Greg Ber
Darvinov radio
Preveo sa engleskog Ivan Jovanović
NEOR, Novi Sad Edicija Radijant
Naslov originala:
Greg Bear Darwin's Radio Copyright © 1999 by Greg Bear Copyright © 2006 za srpsko izdanje, NFOR Edicija Radijant Za izdavača: Nenad Orlović Lektura: Jelena Ličina Naslovna strana: Tanja Jeremić Tiraž: 1000 primeraka Štampa: Budućnost, Novi Sad Izdavač: NEOR, Novi Sad Bulevar oslobođenja 46a www.neor.co.yu ISBN 86-86227-01-5 Novi Sad, 2006.
ZA MOJU MAJKU, VILMU MERIMAN BER 1915 -1997
I Irodova zima
1 Alpi, blizu granice Austrije i Italije avgust Bledo popodnevno nebo prostiralo se iznad crnih i sivih planina kao neki mizanscen, boje očiju besnog psa. Noge su ga bolele, a leđa mu je žuljao nezgodno stavljen kotur najlonskog konopca. Mič Rafelson sledio je Tildinu hitru priliku duž granice između belih jela i svežeg snega koji je prekrivao polja. Između ledenih gromada letnja vrelina je komade starog leda oblikovala u mlečnobele oštrozube noževe. Sa Mičeve leve strane, planine su se uzdizale iznad gomile crnog stenja koje se graničilo sa prelomljenim slapom ledenog vodopada. Sa desne strane, obasjan jarkim suncem, led je zaslepljujuće blistao. Franko je bio otprilike dvadeset jardi južno, skriven rubom Mičevih naočara za sneg. Mič ga je čuo, ali nije mogao da ga vidi. Nekoliko kilometara iza njega, takođe van vidnog polja, nalazio se blistavo narandžasti bivak okruglog oblika, načinjen od fiberglasa i aluminijuma, gde su poslednji put stali da se odmore. Nije znao koliko su kilometara prešli od poslednje kolibe, čije je ime zaboravio; ali uspomena na jarko sunce i topao čaj u dnevnoj sobi, Gaststube, davala mu je snagu. Kada se ovaj poduhvat završi, nasuće sebi još jednu šolju jakog čaja, sedeti u Gaststube i zahvaliti Bogu što mu je toplo i što je živ.
Približavali su se zidu od stenja i snežnom mostu preko ponora što ga je izdubila voda od snega koji se topio. Ti sada zaleđeni potoci nastajali su tokom proleća i leta i izjedali ivicu glečera. Sa druge strane tog mosta, sudeći po ulegnuću u zidu u obliku latiničnog slova U, uzdizalo se nešto nalik na izvrnuti patuljački zamak ili orgulje izrezbarene u ledu: zamrznuti vodopad prelivao se u mnoštvo debelih stubova. Komadi rasutog leda i snežni nanosi skupljali su se oko njegovog prljavobelog podnožja; sunce mu je obasjavalo kremasti vrh. Franko mu je ušao u vidno polje, kao da je izašao iz magle, i pridružio se Tildi. Dosad su prelazili preko relativno ravnog glečera. Sad izgleda da će se Tilda i Franko uspeti uz orgulje. Mič za trenutak zastade i izvadi svoju sekiru za sneg. Podiže naočari na glavu, čučnu, a onda stenjući sede kako bi proverio krampone. Led koji se nakupio među šiljcima popusti pod naletima njegovog noža. Tilda se vratila nekoliko jardi kako bi porazgovarala sa njim. Pogledao ju je, njegove guste tamne obrve sastavile su se iznad nosa, a zelene oči treptale su od hladnoće. „Ovo će nam uštedeti sat vremena“, reče Tilda, pokazavši ka orguljama. „Kasno je. Usporio si nas.“ Engleske reči klizile su sa njenih tankih usana oštro i precizno, sa zavodničkim austrijskim naglaskom. Bila je tananog tela, ali skladno građena, svetloplave kose skrivene pod tamnoplavom Polartekovom kapom. Lice kao da joj je bilo vilinsko, sa bistrim sivim očima. Bila je privlačna, ali ne baš Mičev tip; svejedno, bili su nakratko ljubavnici pre no što se pojavio Franko.
„Rekao sam ti da ima osam godina kako nisam planinario“, odvrati joj Mič. Franko se sjajno snalazio. Italijan je stajao oslonjen o svoju sekiru blizu orgulja. Tilda je sve odmeravala i premeravala, uzimala samo najbolje, a odbacivala ono lošije – ali opet – nikad nije palila mostove za sobom, u slučaju da joj stare veze budu od koristi. Franko je imao četvrtastu vilicu, bele zube i četvrtastu glavu sa gustom crnom kosom izbrijanom na slepoočnicama i orlovskim nosom. Ten mu je bio mediteranski maslinast, široka ramena sva u mišićima, kao i ruke, a šake su mu bile nežne, ali veoma snažne. Nije bio prepametan za Tildu, ali nije bio ni tupav. Mič je sa lakoćom mogao da zamisli Tildu izmamljenu iz svoje guste austrijske šume prilikom da spava sa Frankom. Svetlo uz tamno, kao kore na torti. Za divno čudo, ta ga slika nimalo nije doticala. Tilda je ljubav vodila mehaničkom silinom. Mič je neko vreme time bio zavaran, sve dok nije shvatio da ona zapravo samo prati korake, jedan za drugim, kao da radi neku vrstu intelektualne vežbe. Isto tako je i jela. Ništa je stvarno nije doticalo, ali ponekad je pokazivala pravi smisao za humor i ljubak osmeh koji joj je pravio jamice na uglovima tih tankih, preciznih usana. „Moramo da siđemo pre sumraka“, reče mu Tilda. „Ne znam kakvo će vreme biti. Ima još dva sata do pećine. Nije preterano daleko, ali uspon je težak. Ako budemo imali sreće, imaćeš sat vremena na raspolaganju da pogledaš ono što smo otkrili.“ „Potrudiću se iz sve snage“, odgovori joj Mič. „Koliko smo se udaljili od turističkih staza? Već satima nisam video crvenu boju.“
Tilda skide naočari za sneg kako bi ih obrisala i uputi mu kratak osmeh u kome nije bilo topline. „Ovde nema turista. Čak se i većina dobrih planinara drži podalje. Ali ja znam kuda ću.“ „Snežna boginja“, reče Mič. „Pa šta si očekivao?“ upita ona, shvativši to kao kompliment. „Ovde sam planinarila još kao devojčica.“ „Ti si i dalje devojčica“, odgovori joj Mič. „Dvadeset pet, dvadeset šest?“ Nikad mu nije otkrila koliko ima godina. Sada ga je odmerila kao da je neki dragulj za koga se predomišlja da li da ga kupi. „Imam trideset dve godine. Franko ima četrdeset, ali je brži od tebe.“ „Franko može da se nosi u majčinu“, odvrati Mič, ali bez ljutnje. Tilda se nasmeši. „Danas smo svi čudni“, reče ona, okrećući se. „Čak i Franko to oseća. Ali još jedan ledeni čovek... koliko bi to vredelo?“ Na samu tu pomisao, Mič ostade bez daha. To mu sada nije bilo potrebno. Njegovo uzbuđenje sklupča se i pomeša sa iscrpljenošću. „Ne znam“, reče Njih dvoje otvorili su mu svoja plaćenička srdašca u Salzburgu. Bili su ambiciozni, ali ne i glupi; Tilda je bila potpuno sigurna da njihovo otkriće nije samo još jedno telo nekog izgubljenog planinara. Ona bi to trebalo dobro da zna. Sa četrnaest godina pomagala je da se nose dva tela koje su glečeri izbacili. Jedno od njih bilo je preko stotinu godina staro. Mič se pitao šta bi bilo kad bi zaista pronašli pravog ledenog čoveka. Bio je siguran da Tilda na duži rok ne bi
podnela pritisak slave i uspeha. Franko je bio dovoljno stamen da to izdrži, ali Tilda je, na neki sebi svojstven način, bila veoma krhka. Baš kao dijamant, mogla bi da seče čelik, ali skršila bi se u komade ako bi zadobila udarac iz nezgodnog ugla. Franko bi možda preživeo slavu, ali da li će preživeti Tildu? Uprkos svemu, Miču se Franko dopadao. „Ima još tri kilometra“, reče mu Tilda. „Hajdemo.“ Ona i Franko zajedno mu pokazaše kako da se uspne uz zaleđeni vodopad. „Ovaj slap teče samo sredinom leta“, reče mu Franko. „Već je mesec dana okovan ledom. Moraš da razumeš kako se ledi. Ovde je led čvrst.“ Sekirom udari masivno podnožje orgulja od bledosivog leda. Led zabruja i nekoliko sitnih krhotina otpade. „Ali gore je pun mehura. Ako pogrešno udariš, otpadaju veliki komadi. Neko može biti povređen. Tu bi Tilda trebalo da seče, ne ti. Ti se penji između nas dvoje.“ Tilda je prva krenula, što je sa Frankove strane bilo pošteno priznanje da je bolji planinar od njega. Franko je razvio konopce, a Mič mu je pokazao kako se seća petlji i čvorova koje je naučio planinareći u državi Vašington. Tilda na to napravi grimasu i ponovo mu veza konopac oko struka i ramena – u alpskom stilu. „Većim delom puta možeš ići ispred. Zapamti, ja ću da usecam stepenice ako ti zatrebaju“, reče mu Tilda. „Ne bih da bacaš led na Franka.“ Stade da se uspinje. Na pola puta uz ledeni stub, zabijajući krampone u led, Mič pređe preko svog praga izdržljivosti i obuze ga iscrpljenost, tako da ga na tren spopade mučnina. A onda,
telo kao da mu se pročisti, kao da bi isprano svežom vodom, i on poče lakše da diše. Sledio je Tildu, zarivajući krampone u led i pribijajući se uz njega, hvatajući se za svaki mogući rukohvat. Sekiru je retko koristio. Za divno čudo, vazduh je bio topliji blizu leda. Bilo im je potrebno petnaest minuta da se uspnu do leda kremaste boje. Sunce je izronilo iza niskih sivih oblaka i pod oštrim uglom obasjalo zaleđeni vodopad, pretvorivši ga u zid providnog zlata. Čekao je da im Tilda dovikne kako se bezbedno popela na vrh. Franko je lakonski odgovorio. Mič je stao da se penje između dva stuba. Led je tu zaista bio nepredvidljiv. Njegov uspon bacao je na Franka pravi oblak ledenih komadića. Franko je psovao, ali Mič se nijednom nije otkačio da visi u vazduhu, što je bio pravi blagoslov. Puzao je uz oblu usnu vodopada. Rukavice su mu upozoravajuće klizile po ledu. Zamlatara nogama, desnom čizmom zakači ivicu stene, potom se uhvati za još jedan kamen, sačeka trenutak da povrati dah, pa se kao neki morž pope pored Tilde. Prašnjave sive gromade sa obe strane korita formirale su zaleđeni potok. Pogledao je niz uzanu stenovitu dolinu, napola skrivenu senkom, kojom je nekada neki mali glečer tekao sa istoka, rezbareći svoj karakteristični urez u obliku slova U. Poslednjih nekoliko godina nije bilo puno snega i glečer je nastavio dalje, povlačeći se sa ureza, koji je sada ležao nekoliko desetina jardi iznad glavnine glečera.
Mič se okrenuo na stomak i pomogao Franku da se popne. Tilda je stajala po strani, neustrašivo klečeći na ivici, u savršenoj ravnoteži, vitka i predivna. Namršti se na Miča. „Kasnimo“, reče mu. „Šta možeš da otkriješ za pola sata?“ Mič slegnu ramenima. „Moramo da krenemo natrag najkasnije u sumrak“, Franko reče Tildi, a onda se isceri Miču. „Led nije baš toliko nezgodan, je l' da?“ „Nije strašno“, odgovori mu Mič. „Dobro uči“, Franko reče Tildi, koja podiže pogled. „Jesi li ikad pre planinario po ledu?“ „Ne ovako“, odvrati Mič. Prešli su nekoliko desetina jardi duž zaleđenog potoka. „Još dva uspona“, reče Tilda. „Franko, ti vodi.“ Mič baci pogled kroz kristalni vazduh preko ruba ureza i nazubljenih rogova viših planina. I dalje nije znao gde je. Franko i Tilda više su voleli da ga drže u neznanju. Prešli su najmanje dvadeset kilometara od velike kamene Gaststube sa čajem. Okrenuvši se, ugleda narandžasti bivak, otprilike četiri kilometra daleko i stotine metara niže. Sada je bio u senci. Činilo se da je snežni pokrivač veoma tanak. Planine su baš preživele najtoplije leto u novijoj istoriji Alpa, sa povećanim topljenjem glečera, kratkim poplavama u dolinama – zbog obilnih kiša – i sa slabim snežnim padavinama. Globalno zagrevanje već se pretvorilo u medijski kliše; sa njegovog stanovišta, iako je u tom pogledu bio neiskusan, sve to činilo mu se više no
stvarnim. Lako je moguće da će Alpi za nekoliko decenija biti potpuno goli. Relativna toplota i suvoća otvorile su prolaz do stare pećine, omogućivši Franku i Tildi da otkriju tajnu tragediju. Franko doviknu da je na sigurnom, pa se Mič malo po malo uspe uz poslednju stenovitu liticu, dok mu se kamen mrvio pod čizmama. Stena je tu bila slaba, mestimično i veoma meka; sneg je dugo pokrivao čitav taj kraj – verovatno hiljadama godina. Franko mu je pomogao da se popne i zajedno namotaše konopac dok se Tilda uspinjala iza njih. Stala je na rubu zaklanjajući oči od sunca, koje je sada bilo jedva pedalj iznad nazubljenog obzorja. „Znaš li gde si?“ upita Miča. On odmahnu glavom. „Nikada nisam bio ovako visoko.“ „Dečko iz doline“, reče Franko i isceri se. Mič začkilji. Njih troje baciše pogled preko zaobljenog glatkog ledenog polja – tankog prsta glečera koji se nekada prostirao duž skoro sedam milja u nekoliko spektakularnih kaskada. Sada, dužinom ove grane, glečer |e bivao sve tanji. Veoma malo svežeg snega hranilo je njegovu glavu, visoko u planinama. Suncem obasjani stenoviti zid iznad leda uzdizao se nekoliko hiljada stopa u vazduh. Vrh je bio toliko visok da Mič nije imao želju da gleda.
„Tamo“ reče Tilda, pokazavši na stenje nasuprot njemu. Malo se pomučivši, Mič razazna sićušnu crvenu tačku naspram senovite crne i sive pozadine: barjak od tkanine koji je Franko tu oslavio prilikom njihovog poslednjeg boravka. Krenuli su preko leda. Pećina, prirodno udubljenje, imala je mali otvor od tri stope u prečniku, veštački prikriven niskim zidom od kamenja veličine ljudske glave. Tilda izvadi digitalni fotoaparat i fotografisa otvor iz nekoliko uglova, povlačeći se i obilazeći ga dok je Franko rušio zid, a Mič osmatrao ulaz. „Koliko daleko?“ upita Mič kad im se Tilda pridružila. „Deset metara“, odgovori mu Franko. „Veoma je hladno tamo, hladnije nego u zamrzivaču.“ „Ali ne zadugo“, reče Tilda. „Mislim da je ovo prva godina da je ovo područje ovoliko otvoreno. Sledećeg leta temperatura bi mogla da se popne iznad nule. Topao vetar bi mogao da dospe u ove krajeve.“ Namršti se i prstima stisnu nos. Mič skide ranac i stade da pretura po njemu tražeći električne lampe, kutiju sa noževima, vinilske rukavice, sve što je mogao da pronađe u radnjama dole u gradu. Sve je to ubacio u malu plastičnu kesu, zatvorio je, stavio u džep i pogledao između Franka i Tilde. „Pa?“ reče. „Kreni“, reče Tilda, mahnuvši rukama. Široko se nasmeši. On se sagnu i četvoronoške prvi uđe u pećinu. Nekoliko sekundi kasnije, Franko uđe za njim, a Tilda odmah potom.
Mič je u zubima držao malu električnu lampu, prelazeći po šest ili osam palaca odjednom. Led i fini snežni prah tvorili su tanani prekrivač po podu pećine. Zidovi su bili glatki i pravili su uzani klin blizu tavanice. Tu neće moći ni da čučne. Franko mu doviknu: „Biće šire.“ „Ušuškana rupica“, reče Tilda, glasom koji je zvučao šuplje. Vazduh je mirisao neutralno – prazno. Bilo je hladno, dobrano ispod nule. Kamen je isisavao toplotu iz njega, čak i kroz postavljenu jaknu i pantalone za sneg. Pređe preko jedne ledene vene, koja je naspram crnog kamena izgledala kao mleko, i zagreba je prstima. Čvrsto. Sneg i led mora da su bili nabijeni bar do te tačke kada je pećina bila zatrpana. Odmah nakon ledene vene, pećina poče da se pruža naviše, a on oseti slabašni dašak vazduha koji je dopirao iz drugog ureza u steni, koji je nedavno očišćen od leda. Mič je osećao blagu mučninu, ali ne od pomisli na to šta će upravo ugledati, već zbog neuobičajenog – pa čak i kriminalnog – karaktera ove istrage. I najmanji pogrešan potez, samo da se pročuje kako nije išao prikladnim putevima i da se nije postarao da sve bude zakonski... Mič je i ranije imao problema sa institucijama. Nema ni šest meseci kako je izgubio posao u muzeju Hejer u Sijetlu, ali to je bila politička stvar, besmislena i nepoštena. Sve do sada, nijednom se nije ogrešio o gospu Nauku. Satima se tamo u hotelu u Salzburgu raspravljao sa Frankom i Tildom, ali oni nisu ni mrdnuli od svog stanovišta. Da nije odlučio da pođe sa njima, poveli bi
nekog drugog – Tilda je čak predložila jednog nezaposlenog studenta medicine sa kojim se nekada zabavljala. Izgleda da je imala široku lepezu bivših momaka, ali svi su bili znatno manje kvalifikovani i sa znatno manje skrupula nego Mič. Kakvi god Tildini motivi bili, ili njen moralni karakter, Mič nije bio takav čovek da je odbije, pa da ih prijavi; svako ima svoje granice, svoju među u društvenim divljinama. Mičeva granica bila je huškanje austrijske policije na bivše devojke. Franko lupi krampon na Mičevoj čizmi. „Problem?“ upita. „Nema problema“, odgovori Mič i stenjući pređe još šest palaca. Odjednom, oval svetlosti ukaza mu se u jednom oku, kao neki ogromni nefokusirani mesec. Telo kao da mu se nadu. Sa teškoćom proguta pljuvačku. „Sranje“, promrmlja, nadajući se da to nije značilo ono što je mislio da znači. Oval izblede, a telo mu se vrati u normalu. Pećina se tu sužavala u uzano grlo, manje od stope visoko i dvadeset jedan ili dvadeset dva palca široko. Iskrivivši glavu u stranu, on zgrabi stenu odmah ispod grla i provuče se. Jakna mu zape i on ču kako se nešto cepa dok se napinjao da se otkači i provuče. „To je nezgodan deo“, reče Franko. „Ja jedva mogu da prođem.“ „Zašto ste uopšte išli ovoliko daleko?“ upita Mič, prikupljajući hrabrost da nastavi dalje u, doduše širi, ali svejedno mračan i skučen prostor.
„Jer je ovde, zar ne?“ reče Tilda. Glas joj je zvučao kao zov neke udaljene ptice. „Ja sam čikala Franka. On je čikao mene.“ Nasmeja se, a odjeci njenog smeha poleteše u tamu. Mič se sav naježi. Taj novi ledeni čovek smejao se sa njima, a možda se zapravo smejao njima. Već je mrtav. Nije imao briga, a sasvim sigurno bi mu bilo smešno što je toliko ljudi maltretiralo sebe samo da bi videlo njegove posmrtne ostatke. „Koliko je prošlo otkad ste poslednji put bili ovde?“ upita Mič. Pitao se zašto to pitanje nije postavio ranije. Možda sve do sada nije zaista verovao. Prešli su toliki put, a nije bilo ni znaka da je reč o praktičnoj šali. Doduše, sumnjao je da je Tilda sposobna za tako nešto. „Sedmica, osam dana“, odvrati Franko. Prolaz je u međuvremenu postao dovoljno širok da se Franko progura pored Mičevih nogu, a Mič mu bakljom obasja lice. Franko mu uputi zubati mediteranski osmeh. Mič pogleda napred. Video je nešto pred sobom, nešto tamno, poput gomilice pepela. „Blizu smo?“ upita Tilda. „Miče, prvo je samo stopa.“ Mič pokuša da rastumači tu rečenicu. Tilda je govorila čisto metrički. Shvati da se reč „stopa“ nije odnosila na razdaljinu, već na deo tela. „Još je ne vidim.“ „Prvo ide pepeo“, reče Franko. „To može biti to.“ Pokaza na crnu gomilicu. Mič je osećao kako se vazduh oko njega talasa, tako da je kraj pećine ostao nedirnut. Krenuo je napred sa sporošću punom poštovanja, obraćajući pažnju na sve. Tražio je bilo kakav sićušni dokaz koji je možda preživeo prethodni ulazak – komadiće kamena, grančica, oznake na zidovima...
Ništa. Pridigao se na ruke i kolena i sa velikim olakšanjem krenuo napred. Franko je postao nestrpljiv. „Pravo napred“, reče mu Franko, ponovo ga lupnuvši po kramponu. „Majku mu, idem ovako sporo kako mi ništa ne bi promaklo, znaš?“ odvrati Mič. Suzbio je poriv da se ritne nogom kao mazga. „Dobro“, pomirljivo odvrati Franko. Mič je sada mogao da vidi iza krivine. Pod je bio neznatno ravniji. Oseti neki travnat, slankast miris, koji ga podseti na miris sveže ribe. Ponovo se naježi, a oči mu se zamagliše. Drevno saosećanje. „Vidim“ reče. Jedna stopa virila je preko ivice – mala, kao detinja, veoma smežurana i tamnosmeđa, skoro crna. Pećina se tu već širila i po podu su bile razbacane suve i pocrnele niti – možda trava. Trska. Oci, prvobitni ledeni čovek, imao je preko glave prebačen trščani plašt. „Gospode“, reče Mič. Još jedan beli oval pojavi mu se u oku, lagano bledeći, a u slepoočnicama mu sevnu šapat bola. „Tamo je šire“, doviknu Tilda. „Sve troje možemo stati, a da ih ne pomerimo.“ „Njih?“ upita Mič, uputivši mlaz svetlosti iza sebe. Franko se nasmeši iza Mičevih kolena. „To je, zapravo, iznenađenje“, reče mu. „Ima ih dvoje.“
2 Republika Gruzija Kej je bila sklupčana na suvozačevom sedištu piskavog malog fijata dok ga je Lado vozio po krivinama i okukama gruzijskog vojnog puta. Iako puna opekotina od sunca i iscrpljena, nije mogla da spava. Duge noge trzale su joj se na svakoj krivini. Kad začu škripu skoro ćelavih guma, prođe rukama kroz kratku smeđu kosu i namerno zevnu. Lado oseti da je tišina predugo trajala. Pogleda Kej mekim smeđim očima koje su mu krasile lice preplanulo od sunca, prepuno sićušnih bora, rukom kojom je držao volan uze cigaretu i isturi bradu. „U sranju je naš spas, je l’ da?“ upita. Kej nije mogla a da se ne nasmeši. „Molim te, ne pokušavaj da me oraspoložiš“, reče mu. Lado na to nije obraćao pažnju. „Dobro za nas. Gruzija ima nešto da ponudi svetu. Imamo sjajnu kanalizaciju.“ Govorio je veoma mekano, tako da je „kanalizacija“ zvučala kao kenjalizacija. „Kanalizacija“, promrmlja ona. „Kenja-lizacija.“ „Jesam li dobro rekao?“ upita Lado. „Savršeno“, odgovori Kej. Lado Džakeli bio je vodeći naučnik u institutu Elijava iz Tbilisija, gde se vršila ekstrakcija bakteriofaga – virusa koji napadaju samo bakterije – iz lokalne gradske i bolničke kanalizacije, kao i iz otpada sa farmi i uzoraka
sakupljenih po čitavom svetu. Sada je Zapad, uključujući Kej, ponizno došao da od Gruzijaca uči o njihovim lekovitim svojstvima. Dobro se slagala sa osobljem instituta. Nakon sedmice provedene po konferencijama i obilascima laboratorija, neki od mlađih naučnika pozvali su je da im se pridruži na putu do zatalasanih brda i blistavih zelenih pašnjaka za ovce u podnožju planine Kazbeg. Stvari su se tako brzo promenile. Baš jutros, Lado je došao kolima u njihov logor blizu stare i usamljene pravoslavne crkve, i to čak iz Tbilisija. Sa sobom je doneo kovertu sa faksom iz glavnog štaba mirovnih trupa Ujedinjenih nacija iz Tbilisija, prestonice zemlje. Lado je u logoru ispio kafu, a onda, džentlmenski kao i uvek – a i bio je njen sponzor – ponudio joj je da je odveze u Gordi, jedan gradić sedamdeset pet milja jugozapadno od Kazbega. Kej nije imala izbora. Neočekivano, i u najgorem mogućem trenutku, njena prošlost ju je sustigla. Tim Ujedinjenih nacija prelistao je sve moguće dosijee kako bi pronašao medicinske stručnjake koji nisu Gruzijci, a eksperti su u određenim poljima. Došli su samo do njenog imena: Kej Lang, trideset četiri godine, u partnerstvu sa svojim mužem, Saulom Madsenom u firmi EkoBakter Risrč. Početkom devedesetih studirala je patološku medicinu na njujorškom Državnom univerzitetu, nameravajući da se posveti kriminološkim istragama. U roku od godinu dana promenila je mišljenje i prebacila se na mikrobiologiju sa naglaskom na genetski inženjering; ali ona je bila jedini stranac u Gruziji sa
makar minimalnim iskustvom u onome što je Ujedinjenim nacijama bilo potrebno. Lado ju je vozio kroz jedan od najlepših pejzaža koji je ikada videla. U senci centralnih Kavkaskih planina prolazili su pored terasastih polja, kamenih seoskih kućica, kamenih silosa i crkvica, gradića sa zgradama od drveta i kamena, kućama sa prijateljskim i prelepo izrezbarenim tremovima koji su gledali na uzane putiće popločane ciglom ili kaldrmom, ili samo od nabijene zemlje. Gradići su bili raštrkani po širokom naboranom pokrivaču gustih šuma i livada po kojima su pasle ovce i koze. Tu su čak i ti naizgled prazni prostori tokom stoleća bili preplavljeni i oko njih su se vodili ratovi, baš kao i na svakom drugom mestu koje je videla u Zapadnoj, a sada i Istočnoj Evropi. Ponekad je osećala kako je guši blizina drugih ljudi i krezubi osmesi staraca i starica što stoje pored puta posmatrajući vozila koja dolaze i odlaze iz nekih novih i nepoznatih svetova. Naborana prijateljska lica i čvornovate ruke koje mašu malim kolima. Svi mladi bili su u gradovima, prepuštajući starima brigu o selu, izuzev u planinskim odmaralištima. Gruzija je nameravala da sebe preobrazi u naciju odmarališta. Svake godine beležila je dvocifreni ekonomski rast, a njena valuta – lari – takođe je jačala, odavno zamenivši rublje; uskoro će zameniti i zapadne dolare. Otvarali su naftovode od Kaspijskog do Crnog mora; a u zemlji u kojoj je vino dobilo svoje ime, polako je postajalo i veliki izvozni proizvod. Tokom sledećih nekoliko godina, Gruzija će početi da izvozi novo i veoma drugačije vino: rastvore faga koji će
izlečiti svet koji je gubio u ratu protiv bolesti izazvanih bakterijama. Fijat ulete u unutrašnju traku kada skrenuše u slepu krivinu. Kej oseti kako joj zastade dah, ali oćuta. Lado je u institutu bio veoma ljubazan prema njoj. Nekoliko puta tokom prethodne sedmice Kej ga je uhvatila kako je posmatra sa izrazom čvornovatog starovremenskog premišljanja, očiju skupljenih u naborane proreze, kao neki satir izrezbaren od drveta masline i premazan smeđom bojom. Među ženama koje su radile u Elijavi govorilo se kako mu se ne može sve vreme verovati, pogotovo ne sa mlađim devojkama. Ali prema Kej uvek se ophodio sa najvećom mogućom uljudnošću, pa čak i sa brigom – baš kao sada. Nije želeo da bude tužna, ali opet, nije mogao da se seti nijednog razloga zašto bi bila vesela. Iako prelepa, Gruzija je bila naružena mnogim mrljama: građanskim ratom, ubistvima, a sada i masovnim grobnicama. Uleteše u pravi zid kiše. Brisači oživeše i očistiše otprilike trećinu Ladovog vidnog polja. „Dobro što nam je Josif Staljin ostavio kanalizaciju“, razmišljao je naglas. „Valjani sin Gruzije. Naš najčuveniji izvozni proizvod – bolji nego vino.“ Lado joj uputi lažni smešak. Istovremeno se činilo kao da se brani i kao da se oseća posramljeno. Kej nije mogla a da ne pokuša da od njega izmami još nešto. „Ubio je milione“, promrmlja. „Ubio je doktora Elijavu.“
Lado je kroz mlazeve kiše sumorno posmatrao šta se zbivalo na putu, sa one strane kratke haube. Uspori i zakoči, a onda obiđe jarak koji je bio dovoljno dubok da sakrije kravu. Kej ciknu i uhvati se za sedište. Na tom delu puta nije bilo ograda, a ispod njega pružala se najmanje tri stotine metara duboka provalija kroz koju je tekla reka vode od glečera koji su se topili. „Berija je doktora Elijavu proglasio za neprijatelja naroda“, smireno odgovori Lado, kao da prepričava staru porodičnu anegdotu. „Tada je Berija bio glava gruzijskog KGB-a; lokalni kreten koji je maltretirao decu, a ne besni vuk cele Rusije.“ „Bio je Staljinov čovek“, reče Kej, pokušavajući da skrene misli sa puta. Nije mogla da razume zašto se Gruzijci i najmanje ponose Staljinom. „Svi su oni bili Staljinovi ljudi, ili bi završili mrtvi“, odvrati joj Lado. Onda slegnu ramenima. „Ovde se digla graja do miloga boga kada je Hruščov rekao da je Staljin bio kvaran. Šta mi znamo? Toliko nas je godina jebao u zdrav mozak da smo počeli da mislimo kako nam je muž.“ Kej je to bilo smešno. Lado se okuraži kad vide njen osmeh. „Neki i dalje žele da se vrate prosperitetu koji je bio pod komunizmom. Ili će nam prosperitet biti u govnima.“ Protrlja nos. „Ja sam za govna.“ Tokom sledećeg sata, spustili su se na područje manje strašnih brda i zaravni. Putokazi ispisani vijugavim gruzijskim pismom bili su izrešetani desetinama hitaca. „Pola sata, ne više“, reče Lado.
Zbog obilne kiše bilo je teško oceniti gde se završavao dan a gde počinjala noć. Kada se približiše raskršću i skretanju za gradić Gordi, Lado uključi slabašne fijatove farove. Dva oklopna transportera stajala su pokraj puta, odmah nakon raskršća. Pet ruskih mirotvoraca u kabanicama i okruglastim šlemovima koji su podsećali na noćne posude umorno im mahnuše da stanu. Lado zakoči i zaustavi auto, tako da je fijat bio malčice nakrivljen na ivici puta. Kej tada ugleda još jedan jarak, svega nekoliko jardi ispred njih, posred raskrsnice. Da bi ga zaobišli, moraće da voze ivicom puta. Lado spusti prozor. Ruski vojnik od nekih devetnaest ili dvadeset godina, rumenih obraza kao u horskog dečaka, proviri unutra. Kiša mu se sa šlema slivala na Ladov rukav. Lado mu se obrati na ruskom. „Amerikanka?“ mladi Rus upita Kej. Ona mu pokaza svoj pasoš i dozvole za rad izdate od EU i CIS, kao i faks koji je od nje tražio – praktično, naređivao – da se pojavi u Gordiju. Vojnik uze faks i namršti se pokušavajući da ga pročita. Za to vreme faks se potpuno pokvasio. Vojnik se onda povuče da se konsultuje sa oficirom koji je čučao odmah iza zadnjih vrata najbližeg transportera. „Ne žele da budu ovde“, Lado promrmlja Kej. „A ni mi ih ne želimo. Ali tražili smo pomoć... Ko nam je kriv?“ Kiša je stala. Kej se zagleda u sumračnu izmaglicu što se pružala pred njima. Kroz zavijanje motora čula je glasanje cvrčaka i pesmu ptica. „Ići dole, ići levo“, vojnik reče Ladu, ponosan na svoje znanje engleskog. Nasmeši se zarad Kej i mahnu im da
pođu ka drugom vojniku koji je kao neki stub stajao u sivoj tmini pored jarka. Lado dade gas i mala kola zaobiđoše jarak, trećeg mirotvorca i zaputiše se na sporedni put. Lado je do kraja putovanja držao otvoren prozor. Hladni vlažni večernji vazduh ispuni auto, a Kej se naježi. Ivice puta bile su skrivene gustim šibljem. Nakratko se u vazduhu oseti smrad. Bili su blizu ljudi. A onda Kej pomisli da to ne smrdi gradska kanalizacija. Nos joj se nabora, a utroba prevrnu. Ali to nije bilo verovatno. Njihovo odredište bilo je otprilike milju van grada, a do Gordija je bilo najmanje još dve milje. Lado dođe do jednog potočića i lagano pregazi plitki brzak. Točkovi utonuše do radkapni, ali auto bezbedno izađe iz potoka i nastavi još stotinu metara dalje. Zvezde proviriše kroz brze oblake. Planine su se uzdizale ka nebu kao neke crne krhotine. Naiđoše na šumu i ona ostade za njima pre no što ugledaše Gordi i njegove zgrade, neke kamene, a neke novije dvospratne drvene kuće sa sićušnim prozorima, jednu betonsku opštinsku kocku bez ikakvih dekoracija, kao i izanđale asfaltne i stare kaldrmisane puteve. Svetla nije bilo. Prozori behu crni i slepi. Ponovo nije bilo struje. „Ne znam ovaj grad“, promrmlja Lado. Naglo zakoči, a Kej se trže. Auto je bučno radio u mestu posred malog gradskog trga, okruženog dvospratnicama. Kej nekako razazna izbledeli znak Inturista iznad gostionice po imenu Rustavelski tigar. Lado uključi sićušno svetlo iznad retrovizora i izvadi mapu poslatu faksom. Onda je zgađeno odbaci i otvori
fijatova vrata. Šarke glasno zastenjaše. Nagnu se napolje i viknu na gruzijskom: „Gde je grob?“ Mrak je samom sebi bio izgovor. „Baš lepo“, reče Lado. Dvaput lupi vratima da bi ih zatvorio. Kej čvrsto stisnu usne kada auto polete napred. Uz visoku škripu menjača, sumanuto prodoše kroz uličicu prepunu mračnih zamandaljenih radnji i izadoše iz sela prošavši pored dve napuštene barake, hrpa šuta i razbacanih bala slame. Nakon nekoliko minuta ugledaše svetlost, sjaj baklji i jednu malu logorsku vatru, a onda i začuše brujanje prenosnog generatora i glasove koji su odzvanjali kroz noćnu tišinu. Grob je bio bliže no što je na mapi izgledalo, manje od milje udaljen od grada. Pitala se da li su seljani čuli vrištanje i da li ga je uopšte i bilo. Sa zabavom je gotovo. Tim Ujedinjenih nacija nosio je gas-maske sa ugrađenim industrijskim filterima. Nervozni vojnici gruzijske Republičke bezbednosti morali su da pribegnu maramama privezanim oko lica. Delovali su zlokobno, mada bi pod nekim drugim okolnostima izgledali smešno. Njihovi oficiri nosili su bele platnene hirurške maske. Glava sakrebula, lokalnog gradskog veća, nizak čovek krupnih pesnica, guste kovrdžave kose i istaknutog nosa, stajao je sa nesrećnim izrazom lica pored oficira Službe bezbednosti. Vođa tima Ujedinjenih nacija, pukovnik američke armije rodom iz Južne Karoline, po imenu Nikolas Bek, na
brzinu se predstavi i dade Kej jednu masku. Osećala se neprijatno, ali ipak ju je stavila. Bekov ađutant, jedna crnkinja po činu kaplar, koja se prezivala Hanter, pružila joj je par belih hirurških rukavica. Kada ih Kej navuče, one joj se uz pljesak priljubiše uz zglobove. Za nju je to bio dobro poznat osećaj. Bek i Hanter povedoše Kej i Ladoa podalje od logorske vatre i belih džipova, niz uzanu stazu kroz proređenu šumu i cestar do grobova. „Onaj predsednik gradskog veća ima svoje neprijatelje. Neki lokalci iz opozicije iskopali su rovove, a onda pozvali štab Ujedinjenih nacija u Tbilisiju“, reče joj Bek. „Mislim da nas momci iz Republičke bezbednosti ne žele ovde. U Tbilisiju ne nailazimo na saradnju. Vi ste bili jedina osoba sa nekim iskustvom do koje smo mogli da dođemo u ovako kratkom roku.“ Tri paralelna rova bila su ponovo otkopana i obeležena električnim svetlima na visokim motkama zarivenim u peskovito tlo. Svetla je napajao prenosni generator. Između njih se pružala crvena i žuta plastična traka, viseći beživotno i mlitavo, pošto nije bilo ni daška vetra. Kej priđe prvom rovu i odiže masku. Naboravši nos u iščekivanju smrada, ona onjuši. Međutim, nije bilo nikakvog jasno prepoznatljivog mirisa izuzev zemlje i blata. „Stari su više od dve godine“, reče i pruži Beku masku. Lado je stao otprilike desetak koraka iza njih, očigledno nevoljan da se približi grobovima. „Moramo da budemo sigurni u to“, reče joj Bek.
Kej priđe drugom rovu, nagnu se i pređe baterijskom lampom preko gomila tkanine, pocrnelih kostiju i suve zemlje. Zemljište je bilo peskovito i suvo, verovatno deo korita starog potoka koji se napajao otapanjem snegova sa planina. Tela su bila skoro neprepoznatljiva. Bledosmeđe kosti bile su prekrivene skorenom zemljom i smežuranim smeđim pocrnelim mesom. Odeća je bila izbledela i poprimila boju zemljišta, ali te rite nisu bile vojne uniforme, već haljine, pantalone i kaputi. Vuna i pamuk nisu u potpunosti istruleli. Kej je pogledom tražila sintetiku jarkih boja; tako bi mogli da ustanove maksimalnu starost groba. Međutim, ništa nije videla. Nakon toga, osvetli zidove rova. Najdeblje vidljivo korenje, presečeno ašovima, bilo je otprilike pola palca u prečniku. Najbliže drveće, poput nekih visokih mršavih duhova, bilo je desetak jardi daleko. Sredovečni oficir Republičke bezbednosti koji se odlikovao silnim imenom Vahtang Čikurišvili, nekako zdepasto zgodan, mišićavih ramena i debelog, često lomljenog nosa, priđe joj. Nije nosio masku. Pruži joj nešto tamno. Nakon nekoliko trenutaka, Kej shvati da je reč o cipeli. Čikurišvili se obrati Ladu na konsonantima bogatom gruzijskom. „Kaže da su ove cipele stare“, prevede Lado. „Kaže da su ovi ljudi poginuli pre pedeset godina. Možda i više.“ Čikurišvili besno mahnu rukom i uputi Ladu i Beku brzu mešavinu gruzijskih i ruskih reči. Lado prevede. „Kaže da su Gruzijci koji su ovo iskopali obične budale. Ovo nije za Ujedinjene nacije. Ovo se desilo davno pre građanskog rata. Kaže da ovo nisu ljudi iz Osetije.“
„A ko je spomenuo ljude iz Osetije?“ suvo upita Bek. Kej pregleda cipelu. Imala je debeli kožni đon i kožni gornji deo, a pertle su bile istrulele i pune zemlje. Koža je bila tvrda kao kamen. Pogleda unutrašnjost cipele. Zemlja, ali ni traga od čarapa ili tkiva – ta cipela nije skinuta sa raspadnutog stopala. Čikurišvili joj prkosno uzvrati na njen ratoborni pogled, a onda izvadi šibicu i pripali cigaretu. Namešteno, pomisli Kej. Setila se časova koje je pohađala u Bronksu, zbog kojih je na kraju pobegla od kriminološke medicine. Terenski obilasci pravih ubistava. Zaštitne maske. Bek se, u pokušaju da ga smiri, oficiru obratio na lošem gruzijskom i boljem ruskom. Lado suptilno ponovo prevede njegove reči. Bek onda uhvati Kej za lakat i odvede je do duge platnene strehe, podignute nekoliko jardi od rovova. Pod tom strehom, na dva izanđala stočića na rasklapanje, bili su delovi tela. Potpuno amaterski, pomisli Kej. Možda su neprijatelji lokalnog glavešine tako postavili leševe i snimili fotografije da bi dokazali kako su u pravu. Obišla je sto: dva torzoa i jedna lobanja. Na torzoima se zadržala prilična količina mumificiranog mesa, a na lobanji je bilo nekih nepoznatih ligamenata, nalik na tamne suve kaiševe, oko čela, očiju i obraza. Pogledom je potražila tragove ljuštura od insekata i na jednom smežuranom grlu pronašla mrtve larve, ali ne mnogo njih. Tela su bila zakopana u roku od nekoliko časova od smrti. Pretpostavljala je kako nisu zakopani usred zime,
kada nije bilo insekata. Naravno, gruzijske zime na ovoj nadmorskoj visini bile su blage. Ona uze mali perorez što je stajao pored bližeg torzoa i njime podiže komad tkanine, koji je nekada bio beli pamuk, a onda i ukrućenu razderanu kožu iznad abdomena. U tkanini i koži preko pelvisa videle su se ulazne rupe od metaka. „Gospode“, izusti. U pelvisu, obgrljeno zemljom i krutim kaiševima usahlog tkiva, bilo je manje telo, zgrčeno, jedva nešto više no hrpica sićušnih kostiju, skrhane lobanje. „Pukovniče.“ Pokaza to Beku. Njemu se lice okameni. Tela su mogla da budu pedeset godina stara, ali u tom slučaju bila su u izvanredno dobrom stanju. Preostalo je nešto vune i pamuka. Sve je bilo veoma suvo. Čitavo to područje sada je bilo drenirano. Rovovi veoma duboki. Ali korenje... Čikurišvili ponovo progovori. Po glasu mu se moglo zaključiti da će sada više sarađivati, pa čak i da oseća krivicu. Tokom stoleća, nakupilo se dovoljno krivice za sve u toj zemlji. „Kaže da su oba leša žene“, Lado šapnu Kej. „Vidim i ja“, promrmlja ona. Kej obiđe sto da ispita drugi torzo. Ovaj preko abdomena uopšte nije imao kožu. Ona skide zemlju sa njega pokretom od koga torzo zazvuča kao suva mešina. Unutar pelvisa ponovo je bila jedna lobanjica, fetus otprilike šest meseci star, isto kao i u prethodnom slučaju. Ovaj torzo nije imao udove; Kej nije mogla da oceni da li su mu noge bile skupljene u grobu. Nijedan fetus nije bio izbačen pritiskom abdominalnih gasova.
„Obe trudne“, reče. Lado to prevede na gruzijski. Bek tiho reče: „Izbrojali smo otprilike šezdesetoro osoba. Žene su izgleda ustreljene, a muškarci ili streljani ili batinani do smrti.“ Čikurišvili pokaza ka Beku, a onda ka logoru i povika, lica rumenog od svetla baterijskih lampi: „Džugašvili, Staljin.“ Oficir reče da su grobovi iskopani nekoliko godina pre velikog Narodnog rata, tokom čistki. Tokom kasnih tridesetih godina dvadesetog veka. To bi značilo da su skoro sedamdeset godina stari, matore vesti, ništa zbog čega bi Ujedinjene nacije trebalo da se umešaju. Lado objasni: „Hoće da Ujedinjene nacije i Rusi odu odavde. Kaže da je ovo unutrašnje pitanje, a ne za mirotvorce.“ Bek se ponovo obrati gruzijskom oficiru, ali ovaj put manje pomirljivo. Lado odluči da ne želi da se nađe posred te razmene mišljenja, pa priđe Kej koja se naginjala nad drugim torzoom. „Gadna stvar“, reče joj. „Predugo“, tiho progovori Kej. „Molim?“ upita Lado. „Sedamdeset godina je predugo“, odgovori mu ona. „Reci mi oko čega se raspravljaju.“ Perorezom poče da čačka oko nepoznatih kaiševa tkiva oko očnih dupalja. Kao da su tvorili neku vrstu maske. Da li su žrtvama možda navukli kapuljače pre pogubljenja? Nije tako mislila. Tkivo je bilo tamno i žilavo. „Čovek iz Ujedinjenih nacija kaže da nema ograničenja za ratne zločine“, Lado joj ispriča. „Nema – kako se kaže – ne zastarevaju.“
„U pravu je“, reče Kej. Nežno okrenu lobanju. Okciput je bio lateralno slomljen i nabijen do dubine od tri centimetra. Ponovo je pažnju posvetila sićušnom skeletu u pelvisu drugog torzoa. Na drugoj godini fakulteta bila je na nekim predavanjima iz embriologije. Struktura kostiju fetusa činila joj se pomalo čudnom, ali nije želela da ošteti lobanju vađenjem iz stvrdnute zemlje i suvog tkiva. I ovako je dovoljno čačkala. Kej se osećala loše; nije bila smućena suvim i smežuranim posmrtnim ostacima, već činom koji je njena mašta smesta rekonstruisala. Ispravi se i mahnu Beku da mu privuče pažnju. „Ove žene su ustreljene u trbuhe“, reče. Pobij svu prvorođenu decu. Besna čudovišta. „Umorene.“ Stisnu zube. „Pre koliko vremena?“ „Možda je on u pravu u vezi sa starošću cipele, ako je odavde, ali ovaj grob nije toliko star. Korenje oko oboda rovova je premalo. Moja pretpostavka je da su žrtve poginule pre dve ili tri godine. Zemlja ovde izgleda suvo, ali tlo je verovatno kiselo, što bi razložilo kosti starije od nekoliko godina. A tu je i tkanina; liči mi na vunu i pamuk, što takođe znači da je grob svega nekoliko godina star. Da je reč o sintetici, mogao bi biti stariji, ali i to znači da se događaj desio posle Staljina.“ Bek joj priđe i skide masku. „Možete li da nam pomognete ovde dok drugi ne stignu?“ šapatom je upita. „Koliko dugo?“ upita Kej.
„Četiri, pet dana“, odgovori Bek. Nekoliko koraka iza njega, Čikurišvili ih je ljutito gledao, stisnutih zuba, kao da je reč o pandurima koji se mešaju u porodičnu raspravu. Kej shvati da zadržava dah. Okrete se, ustuknu jedan korak, uze vazduh u pluća, pa upita: „Počećete sa istragom ratnih zločina?“ „Rusi misle da bi trebalo“, odgovori Bek. „Žarko žele da diskredituju nove komuniste u njihovoj zemlji. Nešto starih zločina snabdelo bi ih svežom municijom. Da li biste mogli da nam date približnu procenu – dve godine, pet, trideset, šta god?“ „Manje od deset. Verovatno manje od pet. Prilično sam zarđala“, reče ona. „Mogu da uradim svega nekoliko stvari. Da uzmem uzorke tkiva i ostalog. Ne punu autopsiju, naravno.“ „Vi ste hiljadu puta bolje rešenje no da pustimo lokalce da se petljaju po ovome“, reče joj Bek. „Ne verujem nikome od njih. A nisam siguran ni da se Rusima može verovati. Svi oni imaju svoje razmirice.“ Lado je bio ukočenog izraza lica, ali nije komentarisao, niti je Čikurišviliju preveo šta je rečeno. Kej je osećala ono što je znala da će uslediti, ono čega se bojala: staro sumorno raspoloženje kako je obuzima. Mislila je da će putovanjem i time što je podalje od Saula pobeći od loših vremena, loših osećanja. Osećala se oslobođenom dok je posmatrala doktore i tehničare kako rade u institutu Elijava, čineći toliko dobra pomoću tako malo sredstava, bukvalno izvlačeći zdravlje iz kanalizacije. Veličanstvena i prelepa strana Republike
Gruzije. Sada... Druga strana medalje. Tata Josif Staljin ili etnički čistači, Gruzijci koji pokušavaju da isteraju Jermene i Osetijce, Aphazi koji pokušavaju da isteraju Gruzijce, Rusi koji šalju vojsku, Čečeni koji bivaju umešani. Prljavi mali ratovi među drevnim susedima sa drevnim razmiricama. Ovo neće biti dobro po nju, ali nije mogla da odbije. Lado se namršti i pogleda Beka. „Trebalo je da postanu majke?“ „Većina njih“, odgovori Bek. „A možda je trebalo i da neki postanu očevi.“
3 Alpi Kraj pećine bio je veoma skučen. Tilda je ležala u niskom udubljenju u steni, skupljenih kolena, i posmatrala Miča kako kleči ispred onih koje su došli da vide. Franko je čučao iza njega. Mičeva usta bila su napola otvorena, kao u nekog iznenađenog dečaka. Neko vreme nije progovarao. Kraj pećine bio je potpuno miran i tih. Samo su se zraci svetlosti kretali dok je bakljom osvetljavao dve prilike. „Ništa nismo dirali“, progovori Franko. Pocrneli pepeo, prastari ostaci drveta, trave i trske izgledali su kao da bi ih i najmanji dašak rasuo, ali svejedno su tvorili ostatke vatre. Koža na telima prošla je mnogo bolje. Mič nikada nije video bolje primere mumifikacije usled dubokog zamrzavanja. Tkivo je bilo tvrdo i suvo, pošto je vlagu iz njega isisao suvi hladni pećinski vazduh. Blizu glava, gde su ležale okrenute jedna drugoj, koža i mišići gotovo da nimalo nisu usahli pre no što su se zgrčili. Crte su im bile skoro prirodne, mada su se kapci povukli, a oči pod njima utonule. Delovale su tamno i neizmerno pospano. I tela su bila dobro očuvana; samo je na donjem delu nogu meso usahlo i pocrnelo, možda zbog povremenog povetarca iz daljih delova pećine. Stopala su bila smežurana i pocrnela kao male sasušene pečurke. Mič nije verovao svojim očima. Možda u njihovom položaju nije bilo ničeg neobičnog – muškarac i žena
ležali su na bokovima, jedno nasuprot drugog, gledajući se dok su umirali, naposletku se sledivši kada se pepeo njihove poslednje vatre ohladio. Ničeg neočekivanog nije bilo u muškarčevim šakama koje su posezale ka ženinom licu, niti u ženinim rukama spuštenim nisko, kao da se hvatala za trbuh. Ničeg neobičnog nije bilo u životinjskoj koži pod njima, niti drugoj koži zgužvanoj pored muškarca, kao da je zbačena. Na kraju, kada se vatra ugasila, dok je lagano umirao od hladnoće, muškarcu je bilo prevruće i zbacio je svoj pokrivač. Mič spusti pogled na ženine skupljene prste i suzbi u sebi narastajući nalet emocija koji nije mogao ni da definiše, ni da objasni. „Koliko su stari?“ upita Tilda, prenuvši ga. Glas joj je zvučao britko, jasno i racionalno, nalik na oštricu noža. Mič se trže. „Veoma stari“, tiho odgovori. „Da, ali da li su kao ledeni čovek?“ „Nisu kao ledeni čovek“, odvrati Mič. Glas ga skoro izdade. Žena je bila povređena. Na boku, u visini kuka, videla se rupa. Bila je okružena krvavim mrljama, a činilo mu se da te iste mrlje može da razazna i na kamenu pod njom. Možda je to bio uzrok njene smrti. U pećini nije bilo oružja. Protrlja oči kako bi potisnuo maleni nazubljeni beli mesec koji mu je skretao pažnju, a onda ponovo baci pogled na njihova lica i kratke široke noseve. Ženina vilica bila je razjapljena, a muškarčeva zatvorena. Žena je umrla boreći se za vazduh. Mič to nije mogao sa
sigurnošću znati, ali nije preispitivao tu primedbu. Uklapala se. Tek sada pažljivo obiđe prilike, nisko pognut, krećući se izuzetno sporo, pazeći da mu kolena budu bar na palac iznad muškarčevog kuka. „Deluju staro“, reče Franko, čisto da bi se u pećini čuo neki zvuk. Oči mu zablistaše. Mič baci pogled ka njemu, a onda ga spusti na muškarčev profil. Guste isturene obrve, široki spljošteni nos, odsustvo brade. Mišićava široka ramena i, u poređenju sa njima, vitak struk. Debele, snažne ruke. Lica su im bila glatka, skoro bez dlaka. Međutim, sva koža ispod vrata bila je pokrivena finim tamnim paperjastim krznom, vidljivim tek nakon pobližeg ispitivanja. Oko slepoočnica kratko podsečena kosa izgledala je kao da je bila izbrijana nečijom veštom rukom tako da tvori šare. Toliko o čupavim muzejskim rekonstrukcijama. Mič se sagnu još niže, hladan vazduh ispuni mu nozdrve, i uhvati se rukom za vrh pećine. Nešto nalik na masku ležalo je između tela, zapravo, dve maske: jedna pored i delimično ispod muškarca, a druga ispod žene. Ivice maski delovale su iskrzano. Obe su imale otvore za oči, nozdrve, prikaz gornje usne, slabašno pokrivene finom dlakom, a ispod toga čupaviji pokrov koji je verovatno služio da se obmota oko vrata i donje vilice. Maske su izgledale kao odrana koža sa lica, ali na glavama leševa nije nedostajala ni trunčica kože. Maska bliža ženi kao da joj je bila pričvršćena za čelo i teme tankim vlaknima nalik na dagnjinu bradu.
Mič shvati da se usredsređuje na sićušne misterije kako bi izbegao jednu ogromnu nemogućnost. „Koliko su stari?“ ponovo upita Tilda. „Možeš li sada da oceniš?“ „Mislim da ovakvih ljudi nema već desetinama hiljada godina“, odgovori Mič. Tildi kao da promače ta izjava o drevnom vremenu. „Oni su Evropljani, kao ledeni čovek?“ „Ne znam“, odvrati Mič, ali odmahnu glavom i podiže ruku. Nije želeo da priča; želeo je da razmisli. Ovo je bilo izuzetno opasno mesto: profesionalno, mentalno i sa svakog drugog mogućeg stanovišta. Opasno, nalik na san i nemoguće. „Reci mi, Miče“, zamoli ga Tilda iznenađujuće nežno. „Reci mi šta vidiš.“ Ona posegnu rukom i pomazi ga po kolenu. Franko je sa zrelošću posmatrao taj pokret. Mič poče: „Reč je o muškarcu i ženi, oboje otprilike stotinu šezdeset centimetara visine.“ „Niski ljudi“, doda Franko, ali Mič nastavi, ne obraćajući pažnju na njegove reči. „Izgleda da su roda Homo, vrste sapiens. Ali ne kao mi. Možda su patili od neke vrste patuljastog rasta, poremećaja crta...“ A onda se zaustavi i ponovo im pogleda glave, ne videvši ni traga od patuljastog rasta, mada su ga te maske mučile. Klasične crte lica. „Nisu to kepeci“ reče. „To su neandertalci.“ Tilda se zakašlja. Suvi vazduh odrao im je grla. „Molim?“ „Pećinski ljudi?“ upita Franko.
„Neandertalci“ ponovi Mič, koliko da ispravi Franka, toliko i da sebe ubedi u to. „Nemoj da sereš“, reče Tilda, glasom koji je odzvanjao od besa. „Nismo mi deca.“ „Ne serem. Pronašli ste dva dobro očuvana neandertalca, muškarca i ženu. Prve neandertalske mumije... Na svetu. U istoriji.“ Tilda i Franko na nekoliko trenutaka razmisliše o tome. Napolju, pored ulaza u pećinu, zavijao je vetar. „Koliko su stare?“ upita Franko. „Svi misle da su neandertalci izumrli pre između stotinu i četrdeset hiljada godina“, odgovori Mič. „Možda svi greše. Ali sumnjam da su četrdeset hiljada godina mogli ostati u ovoj pećini ovako očuvani.“ „Možda su bili poslednji“ reče Franko i pobožno se prekrsti. „Neverovatno“, izusti Tilda, sva crvena u licu. „Koliko bi mogli da vrede?“ Mič oseti grč u nozi i pomeri se da čučne pored Franka. Zglobom u rukavici protrlja oči. Bilo mu je tako hladno. Sav se tresao. Mesec sačinjen od svetlosti maglio se i menjao mesto. „Ne vrede ništa“, odgovori. „Nemoj da se šališ“, reče mu Tilda. „Oni su retkost – ne postoji ništa nalik njima, zar ne?“ „Čak i ako ih mi – mislim, vi – bezbedno izvučete iz ove pećine tako da ostanu netaknuti i spustite niz planinu, gde biste ih prodali?“ „Ima ljudi koji sakupljaju takve stvari“, reče mu Franko. „Ljudi sa puno novca. Sa nekima smo već pričali o ledenom čoveku. Ledeni čovek i žena sigurno bi...“
„Možda bi trebalo da budem jasniji“, prekide ga Mič. „Ako se prema njima ne bude postupalo na pravilan način koji propisuje nauka, obratiću se vlastima u Švajcarskoj, Italiji, gde god do kurca da smo. Sve ću im ispričati.“ Ponovo zavlada tišina. Mič skoro da je čuo Tildine misli, kao neki mali austrijski satni mehanizam. Franko pljesnu rukom o pećinski pod i prostreli Miča pogledom. „Zašto hoćeš da nas zajebeš?“ „Jer ovi ljudi ne pripadaju vama“, odvrati Mič. „Nikome ne pripadaju.“ „Mrtvi su!“ prodra se Franko. „Ne pripadaju ni samima sebi, zar ne?“ Tildine usne pretvoriše se u ravnu sumornu crtu. „Mič je u pravu. Nećemo da ih prodamo.“ Sada već pomalo uplašen, Mič zbrza sledećih nekoliko reči. „Ne znam šta biste drugo mogli da planirate sa njima, ali mislim da ih nećete kontrolisati, niti prodati prava na njih. Nećete praviti pećinske barbike, ili šta već.“ Duboko udahnu. „Ne, ponovo kažem da je Mič u pravu“, polako izgovori Tilda. Franko ju je zamišljeno gledao. „Ovo je neverovatno velika stvar. Bićemo dobri građani. Oni su preci celog čovečanstva. Mama i tata čitavog sveta.“ Mič je definitivno osećao kako mu se glavobolja prikrada. Pređašni oval svetlosti bio je dobro poznato upozorenje: nadolazeća kolizija sa pomahnitalim vozom koji će mu smrskati glavu. Spuštanje niz planinu biće teško, možda i nemoguće, ako ga obuzme migrena koja će mu rasturiti mozak. Nije poneo lekove sa sobom. „Nameravate li da me ubijete ovde?“ upita Tildu.
Franko ga na tren pogleda, a onda vrati pogled na Tildu, čekajući odgovor. Ona se isceri i potapša se po bradi. „Razmišljam“ odvrati. „Kakvi bismo mi slavni probisveti bili. Čuvene priče. Praistorijski gusari. Jo-ho-ho i boca šnapsa.“ „Sada moramo“, reče Mič, pretpostavivši da je dobio odričan odgovor, „da uzmemo uzorak tkiva sa oba tela, uz minimalna oštećenja. A onda...“ Posegnu za lampom i svetlošću obasja prostor iza pospanih glava muškarca i žene, otprilike tri jarde dublje u pećinu. Tamo je ležalo nešto maleno, umotano u krzno. „Šta je to?“ istovremeno upitaše Franko i on. Mič stade da razmišlja. Mogao bi da se provuče pored žene a da ne poremeti ništa sem prašine. Sa druge strane, najbolje bi bilo da sve ostane potpuno nedirnuto, da se sada povuku iz pećine i vrate sa pravim stručnjacima. Mislio je da bi uzorci tkiva bili dovoljan dokaz. Proučavanjem kostiju dovoljno se saznalo o neandertalskoj DNK. Moglo bi se doći do potvrde, a pećina zatvoriti dok... Prstima pritisnu slepoočnice i sklopi oči. Tilda ga potapša po ramenu i nežno gurnu u stranu. „Ja sam sitnija“, reče, pa se provuče pored žene ka kraju pećine. Mič je samo ćuteći posmatrao. Znači, tako izgleda istinski grešiti – a greh je nesavladiva radoznalost. Nikada sebi neće oprostiti, ali, racionalisao je, kako bi mogao da je spreči a da ne ošteti tela? Sem toga, bila je oprezna.
Tilda se spusti tako nisko da joj je lice bilo na podu pored zavežljaja. Sa dva prsta uhvati jedan kraj krzna i polako ga okrenu. Miču se grlo steže od strepnje. „Daj svetla“, zatraži, a Mič tako i učini. I Franko uperi svoju lampu. „To je lutka“, reče Tilda. Iz vrha smotuljka virilo je malo lice, kao neka tamna smežurana jabuka, sa dva sićušna, duboko utonula crna oka. „Ne“, reče joj Mič. „To je beba.“ Tilda se povuče nekoliko palaca i izusti jedno iznenađeno linnn! Miča u tom trenu pogodi glavobolja, kao udar groma. Blizu ulaza u pećinu, Franko je držao Miča za ruku. Tilda je i dalje bila unutra. Mičeva migrena pretvorila se u pravu elementarnu nepogodu, sa sve vizuelnim efektima. Jedva mu je polazilo za rukom da se ne sklupča i ne počne da vrišti. Već je povraćao nasuvo pored pećine, a sada je silovito drhtao. Sa potpunom sigurnošću znao je da će umreti tu gore, na pragu najneverovatnijeg antropološkog otkrića svih vremena, ostavivši ga u rukama Tilde i Franka, koji nisu bili ništa bolji od običnih lopova. „Šta radi tamo?“ prostenja Mič, pognute glave. Čak mu je i sumrak bio previše jako svetlo. Doduše, mrak se brzo spuštao. „Nije to tvoja briga“, odgovori Franko i snažnije ga stisnu za ruku.
Mič se otrže i stade naslepo da pretura po džepu tražeći bočice sa uzorcima. Pošlo mu je za rukom da izvadi dva čepića iz gornjih delova butina muškarca i žene pre no što je bol dosegao vrhunac; sada nije mogao ni da gleda. Nateravši sebe da otvori oči, baci pogled na nebesko safirno plavetnilo naspram kojeg su se jasno ocrtavali planina, led i sneg, prekriveni bleskovima u uglovima njegovih očiju, nalik na sićušne munje. Tilda izađe iz pećine sa fotoaparatom u jednoj, a rancem u drugoj ruci. „Imamo dovoljno da sve dokažemo“, reče. Onda Franku reče nešto na italijanskom, brzo i tiho. Mič nije razumeo, niti je mario za to. Samo je želeo da siđe sa planine, popne se u topao krevet i spava – da sačeka da dobro poznati, ali uvek sveži i novi bol umine. Druga opcija bilo je umiranje, što je takođe imalo svojih privlačnih strana. Franko ga vešto priveza konopcem. „Hajde, stari prijatelju“, reče Italijan i nežno cimnu konopac. Mič se zatetura napred, stisnuvši pesnice kraj bokova kako bi se zaustavio da se ne lupa po glavi. „Sekira“, reče Tilda i Franko izvuče Mičevu sekiru za led iz njegovog pojasa, gde mu je smetala da hoda, i ubaci je u ranac. „Baš si u gadnom stanju“, reče Franko. Mič čvrsto zatvori oči; sumrak je bio pun munja, a bol je bio kao grmljavina. Svakim korakom glava mu se iznova tiho mrvila. Tilda pođe napred, a Franko odmah za njom. „Moramo drugim putem“, reče Tilda. „Led se gadno hvata i most je truo.“
Mič otvori oči. Planina je izgledala kao ugljenična senka rđave oštrice noža naspram neba najčistije ultramarinske boje, koja se prelivala u crnu, posutu zvezdama. Svaki sledeći dah bio je sve hladniji i sve teži. Veoma se znojio. Koračao je automatski, pokušavajući da se spusti niz stenovitu padinu prošaranu hrskavim snegom. Onda se okliznu i uhvati za konopac, povukavši Franka nekoliko jardi niz strminu. Italijan se nije bunio, već samo ponovo namesti konopac oko Miča i poče da ga smiruje kao malo dete. „Dobro, stari prijatelju. Ovako je bolje. Ovako je bolje. Pazi kako hodaš.“ „Ne mogu više da podnesem, Franko“, prošapta Mič. „Nisam imao migrenu već duže od dve godine. Čak ni lekove nisam poneo.“ „Nije bitno. Samo pazi kako staješ i radi šta ti kažem.“ Franko viknu Tildi. Mič oseti kako se približava i začkilji ka njoj. Lice joj je bilo uokvireno oblacima i njegovim bleskovima i varnicama. „Počinje sneg“, reče ona. „Moramo da požurimo.“ Počeše da govore na italijanskom i nemačkom i Mič pomisli kako nameravaju da ga ostave tu na ledu. „Mogu da idem“, izusti. „Mogu da hodam.“ I tako ponovo počeše da hodaju duž glečerske padine, praćeni zvukom leda koji je padao, dok je usporena drevna reka tekla dalje, kidajući i ječeći, zveckajući i pucajući na svom toku. Odnekud kao da su aplaudirale džinovske ruke. Vetar se pojača i Mič se okrete od njega. Franko ga ponovo vrati i gurnu, ali ovaj put sa manje nežnosti. „Nema vremena za gluposti, stari prijatelju. Hodaj.“ „Pokušavam.“
„Samo hodaj.“ Vetar kao da se pretvorio u pesnicu pritisnutu o njegovo lice. Nagnuo se ka njoj. Kristali leda pekli su ga po obrazima, pa je pokušao da namakne kapuljaču, međutim, prsti u rukavicama kao da su mu se pretvorili u kobasice. „On ne može dalje“, reče Tilda i Mič vide kako ga obilazi, obmotana uskomešanim snegom. Sneg se odjednom ispravi i sve troje se trgoše kada ih vetar zgrabi. Frankova lampa obasja milione pahuljica koje su šibale pored njih u vodoravnim potocima. Počeli su da se nose mišlju da naprave kuću u snegu, ali led je bio pretvrd – trajalo bi predugo da je iskopaju. „Idi! Samo kreni dole!“ Franko viknu Tildi, a ona nemo posluša. Mič nije znao kuda idu, niti je mnogo mario. Franko je sve vreme psovao na italijanskom, ali vetar ga je prigušio. Dok se Mič vukao napred, izvlačeći čizme i opet upadajući, ukopavajući krampone u pokušaju da ostane u uspravnom položaju, znao je da je Franko tu samo po povlačenju konopaca. „Bogovi besne!“ viknu Tilda glasom napola trijumfalnim, napola šaljivim, punim uzbuđenja, pa čak i ushićenja. Franko mora da je pao, jer Mič odjednom shvati kako ga nešto snažno vuče otpozadi. Nekako mu se sekira našla u rukama i kada je pao na stomak, imao je dovoljno prisustva duha da je zarije u led i zaustavi pad. Franko je, izgleda, na trenutak visio nekoliko jardi niz strminu. Mič baci pogled u tom pravcu. Svetlost mu se izgubila iz vidnog polja. Nekako se smrzavao, zaista smrzavao, što je ublažavalo migrenu. Franko se nije video u pravim paralelnim nanosima snega. Vetar je zviždao, a onda i zavrištao, pa Mič pribi lice uz led. Sekira mu se
izvukla iz rupe, pa je skliznuo dve ili tri jarde. Kako je bol jenjavao, počeo je da se pita kako da se iz ovoga izvuče sa živom glavom na ramenima. Ukopa krampone u led i uspe se uz strminu, čitavim telom povlačeći Franka za sobom. Tilda je pomogla Franku da ustane. Nos mu je bio krvav i delovao je ošamućeno. Mora da je udario glavom o led. Tilda na tren pogleda Miča. Nasmeši se i dodirnu ga po ramenu. Tako prijateljski. Niko ništa ne reče. Zbližili su se od zajedničkog bola i zle topline koja im se prikradala. Franko izusti neki drhtavi zvuk, kao da jeca, obliznu krvavu usnu i onda skrati njihove konopce. Nalazili su se na vetrometini. Nimalo prigušen razularenim velrom, začu se prasak, grmljavina, zvuk koji je podsećao na traktor na šljunku. Mič oseti kako led pod njime podrhtava. Stajali su preblizu glečerskog vodopada, koji je bio veoma aktivan i stvarao puno buke. Stade da vuče konopce koji su vodili do Tilde i otkri da na njihovom kraju nije bilo ničega. Stade da vuče konopce iza sebe. Franko se teturajući pojavi iz vetra i snega, krvavog lica, očiju koje su streljale iza naočara za sneg. Kleknu pored Miča, a onda se spusti na šake i leže na bok. Mič ga zgrabi za rame, ali Franko nije hteo ni da mrdne. Mič ustade i okrenu se ka strmini. Vetar je duvao odozdo, pa se on nagnu napred. Ponovo pokuša, nezgodno se nagnuvši, i pade. Jedina preostala opcija bilo je puzanje. Poče da vuče Franka za sobom, ali to nakon nekoliko stopa postade nemoguće. Onda otpuza nazad do Franka i poče da ga gura. Led je bio grub, a ne gladak, što nije bilo od pomoći. Mič nije znao šta da radi. Morali su da se sklone od vetra,
ali nije mogao dovoljno dobro da vidi gde su se nalazili da bi odabrao neki određeni pravac. Bilo mu je drago što ih je Tilda ostavila. Sada će moći da se izbavi, pa će možda sa nekim izroditi decu; naravno, njih dvojica ne dolaze u obzir; ispali su iz toka evolucije. Više nemaju nikakvih odgovornosti. Bilo mu je žao što je Franko tako povređen. „Hej, stari prijatelju“, viknu mu na uvo. „Probudi se i pomozi mi malo, ili ćemo umreti.“ Franko nije odgovorio. Lako je bilo moguće da je već mrtav, ali Mič nije mislio da bi običan pad mogao nekog da ubije. Pronađe lampu vezanu o Frankov zglob, skide je, uključi i zagleda se u njegove oči dok je pokušavao da ih otvori prstima u rukavicama, što nije bilo lako, ali zenice su bile umanjene i nejednake. Dabome. Gadno je zveknuo o led, što je izazvalo potres mozga i dovelo do spljoštenog nosa. Otud sva ta krv. Krv i sneg pretvorili su se u aljkavu crvenu baru pored Frankovog lica. Mič odustade od pokušaja da priča sa njim. Razmišljao je o tome da preseče konopce koji su ih vezivali, ali nije mogao da se natera da to učini. Franko se dobro ophodio prema njemu. Rivali koje je smrt sjedinila na ledu. Mič je zapravo sumnjao da bi bilo koja žena zaista osetila ujed romantike kad bi to čula. Po njegovom iskustvu, žene nisu puno marile za takve stvari. Za umiranje – da, ali ne i za muško drugarstvo. Sve je postalo tako zbunjujuće. Osećao se sve toplije. I jakna i pantalone za sneg bili su mu veoma topli. Najgore od svega što mu se piškilo. Očigledno da dostojanstvena smrt nije dolazila u obzir.
Franko zaječa. Ne, nije to bio Franko. Led pod njima stade da vibrira, a onda kao da poskoči. Njih dvojica se preturiše i skliznuše na jednu stranu. Mič ugleda kako zrak lampe osvetljava veliki ledeni blok koji se uzdizao, ili su to možda oni padali. Da, jamačno. Sklopi oči u iščekivanju. Ali ipak nije udario glavu, mada mu je sav vazduh izleteo iz pluća. Padoše u sneg, i vetar stade. Zgrudvani sneg posu se po njima, a nekoliko teških komada leda priklješti Mičeve noge. Sve postade mirno i tiho. Mič pokuša da podigne nogu, ali meka toplota mu se opirala, dok je druga bila ukočena. Odlučeno je. Ubrzo široko otvori oči blistavoj jari zaslepljujućeg plavog sunca što je pokrivalo čitavo nebo.
4 Gordi Lado je, tužno i posramljeno odmahujući glavom, prepustio Kej Bekovom staranju i vratio se u Tbilisi. Nije mogao da dugo odsustvuje iz instituta. Tim Ujedinjenih nacija preuzeo je malu gostionicu u Gordiju i iznajmio sve sobe. Rusi su podigli još šatora i spavali između sela i grobova. Gostioničarka, zdepasta crnokosa žena po imenu Lika, služila je mirotvorce sa usiljenim osmehom na licu dok su jeli kasnu večeru koja se sastojala od hleba i supe, uz velike čaše votke. Svi su ubrzo potom pošli na spavanje, izuzev Kej i Beka. Bek primače stolicu drvenom stolu i spusti pred nju čašu belog vina. Ona votku nije ni pipnula. „Ovo je manavi. Najbolje što ovde imaju – bar za nas.“ Bek sede i stisnutom šakom prikri podrigivanje. „Izvinite. Šta znate o gruzijskoj istoriji?“ „Ne puno toga“, odgovori Kej. „Noviju politiku. Nauku.“ Bek klimnu glavom i prekrsti ruke. „Naše mrtve majke“, reče, „mogle bi teorijski biti ubijene tokom perioda nevolja – građanskog rata. Ali, koliko ja znam, u blizini Gordija nije bilo nikakvih akcija.“ Sumnjičavo se namršti. „Možda su to žrtve iz tridesetih, četrdesetih ili pedesetih. Ali vi rekoste da to nije slučaj. Dobra vam je ona primedba u vezi sa korenjem.“ On protrlja nos, pa se
počeša po bradi. „Za ovako prelepu zemlju, istorija im je prilično sumorna.“ Bek je Kej podsećao na Saula. Većina muškaraca njegovog doba nekako su je podsećali na Saula, koji je od nje bio dvanaest godina stariji i trenutno na Long Ajlendu, udaljen ne samo u miljama. Saul prepametni, Saul nejaki, Saul čiji je um svakog meseca sve više pucao. Ona sede i ispruži ruke, zagrebavši nogarima stolice po podnim pločicama. „Mene više zanima njena budućnost“, Kej odvrati. „Pola farmaceutskih i medicinskih firmi Sjedinjenih Država dolaze ovde u hodočašće. Gruzijska stručnost mogla bi da spase milione.“ „Korisni virusi.“ „Dabome“, odvrati Kej. „Fage.“ „Napadaju samo bakterije.“ Kej klimnu. „Čitao sam da su gruzijski vojnici tokom nevolja nosili bočice pune faga“ reče joj Bek. „Progutali bi ih pre polaska u bitku, ili bi ih prskali po ranama ili opekotinama pre no što stignu u bolnicu.“ Kej klimnu. „Koriste terapiju fagama još od dvadesetih godina, kada je Feliks D'Herele došao ovde da radi sa Georgijem Elijavom. D'Herele je bio aljkav; rezultati su u to vreme bili mešoviti, a ubrzo se pojavila sulfa, pa onda i penicilin. Sve do sada fage smo uglavnom ignorisali. Tako smo na kraju završili sa smrtonosnim bakterijama otpornim na sve poznate antibiotike. Ali ne i na fage.“ Kroz prozor malog predvorja, preko krovova niskih kućica preko puta, videla je kako se planine presijavaju
na mesečini. Spavalo joj se, ali znala je da će satima ležati budna u malenom tvrdom krevetu. „Za lepšu budućnost“, na to reče Bek. Diže čašu i iskapi je. Kej srknu. Slatkoća i kiselost vina bili su u prelepoj ravnoteži, poput ukusa kiselkastih kajsija. „Doktor Džakeli mi reče da ste planinarili po Kazbegu“, nastavi Bek. „Viši je od Mont Blana. Ja sam iz Kanzasa. Tamo nema planina. Jedva da ima i stenja.“ Nasmeši se, ali zagledan u sto, kao da mu je neprijatno da je pogleda u oči. „Obožavam planine. Žao mi je što sam vas odvukao od vašeg posla... i vašeg zadovoljstva.“ „Nisam planinarila“ odgovori mu ona. „Samo pešačila.“ „Pokušaću da izvedem da ovde završite za nekoliko dana“ reče joj Bek. „U Ženevi se vodi evidencija o nestalim osobama i mogućim masakrima. Ako bude podudaranja i stvar datiramo u tridesete, prepustićemo je Gruzijcima i Rusima.“ Bek je očigledno želeo da grobovi budu stari, a ona nije mogla da ga krivi zbog toga. „Šta ako su skorašnji?“ upita ga Kej. „Dovešćemo kompletan istražni tim iz Beča.“ Kej ga pogleda pravo u oči i ozbiljno. „Skorašnji su“, reče. Bek dovrši vino, ustade i uhvati se za naslon stolice. „Slažem se“, reče uzdišući. „Zbog čega ste odustali od kriminologije? Ako ne smeta da pitam...“ „Previše sam otkrivala o ljudima“, odgovori Kej. Okrutnim, pokvarenim, prljavim, očajnički glupim ljudima. Ispričala je Beku o bruklinskom poručniku koji je radio na ubistvima i predavao joj na fakultetu. Bio je posvećeni
hrišćanin. Kada im je jednom pokazao fotografije izuzetno užasnog mesta zločina, sa dva mrtva muškarca, tri mrtve žene i mrtvim detetom, studentima je kazao: „Duše ovih žrtava više nisu u njihovim telima. Nemojte da saosećate sa njima. Saosećajte sa onima što su iza njih ostali. Prebolite to. Bacite se na posao. I zapamtite: radite za Boga.“ „Njegova vera sačuvala mu je svest“, reče Kej. „A vi? Zašto ste vi promenili smer?“ „Nisam verovala“ odgovori ona. Bek klimnu i ispruži ruke na stolici. „Nemate oklop. Pa, učinite što bolje možete. Vi ste zasada sve što imamo.“ Požele joj laku noć i priđe uzanim stepenicama, pa stade da se penje brzim i laganim korakom. Kej je sledećih nekoliko minuta provela sedeći za stolom, a onda izađe na prednja vrata. Stade na granitni prag iznad uzane kaldrmisane ulice i duboko udahnu noćni vazduh sa slabašnim zadahom gradske kanalizacije. Iznad krovova kuća, naspram gostionice, videla je snegom prekriveni planinski vrh, tako jasno da je skoro mogla da ga dodirne. Probudila se ujutro, umotana u tople čaršave i ćebe, koji duže vremena nisu bili oprani. Zagleda se u nekoliko dlaka, ali ne njenih, umotanih u debelu sivu vunu pored lica. Mali drveni krevet, uzglavlja izrezbarenog i ofarbanog u crveno, nalazio se u okrečenoj sobi, otprilike osam stopa širokoj i deset stopa dugačkoj, sa jednim jedinim prozorom iza kreveta, jednom drvenom stolicom i prostim hrastovim stolom na kome je bio lavor za
umivanje. U Tbilisiju je bilo modernih hotela, ali Gordi je bio podalje od novih turističkih staza i predaleko od vojnog puta. Ona ustade iz kreveta, umi se i navuče na sebe farmerke, bluzu i jaknu. Taman je posezala za gvozdenom rezom, kada začu snažno kucanje. Bek je pozva po imenu. Ona otvori vrata i pogleda ga pospano, trepćući. „Teraju nas iz grada“, reče joj on, namrštenog izraza lica. „Traže da se do sutra vratimo u Tbilisi.“ „Zašto?“ „Nepoželjni smo. Vojnici redovne armije došli su da nas otprate. Rekao sam im da ste vi civilni savetnik, a ne član tima. Nije ih briga.“ „Gospode“, izusti Kej. „Otkud sad taj preokret?“ Bekovo lice poprimi zgađen izraz. „Pretpostavljam da je reč o veću. Verovatno su nervozni zbog svog lepog malog mesta. A možda je i sa više instance.“ „To mi ne liči na novu Gruziju“, primeti Kej. Zabrinu se kako će to uticati na njen rad u institutu. „I ja sam iznenađen“, odgovori joj Bek. „Nekome smo stali na žulj. Molim vas, spakujte se i pridružite nam se dole.“ On se okrete da pođe, ali Kej ga uhvati za ruku. „Da li telefoni rade?“ „Ne znam“ odgovori. „Slobodno se poslužite našim satelitskim telefonom.“ „Hvala. I... doktor Džakeli se do sada vratio u Tbilisi. Ne bih volela da ga teram da ponovo vozi čak ovamo.“ „Odbacićemo vas do Tbilisija“, reče joj Bek. „Ako tamo želite da idete.“
Kej reče: „To bi bilo sjajno.“ Beli čirokiji Ujedinjenih nacija blistali su na jarkom suncu ispred gostionice. Kej ih je posmatrala kroz prozore predvorja i čekala da gostioničarka donese prastari crni telefon sa brojčanikom i uključi ga u priključak pored stola. Podiže slušalicu, oslušnu, pa je pruži Kej: linija je bila mrtva. Kroz nekoliko godina, Gruzija će sustići dvadeset prvi vek. Zasad, bilo je manje od stotinu linija ka spoljnom svetu, a pošto su svi pozivi bili preusmeravani preko Tbilisija, veze su samo povremeno radile. Gostioničarka se nervozno nasmeši. Bila je nervozna otkako su došli. Kej iznese svoju torbu napolje. Tim Ujedinjenih nacija već se bio sakupio, šest muškaraca i tri žene. Kej stade pored jedne Kanađanke po imenu Dojl, čekajući da Hanter donese satelitski telefon. Kej najpre pozva Tbilisi kako bi razgovarala sa Tamarom Mirijanišvili, svojim glavnim kontaktom u institutu. Dobila ju je nakon nekoliko pokušaja. Tamara je saosećala sa njom i pitala otkud tolika frka, a onda rekla da se Kej slobodno vrati i ostane još nekoliko dana. „Sramota što su te gurnuli u to. Kad dođeš, bacamo se na zabavu da te ponovo razveselimo“, reče joj Tamara. „Je li Saul zvao?“ upita Kej. „Dvaput je zvao“, odgovori Tamara. „Kaže da se više raspitaš za bio-filmove. Kako fage rade u biofilmovima, kad se sve bakterije udruže.“ „Pa, hoćete li mi reći?“ šaljivo upita Kej.
Tamara se nasmeši na sebi svojstven zvonak i vedar način. „Zar sve naše tajne moramo da ti ispričamo? Još nismo sklopili ugovor, Kej, draga moja!“ „Saul je u pravu. To bi moglo da bude krupno pitanje“, reče Kej. Čak i u najgorim trenucima, Saul je bio na pravom putu kad je reč o njihovoj nauci i njihovom poslu. „Vrati se, pa ću ti pokazati nešto od našeg istraživanja sa biofilmovima, samo jer si tako divna“, odgovori joj Tamara. „Sjajno.“ Kej se zahvali Tamari i vrati telefon kaplaru. Gruzijski štabni auto, stara crna volga, u tom trenutku stiže sa nekoliko armijskih oficira koji izadoše sa leve strane. Major Čikurišvili, koji je pripadao Snagama bezbednosti, izađe sa desne strane, još namršteniji no prethodni put. Delovao je kao da će eksplodirati u oblaku krvi i pljuvačke. Mladi armijski oficir – Kej nije imala predstavu kojeg je čina bio – približi se Beku i obrati mu se na lošem ruskom. Kada su završili, Bek mahnu rukom i tim Ujedinjenih nacija uđe u svoje džipove. Kej se vozila sa Bekom. Dok su se vozili na zapad, ka izlazu iz Gordija, nekoliko meštana sakupilo se da ih posmatra kako odlaze. Jedna devojčica stade pored okrečenog kamenog zida i mahnu im: smeđokosa, zelenooka, snažna i ljupka. Potpuno normalna i divna devojčica. Nisu puno pričali dok ih je Hanter vozila na jug, predvodeći mali karavan. Bek je zamišljeno gledao ispred
sebe. Džip sa tvrdim vešanjem skakutao je po izbočinama, upadao u bare i obilazio rupe. Sedeći na zadnjem desnom sedištu, Kej pomisli kako će joj pripasti muka. Sa radija su se čule pop melodije iz Alanije i prilično dobar bluz iz Azerbejdžana, a onda je usledio nerazumljivi tok-šou, koji je Beku povremeno bio smešan. On baci pogled ka Kej, a ona pokuša da se hrabro nasmeši. Nakon nekoliko sati, ona zadrema i poče da sanja o gomilanju bakterija u telima u onim masovnim grobovima. Biofilmovima, odnosno onome što je većina ljudi zvala ljigom: malim radnim bakterijskim gradovima koji su te leševe, nekad žive divovske potomke evolucije, razgrađivali na osnovne sastojke. Predivna polisaharidna arhitektura razgrađivala se u unutrašnjim kanalima, utrobi i plućima, srcu i arterijama, očima i mozgu. Bakterije su dizale ruke od svojih divljačkih običaja i prilagođavale se gradskom načinu života, reciklirajući sve živo; veliki smetlišni gradovi bakterija, potpuno nesvesni filozofije, istorije i karaktera mrtvih lešina koje su zauzeli. Bakterije su nas stvorile. Na kraju nas ponovo uzimaju. Dobrodošli kući. Probudila se sva znojava. Vazduh je bivao sve topliji kako su se spuštali u dugu duboku dolinu. Kako bi bilo lepo ne znati ništa o tome kako organizam funkcioniše. Životinjska nevinost; najslađi je život koji nije preispitan. Ali stvari pođu po zlu, pa izazovu introspekciju i preispitivanje. Koren sve svesnosti. „Sanjali ste?“ upita je Bek kada stadoše pored male benzinske pumpe i garaže sklepane od rebrastog lima.
„Košmari“ odgovori Kej. „Valjda sam previše obuzeta poslom.“
5 Inzbruk, Austrija Mič vide kako se plavo sunce njiše u stranu i postaje sve tamnije, pa pretpostavi da je noć, ali vazduh je bio tamnozelen i nimalo hladan. Oseti ubod bola u gornjem delu butine i nelagodu u stomaku. Nije bio na planini. Pokušao je da treptanjem izbaci krmelje iz očiju i krenuo rukom da protrlja lice. Nečija šaka ga zaustavi i tihi ženski glas reče mu na nemačkom da bude dobar dečko. Dok mu je hladnom mokrom krpom brisala čelo, žena mu na engleskom reče da je malo ugruvan, da ima promrzline na nosu i prstima, kao i slomljenu nogu. Nekoliko minuta kasnije ponovo je zaspao. Ubrzo nakon toga probudio se i uspe mu da se pridigne u sedeći položaj u urednom i čvrstom bolničkom krevetu. Bio je u sobi sa četiri druga pacijenta, dva pored njega i dva preko puta njega. Sva četvorica bili su muškarci i svi su bili mlađi od četrdeset godina. Dvojica su imala slomljene noge obešene u vazduhu, kao u komedijama. Druga dvojica slomljene ruke. Mičeva noga bila je u gipsu, ali nije bila izdignuta. Svi muškarci bili su plavooki, žilavi, zgodni na neki orlujski način, tankih vratova i dugih vilica. Pažljivo su ga posmatrali. Mič sada jasno vide sobu: okrečeni betonski zidovi, beli krevetski ramovi, lampa na hromiranom stalku od koje je pomislio da je plavo sunce, pod popločan pegavim
smeđim pločicama, prašnjavi miris parnog grejanja i antiseptika, sveprožimajući miris peperminta. Sa Mičeve desne strane, mladić sa teškim opekotinama od snega – koža mu se ljuštila sa obraza ružičastih kao u bebe – nagnu se da mu kaže: „Vi ste srećni Amerikanac, zar ne?“ Čekrk i tegovi, koji su mu nogu držali u vazduhu, zaškripaše. „Amerikanac jesam“, hrapavo odgovori Mič. „Mora da jesam srećan čim nisam mrtav.“ Ostali u sobi ozbiljno se zgledaše. Mič shvati da je već neko vreme bio predmet njihovog razgovora. „Svi smo se saglasili, najbolje je da vas obaveste vaše kolege planinari.“ Pre no što Mič stiže da se pobuni kako on zapravo i nije planinar, mladić sa opekotinama reče mu da su njegovi saputnici mrtvi. „Italijan sa kojim su vas pronašli, slomio je vrat. A žena je nađena znatno niže, zatrpana ledom.“ A onda, očiju oštrih i ljubopitljivih – očiju boje bledog neba, koje je Mič prvi put video u planini – mladić upita: „Novine kažu, TV kaže. Odakle joj ona mrtva beba?“ Mič se zakašlja. Vide bokal vode na poslužavniku kraj kreveta i nasu čašu. Planinari su ga posmatrali kao neki atletski građeni vilovnjaci privezani za krevete. Mič im uzvrati pogled. Pokuša da sakrije svoju pometenost. Sada mu ništa nije vredelo da osuđuje Tildu; baš ništa. Inspektor iz Inzbruka došao je u podne i seo kraj njegovog kreveta u pratnji jednog lokalnog policajca, koji je tu bio da postavlja pitanja. Policajac je bolje govorio
engleski, pa je prevodio za inspektora. Pitanja su im bila rutinska, rekao je inspektor, kao deo izveštaja o nesreći. Mič im reče kako ne zna ko je ta žena, a inspektor, nakon pristojne pauze, odgovori da su sve troje zajedno viđeni u Salzburgu. „Vi, Franko Maričeli i Matilda Berger.“ „To je bila Frankova devojka“, odgovori on, osećajući mučninu i pokušavajući da to ne pokaže. Inspektor uzdahnu i s neodobravanjem napući usne, kao da je sve to bilo veoma trivijalno i kao da ga je malčice nerviralo. „Nosila je sa sobom mumiju novorođenčeta. Možda veoma staru mumiju. Imate li predstavu odakle joj?“ Nadao se da policija nije pretražila njegove stvari i pronašla bočice, niti prepoznala njihov sadržaj. Možda je izgubio ranac na glečeru. „Previše je bizarno da bi se rečima opisalo“, odgovori. Inspektor slegnu ramenima. „Ja nisam stručnjak za tela u ledu. Mičele, daću vam očinski savet. Dovoljno sam star?“ Mič priznade da bi inspektor mogao biti dovoljno star. Planinari nisu ni pokušali da prikriju svoje zanimanje za to što se dešavalo. „Razgovarali smo sa vašim nekadašnjim poslodavcima, muzejem Hejer u Sijetlu.“ Mič lagano trepnu. „Rekli su nam da ste bili umešani u krađu antikviteta od savezne vlade, ostacima skeleta, kostura jednog Indijanca, koji je prozvan Pasko-čovek, veoma starog. Deset hiljada godina, pronađenog na obalama reke Kolumbija. Odbili ste da te ostatke predate vojnom inženjerskom lešu.“
„Inženjerskom telu“, tiho ga ispravi Mič. „I tako su vas uhapsili zbog povrede zakona o starinama, a muzej vas je otpustio zbog prevelikog publiciteta.“ „Indijanci su tvrdili da kosti pripadaju njihovom pretku“, reče Mič, a lice mu pocrvene od besa dok se prisećao toga. „Hteli su da ih ponovo zakopaju.“ Inspektor baci pogled na svoje beleške. „Bio vam je zabranjen pristup vašoj zbirci u muzeju, a kosti su zaplenjene iz vaše kuće. Uz mnogo fotografija i još publiciteta.“ „Bilo je to pravno sranje! Inženjeri nisu imali prava na te kosti. One su bile naučno neprocenjive...“ „Možda kao ova mumificirana beba iz leda?“ upita inspektor. Mič sklopi i oči i skrenu pogled. Sada je sve jasno video. Glupost nije prava reč. Ovo je prosto-naprosto sudbina. „Da li ćete da povratite?“ upita inspektor, ustuknuvši. Mič odmahnu glavom. „Već se zna – viđeni ste sa tom ženom u Braunšvejger Hutte, ni deset kilometara od mesta gde ste pronađeni. Veoma upečatljiva žena, prelepa i plavokosa, kažu posmatrači.“ Planinari na to klimnuše, kao da su bili tamo. „Najbolje da nam sve ispričate i da mi prvi to čujemo. Ja ću to preneti policiji u Italiji, a vas će ispitati ovdašnja austrijska policija, pa možda od svega toga neće biti ništa strašno.“
„Bili su mi poznanici“, na kraju reče Mič. „Ona mi je... nekada bila... devojka. Mislim, bili smo ljubavnici.“ „Da. Zašto vam se vratila?“ „Otkrili su nešto. Mislila je da ću ja moći da im kažem šta su to tačno otkrili.“ „Da?“ Mičel shvati kako nema izbora. Ispi još jednu čašu vode, pa onda inspektoru ispriča većinu onog što se desilo, što je jasnije i preciznije mogao. Budući da nisu spomenuli bočice, nije ni on. Policajac je zapisivao beleške i snimao njegovo priznanje na malom diktafonu. Kada je završio, inspektor reče: „Neko će jamačno hteti da zna gde se ta pećina tačno nalazi.“ „Tilda -Matilda je imala fotoaparat“, umorno odgovori Mič. „Fotografisala je.“ „Fotoaparat nismo pronašli. Bilo bi mnogo lakše kad biste vi znali gde je pećina. Takvo otkriće je... Veoma uzbudljivo.“ „Već imaju bebu“, odvrati Mič. „To bi trebalo da je dovoljno uzbudljivo. Neandertalsko novorođenče.“ Inspektor ga sumnjičavo pogleda. „Niko ništa nije rekao o neandertalcima. Možda ste to umislili, ili se šalili?“ Mič je odavno izgubio sve do čega mu je ikada bilo stalo – svoju karijeru, svoj ugled paleontologa. Ponovo je prvoklasno zajebao stvar. „Možda je to bilo zbog glavobolje. Samo sam ošamućen. Naravno, pomoći ću im da pronađu pećinu“, reče.
„Onda nema zločina, već samo tragedije.“ Inspektor ustade da krene, a policajac dodirnu kapu u znak pozdrava. Nakon što su otišli, planinar sa opekotinama mu reče: „Nećeš ti skoro kući.“ „Planine hoće da im se vratiš“, reče planinar sa najmanje opekotina, preko puta Miča, i mudro klimnu, kao da to sve objašnjava. „Jebi se“, promrmlja Mič i okrenu se u urednom belom krevetu.
6 Institut Elijava, Tbilisi Lado, Tamara i Zamfira, kao i sedmoro drugih naučnika i studenata, okupili su se oko dva drvena stola na južnom kraju glavne laboratorije. Svi su podigli čaše sa rakijom u zdravici upućenoj Kej. Svece su treperile po sobi, presijavajući se zlatastom svetlošću u čašama punim jantarne tečnosti. Obrok je bio samo napola gotov, a ovo je bila osma tura pića koju je Lado te večeri kao tamada, šef zdravica, za tu priliku pozvao. „Za dragu Kej“, reče Lado, „koja ceni naš rad... i koja će nas učiniti bogatim!“ Zečevi, miševi i pilići pospano su posmatrali šta se dešavalo iz svojih kaveza iza stola. Duge crne klupe, pokrivene staklarijom, rafovima, inkubatorima i računarima povezanim sa sekvencerima i analizatorima, protezale su se kroz tamu neosvetljenog dela laboratorije. „Za Kej“, dodade Tamara, „koja je videla više onoga što gruzijski Sakartvelo ima da ponudi... no što bismo mi to možda želeli. Hrabra žena, puna razumevanja.“ „Šta si sad pa ti, majstorica zdravica?“ iznervirano htede da čuje Lado. „Zašto nas podsećaš na tako neprijatne stvari?“ „A šta si ti kad pričaš o bogatstvu, o novcu, u ovakvom trenutku?“ odreza Tamara. „Ja sam tamada!“ dreknu Lado, stojeći pored hrastovog stola na rasklapanje, mašući punom čašom ka
studentima i naučnicima. Svi su se smešili i niko nije izrekao ni reč protivljenja. „Dobro“, predade se Tamara. „Tvoja želja je naša zapovest.“ „Nemaju nimalo poštovanja!“ Lado se požali Kej. „Zar će prosperitet uništiti tradiciju?“ Kej se činilo da klupe tvore zbijena slova V. Oprema je bila prikopčana na generator koji je tiho brujao u dvorištu pored zgrade. Saul je obezbedio dva sekvencera i računar; generator je obezbedio Aventis, ogromna multinacionalka. Gradska struja u Tbilisiju bila je isključena kasno tog popodneva. Oproštajnu večeru spremili su nad gorionicima i u rerni na plin. „Samo napred, majstore zdravica“, reče Zamfira, dobroćudno se mireći sa sudbinom. Mahnu prstima Ladu. „Hoću.“ Lado spusti čašu i ispravi odelo. Njegovo tamno naborano lice, crveno kao cvekla od opekotina od planinskog sunca, blistalo je na svetlosti sveća kao neko plemenito drvo. Podsećao je Kej na igračku trola koju je kao dete volela. Iz kutije skrivene pod stolom izvadi malu kristalnu čašu, delikatno izbrušenu. Onda izvadi prelepi rog ukrašen srebrom i priđe velikoj amfori, koja se nalazila u drvenom sanduku u obližnjem uglu iza stola. Amfora, skoro iskopana iz zemlje njegovog malog vinograda van Tbilisija, bila je napunjena neverovatnom količinom vina. On skide poklopac sa amfore i lagano stade da sipa u rog, pa ponovo i ponovo, sedam puta, sve dok se nije napunio. Lagano je komešao vino kako bi ga pustio da diše. Crvena tečnost obli mu zglob.
Naposletku, napuni čašu do vrha i pruži je Kej. „Da si muško“, reče, „zamolio bih te da ispiješ čitav rog i da nam nazdraviš.“ „Lado!“ nasmejano viknu Tamara, pljesnuvši ga po ruci. On skoro ispusti rog i okrete se ka njoj, pretvarajući se da je iznenađen. „Šta je?“ htede da čuje. „Zar čaša nije prelepa?“ Zafira ustade i zapreti mu prstom. Lado se još šire isceri, preobrazivši se od trola u crvenog satira. Polako se okrete ka Kej. „Šta da radim, draga Kej?“ tragikomično upita Lado. Još vina zakapa iz roga. „Zahtevaju da popiješ sve ovo.“ Kej je već prevršila svoju meru što se alkohola tiče i nije bila sigurna da može da stoji. Osećala se blaženo toplo i bezbedno, među prijateljima, okružena drevnom tamom ispunjenom jantarnim i zlatnim zvezdama. Skoro da je zaboravila grobove, Saula i poteškoće koje su je čekale u Njujorku. Ona ispruži ruke i Lado iznenađujuće skladno doleprša do nje, učinivši da njegova malopredašnja nespretnost deluje lažno. Uruči joj rog u ruke, a da nije prosuo nijednu kap. „Sad ti“, reče. Kej je znala šta se od nje očekuje. Svečano ustade. Lado je te večeri uručio mnogo poetskih zdravica koje su bez ponavljanja trajale minutima. Sumnjala je da će biti jednako elokventna, ali daće sve od sebe. Sem toga, htela je da kaže mnogo raznih stvari, koje su joj se već dva dana motale po glavi, otkako se spustila sa Kazbega.
„Nema zemlje na čitavom zemnom šaru kao što je zemlja vina“, poče i visoko podiže rog. Svi se nasmešiše i digoše čaše. „Nema zemlje koja je tako lepa i koja bolnome srcu i bolnome telu ne nudi više nade. Istočili ste nektar novih vina kako bi prognali trulež i bolesti koje muče telo. Sačuvali ste sedamdesetogodišnju tradiciju i znanje za dvadeset prvi vek. Vi ste magovi i alhemičari mikroskopskog doba, i sada ste se pridružili zapadnim istraživačima, sa ogromnim blagom koje imate da podelite.“ Tamara je sve to glasnim šapatom prevodila za studente i naučnike okupljene oko stola. „Počastvovana sam što me smatrate prijateljem i kolegom. Podelili ste sa mnom ovo blago i blago Sakartvela – planine, gostoljubivost, istoriju – i najlepše na kraju – vino.“ Jednom rukom podiže rog i reče: „Gaumarjos fage!“ Izgovorila je to na gruzijski način, fa-gej. „Gaumarjos Sakartvelos!“ A onda poče da pije. Nije mogla da uživa u Ladovom zemljom skrivenom starom vinu kako je zaslužilo, i oči joj zasuziše, ali nije želela da stane – ni da bi pokazala slabost, ni da bi učinila kraj tom trenutku. Ispijala je gutljaj za gutljajem. Oganj joj je plamteo u trbuhu, tekao kroz ruke i noge, a pospanost pretila da je obuzme. Ali pošlo joj je za rukom da joj oči ostanu otvorene i nastavila je da pije sve do dna roga, a onda ga okrenu, ispruži i podiže. „Za kraljevstvo malih, i za sve napore koje čine za nas! Sve slave, sve nužnosti, zarad kojih moramo oprostiti... bol...“ jezik joj odrvene a reči stadoše da se sapliću.
Jednom rukom nasloni se na sto na rasklapanje, a Tamara brzo i neprimetno i sama spusti ruku da se sto ne bi prevrnuo. „Za sve stvari koje smo... koje smo nasledili. Za bakterije, naše dostojne protivnike, majčice sveta!“ Lado i Tamara predvodili su klicanje. Zafira pomože Kej da sedne. Činilo joj se da se sa ogromne visine spušta u svoju drvenu stolicu na rasklapanje. „Predivno, Kej!, promrmlja joj Zamfira na uvo. „Dođi u Tbilisi kad god hoćeš. Ovde te čeka dom, daleko od tvoga doma.“ Kej se nasmeši i obrisa oči, jer je zbog iznenadnih emocija i olakšanja od napora prethodnih dana počela da plače. Sledećeg jutra, Kej se osećala usporeno i malčice ošamućeno, ali sinoćnja proslava na nju nije imala drugih loših efekata. Tokom dva sata koje je imala pre no što je Lado odveze na aerodrom, obišla je hodnike dveju od tri laboratorije, sada skoro prazne. Osoblje i većina diplomaca koji su bili asistenti prisustvovali su specijalnom sastanku u Elijavinoj dvorani, kako bi razmotrili različite ponude američkih, britanskih i francuskih kompanija. Bio je to važan i značajan trenutak za institut; tokom sledeća dva meseca verovatno će doneti odluke o tome kada će i sa kime sklopiti savezništva. Ali nisu mogli sada da joj kažu. Objava će uslediti kasnije. U institutu još se video trag decenija nemara. U većini laboratorija svetlucavi debeli sloj bele ili bledozelene masne farbe ljuštio se sve do ispucalog maltera ispod
njega. Najmlađe vodovodne i kanalizacione cevi bile su iz šezdesetih, a dobar deo njih čak iz dvadesetih i tridesetih godina, blistava bela plastika i nerđajući čelik, od kojih je nova oprema bila načinjena, samo su još upadljivijim činili bakelit i crni emajl ili mesing i drvo drevnih mikroskopa i drugih instrumenata. U jednoj zgradi bila su postavljena dva elektronska mikroskopa – ogromni uređaji na masivnim platformama koje su služile kao izolacija od vibracija. Saul je obećao da će im do kraja godine obezbediti tri nova najsavremenija mikroskopa za skeniranje – ako kao jednog od partnera odaberu EkoBakter. Aventis ili Bristol-Majers Skvib nesumnjivo mogu i bolje od toga. Kej se prošeta duž laboratorijskih klupa, vireći kroz staklena vrata inkubatora i gledajući redove Petrijevih sudova u njima, punih kolonija bakterija, ponegde obeleženih jasno omeđenim cirkularnim područjima koja su se zvala pločice, gde su fage pobile sve bakterije. Dan za danom, godinu za godinom, istraživači u institutu analizirali su i katalogizirali bakterije koje se javljaju u prirodi i njihove fage. Za svaku sortu bakterija postojala je najmanje jedna, a često i na stotine specifičnih fagi. Kako su bakterije mutirale da bi odbacile te neželjene uljeze, tako su i fage mutirale sa njima. Bila je to potera bez kraja i konca. U institutu Elijava nalazila se jedna od najvećih biblioteka faga na svetu. Mogli su da daju odgovor na bakteriološke uzorke proizvodnjom faga u roku od nekoliko dana. Na zidu iznad nove laboratorijske opreme visili su posteri sa bizarnim geometrijskim strukturama, nalik na svemirski brod, glave i repa sveprisutnih T-par faga – T2,
T4 i T6, koje su te nazive dobile tokom dvadesetih godina – kako lebde iznad, u poređenju sa njima ogromne površine bakterije Ešerihija koli. Stare fotografije, stari koncepti – da se fage jednostavno hrane bakterijama, otimajući njihovu DNK samo da bi proizvele nove fage. Mnoge fage upravo to i čine, držeći tako populaciju bakterija pod kontrolom. Druge, kao što su lizogenske fage, postaju genetski slepi putnici, koji se kriju unutar bakterija i ubacuju svoje genetske poruke u DNK domaćina. Retrovirusi čine nešto veoma slično tome u većim biljkama i životinjama. Lizogenske fage suzbile su sopstveni izraz i sastav i razmnožavale se unutar bakterijske DNK, prenošene kroz generacije. Kad bi domaćin pokazao očevidne znake stresa, one bi samo pobegle sa broda koji tone, stvarajući stotine, pa čak i hiljade faga potomaka po ćeliji, bežeći iz domaćina u slobodu. Lizogenske fage bile su skoro beskorisne u terapiji fagama. One su daleko više od pukih predatora. Često su ti virusoidni osvajači domaćinima davali otpornost na druge fage. Ponekad su prenosili gene iz jedne ćelije u drugu, koji su u stanju da preobraze čitavu ćeliju. Dešavalo se da lizogenske fage preuzmu relativno bezopasnu bakteriju – benigne sorte bakterije Vibrio, na primer – i da je preobraze u virulentnu Vibrio cholerae. Epidemije smrtonosnih sorti Ešerihije koli u govedini pripisane su transferu gena koji proizvode toksine od strane faga. U institutu se naporno radilo kako bi se te fage prepoznale i uklonile iz njihovih preparata. Međutim, Kej je bila fascinirana njima. Veći deo karijere provela je proučavajući lizogenske fage u
bakterijama i retrovirusima kod majmuna i ljudi. Izdubljeni retrovirusi svakodnevno su se koristili u genskoj terapiji i genetičkom istraživanju kao sistem za isporuku korektivnih gena, ali Kej je imala daleko manje praktična interesovanja. Mnogi metazoani – nebakterijski oblici života – nose u svojim genima dormantne ostatke drevnih retrovirusa. Čak je trećina ljudskog genoma, našeg kompletnog genetskog zapisa, sačinjena od tih takozvanih endogenih retrovirusa. Napisala je tri rada o tim humanim endogenim retrovirusima (HERV-ima), u kojima je predstavila zamisao da bi oni mogli da doprinesu novinama u genomu – pa i znatno više od toga. Saul se slagao sa njom. „Svi znaju da oni nose male tajne“, jednom joj je rekao, dok su se zabavljali. Njihovo zabavljanje bilo je neobično i predivno. I sam Saul je bio neobičan, a ponekad i veoma divan i blag; samo što nikada nije znala kada. Kej na tren zastade pred metalnom laboratorijskom stolicom i uhvati se za nju. Saula je oduvek zanimala šira slika; ona se, sa druge strane, oduvek zadovoljavala manjim uspesima, sitnijim komadima znanja. Tolika glad vodila je do mnogih razočarenja. Tiho je posmatrao kako njegova mlađa žena postiže mnogo više no on. Znala je da ga to boli. To što nema neizmerni uspeh, to što nije genije, za Saula je bila ogromna mana. Kej podiže glavu i duboko udahnu: izbeljivač, parno grejanje, dašak sveže farbe za drvo iz susedne biblioteke. Volela je ovu staru laboratoriju sa njenim starinama, skromnošću i decenijama starom pričom o teškoćama i uspehu. Dani koje je provela tu i na planini, bili su među
najlepšima tokom poslednjih nekoliko godina njenog života. Tamara, Zamfira i Lado ne samo da su je dočekali s dobrodošlicom, već su se smesta i velikodušno otvorili i postali porodica jednoj lutajućoj strankinji. Saul bi ovde mogao da bude veoma uspešan. Možda i dvostruko uspešan. Njemu je bilo potrebno da se oseća bitnim i korisnim. Okrete se i kroz otvorena vrata ugleda Tengiza, pogubljenog starog domara, kako priča sa niskim punačkim mladićem u sivim pantalonama i majici. Bili su u hodniku između laboratorije i biblioteke. Mladić je pogleda i nasmeši se. Tengiz se takođe nasmeši, silovito klimnuvši glavom i pokazavši ka Kej. Čovek ušeta u laboratoriju kao da je njegova. „Da li ste vi Kej Lang?“ upita je na američkom engleskom, sa izraženim južnjačkim otezanjem. Bio je niži od nje nekoliko palaca, otprilike njenih godina ili malo stariji, kratke crne brade i kovrdžave crne kose. Njegove oči, takođe crne, bile su male i inteligentne. „Da“ odgovori ona. „Drago mi je što sam vas upoznao. Ja sam Kristofer Diken iz Epidemološke obaveštajne službe Nacionalnog centra za infektivne bolesti u Atlanti – još jedna Džordžija1, samo daleko odavde.“ Kej se nasmeši i rukova se s njim. „Nisam znala da ćete biti ovde“ reče. „Šta NCID, CDC...“ „Obišli ste jedno mesto blizu Gordija, pre dva dana“, prekide je Diken. 1
Engleski naziv za Gruziju je Džordžija, isto kao i za državu u SAD čiji je glavni grad Atlanta. Prim. ur.
„Oterali su nas“, odgovori Kej. „Znam. Juče sam razgovarao sa pukovnikom Bekom.“ „Zašto bi vas to zanimalo?“ „Možda bez ikakvog valjanog razloga.“ On stisnu usne, podiže obrve, pa se ponovo nasmeši, slegnuvši ramenima kao da je nebitno. „Bek kaže da su se Ujedinjene nacije i ruski mirotvorci povukli iz tog područja i vratili u Tbilisi, na snažan zahtev parlamenta i predsednika Ševarnadzea. Čudno, zar ne?“ „To je neprijatnost za posao“, promrmlja Kej. Tengiz je slušao iz hodnika. Ona ga namršteno pogleda, pre zbunjeno no upozoravajuće. On odluta. „Dabome“, reče Diken. „Stare nevolje. Šta kažete, koliko stare?“ „Šta – grobovi?“ Diken klimnu. „Pet godina. Možda manje.“ „Žene su bile trudne.“ „Daaaa...“ Kej otegnu odgovor, pokušavajući da odgonetne zašto bi to zanimalo čoveka iz Centra za kontrolu bolesti. „Dve koje sam ja videla.“ „Nema izgleda da je bilo pogrešne identifikacije? Novorođenčad doneta na svet ukopana u grobove?“ „Nikakvog“ odvrati ona. „Bili su to fetusi šest ili sedam meseci stari.“ „Hvala.“ Diken ponovo pruži ruku i učtivo se rukova s njom, pa se okrete da ode. Tengiz je prolazio hodnikom sa druge strane vrata, žurno se pomerivši u stranu kada Diken prođe pored njega. Inspektor se okrete, kratko pogleda Kej i brzo je pozdravi.
Tengiz nakrivi glavu i bezubo se isceri. Delovao je đavolski kriv. Kej potrča ka vratima i sustiže Dikena u dvorištu. Taman je ulazio u mali iznajmljeni nisan. „Izvinite!“ viknu ona. „Izvinite. Moram da idem.“ Diken zalupi vrata i upali motor. „Gospode, vi baš znate kako da pobudite sumnju!“ viknu Kej dovoljno glasno da je čuje kroz zatvoreni prozor. Diken spusti prozor i prijateljski se namršti. „Sumnju u vezi sa čim?“ „Šta, kog vraga, radite ovde?“ „Glasine“, odgovori on, osvrćući se preko ramena da vidi da li mu je put slobodan. „Samo toliko mogu da kažem.“ On okrete auto po šljunku i odveze se, prošavši između glavne zgrade i druge laboratorije. Kej prekrsti ruke i namršteno pogleda za njim. Lado je pozva iz glavne zgrade, proturivši glavu kroz prozor. „Kej! Gotovi smo. Da li si spremna?“ „Da!“ odgovori Kej, prilazeći prozoru. „Jesi li ga video?“ „Koga?“ upita Lado, bezizražajnog lica. „Čoveka iz Centra za kontrolu bolesti. Rekao je da se zove Diken.“ „Nikog nisam video. Imaju kancelariju u ulici Abašeli. Mogla bi da ih pozoveš.“
Ona odmahnu glavom. Nije bilo vremena, a to ionako nisu bila njena posla. „Nije bitno“, reče. Lado je bio neobično ozbiljan dok ju je vozio na aerodrom. „Jesu li vesti dobre ili loše?“ upita ga ona. „Nije mi dopušteno da pričam“, odgovori on. „Trebalo bi, kako vi ono kažete, da sve opcije držimo otvorenim? Neiskusni smo u ovim stvarima.“ Kej klimnu i zagleda se pred sebe dok su ulazili na parking. Lado joj pomože da odnese torbe do novog međunarodnog terminala, pored reda taksija sa oštrookim vozačima koji su nestrpljivo čekali. Ispred pulta Britiš Erlajnsa bio je kratak red. Kej se već osećala kao da je u nekoj središnjoj zoni između svetova, bliža Njujorku nego Ladovoj Gruziji, crkvi Gergeti ili planini Kazbeg. Kada stiže na čelo reda, izvadi pasoš i karte. Lado stade, ruku prekrštenih, čkiljeći zbog vodnjikave sunčeve svetlosti koja je dopirala kroz prozore terminala. Službenica, mlada plavuša bleda kao smrt, polako pregleda karte i papire. Naposletku podiže pogled i reče: „Nema poletanja. Nema ukrcavanja.“ „Izvinite?“ Žena pogleda ka tavanici, kao da će joj to podariti snagu ili pamet, pa ponovo pokuša. „Nema Baku. Nema Hitrou. Nema DžFK. Nema Beč.“ „Šta, svi su odleteli?“ razdraženo upita Kej. Bespomoćno pogleda Lada, koji zakorači preko vinilskih konopaca i obrati se ženi strogim i prekornim glasom, a
onda pokaza na Kej i podiže svoje čupave obrve, kao da je hteo da kaže: Veoma važna osoba! Obrazi blede mlade žene poprimiše malo boje. Beskrajnim strpljenjem ona pogleda Kej i poče brzo da govori na gruzijskom nešto o vremenu, dolazećoj nepogodi, neobičnoj oluji. Lado to prevede zasebnim rečima: nepogoda, neobična, uskoro. „Kada ću moći da odem?“ ona upita ženu za pultom. Lado je sa strogim izrazom lica saslušao njeno objašnjenje, a onda se ispravi i okrenu ka Kej. „Sledeće nedelje, sledeći let. Ili let za Beč, u utorak. Prekosutra.“ Kej odluči da leti preko Beča. U redu iza nje već je bilo četvoro ljudi, koji počeše da pokazuju znake zabave, ali i nestrpljivosti. Sudeći po njihovoj odeći i jeziku, verovatno nisu putovali za Njujork ili London. Lado joj je pravio društvo dok se pela uz stepenice i seo naspram nje u čekalištu koje je sve odjekivalo. Morala je da razmisli, da vidi kakvi su joj planovi. Nekoliko starica je u malim kioscima prodavalo zapadne cigarete i parfeme, kao i japanske satove. Nedaleko, dva mladića spavala su na suprotnim klupama, timski hrčući. Zidovi su bili pokriveni posterima ispisanim ruskim, predivnim vijugavim gruzijskim pismom, nemačkim i francuskim. Palate, plantaže čaja, boce vina, odjednom male i daleke planine, čije su čiste boje preživele čak i fluorescentno svetlo. „Znam, moraš da se javiš mužu, nedostajaćeš mu“, reče joj Lado. „Možemo da se vratimo u institut – dobrodošla si, uvek!“
„Ne, hvala ti“, odgovori Kej, odjednom osetivši slabu mučninu. Predosećanje nije imalo nikakve veze sa time: čitala je Lada kao knjigu. Gde li su pogrešili? Da nije neka veća firma dala bolju ponudu? Šta će Saul učiniti kada sazna? Sve njihovo planiranje bilo je zasnovano na njegovom optimizmu o mogućnosti da se prijateljstvo i blagodarnost pretvore u čvrst poslovni odnos... Bili su tako blizu. „Tu je palata Metehi“, reče joj Lado. „Najbolji hotel u Tbilisiju... najbolji u Gruziji. Vodim te u Metehi! Možeš da budeš pravi turista, kao u turističkim vodičima! Možda ćeš imati vremena da posetiš izvore sa vrelom vodom... da se odmoriš pre no što pođeš kući.“ Kej klimnu i nasmeši se, ali bila je očigledno neraspoložena. Odjednom, silovito, Lado se nagnu i zgrabi je za ruku svojim suvim, ispucalim prstima, ogrubelim od brojnih pranja i baratanja hemikalijama. Potapša je po kolenu njenom i svojom šakom. „Nije kraj! Ovo je početak! Svi moramo biti snažni i snalažljivi!“ Na te reči, Kej navreše suze. Ponovo pogleda postere – Elbrus i Kazbeg obavijeni oblacima, crkva Gergeti, vinogradi i oranice. Lado podiže ruke, sočno opsova na gruzijskom i skoči na noge. „Rekao sam im da to nije najbolje rešenje!“ bio je uporan. „Rekao sam birokratama u vladi sa smo radili sa tobom, sa Saulom, tokom tri godine, i da se to ne može preokrenuti tokom jedne noći! Kome treba ekskluzivni ugovor, je l’ da? Odvešću te u Metehi.“
Kej mu se nasmeši u znak zahvalnosti, a Lado ponovo sede pognuvši se, sumorno odmahnuvši glavom i zagledavši se u isprepletane prste. „Nečuveno je“, reče, „šta sve moramo da činimo u današnjem svetu.“ Mladići nastaviše da hrču.
7 Njujork Nekom slučajnošću, Kristofer Diken stiže na aerodrom DžFK iste večeri kad i Kej Lang. Video ju je kako čeka na carini. Pakovala je svoj prtljag na kolica i nije ga primetila. Delovala je iznureno i iscrpljeno. Diken je prethodnih trideset šest sati proveo u avionu, upravo se vrativši iz Turske sa dva zaključana metalna kofera i putnom torbom. Svakako nije želeo da pod trenutnim okolnostima naleti na Langovu. Diken nije bio siguran zašto je uopšte posetio Langovu u Elijavi. Možda jer su doživeli potpuno odvojena iskustva istog užasa kod Gordija. Možda da bi otkrio da li ona zna šta se događalo u Sjedinjenim Državama, što je bio razlog zbog čega je opozvan. Možda samo da bi upoznao privlačnu pametnu ženu čiju je sliku video na EkoBakterovom veb sajtu. Pokazao je cariniku svoju CDC legitimaciju i NCID propusnicu za uvoz, ispunio potrebnih pet obrazaca i provukao se kroz jedna bočna vrata u prazan hodnik. Zbog nerava preterano stimulisanih kafom, sve oko njega bilo mu je kiselo. Tokom čitavog leta nije oka sklopio, a sat pre sletanja popio je pet šoljica. Bilo mu je potrebno vreme da obavi istraživanje i da se pripremi za sastanak sa Markom Avgustinom, direktorom Centra za kontrolu i prevenciju bolesti.
Avgustin je sada bio na Menhetnu, pošto je držao govor na konferenciji o novim načinima lečenja SIDA-e. Diken je poneo prtljag do parking garaže. U avionu i na aerodromu izgubio je svaku predstavu o protoku vremena; nije se preterano iznenadio kada je video da se sumrak spušta na Njujork. Provukao se kroz lavirint stepeništa i liftova i izvezao dodž koji mu je dodelila vlada sa dugoročnog parkinga, suočivši se sa sumornim sivim nebesima iznad jamajkanskog zaliva. Saobraćaj je na ekspresnom autoputu Van Vik bio gust. Pažljivije namesti zapečaćene kofere na suvozačevom sedištu. U prvom je bio suvi led koji je čuvao nekoliko bočica krvi i mokraće jedne pacijentkinje iz Turske, kao i uzorke tkiva njenog pobačenog fetusa. U drugom su bile dve zapečaćene plastične kesice s mumificiranim epidermalnim i mišićnim tkivom, vlasništvo oficira koji je zapovedao produženom mirotvornom misijom Ujedinjenih nacija u Republici Gruziji, pukovnika Nikolasa Beka. Daleki su bili izgledi da će mu tkivo iz grobova u blizini Gordija biti od koristi, ali Diken je već video obrazac – veoma intrigantan i uznemirujući obrazac. Tri godine je proveo prateći virusni ekvivalent budžuma: seksualno prenosive bolesti koja pogađa samo trudnice i neumitno dovodi do pobačaja. Bila je to potencijalna senzacija, upravo ono što mu je Avgustin dao u zadatak da nađe: nešto tako užasno, tako provokativno, da će finansiranje CDCa garantovano porasti. Tokom tih godina, iznova i iznova, putovao je u Ukrajinu, Gruziju i Tursku, nadajući se da će sakupiti uzorke i sastaviti epidemiološku mapu. Iznova i iznova,
zvaničnici zaduženi za zdravstvo sabotirali su ga u sve tri države. Imali su svojih razloga. Diken je čuo za ne manje od tri, pa čak i za sedam masovnih grobnica sa telima muškaraca i žena, navodno pobijenih kako bi se sprečilo širenje ove bolesti. Dobijanje uzoraka iz lokalnih bolnica pokazalo se izuzetno teškim, čak i kad su te zemlje dale zvaničnu saglasnost CDC-u i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Bilo mu je dozvoljeno da poseti jedino grob u Gordiju, a i to samo stoga što je bio pod istragom Ujedinjenih nacija. Uzeo je uzorke sa žrtava svega sat vremena nakon što je Kej Lang otišla. Diken nikada ranije nije morao da se nosi sa zaverom čija je svrha bila da se sakrije postojanje neke zaraze. Sav njegov rad mogao je biti važan, upravo ono što je Avgustinu bilo potrebno, ali uskoro će biti zasenjen, a možda čak i potpuno marginalizovan. Dok je Diken bio u Evropi, lovina se pojavila na CDC-ovom domaćem terenu, Jedan mladi istraživač pri Medicinskom centru UCLA, tražeći zajednički element u sedam pobačenih fetusa, otkrio je nepoznati virus. Uzorke je poslao epidemiolozima u San Francisku, koje je finansirao CDC. Istraživači su kopirali i sekvencirali genetski materijal virusa. O svom otkriću smesta su izvestili Marka Avgustina. Avgustin je naredio Dikenu da se vrati kući. Već su se širile glasine o otkriću prvog zaraznog humanog endogenog retrovirusa, odnosno HERV-a. Sem toga, bilo je i nekoliko nepovezanih novinarskih izveštaja o virusu koji je prouzrokuje pobačaje. Na letu iz Londona, Diken je proveo veoma skupih pola sata na internetu, posećujući ključne profesionalne sajtove i njuz grupe, ali
nigde nije našao detaljan opis tog otkrića. Međutim, svuda je bilo radoznalosti. Nije ni čudo. Neko bi mogao da završi sa Nobelovom nagradom, a Diken je bio spreman da se opkladi kako će taj neko biti Kej Lang. Kao profesionalni lovac na viruse, Dikena je dugo fascinirao HERV, genetski fosil drevnih bolesti. Prvi put je obratio pažnju na Langovu pre dve godine, kada je objavila tri naučna rada u kojima je opisala mesta u ljudskom genomu, na hromozomima 14 i 17, gde se mogu naći delovi delimično potpunih i zaraznih HERV-a. Njen najdetaljniji rad pojavio se u Virologiji: „Model za izražavanje, prikupljanje i lateralnu transmisiju hromozomski raštrkanih env, pol i gag gena: drevni retrovirusni elementi u ljudima i čovekolikim majmunima.“ Zasada je priroda epidemije i njena moguća raširenost bila strogo čuvana tajna, ali nekoliko ljudi u CDC znalo je sledeće: retrovirusi otkriveni u fetusima bili su genetski identični sa HERV-ima koji su deo ljudskog genoma još od evolucionog grananja majmuna Starog i Novog sveta. Svako ljudsko biće na planeti nosilo ih je u sebi, ali to više nije bilo puko genetsko smeće ili ostavljeni fragmenti. Nešto je stimulisalo raštrkane segmente HERV-a da se ispolje, pa da sakupe proteine i RNK koje su enkodirali u česticu koja je u stanju da napusti telo i zarazi drugu individuu. Svih sedam pobačenih fetusa bilo je izuzetno deformisano. Te čestice izazivale su bolest, verovatno upravo istu tu bolest koju Diken već tri godine prati. Oboljenje je dobilo nezvanični naziv unutar CDC-a: Irodov grip.
Pomoću mešavine genijalnosti i sreće, koja je bila karakteristika većine velikih naučničkih karijera, Langova je precizno odredila lokacije gena koji su, izgleda, bili uzročnici Irodovog gripa. Ali još nije imala predstave šta se desilo; video je to u njenom pogledu u Tbilisiju. Dikena je Kej Lang privuklo još nešto sem njenog naučnog rada. Sa svojim mužem napisala je radove o evolutivnom značaju prenosivih genetskih elemenata, takozvanih skakajućih gena: transpozona, retrotranspozona, pa čak i HERV-a. Prenosivi elementi mogu da promene kada, gde i koliko se geni ispoljavaju, uzrokujući mutacije, što kao krajnji ishod ima promenu telesne prirode organizma. Prenosivi elementi, retrogeni, vrlo verovatno su nekada bili prethodnici virusa; neki su mutirali i naučili kako da izađu iz ćelije, obmotani u zaštitne kapside i opne, genetske ekvivalente skafandera. Neki od njih su se kasnije vratili kao retrovirusi, kao zabludeli sinovi; neki od njih su, tokom milenijuma, zarazili osnovne ćelije – jajašca ili spermu, ili njihove prethodnike – i nekako izgubili svoju potentnost. Ti su postali HERV-i. Tokom svojih putovanja, Diken je iz pouzdanih izvora u Ukrajini čuo priče o ženama koje su rađale, suptilno i ne tako suptilno, različitu decu, o deci bezgrešno začetoj, o čitavim selima spaljenim i sterilisanim... U jeku pošasti pobačaja. Jeste da su sve to bile glasine, ali za Dikena to su takođe bili jasni i glasni znaci koju su ga gonili na akciju. Tokom svog lova, oslanjao se na provežbane instinkte. Te
priče bile su u skladu sa nečim o čemu je razmišljao već duže od godinu dana. Možda je došlo do zavere mutagena. Možda je Černobilj ili neka druga katastrofa u vezi sa radijacijom iz sovjetske ere potakla oslobađanje endogenog retrovirusa koji je izazvao Irodov grip. Međutim, zasada nikome nije pomenuo tu teoriju. Dok je prolazio kroz tunel, veliki kamion oslikan srećnim razigranim kravama zanese se i skoro ga udari. On nalegnu na kočnice. Škripa guma i za dlaku izbegnuta nesreća nateraše ga da se preznoji i oslobodi sav njegov bes i frustracije. „Jebi se!“, viknu neviđenom vozaču. „Sledeći put ću nositi ebolu!“ Nije se osećao ni najmanje blagonaklono. CDC će morati da istupi pred javnost, možda kroz nekoliko nedelja. Do tada, ukoliko se prognoze pokažu tačnim, samo u Sjedinjenim Državama biće dobrano preko pet hiljada slučajeva Irodovog gripa. A o Kristoferu Dikenu pričaće se samo da je obavio posao dobrog malog prašinara.
8 Long Ajlend, Njujork Zeleno-bela kuća stajala je povrh niskog brda, osrednje veličine, ali dostojanstvena. Bila je sagrađena u kolonijalnom stilu četrdesetih godina dvadesetog veka, okružena starim hrastovima i jablanima, kao i rododendronima koje je zasadila pre tri godine. Kej je nazvala sa aerodroma i primila poruku od Saula. Bio je u klijentskoj laboratoriji u Filadelfiji i vraćao se tek kasno uveče. Sada je bilo sedam sati i sumračno nebo nad Long Ajlendom bilo je prelepo. Pufnasti oblaci odvajali su se od sve manje mase zlokobnog sivila. Od ptica pevačica hrastovi su bili bučni kao jaslice. Otključala je vrata, ubacila torbe i ukucala svoju šifru kako bi isključila alarm. Kuća je mirisala na plesan. Spustila je torbe kada jedna od njihove dve mačke, narandžasti mačak po imenu Krikson, dolete u hodnik iz pravca dnevne sobe, dok su mu kandže slabašno zveckale po toplom parketu od tikovine. Kej ga uze u naručje i počeša po vratu, a on poče da prede i mjauknu kao bolesno tele. Druga mačka, Temin, nigde se nije videla. Pretpostavljala je da je taj mačor napolju, u lovu. Srce joj se stegnu kada ugleda dnevnu sobu. Prljava odeća bila je razbacana na sve strane. Kartonski tanjiri za mikrotalasnu pobacani po stočiću i istočnjačkom tepihu ispred kauča. Sto za ručavanje prekriven knjigama, novinama i žutim stranama istrgnutim iz jednog starog
imenika. Iz kuhinje je dopirao miris buđi: pokvareno povrće, ustajao talog od kafe, plastični omoti za hranu. Saul je gadno preživeo njeno odsustvo. Kao i uvek, vratila se taman na vreme da pospremi. Kej otvori ulazna vrata i sve prozore. Ispržila je sebi mali odrezak i napravila zelenu salatu sa kupovnim prelivom. U trenutku dok je otvarala bocu pino noara, Kej primeti jednu kovertu na belom pultu blizu aparata za espreso. Ostavila je vino da diše, a onda pokidala kovertu. U njoj je bila cvetna čestitka sa nažvrljanom porukom od Saula. Kej, Najdraža Kej, ljubavi ljubavi ljubavi tako mi je žao. Sve vreme si mi nedostajala, i to se vidi po celoj kući. Nemoj da sređuješ. Kedi će doći sutra da sve pospremi, a platiću joj dodatno. Samo se odmori. Spavaća soba je u besprekornom stanju. Za to sam se postarao. Ludi matori Saul Kej presavi poruku pa šmrknu – i dalje ratoborno, zagledavši se u pult i ormarčiće. Pogled joj pade na uredno složenu hrpu starih žurnala i časopisa, kojoj kao da nije bilo mesto na tom stolu u potpunom haosu. Ona podiže časopise. Ispod njih bilo je nešto više od desetak strana štampanih na štampaču i još jedna poruka. Isključi šporet i stavi poklopac preko tiganja da bi joj odrezak bio topao, pa pokupi tu gomilicu i pročita prvi list.
Kej... Virila si! Ovo ti ostavljam u znak izvinjenja. Veoma je uzbudljivo. Skinuo sam sa Viriona i zamolio Ferisa i Farahana Mkebea da mi kažu šta znaju. Nisu hteli da mi kažu sve, ali mislim da je Ono ovde, baš kao što smo predvideli. Zovu ga RHERVA – raštrkana humano endogeno retrovirusna aktivacija. Na veb sajtovima ima malo toga korisnog, ali evo diskusije. Voli te i divi ti se, Saul Kej nije bila sigurna zašto, ali to ju je rasplakalo. Kroz zavesu suza prelista papire, pa ih onda stavi na poslužavnik pored odreska i salate. Bila je umorna i iznurena. Odnela je poslužavnik u dnevnu sobu da jede i gleda televiziju. Saul je zaradio pravo malo bogatstvo patentiranjem posebne vrste transgeničnog miša pre šest godina; godinu dana nakon toga upoznao je i oženio Kej i većinu svog bogatstva smesta uložio u EkoBakter. Njeni roditelji takođe su priložili znatnu sumu, neposredno pre njihove pogibije u automobilskoj nesreći. Tridesetoro radnika i pet članova osoblja ispunjavalo je pravougaonu sivo-plavu zgradu u industrijskom parku Long Ajlenda, rame uz rame sa još šest drugih biotehnoloških kompanija. Park se nalazio četiri milje od njihove kuće. Nije trebalo da bude u EkoBakteru do sutra u podne. Nadala se da će nešto zadržati Saula pa će imati više vremena za sebe, da razmisli i da se pripremi, ali od te želje ponovo joj dođe da plače. Zabaci glavu zgađena
razuzdanošću svojih emocija i ispi vino drhtavim slankastim usnama. Zapravo, jedino što je zaista želela bilo je da Saul bude zdrav, da se oporavi. Želela je da ponovo dobije svog muža, čoveka koji joj je promenio pogled na život, svoju inspiraciju i partnera – i stabilno uporište u svetu koji se vrtoglavo menjao. Dok je žvakala male zalogaje odreska, čitala je postove sa Virionove diskusije. Bilo ih je preko stotinu, nekoliko od naučnika, a većina od diletanata i studenata koji su prepričavali i nagađali na osnovu retkih vesti. Posula je sos po poslednjim ostacima mesa i duboko udahnula. Ovo bi se moglo pokazati veoma važnim. Saul je imao pravo da bude uzbuđen. Međutim, bilo je toliko malo određenih stvari, a ni traga o tome gde je rad napisan, niti gde će biti objavljen, niti od koga su vesti procurele. Odnese poslužavnik u kuhinju baš u trenutku kada zazvoni telefon. Načinivši malu piruetu nogama u čarapama, jednom rukom je držala poslužavnik, a drugom podiže slušalicu. „Dobro došla kući!“ reče Saul. Njegov duboki glas još joj je budio žmarce. „Draga Kej, što daleko putuješ!“ A onda zazvuča pokajnički. „Hteo sam da ti se izvinim zbog nereda. Kedi nije mogla juče da dođe.“ Kedi je bila njihova kućna pomoćnica. „Drago mi je što sam se vratila“, reče mu ona. „Radiš li?“ „Zaglavio sam ovde. Ne mogu da pobegnem.“ „Nedostajao si mi.“
„Nemoj da sređuješ kuću.“ „Neću. Ne puno.“ „Jesi li pročitala odštampane stranice?“ „Da. Bile su sakrivene na pultu.“ „Hteo sam da ih pročitaš ujutru uz kafu, kada ti je mozak najbistriji. Do tada bi trebalo da dođem do nekih konkretnijih vesti. Vratiću se sutra do jedanaest. Nemoj odmah da ideš u laboratoriju.“ „Sačekaću te“, odgovori mu ona. „Zvučiš iscrpljeno. Dug let?“ „Loš vazduh“ odgovori Kej. „Išla mi je krv na nos.“ „Jadna Mädchen2“, reče on. „Ne brini. Sada mi je dobro čim si ti stigla. Je li Lado...“ Rečenica mu se tek tako završi. „Nemam pojma“, slaga Kej. „Trudila sam se što sam bolje umela.“ „Znam. Lepo spavaj, a ja ću ti sve nadoknaditi. Ima zaprepašćujućih vesti.“ „Čuo si još nešto. Reci mi“, zatraži Kej. „Ne još. Iščekivanje ima svojih draži.“ Kej je mrzela igre. „Saule...“ „Neumoljiv sam. Sem toga, još nisam dobio sve potrebne potvrde. Volim te. Nedostaješ mi.“ Nakon što je cmoknu za laku noć i nakon nekoliko pozdrava, istovremeno prekinuše vezu. Bila im je to stara navika. Saul je bio osetljiv oko toga da bude poslednji koji prekida vezu.
2
Mädchen – devojka na nemačkom. Prim. ur.
Kej se osvrnu po kuhinji, obmota krpu oko ruke i poče da čisti. Nije želela da čeka Kedi. Nakon što je sve sredila po njenom, istuširala se, oprala kosu i umotala je u peškir, obukla omiljenu pidžamu i založila vatru u kaminu spavaće sobe na spratu. Onda zauze položaj lotosovog cveta na kraju kreveta, dopustivši da joj jarki plamenovi i meka tkanina pidžame povrate samopouzdanje. Napolju se vetar razuzdavao i kroz čipkane zavese ugleda munju. Vreme se pogoršavalo. Kej se pope u krevet i navuče pokrivač do vrata. „Bar se više ne sažaljevam“, reče smelim glasom. Krikson joj se pridruži, paradirajući preko kreveta svojim pufnastim narandžastim repom. Temin takođe uskoči, dostojanstvenije, iako je bio malčice vlažan. Nekako je pristao na to da ga Kej obriše peškirom. Prvi put od planine Kazbeg, osećala se bezbedno i uravnoteženo, jadna mala devojčica, optuži samu sebe. Čeka da joj se muž vrati. Čeka da joj se pravi muž vrati.
9 Grad Njujork Mark Avgustin stajao je pred prozorom svoje male hotelske sobe, u ruci držeći burbon i vodu sa ledom, slušajući Dikenov izveštaj. Avgustin je bio kompaktan i uspešan čovek, nasmešenih smeđih očiju, čvrsto ukorenjene glave sa koncentrisanom sedom kosom, malim istaknutim nosom i izražajnim usnama. Koža mu je bila trajno preplanula od godina provedenih u ekvatorijalnoj Africi i Atlanti, a glas mek i melodičan. Bio je to tvrd i snalažljiv čovek, vešt političar, kao što to jednom direktoru i priliči, a mnogi u CDCu su pričali da će postati sledeći načelnik medicinske službe. Kada je Diken završio, Avgustin spusti piće. „Veoooooma zaniiimljivo“, reče, oponašajući Artija Džonsona. „Neverovatan rad, Kristofere.“ Kristofer se nasmeši, ali sačeka dužu procenu. „Uklapa se sa većinom onoga što nam je poznato. Razgovarao sam sa načelnicom medicinske službe“, nastavi Avgustin. „Ona misli da ćemo morati da istupimo pred javnost malim koracima, i to ubrzo. Saglasan sam. Najpre ćemo pustiti naučnike da se zabavljaju, sve to zaogrnuti sa malčice romantike. Znaš već, sićušni zavojevači iz naših sopstvenih tela – čoveče, zar to nije fascinantno? – ne znamo šta su sve u stanju da učine. Tako već nešto. Doel i Dejvison iz Kalifornije mogu da predstave svoje otkriće u grubim crtama i da taj deo
posla obave za nas. Radili su naporno. Svakako zaslužuju malo slave.“ Avgustin ponovo uze čašu viskija i uskomeša je, tako da led tiho zvecnu. „Je li doktor Mahi rekao kada će tvoji uzorci biti analizirani?“ „Ne“ odgovori Diken. Avgustin mu se nasmeši sa saosećanjem. „Ti bi radije sa njima išao u Atlantu.“ „Najradije bih ih sam tamo odneo i obavio ispitivanje“, odgovori Diken. „U četvrtak idem u Vašington“ reče mu Avgustin. „Podržavaću načelnicu pred Kongresom. NIH će biti tamo. Još nećemo dovesti sekretara HHS. Hoću da ti budeš sa mnom. Reći ću Frensisu i Džonu da sutra ujutru daju svoje saopštenje za štampu. Spremno je već nedelju dana.“ Diken se tome divio uz jedan lični, pomalo ironičan osmeh. HHS – Zdravstvene i humane usluge – bio je ogroman ogranak vlade koji su nadgledali NIH – Nacionalni zdravstveni institut i CDC – Centar za kontrolu i prevenciju bolesti iz Atlante, u državi Džordžija. „Dobro podmazana mašina“, reče. Avgustin to shvati kao kompliment. „I dalje smo ga najebali. Zamerili smo se Kongresu našim stavom o duvanu i vatrenom oružju. Kopilad u Vašingtonu su odlučila da smo lepa sočna meta. Skresali su nam finansiranje za trećinu kako bi im to pomoglo oko novog smanjenja poreza. Sad stiže veliki zajeb, i to ne iz Afrike ili kišnih šuma. Nema nikakve veze sa našim malim silovanjem majke Prirode. To je nesrećan slučaj, a stiže pravo iz naših blagoslovenih telašaca.“ Avgustin se vučje
isceri. „Sav sam se naježio, Kristofere. Ovo je bogom dano. Ovo moramo predstaviti javnosti sa osećajem za vreme, sa dramom. Ako ne uradimo ovo kako treba, postoji realna opasnost da niko u Vašingtonu neće obratiti pažnju šta se dešava sve dok ne izgubimo čitavu generaciju beba.“ Diken se zapita kakav on doprinos može da da ovom odbeglom vozu. Mora da postoji neki način da promoviše svoj rad na terenu, sve te godine praćenja budžuma. „Razmišljao sam o pristupu u vezi sa mutacijom“, reče potpuno suvih usta. Izneo je sve priče o mutiranim bebama koje je čuo u Ukrajini i u grubim crtama svoju teoriju da je radijacija izazvala oslobađanje HERV-a. Avgustin se namršti i odmahnu glavom. „Znamo za defekte prilikom rađanja koji su posledica Černobilja. To nisu novosti“, promrmlja. „Ali ovde nema radijacije. To ne pije vodu, Kristofere.“ Otvorio je prozor, a buka saobraćaja, koja je dopirala sa puta deset spratova niže, postade glasnija. Povetarac nadu bele zavese. Diken je bio uporan, pokušavajući da spase svoj argument, istovremeno svestan da je njegov dokaz bio beznadežno neadekvatan. „Postoji velika mogućnost da Irodov grip ne izaziva samo pobačaje. Izgleda da se javlja u relativno izolovanim populacijama. Aktivan je od šezdesetih godina, ako ne i duže. Politički odgovor često je bio ekstreman. Niko ne bi spalio celo selo ili pobio na desetine majki, očeva i njihove nerođene dece samo zbog toga što je došlo do niza lokalnih pobačaja.“ Avgustin slegnu ramenima. „Previše labavo“, reče, zagledan u ulicu. „Dovoljno za istragu“, predloži Diken.
Avgustin se namršti. „Mi ovde pričamo o praznim matericama, Kristofere“, reče mirno. „Moramo da odigramo na kartu velike strašne zamisli, a ne glasina i naučne fantastike.“
10 Long Ajlend, Njujork Kej ču korake uz stepenište, pridiže se u krevetu i skloni kosu sa očiju taman na vreme da ugleda Saula. On se na vrhovima prstiju ušunjao u spavaću sobu, duž tepiha, noseći paketić umotan u crveni ukrasni papir uvezan mašnom i buket ruža. „Prokletstvo“, izusti kada vide da je budna. Teatralno joj pruži ruže, pa se nagnu nad krevet da je poljubi. Usne su mu bile otvorene i malčice vlažne, ali ne i agresivne. Bio je to njegov signal da su njene potrebe na prvom mestu, ali da je veoma zainteresovan. „Dobro došla kući. Nedostajala si mi, Mädchen.“ „Hvala ti. Lepo je vratiti se kući.“ Saul sede na ivicu kreveta, zagledavši se u ruže. „Lepo sam raspoložen. Moja gospa je kod kuće.“ Široko se nasmeši i leže pored nje, podigavši noge i spustivši stopala u čarapama na krevet. Kej je osećala miris ruža, intenzivan i sladak, skoro prejak za tako rani jutarnji čas. Onda joj uruči poklon. „Za moju genijalnu prijateljicu.“ Kej se pridiže, a Saul joj namesti jastuk da se lepo nasloni. To što je videla da je Saul dobro imalo je poznati stari uticaj na nju: nadu i radost što je kod kuće i što je blizu nečega usredsređenog. Nespretno ga zagrli oko ramena, poljubivši ga po vratu. „Ah“, reče on. „A sad otvori kutiju.“
Ona podiže obrve, napući usne i povuče traku. „Šta sam učinila da bih ovo zaslužila?“ upita. „Nikad nisi razumela koliko si neprocenjiva i predivna“, odvrati Saul. „Možda je to samo jer te volim. Možda je reč o naročitom povodu što si se vratila. Ili... možda slavimo nešto sasvim drugo.“ „Šta?“ „Otvori.“ Ona odjednom shvati da je nedeljama nije bilo kod kuće. Skide crveni ukrasni papir i polako mu poljubi šaku, očiju uperenih ka njegovom licu. A onda pogleda u kutiju. U njoj je bio veliki medaljon sa dobro poznatom bistom čuvenog proizvođača municije. Bila je to Nobelova nagrada – od čokolade. Kej se naglas nasmeja. „Otkud... otkud ti ovo?“ „Sten mi je pozajmio svoju pa sam napravio kalup“, odgovori Saul. „I nećeš da mi kažeš šta se dešava?“ upita Kej, mazeći ga prstom po butini. „Ne još neko vreme“, odgovori Saul. Spusti ruže i skide džemper, a ona poče da mu otkopčava košulju. Zavese su još bile navučene, pa soba još nije dobila svoju dozu jutarnjeg sunca. Ležali su na krevetu, sa čaršavima i ćebadima zgužvanim svuda oko njih. Kej vide planine u naborima i pređe prstima preko rascvetalih vrhova. Saul se protegnu, a kičma mu zapucketa, na šta on nekoliko puta duboko udahnu. „Ispao sam iz forme“ reče. „Postajem obična mastiljara. Trebalo bi više da vežbam.“ Kej ispruži palac i kažiprst tako da je bio
otprilike palac razmaka između njih, pa poče ritmički da ih diže i spušta. „Vežbe za epruvete“, reče. „Desni mozak, levi mozak“, pridruži joj se Saul, uhvativši se za slepoočnice i pomerajući glavu čas levo, čas desno. „Moraćeš da pregledaš gomilu šala koje su se pojavljivale na internetu tokom tri nedelje.“ „Jadna ja“, reče Kej. „Doručak!“ viknu Saul i iskoči iz kreveta. „Dole, svež i čeka da bude podgrejan.“ Kej pođe za njim u kućnoj haljini. Saul se vratio, pokuša da ubedi sebe. Moj dobri Saul se vratio. Svratio je u lokalnu prodavnicu i kupio kroasane sa šunkom i sirom. Postavio im je tanjire između šolja sa kafom i soka od pomorandže na stočiću na zadnjoj verandi. Sunce je bilo jarko, vazduh nakon oluje čist i bilo je prijatno. Biće divan dan. Za Kej, svakim satom provedenim sa dobrim Saulom želja za planinama bledela je kao devojačka nada. Nije joj bilo potrebno da pobegne. Saul je čavrljao o dešavanjima u EkoBakteru, o svom putu u Kaliforniju i Jutu, pa u Filadelfiju na konsultacije sa njihovim klijentskim i partnerskim laboratorijama. „Činovnik zadužen za nas u FDA odredio nam je još četiri preklinička testa“, sarkastično reče. „Ali bar smo im pokazali kako smo u stanju da okupimo antagonističke bakterije u takmičenju za resurse i da ih nateramo da stvaraju hemijsko oružje. Demonstrirali smo kako možemo da izolujemo bakteriocine, da ih pročistimo i naveliko proizvodimo u neutralizovanoj formi – a onda da ih aktiviramo. Bezbedno u pacovima i hrčcima. Uspešno protiv otpornih
sorti tri gadna patogena. Toliko smo ispred Merka i Aventisa da mogu da nam pljunu pod prozor.“ Bakteriocini su hemikalije koje bakterije stvaraju da bi ubile druge bakterije. Bilo je to obećavajuće novo oružje u sve slabijem arsenalu antibiotike. Kej ga je slušala srećna. Još joj nije ispričao vesti koje je obećao; na sebi svojstven način, pripremao se za taj trenutak, uživajući u tome. Kej je dobro poznavala tu proceduru, pa mu stoga nije pričinila zadovoljstvo da deluje nestrpljivo. „Ako to nije dovoljno“, nastavi on, sa sjajem u očima, „Mkebe kaže da smo blizu toga da otkrijemo način kako da spojimo čitavu komandnu, kontrolnu i komunikacionu mrežu Staphylococcus aureus. Napašćemo male gadove iz tri različita pravca odjednom. Bum!“ Privuče sebi svoje govorljive ruke i obgrli se kao zadovoljni dečačić. A onda mu se raspoloženje promeni. „Sad“, reče Saul, a lice mu odjednom posta bezizražajno. „Ispričaj mi istinu za Lada i Elijavu.“ Kej ga na trenutak pogleda takvim intenzitetom da je oči skoro izdaše. Onda spusti pogled i reče: „Mislim da su se odlučili za nekog drugog.“ „Gospodin Bristol-Majers Skvib“, reče Saul i odmahnu rukom kao da je to nevažno. „Okamenjena korporativna arhitektura protiv sveže mlade krvi. Tako su pogrešili.“ Baci pogled preko dvorišta kad začu neki zvuk i začkilji ka nekoliko jedrilica koje su plovile nošene laganim jutarnjim povetarcima. Onda ispi svoj sok od narandže i dramatično coknu usnama. Gotovo da je skakutao u
stolici, a onda se nagnu napred, pogleda je svojim dubokosivim očima i uhvati za ruke. To je to, pomisli Kej. „Zaista će zažaliti. Tokom sledećih nekoliko meseci bićemo neverovatno zauzeti. CDC je jutros objavio vesti. Potvrdili su prisustvo prvog živog humanog endogenog retrovirusa. Pokazali su kako može da se lateralno prenosi između pojedinaca. Zovu ga raštrkana humano endogeno retrovirusna aktivacija, RHERVA. Zbog dramskog efekta zovu ga ŠIVA. Dobro ime za virus, zar ne?“3 Kej ga pogleda u lice. „Ne šališ se?“ upita nesigurno. „Potvrđeno je?“ Saul se isceri i raširi ruke kao Mojsije. „Apsolutno. Nauka maršira na obećanu zemlju.“ „Šta je to? Koliki je?“ „Reč je o retrovirusu, pravom čudovištu, osamdeset dve kilobaze, trideset gena. Gag i pol komponente su na hromozomu 14, a env na hromozomu 17. CDC kaže da je možda reč o blagom patogenu i da su ljudi slabo ili nimalo otporni na njega, što znači da je dugo vremena bio skriven.“ Ponovo joj uze šake u svoje i nežno ih stisnu. „Ti si to predvidela, Kej. Ti si opisala gene. Tvoj glavni kandidat, slomljeni HERV-DL3, im je meta, i pozivaju se na tvoje ime. Navode tvoje radove.“ „Vau“ izusti Kej i preblede. Nagnu se nad tanjir, a krv joj udari u glavu. 3
RHERVA je u originalu SHERVA što posle ispuštanja slova R postaje SHEVA pa se čita isto kao ime hinduističkog božanstva – Šiva. Prim. ur.
„Jesi li dobro?“ „Jesam“, reče, dok joj se vrtelo u glavi. „Hajde da uživamo u samoći dok još možemo“, pobednički reče Saul. „Zvaće novinari iz svih naučnih redakcija. Dajem im, otprilike, dva minuta da preture po svojim imenicima. Bićeš na televiziji, CNN-u, Dobro jutro, Ameriko.“ Kej jednostavno nije mogla da se privikne na taj obrt događaja. „Kakvu bolest izaziva?“ izusti. „Niko nije rekao ništa jasno o tome.“ Glava joj je vrvela mogućnostima. Ako pozove Lada u institutu, ispriča Tamari i Zamfiri – možda se predomisle i sklope saradnju sa EkoBakterom. Saul će ostati dobri Saul, srećan i produktivan. „Gospode, baš smo lepo sranje napravili“, reče Kej, i dalje osećavši blagu vrtoglavicu. Diže prste, la di da. „Ti si ta koja je lepa, draga moja. Rad je tvoj, i nije sranje.“ U kuhinji zazvoni telefon. „To je jamačno Švedska akademija“, reče Saul, mudro klimnuvši. Ispruži joj medaljon i Kej zagrize. „Sranje!“ reče ona srećna i pođe da se javi.
11 Inzbruk, Austrija Bolnica je Miču dodelila privatnu sobu kako bi pokazala dužno poštovanje prema njegovoj novoj ozloglašenosti. Bilo mu je drago što je pobegao od planinara – ali nije ni bilo bitno kako se osećao niti šta je mislio. Tokom prethodna dva dana obuzelo ga je potpuno emocionalno mrtvilo. Njegova slika na televizijskim vestima, na programima BBC i Skaj Vorld, kao i u lokalnim novinama, dokazala je ono što je već znao: gotovo je. Sa njim je završeno. Prema ciriškoj štampi, bio je „jedini preživeli planinar u ekspediciji otimačine tela.“ U Minhenu je bio „kidnaper drevne ledene bebe.“ U Inzbruku su ga zvali samo „naučnik/lopov.“ Svi su prenosili njegovu neverovatnu priču o neandertalskim mumijama, koju je sa zadovoljstvom ispričala policija iz Inzbruka. Svi su govorili o njegovoj krađi „indijanskih kostiju“ u „severozapadnim Sjedinjenim Državama.“ Naširoko je opisivan kao američki luđak kojeg je izdala sreća, očajnički željan publiciteta. Ledena beba bila je prebačena u Univerzitet u Inzbruku, gde ju je proučavao tim na čelu sa gospodinom profesorom doktorom Emilijanom Lurijom. Lurija je tog popodneva nameravao lično da dođe i sa Mičem razgovara o otkriću.
Sve dok je imao informaciju koja im je potrebna, Mič je bio uključen u događaje – on je i dalje bio neka vrsta naučnika: istraživač, antropolog. Bio je više od običnog lopova. Kada prestane da bude od koristi, tek će onda uslediti dublje i tamnije ništavilo. Bledo je blenuo u zid dok je jedna starija žena dobrovoljac gurala kolica sa hranom u sobu kako bi mu dala ručak. Bila je to vesela patuljasta žena, otprilike pet stopa visoka, stara sedamdesetak godina, lica nalik na smežuranu jabuku, a govorila je brzim nemačkim jezikom, sa blagim bečkim naglaskom. Mič većinu onog što je rekla nije razumeo. Stara dobrovoljka razvi salvetu i namesti je preko njega. Stisnu usne i nagnu se da ga pogleda. „Jedi“ posavetova ga. Namršti se i dodade: „Jedan prokleto mladi Amerikanac, nein! Baš me briga ko si. Jedi, ili se razboliš.“ Mič uze plastičnu viljušku, salutira joj njome, pa poče da prebira po piletini i pireu na tanjim. Dok je starica odlazila, uključila je televizor na zidu naspram njegovog kreveta. „Previše tiho“, reče i mahnu, uputivši mu prekorni šamar na daljinu. A onda progura kolica kroz vrata i izađe. Televizor je bio uključen na Skaj Njuz. Najpre je išao izveštaj o konačnom uništenju velikog vojnog satelita, koje se godinama odlagalo. Spektakularni snimak sa ostrva Sahalin prikazivao je njegove poslednje goruće trenutke. Mič je samo piljio u slike posrnule ognjene lopte. Zastareo, beskoristan, spaljen. Uze daljinski u ruku i taman htede da ponovo isključi televizor, kada jedna privlačna mlada žena kratke tamne
kose, sa dugim šiškama i krupnim očima, poče izveštaj o važnom biološkom otkriću u Sjedinjenim Državama. „Humani provirus koji je milionima godina kao slepi putnik vrebao u našoj DNK, doveden je u vezu sa novom vrstom gripa koja napada isključivo žene“, poče. „Molekularni biolog doktorka Kej Lang sa Long Ajlenda u Njujorku predvidela je ovog neverovatnog osvajača iz ljudske prošlosti. Majkl Herc je sada na Long Ajlendu.“ Herc je bio službeno iskren i pun poštovanja dok je govorio sa mladom ženom ispred velike lepe zelenobele kuće. Lang je, izgleda, bila sumnjičava prema kameri. „Čuli smo od Centra za kontrolu bolesti, a sada i od Nacionalnog zdravstvenog instituta, da je ova nova vrsta gripa identifikovana u San Francisku i Čikagu, kao i da se čeka identifikacija u Los Anđelesu. Mislite li da bi ovo mogla biti epidemija gripa koju svet sa strahom iščekuje još od 1918. godine?“ Langova nervozno pogleda kameru. „Najpre, to nije zaista grip. Nije ni nalik bilo kom virusu influence, a kad smo već kod toga, ne liči ni na jedan virus koji je u vezi sa prehladama ili gripom... Nije ni nalik njima. Kao prvo, izgleda da se simptomi javljaju isključivo kod žena.“ „Da li biste mogli da nam opišete ovaj novi, ili bolje reći – veoma stari virus?“ upita Herc. „Veliki je, otprilike osamdeset kilobaza, što je...“ „Da budem određeniji, kakvi su njegovi simptomi?“ „Reč je o retrovirusu, odnosno o virusu koji se razmnožava kopiranjem svog RNK genetskog materijala u DNK, a onda njegovim ubacivanjem u DNK ćelije
domaćina. Baš kao SIDA. Izgleda da je tipičan samo za ljude...“ Reporter iznenađeno podiže obrve. „Da li je opasan kao SIDA?“ „Nisam čula ništa što bi mi nagovestilo da je opasan. Nalazi se u našoj DNK već milionima godina; ako ništa drugo, po tome nimalo ne liči na retrovirus SIDA-e.“ „Kako naše gledateljke mogu da znaju da li su zaražene ovim gripom?“ „CDC je opisao simptome, a ja ne znam ništa više od onoga što su objavili. Blaga temperatura, bol u grlu, kašalj.“ „Time bi se moglo opisati stotine različitih virusa.“ „Dabome“, potvrdi Langova i nasmeši se. Miča probode oštar bol dok joj je posmatrao lice i osmeh. „Moj savet vam je da pratite razvoj događaja.“ „Šta je onda toliko značajno u vezi sa ovim virusom, ako ne ubija, a simptomi su mu tako blagi?“ „To je prvi HERV – humani endogeni retrovirus – koji je postao aktivan, prvi koji je pobegao iz ljudskih hromozoma i prvi koji se lateralno prenosi.“ „Šta hoćete da kažete time: lateralno prenosi?“ „To znači da je zarazan. Može da pređe sa jednog čoveka na drugog. Milionima godina prenosio se vertikalno – sa roditelja na decu, kroz njihove gene.“ „Da li u našim ćelijama postoje i drugi stari virusi?“ „Po poslednjoj proceni, moguće je da se čak trećina našeg genoma sastoji od endogenih retrovirusa. Oni ponekad stvaraju čestice u ćelijama, kao da pokušavaju
da ponovo uteknu, ali nijednoj od tih čestica to nije uspelo – sve do sada.“ „Može li se reći da su ti ostaci virusa odavno razgradeni ili umrtvljeni?“ „Komplikovano je, ali moglo bi tako da se kaže.“ „Kako su dospeli u naše gene?“ „U nekom trenutku u našoj prošlosti retrovirus je zarazio neke osnovne ćelije, ćelije za razmnožavanje, kao što su jajna ćelija ili sperma. Ne znamo kakve je simptome ta bolest u to vreme prouzrokovala. Nekako, vremenom, provirus, virusni nacrt, ukopao se u našu DNK, razgradio ili mutirao – ili jednostavno prestao da radi. Pretpostavka je da su te sekvence retrovirusnih DNK sada samo otpaci. Ali pre tri godine iznela sam pretpostavku da bi fragmenti provirusa na različitim ljudskim hromozomima mogli da iskažu sve delove aktivnog retrovirusa. Svi potrebni proteini i RNK koji se nalaze unutar ćelija mogli bi da sastave potpunu i zaraznu česticu.“ „A tako je i ispalo. Spekulativna nauka hrabro napreduje ispred...“ Mič nije ni slušao šta je reporter pričao, umesto toga usredsredio se na oči Langove: bile su krupne, sve vreme na oprezu, ništa ne propuštajući. Veoma smele. Oči nekog ko je bio uspešan u preživljavanju. Isključi TV i okrenu se u krevetu da dremne, da zaboravi. Noga ga je bolela u dugom gipsu. Kej Lang je bila blizu da zgrabi bronzani prsten i tako pobedi u velikoj rundi u igri nauke. Mič je, sa druge
strane, dobio prsten od čistog zlata... I nespretno ga ispustio na led, izgubivši ga zauvek. Sat vremena kasnije, probudilo ga je autoritativno kucanje po vratima. „Napred“ reče i pročisti grlo. Bolničar u zelenoj uniformi dopratio je trojicu muškaraca i jednu ženu. Svi su bili nadomak sredovečnih godina i konzervativno odeveni. Njih četvoro uđoše i osvrnuše se po sobi, kao da traže moguće izlaze u slučaju bekstva. Najniži od trojice istupi i predstavi se, pružajući ruku. „Ja sam Emilijano Lurija iz Instituta za humane studije“, reče. „Ovo su moje kolege sa Univerziteta u Inzbruku, gospodin profesor Fridrih Brok...“ Imena koja je Mič skoro smesta zaboravio. Medicinski brat donese još dve stolice iz hodnika, a onda stade kraj vrata u stavu voljno, prekrstivši ruke i digavši nos, kao da čuva palatu. Lurija okrete stolicu tako da naslon bude napred i sede. Njegove debele okrugle naočari blistale su na sivkastom svetlu što je dopiralo kroz zavese na prozorima. Zagleda se u Miča, učini tihi um zvuk, pa pogledom prostreli medicinskog brata. „Bićemo dobro i sami“, reče. „Molim vas, idite. Bez priča prodatih novinama i bez prokletih potraga za telima po glečerima!“ Medicinski brat dobroćudno klimnu i izađe iz sobe. Lurija onda zamoli ženu, mršavu i sredovečnu, strogog snažnog lica i bujne sede kose skupljene u punđu,
da se uveri kako medicinar ne prisluškuje. Ona stade kraj vrata i proviri napolje. „Inspektor Has iz Beča uverava me kako ih ova stvar više ne zanima“, reče Lurija Miču nakon što ispoštovaše formalnosti. „Ovo je između vas i nas, a ju ću raditi sa Italijanima i Švajcarcima, ukoliko budemo morali da prelazimo granice.“ Iz džepa izvadi veliku presavijenu mapu, a doktor Blok ili Brok, ili kako god da se zvao, pruži kutiju sa nekoliko slikovnica Alpa. „Sad, mladiću“, poče Lurija, dok su mu oči plivale iza debelih stakala, „pomozite nam da popravimo štetu koju ste naneli nauci. Te planine gde ste pronađeni nisu nam nepoznate. Pravi ledeni čovek pronađen je samo jedan prevoj dalje odatle. Već hiljadama godina na tim planinama je gust saobraćaj. Možda je reč o trgovačkom putu, ili lovačkoj stazi.“ „Mislim da nisu bili ni na kakvom trgovačkom putu“, odgovori Mič. „Mislim da su bežali.“ Lurija baci pogled na svoje beleške. Žena se približi krevetu. „Dvoje odraslih, u veoma dobrom stanju, izuzev žene, koja je zadobila neku ranu u abdomenu.“ „Udar kopljem“, reče Mič. Soba na tren utihnu. „Okrenuo sam neke telefone i popričao sa ljudima koji vas poznaju. Rečeno mi je da vaš otac dolazi da vas izvede iz bolnice, a razgovarao sam i sa vašom majkom...“ „Molim vas, pređite na stvar, profesore“, prekide ga Mič. Lurija podiže obrve i stade da prelistava svoje papire. „Rečeno mi je da ste veoma dobar naučnik, savestan, pravi stručnjak u pripremi i izvedbi pedantnih
iskopavanja. Pronašli ste kostur poznat kao Pasko-čovek. Kada su se Indijanci pobunili i tvrdili da je on jedan od njihovih predaka, uklonili ste kosti sa terena.“ „Da bi ih zaštitio. Bile su isprane i izbačene na obalu reke. Indijanci su hteli da ih ponovo zakopaju. Kosti su bile od prevelike važnosti za nauku. Nisam mogao da dopustim da se to dogodi.“ Lurija se nagnu ka njemu. „Kako mi se čini, Pasko-čovek je umro od inficirane rane na butini, nanete kopljem, zar ne?“ „Moguće“, odgovori Mič. „Imate dobar njuh za drevne tragedije“, reče Lurija, počešavši se po uvu. „Život je u to vreme bio prilično težak.“ Lurija potvrdno klimnu. „Ovde u Evropi nema takvih problema kada pronađemo kostur.“ Nasmeši se svojim kolegama. „Mi nemamo poštovanja za svoje mrtve – iskopamo ih, stavimo u vitrinu i naplaćujemo turistima da ih gledaju. Stoga, to što ste uradili za nas nije neki veliki greh, mada se čini da ste okončali odnos sa svojom institucijom.“ „Politička korektnost“, odgovori Mič, pokušavajući da ne zvuči ogorčeno. „Moguće. Voljan sam da saslušam čoveka vašeg iskustva – ali doktore Rafelson, na naš veliki jad, ono što ste opisali izuzetno je neverovatno.“ Lurija uperi olovku u Miča. „Koji deo vaše priče je laž, a koji istina?“ „Zašto bih lagao?“ upita Mič. „Život mi je i ovako propao.“
„Možda da biste ostali u nauci? Da se ne odvojite tako brzo od gospe Antropologije?“ Mič se žalosno nasmeši. „Možda bih iz tih razloga tako nešto učinio“, odgovori. „Ali ne bih izmislio ovoliko ludu priču. Muškarac i žena u pećini imali su jasno prepoznatljive neandertalske karakteristike.“ „Na kojim kriterijumima zasnivate svoj zaključak?“ upita Brok, prvi put se umešavši u razgovor. „Doktor Brok je stručnjak za neandertalce“, s poštovanjem u glasu reče Lurija. Mič je polako i pažljivo opisao tela. Mogao je da sklopi oči i da ih vidi, kao da su mu lebdela iznad kreveta. „Svesni ste činjenice da različiti istraživači koriste različite kriterijume za opisivanje takozvanih neandertalaca“, reče Brok. „Rani, pozni, srednji, iz različitih regija, skladni ili robusni, a možda je bilo i različitih rasnih grupa U okviru podvrste. Ponekad su distinkcije takve da posmatrač može da pogreši.“ „To nisu bili Homo sapiens sapiens.“ Mič nasu sebi čašu vode i ponudi svojim posetiocima. Lurija i žena prihvatiše. Brok odmahnu glavom. „Pa, ako ih zaista pronađemo, lako ćemo razrešiti ovo pitanje. Zanima me koji je po vama vremenski raspored ljudske evolucije...“ „Nisam dogmata“, odgovori Mič. Lurija odmahnu glavom – comme ci, comme ca – i okrete nekoliko stranica blokčića za beleške. „Klara, molim te, dodaj mi tu najveću knjigu. Obeležio sam neke fotografije i karte gde ste možda bili pre no što ste pronađeni. Da li vam nešto od ovoga deluje poznato?“
Mič uze knjigu i nezgodno je otvori na krilu. Slike su bile svetle, jasne i prelepe. Većina fotografija bila je snimljena na dnevnom svetlu, tako da se na njima videlo nebesko plavetnilo. Pregledao je označene stranice i odmahnuo glavom. „Ne vidim zaleđeni vodopad.“ „Nijedan vodič ne zna za zaleđeni vodopad u blizini vašeg bivaka niti igde duž glavne glečerske mase. Možda možete da nam date neki drugi trag...“ Mič odmahnu glavom. „Drage volje, samo kad bih mogao, profesore.“ Lurija odlučno presavi svoje hartije. „Mislim da ste vi jedan iskreni mladić, a možda i dobar naučnik. Reći ću vam jednu stvar, ako se ne obratite novinama ili televiziji. Slažete li se?“ „Nemam nikakvog razloga da pričam sa njima.“ „Beba je rođena mrtva ili teško povređena. Potiljak joj je slomljen, možda udarom šiljatog štapa koji se kalio u vatri.“ Njoj. Novorođenče je bila devojčica. Iz nekog razloga, to je Miča duboko potreslo. On ponovo uze gutljaj vode. Sve emocije nastale usled položaja u kome se trenutno nalazio, smrt Tilde i Franka... Ta drevna tužna priča. Oči mu zasuziše. „Izvinite“, izusti i obrisa suze rukavom. Lurija ga pogleda sa saosećanjem. „Ovo vašoj priči daje izvesni kredibilitet, zar ne? Ali...“ Profesor podiže ruku, pokazavši ka tavanici, kao da bode, i završi: „I dalje je teško u nju poverovati.“ „Novorođenče svakako nije Homo sapiens neandertalensis“, reče Brok. „Ima neke zanimljive crte, ali po svim karakteristikama reč je o savremenom čoveku.
Doduše, nije nešto naročito evropska. Više je anatolska, pa čak i turska, ali to su zasad samo nagađanja. Sem toga, ne znam ni za jedan tako skorašnji primerak te vrste. Bilo bi to neverovatno.“ „Mora da sam sve to sanjao“, reče Mič i skrenu pogled. Lurija slegnu ramenima. „Da li biste bili voljni da se sa nama prošetate po glečeru kada se oporavite i da lično potražite pećinu?“ Mič ni na tren nije oklevao. „Naravno“, odgovori. „Pokušaću to da sredim. Ali zasad...“ Lurija baci pogled na Mičevu nogu. „Najmanje još četiri meseca“, reče ovaj. „Za četiri meseca neće biti baš dobro vreme za planinarenje. Onda, u kasno proleće sledeće godine.“ Lurija ustade, a žena, Klara, uze njegovu čašu i stavi je skupa sa svojom na Mičev poslužavnik. „Hvala vam“ reče Brok. „Nadam ste da ste u pravu, doktore Rafelson. Bilo bi to fantastično otkriće.“ Pre no što odoše, nakloniše mu se kratko i formalno.
12 Centar za kontrolu i prevenciju bolesti, Atlanta septembar „Device ne dobijaju naš grip“, reče Diken, podigavši pogled sa hartija i grafikona na svom stolu. „Da li to hoćeš da mi kažeš?“ Podiže svoje crne obrve tako da mu se široko čelo pretvorilo u sumnjičavu gomilu bora. Džej Salter ponovo mu nervozno spusti dokumente na sto, i to sa konačnošću koja beše puna saučešća. Betonski zidovi njegove suterenske kancelarije udahnuše život šuštanju papira. Mnoge kancelarije na nižim spratovima zgrade 1 Centra za kontrolu i prevenciju bolesti nastale su adaptacijom laboratorija za istraživanja nad životinjama i ćelija u kojima su one čuvane. Betonski kanali išli su duž zidova. Dikenu se ponekad činilo da oseća smrad sredstava za dezinfekciju i majmunskih govana. „To je najveće iznenađenje koje iz ovih podataka mogu da izvučem“, potvrdi Salterova. Ona je bila jedna od najboljih statističara koje je Centar imao, pravi čarobnjak za raznovrsne računare koji su obavljali veći deo njihovog praćenja, modelovanja i beleženja. „Ponekad ga i muškarci dobiju ili su na testu za njega pozitivni, ali oni su asimptomatični. Postaju vektori za žene, ali verovatno ne i za druge muškarce. I...“ Prstima zadobova po stolu. „Nikoga ne možemo da nateramo da samog sebe zarazi.“ „Dakle, ŠIVA je specijalista“, reče Diken i odmahnu glavom. „Otkud to znamo?“
„Pogledaj fusnotu, Kristofere, i kako je sročena. Žene koje imaju stalnog partnera ili one sa velikim seksualnim iskustvom.“ „Koliko je slučajeva dosad zabeleženo – pet hiljada?“ „Šest hiljada dve stotine žena, a svega šezdeset ili sedamdeset muškaraca, koji su svi partneri zaraženih žena. Samo stalno ponovno izlaganje prenosi retrovirus.“ „To i nije tako nemoguće“, reče Diken. „Znači, pomalo liči na SIDA-u.“ „Dabome“ odgovori Salterova i malčice se nasmeši. „Bog se nameračio na žene. Infekcija počinje mukozom nosnih šupljina i bronhija, nastavlja se blagom upalom alveola, ulazi u krvotok – blaga upala jajnika... A onda je više nema. Malo bola i kašljanja, bol u stomaku. A onda, ako žena zatrudni, postoje veoma veliki izgledi da će pobaciti.“ „Mark bi trebalo da to smesta proda nadležnima“, reče joj Diken. „Ali hajde da obezbedimo još argumenata koji će mu ići u prilog. Moraće da prestravi pouzdaniju grupu glasača no što su mlade žene. Šta je sa gerijatrijskim slučajevima?“ Pogleda je, sa nadom u očima. „Starije žene ga ne dobijaju“ odgovori ona. „Niko mlađi od četrnaest ili stariji od šezdeset. Pogledaj raspon.“ Nagnu se i pokaza grafikon. „Srednja starost je trideset jedna godina.“ „Ovo je previše blesavo. Mark hoće da rastumačim sve ovo i da pomognem da predmet načelnika medicinske službe dobije na snazi danas do četiri popodne.“ „Još jedan prikaz predmeta?“ upita Salterova.
„I to pred načelnicom medicinske službe i savetnikom za nauku. To je dobro, to je zastrašujuće, ali znam ja Marka. Ponovo pregledaj dosijee – možda možemo da pronađemo par hiljada gerijatrijskih smrtnih slučajeva u Zairu?“ „Da li ti to od mene tražiš da lažiram?“ Diken joj se zločesto isceri. „Onda se jebite, gospodine“, Salterova mu reče blago, nakrivivši glavu. „Iz Gruzije nismo dobili nikakvu dopunu statističkih podataka. Možda bi mogao da pozoveš Tbilisi“, predloži mu ona. „Ili Istanbul.“ „Ćute kao groblje“, reče joj Diken. „Nikad nisam mogao da od njih izvučem nešto mnogo, a sada odbijaju da priznaju da uopšte imaju slučajeva zaraze.“ Pogleda Salterovu. Ona se namršti. „Molim te, samo jednog starijeg putnika iz Tbilisija koji se istopio usred leta avionom“, predloži joj Diken. Salterova prasnu u smeh. Skide naočari, obrisa ih, pa ih ponovo stavi. „To nije smešno. Ovi grafikoni su ozbiljni.“ „Mark hoće da poveća dramski efekat.“ „Ne razumem ti se ja baš u politiku.“ „Ja se pretvaram da se ne razumem“, odvrati Diken. „Ali što sam duže ovde, sve se više razumem.“ Salterova se osvrnu po sobici, kao da će se srušiti na nju. „Jesmo li završili, Kristofere?“ Diken se isceri. „Sustigla te klaustrofobija?“ „To je zbog ove sobe“, odgovori Salterova. „Zar ih ne čuješ?“ Nagnu se preko stola, sa sablasnim izrazom lica.
Diken nije mogao uvek da razazna da li se Džej Salter šali ili je ozbiljna. „Vrištanje majmuna?“ „Dabome“, odgovori Diken staloženog izraza lica. „Pokušavam da što duže moguće budem na terenu.“ U direktorovoj kancelariji u zgradi 4 Avgustin je brzo pregledao statistiku, preletevši kroz dvadeset stranica brojeva i kompjuterski generisanih grafikona pre no što ih je bacio na sto. „Baš lepo“, reče. „Ako ovako nastavimo, ostaćemo bez posla do kraja godine. Ne znamo čak ni da li ŠIVA izaziva pobačaje kod svake trudne žene ili je samo blagi teratogen. Gospode. Mislio sam da je ovo prava stvar, Kristofere.“ „Dobro je. Stravično je i javno.“ „Potcenjuješ koliko republikanci mrze CDC“ odvrati mu Avgustin. „Nacionalno udruženje oružara nas mrzi. Velike duvanske industrije mrze nas jer smo na njihovom terenu. Jesi li video onaj prokleti bilbord pored autoputa? Pored aerodroma? Napokon, neko kome treba pušiti. O kojoj firmi beše reč – Kamel? Marlboro?“ Diken se nasmeja i odmahnu glavom. „Načelnica medicinske službe ide pravo u lavlje čeljusti. Nije baš zadovoljna sa mnom, Kristofere.“ „Uvek možemo da se poslužimo rezultatima koje sam doneo iz Turske“, reče mu Diken. Avgustin ispruži ruke i zavali se u stolicu, uhvativši se prstima za ivicu stola. „Jedna bolnica. Pet pobačaja. „ „Od pet trudnoća, gospodine.“
Avgustin se nagnu napred. „Otišao si u Tursku jer je tvoj kontakt rekao kako imaju virus koji možda uzrokuje pobačaje. Ali zašto si išao u Gruziju?“ „Pre pet godina u Tbilisiju je došlo do čitavog niza pobačaja. Nisam mogao da dođem do zvaničnih informacija. Onda sam se napio sa jednim mrtvozornikom – nezvanično. Ispričao mi je da je otprilike u isto vreme došlo do niza pobačaja u Gordiju.“ Avgustin to ranije nije čuo. Diken to nije ubacio u izveštaj. „Nastavi“ reče Avgustin, samo napola zainteresovan. „Došlo je do nekakvih problema, ali nije hteo da mi otvoreno kaže o čemu je reč. I tako sam se odvezao u Gordi i zatekao policijski kordon oko grada. Malo sam se raspitao po lokalnim svratištima i čuo za istragu Ujedinjenih nacija i umešanost Rusa u sve to. Pozvao sam Ujedinjene nacije. Rekli su mi kako su zamolili jednu Amerikanku da im pomogne.“ „A to je bila...“ „Kej Lang.“ „Pobogu“ odvrati Avgustin i slabašno se nasmeši. „Žena u trendu. Znaš za njen rad o HERV-u?“ „Naravno.“ „Znači... pomislio si da je neko iz Ujedinjenih nacija bio na tragu nečemu, pa mu je bio potreban njen savet.“ „Palo mi je to na pamet. Ali oni su je pozvali jer se razume u sudsku patologiju.“ „Pa, na šta si ti mislio?“
„Mutacije. Urođeni defekti pri rađanju. Možda i teratogeni virusi. Takođe sam se pitao zašto su vlade ubijale roditelje.“ „I tako, eto nas ponovo“, reče mu Avgustin. „Vratili smo se na špekulisanje.“ Diken se namršti. „Znaš da nisam takav, Mark.“ „Ponekad nemam ni najblažu predstavu kako to da ti pružaš tako dobre rezultate.“ „Nisam završio sa poslom. Ti si me opozvao i rekao da imamo nešto konkretno.“ „Sam bog zna da sam i ranije grešio“, odgovori Avgustin. „Mislim da nisi pogrešio. Ovo je verovatno samo početak. Uskoro ćemo imati više podataka.“ „Da li ti to osećaj govori?“ Diken klimnu. Mark se namršti i preklopi šake, pa se nasloni na sto. „Pamtiš li šta je bilo 1963. godine?“ „Ja sam tada bio beba, gospodine. Ali čuo sam. Malarija.“ „Ja sam imao sedam godina. Kongres je obustavio sva sredstva za eliminaciju bolesti koje se šire preko insekata, uključujući i malariju. Beše to najgluplji potez u istoriji epidemiologije. Milioni umrlih širom sveta, nove sorte otporne bolesti... katastrofa.“ „DDT bi svejedno samo još kratko vreme obavljao posao, gospodine.“ „Ko to zna?“ Avgustin ispravi dva prsta. „Ljudska vrsta razmišlja kao što to čine mala deca i skače sa strasti na strast. Svetsko zdravlje odjednom nije toliko značajna tema. Možda smo prenaglasili naš stav. Povlačimo se od
smrti kišnih šuma, a globalno zagrevanje ne ključa, već samo struji. Uopšte nema razornih epidemija svetskih razmera, a jedan prosečan Amerikanac uopšte ne oseća krivicu zbog zemalja Trećeg sveta. Ljudima je dosadila apokalipsa. Ako uskoro ne dođe do krize na našem, domaćem terenu – koju je moguće politički braniti – nagrabusićemo u Kongresu, Kristofere, i ponovo će se dogoditi 1963.“ „Razumem, gospodine.“ Avgustin uzdahnu kroz nos i podiže pogled ka redovima fluoroscentnih sijalica na tavanici. „Načelnica medicinske službe misli da je naša jabuka i dalje prezelena da bi se stavila pred predsednika, pa je današnji sastanak odložila za sledeću nedelju, pošto je navodno dobila migrenu.“ Diken suzbi smešak. Pomisao da načelnica medicinske službe lažira glavobolju bila je urnebesna. Avgustin oštro pogleda Dikena. „Dobro, nanjušio si nešto, idi na to. Proveri podatke o pobačajima u američkim bolnicama za prethodnu godinu. Pripreti Turskoj i Gruziji prijavom Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Reci kako ćemo ih optužiti za prekid svih sporazuma o saradnji. Podržaću te. Saznaj ko je bio na Bliskom istoku i u Evropi, pa se zarazio ŠIVA-om, a možda i pobacio neku bebu. Imamo nedelju dana, a ako se ti ne pojaviš sa smrtonosnijim oblikom ŠIVA-e, onda ću morati da istupim sa nepoznatom bolešću koju su zaradili neki čobani u Avganistanu... prilikom odnosa sa ovcama.“ Avgustin napravi tužan izraz lica. „Spasi me, Kristofere.“
13 Kembridž, Masačusets Kej je bila iscrpljena, ali osećala se kao kraljica. Tokom prethodne nedelje svi su se prema njoj ophodili sa poštovanjem, a kolege su je pozdravljale uz prijateljsko divljenje nekome za koga se pokazalo da je video dalje od drugih. Nije morala da trpi onu vrstu kritika i nepravde koju su tokom proteklih stotinu pedeset godina iskusili drugi biolozi, a svakako ništa nalik onome sa čime se njen heroj, Čarls Darvin, suočavao. Čak ni ono na šta je Lin Margulis naišao sa svojom teorijom o simbiotskoj evoluciji eukariotskih ćelija. Ali bilo je dovoljno... Skeptičnih i besnih pisama objavljenih u časopisima, upućenih od genetičara starog kova, ubeđenih da ona priča gluposti; komentara na konferencijama od strane tek neznatno nadmoćnih nasmešenih muškaraca i žena, ubeđenih da su bliže velikom otkriću od nje... Više na lestvici uspeha, bliže prstenu znanja i priznanja. Kej nije imala ništa protiv. Nauka je takva, ista kao ljudi, i zbog toga je bila samo bolja. Ali onda je došlo do Saulovog ličnog kuršlusa sa urednikom Ćelije, što je uništilo svaki izgled da tu objavi svoj rad. Umesto toga, otišla je u Virologiju, što je bio dobar časopis, ali slabiji od Ćelije. Nikad nije stigla do Nauke ili Prirode. Prilično se uspela na lestvici uspeha, a onda se zaustavila. Sada su, izgleda, desetine laboratorija i istraživačkih centara željno iščekivale da ona pregleda rezultate rada koje su obavili da potvrde njene pretpostavke. Zarad
sopstvenog duševnog mira, odlučila je da prihvati pozive onih ustanova, centara i laboratorija koji su joj tokom prethodnih nekoliko godina uputili makar malo ohrabrenja – a naročito poziv Centra za istraživanje Karl Rouz iz Kembridža, u državi Masačusets. ROUZOV centar prostirao se na stotinu jutara borova zasađenih tokom pedesetih godina dvadesetog veka. Gusta šuma okruživala je kockastu zgradu laboratorije, koja nije bila ravno na zemlji, već joj je jedna ivica bila uzdignuta. Dva sprata laboratorije bila su pod zemljom, neposredno ispod i malo istočno od izdignute kocke. Finansiran velikim delom od strane donacije neverovatno bogate bostonske porodice Van Buskirk, Rouzov centar se već trideset godina bavio molekularnom biologijom. Troje naučnika u Centru dobilo je stipendije od strane Projekta ljudskog genoma – ogromnog i izuzetno dobro finansiranog multilateralnog poduhvata da se sekvencira i razume suma ljudske genetike – da se analiziraju arhaični genetski fragmenti koji se nalaze u takozvanim smetlištima ljudskih gena, poznatim kao introni. Naučnik koji je rukovodio tom stipendijom bila je Džudit Kušner, koja je bila Kejin mentor za doktorsku disertaciju na Stanfordu. Džudit Kušner bila je visoka nešto malo ispod pet i po stopa, prosede crne talasaste kose, okruglog setnog lica, koje kao da je uvek bilo na ivici osmeha, i sitnih, malčice isturenih crnih očiju. U svetu je bila poznata kao pravi čudotvorac, neko ko je bio u stanju da izmišlja eksperimente i svaki aparat natera da radi ono što bi trebalo – drugim rečima, da ostvari one eksperimente čiji
se rezultati ponavljaju, a koji su neophodni da bi nauka zapravo funkcionisala. To što je sada većinu vremena provodila ispunjavajući formulare i kao mentor postdiplomcima, jednostavno je bila začkoljica savremene nauke. Kušnerina pomoćnica i sekretarica, bolno mršava mlada riđokosa žena po imenu Fiona Birs, provela je Kej kroz lavirint laboratorija do centralnog lifta. Kušnerina kancelarija nalazila se na nultom spratu, ispod nivoa tla, ali iznad podruma: bez prozora, betonskih zidova okrečenih u prijatnu svetlobež boju. Zidovi su bili pretrpani uredno složenim naučnim radovima i ukoričenim časopisima. Četiri računara tiho su brujala u jednom uglu, uključujući Sim Endžin superkompjuter, koji je bio donacija firme Majnd Dizajn iz Sijetla. „Kej Lang, tako sam ponosna!“ Kušnerova ustade iz stolice, široko se nasmeši i raširi ruke da zagrli Kej kada ova uđe. Ciknu i sa svojom nekadašnjom studentkinjom stade da igra po sobi, smešeći se od profesorske radosti. „Reci mi – od koga si čula? Od Lina? Matorog lično?“ „Lin me je juče nazvao“, odgovori Kej i pocrvene. Kušnerova ispreplete prste i visoko podiže ruke ka tavanici, kao bokser koji slavi pobedu. „Fantastično!“ „Previše je“, odvrati Kej, i na Kušnerin poziv sede pored širokog ravnog monitora. „Zgrabi to! Uživaj!“ Kušnerova je pohotno posavetova. „Zaslužila si to, draga. Triput sam te videla na televiziji. Džeki Onijama na Tripl C Netvork pokušavala je da priča
naučnim jezikom – neverovatno smešno! Da li i uživo liči na lutkicu?“ „Zapravo su svi bili veoma prijateljski raspoloženi. Samo što sam ja iscrpljena od objašnjavanja.“ „Toliko toga ima da se objasni. Kako je Saul?“ upita Kušnerova, vešto prikrivši strepnju. „Dobro je. I dalje pokušavamo da odredimo hoćemo li sklopiti saradnju sa Gruzijcima.“ „Ako ne uzmu vas za partnere, puno će vode proći ispod mosta dok ne postanu kapitalisti“, odvrati Kušnerova i sede pored Kej. Fiona Birs je, izgleda, bila rešena da se zadovolji samo slušanjem. Široko se smešila. „Dakle...“ reče Kušnerova i napeto pogleda Kej. „Put je bio kratak, zar ne?“ Kej se nasmeja. „Osećam se tako mlado!“ „Neverovatno ti zavidim. Nijedna od mojih luđačkih teorija nije mi donela ni izbliza toliko pažnje.“ „Samo kamare para“, odvrati Kej. „Kamare i kamare. Je l’ ti treba malo?“ Kej se nasmeši. „Ne bih želela da kompromitujem naš profesionalni odnos.“ „Ah, veliki novi svet lovarne biologije, toliko važan, tajan i pun sebe. Zapamti, draga moja, žene bi trebalo da se drugačije bave naukom. Mi slušamo i rintamo, pa slušamo i rintamo, baš kao jadna Rozalind Frenklin, a ne kao plahoviti lakomisleni dečačići. I to sve zarad motiva najviše etičke čistote. Pa – kada ti i Saul nameravate da se otvorite? Sin pokušava da mi uredi penzioni račun.“
„Verovatno nikada“, odgovori Kej. „Saul bi mrzeo da podnosi izveštaj deoničarima. Sem toga, najpre moramo da postanemo uspešni, da zaradimo nešto para, a to je još daleko.“ „Dosta ćaskanja“, odlučno reče Kušnerova. „Hoću da ti pokažem nešto zanimljivo. Fiona, da li bi mogla da pustiš našu simulacijicu?“ Kej pomeri stolicu, a Birsova sede za tastaturu i zapucketa prstima kao pijanista. „Džudit na ovome rinta već tri meseca“, reče. „Veći deo je zasnovala na tvojim radovima, a ostatak na podacima iz tri različita projekta genoma, tako da smo bili spremni kada se vest pročula.“ „Odmah smo se uputili na mesta koja si ti označila i pronašli rutine sklapanja“, reče Kušnerova. „Otkrili smo ŠIVA-in okvir i njegov mali univerzalni sistem isporuke ljudima. Ovo je simulacija infekcije, zasnovana na laboratorijskim rezultatima sa petog sprata, grupe Džona Dosona. Zarazili su hepatocite u kulturi gustog tkiva. Evo šta je ispalo.“ Kej je gledala dok je Birsova puštala simuliranu sekvencu sklapanja. Čestice ŠIVA-e ušle su u hepatocite – ćelije jetre u kulturi – i isključile izvesne ćelijske funkcije, druge preuzele, prepisale svoju RNK u DNK i integrisale je u ćelijsku DNK, a onda počele da se razmnožavaju. Prikazano jarkim simuliranim bojama, videlo se kako se nove virusne čestice obrazuju unutar citosola – ćelijske unutrašnje tečnosti. Onda bi virusi migrirali do spoljne ćelijske membrane i probili se u spoljnji svet, pri čemu bi se svaka čestica lepo umotala u delić ćelijske kože. „Razaraju membranu, ali to je sve veoma nežno i kontrolisano. Virusi iscrpljuju ćelije, ali ih ne ubijaju. A
izgleda da je otprilike jedna od dvadeset virusnih čestica vijabilna – što je petostruko više nego kod HIV-a.“ Simulacija odjednom zumira molekule stvorene zajedno sa virusima, umotane u ćelijske transportne pakete i izbačene skupa sa novim zaraznim česticama. Bili su obeleženi jarkim narandžastim: PGA? i PGE? „Stani malo, Fiona.“ Kušnerova kucnu prstom po narandžastim slovima. „ŠIVA ne nosi sve što mu je potrebno da izazove Irodov grip. Stalno nalazimo velike skupine proteina u ćelijama zaraženim ŠIVA-om, ali one nisu kodirane za njega, a ne liče ni na šta što sam ja ikada videla. A onda – skupina se rasturi i ostanu ovi manji proteini koji ne bi trebalo da budu tu.“ „Tragali smo za proteinima koji menjaju naše ćelijske kulture“ reče Birsova. „Stvarno smo se potrudili. Dve nedelje smo razbijali glavu oko toga, a onda smo poslali nekoliko zaraženih ćelija u komercijalnu biblioteku tkiva zbog poređenja. Izdvojili su te nove proteine i otkrili...“ „Ovo je moja priča, Fiona“ prekide je Kušnerova i pripreti joj prstom. „Izvini“, odgovori Fiona i stidljivo se nasmeši. „Samo što je neverovatno kul što smo tako brzo obavili posao!“ „Naposletku smo zaključili da ŠIVA uključuje gen u drugom hromozomu. Ali kako? Krenuli smo da tragamo... i otkrili gen koji aktivira ŠIVA na hromozomu 21. Kodira se za naš poliprotein, ono što zovemo VPK, veliki proteinski kompleks. Jedinstveni faktor transkripcije kontroliše izražavanje tog gena. Potražili smo taj faktor i pronašli ga u ŠIVA-inom genomu. Zaključani kovčeg s
blagom na hromozomu 21, a potrebni ključevi nalaze se u virusu. Reč je o partnerima.“ „Neverovatno“, izusti Kej. Birsova ponovo pusti simulaciju, ovaj put fokusirajući na dešavanja u hromozomu 21 – stvaranju poliproteina. „Ali Kej – draga Kej, to nije sve. Pojavila se jedna misterija. ŠIVA-ina proteaza stvara tri nove ciklooksigenaze i lipooksigenaze od VPK, koje onda sintetišu tri različita i jedinstvena prostaglandina. Od ta tri, dva su za nas potpuno nova i zapanjujuća. Svi deluju izuzetno moćno.“ Kušnerova olovkom pokaza kako prostaglandini izlaze iz ćelije. „Ovo bi moglo da objasni svu tu priču o pobačajima.“ Kej se namršti, pokušavajući da se koncentriše. „Izračunali smo da infekcija ŠIVA-om u punom jeku može da proizvede dovoljno novih prostaglandina da trudnica za nedelju dana pobaci ma koji fetus.“ „A da sve bude još čudnije“, ubaci se Birsova i pokaza niz glikoproteina, „zaražene ćelije to stvaraju kao nusprodukte. Još ih nismo u potpunosti analizirali, ali prilično liče na HSF i LH – hormon za stimulaciju folikule i luteinizirajući hormon. A izgleda da ovi peptidi oslobađaju hormone.“ „Stari dobro poznati gospodari ženske sudbine“, reče Kušnerova. „Sazrevanje jajašaca i oslobađanje.“ „Zašto?“ upita Kej. „Ako su upravo izazvali pobačaj... zašto prisiljavaju da dođe do ovulacije?“ „Ne znamo šta se prvo aktivira. Moguće je da najpre dolazi ovulacija, pa onda pobačaj“, odgovori Kušnerova.
„Seti se da je ovo ćelija jetre. Još nismo počeli sa ispitivanjem infekcije u reproduktivnim tkivima.“ „To nema nikakvog smisla!“ „U tome je i izazov“, odvrati Kušnerova. „Šta god da je tvoj mali endogeni retrovirus, daleko je od bezopasnog – bar kad je reč o nama ženama. Izgleda kao nešto osmišljeno da upadne, preuzme i gadno nas zezne.“ „Jeste li vi jedini koji su izvršili ova ispitivanja?“ upita Kej. „Verovatno“, odgovori Kušnerova. „Danas šaljemo rezultate u Nacionalni zdravstveni institut i Projekat genom“, reče Birsova. „I unapred te upozoravamo“, dodade Kušnerova, uhvativši Kej za rame. „Neću da te neko nagazi.“ Kej se namršti. „Ne razumem.“ „Nemoj da si naivna, draga“, reče joj Kušnerova, a oči joj zablistaše od zabrinutosti. „Ovo pred nama moglo bi da bude nešto kao biblijske loše vesti. Virus koji ubija bebe. Puno beba. Neko bi mogao da pomisli da si glasnik. A znaš šta se radi sa glasnicima koji donose loše vesti.“
14 Atlanta oktobar Doktor Majkl Vojt išao je ispred Dikena, pružajući duge mršave noge niz hodnik. „Baš čudno što pitate“, reče doktor Vojt. „Javlja nam se puno akušerskih anomalija. Već smo imali sastanak o tome. Ali ne o Irodu. Viđamo svakakve infekcije, gripove, naravno, ali još nemamo testove za ŠIVA-u.“ Napola se okrenu pa upita: „Može kafa?“ Atlantina bolnica Olimpik Siti napravljena je pre šest godina o trošku grada i savezne države kako bi se umanjio pritisak na druge bolnice u centru grada. Privatne donacije i specijalna oprema od Olimpijskih igara učinile su da to bude jedna od najbolje opremljenih bolnica u državi, pa je stoga privukla neke od najboljih i najpametnijih mladih lekara, kao i nekoliko starijih, koji su bili nezadovoljni na prethodnim radnim mestima. Svet zdravstvenog osiguranja uzimao je svoj danak od stručnih specijalista, kojima je tokom prethodne decenije prihod neverovatno opao, a brigu o njihovim pacijentima kontrolisale su računovođe. U bolnici Olimpik Siti specijalisti su, ako ništa drugo, bar bili cenjeni. Vojt uvede Dikena u menzu i nasu šolju kafe iz džezve od nerđajućeg čelika. Vojt mu objasni da tu prostoriju koriste kako internisti, tako i stalni lekari. „Obično je prazna u ovo doba noći. Sada je udarno vreme – vreme da nam život isporuči svoje nemarne žrtve.“ „Kakvu vrstu anomalija?“ ponuka ga Diken.
Vojt slegnu ramenima, izvuče stolicu od stola i prekrsti duge noge kao Fred Aster. Njegova zelena bolnička uniforma zašuška; bila je napravljena od debele hartije, za jednu upotrebu. Diken sede i obema rukama uhvati šolju. Znao je da od kafe možda neće moći da zaspi, ali bile su mu potrebne koncentracija i snaga, energija. „Ja se bavim ekstremnim slučajevima, a većina onih uvrnutih nije se pokazala dovoljno teškim da bih se ja njima bavio. Ali tokom poslednje dve sedmice... možete li da poverujete kako je bilo sedam žena sa neobjašnjivim trudnoćama?“ „Pretvorio sam se u uši“, odvrati Diken. Vojt raširi ruke i poče da nabraja slučajeve. „Dve koje su uzimale pilule za kontrolu rađanja, takoreći religiozno, a one nisu delovale... To možda i nije tako neobično. Međutim, bila je jedna koja nije pila pilule, ali takođe nije upražnjavala seks. I znate šta?“ „Šta?“ „Bila je devica. Mesec dana je obilno krvarila, pa je to prestalo. Potom je usledila jutarnja mučnina, prestala je da dobija menstruaciju, pa je otišla kod lekara, koji joj je rekao da je trudna. Došla je ovde kada je sve pošlo po zlu. Reč je o stidljivoj mladoj ženi koja živi sa starijim muškarcem – veoma čudan odnos. Insistirala je na tome da nije bilo seksa.“ „Drugi dolazak Hristov?“ upita Diken. „Ne hulite. Ja sam vernik“, odvrati Vojt, a usne mu se trznuše. „Izvinite“, reče mu Diken.
Vojt se nasmeši, kao da se i on napola izvinjava. „Onda je došao njen matori i ispričao nam šta se zaista zbilo. Ispalo je da je bio veoma zabrinut za nju i da je hteo da znamo istinu kako bi je lečili. Dozvoljavala mu je da bude u krevetu s njom i da se trlja... Saosećanje, znate. I tako je prvi put ostala trudna.“ Diken klimnu. Tu nije bilo ničeg što bi izazvalo zaprepašćenje – raznolikost života i ljubavi. Vojt nastavi. „Došlo je do pobačaja. Ali tri meseca kasnije, ponovo je došla i ponovo je bila u drugom stanju. I to već dva meseca. Njen stariji prijatelj došao je sa njom i rekao kako se nije trljao o nju niti ma šta drugo, a zna da se nije viđala sa drugim muškarcem. Da li da mu poverujemo?“ Diken nakrivi glavu i podiže obrve. „Dešavaju se svakakve neobične stvari“, tiho reče Vojt. „I to više nego obične, čini mi se.“ „Da li se žale na bolesti?“ „Uobičajeno. Prehlade, groznice, bolovi. Čini mi se da u laboratoriji i dalje imamo nekoliko uzoraka, ukoliko želite da ih pogledate. Jeste li bili u bolnici Nortsajd?“ „Još nisam“, odgovori Diken. „Zašto ne Midtaun? Tamo imate mnogo više uzoraka tkiva.“ Diken odmahnu glavom. „Koliko je bilo mladih žena sa neobjašnjivim groznicama ili nebakterijskim infekcijama?“ „Desetine. Ni to nije neobično. Testove ne čuvamo duže od nedelju dana; ako se pokažu negativnim na bakterije, bacamo ih.“
„Dobro, da vidimo te uzorke.“ Diken ponese kafu i pođe za Vojtom ka liftu. Laboratorija za biopsiju i .malizu bila je u podrumu, samo dvoje vrata udaljena od mrtvačnice. „Laboranti završavaju smenu u devet.“ Vojt uključi svetlo i stade da pretražuje po malom čeličnom registratoru. Diken se osvrnu po laboratoriji: tri duga bela radna stola sa slivnicima, dva aspiratora, inkubatori, vitrine sa uredno složenim bocama od smeđeg stakla i providnim staklenim bocama sa reagentima, uredno spakovanim standardnim testovima u tankim narandžasto-zelenim kartonskim kutijama, dva frižidera od nerđajućeg čelika i jedan stariji beli zamrzivač, računar povezan sa ink-džet štampačem na kome je bio papir sa ispisanim NE RADI; a nagurana iza vrata, u zadnjoj sobi, stajala je čelična polica za skladištenje, standardne sive boje. „Ovo još nisu uneli u kompjuter; za to nam treba otprilike tri nedelje. Izgleda da nam je ostao jedan... Sada je bolnička procedura takva da izbor prepuštamo majkama: mogu da urede da mrtvačnica preuzme tkivo i pripremi sahranu. Tako je bolje. Ali ovde nam prolaze i oni bez novca i bez porodice... Evo.“ Uze karticu, uđe u zadnju sobu i pronađe broj police koji je pisao na kartici. Diken je čekao kraj vrata. Vojt izađe sa malom teglom i podiže je ka svetlosti. „Pogrešan broj, ali isti tip. Ovaj je od pre šest meseci. Mislim da bi onaj koji ja tražim još mogao biti u hladnom rastvoru.“ Pruži Dikenu teglu, pa onda priđe prvom frižideru.
Diken se zagleda u fetus: sa dvanaest nedelja starosti, bio je otprilike veličine njegovog palca. Sklupčani sićušni bledi vanzemaljac koji je pretrpeo neuspeh prilikom isprobavanja života na Zemlji. Smesta je ugledao anomalije. Udovi su bili samo patrljci, a oko nadutog abdomena bilo je izbočina kakve nije video ni na ekstremno deformisanim fetusima. Sićušno lice delovalo je neobično upalo i prazno. „Nešto nije u redu sa strukturom kostiju“, reče Diken u trenutku kada Vojt zatvori frižider. Rezident podiže još jedan fetus u orošenoj staklenoj posudi, sa plastičnim poklopcem, pričvršćenim gumenom trakom, i nalepnicom. „Nema sumnje da je bilo puno problema“, odvrati Vojt, zamenivši teglu sa Dikenom i pogledavši stariji primerak. „Bog prilikom svake trudnoće nalaže mala iskušenja. Ovo dvoje nije prošlo.“ Značajno podiže pogled. „Nazad u nebeske jaslice.“ Diken nije znao da li to Vojt izražava duboku ličnu filozofiju ili daleko češći medicinski cinizam. Uporedio je hladnu posudu sa teglom koja je bila sobne temperature. Oba fetusa su bila dvanaest nedelja stara, i veoma slična. „Mogu li da uzmem ovaj?“ upita i podiže hladnu posudu. „Šta, i da opljačkate naše studente medicine?“ Vojt slegnu ramenima. „Potpišite priznanicu, navedite da je reč o pozajmici Centru za kontrolu bolesti, i ne bi trebalo da bude problema.“ Ponovo pogleda teglu. „Nešto bitno?“ „Možda“, odgovori Diken. Na tren oseti kako mu se prikrada trunčica tuge i uzbuđenja. Vojt mu dade bolju
teglu i malu kartonsku kutiju, pamuk i led u zapečaćenoj plastičnoj vrećici, kako bi uzorak ostao hladan. Uzorak su brzo prebacili uz pomoć drvenih mašica, a Diken selotejpom zatvori kutiju. „Smesta me obavestite ukoliko bude još ovakvih slučajeva, važi?“ zamoli Diken. „Naravno.“ Vojt ga u liftu upita: „Delujete mi pomalo neobično. Ima li nečeg što bih ranije mogao da saznam, neki sićušni nagoveštaj koji bi mi pomogao da bolje obavljam svoj posao?“ Diken je znao da mu je lice bilo bezizražajno, pa se stoga samo nasmeši Vojtu i odmahnu glavom. „Beležite sve pobačaje“, odgovori. „Naročito ovog tipa. Svaka korelacija sa Irodovim gripom dobro će doći.“ Vojt razočarano stisnu usne. „Još ništa zvanično?“ „Još ne“, odvrati Diken. „Radim na nečemu sa veoma slabim izgledima.“
15 Boston Večera, koja se sastojala od špageta i pice, sa Saulovim starim kolegama sa MIT-a, bila je sjajna. Saul je tog popodneva doleteo u Boston i sakupili su se kod Pagljiačija. Razgovor u ranim večernjim časovima u mračnom starom italijanskom restoranu prelazio je sa tema kao što su matematičke analize ljudskog genoma na haotična predviđanja za sistolu i dijastolu protoka podataka na internetu. Kej se najela hlebnih štapića i zelenih papričica pre no što je njena lazanja stigla. Saul je grickao parče hleba premazano puterom. Jedan od slavnih likova sa MIT-a, doktor Dru Miler, pojavio se u devet sati, nepredvidljiv kao i uvek, da sluša šta se priča i povremeno ubaci neki komentar o vreloj temi rada bakterijske zajednice. Saul je pomno slušao legendarnog istraživača, stručnjaka za veštačku inteligenciju i samoorganizujuće sisteme. Miler je nekoliko puta promenio mesto i, naposletku, po ramenu potapša Saulovog starog cimera, Derija Džejkobsa. Džejkobs se isceri i ustade da nađe drugo mesto, a Miler sede pored Kej. Uze hlebni štapić sa Džejkobsovog tanjira, pogleda je krupnim detinjastim očima, napući usne i reče: „Matori postepenjaci su popizdeli zbog tebe.“ „Zbog mene?“ smejući se upita Kej. „Zašto?“ „Klince Ernsta Majera obliva leden znoj, ako imaju trunčicu pameti. Dokins je van sebe. Već mesecima im
govorim kako je potrebna samo još jedna karika u lancu i dobićemo povratnu petlju.“ Postepenjaštvo, ili gradualizam, bilo je verovanje da se evolucija odvija u malim koracima i da se mutacije akumuliraju tokom desetina hiljada ili čak miliona godina, obično na štetu jedinke. Korisne mutacije biraju se tako što daju prednosti i povećavaju prilike za sakupljanje resursa i reprodukciju. Ernst Majer bio je brilijantni zagovornik te teorije. Ričard Dokins rečito se zalagao za modernu sintezu darvinizma, a i opisivao je takozvani sebični gen. Saul to naču i stade iza Kej, nagnuvši se preko stola da čuje šta je Miler imao da kaže. „Misliš da nam ŠIVA daje tu petlju?“ upita. „Da. Potpuni krug komunikacije između jedinki u populaciji, van seksa. Naš ekvivalent plazmida u bakterijama, ali, naravno, više nalik fagama.“ „Dru, ŠIVA ima samo osamdeset kb i trideset gena“, reče Saul. „Ne može da nosi puno informacija.“ Ona i Saul već su prešli preko tih stvari pre no što je objavila članak u Virologiji. Ni sa kime nisu pričali o svojim teorijama. Kej je bila pomalo iznenađena što je Miler to pomenuo. On nije bio poznat kao progresivan naučnik. „Ne moraju da nose sve informacije“, odvrati Miler. „Potrebna im je jedino šifra za autorizaciju. Ključ. Još ne znamo sve što ŠIVA radi.“ Kej baci pogled ka Saulu, pa reče: „Recite nam šta ste mislili, doktore Miler.“
„Molim te, zovi me Dru. To zaista nije moje polje delovanja, Kej.“ „Ne liči na tebe da se ustručavaš, Dru“, reče mu Saul. „A znamo da nisi skroman.“ Miler se isceri od uva do uva. „Mislim da već sumnjate na nešto. Siguran sam da je tako sa tvojom ženom. Pročitao sam rad o prenosnim elementima.“ Kej srknu vodu iz svoje skoro prazne čaše. „Nikad ne možemo biti sigurni kome šta da kažemo“, promrmlja. „Možemo nekog da uvredimo, ili da se odamo.“ „Ne brinite o originalnom razmišljanju“, reče joj Miler. „Neko će uvek biti ispred vas, ali taj obično ne radi. Onaj ko radi sve vreme, doći će do otkrića. Vi dobro radite i pišete dobre naučne radove, a ovo je veliki skok.“ „Ali nismo sigurni da li je to pravi veliki skok“, odvrati Kej. „Možda je samo neka anomalija.“ „Ne bih nikoga da guram ka Nobelovoj nagradi“, reče Miler, „ali ŠIVA zapravo nije organizam koji izaziva oboljenje. Sa evolucijske tačke gledišta, nema logike da se nešto toliko dugo krije u ljudskom genomu, a onda ispolji samo da bi izazvalo blagi grip. ŠIVA je zapravo samo vrsta mobilnog genetskog elementa, zar ne? Promoter?“ Kej se seti razgovora sa Džudit o simptomima koje bi ŠIVA mogao da izazove. Miler je bio potpuno voljan da nastavi sa pričom, ne obraćajući pažnju na njeno ćutanje. „Svi misle da bi virusi, a naročito retrovirusi, mogli da budu evolucione poruke ili pokretači, pa čak i nasumični podsticaji“, reče Miler. „Još otkad je otkriveno da neki virusi nose male odlomke genetskog materijala od domaćina do domaćina.
Jednostavno mislim kako bi trebalo sebi da postavite par pitanja, ukoliko to već niste učinili. Čemu je ŠIVA okidač? Recimo da je gradualizam mrtav. Susrećemo se sa naletima adaptivne specijacije kad god se stvori neko utočište – novi kontinent, meteor koji uništava stare vrste. To se dešava brzo, za manje od deset hiljada godina; dobri stari naglašeni ekvilibrijum. Ali imamo jedan problem: Gde se sva ta navodna evolutivna promena skladišti?“ „Izvrsno pitanje“ reče Kej. Mileru zablistaše oči. „Razmišljali ste o tome?“ „A ko nije?“ odvrati Kej. „Razmišljala sam o virusu i retrovirusu kao o onima koji doprinose genomskim novinama. Ali svodi se na isto. Stoga, možda u svakoj vrsti postoji jedan glavni biološki kompjuter, nekakav procesor koji sabira moguće korisne mutacije. Donosi odluke o tome šta će se, gde i kada promeniti... Izvodi pretpostavke, da tako kažemo, zasnovane na uspešnim rezultatima iz prethodnih evolucionih iskustava.“ „Šta otpočinje promenu?“ „Znamo da hormoni u vezi sa stresom mogu da utiču na gene. Ova evoluciona biblioteka mogućih novih oblika...“ Miler se široko isceri. „Nastavi“ podstaknu je. „Odgovara na hormone koji nastaju usled stresa“, nastavi Kej. „Ukoliko je dovoljno organizama pod stresom, oni izmenjuju signale, dostižu neku vrstu kvoruma, a to je okidač za genetski algoritam koji uporeduje izvore stresa sa spiskom adaptacija, evolutivnih odgovora.“
„Evolucija evoluira“, doda Saul. „Vrsta sa adaptivnim kompjuterom može da se menja brže i efikasnije od usporenih starih vrsta koje ne kontrolišu niti biraju svoje mutacije, već se oslanjaju na nasumičnost.“ Miler klimnu. „Dobro. Mnogo efikasnije no da se jednostavno dopusti svakoj mutaciji da se ispolji i, verovatno, uništi jedinku ili nanese štetu populaciji. Recimo da ovaj adaptivni genetski računar, taj evolutivni procesor, dozvoljava samo izvesne vrste mutacija. Jedinke skladište rezultate procesorskog rada – koji bi, pretpostavljam, bile...“ Miler pogledom potraži pomoć od Kej, mahnuvši rukom. „Mutacije koje su gramatičke“, dopuni ga ona, „fiziološke izjave koje ne krše bitna strukturalna pravila u organizmu.“ Miler se blaženo nasmeši, a onda uhvati za koleno i stade lagano da se ljulja napred-nazad. Njegova velika četvrtasta lobanja svetlucala je na crvenkastom sjaju svetlosti sa tavanice. Bilo je očigledno da je potpuno uživao. „Gde bi ta evoluciona informacija bila uskladištena – kroz genom, holografski, u različitim delovima u različitim jedinkama, ili samo u početnim ćelijama, ili... negde drugde?“ „Beleške su uskladištene u za to odvojenim sekcijama genoma u svakoj jedinki“, odvrati Kej, a onda se ugrize za jezik. Miler – a i Saul – na ideju su gledali kao na vrstu hrane koja se mora temeljno razdeliti i prežvakati pre no što može biti od koristi. Kej je više volela da govori sa sigurnošću. Ona posegnu za primerom. „Kao bakterijski
odgovor na toplotni šok, ili klimatska adaptacija tokom jedne generacije kod vinskih mušica.“ „Ali ta bi sekcija kod čoveka morala biti ogromna. Mi smo znatno kompleksniji od vinskih mušica“, reče joj Miler. „Jesmo li je već pronašli, ali jednostavno ne znamo šta je?“ Kej dodirnu Saula po ruci, upozorivši ga na oprez. Sada su stekli reputaciju da su na vrhu izvesnog talasa, ali strepila je da oda njihova najsvežija razmatranja, čak i u razgovoru sa naučnikom stare garde kakav je bio Miler, koji je nakupio dovoljno dostignuća za bar desetak uspešnih karijera. Moglo bi da se pročuje: Kej Lang kaže to i to... „Još je niko nije pronašao“, reče Kej. „Je l’?“ odvrati Miler, kritički je pogledavši pravo u lice. Ukočila se kao da je hipnotisana. Miler slegnu ramenima. „Možda nije. Moja pretpostavka je da je to ispoljeno samo u početnim ćelijama. Seksualnim ćelijama. Haploid haploidu. Ne ispoljava se, ne počinje da deluje ukoliko ne dođe do potvrde od drugih jedinki. Feromoni. Možda i pogled.“ „Mi ne mislimo tako“, odvrati Kej. „Mi smatramo da će ta odvojena sekcija nositi samo instrukcije za male alteracije koje dovode do novih vrsta. Ostatak detalja šifrovan je u genomu, standardne instrukcije za sve ostalo ispod tog nivoa... To verovatno radi jednako dobro za šimpanze kao i za nas.“ Miler se namršti i prestade da se klati. „Moram da razmislim o tome na trenutak.“ Zagleda se u mračnu tavanicu. „Ima smisla. Čuvaj dizajn za koji znaš da radi, u
najmanju ruku. Šta mislite, da li će se te suptilne promene, zapisane u odvojenoj sekvenci, izraziti kao jedinice“, upita Miler, „kao jedna promena u datom trenutku?“ „Ne znamo“, odgovori Saul. Složi salvetu pored tanjira i lupnu je. „I to je sve što ćemo ti reći, Dru.“ Miler se široko nasmeši. „Džej Najls je pričao sa mnom. On misli da je naglašeni ekvilibrijum na putu uspeha i smatra da je problem sistemski, mrežni. Selektivna neuralna mrežna inteligencija na delu. Nikad nisam imao poverenja u tu priču o neuralnim mrežama. To vam je samo način da zamaglite stvar, da ne opišete ono što bi trebalo.“ Uz potpuno odsustvo licemernosti, Miler dodade: „Mislim da bih mogao da pomognem, ako želite.“ „Hvala ti, Dru. Možda ćemo te pozvati“, odgovori mu Kej, „ali zasad bi hteli da se sami zabavljamo.“ Miler izražajno slegnu ramenima, pozdravi ih dodirnuvši prstom čelo, i vrati se na drugi kraj stola, gde uze još jedan hlebni štapić i otpoče novi razgovor. U avionu ka La Gvardiji Saul se zavali u sedište. „Dru nema predstave, nema ni predstave.“ Kej podiže pogled sa avionskog primerka časopisa Niti. „U vezi sa čim?“ upita Kej. „Meni se činilo da je dobro upućen.“ „Ako bi ti, ja ili bilo ko u biologiji počeo da priča o nekoj inteligenciji koja stoji iza evolucije...“
„Oh“ izusti Kej, pa nežno zadrhta. „Stari sablasni vitalizam.“ „Kada Dru govori o inteligenciji ili umu, on, naravno, ne misli na svesni razum.“ „Ne?“ upita Kej, blaženo umorna, sita od testenine. Gurnu časopis u torbicu ispod stočića na sedištu i zavali se. „A na šta misli?“ „Već si razmišljala o ekološkim mrežama.“ „To i nije moj najoriginalniji rad“, odgovori mu Kej. „A šta nam to omogućuje da predvidimo?“ „Možda ništa“, odgovori joj Saul. „Ali uređuje moje razmišljanje na koristan način. Čvorovi ili neuroni u mreži koja vodi do neuralnih mrežnih obrazaca, koji u čvorove vraćaju rezultate ma koje mrežne aktivnosti, što vodi do povećane efikasnosti svakog čvora i celokupne mreže.“ „To je jamačno prilično jasno“, reče Kej i namršti se. Saul odmahnu glavom, prihvativši njenu kritiku. „Ti si pametnija no što ću ja ikad biti, Kej Lang“, reče joj. Ona ga pomno pogleda i vide samo ono čemu se kod njega divila. Ideje su ga ščepale; nije ga zanimalo vlasništvo nad njima, već samo iznalaženje nove istine. Oči joj zasuziše i, sa skoro bolnim intenzitetom, priseti se emocija koje je Saul pobudio u njoj tokom njihove prve godine. Terao ju je, ohrabrivao, dovodio do ludila, sve dok nije govorila jasno i u potpunosti shvatila čitavu ideju, hipotezu. „Pojasni to, Kej. U tome si dobra.“ „Pa...“ Kej se namršti. „Tako radi ljudski mozak ili vrsta ili ekosistem, kad smo već kod toga. A to je takođe najosnovnija definicija misli. Neuroni razmenjuju
mnoštvo signala. Signali mogu da se saberu ili oduzmu jedan od drugoga, neutrališu ili sarađuju, kako bi došli do odluke. Oni slede osnovne prirodne akcije: saradnju i nadmetanje; simbiozu, parazitizam, grabljivost. Nervne ćelije su čvorovi u mozgu, a geni su čvorovi u genomu, koji se nadmeću i sarađuju, kako bi se reprodukovali u seledećoj generaciji. Jedinke su čvorovi u vrstama, a vrste su čvorovi u ekosistemu.“ Saul se počeša po obrazu i ponosno je pogleda. Kej mu pripreti prstom u znak upozorenja. „Kreacionisti će iskočiti odnekud i zakreštati kako naposletku pričamo o Bogu.“ „Svi imamo svoje breme“ Saul uzdahnu. „Miler je govorio da ŠIVA zatvara povratnu petlju za pojedinačne organizme – to jest, pojedinačna ljudska bića. To bi značilo da je ŠIVA neka vrsta neurotransmitera“, reče Kej, razmišljajući o tome. Saul joj se približi, dok su mu šake opisivale nizove zamisli. „Hajde da budemo određeni. Ljudi sarađuju zarad prednosti i formiraju društvo. Komuniciraju seksualno, hemijski, ali takođe i sociološki: kroz govor, pismo i kulturu. Molekuli i meme. Znamo da molekuli mirisa, feromoni, utiču na ponašanje; žene u grupama istovremeno ulaze u estrus. Muškarci izbegavaju stolice na kojima su sedeli drugi muškarci; žene te iste stolice privlače. Mi tek što određujemo vrste signala koji se mogu odaslati, vrste poruka i ono šta te poruke može da prenosi. Sada sumnjamo da naša tela razmenjuju endogeni virus, baš kao bakterije. Zar je to zaista iznenađujuće?“
Kej Saulu nije ispričala o svom razgovoru sa Džudit. Još nije želela da ublaži njihovu zabavu, naročito jer se tako malo toga zaista znalo, ali to će uskoro morati da se desi. Pridiže se u sedištu. „Šta ako ŠIVA ima višestruku svrhu?“, predloži. „Da li je moguće da ima i loše propratne efekte?“ „Sve u prirodi može da pođe po zlu“, odgovori Saul. „A šta ako zapravo jeste pošlo po zlu? Šta ako je pogrešno ispoljen, potpuno izgubio prvobitnu svrhu i sada nas samo čini bolesnim?“ „Nije nemoguće“, reče Saul, sa učtivim manjkom zanimanja za to. I dalje je razmišljao o evoluciji. „Zaista mislim kako bi trebalo da tokom naredne sedmice razradimo ovo i napišemo još jedan rad. Materijal nam je skoro spreman – mogli bismo da pređemo preko svih spekulativnih baza, dovedemo neke ljude u Kold Spring Harbor i Santa Barbaru... Možda čak i Milera. Jednostavno se ne odbija ponuda od nekog kao što je Dru. Trebalo bi da popričamo i sa Džejom Najlsom. Da postavimo čvrste temelje. Da li da krenemo napred, da se isprsimo, suočimo sa evolucijom?“ Zapravo, Kej se bojala te mogućnosti. To joj se činilo veoma opasnim i želela je da da Džudit više vremena da otkrije šta sve ŠIVA može. Štaviše, to ni u kakvoj vezi nije bilo sa njihovim osnovnim poslom, odnosno otkrivanjem novih antibiotika. „Preumorna sam da bih razmišljala“, odvrati Kej. „Pitaj me sutra.“ Saul srećno uzdahnu. „Toliko zagonetki, a tako malo vremena.“
Kej već godinama nije videla Saula tako zadovoljnog i sa toliko elana. Lupkao je prstima po naslonu za ruku u brzom ritmu i tiho pevušio sebi u bradu.
16 Inzbruk, Austrija Mičev otac Sem pronašao ga je u bolničkoj čekaonici, sa jednom spakovanom torbom i nogom u kabastom gipsu. Operacija je protekla u najboljem redu, šipke uklonjene pre dva dana, a noga mu je zaceljivala kako treba. Dobio je otpust. Sem je pomogao Miču da izađe do parkinga i poneo mu torbu. Suvozačevo sedište iznajmljenog opela gurnuli su skroz do kraja. Mič nezgodno i pomalo bolno namesti nogu, a Sem poče da vozi kroz blagu jutarnju saobraćajnu gužvu. Mičev otac je nervozno gledao na sve strane. „Ovo nije ništa u poređenju sa Bečom“, reče mu Mič. „Dobro, pa ne znam kako se ophode prema strancima. Valjda ne onoliko loše kao u Meksiku“, odgovori Sem. Mičev otac imao je kovrdžavu smeđu kosu i široko irsko lice prepuno pegica koje kao da će se svaki čas nasmešiti. Ali Sem se retko kada smešio, a pogled njegovih sivih očiju podsećao je na čeličnu oštricu, što Mič nikada nije mogao da shvati. Mič je iznajmio jednosoban stan na periferiji Inzbruka, ali od nesreće nije boravio u njemu. Sem pripali cigaretu i brzo je ispuši dok su prilazili betonskom stepeništu koje je vodilo na drugi sprat. „Dobro se snalaziš sa tom nogom“, reče Sem. „Nemam puno izbora“, odgovori Mič. Sem mu pomože da zađe za ugao i da uspostavi ravnotežu na štakama. Mič
pronađe ključeve i otvori vrata. U malom stanu sa niskom tavanicom betonski zidovi bili su goli, a već sedmicama nije grejano. Mič se uvuče u kupatilo i shvati kako će nuždu morati da vrši pod izvesnim povišenim uglom, pošto nije mogao da smesti nogu u gipsu između šolje i zida. „Moraću da naučim da ciljam“, reče ocu nakon što izađe. Ovaj se isceri na te reči. „Sledeći put iznajmi stan sa većim kupatilom. Ovde je prilično golo, ali uredno“, primeti Sem, pa gurnu ruke u džepove. „Tvoja majka i ja pretpostavljamo da ćeš se vratiti kući. Voleli bismo da tako bude.“ „Verovatno i hoću, na neko vreme“, odgovori mu Mič. „Pomalo sam utučen, tata.“ „Ne seri“, promrmlja Sem. „Tebe nikad ništa nije moglo da utuče.“ Mič bezizražajno pogleda oca, a onda se okrenu na štakama i zagleda u zlatne ribice koje mu je Tilda poklonila pre nekoliko meseci. Uz njih je dobio i mali stakleni akvarijum i kutiju hrane, koje je stavio na pult u maloj kuhinji. Brinuo se o tim ribicama čak i nakon što se veza završila. Ribice su, u međuvremenu, uginule i sada je na površini napola punog akvarijuma plutao splav sačinjen od buđi. Kako je voda isparavala, tako su se na akvarijumu javljale linije koje su obeležavale nivo skrame. Bilo je prilično odvratno. „Sranje“, izusti Mič. U potpunosti je zaboravio na ribice. „Šta ti je to?“ upita Sem, zagledavši se u akvarijum.
„Poslednji ostatak veze koja me je skoro ubila“, odgovori Mič. „Prilično dramatično“, primeti Sem. „Prilično antiklimaktično“ ispravi ga Mič. „Možda je trebalo da to bude ajkula.“ Onda ponudi oca Karlsbergom iz malenog frižidera koji se nalazio iza sudopere. Sem uze pivo i ispi otprilike trećinu dok je hodao po dnevnoj sobi. „Imaš li ovde neka nedovršena posla?“ upita. „Ne znam“, odgovori Mič dok je nosio kofer u smešno malu spavaću sobu golih betonskih zidova, sa jednom jedinom plafonjerkom od prozirnog rebrastog stakla. Nakon što je bacio kofer na dušek, nekako se okrenuo na štakama i vratio u dnevnu sobu. „Hoće da im pomognem da pronađu mumije.“ „Onda neka te vrate avionom“, reče mu Sem. „Mi idemo kući.“ Mič pomisli na to da proveri telefonsku sekretaricu. Mali brojač poruka bio je na maksimumu, trideset. „Vreme je da se vratiš kući i povratiš snagu“, reče mu otac. To mu je, zapravo, zvučalo sjajno. Vratiti se kući sa punih trideset sedam godina starosti i jednostavno ostati tu; pustiti mamu da kuva, a tatu da ga uči kako da peca ili šta je već Sema trenutno zanimalo, da odlazi u posete njihovim prijateljima i ponovo postane klinac, koji nije odgovoran ni za šta bitno. Mič oseti mučninu. Pritisnu dugme za premotavanje na telefonskoj sekretarici. Dok se traka premotavala, telefon zazvoni i Mič se javi.
„Izvinite“, muški tenor reče na engleskom. „Da li je to Mič Rafelson?“ „Baš taj“, odgovori Mič. „Samo da vam kažem ovo, a onda zbogom. Možda prepoznate moj glas, ali... ne mari. Pronašli su vaša tela u pećini. Ljudi iz Univerziteta u Inzbruku. Bez vaše pomoći, pretpostavljam. Još nikome ne pričaju, ne znam zašto. Ne šalim se i ovo nije prevara, gospodine Rafelsone.“ Začu se spuštanje slušalice i veza se prekide. „Ko je to bio?“ upita ga Sem. Mič šmrknu i pokuša da olabavi stisnutu vilicu. „Zajebanti“ odgovori. „Samo me zezaju. Slavan sam, tata. Slavni luđak.“ „Ne seri“ ponovi Sem, a na licu mu se jasno vide zgađenost i bes. Mič pogleda oca i oseti mešavinu ljubavi i stida; pred njime je stajao Sem u svom zaštitničkom izdanju. „Hajdemo iz ove pacovske rupe“, reče mu otac zgađeno.
17 Long Ajland, Njujork Kej je Saulu spremila doručak u cik zore. Delovao je potišteno dok je sedeo za borovim stolom u kuhinji i polako srkao šolju crne kafe. Već je popio tri šolje, što nije bio dobar znak. Kada je bio dobro raspoložen – Dobri Saul – nikad nije pio više od šolje dnevno. Ako ponovo počne da puši... Kej spusti kajganu i tost i sede pored njega. On se nagnu nad sto i poče polako da jede, ne obraćajući pažnju na nju, srčući kafu između svakog zalogaja. Pošto završi, namršti se i odgurnu tanjir. „Pokvarena jaja?“ Kej ga tiho upita. Saul joj uputi jedan dugi pogled i odmahnu glavom. Kretao se sporije, što takođe nije bio dobar znak. „Juče sam nazvao Bristol-Majers Skvib“, reče. „Nisu sklopili dogovor sa Ladom i Elijavom niti očekuju da će to učiniti. U Gruziji se dešava nešto politički.“ „Možda su to dobre vesti?“ Saul odmahnu glavom i okrenu stolicu ka francuskom balkonu i sivom jutru sa druge strane. „Takođe sam nazvao jednog prijatelja iz Merka. Kaže da se nešto dešava sa Elijavom, ali ne zna šta. Lado Džakeli je doleteo u Sjedinjene Države i sastao se sa njima.“ Kej zadrža uzdah i ispusti vazduh lagano, nečujno. Ponovo hod po jajima... Telo je znalo, njeno telo je znalo. Saul je ponovo patio, gore no što je izgledao. Ovo je
prošla najmanje pet puta. Neće proći ni sat vremena, a on će negde pronaći paklicu cigareta i početi da udiše vreli kiseli nikotin kako bi malo popravio svoju moždanu herniju, iako je mrzeo pušenje i duvan. „Dakle... ispali smo“, reče ona. „Još ne znam“, odvrati Saul. Začkilji ka kratkom zraku sunčeve svetlosti. „Nisi mi ispričala za grobove.“ Kej pocrvene kao devojčica. „Ne“, ukočeno odgovori. „Nisam.“ „I to nije dospelo u novine.“ „Ne.“ Saul odgurnu stolicu, zgrabi ivicu stola, a onda napola ustade i uradi seriju nakrivljenih sklekova, pogleda uprtog u sto. Kada je završio, nakon što je uradio trideset, ponovo sede i obrisa lice presavijenim papirnim ubrusom koji mu je do maločas služio kao salveta. „Gospode, žao mi je, Kej“, reče promuklo. „Znaš li kako se zbog toga osećam?“ „Zbog čega?“ „Zbog toga što je moja žena iskusila tako nešto.“ „Znaš da sam bila na kriminološkoj medicini dok sam studirala.“ „Svejedno se zbog toga osećam čudno“, odgovori joj Saul. „Hoćeš da me zaštitiš“, reče mu Kej i položi šaku preko njegove, pa mu protrlja prste. On lagano izvuče šaku ispod njene. „Od svega“, odvrati joj Saul, prešavši rukom preko stola, kao da obuhvata čitav svet. „Od okrutnosti i neuspeha. Gluposti.“ Poče brže da priča. „To jeste
političko pitanje. Mi smo sumnjivi. Povezani smo sa Ujedinjenim nacijama. Lado ne može sa nama.“ „Nije mi tako izgledalo u Gruziji“, reče mu Kej. „Šta, otišla si sa timom Ujedinjenih nacija i nisi brinula da će nam to naškoditi?“ „Naravno da sam bila zabrinuta!“ „Dabome.“ Saul klimnu, a onda zaklima glavom kao da mu je vrat ukočen. „Okrenuću još neki telefon. Pokušaću da otkrijem gde Lado održava sastanke. Očigledno ne namerava da nas poseti.“ „Onda ćemo krenuti sa ljudima iz Evergrina“, reče mu Kej. „Oni su veoma stručni, a neki od njihovih laboratorijskih radova su...“ „Nedovoljni. Nadmetaćemo se sa Elijavom i njihovim partnerom, ko god to bude. Oni će prvi doći do patenata i tržišta. Ugrabiće kapital.“ Saul protrlja bradu. „Imamo dve banke, par partnera i... puno ljudi koji su očekivali da nam ovo uspe, Kej.“ Kej ustade, a ruke joj zadrhtaše. „Žao mi je“, reče, „ali taj grob – bili su to ljudi, Saule. Nekome je bila potrebna pomoć da otkrije kako su umrli.“ Znala je da zvuči kao da se brani, i to ju je zbunjivalo. „Ja sam bila tamo. Odlučila sam da budem od koristi.“ „Da li bi otišla da ti nisu to naredili?“ upita je Saul. „Nisu mi naredili“, odgovori mu Kej. „Ne baš.“ „Da li bi otišla da to nije bilo zvanično?“ „Naravno da ne“, reče Kej. Saul ispruži ruku i ona je ponovo uze. Stisnu joj prste tako snažno da ju je skoro zabolelo, a onda oči počeše da mu se sklapaju. Pusti je, ustade i nasu još jednu šolju kafe.
„Kafa ne deluje, Saule“, reče mu Kej. „Kaži mi kako si. Kako se osećaš.“ „Dobro sam“, reče Saul sebi u odbranu. „Uspeh je jedini lek koji mi je sada potreban.“ „Ovo nema nikakve veze sa poslom. To je kao plima. Ti imaš svoje plime protiv kojih moraš da se boriš. To si mi sam rekao, Saule.“ Saul klimnu, ali nije hteo da se okrene ka njoj i pogleda je u lice. „Ideš li danas u laboratoriju?“ „Da.“ „Nazvaću odavde nakon što se raspitam. Hajde da za večeras organizujemo sastanak sa vođama timova, i to u laboratoriji. Naruči picu. I burence piva.“ A onda učini hrabar pokušaj da se nasmeši. „Moramo da smislimo poziciju za odstupanje, i to ubrzo“, reče joj. „Videću kako nov posao napreduje“, reče mu Kej. Oboje su znali da su prihodi od trenutnih projekata, uključujući i rad na bakteriocinima, bili najmanje godinu dana daleko. „Koliko ćemo brzo...“ „Ja ću da brinem o tome“, prekide je Saul. Približi joj se hodajući postrance i klackajući se, rugajući se samome sebi, kako je jedino on mogao da izvede, i zagrli je jednom rukom naslonivši joj lice na rame. Ona ga pomazi po glavi. „Mrzim ovo“, reče joj. „Stvarno, stvarno mrzim kad sam ovakav.“ „Ti si veoma snažan, Saule“, Kej mu šapnu. „Ti si moja snaga“, odvrati on i odgurnu se od nje, protrljavši obraz kao dečačić koga su upravo poljubili. „Volim te više od života, Kej. Znaš to. Ne brini za mene.“
Na tren mu pogled postade izgubljen i divalj, kao da nema gde da pobegne. A onda to prođe i ramena mu klonuše. „Biću dobro. Istrajaćemo, Kej. Samo moram da obavim nekoliko razgovora.“ Debra Kim bila je vitka žena širokog lica i glatke guste crne kose. Bila |e evroazijskog porekla i odisala tihim autoritetom. Ona i Kej sjajno su se slagale, mada je sa Saulom i većinom muškaraca bila čangrizava. Kim je laboratoriju za izolaciju kolere u EkoBakteru vodila čeličnom šakom u somotskoj rukavici. Druga po veličini laboratorija u EkoBakteru, laboratorija za izolaciju, radila je na nivou 3, i to više da bi se zaštitili Debrini superosetljivi miševi, nego radnici, mada kolera nije za šalu. U svom istraživanju koristila |e ozbiljno kombinovane imunodefektne (OKID) miševe, kojima je genetski odstranjen imuni sistem. Kim povede Kej kroz spoljnju kancelariju laboratorije i ponudi joj šolju čaja. Nekoliko minuta su ćaskale, gledajući kroz ploču providnoga krila u specijalne sterilne kontejnere od plastike i čelika naslagane uz jedan zid i u živahne miševe u njima. Kim je radila na otkrivanju efektivne terapije protiv kolere, zasnovane na fagama. U OKID miševe bilo je ubačeno ljudsko crevno tkivo, koje nisu mogli da odbace; tako su oni postali mali ljudski modeli za infekciju kolerom. Taj projekat je koštao na stotine hiljada dolara, a doneo samo slabe rezultate, ali Saul ga je i dalje održavao.
„Niki iz platnog mi reče kako nam je ostalo još za tri meseca“, bez upozorenja reče Kim, spustivši šolju i ukočeno se nasmešivši. „Je li to tačno?“ „Verovatno“, odgovori joj Kej. „Tri ili četiri. Ukoliko ne sklopimo partnerstvo sa Elijavom. To bi bilo dovoljno seksi da privuče još kapitala.“ „Sranje“ procedi Kim. „Prošle nedelje sam odbila ponudu od Prokter end Gembl.“ „Nadam se da nisi spalila mostove za sobom“, reče joj Kej. Kimova odmahnu glavom. „Dopada mi se ovde, Kej. Radije bih radila za tebe i Saula, no za ma kog drugog. Ali sve sam starija, a na umu mi je nekoliko prilično ambicioznih radova.“ „Kao i svima nama“, reče Kej. „Prilično sam blizu toga da razvijem dvostrani tretman“, reče Kimova i priđe akrilnoj ploči. „Našla sam genetske veze između endotoksina i athezina. Cholerae se pripijaju uz naše ćelije crevne sluzi i opijaju ih. Telo se odupire tako što odbacuje membrane. Tako dolazi do stolice nalik na pirinčanu vodu. Mogu da napravim fagu koja nosi gen koji će obustaviti proizvodnju pilina u koleri. Ako prave toksin, ne mogu da prave pili i ne mogu da se drže za ćelije u crevima. Unesemo kapsule faga u područja zaražena kolerom i voila. Čak bi mogli da ih koristimo u programima prečišćavanja vode. Šest meseci, Kej. Samo još šest meseci i ovo bismo mogli da predamo Svetskoj zdravstvenoj organizaciji za sedamdeset pet centi po dozi. Samo četiri stotine dolara da se tretira čitavo postrojenje za prečišćavanje vode. To bi donelo
lepu zaradu i spasio nekoliko hiljada života – i to svakog meseca.“ „Znam šta pričaš“, reče joj Kej. „Zašto li je sve u tajmingu?“ tiho upita Kim i nasu sebi još jednu šolju čaja. „Tvoj rad se neće zaustaviti ovde. Ako propadnemo, možeš da ga poneseš sa sobom i da odeš u drugu firmu. I ponesi miševe. Molim te.“ Kim se nasmeja, pa se namršti. „To je luđački darežljivo od tebe. Ali šta je sa tobom? Zar ćeš samo da zagrizeš metak i potoneš u dugovima, ili proglasiš bankrotstvo i odeš da radiš za Skviba? Ti bi sa lakoćom mogla da dođeš do posla, Kej, naročito ako udariš pre no što ovaj publicitet zamre. Ali šta je sa Saulom? Ova firma je njegov život.“ „Imamo neke opcije“, odgovori joj Kej. Kim se zabrinuto namršti, pa uhvati Kej za ruku. „Svi znamo za njegove cikluse“, reče. „Da li ga ovo pogađa?“ Kej na to napola zadrhta, a napola se strese, kao da želi da odbaci svaku neprijatnost. „Ne mogu da pričam o Saulu, Kim. Znaš to.“ Kim podiže ruke. „Gospode, Kej, možda bi mogla da iskoristiš ovaj publicitet kao reklamu za firmu, pa dođeš do nekih sredstava. Da nas obezbediš za još godinu dana...“ Kim se veoma slabo razumela u posao. Po tome je bila atipična; većina biotehnoloških istraživača u privatnim firmama dobro se razumela u posao, jednom je čula kolegu kako kaže: Bez franaka nema ni Frankenštajnovog čudovišta. „Nikog ne bismo mogli da ubedimo pomoću
javne ponude“, reče joj Kej. „ŠIVA nikakve veze nema sa EkoBakterom, bar ne u ovom trenutku. A kolera je za Treći svet. To nije seksi, Kim.“ „Nije?“ upita Kimova i zgađeno mahnu rukama. „Pa šta, kog vraga, jeste seksi u ovom današnjem svetu?“ „Savezništva, visoki profiti i vrednost deonica“ odgovori Kej. Ustade i kucnu o plastičnu ploču blizu jednog kaveza. Miševi u njemu se propeše na zadnje noge i počeše da njuškaju. Kej uđe u laboratoriju 6, gde je obavljala veći deo svog istraživanja. Proučavanje bakteriocina prepustila je pre mesec dana nekim postdoktorantima u laboratoriji 5. Njom su se zasad koristili pomoćnici Debre Kim, ali oni su bili na nekoj konferenciji u Hjustonu, pa je laboratorija bila zatvorena, a svetla isključena. Kada nije radila na antibioticima, njeni omiljeni subjekti bili su kulture Henle 407, razvijene iz crevnih ćelija; njima se služila da bi do tančina proučavala aspekte genoma sisara i locirala potencionalno aktivne HERV-e. Saul ju je u tome ohrabrivao, možda nesmotreno; mogla je u potpunosti da se usredsredi na istraživanje bakteriocina, ali Saul ju je uveravao da je zlatna devojka. Sve što dodirne, unaprediće firmu. A sada mnogo slave, ali malo novca. Biotehnološka industrija bila je, u najboljem slučaju, nemilosrdna. Možda ona i Saul jednostavno nisu bili rođeni za to. Kej sede posred laboratorije na kancelarijsku stolicu, koja je nekako ostala bez jednog točka. Nagnula se na
jednu stranu, sa rukama na kolenima, dok su joj se suze slivale niz obraze. Neki tih i uporan glasić, negde u njenoj podvesti, govorio joj je kako sve to ne može da se nastavi. Isti glas upozoravao ju je da je načinila loše izbore u svom privatnom životu, ali ona jednostavno nije mogla zamisliti šta je drugačije mogla da uradi. Uprkos svemu, Saul nije bio njen neprijatelj. Daleko od toga da je bio brutalan ili da ju je zlostavljao. On je jednostavno bio žrtva tragičnih bioloških neravnoteža. Njegova ljubav prema njoj bila je sasvim čista. Zapravo, počela je da plače zbog izdajničkog glasića iz srca, koji joj je uporno govorio da bi trebalo da se izbavi iz te situacije, napusti Saula i počne iznova; neće biti boljeg trenutka. Mogla bi da se zaposli u nekoj univerzitetskoj laboratoriji, konkuriše za stipendiju za neki čisto istraživački projekat koji njoj odgovara i pobegne iz te proklete i veoma bukvalne trke pacova. Ali Saul je bio tako pun ljubavi, tako dobro kada se vratila iz Gruzije. Rad o evoluciji kao da je u njemu ponovo pobudio veće zanimanje za nauku, no zaradu. A onda... prepreke, obeshrabrenja, spirala naniže. Loš Saul. Nije želela da se ponovo suoči sa onim što se odigralo pre osam meseci. Skoro da nije mogla da podnese Saulov najgori slom. Zbog njegova dva pokušaja samoubistva bila je potpuno iscrpljena i – iako to nije želela da prizna – ogorčena. Maštala je o životu sa drugim muškarcima, smirenim i normalnim muškarcima, koji su po godinama bliži njoj. Kej Saulu nikad nije ispričala o tim svojim željama i snovima; pitala se da li bi možda trebalo da poseti svog psihijatra, ali odlučila se da to ne učini. Saul je potrošio
desetine hiljada dolara na psihijatre, prošao kroz pet terapija lekovima, a jednom pretrpeo potpuni gubitak seksualnih funkcija i nedeljama nije bio u stanju da jasno razmišlja. Na njega lekovi jednostavno nisu delovali. Šta im je preostalo, šta je njoj preostalo u rezervi, ako se plima okrene i izgubi dobrog Saula? Boravak sa Saulom tokom loših perioda izjeo je nešto njene druge rezerve – duhovne rezerve, koju je stvorila tokom detinjstva, kada su joj roditelji govorili: Ti si odgovorna za svoj život i svoje ponašanje. Bog ti je podario izvesne darove, prelepe alatke... Znala je da je dobra; nekada je bila samostalna, snažna i usmerena u sebe – želela je da se ponovo tako oseća. Saul je, naizgled, bio zdravog tela, a intelektualno izvrsnog uma, ali bilo je trenutaka kada, ne svojom krivicom, nije mogao da kontroliše svoje postojanje. Šta to onda govori o Bogu i neiskazivoj duši, o sebi? Da toliko toga može da se izvitoperi pukim hemikalijama... Kej nikada nije bila zaluđena Bogom i religijom; scene zločina u Bruklinu nagrizle su njeno verovanje u ma kakvu bajkovitu religiju; nagrizle, pa uništile. Ali poslednji ostatak njene spiritualnosti, poslednja veza sa svetom ideala, bilo je verovanje da čovek sam kontroliše svoje ponašanje. Ču kako neko uđe u laboratoriju. Svetlo se uključi. Slomljena stolica zaškripa kad se ona okrete. Bila je to Kimova. „Tu si, znači!“ uzviknu Kim, sva prebledela. „Svuda smo te tražili.“
„Gde bih inače mogla da budem?“ upita Kej. Kimova joj pruži bežični laboratorijski telefon. „Imaš poziv od kuće.“
18 Centar za kontrolu i prevenciju bolesti, Atlanta „Gospodine Diken, ovo nije beba. Nikada ne bi moglo ni da bude beba.“ Diken pregleda fotografije i analize pobačaja. Izanđali stari čelični sto Toma Skarija nalazio se na samom kraju jedne sobice bledoplavih zidova, ispunjene računarskim terminalima, povezanim sa Skarijevom laboratorijom za viralnu patologiju u zgradi 15. Sto je bio zatrpan računarskim diskovima, fotografijama i fasciklama sa hartijom. Skariju je nekako polazilo za rukom da svoje projekte drži u redu; bio je to jedan od najboljih analitičara tkiva u CDC-u. „Onda, šta je?“ upita Diken. „Možda je to počelo kao fetus, ali skoro svi unutrašnji organi su ekstremno nerazvijeni. Kičma se nije zatvorila – jedno tumačenje bilo bi spina bifida, ali u ovom slučaju postoji čitav niz nerava koji se granaju ka folikularnoj masi u onome što bi trebalo da bude abdominalna šupljina.“ „Folikularnoj?“ „Kao jajnik. Ali koji sadrži svega desetak jajašaca.“ Diken se namršti. Skarijevo dobroćudno otezanje pri govoru bilo je u skladu sa njegovim prijateljskim licem, ali osmeh mu beše tužan. „Dakle – bila bi to devojčica?“ upita Diken.
„Kristofere, ovaj fetus je pobačen jer je to najuvrnutiji sklop ćelijskog materijala koji sam ikada video. Pobačaj je bio veliki čin milosrđa. Možda bi to bila devojčica – ali nešto je pošlo po velikom zlu tokom prve nedelje I rudnoće.“ „Ne razumem... „ „Glava je izuzetno deformisana. Mozak je samo trunčica tkiva na kraju skraćene spinalne vrpce. Nema vilice. Očne duplje su otvorene sa strane, kao kod mačića. Ono malo lobanje što je formirano viši liči na lemursku, nego na ljudsku. Nakon prve tri nedelje nikakve moždane funkcije ne bi bile moguće. Nakon prvog meseca metabolizam ne bi mogao da se uspostavi. Ova stvar lunkcioniše kao organ koji crpi hranljivu materiju, ali nema bubrege, jetra joj je veoma mala, stomak i utrobu skoro da nema... Tu je neka vrsta srca, ali, opet, veoma malog. Udovi su samo mala mesnata dugmad. To je samo ovarijum snabdeven krvlju. Odakle ti ovo, pobogu?“ „Iz bolnice Kraun Siti“, odgovori Diken. „Ali nemoj to da širiš.“ „Usne su mi zapečaćene. Koliko je bilo ovakvih slučajeva?“ „Nekoliko“, odvrati Diken. „Ja bih počeo da tragam za velikim izvorom teratogena. Zaboravi na talidomid. Šta god da je uzrok ovome, prava je noćna mora.“ „Jašta“, reče Diken i uhvati se prstima za nos. „Još jedno pitanje.“ „Dobro. A onda nosi to čudo odavde i pusti me da se vratim normalnom životu.“
„Rekao si da to ima jajnik. Da li bi taj ovarijum funkcionisao?“ „Jajašca su bila zrela, ako me to pitaš. A izgleda da je jedna folikula probijena. To sam naveo u analizi...“ Prelista po hartijama i pokaza, nestrpljivo i pomalo nervozno, ali više na Prirodu nego na njega, činilo se Dikenu. „Evo, ovde.“ „Dakle, imamo fetus koji je imao ovulaciju pre no što je pobačen?“ s nevericom upita Diken. „Sumnjam da je dotle stiglo.“ „Nemamo placentu“, reče Diken. „Ako i dođeš do neke, nemoj meni da je donosiš“, odvrati mu Skari. „I ovako sam dovoljno prestrašen. Oh – još nešto. Doktorka Branč mi je jutros ostavila svoju analizu tkiva.“ Skari gurnu preko stola jedan list hartije, pa ga pažljivo podiže, pazeći na ostale stvari na stolu. Diken ga uze. „Gospode.“ „Misliš da je ŠIVA uzrok ovome?“ upita Skari, kucnuvši prstom po hartiji. Brančova je bila pronašla visok nivo čestica ŠIVA-e u fetalnom tkivu – znatno više od milion čestica po gramu. Čestice su potpuno prožele fetus, ili kako god da se zvao taj bizarni rast; samo što su u folikularnoj masi, jajniku, bile potpuno odsutne. Na kraju stranice ostavila je malu belešku. Ove čestice sadrže manje od 80 000 nukleotida RNK. Svi su povezani sa neidentifikovanim proteinskim kompleksom od 12 000+ kilodaltona u nukleusu ćelije domaćina. Virusni genom pokazuje znatnu homologiju
sa ŠIVA-om. Pozovi moju kancelariju. Volela bih da dobijem svežije uzorke za tačnu analizu i sekvenciranje. „Pa?“ Skari beše uporan. „Da li ovo izaziva ŠIVA ili ne?“ „Možda“ odgovori Diken. „Da li je Avgustin saznao ono što mu je potrebno?“ Vesti se brzo šire. „Nemoj da si nekome pisnuo, Tome“, reče mu Diken. „Ozbiljno mislim.“ „Dabome da nećem, gazda.“ Skari načini pokret rukom kao da zatvara rajsferšlus preko usana. Diken nagura izveštaj i analizu u fasciklu, pa baci pogled na sat. Bilo je šest. Još je postojala mogućnost da će zateći Avgustina u kancelariji. U području Atlante, što je bio deo Dikenove mreže, još šest bolnica prijavilo je visok procenat pobačaja, sa sličnim fetalnim ostacima. Obavljalo se sve više testova, čiji su rezultati bili da su majke zaražene ŠIVA-om. To je nešto što bi načelnica medicinske službe definitivno htela da zna.
19 Long Ajlend, Njujork Jarkožuti vatrogasni kamion i crveno interventno bolničko vozilo bili su parkirani na kolskom prilazu, posutom šljunkom. Njihova rotaciona crvena i plava svetla sijala su bacajući popodnevne senke po staroj kući. Kej se proveze pored vatrogasnih kola i parkira iza ambulantnih, očiju razrogačenih i sa srcem u petama. Sve vreme je šaptala: „Gospode, Saule. Ne sada.“ Oblačilo se sa istoka, tako da je sivi zid zaklonio popodnevno sunce iza blistavih rotacionih svetala. Otvorila je vrata auta, izašla i zapiljila se u dva vatrogasca, koji joj bezizražajno uzvratiše pogled. Lagani topli povetarac nežno joj promrsi kosu. U vazduhu se osećala kiša; večeras će možda biti oluje. Mladi bolničar joj priđe. Delovao je profesionalno zabrinuto i držao notes. „Gospođa Madsen?“ „Lang“, odvrati ona. „Kej Lang. Saulova žena.“ Kej se okrenu kako bi se sabrala i tek tada ugleda policijski auto parkiran sa druge strane vatrogasnih kola. „Gospođo Lang, primili smo poziv od gospođice Kedi Vilson...“ Kedi otvori prednja vrata sa mrežom protiv komaraca i izađe na trem, u pratnji jednog policajca. Vrata se za njima zalupiše. Taj poznati prijateljski zvuk odjednom joj se učini zlokoban.
„Kedi!“ Kej joj mahnu. Kedi požuri niz stepenice, rukama skupivši suknju od laganog pamuka, dok su joj pramenovi bledoplave kose leteli na vetru. Bila je u poznim četrdesetim godinama, mršava, snažnih žilavih podlaktica i muškobanjastih šaka, zgodnog stamenog lica i krupnih smeđih očiju, koje su sada delovale zabrinuto za Kej, ali i pomalo uspaničeno, kao u prestrašenog konja. „Kej! Došla sam danas popodne, kao i obično...“ Bolničar je prekide. „Gospođo Lang, vaš muž nije u kući. Nismo ga pronašli.“ Kedi prekorno pogleda bolničara, kao da je isključivo njeno pravo bilo da ispripoveda tu priču. „Kuća je u užasnom stanju, Kej. Ima krvi...“ „Gospođo Lang, možda bi najpre trebalo da popričate sa policijom...“ „Molim vas!“ vrisnu Kedi na bolničara. „Zar ne vidite da je uplašena?“ Kej uze Kedi za ruku i poče da je teši. Kedi zglobom obrisa oči i klimnu, dvaput progutavši knedlu. Tad im se i policajac pridruži, visok, ispalog stomaka, kože duboko crne, kose začešljane iznad visokog čela, dostojanstvenog lica, a očiju mudrih i umornih. Kej se on učini zaista upečatljivim, znatno više od ostalih u dvorištu. „Gospoja...“ poče policajac. „Lang“, pomože mu bolničar. „Gospoja Lang, kuća vam je pomalo u neredu...“ Kej pođe uz stepenice. Neka sami reše ko je nadležan i kakva će procedura biti. Morala je da vidi šta je Saul učinio kako bi stekla neku predstavu gde je sada, i šta je
do sada mogao da uradi... A možda i šta u tom trenutku radi. Policajac pođe za njom. „Gospoja Lang, da li je sa vašim suprugom bilo slučajeva samonanošenja povreda?“ „Ne“, procedi Kej. „Grize nokte.“ U kući je vladala tišina, izuzev zvuka koračanja još jednog policajca koji je silazio niz stepenište. Neko je otvorio prozore u dnevnoj sobi. Bele zavese vijorile su se nad kaučem. Drugi policajac, u pedesetim godinama, mršav i bled, pogrbljen, lica izboranog neprestanom brigom, više je izgledao kao mrtvozornik. On poče da priča, a reči mu zazvučaše daleko i stopljeno, ali Kej se progura pored njega i pođe uz stepenište. Policajac sa pozamašnim stomakom pođe za njom. Saul je uništio njihovu spavaću sobu. Fioke su bile izbačene, a njegova odeća razbacana na sve strane. Ni ne razmišljajući, znala je da je tražio pravi komad donjeg veša, pravi par čarapa, prikladan za neku specijalnu priliku. Pepeljara na simsu još je bila puna opušaka. Kamel, bez filtera. Jak duvan. Kej je mrzela miris duvana. Kupatilo je bilo pomalo poprskano krvlju. Kada je dopola bila puna ružičaste vode, a krvavi otisci stopala išli su od žute prostirke, preko poda popločanog crnim i belim pločicama u vidu šahovske table, do poda pokrivenog starom tikovinom, pa onda u spavaću sobu, gde se trag krvi gubio. „Dramatično“, promrmlja ona, bacivši pogled ka ogledalu i tananom mlazu krvi preko stakla i umivaonika. „Gospode. Ne sada, Saule.“
„Imate li neku predstavu o tome gde je mogao da ode?“ upita policajac sa stomakom. „Je li to učinio sam sebi ili je umešan neko drugi?“ Ovo je svakako bilo najgore što je imala prilike da vidi. Mora da je od nje krio koliko je loše raspoložen ili ga je slom zadesio užasnom brzinom, zamaglivši svaki trag razuma i odgovornosti. Jednom joj je opisao nastup teške depresije kao duge mračne zastore od senki koje vuku đavoli upalih lica u dronjavim haljama. „Samo on, samo on“, odgovori i nakašlja se u šaku. Za divno čudo, nije osećala mučninu. Primetila je krevet, uredno namešten, sa belim pokrivačima povučenim i presavijenim tačno ispod jastuka. Saul je pokušavao da uredi i urazumi svoj pomračeni svet. Zastala je kraj kružića raštrkanih kapi krvi na podu pokraj njenog noćnog stočića. „Samo on.“ „Gospodin Madsen povremeno zna da bude veoma tužan“, reče Kedi iz pravca vrata, a njene dugoprste šake bile su snažno pritisnute o dovratak od tamnog javora. „Da li je vaš suprug ranije pokušavao samoubistvo?“ zapita bolničar. „Da“ odgovori ona. „Ali nikad nije bilo ovako strašno.“ „Izgleda da je presekao vene u kadi“, reče tužni mršavi policajac. Mudro klimnu glavom. Kej odluči da ga prozove gospodin Smrt, a drugog gospodin Bik. Gospodin Bik i gospodin Smrt bili su u stanju da ocene šta se događalo po kući koliko i ona sama, a verovatno i više. „Ustao je iz kade“, reče gospodin Bik, „i...“ „Previo zglobove sa isečenim venama, kao drevni Rimljanin, pokušavajući da produži vreme koje mu je
preostalo na Zemlji“, dopuni ga gospodin Smrt. Nasmeši se Kej u znak izvinjenja. „Izvin'te, gospođo.“ „A onda mora da se obukao i izašao iz kuće.“ Upravo tako, pomisli Kej. Bili su u pravu. Kej sede na krevet, želeći da je od onih žena što padaju u nesvest, pa da izbriše tu sliku pred sobom i pusti druge da preuzmu kontrolu. „Gospođo Lang, možda ćemo moći da pronađemo vašeg supruga...“ „Nije se ubio“, odvrati ona. Mahnu rukom ka krvi, pokazavši otprilike ka hodniku i kupatilu. Tragala je za sićušnim zrnom nade i na tren pomislila da ga je zgrabila. „Ovo je bilo strašno, ali on... kao što rekoste, zaustavio se.“ „Gospoja Lang...“ poče gospodin Bik. „Trebalo bi da ga pronađemo i odvedemo u bolnicu“, reče ona, i od te iznenadne mogućnosti – da ga je još moguće spasti – glas je izda i poče da tiho jeca. „Nema čamca“, reče Kedi. Kej naglo ustade i priđe prozoru. Kleknu i zagleda se ka malom doku koji je štrčao iz kamenog bedema u sivozelenu vodu. Brodić nije bio ukotvljen. Kej zadrhta, kao od hladnoće. Sada je već polako mogla da prihvati kako će to biti to. Hrabrost i poricanje više nisu mogli da se nadmeću sa krvlju i stvarima koje nisu na svom mestu. Saul je skrenuo i sada je pod kontrolom Tužnog/Ružnog, Saula obavijenog mračnim pokrivačem. „Ne vidim ga“, piskavo izusti Kej, zagledavši se preko ustalasane vode. „Ima crvena jedra. Nije tamo.“
Onda je zamoliše da im da opis ili neku fotografiju, a ona im pruži oboje. Gospodin Bik siđe u prizemlje i izađe kroz prednja vrata, do policijskog auta. Kej ga delimično isprati pogledom, pa se onda okrenu da uđe u dnevnu sobu. Nije želela da ostane u spavaćoj. Gospodin Smrt i bolničar ostali su da joj postave još nekoliko pitanja, ali ona je mogla da im pruži veoma malo odgovora. Policijski fotograf i mrtvozornikov pomoćnik popeše se uz stepenište, noseći svoju opremu. Kedi je sve to posmatrala, prvo zabrinuto kao sova, pa fascinirano kao mačka. Naposletku, zagrli Kej i reče još par reči, a Kej automatski odgovori da će joj biti dobro. Kedi je želela da ode, ali nije bila u stanju da nagna sebe da to i učini. U tom trenutku, narandžasti mačor Krikson uđe u sobu. Kej ga uze u naručje i pomazi, odjednom se zapitavši da li je on video šta se dogodilo, pa se onda povi i nežno ga spusti na pod. Minuti su prolazili sporo kao sati. Dnevna svetlost je uminula, a kiša počela da dobuje o prozore dnevne sobe. Naposletku, gospodin Bik se vrati, a na gospodina Smrt je došao red da ode. Kedi je sve to posmatrala, osećajući grižu savesti zbog svoje užasnutosti i opčinjenosti. „Mi ne možemo da vam ovo počistimo“, reče joj gospodin Bik, pa joj pruži posetnicu. „Ovi ljudi imaju malu firmu. Bave se čišćenjem ovakvih nereda. Nisu jeftini, ali dobro rade svoj posao. Muž i žena. Hrišćani. Dobri ljudi.“
Kej klimnu i uze posetnicu. U tom trenutku nije želela tu kuću; razmišljala je o tome da samo zaključa vrata i napusti je. Kedi je otišla poslednja. „Gde ćeš provesti noć, Kej?“ upita je. „Ne znam“, odgovori Kej. „Slobodno možeš da budeš kod nas, draga.“ „Hvala ti“, odgovori joj Kej. „Imamo kauč u laboratoriji. Mislim da ću tamo prespavati. Da li bi mogla da se pobrineš za mačke? Ne mogu... trenutno da mislim o njima.“ „Naravno. Pokupiću ih. Hoćeš li da se vratim?“ upita je Kedi. „Da počistim pošto... znaš? Oni drugi završe?“ „Nazvaću te“, odgovori Kej, blizu novog nervnog sloma. Kedi je zagrli bolnom silinom, pa pođe da potraži mačke. Otišla je deset minuta kasnije i Kej ostade sama u kući. Nikakve beleške, nikakve poruke, ničega. Telefon zazvoni. Neko vreme nije odgovarala, ali on je nastavio da zvoni, a sekretarica je bila isključena. Verovatno je to Saul učinio. Možda je to Saul, u trenu preneraženo pomisli, zamrzevši samu sebe što je nakratko izgubila nadu i smesta podiže slušalicu. „Da li je to Kej?“ „Da.“ Promuklo. Pročisti grlo. „Gospođo Lang, ovde Rendi Foster iz kompanije AKS. Moram da popričam sa Saulom u vezi sa poslom. Je li kod kuće?“ „Nije, gospodine Foster.“
Pauza. Nelagodna. Šta da kaže? Kome sada da kaže? I ko je Rendi Foster, i o kakvom je poslu reč? „Izvinite. Recite mu da smo upravo završili sa našim advokatima i da su ugovori završeni. Sutra će biti isporučeni. Zakazali smo konferenciju za četiri popodne. Biće mi drago da se upoznamo, gospođo Lang.“ Ona nešto promumla i spusti slušalicu. Na tren pomisli ila će ipak pući, i to gadno. Umesto toga, lagano i uz veliki napor volje, pope se uz stepenište i jedan veliki kofer napuni odećom koja će joj možda biti potrebna tokom sledeće nedelje. Onda je izašla iz kuće i odvezla se do EkoBaktera. Zgrada je do večere već uglavnom bila prazna, a ona nije bila gladna. Svojim ključem otvori malu bočnu kancelariju u kojoj je Saul smestio kauč i ćebad, a onda je na tren oklevala pre no što je otvorila vrata. Lagano ih gurnu. Malena soba bez prozora bila je mračna, prazna i hladna. Mirisala je na čisto. Sve je bilo u redu. Kej se skide i uvuče se između vunenog bež ćebeta i uštirkanih belih čaršava. Rano tog jutra, pre zore, probudi se oblivena znojem, drhteći. Nije joj bilo loše, već je bila prestravljena svojom novom slikom – udovice.
20 London Novinari su, naposletku, sustigli Miča na aerodromu Hitrou. Sem je sedeo naspram njega za malim stolom u bašti oko otvorenog bara sa morskom hranom, dok se petoro njih, dve žene i tri muškarca, guralo neposredno ispred niske barijere plastičnih biljaka, koja je okruživala restoranski prostor, i zasipalo ga pitanjima. Radoznali i iznervirani putnici posmatrali su šta se događalo sa drugih stolova, ili dok su prolazili sa svojim prtljagom. „Da li ste vi prvi potvrdili da potiču iz praistorije?“ upita jedna starija žena, sa kamerom u ruci. Samouvereno zadenu za uvo pramenove kose ofarbane kanom, a pogled joj polete levo-desno, naposletku se usredsredivši na Miča, iščekujući njegov odgovor. Mič je samo prebirao po svojim račićima. „Mislite li da su u nekakvoj vezi sa Pasko-čovekom iz SAD?“ upita jedan od muškaraca, sa očiglednom nadom da će ga isprovocirati. Mič nije mogao da razlikuje trojicu novinara. Svi su imali po tridesetak godina, bili obučeni u izgužvana crna odela i nosili stenografske blokčiće i digitalne diktafone. „To je bio vaš poslednji debakl, zar ne?“ „Da li ste deportovani iz Austrije?“ upita drugi muškarac.
„Koliko su vam mrtvi planinari platili da čuvate njihovu tajnu? Koliko su novca nameravali da traže za mumije?“ Mič se nagnu u stolici i razmetljivo protegnu, pa se nasmeši. Ofarbana žena je sve vreme snimala. Sem odmahnu glavom, pognut kao da je bio pod kišnim oblakom. „Pitajte me za novorođenče“, reče Mič. „Kakvo novorođenče?“ „Pitajte me za bebu. Običnu bebu.“ „Koliko ste nalazišta opljačkali?“ veselo zapita ofarbana. „Pronašli smo bebu u pećini sa njenim roditeljima“, odvrati Mič i ustade, odgurnuvši unazad stolicu od livenog gvožđa, tako da se začu škripa. „Tata, hajdemo.“ „Dobro“ odgovori Sem. „U čijoj pećini? Pećini pećinskog čoveka?“ upita muškarac u sredini. „Pećinskog čoveka i pećinske žene“, ispravi ga mlađa žena. „Mislite li da su je oteli?“ upita ofarbana, oblizujući se. „Oteli bebu, ubili je, verovatno kao hranu nosili preko Alpa... Uhvatila ih oluja, umrli!“ izdeklamova muškarac sa leve strane, pun entuzijazma. „Kakva bi to priča bila!“ uzviknu treći muškarac. „Pitajte naučnike“, odvrati Mič i štakama se probi do pulta da plati račun. „Oni objavljuju vesti kao da su oprosti grehova!“ mlađa žena viknu za njima.
21 Vašington, D. C. Diken je sedeo pored Marka Avgustina u kancelariji načelnice medicinske službe, doktorke Maksin Kirbi. Kirbijeva je bila srednje visine, zdepasta, pronicljivih bademastih očiju, okruženih čokoladnom kožom sa svega nekoliko bora i karakternih crta, koje su poricale njenih šest decenija života; doduše, te bore produbile su se tokom poslednjih sat vremena. Bilo je jedanaest uveče i do sada su već dvaput bili prešli preko svih detalja. Po treći put, laptop je automatski puštao slajd-šou dijagrama i grafikona, ali samo je Diken gledao. Frenk Šobek, zamenik direktora Nacionalnog zdravstvenog instituta, vratio se u sobu ušavši kroz teška siva vrata, nakon boravka u klozetu koji je bio dalje niz hodnik. Svi su znali da Kirbijeva nije volela da se drugi služe njenim privatnim kupatilom. Načelnica se zagledala u tavanicu, a Avgustin se na tren namršti na Dikena, zabrinut da prezentacija nije bila dovoljno ubedljiva. Ona podiže ruku. „Molim te, Kristofere, isključi to. Puče mi glava.“ Diken pritisnu ESCAPE dirku na laptopu i isključi projektor. Šobek uključi svetla i gurnu ruke u džepove. Zauzeo je položaj odane podrške na uglu velikog javorovog stola. „Ova domaća statistika“, reče Kirbijeva, „sva iz okružnih bolnica – to je snažan činilac; dešava se u
susedstvu... a mi i dalje dobijamo izveštaje iz drugih gradova i država.“ „Sve vreme“, potvrdi Avgustin. „Pokušavamo da budemo što tiši, ali...“ „Postaju sumnjičavi.“ Kirbijeva zgrabi kažiprst i zagleda se u ispucali lak na noktu. Lak je bio čeličnoplave boje. Načelnica medicinske službe imala je šezdeset jednu godinu, ali nosila je tinejdžerski lak za nokte. „Svakog časa će to dospeti na vesti. ŠIVA je više od puke zanimljivosti. To je isto što i Irodov grip. Irod izaziva mutacije i pobačaje. Usput, to ime...“ „Možda je malo preterano“ reče Šobek. „Ko ga je izmislio?“ „Ja“ odgovori Avgustin. Šobek se ponašao kao pas čuvar. Diken je i ranije viđao kako izigrava Avgustinovog protivnika, ali nikada nije znao koliko je ta uloga verodostojna. „Pa, Frenk, Mark, je li ovo moja municija?“ upita Kirbijeva. Pre no što stigoše da odgovore, na licu joj se pojavi izraz odobravanja i špekulacije. Napući usne, pa reče: „Ovo je prokleto jezivo.“ „To jeste“, potvrdi Avgustin. „Ali nema nikakvog smisla“, reče mu Kirbijeva. „Nešto je iskočilo iz naših gena i stvara čudovišne bebe... sa jednim ogromnim jajnikom? Mark, šta, kog vraga?“ „Ne znamo kakva je etiologija, gospođo“, odvrati Avgustin. „Daleko smo zaostali; a ionako smo svedeni na minimalno osoblje za svaki pojedinačni projekat.“
„Tražimo više novca, Mark. Znaš to. Ali Kongres je loše raspoložen. Ne bih volela da me uhvate u nekoj lažnoj uzbuni.“ „Biološki, posao je vrhunski urađen. Politički, ovo je tempirana bomba“, reče Avgustin. „Ako se uskoro ne obratimo javnosti...“ „Prokletstvo, Mark“ prekide ga Šobek, „nemamo direktnu vezu! Ljudi koji obole od ovog gripa – sva njihova tkiva prožeta su ŠIVA-om, i to nedeljama nakon oboljenja! Šta ako su virusi stari, slabi i bez snage? Ispoljavaju se jer – šta“, odmahnu rukom, „ima manje ozona, pa smo svi više ozračeni, ili tako nešto, kao kad se herpes pojavi na usni? Možda su bezopasni, možda nisu ni u kakvoj vezi sa pobačajima.“ „Mislim da nije reč o slučajnosti“, odvrati Kirbijeva. „Cifre su previše slične. Ono što ja želim da znam je zašto telo ne jede te viruse, zašto ih ne odbacuje?“ „Jer se ispuštaju mesecima u kontinuitetu“, reče Diken. „Šta god da telo čini sa njima, i dalje ih ispoljavaju različita tkiva.“ „Koja tkiva?“ „Još nismo sigurni“, reče Avgustin. „Posmatramo kičmenu moždinu i limfu.“ „Nema apsolutno nikakvog znaka viremije“, dodade Diken. „Nema oticanja slezine i limfnih čvorova. Na sve strane virusi, ali nema ekstremne reakcije.“ Nervozno protrlja obraz. „Hteo bih da ponovo prođem kroz neke stvari.“ Načelnica ga ponovo pogleda, a Šobek i Avgustin se utišaše, primetivši njenu usredsređenost.
Diken povuče stolicu napred. „Žene dobijaju ŠIVA-u od muških partnera sa kojima su u stalnoj vezi. Žene koje su same – žene bez stalnih partnera – ne dobijaju ŠIVA-u.“ „To je budalaština“, prasnu Šobek, lica namrštenog od gađenja. „Kako, kog vraga, bolest zna da li je žena spanđana sa nekim ili ne?“ Sad se Kirbijeva namršti. Šobek se izvini. „Znaš na šta sam mislio“, reče kao da se brani. „Vidi se iz statistike“, uzvrati Diken. „To smo proverili veoma temeljno. Prenosi se sa muškaraca njihovim ženskim partnerima, tokom dugog perioda izlaganja. Homoseksualni muškarci ne prenose ga svojim partnerima. Ako nema heteroseksualnog kontakta, ne prenosi se. Reč je o seksualno prenosivoj bolesti, ali selektivnoj.“ „Gospode“ ote se Šobeku, ali Diken nije znao da li od sumnje ili strahopoštovanja. „Prihvatićemo to zasad“, reče načelnica. „Šta je nateralo ŠIVA-u da se sada pojavi?“ „ŠIVA i ljudi su, očigledno, u starom odnosu“, odgovori Diken. „Možda je reč o ljudskom ekvivalentu lizogene fage. Kod bakterija, lizogene fage ispoljavaju se kada su bakterije podvrgnute stimulusima koji se mogu protumačiti kao opasni po život – odnosno, stresu. Možda ŠIVA reaguje na stvari koje izazivaju stres kod ljudi. Prevelika naseljenost. Uslovi života. Radijacija.“ Avgustin mu uputi pogled upozorenja. „Mi smo prilično komplikovaniji od bakterija“, završi on.
„Misliš da se ŠIVA sada ispoljava zbog prevelike populacije?“ upita Kirbijeva. „Možda, ali to nije ono što hoću da istaknem“, odgovori Diken. „Lizogene fage ponekad su u simbiotskoj funkciji. Pomažu bakterijama da se adaptiraju na nove uslove, pa čak i na nove izvore hrane ili nove okolnosti, i to zamenom gena. Šta ako ŠIVA u našem slučaju obavlja sličnu korisnu funkciju?“ „Time što snižava populaciju?“ upita Šobek skeptično. „Stres prevelike populacije dovodi do toga da se ispolje ovi mali stručnjaci za abortus? Vau.“ „Možda. Ne znam“, odgovori Diken, nervozno obrisavši šake o pantalone. Kirbijeva to primeti i hladno ga pogleda, zbog čega se on na tren oseti neprijatno. „A ko zna?“ upita ga ona. „Kej Lang“ odvrati Diken. Avgustin učini mali pokret rukom, koji načelnica nije mogla da vidi; Diken se sada našao na veoma tankom ledu. O tome se nisu prethodno dogovorili. „Doduše, činjenica je da se ona bavila ŠIVA-om pre ikog drugog“ reče Kirbijeva. Razrogačenih očiju, nagnu se preko stola i pogleda ga izazivački. „Ali Kristofere, kako si znao da... Čak u avgustu, u Republici Gruziji? Tvoja lovačka intuicija?“ „Pročitao sam njene radove“, odgovori Diken. „Ono što je napisala bilo je neverovatno fascinantno.“ „Baš me zanima: zašto te je Mark poslao u Gruziju i Tursku?“ upita Kirbijeva. „Retko kada ja Kristofera šaljem bilo gde“, upade Avgustin. „Ima prave vučje instinkte kada je reč o
nalaženju naše sorte plena.“ Kirbijeva nije skidala pogled sa Dikena. „Nemoj da se stidiš, Kristofere. Mark te je poslao u izvidnicu protiv strašnih bolesti. Tome se divim – to je kao preventivna medicina primenjena na politiku. A u Gruziji si se slučajno sreo sa gospođom Kej Lang?“ „U Tbilisiju postoji kancelarija CDC-a“, upade Avgustin, pokušavajući da bude od pomoći. „Kancelarija koju gospodin Diken nije ni posetio, čak ni da se javi“, odvrati načelnica, namrštivši se. „Potražio sam je. Divim se njenom radu.“ „I ništa joj nisi rekao.“ „Ništa značajno.“ Kirbijeva se zavali u fotelju i pogleda Avgustina. „Možemo li da je regrutujemo?“ upita. „Ima nekih problema“, odgovori Avgustin. „Kakvih problema?“ upita ona. „Muž joj je nestao. Verovatno je reč o samoubistvu“ odgovori Avgustin. „To se desilo pre više od mesec dana“, reče Diken. „Izgleda da ima još problema u firmi. Pre no što je nestao, muž je prodao njihovu kompaniju bez njenog znanja, kako bi otplatio investiciju početnog kapitala o kojoj ona, izgleda, nije imala pojma.“ Diken nije čuo za to. Bilo je očigledno da je Avgustin vršio sopstvena ispitivanja u vezi sa Kej Lang. „Gospode“, reče Šobek. „Znači, ona je, šta – skroz pukla? Da je ostavimo na miru dok se ne zaceli?“
„Ako nam je potrebna, onda nam je potrebna“, reče Kirbijeva. „Gospodo, ne dopada mi se kakav osećaj imam u vezi sa ovim. Nazovite to ženskom intuicijom, pošto je reč o jajnicima i tako tome. Hoću da nam bude dostupno sve stručno znanje do kojeg možemo da dođemo. Mark?“ „Pozvaću je“, reče Avgustin, popustivši neuobičajeno brzo. Video je u kom pravcu vetar duva; Diken je pobedio. „Učini tako“, reče Kirbijeva i okrenu se u stolici, pa pogleda Dikena pravo u lice. „Kristofere, života mi, i dalje mislim da nešto kriješ. Šta?“ Diken se nasmeši i odmahnu glavom. „Ništa opipljivo.“ „Je l’?“ Kirbijeva podiže obrve. „Najbolji čovek za viruse u NCID-u? Mark kaže da se oslanja na tvoj nos.“ „Ponekad je Mark preterano otvoren“, reče Avgustin. „Jašta“, odvrati Kirbijeva. „I Kristofer bi trebalo da bude otvoren. Šta ti tvoj nos govori?“ Diken je bio pomalo zbunjen pitanjem načelnice i nevoljan da pokaže karte dok mu je ruka još bila slaba. „ŠIVA je veoma, veoma star“, naposletku reče. „I?“ „Nisam siguran da je bolest.“ Šobek tiho frknu u znak sumnje. „Nastavi“ ohrabri ga Kirbijeva. „Reč je o starom delu ljudske biologije. Nalazio se u našoj DNK još pre no što su ljudi postojali kao vrsta. Možda radi ono što bi trebalo da radi.“ „Ubija bebe?“ kiselo predloži Šobek. „Reguliše neku veću funkciju, na nivou vrste.“
„Hajde da se bavimo onim što je opipljivo“, brzo predloži Avgustin. „ŠIVA je Irodov. Izaziva abnormalne defekte pri rađanju i pobačaje.“ „Povezanost meni deluje dovoljno snažno“ reče Kirbijeva. „Mislim da bih to mogla da prodam predsedniku i Kongresu.“ „Saglasan sam“, reče Šobek. „Međutim, moram reći da duboko brinem u vezi sa nekim stvarima. Pitam se da li bi sva ova misterija mogla da nas u nekom trenutku sustigne i zarije nam nož u leđa.“ Diken oseti malo olakšanja. Skoro da je odao igru, ali pošlo mu je za rukom da sačuva jednog asa na kojeg će kasnije odigrati; tragove ŠIVA-e iz leševa u Gruziji. Rezultati su upravo pristigli od Marije Konig sa Vašingtonskog univerziteta. „Sutra se sastajem sa predsednikom“, reče načelnica medicinske službe. „Imam deset minuta sa njim. Odštampajte mi domaću statistiku, u deset primeraka i punom koloru.“ ŠIVA će uskoro postati zvanična kriza. U zdravstvenoj politici, kriza se obično rešava primenom poznate nauke i birokratski ispitanih i isprobanih rutina. Diken je mislio da niko neće poverovati njegovim zaključcima sve dok se ne pokaže koliko je situacija zapravo čudna. Jedva da je i sam mogao da poveruje u njih. Napolju, pod tmurnim nebom tipičnim za tupo novembarsko popodne, Avgustin otvori vrata vladinog linkolna i preko krova reče: „Kad god te neko pita šta zaista misliš, šta ti radiš?“ „Pratim tok“, odgovori Diken.
„Ukapirao si, mladi genije.“ Avgustin je vozio. Iako je Diken skoro zabrljao, Avgustin je delovao prilično zadovoljan sastankom. „Ostalo joj je svega šest nedelja do penzije. Predložiće me šefu osoblja Bele kuće kao svoju zamenu.“ „Čestitam“, reče mu Diken. „Sa Šobekom kao veoma bliskom zamenom“, dodade Avgustin. „Ali ovo bi moglo da bude prava stvar, Kristofere. Ovo bi moglo da bude prava karta.“
22 Grad Njujork Kej je sedela u tamnosmedoj kožnoj fotelji smeštenoj u kancelariji obloženoj skupocenim drvetom i pitala se zašto se skupo plaćeni advokati sa Istočne obale odlučuju za tako elegantno sumoran nameštaj. Prstima je pritiskala bronzane glave eksera na naslonu za ruke. Pravni zastupnik kompanije AKS, Danijel Munzi, stajao je pored stola Dž. Roberta Orbisona, čoveka koji je već trideset godina bio njen porodični advokat. Roditelji su joj umrli pre pet godina, a Kej nije platila Orbisonov honorar. Pošto je Saul nestao i nakon zapanjujućih vesti iz AKS-a, i pošto se pravni zastupnik EkoBaktera sada ulizivao AKS-u, otišla je Orbisonu potpuno šokirana. Otkrila je da je reč o pristojnom i brižnom čoveku, koji joj reče kako joj neće naplatiti ništa više no što je tokom trideset godina poslovanja naplaćivao gospodinu i gospođi Lang. Orbison je bio mršav kao pritka, kukastog nosa, ćelav, sa staračkim pegama po glavi i obrazima, čupavim mladežima, labavim vlažnim usnama i mutnim plavim očima, ali bio je obučen u prelepo prugasto odelo, krojeno samo za njega, i nosio je kravatu toliko široku da mu je skoro prekrivala izrez preko grudi. Munzi je bio u ranim tridesetim godinama, crnpurast, zgodan i učtiv. Nosio je vuneno odelo boje duvana i razumeo se u biotehnologiju skoro koliko i sama Kej; a u neke stvari još i bolje od nje.
„AKS nije odgovorna za neuspehe gospodina Madsena“, reče Orbison snažnim, ali nežnim glasom, „ali, uzevši u obzir nastale okolnosti, smatramo da je vaša kompanija dužna izvesnih obzira prema gospođi Lang.“ „Monetarnih obzira?“ Munzi zbunjeno podiže ruke. „Saul Madsen nije mogao da ubedi svoje investitore da ga i dalje finansiraju. Izgleda da se fokusirao na posao sa istraživačkom grupom u Republici Gruziji.“ Munzi tužno odmahnu glavom. „Moji klijenti su otkupili investitore. Njihova cena bila je više no poštena, uzevši u obzir šta se od tada dogodilo.“ „Kej je uložila puno rada u tu kompaniju. Kompenzacija za intelektualno vlasništvo...“ „Dala je veliki doprinos nauci, a ne nekom određenom proizvodu koji bi potencijalni kupac mogao da kupi na tržištu.“ „Onda, jamačno, poštena kompenzacija za doprinos povećanja vrednosti imena EkoBakter.“ „Gospođa Lang nije bila legalni suvlasnik. Saul Madsen očigledno svoju ženu nije smatrao ničim višim od jednog radnika zaposlenog na menadžerskom nivou.“ „Žalostan je propust što se gospođa Lang time nije bavila“, priznade Orbison. „Verovala je svom suprugu.“ „Mi smatramo kako ona ima pravo na svu imovinu koja je u zaostavštini. EkoBakter tu jednostavno više nije.“ Kej spusti pogled. Orbison baci pogled na svoj sto prekriven staklenom pločom. „Gospođa Lang je čuveni biolog, gospodine Munzi.“
„Gospodine Orbison, gospođo Lang, AKS kupuje i prodaje koncerne koji rade. Smrću Saula Madsena EkoBakter više nije koncern koji radi. Na to ime nema zavedenih vrednih patenata, nema odnosa sa drugim kompanijama ili institucijama koji se mogu preurediti bez naše kontrole, jedini proizvod koji je moguće pustiti na tržište, tretman za koleru, zapravo je u vlasništvu takozvanog zaposlenog. Gospodin Madsen je bio izvanredno velikodušan sa svojim ugovorima. Imaćemo sreće ukoliko iz nepokretnosti izvučemo deset odsto novca koji smo uložili. Gospođo Lang, ovog meseca nećemo moći ni plate da isplatimo. Nema kupaca.“ „Mi smatramo da u roku od pet meseci, koristeći se svojim ugledom, gospođa Lang može da sastavi tim solidne finansijske podrške i ponovo pokrene EkoBakter. Odanost zaposlenih je na veoma visokom nivou. Mnogi su potpisali izjave o nameri da ostani sa Kej i pomognu joj u ponovnom pokretanju firme.“ Munzi ponovo podiže ruke: to neće proći. „Moji klijenti slede svoje instinkte. Možda je gospodin Madsen trebalo da odabere drugu vrstu firme kojoj će prodati svoju kompaniju. Uz sve poštovanje prema gospođi Lang, a niko je ne ceni više od mene, ona se nije bavila nikakvim poslom od neposredne komercijalne važnosti. Kao što znate, gospođo Lang, biotehnologija je veoma takmičarska grana industrije.“ „Budućnost je u onome što mi možemo da stvorimo, gospodine Munzi“, odgovori Kej. Munzi tužno odmahnu glavom. „Da je reč o meni, gospođo Lang, za tren oka bih investirao u vas. Ali ja sam mekog srca. Ostatak kompanije...“ Utihnu.
„Hvala vam, gospodine Munzi“, reče Orbison i spoji vrhove prstiju, pa na njih spusti svoj dugi nos. Munzija kao da te reči nisu ni dotakle. „Veoma mi je žao, gospođo Lang. I dalje imamo poteškoće sa završetkom preuzimanja i pregovorima oko osiguranja zbog načina na koji je gospodin Madsen nestao.“ „Neće se vratiti, ako vas to brine“, reče mu Kej, a glas je izdade. „Pronašli su ga, gospodine Munzi. Neće se vratiti da se nasmeje sa nama i kaže mi kako da nastavim sa svojim životom.“ Munzi je samo pogleda. Nije mogla da se zaustavi. Reči su same navirale. „Pronašli su ga na stenama Long Ajlenda. Bio je u užasnom stanju. Morala sam da ga identifikujem po našoj burmi.“ „Veoma mi je žao. Nisam čuo“, odvrati Munzi. „Konačna identifikacija obavljena je jutros“, Orbison mu tiho reče. „Stvarno mi je žao, gospođo Lang.“ Munzi izađe i zatvori vrata za sobom. Orbison ju je ćutke posmatrao. Kej nadlanicama obrisa oči. „Uopšte nisam imala predstavu koliko mi je značio, koliko smo se stopili u jedan mozak radeći zajedno. Mislila sam da imam sopstveni um i sopstveni život... a sada, otkrila sam da je suprotno. Osećam se kao da nisam ni pola ljudskog bića. On je mrtav.“ Orbison klimnu glavom.
„Ovog popodneva vratiću se u EkoBakter i održati malo bdenje sa svim onim ljudima tamo. Reći ću im kako je došlo vreme da potraže posao, i da ću i ja sa njima.“ „Ti si pametna i mlada. Uspećeš, Kej.“ „Znam da ću uspeti!“ odlučno odvrati, pa udari pesnicom o koleno. „Proklet bio. To... kopile. Kreten. Nije imao nikakvog prokletog prava!“ „Ni najmanjeg prava“, reče joj Orbison. „Bila je to jeftina i prljava prevara.“ Oči mu zablistaše od besa i saosećanja koje je jamačno sa sobom nosio u sudnici i koji su raspalili njegove emocije kao neki stari zarđali gorionik. „Dabome“, odvrati ona i unezvereno se osvrnu oko sebe. „Oh, Gospode, biće tako teško. Znate li šta je najgora stvar?“ „Šta, draga?“ upita Orbison. „Delom mi je drago“, reče Kej i stade da jeca. „De, de“, izusti Orbison, ponovo se pretvorivši u umornog starca.
23 Centar za kontrolu i prevenciju bolesti, Atlanta „Neandertalske mumije“, reče Avgustin. Pređe preko Dikenove male kancelarije i baci mu presavijene novine na sto. „Vreme ide dalje. Njuzvik takođe.“ Diken gurnu u stranu kopije izveštaja sa obdukcija novorođenčadi i fetusa tokom poslednja dva meseca iz bolnice Nortsajd u Atlanti i uze novine. Bile su to Atlanta Žurnal-Konstitušn, a naslov: „Potvrđeno da je ledeni par praistorijski.“ Pređe pogledom preko članka koji ga nije puno zanimao, čisto da bi bio učtiv, i pogleda Avgustina. „U Vašingtonu se zakuvava“, reče mu direktor. „Zamolili su me da sastavim tim.“ „Ti si glavni?“ Avgustin potvrdno klimnu. „Znači, dobre vesti“, oprezno reče Diken, predosećajući oluju. Avgustin ga pogleda, mrtav hladan. „Koristili smo statistiku koju si ti sastavio. Predsednik se smrtno prestravio. Načelnica medicinske službe pokazala mu je jedan od pobačaja. Fotografiju, naravno. Kaže da nikada nije videla da se toliko uzbudio oko pitanja nacionalnog zdravlja. Hoće da smesta izađemo u javnost, i to sa svim detaljima. Bebe umiru, kaže on. Ako možemo to da ispravimo, idite i ispravite – i to smesta.“ Diken je strpljivo čekao.
„Doktorka Kirbi misli da bi ovo mogla biti puna operacija. Ovo bi moglo da donese dodatna sredstva, pa čak i fondove za međunarodna dostignuća.“ Diken se pripremi da deluje saosećajno. „Ne žele da me zbune, poremete postavljanjem na njeno mesto.“ Avgustinove oči se okameniše. „Šobek?“ „Dobio je potvrdu. Ali predsednik može sam da bira. Sutra će održati konferenciju za štampu o Irodovom gripu. Sveopšti rat protiv međunarodnog ubice. Bolje je od gripa, a politički je potpuni pogodak, za razliku od SIDA-e.“ „Poljubiš bebe i one ozdrave?“ Avgustinu to nije bilo smešno. „Cinizam ti ne pristaje, Kristofere. Ti si idealista, sećaš se?“ „To je zbog usijane atmosfere“, odvrati Diken. „Jašta. Rečeno mi je da sastavim tim do sutra u podne, kako bi Kirbijeva i Šobek mogli da ga odobre. Ti si moj prvi izbor, naravno. Večeras ću porazgovarati sa nekim ljudima iz NIH-a i nekim lovcima na naučnike iz Njujorka. Svi direktori agencija hteće deo ovog kolača. Moj posao se delimično sastoji i od toga da im dam stvari koje mogu da urade pre no što pokušaju da preuzmu čitav problem. Možeš li da stupiš u kontakt sa Kej Lang i kažeš joj da će biti regrutovana?“ „Da“ odgovori Diken. Osećao se čudno. Gubio je dah. „Voleo bih da i ja sam odaberem nekoliko ljudi.“ „Ne armiju, nadam se.“ „Ne isprva“, odgovori Diken.
„Potreban mi je tim“, reče mu Avgustin, „a ne labava gomila feuda. Neću primadone.“ Diken se nasmeši. „A nekoliko diva?“ „Samo ako pevaju uglas. I to himnu. Hoću da se svako detaljno proveri. Marta i Karen iz ljudskih resursa mogu to da nam srede. Neću usijane glave i idealiste. Neću usamljenike.“ „Naravno“, odvrati Diken. „Ali to isključuje mene.“ „Mali genije.“ Avgustin ovlaži prst i štriklira u vazduhu. „Dozvoljeno mi je da imam samo jednog. Vladin primerak. Budi u mojoj kancelariji u šest. Ponesi Pepsi, čaše i led iz laboratorija. Čist led, okej?“
24 Long Ajlend, Njujork Tri kombija za selidbu stajala su ispred glavnog ulaza u EkoBakter dok je Kej parkirala auto. Prošla je pored dvojice ljudi koji su teglili laboratorijski frižider od nerđajućeg čelika pored portirnice. Treći je nosio mikroskopski brojač, a, iza njega, četvrti računarsko kućište. Kao da su mravi rasparčavali EkoBakter na samrti. Mada nije ni bitno. Svejedno u njemu više nije bilo života. Otišla je do svoje kancelarije, koja je još stajala netaknuta, i snažno zatvorila vrata za sobom. Nakon što je sela u plavu kancelarijsku stolicu – vrednu otprilike dvesta kinti, veoma udobnu – uključila je računar i ulogovala se na svoj nalog na poslovnom forumu Internacionalne asocijacije biotehnoloških firmi. Njen agent iz Bostona rekao joj je istinu. Najmanje četrnaest univerziteta i sedam kompanija bilo je zainteresovano da je angažuje. Prešla je preko ponuda. Posao predavača, osnivanje i upravljanje malom laboratorijom za virološka istraživanja u Nju Hempširu... Profesor bioloških nauka na privatnom koledžu u Kaliforniji, Hrišćanska škola, Južna baptistička... Nasmeši se. Ponuda od Medicinskog fakulteta UCLA da radi sa poznatim profesorom genetike – neimenovanim – u okviru istraživačke grupe fokusirane
na nasledne bolesti i njihovu povezanost sa provirusnom aktivacijom. Tu je označila. Nakon petnaest minuta, zavali se i dramatično protrlja čelo. Oduvek je mrzela traženje posla. Ali nije mogla sebi da dopusti da skrene s koloseka; još nije osvojila nijednu nagradu, a lako je moguće da do toga još godinama neće ni doći. Bilo je vreme da preuzme kontrolu nad svojim životom i izađe iz plićaka. Označila je tri od dvadeset jedne ponude kao one koje vredi razmotriti i već se osećala iscrpljeno. Bila je sva znojava pod pazuhom. Uz neki osećaj strepnje, proveri i-mejl. Tu je pronašla kratku poruku od Kristofera Dikena iz NCID-a. To ime bilo joj je poznato, a onda se seti i opsova monitor, poruku na njemu, svoj život i čitavu tu gomilu gadosti. Debra Kim pokuca na providno staklo vrata njene kancelarije. Kej ponovo opsova, veoma glasno, a Kimova proviri unutra i podiže obrve. „Ti to na mene vičeš?“ nevino upita. „Dobila sam poziv da se pridružim timu u CDC“, reče Kej i udari šakom u sto. „Posao za vladu. Sjajno zdravstveno osiguranje. Sloboda da se baviš sopstvenim istraživanjem po sopstvenom rasporedu.“ „Saul je mrzeo da radi u vladinoj laboratoriji.“ „Saul je bio zakleti individualista“, odvrati Kimova i sede na ivicu stola. „Sada iznose moju opremu. Čini mi se da ovde više nemam šta da radim. Uzela sam svoje fotografije, diskove i... Gospode, Kej.“
Kej ustade i zagrli je u trenutku kad Kimova stade da jeca. „Ne znam šta ću sa miševima. Miševi vredni deset hiljada dolara!“ „Naći ćemo laboratoriju koja će ih čuvati za tebe.“ „Kako da ih transportujemo? Puni su virusa! Moraću da ih žrtvujem ovde pre no što mi odnesu opremu za sterilizaciju i spaljivanje.“ „Šta kažu ljudi iz AKS-a?“ „Ostaviće ih u karantinu. Neće ništa da urade.“ „Neverovatno.“ „Kažu da su to moji patenti i moj problem.“ Kej ponovo sede, pa poče da pretura po imeniku, nadajući se da će joj doći inspiracija, ali ništa od toga. Kimova nimalo nije sumnjala da će kroz mesec ili dva naći posao, pa čak i nastaviti sa svojim istraživanjem koristeći miševe iz SCID-a. Ali to će morati da budu novi miševi, tako da će možda izgubiti šest meseci ili godinu dana svog vremena. „Ne znam šta da ti kažem“, reče Kej, a glas je izdade. Bespomoćno podiže ruke. Kimova joj se zahvali – mada Kej nije znala zbog čega. Ponovo se zagrliše i Kimova ode. Ni za Debru Kim ni za bilo koga drugog od bivših zaposlenih u EkoBakteru nije mogla ništa da učini. Kej je bila svesna da je za ovu katastrofu bila odgovorna koliko i Saul, i to zbog svog neznanja. Mrzela je skupljanje sredstava, mrzela je finansije, mrzela je traženje posla. Postoji li bar nešto praktično na svetu što zapravo voli da radi?
Ponovo pročita Dikenovu poruku. Morala je da nađe neki način kako da povrati snagu, digne se na noge i ponovo upusti u trku. Kratkoročni posao za vladu možda je upravo ono što joj je bilo potrebno. Doduše, nije mogla ni da zamisli zašto je Kristofer Diken želi; jedva da se sećala tog niskog punačkog čoveka iz Gruzije. Služeći se mobilnim – laboratorijski telefoni bili su isključeni – Kej okrenu Dikenov broj u Atlanti.
25 Vašington, D.C. „Stigli su nam rezultati ispitivanja iz četrdeset dve bolnice širom zemlje“, reče Avgustin predsedniku Sjedinjenih Država. „Svi slučajevi mutacije i daljeg odbacivanja fetusa, tipa virusa koji trenutno proučavamo, pozitivno su povezani sa prisustvom Irodovog gripa.“ Predsednik je sedeo na čelu velikog poliranog stola od javora u sobi za vanredne situacije u Beloj kući. Bio je visok i dežmekast, a njegova kovrdžava seda kosa isticala se kao svetionik. Tokom kampanje od milošte su ga prozvali štapić za uši, što je ponižavajući naziv koji su mlade žene koristile za starije muškarce preobratilo u izraz ponosa i privrženosti. Sa njegove leve i desne strane sedeli su: potpredsednik; predsednik Kongresa, demokrata; vođa senatske većine, republikanac; doktorka Kirbi; Šobek; sekretar za zdravstvo i ljudske usluge; Avgustin; tri predsednička pomoćnika, uključujući i šefa osoblja; portparol Bele kuće za zdravlje, kao i izvestan broj ljudi koji su Dikenu bili nepoznati. Bio je to veoma veliki sto, a za njihovu raspravu odvojeno je tri sata. Na ulazu, Diken je obezbedenju predao svoj mobilni, pejdžer i palmtop, baš kao i svi ostali. Nema ni dve nedelje kako je bomba u obliku mobilnog, koju je nosio jedan turista, izazvala znatnu štetu u Beloj kući. Bio je malo razočaran prirodom sobe za vanredne situacije – nije bilo ogromnih ekrana, računarskih
konzola ili tabli za prikazivanje opasnosti. Bila je to samo jedna velika obična soba, sa velikim stolom i puno telefona. Ipak, predsednik je pažljivo slušao. „ŠIVA je prvi potvrđeni slučaj transmisije endogenih retrovirusa sa čoveka na čoveka“, pričao je dalje Avgustin. „Nema sumnje da Irodov grip izaziva ŠIVA. Tokom svoje medicinske i naučne karijere nikada nisam video ništa toliko virulentno. Ako je žena u ranoj fazi trudnoće i zarazi se Irodovim gripom, njen fetus, njena beba, vremenom će biti pobačena. Naše statistike pokazuju mogućnost od preko deset hiljada pobačaja koji se u ovom trenutku mogu pripisati ovom virusu. Po informacijama koje trenutno posedujemo, muškarci su jedini izvor Irodovog gripa.“ „To je užasno ime“, reče predsednik. „Efektno ime, gospodine predsedniče“, dodade doktorka Kirbi. „Užasno i efektno“, prihvati predsednik. „Ne znamo šta izaziva ispoljavanje u muškarcima“, reče Avgustin, „mada pretpostavljamo da taj proces otpočinje neka vrsta feromona, možda od ženskih partnera. Nemamo predstavu kako da to sprečimo“, reče, pa prosledi listove papira po stolu. „Naši statističari kažu da bi tokom sledeće godine moglo da bude više od dva miliona slučajeva Irodovog gripa. Dva miliona mogućih pobačaja.“ Predsednik je zamišljeno slušao, pošto je većinu toga već čuo od Frenka Šobeka i sekretara za zdravstvo i ljudske usluge na ranijim sastancima. Ponavljanje, mislio je Diken, bilo je neophodno kako bi pomoglo neukim
političarima da shvate koliko duboko su naučnici zašli u nepoznato. „I dalje ne razumem kako nešto što je u nama može da izazove toliko zla“, reče potpredsednik. „Đavo u nama“, reče predsednik Kongresa. „Slična genetska odstupanja mogu da izazovu rak“, odgovori mu Avgustin. Po Dikenu, to je bilo malo preširoko, a izgleda da je Šobek bio u laglasnosti s njim. Sad je bio trenutak da izdeklamuje svoj govor, kao glavni kandidat za položaj načelnika medicinske službe, koji bi trebalo da zameni Kirbijevu. „Nema sumnje da smo suočeni sa novim problemom u medicini“, reče Šobek. „Ali saterali smo HIV u ćošak. Sa takvim iskustvom za nama, potpuno sam uveren da u narednih šest do osam meseci možemo da dođemo do napretka. Glavni istraživački centri u čitavoj zemlji, pa i svetu, spremni su da se suoče sa ovim problemom. Stvorili smo nacionalni program koji koristi resurse NIH-a, CDC-a i Nacionalnog centra za zarazne i alergijske bolesti. Podelili smo posao da bismo ga brže završili. Nikada ranije mi, kao nacija, nismo bili spremniji da se uhvatimo u koštac sa problemom ove veličine. Čim ovaj program otpočne, preko pet hiljada istraživača u dvadeset osam centara baciće se na posao. Zatražićemo pomoć i od privatnih kompanija i istraživača širom sveta. Trenutno se planira internacionalni program. Sve počinje ovde. Jedino nam je potreban brz i usaglašen odgovor iz vaših cenjenih resora, dame i gospodo.“ „Koliko ja vidim, niko iz Bele kuće neće se protiviti odobrenju vanrednih sredstava“, reče predsednik Kongresa. „Niti iz Senata“, dodade vođa većine.
„Impresioniran sam do sada obavljenim poslom, ali, gospodo, nisam toliki entuzijasta u vezi sa našim naučnim mogućnostima koliki bih voleo da budem. Doktore Avgustine, doktore Šobek, bilo nam je potrebno preko dvadeset godina samo da započnemo borbu protiv SIDA-e, iako smo u istraživanje sasuli desetine milijardi dolara. Znam. Pre pet godina ćerka mi je umrla od SIDA-e.“ Pogleda sve za stolom. „Ako je taj Irodov grip za nas toliko nov, kako možemo da očekujemo čudo za šest meseci?“ „Ne čudo“, odvrati Šobek. „Početak razumevanja.“ „Koliko će onda proći pre no što iznađemo tretman? Ne tražim lek, gospodo. Ali tretman? Bar vakcinu, u najmanju ruku?“ Šobek priznade da ne zna. „Možemo da napredujemo samo onom brzinom kojom smo u stanju da koristimo moć nauke“, reče potpredsednik i pogleda ljude oko stola malčice bledo, pitajući se kako će se sve ovo završiti. „Ponoviću da imam svoje sumnje“, reče vođa većine. „Pitam se da li je ovo znak. Možda je vreme da dovedemo kuću u red, zagledamo se duboko u svoja srca, pomirimo sa Tvorcem. Očigledno je da smo uznemirili neke moćne sile.“ Predsednik prstom dodirnu nos, sa ozbiljnim izrazom na licu. Šobek i Avgustin bili su dovoljno pametni da ćute. „Senatore“ reče predsednik, „molim se da niste u pravu.“
Nakon što se sastanak završio, Avgustin i Diken pođoše za Šobekom niz bočni hodnik pored kancelarija u podrumu do zadnjeg lifta. Šobek je očigledno bio ljutit. „Kakvo licemerje“ progunđa. „Mrzim kada prizivaju Boga.“ Protrese ruke ne bi li smanjio napetost u vratu i graktavo se nasmeja. „Ja radije glasam za vanzemaljce. Pozovite Dosije X.“ „Voleo bih da mogu da se smejem, Frenk“, reče mu Avgustin, „ali izbezumljen sam od straha. Nalazimo se na nepoznatoj teritoriji. Polovina proteina koje ŠIVA aktivira za nas su novi. Nemamo predstavu šta oni rade. Ovo bi moglo da potone kao sekira. Stalno se pitam zašto baš ja, Frenk.“ „Zbog toga što si toliko ambiciozan, Mark“ odgovori mu Šobek. „Ti si otkrio ovaj određeni kamen i pogledao šta ima ispod njega.“ Šobek se nasmeši pomalo vučje. „Ne da si imao nekog izbora... dugoročno gledano.“ Avgustin nakrivi glavu u stranu. Diken je osećao koliko je bio nervozan. On sam je malčice otupeo. Plovimo uz pogrešan potok, pomisli,; veslamo kao mahniti.
26 Sijetl decembar Pošto nije bio od onih koji se dugo zadržavaju na jednom mestu, Mič je proveo jedan dan sa roditeljima na njihovoj maloj farmi u Oregonu, a onda otišao u Sijetl. Iznajmio je stan na Kapitol Hilu, zagrabivši novac iz svog bivšeg penzionog fonda, i kupio stari bjuik skajlark za dve hiljade dolara od prijatelja iz Kirklenda. Na svu sreću, tako daleko od Inzbruka neandertalske mumije pobudile su samo blagu radoznalost kod novinara. Dao je samo jedan intervju: uredniku naučne rubrike Sijetl Tajmsa, koji se onda preokrenuo i označio ga kao dvostrukog prestupnika protiv trezvenog, zakonima privrženog sveta arheologije. Nedelju dana nakon povratka u Sijetl, Konfederacija pet plemena u okrugu Kumaš ponovo je zakopala Pasko-čoveka tokom svečane ceremonije na obalama reke Kolumbija u istočnom Vašingtonu. Vojni inženjerci prekrili su grobno mesto betonom kako bi sprečili eroziju. Naučnici su se bunili, ali nisu zvali Miča da se pridruži njihovim protestima. Više no išta drugo, želeo je da bude sam i da razmisli. Od ušteđevine je mogao da živi šest meseci, ali sumnjao je da je to i izbliza dovoljno vremena da se njegova reputacija ohladi i da nađe nov posao. Mič je sedeo, ispružene noge u gipsu, pored isturenog prozora svog stana koji je gledao na zaliv i posmatrao
pešake na Brodveju. Nije mogao da prestane da razmišlja o mumificiranoj bebi, o pećini, izrazu na Frankovom licu. Male staklene tube sa tkivom uzetim sa mumija stavio je u kartonsku kutiju punu starih fotografija i gurnuo je u kraj plakara. Pre no što učini nešto sa tim tkivom, morao je da raščisti sam sa sobom šta je zapravo bilo otkriveno. Uobraženi bes nije bio produktivan. Uvideo je vezu. Ženina rana poklapala se sa povredom na novorođenčetu. Žena ga je porodila, ili možda pobacila. Muškarac je ostao sa njima, uzeo novorođenče i umotao ga u krzna, iako je verovatno bilo mrtvorođeno. Da li je muškarac napao ženu? Mič nije tako mislio. Bili su zaljubljeni. Bio joj je privržen. Bežali su od nečega. A kako je on sve to znao? Nije to imalo nikakve veze sa vidovitošću ili prizivanjem duhova. Znatan deo Mičeve karijere bio je proveden tumačenjem nepoznanica arheoloških nalazišta. Ponekad bi mu odgovori došli tokom kasnih noćnih premišljanja, sedenja na stenju, posmatranja oblaka ili zvezdanog neba. Ponekad, mada retko, odgovore je nalazio i u snovima. Tumačenje je bilo i nauka i umetnost. Dan za danom Mič je crtao dijagrame, pisao beleške i zapisivao unose u mali dnevnik s koricama od vinila. Zalepio je komad pakpapira na zid male spavaće sobe i iz sećanja nacrtao mapu pećine. Zalepio je papirne isečke mumija na pakpapir. Sedeo je i piljio u papir i isečke. Nokte je izgrizao do živaca. Jednog dana, popio je šest limenki piva Kors tokom jednog popodneva – koje je bilo jedan od njegovih
omiljenih osveženja na kraju dugih dana kopanja, ali ovaj put: bez kopanja, bez svrhe – čisto da proba nešto drugačije. Prispavalo mu se, pa zaspa; probudio se u tri ujutru i otišao da se prošeta ulicom, prošavši pored meksičkog restorana, knjižare, stalka sa novinama i kafeterije. Po povratku u stan, seti se da proveri poštu. Bila je tu jedna kartonska kutija. Ponese je sa sobom, nežno je protresavši. Iz jedne knjižare u Njujorku naručio je stari primerak Nešenel džiografika sa člankom o Ociju, ledenom čoveku. Časopis je stigao upakovan u novine. Posvećeni. Mič je znao da su bili posvećeni jedno drugome. Videlo se to po načinu na koji su ležali. Po položaju mužjakovih ruku. Mužjak je ostao sa ženkom i kada je mogao da pobegne. Ma, nek ide dođavola. Muškarac je ostao sa ženom. Neandertalci nisu bili neljudi; sada je već opšte priznato da su imali svoj govor i kompleksnu organizaciju društva. Plemena. Nomadi, trgovci, stvaraoci alatki, lovci i sakupljači. Mič je pokušao da zamisli šta ih je to nagnalo da se sakriju u planine, u pećinu iza ledenih naslaga, pre deset ili jedanaest hiljada godina. Možda su bili poslednji pripadnici svoje vrste. Nakon što su rodili dete koje se, uglavnom, ni po čemu nije razlikovalo od savremenog novorođenčeta. Pokidao je novinski omot, otvorio časopis i pronašao deo o Alpima, zelenim dolinama, glečerima i mestu gde je ledeni čovek grubo isečen iz leda.
Ledeni čovek sada je bio izložen u Italiji. Došlo je do međunarodnog spora gde je tačno pronađen taj pet hiljada godina star leš i, nakon što je u Inzbruku završeno obimno istraživanje, naposletku je pripao Italiji. Austrija je imala jasno pravo na neandertalce. Proučavaće ih na Univerzitetu u Inzbruku, možda u istoj zgradi u kojoj su proučavali Ocija; uskladištene na dubokoj hladnoći, pod kontrolisanom vlagom, vidljive kroz prozorčić, kako leže jedno kraj drugog, kao što su i umrli. Mič sklopi časopis i prstima stisnu nos, setivši se užasnog osećaja zamršenosti nakon što je pronašao Pasko-čoveka. Prasnuo sam. Skoro da sam otišao u zatvor. Otišao sam u Evropu da pokušam nešto novo. Pronašao sam nešto novo. Upao sam u zamku i zajebao stvar. Nemam nimalo kredibiliteta. Ako verujem u ove nemoguće stvari, šta da radim? Ja sam pljačkaš grobnica, ja sam kriminalac, dvostruki odmetnik. Ne znajući šta drugo da radi, on izgladi zgužvani omot uzet iz Njujork Tajmsa. Pogled mu se zaustavi na članku u donjem desnom uglu pocepanog novinskog lista. Naslov je glasio: „Stari zločini, nova zora u Republici Gruziji.“ Sujeverje i smrt u senci Kavkaza. Trudne žene sakupljene iz tri varoši, sa svojim muževima ili partnerima, odvedene od strane vojske i policije da iskopaju sopstvene grobove nedaleko od varoši po imenu Gordi. Sedam kolumni odmah pored oglasa za trgovinu deonicama preko interneta. Dok je završavao sa čitanjem članka, Mič se sav tresao od besa i uzbuđenja.
Žene su bile ustreljene u trbuhe, a svi muškarci ustreljeni u prepone i pretučeni na smrt. Skandal je tresao temelje gruzijske vlade. Ona je tvrdila kako su se ubistva odigrala tokom režima Gamsakurdije, koji je skinut sa vlasti početkom devedesetih, ali neki od navodno umešanih i dalje su bili na vlasti. Nije u potpunosti jasno zašto su ti muškarci i žene pobijeni. Neki stanovnici Gordija optužili su mrtve žene za odnos sa đavolom i tvrdili kako su njihova ubistva bila neophodna; rađale su đavolju decu i uzrokovale pobačaje kod drugih majki. Bilo je izvesnih nagađanja da su te žene bile žrtve rane pojave Irodovog gripa. Skačući na jednoj nozi, Mič ulete u kuhinju, zakačivši stolicu golim palcem koji je virio iz gipsa. Okrenu se u mestu i opsova, pa sa gomilice novina iz jednog ugla, pored sive, zelene i plave kante za reciklažu, uze dva dana star primerak Sijetl Tajmsa. Naslovna vest bila je objava o Irodovom gripu od strane predsednika, načelnice medicinske službe i sekretara za zdravstvo i ljudske usluge. Kolona sa strane – koju je napisao onaj isti urednik naučne rubrike koji je doneo onako oštar sud o Miču – objašnjavala je vezu između Irodovog gripa i ŠIVA-e. Bolest. Pobačaji. Mič sede u izanđalu stolicu kraj prozora koji je gledao na Brodvej i stade da posmatra kako mu ruke drhte. „Znam nešto što niko drugi ne zna“ reče i obema šakama zgrabi naslone za ruke. „Ali nemam ni najblažu predstavu otkud ja to znam, niti šta u vezi sa tim da radim!“
Ako je ikada postojao pogrešan čovek koji bi imao takav neverovatan uvid i toliko ogromnu i neosnovanu procenu, bio je to Mič Rafelson. Za sve bi bilo bolje kada bi počeo da traži lica na Marsu. Došlo je vreme ili da odustane i drmne nekoliko desetina limenki piva, prihvati lagani i dosadni pad, ili da sastavi platformu na kojoj će moći da stoji, pažljivo istražujući naučne daske, jednu po jednu. „Drkadžijo jedan“, reče dok je stajao kraj prozora, sa pocepanim novinama u jednoj i naslovnoj strani u drugoj ruci. „Prokleti... nezreli... drkadžijo!“
27 Centar za kontrolu i prevenciju bolesti, Atlanta kasni januar Niski lenji oblaci, slabašno sunce što je neutralno prosijavalo kroz prozore direktorove kancelarije. Mark Avgustin se udalji od izukrštanih linija i imena na tabli, osloni lakat na šaku i protrlja nos. Na dnu složenog nacrta, ispod Šobeka, direktora NIH-a i još nepoznate Avgustinove zamene u CDC-u, pisalo je: Jedinica za istraživanje humanih provirusa – JIHP Avgustin je mrzeo to ime i uvek je o njoj govorio kao o Jedinici; samo kao o Jedinici. Rukom mahnu prema stepeništu. „Eto ga, Frenk. Sledeće nedelje odlazim odavde i idem u Betezdu, na samo dno ovog haosa na tabli. Trideset tri stepenice niže. Eto na šta se to svelo. Birokratija u svom najboljem vidu.“ Frenk Šobek se zavali u svojoj fotelji. „Moglo je biti i gore. Veći deo meseca protekao nam je u kresanju tog čuda.“ „Mogla bi biti manja noćna mora, ali i dalje je noćna mora.“ „Ti barem znaš ko je tvoj šef. Ja odgovaram i zdravstvu i predsedniku“, odvrati Šobek. Vesti su stigle pre dva dana. Šobek će ostati u NIH-u, ali prelazi na mesto direktora. „U središtu ciklona. Da budem iskren, drago mi je što je Maksin rešila da ostane na položaju. Ona je mnogo bolji gromobran od mene.“
„Ne zavaravaj se“, reče mu Avgustin. „Ona je bolji političar od nas obojice. Kada vreme za to dođe, grom će u nas da udari.“ „Ako to vreme dođe“, odgovori Šobek, ali ozbiljnog lica. „Kada, Frenk“, ponovi Avgustin. A onda se, na sebi svojstven način, isceri Šobeku. „SZO hoće da koordinišemo sve spoljnje istrage – i hoće da dođu u SAD da vrše svoja ispitivanja. Zajednica nezavisnih država je pukla... Rusija je predugo vladala ostalim državama. Tamo je koordinacija nemoguća, a Dikenu još nije pošlo za rukom da dobije makar neke vesti iz Gruzije i Azerbejdžana. Tamo nam je zabranjeno da istražujemo sve dok se politička situacija ne stabilizuje, šta god to značilo.“ „Koliko je tamo stanje loše?“ upita Šobek. „Loše je, to je sve što znamo. Ne traže pomoć. Imaju Irodov grip već deset ili dvadeset godina, a možda i duže... i bore se sa njime na svoj način, na lokalnom nivou.“ „Masakrima.“ Avgustin potvrdno klimnu. „Ne žele da to ispliva na videlo i definitivno ne žele da kažemo kako je ŠIVA potekao od njih. Ponos mladog nacionalizma. Držaćemo to u tajnosti što duže možemo, čisto da bismo imali nekog uticaja na njih.“ „Gospode. Šta je sa Turskom?“ „Prihvatili su našu pomoć, dopustili našim inspektorima da uđu u zemlju, ali ne daju nam da ispitujemo duž njihovih granica sa Irakom i Gruzijom.“
„Gde je Diken sada?“ „U Ženevi.“ „Obaveštava SZO?“ „O svakom koraku“, odgovori Avgustin. „Štampani izveštaji šalju se u SZO i u UNICEF. Senat ponovo urla. Prete da će odložiti plaćanje Ujedinjenim nacijama dok nam se jasno ne predoči ko šta plaća na svetskoj sceni. Ne žele da nama zapadne ceh za tretman koji iznađemo – a ne mogu ni da zamisle da mi nećemo biti ti koji će iznaći tretman.“ Šobek podiže ruku. „Verovatno hoćemo. Za sutra imam zakazane sastanke sa četiri direktora – Merk, Sering Plou, Lili, Bristol-Majers“, reče. „Amerikol i Eurikol su sledeće nedelje. Hoće da razgovaraju o deobama i subvencijama. A kao da to nije dovoljno, ovog popodneva dolazi doktor Galo – zahteva pristup svim našim istraživanjima.“ „Ovo nema nikakve veze sa HIVom“, reče Avgustin. „On tvrdi da možda postoji slična aktivnost receptora. Izgledi su mali, ali on je poznat i ima puno uticaja na Hilu. A izgleda da može i da nam pomogne sa Francuzima sad kada ponovo sarađuju sa nama.“ „Kako ćemo ovo da tretiramo, Frenk? Majku mu, pa moji ljudi su pronašli ŠIVA-u u svakom bogovetnom majmunu – od zelenih majmuna, pa do brdskih gorila.“ „Prerano je za pesimizam“, odvrati mu Šobek. „Prošlo je svega tri meseca.“ „Imamo četrdeset hiljada slučajeva Irodovog gripa potvrđenih samo na Istočnoj obali, Frenk! Nema ničeg na vidiku!“ Avgustin pesnicom tresnu o tablu.
Šobek odmahnu glavom i podiže obe ruke, tiho ga smirujući. Avgustin snizi glas i klonu ramenima. Onda uze krpu i pažljivo obrisa ivicu šake gde se uprljao mastilom kad je udario o tablu. „Dobra vest je što se poruka širi“, reče. „Dva miliona ljudi posetilo je naš sajt o Irodovom gripu. Ali, jesi li video Odri Kordu sinoć u Lari King Lajv?“ „Ne“, odgovori Šobek. „Praktično je sve muškarce nazvala otelotvorenjem zla. Kaže da žene mogu i bez nas i da bi nas trebalo staviti u karantin... Fuj!“ Zamahnu rukom. „Nema seksa, nema ni ŠIVA-e.“ Šobekove oči zablistaše kao mali vlažni obluci. „Možda je u pravu, Mark. Jesi li video spisak ekstremnih mera načelnice medicinske službe?“ Avgustin prođe prstima kroz svoju kosu boje peska. „Samo se nadam da ne procuri u javnost.“
28 Long Ajlend, Njujork Mehurići zubne paste bili su posuti po dnu lavaboa kao male pečurke. Kej završi sa ispiranjem usta, ispljunu vodu u luku kako bi sprala pečurkice i peškirom obrisa lice. Zastade u dovratku kupatila i baci pogled niz dug hodnik ka zatvorenoj spavaćoj sobi. Ovo joj je bila poslednja noć u kući; prespavala je u gostinskoj sobi. Još jedan kombi za seljenje – i to mali – trebalo bi da dođe u jedanaest ujutru za ono malo stvari što je želela da ponese sa sobom. Kedi je prihvatila mačke. Kuća je bila na prodaju. Tržište je bilo gladno, pa će dobiti najbolju cenu. Bar je to bilo zaštićeno od njihovih poverilaca. Saul je kuću prepisao na nju. Odabrala je šta će tog dana da obuče – jednostavne bele gaćice i brushalter, kombinaciju kremaste bluze i džempera sa bledoplavim pantalonama, a onda urolala ono malo odeće što nije bilo spakovano u kofer. Bila je umorna od bavljenja stvarima, određivanja ovog i onog za Saulovu sestru, obeležavanja jednih vreća za Crveni krst, drugih za smeće. Bilo joj je potrebno skoro nedelju dana da ukloni one tragove njihovog zajedničkog života koji nije želela da ponese sa sobom i za koje je agent za nekretnine mislio kako mogu dati „boju“ kući zarad potencijalnih kupaca. Nežno mu je objasnila o odbojnom efektu „svih tih
naučnih knjiga i časopisa... Previše apstraktno. Previše hladno. Previše pogrešne boje.“ Kej je zamišljala uobražene kicoše iz viših klasa kako upadaju u njenu kuću u bezumnim parovima, dobro odeveni u skupu odeću, bežeći od znakova prave individualnosti ili intelekta, ali potpuno šarmirani tragovima stila iz nedeljnih časopisa. Pa, sama po sebi, kuća je obilovala takvim šarmom. Ona i Saul kupovali su nameštaj, zavese i tepihe koji nisu vređali takav šarm. Međutim, njihov život morao je biti obrisan pre no što se kuća pusti na tržište. Njihov život. Saul je okončao svoj deo života. Ona je brisala sve dokaze vremena koje su proveli zajedno; AKS raspušta i uklanja njihov profesionalni život. Na svu sreću, agent nije spomenuo Saulovu krvavu nesreću. Koliko ću još osećati krivicu? Zaustavila se da ne siđe niz stepenište i ugrizla za palac. Ma koliko puta pokušavala da se trgne i vrati na koji god kolosek da joj je ostao, vratila bi se u lavirint asocijacija i emocionalnih putanja, u još dublju nesreću. Ponuda iz Jedinice za Irodov grip za nju je bila povratak na sopstveni put, nov, hladan i čvrst. Čuda prirode pomoći će joj da zaleči čuda u svom životu, što je bilo bizarno, ali takođe i prihvatljivo i nešto u šta se moglo verovati; mogla je da zamisli da joj život tako izgleda. Zvono melodično zasvira „Elenor Rigbi“. Saulovo delo. Kej se spusti niz stepenište i otvori vrata. Džudit Kušner stajala je na tremu, ukočenog izraza lica. „Došla sam čim sam uvidela obrazac“, reče Džudit. Na sebi je imala crnu
vunenu suknju, crne cipele i belu bluzu, a kaiš kišnog mantila vukao joj se po stepeniku. „Zdravo, Džudit“, reče Kej, pomalo zbunjeno. Kušnerova se uhvati za vrata, kratko je pogledavši za dozvolu da uđe, pa zakorači u kuću. Skide mantil i prebaci ga preko vešalice od javorovog drveta. „Pod obrascem podrazumevam to da sam nazvala osam ljudi koje poznajem i ispostavilo se da ih je sve kontaktirala Mardž Kros. Lično se dovezla do mesta gde žive, rekavši kako je na putu na poslovni sastanak negde – do đavola, petoro živi oko Njujorka, pa joj je izgovor prilično dobar.“ „Mardž Kros – iz Amerikola?“ upita Kej. „I Eurikola. Nemoj misliti da ona ne povlači veze sa druge strane Atlantika. Gospode, Kej, ona je jedan ogromni bivo od žene – sa njom su sada Linda i Herb! A oni su samo prvi.“ „Molim te, Džudit, uspori.“ „Fiona je gledala kao tele u šarena vrata kada sam odbila Krosovu, kunem ti se! Mrzim ta konglomeratska govna. Opasno ih mrzim. Nazovi me socijalistom, nazovi me detetom šezdesetih...“ „Molim te“, reče Kej, podigavši ruke kako bi sprečila bujicu. „Potrajaće celu večnost ako nastaviš ovako da besniš.“ Kušnerova stade i osinu je pogledom. „Pametna si ti, slatkišu. Možeš i sama da ukapiraš.“ Kej trepnu. „Mardž Kros, Amerikol, želi deo posla sa ŠIVA-om?“
„Ne samo da može da napuni svoje bolnice, već može direktno da isporuči svaki lek koji njen tim razvije. Ekskluzivni tretmani, dostupni jedino bolnicama koje su povezane sa Amerikolom. Sem toga, ako objavi sjajan sastav tima, vrednost njenih kompanija porašće do neba.“ „I hoće mene?“ „Debra Kim me je nazvala. Rekla je da će joj Mardž Kros dati laboratoriju, smestiti njene miševe i otkupiti njena patentna prava na tretman protiv kolere – za veoma lepu cifru, dovoljno veliku da je učini bogatom. I to sve pre no što tretman uopšte i postoji. Debra je htela da zna šta tebi da kaže.“ „Debra?“ Sve je to bilo prebrzo za Kej. „Mardž je majstor za ljudsku psihologiju. Znam. Išla sam na medicinski fakultet sa njom tokom sedamdesetih. Tada je magistrirala. Gomila energije, ružna kao lopov, bez problema sa muškarcima i sa viškom vremena koje bi ti ili ja potrošile na izlaske... Ubacila se u šemu 1987. godine i vidi je sada.“ „Šta hoće od mene?“ Kušnerova slegnu ramenima. „Ti si revolucionarni naučnik, slavna ličnost... Do vraga, zbog Saula si pomalo ispala i mučenica, naročito za žene... Za žene koje će doći da traže tretman. Imaš sjajne diplome i radno iskustvo, sjajne publikacije, sva si namazana kredibilitetom. Mislila sam da će hteti da ubiju glasnika, Kej. Sada mislim da će ti ponuditi zlatan prsten.“ „Gospode Bože.“ Kej uđe u dnevnu sobu praznih zidova i sede na tek očišćen kauč. Soba je mirisala na sapun i pomalo na bor, kao bolnica.
Kušnerova omirisa vazduh i namršti se. „Miriše kao da ovde žive neki roboti.“ „Agent za prodaju nekretnina je rekao kako bi trebalo da miriše na čisto“, odvrati Kej, odugovlačivši kako bi kupila dovoljno vremena da se sabere. „A kada su čistili sprat... posle Saula... ostao je miris neke hemikalije. Nečega.“ „Gospode“, tiho izusti Kušnerova. „Odbila si Mardž Kros?“ upita je Kej. „Imam dovoljno posla da do kraja života budem srećna, slatkišu. Ne treba mi neka mašina koja se rukovodi samo novcem da mi diktira šta da radim. Jesi li je videla na televiziji?“ Kej klimnu. „Ne veruj tome kako izgleda.“ U tom trenu, na prilazu njene kuće začu se auto. Kej baci pogled kroz prednji prozor i ugleda veliki zeleni krajsler sedan. Neki mladić u sivom odelu izađe i otvori zadnja desna vrata. Debra Kim izađe iz auta, osvrnu se oko sebe i zakloni lice od hladnog vetra što je duvao sa vode. Provejavalo je nekoliko snežnih pahulja. Mladić u sivom otvori leva vrata i Mardž Kros istupi iz auta, šest stopa visoka, u tamnoplavom vunenom kaputu, prosede crne kose podignute u dostojanstvenu punđu. Rekla je nešto mladiću, nakon čega on klimnu, vrati se vozačevoj strani i nasloni na auto dok su Krosova i Debra Kim prilazile tremu. „Preneražena sam“, reče Kušnerova. „Brža je od misli.“ „Nisi znala da dolazi?“ „Ne ovako brzo. Da pobegnem kroz zadnja vrata?“
Kej odmahnu glavom i po prvi put nakon mnogo dana nije mogla a da se ne nasmeje. „Ne. Volela bih da vas vidim kako se svađate oko moje duše.“ „Volim te, Kej, ali dovoljno sam pametna da se ne upuštam u raspravu sa Mardž.“ Kej brzo priđe vratima i otvori ih pre no što Krosova stiže da pozvoni. Ona joj uputi široki prijateljski osmeh, a četvrtasto lice i male zelene oči napuniše se materinskim raspoloženjem. Kimova se nervozno nasmeši. „Zdravo, Kej“, reče i pocrvene. „Kej Lang? Nismo se upoznale“, reče Krosova. Gospode Bože, pomisli Kej. Zaista zvuči kao Džulija Čajld! Kej napravi instant kafu sa ukusom vanile iz neke stare konzerve i nasu je u servis koji je ostavljala u kući. Krosova ni u jednom trenutku nije učinila da se Kej oseća kao da ženu tešku dvadeset milijardu dolara ne služi nečim najgurmanskijim i najfinijim. „Ovde sam da bih bila iskrena sa tobom. Bila sam u obilasku Debrine laboratorije u AKS-u“, reče Krosova. „Bavi se veoma zanimljivim radom. Imamo mesto za nju. Debra je spomenula situaciju u kojoj se nalaziš...“ Kušnerova baci pogled ka Kej i jedva primetno klimnu. „I iskreno, već mesecima želim da te upoznam. Imam petoricu mladića koji umesto mene čitaju literaturu – svi veoma zgodni i veoma pametni. Jedan od najzgodnijih i najpametnijih rekao mi je: Pročitaj ovo. Tvoj rad koji je
predvideo ispoljavanje drevnih humanih provirusa. Vau. Sada – baš u pravom trenutku. Kimova kaže da ćeš prihvatiti ponudu za posao od CDC-a. Za Kristofera Dikena.“ „Zapravo, radiću za Jedinicu za Irodov grip i Marka Avgustina“, odgovori Kej. „Znam ja Marka. On ume da rasporedi posao. Radićeš za Kristofera. Pametan je on dečko.“ Krosova nastavi dalje kao da priča o baštovanstvu. „Nameravamo da sastavimo prvoklasni tim za ispitivanje i istraživanje koji će raditi na Irodovom gripu. Pronaći ćemo tretman, a možda čak i lek. Ponudićemo specijalizovane tretmane u svim Amerikolovim bolnicama, ali lekove ćemo prodavati svima. Imamo infrastrukturu i finansije... Sklopićemo partnerstvo sa CDC-om, pa ti možeš biti jedan od naših predstavnika unutar HHS-a i NIH-a. Biće to kao program Apolo, kada su vlada i industrija zajedno radile na ogromnom poduhvatu, samo što ćemo mi ovaj put ostati tamo gde sletimo.“ Krosova se okrenu na kauču i pogleda Kušnerovu. „Ponuda koju sam ti uputila i dalje važi, Džudit. Volela bih da obe radite za nas.“ Kušnerova se tiho nasmeja, skoro kao devojčica. „Ne hvala, Mardž. Previše sam matora da bih na sebe natovarila novi am.“ Krosova odmahnu glavom. „Garantujem da neće biti žuljanja.“ „Nije mi baš jasno kako bih obavljala dvostruku dužnost“, reče Kej. „Još nisam ni počela da radim za Jedinicu.“
„Danas se nalazim sa Markom Avgustinom i Frenkom Šobekom. Ako hoćeš, možeš sa mnom avionom u Vašington. Možemo zajedno da se sastanemo sa njima. I ti si pozvana, Džudit.“ Kušnerova odmahnu glavom, ali ovoga puta osmeh joj je bio usiljen. Kej je nekoliko trenutaka sedela ćutke, zagledana u svoje sklopljene šake. Zglobovi i nokti naizmenično su bledeli i rumeneli kako je stiskala i puštala prste. Znala je kako će odgovoriti, ali htela je da čuje šta je Krosova još imala da kaže. „Nikad nećeš morati da brineš o finansiranju bilo čega na čemu radiš“, reče Krosova. „Stavićemo to u tvoj ugovor. Vidiš koliko imam poverenja u tebe.“ Ali da li ja želim da budem dragulj u vašoj kruni, kraljice moja? zapita se Kej. „Ja radim po instinktima, Kej. Već sam dala da te moji ljudi iz Humanih resursa provere. Misle da ćeš tek u narednim decenijama ostvariti svoj najbolji rad. Radi sa nama, Kej. Ništa što ikada budeš uradila neće biti ignorisano niti trivijalizovano.“ Kušnerova se ponovo nasmeja, a Krosova im obema uputi smešak. „Hoću da iz ove kuće izađem što pre“, odvrati Kej. „Nameravala sam da u Atlantu idem tek sledeće nedelje... upravo tražim stan tamo.“ „Reći ću mojim ljudima da se postaraju za to. Naći ćemo ti nešto lepo u Atlanti ili Baltimoru, gde god da ti se svidi.“ „Bože“, reče Kej i slabašno se nasmeši.
„I još nešto, što znam da ti je bitno. Ti i Saul ste obavili puno posla u Republici Gruziji. Možda preko nekih mojih kontakata mogu da spasim to što ste radili. Volela bih da uradim još puno istraživanja na terapiji fagama. Mislim da bih mogla da ubedim Tbilisi da smanje politički pritisak. To je svejedno besmisleno – gomila amatera pokušava da upravlja stvarima u koje se ne razume.“ Krosova je nežno stisnu za ruku. „Pođi sada sa mnom, letom za Vašington, da vidimo Marka i Frenka i da se upoznaš sa bilo kime drugim sa kojim bi eventualno htela da popričaš, kao i da stekneš utisak kako se stvari tamo rade. Donesi odluku za nekoliko dana. Konsultuj se sa svojim advokatom ako želiš. Čak ćemo ti dati i nacrt ugovora. Ako nam ne uspe da se složimo, ostaviću te u CDC-u, bez zamerki ili mrzovolje.“ Kej se okrenu ka Kušnerovoj i na licu svoje mentorke ugleda onaj isti izraz kao kad joj je bila rekla da se udaje za Saula. „Kakve su restrikcije, Mardž?“ tiho upita Kušnerova, prekrstivši šake u krilu. Krosova se zavali i napući usne. „Ništa neuobičajeno. Naučne zasluge idu celom timu. Firmina kancelarija za PR rukovodi svim obaveštenjima za štampu i nadgleda sve radove zbog rokova za objavljivanje informacija. Nema primadonskog ponašanja. Finansijske nagrade dele se po veoma velikodušnom dogovoru o honorarima.“ Krosova prekrsti ruke. „Kej, tvoj advokat je malčice star i ne baš najbolje upućen u ovakve stvari. Džudit ti jamačno može preporučiti boljeg.“ Kušnerova klimnu. „Preporučiću joj izvrsnog... Ako Kej ozbiljno razmišlja o tvojoj ponudi.“ Glas joj beše malo nategnut i razočaran.
„Nisam navikla na udvaranje sa poklonima i ružama, veruj mi“, odvrati Kej, zagledavši se u kraj tepiha pored stočića za kafu. „Volela bih da znam šta Jedinica očekuje od mene pre no što donesem bilo kakvu odluku.“ „Ako u Avgustinovu kancelariju upadneš skupa sa mnom, shvatiće on šta smeram. Mislim da će prihvatiti.“ Kej samu sebe iznenadi kad reče: „U tom slučaju, volela bih da sa tobom odletim u Vašington.“ „Ti zaslužuješ to, Kej“, reče joj Krosova. „I potrebna si mi. Ovo neće biti lagan posao. Želim najbolje istraživače, najbolji oklop kojeg mogu da se dočepam.“ Napolju je sneg sve jače padao. Kej je videla kad se Krosovkin vozač vralio u auto i počeo da priča preko mobilnog. Bio je to potpuno drugačiji svet, brz, pun posla i veza, sa veoma malo vremena za razmišljanje. Možda joj je upravo to i bilo potrebno. „Nazvaću ja onog advokata“, reče Kušnerova. A onda, Krosovoj: „Volela bih da na nekoliko trenutaka popričam sa Kej, ali nasamo.“ „Naravno“ odgovori Krosova. U kuhinji, Džudit Kušner uhvati Kej za ruku i pogleda je sa usredsređenom žestinom, kakvu je Kej retko kod nje viđala. „Shvataš li šta će se desiti?“ reče. „Šta?“ „Bićeš samo figura. Polovinu vremena provodićeš u velikim sobama u razgovorima sa ljudima koji će ti se smešiti i u lice govoriti ono što želiš da čuješ, a onda spletkariti iza leđa. Bićeš jedno od Mardžinih kućnih ljubimaca, jedno od njene dečurlije.“
„Oh, je li?“ reče Kej. „Mislićeš kako radiš veliki posao, a onda ćeš jednog dana shvatiti kako te je sve vreme terala da radiš ono šta ona želi – i ništa drugo. Ona misli da je ovo njen svet i da funkcioniše po njenim pravilima. A onda će neko morati da dođe i da te izbavi, Kej Lang. Ne znam da li ću to moći da budem ja. I, zarad tebe, nadam se da nikada više neće postojati još jedan Saul.“ „Cenim to što se brineš za mene. Hvala ti“, tiho joj odgovori Kej, ali malčice prkosno. „I ja radim po instinktu, Džudit. Sem toga, želim da otkrijem šta je sa Irodovim gripom. To neće biti jeftino. Mislim da je ona u pravu u vezi sa CDC-om. A šta ako budemo mogli... da završimo posao sa Elijavom? Zarad Saula. Kao uspomenu na njega.“ Intenzitet Kušnerove smesta se istopi i ona se osloni o zid, odmahnuvši glavom. „Dobro.“ „Ponašaš se kao da je Krosova neki đavo“, reče Kej. Kušnerova se nasmeja. „Nije đavo. Ali takođe mi nije po ukusu.“ Kuhinjska vrata se širom otvoriše i Debra Kim uđe. Nervozno pogleda najpre jednu, pa drugu, a onda molećivo reče: „Kej, ona želi tebe. Ne mene. Ukoliko se ne uključiš u posao, naći će neki način da obustavi moj rad...“ „Prihvatiću“, odgovori Kej, razmahavši se rukama. „Ali, Gospode, ne mogu sada da odem. Kuća...“ „Mardž će se umesto tebe postarati za to“, reče joj Kušnerova, kao je podučavala priglupog studenta o temi koja ni njoj nije mila.
„Hoće“ smesta potvrdi Kimova, a lice joj se ozari. „Ona je neverovatna.“
29 Laboratorija za primate Jedinice, Baltimor februar „Dobro jutro, Kristofere! Kako je na kontinentu?“ Merien Fridman pridrži vrata povrh betonskog stepeništa da se ne zatvore. Veoma hladan vetar šibao je niz uličicu. Diken primače svoj pleteni šal i namerno protrlja krmeljivo oko pre no što krenu uz stepenište. „Ja sam još na ženevskom vremenu. Ben Tajs te je pozdravio.“ Fridmanova odsečno salutira. „Evropa radi na slučaju“, dramatično objavi. „Kako je Ben?“ „Mrtav umoran. Prošle nedelje radili su proteine. Teže je no što su mislili. ŠIVA se ne kristališe.“ „Trebalo je da popriča sa mnom“, odvrati Merien. Diken skide šal i kaput. „Imaš li vruće kafe?“ „U kafeteriji.“ Povede ga niz betonski hodnik okrečen u bizarno narandžastu boju i provede ga kroz vrata sa leve strane. „Kakva je zgrada?“ „Ogavna. Jesi li čuo da su inspektori našli tricijum u vodoinstalacijama? Ovo je do prošle godine bila ustanova za obradu medicinskog otpada, ali nekako im je pošlo za rukom da im tricijum dospe u cevi. Nismo imali vremena da se bunimo i tražimo drugu. Kakvo je to tržište! I tako... Koštalo nas je deset soma da postavimo monitore i zamenimo šta treba. Plus što svakog drugog dana
moramo da sprovodimo inspektora za radijaciju iz NRC-a.“ Diken je stajao kraj oglasne table u kafeteriji. Tabla je bila podeljena na dva dela: jedan je bio veliki beli deo za pisanje, a drugi manji, sa leve strane, tabla od plute za pribadače, načičkana obaveštenjima. „Tražim cimera: jeftiniji stan!“ „Može li neko sledeće srede da pokupi moje pse iz karantina? Radim celog dana.“ „Zna li neko vrtić u Arlingtonu?“ „Potreban prevoz do Betezde u ponedeljak. Najbolje neko iz metabolike ili izlučevina: svejedno moramo da popričamo.“ Pogled mu se zamagli. Bio je umoran, ali ovaj dokaz oživljavanja cele te stvari, ljudi koji se okupljaju, preseljavaju porodice i menjaju svoje živote putujući preko celog sveta, duboko ga dotače. Fridmanova mu pruži kafu u plastičnoj čaši. „Sveža je. Kuvamo dobru kafu.“ „Diuretik“, reče on. „Trebalo bi da ti pomogne da izbaciš taj tricijum.“ Fridmanova načini grimasu. „Jeste li indukovali ispoljavanje?“ upita Diken. „Ne“, odgovori Fridmanova. „Ali majmunski raštrkani ERV toliko je blizak ŠIVA-i u svom genomu da je to jezivo. Upravo dokazujemo ono što smo već pretpostavljali: ta stvar je matora. Ušla je u genom čovekolikih majmuna pre no što smo se razišli sa njima.“ Diken brzo ispi kafu i obrisa usta. „Onda nije bolest“, reče.
„Čekaj malo. Nisam to rekla.“ Fridmanova mu uze čašu i baci je. „Ispoljava se, širi, inficira. To je bolest, odakle god da potiče.“ „Ben Tajs je analizirao dve stotine odbačenih fetusa. Svi do jednog sadrže veliku folikularnu masu, sličnu jajniku, ali sa samo dvadesetak folikula. Svi do jednog...“ „Znam, Kristofere. Tri ili manje otvorenih folikula. Sinoć mi je poslao svoj izveštaj.“ „Merien, placente su sićušne, amnion je samo tanka vrećica, a nakon pobačaja, koji je neverovatno lak – mnoge žene ni ne osete bol – čak ni ne odbace svoj endometrijum. Kao da su i dalje trudne.“ Fridmanova je postajala sve nervoznija. „Molim te, Kristofere...“ Dva druga istraživača, obojica mladi crnci, uđoše i prepoznaše Dikena, iako ga još nisu upoznali, klimnuše glavama u znak pozdrava, pa odoše ka frižideru. Fridmanova snizi glas. „Kristofere, nemam nameru da se nađem između tebe i Marka Avgustina kad počne da pršti. Da, pokazao si da gruzijske žrtve imaju ŠIVA-u u tkivu. Ali njihove bebe nisu bile ove unakažene kutije sa jajašcima. Bili su to normalno razvijeni fetusi.“ „Voleo bih da analiziram jednog od njih.“ „Odnesi ga onda negde drugde. Mi nismo kriminološka laboratorija, Kristofere. Ovde imam stotinu dvadeset troje ljudi, trideset glodara i dvanaest šimpanzi. Posvećeni smo veoma fokusiranoj misiji. Istražujemo ispoljavanje endogenih virusa u telima čovekolikih majmuna. To je to.“ Te poslednje reči izgovorila je tihim
šapatom blizu vrata. A onda, nešto glasnije: „Stoga uđi i pogledaj šta smo uradili.“ Provela je Dikena kroz mali lavirint četvrtastih kancelarija, od kojih je svaka imala svoj maleni tanki kompjuterski ekran. Prošli su pored nekoliko žena u belim bolničkim mantilima i jednog tehničara u zelenoj uniformi. Vazduh je mirisao na antiseptike, sve dok Merien ne otvori čelična vrata glavne laboratorije za životinje. Tada Diken oseti smrad majmunske hrane i starog hleba, oštar miris mokraće i fekalija i, opet, mirise sapuna i dezinfekcionih sredstava. Uvela ga je u veliku sobu betonskih zidova, sa tri ženke šimpanze u odvojenim zabranima od čelika i plastike. Svaki zabran snabdevan je vazduhom posebnim ventilacionim sistemom. Laboratorijski radnik ubacio je prečagu u najbliži zabran, a šimpanza je marljivo pokušavala da se progura pored čeličnih stubova koji su je držali. Lagano, hvataljka na prečagi se zatvorila, a radnik je zviždukajući sačekao da se šimpanza pomiri sa sudbinom. Hvataljka ju je držala tako da više nije mogla da grize, a jedna ruka virila joj je kroz rešetke, podalje od mesta gde će laboratorijski tehničar obaviti svoj posao. Merien je bezizražajno posmatrala kako zarobljenu šimpanzu izvlače iz zabrana. Prečaga se zanjiha na gumenim točkićima, a tehničar uze krv i vaginalne brisove. Šimpanza je vrištala buneći se. I radnik i tehničar ignorisali su njenu dreku. Merien priđe hvataljci i dodirnu šimpanzinu ispruženu ruku. „De, Kiki. De, devojčice. Ti si moja devojčica. Žao mi je, slatkišu.“
Šimpanzini prsti nekoliko puta dodirnuše Merienin dlan. Mrštila se i migoljila, ali više nije vrištala. Kada se vratila u svoj zabran, Merien se okrenu licem ka radniku i tehničaru. „Ima da otpustim sledećeg kretena koji se prema ovim životinjama bude ponašao kao da su mašine“, oštro prosikta. „Razumete li? Ona se socijalizuje. Povređena je i želi da dodirne nekog kako bi joj bilo lakše. Vi ste joj nešto najbliže prijateljima i porodici. Da li ste me razumeli?“ Radnik i tehničar posramljeno se izviniše. Merien projuri pored Dikena i trznu glavom u znak da pođe za njom. „Siguran sam da sve ide sjajno“, reče joj Diken, uznemiren scenom kojoj je prisustvovao. „Bezuslovno ti verujem, Merien.“ Merien uzdahnu. „Onda, hajdemo nazad u moju kancelariju, da tamo još malo porazgovaramo.“ Hodnik kojim su se vraćali do kancelarije bio je pust, a vrata na oba kraja zatvorena. Diken je široko gestikulirao dok je pričao. „Ben je na mojoj strani. Misli da je ovo značajan događaj, a ne samo neka bolest.“ „Znači, krenućeš protiv Avgustina? Svi naši fondovi zasnovani su na cilju da iznađemo tretman, Kristofere! Ako to nije bolest, čemu onda tretman? Ljudi su nesrećni, bolesni i misle da gube bebe.“ „Oni odbačeni fetusi nisu bebe, Merien.“ „Pa šta su onda, kog đavola? Moram da pođem od onog što znam, Kristofere. Ako počnemo da teoretišemo...“
Diken je prekide. „Hoću najpre da čujem šta ti misliš.“ Merien stade iza svog stola i poče da kucka noktima po njemu. Delovala je iznervirano. „Ja sam genetičar i molekularni biolog. Ne razumem se ni u šta drugo. Svake noći treba mi pet sati samo da pročitam stoti deo onoga što moram da znam kako bih ostala u toku u mom polju nauke.“ „Jesi li se logovala na MedVeb? Bionet? Virion?“ „Ne idem puno na net, osim da proverim poštu.“ „Virion je mali nezvanični netzin iz Palo Alta. Prihvata samo privatnu pretplatu. Vodi ga Kiril Medoks.“ „Znam. Zabavljala sam se sa Kirilom na Stanfordu.“ Diken tu stade. „To nisam znao.“ „Molim te, nemoj nikome da kažeš! Još tada je bio brilijantni i subverzivni mali šmokljan.“ „Neću – časna reč. Ali trebalo bi da vidiš o čemu se radi. Tamo ima trideset anonimnih postova. Kiril me uverava da je reč o legitimnim istraživačima. Uopšte se ne priča o bolesti ili o tretmanu.“ „Da, a kada to puste u javnost, ja ću ti se pridružiti i umarširati u Avgustinovu kancelariju.“ „Obećavaš?“ „Ni slučajno! Ja nisam brilijantni istraživač koji mora da čuva međunarodnu reputaciju. Ja sam ti obična cura koja radi na pokretnoj traci, sa rascvetalim krajevima i jadnim seksualnim životom, koja voli to što radi i želi da zadrži svoj posao.“ Diken protrlja vrat. „Nešto se dešava. Nešto veoma krupno. Potreban mi je spisak dobrih ljudi da me podrže kada budem rekao Avgustinu.“
„Misliš, kada budeš pokušao da ga izvedeš na pravi put. Ima da te izbaci iz CDC-a.“ „Mislim da neće. Nadam se da neće.“ A onda, uz veseo sjaj u očima, Diken začkilji i upita: „Otkud ti znaš? Da se nisi i sa Avgustinom zabavljala?“ „On je studirao medicinu“, odvrati Fridmanova. „Od studenata medicine bežala sam kao đavo od krsta.“ Džesin kuguar nalazio se negde na pola puta niz ulicu, a ispred njega stajao je mali neonski znak, ploča od lažnog drveta i uglačani bronzani gelender. Unutrašnjost se sastojala od dugačke uzane prostorije za nastup, mišićavog čoveka u lažnom smokingu i crnim pantalonama koji je služio pivo i vino za sićušnim drvenim stolovima, kao i sedam ili osam golih žena koje su, jedna za drugom, manje-više bez entuzijazma pokušavale da plešu na maloj bini. Pored praznog kaveza stajala je mala, rukom ispisana poruka, u kojoj se govorilo da je kuguar ove nedelje bolestan, pa Džesi neće nastupati. Zid iza malog šanka bio je prekriven slikama mlitave mačke i njene napumpane nasmešene plave gazdarice. Soba je bila sva skučena, jedva deset stopa široka, i zadimljena. Dikenu je pozlilo čim je seo. Osvrnuo se po posmatračkoj strani podijuma i video starije muškarce u poslovnim odelima, u grupicama od dvojice-trojice, mladiće u teksasu, same. Svi su bili belci i grlili pivo u malim čašama. Muškarac u kasnim četrdesetim godinama priđe plesačici koja je taman silazila sa bine i nešto joj
prošaputa, a ona na to klimnu. Onda on i njegovi ortaci jedan za drugim pođoše u zadnju sobu kako bi uživali u maloj privatnoj zabavi. Diken je za sebe mogao da odvoji svega par sati mesečno. Igrom slučaja, te večeri bio je slobodan, bez društvenih veza i nije imao gde da ode, sem u malu sobu u Holidej Inu, pa je stoga došao do klupske četvrti, prošavši pored brojnih policijskih automobila i nekoliko patroldžija na motorima i na nogama. Nekoliko minuta proveo je u jednoj knjižari koja je bila deo velikog knjižarskog lanca i shvatio da će mu biti nepodnošljivo da slobodnu noć provede samo čitajući. Stopala su ga nakon toga sama od sebe odvela tamo gde je-bio je svestan toga – isprva i hteo da dođe, ako ništa drugo, a ono bar da bi pogledao neku ženu koja nikakve veze nema sa njegovim poslom. Plesačice su bile privlačne, u svojim ranim ili kasnim dvadesetim godinama. Njihova otvorena golotinja bila je zaprepašćujuća, a grudi prirodne samo u retkim slučajevima, koliko je on mogao da oceni. Stidne dlačice bile su im izbrijane u univerzalni mali uzvičnik. Nijedna od njih nije ga ni pogledala kada je ušao. Za nekoliko minuta, one će se topiti od osmeha za novcem i pogleda za novcem, ali na početku nije bilo ničega. Naručio je badvajzer – izbor je bio kors ili bad ili bad lajt – i naslonio se o zid. Žena koja je trenutno igrala na bini bila je mlada, mršava, sa neprirodno isturenim grudima, koje se nisu slagale sa njenim uzanim grudnim košem. Posmatrao ju je skoro nezainteresovano. Kada je završila sa svojim desetominutnim akrobacijama i nakon što je nekoliko puta staklasto pogledala po prostoriji,
obukla je providni ogrtač koji joj je sezao do butina i sišla sa bine da obiđe mušterije. Diken nikad nije u potpunosti savladao pravila ponašanja u takvim klubovima. Znao je da postoje privatne sobe, ali ne i šta je tamo dozvoljeno. Sve je manje razmišljao o ženama, dimu i pivu, a sve više o sutrašnjoj poseti Medicinskom centru Univerziteta Hauard, kao i o sastanku sa Avgustinom i novim članovima tima tokom kasnih popodnevnih časova... Još jedan veoma ispunjen dan. Bacio je pogled na sledeću ženu na bini, nešto nižu i malo popunjeniju, sa malim grudima i veoma uzanim strukom, i pomislio na Kej Lang. Diken završi pivo, baci nekoliko novčanica na izgrebani stočić pa odgurnu stolicu i ustade. Polunaga riđokosa žena ponudi mu da joj gurne novac u čarapu, dok joj je ogrtač klizio niz podignutu nogu. Kao budala, on joj gurnu dvadeseticu u podvezice i pogleda je, nadajući se da mu se u očima vidi ležerna zapovest, mada je pretpostavljao da to nije bilo ništa više do ukočen, nesiguran kratak pogled. „To je početak, srce“, reče mu ona tiho, ali samouvereno. Brzo se osvrnu oko sebe. On je bio najkrupnija riba koja je trenutno plivala u akvarijumu, bez pratnje. „Previše radiš, je l’ da?“ „Istina“ odgovori on. „Mislim da ti je potreban jedan malecki privatni ples“ dodade ona. „To bi bilo lepo“, reče on, a grlo mu se osuši.
„Imamo mesto za to“, reče mu ona. „Ali znaš pravila, srce? Samo ja smem da dodirujem. Uprava hoće da ti sve vreme sediš. Zabavno je.“ Zvučalo je užasno. Međutim, on svejedno pođe za njom u sobicu blizu zadnjeg dela zgrade, jednu od osam ili deset na drugom spratu. Sve su bile veličine spavaće sobe i bez nameštaja, izuzev male bine i jedne ili dve stolice na rasklapanje. On sede u stolicu, a žena pusti da joj ogrtač sklizne. Na sebi je imala uzane tange. „Ja sam Danijela“, reče. Kad je on zaustio da progovori, spusti mu prst na usne. „Nemoj da mi kažeš“, reče mu. „Volim tajanstvenost.“ A onda, iz crne torbice na ruci izvadi plastični paketić i razmota ga jednim uvežbanim trzajem šake. Stavila je hiruršku masku na lice. „Izvini“, reče, sada još tiše. „Znaš kako je. Devojke kažu da ovaj novi grip prolazi kroz sve – pilule, gumice, šta god hoćeš. Više ne moraš ni da budeš, znaš – zločest, pa da se uvališ u nevolje. Kažu da ga svi frajeri prenose. Već imam dvoje dece. Stvarno mi nije potrebno da odsustvujem s posla samo da bih rodila malu nakazu.“ Diken je bio toliko umoran da je jedva mrdao. Ona se pope na binu i zauze stav. „Voliš brzo ili lagano?“ On ustade, slučajno preturivši stolicu uz glasan zveket. Ona se namršti na njega, a iznad maske oči joj se suziše i obrve skupiše. Maska je bila medicinski zelene boje. „Izvini“ reče on i pruži joj još jednu dvadeseticu. A onda pobeže iz sobe, teturajući se kroz dim, saplevši se o
noge blizu bine, pope se uz stepenice, na trenutak se uhvativši za bronzani gelender da se naguta vazduha. Silovito obrisa šaku o pantalone, kao da je on taj koji bi mogao da se zarazi.
30 Vašingtonski univerzitet, Sijetl Mič je sedeo na klupi i protezao se, obasjan vodnjikavom sunčevom svetlošću. Na sebi je imao vunenu košulju, izbledele farmerke i izgrebane cipele za pešačenje. Kaput nije imao. Drveće golih grana pružalo je svoje sive udove preko polja izgaženog snega. Studentske staze ukrštale su se preko travnjaka pokrivenih snegom. Pahulje su lagano padale iz razuđene sive mase oblaka koji su se komešali iznad Mičeve glave. Vendel Paker priđe mu uz mali osmeh i mahanje rukom. Paker je bio Mičevih godina, u kasnim tridesetim, visok i vitak, retke kose i pravilnih crta lica koje je samo malčice remetio baburast nos. Nosio je debeli džemper i tamnoplavi prsluk, a u ruci malu kožnu fasciklu. „Oduvek sam želeo da snimim film o ovome“, reče Paker. Nervozno je isprepleo prste. „Kakav?“ upita Mič, a srce ga je već bolelo. Morao je da natera sebe da okrene telefon i dođe do univerziteta. Pokušavao je da se navikne na to da ignoriše nervozu bivših kolega i prijatelja naučnika. „Samo jedna scena. Januarski sneg koji prekriva tlo; aprilski cvetovi na šljivama. Lepa devojka hoda, baš tamo. Lagano pretapanje: okružena je pahuljama snega, koje se pretvaraju u latice.“ Paker je pokazivao duž putanje kojom su se studenti probijali do svojih časova. Rukom skide sneg sa klupe i sede pored Miča. „Mogao si da dođeš
u moju kancelariju. Nisi prezren čovek, Miče. Niko te neće izbaciti s fakulteta.“ Mič slegnu ramenima. „Podivljao sam, Vendele. Slabo spavam. Imam gomilu udžbenika u stanu... Po čitav dan čitam biologiju. Ne znam čemu najviše pažnje da posvetim.“ „Da, pa, slobodno se pozdravi sa elan vital. Sada smo inženjeri.“ „Hteo sam da te častim ručkom i da ti postavim nekoliko pitanja. A onda bih voleo da znam da li bih mogao da slušam neka predavanja na tvojoj katedri. Udžbenici mi jednostavno nisu dovoljni.“ „Mogu da pitam profesore. Neki određeni predmeti?“ „Embriologija. Razvoj kičmenjaka. Nešto akušerstva, ali to nije na tvojoj katedri.“ „Zašto?“ Mič se zagleda preko polja ka zidovima zgrada od oker cigala, koje su ga okruživale. „Moram da naučim puno stvari pre no što počnem da blebećem ili načinim još glupih poteza.“ „Šta to?“ „Ako bih ti rekao, zasigurno bi pomislio da sam poludeo.“ „Miče, jedan od mojih najboljih provoda tokom poslednjih godina bio je onaj kada smo sa mojim klincima otišli do Ginko Tria. Bili su oduševljeni, pešačeći na sve strane i tražeći fosile. Ja sam satima piljio u zemlju. Vrat mi je izgoreo od sunca. Tada sam shvatio da ti zbog toga nosiš ono malo parče tkanine na šeširu.“ Mič se nasmeši.
„Ja sam ti i dalje prijatelj, Miče.“ „To mi zaista puno znači, Vendele.“ „Ovde je baš hladno“, reče Paker. „Gde me vodiš na ručak?“ „Je l’ voliš azijsku hranu?“ Sedeli su u jednom restoranu u Maloj Kini, u odeljku kraj prozora, čekajući da im donesu pirinač i knedle sa karijem. Paker je srkao vreo čaj; Mič je, iz čiste perverzije, pio hladnu limunadu. Zamagljeni prozor gledao je na takozvanu Sivu aveniju, mada to zapravo nije bila avenija, već Univerzitetska ulica, koja se pružala duž univerziteta. Nekoliko klinaca u kožnim jaknama i vrećastim pantalonama ušlo je i trupkalo oko stalka za novine privezanog lancem. Sneg je prestao da pada i ulice su bile blistavo crne. „Nego, reci mi zašto hoćeš da slušaš predavanja“, upita Paker. Mič raširi tri novinska isečka sa člancima o Ukrajini i Gruziji. Paker ih, mršteći se, pročita. „Neko je pokušao da ubije majku u pećini. Hiljadama godina kasnije, ubijaju majke zaražene Irodovim gripom.“ „Ah. Misliš da su neandertalci... Beba pronađena van pećine.“ Paker nagnu glavu. „Malo sam zbunjen.“ „Gospode, Vendele, bio sam tamo. Video sam bebu u pećini. Siguran sam da su istraživači iz Inzbruka do sada to potvrdili, samo što nikome neće da kažu. Pisao sam im pisma, ali nisu mi odgovorili.“
Paker stade da premišlja o tome, sav namršten, pokušavajući da sastavi kompletnu sliku. „Misliš da si naleteo na delić naglašenog ekvilibrijuma. U Alpima.“ Niska žena okruglog lepuškastog lica donese im hranu i postavi im štapiće pored tanjira. Kad je otišla, Paker nastavi: „Misliš da su u Inzbruku obavili analizu tkiva i da neće da objave rezultate?“ Mič klimnu glavom. „To je kao ideja toliko neviđeno, da svi ćute. Izgledi su neverovatno mali. Slušaj, ne želim da naglabam... Ne želim da te zamaram svim detaljima. Samo mi pruži priliku da otkrijem da li sam u pravu ili ne. Verovatno toliko grešim da bi trebalo da otpočnem novu karijeru u pravljenju asfalta. Ali... Bio sam tamo, Vendele.“ Paker baci pogled po restoranu, odgurnu štapiće, nabaci nekoliko kašičica ljutog sosa na tanjir i zabi viljušku u svoju prasetinu i pirinač sa karijem. Punih usta, reče: „Ako te pustim da slušaš neka predavanja, hoćeš li da sediš skroz pozadi?“ „Stajaću napolju ispred vrata“, odvrati Mič. „Šalio sam se“, reče mu Paker. „Mislim.“ „Znam da si se šalio“, odgovori Mič i nasmeši se. „Sada ću da te zamolim za još jednu uslugu.“ Paker podiže obrve. „Preteruješ, Miče.“ „Imaš li neke postdoktorante koji rade na ŠIVA-i?“ „Nego šta“, odvrati Paker. „CDC ima program za koordinaciju istraživanja i mi smo u to uključeni. Vidiš li sve ove žene sa maskama od gaze? Voleli bismo da pomognemo da se čitava ta stvar malčice rasvetli, da je
obasja svetlost razuma. Znaš... Razum?“ Značajno pogleda Miča. Mič izvadi svoje dve staklene bočice. „Ovo je za mene veoma dragoceno“ reče. „Ne želim da ih izgubim.“ Ispruži ih na dlanu. Bočice tiho zvecnuše jedna o drugu. Njihov sadržaj podsećao je na dva majušna komada suvog mesa. Paker spusti viljušku. „Šta je to?“ „Neandertalsko tkivo. Jedan uzorak od mužjaka, drugi od ženke.“ Paker prestade da žvaće. „Količinski, koliko će ti biti potrebno?“ upita Mič. „Ne mnogo“, odvrati Paker, usta punih pirinča. „Ako bih uopšte hteo nešto da uradim.“ Mič lagano zaljulja šaku sa bočicama. „Ako bih ti verovao“, dodade Paker. „Ja moram da verujem tebi“, odvrati mu Mič. Paker začkilji kroz zamagljene prozore. Klinci su se i dalje muvali napolju, smejali i pušili cigarete. „Na šta da ih testiram... na ŠIVA-u?“ „Ili nešto poput ŠIVA-e.“ „Zašto? Kakve veze ŠIVA ima sa evolucijom?“ Mič lupnu prstima po novinskim člancima. „To bi objasnilo sve ove priče u đavoljoj deci. Dešava se nešto veoma neobično. Mislim da se to i ranije događalo, i pronašao sam dokaz za to.“ Paker zamišljeno obrisa usta. „Ne mogu da poverujem u ovo.“ Uze bočice iz Mičeve ruke i zamišljeno ih pogleda. „Toliko su prokleto stari. Pre tri godine, dvojica mojih postdoktoranata radili su na istraživačkom projektu u vezi sa mitohondrijalnim DNK sekvencama iz
neandertalskog koštanog tkiva. Ostali su samo fragmenti.“ „Onda možeš da potvrdiš da je ovo prava stvar“, reče Mič. „Isušena, u stanju raspadanja, ali verovatno kompletna.“ Paker nežno spusti bočice na sto. „Zašto bih to uradio? Jer smo prijatelji?“ „Jer, ako sam u pravu, biće to najveće naučno otkriće našeg doba. Možda ćemo naposletku otkriti kako funkcioniše evolucija.“ Paker izvadi novčanik i iz njega izvuče dvadeseticu. „Ja plaćam“, reče. „Od velikih otkrića postajem veoma nervozan.“ Mič ga razočarano pogleda. „Oh, uradiću to“, sumorno reče Paker. „Ali samo zato što sam idiot i naivčina. Molim te, Miče, nemoj više da mi tražiš usluge.“
31 Nacionalni zdravstveni institut, Betezda Krosova i Diken sedeli su jedno naspram drugoga za širokim stolom u maloj sali za konferencije u zgradi Načer, a Kej je sedela pored Krosove. Diken se igrao perom, zagledan u sto kao nervozni dečačić. „Kada Mark namerava da se pojavi?“ upita Krosova. Diken je pogleda i isceri se. „Dajem mu pet minuta. Možda i manje. Nije baš nešto srećan zbog ovoga.“ Krosova poče da čačka zube dugim iskrzanim noktom. „Jedino što ti nemaš u izobilju je vreme, zar ne?“ upita Diken. Krosova se učtivo nasmeši. „Nije puno prošlo od Gruzije“, reče Kej, čisto da bi nešto rekla. „Ni najmanje“, odgovori Diken. „Sreli ste se u Gruziji?“ upita Krosova. „Samo nakratko“, odvrati Diken. Pre no što je razgovor stigao da se dalje razvije, Avgustin uđe. Na sebi je imao skupo sivo odelo, pomalo izgužvano na leđima i oko kolena. Kej je pretpostavljala da je bio na priličnom broju konferencija. Avgustin se rukova sa Krosovom i sede. Labavo ispreplete prste pred sobom. „Znači, Mardž, ovo je svršen čin? Ti si zgrabila Kej, a mi moramo da je delimo sa tobom?“
„Još ništa nije konačno“, veselo odgovori Krosova. „Želela sam da najpre porazgovaram sa tobom.“ Avgustin nije bio ubeđen. „Šta mi dobijamo od toga?“ „Verovatno isto što bi svejedno dobili, Mark“ odgovori Krosova. „Sada možemo da odredimo glavne crte, a da kasnije razrađujemo detalje.“ Avgustin malo pocrvene, pa na tren stegnu zube, a onda reče: „Obožavam cenkanje. Šta je nama, zapravo, potrebno od Amerikola?“ „Večeras ću biti na večeri sa tri republikanska senatora“, odgovori Krosova. „To su oni tipovi što se lože na Bibliju. Ne mare baš puno za ono što radim, sve dok prisustvujem njihovim večerinkama za prikupljanje para. Objasniću im zašto mislim da bi Jedinica i čitava istraživačka ustanova trebalo da dobiju još više novca i zašto bi trebalo da uspostavimo intranet konekciju između Amerikola, Eurikola, odabranih istraživača u Jedinici i CDC-a. A onda ću im objasniti kako stvari stoje. U vezi sa Irodovim gripom, to jest.“ „Počeće da kukaju da je to 'delo božje' “ primeti Avgustin. „Zapravo, mislim da neće“, odgovori mu Krosova. „Možda su pametniji no što misliš.“ „Već sam sve to objasnio svim senatorima i većini iz Predstavničkog doma“, reče joj Avgustin. „Onda ćemo nas dvoje biti dobar tim. Ja ću učiniti da se osećaju prefinjeno i obavešteno, pošto znam da ti nisi dobar u tome, Mark. A ono što ćemo deliti... dovešće do tretmana, a moguće i leka, u roku od godinu dana. Garantujem.“
„Kako možeš da garantuješ tako nešto?“ upita Avgustin. „Kao što već rekoh Kej na letu dovde, ozbiljno sam shvatila njene radove od pre nekoliko godina. Odredila sam neke od mojih ključnih ljudi u San Dijegu da razmatraju mogućnosti. Kada su se pojavile vesti o aktivaciji ŠIVA-e, a onda i o Irodovom gripu, bila sam spremna. Predala sam sve to ljudima u našem programu Sentinel. Oni su neka vrsta tvoje paralele, Kristofere, ali na korporativnom nivou. Već nam je poznata struktura ŠIVA-e, kako se uvlači u ljudske ćelije i koje receptore napada. CDC i Jedinica vremenom će moći da sebi pripišu polovinu zasluga za to, a mi ćemo preuzeti posao da svima obezbedimo tretman. Naravno, učinićemo to uz malu ili nikakvu naknadu. Možda čak i ispod cene.“ Avgustin je pogleda iskreno iznenađeno. Krosova se nasmeja. Nagnu se preko stola kao da hoće da ga udari i reče: „Imam te, Mark.“ „Ne mogu da poverujem u to što si rekla“, reče Avgustin. „Gospodin Diken kaže kako želi da radi direktno sa Kej. Nemam ništa protiv“, dodade Krosova. Avgustin prekrsti ruke. „Ali taj intranet biće nešto stvarno fantastično. Direktan, brz, najbolji koji možemo da sastavimo. Mapiraćemo svaki prokleti HERV u genomu kako bi se osigurali da se ŠIVA negde ne duplicira i iznenadi nas. Kej može da vodi taj projekat. Farmaceutske primene mogle bi biti čudesne, apsolutno čudesne.“ Glas je izdade od uzbuđenosti.
Kej je i sama brujala od entuzijazma. Krosova je bila neverovatna. „Šta su ti tvoji ljudi rekli o ovim HERV-ima, Mark?“ upita Krosova. „Mnogo“ odvrati Avgustin. „Naravno, koncentrisali smo se na Irodov grip.“ „Znaš li da se najveći gen koji ŠIVA uključuje, poliprotein na hromozomu 21, razlikuje po ispoljavanju kod čovekolikih majmuna i ljudi? Da je jedan od samo tri gena u čitavoj ŠIVA-inoj kaskadi koji se razlikuje kod majmuna i ljudi?“ Avgustin odmahnu glavom. „Blizu smo da to otkrijemo“, reče Diken, a onda pomalo postiđeno pogleda prisutne. Krosova ga je ignorisala. „Pred nama se nalazi arheološki katalog ljudskih oboljenja star milionima godina“, reče Krosova. „Najmanje jedan prokleti vizionar već je to uvideo, a mi ćemo preteći CDC kad je reč o konačnom opisu... Vladino istraživanje biće potpuno odsečeno ukoliko ne sarađujemo, Mark. Kej može pomoći da veze između nas budu otvorene. Naravno, zajedno možemo puno brže da završimo posao.“ „Nameravaš da spasiš svet, Mardž?“ tiho upita Avgustin. „Ne, Mark. Sumnjam da je Irodov grip nešto više od nezgodne neprijatnosti. Ali pogađa nas u slabu tačku. Tamo gde pravimo bebe. Svako ko gleda televiziju ili čita novine, prestravljen je. Kej je poznata, žensko je i lepo izgleda. Ona je upravo ono što nam je oboma potrebno.
Zato su gospodin Diken, ovde prisutan, i načelnica medicinske službe smatrali da bi vam bila od koristi, zar ne? Sem njene očigledne stručnosti?“ Avgustinovo sledeće pitanje bilo je upućeno Kej. „Pretpostavljam da niste sami kontaktirali gospođicu Kros, budući da ste se saglasili da dođete kod nas.“ „Nisam“ odgovori Kej. „Šta očekujete da dobijete od ovakvog dogovora?“ „Mislim da je Mardž u pravu“, reče Kej, osećajući skoro ledeno samopouzdanje. „Moramo da sarađujemo i otkrijemo šta je ovo i šta možemo u vezi sa tim da učinimo.“ Kej Lang, korporativni radnik, hladna i udaljena, sigurna u sebe. Saule, bio bi ponosan na mene. „Ovo je internacionalni poduhvat, Mardž“, reče Avgustin. „Sastavljamo koaliciju od dvadeset različitih zemalja. Svetska zdravstvena organizacija ovde je veliki igrač. Nema primadona.“ „Već sam sastavila udarni tim menadžera koji će se starati o tome. Robert Džekson biće na čelu našeg programa za vakcinu. Naši poslovi biće transparentni. Mi ovaj posao na svetskoj sceni radimo već dvadeset pet godina. Umemo da sarađujemo, Mark.“ Avgustin pogleda Krosovu, pa Kej. Raširi ruke kao da će zagrliti Krosovu. „Draga“ reče, ustade i uputi joj poljubac. Krosova se zakikota kao matora kokoška.
32 Vašingtonski univerzitet, Sijetl Vendel Paker se dogovorio sa Mičem da se nađu u njegovoj kancelariji u Magnusonovoj zgradi. Soba u krilu E bila je mala i zagušljiva, bez prozora, natrpana policama sa knjigama i sa dva računara, od kojih je jedan bio povezan sa opremom u Pakerovoj laboratoriji. Na monitoru tog računara video se dugi niz proteina koji se sekvenciraju. Crvene i plave trake i zelene kolone bile su u lepom šarenom neredu, nalik na spiralno stepenište. „Ovo sam lično uradio“, reče Paker i pruži Miču gomilu odštampanog papira. „Nije da ne verujem mojim studentima, ali ne želim da im upropastim karijere. Niti želim da moje odeljenje bude pokopano.“ Mič uze štampani materijal i stade da ga prelistava. „Sumnjam da to na prvi pogled ima nekog smisla“, reče mu Paker. „Tkiva su prestara da bi se dobile kompletne sekvence, pa sam tražio male gene koji se javljaju samo kod ŠIVA-e, a onda sam potražio i produkte koji nastaju kada ŠIVA uđe u ćeliju.“ „Našao si ih?“ upita Mič, a grlo mu se steže. Paker klimnu. „Tvoji uzorci tkiva imaju ŠIVA-u. I nisu se jednostavno zarazili od tebe ili ljudi sa kojima si bio. Ali virus je stvarno degradirao. Upotrebio sam sonde sa antitelima koje su nam poslali iz Betezde, a koje se vezuju sa proteinima povezanim sa ŠIVA-om. Postoji folikula koja stimuliše hormon koji se javlja samo kod infekcije ŠIVA-om. Dobio sam poklapanje od šezdeset sedam
procenata, što nije loše, ako se uzme u obzir starost uzorka. A onda sam se oslonio na malo teorije informacije kako bih dizajnirao i napravio bolje sonde, u slučaju da je ŠIVA blago mutirao ili se iz nekih drugih razloga razlikuje. Bilo mi je potrebno par dana, ali dobio sam poklapanje od osamdeset procenata. Da bih se potpuno uverio, obavio sam jugozapadni test sa DNK Irodovog provirusa. U tvojim uzorcima definitivno ima delića aktiviranog ŠIVA-e. Tkivo mužjaka ga je prepuno.“ „Siguran si da je reč o ŠIVA-i? Nema nikakve sumnje, čak ni na sudu?“ „Uzevši u obzir izvor, to se ne bi održalo na sudu. Ali da li je to ŠIVA?“ Paker se nasmeši. „Da. Već sam sedam godina u ovom odeljenju. Imamo najbolju moguću opremu i neke od najboljih ljudi koje ta oprema može da nam primami, zahvaljujući trojici veoma bogatih mladića iz Majkrosofta. Ali... Molim te, Miče, sedi.“ Mič podiže pogled sa odštampane hartije. „Zašto?“ „Samo sedi.“ Mič sede. „Imam bonus. Karel Petrovič sa antropologije zamolio je Mariju Konig – a ona je odmah niz hodnik, najbolja u našoj laboratoriji – da radi na veoma starom uzorku tkiva. Pogodi odakle je dobio taj uzorak?“ „Iz Inzbruka?“ Paker mu pruži još jedan list papira. „Zamolili su Karela da dođe baš kod nas. Šta da ti kažem, takva nam je reputacija. Hteli su od nas da potražimo određene markere i kombinacije alela koji se najčešće koriste za određivanje roditeljskih odnosa. Dat nam je mali uzorak
tkiva, otprilike jedan gram težine. Hteli su da se obavi veoma precizan posao, i to brzo. Miče, moraš da mi se zakuneš da će ovo biti apsolutna tajna.“ „Kunem se“, reče mu Mič. „Čisto iz radoznalosti, pitao sam jednog od analitičara kakav je rezultat. Neću da te davim dosadnim detaljima. Tkivo potiče od novorođenčeta. Staro je najmanje deset hiljada godina. Potražili smo markere i pronašli ih. Onda sam uporedio nekoliko alela sa tvojim uzorcima tkiva.“ „Poklapaju se?“ upita Mič, a glas ga izdade. „Da... i ne. Mislim da se Inzbruk neće saglasiti sa mnom niti sa onim što ti nagoveštavaš.“ „Ništa ja ne nagoveštavam, ja znam.“ „Da, pa, zaintrigiran sam, ali u sudnici bih mogao da skinem odgovornost sa tog tvog mužjaka. Nije bilo praistorijskog izdržavanja deteta. Međutim, kod ženke, da. Aleli se slažu.“ „Ona je bebina majka?“ „Bez ikakve sumnje.“ „Ali on nije otac?“ „Samo rekoh kako bih mogao da ga izvučem na sudu. Tu ima neke uvrnute genetike. Baš jezive stvari, koje nikad ranije nisam video.“ „Ali beba je jedna od nas.“ „Miče, molim te, nemoj pogrešno da me shvatiš. Neću da te podržim niti da ti pomognem pri pisanju ma kakvih radova. Moram da štitim moju katedru i moju karijeru. Ti bi od svih ljudi to trebalo da razumeš.“ „Znam, znam“, odvrati Mič. „Ali ne mogu sam da se uhvatim u koštac s tim.“
„Daj da ti dam neke naznake. Znaš da je Homo sapiens sapiens zadivljujuće uniforman, sa genetskog stanovišta.“ „Da.“ „Pa, mislim da Homo sapiens neandertalensis nije bio tako uniforman. Pravo je čudo što to mogu da ti kažem, Miče. Nadam se da to shvataš. Pre tri godine trebalo bi nam osam meseci da obavimo analizu.“ Mič se namršti. „Malčice sam se izgubio.“ „Bebin genotip se gotovo poklapa sa tvojim i mojim. Ona je blizu modernog čoveka. Mitohondrijalna DNK u tkivu koje si mi dao slaže se sa uzorcima koje imamo iz starih neandertalskih kostiju. Ali rekao bih, ako me ne bi previše kritički gledao, da su mužjak i ženka čije si mi uzorke dao bebini roditelji.“ Mič oseti vrtoglavicu. Nagnu se u stolici i pognu glavu medu kolena. „Gospode“ reče prigušenim glasom. „Zakasneli pretendent na mesto Eve“, reče Paker, pa ispruži ruku. „Pogledaj me. Sav drhtim.“ „Šta možeš da uradiš, Vendele?“ upita Mič, pa podiže glavu i pogleda ga. „U mojim rukama je najznačajnija priča u savremenoj nauci. Prosto osećam da će Inzbruk sve to zataškati. Sve će poreći. To je lak izlaz iz ove situacije. Šta ja da radim? Kuda da idem?“ Paker obrisa oči i izduva nos u maramicu. „Nađi neke ljude koji nisu toliko konzervativni“, odgovori. „Ljude van akademskih krugova. Poznajem neke koji rade u CDC-u. Često razgovaram sa prijateljicom u laboratorijama u Atlanti – zapravo, to je prijateljica moje nekadašnje devojke. Ostali smo u dobrim odnosima. Radila je na analizi tkiva poreklom iz leševa za lovca na viruse koji
radi za CDC, po imenu Diken. On je deo Jedinice za Irodov grip. Nije nikakvo iznenađenje da je u tim tkivima iz leševa tražio ŠIVA-u.“ „Iz Gruzije?“ Paker ga nije odmah shvatio. „Atlante?“ „Ne, Republike Gruzije.“ „Ah... zapravo, da“, odgovori Paker. „Ali takođe je tražio dokaze o Irodovom gripu, i to u istorijskim zapisima. Decenijama, pa i vekovima unazad.“ Paker značajno potapša Miča po ruci. „Možda bi on voleo da zna šta si otkrio?“
33 Magnusonov klinički centar, Nacionalni zdravstveni institut, Betezda Četiri žene sedele su u jarko osvetljenoj sobi. Soba je bila opremljena sa dva kauča, dve stolice, televizorom, video plejerom, knjigama i časopisima. Kej se pitala kako li je to bolničkim dizajnerima uvek polazilo za rukom da stvore atmosferu sterilnosti: drvo boje pepela, hladni zidovi prljavobele boje, sanitarne pastelne slike plaža, šuma i cveća. Izbeljen i smirujući svet. Nakratko je posmatrala žene kroz prozor bočnih vrata dok je čekala da je Diken i direktor projekta kliničkog centra sustignu. Dve crnkinje. Jedna u kasnim tridesetim, zdepaste građe, sedela je uspravno u stolici i gledala nešto na televiziji, sa primerkom Ele na krilu. Druga, u svojim ranim dvadesetim, ako je i toliko imala, bila je veoma mršava, malih visokih grudi i kratke kovrdžave kose, a sedela je na kauču podlaktivši se i zagledavši se u daljinu. Dve bele žene, obe u tridesetim godinama, jedna ofarbana plavuša, oronula i omamljena, a druga uredno odevena, bezizražajnog lica, čitale su stare primerke časopisa Pipi i Tajm. Diken se približavao hodnikom zastrtim sivim tepihom u pratnji doktorke Deniz Lipton. Liptonova je bila u ranim četrdesetim, niska, lepuškasta na neki oštar način, sa očima koje su delovale kao da iz njih sevaju varnice kad je ljuta. Diken ih predstavi jednu drugoj.
„Jeste li spremni da upoznate naše dobrovoljce, gospođo Lang?“ upita Liptonova. „Spremna koliko god to mogu da budem“, odgovori Kej. Liptonova se bledo nasmeši. „Nisu baš srećne. Tokom proteklih nekoliko dana na njima je obavljeno dovoljno testova da... Pa, da postanu prilično nesrećne.“ Žene u sobi pogledaše u pravcu iz kojeg su se čuli glasovi. Liptonova zagladi svoj laboratorijski mantil i otvori vrata. „Dobar dan, dame“, pozdravi ih. Sastanak je prošao relativno dobro. Doktorka Lipton ispratila je tri žene u njihove sobe i ostavila Dikena i Kej da malo više porazgovaraju sa četvrtom, starijom crnkinjom, gospođom Luelom Hamilton iz Ričmonda, u državi Virdžinija. Gospođa Hamilton pitala se može li da dobije malo kafe. „Potpuno sam iscrpljena. Ako mi ne vade krv, onda mi se bubrezi blesave.“ Diken reče da će im doneti po šolju i izađe iz sobe. Gospođa Hamilton usredsredi se na Kej i oštro je pogleda. „Rekoše nam da ste vi pronašli ovu boleštinu.“ „Ne“, odgovori Kej. „Napisala sam nekoliko radova, ali zapravo je nisam ja otkrila.“ „To je samo blaga groznica“, reče gospođa Hamilton. „Rodila sam četvoro dece, a sada mi kažu da ovo i neće biti prava beba. Ali neće da je izvade iz mene. Kažu, neka
se bolest sama okonča. Ja sam samo veliki pokusni kunić, zar ne?“ „Izgleda da je tako. Da li dobro postupaju prema vama?„ „Jedem“ odvrati ona i slegnu ramenima. „Hrana je dobra. Ne dopadaju mi se knjige niti filmovi. Sestre su prijatne, ali ta doktorka Lipton – ta je gadna. Ponaša se lepo, ali mislim da ta nikoga ne voli.“ „Sigurna sam da dobro radi svoj posao.“ „Dabome, pa, gospoj'ce Lang, provedite vi neko vreme u mojoj koži pa m i recite da nećete nimalo zanovetati.“ Kej se nasmeši. „Inače, pizdim od jednog crnog medicinskog brata. Stalno se ponaša prema meni kao da sam neki primer. Hoće da budem snažna kao njegova mamica.“ Pogleda Kej staloženim pogledom i odmahnu glavom. „Ne želim da budem snažna. Želim da plačem kada obavljaju testove, kada pomislim na ovu bebu, gospoj'ce Lang. Razumete li me?“ „Da“, odgovori Kej. „Osećaj je isti kao i kod mojih prethodnih beba u ovom periodu trudnoće. Kažem ja, možda to jeste beba, a oni greše. Da li to znači da sam budala?“ „Ako su uradili testove, onda znaju“, reče joj Kej. „Ne daju mi da posetim muža. To je deo ugovora. On mi je preneo grip i napravio ovu bebu, ali nedostaje mi. Znam da nije on kriv. Razgovaramo telefonom. Zvuči mi dobro, ali znam da mu nedostajem. Čini me nervoznom to što sam daleko od njega, znate?“ „Ko se stara o vašoj deci?“ upita Kej.
„Moj suprug. Dopuštaju deci da me posećuju. To je u redu. Moj suprug ih doveze, oni mi dođu u posetu, a on ostane u autu. Četiri meseca je tako – četiri meseca!“ Gospođa Hamilton okrenu tanku zlatnu burmu na prstu. „Kaže mi da je ponekad užasno usamljen, a i sa decom nije uvek lako.“ Kej uhvati gospođu Hamilton za ruku. „Znam koliko ste hrabri, gospođo Hamilton.“ „Zovi me Luela“ odvrati ona. „Ponovo ti kažem da nisam hrabra. Kako je tebi ime?“ „Kej.“ „Uplašena sam, Kej. Otkrij šta se zaista događa, a onda dođi i prvo meni reci, važi?“ Kej je ostavila gospođu Hamilton. Osećala se isušeno i hladno. Diken joj je pravio društvo do prizemlja i izašao sa njom iz kliničkog centra. Stalno ju je gledao kad je mislio da neće primetiti. Ona ga zamoli da zastanu na trenutak. Prekrsti ruke i zagleda se ka gaju sa druge strane kratkog uređenog travnjaka. Travnjak je bio okružen rovovima. Veći deo terena na kome se NIH nalazio bio je prekriven lavirintom skretanja i gradilišta, rupama ispunjenim sveže iskopanom zemljom i betonom, kao i šumama gvozdenih stubova. „Je li sve u redu?“ upita Diken. „Nije“, odvrati Kej. „Osećam se rasuto.“ „Moramo da se naviknemo na to. Svuda se dešava“, reče joj Diken. „Da li su se sve žene dobrovoljno prijavile?“ upita Kej.
„Naravno. Plaćamo im sve medicinske troškove, kao i dnevnice. Nikoga ne možemo da nateramo na ovako nešto, čak ni u slučaju državne opasnosti.“ „Zašto ne mogu da viđaju svoje muževe?“ „Zapravo, možda sam ja kriv za to“, odgovori joj Diken. „Tokom našeg poslednjeg sastanka izneo sam izvesne dokaze da će Irodov grip dovesti do druge trudnoće, i to bez seksualne aktivnosti. Večeras bi trebalo da podele obaveštenja svim istraživačima.“ „Kakav dokaz? Gospode Bože, zar mi to pričamo o bezgrešnom začeću?“ Kej se podboči i okrenu da ga pogleda. „Ti pratiš ovo još otkad smo naleteli jedno na drugo u Gruziji, zar ne?“ „I pre Gruzije. Ukrajina, Rusija, Turska, Azerbejdžan, Jermenija. Irodov grip je te zemlje pogodio pre deset ili dvadeset godina, a možda i ranije.“ „A onda si pročitao moje radove i kockice su se složile? Da nisi ti nekakav naučni progonitelj?“ Diken načini grimasu i odmahnu glavom. „Teško.“ „Jesam li ja katalizator?“ s nevericom upita Kej. „Nije tako jednostavno, Kej.“ „Volela bih da me obaveštavaju, Krise!“ „Kristofer, molim te.“ Delovao je kao da se oseća nelagodno i da joj se izvinjava. „Volela bih da me ti obaveštavaš. Ovde se stalno ponašaš kao neka senka – stalno pratiš – a zašto onda ja mislim da si jedan od najvažnijih ljudi u Jedinici?“ „Hvala ti, to je uobičajena zabluda“, odgovori on i suvo se nasmeši. „Pokušavam da izbegavam nevolje, ali nisam siguran da mi to polazi za rukom. Ponekad me slušaju,
kada su dokazi snažni – kao što je to u ovom slučaju, sudeći po izveštajima iz jermenskih bolnica, pa čak i iz dve bolnice u Los Anđelesu i Njujorku.“ „Kristofere, imamo dva sata do sledećeg sastanka“, reče mu Kej. „Već sam dve nedelje zaglavljena na konferencijama o ŠIVA-i. Misle da su našli nišu za mene. Zgodnu rupicu u kojoj tražim druge HERV-e. Mardž je za mene sastavila jednu lepu laboratoriju u Baltimoru, ali... Mislim da Jedinici baš i nisam potrebna.“ „Avgustin se baš iznervirao kad si otišla u Amerikol“, reče joj Diken. „Trebalo je da te upozorim.“ „Onda ću morati da se koncentrišem na rad u Amerikolu.“ „To ti nije loša zamisao. Oni imaju resursa. Čini mi se da te Mardž gotivi.“ „Hajde, ispričaj mi još malo kako je na... na frontu? Da li se tako zove?“ „Front“ potvrdi Diken. „Ponekad kažemo kako ćemo se sresti sa pravim vojnicima, ljudima koji obolevaju. Mi smo samo radnici, a oni su ratnici. Uglavnom oni pate i umiru.“ „Osećam se kao da sam van terena. Hoćeš li da pričaš sa autsajderom?“ „Biće mi zadovoljstvo“, odgovori Diken. „Ti znaš sa čime se ovde suočavam, zar ne?“ „Birokratskim čudovištem. Misle da znaju šta je Irodov grip. Ali... druga t rudnoća, i to bez seksa!“ Kej se na tren sva naježi. „Imaju racionalizaciju za to“, reče joj Diken. „Danas ćemo da pričamo o mogućim mehanizmima. Ne misle da
nešto kriju.“ A onda se namršti kao neki dečačić sa dubokom tajnom. „Ako postaviš pitanja na koja nisam spreman da odgovorim...“ Kej se razdraženo podboči. „Kakva to pitanja Avgustin ne postavlja? Šta ako smo sve ovo potpuno pogrešno shvatili?“ „Tačno tako“, reče joj Diken. Lice mu pocrvene i stade da rukom seče vazduh. „Tačno tako. Kej, znao sam da ćeš razumeti. Kad već pričamo o tome šta bi bilo kad bi bilo... Imaš li išta protiv da ti se ispovedim?“ Kej na to ustuknu. „Mislim, toliko se divim tvom radu...“ „Imala sam sreće – imala sam Saula“, ukočeno odvrati Kej. Diken je delovao ranjivo, a to joj se ni najmanje nije dopadalo. „Kristofere, šta to, kog đavola, kriješ?“ „Bio bih iznenađen ako to već ne znaš. Svi bežimo od očiglednog – u svakom slučaju, od onog što je očigledno nekolicini nas.“ Ispitivački ju je gledao pravo u lice. „Reći ću ti šta ja mislim i ako se saglasiš da je to moguće – da je verovatno – moraćeš da mi prepustiš odluku kada ću to da objavim. Čekaćemo dok ne sakupimo sve potrebne dokaze. Već godinu dana živim u nagađanju, a znam zasigurno da ni Avgustin ni Šobek neće da me saslušaju. Ponekad mislim da sam samo proslavljeni potrčko. Dakle...“ Promeškolji se sa noge na nogu. „Naša tajna?“ „Naravno“, odgovori Kej i pogleda ga pravo u oči. „Reci mi šta misliš da će biti sa gospođom Hamilton.“
34 Sijetl Mič je bio svestan da spava ili, bolje reći, da je u polusnu. U retkim prilikama njegov um bi obradio činjenice kao što su njegovo postojanje, namere i pretpostavke, odvojeno i sa tvrdoglavom nezavisnošću, ali uvek na ivici sna. Mnogo puta je sanjao o nalazištu na kojem je trenutno kopao, ali sa pomešanim vremenskim okvirima. Tog jutra, tela otupelog, dok mu je um bio samo posmatrač, video je mladog muškarca i ženu odevene u krzna, sa pohabanim sandalama od trske i kože. Žena je bila u drugom stanju. Najpre ih je video iz profila, kao na nekom rotirajućem displeju, pa se neko vreme zabavljao posmatrajući ih iz različitih uglova. Postepeno, izgubio je tu kontrolu, a muškarac i žena nastavili su da hodaju preko svežih nanosa snega i vetrom šibanog leda, po jarkoj sunčevoj svetlosti, najblistavijoj koju je ikada sanjao. Led je bleštao, pa su njih dvoje šakama zaklonili oči. Isprva je na njih gledao kao ljude kakav je i on bio. Međutim, ubrzo je shvatio da ti ljudi nisu bili kao on. Tu sumnju u njemu nisu pobudile njihove crte lica. Povod su bile zamršene šare koje su na muškarcu tvorile brada i facijalna dlaka, kao i gusta meka griva kose oko ženinog lica. Obrazi, mala brada i nisko čelo bili su joj slobodni, ali slepoočnice su joj bile spojene preko obrva. Ispod tih obrva oči su joj bile pitome i tamnosmeđe, skoro crne, a
koža tamnomaslinasta. Prsti su joj bili sivi i ružičasti, puni žuljeva. Oboje su imali široke mesnate noseve. Oni nisu kao ja, pomisli Mič. Ali znam ih. Muškarac i žena bili su nasmešeni. Žena se pognula da zagrabi šaku snega i, sa lukavim izrazom lica, počela da ga gricka, a onda, kada muškarac nije gledao, sabila ga je u tvrdu loptu i bacila je u smeru njegove glave. Grudva ga je uz prasak pogodila i on se munjevito okrenuo, iznenađeno uzviknuvši. Glas mu je bio jasan i zvonak, skoro kao truba. Žena kao da je pokušala da se skupi, a onda je počela da beži dok ju je muškarac jurio. Oborio ju je na zemlju iako ga je učestalo molila da to ne čini, a onda uzmakao jedan korak, podigao ruke ka nebesima i počeo da viče na nju. Iako mu je glas bio sumoran, dubok i gromak, ona nije izgledala kao da je impresionirana. Mahnula je šakama ka njemu i napućila usne, glasno mljackajući. San mu je potom lenjo prikazao sliku njih dvoje kako jedno za drugim koračaju niz blatnjavu stazu po mešavini kiše i snega. Kroz usporene oblake video je delove šume i livada u dolini što su pružala pred njima, kao i jezero po kojem su plutali široki splavovi od balvana, koji su nosili trščane kolibe. Dobro im ide, reče mu glas u glavi. Gledaš ih i ne poznaješ ih, ali dobro im ide. Mič začu pticu i shvati da nije reč o ptici, već o njegovom mobilnom telefonu. Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da se otrgne od sna. Oblaci i dolina prsnuše kao mehur od sapunice i on zastenja podižući
glavu. Čitavo telo bilo mu je obamrlo. Spavao je na boku sa glavom na ruci, tako da se sav bio ukočio. Telefon je bio uporan. Javio se posle šestog zvona. „Nadam se da razgovaram sa Mičelom Rafelsonom, antropologom“, javi se muški glas sa britanskim naglaskom. „U svakom slučaju, razgovarate sa jednim od njih“, odgovori Mič. „Ko je to?“ „Merton, Oliver. Ja sam urednik naučne rubrike Ekonomista. Pišem članak o inzbruškim neandertalcima. Bilo je teško pronaći vaš broj telefona, gospodine Rafelson.“ „Nije u imeniku. Dojadili su mi prekori.“ „Mogu da zamislim. Slušajte, mislim da bih mogao da dokažem da je Inzbruk uprskao čitavu stvar, ali potrebni su mi neki detalji. To je prilika za vas da sve objasnite nekome ko saoseća sa vama. Prekosutra ću biti u državi Vašington – da razgovaram sa Ajlin Riper.“ „Dobro“, reče Mič. Na tren razmisli o tome da jednostavno prekine vezu i pokuša da se vrati onom izvanrednom snu. „Ona radi na još jednom iskopavanju u klisuri... Kolumbijskoj klisuri? Znate li gde je Gvozdena pećina?“ Mič se protegnu. „Vršio sam neka iskopavanja tamo.“ „Da, pa, još nije procurilo u štampu, ali to će se do sledeće nedelje sigurno desiti. Pronašla je tri kostura, veoma stara, ni izbliza zadivljujuća kao vaše mumije, ali svejedno veoma zanimljiva. U načelu, moja priča biće usredsređena na njenu taktiku. U dobu simpatije prema urođenicima, ona je sastavila veoma lukav konzorcijum
za zaštitu nauke. Gospođica Riper je obezbedila podršku od Konfederacije pet plemena. Naravno, znate za njih.“ „Znam.“ „Sastavila je tim advokata koji rade za javno dobro, a u kontaktu je i sa nekim kongresmenima i senatorima. Sve to nije ni najmanje nalik vašem iskustvu sa Pasko-čovekom.“ „Drago mi je što to čujem“, odvrati Mič mršteći se. Onda izvadi krmelj iz oka. „To je dan vožnje odavde.“ „Zar je toliko daleko? Ja sam sada u Mančesteru. U Engleskoj. Upravo sam se spakovao i dovezao iz Lidsa. Moj avion poleće za sat vremena. Voleo bih da porazgovaramo.“ „Ja sam verovatno poslednja osoba koju bi Ajlin htela tamo da vidi.“ „Ona mi je i dala vaš broj telefona. Niste otpadnik kao što to možda mislite, gospodine Rafelsone. Rekla je kako bi volela da bacite pogled na nalazište. Rekao bih da je majčinski tip žene.“ „Ona je pravi vihor“, odvrati mu Mič. „Zaista sam veoma uzbuđen. Video sam nalazišta u Etiopiji, Južnoj Africi, Tanzaniji. Dvaput sam bio u Inzbruku da vidim ono što je dopušteno, što nije bilo mnogo. Sad...“ „Gospodine Merton, žao mi je što ću vas razočarati...“ „Da, pa, šta je sa bebom, gospodine Rafelson? Možete li mi reći nešto više o tom neverovatnom novorođenčetu koje je bilo sa ženom?“ „U to vreme patio sam od užasne glavobolje.“ Mič se spremao da isključi telefon, bez obzira na Ajlin Riper.
Previše je puta prošao kroz sve to. Krenuo je da spušta telefon dalje od uva. Mertonov glas zvučao je sićušno i oštro. „Znate li šta se događa u Inzbruku? Znate li da je došlo do tuča u tamošnjim laboratorijama?“ Mič vrati telefon na uvo. „Ne.“ „Znate li da su poslali uzorke tkiva u druge laboratorije u drugim zemljama kako bi pokušali da stvore neki konsenzus?“ „Neee“ otegnuto odgovori Mič. „Voleo bih da vas o svemu obavestim. Mislim da ima dobrih izgleda da iz ovoga izađete mirisni kao cvet jabukovog drveta, ili šta god već da cveta u državi Vašington. Ako zamolim Ajlin da vas nazove i pozove da dođete, ako joj kažem da ste zainteresovani... Možemo li da se nađemo?“ „A zašto se ne bismo našli na aerodromu? Vi upravo tamo i stižete, zar ne?“ Merton coknu. „Gospodine Rafelson, jednostavno ne vidim kako biste mogli da odbijete priliku za čeprkanjem po prašini i boravkom ispod šatora. To vam je prilika da govorite o najvećoj arheološkoj priči našeg vremena.“ Mič pronađe svoj sat i pogleda datum. „Dobro“, reče. „Ako me Ajlin pozove.“ Kada je spustio slušalicu, otišao je u kupatilo, oprao zube i zagledao se u ogledalo. Nekoliko dana proveo je muvajući se po stanu. Nije bio u stanju da odluči šta dalje da radi. Nabavio je i-mejl adresu i telefonski broj Kristofera Dikena, ali još nije sakupio dovoljno hrabrosti da ga pozove. Novac mu se
trošio brže no što je očekivao. Stalno je odgađao da od roditelja traži zajam. Dok je spremao doručak, telefon ponovo zazvoni. Na vezi je bila Ajlin Riper. Kada Mič završi razgovor sa njom, na tren sede na izanđalu fotelju u dnevnoj sobi, a onda ustade i baci pogled kroz prozor što je gledao na Brodvej. Napolju je bivalo sve svetlije. Otvori prozor i nagnu se kroz njega. Ljudi su šetali ulicom, a automobili stajali na crvenom svetlu. Pozvao je svojoj kući. Javila mu se majka.
35 Nacionalni zdravstveni institut, Betezda „Dešavalo se i ranije“, reče Diken, pa prepolovi kroasan i jednu polovinu zaroni u penušavi kapućino. Ogromna moderna kafeterija u Načerovoj zgradi bila je skoro prazna tako rano ujutru, a u njoj se služila bolja hrana nego u kafeteriji u zgradi 10. Sedeli su blizu velikih prozora od zatamnjenog stakla, podalje od nekolicine drugih zaposlenih. „Da budem precizan, desilo se u Gruziji, u Gordiju ili u blizini njega.“ Kej samo preneraženo otvori usta. „Oh, gospode. Masakr...“ Napolju, sunce se probijalo kroz niske jutarnje oblake i bacalo senke i svetlost po zgradama i unutar kafeterije. „ŠIVA je pronađen u svim uzorcima. Uzeo sam uzorke samo od troje ili četvoro, ali svi su bili zaraženi.“ „I nisi rekao Avgustinu?“ „Oslanjao sam se na kliničke dokaze, sveže izveštaje iz bolnica... Šta bi, do vraga, značilo da sam ŠIVA-u datirao nekoliko godina ranije – najviše jednu deceniju? Ali pre dva dana dobio sam neke dosijee iz bolnice u Tbilisiju. Svojevremeno sam pomogao jednom mladom stažisti tamo da dođe do nekih kontakata u Atlanti. Ispričao mi je o nekim ljudima u planinama. Preživelima jednog drugog masakra, koji se odigrao pre skoro šezdeset godina. Tokom rata.“ „Nemci nikad nisu ušli u Gruziju“, reče mu Kej.
Diken klimnu. „Staljinove jedinice. Istrebili su veći deo jednog izolovanog sela blizu planine Kazbeg. Neki preživeli pronađeni su pre dve godine. Vlada u Tbilisiju ih je zaštitila. Možda su im dojadile čistke, možda... Možda nisu znali ništa u vezi sa Gordijem ili drugim selima.“ „Koliko preživelih?“ „Doktor po imenu Leonid Sugašvili upustio se u sopstveni mali krstaški pohod kako bi to utvrdio. Stažista mi je poslao upravo njegov izveštaj – koji nikada nije objavljen. Izveštaj je prilično temeljan. Između 1943. i 1991. godine, po njegovoj proceni, u Gruziji, Jermeniji, Abhaziji i Čečeniji ubijeno je oko trinaest hiljada muškaraca, žena, pa čak i dece. Ubijeni su jer je neko mislio da šire bolest koja izaziva pobačaje kod trudnica. Oni koji su preživeli prve čistke likvidirani su kasnije... jer su žene rađale mutiranu decu. Decu sa pegama po licu, uvrnutim očima, decu koja su umela da govore od samog rođenja. U nekim selima lokalna policija je obavljala likvidacije. Sujeverje teško odumire. Muškarci i žene – majke i očevi – bili su optuženi za odnose s đavolom. Nije ih bilo toliko mnogo tokom četiri decenije. Ali... Sugašvilijeva procena je da su se takve stvari događale tokom vekova. Desetine hiljada ubistava. Krivica, sram, neznanje, tišina.“ „Misliš li da su ta deca mutirala zbog ŠIVA-e?“ „U doktorovom izveštaju stoji da su mnoge ubijene žene tvrdile kako su prekinule seksualne odnose sa muževima i momcima. Nisu želele da rađaju đavolju decu. Čule su za mutiranu decu u drugim selima i nakon što bi dobile groznicu, pa imale pobačaj, izbegavale su trudnoću. Skoro sve žene koje su imale pobačaje
zatrudnele su trideset dana nakon njih, bez obzira na to šta jesu ili nisu radile. Baš kao što stoji u izveštajima koji nam dolaze iz nekih naših bolnica.“ Kej odmahnu glavom. „To je potpuno neverovatno!“ Diken slegnu ramenima. „Neće postati ništa verovatnije niti lakše“, reče. „Već izvesno vreme jednostavno više nisam ubeđen da je ŠIVA ikakvo nama poznato oboljenje.“ Kej stisnu usne. Spusti šolju sa kafom na sto i prekrsti ruke, setivši se razgovora sa Druom Milerom u jednom italijanskom restoranu u Bostonu, i toga kako je Saul govorio da je došlo vreme da se suoče sa problemom evolucije. „Možda je to signal“, reče. „Kakav signal?“ „Kod koji otvara genetske rezerve, uputstva za novi fenotip.“ „Nisam siguran da razumem šta hoćeš da kažeš“, reče joj Diken, namrštivši se. „Nešto stvoreno tokom hiljada godina, desetina hiljada godina. Nagađanja, hipoteze u vezi sa ovom ili onom osobinom, usavršavanja po veoma strogom,tačnom planu.“ „Zarad koje svrhe?“ upita Diken. „Evolucije“ odvrati Kej. Diken odmaknu stolicu i uhvati se za noge. „Čekaj malo.“ „Rekao si da nije reč o bolesti“ podseti ga Kej. „Rekao sam da nije ni nalik ma kojoj meni poznatoj bolesti. I dalje je reč o retrovirusu.“ „Pročitao si moje radove, zar ne?“
„Da.“ „Ubacila sam u njih nekoliko naznaka.“ Diken razmisli o tome. „Katalizator.“ „Vi ga napravite, mi ga dobijemo, mi patimo“, reče mu Kej. Diken pocrvene. „Pokušavam da ovo ne pretvorim u muško-ženski problem“, reče joj. „Toga već ima previše.“ „Izvini“ reče Kej. „Možda samo pokušavam da izbegnem pravi problem.“ Diken u tom trenutku kao da dođe do neke odluke. „Ne bi trebalo da ti ovo pokazujem.“ Poče da kopa po novčaniku i izvadi jedan odštampan i-mejl iz Atlante. Pri dnu teksta bile su četiri male slike. „Žena je poginula u automobilskoj nesreći van Atlante. Autopsija je obavljena u bolnici Nortsajd i jedan od naših patologa otkrio je da je u prvom tromesečju. Ispitao je fetus, koji je očigledno bio Irodov fetus. A onda je ispitao ženinu matericu. Otkrio je drugu trudnoću, veoma ranu, u osnovi placente, zaštićenu tankim zidom laminarnog tkiva. Placenta je već bila počela da se odvaja, ali drugo jajašce je bilo sigurno. Preživelo bi pobačaj. Mesec dana kasnije...“ „Unuče“ reče Kej. „Koje je otpustila...“ „Kći posrednica. Zapravo, samo specijalizovani jajnik. Ona stvara drugo jajašce, koje se kači za zid majčine materice.“ „Šta ako su njena jajašca, kćerkina jajašca, drugačija?“ Dikenu se grlo odjednom osuši, pa se zakašlja. „Izvini na trenutak.“ I Istade da naspe sebi čašu vode, pa se onda vrati između stolova i sede pored Kej.
Onda polagano nastavi sa pričom. „ŠIVA izaziva oslobađanje kompleksa poliproteina. Oni se razlažu van nukleusa. LH, FSH, prostaglandin!“ „Znam. Rekla mi je Džudit Kušner“, odvrati Kej tiho i piskutavo. „Neki od njih su odgovorni za pobačaje. Drugi mogu značajno da promene jajašce.“ „Da ga mutiraju?“ upita Diken, i dalje se držeći za bedne ostatke stare pretpostavke. „Nisam sigurna da je to pravi izraz“, odgovori Kej. „Zvuči nekako zlokobno i nasumično. Ne. Mislim da pričamo o potpuno drugačijoj vrsti razmnožavanja.“ Diken iskapi čašu do dna. „Ovo baš i nije novost za mene“ tiho je mislila Kej. Stisnu šake u pesnice, a onda lagano i nervozno lupnu zglobovima po stolu. „Jesi li spreman da izneseš argument kako je ŠIVA deo ljudske evolucije? Da samo što nismo stvorili novu vrstu ljudskog bića?“ Diken pogleda Kej pravo u lice, posmatrajući mešavinu začuđenosti i uzbuđenja, kao i onaj karakteristični užas koji nastaje usled susreta sa intelektualnim ekvivalentom pomahnitalog tigra. „Ne bih se usudio da to iznesem tako neposredno. Ali možda sam ja kukavica. Možda i jeste reč o nečemu takvom. Poštujem tvoje mišljenje. Sam Bog zna kako mi je ovde potreban saveznik.“ Kej je osećala kako joj srce divlje lupa u grudima. Podiže šolju sa kafom, a hladna tekućina se uskomeša koliko joj je ruka drhtala. „Gospode Bože, Kristofere.“ Nasmeja se tiho i bespomoćno. „Šta ako je to tačno? Šta ako smo svi trudni? Čitav ljudski rod?“
II Šivino proljeće
36 Istočni deo države Vašington Široka i spora, reka Kolumbija tekla je između crnih bazaltnih zidova kao ravan uglačanog zada. Mič je skrenuo sa međudržavnog puta 14, jedno pola milje vozio po kolskom drumu koji je vijugao kroz zakržljalu drveće i grmlje, a onda skrenuo na travu kod iskrivljenog zarđalog metalnog znaka na kojem je pisalo: GVOZDENA PEĆINA. Dve stare prikolice presijavale su se na suncu nekoliko jardi od ivice klisure. Prikolice su bile okružene drvenim klupama i stolovima zatrpanim rančevima i alatkama za kopanje. Mič parkira auto sa strane puta. Svež povetarac počeo je da nosi njegov filcani stetson. Jednom rukom zgrabi šešir, hodajući od automobila do ivice, pa pogleda na logorište Ajlin Riper, pedeset stopa ispod njega. Niska plavokosa mlada žena u izbledelim otrcanim farmerkama i smeđoj kožnoj jakni izađe iz njemu najbliže prikolice. Vazduh je bio vlažan zbog blizine reke, tako da je smesta osetio njen miris: Opijum ili Trabl ili neki takav parfem. Neverovatno je ličila na Tildu. Žena zastade ispod platnene strehe, a onda iskorači i zakloni oči od sunca. „Mič Rafelson?“ upita. „Glavom i bradom“, odvrati on. „Je li Ajlin dole?“ „Jašta. Sve se raspada, znate.“ „Otkad?“
„Od pre tri dana. Ajlin je veoma naporno radila kako bi odbranila svoje stavove. Dugoročno gledano, nije puno vredelo.“ Mič se namršti u znak saosećanja. „Znam kako je to“, reče. „Žena iz Pet plemena otišla je pre dva dana. Zato je Ajlin mislila da će biti u redu da dođete ovamo. Sada se niko neće razbesneti ako se pojavite.“ „Lepo je biti popularan“, reče joj Mič i dodirnu obod šešira u znak pozdrava. Žena se nasmeši. „Ajlin je u bedaku. Ohrabrite je malo. Što se mene tiče, |a mislim da ste pravi heroj. Osim ako možda izuzmemo one mumije.“ „Gde je ona?“ „Odmah ispod pećine.“ Oliver Merton sedeo je u stolici na rasklapanje u senci najveće platnene strehe. Imao je otprilike tridesetak godina, riđu plamenu kosu, bledo široko lice i kratak prćasti nos. Na licu je nosio izraz potpune i skoro nemilosrdne koncentracije, a usne su mu bile zategnute dok je kažiprstima kucao po tastaturi laptopa. Nabada, pomisli Mič. Samouk je kad je o kucanju reč. A onda osmotri kako je čovek pred njim bio obučen, potpuno neprimereno jednom arheološkom nalazištu: pantalone od tvida, crveni tregeri, bela lanena svečana košulja sa ruskom kragnom. Merton podiže pogled tek kad je Mič bio nadohvat strehe.
„Mičel Rafelson! Zadovoljstvo mi je!“ Merton premesti računar na sto, skoči na noge i ispruži ruku. „Ovde je prokleto sumorno. Ajlin je uzbrdo kod nalazišta. Siguran sam da gori od želje da vas vidi. Hoćemo li?“ Šestorica drugih radnika na nalazištu, svi mladi stažisti ili apsolventi, radoznalo su gledala dvojicu ljudi dok su prolazili. Merton je hodao ispred Miča i peo se uz prirodne stepenice koje su isekla stoleća rečne erozije. Zastadoše dvadeset stopa ispod litice, gde je stara pećina prošarana rđom bila zarivena u bazaltni zid. Iznad i istočno od zida, obrušio se deo kamene strehe nagrizene zubom vremena, tako da su veliki komadi stenja bili rasuti po nežnoj padini sve do obale. Ajlin Riper stajala je izvan označenog niza pažljivo iskopanih četvrtastih jama obeleženih topometrijskim okvirima – žicom i kanapom – na zapadnoj strani padine. Bila je u poznim četrdesetim, niska i tamnokosa, upalih crnih očiju i tankog nosa. Njena najlepša crta bile su pune usne, koje su stajale u oštrom kontrastu sa kratkom i čupavom prosedom crnom kosom. Okrenu se na Mertonov poziv. Nije se nasmešila, niti odgovorila. Umesto toga, lice joj poprimi odlučan izraz dok je prilazila Miču i pružala mu ruku. Čvrsto se rukovaše. „Juče ujutru dobili smo radiokarbonska merenja“ reče mu. „Stari su trinaest hiljada godina, plus ili minus pet stotina... a ako su jeli puno lososa, onda su stari dvanaest hiljada pet stotina godina. Ali ljudi iz Pet plemena kažu kako zapadna nauka pokušava da im oduzme poslednje tragove dostojanstva. Mislila sam da ću moći da ih urazumim.“
„Bar si pokušala“, reče joj Mič. „Izvinjavam se što sam onako strogo sudila o tebi, Miče. Dugo sam bila staložena, iako je bilo malih naznaka nevolje, a onda je ta žena, Sju Čempion... Mislila sam da smo prijateljice. Ona savetuje plemena. Došla je juče sa dvojicom muškaraca. Oni su bili... tako samozadovoljni, Miče. Kao dečaci koji mogu da pišaju gde god hoće. Rekli su mi da falsifikujem dokaze kako bih imala podršku za svoje laži. Rekli su kako je na njihovoj strani vlada i zakon. Naša stara kob, NAGPRA.“ Bio je to akronim od: Akt zaštite i repatrijacije grobova američkih urođenika. Mič je bio veoma dobro upoznat sa detaljima tog zakona. Merton je stajao na klizavoj padini pokušavajući da ne padne i gledao čas u jedno, čas u drugo. „Kakve si to dokaze falsifikovala?“, vedro je upita Mič. „Nemoj da se šališ s tim.“ Ali lice joj se razvedri i ona uhvati Miča za ruku. „Izvadili smo kolagen iz kostiju i poslali ga u Portland. Uradili su analizu DNK. Naše kosti potiču od potpuno različite populacije, koja uopšte nije u vezi sa savremenim Indijancima, a samo je labavo povezana sa mumijom iz Pećine duhova. Reč je o kavkazoidima, ako možemo da upotrebimo taj široki termin. Ali teško da su Nordijci. Mislim da će pre biti da su sličniji Ainuima.“ „To je istorijsko otkriće, Ajlin“, reče joj Mič. „To je sjajno. Čestitam.“ Kad je jednom krenula, Riperova kao da nije bila u stanju da se zaustavi. Pođoše niz stazu ka šatorima. „Ne možemo ni da počnemo upoređivanje sa savremenim
rasama. Upravo je to toliko frustrirajuće. Dopustili smo da naše uvrnute predstave o rasi i identitetu zamagle istinu. Stanovništvo je u to vreme bilo neverovatno drugačije no danas. Ali savremeni Indijanci nisu potekli od ljudi čije smo kosture pronašli. Možda su se nadmetali sa precima savremenih Indijanaca. I izgubili su.“ „Indijanci su pobedili?“ upita Merton. „Onda bi trebalo da im bude drago što to čuju.“ „Misle da pokušavam da razbijem njihovo političko jedinstvo. Nije ih briga šta se zaista dogodilo. Oni žele svoj mali svet iz snova, a istina nek se nosi u tri lepe!“ „Meni pričaš?“ reče joj Mič. Riperova se nasmeši kroz suze koje su potekle od obeshrabrenja i iscrpljenosti. „Pet plemena uputila su peticiju saveznom sudu u Sijetlu da uzme kosture.“ „Gde su sada kosti?“ „U Portlandu. Spakovali smo ih na licu mesta i juče ih poslali.“ „Preko državnih granica?“ upita je Mič. „To je kidnapovanje.“ „Bolje i to, nego da čekamo gomilu advokata.“ Ona odmahnu glavom, a Mič je jednom rukom zagrli oko ramena. „Pokušala sam da to uradim kako treba, Miče.“ Obrisa suze prašnjavom rukom, ostavivši tragove prljavštine na licu i usiljeno se nasmeja. „Sad sam čak i Vikinge razljutila!“ Vikinzi – grupica uglavnom sredovečnih ljudi, koji su sebe nazivali Nordijski vernici Odina u Novom svetu, prišli su i Miču pre nekoliko godina, da obavlja njihove
obrede. Nadali su se kako će Mič moći da dokaže njihove tvrdnje da su nordijski istraživači naselili veći deo Severne Amerike pre više hiljada godina. Mič, koji je oduvek bio filozofski nastrojen, dopustio im je da obave obred nad kostima Pasko-čoveka, koje su u to vreme još bile u zemlji, ali naposletku je morao da ih razočara. Pasko-čovek zapravo je u potpunosti bio indijanskog porekla, u bliskom srodstvu sa južnim Nadenima. Nakon testova koje je Riperova obavila na kosturima, Vernici Odina ponovo su razočarano otišli. U svetu kojim je vladalo krhko samoopravdavanje, istina nikog nije činila srećnim. Dok je dnevna svetlost zamirala, Merton donese bocu šampanjca, vakumirane paketiće dimljenog lososa, sir i svež hleb. Nekoliko Riperinih studenata zapalilo je lomaču i vatra je pucketala na obali dok su Mič i Ajlin nazdravljali njihovom zajedničkom ludilu. „Odakle vam ova hrana?“ Riperova upita Mertona dok su postavljali ulubljene limene tanjire po golom borovom stolu ispod najveće strehe. „Sa aerodroma“, odgovori Merton. „Nisam imao vremena da svratim nigde drugde. Hleb, sir, riba, vino – šta još čoveku treba? Mada bi mi prijala jedna krigla piva.“ „Imam Kors u prikolici“, reče jedan zdepasti proćelavi stažista. „Doručak kopača“, sa odobravanjem reče Mič. „Poštedite me“, odvrati Merton. „I izvinite što ću svima reći da počnete da utrpavate. Svi imaju svoju priču da ispričaju.“ Uze od Riperove plastičnu čašu sa
šampanjcem. „O rasi, vremenu, migracijama i o tome šta znači biti ljudsko biće. Ko će prvi?“ Mič je znao kako bi trebalo samo par sekundi da ćuti, pa će Riperova započeti. Merton je hvatao beleške dok je ona pričala o tri kostura i lokalnoj politici. Sat i po vremena kasnije, postalo je veoma hladno, pa se približiše vatri. „Altajska plemena ne vole što etnički Rusi iskopavaju njihove mrtve“, reče Merton. „Urođenici se svuda bune. Šamar kolonijalnim zavojevačima. Mislite li da i neandertalci imaju svoje glasnogovornike koji u ovom trenutku protestuju u Inzbruku?“ „Niko ne želi da bude neandertalac“, odvrati Mič suvim glasom. „Izuzev mene.“ Okrete se ka Ajlin. „Sanjam o njima. Moja mala nuklearna porodica.“ „Zaista?“ Ajlin se nagnu ka njemu, vidno zainteresovana. „Sanjao sam da je njihov narod živeo na velikom splavu na jezeru.“ „Pre petnaest hiljada godina?“ upita Merton, podigavši jednu obrvu. Mič primeti nešto u novinarevom glasu i sumnjičavo ga pogleda. „Da li je to vaša pretpostavka?“ upita. „Ili imaju datum?“ „Ništa što su spremni da objave“, odgovori Merton i šmrknu. „Međutim, imam vezu na univerzitetu... i rekla mi je da su se definitivno usaglasili na petnaest hiljada godina. Ako, to jest“, nasmeši se Riperovoj, „nisu jeli puno ribe.“ „Šta još?“
Merton dramatično zamahnu pesnicom. „Pesničenje“ odgovori. „Mahnite rasprave iza kulisa. Vaše mumije protivne su svemu znanom u antropologiji i arheologiji. Nisu strogo neandertalske, kako tvrdi nekolicina u glavnom istraživačkom timu; reč je o novoj podvrsti, Homo sapiens alpinensis, prema tvrdnjama jednog naučnika. Drugi tvrdi kako je reč o neandertalcima iz docnije faze, koji su živeli u velikim zajednicama, pa su postali manje zdepasti i robusni i više su bili nalik vama i meni. Nadaju se da nekako objasne novorođenče.“ Mič spusti glavu. Oni to ne osećaju kao ja. Ne znaju na način na koji ja znam. A onda se povuče i suzbi te emocije. Morao je da zadrži bar neki stepen objektivnosti. Merton se okrenu ka Miču. „Jeste li videli bebu?“ Mič se trže i ispravi u stolici na rasklapanje. Merton skupi oči. „Ne jasno“, odgovori Mič. „Kada su rekli da je reč o savremenom novorođenčetu, jednostavno sam pretpostavio...“ „Da li neandertalske crte mogu da budu prikrivene usled nerazvijenosti bebinog lica?“ upita Merton. „Ne“ odgovori Mič. A onda, začkiljivši, „Mislim da ne.“ „I ja tako mislim“, saglasi se Riperova. Studenti su se okupili oko te rasprave. Vatra je pucketala, šištala i mahala dugačkim žutim rukama koje su grabile hladnoču i spokojno nebo. Reka je zapljuskivala šljunkovitu obalu uz zvuk kao da neki pas na navijanje liže nečiju šaku. Mič je osećao kako ga šampanjac opušta nakon dugog i napornog dana provedenog u vožnji. „Ma koliko to neverovatno bilo, lakše je nego protiviti se genetskoj asocijaciji“, reče Merton. „Ljudi u Inzbruku
jednostavno moraju da se saglase kako su žena i novorođenče u srodstvu. Ali ima anomalija, prilično ozbiljnih, koje niko ne može da objasni. Nadao sam se da bi Mičel mogao da me prosvetli.“ Snažni ženski glas koji je dopirao sa vrha litice spasi Miča od pretvaranja kako ništa ne zna. „Ajlin? Jesi li tu? Ovde Sju Čempion.“ „Majku mu“, ote se Riperovoj. „Mislila sam da se do sada vratila u Kumaš.“ Šakama okruži usta i viknu: „Ovde smo, Sju. Opijamo se. Hoćeš da nam se pridružiš?“ Jedan od studenata potrča uz stazu što je vodila do vrha litice, noseći baterijsku lampu. Sju Čempion pođe za njim dole do šatora. „Lepa vatra“, primeti. Bila je preko šest stopa visoka i toliko vitka da je skoro delovata mršavo. Duga crna kosa padala joj je u pletenici niz rame u smeđoj jakni. Čempionova je delovala pametno, elegantno i pomalo ukočeno. Možda se lako smešila, ali lice joj je bilo puno bora od umora. Mič baci pogled ka Riperovoj i vide ukočen izraz njenog lica. „Ovde sam da ti kažem da mi je žao“, reče Čempionova. „Svima nam je žao“, odvrati Riperova. „Zar ste čitavu noć proveli ovde? Hladno je.“ „Posvećeni smo.“ Čempionova obiđe strehu da bi se približila vatri. „Moja kancelarija dobila je vaše obaveštenje o testovima. Predsednik odbora poverenika ne veruje u njih.“ „Ja tu ništa ne mogu“ reče joj Riperova. „Zašto si se odjednom povukla i nahuškala svoje advokate na mene?
Mislila sam da smo postigli saglasnost i da smo se dogovorili da ćemo, ako se ispostavi da su Indijanci, obaviti osnovna ispitivanja, uz minimalan napad, a onda ih predati u ruke Pet plemena.“ „Spustili smo gard. Bili smo umorni nakon one zbrke oko Pasko-čoveka. Bilo je to pogrešno.“ Onda pogleda Miča. „Vi ste mi poznati.“ „Mič Rafelson“, reče on i ispruži ruku. Čempionova je nije prihvatila. „Dobro ste nas namučili, Miče Rafelsone.“ „Ja se isto tako osećam“, odvrati Mič. Čempionova slegnu ramenima. „Naš narod popustio je pred svojim dubljim osećanjima. Osećamo se zanemareno. Potrebni su nam ljudi u Olimpiji, a poslednji put smo ih poprilično uznemirili. Poverenici su me poslali ovamo jer sam studirala antropologiju. Nisam dobro obavila posao. Sada su svi besni.“ „Možemo li još nešto da uradimo, van suda?“ upita Riperova. „Predsednik mi je rekao kako nema tog znanja koje je vredno uznemiravanja mrtvih. Trebalo je da vidiš taj bol na sastanku odbora dok sam opisivala testove.“ „Mislila sam da smo objasnili celu proceduru“, reče joj Riperova. „Vi svuda uznemiravate mrtve. Jedino što mi tražimo je da naše mrtve ostavite na miru.“ Dve žene tužno su se gledale. „To nisu vaši mrtvi, Sju“, reče Riperova i spusti pogled. „To nije tvoj narod.“ „Savet misli da NAGPRA svejedno važi.“
Riperova podiže ruku; nema svrhe ponovo voditi stare bitke. „Onda nam ne preostaje ništa drugo nego da potrošimo još novca na advokate.“ „Ne. Ovaj put vi ćete pobediti“ odgovori Čempionova. „Sada imamo druge nevolje. Mnogo naših mladih majki boluje od Irodovog gripa.“ Čempionova jednom rukom pređe po ivici platna. „Neki od nas mislili su da je on ograničen na velike gradove, a možda i na bele ljude, ali pogrešili smo.“ Mertonove oči blistale su kao mala željna sočiva, osvetljene treperavom svetlošću logorske vatre. „Žao mi je što to čujem, Sju“, reče joj Riperova. „I moja sestra ima Irodov grip.“ Onda ustade i uhvati Čempionovu za rame. „Ostani malo. Imamo vrelu kafu i kakao.“ „Hvala ti, ali ne. Čeka me duga vožnja u povratku. Neko vreme nećemo se baviti mrtvima. Moramo da se pobrinemo za žive.“ Izraz lica neznatno joj se promeni. „Neki koji su spremni da slušaju, kao moj otac i baka, kažu da je to što ste otkrili veoma zanimljivo.“ „Nek su blagosloveni, Sju“, reče Riperova. Čempionova pogleda Miča. „Ljudi dolaze i odlaze, svi mi dolazimo i odlazimo. Antropolozi to znaju.“ „Znamo“, saglasi se Mič. „Biće teško objasniti to drugima“, reče Čempionova. „Obavestiću vas šta su naši ljudi odlučili da rade u vezi sa bolešću i da li znamo za neki lek. Možda možemo da pomognemo tvojoj sestri.“ „Hvala ti“, reče joj Riperova.
Čempionova baci pogled po grupi pod platnenom strehom, duboko klimnu glavom, a onda još nekoliko puta kratko, pokazavši time da je rekla šta je imala da kaže i da se sprema da ode. Popela se uz stazu do ivice litice, praćena zdepastim stažistom koji joj je osvetljavao put. „Izvanredno“, reče Merton, a oči mu zablistaše. „Privilegovane informacije. Možda čak i urođenička mudrost.“ „Nemoj da ti to udari u glavu“, odvrati Riperova. „Sju je dobar čovek, ali ne zna šta se dešava ništa više od moje sestre.“ Riperova se okrenu ka Miču. „Gospode, izgledaš kao da si se razboleo“, reče mu. Mič se zaista osećao pomalo ošamućeno. „Viđao sam taj izraz lica na ministrima u vladi“, tiho primeti Merton. „Kada su se nagutali prevelikog broja tajni.“
37 Baltimor Kej uze svoju malu torbu sa zadnjeg sedišta taksija i provuče kreditnu karticu kroz vozačev čitač. Nakrivi glavu kako bi bacila pogled na najnoviju stambenu zgradu u Baltimoru – Gornji heliks, koja se sastojala od trideset spratova smeštenih iznad dva široka kvadrata radnji i bioskopa, a sve u senci kule Bromo-Selcer. Ostaci snega koji je tog jutra padao zadržali su se u vidu rastopljenih gomilica duž pločnika. Kej se činilo kao da će ova zima večito trajati. Krosova joj je rekla da će apartman na dvadesetom spratu biti u potpunosti namešten, da će njene stvari biti useljene i raspakovane, da će u frižideru i ostavi biti hrane, a računi na crtu otvoreni u nekoliko restorana u prizemlju: sve što je želela i što joj je bilo potrebno, dom svega tri četvrti od sedišta Amerikola. Kej se predstavi vrataru u predvorju stambenog dela. On joj se nasmeši kao što to sluge čine bogatim ljudima i pruži joj kovertu sa ključem. „Znaš, ja zapravo nisam vlasnik ovoga“, reče mu ona. „Meni to uopšte nije bitno, gospoja“, odvrati on sa istim veselim poštovanjem. U vitkom liftu od stakla i čelika Kej se pope kroz atrijum arkade sa radnjama i zađe u stambene spratove, lupkajući prstima po gelenderu. Bila je sama u liftu. Zaštićena sam, obezbeđena i zauzeta sastancima, bez
vremena za razmišljanje. Počinjem da se pitam ko sam zapravo. Pretpostavljala je da nikada nijedan naučnik nije osećao toliki pritisak kao ona sada. Njen razgovor sa Kristoferom Dikenom u NIH-u gurnuo ju je na sporedni kolosek koji je malo veze imao sa razvojem terapija protiv ŠIVA-e. Stotinu različitih elemenata njenog istraživanja još od postdiplomskih dana odjednom joj ispliva na površinu svesti, premeštajući se kao plivači u balu na vodi, obrazujući očaravajuće obrasce. Ti obrasci nikakve veze nisu imali sa oboljenjem i smrću, već su bili u vezi sa ciklusima ljudskog života – zapravo, i svakog drugog života. Imala je manje od dve nedelje pre no što naučnici koji rade za Krosovu predstave svog prvog kandidata za vakcinu, od dvanaest – po poslednjem brojanju – koji se razvijaju po zemlji, u Amerikolu i drugde. Kej je potcenila brzinu kojom je Amerikol bio u stanju da radi i precenila razmere njihove spremnosti da je obaveštavaju. I dalje sam samo fasada, pomisli. Za to vreme, morala je da se odluči šta se zapravo dešava – šta ŠIVA zapravo predstavlja. Šta će se naposletku desiti gospođi Hamilton i ostalim ženama na klinici NIH-a. Izašla je iz lifta na dvadesetom spratu, pronašla broj svog stana, 2011, ubacila elektronski ključ u bravu i otvorila teška vrata. Dočeka je talas čistog, hladnog vazduha, koji je mirisao na nove tepihe i nameštaj, i nešto slatko što ju je podsećalo na ruže. Čula se tiha muzika: Debisi. Nije mogla da se seti kako se taj komad zvao, ali mnogo ga je volela.
Buket od nekoliko tuceta žutih ruža rasuo se iz kristalne vaze na komodici u hodniku. Apartman je bio svetao i veseo, sa elegantnim drvenim detaljima, prelepo namešten, sa dva kauča i stolicom koji su bili tapacirani veslačkom kožom i tkaninom boje zlatnog zalaska sunca. I Debisi. Spusti torbu na kauč i ude u kuhinju. Frižider od nerđajućeg čelika, štednjak, mašina za pranje sudova, sive granitne radne površine sa obodima od ružičastog mermera, Skupo osveiljenje nalik na niz dragulja koje je obasjavalo sobu... „Prokletstvo, Mardž“, promrmlja Kej sebi u bradu. Odnese torbu u spavaću sobu, otvori je na krevetu i izvadi svoje suknje, bluze i jednu haljinu da ih okači u plakar. Onda otvori plakar i samo se zagleda. Da već nije upoznala dvojicu zgodnih mladih muških pratilaca koji su stalno bili u društvu Krosove, u tom trenutku bi bila ubeđena da Mardž Kros namerava da sa njom zasnuje neku drugu vrstu odnosa, a ne poslovan. Na brzinu pređe rukom kroz haljine, odela, svilene i lanene bluze, pa baci pogled preko stalaka za cipele sa najmanje osam pari obuće za sve prilike – uključujući čak i planinarske čizme – i to je bilo dovoljno. Kej sede na ivicu kreveta i ispusti dug drhtav uzdah. Bila je ophrvana ne samo u naučnom, već i u društvenom pogledu. Okrenu se i pogleda reprodukcije Vistlerovih grafika iznad komode od javorovog drveta i orijentalni svitak, prelepo uramljen, u okvir od abonosa sa bronzanim detaljima, koji je visio na zidu iznad kreveta. „Fufica u velikom gradu.“ Besno se namršti.
Telefon u njenoj torbi odjednom zazvoni. Ona poskoči, uđe u dnevnu sobu, otvori tašnu i javi se. „Kej, ovde Džudit.“ „Bila si u pravu“, odjednom izusti Kej. „Molim?“ „Bila si u pravu.“ „Ja sam uvek u pravu, draga. Znaš to.“ Džudit zastade zarad dramskog efekta, a Kej shvati da je imala nešto važno da joj kaže. „Pitala si za transpozonsku aktivnost u mojim hepatocitima zaraženim ŠIVA-om.“ Kej se ukoči. Bio je to hitac u polumraku koji je ispalila dva dana nakon razgovora sa Dikenom. Čitala je sve moguće udžbenike i osvežila se sa desetak članaka iz šest različitih medicinskih časopisa. Prošla je kroz svoje beležnice, u kojima je nažvrljala luđačke male trenutke ekstremnih nagađanja. Ona i Saul ubrajali su sebe među biologe koji su sumnjali da su transpozoni – pokretni delovi DNK u genomu – daleko više od pukih sebičnih gena. Kej je u beležnici napisala dobrih dvanaest strana o mogućnosti da su oni veoma bitni regulatori fenotipa, ne sebični, već nesebični; pod izvesnim okolnostima oni bi mogli da usmeravaju proteine da postanu tkivo. Da promene način na koji proteini stvaraju žive biljke ili životinje. Retrotranspozoni veoma su slični retrovirusima – i to je genetska veza sa ŠIVA-om. Svi zajedno, oni bi mogli biti sluge evolucije. „Kej?“ „Samo trenutak“, odgovori Kej. „Daj da uhvatim vazduha.“
„I trebalo bi, draga, draga bivša studentkinjo Kej Lang. Transpozonska aktivnost u našim hepatocitima zaraženim ŠIVA-om blago je uvećana. Meškolje se unaokolo, ali bez očiglednog efekta. To je zanimljivo. Ali prevazišli smo hepatocite. Vršimo testove na embrionskim matičnim ćelijama za Jedinicu.“ Embrionske matične ćelije mogu da postanu bilo koja vrsta tkiva, veoma nalik ranim fetusnim ćelijama. „Da tako kažem, ohrabrili smo ih da se ponašaju kao oplođena ljudska jajna ćelija“, reče Kušnerova. „Ne mogu da porastu u fetuse, ali, molim te, nemoj to da kažeš FDA. U tim matičnim ćelijama transpozonska aktivnost je neverovatna. Posle ŠIVA-e transpozoni skakuću kao bube na roštilju. Aktivni su na barem dvadeset hromozoma. Da se ovde radi o nasumičnom komešanju, ćelija bi trebalo da umre. Ali ćelija preživljava. Zdrava je kao što je i bila.“ „Da li je reč o regulisanoj aktivnosti?“ „Pokreće je nešto u ŠIVA-i. Ja pretpostavljam da je reč o nečemu u VPK – velikom proteinskom kompleksu. Ćelija reaguje kao da je podvrgnuta neverovatnom stresu.“ „Šta misliš da to znači, Džudit?“ „ŠIVA ima neke namere sa nama. Želi da nam promeni genom, i to možda radikalno.“ „Zašto?“ Kej se sa iščekivanjem isceri. Bila je sigurna da će Džudit uvideti neizbežnu vezu. „Ova aktivnost ne može biti benigna, Kej.“ Osmeh se izgubi sa Kejinog lica. „Ali ćelija preživljava.“
„Da“, odvrati Kušnerova. „Ali koliko mi znamo, bebe ne preživljavaju. Prevelika je to i prenagla promena. Godinama već čekam da priroda odreaguje na naša sranja po životnoj okolini, da nam kaže da prestanemo da rađamo preveliki broj dece i iscrpljujemo prirodne resurse, da umuknemo, prestanemo da se zajebavamo i jednostavno umremo. Istrebljenje na nivou čitave vrste. Mislim da bi ovo moglo biti poslednje upozorenje – pravi ubica našeg roda.“ „Hoćeš li to da preneseš Avgustinu?“ „Ne direktno, ali videće on to.“ Kej na tren preneraženo pogleda telefon, a onda se zahvali Džudit i reče joj da će je nazvati kasnije. Šake su je peckale. Znači, nije evolucija. Možda je majka priroda presudila da su ljudi neki maligni rast, neki rak. Tokom jednog užasavajućeg trenutka, to je imalo više smisla od onog o čemu su ona i Diken razgovarali. Ali šta je sa novom decom, onom koja se rađaju iz jajnih ćelija kćeri posrednica? Da li će biti genetski oštećena ili rođena naizgled normalna, samo da bi ubrzo potom umrla? Ili će jednostavno biti odbačena tokom prvog tromesečja, kao posrednice pre njih? Kej baci pogled kroz široka staklena vrata na grad Kallimor. Zraci okasnelog jutarnjeg sunca odbijali su se o mokre krovove i asflaltne ulico. Zamislila je kako svaka trudnoća vodi drugoj jednako uzaludnoj trudnoći, matericama zakrčenim beskrajnim nizom užasno deformisanih fetusa u prvom tromesečju. Onemogućavanje ljudske reprodukcije.
Ako je Džudit Kušner u bila pravu, upravo je odzvonilo čitavoj ljudskoj rasi.
38 Sedište Amerikola, Baltimor 28. februar Mardž Kros stajala je na bini levo od publike dok je Kej stajala u redu sa šestoro drugih naučnika, spremnih da odgovaraju na pitanja koja će uslediti posle objave. Četiri stotine pedeset novinara dupke je napunilo auditorijum. Direktor Amerikola za odnose sa javnošću za istočni deo SAD Laura Nilson, mlada, crna i veoma napeta, cimnu obod kaputa svog elegantnog maslinastog odela, a onda poče da prihvata pitanja. Novinar iz redakcije za zdravstvo i nauku televizije CNN bio je prvi na redu. „Voleo bih da pitanje postavim doktoru Džeksonu.“ Robert Džekson, vođa Amerikolovog projekta vakcine protiv ŠIVA-e, podiže ruku. „Doktore Džekson, ako su ovom virusu bili potrebni milioni godina da bi evoluirao, kako je moguće da Amerikol objavi da ima probnu vakcinu nakon manje od tri meseca istraživanja? Da li ste vi pametniji od majke Prirode?“ Soba na tren zabruji od mešavine smeha i prošaptanih komentara. Uzbuđenje je bilo opipljivo. Većina mlađih žena u prostoriji nosile su maske od gaze, mada se to pokazalo neefikasnim. Druge su sisale specijalne tablete od mente i belog luka, za koje se tvrdilo da sprečavaju da
ŠIVA zahvati organizam. Kej je čak sa bine osećala njihov miris. Džekson priđe mikrofonu. Sa svojih pedeset godina delovao je kao dobro očuvani rok muzičar, opušteno zgodan, sa jedva pristojnim odelom i čupavom smeđom kosom, koja je počinjala da sedi na slepoočnicama. „Počeli smo sa poslom godinama pre Irodovog gripa“, reče Džekson. „Oduvek su nas zanimale sekvence HERV-a jer, kao što ste nagovestili, puno je tu lukavosti skriveno.“ Onda zastade, uputivši publici kratak osmeh, pokazavši svoju snagu time što je neprijatelju izrazio divljenje. „Ali zapravo, tokom poslednjih dvadeset godina, otkrili smo kako većina bolesti obavlja svoj prljavi posao, kako agenti nastaju i gde su ranjivi. Stvaranjem praznih čestica ŠIVA-e i povećavanjem stepena neuspeha retrovirusa na stotinu odsto, napravili smo bezopasni antigen. Ali čestice nisu strogo govoreći prazne. Mi ih punimo ribozimima, ribonukleinskom kiselinom sa enzimskom aktivnošću. Ribozim se lepi i rastura nekoliko fragmenata ŠIVA-inog RNK koji se još nije sastavio u zaraženoj ćeliji. ŠIVA postaje sistem za isporuku molekula koji blokira njegovu sopstvenu aktivnost koja izaziva oboljenje.“ „Gospodine...“ izveštač CNN-a pokuša da ga prekine. „Nisam završio sa odgovorom na vaše pitanje“, reče mu Džekson. „Tako je dobro!“ Publika se nasmeja. „Sve do sada, naš problem bio je u tome što ljudi nemaju snažnu reakciju na ŠIVA-in antigen. Napravili smo proboj kada smo naučili kako da pojačamo odgovor imunog sistema dodavanjem glikoproteina koji su u vezi sa drugim patogenima i na koje telo automatski reaguje snažnom odbranom.“
Novinar CNN-a pokuša da postavi drugo pitanje, ali Nilsonova je već krenula dalje niz dugački spisak. Sledeći na redu bio je mladi izveštač Saj Traksa. „Ponovo za doktora Džeksona. Znate li zašto smo toliko ranjivi na ŠIVA-u?“ „Nismo svi ranjivi. Muškarci pokazuju veoma snažan imuni odgovor na ŠIVA-u koji nisu sami proizveli. To objašnjava Irodov grip kod muškaraca – koji prođe brzo, za četrdeset osam sati, ako do njega i dođe. Međutim, žene su skoro univerzalno otvorene za infekciju.“ „Da, ali zašto su žene tako ranjive?“ „Smatramo da je strategija ŠIVA-e neverovatno dugoročna, reda veličine hiljada godina. Možda je ovo prvi zabeleženi virus koji se za svoje širenje oslanja na rast populacije, umesto na individue. Izazivanje snažnog imunog odgovora bilo bi kontraproduktivno, tako da se ŠIVA ispoljava samo onda kad je populacija ili pod stresom ili kad dođe do nekog drugog događaja-okidača, za koji još ne znamo.“ Naučni dopisnik Njujork Tajmsa bio je sledeći na redu. „Doktori Pong i Subramanijan, vi ste se specijalizovali za razumevanje Irodovog gripa u jugoistočnoj Aziji, gde je do sada zabeleženo preko stotinu hiljada slučajeva. U Indoneziji je došlo i do nereda. Prošle nedelje javile su se glasine da je ovo drugi provirus...“ „To je sasvim netačno“, odvrati Subramanijan, ljubazno se nasmešivši. „ŠIVA je neverovatno uniforman. Mogu li da vas malo ispravim? Provirus se odnosi na virusnu DNK ubačenu u ljudski genetski materijal. Kada se jednom ispolji, to je jednostavno virus ili retrovirus, mada je, u ovom slučaju, veoma zanimljiv.“
Kej se pitala kako je Subramanijan bio u stanju da se koncentriše samo na nauku, kada su njene uši uhvatile zastrašujuću reč neredi. „Da, ali moje sledeće pitanje je zašto muškarci imaju tako snažan imuni odgovor na viruse drugih muškaraca, ali ne i na svoj, ako su glikoproteini u membrani, antigeni, prema vašem sopstvenom obaveštenju za štampu, tako jednostavni i nepromenljivi?“ „Veoma dobro pitanje“, reče doktor Pong. „Imamo li vremena za celodnevni seminar?“ Blagi smeh. Pong nastavi: „Verujemo da kod muškaraca odgovor imunog sistema počinje nakon upada u ćeliju i da najmanje jedan gen u ŠIVA-i sadrži suptilne varijacije ili mutacije, što izaziva stvaranje antigena na površini izvesnih ćelija pre punog imunog odgovora, čime se postiže aklimatizacija tela za...“ Kej je slušala samo jednim uvom. U mislima se stalno vraćala na gospođu Hamilton i druge žene na klinici NIH-a. Obustavljanje ljudske reprodukcije. Svaki neuspeh jamačno će izazvati ekstremne reakcije; pritisak na naučnike biće ogroman. „Oliver Merton, iz Ekonomista. Pitanje za doktorku Lang.“ Kej podiže pogled i vide mladog riđokosog čoveka u kaputu od tvida, kako drži daljinski mikrofon. „Sada kada je genetsko kodiranje za ŠIVA-u na različitim hromozomima patentirao gospodin Ričard Brag...“ Merton baci pogled na svoje beleške. „...iz Berklija u Kaliforniji... Patentni broj 8564094, izdat od strane Zavoda za patente i robne marke Sjedinjenih Država 27. februara, odnosno juče... kako će bilo kojoj firmi poći za rukom da napravi vakcinu bez plaćanja licenci i prava?“
Nilsonova se nagnu ka mikrofonu. „Takav patent ne postoji, gospodine Merton.“ „Naravno da postoji“, odvrati Merton i iznervirano nabra nos, „i nadao sam se da će doktorka Lang moći da objasni kakve je veze njen pokojni muž imao sa Ričardom Bragom i kako to utiče na njenu trenutnu saradnju sa Amerikolom i CDC-om?“ Kej je samo preneraženo ćutala. Merton se ponosno isceri na svu tu zbunjenost. Kej uđe u zelenu sobu za Džeksonom, a za njom Pong, Subramanijan i ostatak naučnika. Krosova sede posred velikog plavog kauča, sa ozbiljnim izrazom na licu. Četvoro njenih najboljih advokata stajalo je u polukrugu oko kauča. „Šta je to, kog vraga, bilo?“ Džekson htede da čuje, mahnuvši rukom u pravcu bine. „Onaj mali pevac je u pravu“, reče Krosova. „Ričard Brag je ubedio nekoga u Patentnom zavodu da je izolovao i sekvencirao ŠIVA-ine gene pre ikoga drugog. Otpočeo je patentni proces prošle godine.“ Kej uze faksom poslat primerak patenta od Krosove. Među pronalazačima bio je naveden i Saul Madsen; EkoBakter bio je na spisku nosilaca prava, skupa sa AKS-om – firmom koja je prvo kupila, pa onda likvidirala EkoBakter. „Kej, reci mi, i to otvoreno“, poče Krosova, „da li si znala nešto o ovome?“
„Ništa“, odgovori Kej. „Potpuno sam zbunjena, Mardž. Ja sam odredila lokacije, ali nisam sekvencirala gene. Saul nijednom nije spomenuo Ričarda Braga.“ „Šta će to da znači za naš rad?“ grmeo je Džekson. „Langova, kako si mogla da ne znaš za ovo?“ „Nismo završili“, reče Krosova. „Harolde?“ Baci pogled ka najbližem sedokosom muškarcu u besprekornom prugastom odelu. „Suprotstavićemo se slučajem Genetron protiv Amgena – 'Nasumično patentiranje retrogena u mišjem genomu' „ reče advokat. „Daj nam jedan dan i naći ćemo još tuce razloga za odbacivanje.“ Onda pokaza ka Kej i upita je: „Da li AKS ili neka njihova podružnica koriste federalne fondove?“ „EkoBakter se prijavio za malu federalnu stipendiju“, odgovori Kej. „Bila je odobrena, ali nikad isplaćena.“ „Mogli bismo da nateramo NIH da se pozovu na Bej-Dola“, srećno se mislio advokat. „A šta ako je stvar čvrsta, ubedljiva?“ prekide ga Krosova, opasnim i tihim glasom. „Moguće je da onda gospođi Lang obezbedimo učešće u patentu. Nezakonito isključivanje primarnog pronalazača.“ Krosova pesnicom tresnu o kauč. „Onda ćemo misliti pozitivno“, reče. „Kej, srce, izgledaš kao zblenuto tele.“ Kej podiže ruke u znak odbrane. „Kunem ti se, Mardž, nisam...“ „Ja bih volela da znam zašto moji ljudi nisu to iščeprkali. Hoću smesta da razgovaram sa Šobekom i Avgustinom.“ Okrete se advokatima. „Pogledajte gde je
još Brag gurnuo prste. Tamo gde ima mulja, mora biti i klizanja.“
39 Betezda mart „Bio je to veoma kratak put“, reče Diken spuštajući izveštaj i disketu na Avgustinov sto. „Ljudi iz Svetske zdravstvene organizacije u Africi rekoše mi da se sami snalaze i da im ne treba moja pomoć. Rekli su mi da se na osnovu pređašnjih ispitivanja ovde ne može pretpostaviti da će sarađivati. Kažu da imaju svega stotinu pedeset potvrđenih slučajeva u čitavoj Africi i da ne vide razloga za paniku. Bar su bili toliko ljubazni da mi daju neke uzorke tkiva. Poslao sam ih iz Kejp Tauna.“ „Dobili smo ih“ reče Avgustin. „Baš čudno. Ako verujemo njihovim ciframa, Afrika je pogođena daleko manje no Azija, Evropa ili Severna Amerika.“ Delovao je uznemireno – ne besno, već tužno. Diken nikada ranije nije video Avgustina u tolikom bedaku. „Kuda idemo sa ovim, Kristofere?“ „Vakcinom?“ upita Kristofer. „Mislim na tebe, mene, Jedinicu. Do kraja maja imaćemo preko milion zaraženih žena samo u Severnoj Americi. Savetnik za nacionalnu bezbednost pozvao je sociologe da im kaže kako će javnost da reaguje. Pritisak je svake nedelje sve veći. Upravo sam došao sa sastanka sa načelnicom medicinske službe i potpredsednikom. Samo potpredsednikom, Kristofere. Predsednik Jedinicu smatra slabom karikom. Onaj mali skandal oko Kej Lang bio je potpuno neočekivan. Jedino zadovoljstvo bilo mi je
da gledam Mardž Kros kako juri po ovoj sobi kao teretni voz koji je iskliznuo iz šina. Satiru nas u novinama – Nesposobnost u vremenu čuda. To je opšta crta.“ „Nimalo iznenađujuće“, reče Diken i sede u stolicu naspram stola. „Poznaješ Langovu bolje od mene, Kristofere. Kako je mogla da dopusti da se to dogodi?“ „Ja stekoh utisak da će NIH poništiti patent. Zbog neke tehnikalije, nemogućnosti da se koriste prirodni izvori.“ „Da – ali u međuvremenu onaj kreten Brag pravi od nas magarce. Zar je Langova bila toliko glupa da potpiše svaki papir koji joj je muž gurao pod nos?“ „Potpisala je?“ „Potpisala je“, potvrdi Avgustin. „Jasno je kao dan. Predala je kontrolu nad svakim otkrićem zasnovanim na primordijalnim humanim endogenim retrovirusima Saulu Madsenu i partnerima.“ „Partneri nisu tačno određeni?“ „Nisu.“ „Onda ona i nije zapravo odgovorna, zar ne?“ upita Diken. „Ne volim da radim sa budalama. Doslovno me je prešla sa Amerikolom, a sada je Jedinicu izložila ovoj lakrdiji. Nije ni čudo što predsednik neće da se sastane sa mnom.“ „To je privremeno.“ Diken poče da grize nokat, ali prestade kada Avgustin podiže pogled. „Krosova kaže da nastavimo sa probama, a Brag neka nas tuži. Slažem se sa tim. Ali zasad hoću da zakopamo u zemlju naš odnos sa Langovom.“
„I dalje bi mogla da bude od koristi.“ „Neka onda bude anonimno od koristi.“ „Kažeš li da se držim dalje od nje?“ „Ne“, reče mu Avgustin. „Neka između vas dvoje sve bude sjajno. Učini da se oseća željenom i obaveštenom. Neću da se ona obrati novinama – sem ukoliko to nije da bi se žalila na to kako se Krosova ophodi prema njoj. Sad... sledeća neprijatnost.“ Avgustin otvori fioku i izvadi crno-belu fotografiju. „Mrzim ovo, Kristofere, ali shvatam zašto se radi.“ „Šta?“ Diken se osećao kao dečak koga će upravo da izgrde. „Šobek je od FBI zatražio da motri na naše ključne ljude.“ Diken se nagnu napred. Odavno je razvio instinkt javnog radnika da drži svoje reakcije pod kontrolom. „Zašto, Mark?“ „Zato što se priča o proglašavanju vanrednog stanja i uvođenju prekog suda. Još se nije došlo do odluke... možda je to mesecima daleko... Ali, uzevši u obzir okolnosti u kojima se nalazimo, svi moramo da budemo čisti kao suza. Mi smo anđeli isceljenja, Kristofere. Javnost se oslanja na nas. Mane nisu dopuštene.“ Avgustin mu pruži fotografiju. Na njoj je bio on kako stoji ispred Džesinog kuguara u Vašingtonu. „Bilo bi veoma neprijatno da su te prepoznali.“ Diken pocrvene od grize savesti i besa. „Bio sam tamo samo jednom, pre više meseci“, reče. „Zadržao sam se petnaest minuta i otišao.“ „Bio si u zadnjoj sobi sa devojkom“, reče mu Avgustin.
„Nosila je hiruršku masku i ponašala se kao da sam gubav!“ reče Diken, plahovitije no što je nameravao. Instinkt se veoma istanjio.“ Nisam hteo čak ni da je pipnem!“ „I ja mrzim ovo sranje, Kristofere“, ukočeno odvrati Avgustin, „ali to je samo početak. Svi smo suočeni sa velikom pažnjom javnosti.“ „Znači, sada sam na uslovnoj, Mark? Hoće li FBI da mi zatraži malu crnu svesku?“ Avgustin na to nije odgovorio. Diken ustade i baci fotografiju na sto. „Šta je sledeće? Da navedem ime svakog sa kime izlazim i šta radimo kad smo zajedno?“ „Da“, tiho reče Avgustin. Diken stade usred tirade i oseti kako ga bes napušta. Posledice su bile toliko velike i zastrašujuće da odjednom više ništa nije osećao, sem hladnog straha. „Biće potrebno najmanje još četiri meseca da vakcina prođe kroz klinička ispitivanja, čak i po ubrzanoj proceduri. Šobek i potpredsednik večeras će u Beloj kući izložiti novu politiku. Preporučujemo karantin. Skoro je sigurno kako će nam biti potrebno neko vanredno stanje i zavođenje prekog suda da bi ga sproveli u delo.“ Diken ponovo sede. „Neverovatno“, izusti. „Nemoj da mi kažeš kako nisi pomišljao na to“, reče mu Avgustin, lica posivelog od stresa. „Nemam ti ja takvu maštu“, ogorčeno odvrati Diken. Avgustin okrenu stolicu i zagleda se kroz prozor. „Uskoro će proleće. Zaljubljeni mladići i sve to. Baš pravi trenutak da objavimo segregaciju polova. Sve žene
sposobne za rađanje dece, svi muškarci. Statističari će se ludo provesti izračunavajući koliko će ovo usporiti rast bruto nacionalnog dohotka.“ Neko vreme su sedeli ćuteći. „Zašto si počeo sa Kej Lang?“ upita Diken. „Jer znam šta ću sa njom“, odgovori Avgustin. „Ovo ostalo... Nemoj da me citiraš, Kristofere. Shvatam potrebu za time, ali nemam pojma kako ćemo to preživeti, politički govoreći.“ Izvadi još jedan odštampani list iz fascikle i pruži ga Dikenu da ga pogleda. Bila je to fotografija muškarca i žene na verandi ispred neke stare kuće, osvetljene jednom sijalicom. Ljubili su se. Diken nije mogao da mu razazna lice, ali bio je obučen kao Avgustin i iste takve građe. „Čisto da se ne osećaš loše. Udata je za kongresmena koji je tek stupio na dužnost“ reče mu Avgustin. „Završili smo. Došlo je vreme za sve nas da odrastemo.“ Diken je stajao ispred centra Jedinice u zgradi 51, osećajući blagu mučninu. Vanredno stanje. Segregacija polova. Pogrbio se i pošao ka parkingu, izbegavajući pukotine u pločniku. U kolima ga je dočekala poruka na mobilnom. Pozvao je govornu poštu i saslušao je. Nečiji nepoznat glas pokušavao je da nadvlada priličnu antipatiju prema ostavljanju poruka i, nakon što je nekoliko puta počinjao, pošlo mu je za rukom da mu nagovesti kako imaju zajedničke prijatelje – a možda i zajednička zanimanja. „Zovem se Mič Rafelson. Trenutno sam u Sijetlu, ali nadam se da ću se uskoro vratiti na Istok kako bih se našao sa nekim ljudima. Ako vas zanimaju... istorijski
slučajevi ŠIVA-e, drevni uzorci, molim vas da mi se javite.“ Diken sklopi oči i odmahnu glavom. Neverovatno. Izgleda da svi znaju za njegovu luđačku hipotezu. Zapisa broj mobilnog u malu beležnicu, a onda ga upitno pogleda. Ime mu je zvučalo poznato. Podvukao ga je jednom crtom. Spusti prozor i duboko udahnu. Dan je bivao sve topliji, a oblaci nad Betezdom lagano su se razilazili. Zimi će skoro doći kraj. Iako je znao kako to nikako ne bi trebalo da uradi, ukuca u mobilni broj Kej Lang i nazva je. Nije bila kod kuće. „Nadam se da dobro plešeš sa krupnim devojkama“ promrmlja Diken sam sebi i upali auto. „Krosova je zaista krupna devojka.“
40 Baltimor Advokat se zvao Čarls Votering. Zvučao je kao pravi stanovnik Bostona. Oblačio se izgužvano, ali elegantno, a na glavi nosio grubo ispletenu vunenu kapu i dugačak purpurni šal. Kej mu je ponudila kafu, a on je prihvatio. „Veoma lepo“, primeti on, osvrćući se po stanu. „Imate ukusa.“ „Mardž je sve namestila za mene“, reče mu Kej. Votering se nasmeši. „Mardž uopšte nema ukusa kada je reč o uređenju prostora. Ali novac postiže čudesne stvari, zar ne?“ Kej se nasmeši. „Ne žalim se“, odgovori. „Zašto vas je poslala ovde? Da bi... izmenili naš sporazum?“ „Ne, nikako“, odgovori Votering. „Vaši roditelji su mrtvi, zar ne?“ „Da“, potvrdi Kej. „Ja sam osrednji advokat, gospođo Lang – mogu li da vas zovem Kej?“ Kej klimnu. „Osrednji kad je o zakonu reč, ali Mardž me ceni kao nekog ko dobro prosuđuje ljudske karaktere. Verovali ili ne, Mardž je u tome prilično loša. Puno se šepuri, ali za sobom ima niz loših brakova, koje sam joj ja pomogao da razmrsi i pošalje u daleku prošlost, i da se za njih nikad više ne čuje. Ona misli da ti je potrebna moja pomoć.“ „Kako?“ upita Kej.
Votering sede na kauč i uze tri kašike šećera iz činije na poslužavniku. Lagano ih promeša u svojoj šolji. „Jesi li volela Saula Madsena?“ „Da“ odgovori Kej. „A kako se sada osećaš?“ Kej razmisli kako da na to odgovori, a sve vreme je Voteringa gledala pravo u oči. „Shvatam koliko je stvari Saul krio od mene, samo da bi održao naš san.“ „Koliko je Saul doprinosio vašem radu, u intelektualnom smislu?“ „Zavisi o kojem je radu reč.“ „Tvom radu na endogenim virusima.“ „Samo malo. To nije bila njegova specijalnost.“ „ A šta je bila njegova specijalnost?“ „On je sebe poistovećivao sa hmeljom.“ „Molim?“ „On je doprinosio procesu fermentacije. Ja sam dodavala šećer.“ Votering se nasmeja. „Da li vas je stimulisao, intelektualno, mislim?“ „Izazivao me je.“ „Kao učitelj, roditelj ili... partner?“ „Partner“ odgovori Kej. „Ne vidim kuda ovo vodi, gospodine Votering.“ „Vezala si se za Mardž jer si osećala kako nisi u stanju da sama izađeš na kraj sa Avgustinom i njegovim ljudima. Jesam li u pravu?“ Kej ga samo pogleda. Votering podiže jednu čupavu obrvu.
„Ne baš“, reče mu Kej. Oči počeše da je peku jer nije dovoljno treptala. Votering opušteno trepnu i spusti šolju. „Ukratko, Mardž me je ovde poslala da te odvojim od Saula Madsena na svaki mogući način. Potrebna mi je tvoja dozvola da obavim temeljnu istragu EkoBaktera, AKS-a i tvojih veza sa Jedinicom.“ „Da li je to neophodno? Sigurna sam da u mom ormaru nema više prljavog veša, gospodine Votering.“ „Nikad se ne može preterati sa oprezom, Kej. Shvati da stvari postaju veoma ozbiljne. Bilo kakva neprijatnost može imati veliki uticaj na javnu politiku.“ „Znam“, odvrati Kej. „Rekla sam da mi je žao.“ Votering ispruži ruku i lice mu poprimi smirujući izraz dok je prstima tapšao vazduh. U nekom drugom dobu, možda bi je očinski potapšao po kolenu. „Počistićemo sav taj nered.“ Voteringove oči odjednom se okameniše. „Ali ne želim da zameniš svoje rastuće osećanje individualne odgovornosti automatskim ličnim održavanjem koje može da pruži jedan dobar advokat“, reče. „Ti si odrasla žena, Kej. Ja ću rasplesti sve uzice, a onda... Onda ću ih preseći. Više ništa nikome nećeš biti dužna.“ Kej se ugrize za usnu. „Jedno bih volela da istaknem, gospodine Votering. Moj suprug je bio bolestan. Bio je duševno poremećen. Ono što je Saul radio ili nije radio ništa ne govori o meni – niti o njemu samom. Pokušavao je da zadrži ravnotežu i nastavi sa svojim životom i radom.“ „Shvatam to, gospođo Lang.“
„Saul mi je, na svoj način, bio od velike pomoći, ali oštro se protivim svakoj implikaciji da ja kao osoba zavisim od nekog drugog.“ „Nije mi bila namera da tako nešto kažem.“ „Dobro“, odvrati Kej, provlačeći se na vrhovima prstiju kroz prikriveno minsko polje iznerviranosti, koja je pretila da se razbukta u bes. „Sada želim da znam da li Mardž Kros i dalje smatra da sam joj od koristi?“ Votering se nasmeši i nakrivi glavu tako da je majstorski izrazio prihvatanje njene iznerviranosti, ali i potrebu da nastavi sa svojim poslom. „Mardž nikad ne daje više no što uzima; siguran sam da ćeš to uskoro naučiti. Možeš li da mi objasniš tu vakcinu, Kej?“ „To je kombinacija antigenske membrane koja nosi posebno skrojeni ribozim, ribonukleinsku kiselinu sa enzimskim svojstvima. Ribozim se lepi za deo ŠIVA-inog koda i razgrađuje ga. Virus ne može da se replicira.“ Votering zapanjeno odmahnu glavom. „Tehnički prelepo“, reče. „Za većinu nas, potpuno nerazumljivo. Reci mi, šta misliš kako će Mardž privoleti žene širom sveta da razmisle o korišćenju te vakcine?“ „Reklamom i promocijom, pretpostavljam. Rekla je da će je praktično poklanjati.“ „Kome će pacijenti verovati, Kej? Ti si brilijantna žena koju je muž prevario i krio stvari od nje. Žene su u stanju da nepravdu osete u samoj materici. Veruj mi, Mardž će se iz sve snage truditi da te zadrži u svom timu. Tvoja životna priča sve je bolja i bolja.“
41 Sijetl Mič uz uzvik naglo skoči iz kreveta, obliven znojem. Reči mu poleteše sa usana, iako je u tom trenutku bio svestan da se probudio. Sede na ivicu kreveta, nogu i dalje umotanih u pokrivač, i zadrhta. „Lud“, reče. „Ja sam lud. Lud zbog ovoga.“ Ponovo je sanjao neandertalce. Ovaj put, uletao je i izletao iz muškarčeve tačke gledišta. Bila je to nekakva tečna sloboda koja ga je u jednom trenutku unosila u veoma jasne i neprijatne emocije, a onda ga uzdizala kako bi posmatrao zbrkani tok događaja. Gomila se skupljala na obodu sela ovaj put ne na jezeru, već na čistini okruženoj dubokom i drevnom šumom. Mahali su zašiljenim štapovima, kaljenim u vatri, prema ženi čije mu je ime bilo na vrh jezika... Na-li-a ili Ma-li. „Žan Auel, evo me“, promrmlja dok se izvlačio iz pokrivača. „Mogli iz Kamenog plemena spašava svoju ženu. Gospode.“ Onda uđe u kuhinju i nasu sebi čašu vode. Zakačio je neki virus – bio je siguran da je reč o prehladi, a ne ŠIVA-i, uzevši u obzir njegove odnose sa ženama. Usta su mu bila suva i odvratno mirisala, a nos cureo. Zaradio je prehladu negde prilikom puta do Gvozdene pećine prethodne nedelje. Možda mu je Merton preneo. Odvezao je britanskog novinara na aerodrom, kako bi ovaj odleteo u Merilend.
Voda je imala odvratan ukus, ali očistila mu je usta. Baci pogled preko Brodveja i prema pošti, koja je bila skoro prazna. Martovska snežna oluja bacila je sićušne pahuljice po ulicama. Narandžaste ulične svetiljke kao da su nanose snega pretvarale u raštrkane gomilice zlata. „Terali su nas sa jezera, iz sela“, promrmlja. „Preostalo nam je jedino da se snalazimo sami, kako znamo i umemo. Neke usijane glave spremale su se da nas slede, možda i da pokušaju da nas ubiju. Mi...“ Zadrhta. Te emocije bile su tako sirove i stvarne da nije mogao da ih le otrese. Strah, bes, još nešto... Opipa se po licu. Neandertalcima se sa lica ljuštila nekakva koža, male maske. Beleg njihovog zločina. „Draga Širli Meklejn“ reče, pritisnuvši čelo o hladno prozorsko staklo. „Kanališem duhove pećinskih ljudi koji ne žive u pećinama. Imaš li neki savet?“ Baci pogled ka satu na video-rekorderu, koji je stajao povrh malog televizora. Bilo je pet ujutru. To je značilo da je u Atlanti osam sati. Ponovo će pokušati da nazove onaj broj, a onda da se svojim popravljenim laptopom zakači na internet i pošalje mejl. U kupatilu se zagledao u svoj odraz u ogledalu. Kosa čupava, lice znojavo i masno, brada od dva dana, a majica pocepana. „Pravi Džeremaja“, reče. A onda poče još jedno generalno sređivanje – i to duvanjem nosa i pranjem zuba.
42 Atlanta Kristofer Diken vratio se u svoju malu kuću na periferiji Atlante u tri ujutru. Do dva je radio u kancelariji, pripremajući za Avgustina izveštaj o širenju ŠIVA-e u Africi. Sat vremena je ležao budan, pitajući se kako će svet izgledati za šest meseci. Kada je naposletku utonuo u san, probudilo ga je zujanje mobilnog telefona. Činilo mu se da je prošlo svega nekoliko trenutaka otkad je zaspao. Pridigao se u francuskom ležaju, koji je nekada pripadao njegovim roditeljima, na tren se pitajući gde se nalazi. Brzo razabere kako se ne nalazi u Hiltonu u Kejp Taunu i uključi svetlo. Jutro se već naziralo kroz roletne. Nekako mu uspe da do četvrtog zvona izvuče telefon iz džepa svog kaputa u plakaru i da se javi. „Da li je to doktor Kris Diken?“ „Kristofer. Da.“ Pogleda na sat. Bilo je osam i petnaest. Pošlo mu je za rukom da odspava svega dva sata. Bio je siguran kako bi se bolje osećao da uopšte nije spavao. „Ja sam Mič Rafelson.“ Ovaj put Diken se seti imena i svega što je uz njega išlo. „Zaista?“ reče. „Gde se nalazite, gospodine Rafelson?“ „U Sijetlu.“ „Onda su kod vas još sitniji sati nego ovde. Moram da se vratim na spavanje.“ „Molim vas, sačekajte“, reče Mič. „Žao mi je što sam vas probudio. Da li ste dobili moju poruku?“
„Dobio sam neku poruku“, odgovori Diken. „Moramo da razgovaramo.“ „Slušajte, ako zaista jeste Mič Rafelson, onaj Mič Rafelson, moram da razgovaram sa vama... otprilike koliko i da...“ Pokuša da se seti nekog duhovitog poređenja, ali mozak mu nije radio. „Ne moram da pričam sa vama.“ „Shvatam .. ali, molim vas, svejedno me saslušajte. Pratite ŠIVA-u po celom svetu, zar ne?“ „Dabome“, potvrdi Diken, pa zevnu. „I slabo spavam kad razmišljam o tome.“ „I ja“, reče Mič. „Vaša tela na Kavkazu bila su pozitivna na ŠIVA-u. Moje mumije... na Alpima... mumije u Inzbruku pozitivne su na ŠIVA-u.“ Diken pritisnu telefon bliže uvu. „Otkud vi to znate?“ „Imam laboratorijski izveštaj iz Univerziteta u Vašingtonu. Moram da pokažem ono što znam vama i još nekome ko je otvorenog uma u vezi sa ovim.“ „Niko nije otvorenog uma u vezi sa ovim“, reče mu Diken. „ko vam je dao moj broj?“ „Doktor Vendel Paker.“ „Znam li ja tog Pakera?“ „Radite sa njegovim prijateljem. Rene Sonda.“ Diken noktom pročačka sekutić. Na trenutak veoma ozbiljno razmisli da prekine vezu. Telefon mu je bio digitalno skremblovan, ali neko bi mogao da dekodira taj razgovor ukoliko se namerači. Na tu pomisao pobesne. Stvari su izmicale kontroli. Svi su izgubili pravu perspektivu, a ništa neće biti bolje ukoliko bude samo sarađivao.
„Prilično sam usamljen“, Mič prekide tišinu. „Potreban mi je neko da mi kaže kako nisam potpuno poludeo.“ „Da“, reče mu Diken. „Znam kako je to.“ A onda, namrštivši se i tresnuvši nogom o pod, znajući da će ga ovo uvaliti u daleko veće nevolje od ma koje vetrenjače koju je u prošlosti napao, reče: „Ispričaj mi nešto više o tome, Miče.“
43 San Dijego, Kalifornija 28. mart Kada je Diken ugledao naslov međunarodne konferencije, crnim plastičnim slovima ispisan na oglasnoj tabli kongresnog centra, oseti kratko – kratko i izuzetno neophodno – uzbuđenje. Tokom proteklih nekoliko meseci, ništa nije bilo u stanju da ga uzbudi kada je reč o zadovoljstvu poslom, ali naslov konferencije bio je dovoljan da to učini. KONTROLA O-KO-LINE: NOVE TEHNIKE U CILJU POBEDE NAD VIRUSNIM OBOLJENJIMA Natpis nije bio preterano optimističan niti udaljen od cilja. Za nekoliko godina, lako je moguće da svetu neće biti potreban tamo neki Kristofer Diken da juri viruse. Problem sa kojim su svi bili suočeni je da je, mereno vremenom bolesti, nekoliko godina bio veoma dug period. Diken izađe iz senke betonske strehe kongresnog centra blizu glavnog ulaza i stade da upija jarku sunčevu svetlost koja je obasjavala pločnik. Još od Kejp Tauna nije iskusio takvu toplotu, a to mu je davalo gomilu energije. Atlanta se napokon zagrevala, ali hladni talas koji je
ščepao Istok i dalje je držao ulice Baltimora i Betezde pokrivene snegom. Mark Avgustin je već bio u gradu. Odseo je u U.S. Grantu, podalje od većine od pet hiljada predviđenih učesnika. Oni su uglavnom popunjavali hotele duž keja. Diken je svoj konferencijski paket – debelu knjižicu uvezanu spiralom, praćenu DVD-ROM diskom – podigao baš tog jutra, kako bi nešto ranije video kakav će raspored biti. Mardž Kros će sutra ujutru održati uvodni govor. Diken će biti na pet panela, od kojih će se dva baviti ŠIVA-om. Kej Lang će biti na jednom panelu sa Dikenom, kao i na još sedam, a održaće govor i na plenarnoj sednici Svetske istraživačke grupe za istrebljenje retrovirusa, koja se održava paralelno sa ovom konferencijom. Štampa je već uveliko hvalila Amerikolovu ribozimsku vakcinu kao veliko otkriće. Delovala je dobro u laboratoriji – sjajno, zapravo – ali ispitivanja na ljudima još nisu bila počela. Avgustin je bio pod velikom pritiskom od strane Šobeka, Šobek pod velikim pritiskom od strane državnog aparata, a svi zajedno držali su se što su dalje mogli od Krosove. Diken je osećao kako vetar nosi osam različitih vrsta katastrofa. Nije se čuo sa Mičom Rafelsonom nekoliko dana, ali pretpostavljao je da je antropolog već u gradu. Još se nisu sreli lično, ali zavera je otpočela. Kej je pristala da im se te večeri ili sutradan pridruži u razgovoru, u zavisnosti od toga kada će joj Krosovkini ljudi dati pauzu od intervjua koje je morala da daje zarad dobrih odnosa sa javnošću.
Moraće da nadu neko mesto daleko od radoznalih očiju. Diken je pretpostavljao da bi najbolje mesto za to bilo usred svega događanja, pa je stoga nosio i drugu kesu sa praznom legitimacijom „Gost CDC-a“ i program. Kej je prolazila kroz apartman pun ljudi, a oči su joj nervozno Letele sa lica na lice. Osećala se kao da igra u lošem špijunskom filmu, pokušavajući da sakrije šta zapravo oseća i, svakako, šta zaista misli – mada ni sama nije znala šta da misli. Veći deo popodneva provela je u apartmanu Mardž Kros bolje reći, čitavom njenom spratu – u sastancima sa muškarcima i ženama koji su predstavljali čitave podružnice, univerzitetskim profesorima i gradonačelnikom Sen Dijega. Mardž ju je odvela u stranu i obećala da će se pri kraju konferencije sresti sa još važnijim ljudima. „Samo ti budi lepa i vesela“, reče joj Krosova. „Ne dozvoli da te konferencija iscrpi.“ Kej se osećala kao lutka u izlogu. To joj se ni najmanje nije dopadalo. U pet i trideset spustila se liftom do prizemlja i ušla u iznajmljeni autobus, koji je vozio na otvaranje. Događaj se, pod pokroviteljstvom Amerikola, održavao u Zoološkom vrtu San Dijega. U trenutku kada je izašla iz autobusa ispred zoološkog vrata, duboko je udahnula miris jasmina i zemlje natopljene prskalicama. Red na ulazu bio je dugačak; prišla je sporednoj kapiji i pokazala čuvaru svoju pozivnicu.
Četiri žene odevene u crno nosile su transparente i svečano marširale ispred ulaza u vrt. Kej ih je videla pre no što su je propustili unutra; na jednom transparentu pisalo je: NAŠA TELA, NAŠA SUDBINA: SPASITE NAŠU DECU. Unutra, topli sumrak delovao je magično. Već duže od godinu dana nije bila na odmoru, a poslednji put išla je sa Saulom. Od tada, sve se sastojalo od posla i žalosti, a ponekad i jednog i drugog. Vodič je preuzeo grupu Amerikolovih gostiju i poveo ih u kratak obilazak. Kej je nekoliko trenutaka provela posmatrajući ružičaste flamingose u njihovom bazenu. Divila se kada je ugledala četiri stogodišnja kakadua a krestama boje sumpora, a među njima i trenutnu maskotu zoološkog vrta, Ramzesa, koji je odlazeću gomilu posetilaca posmatrao uz pospanu ravnodušnost. Vodič ih onda odvede do jednog sporednog paviljona i dvorišta okruženog palmama. Neki osrednji bend svirao je najbolje pesme četrdesetih godina pod tim paviljonom, dok su muškarci i žene nosili hranu na papirnim tanjirima u potrazi za stolovima. Kej zastade kraj švedskog stola zatrpanog voćem i povrćem, uze bogato posluženje sira, paradajza, karfiola i mariniranih pečuraka, a onda naruči čašu belog vina. Dok je iz tašne vadila novac da plati vino, krajičkom oka ugleda Kristofera Dikena. Bio je u društvu nekog visokog muškarca, obučenog u teksas jaknu i izbledele sive farmerke, a pod miškom nosio izgrebanu kožnu torbicu. Kej duboko udahnu, ubaci kusur u tašnu i okrete se taman na vreme da presretne Dikenov prikriveni
pogled. U znak odgovora, ona jedva primetno klimnu glavom. Kej nije mogla a da se ne zakikoće kada Diken raskrili platno i njih troje opušteno ušetaše u zatvoreno dvorište. Zoološki vrt bio je skoro prazan. „Osećam se kao neko šunjalo“, reče ona. I dalje je u ruci držala čašu vina, ali uspelo joj je da se ratosilja tanjira sa povrćem. „Šta mi to zamišljamo da radimo?“ Mičev osmeh bio je neubedljiv. Uznemiravao ju je njegov pogled – istovremeno i vragolast i tužan. Diken, niži i punačkiji, delovao je pristupačnije, pa se Kej usredsredila na njega. Nosio je kesu iz prodavnice poklona i iz nje teatralno izvadi mapu najvećeg svetskog zoološkog vrta. „Možda smo ovde kako bi spasili ljudski rod“, reče Diken. „Prikrivanje je opravdano.“ „Prokletstvo“, reče mu Kej. „Nadala sam se da je reč o nečemu razumnijem. Pitam se da li nas neko sluša?“ Diken mahnu rukom ka niskim lukovima kuće za reptile, sagrađene u španskom stilu, kao da maše čarobnim štapićem. U vrtu je bilo svega nekoliko zaostalih turista. „Sve je čisto“, odgovori. „Ozbiljna sam, Kristofere“, reče mu Kej. „Ako FBI postavlja prislušne uređaje na zmajeve sa Komoda ili ljude u havajkama, onda smo ga ugasili. Ovo je najbolje što mogu da izvedem.“ Glasna vriska majmuna dočekala je poslednje zrake dnevne svetlosti. Mič ih povede niz betonsku stazu kroz tropsku kišnu šumu. Putanja je bila osvetljena svetiljkama usađenim u zemlju, a vazduh nad njihovim
glavama pun sićušnih kapljica vode iz prskalica. Na tren, sve troje behu opčinjeni lepotom tog prizora i nevoljni da prekinu čaroliju. Za Kej, Mič je delovao kao čovek koji je sav u rukama i nogama, jedan od onih kojima nije bilo mesto između četiri zida. Smetala joj je njegova tišina. On se okrenu i staloženo je pogleda svojim zelenim očima. Kej tada primeti njegovu obuću: cipele za pešačenje, sa prilično pohabanim debelim đonovima. Ona se nelagodno nasmeši, a Mič joj uzvrati osmeh. „Ja nisam u ovoj kategoriji“, reče. „Ako bi neko trebalo da otpočne ovaj razgovor, onda ste to vi, gospođo Lang.“ „Ali ti si čovek sa otkrićem“, reče mu Diken. „Koliko vremena imamo?“ upita Mič. „Ostatak večeri sam slobodna“, odgovori Kej. „Mardž hoće da sutra budemo na okupu pre osam ujutru. Održaće Amerikolov doručak.“ Spustiše se pokretnim stepenicama u jedan kanjon i zastaše pred kavezom sa dve škotske divlje mačke. Mačke su ličile na domaće i šetale su napred-nazad, tiho gunđajući u sumraku. „Ja sam ovde višak“, reče Mič. „Slabo se razumem u mikrobiologiju, zapravo, jedva se snalazim. Nabasao sam na nešto predivno i to mi je skoro uništilo život. Nemam nikakvog ugleda i poznat sam kao ekscentrik i dvostruki naučni gubitnik. Da ste pametni, ne biste ni bili u društvu sa mnom.“ „Neverovatno iskreno“, reče Diken, pa podiže ruku. „Sledeći. Jurio sam bolesti preko pola Zemljine kugle. Prosto osećam kako se šire, šta rade i kako funkcionišu.
Skoro od samog početka sumnjao sam da sam na tragu nečeg sasvim novog. Sve doskora, pokušavao sam da vodim dvostruki život, da odjednom verujem u dve kontradiktorne stvari, ali više ne mogu.“ Kej dovrši čašu vina jednim gutljajem. „Zvučimo kao da smo na rehabilitaciji“, reče. „Dobro. Red je na mene. Ja sam nesigurna žena koja se bavi naučnim istraživanjem i želi da bude podalje od svih prljavih detaljčića, pa se stoga vezujem za svakog ko će mi dati mesto gde da radim i ko će me zaštiti... a sada je došlo vreme da postanem nezavisna i da sama donosim odluke. Vreme je da odrastem.“ „Aleluja“ reče Mič. „Napred, sestro“, doda Diken. Ona podiže pogled, spremna da se razljuti, ali obojica su se smešili baš kako treba i, prvi put posle mnogo vremena – od poslednjeg lepog trenutka sa Saulom – osećala se kao da je među prijateljima. Diken posegnu rukom u kesu i izvadi bocu merloa. „Obezbeđenje bi moglo da nas skemba“, reče, „ali ovo je najmanji od naših grehova. Nešto od onog što se mora reći može se iskazati samo ako je čovek pijan.“ „Pretpostavljam da ste vas dvoje već razmenili ideje“, Mič reče Kej dok je Diken sipao vino. „Pokušao sam da pročitam sve što sam mogao samo da bih se pripremio za ovo, ali i dalje daleko zaostajem.“ „Ne znam odakle da počnem“ reče Kej. Sada kada su bili opušteniji, način na koji ju je Mič Rafelson gledao – direktno, iskreno i procenjujući je, ali ne očigledno – pobudio je u njoj nešto za šta je mislila da je umrlo.
„Počnite sa time gde ste se upoznali“, reče Mič. „U Gruziji“ odgovori Kej. „Otadžbini vina“ dodade Diken. „Posetili smo masovnu grobnicu“ reče Kej. „Mada ne zajedno. Trudnice i njihovi muževi.“ „Ubijanje dece“, reče Mič, a pogled mu se odjednom izgubi u daljini. „Zašto?“ Sedoše za plastični sto kraj zatvorene tezge sa osvežavajućim pićima, duboko u senci kanjona. Smeđe-crveni petlovi kljucali su po žbunju pored asfaltnog puta i betonskih staza bež boje. Jedna velika mačka režala je u svom kavezu, a taj zvuk sablasno je ječao kanjonom. Mič izvadi fasciklu iz svoje kožne torbice i uredno raširi papire po plastičnom stolu. „Ovde sve dolazi u fokus.“ Spusti šaku na dva papira sa desne strane. „Ovo su analize obavljene na Univerzitetu u Vašingtonu. Vendel Paker mi je dao dozvolu da vam ih pokažem. Međutim, ako se neko izlane, svi bismo mogli da se nađemo duboko u zoološkom nusproduktu.“ „Analize čega?“ upita Kej. „Genetskog sastava inzbruških mumija. Rezultati analize dva uzorka tkiva iz dve različite laboratorije sa Univerziteta u Vašingtonu. Dao sam uzorke tkiva dvoje odraslih Vendelu Pakeru. Inzbruk je, kako se ispostavilo, poslao uzorke uzete od sve tri mumije Mariji Konig, sa istog odeljenja. Vendel je izvršio upoređivanja.“ „Šta su otkrili?“ upita Kej. „Da su tri tela zaista porodica. Majka, otac, kćer. To sam već znao – video sam ih zajedno u pećini u Alpima.“
Kej se zbunjeno namršti. „Sećam se priče o tome. Otišao si u pećinu na molbu dvoje tvojih prijatelja... Poremetio nalazište... A žena sa tobom ponela je novorođenče u rancu?“ Mič skrenu pogled i stisnu zube. „Mogu da ti kažem šta se zapravo dogodilo“, odgovori. „Neka, u redu je“, odvrati Kej, odjednom zabrinuto. „Čisto da bih razjasnio stvari“, Mič beše uporan. „Moramo da verujemo jedno drugome, ako ćemo da nastavimo.“ „Onda mi ispričaj nešto više“, reče mu Kej. Mič ukratko ispriča čitavu priču. „Bio je to haos“ naposletku završi. Diken ih je oboje napeto posmatrao, prekrštenih ruku. Kej iskoristi pauzu da pogleda analize raširene po plastičnom stolu, pazeći da se papiri ne uprljaju. Proučavala je rezultate datiranja ugljenikom 14, genetsko poređenje i, naposletku, Pakerovu uspešnu potragu za ŠIVA-om. „Paker kaže da se ŠIVA nije puno promenio za petnaest hiljada godina“, reče Mič. „Smatra da je to zapanjujuće, ako je reč o običnom otpadu DNK.“ „Ne bih rekla da je reč o otpadu“, odvrati Kej. „Ti geni su čuvani možda čak i do trideset miliona godina. Stalno se obnavljaju, osvežavaju, isprobavaju, konzerviraju... Zapečaćeni u hromatin, zaštićeni insulatorima... Moraju biti.“ „Ako ste voljni da mi date vremena, voleo bih da vam kažem šta ja mislim“, reče Mič, uz mešavinu smelosti i
sramežljivosti koja je za Kej istovremeno bila i zbunjujuća i dražesna. „Samo napred“, reče mu. „Ovo je bio primer stvaranja nove podvrste“, reče on. „Ne ekstreman. Više kao mali korak ka novoj sorti. Dete savremenog tipa čiji su roditelji neandertalci iz kasne faze.“ „Više nalik nama“, reče Kej. „Dabome. Pre nekoliko nedelja, u državi Vašington boravio je reporter po imenu Oliver Merton. Istražuje mumije. Ispričao mi je o tučama na Univerzitetu u Inzbruku...“ Mič podiže pogled i vide da je Kej iznenađena. „Oliver Merton?“ upita ona i namršti se. „Radi za Prirodu?“ „Mislim da je tada radio za Ekonomist“, odgovori Mič. Kej se okrenu Dikenu. „Je li to isti čovek?“ „Jašta“ potvrdi Diken. „Bavi se naučnim novinarstvom, a pomalo i političkim izveštavanjem. Objavio je jednu ili dve knjige.“ A onda objasni Miču. „Merton je napravio urnebes na konferenciji za štampu u Baltimoru. Duboko je začeprkao u odnos Amerikola i CDC-a, kao i u sve ovo sa ŠIVA-om.“ „Možda su to dve različite priče“, reče Mič. „Mora da je tako, zar ne?“ upita Kej, gledajući negde između njih dvojice. „Mi smo jedini koji su povezali stvari, zar ne?“ „Ne bih bio baš potpuno siguran“, odgovori Diken. „Nastavi, Miče. Hajde da se složimo da postoji veza pre no
što se popalimo zbog upadica. O čemu su se raspravljali u Inzbruku?“ „Merton kaže da su povezali novorođenče sa odraslim mumijama – što je Paker potvrdio.“ „To je ironično“, primeti Diken. „Ujedinjene nacije su poslale neke uzorke iz Gordija u Koniginu laboratoriju.“ „Antropolozi iz Inzbruka su prilično konzervativni“, reče Mič. „Susret sa prvim direktnim dokazom ljudske deobe na vrste...“ On odmahnu glavom, sa saosećanjem. „Da sam na njihovom mestu, ja bih bio uplašen. Ne samo da se paradigma pomera, nego i puca. Nema postepenosti, nema savremene darvinovske sinteze.“ „Ne moramo da budemo toliko radikalni“, odvrati mu Diken. „Pre svega, puno se priča o skokovima kod fosila – milioni godina istog stanja, a onda iznenadna promena.“ „Promena tokom milion ili stotinu hiljada godina, a u nekim slučajevima čak i u kraćem vremenskom periodu, na primer deset hiljada godina“, odvrati Mič. „Ne preko noći. To otvara pitanja koja su za svakog naučnika prokleto zastrašujuća. Ali geni ne lažu. A bebini roditelji bili su puni ŠIVA-e.“ „Hm“ izusti Kej. Majmuni ponovo ispuniše noć zavijanjem. „Žena je bila povređena nečim oštrim, možda vrhom koplja“, reče Diken. „Dabome“, potvrdi Mič. „To je dovelo do toga da se beba u kasnoj fazi trudnoće rodi ili mrtva ili veoma blizu smrti. Majka je umrla ubrzo za njom, a otac...“ Glas ga izdade. „Izvinite. Nije mi lako da pričam o tome.“ „Saosećaš sa njima“, primeti Kej.
Mič klimnu. „U poslednje vreme sanjam baš uvrnute snove o njima.“ „ESP?“ upita Kej. „Ne bih rekao“, odgovori Mič. „Moj mozak jednostavno tako radi kad sklapa kockice.“ „Misliš da su isterani iz svog plemena?“ upita Diken. „Proganjani?“ „Neko je hteo da ubije ženu“, reče Mič. „Muškarac je ostao sa njom i pokušao da je spase. Bili su drugačiji. Nešto nije bilo u redu u vezi sa njihovim licima. Mali nabori kože oko očiju i nosa, kao maske.“ „Ljuštila im se koža? Mislim, dok su bili živi?“ Kej upita i zadrhta. „Oko očiju, lica.“ „Tela kod Gordija“, reče Kej. „Šta sa njima?“ upita Diken. „Neka su imala male kožne maske. Mislila sam da je to... neki bizaran proizvod raspadanja. Ali nikada nisam videla ništa nalik tome.“ „Previše žurimo“, reče Diken. „Hajde da se usredsredimo na Mičeve dokaze.“ „To je sve što imam“, reče mu Mič. „Fiziološke promene dovoljno velike da novorođenče smeste u drugu podvrstu, i to odjednom. U jednoj generaciji.“ „Tako nešto mora da se odvijalo preko stotinu hiljada godina pre tvojih mumija“, reče Diken. „Tako da su populacije neandertalaca živele sa ili u blizini populacija modernih ljudi.“ „Mislim da je tako“, odgovori Mič.
„Misliš li da je to rođenje bilo aberacija?“ upita Kej. Mič ju je nekoliko trenutaka ćutke gledao, pre no što odgovori: „Ne.“ „Da li je razumno izvesti zaključak da si otkrio nešto reprezentativno, a ne singularno?“ „Moguće.“ Kej iznervirano podiže ruke. „Vidi“, poče Mič. „Moji instinkti su konzervativni. Znam kako je ljudima u Inzbruku, zaista! Ovo je uvrnuto i potpuno neočekivano.“ „Imamo li neprekinute, postepene fosilne ostatke koji vode od neandertalaca do kromanjonaca?“ upita Diken. „Ne, ali imamo različite faze. Fosilni ostaci obično su daleko od neprekinutih.“ „A... za to se okrivljuje činjenica da ne možemo da pronađemo sve neophodne uzorke, zar ne?“ „Tako je“, potvrdi Mič. „Ali neki paleontolozi već su duže vreme u sukobu sa postepenjacima.“ „Zato što stalno pronalaze skokove, a ne postepenu progresiju“, reče Kej. „Čak i kad su fosilni ostaci bolji no u slučaju ljudi ili drugih krupnih životinja.“ Njih troje zamišljeno srknuše iz čaša. „Šta ćemo mi da radimo?“ upita Mič. „Mumije su imale ŠIVA-u. Mi imamo ŠIVA-u.“ „Ovo je veoma komplikovano“, reče Kej. „Ko će da bude prvi?“ „Hajde da svi zapišemo ono što smatramo da se zapravo dešava.“ Mič iz torbice izvadi tri bloka i tri hemijske olovke, pa ih stavi na sto.
„Kao dečica u školi?“ upita Diken. „Mič je u pravu. Hajde da to uradimo“, reče Kej. Diken iz kese izvadi drugu bocu vina i otvori je. Kej je držala zatvarač svoje olovke među usnama. Pisali su već deset ili petnaest minuta, razmenjujući blokove i postavljajući pitanja. Postajalo je hladnjikavo. „Zabava će se uskoro završiti“, reče ona. „Ne brini“, reče joj Mič. „Mi ćemo te čuvati.“ Ona se slabašno nasmeši. „Dva polupijana muškarca, omamljena teorijama?“ „Baš tako“, potvrdi Mič. Kej je pokušavala da ga ne gleda. Ono što je osećala nije bilo ni naučno ni profesionalno. Nije joj bilo lako da zapiše ono što misli. Nikad ranije nije tako radila, čak ni sa Saulom; njih dvoje su delili sveske, ali nikada nisu čitali jedno drugom beleške dok je posao u toku, dok se te beleške stvaraju. Vino ju je opustilo i malčice oslobodilo napetosti, ali nije joj razbistrilo misli. Uhvatila ju je blokada. Napisala je: Populacije kao divovske mreže jedinki koje se i nadmeću i sarađuju, ponekad istovremeno. Svi dokazi komunikacije između jedinki u populacijama. Drveće komunicira kemikalijama. Ljudi koriste feromone. Bakterije razmenjuju plazmide i lizogene fage.
Kej baci pogled na Dikena, koji je sve vreme pisao, precrtavajući čitave pasuse. Da, bio je dežmekast, ali očigledno snažan, motivisan i uspešan; to su privlačne crte. Zatim napisa: Ekosistemi su mreže vrsta koje sarađuju i nadmeću se. Feromoni i druge kemikalije mogu da prelaze granice između vrsta. Mreže mogu da imaju iste osobine kao mozgovi; ljudski mozgovi su mreže neurona. Kreativno mišljenje moguće je u svakoj dovoljno složenoj funkcionalnoj nervnoj mreži. „Hajde da vidimo šta smo dobili“ predloži Mič, pa izmenjaše beležnice. Kej pročita Mičevu stranicu: Signalni molekuli i virusi prenose informacije između ljudi. Informacije sakuplja ljudska jedinka u vidu životnog iskustva; ali, da li je ovo lamarkovska evolucija? „Mislim da je ovo o mrežama malo zbunjujuće“, reče Mič. Kej je čitala Dikenov blok. „Tako sve u prirodi funkcioniše“, odvrati. Diken je precrtao većinu stranice koju je ispisao. Ostalo je samo: Ceo život jurim bolesti; ŠIVA izaziva kompleksne biološke promene, za razliku od svih ostalih bolesti koje sam u životu video. Zašto? Šta time dobija? Šta
pokušava da postigne? Šta je krajnji rezultat? Ako se pojavljuje svakih deset hiljada ili stotinu hiljada godina, kako onda možemo da branimo stav da je zapravo reč o odvojenom organskom pitanju, čisto patogenoj čestici? „Ko će da prihvati da sve stvari u prirodi funkcionišu kao neuroni u mozgu? upita Mič. „To je odgovor na tvoje pitanje“, odvrati Kej. „Da li je ovo lamarkovska evolucija, nasleđivanje osobina koje je stekla jedna individua? Ne. To je rezultat kompleksnih interakcija unutar mreže, u kojoj se pojavljuju svojstva nalik mišljenju.“ Mič odmahnu glavom. „Ta pojavljujuća svojstva me zbunjuju.“ Kej ga na tren prostreli pogledom, osećajući se prozvano i iznervirano. „Ne moramo da imamo samosvest, svesnu misao, da bismo imali organizovanu mrežu koja odgovara na uslove sredine u kojoj se nalazi i donosi sudove o tome kako bi pojedini čvorovi trebalo da izgledaju“, reče Kej. „Svejedno, to mi i dalje liči na duha u mašini“, odvrati Mič i namršti se. „Vidi, drveće šalje hemijske signale kada je napadnuto. Ti signali privlače insekte koji se hrane bubama što napadaju drveće. Taj koncept deluje na svim nivoima: u ekosistemu, u vrsti, pa čak i u društvu. Sva pojedinačna stvorenja zapravo su mreže ćelija. Sve vrste su mreže individua. Svi ekosistemi su mreže vrsta. Svi su u međusobnoj interakciji i komunikaciji, u većem ili
manjem stepenu, kroz nadmetanje, lov radi hrane ili kroz saradnju. Sve te interakcije slične su neurotransmiterima koji prelaze sinapse u mozgu ili mravima koji komuniciraju u koloniji. Kolonija menja svoje ukupno ponašanje na osnovu mravljih interakcija. Baš kao i mi, na osnovu toga kako naši neuroni međusobno pričaju. Tako je u čitavoj prirodi, od glave do pete. Sve je povezano.“ Ali videla je da Mič to i dalje ne prihvata. „Moramo da opišemo metod“, reče Diken, pa pogleda Kej, sa malim osmehom koji je govorio kako zna šta joj prolazi kroz glavu. „Neka bude jednostavan. Ti si glavna za to.“ „Šta je od važnosti u isprekidanom ekvilibrijumu?“ upita ona, i dalje iznervirana zbog Mičeve tupoglavosti. „Dobro. Ako postoji nekakav um, gde je pamćenje?“ upita Mič. „Nešto što čuva informacije o sledećem modelu ljudskog bića, pre no što se baci na reproduktivni sistem.“ „Na osnovu kog stimulusa?“ upita Diken. „Zašto uopšte pribavljati informacije? Šta to otpočinje? Koji je to mehanizam?“ „Otišli smo predaleko“, primeti Kej i uzdahnu. „Najpre, ne dopada mi se reč mehanizam.“ „Dobro, onda... organ, organon, čarobni arhitekta“, reče Mič. „Znamo o čemu pričamo. O nekoj vrsti memorijskog skladišta u genomu. Sve poruke moraju tu da budu čuvane dok se ne aktiviraju.“ „Da li bi to bilo u matičnim ćelijama? Polnim – spermi i jajašcu?“ upita Diken. „Šta ti misliš?“ odvrati Mič.
„Mislim da ne“, reče Kej. „Nešto dovodi do promene jednog jajašceta u svakoj majci tako da stvara kćer posrednicu, ali ono što se nalazi u kćerkinom jajniku stvara novi fenotip. Ostala jajašca u majci nalaze se van tog procesa. Ona su zaštićena, a ne modifikovana.“ „U slučaju novog dizajna, novi fenotip je pukao“, reče Diken, klimnuvši glavom u znak saglasnosti. „Dobro. Memorijsko skladište, koje se dopunjuje tokom hiljada godina... hipotetičkim modifikacijama, koje su nekako krojene...“ Odmahnu glavom. „Sada sam ja zbunjen.“ „Svaki pojedini organizam svestan je svoje okoline i reaguje na nju“, objasni Kej. „Hemijski i drugi signali koje individue razmenjuju izazivaju talasanja u unutrašnjoj herniji, koja utiču na genom, i to na pokretne elemente u genetskoj memoriji koja skladišti i osvežava hipotetičke promene.“ Ruke su joj se kretale napred-nazad, kao da mogu da pojasne ili ubede. „To mi je tako jasno, momci. Kako ne shvatate? Imamo kompletnu povratnu petlju: okolina se menja, što izaziva stres kod organizama – u ovom slučaju, kod ljudi. Tipovi stresa menjaju ravnotežu hemikalija u našim telima koje su u vezi sa stresom. Izdvojena memorija reaguje i pokretni elementi menjaju mesta po evolutivnom algoritmu ustanovljenom tokom miliona, pa čak i milijardi godina. Genetski računar odlučuje koji bi fenotip mogao biti najbolji za nove uslove koji izazivaju stres. Kao rezultat toga, vidimo male promene u individuama – prototipovima – i, ako je nivo stresa smanjen, ako je potomstvo zdravo i brojno, promene se zadržavaju. Ali povremeno, kada je problem u životnoj okolini nerešiv... na primer, dugoročni društveni stres kod ljudi... dolazi do velike promene.
Ispoljavaju se endogeni retrovirusi, prenose signal, koordinišu aktivaciju određenih elemenata u genetskom memorijskom skladištu. Voila. Skokovitost.“ Mič se uhvati za čelo. „Gospode“, izusti. Diken se snažno namršti. „Meni je to previše radikalno da bih odjednom progutao.“ „Imamo dokaze za svaki korak“, promuklo odvrati Kej i ispi još jedan dugi gutljaj merloa. „Ali kako se prenosi? Mora da je u polnim ćelijama. Nešto mora da se prenosi sa roditelja na dete stotinama, ako ne i hiljadama generacija pre no što se aktivira.“ „Možda je zipovano, na neki način sabijeno“, predloži Mič. Kej se iznenađeno trgnu i pogleda Miča, naježivši se od osećanja začuđenosti. „To je toliko ludo da je brilijantno. Kao preklapajući geni, samo lukavije. Zakopano u ponavljanjima.“ „Ne mora da nosi čitav niz instrukcija za novi fenotip...“ započe Diken. „Već samo one delove koji će da se menjaju“, produži Kej. „Vidite, znamo da između šimpanzi i ljudi ima svega oko dva procenta razlike u genomu.“ „I različit broj hromozoma“ dodade Mič. „U tome je najveća razlika.“ Diken se namršti i uhvati za glavu. „Gospode, ovo postaje duboko.“ „Deset je sati“, reče Mič, pa pokaza na čuvara koji je sredinom puta hodao kroz kanjon, očigledno u njihovom pravcu.
Diken baci prazne boce u kantu za smeće i vrati se stolu. „Ne smemo sebi priuštiti da sada stanemo. Ko zna kada ćemo moći da se ponovo nađemo?“ Mič je čitao Kejine beleške. „Shvatam šta si htela da kažeš u vezi sa promenom u životnoj okolini koja izaziva stres kod jedinki ljudske vrste. Vratimo se na Kristoferovo pitanje. Šta je okidač za signal, za promenu? Bolesti? Grabljivci?“ „U našem slučaju, prenaseljenost“, odgovori Kej. „Složeni društveni uslovi. Nadmetanje za poslove“, dodade Diken. „Narode“, viknu im stražar kada se približi. Glas mu je odjekivao kanjonom. „Jeste li vi sa Amerikolove žurke?“ „Kako ste pogodili?“ upita Diken. „Ne bi trebalo da ste ovde.“ Dok su se vraćali, Mič je sumnjičavo vrteo glavom. Nije imao nameru da im popušta: biće baš tvrd orah. „Do promene obično dolazi na obodima populacije, gde su resursi retki, a konkurencija velika. Ne u centru, gde je sve ugodno.“ „Više nema oboda niti granica za ljudsku vrstu“, odvrati Kej. „Prekrivamo čitavu planetu. Ali sve vreme smo pod stresom.“ „Tu je uvek i rat“, reče Diken, odjednom se zamislivši. „Rani slučajevi Irodovog gripa moguče da su se zbili ubrzo nakon Drugog svetskog rata. Stres jedne društvene katastrofe, društva koja se užasno iskvarilo. Ljudi moraju da se promene ili u suprotnom...“
„Ko to kaže? Šta to kaže?“ upita Mič, lupivši rukom o kuk. „Naš biološki računar, na nivou čitave vrste“, odgovori Kej. „Eto nas ponovo – računarska mreža“, sumnjičavo odvrati Mič. „MOĆNI ČAROBNJAK U NAŠIM GENIMA“, objavi Kej dubokim glasom, kao da najavljuje utakmicu. A onda, zasekavši vazduh prstom: „Gospodar genoma.“ Mič se isceri i sada on uperi prst u nju. „Upravo to će reći pre no što nas izvrgnu ruglu i isteraju iz grada.“ „Ma, iz čitavog prokletog zoološkog vrta“, doda Diken. „To će izazvati stres“, s visoka odvrati Kej. „Fokus, fokus“, Diken je bio uporan. „Ma, jebeš sve to“, reče Kej. „Hajde da se vratimo u hotel i otvorimo sledeću bocu.“ Raširi ruke i načini piruetu. Prokletstvo, pomisli. Pravim se važna. Hej, momci, slobodna sam. Pogledajte me. „Samo kao nagradu“, reče Diken. „Moraćemo da uzmemo taksi ako je autobus otišao. Kej... šta nije u redu sa središtem? Zašto ne valja biti u sredini ljudske populacije?“ Ona spusti ruke. „Svake godine ljudi je sve više i više...“ Stade, a lice joj se okameni. „Konkurencija je velika.“ Saulovo lice. Loš Saul, koji gubi, ali to ne prihvata, i dobar Saul, pun entuzijazma kao malo dete, ali i dalje ispisan nevidljivim markerom: Izgubićeš. Ima tvrđih i pametnijih vukova no što si ti. Dva muškarca čekala su je da završi.
Krenuli su ka kapiji. Kej brzo obrisa oči i, koliko je to mogla, smireno reče: „Nekada je svega dvoje ili troje ljudi moglo da iznađe brilijantnu ideju ili izum koji će promeniti svet.“ Glas joj sada posta snažniji; sada je osećala ogorčenost, pa čak i bes, umesto Saula. „Darvin i Valas. Ajnštajn. Sada za svaki izazov postoji na stotinu genija, hiljadu ljudi koji se nadmeću da sruše zidove. Ako je toliko loše stanje u nauci, gore u stratosferi, kako li je tek dole u rovovima? Beskrajna zlobna konkurencija. Previše toga što treba naučiti, kanali za protok informacija previše su zakrčeni. Ne možemo ni da slušamo dovoljno brzo. Sve vreme smo na vrhovima prstiju.“ „A kako se to razlikuje od borbe sa pećinskim medvedom ili mamutom?“ upita Mič. „Ili od gledanja rođene dece kako umiru od kuge?“ „Možda to rezultuje drugačijom vrstom stresa, što utiče na druge hemikalije. Odavno smo batalili kandže i očnjake. Postali smo društveni. Sve naše veće promene usmerene su u pravcu komunikacije i socijalne adaptacije.“ „Prevelike promene“, zamišljeno reče Mič. „Svi ih mrzimo, ali moramo da se nadmećemo ili ćemo završiti na ulici.“ Stali su ispred kapije i slušali zrikavce. U zoološkom vrtu oglasio se makao. Zvuk se proneo po celom Balboa parku. „Raznolikost“, promrmlja Kej. „Prevelika količina stresa mogla bi biti znak predstojeće katastrofe. Čitav dvadeseti vek bio je jedna duga, frenetična, razvučena
katastrofa. Daj neku veliku promenu, nešto uskladišteno u genomu, pre no što ljudska rasa propadne.“ „Ne oboljenje, već poboljšanje“, reče Mič. Kej ga ponovo pogleda i ponovo se na tren naježi. „Tačno tako“, potvrdi. „Za svega nekoliko sati ili dana svi svuda mogu da otputuju. Ono što otpočne u jednom susedstvu odjednom se raširi po celom svetu. Čarobnjak biva pretrpan signalima.“ Ponovo raširi ruke, suzdržanije, ali nikako ne treznije. Bila je svesna da je Mič gleda, a Diken oboje posmatra. Diken se zagleda niz prilaz pored širokog parkinga uz zoološki vrt, pokušavajući da nađe taksi. Ugleda jedan kako pravi polukružno skretanje nekoliko stotina stopa dalje od njih pa podiže ruku. Taksi priđe stanici. Oni uđoše, a Diken sede na suvozačevo sedište. Dok su se vozili, okrete se i reče: „Dobro, znači neki deo DNK u našem genomu strpljivo gradi model sledećeg tipa ljudskog bića. Odakle mu ideje, odakle mu sugestije? Ko mu šapuće: Ove godine najbolje je da noge budu duže, mozak veći, a oči smeđe? Ko mu govori šta je zgodno, a šta ružno?“ Kej brzo odvrati: „Hromozomi se služe biološkom gramatikom, ugrađenom u DNK. To je neka vrsta nacrta za visokorazvijene vrste. Čarobnjak zna šta može da kaže, a da fenotip organizma to razume. Čarobnjak u sebi sadrži genetski editor, lektora. To filtrira većinu glupavih mutacija pre no što budu uključene.“ „Izgubili smo se u širokom plavom beskraju“, reče Mič, „i srušiće nas već u prvom minutu vazdušnog sukoba.“ Stade da seče vazduh šakama, oponašajući dva
aviona, zbog čega se taksista unervozi, a onda dramatično udari levom šakom o koleno, skupivši prste. „Tres“, reče. Taksista ih radoznalo pogleda. „Vi ste, narode, biolozi?“ upita. „Diplomci na univerzitetu života“, odgovori Diken. „Jašta“ svečano reče taksista. „E, sada smo ovo zaslužili.“ Diken iz kese izvadi treću bocu vina, a onda izvuče iz džepa švajcarski nožić. „Hej, ne u taksiju“, strogo im reče taksista. „Ne dok ne završim sa poslom, pa da podelimo.“ Svi se nasmejaše. „Onda, u hotelu“, predloži Diken. „Napiću se“, reče Kej i mahnu glavom tako da joj kosa pade preko očiju. „Napravićemo orgiju“, reče Diken, a onda pocrvene kao bulka. „Intelektualnu orgiju“, postiđeno dodade. „Ja sam iscrpljen“, reče Mič. „Kej je dobila upalu grla.“ Ona ciknu i isceri se. Taksi stade ispred hotela Serano, jugozapadno od kongresnog centra, i njih troje izađoše. „Ja častim“, reče Diken i plati vožnju. „Kao i vino.“ „Dobro“, reče Mič. „Hvala.“ „Potreban nam je nekakav zaključak“, reče Kej. „Neko predviđanje.“ Mič zevnu i protegnu se. „Izvini. Ne mogu više da razmišljam.“ Kej ga je posmatrala kroz šiške: vitki kukovi, farmerke tesne oko butina, četvrtasto muževno lice sa gustim obrvama. Nije bio prelepo zgodan, ali osećala je kako se u
njoj budi hemija, tiho dahtavo pevušenje u preponama i nije joj bilo stalo do toga. Prvi znak da se zima bliži kraju. „Ozbiljna sam“, reče. „Kristofere?“ „To je očigledno“, odvrati Diken. „Mi smatramo da kćeri posrednice nisu obolele, već da je reč o do sada nepoznatoj fazi razvoja.“ „A šta to znači?“ upita Kej. „Znači da će beba iz druge faze biti žive i zdrave. I možda malčice drugačije“, odgovori Diken. „To bi bilo zadivljujuće“, reče Kej. „Šta još?“ „Dosta više, molim vas. Nemoguće je da večeras završimo sa ovim“, upade Mič. „Šteta“ odvrati Kej. Mič joj se nasmeši. Kej mu pruži ruku i njih dvoje se rukovaše. Mičev dlan bio je suv kao štavljena koža i grub od žuljeva stečenih tokom dugih godina kopanja. Nozdrve mu se raširiše u njenoj blizini, a mogla je da se zakune kako je videla da su mu se i zenice povećale. Diken je i dalje bio crven u licu. Pričao je malčice nerazgovetno. „Nemamo plan igre“, reče. „Ako ćemo da napišemo nekakav izveštaj, moramo da sakupimo sve dokaze koje imamo na raspolaganju – i zaista mislim na sve.“ „Računaj na to“, odgovori mu Mič. „Imaš moj broj.“ „Ja nemam“, upade Kej. „Kristofer će ti dati“, reče joj Mič. „Biću ovde još nekoliko dana. Javite mi kada budete slobodni.“ „Hoćemo“, reče Diken.
„Zvaćemo te“, reče Kej i ona i Diken pođoše ka staklenim vratima. „Baš zanimljiv čovek“, reče Diken u liftu. Kej kratko klimnu glavom u znak da se slaže sa njim. Diken ju je posmatrao pomalo zabrinuto. „Deluje pametno“, nastavi. „Kako li je onda upao u tolike nevolje?“ Kada je došla u svoju sobu, Kej se istuširala vrelom vodom i uvukla u krevet, iscrpljena i prilično pijana. Ali telo joj je bilo zadovoljno. Pokrila se čaršavima i ćebetom do glave i okrenula na bok. Zaspala je skoro istog trena.
44 San Dijego, Kalifornija april Kej je taman završila sa umivanjem, zviždućući kroz vodu koja joj je kapala sa lica, kada joj zazvoni telefon u sobi. Obrisa lice peškirom i javi se. „Kej? Ovde Mič.“ „Sećam te se“, opušteno odgovori, mada se nadala da ne zvuči previše opušteno. „Sutra letim na sever. Nadao sam se da ćeš možda imati vremena da se ovog jutra nađemo.“ Bila je toliko zauzeta držanjem predavanja i prisustvovanjem okruglim stolovima na konferenciji da nije imala vremena ni da razmišlja o večeri u zoološkom vrtu. Svake noći padala bi u krevet potpuno iscrpljena. Džudit Kušner je bila u pravu; Mardž Kros je upijala svaku sekundu njenog života. „To bi bilo dobro“, oprezno reče. Nije pomenuo Kristofera. „Gde?“ „Ja sam u Holidej Inu. U Seranu ima jedan lep kafić. Mogao bih da dođem, pa da se tu nađemo.“ „Imam sat vremena pre no što moram da budem negde“ reče mu Kej. „Dole za deset minuta?“ „Trčaću“ reče Mič. „Vidimo se u predvorju.“ Ona položi na krevet odeću za taj dan – usko krojeno plavo laneno odelo iz uvek ukusne kolekcije Mardž Kros – i poče da razmišlja da li da zaustavi blagu sinusnu
glavobolju pomoću dve tablete, kada kroz prozor od dvostrukog stakla začu prigušenu viku. Na tren ju je ignorisala i uzela sa kreveta program konvencije. Dok je nosila program ka stolu i preturala po tašni tražeći legitimaciju, dojadi joj sopstveno zviždukanje. Ponovo je obišla krevet, uzela daljinski i uključila televizor. Mali hotelski TV pružio joj je neophodnu pozadinsku buku. Reklame za šampone i regeneratore. Mozak joj je bio prepun drugih stvari: ceremonijom zatvaranja, izlaskom na podijum sa Mardž Kros i Markom Avgustinom. Mič. Dok je tražila par celih najlonki, čula je kako žena kaže: „...prva beba izneta do kraja termina. Da podsetimo sve naše slušaoce: jutros je nepoznata žena u Meksiko Sitiju rodila prvu naučno priznatu Irodovu bebu iz druge faze. Uživo izveštaj iz...“ Kej se trznu na zvuk škripe metala i lomljave stakla. Razmaknu providnu zavesu i pogleda na sever. Vest Harbor Drajv ispred Serana i kongresnog centra bio je pretrpan ljudima. Nabijena masa tekla je preko ivičnjaka, travnjaka i trgova, apsorbujući automobile, hotelske kombije i autobuse. Zvuk koji su svi ti ljudi proizvodili bio je neverovatan, čak i kroz dvostruka prozorska stakla: duboka rika, nalik na zemljotres. Beli kvadrati njihali su se nad masom, a zelene trake vijorile: plakati i transparenti. Iz ugla u kojem se nalazila, deset spratova iznad gomile, nije mogla da pročita šta je na njima pisalo. „...Izgleda mrtvorođeno“, nastavljala je spikerka. „Pokušavamo da dobijemo sveže informacije od...“
Telefon joj ponovo zazvoni. Ona podiže slušalicu sa baze i razvuče gajtan da bi stigla do prozora. Nije mogla da prestane da posmatra živu reku koja je tekla ispred hotela. Videla je kako se automobili ljuljaju i preturaju na krovove dok je gomila jurila pokraj njih, i čula je još lomljave stakla. „Gospođice Lang, ovde Sten Torn, šef obezbeđenja Mardž Kros. Želimo da dođete na dvadeseti, u potkrovlje.“ Uskomešana masa na ulici urlala je jednim životinjskim glasom. „Uđite u ekspresni lift“, reče Torn. „Ako je lift blokiran, krenite stepenicama. Samo smesta dođite.“ „Odmah stižem“ odgovori ona. Obula se. „Jutros, u Meksiko Sitiju...“ I pre no što je ušla u lift, Kej oseti kako joj srce silazi u pete. Mič je stajao preko puta kongresnog centra, pogrbljenih ramena, sa rukama u džepovima, pokušavajući da deluje što je anonimnije moguće i kao da nema nikakve veze sa svim tim. Masa je tragala za naučnicima, zvaničnim predstavnicima, bilo kime ko je u vezi sa konvencijom. Hrlila je ka njima, mahala transparentima i urlala. Mič je skinuo legitimaciju koju je dobio od Dikena, a odeven u izbledeli teksas, sa licem preplanulim od sunca i svetlom raščupanom kosom nošenom vetrom, ni
najmanje nije podsećao na jadne bledunjave naučnike i predstavnike farmaceutskih kompanija. Učesnici protesta uglavnom su bile žene, svih boja i veličina, ali uglavnom mlade, između osamnaest i četrdeset godina starosti. Izgledalo je da su izgubile svaki osećaj discipline. Bes je brzo preuzimao kontrolu. Mič je bio prestravljen, ali nakon jednog trenutka gomila krenu na jug, a on je bio slobodan. Brzim ukočenim koracima udalji se od Harbor Drajva, pa potrča niz parking, preskoči jedan zid i nađe se između visokih hotela. Zadihan, više od uzbuđenja no od napora – oduvek je mrzeo gužve – provuče se kroz biljke zasađene u tom pojasu, pope se preko još jednog zida i doskoči na betonski pod garaže. Nekoliko žena sa preneraženim izrazima lica nespretno potrča ka svojim kolima. Jedna od njih nosila je izanđali transparent. Miču pođe za rukom da pročita šta je pisalo: NAŠA SUDBINA NAŠA TELA. Bolan zvuk sirena odjeknu kroz garažu. Mič se progura kroz vrata koja su vodila ka liftu baš u trenutku kad se tri uniformisana stražara spustiše niz stepenište. Sa pištoljima u rukama pojaviše se iza ugla i stadoše da ga streljaju pogledom. Mič podiže ruke, nadajući se da deluje nevino. Oni opsovaše i zaključaše dvostruka staklena vrata. „Penji se ovamo!“ jedan mu viknu. On se pope uz stepenište, sa stražarima odmah iza njega. Iz predvorja, koje je gledalo na Vest Harbor Drajv, Mič vide male kamione za suzbijanje nemira kako se lagano,
ali sigurno probijaju u gomilu žena. Žene su horski vikale, besnim glasovima nalik na udare talasa o stenje. Vodeni topovi okretali su se povrh kamiona kao antene na glavama insekata. Staklena vrata predvorja otvarala su se i zatvarala kako su gosti mahali osoblju ključevima od soba, pa im je ulazak bio dozvoljen. Mič priđe sredini predvorja, stade u atrijum i oseti kako vazduh spolja struji pored njega. Pažnju mu privuče oštar zadah: mirisi straha, besa i nečeg drugog, kiselog, nalik na pseću mokraću na vrelom pločniku. Kosa mu se nakostrešila. Bio je to miris rulje. Diken se srete sa Kej u potkrovlju. Neki čovek u tamnoplavom odelu otvorio je vrata koja su vodila u potkrovlje i proverio njihove legitimacije. Tihi glasići čavrljali su u slušalici u njegovom uhu. „Već su u predvorju“, reče joj Diken. „Poludeli su.“ „Zašto?“ zbunjeno upita Kej. „Meksiko Siti“, odvrati Diken. „Ali čemu nemiri?“ „Gde je Kej Lang?“ viknu neki čovek. „Evo me!“ Kej podiže ruku. Proguraše se kroz red zbunjenih muškaraca i žena. Kej vide jednu ženu u kupaćem kostimu kako se smeje, vrti glavom i grli veliki pufnasti peškir. Muškarac u hotelskom bade mantilu sedeo je u stolici, skupljenih nogu i usplahirenog pogleda. Iza njih, neki stražar se drao: „Je li ona poslednja?“
„Jeste“, drugi odgovori. Kej uopšte nije znala da Mardž ima toliko obezbeđenje u hotelu – mislila je da ih je dvadesetak. Neki su bili naoružani. A onda se ču Krosovkina besna rika. „Za boga miloga, to je samo gomila žena! Samo gomila uplašenih žena!“ Diken uhvati Kej za ruku. Krosovkin lični sekretar, Bob Kavana, vitak čovek, nekih trideset pet ili četrdeset godina star, prosede plave kose, zgrabi ih oboje i provede kroz poslednji kordon u Krosovkinu spavaću sobu. Ona je ležala izvaljena na ogromnom krevetu, i dalje u svilenoj pidžami, gledajući prizore koje su snimale hotelske kamere. Kavana joj prebaci pamučni šal preko ramena. Slika na ekranu ljuljala se napred-nazad. Kej je pretpostavljala da je kamera na trećem ili četvrtom spratu. Vozila za kontrolu nemira selektivno su ispaljivala mlazeve iz vodenih lopova i tako terala masu dalje niz ulicu i dalje od ulaza u kongresni centar. „Sklanjaju ih!“ besno viknu Krosova. „Uništili su prizemlje“, reče sekretar. „Uopšte nismo očekivali ovakvu reakciju“, reče Sten Torn i prekrsti ruke preko pozamašnog trbuha. „Ne“, odvrati Krosova, tiho i opako. „A zašto, kog vraga, nismo? Oduvek sam pričala da je ovo pitanje srca. Pa, evo odgovora iz srca! Ovo je prokleta katastrofa!“ „Nisu čak ni svoje zahteve uputili“, reče neka vitka žena u zelenom odelu. „Šta su, kog vraga, hteli da postignu?“ upita neko, ali Kej nije videla o kome je reč.
„Hteli su da nam upute ogromnu masnu poruku“, progunđa Krosova. „Nešto je šutnulo izborno telo pravo u prepone. Hoće ekstremno brzo olakšanje i jebeš proces.“ „Ovo bi moglo da bude upravo ono što nam je potrebno“, reče jedan sitan mršavi čovek, a Kej ga prepozna: Luis Džensen, direktor marketinga Amerikolovog farmaceutskog odseka. „Nemoj da pričaš.“ Krosova viknu: „Kej Lang, potrebna si mi!“ „Evo me“, javi se Kej i zakorači napred. „Dobro! Frenk, Sandra, hoću da Kej bude na televiziji čim se gužva raščisti. Ko su ovde talentovani novinari?“ Jedna starija žena u bade mantilu i sa aluminijumskom aktovkom, odrecitova spisak komentatora i saradnika lokalnih televizijskih stanica. „Luise, neka tvoji ljudi razrade teme za razgovor.“ „Moji ljudi su u drugom hotelu.“ „Onda ih pozovi! Recite narodu da radimo najvećom mogućom brzinom I da ne želimo da prebrzo završimo vakcinu, kako ne bismo nekome naškodili – sranje, recite im sve ono što smo pričali na skupu. Kada će ljudi već jednom naučiti da sede i slušaju? Da li telefoni rade?“ Kej se zapita da li su nemiri zahvatili Miča, da li je dobro. Mark Avgustin uđe u spavaću sobu. Bilo je već previše ljudi. Vazduh je bio zagušljiv i topao. Avgustin klimnu Dikenu i ljubazno se nasmeši Kej. Delovao je hladno i pribrano, ali nešto u njegovom pogledu odavalo je da zapravo nije tako.
„Dobro!“ riknu Krosova. „Svi smo na broju. Mark, šta ima?“ „Ričard Brag je pre dva sata ubijen u Berkliju“, reče Avgustin. „Šetao je psa.“ Avgustin nakrivi glavu u stranu i skupi usne u suv osmeh, upućen Kej. „Brag?“ neko upita. „Onaj kreten sa patentom“, neko drugi odgovori. Krosova se diže iz kreveta. „Je li to povezano sa vestima o bebi?“ upita Avgustina. „Lako moguće“, odgovori on. „Neko je iz bolnice u Meksiko Sitiju pustio vest novinarima. La Prensa je izvestila da je dete ekstremno deformisano. Do šest sati ujutro ta vest se našla na svim televizijskim kanalima.“ Kej se okrenu ka Dikenu. „Mrtvorođena“, reče on. Avgustin pokaza ka prozoru. „Možda to objašnjava rulju. Ovo je trebalo da budu mirne demonstracije.“ „Hajdemo onda“, umrtvljeno reče Krosova. „Imamo posla.“ Diken je delovao utučeno dok su išli ka liftu. Tiho je rekao Kej: „Hajde da zaboravimo na ono u zoološkom vrtu.“ „Na raspravu?“ „Bila je preuranjena“, reče. „Sada nije vreme da štrčimo.“ Mič je hodao duž ulice posute smećem, a krhotine stakla mrvile su mu se pod cipelama. Policijske barikade obeležene žutom trakom zatvorile su kongresni centar i prednje ulaze u tri hotela. Prevrnuti automobili bili su umotani u žutu traku, kao pokloni. Asfalt i pločnici bili su
prepuni transparenata i barjaka. U vazduhu se još osećao suzavac i dim. Policija u uskim tamnozelenim pantalonama i kaki košuljama, kao i jedinice Nacionalne garde u kamuflažnim uniformama, stajali su prekrštenih ruku duž ulica, dok su gradski zvaničnici izlazili iz kombija u obilazak kako bi procenili štetu. Policajci su ono nekoliko nezvaničnih posmatrača gledali kroz naočari za sunce, nemo ih izazivajući da nešto pokušaju. Mič je pokušao da se vrati u svoju sobu u Holidej Inu, ali odbili su ga nesrećni hotelski radnici koji su sarađivali sa policijom. Njegov prtljag – jedna putna torba – i dalje je bio u sobi, ali torbica je bila sa njim, a samo mu je do nje zapravo bilo stalo. Ostavio je poruke za Kej i Dikena, ali nije bilo nekog određenog mesta na koje su mogli da mu uzvrate poziv. Izgleda da se konvencija završila. Na desetine automobila izlazilo je iz hotelskih garaža, a dugi redovi taksija nekoliko četvrti južno čekali su putnike koji su za sobom vukli kofere na točkićima. Mič nije mogao tačno da odredi kako se osećao u vezi sa svime što se desilo. Bes, adrenalinski trzaji, ogorčeni talas životinjskog uzbuđenja zbog štete – tipični ostaci osećanja nakon nasilja razularene gomile. Stid, tanana opna društvenih normi; a nakon što je čuo za mrtvu bebu, i krivica što je možda tako pogrešio. Posred svih tih razigranih emocija, Mič je zapravo najviše osečao usamljenost. Nakon tog jutra i popodneva, najviše je žalio što je propustio doručak sa Kej Lang. Tako mu je lepo mirisala na onom noćnom vazduhu. Nije nosila parfem, a kosa joj je bila sveže oprana. Osećao
je bogati miris njene kože i vino u njenom dahu. Pogled joj je bio malčice pospan, a pozdrav prilikom rastanka topao i umoran. Zamišljao je sebe kako leži kraj nje u krevetu u njenoj hotelskoj sobi tako jasno da je to više ličilo na uspomenu, nego na zamišljanje. Buduća uspomena. Opipa džep na jakni da vidi jesu li mu tu avionske karte, koje je uvek nosio sa sobom. Diken i Kej postali su za njega linija spasa, nova svrha njegovog života. Nekako je sumnjao da će Diken ohrabrivati da se ta njihova povezanost nastavi. Ne da mu se Diken nije dopadao; lovac na viruse delovao mu je otvoreno i veoma promućurno. Mič bi voleo da radi s njim i da ga bolje upozna. Međutim, to nikako nije mogao da zamisli. Neki instinkt mu je to govorio, još jedna buduća uspomena. Rivalitet. Sede na nizak betonski zid preko puta Serana i obema širokim šakama zgrabi kožnu torbicu. Pokušao je da prizove strpljenje koje je koristio da bi ostao razuman za vreme dugih iscrpljujućih iskopavanja sa svađalački nastrojenim postdoktorašima. U početku, ugleda neku ženu u plavom odelu koja je izlazila iz predvorja hotela Serano. Žena je na tren zastala u senci, razgovarajući sa dva vratara i policajcem. Bila je to Kej. Mič polako pređe ulicu, obišavši jednu tojotu potpuno razbijenih prozora. Kej ga ugleda i mahnu mu. Sretoše se na trgu ispred hotela. Kej je imala podočnjake. „Bilo je užasno“, reče.
„Bio sam ovde, video sam“, odgovori Mič. „Ulazimo u petu brzinu. Odradiću neke televizijske intervjue, a onda se vraćamo na Istok, u Vašington. Moraće da dođe do istrage.“ „Sve ovo bilo je zbog prve bebe?“ Kej klimnu. „Dobili smo neke detalje pre sat vremena. NIH je pratio jednu ženu koja se prošle godine zarazila Irodovim gripom. Pobacila je kćer posrednicu i zatrudnela mesec dana kasnije. Porodila se mesec dana pre vremena, a beba je mrtva. Imala je ozbiljne defekte.“ „Gospode Bože“, izusti Mič. „Avgustin i Krosova... pa, ne mogu o tome da pričam. Ali izgleda kao da ćemo morati da preradimo sve naše planove, a možda i da obavimo ispitivanja na ljudima po ubrzanom rasporedu. Kongres urla na sav glas o krvavom ubistvu i uzeo je sve živo na zub. Sve se pretvorilo u pravi haos, Miče.“ „Shvatam. Šta mi možemo da učinimo?“ „Mi?“ Kej odmahnu glavom. „Ono o čemu smo pričali u zoološkom vrtu više nema smisla.“ „Zašto da ne?“ upita Mič, progutavši knedlu. „Diken se predomislio“, odgovori mu Kej. „Kako se to predomislio?“ „Oseća se bedno. Misli da smo potpuno pogrešili.“ Mič nakrivi glavu i namršti se. „Ja ne mislim tako.“ „Možda je pre reč o politici nego o nauci“, reče mu Kej. „Šta ćemo onda sa naukom? Da li da ćemo dopustimo da nas jedno prevremeno rođenje, jedna beba sa defektima...“
„Pregazi?“ dovrši Kej umesto njega. „Verovatno. Ne znam.“ Osvrnu se po prilazu. „Da li se čeka još beba da se rode?“ upita Mič. „Tek kroz nekoliko meseci“, odgovori mu Kej. Većina roditelja odlučila se za abortus.“ „Nisam to znao.“ „Ne priča se puno. Agencije koje se time bave kriju imena. Bilo bi puno protivljenja, kao što možeš i da zamisliš.“ „Kako se ti osećaš u vezi sa tim?“ Kej se dodirnu po grudima iznad srca, a onda po trbuhu. „Kao da sam primila udarac u stomak. Potrebno mi je vreme da razmislim o svemu i da obavim još istraživanja. Pitala sam ga, ali Diken mi nije dao broj tvog telefona.“ Mič se nasmeši, kao da je znao. „Šta?“ upita Kej, malčice iznervirano. „Ništa.“ „Ovo je moj kućni broj u Baltimoru“ reče mu i pruži posetnicu. „Nazovi me za nekoliko dana.“ Ona ga uhvati za rame i nežno stisnu, a onda se okrenu i krete nazad u hotel. Osvrnuvši se preko ramena, viknu: „Ozbiljno mislim! Pozovi me.“
45 Nacionalni zdravstveni institut, Betezda Kej su sa baltimorskog aerodroma smesta odvezli u neupadljivom smeđem pontijaku, kojem su samo falile vladine tablice. Upravo je tri sata provela u televizijskim studijima, a šest sati u avionu, tako da se osećala kao da joj je koža oljuštena. Dva agenta Tajne službe sedela su i učtivo ćutala, jedan napred, a jedan pozadi. Kej je sedela pozadi. Između nje i agenta sedela je Fara Tig, njena upravo dodeljena pomoćnica. Tigova je bila nekoliko godina mlađa od Kej, sa skupljenom plavom kosom, prijatnim širokim licem, blistavim plavim očima i širokim kukovima, koji su pomalo smetali njenim saputnicima. „Imamo četiri sata pre sastanka sa Markom Avgustinom“, reče Tigova. Kej klimnu, ali u mislima beše daleko od auta. „Tražili ste sastanak sa dve majke koje borave u NIH-u. Sigurna sam da to možemo uklopiti u današnji raspored.“ „Uklopi“, oštro reče Kej, a onda dodade: „Molim te.“ Tigova je zvanično,uzvišeno pogleda. „Vozi me u kliniku pre no što uradimo bilo šta drugo.“ „Imamo dva televizijska intervjua...“ „Preskoči ih“ prekide je Kej. „Hoću da popričam sa gospođom Hamilton.“
Kej je hodala dugim hodnicima koji su povezivali parking i liftove zgrade. Tokom vožnje sa aerodroma do NIH-a, Tigova ju je obavestila o događajima koji su se odigrali tokom prethodnog dana. Ričard Brag bio je ustreljen sa sedam hitaca u grudni koš i glavu dok je izlazio iz svoje kuće u Berkliju i proglašen je mrtvim na licu mesta. Uhapšena su dva osumnjičena, Oba muškarca i oba muževi žena koje nose Irodove bebe u prvoj fazi. Muškarci su uhapšeni nekoliko četvrti dalje, pijani, a njihova parkirana kola bila su puna praznih limenki piva. Tajna služba, po naređenju predsednika, bila je zadužena da čuva ključne članove Jedinice. Majka prve bebe iz druge faze, koja je nakon pune trudnoće rođena u Severnoj Americi, poznata kao gospođa K, i dalje je bila u bolnici u Meksiko Sitiju. Emigrirala je 1996. u Meksiko iz Litvanije. Radila je za dobrotvornu agenciju u Azerbejdžanu između 1990. i 1993. Trenutno je bila na lečenju od šoka i, po prvim medicinskim izveštajima, teškog slučaja seboreje na licu. Mrtvo novorođenče poslato je iz Meksiko Sitija u Atlantu i stići će sutra ujutru. Luela Hamilton upravo je završila sa laganim ručkom. Sedela je na stolici kraj prozora koji je gledao na mali vrt i slepi ugao jedne druge zgrade. Sobu je delila sa joj jednom majkom, koja je trenutno bila u sobi za ispitivanje, dalje niz hodnik. Sada je Jedinica posmatrala osam majki.
„Izgubila sam bebu“, gospođa Hamilton reče Kej kada ona uđe. Kej obiđe krevet i zagrli je. Ona joj uzvrati zagrljaj snažnim šakama i rukama i tiho zajeca. Tigova stade kraj vrata i prekrsti ruke. „Samo je jedne noći iskliznula.“ Gospođa Hamilton netremice je gledala Kej pravo u oči. „Skoro da je nisam ni osetila. Noge su mi bile mokre. Bilo je samo malo krvi. Prikačili su mi monitor za stomak i tihi alarm je počeo da pišti. Probudila sam se, a sestre su već bile tu i postavile šator. Nisu mi je pokazale. Posle toga je došla velečasna Akerli, iz moje crkve. Bila je tu da me uteši. Zar to nije lepo?“ „Žao mi je“, reče joj Kej. „Velečasna mi je ispričala za tu drugu ženu u Meksiku i njenu drugu bebu...“ Kej tužno odmahnu glavom. „Plašim se, Kej.“ „Žao mi je što nisam bila ovde. Bila sam u San Dijegu i nisam znala da ste pobacili.“ „Pa, nije da si ti moj lekar, zar ne?“ „Puno sam mislila na vas. I na ostale.“ Kej se nasmeši. „Ali uglavnom na vas.“ „Pa, dabome, ja sam jaka crnkinja, a mi ostavljamo utisak.“ Gospođa Hamilton nije se smešila dok je to govorila. Lice joj je bilo upalo, a koža postala skoro maslinasta. „Razgovarala sam preko telefona sa mužem. Doći će danas i videćemo se, ali bićemo razdvojeni staklom. Rekli su mi da će me pustiti nakon što se beba rodi. Ali sada kažu kako hoće da me zadrže ovde. Kažu mi da ću ponovo biti trudna. Znaju da to sledi. Moja mala beba Isus. Kako svet da podnese milione malih beba
Isusa?“ Poče da plače. „Nisam bila ni sa suprugom, ni sa bilo kime drugim! Kunem se!“ Kej je čvrsto stisnu za ruku. „Ovo je tako teško“, reče. „Hoću da pomognem, ali mojoj porodici nije lako. Muž mi je skoro poludeo, Kej. Mogli bi mnogo bolje da upravljaju svime ovim.“ Zagledala se kroz prozor, čvrsto uhvatila Kej za ruku, a onda lagano poče da se ljulja napred-nazad, kao da sluša neku muziku u sebi. „Imala si vremena da razmisliš. Reci mi šta se dešava?“ Kej pogleda gospođu Hamilton pravo u oči, pokušavajući da smisli šta da joj kaže. „I dalje pokušavamo da shvatimo o čemu je reč“, naposletku uspe da izusti. „To je pravi izazov.“ „Od Boga?“ upita gospođa Hamilton. „Iz naše unutrašnjosti“, odgovori Kej. „Ako je od Boga, onda će svi mali Isusi, sem jednog, umreti“, reče gospođa Hamilton. „To nisu dobri izgledi po mene.“ „Mrzim samu sebe“, reče Kej dok ju je Tigova pratila do kancelarije doktorke Lipton. „Zašto?“ upita Tigova. „Nisam bila ovde.“ „Ne možete da budete svuda.“ Liptonova je bila na sastanku, ali prekinula ga je da popriča sa Kej. Uđoše u sporednu kancelariju punu kartoteka i sa jednim računarom. „Sinoć smo obavili skeniranja, a jutros smo joj proverili nivo hormona. Skoro je histerična. Pobačaj
skoro da uopšte nije boleo. Mislim da je želela da je više boli. Imala je klasičan Irodov fetus.“ Liptonova podiže niz fotografija. „Ako je ovo bolest, onda je prokleto organizovana bolest“, reče. „Pseudoplacenta se ne razlikuje puno od normalne placente, izuzev što je mnogo smanjena. Međutim, stvari stoje drugačije sa amnionom.“ Liptonova pokaza jednu stranu skupljenog smežuranog amniona, koji je bio izbačen zajedno sa placentom. „Ne znam šta je to, sem ako nije mala falopijska cevčica.“ „A druge žene koje učestvuju u ispitivanju?“ „Dve bi trebalo da pobace u narednih nekoliko dana, a ostale tokom sledeće dve nedelje. Dovela sam sveštenike, jednog rabina, psihijatre, pa čak i njihove prijatelje – samo da su ženskog roda. Majke su izuzetno nesrećne, što uopšte nije iznenađujuće. Ali saglasile su se da ostanu na ispitivanjima.“ „Nema kontakta sa muškarcima?“ „Ni sa jednim muškarcem koji je prešao pubertet“, odgovori Liptonova. „Po naređenju Marka Avgustina, potpisanom i od strane Frenka Šobeka. Nekim porodicama je muka od takvog tretmana. Ne krivim ih.“ „Ima li ovde bogatih žena?“ direktno upita Kej. „Ne“, odgovori Liptonova, pa se suvo nasmeja. „Zar ste uopšte morali da pitate?“ „Jeste li udati, doktorko Lipton?“ upita Kej. „Razvedena od pre šest meseci. A vi?“ „Udovica“, odgovori Kej. „Onda nas dve imamo sreće“, reče Liptonova.
Tigova kucnu po svom satu. Liptonova pogleda najpre jednu, pa drugu. „Žao mi je što sam vas zadržala“, reče doktorka oštro. „I mene čekaju.“ Kej uze fotografije pseudoplacente i amniotske vreće. „Šta ste hteli da kažete time da je ovo užasno organizovana bolest?“ Liptonova se nasloni na kartoteku. „Imala sam posla sa tumorima, lezijama, čirevima i svim ostalim užasnim oboljenjima koja nastaju u našim telima. Možete biti sigurni da tu ima organizacije. Preusmeravanje krvotoka, preuzimanje kontrole nad ćelijama. Čista pohlepa. Ali ova amnitoska vreća je visokospecijalizovani organ, drugačiji od svega ostalog što sam ikada proučavala.“ „Onda, po vašem mišljenju, to nije produkt bolesti?“ „To nisam rekla. Rezultati su deformacije, bol, patnja i pobačaj. Ono novorođenče u Meksiku...“ Liptonova odmahnu glavom. „Neću da traćim vreme karakterišući to kao nešto drugo. Reč je o novoj bolesti, ogavno domišljatoj, to je sve.“
46 Atlanta Diken se peo uz blagi uspon od parking garaže na Klifton Veju, bacivši pogled ka vedrom nebu sa niskim belim pufnastim oblačićima. Nadao se da će mu svež vazduh razbistriti glavu. Prošle noći se vratio u Atlantu, kupio bocu Džeka Denijelsa, zabio se u svoju kuću i pio do četiri ujutru. Na putu od dnevne sobe do kupatila sapleo se o gomilu medicinskih priručnika, udario ramenom o zid i pao na pod. Rame i noga bili su mu puni modrica i boleli ga, a u leđa kao da ga je neko šutnuo, ali mogao je da hoda i bio je prilično siguran da ne mora u bolnicu. Svejedno, ruka mu je bila napola savijena, a lice pepeljasto. Glava ga je bolela od viskija, a stomak ga je boleo jer nije doručkovao. Duboko u sebi osećao se kao govno, bio je zbunjen i besan na sve živo, ali uglavnom na sebe. Pekla ga je uspomena na intelektualni džem sešn u zoološkom vrtu u San Dijegu. Prisustvo Miča Rafelsona, odmetnika, koji je rekao malo toga značajnog, ali svejedno nekako vodio razgovor, istovremeno osporavajući njihove studentske teorije i podstičući ih dalje; Kej Lang, lepša no ikada ranije, skoro blistava, sa svojim dobro poznatim izgledom zbunjene koncentracije i bez ikakvog prokletog zanimanja za Dikena, izuzev profesionalnog.
Rafelson ga je očigledno šio za klasu. Opet je, nakon što je čitav život proveo boreći se protiv najgoreg što planeta Zemlja može da baci na jednog muškarca, bio drugi u očima žene koja bi mu mogla biti draga. A zašto je to, kog vraga, uopšte bilo bitno? Šta njegov muški ego, njegov seksualni život, vredi naspram Irodovog gripa? Diken zađe za ugao, izbi na Klifton Roud i stade, na tren zbunjen. Radnik u garaži spomenuo mu je nešto o protestima, ali ne i o njihovoj razmeri. Demonstratori su ispunili ulicu od malog trga ispred ulaza od crvene cigle u zgradu 1 do sedišta Američkog društva za borbu protiv raka i hotela Emori preko puta Klifton Rouda. Neki su stajali u lejama purpurnog cveća; ostavili su putanju do glavnog ulaza, ali su blokirali centar za posetioce i kafeteriju. Desetine ih je sedelo oko stuba sa bistom Higije, očiju sklopljenih, blago se njišući kao u tihoj molitvi. Po Dikenovoj proceni, u tom bdenju bilo je oko dve hiljade muškaraca, žena i dece. Čekali su nešto – spasenje ili barem vest da se svet neće okončati. Mnoge žene i priličan broj ljudi nosili su maske, narandžaste ili purpurne, za koje je pet-šest proizvođača nastalih preko noći garantovalo da ubijaju sve viruse, uključujući i ŠIVA-u. Organizatori bdenja – nije se zvalo protest – šetali su među svojim ljudima, noseći boce sa vodom, papirne čaše i letke, nudeći savete i uputstva, ali oni koji su učestvovali u bdenju nisu progovarali ni reč.
Diken je kroz gomilu ljudi prišao ulazu u zgradu 1, osećajući kako ga privlače, uprkos opasnosti te situacije. Želeo je da vidi šta vojnici misle i osećaju – ti ljudi na frontu. Kamermani su se lagano kretali kroz gomilu, ili još sporije po putanjama, sa kamerama u nivou struka kako bi snimili neposrednost svega toga, a onda bi ih podigli na ramena kako bi snimili panoramu, razmeru. „Isuse, šta ti se desilo?“ Džejn Salter ga upita kada Diken prođe pored nje u dugom hodniku koji je vodio do njegove kancelarije. Nosila je aktovku i puno naručje zelenih fascikli sa dosijeima. „Nesrećan slučaj“, odgovori Diken. „Pao sam. Jesi li videla šta se dešava napolju?“ „Jesam“, odgovori Salterova. „Sva sam se naježila.“ Ona pođe za njim i stade u dovratku. Diken je pogleda preko ramena, a onda privuče staru kancelarijsku stolicu i sede, lica kao u razočaranog dečačića. „U bedaku si zbog gospođe K?“ upita Salterova, pa gurnu pramen smeđe kose krajem jedne fascikle. Pramen joj ponovo pade preko lica, ali sada ga je ignorisala. „Valjda“, reče Diken. Salterova se sagnu da spusti aktovku, a onda zakorači i spusti fascikle na njegov sto. „Beba je kod Toma Skarija“ reče. „Autopsiju su obavili u Meksiko Sitiju. Valjda su temeljno obavili posao. On će je ponovo uraditi, čisto da bi bio siguran.“ „Jesi li je videla?“ upita Diken.
„Samo video snimak kada su je izvadili iz frižidera u zgradi 15.“ „Čudovište?“ „Veliko“, potvrdi Salterova. „Pravi haos.“ „Za kim zvona zvone“, reče Diken. „Nikad nisam shvatila kakav je tvoj stav o ovome, Kristofere“, reče Salterova i nasloni se na kvaku. „Deluješ iznenađeno što je ovo baš gadno oboljenje. To smo znali i na samom početku, zar ne?“ Diken odmahnu glavom. „Toliko dugo jurim bolesti... ova mi je delovala drugačije.“ „Šta, osećajnije?“ „Džejn, sinoć sam se napio. Pao sam u rođenoj kući i razvalio rame. Osećam se odvratno.“ „Pijanka? To mi nekako deluje prikladnije lošem ljubavnom životu, a ne pogrešnoj dijagnozi.“ Diken se kiselo namršti. „Gde ćeš sa svim ovim?“ upita i pokaza levim kažiprstom na fascikle. „Premeštam neke stvari u novu prijemnu laboratoriju. Dobili su još četiri stola. Sastavljamo osoblje i procedure za dvadesetčetvoročasovne autopsije, L3 uslovi. Doktor Šarp je na čelu. Ja pomažem oko neuralnih i epitelijalnih analiza. Držaću ih pod kontrolom.“ „Obaveštavaćeš me? Ako nešto nađeš?“ „Ja čak ni ne znam šta tražiš ovde, Kristofere. Otišao si daleko ispred nas kada si prešao kod Avgustina.“ „Nedostaju mi prvi borbeni redovi. Vesti se uvek prvo ovde čuju.“ Onda uzdahnu. „Ja sam ti i dalje lovac na viruse, Džejn. Vratio sam se da pogledam neke stare
papire. Da vidim da nisam zaboravio nešto od presudne važnosti.“ Džejn se nasmeši. „Pa, jutros sam čula da je gospođa K. imala genitalni herpes. Nekako se preneo na malu bebu K. tokom rane faze razvoja. Bila je prekrivena lezijama.“ Diken je iznenađeno pogleda. „Herpes? To nam nisu ranije rekli.“ „Rekla sam ti da je bila u haosu“, odvrati Džejn. Herpes bi mogao da promeni čitavo tumačenje onoga što se dogodilo. Kako novorođenče može da se zarazi genitalnim herpesom dok je zaštićeno u materici? Herpes se sa majke na dete obično prenosi u porođajnom kanalu. Diken je time bio ozbiljno pometen. Doktor Denbi prođe pored kancelarije, široko se smešeći, a onda se vrati i pogleda kroz otvorena vrata. Denbi je bio specijalista za rast bakterija, nizak i veoma ćelav, anđeoskog lica, odeven u košulju boje šljive sa crvenom kravatom. „Džejn? Jesi li znala da su blokirali kafeteriju sa spoljne strane? Zdravo, Kristofere.“ „Čula sam. To je baš impresivno“, odgovori Džejn. „Sada smeraju nešto drugo. Hoćeš da pogledaš?“ „Ne ukoliko je nasilno“, reče Salterova i zadrhta. „Upravo to i jeste jezivo. Sve je mirno i apsolutno tiho! Kao parada bez muzike.“ Diken pođe sa njima, pa nastavi liftom, pa stepeništem i siđe u prednji deo zgrade. Sledili su ostale zaposlene i lekare do predvorja pored vitrine u kojoj je bila izložena istorija CDC-a. Napolju, gomila se uredno pomerala. Predvodnici su kroz megafone izvikivali naređenja,
Jedan čuvar stajao je podbočen i kroz staklo pogledom streljao gomilu. „Pogledajte samo šta rade“, reče. „Šta?“ upita Džejn. „Dele se na dečake i devojčice. Vrše segregaciju“, odgovori on, zbunjeno ih pogledavši. Transparenti su bili rašireni tako da su lepo mogli da se vide iz predvorja i da ih desetak kamera nameštenih napolju lepo snime. Vetar je nosio jedan od njih. Diken iz drugog puta pročita: JAVITE SE. ODVOJITE SE. SPASITE DETE. Kroz nekoliko minuta, masa se razdeli pred svojim predvodnicima kao Crveno more pred Mojsijem – žene i deca na jednu, muškarci na drugu stranu. Žene su izgledale rešeno i odlučno. Muškarci utučeno i posramljeno. „Gospode“, promrmlja stražar. „Hoće da ostavim ženu?“ Dikena nešto probode. Vratio se u svoju kancelariju i nazvao Betezdu. Avgustin još nije bio stigao. Kej Lang je bila u poseti Magnusonovom kliničkom centru. Avgustinova sekretarica dodade da su demonstranti i ispred NIH-a, nekoliko hiljada njih. „Uključi TV“ reče mu. „Marširaju preko cele zemlje.“
47 Nacionalni zdravstveni institut, Betezda Avgustin je vozio starim Džordžtaun putem do ulice Linkoln i skrenuo na privremeni parking za zaposlene blizu Centra Jedinice. Jedinici je pre svega dve nedelje dodeljena nova zgrada na zahtev načelnika medicinske službe. Demonstranti očigledno nisu znali za tu promenu, pa su marširali ka starom središtu i zgradi 10. Avgustin po blagom suncu brzo došeta do ulaza u prizemlju. Policija NIH-a i tek unajmljeno privatno obezbeđenje stajali su ispred zgrade i tiho pričali. Odmeravali su pogledima grupice demonstranata nekoliko stotina jardi dalje od ulaza. „Ništa ne brinite, gospodine Avgustin“, reče mu šef obezbeđenja zgrade kada se legitimisao na glavnom ulazu. „Popodne nam stiže Nacionalna garda.“ „O, miline.“ Avgustin stisnu zube i pritisnu dugme na liftu. U njegovoj novoj kancelariji troje pomoćnika i lična sekretarica, gospođa Florens Lejton, dostojanstvena i veoma efikasna, pokušavali su da ponovo uspostave mrežnu vezu sa ostatkom instituta. „Šta je bilo, sabotaža?“ upita Avgustin, pomalo divlje. „Ne“, odgovori gospođa Lejton i pruži mu tabak odštampane hartije. „Glupost. Server je odjednom rešio da nas ne prepoznaje.“ Avgustin zalupi vrata svoje kancelarije, privuče kancelarijsku stolicu i tresnu izveštaj na sto. Telefon zazvoni. On pritisnu dugme.
„Pet minuta bez prekida, molim te, Florens, samo da se saberem?“ molio je. „Na vezi je Keneli, u ime potpredsednika, Mark“ reče mu gospođa Lejton. „Još veća milina. Prebaci ga.“ Tom Keneli, potpredsednikov šef tehničkih komunikacija – još jedan nov položaj, ustanovljen pre nedelju dana – bio je na vezi i pitao Avgustina da li mu je rečeno za razmere protesta. „Upravo to gledam kroz prozor“, odgovori on. „Prema poslednjim informacijama, protestuje se ispred četiri stotine sedamdeset bolnica“, reče mu Keneli. „Bog blagoslovio internet“, odvrati Avgustin. „Četiri demonstracije otele su se kontroli -ako ne računamo nemire u San Dijegu. Potpredsednik je veoma zabrinut, Mark.“ „Reci mu da sam ja više nego zabrinut. To su najgore vesti koje sam mogao da zamislim – mrtvorođena Irodova beba izneta do kraja termina.“ „A šta je sa herpesom?“ „Jebeš to. Herpes ne može da zarazi bebu dok se ne rodi. Mora da u Meksiko Sitiju nisu preduzeli nikakve mere predostrožnosti.“ „Nama nije tako rečeno. Možda na osnovu toga možemo da pružimo neka tvrđenja? Ako to jeste preminulo novorođenče?“ „Veoma je očigledno da jeste preminulo, Tome. Trebalo bi da se na Iroda usredsredimo.“ „Dobro. Obavestio sam potpredsednika. Ovde je, Mark.“
Potpredsednik preuze vezu. Avgustin se nekako smiri i staloženo ga pozdravi. Potpredsednik mu reče da će NIH dobiti vojno obezbeđenje i visoko zaštićeni status, kao i CDC i pet istraživačkih centara Jedinice po celoj zemlji. Avgustin je već mogao da zamisli rezultat toga bodljikava žica, policijski psi, gumeni meci i suzavac. Baš lepa atmosfera za obavljanje osetljivih istraživanja. „Gospodine potpredsedniče, nemojte da ih terate“, reče Avgustin. „Molim vas. Pustite ih da ostanu i da protestuju.“ „Predsednik je pre sat vremena izdao naređenje. Zašto ga menjati?“ „Zato što izgleda kao da se ovako oslobađaju napetosti. Nije ni nalik San Dijegu. Hoću da se ovde u institutu sretnem sa predvodnicima.“ „Mark, ti nisi stručnjak za pregovore“, pobuni se potpredsednik. „Ne, ali biću puno bolji od kordona vojske u maskirnim uniformama.“ „To je nadležnost direktora NIH-a.“ „Ko zapravo pregovara, gospodine?“ „Direktor i načelnik osoblja na sastanku su sa predvodnicima protesta. Ne bismo smeli da se delimo, Mark, pa ni ne pomišljaj da ideš tamo.“ „ A šta ako se pojavi još neka mrtva beba, gospodine? Ova se pojavila niotkuda – saznali smo za nju pre svega šest dana. Pokušali smo da pošaljemo tim da pomogne, ali bolnica je odbila.“
„Poslali su vam telo. To po meni pokazuje duh saradnje. Sudeći po onome što mi je Tom ispričao, niko nije mogao da spase to dete.“ „Ne, ali mogli smo da budemo ranije obavešteni i da uskladimo saopštenja za javnost.“ „Oko ovoga nema podela, Mark.“ „Gospodine, uz sve dužno poštovanje, ubija nas međunarodna birokratija. Zato su svi ovi protesti toliko opasni. Na nas će pasti krivica, bez obzira na to da li smo odgovorni ili ne i, pravo da vam kažem, trenutno mi je muka od toga. Ne mogu da se smatram odgovornim za ono o čemu nisam obavešten!“ „Upravo ti obezbeđujemo obaveštenost, Mark“, reče mu potpredsednik odmerenim glasom. „Izvinite. Znam to, gospodine. Naša povezanost sa Amerikolom dovodi do svakakvih problema. Najava vakcine... po mom mišljenju, preuranjeno...“ „Tom je takođe tog mišljenja, kao i ja.“ A šta je sa predsednikom? pomisli Avgustin. „Drago mi je zbog toga, ali stvar je već svršena. Moji ljudi mi kažu da ima pedeset odsto izgleda da će preklinička ispitivanja biti neuspešna. Ribozim je toliko višestran da je to prosto deprimirajuće. Izgleda da radi sa trinaest ili četrnaest različitih prenosnih RNK Znači, sprečimo ŠIVA-u, ali završimo sa mijelinskom degradacijom... multipleks sklerozom, za boga miloga!“ „Gospođa Kros nas je obavestila da je vakcina sada određenija. Lično me je uverila da nikad nije ni bilo izgleda za sklerozu. To je bila samo glasina.“
„Šta kaže Agencija za narkotike, koju će im verziju dopustiti da isprobaju, gospodine? Papirologija mora da se ponovo zavede...“ „Agencija će popustiti u vezi sa tim.“ „Voleo bih da pošaljem odvojeni tim za procenu. NIH ima ljudstvo, a mi imamo sredstva.“ „Nema vremena, Mark.“ Avgustin sklopi oči i protrlja čelo. Osećao je kako crveni kao bulka. „Nadam se da ćemo izvući tanji kraj“, tiho reče. Srce mu je divlje lupalo. „Predsednik će noćas najaviti brža ispitivanja“, reče potpredsednik. „Ako se preklinička ispitivanja pokažu uspešnim, za mesec dana prelazimo na ispitivanje na ljudima.“ „Ja to ne bih odobrio.“ „Robert Džekson kaže da mogu to da obave. Odluka je doneta. Gotovo je“ „Da li je predsednik razgovarao sa Frenkom o tome? Ili sa načelnikom službe?“ „U stalnom su kontaktu.“ „Molim vas, gospodine, recite predsedniku da pozove i mene.“ Avgustin je mrzeo što se našao u položaju da moli za to, ali pametnijeg predsednika ne bi trebalo ni podsećati. „Hoću, Mark. A što se tvog odgovora tiče... prati šta govore glavešine iz NIH-a. Bez podela, bez separacija, jesi li razumeo?“ „Nisam ja odmetnik, gospodine potpredsedniče“, odgovori Avgustin. „Čujemo se uskoro, Mark“, završi potpredsednik.
Keneli ponovo preuze vezu. Zvučao je ozlojeđeno. „Vojnici upravo stižu, Mark. Sačekaj malo.“ Šakom obgrli slušalicu, tako da se sa strane ne bi čulo šta govori u nju. „Potpredsednik je izašao iz sobe. Isuse, Mark, šta si radio, ispsovao ga?“ „Zamolio sam ga da kaže predsedniku da me pozove“ odgovori Avgustin. „To ti je đavolska poruka“ hladno mu reče Keneli. „Hoće li mene neko da obavesti ukoliko saznamo za još neku bebu u inostranstvu, molim te?“ upita Avgustin. „Ili u zemlji? Da li bi Stejt Dipartment mogao da bude u dnevnoj koordinaciji sa mojom kancelarijom? Nadam se da ne tapkam u mestu, Tome!“ „Molim te, nemoj više nikad tako da pričaš sa potpredsednikom, Mark“, odvrati Keneli i prekide vezu. Avgustin pritisnu dugme interfona. „Florens, moram da napišem jedno pismo i memorandum. Da li je Diken u gradu? Gde je Langova?“ „Doktor Diken je u Atlanti, a Kej Lang ovde na univerzitetu. Mislim da je na klinici. Trebalo bi da imate sastanak sa njom kroz deset minuta.“ Avgustin otvori fioku i izvadi beležnicu. Na njoj je skicirao trideset jedan nivo zapovedanja koji su bili iznad njega, trideset između njega i predsednika – za njega je to već bila opsesija. Oštrim pokretom precrta pet, pa onda šest, a onda redom sve do deset imena i položaja, cepajući papir. Ako dođe do najgoreg, mislio je da bi uz malo brižljivog planiranja mogao da eliminiše deset od tih nivoa, možda dvadeset.
Ali najpre će morati da se isprsi i da im svima pošalje svoj izveštaj i memorandum, postaravši se da im se nađe na stolu pre no što sve ode u tri lepe. Mada, nije da će se nešto puno prsiti. Bio je snažno ubeđen da će, pre no što neki lakej iz Bele kuće – možda Keneli – pokušavajući da dođe do unapređenja – šapne predsedniku na uvo da Avgustin nije timski igrač, doći do novog incidenta. Veoma opasnog incidenta.
48 Nacionalni zdravstveni institut, Betezda Jedino čega je Kej trenutno mogla da se seti da uradi bilo je da se zakopa u posao. Za sve drugo bila je previše zbunjena. Dok je izlazila iz klinike, hodajući brzo pored tezgi, za kojima su vijetnamski i korejski prodavci nudili kozmetiku i džidža-bidže, gledala je u raspored obaveza u rokovniku i štriklirala sastanke i pozive – najpre Avgustin; onda deset minuta u zgradi 15 sa Robertom Džeksonom, kako bi ga pitala za vezivanje ribozima; onda unakrsno proveravanje sa dva istraživača koji rade za NIH u zgradama 5 i 6 i pomažu joj u potrazi za dodatnim HERV-ima koji liče na ŠIVA-u; onda na razgovore sa još pet-šest drugih istraživača koji su na njenoj rezervnoj listi, kako bi i njih pitala za mišljenje... Bila je na pola puta između klinike i sedišta Jedinice, kada joj zazvoni mobilni. Izvadi ga iz tašne. „Kej, ovde Kristofer.“ „Nemam vremena i osećam se kao govno, Kristofere“, ona prasnu. „Reci mi nešto što će me oraspoložiti.“ „Ako ti je neka uteha, i ja se osećam kao govno. Sinoć sam se napio, a ispred zgrade je gomila demonstranata.“ „Ima ih i ovde.“ „Ali slušaj ovo, Kej. Stiglo nam je novorođenče K. na patologiju. Ono je rođeno bar mesec dana prerano.“ „Ono! Ono je imalo pol, zar ne?“
„On. Prepun je lezija od herpesa. Nije imao apsolutno nikakve zaštite od herpesa u materici – ŠIVA dovodi do neke vrste otvora kroz placentu veoma povoljnog za virus herpesa.“ „Znači da sarađuju – sve samo da bi doveli do smrti i uništenja. Baš si me oraspoložio.“ „Ne“, odvrati Diken. „Ne želim da o tome pričam preko telefona. Sutra dolazim u NIH.“ „Reci mi nešto pozitivno, Kristofere. Ne želim još jednu noć kao prethodne dve.“ „Novorođenče K. možda ne bi umrlo da mu se majka nije zarazila herpesom. Možda su to odvojene stvari, Kej.“ Kej sklopi oči i ukopa se u mestu na pločniku. Osvrnu se oko sebe tražeći Faru Tig. Koliko je bila pometena, izgleda da je izašla bez nje, protivno uputstvima. Nema sumnje da ju je Tigova trenutno panično tražila. „Čak i da je tako, ko će nas sada saslušati?“ „Nijedna od osam žena u klinici nema ni herpes ni HIV. Pozvao sam Liptona i proverio. One su odlični slučajevi za testove.“ „Termin im je tek za deset meseci“, odvrati Kej. „Ako slede jednomesečno pravilo.“ „Znam. Ali siguran sam da ćemo naći druge. Moramo ponovo da popričamo – i to ozbiljno.“ „Danas sam čitav dan na sastancima, a sutra u Amerikolovoj laboratoriji u Baltimoru.“ „Onda večeras. Ili ti istina više ništa ne znači?“ „Nemoj ti da mi držiš predavanje o istini, proklet bio“, odreza Kej. Gledala je kamione Nacionalne garde kako se kreću duž Centar Drajva. Demonstranti su se zasad držali
severnog kraja; sa mesta na kome je stajala, pokraj travnatog brdašca, videla je njihove transparente i parole. Nije čula nekoliko sledećih Dikenovih reči. Bila je opčinjena udaljenom masom u pokretu. „...želim da tvojoj zamisli pružim priliku“, govorio je Diken. „LPC ne pruža apsolutno nikakve koristi za običan virus – zašto je onda u upotrebi?“ „Zato što je ŠIVA glasnik“, odvrati Kej, glasa tihog, negde između snenog i zaboravnog. „To je Darvinov radio.“ „Šta?“ „Video si šta ostaje nakon rođenja Irodovih fetusa iz prve faze, Kristofere. Specijalizovane amniotske vreće... Veoma prefinjeno. Ne obolelo.“ „Kao što rekoh, želeo bih da više radim na ovome. Ubedi me, Kej. Gospode, ako je ovo novorođenče K. samo izdvojen slučaj!“ Sa severnog kraja univerzitetskog kruga začuše se tri tiha zvuka, koja su podsećala na neke igračke. Kej ču kad masa preneraženo zaječa, a onda i udaljeni vrisak. „Ne mogu sada da pričam, Kristofere.“ Sklopi svoj telefon uz klepet plastike i potrča. Gomila ljudi bila je otprilike četvrt milje daleko i rasturala se, ljudi su se gurali i raštrkavali po putevima, parkinzima i duž zgrada od opeke. Više se nisu čuli oni zvuci. Na nekoliko trenutaka uspori i poče da hoda, dok je razmišljala o mogućoj opasnosti, a onda ponovo potrča. Morala je da zna. U njenom životu bilo je previše neizvesnosti. U njenom životu bilo je previše suzdržavanja i neaktivnosti – sa Saulom, sa svim i svakim.
Odjednom ugleda kako na pedeset stopa od nje neki zdepasti čovek u smeđem odelu izlete iz zadnjih uslužnih vrata jedne zgrade, mlatarajući rukama i nogama. Sako mu je lepršao iznad bele košulje zategnute preko stomaka i izgledao je potpuno smešno, ali bio je đavolski brz i išao pravo prema njoj. Kej se na tren uplaši i skrenu, kako bi ga izbegla. „Prokletstvo, doktorko Lang“, viknu čovek. „Čekajte malo! Stanite!“ Ona mrzovoljno stade, sva zadihana. Čovek u smeđem odelu sustiže je i mahnu joj značkom pred očima. Bio je iz Tajne službe, zvao se Benson, i to je bilo sve što joj je pošlo za rukom da vidi pre no što je sklonio legitimaciju. „Šta to, kog vraga, radite? Gde je Tigova?“ upita je, lica crvenog kao cvekla, oblivenog znojem. „Potrebna im je pomoć“, odvrati ona. „Tigova je u...“ „Ono su bili hici iz vatrenog oružja. Vi ćete ostati ovde, makar morao lično da vas obuzdam. Prokletstvo, Tigova nije smela da vas pusti samu!“ U tom trenutku, Tigova im se pridruži, dotrčavši. Lice joj je bilo crveno od besa. Ona i Benson izmenjaše nekoliko kratkih i oštrih šapata, a onda Tigova stade pored Kej. Benson potrča ka raštrkanim grupicama demonstranata. Kej nastavi da hoda, ali sporije. „Stanite, gospođo Lang“, reče Tigova. „Neko je ustreljen!“ „Benson će se pobrinuti za to!“ Tigova je bila uporna, postavivši se između Kej i gomile. Kej se zagleda preko njenih ramena. Muškarci i žene držali su se za glave i plakali. Videla je pobacane
transparente i spuštene barjake. Masa je bila u potpunoj konfuziji. Vojnici Nacionalne garde u maskirnim uniformama i sa automatskim puškama na gotovs zauzeli su položaje između zgrada od opeke duž najbližeg puta. Jedna patrolna kola univerzitetske policije prešla su preko travnjaka između dva visoka hrastova drveta. Videla je i neke druge ljude u odelima, kako pričaju preko mobilnih telefona i voki-tokija. A onda je ugledala usamljenog čoveka u sredini svega, ruku široko raširenih, kao da je želeo da poleti. Pored njega, neka žena nepokretno je ležala na travi. Benson i pripadnik univerzitetskog obezbeđenja istovremeno su stigli do njih. Benson šutnu neki tamni predmet preko trave: bio je to pištolj. Čovek iz univerzitetske bezbednosti na to izvadi svoj pištolj iz futrole i agresivno odgurnu čoveka koji je želeo da poleti. Benson kleknu pored žene, opipa joj vrat tražeći puls, podiže pogled i osvrnu se oko sebe. Sve je bilo jasno po izrazu njegovog lica. Onda ošinu Kej pogledom i usnama oblikova reči: Vratite se nazad. „To nije bilo moje dete“, vikao je leteći čovek. Žgoljav, bele puti, kratke čupave plave kose, kasnih dvadesetih godina; na sebi je imao crnu majicu kratkih rukava i crne farmerke koje je nosio nisko na kukovima. Bacakao se glavom kao da je okružen muvama. „Naterala me je da dođem ovde. Prokletstvo, naterala me je. To nije bilo moje dete!“
Leteći čovek ustuknu od čuvara, trzajući se kao marioneta. „Ne mogu više da podnesem ovo sranje. NEĆU VIŠE SRANJA!“ Kej je piljila u povređenu ženu. Čak i sa dvadeset jardi daljine jasno je videla kako joj se bluza oko stomaka natapa krvlju, a obnevidele oči sa nekom slepom nadom pilje u nebo. Nije obraćala pažnju na Tigovu, Bensona, letećeg čoveka, vojnike, obezbeđenje, masu. Videla je jedino tu ženu.
49 Baltimor Krosova uđe u Amerikolovu trpezariju za funkcionere na paru štaka. Njen mladi bolničar privuče joj stolicu i ona sede, uzdahnuvši od olakšanja. U sobi je bila samo Krosova sa Kej, Laurom Nilson i Robertom Džeksonom. „Kako ti se to desilo, Mardž?“ upita je Džekson. „Niko me nije upucao“, ona veselo odvrati. „Okliznula sam se u kadi. Oduvek sam sebi bila najgori neprijatelj. Ja sam ti jedna trapava krava. .Šta imamo, Laura?“ Nilsonova, koju Kej nije videla još od one katastrofalne konferencije za štampu u vezi sa vakcinom, nosila je elegantno, ali strogo plavo trodelno odelo. „Iznenađenje za ovu nedelju je RU-486“, reče. „Žene ga koriste – i to u velikim količinama. Francuzi su se pojavili sa rešenjem. Pričali smo sa njima, ali kažu kako će ponudu predstaviti direktno Svetskoj zdravstvenoj organizaciji i Jedinici, da je njihov trud čisto humanitaran i da ih ne zanimaju poslovne veze.“ Mardž reče stjuartu da joj naspe vina i salvetom obrisa čelo pre no što je raširi preko krila. „Baš su velikodušni“, mislila se. „Zadovoljiće sve svetske potrebe, i to bez novih troškova na polju istraživanja. Radi li to, Roberte?“ Džekson uze palmtop i pisaljkom poče da lista beleške. „Jedinica ima nepotvrđene izveštaje da RU-486
abortira implantiranu jajnu ćeliju iz druge faze. Još nema novosti o prvoj fazi. Sve je navodno. Ulično istraživanje.“ Krosova reče: „Nikad nisam volela lekove za pobačaj.“ Onda se obrati stjuartu: „Ja ću Kobovu salatu, sa samo malo preliva i šolju kafe.“ Kej naruči sendvič, mada ni najmanje nije bila gladna. Osećala je kako se skupljaju gradonosni oblaci – bilo je to neprijatno lično shvatanje da je u veoma opasnom raspoloženju. Još je bila otupela od prisustvovanja pucnjavi ispred NIH-a pre dva dana. „Laura, izgledaš mi nesrećno“, reče Krosova, krajičkom oka pogledavši Kej. Nameravala je da njene žalbe sasluša poslednje. „Zemljotres za zemljotresom“, odvrati Nilsonova. „Ako ništa drugo, bar nisam morala da iskusim isto što i Kej.“ „Užasno“, saglasi se Krosova. „Sve je to pravo zamešateljstvo. Pa, znamo li o kakvom je zamešateljstvu reč?“ „Naručili smo ispitivanja javnog mnenja. Psihološke profile, kulturološke profile, sve redom. Trošim svaku paru koju mi daješ, Mardž.“ „Osiguranje“, reče Krosova. „Jezivo“, istovremeno reče Džekson. „Da, pa, mogla bi time da kupiš još jednu Perkin-Elmerovu mašinu, to je sve“, reče Nilsonova sebi u odbranu. „Šezdeset procenata ispitanih muškaraca koji su u braku ili vezi ne veruju vestima. Veruju da je neophodno da žena upražnjava seks kako bi drugi put zatrudnela. Nailazimo na bedem otpora, poricanje, čak i medu ženama. Četrdeset procenata njih koje su udate ili
u nekom drugom obliku veze kaže kako bi abortiralo svaki Irodov fetus.“ „Tako kažu ispitivačima“, promrmlja Krosova. „Sigurno je da će se veliki broj opredeliti za lako rešenje. RU-486 isproban je i dokazan. Mogao bi da postane stalno prisutan u kućnim apotekama očajnika.“ „To nije prevencija“, nelagodno reče Džekson. „Čitava polovina onih žena koje ne bi upotrebile pilulu za pobačaj veruje kako vlada pokušava da natera naciju, ako ne i čitav svet, na kolektivni abortus“, odvrati Nilsonova. „Ko god da je dao ime Irodov grip, stvarno je otežao čitavu stvar.“ „Avgustin je dao ime“, reče Krosova. „Mardž, srljamo u veliku društvenu katastrofu: neznanje pomešano sa seksom i mrtvim bebama. Ako se veliki broj žena sa ŠIVA-om suzdržava od seksa sa svojim partnerima i svejedno zatrudni, onda nam naši ljudi koji se bave društvenim naukama kažu kako će doći do porasta nasilja u porodici, kao i ogromnog porasta abortusa, čak i u slučaju normalnih trudnoća.“ „Ima i drugih mogućnosti“, reče Kej. „Videla sam rezultate.“ „Nastavi“, ohrabri je Krosova. „Slučajevi iz devedesetih godina na Kavkazu. Masakri.“ „I ja sam to proučavala“, efikasno reče Nilsonova, prelistavajući beležnicu. „Čak ni sada ne znamo puno o tome. Bilo je ŠIVA-e u lokalnoj populaciji...“ Kej je prekide. „To je toliko komplikovano da se niko od nas ovde ne može sa time uhvatiti u koštac“, reče, a
glas je skoro izdade. „Pred nama nije profil bolesti. Pred nama je lateralna transmisija genomskih instrukcija koje vode do tranzicione faze.“ „Molim? Ne razumem“, reče Nilsonova. „ŠIVA nije prenosnik bolesti.“ „Sranje“, preneraženo odreza Džekson. Mardž mu mahnu rukom u znak upozorenja. „Stalno dižemo zidove oko te teme. Više ne mogu da se suzdržavam, Mardž. Jedinica je od samog početka odbijala da prihvati tu mogućnost.“ „Ja ne znam šta je odbijano“, odgovori joj Krosova. „Ukratko, Kej.“ „Mi vidimo virus, čak i virus koji dolazi iz našeg sopstvenog genoma, i pretpostavljamo da je reč o bolesti. Sve sagledavamo u terminima bolesti.“ „Ja nikada nisam video virus koji ne pravi probleme, Kej“, reče Džekson, polusklopljenih očiju. Ako je pokušavao da je upozori kako je zašla na tanak led, ovaj put mu to neće poći za rukom. „Stalno sagledavamo istinu, ali ona se ne uklapa u naša primitivna shvatanja kako priroda radi.“ „Primitivna?“ ponovi Džekson. „Reci to malim boginjama.“ „Da nas je ovo zadesilo za trideset godina“, Kej uporno nastavi, „možda bismo bili spremni, ali i dalje se ponašamo kao neuka deca. Deca kojoj nije objašnjeno kako život funkcioniše.“ „Šta smo propustili?“ strpljivo upita Krosova. Džekson poče da dobuje prstima po stolu. „O tome je raspravljano.“
„Šta?“ ponovo upita Krosova. „Ali ne ozbiljno“, odvrati Kej. „Šta, molim vas?“ „Kej se sprema da nam kaže kako je ŠIVA deo biološkog mešanja špila. Transpozoni skakuću okolo i utiču na fenotip. Glasine kruže među stažistima koji su pročitali Kejine radove.“ „Što znači?“ Džekson se namršti. „Dopusti da predvidim šta će reći. Ako dopustimo da se ove nove bebe rode, sve će biti superljudi krupnih glava. Mali genijalci sa plavom kosom, jezivim očima i telepatskim sposobnostima. Sve će nas pobiti i preuzeti vlast nad Zemljom.“ Zabezeknuta, na ivici suza, Kej pogleda Džeksona. On joj se nasmeši, napola u znak izvinjenja, a napola likujući što je sasekao svaku mogućnost za debatu. „To je gubljenje vremena“, reče on. „A nemamo vremena za gubljenje.“ Nilsonova je posmatrala Kej sa opreznim saosećanjem. Mardž podiže glavu i besno se zagleda u tavanicu. „Hoće li mi neko, molim vas, reći u šta sam ja to upala?“ „U čisto sranje“, reče Džekson sebi u bradu, nameštajući salvetu. Stjuart im donese hranu. Nilsonova uhvati Kej za ruku. „Oprosti nam, Kej. Robert ume da bude veoma silovit.“ „Ja se sada borim sa sopstvenom zbunjenošću, A ne sa Robertovom defanzivnom grubošću“, odvrati Kej. „Mardž, ja sam učena osnovnim postulatima savremene biologije.
Bavila sam se strogim tumačenjem podataka, ali izrasla sam usred najneverovatnijeg mogućeg fermenta. Evo čvrstog nosećeg zida savremene biologije, koji je pažljivo sagrađen ciglu po ciglu...“ Ispruženom šakom pokaza zid. „A evo i cunamija kojeg zovemo genetika. Mapiramo ćelije. Otkrivamo da priroda ne samo da je iznenađujuća, već je i preneražujuće neortodoksna. Priroda nimalo ne mari što mi mislimo ili pretpostavljamo.“ „To je sve lepo i krasno“, reče joj Džekson, „ali nauka je način na koji organizujemo rad i izbegavamo da tratimo vreme.“ „Roberte, ovo je diskusija“, reče mu Krosova. „Ne mogu da se izvinjavam zbog onoga što duboko u sebi osećam da je istinito“, bila je uporna Kej. „Radije bih sve da izgubim, nego da lažem.“ „Divljenja vredno“, reče Džekson. „Ipak se okreće, je li tako, draga Kej?“ „Roberte, nemoj da si kreten“, odbrusi mu Nilsonova. „Brojčano sam nadjačan, dame“, reče Džekson i zgađeno odgurnu stolicu dalje od stola. Prebaci salvetu preko tanjira, ali ipak nije otišao. Umesto toga, prekrsti ruke i nakrivi glavu, kao da hrabri – ili izaziva – Kej da nastavi. „Ponašamo se kao deca koja ne znaju ni kako se bebe prave“, reče Kej. „Svedoci smo drugačije vrste trudnoće. Nije nova – događala se mnogo puta ranije. Reč je o evoluciji, ali usmerenoj, kratkoročnoj i trenutnoj, a ne postepenoj, i nemam predstave kakva će se deca iz toga izroditi“, govorila je Kej. „Ali neće biti čudovišta i neće pojesti svoje roditelje.“
Džekson visoko podiže ruku, kao dečak u učionici. „Ako smo se našli u rukama nekog munjevitog zanatlije, ako sada Bog upravlja našom evolucijom, rekao bih da je došlo vreme da angažujemo neke kosmičke advokate. Posao je urađen najtraljavije moguće. Novorođenče K. potpuno je uprskano.“ „To je bilo zbog herpesa“, reče Kej. „Herpes ne radi tako“, odvrati Džekson. „Znaš to vrlo dobro.“ „ŠIVA čini da su fetusi veoma podložni virusnim infekcijama. To je greška, prirodna greška.“ „Nemamo dokaza za to. Dokazi, gospođo Lang!“ „CDC...“ poče Kej. „Novorođenče K. bilo je čudovište iz Irodove druge faze, kome je herpes samo dodatak, kao salata“, reče Džekson. „Stvarno, drage moje dame, dosta mi je više. Svi smo umorni. Ja sam iscrpljen.“ Ustade, kratko se nakloni i ljutito izlete iz trpezarije. Mardž je viljuškom prebirala po salati. „Ovo mi zvuči kao konceptualni problem. Sazvaću sastanak. Detaljno ćemo saslušati tvoje dokaze“, reče. „A zamoliću i Roberta da sa sobom povede svoje eksperte.“ „Mislim da nema puno eksperata koji bi me otvoreno podržali“, odgovori Kej. „Pogotovo ne sada. Atmosfera je naelektrisana.“ „Ovo je izuzetno važno kada je reč o javnosti“, zamišljeno reče Nilsonova. „Kako to?“ upita Krosova. „Ako neka grupa, vera ili korporacija odluči da je Kej u pravu, moraćemo da se nosimo sa time.“
Kej se odjednom oseti veoma izloženo, veoma ranjivo. Krosova nabode list sira na viljušku i zagleda se u njega. „Ako Irodov grip nije bolest, onda ne znam kako ćemo s njim izaći na kraj. U tom slučaju našli bismo se između prirodnog događaja i neuke i prestravljene javnosti. To su užasni uslovi za politiku i košmarni za posao.“ Kej oseti kako joj se usta suše. Na to nije imala prigovora. Bila je to istina. „Ako nema eksperata koji te podržavaju“, zamišljeno reče Krosova, pa gurnu sir u usta, „kako ćeš izložiti svoj stav?“ „Izneću dokaze i predstaviti teoriju“, odgovori Kej. „Sama?“ upita Krosova. „Verovatno bih mogla da nađem još par njih.“ „Koliko?“ „Četvoro ili petoro.“ Krosova je sledećih nekoliko minuta ćutke jela. „Džekson je kreten, ali takođe je i brilijantan poznati stručnjak i ima na stotine naučnika koji bi se saglasili sa njegovim viđenjem.“ „Na hiljade“, odvrati Kej, napinjući se iz petnih žila đa govori staloženo. „Naspram mene i nekoliko luđaka.“ Krosova joj pripreti prstom. „Nisi ti luđak, draga. Laura, jedna od naših kompanija, razvila je pilulu za dan posle.“ „To je bilo tokom devedesetih.“ „Zašto smo je batalili?“ „Politika i mogućnost tužbe.“
„Imali smo naziv za nju... kako smo je beše zvali?“ „Neko joj je dodelio šifru RU-Pentijum“, odgovori Nilsonova. „Koliko se ja sećam, dobro je prošla na ispitivanjima“, reče Mardž. „Pretpostavljam da i dalje imamo formule i uzorke.“ „Baš sam se danas raspitivala“, reče joj Nilsonova. „Mogli bismo da je aktiviramo i za neka dva meseca počnemo proizvodnju.“ Kej čvrsto zgrabi stolnjak koji joj je padao preko krila. Nekada se strastveno zalagala za ženino pravo da sama donese izbor. Sada nije mogla da se izbori sa sukobljenim emocijama. „Ne bih da kritikujem Robertov rad“, reče Krosova, „ali ima više no polovičnih izgleda da će se vakcina tokom ispitivanja pokazati neuspešnom. A ta izjava ne sme da izađe iz ove sobe, dame.“ „Računarski modeli i dalje predviđaju multipleks sklerozu kao nusprodukt ribozimske komponente“, reče Kej. „Da li će Amerikol preporučiti abortus kao alternativu?“ „Nećemo ako u tome budemo usamljeni“, odgovori Krosova. Suština evolucije je u preživljavanju. U ovom trenutku, nalazimo se nasred minskog polja. Definitivno neću da ignorišem bilo šta što bi moglo da nam raščisti put.“ Diken je poziv primio u sobi sa opremom, pored glavne laboratorije za prijem i autopsiju. Skinuo je hirurške rukavice dok mu je mladi kompjuterski tehničar
držao telefon. Tehničar je bio tu da bi podesio staru radnu stanicu koja se koristila za beleženje rezultata autopsije i praćenje uzoraka kroz ostale laboratorije. Posmatrao je Dikena, koji je bio u zelenoj hirurškoj odori i nosio hiruršku masku na licu, sa izvesnom zabrinutošću. „Ništa zarazno – za tebe“, reče mu Diken i prihvati slušalicu. „Diken ovde. Do guše sam.“ „Kristofere, ovde Kej.“ „Zdravooo, Kej.“ Nije želeo da je odbije od sebe; zvučala je sumorno, ali ma kako zvučala, Dikenu je njen glas bio izvor nekog zadovoljstva koje je u njemu budilo uznemirenost. „Gadno sam uprskala stvari“, reče mu Kej. „Kako to?“ Diken mahnu rukom Skariju, koji je i dalje bio u laboratoriji za patologiju. Skari nestrpljivo zamaha rukama. „Zakačila sam se sa Robertom Džeksonom... a to je dovelo do razgovora sa Mardž i Džeksonom. Nisam mogla da se suzdržim. Rekla sam im šta mislim.“ „Oh“, reče Diken i namršti se. „Kako su reagovali?“ „Džekson me je ispljuvao. Zapravo, poneo se prezrivo prema meni.“ „Arogantno kopile“, reče Diken. „Oduvek sam mislio da je tako.“ „Rekao je kako nam je potreban dokaz u vezi sa herpesom.“ „Skari i ja upravo tragamo za time. Imamo žrtvu saobraćajne nesreće u laboratoriji za patologiju. Trudnu prostitutku iz grada Vašingtona. Na testovima je bila
pozitivna na Herpes labialis, hepatitis A, HIV, kao i na ŠIVA-u. Težak život.“ Mladi tehničar sumorno pokupi svoj alat i ode iz sobe. „Mardž će parirati Francuzima sa njihovom pilulom za dan posle.“ „Sranje“, ote se Dikenu. „Moramo da požurimo.“ „Ne znam kako da požurimo. Ne dešava se svaki dan da nam sa ulice donesu mrtve mlade žene sa pravom mešavinom problema.“ „Mislim da nema tih dokaza koji će da ubede Džeksona. Na kraju sam živaca, Kristofere.“ „Nadam se da se Džekson neće obratiti Avgustinu. Još nismo spremni, a Mark je, zahvaljujući meni, već osetljiv“, odgovori joj Diken. „Kej, Skari je počeo da skače po laboratoriji. Moram da idem. Drži se. Pozovi me.“ „Da li ti se Mič javio?“ „Ne“, odgovori Diken, što je bila varljiva istina. „Pozovi me kasnije na posao. Kej... tu sam ako ti zatrebam. Pomoći ću ti na svaki mogući način. Ozbiljno to mislim.“ „Hvala ti, Kristofere.“ Diken spusti slušalicu i na tren ostade da stoji, osećajući se kao budala. Nikada nije znao kako da izađe na kraj sa tim emocijama. Posao mu je postao sve u životu jer je sve ostalo od neke važnosti bilo previše bolno. „Baš i nismo dobri u ovome, zar ne?“ tiho upita samog sebe. Skari besno pokuca o stakleni pano između kancelarije i laboratorije.
Diken ponovo namesti hiruršku masku i stavi novi par rukavica.
50 Baltimor 15. april Mič je stajao u predvorju stambene zgrade, sa rukama u džepovima. Tog jutra se veoma brižljivo obrijao, gledajući u dugo ogledalo u zajedničkom kupatilu u studentskom domu, a baš prošle nedelje otišao je kod frizera da mu napravi frizuru – bolje reći, da mu bar malo dovede kosu u red. Farmerke su mu bile nove. Kopajući po koferu, pronašao je crnu sportsku jaknu. Prošlo je duže od godinu dana a da se nije oblačio kako bi nekoga impresionirao, ali sada se našao tu, misleći samo na Kej Lang. Vratar nije bio impresioniran. Naslonio se na pult i budno motrio na Miča krajičkom oka. Telefon na pultu zazvoni i on se javi. „Kreni gore“, reče i mahnu rukom ka liftu. „Dvadeseti sprat. 2011. Kad stigneš, javi se stražaru. Opasan gorila.“ Mič mu se zahvali i uđe u lift. Kad se vrata za njim zatvoriše, on na tren poče da paniči i zapita se šta, kog vraga, tu radi. Poslednje što mu je bilo potrebno bila je veza sa nekim. Međutim, kada je o ženama bilo reči, Miča su vodili tajni vladari, nevoljni da otkriju svoje ciljeve ili neposredne planove. Ti tajni vladari naneli su mu gomilu bola.
Sklopio je oči, duboko udahnuo i pomirio se sa time da ga čeka nekoliko sati u ženskom društvu, pa šta bude da bude. Na dvadesetom spratu izašao je iz lifta i ugledao Kej kako priča sa nekim čovekom u sivom odelu. Imao je kratku crnu kosu, snažno četvrtasto lice i kukasti nos. Čovek je spazio Miča pre no što je Mič njih video. Kej se nasmeši Miču. „Hajde. Sve je čisto. Ovo je Karl Benson.“ „Drago mi je što smo se upoznali“, reče Mič. Čovek klimnu, prekrsti ruke i načini korak unazad, pustivši Miča da prođe, ali usput njušnuvši, kao pas koji pokušava da uhvati miris. „Mardž Kros svake nedelje dobija oko trideset pretnji smrću“, reče Kej dok je uvodila Miča u stan. „Ja sam dobila tri, od onog incidenta ispred NIH-a.“ „Igra postaje gruba“, reče Mič. „Bila sam veoma zauzeta od one uzbune oko RU-486“, reče Kej. Mič podiže svoje guste obrve. „Pilule za abortus?“ „Zar ti Kristofer nije rekao?“ „Kris mi se nije javio ni na jedan poziv“, odgovori Mič. „Je l’?“ Diken joj nije rekao baš tačnu istinu. Kej je to bilo zanimljivo. „Možda je to zato što ga zoveš Kris.“ „Ne u lice“, odvrati Mič i isceri se, ali odmah se uozbilji. „Kao što rekoh, ništa ne znam.“ „RU-486 uklanja sekundarnu trudnoću izazvanu ŠIVA-om ako se upotrebi u ranom stadijumu.“ Iščekivala je njegovu reakciju. „Ne odobravaš?“
„Pod ovim okolnostima deluje mi pogrešno.“ Mič baci pogled po jednostavnom elegantnom nameštaju i grafikama. Kej zatvori vrata. „Abortus uopšte... ili ovo?“ „Ovo.“ Mič oseti njenu napetost i na trenutak mu se učini kao da ga je stavila na kratak ispit. „Amerikol će pustiti u prodaju svoju pilulu za abortus. Ako je reč o bolesti, blizu smo toga da je sprečimo“, reče Kej. Mič priđe velikim prozorima od staklenih ploča, gurnu ruke u džepove, osvrnu se i pogleda Kej. „Pomažeš im da to urade?“ „Ne“ odgovori Kej. „Nadam se da ću ubediti neke od ključnih ljudi da promenimo prioritete. Ne verujem da će mi uspeti, ali to se mora učiniti. Ali drago mi je što si došao. Možda je to znak da mi ide nabolje. Šta te dovodi u Baltimor?“ Mič izvadi ruke iz džepova. „Ja ti nisam baš obećavajući znak. Jedva da sebi mogu priuštiti da putujem. Pozajmio sam novac od oca. Debelo sam se uvalio u roditeljske jasle.“ „Ideš li još nekud?“ upita ga Kej. „Samo u Baltimor“, odgovori Mič. „Oh.“ Kej se nalazila jedan dugi korak iza njega. Video joj je odraz u prozorskom staklu, svetlo bež odelo, ali ne i lice. „Pa, to baš i nije sasvim tačno. Idem u Njujork, na Univerzitet. Jedan prijatelj iz Oregona sredio mi je da odem na razgovor. Voleo bih da predajem, pa da se
tokom leta bavim terenskim istraživanjem. Možda da počnem ispočetka, samo na drugoj obali.“ „Ja sam išla na Njujorški univerzitet. Bojim se da sada tamo nikoga ne znam. Nikog uticajnog. Sedi, molim te.“ Kej pokaza ka kauču i naslonjači. „Vode? Soka?“ „Vode, molim te.“ Dok je ona išla ka kuhinji, Mič pomirisa cveće na stočiću – ruže i ljiljane, a onda obiđe kauč i sede na jedan kraj. Nije znao šta da radi sa svojim dugim nogama. Na kraju, preklopi šake preko kolena. „Ne mogu samo da vrištim, vičem i da dam otkaz“, reče mu Kej. „Dugujem to ljudima sa kojima radim.“ „Shvatam. Kako napreduje vakcina?“ „Dobrano smo zašli u preklinička ispitivanja. Odvijaju se neka ubrzana klinička ispitivanja u Britaniji i Japanu, ali ja baš nisam zadovoljna njima. Džekson – on je na čelu projekta izrade vakcine – hoće da me izbaci iz svog odeljenja.“ „Zašto?“ „Jer sam pre tri dana progovorila u trpezariji. Mardž Kros ne može da iskoristi našu teoriju. Ne uklapa joj se. Smatra da ju je nemoguće odbraniti.“ „Ispitivanje kvoruma“, reče joj Mič. Kej mu donese čašu vode. „Kako to?“ „Slučajno sam na to naleteo tokom čitanja. Kada se na jednom mestu nađe dovoljan broj bakterija, one promene svoje ponašanje i počnu da se usaglašavaju. Možda i mi možemo to isto. Samo još nemamo dovoljno naučnika da sakupimo kvorum.“
„Možda“, odgovori Kej. Ustade, opet otprilike na korak od njega. „Većinu vremena provodim radeći u Amerikolovim laboratorijama za HERV i genom. Pokušavam da otkrijem gde bi drugi endogeni virusi kao što je ŠIVA mogli da se ispolje i pod kojim uslovima. Pomalo sam iznenađena što je Kristofer...“ Mič je pogleda i prekide je: „Došao sam u Baltimor tebe da vidim“ reče joj. „Oh“ tiho izusti Kej. „Stalno razmišljam o onoj noći u zoološkom vrtu.“ „To mi sada deluje nestvarno“, reče mu Kej. „Meni ne“, odvrati Mič. „Mislim da me Mardž polako sklanja sa rasporeda konferencija za štampu“, reče mu Kej, tvrdoglavo pokušavajući da promeni temu, ili da vidi da li će on to dozvoliti. „Sklanja me sa mesta portparola. Biće mi potrebno izvesno vreme da ponovo zadobijem njeno poverenje. Iskreno, drago mi je što više neću biti pred očima javnosti. Biće...“ „U San Dijegu“, prekide je on, „imao sam prilično snažnu reakciju na tebe.“ „To je baš slatko“, reče Kej i napola se okrenu, kao da će da pobegne. Nije potrčala, ali obišla je sto i stala sa njegove druge strane, ponovo na korak udaljenosti. „Feromoni“, reče Mič i uspravi se pored nje. „Veoma mi je važno kako ljudi mirišu. Ti ne nosiš parfem.“ „Nikada to ne činim“ odgovori Kej. „Nije ti ni potreban.“ „Stani“ reče mu Kej i ustuknu još jedan korak. Podiže obe ruke ispred sebe i napeto ga pogleda, stisnutih usana.
„Sada vrlo lako mogu da se zbunim. Moram da ostanem koncentrisana.“ „Moraš da se opustiš“, odvrati joj Mič. „Ne mogu da se opustim u tvojoj blizini.“ „Nisi sigurna u vezi sa nekim stvarima.“ „Svakako nisam sigurna u vezi sa tobom.“ On joj ispruži ruku. „Hoćeš da ti meni pomirišeš šaku?“ Kej se nasmeja. Mič onjuši svoj dlan. „Tečni sapun. Vrata taksija. Već godinama nisam iskopao rupu. Žuljevi mi se gube. Nemam posla, do guše sam u dugovima i prati me glas da sam luđak i neetičko kopile.“ „Prestani da budeš tako strog prema sebi. Pročitala sam tvoje radove i stare novinske izveštaje. Ti ne zataškavaš stvari i ne lažeš. Zanima te istina.“ „Polaskan sam“, odvrati Mič. „I zbunjuješ me. Ne znam šta da mislim o tebi. Ne ličiš na mog muža.“ „Da li je to dobro?“ upita Mič. Kej ga odmeravajuće pogleda. „Zasad.“ „Uobičajeno je da se ove stvari lagano isprobaju. Pozvao bih te na večeru.“ „Ti častiš?“ „Ići će na moj račun za troškove“, suvo odvrati Mič. „Karl bi morao da pođe sa nama. Morao bi da odobri restoran. Obično jedem ovde ili u Amerikolovoj kafeteriji.“ „Da li Karl prisluškuje?“ „Ne“, odgovori Kej.
„Vratar mi reče da je on prava gorila“, reče joj Mič. „Ja sam i dalje izdržavana žena“, odgovori mu Kej. „To mi se ne sviđa, ali tako je. Hajde da ostanemo ovde i jedemo. Kasnije možemo da se prošetamo po bašti na krovu, ako je prestala kiša. Imam stvarno dobra smrznuta jela u zalihama. Kupujem ih u supermarketu u prizemlju. I salatu u kesi. Dobro kuvam kada ima vremena za to, ali nije ga bilo.“ Vratila se u kuhinju. Mič pođe za njom, gledajući druge slike na zidovima, one malene u jeftinim ramovima, koje su verovatno bile njen doprinos dekoru. Male reprodukcije Maksfilda Periša, Edmonda Dulaka, Artura Rakhama; porodične fotografije. Nije video nijednu fotografiju njenog mrtvog supruga. Možda su joj bile u spavaćoj sobi. „Voleo bih da jednom ja za tebe nešto skuvam“ reče joj Mič. „Prilično sam vešt sa logorskim štednjakom.“ „Vino? Uz večeru?“ „Sada bi mi baš leglo“, odvrati Mič. „Baš sam nervozan.“ „I ja“, odvrati Kej i ispruži ruke da mu pokaže. Drhtale su. „Da li ovako deluješ na sve žene?“ „Nikada“, odgovori Mič. „Koješta. Lepo mirišeš“, reče mu Kej. Bili su na manje od koraka jedno od drugog. Mič prevali to rastojanje, dodirnu je po bradi i podiže je. Nežno je poljubi. Ona ga odgurnu nekoliko palaca, a onda prstom i kažiprstom uhvati njegovu bradu, privuče je k sebi i poljubi ga silovitije.
„Mislim da je u redu da sa tobom budem razigrana“, reče mu. Sa Saulom nikada nije bila sigurna kako će on odreagovati. Naučila je da ograniči ponašanje. „Molim te“, reče on. „Sav si čvrst“, reče mu ona, pa dodirnu prerane bore na njegovom licu, nastale od sunca. Mičevo lice bilo je mlado, a oči blistave, ali koža mu je bila mudra i iskusna. „Ja sam luđak, ali čvrst luđak.“ „Svet ide dalje, naši instinkti se ne menjaju“, odvrati mu Kej, zagledavši se u daljinu. „Ništa ne kontrolišemo.“ Jednom delu nje, sa kojim se odavno nije čula, veoma se dopadalo njegovo lice. Mič se kucnu po čelu. „Čuješ li to? Iz duboke unutrašnjosti?“ „Čini mi se“, odgovori Kej. Rešila je da nagađa. „Kako ti mirišem?“ Mič se nagnu ka njenoj kosi. Kej kratko uzdahnu kada mu nos dodirnu njeno uvo. „Čisto i puno života, kao plaža na kiši“, odgovori on. „Ti mirišeš kao lav“, reče mu Kej. On usnama pređe preko njenih, pa pritisnu uvo uz njenu slepoočnicu, kao da osluškuje. „Šta čuješ?“ upita ga ona. „Gladna si“, odgovori joj Mič i nasmeši se osmehom malog dečaka, sa hiljadu vati snage. To je bilo tako očigledno spontano da mu Kej opčinjeno dodirnu usne pre no što mu se na lice vratio onaj zaštitnički, šarmantni, ali naposletku tajnoviti opušteni osmeh. Zakoračila je od njega. „Dabome. Hrana. Ali najpre vino, molim te“, reče i otvori frižider. Pruži mu bocu belog vina.
Mič iz džepa pantalona izvadi švajcarski nožić, pa vadičepom vešto otvori vino. „Na iskopavanjima pijemo pivo, a vino kada završimo“, reče i nasu joj čašu. „Kakvo pivo?“ „Kors. Badvajzer. Bilo šta što nije prejako.“ „Svi muškarci koje ja znam više vole crno pivo.“ „Ne na suncu“, odvrati Mič. „Gde si odseo?“ upita ga. „U hrišćanskom prihvatilištu“, odgovori on. „Nikad nisam upoznala čoveka koji odseda u hrišćanskom prihvatilištu.“ „Nije toliko loše.“ Ona popi sićušan gutljaj vina, ovlaži usne, približi se, podiže se na vrhove prstiju i poljubi ga. On oseti ukus vina na njenom jeziku, još hladnog. „Ostani ovde“, reče mu ona. „Šta će gorila misliti?“ Ona odmahnu glavom, ponovo ga poljubi, a on je obgrli rukama, i dalje držeći svoju čašu i bocu. Malčice vina prosu joj se po haljini. On je okrenu, pa spusti na pult najpre čašu, pa onda i bocu. „Ne znam kad da stanem“ reče mu ona. „Ne znam ni ja“, odgovori Mič. „Ali znam kako da budem oprezan.“ „Takvo je vreme, zar ne?“ sa žaljenjem reče Kej i izvuče košulju iz njegovih pantalona. Po Mičevom iskustvu, Kej niti je bila najlepša žena koju je video nagu niti najdinamičnija u krevetu. To bi
bila Tilda, koja je, iako udaljena, bila veoma uzbudljiva. Ono što mu se najviše svidelo kod Kej bilo je njegovo potpuno prihvatanje svake njene crte, od njenih malih i malčice obešenih grudi, uzanog grudnog koša, širokih kukova, gustih stidnih dlaka, dugih nogu – po njegovom mišljenju, boljih od Tildinih – pa do staloženog i ispitivačkog pogleda dok je vodio ljubav sa njom. Njen miris punio mu je nos, punio mu je mozak, sve dok nije počeo da se oseća kao da pluta po toplom okeanu neophodnog zadovoljstva. Kroz kondom je osećao veoma malo toga, ali njegova druga čula su sve to nadoknađivala, a upravo je dodir njenih grudi, bradavica tvrdih kao koštice višnje, po njegovim grudima bilo ono što ga je uzbudilo i učinilo da eksplodira. I dalje se kretao u njoj, instinktivno, i dalje je puneći poslednjim ostacima svoje erupcije, kada njeno lice odjednom poprimi zapanjen izraz, pre no što čitavim telom poče da se trese pod njim, pa čvrsto stisnu oči i povika: „Oh, Gospode, jebote, jebote!“ Sve do tog trenutka uglavnom je bila tiha, pa je on iznenađeno pogleda. Ona okrenu lice u stranu i čvrsto ga pribi uz sebe, povlačeći ga nadole, obgrli ga nogama i poče snažno da se trlja o njega. Hteo je da izađe iz nje pre no što se kondom prospe, ali ona je nastavila da se kreće, pa on oseti kako ponovo postaje čvrst i poče da joj povlađuje sve dok ona ne vrisnu tiho, ovaj put otvorenih očiju, a lica zgrčenog od velike žudnje ili velikog bola. Onda joj se i lice i telo opustiše, pa sklopi oči. Mič izvadi i proveri: kondom je i dalje bio dobro namešten. Skide ga i vešto zaveza, spustivši ga pored kreveta da ga kasnije ukloni.
„Ne mogu da pričam“, prošaputa Kej. Mič leže pored nje, uživajući u njihovim pomešanim mirisima. Ništa mu više nije bilo potrebno. Prvi put za mnogo godina, bio je srećan. „Kako je izgledalo biti neandertalac?“ upita Kej. Napolju je padao mrak. Stan je bio tih i jedino se čula daleka prigušena buka saobraćaja sa ulica ispod zgrade. Mič se pridiže na lakat. „Već smo pričali o tome.“ Kej leže na leđa, naga od pojasa nagore, sa čaršavom navučenim do pupka, osluškujući nešto mnogo udaljenije od saobraćaja. „U San Dijegu“ reče. „Sećam se. Pričali smo da su imali maske. I o tome da je muškarac ostao sa njom. Mislio si da ju je puno voleo.“ „Tako je“, potvrdi Mič. „Mora da je bio redak. Poseban. Ona žena ispred zgrade NIH-a. Njen dečko nije verovao da je ono bila njegova beba.“ Reči prosto navrše iz nje. „Laura Nilson, PR menadžer Amerikola, rekla nam je kako većina muškaraca neće hteti da poveruje da je reč o njihovoj deci. Većina žena najverovatnije će radije abortirati umesto da rizikuje. Zato će preporučiti pilulu za dan posle. Ako se vakcina pokaže problematičnom, svejedno će moći da spreče trudnoću.“ Mič je izgledao kao da mu je nelagodno. „Možemo li na neko vreme to da zaboravimo?“ „Ne“, odvrati Kej. „Ne mogu više to da podnesem. Pobićemo sve prvorođene, kao egipatski faraon. Ako nastavimo sa ovim, nećemo ni saznati kako će sledeća
generacija izgledati. Svi će biti mrtvi. Želiš li da se to dogodi?“ „Ne“ odgovori Mič. „Ali to ne znači da nisam uplašen koliko i svaki drugi muškarac.“ Odmahnu glavom. „Pitam se šta bih ja uradio da sam bio na mestu onog čoveka, pre petnaest hiljada godina. Mora da su bili izbačeni iz plemena. A možda su i pobegli. Možda su se samo šetali, pa naišli na pljačkašku družinu; možda je tako ona bila povređena.“ „Da li veruješ u to?“ „Ne“, odvrati Mič. „Zapravo, ne znam. Nisam vidovnjak.“ „Kvarim raspoloženje, zar ne?“ „Mmmhmm“ odgovori on. „Naši životi ne pripadaju nama“, reče Kej. Pređe prstom oko njegovih bradavica i oštrih dlačica na grudima. „Ali možemo da na neko vreme sagradimo zid oko nas. Prenoćićeš ovde?“ Mič je poljubi u čelo, pa onda u nos i obraze. „Smeštaj je mnogo bolji nego u hrišćanskom prihvatilištu.“ „Dođi ovamo“, reče mu Kej. „Ne mogu da ti budem bliži.“ „Pokušaj.“ Kej Lang ležala je u mraku i drhtala. Bila je sigurna da Mič spava, ali lagano ga prstom bocnu u leđa, kako bi se u to uverila. On se promeškoljio, ali nije se probudio. Bilo mu je prijatno. Prijatno sa njom. Nikada nije tako rizikovala; još od prvih izlazaka sa momcima tražila je bezbednost i sigurnost – bar se tako
nadala – i planirala svoje utočište u kojem će moći da radi i da misli svoje misli, uz najmanje moguće mešanje spoljnjeg sveta. Brak sa Saulom bio je njeno vrhunsko dostignuće. Godine, iskustvo, novac, uspeh u poslu – bar je tako mislila. Sada, skretanje u toliko suprotan pravac očigledno je bila preterana reakcija. Pitala se šta će u vezi sa time da učini. Da jednostavno kaže Miču, kada se ujutru bude probudio, da je to bila samo greška... Užasavalo ju je. Ne da je mislila kako bi je on povredio; bio je najnežniji muškarac kojeg je poznavala i nije pokazivao znake unutrašnjeg razdora koji je onoliko mučio Saula. Mič nije bio zgodan koliko Saul. Sa druge strane, Mič je bio potpuno otvoren i iskren. Mič je tražio nju, ali bila je prilično sigurna da je ona njega zavela. Kej se svakako nije osećala kao da je naterana na nešto. „Šta to, kog vraga, radiš?“ promrmlja u mraku. Pričala je sa drugom stranom svoje ličnosti, onom tvrdoglavom Kej, koja joj je tako retko govorila šta se zapravo dešava. Ustala je iz kreveta, obukla kućnu haljinu, otišla do stola u dnevnoj sobi i otvorila srednju fioku, u kojoj je držala beležnice. Imala je šest stotina hiljada dolara, uključujući i prihod od prodaje kuće i lični penzioni račun. Ako da otkaz u Amerikolu i Jedinici, mogla bi godinama da živi skromno, ali udobno.
Provela je nekoliko minuta baveći se troškovima, proračunima troškova za slučajeve nepredviđenih okolnosti, troškovima za hranu i mesečnim računima. Sve je to računala na papiru istrgnutom iz beležnice, a onda se ukočila u stolici. „Ovo je glupo“, reče. „Šta ja to planiram?“ A onda, obrativši se tvrdoglavoj i tajnovitoj sebi, dodade: „Šta si to, kog vraga, namerila?“ Kada svane jutro, neće reći Miču da ode. Osećala se dobro sa njim. Kada je bila u njegovoj blizini, um joj se stišavao, a strahovi i brige manje su je morili. Izgledao je kao da zna šta radi, a možda je i znao. Možda je svet zapravo uvrnut, kad postavlja zamke i klopke i tera ljude na loše odluke. Lupnu olovkom po papiru, pa istrgnu još jedan list iz beležnice. Olovka joj je letela po hartiji skoro nesvesno, skicirajući delove hromozoma 18 i 20 koji bi mogli da budu u vezi sa genima koji nose ŠIVA-u. Ranije su bili identifikovani kao mogući HERV-i, ali ispostavilo se da nemaju određujuće karakteristike fragmenata retrovirusa. Morala je da pogleda ta mesta, te raštrkane fragmente, da vidi da li je moguće da se uklope i ispolje; to je već neko vreme odlagala. Sutra će za to biti pravi trenutak. Pre no što bilo šta pokuša, biće joj potrebna municija. Potreban joj je oklop. Vratila se u spavaću sobu. Mič je izgleda sanjao. Fascinirana, ona tiho leže kraj njega. Povrh bedema prekrivenog snežnim nanosima, muškarac vide kako šamani i njihovi pomoćnici slede
njega i njegovu ženu. Nisu mogli da izbegnu da za sobom ne ostave tragove u snegu, ali čak i po nižim travnatim ravnicama, kroz šumu, pratili su ih stručnjaci. Čovek je svoju ženu, tešku i nezgrapnu od trudnoće, poveo na tolike visine u nadi da će preći u drugu dolinu, gde je on jednom bio kao dete. Osvrnuo se i pogledao ka prilikama nekoliko stotina koraka iza njih. Onda čovek pogleda ka nazubljenim planinskim vrhovima što su pružali pred njim. Izgubio se. Zaboravio je put u dolinu. Žena je sada malo govorila. Lice koje je on nekada gledao sa neverovatnim obožavanjem sada je bilo skriveno pod maskom. Čovek je bio pun gorčine. Na toj visini, mokar sneg vlažio je tanke đonove njihove obuće od ispletene trave. Hladnoća se kroz stopala probijala preko potkolenica sve do kolena, koja su ga bolela od zime. Vetar ih je probijao, čak i sa krznima okrenutim na unutrašnju stranu, ispijao im snagu i ledio vazduh u plućima. Žena je uporno hodala dalje. Znao je da bi mogao da pobegne ako bi je napustio. Od te pomisli, još više se razbesneo. Mrzeo je sneg, šamane, planine; mrzeo je samog sebe. Ali nije mogao da se nagna da zamrzi ženu. Pretrpela je da joj krv teče niz butine zbog gubitka, i sakrila to od njega da ga ne bi osramotila; prekrila je lice blatom da sakrije znakove, a onda, kada više nije mogla da se krije, pokušala je da ga spase time što se ponudila Velikoj majci, urezanoj u travnatu padinu doline. Ali Velika majka ju je odbila, pa mu se vratila stenjući i jaučući. Nije mogla da se ubije.
Znakovi su bili i na njegovom licu. To ga je zbunjivalo i ljutilo. Šamani i sestre Velike majke, Kozje majke, Travnate majke, Snežne žene, Leoparda glasnog ubice, Tihog ubice, Kiše plačljivog oca, sakupili su se i doneli svoju odluku tokom vremena zahlađenja, što je trajalo nedeljama, dok su ostali – ostali koji su imali znakove na licima – boravili u svojim kolibama. Čovek je odlučio da beži. Nije mogao da ubedi sebe u to da veruje šamanima i sestrama. Dok su bežali, čuli su krike. Šamani i sestre počeli su da ubijaju majke i očeve sa znakovima. Svi su znali kako je narod izrodio ravna lica. Žene su mogle da se kriju, njihovi muškarci su mogli da se kriju, ali svi su znali. Oni koji bi hteli da rode decu ravnih lica samo su pogoršavali stvari. Samo su sestre bogova i boginja rađale kako treba, nikada ravna lica, zato što su obučavale mladiće iz plemena. Imale su mnogo muškaraca. Trebalo je da pusti šamane da uzmu njegovu ženu za sestru, da i ona obučava mladiće, ali htela je samo njega. Čovek je mrzeo planine, sneg, bežanje. Uporno je išao dalje, pa grubo zgrabio ženu za ruku i gurnuo je iza jedne stene da se sakriju. Nije pažljivo gledao oko sebe. Previše ga je ispunila ta nova istina da su majke i očevi neba i sveta duhova oko njih bili ili slepi ili obične laži. Bio je sam, njegova žena bila je sama, bez plemena, bez naroda, bez pomagača. Nije bilo čak ni Dugih kosa ni Vlažnih očiju, najstrašnijih od mrtvih posetilaca,
najopasnijih. Čak ni njima nije bilo stalo do njih. Počeo je da razmišlja kako ni mrtvi posetioci nisu stvarni. Iznenadiše ga trojica muškaraca. Nije ih video sve dok nisu iskočili iz ureza u planini i zamahnuli štapovima ka njegovoj ženi. Poznavao ih je, ali više nije bio jedan od njih. Jedan mu je nekada bio brat, a drugi Vučji otac. Sada nisu bili ništa od svega toga i pitao se kako ih je uopšte i prepoznao. Pre no što stigoše da pobegnu, jedan od napadača baci zašiljeni štap oprljen u vatri i zari ga u ženin nabrekli trbuh. Ona se okrenu, posegnu rukama pod kože koje je nosila i viknu, a on se baci kamenjem na njih, pa zgrabi štap od jednoga i naslepo ga baci, izbivši jednom od njih oko i nateravši ih u beg. Dok su bežali, cvilili su kao štenad. On urliknu ka nebu pridržavajući svoju ženu dok je pokušavala da povrati dah, a onda poče da je naizmenice nosi i vuče više u planine. Žena mu šakama i očima reče da je iza krvi, iza bola, došlo njeno vreme. Novo biće htelo je da dođe. On pogleda naviše, tražeći mesto da se sakriju i da novo biće dođe. Bilo je toliko puno krvi, više no što je ikada video – izuzev kod životinja. Dok je hodao i nosio ženu, osvrnuo se preko ramena. Šamani i ostali više ih nisu pratili. Mič viknu, boreći se sa pokrivačima. Pridiže se i sede na krevet, zgrabivši čaršave, zbunjen zavesama i nameštajem. Na trenutak nije znao ko je ni gde se nalazi. Kej sede kraj njega i zagrli ga.
„Sanjao si?“ upita, protrljavši ga preko ramena. „Aha“, odvrati on. „Gospode Bože. Nisam vidovnjak. Ne putujem kroz vreme. On sa sobom nije nosio ogrev, ali bilo je vatre u pećini. Ni maske nisu izgledale kako treba. Ali činilo se stvarnim.“ Kej ga natera da ponovo legne, zagladi mu kosu mokru od znoja i pomazi po obrazu sa bradom od par dana. Mič joj se izvini što ju je probudio. „Već sam bila budna“, odvrati ona. „Baš mi je dobar način da te impresioniram“, promrmlja Mič. „Ne moraš da me impresioniraš“, odvrati mu Kej. „Želiš li da pričamo o tome?“ „Ne“ odvrati on. „Bio je to samo san.“
51 Ričmond, Virdžinija Diken otvori vrata i izađe iz automobila. Doktorka Deniz Lipton mu pruži legitimaciju. On zakloni oči od svetlog sunca i baci pogled na mali natpis na golom betonskom zidu klinike: CENTAR ZA ŽENSKO ZDRAVLJE I PORODICU VIRDŽINIJE ČETHEM. Nečije lice na tren pogleda ka njemu kroz sićušan prozor na teškim metalnim vratima ofarbanim u plavo. Interkom se uključi, a Liptonova reče svoje ime i koga traži u klinici. Vrata se otvoriše. Doktorka Anrijeta Paskou stajala je na široko raskrečenim debelim nogama, a njena siva suknja srednje dužine i bela bluza naglašavali su joj snažnu i stamenu jednoličnost crta i tela, zbog koje je izgledala starije no što je zapravo bila. „Hvala ti što si došla, Deniz. Bili smo veoma zauzeti.“ Pošli su za njom kroz žuto-beli hodnik, pored vrata osam čekaonica, sve do male kancelarije na kraju. Uramljeni portreti velike porodice sa mnogo male dece visili su na zidu iza jednostavnog drvenog stola. Liptonova sede u metalnu stolicu na rasklapanje. Diken osta da stoji. Paskou im gurnu dve kutije sa medicinskim kartonima. „Uradili smo trideset od novorođenčeta C“ reče ona. „Trinaest D-a i C-a, a sedamnaest primena pilula za dan posle. Pilule deluju pet nedelja nakon odbacivanja fetusa iz prve faze.“
Diken pregleda izveštaje. Bili su neposredni, koncizni i praćeni beleškama dežurnog lekara i sestre. „Nije bilo većih komplikacija“, reče Paskou. „Laminalno tkivo štiti od lavaže slanom vodom. Ali krajem pete sedmice laminalno tkivo se razgrađuje i trudnoća izgleda postaje ranjiva.“ „Koliko je do sada bilo prijava?“ upita Liptonova. „Imali smo šest stotina zakazanih sastanaka. Skoro kod svih reč je o ženama u dvadesetim i tridesetim godinama, koje žive sa muškarcem – bilo da su udate ili ne. Polovini njih preporučili smo druge klinike. Reč je o značajnom povećanju.“ Diken spusti kartone licem prema stolu. Paskou ga oštro pogleda. „Ne odobravate, gospodine Diken?“ „Nisam ovde da bih odobravao ili ne“, odvrati on. „Doktorka Lipton i ja obavljamo razgovore na terenu ne bismo li utvrdili kako se naši podaci slažu sa stvarnim svetom.“ „Irodov grip će desetkovati čitavu generaciju“, reče Paskou. „Trećina žena koje nam dolaze čak nisu ni pozitivne na ŠIVA-u. Nisu imale pobačaj. Jednostavno žele da se otarase bebe, pa da sačekaju nekoliko godina i vide šta će se desiti. Razbijamo se od posla kad je reč o kontroli rađanja. Časovi na našoj klinici su prebukirani. Otvorili smo na spratu treću i četvrtu učionicu. Sada i više muškaraca dolazi sa svojim ženama i devojkama. Možda je to jedina dobra stvar koja se iz ovoga izrodila. Muškarci se osećaju krivim.“
„Nema razloga da se svaka trudnoća prekine“, reče Liptonova. „Testovi na ŠIVA-u veoma su precizni.“ „Pričamo im mi to, ali nije ih briga“, odgovori Paskou. „Uplašene su i nemaju poverenja u nas. Misle da ne znamo šta bi se zapravo moglo dogoditi. A u međuvremenu, svakog utorka i četvrtka imamo desetak ili petnaest demonstranata iz Operacije spas koji urlaju kako je Irodov grip običan mit koji su izmislili sekularni humanisti i da ne postoji bolest. Samo lepe bebe koje se bez razloga ubijaju. Tvrde kako je to zavera u svetskim razmerama. Postaju histerični. Veoma su uplašeni. Milenijum je tek počeo.“ Paskou je iskopirala ključne statističke podatke, pa pružila Liptonovoj te hartije. „Hvala vam na vremenu koje ste odvojili za nas“ reče joj Diken. „Gospodine Diken“, doviknu Paskou za njima. „Vakcina bi svima uštedela gomilu jada.“ Liptonova otprati Dikena do njegovog auta. Jedna crnkinja od tridesetak godina prođe pored njih i stade ispred plavih vrata. Bila je umotana u dugi vuneni kaput, iako je bilo toplo. Bila je u poodmakloj trudnoći, duže od šest meseci. „Dosta mi je za danas“, reče Liptonova, sva prebledela. „Vraćam se nazad.“ „Ja moram da pokupim neke uzorke“, odvrati Diken. Liptonova se uhvati za vrata i reče: „Žene u našoj klinici moraju da se obaveste. Nijedna od njih nije bolovala od STD, ali sve su imale boginje, a jedna je imala i hepatitis B.“
„Ne znamo da boginje uzrokuju probleme“, reče Diken. „To je zbog virusa herpesa. Tvoji laboratorijski rezultati baš su jezivi, Kristofere.“ „Nepotpuni su. Majku mu, pa skoro svi su imali boginje ili mononukleozu ili već nešto. Za sada pouzdano znamo samo za genitalni herpes, hepatitis i verovatno SIDA-u.“ „Svejedno moram da im kažem“, reče ona i uz završni tresak zatvori vrata za njim. „Reč je o etici, Kristofere.“ „Jašta“, odvrati Diken. Spusti ručnu i upali auto. Liptonova pođe ka svojim kolima. Nakon nekoliko sekundi, on se zgađeno namršti, ugasi auto i zavali se u sedište izbacivši jednu ruku kroz prozor, pokušavajući da odluči kako najbolje da provede vreme tokom nekoliko narednih sedmica. U laboratorijama stvari se nisu odvijale ni najmanje dobro. Analize fetalnog tkiva i placente izvršene na uzorcima poslatim iz Francuske i Japana pokazivale su podložnost na sve vrste infekcija herpesom. Od 110 do sada posmatranih trudnoća iz druge faze, nijedan fetus nije preživeo rođenje. Došlo je vreme da se odluči šta da radi. Zdravstvena politika nalazila se u kritičnom stanju. Moraće da se donesu odluke i preporuke, a političari će morati da reaguju na te preporuke tako da se to može objasniti očigledno podeljenoj javnosti. Možda mu neće poći za rukom da spase istinu. A istina je u tom trenutku delovala izuzetno udaljeno. Kako je
moguće da nešto tako važno kao što je veliki evolutivni događaj bude tako efikasno gurnuto u zapećak? Na suvozačevom sedištu bila je gomila pošte iz njegove kancelarije u Atlanti. Nije imao vremena da je pročita u avionu. Izvuče jednu kovertu iz gomile i opsova sebi u bradu. Kako to da je odmah nije video? Poštanska marka i rukopis bili su veoma upečatljivi: Doktor Leonid Sugašvili, iz Tbilisija u Republici Gruziji. Diken pokida kovertu. Crno-bela fotografija pade mu u krilo. On je podiže i pogleda prilike na njoj: dve žene u haljinama i jedan muškarac u radnoj odeći stajali su ispred oronule stare drvene kuće. Delovali su vitko, možda čak i neuhranjeno, ali nije bio siguran. Nije mogao da im razazna lica. Diken uze i presavijeno pismo koje je došlo uz fotografiju. Dragi doktore Kristofere Diken, Poslali su mi ovu fotografiju iz Acharisa u Jermeniji, kojeg vi možda zovete Adarija. Fotografija je snimljena blizu Batumija, pre deset godina. Na njoj se vide navodni preživeli iz čistki koje su vas zanimale. Na njoj se malo toga vidi. Neki kažu da su još živi. Neki kažu da su ti ljudi vanzemaljci, ali takvim izjavama ne verujem. Potražiću ih i obavestiću vas kada za to dođe vreme. Finansije su u veoma lošem stanju. Bio bih veoma zahvalan ukoliko bi mi vaša organizacija NCID pružila finansijsku podršku. Hvala vam na vašem zanimanju. Imam osećaj da nije reč o „užasnim snežnim ljudima“,
već da su pravi! Nisam obavestio CDC u Tbilisiju. Rečeno mi je da samo vama verujem. Iskreno vaš, Leonid Sugašvili Diken ponovo pomno pogleda fotografiju. Nije to bio nikakav dokaz. Čista izmaglica. Smrt jaše na belom konju i grabi bebe šakom i kapom, pomisli. A ja sam se udružio sa luđacima i gramzivim ekscentricima.
52 Baltimor Mič je nazvao svoj stan u Sijetlu dok se Kej tuširala. Ukucao je šifru i preslušao poruke sa sekretarice. Dva puta ga je zvao otac, jednom neki čovek koji se nije predstavio i jednom Oliver Merton iz Londona. Mič je zapisao broj baš u trenutku kad je Kej izašla iz kupatila, labavo umotana u peškir. „Baš voliš da me zadirkuješ“, reče joj on. Kratku kosu sušila je drugim peškirom, posmatrajući ga netremice i procenjivački, što je delovalo pomalo uznemiravajuće. „Ko je to bio?“ „Preslušavao sam poruke.“ „Stare devojke?“ „Moj otac, neko koga ne poznajem – neki čovek – i Oliver Merton.“ Kej podiže obrvu. „Bilo bi mi draže da je reč o staroj devojci.“ „Mmmhmm. Pita da li bih mogao da otputujem u Beresford, u državi Njujork. Hoće da upoznam nekog zanimljivog.“ „Nekog neandertalca?“ „Kaže da će mi srediti troškove i smeštaj.“ „Zvuči sjajno“, odvrati Kej. „Nisam još pristao. Nemam ni najbliže predstave šta li je namerio.“
„On poprilično zna o stvarima kojima se bavi“, reče mu Kej. „Mogla bi da pođeš sa mnom“ reče joj Mič i začkilji, pokazavši time da zna kako je to prevelika nada. „Nisam završila ovde – ni izdaleka“, odgovori mu Kej. „Nedostajaćeš mi ako odeš.“ „Zašto ga ja lepo ne bih pozvao i pitao šta to muti?“ „Dobro“, reče Kej. „Uradi ti to, a ja ću nam spremiti dve činije pahuljica.“ Trebalo je nekoliko sekundi da poziv bude prosleđen. Tiho pištanje engleskog telefona brzo su prekinule zadihane reči: „Jebeno je kasno i zauzet sam. Ko je to?“ „Mič Rafelson.“ „Jamačno. Izvini na trenutak, samo da se ogrnem. Mrzim da pričam polugo.“ „Polu!“ začu se povik ljutite žene iz iste sobe. „Kaži im da ću uskoro postati tvoja supruga i da si potpuno go.“ „Tiše.“ Onda glasnije, sa telefonom napola prigušenim, Merton viknu ženi: „Ona kupi svoje stvari i odlazi u drugu sobu.“ Merton skloni šaku sa slušalice i približi je ustima. „Moramo da popričamo nasamo, Mičele.“ „Zovem iz Baltimora.“ „Koliko je to daleko od Betezde?“ „Poprilično.“ „Da li te je NIH uključio u dešavanja?“ „Ne“, odvrati Mič. „Mardž Kros? Ah... Kej Lang?“ Mič se žacnu. Mertonov instinkt bio je nepogrešiv. „Ja sam običan antropolog, Olivere.“
„Dobro. Soba je prazna. Mogu da ti kažem. Situacija u Inzbruku prilično se usijala. Stvari su prevazišle pesničenja. Sada se više ni ne vole. Došlo je do razlaza, a jedan od glavnih učesnika rekao je kako bi voleo da popriča sa tobom.“ „Ko?“ „Zapravo, kaže da je otpočetka bio tvoj simpatizer. Rekao je da te je nazvao da ti kaže da su pronašli pećinu.“ Mič se seti tog poziva. „Nije rekao kako se zove.“ „Neće ni sada. Ali iskren je, važan čovek i želi da priča. Voleo bih da budeš prisutan.“ „To mi zvuči kao politički potez“, odvrati Mič. „Siguran sam kako bi on voleo da raširi neke glasine, pa da vidi kakve će posledice biti. Želi da se sretnemo u Njujorku, a ne u Inzbruku ili Beču. I to u domu nekog poznanika u Beresfordu. Znaš li nekog tamo?“ „Ne bih rekao“, odgovori Mič. „Još mi nije rekao šta misli, ali... Sastavio sam nekoliko karika i iz svega toga ispada veoma lep lanac.“ „Razmisliću o tome, pa ću te nazvati za nekoliko minuta.“ Merton nije zvučao srećno što mora i toliko da čeka. „Samo nekoliko minuta“, uveri ga Mič, pa spusti slušalicu. Kej izađe iz kuhinje sa dve činije pahuljica i bokalom mleka na poslužavniku. Na sebi je imala crni kućni ogrtač koji joj je dopirao do butina, privezan crvenom vrpcom. Ogrtač joj je otkrivao noge, a kada se nagnula skoro da je otkrio i jednu dojku. „Rajs čeks ili Rejzin bren ?“ „Čeks, molim te.“
„Pa?“ Mič se nasmeši. „Da hiljadu godina delim doručak sa tobom.“ Kej je delovala i zbunjeno i zadovoljno time. Spusti poslužavnik na stočić i zagladi ogrtač preko kukova, nekako nelagodno i nesigurno, zbog čega je Miču bila veoma draga. „Znaš šta bih volela da čujem“, reče mu. Mič je nežno privuče na kauč pored sebe. „Merton kaže da je u Inzbruku došlo do raspada, do šizme. Veoma važan član njihovog tima želi da priča sa mnom. Merton će napisati članak o mumijama.“ „Zanimaju ga iste stvari kao i nas“, zamišljeno reče Kej. „Misli da će se odigrati nešto veoma važno, pa prati svaki smer priče, od mene do Inzbruka.“ „Nimalo ne sumnjam u to“, odvrati joj Mič. „Da li je inteligentan?“ „Prilično. Možda i veoma inteligentan. Ne znam; proveo sam svega nekoliko sati u društvu sa njim.“ „Onda bi trebalo da odeš. Trebalo bi da otkriješ šta on to zna. Sem toga, bliže je Albaniju.“ „Istina. Obično bih samo spakovao moju malu torbu i uskočio na prvi voz.“ Kej nali mleko. „Ali?“ „Ja nisam od onih što vole, pa beže. Želeo bih da sledećih nekoliko sedmica provedem sa tobom, neprekidno. Da se ne odvajam od tebe.“ Mič istegnu vrat i protrlja ga. Kej pruži ruke da mu pomogne u tome. „To zvuči preterano blisko“, reče on. „Hoću da mi budeš blizak“, reče mu ona. „Osećam se veoma posesivno i veoma zaštitnički.“
„Mogu da nazovem Mertona i da ga odbijem.“ „Ali nećeš.“ Kej ga snažno poljubi i ugrize za usnu. „Sigurna sam da ćeš imati neverovatne priče da ispričaš. Sinoć sam puno razmišljala, a sada mi predstoji da se puno koncentrišem na posao. Kada sve to bude gotovo, možda ću ja za tebe imati neke neverovatne priče, Miče.“
53 Grad Vašington Avgustin je brzo džogirao duž kapitolskog keja, stazom za džogiranje od nabijene zemlje, ispod trešanja sa kojih su padale poslednje latice. Jedan agent u tamnoplavom odelu pratio ga je ravnomerno, okrenuvši se na trenutak da trči unatraške i baci pogled niz stazu pozadi. Diken je stajao sa rukama u džepovima jakne, čekajući da mu Avgustin priđe. Pre sat vremena dovezao se iz Betezde, hrabro se izborivši sa gužvom u špicu. Lagano je počinjao da besni i mrzi sve te tajnovite gluposti. Avgustin stade pored njega i poče da džogira u mestu, razgibavajući ruke. „Dobro jutro, Kristofere“, reče. „Trebalo bi češće da džogiraš.“ „Dopada mi se da budem debeo“ odvrati Diken, pocrvenevši. „Nikome se ne dopada da bude debeo.“ „Pa, u tom slučaju, nisam debeo“, reče Diken. „Šta smo mi to danas, Mark – tajni agenti? Obaveštajci?“ Pitao se zašto još nisu i njemu dodelili agenta. Zaključio je da je to stoga što još nije postao javna ličnost. „Prokleti eksperti za kontrolu štete“, odvrati Avgustin. „Čovek po imenu Mičel Rafelson proveo je noć sa našom dragom gospođicom Kej Lang u njenom ljupkom stančiću u Baltimoru.“
Dikenu se srce pope u grlo. „Obišao si zoološki vrt u San Dijegu sa njih dvoje. Nabavio si mu propusnicu za zatvorenu Amerikolovu zabavu. Sve veoma ispod žita. Da li si ih ti upoznao, Kristofere?“ „Manje-više“, odgovori Diken, iznenadivši se zbog toga koliko se bedno osećao. „To ti nije bilo pametno. Znaš li kakav je njegov učinak?“ oštro upita Avgustin. „Kradljivac tela sa Alpa? On je zamlata, Kristofere.“ „Mislio sam da možda može nečim da doprinese.“ „A čijem bi to viđenju u čitavoj ovoj zbrci bilo podrška?“ „Održivom viđenju“, neodređeno odgovori Diken i skrenu pogled. Jutro je bilo sveže, prijatno i bilo je prilično ljudi koji su džogirali, baveći se malo sportom na svežem vazduhu pre no što se zatvore u svoje državne kancelarije. „Sve mi to smrdi. Liči mi na pokušaj da se promeni fokus čitavog projekta, a to me zabrinjava.“ „Imali smo jedno viđenje, Mark. Održivo viđenje.“ „Mardž Kros mi kaže da se priča o evoluciji“, reče Avgustin. „Kej je sastavljala objašnjenje koje uključuje evoluciju“, odgovori Diken. „Sve je to predviđeno u njenim radovima, Mark – a Mič Rafelson je takođe vršio neka istraživanja u tom smeru.“ „Mardž misli da će doći do velikih nevolja ukoliko se ta teorija objavi“, reče Avgustin. Prestade da radi vetrenjaču i poče sa vežbama za istezanje vrata, zgrabivši
gornji deo ruke suprotnom, primenivši pritisak i gledajući duž ispružene ruke dok ju je savijao koliko je god mogao. „Nema razloga da to ode toliko daleko. Zaustaviću to na licu mesta. Dobili smo najavu iz instituta Pol-Erlih iz Nemačke – baš ovog jutra – da su otkrili mutirane oblike ŠIVA-e. Nekoliko njih. Bolesti mutiraju, Kristofere. Moraćemo da prekinemo sa probama vakcine i počnemo ispočetka. To nas sve tera u lošem smeru. Moj posao možda neće preživeti takav potres.“ Diken je posmatrao Avgustina kako trči u mestu. Avgustin stade, sav zadihan. „Sutra će biti održane demonstracije na kojima će učestvovati dvadeset ili trideset hiljada ljudi. Neko je u javnost pustio izveštaj Jedinice o rezultatima RU-486.“ Diken oseti kako se nešto u njemu kida, tiho puca. Bilo je to kombinovano razočarenje zbog Kej i zbog sveg posla koji je obavio. Bilo je to razočarenje zbog sveg onog vremena koje je izgubio. Nije mogao da vidi rešenje problema glasnika koji mutira, pa time menja svoju poruku. Nema tog biološkog sistema koji bi glasniku dao toliku kontrolu. Pogrešio je. Kej Lang je pogrešila. Agent kucnu po satu, ali Avgustin se namršti i iznervirano odmahnu glavom. „Sve mi ispričaj, Kristofere“, reče Avgustin, „a onda ću odlučiti da li ću ti dozvoliti da zadržiš svoj prokleti posao.“
54 Baltimor Kej je samopouzdano izašla iz svoje zgrade i uputila se ka Amerikolu, gledajući kulu Bromo-Selcer koja je ime dobila zato što je nekada na vrhu imala ogromnu plavu bočicu za lekove. Sada je nosila samo to ime; bočica je uklonjena pre više decenija. Nije mogla da prestane da razmišlja o Miču, ali, za divno čudo, to joj nije skretalo pažnju sa drugih stvari. Misli su joj bile usredsređene; sada je imala znatno jasniju predstavu o tome šta treba da traži. Uživala je u igri sunca i senki dok je prolazila pored uličica između zgrada. Dan je bio toliko lep da je skoro mogla da zanemari Bensonovo prisustvo. Kao i uvek, pratio ju je do laboratorijskog sprata, a onda stao pored liftova i stepeništa, gde je mogao da drži na oku sve koji tuda prolaze. Ušla je u laboratoriju i okačila tašnu i kaput na policu za sušenje laboratorijske staklarije. Petoro od njenih šest asistenata bilo je u susednoj prostoriji i proveravalo rezultate sinoćnje elektroforeziške analize. Bilo joj je drago što je imala malo privatnosti. Sede za svoj mali sto i na računaru pozva Amerikolov intranet. Svega nekoliko sekundi delilo ju je od prvog ekrana Amerikolovog sajta Projekat ljudskog genoma. Baza podataka bila je prelepo dizajnirana i lagana za čačkanje, sa ključnim genima identifikovanim i njihovim funkcijama naznačenim i detaljno objašnjenim.
Kej ukuca svoju lozinku. U svom prvobitnom radu pronašla je sedam potencijalnih kandidata za ispoljavanje i sastavljanje potpunih i zaraznih HERV čestica. Ispostavilo se – ranije bi mislila da je to srećna okolnost – da su kandidati geni, za koje je smatrala kako je u njihovim slučajevima verovatnoća najveća, povezani sa ŠIVA-om. Tokom meseci koje je provela radeći u Amerikolu, počela je detaljno da proučava drugih šest kandidata i nameravala da nastavi duž liste hiljada mogućih srodnih gena. Kej je smatrana ekspertom, ali u poređenju sa divovskim svetom humane DNK, ona je bila ekspert za niz srušenih i naizgled napuštenih straćara u čitavom nizu malih i skoro zaboravljenih varoši. Geni HERV-a trebalo bi da su fosili, fragmenti raštrkani kroz nizove DNK, dugih manje od milion osnovnih parova. Međutim, na tako malom rastojanju geni mogu da se rekombinuju – da preskoče sa mesta na mesto – i to sa lakoćom. DNK neprestano vri – geni menjaju mesta i stvaraju male čvorove ili fistule DNK i repliciraju se. Niz uskomešanih i uskovitlanih lanaca stalno se menja, iz nekih razloga koji su još ostali svima nepoznati. A opet, ŠIVA je tokom miliona godina ostao izuzetno stabilan. Promene koje je Kej tražila jamačno su istovremeno i veoma neznatne i veoma značajne. Ako je bila u pravu, preturiće na glavu jednu veliku naučnu paradigmu, naškoditi velikom broju reputacija i izazvati naučnu bitku dvadeset prvog veka – zapravo rat, u kojem nije želela da bude prva žrtva jer se na bojnom polju pojavila samo u polovini oklopa. Nagađanje nije bilo
dovoljno. Neverovatne tvrdnje traže i neverovatne dokaze. Strpljivo, nadajući se kako će proteći bar sat vremena pre no što još neko uđe u laboratoriju, ponovo je počela da uporeduje sekvence iz ŠIVA-e sa šest drugih kandidata. Ovaj put pažljivo je zagledala faktore transkripcije koji su pokretali ispoljavanje velikog proteinskog kompleksa. Iznova je proveravala sekvence, nekoliko puta, pre no što je uočila stvar za koju je od juče znala kako mora biti tu. Četiri kandidata nosila su nekoliko takvih faktora, međusobno jedva primetno različitih. Duboko udahnu. Na tren se osećala kao da je na ivici visoke litice. Faktori transkripcije morali bi da budu specifični za različite varijetete VPK-a. To bi značilo da postoji više od jednog genetskog kodiranja za veliki proteinski kompleks. Više od jedne stanice na Darvinovom radiju. Prošle sedmice Kej je zatražila da vidi najtačnije dostupne sekvence za preko stotinu gena na nekoliko hromozoma. Upravnik grupe za genom rekao joj je da će joj tog jutra biti dostupne. I dobro je obavio svoj posao. Čak i golim okom, videla je zanimljive sličnosti. Međutim, u slučaju tolike količine podataka oko nije bilo dovoljno dobar instrument. Koristeći se internim softverskim paketom po imenu METABLAST, tražila je sekvence otprilike homologne sa poznatim VPK genom na hromozomu 21. Zatražila je i dobila ovlašćenje da koristi veći deo računske snage mejnfrejma zgrade – i to duže od tri minuta.
Kada se pretraga završila, Kej je pred sobom imala poklapanja koja se nadala da će pronaći – i još na stotine njih pored, zakopanih u takozvanoj DNK deponiji. Sva su bila jedva primetno različita, sa različitim setom instrukcija, različitim strategijama. VPK geni bili su uobičajeni kroz dvadeset dva ljudska autozoma, hromozoma koji nisu sadržavali kod za pol. „Rezerve“, prošapta Kej, kao da će je neko čuti, „alternative“, a onda se naježi. Odgurnu se od stola, ustade i poče da šeta po laboratoriji. „Oh, pobogu. Šta ja to, kog vraga, mislim?“ ŠIVA u svom trenutnom obliku nije funkcionisao kako treba. Nove bebe su umirale. Eksperiment – stvaranje novih podvrsta -osujećivalisu spoljni neprijatelji, drugi virusi, koji nisu bili pitomi, koji nisu pre mnogo milenijuma apsorbovani u čoveka niti su postali deo njegovog oruđa. Pronašla je još jednu kariku u lancu dokaza. Ako hoćeš da budeš siguran da će tvoja poruka stići na odredište, poslaćeš mnoštvo glasnika. A glasnici mogu da nose i različite poruke. Jamačno da se kompleksan mehanizam što upravlja oblikom vrste ne bi oslonio samo na jednog malog glasnika i jednu fiksnu poruku. Automatski bi menjao suptilne planove, nadajući se da izbegne sve moguće nepoznate opasnosti, probleme koje ne može neposredno da oseti ili predvidi. Ono što je imala pred sobom moglo bi da objasni velike količine HERV-a i drugih mobilnih elemenata, koji su svi stvoreni kako bi garantovali efikasnu i uspešnu tranziciju na novi fenotip, novu vrstu čoveka. Mi prosto ne
znamo kako to radi. Tako je komplikovano... bio bi potreban čitav život da se to shvati! Užasavalo ju je što bi u atmosferi koja je trenutno vladala ti rezultati bili potpuno pogrešno protumačeni. Odgurnu stolicu od računara. Sva energija koju je jutros imala, sav optimizam, sjaj od noći provedene sa Mičom, sada je sve to delovalo šuplje. Čula je glasove niže niz hodnik. Sat vremena je brzo prošao. Ustade i presavi odšampane kandidate. Moraće to da odnese Džeksonu; to joj je bila prva dužnost. A onda će morati da popriča sa Dikenom. Moraće da isplaniraju odgovor. Uzela je kaput i obukla ga. Taman se spremala da krene, kada Džekson uđe iz hodnika. Kej ga pogleda pomalo iznenađeno; nikada ranije nije došao u njenu laboratoriju. Delovao je umorno i duboko zabrinuto. I on je držao list hartije. „Mislio sam kako bi trebalo da budem prvi koji će te obavestiti“, reče i mahnu joj papirom ispred nosa. „Obavestiti o čemu?“ upita ga Kej. „Koliko si grdno pogrešila. ŠIVA mutira.“ Kej je dan završila tročasovnim sastankom sa višim osobljem i pomoćnicima, litanijom rasporeda, rokova, svakodnevnih istraživačkih sitnica u malom delu veoma velike korporacije. I u najboljem slučaju sve je to bilo otupljujuće, ali sada joj je bilo skoro neizdrživo. Skoro da je oštro odbrusila Džeksonu kada joj je onako samozadovoljno i snishodljivo saopštio vesti iz Nemačke, ali jednostavno se nasmešila, rekla kako već radi na tom
problemu i otišla... Samo da bi sledećih pet minuta provela stojeći u ženskom klozetu i piljeći u svoj odraz u ogledalu. Prošetala se od Amerikola do stambene zgrade, praćena uvek budnim Bensonom, pitajući se da li je prošlu noć samo sanjala. Vratar otvori velika staklena vrata, ljubazno im se nasmeši, a onda agentu bratski klimnu. Benson uđe sa njom u lift. Kej se nikada nije osećala opušteno u društvu sa agentom, ali u prošlosti joj je polazilo za rukom bar da razgovara sa njim, čisto učtivosti radi. Sada je samo mumlanjem odgovorila na njegovo pitanje kako joj je prošao dan. Kada je otvorila vrata stana 2011, na tren je pomislila da Mič nije tu i izgubila dah. Dobio je šta je hteo i ona je sada ponovo morala da se sama suočava sa svojim neuspesima, njenim brilijantnim i razornim neuspesima. Ali Mič baš tada sa veoma dražesnom žurbom izađe iz male bočne kancelarije i na tren samo stade ispred nje, pogledom joj ispitujući lice, procenjujući situaciju, pre no što je zagrli, malčice previše nežno. „Zagrli me tako jako da mi rebra zaškripe“, reče mu ona. „Danas mi je odvratan dan.“ Ali svejedno ga je želela. Njihova ljubav ponovo je bila intenzivna, vlažna i prepuna čudesnosti koju nikada ranije nije osetila. Držala se tih trenutaka, a kada više nisu mogli dalje, kada je Mič ležao pored nje obliven znojem, a čaršavi ispod njih bili neprijatno mokri, došlo joj je da plače. „Postaje zaista gadno“, reče mu i zadrhta. „Ispričaj mi šta je bilo“ reče on.
„Mislim da grešim, da mi grešimo. Znam da nije tako, ali sve mi govori da nisam u pravu.“ „To baš i nema smisla“, odvrati Mič. „Ne!“ viknu ona. „Predvidela sam ovo, znala sam da će se desiti, ali ne dovoljno brzo, pa su me sredili. Džekson me je sredio. Nisam pričala sa Mardž Kros, ali...“ Miču je bilo potrebno nekoliko minuta da iz nje izvuče sve detalje, ali svejedno je razumeo svega polovinu onog što je pričala. Ukratko, smatrala je da nova ispoljavanja ŠIVA-e stimulišu nove varijetete VPK-a, velikih proteinskih kompleksa, u slučaju da prvi signal Darvinovog radija nije bio efektivan ili je naleteo na neke probleme. Džekson i skoro svi ostali veruju kako su se sreli sa mutiranim oblikom ŠIVA-e, možda još zaraznijim. „Darvinov radio“, ponovi Mič, misleći se nad tim terminom. „Signalni mehanizam. ŠIVA.“ „Mmmhmm“, izusti on. „Mislim da tvoje objašnjenje ima više smisla.“ „Zašto ima više smisla? Molim te, reci mi da nisam samo tvrdoglava i da ne grešim.“ „Pogledaj sve činjenice“, reče joj Mič. „Ponovo ih proturi kroz svoju naučnu vodenicu. Znamo da se razvrstavanje ponekad događa u malim skokovima. Zahvaljujući mumijama sa Alpa znamo da je ŠIVA bio aktivan u ljudima koji su rađali novu vrstu beba. Razvrstavanje je retko čak i tokom izuzetno dugog vremenskog perioda, a medicina sve doskora nije ni znala za ŠIVA-u. Ako ŠIVA i evolucija u malim skokovima nisu povezani, onda postoji previše slučajnosti.“
Ona se okrenu da ga pogleda i vrhovima prstiju pređe po njegovim obrazima i oko očiju, tako da se on trznu. „Izvini“, reče mu. „Tako je predivno što si ovde. Ti me dižeš iz mrtvih. Ovog popodneva – nikad se nisam osećala tako izgubljenom... još otkad je Saul preminuo.“ „Mislim da Saul nije bio ni svestan šta je imao sa tobom“, reče joj Mič. Kej pusti da ta izjava na trenutak lebdi u vazduhu između njih, da vidi da li je u potpunosti shvatila šta znači. „Ne“, naposletku reče. „Nije bio u stanju.“ „Ja znam ko si i šta si“, reče joj Mič. „Znaš li?“ „Ne još“, prizna on i nasmeši se. „Ali voleo bih da pokušam.“ „Samo nas slušaj šta pričamo“, reče Kej. „Kaži mi šta si ti danas radio.“ „Otišao sam do prihvatilišta i ispraznio ormarić. Onda sam se ovde vratio taksijem i lenčario kao pravi žigolo.“ „Ozbiljno mislim“, reče mu Kej i čvršće ga stisnu za ruku. „Obavio sam nekoliko telefonskih poziva. Sutra ću vozom za Njujork da se nađem sa Mertonom i našim tajanstvenim strancem iz Austrije. Naći ćemo se na nekom mestu koje Merton opisuje kao predivan, potpuno iskvaren stari zamak u unutrašnjosti. Onda ću vozom u Albani na moj razgovor na univerzitetu.“ „Zašto zamak?“ „Nemam pojma“, odgovori Mič. „Hoćeš li se vratiti?“
„Ako ti to želiš.“ „Oh, želim. U vezi sa time ne moraš da brineš“, reče mu Kej. „Nećemo imati vremena ni da razmišljamo, a kamoli da brinemo.“ „Ratna ljubav je najslađa“, reče joj Mič. „Sutra će biti mnogo gore“, požali se Kej. „Džekson će napraviti rusvaj.“ „Neka ga“, reče joj Mič. „Mislim da, dugoročno gledano, niko neće biti u stanju da ovo zaustavi. Da uspori – možda, ali ne i da zaustavi.“
55 Grad Vašington Diken je stajao na stepenicama Kapitola. Bilo je toplo veče, ali svejedno je osećao neku jezu, slušajući zvuk nalik na more, isprekidan talasima ječećih glasova. Nikada se nije osećao tako izolovano i usamljeno kao u tom trenutku. Bio je zagledan u preko pedeset hiljada ljudskih bića, koja su se prostirala od Kapitola do Vašingtonovog spomenika i dalje. Uskomešana masa gurala se o barikade postavljene pri dnu stepeništa, strujala oko paviljona i podijuma za govornike, pomno slušajući desetak različitih govora, talasajući se kao promešana supa u ogromnoj činiji. Vetar mu je donosio odlomke govora, nepotpune, ali sugestivne: bili su to delići sirovih izjava koje su palile masu. Diken je život proveo loveći bolesti i pokušavajući da shvati kako one utiču na te ljude, nekako se sve vreme ponašajući kao da je on neranjiv. Zahvaljujući veštini, a malčice i sreći, nikada se nije zarazio ničim sem groznicom, što je bilo gadno, ali ne i fatalno. O sebi je oduvek razmišljao kao o nekom ko je odvojen, možda malčice superioran, ali beskrajno saosećajan. Bilo je to samozaluđvanje obrazovane i intelektualno izolovane budale. Sada je bolje razumeo kako stvari stoje. Masa je izdavala naredbe. Ako masa ne razume, onda ništa što on, Avgustin ili Jedinica učine neće vredeti. A masa sasvim očigledno ništa nije razumela. Glasovi koji su lebdeli u
njegovom pravcu govorili su o besu na vladu koja ubija decu; bili su to glasovi koji su gnevno napadali genocid dan posle. Razmišljao je o tome da pozove Kej Lang, da povrati samopouzdanje i osećaj ravnotože, ali nije. Sa tim je bilo gotovo, završeno na veoma jasan način. Diken se spusti niz stepenište, prođe pored novinarskih ekipa, kamera, grupica činovnika i muškaraca u plavim i smeđim odelima sa zatamnjenim naočarima i slušalicama u ušima. Policija i pripadnici Nacionalne garde bili su rešeni da narod drže dalje od Kapitola, ali nisu sprečavali pojedince da se pridruže gomili. Već je video kako nekoliko senatora u zbijenoj grupi silaze niz stepenište i pridružuju se masi. Mora da su osetili kako više ne mogu da budu izdvojeni, superiorni, ne sada. Mesto im je bilo uz njihov narod. Istovremeno je za njih mislio da su oportunisti, ali i da su hrabri. Diken se pope preko barikada i progura u gomilu. Došlo je vreme da se zarazi tom groznicom i shvati simptome. Pogledao je duboko u sebe i nije mu se dopalo ono što je video. Bolje da bude jedan od vojnika na prvoj liniji fronta, deo mase, da upije njene reči i mirise i da se vrati zaražen, kako bi onda i njega analizirali i ispitivali; kako bi ponovo bio od koristi. To bi bila neka vrsta preobraćenja. Kraj bola izolacije. A ako ga gomila ubije, možda je baš to i zaslužio zbog svoje pređašnje uobražene izdvojenosti i zbog svojih neuspeha.
Mlađe žene u gomili nosile su obojene maske. Svi muškarci nosili su crne ili bele maske. Mnogi su nosili rukavice. Priličan broj muškaraca na sebi je imao pripijene crne džempere sa industrijskim maskama za isparenja, takozvana „filter“ odela, za koja je više preduzimljivih trgovaca garantovalo kako sprečavaju širenje „đavoljeg virusa.“ Ljudi u gomili kraj njega su se smejali, napola slušajući govornika pod najbližim paviljonom, borca za ljudska prava iz Filadelfije, sa dubokim i toplim glasom, nalik na karamelu. Govornik je pričao o vodstvu i odgovornosti, o tome šta bi vlada trebalo da učini kako bi kontrolisala tu kugu, a i o mogućnosti, samo o mogućnosti, mesta nastanka te kuge – unutar tajnih odaja same vlade. „Ima onih koji govore kako se ova bolest rodila u Africi, ali mi smo bolesni, a ne Afrika. Drugi govore kako nas je to pogodila đavolja bolest, kako je predskazano da će kazniti...“ Diken se kretao dalje, sve dok nije čuo histeričniji glas nekog televizijskog jevanđeliste. Jevanđelista je bio jarko osvetljen, krupan i oznojen čovek četvrtaste glave, odeven u crno poslovno odelo, koje mu je bilo knap. Pokazivao je i poigravao po bini, podstičući gomilu da se moli za proviđenje i da se zagleda duboko u sebe. Diken pomisli na svoju baku, koja je volela takve stvari, pa nastavi dalje. Počelo je da se smrkava. Mogao je da oseti kako gomila postaje sve napetija. Negde, izvan granica čujnosti, nešto se dogodilo, nešto je rečeno. Mrak je promenio raspoloženje. Osvetljenje se uključilo,
obasjavajući gomilu jarkim narandžastim svetlom. On podiže pogled i vide helikoptere, kako na pristojnoj visini zuje kao insekti. Na tren se zapita da li će ih sve zasuti suzavcem i postreljati, ali uzrok pometnje nisu bili ni vojnici, ni policija, ni helikopteri. Impuls je došao u talasu. Osetio je neko gladno iščekivanje, dolazak plime, nadu da će to što uznemirava gomilu njemu nešto otkriti. Ali to ipak nisu bile nikakve vesti, već samo nalet, najpre ovuda, pa onuda, tako da je zajedno sa zbijenom gomilom hodao najpre deset stopa na sever, pa deset na jug, kao da je upao u neki bizaran ples. Dikenov instinkt za preživljavanje sada mu reče da je vreme da batali sa unutrašnjim izjedanjem, prekine sa psihološkim sranjem i izađe iz te reke ljudi. Od obližnjeg govornika začu upozorenje na oprez. Od čoveka do sebe, obučenog u filter odelo, prigušeno kroz sve te filtere ču: „Više nije samo jedna bolest. Bilo je na vestima. Pojavila se nova kuga.“ Jedna sredovečna žena u haljini sa cvetnim dezenom nosila je mali prenosni TV. Držala ga je tako da su ljudi oko nje mogli da vide sićušnu uokvirenu glavu kako govori piskavim glasom. Diken nije mogao da čuje reči. Lagano i pažljivo, kao da gaca kroz nitroglicerin, krenuo je ka ivici gomile. Košulja i lagana jakna bile su mu mokre od znoja. Nekolicina drugih ljudi raštrkanih po masi, rođenih posmatrača, kao što je i on bio, takođe osetiše promenu i oči im zablistaše. Masa se gušila u sopstvenoj zbunjenosti. Noć je bila tamna i vlažna, a zvezde se nisu videle. Od narandžastog svetla koje je
osvetljenje bacalo po šatorima i platformama, sve je delovalo gorko. Diken se ponovo našao blizu stepeništa Kapitola, dvadeset ili trideset osoba udaljen od barikada, iza kojih je pre sat vremena stajao. Konjička policija, muškarci i žene na prelepim smeđim konjima, koji su sada na nestvarnom svetlu izgledali kao da su od jantara, kretala se duž obruča – na desetine njih, više no što je ikada pre toga video. Vojnici Nacionalne garde povukli su se nazad, obrazujući liniju, ali ne zbijenu. Nisu bili spremni. Nisu očekivali nevolje; nisu imali ni štitove ni šlemove. Glasovi neposredno oko njega, prigušeno šapćući... „Ne može“ „Deca imaju“ „Moji unuci će“ „Poslednja generacija“ „Biblija“ „Prestati“ A onda, sablasna tišina. Dikena je petoro osoba delilo od ivice. Nisu mu dali da ide dalje. Lica su im bila tupa i puna gađenja, prezira i prekora. Izgledali su kao ovce, obnevidelih očiju, podignutih ruku. Bili su neuki. Prestravljeni. Mrzeo ih je. Hteo je da ih izgazi. Bio je budala; nije želeo da bude među ovcama. „Izvinite.“ Odgovora nije bilo. Gomila se odlučila; osećao je kako to kroz nju pulsira. Masa je čekala, napeto i zatupljeno. Svetlo blesnu na istoku i Diken vide kako se Vašingtonov spomenik zabele, sjajnije od osvetljenja.
Mračno tmurno nebo oglasi se razvučenom grmljavinom. Kapi kiše dodirnuše gomilu. Lica se okrenuše nagore. Prosto je mogao da oseti miris spremnosti koji je prožimao masu. Nešto je moralo da se promeni. Imali su samo jednu brigu: nešto je moralo da se promeni. Kiša poče da lije. Ljudi podigoše ruke iznad glava. Osmesi ozariše lica koja su prihvatala kišu, a ljudi počeše da se okreću u mestu što su bolje mogli. Drugi počeše da ih guraju, pa oni zbunjeno prestaše. Gomila se zgrči i odjednom ga izbaci, tako da mu pođe za rukom da stigne do barikada i stane ispred jednog policajca. „Gospode“, izusti policajac ustuknuvši tri koraka, a gomila pohrli preko barikada. Konjanici pokušaše da ih potisnu, gurajući se među njih. Neka žena vrisnu. Masa pohrli i proguta kako konjičku policiju, tako i običnu, pre no što stigoše da dignu pendreke ili izvade pištolje iz futrola. Jednog konja naguraše na stepenište i on se okliznu, pa pade u gomilu, a jahač slete sa njega. Diken viknu: „Osoblje!“ i potrča uz stepenište Kapitala, između stražara koji su ga ignorisali. Odmahivao je glavom i smejao se, srećan što je slobodan, iščekujući da pravi sukob otpočne. Ali masa je bila odmah iza njega i jedva da je imao dovoljno vremena da se ponovo baci u beg ispred ljudi, raštrkanih hitaca i mokre, šireće i smrdljive gomile.
56 Njujork Mič vide jutarnje naslove na novinskom štandu Dejli Njuza na stanici Pen: NEMIRI ISPRED KAPITOLA SENAT ZAUZET NA JURIŠ ČETIRI SENATORA POGINULA; MRTVIH, HILJADE POVREĐENIH
NA
DESETINE
On i Kej noć su proveli večerajući uz svetlost sveća i vodeći ljubav. Bilo je veoma romantično i veoma van dodira sa stvarnošću. Rastali su se pre svega sat vremena; Kej se oblačila, pažljivo birajući boju odeće koju će nositi, pošto je očekivala težak dan na poslu. On uze novine i uđe u voz. Taman što sede i otvori ih, voz krenu, ubrzavajući, a on se zapita da li je Kej dobro, da li su nemiri bili spontani ili organizovani – i da li je to uopšte i bilo bitno. Narod je progovorio, bolje reći, zarežao. Dojadili su im neuspesi i lenjost Vašingtona. Predsednik se sastajao sa savetnicima za bezbednost, načelnicima združenih snaga bezbednosti, predsednicima odabranih komiteta, predsednikom Vrhovnog suda. Miču je to sve ličilo na tih uvod za objavu vojnog stanja.
Nije želeo da bude u vozu. Nije mogao da zamisli šta bi Merton mogao da učini za njega ili za Kej, a nije mogao ni da zamisli sebe kako studentima drži neka tupoglava predavanja o starim kostima i da nikada više ne zakorači nogom na nalazište. Mič spusti presavijene novine na sedište i ode do telefonske govornice na kraju kabine. Nazva Kej, ali već je bila otišla, a mislio je kako ne bi bilo najpametnije zvati je u Amerikol. Duboko udahnu, pokuša da se smiri i vrati se na sedište.
57 Baltimor Diken se sa Kej našao u deset sati u Amerikolovoj kafeteriji. Konferencija je bila zakazana za šest sati, a broj posetilaca je povećan: među njima su bili i potpredsednik i predsednikov savetnik za nauku. Diken je užasno izgledao. Čitave noći nije spavao. „Na mene je red da se bedačim“, reče. „Mislim da je sa pričom završeno. Gotovi smo, ispali smo. Možemo još malo da vičemo, ali ne znam nikoga ko će nas slušati.“ „A šta je sa naukom?“ molećivo upita Kej. „Veoma si se trudio da nas vratiš na kolosek nakon one katastrofe sa herpesom.“ „ŠIVA mutira“, odvrati Diken. Dobovao je prstima po stolu. „To sam ti objasnila.“ „Samo si pokazala da je ŠIVA pre puno vremena mutirao. To je samo humani retrovirus, veoma star, sa sporim, ali veoma pametnim načinom reprodukcije.“ „Kristofere...“ „Bićeš saslušana“, reče joj Diken. Ispi kafu do kraja, pa ustade od stola. „Nemoj da objašnjavaš meni. Objasni njima.“ Kej podiže pogled ka njemu besno i zbunjeno. „Zašto si nakon toliko vremena promenio mišljenje?“ „Počeo sam tražeći virus. Tvoji radovi nagovestili su mogućnost da je reč o nečemu drugom. Svi možemo da
pođemo za pogrešnim tragom. Naš posao je da tražimo dokaze, a kada su oni snažni, onda moramo da dignemo ruke od nama dragocenih malih zamisli.“ Kej ustade i upre prstom u njega. „Reci mi da je sve ovo isključivo zarad nauke.“ „Naravno da ne. Bio sam na stepeništu Kapitola, Kej. I ja sam mogao da budem jedan od onih jadnika koji su ustreljeni ili na smrt izubijani.“ „Ne pričam o tome. Reci mi da si odgovorio na Mičeve pozive nakon našeg sastanka u San Dijegu.“ „Nisam.“ „Zašto nisi?“ Sada Diken nju ošinu pogledom. „Nakon onoga što se sinoć desilo, sve lično pretvorilo se u trivijalno, Kej.“ „Da li je baš tako?“ Diken prekrsti ruke. „Nikad ne bih mogao da predstavim nekoga kao što je Mič nekome kao što je Avgustin i da se nadam da ću nešto postići. Mič je imao neke zanimljive informacije, ali jedino što one dokazuju je da je ŠIVA već dugo sa nama.“ „Verovao je u nas oboje.“ „Mislim da je više verovao u tebe“, odvrati Diken i skrenu pogled. „A da li je to uticalo na tvoj sud?“ Diken planu. „A na tvoj? Ja ne mogu ni da pišam a da neko nekome ne kaže koliko sam vremena proveo u kenjari. Ali ti, ti si dovela Miča u svoj stan.“ Kej se unese Dikenu u lice. „Avgustin ti je rekao da sam spavala sa Mičem?“
Diken nije hteo to da trpi, pa je nežno odgurnu i zakorači u stranu. „I ja mrzim ovo što se događa, ali tako mora da bude!“ „Ko to kaže? Avgustin?“ „I Avgustin se opekao. Mi smo u krizi. Prokletstvo, Kej, to bi sada trebalo da je svima očigledno.“ „Nikad nisam rekla da sam svetica, Kristofere! Verovala sam ti da me nećeš napustiti kada si me uvukao u ovo.“ Diken pognu glavu i pogleda najpre u jednu stranu, pa u drugu, osećajući se rastrzano od jada i besa. „Mislio sam da bi mi mogla biti partner.“ „Kakav partner, Kristofere?“ „Neko... ko će da me podrži. Intelektualni parnjak.“ „Devojka?“ Na tren, Dikenovo lice poprimi izraz malog dečaka kojem su saopštene teške vesti. Pogleda Kej sa čežnjom i tugom. Bio je toliko umoran da je jedva stajao. Kej se izmače i ponovo razmisli o svemu. Nije učinila ništa što bi ga navelo da tako razmišlja o njoj; sebe nikada nije smatrala zanosnom lepoticom koja je neodoljiva za muškarce. Nije mogla da shvati dubinu njegovih osećanja. „Nikada mi nisi rekao da prema meni osećaš išta više od radoznalosti“, reče mu. „Nikada nisam dovoljno brz i nikada ne kažem ono što mislim“, odgovori Diken. „Ne krivim te što ništa nisi pretpostavila.“ „Ali povredilo te je što sam odabrala Miča.“
„Ne mogu da kažem da me ne boli, ali ne utiče na moj naučni sud.“ Kej obiđe sto, odmahnuvši glavom. „Šta možemo da iz ovoga spasemo?“ „Možeš da predstaviš svoj dokaz. Samo ne verujem da će to imati uticaja.“ On se okrete i izađe iz kafeterije. Kej odnese svoj poslužavnik i posuđe do pokretne trake koja je prljavo suđe nosila u kuhinju, pa pogleda na sat. Osećala je potrebu za snažnom dozom ličnog, za razgovorom licem u lice; htela je da priča sa Luelom Hamilton. Mogla je da stigne do NIH-a i da se vrati pre no što počne sastanak. Otišla je do pulta obezbeđenja na tom spratu i pozvala firmin auto da dođe po nju.
58 Beresford, Njujork Mič izađe ispod ogromnog belog paviljona koji je pokrivao prastaru železničku stanicu gradića Beresford. Zakloni rukom oči kako bi ih zaštitio od jutarnjeg sunca i baci pogled na žardinjeru prepunu žutih cvetova, blizu jarkocrvene kante za smeće. Jedino je on izašao iz voza. U vazduhu se osećao miris vrelog ulja, betona i tek ošišane trave. Pogledom je tražio nekoga ko bi ga dočekao, očekujući Mertona. Gradić, koji se lepo video preko šina, sa prilazom preko pešačkog mosta, nalazio se tek nešto malčice više od reda radnji i jednog parkinga. Jedan crni leksus stade na parking i Mič vide kako iz njega izađe riđokosi muškarac, baci pogled kroz staničnu žičanu ogradu i mahnu mu. „Zove se Vilijam Dejni. Poseduje većinu Beresforda – to jest, njegova porodica poseduje. Na desetak minuta vožnje odavde imaju imanje koje komotno može da parira Bakingemskoj palati. Bio sam toliko naivan da sam zaboravio kakvo plemstvo Amerikanci poštuju – stari novac potrošen na neobične načine.“ Mič je slušao Mertona dok ga je novinar vozio vijugavim putem sa dve trake, oivičenim ogromnim javorima i hrastovima, čije je mlado lišće bilo toliko intenzivno zeleno da se osećao kao da je u nekom filmu. Sunce je prosipalo zlatne bare po putu. Prošlo je pet minuta otkako su se mimoišli sa drugim autom.
„Dejni je nekada bio jahtaš. Potrošio je milione usavršavajući jedan graciozni veliki brod i izgubio nekoliko trka. Bilo je to pre više od dvadeset godina. A onda je otkrio antropologiju. Međutim, problem je u tome što mrzi prašinu. Vodu obožava, ali prašinu mrzi – mrzi da kopa. Volim da vozim u Americi. Ali ovo je skoro kao da vozim u Engleskoj. Čak bih mogao...“ – Merton nakratko pređe belu liniju i uđe u levu traku – „...da sledim instinkte.“ Brzo se vrati u desnu traku, pa se nasmeši Miču. „Šteta zbog nemira. U Engleskoj je i dalje relativno mirno, ali svakog trenutka očekujem smenu vlade. Jadni stari premijer još to nije shvatio. I dalje misli kako mu je najveća briga prebacivanje na euro. Mrzi ginekološki aspekt čitave ove zbrke. Kako je gospodin Diken? Gospođa Lang?“ „Dobro su“, odgovori Mič, nevoljan da puno priča sve dok ne vidi u šta ga uvlače. Merton mu se relativno dopadao, bio mu je zanimljiv, ali nimalo mu nije verovao. Mrzeo je to što je taj čovek toliko puno znao o njegovom privatnom životu. Dejnijev zamak bio je trospratna zgrada od sivog kamena, na kraju prilaza od crvene cigle. Zgrada je bila okružena prelepo uređenim travnjacima, ravnim kao čoja. Nekoliko baštovana šišalo je živicu, a jedna starija žena u radnoj odeći i sa širokim otrcanim slamnatim šeširom na glavi mahnu im kada Merton kolima prođe pored nje. „Gospođa Dejni, mama našeg domaćina“, reče Merton, mahnuvši kroz prozor. „Živi u kolibi namenjenoj za kućepazitelja. Ljubazna starica. Ne ulazi preterano često u sinovljeve sobe.“
Merton se parkirao ispred kamenog stepeništa koje je vodilo do ulaza sa ogromnim dvokrilnim vratima. „Svi su ovde“, reče. „Ti, ja, Dejni i gospodin profesor Fridrih Brok, nekada zaposlen u Univerzitetu u Inzbruku.“ „Brok?“ „Da.“ Merton se nasmeši. „Kaže da se jednom sreo sa tobom.“ „Jeste“, odgovori Mič. „Jednom.“ Ulaz u zamak Dejnijevih zapravo je bio ogroman senoviti hodnik, obložen tamnim drvetom. Tri paralelna zraka sunčeve svetlosti padala su kroz svetlarnik na pod popločan kamenom potamnelim od vremena i sekla ogromni kineski svileni tepih, posred kojeg je bio okrugli sto potpuno pokriven hemisferom cveća. Sa jedne strane stola, u senci, stajao je neki čovek. „Vilijame, ovo je Mič Rafelson“, reče Merton, pa uhvati Miča za ruku i povede ga napred. Čovek iz senke pruži ruku koja preseče jedan stub sunčevih zraka iz svetlarnika, a tri zlatna prstena zablistaše na debelim snažnim prstima. Mič se čvrsto rukova s njim. Dejni je bio čovek na početku pedesetih godina života, preplanuo, sa prosedom plavom kosom i vagnerovskim čelom. Usne su mu bile male i savršene, uvek spremne na osmeh, oči tamnosmeđe, a obrazi glatki kao u bebe. Ramena su mu delovala šire no što su to prirodno bila jer je na sebi nosio sivi blejzer sa naramenicama, ali ruke su mu svejedno delovale prilično mišićavo.
„Čast mi je što sam vas upoznao, gospodine“, reče Dejni. „Znate, kupio bih ih od vaših prijatelja da su mi bili ponuđeni. A onda bih ih predao Inzbruku. Rekao sam to gospodinu profesoru Broku, a on mi je podario oprost.“ Mič se nasmeši, čisto da bi bio učtiv. Došao je kako bi se sreo sa Brokom. „Zapravo, Vilijam ne poseduje nikakve ljudske ostatke“, reče Merton. „Potpuno sam zadovoljan duplikatima, odlivcima, skulpturama“, reče Dejni. „Ja nisam naučnik, već se ovim bavim iz hobija, ali nadam se da odajem počast prošlosti time što pokušavam da je razumem.“ „U Dvoranu čovečanstva“, reče Merton mahnuvši rukom. Dejni ponosno zabaci glavu i krenu napred. Dvorana je bila nekadašnja balska sala u istočnom krilu zamka. Mič nikada tako nešto nije video van nekog muzeja: desetine staklenih vitrina postavljenih u redove, između njih staze zastrte tepisima, a u svakoj vitrini odlivci i replike svih velikih antropoloških otkrića. Australopithecus afarensis i robustus; Homo habilis i erectus. Mič je izbrojao šesnaest različitih neandertalskih skeleta, profesionalno postavljenih, a na šest su bile urađene voštane rekonstrukcije kako je individua možda izgledala tokom života. Nije bilo ni pokušaja nekog prikrivanja zarad skromnosti. Svi modeli bili su nagi i bez dlaka, kako bi se izbegla nagađanja o odeći i kosi. Red za redom ćosavih majmuna, osvetljenih elegantnim i mekanim svetlom, obnevidelo su gledali Miča dok je prolazio pored njih.
„Neverovatno“, ote se Miču. „Zašto nikada ranije nisam čuo za vas, gospodine Dejni?“ „Zato što pričam sa svega nekolicinom ljudi. Porodicom Liki, Bjornom Kurtenom i nekolicinom drugih. Samo sa bliskim prijateljima. Znate, ja jesam ekscentrik, ali ne volim da se razmećem time.“ „Sada si među izabranima“, Merton reče Miču. „Profesor Brok je u biblioteci.“ Dejni pokaza put. Mič je poželeo da više vremena provede u dvorani. Voštane skulpture bile su izvanredne, a reprodukcije uzoraka prvorazredne, toliko da je bilo skoro nemoguće razlikovati ih od pravih. „Ne, zapravo, ovde sam. Nisam mogao da čekam.“ Brok se pojavi iza jedne vitrine i pođe napred. „Osećam se kao da vas poznajem, doktore Rafelson. Sem toga, imamo zajedničke poznanike, zar ne?“ Mič se rukova sa Brokom, što je bilo popraćeno Dejnijevim pogledom punim zadovoljstva i odobravanja. Prošetali su se nekoliko desetina jardi, do biblioteke koja se naslanjala na dvoranu. Biblioteka je bila tako nameštena da je predstavljala oličenje edvardovske elegancije: T ri nivoa sa ograđenim stazama povezanim sa dva mosta od kovanog gvožđa. Ogromne dramatične slike planina stajale su naspram jednog jedinog prozora, koji je gledao na sever. Seli su za veliki niski okrugli sto u sredini prostorije. „Moje prvo pitanje“, reče Brok, „upućeno vama, doktore Rafelson, je da li ih sanjate? Jer ja ih sanjam, i to često.“
Dejni ih je lično poslužio kafom, nakon što ju je na kolicima u biblioteku unela zdepasta i ozbiljna mlada žena u crnom odelu. Svakome je nalio kafu u porcelansku šoljicu iz kompleta Flora Danica. Botaničke šare u toj seriji prikazivale su mikroskopske biljke koje rastu samo u Danskoj, a zasnovane na devetnaestovekovnoj naučnoj umetnosti. Mič je pomno razgledao svoju tacnu, ukrašenu sa tri prelepo prikazane dinoflagelate i pitao se šta bi on uradio kad bi imao sav novac koji bi želeo da potroši. „Ja lično ne verujem u te snove“, nastavi Brok sa razgovorom. „Ali proganjaju me.“ Mič pogleda ostale u prostoriji, uopšte ne znajući šta se od njega očekuje. Delovalo mu je sasvim moguće da bi druženje sa Dejnijem, Brokom, pa čak i Mertonom, nekako moglo da mu naškodi. Možda je prečesto stradavao u toj areni. Merton oseti da je Miču nelagodno. „Ovaj sastanak je u potpunosti privatan i čuvaće se u tajnosti“, reče. „Ne nameravam da izveštavam ni o čemu što se ovde kaže.“ „Na moj zahtev“, reče Dejni i podiže obrve kako bi to naglasio. „Želeo sam da vam kažem kako mora da ste doneli ispravne sudove kada ste potražili izvesne ljude i saznali izvesne stvari u vezi sa našim istraživanjima“, reče Brok. „Ali upravo sam oslobođen odgovornosti u vezi sa alpskim mumijama. Rasprave su postale lične i prilično opasne za karijere svih nas.“ „Doktor Brok smatra da mumije predstavljaju prvi jasan dokaz ljudskog deljenja na vrste“, reče Merton, nadajući se da će time malo ubrzati stvari.
„Zapravo, na podvrste“, reče Brok. „Ali, tokom proteklih decenija, ideja o vrstama postala je veoma fluidna, zar ne? Prisustvo ŠIVA-e u njihovim tkivima veoma je evokativno, zar ne mislite tako?“ Dejni se nagnu napred u fotelji, a obrazi i čelo porumeneše mu od zanimanja. Mič odluči kako ne može da bude tajnovit u društvu takvih saputnika. „Pronašli smo i druge slučajeve“, reče. „Da, čuo sam, od Olivera i od Marije Konig sa Univerziteta u Vašingtonu.“ „Zapravo, nisam to bio ja, već ljudi sa kojima sam pričao. Ja sam, u najboljem slučaju, bio neuspešan. Kompromitovali su me sopstveni postupci.“ Brok to odbaci. „Kada sam nazvao vaš stan u Inzbruku, oprostio sam vam na propustu koji ste učinili. Saosećao sam sa vama i vaša priča zvučala mi je istinito.“ „Hvala vam“, odgovori Mič i shvati da su ga Brokove reči zaista ganule. „Izvinjavam se što tada nisam otkrio ko sam, ali nadam se da razumete.“ „Naravno“, odgovori Mič. „Recite mi šta će sada da se dogodi“, upita Dejni. „Da li će pustiti u javnost svoja otkrića oko mumija?“ „Hoće“ odgovori Brok. „Tvrdiće da je došlo do kontaminacije i da mumije zapravo nisu u srodstvu. Neandertalci će biti označeni kao Homo sapiens alpinensis, a novorođenče će biti poslato u Italiju da ga proučavaju drugi specijalisti.“ „To je smejurija“, ote se Miču.
„Da, i neće im poći za rukom da se doveka pretvaraju, ali tokom sledećih nekoliko godina vladaće konzervativci. Deliće informacije na kašičicu, i to onima kojima veruju da neće praviti talase, da će se slagati sa njima, kao fanatični učenjaci koji brane svitke sa Mrtvog mora. Nadaju se da će dočekati penziju, a da neće morati da se nose sa revolucijom koja će srušiti kako njih, tako i njihove stavove.“ „Neverovatno“, izusti Dejni. „Ne, već ljudski, a svi mi proučavamo ljude, zar ne? Zar naša ženka nije povređena od strane nekoga ko nije želeo da se njena beba rodi?“ „To ne znamo“, reče Mič. „Ja znam“, odvrati Brok. „Zadržavam za sebe moje iracionalno verovanje, makar samo zato da bih se odbranio od fanatika. Zar niste sanjali tu sekvencu, odigranu ovako ili onako, kao da su ti događaji upisani u našoj krvi?“ Mič klimnu glavom. „Možda je upravo to bio prvobitni greh našeg roda, to što su naši neandertalski preci želeli da spreče progres, da sačuvaju svoj jedinstveni položaj... I to ubijanjem nove dece. Onih koji će postati kao mi. Možda sada mi radimo isto to?“ Dejni odmahnu glavom, prosiktavši kroz zube. Mič to primeti i pomisli kako je baš zanimljivo, pa se okrenu Broku. „Mora da ste ispitali rezultate DNK“, reče. „Oni moraju biti dostupni kritici drugih.“ Brok posegnu rukom pored fotelje u kojoj je sedeo i podiže aktovku. Značajno je potapša. „Ovde imam sav
raspoloživ materijal, narezan na DVD. Reč je o ogromnim grafičkim fajlovima, tabulacijama i rezultatima iz različitih laboratorija širom sveta. Oliver i ja nameravamo da to postavimo na internet, obznanimo zataškavanje, pa kud puklo da puklo.“ „Zapravo, mi bismo najradije da ovo učinimo relevantnim u najširem mogućem smislu“, dodade Merton. „Voleli bismo da predstavimo konačan dokaz da evolucija ponovo kuca na naša vrata.“ Mič se ugrize za usnu, razmišljajući o svemu što je rečeno. „Jesi li pričao sa Kristoferom Dikenom?“ „Rekao mi je kako mi ne može pomoći“, odgovori Merton. Miča je to pogodilo. „Kada sam poslednji put razgovarao sa njim, delovao mi je kao da je pun entuzijazma, pa čak i zagrižen“, reče. „Promenio je mišljenje“, odvrati mu Merton. „Moramo da u ovo uključimo doktorku Lang. Mislim da bih mogao da ubedim i neke ljude sa Univerziteta u Vašingtonu, svakako doktorku Konig i doktora Pakera, a možda čak i nekog biologa koji se bavi evolucijom.“ Dejni zaklima glavom sa puno entuzijazma. Merton se okrenu Miču. Stisnu usne i pročisti grlo. „Sudeći po tvom izrazu lica, ne odobravaš ovaj plan?“ „Ne možemo se u ovo upuštati kao da smo brucoši koji učestvuju u radu debatnog društva.“ „Mislio sam da si ti tip čoveka koji voli grubu i prljavu igru“, sa visine reče Merton. „Greška“ odvrati Mič. „Ja volim kad sve teče glatko i po PS-u. Život je taj koji je grub i prljav.“
Dejni se isceri. „Dobro rečeno. Što se mene tiče, ja volim da sam usred akcije.“ „Kako to?“ upita Merton. „Ovo je fantastična prilika“, odgovori Dejni. „Voleo bih da pronađem voljnu ženu i da uvedem jedno od tih novih ljudi u moju porodicu.“ Tokom jednog dugog trenutka ni Merton, ni Brok, ni Mič nisu bili u stanju da pronađu prave reči kojima bi na to odgovorili. „Zanimljiva zamisao“, tiho reče Merton i munjevito baci pogled ka Miču, podignutih obrva. „Ako pokušamo da dignemo prašinu i stvari završimo preko kolena, možda ćemo naneti sebi više štete nego koristi“, prizna Brok. „Miče“, pokunjeno reče Merton, „reci nam kako ovo onda da obavimo... po PS-u?“ „Najpre moramo da sastavimo grupu pravih stručnjaka“, odgovori Mič i nekoliko trenutaka provede napeto razmišljajući. „Paker i Marija Konig sjajan su početak. Regrutovaćemo iz redova njihovih kolega i poznanika – genetičare i molekularne biologe sa Univerziteta u Vašingtonu, iz NIH-a, kao i sa desetak drugih univerziteta i različitih istraživačkih centara. Olivere, ti verovatno znaš koga imam na umu... možda čak i bolje od mene.“ „Misliš na progresivnije biologe koji se bave evolucijom“, odvrati Merton, a onda se namršti, kao da je to oksimoron. „Dobro, tu smo prilično ograničeni, i to na molekularne biologe i nekoliko odabranih paleontologa, kao što je Džej Najls.“
„Ja znam samo konzervativce“, reče Brok. „U Inzbruku sam pio kafu sa pogrešnim ljudima.“ „Potrebna nam je naučna osnova“, reče Mič. „Nadmoćni kvorum uglednih naučnika.“ „Za to će biti potrebne sedmice, ako ne i meseci“, ubaci se Merton. „Svi će želeti da zaštite svoje karijere.“ „Šta ako finansiramo nova istraživanja u okviru privatnog sektora?“ upita Dejni. „Tu bi gospodin Dejni mogao da bude od pomoći“, reče Merton, pogledavši ispod čupavih riđih obrva njihovog domaćina. „Vi imate resurse da sastavite prvoklasnu konferenciju, a upravo to nam je sada potrebno. Moramo da se suprotstavimo izjavama za javnost koje daje Jedinica.“ Dejnijevo lice poprimi pomalo sumoran izraz. „Koliko će to koštati? Stotine hiljada, milione?“ „Rekao bih da je pre reč o ovom prvom“, kroz smeh odgovori Merton. Dejni ih pomalo uznemireno pogleda. „Za toliko novca, moraću da pitam majku“, reče.
59 Nacionalni zdravstveni institut, Betezda „Otpustila sam je“, reče doktorka Lipton, sedeći za svojim stolom. „Sve sam ih otpustila. Načelnik kliničkog istraživanja rekao je kako i mamo dovoljno informacija da oformimo preporuke pacijentima i obustavio eksperiment.“ Kej je zabezeknuto pogleda. „Samo si ih... pustila iz klinike da idu kući?“ Liptonova klimnu, pomalo stisnutih zuba. „Nisam se ja pitala, Kej. Ali moram da se saglasim sa tom odlukom. Pregazili smo naše etičke granice.“ „A šta ako im kod kuće zatreba pomoć?“ Liptonova spusti pogled i zagleda se u sto. „Obavestili smo ih da će njihova novorodenčad najverovatnije biti rođena sa ozbiljnim defektima i da neće preživeti. Preporučili smo im da se za tretman obrate najbližim bolnicama. Pokrićemo sve njihove troškove, čak i ukoliko dođe do komplikacija. Naročito ako dođe do komplikacija. Sve su unutar perioda efikasnosti.“ „Uzimaju RU-486?“ „Njihov izbor.“ „Nije doneta takva odluka na višem nivou, Deniz.“ „Znam. Šest žena je zatražilo tu mogućnost. Htele su da abortiraju. Nismo mogli da nastavimo kada je do toga došlo.“ „Jeste li im rekli...“
„Kej, naše smernice su kristalno jasne. Ako postoji mogućnost da novorodenčad mogu da ugroze zdravlje svojih majki, pružamo im sredstva za prekid trudnoće. Ja podržavam njihovu slobodu da same donesu odluku o tome.“ „Naravno, Deniz, ali...“ Kej se osvrnu oko sebe, pogledavši dobro poznatu kancelariju, grafikone, slike fetusa u različitim fazama razvoja. „Ne mogu da verujem.“ „Avgustin nas je zamolio da sačekamo da se uspostavi jasna zdravstvena politika pre no što počnemo da im dajemo KU-486. Ali načelnik kliničkog istraživanja donosi odluke.“ „Dobro“, reče Kej. „Ko nije tražio pilule za abortus?“ „Luela Hamilton“, odgovori Liptonova. „Ponela ih je sa sobom, obećala da će redovno posećivati svog pedijatra, ali ih nije uzimala dok je bila pod našim nadzorom.“ „Znači, gotovo je?“ „Povukli smo se iz toga“, tiho odgovori Liptonova. „Nemamo izbora. Etički, politički, nastradaćemo šta god da uradimo. Odlučili smo se za etiku i podršku našim pacijentima. Međutim, da se sve to danas desilo... dobili smo nove naredbe od sekretara za zdravstvo. Nema preporuka da se abortira i nema izdavanja RU-486. Izvukli smo se u poslednjem trenutku.“ „Nemam ni kućnu adresu ni broj telefona gospođe Hamilton“, reče Kej. „Od mene ih nećeš dobiti. Ona ima pravo na svoju privatnost.“ Liptonova je pogleda. „Nemoj da ideš van sistema, Kej.“
„Mislim da će me sistem svakog trena izbaciti“, odgovori Kej. „Hvala ti, Deniz.“
60 Njujork Na vozu za Albani, okružen vlažnim mirisima drugih putnika, tkanine ugrejane sunčevim zracima, sredstva za dezinfekciju, plastike, Mič utonu u sedište. Osećao se kao da je upravo pobegao iz Zemlje čuda. Dejnijev entuzijazam za uvođenje nove osobe u svoju porodicu istovremeno ga je i opčinjavao i plašio. Ljudska rasa postala je previše racionalna i preuzela preveliku kontrolu nad sopstvenom biologijom. To je doseglo tolike razmere da je sada tu neočekivanu i drevnu formu reprodukcije, stvaranja raznovrsnosti unutar vrste, moguće zaustaviti u mestu ili se upuštati u nju kao da je neka igra. Gledao je kroz prozor gradiće, šume mladog drveća, veće gradove sa sivim površinama ispunjenim skladištima, tamnim, prljavim i produktivnim fabrikama.
61 Centrala Amerikola, Baltimor Kej uze radove koje je zatražila od Medlin iz biblioteke, po dvadeset primeraka osam različitih radova. Odmahivala je glavom i listala po jednoj fascikli dok je ulazila u lift. Trebalo joj je još pet minuta da prođe kroz obezbeđenje na desetom spratu. Agenti su mahali detektorima metala, skenirali fotografiju sa njene legitimacije, a onda prešli detektorima mirisa preko njenih šaka i tašne. Naposletku je predvodnik potpredsednikovog obezbeđenja iz Tajne službe zamolio da neko izađe iz trpezarije za funkcionere i garantuje za nju. Diken izađe, reče da je poznaje i ona uđe u trpezariju petnaest minuta nakon početka sastanka. „Kasniš“ prošapta Diken. „Upala sam u saobraćajnu gužvu. Jesi li znao da su prekinuli specijalno ispitivanje?“ Diken klimnu. „Trenutno poigravaju jedni oko drugih, pokušavajući da izbegnu da se obavežu. Niko ne želi da preuzme krivicu ni za šta.“ Kej vide potpredsednika kako sedi blizu čela, sa savetnikom za nauku pored sebe. U sobi je bilo najmanje četvoro agenata iz Tajne službe, zbog čega joj je bilo drago što je Benson ostao napolju. Na stolu u zadnjem delu prostorije bili su posluženi sokovi, voće, krekeri, sir i povrće, ali niko nije jeo. Potpredsednik je držao limenku pepsi-kole.
Dok je Diken vodio Kej do stolice na rasklapanje na levoj strani prostorije, Frenk Šobek je završavao sa podnošenjem izveštaja o otkrićima do kojih je NIH došao tokom ispitivanja. „To je trajalo svega pet minuta“, Diken šapnu Kej. Šobek pokupi svoje hartije, skloni se od govornice, a Mark Avgustin priđe. Nasloni se na govornicu. „Doktorka Lang je stigla“, bezlično objavi. „Hajde da pređemo na društvena pitanja. Širom Sjedinjenih Država odigralo se dvanaest velikih nemira i demonstracija. Izgleda da je većina njih podstaknuta izjavama da ćemo besplatno deliti RU-486. Planovi za to nikada nisu privedeni kraju, ali o njima se svakako raspravljalo.“ „Ništa od tih lekova nije nelegalno“, iznervirano reče Krosova. Sedela je potpredsedniku sa desne strane. „Gospodine potpredsedniče, pozvala sam vođu većine u senatu da prisustvuje ovom sastanku, ali on je odbio. Neću da budem odgovorna za...“ „Molim te, Mardž“, prekide je Avgustin. „Kroz nekoliko minuta svi ćemo imati priliku da kažemo šta nam smeta.“ „Izvinjavam se“, odvrati Krosova i prekrsti ruke. Potpredsednik se osvrnu preko ramena i pređe pogledom po prisutnima. Kada vide Kej, lice mu na tren poprimi uznemiren izraz, a onda se ponovo okrenu. „Sjedinjene Države nisu jedina zemlja koja je morala da se ponese sa društvenim nemirima“, nastavi Avgustin. „Srljamo u društvenu katastrofu ogromnih razmera. Otvoreno govoreći, široka javnost ne razume šta se dešava. Reaguju u skladu sa instinktom ili diktatima demagoga. Pet Robertson, bog ga blagoslovio, već je
preporučio da Gospod obaspe grad Vašington najžešćim vatrama Pakla ako Jedinici bude dozvoljeno da nastavi sa ispitivanjem RU-486. Nije sam u tome. Postoje realni izgledi da će se javnost kolebati sve dok ne nađe nešto – bilo šta – prihvatljivije od istine, a onda će pohrliti da stane pod taj barjak, koji će najverovatnije biti religioznog aspekta, a od nauke neće biti ništa.“ „Amin“, dodade Krosova. Prisutni se nervozno nasmejaše. Ali ne i potpredsednik. „Ovaj sastanak zakazan je pre tri dana“, nastavi Avgustin. „Zbog jučerašnjih i današnjih događaja još je urgentnije da svi budemo na okupu.“ Kej vide kuda je sve to išlo. Pogledom potraži Roberta Džeksona i vide ga kako sedi iza Krosove. On nakrivi glavu i oči mu samo na tren poleteše ulevo, zagledavši se pravo u nju. Kej oseti kako crveni. „Ovo je zbog mene“, prošapta Dikenu. „Ne budi arogantna“, upozori je Diken. „Danas ćemo svi da popijemo pokoju packu.“ „Već smo obustavili istraživanje RU-486, kao i onoga što je veoma uopšteno i sa veoma lošim ukusom nazvano RU-Pentijum“, završi Avgustin. „Doktore Džekson.“ Džekson ustade. „Preklinička ispitivanja pokazuju da nijedna naša vakcina ni inhibitor ribozima nisu efikasni protiv novih sorti ŠIVA-e, koje uopšteno nazivamo ŠIVA-X. Imamo razloga da verujemo kako se svi novi slučajevi Irodovog gripa tokom poslednja tri meseca mogu pripisati lateralnoj infekciji od strane ŠIVA-X virusa, koji se može javiti u najmanje devet različitih varijeteta, svi sa različitim glikoproteinskim
membranama. Ne možemo da izdvojimo VPK glasnik RNK u citoplazmi jer naši trenutni ribozimi ne prepoznaju mutirani oblik. Ukratko, tapkamo u mestu kada je reč o vakcini. Verovatno će nam trebati najmanje šest meseci da iznađemo alternativu.“ Ponovo sede. Avgustin simetrično skupi prste, stvorivši tako fleksibilan poligon. U prostoriji je tokom jednog dugog intervala vladala tišina, što je ukazivalo da prisutni apsorbuju vesti i njihov značaj. „Doktore Filips.“ Gari Filips, savetnik za nauku predsednika, ustade i priđe govornici. „Predsednik želi da vam prenesem njegovu zahvalnost. Nadali smo se da dobijemo daleko više, ali nijedan drugi istraživački poduhvat ni u jednoj drugoj svetskoj državi nije postigao bolje rezultate no NIH i Jedinica CDC. Shvatili smo da smo suočeni sa izuzetno pametnim i višestranim protivnikom i da moramo biti jednoglasni i odlučni, kako bi izbegli da našu naciju gurnemo u anarhiju. Zato sam saslušao doktora Roberta Džeksona i Marka Avgustina. Situacija u kojoj se trenutno nalazimo veoma je osetljiva sa stanovišta javnosti, a sada čujem kako postoji moguće neslaganje izmedu nekih članova Jedinice, naročito unutar Amerikolovog kontingenta.“ „Nije to podela“, zlobno reče Džekson. „Već šizma.“ „Doktorko Lang, obavešten sam kako vi ne delite mišljenje koje su ovde predstavili doktor Džekson i Mark Avgustin. Da li biste, molim vas, sada mogli da izrazite i pojasnite svoje viđenje, tako da možemo doneti sud o njemu?“
Kej je nekoliko sekundi samo preneraženo sedela, a onda ustade i natera sebe da kaže: „Gospodine, smatram da ovo nisu poštene okolnosti da predstavim svoje mišljenje. Očigledno je da sam ja jedina osoba u ovoj prostoriji čiji se stav razlikuje od zvanične izjave koju očigledno pripremate.“ „Potrebna nam je solidarnost, ali moramo biti pošteni“, odvrati savetnik za nauku. „Pročitao sam vaše radove o HERV-u, gospođo Lang. Vaš rad je brilijantan i od velikog značaja. Lako je moguće da ćete biti nominovani za Nobelovu nagradu. Vaša neslaganja moraju se saslušati, a mi smo spremni da ih saslušamo. Žalim što niko nema taj luksuz da ima dovoljno vremena. Voleo bih da ga imamo.“ Mahnu joj da istupi. Kej priđe govornici, a Filips se skloni. „Svoje mišljenje izrazila sam tokom brojnih razgovora sa doktorom Dikenom i u jednom razgovoru sa gospođom Kros i doktorom Džeksonom“ reče Kej. „Baš jutros sam prikupila članke koji podržavaju moje mišljenje, neki od njih su moji radovi, kao i dokaze uzete iz studija Projekta ljudskog genoma, evolutivne biologije, pa čak i paleontologije.“ Otvori svoju aktovku i pruži fascikle Nilsonovoj, koja ih prosledi dalje. „Još nemam ključni dokaz koji će moje teorije držati na okupu“, nastavi Kej, pa onda srknu gutljaj vode iz čaše koju joj je Avgustin pružio. „Naučni dokaz iz inzbruških mumija još nije pušten u javnost.“ Džekson prevrnu očima.
„Ali imam preliminarne izveštaje o dokazima koje je doktor Diken prikupio u Turskoj i Gruziji...“ Govorila je dvadeset minuta, usredsredivši se na tačno određene stvari i na svoj rad sa prenosnim elementima i HERV-DL3. Nesigurno je završila opisujući svoju uspešnu potragu za različitim verzijama VPK-a istog dana kada je od Džeksona čula da su locirane mutacije u ŠIVA-i. „Moje je mišljenje da je ŠIVA-X rezerva ili alternativni odgovor na neuspeh inicijalne lateralne transmisije da dovede do rađanja dece. Trudnoće iz druge faze, izazvane virusom ŠIVA-X, neće biti podložne herpesu. Iz njih će se rađati zdrava novorodenčad. Nemam neposrednih dokaza za to; koliko ja znam, nijedno takvo dete još nije rođeno. Ali mislim da nećemo dugo čekati. Trebalo bi da budemo spremni.“ Kej je bila iznenađena što joj je pošlo za rukom da bude i toliko koherentna, ali osećala se bedno jer je bila svesna da nikako neće uspeti u tome da im promeni mišljenje. Avgustin ju je pomno posmatrao – možda i uz malčice divljenja, mislila je – i uputio joj je kratak osmeh. „Hvala vam, doktorko Lang“ reče Filips. „Pitanja?“ Frenk Šobek podiže ruku. „Da li doktor Diken podržava vaše zaključke?“ Diken istupi. „Neko vreme jesam. Međutim, skorašnji dokazi ubedili su me da grešim.“ „Kakvi dokazi?“ doviknu Džekson. Avgustin mu preteće mahnu prstom, ali dopusti pitanje. „Verujem da ŠIVA mutira kao što mutira organizam koji izaziva bolest“, odgovori Diken. „Ništa me nije ubedilo da se ne ponaša kao humani patogen.“
„Nije li istina, doktorko Lang, da su prethodni navodno neinfektivni oblici HERV-a povezani sa nekim vrstama tumora?“ upita Šobek. „Da, gospodine. Ali oni se takođe izražavaju u neinfektivnom obliku u mnogim drugim tkivima, uključujući i placentu. Tek sada imamo mogućnost da razumemo mnoge uloge koje ovi endogeni retrovirusi mogu da igraju.“ „Ne razumemo zašto su u našem genomu, u našim tkivima, zar ne, doktorko Lang?“ upita Avgustin. „Sve do sada, nijedna teorija nije mogla da objasni njihovo prisustvo.“ „Sem njihovog delovanja kao organizama koji izazivaju bolest?“ „Mnoge supstance u našim telima istovremeno su i pozitivne i neophodne, ali, pod izvesnim okolnostima, uključene su u tok bolesti“, odgovori Kej. „Onkogeni su neophodni geni, ali oni takođe mogu da izazovu rak.“ Džekson podiže ruku. „Voleo bih da ovoj raspravi pristupim sa perspektive evolucije“, reče. „Iako nisam biolog koji se bavi evolucijom, a nikada nisam ni glumio na televiziji da jesam...“ Začu se tihi smeh iz čitave prostorije, ali Šobek i potpredsednik i dalje su bili mrtvi ozbiljni. „...mislim da su mi u školi i na fakultetu utuvili paradigmu u glavu. Paradigma glasi da evolucija napreduje putem nasumičnih mutacija u genomu. Te mutacije menjaju prirodu proteina ili drugih komponenti naše DNK i obično su štetne jer uzrokuju da organizam oboli ili umre. Međutim, tokom dugog vremenskog
perioda, i pod promenljivim uslovima, mutacije takođe mogu da stvore nove oblike koji daju pozitivne prednosti. Jesam li zasad u pravu, doktorko Lang?“ „Tako glasi paradigma“, prizna Kej. „Međutim, vi hoćete da kažete kako postoji dosad neotkriveni mehanizam kojem genom preuzima kontrolu nad sopstvenom evolucijom, nekako osećajući kada je pravi trenutak za promenu. Tačno?“ „Otprilike“, odvrati Kej. „Ja verujem da je naš genom znatno pametniji od nas samih. Bilo nam je potrebno na desetine hiljada godina da dosegnemo tačku u kojoj možemo da se nadamo da ćemo razumeti kako život funkcioniše. Vrste živih bića na Zemlji evoluiraju, međusobno se nadmećući i sarađujući, već milijardama godina. Vrste su naučile kako da prežive u uslovima koje ne možemo ni da zamislimo. Čak i najkonzervativniji biolog zna da različite vrste bakterija umeju da sarađuju i uče jedne od drugih – ali mnogi sada shvataju da različite vrste metazoa, biljaka i životinja poput nas, rade manje-više isto to kada igraju svoje uloge unutar ekosistema. Vrste koje obitavaju na Zemlji naučile su kako da predvide klimatske promene i da unapred reaguju na njih, a moje je mišljenje da u našem slučaju naš genom sada odgovara na društvene promene i stres koji one izazivaju.“ Džekson se pretvarao da o svemu tome razmišlja pre no što upita: „Da ste vi mentor diplomcima i da vam neki student predloži da napiše rad o toj mogućnosti, da li biste ga ohrabrivali u tome?“ „Ne“, kratko odvrati Kej.
„A zašto ne?“ bio je uporan Džekson. „Zato što to nije široko zastupljeno viđenje. Evolucija je veoma zatvoreno polje u biologiji i samo je nekoliko dovoljno hrabrih da preispituju paradigmu savremene darvinovske sinteze. Nema tog diplomca koji bi trebalo da se sam okuša u tome.“ „Čarls Darvin je pogrešio, a vi ste u pravu?“ Kej se okrenu Avgustinu. „Da li će doktor Džekson sam sprovesti ovu inkviziciju?“ Avgustin istupi. „Ovo je prilika da odgovorite svojim protivnicima, doktorko Lang.“ Kej se okrenu nazad i naoštreno suoči sa Džeksonom i ostalim prisutnima. „Ja ne osporavam Čarlsa Darvina, već ga izuzetno poštujem. Darvin bi preporučio da ne ukopavamo svoje ideje pre no što shvatimo sve principe. Ja čak ni ne odbacujem mnoge principe savremene sinteze; očigledno je da šta god da genom razvije, mora da prođe test opstanka. Mutacija je izvor neočekivane i ponekad korisne novine. Ali mora da postoji još nešto čime bi moglo da se objasni ono što vidimo u prirodi. Savremena sinteza nastala je tokom perioda kada smo tek počeli da otkrivamo prirodu DNK i ustanovljavamo korene savremene genetike. Darvin bi bio fasciniran da zna ono što mi sada znamo, da zna o plazmidima i razmeni slobodnih DNK, o korekciji grešaka u genomu, o editovanju i transpoziciji, skrivenim virusima, o markerima i genetskoj strukturi, o najrazličitijim genetskim fenomenima, od kojih se mnogi ne uklapaju u najrigidnije interpretacije savremene sinteze.“
„Da li postoji neki ugledan naučnik koji podržava predlog da je genom samosvesni um, sposoban da procenjuje stanje okoline i određuje kurs sopstvene evolucije?“ Kej duboko udahnu. „Bilo bi mi potrebno nekoliko sati da ispravim i pojasnim to što ste upravo rekli, ali, uopšteno, odgovor je potvrdan. Nažalost, niko od njih nije ovde.“ „Da li su njihovi stavovi nekontroverzni?“ „Naravno da ne“, odvrati Kej. „Ništa u ovom polju nije nekontroverzno. A pokušavam da izbegnem reč um jer ima lične i religijske konotacije koje nisu produktivne. Ja koristim izraz mreža; perceptivna i adaptivna mreža individua koje se nadmeću i sarađuju.“ „Smatrate li da taj um, ta mreža, može na neki način biti ekvivalent Bogu?“ Džekson to upita bez snishodljivosti ili prezira, na njeno iznenađenje. „Ne“ odgovori Kej. „I naši mozgovi funkcionišu kao perceptivne i adaptivne mreže, ali ne mislim da smo mi bogovi.“ „Ali naši mozgovi stvaraju umove, zar ne?“ „Da, mislim da se može upotrebiti ta reč.“ Džekson onda zbunjeno i upitno podiže ruke. „Tako načinismo pun krug. Neka vrsta Uma – možda sa velikim U – determiniše evoluciju?“ „Ponovo kažem kako su naglašavanje i semantika ovde od velike važnosti“, polako odgovori Kej, a onda shvati kako je jednostavno trebalo da na to pitanje odgovori ćutanjem.
„Da li ste ikada veći deo svojih teorija stavili na uvid svojim kolegama i objavili ih nekom značajnom časopisu?“ „Ne“, odgovori Kej. „Izrazila sam neke aspekte u mojim objavljenim člancima koji se bave HERV-DL3, a koji su bili dostupni kolegama.“ „Mnogi vaši članci odbačeni su od strane drugih časopisa, zar ne?“ „Da“, potvrdi Kej. „Na primer, od strane Ćelije.“ „Da.“ „Da li je Virologija najugledniji časopis koji se bavi ovim pitanjima?“ „Reč je o važnom časopisu“, odvrati Kej. „U njemu su objavljeni neki veoma bitni radovi.“ Džekson diže ruke od toga. „Nisam imao vremena da pročitam sav materijal koji ste razdelili. Izvinjavam se“, nastavi i ustade. „Po vašim saznanjima, da li bi bilo koji od autora čije ste radove naveli bio voljan da se u potpunosti saglasi sa vama kada je reč o tome kako dolazi do evolucije?“ „Naravno da ne“, reče Kej. „To je polje u razvoju.“ „Ne da je u razvoju, već je infantilno, zar ne, doktorko Lang?“ „U povoju je, da“, odbrusi mu Kej. „Izraz infantilno mogao bi se primeniti na one koji neće da prihvate neporecive dokaze.“ Nije mogla a da ne pogleda Dikena. On joj uzvrati pogled, ispunjen nesrećnom rešenošću. Avgustin ponovo istupi i podiže ruku. „Mogli bismo danima ovako. Siguran sam da bi to bila veoma
zanimljiva konferencija. Međutim, sada moramo prosuditi da li bi stavovi doktorke Lang mogli da naškode ciljevima Jedinice. Naš zadatak je da štitimo zdravlje nacije, a ne da raspravljamo o ezoteričnim pitanjima u nauci.“ „To baš i nije pošteno, Mark“, reče Mardž Kros i ustade. „Kej, da li ti ovo liči na namešteno suđenje?“ Kej eksplozivno ispusti vazduh iz pluća, napola se nasmejavši, a napola uzdahnuvši, spusti pogled i klimnu glavom. „Volela bih da ima vremena“, reče joj Mardž. „Zaista bih volela. Ovi stavovi su fascinantni i ja delim mnoge od njih sa tobom, draga, ali beznadežno smo zaglibljeni u poslu i politici, pa moramo da guramo ono što svi mogu da podrže i što će javnost razumeti. Ne vidim podršku u ovoj prostoriji, a znam da nemamo ni vremena ni volje da se upuštamo u debatu otvorenu za javnost. Nažalost, zapala nam je komitetska nauka, doktore Avgustine.“ Avgustin očigledno nije bio srećan zbog te karakterizacije. Kej pogleda potpredsednika. On je piljio u fasciklu u svom krilu, koju nije ni otvorio, očigledno posramljen što se našao usred trke, samo bez konja. Čekao je da se rasprava završi. „U potpunosti razumem, Mardž“, reče Kej. Glas joj je podrhtavao. Nije mogla to da spreči. „Hvala ti što si mi sve razjasnila. Ne vidim drugu alternativu no da podnesem ostavku na mesto u Jedinici. Time je moja vrednost za Amerikol verovatno smanjena, tako da i tebi nudim svoju ostavku.“
Nakon sastanka, Avgustin povede Dikena u stranu. Diken je pokušao da stigne Kej, ali ona je već daleko odmakla niz hodnik prema liftu. „Ovo nije ispalo kako sam hteo“, reče mu Avgustin. „Neću da ona napusti Jedinicu. Samo ne želim da javno saopšti svoje ideje. Gospode, Džekson nam je možda učinio magareću uslugu...“ „Prilično dobro poznajem Kej Lang“, odgovori mu Diken. „Ozbiljno je otišla, i da – popizdela je – a ja sam za to odgovoran koliko i Džekson.“ „Šta onda, kog đavola, možeš da učiniš kako bi ispravio stvari?“ upita Avgustin. Diken mu se otrgnu. „Nada, Mark. Nič. I nemoj ni da me pitaš da pokušam.“ Šobek im priđe, sumornog i ozbiljnog izraza lica. „Za večeras se planira još jedan marš na Vašington. Ženske grupe, hrišćani, crnci, hispanoamerikanci. Evakuišu Kapitol i Belu kuću.“ „Gospode Bože“, ote se Avgustinu. „Šta to pokušavaju da postignu, da blokiraju celu zemlju?“ „Predsednik se saglasio sa punom odbranom. Ne samo Nacionalna garda, već i redovna vojska. Mislim da će gradonačelnik proglasiti vanredno stanje u gradu. Potpredsednik večeras leti za Los Anđeles. Gospodo, i mi bi trebalo da se izgubimo odavde.“ Diken je čuo kako se Kej raspravlja sa svojim telohraniteljem. Žustro je krenuo niz hodnik da vidi šta se dešava, ali njih dvoje su bili u liftu i vrata su se zatvorila dok je on stigao.
Kej je stajala sa podbočenim rukama u predvorju prizemlja i vikala na sav glas. „Ja ne želim tvoju zaštitu! Ne želim ništa od svega ovoga! Rekla sam ti...“ „Nemam izbora, gospoja“, odvrati Benson, stameno kao mali bik. „Nalazimo se u stanju pune uzbune. Ne možete da se vratite u svoj stan sve dok ne stigne još agenata, a za to će biti potrebno najmanje sat vremena.“ Obezbeđenje zgrade zaključavalo je ulazna vrata i postavljalo barikade. Kej se okrenu, vide barikade, radoznale ljude sa druge strane staklenih vrata i čelične barijere kako se polako spuštaju preko ulaza. „Mogu li da telefoniram?“ „Ne sada, gospođo Lang“, odvrati Benson. „Znate da bih se ponovo izvinio, da sam ja kriv zbog ovoga.“ „Da, kao kada si rekao Avgustinu ko je u mom stanu!“ „Pitali su vratara, gospođo Lang, a ne mene.“ „Znači, sada smo mi protiv njih? Hoću da budem napolju sa pravim ljudima, a ne ovde...“ „Ne bi vam se dopalo ako bi vas prepoznali“, prekide je Benson. „Karl, za boga miloga, dala sam otkaz!“ Agent podiže ruke i odlučno odmahnu glavom: „Nije bitno.“ „Gde ću onda da budem?“ „Smestićemo vas sa ostalim istraživačima u salonu za rukovodioce.“ „Sa Džeksonom?“ Kej se ugrize za usnu i zagleda u tavanicu, drhteći od nemoćnog smeha.
62 Državni univerzitet Njujorka, Albani Mič je kroz prozor taksija gledao studente kako marširaju duž avenije zasenčene drvoredom. Ljudi su hrlili iz kuća i kancelarija duž putanje marša. Ovaj put nisu nosili ni transparente ni barjake, ali svima je leva ruka bila visoko podignuta, prstiju raširenih, dlanom napred. Taksista, imigrant iz Somalije, spustio je glavu i provirio kroz prozor na desnim vratima. „Šta to znači, ta podignuta šaka?“ „Ne znam“, odgovori Mič. Marš ih je presekao na jednom raskršću. Univerzitet je bio svega nekoliko blokova daleko, ali Mič je sumnjao da će danas stići dotle. „Ovo je strašno“, reče vozač, osvrnuvši se preko ramena da pogleda Miča. „Hoće da nešto bude učinjeno, je l’ da?“ Mič klimnu. „Pretpostavljam.“ Taksista odmahnu glavom. „Neću da pređem tu liniju. To je dugačka linija. Gospodine, vratim ja vas do stanice, gde ćete biti bezbedni.“ „Ne“, reče mu Mič. „Izaći ću ovde.“ Platio je taksisti i prešao na trotoar. Taksi je napravio polukružno i odvezao se trenutak pre no što su drugi automobili uspeli da ga blokiraju.
Mič stisnu zube. Osećao je napetost, društveni elektricitet, u dugoj liniji muškaraca i žena, isprva uglavnom mlađih, ali sada sve više i više starijih, koji su izlazili iz zgrada. Svi su marširali sa visoko podignutim levim šakama. Ne pesnice; šake. Mič pomisli kako je to značajno. Policijski auto bio je parkiran svega nekoliko jardi od njega. Dva policajca u uniformama stajala su kraj otvorenih vrata i samo posmatrala. Kej se šalila da će nositi masku onog dana kada su prvi put vodili ljubav. Vodili su ljubav tako mali broj puta. Miču se srce pope u grlo. Pitao se koliko je žena učesnica marša bilo trudno, koliko njih je bilo pozitivno na ŠIVA-u i kako je to uticalo na njihove veze. „Znate li šta se dešava?“ jedan policajac doviknu Miču. „Ne“, odgovori on. „Mislite li da će postati gadno?“ „Nadam se da neće“, odgovori Mič. „Nisu nam ama baš ništa rekli“, progunđa policajac, pa se vrati u patrolni auto. Kola kretoše u rikverc, ali nisu mogla daleko zbog drugih automobila. Mič pomisli kako je pametno što nisu uključili sirenu. Ovaj marš razlikovao se od onog u San Dijegu. Ovde su ljudi bili umorni, istraumirani i skoro bez nade. Mič požele da može da im kaže kako je sav taj njihov strah bespotreban, da sve što se dešava nije katastrofa, nije kuga, ali više nije bio siguran u šta da veruje. Sve verovanje i svi stavovi izbledeli su u prisustvu te ogromne plime emocija, straha.
Nije želeo posao na univerzitetu. Želeo je da bude sa Kej i da je štiti; želeo je da joj pomogne da prebrodi sve što joj se dešavalo, profesionalno i lično, i želeo je da i ona njemu pomogne. Nije vreme da se bude sam. Bol je obuzeo čitav svet.
63 Baltimor Kej otvori vrata stana i lagano ude. Zatvorila je teška vrata dvaput ih šutnuvši, a onda se nasloni rukom na njih i navuče rezu. Bacila je tašnu i novčanik na stolicu i na trenutak samo stajala, kao da nije znala gde se nalazi. Nije spavala dvadeset osam sati. Bilo je kasno jutro. Lampica na telefonskoj sekretarici je treptala, pokušavajući da joj skrene pažnju. Preslušala je tri poruke. Prva je bila od Džudit Kušner, koja ju je zamolila da joj se javi. Druga je bila od Miča, koji joj je ostavio telefonski broj u Albaniju. Treća je takođe bila od Miča: „Pošlo mi je za rukom da se vratim u Baltimor, ali nije bilo lako. Neće da me puste u zgradu, tako da ne mogu da upotrebim ključ koji si mi dala. Pokušao sam da pozovem Amerikol, ali na centrali mi rekoše da ne prebacuju spoljnje pozive, da nisi dostupna, ili već tako nešto. Poludeo sam od brige. Ovde je pakleno, Kej. Ponovo ću te nazvati kroz nekoliko sati, da vidim da li si kod kuće.“ Kej obrisa oči i opsova sebi u bradu. Nije mogla da gleda. Osećala se kao da je zaglavljena u katranu, a niko joj ne da da očisti obuću. Amerikol je devet sati bio okružen od strane četiri hiljade demonstranata, koji su zaustavili saobraćaj svuda oko zgrade. Policija je došla i uspela da potisne masu, što je dovelo do raslojavanja na manje kontrolisane, sitnije
grupe, pa su izbili nemiri. Došlo je do paljevina i vandalizma nad automobilima. „Gde da te pozovem, Miče?“ promrmljala je, uzevši bežični telefon sa baze. Baš je listala kroz imenik, tražeći broj hrišćanskog prihvatilišta, kada joj telefon zazvoni u ruci. Nespretno ga prinese uvu. „Halo?“ „Mračni uljez ponovo na vezi. Kako si?“ „Miče, Gospode Bože, dobro sam, ali užasno sam umorna.“ „Ja sam hodao po centru. Spalili su deo kongresne dvorane.“ „Znam. Gde si sada?“ „Jedan blok daleko od tebe. Vidim odavde tvoju zgradu i Pepto-Bizmol kulu.“ Kej se nasmeja. „Bromo-Selcer. Plave pilule, ne ružičaste.“ Duboko udahnu. „Ne želim te više ovde. Mislim, ne želim više da sa tobom budem ovde. Mič, ne znam šta pričam. Očajnički si mi potreban. Molim te, dođi. Hoću da se spakujem i pobegnem odavde. Telohranitelj je i dalje tu, ali dole je u predvorju. Reći ću mu da te pusti.“ „Nisam čak ni pokušao da dobijem posao na univerzitetu“, reče joj Mič. „Dala sam otkaz u Amerikolu i Jedinici. Sada smo ravnopravni.“ „Oboje smo protuve?“ „Lutalice bez korena i sredstava za život. Izuzevši veliki račun u banci.“ „Kuda ćemo?“ upita je Mič.
Kej posegnu rukom u tašnu i izvadi dve kutijice sa testovima na ŠIVA-u. Uzela ih je iz skladišta na sedmom spratu Amerikolove zgrade. „Šta kažeš na Sijetl? Imaš tamo stan, zar ne?“ „Da.“ „Izvrsno. Želim te, Miče. Hajde da zauvek živimo u tvom momačkom stanu u Sijetlu.“ „Ti si odlepila. Odmah stižem.“ On prekide vezu, a ona stade da se smeje od olakšanja, pa briznu u plač. Poče da grli telefon uz obraz, pa ga onda spusti, shvativši koliko je to ludo. „Stvarno sam previše napeta“, reče sebi dok je hodala ka kuhinji. Zbaci cipele sa nogu, pa skide sa zida Perišovu reprodukciju koja je nekada pripadala njenoj majci, stavi je na trpezarijski sto, a onda poskida i sve ostale reprodukcije koje su pripadale njoj, njenoj porodici, njenoj prošlosti. U kuhinji nasu sebi čašu hladne vode iz frižiderskog hladnjaka. „Jebeš luksuz, jebeš bezbednost. Jebeš prikladnost.“ Prešla je po spisku od još deset drugih stavki i završila sa „prokletu glupu mene.“ A onda se seti kako bi bilo bolje da obavesti Bensona da Mič dolazi.
64 Atlanta Diken je išao ka svojoj staroj kancelariji u potpodrumu zgrade 1 na adresi Klifton Roud 1600. Dok je hodao, kidao je vinilski omotač sa novog materijala koji je dobio: specijalna federalna propusnica, tek odštampana uputstva o novim bezbednosnim procedurama i stavke o kojima će se razgovarati na zakazanim intervjuima kasnije tokom te nedelje. Nije mogao da poveruje da je do toga došlo. Nacionalna garda patrolirala je između zgrada i mada još nije bilo slučajeva nasilja ispred CDC-a, na centralu je stizalo najmanje deset telefonskih pretnji dnevno. Otvorio je vrata svoje kancelarije i na tren samo stajao u maloj prostoriji, uživajući u hladu i tišini. Želeo je da je u Lagosu ili Tegusigalpi. Osećao se mnogo lagodnije radeći pod teškim uslovima u udaljenim mestima; čak je i Gruzija za njegov ukus bila malo previše civilizovana, pa samim tim i previše opasna. Daleko je više voleo viruse od izbezumljenih ljudi. Diken baci paket na sto. Na tren, nije mogao da se seti zašto je tu. Došao je da pokupi nešto za Avgustina. A onda se seti: izveštaj sa autopsije izvršene u bolnici Nortsajd obavljene na fetusima iz prve faze. Avgustin je radio na nekom planu toliko tajnom da Diken nije znao ništa o njemu, ali svi dosijei u zgradi koji su bila u vezi sa HERV-om i ŠIVA-om bili su iskopirani za njega.
Našao je izveštaje, a onda besciljno stao prisećajući se razgovora koji je pre nekoliko meseci vodio sa Džejn Salter, a u vezi sa vrištanjem majmuna u tim starim prostorijama. Poče da lupka nogom o pod u ritmu jedne stare morbidne dečje pesmice i promrmlja: „Bubice ulaze i bubice izlaze, a majmune gaze, a majmune gaze...“ Više nije bilo sumnje. Kristofer Diken bio je timski igrač koji se samo nadao da će nekako preživeti uz pomoć pameti i emocija u nekoliko dobro uređenih komada. Uze vinilski paket i fascikle, pa izađe iz kancelarije.
65 Baltimor 28. april Kej zabaci vreću sa odećom na rame. Mič zgrabi dva kofera i stade u vratima, koja je gumeni otirač držao da se ne zatvore. U auto parkiran u garaži njihove stambene zgrade već su bili utovarili tri kutije. „Kažu mi da im se javljam“, reče Kej i pruži Miču crni mobilni telefon da ga pogleda. „Mardž ovo plaća. A Avgustin mi je rekao da ne dajem intervjue. Mogu s tim da živim. A ti?“ „Usne su mi zapečaćene.“ „Poljupcima?“ Kej ga ljuljnu kukom. Benson ih je pratio do garaže. Posmatrao ih je kako tovare stvari u Mičev auto, sa očiglednim neodobravanjem. „Ne dopada ti se moja zamisao o slobodi?“ upita Kej agenta sa ljutitim izrazom na licu i zalupi vrata prtljažnika. Zadnji amortizeri zaječaše. „Nosite sve sa sobom, gospoja“, drveno odgovori Benson. „Ne odobrava on društvo u kojem se nalaziš“, reče joj Mič. „Pa“, reče Kej, zastavši pored Bensona i rukom sklonivši pramenove sa lica, „to je zato što ima ukusa.“ Benson se nasmeši. „Glupo je od vas što odlazite bez zaštite.“
„Možda“, odvrati Kej. „Hvala ti na tvojoj budnosti. Prosledi dalje moju zahvalnost.“ „Razumem, gospoja“, reče joj Benson. „Srećno.“ Kej ga zagrli, a Benson pocrvene. „Hajdemo“ reče Kej. Kej opipa vrata bjuika. Njegova plava farba postala je zrnasta i mat od protoka vremena. Upita Miča koliko je auto star. „Ne znam“, odgovori on. „Deset, petnaest godina.“ „Nađi neku prodavnicu automobila“, reče Kej. „Kupiću ti nov novcati lend rover.“ „E, to ti je bedan život“, odvrati Mič i podiže obrvu. „Radije bih da ne budemo upadljivi.“ „Volim kad to uradiš“, reče mu Kej i dramatično podiže svoju daleko manje impresivnu obrvu. Mič se nasmeja. „Jebeš ga, onda“, doda ona. „Vozi bjuika. Logorovaćemo pod zvezdama.“
66 Na prilazu gradu Vašingtonu Putnički mlažnjak Vojnog vazduhoplovstva nežno se kretao ka istoku. Avgustin je pijuckao koka-kolu i često bacao pogled kroz prozor, očigledno nervozan zbog letenja. Diken sve do tada nije znao da se Avgustin plaši aviona. Nikada ranije nisu leteli zajedno. „Možemo da iznesemo snažno stanovište da čak i ukoliko ŠIVA-ini fetusi iz druge faze prežive porođaj, biće nosioci široke lepeze zaraznih HERV-a“, reče Avgustin. „Na osnovu kojih dokaza?“ upita Džejn Salter. Bila je malčice crvena u licu od vrućine u avionu pre poletanja; u najboljem slučaju, moglo bi se reći da je bila blago neimpresionirana ovim vojničkim okruženjem. „Nešto me je podstaklo da naredim istraživačima Jedinice da tokom prethodne dve sedmice sakupe rezultate biopsija. Znamo da se HERV-i ispoljavaju pod svakakvim uslovima, ali sve do sada čestice nikada nisu bile zarazne.“ „I dalje ne znamo kakva je svrha neinfektivnih čestica, ako je uopšte i ima“, reče Salterova. Ostali članovi osoblja, mlađi i sa manje iskustva, tiho su sedeli i samo slušali. „Nema svrhe“, odvrati Avgustin, potapšavši naslon za ruku. Proguta knedlu i ponovo pogleda kroz prozor. „HERV nastavlja sa proizvodnjom virusnih čestica koje nisu zarazne... Sve dok ŠIVA ne zatraži potpun komplet alatki, sve što je neophodno da se virus sastavi i pobegne iz ćelije. Imam šest stručnih mišljenja, uključujući i
Džeksonovo, da ŠIVA može da nauči druge HERV-e kako da ponovo postanu zarazni. Biće najaktivniji u individuama sa ćelijama koje se ubrzano dele, što znači u ŠIVA-inim fetusima. Možda ćemo morati da se nosimo sa bolestima koje već milionima godina ne postoje.“ „Bolestima koje možda više nisu patogene kod ljudi“, reče Diken. „Možemo li toliko da rizikujemo?“ upita Avgustin. Diken slegnu ramenima. „Pa, šta ćeš da preporučiš?“ upita Salterova. „U Vašingtonu je već zaveden policijski čas, a uvešće i vanredno stanje istog trena kad nekome dođe da polomi prozor ili prevrne auto. Nema demonstracija, nema zapaljivih komentara... Političari mrze da ih linčuju. Neće to dugo trajati. Običan svet je kao krave u krdu, a u poslednje vreme je bilo više no dovoljno munja na nebu da se čak i kauboji unervoze.“ „Nesrećno poređenje, doktore Avgustine“, suvo mu reče Salterova. „Pa, prepraviću ga“, odvrati Avgustin. „Nisam u najboljem raspoloženju kada sam na dvadeset hiljada stopa iznad zemlje.“ „Misliš da će biti uvedeno vanredno stanje“, upita Diken, „i da ćemo moći sve trudnice da stavimo u karantin i oduzmemo im bebe... zarad ispitivanja?“ „To je užasno“, prizna Avgustin. „Većina tih fetusa, ako ne i svi, verovatno će umreti. Ali ako ipak prežive, mislim da možemo izneti jake razloge da ih stavimo u karantin.“ „Biće to dolivanje ulja na vatru“, primeti Diken.
Avgustin se zamišljeno saglasi sa njim. „Preturam po mozgu pokušavajući da nađem drugačije rešenje. Uzeću alternative u razmatranje.“ „Možda u ovom trenutku ne bi trebalo da mutimo vodu“, reče Salterova. „Nemam nameru da sada bilo šta pričam ili činim. Nastavlja se sa poslom.“ „Bolje bi nam bilo da budemo na čvrstom tlu“, reče Diken. „Nego šta“, odvrati Avgustin i namršti se. „Terra firma, što pre – to bolje.“
67 Na odlasku iz Baltimora „Svi su nadrkani“, primeti Mič dok ih je vozio duž puta 26 iz grada, držeći se podalje od glavnih saobraćajuica. Previše demonstracija – od strane kamiondžija, motociklista, pa čak i biciklista, koji su svi ispoljavali građansku neposlušnost – zaprečilo je glavne puteve. Svejedno, morali su da u centru sačekaju dvadeset minuta dok je policija raščistila tone smeća koje su istovarili pobunjeni radnici Gradske čistoće. „Izneverili smo ih“, reče Kej. „Ti ih nisi izneverila“ odvrati Mič dok je pokušavao da nađe neku ulicu u koju može da skrene. „Uprskala sam stvar jer nisam kako treba izložila svoje stavove.“ Kej poče nervozno da pevuši sebi u bradu. „Nešto nije u redu?“ upita Mič. „Ništa“, odseče ona. „Samo cela prokleta planeta.“ U zapadnoj Virdžiniji ušli su na jedno logorište i platili trideset dolara za mesto za šator. Mič je ispod jednog mladog hrasta, koji je bacao pogled preko niske doline u kojoj su dva traktora besposleno stajala u brižljivo pooranom polju, podigao lagani šator u obliku kupole, koji je kupio u Austriji pre no što je upoznao Tildu, kao i mali prenosni štednjak. Sunce je zašlo pre dvadeset minuta, a nebo je bilo prošarano laganim oblacima. U vazduhu se osećala
večernja svežina. Kej se kosa zamastila, a lastiš na gaćicama usekao joj se u kožu. Jedna druga porodica podigla je dva šatora, otprilike stotinak jardi daleko od njih. Izuzev njih i te porodice, logorište je bilo prazno. Kej uđe u šator. „Dolazi ovamo“, reče Miču. Skide haljinu i leže na vreću za spavanje koju je Mič razmotao. Mič spusti prenosni štednjak i gurnu glavu u šator. „Gospode Bože, ženo“, izusti on sa divljenjem. „Osećaš li kako mirišem?“ „Jašta, gospoja“, odvrati on, oponašajući naglasak Severne Karoline, kojim je govorio agent Benson. Uvuče se pored nje. „Još je malo toplo.“ „Ja osećam kako ti mirišeš“, reče mu Kej. Na licu je imala izraz ozbiljnosti i žudnje. Pomogla mu je da skine košulju, a on zbaci pantalone sa nogu pre no što je posegao za priborom za brijanje, u kojem je držao kondome. Taman kad je počeo da kida foliju, ona se nagnu i poljubi mu penis u erekciji. „Ne ovaj put“, reče mu. Brzo ga liznu i podiže pogled. „Želim te smesta – i neću da išta bude između nas.“ Mič je uhvati za glavu i pomeri njene usne dalje od sebe. „Ne“ reče. „Zašto da ne?“ upita ga ona. „Plodna si“, odgovori on. „Kako, kog đavola, ti to znaš?“ upita Kej. „Vidim ti na koži. Osećam miris.“ „Kladim se da je tako“, reče ona sa divljenjem. „Osećaš li miris još nečega?“ Približi mu se, podiže se preko njegove glave i obuhvati je kolenima.
„Proleće“, odvrati Mič, uzvrativši sličnim potezom. Ona izvi leđa, napola izokrenuta, i stade vešto da ga miluje dok ju je on grickao između nogu. „Balerina“, prigušenim glasom reče Mič. „I ti si plodan“, reče mu ona. „Nisi rekao drugačije.“ „Mm.“ Ona ponovo odiže torzo, prevrnu se i okrenu se da ga pogleda u lice. „Emituješ“, reče. Mič se zbunjeno namršti. „Molim?“ „Emituješ ŠIVA-u. Test mi je ispao pozitivan.“ „Blagi Bože, Kej. Baš znaš kako da upropastiš raspoloženje.“ Mič se odmače od nje i sede u ugao šatora, privukavši noge uz grudi. „Nisam mislio da će se dogoditi tako brzo.“ „Nešto misli da sam tvoja ženka“, reče mu Kej. „Priroda kaže kako ćemo dugo biti zajedno. Želim da bude tako.“ Mič je bio potpuno pogubljen. „I ja, ali ne moramo da se ponašamo kao potpuni idioti.“ „Svaki muškarac želi da vodi ljubav sa plodnom ženom. To vam je u genima.“ „To su potpune gluposti“, odvrati Mič i odmače se od nje. „Šta to, kog vraga, radiš?“ Kej se uspravi na kolena naspram njega. glava ga je bolela od njenog prisustva. Čitav šator mirisao je na njih dvoje i nije mogao da razmišlja. „Možemo da dokažemo kako nisu u pravu, Miče.“ „U vezi sa čime?“
„Nekada sam se brinula da neću moći da spojim posao i porodicu. Sada nema konflikta. Sada sam sama sebi laboratorija.“ Mič odlučno odmahnu glavom. „Ne.“ Kej leže pored njega, podmetnuvši ruke pod glavu. „Prilično neposredno i direktno, zar ne?“ tiho ga upita. „Nemamo blagog pojma šta će se dogoditi“, reče Mič. Oči su mu bile tople i pune suza, napola od straha, a napola od nekog drugog osećanja koje nije mogao da definiše – nečeg blizu čistog telesnog ushićenja. Njegovo telo tako je napeto želelo njeno – i to smesta. Ako popusti, znao je: biće to vrhunski seksualni čin njegovog života. A brinuo se da nikad sebi neće oprostiti ako sada popusti. „Znam kako veruješ da smo u pravu i znam da ćeš biti dobar otac“, reče Kej, skupivši oči. Lagano podiže jednu nogu. „Ako sada ne učinimo nešto, možda se to nikada neće dogoditi, pa nećemo ni znati. Budi moje muško. Molim te.“ Suze navreše i Mič sakri lice. Ona ustade pored njega, zagrli ga i izvini mu se, osećajući kako se sav trese. On zbunjeno i isprekidano promumla kako žene jednostavno ne razumeju, kako nikada nisu razumele. Kej ga smiri i leže pored njega, a povetarac je neko vreme nežno duvao preko njihove tišine. „U redu je“, reče mu ona. Obrisa mu lice i pogleda ga, prestravljena zbog onog što je izazvala. „Možda je to jedina stvar koja jeste u redu.“ „Žao mi je“, ukočeno reče Kej dok su pakovali stvari u kola. Jedna struja hladnog jutarnjeg vazduha dolazila je
od njiva ispod logorišta. Lišće na hrastovom drveću je šaputalo. Traktori su bili nepokretni na svojim savršenim i praznim brazdama. „Nema razloga da ti bude žao“, odvrati Mič dok je tresao njihov šator. Presavi ga i urola u njegovu dugu fabričku futrolu, a onda, uz Kejinu pomoć, otkači šatorske motke i uveza ih u snop, pri vrhu i dnu pričvršćen kanapima za razapinjanje šatora. Tokom noći nisu vodili ljubav, a Mič je veoma slabo spavao. „Jesi li nešto sanjao?“ upita ga Kej dok su srkali vrelu kafu iz lonca na logorskom štednjaku. Mič odmahnu glavom. „A ti?“ „Spavala sam svega par sati“, odgovori Kej. „Sanjala sam da radim u EkoBakteru. Silan neki narod je dolazio i odlazio. I ti si bio tamo.“ Kej nije želela da kaže Miču kako ga u snu nije prepoznala. „Nije baš uzbudljiv san“, reče Mič. Dok su putovali, nisu videli ništa neobično. Vozili su na zapad putem sa dve trake kroz gradiće, rudarske gradiće, stare gradiće, umorne gradiće, prekrečene i prepravljene gradiće, upicanjene, sa veličanstvenim starim kućama u nekadašnjim bogatim susedstvima pretvorenim u motele za dobrostojeće mlade ljude iz Filadelfije i Vašingtona, pa čak i iz Njujorka. Mič uključi radio, pa čuše o noćnom bdenju sa svećama u Kapitolu, ceremonijama kojima se odavala počast mrtvim senatorima, sahranama ostalih koji su poginuli u nemirima. Bilo je i vesti o pokušajima da se
dođe do vakcine, o tome kako su naučnici sada smatrali da je glavni posao prenet na Džejmsa Mondavija ili možda na tim u Prinstonu. Izgleda da se Džekson našao na silaznoj putanji i uprkos svemu što se desilo, Kej se sažali nad njim. Ručali su u Haj Strit Grilu u Morgantaunu, novom restoranu uređenom tako da izgleda kao da je stari, sa kolonijalnim dekorom i debelim drvenim stolovima sa providnim plastičnim mušemama. Na tabli ispred vrata pisalo je da je restoran „samo malo stariji od Milenijuma i vraški mnogo manje značajan.“ Kej je pomno posmatrala Miča dok je mrljavila svoj sendvič. Mič je izbegavao njen pogled i osvrćući se gledao druge mušterije, koje su ravnodušno punile gorivom svoja tela. Jedan stariji par sedeo je u tišini; neki usamljen čovek spustio je svoju vunenu kapu na sto pored šolje sa kafom; tri tinejdžerke u separeu jele su sladoled dugim čeličnim kašikama. Osoblje je bilo mlado i prijateljski raspoloženo, a nijedna žena nije nosila masku. „Od svega ovoga počinjem da verujem kako sam samo običan čovek“, tiho reče Mič, zagledavši se u činiju pasulja sa čilijem ispred sebe. „Nikad nisam mislio da će od mene biti dobar otac.“ „Zašto?“ upita Kej, takođe tiho, kao da su delili neku tajnu. „Oduvek sam bio fokusiran na posao, na lutanje i odlazak na mesta gde ima zanimljivih stvari. Prilično sam usredsređen na sebe i svoje potrebe. Nikada mi ni na kraj pameti nije bilo da bi neka inteligentna žena htela da ja
budem otac njenog deteta ili njen muž, kad smo već kod toga. Neke su mi savršeno jasno stavile do znanja da nisu zbog toga sa mnom.“ „Aha“, reče Kej, potpuno se posvetivši tome što je pričao, kao da svaka njegova reč možda sadrži odgovor od ključne važnosti za neku zagonetku koju nije mogla da reši. Konobarica upita da li žele još čaja ili dezert. Odbili su. „Sve je ovo tako obično“, reče Mič, mahnuvši kašikom, obuhvativši čitav restoran u malom luku. „Osećam se kao ogromna buba usred dnevne sobe Normana Rokvela.“ Kej se nasmeja. „Eto“, reče. „Šta si htela da kažeš tim eto?“ „To si bio pravi ti, kada si to rekao. I upravo sam zadrhtala iznutra.“ „To je zbog hrane“, odvrati Mič. „To je zbog tebe.“ „Potrebno mi je da najpre budem suprug pre no što postanem otac.“ „Sigurno nije zbog hrane. Sva se tresem, Miče.“ Ona ispruži ruku, a on pusti kašiku i zgrabi je. Prsti su joj bili hladni i cvokotala je zubima, iako je u restoranu bilo toplo. „Mislim da bi trebalo da se venčamo“, reče Mič. „To je sjajna ideja“, odvrati Kej. Mič pruži ruku. „Hoćeš li da se udaš za mene?“ Kej na tren izgubi dah. „Oh, Gospode, da“, odlučno odgovori. „Mi smo ludi i ne znamo u šta se upuštamo.“ „Ne znamo“, saglasi se Kej.
„Na ivici smo da pokušamo da napravimo nekoga novog, drugačijeg od nas“, reče Mič. „Zar nisi prestravljena zbog toga?“ „Potpuno“, odgovori Kej. „A ako se pokaže da grešimo, uslediće katastrofa za katastrofom. Bol. Jad.“ „Ne grešimo“, odvrati mu Kej. „Budi moj muškarac.“ „Ja jesam tvoj muškarac.“ „Voliš li me?“ „Volim te kako nikada ranije nisam osetio.“ „Tako brzo. To je neverovatno.“ Mič žustro klimnu glavom u znak saglasnosti. „Ali volim te previše, pa moram da budem malo kritičan.“ „Slušam te.“ „Smeta mi što si sebe nazvala laboratorijom. To zvuči hladno i pomalo nenormalno, Kej.“ „Nadam se da si shvatio šta se iza tih reči krije, šta sam se nadala da kažem i da učinim.“ „Možda“ odgovori Mič. „Jedva. Čini mi se da je vazduh veoma razređen na ovom mestu na kome se sada nalazimo.“ „Kao da si na planini“, reče Kej. „Ja ti baš i ne volim planine“, odvrati Mič. „Oh, ja volim“, reče Kej, setivši se padine i belih vrhova planine Kazbeg. „Pružaju ti slobodu.“ „Jašta“, odvrati Mič. „Skočiš sa vrha i dobiješ deset hiljada stopa čiste slobode.“
Dok je Mič plaćao njihov račun, Kej pođe ka WC-u. Impulsivno, iz novčanika izvadi telefonsku karticu i parče papira, pa podiže slušalicu na javnoj govornici. Zvala je gospođu Luelu Hamilton na njenu kućnu adresu u Ričmondu, u državi Virdžinija. Ubedila je bolničku dispečerku da joj da broj. Na telefon se javi neki muškarac sa dubokim, somotskim glasom. „Izvinite, da li je gospođa Hamilton tu?“ „Baš večeramo“, odvrati čovek. „Ko je traži?“ „Kej Lang. Doktorka Lang.“ Čovek promumla nešto, pa viknu: „Luela!“ Prođe nekoliko sekundi. Začu se još glasova. Luela Hamilton uze slušalicu, veza na tren zašušta od njenog daha, a onda se začu njen poznati i spokojni glas. „Albert kaže da je Kej Lang na vezi, je li tako?“ „Ja sam, gospođo Hamilton.“ „Pa, sada sam kod kuće, Kej, i nema potrebe da me proveravaš.“ „Htela sam da vas obavestim kako više nisam u Jedinici, gospođo Hamilton.“ „Molim te, zovi me Lu. Zašto više nisi, Kej?“ „Razmimoilaženje mišljenja. Uputila sam se na zapad, ali bila sam zabrinuta za vas.“ „Nema potrebe da brineš. Albert i deca su u redu, a ja sam sasvim dobro.“ „Jednostavno sam bila zabrinuta. Puno sam mislila na vas.“
„Pa, doktorka Lipton dala mi je neke pilule koje ubijaju bebe pre no što postanu velike, unutra. Znaš na koje mislim.“ „Da.“ „Nikome nisam rekla, ali Albert i ja smo razmišljali o tome i odlučili da nastavimo. On kaže kako veruje ponečemu što naučnici kažu, ali ne svemu. Sem toga, kaže da sam previše ružna da šaram iza njegovih leđa.“ Nasmeja se duboko i sa nevericom. „Baš se ne razume u žene i prilike koje nam se ukazuju, zar ne, Kej?“ A onda, prigušenim glasom, nekome pored nje: „Prestani sa time. Vidiš da pričam.“ „Ne“ odgovori Kej. „Zadržaćemo ovu bebu“, reče gospođa Hamilton, snažno naglasivši zadržaćemo. „Reci to doktorki Lipton i ljudima u klinici. Šta god da je on ili ona, naše je i pružićemo mu priliku.“ „Drago mi je što to čujem, Lu.“ „Jeste, je li? I ti si radoznala, Kej?“ Kej se nasmeja i oseti kako je na ivici da se smeli pretvori u suze. „Jesam.“ „Htela bi da vidiš ovu bebu kada se rodi, zar ne?“ „Volela bih da i vama i njoj kupim poklon“, reče Kej. „To je baš lepo. Zašto onda ne nađeš sebi nekog muškarca i zaraziš se ovim gripom, pa ćemo nas dve posećivati jedna drugu da uporedujemo naše mališane? Šta kažeš na to? A onda ću ja tebi kupiti poklon.“ U tom predlogu nije bilo ni tračka besa, apsurda ili ljutnje i žaljenja. „Možda to i uradim, Lu.“
„Nas dve se dobro slažemo, Kej. Hvala ti što ti je bilo stalo do mene i što si me, znaš, gledala kao čoveka, a ne laboratorijskog pacova.“ „Mogu li ponovo da vas pozovem?“ „Uskoro se selimo, ali pronaći ćemo se nas dve, Kej. Hoćemo. Čuvaj se.“ Kej se dugim hodnikom vratila iz WC-a. Dodirnu se po čelu. Bila je vrela. I stomak ju je mučio. Zarazi se ovim gripom, pa ćemo posećivati jedna drugu. Mič je stajao ispred restorana sa šakama u džepovima i gledao kako automobili prolaze. Okrenu se i nasmeši joj se kada ču kako se teška drvena vrata otvoriše. „Nazvala sam gospođu Hamilton“, reče mu ona. „Namerava da rodi svoju bebu.“ „To je veoma hrabro od nje.“ „Ljudi rađaju decu milionima godina“, odvrati Kej. „Jašta. Prosto k'o pasulj. Gde hoćeš da se venčamo?“ upita Mič. „Šta kažeš na Kolumbus?“ „Šta ti kažeš na Morgantaun?“ „Naravno“, odgovori Kej. „Ako još malo vremena provedem razmišljajući o ovome, biću potpuno beskoristan.“ „Sumnjam“, odvrati Kej. Bilo joj je bolje na svežem vazduhu. Odvezli su se do ulice Sprus, gde je Mič u cvećari Monongahela kupio za Kej tuce ruža. Obišavši zgradu Okružnog centra i Dom penzionera, prešli su Haj Strit,
pošavši ka visokoj kuli okružne sudnice sa satom i zastavom. Zaustavili su se ispred razgranatih javorovih krošnji da bace pogled na ispisane cigle umetnute u plato ispred sudnice. „Za dugu uspomenu, Džejms Kračfild, 11 godina“, pročita Kej. Vetar je njihao javorove grane, a zeleno lišće šuštalo je nalik na tihe glasove starih uspomena. „Moja pedesetogodišnja ljubav, Mej Elen Bejker“, pročita Mič. „Misliš li da ćemo nas dvoje toliko dugo biti zajedno?“ upita ga Kej. Mič se nasmeši i stisnu je po ramenu. „Nikada nisam bio u braku“, reče. „Naivan sam, pa ću stoga reći – da, hoćemo.“ Zajedno prođoše ispod kamenog luka sa desne strane kule i kroz dvostruka vrata. Unutra, u kancelariji glavnog okružnog činovnika, dugoj prostoriji ispunjenoj policama sa knjigama i stolovima zatrpanim ogromnim crnim i zelenim katastarskim knjigama, dobili su formulare i rečeno im je gde da obave ispitivanje krvi. „Takav je državni zakon“, reče im vremešna činovnica iza svog širokog drvenog stola. Mudro se nasmeši. „Vrše se testovi na sifilis, gonoreju, HIV, herpes i ovu novu stvar, ŠIVA-u. Pre nekoliko godina pokušali su da izbace ispitivanje krvi sa spiska preduslova za brak, ali to se sada sve promenilo. Sačekajte tri dana, a onda možete da se uzmete u crkvi ili bilo kojem sudu, u svakom okrugu u državi. Prelepe su ti te ruže, draga.“ Žena podiže naočari, koje su joj visile oko vrata na zlatnom lancu, i promućurno ih odmeri pogledom. „Potvrda punoletstva neće biti potrebna. Šta si toliko čekala?“
Činovnica im pruži prijavu i formulare za ispitivanje. „Ovde nećemo dobiti dozvolu“, Kej reče Miču kada izađoše iz zgrade. „Omanućemo na testu.“ Seli su na jednu drvenu klupu ispod javora da se odmore. Bilo je četiri popodne i brzo se naoblačavalo. Naslonila je glavu na njegovo rame. Mič je pomazi po čelu. „Vrela si. Da li si dobro?“ „To je samo dokaz naše strasti.“ Kej pomirisa ruže, a onda, u trenu kad prve kapi kiše padoše, podiže ruku i reče: „Ja, Kej Lang, uzimam tebe, Mičela Rafelsona, za zakonitog muža, u ovom dobu zbunjenosti i nemira.“ Mič je samo pogleda. „Podigni ruku“, reče mu Kej, „ako me želiš.“ Mič brzo shvati šta se od njega traži, uhvati je za ruku i sakupi snagu da se pokaže dostojan te situacije. „Želim da budeš moja žena, ma šta bilo, da te imam i da te čuvam, da te volim i da te poštujem, imali mesta u gostionici ili ne, amin.“ „Volim te, Miče.“ „Volim te, Kej.“ „Dobro“, reče ona. „Sada sam tvoja žena.“ Dok su izlazili iz Morgantauna, vozeći ka jugoistoku, Mič reče: „Znaš, verujem u to. Verujem da smo se venčali.“ „To je važno“, odvrati Kej i primače mu se bliže. Te večeri, u predgrađu Klarksburga, vodili su ljubav na malom krevetu u mračnoj hotelskoj sobi gipsanih zidova. Prolećna kiša padala je po ravnom krovu i kapala sa streha u ravnomernom, smirujučem ritmu. Nisu
navukli pokrivače na sebe, več su ležali nagi, zagrljeni i izgubljeni jedno u drugome. Ništa im više nije bilo potrebno. Vaseljena je postala mala, svetla i veoma topla.
68 Zapadna Virdžinija i Ohajo Kiša i magla pratile su ih iz Klarksburga. Gume starog plavog bjuika šuštale su po vlažnim putevima koji su vijugali kroz raseline i niska zelena brdašca. Kobre su mahale kratkim crnim repovima, a Kej je sve to podsetilo na Ladov mali fijat i gruzijski vojni put. „Da li još sanjaš o njima?“ upita Kej dok je Mič vozio. „Preumoran sam da bih sanjao“, odgovori Mič. Nasmeši joj se, pa se usredsredi na put. „Baš sam radoznala, šta li im se desilo“ opušteno reče Kej. Mič se namršti. „Izgubili su bebu i umrli.“ Kej vide da ga je povredila, pa uzmače. „Izvini.“ „Rekao sam ti da sam pomalo lud“, reče joj Mič. „Razmišljam nosom i marim za ono što se desilo trima mumijama pre petnaest hiljada godina.“ „Ti si daleko od toga da budeš lud“, reče Kej. Mahnu kosom i prodra se. „Hej!“ trže se Mič. „Proputovaćemo Ameriku!“ viknu Kej. „Kroz njeno središte, i vodićemo ljubav svaki put kad negde stanemo, i otkrićemo šta pokreće ovu veliku naciju.“ Mič poče da se smeje i da udara po volanu. „Ali ne radimo ovo kako treba“, reče ona, odjednom sva ukočena i ozbiljna. „Nemamo veliku pudlu.“ „Molim?“
„Putovanja sa Čarlijem“, odvrati Kej. „Džon Stajnbek imao je kamionet koji je zvao Rosinanta, sa kamp prikolicom. Pisao je o tome kako je putovao sa velikom pudlom. Sjajna knjiga.“ „Da li je Čarli bio nedokazan?“ „Naravno da jeste“, odgovori Kej. „Onda ću ja biti pudla.“ Kej poče da se pretvara kao da mu šiša kosu. „Kladim se da je Stajnbeku bilo potrebno više od nedelju dana“, primeti Mič. „Ne moramo da žurimo“, odvrati Kej. „Ne želim da se ovo ikada završi. Ti si me vratio u život, Miče.“ Zapadno od Atine, u državi Ohajo, stali su da ručaju u malom restoranu koji je bio smešten u jarkocrvenom vagonu. Vagon je bio postavljen na betonsku podlogu i dve šine na prilazu pored državnog autoputa, u krajoliku koji se sastojao od niskih brda obraslih javorom i drugim drvetom. Hrana koju su služili u polumračnoj unutrašnjosti, osvetljenoj sićušnim sijalicama u železničkim svetiljkama, bila je pristojna – ali ništa više od toga: čokoladni napitak i čizburger za Miča, a Kej je uz svoju hranu pila gorki instant ledeni čaj. Sa radija u kuhinji u zadnjem kraju vagona čuo se Gart Bruks i Silej Sami. Od kuvara se videla samo bela kapa kako se klati u ritmu muzike. Dok su izlazili iz restorana, Kej primeti troje dronjavih adolescenata kako lutaju pored prilaznog puta: dve devojke u crnim suknjama i pocepanim sivim helankama i dečaka u farmerkama i vijetnamki, umrljanoj od
nošenja. Kao zaostalo i utučeno štene, dečak je hodao nekoliko koraka iza devojčica. Kej sede u bjuik. „Šta li rade ovde?“ „Možda ovde žive“, odgovori Mič. „Ovde ima samo jedna kuća, na brdu iza restorana“, sa uzdahom reče Kej. „Dobijaš materinski izgled“, upozori je Mič. Mič potera kola u rikverc i taman se spremi da pođe niz prilaz, kada mu momak snažno mahnu. Mič stade i spusti prozor. Lagana kišica punila je vazduh srebrnastom izmaglicom ispunjenom mirisom drveća i izduvnim gasovima iz bjuika. „Izvinite, gospodine. Da li idete na zapad?“ upita dečko. Njegove sablasne plave oči kao da su lebdele na uzanom bledom licu. Delovao je iscrpljeno i zabrinuto, a ispod njegove odeće kao da se krio zavežljaj pruća, i to ne baš veliki zavežljaj. Dve devojke ostale su dalje od automobila. Ona niža, sa tamnijom kosom, pokrila je lice šakama i virila između prstiju, kao stidljivo dete. Dečakove šake bile su prljave, a nokti crni. On primeti da je Mič obratio pažnju na njih, pa ih obrisa o pantalone, kao da mu je bilo neprijatno. „Aha“ odgovori Mič. „Zaista, ali zaista mi je žao što vas uznemiravam. Ne bismo vas molili, gospodine, ali teško je naći prevoz, a počinje kiša. Ako idete na zapad, značilo bi nam da nas neko vreme povezete, hoćete li?“ Momkovo očajanje i nespretna galantnost, koja je prevazilazila njegove godine, dirnuše Miča. Pažljivo je
pogledom ispitivao momka, a odgovor mu je zapeo negde između saosećanja i sumnje. „Reci im da uđu“, reče Kej. Dečko ih iznenađeno pogleda. „Mislite, odmah?“ „Krenuli smo na zapad.“ Mič pokaza ka autoputu koji se prostirao iza duge žičane ograde. Momak otvori zadnja vrata, a devojke potrčaše napred. Kej se okrenu i nasloni ruku na sedište dok su oni ulazili i nameštali se. „Kuda ste se zaputili?“ upita ih. „U Sinsinati“, odgovori dečko. „Ili dokle god posle njega možemo da stignemo“, dodade, sa nadom u glasu. „Neizmerno vam hvala.“ „Vežite pojaseve“ reče im Mič. „Ima ih tri pozadi.“ Devojka koja je krila lice izgledala je kao da joj je najviše sedamnaest godina, kose crne i guste, kože boje kafe, a prstiju dugih i kvrgavih, sa kratkim ispucalim noktima, nalakiranim ljubičasto. Njena drugarica, bela plavuša, izgledala je starije. Lice joj je bilo široko, sa opuštenim izrazom koji se vremenom izlizao i postao prazan. Momak sigurno nije bio stariji od devetnaest godina. Mič instinktivno nabra nos. Danima se nisu okupali. „Odakle ste?“ upita ih Kej. „Iz Ričmonda“ odgovori momak. „Stopirali smo i spavali u šumama ili na travi. Bilo je to teško za Delaju i Džejs. Ovo je Delaja.“ Pokaza na devojku koja je krila lice. „Ja sam Džejs“, odsutno reče plavuša. „Ja se zovem Morgan“, dodade dečko. „Ne delujete mi dovoljno staro da sami putujete“, reče Mič. Ubrzavao je na autoputu.
„Delaja više nije mogla da podnese da bude tamo gde je bila“, odgovori Morgan. „Htela je da ode u L.A. ili Sijetl. Nas dvoje smo odlučili da pođemo sa njom.“ Džejs klimnu glavom. „I nije vam neki plan“, primeti Mič. „Imate li neku rodbinu na zapadu?“ upita Kej. „Ja imam ujaka u Sinsinatiju“ odgovori Džejs. „Možda će nas primiti na neko vreme.“ Delaja se zavali u sedište, lica i dalje skrivenog. Morgan obliza usne i iskrivi vrat da pogleda kroz zadnju šoferšajbnu, kao da će tu pročitati neku poruku. „Delaja je bila trudna, ali beba joj je mrtvorođena“, reče. „Zbog toga je navukla neke probleme sa kožom.“ „Žao mi je“, reče Kej. Pruži joj ruku. „Ja sam Kej. Ne moraš da se kriješ, Delaja.“ Delaja odmahnu i glavom i šakama. „Ružno je“, reče. „Meni ne smeta“, reče Morgan. Sedeo je sasvim na levoj strani auta, što je dalje mogao, tako da je između njega i Džejs bila čitava stopa razdaljine. „Devojke su osetljivije. Njen dečko joj je rekao da se izgubi. Prava budala. Kakva šteta, dabome.“ „Previše je ružno“, tiho reče Delaja. „Hajde, slatkišu“, reče joj Kej. „Da li bi doktor mogao da ti pomogne u vezi sa tim?“ „Dobila sam to pre no što je beba došla“, odvrati Delaja. „U redu je“, smirujući joj reče Kej i posegnu iza sedišta da pomazi devojku po ruci. Mič je sve to gledao u retrovizoru, fasciniran tim aspektom Kejine ličnosti. Postepeno, Delaja spusti šake, a prsti joj se opustiše. Lice
joj je bilo naduto i pegavo, kao da je posuto crvenkasto-smeđom farbom. „Da li ti je to tvoj dečko uradio?“ upita Kej. „Ne“ odgovori Delaja. „Samo se pojavilo i svi su se zgadili.“ „Dobila je neku masku“, reče Džejs. „Nekoliko nedelja pokrivala joj je lice, a onda je otpala i za sobom ostavila te tragove.“ Mič se naježi. Kej se ponovo okrenu napred i na tren spusti glavu, pokušavajući da se pribere. „Delaja i Džejs ne žele da ih dodirujem“, reče Morgan, „iako smo prijatelji, zbog kuge. Znate već. Irodov grip.“ „Ne želim da zatrudnim“ reče Džejs. „Baš smo gladni.“ „Zaustavićemo se i kupiti hranu“, odvrati Kej. „Da li biste voleli da se istuširate i malo sredite?“ „Oh, vau“ izusti Delaja. „To bi bilo sjajno.“ „Vas dvoje mi izgledate pristojno, znate, baš fino“, reče Morgan, skupljajući hrabrost. „Ali moram da vam kažem: ove devojke su moje prijateljice. Ne želim da to radite samo da bi on video kako izgledaju bez odeće. To neću da trpim.“ „Ne brini“, reče Kej. „Da sam ja tvoja mama, bila bih ponosna na tebe, Morgane.“ „Hvala“ reče Morgan i pogleda kroz prozor. Stisnu zube. „Znate, tako se osećam. Već su prošle kroz dovoljno sranja. I njen dečko je dobio masku, pa je pobesneo. Džejs kaže da je krivio Delaju.“ „Jeste“, potvrdi Džejs. „On je belac“ nastavi Morgan, „a Delaja je delimično crna.“
„Ja jesam crna“, reče Delaja. „Neko vreme su živeli na jednoj farmi, dok je nije oterao“, reče Džejs. „Tukao ju je nakon pobačaja. A onda je ponovo zatrudnela. Govorio je da mu je muka od nje jer ima masku i da to čak i nije njegovo dete.“ Sve je to bilo promumlano u jednom dahu. „Moja druga beba rodila se mrtva“, reče Delaja, kao iz velike daljine. „Imao je samo pola lica. Džejs i Morgan nisu mi ga pokazali.“ „Sahranili smo ga“, reče Morgan. „Gospode Bože“, izusti Kej. „Žao mi je.“ „Bilo je teško“, reče Morgan. „Ali hej, i dalje guramo.“ Ponovo stisnu zube, a brada mu zaigra. „Džejs nije trebalo da mi kaže kako je izgledao“, reče D e l aja. „Ako je to bila Božja beba“, ravnim glasom odvrati D žejs, „onda je On trebalo da se bolje stara o njoj.“ Mič prstom obrisa oči i trepnu kako bi jasno video put. „Jesi li bila kod lekara?“ upita Kej. „Dobro sam“, odgovori Delaja. „Samo hoću da se ovi tragovi sklone.“ „Daj da ih izbliza pogledam, slatkišu“, reče joj Kej. „Jeste li vi lekar?“ upita Delaja. „Ja sam biolog, ali ne doktor medicine“, odgovori Kej. „Naučnik?“ upita Morgan, pošto mu je to pobudilo zanimanje. „Dabome“, odvrati Kej.
Delaja nekoliko sekundi promisli o tome, a onda se nagnu napred, pogleda skrenutog u stranu. Kej je uhvati za bradu da bi je smirila. Sunce je izašlo, ali veliki kamion projuri sa leve strane i široke gume zasuše vetrobran. Vodnjikava svetlost bacala je talasast sivi sjaj po devojčinim crtama. Na licu joj je bio obrazac demelaniziranih mrlja u obliku suza, uglavnom na obrazima, sa nekoliko simetričnih fleka na uglovima očiju i usana. Kad se okrenu od Kej, belezi se promeniše i potamneše. „Liče na pege“, reče Delaja sa nadom u glasu. „Ponekad dobijam pegice. To je valjda zbog moje bele krvi.“
69 Atina, Ohajo maj Mič i Morgan stajali su na u belo okrečenoj verandi ispred ordinacije Džejmsa Džejkobsa, doktora medicine. Morgan je bio uznemiren. Zapalio je poslednju cigaretu i napeto je ispušio, a onda prišao starom javoru grube kore i naslonio se na njega. Kej je nakon pauze za ručak insistirala da posete jednog porodičnog doktora kojeg su pronašli u oglasima i odvedu Delaju na pregled. Delaja se nevoljno saglasila sa time. „Nismo učinili ništa protivzakonito“ reče Morgan. „Nismo imali novca, znate, a ona se porodila – i eto.“ Mahnu rukom niz put. „Gde je to bilo?“ upita Mič. „U Zapadnoj Virdžiniji. U šumi blizu farme. Bilo je lepo. Baš lepo mesto za grob. Znate, tako sam umoran. Dojadilo mi je da se prema meni ponašaju kao da sam šugav pas.“ „Devojke se tako ophode prema tebi?“ „Znate već taj stav“, reče mu Morgan. „Muškarci su zarazni. One se uzdaju u mene, uvek sam tu kad im zatrebam, a onda mi kažu da sam zarazan i to je sve. Nijednom hvala, nikada.“ „Takva su vremena“, reče mu Mič.
„To je trulo. Zašto živimo sada, a ne u nekom drugom vremenu koje nije toliko trulo?“ U glavnoj ordinaciji, Delaja je sedela na ivici stola, a noge su joj visile u vazduhu. Na sebi je imala belu bolničku haljinu sa cvetnim šarama. Džejs je sedela u stolici naspram nje i čitala pamflet o bolestima izazvanim pušenjem. Doktor Džejkobs bio je čovek šezdesetih godina, mršav, sa kratko podšišanom i veoma kovrdžavom prosedom kosom oko visokog i plemenitog ćelavog temena. Oči su mu bile krupne, istovremeno i mudre i tužne. Rekao je devojkama da će se odmah vratiti, a onda pustio svoju pomoćnicu, sredovečnu ženu sa lepom riđom kosom skupljenom u punđu, da uđe u ordinaciju, noseći beležnicu i olovku. On zatvori vrata i okrenu se Kej. „Niste u srodstvu?“ upita. „Pokupili smo ih istočno odavde. Mislila sam da bi trebalo da poseti lekara.“ „Kaže da ima devetnaest godina. Nema nikakva dokumenta, ali ne bih baš rekao da ima devetnaest godina, a vi?“ „Ne znam puno o njoj“, odvrati Kej. „Pokušavam da im pomognem, a ne da ih uvalim u nevolje.“ Džejkobs saosećajno klimnu. „Porodila se pre manje od sedam ili deset dana. Nije bilo većih povreda, ali pokidala je nešto tkiva, a na njenim pantalonama još ima krvi. Ne volim kad vidim da deca žive kao životinje, gospođo Lang.“ „Ni ja.“
„Delaja kaže da je to bila Irodova beba, i to mrtvorođena. Po njenom opisu, rekao bih da je bila iz druge faze. Ne vidim nikakvog razloga da joj ne poverujem, ali takve stvari trebalo bi prijaviti. Beba je trebalo da ode na autopsiju. Zakoni upravo stupaju na snagu, na saveznom nivou, a Ohajo postupa po njima... Rekla je da je bila u Zapadnoj Virdžiniji kada se porodila. Koliko znam, Zapadna Virdžinija pruža izvestan otpor.“ „Samo na izvestan način“, reče Kej i ispriča mu o testiranju krvi. Džejkobs je sasluša, a onda izvadi hemijsku iz džepa i nervozno je kliknu. „Gospođo Lang, kada ste danas došli, nisam bio siguran ko ste. Rekao sam Džordžini da se zakači na internet i potraži slike sa novinskih sajtova. Ne znam šta tražite u Atini, ali rekao bih da se u ove stvari razumete više od mene.“ „Ja se sa time ne bih složila“, odvrati Kej. „Oni belezi na njenom licu...“ „Neke žene tokom trudnoće dobiju tamne belege. To prolazi.“ „Ne ovakve“, reče mu Kej. „Ispričali su nam da je imala i druge probleme sa kožom.“ „Znam.“ Džejkobs uzdahnu i sede na kraj svog stola. „Imam tri trudne pacijentkinje, verovatno u drugoj fazi Irodovog gripa. Ne dopuštaju mi da uzmem uzorke ni da obavim bilo kakva skeniranja. Sve idu u crkvu i mislim da ne žele da znaju istinu. Uplašene su i pod velikim pritiskom. Prijatelji ih izbegavaju. Nisu dobrodošle u crkvi. Njihovi muževi ne žele da sa njima dolaze kod mene.“ Pokaza svoje lice. „Svima se koža suši i labavi oko
očiju, nosa, obraza i uglova usana. Neće da se jednostavno oljušti... ne još. Gube nekoliko slojeva facijalnog korijuma i epidermisa.“ Namršti se i skupi prste, kao da cima zamišljenu labavu kožu. „Podseća pomalo na štavljenu. Ružno je kao lopov i veoma jezivo. Zato su nervozne i zato ih svi izbegavaju. To ih odvaja od zajednice, gospođo Lang. To im nanosi bol. Poslao sam izveštaje državi i federalcima, ali nisam dobio nikakav odgovor. Kao da šaljem poruke u ogromnu mračnu pećinu.“ „Mislite li da su maske uobičajene?“ „Ja sam sledbenik osnovnih naučnih načela, gospođo Lang. Ako sam to video više no jednom, a sada mi je došla i ova devojka sa istim slučajem, i to poreklom van ove države... Ne verujem da je neobično.“ Sumnjičavo je pogleda. „Da li vi znate nešto više o tome?“ Kej uhvati sebe kako se grize za usnu, kao mala devojčica. „I da i ne“, odgovori. „Dala sam ostavku na posao u Jedinici za Irodov grip.“ „Zašto?“ „Previše je komplikovano.“ „Zato što su sve pogrešno shvatili, zar ne?“ Kej skrenu pogled i nasmeši se. „To neću da kažem.“ „I ranije ste videli ovo? Kod drugih žena?“ „Mislim da ćemo viđati sve veći broj takvih slučajeva.“ „A bebe će sve biti izrodi i umreti?“ Kej odmahnu glavom. „Mislim da će se to promeniti.“ Džejkobs vrati olovku u džep, spusti ruku na upijač mastila na stolu, odiže njegov kožni kraj, pa ga polako spusti. „Neću podneti izveštaj o Delaji. Nisam siguran šta bih rekao niti kome. Mislim da bi nestala pre no što vlasti
stignu da joj pomognu. Sumnjam da ćemo ikad pronaći to novorođenče, mesto gde su ga sahranili. Umorna je i potrebna joj je stabilna ishrana. Potrebno joj je neko mesto gde može da se odmori. Daću joj jednu vitaminsku injekciju i prepisati antibiotike i dopune sa gvožđem.“ „A belezi?“ „Znate li šta su hromatofore?“ „Ćelije koje menjaju boju. Kod jedne vrste riba.“ „Ovi belezi menjaju boju“, reče Džejkobs. „Nije reč samo o melanozi izazvanoj hormonima.“ „Melanofore“, reče Kej. Džejkobs klimnu. „Tako je. Da li ste ikada videli melanofore na ljudskom biću?“ „Ne“, odgovori Kej. „Nisam ni ja. Kuda ste se zaputili, gospođo Lang?“ „Skroz na zapad“, odgovori ona i uze novčanik. „Htela bih sada da vam platim.“ Džejkobs je pogleda najtužnije do tada. „Nisam vam ja neki prokleti derikoža, gospođo Lang. Ne košta ništa. Prepisaću vam pilule, a vi ih uzmite u nekoj dobroj apoteci. Kupite joj hranu i nađite joj neko čisto mesto da se lepo naspava.“ Vrata se otvoriše i Delaja i Džejs izađoše iz ordinacije. Delaja je bila potpuno obučena. „Potrebna joj je čista odeća i dugo brčkanje u kadi vrele vode“, odlučno reče Džordžina. Prvi put otkako su se upoznale, Delaja se nasmeši. „Pogledala sam se u ogledalo“, reče. „Džejs kaže da su belezi lepi. Doktor mi je rekao da nisam bolesna i da ću moći ponovo da imam decu, ako budem htela.“
Kej se rukova sa Džejkobsom. „Puno vam hvala“, reče. Kad njih tri izađoše i pridružiše se Miču i Morganu na verandi, Džejkobs joj doviknu: „Učimo dok smo živi, gospođo Lang! A što brže učimo, to bolje.“ Na malom motelu bio je ogroman crveni znak na kojem je pisalo MALI APARTMANI i 50$, lepo vidljivo sa autoputa. Motel je imao sedam soba, a tri su bile prazne. Kej iznajmi sve tri i dade Morganu ključ njegove sobe. Morgan uze ključ, namršti se, pa ga stavi u džep. „Ne volim da budem sam“, reče. „Moguće su i druge kombinacije“, odvrati Kej. Mič obgrli momka oko ramena. „Biću ja sa tobom“, reče i pogleda Kej pravo u oči. „Hajde da se sredimo i gledamo TV.“ „Nas dve bismo volele da ostaneš u našoj sobi“, Džejs reče Kej. „Osećale bi se puno sigurnije.“ Sobe su bile tačno na ivici da budu prljave. Kreveti sa vidnim ulegnućima bili su zastrti tankim i proglodanim prekrivačima, na više mesta progorelim od cigareta. Na stočićima za kafu bili su brojni krugovi od šolja i još tragova opekotina od cigareta. Džejs i Delaja smestile su se kao da su kraljevskom apartmanu. Delaja je sela u narandžastu stolicu pored kombinacije stočića i lampe, o koju su bili okačeni crni metalni ukrasi. Džejs se bacila na krevet i uključila TV. „Imaju HBO“, reče tihim i začuđenim glasom. „Možemo da gledamo neki film!“ Mič je sačekao da čuje kako se Morgan tušira, a onda otvorio prednja vrata njihove sobe. Kej je stajala napolju sa podignutom rukom, taman spremna da zakuca.
„Propada nam jedna soba“, reče. „Preuzeli smo na sebe priličnu odgovornost, zar ne?“ Mič je zagrli. „Tvoji instinkti“, reče. „A šta ti tvoji instinkti govore?“ upita ona, pribivši mu se uz rame. „Oni su klinci. Već su nedeljama na putu, ako ne i mesecima. Neko bi trebalo da pozove njihove roditelje.“ „Možda nikada nisu imali prave roditelje. Očajni su, Miče.“ Kej se odgurnu od njega da ga pogleda. „Takođe su dovoljno nezavisni da sahrane mrtvu bebu i nastave da putuju. Doktor je trebalo da pozove policiju, Kej.“ „Znam“ odvrati Kej. „Takođe znam zašto to nije učinio. Pravila su se promenila. On misli da će se većina beba rađati mrtva. Zar smo mi jedini koji gajimo nadu?“ Tuš utihnu i začu se kako se otvaraju vrata tuš-kabine. Malo kupatilo bilo je ispunjeno parom. „Devojke“ reče Kej i priđe susednim vratima. Pokaza Miču znak otvorene šake, koji on smesta prepozna, pošto ga je video prilikom demonstracija u Albaniju, samo što je tek sada shvatio šta je masa pokušavala da pokaže: snažnu veru i oprezno potčinjavanje Životu, veru u neumitnu mudrost ljudskog genoma. Ne slutnje usuda, ne neuke pokušaje da se nove ljudske moći upotrebe kako bi se zaustavila reka DNK koja teče kroz pokolenja. Vera u Život. Morgan se brzo obuče. „Nisam potreban Džejs i Delaji“, reče, stojeći u maloj sobi. Rupe u rukavima njegovog crnog pulovera sada su bile još očiglednije pošto mu je koža bila čista. Prljava vijetnamka visila mu
je prebačena preko ruke. „Neću da budem na teretu. Lepo ću da odem. Znaš, zahvali se u moje ime, ali...“ „Molim te, ćuti i sedi“, prekide ga Mič. „Biće kako gospođa hoće. A ona hoće da budeš u blizini.“ Morgan iznenađeno trepnu, pa sede na ivicu kreveta. Federi zaškripaše, a okvir zaječa. „Mislim da je došao kraj sveta“, reče. „Zaista smo razbesneli Boga.“ „Nemoj prerano da donosiš zaključke“, odvrati mu Mič. „Verovao ti ili ne, sve ovo već se jednom desilo.“ Džejs je uključila TV i gledala ga sa kreveta, dok se Delaja dugo kupala u uzanoj ispucaloj kadi. Devojka je sebi u bradu pevušila melodije iz crtaća – Skubi Du, Animanijaci, Inspektor Gedžet. Kej je sedela u fotelji. Džejs je na televiziji našla nešto staro i ohrabrujuće: Polijanu sa Hejli Mils. Karl Malden je klečao u suvoj travi, proklinjući sebe zbog svoje tvrdoglave obnevidelosti. Bila je to strastvena predstava. Kej je zaboravila da je film tako snažan. Gledala ga je sa Džejs, sve dok nije primetila da je devojka duboko usnula. A onda, smanjivši zvuk, Kej prebaci na Foks Njuz. Na vestima je bilo nekoliko priča iz sveta šou biznisa, kratak politički izveštaj o izborima za kongres, a onda intervju sa Bilom Kozbijem u vezi sa njegovim reklamama za CDC i Jedinicu. Kej pojača zvuk. „Bio sam ortak Dejvida Sačera, bivšeg načelnika medicinske službe, pa mora da su rešili da sastave mrežu matoraca“, Kozbi reče novinarki, plavuši sa širokim osmehom i intenzivno plavim očima, „ jer su pre nekoliko godina savatali mene, ovako matorog, da pričam o onome
što je bitno, o onome što rade. Mislili su da bih ponovo mogao da budem od pomoći.“ „Pridružili ste se probranom timu“, reče novinarka. „Tu su Dastin Hofman i Majkl Krajton. Hajde da pogledamo vašu reklamu.“ Kej se nagnu napred. Kozbi se ponovo pojavi na ekranu, naspram crne pozadine, lica nabranog od očinske brige. „Moji prijatelji u Centru za kontrolu bolesti, kao i mnogi drugi istraživači širom sveta, svakoga dana vredno rade kako bi rešili ovaj problem sa kojim smo svi suočeni. Irodov grip. ŠIVA. Svakog dana. Niko se neće smiriti sve dok se taj problem ne prouči i dok ne budemo u stanju da ga izlečimo. Verujte mi kad vam kažem, ovim ljudima je stalo do vas i osećaju vaš bol. Niko od vas ne traži da budete strpljivi. Ali ako hoćemo sve ovo da preživimo, svi moramo biti pametni.“ Novinarka skrenu pogled sa velikog televizijskog ekrana u studiju. „Hajde da pustimo odlomak poruke Dastina Hofmana...“ Hofman je stajao na goloj filmskoj zvučnoj bini, sa rukama u džepovima krojenih bež pantalona. Nasmešio se prijateljski, ali ozbiljno. „Ja sam Dastin Hofman. Možda se sećate da sam u filmu koji se zvao Virus igrao naučnika koji se bori protiv smrtonosne bolesti. Pričao sa naučnicima u Nacionalnom zdravstvenom institutu i Centru za kontrolu i prevenciju bolesti, i oni rade iz sve snage, svakoga dana, kako bi pobedili ŠIVA-u i sprečili da naša deca umiru.“ Novinarka prekide klip. „Šta zapravo naučnici rade, a što nisu radili prošle godine? Šta je novo?“
Kozbi se kiselo namršti. „Ja sam samo običan čovek koji želi da pomogne da prebrodimo ovaj haos. Doktori i naučnici jedina su nada koja nam je preostala. Ne možemo jednostavno da izletimo na ulice i spalimo sve pred sobom, u nadi da će problem nestati. Pričamo o tome kako valja promisliti i raditi zajedno, a ne učestvovati u nemirima i stvarati paniku.“ Delaja je stajala u dovratku kupatila. Punačke noge bile su joj nage ispod malog hotelskog peškira, a glava umotana u drugi. Ukočeno je gledala u televizor. „Sve to ništa neće da promeni“, izusti. „Moje bebe su mrtve.“ Mič se vratio, pošto je bio do aparata za koka-kolu na kraju reda soba, i našao Morgana kako nervozno hoda oko kreveta. Šake su mu bile frustrirano zgrčene. „Ne mogu da prestanem da razmišljam“, reče Morgan. Mič mu pruži limenku, a Morgan je pogleda, ote mu iz šake, otvori je i navrnu. „Znate li šta su radile, šta je Džejs radila? Kada nam je zatrebao novac?“ „Ne moram da znam, Morgane“, reče Mič. „Eto kako se ponašaju prema meni. Džejs je izašla i našla nekog čoveka da joj plati i, znate, ona i Delaja su mu popušile i uzele neke pare. Gospode, i ja sam pojeo deo te večere. Sledeće noći takođe. A onda smo stopirali, a Delaja je počela da se porađa. Ne daju mi da ih dodirnem, čak ni da ih zagrlim. Neće ni da me pipnu, ali voljne su da za novac puše tim tipovima i nije ih briga da li ću ih ja videti ili ne!“ Lupi se palcem po čelu. „Tako su glupe, kao stoka.“ „Mora da je bilo gadno“, reče Mič. „Svi ste bili gladni.“
„Pošao sam sa njima jer moj otac nije baš sjajan, znate, ali ne tuče me. Čitav dan radi. Bio sam potreban njima više nego njemu. Ali sada želim da se vratim. Više ne mogu ništa da učinim za njih.“ „Razumem te“, reče mu Mič. „Ali nemoj da srljaš. Proći ćemo kroz ovo.“ „Muka mi je od ovog sranja!“ urliknu Morgan. Urlik se čuo i susednoj sobi. Džejs se pridiže u krevetu i protrlja oči. „Evo ga opet“, promrmlja. Delaja je sušila kosu. „Ponekad stvarno nije normalan“, reče. „Možete li da nas ostavite u Sinsinatiju?“ upita Džejs. „Tamo imam ujaka. Možda sada možete da pošaljete Morgana kući.“ „Morgan je ponekad pravo dete“, reče Delaja. Kej ih je posmatrala sedeći u fotelji, crveneći od nekog osećanja koje nije u potpunosti razumela: solidarnosti pomešane sa gađenjem. Nekoliko minuta kasnije, našla se sa Mičem napolju, ispod duge motelske staze pokrivene strehom. Uhvatili su se za ruke. Mič pokaza palcem preko ramena, kroz otvorena vrata njegove sobe. Ponovo se čuo tuš. „Ovo mu je drugo tuširanje. Kaže da se sve vreme oseća prljavo. Devojke su malčice izigrale jadnog Morgana.“ „Šta je očekivao?“ „Nemam pojma.“ „Da spava sa njima?“
„Ne znam“, tiho odgovori Mič. „Možda samo želi da se prema njemu ponašaju sa poštovanjem.“ „Mislim da njih dve to ne umeju“, odvrati Kej. Pritisnu mu šaku o grudi, protrlja ga tu, a pogled joj se usredsredi na nešto daleko i nevidljivo. „Devojke hoće da ih ostavimo u Sinsinatiju.“ „Morgan hoće na autobusku stanicu“, reče Mič. „Dozlogrdilo mu je.“ „Majka Priroda baš i nije nežna i blaga, zar ne?“ „Majka Priroda je oduvek bila kučka“, odgovori on. „Toliko o Rosinanti i obilasku Amerike“, tužno reče Kej. „Hoćeš da okreneš par brojeva i da se ponovo uključiš, zar ne?“ Kej podiže ruke. „Prosto ne znam!“ zaječa. „Nekako mi se čini krajnje neodgovornim da samo pobegnemo i živimo svoj život. Želim da saznam više. Ali koliko će nam iko reći – Kristofer, bilo ko iz Jedinice? Sada sam autsajder.“ „Postoji način na koji možemo da ostanemo u igri, samo sa drugačijim pravilima“, reče joj Mič. „Onaj bogataš iz Njujorka?“ „Dejni. I Oliver Merton.“ „Ne idemo u Sijetl?“ „Idemo“ odgovori joj Mič. „Ali nazvaću Mertona i reći ću mu da sam zainteresovan.“ „I dalje želim da rodim tvoje dete“, reče mu Kej, očiju krupnih, a glasa krhkog poput suve latice.
Zvuk tuša utihnu. Začuše kako se Morgan briše peškirom, naizmenično pevušeći sebi u bradu i psujući. „Smešno je to“, reče Mič, toliko tiho da ga skoro nije čula. „Osećao sam se veoma nelagodno u vezi sa celom tom idejom. Ali sada... sve mi je tako očigledno, snovi, to što sam tebe upoznao. I ja želim našu bebu. Samo, ne smemo da budemo naivni.“ Duboko udahnu, pogleda Kej pravo u oči i doda: „Hajde da se u tu šumu zaputimo sa malo boljim mapama.“ Morgan izađe iz sobe i prodorno ih pogleda. „Spreman sam. Hoću kući.“ Kej pogleda Morgana i skoro se trznu od intenziteta njegovog pogleda. Oči su mu sadržale takav pogled kao da je proživeo hiljadu godina. „Odvešću te na autobusku stanicu“, reče Mič.
70 Nacionalni zdravstveni institut, Betezda 5. maj Diken se sa direktorom Nacionalnog instituta za zdravlje deteta i humani razvoj, doktorkom Tanjom Bao, sreo ispred Načerove zgrade i odatle pošao sa njom. Niska, precizno odevena, staloženog i bezvremenog lica, crta blago zatalasanih, sićušnog nosa, usana spremnih za smešak i malčice pogubljenih ramena, Bao kao da je imala nešto manje od četrdeset godina, a zapravo joj je bilo šezdeset tri. Nosila je plavo odelo. Hodala je malim brzim koracima, pazeći na neravnine. Neprestana izgradnja na institutu obustavljena je iz razloga bezbednosti, ali veći deo staza između Načerove zgrade i Magnusonovog kliničkog centra već je bio raskopan. „NIH je nekada bio otvoren“, govorila je Baova. „Sada živimo sa Nacionalnom gardom koja posmatra svaki naš pokret. Ne mogu više ni unuci da kupujem igračke od uličnih prodavača. Nekada sam volela da ih vidim na pločnicima ili u hodnicima. Sada su oterani, skupa sa građevincima.“ Diken slegnu ramenima, pokazavši da je to van njegove kontrole. Njegovo područje uticaja više nije uključivalo ni njega samog. „Došao sam da slušam“, reče. „Mogu da prenesem vaše mišljenje doktoru Avgustinu, ali ne mogu da garantujem da će se saglasiti sa njime.“
„Šta se to desilo, Kristofere?“ molećivo upita Baova. „Zašto ne odgovaraju na toliko očiglednu stvar? Zašto je Avgustin toliko tvrdoglav?“ „Vi ste daleko iskusniji administrator od mene“, odvrati Diken. „Znam samo ono što vidim i čujem na vestima. Ono što vidim je neizdrživ pritisak sa svih strana. Timovi zaduženi za izradu vakcine ništa nisu postigli. Mark će, svejedno, učiniti sve što može kako bi zaštitio zdravlje nacije. On želi da fokusira naše resurse na borbu protiv onoga za šta veruje da je veoma zarazna bolest. Trenutno, jedina dostupna mogućnost je abortus.“ „On veruje...“ s nevericom reče Baova. „A šta ti veruješ, doktore Diken?“ Vreme je polako bivalo sve toplije i vlažnije, što je Dikenu bilo blisko, a čak mu je i pružalo neku utehu; zbog te letnje vreline jedan duboki i tužan deo njega pomišljao je kako bi mogao biti u Africi, i da bi mu se to znatno više dopalo od života koji sada živi. Njih dvoje pređoše preko privremene asfaltne rampe do sledećeg nivoa završenih pločnika, pa prekoračiše preko žute građevinske trake i zađoše u glavni ulaz zgrade 10. Pre dva meseca, život Kristofera Dikena počeo je da se raspada. Shvatanje da skriveni delovi njegove ličnosti mogu da utiču na njegov naučni sud – da je kombinacija frustrirane zaljubljenosti i poslovnog stresa mogla da ga natera da zauzme stav za koji je znao da je lažan – mučila ga je kao roj sićušnih izgladnelih mušica. Nekako mu je polazilo za rukom da deluje spokojno, da nastavlja sa igrom, da prati tim, da bude u Jedinici. Znao je da neće moći doveka tako.
„Ja verujem u rad“, odgovori Diken, osetivši stid što je njegovo razmišljanje toliko dugo odložilo odgovor. To što se jednostavno odsekao od Kej Lang i što je nije podržao prilikom Džeksonove zasede, bila je za njega nerazumna i neoprostiva greška. Svakim danom sve je više žalio za time, ali bilo je prekasno da se ponovo upletu stare i pokidane niti. I dalje je mogao da gradi konceptualni zid i da vredno radi na projektima koji su mu dodeljeni. Liftom se popeše na sedmi sprat, skrenuše levo i dođoše do male prostorije za sastanke osoblja, po sredini dugačkog hodnika okrečenog u bež i ružičasto. Baova sede. „Kristofere, znaš Anitu i Prestona.“ Oni neveselo pozdraviše Dikena. „Bojim se da nema dobrih vesti“, reče Diken, pa sede naspram Prestona Mikera. Miker je, kao i njegove kolege u toj maloj, skučenoj prostoriji, predstavljao suštinu jedne specijalnosti dečjeg zdravlja – u njegovom slučaju, neonatalnog rasta i razvoja. „Avgustin je i dalje uporan?“ upita Miker, u startu ratoboran. „I dalje gura RU-486?“ „U njegovu odbranu“ poče Diken, pa na trenutak zastade da pribere misli i složi ubedljiviji lažni izraz na licu, „mogu da kažem kako nema alternativa. Ljudi iz CDC-a zaduženi za retroviruse kažu da teorija ispoljavanja i kompletiranja ima smisla.“ „Deca kao nosioci nepoznatih bolesti?“ Miker napući usne i zašišta.
„To je stav koji je veoma lako braniti. Ako se tome doda izvesnost da će većina novih beba biti rođena deformisana...“ „To ne znamo“, preseče ga Hausova. Hausova je bila vršilac dužnosti zamenika direktora Nacionalnog instituta za zdravlje deteta i humani razvoj. Bivši zamenik direktora podneo je ostavku pre dve nedelje. Prilično veliki broj ljudi iz NIH-a, koji su bili u vezi sa Jedinicom za ŠIVA-u, podnosili su ostavke. Osetivši malecki ubod žaoke, Diken pomisli da se Kej Lang još jednom pokazala predvodnicom, pošto je prva napustila Jedinicu. „To se ne može poreći“, reče Diken – a uopšte nije imao problema da joj to izjavi jer je bila istina: zasad nijedna majka zaražena ŠIVA-om nije rodila normalno dete. „Od dve stotine slučajeva, većina rođene dece bila je ekstremno deformisana. Sva su mrtvorođena.“ Ali ne uvek deformisana, podseti sebe. „Ako se predsednik saglasi da otpočne nacionalnu kampanju za korišćenje RU-486“, poče Baova, „sumnjam da će biti dopušteno da CDC i dalje bude otvoren u Atlanti. Što se Betezde tiče, to je lokalna zajednica intelektualaca, ali mi smo i dalje okruženi zagriženim hrišćanima. Kuća mi je već okružena demonstrantima, Kristofere. Živim pod stražom.“ „Shvatam“ odgovori Diken. „Možda, ali da li Mark shvata? Ne odgovara mi na telefonske pozive niti na mejlove.“ „Neprihvatljiva izolacija“, reče Miker.
„Koliko će građanske neposlušnosti biti potrebno?“ dodade Hausova, sklopivši šake na stolu i protrljavši ih, dok joj je pogled leteo po grupi. Baova ustade i uze marker za pisanje po tabli. Brzo i skoro divlje ispisa jarkocrvene reči: „Dva miliona pobačaja iz prve faze Irodovog gripa, zaključno sa prošlim mesecom. Bolnice su pretrpane.“ „Ja obilazim te bolnice“, odvrati Diken. „Deo mog posla je da budem na frontu.“ „Mi smo takođe posetili pacijente ovde i po celoj zemlji“, odreza Baova, a videlo se da je iznervirana. „U ovoj zgradi trenutno se nalazi tri stotine majki zaraženih ŠIVA-om. Neke od njih viđam svakoga dana. Mi nismo izolovani, Kristofere.“ „Izvini“, reče Diken. Baova klimnu. „Sedam stotina hiljada prijavljenih trudnoća iz druge faze. Pa, tu statistika puca – ne znamo šta se dešava“, reče Baova i pogleda Dikena. „Gde su one ostale nestale? Te se osobe ne javljaju. Da li Mark zna?“ „Ja znam“, odgovori Diken. „Mark zna. Reč je o informaciji osetljive prirode. Ne želimo da priznamo koliko znamo, sve dok predsednik ne donese odluku o predlogu koji mu je uputila Jedinica.“ „Mislim da mogu da pogodim o čemu je reč“, ironično reče Hausova. „Obrazovane, iole imućne žene kupuju RU-486 na crno, ili na razne druge načine abortiraju u različitim stadijumima trudnoće. Na ženskim klinikama došlo je do pobune na veliko među medicinskim osobljem. Prestali su da podnose izveštaje Jedinici, i to zbog novih zakona kojima se regulišu procedure u vezi sa
abortusom. Ja pretpostavljam da Mark hoće da ozvaniči ono što se dešava po celoj zemlji.“ Diken na tren zastade da se sabere i dozida svoju lažnu fasadu. „Mark nema kontrolu nad Predstavničkim domom niti Senatom. On priča, a oni ga ignorišu. Svi znamo da je nivo nasilja u porodici dramatično skočio. Muževi izbacuju žene iz domova. Razvodi. Ubistva.“ Diken pusti da to nekoliko trenutaka visi u vazduhu i da oni što ga slušaju upiju tu izjavu, kao što je on to tokom poslednjih nekoliko meseci upijao. „Nikada nije bilo više nasilja protiv trudnica. Neke čak pribegavaju i samosterilizaciji.“ Baova tužno odmahnu glavom. Diken nastavi. „Mnoge žene znaju da im je najjednostavnije da prekinu trudnoće iz druge faze pre no što se približe poslednjem tromesečju i pre no što se pojave propratni efekti.“ „Mark Avgustin i Jedinica nisu voljni da opišu te propratne efekte“, reče Baova. „Pretpostavljamo da pod time podrazumevate facijalne košuljice i melanizam kod oba roditelja.“ „Takođe mislim na zvižduće nepce i vomeronazalne deformacije“, dodade Diken. „Zašto se to javlja i kod očeva?“ upita Baova. „Nemam pojma“, odgovori Diken. „Da NIH nije izgubio svoje subjekte za kliničko ispitivanje, i to zbog prevelike lične zabrinutosti, možda bismo sada znali mnogo više, ako ništa drugo a ono pod blago kontrolisanim uslovima.“
Baova podseti Dikena da niko u toj prostoriji nikakve veze nije imao sa prekidom kliničkih ispitivanja koja je Jedinica vršila baš u toj zgradi. „Shvatam“, reče Diken, mrzeći samoga sebe toliko snažno da je to jedva prikrivao. „Nije da nisam saglasan. Trudnoće iz druge faze prekidaju sve sem najsiromašnijih žena, onih koje ne mogu da odu u klinike, kupe pilule... ili...“ „Ili šta?“ upita Miker. „Posvećene.“ „Posvećene čemu?“ „Prirodi. Pretpostavci da bi toj deci trebalo pružiti priliku, ma kakvi da su izgledi – da će se roditi mrtva ili deformisana.“ „Avgustin, izgleda, ne misli da bi toj deci trebalo pružiti priliku“, reče Baova. „Zašto?“ „Irodov grip je bolest. Tako se bori protiv bolesti.“ Ovo ne može još dugo da potraje. Ili ćeš dati otkaz ili ćeš samog sebe ubiti pokušavajući da objasniš stvari koje ne razumeš ili u koje ne veruješ. „Ponovo ti kažem da nismo izolovani, Kristofere“, reče mu Baova, odmahnuvši glavom. „Idemo na trudnička i hirurška odeljenja na ovoj klinici, a posećujemo i druge klinike i bolnice. Gledamo muškarce i žene kako trpe bol. Potreban nam je neki racionalni pristup, koji uzima u obzir sva ta viđenja i sve te pritiske.“ Diken se zamišljeno namršti. „Mark samo traži medicinsku realnost. A nema ni političkog konsenzusa“, tiho dodade. „Došlo je opasno vreme.“ „To je blago rečeno“, reče Miker. „Kristofere, mislim da je Bela kuća paralisana. Proklet si ako učiniš nešto, a
još sigurnije proklet ako ništa ne učiniš – a stvari nastave ovim tokom.“ „Guverner Merilenda je lično umešan u ovu takozvanu 'zdravstvenu pobunu država članica'“, reče Hausova. „Nikada nisam ovde videla toliki žar kad je reč o verskim pravima.“ „Nije reč samo o hrišćanima – to je manje-više opšte prisutno“, dodade Baova. „Kineska zajednica počela je da se buni, i to sa razlogom. Netrpeljivost je u porastu. Raspadamo se na prestravljena i nesrećna plemena, Kristofere.“ Diken se zagleda u sto, a onda u cifre ispisane na tabli. Jedan očni kapak neprekidno mu je treperio koliko je bio umoran. „To boli sve nas“, odgovori. „Boli Marka, a boli i mene.“ „Nešto sumnjam da Marka to boli koliko boli majke“ tiho odvrati Baova.
71 Oregon 10. maj „Ja nisam učen čovek i mnogo toga ne razumem“ reče Sem. Naslonio se na ogradu koja je okruživala četiri jutra, dvospratnu drvenu farmersku kuću, stari nakrivljeni ambar i ozidanu radionicu. Mič gurnu ruku u džep i spusti limenku Mišeloba na stub ograde, posiveo od lišajeva. Zdepasta crno-bela krava, koja je pasla na komšijinih dvanaest jutara, gledala ih je sa skoro potpunim odsustvom radoznalosti. „Poznaješ tu ženu – koliko – dve nedelje?“ „Nešto više od mesec dana.“ „To ti je munjevita rabota!“ Mič se saglasi, uz pomalo stidljiv pogled. „Čemu takva žurba? Zašto bi, kog vraga, neko hteo da zatrudni – i to baš sada? Tvoja majka je pre deset godina prestala da dobija, ali nakon što se pojavio ovaj Irodov grip, boji se da je i dodirnem.“ „Kej je drugačija“, odvrati Mič, kao da nešto priznaje. Do te teme došli su kroz gomilu drugih teških tema tog popodneva. Najteža od svih bilo je Mičevo priznanje da je privremeno digao ruke od traženja posla i da će uglavnom živeti od Kejinih para. Semu je to bilo neshvatljivo. „Gde je tu samopoštovanje?“ upita, a ubrzo nakon toga batališe tu temu i vratiše se na događaje iz Austrije.
Mič mu je ispričao o susretu sa Brokom kod Dejnijevih, što je Sema prilično oraspoložilo. „To se protivi nauci“, suvim glasom prokomentarisa. Kada su stigli do Kej, koja je i dalje pričala sa Mičevom majkom Ebi u velikoj kuhinji, Semova zbunjenost razbuktala se najpre u iznerviranost, pa u čist bes. „Priznajem da sam možda neopevano glup“ reče Sem, „ali zar nije prosto prokleto opasno da se u ovom trenutku radi tako nešto, i to još namerno?“ „Moglo bi da bude“, prizna Mič. „Zašto si onda, kog đavola, pristao?“ „Ne mogu baš lako da odgovorim na to pitanje“, odvrati Mič. „Najpre, mislim da bi ona mogla biti prava. Hoću da kažem, mislim da ona i jeste prava. Ovaj put, imaćemo zdravu bebu.“ „Ali ti si na testu ispao pozitivan, ona je ispala pozitivna“, reče Sem, prostrelivši ga pogledom i čvrsto zgrabivši ogradu. „Jesmo.“ „I ispravi me ako grešim, ali nikada nije se desilo da žena koja je na testu ispala pozitivna rodi zdravo dete.“ „Ne još“, bio je Mičev odgovor. „To su šugavi izgledi.“ „Ona je ta koja je otkrila ovaj virus“, reče mu Mič. „Zna o njemu više od ma koje druge osobe na planeti Zemlji i ubeđena je da...“ „Da svi ostali greše?“ upita Sem. „Da ćemo tokom nekoliko narednih godina svi promeniti mišljenje.“ „Je li onda luda ili samo fanatična?“
Mič se namršti. „Pazi, tata“, reče. Sem podiže ruke. „Miče, za boga miloga, odleteo sam u Austriju – prvi put da sam bio u Evropi, i to bez tvoje majke, prokletstvo – da pokupim sina iz bolnice, nakon što je... Pa, prošli smo kroz sve to. Ali pitam te, boga ti tvoga, zašto sada da se suočavaš sa tolikim bolom, da toliko rizikuješ?“ „Otkako joj je prvi muž umro, ona pomalo previše žudno gleda napred i trudi se da sve sagledava pozitivno“, odgovori Mič. „Ne mogu baš da kažem da je razumem, tata, ali volim je. Verujem joj. Nešto u meni govori mi da je u pravu, inače ne bih pristao.“ „Misliš, sarađivao.“ Sem pogleda kravu i obrisa o nogavicu šaku prljavu od prašine. „Šta ako oboje grešite?“ upita. „Znamo koje su posledice. Živećemo sa njima“, odgovori Mič. „Ali ne grešimo. Ne ovaj put, tata.“ „Čitala sam što sam više mogla“, reče Ebi Rafelson. „Svi ti virusi prosto su izluđujući.“ Zraci popodnevnog sunca padali su kroz kuhinjski prozor i stvarali žute trapezoide po nezastrtom hrastovom podu. Kuhinja je mirisala na kafu – previše kafe, mislila je Kej, što je značilo da su živci pri kraju – i tamalese4, što su imali za ručak pre no što su muškarci izašli da se prošetaju. Mičeva majka zadržala je svoju lepotu i u šezdesetim godinama. Delovala je zgodno i autoritativno, što je zračilo iz njenih dubokih plavih očiju i visokih jagodica, kombinovanih sa besprekornom urednošću. 4
Tamalesa – meksičko jelo od mlevenog mesa i kukuruza. Prim. ur.
„Ovi određeni virusi sa nama su već dugo vremena“, odgovori Kej. U ruci je držala fotografiju Miča kada je imao pet godina, kako voz tricikl na keju reke Vilamet u Portlandu. Delovao je usredsređeno i nije obraćao pažnju na aparat; ponekad je taj isti izraz videla na njegovom licu dok bi vozio ili čitao novine. „Koliko dugo?“ upita Ebi. „Možda na desetine miliona godina.“ Kej sa gomile fotografija na stočiću za kafu uze još jednu. Bio je to snimak Miča i Sema kako tovare drva u kamion. Sudeći po visini i mršavim udovima, Mič je tada imao deset ili jedanaest godina. „A otkud uopšte ti virusi u nama? To ne razumem.“ „Možda su nas zarazili kroz naše gamete, jajne ćelije ili spermu. A onda su ostali. Mutirali su ili ih je nešto deaktiviralo ili... naterali smo ih da rade za nas. Našli načine da nam budu od koristi.“ Kej podiže pogled sa fotografije. Ebi je i dalje netremice gledala. „Sperma ili jajne ćelije?“ „Jajnici, testisi“, odvrati Kej, ponovo spustivši pogled. „Šta ih je nateralo da se ponovo pojave?“ „Nešto u našem svakodnevnom životu“, odgovori Kej. „Možda stres.“ Ebi je o tome nekoliko sekundi razmišljala. „Da li ti je Mič rekao da sam završila fakultet? Fizičko obrazovanje.“ Kej klimnu. „Rekao mi je da ti je drugi smer bila biohemija i da si bila na nekim predavanjima iz uvoda u medicinu.“
„Da, pa, nedovoljno da budem na tvom nivou. Međutim, više nego dovoljno da posumnjam u moje religiozno vaspitanje. Ne znam šta bi moja majka mislila da je znala za te viruse u našim polnim ćelijama.“ Ebi se nasmeši i odmahnu glavom. „Možda bi ih nazvala našim prvobitnim grehom.“ Kej pogleda Ebi i pokuša da dođe do nekog odgovora. „To je zanimljivo“, uspe da izusti. Nije znala zašto su je te reči uznemirile, ali to ju je uznemirilo još i više. Osećala je da je ta ideja ugrožava. „Grobovi u Rusiji“, tiho reče Ebi. „Možda su majke imale susede koji su mislili kako je to širenje prvobitnog greha.“ „Ja ne verujem da jeste“, odvrati Kej. „Oh, ne verujem ni ja“, reče Ebi. Sada usmeri upitan pogled svojih uznemirenih plavih očiju pravo u Kej. „Nikada se nisam lagodno osećala kada je reč o seksu. Sem je nežan čovek, jedini čovek za kojim sam ikada osećala strast, mada ne i jedini sa kojim sam bila u krevetu. Moje vaspitanje... u tom pogledu nije bilo najbolje. Niti baš pametno. Sa Mičem nikada nisam pričala o seksu. Niti o ljubavi. Činilo mi se da će se i sam dobro snaći, kad je već tako zgodan i pametan.“ Ebi nežno uhvati Kej za ruku. „Da li ti je rekao da mu je majka luda matora čistunka?“ Zvučala je tako tužno i očajno da joj Kej čvrsto uzvrati stisak i uputi osmeh ohrabrenja. „Rekao mi je da mu je majka predivna i brižna“, reče Kej, „i da ti je on sin jedinac, pa da ćeš me zato samleti kao meso.“ Čvršće je stisnu.
Ebi se nasmeja i nešto od napetosti u vazduhu između njih jednostavno se izgubi. „Meni je rekao da si tvrdoglava i pametnija od bilo koje druge žene koju je u životu upoznao i da ti je stalo do puno stvari. Rekao je kako bi mi bolje bilo da mi se dopadneš, ili će da popriča sa mnom.“ Kej je preneraženo pogleda. „Nije valjda!“ „Jeste“ ozbiljno odvrati Ebi. „Muškarci u ovoj porodici ne okolišaju. Odgovorila sam mu kako ću se potruditi da se dobro slažem sa tobom.“ „Blagi Bože!“ izusti Kej, smejući se sa nevericom. „Baš tako“ reče Ebi. „Branio se, ali dobro me poznaje. Zna da ni ja ne okolišam. Pošto se taj prvobitni greh javlja na sve strane, mislim da nam sleduje gomila promena. Mnogo toga što muškarci i žene rade jamačno će se promeniti. Zar ne misliš tako?“ „Sigurna sam u to“, odgovori Kej. „Od tebe želim, molim te, moja nova voljena kćeri, molim te da se potrudiš iz sve snage da načiniš mesto gde će biti ljubavi i koje će biti nežno utočište za Miča. On izgleda žilavo i otporno, ali muškarci su zapravo veoma krhki. Ne dozvoli da vas sve ovo razdvoji niti da njega povredi. Želim da zadržim i volim što više onog Miča kojeg znam – i to što duže mogu. I dalje u njemu vidim mog malog dečaka. Moj dečak i dalje je prisutan u njemu.“ Ebine oči orosile su se suzama, a Kej shvati, dok ju je držala za ruku, kako joj njena majka užasno nedostaje i da je već godinama bezuspešno pokušavala da zakopa to osećanje.
„Bilo je teško kada se Mič rodio“, nastavi Ebi. „Porađala sam se četiri dana. Moje prvo dete. Mislila sam da će porođaj biti težak, ali ne toliko težak. Žao mi je što nismo imali još dece... ali samo na izvestan način. Sada bih bila na smrt prestravljena. Jesam na smrt prestravljena, iako sa mnom i Semom nema razloga za brigu.“ „Staraću se o Miču“, reče joj Kej. „Ovo su grozna vremena“, reče Ebi. „Neko će napisati knjigu – veliku debelu knjigu. Samo se nadam da će imati lep i srećan kraj.“ Te večeri, za trpezom, muškarci i žene sedeli su zajedno, a razgovor je bio lagan, prijatan i nije se pričalo ni o čemu bitnom. Izgleda da je vazduh bio čist i da su sva pitanja raspravljena. Kej je spavala sa Mičem u njegovoj staroj spavaćoj sobi, što je bio znak prihvatanja od Ebi ili poruka od nje i Miča – ili oboje. Bila je to prva prava porodica za koju je ona tokom mnogo godina znala. Razmišljajući o tome, dok je zgrčeno ležala uz Miča na premalom krevetu, i sama je zaplakala od sreće. Kupila je test za proveru trudnoće u Judžinu, kada su stali da sipaju benzin nedaleko od jedne velike apoteke. A onda, kako bi sebe naterala da se oseća kao da donosi normalnu odluku, iako je svet toliko poludeo, otišla je u malu knjižaru u istom nizu radnji i kupila knjigu doktora Spoka, u mekom povezu. Pokazala je knjigu Miču, a on se iscerio, ali nije mu pokazala test.
„Ovo je tako normalno“, promrmlja dok je Mič tiho hrkao. „Ovo što radimo je tako prirodno i normalno, molim te, Bože.“
72 Sijetl, država Vašington / grad Vašington 14. maj Dok je Mič spavao, Kej je vozila kroz Portland. Prešli su preko jednog mosta i ušli u državu Vašington, prošavši kroz malu oluju, pa ponovo izašavši na jarko sunce. Kej je odabrala skretanje, pa su ručali u malom meksičkom restoranu. U blizini nije bilo nijednog mesta za koje su čuli. Drumovi su bili tihi; bila je nedelja. Stali su da nekoliko minuta odremaju na parkingu, a Kej je naslonila glavu na Mičevo rame. Povetarac je bio spor, a sunce joj je grejalo lice i kosu. Čulo se kako nekoliko ptica peva. Oblaci su se u uređenim redovima nagomilali iz pravca juga i ubrzo prekrili nebo, ali i dalje je bilo toplo. Nakon njihove dremke, Kej je nastavila da vozi kroz Takomu, a onda ju je Mič odmenio, pa su nastavili u Sijetl. Kad su prošli centar grada, prošavši ispod kongresnog centra koji se nadnosio nad autoput, Mič oseti blagi nemir zbog toga što će je odvesti pravo u svoj stan. „Možda bi volela da malo razgledamo grad, pre no što se smestimo“, predloži. Kej se nasmeši. „Šta, stan ti je u haosu?“ „Čist je“, odgovori Mič. „Samo, možda nije...“ Odmahnu glavom. „Ne brini. Nisam raspoložena da budem kritična. Ali volela bih da malo razgledamo po gradu.“
„Ima jedno mesto koje sam često posećivao kad nisam bio na iskopavanjima...“ Gesvorks park pružao se ispod travnatog brdašca koje je gledalo na jezero Junion. Ostaci starog gasnog postrojenja i drugih fabričkih zgrada očišćeni su, okrečeni jarkim bojama i pretvoreni u javni park. Uspravni rezervoari za gas i zarđale metalne staze i cevovodi nisu bili prefarbani, već ograđeni i prepušteni truljenju. Mič ju je uhvatio za ruku i poveo sa parkinga. Kej je mislila da je park malčice ružan, trava malčice retka, ali Miču za ljubav, ništa nije rekla. Seli su na travnjak pored žičane ograde i posmatrali kako putnički hidro-avioni sleću na jezero Junion. Nekoliko samih muškaraca i žena, ili žena sa decom, šetalo je ka igralištu pored fabričkih zgrada. Mič reče kako je malo ljudi, s obzirom na to da je sunčano i da je nedelja. „Ljudi ne žele da se sakupljaju u većim brojevima“, reče Kej, ali istog tog trenutka iznajmljeni autobusi počeše da ulaze na parking i staju na mesta označena konopcima. „Nešto se dešava“ reče Mič, iskrivivši vrat. „Da nisi nešto planirao za mene?“ ona ga šaljivo upita. „Jok“, odvrati on i nasmeši se. „Ali, nakon prošle noći, možda sam zaboravio.“ „To kažeš nakon svake noći“, reče mu Kej. Zevnu, sa rukom preko usta, dok je pogledom pratila jedrilicu koja
je prelazila jezero, a onda surfera na vetru, odevenog u pripijeno odelo za plivanje. „Osam autobusa“, reče Mič. „Zanimljivo.“ Kej je ciklus kasnio tri dana, a bio je veoma pravilan otkako je nakon Saulove smrti prestala sa pilulama. To je kod nje dovelo do nekako odlučne zabrinutosti. Stisnula bi zube kad god bi pomislila na to šta su možda njih dvoje otpočeli. Tako brzo. Staromodna romansa. Ide nizbrdo, i to sve brže. Još nije rekla Miču, u slučaju da je reč o lažnoj uzbuni. Kej se osećala kao da je odvojena od svog tela kad bi previše razmišljala. Kada bi se manula briga i samo istraživala ono što su joj osećaji govorili, prirodno stanje tkiva, ćelija i emocija – osećala se dobro; reč je bila o kontekstu, implikacijama, saznanju koje je remetilo jednostavno osećanje blagostanja i zaljubljenosti. Problem je bio u tome što zna previše, ali ne i dovoljno. Normalno. „Deset autobusa, ups, jedanaest“, reče Mič. „Prokleto velika gomila.“ Pomazi je po vratu. „Nisam siguran da mi se ovo dopada.“ „Park je tvoj. Ne bih da se još neko vreme pomeramo odavde“, reče mu Kej. „Lepo je.“ Sunce je bacalo jarke šare po parku. Zarđali rezervoari blistali su tupim narandžastim sjajem. Desetine muškaraca i žena u odeći zemljanih boja zaputilo se u malim grupama iz autobusa prema brdu. Videlo se da im se nije žurilo. Četiri žene nosile su drveni obruč, otprilike jardu dugačak, a nekoliko muškaraca guralo je na kolicima dug stub.
Kej se namršti, pa se nasmeja. „Rade nešto sa jonijem i lingamom5“, reče. Mič začkilji ka povorci. „Možda je zapravo reč o velikoj igri sa obručem“, reče. „Nešto kao bacanje potkovice.“ „Misliš?“ upita ga Kej onim poznatim i nekritičkim tonom glasa koji on smesta prepozna kao zagriženo neslaganje. „Ne“, reče i lupi se dlanom o čelo. „Kako to nisam smesta uvideo? Pa to su joni i lingam.“ „A ti antropolog“, reče mu ona, vedro duplirajući samoglasnike. Kej se pridiže na kolena i zakloni oči od sunca. „Hajde da vidimo.“ „A šta ako nismo pozvani?“ „Nešto sumnjam da je reč o zatvorenoj zabavi“, odvrati mu ona. Diken je prošao kroz bezbednosnu proveru – ispipavanje, detektor metala, detektor hemijskih isparenja – i ušao u Belu kuću na takozvani diplomatski ulaz. Jedan mladi marinac smesta ga je otpratio do velike prostorije za sastanke, koja se nalazila u podrumu. Klima uređaj je radio punom parom, pa je prostorija bila hladna kao frižider u poređenju sa vrelinom i vlagom napolju. Diken je prvi stigao. Izuzevši marinca i jednog stjuarda koji je nameštao sedišta -ispred svakog postavljao kiselu vodu, beležnice i olovke – oko dugog ovalnog stola za konferencije – bio je sam u sobi. Sede u stolicu na kraju, u delu rezervisanom za mlađe 5
Na sanskritu joni označava ženski polni organ a lingam muški. Lingam je takođe simbol boga Šive. Prim. ur.
pomoćnike. Stjuard ga upita da li bi nešto da popije – koka-kolu ili voćni sok. „Kafa nam stiže za nekoliko minuta.“ „Može kola“, reče Diken. „Upravo ste doleteli?“ „Dovezao sam se iz Betezde“, odgovori Diken. „Biće gadno vreme popodne“, reče mu stjuard. „Meteorolozi iz Endrjuza kažu da će do pet doći do oluja praćenih grmljavinom. Ovde dobijamo najbolje vremenske izveštaje.“ Namignu i nasmeši se, a onda ode i nakon nekoliko minuta vrati se sa kolom i čašom mrvljenog leda. Desetak minuta kasnije počelo je da pristiže još ljudi. Diken prepozna guvernere Novog Meksika, Alabame i Merilenda; bili su praćeni malom grupom pomoćnika. U prostoriji će se uskoro naći srž takozvane 'pobune guvernera' koja je širom zemlje Jedinici pravila gadne nevolje. Avgustin će baš tu, u podrumu Bele kuće, doživeti vrhunac slave. Pokušaće da ubedi deset guvernera, od kojih je sedam bilo iz veoma konzervativnih država, da ženama dopuste pristup čitavom nizu sredstava za abortus jer je to jedina humana mogućnost. Diken je čisto sumnjao da će ta molba kod njih naići na odobravanje, pa čak ni na ljubazno odbijanje. Avgustin uđe nekoliko minuta kasnije, u društvu činovnika za vezu između Bele kuće i Jedinice i šefa predsedničkog osoblja. Avgustin spusti kožnu fasciklu na sto i priđe Dikenu. Cipele su mu kuckale po popločanom podu.
„Ima li neke municije?“ upita. „Pokolj“, tiho odgovori Diken. „Nijedna od zdravstvenih agencija ne smatra da imamo izgleda da ponovo preuzmemo kontrolu. Smatraju da je čak i predsednik ispustio uzde.“ Avgustin se namršti krajičkom očiju. Tokom prethodne godine bore su mu se značajno produbile, a kosa osedela. „Pretpostavljam da će predstaviti svoja – korenita rešenja?“ „To je sve što shvataju. AMA i većina bočnih grana NIH-a uskratili su svoju podršku, prećutno, ako ne i otvoreno.“ „Pa“, tiho reče Avgustin, „mi definitivno nemamo ništa da im ponudimo što bi ih vratilo u naše okrilje još.“ Uze od stjuarda šolju kafe. „Možda bi jednostavno trebalo da odemo kući i dignemo ruke od svega.“ Avgustin se okrenu kada još guvernera uđe. Guvernere su sledili Šobek i sekretar za zdravstvo. „Evo lavova, a za njima hrišćani“, reče. „Tako i treba da bude.“ Pre no što krenu da sedne na suprotan kraj stola, u jedno od tri sedišta ispred kojih nije bilo sićušnih zastava, veoma tiho reče: „Predsednik je tokom poslednja dva sata pričao sa Alabamom i Merilendom, Kristofere. Tražili su od njega da odloži svoju odluku. Mislim da on to ne želi. Tokom poslednjih šest nedelja ubijeno je petnaest hiljada trudnih žena. Petnaest hiljada, Kristofere.“ Diken je nekoliko puta video tu cifru. „Trebalo bi da se svi lepo sagnemo, pa da dobijemo po dupetu“, prosikta Avgustin.
Po Mičevoj slobodnoj proceni, u gomili koja se kretala ka vrhu brda bilo je najmanje šest stotina ljudi. Nekoliko desetina posmatrača pratilo je odlučnu grupu sa svojim drvenim prstenom i stubom. Kej ga uze za ruku. „Je li ovo neki običaj u Sijetlu?“ upita ga dok ga je vukla za sobom. Bila joj je zanimljiva ta zamisao o ritualu plodnosti. „Ne, koliko ja znam“ odgovori Mič. Od onih događaja u San Dijegu, sav se ježio od mirisa prevelikog broja ljudi. Povrh uzvisine, Kej i Mič zaustaviše se na ivici velikog ravnog sunčevog sata, otprilike trideset stopa u prečniku. Bio je napravljen od bronzanih astroloških figura, cifara, raširenih ljudskih šaka i kaligrafski ispisanih slova, koja su označavala strane sveta. Krug je bio upotpunjen keramikom, staklom i ofarbanim betonom. Mič je pokazao Kej kako posmatrač može da postane gnomon6, tako što stane između paralelnih linija sa izlivenim godišnjim dobima i datumima. Po njenoj proceni, bilo je dva sata. „Predivno je“, reče. „Pomalo podseća na neko pagansko svetilište, zar ti se ne čini tako?“ Mič klimnu, pazeći krajičkom oka na sve bližu gomilu. Nekoliko muškaraca i dečaka koji su puštali zmajeve skloniše se sa puta, namotavajući kanape, dok se grupa pela uz brdo. Tri žene nosile su prsten, znojeći se od njegove težine. Nežno ga spustiše u sredinu sunčevog sata. Dva muškarca koja su nosila stub stadoše sa strane, čekajući da ga postave. 6
Gnomon je objekat po čijoj senci može da se odredi vreme, kao na primer štap na sunčanom satu. Prim. ur.
Pet starijih žena odevenih u svetložute odore uđoše u krug, sklopljenih šaka, dostojanstveno se smešeći, i okružiše obruč u centru kompasa. Nije se čula ni reč. Kej i Mič spustiše se niz južnu stranu brda, koja je gledala na jezero Junion. Mič je osećao kako povetarac dolazi sa juga i video nekoliko niskih oblaka kako prelaze centar Sijetla. Vazduh je bio opojan kao vino, čist i sladak, a temperatura prijatna. Senke koje su bacali oblaci dramatično su padale preko brda. „Previše ljudi“, Mič reče Kej. „Hajde da ostanemo i vidimo šta će se desiti“, reče Kej. Gomila se skupi, formirajući koncentrične krugove, držeći se za ruke. Ljubazno zamoliše Kej, Miča i ostale da se spuste dalje niz brdo dok oni ne završe sa svojim obredom. „Slobodno gledajte odatle“, jedna punačka mlada žena u zelenoj odori reče Kej. Eksplicitno je ignorisala Miča. Ponašala se kao da ga ne vidi. Jedini zvuk koji je od okupljenih ljudi dopirao bilo je šuštanje odora i kretanje stopala u sandalama po travi i figurama sunčevog sata. Mič zabi ruke u džepove i pogrbi se. Guverneri su sedeli za stolom, nagnuti levo ili desno kako bi tiho mrmljali sa svojim pomoćnicima ili kolegama. Šobek je ostao da stoji, sa rukom u ruci ispred sebe. Avgustin je obišao četvrtinu stola, kako bi mogao da razgovara sa guvernerom Kalifornije. Diken pokuša da razgonetne postavku sedišta, a onda shvati da je neko sledio veoma lukavo osmišljen protokol. Guverneri nisu
bili razmešteni po starosti niti uticaju, već po geografskom položaju njihovih država. Kalifornija je bila na zapadnoj strani stola, a guverner Alabame sedeo je blizu kraja prostorije, na jugoistoku. Avgustin, Šobek i sekretar sedeli su blizu mesta gde će predsednik sedeti. Diken je pretpostavljao da to nešto znači. Možda će i da stisnu petlju i predlože da se Avgustinove preporuke sprovedu u delo. Diken ni najmanje nije bio siguran kako se u vezi sa time osećao. Prisustvovao je prezentacijama o medicinskim troškovima staranja o bebama iz druge faze, ukoliko prežive porođaj; takođe je prisustvovao iznošenju cifara koje pokazuju koliko bi Sjedinjene Države koštalo da izgube čitavu generaciju dece. Zastupnik za zdravstvo stajao je pored vrata. „Dame i gospodo, predsednik Sjedinjenih Država.“ Svi ustaše. Guverner Alabame digao se na noge sporije od ostalih. Diken primeti kako mu je lice mokro od znoja, verovatno zbog vreline koja je napolju vladala. Ali Avgustin mu reče da je guverner tokom prethodna dva sata bio na sastanku sa predsednikom. Agent Tajne službe u blejzeru i majici sa kragnom prođe pored Dikena i kratko ga pogleda, sa kamenom preciznošću na koju se Diken odavno bio navikao. Predsednik prvi uđe u prostoriju, visok, sa svojim čuvenim bokorom bele kose. Delovao je fizički spremno, ali malo umorno; svejedno, moć njegovog položaja oduvala je Dikena. Osetio je zadovoljstvo kada je predsednik pogledao u njegovom pravcu, prepoznao ga i ozbiljno mu klimnuo glavom u prolazu.
Guverner Alabame odgurnu stolicu. Drveni nogari zaškripaše po pločicama. „Gospodine predsedniče“, reče guverner preglasno. Predsednik stade da porazgovara sa njim, a guverner načini dva koraka ka njemu. Dvojica agenata se zgledaše i skrenuše, spremni da se učtivo umešaju. „Volim službu i volim našu veliku zemlju, gospodine“, reče guverner i obuhvati predsednika rukama, kao da ga zaštitnički grli. Guverner Floride, koji je stajao pored njih, namršti se i odmahnu glavom, kao da mu je neprijatno. Agenti su bili svega nekoliko stopa daleko. Oh, pomisli Diken – ništa više; samo prazan predosećaj zaustavljenog vremena, još nečuvenog zvižduka voza, kočnica koje tek treba da zakoče, ruke koju um tera da se pomakne, ali ona ostaje mlitava. Pomisli da bi možda trebalo da se skloni s puta. Plavokosi mladić u crnoj odori nosio je zelenu hiruršku masku i spuštenog pogleda išao uzbrdo, ka ruži kompasa. Pratile su ga tri žene u smeđem i zelenom, a nosio je malu smeđu vreću od tkanine, zavezanu zlatnim konopcem. Njegova tanana, skoro bela kosa lepršala je na povetarcu koji je na brdu sve jače duvao. Krug žena i muškaraca rastavi se da ih propusti. Mič ih je posmatrao zbunjenog izraza lica. Kej je stajala pored njega, prekrštenih ruku. „Šta li to smeraju?“ upita on. „Nekakav obred“, odvrati Kej. „Plodnosti?“
„Što da ne?“ Mič poče da se misli. „Iskupljenja“, reče. „Ima više žena no muškaraca.“ „Otprilike tri na jednog“, reče Kej. „Većina muškaraca su stariji.“ „Štapići za uši“, reče mu Kej. „Šta?“ „Tako mlade žene zovu muškarce koji su dovoljno stari da im budu očevi“ odgovori Kej. „Kao što je predsednik.“ „To je uvredljivo“ primeti Mič. „Istina je“, odvrati Kej. „Nemoj mene da kriviš.“ Mladić im se izgubi sa vidika kada se gomila ponovo sklopi oko njega. Ogromna goruća šaka podiže Kristofera Dikena i silovito ga ponese pravo u zid. Probi mu bubne opne i skrši grudi. A onda šaka uzmače i on se skljoka na pod. Oči mu se nekako same od sebe otvoriše. Vide kako oganj u koncentričnim krugovima liže razrušenu tavanicu, a pločice otpadaju kroz plamenove. Bio je prekriven krvlju i komadićima mesa. Oči su ga pekle od belog dima i vreline, pa ih zatvori. Nije mogao da diše, nije mogao da čuje ni da se mrdne. Ljudi u gomili počeše sa tihim pojanjem. „Hajdemo“, Mič reče Kej. Ona ponovo pogleda masu. Sada je i njoj nešto delovalo pogrešno. Naježi se. „Dobro“ reče.
Pošli su jednom stazom koja je obilazila brdo i krenuli da se spuštaju niz severnu padinu. Prošli su pored nekog čoveka i njegovog sina, koji je imao pet ili šest godina. Dečak je u ručicama nosio zmaja. Dok su Kej i Mič prolazili, uputi im osmeh. Kej pogleda dečakove elegantne bademaste oči, izduženu kratko izbrijanu glavu, nalik na neku prelepu drevnu egipatsku statuu od abonosa, koja je oživela, i pomisli: Kakvo prelepo i normalno dete. Kakav prelepi dečačić. To ju je podsetilo na devojčicu koja je stajala sa strane jedne ulice u Gordiju dok je karavan Ujedinjenih nacija napuštao mesto; po spoljašnjem izgledu bila je potpuno različita, ali u njoj je pobudila slične misli. Uhvati Miča za ruku taman kada se začuše sirene. Pogledaše na sever, prema parkingu, i videše kako pet policijskih kola naglo koče, vrata se širom otvaraju i policajci istrčavaju iz njih, jureći između parkiranih kola, preko trave i uzbrdo. „Vidi“ reče Mič i pokaza jednog sredovečnog čoveka u šortsu i majici, koji je razgovarao preko mobilnog telefona. Delovao je uplašeno. „Šta se, kog vraga, dešava?“ upita Kej. Molitveno pojanje dobijalo je na snazi. Tri policajca projuriše pored Kej i Miča, sa pištoljima u futrolama, ali jedan je u ruci držao pendrek. Počeše da se probijaju kroz spoljnje krugove mase na vrhu brda. Žene su ih vrišteći psovale. Tukle su se sa policajcima, gurale, šutirale i grebale, pokušavajući da ih nateraju da odstupe.
Kej nije mogla da veruje u to što se odvijalo pred njenim očima. Dve žene skočiše na jednog od muškaraca, psujući na sav glas. Policajac sa pendrekom poče da ga koristi kako bi zaštitio svoje kolege. Kej ču mučne tupe udarce otežane plastike po mesu i kosti. Krenu nazad uzbrdo, ali Mič je zgrabi za ruku. Još policajaca ulete u gomilu, udarajući pendrecima. Pojanje stade. Gomila kao da potpuno izgubi koheziju. Žene u odorama rasturiše se na sve strane, grabeći šakama lice u besu i strahu, vrišteći, plačući, glasovima povišenim i punim panike. Neke od žena u odorama skljokaše se na zemlju i stadoše da pesnicama tuku po požuteloj travi. Bale su im išle na usta. Policijski kombi pređe preko ivičnjaka i na travu. Čulo se brundanje motora. Dve policajke pridružiše se razbijanju okupljenih. Mič odvuče Kej dalje od uzvisine, tako da dođoše do podnožja brda, okrenuti ka vrhu, kako bi držali na oku gomilu koja je i dalje bila okupljena oko sunčanika. Dvojica policajaca probiše se iz tog skupa, vodeći sa sobom mladića u crnom. Po njegovom vratu i šakama bile su krvave posekotine. Jedna policajka voki-tokijem pozva hitnu pomoć. Prošla je nekoliko jardi od Miča i Kej, lica bledog, a usana crvenih od besa. „Prokletstvo!“ prodra se na posmatrače. „Zašto niste pokusali da ih zaustavite?“ Ni Kej ni Mič nisu imali odgovor na to pitanje. Mladić u crnoj odori spotače se i pade između dva policajca što su mu pomagala da hoda. Lice, izvitopereno
od bola i šoka, bilo mu je belo kao oblaci naspram nabijene zemlje i požutele trave.
73 Sijetl Mič ih je vozio autoputem južno ka Kapitol Hilu, pa se onda isključio i pošao istočno ka Deniju. Bjuik je hvatao zalet. „Volela bih da ono nismo videli“, reče Kej. Mič opsova sebi u bradu. „Ja bih voleo da se nismo ni zaustavljali.“ „Zar su svi poludeli? Ovo je jednostavno previše“, reče Kej. „Ne mogu da shvatim gde smo mi u svemu ovome.“ „Vraćamo se starim običajima“, reče Mič. „Kao u Gruziji.“ Kej se ugrize za prst. „Mrzim što žene krive muškarce“, reče Mič. „Povraća mi se od toga.“ „Ja nikoga ne krivim“, reče mu Kej. „Ali moraš priznati da je to prirodna reakcija.“ Mič joj uputi oštar, skoro srdit pogled, što je bilo prvi put otkad su se upoznali. Ona u sebi udahnu duboko, osetivši grizu savesti i tugu, pa okrenu glavu da pogleda kroz prozor, posmatrajući dugu pravu liniju Brodveja: zgrade od opeke, prolaznike, mladiće sa zelenim maskama kako šetaju sa drugim muškarcima i žene kako šetaju sa drugim ženama. „Hajde da zaboravimo na to“, reče Mič. „Hajde da se odmorimo.“ Stan na drugom spratu, uredan, hladan i pomalo prašnjav zbog Mičevog dugog odsustva, gledao je na
Brodvej i poštu sa fasadom od opeke, jednu malu knjižaru i tajlandski restoran. Dok je Mič unosio torbe, izvini joj se zbog nereda koji, koliko je Kej mogla da vidi, nije postojao. „Momačka gajba“, reče joj. „Ni sam ne znam zašto nisam raskinuo ugovor o zakupu.“ „Lepo je“, odvrati Kej, prešavši prstima duž simsa od tamnog drveta i bele farbe na zidu. Dnevna soba bila je topla od sunca i mirisala pomalo zagušljivo – ne neprijatno, već samo neprovetreno. Uz malo teškoća, Kej otvori prozor. Mič joj priđe i polako ga zatvori. „Izduvni gasovi sa ulice“, reče. „Prozor na spavaćoj sobi gleda sa zadnjeg dela zgrade. Kada se otvori, pravi dobru promaju.“ Kej je mislila da će Mičev stan biti romantičan, prijatan, da će puno toga saznati o njemu, ali bio je tako uredan i slabo namešten da se osećala izneverenom. Pregledala je knjige na polici koja se blizu kuhinjske niše pružala od poda do plafona: udžbenici antropologije i arheologije, nešto izgužvanih udžbenika biologije, kutija puna naučnih časopisa i fotokopija. Romana nije bilo. „Tajlandski restoran je dobar“, reče Mič, obgrlivši je s leđa dok je stajala ispred police. „Nisam gladna. Ovde si istraživao?“ „Baš ovde. Tu je munja udarila. Bila si inspirativna.“ „Hvala ti“, odvrati ona. „Hoćeš možda da samo dremnemo? Ima piva u frižideru...“ „Badvajzer?“ Mič se isceri.
„Daj jedno“, reče Kej. On je pusti i poče da pretura po frižideru. „Prokletstvo. Mora da je nestajala struja. Sve se u frižideru otopilo...“ Hladan opor miris dopre iz kuhinje. „Ali pivo je i dalje dobro.“ Donese joj bocu i veštim pokretom skide zatvarač. Ona je uze i srknu. Jedva da je imalo ukusa. Nikakvo olakšanje. „Moram do kupatila“, reče Kej. Osećala se otupelo, udaljeno od svega bitnog. Ponela je tašnu u kupatilo i izvadila test za proveru trudnoće. Bio je simpatičan i jednostavan za korišćenje: dve kapi mokraće na štapić – plavo ako je pozitivno, ružičasto ako je negativno. Rezultat za deset minuta. Kej odjednom oseti snažnu potrebu da zna. Kupatilo je bilo besprekorno čisto. „Šta ja mogu da učinim za njega?“ upita samu sebe. „On ovde živi sopstveni život.“ Ali gurnu to u stranu i spusti dasku da sedne na šolju. Mič je za to vreme u dnevnoj sobi uključio TV. Kroz stara vrata od pune borovine Kej ču prigušene glasove, nekoliko nepovezanih reči. „...u eksploziji povređen je i sekretar...“ „Kej!“ viknu Mič. Ona umota štapić u maramicu i otvori vrata. „Predsednik“, izusti Mič, lica sveg iskrivljenog. Zamahnu pesnicom kroz vazduh. „Kamo sreće da nisam ni uključivao prokletinju!“ Kej je stajala u dnevnoj sobi ispred malog televizora i blenula u spikerkinu glavu i ramena, njene usne što su se mrdale i razmrljanu maškaru na jednom oku. „Zasad je
potvrđeno da je sedmoro osoba mrtvo, uključujući guvernere Floride, Misisipija i Alabame, predsednika, agenta Tajne službe, kao i još dve još neidentifikovane osobe. Među preživelima su guverneri Novog Meksika i Arizone, direktor Jedinice za Irodov grip, Mark Avgustin, kao i Frenk Šobek iz Nacionalnog zdravstvenog instituta. Potpredsednik se u tom trenutku nije nalazio u Beloj kući...“ Mič pogrbljeno stade pored nje. „Gde je Kristofer bio?“ Jedva čujno upita Kej. „Još nema objašnjenja kako je bomba prokrijumčarena u Belu kuću kroz toliko intenzivno obezbeđenje. Frenk Sesno upravo je ispred Bele kuće.“ Kej se otrže od Miča. „Izvini“ reče, nervozno ga potapšavši po ramenu. „Kupatilo.“ „Jesi li dobro?“ „Jesam.“ Zatvori vrata i zaključa ih, duboko udahnu, pa razmota maramicu. Deset minuta je prošlo. „Jesi li sigurno dobro?“ doviknu Mič sa druge strane vrata. Kej podiže štapić bliže svetlosti i zagleda se u dva polja. Na prvom testu bilo je plavo. Na drugom testu bilo je plavo. Ponovo pročita uputstva, poređenje boja, pa se laktom nasloni o vrata, osetivši vrtoglavicu. „Gotovo je“, tiho reče. Ispravi se i pomisli: Ovo je užasno vreme. Neka čeka. Neka čeka, ako ikako možeš da čekaš. „Kej!“ Mič je zvučao kao da će svakog trenutka početi da paniči. Bila mu je potrebna, bilo mu je potrebno neko ohrabrenje. Ona se nasloni na lavabo. Jedva se držala na
nogama. Osećala je neverovatnu mešavinu užasa, olakšanja i strahopoštovanja zbog onoga što su učinili i zbog onoga što se dešavalo u svetu. Otvori vrata i vide suze u Mičevim očima. „Čak nisam ni glasao za njega!“ izusti on, a usne mu zadrhtaše. Kej ga snažno zagrli. To što je predsednik bio mrtav bilo je značajno, bitno, od važnosti, ali to još nije osećala. Njene emocije bile su drugde, sa Mičem, sa njegovom majkom i ocem, sa svojim pokojnim roditeljima; za sebe je osećala samo blagu zabrinutost, ali za divno čudo, nije iskusila nikakvu povezanost sa životom u sebi. Ne još. To nije prava beba. Ne još. Nemoj da je voliš. Ovu nemoj da voliš. Voli ono što radi, ono što nosi. Iako to nikako nije htela, dok je grlila Miča i tapšala ga po leđima, Kej se onesvesti. Mič je odnese u spavaću sobu, pa joj donese mokru krpu. Neko vreme ona je samo plutala u zatvorenoj tami, a onda postade svesna da su joj usta suva. Pročisti grlo i otvori oči. Pogleda svog muža i pokuša da mu poljubi šaku dok je on vlažnom krpom prelazio preko njenih obraza i brade. „Kakva budala“, izusti. „Ja?“ „Ja. Mislila sam da ću biti jaka.“ „Ti jesi jaka“, reče joj Mič.
„Volim te“, samo to uspe da izusti. Mič vide da je duboko usnula i prebaci ćebad preko nje, pa isključi svetlo i vrati se u dnevnu sobu. Stan je sada delovao tako drugačije. Letnji sumrak lagano se presijavao sa druge strane prozora i bacao bajkovitu svetlost na zid nasuprot njemu. Mič sede u izanđalu fotelju ispred televizora. Prigušeni zvuk i dalje se jasno čuo u tihoj sobi. „Guverner Haris proglasio je vanredno stanje i pozvao Nacionalnu gardu. Proglašen je policijski čas, koji će radnim danima trajati od sedam, a subotom i nedeljom od pet popodne. Ukoliko se vanredno stanje proglasi na saveznom nivou, pretpostavljam od strane potpredsednika, što se u ovom trenutku čini veoma verovatnim, onda će u čitavoj državi biti zabranjeno okupljanje bez posebne dozvole Kancelarije za krizne situacije pri svakoj lokalnoj zajednici. Nije određeno kada će se ovo zvanično krizno stanje okončati. Zvaničnici kažu da je ono delom odgovor na situaciju u prestonici nacije, a delom pokušaj da se pod kontrolu dovedu neprestani nemiri u samoj državi Vašington...“ Mič se potapša plastičnim štapićem po bradi. Menjao je kanale samo da bi stekao osećaj kontrole. „...je mrtav. Predsednik i pet od deset državnih guvernera koji su prisustvovali sastanku jutros su ubijeni u situacionoj sobi u Beloj kući...“ I ponovo, stisak tipke na malom daljinskom. „...Guverner Alabame, Abraham K. Darzel, vođa takozvanog 'Pokreta pobunjenih država', zagrlio je
predsednika Sjedinjenih Država neposredno pre eksplozije. Guverneri Alabame i Floride, kao i predsednik, razneti su eksplozijom...“ Mič isključi TV. Vratio je plastični štapić u kupatilo i otišao da legne pored Kej. Legao je obučen preko pokrivača, da je ne bi probudio. Zbacivši cipele, jednu nogu je nežno prebacio preko njenih butina pokrivenih ćebetom, a nos gurnuo uz njenu kratku smeđu kosu. Miris njene kose i kože smirivao ga je bolje od ma kakvog leka. U jednom prekratkom trenutku, vaseljena je ponovo postala mala, topla i sasvim dovoljna.
III Stela Nova
74 Sijetl jun Kej složi svoje hartije na Mičevom stolu i uze rukopis Kraljičine biblioteke. Pre tri nedelje odlučila je da napiše knjigu o ŠIVA-i, savremenoj biologiji i svemu što je smatrala da je ljudskoj rasi potrebno da zna u predstojećim godinama. Naslov se odnosio na njenu metaforu za genom, sa svim njegovim fermentima, pokretnim elementima i igračima koji samo sami sebe zanimaju i jednom stranom svoje prirode pružaju uslugu genomskoj kraljici, sebično se nadajući da će im se naći mesto u kraljičinoj biblioteci, DNK; a ponekad nose drugo lice, igraju drugu ulogu, više su sebični no što su od koristi, paraziti ili predatori, izazivaju nevolju, pa čak i katastrofu... Politička metafora koja je u tom trenutku zvučala savršeno prikladno. Tokom prethodne dve nedelje, na svom laptopu napisala je preko stotinu šezdeset stranica i odštampala ih na prenosnom štampaču, delimično kao način da pribere misli pre konvencije. I da mi prođe vreme. Sati se ponekad vuku kada Mič nije tu. Kucnu složenim papirima o drvo, osetivši zadovoljstvo kada ču pun zvuk, a onda ih stavi pored fotografije Kristofera Dikena uokvirene malim srebrnim ramom pored portreta Sema i Ebi. Poslednja fotografija u
njenoj kutiji sa ličnim stvarima bila je crno-bela fotografija Saula, koju je snimio profesionalni fotograf na Long Ajlendu. Saul je na njoj izgledao sposobno, nasmejano, samopouzdano i mudro. Pre pet godina, zajedno sa poslovnim planom EkoBaktera, poslali su primerke te fotografije firmama koje su se bavile ulaganjem početnog kapitala. Kao da je čitav život prošao od tada. Kej je veoma malo vremena provela osvrćući se na svoju prošlost ili sakupljajući uspomene. Sada je žalila za time. Želela je da njihova beba ima osećaj onoga što se dogodilo. Kad bi se pogledala u ogledalo, sama sebi delovala je zdravo i vitalno, rumeno kao jabuka. Trudnoća je bila dobra prema njoj. Kao da nije mogla da se zasiti pisanja i beleženja, pa je pre tri dana počela da vodi dnevnik. Bio je to prvi dnevnik u njenom životu. 10. jun Prošlu sedmicu proveli smo u pripremama za konferenciju i traženju kuće. Kamate su neviđeno porasle i sada iznose dvadeset jedan procenat, ali možemo sebi priuštiti nešto veće od stana. Mič nije probirljiv. Ja jesam. Mič piše sporije od mene, o mumijama i pećini, i stranu po stranu šalje Oliveru Mertonu u Njujork, koji ih lektoriše, ponekad pomalo okrutno. Mič to ćutke prihvata, pokušava da se poboljša. Postali smo literarni i obuzeti samo posmatranjem, a možda i malčice previše uzdižemo sebe, pošto nemamo šta drugo da radimo.
Mič je otišao da bi ovog popodneva razgovarao sa novim direktorom Hejera, u nadi da će se vratiti na svoj stari posao. (Nikad ne ide na daljinu veću od dvadeset minuta od stana, a prekjuče smo kupili još jedan mobilni. Stalno mu govorim da znam sama da se staram o sebi, ali on brine.) Dobio je pismo od profesora Broka u kojem on opisuje prirodu trenutne kontroverze. Brok je bio gost u nekoliko TV emisija. Neke novine prenele su priču, a Mertonov članak u PRIRODI privukao je gomilu pažnje i gomilu kritika. Inzbruk i dalje drži sve uzorke tkiva i neće da komentariše niti da ih pusti, ali Mič sa svojim prijateljima sa Vašingtonskog univerziteta radi na tome da objave ono što znaju, kako bi potkopali tajnovitost Inzbruka. Merton veruje kako postepenjaci zaduženi za mumije imaju najviše još dva ili tri meseca da pripreme svoje izveštaje i da ih objave, ili će biti uklonjeni, zamenjeni – Brok se nada: objektivnijim timom, a očigledno je i da se nada kako će on biti na čelu. Možda će i Mič biti u tom timu; mada se čini da je to prevelika nada. Merton i Dejni nisu uspeli da ubede njujoršku Kancelariju za krizne situacije da održi konferenciju u Albaniju. Nešto u vezi sa 1845. i guvernerom Silasom Rajtom i nemirima oko najamnina; ne žele da se to ponovi pod ovim „eksperimentalnim“ i „privremenim“ Kriznim aktom. Preko Marije Konig sa Vašingtonskog univerziteta poslali smo molbu vašingtonskoj Kancelariji za krizne situacije i odobrili su nam dvodnevnu konferenciju u
dvorani Kejn, sa najviše stotinu učesnika. Svi učesnici moraju da dobiju odobrenje Kancelarije. Građanske slobode nisu potpuno zaboravljene, ali skoro. Niko ne želi da kaže kako je na snazi preki sud i vojno stanje, a svi civilni sudovi zapravo rade punom parom, ali rade sa odobrenjem državnih Kancelarija. Mič kaže da se ništa tako nije desilo još od 1942. Osećam se sablasno: zdravo, vitalno, energično i ne izgledam baš trudno. Hormoni su isti, efekti isti. Sutra idem na sonogram i skeniranje, a uzećemo uzorke plodove vode uprkos rizicima jer želimo da znamo prirodu tkiva. Sledeći korak neće biti tako lak. Gospođo Hamilton, sada sam i ja laboratorijski pacov.
75 Zgrada 10, Nacionalni zdravstveni institut, Betezda jul Diken se jednom rukom gurao niz dugi hodnik na desetom spratu Magnusonovog kliničkog centra, sa istinskom gracioznošću okrenu se u invalidskim kolicima, bar se tako nadao – opet, jednom rukom i maglovito vide kako dvojica ljudi idu njegovom povratnom putanjom. Sivo odelo, dugi spori korak i visina govorili su mu da je jedan od njih bio Avgustin. Nije znao ko bi mogao biti taj drugi. Tiho zaječavši, spusti desnu ruku i pogura kolica ka toj dvojici. Kada se približio, video je da se Avgustinovo lice lepo zaceljuje, mada će mu ostati pomalo izubijani izgled. Ono što nije bilo prekriveno zavojima zbog stalne plastične hirurgije – koji su mu bili bočno povezani oko glave, prelazeći preko nosa, sa flasterima na obrazima i na čelu – i dalje je bilo izrovareno od šrapnela. Avgustin je sačuvao oba oka. Diken je jedno oko izgubio, a drugo je ostalo zamagljeno vrelinom eksplozije. „Još si lep, Mark“, reče Diken, zakočivši jednom šakom i lagano povlačeći po podu nogu u papuči. „Takođe, Kristofere. Voleo bih da upoznaš doktora Kelija Njukomba.“ Kolebljivo se rukovaše. Diken na tren odmeri Njukomba pa reče: „Vi ste Markov novi putnik.“ „Da“ odgovori Njukomb. „Čestitam ti na postavljenju“, Diken reče Avgustinu.
„Džaba ti bilo“, odvrati Avgustin. „Biće to noćna mora.“ „Sakupi svu decu pod jedan kišobran“, reče Diken. „Kako je Frenk?“ „Sledeće nedelje izlazi iz Valtera Rida.“ Ponovo tišina. Diken ničeg više nije mogao da se seti što bi rekao. Njukomb nelagodno sklopi šake, pa onda gurnu naočari uz nos. Diken je mrzeo tišinu, pa je – baš kad se Avgustin spremao da ponovo progovori – kazao: „Zadržaće me još dve nedelje. Još jedna operacija šake. Voleo bih da malo izađem odavde, da vidim šta se dešava po belom svetu.“ „Hajdemo u tvoju sobu da popričamo“, predloži Avgustin. „Samo izvolite“, odgovori Diken. Kada uđoše, Avgustin zamoli Njukomba da zatvori vrata. „Voleo bih da Keli provede nekoliko dana pričajući sa tobom. Da se upozna sa stvarima. Prelazimo na novu fazu. Predsednik nas je uključio u svoj diskrecioni budžet.“ „Sjajno“ drveno izusti Diken. S mukom proguta i pokuša da pljuvačkom ovlaži jezik. Lekovi protiv bolova i antibiotici pravili su haos sa njegovom telesnom hemijom. „Nećemo činiti ništa radikalno“ reče Avgustin. „Svi su saglasni da smo u neverovatno delikatnom stanju.“ „Stanju sa velikim S“, odvrati Diken. „Zasad u to nema sumnje“, tiho reče Avgustin. „Nisam tražio ovo, Kristofere.“ „Znam“ odgovori Diken.
„Ali ako dođe do toga da se neka ŠIVA-ina deca rode živa, moramo brzo da delamo. Imam izveštaje iz sedam laboratorija koji dokazuju da ŠIVA može da mobiliše drevne retroviruse u genomu.“ „Pretura na sve strane svakakve HERV-e i retrotranspozone“, reče Diken. Pokušavao je da čita studije na specijalnom čitaču u sobi. „Nisam siguran da je zapravo reč o virusima. Možda su to...“ „Kako god da ih zoveš, imaju potrebne zarazne gene“, prekide ga Avgustin. „Nismo se suočili sa njima već milionima godina, pa će verovatno biti patogeni. Ono što me trenutno brine je neki pokret koji bi mogao da ohrabri žene da iznesu tu decu do kraja trudnoće. U Istočnoj Evropi i Aziji nema problema. Japan je već počeo program prevencije. Ali ovde smo ga više nagrabusili.“ Bilo je to blago rečeno. „Nemoj da ponovo prelaziš tu liniju, Mark“ posavetova ga Diken. Ali Avgustin nije bio raspoložen za mudar savet. „Kristofere, moglo bi da se desi da izgubimo daleko više no samo generacije dece. Keli se slaže.“ „Rad je na dobrim temeljima“, javi se Njukomb. Diken se zakašlja, pođe mu za rukom da se obuzda, ali sav pocrvene od frustracije. „Šta nas onda očekuje... Logori? Koncentracione jaslice?“ „Procenjujemo da će se do kraja ove godine u Severnoj Americi roditi jedna do dve hiljade dece sa ŠIVA-om – najviše. Možda ne bude nijedno, nula, Kristofere. Predsednik je već potpisao krizno naređenje kojim nam daje starateljstvo ukoliko se neka rode živa. Upravo razrađujemo civilne detalje. Sam Bog zna šta će
Evropska unija da uradi. U Aziji su veoma praktični. Abortus i karantin. Voleo bih da mi možemo biti toliko smeli.“ „Meni to ne zvuči kao velika pretnja zdravlju, Mark“ reče Diken. Grlo ga ponovo izdade i zakašlja se. Pošto mu je vid bio oštećen, nije mogao da razazna kakav je Avgustinov izraz lica ispod zavoja. „To su rezervoari, Kristofere“, odvrati Avgustin. „Ako se bebe pomešaju sa stanovništvom, postaće vektori. Za SIDA-u je bila potrebna svega nekolicina.“ „Priznajemo da je gadno“, reče Njukomb, pogledavši Avgustina krajičkom oka. „Osećam to duboko u sebi. Ali uradili smo kompjuterske analize nekih od tih aktiviranih HERV-a. Uzevši u obzir izražavanje dostupnih env i pol gena, moglo bi da nas zadesi nešto mnogo gore od HIV-a. Računar ukazuje na bolest kakva se nije zadesila u ljudskoj istoriji. Mogla bi da izbriše ljudsku rasu, doktore Diken. Oduvala bi nas kao prašinu.“ Diken se pridiže iz kolica i sede na ivicu kreveta. „Ko se protivi?“ upita. „Doktor Mahi iz CDC-a“ odgovori Avgustin. „Bišop i Torn. I, naravno, Džejms Mondavi. Ali ljudi sa Prinstona saglasni su sa nama, a predsednik u njih ima poverenja. Žele da sa nama rade na tome.“ „Šta protivnici kažu?“ Diken upita Njukomba. „Mahi misli da će oslobođene čestice, ako ih bude, biti potpuno adaptirani retrovirusi, ali nepatogeni, i da je najgore što će se možda desiti nekoliko slučajeva retkih rakova“, odgovori Avgustin. „Mondavi takođe smatra da nema patogeneze. Ali nismo zato ovde, Kristofere.“
„Onda, zašto smo?“ „Potrebno nam je tvoje lično viđenje. Kej l.ang je zatrudnela. Znaš oca. Reč je o prvoj fazi ŠIVA-e. Pobaciće svakog časa.“ Diken se okrete. „Sponzoriše konferenciju u državi Vašington. Pokušali smo da kod Kancelarije za krizne situacije izdejstvujemo da je spreči...“ „Naučnu konferenciju?“ „Još laprdanja o evoluciji. I, nesumnjivo, ohrabrenje za nove majke. Ovo bi mogla da bude prava katastrofa kada je reč o odnosima sa javnošću. Mi ne kontrolišemo novinare, Kristofere. Misliš li da će biti ekstremna što se tiče ove teme?“ „Ne“, odvrati Diken. „Mislim da će biti veoma razumna.“ „To bi moglo da bude još i gore“, reče Avgustin. „Ali to je takođe nešto što možemo da upotrebimo protiv nje, ako se pozove na Nauku sa velikim N. Reputacija Miča Rafelsona ne može biti gora.“ „On je dobar čovek“, odvrati Diken. „On je slaba tačka, Kristofere“, reče mu Avgustin. „Srećom – njena, a ne naša.“
76 Sijetl 10. avgust Kej je ponela sa sobom žutu beležnicu iz spavaće sobe u kuhinju. Mič je od devet ujutro bio na Univerzitetu u Vašingtonu. Prva reakcija na njegovu posetu Hejerovom muzeju bila je negativna; nije ih zanimala kontroverza, ma kakvu mu podršku pružao Brok ili neki drugi naučnik. I sam Brok, mudro su istakli, bio je kontroverzan, a – prema neimenovanim izvorima – „otpustili su ga“, pa čak i „izbacili“ sa Katedre za neandertalske studije na Univerzitetu u Inzbruku. Kej je oduvek prezirala akademsku politiku. Spustila je beležnicu i čašu soka od narandže na stočić pored Mičeve izanđale fotelje, a onda sela, blago zaječavši. Pošto joj tog jutra ništa nije padalo na pamet niti je imala predstave kuda sada da usmeri knjigu, počela je da radi na kratkom uopštenom eseju koji bi mogla da iskoristi na konferenciji što će biti održana za dve nedelje... Ali i sa esejem je odjednom stala. Inspiracija jednostavno nije mogla da izdrži konkurenciju onog neobičnog zamršenog osećaja u njenom abdomenu. Prošlo je skoro devedeset dana. Sinoć je u dnevniku zapisala: „Već je veličine miša.“ I ništa više. Uzela je daljinski i uključila stari TV. Guverner Haris držao je još jednu konferenciju za štampu. Svakoga dana obraćao se javnosti kako bi podneo izveštaj o Kriznom aktu i kako država Vašington sarađuje sa gradom
Vašingtonom; kojim merama se opire – prilično je igrao na taj otpor, čime je podilazio zadrtim individualistima istočno od Kaskada – i veoma pažljivo objašnjavao u kojim je slučajevima smatrao da je saradnja blagodarna i od suštinske važnosti. Ponovo je navodio sumornu statističku litaniju. „Na severozapadu, od Oregona do Ajdahoa, organi reda zabeležili su najmanje trideset slučajeva prinošenja ljudskih žrtvi. Kada se tome doda procenjenih dvadeset dve hiljade slučajeva nasilja uperenog protiv žena širom zemlje, čini se da je Krizni akt odavno trebalo uvesti. Mi smo zajednica, država, regija, nacija, koja je izgubila kontrolu i koja je ožalošćena i u panici zbog nerazumljivog čina Gospodnjeg.“ Kej nežno protrlja stomak. Haris je pred sobom imao nemoguć posao. Ponosni građani SAD, mislila je, počeli su da prihvataju veoma kineske stavove. Pošto je naklonost Nebesa očigledno uskraćena, njihova podrška svakom obliku vlade drastično se smanjila. Nakon guvernerove konferencije usledio je okrugli sto u kome su učestvovala dva naučnika i predstavnik države. Razgovor se poveo o deci sa ŠIVA-om kao nosiocima bolesti; bila je to potpuna glupost i nešto što nije želela da sluša, pa je isključila televizor. Mobilni joj zazvoni. Kej ga otvori: „Halo?“ „Oh, bajno stvorenje... Pošlo mi je za rukom da u istoj sobi okupim Vendela Pakera, Mariju Konig, Olivera Mertona i profesora Broka.“ Kej se opusti na zvuk Mičevog glasa. „Voleli bi da te upoznaju.“
„Samo ako im je do toga da budu babice“, odgovori Kej. „Isuse – osećaš li nešto?“ „Samo me muči stomak“, odgovori Kej. „Osećam se nesrećno jer nemam inspiracije. Ali ne, mislim da se to neće desiti danas.“ „Pa, neka te ovo inspiriše“, reče joj Mič. „Obratiće se javnosti sa svojim analizama uzoraka tkiva iz Inzbruka. I izložiće radove na konferenciji. Paker i Konigova kažu da će nas podržati.“ Kej na tren sklopi oči. Htela je da uživa u tome. „A njihove katedre?“ „Od toga ništa. Političke okolnosti prosto su previše napete za šefove katedri. Ali Marija i Vendel poradiće na svojim kolegama. Nadali smo se da svi zajedno odemo na večeru. Jesi li raspoložena?“ Uzburkani stomak već joj se smirio. Kej je mislila kako će za jedno sat vremena čak biti gladna. Godinama je pratila rad Marije Konig i neverovatno joj se divila. Ali lako je bilo moguće da je njeno najvrednije svojstvo bilo to što je bila jedino žensko u muškoj ekipi. „Gde ćemo da jedemo?“ „Na pet minuta od bolnice“, odvrati Mič. „Sem toga, ništa više ne znam.“ „Možda bih mogla činiju ovsene kaše“, reče Kej. „Da sednem na bus?“ „Svašta. Sižem za nekoliko minula.“ Mič joj uputi poljubac preko telefona, a onda Oliver Merton zamoli da on nešto kaže.
„Još se nismo upoznali, sa rukovanjem“, zadihano reče Merton, kao da se upravo sa nekim glasno svađao ili trčao uz stepenište. „Gospode Bože, gospođo Lang, unervozio sam se samo od razgovora sa vama.“ „Prilično ste me gadno istamburali u Baltimoru“, reče mu Kej. „Da, ali to je bilo tada“, odvrati Merton bez trunčice žaljenja. „Ne mogu da vam opišem koliko se divim vama i Miču zbog toga što planirate. Zabezeknut sam od zadivljenosti.“ „Samo radimo ono što je prirodno“, odvrati Kej. „Zaboravite na prošlost“, reče Merton. „Gospođo Lang, ja sam prijatelj.“ „To ćemo još da vidimo“, reče mu Kej. Merton se nasmeja i vrati telefon Miču. „Marija Konig predložila je da odemo u jedan dobar vijetnamski restoran. Kaže da je bila luda za njihovom hranom kada je ona bila trudna. Kako ti se čini?“ „Nakon što pojedem kašu“ odgovori Kej. „Da li Merton mora da bude tamo?“ „Ne ukoliko ti ne želiš.“ „Reci mu da ću ga streljati pogledom. Neka pati.“ „Hoću“, reče joj Mič. „Ali on cveta kad je pod kritikama.“ „Već deset godina analiziram tkiva uzeta od mrtvih ljudi“, govorila je Marija Konig. „Vendel zna kakav je to osećaj.“ „Jašta“ potvrdi Paker.
Konigova je sedela naspram nje i bila više no prelepa – ta žena je bila savršeni model onoga kako bi Kej volela da izgleda kada napuni pedeset godina. Vendel Paker bio je veoma zgodan, nekako vitko i kompaktno – potpuno suprotno Miču. Brok je nosio sivu jaknu i crnu majicu i bio je nešto povučen i tih; izgleda da se duboko zamislio. „Svakog dana dobiješ po dve ili tri preporučene pošiljke“, pričala je dalje Marija, „otvoriš ih, a unutra su male epruvete ili bočice iz Bosne, Istočnog Timora ili Kongoa, a u njima tužni komadići kože ili kostiju neke žrtve, obično nevine, kao i koverta sa kopijama beležaka, još epruveta, uzorci krvi ili brisevi iz grla žrtvinih rođaka. I tako dan za danom. Nikad kraja. Ako su ove bebe sledeći korak, ako su bolje od nas kada je reč o životu na ovoj planeti, onda jedva čekam da dođu. Potrebna nam je promena.“ Sitna konobarica koja je primala njihove porudžbine prestade da piše po maloj beležnici. „Vi imenujete mrtve ljude za Ujedinjene nacije?“ upita Mariju. Marija je pogleda. Bilo joj je neprijatno. „Ponekad.“ „Ja iz Kampučija, Kambodža, došla ovde pre petnaest godina“, reče konobarica. „Vi radili na Kampučijcima?“ „To je bilo pre mog vremena, lutko“, odgovori Marija. „Ja još puno ljuta“, reče žena. „Majka, otac, brat, stric. Onda puste ubice idu nekažnjeno. Puno loši ljudi i žene.“ Za stolom je vladala mrtva tišina dok su ženine krupne crne oči blistale od uspomena. Brok se nagnu napred, sklopi šake i dodirnu nos. „I sada puno loše. Ja svejedno rodim bebu“, nastavi žena. Dodirnu se po stomaku i pogleda Kej. „Vi?“
„Da“, potvrdi Kej. „Ja veruje u budućnost“ reče žena. „Mora bude bolje.“ Završi sa primanjem njihovih porudžbina, pa ode od stola. Merton uze svoje štapiće i provede nekoliko sekundi besciljno se igrajući njima. „Moraću da se setim ovoga“ reče, „sledeći put kada se osetim utučeno.“ „Sačuvaj to za svoju knjigu“ reče Brok. „Ja zaista pišem knjigu“, reče im Merton, podigavši obrve. „To nije iznenađujuće. Reč je o izveštavanju o najhitnijem naučnom događaju našeg vremena.“ „Nadam se da imaš više sreće od mene“, reče mu Kej. „Stao sam, apsolutno sam se zaglavio“, odgovori Merton i gurnu naočare uz nos debljim krajem štapića. „Ali to neće dugo trajati. Nikad ranije nije.“ Konobarica im donese prolećne rolnice, račiće i izdanke pasulja, kao i lišće bosiljka umotano u providne palačinke. Kej izgubi želju za svojom bezukusnom i stamenom ovsenom kašom. Osetivši se više avanturistički, ona štapićima uze jednu rolnicu i umoči je u keramičku činijicu slatkog smeđeg sosa. Ukus je bio izvanredan – bila je u stanju da minute provede samo na jednom zalogaju, razvrstavajući svaki slasni molekul pojedinačno. Ukus bosiljka i mente u rolnici bio je skoro previše intenzivan, a račići su bili bogatog okeanskog ukusa i hrskavi. Sva čula joj se izoštriše. Velika prostorija, iako mračna i hladna, delovala joj je veoma šaroliko i detaljno. „Šta stavljaju u ovo?“ upita, žvaćući poslednji zalogaj rolnice. „Jesu dobre“, potvrdi Merton.
„Trebalo je da ćutim“, reče Marija izvinjavajući se; još je osećala emocije koje su navrle nakon konobaričine male ispovesti. „Svi verujemo u budućnost“, reče joj Mič. „Da smo zabijeni u naše malecke rupe, sada ne bismo bili ovde.“ „Moramo da smislimo šta možemo da kažemo i kakva su nam ograničenja“, reče Vendel. „Ne mogu da idem predaleko pre no što izađem iz svog polja stručnosti i dobrano probijem granice onoga što će moja katedra tolerisati, čak i ako izjavim da govorim samo u svoje ime.“ „Samo hrabro, Vendele“, reče mu Merton. „Jedinstven front. Fredi?“ Brok srknu iz svoje penušave čaše svetlog piva. Delovao je snuždeno. „Ja ne mogu da verujem da smo svi ovde, da smo ovoliko daleko stigli“, reče. „Promene su tako bliske da sam prestravljen. Znate li šta će se dogoditi kada predstavimo naša otkrića?“ „Ispljuvaće nas skoro svi naučni časopisi na svetu“, odgovori Paker i nasmeja se. „Ali ne i Priroda“, reče Merton. „Tamo sam udario neke temelje. Izveo sam novinarski i naučni puč.“ Isceri se. „Ne, molim vas, prijatelji“, reče Brok. „Stanite na tren i razmislite. Upravo smo zašli u novi milenijum, a pred nama je i saznanje toga kako smo postali ljudi.“ Skide debele naočari i obrisa ih salvetom. Pogled mu je bio izgubljen negde u daljini, a zenice raširene. „U Inzbruku su naše mumije, uhvaćene u kasnim stadijumima promene koja se odigravala tokom desetina hiljada
godina. Žena mora da je bila nezamislivo izdržljiva i hrabra, ali znala je veoma malo toga. Doktorko Lang, vi znate puno, ali svejedno idete dalje. Vaša hrabrost je možda još više zadivljujuća.“ Podiže svoju čašu sa pivom. „Najmanje što mogu da učinim je da vam od srca nazdravim.“ Svi podigoše čaše. Kej ponovo oseti komešanje u stomaku, ali ovaj put to nije bio loš osećaj. „Za Kej“, reče Fridrih Brok. „Sledeću Evu.“
77 Sijetl 12. avgust Kej je sedela u starom bjuiku, da ne bi bila na kiši. Mič je hodao duž reda automobila na jednom malom placu, kad se skrene sa Ruzveltovog puta, tražeći auto po njenoj želji – mali, s kraja devedesetih, japanski ili volvo, možda plav ili zelen, pa pogleda ka ivičnjaku kraj kojeg je ona sedela u parkiranim kolima sa spuštenim prozorom da bi imala vazduha. Mič skide mokri stetson i nasmeši se. „Šta kažeš na ovu lepoticu?“ Pokaza na crni kapris. „Ne“, odlučno odvrati Kej. Mič je obožavao velike stare američke automobile. Osećao se kao kod kuće u njihovoj prostranoj unutrašnjosti. U njihovim prtljažnicima mogle su da stanu alatke i komadi stenja. On je želeo da kupi kamionet, pa su nekoliko dana pričali o tome. Kej nije imala ništa protiv pogona na sva četiri točka, ali nisu videli ništa za šta je ona mislila da mogu sebi da priušte. Želela je da u banci imaju ogromnu rezervu, čisto za slučaj nužde. Postavila je limit od dvanaest hiljada dolara. „Ja sam izdržavan muškarac“, reče on, žalosno držeći šešir i klonuvši glavom pred kaprisom. Kej je to naglašeno ignorisala. Čitavog jutra bila je loše raspoložena – tokom doručka dvaput je prasnula na njega, što je Mič prihvatio sa sažaljenjem koje ju je dovodilo do besnila. Želela je pravu svađu, da joj prostruji krv, da joj prostruje misli – da joj se telo razmrda.
Dojadila joj je mučnina koja je trajala već tri dana. Dojadilo joj je čekanje i pokušavanje da se pomiri sa onim što u sebi nosi. Kej je iznad svega želela da prasne na Miča što se saglasio da joj napravi dete i time otpočne taj užasni rastegnuti proces. Mič je hodao duž drugog reda i gledao nalepnice. Jedna žena sa kišobranom spusti se niz drveno stepenište iz male prikolice koja je služila kao kancelarija i poče da razgovara sa njim. Kej ih je sumnjičavo posmatrala. Mrzela je samu sebe i svoje uvrnute i haotične emocije. Ništa o čemu je razmišljala nije imalo nikakvog smisla. Mič pokaza polovni leksus. „Preskupo“, promrmlja sebi u bradu grizući zanokticu, a onda: „Oh, sranje.“ Učini joj se da se upiškila u gaćice. Curenje se nastavilo, ali nije bila reč o njenoj bešici. Opipa se među nogama. „Miče!“ viknu. On dotrča, munjevito otvori vrata sa vozačeve strane, uskoči i kresnu motor baš u trenu kad se ona presamiti od prvog naleta tupog bola. Skoro da je tresnula rukom o kontrolnu tablu. On je jednom rukom povuče nazad. „Oh, Gospode!“ izusti ona. „Krećemo“, reče joj Mič. Pojuri duž Ruzveltovog puta i skrenu na put 45, izbegavajući automobile i oštro skrenuvši levo, na autoput. Bol više nije bio toliko intenzivan. Stomak kao da joj je bio pun ledne vode, a butine su joj drhtale. „Kako je?“ upita Mič. „Jezivo“, odgovori mu ona. „Čudno.“ Mič dostiže osamdeset milja na sat.
Ona oseti nešto nalik na malo pražnjenje creva. Tako nepristojno, tako prirodno, tako neizrecivo. Pokuša da stisne noge. Nije bila sigurna u to šta oseća, šta se zapravo desilo. Bol je skoro minuo. Dok su oni stigli do bolničkog ulaza za hitne slučajeve, bila je relativno sigurna da je sve bilo gotovo. Marija Konig uputila ih je na doktorku Felisiti Galbret nakon što se Kej srela sa otporom nekoliko pedijatara, nevoljnih da preuzmu trudnoću sa ŠIVA-om. Njeno zdravstveno osiguranje nije je pokrivalo; ŠIVA je bila zavedena kao bolest, prethodno stanje, svakako ne kao prirodna trudnoća. Doktorka Galbret radila je u nekoliko bolnica, ali kancelarija joj je bila u bolnici Marin Pasifik, velikoj smeđoj art deko zgradi iz doba depresije. Bolnica je gledala na autoput, jezero Junion i veći deo zapadnog Sijetla. Galbretova je takođe dva dana predavala na Univerzitetu zapadnog Vašingtona, a Kej se pitala otkud joj vremena za sve to. Galbretova, visoka i dežmekasta, okruglih ramena, prijatnog neizazovnog lica i kratko ošišane tanke plave kose, uđe kod Kej u sobu dvadeset minuta nakon što su je primili u bolnicu. Kej su očistili i nakratko ispitali dežurna sestra i lekar. Jedna babica koju Kej nikada ranije nije srela takođe ju je posetila, pošto je o njenom slučaju čitala u kratkom članku u Sijetl Vikliju. Kej se pridiže u sedeći položaj u krevetu. Leđa su je bolela, ali inače je bila dobro. Popi čašu soka od narandže. „Pa, desilo se“, reče Galbretova.
„Desilo se“, tupo ponovi Kej. „Reci mi da si dobro.“ „Sada mi je bolje.“ „Veoma mi je žao što nisam mogla pre da stignem. Bila sam na Medicinskom centru Vašingtonskog univerziteta.“ „Mislim da je sve bilo gotovo pre no što sam stigla u bolnicu“, reče joj Kej. „Kako se osećaš?“ „Bedno. Zdravo, ali bedno.“ „Gde je Mič?“ „Rekla sam mu da mi donese bebu. Fetus.“ Galbretova je prostreli pogledom ispunjenim mešavinom iznerviranosti i začuđenosti. „Da nisi malo preterala sa izigravanjem naučnika?“ „Sranje“, odreza Kej. „Možda si u emocionalnom šoku.“ „Dvostruko sranje. Uzeli su ga a da mi nisu ni rekli. Moram da ga vidim. Moram da znam šta se desilo.“ „To je pobačaj iz prve faze. Znamo kako izgledaju“, tiho joj reče Galbretova, proveravajući joj puls i gledajući monitor prikačen na nju. Čisto predostrožnosti radi, bila je na infuziji. Mič se vrati, noseći malu čeličnu posudu pokrivenu tkaninom. „Slali su ga...“ Podiže pogled, lica bledog kao čaršav. „Ne znam gde. Morao sam malo da se derem.“ Galbretova ih oboje pogleda sa izrazom silne samokontrole. „To je samo tkivo, Kej. Bolnica mora da ih pošalje u odobreni Jediničin centar za autopsiju. Takav je zakon.“
„To je moja kćer“, izusti Kej, dok su joj se suze slivale niz obraze. „Želim da je vidim pre no što mi je odnesu.“ Poče da jeca. Nije mogla da se zaustavi. Sestra pogleda u sobu, pa kad vide da je Galbretova sa njima, stade u dovratku, sa bespomoćnim i zabrinutim izrazom lica. Galbretova uze od Miča posudu, a on je odmah pusti. Sačekala je da se Kej smiri. „Molim te“, reče Kej. Galbretova joj nežno spusti posudu u krilo. Sestra ode i zatvori vrata za sobom. Mič se okrenu kad Kej podiže tkaninu. Na podlozi od smrvljenog leda u plastičnoj vrećici ležala je kćer posrednica, ne veća od malog laboratorijskog miša. Njena kćer. Kej je to gajila, nosila i štitila preko devedeset dana. Na tren se oseti izrazito nelagodno. Prstom pređe preko obrisa u vrećici, kratke i povijene kičme ispod ivice pocepanog sićušnog amniona. Pomazila je relativno veliku glavu, skoro bez lica, pronašavši male proreze umesto očiju, naborana zečja, čvrsto zatvorena usta i malu dugmad umesto ruku i nogu. Mala purpurna placenta bila je ispod amniona. „Hvala ti“, Kej reče fetusu. Pokrila je posudu. Galbretova pokuša da je uzme, ali Kej je uhvati za ruku. „Ostavi me sa njom na nekoliko minuta“, reče. „Želim da budem sigurna da neće biti usamljena, gde god da ide.“
Galbretova se pridruži Miču u čekaonici. Sedeo je sa glavom u rukama na bledoj hrastovoj naslonjači ispod pastel nog morskog pejzaža u jasenovom ramu. „Izgledate kao da bi vam prijalo piće“, reče mu. „Da li Kej i dalje spava?“ upita Mič. „Želim da budem sa njom.“ Galbretova klimnu. „Možete da uđete kad god hoćete. Pregledala sam je. Da li vas zanima da čujete detalje?“ „Molim vas“, odgovori Mič, protrljavši lice. „Nisam znao da ću onako reagovati. Žao mi je.“ „Nema potrebe. Ona je jedna smela žena koja misli da zna šta hoće. Pa, i dalje je trudna. Sve je na svom mestu. Nije bilo traume niti krvarenja; klasičan primer odvajanja, kao iz udžbenika, ako je iko napisao udžbenik o ovakvim stvarima. Bolnica je obavila brzu biopsiju. Definitivno je reč o pobačaju iz prve faze. Potvrđen je broj hromozoma.“ „Pedeset dva?“ upita Mič. Galbretova klimnu glavom. „Kao kod svih ostalih. Trebalo bi da je četrdeset šest. Velike hromozomalne abnormalnosti.“ „Reč je o drugačijoj normalnosti“, odvrati Mič. Galbretova sede pored njega i prekrsti noge. „Nadajmo se. Kroz nekoliko meseci obavićemo još ispitivanja.“ „Ne znam kako se žena oseća nakon nečeg takvog“, reče on lagano, kršeći prste. „Šta da joj kažem?“ „Pustite je da spava. Kada se probudi, recite joj da je volite i da je bila hrabra i veličanstvena. Ovaj deo će joj verovatno izgledati kao loš san.“
Mič je samo pogleda. „Šta da joj kažem ako i sledeća beba ne bude dobro?“ Galbretova nagnu glavu u stranu i pređe prstom preko obraza. „Ne znam, gospodine Rafelson.“ Mič popuni otpusnicu i prelista pridruženi medicinski izveštaj, koji je potpisala Galbretova. Kej presavi spavaćicu i stavi je u mali neseser, pa ukočeno uđe u kupatilo i uze svoju četkicu za zube. „Sve me boli“, reče. Glas joj je šuplje zazvučao kroz otvorena vrata. „Mogu da uzmem kolica“, reče Mič. Skoro da je izašao iz sobe pre no što Kej izađe iz kupatila i uhvati ga za rame. „Mogu da hodam. Gotovo je sa ovim delom, pa se zbog toga osećam puno bolje. Ali... Pedeset dva hromozoma, Miče. Volela bih da znam šta to znači.“ „Još ima vremena“, tiho reče Mič. Kejin prvi poriv bio je da ga oštro pogleda, ali izraz njegovog lica jasno joj je govorio da to ne bi bilo pošteno, da je ranjiv koliko i ona. „Ne“, reče ona jednostavno i nežno. Galbretova pokuca na dovratak. „Uđi“, reče Kej, pa zatvori neseser. Doktorka uđe u sobu, praćena jednim mladim čovekom u sivom odelu, koji se očigledno osećao nelagodno. „Kej, ovo je Ed Đianeli. On je pravni predstavnik Kriznih situacija za Marin Pasifik.“ „Gospođo Lang, gospodine Rafelson. Žao mi je zbog ove neprijatnosti. Moram da od vas dobijem neke lične informacije i potpis, u skladu sa prihvatanjem saveznog
Kriznog akta od strane države Vašington, koji su 22. jula ove godine prihvatili državni zakonodavni organi, a 26. jula potpisao guverner. Izvinjavam se na smetnji tokom ovog bolnog trenutka...“ „O čemu je reč?“ upita Mič. „Šta moramo da uradimo?“ „Sve žene koje nose fetuse iz druge faze ŠIVA-e trebalo bi da se registruju kod Kancelarije za krizne situacije i pristanu na medicinski nadzor. Možete da uredite da te posete vršite kod doktorke Galbret, kao vašeg akušera, a ona će obaviti standardizovana ispitivanja.“ „Nećemo se registrovati“, odvrati Mič. „Jesi li spremna da krenemo?“ on upita Kej, obgrlivši je jednom ruko. Đianeli se pomeri. „Neću da ulazim u razloge, gospodine Rafelson, ali registraciju i nadzor nalaže Zdravstveni odbor okruga King, u saglasju sa državnim i saveznim zakonom.“ „Ne priznajem taj zakon“, odlučno mu reče Mič. „Kazna iznosi pet stotina dolara za svaku nedelju koju provedete odbijajući da prihvatite tu obavezu“, reče Đianeli. „Najbolje bi bilo da ne pravite veliku stvar od toga“, ubaci se Galbretova. „To vam je kao svojevrstan dodatak izvodu iz matične knjige rođenih.“ „Dete se još nije rodilo.“ „Onda mislite o tome kao o dodatku medicinskom izveštaju nakon pobačaja“, reče Đianeli, raširivši ramena. „Nije bilo pobačaja“, odvrati Kej. „Ovo što radimo potpuno je prirodno.“
Đianeli iznervirano podiže ruke. „Samo mi je potrebno vaše trenutno prebivalište i dozvola za pristup vašem medicinskom kartonu. Ako želite, doktorka Galbret i vaš advokat mogu da prisustvuju i nadgledaju šta radimo.“ „Gospode Bože“, reče Mič. Provede Kej pored Galbretove i Dianelija, pa stade da kaže doktorki: „Znate šta ovo znači, zar ne? Ljudi više neće dolaziti u bolnice, kod svojih lekara.“ „Ruke su mi manje-više vezane“, odgovori Galbretova. „Bolnica se sve do juče borila protiv ovoga. I dalje nameravamo da se žalimo Zdravstvenom odboru. Ali zasad...“ Mič i Kej odoše. Galbretova je stajala u dovratku, lica skrušenog. Đianeli usplahireno pođe za njima niz hodnik. „Moram da vas podsetim“ poče, „da su ove kazne kumulativne...“ „Batali više, Ede!“ viknu Galbretova, udarivši šakom o zid. „Samo batali i pusti ih da idu, za boga miloga!“ Đianeli stade posred hodnika, odmahnuvši glavom. „Mrzim ovo sranje!“ „Ti mrziš?“ Galbretova se prodra na njega. „Samo pusti moje pacijente na miru!“
78 Zgrada 52, Nacionalni zdravstveni institut, Betezda oktobar „Lice ti prilično dobro izgleda“, reče Šobek. Ušao je u Avgustinovu kancelariju potpomažući se parom štaka. Njegov pomoćnik pomože mu da sedne. Avgustin je završavao sa sendvičem od presovane govedine. Obrisa usne i zaklopi kutiju za ručak, zaključavajući je. „Dobro“, reče Šobek kada sede. „Sedmični sastanak preživelih dvadesetog jula, der Führer predsedava.“ Avgustin podiže pogled. „Nije ni najmanje smešno.“ „Kada će nam se Kristofer pridružiti? Trebalo bi da ovde držimo bocu brendija, pa da poslednji preživeli nazdravi preminulima.“ „Kristofer je sve razočaraniji“, odvrati Avgustin. „A ti nisi?“ upita Šobek. „Kada si se poslednji put sreo sa predsednikom?“ „Pre tri dana“ odgovori Avgustin. „Rasprava o crnom budžetu?“ „Rezervnim finansijama za Krizne situacije“ odvrati Avgustin. „Meni to nije ni pomenuo“, reče Šobek. „Sad je lopta kod mene. Obesiće mi klozetsku šolju oko vrata.“ „To je stoga što si ti došao do racionalizacije“, reče mu Šobek. „Dakle – te nove bebe ne samo da će biti mrtvorođene, već ukoliko se neka od njih rodi živa,
oduzećemo ih od roditelja i strpati u posebno finansirane bolnice. Tu smo prilično daleko otišli.“ „Izgleda da je javnost uz nas“, odgovori Avgustin. „Predsednik je to opisao kao veliki rizik po javno zdravlje.“ „Sada nizašta na svetu ne bih bio u tvojoj koži, Mark. Biće to političko samoubistvo. Predsednik mora da je u šoku kad to promoviše.“ „Pravo da ti kažem, Frenk, nakon svih ovih godina provedenih u senci Bele kuće, sada je pomalo kao pušten s lanca. Odvući će nas oko starih trnovitih staza, popraviti greške iz prošlosti i progurati mučeničku agendu.“ „ A ti ćeš još da ga huškaš?“ Avgustin nagnu glavu unazad. Pa klimnu. „Utamničenje bolesnih beba?“ „Znaš šta kaže nauka.“ Šobek se podrugljivo isceri. „Naveo si pet virologa da se saglase kako je moguće da ta novorođenčad – i njihove majke – mogu da budu rasadnik drevnih virusa. Pa, trideset sedam virologa javno je izjavilo da je to koještarija.“ „Ne toliko uglednih, niti izbliza toliko uticajnih.“ „Tom, Mahi, Mondavi i Bišop, Mark.“ „Znam šta mi instinkt govori, Frenk. Priseti se malo da sam i ja stručnjak u tom polju.“ Šobek povuče stolicu napred. „Šta smo sada postali, sitni tirani?“ Avgustin pobesne. „Baš ti hvala, Frenk“, odvrati.
„Javnost počinje da se okreće protiv majki i nerođene dece. Šta ako bebe budu slatke? Koliko će vremena proći pre no što se javno mnenje promeni, Mark? Šta ćeš onda?“ Avgustin nije odgovorio. „Znam zašto predsednik neće da se sastane sa mnom“, reče mu Šobek. „Pričaš mu ono što želi da čuje. On je prestravljen, a zemlja je u haosu, pa je odabrao rešenje, a ti si ga podržao. To nije nauka, već politika.“ „Predsednik je saglasan sa mnom.“ „Kako god to nazvali – dvadeseti jul, požar u Rajhstagu – bomba ti ne daje carte blanche“, reče Šobek. „Mi ćemo preživeti“, odvrati Avgustin. „Nisam nam ja podelio ove karte.“ „Ne“ reče Šobek. „Ali definitivno si sprečio da deljenje karata bude pošteno.“ Avgustin se samo zagleda pored njega. „Znaš li da sada to zovu prvobitni greh!“ „Nisam to čuo“ odgovori Avgustin. „Uključi Hrišćanski TV kanal. Svojim porukama podelili su opštine po celoj Americi. Pet Robertson svojoj publici govori da su ta čudovišta poslednji Božji test pre no što nastupi novo Nebesko kraljevstvo. Kaže da naša DNK pokušava da se pročisti od nagomilanih grehova, da... kako ono reče, Ted?“ Pomoćnik reče: „Da očisti naše dosijee pre no što Bog obznani Sudnji dan.“ „Dabome.“
„Mi i dalje ne kontrolišemo frekvencije, Frenk“, odvrati mu Avgustin. „Ja ne mogu da se smatram odgovornim za...“ „Pet-šest drugih televizijskih propovednika govori da su ta nerođena deca đavolji nakot“, nastavi Šobek, hvatajući brzinu. „Rođena sa belegom Satane, jednooka i sa zečjom usnom. Neki čak govore i da imaju kopita.“ Avgustin tužno odmahnu glavom. „To su ljudi koji te sada podržavaju“, reče Šobek i mahnu pomoćniku da priđe. Mučno se podiže na noge, gurnuvši šake pod miške. „Sutra ujutro podnosim ostavku. I u Jedinici i u NIH-u. Sagoreo sam. Ne mogu više da podnesem ovoliko neznanje – niti moje niti tuđe. Samo sam mislio kako bi bilo dobro da najpre tebi kažem. Možda ćeš onda moći da konsoliduješ svu moć.“ Kada Šobek izađe, Avgustin ustade iza svog stola. Jedva da je disao. Šake su mu prebledele i počele da drhte. Lagano, on povrati kontrolu nad svojim emocijama i natera sebe da diše duboko i ravnomerno. „Sve je u uputstvu“, reče praznoj sobi.
79 Sijetl decembar Izneli su na sneg poslednje kutije iz Mičevog starog stana. Kej je insistirala da prenese nekoliko manjih, ali Mič i Vendel obavili su sve tegljenje tokom ranih jutarnjih časova, spakovavši sve u veliki narandžasto-beli iznajmljeni kamion. Kej se pope u kamion pored Miča. Vendel je vozio. „Zbogom, momački dani“, reče Kej. Mič se nasmeši. „Blizu kuće je rasadnik“, reče Vendel. „Možemo usput da pokupimo jelku. Trebalo bi da bude stravično ušuškano.“ Njihov novi dom nalazio se u gaju niskog žbunja i drveća blizu gradića Snohomiša. Kuća sa dve spavaće sobe, okrečena u zeleno i belo, u rustičnom stilu, sa jednim ogromnim prozorom koji je gledao na ulicu i velikom zatvorenom verandom, nalazila se na kraju dugog seoskog puta i bila je okružena borovima. Kuću su iznajmili od Vendelovih roditelja, koji su je posedovali već trideset četiri godine. Svoju novu adresu čuvali su u tajnosti. Dok su muškarci istovarivali stvari iz kamiona, Kej je napravila sendviče i ubacila šest piva i nekoliko voćnih napitaka u sveže oriban frižider. Posred gole i čiste
dnevne sobe, dok je u čarapama stajala na hrastovom podu, Kej se napokon osetila spokojno. Vendel unese lampu u dnevnu sobu i stavi je na kuhinjski sto. Kej mu pruži pivo. On zahvalno ispi dug gutljaj. „Da li su vam rekli?“ upita. „Ko? Šta?“ „Moji matorci. Ovde sam rođen. Ovo je bila njihova prva kuća.“ Mahnu rukama po dnevnoj sobi. „Imao sam običaj da iznosim mikroskop u baštu.“ „To je predivno“, reče mu Kej. „Ovde sam postao naučnik“, reče Vendel. „Ovo je sveto mesto. Neka vas oboje blagoslovi!“ Mič unese stolicu i stalak za časopise. Prihvati pivo i nazdravi im, kucnuvši se sa Kej, koja je pila sok. „Nazdravljam pretvaranju u krtice“, reče. „Spuštanju u podzemlje.“ Marija Konig i još petoro-šestoro njihovih prijatelja dođoše četiri sata kasnije da pomognu oko nameštaja. Skoro su bili završili, kad im Ajlin Riper pokuca na vrata. Nosila je veliku platnenu torbu. Mič je predstavi, a onda vide kako još dve osobe čekaju na verandi. „Dovela sam neke prijatelje“, reče Ajlin. „Mislila sam da vam se pridružimo u proslavi.“ Sju Čempion i jedan visok stariji muškarac duge kose i prilično disciplinovanog velikog stomaka zakoračiše napred, poprilično nelagodno. Muškarčeve oči bledo su se presijavale, kao vučje. Ajlin se rukova sa Marijom i Vendelom. „Miče, ti si upoznao Sju. Ovo je njen muž, Džek. A ovo je za peć“,
obrati se Kej i spusti torbu kraj kamina. „Cepanice javora i višnja. Divno mirišu. Baš prelepa kuća!“ Sju klimnu Miču i nasmeši se Kej. „Mi se nismo upoznale“ reče Sju. Kej otvori i zatvori usta kao riba, ne znajući šta da kaže, pa se na kraju obe nervozno nasmejaše. Doneli su pečenu šunku za večeru. Džek i Mič odmeravali su se kao dečaci na oprezu. Sju je delovala opušteno, ali Mič nije znao šta da kaže. Pomalo zagrejan, izvinio se što nema sveća i zaključio da je ova prilika zahtevala da se upale fenjeri. Vendel isključi sva svetla. Dnevna soba postade logorski šator sa dugim senkama dok su oni jeli u jarko osvetljenom središtu, posred naslaganih kutija. Sju i Džek proveli su nekoliko trenutaka razgovarajući u jednom uglu. „Sju mi kaže da joj se oboje dopadate“, reče Džek kada su se vratili. „Ali ja sam sumnjičav tip, pa mislim da ste svi ludi.“ „Nije da se ne slažem“, odvrati Mič i nazdravi pivom. „Sju mi je ispričala šta si uradio kod Kolumbije.“ „Bilo je to jako davno“, reče Mič. „Budi dobar“, Sju upozori muža. „Samo me zanima zašto si to učinio“, reče Džek. „Možda je to bio jedan od mojih predaka.“ „Hteo sam da znam da li jeste bio jedan od tvojih predaka“, odgovori Mič. „Pa da li je?“ „Mislim da jeste.“
Džek začkilji ka blistavom fenjeru. „Oni što si ih pronašao u pećini u planinama – oni su preci svih nas?“ „Na neki način.“ Džek zbunjeno odmahnu glavom. „Sju mi kaže kako je moguće vratiti pretke njihovom narodu, koji god to narod bio, ako saznamo njihova prava imena. Duhovi umeju da budu opasni. Nisam baš siguran kako je ovo najbolji način da ih usrećimo.“ „Sju i ja smo istamburale novi sporazum“, reče Ajlin. „Vremenom ćemo potrefiti kako treba. Biću specijalni konsultant plemenima. Gde god neko nađe stare kosti, mene će pozvati da ih pogledam. Premerićemo ih na brzinu, uzeti mali uzorak, pa ih onda vratiti plemenima. Džek i njegovi prijatelji sastavili su nešto što zovu Obred mudrosti.“ „Njihova imena kriju se u njihovim kostima“, reče Džek. „Mi im govorimo da ćemo našu decu nazvati po njima.“ „To je sjajno“, reče Mič. „Drago mi je. Zabezeknut sam, ali drago mi je.“ „Svi misle da su Indijanci neznalice“, reče Džek. „Nama je zapravo samo stalo do nekih drugih stvari.“ Mič se nagnu preko fenjera i pruži Džeku ruku. Džek podiže pogled ka tavanici, glasno škljocnuvši zubima. „Ovo je previše novo za mene“, reče. Ali prihvati Mičevu pruženu ruku i stisnu je tako čvrsto da su skoro prevrnuli fenjer. Kej na tren pomisli da će se to pretvoriti u nadmetanje u obaranju ruku. „Ali kažem ti“, reče Džek kada su završili. „Trebalo bi da paziš kako se ponašaš, Miče Rafelsone.“
„Ja sam ti definitivno batalio posao sa kostima“, odvrati mu Mič. „Mič sanja o ljudima koje nalazi“, reče Ajlin. „Zaista?“ Džeka je to impresioniralo. „Da li ti pričaju?“ „Postajem oni“, odgovori Mič. „Oh“ reče Džek. Kej je bila opčinjena svima njima, ali naročito sa Sju. Crte njenog lica bile su više no izražene – bile su skoro muške – ali Kej je mislila kako nikog lepšeg u životu nije upoznala. Odnos Ajlin i Miča bio je tako opušten i intuitivan da se Kej zapitala da nisu nekada bili ljubavnici. „Svi su uplašeni“, reče Sju. „U Kumašu ima mnogo trudnoća praćenih ŠIVA-om. To je jedan od razloga zašto radimo sa Ajlin. Savet je odlučio da nam naši preci mogu reći kako da preživimo ova vremena. Nosiš Mičevo dete?“ upitala je Kej. „Da“, Kej potvrdi. „Da li je mali pomoćnik došao i otišao?“ Kej klimnu. „I kod mene“, reče Sju. „Sahranili smo je sa posebnim imenom i našom zahvalnošću i ljubavlju.“ „Zvala se Malena Brzić“, tiho reče Džek. „Čestitam“, jednako tiho reče mu Mič. „Da, tako je“, sa zadovoljstvom odvrati Džek. „Nema tuge. Ona je svoj posao obavila.“ „Vlada ne može da dođe i zapisuje imena na zemljištu koje pripada savetu“, reče Sju. „Nećemo im dopustiti. Ako
vlada postane previše strašna, dođite kod nas. I ranije smo se borili protiv njih.“ „Ovo je predivno“ ozareno reče Ajlin. Ali Džek se osvrnu i pogleda u senke. Oči mu se suziše, proguta pljuvačku i namršti se. „Teško je znati šta da se radi ili u šta da se veruje“ reče. „Voleo bih da nam duhovi jasnije govore.“ „Hoćeš li da nam pomogneš svojim znanjem, Kej?“ upita Sju. „Pokušaću“, pristade Kej. A onda, oklevajući, Sju reče Miču: „I ja sanjam. Sanjam o novoj deci.“ „Ispričaj nam o svojim snovima“, zamoli je Kej. „Možda su lične prirode, draga“, upozori je Mič. Sju dodirnu Miča po ruci. „Drago mi je što razumeš. Jesu lični, a ponekad i zastrašujući.“ Vendel se spusti niz merdevine sa tavana, noseći pod jednom rukom kartonsku kutiju. „Moji matorci rekoše da su još ovde, i zaista je tako. Ukrasi – Gospode, kakve uspomene! Ko hoće da kiti jelku?“
80 Zgrada 52, Nacionalni zdravstveni institut, Betezda januar „Evo vaših sastanaka tokom naredna dva dana“, Florens Lejton pruži Avgustinu mali list hartije koji je mogao da mu stane u džep na košulji, da ga konsultuje po potrebi, kao što je voleo. Spisak je bivao sve duži; tog popodneva trebalo bi da se vidi sa guvernerom Nebraske, pa ako bude bilo vremena, sa grupom finansijskih kolumnista. A željno je iščekivao večeru koju je u sedam sati zakazao sa ljupkom ženom koja nimalo nije marila za njegovu učestalost u vestima i reputaciju neumornog radoholičara. Mark Avgustin stisnu zube i pređe prstom niz spisak pre no što ga presavi, što je bio njegov način da gospođi Lejton kaže da je spisak odobren i konačan. „A evo i jednog neobičnog slučaja“, dodade ona. „Nema zakazano, ali kaže kako je siguran da ćete hteti da ga primite.“ Ona spusti posetnicu na njegov sto i pogleda ga sa visine. „Vilenjak.“ Avgustin se zagleda u ime i oseti sićušan ujed radoznalosti. „Znate ga?“ upita ona. „On je novinar“ odgovori Avgustin. „Piše o nauci, a mirođija je u gomili čorbi.“ „Mesnih ili od povrća?“ upita gospođa Lejton.
Avgustin se nasmeši. „Dobro. Prihvatam njegov blef. Reci mu da ima pet minuta.“ „Da vam donesem kafu?“ „On će hteti čaj.“ Avgustin dovede svoj sto u red i ubaci dve knjige u fioku. Nije želeo da iko njuška šta on trenutno čita. Jedna knjiga bila je tanka monografija, Pokretni elementi kao izvor genomskih novina kod trava. Druga je bila tek objavljeni popularni roman, autora Robina Kuka, koji se bavio širenjem opasne i neobjašnjive bolesti od strane neke nove vrste organizma, koji možda potiče iz svemira. Avgustin je obično voleo takve romane, mada se tokom protekle godine držao dalje od njih. To što je tu čitao bio je znak da mu se samopouzdanje povratilo. Ustade i nasmeši se kada Oliver Merton uđe. „Drago mi je što se ponovo vidimo, gospodine Merton.“ „Hvala vam što ste me primili, doktore Avgustin“, odvrati Merton. „Dobro su me ispipali ispred vaše kancelarije. Uzeli su čak i moju beležnicu.“ Avgustin se nasmeši u znak izvinjenja. „Bojim se da imam veoma malo vremena. Jamačno imate nešto zanimljivo da mi kažete.“ „Dabome.“ Merton podiže pogled kad gospođa Lejton uđe, noseći poslužavnik sa dve šolje. „Čaj, gospodine Merton?“ upita ga. Merton se pomalo posramljeno nasmeši. „Zapravo, radije bih kafu. Poslednjih nekoliko nedelja proveo sam u Sijetlu, pa sam prestao sa čajem.“ Gospođa Lejton se isplazi Avgustinu i vrati se po kafu. „Baš je smela“, primeti Merton.
„Radili smo zajedno tokom nekih prilično gadnih vremena“, odgovori Avgustin. „I prilično mračnih.“ „Naravno“, reče Merton. „Najpre, da vam čestitam što vam je pošlo za rukom da odložite konferenciju o ŠIVA-i, koja je trebalo da se održi na Univerzitetu u Vašingtonu.“ Avgustin je izgledao zbunjeno. „Jedino što sam uspeo da iščeprkam od nekih izvora je nešto u vezi sa povlačenjem stipendija NIH-a ako se sa konferencijom nastavi.“ „To su za mene novosti“, odvrati Avgustin. „Umesto toga, nameravamo da je održimo u malom motelu blizu univerziteta. Hranu će možda obezbediti jedan čuveni francuski restoran, čiji glavni kuvar gaji simpatije prema nama. To će malo zasladiti limun. Ako ćemo već biti potpuni odmetnici, bar ćemo da uživamo.“ „Ne zvučite mi baš najobjektivnije, ali želim vam sreću“, odgovori Avgustin. Merton se sada izazivački isceri. „Jutros sam od Fridriha Broka čuo da je na Univerzitetu u Inzbruku došlo do generalnog preuređenja osoblja koje se bavi neandertalskim mumijama. Interno naučno ispitivanje dovelo je do zaključka da su ključne činjenice ignorisane i da je načinjena ogromna naučna greška. Gospodin profesor Brok pozvan je u Inzbruk. Trenutno je na putu do tamo.“ „Ne znam zašto bi to mene zanimalo“, reče Avgustin. „Imamo još dva minuta.“ Gospođa Lejton unese kafu. Merton otpi pozamašan gutljaj. „Hvala vam. Tretiraće tri mumije kao porodičnu grupu, genetski povezanu. To znači da će priznati prvi
čvrsti dokaz ljudske deobe na vrste. ŠIVA je pronađen u tim uzorcima.“ „Vrlo dobro“, reče Avgustin. Merton sklopi dlanove. Florens ga je posmatrala sa nekom besposlenom radoznalošću. „Prišli smo nadomak dugog i brzog spusta ka istini, doktore Avgustin“, reče Merton. „Zanimalo me je kako ćete prihvatiti te vesti.“ Avgustin udahnu kroz nos. „Šta god da se desilo pre više desetina hiljada godina, ne može da utiče na naše sudove o onome što se danas događa. Nijedan Irodov fetus nije iznet do kraja termina. Zapravo, baš su nam juče naučnici koji rade za Nacionalni institut za alergijske i zarazne bolesti saopštili kako ne samo da su ti fetusi iz druge faze podložni pobačajima tokom prvog tromesečja, i to u katastrofalnoj srazmeri, već i da su naročito ranjivi na doslovce svaki poznati virus herpesa, uključujući Epštajn-Bar. Mononukleozu. Devedeset pet procenata ljudi na Zemlji ima Epštajn-Bar, gospodine Merton.“ „Vaš stav ništa neće promeniti, doktore?“ upita Merton. „Uvo koje mi je preostalo još zvoni od bombe koja je ubila našeg predsednika. Prihvatio sam svaki udarac i ostao na nogama. Ništa ne može da me uzdrma, izuzev činjenica, relevantnih činjenici o sadašnjosti.“ Avgustin obiđe sto i sede na ivicu. „Želim sve najbolje ljudima iz lnzbruka, ko god da vrši ispitivanja“, reče. „U biologiji ima dovoljno misterija da nam doveka potraju. Navratite ponovo kada sledeći pul budete u Vašingtonu, gospodine
Merton. Siguran sam da će Florens zapamtiti – ne čaj, već kafa.“ Noseći poslužavnik na krilu, Diken je gurao svoja kolica kroz kafeteriju Načerove zgrade, pa ugleda Mertona i dokotrlja se do njegovog stola. Jednom rukom spusti poslužavnik. „Kako te je poslužio železnički prevoz?“ upita Diken. „Fantastično“ odgovori Merton. „Mislim da bi trebalo da znaš da Kej Lang drži tvoju fotografiju na svom stolu.“ „To ti je čudna poruka, Olivere“, reče Diken. „Zašto bi to mene, kog vraga, zanimalo?“ „Zato što mislim kako si prema njoj osećao nešto više od naučničkog drugarstva“, odvrati Merton. „Poslala ti je pisma nakon atentata. Nisi odgovorio.“ „Ako ćeš biti krvoločan, ješću negde drugde“, reče Diken i podiže poslužavnik sa stola. Merton podiže ruke. „Izvini. Moji novinarski instinkti na delu.“ Diken ponovo spusti poslužavnik i namesti kolica. „Polovinu svakog dana provodim čekajući da se zacelim i brinući kako više nikada neću moći da se služim nogama ili rukom... Pokušavajući da imam vere u svoje telo. Drugu polovinu dana provodim na rehabilitacionoj terapiji, trudeći se dok me ne zaboli. Nemam vremena da sanjarim o izgubljenim prilikama. A ti?“ „Moja devojka iz Lidsa šutnula me je prošle nedelje. Nikad me nema kod kuće. Sem toga, ispao sam pozitivan. Uplašila se.“ „Žao mi je“, reče Diken.
„Baš sam svratio u Avgustinovu jazbinu. Deluje mi baš drčno.“ „Ankete mu idu u prilog. Kriza opštenarodnog zdravlja razbuktala se u međunarodnu politiku. Fanatici nas guraju ka donošenju represivnih zakona. Praktično vlada vanredno stanje, samo što se tako ne zove, a Jedinica za krizne situacije određuje medicinske dekrete – što znači da vladaju skoro svime. Sad kad je Šobek podneo ostavku, Avgustin je drugi čovek u zemlji.“ „Zastrašujuće“, primeti Merton. „Pokaži mi nešto što nije“, odvrati Diken. Merton to prihvati. „Ubeđen sam da Avgustin povlači veze kako bi sprečio našu konferenciju o ŠIVA-i.“ „On je pravi birokrata – što znači da će štititi svoj položaj svim mogućim sredstvima.“ „A šta je sa istinom?“ namrštivši se upita Merton. „Jednostavno nisam navikao da vidim kako vlada upravlja naučnom debatom.“ „Obično nisi tako naivan, Olivere. Britanci to već godinama rade.“ „Da, da, imao sam posla sa dovoljno ministara u vladi da znam postupak. Ali kakvo je tvoje stanovište? Pomogao si da Kej okupi svoju koaliciju – zašto te Avgustin jednostavno ne otpusti i nastavi dalje?“ „Jer sam ugledao svetlost“, sumorno odgovori Diken. „Ili, bolje reći, mrak. Mrtve bebe. Izgubio sam nadu. I pre toga, Avgustin je prilično dobro manipulisao sa mnom – držao me je samo kako bi izgledalo da je sve uravnoteženo i dozvoljavao mi da prisustvujem sastancima. Ali nikad mi nije dao dovoljno slobode da se
izgubim. Sad... više ne mogu da putujem, ne mogu da se bavim istraživanjem koje nam je potrebno. Postao sam beskoristan.“ „Neutralisan?“ predloži Merton. „Kastriran“, odvrati Diken. „Zar mu bar ponekad ne šapneš na uvo: To je nauka, o moćni Cezare, možda grešiš!“ Diken odmahnu glavom. „Broj hromozoma prilično je crn. Pedeset dva hromozoma, naspram četrdeset šest. Trizomalni, tetrazomalni... Svi bi mogli da završe sa nečim nalik na Daunov sindrom, ili još i gorim. Ako ih pre toga ne smlati Epštajn-Bar.“ Merton je najbolje sačuvao za kraj. Ispričao je Dikenu o promenama u Inzbruku. Diken je pomno slušao, začkiljivši slepim okom, a onda se dobrim okom zagledao ka prozorima i jarkoj prolećnoj sunčevoj svetlosti koja je dopirala spolja. Prisećao se razgovora sa Kej pre no što je i upoznala Rafelsona. „Znači, Rafelson ide u Austriju?“ Diken se viljuškom igrao sa hranom na tanjiru. „Ako ga pozovu. Možda je i dalje previše kontroverzan.“ „Iščekujem izveštaj“, reče Diken. „Ali neću da se nadam.“ „Misliš da je Kej neverovatno rizikovala“ predloži Merton. „Ne znam ni zašto sam kupio ovu hranu“ odvrati Diken i spusti viljušku. „Nisam gladan.“
81 Sijetl februar „Beba je dobro“, reče doktorka Galhret. „Razvoj je normalan za drugo tromesečje. Obavili smo analize, a rezultati su kao što se i moglo očekivati za fetus iz druge faze.“ To je Kej zvučalo malo hladno. „Dečak ili devojčica?“ upita. „Pedeset dva XX“, odgovori Galbretova. Otvori smeđu kartonsku fasciklu i pruži Kej kopiju izveštaja o uzorku. „Hromozomalno abnormalna ženska.“ Kej se zagledala u papir, a srce joj je divlje tuklo u grudima. Miču to nije rekla, ali nadala se da će biti devojčica, kako bi premostila bar malo međusobne udaljenosti i bar za jednu smanjila broj razlika sa kojima će morati da se nosi. „Ima li duplikacija ili su ovo novi hromozomi?“ upita Kej. „Kad bi imali stručnost da to utvrdimo, bili bismo slavni“, reče Galbretova. A onda, manje ukočeno: „Ne znamo. Površan pogled kaže nam da možda nisu duplirani.“ „Nema ekstra hromozoma 21?“ Kej tiho upita, gledajući nizove cifara na papiru i kratka objašnjenja. „Mislim da fetus nema Daunov sindrom“, odgovori Galbretova. „Ali znaš šta ja sada mislim o ovome.“ „Zbog viška hromozoma.“
Galbretova klimnu glavom. „Ne znamo ni koliko su neandertalci imali hromozoma“, reče joj Kej. „Ako su bili kao mi, onda četrdeset šest“, odvrati Galbretova. „Ali nisu bili kao mi. To je još misterija.“ I njoj samoj te reči zazvučaše krhko. Kej ustade, držeći se jednom rukom za stomak. „Koliko možeš da oceniš, beba je zdrava.“ Galbretova klimnu. „Ali moram da se zapitam šta, zapravo, znam? Skoro ništa. Pozitivna si na herpes simpleks tipa jedan, ali negativna na mononukleozu – to jest, na Epštajn-Bar. Nikad nisi imala boginje. Za boga miloga, Kej, beži dalje od bilo koga sa boginjama.“ „Paziću se“, reče Kej. „Ne znam šta više da ti kažem.“ „Poželi mi sreću.“ „Želim ti svu sreću na Zemlji i na Nebesima. Ali zbog toga se kao lekar ne osećam nimalo bolje.“ „To je i dalje naša odluka, Felisiti.“ „Naravno.“ Galbretova prelista nekoliko listova papira, pa stiže do kraja fascikle. „Da je ovo moja odluka, nikad ne bi videla ovo što ću ti pokazati. Izgubili smo žalbu. Moramo da nateramo sve pacijente sa ŠIVA-om da se registruju. Ako ne pristaneš, mi moramo da te registrujemo.“ „Onda me registrujte“ ravnim glasom odvrati Kej i poče da se igra naborom na pantalonama. „Znam da si se preselila“, reče joj Galbretova. „Ako predam pogrešnu registraciju, bolnica bi mogla da upadne u nevolje, a ja bih mogla da završim pred
komisijom i izgubim dozvolu za rad.“ Pogledala je Kej tužno, ali pravo u oči. „Potrebna mi je tvoja nova adresa.“ Kej pogleda formular, pa odmahnu glavom. „Preklinjem te, Kej. Želim da ostanem tvoj lekar dok se ovo ne završi.“ „Završi?“ „Do porođaja.“ Kej ponovo odmahnu glavom, tvrdoglavo i sa divljim pogledom, kao u progonjenog zeca. Galbretova se sa suzama u očima zagleda niz sto za ispitivanje. „Nemam izbora. Niko od nas nema izbora.“ „Ne želim da mi uzmu bebu“ odvrati Kej, ostavši bez daha i hladnih ruku. „Ako ne sarađuješ, ne mogu da budem tvoj lekar“, reče Galbretova. Naglo se okrenu i izađe iz sobe. Nekoliko trenutaka kasnije, sestra proviri unutra, vide Kej kako izgubljeno stoji i upita je da li joj je potrebna pomoć. „Nemam lekara“, odgovori Kej. Sestra se pomeri, a Galbretova ponovo uđe. „Molim te, daj mi novu adresu. Znam da se bolnica bori protiv lokalnih pokušaja Jedinice da kontaktira naše pacijente. Staviću dodatna upozorenja u ovaj dosije. Veruj mi, Kej, mi smo na tvojoj strani.“ Kej je očajnički želela da razgovara sa Mičem, ali on je bio u univerzitetskoj četvrti, gde je pokušavao da privede kraju ugovaranje hotela za konferenciju. Nije želela da ga ometa u tome. Galbretova joj pruži olovku. Kej polako popuni formular. Galbretova ga uze. „Svejedno bi vas pronašli“, ogorčeno reče.
Kej uze izveštaj, izađe iz bolnice i ode do smeđe tojote kamri, koju su kupili pre dva meseca. Sedela je u autu čitavih deset minuta, sva obamrla, držeći se za volan utrnulim prstima, pa tek onda okrenu ključ i upali auto. Taman je spuštala prozor da uđe vazduha, kada ču kako je Galbretova zove. Razmišljala se da se samo isparkira i odveze, ali ipak ponovo diže ručnu u pogleda ulevo. Galbretova je trčala preko parkinga. Uhvatila se za vrata i pogledala Kej. „Napisala si pogrešnu adresu, zar ne?“ upita, crvena u licu i boreći se za dah. Kej je samo bledo pogleda. Galbretova sklopi oči, uhvati vazduh. „Sa tvojom bebom je sve u redu“, reče. „Nema nikakvih problema. Ništa ne razumem. Zašto je ne odbacuješ kao strano tkivo – potpuno je različita od tebe! Kao da nosiš gorilu. Ali ti je tolerišeš, voliš. Kao i sve majke. Zašto Jedinica to ne proučava?“ „To ti je zagonetka“, prizna Kej. „Kej, molim te oprosti mi.“ „Oprošteno ti je“, neubedljivo reče Kej. „Ne, ozbiljno mislim. Ne marim i ako mi uzmu dozvolu – možda greše u vezi sa svime ovim! Želim da budem tvoj lekar.“ Kej sakri lice rukama, iscrpljena od napetosti. Vrat joj je bio ukočen kao čelične opruge. Podiže glavu i položi šaku preko doktorkine. „Ako je ikako moguće, i ja bih to volela“, reče. „Obećaj mi da ću te ja poroditi, ma gde otišla i ma šta radila“, molila je Galbretova. „Želim da naučim sve što
mogu o trudnoćama sa ŠIVA-om, da budem spremna, i želim da ja porodim tvoju kćerku.“ Kej se parkirala preko puta starog četvrtastog hotela Juniversiti Plaža, naspram Univerziteta u Vašingtonu. Pronašla je muža na donjem nivou, kako čeka zvaničnu ponudu od menadžera hotela, koji se bio povukao u kancelariju da razmisli. Ispričala mu je šta se desilo u bolnici. Mič besno zavali pesnicom vrata čekaonice. „Nije trebalo da te ostavljam samu – ni na minut!“ „Znaš da to nije praktično“, odvrati Kej. Uhvati ga za rame. „Mislim da sam se prilično dobro izborila.“ „Ne mogu da verujem da bi ti Galbretova to uradila.“ „Znam da nije želela.“ Mič načini krug, šutnu metalnu stolicu na rasklapanje i bespomoćno mahnu rukama. „Želi da nam pomogne“, reče Kej. „Kako sada da joj verujemo?“ „Nema potrebe da budeš paranoičan.“ Mič se ukopa u mestu. „Jedan ogroman stari voz juri niz šine. Mi smo tačno ispred njega. Znam to, Kej. Nije reč samo o vladi. Svaka trudnica na planeti Žemlji sada je sumnjivo lice. Avgustin – to potpuno kopile – postarao se da vas sve pretvori u parije! Dođe mi da ga ubijem!“ Kej ga uhvati za ruke i nežno povuče, pa ga zagrli. Bio je toliko besan da joj se otrgao i nastavio da maršira po sobi. Ona ga čvršće zagrli. „Molim te, Miče, prekini.“ „A sada si ovde – izložena svakome ko može da naleti!“, procedi on, a ruke mu zadrhtaše.
„Odbijam da ne mrdam iz kuće“, braneći se odvrati Kej. On diže ruke i klonu ramenima. „Šta uopšte možemo da uradimo? Kada će već poslati marice pune siledžija da nas pokupe?“ „Ne znam“, odgovori Kej. „Negde mora da pukne. Ja verujem u ovu zemlju, Miče. Ljudi ovo neće da trpe.“ Mič sede u stolicu na rasklapanje na kraju reda. Soba je bila jarko osvetljena, sa pedeset praznih stolica poslaganih u pet redova, jednim stolom zastrtim stolnjakom i aparatom za kafu u zadnjem delu. „Vendel i Marija kažu da je pritisak prosto neverovatan. Uložili su žalbe, ali niko na katedri ništa neće da prizna. Obustavljaju finansiranja, zatvaraju kancelarije, inspektori upadaju u laboratorije. Počinjem da gubim veru, Kej. Video sam kako se to meni dešava...“ „Znam“ reče mu Kej. „A sada Stejt dipartment ne da Broku da se vrati iz Inzbruka.“ „Kad si to čuo?“ „Merton me je jutros nazvao iz Betezde. Avgustin pokušava da nas potpuno blokira. Na kraju ćemo ostati samo ti i ja – a ti ćeš morati u zbeg!“ Kej sede pored njega. Od svojih bivših kolega na Istoku nije čula nikakve vesti. Ništa od Džudit. Ironično, ali želela je da porazgovara sa Mardž Kros. Želela je da prigrli svu moguću preostalu podršku na svetu. Užasno su joj nedostajali roditelji. Kej se nagnu i nasloni glavu na Mičevo rame. On joj nežno protrlja kosu svojim velikim šakama.
O pravim vestima od tog jutra nisu ni stigli da porazgovaraju. Bitne stvari lako se zature u haosu. „Znam nešto što ti ne znaš“, reče Kej. „A šta to?“ „Imaćemo kćerku.“ Mič na tren izgubi dah, a lice mu poprimi zgranut izraz. „Gospode Bože“, izusti. „Pa, bilo je ili jedno ili drugo“, reče mu Kej, iscerivši se na njegovu reakciju. „To si želela.“ „Zar sam to rekla?“ „Badnje veče. Rekla si kako bi želela da joj kupiš lutke.“ „Da li ti to smeta?“ „Naravno da ne. Samo se pomalo šokiram svaki put kad načinimo nov korak, to je sve.“ „Doktorka Galbret kaže da je zdrava. Sve je u redu. Ima ekstra hromozome... ali to smo znali.“ Mič je dodirnu po stomaku. „Osećam je kako se mrda“, reče i kleknu ispred Kej da prisloni uvo uz nju. „Biće prelepa.“ Menadžer hotela uđe u sobu za sastanke noseći u ruci gomilu papira i iznenađeno ih pogleda. Bio je to čovek zašao u pedesete godine života, sa gustom kovrdžavom smeđom kosom i dežmekastim neupadljivim licem. Podsećao je na nečijeg prosečnog ujaka. Mič ustade i otrese pantalone. „Moja supruga“, reče, osećajući se malo neprijatno.
„Naravno“, odgovori menadžer. Onda suzi bledoplave oči i povede Miča u stranu. „Trudna je, zar ne? To mi niste spomenuli. Ovde o tome nema ni pomena...“ Poče da pretura po papirima i optužujuće pogleda Miča. „Nikakvog pomena. Sada moramo da budemo veoma oprezni kad je reč o javnim okupljanjima i izlaganjima.“ Mič se nasloni o bjuik, pa protrlja bradu. Pod prstima se čuo tih hrapav zvuk, iako se tog jutra obrijao. Spusti ruku. Kej stade pred njega. „Ja ću da te odvezem kući“ reče joj. „A šta ćeš sa bjuikom?“ On odmahnu glavom. „Uzeću ga kasnije. Vendel može da me poveze.“ „Šta ćemo sada?“ upita Kej. „Možemo da pokušamo sa nekim drugim hotelom ili da iznajmimo neku dvoranu.“ Mič se zgađeno namršti. „Ono kopile je tražilo izgovor. Poznato mu je tvoje ime. Pozvao je nekoga. Proverio nas je, baš kao dobar mali nacista.“ Podiže ruke visoko u vazduh. „Živela slobodna Amerika!“ „Ako Brok ne može ponovo da uđe u zemlju...“ „Održaćemo konferenciju na internetu“ odvrati Mič. „Smislićemo nešto. Ali sada se brinem za tebe. Nešto će se jamačno desiti.“ „Šta?“ „Zar ne osećaš?“ Protrlja čelo. „Kako nas je ono kukavičko kopile od menadžera posmatralo. Izgledao je kao preplašeni jarac. Nema blage veze sa biologijom. Živi život u malim potezima i ne protivi se sistemu. Skoro svi
su kao on. Neko ih gura, a oni trče u pravcu u kojem ih guraju.“ „To zvuči veoma cinično“, reče mu Kej. „To je politička stvarnost. Bio sam neverovatno glup. Pustio sam te da putuješ sama. Mogli su da te pokupe, izlože...“ „Neću da budem u pećini, Miče.“ Mič se žacnu. Kej ga uhvati za rame. „Žao mi je. Znaš šta sam htela da kažem.“ „Sve je na svom mestu, Kej. Videla si to u Gruziji, a ja na Alpima. Postali smo stranci. Ljudi nas mrze.“ „Mrze mene“, reče Kej i preblede. „Zato što sam trudna.“ „Mrze i mene.“ „Ali ne traže od tebe da se registruješ kao Jevrej u Nemačkoj.“ „Još ne“, odvrati Mič. „Hajdemo.“ Obgrli je i povede ka tojoti. Kej je bilo malo nezgodno da prati njegov dugi korak. „Mislim da imamo dan ili dva, možda tri. A onda... Neko će nešto da učini. Ti si im trn u oku. Dvostruki trn.“ „Zašto dvostruki?“ „Poznate ličnosti imaju moć“, odgovori Mič. „Ljudi znaju ko si, a ti znaš istinu.“ Kej sede na suvozačevo sedište i spusti prozor. U kolima je bilo vruće. Mič zatvori vrata za njom. „Znam li?“ „Dabome da znaš. Sju ti je iznela ponudu. Hajde da je razmotrimo. Reći ću Vendelu kuda idemo. Nikom drugom.“
„Kuća mi se baš sviđa“, reče Kej. „Naći ćemo drugu“, odvrati Mič.
82 Zgrada 52, Nacionalni zdravstveni institut, Betezda Mark Avgustin osećao se skoro grozničavo od trijumfa. Stavio je fotografije ispred Dikena i ubacio kasetu u plejer. Diken uze prvu fotografiju, primače je bliže i začkilji. Uobičajene medicinske fotografske boje, neobično narandžasto i maslinasto meso sa jarkim ružičastim lezijama. Crte lica van fokusa kamere. Reč je bila o muškarcu od nekih četrdesetak godina, živom, ali ni izbliza srećnom. Diken uze sledeću fotografiju – snimak izbliza muškarčeve desne ruke, obeležene pegama. Pored ruke je bio žuti plastični lenjir da bi se videlo koje su veličine. Najveća pega imala je sedam centimetara u prečniku, a u sredini je bila gnojava. Diken je samo na desnoj ruci izbrojao sedam takvih pega. „Jutros sam ovo pustio osoblju“, reče Avgustin i preko daljinskog pusti kasetu. Diken nastavi da gleda fotografije. Muškarčevo telo bilo je prekriveno lezijama, od kojih su neke tvorile ogromne plikove, istaknute i uočljive, nesumnjivo veoma bolne. „Stigli su nam uzorci na analizu, ali terenski tim ih je na brzinu proverio na ŠIVA-u, čisto da potvrdi o čemu je reč. Čovekova žena je u drugom tromesečju sa ŠIVA-inim fetusom iz druge faze i još ima ŠIVU tipa 3-s. Čovek sada više nema ŠIVA-u, pa stoga možemo da isključimo mogućnost da ŠIVA izaziva lezije, što svejedno nismo ni očekivali.“ „Gde se oni nalaze?“ upita Diken.
„U San Dijegu, u Kaliforniji. Reč je o paru ilegalnih imigranata. Naši ljudi na terenu obavili su ispitivanje i poslali nam ovaj materijal. Star je otprilike tri dana. Lokalna štampa zasad nije obaveštena.“ Avgustinu je osmeh leteo preko lica kao udari munje. Stao je ispred svog stola, premotavajući scene u bolnici, karantinu, merama privremene zaštite – plastičnim zavesama zalepljenim za zidove i vrata, odvojenim vazduhom. Ponovo pritisnu dugme plej. Doktor Ed Sanger, član Jedinice iz bolnice Mersi, od nekih pedesetak godina, sa mlitavom kosom boje peska, predstavio se i nervozno izmumlao dijagnozu. Diken je slušao sa sve većim užasom. Kako sam samo pogrešio. Avgustin je u pravu. Sve je pogodio. Avgustin isključi plejer. „Reč je o RNK virusu sa jednim nizom, ogromnom i primitivnom. Verovatno ima oko 160 000 nukleotida. Tako nešto nikada ranije nismo videli. Radimo na tome da uparimo njegov genom sa poznatim regionima HERV-a. Neverovatno je brz, otporan i smrtonosan.“ „Čovek izgleda loše“, reče Diken. „Sinoć je umro.“ Avgustin isključi kasetu. „Žena je, izgleda, asimptomatična, ali ima uobičajene probleme sa trudnoćom.“ Avgustin prekrsti ruke i sede na ivicu stola. „Lateralna transmisija nepoznatog retrovirusa, skoro sigurno izazvanog ŠIVA-om. Žena je zarazila muškarca. To je to, Kristofere. To nam je bilo potrebno. Jesi li u stanju da nam pomogneš da se obratimo javnosti?“ „Kako to?“
„Stavićemo u karantin i/ili izolaciju žene koje su u drugoj fazi trudnoće. Potrebni su nam debeli temelji za takvo kršenje građanskih sloboda. Predsednik je spreman da da odobrenje, ali njegov tim kaže kako su nam potrebne ličnosti da prenesu poruku.“ „Ja ti nisam ličnost. Nađi Bila Kozbija.“ „Kozbi je ovo odbio da radi. Ali ti... Ti si praktično reklamni plakat za hrabrog zdravstvenog radnika, koji se oporavlja od rana koje su mu naneli fanatici očajnički željni da nas zaustave.“ Osmeh ponovo ozari Avgustinovo lice. Diken se zagleda sebi u krilo. „Siguran si u vezi sa ovim?“ „Onoliko koliko je to moguće, dok se ne obave sva ispitivanja. To bi trajalo tri ili četiri meseca. Uzevši u obzir moguće posledice, ne možemo da čekamo.“ Diken pogleda Avgustina, a onda mu pogled odluta kroz prozor, ka oblacima i drveću. Avgustin je tu postavio mali vitraž, ljiljan urađen u crvenoj i zelenoj boji. „Sve majke će morati da imaju nalepnice na kućama“, reče Diken. „K ili možda I. Svaka trudnica moraće da dokaže da ne nosi ŠIVA-inu bebu. To bi moglo da košta milijarde.“ „Niko nije zabrinut oko finansiranja“, odvrati Avgustin. „Suočeni smo sa najvećom pretnjom opštem zdravlju svih vremena. Reč je o biološkom ekvivalentu Pandorine kutije, Kristofere. Svaka retrovirusna bolest koju smo tokom našeg razvoja pokorili, ali nismo uspeli da je se otarasimo. Stotine, možda hiljade oboljenja za
koje nemamo savremene odbrane. Uopšte se ne dovodi u pitanje da li ćemo dobiti finansije.“ „Jedini problem je što ja u to ne verujem“, tiho mu reče Diken. Avgustin ga samo pogleda i poče da se mršti. „Veći deo svog života proveo sam jureći viruse“, reče Diken. „Video sam šta mogu da urade. Znam sve o retrovirusima, znam sve o HERV-u. Znam sve o ŠIVA-i. HERV-e verovatno nikada nisu eliminisani iz genoma jer su pružali zaštitu protiv drugih, novijih retrovirusa. Oni su naša mala lična biblioteka zaštitnih mera. I... naš genom se njima služi da generiše novine.“ „To ne znamo“, odvrati Avgustin, glasom hrapavim od napetosti. „Hoću da sačekam da se završe sva ispitivanja pre no što zamandalimo sve majke u Americi“, reče Diken. Avgustin najpre pomodri od iznerviranosti, pa onda od besa, tako da ožiljci od šrapnela na njegovom licu postaše jasno uočljivi. „Opasnost je jednostavno prevelika“, odvrati. „Mislio sam da ćeš prihvatiti priliku da se vratiš u igru.“ „Ne“, odgovori Diken. „Ne mogu.“ „I dalje veruješ u fantazije o novim vrstama?“ sumorno upita Avgustin. „To sam odavno prevazišao“, odgovori Diken. Iznenadi se kada ču sopstveni umoran i hrapav glas. Zvučao je kao starac. Avgustin obiđe sto i otvori fioku, pa iz nje izvadi jednu kovertu. Sve u njegovom stavu – sitno šepurenje pri hodu, kamene crte lica – budilo je svojevrstan užas u
Dikenu. Ovo je bio Mark Avgustin kakvog nikad ranije nije video: čovek koji se priprema da izvrši pogubljenje. „Ovo je stiglo za tebe dok si bio u bolnici. Bilo je u tvom poštanskom sandučetu. Pošto je bilo adresirano na tebe u zvaničnom kapacitetu, uzeo sam na sebe tu slobodu da ga otvorim.“ Pruži Dikenu tanke listove. „Pismo je iz Gruzije. Leonid Sugašvili ti je slao fotografije onoga što naziva mogućim uzorcima Homo superiora, zar ne?“ „Nisam ga proveravao“, odgovori Avgustin, „pa ti ga nisam ni pomenuo.“ „Pametno. Uhapšen je u Tbilisiju pod optužbama za prevaru. Muzao je porodice nestalih u nemirima. Obećavao je ožalošćenim rođacima kako može da im pokaže gde su njihove voljene osobe zakopane. Izgleda da se nameračio i na CDC.“ „To me ne iznenađuje niti mi menja mišljenje, Mark. Jednostavno sam pregoreo. Dovoljno mi je teško da sebe lečim. Ja nisam čovek za taj posao.“ „Dobro“, odvrati Avgustin. „Staviću te na dugoročno invalidsko bolovanje. Potrebna nam je tvoja kancelarija u CDC-u. Sledeće nedelje useljavamo šezdeset specijalista epidemiologa, kako bi otpočeli sa drugom fazom. Imamo manjak prostora, pa ćemo za početak najverovatnije u tvoju kancelariju smestiti trojicu.“ Ćutke su se gledali. „Hvala ti što si me ovoliko dugo nosio na grbači“, reče Diken bez trunčice ironije.
„Nema problema“, odgovori Avgustin jednako ravnim glasom.
83 Okrug Snohomiš Mič spusti poslednju kutiju kraj ulaznih vrata. Vendel Paker će ujutru doći sa kamionom. Osvrnu se po kući i kiselo nasmeši. Bili su tu svega nešto više od dva meseca. Jedan Božić. Kej unese telefon iz spavaće sobe, a kabl se vukao za njom. „Isključen je“, reče. „Baš su brzi kada razgrađuješ dom. Pa – koliko smo dugo bili ovde?“ Mič sede u izanđalu naslonjaču koju je imao još od studentskih dana. „Bićemo dobro“, reče. Šake su mu delovale čudno. Izgledale su nekako krupnije. „Bože, što sam umoran.“ Kej sede na naslon za ruke i poče da mu masira ramena. On nasloni glavu na njenu ruku i protrlja bodljikavi obraz o njen džemper boje breskve. „Prokletstvo“ ote joj se. „Zaboravila sam da napunim mobilni.“ Poljubi ga u teme i vrati se u spavaću sobu. Mič primeti kako hoda prilično pravo, iako je u sedmom mesecu. Stomak joj se video, ali nije bio ogroman. Želeo je da ima više iskustva sa trudnoćama. Da prvi put bude ovako nešto... „Obe baterije su otišle“, doviknu mu Kej iz spavaće sobe. „Biće potrebno jedno sat vremena da se napune.“ Mič poče da trepće, gledajući različite predmete u sobi. Onda ispruži šake. Delovale su natečeno, na kraju podlaktica kao u Popaja. Osećao je i da su mu stopala
ogromna, iako ih nije pogledao. To je bilo izuzetno nelagodno. Spavalo mu se, a tek je bilo četiri popodne. Upravo su jeli supu iz konzerve. Napolju se još lepo videlo. Nadao se da će još jedan, poslednji put voditi ljubav sa Kej u toj kući. Kej se vrati i primače stoličicu. „Ti sedi ovde“, reče Mič i krenu da ustane. „Udobnije je.“ „Dobro mi je ovako. Hoću da sedim uspravno.“ Mič zastade, osetivši vrtoglavicu. „Nešto nije u redu?“ On ugleda prvi blesak svetlosti. Sklopi oči i sruči se nazad u naslonjaču. „Stiže“ reče. „Šta?“ Mič pokaza slepoočnicu i tiho reče: „Beng.“ I ranije mu se dešavalo, kao dečaku, da mu se tokom glavobolja pričinjava distorzija tela. Sećao se kako ih je mrzeo, a sada mu je došlo da iskoči iz rođene kože od strepnje. „Imam lekove u tašni“, reče Kej. Slušao je kako odlazi u drugu sobu. Sklopljenih očiju, video je sablasne munje i osećao kako mu stopala natiču kao u slona. Bol je bio kao topovska vatra koja se približava preko široke doline. Kej mu pritisnu u ruku dve tablete i čašu vode. Tablete proguta, a vodu popi, nimalo ubeđen da će mu biti od neke koristi. Da je možda imao makar malo upozorenja, da ih je ranije popio... „Hajde da te strpamo u krevet“, reče mu Kej. „Molim?“ upita Mič. „Krevet.“
„Hoću da odem“, odvrati on. „Dabome. Spavaj.“ Bio je to jedini način i jedina nada da umakne bolu. A čak i ako zaspi, možda će ga mučiti užasni i bolni košmari. I toga se sećao; snova kako ga mrve planine. Leže u hladovinu gole spavaće sobe, na posteljinu koju su ostavili za svoju poslednju noć u kući, ispod ćebeta. Ćebe je navukao preko glave, ostavivši samo malo prostora za disanje. Jedva je čuo kako mu Kej govori da ga voli. Kej povuče ćebe. Mičevo čelo bilo je orošeno znojem i hladno kao led. Osećala je zabrinutost i krivicu što ne može da podeli njegov bol; a onda, nije mogla a da to ne racionališe time što Mič neće sa njom deliti bol donošenja bebe na svet. Sede na krevet pored njega. Disao je plitko i isprekidano. Ona refleksno dodirnu stomak, odiže džemper, pa protrlja kožu, toliko zategnutu da je skoro blistala. Beba je već nekoliko sati bila mirna, nakon što se tog popodneva šutirala. Kej nikad nije osetila kako joj neko iznutra šutira bubrege; nimalo nije uživala u tom iskustvu. Niti je uživala u tome što na svakih sat vremena mora u kupatilo, niti što neprestano pati od gorušice. Noću, dok je ležala u krevetu, osećala je ritmično kretanje u crevima. Zbog svega toga bila je bojažljiva; ali takođe se osećala krajnje živom i svesnom sveta oko sebe.
Ali udaljavala se od razmišljanja o Miču, o njegovom bolu. Leže pored njega, a on se odjednom prevrnu, povuče ćebe i okrenu se od nje. „Miče?“ Nije joj odgovorio. Provela je jedan trenutak ležeći na leđima, ali to joj je bilo neudobno, pa se okrenu na bok, leđima ka Miču, i polako, nežno primače uz njega, željna njegove toplote. On se nije ni pomerio ni pobunio. Gledala je u siv i prazan zid pred sobom. Razmišljala je da ustane i pokuša da malo radi na knjizi, ali i laptop i njene beležnice bili su spakovani. Želja je prođe. Smetala joj je tišina u kući. Osluškivala je svaki zvuk, ali čula je samo svoje i Mičevo disanje. Napolju je vazduh bio potpuno spokojan. Nije čula ni saobraćaj sa autoputa, udaljenog manje od milje. Ni ptice. Ni škripu greda ili parketa. Nakon pola sata bila je sigurna da je Mič zaspao, pa se pridigla, dogurala do ivice kreveta, ustala i otišla u kuhinju da pristavi vodu za čaj. Kroz kuhinjski prozor posmatrala je kako sumrak zamire. Voda je u čajniku polako proključala, pa je nali preko vrećice čaja od kamilice u jednu od dve šolje koje su bili ostavili na belom kuhinjskom pultu. Dok je čaj stajao u vodi, ona vrhom prsta pređe preko glatkih pločica, pitajući se kako će njihov sledeći dom da izgleda. Najverovatnije će biti u relativnoj blizini ogromnog kazina Divlji orao, koji je bio u vlasništvu Pet plemena. Sju je tog jutra još sređivala stvari i jedino je obećala da će eventualno na raspolaganju biti kuća, neka lepa. „Možda će isprva to biti kamp prikolica“, dodala je preko telefona.
Kej oseti ugriz bespomoćnog besa. Želela je da ostane. Tu se osećala prijatno. „Ovo je tako čudno“, obrati se prozoru. Kao u odgovor, beba se ritnu. Uze šolju i baci kesicu u sudoperu. U trenutku kad srknu prvi gutljaj, ču zvuk motora i guma na prilazu posutom šljunkom. Ušla je u dnevnu sobu i stala, gledajući kako farovi napolju blistaju. Nikoga nisu očekivali; Vendel je bio u Sijetlu, a kamion neće biti dostupan sve do sutra ujutru. Merton je bio u Beresfordu, u Njujorku, a čula je da su Sju i Džek u istočnom Vašingtonu. Pomislila je da probudi Miča, pa se zapitala da li to uopšte može, s obzirom na to u kakvom je stanju bio. „Možda je Marija ili neko drugi.“ Ali nije prišla vratima. Svetla u dnevnoj sobi bila su isključena, kao i na verandi, a svetlo u kuhinji bilo je uključeno. Svetlost blesnu kroz prednji prozor i osvetli južni zid. Ostavila je zavese razgrnute; nisu imali susede, pa nije bilo nikog ko bi im virio u kuću. Ulazna vrata zatresoše se od oštrog kucanja. Kej pogleda na sat i pritisnu dugmence da uključi plavo-zeleno svetlo. Bilo je sedam. Ponovo se začu kucanje, praćeno nepoznatim glasom. „Kej Lang? Mičel Rafelson? Ovde Pravna služba Odeljenja okružnog šerifa.“ Kej ostade bez daha. O čemu li je reč? Jamačno nije ništa u vezi sa njom! Priđe vratima, pa povuče rezu i otvori ih. Četvorica muškaraca stajala su na verandi, dvojica u uniformama, s dvojica u civilnoj odeći, pantalonama i laganim jaknama. Baterijska lampa sevnu
joj preko lica u trenutku kad ona uključi svetlo na verandi. Zatrepta. „Ja sam Kej Lang.“ Jedan od civila, visok zdepast čovek kratke smeđe kose i dugog ovalnog lica, istupi napred. „Gospođice Lang, mi smo...“ „Gospođa Lang“, prekide ga Kej. „Dobro. Ja sam Valas Jurgenson. Ovo je doktor Kevin Klark iz Zdravstvenog odeljenja okruga Snohomiš.“ Ja sam predstavnik Jedinice za krizne situacije u državi Vašington. Gospodo Lang, imamo naređenje savezne Jedinice za krizne situacije, koje je potvrdila kancelarija Jedinice u Olimpiji, u državi Vašington. Kontaktiramo žene za koje se zna da su moguće zarazne, u drugoj fazi...“ „To je čista glupost“, reče Kej. Čovek stade, malo iznerviran, pa nastavi. „Koje nose fetus iz druge faze ŠIVA-e. Znate li šta to znači, gospođo?“ „Da“, odgovori Kej, „ali sve je pogrešno.“ „Ovde sam da vas obavestim da savezna Jedinica za krizne situacije i Centar za kontrolu i prevenciju...“ „Ja sam radila za njih“, Kej ga ponovo prekine. „Znam“, odvrati Jurgenson. Klark joj se nasmeši i klimnu glavom, kao da mu je bilo drago što ju je upoznao. Šerifovi zamenici stajali su na verandi, ruku prekrštenih preko grudi. „Gospođice Lang, utvrđeno je da postoji mogućnost da predstavljate opasnost po opšte zdravlje. Vi i druge žene u ovoj okolini kontaktirane ste i obaveštene o izborima koje imate.“ „Ja biram da ostanem gde sam“, drhtavim glasom odvrati Kej. Pogledom je prelazila preko njihovih lica. Bili
su to ljudi prijatnog izgleda, izbrijani, iskreni, nervozni skoro kao i ona – i nimalo srećni. „Imamo naređenja da vas i vašeg supruga odvedemo u okružno sklonište Kriznih situacija, koje se nalazi u Linvudu, gde ćete biti izolovani i gde će vam biti pružena medicinska nega, sve dok se ne utvrdi da li predstavljate opasnost po opšte zdravlje ili ne...“ „Ne“, odreza Kej, pocrvenevši. „To je apsolutno sranje. Moj muž je bolestan. Ne može da putuje.“ Jurgenson je imao strog izraz lica. Pripremao se da učini nešto što mu se nije dopadalo. Baci pogled ka Klarku. Zamenici istupiše napred, a jedan se skoro spotače o kamen. Nakon što proguta pljuvačku, Jurgenson nastavi: „Doktor Klark može da na brzinu pregleda vašeg supruga pre no što krenemo.“ Dah mu se ledio na noćnom vazduhu. „Ima glavobolju“, reče Kej. „Migrenu. Ponekad pati od njih.“ Na prilazu posutom šljunkom čekala su patrolna kola i malo ambulantno vozilo. Iza njih, široki travnjak pružao se sve do ograde. Osećala je kako je hladan noćni vazduh pun mirisa vlažnog zelenila i zemlje. „Nemamo izbora, gospođice Lang.“ Malo je toga mogla da uradi. Ako se bude opirala, jednostavno će se vratiti u pratnji većeg broja ljudi. „Ja ću poći. Mog supruga ne bi trebalo pomerati.“ „Možda ste oboje nosioci zaraze, gospođo. Moramo oboje da vas povedemo.“ „Ja mogu da pregledam vašeg supruga i da utvrdim da li se njegovo stanje može popraviti lečenjem“, reče Klark.
Kej oseti kako joj suze naviru na oči. Frustracija, bespomoćnost, usamljenost. Vide kako Klark i Jurgenson gledaju preko njenog ramena, ču da se neko kreće, pa se munjevito okrenu da je ne uhvate u zasedu. Bio je to Mič. Hodao je teturajući se, očiju napola sklopljenih, ruku ispruženih, kao Frankenštajnovo čudovište. „Kej, šta je bilo?“ upita promuklo. Čim je progovorio, namrštio se od bola. Klark i Jurgenson sada ustuknuše, a najbliži zamenik otkopča futrolu sa pištoljem. Kej se okrenu i ošinu ih pogledom. „Migrena! Ima migrenu!“ „Ko je to?“ upita Mič. Skoro pade. Kej mu priđe i pomože da stoji. „Ne vidim dobro“, promrmlja on. Klark i Jurgenson počeše da se šapatom dogovaraju. „Molim vas, izvedite ga na verandu, gospođice Lang“, napeto reče Jurgenson. Kej vide pištolj u zamenikovoj ruci. „Šta je sve ovo?“ „Oni su iz Jedinice“, odgovori Kej. „Došli su da nas vode.“ „Zašto?“ „Spominju nešto da smo zarazni.“ „Ne“, izusti Mič, otimajući se od nje. „To sam im i ja rekla. Ali Miče, ništa ne možemo da uradimo.“ „Ne!“ viknu Mič, mahnuvši jednom rukom. „Vratite se kada budem mogao da vas vidim, kada budem mogao da pričam! Za boga miloga, ostavite mi ženu na miru.“ „Molim vas, izađite na verandu, gospođo“, reče zamenik. Kej je znala da situacija postaje opasna. Mič nije
bio u stanju da se ponaša racionalno. Nije znala šta bi mogao da učini kako bi je zaštitio. Ti ljudi napolju bili su uplašeni. Vremena su bila gadna i gadne bi stvari mogle da se dese, a da niko ne bude kažnjen; mogli bi da budu ustreljeni, a kuća spaljena do temelja, kao da imaju kugu. „Žena mi je trudna“, reče Mič. „Molim vas, ostavite je na miru.“ Pokuša da krene prema vratima. Kej je bila uz njega i pomagala mu. Zamenik je pištolj držao uperen u zemlju, ali držao ga je sa obe šake, ispravljenih ruku. Jurgenson mu reče da skloni pištolj. On odmahnu glavom. „Neću da naprave neku glupost“, tiho reče. „Evo, izlazimo“, reče Kej. „Ne budite idioti. Nismo bolesni i nismo zarazni.“ Jurgenson ih uputi da izađu kroz vrata i siđu sa verande. „Ovde nam je ambulantno vozilo. Oboje ćemo vas odvesti tamo gde mogu da se pobrinu za vašeg supruga.“ Kej pomože Miču da izađe i zajedno siđoše niz stepenište verande. On se silno preznojavao, a šake su mu bile vlažne i hladne. „I dalje ne vidim dobro“, šapnu Kej na uvo. „Ispričaj mi šta rade.“ „Hoće da nas odvedu.“ Sada su bili u dvorištu. Jurgenson mahnu Klarku, a on otvori zadnja vrata ambulantnih kola. Kej vide da je za volanom jedna mlada žena. Radoznalo je gledala kroz spušteni prozor. „Nemoj da napraviš nekakvu glupost“, Kej reče Miču. „Samo lagano hodaj. Da li su pilule pomogle?“ Mič odmahnu glavom. „Baš je gadno. Osećam se tako glupo... što sam te ostavio samu. Ranjivu.“ Govorio je
usporeno, a oči su mu bile skoro sklopljene. Nije mogao da podnese blesak farova. Zamenici uključiše baterijske lampe i uperiše ih na Kej i Miča. Mič jednom rukom sakri oči i pokuša da se okrene. „Ne mrdaj!“ naredi zamenik sa pištoljem. „Drži ruke tako da ih vidim!“ Kej začu još zvukova motora. Drugi zamenik se okrenu. „Dolaze neka kola“, reče. „Kamioneti. Više njih.“ Ona izbroja kako se četiri para farova približavaju kući. Tri kamioneta i jedan auto zaustaviše se u dvorištu, uz škripu kočnica i prštanje šljunka. U kamionetima su bili muškarci – muškarci sa crnom kosom i kariranim košuljama, kožnim jaknama, vijetnamkama, muškarci sa konjskim repovima. Onda ugleda Džeka, Sjuinog muža. Džek otvori vrata i izađe iz kamioneta, pa se namršti. Podiže ruku, a ostali muškarci ostaše da stoje na prikolicama kamioneta. „Dobro veče“ reče Džek, odjednom neutralnog izraza lica. „Zdravo, Kej, Miče. Telefoni vam ne rade.“ Zamenici su pogledima tražili uputstva od Jurgensona i Klarka. Pištolj je i dalje gledao u šljunak. Vendel Paker i Marija Konig izađoše iz auta i priđoše Miču i Kej. „Sve je u redu“, Paker reče četvorici ljudi, koji su sada stali u otvoreni četvorougao, spremni da se brane. Podiže ruke, pokazavši da su prazne. „Doveli smo nekoliko prijatelja da im pomognemo pri selidbi. Dobro?“ „Mič ima migrenu“, doviknu Kej. Mič pokuša da joj se otrgne i stoji svojom snagom, ali kolena su mu klecala. „Jadnik“, reče Marija, obišavši zamenike. „Sve je u redu“, reče im. „Mi smo sa Univerziteta u Vašingtonu.“
„Mi smo iz Pet plemena“, reče Džek. „Ovo su naši prijatelji. Pomažemo im pri selidbi.“ Muškarci u kamionetima držali su ruke tako da se lepo vide, ali smešili su se kao vukovi, kao razbojnici. Klark potapša Jurgensona po ramenu. „Hajde da ne završimo u novinama“, reče. Jurgenson se saglasi, klimnuvši glavom. Klark uđe u ambulantna kola, a Jurgenson pođe sa zamenicima. Bez ijedne reči, dva vozila se okrenuše i zabrundaše niz dugi prilaz posut šljunkom, izgubivši se u tmini. Džek pođe napred, sa šakama u džepovima farmerki i velikim osmehom na licu. „To je bilo zabavno“, reče. Vendel i Kej pomogoše Miču da čučne. „Biću dobro“, reče Mič, držeći se rukama za glavu. „Ništa nisam mogao da uradim. Gospode, ništa nisam mogao da uradim.“ „Sve je u redu“, reče mu Marija. Kej kleknu pored njega i dodirnu ga obrazom po čelu. „Hajde da te uvedemo unutra.“ Ona i Marija pomogoše mu da ustane i napola ga odnesoše nazad u kuću. „Pozvao nas je Oliver iz Njujorka“ reče Vendel. „Kristofer Diken ga je nazvao i rekao da se nešto gadno sprema, i to brzo. Rekao je da se ne javljate na telefone.“ „To je bilo danas, kasno popodne“, reče Marija. „Marija je pozvala Sju“, nastavi Vendel. „Sju je nazvala Džeka. Džek je bio u Sijetlu. Niko se nije čuo sa vama.“ „Ja sam bio na sastanku u kazinu Lumi“, reče Džek. Mahnu ljudima u kamionetima. „Pričali smo o novim igrama i mašinama. Oni su se dobrovoljno javili da pođu sa nama. Pretpostavljam da je dobro što je bilo tako. Mislim da bi sada trebalo da odemo u Kumaš.“
„Ja sam spreman“, reče Mič. Sopstvenim snagama uspe se uz stepenište, okrenu i ispruži ruke, pogledavši ih. „Mogu ja to. Biću dobro.“ „Tamo vam ne mogu ništa“, reče Džek, pa pogleda niz prilaz. Oči mu zablistaše. „Napraviće Indijance od svih živih. Prokleta kopilad.“
84 Okrug Kumaš, istočni Vašington maj Mič je stajao na vrhu niskog brda koje je gledalo na kazino Divlji orao i na rezervat. Zabaci šešir i začkilji od jarkog sunca. Iako je bilo devet ujutru, nije bilo ni daška vetra, a vrućina velika. U normalnim vremenima kazino, koji se šareneo od crvenog, zlatnog i belog, posred ispijenih zemljanih boja jugoistočnog Vašingtona, imao je četiri stotine zaposlenih, od kojih je tri stotine bilo iz Pet plemena. Rezervat je sada bio pod karantinom zbog odbijanja saradnje sa Markom Avgustinom. Tri patrolna kamioneta šerifa okruga Kumaš bila su parkirana na glavnom putu, koji je vodio ka autoputu. Pružali su podršku federalnim maršalima, koji su postupali po nalogu Jedinice za krizne situacije, a koji je važio za čitav rezervat Pet plemena. U kazinu već tri nedelje nije bilo posla. Parking je bio skoro prazan, a svetla i neonski znaci isključeni. Mič zabrazdi čizmom po nabijenoj zemlji. Izašao je iz kamp prikolice sa klima uređajem i došao na vrh brda kako bi neko vreme bio sam i razmišljao. Kada je video kako Džek lagano hoda istom stazom, na tren se iznervirao. Ali nije otišao. Ni Mič ni Džek nisu znali da li im je suđeno da se dopadnu jedan drugome. Svaki put kad bi se videli, Džek bi postavio neka pitanja, skoro kao izazov, a Mič bi mu pružio izvesne odgovore, koji nikada nisu bili do kraja zadovoljavajući.
Mič čučnu i uze oblutak prekriven skorenim blatom. Džek prevali poslednjih nekoliko jardi do vrha brda. „Zdravo“, reče. Mič klimnu. „Vidim da je i ti imaš.“ Džek prstom protrlja obraz. Koža na njegovom licu počela je da formira masku kao što je nosio Usamljeni rendžer, koja se gulila na ivicama, ali zadebljavala kod očiju. Obojica su izgledala kao da vire kroz nabijeno blato. „Neće da se skine bez krvi.“ „Ne bi trebalo da je čačkaš“, reče Mič. „Kad je tebi krenula?“ „Pre tri noći.“ Džek čučnu pored Miča. „Ponekad se osećam besno. Ponekad mislim kako je Sju mogla malo bolje da isplanira sve ovo.“ Mič se nasmeši. „Šta, trudnoću?“ „Jašta“ odvrati Džek. „Kazino je prazan. Nestaje nam novca. Otpustio sam većinu naših ljudi, a ostali ne mogu spolja da dođu na posao. Nisam ni zbog sebe srećan.“ Ponovo dodirnu masku, pa pogleda prst. „Jedan od naših mladih očeva pokušao je da je skine šmirglom. Sada je na klinici. Rekao sam mu da je to glupo.“ „Ništa od svega ovoga nije lako“, odgovori Mič. „Trebalo bi jednom da dođeš na sastanak poverenika.“ „Zahvalan sam vam što sam uopšte ovde, Džek. Ne bih da razljutim tvoj narod.“ „Sju misli da se možda neće naljutiti ako te upoznaju. Ti si prilično dopadljiv čovek.“ „To je rekla pre godinu dana.“
„Kaže da ako ja nisam besan, neće biti ni ostali. To jeste tačno, možda. Mada, tu je jedna starica iz plemena Kajusa, Beki. Oterali su je iz Kolvila, pa je došla ovde. Dobra je to baba, ali misli kako joj je posao da se buni protiv svega što pleme želi. Mogla bi, znaš, da te pogleda i malo čačne.“ Džek načini zlovoljnu grimasu i ukočenim prstom ubode u prazno. Džek je retko kada bio toliko rečit, a nikada nije pričao o plemenskim stvarima. Mič se nasmeja. „Misliš li da će biti nevolja?“ Džek slegnu ramenima. „Hteli bismo da uskoro održimo sastanak očeva. Samo očeva. Ništa nalik onim porođajnim časovima za žene, što se održavaju u klinici. To je neprijatno za muškarce. Ideš li noćas?“ Mič klimnu. „Meni je prvi put da idem sa ovom kožom. Biće gadno. Neki od novih očeva gledaju TV i pitaju se da li će se vratiti na svoje poslove, pa onda krive žene.“ Koliko je Mič razumeo, u rezervatu je sem njega i Kej još samo troje parova očekivalo ŠIVA-ine bebe. Među tri hiljade sedamdeset dvoje ljudi u rezervatu, koji su sačinjavali Pet plemena, bilo je samo šest beba rođenih sa ŠIVA-om. Sve su bile mrtvorođene. Kej je radila sa pedijatrom na klinici, mladim doktorom belcem, po imenu Čejmbers, i pomagala pri organizaciji časova za roditelje. Muškarci su pomalo sporo, a možda i prilično nevoljno prihvatali takve stvari. „Sju će se poroditi otprilike u isto vreme kad i Kej“, reče Džek. Prekrsti noge u lotosov položaj i sede pravo u prašinu, u čemu Mič baš i nije bio dobar. „Pokušao sam da
shvatim sve to o genima i DNK i šta je zapravo virus. Nije to moj jezik.“ „Može da bude teško“, saglasi se Mič. Nije znao da li da potapše Džeka po ramenu. Tako je malo znao o savremenim ljudima čije je pretke proučavao. „Mi ćemo možda biti prvi sa zdravim bebama“, reče. „Prvi koji će znati kako one izgledaju.“ „Mislim da si u pravu. Bila bi to velika...“ Džek zastade i snuždi se dok je razmišljao. „Hteo sam da kažem da bi to bila čast. Ali to nije čast za nas.“ „Možda ne“, reče Mič. „Za mene, sve zauvek ostaje u životu. Čitava Zemlja ispunjena je živim stvorovima, od kojih su neki telesni, a neki ne. Mi smo ovde ispred mnogih koji su bili pre nas. Mi ne gubimo povezanost sa mesom kada ga odbacimo. Raširimo se nakon smrti, ali volimo da se povremeno vratimo našim kostima, čisto da vidimo šta mladi naraštaji rade.“ Mič je prosto osećao kako će ponovo početi sa starom raspravom. „Ti to ne gledaš na taj način“, reče Džek. „Više nisam siguran“, odgovori Mič. „Kada ti priroda promeni rođeno telo – to je iskustvo koje otrezni čoveka. Žene to još neposrednije osećaju, ali ovo mora da je prvi put kada je reč o muškarcima.“ „Ta DNK mora da je duh u nama, reči koje naši preci prenose, reči Tvorca. To mogu da razumem.“ „Taj opis je jednako valjan kao svi ostali“, reče mu Mič. „Samo što ja ne znam ko bi taj Tvorac mogao da bude niti da li uopšte postoji.“
Džek uzdahnu. „Ti izučavaš mrtve stvari.“ Mič blago pocrvene, kao i uvek kad bi o tome pričao sa Džekom. „Pokušavam da shvatim kakvi su bili za života.“ „Duhovi bi mogli da ti kažu“, reče Džek. „A da li tebi govore?“ „Ponekad“ odgovori Džek. „Jednom ili dvaput.“ „Šta ti kažu?“ „Da hoće neke stvari. Da nisu srećni. Jedan starac, sada je mrtav, slušao je duh Pasko-čoveka kada si ga iskopao iz rečne obale. Starac je rekao da je duh veoma nesrećan.“ Džek uze oblutak sa zemlje i baci ga nizbrdo. „A onda je rekao da taj duh ne priča kao naši duhovi. Možda je to drugačiji duh. Starac je to samo meni rekao, nikom drugom. Mislio je da duh možda nije iz našeg plemena.“ „Vau“, reče Mič. Džek protrlja nos i čupnu obrvu. „Koža me sve vreme svrbi. A tebe?“ „Ponekad.“ Mič se uvek osećao kao da hoda po ivici noža kad bi sa Džekom pričao o kostima. Možda je reč bila o krivici. „Niko nije poseban. Svi smo mi ljudi. Mlađi uče od starijih, mrtvih ili živih. Poštujem i tebe i to što pričaš, Džek, ali možda se nikada nećemo saglasiti.“ „Sju me uvek natera da promislim o stvarima“, pomalo ćudljivo reče Džek i pogleda Miča krajičkom duboko usađenih crnih očiju. „Kaže kako bi trebalo da pričam sa tobom jer ti slušaš, a onda kažeš ono što misliš – i to pošteno. Mislim da je drugim očevima sada upravo to potrebno.“
„Ako će to biti od pomoći, pričaću sa njima“, odvrati Mič. „Puno ti dugujemo, Džek.“ „Ne, ništa mi ne dugujete“, odgovori on. „Verovatno bismo svejedno bili u nevoljama. Da nisu ta nova deca, bile bi slot mašine. Volimo da gađamo kopljima biro i vladu.“ „To vas košta gomilu para“, reče Mič. „Krijumčarimo nove igre, koje rade sa kreditnim karticama“, reče mu Džek. „Naši momci dovoze ih preko brda u kamionetima, kada vojnici ne paze. Možda stignemo da ih koristimo šest meseci, ako ne i duže, pre no što ih država konfiskuje.“ „To su slot mašine?“ Džek odmahnu glavom. „Mislimo da nisu. Zaradićemo nešto para pre no što ih uklone.“ „Osveta belom čoveku?“ „Deremo ih“ ozbiljno odgovori Džek. „A oni to obožavaju.“ „Ako bebe budu zdrave, možda će ovi prekinuti karantin“, reče Mič. „Moći ćete da kroz par meseci ponovo otvorite kazino. „Ja ni na šta ne računam sa sigurnošću“, odvrati Džek. „Sem toga, ne želim da izađem u salu i da se ponašam kao gazda ako i dalje budem ovako izgledao.“ Uhvati Miča za rame. „Dođi da pričaš“, reče i ustade. „Ljudi hoće da te čuju.“ „Okušaću se“, odgovori Mič. „Reći ću im da ti oproste zbog one stvari. Duh ionako nije bio iz naših plemena.“ Džek ustade i poče da se spušta nizbrdo.
85 Okrug Kumaš, istočni Vašington Mič je radio na svom starom plavom bjuiku, parkiranom na suvoj travi ispred prikolice, dok su se popodnevni olujni oblaci gomilali na jugu. U vazduhu se osećao miris napetosti i uzbuđenja. Kej nije mogla da se skrasi. Odgurnula je stolicu od stola kraj prozora i prestala da se pretvara da radi na knjizi dok je većinu vremena provodila posmatrajući Miča kako radi oko žica. Podboči se i istegnu. Tog dana nije bilo toliko vrelo, pa su ostali u prikolici, umesto da odu u društveni centar, koji je imao klima uređaje. Kej je volela da gleda Miča dok igra košarku. Ponekad bi i zaplivala u malom bazenu. Nije to bio loš život, ali osećala je grižu savesti. Vesti iz spoljnjeg sveta retko kad su bile dobre. Već su tri nedelje bili u rezervatu, a Kej se bojala da će federalni maršali svaki čas upasti i pokupiti majke sa ŠIVA-om. Tako su postupili u Montgomeriju, u državi Alabama, kad su upali u privatni centar za majke i time skoro izazvali nemire. „Postaju smeli“, rekao je Mič jednom dok su gledali vesti. Kasnije, predsednik se izvinio i uverio naciju kako će građanske slobode biti očuvane koliko god je to moguće, uzevši u obzir rizike sa kojima je javnost možda suočena. Dva dana kasnije, klinika u Montgomeriju zatvorena je pod pritiskom građana koji su demonstrirali, a majke i očevi morali su da odu negde drugde. Sa
maskama na licima, novi roditelji izgledali su čudno; sudeći po onome što su ona i Mič čuli na vestima, uglavnom nisu bili popularni. Nisu bili popularni ni u Gruziji. Kej ništa više nije čula o novim retrovirusnim infekcijama od majki sa ŠIVA-om. Njeni kontakti takođe su ćutali. Jasno je videla da je reč o opasnoj temi; nikome nije bilo lagodno da otvoreno iznese stav. I tako se pretvarala da radi na svojoj knjizi, skicirajući svakog dana možda pasus ili dva, nekad na laptopu, a nekad u beležnici. Mič je čitao ono što je pisala i ubacivao primedbe po marginama, ali delovao je obuzet nečim drugim, kao da je preneražen time što će postati otac... Mada je znala da nije zbog toga zabrinut. Zabrinut je da neće postati otac. To ga brine, ja ga brinem. Moje blagostanje. Nije znala kako da mu olakša brige Iako joj je bilo neudobno, osećala se dobro, pa čak i divno. Posmatrala se u pegavom ogledalu u kupatilu i došla do zaključka da se baš lepo popunila u licu; više nije delovala izgladnelo, kao što je to nekada mislila, već zdravo, sa dobrom kožom – ne računajući masku, naravno. Svakim danom maska je postajala sve tamnija i deblja, čudna košuljica koja je bila beleg tog novog roditeljstva. Kej je radila vežbe na tankom tepihu u maloj dnevnoj sobi. Naposletku, postalo je previše tmurno da bilo šta radi. Mič uđe da popije vode i vide je na podu. Ona ga pogleda. „Šta kažeš na partiju karata u sobi za rekreaciju?“ upita je.
„Hoću da budem sama“, reče ona, oponašajući Gretu Garbo. „To jest, sama sa tobom.“ „Kako leđa?“ „Ima da me noćas masiraš, kada zahladni“ reče mu. „Ovde je baš mirno, zar ne?“ upita Mič dok je stajao u dovratku i lepršao zadignutom majicom kako bi se rashladio. „Razmišljala sam o imenima.“ „Oh?“ Miča to kao da je pogodilo. „Šta je bilo?“ upita ga Kej. „Samo se čudno osećam. Voleo bih da je vidimo pre no što odaberemo ime.“ „Zašto?“ ljutito upita Kej. „Svake noći joj pričaš i pevaš. Kažeš da je čak i osećaš u mom dahu.“ „Dabome“, odgovori Mič, ali i dalje je bio napet. „Samo bih voleo da najpre vidim kako izgleda.“ Odjednom, Kej poče da se pretvara da je tek tada shvatila. „Nisam mislila na naučno ime“, reče mu. „Naše ime, naše ime za našu kćer.“ Mič je razdraženo pogleda. „Ne pitaj me da objasnim.“ Delovao je kao da se ustručava. „Brok i ja juče smo došli do naučnog imena, preko telefona. Mada on misli da je to preuranjeno jer...“ Mič iznenada ućuta, nakašlja se, zatvori vrata protiv komaraca i uđe u kuhinju. Kej oseti kako joj srce silazi u pete. Trenutak kasnije, Mič se vrati sa nekoliko kocki leda umotanih u vlažan peškir, kleknu pored nje i stavi joj to na čelo. Kej je izbegavala da ga pogleda u oči.
„Glupo“, promrmlja on. „Oboje smo odrasli“, reče Kej. „Hoću da smišljam imena za nju. Hoću da joj pletem čarapice, kupujem papučice i igračkice za kolevku, da se ponašam kao da smo normalni roditelji i da prestanem da mislim na sve ovo sranje.“ „Znam“ odvrati Mič. Izgledao je potpuno jadno, skoro slomljeno. Kej se pridiže na kolena i nežno položi ruke na Mičeva ramena, pomerajući ih levo-desno, kao da sa njega briše prašinu. „Slušaj me. Dobro sam. Ona je dobro. Ako mi ne veruješ...“ „Verujem ti“, prekide je Mič. Kej lupnu čelom o njegovo. „Dobro, Kemosabe.“ Mič dodirnu tamnu grubu kožu na njenim obrazima. „Izgledaš veoma tajanstveno. Kao drumski razbojnik.“ „Možda će nam ustrebati novo naučno ime i za nas. Zar ne osećaš nešto unutra... nešto dublje, ispod kože?“ „Kosti me svrbe“, odgovori on. „A moje grlo... jezik mi deluje drugačije. Zašto sam i ja dobio masku i sve ostalo?“ „Ti stvaraš virus. Zašto se i ti ne bi promenio? A što se maski tiče... možda se pripremamo da nas ona prepozna. Mi smo društvene životinje. Tate su bebama jednako važne kao i mame.“ „Mi ćemo ličiti na nju?“ „Možda malo.“ Kej se vrati do stolice i sede. „Šta je Brok predložio da bude naučno ime?“ „On ne predviđa neku radikalnu promenu“, odgovori Mič. „U najboljem slučaju, podvrstu, a možda samo zanimljivu varijaciju. Stoga... Homo sapiens novus.“
Kej tiho ponovi ime i podrugljivo frknu. „Zvuči kao radionica za popravku šoferšajbni.“ „Dobro je na latinskom“, odvrati Mič. „Pusti me da razmislim o tome“, reče mu ona. „Platili su za kliniku novcem od kazina“, reče Kej dok je slagala peškire. Mič je doneo dve košare iz šupe za pranje još pre sumraka. Sedeo je na francuskom krevetu u sićušnoj spavaćoj sobi jer jedva da je bilo dovoljno mesta za stajanje. Njegova krupna stopala jedva da su mogla da se zavuku između zidova i kreveta. Kej uze četiri para gaćica i dva nova brushaltera za doilje i presavi ih, pa ih odloži u stranu da ih stavi u neseser. Već ga je nedelju dana držala pri ruci, a sada joj se učinilo da je dobar trenutak da ga spakuje. „Gde ti je kesa s lekarijama?“ upita ga. „Ne mogu da pronađem moju.“ Mič se odgurnu i otpuza s kraja kreveta i poče da kopa po svom koferu. Pruži joj pohabanu staru kožnu vrećicu sa rajsferšlusom. „Pribor za brijanje pilota vojnog bombardera?“ upita ga ona, uzevši torbicu za kaiš. „Garantovano autentičan“, odgovori Mič. Posmatrao ju je kao soko, što je činilo da se istovremeno oseća i ohrabreno i malčice nadrndano. Nastavi da slaže veš. „Doktor Čejmbers kaže da sve buduće majke izgledaju zdravo. Porodio je tri druge. Kaže da je mesecima pre porođaja mogao da vidi da nešto nije bilo u redu sa njima. Bolnica mu je prošle nedelje poslala moj karton. Popunio
je neke od Jediničinih formulara, ali ne sve. Imao je puno pitanja.“ Ona završi sa vešom i sede na kraj kreveta. „Kada se ovako mrda, uvek pomislim da sam počela da se porađam.“ Mič se pognu pred njom i dodirnu je po izbočenom stomaku. Oči su mu bile krupne i svetle. „Noćas je baš živahna.“ „Srećna je“, reče mu Kej. „Zna da si tu. Otpevaj joj pesmu.“ Mič je pogleda, pa onda otpeva svoju verziju abecedne pesmice. „Ah, beh, ceh, duh, eh,fuh, gah, huh, ih, juh, kuh, la muh-nuh, oh puh...“ Kej se nasmeja. „To je veoma ozbiljno“, reče joj Mič. „Ona to obožava.“ „Otac mi je to pevao. Fonetski alfabet. To je priprema za engleski jezik. Počeo sam da čitam sa četiri godine, samo da znaš.“ „Rita se“, razdragano reče Kej. „Ma ne.“ „Stvarno, pipni!“ Zaista joj se dopadala ta mala prikolici sa izanđalim ormarićima od iverice sa dezenom belog hrasta i starim nameštajem. U dnevnoj sobi je okačila majčine reprodukcije. Imali su dovoljno hrane, noću je bilo dovoljno toplo, a danju prevruće, pa je Kej radila sa Sju u Administrativnoj zgradi, a Mič je hodao po brdima sa mobilnim u džepu, ponekad sa Džekom, ili pričao sa drugim budućim očevima na klinici. Muškarci su tu voleli
da se drže sebe, a žene su time bile zadovoljne. Kej je osećala kako joj Mič nedostaje kad nije bio sa njom, ali bilo je mnogo toga što je trebalo pripremiti i o čemu je valjalo razmisliti. Noću je uvek bio sa njom i nikad nije bila srećnija. Znala je da je beba zdrava. Osećala je to. Kad Mič završi pesmicu, ona ga dodirnu po masci oko očiju. Nije se trznuo kad je to učinila, mada mu se to tokom prve nedelje redovno dešavalo. Maske su im sada bile prilično debele i krunile se oko ivica. „Znaš šta bih htela da uradim“, poče Kej. „Šta?“ „Htela bih da se zavučem u neku mračnu rupu, kad mi dođe vreme.“ „Kao mačka?“ „Baš tako.“ „Mogu to da zamislim“, reče Mič. „Bez savremene medicine, pod od nabijene zemlje, divljačka jednostavnost.“ „Kožna traka među zubima“, dodade Kej. „Tako se Sjuina majka porodila. Pre no što su imali kliniku.“ „Mene je otac porodio“, reče joj Mič. „Kamionet nam je upao u jarak. Mama se popela pozadi. To mu je stalno nabijala na nos.“ „To mi nije ispričala!“ kroz smeh izusti Kej. „Ona to zove teškim porođajem“, reče Mič. „Nismo toliko daleko od starih vremena“, reče Kej. Dodirnu se po stomaku. „Mislim da si je uspavao.“
Sledećeg jutra, kad se Kej probudila, osetila je kako joj je jezik odebljao. Ustade iz kreveta, probudivši Miča, i uđe u kuhinju da popije čašu bezukusne vode iz rezervatskog vodovoda. Skoro da nije mogla da priča. „Mith“ izusti. „Ha?“ upita on. „Ha i omii neho?“ „Ha?“ Ona sede kraj njega i isplazi jezik. „Av e ao“, reče. „Ma ito“, odgovori on. „O eom icu“ reče ona. Tog popodneva, samo je jedan od četvorice očeva u bočnoj sobi u klinici mogao da priča. Džek je stajao pored prenosne table i izbrojao preostale dane za svaku od njihovih žena, pa onda seo i pokušao da sa ostalima priča o sportu, ali sastanak se rano završio. Glavni lekar na klinici – tu je, sem pedijatra, radilo još četiri doktora – sve ih je pregledao, ali nije došao ni do kakve dijagnoze. Nije bilo nikakve infekcije. I ostale buduće majke takođe su to imale. Kej i Sju zajedno su obavljale kupovinu u Maloj srebrnoj tržnici odmah niz put od kafića Biskit Haus. Ostali u prodavnici samo su ih gledali, ali ništa nisu rekli. Među radnicima kazina bilo je puno gunđanja, ali samo je stara Beki otvoreno govorila na sastancima poverenika. Kej i Sju saglasile su da će se Sju prva poroditi. „E ogu a oekam“, reče Sju. „Ek aode.“
86 Okrug Kumaš, istočni Vašington Mič je ponovo bio tamo. Počelo je nejasno, a onda je sve kliknulo u zlobnu realnost. Sva njegova sećanja na to da je Mič lepo su bila gurnuta u stranu, kao što je to karakteristično za snove. Poslednje što je kao Mič uradio bilo je da opipa lice i povuče debelu masku, masku na novoj i pufnastoj koži. A onda je ponovo bio na ledu i stenju. Njegova žena je vrištala i plakala, skoro presavijena od bola. Potrčao je napred, pa nazad i pomogao joj da se pridigne, sve vreme zavijajući. Grlo ga je bolelo, a ruke i noge bile su mu pune modrica koje je zadobio kada su ga tukli i rugali mu se, tamo u selu, na jezeru. Mrzeo ih je, kao i njihovo podsmevanje i izrugivanje, dok su mahali svojim štapovima i zvučali onako ružno. Mladi lovac koji je gurnuo štap u trbuh njegove žene bio je mrtav. Njega je oborio na zemlju i slomio mu vrat, ali prekasno. Pala je krv i njegova žena bila je povređena. Šamani su ušli u gomilu i pokušali da je rasteraju grlenim, mračnim rečima koje su pevali, nimalo nalik na vodnjikave lagane zvukove koje je on sada mogao da pravi. Odveo je svoju ženu u njihovu kolibu i pokušao da je uteši, ali bila je u prevelikim bolovima. Sneg je pao. Čuo je viku, žalosne krike, i shvatio da im je vreme isteklo. Porodica mrtvog lovca krenuće za njima. Sigurno su otišli da traže dozvolu od starog Bivolskog
čoveka. Stari Bivolski čovek nikada nije voleo maskirane roditelje niti njihovu Decu ravnih lica. Bio je to kraj, često je mrmljao Bivolski čovek; Ravna lica otimaju svu divljač i svake godine potiskuju ljude dalje u planine, a sada ih i njihove sopstvene žene izdaju rađajući još Dece sa ravnim licima. On iznese svoju ženu iz kolibe, pa mostom od brvana dođe do obale, slušajući krike koji su tražili osvetu. Čuo je kako Bivolski čovek predvodi juriš. Potera je otpočela. Nekada je koristio pećinu da skladišti hranu. Divljač je bilo teško naći, a pećina je bila hladna, pa je tamo čuvao zeca i mrmota, žireve, divlju travu i miševe za svoju ženu, kada je imao dužnost da lovi. U suprotnom, ona možda ne bi dobila dovoljno da jede iz seoskih zaliha. Ostale žene sa njihovom gladnom decom odbile su da se staraju o njoj kada joj se stomak zaokruglio. Noću je krijumčario malu divljač iz pećine u selo i hranio je. Toliko je voleo svoju ženu da mu je došlo da urla ili da se valja po zemlji i stenje, i nije mogao da poveruje da je teško povređena, iako je krzno što ga je nosila bilo natopljeno krvlju. Ponovo je nosio svoju ženu, a ona ga je pogledala i uputila mu molbu svojim visokim pevljivim glasom, nalik na reku koja teče preko kamenja. I on je imao taj novi glas. Sada su oboje zvučali kao deca, a ne kao odrasli. Jednom se sakrio blizu lovačkog logora Ravnih lica i gledao ih kako pevaju i igraju oko velike lomače u noći. Glasovi su im bili visoki i vodnjikavi, kao u dece. Možda on i njegova žena postaju Ravna lica, pa će živeti sa njima kada im se dete rodi.
Nosio ju je kroz mekani sneg, nalik na prah, a noge su mu se udrvenele kao klade. Već duže vreme bila je tiha, usnula. Kada se probudila, viknula je i pokušala da mu se sklupča u naručju. U sumraku, dok se zlatni sjaj prelivao po visokim stenovitim mestima zamagljenim od snega, on je pogleda i vide da su pažljivo izbrijani krzneni delovi njenih slepoočnica i obraza, tamo gde nije bilo maske, kao i ostatak njene kose, delovali tupo i bez sjaja, beživotno. Mirisala je kao životinja koje će uginuti. Peo se preko stenovitih zaravni, klizavih od novog snega. Duž snegom pokrivenog grebena, pa dole, klizajući se i teturajući, sve vreme sa ženom u naručju. Kada je dospeo na dno, ponovo se digao na noge i okrenuo ka ravnim zidovima planine, kako bi se orijentisao, i odjednom se zapitao zašto mu se to činilo toliko poznatim, kao nešto što je iznova i iznova vežbao sa učiteljima lovaca, tokom vremena divokoza. To su bila dobra vremena. Mislio je o tim vremenima dok je nosio svoju ženu preko poslednjeg preostalog rastojanja. Koristio je zečji atlatl, manji štapić za bacanje, još od detinjstva, ali nije mu bilo dozvoljeno da nosi veći atlatl za jelena i bizona, sve dok putujući učitelji lovaca nisu došli u selo one godine kada su ga bolela jaja i kada je prosipao seme u snu. Onda je otišao sa ocem, koji je sada bio sa ljudima iz snova, i sreo se sa učiteljima lovaca. Bili su to ružni i usamljeni ljudi, neuredni, puni ožiljaka, sa gustim pramenovima kose. Nisu imali selo niti zakone urednosti, već su putovali od mesta do mesta i okupljali ljude kada su divokoze, jeleni ili bizoni bili spremni da sa njima
podele svoje meso. Neki su gunđali kako su jednom otišli i u selo Ravnih lica i njih učili kako da love; i zaista, neki od učitelja lovaca možda su i bili Ravna lica koja su svoje crte sakrila zamršenom bradom i kosom. Ko je taj ko bi njih ispitivao? Čak ni Bivolski čovek. Kada oni dođu, svi dobro jedu, a žene gule kože i smeju se, pa po čitav dan jedu bilje i piju vodu i zajedno pišaju u kožna vedra, pa onda žvaću kože i tope ih. Lov na krupne životinje bio je zabranjen bez učitelja lovaca. Stigao je do ulaza u pećinu. Njegova žena cvilela je tiho, ritmično, dok ju je on nosio i gurao unutra. Osvrnuo se. Sneg je skrivao kapi krvi koje su ostavili za sobom. Znao je da su gotovi. Skupio se, jedva našavši mesta za mišićava ramena, i nežno je umotao u kožu, koju je koristio za pokrivanje mesa dok se zamrzavalo u pećini. Kliznu i gurnu je, pa je onda povuče u pećinu, pa izađe da sa litice uzme mahovinu i štapove jer je znao da će tu biti suvi. Nadao se da ona neće umreti pre no što se vrati. Oh, Gospode, samo da se probudim. Ne želim ovo da vidim. Sakupio je dovoljno granja za malu vatru i uneo ih u pećinu, gde ih je poredao, pa poče da vrti štapić, najpre se uverivši da žena ne može da ga vidi. Pravljenje vatre bilo je muška stvar. I dalje je spavala. Kada je postao preumoran da vrti štapić, a nije bilo ni pramička dima, uze kremen i poče da ga kleše. Dugo vremena, sve dok mu prsti nisu otupeli i postali pokriveni modricama, tukao je kremenjem o mahovinu, duvao u mahovinu, kad iznenada Sunčeva ptica otvori svoje oko i raširi mala narandžasta krila. On doda grančice.
Njegova žena ponovo zaječa. Okrenu se na leđa i svojim vodnjikavim piskavim glasom reče mu da ide. To je bila ženska stvar. On nije obraćao pažnju na nju, kao što je to ponekad bilo dozvoljeno, i pomogao joj je da rodi bebu. Za nju je to bilo veoma bolno i glasno je vikala, a on se pitao otkud toliko života u njoj, kad je toliko krvi izgubila, ali beba je brzo izašla. Ne. Molim te, daj da se probudim. On uze bebu i pokaza je ženi, ali oči joj behu bezizražajne, a kosa kruta i suva. Beba nije plakala niti se mrdala, ma koliko je masirao. On spusti bebu i pesnicom tresnu o kameni zid. Promuklo zaurla i skupi se pored žene, koja je sada bila tiha, i pokuša da je ugreje dok se gornji deo pećine punio dimom, a žar siveo. Naposletku, Sunčeva ptica sklopi krila i usni. Beba bi bila njegova kćer, najdragoceniji dar od Majke snova. Nije se mnogo razlikovala od drugih beba u selu, mada joj je nos bio mali, a brada isturena. Pretpostavljao je da bi porasla u Ravno lice. Pokušao je da nabije suvu travu u rupu u zadnjem delu bebine glave. Mislio je da je štap možda tu probio bebu. Uzeo je svoju najlepšu i najmekšu kožu, umotao bebu u nju i gurnuo je na kraj pećine. Prisetio se jecanja one budale kad mu je zgazio vrat, ali to mu nije puno pomoglo. Sve je nestalo. Pećine su bile odgovarajuće mesto za sahrane još od vremena priče, pre no što su se preselili u drvena sela i počeli da žive kao Ravna lica, mada su svi
govorili da su Ljudi izmislili drvena sela. Ovo je bio stari način da se umre i da se bude sahranjen, na kraju pećine, pa je stoga to bilo u redu. Ljudi iz snova naći će bebu i odneti je kući, odakle je otišla pre samo malčice vremena, pa će možda brzo biti ponovo rođena. Njegova žena postala je hladna kao kamen. On joj namesti ruke i noge, razbacana krzna i kože, gurnu labavu masku i dalje zalepljenu za njeno lice, i zagleda joj se u tupe i obnevidele oči. Nije imao snage da žali. Nakon nekog vremena postalo mu je dovoljno toplo da mu kože više nisu trebale, pa ih je zbacio. Možda je i njoj bilo toplo. Zbacio je kože sa svoje žene tako da je bila skoro naga, da je ljudi iz snova lakše prepoznaju. Nadao se da će ljudi iz snova njene porodice sklopiti savez sa ljudima iz snova njegove porodice. Voleo bi da sa njom bude i u mestu snova. Možda će tamo on i njegova žena ponovo naći svoju bebu. Verovao je da ljudi iz snova mogu da učine mnogo dobrih stvari. Možda ovo, možda ono, možda mnogo stvari, srećnijih stvari. Postajalo je toplije. Na neko vreme, nikoga nije mrzeo. Gledao je u tamu gde je bilo lice njegove žene i šaputao kremene reči, reči protiv mraka, kao da može da dozove još jednu Sunčevu pticu. Bilo je tako dobro to što nije morao da se mrda. Tako toplo. A onda njegov otac uđe u pećinu i pozva ga istinskim imenom. Mič je stajao u gaćicama ispred prikolice i posmatrao mesec i zvezde iznad Kumaša. Tiho je izduvao nos. Rano
jutro bilo je hladno i spokojno. Znoj na njegovom licu i koži lagano se sušio, pa je drhtao. Sav je bio naježen. Nekoliko prepelica šuškalo je u žbunju pored prikolice. Kej otvori vrata protiv komaraca uz škripu i šištanje cilindra, pa izađe i u spavaćici stade pored njega. „Prehladićeš se“, reče joj i zagrli je. Oteklina na jeziku splasnula je tokom poslednjih nekoliko dana. Sada je na levoj strani jezika imao neki neobičan brid, ali lakše je pričao. „Krevet je potpuno mokar od tvog znoja“, odgovori ona. Bila je sva okrugla i potpuno drugačija od male, vitke Kej koju je i dalje zamišljao. Njena vrelina i miris ispuniše vazduh parom. „San?“ upita ona. „Najgori“ odgovori Mič. „Mislim da je ovaj bio poslednji.“ „Svi su isti?“ „Svi su različiti“, odvrati Mič. „Džek će hteti da čuje sve grozne detalje“, reče Kej. „A ti nećeš?“ „Jok ja“, odgovori Kej. „Nespokojna je, Miče. Pričaj joj.“
87 Okrug Kumaš, istočni Vašington 18. maj Kej je redovno imala kontrakcije. Mič je nazvao kliniku da se uveri da je sve spremno, a doktor Čejmbers, pedijatar, već je bio na putu iz svoje zidane kuće na severnom kraju rezervata. Dok je Kej pakovala poslednjih nekoliko kozmetičkih stvarčica i pronašla par komada odeće koje bi mogla da nosi posle porođaja, Mič je ponovo nazvao doktorku Galbret, ali javila se telefonska sekretarica. „Mora da je krenula“, reče Mič i sklopi telefon. Ako zamenici ne propuste Galbretovu kroz kontrolni punkt na glavnom putu – što je bila realna mogućnost, koja je Miča dovodila do besnila – Džek je sredio da je dvojica ljudi sačekaju pet milja južno i provuku u rezervat starim putem kroz niska brda. Mič izvuče jednu kutiju i iz nje malu digitalnu kameru, kojom je nekada snimao nalazišta. Proverio je da li su baterije pune. Kej je stajala u dnevnoj sobi, držala se za stomak i kratko disala. Nasmeši mu se kada joj se pridružio. „Tako sam uplašena“, reče mu. „Zašto?“ „Gospode, pitaš me zašto?“ „Sve će biti u redu“, odvrati Mič, ali bio je bled kao kreč.
„A zato su ti šake kao led“, reče mu Kej. „Poranila sam. Možda je lažna uzbuna.“ A onda nekako čudno zastenja i opipa prepone. „Mislim da mi je vodenjak upravo pukao. Idem po peškire.“ „Ma pusti proklete peškire!“ viknu Mič. Pomože joj je da dođe do tojote. Ona priveza pojas nisko oko stomaka. Ništa kao u snovima, pomisli. Ta misao postala je njegova molitva, koju je iznova i iznova ponavljao. „Niko ništa nije čuo od Avgustina“ reče Kej dok je Mič kretao ka klinici, do koje je bilo dve milje puta. „A zašto bismo?“ „Možda će pokušati da nas zaustavi“, odgovori ona. Mič je čudno pogleda. „To je jednako ludo kao moji snovi.“ „On je strašilo, Miče. Plaši me.“ „Ni ja ga ne volim, ali on nije nikakvo čudovište.“ „Misli da smo oboleli“, reče ona dok su joj suze klizile niz obraze. Trznu se. „Još jedna?“ upita Mič. Ona klimnu. „Dobro je“ reče. „Svakih dvadeset minuta.“ Sretoše Džekov kamionet koji je dolazio Ist Ridž putem, pa zastaše da se dogovore kroz prozore. Sju je bila sa Džekom. Džek je vozio za njima. „Hoću da ti Sju pomaže dok mi brojiš“, reče mu Kej. „Hoću da nas vidi. Ako ja budem dobro, njoj će biti puno lakše.“ „Meni odgovara“, odvrati Mič. „Za ovo nisam stručnjak.“ Kej se nasmeši i ponovo se trznu.
Soba broj jedan u kumaškoj Klinici za velnes na brzinu je preobraćena u sobu za porođaje. Ubačen je jedan bolnički krevet i blistava okrugla hirurška lampa na visokom čeličnom postolju. Babica, punačka sredovečna žena visokih jagodica, po imenu Meri Hend, razvrstala je instrumente i pomogla Kej da se presvuče u bolničku spavaćicu. Anesteziolog, doktor Paund, bledi mladić guste crne kose i prćastog nosa, stigao je pola sata nakon što je soba bila pripremljena i dogovarao se sa Čejmbersom dok je Mič u lavabou mrvio led u plastičnoj vreći. Posle toga, sipoa ga je u čašu. „Je li vreme?“ Kej upita Čejmbersa kad je on proveri. „Ne još“, odgovori on. „Raširena si četiri centimetra.“ Sju primače stolicu. Njena trudnoća bila je mnogo manje izražena, pošto je bila veoma visoka. Džek je pozva sa vrata, a ona se okrenu. Dobaci joj jednu torbicu, zabi ruke u džepove, klimnu Miču i pobeže. Sju spusti torbicu na sto pored kreveta. „Neprijatno mu je da uđe“, Sju reče Kej. „Misli da su ovo ženske stvari.“ Kej podiže glavu da pogleda torbicu. Bila je od kože i uvezana vrpcom sa đinđuvama. „Šta je u torbici?“ „Svakakve stvari. Neke lepo mirišu. Neke ne.“ „Džek je vrač?“ „Gospode, ne“, odvrati Sju. „Zar misliš da bih se udala za vrača? Ali zna nekoliko dobrih.“ „Mič i ja smo mislili kako bismo voleli da se ovo dogodi prirodnim putem“, Kej reče doktoru Paundu kad
on utera pokretni sto sa rezervoarima, cevčicama i špricevima. „Naravno“, odvrati anesteziolog i nasmeši se. „Ja sam ovde samo za svaki slučaj.“ Čejmbers reče Kej i Miču da se jedna žena koja živi pet milja odatle upravo porađa, ali da nema ŠIVA-u. „Insistira na kućnom porođaju. Imaju sve spremno. Možda ću večeras morati i tamo da odem. Rekli ste da će doktorka Galbret biti ovde.“ „Trebalo bi da je na putu ovamo“ odgovori Mič. „Pa, nadajmo se da će sve ispasti najbolje. Vidi se bebina glava. Kroz nekoliko minuta zakačićemo fetalni monitor. Sve blagodeti velike bolnice, gospođo Lang.“ Čejmbers odvede Miča u stranu. Baci pogled ka njegovom licu, pogledom isprativši obrise maske od kože. „Upečatljivo, zar ne?“ nervozno mu reče Mič. „Do sada sam porodio četiri bebe iz druge faze ŠIVA-e“, reče Čejmbers. „Siguran sam da ste upoznati sa rizikom, ali moram da spomenem neke komplikacije do kojih može da dođe, da bismo svi bili spremni.“ Mič klimnu, stisnuvši drhtave šake. „Nijedna se nije rodila živa. Dve su izgledale savršeno, bez vidljivih defekata, jednostavno... mrtve.“ Čejmbers kritički pogleda Miča. „Ne dopadaju mi se ti izgledi.“ Mič pocrvene. „Mi smo drugačiji“, reče. „Takođe može da dođe do šoka kod majki, ako se porođaj zakomplikuje. Nešto u vezi sa hormonskim signalima ŠIVA-inog fetusa u nevolji. Niko ne razume zašto, ali tkiva novorođenčadi su znatno drugačija. Neke žene ne reaguju dobro. Ako dođe do toga, obaviću carski
rez i izvaditi bebu što je brže moguće.“ Uhvati Miča za rame, a pejdžer mu zapišta. „Čisto predostrožnosti radi, biću izuzetno oprezan sa prosutim tečnostima i tkivima. Svi će nositi virusne filter maske, pa i vi. Nalazimo se na neistraženoj teritoriji, gospodine Rafelson. Izvinite me.“ Sju je hranila Kej ledom i pričale su, glave uz glavu. Pošto mu je to izgledalo kao intimni trenutak, Mič se povuče. Sem toga, želeo je da se izbori sa nekim teškim osećanjima. Uđe u hodnik. Džek je sedeo u stolici pored starog stola za kartanje i piljio u gomilu Nešenel džiografika. Od fluorescentnog svetla sve je delovalo plavo i hladno. „Izgledaš besno“, reče Džek. „Skoro da su potpisali umrlicu“, odgovori Mič glasom koji je podrhtavao. „Jašta“ reče Džek. „Sju i ja razmišljamo da se ona porodi kod kuće, bez lekara.“ „On kaže da je to opasno.“ „Možda i jeste, ali radili smo to ranije“, odgovori Džek. „Kada?“ upita Mič. „Tvoji snovi“, reče Džek. „Mumije. Pre desetine hiljada godina.“ Mič sede na drugu stolicu i spusti glavu na sto. „Nije to bilo srećno vreme.“ „Ispričaj mi“ reče Džek. Mič mu ispriča o poslednjem snu. Džek ga napeto sasluša. „Taj je bio gadan“, naposletku reče. „Neću ispričati Sju o njemu.“
„Reci nešto utešno“ Mič suvo predloži. „Ja sam pokušavao da sanjam snove koji bi mi pomogli da shvatim šta da radim“, reče Džek. „Ali samo sanjam velike bolnice i velike doktore kako čačkaju po Sju. Isprečio mi se svet belog čoveka, pa nisam od pomoći.“ Džek se počeša po obrvama. „Niko nije dovoljno star da bi znao šta da se radi. Moj narod je odvajkada na ovoj zemlji. Ali deda mi kaže da duhovi ćute. Ni oni se ne sećaju.“ Mič pređe rukom preko časopisa. Jedan skliznu i uz pljesak pade na pod. „Džek, to što si rekao nema nikakvog smisla.“ Kej je ležala i gledala Čejmbersa kako kači fetalne monitore. Ravnomerno pištanje i pulsiranje mašine kraj kreveta davalo joj je potvrdu i pružalo još jedan nivo ohrabrenja. Mič uđe sa sladoledom i odmota ga. Ona je već ispraznila čašu sa ledom, pa je sa zahvalnošću prihvatila ledeni sladoled od maline. „Ni traga od Galbretove“, reče Mič. „Uspećemo nekako“, odgovori Kej. „Stali smo na pet centimetara. Sve ovo, samo za jednu majku.“ „Ali kakvu majku“, odvrati Mič. Poče da joj masira ruke, isterujući napetost, pa onda pređe na ramena. „Majku svih majki“, promrmlja ona u trenutku kad je pogodi još jedna kontrakcija. Izdržala ju je, pa mu pruži ogoljeni štapić od sladoleda. „Molim te, još jedan“, prostenja.
Kej se upoznala sa svakim palcem tavanice. Oprezno je ustala iz kreveta i prošetala po sobi, držeći se za metalno postolje na točkovima, koje je nosilo opremu za posmatranje, a žice su joj visile ispod bolničke haljine. Kosa joj je bila kruta, koža masna, a oči su je pekle. Mič podiže pogled sa Nešenel džiografika kojeg je čitao u trenutku kad se ona dogega u čekaonicu. Dok se Kej umila, on je već bio kraj vrata. „Dobro sam“, reče mu. „Poludeću ako ti ne pomognem“, odvrati Mič. „To ne želim“, reče Kej. Sede na ivicu kreveta i nekoliko puta duboko udahnu. Čejmbers im je rekao da će se vratiti za sat vremena. Meri Hend uđe sa maskom na licu. Izgledala je kao visokotehnološki vojnik, pripravan za gasni napad. Rekla je Kej da legne. Babica je pregleda. Blaženo se nasmeši, a Kej pomisli: Dobro, spremna sam, ali babica odmahnu glavom. „I dalje pet centimetara. To je u redu. Ovo je vaša prva beba.“ Glas joj je bio prigušen zbog maske. Kej se ponovo zagleda u tavanicu i istrpe još jednu kontrakciju. Mič ju je ohrabrivao da duboko diše dok je bolni talas prolazio. Leđa su je stravično bolela. Tokom jednog ogorčenog trenutka na kraju kontrakcije, osećala se utamničeno i besno, pitajući se šta bi bilo kad bi sve pošlo po zlu, kad bi umrla, kad bi se beba rodila živa, ali bez majke, kad bi se ispostavilo da je Avgustin bio u pravu i da su i ona i dete izvorište užasne zaraze. Zašto nema potvrde? pitala se. Zašto nema naučnih rezultata koji će da preseku ovako ili onako? Smirila se dubokim udisajima i pokušala da se odmori.
Kada je ponovo otvorila oči, videla je kako Mič drema u stolici kraj kreveta. Sat je pokazivao ponoć. Biću doveka u ovoj sobi. Ponovo joj se išlo u kupatilo. „Miče“ reče. Nije se probudio. Ona pogledom potraži Meri Hend ili Sju, ali on je bio jedini u prostoriji. Monitor je pištao i motao svoju traku. „Miče!“ On se trže, ustade i pospano joj pomože do kupatila. Želela je da isprazni utrobu pre odlaska na kliniku, ali njeno telo nije bilo spremno za saradnju, pa se brinula zbog toga. Osećala je mešavinu besa i čuđenja zbog svog trenutnog stanja. Njeno telo preuzimalo je kontrolu, ali ni najmanje nije bila sigurna da je zapravo znalo šta radi. Ja sam moje telo. Um je iluzija. Meso je zbunjeno. Mič je šetao po sobi i pijuckao lošu kafu iz čekaonice. Hladno plavo fluorescentno svetlo urezalo mu se u pamćenje. Osećao se kao da nikada nije video jarko sunce. Obrve su ga užasno svrbele. Idi u pećinu. Ako se bacimo u hibernaciju, porodiće se dok spavamo. Tako to medvedi rade. Medvedi evoluiraju dok spavaju. Tako je bolje. Sju je ušla da bude sa Kej dok se on odmarao. Izašao je napolje i pogledao u vedro zvezdano nebo. Čak i tu, gde je bilo tako malo ljudi, bilo je uličnog svetla koje ga je zaslepljivalo i sprečavalo da sagleda neizmernost vaseljene. Gospode, stigao sam tako daleko, ali ništa se nije promenilo. Oženjen sam, postaću otac, a i dalje sam nezaposlen i živim od...
Natera sebe da prestane da razmišlja o tome, pa mahnu rukama, otresavši nervozu od kafe. Misli ponovo počeše da mu lutaju. Od prvog puta kad je vodio ljubav – i brinuo da devojka nije zatrudnela – do razgovora sa direktorom muzeja Hejer pre no što je otpušten, pa sve do Džeka, koji je pokušavao da sve sagleda kroz indijansku perspektivu. Mič je imao jedino naučničku perspektivu. Čitavog života pokušavao je da bude objektivan, da ukloni sebe iz jednačine i jasno vidi ono što njegovo iskopavanje razotkrije. Trampio je deliće sopstvenog života za ono što su verovatno bili neadekvatni uvidi u živote mrtvih ljudi. Džek je verovao u životni krug, u kojem niko nije zaista bio izolovan. Mič u to nije mogao da veruje. Ali nadao se da je Džek u pravu. Vazduh je dobro mirisao. Požele da može da izvede Kej, da i ona oseti miris svežeg vazduha, ali onda prođe jedan kamionet i on oseti smrad izduvnih gasova i ulja. Kej je dremala između kontrakcija, ali samo na par minuta. Bilo je dva ujutru, a ona je i dalje bila raširena svega pet centimetara. Čejmbers je došao pre njene dremke, pregledao je, zagledao se u traku monitora i uputio joj osmeh ohrabrenja. „Uskoro možemo da probamo malo pitocina. To će ubrzati stvari. Zovemo ga Bardal za bebe“, reče. Ali Kej nije znala šta je Bardal, pa nije ni razumela. Meri Hend je uhvati za ruku, premaza alkoholom, pronađe venu i ubode iglu, pa za nju prikači plastičnu cevčicu i na drugo postolje okači infuziju. Rasporedila je
bočice lekova po plavom papirnom ubrusu na čeličnom poslužavniku pored kreveta. Kej je obično mrzela vakcine i vađenje krvi, ali to sada nije bilo ništa u poređenju sa ostalim tegobama. Mič kao da je bio sve udaljeniji, iako je stajao odmah kraj nje, masirao joj vrat, donosio još leda. Gledala ga je i pred sobom nije videla svog supruga niti ljubavnika, već samo jednog čoveka, još jednu od pojava koje su ulazile i izlazile iz njenog stisnutog, kompresovanog i beskrajnog života. Namršti se, gledajući ga u leđa dok je razgovarao sa babicom. Pokuša da se usredsredi i pronađe onu emocionalnu komponentu neophodnu da bi ga uklopila u slagalicu, ali ona je odletela. Bila je oslobođena svih društvenih uslovljavanja. Nova kontrakcija. „Oh, sranje!“ vrisnu. Meri Hend je proveri i zabrinuto je pogleda. „Da li je doktor Čejmbers rekao kada će vam dati pitocin?“ Kej odmahnu glavom, ne mogavši da odgovori. Meri Hend ode da nađe Čejmbersa. Mič ostade s njom. Sju uđe i sede na stolicu. Kej sklopi oči i otkri da je vaseljena u onoj ličnoj tami bila toliko mala da je skoro počela da paniči. Samo je želela da se to već jednom završi. Nikakvi menstrualni bolovi nisu imali autoritet tih kontrakcija. Usled jednog grča, pomislila je da će joj se kičma slomiti. Shvatila je da je telo sve, a duh ništa. „Svi se tako rađaju“, Sju reče Miču. „Dobro je što si ovde. Džek kaže da će biti sa mnom kada se budem porađala, ali to nije tradicionalno.“
„Ženske stvari“, odvrati Mič. Bio je fasciniran njenom maskom. Ona ustade i protegnu se. Visoka, stomaka istaknutog, ali uravnoteženog, delovala je kao otelotvorenje snažne ženstvenosti. Samopouzdano, spokojno, filozofski. Kej zaječa. Mič se nagnu i pomazi je po obrazu. Ležala je na boku, pokušavajući da nađe neki udoban položaj. „Gospode, dajte mi droge“, reče uz slabašni osmeh. „Eto tog smisla za humor“, reče Mič. „Ozbiljno mislim. Ne, ne mislim. Ne znam šta mislim. Gde je Felisiti?“ „Džek je svratio pre par minuta. Poslao je nekoliko kamioneta, ali ništa mu nisu javili.“ „Potrebna mi je Felisiti. Ne znam šta Čejmbers misli. Dajte mi nešto da se ovo završi.“ Mič se osećao bedno i bespomoćno. Bili su u rukama zapadne medicinske ustanove – kakva je postojala u Konfederaciji pet plemena. Iskreno, nije baš imao vere u Čejmbersa. „Oh, prokleto SRANJE“, zaurla Kej i okrenu se na leđa, lica toliko zgrčenog od bola da je Mič nije prepoznao. Sedam sati. Kej je kroz sužene oči gledala u sat na zidu. Duže od dvanaest sati. Nije se sećala kada su stigli. Da li je bilo popodne? Da. Duže od dvanaest sati. Još je daleko od rekorda. Kada je bila mala, majka joj je rekla da se sa njom porađala preko trideset sati. Ovo je za tebe, majko. Gospode, kako bih volela da si ovde. Sju nije bila u sobi. Ali tu je bio Mič, koji joj je masirao ruku, oslobađao je napetosti, pa onda prešao na drugu.
Osećala je neku daleku naklonost ka njemu, ali ozbiljno je sumnjala da će ikada više sa njime upražnjavati seks. Zašto bi uopšte i pomišljala na to. Kej se osećala kao ogromni balon koji će pući. Morala je da piški, a misao se pokaza ravna delu, ali nije marila. Meri Hend uđe, skloni namokrene papirne uloške i zameni ih novim. Doktor Čejmbers uđe za njom i reče joj da počne sa pitocinom. Meri ubaci injekciju na prikladno mesto i podesi mašinu koja je kontrolisala kapanje. Kej je sa izuzetnim zanimanjem pratila taj postupak. Bardal za bebe. Kroz maglu se sećala spiska peptida i glikoproteina koje je Džudit otkrila u velikom proteinskom kompleksu. Loše vesti za žene. Možda. Možda. Jedina stvar u svemiru bila je bol. Kej je sedela povrh bola kao mala ošamućena muva na ogromnoj gumenoj lopti. Slabašno je čula kako se anesteziolog kreće oko nje. Čula je kako Mič i doktor pričaju. Meri Hend je bila tu. Čejmbers reče nešto potpuno irelevantno, nešto u vezi sa skladištenjem krvi iz pupčane vrpce za kasniju transfuziju, ako bebi zatreba, ili za naučno ispitivanje: krv iz pupčane vrpce, bogata matičnim ćelijama. „Učinite to“, reče Kej. „Molim?“ upita Mič. Čejmbers je upita da li želi epiduralnu. „Gospode, da“, izusti Kej bez imalo griže savesti što nije uspela da izdrži do kraja.
Okrenuše je na stranu. „Ne mrdajte“ reče anesteziolog, kako se ono zvaše. Nije mogla da se seti. Sju se pojavi pred njom. Džek kaže da je dovode.“ „Koga?“ upita Kej. „Doktorku Galbret.“ „Dobro.“ Kej pomisli kako bi trebalo da joj je stalo do toga. „Nisu hteli da je propuste kroz karantin.“ „Kopilad“, reče Mič. „Kopilad“, nemo izusti Kej. Oseti ubod u leđima. Još jedna kontrakcija. Poče da drhti. Anesteziolog opsova i izvini se. „Promašio sam. Moraćete da budete mirni.“ Leđa su je bolela. To nije bilo ništa novo. Mič joj pritisnu hladnu krpu preko čela. Savremena medicina. Izneverila je savremenu medicinu. „Oh, sranje.“ Odnekud daleko van njene sfere svesnosti, ona začu glasove udaljenih anđela. „Felisiti je stigla“, reče Mič, a njegovo lice, koje je lebdelo nad njenim, ozari se od olakšanja. Ali doktorka Galbret i doktor Čejmbers su se svađali, a i anesteziolog se umešao. „Bez epiduralne“ reče Galbretova. „Smesta je skidajte sa pitocina. Koliko dugo? Koliko mnogo?“ Dok je Čejmbers čitao brojeve sa mašine, Meri Hend je uradila nešto sa cevčicama. Mašina bipnu. Kej pogleda na sat. Sedam i trideset. Šta je to trebalo da znači? Vreme. Oh, to.
„Moraće to sama da uradi“, govorila je Galbretova. Čejmbers iznervirano odgovori. Tihe oštre reči začuše se ispod njegove odvratne filter maske, ali Kej ga nije slušala. Uskratili su joj lekove. Felisiti se nagnu nad Kej i uđe joj u vidno polje. Nije nosila filter masku. Veliko hirurško svetlo bilo je uključeno i videlo se da Felisiti ne nosi filter masku, Bog je blagoslovio. „Hvala ti“, reče joj Kej. „Verovatno mi nećeš još dugo biti zahvalna, draga“, odgovori Felisiti. „Ako želiš ovu bebu, ne smemo ništa više da radimo sa lekovima. Nema pitocina, nema anestetika. Drago mi je što sam stigla na vreme. To ih ubija, Kej. Razumeš li?“ Kej se namršti. „Uvreda za uvredom, zar ne, draga? Ova nova deca baš su nežna.“ Čejmbers poče da se žali zbog njenog mešanja, ali Kej ču kako ga Džek i Mič izvode iz sobe, dok su im se glasovi utišavali. Meri Hend pogledom zatraži uputstva od Felisiti. „CDC je bar nečemu poslužio, draga“, reče joj Felisiti. „Poslali su specijalno obaveštenje o živorođenima. Bez lekova, a naročito bez anestetika. Čak ni aspirin. Ove bebe to ne mogu da podnesu.“ Na trenutak je bila zauzeta između Kejinih nogu. „Episiotomija“, reče, obrativši se Meri. „Bez lokalne. Drži se, medena. Ovo će da boli, kao da ponovo gubiš nevinost. Mič, znaš šta treba da radiš.“
Broji do deset. Izdahni. Napni se, duni, broj do deset. Kejino telo bilo je kao neki konj koji je umeo da trči, ali koristilo mu je malčice vodstva. Mič ju je snažno masirao, stojeći uz nju. Ona ga zgrabi za šaku, pa onda za ruku, toliko da se žacnuo od bola. Ona se nape, broji do deset. Izdahni. „Dobro. Vidi se teme. Evo je. Bože, trajalo je toliko dugo, toliko dugo niz nepoznat put, zar ne? Meri, eto vrpce. To je problem. Malo mračno. Još jednom, Kej. Učini to, srce. Smesta.“ Ona to učini i nešto se oslobodi, snažan nalet, bundevino seme između stisnutih prstiju, talas bola, olakšanja, pa još bola, sve manjeg. Noge su joj drhtale. Udarila je butinu o stalak, ali nije ni primetila. Osetila je iznenadnu sreću, dobrodošlu prazninu, a onda oštar bol u repnoj kosti. „Evo je, Kej. Živa je.“ Kej začu tanani vrisak, neki zvuk sisanja i nešto nalik na zviždaljku. Felisiti ispruži bebu, ružičastu i krvavu, sa vrpcom koja je padala između Kejinih nogu. Ona pogleda svoju kćer i na tren ništa ne oseti, a onda joj nešto veliko i pufnasto, ogromno, dodirnu dušu. Meri Hend spusti bebu na plavo ćebe na njen abdomen i obrisa je sa nekoliko brzih poteza. Mič je gledao krv, bebu. Čejmbers se vrati, i dalje noseći masku, ali Mič ga je ignorisao. Usredsredio se na Kej i na bebu, tako malu i bespomoćnu. Suze od iscrpljenosti i olakšanja pohrliše mu niz obraze. Grlo ga je bolelo koliko je bilo stegnuto.
Srce mu je divljački lupalo u grudima. On zagrli Kej, a ona mu iznenađujuće snažno uzvrati zagrljaj. „Ništa joj ne stavljaj u oči“, Felisiti naredi Meri. „Ovo je potpuno nova igra.“ Meri srećno klimnu glavom iza filter maske. „Posteljica“, reče Felisiti. Meri joj pruži čeličnu posudu. Kej nikad nije bila sigurna da će biti dobra majka. Sada, ništa od svega toga nije bilo bitno. Gledala je dok su merili bebu i pomislila: Nisam joj dobro videla lice. Bilo je sve smežurano. Felisiti je između Kejinih nogu vitlala velikim komadom vate natopljene alkoholom i velikom hirurškom šivaćom iglom. Kej se to nije dopadalo, ali samo je sklopila oči. Meri Hend obavi različite male testove i završi sa čišćenjem bebe, dok je Čejmbers vadio pupčanu krv. Felisiti pokaza Miču gde da preseče pupčanu vrpcu, a onda ponovo odnese bebu do Kej. Meri joj pomože da smakne bolničku haljinu preko nateklih grudi i podiže joj bebu. „Je li u redu da je dojim?“ upita Kej, glasom tek malo jačim od promuklog šapata. „Ako nije, onda je veliki eksperiment već gotov“, reče Felisiti i nasmeši se. „Samo napred, draga. Imaš ono što joj je potrebno.“ Ona pokaza Kej kako da mazi bebu po obrazu. Male ružičaste usne otvoriše se i sklopiše oko velike smeđe bradavice. Mič je samo otvorio usta. Kej dođe da se nasmeje kad ugleda izraz njegovog lica, ali umesto toga
ponovo se usredsredi na to sićušno lice, gladna da vidi kako joj kćer izgleda. Sju je stajala pored nje i tiho gugutala i majci i bebi. Mič je posmatrao devojčicu i gledao je kako sisa. Osećao je skoro blaženi spokoj. Gotovo je; tek počinje. U svakom slučaju, ovo je bilo nešto za šta je zaista mogao da se veže, centar, referentna tačka. Bebino lice bilo je crveno i namreškano, ali kose je imala u izobilju, fine i svilaste, blede riđe-smeđe boje. Oči su joj bile sklopljene, a kapci čvrsto stisnuti, kao da je bila zabrinuta i koncentrisana na nešto. „Devet funti“, reče Meri. „Osam na apgaru7. Dobar, jak apgar.“ Skide masku. „Oh, Gospode, stigla je“, reče Sju, zaklonivši usta šakama, kao da je tek sad postala svesna te činjenice. Mič joj se isceri kao neka budala, a onda sede pored Kej i bebe i nasloni bradu na Kejinu ruku, tako da mu je lice bilo svega nekoliko palaca od kćerkinog. Felisiti završi sa čišćenjem. Čejmbers reče Meri da spakuje svu posteljinu i potrošni materijal u specijalnu vreću za biološki opasne materije, da se sve to spali. Meri ga ćutke posluša. „Ona je pravo čudo“, reče Mič. Devojčica pokuša da okrene glavu kad mu ču glas, otvori oči, pokuša da ga pronađe.
7
Apgar je test kojim se ocenama 0,1 i 2 ocenjuje pet karakteristika (boja, puls, reakcija na stimulaciju stopala, stanje mišića i disanje) kod novorođenčadi. Prim. ur.
„Tvoj tata“, reče Kej. Gusto žućkasto mleko teklo joj je iz bradavice. Devojčica spusti glavu i ponovo se priljubi uz dojku kad je Kej malčice pogura prstom. „Podigla je glavu“, zadivljeno reče Kej. „Prelepa je“, reče Sju. „Čestitam.“ Felisiti na trenutak porazgovara sa Sju, a Kej, Mič i beba ispuniše tačku sunčeve svetlosti ispod solarne svetiljke. „Stigla je“, reče Kej. „Stigla je“, potvrdi Mič. „Uspeli smo.“ „Ti definitivno jesi“, potvrdi Mič. Ponovo, njihova kćer podiže glavu i otvori oči, ovaj put široko. „Ma, vidite vi to“, reče Čejmbers. Felisiti se sagnu, pri tom se skoro sudarivši sa Sju. Mič opčinjeno pogleda ćerku u oči. Imala je svetlosmeđe zenice, prošarane zlatom. Nagnu se ka njoj. „Evo me“, reče bebi. Kej je ponovo gurnu na bradavicu, ali beba se opirala, klimajući glavom sa iznenađujućom snagom. „Zdravo, Miče“, reče njegova kćer, glasom nalik na mjaukanje mačeta, tek malo čujnijim od cike, ali veoma jasnim. Mič se naježi. Felisiti Galbret zabezeknuto uzdahnu i ustuknu kao da ju je zmija ujela. Mič se odgurnu o ivicu kreveta i ustade. Tresao se. Novorođenče koje je počivalo na Kejinim grudima na tren kao da je bilo više no što je on mogao da podnese; ne samo neočekivano, već pogrešno. Došlo mu je da beži. Ipak, nije mogao da skine pogled sa devojčice. Neka vrelina ispuni mu grudi. Pogled mu se usredsredi na oblik
njenog sićušnog lica. Izgleda da je pokušavala da ponovo progovori. Pućila je usne, malene i ružičaste, i krivila ih u jednu stranu. Mlečni žućkasti mehurić pojavi joj se u krajičku usta. Malene pege boje krzna laneta, krzna lavova, blesnuše joj preko obraza i čela. Glava joj se klatila dok je gledala Kej pravo u lice. Nekako se zbunjeno namrštila. Mič Rafelson pruži svoju krupnu koščatu šaku i žuljevitim prstima dodirnu devojčicu. Nagnu se da poljubi Kej, pa bebu, i pomazi je po glavi izuzetno nežno. Dodirom palca ponovo gurnu njene usnice boje ruže na bogatu bradavicu. Beba uzdahnu i uz tih zviždukav zvuk promeškolji se, priljubi uz majčinu dojku i poče snažno da sisa. Savršeni zlatno-smeđi prstići skupljali su se i širili na njenim sićušnim šakama. Mič telefonom pozva Sema i Ebi u Oregon i saopšti im vesti. Jedva mu je polazilo za rukom da se usredsredi na njihove reči; drhtavi glas njegovog oca, majčinu prodornu ciku radosti i olakšanja. Neko vreme su razgovarali, a onda im je rekao da jedva stoji. „Moramo da spavamo“, reče. Kej i beba već su bile usnule. Čejmbers mu reče da će tu ostati još dva dana. Mič je zatražio da se u sobu donese poljski ležaj, ali Felisiti i Sju ubediše ga da će sve biti dobro. „Idi kući da se odmoriš“, reče mu Sju. „Biće ona dobro.“ Mič teturavo ustade. „Nazvaće ako bude neke nevolje?“
„Nazvaćemo“, odgovori Meri Hend dok je prolazila pored njega, noseći vreću sa posteljinom. „Zamoliću dva prijatelja da danas ostanu ispred klinike“, reče Džek. „Potrebno mi je da negde večeras prespavam“, reče Felisiti. „Htela bih da ih sutra obiđem.“ „Budi u našoj kući“, predloži Džek. Miču su kolena klecala dok je hodao sa njima od klinike ka tojoti. U prikolici, prespavao je čitavo popodne i veče. Bio je sumrak kad se probudio. Kleknuo je na kauč i zagledao se kroz široki prozor ka žbunju, šljunku i dalekim brdima. A onda se istuširao, obrijao, obukao. Potražio je još neke stvari koje bi mogle da zatrebaju Kej i bebi, a prethodno su zaboravljene. Pogledao se u ogledalo u kupatilu. Zaplakao. Peške se zaputio ka klinici, sam, sav sijajući. Vazduh je bio čist i svež i osećao se miris trave, prašine i vode iz malog potoka. Prošao je pored jedne kuće gde su četvorica muškaraca vadili motor iz nekog starog forda, služeći se jednim hrastovim drvetom i čekrkom s lancem. Klimnuše mu, brzo skrenuvši pogled. Znali su ko je on; znali su šta se desilo. Nelagodno su se osećali i zbog njega i zbog tog događaja. On ubrza korak. Obrve su ga svrbele, a sada i obrazi. Maska je bila veoma labava. Uskoro će da spadne. Opipao je jezikom unutrašnjost obraza; kao da mu je jezik bio drugačiji. Kao da mu je čitava glava bila drugačija.
Više no išta drugo, želeo je da ponovo vidi Kej i bebu, devojčicu, svoju kćer, da se uveri kako je sve to stvarnost.
88 Arlington, Virdžinija Zabava nakon venčanja zauzela je veći deo zadnjeg dvorišta, koje se prostiralo na pola jutra zemlje. Dan je bio topao i maglovit, vedro vreme smenjivalo se sa blagom oblačnošću. Mark Avgustin je četrdeset minuta stajao pored svoje mlade, smešeći se, rukujući, učtivo se grleći i primajući čestitke. Senatori i kongresni zastupnici bili su među gostima i ljubazno ćaskali. Muškarci i žene u uniseks crno-belim livrejama nosili su poslužavnike sa šampanjcem i zakuskom preko zelenog, besprekorno uređenog travnjaka. Avgustin pogleda svoju mladu i ukočeno se nasmeši; znao je šta oseća – ljubav, olakšanje i postignuće, sve blago ohlađeno. Lice koje je pokazivao gostima i onoj nekolicini novinara koji su osvojili dobitničke karte u novinarskoj lutriji, bilo je spokojno, puno ljubavi i odano. Međutim, nešto mu je čitavog dana bilo na umu, čak i za vreme samog obreda venčanja. Zabrljao je sa svojom jednostavnom izjavom, što je izazvalo blagi smeh u prednjim redovima u kapeli. Bebe su se rađale žive. U karantinskim bolnicama, u specijalno određenim Jediničinim javnim klinikama, pa čak i u privatnim domovima, nove bebe počele su da dolaze. Na mogućnost da je pogrešio pomislio je tek onako, samo u prolazu. To ga je tek malčice svrbelo, sve dok nije čuo kako je beba Kej Lang rođena živa i da ju je porodila
doktorka koja je radila na osnovu kriznih obaveštenja koje je izdao Centar za kontrolu bolesti, a sastavio isti onaj epidemiološki tim koji je on sakupio. Specijalne procedure, specijalne predostrožnosti; bebe su bile drugačije. Zasad, dvadeset četvoro ŠIVA-inih novorođenčadi ostavljeno je u javnim klinikama od strane samohranih majki ili roditelja koje Jedinica nije bila pronašla. Anonimna, živa nahočad, sada poverena njemu na brigu. Red gostiju koji su mu čestitali napokon se završio. Dok su ga stopala bolela u uzanim crnim svečanim cipelama, on zagrli svoju mladu, šapnu joj nešto na uvo i pozove Florens Lejton da mu se pridruži u kući. „Šta su nam Alergije i zarazne bolesti poslali?“ upita. Gospođa Lejton otvori aktovku koju je čitav dan nosila i pruži mu jedan svež faks. „Čekala sam priliku“, reče mu. „Predsednik je pozvao telefonom ranije tokom dana, srdačno čestitao i pozvao vas da večeras dođete u Belu kuću, što je pre moguće.“ Avgustin pročita faks. „Kej Lang se porodila“, reče i pogleda je, podigavši obrve. „Čula sam“, odvrati gospođa Lejton. Izraz njenog lica bio je profesionalan, budan i ništa nije otkrivao. „Trebalo bi da joj uputimo čestitke“, reče Avgustin. „Ja ću to da obavim“, reče gospođa Lejton. Avgustin odmahnu glavom. „Ne, nećeš“, reče. „I dalje moramo da se držimo kursa.“ „U redu, gospodine“, odvrati ona. „Reci predsedniku da ću stići do osam.“
„A šta je sa Alison?“ upita gospođa Lejton. „Udala se za mene, zar ne?“ odgovori Avgustin. „Znala je u šta se upušta.“
89 Okrug Kumaš, istočni Vašington Mič je pridržavao Kej za ruku dok je hodala i gegala se sa jedne strane sobe na drugu. „Koje ime ćete joj dati?“ upita Felisiti. Sedela je u plavoj vinilskoj stolici, jedinoj u sobi, i u naručju nežno ljuljala usnulu bebu. Kej pogleda Miča, sa iščekivanjem u očima. Nešto u vezi sa davanjem imena njenom detetu činilo je da se oseća ranjivo i pretenciozno, kao da je to bilo pravo koje čak ni majci nije pripadalo. „Ti si obavila najveći deo posla“, reče Mič i nasmeši se. „Ti imaš čast.“ „Moramo da se saglasimo“ odgovori mu Kej. „Daj mi primer.“ „Ona je nova vrsta zvezde“, reče Kej. Noge je još nisu držale kako treba. Stomak ju je boleo i osećala se kao da je upao, a ponekad bi joj pozlilo od bola među nogama, ali sve se brže oporavljala. Sede na krevet. „Moja baka se zvala Stela. To znači zvezda. Razmišljala sam da je nazovemo Stela Nova.“ Mič uze bebu od Felisiti. „Stela Nova“, ponovi. „Zvuči smelo“, reče Felisiti. „Dopada mi se.“ „Tako će se zvati“, reče Mič, približivši bebu licu. Pomirisa joj teme i udahnu bogatu vlažnu vrelinu njene kose. Mirisala je na svoju majku i još mnogo toga. Osećao
je u sebi kako kaskade emocija, kao građevinski blokovi koji se slažu, postavljaju tvrdi temelj. „Privlači tvoju pažnju čak i kad spava“, reče mu Kej. Napola postiđeno, ona podiže ruku ka licu i skide komadić maske koji je visio, otkrivši novu kožu ispod, ružičastu i nežnu, sa sjajem sićušnih melanofora. Felisiti priđe i saže se da bolje pogleda Kej. „Prosto ne verujem u ovo što vidim“, reče. „Ja sam ta koja bi trebalo da je počastvovana.“ Stela otvori oči i zadrhta, kao da je uzbunjena. Uputi ocu dug i zbunjeni pogled, pa poče da plače. Plakala je glasno i uznemirujuće. Mič Stelu brzo pruži Kej, koja smaknu ogrtač. Beba se smiri i prestade da plače. Kej je ponovo uživala u čudu toka svog mleka i senzualne ljupkosti deteta za njenom bradavicom. Detinje oči odmeriše majku, a onda ona okrete glavu, povuče dojku sa sobom i preko sobe pogleda Felisiti i Miča. Mič se sav rastopi od tih očiju sa zlatnim flekicama. „Tako napredna“, reče Felisiti. „Baš je mala zavodnica.“ „A šta si očekivala?“ tiho upita Kej, a glas joj slabašno zadrhta. Pomalo preneraženo, Mič prepozna nešto bebinog tona u glasu njene majke. Stela Nova tiho je gugutala dok je sisala, kao mala slatka ptica. Pevala je dok je dojila, pokazujući time da je zadovoljna i oduševljena. Mičev jezik pomeri se iza usana u nekom saosećanju punom nemira. „Kako to radi?“ upita. „Ne znam“, odgovori Kej. I bilo je očigledno da u tom trenutku nije ni marila za to.
„U nekim stvarima ona je kao šestomesečna beba“, Felisiti reče Miču dok je on prebacivao torbe iz tojote u kamp prikolicu. „Izgleda da je već u stanju da fokusira, prepoznaje lica... glasove...“ Poče da bruji sebi u bradu, kao da je izbegavala onu jednu stvar koja je Stelu zaista odvajala od ostale novorođenčadi. „Nije ponovo progovorila“, reče Mič. Felisiti mu pridrža vrata za komarce. „Možda nam se učinilo“, reče. Kej položi usnulo dete u malu kolevku u uglu dnevne sobe. Ušuška Stelu u ćebence i ispravi se, tiho zastenjavši. „Dobro smo čuli“, odvrati. Priđe Miču i podiže mu komad maske s lica. „Jao“, ote mu se. „Još nije spremna za skidanje.“ „Vidi“, reče mu Kej, odjednom sva naučna. „Mi imamo melanofore. Ona ima melanofore. Imaće ih većina – ako ne i svi novi roditelji. A naši jezici... Spojeni su sa nečim novim u našim glavama.“ Kucnu prstom po slepoočnici. „Opremljeni smo da se nosimo sa njom, skoro kao jednaki.“ Felisiti je izgledala zbunjeno tom promenom od porodilje u objektivnu Kej Lang koja proučava. Kej joj sa osmehom uzvrati pogled. „Nisam trudnoću provela kao neka krava“, reče. „Sudeći po ovim novim alatkama, naša kći će biti veoma teško dete.“ „Kako to?“ upita Felisiti. „Jer će u nekim stvarima prosto trčati oko nas“, odgovori Kej. „Možda u svim stvarima“, dodade Mič.
„Ne mislite to doslovno“, reče Felisiti. „Bar se nije rodila pokretljiva. Boja kože – melanofore, kako vi to zovete – možda su...“ Odmahnu rukom, pošto nije bila u stanju da završi misao. „One nisu samo boja“, reče joj Mič. „Ja osećam moje.“ „Ja isto“, dodade Kej. „Menjaju se. Seti se one jadne devojke.“ Ona kratko pogleda Miča, a on klimnu, pa onda objasni Felisiti šta se desilo prilikom njihovog susreta sa tinejdžerima u Zapadnoj Virdžiniji. „Da sam ja u Jedinici, postavljala bih psihijatrijske stanice za roditelje čija su nova deca umrla“, reče Kej. „Moguće je da će se oni suočiti sa potpuno novom vrstom žalosti.“ „Skroz skockani, a nemaju sa kime da pričaju“, dodade Mič. Felisiti duboko uzdahnu i uhvati se za čelo. „Pedijatar sam već dvadeset dve godine“ reče. „Sada se osećam kao da bi trebalo da dignem ruke i pobegnem u goru.“ „Daj jadnoj ženi čašu vode“, reče Kej. „Ili bi radije vina? Meni je potrebna čaša vina, Miče. Ima više od godinu dana kako nisam pila.“ Okrete se ka Felisiti. „Je li u proglasu bilo neke zabrane alkohola?“ „Nema problema. I meni vino, molim te“, reče Felisiti. Kej približi lice Mičevom u maloj kuhinji. Gledala ga je usredsređeno, a oči joj na tren izgubiše fokus. Obrazi joj zlatno zablistaše. „Gospode“ ote se Miču. „Skidaj tu masku“, reče mu Kej, „pa ćemo zaista imati šta da pokažemo jedno drugome.“
90 Okrug Kumaš, istočni Vašington jun „Hajde da to nazovemo: Zabava za hrabru novu vrstu“, reče Vendel Paker kada uđe kroz vrata za komarce i pruži Kej buket ruža. Oliver Merton za njime donese kutiju Godiva čokoladica i jedan veliki osmeh, pa željno prelete pogledom po unutrašnjosti prikolice. „Gde je to maleno čudo?“ „Spava“, odgovori Kej, zagrlivši se sa njim. „Ko je još ovde?“ razdragano povika. „Prokrijumčarili smo Vendela, Olivera i Mariju“, reče Ajlin Riper. „I, gle...“ Mahnu rukama ka prašnjavom starom kombiju, parkiranom na prilazu posutom šljunkom, ispod starog hrastovog drveta. Kristofer Diken je uz izvesne teškoće silazio sa suvozačevog sedišta, nogu ukočenih. Uze od Marije Konig par štaka i pođe ka prikolici. Jednim preostalim okom pogleda Kej i njoj na tren dođe da zaplače. Ali on diže štaku i mahnu joj, a ona se nasmeši. „Ovde je baš nezgodan teren“, doviknu. Kej protrča pored Miča i nežno zagrli Kristofera. Ajlin i Mič stajali su zajedno dok su Kej i Kristofer pričali. „Stari prijatelji?“ upita Ajlin. „Najverovatnije srodne duše“, odgovori Mič. I njemu je bilo drago što vidi Kristofera, ali nije mogao a da ne oseti sićušni ujed muške zabrinutosti.
Dnevna soba bila je premala da ih sve primi, pa je Vendel zagrlio ormar u hodniku i sa visine gledao ostale. Marija i Oliver sedeli su zajedno na kauču ispod prozora. Kristofer je sedeo u plavoj vinilskoj stolici, a Ajlin na jednom njenom naslonu za ruke. Mič dođe iz kuhinje, noseći u obe šake po buket vinskih čaša i po bocu šampanjca ispod mišaka. Oliver mu pomože da ih stavi na okrugli sto pored kauča i pažljivo skide čepove. „Sa aerodroma?“ upita Mič. „I to portlandskog. Uzak izbor“, odgovori Oliver. Kej donese Stela Novu u roze nosiljci i stavi je na mali, izanđali stočić za kafu. Beba je bila budna. Pospano je gledala po sobi i pljuckala mehuriće. Glava joj se malčice klatila. Kej joj namesti pidžamu. Kristofer je u dete gledao kao da je sablast. „Kej...“ poče, a glas ga izdade. „Nema potrebe“, reče Kej i uhvati ga za šaku crvenu od ožiljaka. „Ima potrebe. Osećam da ne zaslužujem da budem ovde sa tobom i Mičem, sa njom.“ „Ćuti“, odvrati Kej. „Ti si bio tu od samog početka.“ Kristofer se nasmeši. „Hvala ti“, reče. „Koliko je stara?“ prošapta Ajlin. „Tri nedelje“, odgovori Kej. Marija prva pruži ruku i gurnu prst u Stelinu šaku. Bebini prstići čvrsto se sklopiše oko njega i nežno ga povukoše. Stela se nasmeši. „Taj refleks je još tu“, reče Oliver.
„Oh, umukni“, odvrati Ajlin. „Još je beba, Olivere.“ „Da, ali izgleda tako...“ „Prelepo!“ Ajlin izjavi. „Drugačije“, Oliver je bio uporan. „Ja to više toliko ne primećujem“, reče Kej, znajući šta je hteo da kaže, ali osećajući se pomalo odbrambeno. „I mi smo drugačiji“, primeti Mič. „Oboje izgledate dobro, pa čak i elegantno“, reče Marija. „Bićete skroz u trendu kad vas modni časopisi uoče. Sićušna prelepa Kej...“ „Razbacani zgodni Mič“, dodade Ajlin. „Sa obrazima kao u hobotnice“, Kej dovrši. Svi se nasmejaše, a Stela se trznu u svojoj nosiljci. Onda poče da se okreće i soba ponovo utihnu. Svakog gosta redom je počastvovala drugim, trajnijim pogledom, a glava joj se klatila dok ih je pratila po sobi, načinivši pun krug do Kej i ponovo se trznuvši kada vide Miča. Nasmeši mu se, a on oseti kako mu obrazi crvene, kao da mu topla voda teče ispod kože. Poslednji ostaci njihovih maski od kože spali su im sa lica pre osam dana, pa mu je sada gledanje kćerke bilo pravo iskustvo. Oliver izusti: „Oh, Gospode Bože.“ Marija ih je razjapljene vilice sve troje gledala. Steli Novoj su po obrazima igrali talasi smeđeg i zlatnog, zenice su joj se blago raširile, a mišići oko očiju i kapaka nabrali kožu u delikatne i zamršene nabore. „Ona će nas naučiti da pričamo“, ponosno reče Kej. „Apsolutno je zapanjujuća“, reče Ajlin. „Nikad nisam videla lepšu bebu.“
Oliver zamoli za dozvolu da se približi i nagnu se da pogledom ispita Stelu. „Oči joj zapravo nisu toliko krupne, već samo tako deluju“ reče. „Oliver misli da bi sledeća generacija ljudskih bića trebalo da liči na vanzemaljce“, reče Ajlin. „Vanzemaljce?“ ljutnu se Oliver. „U potpunosti poričem tu izjavu, Ajlin.“ „Ona je potpuno ljudska i potpuno sadašnja“, reče Kej. „Nije odvojena, nije daleka, niti drugačija. Ona je naše dete.“ „Naravno“, pocrvenevši reče Ajlin. „Izvini“ reče joj Kej. „Predugo smo ovde, sa previše vremena za razmišljanje.“ „Znam kako je to“, ubaci se Kristofer. „Nos joj je zaista spektakularan“, reče Oliver. „Tako delikatan, a opet širok u osnovi. A oblik – zaista smatram da će biti spektakularna lepotica.“ Stela ga je ozbiljno gledala, bezbojnih obraza, a onda joj dosadi, pa skrenu pogled. Pokuša da pronađe Kej. Kej joj uđe u vidno polje. „Mama“ zacvrkuta Stela. „Oh, Gospode Bože“, ponovo izusti Oliver. Vendel i Oliver odvezli su se do radnje Litl Silver da kupe sendviče. Svi su zajedno jeli za malim baštenskim stolom iza prikolice. Bilo je prohladno popodne. Kristofer je veoma malo govorio, ukočeno se smešivši dok su ostali pričali. Jeo je svoj sendvič sedeći u razdrndanoj logorskoj stolici na jednom delu uvelog travnjaka.
Mič mu priđe i čučnu na travu pored njega. „Stela spava“, reče. „Kej je sa njom.“ Kristofer se nasmeši i srknu gutljaj soka iz limenke. „Hteo bih da znaš zašto sam došao čak ovamo“, reče. „Dobro“ odgovori Mič. „Za početak.“ „Iznenađen sam što je Kej toliko sklona oproštaju.“ „Prošli smo kroz puno promena“, odgovori Mič. „Moram reći da je izgledalo kao da si nas napustio.“ „I ja sam prošao kroz puno promena“, odvrati Kristofer. „Pokušavam da ponovo sastavim komade svog života. Prekosutra idem u Meksiko. U Ensenadu, južno od San Dijega. Sam.“ „Ne ideš na odmor?“ „Idem da ispitam lateralnu transmisiju starih retrovirusa.“ „To je čisto sranje“ odvrati Mič. „To su izmislili da bi održali Jedinicu.“ „Oh, nešto je definitivno stvarnost“ reče mu Kristofer. „Zasad je zabeleženo pedeset slučajeva. Mark nije čudovište.“ „Nisam baš siguran u to.“ Mič se sumorno zagleda u pustinju i prikolicu. „Ali ja mislim da to možda nije izazvano virusom koji su otkrili. Prelistavao sam stare dosijee o Meksiku. Otkrio sam da je pre trideset godina bilo sličnih slučajeva.“ „Nadam se da ćeš ubrzo ispraviti njihove brljotine. Ovde je bilo lepo, ali moglo je da nam bude puno bolje... pod drugim okolnostima.“
Kej izađe iz prikolice, držeći u ruci prenosni monitor za bebe. Marija joj pruži sendvič na kartonskom tanjiru. Ona se pridruži Miču i Kristoferu. „Kako ti se čini naš travnjak?“ upita. „Ispituje onu meksičku bolest“, reče Mič. „Mislila sam da si dao otkaz u Jedinici.“ „Jesam. Slučajevi su stvarni, Kej, ali mislim da nisu direktno povezani sa ŠIVA-om. Bilo je toliko promena – herpes, Epštajn-Bar. Pretpostavljam da ste dobili obaveštenje CDC-a o anesteziji.“ „Naša doktorka jeste“, odgovori Mič. „Da nije bilo toga, možda bismo izgubili Stelu“, reče Kej. „Sada se veći broj ŠIVA-inih beba rađaju žive. Avgustin će morati da se nosi sa time. Ja samo želim da malo raščistim situaciju tako što ću otkriti šta se to događa u Meksiku. Svi slučajevi su tamo zabeleženi.“ „Misliš da je reč o drugom izvoru?“ upita Kej. „Saznaću. Sada mogu pomalo da hodam. Unajmiću nekog asistenta.“ „Kako? Ti nisi bogat.“ „Dobio sam stipendiju od jednog bogatog ekscentrika iz Njujorka.“ Mič razrogači oči. „Da nije Vilijam Dejni?!“ „Baš taj. Oliver i Brok pokušavaju da izvedu novinarski puč. Mislili su kako bih ja mogao da sakupim dokaze. I to je posao, a, dođavola, u taj posao verujem. Kad sam video Stelu... Stelu Novu... stvarno me je pogodilo. Jednostavno nisam imao dovoljno vere.“
Vendel i Marija dođoše iz pravca hrasta, a Vendel iz papirne kese izvadi jedan časopis. „Mislila sam da biste možda voleli ovo da vidite“, reče Marija i pruži ga Kej. Ona pogleda naslovnicu i naglas se nasmeja. Bio je to primerak časopisa VAJERD, a na jarko narandžastoj korici bila je odštampana crna silueta skupljenog fetusa sa zelenim upitnikom po sredini. Dugi natpis glasio je: „Ljudi 3.0: Ne virus, već apgrejd?“ Oliver im se pridruži. „To sam već video“, reče. „VAJERD ovih dana nema nešto puno uticaja u Vašingtonu. Skoro sve vesti su sumorne, Kej.“ „Znamo“ odgovori Kej, zagladivši pramen kose koji je vetar raščupao. „Ali evo i nekih dobrih. Brok kaže da su Nešenel džiografik i Priroda završili razmatranje njegovog članka o inzbruškim neandertalcima. Zajednički će ga objaviti kroz šest meseci. On će to nazvati potvrđenim evolutivnim događajem, podvrštavanjem, i spomenuće ŠIVA-u, mada ne na prvom mestu. Da li vam je Kristofer ispričao za Dejnija?“ Kej klimnu. „Ići ćemo do kraja“, reče Oliver, sa žestokim pogledom u očima. „Sve što Kristofer treba da uradi je da pronađe taj virus u Meksiku i pokaže se pametnijim od sedam državnih laboratorija.“ „Možeš ti to“, Mič reče Kristoferu. „Ti si bio prvi, čak i pre Kej.“ Posetioci su se pakovali da pođu na svoj dug put kroz severne pustare i izađu iz rezervata. Mič je pomogao
Kristoferu da uđe u kombi, pa se rukovaše. Dok je Kej držala pospanu Stelu i grlila ostale, Mič vide Džekov kamionet kako prelazi zemljanim putem. Sju nije bila sa njime. Kočnice zaškripaše kada Džek zaustavi kamionet, skoro odmah do kombija. Mič priđe da porazgovaraju kada Džek otvori vrata. Nije izlazio. „Kako je Sju?“ „Još se drži“, odgovori Džek. „Čejmbers ne može da koristi nikakve lekove da je podstakne. Doktorka Galbret posmatra šta se radi. Samo čekamo.“ „Voleli bismo da je vidimo“, reče Mič. „Nimalo nije srećna. Izdire se na mene. Možda sutra. Sada ću da prokrijumčarim vaše prijatelje nazad starim putem.“ „Zahvalni smo ti na tome, Džek“, reče Mič. Džek trepnu i stisnu usne, što je imao običaj da radi umesto da slegne ramenima. „Danas je održan specijalni sastanak“, reče. „Ona matora ponovo nas je napala. Neki od zaposlenih u kazinu oformili su malu grupu. Besni su. Kažu da će nas karantin upropastiti. Neće da me slušaju. Kažu da sam pristrasan.“ „Šta mi možemo da učinimo?“ „Sju kaže da su to usijane glave, ali reč je o usijanim glavama koje imaju pravi cilj. Samo sam hteo da vas obavestim. Svi moramo da budemo spremni.“ Mič i Kej su mahali i gledali kako se njihovi prijatelji voze niz put. Noć je pala na zemlju. Kej je sedela u stolici na rasklapanje ispod hrasta, koristeći poslednje ostatke toplote da podoji Stelu, dok ne dođe vreme za menjanje pelena.
Menjanje pelena uvek je Miča spuštalo na zemlju. Dok je brisao svoju kćer, ona je slatko pevala, glasom nalik na ševe među granama nošenim vetrom. Obrazi i čelo skoro da su sijali crvenom bojom zbog novostečenog osećaja prijatnosti, i čvrsto ga je hvatala za prst. Nosio je Stelu unaokolo, nežno se ljuljajući u kukovima, i pošao za Kej. Ona je pakovala prljave pelene u plastičnu vreću da ih odnese na pranje. Kej se osvrnu preko ramena dok su hodali do šupe u kojoj su bili aparati. „Šta je Džek rekao?“ upita ona. Mič joj ispriča. „Živećemo iz putnih torbi“, smireno reče. Očekivala je gore vesti. „Hajde da se noćas ponovo spakujemo.“
91 Okrug Kumaš, istočni Vašington Mič se probudi iz dubokog sna bez snova i pridiže u krevetu, osluškujući. „Šta?“ promrmlja. Kej je nepokretno ležala pored njega i tiho hrkala. On baci pogled preko kreveta ka Stelinoj maloj polici zakucanoj za zid i satu na baterije koji je stajao na njoj. Kazaljke su sijale u mraku. Bilo je dva i petnaest izjutra. Ne razmišljajući, on se odgurnu do ivice kreveta i ustade, obučen samo u bokserice, i protrlja oči. Mogao je da se zakune da je neko nešto rekao, ali u kući je bilo tiho. A onda srce poče divlje da mu kuca i oseti kako mu adrenalin kola kroz ruke i noge. Osvrnu se i pogleda Kej, pomisli da je probudi, pa onda odluči da to ne čini. Mič je znao da će proveriti kuću, uveriti se da je sve bezbedno, dokazati sebi da nikoga nema napolju i da niko ne priprema zasedu. Znao je to ne razmišljajući preterano o tome, pa se pripremio zgrabivši čeličnu šipku, koju je gurnuo pod krevet baš zarad takvih slučajeva. Nikada nije imao pištolj niti je umeo da ga koristi i dok je ulazio u dnevnu sobu pitao se da li je to glupo. Zadrhta od hladnoće. Oblačilo se; nije video zvezde kroz prozor iznad kauča. Saplete se o pakovanje pelena u kupatilu. A onda, odjednom, znao je da je pozvan iz unutrašnjosti kuće. Vratio se u spavaću sobu. Jednom polovinom uvučena u plitki plakar sa Kejine strane kreveta, bebina nosiljka nekako se isticala u mraku.
Oči su mu se navikavale na tamu, ali nosiljku nije osećao očima. Onjuši vazduh; curelo mu je iz nosa. Ponovo njušnu i nagnu se nad nosiljku, pa se trže i glasno kinu. „Šta je bilo?“ Kej se pridiže u krevetu. „Miče?“ „Ne znam“, odgovori on. „Da li si me zvao?“ „Ne.“ „A Stela?“ „Tiha je. Mislim da spava.“ „Uključi svetlo.“ To mu je delovalo kao pametan potez, pa stoga uključi svetlo na plafonu. Stela ga je gledala iz nosiljke, široko razrogačenih očiju, šaka stegnutih u sićušne pesnice. Usnice su joj bile rastavljene, pa je pomalo podsećala minijaturnu Merilin Monro, ali bila je tiha. Kej dopuza do ivice kreveta i pogleda njihovu kćer. Stela poče da guče. Napeto ih je pratila pogledom, usredsređujući ih čas na njih, čas na nešto drugo, ponekad i ukrstivši očima, što je imala običaj da radi. Svejedno, bilo je očigledno da ih vidi i da nije nesrećna. „Usamljena je“, reče Kej. „Nahranila sam je pre sat vremena.“ „Pa šta je onda, telepata?“ upita Mič i protegnu se. „Doziva nas umom?“ Ponovo onjuši vazduh, pa ponovo kinu. Prozor u spavaćoj sobi bio je zatvoren. „Šta se to ovde uvuklo?“ Kej čučnu pored nosiljke i uze Stelu. Pomazi je licem, pa pogleda Miča, skoro se divljački iskezivši. I ona kinu.
Stela ponovo zagukta. „Mislim da je dobila kašalj“, reče Kej. „Pomiriši je.“ Mič uze Stelu od Kej. Beba se promeškolji i pogleda ga, skupivši obrve. Mič je mogao da se zakune da je postala blistavija i da ga je neko dozivao po imenu, bilo u sobi, bilo spolja. Sad se stvarno uplašio. „Možda i jeste izašla iz Zvezdanih staza“, reče. Ponovo je onjuši i iskezi se, povukavši usne sa zuba. „Dabome“, skeptično reče Kej. „Ona nije telepata.“ Kej uze bebu, koja zamaha ručicama, srećna zbog sve te gužve, i odnese je u kuhinju. „Ljudi ne bi trebalo da ih imaju, ali pre nekoliko godina neki naučnici otkrili su da ih ipak imamo.“ „Šta imamo?“ upita Mič. „Aktivne vomeronazalne organe. U osnovi nosne šupljine. Oni obrađuju izvesne molekule... vomeroferine. Nešto nalik na feromone. Moja pretpostavka da su se naši upravo drastično poboljšali.“ Podiže bebu na bok. „Iskezio si usne...“ „I ti isto“, braneći se reče Mič. „To je vomeronazalni odgovor. Naša porodična mačka radila je to kad god bi nanjušila nešto stvarno zanimljivo – mrtvog miša ili pazuh moje majke.“ Kej podiže bebu, koja tiho zacvili, i njušnu joj glavu, vrat, pa stomačić. Ponovo onjuši iza bebinih ušiju. „Pomiriši ovde“, reče. Mič onjuši, izmače se, pa priguši kijanje. Nežno opipa iza Stelinih ušiju. Ona se ukoči i poče da se nesrećno buni, kao pred plač. „Ne“, jasno reče. „Ne.“ Kej skide brus i dade Steli da sisa pre no što se stvarno uznemirila.
Mič skloni prst. Vrh je bio malčice zamašćen, kao da je iza uva dodirnuo tinejdžera, a ne bebu. Ali to nije baš bilo kožno ulje. Kada je protrljao, podsetilo ga je na vosak i bilo je malčice grubo, a mirisalo je na mošus. „Feromoni“ reče. „Ili kako ih ti već ono nazva?“ „Vomeroferini. Bebeći poziv. Imamo puno toga da naučimo“, pospano reče Kej dok je nosila Stelu nazad u spavaću sobu i legla sa njom. „Ti si se prvi probudio“, promrmlja Kej. „Oduvek si imao dobar njuh. Laku noć.“ Mič i sebe opipa iza ušiju i onjuši prst. Odjednom ponovo kinu i potpuno budan sede na kraj kreveta, dok su ga nos i nepce svrbeli. Nije prošlo ni sat vremena nakon što mu je pošlo za rukom da ponovo zaspi, kada se ponovo probudi i skoči iz kreveta, smesta obukavši pantalone. I dalje je bio mrak. Rukom potapša Kej po nozi. „Kamioneti“, reče. Taman je zakopčao košulju, kad neko pokuca na vrata. Kej gurnu Stelu na sredinu kreveta i brzo obuče pantalone i džemper. Mič otvori vrata, ne stigavši da zakopča dugmad na rukavima. Džek je stajao na verandi, očigledno nesrećan, nabijenog šešira, koji mu je skoro skrivao oči. „Sju je počela da se porađa“, reče. „Moram da se vratim u kliniku.“ „Odmah dolazimo“, odgovori Mič. „Je li Galbretova tamo?“ „Neće doći. Trebalo bi smesta da odete odavde. Poverenici su sinoć glasali dok sam ja bio sa Sju.“
„Kako...“ poče Mič, pa onda vide tri kamioneta i sedmoricu ljudi ispred prikolice. „Odlučili su da su bebe bolesne“, bedno reče Džek. „Hoće da se vlada pobrine za njih.“ „Ma, hoće svoje proklete poslove“, odvrati Mič. „Neće da pričaju sa mnom.“ Džek dodirnu masku jakim debelim prstom. „Ubedio sam poverenike da vas puste. Ne mogu da pođem sa vama, ali ovi ljudi odvešće vas zemljanim putem do autoputa.“ Džek bespomoćno ispruži ruku. „Sju je želela da Kej bude sa njom. Voleo bih da je to moguće, ali moram da idem.“ „Hvala“, reče Mič. Kej se pojavi iza njega, noseći bebu u sedištu za auto. „Spremna sam. Hoću da vidim Sju.“ „Ne“, odvrati Džek. „To je sve zbog one babe. Trebalo je da je pošaljemo na obalu.“ „Nije samo zbog nje“, reče Mič. „Potrebna sam Sju!“ viknu Kej. „Neće vas pustiti u taj deo grada“, jadno odvrati Džek. „Previše ljudi. Čuli su na vestima za mrtve Meksikance kod San Dijega. Nema šanse. Sada su tvrdi kao kamen. Verovatno će posle toga krenuti na nas.“ Kej zasuziše oči od besa i frustracije, pa ih obrisa. „Reci joj da je volimo“, reče. „Hvala ti na svemu, Džek. Reci joj.“ „Hoću. Moram da idem.“ Sedmorica muškaraca ustuknuše kada Džek priđe svom kamionetu i uđe u njega. Upali kola i okrenu ih u mestu, bacivši u vazduh perjanicu prašine i šljunka.
„Tojota je u boljem stanju“, reče Mič. Ubaci njihova dva kofera u prtljažnik, praćen budnim pogledima sedmorice muškaraca. Oni su međusobno mrmljali i držali se podalje od njih dok je Kej držala Stelu u naručju i nameštala sedište za bebe pozadi. Neki od njih izbegavali su da je pogledaju u oči i šakama pravili male znakove. Kej sede pored bebe. Dva kamioneta imala su držače za oružje, sa sačmarama i karabinima. Grlo joj se osušilo kad je sela pozadi u tojotu pored Stele. Spustila je prozor, privezala pojas i sedela udišući kiselkasti miris sopstvenog straha. Mič iznese njen laptop i kutiju sa papirima, pa ih ubaci u prtljažnik i zalupi ga. Kej je kucala broj preko mobilnog. „Nemoj to da radiš“, oštro reče Mič kada sede za volan. „Znaće gde se nalazimo. Pozvaćemo sa govornice kada krenemo autoputem.“ Kejine pege na tren zablistaše crveno. Mič ju je gledao preneraženo i upitno. „Jesmo vanzemaljci“, promrmlja. Pokrenu motor. Ona sedmorica uđoše u tri kamioneta i povedoše ih niz put. „Imaš li para za benzin?“ upita Mič. „U tašni“ odgovori Kej. „Nećeš da koristiš kreditne kartice?“ Mič izbeže da na to odgovori. „Rezervoar je skoro pun.“ Stela poče da se malo buni, a onda se utiša kada se zora zarumeni iza brdašaca i raštrkanih hrastova. Obzorje je bilo puno olujnih oblaka i videli su kako se pred njima pruža kišna zavesa. Svetlost zore bila je jarka i nestvarna naspram crnih oblaka.
Zemljani put koji je vodio na sever bio je nezgodan, ali ne i neprohodan. Kamioneti su ih pratili sve do samog kraja, gde je tabla označavala kraj rezervata i takođe, sasvim slučajno, reklamirala kazino Divlji orao. Žbunje i đavolja trava bilo je tužno poredano uz izvitoperenu ogradu od bodljikave žice. Sitna kiša padala je po šoferšajbni iz gustih oblaka, pretvorivši prašinu u plitko blato, baš u trenutku kada se oni sa zemljanog puta priključiše na međudržavni autoput, koji je vodio na istok. Blistavo koplje jutarnje svetlosti, poslednje koju su tog dana videli, zahvati ih kao reflektor kada Mič dade gas tojoti po asfaltu sa dve trake. „Volela sam to mesto“, promuklo reče Kej. „Bila sam srećnija u toj prikolici nego bilo gde drugde u životu.“ „Ti cvetaš u teškim okolnostima“, reče Mič i posegnu rukom iza ramena da joj čvrsto stisne šaku. „Ja cvetam kada sam sa tobom“, odgovori Kej. „Sa Stelom.“
92 Severoistočni Oregon Kej se vratila od telefonske govornice. Parkirali su se kod jednog tržnog centra u Bendu da kupe hranu. Kej je obavila kupovinu, pa onda nazvala Mariju Konig. Mič je ostao u kolima sa Stelom. „Arizona još nema Kancelariju za krizne situacije“, reče Kej. „A šta je sa Ajdahom?“ „Imaju je od pre dva dana. Kanada takođe.“ Stela je zviždukala u svom sedištu. Mič joj je promenio pelene pre nekoliko minuta, a ona je imala običaj da neko vreme nakon toga pevuši. Skoro da se navikao na njene muzikalne zvukove. Već je umela da istovremeno proizvodi dve note, odvajajući jednu, povisujući i snižavajući je; to je proizvodilo jezoviti efekat kao da se svađaju dva termina. Kej pogleda kroz prozor. Beba kao da je bila u drugom svetu, u kojem je otkrivala kakve sve zvukove može da proizvede. „Piljili su u mene u prodavnici“ reče Kej. „Osećala sam se kao gubavac. I gore, kao crnja.“ Procedi tu reč kroz stisnute zube. Gurnu kesu sa namirnicama na suvozačevo sedište i ukočenom rukom poče da kopa po njoj. „Podigla sam novac iz bankomata, kupila hranu, a onda i ovo“, reče i izvadi bočice sa šminkom: podlogu i puder. „Za naše pege. Ne znam šta ću sa njenim pevanjem.“ Mič sede za volan.
„Hajdemo“, reče Kej, „pre no što neko pozove policiju.“ „Nije baš toliko crno“ reče Mič i upali kola. „Nije?“ viknu Kej. „Mi smo obeleženi! Ako nas pronađu, strpaće Stelu u logor, za boga miloga! Sam Bog zna šta Avgustin planira sa nama, sa svim roditeljima. Opameti se, Miče!“ Mič ćutke isparkira auto. „Žao mi je“, reče Kej, a glas je izdade. „Žao mi je, Miče, ali prestravljena sam. Moramo da razmislimo, moramo da planiramo.“ Oblaci su ih pratili, sivo nebo i lagana kiša bez prestanka. Noću su prešli granicu sa Kalifornijom, skrenuli na neki usamljeni put od nabijene zemlje i spavali u kolima, dok je kiša dobovala po krovu. Kej ujutru našminka Miča. On joj nespretno nanese podlogu na lice, a ona dovrši šminkanje, gledajući se u retrovizoru. „Danas ćemo iznajmiti sobu u motelu“, reče Mič. „Zašto da rizikujemo?“ „Mislim da izgledamo prilično dobro“, reče on, nasmešivši se u znak ohrabrenja. „Njoj je potrebno da se okupa, a i nama. Nismo životinje i odbijam da se ponašam kao životinja.“ Kej razmisli o tome dok je dojila Stelu. „Dobro“, reče. „Otići ćemo u Arizonu, a onda, ako bude potrebno, otići ćemo u Meksiko ili još dalje južno. Naći ćemo neko mesto gde možemo da živimo dok se stvari ne srede.“ „A kada će to biti?“ tiho upita Kej. Mič nije znao, pa nije odgovorio. Vratio se duž napuštenog seoskog druma i izbio na autoput. Oblaci su
se razilazili i blistavo jutarnje svetlo padalo je na šume i livade sa obe strane autoputa. „Sunce!“ reče Stela i živahno mahnu ručicama.
EPILOG Tuson, Arizona Tri godine kasnije Punačka devojčica kratke smeđe kose i smeđe kože, lica znojavog, prekrivenog razmazanim puderom, stajala je u uličici i virila između prašnjavih garaža. Tiho je zviždukala sebi u bradu, mešajući dve varijacije Mocartovog trija za klavir. Neko ko je ne bi pobliže zagledao možda bi je zamenio za neko od mnogobrojne latino dece, koja su se igrala po ulicama i trčala kroz uličice. Steli nikada nisu dozvolili da ode tako daleko od male kuće koju su njeni roditelji iznajmili, nekoliko stotina stopa odatle. Svet uličica između zgrada bio je nov za nju. Lagano onjuši vazduh; to je uvek radila, ali nikad nije našla ono što je želela da nađe. Ali čula je razdragane glasove dece koja su se igrala, a to je bilo dovoljno uzbudljivo. Hodala je po crvenim betonskim kvadratima duž bočnog zida male garaže, otvorila metalnu kapiju i videla troje dece kako bacaju napola napumpanu košarkašku loptu u jednom malom dvorištu.Deca su zastala sa igrom i pogledala je. „Ko si ti?“ upita crnokosa devojčica od nekih sedam ili osam godina. „Stela“ ona razgovetno odgovori. „A ko ste vi?“ „Mi se igramo ovde.“ „Mogu li i ja da se igram?“
„Lice ti je prljavo.“ „Skida se, vidi“, i Stela rukavom obrisa puder, ostavivši na tkanini mrlje boje kože. „Danas je baš vruće, zar ne?“ Dečak od otprilike deset godina kritički je odmeri. „Imaš fleke“, reče. „To su pegice“, odgovori Stela. Majka joj je rekla da tako kaže ljudima. „Što da ne, možeš da se igraš“, reče druga devojčica, koja je takođe imala deset godina. Bila je visoka, a noge su joj bile duge i mršave. „Koliko imaš godina?“ „Tri.“ „Ne zvučiš kao da imaš tri godine.“ „Umem i da čitam i zviždim. Slušaj.“ Zazvižda dve melodije istovremeno, sa zanimanjem posmatrajući njihove reakcije. „Isuse“ izusti dečak. Stela se oseti ponosnom zbog njegovog zaprepašćenja. Visoka žgoljava devojčica dobaci joj loptu, a Stela je vešto uhvati i nasmeši se. „Ovo mi se sviđa“, reče, a lice joj obli predivna mešavina bledo bež i zlatne boje. Dečak je samo pogleda zabezeknuto, pa onda sede da posmatra kako se devojčice igraju na suvoj letnjoj travi. Slatkast mošusni miris pratio je Stelu kud god da je trčala. Kej je panično pretražila sve sobe i ormare, i to dvaput, dozivajući kćer po imenu. Udubila se u čitanje članka u jednom časopisu nakon što ju je smestila na spavanje, pa nije čula kad je devojčica otišla. Stela je bila pametna i nije bilo verovatno da će izaći na put ili upasti
u neku očiglednu opasnost; ali komšiluk u kojem su živeli bio je siromašan i još su vladale snažne predrasude o deci poput nje, kao i strah od bolesti koje su ponekad sledile nakon trudnoća sa ŠIVA-om. Bolesti su bile stvarne; ponovno javljanje drevnih retrovirusa, ponekad kobno. Kristofer Diken je to pre tri godine otkrio u Meksiku, i skoro da ga je koštalo života. Opasnost je prolazila nekoliko meseci nakon rođenja, ali Mark Avgustin je bio u pravu. Priroda je uvek bila dvolična sa svojim darovima. Ako bi neki policajac video Stelu ili ako bi je neko prijavio, moglo bi da dođe do nevolja. Kej pozva Miča u distributerski centar Ševroleta gde je radio, nekoliko milja od njihove kuće, a on joj reče da će smesta doći kući. Deca nikada nisu videla ništa ni nalik toj neobičnoj devojčici. Samim tim što su bili u njenoj blizini, osećali su se prijateljski i dobro, a nisu znali zašto niti su marili za to. Devojčice su ćaskale o odeći i pevačima, a Stela je imitirala neke pevačice, naročito Salej Semi, koja joj je bila omiljena. Bila je izvanredan imitator. Dečak je stajao po strani i zamišljeno se mrštio. Mlađa devojčica otišla je da pozove druge drugove, koji su opet pozvali druge, pa se dvorište uskoro napunilo dečacima i devojčicama. One su se igrale domaćinstva, a dečaci policajaca, a Stela je pružala zvučne efekte i još nešto: osmeh, prisustvo, što ih je istovremeno i smirivalo i davalo im snage. Neki su morali da se vrate kući, pa im je Stela rekla kako joj je drago što ih je upoznala i onjušila
ih iza ušiju, na šta su se oni nasmejali i malčice stidljivo ustuknuli, ali niko se nije naljutio. Sva deca su bila opčinjena zlatnim i smeđim pegama na njenom licu. Stela je bila potpuno opuštena, srećna, ali nikada ranije nije bila među tolikim brojem dece. Kada su joj dve devetogodišnje devojčice, identične bliznakinje, istovremeno postavile različita pitanja, Stela im je istovremeno odgovorila. Skoro da su mogle da razumeju šta im je rekla, pa su prasnule u smeh i pitale smešnu punačku devojčicu gde je naučila to da radi. Stariji dečak prestao je da se mršti i lice mu je poprimilo ozbiljan izraz. Znao je šta mora da uradi. Kej i Mič dozivali su je po celoj ulici. Nisu se usudili da potraže pomoć od policije; Arizona je naposletku prihvatila Krizne situacije i svoju novu decu slala na specijalno proučavanje i obrazovanje u Ajovu. Kej je bila van sebe. „Bilo je to samo na trenutak, samo...“ „Pronaći ćemo je“, reče Mič, ali odavao ga je izraz lica. Delovao je veoma upadljivo u tamoplavom odelu dok je hodao po prašnjavim ulicama između malih oronulih kuća. Vreli suvi vetar upijao je njihov znoj. „Mrzim ovo“, reče po milioniti put. Postalo je to njegova lična mantra, deo ogorčenosti u njemu. Sa Stelom se osećao potpun; Kej je i dalje bila u stanju da mu pruži tračak starog života. Ali kada je bio sam, stres bi u njemu prelio čašu i u glavi bi iznova i iznova ponavljao koliko to mrzi. Kej ga uhvati za ruku i ponovi mu koliko joj je žao.
„Nisi ti kriva“, odgovori on, ali i dalje je bio veoma besan. Mršava devojčica pokazala je Steli kako da pleše. Stela je znala dosta baletske muzike; Prokofjev je bio njen omiljeni kompozitor, a teške deonice izvodila je u obliku komplikovanog pištanja, zviždukanja i kliktanja. Jedan mali plavi dečak, mlađi od Stele, trudio se da joj bude što bliže moguće, a smeđe oči bile su mu razrogačene od zanimanja. „Šta ćemo sada da se igramo?“ upita visoka devojčica, kada joj je dosadilo da stoji en pointe. „Doneću ja monopol“, reče osmogodišnji dečak sa licem punim uobičajenih pegica. „A možda bi mogli da igramo Otemo?“ predloži Stela. Tražili su je već sat vremena. Kej se na tren zaustavi kod polomljenog betonskog pločnika i oslušnu. Uličica koja je išla između njihovih domova izlazila je na ovu bočnu ulicu, a učinilo joj se da čuje decu kako se igraju. Gomilu dece. Ona i Mič brzo prođoše između garaža i žičanih ograda, pokušavajući da oslušnu da li se to čuje Stelin glas, ili neki od brojnih zvukova koje je stvarala. Mič prvi ču njihovu kćer. Otvori metalnu kapiju i njih dvoje uđoše. Malo dvorište bilo je načičkano decom kao hranilica pticama. Kej je smesta primetila da Stela nije u centru pažnje; jednostavno je bila tu, po strani, i igrala Otemo, sa špilom karata koje su ispuštale zvukove kad su stisnute.
Ako bi se zvuci poklapali ili slagali u melodiju, igrači su izbacivali karte. Pobeđuje onaj igrač koji prvi izbaci sve karte iz ruke. To je bila jedna od Stelinih omiljenih igara. Mič stade iza Kej. Kćerka ih isprva nije primetila. Srećno je čavrljala sa bliznakinjama i nekim dečakom. „Ja ću po nju“, reče Mič. „Čekaj“, reče Kej. Stela je izgledala tako srećno. Kej je bila voljna da zbog toga rizikuje nekoliko minuta vremena. A onda Stela podiže pogled, ustade i ispusti muzičke karte iz ruku. Kružila je glavom i njušila vazduh. Mič vide još jedno dete, dečaka, kako ulazi u dvorište na prednju kapiju. Bio je Stelinih godina. I Kej ga vide i smesta prepozna. Začuše panično dozivanje neke žene na španskom i Kej smesta shvati šta je to, šta to znači. „Moramo da idemo“, reče Mič. „Ne“ reče Kej i zadrža ga. „Samo na trenutak. Molim te. Gledaj!“ Stela i dečak približiše se jedno drugom. Ostala deca jedno za drugim ućutaše. Stela obiđe dečaka, tokom jednog dugog trenutka potpuno bezizražajnog lica. Dečak je ispuštao male uzdahe, a grudi su mu se dizale i spuštale kao da je trčao. Protrljao je lice brzim potezima rukava ovlaženog pljuvačkom. A onda se nagnu i onjuši Stelu iza uva. I Stela njega onjuši iza uva, pa se uhvatiše za ruke. „Ja sam Stela Nova“, reče Stela. „Odakle si ti?“ Mali dečak se samo nasmeši, a lice mu se trznu na način koji Stela nikada ranije nije videla. Ona shvati da i njeno lice radi to isto. Oseti nalet krvi u kožu i glasno se
nasmeja. Bio je to razdragan visoki vrisak. Dečak je mirisao na tako mnogo toga – na svoju porodicu, kuću i hranu koju je njegova majka spremala, mirisao je na njegove mačke. Stela ga je gledala pravo u lice i razumela ponešto od onog što je govorio. Taj dečak bio je tako bogat. Njihove pege luđački su menjale boje, skoro nasumično. Gledala je kako se boja komeša u dečakovim zenicama, protrljala prstima njegove šake, opipala kožu i osetila drhtaje kojima je on na to odgovarao. Dečak je istovremeno govorio na iskvarenom engleskom i španskom. Steli je bio dobro poznat način na koji je on otvarao usta, tako da su zvuci prolazili duž obe strane njegovog zašiljenog jezika. Znala je dosta španskog, pa je pokušala da mu odgovori. Dečak je počeo da skače od uzbuđenja; razumeo ju je! Za Stelu je obično bilo veoma frustrirajuće da priča sa ljudima, ali ovo je bilo još gore jer je odjednom shvatila šta je pravi razgovor. Onda pogleda u stranu i vide Kej i Miča. Istovremeno, Kej kroz jedan kuhinjski prozor ugleda neku ženu kako telefonira. Nije delovala ni najmanje srećno. „Hajdemo“, reče Mič. Kej ga ovaj put posluša. „Kuda ćemo sada?“ upita Stela iz svog sigurnosnog sedišta u ševroletu lumini dok je Mič vozio na jug. „Možda u Meksiko“ odgovori Kej. „Hoću da vidim još dece kao što je bio onaj dečak“, reče Stela, gadno se nadurivši.
Kej sklopi oči i ukaza joj se slika prestravljene dečakove majke, kako ga odvlači od Stele i strelja Kej pogledom; istovremeno je i volela i mrzela sopstveno dete. Nema nade da će se njih dvoje ponovo sresti. A žena u prozoru bila je toliko prestravljena da nije čak htela ni da izađe da razgovara sa njom. „Hoćeš“, sanjivo joj odgovori Kej. „Bila si predivna sa onim dečakom.“ „Znam“, reče Stela. „On je kao ja.“ Kej se okrenu u sedištu i pogleda svoju ćerku. Oči su joj bile suve, toliko dugo je razmišljala o tome, ali Mič je nadlanicom trljao svoje oči. „Zašto smo morali da odemo?“ upita Stela. „Okrutno je što je držimo dalje od njih“, Kej reče Miču. „A šta da radimo, da je pošaljemo u Ajovu? Ja volim svoju ćerku i želim da joj budem otac i da ona bude u ovoj porodici. Normalnoj porodici.“ „Znam“, zamišljeno odgovori Kej. „Znam.“ „Ima li puno dece kao što je bio onaj dečak, Kej?“ upita Stela. „Otprilike stotinu hiljada“, odgovori Kej. „To smo ti rekli.“ „Volela bih da pričam sa svima njima“, reče Stela. „Verovatno bi i mogla“, reče Kej i osmehnu se Miču. „Dečak mi je ispričao o svojoj mački“, nastavi Stela. „Ima dva mačeta. A dopala sam se deci, Kej, mama, zaista sam im se dopala.“ „Znam“, reče Kej. „I sa njima si bila predivna.“ Kej je bila toliko ponosna, ali srce ju je ipak bolelo za ćerku.
„Hajdemo u Ajovu, Miče“, predloži Stela. „Ne danas, slatki zeko“, odgovori Mič. Autoput je išao pravo na jug, kroz pustinju. „Nema sirena“, ravnim glasom primeti Mič. „Jesmo li ponovo zbrisali, Miče?“ upita Stela.
SADRŽAJ
I II III
I rodova zima Šivino proleće Stela Nova
Greg Ber, Darvinov radio Edicija naučne fantastike Radijant NEOR, Novi Sad, 2006. www.neor.co.yu
