Hari Vels - Neuspeh Psihoanalize

HARI VELS

NEUSPEH PSIHOANALIZE OD FROJDA DO FROMA UREDNIK ZORICA MILOSAVLJEVIĆ PREDGOVOR VLADIMIR JAKOVLJEVIĆ PREVEO SLOBODAN

.

PETKOVIĆ .

LIKOVNA OPREMA BOŽIDAR MILORADOVIĆ

KUL TURA

*

1967

*

BEOGRAD

DA LI JE PSIHOANALIZA NEUSPELA NASLOV

ORIGINALA

·

HARRY K. WELLS

The Fallure of Psychoanalysis from Freud to Fromm lnternetlonal Publishers, New York, 1963

* UVOD

Posvećeno uspomeni moje sestre Frances We!ls DiSanti

Iz oblasti psihoanalize i o psihoanalizi je napisano mnogo članaka i knjiga u toku našeg veka. U ovim studijama je psiho­ analiza objašnjavana, dopunjavana i usavršavana, a naročito stra­ stveno napadana. ili branjena. Zbog toga psihoanaliza zauzima da­ nas posebnu klasifikarorsku sekciju u savremenim bibliotekarskim katalozima, i to sekciju koja sc neprestano povećava u obimu i u sadržaju. Ova činjenica već sama po sebi upućuje na kulturnu zna­ čajnost psihoanalize za čoveka našega doba. Međutim, kulturna značajnost sc još bolje može uočiti ako se sagleda obim i sadržaj bibliografije o psihoanalizi. Ogromnom razvoju psihoanalitiške literature doprineli su ne samo psihijatri i psiholozi, u čiji najuži interes ulazi ova naučna oblast, nego i biolozi, fiziolozi, neuro­ lozi i medicinari različitih struka, antropolozi (etnolozi), socio­ lozi, estetičari, kulturni istoričari, teolozi, pa čak i filozofi. Po­ red toga, gotovo sva savremena umetnička dela iz svih grana umetnosti i književnosti isprepletena su temama, motivima i na­ činima obrade iz okvira psihoanalitičke riznice. Najzad, svako­ dnevni život savremenog čoveka je ispunjen više ili manje, sve­ sno ili nesvesno, razgovorima, objašnjenjima, šalama, grdnjama ili neprimetnim korištenjem pojmova iz oblasti psihoanalitičkih shvatanja. J

Zl1111t 111""· hili mi „zu" ili „protiv" psihoanalize, ipak mo1,111111 ,In prihvurimu neospornu činjenicu da je ova naučna ob­ l11Nt 111i11t11 jedna od najznačajnijih kulturnih pojava našega vre1111•1111, k1111 što su to već i utvrdili kulturni istoričari u svetu, k1111 npr. E. Breie (E. Brćhier), što je istakao i u našoj kul111rn11j sredini A. Vajs u okviru svoga dela „Razvitak civili­ ~.uij l·". Knjiga „Neuspeh psihoanalize - od Frojda do Froma", na 1'i1i sc sadržaj odnosi tekuće izlaganje, predstavlja jedan sveži l mir,innlni pokušaj kritičke studije o naučnoj vrednosti psiho111111li1 ičkc teorije. Knjiga je publikovana 1963. god. u Sjedinje111111 Auu-ričkim Državama u originalnom izdanju i već je do11vdn svoje popularno „paperback" (papirno-korično) izdanje. '1'11 unjhnlje pokazuje koliki je interes ova studija izazvala kod .uncrićkc kulturne javnosti. Pri tom svakako treba napomenuti d11 je u savremenoj američkoj kulturi jasno uočljiva negativna reakcija na gotovo poluvekovnu prevlast psihoanalitički orijenti­ sanog mišljenja, sa traženjem izlaza u drugoj vrsti krajnosti, u negiranju svake vrednosti psihoanalize i okretanju ka mehaničko­ .. fiziološkirn modelima u okviru nauka o Čoveku. Pisac studije Hari K. Vels (Harry K. Wells) je profesor psihologije i filozofije na Harrvik-koledžu (Hartwick College), ( )nienta, država Njujork. On je rođen u SAD ron, god. Diplo­ mirno je psihologiju i filozofiju 1948. i doktorirao filozofiju 1949. 1,1odinc nn Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Na istom Uni­ vcrzitctu je hio predavač filozofije od 1948. do 1951. godine, a :,;111 im k iznhrnn :,;n profesora psihologije i filozofije na svome Nml11N11jc111 kulcdžu. Pre knjige „Neuspeh psihoanalize", svoje poNlcdnje opsdnijr puhlikucijc, publikovao je sledeće knjige: „Proces i nerealnost", .Prugrnntiznm'' i „Pavlov i Frojd". Ovi osnovni biografski podaci pre svega nas obavcštavaju da je pi­ sac studije izvanredno stručno kvalifikovan za ovakav poduhvat, pošto je istovremeno studirao jednu užu specijalnost, psiholo­ giju, u čiji obim neosporno ulazi i sama psihoanalitička teorija, i najobuhvatniju naučnu oblast, filozofiju, iz čijeg vidokruga je nesumnjivo neophodno da se razmatra o teorijskoj vrednosti psi­ hoanalize u okviru antropološkog proučavanja čovekove suštine. Podaci nas pored toga obaveštavaju da je pisac ceo svoj inte­ lektualni razvoj posvetio izučavanju kulturno-istorijske pozadine

6

u SAD, naročito pragmatizma i kapitalizma, i njenog odnosa s različitim naučnim teorijama o čovekovom duševnom životu; kao i izučavanju suprotnih kulturno-istorijskih struktura, naročito sovjetskog socijalizma i dijalektičkog materijalizma i njihovog odnosa s odgovarajućim naučnim teorijama o čovekovom dušev­ nom životu, kako bi takvim protivstavljanjem mogao da dođe do zadovoljavajuće naučne istine o psihološkoj suštini čovekove umne aktivnosti. Najzad, biografski podaci nas obaveštavaju da je pisac neposredno proživeo sve razvojne stepene psihoanalize, razvijajući se u intelektualnoj sredini SAD u ono vreme našeg veka kad je psihoanalitički pokret doživljavao najveću moć i najveće krize, neposredno povezane s kulturno-istorijskim doga­ đajima u tom vremenu. Studija je zaista napisana veoma obuhvatno i dokumento­ vana. Autor je kritički zahvatio celokupni savremeni razvoj psi­ hoanalitičke teorije u okviru SAD, za koje je on pretpostavio da predstavljaju drugu i današnju domovinu psihoanalize. Autor je, pored toga, obrađivanoj materiji zaista pristupio kako sa uskostručnog psihološkog stanovišta, tako i sa obuhvatnijeg sta­ novišta savremene filozofske antropologije, tj. celovitog sažima­ nja svih vidova čovekovog bivstvovanja u uslovima datog isto­ rijskog prostora i vremena, LKao rezultat takve vrste kritične ana­ lize, pisac je došao do zaključka da je psihoanaliza promašila, da je doživela neuspeh, jer nije mogla da razreši nijedno pita­ nje „velikog problema zdrave i bolesne duše". čak i više od toga, pisac je pokušao da dokaže da je psihoanaliza lažna nauka, po­ što njene metode istraživanja nisu dovoljno egzaktne i pošto su zbog toga izvedeni zaključci samo nova vrsta „mitologije". Pre­ ma krajnjem zaključku H. K. Velsa, psihoanaliza je samo uto­ liko kulturno značajna što je načela ili ponovo naglasila niz nerazrešenih problema čovekove egzistencije u okviru normalnog i abnormalnog mentalnog života, za koje pisac nalazi bolja reše­ nja u okviru savremene psihofiziološke teorije-refleksologije. l Da li je kritička analiza psihoanalitičke teorije u knjizi H. K. Velsa tačna? Da li su autorovi dokazi kojima potkrepljuje svoje zaključke dovoljno ubedljivi? Da li su alternativna reše­ nja iz sklopa modifikovane refleksološke teorije koja autor pred­ laže tačniji, tj. naučniji, odgovor na problemska pitanja koja se postavljaju pred svaku teoriju o normalnom i abnormalnom čo7

duševnom životu? Zadatak ovog napisa upravo je po­ k11•11I dn ~c odgovori na ova pitanja, a da izlaganje bude koliko ic to moguće nepristrasno (bar svesno, ako ne već i nesvesno). /.hog toga pisac predgovora smatra da je najpovoljniji način da se dođe do istine ako se raspravljanju o pojedinim stavovima pristupi diskusiono, a ne autoritativno, tj. u vidu protivstavljanja svih raspoloživih „za" i „protiv" činjenica i znanja koja se od­ nose na odgovarajuće teorijsko pitanje. Pri tom će se koristiti najširi mogući izvor obaveštenja koja će proisticati iz riznica sa­ vremenih nauka o Coveku, sa čijom je teorijom i praksom pisac predgovora imao dovoljno prilike da se upozna, zahvaljujući svome interdisciplinaroom razvoju i radu. Istovremeno bi takva razvojna pozadina trebalo uveliko da utiče na smanjenje moguće nesvesne pristrasnosti prilikom izbora činjenica za diskusiju i na­ čina njihovog prikazivanja. Tek na taj način će biti moguće da se u krajnjem zaključku, nakon sažimanja celokupne rasprave o pojedinim pitanjima, odgovori na osnovno tematsko pitanje predgovora: ,,Da li je psihoanaliza neuspela?" Potrebno je da se napomene da je autor knjige, nasuprot ovakvom metodu ras­ prave, već u samom naslovu svoje studije istakao svoj negativno­ -afirmativni stav o vrednosti psihoanalitičke teorije i takav stav utkivao prilično tendenciozno i autoritativno kroz celokupni tok svog kritičkog raspravljanja, tako da je ono postalo više izraz jednostranog utvrđivanja nepovolinosti psihoanalitičke teorije ne­ go akademske diskusije. Čini se da je izloženi kritički postupak najuputnije pra­ ćenje tematskog rasporeda građe u knjizi, pošto je on logički prilagođen istorijsko-teorijskom razvoju psihoanalitičke teorije u SAD. Međutim, prethodno je neophodno potrebno da se u osnov­ nim crtama prikaže suština psihoanalize, budući da to nije uči­ njeno u knjizi, kako bi moglo da se obezbedi bolje poimanje i celovita preglednost kod čitaoca, koji bi inače mogli da se za­ pletu u klupče zamršenih detalja o kojima se mora raspravljati. Najzad, preporučljivo je da se ukratko prikaže nastanak i raz­ voj psihoanalize izvan SAD, tj. u Evropi, sa posebnim osvrtom na našu društvenu sredinu, što isto tako pisac knjige nije zahva­ tio zbog lokalizacije svoje rasprave na SAD, kao i uslovi i · raz­ lozi pojave, prihvatanja, razvoja ili odbijanja psihoanalize u evropskim kulturno-istorijskim okolnostima. Ova obaveštenja će vrk11v11111

dati širu osnovu za objektivno vrednovanje jedne opšrečovečan­ ske naučne oblasti, kao što je to psihoanaliza, sagledavajući je sa transkulturnog vidokruga.

I \!'sihoanaliza je pre svega psihološko-psihijatrijska teorija koja na svojevrstan način prikazuje i objašnjava čovekov nor­ malni i abnormalni duševni život. Kao i svaka naučna teorija, ona se sastoji od niza principa i hipoteza, ujedinjenih u celoviti apstraktni model, koji objašnjavaju prirodu duševnog života i različite vidove njegovog funkcionisanja, tj. uzroke tok i posle­ dice pojedinih duševnih pojava.JU toku razvoja psihoanalitičke teorije mnogi principi i hipoteze su dopunjavani, menjani ili na­ puštani, što je uslovilo i menjanje apstraktno-teorijskog modela duševnog života u celini. Međutim, nekoliko osnovnih principa je izdržalo šezdesetogodišnji razvoj teorije, što je obezbedilo i odgovarajuću suštinu stabilnost psihoanalitičkog modela dušev­ nog života, i pored niza nebitnih grananja u pojedine teorijske pravce. Zbog toga je za razumevanje suštine psihoanalitičke teo­ rije potrebno poznavati ove stabilne teorijske principe. .rPsihoanalirički model sc uklapa u celoviti, antropološki ili holistički model shvatanja čovekove prirode. To znači da se du­ ševne i telesne 'čovekove aktivnosti ne posmatraju kao odvojene pojave, nego se duševne aktivnosti posmatraju samo kao nairaz­ vijeniji stepen aktivnosti ljudskog organizma, ali stepen koji ima svoje osobenosti u ispoljavanju. Ovakav psihofizički monizam psihoanalitički model crpe iz energetskog shvatanja funkcioni­ sanja čovekovog bića, prema kome su različiti vidovi aktivnosti samo različiti vidovi preobražavanja materije u kretanju, tj. ener­ gije u smislu teorije relativiteta zasnovane od A. Ajnštajna:1 U okviru takvog antropološkog modela psihoanalitička teo­ rija je razvila svojevrsno shvatanje o osobenostima čovekovog duševnog života, razlikujući se na taj način od mehaničko-mate­ rijalističkih teorija koje redukuju duševni život na elementarne fizičko-fiziološke principe.isihoanaliza je duševni život modeli­ rala u vidu međuodnosa 1 sažimanja genetsko-dinamskih prin9

1111", 11j111ll11jr11ih II okviru samodoživljene i samodelatne ličnosti, Ili '"'""v,1111111 J•:go-11 (Ja sistema)~ ll'n·111,1 111·11ctskom principu psihoanalitička teorija objašnjava 1111~1,,ri111jC', razvoj, nazadovanje ili prestajanje duševnog života sa Nt111111viš111 cvolucionizrna, čije je osnovne principe postavio č. Dar­ vln. 'J'o znači da sc nastanak i razvoj normalnog duševnog života pos11111i-ra kao neposredno preobražavanje i grananje urođenih, hinlnško-nagonskih težnji, shvaćenih kao energetskih snaga. To i mkođc znači da se u toku normalnog duševnog života nepre­ Nt11110 odigravaju procesi razvoja ličnosti, ali i procesi preobra­ fovanjn u clcmcntarnije vidove aktivnosti, uključujući i tzv. te­ lcsnc nktivnosti. Zbog toga se svaka abnormalnost u mentalnom funkcionisanju shvata samo kao određeni stepen zaustavljanja II hiopsihičkom razvoju (tzv. fiksacija) ili kao određeni stepen nnznduvanja stečenog biopsihičkog razvoja (tzv. regresija ili di­ solucija),.J .Prerna dinamskom principu, psihoanalitička teorija objašnja­ va aktualni duševni život kao celovitu aktivnost jedinstvene i osobene ličnosti, ali posmatrajući ovu celovitost kao kompro­ misni izraz unutarličnih i međuličnih sukoba različitih pobuda, doživljaja i vrednosti:Jlzuzetna osobenost teorije je u tome što sc smatra da je izvestan deo čovekovog duševnog života, indivi­ dualno različit, nesvestan ali aktivan. To znači da ličnost ne može da doživi svesno određene, nepovoljne mentalne sadržaje; ili ne može da doživi svesno prave pobude svojih svesnih aktivnosti. Nesvesna psihika se formira usled unutarličnih zabrana za ispo­ ljavanje takvih duševnih aktivnosti koje su nespojive s ličnim moralnim shvatanjima. Po svojoj prirodi i ove potiskujuće snage su nesvesne i stvorile su se u toku razvoja ličnosti, putem poi­ stovcćenja sa uzorima one društveno-porodične sredine u kojoj se jedna ličnost razvijala. Prema psihoanalitičkoj teoriji, najveći deo unutarličnih sukoba, kao i načina njihovog kompromisnog razrešavanja u vidu tzv. odbrambenih mehanizama, odvija se u nesvesnom delu ličnosti. Usled toga se psihoanalitička teorija često naziva i dubinsko-psihološka teorija. Međutim, to ne znači da se u okviru psihoanalitičke teorije ne uključuju i svesni su­ kobi i mehanizmi njihovog razrešavanja, bili oni unutarlični ili mcđuličul. Zbog toga sc često i pojedini vidovi ili instance lično­ sti nnziva]u specifičnim nazivima, koji određuju samo određene

vidove aktivnosti celovite ličnosti (Id ili Ono, Super-Ego ili Nad-Ja, Ego-ili Ja, Ego-Ideal i sl.). Sa dinamskog stanovišta zdrava, normalna ličnost uspešno razrešava svoje svesne i nesvesne sukobe, što se izražava kroz unutrašnju uravnorcženosr suprotnosti. Razvoj takve ličnosti je uslovljen pre svega uravnotcžcnošću društvene sredine li kojoj je odrasla i u kojoj živi i koju omogućuje stvaranje povoljnih međuodnosu li okviru strukture ličnosti u toku njenog formira­ nja. Abnormalne, bolesna ličnost ne uspeva da razreši svoje sve­ sne ili nesvesne sukobe, usled čega se pojavljuju različiti vidovi nepovoljnih pokušaja razrešenja, koji dovode do novih sukoba itd., s posledičnim razaranjem jedinstva ličnosti, njenim nazado­ vanjem i doživljavanjem niza duševnih patnji i ispoljavanjem niza društvenih nezgoda, što se drugačije naziva „psihopatološki simptom", ,,mentalni poremećaj", ,,mentalna bolest" i sl. ,Prema psihoanalitičkoj teoriji, svaki mentalni poremećaj shvaćen 'sa sta­ novišta dinamske ličnosti uslovljen je pre svega poremećajima njenoga razvoja koji potiču od nepovoljnosti društvene sredine u kojoj je ličnost odrasla i u kojoj živiJ Različiti nepsihološki uzročni činioci, prema ovoj teoriji, imaju mnogo manje važnu ulogu u nastajanju mentalnih poremećaja. Različite vrste mental­ nih poremećaja psihoanalitička teorija objašnjava različitim ste­ penima fiksacije i regresije, te različitim vrstama sukoba i njihovih neuspelih razrešenja. U sklopu ovih osnovnih teorijskih principa razvile su se raz­ ličite, specifične hipoteze u okviru pojedinih izdanaka klasične psihoanalize: o karakteru nagonskih snaga, o toku njihovog bio­ psihološkog razvoja ili nazadovanja, o tipovima strukture ličnosti, o vrstama normalnih i abnormalnih odbrambenih mehanizama, o ulozi društvene sredine u razvoju normalne i abnormalne lič­ nosti, o većoj ili manjoj ulozi ranog detinjstva, o različitim psi­ hološkim uzrocima mentalnih poremećaja i njihovom psihološkom razvoju, o razlikama ili sličnostima psihodinamskih mehanizama u različitim kulturnim sredinama i sl. O ovim specifičnim hipo­ teznmn NC uglavnom i ruspravlju u pojedinim odsecima studije H. K. Vc:!Nu, pn će: o njlmn hiti vik reči nn odgovarajućim llH'Ntilllll, l'•lho,rnnliM lv, :titi im, /1,,l/,ofoJ/w·/1,l'ibii,1trijsk.i metod, Psi h111u1111itltkl 1111111111 •o prlnw11l11lc II iNlrnf.ivučkoj i radnoj praksi: II

Nvrhu dijagnoze strukture i dinamike normalne i abnormalne ličnosti, u svrhu psihološke terapije mentalno poremecenih lič­ nosri, u svrhu psihološke prevencije nastanka mentalno poreme­ ćcnih ličnosti, te psihološkog unapređenja mentalnog zdravlja. Psihonnalitički metod se upotrebljava pretežno u psihijatriji i psihologiji, ali sve više i u istraživačkoj i radnoj praksi ostalih nntropoloških nauka: sociologije, kulturne antropologije (etno­ logije), kriminologije i sl. tOsnovna osobina psihoanalitičkog je­ ste jedinstvena podobnost za otkrivanje nesvesnih psihičkih sadr­ žaja i njihovog dinamičkog odnosa sa svesnim funkcijama ličnosti, kao i mogućnost planiranog uticaja na dinamiku nesvesnih pro­ cesa i njihovog povoljnijeg uklapanja u celovitu strukturu lič­ nosti (hipnoza, analiza snova i omaški, slobodne asocijacije, pro­ jektivni testovi, analiza transfera i sl.).j Treba da se naglasi da je psihoanalitički metod zapravo nastao pre psihoanalitičke teorije i da je novootkriveni metodo­ loški postupak dao osnovne elemente za izgrađivanje teorije. Me­ đutim, teorija je sa svoje strane, putem psihoanalitičke prakse, pozitivno ili negativno uticala na razvoj i primenu psihoana­ litičkog metoda. Pozitivno utoliko što su se razvile nove 111eto­ dološke mogućnosti istraživanja i nove oblasti primene psiho­ nnalitičkog metoda (na primer, nastanak projektivnih testova, uklnpnnje psihoanalitičkog metoda u višedimenzionalno meto­ dolo~ko ispitivanje i primena psihoanalitičkog metoda u socijal­ nim nnnknmn). Negntlvno utoliko što se psihoanalitički metod r,olro 1111 rrlmrnlnil" 11 onim 11hl,111timn u kojima po svojoj prirodi nljC'I 11rl11ov"r110, •to jt' dovoclllo dn nizn površnih zaključaka po 1u11,lo11lll (nn. primer, r,•lh111uinlltlčkn nnnll:rn umetničkih dela, soci­ jalnih l fllnrtohklh 11Ntemn l NI.). Nslme, mnovnl znhtov zn pri­ menu psihonnalitičkog metoda jelte ntr,nuNlnl od1111H Između treniranog ispitivača l ispitanika. Pored to14n l• 11r1111hod1111 da ispitivač tumači samo činjenice do kojih je dobu Nvnjlm meeodolo­ škim postupkom, umesto da izgrađuje svoje ~nkljutke nn osnevu pretpostavki proizašlih iz teorijske orijentacije. l Ikoliko Ne ova pravila iznevere, utoliko su i sami rezultati manje vredni. To ipak ne znači da teorijsko predznanje nije neophodno za primenu metoda, budući da su oba vida međusobno povezana i mogu stvaralački da utiču jedan na drugi. To samo znači da se na­ učna objektivnost može postići odgovarajucim proveravanjem i II

dopunjavanjem teorije kroz praksu, umesto veštačkog prilago­ đavanja prakse teoriji. Najzad, psihoanaliza je i društveni pokret. Ona je u nizu društava, a pre svega u SAD, postala jedna vrsta religioznog ve­ rovanja i političke partije. Usled toga su njene pristalice u tim društvima veoma često vezane za psihoanalitički pokret više strastveno nego razumski. Isto tako su protivnici toga pokreta veoma često više straseveni nego razumski neprijatelji psiho­ unalltičkog učenja. I jedni i drugi u većini imaju veoma povr­ šne, mutne i često netačne predstave o pravoj suštini psihoana­ litičkog učenja, usled čega je došlo do niza nerazumevanja i pre­ terivanja. Vrlo je karakteristično, na primer, usvajanje psihoana­ litičkog pokreta u okviru zapadnoevropske i sjedinjeno-američ­ ke klase i principijelno odbijanje i zabranjivanje psihoanalitičkog učenja u okviru birokratskih društvenih grupacija sovjetskog društva. Međutim, treba da se utvrdi da je psihoanaliza kao društveni pokret pozitivno ili negativno uticala na ona društva u kojima se razvijala. Pozitivno utoliko što je uticala na rušenje građanske hipokrizije i na izgrađivanje otvorenijeg moralnog odnosa u porodici i ostalim društvenim zajednicama. Negativno utoliko što je otupila sagledavanje kompleksnosti društvenih i ličnih problema, posmatrajući ih sa ugla lične neprilagođenosti i tražeći rešenja u boljem prilagođavanju putem psihoanalitičke terapije. Međutim, bez obzira na ovaj značajni društveni uticaj, koji treba posmatrati prvenstveno kroz prizmu društava u ko­ jima se određeni uticaj razvio, istina o naučnoj vrednosti psi­ hoanalize se ne može ovim putem dostići. Optimalno moguća istina o naučnoj vrednosti psihoanalitičke teorije može da se pronađe jedino putem diskusije o vrednosti pojedinih psihoanali­ I ičkih rešenja i njenog naučnog modela u celini, problemskih pi­ t11nj11 iz oblasti čovekovog duševnog života. Međutim, čini se da je 11. K. Vels malo zamaglio svoju kritičku studiju uklapajući II nju negativne vidove psihoanalitičkog pokreta u SAD, ne anali­ iirnjući pri tom društvene uzroke ovako karikiranog prihvatanja p1lhonn111i1.c, svndeći Nvo to n11 ncrnčncse psihoanalitičkog učenja.

13

II

N,111t1111,1k psihonnalize na prekretnici devetnaestog i dvade­ vc•k11 jr logična posledica kulturno-istorijskog razvoja i ta1l11l11jrg Ntn11jn zapadnoevropske civilizacije, a posebno nauka o c"'11vrk11. ~N11kon srednjovekovnog misticizma, kad se čovekov men1,11111 :>iv11t shvatao kao izraz nematerijalne i besmrtne duše i hi11 isključivi predmet spekulativne teologije, došlo je u novom v1"k11 do rcncsansno-naturalističke revolucije u shvatanju čove­ k11v1111 hićn. Ona je nastala kao posledica razvoja prirodnih 111111k,1, pn je razumljivo da je kao reakcija na spiritualno-dua­ liN1 il'k11 shvatanje čovekovog bića, prema kome su telo i duša bile dve potpuno različite suštine, došlo do mehaničko-materi­ j.ilističkog vida monističkog pristupa u shvatanju čovekovog bića, prema kome se duševni život svodio na osnovne telesne aktivno­ sti'). Naturalizam je doprineo razvoju bioloških nauka, ali je istovremeno doprineo razvoju reduktivističkog shvatanja čoveko­ vog bića, prema kome je psihološko pristupanje proučavanju duševnog života nematerijalističko i zbog toga nenaučno, shva­ tanje koje je svoj vrhunac dostiglo u vreme osamnaestovekovnog i devetnaestovekovnog racionalizma, ali koje je još uvek veoma snažno u nizu evropskih kultura, uključujući i dobar deo shva­ tanja naše inteligencije. U polju psihologije i psihijatrije došlo je pod uticajem naturalističkog shvatanja do znatnog razvoja neuro­ fiziologije i fiziološke psihologije, s uverenjem da će se tim putem moći da objasne sve pojave normalnog i abnormalnog duševnog života i da se na njih u odgovarajućoj meri utiče. Međutim, postepeno se razvijala oštra reakcija na ovako uprošćeno, mehanizovano shvatanje čovekove prirode, a naročito duševnog života. Počela je da se razvija potreba za ljudskim, neposrednim razumevanjem čovekovog ličnog života i smisla njegovog društvenog života. Ovakvo, humanističko, shvatanje nije negiralo značajnost prirodno-naučnog pristupa izučavanju du­ ševnog života, nego je samo bilo pretpostavljano da se obe vrste izučavanja moraju da sažmu, iako bi suština shvatanja morala da odgovara prirodi predmeta, tj. da bude bitno psihološka, a ne fiziološka. Iako je hurnanističko shvatanje svoje korene povla­ čilo još iz vremena kasne renesanse, kada je individuum počeo

""'"M

da biva neposredno značajan i cenjen u društvu, te iako je Spinoza već u sedamnaestom veku u svojoj „btici" postavio iz­ vesne principe savremene holističkc (celovite) psihologije, ipak je
problem», došlo je do neodgodive potrebe za rađanje jedne dru­ l(llčijc orijentisane psihologije i psihijatrije. U takvoj kulturnoj klimi i pri takvom stanju psihologije i psihopatologije, bečki lekar Zigmund Frojd zasnovao je psi­ hoanalizu kao novu vrstu pristupa shvatanju normalnog i abnor­ malnog duševnog života i uticanja na njega. Kao što je već rečeno to je bila evolucionističko-monistička, celovita psihologija i psihopatologija razumevanja normalne i abnormalne ličnosti. Veoma je značajno da se uoči kako je došlo do nastanka i raz­ voja Frojdove psihoanalize, kako bi se moglo bolje da shvati suština ps'hoanalitičke teorije i prakse i kako bi objektivnije mo­ gao da se donese zaključak o njihovoj empirijsko] ili spekulativnoj pozadini. Pre zasnivanja psihoanalize Frojd je bio izučeni neurolog u tad veoma čuvenoj Bečkoj školi. On se čak počeo da bavi neuropatološkim i neurofiziološkim istraživanjima nervnih pore­ mećaja. Međutim, i on je veoma brzo morao da ustanovi da neurološko-naturalistički pristup niti može da dovede do razu­ mevanja mentalnih poremećaja niti do njihovog uspešnog leče­ nja, pošto takav pristup ne odgovara njihovoj suštinskoj prirodi. Na ovaj zaključak ga je uputilo njegovo humanističko-filozofsko obrazovanje. Zbog toga je krajem devetnaestog veka otišao na usavršavanje u Pariz kod tada· čuvenog neurologa Z. M. šarkoa (J. M. Charcot) i u Nansi kod isto tako čuvenog psihijatra H. M, Bernema (M. H. Bernheim) da izuči hipnotičke, tj. psiho­ loško lečenje mentalnih poremećaja, uglavnom histerije, kao i njihova shvatanja o psihonervnim uzrocima i mehanizmima nji­ hovog nastajanja i razvoja.j Treba napomenuti da je hipnotička metoda verovatno stara koltlro i čovečanstvo, ali da ju je u me­ dicinsku nauku uveo bečki lekar F. Mesmer u osamnaestoro veku, shvatajući dejstvo hipnoze kao životinjski magnetizam. Tek nakon istraživanja Šarkoa .i Bernema hipnoza j e dobila svoje istinsko naučno objašnjenje, tj. shvatanje hipnoze kao sugestije u jednoj vrsti polusna. Na toj osnovi su ovi naučnici i neuroze shvatali kao jednu vrstu nepovoljne sugestije, tj. ili kao hetero­ sugestiju-ubeđivanje ili podražavanje drugih, ili kao autosuge­ stiju-samoubeđivanje ili samopodražavanje određenih težnji, 1 Primenjujući hipnotičku metodu u lečenju neurotičkih bo­ lesnika u Beču, Frojd je u zajednici sa J. Brojerom otkrio ne-

16

svesnu psihiku i njen uticaj na nastanak svesno doživljenih neu­ rotičkih poremećaja, kako duševnih tako i telesnih. Oni su o tome publikovali 1895. godine knjigu „Studije o historiji", pa / je time psihoanaliza i zvanično rođena. U toku daljeg praktič­ kog rada Frojd je samostalno otkrio svojevrsni istraživački i · terapijski metod-analizu snova, omaški i slobodnih asocijacija i prenosa između terapeuta i pacijenta, usled čega je i nova naučna oblast dobila ime psihoanallza.i Psihoanalitičkim me­ todom su Frojd i njegovi učenici otkriti" niz iskustvenih činje­ nica o karakteristikama nesvesne psihike, o dinamičkim među­ odnosima nesvesne i svesne psihike, o jedinstvenom doživlja­ vanju psihičkih sadržaja, o psihološkim uzrocima neurotičkih i nekih psihotičkih mentalnih poremećaja, o celovitoj osobenosti doživljavanja mentalno poremećenih i o psihološkorn lečenju mentalno poremećenih, naročito neurotičara. Ovaj ogromni či' , njenični materijal, sakupljan u toku pedesetak godina, bio je os­ novna grada za izgrađivanje psihoanalitičke teorije, koju je Frojd , menjao i usavršavao sve do svoje smrti 1939 god. Svakako da je ~· u izgrndivunj« originalne psihoanalitičke teorije, pored činjenič­ "\ nog mntcrijaln, Frojd bio rukovođen i svojim velikim teorijskim . znanjem i:r. rnznlh naučnih oblasti, naročito iz biologije, psiho­ ~":' logi]e, istorije i etnologije; kao i veoma dobrim poznavanjem <;:- istorije umetnosti i istorije filo:r.ofije. Usled toga teorija i nosi . izvestan pečat svoga doba, tj. odgovaralućih naučnih znanja i <.·umetničkih i filo:r.ofskih pogleda. Pored toga, Frojdova psihoana­ ·. ~ litička teorija ima i izvestan otisak pogleda na svet društvene -~'. sredine u kojoj je on odrastao i u kojoj je živeo - građanske klase l Srednje i Zapadne Evrope na kraju prošlog i početkom našeg veka. ~edutim, i pored svega toga, istoričari psihologije i psi­ hijatrije jednodušno smatraju da je nastanak psihoanalitičke te­ orije „početak moderne ere u psihologiji", ili „druga psihijatrijska revolucija:.J Frojdizam, tj. dalji razvoj klasične psihoanalize bio je pr· vobitno vezan za Srednju i Zapadnu Evropu. Tu su se rodile i prve nove psihoanalitičke teorije: individualna psihologija Al­ freda Adlera i analitička psihologija K. G. Junga, koje su zadr­ žale samo osnovne principe klasične teorije i uvele niz novih, specifičnih principa. Postepeno je težište razvoja psihoanalize zaista pomereno u Sjedinjene Američke Države, naročito u raz2 Neuspeh

psihoanallze

17

1l11hli11 l,nm1u dva rata, kada je nacizam zaustavio razvoj psiho­ lllllllizc II njenim prvobitnim centrima i kada su najdarovitiji teurcnčnri emigrirali u SAD. Pored toga .je, nesumnjivo, ovo pomeranje težišta bilo uslovljeno i povoljnom kulturnom kli­ mom: liberalizmom i pragmatizmom, uza sve veću potrebu za smirivanjem sve brojnijih mentalnih poremećaja i socijalnih pro­ blema nastalih usled niza društvenih sukoba i promena u toj sredini. To ipak ne znači da se psihoanaliza nije i dalje razvijala u Evropi. Njeni razvojni centri su bili samo nešto više pomereni na zapad. Tako se u povoljnim uslovima Velike Britanije, kuda je i sam Frojd emigrirao i gde je i umro, razvio naročito sna­ žan razvoj dečje psihoanalize, i u vezi s tako dobijenim činje­ nicama razvilo se dograđivanje klasične teorije, naročito od A. Frojda i M. Klajna. Posle drugog svetskog rata i Pariz je postao jedan od neobično snažnih razvojnih centara psihoanalize, gde se psihoanalitičko istraživanje veoma plodotvorno ujedinilo sa ostalim metodama psihološkog istraživanja, tako da je to sve dovelo do izgrađivanja tzv. integrativne ili strukturalne psiho­ analize, koja je u svoj teorijski sistem uklopila saznanja iz ostalih humanističkih nauka, naročito od Z. Lakana (J. Lacan), D. La­ gaša (Lagache) i S. Lebovicija. Najzad, ponovno se u Beču for­ mirala vrlo plodotvorna grupa psihoanalitičara, psihologa i an­ tropologa i filozofa pod rukovodstvom I. A. Karuzoa (Caruso), koja je psihoanalitičku teoriju obogatila sa uklapanjem egzisten­ cijalističkih i marksističkih filozofskih principa. Psihoanaliza se razvijala i u ostalim evropskim zemljama, izuzev Sovjetskog Saveza, gde je bila doktrinarno zabranjena iz ideoloških razloga (zbog uloge nesvesne psihike i zbog tzv. ideologije građanske klase). Ona se danas razvija i u Aziji, Africi i Južnoj Americi među generacijom mladih psihologa, psihijatara i antropologa, iako ne u onoj meri kao u Severnoj Americi i Evropi. U savremenim socijalističkim zemljama psiho­ analiza je ponovno počela da se razvija, posle izvesne doktri­ narne zabrane pod uticajem Sovjetskog Saveza. Ona je, sva­ kako, zabranjena u Kini i prokineskim zemljama. U našoj jugoslovenskoj kulturi psihoanaliza je počela da se razvija gotovo odmah iza njenog formiranja. Međutim, značaj18

niji domet je ovaj razvoj dostigao tek tridesetih godina, kada su počela da se prevode i publikuju originalna dela klasika i da se pojavljuju domaće publikacije. U Beogradu je 1938. godine osnovano i psihoanalitičko udruženje, u kome su bili članovi ne samo lekari, nego i psiholozi i filozofi. Članovi tog udruženja su bili: A. Šugar, l;I. Klajn, V, Klajn, V. Matić, Lj. Dumić, Lj. Ziv­ ković, N. Popović, M. Đurić i V. Dvorniković. Psihoanaliza je po­ čela da se primenjuje u praksi i uključuje u tumačenje niza kultur­ nih pojava. Međutim, rat je zaustavio ovaj razvoj. Posle rata je ra­ zvoj psihoanalize u Jugoslaviji bio izvesno vreme zaustavljen i dalje usled dogmatskog shvatanja o njenoj nenaučnosti, koje je proizlazilo kako sa strane društvenih teoretičara tako i sa strane antipsihološki orijentisanih medicinara i filozofa. Ali sa razvojem demokratizma i društvene svesti o nužnosti psiholoških sazna­ nja, kao i s bujanjem neurotičkih poremećaja u uslovima bur­ nih društveno-ekonomskih promena, došlo je do renesanse raz­ voja psihonnnlize u .Jugoslnviji. U Zagrebu je prof. S. Betlhajm, jrd1111 od psihonnnliričkih vcrernna, formirao već 1953. psihotera­ pijNki ccntnr Nil psihununlltičkom orijentacijom. U Beogradu je proL Vojin Mlltić iNtr gmlinc oformio centar za dečju psihote­ rnplju Nii pNihonnnlitičkom orijentacijom. Godine 1956. je prim. Vl11tllNl11v K l1tj11 formi mo flNihotrrnpijNko odeljenje u bolnici „Dr l>. Ml~ovlf' Nil flNihollnnlitičk11111 orijl~ntncijom. Hugo Klajn, je111111 ml prvih flNih1111111llitiforn II zemlji, primenjuje psihoanali111'kn ~111111j11 11 rrditeJiNk11j prnkNi II pozorištu i u psihoanalitičkim -1u,lll1un11 lhernrnlh driu. Pored toga, narastao je i priličan broj mlni11h N11111111, k11ko pHihijntnrn tako i psihologa sa psihoanalitič­ k11111 Nprr11111111. './.ho11 toga je bilo moguće da se 1964. godine m1111je već i psihorerapijska sekcija u Udruženju neuropsihija­ tnrn, kojn je postala veoma aktivna u naučnom pogledu. Psiho­ nnnlizn je počela da se predaje na univerzitetima, i o njoj se ponovno raspravlja na javnim tribinama. Psihoanalitička literatura, prevodna i originalna, sve više se pojavljuje i sve više traži. Psihonnaliza se uključila i u ostale humanističke nauke u našoj :,.cmlji. Ona se uključila i u književnost, umetnost, pa i u filo­ :r.ofiju. Najzad, naša kulturna javnost sve više posećuje različite pozorišne i bioskopske predstave sa psihoanalitičkim temama i HVC više upotrebljava psihoanalitički rečnik pojmova. 2'

19

III I111ri K. Vels je svoju kritičku studiju i:tložio u tri dela, koji odgovaraju opštem istorijsko-razvojnom toku psihoanalize, a posebno razvojnom toku u Sjedinjenim Američkim Državama. U prvom delu knjige pisac raspravlja o originalnoj, kla­ sičnoj, ortodoksnoj psihoanalitičkoj teoriji, ili,. kako je Vels na­ ziva, ,,Frojdovskoj psihoanalizi", koja je ostala verna osnovnim učenjima svoga utemeljača. Pisac je prethodno utvrdio da je psihoanaliza već 1909. go­ dine, posle prve Frojdove posete Sjedinjenim Američkim Drža­ vama, naišla na veoma povoljan prijem psihologa, psihijatara i filozofa, posebno neurologa Dž. Dž. Patnama (J. J. Putnam), psihologa Dž. S. Hola (G. S. Hall), psihologa E. B. Tičenera (E. B. Titchener), psihijatra A. Mejera, antropologa F. Boasa i filozofa V. Džernsa (W. James), čuvenih svetskih autoriteta toga doba. Autor naročito opisuje veliku misionarsku ulogu pr­ vog američkog psihoanalitičara A. A. Brila (Brill), koji je uve­ liko doprineo propagiranju psihoanalize u Americi. Treba da se napomene da je u to vreme u Evropi psihoanaliza zaista bila napadana i od desničara i od levičara i da je bila prihvaćena samo od malih grupa avangardnih intelektualaca, dok je u Ame­ rici veoma brzo ona bila prihvaćena na najširoj osnovi. Zbog toga se ovaj autorov istorijski uvod može da prihvati kao pot­ puno veran stvarnosti. Međutim, pisac u kasnijem tekstu detaljno opisuje nepovoljni uticaj psihoanalize na američku kulturu i kul­ turno-istorijske uslove koji su tome doprineli. Na taj način za­ pada u izvesnu kontradiktornost sa prethodnim izlaganjem, po­ malo tendenciozno zaboravljajući na pozitivne uticaje psihoana­ lize i komentare ozbiljnih naučnika nepsihoanalitičara o njenoj kulturnoj vrednosti i ulozi u Americi. U daljem tekstu pisac neposredno raspravlja o psihoanali­ tičkoj teoriji. Veoma je interesantno da se podvuče šta H. Vels priznaje kao vrednost klasičnoj psihoanalizi. On utvrđuje: ,,Ver­ zija psihoanalize, koju je u Ameriku doneo Bril, bila je orto­ doksni frojdizam. To je bio zatvoreni, samodosledni, organski sistem mišljenja, u kome su elementi bili međuodnosni i među­ ovisni. Ova celina je formirala arhitektonsku strukturu sagra­ đenu od teorijskih cigala, jednih naslaganih na druge, i to tako

da je svaka od njih značajna u celovitoj strukturi ... Međutim, cigle su bile dvovrsne, ali položene na takav način da je jedna vrsta uvek podržavala drugu. To jest bile su dve grupe teorija, jedna koja se odnosila nn elemente individualno-nesvesnog i drugn kojn se odnosila nn komponente rasno nesvesnog. One su bile povezane nn tnknv način da je svaki element individu­ nlno·ncNVt'Nno~ počivao i hio podržavan od odgovarajuće kom­ ponente rnmo ncsvexnog." (Početak 2. poglavlja, str. 32, amer. i:,cln11j11.) - Medutim, inko Vels priznaje značaj kohezivnosti nove l(•orlj.e, on ipnk ne naglašava novitet ove kohezivnosti u vreme kncln RU nstnle psihološke i psihijatrijske teorije bile isključivo ntomističkc i psihološki neshvatljive. Pisac zatim s pravom kritikuje kruti biološki determinizarn l -rnjdovc teorije, prema kojoj je individualni, ontogenetski raz­ voj pojedinaca ponavljanje kolektivnog, filogenetskog razvoja ljudske vrste. Ovakvo shvatanje ne odgovara našim saznanjima o ulozi društvene sredine i o ulozi spontane aktivnosti poje­ dinca II formiranju njegove ličnosti. (!reba napomenuti da je Frojd u početku izgrađivanja svoje teorije bio pod velikim uti­ cujem Darvinove evolucionističke teorije, koju je u humanu bi­ ologiju uveo E. Hekel (Heckel) u vidu tzv. biogenetskog zakona, prema kome ontogeneza (individualni psiho-biološki razvoj) samo ponavlja filogenezu (rasni psiho-biološki razvoj)..:J Pisac na osnovu prethodne konstatacije utvrđuje nužnost revizije psihoanalitičke teorije i skicira kulturno-istorijske razloge ;,a ovaj poduhvat. On ove uzročne činioce sasvim logično po­ vezuje s velikim istorijskim događajima: velikom ekonomskom depresijom u SAD, socijalističkom revolucijom u SSSR, razvo­ jem i uticajem marksističkog mišljenja i uticajem novih p,si.~~- / lnških, psihijatrijskih, socioloških i· kulturno•antropoloških? živanja i koncepcija. Ovo je sve tačno. ~eđutim, pisac je propustio da ukaže na činjenicu da je več sam Frojd veoma -brzo napustio svoj kruti biološki determinizarn. On je pre svega sve više značaja pridavao ulozi ranog detinjstva u formiranju ličnosti, a sve manje predodređenim urođenim činiocima. Posle 1920. godine Frojd je još značajnije izmenio svoju prvobitnu teoriju, počevši da uklapa u nju ulogu društveno-kulturne sredine u formiranju mentalnog aparata, tj. individuuma. Iza toga su sva njegova 21

dela bilu posvećena socio-psihološkim aspektima psihoanalitičke teorije (na primer: Totem i Tabu, Grupna psihologija i analiza Ego-a, Budućnost religiozne iluzije, Mučnina u Civilizaciji, Za­ što rat, Mojsije i Monoteizam i sl.), Frojd pri tom nije nikad napustio svoj razvojni bio-psihologizam, usled čega je ostao ve­ ran jedinstvenom, antropološkom pristupu u shvatanju čoveko­ vog duševnog života. On je samo napustio shvatanje da su bio­ loški činioci, nagonske energije, urođeno predodređeni u psiho­ -socijalnom pogledu, smatrajući da su urođeno predodređene samo opšte nagonske težnje, koje se zatim razvijaju pod uticajem porodične i ostale društvene sredine. Pri tom je Frojd triput menjao i svoju koncepciju o vrstama nagonsko-energetskih snaga, o čemu Vels, isto tako, ne govori u knjizi. Prema prvoj kon­ cepciji, Frojd je prihvatio Darvinovo stanovište o postojanju dveju grupa nagona: !}_llgoni_qg_~~!11~_-''.:C.~~_o Frojdu) i_~.w„i.tdržauj!l Q.<>J(?djnca (Ego-nagoni po Frojdu)._I~asnije. je Frojd smati:_~Q_fl~postc:>Ji sall!Q_Ieg11li:::&iiii:ia ~agona: Libido,. Hi seksualni nagon, u najširem- smislu. shvaćen kao težnja. za pri­ -oa~TI~~iiii-~aooyoffs~a i i;a;egavanjem patnji. Obično je zbog ove koncepcije psihoanliza najviše napadana, pošto se seksualni nagon shvatao samo u svome polnom vidu pojavljivanja. Treba napomenuti da su zaista ortodoksni . psihoanalitičari, naročito u Americi, uglavnom prihvatili ovu verziju Frojdove teorije o na­ gonima. Međutim, sam Frojd je definitivno izmenio i ovo svoje shvatanje tvrdeći da kod čoveka postoje dve grupe suprotnih nagonskih snaga: nag2_ni života (Eros, u opštem značenju tra­ ž_~~ja z~_do'7oljstva, uključujući i seksualneželje) i nagonlsmrti ('!'l!11l!tQ,S, u opštem značenju težnji ka uništavanju okoline ili san1CJ_g11:_ sebe'lj Filogenetski determinizam, koji uporno Frojdu pripisuje u kn1izi H. Vels, razvijao je dalje samo K. G. Jung, koji je razradio svoje poznato shvatanje o Libidu, u značenju opšte životne energije, koja se urođeno nasleđuje u gotovim obrascima kao kolektivno nesvesno. Međutim, autor ovu teoriju, koju bi s pravom mogao da kritikuje zbog njenog spekulativnog karaktera, niti ne pominje. Treba da se napomene da su i mnoge druge teorije u psi­ hologiji, psihijatriji i antropologiji prihvatile i razradile slično bio-psihološko, razvojno stanovište, kao, na primer, psihobiolo­ ška teorija A. Mejera, organo-dinamička teorija H. Džeksona

(H. Jackson) u savremenom izdanju H. Eja (H. Ey), razvojno­ -psihološke teorije H. Valona (H. Wallon) i Z. Piažea (J. Piaget), srrukturno-antropološka teorija K. Levi-Štrosa itd. Sve one su na svojevrsne načine razradile osnovnu postavku o nužnosti pola­ ženja od bioloških datosti-nagona, težnji, poriva, potreba i sl., koje se zatim preobražavaju u toku kulturno-socijalnog razvitka ličnosti, pod uticajem sredine i spontane aktivnosti pojedinca. \Najzad, u savremenoj marksističkoj antropologiji sve više pro­ bija originalno Marksovo stanovište, nastalo isto tako pod uti­ cajem evolucionizma, prema kome se celoviti čovek kao indi­ viduum, ličnost razvija od urođenih, opštih težnji kroz određeni vid društvenog života i sopstvene samodelatnosti. Polazeći sa svoje prenaglašene tvrdnje o neophodrtosti pri­ hvatanja filogenetskog determinizma u koherentnosti psihoana­ litičke teorije i neophodne nužnosti da se takva osnova teorije napusti, pisac knjige smatra da su revizionisti originalne psiho­ nnaliričkc teorije u SAD: F. Aleksander, K. Meninger i H. Hart­ mnn upropastili monolitnost celokupne teorije. ~eđutim, kako je to rečeno, već je sam Frojd napustio filogenetski determinizam, n njegovom sistemu Vels priznaje izvanrednu koherentnost, tako da sc ovako formulisana kritika samim tim poništava. Pored toga, u savremenoj psihologiji i psihijntriji gotovo je jednodušno pri­ hvaćeno da su sledbenici Frojda uveliko doprineli razvoju di­ namičke psihologije i psihopatologije, razvijajući teoriju o Ego-u ili ličnosti i dinamičkim ili odbrambenim mehanizmima, što je Frojd samo započeo, kao što to. na primer, utvrđuju E. R. Hil­ gard u oblasti psihologije i T. Milan u oblasti psihopatologije~ Treba da se napomene da su revizionisti psihoanalize naj­ češće kritikovani, i to s puno opravdanja i dokaza, sa sasvim drugog stanovišta. Njima se najviše zamera što su celokupnu biološku osnovu čovekovog bića i njen kasniji bio-psihološki ra­ zvoj sveli na Libido, seksualni nagon, stvarajući tako od psiho­ analize panseksualističku teoriju, bez obzira na veoma široko shvaćeno značenje seksualnosti ili erocičnosti, i bez obzira na različite varijacije u razradi grananja seksualnog nagona, koje su pojedini revizionisti postavili. Njima se, pored toga, zamera što su psihoinstinktualni razvoj shematizovali jednolično, bez obzira na ulogu društveno-kulturne sredine, za koju su pretpo­ stavili da deluje samo na izgrađivanje različitih vrsta dinamičko-

-odbrnmbcnih mehanizama ličnosti, tako da su na taj način po­ novno zašli u dualistički odnos između biološkog i psihosoci­ jalnog. Time su, na kraju krajeva, želeći da ostanu verni Frojdu i savremenim naučnim saznanjima, zapravo bitno izneverili suš­ tinu originalne teorije. Zbog toga je krajnji Velsov iakt,učak ispravan, samo je njegov prilaz tome zaključku suštinski neta­ čan i tendenciozan. Pored toga, nerazumljivo je i to da H. Vels sve revizioniste psihoanalize stavlja u istu grupu, stavljajući im iste kritičke pri­ medbe. Tako je on u tu grupu uključio i A. Kardinera, jednog od pionira kulturalistički orijentisane psihoanalize. Međutim, Kardiner je pre svega razvio shvatanje o određenoj i specifič­ noj ulozi socijalno-kulturne sredine na integrativni razvoj uro­ đenih bioloških snaga u celovitu ličnost. On je po prvi put po­ čeo usku saradnju sa sociolozima i kulturnim antropolozima u ispitivanju razvoja ličnosti u različitim društvenim sredinama. Pored toga, urođene biološke snage Kardiner je shvatio kao grupe težnji živog bića, a ne kao apstraktno zamišljene nago­ ne, čime se približio savremenim shvatanjima u psihologiji, a da pri tom nije napustio suštinu frojdističke teorije. On je ostao veran Frojdu i u naglašavanju značaja ranodetinjskih isku­ stava u funkcionisanju odrasle ličnosti, zbog čega je bio s puno razloga i dokaza veoma često kritikovan. Pored Kardinera, u SAD se sve više razvijala ovako orijentisana savremena psiho­ analitička teorija, tako da se na Kolumbija-univerzitetu stvorila i čitava škola takvog tzv. adaptativnog shvatanja. Pisac rukopisa je imao prilike da se uveri ne samo u okviru Kolumbije, nego i u toku poslednjeg godišnjeg skupa američkog psihoanalitičkog društva 1966. godine u Njujorku, da je integrativna orijentacija u savremenoj psihoanalizi u SAD sve snažnija, uključujući in­ terdisciplinarna i objektivna istraživanja niza psihoanalitičkih principa, i izgrađivanje savremene antropološko-psihoanalitičke te­ orije, koju je Frojd samo u osnovnim zahtevima postavio. Kao što je već napomenuto, u Evropi se ide drugim putevima ka istom cilju, što sve može da doprinese celovitijem upoznavanju čove­ kovog bića našeg vremena, i čovekovog bića kao suštine. Polazeći sa svoga osnovnog stanovišta da je psihoanaliza ne samo neuspela, već da njeni pripadnici sve više uništavaju teo­ riju unošenjem niza kontradiktornosti, Vels objašnjava da je psi-

hoanaliza nastala samo kao pokušaj da se popuni praznina u naučnom znanju između cerebralne fiziologije i psihologije, od­ nosno između cerebralne patofiziologije i psihopatologije, koja je postojala krajem prošlog veka. Autor knjige smatra da je psi­ hoanaliza ovu prazninu popunila nizom netačnih spekulacija, po­ što je savremena nauka dala objektivnija rešenja u okviru fizio­ psihologije i fiziopsihopatologije. Samim tim je i postojanje psi­ hoanalize danas nepotrebno, pošto je izgubilo svoj osnovni smi­ sao. Da li je to tačno? {odmah treba da se napomene da je tzv. psihofizički pro­ blem, tj. priroda odnosa između filozofije mozga i mentalnih aktivnosti, stari naučni i filozofski problem. On je bio resavan teorijski najčešće putem dualističkog pristu& u okviru tzv. psi­ hofizičkog paralelizma, tj. različitog shvatanja fiziologije i psiho­ logije sa traženjem rešenja u pretpostavljanim međuuticajima, prema principima tzv. teorije uzajamnog dejstva (npr. u fizio­ loškoj psihologiji). Drugi vid rešenja je tražen u okviru razli­ čitih oJ>lika monističkog pris~, tj. jedinstvenog shvatanja fi­ zioloških i mentalnih aktivnosti mozga, u okviru tzv. psihofizičkog identiteta. U okviru monističkog pristupa su rešenja nalažena najčešće u vidu redukovanja psihofizičke pojave antinomije na jedan suštinski vid: bilo svođenjem mentalnih funkcija na fizio­ loške aktivnosti u sklopu mehaničko-materijalističkih teorija (na primer, u refleksologiji); bilo apstrahovanjem fizioloških aktiv­ nosti i zahvatanjem isključivo mentalnih, u sklopu spiritualno­ -rnonl-tičkih teorija (na primer, fenomenologije). Dijalektički, ili tzv. transakcioni pristup psihofizičkom monizmu, koji jedini može da razreši postojeću spoznajno-logičku antinomiju, najmanje je razvijan, usled naučne i filozofske kompleksnosti koju takav pristup zahteva (na primer, u psihoanalitičkoj antropologiji). Ipak treba podvući činjenicu da je već u sedamnaestom veku B. Spinoza psihofizičkom problemu pristupio dijalektičko­ -monistički, shvatajući oba vida moždanih aktivnosti kao „dva atributa istog modusa", tj. kao merljivi i nemerljivi kvalitet čovekove prirode. U svojoj „Etici" Spinoza je izričito naglasio: ,,ordo rerum et idearum idem est" (,,red stvari i ideja je isti"). Danas bi mi radije govorili o fiziološkom i psihološkom pojmov­ nom vidu iste pojave, čiji se logički odnos može da shvati samo

putem dijulcktičkc teorije komplementarnosti začete od A. Ajn­ šrnjnu u sklopu transakcionog odnosa između mase i energije. Simbolički je ovaj odnos najlepše predstavio pariski profesor psihijatrije i psihologije Z. Dele (J. Delay), koji je psihološko­ -fiziološki dijalektički identitet uporedio sa rimskim božanstvom Janusom, koje je imalo dva lica ujedinjena u jednu ličnost - jedno lice bi istu fizio-psihološku pojavu posmatralo- kroz fiziološke me­ hanizme, a drugo kroz psihološke mehanizme, da bi se kroz je­ dinstveno sažimanje u istoj ličnosti došlo do jedinstvenog zahva­ tanja određene fizio-psihološke pojav<;J fšigmund Frojd je rešenju psihofizičkog problema pristupio dijalektičko-monistički u smislu spinozističke tradicije. U svome poslednjem delu „Nacrt psihoanalize" Frojd je već na prvoj stranici napisao: ,,Mi znamo dve' stvari koje se odnose na ono što mi zovemo „naša duša ili duševni život": prvo, njen telesni organ i scenu akcije, mozak (ili nervni sistem), i, drugo, naše svesne aktivnosti, koje su neposredne činjenice i koje ne mogu potpunije da se objasne nikakvom vrstom opisa. Sve ono što leži između ove dve krajnje tačke nam je nepoznato, i dok smo budni nema direktnog odnosa među njima. Ako on postoji, može da nam pruži tačnu lokalizaciju svesnih procesa i može da nam pomogne u njihovom razumevanju ... Mi pretpostavljamo da je duševni život funkcija jednog aparata, kome mi pripisujemo ka­ rakteristike bivstva u prostoru, sačinjenog od nekoliko delova ... Mi smo upoznali ovaj psihički aparat proučavajući individualni razvitak ljudskih bića." Frojd zatim opisuje preobražavanje uro­ đenih bioloških, nagonskih snaga, koje on naziva Id (Ono) u diferenciranije delove mentalnog aparata - Ego (Ja) i Super-Ego (Nad-Ja) i njihove karakteristike. Prema tome, iako je Frojdov model još uve~ pomalo mehanički, ipak je on više izraz težnje za ispunjavanje praznine između naturalističkih i spiritualističkih redukovanja čovekovih biopsihičkih aktivnosti nego izraz težnje za popunjavanjem praznine između fiziologiie i psihologije, kako to pretpostavlja H. Vels. Uostalom, u to vreme su već bila ve­ oma snažno razvijena fiziološka psihologija V. Vunta, i fiziološka psihijatrija E. Krepelina (E. Kraepelin), tako da psihoanaliza u tu svrhu nije bila uopšte potrebna da postoji. Kao što je re­ čeno, njena svrha je bila traženje razumevanja duševnog života

u sklopu celovitog čovekovog bića, i to je bilo zaista revolucio­ naran poduhvat. Koliko je on uspeo, ostaje pitanje za diskusijl!J Hari Vels zatim dokazuje da su osnovne psihoanalitičke hipoteze o preobražavanju nagona i o nesvesnoj psihici samo spekulativne konstrukcije, koje su nastale zbog nedovoljnog ra­ zvoja psihofiziologije u vreme nastanka psihoanalize. On smatra da je savremena fiziologija više nervne aktivnosti, koju je zasno­ vao veliki ruski fiziolog Ivan Petrovič Pavlov isto tako na pre­ kretnici prošlog i našeg veka, dala dovoljno elemenata koji ne samo dokazuju netačnost ovih psihoanalitičkih postavki, nego pružaju tačnija, naučnija rešenja psiholoških i psihopatoloških problema. Treba da se napomene da su zaista već sam Pavlov, a još više njegovi učenici i sledbenici nastojali da na osnovu refleksološke teorije izgrade novu vrstu cerebralne fizio-psiho­ logije i fizio-psihopatologije. U Sjedinjenim Američkim .Drža­ vama je ova teorija bila polazna osnova za razvijanje tzv. ob­ jektivnih psiholoških teorija-biheviorizma, koji je čovekov du­ ševni život shvatio kao seriju reakcija u ponašanju na različite spoljašnje podražaje; i teorije učenja, koje su duševni život pro­ učavale kao seriju asocijativnih obrazaca reagovanja, nastalih putem povezivanja starih i novih iskustava. 'IPrema refleksološko] teoriji tzv. bezuslovni refleksi, ti, uro­ đeni obrasci reagovanja na spoljne podražaje, odgovaraju instink­ tima u biologiji. Na njihovoj osnovi se putem učenja, tj. pove­ zivanja bezuslovnih reagovanja s novim situacijama, razvijaju tzv. uslovni refleksi, koji su proizvod posebnih uslova čovekovog društvenog života. Oni mogu da se razvijaju u sve kompleksnijem stepenu, postajući uslovni refleksi prvog, drugog itd. reda što odgovara izgrađivanju čovekovog duševnog života na planu do­ življanja i ponašanja. Na toj osnovi Vels dolazi do zaključka da je klasično-psihoanalitički princip o osnovnoj ulozi nagona i njihovog preobražavanja u izgrađivanju čovekovog duševnog života čista spekulacija, pošto su uslovni refleksi uvek proizvod određenih spoljašnjih situacija, koje samo dovode do učenja novih odgovora. Međutim, iako je sasvim tačno da su detalji psihoanalitičke teorije o nagonima najslabija tačka ove teorije, pa su zbog toga ovi delovi teorije najviše kritikovani i menjani - ipak se ne vidi kako su refleksološka teorija ili njeni izdanci dali bolja psiho-

27

Joška rešenja psihofizičkog problema. Naime, refleksi ili obrasci i sl. samo su oblici izvođenja neke mentalne aktivnosti nastale kao reakcija na izvesni podražaj, pa se na taj način ne shvata niti prvobitno poreklo mentalne aktivnosti, niti njena doživ­ ljajna suština. Refleksološki model duševnog života svodi po­ novno ljudsko biće na mašinu koja pasivno reaguje, na neku vrstu živog elektronskog mozga. Zbog toga nije ni čudo da je krajnji izdanak ovakvog shvatanja kibernetsko-psihološka teo­ rija, koja psihološki život svodi na matematičke modele. Zivo biće uopšte ima jedan novi pojavni kvalitet, sam život tj. spon­ tanu potrebu za svrsishodnom akcijom, a čovekov život ima još jedan kvalitet više, tj. spontanu potrebu za doživljeno i osmi­ šljeno stvaralačko pojimanje i delovanje. Zbog toga je psiho­ analitička teorija, i pored svojih mana, još uvek ljudskija, a time i naučnija nego sve mehaničke teorije o duševnom životu, bu­ dući da koncept nagona ili urođenih težnji u psihoanalizi njih shvata samo kao doživljene pobude za akciju, koje se stvaralački preobražavaju kroz ljudsko iskustvo, a ne kao automatske obrasce reagovanja na podražaje.J ri>rema shvatanju H. Velsa refleksološka teorija je isto tako dala dovoljno dokaza za obaranje psihoanalitičkog shvatanja o nesvesnoj psihici, za koju autor tvrdi da predstavlja čistu mito­ lošku konstrukciju. U ovom slučaju autor izvodi svoje dokaze iz onog dela refleksološke teorije koji obrađuju razvoj i funkcioni­ sanje senzornih i verbalnih signalnih sistema, sinonima za du­ ševni život, nastalih putem mnogobrojnih uslovljavanja. Prema refleksološkoj teoriji, stvaranje novih senzornih i verbalnih sig­ nalnih sistema prouzrokuje gašenje onih starih, koji nisu dovoljno pojačavani ili dalje razvijani novim uslovnim vezama. Na taj način se objašnjava, s jedne strane, zapamćivanje i, s druge strane, zaboravljanje. Tako nastalo zaboravljanje Vels poisto­ većuje s nesvesnom psihikom, koja prema tome niti ne postoji) Ovakva vrsta zaključivanja je, pre svega, veoma elemen­ tarna i danas bi je kritikovao svaki fiziopsiholog, uključujući i one u Sovjetskom Savezu. Međutim, treba pomenuti da postoje mnogo ozbiljnije filozofske i psihološke kritike postojanja nesve­ sne psihike. !Sa filozofskog stanovišta primećuje se da je osnovni ljudski kvalitet čovekova svest i da, prema tome, nesvesni život

l

ne odgovara čovekovom suštinskom biću, kako su to naročito razvijali dogmatski marksisti. Sa logičkog stanovišta se prime­ ćuje da je nesvesna psihika „contradictio in adjecto", pošto čo­ vek ne može psihološki da doživljava ono čega nije svestan, pa nesvesnost niti ne predstavlja pravi psihološki kvalitet, nego samo biološki kvalitet čovekovog bića. Najzad, niz savremenih eksperimentalno-psiholoških škola je koncepciji nesvesnog zame­ rala to što se ova pretpostavljena duševna aktivnost nije mogla dovoljno objektivno-eksperimentalno da ispita. Diskutujući o ovim primedbama treba pre svega da se usta­ novi da „svest" i tzv. ,,podsvest" ne predstavljaju u psihoanali­ tičkom sh;anju dva posebna područja duševnog života. Prema Frojdovom shvatanju, svesno, predsvesno i nesvesno predstav­ ljaju samo određene stepene doživljavanja psiholoških sadr­ žaja, s nizom neprekidnih međusobnih prelaza. Na taj način se ovakvo shvatanje ne može ni posmatrati s klasičnog filozofsko­ logičkog stanovišta o pojmu ljudske svesti, koji predstavlja sumu celovitog ljudskog uvida u realnost. Psihoanalitički pojmovi više odgovaraju savremenom fizio-psihološkom saznanju o većoj ili manjoj budućnosti, na liniji između dubokog sna bez snova do naj?štrijc. lu~idnosti, tak~ •• da se i u tom d.?,rn,enu saznanja go­ vori o „nivoima svesnosti , umesto o „svest1.::J Diskutujući o marksističko-antropološkim primedbama o „otuđenom" sadržaju pojma nesvesnog treba da se podsetimo da je i sam K. Marks implicitno prihvatao uticaj nesvesnog u ljudskom životu, iako je, kao i Frojd, želeo da se on što više smanji. jy „Prilogu kritici političke ekonomije" Marks je izričito napisao: ,,Ne određuje svest ljudi njihovo biće, nego, naprotiv, njihovo društveno biće određuje svest." U istorijsko-materijali­ stičkoj teoriji Marks je detaljno razvio svoje stanovište prema kome objektivne društveno-ekonomske snage određuju čovekovo mišljenje i delanje, nezavisno od njegove volje. R. Luksemburg je izričito napisala: ,,Nesvesno dolazi pre svesnog. Logika isto­ rijskog procesa dolazi pre subjektivne logike ljudskih bića, koja učestvuju u istorijskom procesu~ Najzad, savremena eksperimentalna psihologija postepeno prihvata činjenicu o postojanju nesvesnog, na osnovu eksperi­ mentalnih činjenica tj. istraživanja simbolike snova, omaški, slo­ bodnih asocijacija i projekcija, kako je to veoma opsežno opisao 29

Hilgard. Cak se i u eksperimentalnoj neurofiziologiji postepeno dokazuje da se tzv. subliminalni podražaji dovode do mentalnih procesa koji nisu osvešćeni, a mogu se pratiti elektroencefalo­ grafski; ili da su neurofiziološki korelat nesvesne psihike tzv. povratni lančani sistemi neurofizioloških reakcija, koji ne dovode do električnih pražnjenja; pa je čak elektrofiziološki danas doka­ zano i sanjanje koga se ličnost ne može da seti. }!pak, i dalje !l§novni dokazi postojanja i funkcionisanja ne­ svesne psihike proizlaze iz organizovanih iskustvenih zapažanja. Ona su započela od pradoba, sa opažanjem snova, proricalačkih transova, nadahnuća i opsednuća. Od njih potiče koncepcija „đa­ vola" i ostalih „zlih duhova", koji predstavljaju samo antro­ pomorfizovano izdanje današnje koncepcije nesvesnog. Od njih, najzad, potiču velike antropološko-teološke diskusije Sv. Pavla, Sv. Augustina i Plotina, kao i filozofske diskusije Platona, Spi­ noze i Ničea. Frojd i froidisti su, međutim, ova iskustva opera­ cionalizovali i organizovali u teorijski sistem. Prema jednom od savremenih teoretičara psihoanalize F. Aleksanderu, nesvesno­ -psihičke aktivnosti možemo da uočimo u vidu: 1) hipnoze i post­ hipnotičke sugestije; 2) nedoživljenih snova i nedoživljenog pra­ vog sadržaja snova do koga se može stići hipnozom ili psiho­ analizom; ;) omaške u govoru, pisanju i ostalim delatnostima, čije se pobude mogu otkriti hipnozom ili psihoanalizom; 4) na izgled nerazumljive i besmislene misli i radnje, čije se pobude mogu isto tako da pronađu; 5) nedoživljen pravi smisao šali, psovki, igara, čije se pobude i značenje mogu otkriti; 6) neka zaborav­ ljanja koja se mogu probuditi hipnozom ili psihoanalizom; 7) prepoznavanje pravih pobuda nečijih aktivnosti, koje određena ličnost ne shvata, i ne prihvata pruženo objašnjenje; 8) nalaženje smisla u neshvatljivim mislima i činima duševnih bolesnika; 9) otkrivanje dubokih pobuda ličnosti tzv. projektivnim testovima; 10) otkrivanje dubokih pobuda ličnosti u toku psihoanalitičke dijagnostike i terapije. Nesvesna psihika se ne može, dakle, da shvati kao zabo­ ravljanje. Njeno je otkriće i studiranje, naprotiv, najveći dopri­ nos psihoanalize čovekovom samopoznavanju, i mogućnosti za izgrađivanje potpunije slobode ličnosti, nesputane ne samo spolja nego i iznutra. Njeno negiranje, naprotiv, znači prećutno prihva­ tanje otuđenja i neslobode čovekovog bića.J

;o

IV U drugom delu knjige H. Vels raspravlja o tzv. reformisa­ noj psihoanalizi, koja je bolje poznata kao neo-analiza ili neo­ -frojdizam. Iako je pisac u početku raspravljanja, u fusnoti na­ pomenuo i ulogu H. S. Salivena, tvorca teorije međuličnih od­ nosa kao osnove za shvatanje psihoanalize i dinamičke psiho­ logije-psihijatrije uopšte, ipak sc on ograničio na kritički prikaz teorija Karin Hornaj i Eriha Froma, napominjući da se sve kri­ tičke primedbe odnose i na Salivcnovu teoriju. Međutim, to je samo delimično opravdano. Saliven jeste novo-frojdijanac kao i Hornaj i From, ali je on u svojoj teoriji mnogo više ostao veran originalnoj antropološkoj Frojdovoj teoriji. On je razvio shvatanje prema kome se zdrava i bolesna ličnost formiraju putem niza međuličnih odnosa, od rođenja pa do zrelog doba, na osnovu preobražavanja urođenih bioloških težnji i potreba (teoriji shvaćenih kao grupa težnji za sigurnošću i seksualnih težnji, što odgovara prvobitnom darvinističkom shvatanju u Frojda), tako da su zapravo međulični odnosi, različiti u po­ sebnim porodičnim, društvenim i kulturnim situacijama, osnovni objektiv psihološko-psihijatrijskog ispitivanja. Na taj način je Saliven postao pionir međudisciplinskog, psihoanalitičko-sociokul­ turnog istraživanja, i izgrađivanja socijalne psihoanalize, tako da je već 1927. godine bio jedan od osnivača sekcije za psihijatrijsku sociologiju u okviru američkog sociološkog udruženja. ~· Vels je prethodno emfatički naglasio da je reformisana psihoanaliza pokušala da reši problem biološkog determinizma mentalnog života, koji revidirana psihoanaliza nije uspela navod­ no da prevaziđe, na taj način što se potpuno prebacila u polje psihosocijalnih odnosa, napuštajući u potpunosti njihovu biološ­ ku pozadimJ Treba odmah da se prizna da je ova postavka tačna, iako njeno obrazloženje nije dovoljno ubedljivo, kao što je to već u ranijem raspravljanju diskutovano. ~eđutim, treba da se shvati da je neoanalitička reakcija nastala kao posledica naglog razvoja socijalno-kulturnih nauka, što je dovelo do odgo­ varajuće odbojnosti prema uključivanju svakog oblika biološkog shvatanja u sklop psiholoških teorija,J Danas je jednodušno prihvaćeno stanovište da je uključi­ vanje saznanja iz socijalno-kulturnih nauka značajno obogatilo

J••ll1111u1nlhltk11 teoriju, koja je u svome klasičnom izdanju pret1111•t11vljnl1t d11 su ovi činioci uglavnom represivne, potiskujuće rn11,ar u razvoju urođenih bioloških težnji, iako istovremeno one dovode do njihovog razvoja.@bog toga su i Frojd i njegovi naj­ verniji sledbenici uvek smatrali da je ljudska kultura uzrok čo­ vekovih nevolja, nesreća i mentalnih poremećaja, iako ona u isto vreme dovodi i do progresa čovečanstva, kako je to naj­ lepše sam Frojd opisao u svome čuvenom delu „Mučnina u Civilizaciji'~Neofrojdisti su nastojali da dokažu, i uglavnom su u tome i uspeli, da se čovek prvenstveno stvaralački razvija kroz svoj društveni život, naročito tada ako je društvena sre­ dina u kojoj se ličnost razvija sama po sebi progresivna. ~ taj način je bilo moguće da se prevaziđe Frojdovo pesimističko stanovište, koje je proisticalo iz socijalne situacije sredine u kojoj je on živeo, dezorijentisane i zabrinute građanske klase srednjo­ evropskog i zapadnoevropskog društva, u jeku burnih društvenih kriza: radničkih pokreta, imperijalističkih ekspanzija, ratova oko podele svetske prevlasti, propadanja romantičkih i religioznih ideala i rušenja lagodne sigurnosti sopstvene klase. To je dovelo do idealizovanja života primitivnog čoveka, kao što je najbolje izraženo u filozofskom učenju 2. 2. Rusoa ili L. Tolstoja. Na taj način je bilo omogućeno da se psihoanalitička teorija oplodi s revolucionarnim socijalnim teorijama, pre svega s marksizmom, kao što su to učinili E. From i I. A. Karuzo, kao najpoznatiji predstavnici ovakve orijentacije. Na filozofskom planu je H. Mar­ kuze (H. Marcuse), razvijajući osnovne Frojdove postavke do~ kazao da je Frojdov pesimizam poticao iz njegove pogrešne pretpostavke, prema kojoj je svaka civilizacija sama po sebi re­ presivna. On smatra da bi se u tzv. nerepresivnim civilizacijama, koje ne bi izazivale potiskivanje osnovnih urođenih potreba za srećom i stvaralaštvom (Erosom u smislu životne energije), iz­ beglo tzv. nad-potiskivanje, koje guši ovakav razvitak i nalazi istorijske primere za takve civilizacije u tzv. orfejskim idealima čovečanstva, u prometejskim, kako su ih Frojd i romantičari na­ lazili, tj. u idealima uživanja u stvaralaštvu, a ne u stvaralaštvu kroz nuždu i muku. Na taj način bi preostalo samo neophodno potiskivanje, koje bi dovodilo do preobražavanja grubih, uro­ đenih, bioloških težnji u očovečene aktivnosti, a to je moguće

samo ako se ukine eksploatacija čoveka po čoveku, kako je to Marks, u svom učenju genijalno razradi~ fNeofrojdisti su, pored toga, stvaralački ispravili pogrešno učenje klasične psihoanalize, prema kome je rano detinjstvo os­ novni koren oformljenja odraslog čoveka, tj. da je „Dete otac Coveka", koje su socijalne nauke opovrgle putem niza istraži­ vanja društva u menjanju. Nesumnjivo je Frojdovo otkriće uloge detinjstva samo po sebi isto tako epohalno, kao i otkriće tzv. detinjeg scksualiteta, kao što sc to danas prihvata u svim antro­ pološkim naukama. Međutim, isto je tako nesumnjivo da i život u mladićko i zrelo doba, pa čak i u doba starosti, igraju ciago­ varajuću ulogu u formiranju i preformiranju čovekove ličnosti, i nisu samo ponavljanje obrazaca iz ranog detinjstva. U odnosu na ulogu detinjeg seksualiteta, treba da se napomene da je ovo isključivo stanovište napustio već sam Frojd u svojim kasnijim "--učenjima, ali da su ga njegovi ortodoksni sledbenici uporno '·'i1 prilično nekritički razvijali. Zbog toga je neo-analitičko uvo, (_.'...) đenje u teoriju drugih motivacionih snaga, pored seksualnog ·-..,,.:. motiva, isto tako veoma značajan doprinos celokupnoj teoriji. '·~I pored svih ovih pozitivnih doprinosa psihoanalitičkoj teoriji, činjenica je da su neo-analitičari ponovo zapali u psiho­ ~-biološki dualizam, koji je originalna teorija bila izbegla, sa izu­ ~etkom H. S. Salivena, koga možda baš zbog toga Vel.s nije ni obradio. Ni!lJuštajući biološku osnovu za izgrađivanje čove­ . kovog duševnogZ!Vota, i patološke mogućnosti psiho-biološkog egovog razgrađivanja, oni su izgradili tzv. socijalni misticizam, , __ako je to Markuze najbolje nazvao. Psihosocijalni život čove­ "-.· kov sc, naime, ne može da stvara iz ničega, nego samo iz nje' gove biološke osnovCJ> kako su to znali svi antropološki orijen­ tisani naučnici i filozofi, uključujući i samog Marksa. Treba pomenuti da su neki veoma poznati sociolozi i kulturni ntropo­ lozi, frojdističko-marksistički orijentisani, ovu postavk naširoko razradili, kritikujući sociologističko stanovište neo-a itičara, kao, na primer, K. Levi-Stros i R. Basrid. Oni su j nodušno zaklju­ čili da se ni lični ni društveni život ne mogu proučavati bez inferencije odgovarajuće biološke pozadine, navodeći kao dokaze ne samo mišljenja filozofa, nego i podatke iz savremenih istra­ živanja. Usled ovakve orijentacije su vodeći neo-analitičari u SAD, Hornaj i From, prilično spekulativno razradili učenje o 3 Neuspeh

psihoanalize

patologl]] celovitog američkog društva, bez dovoljno evidencije zn ovakvo uopštavanje. Na taj način su doprineli tzv. pan-paro­ loškom shvatanju ličnosti u takvom društvu, u kome bi jedino neo-analitičar i od njega analizirani pacijenti bili zdravi, kako je to u svojoj kritici ovog učenja izložio l Karuzo, antropološki orijentisan neo-analitičar u Evropi. I pored svega što je rečeno, ipak se ne može da prihvati Velsov tendenciozni zaključak da su neo-analitičari samo dalje razvili neodržive suprotnosti psihoanalitičke teorije, na putu ka njenom odumiranju. Oni su samo preterano razvili jedan vid Frojdovog učenja, njegovo kasno sociološko i kulturološko raz­ matranje, kako je to u svojoj istoriji psihijatrije utvrdio F. Alek­ sander. Isto tako ne može se dovoljno opravdati deljenje neo­ -analitičara na „reformiste" i „rekonstruktiviste" psihoanalize, kao što je to učinio Vels u svojoj studiji, budući da je ona njihova grupa koja se obraduje u knjizi, tj. K. Hornaj i E. From, pri­ lično jedinstvena u svojim osnovnim reformama klasične psiho­ analize, i zbog toga u literaturi jednodušno shvaćena kao grupa neo-analitičara ili neo-frojdista, ili socijalnih psihoanalitičara, ili antropoloških psihoanalitičara. U ostalom, i sam Vels je učenje E. Froma dobrim delom uključio u reformisanu psihoanalizu, a samo jednim delom i isključivo njegovo učenje u rekonstrui­ sanu psihoanalizuj

v U svome kritičkom komentaru H. Vels ustanovljuje da u reformisanoj psihoanalizi Karen Hornaj postoje dve kontradik­ torne tendencije: s jedne strane, da se u teoriji napada Frojdova teorija nagona i njegova genetska psihologija i da se, umesto toga, naglašuju stečeni, socijalno-kulturni činioci; međutim, da u isto vreme nova teorija i dalje insistira na nesvesnim motiva­ cijama i intrapsihičkoj dinamici, karakterističnim crtama klasične psihoanalize. Pisac smatra da bi teorija Karene Hornaj bila us­ pešna kada bi konzekventno sledila prvu tendenciju, i potpuno napustila drugu. Na taj način bi, po Velsu, nestao lažni pro­ blem „kako se nesvesni procesi preobražavaju u svesne", nego bi se razvijao pravi problem „kako povećati poznavanje čoveka

i njegove društvene sredine, da bi se poslednja bolje prilago­ dila ispunjavanju potreba, interesa i aspiracija prethodnog ... Emfaza ne bi tada bila na subjektivnoj interpretaciji snova, nevoljnih asocijacija ili omaški, nego na znanju koje je stečeno putem objektivnih metoda nauka, prirodnih i društvenih." (Za­ vršni deo studije o K. Hornaj, str. 106, amer. originala.) Kao što se vidi i u ovom slučaju autor pristupa problemu sa stanovišta mehaničkog materijalizma, primenjujući fizički mo­ del podražaj-reakcija u objašnjavanju čovekovog duševnog ži­ vota. Na taj način je isključen pravi ljudski element doživljava­ nja, koji Vels označava kao „subjektivni", iako je baš on suština psihičkog i baš on uslovljava ne samo razumevanje, nego i mo­ gućnost uvida i izbora u datoj situaciji. To, pak, ne znači da se i element „subjektivnog", ili, bolje, ličnog, ne može ispitivati objektivnim metodama, samo one moraju da budu prilagođene njegovoj prirodi. Pored toga, Vels je i nehotice zapao i u veštač­ ko, dualističko razdvajanje odnosa između pojedinca i društva. Ovi odnosi nisu mehaničko-inrerakcioni, nego dijalektičko-tran­ sakcioni, kako je to najlepše definisao Marks u svojim ranim rodovi mn: .Prc svega, treba izbeći da sc društvo ponovno fik­ sirn kno npsrmkci]» nasuprot individuumu. Individuum je dru­ šrvcno biće. Sto,l(n je njegovo ispoljavanje života - makar se ono i ne pojnvljivnlo u neposrednom obliku zajcdničkog života, koje sc vrši istnvrcrncno s drugima - ispoljavanje i potvrđivanje dru1.tvcno,I( životn. Individualni i generički čovekov život nisu raz­ ličiti, koliko god je, i to nužno, način postojanja individualnog :,.ivotn više poseban ili više opšti način generičkog života, ili generički život više poseban ili opšti individualni život." Ovakvo shvatanje sve više prevladava u savremenim humanističkim nau­ kama, a u psihoanalizu ga je uveo još H. S. Saliven, kao što je već napomenuto. Isto tako je već bilo raspravljano o neodrživo­ sti kritike nesvesnih psihičkih procesa, tako da i ova vrsta kritike nije bitna. Cinjenica je, ipak, da su bitni zaključci Velsa o vrednosti teorije „konstruktivne psihoanalize" Karcne Hornaj u osnovi tač­ ni. Karen Hornaj je nesumnjivo mnogo doprinela psihoanalitič­ koj teoriji i antropologiji uopšte putem teorijskog oblikovanja svojih bogatih radno-terapijskih iskustava i putem niza novih formulacija klasičnih Frojdovih principa. Naime, ona. je sama 35

podvukla da je u osnovi ostala verna Frojdu, samo je njegove biologističke interpretacije prevela u oblik socijalno-kulturnih interpretacija. Ona je, pored toga, unela izvesnu optimističku notu u mogućnost sretnijeg izgrađivanja čovekovog bića ukoliko bi socijalno-kulturni uslovi bili manje međusobno kontradiktorni. Na taj način se pravi problem psihoanalize sa ličnosti preneo na odnose ličnosti i njene društvene sredine, i na nastojanje za po­ boljšavanje ovih odnosa menjanjem sredine pre svega, a zatim i ličnosti. Isto je tako sasvim tačna Velsova suštinska kritika teorije Karene Hornaj. Ona je zaista napustila koherentnost biopsiho­ loške Frojdove teorije i na taj način zašla u nove kontradiktor­ nosti u odnosu između biološkog i psihološkog kvaliteta. Te kontradiktornosti ona nije ni pokušavala da reši pretpostavljajući, prilično naivno, da su društveni činioci takav pojavni kvalitet, koji sam iz sebe proizlazi, pa, pošto je ljudski individuum dru­ štveno biće, onda je u tako shvaćenom društvu njegovo jedin­ stveno poreklo, za razliku od tzv. ,,prirodnih" bića. Pored toga, treba da se napomene i kritika pragmatizma Karene Hornaj koju Vels nije dotakao. K. Hornaj je u vred­ nosnoj oceni normalnosti ili abnormalnosti pojedinaca i društva pošla sa stanovišta idealne ravnoteže, smatrajući da su situacije bez sukoba uslov i izraz takve normalnosti. Na taj način je po· stala više sledbenica idealističkog učenja A. Adlera, u okviru njegove individualne psihologije, s orijentacijom prema „fiktiv· nom cilju" života, nego realističke Frojdove orijentacije (bez obzira na njegov pesimizam). Međutim, u savremenim naukama o Coveku opšte je poznato pravilo da se čovek razvija, očove­ čuje, samo putem prevazilaženja sukoba, u smislu izreke: ,,ne­ volja je mati pronalazaka". Ukoliko takvi sukobi ne postoje, čovek se utapa u dosadi, koja predstavlja psihološko-egzisten­ cijalno umiranje, kako su to najlepše opisali egzistencijalistički književnici i filozofi u Zapadnoj Evropi. Zbog toga je ovakva orijentacija u teoriji K. Hornaj više izraz pragmatizma američke građanske ili tzv. srednje klase, koja veruje da je takvo urav­ notežena stanje ideal čovekove egzistencije. Tako je K. Hornaj, napadajući američku kulturu u celini, što je sasvim proizvoljno i neopravdano, paradoksalno prihvatila ideologiju najnegativni­ jeg stratuma američkog društva.

VI ~očevši od svojih prvih publikacija iz tridesetih godina pa do najnovijih dela iz druge polovine našeg veka, Erih From je razvi­ jao svoja sociialno-psihoanalitička stanovišta začeta u okviru ne­ mačko-sociološkog Horkhajmerovog kruga. Njegova teorija „Hu­ manističke psihoanalize" suštinski predstavlja svojevrsni pokušaj izgrađivanja antropološke psihoanalize zasnovane na antropološ­ kim koncepcijama Sigmunda Frojda, Karla Marksa i istočnjačkih religioznih sistema i dokumentovane nizom iskustvenih činjenica iz sopstvene psihoanalitičko-terapijske prakse, te socioloških i

kulturno-istorijskih analiza društvenih događaja u okviru zapad­ njačkih kultura. Zbog toga je neopravdano da se Fromovo učenje cepa na „reformističko" i „rekonstruktivističko", tim više što ga i sam njegov tvorac ne deli, i što su pojedina njegova dela, koja je H. Vels tematski razdvojio, nastala u istim vremenskim period~aj · ičkom pristupu · · · psi'h oana1·1z1'" l u svome k riti „ref orrmsanot E. Froma, koji se pretežno odnosi na dva velika dela - ,,Bek­ stvo od Slobode" i „Zdravo društvo" - H. Vels ističe da je, i pored velikog socijalno-psihološkog i sociološko-kulturalnog do­ prinosa shvatanju čoveka u zapadnom društvu i čoveka uopšte, i Fromovn „Humanistička psihoanaliza" ispunjena nizom unu­ trašnjih protivrečnosti nastalih usled napuštanja Frojdovog bio­ psihologizma, Pisac na osnovu ove konstatacije zaključuje da je From kasnije bio primoran da se vrati na pozicije klasične psi­ hoanalize o urođenim težnjama, koje se samo razvijaju u okviru društva, ali se u njemu ne stvaraju, kao što je i From u prvobit­ nim verzijama navodno tvrdio, iako je u novoj verziji teorije priroda ovih težnji drugačije shvaćena nego kod Frojda. Da li je ova postavka tačna? Po Velsu, osnovna protivrečnost u ovim Fromovim delima je u prirodi razrešenja razlike između mentalno zdravog i mentalno poremećenog čoveka, budući da je, po Fromovom shvatanju, sa­ vremeno društvo (naročito zapadnjačko) celovito bolesno, uklju­ čujući i prividno zdrave ličnosti (tzv. patologija normalnosti, ili socijalno strukturalni defekti ličnosti). Treba napomenuti da je u ovom slučaju From samo razvio Frojdovo pesimističko učenje po kome je kultura (u značenju civilizacije) dovela do tako snaž37

nih potiskivanja čovekovih potreba da je on zbog toga postao nesretan i masovno neurotičan. Želeći da reformiše ovu apsurdnu tvrdnju From je razvio učenje po kome su samo kapitalistička i totalitarno-socijalistička društva celovito bolesna, i da samo u tim društvima dolazi do čovekovog otuđenja, dok bi tzv. ,,humanitarno-komunitarno-socijalistička društva" bila zdrava, ia­ ko ona zasad ne postoje razvijena u potpunosti, ali postoje u zametku i može im se odrediti dalji putokaz (na primer, egipat· sko, indijsko i jugoslovensko društvo). U bolesnim društvima su samo retki pojedinci, tzv. ,,revolucionarni karakteri", mentalno zdravi, a to su, pored socijalnih revolucionara, i sve one lično­ sti koje su prošle kroz humanističko-psihoanalitički praktički tretman. H. Vels, na osnovu ovog učenja, izvlači veoma duhovitu dilemu. Šta može da se učini, sledeći Fromovo učenje, da bi čo­ vek u otuđenom društvu postao razotuđen, tj. mentalno norma­ lan? Da li treba da svi ljudi idu na psihoanalitički tretman fromijanskog tipa i da kasnije osnivaju male grupacije zdravih, revolucionarnih karaktera, koji će dalje da utiču na proces razo­ tuđenja drugih ljudi i celovitog društva? Ili treba da izvrše samo­ ubistvo videći da su bespomoćni? Ili, najzad, moraju da ponovno regrediraju u svoju staru neurozu, kako bi se smirili, ali na taj način i pobegli od moguće slobode? Smatrajući da je ova dilema ne samo nelogična, utopistička, nego i nerazrešiva, Vels pretpo­ stavlja da je baš ona dovela Froma do izmene ovako socijatrijski postavljene teorije. Neosporno je da u ovoj kritici ima mnogo istine iako je ona malo tendenciozno karikirana. From je zaista više mesijanski nego realno-naučno zasnovao svoju teoriju i mogućnosti njene praktičke operacionalizacije. Njegovo shvatanje je, zapravo, ide­ alističko, a ne materijalističko. From, naime, veruje kao nekada racionalisti, u snagu osvešćenog ljudskog razuma, koji će da do­ vede do posledičnog menjanja društvenih struktura, umesto da, kao socijalni revolucionari marksističkog tipa, pretpostavlja da je prethodno potrebno da se izmene materijalno-ekonomski uslovi koji prevashodno utiču na stvaranje određenih društvenih struk­ tura i ličnih mentaliteta. Ali je, ipak, njegova velika zasluga što je ponovo podvukao humanističku Marksovu tezu, prema kojoj je za preobražavanje materijalno-ekonomskih uslova pre svega 38

neophodno da ljudi budu dovoljno osvešćeni da ih u potpunosti sagledaju i da na njih progresivno utiču u cilju izgrađivanja ljudskijih međuodnosa. Bit Fromovog mesijansko-humanističkog učenja, s njegovim pozitivnim i negativnim karakteristikama, može se najpregled­ nije videti iz njegovog „Verovanja" (,,Credo"), napisanog 1962. godine, u kome, između ostalog, piše: ,,Ja veruiem daje razum. jedina snaga koja nas može da spase od samounišrenia, tj. kapa: citet Zll.-:J>!'.epoznavanje nerealnosti većine ideja koje čovek ima, uzdizanje do prave realnosti, koja je zastrta slojevima i slo-, jevima obmana. , , Ja verujem da prepoznazanje istine nije .przo­ ·bitna-~tvar int~ligencije, _ nego stvar karaktera. Najvažniji element;_ fe stieioii:~da se Jcale ;,11-e'', da-se ne pok.ori naređenj1ma sile iltfay_11C>g_gine11ja, da se prestane da bude uspavan i ~~: stane human, da se probudi i izgubi osećanje bespomoćnosti i uzaludnosti ... Ja verujem da postoje dva puta za izbor dol:,_rq_g, Prvi. je- put dužnosti i pokoravanja moralnim odredbama._ Ovaj put može biti uspešan, iako se mora shvatiti da je krnzJ:@ade godina samo manjina ispunjavala čak i zahteve Deset zapo_lJesti. I?i:~giput. je razvijanje ukusa za dobro i za činjenje __og~_gll.jj:_g __ je dobro ili pravo. Pod ukusom za dobro ja ne shvatam zado:. voljsrvo u Frojdovom smislu. Ja ga shvatam kao smisao uzviše­ nog življenja u kome ja podrazumevam moju snagu i moj iden­ titet ... Ja verujem U slobodu, U. čovekovo pravo da bude QSQ~ benost, da shvati sebe i da se bori s onima koji pokušavaju da spreče da ne postane samoosobenost, Ali sloboda je više nego odsutnost prisile. Ona je više nego „sloboda od". Ona je „slo­ boda za", sloboda da se postane neovisan, sloboda da st: .budi;: više, UJP~[tCJ da se ima više, ili upotrebljava stvari ili ljude ... Ja verujem da ni zapadni kapitlllizam. nitL§.o_yj~sJsLULkiQe§ki komunizam mogu da reše. problem budućnosti, Oba. sty~raju birokratije, koje preobražavaju čoveka u stvar. Čoyek mora ela. ima pod svojom svesnom i racionalnom kontrolqm prirodne sna­ ge i društvo; ali ne pod kontrolom birokratije koja upravlja styll:­ rima i ljudima, nego pod kontrolom slobodnih i. udruženih pro­ izvođača, koji upravljaju stvarima i potčinjavaju ih čoveku, koji je mera svih stvari. Alternativa nije između kapitalizma L komu­ nizma, nego između birokratizma i humanizma. Demokratski, decentralizovani socijalizam je ostvarenje onih uslova koji su

r ·za:

sep;~

u

39

neophudn] Jn omoguće razvijanje svih čovekovih snaga do kraj­ nje svrhe ... Ja verujem da se čovek mora osloboditi od iiuzija koje gn zarobljavaju i parališu; da mora da postane svestan unu­ trušnjcg i spoljašnjeg realiteta kako bi stvorio svet koji ne treba nikakve iluzije. Sloboda i nezavisnost mogu da budu dostignute jedino ako su raskinuti lanci iluzija ... a verujem u mogućnost savršenosti čovekove, ali ja sumnjam da li će čovek da dostigne ovaj cilj ako se uskoro ne probud~ IH. Vels smatra da je osnovni uzrok sociološko-psihoanali­ tičkih protivrečnosti u Fromovoj, pa i Homejinoj, teoriji pri­ hvatanje dveju krivih pretpostavki: da je kapitalizam univer­ zalno iracionalan i destruktivan i da je motiva_cija univerzalno iracionalna 1 kompulzivna. Da li je ovo tačnol.J !prihvatajući u osnovi Fromovu kritiku američkog kapita­ lizma i kritiku K. Horaj američke kulture, H. Vels razvija su­ protnu tezu objašnjenja, prema kojoj, kapitalizam u svojoj suštini, pored negativnih sadrži i potencijalne ljudske izvore i materi­ jalne snage za preobražavanje društva u socijalističko i komu­ nističko. Međutim, K. Hornaj i E. From su nedijalektički uočili samo jednu stranu postojećih protivrečnosti, koja je samo više izražena u američkom kapitalizmu nego druga. Ako sledimo Marksovu teoriju istorijskog materijalizma, onda moramo da pri­ hvatimo da je ova Velsova postavka tačna i da je kritika sa­ svim opravdana. Naime, kapitalizam je svojevremeno bio čak i napredniji nego feudalni sistem kog je smenio u toku industrij­ ske revolucije. Na osnovu nastalih protivrečnosti i zahvaljujući njima, u okviru kapitalizma su se razvile ili se razvijaju revo­ lucionarne snage, koje su izborile ili će izboriti socijalizam. Uko­ liko, pak ceo sistem i sve ljude koji u njemu žive posmatramo kao otuđene, bolesne i slično, onda se ne vidi kako će se takav sistem i takvi ljudi da preobraze ako ih na to ne upućuju posto­ jeće protivrečnosti i tako stvorene progresivne snage. Čini se, pak, da je potpuno neprihvatljiva Velsova kritika o prihvatanju univerzalne iracionalno-kompulzivne motivacije u okviru reformisane psihoanalize. Naime, baš je reformacija psi­ hoanalize ispravila originalnu Frojdovu teoriju ;' ~ jedin­ stvenoj motivacionoj snazi iracionalno-nesvesnih motivacija i iz­ borila prihvatanje velikog značaja svesnih motivacija, pored ne­ svesnih i u nizu međuodnosa, Pored toga neo-analitičke teorije

su ispravile Frojdovu teoriju o prisilnom ponavljanju detinjskih iskustava u kasnije doba, samo u drugačijim oblicima, i dopri­ nele velikom značaju kasnijih iskustava ne samo u izgrađivanju ličnosti, nego i u ispravljanju krivih detinjskih iskustvenih doživ­ ljaja, ili tzv. kompleksa. Čak je i Frojdova želja bila u devizi: „Gde je Id (Ono), tamo treba da bude Ego (Ja)" - a ona se u okviru neo-analitičkih shvatanja sve više i ostvaruje, tako da je ovu devizu From uzeo u svojoj knjizi, kao jedan od osnovnih, moto: ,,Iza okova Iluzije". Zbog toga je još neprihvatljivije pro­ tivstavljanje koncepata refleksološke teorije psihoanalitičkoj teo­ riji motivacija, pošto su to po prirodi stvari dva odvojena pri­ stupa problematici, kao što je već rečeno. Pored toga, nikada se u teoriji motivacija emocije nisu odvajale od ideja, nego su se uvek s njima povezivale kao idea-afektivni kompleksi težnja, poriva i sl. Velsova kritika humanističke psihoanalize dostiže svoju vr­ hunsku tačku u analizi sledećih dela Eriha Froma: ,,Umetnost voljenja", ,,čovek za sebe", ,,Psihoanaliza i religija" i „Zen-bu­ dizam i Psihoanaliza", za koje pisac pretpostavlja da predstav­ ljaju krajnji i potpuno neuspeli pokušaj rekonstrukcije psihoa­ nalize, tj. razrešavanja njenih osnovnih protivrečnosti. Kao što je napomenuto, Vels svoj stav obrazlaže pretpostavkom da je L!eligiozno-humanistička orijentacija Eriha Froma nastala u po­ slednjem periodu njegovog stvaralaštva, kao pokušaj prevazila­ ženja suprotnosti u okviru r.aaije, iskljuforg sociološki orijenti­ sane teorij~ Međutim, treba da se utvrdi da je ovakva tvrdnja proizvoljna, budući da su sva veća Fromova dela nastala u raz­ doblju posle drugog svetskog rata, i to neka pre (npr. ,,Čovek za sebe"), a neka posle (npr. ,,Umetnost voljenja") osnovnog dela, koje se najviše pominje u stručnoj i filozofskoj literaturi, „Zdravo društvo", a koje je Vels uključio u tzv. reformističku psihoanalizu. Zapravo je reč o različitim aspektima iste proble­ matike. Dok su ranije analizirana dela pretežnije sociološki i so­ cijalno-psihološki orijentisana, dotle su ova ostala više orijenti­ sana na raspravu o čovekovoj prirodi, njenom razvoju, otuđenju od te prirode i o mogućnostima za razotuđenje. Međutim, obe vrste aspekata su u jednoj i drugoj grupi vrlo intimno ispreple­ tene, tako da se mogu samo tematski, a ne i kategorijalno da razdvajaju.

11. Vels pre svega kritikuje Fromovu verziju Hegel-Mark­ Novc teorije otuđenja (alienacije), prema kojoj je čovekovo otu­ dcu]e od svoje suštinske prirode patološki fenomen po sebi, i istovremeno gubitak potencijalno moguće sreće i slobode u lič­ nom i društvenom životu. Prema Fromu, čovekovo otuđenje se razvijalo progresivno u toku ljudske istorije, usled neproduktiv­ nih, tj. eksploatatorskih uslova ljudske evolucije, tj. očovečenja. From, ovaj progresivni put otuđenja posmatra u vidu sledećih neproduktivnih orijentacija u dosadašnjim tzv. humanoidnim si­ stemima: orijentacija ka hordi, orijentacija ka izrabljivanju, ori­ jentacija ka primanju i orijentacija ka tržištu, koja je svaka ka­ rakteristična za odgovarajuće oblike društveno-ekonomskih for­ macija, tj. za prakomunističko, robovlasničko, feudalno i kapi­ talističko društvo. Vels sada napada Fromovu postavku da je otuđenje nastalo kao prirpdna posledica čovekove evolucije, 1Hi­ lwtttajući istovremeno da u savremenom zapadnom društvu po­ stoje izvesne karakteristike oruđesesei, ali smatrajući da je ovo otuđenje nastalo kao ishod istorijski pogrešnog, jednostranog dru­ štveno-ekonomskog razvitka u vidu sopstvenosti i društvene kon­ trole i istovremenog zapuštanja razvoja protivrečne komponente, tj. kontrole nad prirodom preko njenog upoznavanja i iskorišća­ vanja i stvaranja stvaralačkog čovekovog, odnosa prema društve­ nim normama, tehnologiji i umetnosti. iYels smatra da je Fro­ mova teorija otuđenja samo novo izdanje klasično-psihoanali­ tičkog principa tzv. traume rađanja, prema kome je, ulaskom u svet, čovek otrgnut od prethodnog blagostanja u majčinoj utro­ bi i ubačen u mučninu života, od koje će se spasti ponovnim povratkom u slično stanje u vidu iluzije o raju, nirvani i slično., Ovako postavljena kritika ne može se prihvatiti. Naime, 1!5ad From govori o „prirodnim uslovima evolucije", on ne misli na biološku prirodu, nego na društveno-ekonomske uslove koji su za čoveka „prirodni'~posmatrajući njegovu suštinu sa stanovišta ljudskosti. t?bog toga je analogija o traumi rađanja i o Eden­ skom (rajskom) mitu, koje zaista From razrađuje, samo figura­ tivna ilustracija, jer se zapravo radi o rađanju i rastu čovekove prirode kroz istoriju i njegovom mučnom odvajanju od robova­ nja svojoj životinjsko] prirodi, ali ne u vidu ubacivanja u muč­ niji svet po sebi, nego u vidu mogućnosti sticanja potpune slo42.

bode od prirodnih „pupčanih" veza i nade za ostvarenje ideal­ nog razvitka ljudske prirodev Međutim, bez sumnje je da se može, zajedno s Velsom, kritikovati Fromova verzija teorije otuđenja kao progresivnog otuđenja, iako sa nešto drugačijeg stanovišta, naime, sa stano­ višta marksističke antropologije. i.f rom ~ naglašava da su Hegel i Marks smatrali da je otuđenje nužna pojava u razvoju čovekove prirode i čovečanstva uopšte, pošto se evolucija odvija kroz novi i razvijeniji vid prisvajanja otuđenih kvaliteta. Prema tome, ne može se prihvatiti da je razvoj čovečanstva bio razvoj otuđenja, već da se u svakom pojedinom stepenu ljudskog raz­ voja pojavljivao i karakterističan vid otuđenja i razotuđenja, u neprekidnom dijalektičkom smenjivanju ovih pojavnih suprotno­ sti. Još manje se može prihvatiti da je tako shvaćeno opšte otu­ đenje od izvesne imaginarne, prapočetne moguće ljudske prirode sinonim za mentalne bolesti društva i pojedinaca u njima, jer se na taj način celo čovečanstvo redukuje na mentalne bolesnike, i ne vidi se kako se onda može da odvija proces daljeg razvoja. Kako je to naglasio Levi-Stros, ovakva verzija teorije otuđenja je više rusoističko-idealistička nego marksističko-dijalektička. Zbog toga je razumljivo da From nalazi osnovno uporište za ovako s~ otuđenje u sklopu legendi o starozavetnim prorocima i o Budi, nalazeći u njima potku. večne ideje o pravoj, neotu­ đenoj ljudskoj prirodi. Čini se da je Marksovu verziju teorije otuđenja u okviru psihoanalize najvernije primenio Igor A. Ka­ ruzo. On smatra da je svako otuđenje dvostrano-negativno i po­ zitivno - i da se samo negativna strana otuđenja može da shvati kao patološka, tj. da se ona pojavljuje u vidu fiksacije mogućeg razvoja ili regresije na prevaziđene stepene ljudskog razvoja, ka­ ko je to opet Frojd postavio. Treba podsetiti i na originalno Marksovo shvatanje otuđenja, koje je istorijsko-realno, a ne pro­ gresivistički-pesimističko : ,,Svako samootuđenje čoveka od sebe i od prirode pojavljuje se~ o(Inosu prii_~4l prema drugom čoveku; "koji je od njega· razTičiC:·:-Upniktič~ nom, stvarnom svetu može se samootuaenje-po1aviff-šamo.kroz praktičan, stvaran odnos prema drugim ljudima ., ".. . . ., .... H. Vels je u svojoj knjizi razdvojio. kritičku analizu Fro­ movog shvatanja ljubavi i verovanja, u okviru kurativnog aspek­ ta humanističke psihoanalize. Čini se, međutim, da su ova dva

kofr-on-oaje.šeo!T

43

Fromovc teorije tako usko povezana, da je opravda­ nije da sc o njima raspravlja zajednički. Pisac sasvim logično kritikuje Fromovo shvatanje ljubavi kao neku vrstu mističke snage, koja ujedinjuje ljude među sobom i koja se ne može spoznati putem psihološkog pristupa - kao što teologija ne može da dovede do spoznavanja Božanstva - nego se ljubav i vera mogu samo iskustveno doživeti u svom stva­ ralačkorn ili otuđenom vidu. Pored toga što s naučno-racionali­ stičkog stanovišta Vels kritikuje ovaj profetski misticizam, on opravdano zamera Fromu što tzv. paradoksalnu logiku prastarih istočnjačkih religioznih sistema poistovećuje s dijalektičkom lo­ gikom Heraklita, Hegela i Marksa. Pisac obrazlaže svoj stav time što je From pretpostavio da su paradoksalno-logičke su­ protnosti i jedinstva karakteristični samo za mišljenje, a ne i za realnost. Međutim, L!ogika je, kako formalna tako i dijalektička, u principu izražavanje zakonitosti i modela objektivnog sveta kroz zakonitosti ljudskog mišljenja.J Ali se, ipak, ne može prihvatiti Velsova kritika uklapanja psihoanalitičkih saznanja u riznicu savremenih humanističkih fi­ lozofskih pravaca, budući da oni moraju da budu obogaćeni novim saznanjima o čovekovom biću, koje im daje psihoanali­ tička praksa i teorija, kako bi potpunije mogli da izgrade celo­ vito saznanje o prirodi savremenog čoveka i čoveka uopšte i da usmere napore za menjanje uslova njegove egzistencije, pa sa­ mim tim i čovekovog bića, u najoptimalnijem smeru razvoja. U ovom slučaju se Erihu Fromu mora odati puno priznanje, bez obzira na sve kritičke primedbe, jer je on najviše doprineo takvom putu psihoanalitičkog razvoja i najviše učinio za odva­ janje psihoanalize od imitiranja prirodno-naučnih modela čove­ kovog mehanizovanja i izgrađivanje antropološkog modela, sa izrazitim humanističkim težnjama. Još manje se može prihvatiti Velsova oštra kritika menja­ nja svrhe psihoanalitičke prakse, koja je, prema Fromu, više usmerena ka čovekovom celovitom preobražavanju nego lečenju pojedinačnih psihopatoloških simptoma ili oboljenja - svakako, s tom ogradom da psihoanaliza može samo da učestvuje u tom procesu, ali ne i da ga predvodi, kao što to From pretpostavlja. Vels je, pak, polazeći sa svog osnovnog scientističko-mehaničkog stava, želeo da cilj svake psihoterapije svede na usko medicinskolrn11rnc111n

-psihološko područje. Na taj način bi se psihoanaliza odvojila od humanističkih nauka, a njena osnovna vrednost je baš u tome što u njihovom razvoju učestvuje, kao što učestvuje u razvoj u humanističkog pokreta u savremenom čovečanstvu. Prema Fromu, nesvesno svakog ljudskog bića je nosilac svih ljudskih mogućnosti, što je u skladu s Marksovom antropološkom teorijom, aa koj1:1 se Frsm.--PQZi.w.,. Međutim, dok Marks i--;te.,.. GĐa savremenih .JIOtropolosa smatraju da je čovekovo suštinsko (generičko) biće stvarano i dalje se razvija kroz društveno-indi­ vidualni istorijski proces razvoja, dotle From -i-11 ovoro dučaju ostaje veran idealističkom stavu da je čovekova suština stečena u praiskonsko doba, kada č.w@k nije počeg da se ettiđttje, tako da se kasnije menjala samo prividna pojavnost ove bitne suštin~ koja je uvek iznova bila otkrivana kao identična od proroka, revolucionara, umetnika i naučnika svih perioda ljudske istorije. Na taj način From~ prihvata idealističko stanovište - da esencija prethodi egzistenciji, umesto materijalističkog stanovi­ šta: - da egzistencija prethodi esenciji. Na osnovu takvog sta­ novišta From smatra da je osnovni zadatak psihoanalize, ~ ~@rapijelEe nxetetle, oslobađanje tih postojećih mogućnosti u tzv. „društveno-nesvesnom", tj. njihovo osvešćavanje.;.) Na taj način bi se razvili istinski, suštinski ljudski oblici ljubavi, razuma i stvaralaštva, umesto razaralačkih snaga, koje ih pokrivaju i za koje je Frojd pogrešno pretpostavio da su osobine čovekove prirode. Treba još jednom podvući da su J'romove ideje M:sttmnjivo moralno-revolucionarne i nada sve hurnanej tako to H. Vels Hije ~ Međutim, i pored toga, mora se kritikovati izvesni Fro­ mov spiritualizam, koji nema nikakve osnove u iskustvenim či­ njenicama na koje se on neprestano poziva. Vels donekle ima pravo kad ustanovljava da seL!'rom vratio na prvobitna Froj­ dova učenja o urođenim snagama, ali u mistifikovanom oblik'!.:) Naime, From je napustio tzv. Frojdov biologizam, smatrajući da biološke snage odgovaraju čovekovom životinjskom periodu i ostacima robovanja prirodi, a ne pravoj ljudskoj egzistenciji. Na taj način je, svakako, zašao u jedan novi vid psihofizičkog dua­ lizma, umesto evoluciono-monističkog rešenja o bio-psihološkom preobražavanju kako ga je postavio Frojd. Pored toga je From ponovo aktivirao prastaro shvatanje o urođenim kvalitetima čo45

vt·kovog bića, koje nije moglo da se potvrdi kroz nijedno isku­ i li eksperimentalno istraživanje i na koje se zaista nailazi snruo u sklopu religioznih učenj~ ili Jungove psihoanalize, koja je odavno kvalifikovana kao mistična. Na taj način je From, II veoma otmenoj i revolucionarnoj nameri, izneverio oba svoja uzora - kako Froida.1,ako i Marksa - jer su oba zasnivača savre­ mene antropologije, jedinstvene nauke o čoveku, ~matrali da je čovek istovremeno prirodno i društveno biće, koje se razvija putem bio-psihološkog očovečavanja, i koje uvek može da se vra­ ti natrag ukoliko to nepovoljni uslovi života prouzrokujqj I pored svega toga, sasvim je tendenciozno Velsovo mišlje­ nje da je Fromova psihoanaliza krajnji izdanak propadanja ove teorije. I pored svih zastranjivanja, izgleda da je, naprotiv, hu­ manistička psihoanaliza jedan od najvećih dometa psihoanali­ tičke teorije, i to onaj domet koji je ovu teoriju uveo u savre­ menu filozofiju i napredne humanističke pokrete. Nedovoljnosti Fromove teorije prilično su nadoknađene u drugim vidovima sa­ vremene psihoanalize. Zbog toga se može očekivati da će se u daljem razvoju humanistička psihoanaliza njima koristiti i sa­ ma sebe dograđivati. Kao alternativu psihoanalitičkom shvatanju ljudskih moguć­ nosti, koje njihove izvore nalaze u urođeno-nesvesnim snagama, H. Vels protivstavlja sopstvenu teoriju o ljudskoj mogućnosti, koja nesumnjivo predstavlja najoriginalniji deo čitave knjige. Pisac smatra da niti tzv. sredinske teorije (započete još u delima Demokrita, Epikura i Lukrecija, i danas najbolje pred­ stavljene u okviru biheviorističke psihologije), niti teorije o uro­ dcnosti (započete još u delima Platona i Aristotela, i danas naj­ bolje predstavljene u okviru psihoanalize) nisu uspele da razreše problem o izvoru i razvoju ljudske mogućnosti. Zbog toga on smatra da je neophodno da se izgradi takav teorijski pristup ovom problemu, koji će biti kombinacija oba ekstremna shvata­ nja. U stvari, Velsova teorija proizlazi delimično iz psihološke teorije učenja, a delimično iz fiziološko-refleksološke teorije, kao što se vidi iz ovih navoda: ,,Kada se urođena mogućnost posma­ tra kao ograničena na anatomsku strukturu i fiziološko funkcio­ nisanje i kada se ljudska mogućnost posmatra kao spoljašnja i društvena, onda individualno stvaranje društvenih mogućnosti vnhtcvn internkciju urođenih i društvenih mogućnosti. Takva NI veno

interakcija se oformljuje kroz učestvovanje pojedinca u društvu, čija je fiziološka osnova viša nervna aktivnost. Učestvovanje posreduje između urođenih i spoljašnjih mogućnosti, proizvodeći tako individualne kapacitete, koji vode u dalje učestvovanje. S datim biološkim spremnostima jedinka postaje ljudsko biće putem učestvovanja u društvu. Stepen stečenog očovečenja je funkcija stepena društvenog učestvovanja pojedinca, tj. njegovog konkretnog življenja." (Str. 235. amer. originala.) Ovakav stav, nesumnjivo, odgovara savremenim pogledima na razvoj ličnosti u američkoj psihologiji. U osnovnim elemen­ tima takav stav odgovara savremenom nivou znanja u okviru eksperimentalnih nauka, koje studiraju čovekov duševni život. Međutim, ovakav stav je u svojoj suštini pragmatičan i vodi poreklo iz teorije prilagođavanja. Ne vidi se, naime, na koji način se odvija razvoj pojedinca i čitavog društva ako se čitav proces odvija kroz društveno modelisanje urođenih fizioloških kapaciteta. Ne vidi se ni put selekcije više ili manje nekomfor­ mističkih pojedinaca, koji zapravo stvaraju nove ideje i nove obrasce društvenog života. Pragmatizam je, uostalom, i neho­ tice uticao na takav razvoj američke psihologije, po kome se normalitet poistovećuje sa savršenim postignućem u sklopu vred­ nosti i normi datog društvenog sistema. LMeđutim, od Frojda do Frorna.j bez obzira na njihova zastranjivanja,1 psihoanalitička teo­ rija sc razvijala nekomformistički, tj. ona je posmatrala poje­ dince .w-vc:1r kao neku vrstu mogućih buntovnika, koji nastoje da prevaziđu obrasce društva u kome su se razvili. LOvakav stav se sve više razvija i u savremenoj američkoj teorijskoj sociolo­ giji, tako da je, na prime~ R. K. Merton u teoriji devijantnog ponašanja oštro razdvojio tzv. abcrante, tj. negativne grupacije, komformiste i nekomforrniste, koji, iako devijanti, predstavljaju osnovne društvene snage razvoja:J Do pragmatičkog tipa izgrađivanja svoje teorije Vels je do­ šao razrađivanjem mehanizama o sticanju primarnih i sekundar­ nih veština putem uslovljavanja, što zapravo predstavlja prilično pojednostavljen psihofiziološki model stvaranja ličnosti, koji više odgovara mehaničkom tipu nego shvatanju kompleksnih čove­ kovih mogućnosti izbora i stvaralaštva. Danas već postoje čak i savršeniji psihofiziološki modeli, zasnovani na kibernetici, koji

47

nešto kompleksnije objašnjavaju čitav proces učenja. Međutim, suštinski problem zapravo i nije u sferi psiho-fiziologije, nego u sferi psiho-biologije. Nije, naime, pitanje u tome da se objasni kakvi se fiziološki mehanizmi događaju u mozgu i nervnom si­ stemu uopšte u toku razvoja ličnosti - iako je to neosporno veo­ ma važno za naše teorijsko i praktično znanje - nego u tome koji se biološki, tj. životvorni kvaliteti nasledno prenose, a koji se stiču u toku društvenog života, i kako se obe vrste međusobno sažimaju. Na žalost, ovo pitanje je daleko od toga da bude re­ šeno, i zbog toga i postoje tolike pretpostavke koje pokušavaju da ga spekulativno razreše. Utoliko je i Velsova kritika psiho­ analitičke teorije o nagonima, težnjama, porivima i slično sasvim opravdana, i utoliko je i nova vrsta teorije koju je on izgradio zanimljiva kao jedan novi pokušaj. Ipak i o svemu tome znamo nešto više nego što je to pretpo­ stavljeno u Velsovoj teoriji. Kako je to napisao veliki savremeni biolog Dž. Haksli (J. Huxley), mi sasvim sigurno znamo da je

čovek tokom svoje dugotrajne evolucije stekao niz bioloških ka­ rakteristika koje se urođeno prenose na potomstvo, a koje su prvobitno bile samo sticane u društvenom životu, kao, na pri­ mer: kapacitet za uspravni hod, za hvatanje, za govor i koncep­ umlno mišljenje, odsutnost sezonskih perioda parenja, neophod­ nost duge ovisnosti od roditelja, varijabilnost intelektualnih i tem­ prrnmrnt nih tipova, socijabilnost itd. Isto tako sigurno znamo, 1111 m11ov11 !Ntrnf.ivnnjn kulturnih antropologa, da se ~iološka i k 11lt11rt111 rv11l11dj11 odvijnju diskontinuirano, tj. kulturna se ra1vll11 lulr 11r110 hlolnAkn,ali ona utiče na biološku. Pored toga, flnl11nli II IP 1111 mr,111 prlp111l11idmn različitih ljudskih kultura, na ttt,lltltom •••111 1111 k11ltlv11dlr, jlONtoje mnogobrojne zajedničke k1m1kt111•l•llkr, 111k11 il11 1111•111 mnžeruo govoriti o jedinstvenoj lj111l•k11I vr•tl1j k11k11 lu uporno l•tll'e Levl-Štros, t[a osnovu ovih u1111111111l11 N1uvT111 lr 11111!~110 povući dedukciju d11 sc jedino putem \/ iNpltlvanl11 načlnn r,rcobrn!nvnnla biološkog u biopNiholo!ko,pod /­ uticajem društvene sredine već tako preobražene, može' naći re­ šenje problema čovekovih mogućnosti i čovekove aktualne suš­ tine,jPsihoanalitička teorija je, čini se, pošla ovim putem i, prema tome, izgleda da je on ispravniji nego traženje zamene za bio­ psihološko u fiziološkom, kao što je učinio Vels, pošto je fizio­ loško samo jedan drugi vid pojave biološkog, ali spoznajno sa1

gledano takav vid koji ne može da dovede samostalno do sa­ gledavnja celovitosti čovekovog doživljavanja, nego može samo u tome da učestvuj~ ZAKLJUČAK

X

tfako je kako početak tako i izlaganje i završetak kritičke studije Hari K. Velsa - ,,Neuspeh psihoanalize, od Frojda do Froma" jedinstven: psihoanaliza nije samo neuspela, ona je i nenaučna i nalazi se na putu samouništenja, te - ako je piščevo raspravljanje izvanredno opsežno dokumentovano, iako u kri­ tičkim primedbama ima mnogo istinitih postavki - ipak se nakon celokupne rasprave ne može prihvatiti negativan zaključak autora niti se mogu prihvatiti fizio-psihološke alternative koje je pisac protivstavio. Istorijski i savremeni značaj psihoanalitičke teorije, ~ "1anc: !edtnstven&,,bio je i jeste: 1) u ukidanju psiho-fizičkog dualizma i razvijanju evolucionističkog bio-psihološkog pristupa normalnom i abnormalnom duševnom životu; 2) u ukidanju psihološkog atomizma i statičnosti i razvijanju celovitog i dija­ lektičkog pristupa u psihologiji i psihopatologiji; 3) u otkrivanju i razvijanju neposrednog razumevanja niza naizgled nerazumlji­ vih pojava u duševnom životu: snova, omaški, nevoljnih misli i radnji i aktivnosti duševno poremećenih - putem otkrića i razvoja znanja o nesvesnoj psihici i njenoj povezanosti sa svesnim psi­ hičkim procesima; 4) u otkrivanju i razvijanju znanja o unutraš­ njim i spoljašnjim dinamičkim mehanizmima, koji funkcionišu u sklopu ličnosti i među ličnostima, kako zdravim tako i bolesnim; 5) u otkrivanju i razvijanju znanja o nizu psiho-socijalnih uzroka normalnog i abnormalnog razvoja ličnosti, kao i niza psiho-socijal­ nih uzroka mentalnih bolesti; 6) u otkrivanju i razvijanju psiho-di­ jagnostičkih, psiho-terapijskih i psiho-preventivnih metoda, što je dovelo do povećanja optimizma u čovekove mogućnosti i do niza humanih reformi u odnosu s mentalnim bolesnicima; 7) u plodotvornom uticaju na razvoj svih antropoloških nauka, kao i humanističke filozofije i savremenog humanističkog pokreta, na osnovu primene teorijskih zaključaka i praktičkih metoda psiho­ analize i njihovog sažimanja sa ostalim metodama i teorijama u jedinstvenu nauku o čoveku. 4 Neuspeh

psihoanalize

49

Klnsična, ortodoksna psihoanaliza zaista je naučno neisn­ nitu u okviru niza svojih principa i hipoteza, postavljenih od S. Frojdu i njegovih sledbenika. Među njima naročito treba ista­ ći : 1) prevladavajući bio-psihološki determinizam, tj. zapostav­ ljanje uloge psiho-socijalnih činilaca u razvoju i funkcioni­ sanju zdrave i bolesne ličnosti; 2) prenaglašavanje uloge ranog de­ tinjstva u razvoju ličnosti i njenom kasnijem funkcionisanju; 3) prenaglašavanje uloge seksualnog nagona - u vidu prvobitnog ili preobraženog pojavljivanja, u duševnom životu zdravog i bo­ lesnog čoveka; 4) nekritička primena psihoanalitičkih principa u objašnjavanju niza društvenih pojava, umetničkih dela, naučnih otkrića i filozofskih sistema; 5) nekritičko, svepsihološko obja­ šnjavanje uzročnosti gotovo svih mentalnih poremećaja na os­ novu pretpostavki a ne činjenica; 6) nepristupačnost objektiv­ nijoj proveri niza psihoanalitičkih principa i hipoteza, s obrazlo­ ženjem o njihovj neposrednoj, subjektivnoj prirodi i nužnosti uključivanja u ritual psihoanalitičke profesije u svrhu mogućnosti empirijskog praktikovanja. U toku daljeg razvoja psihoanalize, pod uticajem društvenih događaja i razvoja antropoloških nauka, nastala je revidirana i reformisana psihoanaliza ili tzv. neo-analiza, koje su predstav­ ljale pokušaje da se neistinitosti u klasičnoj psihoanalizi preva­ ziđu i da teoriju dalje razviju. L!ako je neo-analitička reforma uvela niz korekcija, naročito uvodeći u teoriju socijalno-kulturne činioce i napuštajući determinizam ranog detinjstva, ipak je u većini izdanaka neo-analitička teorija izgradila druge vrste neis­ tinitosti. Ona je dovela do ponovnog psihobiološkog dualizma ualcd napuštanja biološke osnove psiho-socijalnog života kao teo­ rijNkng princlpa. Usled toga je u najekstremnijim vidovima došlo do svojevrsnih slobodnih spekulacija o idealnoj prirodi čoveko­ vog bića i o progresivnom otuđenju od takve prirode, s potpu­ nim gubljenjem razlike između normalnosti i abnormalnosti u realnom, postojećem svetu i realne mogućnosti psihoanalitičkog delovanja u takvom svetu:1 Utvrđivanje pojedinačnih neistinitosti psihoanalitičkih teorija ipak ne može da dovede do zaključka da je celovita psihoanaliza na putu samouništenja. To takođe ne može da potvrdi niti stvorena deformacija psihoanalitičke teorije u okviru privatne prakse u SAD, kao i u okviru nekritičkog prihvatanja deformi-

j

sane psihoanalize u okviru američke srednje klase. U ovom slučaju se, naime, više i ne radi o psihoanalitičkoj naučnoj teoriji, nego o njenom pragmatičko-karikiranom izdanju, kao što se to, uostalom, dešavalo i dešava sa svim naučnim i filozofskim teo­ rijama. Naučna psihoanaliza, naprotiv, ulazi u fazu svoje konsoli­ dacije, putem traženja sinteze između klasične i reformisane ori­ jentacije. Savremena psihoanalitička teorija u SAD, a još više u svetu uopšte, postaje mnogo skromnija, tražeći pomoć od drugih antropoloških nauka i tražeći svoje mesto među njima. Psihoana­ liza je postala kritična, a to je doba zrelosti. Ona se pre svega uključuje sve više u savremenu psihologiju i psihijatriju, u sklopu sa ostalim metodama i teorijama, u cilju traženja jedinstvene is­ tine. Time i psihoanalitički principi i hipoteze postaju sve više pristupačni višemetodološkom i višedisciplinskom istraživanju, što će, nesumnjivo, dovesti do boljih saznanja o većoj, manjoj ili nikakvoj vrednosti pojedinih od njih. U ovakva istraživanja su uključene i fiziološke i fizio-psiholcške metode istraživanja, ali ne u konkurentskom smislu orijentisane, nego usmerene ka pomoći u saznavanju suštinsko-psihološke istine. !ler, psihoanaliza je, pre svega, bila i ostala spoznajni putokaz. Putokaz ka čoveč­ nijem razumevanju samog sebe i svoga bližnjega sačoveka.jZbog toga i nisu važni toliko detalji teorije iako na njima zaslepljeni ili zainteresovani poklonici ili progonitelji najviše insistiraju. Su­ štinska je uloga psihonnalitičke orijentacije u okviru savremenog humanizma, kako je to izvanredno shvatio Frojd i kako je to još izvanrednije razvio Fro~J Vladimir JAKOVLJEVIC

-J

f

~·

NEUSPEH PSIHOANALIZE

Nijedna savremena doktrina, s mogućim izuzetkom pragma­ tizma, nije odigrala istaknutiju ulogu niti izvršila dublji uticaj na oblikovanje američkog duha u dvadesetom stoleću od psihoana­ lize. Sjedinjene Američke Države su i sada, kao što su bile i za proteklih pedeset godinu, otadžbina psihoanalize po usvojenju. Dok je Beč bio njeno rodno mesto, a Cirih prvobitno probno zemljište, samo je II Americi psihonnaliza uspela da prožme ne

samo psihijutrijsku profesiju, već i celokupnu nacionalnu kulturu. Istovremeno, Sjedinjene Američke Države bile su poprište unutrašnjeg teoretskog rnzvoju psihoanalize - od njene klasične formulacije do revizije. reforme i rekonstrukcije. lJ ovom delu 1111tor namerava da ispriča povest psihoanalize u SAD, du oceni njene ruzne oblike, odredi prirodu i domašaj njenog uticaja i pruži mogućni alternativni prilaz velikom prob­ lemu ljudskog duha u bolesti i zdravlju. Hari K. Vels

DEO

FROJDOVSKA

PRVI

PSIHOANALIZA

11

PSIHOANALIZA DOLAZI U AMERIKU

\~

Uvođenje frojdovske psihoanalize u Sjedinjenim Američkim Državama predstavlja velikim delom povest života pokojnog A. A. Brita. U izvesnom smislu njegova povest teče naporedo s tokom Frojdovog života u Beču i pokazuje zašto je Bril bio samo prvi od legije mladih neurologa, psihologa, psihijatara i socijal­ nih radnika koji su se obratili psihoanalizi da bi popunili pra­ zninu u svom profesionalnom radu. A. A. BRIL

Pošto je završio Koledž za lekare i hirurge, mladi dr Bril stupio je 1903. godine u bolničku službu države Njujork. Speci­ jalizovao je neuropatologiju i psihiiatriju na njujorškom Psihi­ jatrijskom institutu pod doktorom Adolfom Mejerom (dr Adolf Meyer), kome se načelno pripisuje zasluga što je gradske ludnice pretvorio u duševne bolnice. Dr Mejer dao je Brilu temeljne osnove klasičnog organskog pristupa duševnim bolestima i upo­ znao ga s delima nemačkih psihijatara Emila Krepelina (Emil Kraepelin) i Karla Vernikea (Karl Wernicke). Posle dve godine specijalizacije i staža Bril je postavljen u prijemno odeljenje Centralne Islip državne bolnice, gde je pri­ mao i pregledao sve nove bolesnike iz Manhatana i Bronksa. 59

U to vreme to početno fizičko i neuropsihijatrijsko ispitivanje, zapisano na deset do šesnaest kucanih stranica, bilo je najzna­ čajniji događaj za dalju sudbinu duševnog bolesnika primljenog u bolnicu. Taj pregled određivao je dijagnozu i raspoređivanje u odgovarajuće odeljenje, gde se dalji postupak sastojao od mo­ trenja, čekanja i beleženja, uz davanje doza sedativa ili stimu­ lansa radi suzbijanja preterane uznemirenosti ili potištenosti, a te doze su propisivane u skladu s priručnikom Klinike Vander­ bilt „Receptura bolesti nervnog sistema". Malo ili nimalo moglo se učiniti za pacijente, pa je posle dve godine Bril postao zasi­ ćen i nestrpljiv. Kako je sam rekao - ,,sve je bilo sasvim bezna­ dežno, pa, prema tome, i nezanimljivo."1 Postojao je i dopunski razlog njegovom nestrpljenju zbog bolničke jednoličnosti i razočaranosti u kliniku. On je našao devojku svojih želja i hteo da se ženi, ali, budući da ni plata ni stambeni uslovi u Islip-bolnici nisu odgovarali mladencima, odlučio je da se posveti privatnoj praksi. Ovom odlukom njegov život išao je istim putem kao i Frojdov. Naime, i on, kao i Frojd, bio je sučeljen sa teškoćom: kako da neurolog-psihijatar, obučen samo u dijagnoziranju i lečenju organskih duševnih bolesti na koje je nailazio u bolnicama, leči razne vrste funkcionalnih sluča­ jeva koji dolaze u privatne lekarske ordinacije. Prvih godina ovog stoleća funkcionalne duševne bolesti bile su na osnovu simptoma raspoređivane u tri vrste: histeriju, psi­ hasteniju i neurasteniju. Ova poslednja bila je takozvana „kanta rn otpatke" duševne medicine, jer se u nju svrstavala gotovo sve ~to N<' nije moglo objasniti na nekoj organskoj osnovi. Pošto je 1rtl1111m clnnctn dijngnoza ncurastenije, pacijent je najčešće sma­ I r,111 :rnhulttntom, pn NU mu davani lekovi bez ikakvog dejstva, 1rk k11llk11 1111 N<' znvurn. Ternpi]n je bila ista kako za funkcio1111lnr tnko i u, organske bnlesri: hioscin, morfijum, hlorna je­ dinjenjn, pnraldehid i hidro i elektrorerapiia, davani prema po­ trebi u bolnici ili na klinici. Dr Bril je imao dovoljno iskustva u državnoj bolnici da se lično uveri u opštu uzaludnost takvog lečenja. Pored toga, ti načini nisu bili naročito prikladni za lečenje u ordinaciji am1 A. A. Brill, ,,Introduction", The Basic Writings of Sigmund Freud, Modern Library, New York 1938, p. 25.

60

bulantnih „neurotičnih" bolesnika na koje će nailaziti u privatnoj praksi. Suočen sa ovom dilemom, njegov duh počeo je protekom vremena prirodno da. obraća pažnju na nove psihoterapeutske metode, naročito na hipnotičku sugestiju; opet isti slučaj kao i kod Frojda. Ovo iskustvo izgleda da je bilo gotovo sveopšte među neu­ rolozima i psihijatrima. Bila je to praksa koju su započeli Frojd i Pjer Zane (Pierre }anet), a koju su ponavljale u toku dvadeset ili trideset godina bezbrojne hiljade praktičara u svim razvi­ jenim zemljama sveta. Fiziologija, patofiziologija i medicina nisu davale odgovor na pitanje neuroza, njihovog uzroka, prirode i lečenja. Tako je privatni lekar bio prinuđen da odgovore traži na drugoj strani. On je morao da nađe način lečenja svojih pa­ cijenata. On nije mogao jednostavno čekati da druge nauke pruže potrebno znanje, kao što se moglo činiti u oblastima gde se nije radilo o ublažavanju ljudskih patnji. Tako je Kantov pragmatski razlog bio nužno uveden u igru: gde nedostaie zna­ nja ali se delatnost ipak mora preduzeti (kao u slučaju kad lekar leči pacijenta), tada se mora primeniti najuspešniji dostupni na­ čin. U vreme smene stoleća vrlo mali · broj načina lečenja bio je dostupan psihijatriji kao celini, a gotovo ništa lekaru privatne prakse. U Sjedinjenim Državama psihoterapija, kao specijalizo­ vana disciplina, nije postojala niti je još bilo obučenih psiho­ terapeuta. Medicinski praktičari za protekle dve hiljade godina pri­ menjivali su verbalnu terapiju kao pomoć medicinskom lečenju. U završnoj deceniji prošlog veka velika pomoć pružena je psiho­ terapiji primenom prilagođene hipnotičke sugestije za lečenje blagih oblika duševnih oboljenja. U Evropi Z. M. Šarko Q. M. Charcot), August Fore! i Lovenfeld izveštavali su, ako ne o ču­ desnim, a ono o značajnim uspesima postignutim njenom pri­ menom. U Americi Morton Prins (Morton Prince) i Boris Sajdis (Boris Sidis) primenjivali su hipnotičku sugestiju i pisali da je ona efikasna kao psihoterapeutska tehnika. Kad sc Bril pripremao da otvori privatnu ordinaciju za le­ čenje ncurotičara, bio je dostupan samo jedan strogo psihote­ rapeutski metod: hipnotička sugestija. Pacijent bi bio doveden u hipnotički san, a zatim mu naređeno, kao zadatak za izvršenje posle hipnoze, da „prestane i okane se" simptoma koji su ga

61

mučili. Bril navodi jedan slučaj. Pacijent je već neko vreme pntio od glasnog podrigivanja, sličnog tiku, koje bi, kad jednom počne, trajalo satima. ,,Pošto sam ubeđivao ovog priprostog čo­ veka gotovo čitav sat", kaže Bril, ,,izgledao je zbunjen i nastav­ ljao da podriguje glasnije nego ikad. Počeo sam da se nerviram onim što sam smatrao njegovom glupošću i pokušao hipnozu kojoj je on ubrzo podlegao. Bilo je tada sasvim lako neposrednim naređenjem otkloniti njegove simptome. Naredio sam mu da prestane s podrigivanjem, a kad je nastavio, dreknuo sam: ,,Umu­ kni!" - što je najzad i učinio; tada sam mu zapovedio da to više nikad ne sme činiti."2 Ovim sredstvom Bril je postigao neke zapanjujuće uspehe. Međutim, kao što je Frojd otkrio pre njega, blistavi trenutni uspesi često su prikrivali dugoročne ne­ uspehe. ,,Izlečenje" je u najboljem slučaju bilo privremeno, a u najgorem nemoguće, jer mnogi pacijenti jednostavno nisu hteli da podlegnu hipnozi. Bril je najpre mislio, isto kao i Frojd pre njega, da je nje­ gova nesposobnost da hipnotiše velik deo svojih pacijenata iza­ zvana nepoznavanjem načina hipnotisanja i neveštinom. Pod ovim utiskom proučio je sve što je mogao da nađe o tehnici hi­ pnotisanja. Najzad, pročitao je u novinama da neki dr Džon D. Kvekenbos (John D. Quackenbos) primenjuje hipnotičku su­ gestiju u Njujorku i postiže čudesna isceljenja. Bril je otišao kod njega i platio mu pregled da bi otkrio kako će postati do­ voljno spretan da hipnotiše sve pacijente. ,,Dr Kvekenbos", piše Bril, ,,bio je uglađen gospodin, otmenog izgleda, manje-više sli­ čan Svengaliju. Saslušao me je smešeći se dok sam se jadao zbog svojih hipnotizerskih neuspeha, a zatim me je odveo u po­ veliku odaju podeljenu na pregrade, gde sam ugledao na leža­ jevima pacijente kako čvrsto spavaju i hrču. Rekao sam mu za­ divljeno: ,,Kako ste uspeli?" Obavestio me je da je i on najpre naišao na iste teškoće na koje i ja. Međutim, razrešio je teškoću na taj način što se odrekao zamisli da pacijente uspavljuje samo pomoću verbalne sugestije. Rekao je: ,,Ako sugestivan san za­ taji, ja im jednostavno dam pojaču dozu paraldehida, i oni ubrzo 2

Bril!, Freud's 1944, p. 22.

Contribution

to Psycbiatry, Norton,

New

York

podlegnu!" To je bilo razočaranje za Brila, i, kako je istakao, „Svengalijevska lekareva osoba iznenada se smanjila u mojim očima".3 Ipak, uprkos svim teškoćama, hipnotička sugestija ostajala je osnovna psihoterapeutska mera. Jedini drugi dostupan put bio je ubeđivati pacijenta i tako pokušavati njegovo prevaspitavanje. Knjiga dra Diboa (Dr Dubois) iz Pariza „Psihičko lečenje du­ ševnih poremećaja", objavljena 1905, proglasila je ovaj metod najuspešnijim i usprotivila se hipnotičkoj sugestiji zbog toga što je njeno dejstvo prolazno i što samo površinski uklanja simptome, a njihove uzroke ostavlja netaknutim. Na Brila je izlaganje dra Diboa načinilo utisak, ali je našao da takozvana „racionalna psihoterapija" ne dejstvuje protiv „iracionalnih" emocionalnih verovanja, stavova i sukoba njegovih neurotičnih pacijenata. Ova teorija usadila je ipak duboku sumnju u njegov duh o vrednosti hipnotičkog metoda, sumnju koja ga je ubrzo dovela na pod­ ručje psihoanalize. U međuvremenu, u potrazi za ovladavanjem hipnotičkom tehnikom, on je temeljno proučio predavanja koja je o tom pi­ tanju držao Zan Marten Šarko; posledica toga bila je da je odlučio da ode u bolnicu Salpetrijera u Parizu Godine 1905, na jednom izletu u Evropu, Bril je prvi put čuo da se pominje Frojdovo ime. ,,Slučajno", priča on, ,,upoznao sam se s jednim austrijskim artiljerijskim poručnikom u Belgiji za vreme posete izložbi u Liježu. Dogodilo se da smo sedeli za istim stolom u restoranu i tako sklopili poznanstvo. Putovali smo posle toga zajedno nekoliko dana, a kad smo se rastajali, on je izrazio nadu da ćemo se jednog dana ponovo sresti. Napomenuo sam da očekujem da posetim Evropu 1907-8. i da ću tada ve­ rovatno ići u Pariz. Na to on reče: ,,Zašto ne dođete u Beč i studirate kod Frojda?" Kad sam zapitao: .Ko je Frojd?" odgo­ vorio je: ,,O, mora biti da je neko značajan, inače ne bi imao toliko mnogo protivnika"."4 Bril je uspeo da dobije odsustvo iz bolnice i 1907. odlazi u Pariz u bolnicu Salpetrijera. U to vreme Šarkoa već petnaest a

uu;

p 23.

' lbid., p. 25.

godina nije bilo među živima. Brilova poseta usledila je dva­ deset dve godine kasnije nego što je Frojd načinio slično hodo­ čašće iz istog razloga: da poboljša svoju tehniku hipnotisanja. Sada je, međutim, Bril bio duboko iznenađen i ražalošćen jer je video da su sledbenici Šarkoa izgubili poštovanje i zanimanje za hipnotičku sugestiju i da su od Amerikanca Vejra Mičela (Weir Mitschell) preuzeli prilagođeni način lečenja odmorom, zvani „izolacija". Bril je došao u Pariz zamišljaiući da će naći celokupno psihoterapeutsko znanje koje je želeo da stekne kao konačnu pripremu za počinjanje privatne prakse. Njegovo razo­ čaranje bacilo ga je u očajanje. Bio je spreman da se odrekne psihijatrije, jer gde će, ako ne u Parizu, moći da nađe tražene odgovore? Morao je da stekne tehniku koja će mu omogućiti psihoterapeutsko, to znači verbalno lečenje neurotičnih bolesnika u ordinaciji. Ili će naći ovakvu terapeutsku tehniku, ili će se od­ reći psihijatrije i preći na lečenje oboljenja nosa i grla, kao što je stvarno pomišljao da učini. U svom očajanju pisao je čoveku koji je bio presudan u odlučivanju da specijalizuje psihiiatriju: dru Frederiku Petersonu, tada predsedniku njujorške državne Komisije za ludilo (sada Odeljenje mentalne higijene). Dr Pe­ terson ohrabrio je Brila da ostane psihijatar i savetovao mu da ode na Burghelcli (Burghčlzlil-kliniku u Cirih, gde su „ispi­ tivane Frojdove teorije primenjujući ih na psihoze, što će, sma­ tram, vas zanimati".5 Bril je poslušao savet i otišao u Cirih. Bio je to presudan događaj u njegovom životu jer ga je pridobio za psihoanalizu i dao mu misionarski zadatak da uvede Froj­ dovo učenje u Ameriku. Sumo šest meseci pre Brilove posete, Burghelcli klinika, pod upravom Eugena Blojlera (Eugen Bleuler) i njegovog glavnog pomoćnika K. G. Junga, preduzela je primenu Frojdovih teorija na psihoričkc bolesnike. Ovo je označilo prvi pravi prodor psiho­ analize i istovremeno najavilo kraj onoga što je Frojd nazivao svojim „usamljenim razdobljem" otkrića. Blojler i Jung primili su srdačno Brita i udovoljili njegovom zahtevu da im se pridruži na klinici. Prvi sastanak osoblja kome je prisustvovao bio je za Brita nezaboravan doživljaj. Pošto ništa nije znao o psihoanalizi, slu5

šanje analize slučajeva istovremeno ga je i zbunjivalo i opcmja­ valo. Zbunjenost je nastala zbog nesaglasnosti između psihoana­ litičkog metoda, s jedne strane, i Brilove celokupne medicinske i psihijatrijske obuke, s druge strane. Bio je vaspitan u klasičnoj tradiciji, potekloj od Bendžamina Raša (Benjamin Rush), da je mozak organ duha i da svi patološki duševni poremećaji moraju biti posledica poremećenog cerebralnog funkcionisanja - bilo so­ matogenog, ili psihogenog. U okviru ove tradicije neurotički i psihotički simptomi beleženi su brižljivo, ne s obzirom na njihovo doslovno ili preneseno značenje, već da bi se otkrilo koje je područje mozga ugroženo i kako, da bi se mogli preduzeti ko­ raci za uklanjanje teškoća. To je bila klasična teorija. U celini, ona je zadovoljavala kod slučajeva organskih duševnih obolje­ nja, onih kod kojih je došlo do stvarnog oštećenja mozga usled bolesti ili povrede. Teškoća je nastupala kod onih slučajeva gde se u strukturi mozga nije mogla otkriti nikakva fizička povreda. Kod tih funkcionalnih vrsta duševnih oboljenja, neuroza i izves­ nih psihoza, psihijatrija je stajala gotovo potpuno bespomoćna, bez pouzdanih činjenica na kojima bi zasnovala teorije, i bila je, stoga, svedena na to da propisuje pragmatske metode lečenja izvedene na osnovu nasumičnih pokušaja. Brilovo oduševljenje i opčinjenost dok je prvi put prisu­ stvovao sastanku osoblja klinike Burghelcli poticali su otuda što mu je to izgledalo potpuno uklanjanje dileme savremene psihi­ jatrije. Dve ključne alternative te dileme - načelo da je mozak osnova duševnog oboljenja i neuspeh nauke da dotle otkrije cerebralnu osnovu funkcionalnog duševnog oboljenja - bile su mimoiđene. Načelo ne samo što je bilo poništeno, već je, u po­ gledu neuroza i psihoza, preobraćeno u svoju suprotnost. Ne mo­ zak, već sam razum - tvrdilo se sada - izvor je funkcionalnog duševnog oboljenja. Prema tome, traganje za cerebralnim pore­ mećajima, kao osnovicom neuroza i izvesnih psihoza, više nije bilo teoretski neophodno, pa je stoga napušteno. Ova dilema pojavila se na buran način u ono doba Brilovog života kad je bio spreman da sasvim napusti psihijatriju usled duboko usađenog i iznova obnavljanog razočaranja što nije mo­ gao da nađe odgovore na svoja pitanja o neurozama. Ni u Nju­ jorku ni u Parizu nije mogao da zapazi čak ni sasvim slabu

lbid., p. 26. 5 Neuspeh

psihoanalize

65

svetlost bačenu na ovo pitanje. Tada je otišao u Cirih, i odjed­ nom je teškoća bila, iako ne rešena, ono bar otklonjena. Dilema je spretno zaobiđena. Bril je bio oduševljen jer se oslobodio ncizdržljivog pritiska. Njegov slučaj bio je tipičan za, doslovno, stotine i hiljade neurologa i psihijatara u celom svetu. Frojd je prošao kroz isto iskustvo, s tom razlikom što način oslobođenja nije našao . gotov, već je morao sam da ga izgradi na osnovu raznih nagoveštaja i parčića· prikupljenih ovde-onde. S druge stra­ ne, za Brila je 1907. godine: .Psihoanaliza bila, praktično govo­ reći, završen proizvod kad sam se prvi put s njom upoznao".6 Izlaz iz dileme nađen je u odbacivanju medicinske psihija­ trije i cerebralne fiziologije i, umesto toga, obraćanju čistoj psi­ hologiji, proučavanju duha u bolesti i u zdravlju bez obraćanja pažnje na organ čiji je on funkcija. To rešenje je toliko oduše­ vilo Brila kad ga je prvi put susreo na sastanku kliničkih lekara u Cirihu da je zapisao: ,,Bio sam iznenađen i opčinjen onim što sam tamo video i čuo"," Slučaj o kome se diskutovalo na Burghelcli klinici prilikom prvog Brilovog dolaska ovamo može poslužiti kao prikaz jaza između tradicionalnog naučnog pristupa i „novog", čisto mental­ nog, koji je Frojd razradio. U izlaganju slučaja simptomi i njihov razvoj bili su žurno nabačeni, i to je trajalo samo nekoliko mi­ nuta. Posle toga provedeno je nekoliko časova u opisivanju i ob­ jašnjavanju simboličkog sadržaja bolesnikovog govora i postu­ paka. Klasičan medicinski i fiziološki metod bio je, i ostao, da se posmatraju poremećaji govora i ponašanja koji bi mogli da ukažu na poremećeno funkcionisanje viših nervnih procesa, pa na osnovu tih simptoma da se pokuša odrediti tačna priroda cerebralne ncuravnoteženosti. Jednom rečju, načelo je da je pore­ mećeno ponašanje posledica poremećene nervne delatnosti, iza­ zvane bilo somatogenim ili psihogenim činiocima, ili sadejstvom i jednih i drugih. Čisto mentalni psihoanalitički metod koji će Bril prihvatiti, s druge strane, posmatrao je poremećeno ponašanje i govor za sebe, analizirajući skriveno značenje govornih slika i načina po& 7

6.6

lbid., p. 40. Ibid., p. 28.

našanja. Tehniku vršenja ovakve interpretativne analize subjek­ tivnog sadržaja poremećenog ponašanja pružio je Frojd, i to možda predstavlja njegov najveći dar ordinaciji neurologa psi­ hijatra. ~.moĆ_lJ !1.1_mačerija snova, maštarija, slobodnih asocija­ cija, §.iropto111atičkih postupaka, jezičkih omaški, šala i viceva lc-. prhi:atne prakse. može da prodre duboko u lični život paci­ jenta, pokušavajući da otkrije zašto je ovaj primenio neke odre­ đene slike, a ne druge, u svojim snovima i maštanjima ..~ Čitav novi svet otvarao se pred Brilom, i to u najoštrijoj suprotnosti s njegovim naučnim obrazovanjem. ,,U Burghlecliju", pisao je docnije, ,,bilo je sasvim drukčije: umesto dijagnoziranja ovog ili onog oblika demencije prekoks, što se posle malog isku­ stva može učiniti površnim posmatranjem, mi smo usredsređivali pažnju na poseban izraz pacijenta. Umesto ~a jednostavno ka­ žem<> . !i.ll_J!!lC:ii_e,11t ima halucinacije sluha, že.leli.smo da znamo zašto on . ČI*· upravo te određene glasove, jer smo, sledeći Froj­ da, neizbežno utvrđivali da te posebne haltJ_c;:inacije može da do­ živi .samo taj posebni pacijent. One su nam govorile o. bo.rbam.a njegovog razrušenog individualnog duševnog života.'.~8 Otkriti za­ što jedan pacijent čuje te posebne glasove ili vidi neke naročite prizore tražilo je vremena, tražilo je puno radno vreme jedpog analitičara, čak ako bi mu posvećivao i ceo dan, i to svakog dana. Frojd je ustanovio praksu da svakog dana posveti svakom pacijentu po jedan sat, pa i pod takvim uslovima nikad nije dovršio nijednu analizu, mada su mnoge od njih .. trajale i po više godina. Bril je proveo u Burghelcliju dva meseca i za to vreme je pro­ čitao sva dostupna osnovna Frojdova dela, uključujući „Tuma­ čenje snova", ,,Slučaj Dora", ,,Tri priloga teoriji seksa" i „Psiho­ patologiju svakodnevnog života". Jedne nedelje po podne, kad nije bio na dužnosti, imao je priliku da na sebi isproba Frojdove teorije. Čitao je opis nekog kliničkog slučaja i to ga je podsetilo na slučaj koji je imao u bolnici Islip. Počeo je da vodi beleške u vezi s ovim, kad iznenada nije mogao da se seti imena pre­ đašnjeg pacijenta. Radilo se o neznatnom otkazivanju pamćenja. Po Frojdu, ime se zaboravlja stoga što sobom nosi nešto mučno ili neprijatno, pa je Bril počeo da traga za mučnim razlogom

kar

8

Brill, The Basic Writings of Sigmund Freud, p. 26.

ibog koga je zaboravio ime. Pokušao je asocijacije i asocijacije

na asocijaci]«, puštajući duh da luta slobodno od jednog do dru­ goi,i predmeta, bez obzira koliko ta sećanja bila udaljena, bezna­ čajna ili neprijatna. Sat za satom, duboko u noć i u ranu zoru slobodno je asocirao, puneći stranice gusto ispisanim beleškama o svim asocijacijama, ali uzaman. Onda je odspavao četiri sata, a kad se probudio, brižljivo je zapisao svoje snove i slobodne asocijacije u vezi s njima. Cak ni to nije pomoglo - ime je još uvek ostajalo zaboravljeno. Sad je ovaj događaj dobio presudnu važnost. Nije više bila reč samo o prisećanju zaboravljenog imena, već je to postao prob­ ni kamen celokupnog frojdovskog metoda. Najzad, kad je već bio spreman da zaključi da je teorija neosnovana, setio se da je Frojd propisao ne samo analizu snova i slobodnih asocijacija, već i simboličko interpretiranje slika snova i asocijacija. ,,Budući neiskusan", napisao je, ,,prenebregao sam suštinu onog što je Frojd podvlačio, naime, prerušena i simbolička izražavanja."9 Posle ne­ koliko časova tumačenja simbola Bril se najzad setio imena, ne~ kih osamnaest časova posle otpočinjanja traganja. Test je bio izvršen, Frojd osvećen, a Bril ubeđen. ,,Nemoguće je opisati", saopštava on, ,,veliku prijatnost i zadovoljstvo koje sam osetio kad sam oko pet sati izjutra otkrio ime. Jedva sam sačekao sastanak osoblja da ovo ispričam kolegama. ,,Odsad", neko .re­ če, ,,bićete frojdovac". I bio sam sve otada/?" Čitajući istorije bolesti na Klinici Bril je najpre bio zbu­ njen nalazeći frojdovske mehanizme i simbole koji su se podu­ darali s njegovim sopstvenim duševnim životom. ,,Međutim, ubr­ zo sam otkrio", kaže on, ,,da je ono što sam našao u bolesniku, čnk i prilikom odgonetanja opsesija i obmana, bilo samo preu­ veličan ili izobličen izraz onoga što postoji u svakoj normalnoj ličnosti."!' On je, uistinu, naišao na jednu od glavnih posledica napuštanja oslanjanja na poznavanje mozga i njegovog dobrog ili lošeg funkcionisanja. Kod Irojdovskog čisto mentalnog meroda nestaje granična linija između zdravlja i bolesti, i ovo drugo po­ staje samo „preteranost" prvog. Neurotički simptomi, po ovom 9

Brill, Freud's Contribution to Psychiatry, p. 102. Ibid., p. 103. u Ibid., p. 33. 10

gledištu, nisu izraz poremećene moždane aktivnosti, već pre posle­ dica mučnih uspomena koje su bile potisnute i sad se vraćale u svest u preuveličanim i izopačenim oblicima. Frojdov veliki doprinos, smatra Bril, sastoji se u pružanju tehničkih metoda pomoću kojih se potisnute nesvesne uspomene mogu izvući u svest, a to su: tumačenje snova, slobodne aso­ cijacije, transfer, kao i druga manja pomoćna sredstva prevo­ đenja i tumačenja simbola. Za sva sredstva zajedno tvrdi se da predstavljaju mikroskop psiholoških istraživanja. ,,Svi mi oseća­ mo", piše Bril, ,,da nam je Frojd dao mikroskop pomoću koga ispitujemo duh." U svakom slučaju, ,,mi smo sad tragali za ni­ tima koje će nas pravo odvesti od simptoma do nečeg u paci­ jentovom pređašnjem životu što je izazivalo postanak i oprede­ ljivalo vrstu simptoma."12 Kao jednostavan primer, on navodi slučaj analiziran na Kli­ nici. Pacijent je trpeo od nevoljnog podizanja ruku. Pomoću snova, slobodnih asocijacija i tumačenja simbola kao mikrosko­ pa, frojdovski analitičari, uključujući Junga i Blojlera, došli su do zaključka da je ovaj besmisleni pokret predstavljao napor pacijenta da odbaci neku ideju, neki prinudni pojam koji bi bog hteo da mu nametne. Tragajući za ovom mišlju unatrag kroz njegovu prošlost, a putem istog mikroskopa, oni su rekonstruisali jedan traumatski prizor pri kome su surovi drugovi prinudili ovog verskog čistunca da na ulici posmatra sparivanje pasa. Tvrdilo se da ključ za objašnjenje ove opsesije leži u činjenici što se reč „bog" na engleskom (,,God") čita odnatraške kao „pas" (,,dog"). Nevoljni pokret ruku naviše tumačen je kao pokušaj da se odstrani god-dog kako ne bi mogao da „uđe" u pacijenta. Tvrdilo se da mentalna dinamika ovog slučaja leži u potiskiva­ nju u podsvest sećanja na sparivanje, sećanja koje je docnije, opterećeno psihičkom energijom, našlo zaobilazni i prerušeni ulaz u svest u obliku nevoljnog pokreta i opsesije za teranjem boga od sebe. Pored toga što je zadovoljavala intelektualnu radoznalost, ova vrsta traganja za izvorima mentalne determinacije trebalo je da oslobodi pacijenta njegovih simptoma time što će prvobitno 12

Ibid.

potisnute uspomene dovesti u svest u neizobličenom vidu. To · je jezgro terapeutske teorije psihoanalize. Nevolja je, prema Frojdu, Ho traganje i nalaženje posebnih izvora datih simptoma, mada može da ukloni simptome, još uvek ostavlja prvobitni karakter pacijenta netaknutim. Česta posledica je da pacijent umesto jed­ nih uklonjenih simptoma razvije druge. Stoga Frojd govori o hipo­ tetički savršenoj „beskonačnoj analizi" čiji je cilj da iznađe sve glavne misli, osećanja i stavove pacijenta i tako izvrši suštinsku promenu njegovog karaktera. Ovaj metod primenjuje se podjednako dobro i na zdrav i na bolestan um. Analiza karaktera u suštini čini osnovicu obu­ čavanja psihoanalitičara. Slobodne asocijacije na snove i tuma­ čenje simboličnog značenja doživljenih slika bili su od početka glavni Frojdov pristupni put upoznavanju duha. Celo vreme bo­ ravka na klinici Burghelcli Bril je podnosio svoje snove Jungu i Blojleru na tumačenje, i do kraja života imao je svakodnevnu naviku da analizuje svoje snove, dok je često njihove opise slao Frojdu, Šandoru Ferenciju ili nekom drugom obučenom anali­ tičaru radi „objektivne" procene. ,,Utvrdilo se da je najbolje", kaže Bril, ,,proučavati psihoanalizu pomoću analize svojih snova."13 U Klinici je Frojdov duh lebdeo nad svima. Niko nije mo­ g:10 da učini bilo kakvu omašku a da odmah ne bude pozvan elu iznese slobodne asocijacije, kako bi se otkrili skriveni psihič­ ki mehanizmi. Postojala je takođe psihoanalitička grupa koja se N1utnjnln svakog meseca pod predsedništvom Karla Junga. Za lhl111 i ustnlo osoblje Frojd je bio poznat kao Alah, a Jung nje1111v prorok. JoA zn vreme boravka 1111 Klinici Bril je analizirao jednog pncijenta i sastavio istorijat bolesti koji ga je čvrsto uključio u frojdovski „uži krug". Slučaj je obuhvatao složeni niz tuma­ čenja simbola kojima je Jung prigovorio. Najzad je Jung poslao Brilov izveštaj Frojdu tražeći konačnu odluku. Frojd je tada pisao Brilu: ,,Vaš rad pregledao sam s interesovanjem i razme­ nio mišljenje o njemu s Jungom. Vaša interpretacija izgleda mi 13

lbid., p. 42.

tačna: izneo sam je pred gospodu od srede uveče" (uključujući Ferencija i Alfreda Adlera), i oni su je prihvatili." Nekoliko dana docnije Jung je poslao Brilu pisamce: ,.Što se tiče vaše isto­ rije bolesti, mogu vas obavestiti, a to će vam se sigurno svideti, da Frojd odobrava vašu interpretaciju i potpuno se slaže s njom." Alah je progovorio, a njegov prorok se pokorio, što nije bilo lako ponositom i slavoljubivom Jungu. Za Brila, s druge strane, to je značilo presudnu pobedu i početak doživotne lične veze sa Frojdom. ,.Pošto sam primio", napisao je; ,.odobrenje Alaha i njegovog proroka, kako smo tada nazivali Frojda i Junga, kao i Bečkog psihoanalitičkog društva, bio sam više nego zadovoljan i objavio izveštaj."14 Ubrzo zatim Bril je posetio Frojda u Beču i udesio da pre­ vede izvestan broj njegovih knjiga i članaka na engleski jezik. Takođe je prisustvovao jednom sastanku Bečkog psihoanalitičkog društva i tu se upoznao sa tesno zbijenom grupom prvih sledbe­ nika okupljenih oko Frojda u trenutku kad je počeo da razbija svoj „period usamljenosti". Kad se vratio u Burghelcli, Bril je takođe preuzeo da pre­ vede Jungovu knjigu „Psihologija demencije prekoks", koja ga je uvrstila u redove prvih psihoanalitičara. Konačno u proleće 1908. Bril se vratio u Njujork kao odani misionar posvećen zadatku širenja Frojdovog jevanđelja među američkim neznabošcima. Sa sobom je doneo pune kofere psiho­ analitičke literature prikupljene za vreme boravka u Cirihu. Pun oduševljenja zbog budućih izgleda psihoanalize u humanim nau­ kama - ne samo u pxihcterapiji već i u psihologiji, vaspitanju, razvoju dece, antropologiji, mitologiji i sociologiji - počeo je od­ mah da kroz razgovore i predavanja ubeđuje svoje sunarodnike u vrednost nove nauke koja će, tvrdio je, preobraziti široka područja američke misli. U početku slušali su ga s interesovanjem, a zatim se opo­ zicija pojavila i postajala sve jača. Kao Frojdovog prevodioca i pobornika frojdovskih gledišta, Brita su napadali zbog op.sed~

* Prvo psihoanalitičko udruženje koje je Frojd osnovao· i kome su pripadali njegovi prvi i najbliži sledbenici održavalo je sastanke sredom uveče u čekaonici Frojdove ordinacije, a docnije je preraslo u „Bečko psihoanalitičko društvo". - Prim. prev. H lbid., p. 95.

nutosti seksom i bavljenja opscenostima i pornografijom. Brilova odbrana bila je da podvrgne svoje klevetnike, kao što je Frojd činio pre njega, psihoanalitičkom razobličavanju, Dobacujući po­ ruge „oni su na izvestan način rasterećivali svoju potisnutu sek­ sualnost".15 Došlo je do toga da, kad bi čuo takve optužbe na sastancima ili večerama, izazvao bi govornika da kaže gde je to Frojd ili Bril sam to rekao i nudio sto dolara bilo kojoj dobrotvornoj ustanovi ako se navedena optužba može potvrditi. Kako je vreme prolazilo on je postajao sve smeliji i podizao ulog na pet stotina dolara i više. Uvideo je da je ovakav način odgovaranja najuspešniji među njegovim kolegama po profesiji i najbolja predohrana izopačavanju Frojdovih ideja o seksu. Me­ đutim, nije postojao tako jednostavan način koji bi uklonio bra­ nu podignutu u dnevnoj štampi i časopisima. Ti prvi dani bili su puni teškoća, od kojih nije bila najmanja optužba koju su protiv Brila izneli njegovi negdašnji nastavnici i kolege da je on samo jedan „oduševljeni mladunac koji slepo tapka za lažnim prorokom". Ubrzo po dolasku u Njujork Bril je otvorio privatnu ordi­ naciju i objavio da je spreman da leči pacijente po metodima frojdovske psihoanalize. Prvih nekoliko godina on je bio jedini psihijatar koji je primenjivao p-ihoanalizu u čitavim Sjedinje­ nim Američkim Državama. Njegov najbliži kolega nalazio se u Torontu. Bio je to dr Ernest Džons, koji će kasnije preći u London i postati Frojdov zvanični biograf. Džons je često do­ lazio u Sjedinjene Države da drži predavanja i tako pomagao Urllu dn pripremi zemljište za najvažniji događaj u istoriji ame­ rltkl' rulhon1111ll1.c l, između ostalog, sudbonosan dan za američ­

ku pdholo,clju

l pRlhllntriju. FROJD U AMERICI

Frojd i Jung, koga je nazivao svojim prestolonaslednikom, stigli su 27. avgusta 1909. godine u Njujork. Frojda su pozvali da održi pet predavanja na Klark-univerzitetu u Vusteru (W ore­ hester) u Masačusetsu, povodom dvadesetogodišnjice njegovog 15

l bid., p. 194.

osnivanja. Bril je bio pri ruci da dočeka Frojda i pokaže mu gradske znamenitosti, uključujući i jednu bioskopsku predstavu, prvu koju je Frojd video. Iz Njujorka grupa je krenula brodom do Njuhevna, a odatle vozom do Bostona i dalje do Vustera. Frojd je odseo u kući rektora Univerziteta G. Stenli Hola (G. Stanley Hall), osnivača eksperimentalne psihologije u Sjedinje­ nim Državama. Hol ga je i pozvao da drži predavanja, a to je bio veoma hrabar korak uzevši u obzir opšte neprijateljstvo koje je u naučnim i intelektualnim krugovima Engleske i Evrope vla­ dalo prema Frojdu i psihoanalizi. Pre ovog poziva nijedna usta­ nova, bolnica, univerzitet ili stručno društvo nicu priznali Frojda. Na njega i njegovo učenje gledalo se s potpunim prezirom. U Novoj Engleskoj, pak, tlo je bilo brižljivo pripremljeno. Ernest Džons održao je 1908. godine dva ili tri kolokvija kojima je prisustvovao, među drugim uglednim ličnostima, Dž. Dž. Pat­ nem (J. J. Putnam), viđeni profesor neurologi]e sa Harvardskog univerziteta. Patnem je pridobijen za psihoanalizu i postao prvo „veliko ime" koje je podržalo Frojda u Americi i svetu. Patnem i Džons održali su nekoliko predavanja u godini uoči proslave Klarka, uključujući i čitanje dvaju svojih priloga nn jednom zna­ čajnom kongresu u Njuhcvnu, što je izazvalo ogorčenu diskusiju. Tako su Frojdova predavanja najavljena i čekana sa znatnim ne­ strpljenjem i radoznalošću. Predavanja, započeta 6. septembra, a u trajanju od pet da­ na, držana su na nemačkom jeziku pred jednim od najugled­ nijih skupova ikad okupljenih za slušanje izlaganja iz psiholo­ gije.• Pored Hola, Patnema, Junga, Džonsa i Brila, bili su pri­ sutni: Vilijam Džems (William James), najugledniji američki psi­ holog i filozof, E. B. Tičener (E. B. Titchener), Franc Boas, Adolf Mejer, Sandor Ferenci, E. B. Bolt i niz drugih viđenih psihologa, psihijatara i neurologa. Na završetku ceremonije Frojdu

* Predavanja je preveo jedan psiholog sa Klark-univerziteta, Hari V. Čeis (Harry W. Chase), koji je docnije postao rektor Njujorškog uni­ verziteta, pa su bila objavljena i čitana vrlo mnogo u Sjedinjenim Drža­ vama i u svetu. Naslov knjižice glasio je „Pet predavanja o psihoanalizi". Ta knjižica se sada smatra „klasikom" frojdizma, i samo u Americi pro­ dano je na milione primeraka. U ovim predavanjima Frojd izlaže osnovna načela svog sistema kao što su: nesvesno, represija, reakcijska formacija, sublimacija i teorije dečje seksualnosti, između ostalog. - Prim. pisca. 73

je predata povelja počasnog doktora pravnih nauka, na što je on odgovorio kratkim govorom započetim rečima: ,,Ovo je prvo zvanično priznanje naših napora."16 N a Klark-univerzitetu u 1909. američki akademski svet, pre­ ko izvesnog broja svojih najuglednijih predstavnika, sedeo je svečano da čuje kako lično učitelj govori o takvim pretpostav­ ljenim strukturama kao što su lgye urođene dečje seksualne faze, kanibalno-oralna i sadističko-analna, i predeterminisana veza Edi­ povog kompleksa sa ~jim kobno- ustrojenim muškim strahom od kastracije i ženskom zavisti zbog penisa. Frojd je rekao okup­ ljenim naučnicima i filozofima da je njegov metod stizanja do tih psihičkih struktura i dinamičkih mehanizama bio u prvom redu analiza snova i njihovo tumačenje; pomoću prevođenja ste­ reotipnih simbola nasleđenih biološki od primitivnog plemenskog čoveka. /Nikad dotle nisu se naučnici i stručnjaci čak ni udosto­ jili da~ saslušaju Froida, U Evropi su ga odbacivali uglavnom kao ludaka, diletanta ili šarlatana, ocena izvedena na osnovu njegovih spisa, naročito „Tumačenja snova". Međutim, ovde u Americi krem intelektualaca presedeo je pet predavanja i bio impresioniran. Mada je samo šaka prisutnih zadržala intereso­ vanje za psihoanalizu, i samo prisustvo i strpljivost ostalih dali su psihoanalizi pečat akademskog dostojanstva. Vilijam Džems i Frojd išli su da se prošetaju za vreme skupa u Klarku, a tokom šetnje Džems je pretrpeo laki srčani napad. Govoreći o „trajnom utisku" koji je na njega načinio Džems, Frojd kaže: ,,Nikad neću zaboraviti prizor koji se do­ godio dok smo se zajedno šetali. On je iznenada zastao, predao mi torbu koju je nosio i zamolio me da produžim, govoreći da će me sustići čim mu bude prošao napad angine pektoris koji je upravo nastupao. Umro je od te iste bolesti godinu dana doc­ nije, a ja sam uvek želeo da budem isto onako neustrašiv pred nastupajućorn smrću kao i on.'?" Bar jedan istoričar psihologije, A. A. Robak, osetio je da je zbog ovog srčanog napada izgubljen jedan veliki trenutak: 16 Ernest Jones, The Life and Works of Sigmund Freud, Vol. II, Basic Books, New York 1955, p. 57. 11 Sigmund Freud, An Autobiographical Study, Norton, New York 1935, p. 94.

74

,,Tom prilikom, nema sumnje, dva intelektualna gorostasa uvi­ dela bi koliko su blizu jedan drugome po svojim gledištima. Avaj, prilika je promakla, a iduće godine Džems je umro."18 U pogledu opšteg psihološkog stava obojica bi se svakako srdačno složila - obojica su smatrala instinkte presudnim činiocem du­ ševnog života, obojica su bila „instinktivistički" psiholozi. Džem­ sovi svakidašnji buržoaski instinkti privatnog vlasništva, sticanja, agresije i džentlmenstva bili su, pak, bledi i slabunjavi, pore­ đeni s podzemnim snagama kojima je Frojd obdario nesvesno ,,ono". Možda je kao priznanje ove razlike u mogućoj privlač­ nosti i omiljenosti Džems, kako saopštava Ernest Džons, prili­ kom opraštanja potapšao Frojda po ramenu i rekao: ,,Buduć­ nost psihologije pripada vašem delu."19 U pismima napisanim ubrzo posle održanog skupa na Klark­ -univerzitetu Džems nije bio tako siguran ni u Frojda ni u psi­ hoanalizu. U jednom od pisama pisao je: ,,Nadam se da će Frojd i njegovi učenici dovesti svoje misli do kraja, tako da možemo videti kakve su. Oni ne mogu omanuti u osvetljavanju ljudske prirode; međutim, priznajem da je Frojd na mene lično načinio utisak čoveka opsednutog fiks-idejama. U svom učenju ne mogu ništa da počnem s njegovim teorijama sna, a očigledno je da je „simbolizam" veoma opasan metod." U drugom pismu on kaže jednostavno i otvoreno: ,,Veoma mnogo podozrevam da je Frojd, sa svojom teorijom sna, podložan halucinacijama.fš? Bez obzira na ova privatno iskazana mišljenja, Džems, sta­ rešina i glavar američke psihologije i filozofije, nikad nije javno istupio protiv Frojda. Naprotiv, usvojio je bezbedan, neutralan stav, dok su istovremeno njegovo prisustvo na Klark-univerzi­ tetu i njegove reči upućene Frojdu, kao i povoljni prikazi u pre­ davanjima i člancima, poslužili kao upola izraženo odobravanje frojdovskih teorija. Objektivan ishod bio je da je Džemsov ve­ liki intelektualni ugled poslužio psihoanalizi u vreme kad joj je pomoć bila očajnički potrebna. 18 A. A. Roback, History of American Psychology, Macmillan, New York 1952, p. 287. 19 Jones, op. cit., p. 57. 2 Citirano u: Ralph Barton Perry, The Thought and Cbaracter of William James, Harvard Univ. press, Vol. II, New York 1955, p. 122-23.

°

7i

„ll Evropi", pisao je Frojd, ,,osećao sam se kao prezren; ali ovde (u SAD) video sam da me najugledniji ljudi primaju kao sebi ravnog."21 Među njima, naravno, bio je cenjeni harvardski profesor Džems Patnem. Frojd se izrazio o njemu kao čoveku koji je, ,,uprkos poodmaklim godinama oduševljeni pristalica psihoanalize, pa je ceo ugled svoje ličnosti, inače sveopšte po­ štovane, založio za odbranu kulturne vrednosti analize i čistotu njenih ciljeva."22 Pet godina posle održanih predavanja na Klark­ -univerzitetu, Frojd je pisao da je Patnem „preporučio psihoana­ lizu svojim zemljacima i kolegama u nizu predavanja podjednako bogatih sadržinom kao i blistavih oblikom" - i nastavlja: ,,Po­ štovanje koje je on uživao u celoj Americi zbog svog visoko moralnog lika i nepokolebljive privrženosti istini značilo je ve­ liku pomoć psihoanalizi i zaštitilo je od kleveta koje bi inače mogle da je nadvladaju još u začetku." Frojd zaključuje da od 1914. Patnem „ostaje glavni stub psihoanalitičkog pokreta u svo­ joj zemlji."23 Ako je Patnem bio stub, Džons i Bril bili su pokretači i prenosnici širenja psihoanalitičke reči kroz zemlju. ,,Za dalje ši­ renje ovog pokreta", kaže Frojd, ,,Brilu i Džonsu pripada naj­ veća zasluga; oni su to postigli time što su neprekidno, sa samo­ pregornom marljivošću iznosili pred sugrađane u svojim spisi­ ma tako lako zapazive osnovne činjenice o svakodnevnom životu snova i neuroza."24 U oblasti psihijatrije Brita i Džonsa najpre su bitnije potpomagali Adolf Mejer i Morton Prins, a docnije S. E. Dželif (S. E. Jelliffe) i V. A. Vajt (W. A. White), sve viđeni psihijatri. Dr Morton Prins pokazao je podršku na delu time Ito je otvorio stranice svog časopisa „Zurnala za abnormal­ nu pNlholoRliu" (,.Journnl of Amnormal Psychology") Frojdu i p1lhoan111lrl. Df.ellf je bio vodeća ličnost američke psihijatrije i urednik „Zurnnln zn nervne i duševne bolesti" (,,Journal of Ner­ vous and Mental Disease") i njegovih monografija; Vajt je bio glavni psihijatar bolnice St. Elizabet u Vašingtonu. Obojica su 21

Freud, An Autobiograpbical Study, p. 95. lbid., p. 194. 23 Freud, ,,The History of the Psychoanalytic Movement", u: Col­ lected Papers, vol. I, Hogarth Press, York 1924, p. 315. 24 Ibid. 1!2

bili uspešni pobornici psihoanalize u prvoj deceniji njenog prodi­ ranja u Novi svet. G. Stenli Hol i E. B. Bolt bili su vodeći akademski psiholozi eksperimentalne škole, pa je tako njihova podrška ukazana Froj­ dovom učenju bila značajan korak u otvaranju Amerike psiho­ analizi. Bolt, profesor u Harvardu, napisao je knjigu pod naslo­ vom „Frojdovska želja" (,,The Freudian Wish''), prvi od niza pokušaja da se u Americi spoje biheviorizam i frojdizam. Posle Frojdove posete Vusteru njegovi slušaoci, kojima je svake godine pristupalo sve više i više kolega, obrazovali su ju­ rišni odred psihoanalitičkog pokreta u Americi. Najpre su uspo­ stavili značajne mostobrane u neurologiji, psihijatriji i psiholo­ giji, a zatim se raširili idućih godina tako da su obuhvatili ne samo te discipline, već i većinu bioloških nauka i kulturnih po· dručja. Godine 1910. Džems Patnem imao je smelosti da podnese pohvalan referat na temu „Lična iskustva s Frojdovom psihoana­ litičkom metodom" na sastanke tada ncnaklonjcnng Američkog neurološkog udruženja. Kad je obrazovano Američko psihoanali­ tičko udruženje, prvenstveno radi onih Frojdovih pristalica koji nisu živeli u Njujorku, Patncm je postao prvi predsednik, a Džons sekretar. Clanovi iz Njujorkn, pored pripudništvn svojoj mesnoj organizaciji, pripadali Sli i nacloualno] orgunlzaci]! koja sc godiš­ nje sastajala li raznim grndovima, sve dok njen oblik nije pro· menjen I9J2. godine. Dotle su već svi veći gradovi imali svoja psihoanalieička društva tako da je nacionalno udruženje postalo samo formalni simbol jedinstva bez samostalnih funkcija. Posle 1911. godine psihoanaliza se širila brzo u prvom redu stoga što je sve veći broj praktičara uviđao prednosti ovog metoda, drugo, što su ga pacijenti zahtevali. Za dvadeset godina - između 1915. i 1935. - psihoanaliza je uvedena u medicinske škole u zemlji. Univerziteti, kao Kolumbija i Čikago, osnovali su posebne psihoanalitičke institute, dok su duševne bolnice, klinike i fondacije, uključujući među ove poslednje Džardž-Bekerov cen­ tar u Bostonu i Meningerovu fondaciju u Topeki, bile pridobljene za novu terapiju. Frojdovska terminologija počela je da prožima psihijatrijske opise bolesti i literaturu i postala deo svakodnevnog govora. Amerika je brzo postajala probno zemljište za ispitivanje praktične psihoanalize.

77

Suprotno povesti psihoanalize u Evropi, gde je praktički bila isključena sa univerziteta, bolnica i klinika, u Sjedinjenim Drža­ vama ona je brzo bila prihvaćena u ustanovama. U Evropi prak­ tičnim radom na psihoanalizi bavili su se analitičari laici, jer je medicinska profesija kao celina prezirala i odbacivala ono što se smatralo nenaučnim skorojevićem, obnovom srednjovekovnih teo­ rija „veštica" kao uzroka duševnih oboljenja. U Evropi je, stoga, psihoanaliza bila ograničena na sporedne tokove kulture, dok je u Sjedinjenim Državama ušla neposredno u glavne arterije i tako prožela celokupno telo američkog života i misli. Domašaj nje­ nog uticaja i omiljenosti pokazuje i činjenica da je jedna knji­ žara u Njujorku 1925. godine raspolagala gotovo sa dve stotine popularnih knjiga o ovoj temi. Otprilike istovremeno humoris­ tički časopis Kolumbija-univerziteta, ,,Džester", podsmevao se: ,,Hajdemo nagi svi na lido, da razdrmamo svoj libido." Tokom tih godina američki neurolozi i psihijatri dolazili su jatima u Beč da tamo kod Frojda i drugih iz bečkog kruga prođu kroz didaktične i školske analize. Priliv je dostigao tolike razmere da su obrazovani posebni tečajevi i predavanja za ame­ ričke hodočasnike. Novoškolovani poklonici vraćali su se u Sje­ dinjene Države puni novog žara i zamisli i, naravno, poja­ čavali uticaj psihoanalize na psihijatrijsku profesiju. Već 1919. go­ dine taj zahvat je bio tako čvrst da je jedan vodeći američki psihijatar mogao da uzvikne na jednom sastanku da je „došlo vreme da se američka psihijatrija oslobodi od vladavine pape iz Beča" - predlog koji je psihoanaliziran tako da „snažno podseća na sveopšti i neuklonjiv Edipov kompleks i zbacivanje oca."25 Sa jačanjem nacizma i nešto docnijim pripojenjem Austrije, došlo je do masovne emigracije stranih analitičara, nekih u En­ glesku, uključujući tu i samog Frojda, ali većine u Sjedinjene Države. Posle drugog svetskog rata pitanje se više uopšte ni]e postavljalo: Amerika, a posebno Njujork, bila je prestonica psiho­ analize. Dva posleratna predsednika Međunarodnog psihoanali­ tičkog društva bili su Amerikanci, dok su svi prethodni časnici bili Evropljani. Više od polovine članstva Međunarodnog dru­ štva čine Amerikanci. Današnji ogroman uticaj psihoanalize na C. P. Oberndorf, A History of Psycboanalysis in America, Grune, New York 1953, p. 136. 25

psihijatriju i medicinu u Sjedinjenim Državama može se oceniti na osnovu činjenice da su preko pet stotina od osam stotina lekara psihijatara članovi Američkog psihoanalitičkog udruženja i predaju psihoanalitička načela i praksu u vodećim medicin­ skim školama i ustanovama za obuku u celoj zemlji. Pored toga, postoje hiljade socijalnih radnika, a posebno psihijatrijskih soci­ jalnih radnika, zajedno s nebrojeno mnogo „psihologista" ili „psi­ holoških konsultanata" - od ovih poslednjih samo je njih oko dve stotine uvršćeno u njujorški telefonski imenik. Oni predstav­ ljaju američku varijantu evropskih analitičara laika. Može se ta­ kođe pomenuti da savremene centralizovane osnovne i srednje škole, kako državne tako i privatne, imaju psihijatrijske saveto­ davce koji su u većini slučajeva prožeti psihoanalitičkim uče­ njem. U koledžima postoji i oko pet stotina psihijatara koji is­ ključivo ili delimično pružaju psihoanalitičku pomoć studentima koji trpe od napregnutosti, nespokojstva, potištenosti ili straha.'?" Postoji takođe veliki broj psihijatara, psiholo~a i specijalnih so­ cijalnih radnika priključenih uz radionice, preduzeća, fabrike, tr­ govine, velike korporacije i državne ustanoee u celoj zemlji, a većina njih su u većoj ili manjoj meri psihoanalitički nastrojeni. Domašaj uticaja čak i na jedno veoma udaljeno polje po­ kazuje činjenica da je prilikom Frojdovog osamdesetog rođen­ dana 1939. godine „Američki žurnal za sociologiju" (,,The Ame­ rican Journal of Sociology") posvetio ceo novembarski broj član­ cima koji su govorili o uticaju psihoanalize na sociološka pita­ nja, a autori članaka bili su profesori sociologije sa vodećih uni­ verziteta u zemlji. Ovo prožimanje važi ne samo za sociologiju, već i za niz drugih oblasti. Što je Bril rekao 1938. godine danas važi još više: ,,Srećan sam što _rpogJ.u.·eći da se _psihoimalizau ovoj zem_li_i !:!E~!~- ustalil3:_ samo . u medicini, već i u _ psiholo­ giji, soct«?lo~iji, pedagogiji i antropolcgiji. Ona nije dovela do prožirna.nial_preQ~~njivarija samo duševnih. nauka, vec posred­ nim p_ll_tem j :krtjj~!}OSti kao r Kulturnih smerova poslednje ge11era,clie:'27 Lajonel Triiing, profesor Kolumbija-univerziteta i po­ znati kritičar, napisao je 1955. godine da su se „Frojdove ideje čvrsto usadile u našu kulturu - psihijatrija se uglavnom zasniva

ne

2e 27

Ibid., p. 233. Brill, Basic Writings of Sigmund Freud, p. 3. 79

na niimu, One su imale presudan uticaj i na naše teorije o vaspi­ tanju i gajenju dece. One su od suštinskog značaja za antropo­ logiju, sociologiju i književnu kritiku; čak i teologija mora o njima da vodi računa. Možemo reći da su one postale nerazdvoj­ ni deo našeg savremenog misaonog života." Zatim dodaje: ,,Jed­ va da postoji neki pozorišni komad na Brodveju koji nije pri­ menio neki oblik neke frojdovske ideje za koju se može računati da će je publika shvatiti. "28

Mada je psihoanaliza uspela da posle prvih deset godina savlada organizovanu opoziciju ušančenu u ustanovama, i dalje su se javljali pojedinačni glasovi protiv svega i svačeg frojdove skog tvrdeći da je reč o pseudo-nauci srodnijoj astrologiji nego psihijatriji. Vodeći neuro-psihijatri kao dr Foster Kenedi sa Kor­ nel-univerziteta, dr Carls V. Ber (Charles W. Burr) sa Pensil­ vanija-univerziteta i dr Bernard Saks iz Njujorka retko propu­ štaju priliku da napadnu Frojdove teorije i metode. Međutim, glasna opozicija doista je mala, dok mnogi naučnici i lekari prak­ tičari više vole da o tome diskretno ćute, Za nešto više od pedeset godina od Frojdovog dramatič­ nog pojavljivanja u Vusteru psihoanaliza se duboko usadila u američke ustanove kao i u duhove ljudi. Proganjan i odbacivan gotovo svuda u svetu, frojdizam je našao dom 11 Sjedinjenim Američkim Državama. On, međutim, za vreme svog trajanja u Americi nije ostao nepromenjen, već je podlegao toku unutrašnjeg razvoja koji je pošao od ortodoksnih shvatanja pa preko revizije i reforme sti­ gao do egzistencijalističke i religiozne rekonstrukcije.

28 Lionel Trilling, Freud and the Crisis of Our Culture, Beacon Press, Boston 1955, p. 11-12.

80

2

KLASICNA PSIHOANALIZA: ORTODOKSNA l REVIDmANA

Psihoanaliza koju je Bril doneo u Ameriku bila je orto­ doksni frojdizam. Bio je to zatvoren, samodovoljan, organski misaoni sistem, u kom su elementi bili unutrašnje povezani i međusobno zavisni. Celina je činila arhitektonsku strukturu sa­ građenu od teorijskih cigala, koje su počivale jedna na drugoj i sve bile strukturalno podjednako značajne. Cigle, pak, bile su od dve vrste, postavljene tako da je jedna vrsta uvek podrža­ vala drugu. Bila su, da tako kažem,f!va niza teorija, jedan koji se bavio elementima individualno n~YC$fiQg, _drugi kcii.se bavio činiocima rasno nesvesnog.)Nizovi su bili spareni tako da je svaki elemenat individualno nesvesnog počivao i nalazio podr­ šku kod odgovarajućeg sastavnog činioca rasno nesvesnog. Za urođene težnje i tabue smatrane karakterističnim za in­ dividualno nesvesno savremenog čoveka govorilo se da su bio­ loški nasleđeni iz epohe prvobitne horde u tamnoj prošlosti ljudske evolucije. Težnja ka incestu i tabu postavljen na incestne odnose, na primer, navodno su imali svoj izvor u pobuni sinova protiv tiranskog oca, pri čemu je otac ubijen, a sinovi seksualno posedovali majke i sestre. Haotičan sukob nastao kao posledica doveo je među braćom do sporazuma o zabrani incesta. Dva osnovna elementa Edlpovog kompleksa tako teoretski, po Frojdu, vuku koren iz mita o prahordi i izvlače svoju neugušivu psi­ hičku moć iz tog udaljenog izvora. 6 Neuspeh

psihoanalize

Sr

Smatralo

se da isto važi za sve urođene

osobine pojedi­ indi­ vidualno otelotvorenje osobina rasno nesvesnog.~asno nesvesno bilo je, navodno, spremište primitivnih iskustava čoveka u času kad je evoluirao iz životinjskog stupnja. Sudbina pojedinca bila je da obnavlja povest ove evolucij~Rasno nesvesno,_sJJmnsko u svakomJ?Qiedit1c:u, .sadržavalo je predodređenejaze i obrasce, u obliku l!J:'ođenih sećanja i propisivalo tok razvoja kroz koji svako. dete mora da prođe pre nego što postane odrasli, ~volutivni, filogenetski tok bio je proces potiskivanja na­ gona prahorde. ~ civilizacija proizvod takve sek­ sualne represije zajedno sa sublimacijom energije libida u pro­ duktivne i stvaralačke kanal~ Razvojni ontogenetski tok išao je istim putem._-Z:i, _dojenčad i decu tvrdilo se da su mala,. ne­ potisnuta, primitivna - bića horde s dominantnim preistorijskim težnjama ka incestu i oralnim i analnim seksualnim fazama. Govorilo se da njihovim osećanjima i ponašanjem upravlja uro­ đeni primitivni čovek koji nepromenjen živi u svakom detetu. Zrelost se postiže samo po cenu potiskivanja onog što je uistinu suviše moćno da bi moglo biti potisnuto. Infantilni seksualni . nagoni, incestni i homoseksualni, moraju se potisnuti kod deteta u dobu između prve i treće godine. Dete takođe mora da poti­ sne primitivno predodređeno strahovanje od kastracije od ruku svog oca kao i ljubomoru i želju za smrću upućenu protiv oca. To su strahoviti, ako ne i beznadežni zadaci za malo dete od jedne, dve ili tri godine. Jer ono što dete mora da potisne nije ništa manje nego rasna istorija čovečanstva onako kako postoji u njegovom sopstvenom malom nesvesnom „id"-u. Tvrdi sc da će način na koji dete ostvari ovaj zadatak prcdodrcditi tok njegovog života kao odrasle osobe. Međutim, ovaj zadatak toliko je neostvarljiv da se smatralo da će sve­ opšta _neuroza biti neizbežna posledica. Potisnuti čovek prahorde ipak udara u kapije svesti i nalazi izraza u vijugavim i preru­ šenim putevima kao što su snovi, strahovanja i neurotičke pojaye..:. J\n;.d.iin_i!l ose>bit1a. _ OrtCl_d9ksnog frojdovl!kQg _rp}sa.,
oy_<: o.sobin~ izvedeno je 1,1cen1e o rekapitulaciji rasne istorije u ivak<>f!l._.JlClLedinc1,1. Ova dva teoretska sloja zajedno obraze­ vala suJogi.čki povezan, divno usklađen međuodnos između po­ jedinačnog i rasnog „duha". U sistem je ugrađena i neprobojna odbrana. Svaki otpor pre­ ma prihvatanju ovog sistema bio je neizbežno označen kao otpor primitivnog čoveka u kritičarevoj sopstvenoj podsvesti. Bilo je t_o upečatljivo i neodoljivo teoretsko dostignuće. Njegova sime­ trija i snaga bili su gotovo oličenje lepote. Ortodoksni froidovski misaoni sistem bio je potpuno oslo­ bođen unutrašnjih protivurečnosti. Bio je to spomenik stvara­ lačkoj doslednosti njegovog tvorca. Unutrašnja logika, snaga i simetrija teorije, međutim, postignuti su prcncbregavanjem veli­ kih delova opštepriznatog ljudskog znanja. Sistem je stečen po fe_111:1 __ stupanja u protivurečnost s takvim naukama kao što su biologija, fiziologija, medicina, antropologija, sociologija, isto­ rija i eksperimentalna psihologija. Najočiglcdnije i najupadljivije kršenje _nauke bila je doktrina rasno nesvesnog sa svojim mitom Q. prahordi. Pod udruženim napadima naučnika, naročito antro­ pologa, američki teorctičari psihoanalize morali su da žurno pređu u povlačenje. Tako su oni od frojdovske misli napustili čitavu polovinu, i to izvore individualno nesvesnih nagona, me­ morija, faza i tabua. Ova početna kapitulacija izazvala je unutrašnju . e_rotivr~­ nost u samom sistemu. S jedne strane, tvrdilo se da· ·su urođeni nagoni, sećanja, faze i tabui još uvek suštinske osobine „id"-a, dok su, s druge strane, poricani njihovi izvori. Da bi se izbegao sukob s naukom, žrtvovano je rasno nesvesno, prva odbrambena linija. Analitični teoretičari u punom povlačenju uspeli su ipak da svoje snage prestroje iza druge odbrambene linije. Urođene, nesvesne mentalne strukture morale su biti branjene po svaku cenu, jer bez njih ne bi bilo ni frojdizma. Za Edipov kompleks, dečje seksualne faze i slično tvrdilo se da pripadaju isključivo pojedinačnom „id"-u, mada ipak kao urođene osobine. Ova unutrašnja protivrečnost u psihoanalitičkoj teoriji predstavlja suštinsku crtu revidiranog frojdizma, koja je ubrzo odvela psi­ hoanalizu u poodmakle stupnjeve reforme. Jl~farmatori ka..9 Ka­ ren Hornai, Hari Stek Saliven i rani Erih From uspeli su da ps!~~~nalizu kao teoriju učine još jednom samoj sebi doslednu,

82

fi'

nnčno nesvesnog. Za sve njih tvrdilo se da predstavljaju

l

1111 !rtvujući ono što su ortodoksni i revizionistički psihoanaliti­ čari smneeall srcem frojdizma, a to su urođena sećanja, strukture i predodređenosti. Prelaz iz ortodoksne u revidiranu psihoanalizu bio je iza­ zvan spoljnom protivrečnošću s naukom, a, kao posledica, doveo je do oslabljene strukture izgrađene samo od jedne vrste teo­ retskih blokova. Proces uklanjanja rasno nesvesnih sastojaka do­ veo je do zategnutosti, naprezanja i pukotina koje su pretile da ubrzo poruše zgradu. Potkraj života Frojd je pozdravljao popularnost svog sistema u Sjedinjenim Državama, ali se gorko žalio da je ozbiljno „razvodnjen". '-"·

UZROČNICI REVIZIJE PSIHOA­ NALIZE

Mada je teško raspoznati 1 proceniti mnoge činioce koji su dejstvovali preko pola stoleća i doveli do revizije psihoanalize, ipak je moguće razvrstati ih u četiri grupe: r. praktično iskustvo analitičara: 2. akademska eksperimentalna psihologija; 3. eksperi­ mentalno ispitivanje psihoanalitičkih postulata i 4. uporedna an­ tropologija. 1. Praktično iskustvo analitičara. Dok je u Beču Frojd za pacijente imao prvenstveno pripadnike gornje dokone klase, na­ ročito plemstvo, i na osnovu tog iskustva izvlačio svoje teoret­ ske zaključke, u Americi su analitičari od početka bili sučeljeni pretežno s predstavnicima poslovne i praktične srednje klase i slobodnih profesija pa čak i sa gornjim slojevima radničke klase i sitnih službenika. Nepraktične, veoma ezoterične, intelektualizo­ vane i pesimističke crte frojdizma bile su u oštroj suprotnosti s praktičnim pogledom na svet, optimizmom i zdravim razumom mnogih pacijenata. Nešto više od beskrajnog traganja za deti­ njim uspomenama i primarnim prizorima bilo je često potrebno da bi se zadovoljila potražnja. Mnogi ustupci iznuđeni su zbog ovih zahteva prakse. Traganje za nesvesnim motivima pomoću tehnike interpre­ tacije snova i slobodnih asocijacija moralo je ponekad ustupiti mesto neposrednom i racionalno svesnom opštenju. Stvarni pro­ blemi čije su jezgro sačinjavali posao, građanske odgovornosti,

brak, deca i pritisak konkurencije - često su iznuđavali da se iz­ vestan deo pažnje usredsredi na sadašnji život umesto da se is­ ključivo odnosi na daleka iskustva, sećanja, asocijacije i snove ranog detinjstva. Uporni zahtevi za brzim ozdravljenjem i po­ vraćajem pune radne sposobnosti umesto strpljivog podnošenja frojdovskog savršenstva u traganju za svim simboličnim putoka­ zima težili su da razvodne klasične psihoanalitičke standarde. Frojd je uporno tražio pet seansi nedeljno, ali je u Americi to nekad smanjivano na četiri, tri, dve, pa čak i svega jednu se­ ansu sedmično. Ovakva praktična iskustva psihoanalitičara u svo­ joj spremnosti da učine teoretske ustupke odigrala su ulogu koja nije bez značaja. 2. Akademska eksperimentalna psihologija. Prva polovina XX stoleća videla je širok razvoj eksperimentalne psihologije u univerzitetskim laboratorijama u zemlji. U ovom eksperimen­ talnom radu pažnja je bila usredsređena na senzorno-inotornu aktivnost i proces učenja. Prema Frojdovom sistemu i termino­ logiji, eksperimentalna psihologija se bavila „sekundamim pro­ cesima „ego"-a. SAm Frojd uglavnom je prenebregavao senzorno­ -motornu funkciju i proces učenja i ograničavao se na teorije zavisnosti ovakvih funkcija od primarnih procesa „id"-a, naime, urođenih nagona i potisnutih impulsa i sećanja zasnovanih na njima. Sve veću masu eksperimentalno izvedenih činjenica i teo­ rija koje su poticale od akademskog izučavanja psihologije i imale veoma sna!an praktičan uticaj na tako raznovrsna polja kao što su vaspitanje i reklama, psihoanaliza više nije mogla zanemari­ vati. Kao posledica toga, počela se poklanjati mnogo veća pažnja sekundarnim, ili „ego" funkcijama nego što je to Frojd činio. Isticanjem značaja čulnog iskustva i učenja došlo je neizbežno do odgovarajućeg smanjenja dotad isključivog obraćanja pažnje na urođenu delatnost i njene promene. Zidovi su tako bili sru­ šeni i psihoanaliza sazrela za beskrajno revidiranje i reformu s naročitim obraćanjem pažnje na „ego" sekundarne procese, uključujući i takve nefrojdovske funkcije kao što su racionalna misao i poznavanje spoljnjeg sveta. Senzorno-motorna aktivnost kao i proces učenja, misao i znanje podrazumevali su posvećivanje sve veće brige okolini i njenom uticaju na ljudski duh i prirodu, što je inače uglavnom bilo strano psihoanalizi. Ovo je snažno uticalo na stvaranje kul-

turno usmerenog pokreta reforme koji je odbacio frojdovske teo­ rije instinkata. Priznanje značaja čulnog iskustva, učenja, razuma i znanja dovelo je na kraju dotle da se težište prebacilo na te­ kuće životne probleme, nasuprot dotadašnjem isključivom obra­ ćanju pažnje na genetičke faktore i činioce iz detinjstva, toliko karakteristične za klasičnu psihoanalizu. Prema tome, akademska eksperimentalna psihologija izvršila je veoma značajan uticaj, koji je doveo do revizije i reforme frojdizma, pa ubrzo i do toga da ga izvestan broj psihoanalitičara odbaci. 3. Eksperimentalno ispitioanje psiboanalitićkih postulata. Akademska eksperimentalna psihologija odigrala je još jednu ulogu u podrivanju temelja psihoanalize. Ona je uvela osnovne frojdovske postulate u laboratoriju radi naučnog ispitivanja. To nije bio organizovan test, ali su ga vršili pojedini psiholozi i la­ boratorije od atlantske pa sve do pacifičke obale. Rezultate ovih nezavisnih istraživanja prikupio je i u obliku knjige objavio 1942. godine Robert Sirz (Robert Sears), profesor dečje psiholo­ gije na Ajova-univerzitetu.1 Pojedine studije unete u knjigu bile su objavljivane ranije u rasponu od trideset godina, tako da su pojedinačno vršile uticaj i pre 1942. godine. Objavljivanje Sir­ zove knjige predstavljalo je ipak krupan događaj u oblasti psi­ hologije i izvršilo dubok mada teško merljiv uticaj u pravcu dalje revizije, reforme i konačnog odbacivanja klasične psihoanalize. Opšti zaključak profesora Sirza bio je: ,,Po kriteriju fizič­ kih nauka, psihoanaliza nije dobra nauka." Eksperimenti uka­ zuju, kaže on, ,,da se mali broj ispitivača usudio da doslovno prihvati Frojdova tvrđenja," ,,Razlog Ieži" - nastavlja on - ,,u istom faktoru koji čini psihoanalizu rđavom naukom, a to je njen mctod./Psihoanaliza se oslanja na tehniku koja ne dozvo­ ljava ponavlinnjc posmatranja, koja nema samo po sebi očiglednu ili označenu vrednost i koja je do neslućenih razmera obojena ispitivačevim sopstvenim sugestijama. Ove teškoće možda ne ometaju ozbiljno terapiju, ali kad se metod primeni za otkriva­ nje psiholoških fakata za koje se traži da imaju objektivnu vred­ nost, onda jednostavno zataji.':)Ovo je oštra optužba psihoana1 Robert Sears, Survey of Objeahre Studies of Psycboanalytic Con­ cepts, Social Scierice Research Council, New York 1942. 2 Ibid., p. 133.

lize i njenih zahteva da uživa naučni status. Optužba je utoliko uverljivija što se zasniva na izveštajima stotina eksperimentalnih ispitivača koji su brižljivo analizirali osnovne frojdovske pojmove. Što se tiče pojedinačnih pojmova, tu je Sirzov izveštaj pod­ jednako razoranJU pogledu Frojdove teorije o urođenim infan­ tilnim nagonima - oralnom kanibalizmu, analnom sadizmu ili agresiji i genitalnim fazama zajedno s njihovim kasnijim vezama, fiksacijama i regresijama - profesor Sirz zaključuje na osnovu eksperimenata da se „u svakom slučaju genitalna i pregenitalno ponašanje pojavljuju sa dovoljno izobilja da mogu poslužiti kao osnova, mada ne kritička, gotovo svake hipoteze koja obuhvata neki pozitivan odnos između njih." Zatim nastavlja i nedvosmi­ sleno izjavljuje: ,,Priroda seksualnog razvoja toliko mnogo pred­ stavlja funkciju raznih vrsta nagrada i kazni, tutorstva i stezanja, da se nikakva uopštavanja onakva kakva ih Frojd daje ne mogu smatrati ispravnim." Vaspitanje i školovanje, a ne urođeni na­ goni, tendencije i faze, presudni su, prema eksperimentima koje j e Sirz prikazao:._) Frojd se usprotivio logici kao i prihvaćenom naučnom po· stupku na taj način što je na osnovu . nekoliko uzoraka subjek­ tivno ispitanih donosio sveopšte zaključke. ,,Frojdova sklonost da se oslanja na nepostojeće kulturne kategorije", kaže Sirz, ,,dovela ga je do toga da za opšte postulate proglasi stavove i komplekse koji se mogu dokazati samo kod jednog dela stanovništva."3 Zaključak u pogledu na Frojdovu teoriju infantilne seksualnosti bio je da ne postoje eksperimentalni dokazi koji bi potkreplji­ vati uopštavanja, dok postoji izobilje podrške činjenici da postoji dečja seksualna aktivnost. Međutim, ova aktivnost određena je prvenstveno činiocima okoline, a ne biološki predodređenim uza­ stopnim fazama, mada je ovo drugo, naravno, srž frojdovske teo­ rije infantilne seksualnosti. Ovde je jasno da postojanje datih pojava ne sačinjava nikakav dokaz u podršku određenog tu­ mačenja tih pojava. U pogledu presudnog pitanja Edipovog kompleksa, obimna posmatranja ukazuju, prema „Pregledu", da: ,,Uzevši stanovni­ štvo kao celinu, ne postoji podrška teoriji da je roditelj suprot­ nog pola favorizovao, a da se prema roditelju istog pola razvi3

Ibid., p. 22, 32, 37.

1a;u reakcije snažne ljubomore." Sirz primećuje da „ovi podaci i:r.nova govore protiv bilo kakvog sveopšteg obrasca i opet pod· vinče činjenicu koja se iznova i iznova nametala prilikom vrše­ nja ovakvih proučavanja - a to je da su ustrojstva malih dru­ štava u kojima ljudi rastu suviše raznolika, uzeta u pojedinosti­ ma, tako da ne dozvoljavaju onu vrstu uopštavanja koja je Frojd izvršio u pogledu uloge pojedinih članova porodice." Na osnovu eksperimenata i temeljnih proučavanja Sira zaključuje da je „iz­ bor objekta u suštini funkcija učenja, a ono što se uči funkcija sredine u kojoj se učenje obavlja." Tako Frojdovo osnovno shva­ tanje urođenog i prema tome sveopšteg edipovskog nagona i si­ tuacije ne nalazi podrške u eksperimentalno] psihologiji. Na­ protiv, svi dokazi ukazuju na to da je pre sredina nego biološko nasleđe odlučujući činilac za unutrašnje porodične odnose. Pro­ fesor Sirz zaključio je ovo pitanje time što je Frojdovo učenje o sveopštem Edipovom kompleksu okarakterisao kao „izrazitu groresku.?"

Izučavanja profesora Sirza dovela su do ozbiljnog ispiti­ vanja Frojdove teorije instinkata, kamena temeljca psihoanalize, sa njena dva glavna pojma, infantilnim seksualnim fazama i Edi­ povim kompleksom. Da li će nadgradnja koju je Frojd podigao na osnovu ovog „oborenog" nagonskog temelja moći da opstane? Posebno, da li frojdovske teorije potiskivanja, fiksacije, regre­ sije, tumačenja snova i neuroza imaju svoju važnost nezavisno od njihovih pretpostavljenih nagonskih korena? Sirzov pregled navodi eksperimente namenjene da provere ova posebna gledi­ šta, ali je predmet ispitivanja toliko spekulativan i subjektivan da nikakvo objektivno ispitivanje ne izgleda uspešno, pa čak ni moguće. Profesor Sirz zaključio je da „sve dok neki novi pojmovni poredak činjenica na osnovu kojih su ti procesi izvu­ čeni ne bude ostvaren, napredovanje u njihovom ispitivanju pu­ tem ne-analitičke tehnike mora biti sporo", i da „dalja analiza psihoanalitičkih pojmova putem ne-psihoanalitičke tehnike može biti srazmerno neplodna sve dotle dok se ti pojmovi nalaze u teoretskom okviru psihoanalize". Njegova pozitivna preporuka, izrasla na osnovu njegovog zaključka da je psihoanaliza „rđava nauka", jeste da objektivna· eksperimentalna psihologija razvije • Ibid., p. 42-43,

88

136.

svoju nauku o ličnosti umesto da to prepušta psihoanalizi. Tako kaže: ,,Veća efikasnost s kojom ne-psihoanalitička tehnika obra­ đuje biheviorističke procese već je dovoljno istaknuta. Bilo bi, stoga, poželjno da buduća istraživanja takvim metodima budu namenjena da pomognu u izgrađivanju nauke o ličnosti koja neće biti postavljena· na istim osnovama kao psihoanaliza, već imati svoju sistematsku strukturu zasnovanu na trijumviratu uticaja koji se približno mogu definisati kao rašćenje, učenje i društvena sredina."5 Sirzov pregled trideset godina objektivnog izučavanja psiho­ analitičkih pojmova izvršio je snažan uticaj na reviziju frojdov­ skog stava prema ljudskoj prirodi. 4. Uporedna antropologija. Dok je eksperimentalna psiho­ logija, kako svojim obimnim izučavanjem procesa učenja tako i laboratorijskim ispitivanjem psihoanalitičkih pojmova, neposredno sučeljavala Frojdovu teoriju instinkata s impresivnim strojem tvr­ doglavih činjenica, uporedna antropologija izvela je bočni napad koji je gotovo zadao coup de~• Frojdizam se od pocetka duboko povezao s antropologijom. Sam Frojd tražio je biološku osnovu svog sistema u antropolo­ škim doktrinama sumnjive vrednosti britanske takozvane evolu­ cione antropologije, naročito u teorijama Robertsona Smita. ~u je našao opravdanje za svojih šest osnovnih načela, svih neop­ hodnih za strogo psihoanalitičko obrazloženje ljudske prirode: 1. Mit praborde na čemu je Frojd zasnovao svoje teorije „id"-a i „super-ego"-a, a time i društva.6 2. Doktrina filogenetskih sećanja, koja tvrdi da su daleka primitivna iskustva - kao što su: prvobitno oceubistvo, incest, strah od kastracije, grižnja savesti, osećanje krivice i tabui pro­ tiv incesta i oceubistva - postala biološki nasledna sećanja koja postoje u svakom današnjem detetu i odraslom. 3. Pojam biološki urođenih infantilnih seksualnih faza kroz koje svako dete mora da prođe između rođenja i pete ili šeste a Ibid., p. 140, 141, 143. • Cmip de grace - udarac iz milosrđa, koji se daje pobeđenom i teško ranjenom protivniku, da bi mu se prekratile muke. - Prim. prev. • Za podrobnije ispitivanje ovog mita vidi: Harry K. Wells, Sigmund Freud : A. Pavlovian Critique, (Vol. II knjige „Pavlov and Freud"), Inter­ national Publischers, New York 1960, glava V.

godine. Za-ove faze tn"đi se M su usredsređene oko erotogenih zona i se izražavaju u urođenim nagonima - usta ~ pwraam oralno-kanibalistički nagoni; anus ~ analno-sadističko-agresivni nagoni; i primarni seksualni organi i s njima povezani genitalni nagoni. T~ način na koji dete prelazi iz jedne u drugu fazu, ili ostaje fiksirano u njima, ili regresira u njih, određuje u velikoj meri budući karakter, ličnost, sklonost kriminalu, normalnost i odgovarajuće zdravlje ili bolest odraslog. 4. Biološki predodređen Edipov kompleks zbog koga dete od dve do četiri ili pet godina nalazi seksualni objekt svojih infantilnih seksualnih nagona u roditelju suprotnog pola. ~ačin na koji dete razreši Edipov kompleks utiče vrlo mnogo na nje­ gov budući život. Tvrdi se dajfilogenetska sećanja 'na strah od kastracije, oživljena ponovljenim pretnjama od oca i .zavist zbog penisa igraju presudnu ulogu u muškom, odnosno ženskom re­ šavanju kompleksa. 5. Praiskonski jezik sastavljen od arhaičnih simbola u obliku slika smatra se da je biološki nasledna crta ljudske prirode, za­ veštanje od prahorde i plemenskog čoveka. Taj simbolički rasni jezik dozvoljava psihoanalitičaru, antropologu i izučavaocu fol­ klora da prevede i protumači snove i druge navodne pojave nesvesnog. 6. Biološki nasleđeno rasno nesoesno .smatra· se-da pred­ stavlja spremište svih filogenetskih sećanja, J.nfantilnih seksual­ nih Faza, edipovskog nagona i tabua protiv njih, isto kao i pra­ iskonskog simboličkog [ezika.] Tvrdi se d~ ovo nesvesno prelazi N gcncrnc']c nn generaciju i tako više pripada rasi nego poje­ dincu. Ovnj poslednji je samo prenosnik za buduće generacije. J.:o rasno nesvesno sn svojim neodoljivim nagonima, impulsima, sećanjima i tabuima upravlja čovekovim duhom i prirodo°hJ Uzevši u obzir antropološko svojstvo ovih šest osnovnih dok­ trina, bilo je neizbežno da se antropologija pre ili kasnije uhvati u koštac s misaonim korenima psihoanalize. Proces je počeo dva­ desetih godina ovog stoleća, a nastavlja se i dan-danas. Dosad se stvorio zajednički front antropologa u odnosu na suštinska pitanja ovih šest doktrina. Bez obzira da li su drugi vidovi. psi­ hoanalize prihvaćeni ili odbačeni, svi antropolozi, izuzimaiući

ee-

90

samo onako stroge frojdovske spekulativne teoretičare kao što je Geza Rohajm (Geza Roheim), potpuno odbacuju biološko na­ sleđe i, prema tome, opštu prirodu svih šest doktrina. Neki, međutim, zadržavaju jednu ili drugu posebnu crtu ako se pri tom može tvrditi da ta crta nije biološki, već kulturno uslov­ ljena. Bezbrojna izučavanja na terenu američkih indijanskih ple­ mena, zajednica sa ostrva Južnog mora, australijskih Bušmana i drugih etničkih grupa pokazala su da Frojdovi takozvani opšte­ važeći biološki pojmovi niti su biološki uslovljeni niti opšteva­ žeći, već su, ukoliko uopšte postoje, promenljive veličine zavisne od ustrojstva društva i razvoja kulture. Lista onih antropologa koji su se uhvatili u koštac s froj­ d'ovskom tvrdnjom da postoji biološka nasledna sveopštost šest doktrina i odbacili je obuhvata tako ugledna imena kao što su Franc Boas, Bronislav Malinovski, V. H. Rivers, Rut Benedikt, Margaret Mid (Mead), Abram Kardiner, Kora Diboa (Cora du Bois), Ralf Linton, Džerns Vest i Klajd Klukhon (Clyde Kluck­ hohn). Mora se istaći da su antropolozi odbacivali baš urođeni biološki aspekt, instinktivnu crtu. Neki, kao što smo već na­ pomenuli, ipak prihvataju izvesna psihoanalitička načela tamo gde su preneta iz biološke u kulturnu sredinu. Odbijanje antropologije da prizna biološku osnovu psiho­ analize u obliku šest osnovnih doktrina predstavljalo je presu­ dan udarac frojdovskim teorijama instinkata. Tako su antropolozi odigrali životnu ulogu u iznuđavanju revizije ortodoksnog froj­

dizma. Razvodnjavanje koje je usledilo na osnovu praktičnog isku­ stva psihoanalitičara u Sjedinjenim Državama, uticaj akademske eksperimentalne psihologije, negativni nalazi prilikom psiholo­ škog testiranja frojdovskih načela i odbacivanje antropologa da priznaju psihoanalitičku biološku antropologiju to su, izgleda, bili presudni činioci u iznuđivanju ustupaka od ortodoksnih sledbe­ nika Frojda. Za istorijski period od 1909. godine do danas· - uključujući dva svetska rata, socijalističke revolucije, i veliku privrednu krizu - može se reći da predstavlja presudni činilac u odvlačenju psi­ hologije usredsređene na instinkte u pravcu psihologije koja će više biti u skladu sa nizom obiektivnib događaja koji su uzdr­ mali svet. Psihologija i psihoterapija vezane za uticaj sredine i 91

kulture bile su mnogo bliže stvarnom životu nego infantilne sek­ sualne faze, Edipov kompleks i rasna sećanja. Istovremeno, soci­ ologija i istorija, sučeljene i podsticane zapanjujućim događajima u toku proteklo pola veka, brzo su napredovale, i pri tome su se vrlo često oštro razračunavale s invertiranim frojdovskim pri­ lazom. Poseban uticaj, nastao kao posledica uspešne socijalističke revolucije i izgradnje, izvršio je stalni razvoj marksističke misli i značaja. Ovaj poslednji činilac pokazao se kako u otvorenom dejstvu na reformističke i rekonstrukcionističke pokrete u okviru same psihoanalize, tako i, samo kao mnogo važniji, u silama koje su težile potpunom odbacivanju frojdizma. Tako je, pored psiholoških i antropoloških činilaca, delovao, a i sad deluje i razvoj konkretnih istorijskih i društvenih nauka. Dejstvo ovog poslednjeg uticaja - mada je možda neuporedivo silnije po ukup­ nim posledicama od dejstva drugih činilaca - istovremeno je ne­ moguće proceniti u pojedinostima.

REVIZIJA PSIHOANALIZE

Među vodeće teoretičare revidirane psihoanalize spadaju Franc Aleksander i njegova „Čikaška" škola, Karl A. Meninger s Meninger-klinike u Topeki u Kanzasu i Ahram Kardiner s Ko­ lumbija-univerziteta. Za našu svrhu nije neophodno niti naročito korisno ispitivati pomenute, ili bilo koje druge od mirijada „škola" revidirane psihoanalize. Daleko je poučnije ispitati dva pravca koja su potekla u inostranstvu, ali su odmah izvršila dubok uticaj i bila opšte prihvaćena u Sjedinjenim Državama. Jedan je rcvi:zija Frojdove teorije koju je izvršila njegova kći Ana Frojd, u Englesko], drugi je promena koju je pokrenuo Hajnc Hartman u Nemačkoj. Oboje su sc posvetili ispitivanju vidova takozvanih „sekundarnih" ili „ego" funkcija, i oboje su pokazali pravac poznijoj reformi psihoanalize. Sam Frojd polagao je prvenstvenu pažnju na „id" s njego­ vim urođenim nagonima i mentalnim ustrojstvom, a zanemarivao ,,ego". Od 1936. pa nadalje, međutim, ,,ego" je zadobilo istaknu­ tije mesto u psihoanalitičkoj literaturi i bilo predmet obimnog i upornog proučavanja. Kao ishod došlo je do revizije ortodoksnog frojdizma, pri čemu je „ego" dobilo mnogo istaknutiju ulogu, dok

su i dalje bile zadržane nagonske teorije seksa i agresije. Raz­ rađivanje shvatanja „ego"-
Razradu „ego" odbrambenih mehanizama koju je izvršila Ana Frojd i njeni sledbenici uglavnom prihvata većina psihoa­ nalitičara u Americi. Prihvatanje je izazvalo dopunu klasične froj­ dovske terapije otkrivanja i oslobađanja potisnutih nagona. Po­ sebni odbrambeni mehanizmi pojedinačnog pacijenta moraju se takođe utvrditi i proučiti. Tako je, pored „id" impulsa, Ana Frojd u psihoanalitičku sliku unela „ego" odbrambene mehanizme. Prema tome, izvesno određeno ponašanje može biti deo nekog „ego" mehanizma ili ispoljavanje nagonskog „id"-a. Dalje, dok je klasično potiskivanje smatrano kao odbrana samo protiv mučnih nagonskih predstava seksa i agresije, ,,ego" mehanizmi smatrani su da idu u dva pravca: unutra - u pravcu instinkata, i napolje - u pravcu spoljnjeg sveta. Upravo ova poslednja, dvojna pri­ roda ukazuje pravac reforme ortodoksne psihoanalize. Sama Ana Frojd smatrala je instinktivne pretnje primarnim, i stoga je osta­ jala revidirani klasičar. Predstojao [e; međutim, samo još sledeći, mada veliki korak da se odbace seksualno-agresivne instinktivne teorije i pažnja usredsredi na „ego" odbrambene mehanizme obrazovane u detinj­ stvu ili tokom života, da bi se odbacili udarci koje objektivna okolina zadaje ličnosti. Takvo „kulturno" usmereno gledište sači­ njava jezgro reformističkog pokreta čiji su vođi Hornaj i Saliven. Tako je ukazivanje koje je dao Frojd a razvila njegova kćerka dovelo do još jednog značajnog stupnja u rasprostranjenoj težnji udaljavanja od ortodoksnog frojdizma. Obraćanje pažnje na „ego" odbrambene mehanizme koje je započela Ana Frojd odavno je postalo redovan sastavni deo kla­ slčne frojdovske teorije i terapeutske prakse. U stvari, izgleda da je razmatranje „ego" odbrarnbenih mehanizama gotovo potisnulo diskusiju o problemima „id"-a u tehničkim psihoanalitičkim časo­ pisima. Teoretska osnova revizionistš bilo koje „škole", među­ tim, još uvek pre ostaje instinkt nego uticaj okoline ili kulture. Drugi korak u ovom kretanju u pravcu teoretskog popušta­ nja i rasula bilo je polaganje važnosti „sekundarnim" procesima ,,ego"-a. Zajedno sa svojim opštim prenebregavanjem „ego"-a, Frojd je najvećim delom zanemarivao sve što je obuhvatalo kla­ sičan sadržaj psihologije, a to su: misao, pamćenje, opažanje, senzorno-motorna aktivnost i ponašanje kao celina. Na nesreću za ortodoksnu psihoanalizu, to zanemarivanje psihologije došlo

94

je upravo u vreme kad je ta nauka vidno napredovala. Bilo je stoga neizbežno da neke od tekovina akademske eksperimentalne psihologije pre ili posle budu uključene u frojdovski sistem, tako da su u svoje vreme „sekundarni ego procesi" stvarno dospeli u središte pažnje. Hajnc Hartman prvi je dao izvoran doprinos u delu objavljenom u godini Frojdove smrti, 1939. Delo se zvalo „Ego psihologija i problem adaptacije"." U ovom delu, kao i u drugim, Hartman je pokušavao da ispravi Frojdovu jednostranost i sledstveno zanemarivanje „se­ kundarnih" ego procesa. Frojd je funkcije kao što su čulni opa­ žaji, motorna aktivnost i misao smatrao suštinski podređenim in­ stinktivnim nagonima seksa i agresije. Tim funkcijama spoljna okolina je služila prvenstveno kao sredstvo zadovoljavanja ili osu­ [ećen]a instinkata, a gotovo nikako kao uzročnik prilagođavanja. Tako je Frojd pripisao psihološkim funkcijama podređenu ulogu u odnosu na „princip zadovoljenja" ,,id"-a. Frojd je govorio o „principu realnosti", odrazu spoljnjeg sveta na duh posredovanjem čula i misli, ali to je posmatrao isključivo u vezi sa seksualnom i agresivnom aktivnošću i težnjama. Hartman, s druge strane, insistira na primarnoj adaptivnoj funkciji čulnog iskustva, misli i ponašanja. Stoga odnosi- s okol­ nom sredinom stiču sistematsku važnost sami po sebi. Tako, na primer, on navodi činjenicu da malo dete oseća veliko zadovolj­ stvo u pokretanju svojih udova i hvatanju predmeta, u istraživanju neposrednog objektivnog sveta, u puzanju i hodanju, u učenju reči i jezika uopšte, u sećanju, mimici i sličnom, kao i u manipu­ lisanju gcnitalijama ili uzdržavanju pražnjenja creva pred brižnom majkom. Ovakva „zadovoljstva" nisu „instinktom vezana", već su pre neposredno povezana s prilagođavanjem okolnoj sredini, što Hartman smatra osnovnom funkcijom organizma. U vezi s tim on piše: ,,Mogućnost doživljavanja zadovoljstva aparata (čulno iskustvo, misao, aktivnost itd.) iz područja ego"-a gde nema sukoba, izgleda, igra veoma značajnu ulogu u adaptiranju prema spoljnjem svetu. "9 Dete uči o svetu kao aktivnosti srazmerno neza8 Heinz Hartmann, Ego Psychology and the Problem of Adaptation, engleski prevod uključen u: D. Rappaport, Organization and Pathology of Thought, Columbia Univ. Press, New York 1951. 9 Ibid., p. 383.

95

vlsnoj od infantilnih seksualnih faza i Edipovog kompleksa. Hart­ man ipak ne odbacuje frojdovski libido i nagone smrti. Pre će biti

31

da on dodaje „sekundarne ego funkcije" klasičnom psihoanaliti­ čkom sistemu. Cinjenica je da on smatra da su kod malog deteta psihičke adaptivne funkcije čulnih iskustava i misli u suštini neza­ visne od instinktivnih nagona seksa i agresije, ali da te funkcije postaju instinktom vezane, ako ne i instinktom vodene, kad dete dostiže zrelost. Tako Hartman, zadržavajući frojdovsku orijenta­ ciju na instinkt, ostaje revizionist. lRevidirana psihoanaliza znači psihoanaliza bez rasno nesve­ snog. To je jedna polovina prvobitne frojdovske teorije, jer su urođeni mentalni nagoni i uspomene istrgnuti od izvora u primi­ tivnom čoveku. Revidirana psihoanaliza nakalemljuje ego odbrane i sekundarne ego procese na frojdovske t.eorije instinkta. Uprkos tome, revidirana psihoanaliza je frojdiza~i ostaje vladajuća ver­ zija klasične teorije u Sjedinjenim Državama.

UTICAJ KLASICNE PSIHOANALIZE

Kad se posmatra razvoj psihoanalize, razlika između orto­ doksne i revidirane verzije ima značaja. Međutim, za svrhu procenjivanja uticaja razlika između ove dve verzije postaje nevažna, jer su obe predstavnice klasičnog frojdizma. Edipov kompleks, na primer, ostaje ista teoretska konstrukcija bez obzira da li je uspo­ stavljena veza s njegovim navodnim poreklom u mitu prahorde. U Sjedinjenim Državama revidirana psihoanaliza predstavlja klasičan froidizam, Domašaj njenog uticaja pokazuje činjenica da su, po laičkom mišljenju, koje deli znatna većina Amerikanaca, izrazi „psihologija", ,,psihoterapija" i „psihijatrija" postali gotovo sinonimi sa psihoanalizom. Za mišljenje širokih slojeva ne postoji, bez obzira na domašaj i namenu, druga psihologija, ni druga psihoterapija ni druga psihijatrija, Na isti način, reč „seks" ne­ raskidivo je povezana s imenima „Frojd" i „psihoanaliza", dok se bilo kakva privrženost između majke i sina, oca i kćerke ne­ minovno smatra „edipovskom". Frojdizam, kao i pragmatizam, prisutan je svuda, on je sa­ stavni deo ideološkog vazduha koji neizbežno udiše svaki Ameri­ kanac. On prožima nacionalnu atmosferu kako neposrednim tako i posrednim sredstvima. Najneposredniji izvor predstavlja sam psihoanalitičar. Američko psihoanalitičko udruženje vrši strogi nadzor nad svim frojdovskim psihoanalitičarima. Samo članovima Udruženja dozvoljeno je da sc nazivaju psihoanalitičarima, a 7 Neuspeh

psihoanalize

samo

diplomirani studenti raznih instituta pridruženih udru­ ženju primnju u članstvo. Postoji sedamnaest takvih instituta ra­ sutih po Sjedinjenim Državama - od Bostona, Njujorka, Filadel­ fije i V nšingtona do Čikaga, Topeke, Los Anđelesa i Siatla. U njih se godišnje upisuje oko devet stotina učenika, dok školovanje svake godine završava oko sto studenata. H'

AMERICKO PSIHOANALITIČKO UDRUZENJE

Da bi bio primljen u neki od ovih instituta, kandidat mora da završi medicinski fakultet, mora da provede bar godinu dana kao stažist u jednoj od priznatih bolnica i mora da ima bar godinu dana psihijatrijske prakse. Udruženje ne prima analitičare laike, one bez medicinskog obrazovanja. Pored toga, odbor sastavljen od članova Udruženja mora da ispita i preporuči kandidata. Jedan od bitnih zahteva je da i sam student bude podoban subjekat za analizu, što znači da i on mora biti potencijalni pacijent, i to bilo da pati od neke određene neuroze ili da bude „neurotičan'._tl Ovo doista ne predstavlja nikakvu teškoću za frojdovce, jer oni tvrde da imati karakter znači biti „neurotičan", a pošto svako ima ne­ kakav karakter, to je svako „neurotičan". Sa ili bez posebnih simptoma, sam karakter je simptomatska neurotična konstelacija i, prema tome, predmet analize. Svaki polaznik psihoanalitičkog instituta dobija dvojaku ulogu, studenta i pacijenta. Kao student, on pohađa tri godine školski program predavanja i seminara o frojdovskoj teoriji i teh­ nici. Kao pacijent, on se podvrgava psihoanalitičkom lečenju če­ tiri ili pet sesija nedeljno, i to najmanje trista časova. Psihoana­ litičko udruženje priznaje da su ove dve uloge međusobno pro­ tivrečne, jer se, s jedne strane, polaznik tečaja smatra dovoljno ,,zdravim" ili „normalnim" da može biti učenik, a, s druge strane, smatra se dovoljno bolesnim ili abnormalnim da može biti paci­ jent. Kao krajnji ishod, instituti su ovaj sinkretizam podigli u načelo: primena protivrečnih i nepomirljivih postavki predstavlja teoretsku i praktičnu nužnost. Kao osnovica služi frojdovska tvrd-

nja da je „svako u izvesnom smislu neurotičan, bilo ili ne bilo simptoma u klasičnom smislu"." Teoretski razlog, pak, je onaj koji je sam Frojd istakao:.,a2$_iho11naliza_se ne može podučavati i. prikazivati, već se jedino može iskusitJ:J. Mada tečajevi i seminari pomažu, jezgro psihoanalitičke obuke cini stvarna analiza kojoj se student podvrgava kao pacijent, a s ciljem da bude „izlečen". Skolsku analizu obavlja jedan član Udruženja, i ona ima sve crte redovne analize, uključujući i plaćanje. Student-pacijent je u analitičnom odnosu samo pacijent; mada možda stupa u analizu smatrajući je neobaveznim eksperimentom, ubrzo će uvideti da je i on pravi pacijent. Dok se „prorađuje" njegov nesvestan razvoj u obrnutom redosledu od infantilnih seksualnih faza do faličkog stupnja i od infantilno edipovskog do latentnog i ubrzo razvijenog edipovskog kompleksa i njegovog raspleta, sa svim preokretima koji ipak vode do predodređenih prizora i mentalnih obrazaca, on na sebi, kao subjekt, do:iivljava frojdovsku tehniku: otpore, sagledavanja, transfere, projekcije i drugo. U razdoblju od dve do sedam i više godina student-pacijent proverava se, iskušava i pre­ obražava kao kroz vatru. Time se frojdizam usađuje. Ova obrada u svojstvu pacijenta dopunjuje se predavanjima i seminarima o analizi snova, tumačenju simbola i frojdovskim teorijama o fonnacijama simptoma i razvoju karaktera. Student mora da ovlada dinamikom nesvesnog onako kako su je razvili Frojd i njegovi sledbenici. On mora takođe da pohađa tečajeve o primeni psihoanalitičke teorije na umetnost, dramu, literaturu, kriminologiju, vaspitanje, antropologiju, sociologiju i druga polja. To je naporno i obimno školovanje koje može da potraje pet, sedam, deset ili više godina. Nikakvo čudo, onda, što je prosečna starost diplomiranih učenika četrdeset i četiri godine. Troškovi psihoanalitičkog školovanja kreću se od dvadeset do trideset hi­ ljada dolara, a podmiruje ih isključivo student-pacijent od svoje medicinske i psihoterapeutske prakse zajedno s povremenom po­ moći u obliku ličnih zajmova. Instituti u načelu ne daju stipen­ dije. Plaćanje je nerazlučni deo terapeutskog i nastavnog po­ stupka. Clanstvo u Američkom psihoanalitičkom udruženju raslo je neprekidno od 33 u 192.,, na 2.73 u 1946. i blizu 1.000 u 1961, a otada

1 Bertram 0-. Lewin and Helen Ross, Psychoanalytic Education, In­ ternational University Press, New York 1960, p. 47-52.

2 7*

Ibid., p. 50.

99

sc svake godine povećava prosečno za sto članova. Broj članova Udruženja držan je srazmerno malim usled zajedničkog dejstva činilaca kao što su: zahtev za prethodno završenim medicinskim studijama, dužina, težina i skupoća obuke i možda zbog želje da se ponuda analitičara održi znatno ispod potražnje pacijenata. Honorari za jedan sat psihoanalize kretali su se r950. godine od deset do pedeset i sto dolara, dok je većina iznosila između dva­ deset i trideset. Profesionalni dohoci članova mogu se kretati od dvadeset hiljada pa do sto hiljada dolara i više godišnje.3 Mada je odnos broja članova Psihoanalitičkog udruženja prema ukupnom broju stanovništva nizak, 1 :24r.ooo, uticaj psiho­ analitičara geometrijski prevazilazi njihov broj. - Razlog se nalazi u „kvalitetu" njihovih pacijenata. U r948. godini zr odsto bili su poslovni ljudi i žene, dok je veći deo ostalih pacijenata bio iz slobodnih profesija, intelektualnih i kulturnih grupa. Trećina ana­ liziranih pacijenata imala je prihod od trideset hiljada dolara i više, jedna četvrtina imala je između dvadeset i trideset hiljada, dok je pet šestina zarađivalo više od deset hiljada dolara go­ dišnje," Šest odsto analiziranih pacijenata bili su advokati i struč­ njaci društvenih nauka, a četiri odsto bili su stručnjaci iz oblasti fizičkih nauka; 38 odsto pacijenata bilo je iz zdravstvenih pro­ fesija. Oko 25 do 30 odsto bili su kulturni radnici - umetnici, pisci, glumci, kritičari, dramski pisci, igrači i slično. Ova posled­ nja grupa, naravno, bila je u najpovoljnijem položaju da vrši širok uticaj. Očigledno da ne postoji objavljen popis pacijenata, ali s obzirom da su troškovi prave analize veoma visoki, pri­ bližno pet hiljada dolara godišnje, s punim pravom može se za­ ključiti da je većina pacijenata dolazila iz redova uspešnijih umetnika, književnika i dramskih pisaca. Kao delimična potvrda može poslužiti objavljena izjava jednog autoriteta da je „od pisaca koji su ispisali ovo pola stoleća pozorišne istorije Ame­ rike poznato da su neki lično bili psihoanalizirani, među njima Judžin O'Nil, Mos Hart, Kler Buts Ljus, Lilijan Helman, Artur Lorents, Vilijam Indž i Džordž Akselrod".5 Stvarna lista mora 3 Lawrence S. Kubie, Practical Aspects of Psycboanalysis, Interna­ tional University Press, New York 1950. 4 Ibid. 5 W. David Sievers, Freud on Broadway, Hermitage House, New York 1955. p. 452.

100

biti mnogo veća a isto je verovatno slučaj i u drugim oblastima kulturnih delatnosti. U svakom slučaju hiljadu analitičara vrši širok i dubok uti­ caj na američki duh preko svojih pacijenata, vrbovanih prven­ stveno iz redova uspešnijih, uglednijih i uticajnijih članova po­ slovnih, profesionalnih, intelektualnih i kulturnih slojeva dru­ štva. Mada ne postoje tačni podaci, po broju analitičara koji su radili od r925. godine do danas može se proceniti da je za pro­ teklih 35 godina oko 250.000 do pola miliona osoba bilo podvrg­ nuto psihoanalizi. Ovo se odnosi samo na potpune analize obav­ ljane četiri ili pet puta nedeljno iz godine u godinu, koje su vr­ šili članovi Američkog prihoanalitičkog društva, inače pristalice ortodoksno revidiranog frojdizma. Doslovno milioni drugih Ame­ rikanaca iz svih društvenih slojeva bili su podvrgnuti nekoj vrsti više ili manje frojdovski psihoanalitički usmerene terapije. Tak­ va psihoterapija predstavlja drugi oblik neposrednog frojdovskog uticaja na američki duh.

PSIHOTERAPIJA

Ako članovi Psihoanalitičkog udruženja lečenjem .,elite" vr­ še neposredan uticaj na deo stanovništva koji je brojem manji ali presudan u formiranju stavova i stvaranju javnog mnenja, psi­ hoterapeuti predstavljaju sredstvo stizanja do društvenih kore­ nova jer dopiru u kancelarije, škole, pa čak i fabrike. Psihote­ rapija je nedovoljno precizan opšti pojam koji obuhvata lečenje ličnom konsultacijom kako blagih duševnih poremećaja tako i psihičkih tegoba svih vrsta. Nju može sprovoditi lekar, školo­ van psihoanalitičar, analitičar laik, bolnički psiholog, psiholog, psihijatrijski socijalni radnik, savetodavac ili stručnjak za profe­ sionalnu orijentaciju. Psihoterapija, u nacionalnim okvirima, pred­ stavlja haotično polje bez opšteprihvaćenih standarda i prakse, polje u kome svako ko za to oseća sklonost može da izvesti „firmu" i leči „mušterije", da ne kažemo: pacijente. Nekoliko 8QVC1.nih država pokušalo je da putem izdavanja dozvola za rad uncac nclto reda u ovaj haos. bvc1tan broj profesionalnih organizacija pokušava da posta­ vi 1tandardc koji će važiti kako za celu zemlju tako i za pojeIOT

dine savezne države i ustanovi neke zakonske propise. Te orga­ nizacije traže da se naziv „psihoterapija" zadrži isključivo za lečenje koje obavlja profesionalno obučena osoba, to će reći ka­ da ga vrše klinički psiholog, psihijatar ili psihijatrijski socijalni radnik, ali dosad bez mnogo uspeha. Stoga ovaj termin u praksi obuhvata sve, počev od lečenja verom pa do psiho-drame. Znat­ na većina psihoterapeuta ipak prihvata frojdovska psihoanalitič­ ka gledišta i tehniku, bez obzira koliko ih primenjivali „čiste" ili razvodnjene, vulgarizovane i obogaljene. Dok se neka psihoterapija obavlja s učestanošću od četiri do pet seansi nedeljno, kad je vrše analitičari laici, i obuhvata dubinsku analizu koja se može uporediti s temeljnom proradom nesvesnih motivacija koju vrše članovi Psihoanalitičkog udruže­ nja, ipak je mnogo češća praksa da se obavlja samo jedna, dve ili tri seanse nedeljno. Ovo se ponekad naziva „sirotinjska psiho­ analiza", jer su troškovi neuporedivo manji. Umesto sto pa i više dolara nedeljno, odnosno pet hiljada dolara i više godišnje, prosek je bliži dvadeset, trideset ili četrdeset dolara nedeljno, odnosno hiljadu, hiljadu pet stotina ili dve hiljade dolara go­ dišnje. Ovakva psihoterapija može da traje nekoliko nedelja, nekoliko meseci, ih najčešće nekoliko godina. Mada ne postoje podaci koji bi mogli pokazati tačan, pa čak ni približan broj ljudi koji su pre ili posle bili podvrgnuti psihoterapeutskom le­ čenju, jedna prilično obaveštena procena bila bi da je među sred­ njom klasom, profesionalnim, intelektualnim i kulturnim sloje­ vima većih gradskih područja, otprilike jedna na svakih pet oso­ ba bila podvrgnuta nekom obliku analitičkog postupka. Za mno­ ge hiljade ovakav postupak znači najozbiljniju finansijsku žrtvu, počev od četvrtine do trećine, pa čak i polovine nedeljnog, me­ sečnog i godišnjeg prihoda. Grupna terapija i spoljni pacijenti bolnica olalsšavaiu nekima teret plaćanja, ali ipak broj ljudi koji čeka na psihoterapiju deluje obeshrabrujuće. Dok većina traži pomoć po svojoj želji, lekari, personalna odeljenja kancelarija i fabrika te profesionalna savetovališta ško­ la i koledža igraju znatnu ulogu u upućivanju na psihoterapiju. Ne našavši patološke uzroke simptomima i žalbama, lekari upu­ ćuju pacijente na „psihijatrijski postupak",. čime se najčešće misli na psihoterapiju. Personalna odeljenja upućuju „problematične" službenike psihoterapeutima, dok odeljenja za profesionalnu ori-

jentaciju u školama imaju opšte pravilo da decu koja imaju te­ škoće u učenju i vladanju šalju na dobijanje „psihijatrijske po­ moći" ili, kako se to lepše naziva, na „savetovanje". U svim tim slučajevima obično se primenjuje psihoterapija. Ta praksa veoma je razvijena u školama, a češće je izazivaju teškoće u savladiva­ nju nastave nego problemi vladanja. Deca se hvataju između nji­ hovog potencijala „na papiru" izraženog svuda prisutnim zaku­ častim testovima kvocijenta inteligencije i njihovog stvarno po­ kazanog uspeha u razredu. Ako postoji· hroničan jaz između ovog dvoga, pretpostavlja se da su „emotivne" teškoće prepreka, a ,,savetovanje" dolazi kao uobičajen odgovor. Ovakvo „savetova­ nje" najčešće uključuje i roditelje, jer su, po frojdovskoj pret­ postavci, porodične prilike krajnji uzrok emotivnih teškoća, po­ sebno odnos s roditeljem suprotnog pola i ljubomora među bra­ ćom i sestrama. Radnička klasa, naročito mali službenici i visokokvalifiko­ vani radnici, dolazi u neposredan dodir s frojdovskom psihoa­ nalizom preko odeljenja za profesionalnu orijentaciju škola, pre­ ko personalnih odeljenja priključenih uz kancelarije i (ređe) uz radionice, te preko socijalnih radnika. Na sva tri načina radnici mogu biti upućeni na psihoterapiju. Radnici koji „prave nepri­ like", koje podstiču na podnošenje žalbi, stvaranje nezadovoljstva, ili radnički organizatori u kancelarijama i fabrikama koje nisu sindikalno organizovane, ukoliko nisu otpušteni po kratkom po­ stupku, mogu se uputiti na „savetovanje", kako bi im se pomoglo da se prilagode „stvarnosti". JR.obuna protiv „gazde" ili vlasti u bilo kom obliku, po klasičnom frojdovskom shvatanju, prou­ zrokovana je u krajnjoj liniji neuspehom da se kompenzuje re­ volt protiv oca u porodičnom krug~ Službenici u gradskim po­ dručjima, međutim, češće sami nalaze put do psihoanalitičkog i terapeutskog tretmana. Najneposredniji uticaj psihoanalize na industrijsku radničku klasu i slojeve nižih službenika nesumnjivo vrše socijalni radnici bilo vezani uz fabriku, bilo privatno dostupni preko religioznih i nacionalnih zadužbina, ili javno dostupni preko opštinskih služ­ bi socijalne pomoći. Socijalni rad počeo je pokušajem da se olak­ šaju nepravični uslovi koji dovode do rasprostranjene ljudske bede. Sa protekom vremena,· pak, naporedni razvoj psihoanalize počeo je da prožima ovo područje, tako da je društveni rad u

velikoj meri usvojio i prilagodio psihoanalitičku teoriju i praksu za svoje potrebe. Ovo je dovelo do oštrih promena u profesio­ nalnoj delatnosti, naročito prilikom rešavanja pojedinačnih slu­ čajeva. Društveni radnik koji rešava pojedinačne slučajeve sada pretežno radi sa svojim klijentima-pacijentima u svojoj kancela­ riji u svojstvu sličnom psihoterapeutu, jer se više bavi emotivnim problemima i sukobima nego izazivačima i uzrocima objektivne bede. ,,Posvećenost društvenog rada olakšavanju i uklanjanju dru­ štvenih uslova koji su dovodili do očajanja", kaže jedan stručnjak, „smanjila se, a socijalni radnici sada pokušavaju da olakšaju očajanje time što će dozvoliti pacijentima da prorade i shvate svoje emotivne teškoće." Zatim nastavlja da govori o tome da su „mnogi socijalni radnici usvojili psihoanalitičku teoriju". Je­ dan kritičar blisko upoznat sa stanjem na terenu optužuje dru­ štveni rad da se „pretvara u psihoanalitičku socijalnu službu, a da se pri tom sve više ono „socijalno" izostavlja, tako da preostaje samo psihoanalitička služba.?" Uzevši u obzir da u Sje­ dinjenim Državama ima. nekih dvadeset pet hiljada socijalnih radnika, od kojih su deset odsto psihijatrijski (psihoanalitički) stručnjaci, već sam ovaj deo vrši snažan, pretežno froidovski nepo­ sredan uticaj na američku radničku klasu. Pošto su radni ljudi, na osnovu ekonomske i društvene po­ dele, dospeli pod uticaj bilo članova Američkog psihoanalitič­ kog udruženja ili raznih vrsta psihoanalitičkih psihoterapeuta, to se uspelo da se dejstvo frojdizma neposredno upravi na sve klase i sve slojeve stanovništva zemlje. Milioni i milioni Amerikanaca u svim oblastima života doživeli su tako u ovom ili onom obimu lično iskustvo s frojdovskom teorijom i praksom. To samo po sebi sačinjava moćan ideološki uticaj. Sledeći neposredni uticaj predstavlja neprekidna poplava naučnih i popularnih knjiga i članaka o frojdizmu. Svi ti nepo­ sredni uticaji čine frojdizam svuda prisutnim. Uzevši u obzir i posredan uticaj preko književnosti, pozorišta, umetnosti i sred­ stava masovnih komunikacija, psihoanaliza postaje isto onako neizbežna kao i vazduh koji dišemo. · I George W. Albee, Mentql Healtb Manpotoer Trends, Basic Books, New York 1959, p. 158.

104

Psihoanaliza je nastala krajem XIX stoleća da bi popunila privremenu prazninu u naukama: psihijatriji, fiziologiji i pato­ fiziologiji mozga. Hijatus u ovim disciplinama bio je rezultat spoja novog znanja i novog neznanja. Novo znanje bilo je ozna­ čeno silnim napretkom u razumevanju cerebralne anatomije i organskih duševnih oboljenja, oštećenja prouzrokovanih povre­ dom ili bolešću. Novo znanje, pak, uvek sobom donosi novi po­ seban nedostatak znanja ili neznanje. Ovaj novi stupanj nezna­ nja postavlja probleme koje treba da reši dalje naučno napre­ dovanje. Tako je novo anatomsko poznavanje mozga, omogu­ ćujući veliki skok napred organske psihijatrije, istovremeno oštro postavilo pitanje cerebralne fiziologije i problem funkcionalnih duševnih oboljenja. Dok su uzročnici organskog duševnog oboljenja bili najzad otkriveni ili je, tačnije, stvarno utvrđeno da mogu biti potpuno otkriveni, istovremeno se uvidelo da uzročnici funkcionalnog du­ ševnog oboljenja još nisu upoznati. To je postavilo sledeću ve­ liku zapreku daljem medicinskom i fiziološkom istraživanju. Svako novo naučno saznanje, međutim, ne samo što postav­ lja nove probleme zasnovane na saznanju da postoji nešto što još ne znamo, već takođe ukazuje na opšti pravac u kome se ta rešenja mogu naći. Blagodareći napretku organske psihijatrije i srodnih nauka došlo se do zaključka da funkcionalno duševno oboljenje mora biti prouzrokovana lošim funkcionisanjem mozga, naročito njegovih viših delova. Opšte načelo izvedeno na osnovu nalaza cerebralne anatomije i organske psihijatrije bilo je da je duševno oboljenje, kako organsko tako i funkcionalno, obolje­ nje mozga. Odgovarajući zaključak za rešenje novog problema, bio je, stoga, da se uzročnici funkcionalnog duševnog oboljenja moraju tražiti u patofiziologiji viših delova mozga, u onim delo­ vima koji upravljaju čovekovim mišljenjem, osećanjima i pona­ šanjem. Veliki plan predviđao je da se fiziologija tih viših delova mozga pozabavi otkrivanjem cerebralnih funkcija koje čine osno­ vu normalne, zdrave ljudske umne aktivnosti. Patofiziologija bi se pozabavila otkrivanjem cerebralnih poremećaja, uzročnika funkcionalnog duševnog oboljenja. Funkcionalna psihijatrija po­ svetila bi se tada otkrivanju uspešnog lečenja i iscelenja speci­ fičnih poremećaja koje je cerebralna patofiziologija otkrila. Ko105

načno, predviđalo se da će psihologija najzad moći da postane nauka o normalnoj zdravoj delatnosti ljudskog duha zasnivajući se na napretku nauke cerebralne fiziologije. Takva je bila velika strategija u naukama o čoveku u po­ slednjoj deceniji XIX stoleća. Bio je to smeo ali ipak realan plan naučnog napredovanja, koji bi, kao što se mislilo, ubrzo doveo do ostvarenja najdragocenije čovekove težnje da razume samog sebe, da upozna svoj -O.m, poslednju od velikih tajni na zemlji. Plan je bio smeo jer je otvarao neograničena prostranstva za ljudski napredak ne samo u medicinskim naukama, već i u vaspi­ tanju i staranju o deci. Istovremeno, taj plan bio je realan i reali­ stičan jer je imao čvrste korene u stvarnim postignućima cere­ bralne anatomije i organske psihijatrije. Načela izvedena gene­ ralizacijom iz uspeha na tim područjima izgledala su neosporiva i potpuno primenljiva na nove oblasti gde je još vladalo nezna­ nje, na moguće nove nauke više cerebralne fiziologije, psiholo­ gije, patofiziologije i funkcionalne psihijatrije. Budućnost je izgle­ dala vedra. Snage mraka, predstavljene mističnim shvatanjima božanskog postanka ljudske duše i srednjovekovnim nazorima a vešticama i zlim dusima kao izazivačima duševnih oboljenja, biće uništene. Izgledalo je da su ti nazori zreli za odbacivanje blagodareći neumornom napredovanju ljudskog znanja, Zatim je došao preokret i nastupanje ere mraka u svim tim područjima. Ono što je izgledalo da toliko obećava nije uspelo da .se ostvari. Nije se mogao naći način da se ispituje cerebralno funkcionisanje i poremećaj funkcionisanja, pa su tako fiziologija i patofiziologija mozga zapale u ćorsokak. Privremeni nedostatak metoda u ovim naukama doveo je do presecanja na­ predovanjn psihologije i funkcionalne psihijatrije. Ovo je stvo­ rilo vakuum u koji HU pojurilc svakovrsne teorije i pretpostavke, medu njima i froidovska pslhounaliza. U surovoj i haotičnoj bor­ bi za prevlast, frojdizam je zadobio značajnu pobedu, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama.

ALTERNATIVA KLASICNOJ PSIHOANALIZI

Na osnovu iskustava u bečkim psihijatrijskim klinikama i prilikom lečenja bolesnika u svojoj ordinaciji Frojd je već sre­ dinom devedesetih godina prošlog stoleća postao mučno svestan praznine u psihijatriji. Nisu bili poznati ni priroda ni lečenje funkcionalnih duševnih oboljenja. Pod pritiskom praktične po­ trebe on je odlučio da otkrije kako mehanizam neuroze tako i njeno lečenje. Nije mogao dobiti nikakvu uspešnu pomoć bilo kaje od nadležnih nauka, činjenica koje je on sam bio potpuno svestan. Ipak, Frojd je istrajao i posle deset godina „usamlje­ nog" rada mogao da izradi sirovi nacrt onog što će postati teo­ rija psihoanalize. Taj nacrt bio je skrpljen od njegovih iskustava s bolesnicima u ordinaciji, od sopstvene introspektivne analize, i od nagoveštaja i sugestija zapaženih kod kolega, antropologa, filozofa i psihologa. //Počinjući od običnog opšteg iskustva o z.aboravljanju Frojd je razvio razgranat teoretski aparat, u kome je zaboravljanje po­ stalo potiskivanje ili represija. Sve što se zaboravilo pretpostav­ ljalo se da se zaboravilo zbog motivisanog razlaga i da je nepo­ sredno ili posredno povezano sa seksualnim nagonima ili željom za smrti u detinjstvu. Ono što je „zaboravljena" bilo je navodno cenzurisana i potisnuto kao neprijemljivo u svesno . pamćenttz:..1 Pretpostavljalo se da potisnuta sećanja borave u teoretski zamiš­ ljenom mestu zvanom nesvesna ili podsvesna, u „podrumu" du107

ha. Za ovaj „podrum" tvrdilo se da predstavlja spremište nago­ na seksa i smrti koje je Frojd utvrdio. Ti nagoni daju svoju snagu svemu drugom u nesvesnom, tako da su potisnuta seća­ nja, tvrdi se, nabijena psihičkom energijom instinkata seksa i smr­ ti. Ta sećanja napunjena energijom navodno postoje samo zato da bi probila sebi put u svest i tako pustošila i mučila pojedinca. Da bi se sačuvale kapije svesti razum ima, prema Frojdu, ugra­ đeni bedem u obliku cenzorne zavese. Ta cenzura sastoji se od urođenih tabua na rodoskvrne i druge izopačene seksualne težnje i od društvenih zabrana koje je pojedinac stekao naročito u detinjstvu. Dinamika umne aktiv­ nosti posmatrana je kao ubilačka, intra-mentalna borba između nesvesno potisnutih težnji i sećanja i tabua postavljenih na njih. Pretpostavlja se da se prava motivacija ljudske delatnosti svih vrsta određuje putem ove dinamične borbe. Velik deo ove borbe izražava se navodno u prerušenom obliku koji nesvesne snage uzimaju na sebe pri pokušaju da nadmudre i zaobiđu cenzorni zastor. Prerušeni oblici podsvesnih motivacija pojavljuju se u snovima, nehotičnim asocijacijama, ponašanju, šalama, jezičkim omaškama, neurozama i tako dalje .. Sva ova prerušavanja zajedno čine ono što je Frojd nazivao „simboličan jezik nesvesnog". Prva dužnost psihoanalitičara bila je da upozna taj jezik kako bi mo­ gao da ga tumači i vodi pacijenta da sam otkrije svoje stvarne nesvesne motive zasnovane na potisnutim težnjama, a naročito sećanjima na infantilna i dečja iskustva i traume. Velik deo psi­ hoanalitičke prakse posvećen je ovom čitanju simbola. U stvari, Frojd je najpre razvio svoj pojam simboličnog jezika snova, a zatim ga upotrebio za izgradnju svojih teorija. LU jednom veoma realnom smislu, celokupna frojdovska struktu­ rn počiva nn koncepciji sveopšteg simboličnog jezika nesvesnog. Taj „jezik" prvi je pružio Frojdu podatke, koje je on docnije teoretski sredio tako da sc uklapaju u okvir nesvesnog duha i njegov način izražavanja, odnosno način prodiranja kroz cen­ zorni zastor.::.J Ispod učenja o sveopštem simboličkom jeziku nesvesnog po­ čivaju dve pretpostavke koje Frojd prećutno čini. Obe su pove­ zane sa sećanjem. Frojd pretpostavlja da je duh prilikom rođe­ nja snabdeven nizom rasnih uspomena poteklih iz najranijih pre­ plemenskih i plemenskih iskustava ljudskog roda. Ove urođene 108

uspomene predstavljaju

duhovne parnjake biološkim instinktima. i analno­ -sadističke faze kroz koje je primitivni čovek horde navodno pro­ šao. Ova sećanja takođe se odnose na traženje seksualnog objekta rodoskvrnilačke prirode, a pretpostavlja se da je to svojstveno iskustvima primitivnog čoveka. Za ovakva sećanja tvrdi se da predstavljaju osnovne činioce nesvesnog „id"-a savremenog čo­ veka. Drugi niz rasnih sećanja sadrži poznije primitivne plemen­ ske tabue stavljene na takva iskustva radi društvenog dobra. Ta urođena prohibitorna sećanja, tvrdi se, predstavljaju osnovne elemente svesti savremenog čoveka ili „super-ego"-a. Tako je savremeni čovek rođen sa sećanjima opterećenim takvom snagom da se pretvaraju u aktivne težnje ili dejstvuju kao tabui, a ova dva niza su potpuno protivrečno suprotstavljena jedan prema drugom. Oba su moćna i ne mogu se poreći. Na takav način, kao prvi čin dobro smišljenog pozorišnog komada, Frojd postav­ lja rasno nasleđenu osnovu za odvijanje životne drame poje­ dinca. Drama umnog života pojedinca počinje rođenjem i pro­ lazi kroz razne faze ljudske rase. Promene pojedinačnog životnog iskustva određuju, ne tok, već samo poseban način na koji ne­ svesna sećanja predodređuju fazni razvoj. Vrhunac se dostiže u doba od jedne i jedne i po godine, pa do treće godine, kad primitivna nesvesna sećanja primoravaju dete da stupi u rodo­ skvrnilački odnos s roditeljom suprotnog pola. U tom trenutku mali dečaci zaljubljuju se seksualno u majku, teže da spavaju s njom i mrze oca kao suparnika. Sve dotle urođena tabu-seća­ nja nisu pokrenuta. Sada, međutim, ova unutrašnja drama do­ stiže strahovitu prelomnu krizu. Dete od dve ili tri godine, spre­ čeno da ima polni odnos sa svojom majkom, masturbira, te mu otac ili supstitut oca, kao što je propisano rasnom istorijom, preti kastracijom, pri čemu Frojd misli kako na odsecanje penisa tako i semnika. Ova drama predodređena je urođenim sećanjem. Slič­ no je predodređena da mali dečak doživi prizor koji će ga ko­ načno ubediti u ono što je podozrevao, a to je da vidi male devojčice nage (takođe predodređena), i uveri se da je kazna kojom mu je zaprećeno stvarnost. Male devojčice su kastrirane. Da bi se ovo još bolje utuvilo, muškom detetu suđeno je da vidi majku i oca u činu sparivanja (položaj a tergo), što će mu

To su veoma snažne uspomene na oralno-kanibalne

pokazati potpunu verodostojnost kastracije. Njegova majka je kastrirana. Na osnovu ovog suđenog osvedočavanja budi se de­ čakov „super-ego" u obliku sećanja na tabue, te počinje njegova životna drama u vidu suprotstavljanja protivurečnih „učini" i ,,nemoj učiniti" sila. Ta predodređena infantilna iskustva potisnuta su i postaju deo nesvesnog „id"-a i „super-ego"-a svakog pojedinca. Dopreti do njih pomoću asocijacija i sećanja predstavlja konačni cilj sva­ ke potpune psihoanalize. Ovde, prema tome, imamo dva sloja sećanja, od kojih su jedna sećanja neposredno nasleđena, a druga predodređena da budu doživljena i potisnuta za vreme ranog detinjstva pojedinca. Oba sloja, navodno, škode umnom životu svih nas i pojavljuju se u prerušenom simboličnom obliku u našim snovima, nehotič­ nom ponašanju i crtama karaktera, ako ne i kroz neuroeičke

simptome. Samo poznavanje ovog sveopšteg jezika nesvesnog može prevesti ove poruke iz duševnog podsveta i time otkriti naše prave motive i neodoljivu snagu duševne dinamike. Tehni­ ka psihoanalize sastoji se od sredstava pomoću kojih se prikup­ ljaju slike protivrečnog nesvesnog tako da putem čitanja i tuma­ čenja simbola mogu biti prevedene. Frojdizam je čisto umnim spekulativnim rešenjem problema ljudskog duha ispunio prazninu stvorenu u psihijatriji, a ova praznina, sa svoje strane, imala je koren u praznini više cere­ bralne fiziologije i patofiziologije. Frojd je, kao što je sam mnogo puta izjavio, sebe smatrao slobodnim da postavlja bilo koju teoriju sve dotl- dok je nauka izričito ne ospori ili ne obori. Praznina nastala neuspehom fizio­ logije i patofiziologije da objasne rad viših delova mozga osta­ vila mu je slobodu da usvoji gotovo svaki hipotetičan pojam nje­ mu potreban. U ovom slučaju praznina u poznavanju instinkata i prirode zaboravljanja sačinjavala je suštinsko posebno nezna· nje koje je Frojd ispunio svojim misaonim sistemom. U pogledu instinkata on je pretpostavljao da su oni, bez obzira šta još inače bili, plemenske uspomene koje pružaju osnovu pomoću koje po­ jedinac u sebi sažima predistoriju ljudske rase. U pogledu zabo­ ravljanja, smatrao je da je svako zaboravljanje motivisano po­ trebom da se potisnu sećanja iz doba detinjstva rase i detinjstva pojedinca i da samo pomoću ovog zaboravljanja-potiskivanja

civilizacija može opstati. /Civilizacija je zamišljena kao proizvod potiskivanja primitivnih i infantilnih sećanja koja su inače obda­ rena velikom snagom i odbijaju da ostanu potisnuta. Tako ci­ vilizacija počiva na buretu baruta nasilne pobune, pobune nesve­ snih sećanja protiv sužanjstv1:J
Tokom proteklih pedeset godina cerebralna fiziologija tiho je ali neprekidno veoma mnogo napredovala. Time se ona preo­ brazila u samostalnu nauku, nauku o višoj nervnoj aktivnosti. Iz­ građena na otkrićima i načelima Ivana P. Pavlova, ova nauka dospela je sada do tačke gde se, između ostalog, mogu izvući izvesni određeni zaključci u pogledu na prirodu instinkata i po­ javu zaboravljanja.1 U pogledu instinkata našlo se da je sam pojam toliko preop­ terećen raznim spekulativnim i misterioznim značenjima da je kao naučni termin postao nupo5rebljiv. Stoga se radije primenju­ je termin „bezuslovni refleks''.f Pod bezuslovnim refleksom pod­ razumevaju se urođena reagovanja na opšte obrasce nadražaja, kao što su refleksi ishrane, razmnožavanja, odbrane, ispitivanja, 1 Za potpuniju razradu nauke o višoj nervnoj aktivnosti i njenom sukobljavanju sa frojdizmom vidi: Wells, Sigmund Freud: A Pavlovian Critique, op. cit.

III

orijentacije i slično( Kao rezultat decenija eksperimentalnog ra­ da urođeni refleksi, latentno ili ne, prisutni pri rođenju opisani su kao vrlo nespecifični i uopšteni. Cim spoljni bezuslovni nad­ ražaji počnu da aktivišu bezuslovne reflekse, oni· postaju neraz­ mrsivo isprepletani sa stečenim „uslovnim" refleksima. Zivotna iskustva preobražavaju uopštene, neefikasne i nespecifikovane urođene reflekse u konkretna, efikasna i specifična reagovanja na odgovarajuće vidove okolnog sveta. Tako će novorođenče sisara, životinjsko ili ljudsko, koje će pri rođenju sisati svaki predmet, ubrzo „naučiti" da sisa samo bradavicu dojke. Daleko od optuživanja da su urođeni refleksi ili instinkti stoga nevažni, nauka o višoj nervnoj aktivnosti ukazuje na nji­ hovu neophodnost jer su bezuslovan preduslov za svako „uče­ nje", naime, razvijanje stečenih ili uslovnih refleksa. Samo oni nadražaji koji konačno „zadovoljavaju" jedan „instinkt" ili bez­ uslovni refleks bivaju „naučeni", i tako se pretvaraju u uslovne nadražaje sposobne da izazovu bezuslovni odgovor, na primer, bradavica i refleks sisanja. Priticanje mleka u usta predstavlja pojačavanje veze između nadražaja i urođenog refleksa. Sa sva­ kim pojačanjem veza postaje jača. Obrnuto, svaki čulni nadražaj koji ne dovede neposredno ili posredno do takvog pojačanja postavlja blokadu ili inhibiciju veze između nadražaja i bezu­ slovnog refleksa. Za dejstvo ovakvog nadražaja tada se kaže da je inhibovano. U rođeni ili bezuslovni refleksi mogu biti jednostavni, kao onnj opisan gore, ili složeniji, kao što je refleks gutanja ili razni refleksi razmnožavanja. Kod tih složenijih slučajeva postoji lanac refleksu II kome pojačanje jednog refleksa stavlja u pokret sle­ deći i tako cinije. Medutim, u svakom slučaju načelo je isto. Bezuslovni refleks, bez obzira da li je prost ili veoma složen, jeste opAti i ncspecifičnn, ra stoga neefikasan, ukoliko se u nje­ ga ne utka stečeno iskustvo u obliku uslovnih refleksa. Bezuslovni refleksi, ili instinkti - ako hoćete, jesu urođeni odgovori na trajnije osobine životinjske i ljudske sredine, one koje su ostajale manje ili više nepromenjene tokom desetina hi­ ljada godina. Bezuslovni refleksi, uzeti kao celina, jesu one uop­ štene i nespecifikovane reakcije na trajne osobine okoline koje predstavljaju minimum neophodan za opstanak vrste. Ti refleksi su tokom vekova postali urođeni. Oni su uopšteni i nespecifi-

kovani u tom smislu što ne pokazuju na određeni objekat koji će ih „zadovoljiti" niti na način na koji će iz „zadovoljiti". Ovakva specifičnost ne bi mogla dovesti do opstanka u svetu u kom je promena osnovna crta, i u kome samo izvesna opšta svojstva ostaju ista za vreme dugih vremenskih perioda. Tako ,,instinkt" sisanja ne specificira bradavicu, već samo neki pred­ met, ma koji predmet, bilo to cuda ili grudi, koji će izliti teč­ nost u usta i pokrenuti lanac refleksa gutanja. Znajući da mora postojati neka vrsta urođene opreme u ljudskom ustrojstvu, a ne dobijajući pomoć od nadležnih nauka, Frojd je spekulativnim putem došao do zaključka da se čovekov um prvobitno sastoji od rasnih sećanja na primitivna iskustva. On je bio potpuno svestan onog što čini i otvoreno izjavio da, pošto nauka nije mogla da mu kaže ni o prirodi instinkata niti o njihovom broju i tipu, on se smatrao slobodnim da među svim mogućnostima izabere ona rešenja koja odgovaraju svrsi njegove teorije. 1kabrao je da f!l'etpesta,i postoje dva opšta niza instinkata :..- onih čije središte predstavlja seks i onih koji su okupljeni oko smrti. 1i11:mišljao je -era je niz seksualnih instin­ kata sačinjen od rasnih sećanja na, kake je pretposta,ljae-, pri­ mitivne oblike seksualnog iskustva, od kojih je svaki usredsre­ den na jedan specijalizovani organ ~ sluaakeže ea telu-: usta, anus i genitalije. Tvrdilo se da je seksualne prirode, sve što je II vezi s radom ovih organa na primer: jedenje, mokrenje i vr­ šenje nužde. Na toj osnovi Frojd je izgradio .sloHfti. sistem u kome je svaki organ predstavljao jednu fazu infantilnog seksual­ nog razvoja: oralno-kanibalističku ~ analno-sadističku ~ i falusnu fazuJZa ove faze tvrdilo se da predstavljaju „trenutke" i u razvoju ljudskog roda i u razvoju današnjeg pojedinca. ,,Rase" ili pojedinci mogu ili da budu fiksirani u jednoj od tih faza, ili da regresiraju u nju. Frojdovska razrada grupe instinkata vezanih za libido pre­ tvorila se u labirint. Ne samo što se tvrdilo da postoje tri faze seksualnosti, već i da postoje razni predodređeni objekti kao što su majka, otac, sestra, brat, članovi istog pola, · članovi su­ protnog pola i sam pojedinac, Mogućnosti su bile mnogobrojne, u zavisnosti od međuodnosa instinktivne predodređenosti i ži­ votnih obrta. Odnosi mogu da budu kanibalistički, sadistički ili mazohistički, homoseksualni, heteroseksualni, rodoskvrnilački

II2

8 Neuspeh

ea

psdhoanalize

113

ili onanistički (narcistički), ili bilo koja sprega ili predrugojače­ njc svih ovih mogućnosti. Za razne faze i objekte seksualnog nagona tvrdilo se da postoje urođene u nesvesnom savremenog pojedinca kao nasledne rasne uspomene iskustva primitivnog čo­ veka. Za sve njih tvrdilo se da su pod visokim naponom „psi­ hičke energije" opšteg seksualnog nagona i da traže priznanje i pražnjenje. Za drugu grupu rasnih sećanja tvrdilo se da ona izvlači svoju snagu iz navodno sveopšteg instinkta smrti, težnje u prav­ cu razaranja kako samog sebe tako i ostalih. Tvrdilo se da ova­ mo spadaju rasna sećanja iz oblasti oceubistva, materoubistva, bratoubistva, ubistva i samoubistva. Zasnovane na svim tim sećanjima-instinktima, zajedno s nji­ hovim visokim naponima psihičke energije, bile su s jedne strane želje prema svim vrstama seksualnog dodira, sa sva tri organa i sa svim vrstama predmeta, a na drugoj strani želje za smrću roditelja, braće i sestara, prijatelja i sebe samog. Kao da ova slika već nije bila dovoljno složena, Frojd je zamislio još jedan nesvestan odeljak duha, ,,super-ego", u kome su se nalazili od­ ređeni tabui i zabrane postavljeni na sve nagone, faze, objekte i želje u vezi sa seksom i smrću. Za tabue, isto kao i za strem­ ljenja i želje, tvrdilo se da su pod visokim naponom psihičke energije i da, stoga, pritiskaju velikom silinom tražeći priznanje i ostvarenje. Na ovaj način Frojd je popunio vakuum nastao usled pra­ znine u nadležnim naukama, a u odnosu na nasleđeno ljudsko zaveštanje. Bila je to veoma domišljata pozorišna tvorevina sa nesvesnim nagonima rasnog sećanja i nesvesnim tabuima rasnog sećanja nahuškanirn jedni na druge, od kojih nijedna grupa nije htela da ustukne i od kojih su obe grupe imale dovoljno snage da reše ishod u svoju korist. Ljudski duh je predstavljen kao poprište dramatične ubilačke borbe između ravnopravno spare­ nih protivnika. Nije moglo biti pobede između tako mračnih, primitivnih i elementarnih sila. Posledica je samo mogla biti da se uhvati „ego", sam čovek, između večnih borbenih frontova dvaju nesavladivih protivnika - praiskonskih: ,,učini" i: ,,nemoj učiniti" ljudske predisrorije,

114

FROJDIZAM I PRIRODA ZABO­ RAVLJANJA

Gornja slika, pak, bila je opis samo jedne polovine čove­ kovih nezgoda, polovine zasnovane na nasleđenim rasnim seća­ njima. Druga polovina, po Frojdu, bila je sastavljena od nesves­ nog razvoja i traumatskih sukobljavanja ovih dveju mračnih slika dok su se borile u duhu deteta između prve i treće godine. Tvrdilo se da dete potiskuje uspomene na iskustva i želje ove dečje dra­ me jer su one potpuno neprihvatljive i razaračke. Govorilo se da je dete podsvesno motivisano da u samoodbrani potiskuje se­ ćanja na ovu infantilnu dramu. Kao posledica, smatralo se da je došlo do još jednog poprišta dramatske borbe između neukro­ tivih sila. Uspomene iz detinjstva bile su snabdevene, tvrdilo se, istom psihičkom energijom kao i nagoni i tabui, pa su stoga vo­ dile neprekidnu borbu za priznanje i oslobođenje. Nesvesni i moćni čuvari u „super-ego"-u i „ego"-u morali su da troše veliku količinu energije da bi te detinjske uspomene, isto kao i rasne, držali potisnutim. Ove su se, pak, pošto su odbijene u čelnom napadu, prerušavale i koristile časove smanjene budnosti, u snu i u posrednim asocijacijama i ponašanju, da se provuku pored cenzora čuvara i pojave u snovima, slobodnim asocijacijama, transferu, omaškama jezika i pera, šalama i manirizmima ponaša­ nja i uopšte u neurotičnom oblikovanju karaktera. Celokupno ljudsko ponašanje tumačeno je kao motivisano složenom i izukrštanom dvostepenom dramom koja se odvijala u pojedinačnom ljudskom duhu: nikad završena borba između urođenih nesvesnih sećanja na nagone i tabue i neprekidna bor­ ba između infantilnih uspomena i njihovog potiskivanja. Prva borba može se označiti kao rat suprotnih instinkata, a druga kao rat potisnutih infantilnih uspomena. Ako je jedan „rat" punio prazninu stvorenu nedostatkom naučnog saznanja o instinktima, drugi je punio prazninu stvorenu nedostatkom ljudskog znanja o stečenoj umnoj aktivnosti, naročito o pojavi zaboravljanja. Kao što je Frojd pretpostavljao da je duh savremenog čo­ veka pri rođenju krcat sećanjima na ono što se pretpostavljalo da se odigralo u ranoj istoriji, isto tako je pretpostavio da je duh odraslog čoveka krcat sećanjima na ono što se pretpostavljalo da se odigralo u ranom detinjstvu. Pretpostavljalo se da te uspoe-

115

mene - bilo da su plod rasnog, bilo da su detinjeg iskustva ne samo što ostaju u duhu, već raspolažu urođenom energijom te mogu da aktivno deluju. Drugim rečima, bilo koje iskustvo, koje je čovek doživeo kao vrsta ili pojedinac, i koje je „zabo­ ravljeno", nije u stvari uopšte zaboravljeno, već je jednostavno odgurnuto iz svesti u jedno mesto duha određeno za takve men­ talne pojave, mesto nazvano „nesvesno". U ovoj dubinskoj pe­ ćini, uspomene, sada aktivnije i življe nego ikad, podizale su neprekidnu pobunu da bi se oslobodile svog potisnutog stanja. Tvrdilo se da je ova pobuna motiv koji počiva ispod svih po­ stupaka i misli svesne osobe. Čovek može misliti da postupa po nekom svesnom motivu, dok su u stvari njegov postupak i njegov svesni motiv određeni stanjem dvostrukog rata u njegovoj pod­ svesti. I ovde, kao i kod instinkata, Frojd je iskoristio privremeno neznanje, sada neznanje o zaboravljanju gledano posebno i ne­ znanje o prirodi stečenih duhovnih pojava gledano u celini. Ako ne postoji stvarno poznavanje, onda može izgledati razumno da se govori o duhovnim pojavama kao što su misli, želje, pamće­ nje, motivi i slično, koristeći analogiju s fizičkim predmetima. Kod fizičkih predmeta savršeno je zakonito govoriti gde se na­ laze i pretpostaviti da, ako nisu ovde, onda moraju biti tamo. Kod živih organizama takođe je savršeno opravdano govoriti o njihovoj energiji i samopokretanju. Kod ljudskih bića opravdano je govoriti o motivima i stremljenjima, o lukavim namerama i o primeni domišljatog prerušavanja, taktike, strategije i prepre­ denih varki. Frojd sve ove kategorije, inače sasvim opravdane u njihovoj oblasti, primenjuje i na duhovne pojave. On tretira duhovne pojave kao materijalne predmete: ako nisu ovde, onda moraju biti tamo. Ako nisu svesno zabavljani, ako su zaboravljeni, kaže on, onda ih neki podsvesni motiv prinuđuje da odu na „mesto" u duhu za njih određeno. Nesve­ sno je prostorno odredište za rasno i pojedinačno „zaboravljene" nagone, motive, stremljenja, želje i uspomene. Oni tamo „od­ laze" kad su zaboravljeni, što znači „potisnuti". Frojd obdaruje ove „materijalno objektivne" duhovne fenomene mogućnošću sa­ mopokretanja zvanom „psihička energija", kao da su oni živi or­ ganizmi. I, najzad, on zamišlja te žive „organizme" duhovnih fenomena snabdevene energijom, kao da su „ljudska bića", sa

ciljnom aktivnošću upravljenom da nadmudre druge duhovne fenomene. IJ.ki;atka, Frojd hipostatizuje i antropomorfizuje sećanja/ želje i htenja MveaHe .tasno.ane llll Hjime. To je, naravno, p kla­ sični spekulativni metod zamenjivanja neznanja mitskim objaš­ njenjima. Antički narodi objašnjavali su zvezde i njihova kretanja slikajući ih kao bogove u ljudskom obliku, zajedno sa svim svoj­ stvima čoveka. Frojd objašnjava duševne pojave slikajući ih kao mračne bogove s atributima čoveka: c.iljAa aktivess~. aomišljatest .i. imiUjeHo postupanje. Kao i svaka mitologija, i Frojdova uspeva da nam pruži knjigu bajki o stvarnim ali nepoznatim pojavama zaboravljanja. Kao i u drugim mitologijama, i ove priče su ma­ štovite i zanimljive, ali srodnije umetnosti nego nauci. Međutim, one ne pomažu čoveku da shvati svet niti sebe; naprotiv, one ga zavode na stramputicu l!=_Pte,e p1:1t na stazi zieaAja. Na1:1ka na­ preduje ne samo od jednog određenog saznanja do drugog, daljeg određenog sa.znanja, već mora istovremeno da na svakom koraku savlađuje neznanje i mitska objašnjenja ponikla iz njega.J Nauka o višoj nervnoj aktivnosti već je za pola stoleca svog postojanja dovoljno napredovala da učini sasvim neodrživim Frojdove mitske spekulacije o prirodi i dinamici duhovnog ži­ vota. Nauka je načinila tek početak, ali je i taj početak dovoljan da odbaci proizvoljna, oskudna objašnjenja. Čim nauka uspostavi makar i ograničenu količinu eksperimentalnih činjenica i prove­ renih zakona, ma koliko oni bili nepotpuni, osposobljena je time da potpuno i zanavek odbaci one spekulativne teorije koje su pohrlile u vakuum stvoren nekom privremenom prazninom u ljudskom znanju. Astronomija, na primer, nije morala biti pot­ puno dovršena kao nauka, a već je mogla da opovrgne i zameni astralnu mitologiju i astrologiju. Naprotiv, ograničen zbir astro­ nomskog znanja briše sue mitske priče o zvezdama i njihovim kruženjima, tako da u njih veruju samo najzaostaliji elementi koji postoje u intelektualnim međuslojevima društva - oni koji još uvek, zbog svog ličnog neznanja, uređuju svoje živote i opre­ deljuju se u svakodnevnim postupcima na osnovu astroloških predskazivanja. Nauka o višoj nervnoj aktivnosti, mada još ne­ moćna da pruži odgovore na mnoga od najvažnijih i najbitnijih pojedinačnih pitanja, ipak je u stanju da izvrši izvesna uopšta­ vanja zasnovana na pouzdano utvrđenim činjenicama i zakonima,

l

koji zajedno pružaju osnovu za opovrgavanje onakvih spekula­ cija kao što su Frojdove, dok istovremeno ukazuju na pravac u kome će sva pojedinačna pitanja ubrzo naći odgovore. Nauka sporo napreduje, ali, srećom po čoveka, i malo istinskog znanja dovoljno je da ga naoruža u neprekidnoj borbi protiv neznanja i protiv mističnih objašnjenja zasnovanih na njemu. Ova mi­ stična objašnjenja veoma su ranjiva, jer su jaka samo naizgled, pa i to samo dotle dok neznanje traje. Već se dovoljno zna o prirodi duhovnih pojava da se za­ navek pobije gledište da se ideje, osećanja, htenja, sećanja i slično mogu tumačiti po analogiji sa fizičkim predmetima i živim orga­ nizmima. Materijalistički filozofi tvrdili su već odavno da mi­ saoni život nije stvar, već funkcija; funkcija materije ustrojene na poseban način, funkcija ljudskog nervnog sistema uključujući naročito više delove mozga. Međutim, tek za poslednjih pedeset godina uspela je nauka da otkrije onu prirodu cerebralnog funk­ cionisanja koja predstavlja umnu aktivnost. Um je funkcionisanje mozga, ništa drugo. Viša nervna aktiv­ nost jeste umna aktivnost. Jedinica više nervne ili umne aktiv­ nosti, njena, da tako kažemo, ,,ćelija", jeste uslovni refleks. Uslovni refleks u svojoj najjednostavnijoj ćeličnoj formi jeste, grubo govoreći, više ili manje privremena nervna veza između čulnog nadražaja iz spoljne sredine i urođenog bezuslovnog re­ fleksa u životinji ili čoveku. U takvom slučaju uslovni nadražaj u obliku nekog čulnog signala iz daljine proizvodi isti odgovor koji bi izazvao neposredni taktilni bezuslovni nadražaj. Na ovoj jednostavnoj funkcionalnoj osnovi izgrađena je celokupna slo­ ženost životinjske i ljudske aktivnosti. Zivotinjsko ponašanje ograničeno je na preplitanje čulnih signala i urođenih refleksa, a ovo preplitanje samo po sebi je unutrašnje složeno, uključujući najtananija razlikovanja među slučajnim nadražajima u sredini oko životinje. Zivotinjsko „uče­ nje" u svim svojim bezbrojnim oblicima predstavlja neprekidan, životno dug proces stvaranja i prekidanja veza, pobuđivanja i inhibicija. Dva vida ovog procesa objašnjavaju celokupno živo­ tinjsko ponašanje, od najjednostavnijeg do najsloženijeg, od lu­ čenja pljuvačke do nalaženja hrane ili parnjaka, bežanja od neprijatelja, ljubavi prema gospodaru ili učenja cirkuskih trikova. Zivotinjska umna ili psihička aktivnost jeste ta viša nervna ma-

nje ili više privremena uslovna refleksna aktivnost sa svoja dva vida blizanaca: pobuđivanjem i inhibicijom. Ono što data živo­ tin j a čini, uči i „zaboravlja" nije određeno samo ovom nervnom delatnošću već i međusobnim dejstvom životnih iskustava stečenih u sredini. Nauka o višoj nervnoj aktivnosti objašnjava životinjsko ponašanje terminima nervnog funkcionisanja i prilagođavanja prema životnim uslovima okoline. U strogo kontrolisanim uslo­ vima laboratorijske sredine naučnik može da izaziva, prekida i razrađuje po želji uslovne veze kod životinje. On takođe može po želji, premarajući nervni sistem životinje prekomernim ili pro­ tivrečnim nadražajima, da izazove nervni slom i neuroze. Takođe po želji, naučnik može da povrati životinjskog pacijenta u pot­ puno psihičko umno, odnosno više nervno zdravlje. Za poslednjih pedeset ili šezdeset godina neprekidni na­ predak u razumevanju više nervne aktivnosti životinja, kako u psihičkom zdravlju tako i u p.ihičko] bolesti, prikupio je više nego dovoljnu masu činjenica i zakona da potpuno istrgnu iz korena sve antropomorfne i mistične predstave o životinjskom ponašanju. Nema više vakuuma neznanja u koji se mogu uliti mutne teorije o tajanstvenoj životinjskoj „inteligenciji", ,,uviđanju" ili pred­ određenim instinktivnim neprijateljstvima i grabljivoj prirodi. Zi­ votinjska mitologija prognana je zauvek i ostaje samo u oblastima ličnog neznanja - i u bajkama gde će uvek imati svoje zakonito mesto. Ako je ovo istina kad se radi o životinjama, to će, pošto je čovek vrsta životinje, slediti jednostavno zaključak da je i čo-­ vekov psihički život na sličan način objašnjiv pojmovima nauke o višoj nervnoj aktivnosti. Ovakvim pravcem rasuđivanja pošla je nauka pre nekoliko decenija s rezultatom da je nauka o čo­ vekovoj višoj nervnoj aktivnosti postala i neprekidno napredo­ vala. Našlo se da je, ukoliko je čovek životinja, ćelija njegovog umnog života ista kao i u životinjskoj psihi, a to je uslovni refleks. Ova ćelija, međutim, ne samo što je razrađena u količin­ ski daleko razgranatiju psihičku delatnost, već se vrlo mnogo raz­ likuje i po vrsti. Kvalitativna razlika između ljudskog i životinj­ skog funkcionisanja višeg nervnog sistema sastoji se u tome što čovek nije ograničen samo na čulni sistem uslovnih refleksa već, pored toga, ima i verbalni odnosno govorni sistem. Tamo gde

kod životinje čulni nadražaji postaju signali koji stofe umesto okolnih predmeta, kod ljudskih bića reči služe kao signali koji sa svoje strane daju signale čulnih nadražaja. Tamo gde životinja reaguje na čulne nadražaje kao da je u neposrednom dodiru s fizičkim predmetom, tamo čovek reaguje na nadražaje reči kao da deluju čulni nadražaji. Time je uslovno-refleksna ćelija raz­ rađena u neverovatno složen umni život svojstven isključivo čo­ veku. Uslovne veze uspostavljaju se i prekidaju između miri­ jadu više ili manje prolaznih čulnih i verbalnih stimula. Lučenje je proces obrazovanja novih čulnih ili verbalnih privremenih uslovnih veza ili asocijacija. Zaboravljanje je proces gašenja takvih veza bilo usled prestanka važnosti asocijacije ili zamenjivanja veza novim asocijacijama. Obrazovanje novih čulnih ili verbalnih spojeva, gašenje starih spojeva i neprekidno obnav­ ljanje već obrazovanih spojeva predstavljaju više nervne procese koji služe kao podloga pojavama učenja, zaboravljanja i sećanja kod ljudi. Sva tri procesa podjednako su važna kako za zdravo funkcionisanje tako i uspešan živo':) . Pitanje kuda odlaze misli, ilT osećanja, ili želje onda kad nisu prisutni kao aktivni spojevi u mozgu bespredmetna je. Kad se ne nalaze pred duhom u svesnoj pažnji, ili kad se nalaze na periferiji pažnje, cerebralni spojevi su neaktivni i stoga asocija­ cije jednostavno iščezavaju. To je zato što su one spojevi između nadražaja, a kad su nadražaji odsutni, tad su takođe odsutni i tadašnji aktivni cerebralni spojevi ili asocijacije. Potencijalna mogućnost spojeva između reči ili između slika, ili između reči i slika, ili slika i reči, postoji kod višeg nervnog funkcionisanja, ali stvarno konkretno cerebralno funkcionisanje nastupa tek pri ndgovnrajućim nadražniirna. Ni slike ni reči nemaju fizičko posto­ janje, već su privremeni nervni spojevi između čulnih nadražaja i predmeta, ili između reči i čulnih nadražaja. Misli, osećanja, htenja, sećanja i slično ne „odlaze" u neku pećinu u dnu „duha" i tamo, nabijeni energijom, udaraju u ka­ pije svesti. Oni prestaju onog trenutka čim prestane cerebralne funkcionisanje. Oni mogu iščeznuti zauvek kao kod uspelog pot­ punog zaboravljanja, ili mogu iščeznuti za duge vremenske raz­ make usled toga što su asocijativni nadražaji neaktivni. Oni mogu biti „dozvani" posle dužeg vremena ako se pojavi povezu­ jući nadražaj, bilo spolja bilo iznutra, u obliku lanca asocijacija. 120

Umna pojava zaboravljanja usađena je u prirodu i rad višeg nervnog sistema. Odsustvo asocijativnih nadražaja, odsustvo po­ novnog jačanja uslovnih spojeva ili zamena novih spojeva do­ voljna je kod životinje i čoveka da ugasi nervne spojeve između nadražaja i odgovora. To su utvrđene činjenice, ali one nisu bile utvrđene kad se psihoanaliza rađala. Bez takvih činjenica Eroid je pretpostavio: 1) da.se nikad ništa ne zaboravlja u smislu prestanka postojanja; 2) daje zaboravljanie čin, svestan ili nesvestan, prouzrokovan ne­ kim motivom, na primer, da se izbegnu mučne ili neprijatne. !!~J!.Q.!llen.e, nagoni ili. misli; 3) da [e zaboravljaaje stoga uvek . ,,potiskivanje", odgurivanje uspomena, kao fizičkih predmeta, na mesto zvano nesvesno u dnu duha; · 4) konačno, da su potisnute nesvesne uspomene nabijene psihičkom energijom i, prema tome, imaju moc; da zakučastim načinima iznuđuju· sebi prodor u svest. Pre nego što je nauka utvrdila bitne činjenice nije. izgledalo da trna jčeg suštinski pogrešnog u frojdovsko] teoriji zaborav­ ljanja, jer nije bilo ništa što bi je opovrgavalo. Kad su, međutim, jednom činjenice otkrivene, videlo se d-a je celokupna teorija smela izmišljotina od početka do kraja. Prvo, tamo gde Frojd tvrdi _da se ništa ne zaboravlja u smislu gašenja našlo. ~e da.. ~e ne samo takvo zaboravljanje (gašenje) događa, već da je to isto Život-no značajan i običaii proces kao učenje i pamć~nje. Pr11g()1. z~!Joravlj:mje većim delom uopšte nije motivisan . čin! već prirodnaosobina funkcionisanja višeg nervnog sistema. ,,Ve­ ćim delom" dodato je stoga što je istina da često po,kušavamo da zaboravimo ono što je mu.čno .ili neprijatno, a ovakvi_p~kušaji su svesni i motivisani. Jedini način na koji ovo možemo da po-: stignemo, međutim, jeste da ugasimo asocijaciju ~bilo time. što će se ukloniti spo) nadražaja ili što će se zameniti novim asocijaci­ jama. Ako ti pokušaji nemaju uspeha, to ne znači da-fe uspomena potisnuta na neko nesvesno mesto u dnu našeg uma, već, napro­ tiv, da asocirani nadražaji održavaju spoj aktivnim. Ti motivisani pokušaji pružaju neku prividnu verodostojnost frojdovskoj teoriji zaboravljanja kao uvek motivisanog potiskivanja. Međutim, samo spoljni privid podupire Frojdovo gledište. U stvari, čak i motivi­ sano zaboravljanje, prema nalazima nauke o višoj nervnoj aktiv­ nosti, sledi opšte zakone svih gašenja uslovnih spojeva. Treće,

~~ako

121

suprotno Frojdovom tvrđenju da je svako zaboravljanje motivi­ sano potiskivanje, nauka o višoj nervnoj aktivnosti utvrdila je da nijedno zaboravljanje nije potiskivanje u frojdovskom značenju termina. Motivisano zaboravljanje nije potiskivanje, već pokušaj da se ugase uslovni spojevi ili asocijacije, bilo uspešno ili ne­ uspešno. 11!!1(:S~C> Frojdovog tvrđenja da je opasno P9ti§kivai:i, moglo bi se reći da je opasno ne zaboraviti ono što bi trebalo zaboraviti. istovremeno, i zdravo je i mudro __zab_C>raviti, i fak se potr~diti, d.a se zaooiavi ono što zaslužuje da bude zaboravljeno. Može se do­ dati da poznavanje činjenica i zakonitosti višeg nervnog procesa gašenja cerebralnih spojeva i, prema tome, asocijacija, može po­ moći čoveku da uspe u pokušaju da zaboravi ono što je bolje zaboraviti. Stoga je Frojdovo upozorenje da se klonimo potiski­ v_attja opasno po zdravlje i dobrobit čovečanstva, To nije samo pogrešan savet zasnovan na neznanju, već i rđav savet, te ga treba. odlučno . odbaciti. Četorto, ne postoji nikakva osnovica za Fr<>jdoyo ty,:g(:nje da su potisnuta nesvesna sećanja i sl. snabde­ ve.!l.i energijom i, prema tome, da imaju moć da probiju sebi put ~ svest bilo otvoreno ili prerušeno. ,,Sila", ukoliko je takav izraz uopšte primenljiv, asocijacija počiva u snazi uspostavljenih uslov-, nih spojeva. Snaga takvih spojeva zavisi od njihove učestalosti i značaja. Ova snaga uslovnih spojeva naizgled. daje verodostoj­ nost Frojdovom načelu kateksisa ili psihičke energije privezane uz_ uspomene. Ovaj privid, međutim, ne objašnjava se, kao što ie Frojd pretpostavljao nekom tajanstvenom umnom energijom, slič­ nom fizičkoj energiji, već stvarnim načinom na koji uslovni spo­ jevi jačaju, a to je eksperimentalnim putem otkrila nauka o višoj nervnoj aktivnosti. Polazeći od privida, Frojd je pokušao da pamćenje i zaborav­ ljanje objasni domišljatim spekulacijama uobličenim u izmašta­ rene teori]e. Njegove teorije o rasnim sećanjima i potiskivanjima, o infa,11tilnim sećanjima i potiskivanjima i o sećanjima potisnutim (zaborav{ienim) za vreme života, sadrže osnovna načela njegovog slste~a:~psi~oap.alize,. Nauka o višoj nervnoj aktivnosti podseća na Frojdove spekulacije time što pruža osnovicu u kojoj se mogu naći naufoa objašnjenja instinkata (takozvanih rasnih uspomena) i zaboravljanja. Praznina u cerebralnoj fiziologi]i dosad je popu­ njena u dovoljnoj meri da se učine potpuno neodrživim Frojdova 122

~!
..•.

BUDUĆNOST KLASICNE PSIHO­ ANALIZE

Mnoge pojave života u Sjedinjenim Državama, posmatrane površinski, naizgled daju verodostojnost frojdovskim konstruk­ cijama o mentalno nesvesnom, dok je u stvari postojanje ovakvih pojava potpuno nebitno kao dokaz Frojdovih konstrukcija. Dru­ štvene nauke, kopajući ispod privida da stignu do suštine, jasno pokazuju da su Frojdova spekulativna objašnjenja suviše naklo­ njena predodređenosti, suviše zapletena i okolišna i sasvim pro­ izvoljna. On je obrnuo pravi poredak stvari time što je u ljud­ skom umu tražio ključ društvenih pojava. U stvari, naravno, društvo oblikuje duh, zajedno sa mislima, osećanjima i ponaša­ njem, pa se ovi poslednji sa svoje strane ponovo okreću prema društvenoj sredini. Ovim, a i drugim frojdovski način prilaženja problemu do­ vodi do iskrivljenog gledanja na čovekov duh, društvo i uzajamne odnose ovog dvoga. U tom smislu frojdizam predstavlja prepreku za razumevanje pojedinca i društvene sredine. Ortodoksna i re­ vidirana psihoanaliza znače gubitak za Sjedinjene Države. U to­ liko mnogo područja kao što su: psihologija, psihijatrija, gajenje dece, nastava, sociologija, antropologija, filozofija i kreativne i masovne umetnosti - psihoanaliza kao skup ideja odvodi na stramputicu i postavlja zapreke na stazi nauke i napretka. Kakva će biti budućnost teško je predvideti. Uticaj frojdizma još uvek raste, dok istovremeno jačaju protivtendencije, pa bi tre­ balo da, posmatrano na dugi rok, zaustave plimu, okrenu je i ubrzo uklone tako da ne može vršiti jači uticaj. Ove protivfroi­ dovske tendencije imaju dva izvora: prvi izvor su unutrašnje protivrečnosti koje se razvijaju u samoj psihoanalizi; drugi izvor su spoljne protivrečnosti između psihoanalize i brzog razvoja raz­ nih naučnih oblasti. Tako su društvene nauke i odgovarajuće pri­ rodne nauke - naročito fiziologija i patofiziologija više nervne aktivnosti - zajedno s posredničkom društveno-prirodnom nau123

kom psihologijom, već prikupile niz činjenica i zakona koji froj­ dizam čine potpuno neodrživim, neverovatnim i zastarelim. Ova spoljna protivrečnost deluje stalno time što podriva psihoana­ litičke teorije i vrši sve veći i veći pritisak na unutrašnje protiv­ rečnosti u psihoanalizi, primoravajući ovu poslednju da sve više i više odstupa od svog prvobitnog frojdovskog oblika. /Prvi korak u unutrašnjem razvoju psihoanalize bio je, ka&-­ ,ito smo videt.i,,. uklanjanje navodnih primitivnih rasnih izvora uro­ đenih frojdovskih struktura. Ovo je raskinula monolitno jedin­ stvo Frojdovog sistema i dovelo do protivrečnostijjer se tvrdilo da postoje urođena sećanja, a odbacivali događaji navodno odi­ grani u prahordi a dotle smatrani izvorom sećanja./ /Revidirana psihoanaliza pokušala je da zadrži urođene struk­ ture sećanja dok je napuštala, kao neodržive, njihove izvore u preistoriji čovek~ Samo nojevska politika mogla bi da izbegne uviđanje nedoslednosti. U revidiranoj psihoanalizi ~e pojavila tendencija koja, pored urođene predodređene duhovne aktivnosti, polaže veću pažnju na stečene „ego" odbrane i sekundarne „ego" procese. (!!..ef ormatori su se dokopali ovog novog gledišta, preobrazili ga u drugu krajnost i odbacili sve urođene mentalne strukture i rasna sećanja. Oni su razrešili protivrečnost postojeću u revi­ diranoj psihoanalizi na taj način što su porekli filogenetske in­ stinkte i potpuno se usredsredili na onotogenetske ego-odbran.;;> Tako je spoljna protivrečnost između Frojdovog zatvorenog si­ stema i onih područja ljudskog znanja izbačenih iz tog sistema pokrenula unutrašnju protivrečnost u okviru samog frojdizma. Ova unutrašnja protivrečnost prinudila je izvesne savesnije i sme­ lije teorctičare analitičare da se odvoje od nojevske politike i od­ bace kako urođena sećanja tako i njihove primitivne izvore, i time uklone protivrečnost. Priroda ego-odbrana, koje su reformatori uveli umesto uro­ đenih rasnih sećanja, zajedno s novim protivrečnostima, kako spoljnim tako i unutrašnjim, nastalim usled toga, predmet je iz­ laganja sledećih poglavlja u drugom delu ove knjige.

DEO

REFORMISANA

DRUGI

PSIHOANALIZA

51

KAREN HORNAJ

Dva vodeća psihoanalitička reformatora su nemačkog pore­ kla.* Pokojna Karen Hornaj i Erih From počeli su svoju anali­ tičku praksu u Evropi, ali su tridesetih godina prešli u Sjedinjene Države. Gotovo celokupan njihov teoretski razve] odigrao sc u ovoj zemlji, a njihove knjige ovde su nnpisanc i objavljene. Stoga se oni mogu opravdnno smntrnri učesnicima američkog psihoana­ litičkog pokreta. Karen Horna], ako izuzmemo prvobitne otpadnike, odnosno Adlera i Junga, bila je prva koja je prekinula s glavnijim vido­ vima frojdovskc teorije. Ona je nastavila da bude vodeća ličnost u reformističkom pokretu sve do smrti.

* Treći vodeći psihoanalitički reformator je Amerikanac Hari Stek Saliven. Saliven, međutim, nije prošao kroz obuku' kao psihoanalitičar i nikad nije usvojio frojdovsku terminologiju. On je razvio svoj sistem i termine, činjenica koja čini njegove spise, i onako malobrojne, potpuno nerazumljivim za sve izuzev za posvećene. Zbog toga se o njegovoj „ško­ li" ne raspravlja u ovom odeljku. Njegova okvirna teorija ipak sledi opšti obrazac reformisane psihoanalize. On upotrebljava kulturnu matricu „in­ terpersonalnih odnosa" kao način zasnivanja kompulzivne dinamike koja navodno opredeljuje duhovnu aktivnost. Osnovni pojmovi psihoanalize, kao što su nesvesna motivacija, cenzura, represija i katarza slede iz nje­ govih interpersonalnih premisa. Stoga se zaključak o psihoanalizi Karen Hornaj i Froma takođe može primeniti na Salivena. - Prim. pisca. 127

Karen Hornaj rođena je u Nemačkoj 1885. godine, ali je od 1932. živela i bavila se praksom u Njujorku. U početku je bila strogi frojdovski analitičar, pa kad je došla u ovu zemlju, bila je član i Američkog i Njujorškog psihoanalitičkog udruženja. Među­ tim, počele su da se pojavljuju sumnje, pa su do 1937. narasle do takvih razmera da su izbile i kristalizovale se u njenoj prvoj knjizi „Neurotična ličnost našeg doba" (,,The Neurotic Personality of Our Time").* Posle toga napisala je još četiri knjige, od kojih se svaka sledeća kritičnije nego prethodna osvrće na neka froj­ dovska shvatanja.1 Tokom svog razvoja ona je raskinula s frojdov­ skim psihoanalitičkim udruženjima i osnovala svoju naprednu „školu", Udruženje za unapređivanje psihoanalize, sa sedištem u Njujorku i sa svojim institutom za obuku i svojim časopisom „The American Journal of Psychoanalysis". Radila je povremeno kao predavač na Novoj školi za društvena istraživanja, gde je pre objavljivanja u razredu okušala mnoge svoje kritične ocene i iz­ vorne doprinose. Izgleda kao da, pored onih opštih činilaca izloženih ranije, postoje dva posebna uticaja koji su pravac njenog mišljenja skre­ nuli s puta ortodoksnog frojdizma. Najpre, ona je u svom radu kao psihoanalitičar osetila da postoje izvesne znatne razlike iz­ među njenih pacijenata u Njujorku i u Evropi. Postupno, tokom godina, bila je prinuđena da prizna da su ta odstupanja posledica kulturnih razlika između Evrope i Amerike. To je upravila njenu pažnju na značajnu ulogu činilaca sredine, suprotstavljenim uro­ đenim, ,,instinktivnim" određenostima isticanim u klasičnoj psiho­ analizi. Drugi, i možda za nju najpresudniji razlog, bio je što nije mogla da se pomiri i prihvati frojdovsku teoriju „ženske psihologije". Kao što je sasvim razumljivo u ovom razdoblju sve veće emancipacije žena, ona je sve više dolazila u otvoreni sukob i pobunu protiv Frojdovog objašnjenja ženske podređenosti i mu­ ške nadmoći u obliku penis-zavisti i formule penis-čovek-beba kao ženi predodređenog puta izlaska iz Edipovog kompleksa. Pokazalo

* Delo „Neurotična l'čnost našeg doba" prevedeno je na naš jezik; izdanje „Grafički zavod", Titograd 1964, str. 177. - Prim. prev. 1 Karen Horney, New Ways in Psycboanalysis, Norton, New York 1939; Self-Analysis, Norton, New York 1942! Our lnner Conflicts, Norton, New York 1945; i Neurosis and Human Growth, Norton, New York 1950. 128

se da je ovaj drugi uticaj bio početni klin koji je ona zabila u frojdovske teorije instinkata, dok je nemačko-američki kontrast ukazao na to da rešenje traži više u pravcu kulturnih nego uro­ đenih osobina. O tim dvema prekretnim tačkama svoje karijere ona je na­ pisala: ,,Kad sam došla u Sjedinjene Države 1932. godine, videla sam da .se stavovi i neuroze ljudi u ovoj zemlji razlikuju u mno­ goro pogledu od onih koje sam posmatrala u evropskim zemljama, i da bi samo razlika u civilizaciji mogla ovo da objasni."~ Njena polazna tačka, međutim, bila je ipak druga: ,,Moje prve sumnje u vrednost psihoanalitičkih teorija začele su se kad sam pročitala Frojdovo shvatanje ženske psihologije.?" Zatim bliže objašnjava: „Frojdove postavke u odnosu na žensku psihologiju navele su me da razmišljam o ulozi kulturnih činilaca. Njihov uticaj na naše ideje o tome šta sačinjava muževnost ili ženstvenost bio je oči­ gledan, a postalo mi je isto tako očigledno da je Frojd dospeo do izvesnih pogrešnih zaključaka zato što je propustio da ih uzme u obzir." Na osnovu ovih dveju reakcija ona je zaključila da „kul­ turni faktori izazivaju neuroze"." HORNAJ PROJD A

l

NJENA

KRITIKA

Ovaj zaključak, naravno, doveo ju je u oštar sukob sa osnov­ nim načelima frojdovske teorije. Jedna za drugom, klasične psi­ hoanalitičkc lozinke padale su pod novim kulturnim pravcem Karen Hornaj. Kad su jednom frojdovske instinktivne premise ugrožene, sistematska građevina zatresla se od dna do vrha. Usvo­ jite biološki urođene nagone, faze i komplekse, i ostala Frojdova učenja slede po logički uverljivim zaključcima. Odbacite ih, i logika se raspada u rasulu anarhije. ,,Sistem teorija koji je Frojd postupno izgradio", pisala je ona 1939. godine, ,,toliko je čvrst da, kad se čovek u njega jednom ušanči, teško mu je da zapaža ne podležući uticaju Frojdovog načina mišljenja. Tek ako se uvidi osporljivost premisa na kojima je sistem izgrađen, stiče se jasniji I

Homey, Our lnner Conllicts, p. 12. Homey, New Ways in Psychoanalysis, p. 7. " Horney, Our lnner Conflicts, p. 11, 12. 3

9 Neuspeh

psihoanallze

pogled na izvorne greške sadržane u pojedinačnim teorijama."5 Hornaj se nalazila u položaju da iz prve ruke poznaje frojdovski uticaj, jer se bavila praktičnom klasičnom psihoanalizom više od petnaest godina u Evropi i Americi. Kad je, međutim, jednom započela sa ispitivanjem, nastavljala je uporno sve dok nije našla svoje odgovore. U svojoj praksi ona je primetila da gotovo svaki pacijent ima probleme za koje prihvacena psihoanaliza nije pružala nikakav način rešenja i koji su stoga ostajali nerešeni. Svoju nesigurnost, proisteklu kao posledica, ona je najpre pripisivala nedostatku isku­ stva i ograničenosti svog razumevanja frojdizma. Dosađivala je svojim kolegama s pitanjima šta Frojd ili oni podrazumevaju pod ,,ego"-om, zašto su sadistički nagoni povezani s „analnim libidom" i zašto se mnoge težnje smatraju izrazom skrivenog homoseksu­ aliteta - ali nije dobijala odgovore koji bi je u bilo kom pogledu zadovoljili.6 Ohrabrena nalazima do kojih su došli antropolozi izu­ čavaoci kulture, naročito Malinovski i Mid (Mead), a impresio­ nirana i podstaknuta sociološkom usmerenošću Fromovih prvih studija na nemačkom, Hornaj je najzad 1937. godine objavila neke od kritičkih zaključaka i razradila nova shvatanja u svojoj prvoj knjizi „Neurotična ličnost našeg doba". U tom delu u središtu pažnje nalaze se „određeni kulturni uslovi u kojima živimo". Po­ stoje uzgredna lična iskustva, ali: ,,U suštini, kulturni uslovi ne samo što daju težinu i obojenost ličnim iskustvima, već u krajnjoj analizi određuju njihov poseban oblik." Kao primer ove kulturne usmerenosti ona navodi činjenicu da je pojedinačna sudbina imati „zapovedničku" ili „samopožrtvovanu" majku, ali da se tek pod određenim kulturnim uslovima zapovedničke ili samopožrtvovane majke uopšte mogu naći, i da se jedino zbog tih postojećih uslova može steći iskustvo koje će docnije imati uticaja na odrasli život odrasle osobe," Pošto je ovakvim kulturno-usmerenim stavom stekla povoljno uporište,Qiornaj kritikuje Frojda u vezi sa dve povezane tačke: prvo, ,,nJegovo preterano pridavanje značaja biološkom poreklu 5

Horney, New Ways in Psycboanalysis,p. 7--8. e lbid., p. 7. 7 Horney, The Neurotic Personality of Our Time, Norron, New York 1937, p. vm.

duhovnih osobina", i drugo, ,,Frojdovo prenebregavanje kulturnih činilaca" - što „ne samo dovodi do lažnih uopštavanja, već umno­ gome sprečava razumevanje stvarnih sila koje motivišu naše sta­ vove i postupke.::,JObe tačke su očigledno dva vida iste kritike. Frojd je prenebregavao kulturne činioce upravo zbog toga što je pridavao preteran značaj urođenom instinktivnom aparatu. Kao zaključak, Hornaj je tvrdila da je frojdizam dospeo u ćorsokak. „Verujem", kaže ona, ,,da je ovo prenebregavanje glavni uzrok zbog čega je psihoanaliza, ukoliko verno prati teoretske puteve koje je Frojd prokrčio, uprkos svojim naizgled beskonačnim mo­ gućnostima, dospela u ćorsokak, što se pokazuje u divljem rašćenju mutnih teorija i primeni zamagljene terminologije." Uzeto uopšte, ona optužuje Frojda. što je verovao da su načini ponašanja, stavovi i o iećanja svojstveni određenoj „kulturi, epohi, klasi i polu" bio­ loški urođeni uvek i svuda u ljudskoj prirodi, bez obzira na „kul­ turu, epohu, klasu i pol". Ona zamera Frojdu lito je primenio krivotvorenu biologiju da bi dobio potpunu obuhvatnost svojih „zapažanja" i teorija. ,,Više ne važi", tvrdi onn, ,,pretpostaviti da svaki novi psihološki nalaz otkriva opštu tendenciju urođenu ljud­ skoj prirodi." Kao primer ovog Iroidovskog skretanja, ona se vraća na svoj lični sukob s njim. Ona iznosi Frojdovo gledište da su žene ljubomornije od mušknraca i navodi dokaze pomoću kojih je Frojd ovu kulturnu pojavu određenog vremena i klase pretvo­ rio u biološki određenu opštu crtu ženskog roda: j„FrojdJz~~~~ teoriju da anatomske seksualne razlike neizbežno ao-vode svaku devojčicu da zavidi dečaku zbog njegovog posedovanja penisa. Ova njena želja da poseduje penis preobražava se docnije u želju da poseduje muškarca kao nosioca penisa. Zena zatim zavidi dru­ gim ženama zbog odnosa s ljudima, tačnije: zbog njihovog _po_s_e;­ dovanja ljudi, isto kao što je prvobitno zavidela dečaku zbog njego".IJ1LPOs.edovanjapenisa.~atim Horna j nastavlja da preko­ reva Frojda zbog ovakvih shvatanja: ,,Čineći ovakve tvrdnje Frojd je podlegao iskušenju svog vremena: praviti uopštavanja o ljud­ skoj prirodi za celo čovečanstvo mada su njegova uopštavanja došla na osnovu posmatranja samo jednog kulturnog područja." U podršku svoje optužbe ona navodi da bi kulturni antropolog osporio pridavanje opštosti zapažanju načinjenom „u izvesnom delu stanovništva izvesne kulture u izvesno vreme."

Hornaj zaključuje svoj stav prema Frojdu: ,,Kad sagledamo veliki uticaj kulturnih uslova na neuroze, tada biološki i anatom­ ski uslovi, koje je Frojd smatrao korenom neuroza, odstupaju u pozadinu." I dodaje: ,,Uticaj ovih drugih činilaca može se prihva­ titi samo na osnovu dobro proverenih dokaza." Ovim se jasno podrazumeva da je Frojd trpeo od mučnog nedostatka takvih dokaza.8 Ovakvim rečima Hornaj je u svojoj prvoj knjizi kritikovala Frojda i njegove teorije instinkata. I kad njena kritika ostaje uop­ štena, ona ipak obećava i uspešno deluje. Ipak, mnogo je uspe­ šnija optužba izneta u njenoj knjizi „Novi putevi psihoanalize" (,,New Ways in Psychoanalysis")*, delu neposredno namenjenom da pobije Frojdove instinktivističke premise. Kao posledica knjige „Neurotična ličnost našeg doba", Hor­ naj je podvrgnuta aobičajenom i sveopštem ugrađenom odbram­ benom mehanizmu klasične psihoanalize, koji su Frojd i njegovi sledbenici uporno primenjivali da bi razoružali i zbunili svoje kri­ tičare. Suština tog mehanizma sastoji se u tome da otpor prema teoriji libida predstavlja u stvari otpor koji sam kritičar daje prema svojim potisnutim seksualnim i agresivnim nagonima. Od­ brana se zatim sastoji u teme da se kritičar podvrgne psihoanalizi: Na samom početku dela „Novi putevi psihoanalize" Hornaj po­ stavlja ovaj odbrambeni mehanizam na svoje mesto. ,,Otpor", kaže ona, ,,koji mnogi psihijatri kao i laici osećaju prema ortodoksnoj psihoanalizi nema svoj početak samo u emocionalnim izvorima, kao što se pretpostavlja već i u spornoj vrednosti mnogih teodja." Hornaj jasno izjavljuje da analitičari treba da se „oslobode izvesnih istorijskih uslovljenih teoretskih premisa i odbace teorije izgrađene na toj osnovi''.~eđu premisama koje bi trebalo odba­ citi Hornaj nabraja one ko1e su psihoanalizu pretvorile u instink­ tivnu i genetsku psihologiju. Zajedno s njima, smatra ona, treba ukloniti strukturalnu podelu duha na „id", ,,ego" i „super-ego". Odbacivanje ovih osnovnih premisa povlači za sobom odbacivanje svih teorija izgrađenih na osnovu tih premisa. Kako Hornaj sma-

isu;

p. 17, 19, 2~21. Delo „Novi putevi psihoanalize" objavljeno je kod nas u ediciji .,Karijatide", knjiga šesta, .Kosmos", Beograd 1965, str. XV +22!1. Prim. tireo. 8

*

tra, u ove teorije spadaju: teorija libida sa svim svojim dopun­ skim seksualno instinktivnim teorijama; instinktivne teorije o smrti i agresiji; predodređena uloga detinjstva s infantilnim seksualnim oralnim, analnim i genitalnim fazama - i, u vezi s njima, s fiksa­ cijama, regresijama i kompulzivnim repeticijama; shvatanje nar­ cizma; Edipov kompleks i njegovi mnogobrojni ogranci; celokupna frojdovska psihologija žene i seksualna etiologija neurozq.JMa ko­ liko ova lista bila zamašna, njome ni približno nisu iscrpljena sva frojdovska načela i teorije koje Horna] odbacuje. Ona se čak ne trudi ni da spomene tako zastarele teorije kao što su mit o pra­ hordi, urođeni praiskonski jezik, filogenetske uspomene i rasno nesvesno, jer su to revizionisti već odavno uspešno uklonili. O te­ orijama zasnovanim na tri odbačene premise, ona kaže: .,Sve te teorije podložne su kritici i moraju se pre smatrati istorijskim opterećenjem koje analiza sobom nosi nego njenim stožernim sre­ dištem.?" U delu „Novi putevi psihoanalize" Hornaj posvećuje po jedno poglavlje svakoj od tih glavnih odbačenih teorija, navodeći svoju kritiku i razloge odbacivanja. Mada su sva njena gledišta zna­ čajna, uverljiva i nesumnjivo vredna pažnje, ipak ovde ne možemo pratiti sva njena izlaganja. Umesto toga, iza.brali smo tri odlomka kao primer njenog ubedljivog rasuđivanja: njeno razmatranje teo­ rije libida, Edipovog kompleksa i predodređene uloge detinjstva. Pored toga, daćemo ukratko njene zaključke u vezi s jednim od Frojdovih osnovnih filozofskih zastranjivanja. l!!ornaj ukazuje da teorija libida sadrži dve osnovne dok­ trine, pr.ra ed njih magla ei se atWVati panseksualizam, -t1 SA:iga

transformacijaseksualnog instinkta. Panseksualizam je frojdovska doktrina koja proširuje pojam seksualnosti tako da njime obuhvata sva telesna osećanja prijatne prirode, zajedno s težnjama ka njima. U dokaz ovoga Frojd navodi tri niza opažanja. Prvo, on ukazuje da je izraz zadovoljstva odoj­ četa posle dojenja sličan izrazu zadovoljstva posle seksualnog od­ nosa, na što Hornaj odgovara da niko nikad nije sumnjao da se zadovoljstvo može osetiti sisanjem, jedenjem, šetanjem i slično, ali činjenica da je sve to prijatno ne svedoči o seksualnoj prirodi sisanja, jedenja i šetanja - ukoliko neko unapred ne pretpostavi • Horney, Nt!W Ways in Psycboanalysis, p. 8, 17.

da je svako zadovoljstvo seksualne prirode. Stoga ovaj „dokaz" nije dokaz. Drugo, Frojd ukazuje na niz činilaca koji mogu pod­ sticati seksualno uzbuđenje ili mogu postati uslov za zadovoljenje kao što su fantazija, voajerizam ili svirepost. ,,Međutim, on nije dokazao", izjavljuje Hornaj, ,,da su ti činioci sami po sebi sek­ sualne prirode". Dalje, Frojdovo rasuđivanje trpi od lošeg izvo­ đenja zaključaka. Iz činjenice što izvesni ljudi stiču seksualno zadovoljenje posmatrajući svirepa dela „ne proizlazi da je svire­ post sastavni deo seksualnog nagona uzetog uopšte". Kao treću vrstu dokaza za panseksualizam, Frojd ukazuje da se ponekad neseksualni telesni prohtevi mogu smenjivati sa seksualnim - na primer: prinudno jedenje kao zamena za seksualni odnos. Hornaj se ovde obračunava po kratkom postupku: ,,Frojd je prenebregao moguće objašnjenje da činjenica zamenjivanja težnje za jednim zadovoljstvom s drugim niukoliko ne dokazuje da je ono drugo u bilo kom vidu srodno s onim prvim." Kao dokaz Frojdovog rđa­ vog izvođenja zaključaka u ovom pogledu ona navodi da, ako majmun ne može da dobije bananu i umesto toga počne da se ljulja, to nije merodavan dokaz (niti uopšte dokaz) da ljuljanje predstavlja sastavni deo nagona jedenja ili zadovoljstva nađenog u jelu. \ Ac;rnaj je odbacila sva tri niza dokaza koje je Frojd izneo u podršku panseksualne osobine teorije libida, pa prema tome izvlači zaključak: ,,Uzevši u obzir sva gornja razmatranja, može se za­ ključiti da je pojam libida ostao nedokazan." I dodaje: ,,Ono što je pruženo kao dokaz sastoji se od nepotvrđenih poređenja i uopštavanja, dok je verodostojnost: podataka u vezi s erotogenim zonama veoma sumnjiva.'?" Horna] se naročito bavi teorijom libida, jer preko nje Frojd ne samo što širi pojam seksa tako da obuhvata sva prijatna za­ dovoljstva, već, što je još važnije, iz njega izvlači gotovo sve karakterne crte, stavove i lične osobine. On ukazuje na više načina pomoću kojih seksualni libido oblikuje karakter i stavove, među njima putem ciljno-inhibovanih seksualnih nagona i putem subli­ macije takvih nagona. Tako se, s jedne strane; bilo kakva vrsta težnje za vlašću ili sticanjem ličnog ugleda tumači kao ciljno­ -inhibovani izraz sadističkih težnji, a svaka vrsta nežnosti postaje 10 lbid., p. 52. •

134

ciljno-inhibovani izraz seksualnih težnji, dok ma kakav stav potčinjavanja postaje izraz skrivene pasivne homoseksualnosti. S druge strane, termin sublimacija zadržan je uglavnom za preo­ bražaj pregenitalnih nagona u neseksualne stavove i crte. Prema tome, za karakternu osobinu kao što je tvrdičluk smatra se da predstavlja oblik sublimisanog analno-erotičnog zadovoljstva u vidu zadržavanja izmeta; zadovoljstvo u slikanju je deseksualizo­ vano zadovoljstvo igranja izmetom, dok se seksualna radoznalost može sublimisati u sklonost prema naučno-istraživačkorn radu. Na ovaj i drugi način Frojd je pripisao seksualnom libidu presudan uticaj na psihički život. Hornaj se pita „da li seksualnost stvarno toliko- mnogo utiče na karakter kao što Frojd pretpostav­ lja."11 Ona ispituje dokaze i kod svakog donosi odrečan odgovor. Najzad zaključuje: ,,Teoretičar instinkata, naravno, dolazi u isku­ šenje kad primeti da su organske pojave kao one pomenute (sti­ snute usnice i stegnut analni sfinkter) često spojene sa sličnim psihičkim osobinama (tvrdičluk) da ono prvo smatra instinktivnom osnovicom, a ono drugo emanacijom prvog u ovom ili onom obliku. Činjenica je da to predstavlja više nego iskušenje; na osnovu teoretskih premisa teorije instinkata nije potreban veći dokaz od naporednog pojavljivanja dvaju niza činilaca pa da se uzme da među njima postoji uzročna povezanost." Ukratko, ona optužuje Frojda za pogrešno rasuđivanje u obliku post hoc, ipso hoc, što predstavlja veoma ozbiljnu povredu logičnog i naučnog postupka. Ovakvo zaključivanje uspeva samo onda kad je zaključak već obuhvaćen premisom, u ovom slučaju kad je čitalac već ubeđen u tačnost teorija instinkta i libida. ,,Ako neko ne usvaja te premise", nastavlja Hornaj, ,,onda često napo­ redno pojavljivanje ovih crta nije nikakav dokaz. To je isto tako malo dokaz kao što je istovremeno pojavljivanje suza i žalosti, dokaz da je žalost emocionalna posledica suza, kao što su nekad pretpostavljali teoretičari instinkata (poimence Vilijam Džems i Karl Langer - prim. H. K. Velsa). Danas bismo pretpostavili da su suze fizički izraz žalosti, a ne da je žalost emotivna posle­ dica suza." Hornaj stoga odbacuje osnovno Frojdovo tvrđenje u pogledu teorije libida, a to je da seksualnost ima moć da odre­ đuje, pa i određuje karakter. 11 Ov11J i sledeći citati iz Ibid., p. 60-87,

Pošto je odbacila pojedinačne elemente teorije libida, Hornaj izvlači zaključak u pogledu teorije kao celine: ,,Ukratko, prema tome, teorija libida sa svim svojim izvedenim zaključcima nije dokazana." I dodaje da je to „utoliko značajnije što ona pred­ stavlja jedan od kamena temeljaca na kojima počiva psihoanali­ tičko mišljenje i lečenje." Ona naziva teoriju libida „proizvolj­ nom", ,,nedokaznom", ,,grubom", ,,štetnim zavaravanjem" i „stvar­ nom opasnošću". Teorija predstavlja „opasnosf stog11. što tvl"diA,a je čovek gonjen da ispunjava izvesne primarno biološki date QO­

trebe i da su one dovoljno moćne da izvrše presudan uticaj na njegovu ličnost i time na njegov celokupan život. Ta tvrdnia sačinjava stvarnu opasnost teorije libida. Njena glavna osobina i njena glavna mana sastoji se u tome što je to „teorija instinkta". Neprilika s Frojdovim i svim drugim teorijama instinkata je u tome, smatra Hornaj, što one izopačuju odnos između subjekta ili „ego"-a i okoline, čineći onog prvog u krajnjoj analizi apso­ lutno · presudnim činiocem, a okolinu samo sredstvom za instink­ tivno zadovoljenje ili osujećenje.Teorije instinkata potpuno potce­ njuju kulturne činioce stoga što pridaju jednostranu važnost instinktima. Teorije instinkata su - tvrdi ona - pokušaj „da se cela mašina shvati na osnovu jednog točka". Odbacivanje teorije libida povlači za sobom oštru kritiku Edipovog kompleksa kao jednog od njenih najbitnijih proiz­ voda. Hornaj se ne usteže da i to obavi,~..fr.Qj­ denki Edipov kompleks itft.9. biološl{('\određenn./'seksualn
mnogo slučaje,zagde glavna veza postoji između majke i kćerke, ili oca i sina, Frojd je predložio dopunu shvatanja po kome je homoseksualni - obrnut - Edipov kompleks jednak po važnosti s heteroseksualnim .; normalnim." Uzevši u obzir da je verovao i podržavao instinktivističku teoriju libida, Frojd je morao da podržava sveopšte svojstvo Edipovog kompleksa. Ako je ovaj poslednji biološki uslovljen, onda je neizbežan, te su svi morali kroz njega da prođu. Ako se, međutim, kod većine to ne prime­ cuje, onda se mora naći način, ili načini, da se pokaže da su, uprkos prividnom neispoljavanju, svi morali proći kroz Edipov kompleks. Ovakvi teoretski traženi načini nađeni su u tvrđenju da, ako negde nema traga Edipovom kompleksu, to je stoga što je „uspešno potisnut", kao i u daljoj tvrdnji o „homoseksualnom ili obrnutom Edipovom kompleksu". Ovaj par pretpostavki obu­ hvata sve moguće slučajeve - a oni predstavljaju mnogo brojniju većinu - koji bi mogli da svedoče protiv sveobuhvatnosti kom­ pleksa. Tako je Frojd pokušao da sagradi neprobojan zid oko svog stožernog pojma Edipovog kompleksa. I ovde je jedini način da se zid savlada bio podriti ga, od­ nosno izvući premise na kojima počiva celokupna dokazna građa. Ta premisa je, naravno, teorija libido instinkta na osnovu koje se pretpostavlja da je Edipov kompleks biološki uslovljen i prema tome sveopšti. /,,Frojdova uverenost u sveopšte pojavlji­ vanje Edipovog kompleksa počiva na pretpostavci potekloj od teorije libida, tako da svako ko prihvata teoriju libida mora ta­ kođe da prihvatiučenje o sveopštosti Edipovog kompleksa. Kao što je prethodno ukazano.jprema teoriji libida svaki ljudski odnos zasniva se u krajnjoj liniji na instinktivnim nagonima." Poričući ove, Homaj odbacuje i teoriju kcmpleksaj Ona tvrdi da „Edipov kompleks nije biološke prirode"; a smatrati da jeste - znači gajiti ,,nepotvrđeno uverenje". Ona· zaključuje: ,,Mi odbacujemo za­ ključke ove teorije_,:i Edipov kompleks predstavlja samo jednu sa dugog spiska uticajnih doktrina koje je Frojd postavio na osnovu teorije !i6ido instinkta. Među onim drugima postoji jedna koja možda ima najdalekosežnije posledice za praktičnu analizu i terapiju, kao i za takva primenjena polja kao što su dečji razvoj i vaspitanje, a to je doktrina o predodredeno] ulozi detinjstva.l.9va doktrina obuhvata, bil.e IIol'Aaj ame,fla, , dve osnovne postavke, bezore-

menost nesvesnog i kompulzivnu repeticiju. Q•.~. d.e f}aiitav:kt::za­ jedno _sačinjavaju „dokazni materijal" kojim Frojd opi;ayda,ya doktf'tfttt predudtedene ttlsge 8etiie.jst:\ a. o. 6 p911ledaje.znači .da ( ne samo što rano detinjstvo određuje sadašnjost odrasle oso6;, već da sadašnjost i ne sadrži ništa drugo do prošlost, odnow_o da je sadašnja odrasla osoba, ukratko, prvenstveno ponavljanje prošlog deteta.1 Da bi se poduprla ovakva teorija ponavljanja dečjih isku­ stava kod odrasle osobe, potrebna su, smatra Hornaj, dva ele­ menta: prvo, biološko urođen i nepromenlj iv infantilni uzorak i, drugo, neodoljiva biološka težnja da se ovaj uzorak iznova i iznova ponavlja. Prvi elemenat daje Frojdova _.d.oJstrina o bez· vremenosti nesvesnog u kom strahovanja, želje ili čitava iskustva, potisnuta u detinjstvu, nastavljaju da postoje u nesvesnom, tako izdvojena da prerastanje deteta u zrelu osobu na njih ne utiče. Ta iskustva zadržavaju nepromenjenim svoja opterećenja psihič­ kom energijom i svoja posebna svojstva. Na taj način nagoni potisnuti u najranijem i kasnijem detinjstvu mogu nastaviti da opredeljuju život odrasle osobe. Kad je, na primer, mali dečak od tri ili četiri godine potisnuo svoje želje prema majci, kao i prateću ljubomoru prema ocu, te želje i agresije u nepromenjeno; snazi mogu da dejstvuju i u zrelo doba, i mogu biti odraženi u raznim oblicima u odnosu na substitute roditelja. Ovo Frojd naziva fiksacija. Fiksacija takođe može da obuhvata celokupnu fazu ili stupanj razvoja libida, koji, pošto je potisnut, nastavlja da postoji u svom iskonskom obliku u podsvesti odrasle osobe. Uprkos rašćenju i razvoju u drugom pogledu, seksualne želje osobe ostaju usredsređene na neku potisnutu nesvesnu pregeni­ talnu, oralno-kanibalističku ili analno-sadističku težnju. Kad se postavka o kompulzivnoj repeticiji pridoda bezvre­ menosti nesvesnog, tad su prisutni svi činioci koji, uzeti zajedno, dodeljuju detinjstvu predodređujuću ulogu. Pojam prinudnog po­ navljanja znači, kaže Hornaj, ,,da psihičkim životom ne upravlja samo načelo zadovoljstva, već i jedno suštinskije načelo: sklo­ nost instinkata da ponavljaju već doživljena iskustva ili reago­ vanja". U potvrdu ovog Frojd navodi sklonost dece da ponav­ ljaju doživljena iskustva čak i kad su neprijatna, tendenciju u

.?J

12

Za ove i sledeće argumente vidi Ibid., p. 133-53.

pravcu ponavljanja mučnih iskustava u snovima, i, najzad, pojavu transfera za vreme psihoanalize, kad pacijent ponavlja svoja neg­ dašnja neprijatna iskustva, ali sada preneta na ličnost analitičara. Hornaj odbacuje sve ove dokaze po dva osnova. Prvo, oni vuku koren iz proizvoljnih premisa o instinktima, libidu i bezvreme­ nosti nesvesnog. Drugo, ona tvrdi da može objasniti zapažene pojave bez pribegavanja takvim „instinktivnim" postavkama. ,,Mi ih razumemo lako", kaže ona, ,,ne morajući da pretpostavimo neku tajanstvenu prinudu ponavljanja." Karen Hornaj vidi duboku opasnost u ovom nizu postavki povezanih s predodređenom ulogom detinjstva. ,,Ako su potonja iskustva ponavljanja prethodnih, onda podrobno poznavanje pro­ šlosti mora biti od prevashodne važnosti za razumevanje sada­ šnjosti. Stoga je umesno smatrati ma kakve infantilne uspomene najdragocenijom građom dobijenom pomoću pacijentovih asocija­ cija ... Najvažnije je na osnovu sadašnjih manifestacija obnoviti skup nekih ranijih pojava." Kad se ovo uzme u obzir, moguće je razumeti Frojdove terapeutske spekulacije, tvrdi Hornaj, kao što su tvrdnja da će pacijent razumeti svoje sadašnje teškoće onda kad uvidi njihovu povezanost sa iskustvima iz detinjstva, i da će mu sagledavanje spleta detinjih stremljenja omogućiti da ih odbaci kao nešto što je zastarelo i prema tome neskladno s gledištima i stremljenjima njega kao odrasle osobe. Prema Frojdu, osoba se ne može smatrati izlečenom sve dotle dok se ne razjasni infantilni period. Hornaj odbacuje terapeutsku tehniku traganja za infantilnim sećanjima iz istog razloga iz koga odbacuje načelo prinudnog ponavljanja kao i druge instinktivne teorije ljudske prirode i bo­ lesti. Ona pri tome, zajedno sa skupom urođenih infantilnih i detinjih predodređenosti, odbacuje i ono što naziva „genetičkom teorijom", parnjakom teorije libida, jer i jednu i drugu teoriju smatra sastavnim delovima Frojdovog isključivog posvećivanja pažnje instinktima. ,,Ukratko", kaže ona, ,,možemo razumeti zašto je psihoanaliza genetička psihologija, i zašto nužno to mora da bude sve dotle dok se pridržava onakvog načina mišljenja kakav je prikazan teorijom prinudnog ponavljanja." Njen opšti zaključak kako u pogledu na libido tako i u po­ gledu teorije o predodređenosti detinjstva glasi: ,,Moje uverenje, iskazano u dve reči, jeste da bi psihoanaliza trebalo daprerasre 139

ograničenja koja joj je nametnula instinktivistička i genetička psi­ hologija,"13 Tada se javlja presudno pitanje: šta će se dogoditi s frojdovskom psihoanalizom kad se ispod nje izvuče dvobojna asura izatkana od instinkata i genetike? Hornaj ima odgovor koji će biti ispitan čim budu razmotrena njena gledišta u odnosu na jedan značajan elemenat Frojdove opšte filozofije. _Hom~; govori o „Frojdovom mehanicističko-evolucionistič­ kom mišljenju" i poredi ga s onim što ona naziva „nemehanici­ stičkim'' ili „dijalektičkim" mišljenjem. Mišljenje Jrnje isJin~ki odražava evoluciju, tvrdi ona, smatra da stvari koje postoje __da­ nas nisu postojale u istom obliku od samog početka, već su _§e razvile iz prethodnih stupnjeva. Novo možda neznatno liči na staro, ali je ipak nezamislivo bez njega. Ovaj način mišljenja svojstven je celokupnoj savremenoj naučnoj misli i takav je bio od Darvina dosad, kaže ona. Taj način mišljenja uticao je sna­ žno na psihologiju, a Frojd nije bio izuzetak. I Frojd je primio evolucionistički tip mišljenja, ali, čineći to, preobrazio ga je u mehanicističko-evolucionistički prilaz duhovnim pojavama. ,,&

hanicističko-evolucionističkomišljenje", kaže Hornaj „predstavlja poseban oblik evolucionisiičkog mišljenja.~ podrazumeva da su sadašnje pojave ne samo uslovljene prošlošću, već ne sadrže ništa drugo sem prošlosti; ništa stvarno novo ne stvara se u QO­ stupku razvoja; ono što vidimo danas to je samo staro u P.t:.o­ menjenom obliku.JOna navodi jedan odlomak iz „Principa .P.§i­ hologije" od Vilijama Džemsa, u kome se on zalaže za ovakav način mišljenja kad se radi o problemima psihologije, čime..__se iznova potvrđuje bliska srodnost između dva istaknuta instinkti­ vistička psihologa. Da bi prikazala razliku između frojdovskog mehanicističkog mišljenja i naučnog dijalektičkog mišljenja, ona iznosi niz pojava protumačcnih saglasno dvama međusobno suprotstavljenim nači­ nima ~ledanja. Za vodu koja se pretvara u paru, na primer, ona kaže: tMehanicistička postavka podvukla bi činjenicu da je vo­ dena para samo voda koja se pojavila u drugom obliku. Nemeha­ nicističko (dijalektičko) mišljenje, s druge strane, istaklo bi da je, doduše, para postala od vode, ali je pri tome stekla potpuno 111

140

Ibid., p. 8.

novi kvalitet, kojim upravljaju drukčiji zakoni i koji izaziva raz­ ličito dejstvq:J Kao drugi primer ona navodi razvoj mašina od XVIII do XX veka. Mehanicističko-evolucionističko mišljenje, tvrdi ona, ukazalo bi na razne vrste mašina i fabrika postojećih početkom XVIII veka, pa bi ovaj razvoj posmatrao isključivo kao promenu kvantiteta - danas jednostavno imamo više mašina i više fabrika. „Nemehanicističko mišljenje", kaže ona, s druge strane, ,,istaklo bi da je povećanje kvantiteta dovelo do promene kvaliteta; kvantitativan razvoj doneo je potpuno nove probleme, kao što je novi obim proizvodnje, javljanje sasvim nove grupe poslo­ davaca, novih vrsta radničkih problema i tako dalje; ta promena nije jednostavno pitanje porasta, već donosi sa sobom sasvim nove faktore. Drugim rečima, težište bi se stavilo na činjenicu da se kvantitet preobrazio u kvalitet." Ona dodaje da s naučne dij_iiJektiči{r~i, Frojdov mehanicistički način mišljenja ol,j~šnjava zašto su u tolikoj meri čovekove težnje označene infantilnim kao i sklonost da. se sadašnjost objašnjava prošlošću."14 J Ukazivanje na „mehanicističko-evolucionisti~" mišljenje predstavlja oštru i veoma uspešnu optužbu Frojdove osnovne 14

Ibid., p. 42-45.

filozofije. To ukazivanje jasno pokazuje da je njegovo mišljenje bilo oprečno opštem načinu mišljenja nauke vladajućem za pola stoleća pre njegovog rođenja, za vreme celog njegovog života i sve do danas. Karen Hornaj uočila je jasno i oštro mehanici­ stičku prirodu Frojdove misli,· a to, zajedno s njenim svesnim uviđanjem nekih elemenata nemehanicističke, dijalektičke misli, ukazuje da je ona u Americi prethodila i prethodi opštem pri­ znavanju dijalektičkog načina mišljenja i sagledavanja sveta i čoveka." Sada smo spremni da razmotrimo pitanje postavljeno pre nekoliko stranica: šta postaje od psihoanalize, kad joj se oduzmu njeni instinktivni, genetski i (sad možemo dodati) mehanicističko­ -evolucionistički kameni temeljci? Dalje ispitivanje gledišta Ka­ ren Horna j pružiće nam odgovor; to je reformisana verzija psi­ hoanalize. HORNA) I NJENA PSIHOANALIZE

REFORMA

Hornaj počinje izlaganje svog odgovora izjavom: ,,Uvidela sam da, što više zauzimam kritički stav prema nizu psihoanali­ tičkih teorija, sve više uviđam konstruktivnu vrednost Frojdovih osnovnih nalaza ... " Ona priznaje da krajnji cilj njene kritike „nije da pokaže šta ne valja u psihoanalizi, već da, uklanjajući sporne elemente, omogući psihoanalizi da se razvije do vrha svojih · mogućnosti." ,_na bi u ovom smislu reformisala psihoanalizu, ona predlaže mnogo veće isticanje „činilaca sredine" i time Froj­ dov mehanicističko-instinktivni prilaz zamenjuje razvojno-sociolo­ škim.:J „Umesto pretežno anatomsko-biološke orijentacije", kaže ona, ,,nastupa pretežno sociološka."15 Za naše istraživanje najva­ žnije pitanje je šta i koliko od frojdizma Karen Hornaj zadržava uključuje u svoju verziju psihoanalize? • Kod Karen Homaj to se može objasniti činjenicom da je prvu po­ lovinu svog života provela u Evropi gde je dijalektika Hegela, Marksa i Engelsa mnogo poznatija u akademskim, naučnim i intelektualnim kru­ govima, isto kao i u redovima socijalistički orijentisanih radničkih klasa. Zapazićemo sličnu pojavu kad budemo govorili o drugom reformatoru školovanom u Evropi, Erihu Fromu. - Prim. pisca. rs Ibid., p. 8-9.

Na prvom mestu, kakav je njen stav prema Frojdu? Uopšte uzev, ona smatra da „ne smemo propustiti da Frojdu odamo dužno pri~-i;i,~ni~_;,;g_ .ni1=g9y_ p101iirski . racf''. O •. svojim odnosima prema njemu ona primećuje: ,,PriHčng je la.kg menjati, ali je po­ treban genije pa biti prvi u sagledavanju mogućnosti."16 Na dru­ gom mestu ona kaže: ,,Svoju glav'nu ·· fi.ligocfor110Št duguje:rp Froj~y }if: __t1a.in":Jf!=9n-dao. temelii{aiat:-z~_ r~g;_'!'!./Jemeli . . koji je F roje! .P_f!!Žio sastoii se, smatra __!:!?_Ena j,_ u_ izvegn11n _ osnovnim načelima] 111et()clam~1k()ji ostaj_u. pošto_ si,. uklone instinktivi§tičke,_ genetičke i fil()ZCJfske premise s kojima ih je Frojd .isprepleo, Ni;i.:.. čela i metodi sastoje se u psihoanalitičkoj tehnici koja postaie:. uspešnija, tvrdi ona, kad se oslobodi biološkog okvira u kome je prvobitno ~i;i.če~1- kao i u takvim osnovnim frojdovskim postav­ kama kao što su nesvesna motivacija, represija i otpor. ,,Teškoća ko~__p~i_I~_~i~!,lt1ja. osnovnih post;iyki", kaže ona, ,,samo je u tome što su one često isprepletane sa spornim doktrinama.'~ Od froj­ dovskih metoda i tehnike rada ona zadržava interpretaciju snova, slobodnu asocijaciju i analizu pojave transfera u odnosu analitičar­ -pacijent. Da bi sc pokazalo koliko je mnogo frojdovskog zave­ štanja ona zadržala, medutim, nije dovoljno samo pobrojati osnovna načela i tehniku. Pravi odgovor leži u njenom gledanju na prirodu i međusobni odnos tih elemenata. Ovakvo ispitivanje otkriće činjenicu do je J lornaj, uprkos njenom odlučnom odbaci­ v11nju izvesnih osnovnih postavki Frojdovog psihološkog sistema, u Ntvnrl u.držalo, kno lto i Rama priznaje, jezgro psihoanalitičkog priltupa ljudskoj prirodi i funkcionalnim duševnim bolestima. {Ervo načelo koje Hornaj zadržava ~ frojdovska te2',' da su l1udska bića gonjena nesvesnom motivacijom. _M~~~-01!.:HQf~ naj sc razilazi u pogledu prirode motiva, Umesto Frojdovog li: bida i agresivnih instinktivnih nagona, ona postavlja dva .motiva koja ~ delimično urođenimx a ddimi,Qo stečenim, pa SIJ prema t9aie spoj biološke i sociološke ili kulturne određenosti. Ova dva nagona ona naziva „težnjama za bezbednošćui zadovo­ ljenjem".19 „čovekom upravlja", kaže ona, ,,ne samo načelo za1e Ibid., p. 17 Horney, 1~ Horney, 19 Ibid., p.

154. The Neurotic Personality of Our Time, p. XII. New Ways in Psycboanalysis, p. 18. 173.

143

9.9voljstva, već dya v9deć~~ načela: bezbednosti _i zadovolienjd

Ona nigde pobliže ne određuje koliki značaj treba pripisati uro­ đenim, a koliki stečenim činiocima u odnosu na ove težnje ili impulse, strahovanja i potrebe zasnovane na njima. Uspeo sam da pronađem dva citata koji će baciti nešto svetlosti na njeno shvatanje tih osnovnih kamena temeljaca njenog sistema. Suština prvog je da težnje za bezbednošću i zađovoljenjem, zajedno s nji­ hovim posebnim ispoljavanjima u obliku impulsa, potreba i stra­ sti, nisu ni „racionalne motivacije, ni uslovni refleksi ni ukore­ nje navike", niti su „instinktivne po prirodi", već su pre „emoci­ onalne''.~0 Drugi citat odnosi se na jednu posebnu pojavu osnovnih emotivnih nagona, koju Hornaj naziva ,,strah od od­ mazde", i za koji kaže: .,Koliko je strah od odmazde opšta oso­ bina usađena u ljudsku prirodu, koliko potiče od primitivnih iskustava greha i kazne, a koliko pretpostavlja nagon za ličnom osvetom, ostavljam otvorenim pitanjem.'021 Njen stav, izgleda, sastoji se u tome . da je nesvesna moti­ vacija načinjena od „emocionalnih nagona, impulsa, potreba i strasti"21 i da se usled pomanjkanja tačnog poznavanja odgovor na pitanje njihovog tipa i porekla mora ostaviti otvorenim odnosno možda su oni više urođeni nego stečeni ili vice oersa. U svakom slučaju, bez obzira kakva bila njihova tačna pri­ roda,u,sihoanaliza bezmlonAil zahteva nelat ,mu urođenih ili stečenih nagona da bi podržala osnovno učenje da je čovek gonjen nesvesnim afektivnim, emotivnim ili instinktivnim moti­ vima. Ovo je možda najsuštinskije i najosnovnije načelo na kome frojdovska psihologija počiva. Ono je sine qua non psihoanalize.J Da su ljudska priroda i ponašanje uslovljeni nekom nesvesnom pokretačkom voljom, bila ona urođena ili stečena, predstavljala prvi uslov za sva ostala psihoanalitička gledišta. To je iracio­ nalna, antinaučna tendencija koja ima svoju dugu istoriju u ljud­ skoj misli, u novije doba od Ničea i Sopenhauera do Anri Berg­ sona i Vilijama Džemsa.llllOd oolie za moć, nesvesne volje, elan 20

Ibid., p. 23-24.

u Horney, The Neurotlc

Personality of Our Time, p. 71. ~ Horney, Hew Ways in Psycboanalysis p. 24. 23 Za analizu ove tendencije i njen odnos prema psihoanalizi vidi: Wells, Sigmund Freud, op. cit.

vital-a i volje za verovanje nije veliki korak do instinktivnih seksualnih i agresivnih nagona i do emocionalnog stremljenja za bezbednošć» i zadovolien;em. Poreklo i priroda nesvesne volje ili nesvesne emotivne motivacije jesu drugostepenog značaja u odnosu na njenu primenu kao osnovnog načela i temelja psiho­ logije ili filozofije. Njena pretpostavka u bilo kom obliku je, kao premisa, dovoljna da posluži za izvođenje takvih frojdov­ skih shvatanja kao što su potiskivanje i otpor i takve tehnike kao što su tumačenje snova i slobodne asocijacije. Kad Karen Hornaj prihvata frojdovsko načelo da je čovek gonjen nesvesnim motivacijama, i kad dalje pretpostavlja da su ti nesvesni motivi po prirodi afektivni ili emotivni, ona se time obavezuje da sačuva jezgro psihoanalize. Uprkos njenoj doista divnoj borbi protiv Frojdove instinktivističke teorije ljudske pri­ rode, Hornaj završava, ili počinje, time što ponovno potvrđuje wsnovnu frojdovsku postavku da je čovek gonjen nesvesnim emo­ tivnim motivima,0 Polazeći od ove stožerne premise ona izvodi, zajedno s Froj­ dom, suštinska načela i tehniku svojstvene psihoanalizi, bila ona klasična, revidirana ili reformisana. Pošto je načinila prvi korak ka reformi frojdizma, misao Karen Hornaj kreće se logički od jednog zaključka do drugog. Ipak, jedna osobina Frojdovog si· stema nedostaje. (9dbacujući biološko-instinktivnu usmerenost, pNihoannlb:it gubi Rvoju u sebi sadržanu soeopštost, Polažući zna­ čnj nn kulturne ili sociološke činioce, Hornaj mora uvideti da su rnzna osnovna načela relativna u odnosu na datu kulturu u od­ ređeno vreme i mesto, i bar implicitno relativna na status u toj kulturi, naime, na klasy,/ Sistem Karen Hornaj saobražen je Sje­ dinjenim Državama sredinom dvadesetog veka i srednjim društve­ nim slojevima i slobodnim profesijama. Po svoj prilici da bi ona tvrdila da je čovek - u bilo kom društvu, u bilo koje vreme i bilo kojoj klasi pripadao - gonjen nesvesnim emotivnim nago­ nima i impulsima. Međutim, kakvi bi ti nagoni i impulsi bili i kako bi dejstvovali u svom razvoju i međusobnim odnosima zavisilo bi od kulturnih i socioloških činilaca. U onome što sledi moramo voditi računa da se Karen Hornaj bavi srednjom kla­ som i ljudima slobodnih profesija u našoj zemlji i u naše vreme. Ovakvo ograničenje predstavlja osnovnu slabost u teoretskoj strukturi psihoanalize, jer se u stvari njime opštost strukture svodi 10 Neuspeh psihoanalize

144

145

na jednostavnu tvrdnju da je čovek pokretan nesvesnim emo­ tivnim nagonima. Ako bi se pretpostavljena premisa porekla, kao što je Hornaj porekla froidovsku premisu instinkata, tad bi se srušila celokupna struktura psihoanalize. Potpuno odbacivanje psihoanalize sledilo bi kao idući korak. Pošto Hornaj, međutim, iznova potvrđuje tu glavnu premisu, ne dolazi do odbacivanja, već do reforme. Mada nenamerno, to dalje znači vrlo veliki do­ prinos, jer, pored odbacivanja Frojdove teorije instinkata, Hornaj razotkriva stožernu postavku psihoanalize, naime, da je čovek gonjen nesvesnim emotivnim ili voluntarističkim motivacijama. Konačno uklanjanje frojdizma postaje tada ne samo moguće, već u izvesnom smislu neizbežno. Pošto je data osnovna premisa i relativna kulturna orijenta­ cija, Hornaj pristupa rekonstrukciji psihoanalize, ali bez instink­ tivnog libida i mehanicističko-genetičke teorije. Za našu svrhu nije bitno da pratimo njen put rasuđivanja u pojedinostima. Međutim, pokazaćemo dovoljno da bismo uverljivo izneli da je njen sistem, bez obzira na sve reformatorske mere, u stvari još uvek psihoana­ liza, činjenica koja se više· mora dokazivati frojdovcima klasičnog revidiranog pravca nego njenim sledbenicima ili drugim reforma­ torima. Hornaj ukazuje da su dva pretpostavljena nesvesna emo­ tivna nagona usmerena u pravcu bezbednosti i zadovoljenja me­ đusobno nesaglasna. ~ClY~k ll~~ože yos~~!_J?.Qt.PJIIJQ Z:f!cloy0Jj~11le želja, potreba i strasti neometano, već se mora izložiti <>pas11g~ti od drugih ljudi čiji će nagoni ovim biti ugroženi, što. znači da će se sukobiti sa zakonskim, društvenim, etičkim i moralnim zabranama i zapovestima zajedno s njima pridodatim kaznama, neodobravanjem i ostrakizmom. Tako zadovoljenje ugrožava svoj nagon-blizanac bezbednost. Na sličan način, mere koje dovode do bezbednosti povlače za sobom osujećenje nagona zadovoljenja. ·· Sukobi između ovih nagona i na njima zasnovanih impulsa, potrehi;··strahovanja,· želf strasti dovode .neoph9dnosti jfr~#Je;::~o_ik--Frojd postavlja „super-ego" ili. savest kao silu Ef­ presije, Karen Hornaj nema ni praktične iii teoretske potrebe za takvim mehanizmom. ()na zamišlja da su potiskujuće sile iste kao­ i potisnute, to će reći, kako ona kaže, ,,svaki· nagon, potreba, osećanje mogu biti potisnuti ako ugrožavaju drugi nagon, potrebu,

aT

do

re.~

osećanjeocl životnog. značaja za__e~i~~i-~<:!:".24_ Ona opisuje P.~t~: .šl p<> ~~Lnij~~~volj1_1_0 da zadrž] _11_e§g!~~-~e nagone, impulse, P~!!.e1'-t:)_sli~p.C> (~!1!1 ~v~_ti i ponašanja: Povi:h- toga., traže r11,Zličite ego-odbrane, koje Hornaj prvenstveno preuzima od .fr9'idove kćerke Ane. Horna] deli te odbrane na dve grupe: reakcijske formacije i projekciiLl Ne spada u delokrug našeg izlaganja da opisujemo pojedinosti ovih vrsta odbrana. Zapazićemo samo da odbrane koje pomažu potiskivanju služe takođe i kao zaobilazni putevi pomoću kojih potisnuti impulsi, potrebe i osećanja, mada veoma prerušeni, pro­ bijaju Nebi put u svest. Drugi takvi zaobilazni putevi sa svojim vlnstitlm ohlicimn kamuflaže jesu: omaške u ponašanju ili izraža­ vnnju (Frojdovi aimpronuuični postupci i omaške jezika i pera ixložcni u njegovo] knjizi „P.l'iholol(ija svalwdnevno{l, života"), snovi, trunsler, fnntnzijc i nesvesuc asocijacije. Nn ovim zaobila­ znirn putevima kojimn potisnuti impulsi idu da bi prodrli u svest, simbuliznm omogućuje mnul(u prcrušavun]a i kamuflaže pomoću slikn koje Ntojc kno znuci potrebe, impulsa ili nekog njihovog NllHlllVll(JI(
o

-se

u Horney, New Ways in Psycboanalysis, p. 227. lbid., p. 25,

t~

147

videlo" biti dočekan više ili manje „ogorčenom borbom". ,,.Mo­ ramo se boriti", kaže H'.ornaj, ,,jer Je ugrožen neki n.aš interes.'<26 Ta doktrina otpora predstavlja veliku odbrambenu _yrednost_2:a psihoanalizu u svakom obliku. Svaki otpor. koji pacijenti Hi teo­ retičari daju psihoanalitičkim gledištima svodi se na otpor prema vlastitim nesvesno potisnutim motivacijama te ličnosti. Sad su prisutna i opravdana sva osnovna frojdovska shva­

tanja bez kojih ne može biti psihoanalize. Karen Hornaj rastavila je i ponovo sklopila ova shvatanja ne pribegavajući Frojdovim instinktivističkim,arhaičnim i mehanicističko-genetičkimteorijama. Ona je to postigla oslanjajući se prvenstveno na kulturne ili soci­ ološke f aktore, i tako ustanovila: 1) nesvesnu afektivnu motiva­ dju; 2.) potrebu za potiskivanjem i mehanizam potiskivanja putem nesaglasnih nagona i sukobljenih impulsa, potreba, osećanja, stra­ hovanja i želja; ~) odbrane i zaobilazne puteve kojima potisnuti materijal ulazi u svest; 4) postavku ogorčenog otpora prema pri­ manju potisnutih impulsa u svest. Treba zapaziti da su kulturni uticaji pomenuti, ali nisu opredeljeni niti korišćeni na bilo kakav dosledniji način. Razlog ovome nalazi se u činjenici da Hornaj te spoljne činioce upotrebljava da bi uspostavila unutrašnju emo­ tivnu dinamiku koja je tada dovoljna u velikoj meri da određuje psihički život. Ovo dinamično određivanje duha i ponašanja od strane nesvesnih, unutrašnjeemotivnih nagona, bez obzira koji su njihovi izvori, sačinjava krajnju postavku psihoanalize. Tu po­ stavku je Karen Hornaj spasla i obnovila. Tokom ovog obnavljanja ona se često poziva na „kulturne činioce" i ponekad ukazuje na „izvesne određene protivrečnosti naše kulture". Među ovim poslednjim ona spominje „protivreč­ nost između podsticanja naših potreba i našeg stvarnog razoča­ ranja pri njihovom zadovoliavaniu'V" Na jednoj strani reklama i želja da se ne zaostaje za drugima podstiču impulse, potrebe i želje povezane s postojećim nagonom ka zadovoljenju, dok na drugoj strani naša kultura nameće uska ograničenja, ne samo ekonomska već i zakonska, etička i moralna, tako da to većini stanovništva oštro podseca i osujećuje te iste impulse, potrebe i želje. Značaj ovih kulturnih protivurečnosti, smatra Hornaj, saM 27

Ibid., p. 21. Horney, The Neurotic Personality of Our Time, p. 228.

stoji se u njihovom uticaju na unutrašnju emotivnu i nesvesnu dinamiku, što znači do kakvih potiskivanja, ego-odbrana, racio­ nalizacija, reakcijskih formacija, sublimacija, projekcija i polo­ vičnih rešenja te protivurečnosti dovode; ukratko, kako one utiču na emotivni život duha i kakve nesvesne motivacije pobuđuju. Stoga _Hornaj .l'osvećuje glavnu pažnju, . ka~_i__~r_q~,...!1-~~yes11oj, intra-psihičkoj draniL-QfiY:iireleIDentite drame tJ!,Kare11Bornaj, kao i za Frojda, jesu sukobljene nesvesne motivacije zasnovane na nesaglasnim nagonima, pri čemu s~k.<>bL_naj~_n ,,11ormalm,tiU peui:otičnu. ~11~~11!~a_i~. či_t_ili!pica da Horna] _p<>ty;4_t1i~...P.rold_i;,y..Q_!l_lm1enje_ da je nesvesna sudbina nesvesnih nagona. pokretačka snaga ljud­ skog duha i QQn.?-š_~rija. Okolna. sredina ·ostale samo poprifte za snažnu unutrašnju psihičku·dramu sukobljenih emocija. Ovako orijentisana, Hornaj, kao i Frojd, smatra ciljem svoje analize da razotkrije nesvesnu dramu, to jest da je dovede u svest, da bi sc time možda umanjili sukobi i tako potreba za izvesnim krnjnjim oblicima odbrana svela na najmanju meru. Horna] naročito podvlači da prekomernim jačanjem unutrašnjih sukoba dolaz] do veliko/l gubitka energije kod osobe koja po­ kušava Jn održ] svoje slabe odbrane. Psihoanaliza, dovodeći dramu u RVCHt, može omogućiti da sc smanji napetost sukoba, oslabi potreba za odbranom i, time, energija prethodno korišćena za jačnnje odbrane oslcbodi, kako bi, umesto toga, bila iskoriš­ čena za stvaralačko življenje. L Suštinski cilj analize, smatra Hornaj, jeste . ,,proizvesti pro~_ men~ uJičnosti osobe", a osnovno sr~ru!Y.Q.~_~a_se_t()_p_os_tigne. jeste „podizanje nesvesnih l?!().cesa . U.. _sy,5!st:.J Kako analitičar „podiže nesvesne procese u svest"? Koja su njegova oruđa ili tehnika da to učini? ,,Oruđa kojima se analitičar služi", kaže Hornaj, ,,jesu u velikoj meri ona kojima nas je Frojd podučio kako da ih primenjujemo.'' l Tehnička sredstva, nab,aja eea l.tae vo je i EcojQ -eiaie, jesu: ,!mralizasna" kao „via regia za razu­ mevanje pacijentovih nesvesnih procesa"; ,,slobodne asocijacije i interpretacije kao sredstva za podizanje nesvesnih procesa u svest"; ,,transfer" koji ona opisuje kao „potanko izučavanje od­ nosa između pacijenta i analitičara" a u svrhu „prepoznavanja 149

prirode pacijentovih odnosa prema drugima"; proučavanje „ot­ pora" koji pacijent daje podizanju nesvesnih procesa u svest, pri čemu važi opšte pravilo: što se više otpora pokazuje, to je anali­ tičar bliži u prilaženju značajnim nesvesnim impulsima, potiski­ vanjima i odbranama; najzad, ona navodi „posmatranje sadržaja i redosleda pacijentovih izraza, zajedno s opštim zapažanjima o njegovom držanju - gestovima, tonu glasa i slično" i tvrdi da to dozvoljava „izvođenje zaključaka o prikrivenim procesima". To su u stvari razna tehnička sredstva koja je Frojd razvio i koja sva zajedno, kako Hornaj kaže, čine „osnovna metodološka oruđa te~apije"~ Sva ta tehnička sredstva namenjena su tome da uhvate sve­ sni „ego" kad je „bez odbrane", kao u snu i snovima, ili prilikom asocijacija, kad je svesna pažnja skrenuta na drugu stranu, ili u spontano obrazovanim odnosima s analitičarom i, konačno, u omaškama govora i nehotičnim postupcima. To su samo po sebi zaobilazne staze kojima prerušeni potisnuti materijal traži ulaz u svest. Analitičar tumači ova prerušavanja uglavnom tretirajući ih kao simbolična. Prema tome, tumačenje simbola, ili prevođenje simbola, predstavlja-sastavni deo psihoanalitičke tehnike. U vezi s ovim, Frojd je pretpostavljao postojanje jednog praiskonskog, biološki urođenog simboličnog jezika nasleđenog od primitivnog čoveka i plemenskog doba, a postojećeg u rasno nesvesnom svake osobe. Taj arhaični simbolični jezik omogućuje prerušavanje po­ tisnutim impulsima i željama prilikom njihovog pojavljivanja u snovima, ili u nevoljnim slobodnim asocijacijama, pojavama tran­ sfera, nehotičnim postupcima ili jezičkim omaškama. Prevođenje simboličnog jezika, saglasno stereotipnom tumačenju slika, tad bi činilo najvažniji element u dovođenju nesvesnog materijala u svest. Horna] odbacuje samo postavku o arhaičnom naslednom simboličnom jeziku. Za nju simboli imaju „kulturom određena" značenja - nesvesni simbol pokazuje tendenciju da bude univer­ zalan kod svih ljudi koji žive u datoj kulturi. Prevođenje sim­ bola time je zadržano u sadržaju, ali promenjeno u obliku. ,,Sim­ bolični izraz", kaže ona, ,,potreban je samo za tendencije ili osećanja izbačene iz svesti.'= s Horney, New Ways in Psychoanalysis, p. 34, 35, 206, 284, 292. Ibid., p. 108.

Svi bitni psihoanalitički elementi sad su prisutni - suštinske frojdovske premise, osnovna načela i tehnika - pa Hornaj na­ stavlja da reformiše teorije o detinjem razvoju, karakteru i lično­ sti, neurozama i terapiji, ali ne pribegavajući instinktima libida i smrti i bez mehanicisričko-genetičke predodređenosti. Njene su teorije zasnovane na frojdovskoj premisi da nesvesni emo­ tivni nagoni i potrebe, strahovanja, želje i impulsi koje oni stva­ raju motivišu čovekovo ponašanje i misao. Njene teorije preu­ zimaju osnovne frojdovske postavke: potiskivanje, otpor, ego­ -odbrane i simbolične zaobilazne i prerušene puteve do svesti. Najzad, njene teorije primenjuju frojdovsku tehniku analize sno­ va, slobodne asocijacije, transfera prevođenja simbola i slično, da bi se nesvesni procesi priveli u svest. Na osnovu svega ovoga teško se može poreći da je to, ma koliko reformisana, još uvek psihoanaliza. Doista, i sama Horna j tvrdi da to jeste: ,,Pošto se mnoga od mojih tumačenja razilaze s Frojdovim, neki čitaoci mogu se zapitati da li je to još uvek psihoanaliza. Odgovor zavisi od toga šta sc smatra bitnim kod psihoanalize. Ako se veruje da -e ona sastoji od ukupnog zbira teorija koje je Frojd postavio, onda ovo ovde izloženo nije psihoanaliza. Ako sc, međutim, veruje da suština psihoanalize leži u izvesnim bitnim shvatanjima čiji je predmet uloga nesvesnih procesu i način 1111 koji oni dolaze do izražaja, kao i oblik eernpcutskog lečenja koji dovodi tc procese u svest, onda je ovo što ja izlažem psihoannliaa.'?" )!;ilikom našeg razmatranja teorija Karen Hornaj našli smo dve protivrečne težnje. S jedne strane, ona vodi hrabru borbu protiv Frojdovih instinktivističkih teorija i njegove mehanici­ stičko-genetičke filozofije i jednovremeno predlaže da na njihovo mesto postavi stečene kulturne i društvene činioce uslovljene okolinom. Ova tendencija je progresivna i bilo bi izvrsno da je nju dovela do logično-istorijskog zaključka. Međutim, ona naglo staje i preuzima zadatak da reformiše psihoanalizu samo bez predodređenog značaja libida i detinjstva. Tad nastupa suprotna tendencija. Mada još uvek govori o kulturnim činiocima, ona se ipak vraća na frojdovsko isticanje intrapsihičke dinamike, pri

2

29

150

:io Horney, The Neurotic

Personality of Our Time,

p. X. 151

čemu nesvesne emotivne motivacije pokreću ljudski rod nezavisno od kulturnih uticaja. Da je ona nastavila da sledi prvu tendenciju i posmatrala psihu u njenom dinamičnom međuodnosu s društvenom sredinom, tad bi zadatak prestao da bude frojdovski u smislu upoznaj svoje nesvesno ja i postao upozna] sebe, spoljni svet, uključujući dru­ štvo, i svoj odnos prema niemu: A problem bi prestao da bude kako se nesvesni procesi mogu dovesti u svest i postao kako po­ većati poznavanje čoveka i okoline u cilju prilagođavanja sredine da bolje udovolji potrebama, interesima i težniam« čoveka. Tada

se težište ne bi postavilo na subjektivnu interpretaciju snova, ne­ voljnih asocijacija ili omaški pera i jezika, već na znanje dobijeno objektivnim metodama prirodnih i društvenih nauka. Takvo tra­ ganje za boljim razumevanjem sveta i čoveka, a u svrhu vršenja svesno upravljenih promena, polagalo bi težište na ono što je Frojd nazivao „sekundarnim ego-procesima", naime, na senzorno­ -motorne i racionalne funkcije duha. Kao što smo već napome­ nuli, ovu tendenciju uveli su u psihoanalitičku teoriju Hajnc Hartman i drugi. Hornaj je, međutim, polagala težište na tako­ zvane „primarne" procese „ego"-a: potiskivanje i ego-odbranbene mehanizme onako kako ih je revidirala i formulisala Ana Frojd_:.l

61

ERIH FROM

Kao Hornaj, tako i Erih From stavlja društvene činioce umesto Frojdovih instinkata, filogenetskih uspomena i urođenih mentalnih konstrukcija. Za razliku od svoje koleginice, međutim, on se ne ograničava na široka uopštavanja o ulozi „kulture". Na­ protiv, bar u dve od svojih knjiga - ,,Bekstvo od slobode" (,,Escape from Freedom") i „Zdravo društvo" (,,The Sane Soci­ ety")" - on posvećuje isto onoliko prostora ekonomskoj, socijal­ noj, političkoj i ideološkoj analizi koliko i strogo psihološkim razmatranjima. U tom procesu on primenjuje, izričito, mada na svoj način, mnoga od osnovnih teoretskih shvatanja marksističkog istorijskog materijalizma i političke ekonomije. U izvesnom smi­ slu eože se reći da From upotrebljava },farksa da bi rekoI1~tr11_j~­ sao FrojdaJ Erih From rodio se i. školovao u Nemačkoh_studirao socio­ logij~-T psiholog1fi1na univerzftetima·u-HaTJeibergu:-Frankf~~ i Minhenu i doktorirao filozofiju u -Haloeloergu 1922. godine. Obučio se u frojdovskoj · psihoanalizi na· Pšilio~.r.}afipčkom_insti~_ tutu u Berlinu. Posle toga posvetio se praktičnom radu iz oblasti psihologije kao i teoretskom radu. Poslednjih četvrt stoleća

* ,,Bekstvo od slobode", prvobitno objavljeno u Njujorku 1942. go­ dine, prevedeno je na naš jezik i objavljeno u biblioteci „Sazvežđa", knj. 1, ,,Nolit", Beograd 1964, str. 277. ,,Zdravo društvo", ,,Rad", Beograd 1963, str. 342. - Prim. prev.

živi u Sjedinjenim Američkim Državama, čiji je naturalizovani građanin. Sarađivao je s Vilijam Alenson Vajt-institutom za psihijatriju i držao predavanja na Kolumbija-univerzitetu, u Jelu, Novoj školi za socijalna istraživanja, Benington-koledžu i Naci­ onalnom univerzitetu Meksika, kao i po bezbrojnim psihoanali­ tičkim institutima. t.u..I3ekstvo od slobode" i „Zdravo društvo" razvijaju njegove osnovne teme. Te teme usredsređene su na „međudejstvo psiho­ loških i socioloških faktora". Pošti5ovi poslednji igraju primarnu ulogu, najpre ćemo Ajib ispit&ti. Uvidećemo ipak da i!:rom ne­ razmrsivo prepliće psihološko sa sociološkim, dfrizvlači osnovna načela psihoanalize iz psiholoških posledica istorijskog razvoja kapitalizma i pd istovremeno kapitalizam smatra delimično pro­ izvodom onog istog psihičkog dinamizma koji je kapitalizam sam stvorio;) From prati puteve razvoja kapitalizma od njegovih po­ četaka u srednjovekovnom društvu, pa kroz stupanj slobodne konkurencije sve do monopolskog kapitalizma, zajedno sa psi­ hološkim posledicama svakog od ovih stupnjeva.:J FROMOV „SOCIOLOŠKI FAKTOR"

~mkaže_za.Eroj_da_c:l.a,_,,_011 i većina njegovih učenika imaju vrlo najy:ri_l! predstavu o onome što ..se događa u druŠty\l''. Tvr­ deći .4a__se njegova sopstvena analiza ·;,zasniva na-~ek_iIIlJ_µ..nA_a­ mentalnim otkrićima Frojda", on· isfovremetio optužuje ov~ poslednjeg da . je svoja otkrića iskrivio usled jednostran~:& :glt:: danja na instinkte i njihovo potiskivanje od strane društva.Lf~Q!ll se ecHuerTO ograđuje od Frojdovog shvatanja da društvo ima samo funkciju zabranjivanja i tvrdi da „ono ima i stvaralačku funk­ ciju". ,,Covekova priroda, njegove strasti i strahovanja jesu", k~že on, ,,~roizvod kulture; U styafi,_ i S~ll! Čovek predstavlja najzna­ Čajniju tvorevinu i dostignuće neprekidnih ljudskih napora koje nazivamo istorijom.~ Tak()_j~. njegova. prva teza da jr.is_ti'!k!L i njihovo potiskivanje· ne stvaraju čoveka već istorija, Strukturi! Čovekovog karaktera menja se iz jedne istorijske epohe u drugu, iz jednog ekonomskog, socijalnog, političkog i ideološkog sistema u drugh,Pošto je From pretežno z31:in~eresovan za čoveka u Sie­ dinjenill1 Državama . sredinom dvadesetog veka, to postavlja

~ljtJ<:_l!_() __pitanje „zašto_j_e struktu.._ra č5wekovog __karaktt:ra .. _.U..-JJJ.Q; noQQ!i~tičlQJn]~ii>T~l_izmu drukčija. ne~o . što je bila u deyet11a.~ e_S~Q.IIl veku?"1 Da Iti odgovorio,. "se najpre istoriji, poli~ . ··--c-------------------------~ič~~!rnnomiji i Karlu Marksu. ..!.!.1~fLt.<.>.1-- ~1:'.P_r9.ts_t_~vlja s~ sadašnjoj antikomiii:ustičko1 1 antmiarksističkoj histeriji, ko1u žali -.-.-·;··.-.····--·--,.:-·;· ····--. . .. ..•..... --------·... .......•. ·--·-····. . . . .. . l 1znc1tcu>suuu1e..;,; From najpre slika srednjovekovna društvo i njegov način proizvodnje zajedno s bitnim svojstvima radne snage, alata i klasne strukture. On posmatra srednji vek kao protivrečno raz­ doblje u kome je, na jednoj strani, postojala eksploatacija masa od strane manjine i opšti nedostatak slobode praćen vladajućim sujeverjem i neznanjem, dok je, s druge strane, bilo izvršeno podređivanje ekonomskih potreba ljudskim i vladala neposred­ nost i konkretnost u ljudskim odnosima, pri čemu je svaka osoba imala svoje mesto u organskom društvenom poretku. ,,Ličnim, ekonomskim i društvenim životom", kaže on, ,,upravljala su pra­ vila i obaveze od kojih stvarno nijedna oblast delatnosti nije bila izuzeta." Posle više ili manje opširnog razmatranja srednjo­ vekovnog društva From prelazi, kao što čini i u odnosu na ostale epohe, na izlaganje onog što naziva „psihološkim posledicama". Njegova je tczn d11 su psihološke posledice strukture i superstruk­ ture feudalnog društva odraz protivrečnih vidova društvenog ži­ vota. Srednjovekovni čovek nije bio slobodan, ali nije bio ni iz­ dvojen, nesiguran, usamljen i podložan strahovanju. Ukratko, on nije bio oštro otuđen ni od predmeta ni od drugih ljudi. On je snažno osećao pripadanje i jedinstvo s prirodom i ljudima uprkos sukobima između klasa i između sela i kneževstava. U srednjo­ vekovnom društvu, kaže From, ,,čovek je još uvek bio vezan uz svet prvobitnim vezama". Prvobitne veze su one prirodne i dru­ štvene povezanosti koje postoje u primitivnom društvu, pretka­ pitalističko] istoriji i ranom detinjstvu „pre nego što je proces individualizacije doveo do potpunog obrazovanja individue".2 U poznom srednjem veku ustrojstvo društva, prema Fromu, počelo je da se menja, a te promene dovele su do novih psiho­ loških posledica po čoveka. Organsko jedinstvo srednjovekovnog

obraća

--

Erich Fromm, Escape from Freedom, Farrar, New York 1941, 13. ~ Ibid., p. 25, 43. 1

p. 9,

društva bilo je postupno podrivana jačanjem kapitalističkih sila i proizvodnih odnosa. Preobražaj gildskih trgovaca i majstora u bogate kapitaliste i nadničara i seljaka u radnike koji su. morali

da prodaju svoju radnu snagu da bi mogli opstati, zajedno sa sve većom eksploatacijom ovih drugih od strane prvih, ubrzo je po­ treslo srednjovekovna društvo i putem revolucije dovelo do ka­ pitalizma i političke prevlasti kapitalističke klase. Sa nastankom kapitalizma i razaranjem starog društva pojavio se slo~od~i.. pp­ jecfinac, najzad otrgnut od prvobitnih veza. Čovek. je stai~Q sam i nevezan, otuđen od prirode i drugih ljudi. Psihološke po­ sledice ove rane faze kapitalizma bile su, tvrdi Prorn, dvostruke i protivrečne. Novi pojedinac stekao je, doduše, osećanje slobode, nezavisnosti i jednakosti, ali je takođe „iskusio duboko osećanje nesigurnosti, nemoći, sumnje, usamljenosti i straha". Čovek se oslobodio feudalnih stega, ali po cenu gubitaka osećanja pripad­ ništva, solidarnosti i bezbednosti. ,,Gubeći svoje čvrsto mesto u zatvorenom svetu",. kaže on, ,,čovek gubi odgovor na značenje života; kao, posledica, čoveka je obuzela sumnfa u .pogledu sa­ mog sebe i cilja života. Čovek je ugrožen moćnim suprapersonal­ nim silama, kapitalom i tržištem. Njegovi odnosi prema drugim ljudima, gde je svako njegov mogući konkurent, postali su ne­ prijateljski i otuđeni; on je slobodan - znači: on je usamljen, izdvojen, ugrožen sa svih strana. . . Raj je za uvek izgubljen, pojedinac stoji sam, sučeljen sa svetom",lliegativna sloboda, ili sloboda od organskog jedinstva i primarnih veza srednjovekovnog društva učinila je da se čovek „oseća usamljenim i izdvojenim" i da je „ispunjen sumnjom i nespokojstvom".~f Prelazečl na XIX vek, From tvrdi. daj~_daljJ ra.moi.){~pita· lizma poslužio samo da pojača „dijalektičku protivrečnost" izm~c'lu sve većeg oslanjanja na sebe, moći, vladavine nad prirodom, _11e­ zavisnosti i slobode, na jednoj strani, i izdvojenosti, konkurencije, neprijateljstva i nesigurnosti, na drugoj. Ova protivurečnost iza­ ziva kod pojedinca još dublja osećanja bespomoćnosti, usamlje­ nosti i straha. ,,U kapitalizmu", kaže on, ,,ekonomska delatnost, uspeh, materijalni dobici postaju cilj za sebe. Čovekova su_4!>.fii_ij postala je da doprinosi razvoju privrednog sistema, da prikl!P!i~ kapital, ne radi svoje sreće ili spasa, već kao cilj sam po -1ebL 3

lbid., p. 62-63.

Čovek j e_posta() ~<>~_~ić u velikpJ_!ll~~i!!L ::-.. značajan ako im3: mnogo._§ie1t~l~_}?eznačajan ako ga nema - ali uvek točkić koji če služiti cUjµ .i.zvan sebe." Psihološka posledica pridavanja preko­ merne važnosti „akumulaciji kapitala" bila je „osećanje lične be­ značajnostfi-iiemoći". From tvrdi da ovaj psihološki efekat važt podjednako kako za radničku klasu tako i za kapitalističku klasu i srednje slojeve. Činjenica je da From u svojim spisi,ena obraća pažnju prvenstveno na srednju klasu, ali pokazuje izrazitu težnju da uopštava svoje nalaze, mada sa izvesnim ograničenjima, kako bi obuhvatio dve velike antagonističke klase kapitalizma. On priznaje da uobičajeno iskustvo radničke klase: eksploatacija, za­ jedno s borbom protiv eksploatacije preko tredjuniona, teži da ukloni osećanje usamljenosti LnemoćU zameni ih osećanjima solidarnosti i moći.J~.1.<>n tvrdi da rag,11_il_mm jakođe vladaju osećanja .izdvoje11qsti i nespokojstva, pa se poziva na postavku istorijskog materjjajj.zma po kojoj su vladajuće ideje u svakom. društvu uvek ideje vladajuće klase tog društva. On jednostavno premešta postavku iz oblasti ideja u oblast osećanja. Tako, ako su za kapitalističku i srednju klasu vladajuća osećanja usamlje­ nosti i nespokojstva, to onda isto mora važiti i za „proletarijat":' U svojoj daljoL_analizikapitalizma XIX veka F1."_<>m uk!OOlle. na protivrečnost između sve jačih društvetiHi· snaga pt<>fzv~dnje_ i sve većeg privatnog vlasništva nad sredstvima proizvo~11i~; na. protivrcčnost između racionalnog planiranja u okviru J~!lne. Ja.~ brike ili korporacije i iracionalne, anarhične prirode tržišta; a zatim ukazuje na posledice u obliku „privrednih kriza, nezapo­ slenosei i rata". Najviše od svega,~ isti~_pQll!._y_11_ajii__C!)._~~ij_t!j_ kaže da su J:,Hegel i Marks položili temelj za razumev~g.~_.ru;.o­ blema alijenacije, naročito pomoću Marksovog shvatanja „fetišiz:: ma roba" i „alijenacije rada"," Pod . alijenacijOflt From.--im3~l! otuđivanje čoveka od alata i sirovina iz prirode, od drugihJil:ldi. i konačno od samog sebe. Sve to, smatra on, postalo Ie roba za prodaju.J.Ne samo ekonomski, već i lični odnosi među ljudima", kaže From, ,,imaju karakter otuđenosti: odnosi među ljudskim bićima stiču svojstva odnosa među stvarima'l Možda najznačajniji i najporazniji primer pridavanja važnosti materijalnim predme' Ibid., p. 110, 112-13. 5 Ovaj i sledeći citati iz lbid., p. 119-30.

tima. t ~lij
t 1:! XIX veku, smatra From, postojala je neka ravnoteža izmeau porasta negativne i pozitivne slobode,~otkako je_ o.~ stupila „monopolistička faza kapitalizma" ne~ečetkom o-vog ~. ta ravnoteža je poremećena, pa je negativna sloboda daTiiko premašila pozitivnu. Kao posledica toga „pojačalo se osećanje nemoći i usamljenosti pojedinca.:.j°jegova „sloboda" od svih tra­ dicionalnih veza postala je izrazitija, njegove mogućnosti za po­ jedinačna ekonomska ostvarenja suzile se. Pojedinac se oseća ugrožen od gigantske sile" . . . U monopolističkom kapitalizmu, tvrdi From, koncentracija kapitala smanjila je izglede za ~~h ~!(!~~!le. p~g11~imJiiygsti, hr~brosti. i _pa.,111e_!:l, _ i__t_o_ ~_!llenQ.a ·~°.~~~11j~ nemoći i J:iez11ađa". Monopolistički kapitaliz~n!_pI:i­ kazan je kao džinovsko čudovište, Frankenštajn, pred koji111.~vi nenionopolistički elementi stanovništva stoje zaplašeni, obeshrab-

reni_i_l>ezmi,~~iQ.i„j,još strašnije, svedc::nl na to da budu sre_ds.t:Y1:1 akumulacije profitii. . Fro1_11_ r:1ščlanjuje ovaj uticaj na svaku klasu i fazu monopo­ lističkog kapiJiiUzma, s posebnim osvrtom na Sjedinjene Države. Mali ili 1,srednji" poslovni čovek ugrožen . je nadmoćnom silom mon()po_Hs:rtčkgg _kapitala. l}svojoj borb.i protiv monopola on udara u d#nove, dok je naučio da se bori protiv srazmerno sebi ravnih -, Kao psihološka posledica, kod njega nastup3:_ jačanje osećanja nesigurnosti, nemoći, beznadežnosti 1 nespokojstva. Q11 je zaustavljen kud god seuputio, uhvaćen u nemilosrdnu čeličn.ll kljusu. Kvalifikovani radnik, s druge strane, predstavlja deo raz­ granate ekonomske mašine, ogorčenoj konkurenciji sa stotinama drugih u istom položaju, pa je „nemilosrdno otpušten ako ~o~ staje", Kancelarijski službenik „pretvoren je u točkić mašinerije" koja mu nameće svoj tempo, kojom on ne može da upravlja, i, u poređenju s kojom, je on potpuno beznačajan. I on ima ne­ odoljivo osećanje nesigurnosti i slično. Položaj industrijskog rad­ nika takođe se promenio od XIX veka kad se borio protiv iz­ rabljivanja oličenog u jednom vlasniku i gazdi koga je mogao videti i upoznati. ,.Čovek 11 fabrici koja zapošljava hiljadama rad­ nikn", knže From, ,,nalazi se u drukčijem položaju. Gazda je po­ Ntno npstrnktnn ličnost - radnik ga nikad ne vidi; uprava je nnonlmnn Niln H kojom on stupa u dodir posredno i u odnosu na kolu je nn kno pojt'dlnnc bcznnčnjan." Tredjunioni, smatra From, uneli su ncllo rnvnotde II ove odnose jer su dali radniku osećanje Nnn1c l :,.1111fnj11 u poređenju " džlnovskim korporacijama, ,,ali i ovde je on rnmo točkić II velikoj rnnšinl", Tako i radnik, uprkos rrcdjunlonimn, deli hnr nckn oNcfonjn nesigurnosti drugih klasa u monopollstlčkorn kapitalizmu. Covek, U ..poj„UR11~11r,j- "ler.i kno porrošnč, .$~ je do­ veden dotle da se kao pojedinac oseća potpuno bezvredan, mada je, u9Pšteno ttl!!ev-, značajan kao mogući kupnc. Nn sličan način ,,hipnoidna sugestija" masovne reklame pojačava njegovo ose­ ćanje malenkosti i slabosti jer otupljuje njegovu sposobnost da razumno misli i vređa njegovu ljudsku prirodu zaaesima i ma­ štartjima e &apuAima l...de20doransima. Prema Fr:01n4 pojedinac kao _glasač U političkoj demokratiji ne prolazi bolje. 9n se. ,,SUO:­ čava s mamutskim strankama", a „partij,ska mašina pr_u,žamu izbor 'između dva ili tri kandidata; međutim, ~i kanc:f.ichtt::i nisu

u- svrhu

u

159

po njegovom izboru; on njih malo poznaje, a j oni _njega,_ pa je njihova veza bezlična kao što je postala bezlična i većina dr_t.1gi~ veza. ,,Politička propaganda i taktika u pridobijanju glas_2ya, isto kao i kod reklame, otupljuju kritičke i umne moći pojedinca i jačaju njegoyq osećanje beznačajnosti i nemoći. Oni mu l_ll~~~u čineći ga dli izgleda znafajan i praveći se da se obraćaju aj~­ vom -kritičkom rasuđivanju, ,,ali te obmane su u suštini n11.~in za otupljivanje podozrivosti pojedinca, i služe da bi zav!)faQ sam sebe misleći da se radi o ličnom karakteru njegove odluke." Najzad, From pominje svetske ratove (,.pretnja ratom po­ stala je mora"), krize, nezaposlenost (,,čija pretnja baca senku nad čitavim životom"), rasnu scgregaciju i isključivost, te prokletstvo biti „suviše mlad" ili „suviše star" kao posebnu crtu savremenog društva, svojstvenu monopolističkom kapitalizmu. To je objek­ tivna cena koju je čovečanstvo platilo da bi ga kapitalizam oslobodio primarnih veza. Subjektivna ili psihološka cena, kaže on, plaćena je monetom koja se sastoji od slabosti, straha, ne­ spokojstva, beznađa, usamljenosti, razočaranja i bespomoćrui~ti, Stvarni plodovi kapitalizma, prema Frq_mµ, _ _potpuno su ne­ gativni; negativna sloboda ili sloboda negativne -objekti;ne društvene crte ili javrw. zfo; rn~gativna. ~ubjektivna. oseća~i!LHl lična psihološka patnja. _ Kao suprotnost ovoj negativnoj ~t:_:var­ nosti on ukazuje na pozitivni potencijal savremenih. lqi._giti!.H~tif: kih proizvodnih dostignuća. Blagodareći ogromnom jačanju PE_~­ ~_?j_!l_th_s!:~ds!llya__!r~e> u pe>!i<:Pr~vrEOZttivnu slobodu. Ako bi društvo bilo tako ustro­ jeno- da se- -pr~izvodi radi koristi i razvoja pojedinca a ne radi profi.t~. i akumulaci] e kapitala,_ tilda _l?_i čovek mogao preo~ vlada syoja osećanja izdvojenosti bespomoćnosti, i uspeo bi da izrazi_s~oje potencijalne moći kroz ljubav i stvaralački rad. J;>g?i~ivna- i negativna sloboda, tvrdi From, psihološki su par11Lac:! pozitivnim 1 negativnim stranama kapitalizma. Negativne crte __kllp_iJaJi:zQl!l -. izrabljivanje, rat, krize, nezaposlenost, _ _g_tu­ đenost; Q!'t:tvaranje ljudskih odnosa u robne i slično - Q~~yljajq g:,v~ka slobodnim od svakog pripadništva i time usamlie11.9g i zaplašenog, Pozitivne crte kapitalizma - _ proizvodnja, tehn()­ legija i nauka -_pružaju uslove i konačnu naduu .b9lji2čove~:11:iii

-;;d;

da

160

Ž.!_'7_()t ll __ t,9..Jj_ern,__

čovečnijem društvu.To je, dakle, protivrečnost koju From vidi u kapitalističkom društvu. Negativna sloboda obvila se - kao poli p oko. pojedinca, ali je istovremeno sazrelo vreme da se zbaci ta trula lešina i čovek oslobodi kako bi mo­ gao da ostvaruje svoje puno i bogato bitis_anj~'. From rl!zyija obe strane pr9.tiyt:ečn9sti,_Qn l_c<>_risti negativne crte Kapitalizma zajedno s njihovim psihološkirn posledicama da reformiše suštinu psihoanalize. Tscovremerio, on koristi pozitivne. crte kapitalizma kao osnovu na kojoj će izgraditi viziju racional­ nog. društva zvanog „socijalizam," društva, koje če umesto ne_~ gativne slobode doneti pozitivnu i time ukloniti objektivne .t subjektivne uzroke „syeopšte neuroze". Fr:qrnov_ P!Yi korak sa­ stoji se u reformi psihoanalize kroz sociološku i psihološku etio­ logiju nesvesne prinudne motivacijeu . \,"-

FROMOVA REFORMA NESVE­ SNE PRINUDNE MOTIVACIJE U mnogo većoj meri nego kod Karen Horna], Fromova re­ forma pslhounalizc ogoliču]e stožerna postavku koja počiva ispod psihnnnalltičkog pristupu ljudskom duhu. On tu postavku svodi nil lednu glavnu premisu bez koje ne bi moglo biti psihoana­ litičke tcorlic, tehnike ni prakse. 1Ta osnovna premisa je pret­ poNtllvkn du je čovek gonlen ncilvcRnim silama koje počivaju duboko usađene u njegovom mentalnom aparatu, da on dospeva u pokret ili u emociju putem prinudne motivacije, da je motiva­ cija prema tome više prinudna nego reaktivna. Motivacija prois­ hodi iz izvora koji se pre nalaze u duhu nego u međusobnom uticanju čoveka i društvene i prirodne sredine. Misli, osećanja i ponašanje nisu posmatrani kao reagovanja na spoljne uslove već pt:tHtftO „pritajene tendencije u ličnosti, koje", kako From tvrdi, ,,tako reći, samo čekaju na priliku da bi se ispoljile".!.J !prinuda, a ne reagovanje, motiviše čoveka po psihoanalitič­ kom gledištu. Covelc voittstranuie, mrzi 1 izrazava neprifateljstvci ne zato što reaguje na okofoeo-soofrie-·koje·--;,-ii-za vonenje, stta-. -··-----

----

-----··----·-··

• lbid., p. 180. 11 Neuspeh

psihoanalize

-------··•-•''"____

--·--·-····--··· -

---·

ho~l!_J:J:i5!1 lllf.!~i:i-1 iH neprijateljstvo, VeĆ -~~!~i_t~_J~_Qfl. U,(!\!!!:~~ prinuđen da tako oseca usfea intra-~sihičkih mehanizama na del!! u" nieggv.2_1!1--.n~iv~ii~cjjj(_cli~fo1. Dok )ircifd izvlači ~ illtrll:Qfr hičke mehanizme prinudne motivacije. na osnovu odgovarajućih nag<>na i -biološk( naslećfonih ptijtlJ_ffvnog-čoveka,· ili . izy!~č.L j~ J!'.'aurrii:ltski,h psiholoških posledica zala monopoli­ st1čkog le?_~bzjraodakle p_oticiia, sveopšta nesvesna prinudna motivacija predstavlja osobinu bez koje ne može biti psihoanalize. Kad jednom usvojimo t\J. misu, sve presudne Frojdove doktrine, tehnika i praksa slede kao ito noć sledi danu. Postoje zaključci, potpuno opravdani ~~:i. gledilta glavne premise, koji postoje li okviru same premise. Psi­ hoanalitička teoriju tada sc sastoji li izvlačenju zaključaka, praksa u postupanju po njima. \ Fromova reforma psihoanalize počiva na shvatanju da trau­ matslu udar kapitalizma, a posebno monopolističkog kapitaliz­ ma, koci pojedinca koj_i u njemu živi izaziva opštu _nesvesnu pri­ nudnu motivaciju. From opisuje savremenog čoveka \t mo~@f'fl· lističko kapitalističkom društvu bez obzira na klas~ kao p_š~~ P-°-~ledke j~_!lj~i11_~_:ii vidu~ neizdržljivih osećan1a nemoč! i sarn2ci;_ b~po1119~1!Q§Ji i beznačajnosti, razočaranja i strahovanja, da ona sva zajedno s~či11jayaju sveopšte traumatsko isku~!ic.>-t!'ojedinac ne ":inaJo"le on i kakav je i zašto postoji;>Raskidan je sumnjama ! pr~~is~u_i: trn j nim i potresnim osećanjem potpune jalpvo~ti. Zivot je izgll­ bio svako zna~enjc:J _ U p_Qj:yI"dll ovog tvrđenja From citira prethodnike egzistenci­ jal_i_stičkil:i gledišta Kjerkegora, Ničea, Kafku i Žilijena Grina. Svi .. slikajµ ,,l,espolDoćnog pojedinca ras kidanog i namučenog sumnjama, skršenog osećanjem usamljenosti i beznačajnosti", ~avodi Grina: ,,G!~damo u ogroman, mračan ambis. Uplašeni sme?". ~/psihološke posledice kapitalizma From naziva „terc:,.­ tom slobode", krstom koji slobodni pojedinci moraju nositi u mg­ nopolističkorn kapitalizmu~ :bl:11~ativt111 slelroda, sloboda od neiz­ držljiva je, .J.el!e m1. ltomanopisci i pesnici opisuju delimično

1:ai,~a

~a·

Fr~:rn

pr_e­ "a

agoniju negativne slobode, ali je čak i toliko neizdržljivo. Po­ zornica je sad-pripremljena i frojdovska drama može p~_čifJ.-...---\ Ključne reči su „nepodnolljivo„ i „neizdržljivo". Toli'ro su ncr><~nošljive i neizdržljive psihološke posledice kapitalizma s njegovom slobodom od, do pojedinac jednostavno ne može do­ zvoliti Hebi da njih pnstane ncwtan . .,To saznan]c bilo bi suviše \tr11lno", kate From. ,,Sto111 111 čovek prikriva svojom svako­ dnevnom, )cc.lnoll~nom delatnošću, potvrđlvanjcm i odobravanjem na ko)e 11111111:r.l u 1vojlm llčnlm l drultvenim odnosima, uspehom II podu, nizom razonoc.la, provodom, uspostavljnnjem društvenih ve:ia, putovnnjem, Medutim, zviždanje u mraku ne donosi svet­ lost. Usamljenost, strah i opčinjenost ostaju, Il ljudi to ne mogu dtiviza_ koje ljudi smatraju da po njima postupaju doista motivi koji ih stvarno nagone da delaju, osećaju i misle onaj~~~~jima1 _P..~1:1:!P~~ffi~­ i mislima. $pjlr I1astaic:;_t~kk9
L:

7

JP

lbid., p. 133, 134, 137.

frražeći rešenje problema koje . sile, _Oi-i:ffl: s•t86ai.& Qlativa,. određuju čovekovo ponašanje, osećanje i mis~o,. From naJ.eEe pretpoštavlja, zajedno· sa Frojdom, da su te sile intra-psihički, mentalni. qJi nesvesni motivi. On zatim pretpostavlja, opet za­ jedno s Frojdom, da su ti nesvesni motivi jednaki po vrsti s onim. na koje psihijatri nailaze kod nekih vrsta funkcionalnih duševnih oboljenja, na primer, histerije. Ukratko, on pretpostavlja da je nesvesna motivacija kompulzivna._U ps.ihii.~tr.U~~m jeziku, .prem~ Vebsterovom rečniku, termin -,,kompulzivan(' . značT);ftfneodo­ ljivo gonjen u pravcu izvršenja nekog irado~:i}_n~_Ii_o~t~pk~:·. Patofiziologija i medicinska psihijatrija kompulziju smatraju p~ sledicom bilo moždane ozlede ili moždanog rđavog funkcionisanja. Po ovom gledištu, kako prinudna crta kompulzije tako i njeno iracionalno izražavanje kroz osećanje, postupak ili misao jesu proizvodi patoloških cerebralnih mehanizama. Na osnovu ovog sleduje da postoji kvalitativna razlika između normalnog i pato­ loškog funkcionisanja, i da se karakteristične crte onog prvog ne mogu otkriti prilikom ispitivanja onog drugog. Suprotno ovoj opšte prihvaćenoj teoriji, f rom, idući Frojdovim tragom, pretpo­ stavlja da kompulzija nije patoneurološka i fiziološka pojava, već pre čisto psihološka, da su kompulzivno-iracionalna osećanja, postupci i misli određeni „psihološkim mehanizmima". Ovom tvrdnjom pojava kompulzije teoretski je uklonjena iz oblasti pa­ toneurologije, patofiziologije i psihijatrije kao medicinske nauke. From, kao i Frojd, prelazi zatim na brisanje kvalitativne razlike između duševne bolesti i duševnog zdravlja svodeći ih na razliku u kvantitetu. Kompulzivni mehanizmi neurotične osobe smatrani su jednostavno pojačanim, ekstremnim slučajevima me­ hanizama koji određuju psihički život normalnih ljudi. Ovo neu­ rotičko pojačanje psiholoških mehanizama kompulzije smatra se kao pomoć za otkrivanje mehanizama, njihove strukture i funkci· onisanja. Neurotični ekstremi jednostavno čine mehanizme pristu­ pačnijim svesti - i psihoanalizi. ,,!'_C>jaye _zapažene. kod neurntlčne osobe", kaže From, ,,ne razlikuju se u načelu od on.Hi koje nala­ zim9 . kČ!~--JI9~im~ii~~-bne·-~~- 1edin9~istaknutije, oštrije.ocrta~~ !često lakše dostupne::, .

·':!J

8

Ibid.; p. 138.

Podržavajući ovu presudnu tezu, From se drži ne samo Frojda, već svih psihoanalitičara, ortodoksnih, revidiranih ili rcformisanih. Tako Karen Hornaj, govoreći o neurotičarima, kaže: „Razlika između njih i normaJnih ljudi samo je kvantirarivna.v'' formula kvantitativno · razlike dozvoljava proširenje čisto psiho­ loških mehanizama kompulzije na sve ljude u društvu. Ovim se psihoanaliza preobražava od teorije neuroza u opštu teoriju psihologij~~ ILogičk1 silogistički argumenat koji počiva ispod glavne pre­ mise psihoanalize, onako kako ga From prikazuje, jeste: 1t!!!!!.l!!!_

r..

se našlo da je mehanizam_.neurotični~_osećanja,•.postupaka m.ffli važi - samo u"iiianjoj meri - i za normalne"osobe;.2) čisto psiho­ loška (znači: ne patoneurološka i patofiziološka)prinudna moti­ vacija predstavlja mehanizam neurotičnih pojava; 3) stoga čisto psihološka prinudna motivacija upravlja osećanjima, postupcima i mislima normalnih ljudi. U gornjem obliku, silogizam važi za svu psihoanalizu od Frojda do Froma. Poslednji stavlja kapitali­ stičko društvo i njegove psihološke posledice umesto Frojdovih instinkatn i njihovog potiskivanja kao generičan uzrok čisto psiho­ loškc prinudne motivacije kako kod neurotičnih tako i kod nor­ malnih ljud!.:J PoAto je položio ovaj kamen temeljac psihoanalize, From može nastaviti i rekonstruisati svoju verziju psiholoških mehani­ zama koji dovode do nesvesne prinudne motivacije u kapitali­ stičkom društvu i time iznzivnju iracionalna prinudna osećanja, postupke i misli. lJ ovu svrhu, on se vraća i nastavlja tamo. gde je prekinuo Ha dokazivanjem. \J>ojedinac ne može da trpi oseća.nja nemoći i usamljenosti kojim ga kapitalističko društvo, a naročito monopolistički kapitalizam, prožima. On mora da potisne ta stra­ hovito mučna osećanja; on mora da ih izbaci izvan svesti, a isto­ vremeno da izgradi zamene za njih i odbrane od njih. Prvobitno potiskivanje kapitalizmom izazvanih neizdržljivih osećanja pred­ stavlja prvi prinudno motivisan čin. Sledeći dolazi u obliku izgrađivanja zamena i odbrana. Te zamene i odbrane, ti psihološki mehanizmi bekstva od nepodnosivo negativne (buržoaske) slobode, tako su ustrojeni, tvrdi From, da ni u dva pojedinca nisu isti. Ipak, oni se svrstavaju u nekoliko opštih tipova, pošto svuda 9

Homey, The Neurotic Personallty of Our Time, p. 289.

ideološki prit1sg. From t\T~Č!j_cii-ii
10

166

Fromm, Escape from Freedom, p. 136.

on koristi onu istu tehniku koja je data na osnovu teorije. To je kao kad pas trči ukrug držeći rep u ustima. Isto važi za Frojda, kao i za Karen Hornaj i Salivena.jSvojom posebnom primenom psihoanalitičke tehnike i tumačenja simbola, From „otkriva" tri prinudna mehanizma bekstva od slobode. N_es_ye_s.~~-Pl1:lludni mehanizam zva~il."m~zohizam-sa.dizam" predst~vlj11 __~i;c:dstvo ltej.e-je f110m „e,k11e- pumenom puhaana­ liti~k@ tebPilre a kQjim pojedinac te!i da „pobegne od neizdržlji­ vog ose~anj11 usamlje11ostii. nemoći.",Pod prinudom mazohističkog mehaniZl!lll_P~~p!ašeni pojedinac traži nekoga ili nešto čemu će se pokoriti. Oµ n~. može izdržati da bude pojedinačno „ja" i dalje, te grozničavo pokušava, prema Fromu, da stekne osećanje sigur­ nosti time što će se otresti svog izmučenog, izdvojenog i nemoć­ nog „ja". Da bi zbacio krst negativne slobode, on traži da sebe preobrazi u nešto drugo od sebe. Osoba kod koje sc obrazovao ovakav mehanizam oseća sc neumitno prinuđena Ja Hebe potpuno preda nekoj drugoj oaobi ili nekom cilju. Izopačeni oblik ma:r.ohi1tičko11 mch11nl:,;ma N1utoji sc u podvr­ gavanju nog tela ili duha bolu l mučenju koje izaziva ili sam pojedinac ili nckll dru11& 01ob1&. Oblčnlll, nci:r.opačen oblik jedno­ stavno znači nR jednoj 1tr1111i gubit11k sebe, 11 n11 drugoj poistove­ ćivanjc , nekom drugom osobom 111 stvar]. Nevolja je u tome, kaic Prom, Ito mazohlatičkl mehanlsam ništa ne rešava. On može olaklatl patnju, 1111 01tavlja osobu pod prinudom sa svim njenim prvobitnim 1umnjama l 1trahovanjima. Mazohistička prinuda prcd1tavlja, prema tome, iracionalno rešenje, jer ne uklanja uzrok bola, već ga samo prikriva. To Je politika nojevog skrivanja glave u pesak. From poredi. mazohistički mehanizam sa iradonalnim. pona­ šanjem uspaničeneosooe za.i,-atienof ziradi.·T~~~s<>T?i može se sakriti u orman umesto . da siđe-·_nii~~t.e.P~ii~e.. dqk .s.u. j oš netaknute. ,,Na - isti način••, kaže on, ,,lJ.laZc>h,isti~k~--težnle izazvane su željom odbacivanja pojedinač~og_.,ji' z:ij~gp,9 _sa svim njegovim nedostacima, sukobima, rizicima, sumnjama i ne­ podnošljivom usamljenošću, ali one uspevaju saino. da uklone aajprimetniji bol, ili čak da dovedu do još većih patnji." t do­ daje: ,,Iracionalnost mazohizma, kao i svih drugih neurotičnih pojava, sastoji se u krajnjoj jalovosti sredstava primenjenih za

-zatelene-u

rešavanje neizdržljivog emotivnog stanja."11 Ovde From govori o lracionalno-kompulzivno] prirodi mazohizma kao „neurotične pojave". From u stvari opisuje ono što smatra jednim od najčešćih tipova psiholoških mehanizama koje izaziva kapitalističko društvo i njegova negativna sloboda. Stoga on ne opisuje posebne, pojedi­ načne neurotičare, već pre velike slojeve stanovništva koji žive u monopollstičko-kapitalističkom obliku društva. Gotovo svi ljudi u takvom društvenom poretku, tvrdi on, pate od jedne ili druge vrste neurotično-kompulzivnog, iracionalnog mehanizma, koji ne­ svesno određuje njihova osećanja, postupke i misli. Sadistički prinudni mehanizam sastoji se u neodoljivoj težnji pojedinca da izbegne osećanje usamljenosti i nemoći putem sti­ canja gospodarstva nad nekom drugom osobom, tako što će učiniti njega ili nju bespomoćnim oruđem htenja i želja, što će biti neprikosnoveni upravljač i gospodar tuđe sudbine, što će igrati ulogu boga. U izopačenom obliku, to je prinudna težnja da se ponizi pokorena osoba, da se porobi i namuči, da joj se nanosi patnja bez mogućnosti odbrane ili odmazde. Sadistički mehanizam takođe nije samo prinudan, već i iracionalan, jer ne uklanja, pa čak i ne umanjuje patnje sadističke osobe, već ih samo prikriva dovodeći ih za to vreme do još veće patnje. „Čežnia za moći", kaže From, ,,predstavlja najznačajniji izraz sa-c.tTzma. '.'12 Stoga se sadističko-prinudni mehanizam smatra neve­ rovatno. čestim u kapitalističkom društvu. * Uzeti zajedno, mazohistički i sadistički mehanizmi prinucl_1_1_e iradonalne -motiv~cije -. čine ono - što- From -naziva ili·- ,;sado-mazo­ histički karakter", ili „autoritarni karakter" - nagon da se pC>ie­ dinac podvrgne autoritetu i nagon da se vrši bezuslovni autoritet. Ovo sačinjava Fromovu rekonstrukciju Frojdovih analnih i oralnih karakternih struktura. Sadržaj prinudnog mehanizma u Ibid.,

p. 180. Ibid., p. 189. (*)From takođe rekonstruiše Edipov kompleks na osnovu sado-ma­ zoh'htfčkih mehanizama. On govori o „mađijskom pomagaču, koji je mo­ gao biti roditelj ili učitelj, kome se dete zbog mazohističko-prinudnog mehanizma podvrgavalo u nesebičnoj odanosti. U mladićko doba i u zre­ lom životu ovo kompulzivno-iracionalno pokoravanje može biti preneto na takve otac-majka predstave kao što su muževi, žene, poslodavci, po­ litički vođi - ili psihoanalitičar. (From, ,,Bekstvo od slobode".) - Prim. pisca. 12

168,..

()Sj;:tQ [e isti, samo što je_ frojdovska biološka, seksualno-organska teorija porekla zamenjena teorijom socijalne geneze. Pod ,,k_ar~~ i:erom'' FrommTšff ria kompleks nesvesno-prinudnih mehanizama koji od~eđuju osecanja, postupke i misli date osobe. Ako grupa ljudi (idas~;-nacija) pokazuje izvesne zajedničke prinudne meha­ nizme, on to naziva „socijalnom karakternom strukturom". Vide­ ćemo docnije kako From koristi autoritarnu ili sado-mazohiseičku karakternu strukturu da njome delimično objasni fašizam u Nemačkoj. Drugi prinudni psihološki mehanizam koji From an_ali~ira jeste neodoljiv nagon razaranja .. Nagon raza~~ja zriači na_ sH~ način pokuša] da __sc:: po:begn~~oa · nepodnošljivog_gsećanja nemeći, i izdvojenosri, lJ_ ovom slučaju „rešenje" je . razoriti svet i tako ukloniti uzrok neizdržljivih osećanja, Krajnji i§li9d, ipak. sastoji se samo u j:i.č:iri}u osećanja beznađa i usamljenosti. Nagon raza­ ranja sastoji se od prinudnih mehanizama neprijateljstva i agresije. To je „iracionalno razaranje", jer ne znači reagovanje napred!llete koji__Z?ls}uj~ju da. budu razoreni, već unutrašnju_ po!~ebu za raza.­ ranjem, neprijateljstvo i agresiju koji se ispoljavajl;! __pri syako] mogućoj prilici. From govori o „rezervoaru razornosti" . u osobi u kojoj je razarački mehanizam stvoren. To je „iracionalna razor­ nost" u kojoj „razarački impulsi predstavljaju strast u osobi, a uvek uspevaju da nađu neki predmet't.jPrinudno-iracionalni !!!~ha!}izam razaranja sačinjava Fro!llovu re~§._st_~~cjju_!7_i:~jd9y9g instinkta. stnrti zajedno _s_ Il.jt:govim agresivnim . i_ neprijateljskim nagonima. Reformisana verzija smatra _ _snenanliam-. prinud1_1_o_g razaranja, težnju za smrću, _t1_ekao instinkt, ve~ lq\QJ~apit~1i~ffi9lll uslovljen mehanizam bekstva od neizdržljive bur~asJrn-nega~iyne. slobode. Što pozitivna sloboda, sloboda da se živi puno i razvijaju potencijalne moći, bivaviše spJ.!tavana. pod k_apitalizmom, t<;LY!Š~ životna energija, tvrdi From, .,podleže procesu raspadanjaIpre­ tvara se u energiju upućenu ka razaranju". I dodaje: ,,društveni uslovi koji izazivaju potiskivanje života istovremeno proizvode strast za razaranjem ... "13 On smatra razaračko-agresivno-neprija­ teljski mehanizam prinudne motivacije dopunskim elementom nacizma. 18

Ibid., p. 180, 184.

~t'ećLzt1~čajan. psihološki mehaniU1.1IlJ~te e>tl~. štp _ft:om naziva ,,auto?1atski ~onforaii~nf'. -I on ;_!1.~i p~i~11c!~g__ b~_lcstvo 9cL slo.!:>_.2ci~._ QQ 11eizd~jiyih osećanja ne_moći_ i l,~11čai!l.ost;i_Jg>je

izaziva_lca.2!ta._Us.#čl{o .društvo. Ovaj mehanizam_sastoji se_ '!_ajp!'..e u tome_ šte> pojedinac. prestaje da bude ono što. je i, dn..igQ,._~o usvaja onu vrstu ličnosti koju mu nudi društvo u kome živi. On po~tllj.~_11_gde_s<~je­ dinci ne mogu međusobno razlikovati i postaje ono što ".Qgi" očekuju da bude.~rom upoređuje ovaj mehanizam·sa zaš!i!!J..om mimikrijom boja !~e svojih -osećanja, postupaka. i misli. Ona je potisnula svoje pravo ja . r poistovćiaa se· sa zamišljenim automatsko~konforll!isti~hl!!.1 „ja". Ona svoje pseudo-misli i pseudo-osećanja smatra svojim vlastitim, Pseudo-mišljenje, osećanje i ponašanje nesvesno~fu stavljeni umesto njihovih prvobitnih, urođenih parnjaka.'. Jaji!l,j način da pravo „ja" otkrije svoje istinske misli, postupke i QS<:­ ćanja jeste, po Fromu, primena psihoanalitičke tehnike tuma­ čenja snova, slobodne asocijacije i analize pojava transfera. Na taj način se prinudni mehanizam automatskog konformizma može zaobići, i analitičar može prodreti kroz odbranu i otpor i tako razotkriti istinsko „ja" pokopano u nesvesnom duhu. . O autom:it:sko-konformist!č~gi . _prfo.u.di .. f'_r9n1_ }a.i.e_: ••Q~ mehanizam predstavlja· rešenje kome većina normalnih_ _ljud_i_p_ti­ begava u savremenom društvu." To je, smatra on, najčešći pri­ nudni. nagon u kapitaliseičko-biiržoaskorndemokratskom druŠ!Y.J.1,­ "a· · naročito u Sjedinjenim Državama. Međutim, on predstavlja 170

i sastavni deo fašizma, jer gubitak sebe i zamena u obliku psc;­ udo-,,ja" ostavljaju pojedinca u pojačanom stupnju nespokojstva koje se graničf s panikom, bespomoćnosti i nesigurnosti. ,,Stoga je", kaže ,,pojedinac spreman da se podvrgne novim auto­ ritetima koji mu- nude bezbednost i otklanjanje sumnji." Pseudo­ -aueomatsko-konformističko „ja'' · znači bekstvo od neizdržliivih osećanja, ali ta osećanja su samo prikrivena ili potisnuta ovim prinudnim mehanizmom. Osećanja, kao i Frojdovi instinktivni nagoniLsuviše su jaka da bi bila potpu_no_, ili trajno PQ.tis_nuta, pa će uvek uspeti da se izraze u prerušenim i zaobilaznim obli­ cima - u snovima, maštanjima, nehotičnom ponašanfu i asoĆijad-" jama kao i u stavovima i emocijama pri t:fansferi.i'.~Z~.da.~·1~ psihoanalize, cia. svojom. posebnom tehnikom tu,mač.i ova simbo­ lična prerušavanja i otkriva pravo „ja", prava i neizdržljiva ose­ ćanja nemoći, straha i preplašenosti pod čijom je prinudom i došlo do obrazovanja pseudo-,,ja", kao prinudnog mehanizma automat­ skog konformizma. Pry~bitni uzroci.ovih i drugih___psj_holq~~JJ__l!!e.h.!!!!~?a.ma..bek­ stva, tyrqi From, jesu-"1:.aplfaHiam,a naročit«.. 111g_n_opolistič_ki ka.: pitalizam. Panična osećanja koja oni izazivaju, s::i svoje stra.ne izazivaju prinudu da se pobegne od nepodnošljivih osećanja"Qva prinuda sa. svoje strane izaziva prinudne mehanizme bekstva. Težište je ovde da kapitalizam ne izaziva radonafnći~reaktivne metode, kao što su primena znanja i istine i efikasna sredstva na njima zasnovana, već pre izaziva iracionalno-prinudne meha­ nizme koji se ni u kom pogledu kvalitetno ne razlikuju od neuro­ tičnih pojava. Ono što From doista kaže jeste da kapitalizam svuda izaziva, ne duševno zdravlje, već duševnu bolest. Neuroza je krajnji proizvod kapitalizma ukoliko se odnosi na pojedinca. Pošto From smatra da se društvo sastoji isključivo od p
From,

u

14

Fromm, Tbe Sane Society, Farrar, New York 1945, p. 209. 171

A osnovni uzrok tome je neizdržljiva ,,negativna sloboda" kapi­ talizma -, From ovako zaključuje razliku između neurotične aktivnosti i racionalne aktivnosti: ,,Kod racionalne aktivnosti rezultat ·()~­ govara motivaciji aktivnosti - čovek radi da bi postigao izve_st~~ rezultat. Kod neurotičnih nagona čovek postupa pod pritisl
FROMOV MEĐUODNOS PSIHO­ LOSKIH l SOCIOLOSKIH FAK­ TORA

)From smatra da su još od samog početka kapitalizma ose­ ćanja usamljenosti i nemoći obuzimala ljude, radnike i preduzi­ mače zahvaćene vrtlogom kapitalističkih ekonomskih odnosavNa 15

Fromm, Escape from Freedom, p. 154.

osnovu ovih neizdržljivih osećanja čak; i najraniji predstavnici buržoazije bUi su prinuđeni da razviju razne mehanizme bekstva kao što su sa.do~mazohistički, razarački i automatsko-konformi­ stički iradonalni-~agoni. From tvrdi da je razvijanje tih prinudnih neurotičnih mehanizama bilo bezuslovno neophodno za dalj i raz­ voj kapjt;ali:žina, isto onako suštinski važno kao i razvo] indu­ strije i trgovine, u stvari pretpostavka za njihov razvoj, isto kao i njihov proizvod. .Kapitalizam~ tvrdi onv izazvaoje prinudue.motiva,ije, __a.H su one istovremeno l,ile preduslov za porast kapitalizma. N~ primer, sami kapitalisti razvijali su, i još razvijaju, prinudni mehanizam sadizma, iracionalnu. žeđ za moći, imovinom, profitom i akumu­ lacijom kapit;il1o1, asv_e to sagrađeno je na eksploataciji i patnjama narodnih masa prinuđenih da se potpuno podvrgavaju njihovoj volji,}(adiiici sii;·i-druge strane, razvili, i još razvijaju mazohi­ stičku prinudu da predaju sebe i pokoravaju se većoj moći kapi­ talista. Zato se i za kapitaliste i za radnike kaže da pokušavaju da pobegnu od neizdržljivog kompleksa osećanja prinudnim gub­ ljenjem sebe samih time što se predaju vlasti i pokgroosti. Ti prinudni mehanizmi bili su i jesu, prema Fromu, suštinski uslovi za porast i razvoj kapitalizma. Oni su, navodno, takođe bili suštinski značajni za preobražaj kapitalizma slobodne konkuren­ cijc u monopolistički kapitalizam. t~onopoJistički .15,apitalizam istovremeno i ra,g;i Lzahtev:a veće jačanje kako sadizma tako i mazohizma; izazivajući kod monopolista prinudni nagon za moći, a kod radnika prinudni nagon za pokoravanjem. Pored toga, mo­ nopolistički kapitalizam izaziva širok mazohistički mehanizam i kod samih manjih kapitalista, kod onih koje su džinovski mo­ nopoli progutali i apsorbovali.J lJ buržoaskom obliku države i politike, kaže From, prinudni mehanizam automatskog konformizma igra veliku ulogu. Naročito u svom moiopolističkom stadiju kapitalizam traži i stvara _pr.i­ nudni konformizam. u političkoj misll i stavu.LLjudi prinudno veruju da su misli i stavovimonopolista njihova verovanja i misli, da su kandidati monopolista njihovi kandidati, da je monopoli­ stički ekonomski sistem njihov sistemJ Činjenice koje From navodi sasvim su istinite i odražavaju stvarno stanje. Međutim, posto­ janje pojave još nije dokaz za tačnost bilo kakvog objašnjenja te pojave.

aom kaže da monopolistič!{i kap.italikam . .Istcvremeno woiz­ vod] J_ . pJe_cl§tl!"._ljll_ proizy_c>cl ekonon:isldh.i . političkih stavova

i ideja determinisanih prinudnim psihološkim mehirihrri,m~Jj i stavoviIjudi u monopolističkom kapitalizmu doista su pretežno stavovi IIlOOOpolističkogkapitalizma. Ovo se može.objasniti funqgo jednostavnije naučnom hipotezom da su l!_Ilisli i. stavovi vladajući u datom trenutku i vremenu misli i stavovi vladajućeg dela sta­ novništva:./onog dela koji poseduje i upravlja institucijarn.a:-ža obrazovari]e javnog mnenja i tredstvima masovnih komunika.cij~ ~odrf11v11ti ovu tezu, znači biti veoma daleko od mišljenja da su misli i stnvovi ljudi prinudno sadistički ili mazohistički i da je druitveni, ekonomski i politički sistem proizvod t;ikv'ihneurotičkih mehanizama, dok su istovremeno oni njegov proizvod.jFrom predstavlja da je psihološki faktor bar isto onako važan i odlu­ čujući kao i sociološki faktor. U stvari, on docnije svodi psiholo­ ški faktor na psihijatrijski ili psihoanalitički time što insistira na neurotičnom karakteru psihološkog faktora. Psihoa11alJti?ki_.činilac, prema Fromu, J;ikQ j(! nerazmrsivo prepleten sa sociološkim činiocem da. oni čine osnovu i pg_tku kapitalističkog_društva. Na ovaj način From reformiše Frojdovo načelo da nesvesna neurotično-kompulzivna intra-psihička dina­ mika igra presudnu ulogu u istorijskom razvoju. Frojd je to postigao ističući antihumane instinkte i njihovo potiskivanje od strane društva. From postiže isti cilj smatrajući psihoanalitičke prinudne ego-odbrane bar podjednako važnim kao i društvenu stvarnost. he.Pllta.nje _ovih.dvaju Jak.tora._može...se...najizrazitiie. videti u_Frorn_ovoLllnalizinac:izma_. Na jednoj strani, on govori. o . .4ni­ šrvenom faktqru _koji je pokrenuo i podržavao nacizam u. ol,_lilcu reakcionarnog saveza finansijskog kapitala i [unkerskog zemljo­ posedničkog plemstva, Ova grupacija, ~ uticajem svetske krize i poraza· u·.PMW, postavila je imperijalistički zahtev za ponov~om podelom Evrope i -kolonijalnog sveta. Na drugoj strani, pr~gia Fromu, -bro]no mala ali finansijski snažna imperijalistička grnpa ile bi mogla da sprovede svoju politiku ekspa.112,ii~ ako_ 11.~J:,i_ nafpre neutralisala · sodjalistički opredeljenu radničku klasµ_La.lcQ ne bi zadobila snažnu podršku srednje-klase i sitne buržoazije. Prvi uslov zadovoljen je pojačavanjem mazohističkih i automat­ sko-konformističkih prinudnih mehanizama za koje From tvrdi 174

da su karakteris_tični.za m.entalitet.radničkih masa. Drugi zadatak ostvaren je n-a-t~r~~čin-što. je ~tvo~enoširoko polje za prinudni mehanizam sadizma srednje klase i sitne buržoazije. Ti srednji slojevi postali su. masovna osnovica nacizma zajedno s njegovim rasizmom, mučenjem,surovošću i gasnim pećima. From tako gradi obj:1~nj~llj_':_riiciz~~_sazdano P?.~jednak<> od neurotično-prinudnog mehanizma oekŠtva od neiidržljive negativne slobode i od ob­ jektivne impei:ijalističke grupacije monopolističkog kapitalizma i junkerske klase. On pridaje podjednak značaj psihoanaliričkim i sociološkim činiocima u svom objašnjavanju nemačkog fašizma. M.99.~J'.lla istodja, tvrdi }<'r<>,n,kol~ba..(e se n_c;C>cllučno, slif!J.Q šetalic]_ll_ll: časovn1ku-,-između. .kapitalističke_ _p1,_e1JEOde_1!1<>.k.t:a.tiic; i fašizrna sve dotle dok se dva. psihička mehanizma, mazohizam­ -sadizam i. automatski konformizam - snienfuju u-irevfastC Ti mehanfzin1 iAiziv~lu_ r~oj .. kapitalizma i njegovih oblika poli­ tičke hegemonije, a ovi poslednjiizazivaju ..neurotičke melian.izm_e. Tako zapadamo u beznadežno začarani kn.ig, Jedini izlaz za)ek tv<> iz C>ye dile01,e,kažc;_ From, sa~toji se u zamenjivanju kapitalizma socijalističkimdrll~tv..o....m.. -. SocijaH:.tič~f.\ društvo bilo bi zdravo društvo, samo je pitanje kako ga postić~ FROMOVO „ZDRAVO DRUSTVO"

„Jedino konstruktivno rešenje", kaže From otvoreno, ,,jeste ~odjalium". On tvrdi da jedino socijalizam može prebroditi 11lijcnnciju ljudi i stvari, eksploataciju, krize i ratove, psihološke posledlce lzdvojenosri, nemočif strahqy~_nja i_ E!i.!1~<:l~ n.:ellrg­ rične mehanizme bekstva od negativne slobode, svojstvem:Jia.Qi­ talizmu, naročito u njeg~voj monopolističkoj fa~t)~cijaHzam bj umesto toga . stvorio racionalno <:lr11štvo .i. racionlll°'e_ psihološke pojave ume.sto njihovih iracionalnih, buržoaskih__pa.rnja~a; $ocija,~ lizam znači "rešenje, kaže on;jer- ;,i:eži" ka temeljnom pr_e):lređc:~jll našeg ekonomskog i . društvenog sistema u . . pravcu oslobađanja, čoveka, da više ne bude koriš.ćen. kao sredstvo" žii". isp-unjenje ciljeva koji se nalaze van· njega, i stvaranju društvenog poretka u kome će ljudska solidarnost; razum i produktivnost "biti una­ pređivani a ne sakaćenL"16 Da socijalizam predstavlja rešenje, 10

Fromm, The Sane Society, p. 277.

tvrdi From, očevidno je samo po sebi. Stvarna teškoća, međutim, s-;istoji se u pronalaženju pravog puta za ostvarenje ovakvog zdravog društva. .~r:v:L korak_ u potrnzi za ovim putem __.11J~_ds_t;:iylja yyiđanje „tragične _M.ar_k~oyl! greške", Prema J:'romu,1J4arks - je ,ici#t11 pogreijJil što je smatrao čoveka racionalnim 01cem. Qn_ruJ-C--Z.ll8.0 „veliku istinu" koju je Frojd orkrio ; . da je čovek irac:i!;u:i.;:ilria životinja, da je gonjen prinudnim neurotičnirn stremljenjima.knie određuju njegove misli, postupke i osećanja i da je niegov.hzali­ savi razum većim delom samo sluga njegovim _ iracionalnimjie­ svesnim impulsima, da je njegova racionalna misao pretežno. samo racionatizacija.1Da je Marks to znao, on ne bi isticao podrnšJy­ ljenje proizvodnih sredstava kao presudni činilac u preobražaiu kapitalizma u socijalizam, niti bi smatrao savremenu radničku klasu osnovnom pokrctačkom snagom sociialiseičke revolucije. „Ma~~~J<:__P.Otcenjivao složenost ljudskih strasti", kaže From. ,,On nije dovoljno uviđao da su u čovekovoj prirodi i u uslovima njego.vog postojanja ukorenjene strasti i težnje Jrnje same po_ sebi predstavljaju najmoćniju pokretačku silu ljudskog razvoj~:_'..,,.__Qn. nije prepoznao iracionalne _rna,ge u čovekµ_ k9je čine cl!i__ $_CQn plaši slobode i koje izazivaju njegovu žeđ za _ll)QĆi i razaranj!;;ffi_." Na radničku klasu ne može se osloniti, prema Fromu, jer njeni pripadnici, zajedno sa ostalim ljudima koji žive u kapitalizmu, misle, delaju i osećaju pod neurotičnom nesvesnom prinudom pat~ioških - mentafnih mehanizama bekstva. Podri;štvljenje prgi~­ vocln(li__sredstllva samo bi zamenilo jednu prinudno motivisanu klasu drugom, kapitalističku klasu radničkom klasom. LMarlc!,_ ukratko, nnije _yideo da bolje društvo ne mogu uvesti u žiyQ.t ljudi koji u sebi _salll!fi!a _ nisu _doživeli moralni preobražaj. P()ie­ Čl_i!l_g_ri_:ii_iir_i_~n_i_qr~ju biti "1zlečeni od neurotičnih prinuda, pa - te~ onclll _!llC>?..!!. _c!q{i _ prelaza u socijalizam. Umesto da uvidi ovu vll!!~_l!ic:11", _ Marks je podržavao „suviše pojednostavljenu, suviše op~!!n.i~tičku1 racionalističku _predstavu .o čoveku":~ ~u_prC>tno _ M.a_r_k:~ov_of!l._gl_e~Mtll_ _ c) racionalnom i d ušeyno_ ~<:i_i:~­ yom coveku, From smatra ga. su ljudi kojižive u kapitalističk_9_C11 društvuJrac;fo11alni, _ vođeni prinudom i neurotični, a često i p_~i_h9tični,1 Pošto se,_P.rema njemu, društvo sastoji sa!llo od poj_edinaca_ 17

Ibid., p. 263---64, 265.

_koji u_ aj_~tnu __Ž!:Vt!,_ ~o_ on __govori o iracionalnom, neurottČQ_()tp., bol.esnom __društvu koje se mora lečiti istim onim terapeutskim ;redstvimakoja _se primenjuju u psihoanalizi prilikom lečenja pojedinaca: )'.>ruštvo se može promeniti samo ako se promene pojedinci koji gl:l sačinjavaju, /!-ečenje društva znači lečenje poje­ din}J,ca, njegovih pripadnika. (!vo lečenje traži najpre da pojedi­ nac postane svestan svojih nesvesnih prinudnih težnji za bekstvo od negativne slobode i, drugo, da pojedinac postane svestan svoje nesvesne potisnute težnje za pozitivnom slobodom..:! Le~e_nje i.l!div_idualne patologije znači istovremeno i „lečenje orµštye1:_1e patologije". Glavni pokretač društvene promene nisu j~tQ!.'.ii.ske snage, već, prema Fromu, ,,humanistička psihoanaliza". Coyc;k koji može da razotkrije nesvesne mehanizme i represije jc;stt:. reformisani psihoanalitičar, te na njemu počiva odgovornost za društvenu promenu, za preobražaj kapitalizma u socijalizam. Samo psihoanalitičar može da preobrazi pojedince koji će zatim osnovati mala jezgra ili ćelije socijalizma u okviru starog poretka. Što više pojedinaca bude izlečeno od neurotičkog karaktera, to će se više novo društvo širiti i ubrzo zameniti kapitalistički poredak. Jednog dana celokupno čovečanstvo biće psihoanalitički izlečeno, i soci­ [nlizam će postati sveopšti oblik života na zemlji. Radi teoretske podrške svojih shvatanja,Frotn p~i-~iv~_t,Lp.Q­ moć utopijske socijaliste devetnaestog veka - Prudona, Fllriiea. i Roberta _Ovena - kao i anarhiste, sindikaliste i gilgske socija­ liste. ,,Oni su pridavali prvenstvenu važnost organizaciji __ _rada i društvenim odnosima među ljudima", kaže From, ,,a ne pitanju vlasništva .•• JJgledajući se na njih, on podro~no navodi ni2agrarnih, industrijskih. C frgo·vačH!i-·;,i.ičešća- ii- dobiti'' ekspei:im~ nata u Sjedinjent!Il I)ržayama, Evr()pi( Izra~iu, i tvrdi da pre~ sudni činilac nije vlasništvo, već ,,načelo zajedničkog upravlja.lli_a i radfltčk()g učešća", ,,Glavna činjenica ovde",kaže on, ,,niie :vla~ ~ništvoyad_~izvodnim sredstvi~ć uč~_tyovanje ___11 _ _11~~­ ljanju i donošenju odluka. Vlasntci, poslovođe i radnici !:l~() bi postali ;,i:irii"kojT sarađuje_Š_ "drug[m ;,d~ovima'' .radi __ dobrobiti č()_ve~a:i;i:st:va: ij1e. ša!Iio raćH proffta: }'rom ova] pravac _ naziva ,,Humanistički JC>mu_nitarni socijalizam". Qq._ ka.že_ da je ovaj po: kret nekad bio vrfo" šiiažati naročite>_ međ1,1 španskim j francuskim anarhistima i sindikalistima, kao i među ruskim socijal-revolu­ cionarima. Sve donedavno, međutim, ovaj pravac odstupao je

u

12 Neuspeh

psihoanalize

177

ispred marksističko-lenjinističkog pravca, žali se From, ali sada opet oživljuje mada u „manje dogmatskom, manje 1aeološkom i, prema tome, stvarnijern i konkretnijem obliku", obliku, to će re~i, ostvarenom u velikoj meri putem psihoanalize zajedno s njenim teorijama o neurotično prinudnoj strukturi karaktera savremenog čoveka. . tMa~aj~ u počet~u From kudio Frojd9y_~i!1.LZa1!1 i p~~imiz~m u odnosu na budući razvoj pojedinca i društva - jer je Frojd smatrao da može doći samo do još dubljih neuroza j veceg razaranja u ratu - sada i sam From završava prizvukom oča­ janja. On vidi kako sc američki kapitalizam i sovjetski socijalizam sve više i više poistovećuju i kako ova dva džina krše male humanističko komunitarne zajednice . .,Kakvi su onda", pita se on, ,,izgledi za budućnost?" I odgovara: ,.prva, i možda najvero­ vatni ja mogućnost jeste atomski rat". Ali, čak i ako se rat izbegne, pošto su i pojedinac i društvo bolesni od neurotičnih prinuda, može doći samo do jačeg stupnja „automatskog robotizma". ,,Naše opasnosti su rat i robotizam", kaže From i dodaje da, mada postoji još neka nada, ,,senke se nadvijaju, a glasovi bezumlja jačaju."!J Pošto se Fromova dijagnoza sastoii u utvrđivaniu opšte::_ pa­ tologije, on se može samo uzdati u pojedinačno lečenje lug.jla, a pošto nema dovoljno psihoanalitičara, a svakako nema dovoljno reformisanih humanističkih analitičara da izvrše . ovaj zadat!lJc, Fromov zaključak ima prizvuk potpunog beznađa. Neizbežni su rat i samorazaranje, pa se tako Frojdov nagon prema smrti PQ: novo postavlja na vrhovno mesto. Frojdovski zaključci ne 111ogu biti zaobiđeni ako se frojdov.ke premise zadrže pa bilo to u re~i­ diranoj ili reformisanoj verziji. Ako se neurotična prinudna stre!ll1jenja smatraju presudnom crtom čovekovog misaonog života, zaključak mora neizbežno da bude mrak i očajanje. Nestale su takođe sve mogućnosti za uspešno opiranje ratu i za uspešnu socijalnu revoluciju. Tako, uprkos Fromovim ličnim osećanjima, pa čak i postupcima za očuvanje mira, zabranu atomske bombe i nekioblik socijalizma, njegova teorija, njegova teoretska reforma psihoanalize čine te postupke apstraktno nemogućim. Primenjujući u suštini psihoanalitički okvir, on je na kraju uspeo da naveq~ 1s

Ibid., p. 225-26, 274, 284, 323, 363.

samo još jedno psihoanalitičko opravdanje postojećeg poretka i to uprkos njegovom vatrenom optuživanju kapitalizma i posebno. njegovog monopolističkog stadija. Rečeno je ranije dal!rom primenjuje M:a_r~sa, odnosno svoju jednostranu verziju Marksa, da bi reformisao Frojda. Sada se mora dodati da na kraju upotrebljava Frojda da bi reformisao, ako ne i gotovo odbacio Marksa, U svojoj analizi kapitalizma iniegovog. uticanj.Q._J>.a Jit1de, From gradi začaran krug iz koga samo psihoanalitičar .Q_ruža put izlaska: masovni kapitalizam proizvodi neurotičare, a neurotičari sa svoje strane stvaraju i održavaju masovnu neurozu, a to je kapitalizam,.:L} _:I3_plesno društvo proizvodi bolesne ljude, ~ bolesni ljudi re­ produkuju karakteristične crte tog društva -. Istovremeno From sagledava zdravo društvo, socijalizam, koje će proizvoditi ljude zdrave telom i duhom. Problem je samo u tome kako će ovakvo društvo biti ostvareno. [Irnajući u vidu navodnu činjenicu da su ljudi u kapitalističkom l:Iruštvu uopšte bolesni i stoga nesposobni bilo da raskinu svoje bolesno društvo bilo da izgrade socijalizam, jedino rešenje dileme sastoji se u izlečenju pojedinačnih_neuroti­ čara koji će zatim osnovati male socijalističke oaze u kapitalisti­ čkoj pustinji. Ključ za budućnost čoveka, i pojedinačno i kolek­ tivno, leži, stoga, u terapiji duševnog oboljenja, a to. Je posao psihoanalitičara. Tako psihoanalitičar postaje glavna poluga za prelaz u socijalizam. Pojedinačno preobraćanje moralnog lika čo­ veka oduvek je bilo oznaka utopijskog socijalizma. From refor­ miše utopijsku teoriju tako što je pretvara u utopijsku terapiju. Moralna obnova pretvara se u lečenje neuroza, Društveni refor­ mator pretvara se u reformisanog psihoanalitičara.:)

71

REFORMA PSIHOANALIZE

Psihoanalitički reformatori podigli su protivrečnost sadržanu u psihoanalizi na novi stupanj. Ta protivrečnost nastala je najpre zbog pukotina postalih u ortodoksnom frojdizmu pod spoljnim pritiscima nauka. Zatvoreni, monolitni sistem koji je Frojd tako brižljivo izgradio, sad se rascepio po sredini pod udarom naučnih dostignuća antropologije. Preistorijski izvor urođenih mentalnih konstrukcija odbačen je kao neodrživ, jer je svuda odbačen i mit o prahordi. Revidirana psihoanaliza značila je pokušaj da se spase „id" tako što će se žrtvovati njegovo rasno poreklo. To ustupanje nauci, očigledno vrlo nedosledno, pokrenulo je u stvari suštinsku nedoslednost u onome što je dotle bio sebi potpuno dosledan teoretski sistem. Frojdizam više nije bio jedinstvena celina u kojoj je svaki elemenat individualno nesvesnog vukao koren u navod­ nom iskustvu primitivnog čoveka. Za razvoj individualne psihe više se nije moglo govoriti da je preduslovljena rasnim sećanjima i da sadrži neizbežnost rekapitulacije toka preistorije. Revidirani frojdizam stavljen je u nezavidan položaj da mora tvrditi da postoje urođena sećanja na nepostojeće događaje. Jedno je bilo tvrditi da postoji urođen Edipov kompleks kad se za sastavne delove tog kompleksa tvrdilo da predstavljaju nesvesna urođena sećanja na vreme kad je ljudska rasa stvarno doživlja­ vala takve odnose. Sasvim je drugo bilo podržavati sećanje na Edipov kompleks a istovremeno morati poricati da je ikad posto-

jala takva epoha ljudske istorije. Poricanje jednog teoretskog elementa uporno je tražilo i poricanje drugog. Ako nije bilo takvih događaja, onda, naravno, nije moglo biti ni sećanja na njih, ma koliko ta sećanja bila nesvesna. Nikakva količina racio­ nalizacije ne bi mogla da prikrije protivrečnost. Ili je postojao izvor urođenih sećanja, ili nema takvih sećanja. Sve do danas većina psihoanalitičara nastavlja da prebacuje veo ćutanja preko ovog kobnog propusta u njihovom mišljenju, i nastavlja da vrši praksu i piše kao da ta protivrečnost jednostavno ne postoji. Hornaj i From nisu se ustručavali da iznesu na videlo ovu nedoslednost. Bes frojdovskih analitičara i posle dvadeset godina ne poznaje granica. Reformatori su bili anatemisani, ekskomuni­ cirani i izbacivani iz udruženja posvećenih. Njima nikad neće biti oprošteno, jer su počinili zločin nad zločinima, dali Judin izdaj­ nički poljubac. Oni su ukazali na nedoslednost i predložili da je razreše tako što će odbaciti navodna urođena sećanja isto kao i njihove pretpostavljene istorijske izvore. Ovim jednostavnim i odlučnim sredstvom oni su odagnali protivrečnost urođenu revi­ diranoj psihoanalizi i time istovremeno teoretski razorili klasični Irojdizarn. Lišen svojih zaliha urođenih uspomena-nagona, ,,id" prestaje da postoji, a bez „id"-a Frojdov sistem ruši se sam od sebe kao kuća od karata. Da ovo izobličavan]e frojdizma nije došlo iznutra, da Hornaj, Saliven i From nisu i sami bili psihoanalitičari, teoretsko raskrin­ kavanje Frojdovog sistema moglo bi značiti kraj psihoanalize kao metoda izučavanja mentalnog života. Ali to nije bio slučaj. Sve troje težilo je iznad svega da sačuvaju suštinu analize, u prvom redu na taj način što će žrtvovati njen frojdovski oblik. Pošto je žrtva učinjena, pred reformatore se postavio dvostruk problem: šta je suština psihoanalize; i kako joj se može dati novi nefroj­ dovski oblik; kako se, prema tome, psihoanaliza može reformisati. l_Suštin~_psihQJ:l,t1alitičkQ_g_pg~t;_ll~- Jifilltlrnm d11lm.Jralro:_ S.!t:§!l . refocroatodyid~ll.t.~astojala se najpre. u tvrđenju da su čovekovo mi'š!k1_1.Je, . ()Seća11j e, motfvaci}e poii:iJaiJi.-određenCnesyi.srii_m·, ~n_tr~~-~.ntalnim silama; drugo, da su te sile duboko 1Jk().e_~ne_ Il_ q~li'll i, prema tome1 nedostupne sv~sti_;treće, da ot1e_llspC!_\'.a,ju da prodru· u svest, ali samo u prerušenom, simboličnom obliku: četvrto, da su tehnički metodi kClje_je Fro1cl <>(k.~jg .Juitin~ka. sredstvahvatanje nesvesnog materijala - i prevođenje simbola,

-r

za

181

čim.e,se omogtićuje da nesvesne sile dospeju pred svesni O.m; peeo, d~--~~~(: svesi:ir „ego" opirati svim takvim pokušajima; šesto, da se samo čhigo_tralnim i mučnim procesom „probijanja" može savladati otpor i otkriti nesvesne motivacije; konačno, da i le­ čenje„ neuroza i preobražaj karaktera zavise od preobraćanja ae­ svesnog u svesno_Ji\1:ada postoje pojedine razlike među reforma­ torima, svi prihvataju pet opštih crta koje zajedno sačinjavaju suštinu psihoanalize ukoliko ostavimo po strani njen poseban frojdovski oblik. Istovremeno, oni imaju zajednički stav u po­ gledu reformisanja ove suštine. lHorna j i From slažu se načelno u grubo skiciranom stan j u ljud~og duh3_: ,,ego", ugrožen nadmoćnom protivrečnom i nepri­ jateliskom društrenom sredinom, gradi nesvesne odbrambene me­ hanizme koji zatim o~deljuju mišljenje, osećanje, motivaciju i ponašanje pojedinca/Ovaj poslednji nije svestan prinude ne­ svesnih. mehanizama i zamišlja . da postupa svesno i racionalno. Struktura nje_g9vog karaktera i ličnosti ukorenjena je u njegovim nesvesnim... ego-odbranama, i on će se opirati svom snagom svim pokušajima da bude nateran da sagleda „činjenice". J;<'rqj_govska tehnika tumačenja snova, slobodne asocijacije i pojava transfera zajedno s prevođenjem njihovog simboličnog jezika sačinjavaju prim.arna sredstva „probijanja" otporakako bi se došlo do sv~ti o prin)i_d_tjim odbrambenim mehanizmima, Ovaj dugotrajni i kri­ vudavi proces preobraćanja nesvesnog u svesno čini tok psihoana­ lize,_p,:i .čemu se kao minimalni cilj uzima uklanjanje „neuroti: čkih" simptoma, a kao maksimalni cilj preobražaj ličnosti, tako da njome više ne vlada prinudna, već racionalna motivacija. Podudaranje i razlikovanje frojdizma i reformisane verzije psihoanalize najbolje se može prikazati poređenjem njihovih lo­ zinki. \!:_rojdova čuvena izreka: ,.Gde je bio id, neka bude ego" stoji u oštrom kontrastu, ali u okviru suštinske istovetnosti s re­ formističkom lozinkom: ,,gde je bila ego-odbrana, neka bude ego". Suštinska istovetnost sastoji se u sadržanom imperativu „učini ono što je nesvesno svesnim". Kontrast leži u onome što se-·Hii1iive-" snfm.1er je u jednom slučaju to nesvesni „id", a u drugom ne­ svesna ego-odbrana. Sredstva za preobraćanje nesvesnog u svesno su u oba slučaja ista, naime, frojdovska tehnika psihoanalize. Ta tehnika je profesionalni sine qua non psihoanalitičke prakse, Iro]­ dovske ili ne. Stoga, ako se želi imati neko teoretsko opravdanje

za praksu, mora postojati neka vrsta psihološkog sistema koji dozvoljava nesvesnu motivaciju, otpor prema svesti o njoj, i pro­ diranje u svest simbolično prerušenih predstava nesvesnih motiva­ cija. Ako postoje ovi teoretski rekviziti u bilo kakvom obliku, tumačenje slika čitanjem simbola prikupljenih iz snova, slobodnih asocijacija i emocija datih kroz transfer sačinjavaće savršeno logično sredstvo da se nesvesno učini svesni~ I frojdizam i nje­ ~ova reformisana verzija pružaju neophodnu racionalizaciju za primenjivanje uvedenih tehničkih metoda psihoanalitičke prakse. !.!?ok se vodeći reformatori slažu u glavnim linijama refor­ misane psihoanalize, dotle se razilaze u obradi pojedinosti. Karen Hornaj zadržava shvatanje o urođenim mentalnim nagonima, ali ih ograničava na dve biološki izvedene potrebe: potrebu za bez­ bednošću i potrebu za zadovoljenjem. U savremenom društvu, tvrdi ona, ove dve potrebe ne samo što su protivrečne, već i osu­ đene na osujećenje. Dete rano nauči ovu okrutnu životnu činje­ nicu pa gradi odbrane protiv nastupajućeg bola, razočaranja i ne­ spokojstva. Ove ego-odbrane iz detinjstva postaju nesvesni temelj na kome se gradi sagledavanje sebe kod odraslih. ,,Ego" tako ima interesa u trajnom odražavanju odbrambenih mehanizama pa će se ogorčeno opirati svakom ugrožavanju, ma iz koga izvora ono dolazilo, bio tnj izvor porodica, prijatelji, učitelj, gazda, bračni drug ili palhonnulitlčar. ~.Ego" je ugroženo od okoline, a ne, kao Ato Frojd 1matr11, .Jd". "Smatra sc da je svesni razum uhvaćen, nli ne između nepomirljivih nesvesnih nagona i tabua „id"-a i „super-ego"-11, već između silovitih zahteva brutalno nadmoćnog društva, R jedne strane, i odbrana postavljenih protiv njega, s drugeJPrltisak spoljnih društvenih sila, a ne unutrašnji nagoni „ad"-n, sačinjavaju pretnju „ego"-u i njegovim odbranama.j Karen Homaj pokrenula je reformisanu psihoanalitičku teo­ riju. Drugi su sledili njeno vođstvo u pogledu na opštu teoretsku strukturu, ali su odstupali u razradi. Saliven je potpuno odbacivao shvatanje o urođenim nagonima ili potrebama i oslanjao se isklju­ čivo na interpersonalne odnose da njima udovolji psihoanalitičkim zahtevima. On je tvrdio da dete razvija prinudne mehanizme kao odgovor na društvene odnose okoline i da je struktura karaktera odrasle osobe podignuta na toj osnovi. Stoga Saliven smatra da zreli duh pojedinca ima interesa da održi nesvesne ego-meha­ nizme, nazvane samodinamizam, pa će se opirati ako oni budu

ugroženi ma iz kog izvora, pa bio to i analitičar. Tako on stiže do istog cilja kao i Horna] mada ponešto drukčijim putem. Naj· važnija razlika sastoji se u njegovom isključivom oslanjanju na faktore sredine, bez pribegavanja urođenim psihičkim elementima bilo kakve vrste. l From se u svojim ranim radovima vraća na shvatanje Karen Hornaj o savremenom grabežljivom društvu, i detaljno razrađuje crte ~apitalizma, jer on predstavlja traumatsko iskustvo za svako~ poiedlnca koji u njemu živi. To iskustvo toliko je traumatsko] kako ga From slika, da svesni razum ne može da se sučeli si stvarnošću, već mora da sagradi nesvesne odbrambene meha­ nizrne u obliku bekstva od slobode ili racionalnosti. Ovi meha­ nizmi bekstva i odbrane sačinjavaju osnovu na kojoj se obrazuje individualna karakterna struktura, a svakoj pretnji njihovom ne­ svesnom statusu daje se otpor svom strašću i moći kojom „ego" raspolaže.J Vodeći reformatori tako dolaze do istog zaključka mada ponešto različitim putevima rasuđivanja. Ma kakve bile razlike, svako je psihoanalitičku teoriju reformisao na takav način da pruži potpuno adekvatno opravdanje za neprekidnu primenu froj­ dovskih analitičkih procedura, bilo da je reč o opštem zadatku preobražaja karaktera, ili o posebnom zadatku terapeutskog le­ čenja „neurotičnih" simptoma. U pogledu na lečenja neuroza, cilj reformisane psihoanalize bio je isti kao i ortodoksnog i revidi­ ranog frojdizma, naime, rehabilitacija pacijenta. Način postizanja, međutim, bio je drukčiji. Reformatori su sagledavali terapiju kao sredstvo za jačanje ego-odbrana tako da bi one stvarno mogle uspešno da brane „ego" od ugroženja spolja. Na ovaj način, izlečeni pacijent mogao bi da se vrati normalnom svakodnevnom životu u krugu svoje porodice, na svom poslu i kao građanin. To je ono što je '®ojd nazivao „prilagođavanje" pacijenta nje­ govoj društvenoj sredini, a to je bio minimalni cilj psihoanalize. Maksimalni cilj reformatora bio je duboki preobražaj karaktera, pri čemu će čovekov duh postati potpuno racionalan i prestati da u svojoj aktivnosti bude determinisan nesvesnim, iracionalnim, emotivnim, prinudnim odbrambenim mehanizmima. Ovo bi se moglo postići samo putem uklanjanja ego-odbrana i. stavljanjem na njihovo mesto poimanja, inteligencije, misli, logike i razuma:_l

UTICAJI KOJI SU DOVELI POKRETA REFORME

DO

U praksi i teoriji, psihoanalitičari reformatori malo su se bavili specifičnim neurotičnim simptomima, njihovim lečenjem i izlečenjem, već su svoju pažnju upućivali gotovo isključivo na problem preobražaja karaktera. To nije bilo toliko pitanje teo­ retskog opredeljenja koliko posledica duboke promene u vrsti pacijenata došlih da traže psihoanalitičku pomoć. Dok je ranije većina pacijenata patila od istinskih neuroza, pa je stoga mini­ malni cilj psihoanalize preovlađivao, počev od tridesetih godina sve više i više ljudi tražilo je pomoć psihoanalitičara, ne strogo kao pacijenti, već ·kao osobe kojima je potrebna pomoć da bi odoleli pritisku neizdržljivo složene društvene sredine. Ovi po­ slednji „pacijenti" tridesetih godina ovog stoleća već su činili većinu, dok su pedesetih godina potpuno zaokupili pažnju analiti­ čara svih ubeđenja, Maksimalni cilj preobražaja karaktera tako je postao osnovna težnja psihoanalize. Nova vrsta pacijenata žalila se više na osećanja „nesreće", ,,nespokojstva", ,,usamljenosti", „osujećenja", ,,krivice" i „neefikasnosti", a manje na izričito neurotične, što znači neurološke ili patofiziološke simptome. Ova suštinska promena u vrsti pacijenata bila je po svoj prilici činilac koji je doprineo razvoju reformisane psihoanalize. To je bio jedan od spoljnih uticaja koji je radio suprotno revidi­ ranoj psihoanalizi 011 ubrzavanju procesa unutrašnje promene. Drugi uticajni činioci takođe su dcjstvovali da proizvedu dru· štvcno upravljeni oblik psihoanalize umesto urođene seksualne orijentacije Frojdizma. Glavni među tim uticajima bila je velika kriza tridesetih godina i antifašistički rat četrdesetih, Takvi dru­ štveni događaji koji su uzdrmali svet stajali su u oštroj suprot­ nosti s frojdovskim isključivim obraćanjem pažnje na psiho-drame urođeno predodređene da se odigravaju u ličnosti i u porodici. Nije bilo tako lako, kao što je bilo u prvim decenijama ovog stoleća, svesti svet na okvire sebe samog i porodičnog kruga. Svetske snage probijale su zatvoreni krug „id-ego-super-ego" i tra­ žile stvarnu pažnju. Reforma frojdizma, posmatrana sa ove tačke, može se sagledati kao pokušaj da se psihoanaliza prilagodi ne samo novim pacijentima, već i novom svetu gde se ubrzani razvoj događaja više nije mogao prenebregavati.

Pored krize i rata, suštinski svetski događaji uključivali su ceo lanac socijalističkih revolucija, počev od Rusije pa sve do Kine. Kad trećina sveta živi pod socijalizmom i usvaja filozofiju i društvene nauke marksizma, onda se ovaj poslednji ne može više prećutkivati, niti proklinjati ili proganjati u zaborav. ~ark­ sizam je predstavljao jedan od spoljnih uticaja koji je delovao na protivrečnosti u frojdizmu i požurivao i oblikovao njegovu reformu. Novi, strogo govoreći, ne-neuroeičan tip „pacijenta", ekonom­ ska kriza, rat i marksizam zajedno vršili su u obliku spoljnog uticaja jak pritisak na frojdizam. Ovaj pritisak spolja podudarao se s nastupajućom slabošću u okviru revidirane psihoanalize koja se već kretala u pravcu većeg polaganja značaja sredini, ego­ -odbranama i sekundarnim procesima. Rezultat ovoga bio je re­ formisan analitički sistem sagrađen više u terminima društvenih nego urođenih snagl!:j Reformisana psihoanaliza bila je doista izvanredno prikladna za vrbovanje pristalica naročito u krizama iz tridesetih i čeerdese­ tih godina a posebno među liberalima i progresivnim ljudima srednjih slojeva. Ovi poslednji mogli su da se u horu pridruže optuživanju kapitalizma, a hrabriji čak i da prividno prigrle marksizam, dok su istovremeno pokazivali punu odanost refor­ misanoj, društveno usmerenoj psihoanalizi i svoju ogorčenu, čak besnu, opoziciju prema onom „reakcionaru, Sigmundu Frojdu" s njegovim „id"-om i njegovim infantilnim, pan-seksualnim teorijama. Nova društveno usmerena psihoanaliza, međutim, začela je svoj niz teškoća. Ove teškoće bile su u stvari izraz duboko ukorenjene protivrečnosti u okviru reformisane analize, protivreč­ nosti koja je nagnala Froma u njegovim poznijim delima da se vrati unutrašnjoj strukturi klasičnog frojdizma i pokuša da je razreši. PRVOBITNA PROTIVRECNOST U REFORMISANOJ PSIHOA­ NALIZI Ustaknuto je da je glavna pažnja reformisane psihoanalize bila više upućena na preobražaj karaktera nego na patološke sin­ drome neuroza. Ova primarna zainteresovanost bila je neposredna 186

posledica promene u vrsti pacijenata. Za nove „pacijente" govo­ rilo se da su neurotični, ali da ne pate od neuroza. Neurološki govoreći, oni su bili zdravi. Prva teškoća je u tome kako se zdrava osoba može nazvati neurotičarom. Psihoanalitički odgovor bio je da je neurotična struktura karaktera ili ličnosti sveopšta u mo­ demom čoveku koji živi u savremenom društvu. tfrojd je smatrao da su neuroze sveopšte jer svi ljudi imaju intra-mentalni nepomir­ ljivi sukob između nagona „id"-a i zahteva građanskog društva otelotvorenih u „super-ego"-u.:) Slično ovome, reformatori su, da bi racionalizovali svoje staranje o ne-bolesnim ljudima, morali da tvrde da je neurotična ličnost sveopšta. Da bi ovo učinili, bili su navedeni da smatraju kapitalizam sveopštim izvorom tra­ umatskih iskustava. Za navodno svuda prisutnu traumu tad se govorilo da je odgovorna za genezu ego-odbrambenih mehani­ zama kod svih ljudi. Na ovaj način refo~matorski teoretičari prebrodili su prvu teškoću, odnosno kako se neurološki zdrava osoba može nazvati neurotičarom. Ovo rešenje, međutim, izazval~jt: _je_dnu dalju teškoću. Da bi se potkrepila. tvrdnja - da .. je neurotična osoba sveopšta pojava, kapitalizam, kao društvena sredina, morao se nužno smatrati u celini negativnim, iracionalnim i pljačkaškim. Moralo sc smatrati da kapitalizam deluje isključivo rraumatski na ljude koji u njemu žive. Istovremeno, i reformatori su tvrclili. da je cilj rcformisanc analize preobratiti 1carakter ličnosti tako da sc iracionalna prinudna motivacija pretvori u racionalnu re­ aktivnu motivaciju. Oslobođen svojih ego-odbrana, obnovljeni po: jedinac oslonićc sc potpuno na ~imaejc; inteligenciju, logično raz1111Hja11je i razum. Teoretska teškoća nastupa onda kad obnov­ !jena ličnost bude morala da iznova stupi i živi u onom istom nerazumnom i grabežljivom kapitalističkom društvu koje je iza­ zvalo izgradnju nesvesnih ego-odbrana te tako i stvorilo neuro­ tičnu ličnost.:) Samo šfo će se sada novi oslobođeni pofeđina~ morati podvrgnuti sveopštoj traumi kapitalizma bez svojih ego­ -odbrana. Njegova pamet i razum moraće da se nose s onim. što je smatrao potpuno nerazumnom i pljačkaškom okolinom, Njegove nove duhovne snage nisu za to podobne, jer, kako razum. može da nađe smisao u onome što pa definiciji izmiče razumuj iPretpostavka je da bi preobražena osoba ili smesta počinila samoubistvo, ili bi radi najobičnijeg samoodržanja obnovila svoje

stare ego-odbrane i time. svoju 5!llru neurotičnu ličnost; drugim rečima, ,,pobeglaocrsiobode".j . .. . . .

Y~.kod Karen Horna j_ ova teškoća dobila je_ razmere_ pro~ tivrečnosti, pa je i ona sama pre . svoje smrti počefa izražava suiiinjuaaiicepreobražaj . karaktera· biti -mogul dok kapitalizam nastavlja -svolei,oši:olanje. .. Možda analiza ·neće- molCv1še stigne do to -što. će izgraditi uspešniji sindrom ego-odbrana rndf prilagođavanja pojedinca kapitalističkoj sredini.L!7rom, međutim, nije bio voljan da se pomiri s minimalnim cil1em analize, p!l,je kao odgovor izneo svoje shvatanje preobraženog racionalnog dru­ štva. Novi preobraženi racionalni pojedinac izbegao bi dva vida dileme - samoubistvo ili obnovu ego-odbrana - ako ne bi morao da se vraća u stari, iracionalni pljačkaški kapitalizam, već ušao u racionalno produktivno društvo kao što je „socijalizam"J .&ohlem.-ie.-0vde..nara.vr10,_ bio u. tome što je u Siedinienim Di:.~y~ma .Mru!111i~a!!}_j()J.J?ig Lte k.l:!kO živ. }1_ož',ia .bi.trebalo nova li~l)QSt. Il1igt:"ira__u Sovjetski Savez? OV'O_ ie f'rom_ tyrdio cia -ne predstavlja odgoY9!'....ier„ pg_piegovim premisama, . .SSSR ne može bitfjadonalno, .produktivno društvo, Zar njega nisu sagradili ljudi koji, su. svoje egq-9dJ:,rani_J· neurotične .ličnosti stekli usled pljačkaške. i _ iracionalne prirode carske Rusije i> Jkz preobražaja karaktera putem psihoanalize tvorci Sovjetskog Sa~ veza ne bi mogli, tvrdi From,. da ostvare ništa drugo sem j9š_ jedno iracionalno, grabljivo društvo. Samo psihoanalitički obnov­ ljeni ljudi mogli bi da izgrade obnovljeno, socijalističko društvo. Sovjetski Savez zaključuje on, pruža društvenu sredinu koja niie bolja, ni racionalnija ni ljudski produktivnija od kapitalizma. Kakvo je, onda, Fromovo rešenje? Ljudi čiji su karakteri. prcobraženi putem analize valja da se združe u male zajednice u Sjedinjenim Državama, osnuju uzorne socijalističke ćelije koje će ubrzo dati primer celoj zemlji. Ovo je, naravno, bila preporuka da se obnovi stara zamisao o utopijskim socijalističkim zaiedni-, cama. _N_~:yolia_ie.RH!UtJome~to su one bile okuša.n~ kaže.F.r.om. u Novoj. Harmoniji j Bruk Farmi, između -~stalog, i pre.trpele_ ~eusp~h. _ On . zatim. sugeriše da bi eksperimenti s kooperacijom radnika i poslodavaca mogli biti odgovor, pa spominje, kao pri­ mer, naselje kompanije Herši-čokolade u Pensilvaniji. Čak _ ni sam From nije mogao duže ozbiljno da podržava ovaj predlog.

cfa


da

188

Za

Na OV()IJ!....111estu u svojoj karijeri From je zap;1Q_11__kriZ!I. Ispostavilo _§_(: -~a preobražaj karaktera, onako kako s_µ .tr:i,ž:ili. i ocrtali re[<>r111.isani psihoanalieičari, među njima on, S.ali.ven_ i Hornaj, .ZaPl:!~a u protivrečnost. Trebalo je ili pomiritise .s mi­ nimalnim ciljem, što znači prilagođavanjem postojećem društvu, ili sasvim napustiti reformisanu psihoanalizu, Ova alternativa mogla se predvideti još na osnovu prvih premisa reformisane analize.' O-va poslednja bila je teoretski prisiljena da pretpostavi monolitno zlo kapitalizma kako bi na osnovu njega izvela sve­ opštu neurotičnu ličnost. Pošto nije želeo, Hi nije bio u stiinjµ da sc reši za manje zlo, From nije imao drugog izbora već. 9:!l,_ odbaci društveno-zasnovanu psihoanalitičku strukturu koju . su Horna], Saliven i on sam tako brižljivo gradili za proteklih dvadeset godina, Verovatno .da Fromu nije bilo lako da donese ovu odluku . Nije nikad lako intelektualcu da se sučeli s negativnim stranama misaonog sistema čije stvaranje je on sam pomagao i radi čijeg je razvoja i odbrane pisao knjige. Fromova odluka tražila je hrabrosti, a on je u sebi našao snage da je donese. On je samog sebe naveo na neophodnost takve odluke. Najzad, upravo je on posledice reformisanog psihoanalitičkog si­ stema doveo do njihovog logičnog zaključka. Učinivši to, uvideo ·n je da je teorija dospela u apsurdni cui de J'ac.• Obnovljeni pojedinnc imao je ili da sc iznova vrati u neobnovljeni kapitalizam - u kom slučaju ne bi mogao da zadrži svoj novi karakter već bi morao da sc vrati negdašnjoj neurotičnoj ličnosti - ili bi morao da nađe ili osnuje novo društvo zvano „socijalizamC<. Međutim, _ ovo novo društvo ne bi moglo da postoji, jer su velike mase čovečanstva bile neurotične i, stoga, nepogodne za njegovu iz­ gradnju. Ovde se došlo do neizbežnog apsurda, neizbežnog s gle: dišta osnova reformisane psihoanalize. Fromovi rani radovi mogu se smatrati istraživanjima logičkih posledica reformisane psiho­ analize. Kad je From dospeo do završne apsurdne posledice zapao je u klopku. Pred njim se nalazio ćorsokak jalovosti, a za njime spaljeni most društvenog prilagođavanja, minimalni cilj psiho­ analize i glavna meta prezira za protekle dve decenije. From n1je mogao· da krene napred, a niJe mogao ni da odstupi. Tako je

K

*

Cul de sac -

slepa ulica, ćorsokak. -

Prim. prev.

prinuđen na priznanje. daj~_preoJ>r$j__karaktera.u_okviru

refor­

misane psihoanalizebio šegačenje. Još veće šegačenje bilo bi na­ puštanje. preobražaja karaktera i vraćanje na popravku ego-od­ brana i time prilagođavanja „neurotičara vremenu". Fromovi rani radovi, naročito Bekstvo od slobode i Zdravo . društvo, poslu­ žili su korisnom cilju da pokažu bankrotstvo reformisane psiho­ analize. Fromovo napuštanje svog sopstvenog stava svedoči o tom bankrotsrvu. Negativna strana njegove odluke bila je ispravna. Pošto je to učinio, međutim, trebalo je da nastavi i pruži odgovor na pitanje: a odavde, kuda ću? Ma kakav bio način njegovog mišljenja, objektivno uzev, trebalo je izvršiti presudan izbor. On je mogao ili da se sasvim odrekne psihoanalize, ili da učini poslednji pokušaj da je rekon­ struiše. U ovom drugom slučaju on bi morao da se vrati Frojdu i sve počne iznova, ali sada vođen nedavnim mučnim neuspehom društvenog smera reformisanog klasičnog frojdizma. U prvom slučaju on bi morao da usvoji ili izgradi psihologiju koja bi bila sasvim izvan okvira psihoanalize. U tu svrhu on bi mogao
cija klasične psihoanalize postavila Frojda na glavu. Ovim malo dostojanstvenim postupkom From je mogao da spase, ne ono što je bilo nesaglasno sa psihoanalizom, već ono što je bilo potpuno saglasno s njom, naime, prinudne ego-odbrambene mehanizme. U trećem delubićeprikazana Fromova rekonstrukcija klasične psihoanalize i teškoće i protivrečnosti do kojih se došlo. U među­ vremenu, ispitivanje dvejii psi.hoanalitičkih pretpostavki i alter­ native koju bi From mogao da izabere poslužiće sučeljavanju reformisane psihoanalize, i to ne kao gore, s njenim sopstvenim unutrašnjim nedoslednostima i apsurdnim nelogičnim posledicama, već s nekim vidovima nauke i filozofije s kojima stoji u oštroj spoljnoj protivrečnostG

8

DVE PRETPOSTAVKE REFORMISANE PSIHOANALIZE

IIste dve hipoteze koje su dovele reformisanu psihoanalizu do svojih nerešivih teškoća dovele su je takođe u otvoren sukob s naukom i filozofijom. Pretpostavka da je kapitalizam sveopšte iracionalan i razarački oštro se sukobljava s nalazima istorije i političke ekonomije, dok tvrdnja da je individualna motivacija sveopšte iracionalna, nesvesna i prinudna stoji u direktnoj suprot­ nosti s naukom o višoj nervnoj aktivnosti i teorijom odraza svesti. KAPITALIZAM KAO SVEOPŠTE IRACIONALAN I RAZARAČKI

Tvrdnja da je kapitalizam sveopšte iracionalan i razoran može pripadnicima inteligencije srednjih slojeva zvučati kao sapa po sebi očevidna istina. Neorganizovano, samo i bez odbrane, smrvljeno između dva džinovska suparnika i potpuno zbunjeno beskrajnom zbrkom protivrečnih činilaca, savremeno društvo mo!_a doista da. izgleda kao da prkosi razumu i uništava sve što je čovečno. Ako bi ovo gledište bilo doista tačno, onda ne bi bilo nade za čovečanstvo, ne bi bilo budućnosti, ne bi bilo moguće izgraditi društvo saglasnije čovekovim potrebama i htenjima, Ako ispod s~ ovog bezumlja i nihilizma ne bi bilo unutrašri"je logike istorije i vrednih tvorevina ljudskih dostignuća, reformatori analitičari imali bi pravo u svome p.otpua9 ner,ov0ljHQm ocenji-

vanju kapigi_li~!Ill1: LrMpQlagali teoretskim opravdanjem za_opt!!: živanje kapitaHzma kao sveopšeeg izvora traumatskih iskustava koja doy91i_<;~_4q svuda prisutne neurotične ličnosti našeg doba. R~formisa!),a. psihoanaliza objašnjava samo jednu grupu či­ njenica, onih negativnih, iracionalnih i razornih u odnosu na ka­ pitalizam, pojedinca i osećanja pojedinca. Ograničavajući se samo na jedm1 grupu, reformisana psihoanaliza vrši potpuno izopača­ vanje: kapitalizam je nihilističan, jedinka je uništena, a njena osećanja su neurotične posledice dvostrukog nihilizma. Analitički reformatori nisu jedini koji imaju ovakvo nihili­ stičko gledanje na društvo i čoveka čija je neurotična priroda posledica ovakvog društva. To je istaknuta crta vladajuće struje u savremenoj američkoj - a može se dodati: i evropskoj - oz· biljnoj literaturi, drami i filmu. Ovde nesumnjivo postoji uza­ jamno delovanje između reformisane psihologije i psiholoških kulturnih proizvoda. fuverljiv primer može se naći u delima američkog dramskog pisca Tenesi Vilijamsa. Većina njegovih poznijih drama sadrži pljačkašku društvenu sredinu kao što je razaranje idealizovanog „južnjačkog načina života" pod naletom kapitalizma. On zatim primenjuje ovu sredinu kao izvor traume koja je pri dizanju zavese u prvom činu već proizvela neurotičan lik ili likove-datog komada. Nastupajuća drama je klinička analiza bolesti, ili me· dusobno isprepletanih slučajeva bolesti, koje se kreću od sraz­ merno lakih neuroza do raznih psihotičkih pojava, ali naročito prinudnog nasilja, uključujući samoubistvo, kastraciju, pa čak i kanibalizam. Neizbežnose dramskog razvoja proističe iz pred­ određenog toka duševne bolesti počev od obmana ego-odbrana pa do njihovog raspadanja. U tom času ogoljeno „ja", lišeno odbrane, ili udara u činu ubilačkog nasilja ili se u samožrtve­ vanju pokorava monolitno zlom društvu koje ga je smrtno ranilo. Dok su komadi Tenesi Vilijamsa prepuni onog što bi se moglo nazvati Edipovim i kastracionim kompleksima, dramski oblik nije preuzet od Frojda, već od reformisane psihoanalize. Neurotično-psihotički likovi nisu prinudno uslovljeni rasnim „id''-om, već pre prinudnim ego-odbranama protiv društvenih trauma. Tako realistički pozorišni oblik u kome dolazi do razvoja Vilijamsovih ličnosti u okviru društvene sredine ustupa mesto izlaganju kliničkog slučaja bolesti na društvenoj pozadini koja 13 Neuspeh psdhoanalfze

193

izaziva traume. Protivrečnost u Vilijamsovim likovima nije u čovečnim i nečovečnim težnjama, već između postojećih neuro­ tičnih simptoma i psihotičkih sindroma u razvoju. S ovim u vezi

zanimljivo je primetiti da njegove ličnosti, dok pokazuju sva osećanja kao što su razočarenje, usamljenost, gnev, mržnja i po­ buna, doživljuju razaračke i nasilne pobude i bar jednom za vreme svakog komada pokušavaju da dođu do nežnosti mada su unapred osuđene na neuspeh, ali da retko, gotovo nikad, izra­ žavaju osećanja nespokojstva ili grižnje savesti zbog nedostatka istinskih ljudskih osobina. U tom smislu, dakle, Vilijamsove lič­ nosti su konformisti u okviru svog nekonformističkog ponašanja. Ne postoji ljudsko prilagođavanje protiv koga udara njihov anti­ humani konformizam, pa prema tome nema ni stvarnog sukoba, jer nema stvarne savesti, nema istinskog straha, nema prodornog osećanja krivice. Bez. unutrašnje protivrečnosti između ljudskog bića i antihumanih tendencija ne može biti poistovećivanja s Vi­ lijamsovim likovima i njihovom klinički predodređenom sudbi­ nom. Dubok i opčinjavajući šok je opšte reagovanje na Vilijam­ sov komad, zajedno s velikim divljenjem prema njemu kao teh­ ničkom majstoru uzbudljive drameJ Možda nedostatak osećanja nespokojstva i krivice u Vilijam­ sovim komadima ukazuje na jednu slabost reformisane psihoana­ lize. Gde ne postoji protivrečnost, ili sukob u liku između huma­ nih i antihumanih svojstava, tu u stvari ne može biti osećanja krivice zbog nedostatka čovečnosti. Možda usled razlike između naučnog i kreativnog pisanja na jednoj strani From može apstrak­ tno tvrditi da prinudno determinisani neurotični automat, lišen ljudskih osobina, ipak može da oseća grižnju savesti, dok na dru­ goj strani dramski pisac, koji mora da stvori određene likove ne može učiniti da oni izražavaju grižnju savesti tamo gde se ona i ne traži, jer nema ljudskog sukoba. Bilo kako bilo, činjenica je da se From, u svojoj docnijoj rekonstrukciji klasičnog frojdi­ zma, osetio pobuđenim da doda nesvesni rezervoar unutrašnjih ljudskih potencijala kako bi racionalizovao široko postojeća i vrlo stvarna osećanja krivice. Suprotno Vilijamsu, Artur Miler u svojim komadima i scena­ rijima spaja protivrečne crte kapitalizma s njihovim protivrečnim vidovima odraženim · u ljudskoj savesti kako bi naslikao razvoj jednog lika u okviru društvene sredine, Dramski razvoj viđen je 194

kao burni sukob čovečnih i nečovečnihclemenatn N1tdri11nih u llč· nnstimn. Ti elementi su, sa svoje strane, gonjeni u prnvcu r1uplcta onim istim protivrečnim društvenim vidovima čiji NU oni ndrn:&1. Tnkvn dvostruka protivrečnost, spoljna društvena i unutralnjn psihološka, između pozitivnih i negativnih crta kapitalizma, N je· dne strane, i između prilagođavanja i konformizma, s druge, do· zvoljavn Mileru da stvara likove i situacije koji mogu izraziti mnnjc ili više potpuno život ljudi u kapitalizmu. Likovi mogu, u dramatično zbijenom vremenskom rasponu, da prikažu postupke, misli i osećanja koja izražavaju obe strane, obe protivrečnosti: činjenicu da su oni istovremeno i ljudska bića i roba, kao i či­ njenicu da oni i u pogledu jednog i u pogledu drugog imaju odgovarajuća osećanja. Osećanja straha i krivice, isto kao i nade i težnji, kojima su Svi moji sinovi i Smrt trgovačkog putnika puni, teku prirodno iz Milerovog slikanja kako društvenih tako i psiholoških protivrečnosti. Reagovanje na Milerov komad nije čisti užas i šok, već poistovećivanje u jednom ili drugom smislu sa sukobom, jer ovaj, sa svoje strane, odražava slične sukobe gledalaca. Ma kakvi bili njihovi pojedini nedostaci i mane, teoretski ili tehnički, Milerovi komadi prikazuju ljudska iskustva koja treba neposredno proživeti i o njima neposredno promisliti. Vili­ jamsove drame, naprotiv, jesu nečovečni spektakli koji prikazuju izobličene „bolesne" kreature bez kojih možemo bolje da živimo. Jedan pisac baca zračak svetlosti na ljudske nevolje u našem društvu. Drugi navlači olujni oblak nad čovekom obmotavajući ga pomrčinom i električnim udarom. Razlika između dva vodeća američka dramska pisca prikazuje i razliku između reformisane psihoanalize i teorije odraza svesti. To je razlika između jednostranog traumatsko-neurotičnog prilaza društvu, čoveku i psihologiji i mnogostranog, složenog gledanja kroz pojmove društvenih protivrečnosti, njihovog odraza na poje­ dinačnu svest i kao posledica nastali sukob ideja, osećanja i po­ našanja. Prvi je destruktivan i pesimistički, jer smatra i čoveka i društvo „bolesnim", a ne postoje ni sredstva za lečenje ni nada u ozdravljenje. Drugi je konstruktivan i optimistički, jer protiv­ rečnosti u društvu i · pojedincu smatra istovremeno i uzrocima čovekovih problema i sredstvima njihovog rešavanja. 195

Ma koliko površinske pojave savremenog društva mogu iz­ gledati, naročito u očima inteligencije srednjih slojeva, kao da potvrđuju. radikalno nihilističko gledanje, nadležne nauke pružaju sasvim drukčiju sliku. Društvene nauke, kao što su istorija i poli­ tička ekonomija, ukoliko su doista zrele nauke, moraju odbaciti sva jednostrana gledanja na kapitalizam, kako onih koji su njime ushićeni tako i onih koji su se u njega potpuno razočarali. Još pre, one ga~oraitJ._posmatr~Ei_!c~~Eotivrečnost u r~zvoju.:J Kapi" talizam je između ostalog unapredio prowodnu moć čovekovu iznad najoptimističkijih snova filozofa i pesnika. Istovremeno on je zarobio tu snagu u okvire privatnog vlasništva i profita. Tokom nekoliko stoleća te granice su bile dovoljno gipke i mogle su da se šire približno saglasno sve bržem i bržem narastanju proizvod­ nih snaga. Poslednjih šezdeset godina, međutim, ova sposobnost širenja ne samo što se izgubila, već je došlo do obrnutog procesa. Područje oivičeno granicama privatnog vlasništva i profita posta­ jalo je sve manje i manje, dok je istovremeno proizvodna moć bivala sve veća i tako tražila više, a ne manje prostora. Mada je stepen razvoja proizvodnje bio usporen nametnutim ograniče­ njima, povećani proizvodni kapacitet još je toliko velik da pri­ tisak na ograničenja raste sve više i više u pravcu kritične eksplo­

zivne tačke. Tako je kapitalizam, naučno posmatrano, rastuća protivrečnost između proizvodnih snaga i privatnog vlasništva i profita. _filozofski posm_atra'?-o, ova „protivrečnostu }11:1a tačno ZQa­ čenje . u smislu osobine unutrašnje promene ili razvoja. Ona se odnosi na promene u odnosu između sadržaja i forme kad, _!li! jedan dati proces kreće od svog početka do kraja. Kao jedno­ stavni primer za ilustraciju može da posluži zametak u materici: Od početnog trenutka začeća pa sve do počinjanja porođaja oblik, a to je gipka materica s kesom, tečnošću vodenjaka i poste­ ljicom, nalazi se u savršenoj saglasnosti sa sadržajem koji raste i razvija se, a to je nerođeno dete. Upravo ta saglasnost između oblika i sadržaja omogućuje rašćenje i razvijanje zametka što. će u svoje vreme dovesti fetus u najoštriju nesaglasnost s oblikom u materici. Dok je u početku bila uslov za život, sad materica postaje pretnja smrti. Ukoliko plod ne izbije iz onog što je sad postalo njegov zatvor, prestaće njegov razvoj, plod će uginuti. Rođenje je razrešenje te posebne protivrečnosti, a nervno uprav196

ljano grčenje mišića njegovo sredstvo. Novi oblik, dom i porodica, sad postaju saglasni novoj sadržini, novorođenom detetu. I ovde imamo stanje u kome za izvesno vreme oblik odgovara sadržaju, ali koje se neprekidno kreće u pravcu nesaglasnosti. Da bi postalo odrasla osoba, dete moro dn izađe iz doma i porodice u širi svet, čime se razreiava protlvrcčnose između starog oblika i nove sadr­ žine, razvoj koji je •Am stnr] oblik učinio mogućim. U ovoj posebno] protlvrečnosri vreme raskida ili revolucionarni period prcdNtavlJn mladićko doba, a način razrešenja često je praćen manje ili više burnim prizorima u krugu porodice. Predstavnici starog oblika, u ovom slučaju roditelji, kao ljudska bića sa slo­ ženim osećanjima, razvijenom moći volje ali velikim prazninama u znanju, retko se bez protivljenja odriču onog što imaju. U filozofiji suprotnost se odnosi na poseban vid strukture ili logike unutrašnje promene ili razvoja: ,prelaz od saglasnosti do nesaglasnosti u odnosu između oblika i sadržine procesa koji se kreće od svog početka do kraja. Ovaj--zakon· suprotnosti pred­ stavlja isto toliko načelo dijalektičke logike, logike promene, ko­ liko zakon ncsuprotnosti načelo formalne logike, logike klasifi­ kacije. Ova dva zakona predstavljaju osnovne principe svojih dveju odgovarajućih logika. Ove dve logike su posebne ali me­ đusobno povezane misaone strukture koje odražavaju strukturu sveta, One zajedno sačinjavaju čvrstu osnovicu kako za ljudski razum tako i zn racionalnost vasione, Sunčevog sistema, planeta i svih zemaljskih pojava, uključujući ljudsko društvo. Dve logike obuhvataju osnovne, sveopšte, najmislenije, pa ipak najstvarnije zakone misli i objektivne stvarnosti. Dvostruka logička konstruk­ cija, zajednička misli i stvarnosti, jamči potpuno upoznavanje obojega i obezbeđuje da misao bude efikasna u odnosu na realnost. Logika je nauka strukture, a struktura je skeletni okvir misli i postojanja. Bez strukture ne bi moglo biti misli, ni postojanja ni saznanja o misli i postojanju. Formalna logika je nauka o ob­ jektivnoj klasifikaciji postojećih stvari i odraz te klasifikacije na ljudski duh. Svet postojećih pojava sam se klasifikuje na tipove, pod-tipove i posebna odstupanja od tipova. Nikakav logičan duh boga ili čoveka ne nameće klasifikaciju· haotičnog, neuređenog sveta. Svet je sam po sebi uređen i deli se na vrste. Duh otkriva uređenost i vrste, daje im imena i raspoređuje imena tako da 197

odgovaraju rasporedu objektivne stvarnosti. To je bio prvi isto­ rijski zadatak svake nauke. Na primer, ; botanici je prvi zadatak bio da se utvrde i razvrstavaju biljke prema njihovim sličnostima i razlikama. Dostignuća na ovom prvom koraku u svim delovima sveta označila su veliki napredak čovekovog znarifa i upravljanja

prir.Qg91I1.. :F~~malna logika razvijala se naporedo s~rvi_m_v_c::tikim zadatkom. ra~rstavanja objeki:ivnilij,ofava~Aris~~c::l,g_~a.i:Ic::~i na delu svojih prethodnika, dao je prve obulivatne i sistematske for­ mulacije nauke formalne logike, n.jenaprva načela i opšte zikg~ Nije bilo potrebe za drugom logikom sve dok su razne dru___ge nauke ostajale na svom opisnom, klasifikatorskom stupnju. _u jednom trenutku - različitom za razne nauke ali zap9~i­ njući s astronomijom, geologijom, botanikom i biologijom - klasi­ fi~_c>y!l,t1i__ sadržaj razbio je međe klasifikacije. Uvidelo se da se granice među vrstama zamagljuju i međusobno utapaju. Oštra r~ljlca, na primer, između biljaka i životinja bila je izbrisana kad su . otkrivene vrste koje nisu mogle biti razvrstane ni na [ednu ni na drugu stranu, već su morale biti definisane pomoću karakteristika obeju vrsta. Protivrečnost u formalnoj logici počela je da: biva očigledna, a time su označene granice njenog dometa, Gledište o . istovremenom.. postanku svih_y[!ta živih bića.. L!!š!_tiyJ_h s-tvar(_~~iednosa - fasnim--i odretienim. međašnffm"linilama.__višc:; u(je-odgovaraio- novfm-otlfrTćima.Načelo evoluci;e vrsta _cfo~J9_je umesto načela.njihove statičkc::, yeči~e. n,apored11osti. Poš~o ic:;J_qr­ malna logika bila nauka o statičkim, večnim, naporednim vrs~~l!l.a i njihovim uzajamnim odnosima, to je i ona došla u pitanje. For: malna fogika više nije mogla biti smatrana jedinim oblikom logike. Nastupila je nova logika prelaza, preobražaja i promene. Dijalektička logika, kao nauka o strukturi promene, evolucije i revolucije, dobila je od Hegela svoju početnu sistematsku formulaciju. · Hegel je objavio svoja velika otkrića posle francuske rey_olucijc::,__i_~jo je::_ zail!_teresgv~n prvenstveno . za preobražaj ilitike~ _on_k usp_eo da otkrije zakone kretanja,_strukturu društvene promene. Klasifikacija oblika drnštva bila je već izvršena prema_n_a1Jci e>f9r.~

malnoj logici.PreJ_{egela i_~arksa društvo je uglavnom _s_matr:ano kao skup naporedo postojećih tipova nazivanih: plemenska ili primitivna za]ednfca, ropstvo, . feudalizam i kapitalizam, sa snom o savršenom društvu - zvanom socijalizam, Uklanjanje granica između oblika, činjenica cl!l društva postaju i nestaju i, najzad, san o socijalizmu; novom tipu društva - sve zajedno iznudilo je preocenjivanje načela o statičkim, večnim, napo~ecinim. oblicima društvenog ustr9Jstva. Klasifikacija oblika društva je jqš važila, pa je stoga i formalna logika zadržayaJa sy_qju yrednost. Među­ tim, ona nije bila dorasla novom zadatku otkrivanja strukture društvene promene. Stoga je formalna logika smatrana kao rela­ tivna istina, deo apsolutne istine, ali ne i cela istina. Ona je zadovoljavala sve do tačke posle koje klasifikacija nije mogla da pnižrpotpunu istinu osvetu uopšte i o društvu posebno. u tom času pojavila se potreba za dijalektičkqm logikom, Obe logike nužne su za ljudsko znanje i istinu. ,Cqyek mora· najpre da zna šruedna stvar jeste, ~ šta nije, da upozna njen identitet, pa tek onda može da pređe na sledeće p_!tanie:._kako i!<..J!!>šlQ...Q.9__!:.Qg~ .da~_onq_ŠtO jrt~,-~ ko'E pravcu se kreće i Šta ~OS!!\ti. Nauke forma ne Togike i dijalektičke logike - to su nauke ontološke i logičke strukture i zajedno čine osnovu racionalnosti u svetu i razuma u čoveku. Cilj je svake nauke da lltkrij~""q_bj_i;k,­ tivnu, ontološku strukturu onog aspekta sveta kojim se bavi. To znači da struktura nauke, logika njenih načela, zakona i činjenica, mora da se što tešnje približi kako bi potpuno odgovarala struk­ turi stvarnosti. Praktičan značaj nauke leži u povećanoj moći predviđanja i upravljanja, što je u upravnoj srazmeri sa stupnjem usaglašenosti između naučne strukture i strukture stvarnosti. · Društvene nauke, posle sto dvadeset pet gqclina teoretskog razvoja i praktične primene, dostigle su visok stupanj usaglašenosti između naučne strukture i društvene stvarnosti. One imaju odgo­ varajuću moć predviđanja i upravljanja, zajedno s upečatljivim spiskom praktičnih dostignuća u mnogim područjima sveta. U Sje­ dinjenim Državama, medutim, društvene nauke, kao štosu isto­ rijaTpoHticka ekonomija~~zajedno -fifozofskom-naukom,dijalek~ tgkom-}1J_gik.om koja prvim dvema naukama ~daje PJ>~!~Osnovu promene, J~1yaJe su odbacivane -i u svakom _pogledu prognane iz~nllje. Umesto njih izgrađene su teorije ( metodi čiji je ob­ jektivni ·_Ishod bio da su umesto prikaza· racionalnih, logičkih,

s

199

i. ~!ll_Štvenih struktura pružale masu podataka s m110~ gobrojnim alternativnim statističkim korelacijama. Statlstič_ktupo­ ređeni podaci i činitelji služe da sakriju strukturu stvarnosti L.d_a svedu ljudsku misao i nauku na subjektivno determinisani skup_ shvatanja izabranih po ličnom ukusu, kako je Čarls Berd (Charles Beard) rekao ~ istoriju. Na ovaj način, istorijska nauka preobra­ žena je u bezazlenu disciplinu zvanu istoriografija. Umesto pravih društvenih nauka došle su: sociologija, ekonometrija i društvene studije, koje su se bavile hiljadama sekundarnih i terciJarnih aspekata savremenog života, to jest svime izuzev strukturom ka­ pitalizma i zakonima njegovog kretanja. Pribiranje brojčanih po­ dataka i statiatičke analize došle su umesto naučnog metoda i same nauke. Krajnji ishod prn14anjnnjadruštvenih i logičkih nauka, za­ jedno s njihovom zamenom faktor teorijama i beskrajnim pribi­ ranjem podataka, značili su zavođenje iracionalizma, subjektiv­ nosti i mračnjaštva umesto razuma, objektivnosti i znanja. Kao da društveni svet nema strukture koju čovek može da upozna, predvidi i njome upravlja! On jedino može da uređujej iznova preuređuje činitelje i podatke prema svom ukusu, kao što čini dete s kockicama. Svet se onda pokazuje kao iracionalan, n<;ii;.ed­ vidljiv i nekontrolisan, dok je pojedinac osuđen da proživi sv_oj vek u izdvojenosti, usamljenosti, neznanju, strahu, nespokojstvu i užasu, dok su jedino neposredne emocionalne reakcije zadovolj­ stva ili bola mogle da ga pokrenu nabolje m nagore, Istoriografija, sociologija u svom sadašnjem obliku i drugi surogati nauke, koji se umesto naučnog istraživanja bave prikup­ ljanjem podataka, stvorili su pogled na svet i čoveka koji savr­ šeno odgovara reformističkim analitičarima. Ovakvo gledište na društvo podupire tvrdnju da je kapitalizam iracionalan i razoran i da je, psihološkom pogledu, povrh svega, opšti izvor traumat­ skih "iskustava koja stvaraju neurotičnu ličnost našeg vremena. Q_o_I<,Je..unutrašnja protivrečnost u reformisanoj psihoanalizi poslu­ žila da ukaže na njeno opšte bankrotstvo, kao što je to From uvi­ deo - prvi korak u pravcu pozitivnog razrešenja povlači za sobom čvrsto povezivanie s društvenim i logičnim naukama, što je vrlo teško u savremenoj Americi. l§t~~tura kapitalizma zajedno s . njegovim protivrečnostima i klasnim.sukobom zasnovanim na njima, pobija ne samo tvrdnju

istorijskih

u

200

reforrnističkih analitičara da je kapitalizam samo iracionalan, negativan i razoran, već i Fromovo učenje da kroz ozdravljenje čovekovogkaraktera putem p~ihoanalize socijalizam može da za­ meni kapt!~liz1Lm. Naučna i~torija i politička ekonomija, kao i strategija i taktika klasne borbe, pokazuje da kapitalizam sadrži kao protiv~rečni vid u samom sebi potencijalne ljudske izvore koji će imati moć da preobraze društvo i izgrade socijalizam, a zatim i. J<>muriizam. Kontrast je oštar između Fromovog poznog utopijskog socijalizma zasnovanog na željama i pojedinačnom oz­ dravljenju i naučnog socijalizma. zasnovanog na ontološkoj strukturi društvene promene onako . kako se odražava u logično] strukturi društvenih nauka, Reformistička psihoanaliza, naročito u ... svom frornQvsk<>m vidu, sačinj~ya j~clan_ol>lik ideološke teorije, ?iii je objektivni rezultat ~d-a _m.as.lo(!l iracionalnosti . prikriva strukturu društvene stvarnosti. To je naročito podmukli oblik jer se površinski prika­ zuje _kao radikalizam, anti-kapitalizam i socijalizam. U stvari, može se reći da je reformistička psihoanaliza u odnosu na kla­ sičan frojdizam ono što je socijal-demokratska demagogija bila za buržoasku ideologiju. . IJAko je prva postavka reformističke analize sveopšta ira­ ciof{alnost i razornost kapitalizma, druga je sveopšta iracional­ nost i prinudnost individualne motivacije. Dok prva postavka stoji u suprotnosti s logičkim i društvenim naukama, druga se oštro sukobljava s teorijom odraza svesti i naukom o višoj ner­ vnoj aktivnosti:._V MOTIVACIJA KAO SVEOPŠTE IRACIONALNA I PRINUDNA

rvrdnja daje iracionalna erinudna motivacija_ opš~_ tl!~ rakterist:ična--za savremenog čoveka--zajed"n.Tčka--Je--frojdizmu. i f~~_č;_"i._~Jia!l~f:-p~ihoanalizL.Ob~__E_r~y~_a_ ~!lli!i~u_j:l_i(_ s~ misao, os~fll,llj~ j _ponašanje određeni nesvesnim intra-mentalnim me­ ~~~Jz~i~::i.:lfr<>jcl_ i.• revizionisti smatrali su da. if_ sv~_t predodre­ đena filogenetično proizvedenim nesvesnim 1:!ag~>nil!la i prvobit­ nim--sećanf1ma. Horna], Saliven, From i njihove kolege. refor­ matori smatraiu da je svest opšte determinisana društveno pro201

izvedenim nesvt!snim_ ego-od bran am~. JI 91,~ __ sJ~91ja posl~~Js_a je opšta neurotična prinuda._ J>si.ho!!,t1ll_litička preeposeavka dJ! su - svi ljudi neurotičn( da je n1lhov svesni život pod prinudom ne­ svesnih i~tr:a=mentalnih sila, povlači za sobom dve negacije: l'!:Y.Q, da ne postoji kvalitativna razlika i stvarna granica između fi!~ll­ talnog zdravlja i· mentalne bolesti, i, drugo, da svest nije 9<:l_r~ spoljnjeg syeta:J . . Psiboanalieička pretpostavka da su svi ljudi nt!µrotični__!!_iie niukoliko slučajna: Ona .predstavlja sušfl:nskij,rt!4~~J~y:, _ da ...2sJ­ hoanaliza ne bude ograničena strogo na lečenje cio~lqy110 1,gJ~s_n_ib pacijenata koji pate od specifičnih neurotičkih i psihotičkihsimp­ toma. Da bi se pružilo opravdanje za proširenje analitičke tehnike na analizu karaktera, bio je potreban pojam opšteg neurotičnog karaktera. To je bio slučaj još u doba Frojda, ali je za pro­ teklih_ _dvadeset godina postao bezuslovno presudan. Reforma­ tori su malo, ukoliko su to uopšte, zainteresovani za lečenje ne­ uroza, već gotovo pretežno za analizu i preobražaj karaktera, Daje „neurotičan" pridev primenljiv na sve, s jedinom razlikom u"stu.pnju, a ne u vrsti, jeste neophodna teoretska - pretpo-sta.vka koju traži analitička praksa. Ova teorija, i praksa koja se na. -nfoj zasniva, sukobljava se s nalazima nauke o višoj nervnoj aktiv­ nosti. Prema ovoj poslednjoj, duh, kao nešto nematerijalno, ne može biti bolestan. Samo mozak, kao organ vršenja misaone aktivnosti, može biti zdrav ili bolestan. Kao što je „duševno zd~ll.Yli~'.'. .. za:y:i§no _ od_ zdravog funkcionisanj; viših delova moz~a, t;ko i „duševna-~olest'' zna.}i njihovo loše funkČionisanii.----- . Prema nauci o višo] nervnoj aktivnosti, granična linija _ iz­ među duševnog zdravlja i "duševne bolesti jeste međa izmeđufi­ ziologije i patofiziologije višeg nervnog sistema. Korolar ovog načela je: ako nema višeg nervnog patofiziološkog stanja, tada nema ni funkcionalnog duševnog oboljenja. Ako nema takvog stanja, mozak funkcioniše normalno i nema potrebe za terapijom.* Obrnuto, ako postoji cerebralno patofiziološko stanje, onda tu postojibolest i potreba za terapijom. Terapija može ići od ver­ balne i hipnotičke psihoterapije do medicinskog lečenja ove_ ili one vrste, u zavisnosti od dijagnoze.

* Ovde termin „terapija" ima svoje prvobitno značenje, tj. medi­ cinsko lečenje bolesti. - Prim. pisca.

Te_91.ij_ski, dakle, nauka o višoj nervnoj aktivnosti p9stavlj_a__ slučaj ne_dyg~misleno. Postoji oštra, mada ponekad tanka, linija, _ između dqš~y!}og zdravlja i duševne bolesti; postoji jasno ome­ đena, srazmerno ograničena oblast u kojoj je neka terapija indi­ cirana i pos_tqjimnogo šira oblast u kojoj nije potrebna nikakva terapija. U ovom poslednjem slučaju, gde ne postoji patofiziolo­ ško stanje viših delova mozga, kod pojedinaca može doći do raznih stupnjeva poremećaja znanja i neznanja, više Hi manje pro­ tivrečnih stavova i osećanja, sukoba htenja i želja, zbrke vredno­ sti, otkazivanja volje i samodiscipline, ličnog i društvenog lošeg prilagođavanja, kao i bilo kakvog spoja ovih i drugih činilaca koji svi zajedno sačinjavaju probleme karaktera i ličnosti. Ov~ p~obleini tnQ_gu_ biti _ blagi i bezazleni, ili _ izvanredno ozbiljnCi uznemirujući, _ pa čak --mogu dovesti do sloma, zastra­ njivi:1!i~_Hr~r()~foa. _Ma· kakav bi~ nJihov oblik, međutim, sve dotledok !ltsu posledica cerehralnog lošeg funkcionisanja, oni nisu simptomi duševnog oboljenja, već izrazi manje ili više oz­ biljnog poremećaja: izobličenja u shvatanju i osećanjima ili izo­ pačenja karaktera i ličnosti. U takvim slučajevima nije potrebna terapija već mere kao što su savetovanje, prevaspitavanje, preo­ braža] karaktera i rehabilitacija, u zavisnosti od pojedinačnog slučaja. Bilo kako bilo, nauka o višoj nervnoj aktivnosti smatra da osoba s problemima ali bez cercbralnih poremećaja, bez obzira koliko inače patila ili izazivala da drugi pate, nije bolesna, ne traži terapiju i iznad svega ne treba da bude tretirana kao_ bo­ lesna. Smatrati takvu osobu bolesnom, dozvoliti joj da ona. _misli da je bolesna, znači pogoršati njene teškoće, njenu neprilago­ đenost, njenu slabost, njene karakterne poremećaje, izobličenja i izopačenosti. Takvoj osobi potrebna je pomoć, i to možda ve-. oma neophodno, ali nazvati je „neurotičnom" i Ječiti je „terape- __ utski" -:- znači _ u t].ajboljem slučaju ozbiljno, mada dobronamerno, neukazivanje pomoći, a u najgorem slučaju kobnu intervenciju, ko1a. će uglavnom uspeti da nauči pojedinca da živi sa svojim neprilikama._ Takav je, znači, teoretski stav nauke ?.!~Š,~j!lervnoj aktiv­ nosti. On je u oštrom sukobu kako s praktičnim tako i s teoret­ skim stavom psihoanalize o ovom pitanju. Sukob bi već odavno bio konačno rešen bez ikakve mogućnosti protivljenja, izuzev od strane sumanutih, da - je nauka o višoj nervnoj aktivnosti sada

!!....§tanju da praktično pruži pouzdani !}g__Je§t9va)cojim3: J,Lse_ utvrdilo da li postoji ili ne postoii patofiziološko sta-0icyiš~ nervne aktiynosti. Mada ovom zahtevu dosad j9š nije udovoljeno; učinjen je dovoljan napredak u tom pravcu da se dobije puJo){az ne samo za patofiziološko istraživanje, već i za neurološku i

psihijatrijsku praksu u mnogim delovima sveta, a naročito u _Sov­ jetskom Savezu.. Ovde opet imamo slučaj gde prihvatanje naučno izvedenog i stvarno proverenog načela sačinjava preduslov za dalje napre­ dovanje ljudskog znanja i njegovog sprovođenja u delo, mada to . načelo još ne može da pruži odgovore na sva pitanja koja mogu biti postavljena i na koja će se ubrzo morati odgovoriti. Bez tog načela prava pitanja ne mogu sc ni formulisati. Ako se prava pitanja ne mogu postaviti, praksa je u najboljem slučaju slepa, a u najgorem slučaju lažnim teorijama zavedena u ćorsokak. Psihoanalitička doktrina o čovekovom sveopštem neurotičnom ka­ rakteru s njenim odricanjem kvalitativne razlike između dušev­ nog zdravlja i duševne bolesti predstavlja takvu lažnu doktrinu koja odvodi na krivi put. Pošto je psihoanalitička doktrina izrasla iz potreba analitičke prakse, odnosno nastala radi racionalizova­ nja njene tehnike kako bi se obuhvatili problemi karaktera, to je ona u neposrednoj suprotnosti s odavno utvrđenim psihijatrij­ skim načelom da je duševno oboljenje, bilo organsko ili funkcio­ nalno, oboljenje mozga kao fizičkog organa umn9g života. Ob­ ratno, princip nauke o višoj nervnoj aktivnosti da postoji oštra granica između duševnog zdravlja i duševne bolesti, i da je funk­ cionalno duševno oboljenje ograničeno na one slučajeve gde po­ stoji patofiziološko stanje mozga, potpuno je saglasno sa osnovnim načelom psihijatrijske nauke: duševno oboljenje je moždana obo­ ljenje. U stvari, Frojdovo prvobitno odbacivanje ovog principa dovelo je do toga da psihoanaliza nestrpljivo premosti prazninu u poznavanju mozga, prazninu koja bi se u stvari mogla ispuniti samo strpljivim i mukotrpnim naučnim radom. Taj rad uspeo je dosad da dovoljno popuni prazninu kako bi mogao da ustanovi princip koji ne podleže nikakvoj razumnoj sumnji. Danas je taj princip sa svojim korolarima isto onako istinit i nesumnjiv kao i opštiji princip - koji prihvataju svi oni koji nemaju nekog religioznog, mističnog ili doktrinarskog ličnog in­ teresa - da je umni život cerebralno funkcionisanje, da bez ljud204

skog mozga ne bi bilo umne aktivnosti. Psihijatrijsko, načelo ie samo druga strana medalje: čovekovo duševno oboljenje je bolesc čovekovog rriwga. Prvi. korolar tvrdi da je funkcionalno duševno oboljenje patol9ški poremećeno funkcionisanje. ljudskog mozga, Drugi korolar izjavljuje da, . ako nema ovakvog poremećenog funkcionisanja, mozak je zdrav, i umna aktivnost je „normalna" bez obzira koliko je zbrkana. Treći korolar tvrdi da se medicinska terapijaL_uk!jµčujućinaučnu psihoterapiju, ima primenjivati samo na duševno oboljenje definisano kao oboljenje mozga. Cetvrti korolar tvrdi da tamo gde nema bolesti mozga i gde je umna akrivnos];..merna tome, ,,normalna", a ipak istovremeno postoji, neka više ili manje ozbiljno poremećena umna aktivnost - tu može biti potrebna specijalizovana pomoć, ali ne u obliku terapije, već u obliku savetovanja, prevaspitanja ili rehabilitacije. Terapija je lečenje bolesti. Savetovanje, prevaspitanje i rehabilitacija su načini za preorijentisanje moždana zdravih. . Opšta struktura „normalne" um~e aktivnosti zasnovane na zdravom funkcionisanju višeg nervnog sistema prvenstveno je predmet izučavanja teorije odraza svesti. Ova teorija sudara se oštro sa psihoanalitičnom doktrinom sveopšte, nesvesne, .iracio­ nalne i prinudne mentalne aktivnosti. Ispitivanje teorije odraza svesti poslužiće nam da ukažemo na neka pogrešna shvatanja re­ Formisane psihonnalize, a, istovremeno, da bacimo nešto svetlosti nn ono što mislimo pod rehabilitacijom „normalnog", ali pore­ mećenog duha. Reformisana psihoanaliza je teorija nesoesnosti, a_t~orija e>d­ raza je teorija svesnosti. Terminom „nesvesno« reformisana ana­ liza izlaže svoje tvrđenje da je svestan život determinisan- gru­ parna iracionalnih emocija stečenih rano u .deti.njstvu, Za_te'-gt11ie. tvrdi se da su odbrane svesnog „ego''--a-cid okolnog ugrožavanja. Suštinska postavka je da emodjenisu deo svesti, mada· svest može da postane njih svesna;" da svest obuhvata samo ideje;_ t. konačno, da nesvesne emocije određuju ideje i prema tome i misli, želje, htenja, volju i ponašanje. Sve . ovo podrazumeva se pod sveopštom, iracionalnom, nesvesnom i prinudnom motiva­ cijom. Emocije - ne kao odraz stvarnosti, već kao odbrana od nje - navodno determinišu sve vidove svesnog misaonog života. Ova clet~r!!}i11is_a11ost emocijama je sveopšta, _pošto se ~rdi da predstavlja karakterističnu crtu savremenog čoveka. Ona je ira205

_ci..tan~ protiv neprij~J~)jsk_,ra_t11p. !2Y.J-_!!.ll.~1!!!.-Pl!§.~Q?-tli~lil!~~~_
-,e

da

206

Rcformlaana an11li1.A :r.ami~lja da čovek pasivno podleže grab­ ljivlm napadlmn potpuno rnzaračkog društva, od koga može da NC: brnni jedino i:tsradiv11njcm samozavaravajućih, samohipnotič­ klh emocionslnlh nbrnzncn reakcije. Svet je smatran kao izvor. pretnji, 11 prvA brlgn pojedinca je da se zaštiti i možda time pretnju pretvori u korist po sebe. _Na primer, dete koje živi pod vlal~u :r.apovcllničkog ili tiranskog oca može se braniti time što će: _r.uviti emoclonnlni obrazac reakcije u kome neprotivlienic i du,rotr11j11a pokornost i trpljenje, i sam mehanizam ego-odbrane po1tnjc izvor prihvatanja potčinjavanja pa čak i rnazohističkog zadovoljstva, Kad takvo dete odraste, rekao bi reformisani ana­ litičnr, njegov život kao odrasle osobe. biće pretežno određen ego-odbrambenim mehanizmom obrazovanim ranije kao emo­ tivna reakcija na oca koji je postupao kao nasilni predstavnik društva. Njegova volja naći će zadovoljenje i zadovoljstvo da se pokorava substitutu-oca, a to može biti. autoritet žene, poslodavca ili političkog vođe. On će, stoga, težiti da postane suprug papučar, građanin konformist i beznačajna poluga u društvenoj organiza­ ciji. Drugo dete sa istom vrstom oca može da razvije sasvim suprotno ll§tnt!t'_e_l!ll t!go:_()clbt'llnu. Ono se (!lože pobuniti e_r_otiv očinske vlaisti.Jnaći zadovoljenje, pa čak i sadističko zadovolj­ stvo u vređanju i razaranju kako u detinjstyu tako iu_ od_rl:lSJo doba. _ Ovakav· prim1dan emotivno-reaktivan obrazac može do­ vesti, ~ekaci bi analitičar, do bunt
Široko rasprostrani~no postojanje jedne pojav~, niie nikak11~ _gQ.­ kaz za potvrdu . bilo kakve teorije. koTa-·ima za . cilj. da OQ[ll_sni z11št_<>J.3,J>~iaya. QQ1>J9ji. Frojd je koristio ovaj oblik kružn.9g ra­ suđtvl!nia. u §V_<>Joj teoriji o tome zašto su mnoge majke toliko priy;ži;1:1.e sinovima i sinovi majkama. Ako bi se istina jedne teorije proveravala bilo postojanjem pojave ili brojem onih koji u nju veruju, Frojdove teorije bile bi .Jseiniee" aklamacijom. Slično, ako bi široko rasprostranjeni konformizam a_!ll~rii%C>g na­ roda značio ispit istinitosti reformističke teorije prinudne moti­ vacije kao uzroka konformizma, onda bi ta teorija t:al{oge bila ,,istinita". Srećom, nauka ne postupa na ovakav fenomenalan, pragmatistički, pozitivistički način, niti je istina pitanje „demo­ kratskog glasanja". !s!ioa jedne teorije zavisi od njene sposob­ l!QSt.i.. a ob"asni sve čin"enice na'man'e složenim nizom principa. l~tovremeno, istinita je ona teorija e>i!..~- ntt1 su obljav11_s_d_r;u~ gim __ utvrđenim teorijama. niti za~a u nerešive _probleme. i__ pro­ tivrečnosti izazvane svojom strukturom. Konačno, završna provera te~rij~s-~.u~tomedali_ona_.P.ruža...Q!ili)kazµ. a-aiiepapre­ doy~_n,j_e__l!_~!"_~~~~--datj_h_.i..!!i_i.ma srodnih eoia& ka
~~f~-~=ik: ~:'1.·~--

.

p~o~~-~~·z~~~~~- i frojd~f!!~.J?~.9!_.1?~..~yim

. . Na prvom mestu, teorija sveopšte prinudne motivacije ni u kom pogledu ne može da objasni sve činjenice. Suprotno teoriji, postoje ljudi koji nisu ni ultra-konformisti ni ultra-buntovnici, ljudi koji su racionalni i koji žive produktivnim ličnim i dru­ štvenim životima i za koje se stoga; po definiciji samih reforma­ tora, ne može reći da se nalaze pod nesvesnom upravom pri­ nudnih ego-odbrambenih mehanizama. Ako doista postoji neka takva pojava kao što su nesvesne prinudne motivacije koje se obrazuju u detinjstvu a zatim predodređuju umnu aktivnost od­ raslih, onda bar nisu tako sveopšte kao što se tvrdi. Temeljnija zamerka, međutim, bila bi da, kao što je već ranije nagovešteno, društvo a naročito kapitalizam ne mogu biti svedeni na izvor traumatskih iskustava. Mada kapitalizam može da svojim· posledicama zgraža, grozi i razara on je, u doslovnom psihoanalitičkom značenju izraza, traumatski samo onda kad do­ vodi do prenaprezanja partikularnog nervnog sistema i time iza­ ziva hronična patofiziološka stanja. Učestanost ovakvih sluča208

jeva je izvanredno visoka i neprekidno se penje u Sjedinjenim Državama. Jedan odsto stanovništva, ili r,r84.ooo ljudi nalazi se svake godine u bolnicama i ustanovama za duševno obolele.1 Mada je to visok broj, ipak predstavlja mali deo američkog naroda uzetog u celini. Cinjenica je da velika većina stanovništva, odnosno devedeset devet odsto nije duševno bolesna. Mnogo više njih mada nisu bolesni navodno „pate" od onog što nazivamo ,,emocionalnim problemima, ali čak i ovde najviše" procena za­ hvata sledećih deset odsto od ukupnog stanovništva" ili oko osam­ naest miliona. Ne postavlja se uopšte pitanje da je pritisak ame­ ričkog kapitalizma strahovit, da on izaziva teško naprezanje nervnog sistema i uzima prekomeran danak u funkcionalnim du­ ševnim oboljenjima onako kako su naučno definisana. Taj pri­ tisak proizvodi veliku učestanost jakih društvenih i ličnih prob­ lema što nagoni milione ljudi da se obraćaju za pomoć radi njihovog rešavanja. Najistaknutija činjenica, međutim, jeste da se za manje od jedan odsto, jer u taj broj treba uvrstiti i organska duševna oboljenja, američki kapitalizam može, ma koliko nate­ zati maštu, optužiti da je izvor traumatskih iskustava. On igra tu ulogu, ali to nije njegova bitna crta. Daleko od toga da objasni sve činjenice, reformisana psiho­ analiza mogla bi da pruži razumljivo objašnjenje samo za jedan odsto stanovništva koje je doslovno „duševno bolesno". Jer samo kod strogo duševnog oboljenja postoje pojave koje bi se mogle nazvati prinudnim ponašanjem, bilo ono verbalno, emotivno ili drukčije. Cak i tu, međutim, analitička teorija nesvesnih, prinud­ nih, iracionalnih, emotivnih obrazaca reagovanja postupa potpuno hirovito. Obrasci reagovanja na opšti način prikazuju sindrome koji izražavaju poremećeno cerebralno funkcionisanje. 'ti sin­ dromi mogu biti na prvom mestu izvazvani takvim pojavama kao što su emotivni problemi, ali poremećene ili prinudne emocije, ideje i ponašanje nisu mehanizam bolesti već pre njeni simptomi. Stvarni mehanizmi su patofiziološka stanja više nervne aktivnosti. Tako reformisana analitička teorija na prvom mestu ne uspeva da pruži objašnjenje čak ni za onaj jedan odsto duševno obo­ lelog dela stanovništva, a da i ne spominjemo preostalih deve1

G. W. Albee, Mental Manpower Trends, p. 25-26.

2

Ibid.

14 Neuspeh

psihoanalize

209

deset devet odsto. Daleko od toga da budu sveopšte, navodne emotivne prinudne determinacije ispoljavaju se kao potpuno ne­ postojeće. Na drugom mestu, reformisana psihoanaliza zapada u sop­ stvene nerešive probleme i protivurečnosti, Ako su kapitalistička trauma i odgovarajuća prinudna emotivna motivacija sveopšta, kako onda može uopšte biti racionalnih i produktivnih ljudskih bića? Onda bi mogli postojati samo roboti, automati konformisti, gonjeni svojim nesvesnim, neurotičnim mentalnim mehanizmima, Ako, kao što reformisani analitičari tvrde, prinudne ego-odbrane mogu biti uklonjene samo psihoanalizorn koja primenjuje kla­ sičnu frojdovsku tehniku, šta će se dogoditi kad odbrane iščeznu? Možda će analitičar snabdeti „pacijenta" sa ne-prinudnim ljud­ skim svojstvima razuma, ljubavi, mašte i tako dalje. Ali gde će ih analitičar steći? Od drugih analitičara, ali odakle su ih oni stekli? Takav reductio ad absurdum prinudio je Froma da na­ pusti reformisanu analizu i rekonstruiše frojdovski „id" u obliku humanističkog rasnog nesvesnog u kome počivaju sve istinski ljudske crte, vrline, sposobnosti i mogućnosti. Analitičar stoga ne mora da unosi ljudski element. On ima samo da ga oslobodi iz zatvora nesvesnog time što će ukloniti stražare u · vidu ego­ -odbrana. Reformisana psihoanaliza ne uspeva da objasni činjenice a istovremeno zapada u svoje unutrašnje teškoće i prorivurečnosti zbog pogrešnog shvatanja pojedinca, društva i njihovog među­ sobnog odnosa. Posmatrajući društvo isključivo kao izvor psihičke traume, a individualni duh pod vlašću neurotičkog stanja nastalog kao posledica, reformisana psihoanaliza svodi međusobni odnos društva i pojedinca na pseudo-medicinsko stanje traumatskog šoka koji proizvodi neurotično stanje. Ove teškoće navele su Froma da pokuša radikalnu rekon­ strukciju psihoanali~

DEO TRECI

REKONSTRUKCIJA

14*

PSIHOANALIZE

91

PSIHO-FILOZOFIJA LJUBAVI

/Da bi izbegao dilemu reformisane psihoanalize, Erih From vratio se klasičnom frojdizmu i otpočeo njegovu rekonstrukciju u humanističkom smeru. Prvi korak. bio je teoretski preobraziti Frojdovo nečovečno „id" u ljudsko nesvesno, prirodno obdareno potrebom i moći da voli. Među Amerikancima postoji široko rasprostranjena i duboko ukorenjena sklonost da ljubav smatraju lekom protiv svih jada savremenog čoveka. Počev od omiljenih šlagera pa do filmova i od petparačkih romana pa do izobilja naučno-popularnih knjiga o> psihologiji i seksu, ljubav je i subjekt i objekt. U svojoj knjizi Umetnostljubavi (The Art of Loving)* From analizuje subjekt i potvrđuje objekt. Čineći tako on ulazi ll. glavni tok nacionalnog interesovanja a istovremeno -p-odiže njegov nivo. On preuzima domjpantne teme, da je ljubav od vrhovnog značaja i da jedini pravi odgovor na sve teškoće, i pojedinca i društva, pa. to pretvara u sveopšta načela ljudske psihologik__j filo~f_ije. On otkriva u čoveku izvesnu emotivnu suštinu i moć izraž<.:n~. kroz raz11e.9l>Hke ljubavi kao što su: erotska fjubav, majčinska ljubav, očinska ljubav, bratska ljubav i ljubav prema bogu.

·re:·o~~

* Fromova knjiga The Art of Loving prevedena je i izdana kod nas pod naslovom Umijeće ljubavi, ,,Matica hrvatska", Zagreb 1965, str. 177. - Prim. prev. 213

FROMOV A TEORIJA

LJUBAVI

Svoju teoriju ljubavi From počinje izla..g_~t!l~P šta on podra­ zumeva pod-nesvesnim kao i ljudskom poteil<:ii?,tp.,,a to nas;a,ylja i završava svojim radovima o etici, religiji i zen-budizmu. On go­ vori o ljubavi kao „krajnjoj i stvarnoj potrebi svakog ljuaskog bića" i kao „jedinom zdravom i zadovoljavajućem odgovoru na problem ljudskog postojanja". Kao korolar shvatanju daje]j_i!_b_:l.y urođena ljudska suština, From iznosi jedno novo istor[sko-logično načelo: ,,Svako društvo koje isključuje razvoj ljubavi, mora na kraju propasti usled svoje protivurečnosti sa osnovnim potrebama ljudske prirode." --- . \.Kapitalizam je takvo protivurečno društvo i stoga, po Fromu, mora„ ubrzo propasti od samorazaranja;j „Ispitivati prirodu lj u­ bavi", kaže on, .znači otkrivati njeno opšte odsustvo danas i osu­ đivati društvene prilike odgovorne za to odsustvovanje." On _ stoga traži odlučnu primenu svoje teorije ljubavi. !!!Osnovno na­ čelo kapitalističkog društva i načelo ljubavi", kaže on, ,;nespojivi su." Kapitalizam začinje egoizam, ne ljubav. ,,Ako se naše celo­ kupno društveno i ekonomsko ustrojstvo zasniva na tome da svako traži korist za sebe, ako se njime upravlja po načelima sebičnosti ublaženih jedino etičkim principom poštenja, kako se može postupati", pita From, ,,u okviru postojećeg društva a isto­ vremeno sprovoditi ljubav u delo?'.:.):Po~tojeći:1 protivurečnost -iz­ među kapitalizma i ljubavi navodi. Froma _ na _ revolucionarni zaključak: ,,Oni koji su ozbiljno zabrinuti -ljubav_ kao [edini razuman odgovor na pitanje ljudskog postojanja moraju, dakle, doći do zaključka da su neophodne važne i korenite promene u našem društvenom ustrojstvu 1". From tako razvija svoju psiho­ loško-filozofsku teoriju ljubavi, dok istovremeno smatra da su izgledi za njenu praksu u kapitalizmu pretežno nepovoljni. tfromova osnovna teza jeste da je ljubav jedini odgovor na pitll!_lJe_ ljudskog postojanja, a njegova dopunska teza da kapira­ Hzam uop~t<: ..11~r isključuje razvoj ljubavi i prema tome ne može pružiti čoveku rešenje njegovih wsudnlh problema;.\ U vezi sa svim izloženim postavlja se trostruko pitanje na ko]e može

za

1 Erich Fromm, The p. 130-33.

Art

of Louing,

Harper,

New· York

1956,

odgo".:?Eiti~~f!l_O __ispitivanje Fromove teorije ljubavi: I<::i_~~yje_ problem ,rudskog postojanja, zašto je ljubav jedini odgovor i kako' kapftaiizaiii''rie uspeva da pruži taj odgovor? from smatra pitanje čovekovog postojanja nerazdvojno po­ vezanim sa krajnjim prirodnim uslovima ljudske evolucije. Sa, preobražajem životinje u čoveka izgubila sc dotad neraskidiva __ _instinktivna veza između životinjNkog sveta i okolne prirode_. ~J:,og svog razuma i svesti o sebi čovek je otrgnut od prirode. On je razdvojen nd svoje okoline i ne može joj sc vratiti. On je deo· nje a ipak nije deo nje. On pripada i ne pripada. Kao ljudsko biće on se ne može potpuno osloniti nn nagonsko prila­ gođavanje, već mora svesno tražiti svoj put II svetu, voditi svoje korake mišlju, osetiti svo] put emocijom, izmišljati svoju društvenu sredinu, stvarati svoje oblike društva, svoje zakone, standarde i vrednosti. Kao posledica ovoga čovek može, a većinom to i čini, d'a-·za.luta pri izboru staze, da izgubi put, pogrešno upravi svoje koral
jer

Razdvojenost, zatvor usamljenosti, predstavlja, po Fromu, sveopšti prirodni evolucioni uslov ljudskog postojanja, a to važi i za· pojedinca pošto [e otrgnut iz materice majke pri rođenju kao i za rasu kad je mutnoj prošlosti izronila iz životinjskog carstva. Ova osobina postavlja potrebu i problem za ljudsku vrstu kao celinu i za svakog njenog člana, i nekad i sada. Na jednoj strani to je opšta potreba, na drugoj strani to je opšti problem koji iz nje izrasta. lNajdublja potreba čovekova, stoga", kaže From, ,,jeste potreba oa premosti svoju razdvojenost, da napusti zatvor svoje usamljenosti." Sveopšti ljudski problem jeste ,,Kako premostiti razdvojenost, kako postići jedinstvo, kako pre­ vazići svoj vlastiti pojedinačni život i naći smirenje,) L~ajvažniji ljudski problem, negativno posmatran, jeste pre­ mosuH_i:azdvojenost a pozitivno posmatran postići iznova sjedi­ nje~je_s_a svetolll, ljudima, samim sobom i suprotnim polo~:J'I)L problem, tvrdi From, isti je u celoj ljudskoj_~!Qdii~--ruLp_timi­ do s.avrem~riog~-od-pTe~~~s)i2_g_ 9-r1,1_š_ty_l:l_ s:J_q k_a..pJta..­ lizma .. Problem je isti i za daleku prošlost i za sadašnjost stoga što-je, k~e From. ••Pitanje isto, jer izvire sa i~togtt:rnHi~ta: čo­ velrovoi položaja, stanja ljudskog postojanja ". Problem razdvo­ feriostri. njeg_ovo savladavanje isti. je kroz istoriju, samo što pro­ t:elrom-vremena jača. Tok istorijskog razvoja, oblici društva.koji se -s-,jiniujµ, umesto da napreduju u pravcu savladavanja razdvo­ jenosti čoveka, u stvari označavaju stupnjeve njegovog daljeg zaoštravanja. i.!,Što više ljudska rasa izlazi iz svojih primarnih (instinktivnih) veza", kaže From, ,,to se više odvaja od prirodnog sveta, to sve jača postaje potreba da se nađu novi putevi bežanja od razdvojenosti'?J FROMOVA TEORIJA ALIJENA­ CIJE

u

iliifrii_::_{qyika

Da li je činjenica da je danas pod kapitalizmom čovek više nego ikad odvojen od sveta, čoveka, žene i samog sebe? Nago­ veštaj odgovora može se naći u tekućem humanističkom opštem ty~~enju da jel!vet više sjedinjen nego ikad a da je čovek više nego ikad podeljen. Mogućnosti za mir, bratstvo i sreću povolj­ nije su nego u bilo kom pređašnjem istorijskom razdoblju, dok istovremeno opasnost od rata, uništenja i anarhije nije nikad bila 2

216

Ibid., p. 8-11.

veća.;.1 Sve ovo ukazivalo bi da je na neki način čovek više a na neki način manje razdvojen nego pre, da je u izvesnom pravcu napredovao a u drugom ne. Dok From smatra da istorija počinje prirodnim otuđenjem na svim poljima i istorijski se razvija ka svojim sve širim i dubljim oblicima, možda bi bilo bliže istini smatrati istoriju kao protiv_urc:čnost u razvgj!,!, S_je_g!}I! strane stoji neosporna činjenica da je čovek u svom razvoju doživeo tri velika stupnja, jer se od potpune oskudice u primitivnom društvu, preko srazmerne oskudice u građanskom društvu sad bl_iži potpunom obilju sutrašnjice. Covek je tako načinio veliki napredak, ..j.et:..j.e_ prebrodio svoju otuđenost od neophodnih životnih dobara - hra­ ne, odeće i skloništa. On je takođe načinio džinovske korake da, savlada svoju otuđenost od zdravlja, znanja i lepote. Izraženo pozitiy~o, razvio je neverovatno mnogo svoju sposchnost d~ pi:g· izvodi, upravlja prirodom, menja okolinu kako bi udovoljila nje­ govim potrebama, stvara umetnička i arhitektonska dela, smanjuje prostor primenom saobraćajnih sredstava i preko nauke upoznaje svet i samog sebe, Na strani prihoda bilansa čovek je nagomilao upečatljiv zbir ostvarenja i dostignuća. Baš to From zanemaruje u svojim gle­ dištima na ljudsku evoluciju. S druge strane, istina je da je ve­ lika većina čovečanstva pod kapitalizmom i kolonijalizrnom raz· dvojena, najpre od sveta, od zemlje, od oruđa, mašina i sirovina usled toga što su proizvodna sredstva u privatnom vlasništvu srazmerno malog broja ljudi. Drugo, čovek je razdvojen od čo­ veka isto kao što je klasa otuđena od klase i stoga što je ljudska radna snaga roba koja konkuriše drugoj robi na tržištu radne snage. Treće, čovek je otuđen od žene u ljubavi i bračnim od: nosima jer su oni potčinjeni i lomljeni u borbi za opstanak i dru­ Štveni položaj. Najzad, čovek je otuđen od samog sebe, njegove težnje odvojene su od stvarnosti, njegovi ideali od sadašnjosti, njegov život od stvaralaštva, usmerenosti i značenja. KRITIKA FROMOVE TEORIJE ALIJENACIJE _f'r_om je u pravu kad ukazuje 1:ia _o_va čovekova otuđenja, ali greši kad njifipripisuie prirodnim svojstvima ljudske evolucije. nisu prirodna otuđenja, to nisu posledice činjenice što je čo-

i!?

217

y:~k istrgnut i.z životinjskog carstva:-\9rr~_st1 nr~ j)9sled_i_ca razvoja jedne strane protivurečne istorije drustva, njegovog socijalno-eko: nomsko-političkog aspekta, oblika vlasništva i upravljanja dru­ štvom. Druga strana,ona koja vodi u pravcu stvarnog čovekovog. napretka, predstavlja spoj vladavine prirodom preko_ proizv~dnfe i poznavanja prirode, uključujući Tčoveka, a pomoću tehnologije, umetnosti i nauke. dva druga stra2rot:ivu.refoosti_ zaslužna Le za velike mogućnosti postojeće u s vremenom svetu, dok je ona prva strana odgovorna za sadašnje velike opasnostiJ From vidi i opisuje samo dugove, ne i primanja; samo otuđenosra ne i sa: vladivanje otuđenosti; samo jednu stranu protivurečnosti ne i drugu. On, prema tome, sagledava problem čoveka kao problem savlađivanja otuđenosti koja je opšta i prirodna ali pogoršana društveno. Stvarno medutim, savremeni problem čoveka uslovljen istorijski: dokrajčiti razdvojenost čoveka od sveta, drugih ljudi, žena i sebe i time ekonomske, socijalne i političke oblike usagla­ siti sa velikim napretkom učinjenim u čovekovoj vladavini i po­ znavanju prirode i društva. \From gleda samo jednu stranu protivurečnosti, te ljudski istorijski problem pogrešno smatra prirodnim problemom evolu­ cije čoveka od životinje. On posmatra ljudsku razdvojenost kao !ftl!i , 5'tsttt nesvesnog prvobitnog greha koji prodire kroz svest čoveka svih epoha u obliku osećanja usamljenosti, bespomoćnosti, beznađa, straha, osećanja krivice i stida_JOva osećanja su, prema Fromu, ne primarno emotivne reakcije na određeno istorijsko stanje, već nalaze svoj prvobitan i večito iznova obnavljan izvor u evolucionom postanku ljudske rase i fizičkom razdvajanju no­ vorođenčeta od majke pri rođenju. Društvo, smatra se, samo doprinosi otuđenosti čoveka na svim poljima. I suštinske razdvo­ jenosti i njihove emocionalne posledice smatrani su rezultatima odvajanja ljudskih bića „od prvobitne životinjske harmonije sa prirodom, odnosno posle njihovog rođenja kao ljudskih bića." Ovo je nova verzija klasične psihoanalitičke „traume rođenja". Ont,ogenetski, isto kao i filogenetski, čovek je otrgnut od prirodne harmonije biološki instinktivnog jedinstva, pa se sučeljava sa svetom i samim sobom svojim izdvojenim i ogoljenim ranjivim telom i duhom. ,,Kad se čovek rodi, ljudska rasa isto kao i po­ jedinac", piše From, ,,izbačen je iz stanja koje je bilo odred.eno,· određeno kao instinkti, u stanje koje je neodređeno, neizvesno i

fe

.us

otvoreno ... On je svestan. samog sebe kao razdvojene celine •.. svestan svoje usamljenosti i razdvojenosti, svoje nemoći pred silama prirode i društva, a sve to čini da njegovo razdvojeno, razjedinjeno postojanje postane neizdržliivi zatvor." Prirodni, ro­ đenjem stvoreni zatvor usamljenosti, pojačan otuđenim društvom, izvor je sindroma negativnih emocionalnih stanja onako kako ih saglect..i!.va __From, egzistencijalistička filozofija. i nova teologija s_111_atr.ajući ih karakteristikom savremenog čoveka. ,,Svest o ljud­ sk()j izdvoj_engsti," kaže From, ,,izvor je stida. Ona je istovre­ meno - izvor osećanja krivice i nespokojstva,"? Trauma rođenja, navodno, izazvala je ljudsko razdvajanje i stvaranje sebe-svesnog sindroma bede kako kod pojedinca tako i kod vrste. Isuviše mnogo svedočanstava romanopisaca, dramskih pisaca i pesnika kao i p.ihologa, filozofa i teologa potvrđuje postojanje kako objektivne otuđenosti tako i reaktivnog emocionalnog sin­ droma te ne daje mesta sumnji. Isto kao što postoji široko ras­ prostranjena otuđenost na mnogim područjima, tako postoji sin­ drom sebe-svesne bede uključujući osećanja usamljenosti, bespo­ moćnosti, razočaranja i sličnog. Da li može uzrok sindroma, me­ đutim, biti prirodniji nego uzrok stvarne ljudske razdvojenosti? Ovaj drugi, kako smo ranije napomenuli, sadrži negativnu stranu istorijske protivurečnosti u razvoju, čija je suprotna strana nači­ njena od celokupnog velikog napretka koji je čovečanstvo po­ stiglo tokom vekova savlađujući druge otuđenosti. Sindrom bede emocionalnih stanja, sledilo bi, jeste jednostrana reakcija na ona društvena, politička i ekonomska ·otuđenja koja sačinjavaju ne­ gativnu stranu istorijske protivurečnosti. U ovom slučaju tekuće odvojenosti čoveka zajedno sa sindromom bede koji ih emo­ cionalno odražava jesu osobine posebnog oblika društva na po­ sebnom stupnju njegovog razvoja. Ako sindrom bede izražava jednostrano gledište na negativan vid istorije, a posebno na kapitalizam, kao što je slučaj kod Froma, tad bi se ono što bismo mogli nazvati ,..Poliana* sindrorn", sastavljen od isključivo svetlo oborenih i optimističkih a Ibid., p. 7-9. * Poliana (t, originalu Pollyanna), junakinja prica Elinor Hodžmen Porter (1868..:_...1920) devojka nepopravljivog optimizma:-koja nalazi do­ bro ~--S!:11.!~,_L oruda simbol optimizma; .::.:..... Primo prev. 2.19

f\

emocija, mogao pojaviti kao jednostrano gledanje na velika i ne­ porecivo pozitivna ostvarenja ·istorije, čak uključujući i ona iz­ vršena pod kapitalizmom, prošlim i sadašnjim. Posmatranje samo jedne strane razvojne istorijske protivurečnosti, bez obzira koja je strana tako posmatrana, može dovesti samo do jednostranog sindroma emotivnih stanja, bilo svih negativnih ili svih pozitivnih. Trezveno, realističko gledanje na istoriju, uključujući savre­ meni kapitalizam, posmatra brižljivo obe strane protivurečnosti, podrazumevajući istorijski razvoj svake strane zasebno kao i obe strane u njihovom međusobnom odnoau i otkriva pravac kretanja protivurečnosti koji vodi njenom konačnom razrešenju. Kod takve brižljive, svestrane analize pažnja je upravljena i na učinjen na­ predak u savlađivanju otuđenosti i na one razdvojenosti koje su protekom vremena postale još oštrije i upornije. Takvo gledište ukazaće na mogućna potencijalna rešenja problema preostalih otuđenosti. Emocionalna stanja koja izražavaju realističku ocenu razvojnih istorijskih .protivurečnosti u kapitalizmu, kao i u istoriji u celini, trebalo bi, ako su doista zasnovana na brižljivoj analizi, da budu označena oštrinom misli, postojanošću duha, čvrstinom cilja i volje i da imaju duboke korene načinjene od snažnog emotivnog uverenja a u okviru saznanja da se ništa neće ostvariti bez svesne borbe. Grupa emotivnih stanja koja izražavaju smišljen opšti pre­ gled obe strane razvojne istorijske protivurečnosti, biće determi­ nisani, kao što su sve emocije, nivoom znanja, istinitošću ideja, činjenica i teorija na kojima se zasnivaju. Opšti površan pregled lako se može degenerisati bilo u krajnji pesimizam ili preterani optimizam, odnosno u sindrom bede ili Poliana sindrom ako u bilo kojoj tački podbaci u svom poznavanju konkretnog isto­ rijskog razvoja. Samo uporno širenje i produbljivanje znanja može istinski da odražava, bilo idejno ili emotivno, društvenu stvarnost u neprekidnoj promeni. Posmatrajući samo jednu stranu istorijske protivurečnosti, From posta)e -toliko pesfmisi:ičrui i. zaslepljen, da ne može videti ništa od pozitivne vrednosti u kapitalizmu, niti bilo kom drugom obliku društva. On takođe ne može videti ništa dobro ni u po­ jedincu, bar ne na površini društvenog bića. S druge strane, on je ubeđen da je čovek nekako human i dobar duboko dole u sebi. Jedini način na koji može objasniti ovu anomaliju jeste. Čla 220

ozbiljno shvati mit o padu čoveka posle izgnanja iz raja. Ono što je dobro u čoveku vuče poreklo pre pada, dok je posle toga dobra ljudska suština potisnuta u korist društveno izgrađenog robotskog bića. Videći samo one C!tuđenosti koje su se, d~ od-toga da budu savladafte, ješ pogoršale, on ih pripisuje, ne prv:~a&1reoo . .istoriii, već prirodnom padu čoveka iz raja instink­ tivne povezanosti. Tako je emotivni sindrom bede pripisan na prvom mestu razdvajanjima nastupelim u prirodnoj evoluciji, a tek u drugom redu društvu uopšte a kapitalizmu posebno - a i tad je njihova uloga u pogoršanju čovekove sudbine bila samo do­ punske prirode.] Posmatrajući istorijui pojedinca iednostrano, From je morao pogrešno shvatiti i ljudski problem i mogućno rešenje. Svojim neuspehom u sagledavanju činjenice da društvo pruža primarne potencije čoveku, i pozitivne i negativne, i dobre i rđave, i otu­ đenosti· i premošćivanja otuđenosti, From je prinuđen da prihvati vekovima staru ali nekritičku tradiciju da je čovekova potencija nešto što je na neki način urođeno pojedincu. Tada, se mora zamisliti da pojedinac sadrži u sebi i pozitivne i negativne snage. Tradicija na sličan način smatra da dobro u čoveku vodi poreklo iz raja a zlo potiče iz doba posle pada. From vadi ovaj mit iz njegovog teološkog okvira i daje mu biološko tumačenje. Covek je prešao iz biološki nagonskog jedinstva u psihološki svesnu razdvojenost. Zla pojedinca i društva koje on stvara, proističu iz raskidne traume rođenja i postupno se pogoršavaju. To je doista pesimističko gledište sračunato pre da pojača nego smanji pritisak koji sindrom bede danas vrši na toliko veliki deo čovečanstva. From ipak pruža zračak nade, mada slab. On ukazuje na rešenje problema čovekove suštinske razdvojenosti i emotivne usamlje­ nosti putem „sjedinjenja kroz ljubav". KRITIKA . FROMOVE TEORIJE LJUBAVI __ Pre nego što će razraditi ono što podrazumeva pod „sjedi­ njenjem kroz ljubav", From ispituje dva lažna načina prevazila­ žen}a otuđenosti zvana „bekstva od razdvojenosti". On govori _o- orgijasdčkim stanjima i konformizmu, a i jedno i drugo, tvrdi on, predstavlja običnu pojavu u kapitalističkom društvu. Prvi 221

oblik izaziva se drogama, alkoholom ili životinjskom seksual­ nošću i pruža privremeni izlazak iz zatvora usamljenosti time što pothranjuje privid jedinstva. Drugi oblik su masovno proiz­ vođene prefabrikovane robotske ličnosti sa bezličnom jednakošću i istovetnošću u izgledu .i karakteru i jednoobraznim brakovima, domovima, radom i zabavom. Konformizam, kao i orgije, pruža privremeno varljivo osećanje sjedinjenosti, ali na duge staze uspeva samo da pojača osećanje razdvojenosti i razbukti sindrom bede. Orgije i konformizam zajedno predstavljaju dva . glavna načina bekstva od razdvojenosti u američkom kapitali~tičkom društvu - orgija u konformizmu i konformizam u orgiji, vrteška u beskrajnom, neprestanom jalovom kovitlacu. Samo u ljubavi čovek može da nađe pravo rešenje: hLjubav", kaže From, ,,omogućuje čoveku da preovlada osećanje izovojenosti i razdvojenosti." Ali šta je ljubav? ,,Ljubav je delotvorna maga u čoveku", kaže on, ,,snaga koja probija kroz zidove koji razdva­ jaju čoveka od drugih ljudi, koja ga sjedinjuje sa drugima ..:, Ljubav nije vrsta odnosa i skup osećanja čiji su se razni oblici razvili pod posebnim uslovima proteklih hiljada godina ljudske istorije. Ljubav nije društvena pojava koju svako dete i svaki odrasli mora da unese u sebe i nauči tokom svog pojedinačnog razvoja.~ Ljubav prema Fromu, ,,delotvorna moć u čoveku", m.rođ~Q ~~Qjstyo, unutrašnja potencija koja samo ~eka da 1:,µ_Q_e priznata u. svojim raznim oblicima i oslobođena zatvora potisn.Y: tog nesv~snou . Koji su oblici ljubavi? From razlikuje šest oblika: majčinska, ljubav, očinska ljubav, ljubav prema rodli:eiTfma,-·6rai:sk"a tjµb1.;i, erotska ljubav i ijubav prema bogu. Za sve te oblike on smatra da večito naporedo postoje u ljudskom pojedinačnom nesvesnom. Svi zajedno čine veliki deo one ljudske potencije kojom From prožima svoju humanističku zamenu za ključali, nečovečni kotao frojdovskog „id"-a. Oni su deo ljudskog zaveštanja iz raja, pre pada. I ovde From pripisuje uslovima prirodne evolucije ono što bi se s pravom trebalo pripisati istorijskom razvoju. Oblici ljudske ljubavi, kako u međusobnim odnosima ta.ko i u raznim spojevima odgovarajućih osećanja u stvari su proizvodi istorijskih procesa i to srazmerno poznih. Mnogi, ako ne i svi oblici, razvili

i;,

4

222

Ibid.,

p. 20-21.

su. se naporedo sa razvojem porodice u njenim mnogobrojnim. oblicima, s tim što su se više bližili obliku ljubavi koji mi znamo kako se porodica bližila savremenom monogamom tipu. Poznato je, naprimer, da je erotska, romantična ljubav počela da se razvija među Grcima i Rimljanima i u srednjem veku kao reakcija na ugovornu monogamiju a tek u savremeno doba ona je postala osnovica za sam brak. Svaki tip ljubavi ima svoju istoriju povezanu sa ljudskom istorijom kao celinom." Dete nije rođeno sa sposobnošću da voli bilo u kom obliku. Ono mora naučiti da voli roditelje, braću i se­ srre, drugove, prijatelje, domovinu a zatim svog bračnog druga i decu. Postoji, među ostalim, ljubav za istinu, nauku, umetnost, znbavu. Nijedna od tih vrsta ljubavi nije urođena niti sadržana u nekom potisnutom nesvesnom. Samo su anatomsko-fiziološke strukture i funkcije urođene, strukture i funkcije koje omogućuju naše učešće u društvu. Ovim učestvovanjem dete i odrasli uče šta je to voleti ibiti_ volj
Morton H. Hunt, The Natural York 1959.

History of Love,

Knopf, New

Oblici ljubavi su društvene pojave sticane, kao i druge spo­ sobnosti i odnosi, samo društvenom praksom. Svako drugo shva­ tanje nasukaće se na nepremostive teškoće i protivurečnosti. Fro­ mova teorija ljubavi nije izuzetak. Za njega su svi oblici ljubavi aktivne snage nesvesno sadržane u čoveku. Prema njegovoj sop­ stvenoj psihoanalitičkoj teoriji očekivalo bi se od njega tvrđenje da će primenom njegovih revidiranih metoda analize i njegove reformisane veštine tumačenja navodno sveopšteg simboličkog jezika nesvesnog, razne sposobnosti moći voleti i biti voljen, u šest oblika ljubavi, biti obelodanjeni, biti izvedeni na svetlo svesti i aktivisani kao načini interpersonalnog ponašanja. Da je on stvarno uzeo svoje eksplicitne teorije i metode ozbiljno, tako bi i učinio, ili preporučio. U mesto da primeni psiho analitičku tehniku tumačenja snova, slobodnih asocijacija i transfera kao i veštinu prevođenja sveopšteg simboličnog jezika nesvesnog, From se osla­ nja na staromodne racionalne argumente sa ciljem da poduči čitaoca o prirodi ljubavi, pa čak i da ga poduči kako se voli. b,ko su ljubav i sposobnost za njenu primenu deo nekog nesve­

snog, zaboravljenog ljudskog zaveštanja, onda zašto podučavati ih? From bi trebalo da postupi kao babica za ono što se već nalazi u čoveku, primenjujući psihoanalitičke menralno-obstetrične instrumente. Ovako, ne preostaje ništa drugo već pratiti njegovu raci<11t.alnu argumentaciju. f'.Postoji, tvrdi From, unutrašnja suština ljubavi kao osnova svih šest njenih posebnih oblika. Ta unutrašnja suština sastav­ ljena je od dva pol:!~~ncipa, muškog pola j.M ~ princip. a i ženskog pola , v principa. Oba su urođena pojedincu bez obzira na pol.tovek ima u sebi ženski isto kao i muški pgl­ -princip, žena ima 1 muški i ženski pol-princip. U ženama, ženski princip preovlađuje, u muškarcima muškh)Dva pola sa_dr_Žll..Y~iu dva suprotna principa. Zenski pol-princip označuju, kaže From, ~vojstva tvoračke prijemčivosti, zaštite, realizma, izdržljivosti 1 materinstva", muški „ima svojstva. prodiranja, vođenja, _delo-: rvornosti, discipline i pustolovnosti". Te polove sa odgovarajućim osobenim crtama From uopštava u principe prirode kao celine, „principe primanja i prodiranja, materije i duha". !:_Isti polaritet muškog i ženskog principa", kaže on, ,,postoji u prirodi; ne samo, kao što je očigledno, kod životinja i biljaka, već i u polarnosti dve osnovne funkcije, funkcije primanja i funkcije prodiranja_. 224

To je polaritet zemlje i kiše, reke i okeana, noći i dana, mraka

i syetlostj.,materije i duha.:J ~ suštini,J!!čelo koje From izlaže jes~ vekovima staro učenje o prijemčivoj materiji i prodirućem duhu, u kome_pasivna,bezoblična ženska materija dobija posebna sy<:>j_~cy11: _ usle_d prodiranja aktivnog, određenog muškog duq~ M9Qg_e_t_eQ.l9ške adaptacije aristotelovske metafizike sledile su oy~j_..§.ta_rinski način mišljenja posle Majmonida i sv. Tome Ak­ vinskog. Tu skoro bila je to omiljena tema, ne samo teologije, već i_romantjcizma, od Vilijama Bleka do D. H. Lorensav frnm spaja teološke i romantične verzije unutrašnjih muško­ -ženskih principa. U večnosti pre pada, što znači u raju, muški i Ženski principi držani su u ravnoteži putem prirodnih nagonskfli sila.1Kad je čovek pojeo jabuku poznanja, tad je poremećena prirocl.n,a ravnoteža. Posle toga čovečanstva predstavlja priču o bespokojnom i besplodnom traganju za jedinstvom polova, kako za jedinstvom sa suprotnim polom tako i sa samim sobom, čovek u potrazi za ženom, žena u potrazi za čovekom, a oboje u potrazi za celovitošću sebe, za uravnoteženim jedinstvom muških i ženskih princip~~Najjednostavniji način ponovnog spajanja bio bi povratak u rar,-u nagonski uređeno jedinstvo. Rani romantici, na primer Ruso, slavili su prirodnog primitivnog čoveka, a savre­ meni, na primer D. H. Lorens, ponekad se zalažu za takav po­ vratak. Medutim protekom vremena romaneičari sve više, uklju­ čujući i Lorensa u trenutku kad dublje i odgovornije razmišlja, smatraju da za čovečanstvo nema vraćanja, da ono mora ići na­ pred u svojoj „pustolovini u svest" i naći nove načine za sjedinja­ vanje dva suprotna otuđena principa. from se pridružuje ovom pretežno romantičnom gledanju: ,,jednom istrgnut iz prirode, čovek se ne može vratiti u nju . . . On samo može da ide napred, da razvija svoj razum i nalazi novu harmoniju, ljudsku, umesto nepovratno izgubljene preljudske harmonije.'::1 Ova. ,,nova harmonija" koju Fromov „razum" nalazi, jeste jedi!l~ivo-mi.i~~ženskog principa u okviru pojedinačnog ljudskog l>if~jg_Q..naziva Q.»'đ'"unutrašnjejedinstvo principa ,!orijentacijom ~~!:a_~~~;a" ~ to je srž ljubavi u svim njenim ~ oblicima. ,,Lj~biiv nije u prvom redu veza sa jednom određenom osobom",

F~

8

7

Ibid., p. 34-36. lbid., p. 7.

15 Neuspeh psihoe.nall,ze

s,tr

,,ye(k_Q_i:ji~~c:ij:1~araktera ~°.i8: 11_~tQYlJl!Y!l.Ye~l! QiQPe. sa svetom__~!u;eJi~o_m, a ne u pravcu jednqg _o_l,jekta Jil!l>JlYi:'8 ~ko .is. to_sh1čaj, tad je središni. p~()~l<:~_}jubayi_Jcako stvo_dti tu usmerenost karaktera, pošto _bez_unutrašnje harmonije m_uš_~o­ -že~sI
8

tu«,

Jaže da su podjednako istiniti i neophodni u istoj osobi i u isto vreme. · - - From opisuje aristotelovsku logiku i njene osnovne principe koji imaju za cilj da isključe mogućnost protivurečnosti,\gn citira /'(5 samog Aristotela: ,,Nemogućeje da ista stvar u isto vreme pripada i ne pripada istoj stvari i u istom smislu". AristQ!d__QyQ__llaziv:,t ·'-', ,_,najizvesnijimo_ d.sv __ ih_pri_n.cip:f:p_D_ va sup._ro_t_n_ll___a_ t_!i_~~-L_a_ ,_jcao što su muški i ženski princip, ne megu se pripisati j~gno.iJsJ;_o_i stvari, " ljudskoj duši ili nesvesnom, u jedno isto vreme, Međuti.m,_..baš ovo-Prom smatra -neizbežnim.Stoga formalna aristotelovska lo­ gika više ne koristi. On se poziva na „paradoksalnu logiku, koja", kaže O!l, ,,pretpostavlja daseA i .ne-A uzajamno ne is,k.Jiµčujv kao predi!{atiX-a".9 Paradoksalna logika ne bi videla ništa ne­ moguće ili čudno u tvrdnji da suprotni, protivurečni m~ški i ženski principi moraju istovremeno da budu pridavani ljudskom individualnom nesvesnom.. _From identifikuje paradoksalnu logiku sa "k.in!!skim, i indij­ skim mističnim mišljenjem i pod imenom dijalektike sa filozofi­ jama Heraklita, Hegela i Marksa. On, ipak, prenebregava diia­ lekričku logiku, antičku i savremenu, i zastupa mističnu paradok­ salnu logiku, navodeći najznačajnije shvatanje Čuang-cu-a: ,,Ono Št(! je jedno, jedno je. Ono što nije jedno, takođe je jedno". Takođe se poziva na Lao-cea i taoisričku misao, bramansku filo­ zofiju i misao Veda, Kabalu i Majstor Ekharta. Na osnovu svega ovog From zaključuje da postoji „jedinstvo iza~mriqgosfrufcosfi", da, kao što paradoksalna logika tvrdi, ,,opa­ Žt!~Lparsuprotnosti ne odražava prirodu stvari već prirodu opa­ žajućeg duha". Kontradikcija ili paradoks su karakteristika duha, ne _ sveta. Protivurečnost je, prema tome, čisto subjektivna, _ne objektivna. Protivurečnost, tvrdi From zajedno sa paradoksalnom logikom, osobina je samo misli. Izvan misli ili duha postoj( pqt­ p_UQ.Q _ jedinstvo, sklad svih suprotnosti i protivurečnosti _ u jednoj realnosti, Realnost je harmonično jedinstvo dok je krajnja granica duha protivurečnost. ,,Ljudski duh", kaže From, ,,opaža stvarnost u protivurečnostitna" stoga „čovek može da upozna samo nega­ ciju, nikad pozitivnost krajnje realnosti". Još jasnije izraženo,From tvrdi da „čovek može da spozna stvarnost samo u protivurečno-

r\

p. -46.

u lbid., p. 15•

73. 227

stima, i nikad ne može da spozna u mislima krajnju realnost­

-jedinstvo, jedno samo.".10 On zaključuje da se ne može naći odgovor u racionalnoj misli. ,,Misao", kaže on, ,,može nas samo odvesti do znanja koje nam ne može dati konačni odgovor". Čak i „najdalje dospela" misao u obliku paradoksalne logike „ostaje uhvaćena u paradoksu". Ona može misliti u terminima protivurečnosti, ali ne može razrešiti postavljenu protivurečnost:· Samo skok u zamišljenu ne-protivurečnu, neparadoksalnu, harmo­ ničnu stvarnost, tajanstveno Jedno mistične religiozne filozofije, može razrešiti problem protivurečnosti, izvodeći iz dvojstva jedinstvo. Skok u jedinstvo sa tajanstvenim Jedno predstavlja Fromovo rešenje problema ljubavi. Ovo rešenje, kaže on, ,,zasniva se na našem poznavanju suštinske, a ne slučajne, ograničenosti našeg znanja".. Racionalno znanje je ograničeno; jedino u mističnom znanju čovek može da shvati jedinstvo muškog i ženskog principa. „Pomoću znania nikad ne bismo mogli da shvatimo tajnu čoveka i svemira", kaže on, ,,ali to ipak možemo upoznati u činu ljubavi". čovek ne može da razreši protivurečnost u svome nesvesnom, ne može da sjedini muški i ženski princip, za čiju se harmoniju sma­ tra da sadrži suštinu ljubavi i sadrži preduslov za njeno mogućno postojanje izuzev - činom ljubavi. Ovde je doista uloženo mnogo truda da bi se na kraju došlo do tautologije. .Psihologi]a isto onako ne može da upozna ljubav, prema Fromu1-1'!10Jto teologiia ne može da upozna boga. I u jednom i u drugQ_m slučaju jedino iskustvo; čin verovanja iljubavi, može da pružipuno saznanje.j,,Psihologija kao nauka ima svoja ogra­ ničenja", kaže From, ,,a'-kao što je logična posledica teologije misticizam, tako je i konačna posledica psihologije ljubav.'~ Zašto prolaziti kroz sve zakučaste puteve unutrašnje posto­ jećih protivurečnih principa, granica misli, subjektivne paradok­ salne logike i objektivne harmonije, ako nam na kraju valja reći da je rešenje problema ljubavi voleti? Ne samo to, već postoji nerešiva protivurečnost u Fromovoj misli. Ako je harmonično usaglašavanje muškog i ženskog principa preduslov za ljubav, kako se čin ljubavi može preporučiti kao sredstvo za postizavanje 10 11

228

Ibid., p. 77. Ibid., p. 32.

tog istog harmoničnog usaglašavanja? Jedino zamislivo rešenje ove protivurečnosti u Fromovoj misli jeste da ga je paradoksalna logika naučila da sevamo nema takve unutrašnje protivurcčnosti između muškog i ženMkog principa, pošto je realnost jedna. From je 1amo mi.rlio, zbog ograničenost! svog načina mišljenja, da po­ stoji takva protivurečnost čije je razrešenje bilo preduslov za ljubav. Poito protivurečnost postoji samo u Fromovom mišljenju a ne u navodnom individualnom nesvesnom, tad proizilazi da ljudi mogu jednostavno da nastave, kao što su uvek činili, da uče ljubav učestvovanjem u društvenim oblicima ljubavi koji za njih postoje u njihovom društvu. Oni mogu čak i da ih razviju u oblike koji se tešnje približuju njihovim potrebama, interesima i težnjama kako se one sa svoje strane razvijaju tokom uzajamnog dejstvovanja pojedinaca i društva u razvoju. f Bezizlazni ćorsokak u Fromovim shvatanjima o ljubavi ima svoj izvor u dve pogrešne i nekritičke postavke, od kojih je prva u vezi sa teorijom_, druga u vezi sa metodom. Froma na stranpu­ ticu zavodi teoretska postavka da je ljubav urođena moć u čo­ veku, 11 ne društvena pojava u kojoj pojedinac učestvuje.i!(ao što je prethodno ukazano.jgledište da je ljubav unutrašnja potencija duboko. usađena u ljudsku prirodu onemogućava da se objasni istorijsko poreklo i razvoj određenog oblika ljubavi. To gledište takođe dovodi Froma da protivureči samom sebi u tvrđenju da čovek može jedino da upozna ljubav u činu volenja,12..dnosno učestvovanjem u društveno izgrađenim oblicima ljubavk} Samo ako se ljubav,~ajedno sa svim drugim odnosima, idejama, ose­ ćanjima, sposobnostima i sličnim_ushvatikao istorijski nastala dru­ štvena pojava, mogu se izbeći ovakve protivurečnosti. _Met<>d_ološka pretpostavka koja je zavela.J1roma sastoji se u .tome da su protivurečnosti, kao što tvrdi paradoksalna logika, karakteristične samo za mišljenje a ne i za realnost. Dva tipa logike; formalna i dijalektička, tradicionalno su smatrane da su ontološke kao i logične, što znači, da izražavaju zakone i oblike objektivnog sveta icto kao i ljudske misli. Klasično naučno gle­ dište, suprotstavljeno subjektivno idealističkom, smatra da su logički zakoni odraz u ljudskom duhu objektivnih, suštinskih zakona. Videli smo ranije da se From zapleo u jednostrano gledanje na društvo, posebno na kapitalizam, jer nije mogao da uvidi 229

jednovremeno pqstojeće protivurečne _yig_<>yt: - da kapitalizam sadrži u sebi demente koji su i dobri i rđavi, progresivni i reak­ cionarni, hurxianLi_ antihumani, Usredsređujući se isključivo na zlo i pren,~~regavajući Hi odbacujući dobro, From žigoše kapita­ lizam na nep9.~ted::i,,1;1„ J1~~iQ tvrdeći da ništa dobro iz njega g~ može , f1~t::J,tiL niti da IJ ... njemu može biti - dobrih, naprednih, čoyeč,(}.ih ljudi. ?:~lit1~ak ovakvog mišljenja ješte da. ne pošto]e li11cl~kLizvori ~ k.apitafizmu koji -bi mogli aa_ proizvedu bolje društvo iz njegovog pepela. , Takvo --gledište dovodi do skoro potpunog cinizma, Isto važi i za Fromovo shvatanje ljubavi. I
kapitalizma. ~a njega ne postoje protivurečnost] II knpit1dizmu. Kapitalizam ne pruža ljudske mogućnosti već aamu ~putav,,nlc urođenih moći. Kapitalizam isključivo proizvodi „otudcnc auru · mate", a, kaže on, ,,automati ne mogu da vole". Autornntl mogu da postignu samo „izvestan broj oblika pseudoljubavi koj i u atvnri znače toliko isto oblika raspadanja ljubavi".12 Zbog ovakvog jednostranog gledanja na kapitalizam, From očajava zbog nedo· statka ljubavi i govori o „suštinskoj nesaglasnosti između ljubavi i normalnog svetovnog života u našem društvu". Šta onda preo­ staje čoveku? On može samo da „veruje u mogućnost ljubavi". Jedini „racionalni" temelj za ovakvo verovanje jeste „sagledava· nje" da je ljubav urođena moć sadržana u ljudskoj prirodi. Vera u ljubav, kaže on, ,,jeste racionalna vera zasnovana na sagleda­ vanju unutrašnje čovekove prirode".13 Baš kao što je učestvovanje u društveno postojećim oblicima ljubavi sveopšte, isto tako su sveopšte i snage koje ometaju ljud­ ske težnje u odnosu na ljubav. Ovo važi kako za manjinu ne­ -konformista tako i za većinu konformista. Protivurečnost između ljubavi u praksi i one u željama predstavlja sama po sebi obe­ ćanje i nadu za čovečanstvo. U savladavanju ove protivurečnosti kroz napore i borbu leži budućnost ljubavi. From sa svojim neistorijskim gledanjem na kapitalizam ne može videti osnovu za razvoj ljubavi, tako da buntovničkim rea­ govanjem polaže svoju nadu i nadu čovečanstva u slabi savez između navodno ukorenjene sposobnosti za ljubav i onog malog broja ne-konformista koji je primenjuju. Njegova jedina alterna­ tiva očajanju, prema tome, sastoji se u slaboj veri. Konačno oslanjanje na veru dovodi Froma u savez sa teo­ logijom i zen budizmo~.

12 13

Ibid., p. 83, 87. Ibid., p. 131-33. 231

,fa 10

~·

1,

LEKAR DUSE: SPAJANJE PSIHOANALIZE S RELIGIJOM, EGZISTENCIJALIZMOM I ZEN-BUDIZMOM

ila* koji poziva na moralni preporod sto osamdeset miliona izgubljenih duša. Glas, vapaj, poziv nailazi na izvanredno snažan odziv kod srodnih usamljenih humanista i ljudi dobre volje, naročito u ovoj zemlji i u ovom posebnom prelaznom vremenu neizvesne istorije. Mnogi uticaji dejstvuju, kako u oblasti ova tri područja tako i izvan, kako u Americi tako i u celom svetu, da stvore uslove povoljne za postanak i široko delovanje Fromovog načina mišljenj~ FILOZOFIJA I TEOLOGIJA RACAJU SE ANALIZI

. rErih From, kao vodeći predstavnik novog pravca američke misli predstavlja žižu sticanja tri strujanja: psihoanalize, filozo­ fije i teologije. Svim trima strujama zajednička je briga za čove­ kovu dušu, za koju se smatra da se nalazi u krizi i da zahteva lečenje i obnovu.6Analitičar", kaže From, ,,nije teolog niti filo­ zof i ne tvrdi da je stručan u tim poljima, ali kao lekar duše zanima se za ista pitanja kao filozofija i teologija: dušu čoveka i njeno fečertje."1J Pobliže rečeno, tri misaona strujanja sjedinjena da pruže novi putokaz jesu rekonstruisana humanistička psihoanaliza, široko shvaćena egzistencijalistička filozofija i reformisana ne-sektari­ janska teologija zasnovana na poznim hebrejskim prorocima i ra­ nom učenju hrišćanstva. Prožimajući sva tri strujanja provlači se kvasac zen budističke misli. U Fromu ovaj novi pravac nalazi svoj najizraženiji i najuti­ cajniji glas. rTo je glas buntovnika u kamijevskom smislu, glas koji odzvanja u divljini surovog materijalizma i konformizma lažnih vrednosti. To je vapaj usamljenog humaniste nošenog i bacanog na pučini ljudskih roba i atomskih strahovanjaJismal Erich Fromm, Psychoanalysis and Religion, Yale Univ. Press New Haven 1950, p. 7.

OB­

U filozofiji dolazi do sve jačeg nezadovoljstva sa akadem­ skim sistemima više zainteresovanim za probleme saznanja i re­ alnosti nego za današnji položaj čoveka pritisnutog bezličnim kolosom savremenog društva. Razočaranje u znanje uopšte i na­ uku posebno zauzima mesto u onim epistemološkim razmatra­ njima koja su zauzimala najistaknutije mesto u duhovima poziti­ vista, bilo logičnih, semantičnih ili pragmatičkih. Dok je Džon Djui, na primer, ranije afirmisao nauku i naučni metod, dok je istovremeno i nauci i metodu podsecao korene, sadašnja tenden­ cija otvoreno ide ka tome da sasvim degeneriše nauku, Lišena svoje herojske uloge, nauka je sad optuživana zbog mnogo zala u svetu, a vodonične bombe, mehanički mozgovi i masovno proiz­ vođeni duhovi ne spadaju među najmanja. Nauka, razum i na­ predak razobličeni su kao naturalizam i materijalizam XIX sto­ leta. Racionalizam i realizam odbačeni su kao arhaični idealizmi prošlog veka. Društveno orijentisane filozofije, bio to naturalisti­ čki pragmatizam ili dijalektički i istorijski materijalizam odbačeni su kao proizvodi XIX stoleća i ekscesa tridesetih godina ovog veka. Akademska filozofija zabavljena je još uvek uglavnom svo­ jim tradicionalnim problemima i sistemima, ali vrši malo nepo-

*

Ismaila - ličnost iz Starog zaveta, sin Avrama i Agare, Avra­ move naložnice, Agara je bila egipatska robinja a kad je sa Avramom rodila sina, Sara, ljubomorna Avramova supruga, isposlovala je da Agara i Ismaila budu prognani u pustinju. Odatle je Ismaila simbol izgnanika koji se bori protiv dl'!lltva. - Prim. pr61J,

233

srednog uticaja izvan - pa čak i unutar - univerzitetskih krugova. Sve više studenata, umetnika, pisaca, pozorišnih posetilaca, čita­ laca obraća se labavo povezanim filozofskim gledištima podve­ denim pod ime egzistencijalizma. ~gzistencijalizam je zasnovan na emocionalnoj situaciji karakterističnoj za svet o sebi savreme­ nog zapadnog čoveka. Njegova polazna tačka je kompleks ose­ ćanja izraženih kao usamljenost, razočaranje, osećanje krivice, strah i očajanje. Sva zajedno nazivana su „bolest do smrti", ,,ma­ ladie du siecle" ili „ljudsko stanje':J · ffi.gzistencijalizam počinje od stanja duha sa kojim se otuđeni pojedinac može potpuno poistovetiti. On zatim postavlja jedno metafizičko ali emocionalno realno pitanje: biti ili ne biti, biće ili ništavilo, život ili samoubistvo. Ako se posle mnogo pretraži­ vanj3:_duše u agoniji donese odluka protiv samorazaranja a u korist življenja, postavlja se drugo pitanje: biti ili ne biti moje pravo ja, izabrati da budem ja, biće kao integralna ljudska je­ dinka ili primiti obličje pseudo-ja, saglasno bezličnom ništavilu savremenog masovnog čoveka. Drugo pitanje obuhvata, navodno, problem spasavanja duše. Kako mogu postati svoje pravo ja u tom smislu što ću proživeti svoje ljudske potencijale? Egzistenci] alizam p!:IJ_Ža. t:a!ll~ puteyc::i2:lečenja duše, Sa Ka­ m!Lemprediaže odgovornu pobunu p~~tiv nečovečnosti boga i po­ ~tojećeg društvenog poretka. Sa Sartrom preporučuje angažooanost u tek~ćim društvenim i političkim pit~n]ima. Ni u jednom siu~ čaju~- međutim~ ne postoji bilo kakav oblik ljudskog. istorijskog­ razvofa._s·a:_kof9m buntovna, angažovana jedinka 111~žc::_stupiti u savez, niti postoji bilo kakva tehnika za spas duše koja bi omo­ gućila bilo pobunu bilo angažovanost. Kao rezultat, sam Sartr i egzistencijalizam uopšte, uključu­ jući njegovu francusku, nemačku i američku verziju, obraćaju se psihoanalizi. Samo ona pruža proverenu tehniku za preobražaj karaktera ili iscelenje duše. Danas su mnogi egzistencijalisti užur­ bano zaposleni adaptiranjem psihoanalitičkog metoda za svoje potrebe. Istovremeno, mnogi psihoanalitičari obraćaju se egzisten­ cijalizmu u pokušajima da svojoj disciplini daju širu osnovicu nego što je Frojd pružio. Analitičari posebno proučavaju egzisten­ cijalističku literaturu radi dubljeg razumevanja filozofsko-psiho­ loške maladie du siecle. Predmet i psihoanalize i egzistencijalizma

suštinski je isti: lično, emocionalno strahovanje, oscćunje krlvlce i očaj anje savremenog_~oveka. _l}J:~91_ggiji .QQstoji ,rns~icl__ sa. trndicijom sličin onome u filo· zgf_iji, __Na,, jed!}ojstrani on uzima ob,!!~ pobune protiv hipokrizije, s~lc!aštv_a__i_11_~čina rada postojećih religija koje podsećaju na dru· šty~11_~ klu.!?gye.-Podignuta je optužba da crkva. i hram teže da budu r.redstavnl'ći udobnog status kvoa. S_ <:J.r1:18.e. st_rllne, za samu teologiju tvrdi se da nije zainteresovana za ličnu emocionalnu situaciju savremenog čoveka, već se bavi tradicionalnim sitnicama sektaških razmimoilaženja. LKao proizvod ove 'pobune, očigledno se oblikuje novi pokret u teologiji koji počinje sa postojećim sta­ njem čoveka kako su ga opisali Kjerkegor, Niče i egzistencijalisti a kreće se u pravcu potrebe za preobražajem ljudske duš~ . Prvi korak je uviđanje teš~og s_~nja... pojc::clinca u neprijatelj­ skom svetu-1-iicl.rultvii. !međunarodnoj sit11J1ciji l.!coji ga uta­ paju u pojmove megatonskih bombi i podvrgavaju strahovanjima i sna.ga.mi koje. se nalaze izvan njeE!Jv:e~~L~.b.y:atmia i uprav: _lja!).j~, 1 lJ.s.iilT!lj_e11 i. _u_grožen uništenjem, Joye~ j~_\!hy_a_Een _.!_l__§filet em~~~- !!l!~lnkn,ih..e>~.. nespokojstva, osećanja kdv-ic(! .i q_čai!lcnia..:.) !)r11gi __ kQrajc .Js.. d_oyesti pojedinca do zadatka da aktualizu] e božj~_ g:Wč~Jiudske osobe kako bi mogao da prož!y:i_stva_r_alački život tLslužqi boga _i drugih ljudi. · ·· _f!:_o_QJ~m j~_ye_ko_yfma star: kako spasti .~oye_lq>..xu __d\!~Y.,_Mo­ .li~.3:,_ __e_gze>_;c:jzam i vero~an1e, racionalno . dato otkrovenjem, ok:ii.š.av_E:l!..Lsu hHjadama godina sa, recimo u najmanju ruku,ne~ zadovoljavajućim ishodom.~ teologija traži noyi n;ietog,_ 01e­ tod i(:oji ~e najzad z~meni{(;tati)i sad se nalazi u procesu nala­ ~en,ia.- __ 01etCJd11 pomoću tehnike psihoanalize. JAnaliza karaktera jeste. spasavanje duše, lečenje duše, pa stoga pruža savremeno sredStvo za oslobođenje čoveka od svog starog ja i dozvoljava prayome ja da se najzad pojavi nepotisnuto. Više potrebno teologiji da se oslanja isključivo na molitvu i preobraćanje; tuma­ ~Ek~~!]._c,jij;_:__sliilio-dne--aŠocijacije i transfer pritiču. foj u pomoć. Prožimanje psihoanalize teologijom brzo odmiče i obećava novu eru._u spasavanju duše .. Istovremeno, psihoanalitiČ}}ri u svojoj ulozi ,,lekara duše" približavaju se teologiji, sa ff[beŽ boga. JLfilozofiiij_tc::()lo_giji, prema tome, postoji. težnja gravitiran. ja p.rem . a.=.~. iibC)a_11:.i_HzI_ Priv~čna u oba slu~fa Je-ista: froj­ lečenja dušej ·a~tennika

m

nije

stla

235

FROMOV DOPRINOS TEOLOGIJI

NOVOJ

Primenjivanje frojdovske tehnike u opštu svrhu lečenja duše umesto za uklanjanje patoloških pojava zahteva korenite promene u obliku psihoanalitičke teorije i metode. Najpresudnija među ovim promenama je potreba da se ~esvesno preobrazi od preisto­ rijski izvedenog nečovečnog „id"-a u blaženi izvor ljudskih moć_y Samo takva promena dozvolila bi prilagođenoj verziji frojdovske tehnike da postane babica duši čoveka i tako omogući spajanje psihoanalize sa unutarpostojećim bogom nove teologije i urođene životne snage egzistencijalizma. Wrom je otišao dalje nego ijedan drugi analitičar u vršenju tih formalnih promena u teoriji i metodu, suštinskih ako psiho­ analiza želi da zadovolji svoje nove „pacijente", ispuni potrebe svojih novih filozofskih i teoloških saveznika i obavi svoj novi zadatak iscelenja duše, From preobražava Frojdov „id" sa nje­ govim urođenim primitivnim snagama u nesvesno posmatrano kao skladište i izvorište sveukupne ljudske potencije. Da bi zagrabio na ovom izvoru on preobražava frojdovski nesvesan seksualni simbolizam u sveopšti simbolički jezik ljudske duše. U okviru ovog rama From pridaje nove uloge frojdovskoj analitičkoj teh­ nici. L'.fumačenje snova, slobodne asocijacije i pojave transfera nisu smatrane više metodima za izvlačenje potisnutog iz infan­ tilnih seksualnih faza, već su via regia za otkriće čovekove duše. Takvo gledanje na nesvesno zajedno sa tehnikom kako će se ono učiniti svesnim, odvlači Froma od kliničke psihologije u pravcu stapanja sa idealističko religioznom filozofijom i teologiiom.j Sam From izričito objašnjava ovo stapanje u svoja tri etičko­ -religiozna dela: Covek za sebe (Man for Himself),* Psihoanaliza i religija (Psychoanalysisand Religion) i Zen budizam i psihoana­ liza (Zen Buddhism and Psychoanalysis).U njima, i dalje pregla­ šujući formalnu privrženost suštinskoj strukturi frojdovske misli, on u stvari kida sa tradicionalnom psihoanalizom i prigrljuje filozofski i religiozni misticizam. From počinje syoja religiozna izlaganja sa diskusijom o maladie du siecle.~a savremenog ,,zapadnog" čoveka kaže se

* ,,Čovjekza sebe", izdanje „Naprijed",Zagreb, 1966, str. 248. Prim. prev.

da je u dubokoj krizi. Ova kriza izazvana je 1tlcajcm r.Jvc 11m1l1 situacije, jedne „egzistencijalne"druge „istorij1kc", Bpl1tcnclJ1lna situacija vuče svoj koren iz primarnih uslova te>vtkovo1 po1to· janja tla Ze!}llji, onog što From naziva „ljudska dihotomija", ru· cep izmeđutela i duha.l.Telom je čovek jedno sa prirodom, dole ga duh s~vlja u opoziciju prema njoj. Prvobitna. harmonlJa H prirodom ostvarena u životinjskom carstvu izgubljena Je ttlca· njem duha, razuma, mašte i svesti o sebi. Ova poslednja „nači· nila je od čoveka anomaliju, čudovište svemira"," stranca na svo· joj planeti. Dok ga njegovo telo sjedinjuje sa životinjama, njegov duh prevazilazi prirodu. On pripada a ipak je odvojen. Covek je svestan sebe, a budući svestan ou uviđa svoju nemoć i sagle­ dava svoj kraj u smrty /:,ovek nikad nije slobodan", ~tc From, ,,od dihotomije svogpo_s!_ojll.nj11i on se ne__rno_?~--9.doboditi svo& duha, čak i kad bi. želeo; on se ne mctže osloboditi svog tela, sve dok'je živ:"/On mora svaki trenutak proživeti kao -~~sceplieno ja, Qola telo . pola . duh, pola životinja pola čovek. Dihotomija između tela i duha ili razuma predstavlja nepromenljivu i nere· ši_!u_ QS_<.>_Q_i._11_1.!__lj!ldskog _života./,,Razum, čovekov blag_!>S~!'~, . kaže From, ,,takođe je njegovo pi~kletstvo; on ga primorava_da si; večftobori s_a zadatkom rešavanja nerešive 'dihotomij~."TTako je čovek uvek . problem . samom sebi, problem koji čovek mora da reši-da bi mogao clalje živeti, ali koji istovremeno ne može da reši;-jer, prema Fromu, ne postoji rešenje rascepa između tela i duha, jedinstva sa prirodom i prevazilaženja prirode. Covek ne može živeti bez rešenja problema telo-duh a on je nerešiv. J~-~. egzistencijalnog stanj:;i__ izvire č~vekov:;i _llaj_u.p_o~nija po.t!eb_~, J>otreba za „verom" i :;religijom". ~ovek rno~ _op~tl,lti u t()j ne.rešivoj dihotomiji jedino pomoću religiozne.vere. Potreba za religijom stoga je „ukorenjena u uslovima čovekovog posto­ ja~fa"_: Pod religijom From podrazumeva „bHo koji sis~ misli i akdje koji pruža pojedincu okvir orijentacije i objekt preda­ nosti''. lf ovom smislu, religija oličava čovekov pokušaj da preo­ vlada unutrašnji rascep svog postojanja time što će zamišljati neku vrstu harmonije tela i razuma, prirode i duha. Vera je ve­ r!)V~nje-daće se vizija harmonije nekako ostvariti na ovom svetu ili budućem. Božanstvo je hipostatizacija vizije i vere pa tako 2

Ibld., p. 20-25.

9}{.yir orijenta.cii~ postaje predn1et oboŽl:lyaQja. Bog je obožavan ste>g~ ~to. is_t9..xre1I1eno otelotvoruje viziju i jemči njeno ostvarenje. Vera je cement koji_ spaja ova dva vida božanstva. . ?,a· fmma•. me4utim, religija. stoji, nezavisne.. oci .shvata.nja

boža~stva.:_l,s_tClrij~i{jposmatrano, velike religije izvršile su antro-\ pomorfizaciju_osnovnihcrta religije, Bog u obličju čoveka tradi­ cionalno je smatran otelotvorenjem okvira orijentacije i predme­ tom obožavanja. Ali to nije, prema Fromu, bitno za religiju. Religiju čine samo dva elementa: prvo; sistem misli u obliku sveobuhvatne slike sveta kao više ili krajnje sjedinjavanje čoveka i prirode, duha i tela; drugo, dovoljna odanost toj slici sveta da bi nadahnjivala postupanje u pravcu ostvarenja te slike u svim područjima života, Što je čovek napredniji, to će mu manje biti potreban pojam božanstva kao dodatak religiji. Samom Fromu nije potreban pojam božanstva, ali se ne suprotstavlja onima koji ga imaju•. Pošto potreba za religijom izvire iz dihotomije tela i duha, i pošto je ova dihotomiia suštinska osobina ljudskog života zajed­ nička svim ljudima, to sledi da ,,nema nikog bez potrebe za reli­ gijom, potrebe da ima okvir orijentacije i predmet odanosti": Međutim, ako je to slučaj onda. je čovek oduvek morao da ima tu potrebu. Zašto, onda, From smatra dihotomiju tela i duha zajedno sa religioznom potrebom za preovlađivanjem te dihoto­ mije posebnom osobinom krize savremenog čoveka? Potrebno je podsetiti se da je on govorio o dva sastavna elementa, jednom egzistencijalnom drugom istorijskom. Dihotomija obuhvata egzi­ stencijalni faktor prisutan u čoveku od njegovog postanka. Isto­ rijski faktor spojen . sa egzistencijalnim stanjem navodno obja­ šnjava sadašnju krizu „zapadnog" čoveka. Sve do dvadesetog stoleća čovek je od svog postanka bio prvenstveno zauzet, prema Fromu, problemom hleba, problemom proizvodnje dovoljno hrane, odeće i skloništa. Za vreme ovog du&>trajnograzdoblja od hiljada godina, čoyekova briga o reli­ giji, njegoya svest o egzistencijalnoj dihotomiii., ne. samo . što je igrala sporednu ulogu već se prostituisala političkim zahtevima uzastopnih posedničkih i· vladajućih klasa. Sveštenici i bogoslovi, služeći koristi vladajućih delova društva, izrabljivali su „pri­ rodnu" čovekovu potrebu za religioznim obožavanjem. Oni su

koristili religiju kao „opijum za narod" i obećavali „kule u vaz­ duhu" kako bi se nezadovoljstvo rasturilo u slepoj veri a svo­ jina nad zemljom mogla čvrsto ostati u rukama malobrojnih. Danas međutim, tvrdi From, _problem proizvodnje rešen je u zapadnom svetu, samo raspodelu hleba treba popraviti i usavr­ šiti. Ta činjenica leži u korenu krize čoveka dvadesetog veka. lHiljadamagodina čovek je smatrao da će, ako bude mogao da reši svoje ekonomske probleme, život biti dobar. Sada.Ie, prema Frornu, zapadni svet u osnovi rešio te probleme, a ipak je.život postao gori, teže podnošljiv nego ikad. U stvari tovek je svuda zapao u bespuće, izgubio je vrednosti, nema ničeg za što bise borio, pa je usamljen, zastrašen i otuđen od prirode, drugih ljudi i samog seb~Razlog ovom očajničkom stanju, kaže From, sastoji se u tome što je čovek najzad morao otvoreno i bez premišljanja da se sučeli sa najvećom istinom od svih, suštinskom dihotomiiom ljudskog_r.ostojanja.Ova istina sadržana je, tvrdi on, u proročkoj izreci da ,,čovek ne živi sa1110 od hleba".eve dok je hleb .bio prvi i sveobuhvatni cilj, čovek je mogao da obožava lažne bogove i priklanjase lažnim religijama koje su obećavale raj stečen u obliku materijalnog izobilja. Sada su sa zapadnog čoveka zbačene ove lažne religije i 'lažne vrednosti i on. najzad stoj] obnažen pred velikom duhovnom istinom, potrebom za pravom religijom, za misaonim sistemom koji će slikati jedinstvo čoveka i prirode, čoveka i drugih ljudi i imati predmet obožavanja koji će ga nadahnjivati da se bori za sveopštu harmoniju.:J .:P~jašnjava,prema Fromovom mišljenju, krizu savremenog čoveka. U suštini on „oslobađa" čoveka da bi ga sučelio sa pre­ sudnim problemom njegovih Otuđenja. Tamo gde je čovek mislio da će sva njegova otuđenja od prirode, drugih ljudskih bića i _sa.;i_nog sebe biti rešena rešavanjem problema proizvodnje, sad se sučelio sa groznim uviđanjem da otuđenja nisu istorijska već prirodna, usađena u suštinsku bit ljudskog života. Ovo saznanje, koje nejasno osećaju svi u zapadnom svetu, a oštro samo neki, naročito izvesni umetnici i filozofi, izaziva, prema Fromu, sve 239

jači traumatski š9k .. Kraj nije kraj uopšte, . već samo novi, ovog puta pravi, početak čovekovog istinski humanog traganja za sitlllilJ!. sobom, za ostvarenjem sebe. Razočaranje je sveopšte, sve vred­ nosti su propale, sve nade izgubljene, a na postojeća pitanja još nema spremnog odgovora. Tradicionalna i postojeća organizovana religija bila je suviše tesno povezana sa velikim zavaravanjem o ekonomskom blago­ stanju kao sveopštem leku i stoga nije, većim delom, uopšte prava religija. tovek, prema Fromu, najpre mora pošteno da sagleda problem egzistencijalne dihotomije i odgovarajuće otuđenosti na svim poljima, a zatim mora da stvori religiju, okvir orijentacije i predmet obožavania, koja će mu dati osećanje pravca i viziju budućnosti, koji će, ~ povratiti čoveku nadu, težnje i smisao za vrednosti i ubrzo mu omogućiti da preovlada sveopštu otuđenost i ostvari opštu harmoniju.] Fromovo izlaganje dosad je istaklo dve teu: prvo, da čovek po svojoj prirodi ima potrebu za religijom, u smislu okvira ori­ jentacije i predmeta obožavanja; drugo, da današnji čovek najzad stoji obnažen pred tom potrebom, pošto je navodno rešio problem hleba ali ne 'može da živi samo od hleba. Maladie du siecle, kriza čoveka dvadesetog veka, leži u činjenici da mu je više nego ikad potrebna religija, dok ga istovremeno stare religije ne zadovo­ ljavaj u niti mogu da zadovolje. \From deli sve tradicional,n~xeligije _na dve vrste ltaje-JliZ.iya ··. idolatrlfomiauto-ritetom~Pod idolaerijom on misli. ovaj Jli ~ onaj . oblik „materijalističke" orijentacije zajedno obožava.njem fizičkih predmeta, Magija je bila,_Prvobitni oblik idolatrije ajf j~ danas njen vladajući oblik idolatrijsko obožavanje robe. Vrednosti u. ovakvoj religioznoj idolatriji zasnovane su na konkurenciji u vlasništvu i upadljivom trošenju, dok se njena praksa sastoji u zarađivanju da bi se što više kupovalo radi društvenog statusiu Sa „rešenjem" problema proizvodnje, međutimt postaje sve više i više očigledno čoveku dvadesetog veka dit'iag_latrija uopšte nije istinska već lažna religija koja vodi claljim razočaranjima i otuđenosrima, D.l!_ li to znači da bi trebalo vratm se na ranije i čistije oblike tradicionalnih religija kao što su judaizam i hrišćanstvo? From odgovara odrečno. Ove religije eiaWesu prvobitno veliki

sa

na

korak unapred u. ~dnosu na. antičku .idolatriju,. ali .se danas sma: \ii ~ ili ot•c u njegova reč je zakon. Vrednosti, tvrdi From, dele se odaorc božanskim ediktom a njihovo poštovanje iznuđuje se kaznama na ovom svetu i budućem. t!suviše često su,10vakve orga· nliov•ne religije ideološki odražavltle vrednosti vlasnika i gospo- ;\ dara l blic u stvari korišćene da pDdnpini+čuvaju status quo manjine privilegovanih klasa nad velikom većinom narod~·.l Tra­ dicionalna religija tako je bila podređena idolatriji, a danas je večim delom svedena na to da se čovek subotom ili nedeljom he,: većeg udubljivanja pomoli za vrednosti onog sveta koje ne­ maju mnogo ili nikako veze sa svakodnevnim idol-atrijskim življenjem .. iFromov zaključak jeste da ni robna. idolatrija ni kralj-otac autoritarna religija ne pružaju čoveku uspešan okvir orijentacije niti predmet obožavanja. Stoga je potrebna nova· religija, koja će potisnut_ijc!.olcmoldonstvo u svim oblicima, preuzeti ono što je najbC>lj~ <>g starih religijaj razviti niz vrednosti i normi poveza­ nih sa_ savremenim shvatanjem da se ne živi samo od hleba01 Same> s11 takvom novom religijom može čovek, po Fromu, preo-­ vladati svoje otuđenosti i odgovarajuća osećanja nespokojstva, krivice-I us~mljenosti. 'Aez ~e nove religije čovek će nasta­ viti. sa idolnpcklonstvom ili nekom mešavinom tako da se tradicio­ nalna religija poštuje praznikom a obožavanje robe vrši radnim c!~O.f!l· 1])_a11as, tvr_gi_Fro.111,_ neJ!!oza precl_sta.vlji1 ~!'a.:l:_g,y_ekoypg_ nezadovoljstva religijomj idolatriiom ... ~i r.e.ligfoLni .ldolat_rija ne da posluže .pd zaceljivanju rascepa u čovekovoj prirodi između tda i duha, niti da razreše otuđenosti koje pogađaju čo~~~~· _poTedinačno i skupno. Za Frojda, religija je bJla sim.~t<;>lll_ neµr_o~e,-11eurotična potreba čoveka za autoritetom, ~a. obo~va­ njem oca, Za Froma, lažne organizovane i:~ligii.(:.! robno. idolo­ poklonstv9 ni_s_µ.sa.ll1C>_simptomi neuroze već i njeni uzroci. Jedini J>l'a.vi_iek za neurozu, tvrdi From, jeste nova i prava religija, jer samo takva religija može da preovlada dvojstvo tela i duha zajedno sa otuđenostima zasnovanim na ovom dvojstvu. Religija, prema Fromu, jeste najosnovnija i najdublje uko­ renjena __potreba čoveka. Kao što se vojna pitanja ne mogu pre­ pustiti samo vojnicima, tako su i religiozne potrebe suviše životno

trAlu rD:r.nlm oblicima autoritarne etike. Bog Je viden kao krali

m_qgµ

16 Neuspeh

psihoanalize

znacajne da bi bile prepuštene religiji, sveštenicima i teolozima, ,,Da li možemo poveriti religiji", kaže From, ,,da bude predstav­ nik religioznih potreba ili moramo da odvojimo ove potrebe od organizovane, tradicionalne religije kako bismo sprečili rušenje naše moralne strukture?"3 Kome, onda, valja poveriti religiozne

potrebe? Savremenom lekaru duše, odgovara From, rekonstruisa­ nom hlln1anističkon1psihoanalitičaruyNjegcva predanost i analiza neuroza izazvanih nedostatkom religije, ovlašćuju psihoanalitičara da preuzme ulogu spasioca ljudske duše, stvaraoca prepisane nove religije. Najzad, analitičar je taj koji je postavio dijagnozu da je savremeno oboljenje u vidu sveopšte neuroze proisteklo usled nedostatka istinske religije. A zar nije dijagnostičar najbolje opremljen da prepiše lek? Jrmn preclJaže svoju rekonstruisanu verziju psihoanalize kao misaoni sistem koji može pružiti okvir orijentacije i predmet obožavanja, savremenom čoycku u potrazi za dušom.:JOn pruža, prema tome, svoju psihoanalitičku teologiju kao novu religiju. U svoja tri etičko-religiozna dela (Covek. Z(Z. sebe, Psihoanaliza i religija i 'f!.J.ik.oa11aliza i zen budizam) From nema potrebe da· meiifa 'strukturu ili. oblik svog „humanističkog" sistema psihoana­ lize. 6n. iina samo da ukaže na njene etičke, teološke i religiozne vidove. ,Za nesvesnoj.oje je From već pretvorio od frojdovskog uro­ đen~_ prirodnonečovečnog „id"-a u skladište sveg što je poten­ cijalno humano u čoveku, sad se/tvrdi da predstavlja individua­ lizaciju čovekove životne sile, odnosno da je to, ako-ltećete, mesto gde prebiva bog. Nesvesno svakog ljudskog bića, kaže on, ,,nosilac je sveukupne ljudske potencije'] Za nesvesne potencije kojima su svi ljudi obdareni tvrdi se da su to opšte moći da se voli, da se misli, i da se zamišlja, zajedno sa njihovim specijalizovanim pojedinim kapacitetima. Odgovarajući na pitanje odakle čovek izvlači ove snage, From izjavljuje jedino da se one pri začeću nalaze u pojedinačnom ljudskom nesvesnom. One su tu, prema tome, nasledno, kao deo urođene čovekove opreme. Ljudski život je proces koji čini da se rađaju urođene potencije voljenja, mi­ šljenja i zamišljanja. ,,Rođenje", kaže on, ,,samo je poseban korak

u trnjunju koje: počinje: z11čc:ćcm 11 završava se smrću. Sve Ito IC nalRzi između ove: dve: kruin]c točke jeste proces rađanja čoveko­ vih potencijala, dovođenja u život svega što je potencijalno sadr­ žanu II dve ćellle"." J~cntrnlni problem života jeste roditi t.li ljud­ sku potenciju, oNlohoditije iz nesvesnog, iz duše. To je problem drugog rodc:nja Ili\ kuji su sc pozivali svi veliki religiozni učitelji ma kojoj veri pripadali. Tradicionalne religije, ~. pretrpele NU l»M,1 pornz u Hvujsw~--babicaljutHkib d1:1ša.. '.f.e.-je &:io ~j ~tos1,1, t'YrJi P~m, što su organizovane religije smatrale da se po­ kretačke sile dobra i zla nalaze van čoveka, pa se kao bog i đavo bore zn posedovanje čovekove duše. Najveći doprinos psihoanalize, a naročito humanističke psi­ hoanalize, teologiji jeste konačno priznanje o unutrašnjem dobru i zlu. Nagon za ostvarenjem ljudske potencije From smatra usa­
3

lbid., p. 34.

5 16*

Fromm, Man for Himsel], Rinehart, New York 1947, p. 42, 91. lbid., p. 217-19.

pokolju, Ako je lažna religija „društveno oblikovana", ako ona predstavlja široko rasprostranjeno verovanje pa je prema tome ,,društveno prihvatljiva", čovek može da živi držeći se nje i,ye dotle d<>k _SJl!J:!OK~_ebe ne razori, ili. religiju ne. P!'.'~od u verovanje u i~ti11slc1 _ljudsk~ potenciju. . Ako jedna osoba, m~m, razvija ličnu, nedruštvenu ,,reli­ giju", kao što je obožavanje svog deteta, jl?'oca jlr'majke, From to naziva „neurozom", a rečenu osDim--UB«tra-;;bolesne>m"~ ledan oblik iscelenja jeste vratiti je opštoj veri u društveno oblikovanu mada lažnu i idolopokloničku religiju. S dmge . stram:, ;.P.!4QQ iscelenie, ~sedenje celog čovečanstva koje pati od „mane 1farak­ tera". ili ,J;olesti duše" našeg doba1 jeste otkriti primarnu dobru ljuA~k..1:!_EO_~enciju, moć ljubavi, razuma i mašte/a verovanje u njih tada će, navodno, odagnati čovekove sekundarne razorne snage natrag u nesvesno, potisnuti ih i dovesti do oslobađanja prave ljudske potencije i njenog privođenja u svest i_ delo. -~on_!!foL..dop.rin_<>~ . .hµn1a11isti{ke psih0:~aUze novo] . teologiji. P.~~g§t~vlia _rn.et9d otkriva11ja,.1,dmarnih potencija, Ovde tehnika klasične psihoanalize donosi plodove, Niijzad, ,Frojd i.e prvobitno izumeo tu j:ehniku ptr credstvo 1>rodiranja lćroz otpore duboko u nesvesno kako bi se oslobodile potisnute, zbijene uspomene, osećanja i nagoni. Fromova revizija Frojdove tehnike znači pri­ premu za prodiranje kroz antihumane otpore da bi se stiglo do ljudske potencije - suprotno od Frojdovog tehničkog zadatk~., Ključ za Fromovu psihoanalitičku tehniku, slično Frojdovoj, jeste shvatanje o sveopštem i nesvesnom simboličkom jeziku. Taj jezik, kad se prevedu simboli snova, slobodnih asocijacija i mitova na običan, svakidašnji jezik, može obelodaniti sadržaj nesvesnog. Frojd, sa svojim panseksualnim simbolizmom, pokazao je antihu­ mane razorne nagone „id"-a, one koje From naziva „sekundarnim moćima". From svojim humanističkim simboličkim jezikom otkriva takozvane primarne, ili istinski ljudske potencije ljubavi, razuma i mašte. Kao i Frojd pre njega, From tvrdi da. je njegov „sistem" psihoanalize proizvod njegove analitičke prakse. U oba slučaja izgleda da analitičar „nalazi" ono što traži, da prevodi zamišljeni nesvesni simbolizam saglasno svom posebnom ključu tumačenja simboličkog značenj:J 244

FROMOVO PREOBRACANJE PSIHOANALIZE U RELIGIJU

fza

Froma psihoanaliza ima . dv~ _i.!).!!.k.c:ij_e, a obe su usavrša­ vanje i modernizacija starih funkcija traclig<>nalne religije. Prva funkcija sastoji se u širenju istine .. o ~velcu_ uopšte, o svakom čoveku -. Ono što je nekad bilo <>11.last pi:orok_a, bo~ji~ . izaslanika i božjih sinova, sad je zakonita dužnost humanističkih psihoana­ liričara. Za pitanje prirode čovekove guše kaž.e-se daJe. pftanje čovekovog nesvesnog. Psihoanaliza ir11a strahoyito te4k_ zadatak da prodre kroz potiskivanja i „ego" izobličenja __do . unutrašnjeg jezgra čovečnosti sadr~anog u . nesvesnom svakog . pojedinca,. To je funkcija otkrovenja koju čovek mora da izvrši kod čoveka, kako bi se obelodanili ljudski potencijali. · ·· · . Suštinska postavka ovdl je da je „sva,lc_oJjuclsk_o biće nosilac svih ljudskih l'otericijala".6JKaže se da su _psi~<>.~t1al_itič,ar,i mnogo bolje opremljeni nego antički proroci,jer raspqla~ tehnikom po­ moću Jc9.je mogu da prodru u dubinu __cl~e i S3Yladajµ on,_ore. I)qk_ su sc starinski proroci oslanjali na navcxl_110.J:>0~11sk<> otkro­ venje dobijeno neposredno od boga, ispisano na tablicama, prika­ zaoo....u. zapaljenom žbunju, ili za vreme postova ilfusanilje11ili bcle!lJa__!) p1!1ti11ji, psihoanalitičarima stoje na raspolaganju savre­ me11,i .u11aučni" metodi. Oni primenjuju psihičke mikroskope tuma­ č~.!!i~ . snova i mitova, slobodnu asocijaciju i transfer, zajedno s ve#inom preyođenja simbola. Tako su suštinski sastavni delovi re.!!fili~, 9k:virna orijentacija i predmet obožavanja_, dati bez ika­ k_y.Qg..Q~i!:>e~ya11j11, božanstvu, Takvo shvatanje, navodno, čini sa­ vrer11~n9~ čoveku religiju teoretski prihvatljivom. _PrvL~gag\k psih.oa113H~e._p.i:ett1a __Fro111µ, . sa.s.wJL ~e.•. dakle, _u_~_žattju savremenog .oblika religije - orijentacije za. koju se tvrdi_ d.?-Jlt!ds_ka potencija počiva nesvesno·m pojedincu i da je sastavljena od mnogih ljudskih sposobnosti za ljubav, razum i :fi.l~'._Q~a potencija sa svoje strane sačinjava predmet „divlje­ nja,''.) ,1obožavanj_a", predmet ,,verovanja" i ,,vere". ,.Covek", kaže From, ,,ne može živeti bez vere"," vere u čovečanstvo, vere u uro­ đene mada potisnute potencije pokopane u nama samima, u dru-

u

I 7

Ibid., p. 42. Ibid., p. 21 O.

gima, u svim ljudskim bićima. Samo takva vera može savladati. suštinsku dihotomiju i otuđenosti koje sada više nego ikad zalu­ đuju čoveka. _Pryi zadatak psihoanalize, prema tome, jeste ela opremi čo­ veka savremenom „naučnom" religijom, prihvatljivom za sve, i za ateiste i za deiste. O shvatanju boga sam From kaže: ,,Nema potrebe prepirati se s onima koji zadržavaju simbol boga mad~ je sporno da li to nije prisilan pokušaj da se zadrži simbol čij( je značaj u suštini istorijski".8

Po Fromovom mišljenju, analitičar, kao lekar duše, postavlja sebi zadatak da vodi „pacijenta", koji ne pati toliko od neuroze koliko od maladie du siecle, u procesu samoupoznavanja i samo­ otkrivanja. Prvi cilj je samoupoznavanje - to jest upoznavanje prećutne ili priznate idolopokloničke religije po kojoj osoba živi. Ta lažna religija sa svojom izobličenom okvirnom orijentacijom i nedostojnim predmetom obožavanja uspela je da zaustavi, za­ čepi ili potisne ljudsku potenciju. Idolopoklonička lična religija sastoji se najčešće, bar u Sjedinjenim Državama, od usmerenosti na finansijski uspeh i obožavanje novca. To je, prema Fromu, potpuno lažna religija, koja uspeva jedino da oslobodi sekun­ darne, antihumane razorne sile urođene u ljudskom nesvesnom. Ona oslobađa urođene potencije „arhaičnog čoveka, grabljive zveri, ljudoždera, idolopoklonika",9 a one obeležavaju ljudske odnose na svim područjima gde se čovek pojavljuje kao radnik ili gazda, muž, roditelj i grnđa.ni11, Istovremeno, lažna religija, zajedno sa svojim posledicama na karakter i život, pojačava dvoj­ stvo duha i tela i ostavlja osobu raskidanu i potresenu zbog otu­ đenosti od prirode, čoveka i same sebe, a sa osećanjima usam­ ljenosti, nespokojstva, razočaranja i strepnje. Osobi podvrgnuto] analizi ne može se reći o njoj samoj. Analitičar mora, prema Fromu, dovesti osobu da sama iskusi lažnu religiju koja je zavela njen život. To je proces samoupoz­ navanja postignut na taj način što će osoba biti sučeljena sa isti­ nom o samoj sebi, ali bez izvinjavanja i opravdavanja. O anali­ tičaru From kaže: ,,On ne sme zapasti u grešku i _1:>acijentudati 8

Fromm, Psycboanalysis and Religion, p. 114. Fromm, Zen Buddbism and Psycboanatysis, Harper; New York 1960, p. 106. t

tumačenja i objašnjenja koja će sam.o sprečiti pacijenta da izvrš_i skok iz mišljenja u doživljavanje. Naprotiv, analitičar mora da uklanja jednu po jednu racionalizaciju, sve dok pacijent ne bude sprečen da dalje uzmiče, već umesto toga probije kroz fikcije koje pune njegov duh i iskusi realnost - to će. reći, . postane svestan nečega čega ranije nije bio svestan." Pacijent će davati otpor ovakvom prodiranju, ali analitičar mora biti uporan u svome za­ datku. Tek posle dugogodišnje istrajnosti pacijent može sam doći do iskustvenog uviđanja o svom idolopokloničkom okviru ori­ jentacije i predmetu obožavanja, uvideti da su njegova lažna re­ ligiozna verovanja doista izvor njegovih nespokojstava i razoča­ ranja, osećanja krivice i strepnje. Sledeći korak je samootkrivanje. Uz pomoć. tehnike•. anali­ ti~arj,ostupa kao babica pomažući pacijentu da rodi svoje novo ,,ja", izražavajući ono što From naziva „širolll, dubljom realnosti samog sebe". Zadatak ove druge faze jeste „učiniti nesvesno sves­ nim'', postići stanje nepotisnutosti. Stanje nepotisnutosti znači, za Froma, oslobađanje nesvesnih ljudskih moći mišljenja, ljubavi i mašte, koji sa svoje strane dovode do „ostvarenja slobode, sreće i ljubavi, oslobođenja energije i spasavaju čoveka da ne postane lud ili obogaljen". Stanje nepotisnutosti predstavlja psihoanali­ ti~i oblik religioznog stanja „postati dete", vratiti se u nevinost. ,,Stanje nepotisnutosti", kaže From, ,,jeste stanje u kome čovek iz­ nova stiče neposredno, neizobličeno primanje stvarnosti, postiže jednostavnost i spontanost deteta." To je stanje milosti zasnovano na veri u ljudsku potenciju. Ono je izvan intelektualnog poima­ njaT u. suštini ne može se opisati, već se mora iskusiti. To je skok. u jedinstvo s . prirodom, čovekom i samim sobom. To je sagledavanje: neintelektualne, afektivno i iskustveno. Ono nastupa samo onda kad je čovek sebe stavio izvan „uticaja svesnog uma kojim preovlađuje razumevanje". To je pitanje „afektivnog, to­ tal11og iskustva", ne intelektualnih, naučnih Hi r:ad
CS>-' pro~!li_eno!_l!'.'~- J'Q je ,,.c:leti1Jjš:,_jsl~_11stvo .. '. nep9srec:lmistii. k­ di11_~tva~·. _i;~_a.aje -~ransceqenc:ije ili milosti, u kome nema „rasc~pa između s_ybi!;:kt;ll, i 9pj~kta".10_ Psihoanalitičko sagledavanje, preml!­ Fromu, preoyl.:uiavaunutrašnji rascep između tela i duha i spoljne_ otuđenosti između sebe i sveta i sebe i drugih. U sµštini, to je _ Sl:lS.!~~a.vanii_ c:ll!_s_airi ja. ovaj svet, a ~a. je oyaLsvet.iai.ia.sam.ia; i ja sam svi ljudi. Humanistička psihoanaliza, prema tome, pruža savremenom čoveku novu religiju punu otkrovenja, preobraćanja i s.tanja mi: Jc,sti. ,,Psihoanalitičko lečenje duše", kaže :Prqm, ...ima Z3 cilL da. pomogne pacijentu da postigne stav koji se može na?Y!ltLi::digio.z:: nim -u humanlselčkom,mada ne i u autoritarnom smislu rečL'':"1 R-eligije koje ispovedaju autoritet oca, koje vladaju na Zapadu, nisu srodne s ovim psihoanalitičkim religioznimiskustvom.U stvari, s3yremeni zapadni_čovek razočarao se,· prema Fromu, u tradicio­ nalne religije -zasnovane na -predstavi boga u obliku oca. Njemu je P<>.~~..1'-n~ ~ligija bez takvog autoriteta, religija u kQjoj. ideja 9 čovekoyi111 11lOćillla zauzima mesto boga, odnosno predstavlja pred­ met obožava,11ja,_ From ~alazi ovakvu religiju bez boga u taoizmu i budizmu, naročito u zen-budizmu. Istočne religije, ill sistemi misli, kaže on, ,,imaju racionalnost i realizam nadmoćan onima zapadnih reJi_gija.".l!l Zen-budizam pruža otkrovenje čovekove urođene po­ tencije, njegove duše, ne vređajući njegov razum verovanjem u sliku . oca. Istovremeno, zen-budizam je u punom skladu s cilje­ vima mada ne i metodima humanističke psihoanalize. Satori, ili prosvećenje, kaže From, isto je što i psihoanalitičko sagledavanje. To je oslobađanje imanentnog kosmičkog nesvesnog svakog po­ jedinca, tako da može da iskusi svoj identitet, jedinstvo sebe i sveta, i tako prebrodi sve svoje otuđenosti. Uviđanje da jerascep na subjekt i objekt iluzija predstavlja jezgro zena isto kao i psi­ hoanalitičkog sagledavanja, _i~n __llpotrebli?:Yajed:1JJ llletod za otkriv~!li~J~q111ničkog ne­ s~~~nog, humanistička _psihoanaliza drugi, ali je krajnji ishod, satorir. prosvećenost, ili sa~edavanje isti: n~ntelek~~Jtio, sto10 11

12

Ibid., p. 110, 122, 126, 128, 131, 132. Fromm, Psychoanalysis and Religion, p. 93. Fromm, Zen Buddbism and Psycboanalysis,p. 80.

!JlaČ!)O 11poznav_!l11i~_jedi1!~tva svih stvari - sebe samog, čoveka i sveta. · --fr~m ~-(U,'.Clconstruiševeliku [udeisko-hrišćansku tradjciju obita~al!ia duše.pomoću teorije i metoda svoje humanističke psi­ hoanalize postavljene u filozofski okvir egzistencijalizma i zen­ -budizma. Tako rekonstruisanu religioznu tradiciju From prepo­ ru.{u~.. k~ lek za bolest duše savremenog čoveka. kao sredstvo za iscelenje maladie du siecle, dihotomije tela i duha i Qttlđenosti nanjojzasnovanoj. To je preporuka nove psihoanalitički usme­ rene religije u kojoj je nesvesno duša, a psihoanalitičar, lekar duše; zamenjuje proroke i sveštenike. .Da Fro111_<;>ya.__ r.:el_c_2_1!.~l_c.1:ij~--~Q.l!Jlmiie__c;lostiže.. . v.rlwnac_J.1 r~e>IJj_trJ.Jfilii.Lrt;ligiie i 1nisti,;;!zmu prc!S~jenog razočaranja zapadnih, a_naročito američkihJmmani§m, Jiaučnika, umetnika i· uopšte ljudi dobre voije. Ona predstavlja razočaranje u nauku, a naJočit!:>. µ· dru:š'tvene ~-~illliU'ksizarn. u racionalnu, naturalističku i materijalističku filo~JU!li u napredak, u velike ciljeve američke, francuske i ruske

!~2lucii.e, _Fromovo preobraćanje psihoanalize u religiju pr~gsta~lja od­ raz nemoći i . beznanja koja su nastupila kao posledica niza po­ tre~ Jc:oii. su poremetili zemlju, misao i osećanja. Ovamo spadaju: zbi!"!IL!!!i~LyeUkt!krize i dva pustošeća svetska rata; hladno­ knr110,1>rnrnč.11natoistrebljenje [evreiskog naroda u Evropi; neve­ rovatno ~Y!lOđMinamasovna ubijanja u Hirošimi i Nagasakiju; bezg!avo uletanje ti hladni rat i trka u atomskom i raketnom naoru~lJi!! jto vodi do samorazaranja čovečanstva; potresna sa­ zn-anja o p_o~noj Staljinovoj eri. Iznad svega stoji porazan po ~~i.i-konformizam obvijen varkom nepouzdanog blagostanja iza ~oje s~rii.L~~~-lc!iza kapi!alizma; pop~a.y?:_ !iu~_i·r~~~-.Le~~cl· meta-robe koji prete da poguše zapadni svet; besmislenost života "uJ~dtioiii-kratkovidom društvu, osuđenom. i nejasno svesnom svojesudbine; gubitak pravca, izgleda, budućnosti; pomanjkanje vrednosti i potpuno bankrotstvo misli i osećanja; umiruće društvo sastavljeno od ljudi koji iznad svega žele da žive u udobnosti, miru i bezbednosti. Nije_ rii~akvo čudo št_o . Fr()Ql --~~!!!i.~. tvrđenjem da je po­ jedinac nemo&n, bespomoćan, beznadežan, preplavljen nespokoj­ -stv<>~, očajanjem, strepnjom, usamljenošću i osećanjem da se život 149

jzipiče, a da nije ni bio proživljen -. Nik_akvo čudo, takođe, što se obraća spasavanju pojedinačne duše i religiji, tradicionalnom po­ sredniku spasavanja duša. To je nejasno priznanje da je društvo osuđeno, a jedini zrak nade savremeni Nojev kovčeg koji će pri­ hvatiti nekoliko obnovljenih pojedinaca spasenih iz strahovitog uragana dvadesetog stoleća. S. Fromovom.po.k~_an,om rekonstrukciiom~ unutrašnji razvo] psihoanalize- obišao je pun krug. U suštini, svi mogući l9gički za­

ključci na osnovu teorije psihoanalize iscrpljeni su nizom. istra­ živanja revizionista, reformatora i rekonstrukcionista. Ne pqst<>j! neki novi pravac kojim bi psihoanaliza mogla dalje poći. 1',T~j­ više što se još može učiniti jeste ispredati beskonačne sićušne do­ rade na osnovu opštih smernica koje su postavili sam Frojd, Ana Frojd i Franc Aleksander, a zatim Hornaj, Saliven i From (ovaj poslednji u svojim ranim i poznim delima). Kritikovanje i od­ bacivanje Frojdovih suštinskih teorija koje su izvršili.zesizionisti, reformatori i rekonstrukcionisti poslužili su da optuže psihoanalizu kao celinu iznutra. Spolja, sve prirodne i društvene nauke.Lna­ učna filozofija sjedinjuju se da odbace psihoanalizu kao disciplinu koja ne prip11c:la glavnom eoku.Iiudske.misli. _".I'o_kom proteklog pola stoleća sve osnovne teoretske elemente psihoanalize uklonili oni isti ljudi čiji najveći interes ~aži da, se potrude da ih očuvaju. Pokušavajući da spasu psihoanalizu, njeni zastupnici su je u stvari uništili. Poslednji udarac zadao je Fromov pokušaj da Frojdove nečovečnosti prema čoveku pr; obrazi u čovečan sistem psihološke misli. U tom pokušaju on je pokazao jednom za svagda da je psihoanaliza potpuno. neprija­ teljska prema humanizmu, da, kada se ljudski sadržaj ulije u froj­ dovski kalup, kalup se raspada pod moćnim silama ljudske pri­ rode. Nesvesno je, kako je From nehotice dokazao, pojam pot­ puno neprikladan i nekoristan za razumevanje čovekovog duha i prirode Ljudska, potencija, isto tako.. ne. može se. naći u biološki nasleđenom nesvesnom kard.to_l~_~_može naći ni.. u božanski usađenoj_d_uii~Liudskapriroda i ljudska .potencija mogu-·se ra­ cionalno i naučno razumeti samo pomoću shvatanja o uzajamnom dejstvu poiedinc_a i isto1:'ijski ustrojenog društva u kome on živi: Samo.takav način gledanja može izbeći nepremostive teoretske i praktične teškoće na koje nailazi bilo psihoanalitički, bilo teolo-

su

e.,

ško-mističan pravac. Oba su na istom nivou, identična, uprkos razHkama: I psihoanaliza i teologija-misticizam posmatraju ljudsku prirodu i njene sposobnosti kao biološki, ili Iiozaristveno urođene od začeća u umu; duhu, duši ili nesvesnom pofedinačnog ljudskog bića. Oštro suprotstavljena ovakvom shva­ taiifu.ljudskih mogućnosti stoji teorija o međudejstvu filog~q~tske anatomije i fiziologije s ontogenetskim učestvovanjem čoy_eka u okolnom prirodnom i društvenom svetu:_)

svof im prividnim

··{l

11

LJUDSKA POTENCIJA: ALTERNATIVA PSIHOANALITICKOM NESVESNOM

\?robkfil_fuidske potencijale star je i UQ_o_!'~.!l.· . !)ya_Jdasična ali . c.iitl!ll!e_tfalno. su_pr_Qtt11:1._r~š.enil!.fo_rmuHšaH _ su grč_l{i i rim.slcJ.fi-­ lozofi. Jedn_a grup;,i_ ~islilaca našla je odgovor. u Č<>vekovoj _ok.CJ­ lini, druga u čoveku. Otada pa sve do danas mišljenja su se ko: Jebala između ove ~l:ve_krainqst_i, _J::)~l:ll_
Filozofski, ovakav pristup ljudskoj potenciji predstavlja mehanički materijalizam. To je jednostrano gledanje na potenciju, jer ono svu pažnju polaže na sredinu, a ništa na čoveka, bilo ko­ lektivno ili individualno. Ovo gledište korisno je poslužilo kad su ga primenjivali ideolozi revolucionarne buržoazije, na primer, Džon Lok u svojoj borbi protiv feudalnih doktrina o bogomdanoj ljudskoj ~ši krcatoj urođenim feudalnim idejama. Lokova doktrina - a je duh tabula raza po kojoj iskustvo piš':f- značila je snažno ružje u buržoaskim revolucijama u Britaniji, Evropi i Americi. Drugo gledište na potenciju sadržanu u ljudskoj P6!"C?d.i razvio je Platon u svojoj razrađenoj hijerarhiji urođenih ideja o istinitom, dobrom i lepom u odnosu na yasipnq, društvo i čo­ veka. Nikakve odgovarajuće osobine okoline nisu tražene za nji­ hov razvoj, izuzev mudrog starog filozofa koji služi umesto ba­ bice trudnom čoveku, dok pitanja služe umesto instrumenta za obstetriku...&:illQ!el. j~ pgl:,o!išao platonsku doktrinu•.Stli\vljajp~i prikladne osobine sredine . umesto Sokratovog inc:toda _kao sred­ stvo ra.i!~§ja\irođene l1udske potencije. Platonova shy~ta(!j~sJ~: dio_j~AY.fillJtin,.aAtistotelova - Toma .AJcvinski,_J>a je tako or­ todo.~!(!ll__h.!"JšćaQska crkvena misao prihvatila oba . gl~clišta._ Ist~f:tlOi nepromenljive ropska, f_t:_llcl:iJ_t1:3:jli kapitali­ stička. Doktrina u~đene potencije pokazala se veoma u~efoi_m ideološkim c,ružjem . u odbrani. čitavog niza. društvenfft organizac~~~-p_r._ote@h~najmanje, dve hiljade godina. . . . Borba između revolucionarnih i reakcionarnih elemenata uzi­ mala}i.~epr~kidno intelektualni oblik borbe između dva eks­ rremna gledišta u odnosu na prirodu ljudske potencije. Činjenica da j~~hvatanje o presudnom uticaju sredine bilo jstC>rijski ko­ rišćeno na strani progresa ne jamči, samo po sebi, njegovu istini­ tost, kao što ni činjenica da su reakclonari primenjivali gledišta o presudnosti unutrašnjeg elementa ne predstavlja dokaz da je to shvatanje netačno. Nepristrasno ispitivanje pokazufC_ 4_a su u

~-tyari obe krajnosti pogrešne, a da istina leži. negde drugde./Froi­ dova klasična i Fromova rekonstruisana psihoanalitička verzija gle­ danja na urođenu ljudsku potenciju padaju u apsurd.jkao što je pokazano u prethodnim glavama. Istovremeno, reformistička psi­ hoanalitička verzija shvatanja o presudnosti okolne sredine na čao način nailazi na nepremostive teškoće, te je neodrživa. Neka mešavina gledišta o uticaju sredine i urođenom, ali bez pribe­ gavan] a Aristotelovoj formuli o potrebnim uslovima za ostvarenje urođene potencije, izgledala bi kao jedino životvorna alternativa. Da li je ljudska potencija unutrašnja ili spoljna, da li leži. u pojedinačnoj osobi ili u društvenoj sredini - predstavlja veoma složeno pitanje, pitanje koje izmiče jednostavnom odgovoru. Na to pitanje ne može se odgovoriti sa ili - ili, unutrašnje ili spoljne, jedno ili drugo. Ono traži mnogo pažljiviji postupak, koji obu­ hvata i jedno i drugo. Potencija leži i unutra u čoveku i spolja u društvu. Ovo, naravno, nije odgovor, već samo početak odgo­ vora. U kom smislu se može reći da potencija za postajanje ljud­ skim bićem počiva u pojedincu od rođenja ili začeća, kako From tvrdi, a u kom smislu da leži izvan pofedinca, u društvu, kao što to tvrde reformatori?

.u­

f:r9m tyt·cli da ,,~yeJdm~ .moć da hoda", da je ,,.č<>vek _<>b:­ daren sposobnostima. govora i mišljenja", da „čovek im11sn.agq da voli", da ima „osećajne i misaone potencije". Čovek ima,Icaže From, ,,i duhovne i telesne moći"; on ih ima u sebi od začeća, ,,potencijalno datih u dvema ćelijama". Pojam unutrašnje poten­ cije Fromu je toliko očigledan da ne oseća potrebu da o tome dalje govori, izuzev da izjavi, s Aristotelom, ,,ako samo p~s!_oie_ potrebni uslovi".1 Spoj unutrašnje urođene potencije i potrebnih spoljnih uslova smatra se dovoljnim da svakoga ubedi. Na ne­ sreću, From je, po svoj prilici, u pravu što smatra da je ovo dovoljno ubedljivo. Većina nas spremni smo da prihvatimo tač­ nost ovoga, jer nam . izgleda da ovaj spoj opravdava kako na­ sleđe tako .i uticaj. okoline. Potencija plus potrebni uslovi za njen razvoj ili sazrevanje kao da iscrpljuju pitanje, Ovo naro­ čito stoga što smo odgajeni s ovakvim shvatanjem; a nikad. se nismo upitali da li je ono tačno. Ako, međutim, odbijemo da 1

Fromm, Man for Himsel],

p. 91, 219.

prihvatimo tvrdnju bea provere, ako, naprotiv, zapitamo s kojim ae potencijama tuvek rodio l kakvi su uslovi potrebni za njihov ruvoj, vldečem« odmah Jn je ovo pitanje daleko od jasnog ili otl1lcdnog.

STICANJE PRIMARNIH VESTINA From počinje onim što smatra najiednostavnijom..m.oći ČQ­ vc:ka: moći da idc - i ograničava. svoje izlaganje l!a1Jcako .on pretpostavl]», samo po sebi razumljiyt1_tyr.!ln.ill da čoyek ima_mQ~ idenj11, pn će ići samo ako se pfllže pQtr~bpi uslovi_ .. To je __sve, Z11 praktične svrhe ovakvo objašnjenie _odgovara, ali da li odgo­ varu i za teoretsku svrhu koju From ima . u vidu? On upotreb­ ljava pojavu idenja da bi na osnovu nje analogijom objasnio raz­ voj psihičkih moći kao što. su govor, mišljenje i voljenje. Ulozi stavljeni na kocku su visoki, pa je stoga pitanje vredno podr~pni­ jeg razmatranja. Da li je dovoljno govoriti o pojavjJp~niaJ.pri tome uzeti u obzir samo unutrašnje urođene moći i uslove spoljne okoline? . · .Š!iic:: to „unutrašnja, urođena moć idenja?" J)~e se. rađ~ s . at1:i.tomskom strukturom kostiju, zglobova, mišića i tetiva i s ce11~r.~fo.i111 nervnim sistemom, uključujući mehanizam za rav­ no!~tJ-· .tL unutrašnjem uhu, i ono će sve to primeniti i razviti prilikom procesa učenja da hoda i prilikom hodanja. Ova struk­ tt1ri s~čivja,ya unutfašnju „potenciju" deteta za idenje. To nije urođena „moć idenja", već samo unutrašnji preduslov bez koga siJJ:U~sk<>. idenje ne .bi moglo ostvariti. Nasledni .. anatomski s~k.tl!.rnj element može se nazvati „urođenom unutrašnjom po­ tencijorn" ukoliko tačno znamo šta se misli pod ovom frazom. ··-._N.c::1fredzna. primena izraza „moć" ili „p9t:encij~" pređ~!ay:Ji~ arhaični zaostatak ·antičkih i srednjovekovnih vre,;n.ena_pi:c:: nego što Je .postojalo naučno poznavanje ljudskog tela, a naročito ner­ vnog sistema i mozga. Covek je rođen s anatomskom i nervnom o~j::n.i:~m koja mu omogućuje da nauči da ide u određeno doba. To, i samo to sačinjava njegovu „unutr~šnj_u.urođenu moć idenja". .Drugielemenae u pojavi idenja jeste „učenje idenja", Učenje idenjajiije samo pitanje okolnih uslova kao što su predmeti na koje ..će se dete osloniti u svojim teturavim naporima. Dete uči

~C:!llj~_ !!_lil!~!c.
igellj~ 0n~>._S_e uči veštini idenfa posmatrajući druge. Roditelji podučay:~i\l.dete, sµipanj p<_:> stupanj, bez obzira da li je_su iii.. !!~su potpul.lo svesni onog što čine. Idenje postoji u društvu; to je društvena veština kojoj se svaka nova generacija mora naučiti. Ako znamo tačno šta pod tim mislimo, možemo.nazva.ti.Yeštinu idenja unutrašnje-spoljnom potencijom čovel.c3. Ljudska potencija idenja, prema tolll_e, jma_ lci!_k~_~nutrašnji tako i spoljašnji elemenat. Unutrašnji elemenat je na P!VOIIl mestu biološki urođen u obliku odgovarajuće anatomske i nervne struk­ ture. Spoljni elemenat je na prvom mestu društveno spoljni u ob­ liku već stečene vcltine idenja svojstvene starijoj deci i odraslima. Ostvarenje ove dve potencije obuhvata međudejstvo unutrašnje anatomske strukture l spoljne društvene veštine. Ovo međudej­ stvo samo po sebi veoma je složeno jer zahteva od deteta da nauči upravljanje nervima i mišićima, a tome ga uče roditelji, braća i sestre i prijatelji, uz primenu podsticanja, nagrađivanja i drugih motivacionih podstreka. Kroz proces učenja idenja, proces Rpajanjadveju potencija, pojedinac unutrašnje usvaja spoljnu dru­ štvenu veštinu. Od spoljne društvene potencije ona postaje unu­ trašnja pojedinačna stvarnost. . Internalizacija drt1~ty_ene _pot_enc:iL~_ffit:=9JJti.m,_ne po~tQii_ ne.:: određeno u nečem nesvesnom, v~~ p.9sJ9jL{c-9nlg-~q_u fiz.iQlQgiji,_ u funkcionisanju odgovaiafuće anatoms!ce strukture, a . pod upr:_a: vom neravit. Veština . idenja postupn<>_ postaje nevoljna, ili, ako , hoćete, _n_(:sv~_n_a,. Tq samo znači da je spoljna dru~tyena.ye~J:ina idenja postala upola automatski otelotvorena u anatomskom funk­ cionisanju. Intemalizacija, ili ono što bi se moglo 11azvati ,,fiziolo­ gizacija" društvene veštine jeste poseban oblik u kome se unu­ trašnje i spoljne potencije sjedinjuju, kroz više ili manje dugo međudej~tvovanje, te obrazuju više jedinstvo. Ovo više jedinstvo 5..a]>j:QjLsej_ec:h1~tavno od automatskog funkcionisanja delova tela potrebnih za idenje.fr..ad se društvena veština potpuno inkorpo­ risala u fiziološku aktivnost anatomske strukture, od tog trenutka može se govoriti o idenju kao o eksrernalizaci]i internalizovane društvene potencije. Pravac kretanja ovde je od unutrašnjeg ka spoljnjem, preko inter?llizacije spoljnjeg, do eksternalizacije inter­ nalizovanog spoljnjegyDoista složen procesi Izraženo apstraktno, 0•.

ovaj pravac kretanja mogao bi vrlo dobro da potluli kao opiti opis kako se unutrašnje i spoljašnje ljudske potencije sa1taju i mešaju da obrazuju novostečenu individualnu veitinu Ili sposob­ nost. U svom posebnom obliku, u odnosu na veštinu idcnja, pra­ v~~ kretanja ide od odgovarajuće unutrašnje, urođene anatomske i. nervne strukture do međudejstva ovog elementa s društvenom veštinom idenja koja postoji izvan pojedinca, to jest: u društvu. Kroz ovakvo međudejstvo društvena veština se fizi.ološkiinterna­ H~~i-~. a čin idcnja je posle toga eksternalizacija internalizovane (ranije spoljne) društvene veštine. Idcnje je opšta stečena osobina ČQ\T_eka, isto kaQ Uolq1,cij_a zvukova u prostom. Posredovanje it:1'.Ileđu unutrašnje anatomske strukture i bezuslovnih refleksa, s jecine stra11e,··-r::spolj11e::c:1_r:u~ šrvcnc sredine, s drnge,. predstavlja društvem; praksu ili učestvo­ vanje u društvu. Ishod ovog posredovanja je individualno sti­ canje društvenih- potencija. Mehanizam za ovo individualno sti­ canje je fiziološko funkcionisanje. Fiziološko funkcii:mi$_ll.11je pred­ stavlj a fuzifu oezuslovnih i uslovnih refleksa u slm idc:mja__Qtel9_tyQrt:=11.om u onim ljudimakoji su njome već ovladali. Dete, dr:µgim rečima, sjedinjuje svoju unutrnšnil.!_~tmkt.µ1alnui. funkdonalnuJ~otenciju sa spoljnom društvenom potencijom, čime inttrn;;i,Uzµjeyeštinukoja je dotad bila spoljna u odnosu na njega. Posle toga čin idenja predstavlja eksternalizaciju sposobnosti koja je-vE( postala unutrašnja. _činj_~!_lic::_a,__claje_ ic:le11ie opšti:ute;fenfl_sposobn9.~t_ inQŽ~J~_oslu­ žiri da prikrije proces učenja idenja. Sposobnost gotovo izgleda k~;-a;· izrasta iz deteta. Taj privid naizgled opravdava tvrđenje da je idenje urođena potencija čovekova, da će ona sazreti samo ako budu prisutni potrebni spoljni uslovi. Istraživanja iza privida, međutim, otkrivaju da je urođena potencija za idenje, sastav­ ljena od anatomske strukture i izvesnih bezuslovnih refleksa, samo preduslov za sticanje veštine postojeće u društvu. Kod idenja, dakle, postoji urođena unutrašnja potencija u obliku anatomskog i fiziološkog preduslova i stečene spoljne potencije u obliku dru­ štvene veštine. Sticanje veštine zahteva stapanje dve potencije 17 Neuspeh

psihoanalize

kroz fiziološko funkcionisanje, a putem uslovnog refleksa. Obe potencije moraju biti prisutne da bi dete moglo naučiti da ide. Ako bi neko dete na neki način odgajio vuk, dete _ nikad 11e bi_ naučilo daIioda uprkos činjenici što bi njegova urođena potencija, njego_va anatomska struktura i struktura bezuslovnih refleksa bili potpuno normalni. Takvo hipotetičko dete puzalo bi na sve četiri, na laktovima i kolenima, kako je naučilo od vuka, ali ne bi moglo da ide." Prema aristotelovsko-frojdovskom shvatanju, imalo bi se smatrati da su odgovarajući spoljni uslovi prisutni čak i u šumi gde vukovi služe umesto roditelja. Ako bi moć idenja bila urođena, jedino što bi detetu bilo potrebno bili bi predmeti pomoću kojih bi moglo da se uspravi i na koje bi moglo da se osloni prilikom svojih prvih teturavih koraka. Ovakvi materijalni uslovi, međutim, u stvari ne dovode do ide­ nja. Učenje idenja obuhvata ne samo prikladne predmete za pri­ državanje, već i neophodnu društvenu podršku, učešće i podsti­

canje. Samo ljudi koji već znaju kako se hoda mogu naučitidete _ da hoda. S druge strane, dete koje ima nepopravljivo defš!ktJJI! anatomsku strukturu ili poremećeno nervno funkcionisanje ne bi moglo naučiti da hoda čak ni u društvenoj sredini, Sveje ovC> sasvim očigled.110. Na nesreču, duhovna klima u Sjedinjenim Državama tako je orijentisana u pogledu na shvatanje urođenih sposobnosti da malo ljudi postavlja pitanje o tačnosti modifikovanog Aristotelovog shvatanja problema ljudskog poten­ cijala. Tako From može ukazati na idenje kao primer urođene sposobnosti, a da to uglavnom ne budi; osporeno. Ako čovek za­ stane i razmisli o tome, sasvim je očigledno da su i unutrašnje i spoljne potencije apsolutno neophodni elementi za učenje idenja. POSEBNE VEŠTINE I DRUŠTVO

Dvostruka potencija koja služi kao podloga za sticanje spo­ sobnosti idenja postaje još očiglednija kad se uzmu u obzir iz­ vesne ne-opšte veštine povezane s idenjem. Veština potrebna da bi čovek postao učesnik u trci u hodanju, na primer, veoma je društvena, a izgrađena je na osnovu dvostruke potencije stečene

* Saopštavao, su izveštaji o ovakvim slučajevima, na primer, tako­ zvani „dečak vuk" iz Indije. - Prim. pisca.

u učenju d11 se hoda na običan način. Veština trčanja na takmi· čenjima pted1tavlja društvenu potenciju koja postoji u drultvu, a koja sc razvijala tokom stoeina godina. Lakoatlctičar koji feG da učesrvu]e 1111 takmičenju mora da trenira dule vremena da bi seekao potrebnu veštinu. Ona predstavlja usavršavanje običnog hodanjn i obuhvat11 složenu nervnu kontrolu nad visoko specl­ jaliwv1111im mUićima. hto vnl.i i :t.n nlpinistiku, Ova veština razvijala se tokom dul(OI( iNtorijsko1o1 perioda i postoji kao društvena potencija. Ova društvena potencija, kao i veština brzog hodanja, potpuno je dru­ šrvenn. Ona postoji samo u društvu, ali njeno sticanje zavisno je od prvobitnog spajanja u detinjstvu unutrašnje i društvene poten­ cije potrebne za idenje. Kad je reč o igranju, razni oblici su čisto društveni, pa su se istorijski razvijali kroz vekove počev od primitivnog društva pa do danas. Potencija pojedinca u odnosu na igranje počiva pot­ puno u društvu. Plemenske igre, narodne igre, seoske igre, balske igre, balet i savremene igre razvijale su se i postoje u društvu. Da bi naučio da igra, pojedinac mora da stekne društvenu ve­ štinu kroz učestvovanje i podučavanje. Ne postoji drugi način. Igranje okretnih igara predstavlja srazmerno lako stečenu ve­ štinu, balet izvanredno tešku i složenu. U oba slučaja potencija leži u društvu. Ako bi neka. osoba bila odgajena u društvu gde ne postoji igranje kao društveni oblik, ona ne bi mogla da stekne tu sposobnost. Važno je još jednom podsetiti se da potencija za učenje igranja počiva u krajnjoj liniji na dvostrukoj potenciji koja je u detinjstvu stopljena u procesu učenja idenja. Učenje idenja znači stapanje stvarno postojeće unutrašnje i spoljne potencije. Sticanje specijalizovanijih i složenijih veština zavisi od društvenih oblika postojećih u društvu. Ti društveni oblici moraju se savladati ako se želi postići veština ili spasoh· nost. J~_~tencijaje stoga društvena, a ne urođena, spoljna, a ne unutrašnja. Špoljn1 društveni_ oblik-treba . savladati . kako bi od ii1ega-b11a načinjena internalizovana sposobnost. Stupanj nervnog upra;ljanja mišićnim pokretima stečen idenjem, skalčanjem,okre­ tanjem, trčanjem i sličnim predstavlja suštinski sastavni deo za 1,1čenjesloženijihi težih veština kao što su igranje, prevrtanje, sportska i atletska takmičenja i tako dalje. 259

Dok je potencija za obično idenje, trčanje i skakanje dvo­ struka, potencija za složenije i specijalizovanije oblike pokreta nogu i tela je jednostruka, to će reći ona je društvena i postoji samo u društvu. Time se ni u kom slučaju ne želi reći da „oso­ benosti" unutrašnje strukture i funkcionisanja, ili stupanj nervne i mišićne kontrole stečene prilikom učenja opštih sposobnosti nogu i tela neće dovesti do posebnih „talenata" i internalizovanih spo­ sobnosti koje mogu omogućiti određenoj osobi da lakše i uspeš­ nije nego drugi ljudi ovlada društvenim formama, na primer, baletom. Ali to ne znači da postoje „rođeni" igrači u strogom značenju N e posto je urođene oeštine. __ Sve veštine __s.!1. _gJ:µ­ štv~ne i -~orni u sc. društveno steći./ Sada se može formulisati opšte načelo sticanja veština nogu i tela. Opšte stečene sposobnosti idenja, trčanja i skakanja pred­ stavljaju neposredno stapanje urođenih, unutrašnjih (strukturalnih i funkcionalnih) elemenata sa stečenim spoljnim (društvenim) ele­ mentima, to spajanje izvedeno je putem fiziološkog funkcioni­ sanja, čiji mehanizam predstavlja uslovni refleks neposredno spo­ jen s bezuslovnim refleksom da obrazuje dinamički stereotip. S druge strane, sve specijalizovane veštine i sposobnosti, kao što je igranje, jesu društveni oblici savladani na osnovu podloge načinjene od opštestečenih sposobnosti. Opšte veštine su osnova na kojoj se specijalizovane veštine uzdižu kao nadgradnja. Opšte veštine predstavljaju neposrednu fuziju bezuslovnih i uslovnih refleksa. Mehanizam specijalizovanih veština, s druge strane, jeste kompleks međusobno povezanih uslovnih refleksa izgrađenih na osnovu spojenih refleksa opštih veština. Polazeći od ovog opšteg načela o veštinama nogu itel.1, može se obrazovati -hipoteza u odnosu na sticanje svih čovekovih ve­ ština i sposobnosti. Primarne dečje opšte veštine jesu proizvod stapanja urođenih unutrašnjih anatomskih i nervnih elemenata s društveno postojećim spoljnim veštinama. Sekundarne specija­ lizovane veštine su proizvod stapanja opštih veština s postojećim društvenim oblicima igre, rada, umetnosti ili atletike u datom društvu. Izraženo terminom ljudske potencije, ova hipoteza znači da su opšte sposobnosti stapanje unutrašnjih i spoljnih potencija, dok su specijalizovane sposobnosti stapanje već spojenih unu­ trašnjih i spoljnih potencija s drugim složenijim spoljnim dru­ štvenim potencijama.

=)

a

260

Primenjeno na sticanje veštine govora, _ oya hipoteza ukazuje da je opstestečena sposobnost govora _ rezultat, ne sazrevanja urođene moći - što je, po Fromu, navodno slučaj - već stapanja unutrašnjih i spoljnih potencija. Dete je rođeno sa izvesnim mi­ šičnlm, nervnim i ccrebralnim aparatom koji sazreva negde između P!'YC i treće godine. Ta anatomska struktura i bezuslovni refleksi ~mogućuju detetu učenje govora. Oni su unutrašnji -preduslov učenja. Sami po sebi, međutim, oni ne bi nikad mogli dovesti do umenja govora. Postojanje u društvu datog jezika predst::tyfa1 spoljni uslov. Sticanje govornog jezika zavisi od stapanja unu­ trušn]c biološke potencije sa spoljnom društvenom potenciiom, Govorni jezik postati samo u društvu i otelotvoren je u sposob­ nosti starije dece i odraslih da govore. Dete od prve do treće godine može steći ovu sposobnost samo ako koristi svoju odgo­ varajuću urođenu strukturu putem društvenog učestvovanja, oral­ no i verbalno, u jeziku kojim govore njegovi roditelji, braća i sestre, kao i drugi ljudi s kojima dete dolazi u dodir. Ovakvjgi učestvovanjem dolazi do internalizacije osnovnog i opšteg voka­ bulara, gramatike i logike društva. Ovo primamo __ ~~-t~--~~L~.11ie __g_(_JVQ!!l_Q_g_j~!i~~-~- ~~i!ili~11 sačinjava osnovicu pomoću koje deeernože docnije da stiče sve :više-Tvlšes-pečijalizovane i individualno sticane veštine -vođen1a razgo;ora:···-art1kulacije, apstraktnog - mišljenja, pisanja,. čitanja, goY.:or:11i_š_~a, pismene kompozicije, kreativnog pisanja proze i po­ ezije, čitanja romana, posmatranja pozorišnih predstava, pisanja pozorišnih komada i tako dalje. Sve ove sekundarne veštine po­ stoje--u. dru-št~~ jer su istorijski izgrađivane tokom stotina, pa čakf hiijad; godina, i njima se može ovladati kao nadgradnjama specijalnih sposobnosti izgrađenih na osnovu opšte, u detinjstvu stečene, primarne sposobnosti govora. Opšta sposobnost govora,_ sticanje oralno-yerbalnog jezika od strane malog deteta, obulivai:a dvostnikupotencijµ, jednu uro­ đenu i biološku, drugu stečenu i društvenu. Spajanje ovih poten­ cija predstavlja preduslov neophodan detetu, mladiću ili odras­ lom da bi mogao steći razne posebne potencije koje savrem~l!o društvo ima da mu pruži. Specijalne potencije jezika postoje samo u društvu, kao već otelotvoreni u govornoj i· pisanoj reci, izra­ ženim ili materijalizovanim sposobnostima članova, prošlih i sa­ dašnjih, tog društva, zajedno s razmenom među narodima sveta. 261

Priroda i stepc:n učestvovanja jedne osobe u ovoj prostranoj dru­ štvenoj lingvističkoj potenciji, njeno ovladavanje raznim njenim _ aspektima, opredeliće i nivo i domašaj njene lingvističke sposob­

nosti i obim stvarnih potencija otvorenih pred njom. Prostrana lingvistička potencija sačinjava apstraktnu poten­ ciju za svakog člana društva. Konkretna potencija za svakog da­ tog pojedinca u svakom datom trenutku, međutim, zavisila bi od načina na koji je pojedinac dotad učestvovao u društvenoj po­ tenciji. To bi zavisilo od urođenih faktora samo prilikom njego­ vog sticanja sposobnosti govora u ranom detinjstvu, u spajanju urođene strukture i društvenog jezika. Posle toga njegovo maj­ storstvo biće direktna funkcija njegovog društvenog učestvovanja. Jezik, opšte sticanje govorne i pisane reči, predstavlja pre­ sudni uslov .za otvaranje velike društvene potencije ljudskog dru­ štvapojedincu. Drugi, pa čak još važniji uslov, jeste učestvovanje osobe u istorijski. određenim zadacima svog vremena/Ljudska potencija, o kojoj govori From, počiva suštinski u društvu, u ostvarenjima koja je dosad čovek postigao u svojoj zemaljskoj pustoloviniJOa bi bio u stanju da uzme učešća i u dosad po­ stignutom 1 u pustolovini, pojedinac mora prvo da stekne razne opšte atribute čovečanstva, kao što su, na primer, hod, jezik i spretnost ruku. Ove primarne sposobnosti on stiče spajanjem urođene biološke strukture i društvenih veština. Drugo, on ima da izgradi čitavu nadgradnju društveno stečenih. sposobnosti i znanja na osnovu primarnih u detinjstvu zadobijenih sposobnosti. Nastava i škola treba da budu metod društva za prenošenje na dete, na određeni način, svetskih potencija, jer ga jedino one mogu pripremiti da učestvuje kao odrasla osoba u pustolovini ži­ vota i znanja, produktivnosti i kreativnosti. .J„ju.dska potencija postoji apstraktno, za vrste - to jest u društvu - u prošlim i sadašnjim ostvarenjima čoveka na svim poljima delatnosti. Ovakvo shvatanje oštro se sukobljava s Fro­ movim gledištem da je ljudska potencija urođeno prisutna u ne­ kom rasno nesvesnom i uspavano počiva u čovekovoj nasleđenoj psihičkoj prirodi. Ako bi ovo poslednje bio slučaj, čoveku bi stvarno bila potrebna neka vrsta psihoanalitičke babice da mu pomogne pri porađanju fetusa ljudske potencije. Kod ovde iznete hipoteze individualno sticanje društvene potencije kroz aktivno učešće jeste glavni put za čoveka da postane stvarno ono što je 262

potencijalno. Konkretna potencija za pojedinca zavisi od opštih i specijalizovanih sposobnosti koje razvije tokom života. Dato društvo može biti organizovano tako da ovo učini priznatim i stvarnim ciljem za pojedinca. Međutim, društvo može biti tako orga.n.izo. v.ano da postavlja p1epreke na st·a. zi uče·s·tv·o·v· anja poje­ dinca u društvenoj potencijif.Čovečanstvo bi trebalo da ima _sy.Qj::~_M zadat_ak dvost_ruKi.illi:_.prvoL.i~..E.fil.aaiaruštvo k~jc;_ ćt:_A!!zvoliti maksimal_~Q_!JČe§_~~~njE[Wiedi~ svih~edinaca, -~-!iµ,~~~jjlotenciji, t, drugo, da izgradi . društvo koje, .~e. !!~ifil!S. i. n?juspcšnijc "unapređivaff- aruštvenu--potenćiju ~'l.Y~~::i,i:istya~ svim oblastima/ Jasno je da su . ta dva cilja međusobnojspreple-" tana, tako da jedan podsiiče drugi, ·a· oba zajedno sači11jay:l!i.i jedan veliki zadatak čovečanstva:··· -- -f.~

RASUĐIVANJA, UOBRA· ZILJE I VOLJENJA MOĆ

Frotn._gQyorJ ne samo o itje11Lu.j .8CJY.e>_rll, već_i o ,,tn
najapstraktlliie stru~tµre kako reči takoJ ,nisJj,, 1LSYoia dv.a as­ pekta klasjfg91cije. .i promene. Ovladavanje opštom naukom logike, bez ol_,~i!'.!LU. kom stup­ nju, ipak ne bi samo po sebi bilo dovoljno c:l.a .P!'.Q_izyede speci­ jalizovanu sposobnost rasuđivanja. Ova sposobnost traži, povxh toga, ovladavanje širokim krugom ljudskog znanja 1! njegova dva oblika, a to su nauka i umetnost, i obuhvata mnoga polja, uklju9li'!ći široko poznavanje raznih nauk~J~~o . .Ito s.tulruštvet1e na~ uk~:_j~torija, ekonomija i politika; prirodne nauke: .,asJr9nomija, fizl~a. !wmiia, biologija i fiziologija; humanitarne nauke: antro­ .EO.!.<>Biia, psihologija, pedagogija, medicina i psihijatr;ija;_kn:ativ!le umf!,t!}osti: arhitektura, slikarstvo, vajarstvo, roman, poezija i drama; masovne umetnosti: film, radio i televizija; i, najzad, potrebna je praktična delatnost čoveka u svakodnevnom življenju, ljuchkirn odnosima, proizvodnji, organizaciji društva i stvaranju istorije, ··· · - Sticanje moći rasuđivanja traži istovremeno . široko i duboko učestvovanle·u-znanju·T·žrvotu cfruš"t\,a. Štup"arif" šjjosooiiostr·-u -kom datom pojedincu zavisio bt od stupnja. njegovog ovla-' davanja' znanjem i životom, što bi sa svoje strane bila funkcija njegovog učestvovanja u druš,tvenom znanju i druš_tvenom životu'. _!J_pog~<:~1:1 moći Ea~u~ivanja_i nj~nog sti~a~j_a_j><>š_fof j_edaij_ činilac koji otežava slučaj. Uprkos _ velikom napretku nauke i umetnosti, pa prema tome i lju"dskog znanja, još postoji vrlo mnogo praznoverja i neznanja ikodpojedinaca i li društvu. Neki oblici društva izgleda kao da još smatraju, zajed~osAnaksiman: drom iz antičke Grčke - da održavanje .. dr~štvene post~janosti, zakoni i poretka pre zahteva mit nego znanje, ili s Platonom ..: da, jeJ„kraljevska laž" prvi uslov za očuvanje datog društvenog ustrojstva./ U svakom slučaju, pred pojedincem stoji džinovski zadatak da razdvoji nauku i umetnost od njihovih pseudooblika. Danas sticanje moći rasuđivanja zavisi u velikoj meri od tog razlikovanja između istine i laži, što je beskrajno otežano čestim, bilo svesnim ili naivnim, prikazivanjem laži za istinu. · Moć r1l_S.1J.~1iva11i11:, ..PC.C!.I!.ll. ~
oilo

264

jest _g_ usvajanj~1l1__~čnika, . gramati~(! i logike. Spec_i[ql~Z!!..~ moć _!llišli~~! __s__druge strane, jeste tiaagradn"ja"""podi~ll~1l n_ll osnovici opšte moći jezika. Ona je urođena samo u jednom vidu opštestečenog preduslova. Stoga se može reći, direktno suprotno Fromu, da moć rasuđivanja počiva suštinski pre u društvu nego u nekom urođenom psihičkom nesvesnom pokopanom negde du­ boko u čovekovom duhu. Ovladavanje spoljnom pote11rjjg_m, J! ne intelektualni porođaj, sačinjava sredstvo porriočiikoga_ J>Qj.š!­ dinac;-·pošto_ je U detinjstvu stekao. op~!~:_spC>~()b_!)..OSt go.y<>r.a, do· lazi do posedovanja, u ovom ili onom stupnju, moći_rasuđivanja . Moć uobrazilje prema ovcle i:z:g_etci.LJifi,ci~s~L Y. . ovo.111.~l_1:1_2a.jll,_ e>pŠt!l.__Cl~l}oya.je jedin_: stvo čulnog utiska i jezika, ili, yišC! _t_e~11_ič~!i .... spoj dvaju _ yiši.h nervnih sistema, od kojih je prvi čulni signalni sistem! a drugi_ verbalni signalni sistem,. ·· . · · .... · ~L~_g_ego št~o~~!?ri, !~!_~rvi,.J1L!;yl!Jj_ Jij_g_nal@ E~!~E:1, ...t:i.. a.-... ~a~j_11_ro~n9g bezl!.S.JCJ_y-g_o E~fJt:1-t.PrQc~µ stica11ja. čulnih sHka~ obično između jedne i po i treće godine, dete. počinie'da-ittče ~ spos_Qbf!o_st da govori,.stiče je~ik. Jezikje d.f!JgL~Jgg_alni-~iste.!!1 u kome reči deluju kao signali koji predstavljaju ne, st1mo čulne s_!g_,ri~lt':~_v.ićJ-Qc;lraženl-! slike obrazovane na osno;u čulnih sigrrafa> -~ad. se postupno ostvaruje novo stapanje između čulnih. p~t;~~~ya ?~s~etti i reči povezariih„ui- n"jih. Ovo novo stapa.oj~_.P!~Y.i.l:ra čulno iskustvo u opažanje. Opažanje je jedinstvo prvog i drugog, čulnog i verbalnog signalnog sistema. Ono omogućuje _C>grgmno. šfrenje dečjeg istraživanja ili međudejstva s okolnim svetom. Kombinacija predstava i reči_u složenom opažanju jeste opšte­ stečena sposobnost. Jedno od svojstava ove sposobnosti jc1tc dn se opažajne slike mogu izazvati, bez prisustva 1tv11rnoa DJlcl'DMI,

IB..

!2.~1':> putem asociranih reči, bilo putem povezanih mirisa, prizora ili.. ?Vukova. Ovakva evokacija slika, ili lanaca slika, sačinjava jedan elemenat sposobnosti uobrazilje, ali to još nije sama spe­ cijalizovana sposobnost. To je još deo opštestečenog spoja čulnog iskustva i· jezika. To je opažanje i moć evokacije ili dozivanje asocijacijom. Više specijalizovana sposobnost uobrazilje obuhvata spoj iz­ vesnog stupnja poznavanja nauke i umetnosti, na jednoj strani, i uopšte moći da se opaža i doziva opaženo, na drugoj. Uobra­ zilja, za razliku od fantazije, čini značajan sastojak kreativne misli i rada. To je sposobnost spajanja značajnih opažaja u nove i značajnije pojmove koji se mogu odenuti u opažajne predstave do­ stupne jednoj osobi na osnovu ranijeg iskustva. To nije jedno­ stavno sposobnost začinjanja novih mogućnosti za život, umetnost ili nauku, već sposobnost obdariti ovakva shvatanja opažajnim predstavama. To je sposobnost da se kombinuju predstave u no­ vim oblicima i tako obogaćuje razumevanje života, odnosa, ljudi, društva i sveta uopšte. Specijalizovana uobrazilja naročito je značajna prilikom po­ stavljanja naučnih hipoteza i stvaranja istinskih umetničkih dela. Ova sposobnost postoji društveno otelotvorena u umetničkim de­ lima, u umetnosti, nauci, matematici, filozofiji. Ona postoji u životu, odnosima i razgovoru ljudi koji su, u jednom ili drugom stepenu, ovladali sposobnošću uobrazilje. Da bi se stekla ova specijalizovana sposobnost, pojedinac najpre mora da stekne opštu sposobnost opažajne evokacije. Na osnovu ove sposobnosti on tada može da razvija, kroz učestvovanje u društvenim oblicima uobrazilje, posebnu ljudsku moć uobrazilje. Ova moć, naravno, beskrajno je raznovrsna i može se steći u stupnjevima koji idu od najjednostavnijeg imaginativnog shvatanja nekog budućeg ži­ votnog iskustva pa do najsloženijih imaginativnih pojmova u ob­ lasti nauke, umetnosti, tehnike ili proizvodnje. Suprotno, dakle, Fromovoj tvrdnji da [e uobrazilja urođena, unutrašnja moć duboko pokopana u čovekovom psihičkom ne­ svesnom, i da je zadatak lekara duše da je odatle oslobodi, ovde izložena hipoteza ukazuje na to da uobrazilja postoji društveno izvan čoveka, i da sticanje te sposobnosti zavisi od opšte osnovice CspecijaJfaovanogovladavanja. Jedini urođeni element ne leži u specifalizovanoj sposobnosti, već u iednom vidu opšteg pred-

.266

uslova, naime, ranog prejezičkc.g stapanja čulnih signala s ~eiiisfovnom.· refleksnom "aktivnošću. . .. 'Ista hipoteza Pti.mf:~ic,na n~ r~!le oblike ljubavi osporava Fromovu tvrdnju da su ljubav prema roc;JitelUma, Jjul:>av čoveka f žene, ljubav prema deci i ljubav prema čovečanJf:Yµ urođene ob­ darenosti čovekovognesvesnog.U svakom od ovih slučajeva opšta hipoteza ukazuje da bi tu trebalo da bude opštestečen~ os~OV?, sastavljena od spoja urođenih elemenata i stečenih dru~tvenih potencija, kao i nadgradnja specijalizovanih kapaciteta i:zst!!Q!:,.lli~­ na ovoj osnovici putem daljeg i više individualizovanog_JJČ5;!HY9: vanja u oblicima ljubavi postojećim u okolnom društvu, Sp,eciia­ lizovani kapaciteti koje dati pojedinac stiče bili bi funkcija ste­ pena njegovog učestvovanja u oblicima ljubavi koje to određeno društvo pruža. Ljubav deteta prema roditeljima postoji u obliku dveju po­ tencija ~ jedne c:ii,šte; a druge posebne. Opšte obrazovan kapa­ citet stvara se iz dva izvora, urođenih bezuslovno refleksnih po­ treba deteta, s jedne strane, i zadovoi)avanja ovih potreba od strane roditelja, s druge strane. Primarne potrebe koje roditelji zadovoljavaju jesu ishrana i odbrana, hranjenje i bezbednost,. Ovaj minimum zahtevan je i zakonom i stoga je priznat da bar delimično predstavlja društvenu odgovornost roditelja. On nije prepušten samo roditeljskom nagonu. Zakonski minimum, me­ đutim, ne smatra se dovoljnim. Roditelji su moralno i etički oba­ vezni od strane društva da zadovoljavaju životne potrebe svog deteta za nežnim staranjem, što znači da pružaju osećanje ljubavi detetu. Dete uči da ih voli time što učestvuje u društvenom osećanju otelotvorenom u roditeljskoj brizi, radosti, žalosti i slič­ no. Roditelji uče dete da se smeši, smeje, igra i preobražavai~. njegove suze u spokojstvo. Oni ga uče da njih voli tiine što" na njega izlivaju svoju roditeljsku ljubav. · · · ·· ..._ --~ · ..Qva opštestečena moć ve>ljenja roditelja .Iesre; pxem!!-. tome, spoj U!<>đenih bioloških potreba deteta i spoljne postoj~e em9cjje nežnog staranja i zadovoljavanja potreba koje de.t~tt!. µl5q:zyj_1J ni_e_rnu M)l,1lži predstavnici drušrva, roditelji. -· _Na osnovu opšrestečene.~PQ~obm:1.sJ.i.d.a_yg_lL§.YQLe.rn4ite1ie, dete može da ostvari razvijenije ispecijalizovanije oblike t:l!kve ljubavL pa li će ih ono doista razviti..?aY.:i5-iJ
rodl~e_!ii nastave da sa _nežnim staranjemgaje LzadCJvo\ji1vaj1Lnt·· stuče PCJ!!ebe d(!t.eta, njegove osećajne, društv<:n~i. _i11tel~~tt1altJ!: i k11lJllrn~:~JH!t~e,:}llclT4etiri)a· ijubav može rasti, mešana i po­ ja?~y~11a. ..~-~-~štoy~!1i~n?-, .d.Mi enjem i željom za. P!'~yazilaže11jem. Ako, međutim, roditelji zahtevaju ovakav odziv a ne zaslužuju ga:detin.J:i ljubav može preć,i u n~zadovoljstvo, pobunu, pa čak, u krajnjim slučajevima u mržnju, Pošto društvo zahteva c:la _cie~ vole svoje roditelje, ovakav suprotan ishod dovodi _do sukoba i osećanja krivice. U visoko razvijenom gradskom konkurentnom društvu, u kome su roditelji isuviše često zauzeti stremljenjima koja prevazilaze detinji krug, sukob između ljubavi po dužnosti i stvarno osećanje ljubavi, između poštovanja kao sastavnog dela ljubavi i poštovanja zahtevanog jednostavno putem roditeljske vlasti, nije niukoliko retka pojava. Niti je retka pojava ogorče­ nost i pobuna koji je prate.

.u

J.Ja. farmi, .s ... druge strane, „dobrim starim vremenima ", ~~ka T
·a

spo­

2.68

oblike, ali on sam po sebi nije dovoljan da Htvori ni opite ni posebne-· ;posobnosti. Izvan urođenih bioloških potrcbn deteta, .potencija za ljubav postoji U društvu, a U ovom slučnju posebno u_sp_Cl_sobnosti roditelja da zadovolje rastuće potrebe deteea, _l,jubav između čoveka] zene, romantična ljubav, jelte 1111 s_ličan 11ačin, saglasno ovoj hipotezi, ljudska potencija. koja pri· marno postoji u društvu, ali s urođenim biološkim elementom kao-ž1v9inim sastojkom njene opštestečene sposobnosti. Bez uro­ đenog biološkog elementa sadržanog u opštoj moći specijalizovani obHcCro·mantične ljubavi bili bi nemogući. Tako je urođeni ele­ ment preduslov za opstanak opšteg oblika, dok ovaj poslednji predstavlja osnovicu na kojoj se razvijeniji oblici uzdižu kao nadgradnje. Dete se rađa s anatomskom strukturom i . aparatom bezuslov­ ni~jefleksa potrebnih za seks i razmnožavanje, Taj aparat stupa u gej~tvo postupno počev od ranog detinjstva, a. razvija se kroz pubertet, mladalačko doba i zrelost. Opšta sposobnost da se ro­ miintično voli obrazuje se postupno kroz sve te stup_njeve, lili to nije urođeni biološki proces koji automatski sazreva . On se ra,zyija ~i:.~z ..odnose mladića i devojaka, i topod uticajem iskustva, pdmera i . podstreka starije dece i odraslih, naročito roditelja, na o~novu uticaja pročitanih bajki, priča i romana i. na _Qs.novu primera viđenih na filmu i televiziji. Proces nalaženja srodnog druga usađuje se iz hiljada društvenih izvora a nalazi svoj po­ ~~t!!JJ?ra.; čak i kod predškolske dece. M911ogamija je institucija koju društvo, zasnovano na njoj, .l!.~~1.!:!le. svojim članovima još od najranijeg. doba. Romantična _fu!!,,:~w je c:l(}brovoljna, nasuprot ugovornom braku, m9gµćn,9st q(l;_Je_g<:kne supruga ili suprug. Opšti oblik ro1IJ.antične. Ijubavi je .•~9i urođenog biološkog aparata s društvenom institucijom P..28..C.Q()Vanja jednog supružnika .... PQ.tf?,_ga_ za ti~- _s,u2rni11ik9m m.2.k..:vqdjti kroz lavirint manje ili više privremenih, manje ili yik._tr31jnih rornantičnih veza, koje idu oci detinje privrženosti, orekq, dečje ljubavi i odanosti prema vršnjacima ili starijim oso­ bama, mladićkih dragana, ozbiljnih ljubavnih veza, sklapanih i ra.skJd~nih veridbi i, konačno, možda do braka. Kroz sva ova z~C>pilazna i neposredna iskustva obrazuje se opšti oblik sposob­ nosti voleti romantično. Ova sposobnose je u velikoj meri svedena

na minimalne krJterijepclaJ>iranja, naime, na privlačnost i sagla­ snost. Ova sposobnost često skreće s prave staze tokom trag2:nja tako da se svodi na jedinikriterij privlačnosti, i to u njegovom najnižem obliku, u kome slučaju predmet traženja pokazuje ten­ denciju. da se izgubi, a neposredna privlačnost postaje sebi cilj. Na tajnačin može doći do stvaranja navike promiskuiteta. Ma kakav bio pojedinačan tok, proces sticanhLQpšt~.K nivoa sposobnosti da se romantično voli jeste stapanje urođenog biolo­ škog elementa s minimumom potencije društvene institucije ro­ mantične ljubavi. Prema tome, to je stapanje urođenih i stečenih .,moći". Razvijeniji oblici romantične ljubavi mogu se postići na osnovu obrazovanja opšte sposobnosti. Razvijeniji oblici mogu biti stečeni u srazmerno rano doba ili u bilo kome od poznijih stupnjeva u razvoju heteroseksualnih odnosa. Razvijeniji oblici postoje u društvu prikazani u najboljim svetskim romanima, po­ zorišnim komadima, filmovima, poeziji i biografijama, a takođe otelotvoreni u živim odnosima bar nekih od savremenika i vr­ šnjaka poznatih toj osobi. Uopšte uzev, sticanje tih oblika roman­ tične ljubavi predstavlja funkciju znanja i kulture, uključenosti u istorijski proces, svesti o svetu u mnogim oblastima, i odgova­ rajućeg visokog merila za privlačenje, saglasnost i odbir, s jedne strane, i osećajnosti, razumevanja, nežnosti i uzajamnog bogaćenja zajedničkim životom, s druge strane, U društvu koje razume ovaj proces i koje istovremeno spremno čini dostupnim sastojke potrebne za sticanje i opštih i razvijenijih sposobnosti da se romantično voli, romantična ljubav kao najrazvijeniji i najcivilizovaniji način da se nađe supružnik i da se stvori trajan i bogat odnos u braku, bila bi pre pravilo nego izuzetak. Međutim, kako je sada slučaj, izgleda kao da je veliki deo savremene kulture namenjen da zaustavi ovu sposob­ nost ne samo na njenom opštem stupnju, već fak na ll!ijniioj lestvici - tog stupnja. _Ni.tročito sredstva masovnih komunikacija, najuticajnija od obmanjivačkih sila, bombarduju publiku odno- · sima sirovog seksa i banalnim, ako ne i surovim pričama o lju­ bavi, braku, preljubi, rastanku i razvodu. Romantičnu ljubav možda j<>š više podriva sada gotovo neizdržljiv ekonomski i dru­ štveni pritisak koji udara na. pojedinca i na ljubavne odnose.

Bezlični društveni džin poput buldožera poravnjava pojedinca i svodi ga na ravnu pustoš \onformizma, kršeći pri tom stvara­ lačke sposobnosti i odnose. /.,Potraga za ljubavlju" postuje po­ mamna i puna straha, panike i beznađa/ Uprkos svemu ovome, uprkos tome što je javno mnenje u Americi uopšte neprijateljski raspoloženo prema romantičnuj ljubavi, naročito u njenim razvijenijim oblicima, postoji verovatno više slučajeva istinski dobrovoljnih i istinski tvoračkih romantičnih odnosa nego u bilo koje doba naše istorije. Ovo je slučaj, nema sumnje, u prvom redu zbog toga što je za poslednjih pola stoleća došlo bar do delimične pobede u borbi za jednakost žena i mu­ škaraca. Samo pod takvim uslovima može postojati u pravom smislu stvaralačka romantična ljubav između dva pola. Sukobi između muškaraca i žena u pokušajima da zasnuju veze oštri su, a često i ogorčeni. Ali ovakvi sukobi vode se između jednakih, pa su, bar na ovom stupnju, vrlo često neophodni za ostvarenje razvijenijih oblika romantične ljubavi. Daleko od toga da je urođena ljubav čoveka i žene, kao ljudska potencija, postoji primarno u društvu i u istorijski ostva­ ;;;;o~-društvenom nasleđu. Unutrašnji činilac sačinjava značajan elimirii:-čak i preduslov, ali on sam po sebi nije dovoljan za obrazovanie sposobnosti da se romantično voli. Taj činilac mora biti sjedinjen s društvenim oblicima kako bi stvorio opštu spo­ sobnost, koja je sa svoje strane samo osnovica na kojoj se mogu graditi plodni oblici romantične ljubavi. Hipoteza ukazuje da čovek ne bi trebalo g~ Št!!cli. napore u _pnkušafu da izgradi društvo sazdano na istodjskim do~tjggu­ ćima, između ostalog, na romantičnoj 'ljubavi, mqnog::tmO!ll ~!?Jc1:1, r-;i~~~TT1ech1ak_osti žena. Ovakvo društvo svesno bi_!"azviiajo uslove koji bi podstrekavali i iačali sticanje razvjjenije moći da se voT1. romantično i stvaralački kao opšte sposobnosti čovečanstva. "Lju~av-i:oditdja_prema deci već je obja~~i_e.na u vezi sa sti­ canjell!_s.p<>~()b~osti dece da vole roditelje. U oba slučaja ta spo­ soJ;,no§titlla svoj opšti stupanj spajanja urođenih bioloških i ste­ čenih_ društvenih potencija i razvijenije stupnjeve izgrađene na osnovu prvog. Mada uvek zadržava svoj urođeni element, rodi­ teljslq.1. Jjubav u svim svojim oblicima i stupnjevima u prvom

r:eg_l,!__pre_cl~~_ylj~ _cl~~štvenu pojavu. _ Sticanje spos_ol,11osti, _ pre_m.a -~0!1}e~ 7:~V_isi __gcl _ _llČe~tvovanja roditelja _ U društvjećoj potet?~iji,._g_okje__kyaJitetnjihove "ljubavi funkcija domašaja 'i__ du­ bine ovakvog specijalizovanog učestvovanja izgrađenog na QSnOY,U nj ihovogučesrvovanja u opštoj ljudskoj društvenoj potenciji. Ljubav čoveka prema čoveku, bratstvo ljudi, koje From smatra urođenom potencijom, jeste, prema ovoj hipotezi, na sličan_ način u suštini društvena pojava, koja ima svoj opšti žajc-dnički oblik kao i razvijenije specijalizovane forme. Opšti oblik, međutim, razlikuje se od drugih prethodno razmatranih time što nije neposredno zasnovan na urođenom biološkom ele~ mentu. Sticanje opšteg nivoa sposobnosti da se vole svoji sugra­ đani, koji stiču svi članovi društva, predstavlja spoj opšte obra­ zovanih sposobnosti da se voli u svim drugim oblicima kao što su :Jjubav dece prema roditeljima, roditelja prema deci, i roman­ tična ljubav. Ovaj najobičniji oblik sposobnosti predstavlja pro· širenje „krvnih" i „romantičnih" veza kako bi bili obuhvaćeni i „drugi kao mi" izabrani iz neposrednog kruga studenata, ko­ lega, saradnika, susedaj članova bratstva, kluba i lože. Opšti oblik _lj1Jba:y-i _pr_e_rI!~ ..Č.()~eČl:l!}St\'ll _ počinje 5. kole_gijalnošću i ige 11_ pt:a.vcu prijateljstva zasnovanog naličnom poznanstvu. Suprotna strana ograničenog ličnog karaktera _ opštestečene sposobnosti da se vole svoji sugrađani, jeste odgovarajuća sposobnost ka nepo­ verenju, preziru, pa čak i mržnji prema „onima koji nisu kao mi" po boji kože, religiji ili nacionalnosti. -~~P!~clnij_i _ oblici ljubavi prema čovečanstvu po§toje_ dru­ štveno u aktivno angažovanirn savremenim humanistima, kao i u humanističkoj umetnosti, literaturi i nauci sveta tokom vekova. Oni su zasnovani na opštem ličnom nivou sposobnosti, ali sadrže istovremeno obimno proširenje kroz poznavanje čovekovih prošlih velikih ostvarenja i kroz učestvovanje u tekućem napredovanjµ. Nl!....QY1\Ln.a#n čovek dolazi dotle da zavoli čovekauzajedničkoj borbi da_ se_ izgradi svet bez obzira na rasu, religiju iljnacional~ nost._ Nepoverenje,_ prezir _ i mržnja upravljeni su prema onim 1deologijama; ustanovama i p<;>jeclincima koji _ S!= supr:C>~S~avljaju čoveku, pokušavaju da osujete njegovo puno sticanje ljudske, po­ tencije i žele da ~~ustave društveni razvoj.

COVEKOVE MOĆI f§.~_{ovekove moći - da hoda, govori, misli, mašta, voli, izmt1u ostalih - jesu, prema ovde iznetoj hipotezi, kombinacija, dffelcfna ili indirektna, urođenih rekvizita i društvenih kapaciteta koji obrazuju opšti nivo, zajedno s nadgradnjom razvijenijih spo­ sobnosti koji se uzdižu sa opšte osnove do mogućih visina zasad. iil.!iedostupnih čovekovoj viziji.J Milion i više godina evolucije Vl'.Sta stvorili su urođenu biološku, anatomsku i fiziološku poten­ fii!l koja je neophodan sastojak u ukupnoj istorijski izgrađenoj ljudskoj potenciji postojećoj u društvu. Sticanje biološki urođene potencije vrši se automatski putem začeća, fetusnog razvoja i ro­ đenja, i ono je u suštini isto za celo čovečanstvo mada je drukčije za svakog pojedinca, bez obzira kakav bio tip društva. Sticanje opšteg oblika ljudske društvene potencije jeste „automatsko" pu­ tem neizbežnog učestvovanja, kao jedini način nastavljanja po­ stojanja, u zajedničkom svakidašnjem životu čoveka u okviru druševene sredine, i ono je u suštini isto, mada na izgled i u pojedinostima drukčije, za sve one koji žive u okviru sličnog tipa društva. Sticanje razvijenijih nivoa društvene potencije nije ni ''.automatsko" ni „opšte", već je pre funkcija domašaja i stupnja -učestvovanja pojedinca u toj potenciji. Ovakvo individualno u_če­ ~tvovanje samo po sebi zavisno je, s jedne strane, od dostupnosti čoveku potencija u datom društvu, a, s druge strane, od čovekove odlučnosti da ne dozvoli da mu išta stane na put pri njegovom pokušaju da njima ovlada. Neuspeh bilo kog pojedinca da steknt: . .r_i1:.2Vijenije oblike ljudske potencije ne može se potpuno pripisati ni vli1dajućim društvenim prilikama ni potpuno pojedinačnom k~Š~_kteru. Ako, međutim, odgovornost· mora nekome biti pripi­ sana, kao što i mora po istorijskoj nužnosti, tada je prvi uzrok d-~ta organizacija društva, jer je ona u krajnjoj liniji odgovorna za obrazovanje karaktera. Sa ovakvim pripisivanjem odgovornosti, željeni cilj čoveka trebalo bi, jasno, da bude izgradnja društva i sveta koji će obezbediti da maksimum ljudske potencije bude učinjen dostupnim na takav način koji će dozvoliti da svi ljudi i svuda učestvuju u njoj i da je pri tome preobrate u opšte ste­ čene internalizovane sposobnosti. From je pobrkao privid sa suštinom i nastavio da gradi celokupnu teoriju na urođenoj ljudskoj potenciji. Posebno, on se 18 N&uspe!I psihoanalize

prevario u činjenici da ono što je društveno spoljno za pojedinca postaje, njegovim učestvovanjem, internalizovano. Spoljne poten­ dje postaju unutrašnji kapaciteti. Počinjući s pogrešnog. kraja, počinjući, to znači, od već stečenih i internalizovanih kapaciteta, From je smatrao da je ljudska potencija kao unutrašnji kapacitet nekako biološki urođena u onome što su on i Karl Jung pre njega nazivali „rasno nesvesno". Njegova psihoanalitička orijentacija sprečila ga je da počne od početka, od novorođenog deteta opremljenog svim strukturama i urođenim funkcijama koji će mu omogućiti da učestvuje u ljudskoj potenciji onakvoj kakva postoji u društvu. ,Problem, kako ga je Frg_m sagledao, bio je kako eks~~U­ z.9.vati unutrašnju _P.otcnciju. _To u_l!yir[~1.1,i~i~ii:.Yl~IT~e=~glavce: ~.1,1~roble,~-~~1:1EY~t,:t..! _ r:i_aprotiv, .. P.f:YO inremalizaciju spoljne ~~š_!Y.~~encije,_ či~~~-C>E_~o~n9ie_Jtyai:a imfo•j<:lga_lni ka­ pacitet_ i,_ dru~sternalizadj u .. internaU~ov:a:i:ie_ potencije, kori­ ~~_e,.!!i_e_!~aciteta o~~~pe poje.
Lkreativnog žtvlf enja:...!!. styatj, _Qga__ _pr.Q!=.e§~i_Q.1l.. ~~1!.9!r«:.~.y~ pr_igl~f!a. c>~vijllj~--~~ u spi~alnom razvoju, koli vodi do šire primene, a šira primena sa svoje strane dovodi dd ~ćeg~~ai~iiteta: .. .. . . . . . . .... . -·· ... Ako se urođena potencija smatra ograničenom na anatomsku strukturu i fiziološko funkcionisanje bezuslovnih refleksa, tada sticanje od strane pojedinca društvenog potencijala zahteva me­ đudejstvo urođenih i društvenih potencijala. Ovakvo međudejstvo uzima oblik učestvovanja pojedinca u društvu, a fiziološka osno­ vica ovog sastoji se u višoj nervnoj aktivnosti. Učestvovanje po­ sreduje između urođenih i spoljnih potencijala, čime se proizvode individualni kapaciteti koji sa svoje strane dovode do daljeg učestvovanja. Uzevši u obzir urođenu biološku obdarenost, poje­ dinac postaje ljudsko biće svojim učestvovanjem u društvu, Nivo steče_ne čovečnosti jeste funkcija nivoa njegovog društvenog uče­ stvovanja, što znači njegovog konkretnog življenja. Za Froma, s druge strane, čovek je rođen sa usađenom čo­ večnošću, te mu samo valja pomoći da je izrazi, ili, po njegovoj terminologiji, učiniti da se potisnuto oslobodi. Sredstvo predlo­ ženo za oslobađanje potisnutog jeste u prvom redu psihoanali­ tička tehnika koja će učiniti da nesvesno postane svesno, a na

drugom mestu zen-budističke lestvice paradoksalne logike čija je kulminacija skok u emotivnu izjednačenje kroz „stomačna poznavanje". Fromovi ciljevi bili su humanistički, ali ih je njegova psiho­ analitička orijentacija učinila iracionalnim i neodrživim. Svako shvatanje o potpuno urođenoj ljudskoj potenciji obuhvata problem _ne samo kako će se roditi ta potencija, već na prvom mestu otkud je ta potencija došla i kako ideje i vrednosti mogu biti biološki nasledne. Celokupno shvatanje o isključivo urođenoj ljudskoj po­ tenciji toliko je tuđe nauci i razumu da zapliće svoje zastupnike nerazmrsivo u beskrajnu paukovu mrežu nemogućih pretpostavki i racionalizacija. Suprotstavljena hipoteza, naprotiv, mada su njeni obrisi iz­ vanredno apstraktni i uopšteni, može da povede razmišljanje o ljudskoj potenciji racionalnim i naučnim stazama u pravcu konačnog razumevanja veoma složene ali opšte p°.j~vekako dete postaje zrelo ljudsko biće u punom smislu te rečiJ

IMENSKI Adler, Alfred 71, 127 Akselrod, Džordž 100 Aleksander, Franc 92, 250 Alijenacija 157 Alijenacija, Fromova teorija 216-218 Alijenacija, Fromova teorija kritika 217-222 Američki žurnal za psihoanalizu 128 Američki žurnal za sociologiju 79 Američko neurološko udruženje 77 Američko psihoanalitičko udruženje 70, 97-101 Anaksimander 264 Antropologija 89-91 Aristotel 198, 226, 227, 252--254, 258 Asocijacije, slobodne 67-70, 108. 115, 147, 150, 166, 182 Automatski konformizam 169, 170 Avgustin sv. 253 Benedikt, Rut 91 Ber, dr Čarls 80 Berd, Čarls 200 Bergson, Anri 144 Bezuslovni refleksi 111-113 Blek, Vilijam 225 Blojler, Eugen 64, 69, 70

REGISTAR Boas, Franc 73, 91 „Bolest do smrti" 234 Bramanska filozofija 227 Bril, A. A., život 59-72 Bril, A. A., i Frojd 63- 72 Bril, A. A., prevodilac Frojda 71, 72 Bril, A. A., uvodi psihoanalizu u Ameriku 71, 72 Bril, A. A., i Frojd na Klark uni­ verzitetu 72- 77 Budizam 248 Burghelcli klinika 64- 71 Centralna Islip državna bolnica 6 7 Čulni nadražaj

118, 265

Darvin Čarls 140 Demokrit 252 Diboa, dr 63 Diboa, Kora 91 Dijalektička logika 197-199, 227, 229 Diialektičko mišljenje, stav Karen Hornaj 140-142 Djui, Džon 233 Duša 235, 248-250 Duševna bolest 59-61 277

Džadž Dželif, Džems, 144 Džons,

Beker centar 77 S. E. 76 Vilijam 73-75,

135, 140,

dr Ernest 72-76

Edipov kompleks 74, 81, 87, 88, 92, 128, 133, 168, 180, 193 Ego, odbrambeni mehanizmi 93-96, 182 Ego, sekundarne funkcije 93-96, 152 Egzistencijalizam 232, 234 Ekhart, majstor 227 Emodja 205, 206, 209 Engels Fridrih 142 Epikur 252 Ferenci, Sandor 70, 73 Fetišizam robe 157 Fiksacija 138 Filozofija 233-235 Fiziologija 61 Fore!, August 61 Formalna logika 197-199, 227, 229 Frojd, Ana 92-94, 147, 152, 250 Frojd, Sigmund 59-64, 67-72 Frojd, Sigmund u Americi 72~80 Frojdizam, ortodoksni 81 Frojdizam, ortodoksni kritika Karen Hornaj 129-142 From, Erih 83, 127 From, Erih sociološki faktor 154-161 From, Erih nesvesna prinudna mo­ tivacija 161-172 From, Erih međuodnos psiholoških i socioloških faktora 172-17 5 From Erih, .,Zdravo društvo" 17 5-179 From Erih, teorija ljubavi 213-216 From Erih, teorija ljubavi, kritika 221-231 From Erih, teorija alijenacije 216, 217 From Erih, teorija alijenacije, kritika 217-221 From, Erih i religija 232-251

278

Kafka, Franc 162 Kami, Alber 234 Kant, Emanuel 61 Kapitalizam, From o prirodi 192-201, 220, 221, 230, 231 Kapitalizam i alijenacija 216-221 Kardiner, Abram 91, 92 Kastracija 109 Kenedi, dr Foster 80 Kjerkegor, Seren 162, 235 Klark univerzitet 73-75 Klukhon, Klajd 91 Kompromis 94 Kompulzivna repeticija 138 Krepelin, Emil 59 Kris, E. 93 Kvekenbos, dr Džon 62

From, Erih i egzistencijalizam 232-251 From, Erih i zen budizam 232-251 Funkcionalne duševne bolesti 6062, 65 Furije, Sarl 177 Govor 260-262 Grin, Zilijen 162 Hart, Mos 100 Hartman, Hajnc 92, 93, 95, 96, 152 Hegel, Georg Vilhelm Fridrih 142, 157, 227 Helman, Lilijan 100 Heraklit 227 Hipnotička sugestija 61---64 Hipnoticki san 61, 62 Hipnotizarn 62 Histerija 60 Hol, Stenli 73, 77 Holt, E. B. 73, 77 Hornaj, Karen 83, 94, 127, 128 Hornaj Karen, život 127-129 Horna] Karen, kritika Frojda 129-142 Hornaj Karen, reforma psihoanalize 142-153, 180, 181, 183, 184, 187, 250 Hrišćanstva 232 Humanistički komunitarni socijali­ zam, Fromov 177

Lange, Karl 135 Lao-ce 227 Libido 78, 134-136 Linton, Ralf 91 Logika 197-200, 226-229, 264 Lok, Džon 253 Lorens, D. H. 225 Lorents, Artur 1 OO Lovenfeld 61 Lovenštajn, R. 93 Lukrecije 252 Ljubav, Fromovo gledište 213-221 Ljubav, Fromovo gledište, kritika 221-224 Ljus, Kler Buts 100

Id, 83, 85, 90, 94, 95, 210, 213, 236 Ideja i emocija 205, 206 Idenje 254-260 Idolatrija 240-242 Indž, Vilijam 100 Infantilna seksualnost 90 Instinkti 110-114, 151 Iracionalizam 200 Istorijski materijalizam 153. 233 Izolacija 93 Judaizam 241 Jung, Karl Gustav 64, 69-73, Kabala 227

.

·i /

127

J

r

Magija 240 Majmonid 225 Maladie du siecle 236, 240, 249 Malinovski, Bronislav 91, 130 Marks, Karl 142, 153, 155, 157, 176, 179, 227 Mazohizam 167-169, 175 /Meh.anicističko mišljenje 14-0-142 Mejer, cir Adolf 73, 76 Meninger, fondacija 77 Meninger, Karl A. 92 Mid, Margaret 91, 130 Miler, Artur 194, 195 Motivacija 201-210

Motivacija 163-167

prinudna

Nauka o višoj nervnoj 107-120, 202, 203 Nesvesna motivacija 84, 161-172 Nesvesno 81, 82 Nesvesno simbolički jezik N eurastenija 60 Niče, Fridrih 144, 162 Njujorška psihoanalitičko 95

142-152, aktivnosti 143-150, 90 udruženje

Odraz svesti, teorija 195, 196, 201, 205-207 O'Nil, Judžin 100 Opažanje 265 Organska duševna bolest 59-61 Otkrovenje 245--247 Oven, Robert 1 77 Panseksualizam 133, 134 Paradoksalna logika 226, 227 Patnern, Dž. Dž. 73, 76-77, 100-103 Patofiziologija 61 Pavlov, Ivan 111 Peterson, dr Frederik 64 Platon 253, 264 Potencijal, ljudski 252-274 Potiskivanje 115-116 Pragmatizam 97 Prahorda, mit 81, 90 Predeterminacija 84, 133 Prenošenje 94 Prevaspitavanje 203 Prins, Morton 61, 76 Protivurečnost 194-198, 220, 226-230 Prudon, Pjer Žozef 177 Psihastenija 60 Psihijatrija 61 Psihoanalieičari, školovanje 77-78. 97-99 Psihoanaliza, ortodoksna 81, 83 Psihoanaliza, revidirana 83-84 Psihoanaliza, revizija uzroci 84-92 Psihoanaliza, revizija 92- --96

279

Psihoanaliza, klasična 97-106 Psihoanaliza, klasična alternativa 107-124 Psihoanaliza i pozorište 1 OO Psihoanaliza, uticaj 100-104 Psihoanaliza, kritika Horna] 129-142 Psihoanaliza, reforma Hornaj 142-152 Psihoanaliza, reforma From 161172 Psihoanaliza, reforma 180-191 Psihoanaliza, reformisana, dve pret­ postavke 192-210 Psihoanaliza, rekonstrukcija 2 l.~-­

-251 Psihoanaliza i ljubav 213-231 Psihoanaliza i Fromova teorija ali­ jenacije 216-221 Psihoanaliza i religija, egzistencija­ lizarn i zen budizam 232-251 Psihoterapija 101-104 Psihoze 65 Racionalizam 233 Racionalna motivacija 143-144 Rapaport, D. 93 Rasno nesvesno 81-83, 90, 110111 Rasuđivanje 263-265 Raš, Bendžamin 65 Razaranje, nagon 169 Reakcijska formacija 93 Realnost, poricanje 94 Realnost, princip 95 Religija i psihoanaliza 232--251 Rivers, V. H. 91 Robak, A. A. 74 Rohajm, Geza 91 Ruso, Zan Zak 225 Sadizam, 170 Sajdis, Boris 61 Saks, dr Bernard 80 Saliven, Hari Stek 83, 94, 127, 167, 181, 250 Salpetrijera, bolnica 63, 64

2.So

San, tumačenje 67, 68, 69, 108, 109, 150, 165, 182, 183 Sartr, Zan Pol 234 Satori 248 Sirz, Robert 86-88 Socijalizam, utopijski 201 Socijalizam, naučni 201 Strahovanje 161-162, 170, 232 Sublimacija 149 Super-ego 89 Šarko, Zan Marten 61, 63, 64 Šopenhauer, Artur 144 Tnnisrička misao 227 Teologija i psihoanaliza 243, 244 Terapija 60, 69, 94, 107, 139, 177, 202, 205 Terapija, verbalna 61, 62 Tičener, E. B. 73 Toma Akvinski 225, 253 Triling, Lajonel 79 Udruženje za unapređivanje psiho­ analize 128 Uobrazilja 266, 267 Uslovni refleks 118, 120-121 Vajt, V. A. 76 Vanderbilt klinika, priručnik 60 Veđe 227 Vejr, Mičel 64 Vernike, Karl 59 Vest, Džems 91 Vilijam Alenson Vajt institut za psi­ hijatriju 154 Vilijams, Tenesi 193, 194 Zaboravljanje 107, 110, 115-123 Zadovoljstvo, načelo 95 Zen budizam 232, 236, 248 Zane, Pjer 61 Žurnal za abnormalnu psihologiju 76 Žurnal za nervne i duševne bolesti 76

SADRZAJ DA LI JE PSIHOANALIZA

NEUSPELA

(Vladimir Jakovljević)

5

NEUSPEH PSIHOANALIZE UVOD Hari K. Velsa -

-

-

-

-

-

-

55

-

-

59 59 72

DEO PRVI: FROJDOVSKA PSIHOANALIZA 1. PSIHOANALIZA DOLAZI U AMERIKU A. A. Bril Frojd u Americi -

-

2. KLASIČNA PSIHOANALIZA: ORTODOKSNA I REVIDIRANA Uzročnici revizije psihoanalize Revizija psihoanalize 3. UTICAJ KLASIČNE PSIHOANALIZE Američko psihoanalitičko udruženje Psihoterapija -

-

4. ALTERNATIVA KLASIČNOJ PSIHOANALIZI O prirodi instinkata -Frojdizam i priroda zaboravljanja Budućnost klasične psihoanalize -

81 84 92

-

-

-

97 98 101

-

-

-

107 111 115 123

-

-

-

127 129 142

DEO DRUGI: REFORMISANA PSIHOANALIZA 5. KAREN HORNAJ Hornaj i njena kritika Frojda Hornaj 1 njena reforma psihoanalize -

-

2.81

, 6. ERIH FROM -Fromov „sociološki faktor" Fromova reforma nesvesne prinudne motivacije Fromov međuodnos psiholoških i socioloških faktora Fromovo „Zdravo društvo" -

-

-

153 154 161 172 175

7. REFORMA PSIHOANALIZE Uticaji koji su doveli do pokreta reforme Prvobitna protivrečnosr u reformisanoj psihoanalizi -

-

-

180 185 186

-

192 192 201

-

213 214 216 217 221

10. LEKAR DUŠE: SPAJANJE PSIHOANALIZE S RELIGIJOM, EGZISTENCIJALIZMOM I ZEN-BUDIZMOM Filozofija i teologija obraćaju se analizi Fromov doprinos novoj teologiji Fromovo preobracanje psihoanalize u religiju -

232 233 236 245

11. LJUDSKA POTENCIJA: ALTERNATIVA CKOM NESVESNOM Sticanje primarnih veština Posebne veštine i društvo Moć rasuđivanja, uobrazilje i voljenja Covekove moći -

252 255 258 263 273

8. DVE PRETPOSTAVKE REFORMISANE PSIHOANALIZE Kapitalizam kao sveopšte iracionalan i razarački Motivacija kao sveopšte iracionalna i prinudna DEO TREĆI: REKONSTRUKCIJA PSIHOANALIZE 9. PSIHO-FILOZOFIJA LJUBAVI Fromova teorija ljubavi Fromova teorija alijcnacije Kritika Fromove teorije alijenacije Kritika Fromove teorije ljubavi -

-

-

-

-

-

-

-

PSIHOANALITI-

-----

Stampa: ,.Kulturau, B101r1d, M1k1don1k1 f,