Individualna Tehnika u Kosarci

Predmet: Individualna tehnika i taktika u košarci ko šarci Tema:

Metodika obučavanja i usavršavanja tehnike centara u napadu

Profesor: dr Nenad Trunić

Student:

SADRŽAJ

Seminarski rad – Individualna tehnika

................................................................................ ..................... 1.Uvod ........................................................... 2.Teorijski pristup ................................................................. 2.1. Prikaz tehnike centara .......................................................... 2.2. Košarkaški stav u napadu ....................................................... 2.3.Dodavanje i hvatanje lopte...................................................... 2.4. Šut ................................................................................ 2.5. Vođenje lopte .................................................................... 2.6. Fintiranje ........................................................................ 2.7. Zaustavljanje .................................................................... 2.8. Pivotiranje ....................................................................... 2.9. Demarkiranje .................................................................... 2.10. Postavljanje blokada .......................................................... 3. Metodika elemenata tehnike centara u napadu .......................... 4. Predmet i cilj rada .............................................................. 4.1. Predmet rada .................................................................... .......................................................................... ............................ 4.2. Cilj rada .............................................. 5. Prikaz vežbi ..................................................................... ....................................................................... 5.1. Metodika obuke i usavršavanja šuta............................................ 5.2. Metodika obuke i usavršavanja dodavanja .................................... 5.3. Metodika obuke i usavršavanja tehnike vođenja lopte ....................... 5.4. Metodika obuke i usavršavanja tehnike fintiranja ............................ 5.5. Metodika obuke i usavršavanja igre bez lopte ................................ 5.6. Metodika obuke i usavršavanja tehnike pivotiranja i demarkiranja ......... 5.7. Metodika obuke i usavršavanja elementa tehnike bostavljanja blokada …… 6. Zaključak ....................................................... ......................................................................... .................. Literatura ............................................................................

1.

strana 2 strana 3 strana 5 strana 5 strana 5 strana 7 strana 9 strana 9 strana 9 strana 9 strana 10 strana 10 strana 11 strana 54 strana 54 strana 54 strana 55 strana 55 strana 57 strana 59 strana 60 strana 61 strana 62 strana 64 strana 68 strana 69

Uvod

Košarka spada u jedne od najrasprostranjenih sportskih igara na svetu. Igra se na svih pet kontinenata. Danas u svetu ima više od sto miliona aktivnih košarkaša, a Međunarodna košarkaška amaterska federacija (FIBA) ima oko 200 učlanjenih nacionalnih košarkaških saveza. Ovo je jedan od retkih sportova kojima se zna pronalazač, zemlja nastanka, godina nastanka... Košarka nije nastala slučajno. Na američkim koledžima su studenti pred kraj IX veka već igrali mnoge sportske igre, kao što su ragbi (američki fudbal) ili bejzbol. Međutim, tim sportovima su -1-


................................................................................ ..................... 1.Uvod ........................................................... 2.Teorijski pristup ................................................................. 2.1. Prikaz tehnike centara .......................................................... 2.2. Košarkaški stav u napadu ....................................................... 2.3.Dodavanje i hvatanje lopte...................................................... 2.4. Šut ................................................................................ 2.5. Vođenje lopte .................................................................... 2.6. Fintiranje ........................................................................ 2.7. Zaustavljanje .................................................................... 2.8. Pivotiranje ....................................................................... 2.9. Demarkiranje .................................................................... 2.10. Postavljanje blokada .......................................................... 3. Metodika elemenata tehnike centara u napadu .......................... 4. Predmet i cilj rada .............................................................. 4.1. Predmet rada .................................................................... .......................................................................... ............................ 4.2. Cilj rada .............................................. 5. Prikaz vežbi ..................................................................... ....................................................................... 5.1. Metodika obuke i usavršavanja šuta............................................ 5.2. Metodika obuke i usavršavanja dodavanja .................................... 5.3. Metodika obuke i usavršavanja tehnike vođenja lopte ....................... 5.4. Metodika obuke i usavršavanja tehnike fintiranja ............................ 5.5. Metodika obuke i usavršavanja igre bez lopte ................................ 5.6. Metodika obuke i usavršavanja tehnike pivotiranja i demarkiranja ......... 5.7. Metodika obuke i usavršavanja elementa tehnike bostavljanja blokada …… 6. Zaključak ....................................................... ......................................................................... .................. Literatura ............................................................................

1.

strana 2 strana 3 strana 5 strana 5 strana 5 strana 7 strana 9 strana 9 strana 9 strana 9 strana 10 strana 10 strana 11 strana 54 strana 54 strana 54 strana 55 strana 55 strana 57 strana 59 strana 60 strana 61 strana 62 strana 64 strana 68 strana 69

Uvod

Košarka spada u jedne od najrasprostranjenih sportskih igara na svetu. Igra se na svih pet kontinenata. Danas u svetu ima više od sto miliona aktivnih košarkaša, a Međunarodna košarkaška amaterska federacija (FIBA) ima oko 200 učlanjenih nacionalnih košarkaških saveza. Ovo je jedan od retkih sportova kojima se zna pronalazač, zemlja nastanka, godina nastanka... Košarka nije nastala slučajno. Na američkim koledžima su studenti pred kraj IX veka već igrali mnoge sportske igre, kao što su ragbi (američki fudbal) ili bejzbol. Međutim, tim sportovima su -1-


mogli samo da se bave u jesenjem i prolećnom periodu. Kao veliki problem se pojavio kako pronaći zanimanje studentima tokom zime. Razmišljajući o potrebi za nekom novom igrom, koja bi služila kao „dopuna” glavnim sportovima, doktor Luter Haksli Galik (Luter Haksli Gulik), je 1981. godine, kao direktor trenerske škole škole Y.M.C.A (Young (Young Man Christian Assotiation), Assotiation), ovlastio Džejmsa Najsmita (James Naismith, 1861-1939) da pokuša da stvori novu igru. U to vreme Najsmit je radio kao predavač fizičkog vaspitanja na YMCA u Springfildu, država Masačusec. „Nova igra" (kako je bio prvi naziv) je morala, kako je Najsmit smatrao, da sadrži elemente koji daju mogućnoost igranja na svim terenima sa stalnom metom, da se igra sa loptom i da postoji ravnoteža između napada i odbrane, zatim je izabrao veliku loptu (da može svako da je uhvati). Nakon toga, zabranio je da se lopta nosi, kao u američkom fudbalu. Pošto je morao da postoji neki cilj u koji bi se lopta uputila, tražio je da cilj bude vodoravan i da se lopta ubacuje u luku. Odlučio se da na pod dvorane postavi dve korpe (košare), kao cilj. Ova nova igra (još nije dobila svoje ime) imala je i svojih pet osnovnih pravila, da je lopta okrugla, da se sa njom može igrati samo rukama; zabranjeno je nošenje i trčanje sa loptom u rukama; na određenom igralištu igraju dve ekipe, jedna protiv druge, ali se zabranjuje bilo kakav fizički kontakt; cilj je malih dimenzija, uzdignut je i postavljen vodoravno; ograničuje se broj br oj igrača na terenu, uz pravo na zamenu. Frenk Mahona je predložio da se nova igra dobije naziv „naismithball", ali je dr. Najsmit to odbio. Zbog korišćenja korpe (basket), odnosno cilju u koji se ubacuje lopta, naziva igru „basketball". Već 1982. godine školski list „Triangl" objavljuje prva pravila (ima ih trinaest), a prva utakmica je odigrana po novim pravilima iste godine između koledža Ajove (Iova) i Minesote (Minnesota). Veoma brzo se sa košarkom upoznaju mnoge zemlje Dalekog istoka (Kina, Japan, Filipini), kao i zemlje Južne Amerike (Brazil, Meksiko). U Evropu košarka „stiže" u Francusku 1983. godine, preko američkih vojnika, odnosno zahvaljujući B. Ridu, koji se školovao u Sprinfildu. Kasnije se košarka širi u Rusiju, Italiju, Čekoslovačku, Nemačkoj.... Prvi put košarka stiže na ove prostore 1922. godine, u Beogradu, kada funkcioner Y.M.C.A. i izaslanik Crvenog Krsta, Vilijam Vilend (William Wielend) demonstrira ovu igru na tečaju za vodnike Sokola i učitelje gimnastike. Mnogi smatraju da košarka ima velikog spoja sa životom uopšte, jer pruža nam hrabrost, konflikt, dramu, humor...

2.

Teorijski pristup

Kao i svaki pojedinac koji se nalazi u košarkaškoj ekipi, centar (ili igrač na poziciji pet) ima svoje specifične karakteristike, koje su mu potrebne da reši neke od veoma važnih zadataka kako u odbrani, tako i u napadu. Neki od tih zadataka su šut, ofanzivni skok i realizacija posle njega, dodavanje, dobar tajming u postavljanju blokada (u napadu), odnosno pomaganje saigračima, sprečavanje prodora do koša, zagrađivanje, defanzivni skok i blokiranje šuteva (u odbrani). -2-


Da bi sve to postigao, centar mora da poseduje određene kvalitete. On je obično najviši i najsnažnijii igrač u timu. Karakteristike centra se, takođe (pored tehničko-taktičkih sposobnosti), ogledaju i u morfološkim karakteristikama, motoričkim sposobnostima, kao i u psihološkoim karakteristikama. „U evropskoj košarci se razlikuju statički i pokretljivi centri u odnosu na radijus njihovog kretanja. Po kriterijumu položaja u reketu, razlikuju se centri na niskoj, srednjoj i visokoj postpoziciji. U savremenoj košarci centri se sve više kreću bez lopte sa niske na visoku poziciju i obratno. Centri obavljaju najteže zadatke u fazama odbrane i napada i iz tog razloga oni moraju da dominiraju fizičkom snagom, kontakt igrom, sposobnošću pravljenja uzastopnih blokada i skokova, sposobnošću pretrčavanja protivničkih centara itd. Savremeni centri su pokretljivi igrači sposobni za uspešnu igru 1:1 licem i leđima prema košu sa korišćenjem skok-šuta, poluhoroga i raznih varijanti zakucavanja. Pored navedenih aktivnosti, moderna igra na poziciji pet zahteva sposobnost rešavanja udvajanja pravovremenom rotacijom napada dodavanjem slobodnom igraču naopterećenoj ili neopterećenoj strani napada. Vidljivo je da položaj glave, tela i stopala omogućava igraču, koji je leđima okrenut prema košu, da vidi «rupe» u odbrani, a ta sposobnost čini razliku između prosečnog i vrhunskog centra. Rešavanje udvajanja je klučni deo usavršavanja post-tehnike. Centri obavljaju one poslove u igri koji im omogućavaju status najkorisnijih igrača. Centri moraju biti sposobni da vrše pravovremenu rotaciju sa strane lopte na stranu pomoći (zatvoriti čeonu liniju, postavljati se za faul u napadu). U startnoj fazi tranzicionog napada, pored pravovremenog i tačnog prvog pasa, moraju pretrčavati protivničkog centra, dok su u tranzicionoj odbrani odgovorni za usporavanje prvog pasa. Razvojem košarkaške igre usavršavao se i šuterski rang igrača na poziciji pet. pored toga, nova tehničko-taktička obeležja centra se manifestuju uspešnom saradnjom u igri 2:2, naročito u pisk&roll situacijama, pomaganjem spoljnim igračima u igri protiv agresivne odbrane i pomaganjem u oslobađanju beka od usmeravanja na ugao igrališta pravljenjem blokade. Svi ti zahtevi potpuno menjaju fnkcionalnu ulogu igrača na poziciji 5. Oni moraju da poznaju pravila saradnje sa bekom i krilom i da razimeju njihove probleme u toku igre. Centri koji primarno igraju na visokoj post poziciji sve više se ponašaju i igraju kao graditelji igre. Sa te pozicije se najlakše rotira napad sa opterećene na neopterećenu stranu. Ako centar igra na visokoj post poziciji mora biti odličan šuter sda linije slobodnih bacanja. Zbog mesta u igri i fizičke dominacije on dominira u fazi odbrane, pokrivajući linije dodavanja, zatvarajuči utrčavanja kroz sredinu reketa itd. U tehnologiji treninga centara vrlo jevažno da igrači shvate da iz jednog ili dva koraka moraju da kontrolišu ceo reket, što će im omogućavati blokadu šuta, hvatanje lopte u odbrani, pomaganje i pravovremeno vračanje direktnom napadaču. Kada se bira igrač na poziciji centra, mora se primarno odgovoriti na pitanje ima li on antropološke karakteristike koje mu omogućavaju domonaciju u svim segmentima igre.” 1 Opis i uloga centra u napadu U tranzicionom napadu: •

1

brzi prvi pas (outlet pass) prema broju 1 ili 2 posle poentiranog i nepoentiranog napada ili posle šuta slobodnog bacanja,

Trninić, S. (1996): Analiza i učenje košarkaške igra, Vikta d.o.o., Pula

-3-

Seminarski rad – Individualna tehnika •

•

•

• •

• •

pretrčavanje protivničkog centra popunjavajem linije kretanja suprotno od igrača koji prenosi loptu, pretčavanje protivničke odbrane kao četvrti igrač (first trailer – prvi pratilac) i postavljanje u nisku poziciju pre nego što je odbrana stigla da se postavi, pretrčavanje protivničke odbrane kao peti igrač (second trailer, protector), postavljanje kao sigurnosni igrač na liniji slobodnog bacanja u prelazu lopte iz odbrane u napad i posredovanje pri rotaciji sa opterećene na neopterećenu stranu napada, postavljanje u zone igrača 2 ili 3 za prijem lopte pre nego što se odbrana postavi, osiguravanje rotacije kontranapada sa opterećene na neopterećenu stranu kao «sigurnosni igrač», pravljenje ili prijem blokade posle dodavanja u završnici tranzicionog napada, rešavanje skoka u napadu u završnici tranzicionog napada.

Postavljeni napad: • • •

• • • • • •

•

•

• •

• •

postavljanje za ulaz i rotaciju napada sa pozicije visokog posta, osiguravanje prenošenja lopte u igri protiv presinga, stvaranje pozicije igrom bez lopte za učestalu unutrašnju igru i utrčavanje u «rupe» odbrane, pražnjenje ili «čišćenje» prostora na opterećenoj strani igrališta, izvlačenje protivničkog centra izvan reketa, poentiranje u unutrašnjoj igri ili igri ispod koša u situaciji 1:1 leđima prema košu, poentiranje i iznuđivanje lične greške u igri ispod koša, rešavanje situacija u igri 2:2 (pick&roll options), rešavanje udvajanja ili tripliranja u poziciji leđima prema košu pravovremenim dodavanjem slobodnom igraču, posredovanje za rotaciju napada sa opterećene na neopterćenu stranu napada pravljenje jakih i agresivnih blokada pod najtežim uglovima za odbrambenog igrača, zatim otvaranje za prijem lopte ili skok u napadu, deblokiranje (autoblokiranje), tj. aktivnost posle bloka sa ciljem otvaranja linije dodavanja i odnosa lopta-napadač-odbrambeni igrač, pravljenje bloka i pretvaranje blokera u primaoca bloka (akcije blok za blokera), postavljanje na unutrašnju poziciju za skok u napadu u trenutku kada lopta napusti ruku šutera, rešavanje skoka u napadu (kao prvi ili drugi skakač ekipe), pomaganje beku u oslobađanju od usmeravanjam prema uglu pravljenjem bloka na njegovom odbrambenom igraču.

2.1. Prikaz tehnike centara Tehničkom spremnošću igrača može se smatrati uspešno izvođenje elemenata košarke, a taktička spremnost je primena usvojenih elemenata u skladu sa situacijom u samoj igri. Već je rečeno da o važnosti tehnike, ali je isto tako važno napomenuti (i ponavljati) dasve elemente košarkaške igre treba izvoditi pravilno, tačno i brzo, a sa taktičke strane pravovremeno, -4-


svrsishodno i efikasno. Tehničke i taktičke karakteristike u igri centara se razmatraju kroz mnoge elemente košarkaške igre. Tehniku u celini možemo podeliti na tehniku napada i odbrane. Tehnike napada su: igra bez lopte, zaustavljanje, pivotiranje, skok u napadu, postavljanja blokada, osnovni košarkaški stav u napadu, kontrola (držanje) lopte, dodavanje i hvatanje lopte, vođenje lopte (dribling), šutiranje, fintiranje.

2.2. Košarkaški stav u napadu Ovaj element je veoma važan za igru centara. Napadački stav bez lopte igrač zauzima na početku akcije i povremeno za vreme kretanja pri zaustavljanju. Osim ravnoteže ovaj stav bi trebalo da omogući igraču dobar pregled igre. Sa aspekta položaja delova tela i tela u celini taj stav je identičan kao i stav sa loptom, samo što igrač nema loptu u posedu. Osnovni stav sa loptom omogućuje napadaču veću efikasnost u igri. To je položaj igrača iz kojeg on može da uspostavi najbržu (pravovremenu) kretnju u bilo kom pravcu, tj. da započne bilo koju akciju loptom. Napadač sa loptom ima na raspolaganju tri akcije: šut, dodavanje i dribling (prodor). Upravo osnovni stav dovodi telo u optimalan položaj iz kojeg je igrač opasan u pogledu sve tri akcije. Zbog toga se često osnovni stav naziva i stav trostruke pretnje. Odmah po prijemu lopte igrač bi trebalo da zauzme osnovni stav.

2.3. Dodavanje i hvatanje lopte „Osnovni tehnički i taktički element saradnje između igrača napada, predstavlja dodavanje lopte. Pri dodavanju i hvatajnu lopte, saradnja igrača napada se najviše ogleda, kroz brzo i precizno dodavanje i hvatanje lopte koja se istovremeno pojavljuje u igri. Za uspešnu „asistenciju", kao vrhunac iskazivanja soisobnosti proigravanja, portebno je da dodavač dobro sagleda i pravilno proceni, često u veoma kratkom vremenu, situaciju u kojoj njegov saigrač može da ostvari prijem lopte da bi je pravovremeno uputio. Igrač koji treba da primi loptu, svojim kretanjem treba da stvori prostornu prednost, da bi dodavač imao šanse da mu je uputi, a neposredno pre prijema lopte treba da svojim postavljanjem i kretanjem smanji rizik mogućeg „presecanja" dodavanja. Dobro hvatanje lopte podrazumeva da napadač, bez korekcije položaja šaka u odnosu na loptu, može da izvede tehnički i taktički element, koji je po njegovoj proceni najadekvatniji za postojeću situaciju u igri. U uslovima košarkaškog nadmetanja centar ima dosta mogućnosti da dođe u posed lopte."2 Centar treba da bude sposoban da dođe u posed lopte na bilo koji od načina (skokom u prednjem ili zadnjem polju, presecanjem ili oduzimanjem lopte,...), bez obzira odakle mu dolazi lopta, da li sa strane, u visini grudi, iznad glave ili u visini kolena. Pri tom koristi odgovarajuću tehniku hvatanja, koja omogućava dobru zaštitu lopte i izvođenje sledećeg elementa ili akcione celine, u zavisnosti od novonastale situacije na terenu. „Postoji više od petnaest načina da se lopta uputi saigraču. Dodavanja mogu da se klasifikuju po više kriterijuma. Postoji podela na dodavanje sa jednom ili dve ruke. Ova dodavanja se dalje dele, u zavisnosti sa koje pozicije u odnosu na telo se upućuje lopta (sa grudi, iznad ramena, iznad glave). Tako postoje dodavanja: iznad glave, sa grudi direktno i od tla, uručenjem. Dodavanja jednom rukom, koja se u igri najviše primenjuju su: sa grudi direktno i od tla, kao i iznad ramena. U zavisnosti od putanje lopte, u odnosu na teren, postoje: horizontalna, vertikalna i dijagonalna dodavanja. Prema distanci, koju pri dodavanju prelazi lopta, dodavanja mogu da se podele na:

2

Rubin P. (1998): Košarka – metodika i tehnika, Novi Sad

-5-


3

kratka, srednja i dugačka." Centar mora da raspolaže širokim repertoarom dodavanja koja su primenjiva u uslovima igre. Najznačajnija dodavanja u igri centara su:

Dodavanje jednom rukom sa ramena – Igrač u osnovnom stavu drži loptu sa dve ruke ispred grudi u poziciji šuta. Jedna šaka je iza lopte, a druga sa strane. Igrač iskoračuje u pravcu mete (saigrača), opružajući ruku kojom dodaje. Prsti guraju loptu unapred i izbačaj se vrši energičnim pokretom (pregibanjem) u zglobu šake i prstima. Prsti daju pravac lopti. Izbačaj sa kažiprstom i srednjim prstom daje lopti blagu suprotnu rotaciju. Nakon izbačaja igrač ostaje u ravnotežnom položaju, a šaka oborena sa prstima usmerenim ka tlu. Primena ovog dodavanja je ista kao i dodavanja sa dve ruke sa grudi. Dodavanje jednom rukom ima svoje varijante u kojima se lopta iznosi na neku drugu poziciju, pa imamo dodavanje jednom rukom sa kuka, kao i dodavanje od tlo. Dodavanje jednom rukom iznad ramena (bejzbol dodavanje) – Igrač u osnovnom stavu drži loptu sa dve ruke ispred grudi u poziciji šuta. Jedna šaka je iza lopte, a druga sa strane. Igrač iskoračuje u pravcu mete (saigrača) i istovremeno se okreće u pravcu ruke kojom dodaje. Dovodi loptu u poziciju iznad ramena (otprilike je lakat u visini uveta), ruka je savijena u laktu a šaka se nalazi iza lopte, dok druga pridržava loptu. Izbačaj započinje prebacivanjem težine na iskoračnu nogu i energičnim opružanjem nogu i trupa. Ruka se opruža u pravcu mete i lopta se izbacuje energičnim pokretom (pregibanjem) u zglobu šake i prstima. Prsti daju pravac lopti. Izbačaj sa kažiprstom i srednjim prstom daje lopti blagu suprotnu rotaciju. Nakon izbačaja igrač ostaje u ravnotežnom položaju, a šaka ostaje oborena sa prstima usmerenim ka tlu. Ovo dodavanje se koristi pre svega u situacijama kontranapada, za ubacivanje lopte u igru kada se želi daleko ubaciti lopta, tj. u svim situacijama gde se lopta dodaje na veliku udaljenost (preko 10 m). Centri najčešće primenjuju ovu tehniku dodavanja, nakon skoka. Dodavanje jednom rukom od tlo – Stav je malo niži, tehnika je ista i kao tehnika dodavanja jednom rukom sa ramena. Dodir lopte je na 2/3 udaljnosti od saigrača. Opružanje ruke je sa dlanom s polja. S obzirom da je odbrambeni igrač na 2/3 od igrača sa loptom, najbolja tačka odskoka je odmah pored njegovih nogu, jer je to i najdalje rastojanje od mogućeg dodira lopte. Ova tehnika je Izuzetna za pas centrima a i bočnim dodavanjima. Dodavanje sa dve ruke iznad glave – Igrač u osnovnom stavu drži loptu sa obema rukama iznad glave. Ruke su savijene u laktovima približno pod uglom od 90 stepeni. Lopta se drži iza i blago bočno. Lopta se ne sme dovoditi u poziciju iza glave. Igrač iskoračuje u pravcu mete (saigrača) eksplozivno opružajući noge i trup. Zatim brzo izbacuje loptu energičnim opružanjem ruku i pregibanjem u zglobovima šake. Izbačaj se završava dejstvom kažiprsta i srednjeg prsta obeju šaka. Nakon izbačaja igrač ostaje u ravnotežnom položaju, a šake ostaju u položaju sa prstima usmerenim ka meti a dlanovima ka tlu. Ovo dodavanje koristi se kada je odbrambeni igrač blizu dodavača i kada se lopta dodaje preko protivnika, zatim u iznošenju lopte iz reketa za početak kontranapada, za lob dodavanja i dodavanja igračima na poziciji centra (nisko). U principu se koristi na srednjim rastojanjima (6 do 10 m), ali i na malim. Centri najčešće koriste ovu vrstu dodavanja u saradnji u napadu sa drugim centrom (spuštanje sa visokog posta na niski). Loša strana ovog dodavanja je tzv. „telefoniranje”.

2.4. Šut 3

Rubin P. (1998): Košarka – metodika i tehnika, Novi Sad

-6-


„Svi igrači koji su dovoljno ambiciozni, žele ovaj elemenat košarke da usavrše do najvećeg mogućeg stepena preciznosti. Kako je glavni cilj igre jednog tima u fazi napada, da se postigne što više koševa, uz visoki procenat šuta, od protivničkog tima, centar treba da zna da je šutiranje na koš najvžniji elemenat igre, a da svi ostali tehnički i taktički elementi stvaraju uslove za izvođenje preciznog šutiranja na koš. Centar treba da šutira loptu na koš uvek kad postoji šansa da postigne pogodak, a da se saigrači pri tome ne nalaze u još povoljnijoj poziciji. Postoji jedno nepisano pravilo koje treba poštovati, a to je da je najsigurnije postići pogodak ispod samog koša. Zbog karakteristika koje poseduje i funkcije koje obavlja, centar, uglavnom postiže pogotke u neposrednoj blizini koša i to na razne načine, samostalnim dejstvom ili uz pomoć saigrača. Najčešće šutira na koš posle prodora, polaganjem lopte direktno u koš ili koristeći tablu ili tzv. zakucavanjem, koriste još horog šut, poluhorog. Sve češća pojava u savremenoj košarci je da centar koristi i skok-šut posle zaustavljanja iz jednog ili dva kontakta. To podrazumeva da centar besprekorno izvodi elemente akcione celine i da prilikom šutiranja na koš koristi i levu i desnu ruku u skladu sa nastalom situaciom. Takođe, nije redak slučaj da centri šutiraju sa distance i poludistance, u skladu sa unapred uvežbanom taktikom. Šut lopte na koš centra, kao taktičko sredstvo, je vrlo korisno za tim. Centar, kao precizan šuter, za sebe striktno „veže” jednog, a neretko i dva igrača protivničkog tima, što njegovim saigračima ostavlja mnogo prostora za izvođenje akcija. Precizno izvođenje šuta sa linije slobodnih bacanja je, takođe, veoma bitno za centre, odnosno za njegov tim, jer je često izložen ličnim greškama protivničkog tima, naročito u veoma agresivnim sistemima i varijantama tih odbrana, kakve se danas primenjuju u savremenoj košarci. ” 4 Osnovne tehnike šuta su: „Šut jednom rukom iz mesta – položaj donjeg dela je određen napadačkim košarkaškim stavom sa isturenom jednom nogom na strani lopte, koja je malo polubočno postavljena. Razmak stopala je u širini ramena. Lakat je postavljen prema unutra. Lopta je 20 cm ispred grudi, nešto malo ispod visine očiju. Ravnoteža se oržava spuštanjem tela i savijenim kolenima. Težina tela je preneta na „prdnju” nogu i ne menja se tokom izvođenja šuta, jer bi to uticalo na putanju lopte. Prsti stopala su direktno okrenuti ka košu, jer je to od značaja za preciznost šuta. Spušteni položaj tela služi pripremi za šut, jer izbačaj lopte ostvarujemo opružanjem koje počinje od najnižih, a završava se u najvišim zglobovima nogu (skočni, kolena i kukovi) i opružanjem zglobova ruku. Pogled je usmeren preko lopte ka košu, a oči su koncentrisane na rub obruča )prednji ili zadnji deo). Šaka i prsti su mekano na lopti, prsti su rašireni, ugao između palca i kažiprsta je oko 90º, tako da kažiprst predstavlja kontrolni prst koji lopti određuje pravac. Čaka je ispod i iza lopte, a druga napred i levo sa strane. Posle izvedenog šuta opružena ruka ostaje u tom položaju, dok lopta ne dodirne koš. Lakat je usmeren ka košu zbog pravca lopte. Leva ruka je postavljena u levu stranu lopte i služi kao potpora i odvaja se teško posle izbačaja lopte. Rotacija lopte će ublažiti eventualni „tvrd” udar u obruč.” 5

„Šut jednom rukom iznad glave – lakat je usmeren prema košu i ne izlazi van projekcije tela da ne bi ruka pri šutu pobegla u stranu. Pogled kroz ruke je usmeren ka košu. Tajna dobrog šuta je u zglobu šake i lakta. Pre izbačaja lakat se povlači ispod lopte i time se „proračunava” putanja lopte. ”6 „Dvokorak – koristi se ispod koša. Igrač koji prima loptu na dvokorak, ili koristi dribling i polukorak, posle dodavajna pivota ili driblinga. Zahteva 100% realizaciju. Odrazna noga je suprotna 4

Gavrilović Z. (2004): „Igra centra u savremenoj košarci”, Diplomski rad, Fakultet za fizičku kulturu u Prištini, Leposavić Djordjević B.T., Prof. Marinković A.M. (2007): Košarka ABC, Bonart, Nova Pazova 6 Djordjević B.T., Prof. Marinković A.M. (2007): Košarka ABC, Bonart, Nova Pazova 5

-7-


od ruke kojom se šutira. Postoji šut „odozgo” kod koga se lopta pri odrazu diže iznad glave i ruka postavlja iza lopte. Odraz i opružanje ruke je istovremeno. Slobodna ruka štiti loptu od odbrane. Šutira se „čisto” ili od tablu. Dolazi se ispod koša pod uglom od 45º. Šut polaganjem „odozgo” se koristi pri punoj brzini i kada je put ka košu slobodan. Od trenutka odraza levom (desnom) nogom lopta stoji na dlanu okrenutim nagore, ruka se postavlja ispod lopte, tako da dodiruje celu dužinu opruženih prstiju, a šutira se iz „zgloba” – pokretom šake. Kod polaganja ne treba ići na odraz u dalj, već u vis, sa dužim prvim korakom i kraćim drugim.” 7 „Skok šut – tehnika skok-šuta je kompozicija „teških” elemenata tehnike - zaustavljanja, primanja lopte, pivota i prodora. Kod skok šuta lakat je posle opružanja celog tela veoma važan, jer on može u zavisnosti od psihofizičkih sposobnosti šutera da reaguje na „pariranje” i da promeni pravac i momenat izbačaja, koji se dešava u najvišoj tački sa potpuno opruženom rukom i prstima. Od tehnike zaustavljanja zavisi vertikalnost odražavanja, a doskok je bitan, jer se, ili ide na skok za odbijenu loptu, ili postaje odbrambeni igrač („napadač ” napadača). Najbitniji je ulazak – priprema šuta, znači položaj nogu i stopala. Prilikom svakog naskoka, pre šuta, usmerava se telo ka košu na taj način što su desno rame i kuk „koncentrisani” na rub obruča” 8 „Horog šut – ovaj veoma težak, ali delotvoran šut upotrebljava se kada je napadač udaljen oko 3-4 metara od koša i kada mu se suprotstavlja „visoki” odbrambeni igrač. Izvodi se iz mesta kretanja, šuter je leđima ili obično okrenut ka košu. Odrazna noga je leva (desna) i ona dobija impuls zamahom suprotne noge. Radi se iz polučučnja. Lopta je pored grudi, drži se ispod rukom kojom se šutira, a drugom približava odozgo. Prilikom iskoraka ka košu, povlači se i koleno suprotne noge, a ruka se opruža iz ramena i kada se lopta podigne iznad glave, preko uha, izbacuje se iz zgloba šake, vođena i upravljana kažiprstom. Suprotna ruka je savijena i podignuta do visine ramena. Pogled je usmeren ka košu. Putanja lopte je parabolična, doskok je spreman za ponovni skok.”9 „Odbojka šut – Ovaj šut zahteva izuzetno pokretlivog igrača, stalno spremnog za skok u napadu. Pravo vreme i dobra koordinacija su osnove najbolje pozicije ispod koša posle svakog šuta. Visok odraz, jedna (češće) ili dve ruke, dodir prstima i najviša tačka skoka je preduslov za poentiranje.”10 „Zakucavanje – Jedan od najatraktivnijih načina za postizanje koševa koristi se, ako to dozvoljava prostor dodavanja ili kretanja, ili iz skoka, ili iz nabačene lopte, ili čak uručenjem. 11

2.5.

Vođenje lopte

„Napadač primenjuje vođenje, kada se kreće najkraćom putanjom do koša, jer odbrana nije u mogućnosti da ga u tome osujeti, pošto se nalazi neposredno ispred njega. Pod driblingom se podrazumeva da košarkaš manipuliše loptom, krećući se (više) horizontalno po terenu, iz razloga što biva prinuđen od strane igrača odbrane da često menja pravac. Cilj igrača koji dribla je da 7

Djordjević B.T., Prof. Marinković A.M. (2007): Košarka ABC, Bonart, Nova Pazova Djordjević B.T., Prof. Marinković A.M. (2007): Košarka ABC, Bonart, Nova Pazova 9 Djordjević B.T., Prof. Marinković A.M. (2007): Košarka ABC, Bonart, Nova Pazova 10 Djordjević B.T., Prof. Marinković A.M. (2007): Košarka ABC, Bonart, Nova Pazova 11 Djordjević B.T., Prof. Marinković A.M. (2007): Košarka ABC, Bonart, Nova Pazova 8

-8-


nadigra igrača odbrane. Pri tome on koristi promenu ritma, tempa, pravca, smera i ruke kojom vodi. Ukoliko, primenom neadekvatnih aktivnosti, uspe da „izbaci” iz ravnoteže svog čuvara, biće u mogućnosti da koristi vođenje” 12. Zbog svojih morfoloških karakteristika, a i zbog uloge i funkcije koju obavlja u jednom timu, može se reći da centar ne koristi mnogo driblinga. Ipak postoje situacije kada centar posle presečene lopte krene na koš. Druga situacija je kada se centar nalazi leđima okrenut ka košu, ili kada je pod dejstvom agresivne odbrane, tada je prinuđen da koristi dribling, kako bi sebi izgradio što bolju poziciju za realizaciju.

2.6.

Fintiranje

Fintiranje je , kao tehnički i taktički elemenat, prisutno u skoro svim elementima košarkaške igre i pojavljuje se kao finta prodora, šuta, dodavanja ili kombinacija tih finti. Igrač koji izvodi fintu ima za cilj da se igrač u odbrani „izbaci” iz ravnotežnog položaja, nakon čega se stvara prostorna i vremenska prednost, za izvođenje nekog drugog elementa ili akcione celine. Bez obzira koja se finta izvodi, ona se izvodi sporije od stvarne akcije koja sledi. Neke karakteristike finti za centre su finta šuta, finta dodavanja. Broj finti je skoro beskonačan. Njihovo izvođenje zavisi od individualnih sposobnosti igrača. Centar treba da bude sposoban da uverljivo izvede fintu, koja mora biti u funkciji, da bi mu donela prostornu i vremensku razliku.

2.7.

Zaustavljanje

„Tehnika zaustavljanja je veoma bitna kako u odbrani, tako i u napadu. Igrači se u košarkaškom nadmetanju kreću na relativno malim distancama, zbog čega se preednost nad protivnikom često može steći boljom promenom tempa kretaja, čiji je veoma bitan sastavni deo zaustavljanje. U bilo kojoj fazi igre zaustavljanje može da bude u jednom ili dva kontakta stopala sa podlogom. Zaustavljanje u fazi napada može da bude bez lopte (najčešće u cilju demarkiranja) i sa njom. Zaustavljanje u jednom kontaktu omogućava napadaču da ima veći izbor u napadačkoj akciji (ukršteni polazak, direktni bilo kojom nogom, šut, dodavanje i finte) ili da izabere pivot nogu.” 13

2.8.

Pivotiranje

„Pivotiranje je jedina mogućnost u košarkaškoj igri da napadač u posedu lopte načini više od dva koraka, pod uslovom da ne odvoji stajnu nogu od podloge, osim ako pri tome ne šutira, ili dodaje. Pivot može biti napred i nazad. Može se koristiti u cilju fintiranja i u cilju zaštite lopte.” 14 Pivotiranje je elemenat košarke koji sledi posle zaustavljanja, a centar ga veoma često koristi u igri kada treba da zaštiti loptu od odbrambenih igrača, onda da dođe u povoljan položaj za dodavanje, posle skoka, kada najbliži protivnički igrač igra agresivno odbranu, pokušava da spreči prvo dodavanje za kontranapad. Osim toga, centar koristi pivotiranje i u situacijama kada nije u posedu lopte i to u cilju zagrađivanja protivničkog igrača, odnosno prilikom postavljanja blokada saigračima i otvaranja iz blokada.

2.9. Rubin P. (1998): Košarka – metodika i tehnika, Novi Sad Rubin P. (1998): Košarka – metodika i tehnika, Novi Sad 14 Rubin P. (1998): Košarka – metodika i tehnika, Novi Sad

Demarkiranje

12 13

-9-


„Svaki napadač u košarci većinu vremena provede bez lopte. Kada odbrana igra agresivno, na liniji dodavanja, sa ciljem da igraču ne dozvoli prijem lopte u mestu, njegovo kretanje bi trebalo da bude takvo, da prijem lopte može da ostvari u poziciji koja mu omogućujepostizanje koša. Da bi stekao vremensku i prostornu prednost nad igračem u odbrani i primio loptu, igrač koristi promenu tempa, pravca i smera kretanja, a najčešće i njihovu kombinaciju.” 15 Centar u svojoj igri često koristi demarkiranje u fazi napada, kao vid samostalnog dejstva, jer tada sebi stvara prostor za izvođenje akcione celine ili elemenata košarke, u skladu sa nastalom situaciom i tada najčešće koristi tzv. „L” i „V” kretanje.

2.10.

Postavljanje blokada

„Blokada je elemenat koji napadači primenjuju u cilju omogućavanja saigrača da se oslobode svog direktnog „čuvara”, postavljanjem na njegov potencijalni pravac kretanja. Igrač koji postavlja blokadu treba da: prikrije svoju nameru na koju će stranu da postavi blok, da se postavi pod optimalnim uglom u odnosu na igrača odbrane i zauzme takav položaj iz kojeg može najuspešnije da se otvori ka košu ili lopti, da zauzme što veći prostor u odnosu na potencijalne pravac kretanja igrača odbrane, pravovremeno „izađe” iz blokade i stekne određenu prednost.” 16 U igri centara postavljanje blokade je važan elemenat, koji njegova uloga i funkcija u timu, zahtevaju što bolje izvođenje, bez obzira da li se radi o ulasku u akciju, o toku akcije ili o završetku akcije, što zavisi od taktike tima. Centar ovaj element košarke treba da dobro koristi, bez obzira da li se nalazi u situaciji kada postavlja blokadu ili kada se nalazi u situaciji da koristi blok.

3.

Metodika elemenata tehnike centara u napadu

Osnovi metodike učenja i usavršavanja tehnike17 U modernoj košarci prepoznajemo, uslovno rečeno, dve tehnike: osnovnu (školsku) i takmičarsku. To je vrlo važno razumeti i prihvatiti kada se pristupa učenju i usavršavanju tehnike. Rubin P. (1998): Košarka – metodika i tehnika, Novi Sad Rubin P. (1998): Košarka – metodika i tehnika, Novi Sad 17 Dr Karalejić M. , Dr Jakovljević S. (2001) : Osnove košarke, Beograd 15 16

- 10 -


Osnovna tehnika je konvencionalna tehnika. Elementi ove tehnike su izvorni, čisti i zadovoljavaju sve biomehaničke parametre. To znači da se pokreti izvode u punim amplitudama, optimalnim brzinama, u ravnoteži itd. Uče se u standardnim uslovima vežbanja, bez ikakvih pritisaka i smetnji sa akcentom na pravilnost i preciznost izvođenja. Osnovna tehnika se uči! Ona je uslov za igranje košarke i svaki početnik mora da je savlada! Takmičarska tehnika je primenjena tehnika u uslovima igre. To je nadgradnja osnovne tehnike. Uslovi igre nameću manjak vremena i prostora, što ometa lako izvođenje nekog elementa tehnike. Prisutan je i protivnik! Usavršavanjem osnovne tehnike igrač dolazi do takmičarske tehnike koju može relativno lako da primeni u igri i da tako postigne željeni rezultat. Uz razvoj funkcionalne tehnike igrač unapređuje i individualnu taktiku, i na taj način kompletira svoj igrački kvalitet. Metodika učenja tehnike

Učenje (u praksi se koristi termin obučavanje) elemenata tehnike je prvi korak u izgradnji tehnike igrača. Da bi se u tome uspelo potrebno je poznavati prirodu motoričkog učenja. Učenje bilo koje motoričke strukture prolazi kroz pet osnovnih faza. Svaka faza se karakteriše posebnom manifestacijom pokreta u čijoj su osnovi određeni nervno-mišićni procesi. Prva faza se često naziva faza formiranja jasne predstave o pokretu. Igrač prima prve informacije o njemu. Pokret (elemenat) se demonstrira u celini. Veoma je važno da prikaz bude kvalitetan, odnosno da pokret bude pravilno i precizno izveden. Druga faza je faza iradijacije. Pri pokušaju da izvede pokret kod igrača dolazi do iradijacije nadražaja u moždanoj kori. To se vidi kroz grubu koordinaciju u izvođenju pokreta. Treća faza je faza diferencijacije. Daljim vežbanjem i izvođenjem elemenata pojavljuju se određeni kočeći procesi koji utiču na eliminaciju suvišnih i pogrešnih pokreta. Pokret se sada izvodi preciznije. Četvrta faza je faza koncentracije. U ovoj fazi su razvijeni kočeći procesi. Pokret je još precizniji i tečniji. Dolazi do oplemenjivanja pokreta obraćanjem pažnje na detalje. Peta faza je faza stabilizacije i automatizacije. To znači da je pokret naučen i da se izvodi pravilno i precizno. Kontrola pokreta je sada u sferi nesvesnog. Zato se i kaže da je pokret automatizovan. U procesu učenja tehnike trebalo bi obratiti pažnju na pravilnost i preciznost pokreta. Svaki elemenat mora da bude naučen precizno i uvežban do automatizma. Uči se u standardnim uslovima, bez ikakvih smetnji, tako da je koncentracija igrača samo na elementu koji izvodi. Igrač izvodi kompletan elemenat! To znači da bi trebalo primeniti sintetički metod učenja, jer su elementi tehnike motoričke celine koje se ne mogu razdvajati. Ovaj metod podrazumeva da se po potrebi mogu menjati uslovi u kojima se elemenat izvodi. To znači da se igraču olakšava izvođenje elementa tehnike (na primer šutiranje skok šuta s bližih pozicija, dodavanje lopte na manjem rastojanju i sl.). Značaj pravilnosti i preciznosti pokreta u okviru jednog elementa tehnike je najuočljiviji kod izvođenja elemenata tehnike koji zahtevaju jednako dobro izvođenje pokreta i slabijom rukom (dribling, dodavanje, šut polaganjem). Često manifestacija opšte koordinacije i manipulacije tom rukom u odnosu na slabiju, iako pokret i nije tehnički do kraja precizan i pravilan. Kod izvođenja pokreta slabijom rukom neophodna je pravilna i precizna tehnika. Pravilna kinematička struktura u pripremi pokreta (položaj tela, položaj lopte, držanje lopte) i samo izvođenju (opružanje ili pregibanje tela u aktuelnim zglobovima) će obezbediti i tečno izvođenje elementa tehnike. Metodika usavršavanja tehnike

Automatizovana osnovna tehnika je preduslov za usavršavanje tehnike, to jest izgradnju takmičarske tehnike. Kada se dostigne automatizacija pokreta značaj se pridaje brzini izvođenja. - 11 -


Ona je neophodna u uslovima igre. Sada je, međutim, glavni problem ravnoteža, koja je kritični faktor u izgrađivanju brzine u izvođenju elemenata tehnike. Radi se u uslovima sličnim onima koji vladaju u igri. To podrazumeva tzv. situaciono vežbanje! Igrač se vežbanjem dovodi u situacije igre, a ponekad i u tzv. nadsituacije, tj. situacije koje su teže od onih koje se pojavljuju u igri. Na taj način igrač usavršava svoje motoričke mehanizme i izgrađuje nove, prilagođene uslovima igre. Intenzitet rada je veći nego u fazi učenja tehnike. Rad na usavršavanju tehnike bez intenziteta neće dati rezultate. Glavni pokazatelj usavršenosti tehnike je njena efikasnost. Vežbe usavršavanja daju egzaktne pokazatelje efikasnosti. Igrač je nadigrao protivnika(e) ili nije! Uporedo igrač razvija i individualnu taktiku. Takmičarska tehnike uključuje perfektno izvođenje osnovnih elemenata ali i izbor i način njihovog korišćenja u igri. Igrač koji ima dobru tehniku u stanju je da u određenoj situaciji igre odabere pravo rešenje i za njega potreban elemenat (ili više njih), kao i da to upotrebi u pravo vreme! Usavršavanje tehnike dolazi radom na treninzima ali i igranjem utakmica. Jako nadmetanje i nadigravanje (utakmica, pa i trening sa takmičarskom crtom) pomaže usavršavanje. U tom radu trener (a i sam igrač) mora da uoči jake i slabe strane u tehnici. Potom bi trebalo da usmeri rad i energiju, da slabe strane postanu jake! Osnovno sredstvo rada predstavljaju košarkaške vežbe. Danas u košarkaškoj metodici postoji veliki broj (čak bi mogli reći i bezbroj) košarkaških vežbi. Vežbe nisu nešto tajno ili mitsko! Problem nije koliko vežbi jedan trener zna ili primenjuje (u literaturi se može naći veliki broj), već je problem kako ih primenjuje? Osnovno je da trener, kada koristi neku vežbu, zna šta želi njom da postigne, šta želi da uči i usavršava. Svaka vežba u principu, može da bude metodsko uputstvo za učenje i usavršavanje u zavisnosti u kakvim uslovima se izvodi. Da bi rad na učenju i usavršavanju košarkaške tehnike bio uspešan mora da ga karakteriše: Postupnost u radu, pogotovo u fazi učenja. Veoma je značajno da se prvo uče jednostavniji elementi, koji su često u osnovi složeniji. Valjalo bi sačekati da se određeni podelemenat u okviru nekog elementa automatizuje, pa onda ići na sledeći, složeniji (na primer pravolinijski dribling, pa onda promene pravca u njemu). Celovitost, znači da bi trebalo obuhvatiti sve aspekte nekog elementa, odnosno napraviti generalnu jakost u izvođenju i primeni nekog elementa tehnike (na primer vođenje lopte dobro i desnom i levom rukom i sl.). Kontinuitet u radu neophodan je u procesu učenja i usavršavanja tehnike. Na taj način se učvršćuje automatizam. Kvantitet rada. Stalno vežbanje će sigurno dati dobre rezultate. Ova karakteristika je povezana sa prethodnom. Leri Bird, čuveni profesionalac iz NBA, je još kao srednjoškolac na pitanje prijatelja koliko bi često trebalo da vežba košarku da bi imao dobru tehniku, odgovorio: „Svaki dan, ceo dan!“ Kvalitet rada. Veoma je važno šta se vežba i kako se vežba. Dugotrajno i uporno vežbanje manjeg broja elemenata neće omogućiti igraču da dobro igra. Često igrači vežbaju vredno ali nepravilno, što dovodi do suprotnog efekta. Pogrešno naučen elemenat se veoma teško ispravlja, pogotovo u starijem uzrastu. Zato bi trebalo vežbati pravilne pokrete, pogotovo u fazi učenja. Pravilno vežbanje dovodi do napretka. Greške pri vežbanju se naravno često pojavljuju i njihova stabilizacija veoma loše utiče na tehniku igrača. Potrebne su brze i efikasne korekcije! Najčešći uzroci grešaka, naročito u fazi učenja tehnike su: Pogrešna ili površna predstava o pokretu. Početnici (deca) su veoma sklona imitiranju (zato i mogu lako da uče) i ako dete stekne pogrešnu predstavu o pokretu, teško će uspeti da ga izvede pravilno. Izvođenje neke slične kretne aktivnosti nije dovoljno stabilizovani i negativno utiče na učenje nove kretne strukture. Tu se ogleda korist od principa postupnosti kada e ne uče nove slične kretnje, ako prethodna nije naučena. - 12 -


Nesistematski rad. Često dovodi do konfuzije kod igrača, naročito početnika. Skakanje sa elementa na elemenat, bez stabilizacije naučenog, dovodi do loše tehnike. Ponekad treneri, pogotovo početnici, u želji da daju što više informacija, nesistematski obrađuju tehniku. Nedostatak fizičkih (bazičnih motoričkih) sposobnosti kod početnika. Pošto su elementi tehnike motoričke strukture, oni su u velikom meri u korelaciji sa bazičnim motoričkim sposobnostima. Često trenutni nedostatak neke sposobnosti (na primer snage) može da dovede do lošeg izvođenja elemenata tehnike a i do njihove neefikasne primene u igri. Zato uvek treba voditi računa o uzrastu mladih igrača. Pravovremeno ispravljanje grešaka je prioritetan zadatak u procesu učenja tehnike. Greške je moguće ispraviti primenom nekog od tri osnovna načina: Upoređenje lošeg i dobrog izvođenja. Neophodno je da početnik uporedo gleda loše i dobro izvođenje nekog elementa. Važno je da je u stanju da napravi diferencijaciju grešaka i da na taj način ispravi svoje. Olakšavanje uslova izvođenja pokreta. Često je brzina najveći problem, odnosno već pomenuti problem ravnoteže kao kritični faktor u izgrađivanju brzine u izvođenju elementa. Trener može da pomogne igraču da otkloni eventualne greške dovodeći ga u olakšane uslove izvođenja (na primer manja brzina izvođenja, lakša lopta kod najmlađih, niži koš i sl.). Otkrivanje uzroka. Otkriti uzrok je najvažnije u nastojanju da se greška ispravi. Uzrok greške u tehnici je najčešće iz domena kinematike pokreta i odnosi se na položaje tela, pojedinih delova tela, lopte i sl. Radom na ovome moguće je ispraviti grešku. Kada početi sa procesom učenja tehnike? Opšte je mišljenje da su u 10 godina starosti ispunjeni osnovni anatomsko-fiziološki uslovi za početak učenja tehnike (u SAD čak sa 7 godina). Sve do 12. godine obuka je u najvećoj meri u formi igre. Moglo bi se reći daj to period druženja i igranja loptom. Dete upoznaje loptu, njen oblik, veličinu, težinu (uputno je koristiti po obimu manje i lakše lopte) i uspostavlja odnose između veličine lopte i veličine svog tela. Od 12. godine deca počinju sistematski košarkaški trening u okviru kojeg najvažnije mesto zauzima učenje tehnike! U procesu treninga trebalo bi kombinovati vežbe učenja i vežbe usavršavanja, čak i onda kada su elementi tehnike automatizovani jer vežbe učenja potkrepljuju znanja i pripremaju igrača za vežbe usavršavanja. Tehnički elementi bi trebalo da postanu za košarkaša prirodna kretanja (većinom su to neprirodna kretanja za običnog čoveka), pogotovu kada se radi o elementima loptom. Rečju, čovek i lopta moraju da postanu jedan sistem – košarkaš! Uvek bi trebalo isticati osnovni značaj tehnike u košarkaškoj igri, pogotovo osnovnih veština. Na njima se izgrađuje sve ostalo. Sve moguće taktike. Stepen izgrađenosti tehnike igrača u osnovi (uz ostale sposobnosti igrača) određuje i inicira izbor taktike igre jednog tima. Zato bi trebalo sa početnicima najveći deo treninga provesti u radu na tehnici, uvežbavajući osnovne principe i pravila koja važe u procesu učenja. -

TEHNIKA NAPADA18 1. Igra bez lopte 1.1.

Značaj i osnovne karakteristike

Igra bez lopte je najvažniji deo napada. Da bi napadač bio kompletan on mora da ume da igra efikasno bez lopte. Lopta jeste magnet za sve igrače, pogotovo za mlade, ali bez dobre igre igrača 18

Dr Karalejić M. , Dr Jakovljević S. (2001) : Osnove košarke

- 13 -


koji su bez lopte, obično saigrač sa loptom nema dobre uslove da efikasno napadne. Osim toga, na terenu se u istom trenutku nalazi pet napadača a samo jedna lopta, što znači da u teoretski potpuno ravnopravnoj raspodeli poseda lopte svaki napadač može da ima loptu 4 minuta. Drugim rečima igrači u napadu igraju 80% vremena bez lopte. To je mnogo vremena i treba ga što bolje iskoristiti. Napadači koji su bez lopte moraju stalno da se kreću. Odbrambeni igrač će daleko teže da čuva i kontroliše napadača koji se stalno kreće, u odnosu na napadača koji stoji u mestu ili se malo kreće. Napadač koji uvek ima želju da svojim kretanjem dođe u što povoljniju poziciju „veže“ za sebe odbrambenog igrača, i ne dopušta mu da pomaže u odbrani. U osnovi napadač bez lopte svojom igrom želi da postigne jedan (ili više) od četiri osnovna cilja: Napadač želi da se oslobodi za prijem lopte (demarkiranje) i to u što je moguće povoljnijoj poziciji, što najčešće znači što bliže košu, Napadač želi da popuni ili da izađe iz određenog prostora i na taj način da pomogne igraču sa loptom, Napadač želi da svojim kretanjem „veže“ odbrambenog igrača za sebe i tako ga spreči da pomaže u odbrani što naročito važi za napadače koji su na strani pomoći, i Napadač želi da kretanjem i postavljanjem blokade pomogne nekom od saigrača. U igri bez lopte napadač koristi osnovne načine kretanja: hodanje, trčanje, skakanje, okretanje, uskakanje, utrčavanje, zaustavljanje i dr. U tehničkom pogledu to su stilizovana kretanja koja se u osnovi sprovode u pravim i krivim linijama. Osnovne linije kretanja su: Pravolinijsko kretanje sa promenom ritma i tempa, Pravolinijsko kretanjem sa promenom ritma i tempa i smera kretanja, Pravolinijsko kretanje sa promenom ritma i tempa i pravca kretanja, Lučna kretanja sa kontinuiranim i promenljivim tempom, Cik-cak kretanja sa promenom ritma i tempa, Kretanja sa leđnim okretima, i Različite specifične linije kretanja, kao što su: „V“, „L“, kretanje u trouglu i dr. Unutar ovih linija kretanja igrači mogu da izvode i kombinovana kretanja ko i da nadovezuju jedna na druga u zavisnosti od situacije na terenu, tj. od jačine pritiska odbrane. Osnovni zahtev u svim kretanjima je da se izvode sa promenom ritma i tempa, jer samo na taj način napadač može da se oslobodi odbrambenog igrača. Promena ritma i tempa znači, najčešće, da je kretanje napadača sastavljeno od tzv. fintirajućeg kretanja koje se izvodi nešto sporije, i stvarnog koje se izvodi brže i eksplozivnije. Kod kretanja sa promenom pravca neophodno je da se napravi i promena ritma. Svaki novi pravac kretanja najčešće zahteva njegovo ubrzanje. Obično se napadač pre promene pravca za trenutak (prividno) zaustavlja, a onda eksplozivno započinje kretanje u novom pravcu. Osim toga zahtev je da napadač stalno ima vizuelnu komunikaciju sa loptom. Promena ritma zahteva dobar rad nogu, što znači da je igrač sposoban da brzo startuje, da se brzo zaustavi, da brzo promeni pravac i strukturu kretanja. Usavršavanje rada nogu daje igraču mogućnost da se kreće promenljivim ritmom, brzo i pravovremeno. U pogledu pravca sva kretanja u košarci se izvode: po dubini (60-70%), po širini (5-10%) i kombinovano ili dijagonalno (30-40%). Najefikasnija su dubinska kretanja. Ona su i najopasnija za odbranu jer se napadač tako približava košu osvajajući prostor, i često izbacuje odbrambenog igrača iz ravnoteže tako da napadač ima dobre uslove za promenu pravca kretanja. ovo kretanje je najčešće ka košu. Napadač se još kreće od koša, ka lopti i od lopte. 1.2.

Zaustavljanje kao preduslov za dobru igru bez lopte

Napadač ne može uspešno da igra bez lopte, da se kreće sa promenom ritma i tempa, ako ne ume da e pravilno zaustavi. Pravilno zaustavljanje podrazumeva da igrač ume da kontroliše telo, - 14 -


tj. da ima ravnotežu. Samo iz ravnotežnog položaja je moguće brzo startovati i ići u naredno kretanje. To važi i kod svih drugih kretanja u košarci (kretanja sa loptom, odbrambena kretanja i dr.). U košarci je veoma važan brz start ali je isto toliko važno i brzo zaustavljanje. Postoje dva osnovna načina zaustavljanja u košarci: zaustavljanje u dva kontakta i zaustavljanje u jednom kontaktu. Zaustavljanje u dva kontakta (osnovna mehanika)

Pri zaustavljanju prvi kontakt sa podlogom se uspostavlja jednim ili drugim stopalom. Pre nego što se „uđe u zaustavljanje“ trebalo bi dozvoliti gravitacionoj sili da pomogne pri zaustavljanju. To se postiže tako što igrač, pre nego što dođe u kontakt sa tlom prvim stopalom blago poskoči i istovremeno blago zabaci gornji deo tela unazad odnosno izbaci noge unapred. Tada igrač dolazi u kontakt sa tlom jednim stopalom i odmah zatim iskoračuje drugom nogom i zaustavlja se sa optimalnom širinom oslonca. Širina oslonca daje stabilnost. Istovremeno igrač savija kolena, i na taj način spušta težište, i tako postiže ravnotežu. Noga koja je prva ostvarila kontakt sa tlom se naziva stajna noga (pivot noga), a druga pokretna. Ovo je značajno zbog toga što kod zaustavljanja sa loptom (tehnike je ista osim što je i lopta u posedu) igrač mora da vodi računa o tome koja je noga stajna a koja pokretna da bi moga, pre svega u skladu sa pravilima igre, da napravi sledeću akciju (pivotiranje, dribling i dr.). Ovaj način zaustavljanja se najčešće koristi nakon velikih brzina kretanja, pogotovo na većim udaljenostima od koša i u situacijama kontranapada. Zaustavljanje u jednom kontaktu (osnovna mehanika)

Prilikom zaustavljanja, kontakt sa podlogom se uspostavlja istovremeno sa oba stopala. To je veoma važno u taktičkom smislu jer u tom položaju ne postoji stajna ip okretna noga nego igrač sam vrši izbor, što mu daje prednost kada se radi o zaustavljanju sa loptom. Kao i kod zaustavljanja u dva kontakta igrač bi trebalo da pre zaustavljanja blago poskoči, zabaci gornji deo tela unazad, izbaci noge unapred, a i onda se zaustavi na oba stopala savijajući kolena. Tokom zaustavljanja značajno je da težinu na trenutak premesti na zadnji deo stopala da bi se suprotstavio sili inercije koja vuče njegovo telo napred. Na taj način igrač dolazi u ravnotežan položaj. Ovaj način zaustavljanja se najčešće koristi kod manjih brzina kretanja i u pozicijama bliže košu. 1.3.

Osnovne tehnike u igri bez lopte – demarkiranja (osnovna mehanika)

Osnovne tehnike koje se koriste u igri bez lopte se baziraju na pomenutim linijama kretanja i na zahtevu za promenom ritma i tempa kretanja i to su: Iskorači i utrči – Iskorak predstavlja fintirajuće kretanje i obično se izvodi ka lopti ili ka košu jer tako provocira reakciju i pomeranje odbrambenog igrača. Igrač može da iskorači iz mesta ili da to učini posle nekog kretanja gde iskorak, ustvari, predstavlja trenutno zaustavljanje. Posle iskoraka napadač može da krene u novi pravac fintirajućom (iskoračnom) nogom koja je dalja od odbrambenog igrača i u tom slučaju napadač prilikom iskoraka zadržava veći deo težine (2/3) na drugoj nozi, dok na iskoračenu nogu prebacuje manji deo (1/3). Tako je napadač u stanju da brzo krene u novi pravac. Posle iskoraka napadač može da krene u novi pravac i drugom nogom, koja je bliže odbrani, i tada napadač prebacuje veći deo težine na iskoračnu nogu i jednostavno se sa nje odbacuje i dobija eksplozivnu kretnju u novi pravac. Prilikom prelaska u novi pravac kretanja zamahom unutrašnje ruke dobija se na eksplozivnosti kretanja. ruke se ulaskom u novi pravac izbacuju ka lopti. - 15 -


Ova tehnika se najčešće koristi u kretanjima ka košu i lopti i više je koriste spoljni igrači. Okreni se i utrči (D1) – Kod ovog kretanja se pravac menja nakon leđnog okreta. Napadač se kreće ka odbrambenom igraču ili iz mesta pravi samo iskorak pravo ka njemu, na trenutak se zaustavlja tako što istura nogu koja je bliža odbrambenom igraču (bliža lopti), i nakon toga izvodi brzi leđni okret i ide u novi pravac (najčešće utrčava u reket). U izlasku iz okreta napadač podiže ruke u visinu grudi da bi mogao što pre da primi loptu. Ovu tehniku najčešće koriste unutrašnji igrači (centri) jer im omogućava da na malom prostoru obiđu igrača a ovom kretanju pogoduje i kontakt igra koja je prisutna kod unutrašnjih igrača.

Igraj telom i istrči (D2) – U osnovi predstavlja kretanje sa promenom smera na istom pravcu. Napadač ide pravo na odbrambenog igrača, iskoračuje prema njemu i ostvaruje kontakt grudima. On tako potiskuje odbrambenog igrača ka košu. Nakon kontakta napadač brzo istrčava od igrača (od koša) na spoljnu poziciju spreman da primi loptu. Prilikom kontakta sa odbrambenim igračem, napadač mora da drži ruke u uzručenju da ne bi napravio ličnu grešku. Ova tehnika se najčešće koristi u kretanjima ka košu i lopti i više je koriste spoljni igrači. „V“ i „L“ kretanja (D3) – „V“ kretanje započinje sa spoljne pozicije, kretanjem sa dva ili tri koraka ka donjem delu reketa. Potom se napadač na trenutak zaustavlja na nogu koja je bliža odbrambenom igraču i brzo se sa nje odbacuje i istrčava pod oštrim uglom u odnosu na prethodni pravac kretanja, tako da linije kretanja imaju oblik slova „V“. Slično se izvodi i „L“ kretanje s tim što je ugao istrčavanja približno 90 º, pa linije kretanja liče na slovo L. Ova tehnika se najčešće koristi u kretanjima ka košu i lopti i više je koriste spoljni igrači.

Utrči iza leđa (back door) (D4) – Jedan je od osnovnih i veoma važnih načina igre bez lopte, posebno danas kada odbrane igraju sa velikim piritskom na prva dodavanja. Započinje iskorakom ka lopti (ka spoljnoj poziciji) što provocira pomeranje odbrambenog igrača ispred napadača. Nakon toga napadač eksplozivno kreće ka košu odbacujući se sa iskoračene noge pre nego što odbrambeni igrač popravi poziciju. Prilikom utrčavanja napadač istura ruku koja je bliže košu da bi primio loptu što bliže košu i što dalje od odbrane. Ovu tehniku najčešće koriste spoljni igrači. Igra bez lopte pruža velike mogućnosti napadačima da se korišćenjem većeg broja tehnika i njihovim kombinovanjem relativno lako oslobađaju odbrambenih igrača ili i h „vežu“ za sebe.

- 16 -

1.4.

Metodska uputstva za učenje i usavršavanje


Osnovno pravilo u igri bez lopte je – svakodnevno vežbanje. Kako je u suštini veoma važan rad nogu, ove tehnike se mogu vežbati čak i bez koša ili sale, kroz različite igre što je veoma važno u radu sa najmlađima. U košarkaškom treningu u početku bi trebalo izabrati jednu tehniku kretanja za prijem lopte na spoljnoj poziciji, jednu za prijem na unutrašnjim pozicijama i obavezno tehniku utrčavanja iza leđa. Veoma je značajno naviknuti igrače da napadaju „leđa“ odbrambenog igrača. Kasnije se repertoar kretanja za prijem lopte spolja ili unutra proširuje i drugim tehnikama. Napadač će biti efikasniji ako raspolaže sa većim repertoarom tehnika u igri bez lopte. Veoma je važno da se u početku vežba pravilno i precizno. To znači da se akcije izvode u maloj brzini da bi igrači mogli kontrolisati svoje kretanje. Posebnu pažnju bi trebalo obratiti na: položaj stopala prilikom trenutnog zaustavljanja, raspored težine tela, amplitudu pokreta, položaj i rad ruku, položaj glave i promenu ritma kretanja. tehnike kretanja najpre učimo bez ikakvih smetnji uz pomoć markera kao što su: stalci, stolice i sl. Ubrzo uvodimo i odbranu koja u početku igra dirigovano (prati kretanja, ali ne sprečava prijem lopte ili ima parcijalne zadatke) da bi što više vežbali u situacionim uslovima. Obično se to sprovodi kroz vežbe igre 1 na 1 plus dodavač, na određenom prostoru koji može da se ograniči u zavisnosti od pozicije. Najčešće greške u učenju i njihove korekcije Greške:

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.

Kretanje bez promene ritma Kretanje sitnim koracima pre promene pravca Lučna kretanja pri promeni pravca, umesto odsečnih kretanja Držanje ruku pored tela, a ne u položaju prijema lopte Izostanak vizuelne komunikacije sa loptom Kod zaustavljanja usporavanje kretanja sitnim koracima Kod utrčavanja iza leđa napadač nema dovoljno prostora za utrčavanje Kod utrčavanja iza leđa napadač se zaustavlja što dovodi da dodana lopta ode van terena

Korekcije:

1. Odraziti se jače sa stajne noge 2. Koristiti normalne korake, koncentrisati se na zaustavljanje 3. Koristiti nešto kraći korak pre promene pravca i tako doći u niži položaj iz kojeg se može napraviti oštra kretnja 4. Podići ruke i tako napraviti svojevrsnu metu dodavaču 5. Uvek imati loptu u vidnom polju, makar i periferno 6. Koristiti normalne korake, ali blago poskočiti pre zaustavljanja 7. Treba odvesti odbrambenog igrača što dalje od koša (korak iznad linije slobodnog bacanja) i onda ići na utrčavanje 8. Nastaviti kretanje do koša 1.5.

Tehnika skoka kao kretanje bez lopte

Svako ko iole prati košarku prepoznaje značaj skoka u njoj. Uloga skoka, kao motoričke strukture, u košarci je veoma važna. Skok se javlja u borbi za osvajanje lopte (skok u odbrani i skok u napadu), te u različitim tehnikama šutiranja. Sam skok je nešto više od dostižne visine. U košarci je značajno koliko igrač može brzo i često da skače. Takođe je važno da li igrač ima ravnotežu u skoku i posle u doskoku. Ravnoteža u skoku omogućuje igraču mirnoću u njegovom dejstvu (šuta, osvajanja lopte ili blokiranja šuta), a ravnoteža u doskoku omogućuje da brzo napravi neku novu - 17 -


akciju. Sa aspekta taktike skoka je bitna pravovremenost (tajming), ali će to biti prikazano u posebnom delu koji će razmatrati skok u napadu (odbrani) kao zaseban elemenat igre. U košarci sa aspekta motoričke strukture postoje dva osnovna skoka: skok sa dve noge i sa jedne noge. Skok sa dve noge (osnovna mehanika)

Koristi se kada igrač nije u kretanju i kada je veoma značajno da se doskoči u ravnotežni položaj (kao kod skok šuta) ili kada je potrebno izvesti nekoliko skokova uzastopno. Skok bi trebalo započeti iz ravnotežnog položaja u kome je glava ispravljena, leđa prava, laktovi savijeni i ruke blizu tela, a težina blago na prednjem delu stopala. Pre skoka trebalo bi saviti noge u zglobu kolena (60 do 90 stepeni u zavisnosti od snage nogu) i tako izvršiti pritisak na podlogu, zatim se snažno odbaciti od tlo eksplozivnim opružanjem nogu u svim aktuelnim zglobovima podižući ruke snažno ka gore i opružajući ih. Nakon skoka doskočiti u isti položaj u kome je igrač bio i pre skoka. Skok sa jedne noge (osnovna mehanika)

Koristi se kada igrač skače iz kretanja (kod šuta polaganjem iz kretanja, kod skoka u napadu, blokiranja šuta). Ovaj skok se izvodi brže nego skok sa dve noge, koji zahteva vreme za zaustavljanje, pa tek onda skok. Međutim, kod skoka sa jedne noge igrač teže kontroliše svoje telo i teže kontroliše doskok što onemogućava brzi ponovno skok ili neku drugu akciju. Igrač pre skoka, pošto je u kretanju, poslednjim koracima mora da uspostavi kontrolu svog tela. Poslednji korak je nešto kraći, da bi se momenat horizontalnog kretanja silom mišića nogu pretvorio u momenat vertikalnog kretanja. u tom cilju odrazna noga se savija u zglobu kolena, ali ne suviše (poželjno je da bude bliže vertikali) i snažnim opružanjem odrazne noge telo odvodi uvis. Podiže se koleno suprotne noge uvis u pravcu skoka kao i suprotna ruka (ili obe ruke). Potrebno je mekano doskočiti na prednje delove stopala i pokušati što pre uspostaviti ravnotežu. Učenju skoka posvetiti što veću pažnju. Pravilna tehnika skoka će omogućiti igraču lakše izvođenje onih elemenata tehnike koji u sebi sadrže skok, a to su pre svega: osvajanje lopte skokom u odbrani (skok u odbrani), osvajanje lopte skokom u napadu (skok u napadu), skok šut i dr. Vežbanje ovih tehnika skoka je moguće i van košarkaškog terena i treninga. Najčešće greške u učenju i njihove korekcije Greške:

1. 2. 3. 4.

Igrač skače unapred umesto uvis Nema eksplozivnosti u skoku Posle doskoka igrač nije spreman da ponovo skoči Skok udalj u mesto uvis kod skoka iz kretanja

Korekcije:

1. 2. 3. 4.

Započeti skok iz pravilnog položaja (položaj glave, trupa, ruku i nogu) Više saviti noge u zglobu kolena i snažno se odraziti o tlo Doskočiti u ravnotežan položaj (meko na prednji deo stopala, sa savijenim kolenima) Kraći korak pre skoka da bi mogao skočiti uvis

1.6.

Tehnika postavljanja blokade kao igra bez lopte

Napadač bez lopte, osim što svojim kretanjem želi da primi loptu, postavljanjem blokade nekom od svojih saigrača pomaže da nadigra protivnika. Blokada je u suštini tehničko-taktički element grupne taktike, jer podrazumeva učešće bar dva napadača. Uspešnost saradnje dva igrača - 18 -


nekom blokadom zavisi od oba igrača. Međutim, osnovni uslov za uspešnu saradnju blokadom je njena tehnička korektna izvedenost od pojedinca koji je postavlja. Napadač koji daje blokadu u taktičkom smislu mora, pre nego što krene u nju, da fintirajućim kretanjem odvuče pažnju od svoje namere. Dolazak i postavljanje blokade trebalo bi da bude iznenadno (za odbranu) i energično. Igrač se nakon kretanja zaustavlja u stav koji je nešto širi i niži od osnovnog. Ruke moraju da budu (laktovi) u širini ramenog pojasa i obično se postavljaju na grudi radi zaštite od sudara sa protivnikom. Težina je nešto više prebačena na prednje delove stopala što daje čvrstinu blokadi. Blokada se postavlja na mogući put kretanja protivnika i igrač koji je postavlja ne sme da se pomera. Čim saigrač iskoristi blokadu, igrač koji ju je postavio mora da se otvori (deblokira) za prijem lopte. Otvaranje posle blokade igrač izvodi prednjim ili zadnjim pivotiranjem. Otvaranje znači da igrač ima loptu u vidnom polju i da je spreman da je primi ili da ide na skok u napadu. To je osnovno što igrač individualno mora da zna da bi mogao da učestvuje u saradnji blokadama. Svaki igrač mora naučiti da postavlja blokadu i da se otvara iz nje. Sam položaj tela u blokadi nije teško naučiti. Osnovno je da igrači steknu hrabrost da postavljaju čvrste blokade s obzirom na jake sudare koji su mogućni kod saradnje blokadama. Na drugom mestu je da igrači steknu naviku da se uvek po postavljanju blokade otvaraju za prijem lopte. Postavljanje blokade i otvaranje se prvo vežba bez odbrane uz markere, ali se vrlo brzo prelazi na rad sa dirigovanom, odnosno situacionom odbranom. To se sprovodi kroz situacionu igru 2:2 pa sve do 5:5. Najčešće greške u učenju i njihove korekcije Greške:

1. Igrač postavlja blokadu protivno pravilima igre i tako čini ličnu grešku u napadu (laktovi napolju) 2. Blokada nije čvrsto postavljena, igrač odmah beži u otvaranje 3. Igrač se ne otvara nakon što je postavio blokadu

Korekcije:

1. Blokada mora da se postavi u skladu sa pravilima igre (laktovi unutra i bez pomeranja) 2. Treba raditi na razvoju hrabrosti igrača u sudarima, hrabar igrač daje čvrstu blokadu 3. Insistirati na pravovremenom otvaranju 2. Osnovni stav u napadu

Košarka je igra brzih, promenljivih i iznenadnih kretanja. da bi se takva kretanja mogla uspostaviti igrač mora da startuje iz nekog položaja – stava. Osnovna karakteristika svakog stava je ravnoteža. Sa dobrom ravnotežom igrač je spreman za brzo kretanje, promenu pravca, kontrolisano zaustavljanje i skok. U praksi je uobičajeno da se pod osnovnim stavom u napadu misli samo na stav napadača sa loptom. Međutim ranije je rečeno da je itekako važna igra napadača koji su bez lopte, njihova stalna i aktivna kretanja. takva kretanja napadač može da izvede samo iz ravnotežnog položaja. Napadački stav bez lopte igrač zauzima na početku akcije i povremeno za vreme kretanja pri zaustavljanju. Osim ravnoteže ovaj stav bi trebalo da omogući igraču dobar pregled igre. Sa aspekta položaja delova tela i tela u celini taj stav je identičan kao i stav sa loptom, samo što igrač nema loptu u posedu. 2.1.

Osnovni stav sa loptom

Ovaj stav omogućuje napadaču veću efikasnost u igri. To je položaj igrača iz kojeg on može da uspostavi najbržu (pravovremenu) kretnju u bilo kom pravcu, tj. da započne bilo koju akciju loptom. Napadač sa loptom ima na raspolaganju tri akcije: šut, dodavanje i dribling (prodor). - 19 -


Upravo osnovni stav dovodi telo u optimalan položaj iz kojeg je igrač opasan u pogledu sve tri akcije. Zbog toga se često osnovni stav naziva i stav trostruke pretnje (pogotovo u SAD: triple threat stance). Odmah po prijemu lopte igrač bi trebalo da zauzme osnovni stav – kao na slici.

Osnovna mehanika

Ovaj stav podrazumeva blagu fleksiju u bočnoj ravni oko horizontalne ose u aktuelnim zglobovima (zglob kuka, kolena i skočni zglob). Ovakav položaj omogućuje stabilnost u stavu i mogućnost brzog reagovanja. Trup je ispravljena glava u produžetku kičmenog stuba. Stopala su raširena najmanje u širini kukova a najviše u širini ramena. Težina je ravnomerno raspoređena na oba stopala i blago je prebačena na prednje delove stopala. Mišići tela su u blagoj kontrakciji, što dovodi do povećane mobilnosti. Time je omogućena brza akcija napadača. Visina i širina stava zavise od konstitucije igrača, pre svega od visine tela i dužine nogu. Osnovni zahtev je da stav bude udoban, što isključuje izrazito povećanu napetost mišićnog aparata. Ruke su savijene u laktovima i drže loptu ispred grudi i bliže telu. Lopta se drži u poziciji šuta (jača šaka za lopte a slabija sa strane), blago pomerena u stranu jače ruke. U zavisnosti od položaja stopala postoje dve vrste stava: paralelni i dijagonalni stav. Kod paralelnog stopala su kako sama reč kaže međusobno paralelna sa pravcem dejstva igrača (linija igrač – koš). Stopala mogu da budu u liniji ili da jedno bude istureno napred. Kod dijagonalnog stava stopala su i dalje paralelna ali su pod određenim uglom na pravac dejstva igrača. To je obično situacija kada igrač napada bokom u situaciji agresivne odbrane. U tom stavu igrač često loptu drži na kuku ili unazad radi bolje zaštite. Napadač koji je u stavu trebalo bi da gleda koš i protivničkog igrača. Krajičkom oka trebalo bi da vidi saigrače koji su otvoreni (ili se očekuje da će biti) za prijem lopte, a i ostale odbrambene igrače. Loptu ne bi trebalo spuštati ispod trupa, nego je uvek držati u poziciji šuta. Prva pretnja bi uvek trebalo da bude pretnja šutem. Koju će akciju napadač započeti iz stava zavisi pre svega od pozicije u kojoj se nalazi i od položaja odbrambenog igrača. Svaki napadač treba da primi loptu unutar svog perimetra. Perimetar napadača je najdalje rastojanje od koša sa koga taj igrač može uspešno da šutira na utakmici (više od 45% preciznosti). Ako igrač ne primi loptu unutar svog perimetra, automatski gubi mogućnost pretnje šutem. Sam prijem lopte je veoma važan. Osnovni zahtev je da igrač pri prijemu lopte što brže dođe u položaj trostruke pretnje. To znači da je licem okrenut ka košu. Prijem lopte u mestu ne predstavlja poseban problem jer pretpostavlja slab pritisak odbrane i napadač je u mogućnosti da lako i sigurno primi loptu. Prijem lopte iz kretanja može doneti probleme, pre svega u pogledu ravnoteže stava. Napadač prima loptu iz kretanja jer ga na to tera agresivna igra odbrambenog igrača. Pri prijemu lopte iz kretanja igrač može da koristi zaustavljanje u dva ili u jednom kontaktu. U prijemu lopte zaustavljanjem (ulaskom u stav) u dva kontakta osnovna su dva načina. Prvim načinom igrač prvo uspostavlja kontakt sa tlom stopalom koje je bliže lopti i istovremeno sa prijemom lopte se okreće oko njega i privlači drugo u položaj stava, tj. koristi prednje (grudno) pivotiranje (slika A). Veoma je značajno da stopalo koje prvo ide na tlo bude okrenuto prstima ka košu. Kod drugog načina prvi kontakt sa tlom napadač uspostavlja stopalom koje je dalje od lopte i pri prijemu lopte leđnim okretom, privlačeći drugo stopalo do stava, okreće se ka košu (koristi leđno pivotiranje) (slika B). U prijemu lopte zaustavljanjem u - 20 -


jednom kontaktu napadač to izvodi tako što pre zaustavljanja mora da se okrene u pravcu koša (stopala u pravcu koša), i da uđe u stav.

A B Kada je napadač zauzeo osnovni stav, onda je spreman da izvede neku od tri pretnje: 1. Šut. Igrač bi trebalo da je u svom perimetru, licem okrenut ka košu, i da vidi odbrambenog igrača. Mora da bude sposoban da šutira brzo i precizno. Na taj način će prinuditi odbrambenog igrača da mu priđe bliže, i tkao otvoriti mogućnost za prodor. 2. Dodavanje. Kad je licem okrenut ka košu, napadač može da vidi ceo teren. Na primer, ako igrač sa loptom stoji na 7 metara od koša, on mora da bude voljan i sposoban da doda loptu saigraču koji je bliži košu i koji će sigurno preciznije šutirati. 3. Dribling. Napadač koristi dribling (prodor) kada je protivnik blizu. On gleda na koju stranu je otvoren put u zavisnosti od toga kakva je pozicija odbrambenog igrača. Korišćenje fintirajućih kretanja iz stava daje napadaču velike mogućnosti. 2.2.


Veliki značaj koji sav u napadu ima za efikasnu napadačku igru dovoljno govori o potrebi za učenjem i usavršavanjem. Stav, kao položaj, ne predstavlja posebnu teškoću, nije ga teško naučiti. Početnici lako razumeju taj položaj, ali ga često ne izvode pravilno i ne primenjuju u igri. Stav kao elemenat tehnike nije atraktivan i čini se jednostavnim zbog čega ga igrači ne vežbaju korektno i dovoljno. Ako trener u početku propusti priliku da stav ugradi u tehniku igrača i damu on postane prirodan položaj u napadačkoj igri posledice su katastrofalne. Loš stav prouzrokuje neuspele akcije iz stava (šut, dodavanje i dribling) i takav igrač je obično limitiran u individualnim napadačkim akcijama. Shodno osnovnim principima učenja tehnike, nakon demonstracije stava, igrači-početnici sami zauzimaju stav. Pri tome je zahvalno koristiti linijski raspored igrača. Nakon korekcija u sledećem koraku igrači zauzimaju stav iz koračanja podbacujući sami loptu ispred sebe (zahtev je da su ranije pokazane tehnike zaustavljanja). Posle toga to izvode iz trčanja. Onda sve isto ponove u krivolinijskim kretanjima (lučnim). Zatim ulaze u saradnju sa drugim igračem gde primaju loptu iz kretanja (demarkiranja) i zauzimaju stav prema košu. U početku odabrati jednu do dve tehnike i automatizovati ih a kasnije ugraditi i druge. Nastavci akcija su različiti i zavise od trenutnih sposobnosti i znanja igrača. Nakon automatizacije uvodimo odbrambenog igrača i vežemo naučeni elemenat sa demarkiranjem u situacionoj igri 1:1 bez lopte. Poenta je da igrač usavrši prijem lopte us tavu iz brzog kretanja i pod pritiskom odbrane da bi mogao da efikasno napadne odbranu. Najčešće greške u učenju i njihove korekcije Greške:

1. Igrač je okrenut više na jednu stranu, što limitira kretanje sa loptom 2. Igrač drži loptu predaleko od tela i izlaže je opasnosti da je protivnik oduzme 3. Igrač nisko drži loptu, što mu ograničava kretanje - 21 -


4. Igrač drži loptu sa šakama sa strane, zbog čega mu je potrebno više vremena da se namesti za šut, dodavanje Korekcije:

1. 2. 3. 4.

Okrenuti se licem ka košu, obratiti pažnju na položaj stopala Držati loptu bliže telu i ne ispod trupa Držati loptu u osnovnom položaju Držati loptu u poziciji šuta kada je mogućno brzo šutiranje, dodati loptu ili krenuti u dribling

3. Kontrola (držanje lopte) Pod kontrolom se podrazumeva držanje lopte i sposobnost njene brze i kontrolisane manipulacije u odnosu na telo igrača. Za igrača koji ima dobru kontrolu lopte, obično se u praksi kaže da on ima dobar osećaj za loptu. To je igrač kome lopta nije strana u bilo kakvoj poziciji, položaju ili situaciji. Takav igrač obično je veoma dobar u svim elementima tehnike igre loptom. Osnovna mehanika

Potpuna kontrola lopte započinje držanjem. Od pravilnog načina držanja lopte zavisi kvalitet izvođenja svakog sledećeg elementa, tj. akcije napadača. Lopta mora da se drži meko ali sigurno. Šaka (šake) je povijena i u kontaktu je sa loptom gotovo celom površinom. Prsti su prirodno rašireni, blago povijeni i spušteni na površinu lopte. Vrhovima prstiju se vrši blagi pritisak na površinu lopte, što još pojačava udubljenost šake. Palmarni deo šake (dlan) nije u potpunosti u kontaktu sa loptom (u donjem delu je praznina). Na taj način igrač ima pod kontrolom veliku površinu lopte što mu obezbeđuje sigurno držanje, a u isto vreme i dobar osećaj lopte. Treneri često slikovito kažu da lopta treba da se oseća udobno u rukama igrača. Loptu ne pritiskati! Igrač drži loptu jednom ili dvema rukama. Početnici moraju da drže loptu sa obe ruke s obzirom na veličinu šake kod najmlađih uzrasta. Držanje sa dve ruke pruža bolju kontrolu i bolju zaštitu lopte u odnosu na držanje jednom rukom. Postoje četiri osnovna načina držanja lopte sa dve ruke: Gornje držanje, gde su šake većim delom na gornjem delu lopte, Donje držanje, gde su šake većim delom na donjem delu lopte, Bočno držanje, gde su šake na bočnim delovima lopte, Kombinovano držanje, gde je jedna šaka iza lopte a druga na boku (pozicija šuta). Koji način držanja će igrač da upotrebi zavisi od vrste akcije i nivoa na kome se drži lopta. Najčešće držanje lopte treba da bude kombinovano, odnosno onakvo kakvo je u osnovnom napadačkom stavu sa loptom. Međutim, košarka nosi veliki broj iznenadnih i netipičnih situacija u kojima igrač često mora da na trenutak drži loptu i na neki od pomenutih načina. Izvođenje pojedinih elemenata tehnike zahteva poseban način držanja lopte (uručenje lopte, hvatanje niskih lopti i dr.). to podrazumeva i različite nivoe držanja lopte u odnosu na telo. Igrač obično drži loptu u četiri nivoa: iznad glave, u visini grudi (osnovno držanje), u visini pojasa i u visini kolena. Osim toga lopta može da se drži ispred tela, ili na boku (u visini ramena ili kuka). U zavisnosti od položaja odbrambenog igrača, od pozicije i aktivnosti koju sprovodi napadač, od fizičkih karakteristika napadača, koristi se optimalan način držanja i optimalna pozicija lopte. 3.1.


Držanje i kontrola lopte trebalo bi da budu prvi elementi tehnike sa loptom koji se uče u košarci. Početnici moraju da se upoznaju sa veličinom, težinom lopte. Nakon korektne demonstracije držanja lopte, početnici pokušavaju da to sami urade. Tu se pojavljuju poteškoće s obzirom na to da početnici (deca) imaju male šake u odnosu na veličinu košarkaške lopte. To će - 22 -


važiti i za sve druge elemente tehnike sa loptom, zato bi trebalo posedovati lopte manjeg obima i manje težine (mini basketball). Koristiti spektar vežbi u kojima igrači uzimaju loptu u mestu iz različitih pozicija i gde se lopta nalazi na različitim pozicijama (na tlu, na stolici, na stalku itd.). Kasnije, kroz proces učenja košarke uvek se obraća pažnja na način držanja lopte kao sastavni deo ili preduslov za uspešno učenje i usavršavanje drugih elemenata tehnike (hvatanje, dodavanje, šut i dr.). Najčešće greške u učenju i njihove korekcije Greške:

1. 2. 3. 4.

Igrač loptu drži samo prstima, što smanjuje kontrolu nad loptom Šake (prsti) su opružene i na taj način lopta ne leži stabilno u šakama Prsti su skupljeni, te je mala površina lopte pod kontrolom Igrač šakama i prstima pritiska loptu

Korekcije:

1. loptu držati prstima i većim delom dlana 2. Šake (prsti) su tako povijene i svojim oblikom prilagođene obliku lopte 3. Prsti treba da budu rašireni i da tako obuhvataju što veću površinu lopte 4. Prisutan je samo blagi pritisak vrhovima prstiju, a ostali delovi šake ne pritiskaju loptu Dobro držanje omogućuje dobru manipulaciju loptom. Da bi se stvorila navika i sposobnost dobrog držanja (meko i sigurno držanje) koriste se vežbe kontrole lopte. To su raznovrsne vežbe koje razvijaju i usavršavaju držanje lopte, koordinaciju ruku, brzinu rada ruku i izdržljivost ruku. Posebna metodska vrednost ovih vežbi je što mogu da se izvode na malom prostoru i za njih je potrebna samo lopta. Sve vežbe su bazirane na nekom pokretu (jednostavnijem ili složenijem) koji se izvodi loptom više puta, u određenom vremenskom periodu. To su najčešće okretanja lopte oko pojedinih delova tela, provlačenja lopte kroz noge na različite načine, udaranje lopte od tlo, bacanje lopte uvis sa različitim zadacima i dr. Cilj je da svaki igrač napravi što više zadatih pokreta za određeni vremenski period (najčešće 30 sec). Svaki trener može sam da smisli neku vežbu (zadatak) koja bi bila primerena njegovim igračima. Sve ove vežbe moraju da se izvode pravilno, i trener treba da zna koji je rezultat vrhunski da bi imao uvid u sposobnosti svojih igrača. Ove vežbe koriste igrači svih uzrasta: od najmlađih do seniora, ali sa različitim ciljevima. U košarkašku prasku ove vežbe je uveo čuveni košarkaš Pistol Pit Maravič (1948-1988), koji se i danas smatra igračem koji je najbolje kontrolisao loptu u svetskoj košarci u svakom elementu tehnike igre. 4. Pivotiranje Pivotiranje ili okretanje sa loptom je elemenat tehnike napada kojim se igrač pomera i osvaja određeni prostor tako što se okreće oko jedne noge. Kada je igrač u posedu lopte, pravila igre mu dozvoljavaju da izvodi koliko god treba koraka okretanjem oko jedne noge. Noga oko koje se igrač okreće naziva se stajna (pivot noga – kao kod zaustavljanja) i jednom uspostavljena stajna noga se ne sme pomerati ili odizati od tla dokle god je igrač u posedu lopte. Prilikom dodavanja ili šutiranja lopte, igrač može da podigne stajnu nogu, ali se mora osloboditi lopte pre nego što je ponovo spusti na tlo. Noga koja se pomera naziva se pokretna (pivotirajuća) i može da se pomera u svim pravcima i na sve moguće načine. Primenom pivotiranja igrač u osnovi: Štiti loptu od agresivne odbrane. Napadač odvodi loptu dalje od odbrambenog igrača i postavlja svoje telo između lopte i protivnika. Dolazi u povoljniju poziciju za nastavak akcije driblingom (ako ima pravo driblinga), dodavanjem ili šutem. U ovom segmentu tehnika pivotiranja je veoma važna! Pivotiranje tako predstavlja sastavni deo drugih elemenata tehnike (polazak u dribling, tehnike šuteva sa centarskih pozicija i dr.). - 23 -


-

Oslobađa se iz zamke. Napadač koji je udvojen od strane dvojice odbrambenih igrača samo dobrim pivotiranjem može da se izvuče iz zamke i da nastavi igru dodavanjem ili šutem.

Osnovna mehanika

Pivotiranje je u praksi uobičajen naziv za različita okretanja igrača sa loptom. Međutim i okretanja koja igrač izvodi bez lopte su takođe pivotiranja. Takva okretanja košarkaš koristi i u fazi napada i u fazi odbrane. Osnovna mehanika kretanja je ista, s tim što pivotiranje sa loptom ima dodatne zahteve koji se odnose na loptu. Košarkaš u pivotiranje ulazi najčešće iz osnovnog stava u napadu. Najvažnije je da igrač pri pivotiranju zadrži dobru ravnotežu i da zaštiti loptu. Prilikom okretanja, stopalo stajne noge treba da je petom blago odvojeno od tla što daje mogućnost okretanja za potreban ugao, koji može da bude različiti i primeren situaciji (60, 90, 180 stepeni ili neki drugi ugao). Prilikom okretanja igrač pojačava stav tako što malo više savije kolena i na taj način povećava stabilnost. Pri kretanju ne sme da se menja visina stava jer svako podizanje stava slabi ravnotežu i usporava akcije. Glava je iznad trupa i time igrač obezbeđuje pregled igre. Trup je ispravljen i igrač je blago savijen u zglobu kuka. Tako je i težina tela blago prebačena na prednje delove stopala. Veći deo težine tela treba da je na stajnoj nozi da bi igrač mogao da se okreće brzo i u različitim pravcima. Za vreme pivotiranja pozicija lopte i način držanja zavise od blizine odbrambenog igrača. Napadač pomera loptu tako što je udalji od protivnika i uvek postavlja svoje telo između lopte i protivnika. Lopta se najčešće drži na udaljenijem (od protivnika) kuku ili ramenu. Laktovi su izbačeni u polje da bi zaštitili prostor oko lopte. U odnosu na pravac okretanja postoje dve osnovne vrste pivotiranja: Prednje (grudno) pivotiranje, gde grudi vode okretanje prema napred. Težina se prebacuje na prednji deo stopala stajne noge i iskoračuje se pokretnom nogom (slika A). Zadnje (leđno) pivotiranje, gde leđa vode okretanje prema nazad. Težina se prebacuje na prednji deo stopala stajne noge i pokretna noga se pomera nazad (slika B).

A 4.1.

B


Pivotiranje početi odmah. Deca treba da shvate pivotiranje kao pravilo igre, i da uvide kakve mogućnosti ono daje igraču u napadu. Da ga povežu sa elementima tehnike kao što su: osnovni stav u napadu, držanje lopte i zaustavljanje (problem stajne i pokretne noge). Rana automatizacija pivotiranja uveliko olakšava učenje drugih elemenate tehnike koji u sebi sadrže i pivotiranje (dribling, šutiranje i dr.). Nakon demonstracije, početnici rade pivotiranje u mestu. Veoma brzo se pivotiranje povezuje sa zaustavljanjem. Jednostavno, nakon zaustavljanja igrači bi trebalo da izvedu pivotiranje (kombinuje se zaustavljanje u jednom i u dva kontakta). Zatim se vežba pivotiranje posle prijema lopte i polazak u narednu akciju (dodavanje, dribling ili šut). U početku odabrati po jedan ili dva nastavka za svaku akciju. - 24 -


Po usvajanju tehnike u vežbanje se uvodi odbrana, najpre dirigovana a zatim i situaciona na igrača koji pivotira i koji treba da doda loptu otvorenom saigraču. Usavršavanje se ostvaruje uz stvaranje situacionih uslova u igri 2:2 pa sve do 5:5. Veoma je značajno da igrači što više vremena vežbaju u situacionim uslovima! Najčešće greške u učenju i njihove korekcije Greške:

1. 2. 3. 4.

Igrači ne razumeju pivotiranje u pogledu pravila igre Igrač gubi ravnotežu i podiže stajnu nogu Igrač menja visinu stava prilikom pivotiranja (podiže i spušta težište) Igrač izlaže loptu na dohvat protivniku

Korekcije:

1. 2. 3. 4. 5.

Objasniti ponovo pravilo stajne noge i njene mogućnosti podizanja Držati težinu na prednjem delu stopala stajne noge kod okretanja Ne podizati težište prilikom pivotiranja Insistirati da glava bude izdignuta iznad trupa Insistirati na zaštiti lopte telom

5. Dodavanje i hvatanje lopte Košarka je igra u kojoj pet napadača igraju loptom timski. Dobro dodavanje i hvatanje lopte je osnova takve igre. To je elemenat tehnike igre koji čini košarku jedinstvenom timskom igrom. Dve osnovne uloge dodavanja su: omogućavanje brzog kretanja lopte za dobar šut i organizacija napada. Pravilna, precizna i pravovremena dodavanja kreiraju bolje mogućnosti za realizaciju napada. Lopta može da dođe u polje realizacije driblingom ili dodavanjem. Dodavanje je mnogostruko brža akcija i zato ga treba koristiti kad god je to moguće. Veliki trenerski autoriteti (kakav je Bob Najt, trener Indiana univerziteta), često ističu da je kontrola lopte sa dobrim dodavanjem i hvatanjem ključ uspeha svakog tima. U organizaciji napada dodavanje može da se pojavi u pet osnovnih situacija: Brzo ubacivanje lopte posle primljenog koša, Iznošenje lopte iz reketa nakon skoka u odbrani, Brzi transport lopte preko terena u želji za izvođenjem kontranapada i brzog napada, Postavljanje i organizacija pozicionog napada, Pravovremeno dodavanje lopte otvorenom saigraču za nesmetan šut, Dodavanje i utrčavanje ka košu gde dodavač može brzo da postane realizator. Da bi dodavanje imalo taktički smisao u ovim situacijama potrebno je da dodavač poštuje osnovne principe taktike dodavanja. Razumevanje principa dodavanja i hvatanja će omogućiti igraču da ima: bolju procenu situacije, pravovremenost i preciznost. Principi o kojima bi trebalo voditi računa su sledeći: 1. Igrač sa loptom treba da gleda koš, a krajičkom oka ostali deo terena uključujući saigrače i protivničke igrače 2. Koristiti dodavanje pre nego dribling, jer lopta tako putuje brže 3. Dodavač treba da zna dobre i loše strane saigrača, potencijalnih primalaca lopte, a naročito njihovu sposobnost hvatanja 4. loptu dodati pravovremeno u odnosu na brzinu saigrača. Treba predvideti brzinu kretanja saigrača prema košu i dodati loptu pravovremeno. 5. Igrač bi trebalo da koristi finte pre nego što izvede dodavanje. Potencijalnog primaoca lopte mora da vidi bez direktnog gledanja u njega. Na taj način će lakše otvoriti liniju dodavanja. - 25 -


6. Dodavanje mora da bude brzo (oštro) i precizno. To podrazumeva korektnu tehniku izvođenja dodavanja. 7. Igrač dodaje loptu saigraču dalje od odbrambenog igrača. Odbrambeni igrač je uvek agresivniji na jednoj strani, ne može da pokrije sve strane. Lopta koja se dodaje dalje od odbrane omogućava saigraču lakši prijem lopte. 8. Saigraču koji se otvara za prijem lopte treba dodati loptu na njegovu otvorenu, dalju ruku. To će mu omogućiti brzi i mirniji ulazak u šut. 9. Igrač mora da bude siguran u svoje dodavanje. Prema svojim sposobnostima treba da izbegava rizik, kakav nosi dodavanje u prostor koji je opterećen većim brojem igrača ili dodavanje saigraču koji se nije otvorio za prijem lopte. 5.1.

Osnovne tehnike dodavanja (osnovna mehanika)

Osnovna dodavanja uključuju: dodavanje sa grudi sa dve ruke, dodavanje sa grudi sa dve ruke od tlo, dodavanje sa dve ruke iznad glave, dodavanje jednom rukom ispred ramena, dodavanje sa jednom rukom iznad ramena. Kod izvođenja svih osnovnih dodavanja igrač mora da: 1. Vidi metu, tj. saigrača koji bi trebalo da primi loptu. 2. Napravi mali iskorak u pravcu dodavanja. 3. Bude siguran da su vrhovi prstiju imali poslednji kontakt sa loptom pre izbačaja. 4. Posle izbačaja da zadrži ravnotežu, da bi mogao brzo da krene u narednu akciju. Dodavanje sa grudi sa dve ruke – Igrač u osnovnom stavu drži loptu sa obe ruke ispred grudi sa laktovima unutra. Šake su iza lopte i mekano drže loptu. Igrač iskoračuje u pravcu mete (saigrača), opružajući ruke. Istovremeno obe šake dejstvuju na loptu (obratiti pažnju na slabiju ruku, jer često se to dodavanje pretvori u dodavanje jednom rukom, jačom). Prsti guraju loptu unapred i izbačaj se vrši energičnim pokretom u zglobovima šake i prstima. Prsti daju pravac lopti. Izbačaj sa kažiprstom i srednjim prstom daje lopti blagu suprotnu rotaciju. Nakon izbačaja igrač ostaje u ravnotežnom položaju, a šake ostaju u položaju sa prstima usmerenim ka meti, a dlanovima ka tlu ili na stranu. Ovo dodavanje se koristi u transportu lopte upolje napada, u postavljanju pozicionog napada i kod upošljavanja saigrača koji utrčava ka košu. U principu se koristi na malim rastojanjima (3 do 5 m), ali sa dobrom tehnikom i snažnim ramenim pojasom može da se izvede i na većim rastojanjima. Slika:

A B Dodavanje sa grudi sa dve ruke od tlo – Osnovna mehanika izvođenja je ista kao i kod prethodnog dodavanja. Razlika je u tome što se ruke opružaju na dole, ka tlu. Izbačaj lopte je potpuno isti. Lopta treba da odskoči od tlo tako da saigrač može lako da je uhvati. Zato dodavač cilja tačku koja je na 2/3 udaljenosti od njega samog. Posle izbačaja igrač treba da ostane u ravnotežnom položaju, a šake ostaju u položaju sa prstima i dlanovima ka tlu. Ovo dodavanje se koristi za proigravanje saigrača kada se odbrambeni igrač nalazi na liniji dodavanja, za upošljavanje saigrača koji utrčava posle brze promene pravca, za dodavanje igračima na poziciji centra (nisko). U principu se koristi na malim rastojanjima. Slika: - 26 -


Dodavanje sa dve ruke iznad glave – Igrač u osnovnom stavu drži loptu sa obema rukama iznad glave. Ruke su savijene u laktovima približno pod uglom od 90 stepeni. Lopta se drži iza i blago bočno. Lopta se ne sme dovoditi u poziciju iza glave. Igrač iskoračuje u pravcu mete (saigrača) eksplozivno opružajući noge i trup. Zatim brzo izbacuje loptu energičnim opružanjem ruku i pregibanjem u zglobovima šake. Izbačaj se završava dejstvom kažiprsta i srednjeg prsta obeju šaka. Nakon izbačaja igrač ostaje u ravnotežnom položaju, a šake ostaju u položaju sa prstima usmerenim ka meti a dlanovima ka tlu. Ovo dodavanje koristi se kada je odbrambeni igrač blizu dodavača i kada se lopta dodaje preko protivnika, zatim u iznošenju lopte iz reketa za početak kontranapada, za lob dodavanja i dodavanja igračima na poziciji centra (nisko). U principu se koristi na srednjim rastojanjima (6 do 10 m), ali i na malim.

Dodavanje jednom rukom ispred ramena – Igrač u osnovnom stavu drži loptu sa dve ruke ispred grudi u poziciji šuta. Jedna šaka je iza lopte, a druga sa strane. Igrač iskoračuje u pravcu mete (saigrača), opružajući ruku kojom dodaje. Prsti guraju loptu unapred i izbačaj se vrši energičnim pokretom (pregibanjem) u zglobu šake i prstima. Prsti daju pravac lopti. Izbačaj sa kažiprstom i srednjim prstom daje lopti blagu suprotnu rotaciju. Nakon izbačaja igrač ostaje u ravnotežnom položaju, a šaka oborena sa prstima usmerenim ka tlu. Primena ovog dodavanja je ista kao i dodavanja sa dve ruke sa grudi. Dodavanje jednom rukom ima svoje varijante u kojima se lopta iznosi na neku drugu poziciju, pa imamo dodavanje jednom rukom sa kuka, kao i dodavanje od tlo. Dodavanje jednom rukom iznad ramena (bejzbol dodavanje) – Igrač u osnovnom stavu drži loptu sa dve ruke ispred grudi u poziciji šuta. Jedna šaka je iza lopte, a druga sa strane. Igrač iskoračuje u pravcu mete (saigrača) i istovremeno se okreće u pravcu ruke kojom dodaje. Dovodi loptu u poziciju iznad ramena (otprilike je lakat u visini uveta), ruka je savijena u laktu a šaka se nalazi iza lopte, dok druga pridržava loptu. Izbačaj započinje prebacivanjem težine na iskoračnu nogu i energičnim opružanjem nogu i trupa. Ruka se opruža u pravcu mete i lopta se izbacuje energičnim pokretom (pregibanjem) u zglobu šake i prstima. Prsti daju pravac lopti. Izbačaj sa kažiprstom i srednjim prstom daje lopti blagu suprotnu rotaciju. Nakon izbačaja igrač ostaje u ravnotežnom položaju, a šaka ostaje oborena sa prstima usmerenim ka tlu. Ovo dodavanje se koristi pre svega u situacijama kontranapada, za ubacivanje lopte u igru kada se želi daleko ubaciti lopta, tj. u svim situacijama gde se lopta dodaje na veliku udaljenost (preko 10 m).

- 27 -


Osim osnovnih dodavanja postoje i tzv. napredna dodavanja. To su dodavanja koja se teže izvode u odnosu na osnovna dodavanja i koja zahtevaju pre svega dobru kontrolu lopte. Zahtevaju mnogo vežbanja. Koriste se u iznenadnim, atipičnim situacijama igre, često iz neravnotežnih položaja, sa ciljem da donesu brzo i optimalno rešenje. Često se nazivaju i atraktivnim ili egzibicionim dodavanjima. Važno je shvatiti da ova dodavanja moraju da budu svrsishodna, a ne sama sebi cilj, što se često dešava, pogotovo kod mladih igrača. Takva dodavanja su: dodavanje iza leđa, dodavanja bez gledanja u metu, dodavanje iza glave, dodavanje kroz noge, lob dodavanja i dr. 5.2.


Dodavanje lopte je najpotcenjeniji elemenat tehnike napada u odnosu na značaj koji ima u igri. Igrači često ne vole da vežbaju dodavanje, prvenstveno zato što je uvek želja početnika da daju koševe. Takođe i sportska javnost (publika, mediji ...) permanentno veži značaj daju dobrim realizatorima, a retko se hvali igrač koji je asistirao, koji je svojim dodavanjem učinio saigrača boljim igračem. Učenju i usavršavanju dodavanja trebalo bi posvetiti veliku pažnju. Dodavanje mora da se vežba na svakom treningu! Početnici treba da počnu sa osnovnim dodavanjima i to prvo u mestu i na malom rastojanju. Veoma je važno prilagoditi rastojanje stepenu snage ruku i ramenog pojasa početnika. Posle automatizacije dodavanja u mestu počinje se vežbanje u kretanju. Kod dodavanja u kretanju voditi računa o pravilu igre koja kaže da igrač koji primi loptu u kretanju može da napravi dva dodira sa tlom pre nego što doda loptu ili šutira. To pravilo je osnova dodavanja u kretanju. U početku su linije kretanja pravolinijske, a kasnije i krivolinijske. Ubrzo se dodavanje povezuje sa drugim elementima kroz saradnju dva napadača u napadu. Posle automatizacije dodavanja uvodi se odbrana i počinje vežbanje u situacionim uslovima, kroz igru 2:2 pa sve do 5:5. Najčešće greške u učenju i njihove korekcije

Dodavanje sa grudi sa dve ruke Greške:

1. Igrač dodaje loptu jednom rukom 2. Dodavanje je slabo 3. Dodavanje nije precizno

Korekcije:

1. Značajnije pogurati loptu slabijom rukom 2. Držati laktove unutra i loptu gurnuti napred sa energičnom akcijom zglobova šake 3. Usmeriti prste ka meti, lopta ide kuda idu prsti - 28 -


Dodavanje sa grudi sa dve ruke od tlo Greške:

1. Dodavanje je previsoko i presporo 2. Lopta odskače suviše nisko

Korekcije:

1. Početi dodavanje sa grudi i ciljati tlo bliže saigraču 2. Početi dodavanje sa grudi i ciljati tlo dalje od saigrača Dodavanje sa dve ruke iznad glave

Greške:

1. Lopta se pre dodavanja donosi iza glave, dodavanje traje dugo 2. Dodavanje je sporo i neprecizno

Korekcije:

1. Početi dodavanje loptom iznad glave, a ne iza 2. Energično opružiti ruke i prste usmeriti u pravcu mete Dodavanje jednom rukom ispred ramena

Greške:

1. Dodavanje je neprecizno i slabo

Korekcije:

1. Postaviti šaku tačno iza lopte i energično opružiti ruku sa pregibanjem zgloba šake i prstiju Dodavanje jednom rukom iznad ramena (bejzbol dodavanje)

Greške:

1. Dodavanje je sporo i neprecizno 2. Dodavanje je kratko 3. Putanja lopte je parabolična

Korekcije:

1. Dovesti loptu u pravilnu poziciju iznad ramena i držati je sa obe ruke 2. Ne koriste se noge u izbačaju! Prebaciti težinu na iskoračnu nogu i iskoristiti snagu nogu i trupa 3. Držati ruku tačno iza lopte i prstima dati pravac lopti 5.3.

Hvatanje lopte

Kvalitet izvođenja bilo koje akcije koju igrač može da izvede posle prijema lopte u prvom redu zavisi od kvaliteta hvatanja lopte. Pravilno hvatanje lopte podrazumeva da igrač ima punu kontrolu nad loptom. Zahtev je da se lopta nakon hvatanja što brže dovede u poziciju trostruke pretnje. Osnovna mehanika

Loptu možemo da uhvatimo jednom i sa dve ruke. Bilo kako da se lopta hvata, sprovodi se u tri faze: Pripremna faza. U ovoj fazi igrač se priprema a prijem lopte pre svega tako što otvara slobodnu liniju dodavanja i postavlja metu, tj. ruke prema lopti u zavisnosti od pozicije u kojoj se nalazi on ali i odbrambeni igrač koji ga čuva. Faza hvatanja lopte. Najvažnije u ovoj fazi je amortizacija lopte. Ona započinje sa prvim kontaktom šaka (šake) sa loptom i treba da ublaži snagu lopte. Obično se izvodi povlačenjem ruku prema telu odmah nakon prvog kontakta lopte sa šakama (šakom). - 29 -


Završna faza. Lopta se dovodi u poziciju trostruke pretnje. Hvatanje sa dve ruke zahteva da se obe šake postave u položaj držanja lopte i da na taj način pripreme mesto gde će lopta da uđe. Nakon kontakta sa loptom laktovi se savijaju i vrše amortizaciju, te se lopta dovodi u osnovni položaj, ako se hvataju lopte koje idu u visini grudi. Za hvatanje lopti koje dolaze iznad glave igrača ruke se postavljaju jedna do druge sa prstima usmerenim prema gore. Amortizacija se vrši odvođenjem ruku blago unazad i nakon toga se lopta najbrže moguće dovodi u osnovnu poziciju. Lopte koje dolaze ispod visine pojasa se hvataju postavljanjem šaka jedne do druge (mali prst do malog prsta) sa prstima prema tlu. Amortizacija se vrši povlačenjem ruku blago unazad, nakon čega se lopta što brže dovodi u osnovnu poziciju. Kod hvatanja lopte jednom rukom igrač istura prema lopti ruku kojom hvata loptu. Ruka je blago savijena, prsti su rašireni i blago savijeni. U fazi amortizacije ruka se povlači unazad i odmah se priključuje druga ruka koja obezbeđuje kontrolu nad loptom. Nakon toga se lopta što je moguće brže dovodi u poziciju trostruke pretnje. Sa taktičkog aspekta razlikuju se dve osnovne pozicije u kojima se hvata lopta: u poziciji daleko od zone šuta i u zoni šuta. Kada prima loptu van zone šuta igrač treba da ide prema lopti, pokazujući gde želi da primi loptu. Nakon hvatanja lopte odmah zauzima osnovni stav. Kada igrač primi loptu u zoni šuta i u poziciji iz koje će moći da šutira, u zavisnosti od pravca odakle dolazi lopta, on mora da pripremi ruke za prijem. Ako lopta dolazi frontalno igrač istura ruke prema lopti u položaju držanja lopte za šut (slika A). Ako lopta dolazi sa strane njegove jače ruke (ruke kojom šutira) on opet istura ruke kao u prethodnom položaju držanja lopta s tim što je dlan slabije ruke (ruka kojom igrač ne šutira) okrenut ka dodavaču (slika B). Kada lopta dolazi sa strane slabije ruke dlan ruke kojom igrač šutira je okrenut ka dodavaču. Na taj način igrač može veoma brzo da šutira nakon prijema lopte (slika C). -

A

B

C Metodska uputstva za učenje i usavršavanje

- 30 -


Početnici istovremeno sa dodavanjem treba da uče i hvatanje lopte. Ovaj elemenat tehnike se često zapostavlja u procesu treninga. Njegova važnost je često zanemarena i zbog toga dolazi do poteškoća u savlađivanju svih drugih elemenata tehnike sa loptom, pogotovo u situacionim uslovima. Nakon demonstracije deca pokušavaju da uhvate loptu u mestu. Najpre hvataju lopte koje su precizne ali spore. To im uveliko olakšava hvatanje. Svako hvatanje mora da bude praćeno dolaskom u osnovni stav. Zatim hvataju lopte koje su brže, i koje su nepreciznije. Ubrzo se vežba hvatanje lopte iz kretanja, u odnosu na poziciju prijema i na poziciju dodavača. Kasnije se uvodi odbrana, najpre dirigovana a onda i situaciona. Potrebno je mnogo više vremena utrošiti u radu u situacionim uslovima. Zadate akcije posle hvatanja lopte takođe utiču na način hvatanja. Sa svakim dodavanjem vežbamo i hvatanje lopte. Najčešće greške u učenju i njihove korekcije Greške:

1. 2. 3. 4. 5. 6.

Igrač nije spreman za hvatanje lopte Kada protivnik igra blizu, napadač ne ide prema lopti Lopta ispada iz ruku nakon hvatanja Posle prijema lopte igrač odmah spušta loptu u dribling u mestu Kada primi loptu sa slabije strane igrač okreće telo i ruke ka toj strani Igrač uhvati loptu ali sporo šutira

Korekcije:

1. 2. 3. 4. 5. 6.

Igrač mora da bude u ravnotežnom položaju, da ima u vidnom polju dodavača i protivnika Treba primiti loptu držeći protivnika van linije dodavanja Pripremiti ruke za prijem i izvršiti amortizaciju Kada primi loptu igrač dolazi u osnovni stav Telo ostaje u poziciji prema košu, a lopta se prima na jaču (dalju) ruku Držati ruke u poziciji za šut, primiti loptu i krenuti u šut u jednom pokretu.

6. Dribling Dribling (vođenje lopte) je integralni deo košarkaške igre i od vitalnog je značaja za individualnu i timsku igru. Kao i dodavanje, dribling je jedan od načina na koji se lopta kreće u igri. To je jedini elemenat tehnike igre koji dozvoljava igraču da sa loptom pređe veći deo terena. Igrač naizmenično jednom rukom ostvaruje i gubi kontakt sa loptom. Pravila igre ne dopuštaju istovremeni kontakt sa loptom obema rukama. Takođe, pravila igre ne dopuštaju da se dribling prekida i ponovo uspostavlja. Dve osnovne uloge driblinga su: omogućavanje dolaska igrača u poziciju za šut i organizacija napada. Svaki tim bi trebalo da ima bar jednog izvrsnog driblera. U organizaciji napada dribling može da se pojavi u osam osnovnih situacija: Iznošenje lopte iz reketa nakon osvojene lopte u odbrani kada nije moguće dodavanje saigraču (ili u napadu za organizaciju novog napada) Osvajanje terena kada saigrači nisu otvoreni za dodavanje, naročito protiv presinga Transport lopte u organizaciji kontranapada Prodor na koš Vezivanje još nekog protivničkog igrača za sebe i tako stvaranje slobodnog prostora saigraču Postavljanje pozicionog napada Popravljanje sopstvene pozicije ili ugla u odnosu na koš pre dodavanja lopte saigraču Kreiranje povoljne pozicije za sopstveni šut - 31 -


Da bi dribling bio efikasan svaki igrač koji dribla mora da vodi računa o osnovnim pravilima koja važe za svakog driblera. To su sledeća pravila: 1. Dribler mora biti u stanju da podjednako dribla i levom i desnom rukom. Ako igrač slabije dribla jednom rukom, njegova igra u napadu na strani te ruke će biti lošija. 2. Dribler mora da zaštiti loptu prilikom driblinga. To najčešće znači da se telo driblera nalazi između lopte i odbrambenog igrača. 3. Dribler mora da ima dobru kontrolu nad loptom. 4. Pri driblingu igrač mora da drži glavu ispravljenu i da ima pregled i gre. 5. Igrač sa loptom uspostavlja dribling tek onda kada nema mogućnosti za efikasno dodavanje. 6. Pre uspostavljanja driblinga igrač mora da ima cilj koji želi da postigne driblingom. 7. Kada jednom uspostavi dribling igrač ga ne sme prekidati dok god nema otvorenog saigrača da primi loptu od njega. 6.1.

Osnovna mehanika

Zajedničko za sve tehnike driblinga, u pogledu mehanike pokreta, je to da se lopta rukom gura (potiskuje) ka tlu, a ne udara. U zavisnosti od tehnike driblinga šaka se postavlja u različite položaje na loptu, ali kod svakog pokreta ruka potiskuje loptu ka tlu. Potiskivanje se vrši opružanjem ruke u zglobu lakta i pregibanjem u zglobu šake. Položaj prstiju određuje pravac u koji će lopta da ode. Nakon odskoka lopte od tlo šaka sačekuje loptu i ide zajedno sa loptom gore (pregibanjem u laktu) amortizujući time kretanje lopte a samim tim uspostavlja kontrolu nad loptom. Što je duža lopta u kontaktu sa šakom pri driblingu to je njena kontrola bolja. Svaki dribling ima tri dela: polazak u dribling, tok driblinga i završetak driblinga. Polazak u dribling

U zavisnosti u kojem pravcu igrač uspostavi dribling postoji: prednji (uspostavlja kretanje unapred), bočni (uspostavlja dribling i kreće se bočno) i zadnji (uspostavlja dribling i kreće se unazad) polazak u dribling. Kod svih polazaka je zajedničko to da igrač pre nego što uspostavi dribling mora da napravi pokret nogom da bi obezbedio zaštitu lopte i stekao prostornu i vremensku prednost nad protivnikom. Veću napadačku crtu i primenu ima prednji polazak u poređenju sa ostalim. U košarci se koriste dva osnovna načina prednjeg polaska u dribling: direktni i ukršteni polazak. Direktni polazak se obično koristi u situacijama kada je protivnik podigao ruku i iskoračio na jaču stranu driblera. Ako napadač polazi u dribling u desnu stranu on iz osnovnog stava pravi iskorak desnom nogom udesno prolazeći levo stopalo odbrambenog igrača (koje je istureno napred), a zatim uspostavljan dribling desnom rukom (daljom od protivnika) i odbacuje se sa stajne nogu u pravcu kretanja (slika). Lopta mora da napusti ruku driblera pre nego što on podigne stajnu nogu. Da bi polazak bio eksplozivan prilikom iskoraka težina treba da je više na stajnoj nozi. Lopta se širi unutrašnjom rukom (bližom protivniku) i telom, a glava je podignuta i pogled je prema košu. Dribler prolazi uz protivnika, onemogućivši mu povlačeći odbrambeni korak, i tako ga obilazi.

- 32 -


Ukršteni polazak znači da igrač pre uspostavljanja driblinga pravi iskorak suprotnom nogom od pravca u koji kreće. Ako napadač polazi u dribling u levu stranu on iz osnovnog stava pravi iskorak desnom nogom ulevo prolazeći desno stopalo odbrambenog igrača (koje je istureno napred), a zatim uspostavlja dribling levom rukom (daljom od protivnika) i odbacuje se sa stajne noge u pravcu kretanja (slika). Dalje je sve isto kao i kod direktnog prolaska.

U taktičkom smislu igrač pre polaska u dribling mora da pripremi polazak. Često se u tu svrhu koriste fintirajuća kretanja da bi se dobio prostor za lakši i efikasniji polazak. Tok driblinga

Dribling se izvodi u mestu i u kretanju. Dribling koji se izvodi u mestu najčešće je u funkciji zaštite lopte ili organizacije pozicionog napada. Igrač može da bude u paralelnom ili u dijagonalnom stavu. Lopta je pomerena malo iza tela. Šaka kojom se dribla se nalazi dir ektno iznad lopte i potiskuje loptu pod pravim uglom na tlo. Druga ruka i telo su u funkciji zaštite lopte. Glava je podignuta iznad trupa i pogled je usmeren prema košu. Ovaj dribling se često naziva niski kontrolni dribling zato što lopta odskače do nivoa kolena ili niže što omogućava odličnu kontrolu nad loptom. Prava funkcija driblinga je u kretanju, osvajanju prostora i brzom transportu lopte na terenu. Tok driblinga u kretanju je vezan za različite tehnike driblinga. a) Pravolinijski brzi dribling. Upotrebljava se kada u blizini nema odbrambenog igrača, kada napadač ima otvoren put u neki prostor ili čak skroz do koša. To je visoki dribling gde se lopta potiskuje sa visine grudi. Šaka ruke kojom igrač dribla je sada više iza lopte; ruka potiskuje loptu na tlo pod oštrim uglom pod kojim se lopta odbija unapred. Pri driblingu glava mora da bude podignuta i pogled usmeren prema košu. b) Pravolinijski dribling sa promenom ritma (brzine). Ovaj dribling je koristan u pretrčavanju protivnika. Dribler prelazi iz brzog driblinga u kontrolni i onda najbrže što može ponovo u brzi dribling. On može da se na trenutak zaustavi koristeći kontrolni dribling a može samo da uspori kretanje u toj fazi. Zaustavljanje dribler izvodi u dva kontakta po istim principima kao kod prijema lopte samo što ne prekida dribling. Dolazi u poziciju kontrolnog driblinga (objašnjen prethodno). Dribler je u prednosti u odnosu na odbrambenog igrača jer on odlučuje kada će da promeni ritam driblinga. Pri driblingu glava moda da bude podignuta i pogled usmeren prema košu. c) Promena pravca driblinga prednjom promenom ruke koja dribla. Osnovno pravilo driblinga, vezano za pravac driblinga, je da igrač dribla loptu onom rukom u koji pravac se kreće (desnom rukom udesno, levom ulevo). Zato je kod jasne promene pravca nužna i promena ruke kojom se dribla. Dribling prednjom promenom je veoma važan, naročito u kontranapadu, obilaženju protivnika i otvaranju pozicije za šut. U zavisnosti od blizine odbrambenog igrača i brzine kretanja dribler prebacuje loptu ispred tela u niskom driblingu i blizu tela (nivo kolena i niže ako je vrlo blizu protivnik) ili u visokom driblingu (visina grudi ako je protivnik udaljen). U prebacivanju lopte na drugu stranu lopta može da se potisne unazad, paralelno ili unapred što opet zavisi od blizine protivnika. Šaka ruke koja dočekuje loptu treba da je raširena i da što pre uspostavi kontrolu nad loptom. Zahtev je da dribler - 33 -


ima dobru kontrolu nad loptom i da je zaštiti jer je lopta kod ovog driblinga na trenutak izložena protivniku. Zbog toga prebacivanje mora da se izvede brzo! Nakon prebacivanje lopte na drugu stranu, dribler uspostavlja zaštitu lopte telom i drugom rukom. Sve vreme glava mora da je podignuta prema košu. Slika:

d) Dribling varkom tela. Ovaj dribling igrač izvodi tako što pri driblingu fintira promenu pravca driblinga, a onda se brzo vraća u prvobitni pravac kretanja. Fintirajuće kretanje se izvodi pomeranjem glave i ramena u suprotan pravac kretanja i iskorakom u tom pravcu jednom ili drugom nogom (težina na toj nozi). Lopta se takođe vodi u taj pravac. Iznenada, igrač se odbacuje u prvobitni pravac kretanja sa noge kojom je iskoračio, i rotacijom šake na lopti gura loptu u taj pravac.lopta treba da je blizu tela i u niskom kontrolnom driblingu. Sve vreme glava mora da je podignuta gore.

e) Promena pravca prebacivanjem lopte kroz noge. Kada dribler nije u mogućnosti da prebaci loptu u drugu ruku ispred svog tela (zbog blizine protivnika), on to može da uradi kroz noge. Obično je to situacija kada protivnik agresivno zatvori pravac kretanja driblera. U toj poziciji dribler istura nogu, koja je bliža protivniku, napred i spušta loptu u nisko kontrolni dribling i brzo je prebacuje kroz noge u drugu stranu. Prihvata loptu drugom rukom i istovremeno se okreće oko isturene noge i snažno kreće drugom nogom u novi pravac kretanja tik pored tela protivnika. Glava je sve vreme podignuta gore. f) Promena pravca prebacivanjem lopte iza leđa. Obično se koristi u situacijama kada i dribling kroz noge. Igrač ovde u promeni ustvari koristi dva driblinga (dva udarca od tlo). Pre promene dribler povlači loptu unazad, postavljajući šaku iza lopte prstima okrenutim prema tlu. Iz te pozicije lopta se snažno potisne napred i dole. Lopta se prihvata drugom rukom i istovremeno se okreće oko isturene noge i snažno kreće drugom nogom u novi pravac kretanja tik pored tela protivnika. Ova promena je nešto sporija u odnosu na prethodnu promenu ali je zato lopta bolje zaštićena. g) Promena pravca okretom – dribling rolingom. Kod ovog driblinga telo driblera je između lopte i odbrambenog igrača i vrši funkciju zaštite lopte pri promeni pravca. Međutim, nedostatak je što dribler na trenutak gubi vizuelni kontakt sa košem i drugim odbrambenim igračima te postoji opasnost da neki od odbrambenih igrača neopaženo priđe i ukrade loptu. Koristi se kada protivnik igra veoma agresivno na loptu, odnosno na pravac driblinga. I kod ovog driblinga igrač koristi dva udarca od tlo. Prvi dribling je unazad, nakon čega se igrač okreće oko noge koja je bliža protivniku i povlači loptu drugim driblingom u drugu stranu i blizu tela. Drugi dribling može da se izvede istom rukom, ili drugom rukom. Čim započne okret igrač mora da okrene glavu u novi pravac kretanja i da osmotri šta se dešava na terenu. Takođe je zahtev da dribler uspostavi kontakt sa protivnikom jer pri okretanju gubi - 34 -


vizuelni kontakt sa njim. Na taj način on ipak „vidi“ protivnika. Nakon završenog okreta igrač prihvata loptu drugom rukom ili nastavlja dribling istom rukom kojom je izveo drugi dribling.

Završetak driblinga

U zavisnosti od trenutne situacije na terenu, položaj odbrambenih igrača i napadača, igrač završava dribling šutem ili dodavanjem. Akciju šuta ili dodavanja dribler može izvesti posle zaustavljanja ili iz kretanja. kod šutiranja dribler, nakon zaustavljanja najčešće šutira izvodeći skok-šut, dok iz kretanja prodora koristi šuteve polaganjem. Završetkom driblinga igrač mora da ima pre svega dobru ravnotežu da bi mogao uspešno da šutira ili doda loptu. Osim toga bi trebalo da ima i dobar pregled igre. 6.2.


Dribling je verovatno najomiljeniji element tehnike igre posle šutiranja. Deca rado driblaju i voljna su da uče i vežbaju dribling. Dribling daje igračima velike mogućnosti u kreaciji njihovih individualnih akcija i pruža velike mogućnosti za individualno usavršavanje. Igrač može samostalno da vežba. Potrebna mu je samo lopta, prostor i želja za vežbanjem. Početnici prvo moraju da savladaju dribling u mestu. Učenjem driblinga u mestu oni će savladati u prvom redu tehniku potiskivanja lopte prema tlu, kao i prihvatanje lopte posle odskoka. Ranije pomenute vežbe kontrole lopte ovde dobijaju puni sjaj jer se kroz njihovo vežbanje razvija kontrola lopte u driblingu u mestu što je neophodno za dalji rad na driblingu u kretanju. Stalno izvođenje ovih vežbi potkrepljuje i pomaže dobroj kontroli lopte u driblingu. U početku treba raditi u linijskom rasporedu radi bolje kontrole vežbanja. Vežbanje driblinga u kretanju započeti sa polaskom u dribling. Nakon toga se vežba pravolinijski dribling, promena ritma i zaustavljanje. Onda dolaze na red promene pravca. U početku je to samo prednja promena pravca koja je najjednostavnija za izvođenje. Kasnije se, sa napretkom igrača, uče i druge tehnike i međusobno se povezuju. U procesu učenja se vežba bez odbrane. Na početku se promene pravca mogu vežbati sa trenutnim zaustavljanjem da bi se olakšali uslovi za izvođenje tehnike. Čim se pokreti automatizuju uvesti odbranu, najpre dirigovanu a onda i situacionu. Samo u situacionom vežbanju može da se razvije dobar dribler. Ubrzo se dribling povezuje sa nastavcima akcije, tj. različitim tehnikama šutiranja i dodavanja. Dribling vežbati i jednom i drugom rukom! Najčešće greške u učenju i njihove korekcije

Kontrolni dribling u mestu Greške:

1. Igrač gleda u loptu dok dribla 2. Igrač nema dobru kontrolu lopte, lopta mu beži 3. Igrač nedovoljno jako potiskuje loptu - 35 -

Seminarski rad – Individualna tehnika Korekcije:

1. Držati glavu gore, gledati koš 2. Loptu treba potiskivati i kontrolisati je prstima 3. Pregibanjem u zglobu šake i prstima dati impuls lopti Pravolinijski brzi dribling

Greške:

1. Prvi dribling je blizu tela 2. Suviše driblinga u osvajanju prostora

Korekcije:

1. Potisnuti loptu unapred i potrčati za njom 2. Potiskivati loptu sa visine grudi i trčati za njom, svesti broj driblinga na minimum Pravolinijski dribling sa promenom ritma (brzine)

Greške:

1. 2. 3. 4.

Kod zaustavljanja igrač usporava kretanje sitnim koracima Kod zaustavljanja igrač gubi ravnotežu padajući napred Igrač nema brzu promenu iz kontrolnog u brzi dribling Igrač nema kontrolu lopte pri promeni iz brzog u kontrolni dribling

Korekcije:

1. Pre zaustavljanja iz brzog driblinga lagano poskočiti i dozvoliti gravitaciji da pomogne kod zaustavljanja 2. Poskočiti pre zaustavljanja, šire iskoračiti zaustavnom nogom i doći u niži stav 3. Potrebno je da se igrač snažno odgurne sa stajne noge 4. Igrač treba da dođe u niži položaj i da koristi niski dribling (u visini kolena i niže) Promena pravca prednjom promenom ruke koja dribla (dribling prednjom promenom)

Greške: 1. 2.

Igrač prebacuje loptu na drugu stranu suviše visoko i suviše široko Igrač ne štiti loptu

Korekcije:

1. Loptu treba driblati u nivou kolena i bliže telu 2. Štiti loptu telom i podignutom drugom rukom Dribling varkom tela

Greške:

1. Igrač ima jedan dribling više u fintirajuću stanu pre nego što vrati loptu u prvobitni pravac 2. Igrač prilikom vraćanja lopte u prvobitni pravac ne potiskuje je dovoljno u stranu

Korekcije: 1. 2.

Igrač treba da rotira šaku na lopti tako da može da je potisne u prvobitni pravac Igrač treba da rotira šaku na lopti tako da može da je potisne u prvobitni pravac Promena pravca prebacivanjem lopte kroz noge (dribling kroz noge)

Greške:

1. Igrač nije u stanju da brzo probaci loptu kroz noge 2. Lopta odlazi suviše daleko od igrača, i igrač nije u stanju da je kontroliše drugom rukom

Korekcije:

1. Šaka treba da se postavi više bočno i da se lopta nisko potisne kroz noge - 36 -


2. Loptu treba potisnuti pod većim uglom i pripremiti šaku druge ruke za prihvatanje lopte Promena pravca prebacivanjem lopte iza leđa (dribling iza leđa) Greške:

1. Igrač nije u stanju da prebaci loptu iza leđa 2. Lopta ide suviše široko, daleko od tela igrača

Korekcije:

1. Igrač treba da napravi jedan dribling unazad i da ide karlicom unapred 2. Loptu treba snažno potisnuti napred i uz telo u drugom driblingu istom rukom Promena pravca sa okretom (dribling rolingom)

Greške:

1. Igrač gubi ravnotežu pri okretu 2. Igraču beži lopta pri okretu

Korekcije:

1. Prebaciti težinu na prednji deo stopala stajne noge i spustiti se u niži položaj 2. Napraviti prvi dribling unazad i onda sa dobrom kontrolom povući loptu u okret 7. Šutiranje

Šutiranje je najvažniji elemenat tehnike igre. Ostali elementi tehnike napada pomažu igraču i timu da dođu u povoljnu poziciju za šut, ali igrač mora da bude sposoban da šutira, tj. da postigne koš. U odnosu na udaljenost sa koje se izvodi šut postoje dve osnovne grupe šuteva: skok šut, koji se koristi za šuteve sa svih udaljenosti i svih pozicija i šutevi polaganjem, koji se izvode neposredno ispod koša ili sa malih udaljenosti. Poseban način šutiranja je šut kod izvođenje slobodnog bacanja koji se izvodi uvek sa istog rastojanja. U pogledu udaljenosti, pozicije sa koje se šutira, od koša postoje tri osnovna odstojanja: malo odstojanje do 3 m, srednje odstojanje od 3 do 6 m (do 6.25 m) i veliko odstojanje preko 6 m (preko 6.25 m). Najvažnija karakteristika svakog šuta je efikasnost (preciznost). Na efikasnost šuta utiče nekoliko faktora: tehnika (mehanika) šuta, konstitucija igrača, fizičke predispozicije, psihološke karakteristike i selekcija šuta. Tehnika šuta (osnovna mehanika). Podrazumeva pravilnost pokreta u određenoj vrsti šuta. U odnosu na vrstu šuta postoje različiti motorički mehanizmi šutiranja li zajednička obeležja za sve su: Postojanje mete. Svaki šuter mora da uspostavi vizuelni kontakt sa košem, pre nego što započne šut. Igrač percepcijom stvara relaciju između svoje pozicije i koša u pogledu udaljenosti i ugla pod kojim se nalazi u odnosu na koš. To je svojevrsno nišanjenje. Ravnoteža u šutu. Dobra ravnoteža pre polaska u šut obezbeđuje dobru ravnotežu u samom šutu. Ravnoteža donosi mirnoću i dobre preduslove da šut bude precizan. Kontrola lopte. Podrazumeva dobro držanje lopte koje omogućava njeno brzo dovođenje u potrebnu poziciju i dobar izbačaj. Ritam izvođenje šuta. Svaki šut zahteva sinhronizovane kretnje sistema igrač-lopta. To dovodi do racionalnog položaja tela i svakog dela tela posebno u izvođenju šuta. Na taj način se najefikasnije koristi sila aktuelnih mišića i mišićnih grupa koje učestvuju u šutiranju. Pravilan izbačaj lopte. Tu se misli na ugao izbačaja koji određuje putanju lopte. Takođe je bitan i način izbačaja od kojeg zavisi i stepen rotacije lopte pri letu.

- 37 -


Konstitucija igrača. Telesna visina igrača, kao dominantna komponenta konstitucije, nije presudna za preciznost šuta. Među odličnim šuterima mogu se naći najrazličitije telesne visine. Ovde se pre svega misli na pokretljivost zglobno-tetivnog i mišićnog aparat u pogledu građe tela. Šut zahteva mekoću pokreta koja je proizvod dobre pokretljivosti. Dobra pokretljivost omogućava igrač da izvede šut sa potrebnim amplitudama pokreta u pojedinim zglobovima. Građa igrača, konstrukcija njegovog koštanog, zglobno tetivnog i mišićnog aparata ponekad može da bude faktor ograničenja u izvođenju pojedinih pokreta. Fizičke predispozicije. Dobre šutere karakteriše razvijena eksplozivna snaga nogu, ruku i ramenog pojasa. Jake noge obezbeđuju dobru ravnotežu i visok skok. Snažan rameni pojas i ruke omogućuju kontrolisan šut sa svih odstojanja. Dobar ritam šuta počiva na dobroj opštoj koordinaciji tela. Psihološke karakteristike. Košarka je mentalna igra koliko i fizička. To pogotovo važi za šutiranje. Najvažnije psihološke dimenzije šutera su koncentracija i samopouzdanje. Koncentracija šutera podrazumeva da je on sposoban da se usredsredi samo na šut eliminišući sve prisutne smetnje koje mogu da se pojave na utakmici (protivnik, publika, ... i dr.). Samopouzdanje se nadograđuje na koncentraciju. Verovanje u svoje šuterske sposobnosti dovodi do poboljšanja efikasnosti šuta. Sposobnost igrača da šutira i pogodi pod pritiskom odbrane, vremena, prostora, publike i dr. razlikuje odličnog šutera od prosečnog. Selekcija šuta. Veliki šuteri, u istoriji košarke, su se uvek prepoznavali po ranije navedenim karakteristikama, ali i po tome što su znali kada da šutiraju, a kada ne. To je u punom smislu reči taktika šutiranja. Osnova selekcije šuta je poznavanje sopstvenih šuterskih sposobnosti. Moguće je da igrač koji nema izrazito precizan šut ipak ima efikasan šut, jer je svestan svojih mogućnosti i prema njima vrši selekciju šuta.

7.1.

Vrste šuteva i njihova tehnika izvođenja

Većina igrača danas u svom repertoaru ima pet vrsta šuteva: šut jednom rukom iz mesta (slobodno bacanje), skok šut, šut za tri poena, horog (bočni) šut i šutevi polaganjem. Svi ov šutevi imaju sličnu osnovnu mehaniku koja uključuje cilj, ravnotežu, poziciju ruke i lakta, ritam šutiranja. Opis mehanike šutiranja kod šuta jednom rukom iz mesta će biti primenjen i na druge šuteve sa nekim dodacima ili promenama. a) Šut jednom rukom iz mesta. Ovaj šut se danas primenjuje kod izvođenja slobodnih bacanja. U mehanici izvođenja šuta potrebno je obratiti pažnju na:

-

Meta. Igrač treba da se usredsredi na obruč (gornja ivica prednjeg dela obruča), odnosno na tablu (gornji bliži ugao malog pravougaonika) ako šutira uz pomoć table (pozicije pod uglom od 45 stepeni). Potrebno je što brže uspostaviti vizuelnu kontrolu mete i fokusirati pogled na nju sve do trenutka kontakta lopte sa metom (obručem ili tablom). Koncentracija na metu pomaže u eliminaciji spoljašnjih smetnji (ruka protivnika, težak faul i dr.).

- 38 -


Ravnoteža. Ravnoteža daje kontrolu ritma šutiranja. Pozicija stopala je najvažnija pri tome. Stav z koga se šutira je nešto viši od osnovnog stava sa loptom i nešto širi. Stopala su usmerena prstima ka košu, a jedno stopalo (na jačoj strani) je često istureno blago napred. Savijena kolena daju odlučujuću snagu za šut. Glava je ispravljena iznad trupa i stopala i kontroliše ravnotežu. Ramena treba da budu opuštena. Pozicija ruku (lopte). Lopta stoji u poziciji trostruke pretnje. Lopta se drži napred na strani ruke kojom se šutira i na nivou između ramena i uveta. Vrlo je važno da šaka ruke kojom se šutira bude tačno iza lopte. Prsti su prirodno savijeni i rašireni, a kažiprst je na sredini lopte. Šaka je opuštena i pravi prirodno udubljenje za loptu gde je lopta u kontaktu sa prstima i gornjim delom dlana. Lakat mora da bude unutra i usmeren prema košu. Šaka druge ruke se postavlja sa strane i doprinosi stabilnoj poziciji lopte u rukama. Težina lopte se kontroliše sa poslednja dva prsta. Ruka je opuštena, a lakat je usmeren nazad i u stranu. Ritam šuta. Ritam šuta predstavlja sinhronizovano opružanje nogu, tropa ruke (lakta) kojom se šutira, te pregibanje šake i prstiju. Ritam i inicijalna sila šuta počinje opružanjem nogu. Pre opružanja nogu igrač pojačava stav dodatnim savijanjem kolena. Istovremeno ruke dovode loptu u poziciju iznad glave. Sada je šaka ruke kojom se šutira ispod lopte, ruka je savijena u laktu (približno 90 stepeni ili manje) koji zadržava unutrašnju poziciju i usmeren je ka košu. Kada su noge opružene, trup i ramena nastavljaju lagano opružanje gore. Nakon opružanja trupa i ramena ruka kojom se šutira se opruža u laktu, idući gore i napred. Završna sila i kontrola šuta dolazi pregibanjem u zglobu šake i prstima. Izbačaj lopte se završava kažiprstom koji daje lopti pravac i blagu suprotnu rotaciju. Putanja lopte. Putanju lopte pre svega određuje ugao izbačaja lopte (ugao između pravca izbačaja i podloge). Optimalni ugao izbačaja je u intervalu od 49 do 55 stepeni (minimalni ugao je 46, a maksimalni 65 stepeni). Ovaj ugao izbačaja prouzrokuje upadni ugao lopte u koš (kada lopta direktno ulazi bez kontakta sa obručem) u intervalu od 37 do 46 stepeni (minimalni upadni ugao lopte u koš je 32 stepena, a maksimalni 90 stepeni). Ovo zavisi i od brzine lopte pri izbačaju koja bi trebalo da bude između 6 do 9 m/s. Blaga rotacija lopte pri letu pomaže da ona uđe u koš i kada ne ide direktno kroz obruč. Lopta koja udari u prednji (bliži) ili zadnji (dalji) deo obruča, usled suprotne rotacije, ima tendenciju da se penje iznad obruča i da propadne kroz obruč. Zato je veoma važno da igrač šutira loptu sa rotacijom. Pozicija posle izbačaja. Nakon izbačaja igrač bi trebalo da zadrži ruku kojom je šutirao opruženu u pravcu koša sa dlanom prema tlu. Dlan druge ruke je okrenut gore. Pogled je takođe usmeren na koš. Težina je raspoređena na obe noge i igrač je u ravnoteži. U situaciji izvođenja slobodnih bacanja, kada se koristi ovakav način šutiranja potrebno je imati na umu da efikasnost izvođenja slobodnih bacanja, osim same mehanike šuta, zavisi i od drugih faktora: Rutina izvođenja. To podrazumeva izvođenje slobodnog bacanja uvek na isti način u pogledu mehanike. Ono se izvodi u standardnim nepromenljivim uslovima te igrač mora da bude u stanju da na isti način izvodi šuteve. Osnovni preduslov za to je ravnoteža prilikom izvođenja šuta. Relaksacija. Podrazumeva i fizičku i psihičku relaksaciju. Igrač dolazi na liniju slobodnih bacanja najčešće sa pojačanom frekvencijom disanja i otkucaja srca. Mogućnost fizičke relaksacije (smirivanja) je u direktnoj zavisnosti od njegove kondicione pripremljenosti. Potrebno je da igrač sa nekoliko dubokih udaha smiri disanje i da opusti rameni pojas i ruke. Dobra fizička relaksacija pomaže dobroj psihičkoj relaksaciji. Izvođenje slobodnih bacanja daje igraču vremena za razmišljanje. U tom intervalu igrači često izgovaraju određene reči koje ih smiruju ili izvode određene pokrete, obično u ritmu izvođenja šuta. Svi igrači koji imaju visok procenat realizacije sa linije slobodnih bacanja imaju svoj ritual relaksacije koji im odgovara. -

- 39 -


Samopouzdanje i koncentracija – idu zajedno! Igrač, pre nego što stupi na liniju slobodnih bacanja, treba da eliminiše sve spoljašnje ali i unutrašnje smetnje id a se skoncentriše na koš. U mislima igrač treba da ostane u sadašnjosti, da ne razmišlja o tome što je prošlo ili šta će se desiti posle šuta. To je pogotovo važno u neizvesnim završnicama utakmice. b) Skok šut. To je najefikasniji i najprimenjiviji način šutiranja. Koristi se sa svih odstojanja i iz svih pozicija. Mehanika izvođenja ovog šuta je veoma slična prethodnom, izuzev dve postavke. Kod skok šuta lopta se iznosi nešto više iznad glave i šutira se posle skoka. To znači da je osnovna razlika u ritmu. Ritam i inicijalna sila šuta počinju opružanjem nogu i započinjanjem vertikalnog skoka. Pre opružanja nogu igrač pojačava stav dodatnim savijanjem kolena. U fazi skoka ruke dovode loptu u poziciju iznad glave. Posle opružanja nogu i odbacivanja od tlo, trup i ramena nastavljaju opružanje ka gore. U jednom trenutku igrač je opružen u vazduhu sa loptom u poziciji iznad glave. Tada započinje izvođenje šuta opružanjem ruke (kojom šutira) u laktu, idući ka gore i napred. Završna sila i kontrola šuta dolazi pregibanjem u zglobu šake i prstima. Izbačaj lopte se završava kažiprstom koji daje lopti pravac i blagu suprotnu rotaciju. Putanja lopte je ista kao kod šuta iz mesta. -

Veoma je važna pozicija tela posle šuta. Posle izbačaja igrač zadržava opruženu ruku i gleda u koš. Doskok mora da obezbedi dobru ravnotežu da bi igrač mogao brzo da izvede narednu akciju (da ide na skok u napadu ili da uspostavlja odbranu). U zavisnosti od odstojanja sa kojeg se šutira zavisi i visina skoka. Sa malih i u određenoj meri srednjih odstojanja skok bi trebalo da je visok i snažan. Šuter nadskače protivnika i šutira iz najviše tačke. Sa velikih odstojanja (šut za tri poena) nije prioritet visina skoka jer se ti šutevi najčešće ne izvode preko odbrambenog igrača. Značajnija je kontrola ravnoteže i lopte nego visina skoka. Često igrači sa ovih pozicija ne šutiraju u najvišoj tački skoka nego zajedno sa skokom izbacuju loptu. Takav način šutiranja im omogućuje da bolje iskoriste snagu nogu pri šutiranju. Nakon šuta igrač mora da doskoči u ravnotežan položaj. c) Udica šut (horog). Prednost ovog šuta je u tome što ga odbrana teško blokira. Njegova primena je ograničena na odstojanje do 3,5 m. Sposobnost igrača da dobro šutira udica šut i jednom i drugom rukom mu daje odlične mogućnosti u napadu sa malih odstojanja. Igrač polazi iz ravnotežnog položaja leđima okrenut košu. Stav je u širini ramena i kolena su savijena. Uspostavlja vizuelni kontakt sa košem gledajući preko ramena. Lopta se nalazi ispred tela igrača u visini grudi blago pomerena na stranu ruke kojom igrač šutira (dalje od protivnika). Šaka ruke kojom se šutira je ispod lopte a šaka druge ruke je na vrhu lopte. Pre polaska u šut korisno je napraviti fintu loptom u suprotnu stranu. Nakon finte igrač iskoračuje nogom (koja je bliža košu) dalje od protivnika. Lopta ostaje u prvobitnoj poziciji i - 40 -


igrač je štiti glavom i ramenima. Nakon iskoraka igrač pivotira, okreće se prema košu i skače sa iskoračne noge. Istovremeno podiže koleno druge noge uvis što mu daje visinu skoka, podiže loptu i opruža ruku kojom šutira u pravcu uveta (preko glave). Pregiba šaku i prstima izbacuje loptu. Druga ruka treba da što duže pridržava loptu da bi igrač imao bolju kontrolu lopte. Igrač mora da doskoči u ravnotežni položaj da bi bio spreman za skok u napadu. Kod ovog šuta napadač ima dobre šanse da uhvati loptu posle promašenog šuta jer odbrambeni igrač koji pokušava da blokira ovaj šut nije u mogućnosti da brzo zagradi napadača i ide na skok. d) Šut polaganjem lopte. Polaganje se koristi neposredno ispod koša, nakon kretanja (utrčavanja ili prodora sa loptom). Da bi igrač mogao da visoko skoči i položi loptu on mora da ima nešto veću brzinu kretanja, ali isto tako mora da je kontroliše. Dva osnovna načina kretanja iz kojih igrač izvodi polaganje lopte su dvokorak i tzv. polukorak. Osnovni naizmenični dvokorak je prirodni oblik kretanja u kojem igrač nakon prijema lopte (ili nakon prekinutog driblinga) ostvaruje dva kontakta sa tlom i iz drugog kontakta skače uvis i šutira. Prvi korak se izvodi nogom sa koje strane se želi šutirati, a drugi korak je nešto kraći čime se igrač suprotstavlja inerciji i dovodi telo u poziciju da može da skoči uvis. Za vreme kretanja lopta je na ramenu na strani sa koje se šutira, udaljena od protivnika. Igrač skače sa suprotne noge, snažno podižući koleno druge noge uvis i opruža ruku sa loptom direktno prema košu. U zavisnosti od situacije, pozicije sa koje napadač ide u polaganje i položaja protivnika, igrač polaže loptu nekom od tri osnovne tehnike: Polaganje odozgo. Podrazumeva držanje lopte kao u poziciji šuta. Šaka, ruke kojom se šutira, je ispod lopte sa prstima od koša, dok šaka druge ruke pridržava loptu sa strane. Lopta se izbacuje kao kod osnovnog šuta pregibanjem u zglobu šake i prstima. Polaganje odozdo. Šaka ruke kojom se šutira je ispod lopte sa prstima usmerenim ka košu, a druga šaka pridržava loptu sa strane. Izbačaj se vrši opružanjem u zglobu šake i prstima. Često se u praksi samo ovaj način šuta naziva polaganjem. Bočno polaganje. Lopta se drži na boku, iznad ramena, sa šakama postavljenim na bočnim stranama lopte. Lopta se šutira spoljnom rukom slično kao kod horog šuta, samo što se lopta ne odvodi od tela nego ide direktno uvis (ovaj način polaganja se često naziva i polu-horog). Izbačaj lopte je kao kod horog šuta. Polaganje iz polukoraka se izvodi na isti način u pogledu načina držanja i izbačaja lopte. Razlika u odnosu na dvokorak je u tome što igrač pri prijemu lopte ili pri prekidanju driblinga iskoračuje suprotnom nogom od strane sa koje će šutirati i odmah sa nje skače uvis. Doskok u ravnotežni položaj je otežan zbog toga što se skok izvodi sa jedne noge. Da li će igrač doskočiti u ravnotežni položaj ili ne zavisi od toga da li je pri polaganju skočio uvis ili udalj. Zahtev je da igrač doskoči što bliže košu i da bude u poziciji da se brzo uključi u dalju igru. Ovi šutevi se mogu izvoditi i nakon zaustavljanja naskokom (zaustavljanje u jednom kontaktu) neposredno blizu koša. 7.2.


Shodno značaju šutiranja u košarci, učenju i usavršavanju šutiranja treba posvetiti najveću pažnju (najviše vremena) u odnosu na druge elemente tehnike igre. Najvažnije je da se nauči pravilna tehnika šutiranja. Osnovni problem kod učenja šuta je disproporcija između sposobnosti (pre svega motoričkih) početnika i njihove velike želje da šutiraju i da postignu koš. Ranije ne napomenuto da početnici (deca) nemaju dovoljno razvijene motoričke sposobnosti, pre svega snagu, da bi mogli korektno da manipulišu loptom u izvođenju elemenate tehnike igre. Tu leži velika opasnost da se razviju - 41 -


pogrešni automatizmi šutiranja koji se kasnije teško razbijaju i ugrađuju novi. Zato je stalna kontrola trenera u procesu učenja šuta neophodna. Učenje šuta jednom rukom iz mesta je osnov za kasnije učenje skok šuta. Pojedinim vežbama kontrole lopte se može veoma uspešno naučiti pokret izbačaja lopte (opružanje ruke i pregibanje šake). Pošto je akcenat u procesu učenja na pravilnosti pokreta ovaj šut se prvo vežba bez šutiranja na koš (rad u parovima ili na zidu). Na taj način se pažnja usmerava samo na pravilnost tehnike izvođenja. Međutim, brzo se prelazi na šutiranje na koš. Počinje sa šutiranjem sa male distance. Najčešće je to rad u rasporedu kolone. Insistira se na pravilnosti šuta. Trener sada daje nove informacije vezane za metu u odnosu na poziciju sa koje se šutira (ugao pod kojim se šutira). Najčešće greške u učenju i njihove korekcije

Šut jednom rukom iz mesta Greške:

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Kratak šut Dugačak šut Šut je naizmenično kratak i drug Lopta posle šuta ide u stranu (levo ili desno) lopta udara u obruč i odbija se od koša Mehanika šuta izgleda dobra ali lopta udara tvrdo u obruč Mehanika šuta izgleda dobra, ali se promašuje

Korekcije:

1. 2. 3. 4.

Koristiti više noge i ubrzati ritam šuta Pomeriti ramena napred i opustiti ih, podići ruke više da bi dobili veći ugao izbačaja Potpuno opružiti ruku kojom se šutira kod svakog šuta Šaka kojom se šutira mora da bude na sredini lopte sa prstima usmerenim napred a ne u stranu. Lakat unutra u pravcu koša. 5. Loptu izbaciti sa suprotnom blagom rotacijom. Obratiti pažnju na pregibanje šake. 6. Proveriti držanje lopte. Ne držati loptu na celom dlanu! 7. Problem je verovatno u koncentraciji. Skoncentrisati se na metu (koš-obruč)!

Kada se automatizuje šut jednom rukom iz mesta trebalo bi preći na učenje skok-šuta. Međutim, to nije tako jednostavno. Tek nakon tri do četiri godine treniranja košarke dečak ili devojčica stiču minimalni nivo snage da bi mogli da izvedu skok šut. Problem je što oni do tog trenutka treniraju, igraju utakmice, šutiraju. U tom periodu treba pokušati zadržati osnovnu tehniku šuta (pravilan stav, ritam šuta, pravilno držanje lopte, pravilan izbačaj) i dozvoliti deci da šutiraju zajedno sa skokom, slično šutiranju za tri poena. Takav šut im dozvoljava da bolje iskoriste snagu nogu i da dobace do koša, ali da zadrže osnovnu mehaniku pokreta. Kod takvog šutiranja deca obično nisu u stanju da iznesu loptu iznad glave, nego šutiraju na nivou ramena ili ispred lica. Uz dobru kontrolu i uporno vežbanje, uz poboljšanje nivoa snage, relativno lako se može postepeno doći do korektnog skok šuta. Počeci učenja skok šuta su isti kao i kod šuta iz mesta (vežbanje pravilnog izvođenja bez koša, i vežbanje skok šuta na koš sa malog rastojanja). Sledeći korak je vežbanje skok šuta nakon zaustavljanja posle nekog kretanja. Tu je akcenat na tehnici zaustavljanja od čijeg kvaliteta zavisi i kvalitet skok šuta. Počinje se sa vežbama u kojima igrač sam sebi podbacuje loptu, hvata je, zaustavlja se i izvodi skok šut. Prvo se uči šut posle zaustavljanja u dva kontakta jer ta tehnika obezbeđuje bolju ravnotežu u odnosu na zaustavljanje u jednom kontaktu. Zatim igrač šutira nakon driblinga, i na kraju nakon dodavanja, tj. prijema lopte od saigrača. Zadatak je da igrač automatizuje skok šut iz svih relevantnih pozicija i situacija iz kojih se skok šut može izvesti. - 42 -


Nakon automatizacije igrač prelazi na usavršavanje skok šuta. Sada se zahtevi za pravilnošću tehnike iz procesa učenja (koji su ispunjeni), zamenjuju zahtevima za brzinom i preciznošću (efikasnošću) šutiranja. U vežbama usavršavanja šuta igrači su opterećeni vremenom i prostorom, tj. odbranom. Igrač se u vežbama dovodi u situacije iz kojih najčešće šutira. Odbrana je u početku dirigovana, a kasnije situaciona. Osim toga takvim vežbama dovodimo igrača u stanje zamora kakvo je na utakmici, jer zamor više utiče na efikasnost kod skok šuta u odnosu na efikasnost drugih elemenata tehnike igre. Preciznost šuta u situacijama bez odbrane, kada nema opterećenja vremenom i prostorom, kada je igrač odmoran, ne znači ništa ako sene pretoči u situacionu preciznost. Skok šut se u situacionim vežbama povezuje sa drugim elementima igre kao što su dribling, dodavanje i fintiranje, i to se najefikasnije sprovodi kroz različite varijante igre 1:1, a kasnije kroz igru 2:2 pa sve do 5:5. Najčešće greške u učenju i njihove korekcije (uz iste greške koje se pojavljuju kod šuta jednom rukom iz mesta)

Skok šut Greške:

1. 2. 3. 4.

Nemiran šut, skok izvan vertikale Lopta se drži nisko pre izbačaja Kod šuta za tri poena igrač gleda liniju tri poena i gubi koš iz vidokruga Kratak šut za tri poena

Korekcije:

1. 2. 3. 4.

Pre skoka igrač mora da je u ravnotežnom položaju, licem okrenut ka košu Dovesti loptu iznad glave Postaviti se ranije za linije za tri poena Koristiti više snagu nogu i trupa. Ubrzati ritam šuta

Što se tiče šuteva polaganjem oni se odmah ugrađuju u tehniku početnika. Šutevi polaganjem se izvode neposredno ispod koša i iz kretanja što omogućuje početnicima da relativno lako savladaju tehniku izvođenja a i da budu efikasni. Problem može da bude kod učenja šuteva polaganjem slabijom rukom. Učenje početi polaganjem iz dvokoraka. Prvo se uči polaganje lopte odozgo. Metodski postupak je u osnovi siti kao kod učenja skok šuta. Pošto je to šut iz kretanja početne vežbe bi trebalo da obezbede dobar prijem lopte. Zato u prvim vežbama lopta miruje (stoji na stalku ili je pridržava trener), tako daje igrači mogu veoma lako uzeti i imati pod kontrolom. Zatim igrači sami sebi podbacuju loptu ispred, stižu je i izvode dvokorak. U sledećem koraku izvode dvokorak posle jednog driblinga, pa ona posle višestrukog driblinga, da bi se završilo sa vežbama izvođenja dvokoraka i polaganja lopte nakon dodavanja. Zadatak je da igrač automatizuje dvokorak i šut polaganjem iz svih relevantnih pozicija i situacija iz kojih se on može izvesti u igri. Istovremeno vežbati i sa desne i sa leve strane. Isti postupak važi i za šuteve iz polukoraka. U procesu usavršavanja se primenjuju situacione vežbe. Prvo su to vežbe iz situacija završnice kontranapada, pošto se ovakav način šutiranja najviše i koristi u tim situacijama. Druga grupa vežbi je u situacijama igre 1:1 i kao individualna akcija u igrama 2:2 do 5:5. Najčešće greške u učenju i njihove korekcije

Šutevi polaganjem Greške:

1. Igrač skače udalj a ne uvis 2. Tokom kretanja, pre šuta, lopta se prebacuje na stranu odbrane - 43 -

3. 4. 5. 6.


Igrač gubi kontrolu nad loptom tokom kretanja i neposredno pre izbačaja Lopta se okreće po obruču, ne ulazi u koš direktno Kod polaganja od tablu lopta udara nisko od nju i odlazi gore Igrač ne vodi računa o položaju druge ruke

Korekcije:

1. Držati glavu podignutu. Korak pre skoka mora da bude kraći. Brzo podići koleno druge noge uvis 2. Loptu treba podizati pravo prema košu bez pomeranja levo i desno 3. Držati loptu sa dve ruke dokle god je to moguće, do izbačaja 4. Postaviti šaku direktno iza lopte i pri izbačaju dati lopti blagu suprotnu rotaciju 5. Pogoditi loptom gornji, bliži deo ucrtanog malog pravougaonika na tabli 6. Drugom rukom zaštiti loptu, ali ne ulazeći u cilindar protivnika i ne gurajući ga

Učenje horog šuta trebalo bi odložiti za neko vreme dok se ne povećaju dužinske mere, pre svega šake. Kada početnici pokušavaju da šutiraju horog šut, najčešće zbog male šake, daju lopti bočnu rotaciju. Lopta sa takvom rotacijom teško ulazi u koš i teško je kontrolisati takav šut. Horog šut početi iz mesta, sa malog odstojanja. Korisno je staviti igraču neku prepreku koja će da simulira protivnika jer se ovaj šut primenjuje samo kada je protivnik u blizini. Kada je napadač sam, neometan, on koristi skok šut ili polaganje. Kod horog šuta treba posebnu pažnju obratiti na rad nogu. Šut se vežba sa svih pozicija oko reketa. Uči se šut i desnom i levom rukom. Nakon automatizacije šuta igrača dovodimo u situacione uslove. Igrač šutira preko odbrambenog igrača, sa različitih pozicija, u igri 1:1. Najčešće greške u učenju i njihove korekcije

Horog šut Greške:

1. 2. 3. 4.

Šut je prekratak ili predugačak Lopta ide više udesno ili ulevo Lopta udara u obruč i okreće se po obruču Igrač u toku šuta gubi kontrolu nad loptom

Korekcije:

1. 2. 3. 4.

Opružiti potpuno ruku kod svakog šuta Ruka ne sme da ide ispred ili iza glave, nego direktno preko nje Postaviti šaku iza i bočno na loptu i izbaciti je pregibanjem šake (suprotna rotacija) Držati loptu sa dve ruke što duže i tako zadržati kontrolu nad loptom do izbačaja

Šut mora da se vežba više nego drugi elementi tehnike. Često se čuju mišljenja da se odličan šuter rađa, da rođenjem donosi talenat za šut. Međutim, postoje i mišljenja da se odličan šuter stvara upornim vežbanjem. Možda bi najprihvatljivije bilo uzeti u obzir oba mišljenja, pa reći da se odličan šuter i rađa i stvara. Na kraju talentovan šuter, ako je zaista talentovan, će sam dovesti svoj šut do maksimuma u tehnici i primeni. Šutiranje je elemenat koji igrač samostalno može da vežba. Jednom savladana korektna mehanika šuta daje mogućnost igraču da se i sam usavršava. Brojni su takvi primeri u jugoslovenskoj, a i u svetskoj košarci (Dragan Kićanović, Dražen Petrović, Predrag Danilović, Aleksandar Đorđević, Pit Maravič, Redži Miler, Kris Malin i Majkl Džordan). 8. Tehnika igre napadača koji je blizu koša i skok u napadu

- 44 -


Napadačke tehnike centra (ili uopšte igrača koji se nađe na poziciji centra) koji igra na niskoj poziciji su specifične prvenstveno zbog toga što se on nalazi veoma blizu koša išto je u prijemu lopte gotovo uvek okrenut leđima prema košu. Shodno tim specifičnostima igra centra se zasniva na nekoliko principa: Ravnoteža i pozicija tela. Centar mora da bude snažan, što mu obezbeđuje dobru ravnotežu neophodnu u kontakt-igri. On mora da vidi na koji način igra odbrambeni igrač u kontakt-igri i da prema tome podesi svoju poziciju. Igra sa oba stopala. Treba da igra sa oba stopala, tj. da prima loptu uvek u jednom kontaktu koji mu da je više mogućnosti za kretanje sa loptom. Klizeći korak. U svom repertoaru kretanja obavezno da ima tzv. klizeći korak (kretanje dokoracima). Zaštita lopte. Samo u dve akcije centar izlaže loptu protivniku: u driblingu i fintiranju. Kod driblinga zato treba da koristi klizeći korak, a kod fintiranja da fintira samo rukama da bi zadržao dobru ravnotežu. Kontakt igra i kontrola odbrambenog igrača. Centar u napadu čita poziciju odbrambenog igrača. Njegov prvi izbor je uvek da zauzme nisku poziciju, blizu koša i pokuša da primi loptu i da realizuje napad. Kontrola drugih odbrambenih igrača. Centar uvek mora da očekuje da će njegov protivnika dobiti pomoć od nekog drugog odbrambenog igrača. On mora da vidi odakle dolazi pomoć i da prema tome usmeri svoju akciju sa loptom (brzi šut ili brzo dodavanje). Pozicija za šut. Centar uvek ima tendenciju da dovede loptu što bliže obruču da bi lakše poentirao. 8.1.

Tehnika igre bez lopte

Prvi zadatak centra je da primi loptu na niskoj poziciji. Ako centar kreće sa slabe strane (strana terena na kojoj nema lopte) sa namerom da utrči na jaku stranu (stranu lopte) on gleda poziciju lopte: Ako je lopta visoko, centar ide direktno na protivnika i ubacuje dalju nogu od lopte ispred njega i kreće prema lopti (D5). Ako je lopta nisko, blizu osnovne linije, centar ide ka osnovnoj liniji ukrštenim korakom i nakon kontakta sa protivnikom okreće se oko te noge prema lopti ostavljajući protivnika iza leđa (D6). Ako centar zna da će lopta biti brzo prebačena na njegovu stranu on ide ukrštenim korakom u pravcu prvobitne pozicije lopte i onda se okreće oko te noge zadržavajući protivnika iza leđa (D7).

- 45 -


Ako se centar već nalazi na strani lopte on čita ponašanje protivnika koji ga čuva i trudi se da uskladi svoju poziciju i položaj u odnosu na njega: Ako je protivnik iza centra, on se spušta u nižu poziciju sa nešto širim stavom. Težina je prebačena više na stopalo na strani gde više oseća pritisak protivnika. Ako je odbrambeni igrač ispod centra, on pokušava da dobije loptu lob dodavanjem ili napušta tu poziciju. Ako je odbrambeni igrač u bočnoj poziciji (na 3/4) u odnosu na centra, on će zauzeti bočni položaj isturajući jednu nogu i ruku prema lopti. Težina je na nozi koja je dalja od lopte. Tokom svih ovih kretanja centar, da bi pravovremeno i sigurno primio loptu, postavljanjem ruku (ruke) pravi metu za dodavača. Osnovno je da se ruke udaljuju od odbrambenog igrača. U zavisnosti od pozicije centar istura obe ili jednu ruku. Centar, u osnovi, očekuje tri vrste dodavanja: brzo direktno dodavanje kada je odbrambeni igrač iza; dodavanje od tlo kada je odbrambeni igrač bočno; i lob dodavanje kada je odbrambeni igrač ispred. Kada je u pitanju hvatanje lopte bolje i sigurnije je hvatanje sa obe ruke. Međutim ono nije uvek moguće, tako da centar često hvata loptu jednom rukom, i u tom slučaju odmah po dodiru lopte sa šakom jedne ruke dovodi se i druga šaka na loptu. 8.2.

Tehnika igre sa loptom

Po prijemu lopte u niskoj poziciji centar ima na raspolaganju veliki broj načina (tehnika) kretanja i dolaska u povoljnu poziciju za šut. Pravilo je da igrač prvo osvoji određeni prostor nogom pa tek onda ako zatreba napada driblingom. Sve tehnike su u osnovi okretanje (pivotiranje). Kod ovih kretanja treba voditi računa o tome da se ne pomera stajna noga! Na narednim slikama su prikazane osnovne tehnike igre loptom: Zakorak ka osnovnoj liniji ili ka sredini reketa. Igrač nastoji da zakorači protivnika u pravcu osnovne linije ili ka sredini reketa i da ga tako zaobiđe (1). Nastavak može da bude direktan šut (obično horog ili polu-horog) ili dribling i uskakanje u prostor blizu koša gde se može šutirati bočnim polaganjem ili snažnim polaganjem (skok šutem). Kod ovih kretanja kao i kod - 46 -


svih akcija iz pozicije gde je napadač leđima okrenut prema košu treba osetiti gde je najveći otpor odbrane u kontakt igri i okrenuti se na suprotnu stranu.

-

Okretanje licem prema košu. Igrač izvodi prednji pivot oko jedne ili oko druge noge (1). Nakon okreta može da šutira skok šut, ili da fintira šut i posle napravi prodor sa ili bez driblinga.

-

Iz pozicije licem prema košu igra direktnim ili ukrštenim korakom. U zavisnosti od pozicije protivnika, najčešće posle finte šuta, centar može da napadne direktnim ili ukrštenim korakom (1). Nastavak može da bude direktno šutem ili driblingom.

-

Primer kombinovanog kretanja. Zakorak ka osnovnoj liniji ili ka sredini (1) + drugi zakorak ka sredini ili ka osnovnoj liniji (2) + nastavak punim okretom licem prema košu (3). Završetak može da bude direktno šutem ili nastavkom još jednim driblingom, pa onda šutem.

Što se tiče repertoara šuteva centar u realizaciji napada koristi: skok šut, horog, sve šuteve polaganja i zakucavanja. U zavisnosti od ugla pod kojim napada, od pozicije protivnika i svoje pozicije u odnosu na protivnika on odabira način šutiranja. Osim ovih šuteva centar treba da bude efikasan u izvođenju slobodnih bacanja jer odbrana često zaustavlja centar ličnom greškom. Česta je pojava da centri loše izvode slobodna bacanja! 8.3.


U procesu učenja igrači bi trebalo da nauče tehniku izvođenja pojedinih tehnika kretanja bez lopte i sa loptom. Što se tiče igre sa loptom treba izabrati jednu tehniku iz položaja leđima prema košu i jednu licem ka košu. U kasnijem periodu, kada dođe do specijalizacije na poziciji centra, onda igračima proširivati repertoar tehnika. - 47 -


Tehnike igre loptom prvo vežbamo bez odbrane. Tu obratiti pažnju na rad nogu, pre svega na pravilnost pokreta i održavanje ravnoteže tokom kretanja. Korisno je postaviti neku prepreku (stalak) uz pomoć koje bi igrači pravilnije naučili kretanja. Drugi segment je način realizacije iz pojedinih pozicija. Nakon automatizacije igrač izvodi ove tehnike uz odbranu. Najpre je to dirigovana odbrana koja, ipak, otežava izvođenje, a kasnije i situaciona. U situacionoj igri 1:1 najpre se vežba iz pozicija kada igrač već ima loptu u rukama, a zatim se vežba igra 1:1 bez lopte gde napadač mora da izbori poziciju za prijem lopte, da uhvati loptu i tek onda da brzo napravi realizaciju. Najčešće greške u učenju i njihove korekcije Greške:

1. Prijem lopte u dva kontakta, ograničava mogućnost kretanja 2. Igrač prvo pravi dribling pa tek onda kreće nogama 3. Prebrzo i ishitreno kretanje, bez kontrole pozicije protivnika

Korekcije:

1. Primati loptu u jednom kontaktu 2. Prvo napraviti pokret nogom, dribling sačuvati za kasniju akciju 3. nakon prijema lopte registrovati poziciju protivnika pa tek onda krenuti u neku akciju 8.4.

Skok u napadu

Svaki skok u napadu daje timu mogućnost dodatnog napada – poentiranja. Drugi napad, kako se često u praksi naziva napad posle skoka u napadu, ima veliki procenat efikasnosti, pogotovo ako je šut izveden odmah posle skoka. Često se iz tih pozicija postižu tri poena (dodatno slobodno bacanje). Skok u napadu više nego ijedan element tehnike napada pokazuje želju i napore tima da napada. Osim toga skok u napadu predstavlja i prevenciju kontranapada. Na uspešnost skoka u napadu utiče nekoliko faktora: Emocionalni faktor koji pretpostavlja postojanje želje i hrabrosti da se ide na skok u napadu. Mentalni faktor koji podrazumeva predviđanje odbijanja promašene lopte i poznavanje sposobnosti direktnog protivnika. Iskusan skakač zna gde se najčešće odbijaju promašene lopte u odnosu na poziciju sa koje se šutiraju. Većina lopti se odbija metar do dva od koša i igrač se trudi da uskoči u taj prostor. Fizička svojstva kao što su: agilnost, skočnost, izdržljivost u skoku, snaga, telesna visina. Tehnika i individualna taktika skoka u napadu, podrazumeva: Pregled igre. Igrač mora da ima dobar pregled trenutne situacije. Perifernim vidom mora da vidi i loptu i protivnika. Ravnoteža. Neophodna je u kontakt-igri i borbi za poziciju. Igrač bi trebalo da stoji u širini ramena ili šire sa savijenim kolenima, ispravljenim trupom, glavom podignutom prema košu i rukama iznad ramenog pojasa. Pozicija u odnosu na protivnika. Igrač bi trebalo da predvidi kretanje protivnika i da se postavi ispred njega, bliže košu. Pravovremenost skoka. Igrač bi trebalo da skoči tako da uhvati loptu u najvišoj tački. Često se desi da igrač skače prerano pa ih lopta preskače ili prekasno kada je protivnik već uhvatio loptu. Hvatanje lopte. Hvatanje mora da bude sa dve ruke. U situacijama kada se lopta hvata jednom rukom potrebno je što je moguće brže privući i drugu ruku i agresivno zaštiti loptu. Još u vazduhu raširiti laktove i na taj način zaštititi loptu. Doskočiti u ravnotežni položaj. Da bi se mogla nastaviti akcija šuta potrebno je doskočiti stabilno. - 48 -


Ključ uspeha skoka u napadu je kretanje. Napadač brzim i agresivnim kretnjama, i fintama kretanja izbegava da bude zagrađen od strane odbrambenog igrača. Ako je odbrambeni igrač zagradio napadača, on ne sme ostati u mestu, nego određenim kretanjima treba da pokuša da ipak dođe u poziciju za skok. Zato igrač može da koristi jedno od osnovna četiri kretanja ili da ih kombinuje: Napadač ide direktno na odbrambenog igrača i onda iznenadno ukrštenim korakom uskače ispred njega prema košu i dolazi u poziciju za skok.

-

Napadač pravi fintirajuću kretnju direktnim iskorakom prema košu što odbrambenog igrača navodi da zatvori taj prostor leđnim okretom. Čim odbrambeni igrač započne okretanje, napadač se odbaci sa noge kojom je iskoračio i uskače u prostor blizu koša odakle može da skoči.

-

Napadač kreće nogom koja je bliža košu direktno ka odbrambenom igraču koji ga zagrađuje, naslanja se podlakticom na leđa protivnika i pravi brzi leđni okret oko noge kojom je iskoračio i na taj način obilazi protivnika i dolazi u poziciju za skok.

-

Napadač koji je zagrađen iskoračuje kratko unazad, napušta kontakt sa protivnikom koji ga gura dalje od koša. Protivnik gubi oslonac i ravnotežu što napadaču omogućuje da dođe u poziciju za skok.

- 49 -


Skok u napadu može da se izvede sa dve ili sa jedne noge. Sa unutrašnjih pozicija obično se skače sa dve noge, dok igrači koji uskaču sa spoljnih pozicija skaču sa jedne noge. Nakon uhvaćene lopte napadač može da: Odmah šutira iz skoka pre nego što doskoči na tlo. Napadač čak i ne mora da uhvati loptu, nego je može samo brzim i blagim udarcem prstima ubaciti u koš (odbojka šut). Ako je uhvatio loptu obično jačom rukom, lagano šutira iz skoka. Šutira posle doskoka, obično snažnim polaganjem lopte, ili bočnim polaganjem. U doskoku ruke su opružene i pre šuta igrač bi trebalo da remeti visoku poziciju lopte. Šutira posle finte šuta. Iznese loptu driblingom van reketa za organizaciju novog pozicionog napada. Metodska uputstva za učenje i usavršavanje

Učenje skoka u napadu je ustvari razvijanje individualne taktike skoka. Naravno potrebno je savladati osnovne tehnike skoka, zatim kretanja i dolaska u poziciju za skok. To igrač u početku vežba sam, bez protivnika. Međutim, igrač bi trebalo da u situacionoj igri 1:1, kao i u igri 2:2 do 5:5 primeni i usavrši skok u napadu. Potrebno je kroz vežbanje naviknuti igrače da idu na skok, probuditi u njima želju i hrabrost za njega. Zato je korisno uvek pohvaliti igrače koji uspešno skaču u napadu. Najčešće greške u učenju i njihove korekcije Greške:

1. 2. 3. 4.

Igrač gleda loptu i nema kontrolu nad protivnikom Kada ga protivnik zagradi napadač guranjem pokušava da dođe u poziciju za skok Nesigurno hvatanje lopte Nakon uhvaćene lopte igrač spušta loptu na stomak pre šuta

Korekcije:

1. 2. 3. 4.

Prvo locirati protivnika, pa tek onda ići na skok (na loptu) Napadač treba da nastavi kretanje nekom od tehnika i da pokuša da zaobiđe protivnika Hvatati loptu sa dve ruke Zadržati loptu iznad glave i brzo šutirati

9. Fintiranje Fintiranje, u pogledu motorike, predstavlja najkompleksniji elemenat košarkaške tehnike. Igrač izvodi finte bez i sa loptom. Gotovo svi elementi tehnike napada su prisutni u fintiranju loptom. Gotovo svi elementi tehnike napada su prisuti u fintiranju loptom. Suština finte je da sa njom poremetimo ravnotežu protivnika. To znači da odbrambeni igrač izlazi iz osnovnog odbrambenog stava što mu smanjuje startnu brzinu i pokretljivost. Svaka finta u svojoj motoričkoj strukturi sadrži dva osnovna kretanja (akcije): prividno (lažno) i stvarno kretanje. Prividno kretanje bi - 50 -


trebalo da nagovesti nameru napadača da će izvesti neku akciju, i to je ustvari finta! Izvodi se sporije i treba da izazove reakciju protivnika, a istovremeno da dovede igrača u položaj iz kojeg može eksplozivno da krene u stvarnu akciju. Stvarna akcija se izvodi brže nego prividna. Bez obzira da li se finta izvodi loptom ili bez nje, da bi bila uspešna, mora da zadovolji tri uslova: 1. Blizina protivnika. Finte su najefikasnije u zoni šuta, jer je tada odbrambeni igrač prinuđen da igra bliže. Blizina odbrambenog igrača smanjuje njegovu brzinu reakcije i daje napadaču šansu da ga nadigra. Fintiranje protivnika koji je udaljen nema smisla! 2. Ubedljivost finte. Izvođenje prividne akcije treba da uveri protivnika da napadač zaista želi to da uradi i da ga natera da reaguje, tj. da poremeti svoj stav u odbrani. Napadač, s druge strane, mora da izvede tako prividnu akciju da može da je nastavi ako protivnik ne bude reagovao. 3. Pravovremenost stvarne akcije. Često se kaže da stvarnu akciju valja izvesti brzo! To ustvari znači pravovremeno i eksplozivno. Napadač mora da sačeka reakciju protivnika i tek eksplozivnom kretnjom započne stvarnu akciju. U taktici fintiranja treba voditi računa o sledećim stvarima: Sposobnostima protivnika i načinu njegove igre u odbrani. Čitanjem protivnika napadač može da dođe do najefikasnijeg načina fintiranja. Finte ne izvoditi formalno i u istom ritmu,nego jasno i oštro. Pre nego što napadne fintom igrač bi trebalo da ima plan dalje akcije, inače može da dođe u situaciju da napravi ličnu grešku u napadu ili neki prekršaj pravila igre (koraci, nepravilno vođenje i dr.).

9.1.

Osnovne finte

U pogledu prividne kretnje u košarci postoje tri osnovne finte loptom: finta dodavanja, finta prodora i finta šuta. a) Finta dodavanja. U principu se koristi za otvaranje neke druge, povoljnije linije dodavanja, iako to nije pravilo. Ovu fintu napadač može da izvede samo loptom ili loptom i iskorakom. Ako izvodi fintu iskorakom veći deo težine (2/3) zadržava na stajnoj nozi. To će mu omogućiti da eksplozivno izvede stvarnu akciju. Najčešće se tehnika dodavanja kojom se izvodi prividna akcija izvodi i u stvarnoj akciji. b) Finta prodora (polaska u dribling). Koristi se kod agresivnih odbrana i u situacionoj igri 1:1. Njome napadač želi da otvori liniju prodora ka košu. Finta prodora može da se izvede direktnim ili ukrštenim iskorakom. U oba slučaja iskorakom napadamo istureno stopalo odbrambenog igrača. Težina ostaje većim delom (2/3) na stajnoj nozi. Lopta može da ostane na drugoj strani a može da ide zajedno sa nogom, samo je u tom slučaju potrebno obezbediti dobru zaštitu lopte prilikom polaska u stvarnu akciju. Napadajući isturenu nogu protivnika sa spoljne strane napadač ga primorava da otvori stav prema toj strani povlačeći tu nogu unazad. Upravo je to trenutak za stvarnu akciju. Napadač eksplozivnim pokretom fintirajuću nogu prebacuje u suprotni pravac kretanja i uspostavlja dribling. Odbrambeni igrač nije u stanju da reaguje jer mu je težina na bližoj nozi napadaču. Nakon stvarne akcije napadač može da doda loptu ili da šutira skok šutem ili polaganjem. c) Finta šuta. Koristi se za otvaranje linije šuta. Finta započinje iz osnovnog stava. Napadač iznosi loptu prema gore i istovremeno pojačava stav spuštajući ga savijanjem kolena. Na taj način protivnik dobija utisak da napadač započinje šut. Nakon reakcije protivnika (a to znači da on napušta stav, podiže težište tela), napadač eksplozivno dovodi loptu na kuk strane u - 51 -


koju ide i istovremeno direktnim ili ukrštenim polaskom uspostavlja dribling i obilazi protivnika. Koji će polazak izabrati zavisi od toga na koju se stranu protivnik otvorio i oslabio stav. U nastavku akcije on može da se zaustavi posle jednog driblinga i da šutira skok šut ili može da ide na prodor do koša i da šutira polaganjem. Ako protivnik ne reaguje napadač je u takvom stavu da može da nastavi akciju skok šuta. 9.2.


Učenje i vežbanje fintiranja pretpostavlja dasu igrači savladali osnovne elemente tehnike kao što su: dodavanje, dribling i šutiranje. Tek onda ima smisla vežbati finte. Parcijalno vežbati finte dodavanja, prodora i šuta, a kasnije ih povezivati u višestruke. Učenje počinje izvođenjem finti u standardnim uslovima, tj. bez odbrane. Posebnu pažnju obratiti na fintu prodora, jer svaki iskorak u prividnoj kretnji nosi opasnost da u stvarnoj akciji igrač napravi korake (pomeranjem stajne noge sa loptom u rukama). Kod finte šuta pažnju obratiti na trenutak polaska u dribling jer tu igrači da bi imali eksplozivnije kretanje, pomeraju oba stopala i prave korake. Korisno je upotrebljavati statične prepreke (stalke, stolice) da bi igrači dobili bolju predstavu o stvarnoj akciji. Usavršavanje fintiranja pretpostavlja situacione uslove. Pre toga potrebno je vežbati sa dirigovanom odbranom. Osnovno je vežbanje u igri 1:1. Vežbati u situacijama koje se pojavljuju u igri. Najčešće greške u učenju i njihove korekcije

Finta dodavanja Greške:

1. Finta se izvodi kratkim pokretom loptom tako da protivnik i ne reaguje 2. Prilikom iskoraka težina se prenosi na iskoračnu nogu 3. Finta se izvodi u jednu stranu bez vizuelne kontrole druge strane perifernim vidom

Korekcije:

1. Izvesti fintu jasno i srednjom brzinom 2. Težina neka ostane na stajnoj nozi 3. Pre i u toku finte perifernim vidom sagledati situaciju na strani stvarne akcije Finta prodora

Greške:

1. Prilikom iskoraka težina se prenosi na iskoračnu nogu 2. Fintirajućom nogom igrač iskoračuje u stranu a ne koso napred 3. Prilikom započinjanja stvarne akcije igrač pomera stajnu nogu sa loptom u rukama

Korekcije:

1. Težina neka ostane na stajnoj nozi (2/3) 2. Iskoračiti fintirajućom nogom koso napred, pored noge odbrambenog igrača 3. Stajna noga ne sme da se pomera dok se ne ispusti lopta Finta šuta

Greške:

1. Prividna kretnja je kratka i brza tako da protivnik i nema vremena da reaguje, finta nije ubedljiva 2. Prilikom finte pomeraju se noge, čega je posledica prekršaj pravila koraka u polasku 3. Podizanje stava posle prividne kretnje

Korekcije:

1. Izvesti prividnu kretnju podizanjem lopte i savijanjem kolena, uverljivo i srednjom brzinom - 52 -


2. Prilikom izvođenja finte ne pomerati noge, tako da igrač može sigurno krenuti u stvarnu akciju 3. U stvarnu akciju krenuti iz položaja prividne kretnje

4.

Predmet i cilj rada 4.1. Predmet rada

Predmet ovog rada je metodika učenja i usavršavanje tehnike centara u košarci. Svakako je uloga centara u košarci sve veća i veća, pa tako i njihovi tehnički elementi su sve složeniji. Od centara se više traži da budu pokretniji u napadu, veoma mnogo se kreću (čak i van linije za tri poena) na terenu. Takođe, sve više centara sada može da šutne sa distance ili za tri poena i to sve češće donosi prevagu u košarkaškim utakmicama. Pozicija centra se jako dobro adaptirala na savremenu, brzu, eksplozivnu košarku i sada nije samo deo nje, već je u mnogim ekipama današnjice i osnovna poluga ekipe a centri su i glavni nosioci igre.

4.2. Cilj rada Cilj ovog rada jeste prikaz vežbi koje imaju za cilj razvijanje motoričkih sposobnosti centara u napadu, uočavanje mogućih greški u metodici obuke i usavršavanja elemenata tehnike i njihova korekcija, kao i osavramenenjivanje tehnike, odnosno samog centra.

- 53 -


5.

Prikaz vežbi

5.1. Metodika obuke i usavršavanja šuta

Vežba 1. Igrač X1 naizmenično sa obe strane ubacuje loptu u koš poluhorogom, od table. Vežba se može ogramničiti vremenski, može se raditi na deset ubačenih...Cilj vežbe je vežbanje poluhorog šuta, držanje koncentracije i preciznosti, brzina skoka pri šutu.

Vežba 2. Lopte su postavljene na podu, na niskom postu, paralelno jedna od druge. Igrač X1, skuplja loptu sa poda, polaže ili zakucava loptu u koš, a zatim trči oko čunja koji je postavljen, na vrhu, iza linije za tri poena, skuplja drugu loptu, takođe, polaže ili zakucava. Radi - 54 -


vežbu dok ne ubaci deset pogodaka. Igrači X3 i X4 postavljaju lopte posle šuteva, dok X1 radi vežbu. Vežba može da se i vremenski ograniči, npr. 10-15 sekundi. Cilj vežbe je brzina reakcije igrača koji daje koš, brzina kojom će doći do drugog mesta za šut i skok pri šutu.

Vežba 3. Igrači X1 i X2 stoje na srednjem postu, X2 određuje stranu, da li će ići u sredinu ili na čeonu liniju, tako što gurne X1 u jednu stranu. Ostali igrači stoje u dve kolone jedna ispod koša, druga pod uglom od 45º, otvaraju dodavanje i bacaju oštar pas igračima koji šutiraju (X1 i X2). Igrači X1 i X2 idu na začelje kolona, a dodavači idu na njihovo mesto. Cilj vežbe je šut sa poludistance i šut ispod koša od tablu, pravovremeni i oštar pas (tajming dodavanja). Vežbu treba raditi sa obe strane reketa.

Vežba 4. Igrači stoje u koloni na vrhu iza linije za tri poena, igrač X3 stoji na penalu, leđima okrenut košu. Igrač X1 otvaranjem linije dodavanja (driblingom) bira stranu na koju će da se otvori igrač X3, koji šutira, ide na skok, a zatim ide na začelje kolone driblingom uz bočnu liniju. X1 ide na njegovo mesto i vežba se vrti u krug. Cilj vežbe je otvaranje linije dodavanja, šutiranje lopte sa penala, skok nakon šuta.

Vežba 5. Igrač X3 se nalazi po 45º. Čunj je postavljen ispred njega. Radi front-door, igrač X1 mu dobacuje loptu, zatim X3 šutira sa penala, nastavlja kretnju, ka niskom postu, dobija loptu od X2 i leđnom tehnikom završava. Igrači X4 i X5 skupljaju lopte i vraćaju ih do igrača X1 i X2. Vežba se radi tako što se igrači pomeraju za jedno mesto nakon 3 kruga. Cilj vežbe je promena pravca i ritma, skok šut, leđna tehnika i dodavanje. Vežba se radi sa obe strane.

- 55 -

Vežba 6.


Vežba se radi na celom terenu, tako što su igrači raspoređeni u trojkama, na tri pozicije, jedan u sredini ispod koša kod koga je lopta, druga dva uz bočne linije. Druga trojka stoji u istoj postavci, na suprotnom košu. Dve lopte su kod dva bočna igrača. Kreće prva trojka i razmenjuje tri dodavanja, dok lopta ne dođe do srednjeg igrača, srednji igrač driblingom nadriblava na penal i šutira, druga dva bočna igrača, posle dodavanja punim sprintom dotrčavanja do poludistance, primaju loptu od druga dva bočna igrača i šutiraju na koš (skok-šut) i idu na kraj kolone (ostaju na istom košu). Kreće druga trojka, srednji skuplja jednu od šutiranih lopti, to isto rade na suprotan koš, gde stoji sledeća trojka. Cilj vežbe je trčanje, pas, dribling i skok šut.

5.2. Metodika obuke i usavršavanja dodavanja Vežba 1. Vežba se radi tako što su igrači raspoređeni u parove, jedan naspram drugog u razmaku od 5-6 metara. Vežbaju dodavanje u svim varijantama (sa dve ruke sa grudi, levom rukom sa grudi, desnom rukom sa grudi, sve tri varijante dodavanja od pod). Vežba se može raditi sa dve lopte i u kretanju u stavu. Na početku su igrači statitčni, a onda tražiti od igrača da se kreću (napred-nazad i u stavu levo-desno). Cilj vežbe je vežbanje pasa.

Vežba 2. Vežba se radi tako što su igrači raspoređeni u krugu, dok su dva igrača u sredini i imaju lopte. Daju pas jednom igraču, dobijaju je nazad i kreću se u smeru kazaljke na satu. Vežba se može vremenski ograičiti ili po krugovima. Cilj vežbe je vežbanje dodavanja. - 56 -


Vežba 3. Vežba se radi tako što su igrači raspoređeni u tri kolone, u trouglu. Igač X1 ima loptu, dodaje na X2, koji natrčava na loptu, zaustavlja se u trostruku pretnju, u isto vreme X3 kreće ka penalu, dobija loptu od X2, takođe se zaustavlja u trostruku pretnju. Igrač X2 menja ritam, utrčava ka košu, dobija loptu od X3, završava na koš. X1 ide na začelje kolone gde je bio X2, X3 gde je bio X1, a X2 prvo baca pas uz bočnu liniju (u kolonu X1), a zatim trči na začelje kolone gde je bio X3. Cilj vežbe je pravovremena i oštra dodavanja, zaustavljanje i kretanje. Vežba se radi sa obe strane.

Vežba 4. Igrači su raspoređeni u četiri kolone. Igrači, koji su na čelu kolona, po dijagonali, imaju lopte. Vežba se radu u suprotno smeru kazaljke na satu. Lopta se dodaje prvom igraču bez lopte i trči se na začelje njegove kolone. Na signal trenera, menja se smer dodavanja i kretanja lopte. Cilj vežbe je dodavanje i kretanje.

Vežba 5. Igrači su raspoređeni u četiri kolone, u četiri ugla polovine terena. Igrač X1 ima loptu, baca horizontalan pas igraču X2, utrčava ka liniji za tri poena, dobija povratni pas od X2. Zaustavlja se u trostruku pretnju, za to vreme igrači X3 i X4 se demarkiraju (V kretnjom). Igrač X1 bira kom igraču će dodati loptu i igra sa njim dupli pas. Rotacija – igrač X2 ide na mesto X4, igrač X4 na mesto X3, igrač X3 na mesto X1, a igrač X1 na mesto X2. Cilj vežbe je kretanje, pravovremena i oštra dodavanja.

- 57 -


Vežba 6. Vežba se radi unutar linije za tri poena, tako što su igrači podeljeni 5:5. Zadatak da razmene što više dodavanja, a da im odbrana ne preseče loptu. Kada se preseče lopta, ili se dodirne, odbrana prelazi u napad. Igrači se stalno kreću, zadatak je da se razmeni jedanaest dodavanja. Igra se na pet pobeda. Cilj vežbe je pas pod odbranom, kretanje, odbrana na igraču sa loptom i na igraču bez lopte (bez faula).

Vežba 7. Vežba se radi tako što trener stoji na 45º sa loptom. Jedan igrač je na visokom, a drugi na niskom postu, na kojima je postavljena odbrana. Imaju zadatak, da se izbore za poziciju na visokom i niskom postu, dobijaju pas od trenera i igraju 2:2. Cilj vežbe je demarkiranje, saradnja između dva igrača, pravovremeno dodavanje i šut.

5.3. Metodika obuke i usavršavanja tehnike vođenja lopte Vežba 1. Igrači su postavljeni na čeonoj liniji, jedan pored drugog, u razmaku od 1 metar. Vode pravolinijski loptu, na centru menjaju ruku vođenja i vraćaju se u kolonu. Vežba se može izvoditi na sledeće načine: niski i visoki, naizmenično, sa promenama ritma i tempa. Cilj vežbe je vežbanje driblinga.

Vežba 2. Vežba zvana „ogledalo”. Igrač dribla na sve moguće načine, a igrač iza njega ima zadatak da ga oponaša. Cilj vežbe je vežbanje driblinga.

- 58 -


Vežba 3. Igrači su postavljeni u koloni pod uglom od 45º, dva čunja su postavljena, jedan na penalu, drugi na niskom postu, suprotno od igrača. Lopta je kod trenera na suprotnoj strani. Igrači biraju da li će se otvoriti na penal ili na niskog posta i sa jednim driblingom traže rešenje. Cilj vežbe je zaustavljanje, dribling, realizacija.

Vežba 4. Vežba se radi tako što su igrači postavljeni u dve kolone, jedan naspram drugog, u razmaku od 5-6 metara. Igrači X1 i X5 nadriblavaju loptu pravolinijski do penala, bacaju pas za trenera i trče na začelje kolone. Jedna kolona dribla desnom, a druga levom rukom. Cilj vežbe je vežbanje driblinga i dodavanja.

Vežba 5. Igrači su raspoređeni unutar linije za tri poena. Svi igrači imaju loptu i driblaju. Jedan igrač ima zadatak da juri igrače sa loptom. Kada uhvati igrača, onda taj igrač nastavlja da juri. Cilj vežbe je da se vežba dribling na malom prostoru. Vežba se može raditi tako što igrača koji je uhvaćen izlazi iz igre.

5.4. Metodika obuke i usavršavanja tehnike fintiranja Vežba 1. Vežba se radi tako što su igrači raspoređeni u tri kruga, po četvorica. Jedan igrač je u sredini i pokušava da preseče loptu ostaloj trojici igrača, koji se dodaju uz fintiranje. Igrač koji koji sprečava - 59 -


dodavanja, čim dotakne loptu, ulazi umesto igrača koji je bacio loš pas. Vežba se može raditi sa raznim zadacima, npr. da su igrači statični, da se kreću i u skoku. Cilj vežbe je vežbanje fintiranja dodavanja.

Vežba 2. Lopta se nalazi na vrhu, na liniji za tri poena, kod igrača X1. dva igrača su postavljena pod uglom od 45º, pokušavaju da se demarkiraju. Dobijaju pas i čeka se demarkacija drugog igrača i realizacija. Vežba se može raditi bez spuštanja i ogramničiti sa driblinzima. Cilj vežbe je da se koriste finte dodavanja i pravovemen pas.

Vežba 3. Igrači su raspoređeni u četiri kolone, na četiri ugla terena, dva igrača su na centru igrališta. Lopte su u dve kolone po dijagonali. Igrač X3 dodaje X5, trči na njegovo mesto. Igrač X5 dodaje igraču X4, koji se demarkira V kretnjom. Igrač X5 ide na začelje te kolone. Igrač X4 se zaustavlja u trostruku pretnju, ide na koš ili šutira, skuplja loptu i ide na začelje suprotne kolone. To isto rade igrači na drugoj strani. Vežba se može raditi tako što se postave dva odbrambena igrača na X1 i X4. Odbrana prelazi u napad, napad prelazi u odbranu. Cilj vežbe da se vežba pas, demarkiranje, realizacija.

5.5. Metodika obuke i usavršavanja igre bez lopte Vežba 1. Cilj vežbe da se igrači kreću bez lopte unutar linije za tri poena, a pritom se ne sudaraju.

- 60 -


Vežba 2. Igrači se nalaze u reketu, a lopta je kod trenera, koji se nalazi na 45º. Kreću se bez lopte, trener bira kome će da baci pas. Igrač koji je dobio loptu igra 1:2. Cilj vežbe je kretanje bez lopte i snalaženje u hendikep situaciji.

Vežba 3. Lopta je kod trenera, koji se nalazi na 45º. Igrači su u koloni naspram trenera, takođe na 45º. Biraju gde će se otvoriti, na penalu, ili na niskom postu. Dobijaju loptu, a igrač koji se nalazi ispod koša u isto vreme pokušava da uspostavi odbranu. Zatim igraju 1:1, Cilj vežbe je vežbanje kretanje bez lopte, prijem lopte i igra 1:1. Vežba 4. Vežba se radi tako što su igrači poređani u koloni iza linije za tri poena. Čunj je postavljen na penalu i igrač baca pas treneru, pravi kretnju ka čunju, radi front-door ili back-door, dobija loptu i završava. Skuplja loptu i ide na začelje kolone driblingom. Cilj vežbe je da se vežba kretanje bez lopte i realizacija.

5.6. Metodika obuke i usavršavanja tehnike pivotiranja i demarkiranja PIVOTIRANJE BEZ ODBRANE Vežba 1. Igrači su raspoređeni u dve kolone, jedna ispod koša, a druga na vrhu, iza linije za tri poena. Igrač X4 baca loptu X1 koji se penje na penal, dobija pas, pivotira ka košu, baca pas na X2. Zatim ide na začelje suprotne kolone. Vežba se može raditi na različitim delovima terena, horizontalno ili vertikalno od koša. Cilj vežbe je pivotiranje i dodavanje. - 61 -


Vežba 2. Igrači su podeljeni u dve kolone, jedni naspram drugih. Igrači X1 i X3 bacaju pas jedan drugom (jednom rukom, od tlo, ili sa dve ruke sa grudi ili iznad glave) nakon kretnje, primaju loptu, pivotiraju i bacaju loptu igračima X2 i X4. Zatim trče njima iza leđa. Igrači X2 i X4 isto rade pivotiranje. Vežba se radi u krug, u liniji od tri poena. Može da se radi sa odbranom. Cilj vežbe je vežbanje dodavanja, pivotiranje, kretnja.

Vežba 3. Igrači su podeljeni u četiri kolone, u četiri ugla terena. Kolone na vrhovima imaju loptu. Igrači X5 i X7 bacaju pas igračima X1 i X3, nakon kretaja ka lopti. Igrači X1 i X3 se zaustavljaju u trostruku pretnju, pivotiraju, bacaju pas po dijagonali igračima X2 i X4, a zatim idu na začelje kolone na vrhu. Igrači X7 i X5 idu na začelje koplone, na čeonoj liniji. Cilj vežbe je dodavanje, pivotiranje. Vežba 4. Vežba se radi sa šest igrača. Dva igrača se nalaze na vrhu, dva na liniji za slobodna bacanja, dva na krilu. Igrači X3 i X4 bacaju pas igračima X1 i X6 i idu na njihovo mesto. Igrači X1 i X6 krenu ka lopti, dobijaju pas, pivotiraju, a zatim dodaju na igrače na krilnim pozicijama. Nakon dodavanja idu na začelje tih kolona. Igrači X2 i X5 dobijaju pas, pivotiraju, a zatim šutiraju na koš. Cilj vežbe je vežbanje pivotiranja, dodavanje i šut sa poludistance. PIVOTIRANJE SA ODBRANOM Vežba 1. Igrači su postavljeni na niskom postu, na kojima se igra odbrana, agresivno ili poludirigovano. Pokušavaju da se demarkiraju i da dobiju loptu (od igrača X3 i X4) što je moguće bliže košu. Mogu da rade prednji ili zadnji pivot, da bi se okrenuli licem prema košu. Igraju 1:1. Napad ide u odbranu, a odbrana u napad. Vežba se može vremenski ograničiti ili rezultatski. Cilj vežbe je vežbanje demarkranja i pivotiranje, hvatanje lopte, igra 1:1 na niskom postu, kako za napad, tako i za odbranu.

- 62 -


Vežba 2.

Vežba se radi tako što dva dodavača (ili trenera) stoje iza lonioje za tri poena, na 45º. Igrač X1 se demarkira i igra lećima na niskom postu. Ukoliko ne može da završi, dodaje loptu na X2, pa pokušava da se izbori za poziciju na drugom niskom postu. Može da koristi prednji ili zadnji pivot, kako bi se okrenuo licem ka košu i jedan dribling za realizaciju. Cilj vežbe je demarkiranje, borba za poziciju, dodavanje, hvatanje, pivotiranje, igra 1:1. Vežba 3. Igrači su postavljeni iza linije za tri poena, sa loptom. Igrač X2 pokušava da se demarkira, prima loptu, zaustavlja se u trostruku pretnju. Radi finte dodavanja i pivotira, dok se igrač X1 demarkira. Zatim X2 dodaje do X1, koji izbacuje loptu na X4, posle čega se svi rotiraju. Cilj vežbe je demarkiranje, pivotiranje, fintiranje, pas. Vežbu raditi sa svih strana.

Vežba 4. Igrači su raspoređeni u dve kolone, jedni naspram drugih, iza linije za tri poena. Igrač X1 ima loptu, otvara liniju dodavanja i baca pas igraču X2, koji se demarkirao i trči njemu iza leđa ka košu. Igrač X2, nakon prijema lopte, staje u trostruku pretnju. Igrači odbrane 1 i 2 pokušavaju da ga udvoje, a on ima zadatak da baci pravovremen pas, ili da probije udvajanje. Cilj vežbe je demarkiranje, pivotiranje, snalažejne pri udvajanju. To se sve može raditi i na niskom postu.

5.7. Metodika obuke i usavršavanja elementa tehnike bostavljanja blokada Vežba 1. Igrači su podeljeni u dve kolone, jedna na vrhu, iza linije za tri poena, a druga na krilu. Igrači X7 i X1 imaju odbranu i igraju pick-and-roll (poludirigovano ili maksimalno). Igrač X7 posle postavljane blokade se otvara ka košu, prima loptu, završava ili skače posle šuta igrača X1. Napad ide u odbranu, a odbrana na začelje kolone. Cilj vežbe je vežbanje pick-and-roll igre.

Vežba 2 . Vežba se na celom terenu, igrači su raspoređeni u dve grupe, jedna naspram druge. Radi se u parovima, jedni su u odbrani, drugi u napadu. Čitavom dužinom terena se igra pick-and-roll. Kada - 63 -


se dođe u zonu šuta igra se za koš. Vežba može biti poludirigovana ili maksimalno. Cilj vežbe je vežbanje pick-and-roll igre.

Vežba 3. Vežbanje „lažnog” pick-and-roll-a igraču X1, od strane igrača X3. Igrač X3 ima zadatak da prati igru. Cilj vežbe je snalaženje pri postavljanju blokade.

Vežba 4. Vežba se radi tako što su igrači raspoređeni u dve kolone, jedni naspram druge. Igrač X1 dodaje loptu igraču X3, dolazi mu u „slepu” blokadu. Igraju 2:2. Cilj vežbe je vežbanje pick-and-roll igre.

Vežba 5. Igrači su raspoređeni u trouglu. Jedan na vrhu, drugi na krilu, treći na niskom postu. Igra se 3:3. Igrač X1 igra pick-and-roll sa igračem X3, nakon čega se X3 otvara na penal, a X2 dolazi na niskog posta. Igrač X1 bira kome će da baci pas. Cilj vežbe je saradnja tri igrača u napadu posle pick-and-roll situacije.

Vežba 6. Vežba slična prethodnoj, samo što posle pick-and-roll igre, bloker se spušta na niskog posta, a drugi visoki igrač se penje na penal. Cilj vežbe je saradnja tri igrača u napadu posle pick-and-roll situacije. - 64 -


Vežba 7. Vežba se blok za blokera na visokom postu, posle pick-and-roll igre. Cilj vežbe je saradnja tri igrača u napadu posle pick-and-roll situacije.

Vežba 8. Lopta je kod trenera, koji se nalazi pod uglom od 45º. Igrai su na suprotnoj strani, jedan na niskom postu, drugi na 45º. Igrač X2 postavlja leđni blok za igrača X1, koji istrčava na liniju za tri poena. Igrač X2 se, nakon postavljene blokade, otvara ka lopti. Trener odlučuje kom igraču će baciti loptu. Ukoliko baci igraču u korneru, igrač X2 se spušta na niski post, dobija loptu i završava. Vežba može da se radi i sa odbranom. Cilj vežbe je blokada igraču bez lopte, otvaranje za prijem lopte i realizacija.

Vežba 9. Vežba slična predhodnoj, međutim igrači su na sredini terena. Igrač X2 pravi vertikalnu blokadu. Nakon bloka otvara na visoki post, postavlja se u trostruku pretnju, šutira ili dodaje igraču na niski post. Cilj vežbe je blokada igraču bez lopte, otvaranje za prijem lopte i realizacija.

Vežba 10. Vežba dijamant napada. Igrač X2 bira na koju će stranu izaći. Igrač X1 dodaje loptu, a igrači X3 i X4 posle postavljene blokade se otvaraju - 65 -


jedan na visokog, a drugi na niskog posta. Cilj vežbe je saradnja četiri igrača. Vežba se radi sa obe strane.

Vežba 11. Vežba slična kao predhodna, saradnja četiri igrača. Igrači X3 i X4 postavljaju uzastopne horizontalne blokade za X2, koji izlazi iz blokova. X1 otvara liniju dodavanja, za to vreme igrač X3 se otvara na visoki post, a igrač X4 na niskog. Igrač X1 bira završnicu akcije. Vežba može da bude i sa duplom horizontalnom blokadom. Cilj vežbe je blokada igraču bez lopte, otvaranje za prijem lopte i realizacija. Vežba se radi sa obe strane.

Vežba 10 – slika 10 Vežba se radi sa četvoricom igrača. Igrači X4 i X3 postavljaju vertikalnu uzastopnu blokadu za igrača X2, koji izlazi na vrh. Igrač X4 se otvara na niskog posta, a igrač X3 na penal. Igrač X1 bira završnicu. Blokada može biti i dupla vertikalna. Cilj vežbe je blokada igraču bez lopte, otvaranje za prijem lopte i realizacija. Vežba se radi sa obe strane. Ova kao i predhodne dve vežbe može da se rade sa odbranom. Vežba 12 – slika 12 Igrači su raspoređeni jedan pored drugog. Naspram njih su igrači odbrane. Lopta je kod igrača X1. Igrač X3 se penje na liniju za slobodna bacanja. Igrač X1 nadriblava na penal i uručuje loptu igraču X3, koji nastavlja driblingom oko igrača, zaustavlja se na poludistancu i šutira. Igrač X2 ima zadatak da blokira odbranu. Cilj vežbe uručenje, dribling, blokada i realizacija.

- 66 -


6.

Zaključak

Već sam napomenuo značaj i ulogu centara u savremenoj košarci. Problematika u obuci centara koja se javlja, jeste veoma različita u odnosu za sve ostale pozicije. Centri, često, sporo sazrevaju i potrebno je mnogo rada, vremena, čekanja, a i kritike da bi njihovu tehniku doveli do visokog nivoa, samim tim njihovu ulogu u timu. Centri moraju da imaju širok spektar znanja i veliku bazu elementarnih tehničkih elemenata. Svedoci smo da košarka na našim prostorima nije „lepa za oko”, da treneri taktički guše igru i ne puštaju da individualni kvaliteti igrača dođu do izražaja, međutim ta taktička upotreba njihovog košarkaškog znanja i jeste razlog zašto su nam igrači sve tehnički neobrazovaniji. Igrači se suviše brzo uvlače u sistem kluba i kasnije se ispoljavaju njihovi nedostaci, kada promene košarkašku sredinu ili ulogu u timu. Ne treba samo raditi na razvoju tehničkih mogućnosti centara, već i voditi računa o njihovim kognitivnim sposobnostima (opažanje, učenje i pamćenje, mišljenje...), konativnim sposobnostima (motivacija, emocionalna stabilnost...), kao i motoričkim sposobnostima (snaga, brzina, izdržljivost, pokretljivost, spretnost... ). Sveobuhvatna priprema za centre (ili bilo kog igrača u timu), zahteva mnogo odricanja, rada, posvećenog vremena, kako za trenere tako i za igrače. Veoma važnu ulogu ima i komunikacija između trenera i centra, kako u treningu obuke i usavršavanja, tako i u samim igraonim situacijama. Neretko je nakon plejmejkera, centar od velike pomoći treneru i praktično njegova „produžena ruka”. Centri često prozivaju akcije, često čitaju protivničke odbrambene igrače, zaduženi su za postavljanje čvrstih blokada, skok u napadu, kao i za sigurnu realizaciju ispod samog koša.

- 67 -

Individualna Tehnika u Kosarci

Recommend Documents