ŢIVKO MIKIĆ ŢIVKO MIKIĆ
O ANTROPOLOSKOJ ISTRAŢENOSTI ILIRSKOG STANOVNIŠTVA SUR L'ÉTAT DES RECHERCHES ANTHROPOLOGIQUES DES HABITANTS ILLYRIENS
Отисак из публикације Сахрањивање. код Илира, Научни скупови Српске академије наука и уметности књ. VIII, Одељење историјских наука, књ. 2. Extrait de la publication Rites d'inhumation chez les Illyriens, Conférences scientifiques de l'Académie serbe des sciences et des arts, vol. VIII, Classe des sciences historiques № 2.
БЕОГРАД 197 9.
Ţivko MIKIĆ (Sarajevo)
0 ANTROPOLOŠKOJ TSTRAŢENOSTI ILIRSKOG STANOVNIŠTVA U ovom referatu ce biti govora o antropološkim nalazima sa lokaliteta-tumula koji su dali osteološku graĊu_koja je prethodno publikovana i samim tim već doprinela bliţem upoznavanju antropomorfoloških osobina ilirskog prahistorijskog stanovnistva_:_Broj falĉvih lokaliteta je još uvek vrlo mali, tako da se najvećim delom moramo osloniti na starija iskopavanja, sa kraja prošlog i poĉetka ovog veka. Starija nalazišta, sa kojih su antropološki ostaci već nekoliko puta publikovani ili revidirani, u Sloveniji su Magdalenska gora, Škocijanske jame i Vaĉe, zatim nalazi sa Glasinca i iz Jezerina u Bosni. Posle poslednjeg rata u Sloveniji je iskopavano nekoliko ilirskih praistorijskih nalazišta, prvenstveno tumula (na Brinjevoj gori i Vuĉjim njivama, npr.), koji su dali znaĉajne antrolopoške ostatke o kojima će tokom izlaganja biti još reĉi. Pošto su sahranjivanja ilirskog praistorijskog stanovništva vezana prvenstveno za tumule, da ukratko pomenemo istorijat iskopavanja tih specifiĉnih grobnih konstrukcija, od njihovih prvih poĉetaka. Iskopavanja praistorijskih tumula u Jugoslaviji poĉinju u drugoj polovini prošlog veka. Tako je, npr., još 1853. godine major Nettelblad iz Mecklenburga prekopao pet tumula na Stiĉni. Potom, godine 1891. na Stiĉni kopa J. Pećnik, a od 1905. do 1914. godine vojvotkinja Mecklenburg.1 Na nalazištu Vaĉe prva iskopavanja 1878. godine zapoĉeo je J. Versteneck/ Godina 1881. znaĉajna je za poĉetak radova na Magdalenskoj gori u Sloveniji i na Glasincu u Bosni. Na Magdalenskoj gori prva iskopavanja izvodi F. Schulz od 1881. do 1883. godine, zatim J. Peĉnik od 1892. do 1895. godine,
' S. Grabovcc, Arheoluška najdišta Slovenijc, Ljubljana 1975. str. 197. ■ S. Grabovec, op. cit. str. 204.
188
ţivko Mïkic
a od 1905. do 1913. iskopavanja finansira i vodi vojvotkinja Mecklenburg, koja je u 22 tumula našla preko hiljadu grobova. 3 Prva iskopavanja na Glasincu zapoćeo je pomenute 1881. godine dr Hochstteter, iskopavanja obnavlja 1888. Ć. Truhelka, a od 1892. do 1897. godine F. Fiala je iskopao 816 tumula u kojima je našao 1069 skeletnih i 224 spaljena groba. 4 Iskopavanja tumula u Srbiji, u njenom zapadnom delu, vršio je M. Valtrovié, a njegovi rezultati istraţivanja su objavljeni u Starinaru X, 1893. godine. A. Weisbach i L. Gluck, vojni Iekari Austro-Ugarske monarhije, 1901. godine publikovali su svega 63 lobanje,-" najverovatnije zbog loše oĉuvanosti, od pomenutih preko hiljadu skeletnih grobova, koliko ih je F. Fiala na Glasincu iskopao. Njihov rezultat je da je »praistorijsko glasinaĉko stanovništvo« izrazito dolihokrano, i to sa 73% prema 27%. Mada tendenciozno interpretirane, o ĉemu će još biti reĉi, ove podatke su kasnije preuzeli N. Ţupanić6 i V. Dvorniković7 iznoseći da »Ilire i pomešane Trako-Ilire«, koji u istoĉnoj polovini Balkana prelaze u ĉiste Traĉane i Skite, obeleţila je starija antropologija kao omanju i crnomanjastu rasu, ali to je mišljenje posle brojnih praistorijskih iskopavanja iz halštatske epohe (Glasinac kod Sarajeva) temeljno izmenjeno — halštatski Iliri su još dolihoidi sa blizu 75%. Iznosedi ovakvu tvrdnju, N. Ţupanić je samo nekritiĉki prihvatio interpretaciju i preuzeo podatke A. Weisbacha i L. Glilcka, na osnovu ĉijih rezultata se prvobitno i došlo do zakljuĉka o izrazitoj dolihoidnosti praistorijskog glasinaĉkog stanovništva. MeĊutim, ovde treba odmah napomenuti da duţinsko-širinski index lobanje predstavlja samo jedan od elemenata koji su bitni za o dreĊivanje jednog antropomorfološkog tipa, a ne nikako jedini i najvaţniji pokazatelj, kako se njime u starijoj antropologiji zapravo i manipulisalo. Nedavno je naĉinjena jedna revizija antropoloških ostataka sa glasinaĉkih nalazišta/ kako u arheološkom tako i u antropološkom smislu, u kojoj je od svih glasinaĉkih Iobanja iz antropološke zbirke Zemaljskog muzeja u Sarajevu, za svega 24 lobanje, odnosno 18 Iobanja, bilo moguće izvršiti pouzdano arheološko datiranje. »Od ukupno 63 lobanje koje su publikovali A. Weisbach i L. Gliick samo
■< S. Grabovec, op. cit., str. 200. 4 Ove podatke izvukao je autor referata iz publikacija F. Fiale o njego vim iskopavanjima na Glasincu, iz Glasnika Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine, Sarajevo. 5 A. Weisbach, L. Gliick, Crania Bosniaca, GZM 1—2, 1901, str. 351—398. 6 N. ţupanić, K fizio-etniĉki metamorfozi narodov s posebnim ozirom na Slovène, Etnolog V—VI, 1933, str. 65. 7 V. Dvorniković, Karakterulogija Jugoslovemi, Beograd 1939, str. 293. 8 B. Ćović, Ţ. Mikić, Praistorijske lobanje iz grobova glasinaĉkog podruĉja, Godišnjak XI knjiga 9, Centra za balkanološka ispitivanja ANU BiH, Sarajevo 1973, str. 29—92.
O antropološkoj istraţenosti ilirskog slanovništva
189
se 21 moţe potpuno sigurno III s velikom verovatnoćom pripisati praistorijskim stanovnicima glasinaĉkog podruĉja. Pored njih, kao donekle pouzdane, moţemo oznaĉiti još 3 lobanje. Od ostalih 39, jedna je iz rimskog doba, 2 pouzdano a 5 verovatno iz srednjeg veka; ostali primerci su hronološki neodreĊeni i neupotrebljivi«. 9 U pomenutoj reviziji dalje stoji: «Ovakav rezultat pokazuje sam po sebi koliko su nepouzdani zakljuĉci o antropološkim osobinama praistorijskih stanovnika glasinaokog podrueja izvedeni na osnovu Weisbach-Gluck-ovih radova. Ne moţe se reći da A. Weisbach i L. Gliick nisu uopšte uvaţavali ćinjenicu da u glasinaĉkim tutnulima, pored praistorijskih, ima i rimskih i srednjovekovnih gro bova. Naprotiv. Oni s tom ĉinjenicom raĉunaju i operišu u svojim zakljuĉcima. Problem je u tome što su oni zanemarili vezu izmedu osteološkog i arheološkog materijala, a svoje zakljuĉke zasnivaju samo na antropološkim osobinama ispitivanih Iobanja, pripisijući svoju grupu .starih brahicefala', .najstarijim Ilirima', .doîihoide' Rimljanima, a ,mlade brahicefale' Slovenima, ne vodeći uopšte raĉuna kakav je arheološki materijal naĊen uz lobanje koje je u ove tri osnovne grupe svrstao«. in »U još veću grešku upali su kasniji autori, koji su celokupan od A. Weisbach-a i L. Gluck-a obraĊeni materijal iz glasinaĉkih grobova pripisivali »glasinaĉkim Ilirima«, te otuda izvodili još šire zakljuĉke o rasnim osobinama i poreklu Ilira uopšte«.11 Po rezultatima arheološkog delà revizije, serija od 18 arheološki pouzdano datiranih Iobanja pripada VI veku stare ère, znaĉi periodu gvozdenog doba na Glasincu. Njihov broj je mali i ne daje pravo na zakljuĉak šire vrednosti. Vrednost ove serije je u tome što ona daje rezuhate koji se vidno razlikuju od Weisbach -Glùckovih. Dalje je konstatovano, da »odredenu vrednost ovoj reviziji daje ĉinjenica, da većina Iobanja potiće iz jednog uţeg vremenskog perioda. Najzad ne treba zanemariti i to da u dva sluĉaja (Mlad i Ĉitluci II) imamo sigurno datirane lobanje koje, po svoj prilici, pripadaju uţim rodovskim zajednicama. Drugim rećima, ovako revidirani osteološki materijal iz tumula glasinaĉkog podrueja vise otvara problème nego što ih rešava; ali, to je u jednom smislu i bio cilj revizije«.12 U Sloveniji prva publikacija ilirskih antropoloških nalaza pojavila se 1903. godine, u kojoj je U. G. Vram 13 prikazao halštatskc lobanje iz stare Karantanije, odnosno Koruške. " B. Ĉović—Z. Mikić, op. oit., str. 40. "' B. Cović—Z. Mikić, str. 41. 11 B. Ĉović—Ţ.Mikić, videti napomenu 45 koja se odnosi na radove N. Ţupanića, Ć. Truhelke, J. Szombathya, t. Schwidetzky i R. Bataglia. '- B. Ĉović—Z. Mikić, str. 42. ::1 U. G. Vram, Crani délia Carniola Aiii Rum Soc. Anthrop. IX 1903, str. 151— 159.
190
Ţivko Mikić
Lokalitet Škocijanske jame nalazio se pre II svetskog rata na teritoriji Italije pod nazivom San Canziano. Ostatke halštatskog ĉoveka sa ovog nalazišta prvi je publikovao R. Battaglia 11 pred sam poĉetak rata, da bi potom usledila jedna revizija njegovih podataka, data od strane italijanskih antropologa pre desetak EOdina.15 Godine 1968. još jedan stranac, J. L. Angel, 10 dao je jednu publikaciju o antropološkim ostacima praistorijskih ljudi iz Slovenije, koja je u stvari zbirni prikaz svih nalaza koji su do sedamdesetih godina ovog veka bili otkrivem i l i već publikovani. Republika Slovenija ima veliku antropološku tradiciju i imena B. Skerlja, N. Ţupaniĉa i T. Pogaĉnika ne mogu se ni u ovako kratkom istorijskom prikazu mimoići, jer njihov rad predslavlja osnov paleoantropologije i etnogeneze balkanskih naroda. Od aktivnih antropologa iz Slovenije za okvir ovoga refera ta znaĉajni su radovi V. Brodar i Z. Dolinar. Da pomenemo samo neke: V. Brodar je obradila antropološke nalaze iz tumula u Brinjevoj gori,17 koje je arheolog S. Pahiĉ18 opredelio u period izmeĊu 1600. i 1500. godine staire ere. Zakljuĉak antropologa glasi da su od pet skeleta odraslih individua iz tumula broj X na Brinjevoj gori tri pripadala muškom polu, dva ţenskom polu; muškarci su odgovarali kromanjonskom tipu, ţene mediteranskom, itd. Z. Dolinar je obradila »Ilirske ostatke iz tumula u Vuĉjim njivama«,'lJ koje je po arheološkim prilozima S. Gabrovec opredelio u period izmeĊu 450. i 350. godine s tare ère2" — znaĉi pred dolazak Kelta u ovo podruĉje. Konstatovano je da je od 22 groba 21 skeletni i jedan spaljeni; pet je deĉjih, dok su ostali zrelijeg doba (maturus). Zbog loše oĉuvanosti samo se nekoliko lobanja moglo meriti. Tako su dve lobanje dolihoidne, a jedna je izrazito brahikrana i po svojoj morfologiji dinarskog tipa — kratka je, visoka i pozadi vertikalno zaseĉena (planoccipitalia — tipiĉna dinarska odlika). Ona je pripadala individui ĉija je visina iznosila od 177 do 183 cm (izmereno na osnovu dugih kostiju skeleta). Antropološki obraĊenog i publikovanog ilirskog osteološkog materijala je vrlo malo za zakljuĉak šireg okvira. Izuzimajući ovde
" R. Battaalia, Resti umani scheletrici de S. Canziano, Atti Mus. Civ. Stor. Nat. Trieste. 13. 1939, str. 165—211. 13 C. Corrian—S. Rendida, I resti scheletrici umani rinvenuti nella caverne di San Canziano del Timova. Atti Ist. Veneto Scienze, Lattere ed Anti CXIX, CI. Mat. Nat, 1961, str. 69—129. 16 J. L. Angel Human skelelal material from Slovenia, Am. School préhist. Res. Bull, 1968. 17 Arheološki vestnik XIII—XIV/1962—63, str. 353. '* Arheoloski vestnik XIII—XIV/1962—63, str. 363. '» Arheoloski veslnik VII/1956, str. 131—136 =» Arheloški vestnik VII/1956, str. 81.
O antropološkoj istraţcnosti ilirskog stanovništva
19|
Ţivko Mikić
192
pomenute nalaze iz Bosne i Slovenije, iz drugih naših republika ilirski osteološki materijal, bilo iz skeletnih ili spaljenih grobova, nalazimo samo po]edinaĉno. Jedan od razloga je vrlo slaba oĉuvanost koštanih ostataka iz tumula, ali razloge ovakvog stanja vrlo uske i nedovoljne antropološke istraţenosti ilirskog praistorijskog stanovništva treba traţiti kako u datim arheološkim okolnostima tako i u ranijem sistemu istraţivanja. Weisbach-Glùckovi rezultati o antropološkoj seriji sa Giasinca, kao i navedeni radovi 21 U. G. Vrama, R. Battaglia, C. Corrian-a, S. Rendide i J. L. Angela o antropološkim nalazima iz Slovenije halštatskog (odn. latenskog) perioda, uzeti su u okviru jedne velike antropološke studije praistorijskog stanovništva — od neolita do kraja metalnog doba, koju je izradio Antropološki institut iz Mainza (BRD).22 Statistiĉkim probama multivarijabilne metode na osnovu jedanaest lobanjskih mera za antropologiju neolita i bronzanog doba izraĉunata je Penrose-distanca i za antropologiju gvozdenog doba, dobijena iz 71 velike antropološke serije. 23 Nalazi iz Bosne (Glasinac i Jezerine) svrstani su pod redni broj 64, a nalazi iz Slovenije (Magdalenska gora, Vaĉe i Skocijanske jame) pod redni broj 63. Ostalih 69 serija su iz zapadne Azije, Evrope, i manjeg delà Bliskog i Dalekog Istoka. Lokalizacija svih serija data je na priloţenoj karti, a na tabelama se pored imena lokaliteta nalaze podaci o autorima i publikacijama antropološkog materijala, uz podatke o hronološkoj pripadnosti.21
21
Odnosi se na napomene broj 5, 13, 14, 15 i 16. Versleichend-statistische Untersuchunaen zur Anthropologie des Neolithikums, "Hrsa. von I. Schwidetzky, HO"MO 18. Band, 3. Heft, 1967, str. 133—7.30. 33 Vergleichend-statistische Untcrsuchungen zur Anthropologie der Eisenzeit (letztes Jahrtausend v. u. Z.), I. Schwidetzky, HOMO 23. Band, 3. Heft, 1972, str. 245—272. -> Preuzeto iz HOMO 23. Band, 3. Heft, 1972, 246—247. Naziv metalno doba i njegovo shematiĉno hronološko opredcljenje u poslednji milenijum stare ère (od 1000. do 0. godine) izvršeno je u skladu sa metodologijqrn statistike za multivarijabilno izraĉunavanje Penrose-distance, koja se dobija paralelnim usklaĊivanjem îzracunatih srednjih vrednosti obuhvaćenih serija za odgovarajuće lobanjske mère. Za ovu statistiĉku analizu uzeto je jedanaest lobanjskih mera po prihvaćenim R. Martinovim metodskim pravilima, i to: Mera br. 1 — najveća duţina lobanje, mera 8 — najveća širina lobanje, mera 9 — najmanja širina cela, mera 17 — visina basion-bregma, rnera 45 — zigomatiĉna širina, mera 48 — visina gornjeg delà lica, mera 51 — orbitalna širina, mera 52 — orbitalna visina, mera 55 — visina nosne duplje, mera 54 — širina nosne duplje, i niera broj 66 — gonijalna širina mandibule, sa izdvajanjem muških lobanja u iednu grupu za praćenje, a ţ enskih u drugu grupu. 12
O antropološkoj istraţenosti ilirskog stanovništva
193
194
ţ-iv-ko Mikic
0 antropoiu.skoj islraţenosLi llirskog stanovnišLva
195
196 ________________ _
Ţivko Mikić
0 antropološkoj istraţenosti ilirskog stanovništva
197
Posle formiranja dendrograma za prikazane antropološke serije, uz izraĉunavanje Penrose-distance sa odgovarajućim statistiĉkim analizama, dobijen je sledeći rezultat: »Dendrogram za 49 velikih serija pokazuje grananje na istoĉnu i zapadnu grupu praistorijskog stanovništva zadnjeg milenijuma stare ere. Zapadna grupacija se deli na severni (evropski deo) i juţni deo (od Sardinije do Pakistana). Istoĉna grupacija se razlikuje od zapadne pre svega po velikim širinskim merama, isto kao što se poĉev od neolita i u bronzanom dobu razlikuju severni i juţni deo mcĊusobno unutar zapadne grupacije stanovništva. Severni deo zapadne grupacije odvaja se od juţnog delà, kod koga su širinske mere u porastu. Kako u zapadnoj tako i u istoĉnoj grupaciji ocrtava se ,zona kratkoglavih europeida' sa manjirn vrednostima duţinsko-širinskog indeksa na severu i jugu, a višim u srednjem delu. U poslednjem milenijumu stare ere javlja se tendencija ujednaĉavanja evropskog stanovništva. TakoĊe se razlika izmeĊu istoĉne i zapadne grupacije kontinuirano smanjuje. Ova tendencija teĉe uporedo sa lobanjskom širinom i duţinsko-širinskim indeksom — procès brahikranizacije odvija se na istoĉnom delu brţe nego na zapadu«. 25 Posmatrano po periodima, povećanje lobanjske širine, odnosno tok procesa brahikranizacije, najbolje pokazuje sledeća tabela76
po kojoj se oćigledno vidi da je u vremenskom razdoblju dugom preko ĉetiri milenijuma tendencija povećanja lobanjske širine jedan kontinuiran evolutivni procès. Iz tabele srednjih vrednosti lobanjskih mera i indeksa obuhvaćene 71 serije^' moţe se izvesti paralela sa istim podacima Glasinaĉke serije iz VI veka stare ere. Tabelarno prikazano, rezultat bi bio sledeći (vidi tabelu na sledećoj strani). Analizu ove tabele treba izvršiti po vertikalnim kolonama. Kod lobanjske mere br. 1 vrednost glasinaĉke serije je najbliţa istoĉnoj grupi, dok je vrednost mere br. 8 bliţa zapadnoj grupi. -' Schwidetzky, I. Vergleichend-statistische Untersuchungen zur Anthropologie der Eisenzeit (Letztes Jahrtausend) HOMO, 23. Band. 3. Heft, 1972, str. 266. 2 " Schwidetzky, I. navedeno delo, str. 265. -; Schwidetzky, I. navedeno delo, str. 264,
198 ________________
Ţivko Mikic
Lobanjske mere br. 17 i br. 45 više odgovaraju zapadnoj nego istoĉnoj grupi. Index 8/1 glasinaĉke serije se dodiruje sa istoĉnom grupom, što je slućaj i sa indeksom 17,8. Znatno manje vrednosti od obe grupe ima index 45/8, koji je ipak nešto bliţi zapadnoj grupi. Na osnovu ovih 7 primarnih antropomorfoloških pokazatelja, lobanjskih mera i indeksa, proizilazi da glasinaĉka serija iz VI veka stare ere odnosom 4:3 više naginje ka zapadnoj grupaciji evropskog praistorijskog stanovništva poslednjeg milenijuma stare ere. Iz iste tabele moţe da se izvuĉe još jedan zakljuĉak — o gracilnosti glasinaĉke serije. Njega potvrĊuju srednje vrednosti svih lobanjskih mera, koje su upadljivo niţe od obe antropološke grupacije. Izvesni podaci o telesnoj visini ilirskog glasinaĉkog stanovništva dobijeni su sa iskopavanja na lokalitetu Popilijak-Sjeversko, koja je izvršio Centar za balkanološka ispitivanja ANU BiH 1975. godine. U jednom tumulu većih dimenzija, koji je sadrţavao 14 sahranjenih individua, na odraslim skeletima oba pola izmerena duţina in situ iznosi izmeĊu 160 cm i 170 cm. S obzirom da jew ovaj tumul datovan u periodu VII i VI veka (Glasinac IV/b-c) mogla bi se hronološki izvesti paralela sa serijom od 18 glasinaĉkih lobanja. Kako dobijeni podaci o rastu spadaju u kategoriju niskog, onda bi to bio još jedan pokazatelj koji potvrĊuje gracilnost ilirskog praistorijskog stanovništva sredinom poslednjeg milenijuma stare ere na glasinaćkom podruĉju. S obzirom da je nedavno izvršena paralela kroz Penrose-distancu Weisbachovih29podataka (Glasinac II) i revizije dobijenih podataka (Glasinac I) sa li jugoslovenskih serija od mezolita do srednjeg veka, kao i sa nekoliko serija iz susednih oblasti, da se ukratko osvrnemo i na te rezultate, koje će najbolje pokazati sledeća tabela: - 11 Videti izveštaj o iskopavanjima u Arh. Pregledit br. 17 za 1975. godinu. "' Schwidetzky, I.—Mikić, Ţ.: Die Illyrer des Glasinac — Eine archaologische und anthropolocischc Revision. HOMO 26. Band, 3'4. Heft, 1975. str. 141 — 150.
0 antropološkoj istraţenosti ilirskog stanovništva
199
Razlika izmeĊu Glasinca I i Glasinca II je sa 0,041 vrlo mala, ali u isto vreme i najniţa vrednost tabele. Korelacijski poredak razlike Glasinca I i II iznosi RH0=+0,951 (za 11 jugoslovenskih serija odvojeno 0,918), leţi dakle vrlo visoko i prema tome statistiĉki je potvrdena. To bi znaĉilo da do bitnijeg0 pomeranja u poretku glasinaĉke serije kroz reviziju ni j e došlo.' Ovde bi odmah trebalo još naglasiti da razlika izmeĊu srednjih vrednosti lobanjskih mera i indeksa, izraĉunata iz Weisbach-Gliickovih mernih podataka (Weisbach i Gliick nisu vršili statistiĉku obradu), i podataka dobijenih revizijom pokazuje minimalno razmimoilaţenje. To ukazuje na ĉinjcnicu da su se ovi autori nridrţavali Martinovih metods-kih pravila pri merenju, a da je tendencioznost ispoljena u interpretaciji antropološke grade.31 Revidirana serija daje kod svih mera nešto manje srednje vrednosli, Razlika prikazana u procentima standardne devijacije po Howcllsu" iznosi 24, 32 i 27% u 311 Schwidctzky, I.—Mikić, t., 31 Podvukao autor rcferata. 3
navedeno delo. str. 152.
- Howells, \V. W.: Some uses of the standard déviation in anthropometry. Hum. Biol. 8, 1936, str. 592—600. . . . .
200
zh-ko Mikic
odnosu 33 na °b ukupnc sigme prenia revidiranim podacima 17, 20 i 21°/5. Ta minimalna razlika se vidno oćituje na sledećoj tabeli:
Po rezultatima srednjih vrednosti (x) primarnih lobanjskih mera, i to mère br. 1, br. 8 i br. 9 i indeksa 8/1 po revidiranim i starim rezultatima (Weisbach-Gliïck), ustanovljena razlika je statistiĉki signifikantna. Posle ove konstatacije se moţe priéi diskusiji prethodne tabele o rezultatima Penrose-distance. Serija Glasinca I, sa razlikom od .041 u odnosu na Glasinac II, po svojim antropomorfološkini karakteristikama najbliţa je seriji iz Skocijanskih Jama (.026), zatim iz Donje Doline (.038), Jezerina (.040), i seriji iz Kranja (.059; ovde se javlja jedna hronološka razlika, ali koja se zbog nedovoljne istraţenosti ne moţe šire diskutovati) sa naše teritorije. Iz susednih oblasti srodnost sa ovim rezultatima pokazuju serije sa nalazišta Hallstatt (.052) i sa nalazišta iz Austrije, Cehoslovaĉke i MaĊars'ke (.091). To bi znaĉilo da je stanovništvo koje je zahvatalo geografski prostor ograniĉen nabrojanim lokalitetima, okvirno, sredinom poslednjeg milenijuma stare ère imalo svoju sliĉnost u jednom antropomorfološkpm smislu. Ovde je neophodno nagiasiti da je ovo zĊkljućak koji je dobijen na osnovu analiza dosadašnjeg postojećeg, doduše još uvek nedovoljnog broja antropoloških serija praistorijskog stanovništva, i za sada je dokumentovan u svom ovako postojećem obliku. Diskusija serije Glasinac II po podacima Penrose-distance daje sasvim indentiĉne rezultate, tako da nju nije potrebno odvojeno izvoditi. Do sada u Jugoslaviji ircba da je iskopano blizu dve hiljade lumula, a od toga broja jedna polovina otpada na glasinaĉko podruĉje, za koje je izneseno mišljenje da je od starijeg gvozdenog !1
Schwidet7kv. 1 —Mikic, 1 navedeno deio, str. 151
O antropološkoj istraţenosli ilirskog stanovništva
201
Ţivko Mikić
202
doba,3 odnosno VI veka stare ere nastanjivalo ilirsko pleme Autarijata. ' Bez obzira na ovako visok broj arheološki istraţenih tumula, oni su dali vrlo malo slabo oĉuvanih antropoloških osiataka. Serija glasinaĉkih Iobanja iz VI veka zasada predstavlja najreprezentativniju antropološku seriju kako sa teritorije centralnog ilirskog podruĉja'5 tako i sa šireg iiirskog région a. Osnovne antropološke karakteristike ove populacije bi bile sledeće: oniţi i srednji rast, mezokrani lobanjski tip, koji ide prema brahikranom sa jasnom tendencijom ka brahikranizaeiji po vidno izraţcnoj pianocdpitnliji (videti lobanjc na priloţenoj tabli), tako da bi već po ovim pokazateljima mogla da se uvrsti u »zonu kratkoglavih Europeida«. Dinarska komponenta, mada još uvek sa primesama mediteranske gracilnosti, jasno je izraţena kako kod giasinaĉke serije \?. VI veka stare ere tako i, npr., na nalazima iz Vuĉjih njiva u Sloveniji iz IV veka stare ere, što bi ukazivalo da se ova pojava — dinarizacija praistorijskog stanovništva tokom poslednjeg milenijuma stare ere — odvijala uporedo na širem prostranstvu planinskog podruĉja Balkana.
Résumé
Živko Mikić SUR L'ÉTAT DES RECHERCHES ANTHROPOLOGIQUES DES HABITANTS ILLYRIENS
L'auteur parle dans ce rapport des trouvailles anthropologiques provenant des localités tumulus. Ces trouvailles ont été déjà publiées et par conséquent on a pu mieux connaître les parti cularités anthropo-morphologiques des habitants illyriens préhistoriques. Le nombre de ces localités est toujours insignifiant et nous sommes obligés d'utiliser les résultats des recherches effectuées à la fin du siècle passé et au début de ce siècle. Les localités plus anciennes, desquelles les restes anthropologiques sont déjà plusieurs fois publiés ou rédigés, en Slovénie sont: Magdalenska gora, Škocijanske jame et Vaée, ensuite les trouvailles de Glasinac, Jezerine et Donja dolina en Bosnie. Après la guerre en Slovénie ont été fouillées quelques localités illyriennes préhistoriques, surtout les tumulus (par ex. à Brinjeva gora et Vuè'je njive) où on a découvert d'importants restes anthropologiques. 34 Ovo mišljenje izneo je B. Ćović u svom radu 0 izvorima za istoriju Autarijata, Godisnjak Centra V/3, Sarajevo 1967, str. 103—122. 3r> Prihvaéena i prcuzeta interpretacija B. Ĉuvića izneta na Siropozijumu o teritorijalnom i hronološkom razgranićenju I l i i a u praistorijsko doba, Sarajevo 1964, str. 97.
O antropološkiij istraţenosti ilirskoii stanovništva
203
Etant donné que les enterrements des habitants illyriens préhistoriques sont liés principalement aux tumulus, il faut mentionner quel était l'historiat des fouilles de ces constructions sépulcrales spécifiques dès leurs débuts. Les fouilles des tumulus préhistoriques en Yougoslavie commencent dans la deuxième moitié du siècle passé. En 1853, le commandant Nettelbland de Mecklenburg a touillé cinq tumulus à Stiĉna. Ensuite, en 1891 J. Paĉnik y fouille aussi, de l'année 1905 jusqu'à 1914, la duchesse de Mcckienbuig y fouille aussi. 1 Sur la localité de Vaée, J. Versteneck a commence les premières touilles en 1878.2 L'année 1881 est remarquable pour le commencement des travaux à Magdalenska gora en Slovénie et à Glasinac en Bosnie. Les premières fouilles à Magdalenska aora ont été effectuées par F. Schulz (1881—1883), ensuite J. PeĉnikT(1392—1895) et la duchesse de Macklenburg 3(1905—1913) et elle a trouvé dans 22 tumulus plus de mille tombes. Les premières fouilles à Glasinac ont été commencées en 1881, par le dr. Hochstetter, ensuite en 1888, par Ć. Truhelka et entre 1892 et 1897, F. Fiala a fouillé 816 tumulus, dans lesquels il a trouvé 1069 tombeaux de squelettes et 224 incinérés/ Les Recherches des tumulus en Serbie occidentale ont été effectuées par M. Valtrovié et ses résultats ont été publiés à Starinar, nr. X, 1893.
En Yougoslavie a été recherchés jusqu'à présent a peu près deux mille tumulus et une moitié provient de la région de Glasinac. On a établi que cette région a été habitée depuis l'âge du fer ancien, e c'est-à-dire du VI siècle av. J. Ch., par la tribu illyrienne des Autariates.34 Sans égard à un nombre si important de tumulus archéologiquement recherchés, ils ont donné très peu de restes anthropologiques, mal conservés. La série de crânes de Glasinac, datée archeologiquement du VIe siècle av. J. Ch., représente pour l'instant une série anthropologique la plus représentative du territoire illyrien central, de même que de la région illyrienne plus vaste. La publication de Weisbach-Gliick sur les crânes de Glasinac est rédigée récemment et ainsi on a conclu qu'un type méditerranéen-dinarique a habité la région de Glasinac au VIe siècle av. J. Ch./ et pas comme cela fut interprété auparavant et d'une manière tendancieuse. En comparaison avec les épreuves statistiques pour l'anthropologie de l'âge du fer,1* globalement le dernier millénaire de l'ère ancienne, où on a distingué les deux groupes fondamentaux de population — occidental et oriental — le résultat est le suivant: Sur la mesure du crâne nr. 1, la valeur de la série de Glasinac est la plus proche de celle du groupe oriental, tandis que la valeur de mesure nr. 8 est plus proche du groupe occidental. Les mesures des crânes nr. 17 et 45 conviennent plutôt au groupe occidental qu oriental. L'index 8/1 de la série de Glasinac touche le groupe oriental, ce qui est le cas aussi avec l'index 17/8. L'index 45,8 a devaleurs beaucoup moins importantes que ces deux groupes et il esl
204
ţivko Mikic
un peu plus proche du groupe occidental. Se basant sur ces sept indicateurs primaires anthropo-morphologiques, ensuite les mesurese des crânes et les indexes, il résulte que la série de Glasinac du VI siècle av. J. Ch., par le rapport 4:3 incline plus au groupement occidental de la population européenne préhistorique du dernier millénaire de l'ère ancienne. On peut tirer encore une conclusion du même tableau dans le texte — sur la gracilité de la série de Glasinac. Elle est confirmée par les valeurs moyennes de toutes les mesures des crânes qui sont visiblement plus petites que dans les deux groupes de population. Les caractéristiques fondamentales anthropo-morphologiques de cette série seraient les suivantes: la taille petite ou moyenne, le type de crâne mésocrâne qui va vers le brachyerâne, avec la tendance claire vers la brachyerânisation d'après la planocipitalisation bien distinguée, ainsi qu'à l'aide de ces indicateurs elle pourrait être rangée dans la »zone des Européides brachycéphales.« La composante dinarique, quoique toujours avec l'ingrédient de la gracilité méditerranéenne, est clairement distinguée dans la série de Glasinac du VI e siècle av. J. Ch., et aussi dans les trou -e vailles provenant de la localité Vuĉje njive en Slovénie du* IV siècle av. J. Ch., ce qui indique que ce phénomène — la dinarisation de la population préhistorique durant le dernier millénaire de l'ère ancienne •— arrive parallèlement sur une vaste région du territoire montagneux des Balkans.
