pomoći da se odgovorno ponaša i sa stvarima koje pripadaju drugim ljudima. Vratimo se Brajanu i njegovom biciklu. Nekoliko dana posle prvog događaja, Brajan je ostavio bicikl na ulaznim vratima dok je utrčao u kuću da uzme jaknu, Da, on se seća očevog upozorenja, ali, ovo je nešto drugo. On bicikl nije stvarno ostavljao tamo. On je mentalno bio još uvek na biciklu. Njegovo telo se zaustavilo samo na tren. A onda je zazvonio telefon. Bilo je moguće da je njegov drug i zato je zgrabio slušalicu. Džek mu je ispričao kako je u bašti iza kuće našao jednu super zmiju. Bila je to dugačka zmija i isto tako dugačka priča. Sada bi već moglo da se računa da je Brajanov bicikl parkiran. Brajan nije imao nameru da se ogluši o očev savet, ali nije pametno postupio misleći da će se u kući zadržati samo jedan trenutak. Kada je otac stigao kući i naišao na bicikl, nije mu bilo pravo. Nije bilo važno to što je Brajan nameravao da pomeri bicikl, već je bilo važno to što je bicikl tamo

93


gde mu nije mesto. Zato je prešao na posledice: oduzeo je Brajanu bicikl na par dana. Brajan je kroz ovo naučio da ako hoće da ima bicikl, mora o njemu i da vodi računa. Uz objašnjenje uvek ide obuka o nadzoru. Kako vaše dete raste tako i objašnjenja treba da su sažetija. Kada je Brajan napunio devet godina već je znao da bi neko mogao da ukrade njegov bicikl, ili će početi da rđa ako ga bude ostavljao napolju. Otac ne mora o tome da ide u sitnice. „Brajane, ti u svojoj žurbi zaboravljaš da može neko da ti ukrade bicikl ili će da se upropasti ako ga ostaviš napolju. Pomoći ću ti da ovo zapamtiš, oduzeću ti ga na dva dana.“ Gotovo. Privilegije. I posledice mogu da pomognu deci da osećaju odgovornost kada im se da privilegija. Na primer, Šeril je upitala da li sme da hrani kreje kikirikijem. Mama joj je dala odobrenje, ali joj je i naredila da ljušti kikiriki na travi, a ne na popločanom delu kao pre neki dan. Kada je mama ugledala Šeril kako gazi po ljuskama na popločanom delu, primenila je posledice. Zbog toga što Šeril nije pokazala odgovornost prema dobijenim uputstvima, majka joj je oduzela privilegiju da hrani kreje na dve nedelje. Šeril je takođe morala da počisti đubre. Za malu decu privilegije mogu da budu jednostavne stvari kao što je donošenje pošte iz sandučeta, sipanje čiste vode u kucinu činiju ili pakovanje kolačića za stariji par koji živi preko puta. Kada već jednom shvate da takve privilegije mogu da im budu oduzete, deci je veliko zadovoljstvo da dokažu da su vredna toga i da se na njih možemo osloniti. Lična odgovornost. Ako dete slučajno i nezlonamerno ošteti tuđu imovinu ipak treba lično da odgovara. Sećate li se primera sa igranjem žmurke? Iako Nejt nije namerno srušio lampu, on je ipak bio odgovoran za grešku. Šteta je pričinjena, iako nenamerno. Cilj je roditeljstva da dete prihvati odgovornost za moralno ponašanje. Roditelji u neku ruku „instaliraju“ savest. Čak i ako se nešto slučajno desi, deca moraju da se uče da priznaju da su kriva. Posledice koje su pale na Nejta (dodatne dužnosti da bi se skupio novac) nisu bile kazna, već pouka u ovom procesu. Ispravljanje prkosnog ponašanja Malo ima oblasti u roditeljstvu koje više privlače „vruće debate“ ili sporove od ove – ispravljanje prkosnog ponašanja. Neki roditelji teško prihvataju ideju da njihova deca mogu namerno da učine bilo šta loše. Pretpostavljaju da ako se dete loše ponaša, da je to zato što su oni kao roditelji podbacili u shvatanju dečijih potreba, ili je takvo ponašanje normalan deo dečijeg razvitka i da će to na kraju samo od sebe proći. Dokazi navode da deca nemaju samo kapacitet da čine štetu, već da redovno odlučuju da to rade. „Deni, ne diraj to! Vrelo je!“ Jedan, dva, tri. „Aaaaaa!“ Hotimična neposlušnost se mora korigovati. Ne samo da je Deni pretrpeo prirodne posledice svoga prkosa, nego je trebalo da roditelji primene dodatne kaznene mere koje bi bile podesne da isprave njegovu malu revoluciju. Svako buntovničko ponašanje treba korigovati, ali kao što smo pomenuli u jednom prethodnom poglavlju, roditelji ne bi trebalo da ispravljaju svaki bunt na isti način, ili istim posledicama. S obzirom da opseg prekršaja ide od neredovnih i malih do ozbiljnih, ponovljenih prkosa, ispravljanje bi trebalo da izražava stepen prekršaja. Uopšteno govoreći dečiji prkos može da se svrsta u jednu od tri kategorije: • ozbiljni prekršaji koji povlače punu težinu zakona; • prekršaji zbog kojih treba nešto učiniti, a da bude više nego verbalni ukor; • manji prekršaji za koje je dovoljna samo verbalna opomena.

94


U ranim godinama prvi stepen se upotrebljava više nego drugi i treći. Roditelji u ovo vreme postavljaju glavne granice prihvatljivog ponašanja. One su jednostavne i apsolutne. Kako dete sazreva, lakše shvata šta je pravilno, a šta pogrešno i onda se (uglavnom) upotrebljavaju blaže mere.

Prvi stepen: zločin i kazna Najviši stepen prekršaja se odnosi na najgore vrste neposlušnosti: otvoreni prkos, namerna povreda, zlonamerno oštećenje tuđe imovine. Verovali ili ne, sva deca (i odrasli) su sposobna za ovu vrstu nedela. Primera ima svuda oko nas: reč „NE“ u prodavnici igračaka, namerno guranje novog klinca sa klackalice, raskomadana Barbika na podu sobe. Ovaj stepen prekršaja poziva roditelje da primene čitavu seriju popravnih mera: prirodne i logične posledice, gubitak privilegija, izolacija, vreme sedenja – a za neke i „malo po turu“. Ovo su razni metodi koji se upotrebljavaju na prvom stepenu. Batine. Pre nego što krenemo dalje želimo da se pozabavimo pitanjem batina. Ako je popravna disciplina najviše zapaljiva tačka roditeljstva, batine su vrhunac. Stručnjaci za odgoj dece su poslednjih nekoliko godina dosta govorili o batinama – neki su bili za, drugi protiv. Protivnici batina smatraju da je bilo koji oblik batina zlostavljanje. Međutim, bilo koji oblik discipline koji ide u krajnost ili je upotrebljen u ljutnji, potencijalno je zlostavljanje. U pravim (ili bolje rečeno pogrešnim) okolnostima izolacija može da se računa kao zlostavljanje. Ako osujećena majka počne da vrišti i viče na dete, to se može shvatiti kao zlostavljanje deteta. Ne varajte se: pre nego što uspete da kontrolišete svoje dete, morate prvo da kontrolišete sebe. Protivnici izjednačuju batine sa udaranjem, nasiljem, agresijom, napadanjem, premlaćivanjem i šibanjem. Da li se računa da majka zlostavlja trogodišnje dete ako ga lupi po turu zato što je trčalo prema prometnoj ulici? Ako su batine zlostavljanje, onda je i uzimanje hrane proždrljivost. Neki koji jedu jesu proždrljivci, ali ne svi. Neki koji tuku decu jesu zlostavljači, ali ne svi. Statistika govori da većina roditelja u Americi (70 do 90 odsto, zavisi čiju reportažu čitate) smatra batine dozvoljenim oblikom ispravljanja. Statistika koja podupire batine ne dokazuje da je ta praksa dobra ili zla, ali odražava osećanje većine i duboko usađeno verovanje u narodu da je to dobra mera. Kako biti mudar roditelj se neće osvrtati na batine kao disciplinsku metodu. Ova odluka ne treba da se tumači kao preporuka da treba ili ne treba tući. To je jednostavno priznanje kompleksnosti koja se odnosi na ovaj metod. Podsećamo roditelje koji se odlučuju za batine da bi trebalo da shvate da one nisu „rešenje za sve“ i da to ne bi trebalo da rade u izlivu besa ili sa namerom da se svete detetu. Batine su privatna stvar između roditelja i deteta i trebalo bi ih koristiti sa ljubavlju i umerenošću. 3 Koji god oblik korekcije uzimali, znaćete da je pomoglo kada vaše dete omekša i po završetku ono zatraži vašu blizinu. Ovo je u stvari jedan od znakova da se stvarno pokajalo. Zdrav je znak ako dete želi da budete ponovo u dobrim odnosima; srce mu je očišćeno i traži da obnovi prijateljstvo sa uvređenom stranom. Obično je to jedan od roditelja. Prirodne posledice. Ponekad sam prkos donosi posledice. Na primer, Melisi je majka objasnila da treba da prestane da trči po trotoaru zbog opasnih pukotina u betonu. Melisa se nije obazirala na Za one koji traže još saveta o pravilnoj upotrebi batina kao disciplinskoj meri, razmislite o tome da se upišete na kurs predavanja koji se zove Vaspitavanje dece na Božiji način, Predavanja se održavaju u lokalnim crkvama skoro svih denominacija u mnogim mestima širom zemlje (ovde se misli na SAD). 3

95


mamina uputstva pa je zadobila ogrebena i ugruvana kolena. Tako je Melisina mama momentalno dobila oruđe za pouku. Ovo nazivamo „prirodne posledice“. Prirodne posledice mogu da budu jako efektivne kod ispravljanja prkosnog ponašanja, ali ujedno pomažu detetu da prihvati odgovornost u raspoređivanju svog vremena. Na primer, vaše dete voli da ide u zabavište, ali nikad se ne spremi na vreme. Ovim se u vašoj kući svako jutro povećava nivo stresa do krova, a vi morate da jurite sa njim u zabavište. Evo šta mi preporučujemo. Ako zabavište počinje u devet ujutro i potrebno vam je deset minuta da stignete, nemojte detetu reći: „Ako nisi spreman do osam i pedeset danas nećeš ići u zabavište.“ Ovaj rok bi samo još više uticao na vas, jer bi došlo do napetosti – hoće li biti gotov ili ne. Postavite mu rok za osam i trideset. Ako dotle nije spreman, gubi privilegiju da ide u zabavište. Sa ovim rokom vi niste pod pritiskom pitajući se da li će se dete spremiti na vreme. Opomenite ga u osam i dvadeset pet da mu je ostalo još pet minuta, a ako ono odluči da se pojavi u osam i trideset pet, gubi privilegiju. Ne popuštajte sa svojim rokom čak ako je gotovo u osam i trideset jedan, jer deca brzo razviju prezrenje prema popustljivom autoritetu. Deca bi trebalo da nauče da su neke stvari u životu precizne. Izuzetak je, naravno, ako je dete uvek spremno na vreme, a samo jednom zakasni. U ovom slučaju ne bi bilo ispravno da mu se uskrati privilegija. Logične posledice. Ako nema prirodnih posledica za neki nestašluk, roditelji mogu da primene logične posledice. Definicijom logične posledice podrazumevamo oblik ispravljanja koji je logično povezan sa nekom pogrešnom radnjom. Na primer, ako vaše dete zloupotrebljava igranje na kompjuteru, nemojte uskratiti privilegiju gledanja televizora ili vožnje biciklom. Ovakve restrikcije se ne povezuju logično sa njegovom neposlušnošću u vezi kompjutera. Logična alternativa bi bila isključivanje kompjutera za par dana. Gubitak privilegija na tastaturi doprinosi brzom shvatanju pouke. Na kraju, još jedan savet u vezi upotrebe prirodnih i logičnih posledica. Neka dete bude kažnjeno, a ne roditelj. Ako mu uskratite TV privilegije u vreme kada vi obično čitate u drugoj sobi, koga ste u stvari kaznili? Izbegavajte da kažnjavate nedužne dok u isto vreme ispravljate krivce. Ostali članovi porodice ne treba da budu žrtve dok dete izdržava kaznu. Izolacija. Izolacija je još jedna disciplinska mera. Uspeva, jer su deca društvena bića. Izolacija znači privremeno oduzimanje privilegije društvenog kontakta. Na primer, ako jedno dete neprestano smeta u zajedničkoj igri, jedna mogućnost je da se udalji od grupe da se igra samo ili da se uopšte ne igra. Može se poslati u svoju sobu da razmisli o svom nedruštvenom ponašanju. Upravo bol tog odvajanja ostvaruje cilj. U nekim slučajevima igranje ne mora da prestane, ali može da se ukine privilegija igranja sa drugima. Izolacija treba da se sačuva za ozbiljnije prekršaje da bi se privukla pažnja. Pa ipak, ovo nije lek za sve u disciplini. Kao i drugo oruđe za disciplinovanje koje se nalazi u roditeljskoj torbi može da bude vrlo efektivno ako se pravilno upotrebljava – a neefektivno ako se zloupotrebljava. Izolacija kao logična posledica može da se započne čak i sa detetom od devet meseci, i može se upotrebljavati u predadolescentskim godinama.

Drugi stepen: Dalje od usmenog opominjanja Prekršaji na drugom stepenu nisu toliko ozbiljni da bi od roditelja zahtevali punosnažnu intervenciju, ali zahtevaju više od verbalne opomene. U drugi stepen prekršaja spadaju novi nestašluci koji postaju sve češći, stare navike koje se ponovo javljaju, ili jučerašnje opomene koje nisu još prihvaćene.

96


Ima raznih mogućih posledica koje roditelj može da primeni na drugom stepenu, ali sedenje i razmišljanje je jedna od onih koje stvarno pomažu. (U desetom poglavlju smo o ovome opširnije diskutovali.) Vreme ovako provedeno služi u tri svrhe. Prvo, to je preventivna strategija koja služi da kontroliše fizičku ili emocionalnu energiju. To je za one slučajeve kada je detetu potrebno da se zaustavi, sedne i savlada sebe. Sedenje se može koristiti i kao strategija održavanja koja detetu pomaže da preusmeri svoje misli, povrati samokontrolu nad tekućim ili nadolazećim lošim ponašanjem i da prihvati mudriji način ophođenja. Treće, sedenje i razmišljanje se može upotrebiti kao popravna strategija koja pomaže roditelju da dovede dete do temeljitijeg shvatanja njegovih postupaka kako bi došlo do pravog pokajanja. Evo jednog primera kako sedenje i razmišljanje može da se upotrebi da bi se ispravio prestup drugog stepena. Beki, Brajan i Nejtan su šutirali loptu u bašti. Majka je prišla i upozorila ih je da paze da ne šutiraju loptu u deo bašte gde je upravo zasađeno novo cveće. Dok je posmatrala kroz kuhinjski prozor, mama je primetila da Beki nije bila pažljiva, jer joj je lopta više puta odlazila do ivice leje, pre nego što bi uspela da je zaustavi. Da Beki ne bi zapala u ozbiljnu nevolju, mama joj je rekla da sedne na obližnju stolicu i tu ostane pet minuta. Ovo nije bila kazna, već kratak prekid-tajmaut, da bi se smirila i pribrala i da bi se sprečila veća šteta. Bekino nepažljivo šutiranje je bilo prkos, jer se oglušivala na mamino upozorenje. Iako lopta u stvari nije stigla u leju sa novim sadnicama, bilo je očevidno da Beki ne pazi. Za njen prestup je bilo potrebno više od upozorenja (koga se nije držala), a manje od prvostepene posledice. Vreme sedenja i razmišljanja pomaže detetu da prestane sa onim što radi i porazmisli o tome. Kaže mu se da sedne, ne za kaznu, već da počne da kontroliše svoje misli i dela i da porazmisli o tome šta dalje dok ne dođe do većih posledica. Ovo ima za cilj da podstakne dete da se upita, „Da li ja stvarno želim da nastavim u ovom smeru?“ Ako se pokaže da dete ispoljava prkos i posle vremena provedenog u sedenju i razmišljanju, automatski sebe dovodi do posledica prvog stepena. Vreme sedenja i razmišljanja nije isto što i tajmaut, koji se kod nas često koristi. Ako se isti prestup ponavlja, tajmaut nije efektivna posledica. Suprotno opštem mišljenju, tajmaut kao primarni metod kažnjavanja najmanje je efikasan. Evo zašto. Za vreme isključenja u kaznenoj zoni, dete jedva da povezuje sedenje na stolici sa prestupom zbog koga je kažnjeno. Ovo je zbog toga što se više ističe koliko se roditelj nervirao u datoj situaciji, a manje dečiji prestup. Zato će dete pre da poveže tajmaut sa frustracijom roditelja nego sa svojim prestupom. Dete neće sedeti i razmišljati o korisnosti poštenog života, niti će se busati u prsa i govoriti, „Kako sam ja nevaljalo dete.“ Ono tamo sedi i čeka da se mama malo „ohladi“. Ovo nije nimalo uticalo na njegovo buduće ponašanje.

Treći stepen: Usmeno opominjanje Treći stepen je najblaži oblik ispravljanja. To je jednako maloj ispravci volana dok vozite srednjom trakom autoputa. Što se tiče odgoja dece, treći stepen je obično u obliku izgovorene opomene. Kada dete učini mali prekršaj koji dosada nije učinilo, opomena je dovoljna. Ne bi bilo fer i delovalo bi razdražujuće da se dete kazni za jedan prekršaj, ako se obično dobro vlada. Opomena je u ovom kontekstu pravilna.

97


Usmena opomena treba da bude u obliku strogih reči kojima se detetu napominje da mu je vladanje pogrešno i da se ne sme ponoviti. Ovo je pravo vreme da se objasni u četiri oka i od srca srcu zašto je prekršaj pogreška. Možda će vaše dete želeti da postavlja pitanja. Ne zaboravite, ono pokušava da to sve uklopi u svoje poimanje dobrog i lošeg. Možda će postaviti i velika prodorna pitanja, otkrivati i nedoslednosti u stvarima koje ste mu rekli. Odvojite vreme za dijalog i pomozite svome detetu da razume ono što i samo potajno želi: da vas zadovolji. Ako i posle opomene dete ponovi prestup, pređite na viši stepen. REZIME Ohrabrenje i ispravljanje su dve strane iste medalje. Obe treba da budu ublažene ljubavlju, strpljenjem, i roditeljskom odlučnošću. A najvažnije, obe zahtevaju doslednost u primeni. Što je disciplina doslednija, dete je srećnije. Dete koje prima doslednu podršku kod kuće, biće štaviše bolji đak u školi. Brže će da shvata i bolje uči, jer ima veću sposobnost da se uklapa i moralno prosuđuje. Trudite se da budete dosledni u svom roditeljstvu!

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE Opišite razliku između moralnog i amoralnog ponašanja. Navedite tri načina iz ovog poglavlja kako može da se podstiče ponašanje. Objasnite razliku između detinjaste neodgovornosti i prkosa. Koja je razlika između podsticanja sa ciljem i podmićivanja? Kada i na koji način je prihvatljivo da se dete nagradi za dobro ponašanje? Kada se ispravlja nepromišljeno ponašanje, koja tri stepena nedela treba uzeti u obzir? Koje su tri svrhe sedenja i razmišljanja?

98

12. OPŠTA PITANJA DISCIPLINE Ima dana kada vam se sve nagomila. Od ranog jutra, čim se dete probudi počne da cmizdri, a onda sve krene nizbrdo. Prvo borba oko obuvanja cipela, onda ljutiti ispadi zbog toga što su se vrata od ormana zaglavila. I tako redom, kao da je dan predodređen za muke i tragedije. Rano detinjstvo donosi vagone neprimernog ponašanja. Većina roditelja uglavnom ima poneko lično iskustvo sa cmizdrenjem, borbom za prevlast, napadima besa, laganjem, krađom i prevarama. Shvatite ovo od početka: Deca pribegavaju ovakvom vladanju ako otkriju da time uspevaju u ostvarivanju neposrednog cilja. Ako dete, na primer, proba sa napadima besa i vi ga zaustavite u tome, ono će pronaći druge načine za postizanje svojih ciljeva. Ali ako dete počne da se rita i roditelj popusti, taktika napada besa se pojačava i opet će se ponoviti. Roditelj obično napušta mesto prekršaja jednostavno misleći da ima temperamentno dete, a ne shvata da je baš njegova krivica što je dete dobilo tu naviku, jer napadi besa nisu zaustavljani na vreme. Svi mi nešto želimo. Svakoga dana ima stvari koje želimo da postignemo, bilo da je to povišica plate, pohvala od nekoga ili nekoliko trenutaka provedenih bez uznemiravanja. Svi mi imamo drugačiju taktiku u postizanju onoga što želimo. Upotrebljavali smo razne metode u životu i prihvatali ono što nam se činilo korisnim, a ostalo odbacivali. Ovaj proces procenjivanja se uglavnom dešava u detinjstvu. Vi kao roditelj treba da prepoznate svoju moć koju imate nad onim taktikama koje će vaše dete da zadrži u svom tobolcu. Ohrabrujte pozitivne načine za ispunjavanjem želja; obeshrabrujte negativne. Pažljivo ćemo razmotriti neke od izazovnijih, negativnih manevara na koje treba da obratite pažnju. Cmizdrenje Naredili ste svom četvorogodišnjem detetu da namesti krevet ali ono neće. Cele nedelje, svako jutro, slušate visokotonsko cičanje dok se protivi vašim zahtevima. „Ne mogu.“ „Suviše je teško.“ „Ne volim to.“ „Nije lepo.“ Kada to ne bi bila neposlušnost, bilo bi skoro komično. Evo dobre vesti u vezi cmizdrenja: može se kontrolisati. To nije znak nekog duboko-usađenog emocionalnog problema. To je naučena taktika. Postoji dobar razlog zašto deca cmizdre – to pali. Stalno cmizdrenje iscrpljuje i najbolju majku. Mama može da postane toliko osujećena da na kraju popusti i sama namesti krevet, ali ipak ne toliko osujećena da bi ispravila detetovo vladanje. Ima nade za roditelje čija deca cmizdre. Upoznali smo vas sa „Dobro, mama!“ i „Dobro, tata!“ alatkom iz ranijeg poglavlja. Pokazalo se da ova mala naprava vrlo uspešno uklanja cmizdrenje. Na primer, kada majka čuje cmizdrenje može ovako da kaže: „Nejtane, hajde da zaustavimo tvoje cmizdretve. Kaži mi: „Dobro, mama, nema cmizdrenja.“ Dete odgovara, „Dobro, mama, nema cmizdrenja.“ Dete čuje samo sebe kako ovo izgovara i pristaje da prestane da cmizdri. A kada deca čuju sebe da na nešto pristaju, to obično neće prekršiti. Stvarno je vrlo jednostavno. Ponekad je detetu potreban kratak period da se navikne da pravilno komunicira. Možda će biti potrebno da vašem detetu kažete da sačeka par minuta, a onda ponovo zamoli mamu za čašu vode. Ovih nekoliko momenata pružaju detetu mogućnost da preispita posledice cmizdrenja i započne iz početka na pravilan i dostojanstven način.

99

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – TREĆI DEO – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – 12. OPŠTA PITANJA DISCIPLINE

Napadi besa Trebalo bi da je većina dece od tri do sedam godina već prevazišla fazu ovih napada. Međutim ako su roditelji ovo nenamerno podupirali, biće u punom jeku. Ne može se očekivati da će dete dostići zrelost u emocionalnom vladanju brže nego u drugim oblastima razvoja. Mnogo je važnije kako ono kontroliše i izražava svoje emocije nego sama činjenica što to radi. Ovo prvo je stanje koje je naučilo, a drugo je prirodno stanje. Osećanja se mogu izražavati na pravilan i na pogrešan način. Napad besa je pogrešan način. Sklonost napadima besa je normalna faza u razvitku. Međutim, mi ne kažemo da to i mora da bude. Postoji samo jedna stvar koja ih izaziva, a to je razočaranje. Napad besa koji se javlja kod dece ili odraslih je odbrambeni mehanizam koji se javlja zbog toga što dete nije naučilo da na pravilan način upravlja svojim razočaranjem. Kada se u budućnosti ova emocija bude više kontrolisala, napadi besa će se smanjiti. U međuvremenu, morate na ovome da radite. Evo nekih predloga: 1. Obratite pažnju kada i gde počinje da dobija napad. Da li je to samo na javnim mestima, upravo pred obrok ili posle obroka, ili kada je umorno i kada mu je potreban kratak san. Ako već postoji ustaljeni šablon, ovo će vam pomoći da sprečite bes pre nego što se pojavi. 2. Koliko god da je teško, nemojte odvraćati dete od njegove razgoropađenosti. Samim tim, ne shvatajući, vi podstičete ovakvo ponašanje, jer ga nagrađujete pažnjom i blagim rečima. Da bi napad besa uspeo potrebni su saosećajni posmatrači. Razgovor mu obezbeđuje tu publiku. Preklinjati dete dok je razgoropađeno je isto što i popustiti zahtevima terorista. 3. Upotrebite izolaciju protiv napada besa. Ostavite dete u njegovoj sobi, ili da sedi na kauču dok se ne smiri. To može da potraje deset minuta, a i više. Šta raditi sa detetom koje za ovo vreme razara svoju sobu? Da budemo iskreni, ako dete između tri i sedam godina za vreme korekcije lomi po svojoj sobi, ono ispoljava potpuni prezir na pravo roditelja da vode njegov mali život. Ovo može da se ispravi, ali za to treba vremena. 4. Neki roditelji su otkrili da u ovakvim slučajevima pomaže ako dete fizički drže. Sedite pored njega i držite ga sve dok ne osetite da se njegove ruke i noge kojima mlatara ne potčinjavaju vašoj volji. Ne popuštajte. Kada se dete preda, napad je završen, a vi ćete imati mirnije dete. 5. Na kraju vaših uputstava nemojte dodavati pitanje: „U redu?“ „Džoni, sada ćemo izaći iz prodavnice, u redu?“ Ovo je poziv na nevolju. Šta ako Džoni misli da nije u redu? Pokušajte ovako: „Džoni, uskoro izlazimo iz prodavnice. Hoću da čujem, „Dobro, mama!“ Dete neće reći „Dobro, mama,“ a zatim pobesneti. 6. Ne žurite sa udovoljavanjem. Ovo mora da postane stvarnost u životu vašeg deteta. Ono jednostavno ne može da ima sve što poželi i kada poželi. Ako pri obučavanju odmah udovoljavate njegovim prohtevima, to će povećati detetovu zabrinutost ako se obrazac ne ponavlja. Napadi frustracije Napadi frustracije nisu isto što i napadi besa. Napadi frustracije se događaju kada dete ne može fizički da ispuni zadatak koji njegov um potpuno razume. Na primer, kada je Marta pokušala da poređa svoje lutke u krug, jedna bi uvek padala. Ona je svojim razumom tačno znala šta hoće, ali fizički nije mogla to da ostvari. Osnova ovih napada je frustracija, a ne bunt. Prirodno je da želite da pomognete svome detetu kada počne da se nervira. Kada vidite da je uznemireno i žurite da mu pomognete, nemojte da uskačete prebrzo. Time samo možete podpiriti bes i pomoći mu da odustane. 100


Budite spremni da pomognete, ali najpre insistirajte na tome da vas dete zamoli za pomoć. Jednostavna izjava, kao na primer, „Mama će ti pomoći ako želiš, ali me prvo zamoli,“ stavlja teret rešavanja problema na dete. Ovo je vrlina koju treba da razvije, jer će kasnije u životu morati da zna kako da rešava probleme zajedno sa drugima. Ako osetite da se frustracija uvećava i nema nade da se za sada može razrešiti, onda je prekinite. Sudari volja Sudari volja se dešavaju kada roditelji ne ispoljavaju svoj autoritet na mudar način, to jest dozvoljavaju sebi da se u naizgled malom konfliktu stave u situaciju „moram da pobedim“. U početku će biti konflikta između deteta i roditelja, u kojima odlučnost roditelja mora da pobedi, ali morate da se odlučite na kom ste brdu voljni da umrete. Mudri roditelji su bolji od moćnih roditelja.


Mudri roditelji su bolji od moćnih roditelja. Dostojanstvena predaja

Stigao je čas. Vaš sin Stivi, daleko od toga da je društven, našao je priliku da osramoti celu porodicu jer nije hteo da zahvali za rođendanski poklon koji je upravo primio od tetke Di. Sigurni ste da je dovoljno da ga samo podsetite, pa će situacija biti rešena, ali grešite. Mali Stivi samo blene u vas. Da biste se izvukli, ovaj put strožije govorite Stiviju da gleda u tetku Di i zahvali joj. Stivi samo gleda u pod. Šta sad? Ukoliko niste počeli da mu govorite kineski Stivi vas je sasvim dobro razumeo. Budite sasvim sigurni, ovo je sudar volja. Ima načina da se preduhitre ovakvi sudari volja i održi vaš autoritet. Posle druge opomene morate da se izvinite umesto deteta. „Tetka Di, izvini što Stivi nije pravilno postupio. Upravo radimo na ovom aspektu njegovog karaktera.“ Posle toga, trebalo bi da naredite tvrdoglavom Stiviju da u svojoj sobi zasluženo provede izvesno vreme u razmišljanju. I gotova stvar! Prekinut je sudar volja i sačuvali ste svoj autoritet. Stivi može da se pridruži društvu kada bude spreman da se ponaša kako priliči (i zahvali tetki Di). Deci bi trebalo dozvoliti da se predaju sa dostojanstvom. Dete će često da prkosi roditelju ako roditelj izbor predaje učini nepodnošljivim, to jest, dete će nastaviti sa lošim ponašanjem ako mu roditelj ne dozvoli da se dostojanstveno preda. Dok se Stivijeva mama borila licem u lice sa njim, njeno direktno insisitiranje je učinilo predaju njenom autoritetu pred drugim ljudim teškom, ako ne i nemogućom. Situacija bi bila drugačija da se majka udaljila od stola posle prve usmene opomene da sipa kafu, jer bi Stivi najverovatnije izrazio zahvalnost svojoj tetki. Majčino prisustvo je u stvari produžilo konflikt. Da se mama udaljila, dala bi priliku Stiviju da se preda dostojanstveno, umesto da se ona suočava sa prkosom. Ako se Stivi ipak odluči da ostane pri svome, onda bi najbolji izbor bilo njegovo udaljavanje. Mudri roditelji su bolji od moćnih roditelja.

101


Nepoštenje Obe krajnosti roditeljstva – strogost i popustljivost dovode do toga da deca lažu. Roditelji koji podižu decu uz prestrogu discilinu u kojoj su batine rešenje za sve, uvideće da njihova deca laganjem pokušavaju da izbegnu neizbežnu kaznu. U porodicama gde su deca odgojena da budu u centru pažnje i imaju isto toliko pravo glasa kao i roditelji, otkrivaju da je nepoštenje vrlo korisno. Ova deca ne traže načine kako da izbegnu kaznu (jer se kažnjavanje retko dešava) nego načine kako da se još više osile i manipulišu onima koji kvare njihove planove. U svom nepoštenju oni procenjuju i pokušavaju da prevare druge u nadi da će sami dobiti prednost. Međutim laganje nije jedini vid nepoštenja. Pogledaćemo tri podvrste nepoštenja: laganje, krađa i prevara.

Laganje – najveći prestup u porodici Nepoštenje je, kao što smo rekli, više nego samo laganje. Pa ipak laganje je verovatno najčešća manifestacija nepoštenja. Obmana u porodici slabi lanac poverenja kojim je povezan svaki član. Oslabite jednu kariku i oslabili ste ih sve. Šta bi trebalo da uradite kada vaše dete slaže? Kada procenjujete kako da ispravite laganje uzmite u obzir starost deteta, njegov motiv za laganje i prirodu njegovog ponašanja. Uzmite u obzir starost deteta. Laži petogodišnjeg deteta se razlikuju od laži desetogodišnjaka. Što je dete mlađe to je njegovo moralno razumevanje pliće. Dete od pet godina ne razume koliko njegovo laganje utiče na odnose sa mamom, tatom ili drugom decom. Starije dete je mnogo naprednije u svom razumevanju bliskih odnosa. Što je dete starije, to se prema lažima treba ozbiljnije postaviti. Laganje kod starijeg deteta može da bude znak ozbiljnog problema. Možda ukazuje na sve veći prezir prema vama i prema drugim ljudima oko njega. Ako sa lakoćom laže vas, kako se tek ponaša kada vi niste tu? Ponekad, kažnjavanje u ovakvim slučajevima čini da je detetu žao zato što je slagalo, ali retko dovodi do pravog pokajanja. Da bi ispravili ovakvo ponašanje roditelji moraju uporno da rade na međusobnim odnosima. Uzmite u obzir detetovu pobudu. Mnogo puta roditelji nesvesno postaju uzrok dečijih laži. Napravili smo spisak devet osnovnih razloga za laganje. Ne pokušavamo da nađemo izgovor za vrdanje, već želimo da vam pomognemo da razumete zašto vaše dete to čini. Deca nekad lažu: • • • • • • • • •

da privuku pažnju na sebe; da preuzmu kontrolu nad nečim ili nekim; da se osvete; da izbegnu odgovornost; da budu prihvaćena; da prave protivtežu roditeljskoj nepravičnosti; zbog roditeljskog primera; da dođu do nečega (privilegije, aktivnosti ili mogućnosti); da izbegnu gubitak nečega (privilegije, aktivnosti ili mogućnosti)

102


Ako dete laže da bi se osvetilo, to je zbog toga što oseća da mu je naneta nepravda i da se „nadležni organi“ nisu adekvatno suprotstavili toj nepravdi. Potrebno mu je da nauči da dozvoli mami ili tati da oni u ovoj situaciji odrede šta je fer, a šta nije. Ako vam se čini da dete laže da biste ga prihvatili (ili da ga ne odbacite) preispitajte svoje metode odgajanja. Da li ste metu „učini mamu srećnom“ postavili suviše visoko tako da vaše dete ne može da je dosegne? Da li čujete sebe kako ga hvalite rečima „Dobar dečko,“ umesto „To si dobro uradio“? Ako jeste dobar dečak – ako tvrdite da je njegovo celo biće vredno pažnje – kada se dobro ponaša, šta kada je nevaljao? Nije ni čudo što ne želi da prizna da je pogrešio. Prođite kroz ovih devet motiva i dodajte ako se setite još nečega; iskreno prosudite da li ste možda vi indirektno prouzrokovali nepoštenje svoga deteta. Ovo će vam pomoći da započnete sa ispravljanjem ovog pogrešnog ponašanja. Uzmite u obzir prirodu ponašanja. Postoji razlika između deteta koje laže iz navike i onog koje laže u momentu slabosti. Ono koje se karakteriše kao lažov možda objavljuje svoje mišljenje da mu prijateljstva malo znače. Takvo dete se bavi samo svojim interesima i nije sposobno da se pravilno odnosi prema drugima. Za njega je laganje način života, tako da se ne isplati biti pošten. Druga deca lažu da bi se lakše ophodila sa roditeljima koji ih zlostavljaju. I ovo postaje način života, ali samo radi opstanka. Dete koje ne možemo okarakterisati da je lažov, ne možemo ni kazniti istom kaznom kao ono koje to jeste. Ipak, oba deteta treba da čuju koliko je važno poštenje, poverenje i privrženost porodici. Roditelj mora da primeni posledicu koja odgovara učestalosti prekršaja. Setite se načela zamene umesto potiskivanja, o čemu je bilo reči u sedmom poglavlju. Ako pokušavate da potisnete laganje postigli ste samo pola rezultata. Usađivanje osećanja za poštenim ponašanjem je druga polovina. Ne zaboravite da uzdižete vrlinu nad porokom.

Krađa Kada je u pitanju krađa postupajte prema ozbiljnosti postupka. Drugačije ćete kazniti dete ako ukrade keks iz kutije, a drugačije ako iz očevog novčanika ukrade novčanicu od sto dolara. Kazna treba da odgovara zločinu. Možda ste se setili nekog svog nepromišljenog postupka u nezrelim godinama kada ste imali neodoljivu želju da paket žvaka, parfem ili hemijska olovka padnu u vaše ruke; nešto što je stiglo kući iz prodavnice, a nije bilo vaše. Možda je to pripadalo komšijama, a možda je došlo iz maminog zamrzivača gde ostavlja zalihe kolača. Kada se ovo desi vašem detetu, razmotrite kontekst njegove krađe. Dvoje dece mogu da ukradu stvar slične vrednosti, ali za jedno od njih to može da bude mnogo ozbiljniji prestup nego za drugo. Jedno je ukrasti keks od mame, a drugo je ukrasti keks iz prodavnice. Kada se ukrade od porodice – sramota pada na dete; kada se ukrade van porodice – to sramoti celu porodicu. Najbolji lek je naknada. Ovo je odličan metod po kome dete uči da poštuje tuđu imovinu. Zapamtite, naknada za krađu treba da bude više od 1:1. Mi preporučujemo 3:1. Krađa nije uvek opipljiva. Nekada krademo i nečije vreme, ne samo novčanik. Imali smo primer ukradene radosti nad iznenađenjem. Ali, najopasnije je ukrasti drugoj osobi dobru ugled. Trač – bilo da je u učionici ili na upravnom odboru – uništava dobar ugled, a to se nikada ne može potpuno povratiti, ma koliko se trudili. Učite decu da gledaju svoja posla i da ne budu brzi da se mešaju u skandale drugih. Klevetničko ogovaranje uništava.

103


Prevara Varanje je čin obmane. Neki kažu da varanje vređa samo varalicu, ali mi kažemo da prevara utiče i na druge. Roditelji bi trebalo da se gnušaju, ako njihovo dete prevarom želi nekoga da iskoristi. Deca uče da varaju vrlo rano. Na nesreću, oni to često uče od roditelja. Koliko je to moralno prihvatljivo kada roditelj kaže svom detetu, „Kaži da imaš dvanaest godina pa ćeš moći da uđeš besplatno“? Ne mnogo. Da li nekada dozvoljavate da dete vara druge u igri, u nadi da će mu pobeda doneti zadovoljstvo? „Zlato, pomerio si za četiri mesta, a na kockici si dobio samo dva.“ „Ne mama, dobio sam četiri.“ „Pa, dobro.“ Ako je vaš mališan dobio samo dva, ne podstičite njegovu prevaru. Ako mu dozvolite da se pomeri za četiri mesta da bi pojačali njegovo samopouzdanje, vi poručujete da je pobeda neophodna za samopoštovanje i prihvatljivo je da se pobeđuje varanjem. Naopako je razmišljati da će dete dobro da se oseća ako kroz prevaru pobeđuje u igri. Ako ne može da prihvati gubitak u igri, kao što je „Čoveče, ne ljuti se,“ onda verovatno nije dovoljno staro za tu igru. Učite poštenju, a ne varanju. REZIME Neki roditelji smatraju da im je dužnost da decu učine srećnom, ne shvatajući da time mališane lišavaju snage koja dolazi mudrim zabranama i ispravljanjem s ljubavlju. Ovakvi roditelji daju minimalna uputstva, a možda čak i smatraju da su uputstva napad na dečiju ličnost. Hoće na sve moguće načine da dozvole detetu da se samo izrazi bez obzira koliko pri tom vređa druge. Izbegavaju da isprave dete ili da ga upozoravaju da ne bi dobilo kompleks inferiornosti. Na nesreću, kod ovakvog roditeljstva deca postaju preosetljiva, sebična i ne mogu da se snalaze u pravom životu. Roditelji bi trebalo da osposobe decu da se snađu kada odrastu, a ne da od kuće odu sa očekivanjem da će uvek imati uspeha, da će uvek biti po njihovom, i da će im biti ispunjena svaka želja. Samo onda kada deca osete da njihovi roditelji vode računa o njihovim postupcima, želeće da slede vođstvo svojih roditelja. Roditeljske zabrane i korekcije pomažu deci da ojačaju i žive moralno. Deci je potrebna pomoć da bi znala šta je za njih dobro. Zabranama sa ljubavlju i doslednim ispravljanjem detetu se saopštava na konkretan način da je voljeno.

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE Šta je to, čega smo se dotakli u ovom poglavlju, što u stvari podstiče nestašluk? Kako dete treba da se odazove da bi se obuzdalo od cmizdrenja? Objasnite kako to pomaže. Kako može da se dezaktivira napad frustracije? Šta je sudar volja? Šta znači dozvoliti detetu da se preda sa dostojanstvom? Navedite tri podvrste nepoštenja. Koje tri važne stvari treba uzeti u obzir kada određujete posledice za kažnjavanje laganja?

104

13. NEKE PRAKTIČNE STVARI Nekada vam je potrebno nešto ekstra. Čak se i Meri Popins sa svim svojim šarmom, oslonila na kašičicu šećera da bi „progurala“ lek. Iako vam ne obećavamo da će igračke same da odlete u svoju kutiju, imamo nekoliko svojih dobrih trikova. Ako znamo da je svako dete jedinstveno i da mu je potrebna dodatna mera napora u specifičnim oblastima, predlažemo vam sledeće ideje da bi pogurali pozitivno, kontrolisano obučavanje u životu svoga deteta. Ove ideje će poslužiti da vama, roditeljima život bude malo mirniji. Smirivanje meškoljenja Imate li takvo dete? Znate već: premešta se i vrti, pun energije, stalno u pokretu, „vrtirep“. Koliko puta ste pokušali da zaustavite taj svoj mali projektil? „Utišaj se!“ „Smiri se!“ „Sedi mirno!“ „Prestani sa tim!“ „Prestani da šutiraš!“ „Spusti ruke!“ „Budi miran samo na momenat!“ Da li je ikada trajalo duže od delića sekunde? Da li ste ikada pomislili šta trogodišnjem detetu znači „Smiri se“ ili „Uspori“? Za njega je ovo apstraktan pojam, metafora. Jedan trogodišnjak nema pojma šta vi mislite. Poziv je stigao u momentu očajanja. „Džesi, puna sam zebnje u vezi doručka sa Ezovima u subotu. Moje dve male ne mogu dugo da sede mirno. Pomagaj!“ „Luiz,“ rekla je Džesi, „znam za nešto zgodno što pomaže deci da se uzdrže onda kada je tebi i njima najpotrebnije. Jesi li spremna?“ „Jesam!“ „Kad ugledaš rane znake vrpoljenja u fizičkom ili usmenom smislu, naredi im da prekrste ruke i da se potrude da se obuzdaju. Luiz je odmah počela sa obukom. Ona i njena porodica su se našli sa Ezovima da zajedno doručkuju. Pred kraj obroka, jedna mala noga je zalutala na sestrinu stolicu. Ovo bi normalno bilo dovoljno da podstakne dvoipogodišnje i četvoroipogodišnje dete da bezobzirno počnu da jure po restoranu – ali mama je imala drugi plan. Umesto klasičnog preklinjanja, podmićivanja i pretnji ona je jednostavno rekla: „Devojčice, nećemo još da krenemo. Hoću da skrstite ruke i da se smirite.“ Nećete verovati, te dve devojčice su mirno sele sa sklopljenim rukama u svom krilu? Za manje od minuta, uspele su da savladaju svoje impulsivno ponašanje. I to bez rata rečima, sa mamom. Posle toga, mama im je dozvolila da bojicama šaraju po salvetama. Učite svoje dete da samopouzdanje počinje sklapanjem svojih ruku. Ovo je divan i konkretan način da razume šta je smirenost. Dok ono posmatra svoje smirene ruke, postignuta je fizička i usmena samokontrola. Zašto ovo uspeva? To je zato što je dečije telo puno energije koja mora na neki način da se ispolji. Kada mama kaže, „Smiri se!“ ili „Sedi mirno!“ ili „Prestani da šutiraš!“ ništa se ne dešava, jer ona nije preusmerila tu energiju. Kada mama kaže, „Dušo, hoću da sklopiš ruke i da se malo smiriš,“ energija se prenosi na ruke. Da, to je vrlo jednostavno. Jeste li ikad iskusili rat rečima na zadnjem sedištu dok se vozite do bake? Probajte ovo: „Deco, nijedno od vas nije ljubazno. Prestaćemo da razgovaramo nekoliko minuta. Hoću da prekrstite ruke i savladate jezik.“ (Ne zaboravite da dobijete „Dobro mama!“) Zašto ovo pali? I verbalna energija treba negde da se usmeri. Ovako ide u ruke.

105

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – TREĆI DEO – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – 13. NEKE PRAKTIČNE STVARI

Šta da radite sa detetom od tri godine koje počinje da besni u svojoj stolici zato što mu se hrana ne dodaje dovoljno brzo? Pokušajte da ga nagovorite da sklopi ruke i gleda u njih. Ovaj zgodan trik takođe olakšava strpljenje.


Jedan gram samokontrole je bolji od kilograma problema. Roditelji bi trebalo da pomažu deci da se kontrolišu pre nego što pređu preko mosta problema, a ne posle. Sklapanje ruku upravo to čini. Pravo je sredstvo koje može da se upotrebljava dok čekate u redu na kasi, na školskim priredbama, u čekaonici kod zubara, ili za vreme propovedi koja traje duže nego obično. Sklapanje ruku sređuje svu suvišnu telesnu energiju koju je teško savladati samokontrolom. Na kraju, ako želite da se dete smiri, ta energija mora negde da ode. I tako, umesto da ode na prepiranje, skakanje ili šaputanje, ide u ruke. Još jedna čudna stvar u vezi sklapanja ruku je brzina kojom se postiže samokontrola. Obično prođe samo trideset do devedeset sekundi pre nego što mama kaže, „U redu, deco, opustite ruke.“ Vaše dete treba da drži sklopljene ruke samo toliko koliko mu je potrebno da povrati samokontrolu. Čim se to postigne mama može da preusmeri dečiju energiju na neku produktivnu aktivnost (kao što je crtanje po salveti). Važno je učiti ih ovoj metodi dok su smireni. Ako konflikt već postoji, vaša deca neće biti osobito pažljivi učenici. Ovo možete da vežbate sa detetom za stolom, zadnji minut pred obrok. Neka to u početku bude kao zabava. Pokažite mu dok je mirno, kako da postigne samokontrolu, a kada stvari počnu da se zakuvavaju vi ćete već imati lek pri ruci. Ova jednostavna metoda će vašem detetu biti toliko poznata, da će činiti čuda, stvarajući mirnu atmosferu koju vaša porodica zaslužuje. Sporo, sporije, najsporije – objašnjenje „brzine tri bombone“ Vaš mališan ima zakazano kod zubara kroz samo nekoliko minuta. Prošli put niste ni išli, jer ste zaboravili i zato hoćete da nadoknadite ovaj put. Vaš sin treba samo da pokupi svoje bojice i papir i da ih skloni. Naredili ste mu da to uradi. Lepo vam je odgovorio, „Dobro mama!“ i počeo da skuplja. Iz nekog razloga osećate se kao da ste ušli u Zonu Sumraka. Tu pred vašim očima, vaš sin koji obično ima svu energiju sveta, odjednom postaje mlitav. Kreće se sporije od filma „Grudvica“ koji se davao 1950-ih godina. „Semi, odmah da si pokupio svoje markere!“ Jedna bojica. Pauza. Druga bojica. Zevanje. „Odmah Semi, kad ti kažem! Moramo da krenemo.“ Jedna bojica. Pauza. Druga bojica. Češkanje. „Semi, požuri! Semi, zbog tebe ćemo da zakascimo. Hajde, Semi, žuri!“ Cela ova epizoda se za mamu pretvorila u usporeni san. Izgledalo je kao da su dečakove ruke i noge bile prikačene na neku nevidljivu, rastegljivu mrežu koja ga je vukla nazad dok je dohvatao poklopac ljubičastog markera. Šta se ovde dešavalo? Očigledno je da je on video da se žurite da izađete iz kuće. Vi ga podstičete, podsećajući ga da požuri, jer u isto vreme ne želite da otkidate od zubarevog vremena ako zakasnite. Rasplinuli ste se beznačajnim stvarima koje crpe vašu energiju i rasuđujete na način

106


kako odrasli misle, dok vas ovo ne natera da zavrištite. Umesto toga, perete lonče i šoljice od kafe, i sa puno nervoze gledate preko ramena na sat, zatim dečaka – tog novog dečaka koji se tegli, da vidite dokle je stigao. Vi tačno znate da on ume da požuri. Ali kako da ga naterate sada, a da ne zvučite kao da je on rob, a vi gospodar? Problem je u tome što vaše dete ne zna šta znači „brzo“. Za njega je to apstraktan pojam. Brzina tri bombone će mu pomoći da shvati šta znači ubrzati pokrete. Da je omiljena bombona vašeg deteta čekala na njega po završenom zadatku, on bi se kretao kao prosuta živa, a ne kao melasa. Ne govorimo ovde o mitu. Isprobajte ovo kada niste u žurbi. Počnite sa manjim neredom koji vaše dete može da skloni. Stavite tri bombonice na sto i pozovite dete da vam priđe. Kažite mu da ćete da navijete sat, a da ono može da počne da sklanja. Objasnite mu da kada sat zazvoni, igračke moraju da budu već pokupljene i uredno složene. Ako to uspe da uradi, tri bombone su njegove! U ovom momentu njegova energija je u punoj pripravnosti i ono počinje. Sad! Nikada ga niste videli da tako brzo radi. Čak je završilo pre zvona. Ovo je njegova brzina – tri bombone. Upravo ste uspostavili merilo po kome ćete se ubuduće ravnati. Dok Semi jede bombonu (pre nego što šećer počne da deluje), stavite ga da sedne i objasnite da se ova brzina kojom se kreće zove brzina tri bombone. Neće ni dobiti bombone svaki put. U stvari, ovo je jedini put kada je za brzinu dobio bombone. Kažite mu da ste hteli da mu objasnite šta znači kretati se brzo, tako da kasnije, kada bude potrebno da opet požuri, vi možete da mu kažete da počne da se kreće brzinom tri bombone, a on će onda znati šta to znači. Kada sledeći put budete u velikoj žurbi, biće dovoljno da kažete da pokupi igračke brzinom tri bombone. Čitanje posle večere Jeste li ikad čitali istinitu životnu avanturu dr Valtera Rida (Walter Reed), kako je otkrio žutu groznicu? A o Bukeru Vašingtonu (Booker T. Washington) koji je bio prijatelj predsednicima i kraljevima Evrope i koji se uzdigao od siromaštva do predsednika univerziteta? Jeste li čitali o Albertu Švajceru (Albert Schweitzer) i njegovom velikom radu u Africi? Da spomenemo Florenc Najtingejl (Florence Nightingale), Klaru Barton (Clara Barton), Luja Pastera (Louis Pasteur), ili Džordža Vašingtona Karvera (George Washington Carver)? Oni su više od legende iz naše prošlosti. To su velike istorijske ličnosti čije su životne priče prepune primera hrabrosti, izdržljivosti i poštenja, napornog rada i čestitosti. Sva deca vole priče. Svako veče posle večere pre nego što se raskloni sto En Mari je uvodila porodicu u vreme za priču. Ovo im je ostalo kao omiljena porodična uspomena. Čitanje je vrlo dobar način da se poboljša dečiji karakter. To je jedna od najlepših aktivnosti koju dele svi uzrasti. Za razliku od gledanja filma, čitanje razvija njihovu maštu, navodi njihov um da misli i srce da razmišlja. Čitanje je divan način za moralno vaspitavanje. Deca imaju koristi od niza primera koji se nalaze u istinitim životnim pričama. Uče šta je ispravno i neispravno, dobro i loše, i njihove posledice. Kao što i Bil Benet kaže u Knjizi Vrlina: poslednjih godina nije bilo ni na televiziji, ni bilo gde drugde ničega boljeg od dobre priče koja počinje „Bio jednom jedan ...“ 1

1

Bil Benet (Bill Bennett), Book of Virtues (New York: Simon and Schuster, 1993), 12

107


Čitanje posle večere je učinilo više nego da proširi naše shvatanje. Baš u tim časovima smo dali svojoj deci ono što je bilo potrebno: osećanje porodičnog identiteta izgrađenog na sećanjima na naše zajedništvo. Izaberite knjigu i počnite kao porodica da čitate posle večere. Vesele kartice sa zadacima Priznajmo, naporno je privoleti decu da obavljaju svoje kućne zadatke. Neprestano podbadanje, neprestano proveravanje, odugovlačenje i svađe. Roditelji dolaze u iskušenje da odustanu od svega. Porodične dužnosti igraju glavnu ulogu u izgradnji lojalnosti, jedinstva i obaveza kod deteta, tako da roditelji muku muče radi buduće nagrade. Koni Hadidijan, autorka knjige Kreativno porodično vreme2 nudi stvaralački pristup izvršavanja porodičnih dužnosti za decu uzrasta kojim se bavi ova knjiga i mlađu. Treba da nabavite kartice u boji 10x15 centimetara, kutiju za njih, pregradne kartone i crni marker. Podelite tu kutiju na četiri dela. Odaberite jednu boju za lične zadatke svakog deteta (plavu za Bilijeve dužnosti, a crvenu za Raheline). U lične dužnosti spadaju nameštanje kreveta, pranje zuba, spremanje dečije sobe i tako dalje. Izaberite drugu boju koja će da predstavlja dužnosti koje sva deca mogu da rade, kao na primer čišćenje kuhinjskog poda, pražnjenje kante za otpatke, brisanje vrata, savijanje osušenog veša i tako dalje. Upotrebite preostale kartice za specijalne prilike „javi se mami zbog nagrade“. Evo kako to izgleda za svako dete. Matejeve kartice se svako jutro stavljaju na kuhinjski sto. Tu će biti plava kartica za lične dužnosti i zelena kartica za bilo čije dužnosti. Mama navija sat za određeno vreme. Matej pregleda kartice i posle svakog obavljenog posla prevrne karticu licem na dole, dok ne završi sve obaveze. One se moraju završiti pre nego što sat zazvoni. Neke kartice su sa obavezama koje moraju da se obavljaju svakodnevno. Druge samo jednom nedeljno i mesečno kao što je presvlačenje posteljine i čišćenje fijoka, ili čišćenje oko ulaznih vrata. Neke od nedeljnih ili mesečnih dužnosti treba da se obavljaju posle škole, a ne za vreme obavljanja redovnih dužnosti. Na zadnjoj kartici u Majklovoj gomili piše, „Javi se mami ako misliš da si završio“. Ova kartica je zgodna iz dva razloga. Prvi, daje vam do znanja da li su dužnosti završene pre nego što je zazvonio sat, a drugi, možete da proverite da li ste zadovoljni sa urađenim poslom. S vremena na vreme, mama ubacuje specijalnu karticu na kojoj piše: „Javi se mami zbog nagrade“. Kada ih deca otkriju, sačekajte da umine njihova cika i oduševljenje, a onda im kažite koliko cenite ono što rade. Ta specijalna nagrada može da bude odlazak na sladoled u poslastičarnicu, odlazak u restoran ili novčana nagrada. Ako su vam deca mala i ne znaju još da čitaju, nacrtajte na kartici sliku posla koji treba da se uradi. Krevet ili kutija sa igračkama. Ovo može da vam posluži i da ga učite novim jednostavnim rečima. Na primer, nacrtajte krevet i napišite: „namesti krevet“. Maloj deci treba oko nedelju dana da bi obavili svoje dužnosti samostalno i uspešno. Evo nekih prednosti ovog metoda: 1. Potrebno je samo nekoliko minuta svako jutro da se skupe dečije kartice sa dnevnim dužnostima. 2. Deca se uče odgovornosti i samodisciplini. 2

Alan i Koni Hadidijan, Creative Family Times (Chicago: Moody Press, 1989)

108


3. Mlađa deca takođe mogu da učestvuju. 4. Sistem je fleksibilan. Možete dodati ili oduzeti dužnosti po potrebi kako dete raste. I na kraju, što se tiče motivacije, zapamtite da cilj vašeg roditeljstva nije da deca samo urade određeni zadatak, već vam je cilj da u deci stvorite srce koje je voljno da služi. Dužnosti su jedan od načina da nauče da misle na druge. Vašoj deci je potrebno da osete da su važni članovi koji nešto doprinose u vašoj porodici. Ovo se postiže time što im se određuju razne dužnosti. Tabela za pozitivne aktivnosti Verujemo da ćete uskoro videti napredak u procesu ispravljanja usvajanjem principa iz ove knjige. Međutim, ponekad je svima nama potrebno još nešto. Tabela pozitivnih aktivnosti je zgodno oruđe koje pomera dete iz položaja gde ne čini ništa pogrešno u položaj gde spontano radi ono što je ispravno. Za ovo je potrebna tabela u boji. Možda možete sa mališanom da odete do prodavnice i kupite potreban materijal. Neka vam on pomaže – to će učiniti ovo iskustvo još korisnijim. Izaberite karton za poster, markere i razne nalepnice. Pre nego što napravite tabelu, razmislite o specijalnim osobinama koje bi voleli da vidite kako se razvijaju u srcu vašeg deteta. Ljubav, radost, mir, strpljenje, ljubaznost, dobrota, vernost i samokontrola su dobre stvari za početak. Ovo predstavlja zaokruženu sliku osobe koja živi po prvom principu. Označite ove osobine na levoj strani tabele, a dane u nedelji u zaglavlju – popreko. Stavite ovu tabelu na vidno mesto u kući. Kuhinja je za to odlično mesto, a može i dečija soba, ako ne marite da ono svakog gosta odvuče u svoju sobu i pokaže mu „kul“ poster koji ste vas dvoje napravili. Evo kako to ide: kad god vaše dete pokaže jedan od ovih pozitivnih atributa na tabeli, vi to istaknite. Objasnite tačno šta se dogodilo i kako je povezano sa željenom osobinom, a onda zalepite neku nalepnicu na tabelu. Iznenadićete se onim što se dešava. Ne samo time što vaše dete želi da postiže više (ovo će se zaista i desiti), nego, iznenadićete se svim dobrim stvarima koje vaše dete čini, koje niste ranije ni primetili. Kada u njemu počnete da tražite, recimo ljubaznost, može da se desi da to primetite tamo gde ste najmanje očekivali. Biće još lepše kada ugledate blistavo lice vašeg deteta, jer ste počeli da uočavate dobre, nadahnute aktivnosti koje svakodnevno i sve češće čini. Za one oblasti razvitka u kojima je vašem mališanu potrebna dodatna pomoć, ponudite neke posebno fantastične nalepnice kada se pokaže ta osobina. Čim se nakupi deset nalepnica na tabeli, daje se nagrada. To može da bude odlazak na sladoled, u zoološki vrt ili bilo šta drugo šta će vašem detetu ostati u divnoj uspomeni. Vaše dete to neće raditi za nagradu (pa, ne samo za nagradu). Ohrabrenje koje prima kada vidi kako se njegove vrline gomilaju, za njega su vrednije od bilo koje kugle sladoleda ili susreta sa šimpanzom. Kada mu se oda priznanje za nešto što je dobro uradilo ovo mu je najveći podstrek na putu ka onoj vrsti karaktera kojim bi se bilo koji roditelj ponosio. Klikeri sa svrhom Roditelji najlakše skliznu u način „samo korekcija“. Izgleda da neka deca čuju samo „ne, ne, ne“. Ona će brzo naučiti šta ne prolazi, ali da li stvarno znaju šta bi trebalo da rade? Samo ako vide dobrotu na delu. Prihvatiće uzor koji im vi dajete. Evo još jedne ideje koja će vam pomoći da podstičete pozitivno u vašem domu. 109


Nađite malu korpu i kesu klikera. Kad god neko uhvati drugog člana porodice da čini nešto vredno pohvale, ubacuje kliker u korpu. Kada se korpa napuni, porodica izabira nešto čime će svi da se zabave. Najlepše je to što je sam kliker dovoljan za momentalno priznanje, a to daje inspiraciju da se i u buduće ponovi slično ponašanje. Nemojte ovo smatrati nekom vrstom mita. Stavovi i ponašanje su stalni predmet obučavanja. Nagrada se ovde daje samo posle pojave željenog ponašanja. Ovo je daleko od pristupa, gde se dete mami „šargarepom“, da se dobro ponaša. U stvari, da bi se izbegla zavisnost od nagrade morate utvrditi neka pravila. Prvo, osoba koja je uradila nešto dobro, ne može da zahteva da se za nju stavi kliker u korpu. Neko drugi mora da primeti nečije dobro delo. Drugo, ne smete da se zbunite ako nema nagrade – život ponekad nije fer i naša dobrota prođe nezapaženo. Ali baš tada deca uče da ne činimo dobro da bismo dobili pohvalu od drugih, nego jednostavno zato što bi tako trebalo da bude. Pre nego što počnete, morate razmisliti kako poželjne vrline izgledaju da ne ispadne da ste mnoge prevideli. Na primer, izvršiti zadatak do kraja je vernost. Ako dete ne plače kada u gužvi ispusti svoj dragoceni slatkiš, to je samokontrola. Igrati se lepo, zajedno, duže vreme, znači dragoceni mir. Kada se voljno podeli rođendanski poklon sa nekim koji željno posmatra, to je ljubav. Usput i ovo, pevušenje nad gomilom prljavih čarapa i te kako zaslužuje kliker za radost. REZIME Bilo da dete učite samokontroli ili dajete gas dečijem motoru, stavljate mu u srce pozitivne osobine karaktera koje želite da ono ima u životu, budite kreativni. Budite onaj koji voli, koji je zabavan, imajući na umu principe za obučavanje koji su predstavljeni u ovoj knjizi. Za sve ima mesta: za ispravljanje, ozbiljan ukor i jasno određene granice. Pa ipak, uklanjanjem pogreški nemojte zanemariti da posadite nešto divno uz zalivanje ohrabrivanjem i pohvalom. Tada će srce vašeg deteta zaista da cveta. Sprovedite ove zgodne ideje sa mudrošću i strpljenjem. Prilagodite ih svojoj situaciji. Počnite sa jednom, a onda po želji dodajte još. Svaku podržava potvrđeni uspeh i dokazane su od roditelja koji su kao i vi tražili dodatnu pomoć u pravom smeru. PITANJA ZA RAZMIŠLJANJE 1. Kako sklapanje ruku pomaže samokontrolu? 2. Objasnite kako kartice sa zadacima ubrzavaju proces obavljanja dužnosti. 3. Kada je tabela sa pozitivnim aktivnostima naročito od pomoći roditeljima? 4. Koja dva pravila su potrebna, da bi se izbegla zavisnost od nagrade u primeru korpe sa klikerima?

110

EPILOG Dva dečaka, jedan od osam, drugi od deset godina, bili su poznati u gradu zbog svojih nestašluka. Uvek su zapadali u nevolje. Njihovi roditelji su bili sigurni da ako u gradu dođe do nereda, njihova dva dečaka su na neki način bila umešana u to. Roditelji nisu više znali šta da rade zbog njihovog ponašanja. Majka je čula za sveštenika u gradu koji je imao uspeha u radu sa problematičnom omladinom. Pitala je muža šta on misli, da li da pošalju dečake kod njega. On se složio, uvidevši da se nešto mora preduzeti, i da je deci potrebna neka sila jača od njihove. Sveštenik se složio da primi dečake, ali jednog po jednog. Prvo mu je došao osmogodišnjak. Sveštenik ga je upitao strogim glasom, „Momče, gde je Bog?“ Dečak nije ništa odgovorio pa je sveštenik upitao još usrdnije, „Momče, gde je Bog?“ Opet bez odgovora. Sveštenik je onda povisio ton, zapretio mu prstom, i ponovo upitao, „Momče, gde je Bog?“ Dečak je izleteo iz sveštenikove kancelarije, otrčao pravo kući, i zatvorio se u svoju sobu. Stariji brat je ušao za njim, i upitao ga, „Šta se desilo? Šta ti je uradio?“ „Ovoga puta smo u velikom škripcu,“ odgovorio je mlađi brat. „Nestao je Bog i misle da smo mi u to umešani.“ Jedno vam nedostaje Zajedno smo prevalili mnoge stranice i govorili o mnogim stvarima. Ipak, ostaje još jedna stvar. Radi se o svesnosti Boga kod vašeg deteta. Otvoreno ćemo razmotriti ovo pitanje. Mi, kao autori ove knjige, verujemo u etički monoteizam. Mono znači „jedan“ i teo znači „Bog“. Monoteizam: jedan Bog. Etički monoteizam prvo znači da postoji jedan Bog od koga potiče sva moralnost. Drugo, da je Božiji etički zahtev za čoveka, bilo da je on religiozan ili ne, da se korektno ponašamo jedni prema drugima. Bog o kome govorimo je najpre otkriven u jevrejskoj Bibliji gde je njegov karakter opisan kao natprirodan, lični, dobar i svet. Ove vrline se ponavljaju u hrišćanskom Novom Zavetu. Hrišćanske vrednosti odražavaju Božiju osobu u Isusu Hristu. Kada o ovome poučavamo decu, ovakve vrednosti podstiču dečiju svesnost o Bogu i večnosti. Nadamo se da vam je ova knjiga bila od pomoći. Ipak, verujemo da bez ličnog poznavanja Boga i zajednice sa Njim kroz Isusa Hrista, punina i cilj života će uvek biti u pitanju, a sumnjaće se u stvarnost i nadu za sigurnu budućnost. Zato vas i mi, kao i onaj sveštenik, pitamo, „Gde je Bog u vašem životu?“ On nije tako daleko po onome što kaže prorok Jeremija, „I tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim.“ 1. Tražite ga i on će vas naći.

1

Jeremija 29,13

111

REGISTAR autoritet: zasnovan na principima zasnovan na pravilima prinudni roditeljski batine brak brzina tri bombone verbalna opomena verbalna pohvala verbalni odgovori vreme za sedenje i razmišljanje vreme provedeno na kauču vrste ličnosti Gesel, Arnold gospodin i gospođa da mama/tata demokratsko roditeljstvo dete u centru etika dete u centru roditeljstvo detinjastost dečije sposobnosti disciplina domaći poslovi dostojanstvena predaja Drajkerz, Rudolf drugovi ili roditelji etički monoteizam zavisnost od izbora zajednica (partnerstvo i prijateljstvo) zakoni ispravljanja izbori izvinjenje izolacija ishrana jelo judejsko-hrišćanska etika karakter klikeri kontekst koncept levka

konflikt sa braćom i sestrama Konfučije krađa laganje legalizam logične posledice majmuni monoteizam, etički moralna obuka moralna raznolikost moralni reciprocitet moralna učtivost mudar u svojim očima nadoknada nagrade napadi: besa frustracije nepoštenje obuka: odgovornosti predodgovornosti obučavanje srca odnosi muža i žene ogovaranje petominutno upozorenje podmićivanje roditelja podržavanje podsticanje pojačanje moralne obuke pokajanje ponovljene pretnje popustljivi način vaspitavanja posledice: logične prirodne potpuno dete poštovanje: starijih osoba svojine vršnjaka, braće i sestara

112

KAKO BITI MUDAR RODITELJ – TREĆI DEO – GARI EZO & ROBERT BAKNAM – REGISTAR

starijih praćenja igre faza praštanje prvo načelo prevara preopterećenost aktivnostima preterano autoritativni roditelji pretpostavke prekrštanje ruku principi obučavanja prirodne posledice pritisak vršnjaka prihvatanje odgovornosti za ponašanje prkos rad rast i učenje samopoštovanje slobode: verbalne fizičke

spavanje sprečavanje stidljivost strah sukobi volja tabele sa ciljevima temperament učtivost prekidanja faze: discipline obučavanja odgovornosti predodgovornosti prijateljstva roditeljstva Hjum, Dejvid ciljevi roditeljstva cmizdrenje čitanje

113

Kako Biti Mudar Roditelj - Gari Ezo & Robert Baknam - pdf

Recommend Documents