ФУНДУЛИС – ЛИТУРГИКА 1 ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД БОГОСЛУЖЕЊА 1. Исто Истори ријс јске ке прет претпо пост став авке ке.. Хриш Хришћа ћанс нско ко бого богосл служ ужењ ењее има има порекло у Христовој делатности. Он је научио своје ученике да се моле, пред предао ао им обра образа зац ц моли молитв твее – Моли Молитв тву у Госп Господ одњу њу,, пред предао ао им тајн тајну у евхаристије, дао заповест да крштавају. Христос је учествовао у храмовносинагогалном богослужењу. У томе су апостоли и први хришћани – будући и сами Јевреји – следили Христов пример, па су паралелно вршили своја богослужења и учествовали у храмовнима, све до изгнања из синагога и разорења Храма. И после тога Хришћани су задржали свест да су они нови Израиљ – нови народ Божији. Задржали су Стари завет као своје Писмо, јеврејске празнике, делимично поредак и елементе синагогалног богосл богослуже ужења, ња, дајући дајући свему свему томе томе христо христолош лошко ко тумаче тумачење ње и хришћа хришћанск нски и садржај. Субота је замењена недељом, преузете су Пасха, Педесетница, кађе кађење ње,, врем времее моли молитв тве, е, беск бесква васн сни и хлеб хлебов ови и у неки неким м литу литург ргиј ијск ским им типовима, итд. Тако је хришћанско богослужење наставак јеврејског. Са друге друге стране стране,, према према незнаб незнабожа ожачко чком м богосл богослуже ужењу њу је од самог самог почетк почеткаа постојао постојао оштар отклон, јер је сматрано сматрано служењем демонима, демонима, с тим што су ипак задржавани они елементи који су били безопасни по хришћански садржај, они који су били опште богослужбене манифестације, и они који су страте стратешки шки уношен уношени и у процес процесу у инкулт инкултура урациј ције. е. Празни Празник к непобе непобедив дивог ог сунц сунцаа заме замење њен н је Божи Божиће ћем, м, пага паганс нске ке праз празни ничн чнее орги оргије је пост постов овим има, а, идолоп идолопокл оклонс онство тво поклоњ поклоњење ењем м светим светим иконам иконама, а, паганс пагански ки свети свети извори извори освећивањем воде, Асклепијеви храмови (божанство медицине) храмовима посвећеним светим исцелитељима, итд. 2. Апостолски период. Сведочанства о богослужењу у апостолском пери ериоду оду има имамо у Новом овом заве заветту, наро нароч чито ито у Делим елимаа апос апосто толс лск ким, им, посл осланиц аницаама апос апосттола ола Павл Павлаа и Открив кривењ ењу. у. Па ипак ипак,, нема ема много ного експли експлицит цитних них и систем системати атични чних х сведоч сведочанс анстав тава, а, тако тако да о овом период периоду у говори говоримо мо више више хипоте хипотетич тички. ки. Богосл Богослуже ужење ње је било било веома веома једнос једностав тавно. но. Посл Послее агап агапее чита читало ло се Писм Писмо о (нај (најпр прее само само Стар Стари и заве завет, т, а наст настан анко ком м посланица и јеванђеља и они), следила је проповед, певани су псалми, затим хришћанске химне (многе од којих су забележене у Новом завету). Крштењ Крштењее је вршено вршено погруж погружава авањем њем,, а миропо миропомаза мазање ње полага полагањем њем руку. руку. Посто остојјало ало је и јеле јелеос осве веће ћењ ње у прво првоби биттној ној форм форми. и. Крај Крајем ем 1. век века богослужење је било доста развијено. 3. Постапостолски период. О овом периоду сведочи нам Дидахи, који је покушај записивања предања које је остало од апостола. 4. Период гоњења (2. век – 313. год.). Гоњења нису била непрестана. У међупериодим међупериодимаа хришћани хришћани су градили градили храмове. храмове. Исцрпна Исцрпна сведочанств сведочанстваа о бого богосл служ ужењ ењим имаа у пред предио иоду ду гоње гоњења ња имам имамо о код код Плин Плиниј ијаа Млађ Млађег ег,, код код
Јуст Јустин инаа Мучен учени ика у Прво Првојј апол аполог огиј ији, и, и код код Иполи политта Римс Римско когг у Апосто Апостолск лском ом предањ предању. у. Црквен Црквенаа органи организац зација ија (еписк (епископи опи,, презви презвитер тери, и, ђако ђакони ни)) и бого богосл служ ужењ ењее били били су веома веома разв развиј ијен ени. и. Вође Вођена на прин принци ципо пом м discip disciplin linaa arcani arcani,, Црква Црква није није записи записивал валаа богосл богослужб ужбене ене тексто текстове, ве, који који су били били импр импров овиз изов ован ани, и, мада мада заси засигу гурн рно о осла ослања њају јући ћи се на већ већ пост постој ојећ ећу у традицију. 5. Период 5. Период врхунца (4–9. век). Почетком Почетком 4. века хришћанство хришћанство постаје постаје допушт допуштена ена религи религија ја (Конст (Констант антин) ин),, а крајем крајем 4. века века званич званична на религи религија ја Византије (Теодосије). Цареви граде величанствене храмов мове, а богослужење империјалне религије постаје величанствено. Велики оци и учитељи Цркве унапређују литургијску праксу Цркве и пишу литургијске текстове. Развија се монаштво, у ком се на пресудан начин формирају типик и химнографија. Један од битних фактора химнографског развоја биле су јереси, које су у мисијске сврхе користиле химнографију, на коју је пак пак Цркв Цркваа одго одгова вара рала ла ауте аутент нтич ични ним м химн химног огра рафс фски ким м ства ствара рала лашт штво вом. м. Велики центри империје – Рим, Александрија, Антиохија и други – постају велики велики литург литургијс ијски ки центри центри,, око којих којих се развиј развијају ају литург литургијс ијски ки типови типови.. Јеру Јеруса сали лим м и Пале Палест стин инаа доби добија јајју ходо ходоч часни асничк чку у важн важнос остт, а тиме име и литургијску утицајност, нарочито по питању празника. Цариград као нови Рим, Рим, нова нова прес престо тони ница ца,, пост постај ајее тако такође ђе још још једа један н литу литург ргиј ијск ски и цент центар ар;; постепено ће литургијски тип који је настао у Цариграду потиснути све остале литургијске типове Истока, осим у дохалкидонским Црквама. На сличан начин је римски литургијски тип на Западу потиснуо све остале – амброзијански, галикански, келтски, мозарапски, картагински. Са краја 8. века века потиче потиче најста најстариј рији и сачува сачувани ни литург литургијс ијски ки рукопи рукописс – Барбер Барберини инијев јев кодекс. 6. Период 6. Период од иконоборства до пада Цариграда (9. век – 1453). Ово је дуг дуг пери период од рела релати тивн внее дека декаде денц нциј ије, е, иако иако не стаг стагна наци ције је.. Литу Литург ргиј ијск ско о ства ствара рала лашт штво во преф префер ерир ираа форм формее кано канона на и моли молита тава ва,, ујед уједно но губе губећи ћи дотадашњу вредност. Монашка богослужења потискују азматска, следећи пре пре свег свегаа јеру јеруса сали лимск мски и типи типик к Саве Саве Осве Освеће ћено ног, г, разр разрађ ађен ен у Студ Студио иону ну.. Византијски тип се преноси у христијанизоване словенске земље, као и у остале Цркве Истока. Што се тиче Турака, они крајем 11. века продиру у Малу Азију. За многе хришћане период турске власти почео је пре пада Цари Царигр град ада. а. Из овог овог пери период одаа већ већ имам имамо о дост достаа литу литург ргиј ијск ских их текс тексто това ва,, парале паралелно лно са којима којима се развиј развијају ају мистаг мистагоги огије је – симбол симболичк ичко-ан о-анаго агошко шко тумачење литургијских типова. Међу мистагозима су Псеудо-Дионисије, Максим Исповедник, Герман Цариградски, Псеудо-Со -Софроније Јеруса Јерусалим лимски ски,, Теодор Теодор Анкирс Анкирски, ки, Каваси Кавасила, ла, Симеон Симеон Солунс Солунски, ки, Марко Марко Ефески. 7. Период турске власти и Реформације (15–19. век). Хришћанска вера се под туском влашћу сачувала захваљујући томе што је богослужење било ило доп допушт уштено. ено. Ово Ово је пери период од конз конзер ерви вира рања ња затеч атечен еног ог стањ стања. а.
Свештенств Свештенство о се образовало образовало углавном у манастирима, манастирима, захваљујући захваљујући чему је манаст манастирс ирски ки типик типик дефини дефинитив тивно но превла превладао дао.. Богосл Богослуже ужење ње је доживе доживело ло многа званична и незванична поједностављења. Крштења и венчања се почињу вршити по домовима. Вечерња служба и литургија пређеосвећених даро дарова ва прен пренос осее се на јутр јутро. о. Лити Литије је су огра ограни ниче чене не.. Химн Химног огра рафс фско ко ства ствара рала лашт штво во огра ограни ниче чено но је на писа писање ње служ служби би ново новому муче чени ници цима ма.. На Западу Западу реформ реформато атори, ри, желећи желећи да исправ исправее лоше лоше богосл богослужб ужбене ене тексто текстове ве Римске Римске Цркве Цркве и да се врате врате апосто апостолск лској ој пракси пракси,, одбацу одбацују ју литург литургијс ијску ку традицију. На историјски развој богослужења гледа се као на деградативно враћ враћањ ањее на јуде јудејс јске ке и пага паганс нске ке узор узоре. е. Одго Одгова вара рају јући ћи на овај овај изаз изазов ов,, Римока Римокатол толичк ичкаа Црква Црква истраж истражује ује истори историјск јски и развој развој богосл богослуже ужења ња да би показала непрекинути континуитет. Јавља се и интересовање за источне литургијске типове. 8. Савремено Савремено доба (20. век). Почетком века на Западу се развија литургијски покрет – римокатолици уједно осавремењују богослужење и враћ враћај ају у се древ древни ним м узор узорим има, а, подс подсти тичу чу акти активн вно о учес учеств твов овањ ањее наро народа да у богослужењ богослужењу, у, што све озваничава озваничава Други ватиканум. ватиканум. Богослужење Богослужење се сада врши на говорном језику, у употреби су четири анафоре, храм и одежде су осло ослобо бође ђени ни од суви сувишн шних их укра украса са,, проп пропов овед ед је враћ враћен енаа на свој својее мест место, о, прочи прочишће шћен н је катало каталогг празни празника, ка, реорга реорганиз низова ована на су библиј библијска ска читања читања,, враћена је могућност причешћивања под оба вида, народ је узео активнијег учешћа у богослужењима... На Истоку још увек није дошло до значајних промена, које се очекују од свеправославног сабора, за који су резервисане теме као што су пасхалија, постови, библијска читања, учествовање народа у богослужењу...
ХРИШЋАНСКИ ХРАМ Јудаизам. Јудаизам. Старозаветни храм је један – у Јерусалиму. Изграђен је по узору на скинију. Простор се дели на три дела. Светиња над светињама је простор у који је улазио само првосвештеник, и то једном годишње, на празник Измирења. У њој се налазио ковчег завета са таблицама закона, посудом са маном и Ароновим штапом. Светиња је простор за свештенике, у ком се налазио кадиони олтар, трпеза предложења и седмокраки свећњак. У дворишту, где је био народ са левитима, вршено је жртвоприношење на жртвенику, поред кога су се налазили бакарно море и умиваоници. Ова подела је у основи сачувана у хришћанским храмовима. Паганство. Паганство. Заједничка особина паганских храмова са јерусалимским била је што су и они сматрани обиталиштем божанства, које је изображено стат статуо уом. м. Тако Такође ђе,, наро народ д није није улаз улазио ио у храм, храм, и жртв жртвов овањ ањее је врше вршено но у дворишту. Христос је често одлазио у Соломонов храм. Сматрао га је домом свога Оца. Међутим, Христос најављује рушење храма и подизање новог за три дана, а то значи Цркве као његовог тела. Место вршења хришћанског богослужења је одраз Цркве, народа као храма Божијег у ком Бог обитава. Хришћанска базилика се формира по угледу на многобожачке храмове и синагоге. Унутрашњи распоред храма. храма. Хришћански храм се дели на олтар, брод и припрату. Олтар је на истоку. У олтару се налази трпеза на којој се врши евхаристија, а која представља гроб Христов као извор васкрсења. У апсиди је трон са синтроносом. Лево је проскомидија, која је тумачена као Голгота, а касније и као витлејемска пећина (због етимологије бет-лехем = дом хлебова). Десно је скевофилакион или ђаконикон, у ком се чувају одежде и сасуди. Олтар је од храма раздељен иконостасом, који има троја врата, од којих се централна називају царским дверима (грч. „лепа врата“). Прест рестон онее иконе коне на икон коноста остасу су су Хрис Христтова, ова, Прет ретечин ечинаа (дес (десно но), ), Бого Богоро роди дичи чина на,, свет светог огаа храм храмаа (лев (лево) о) (ран (раниј ијее је расп распор оред ед Прет Претеч ечин инее и светога храма био супротан). Ту су и други редови икона. У лађи цркве се налази амвон, узвишено место за читања и проповед. У Сирији је амвон окруже окружен н синтро синтронос носом ом за свеште свештенст нство во у току току литург литургије ије речи. речи. Са десне десне стране је епископски трон (у манастирима и игумански) где епископ седи док док пред предво води ди десн десну у певн певниц ицу. у. Ту су још још певн певниц ице, е, поја појачк чкее стас стасид идиј ије, е, стасидије за народ и тетраподи (за иконе). Припрата (пронаос, нартеркс) је на запа западу ду,, и наме намење њена на је за пока покајн јник икее и кати катиху хумен мене. е. У мана манаст стир ирск ској ој архитектури доживела је поделу на унутрашњу и спољашњу. Са лађом је спојена царским вратима (у Аја Софији је кроз централна улазна врата пролазио само цар). Помоћне грађевине уз храм су крстионице, звоници, ризнице, исповедаонице, палионице, палионице, сале...
Храм је окре окрену нутт ка исто истоку ку,, за разл разлик ику у од Оријентаци Оријентација ја храма. храма. Храм незн незнаб абож ожач ачки ких х храмо храмова ва,, који који су били били окре окрену нути ти ка запа западу ду.. То знач значи и очекивање другог доласка Христа као Сунца правде са истока. Овако се и мртви сахрањују – ногама према истоку. Клир је у синтроносу окренут ка народу, како се првобитно и литургија вршила, да би се касније и клир окренуо према истоку.
СВЕШТЕНИ САСУДИ (њих 24) 1. Дискос – тањир на који се полаже евхаристијски хлеб, а према каснијој византијској пракси и честице. Такође, на њега се полажу честице моштију приликом освећења храма. Најпре је био без постоља, а данас га има. Нема украса, јер би они отежали отежали сакупљање честица. честица. Симболички Симболички се тумачи као одар на који је положено тело Господње, затим као небо или свет, а касније и као витлејемске јасле. 2. Путир 2. Путир – чаша са високим високим постољем, у коју се сипа евхаристијск евхаристијско о вино са водом (Јевреји су вино увек мешали са водом). После ломљења агнеца у путир се полаже и честица ИС, а после причешћа свештеника остатак агнеца. Такође се у њега полажу честице, зависно од праксе и тумачења заједно са агнецом или тек по причешћу верних. 3. Звездица – две две прес пресав авиј ијен енее метал металне не полу полуге ге спој спојен енее унак унакрс рст. т. Полаже се на дискос да придржава дарке. Тумачи се као небески свод, касније витлејемска звезда. 4. Копље 4. Копље – нож за сечење хлеба и вађење честица на проскомидији. Тумачи се као копље капетана Лонгина. 5. Кашичица – за причешћивање. Грчка реч за њу је клешта, што алудира на виђење пророка Исаије (6, 6) коме је анђео жаром са жртвеника очистио усне. Најпре су кашичицом причешћивани само болесни и деца. У општу употребу је ушла из практичних разлога, када је дошло до смањења броја ђакона (првобитно је свештеник давао хлеб, а ђакон чашу). 6. Губа (сунђер) – постоји два сунђера: округли за брисање путира, који који симб симбол олиз изуј ујее сунђ сунђер ер који којим м је напо напоје јен н Хрис Христо тос, с, и раши рашире рени ни за убацивање честица у путир. 7. Дарци – два крстолика покривача којима су покривени дискос и путир од краја проскомидије до краја великог входа, да штите дарове. Тумаче се као Христови погребни повоји, а касније и као пелене. 8. Воздух 8. Воздух – покривач за дискос и путир који иде преко дарака, а враћа се и када се они скину. На великом входу се износи на раменима ђакона (ако нема ђакона онда свештеника). Када је смањен број ђакона улогу рипида је преузео воздух на Симболу вере. Одатле из практичних разлога благос благосиља иљање ње њиме њиме на „Благо „Благодат дат господ господа“. а“. Воздух Воздухом ом се покрив покриваа лице лице упок упокој ојен еног ог клир клирик икаа прил прилик иком ом сахр сахран ане. е. На Вели Велики ки пета петак к је у њега њега умотавано Јеванђеље, од чега је постепено настала плаштаница. 9. Топлота – посуда за топлу воду која се сипа у путир пре причеш причешћа. ћа. Топла Топла вода вода је специф специфику икум м визант византијс ијског ког литург литургијс ијског ког типа. типа. Практичан разлог настанка праксе могло би бити замрзавање путира у хладним крајевима. Тумачи се као нетрулежност тела Христовог, Христово васкрсење, или као топлота Духа Светога. 10. Дарохранилица – две су врсте – за чување честица причешћа за болесн болеснике ике,, и за чување чување освећен освећених их агнеца агнеца за литург литургије ије пређеос пређеосвећ већени ених х
дарова у току Великог поста. Честице за болеснике се ваде на Велики четвртак. Дарохранилица за честице је испрва била у облику голуба и висила на балдахину. Када је нестао балдахин постала је мала кутија, која је затим постала велики украшени кивот. Под западним утицајем добила је велики крст и постављена је на олтар. Што се тиче агнеца за пређеосвећену литургију, пракса натапања освећеним вином је каснијег порекла. 11. Плаштаница – наст настал алаа је од воз воздуха духа,, у који оји је умот умотав аван ано о јеванђеље приликом изношења на вечерњи Великог петка. Јеванђеље је затим полагано на сто у средини храма, на поклоњење вернима, до краја јутрења Велике суботе (у Српској Цркви до ?). На трисветом Великог славословља се обносило у литији и полагало на часну трпезу као на гроб. Временом воздух преузима функцију јеванђеља као симбола Христовог тела, уз изображавање сцене „оплакивања Христовог“. Данас се полажу плаштаница и Јеванђеље једно поред другог. Сто на који се полажу симбол је камена на ком је Христово тело спремљено за погреб. Временом се јавило тумачење да је тај сто гроб Господњи, чак је добио балдахин. Штавише, на њему је једно време служена литургија на Велику суботу. 12. Крст – 1. литијс литијски ки (запрес (запрестол толни) ни),, 2. водоос водоосвет ветни ни (такођ (такођее на Воздвижење), 3. за благосиљање (напрестолни), 4. распети (износи се на Велики петак). 13. Рипиде – најп најпре ре лепе лепезе зе од коже коже или или перј перја, а, за раст растер ерив ивањ ањее инсе инсека ката та токо током м кано канона на евха евхари рист стиј ије. е. Када Када се број број ђако ђакона на смањи смањио о ову функ функци цију ју је преу преузе зео о возд воздух ух.. Да Дана насс су од метал металаа и више више деко декорат ратив ивне не функције, са изображеним шестокрилим серафимима. У јерменској пракси имају и звочниће који прате појање Трисветог. 14. Хоругве 14. Хоругве (барјаци) – од платна или метала, са иконама. Користе се приликом литија ван храма. 15. Кадионице – првобитно су биле везане за поштовање мртвих, а касније постаје знак поштовања личностима и свештеним предметима, као и осве освеће ћења ња прос просто тора ра.. Пост Постој ојее кади кадион ониц ицее на ланц ланцу у са покл поклоп опце цем м и звончићем, на ланцу без поклопца и звончића, као и црквењачке кације. 16. Кивот 16. Кивот – посуда у облику храма у коју се ставља тамјан. Ђакон је носи на рамену приликом кађења, да би допуњавао кадионицу. 17. Свећњаци – два два на трпе трпези зи,, једа један н на прос проско коми миди дији ји,, неко неколи лико ко испред иконостаса, свећњаци за вход, свећњаци за свеће верних. 18. Лахан 18. Лахан за водоосвећење. водоосвећење. 19. Посуда 19. Посуда за крштење – треба да буде довољно велика да се може погрузити дете. 20. Посуда за свето миро – миро освећује поглавар аутокефалне Цркв Црквее на Вели Велики ки четв четврт ртак ак.. Кори Корист сти и се прил прилик иком ом миро миропо пома маза зања ња и освећења храма. 21. Послужавници 21. Послужавници – за скупљање прилога, за дељење нафоре.
22. Лавор 22. Лавор и ибрик за з а прање руку – свештенослужитељ пере руке пре литургије и после причешћа, а архијереј и за време херувике. 23. Налоњ 23. Налоњ – постоље за књиге приликом читања. Првобитно је био у облику голуба у дуборезу. 24. Клепала 24. Клепала и звона. звона. Свештени сасуди се освештавају самом употребом. Чинови освећења истих су новијег датума.
БОГОСЛУЖБЕНЕ ОДЕЖДЕ (трпезе 4, клирика 3–5–7) I. Покривачи I. Покривачи часне трпезе. трпезе. Часна трпеза је симбол гроба Господњег. Камена плоча се причвршћује на један или четири стуба или на озидан олтар. У њу се приликом освећења полажу мошти. Понекад се покрива балдахином. На њу се ставља Јеванђеље, два свећњака, и у новије време дарохранилица. Трпеза има четири покривача. 1. Срачица – бело ланено платно у које се обавија трпеза приликом освећења. Ако се оштети мења се посебним обредом, што је некада вршено редовно на Велики четвртак, уз омивање. Вода од омивања је одлазила у рупу испод трпезе („море жртвеника“). 2. Индитија – највећи, раскошан прекривач. У Посту је пурпурне боје, а у пасхалном периоду беле. Мења се на вечерњу Велике суботе за време паримија. За остале периоде није стриктно одређена боја. 3. Илитон – највер најверова оватни тније је најста најстариј рији и прекри прекривач вач.. Стоји Стоји савије савијен н испо испод д Јева Јеванђ нђељ еља. а. Разв Развиј ијаа се пре пре прве прве моли молитв твее верн верних их,, а сави савија ја посл послее молитв молитвее благод благодаре арења ња по причеш причешћу. ћу. Предст Представљ ављаа столња столњак. к. Времен Временом ом је нераскидиво повезан са антиминсом, који се умотава у њега. 4. Антиминс – покр покрет етна на осве освеће ћена на трпе трпеза за.. На запа западу ду је био био од мермера, мермера, на истоку истоку од дрвета дрвета или ланеног платна. Освећиван Освећиван је приликом приликом освеће освећења ња храма, храма, уз помази помазивањ вањее миром миром и ушивањ ушивањее моштиј моштију. у. Антими Антиминс нс носи потпис епископа који га је осветио. На антиминсу се изображава више ствари – крст са симболима страдања, „крајње смирење“, представа оплакивања Христа преузета са плаштанице. Временом се мешањем спојио са илитоном, и користи се у свим храмовима. Стоји умотан у илитон, са који којим м се заје заједн дно о разв развиј ијаа и сави савија ја.. Анти Антими минс нс није није дозв дозвол олаа епис еписко копа па свештенику да врши литургију, јер и епископи користе антиминсе. II. Одежде клирика. клирика. У почетку одежде клирика нису биле нарочите. Поре Порекл кло о посе посебн бних их бого богосл служ ужбе бени них х одеж одежди ди је дело делом м у бого богосл служ ужењ ењу у јерусалимског храма, а делом у римској свечаној одећи. Интензивнији развој почиње у 4. веку. Неке су касније преузете из церемонијала византијског двора, нарочито после пада Цариграда. Симболика одежди јесте да свештенослужитељ не богослужи сам, него силом Духа Светога. Свак Сваки и део део одеж одежде де има има и свој своју у посе посебн бну у симб симбол олик ику, у, која која се изво изводи ди из стих стихов оваа псал псалам амаа који који се чита читају ју прил прилик иком ом обла облаче чења ња.. Одеж Одежди ди је три три ђаконске, пет презвитерских и седам епископских. 1. Ђаконске одежде: одежде: стихар (хаљина са рукавима, од римске тунике), наруквице, орар (на левом рамену, њиме ђакон позива на молитву; био је исписан речима псалма или „свјат свјат свјат“). 2. Презвитерске 2. Презвитерске одежде: одежде: стихар, наруквице, епитрахиљ (орар који се носи око врата), појас, фелон (од тоге, облачи се преко главе).
3. Епископске одежде: одежде: стихар, наруквице, епитрахиљ, појас, сакос (епископски фелон настао од царске хаљине у периоду турског ропства; пре пре тога тога је ноше ношен н поли полист став аври рион он,, а сако сакосс је носи носио о само само цари царигр град адск ски и патријарх за велике празнике), набедреник (тканина у облику ромба која се веша за појас, можда настала као пешкир по угледу на прање ногу на Тајној вечери; за презвитера је инсигнијског карактера), омофор (носи се на рамену симболишући изгубљену овцу). 4. Инсигније: Инсигније: напрсн напрсни и крст крст и панаги панагија ја (енкол (енколпио пион), н), жезал, жезал, митра митра (испрва су је носили само римски и александријски епископ, а у свеопшту употре употребу бу је пренет пренетаа прелас преласком ком Кирила Кирила Лукари Лукариса са са алекса александр ндријс ијске ке на цариградску столицу), трикирије и дикирије, мандија (дугачак епископски огртач у хоростасији). Неке од инсигнија носе и игумани и презвитери. Пуне одежде свеште свештеник ник облачи облачи на литург литургији ији,, затим затим на вечерњ вечерњу у Вели Велико когг Петк Петка, а, јутр јутрењ ењу у Вели Велике ке субо суботе те,, наве навече черј рју у Пасх Пасхее и наве навече черј рју у Педесетнице. Фелон елон и епит епитра рахи хиљ љ свеш свешттеник еник (еп (еписко ископ п омоф омофор ор и епитрахиљ, епитрахиљ, ђакон стихар и орар) облачи на осталим осталим светим тајнама, као и на вход входу у вече вечерњ рњее и чита читању њу јева јеванђ нђељ ељаа на јутр јутрењ ењи. и. Само Само епитра епитрахиљ хиљ (епископ само омофор, ђакон само орар) се користи при другим обредима, као и када клирик не служи на литургији али се причешћује. Боја одежде. одежде. На западу и у Русији распоред боја према периодима црквене године и конкретним приликама прецизно је одређен. На истоку се у току току Пост Постаа кори корист стее пурп пурпур урне не,, а у пасх пасхал ално ном м пери период оду, у, као као и на крштењу, беле одежде, док за остале периоде боја није одређена.
ЛИТУРГИЈСКЕ КЊИГЕ (њих 11) Најста Најстариј ријее записа записане не литург литургијс ијске ке тексто текстове ве имамо имамо у Дидахи Дидахију ју и у Иполитовом Апостолском предању, где јасно стоји да су свеш свеште тено носл служ ужит итељ ељи и сами сами саст састав авља љали ли моли молитв тве. е. Од 4. века века почи почиње ње записивање и систематизација богослужбених текстова, прве примере чега имамо имамо у Евхол Евхолог огио иону ну Сера Серапи пион онаа Тмуи Тмуитс тско когг (Еги (Египа пат) т) и Апос Апосто толс лски ким м уста устано нова вама ма (Ант (Антио иохи хија ја). ). Међу Међути тим, м, све све до 8. века века нема немамо мо сачу сачува ване не литургијске рукописе, један од разлога чега је преовладавање курзивног писма над уставним, због чега су стари рукописи уништавани. Најстарији сачувани кодекс је Барберинијев кодекс. Настао је крајем 8. века, века, верова вероватно тно у Јужној Јужној Италиј Италији. и. У питању питању је царигр цариградс адски ки велики велики евхологион. Од 9. века већ је велики број сачуваних рукописа. Откриће Откриће штампарије у 15. веку омогућило омогућило је јефтиније јефтиније умножавање умножавање књига, међутим то је учињено на основу малог броја доступних рукописа, што је довело до унификације не баш најбољих примерака. 1. Јеванђеље 1. Јеванђеље – ин континуо са упутствима за читање, или Изборник (Јеванђелистар) у ком су перикопе поређане према распореду читања: I – покретни круг године: Јн – од Пасхе до Педесетнице Мт – од Педесетнице до Воздвижења Лк – од Воздвижења до Поста Мк – током Поста II – непокретни круг – од 1. септембра до 31. августа III III – васк васкрс рсна на јев. јев.,, општ општее служ службе бе свет светим има, а, свет светее тајн тајнее и молитвословља 2. Апостол – такође две верзије. Садржи и прокимене, алилујаре, анти антифо фоне не и прич причас асне не.. Слич Сличан ан је рапо рапоре ред д као као у Јева Јеванђ нђељ ељу. у. Расп Распор оред ед читања: Дап – од Пасхе до Педесетнице Јевр – током Поста Павлове посланице – суботом и недељом Саборне посланице – радним данима. 3. Паримејник 3. Паримејник – у византијском типу старозаветна читања су пренета на вечерњу. вечерње Пасхе – 15 читања вечерње Богојављења – 13 читања вечерње Божића – 8 читања празнично вечерње – 3 читања великопосно вечерње – 2 читања (Пост и ПСол) вечерње страдалне седмице – 2 читања (Изл и Јов) великопосни 6. час и тритекти – 1 читање (Иса) 6. час страдалне седмице – 1 читање (Јзк)
царски часови – по 1 читање 4. Псалтир са 9 библијских песама – данашњи систем Лавре Саве Освећеног има 20 катизми са по 3 антифона. Ван Поста се за недељу дана прочита цео Псалтир једном (на вечерњи једна, на јутрењи две катизме), а у Посту два пута. У азматском типику (који је у Цариграду ишчезао у 11, а у Солуну у 15. веку) био је подељен на 72 антифона, и прочитан једном за две недеље. Библијске песме, на којима се заснива химнографска форма канона канона (наста (настала ла у период периоду у иконоб иконоборс орства тва), ), јесу: јесу: 1. Мојсиј Мојсијева ева у Изл, Изл, 2. Мојсијева у Понз, 3. Ане мајке пророка Самуила у 1 Цар, 4. пророка Авакума, 5. пророка Исаије, 6. пророка Јоне, 7. песма три младића у Дан, 8. химна три младића у Дан, 9. Богородичина и Захаријина у Лк. 5. Евхологион 5. Евхологион (Велики требник) – најстарији је Барберинијев кодекс. Садржи чиновник, служебник, мали требник (агиазматарион). Служебник садржи садржи три визант византијс ијске ке литург литургије ије,, јутрењ јутрењее и вечерњ вечерње, е, колено коленопре прекло клоне не молитве на Педесетницу, последовање малог водоосвећења, месецослов. Чиновник садржи још и специфично архијерејске службе. 6. Часослов – садр садржи жи посл послед едов овањ ањаа днев дневно ногг круг кругаа – вече вечерњ рње, е, повечерје, полуноћница, јутрење, 1, 3, 6, 9. час, затим чин о панагији, моле молебн бни и кано канон н Бого Богоро роди дици ци,, општ општее троп тропар аре. е... .. Најс Најста тари рији ји сачу сачува вани ни примерак часослова је из 9. века. 7. Октоих – садржи садржи химног химнограф рафски ски матери материјал јал распор распоређен еђен према према седмичном кругу богослужења. Недеља је посвећена васкрсењу, среда и пета петак к крст крсту, у, субо субота та поко покојн јним има, а, четв четврт ртак ак апос апосто толи лима ма и св. св. Нико Никола лају ју Мирл Мирлик икиј ијск ском, ом, утор уторак ак Прет Претеч ечи, и, поне понеде деља љак к небе небеск ским им сила силама ма.. Први Први састављач октоиха био је Севир Антиохијски (6. век). Данашњи октоих је саст састав авио ио и реди редиго гова вао о најв највећ ећим им дело делом м Јова Јован н Да Дамас маски кин. н. Прем Премаа грчк грчкој ој терминологији, октоих садржи само васкрсну химнографију осам гласова, а оно што се код нас назива осмогласником зове се параклитик. 8. Минеји – садр садрже же химн химног огра рафс фски ки мате матери рија јал л непо непокр крет етно ногг дела дела бого богосл служ ужбе бене не годи године не,, од 1. септ септем ембр браа до 31. 31. авгу август ста. а. Мине Минеји ји садр садрже же хеорто хеортолош лошку ку традиц традицију ију Царигр Цариграда ада,, распор распоређен еђену у према према јерусал јерусалимс имском ком типи типику ку Саве Саве Осве Освеће ћено ног. г. Кона Коначн чнаа реда редакц кциј ијаа извр изврше шена на је у Студ Студио иону ну.. Мине Минеји ји су се у осно основи ви форм формир ирал али и од икон иконоб обор орач ачко когг пери период одаа до пада пада Цариграда. Чињеница да су формирани у Цариграду значи преферирање светих који су тамо поштовани, на уштрб осталих. 9. Посни триод („Фар („Фарис исеј ејев евац ац“) “) – химн химног огра рафс фски ки матер материј ијал ал покретног дела богослужбене године, тачније припремних седмица Поста (Митара и Фарисеја, Блудног сина – само недеље; Месопусне и Сиропусне – целе седмице), шест седмица Поста и Велике седмице, закључно са вечерњем Велике суботе. Назив „триод“ потиче од најкарактеристичније химн химног огра рафс фске ке врст врстее у Пост Посту у – трип трипес есне неца ца,, тј. тј. кано канона на од три три песм песмее (суботом четири), који су углавном дело Теодора и Јосифа Студита. У Триоду је сачуван стари систем читања канона: недељом свих девет песама
због бдења, осталим данима по једна од прве до пете редом заједно са осмом и деветом, суботом четворопеснец од шесте до девете. У четвртак пете недеље пева се Велики канон Андреје критског – највеће химнографско дело уопште. 10. Цветни триод („Ла („Лаза заре рева вац“ ц“)) – наст настав авак ак посн посног ог трио триода да,, до Педесетнице, тачније до Недеље свих светих (прва по Педесетници). Од праз празни ника ка садр садржи жи Пасх Пасху, у, Преп Препол олов овље љење ње,, Вазн Вазнесе есење ње и Педе Педесе сетн тниц ицу. у. Неде Недеље ље су: су: Свет Светла ла,, Анти Антипа пасх схе, е, Миро Мироно носи сица ца,, Расл Раслаб абљен љеног ог,, Слеп Слепог ог,, Самарјанке и отаца Првог сабора. 11. Типик – најстарији сачувани типици су из 9. века – Свете Софије Цариг аригра радс дске ке,, и Свет Светее Софиј офијее Солу Солунс нск ке под реда редакц кциј ијом ом Симео имеон на Солун олунск ског ог.. Тип Типик који оји је прео преовл влад адао ао у мана манаст стир ирим има, а, касни аснијје и у парохијама, је јерусалимски типик лавре Саве Освећеног.
ХРИШЋАНСКИ КАТАЛОГ ПРАЗНИКА У првој глави Књиге постања говори се да су сунце, месец и звезде (светила небеска) створена да буду знаци временима, данима и годинама. Време је увек рачунато на овај начин, помоћу астрономских сазнања сваке епохе и културе. Основни принцип је констатовање циклуса астрономских и других феномена, који се периодично математички тачно понавља – смен сменаа дана дана и ноћи ноћи,, смањ смањив ивањ ањее и пове повећа ћава вање ње њихо њихово вогг трај трајањ ања, а, смен сменаа годишњих доба. Две основне врсте календара су сунчеви и месечеви. Сунчев календар има две равнодневице (пролећну и јесењу) и две Сунчеве прекретнице (летња и зимска), четири годишња доба од по око 92 дана (укупно око 365 дана), подељених у дванаест месеци од по 30–31 дан. Сунчева година има нешто више од 365 дана, па се та разлика надопуњује повременим додавањем једног дана или на неки други начин. Хриш Хришћа ћанс нств тво о је прих прихва вати тило ло римск римски и сунч сунчев ев кале календ ндар ар.. Од 7. века века пре пре Христа Христа коришћ коришћен ен је календ календар ар Нуме Нуме Помпил Помпилију ијуса, са, који који је усаврш усавршен ен од стране Сосигена 45. године пре Христа у част Јулија Цезара. У 16. веку је поново реновиран у част папе Григорија XIII. Према календару календару Нуме Помпијуса Помпијуса година година је почињала 1. септембра. септембра. Према јулијанском календару почетак године била је јесења равнодневица, тј. 24. септембар. Почетком 4. века по Христу почетак године је померен дан уназад, јер је 23. септембар рођендан Октавијана Августа. Половином 5. века почетак године је враћен на 1. септембар да би се поклапао са почетком месеца. Касније је пренет на 1. јануар, да би година почињала зимском краткодневицом или Божићем. Месечев календар има 28 дана у месецу, и 13 месеци да би се поклоп поклопио ио са сунчев сунчевим. им. Такав Такав је био јудејс јудејски ки календ календар. ар. За хришћа хришћанск нско о богослужење је важнији један други моменат: према јеврејском схватању дан почиње заласком сунца, а према римском схватању изласком сунца. У богослужбеном кругу прихваћено је јеврејско, а у ритму исхране и поста римско схватање. Празници. Празници. У идолопоклоничким религијама преломни календарски моменти, тј. кључни моменти природног тока, били су религијски обојени, будући будући довођен довођени и у везу везу са рађање рађањем, м, смрћу смрћу и оживљ оживљава авањем њем поједи појединих них божанс божанстав тава. а. Славље Слављени ни су и важни важни истори историјск јски и догађа догађаји, ји, попут попут датума датума рођења и смрти важних личности и војних победа. што се тиче хришћанског каталога празника, за његов развој су кључне хеортолошке традиције јудејства и грчко-римске културе. Систем празника се не тиче откривења. Па ипак, народ Божији покушава да на неки начин преобрази време, да га учини обрасцем будућег века. То се остварује кроз систем празника, у ком смена дана постаје смена празника, чиме целокупан живот верника постаје један непрекидни празник.
Логичност хришћанског каталога празника данас није очигледна, када за референтну тачку почетка године имамо 1. јануар, јер се каталог формирао у време када је почетак године био 1. септембар, или раније. Претечино рођење се, као први догађај из историје спасења, празнује 23. септ септем ембр бра, а, тј. тј. на први први дан дан годи године не према према кале календ ндар ару у Нуме Нуме Помп Помпиј ијус уса. а. Рођење Богородице, још једна референтна тачка почетка историје спасења, празнује се 8. септембра, вероватно од како је почетак године премештен на 1. септембар. Девет месеци пре тога, 9. децембра, празник је зачећа св. Ане. Ане. За оста остале ле вели велике ке праз празни нике ке рефе рефере рент нтна на тачк тачкаа је Божи Божић, ћ, који који се празнује 25. децембра. Благовести су девет месеци раније, дакле 25. марта. Рођење Претече је шест месеци пре Божића, дакле 24. јуна, а његово зачеће девет месеци пре тога, дакле 23. септембра. Недеља је најстарији хришћански празник. Јудејски дан одмора била је субота. У хришћанству то постаје недеља, као дан Христовог васкрсења и новог стварања у Христу, први и осми дан, док субота остаје дан његовог суботствовања – почивања у гробу. Субота је задржала полупразнични карактрер; суботом се не пости и служи се литургија чак и у алитургичном периоду Поста; због Христовог пребивања у гробу посвећена је мртвима. Среда и петак замењују посне дане Јевреја (уторак и четвртак), постајући спомен на Христову крсну смрт, о чему сведочи већ Дидахи. Касније је понедељак посвећен анђелима, уторак Претечи, а четвртак апостолима и Николају Мирликијском. Пасха је насл наслеђ еђен енаа из јуда јудаиз изма ма,, као као праз празни ник к над над праз празни ници цима ма.. Прелазак преко Црвеног мора и излазак из Египта тумачен је као излазак из смрти смрти Христо Христовом вом смрћу смрћу и васкрс васкрсење ењем. м. Црква Црква је напуст напустила ила фиксни фиксни датум 14. нисана и ставила тежиште на недељни дан после јудејске Пасхе, нагласивши тиме васкрсење у односу на смрт. Па ипак, задржан је јудејски начин начин израчу израчунав навања ања дана дана празно празновањ вањаа Пасхе. Пасхе. Око Пасхе Пасхе се постеп постепено ено развио систем празника који зависе од ње – покретних празника (назив потиче од нестабилности јудејског календара у односу на римски). Велика седмица је седмица Господњих страдања. Субота пре Велике седмице је спом спомен ен васк васкрс рсав авањ ањаа Ла Лаза зара ра,, а неде недеља ља спом спомен ен Хрис Христо тово вогг улас уласка ка у Јерусалим. Велики четвртак је дан установљења евхаристије, Велики петак дан Христовог страдања, а Велика субота дан Христово почивања у гробу. Пасхом Пасхом почиње почиње Светла Светла седмиц седмицаа као јединс јединстве твен н празни празник. к. Према Према Дап, Дап, у четрдесети дан по Пасхи је Вазнесење, а у педесети Педесетница (узгред, Педесе Педесетни тница ца је била била храмов храмовни ни празни празник к Аја Софије Софије). ). Полови Половина на између између Пасхе и Педесетнице је Преполовљење, када је Христос према Јн учио у Храму. Недеља после Педесетнице је празник свих светих, вероватно по угледу угледу на принош приношење ење првина првина на јудејс јудејску ку Педесе Педесетни тницу цу (општи (општи тропар тропар мученицима „Као првине природе...“). Пасхи је испрва претходио кратак пост, који се брзо развио у Четрдесетницу (40 дана је отприлике десетак од 365 дана), шест седмица којима је затим додато још три припремне.
Богојављење и Божић су датумом везани за незнабожачки празник непобедивог сунца, којим се славила зимска краткодневица после које дан траје све дуже, дакле сунце не бива побеђено тамом. Овај празник је на истоку слављен 6. јануара (датум Богојављења), а у Риму 25. децембра (датум Божића). Затим је Божић прешао и на исток. Тако је део тематике Богојављења премештен на Божић, свуда осим у Јерменској Цркви. На основу Божића замењени су и други сунчеви празници, на већ истакнут начи начин. н. Поре Поред д наве наведе дени них х праз празни ника ка,, ту су још још Обрез Обрезањ ањее (1. јану јануар ара) а) и Сретење (2. фебруар уара). По угледу на Пасху, и Божић је добио четрдесетодневни пост. Остали Остали Господ Господњи њи и Богоро Богородич дичини ини празни празници ци уста устано новље вљени ни су на датуме освећења храмова у Палестини. Преображење је 6. августа, јер је тада освећен храм Преображења на Тавору. Успење је 15. августа, на дан осве освеће ћењ ња Бог Богород ородич ичи иног ног храм храмаа у Јеру Јеруса сали лиму му.. Воздв оздвиж ижењ ењее је 14. 14. септем септембра бра,, јер је 13. септем септембра бра освећен освећен храм храм Васкрс Васкрсења ења у Јеруса Јерусалим лиму. у. Вавед аведењ ењее је 21. 21. новем овембр бра, а, на дан дан осве освеће ћењ ња храм храмаа „Све „Светтиња иња над над светињама“ подигнутог на месту Соломоновог храма. Празници светих су, у принципу, дани њихове смрти, али и дани налажења или преношења моштију, или освећења храмова у њихову част. Сабори су празници у част група светих, или анђела, или икона, или актера догађаја великог празника на други дан празника. Премештање празника на недељу је вршено ради свечаности неких празника, нпр. спомена отаца васељенских сабора. Исто је чињено и са празницима који су падали у нелитургичне дане Поста. Неки спомени су остали трајно на новој позицији, или су удвојени. Претпразништво и попразништво кара каракт ктер ерис исти тика ка су вели велики ких х празника – начелно недељу дана припреме и недељу дана празновања. Каталог празника Православне Цркве је углавном Цариградски, тј. тамо је попримио коначну форму.
БОГОСЛУЖЕЊА ДНЕВНОГ КРУГА Бого Богосл служ ужењ ењаа днев дневно ногг круг кругаа почи почињу њу зала заласк ском ом сунц сунца, а, јер јер према према јудејском схватању дан почиње заласком сунца. Што се, пак, тиче ритма исхране и поста, ту се прати грчко-римско схватање, којим дан почиње изласком сунца. При равнодневици, залазак сунца је у дванаести час дана (6 сати по подне), а излазак у дванаести час ноћи (6 сати ујутро). Шести час дана је подне (први је у 7, трећи у 9 ујутро, а девети у 3 по подне), а шести час ноћи је поноћ. На Истоку су се формирала два типика – парохијски или азматски (певан (певани, и, антиох антиохијс ијског ког порекл порекла), а), и монашк монашки и (порек (пореклом лом из јеруса јерусалим лимске ске Лавре Саве Освећеног). Азматски типик је потпуно потиснут од стране монашког (процес је трајао 10–15. века), с тим што је претходно изршио знач значај ајан ан утиц утицај ај на њега њега,, тако тако да се дана данасс доне донекл клее може може гово говори рити ти о мешаном типику, који је, ипак, у основи монашки. Певана богослужења Паро Парохи хијс јск ка бог богослу ослуж жења ења су нази назива ван на певан еваним им јер је у њима има доминирало појање, и то углавном певање псалама. Псалме је певала цела заједница, под руководством појаца. Наравно, није било могуће да цео народ народ пева пева све, све, него него само само одре одређен ђени и рефр рефрен ен:: „Усл „Услиш иши и ме, ме, Госп Господ оде“ е“,, „Избави ме, Господе“, „Спаси нас, Господе“, „Теби доликује песма Богу“, „Молитвама Богородице, Спасе, спаси нас“, „Спаси нас, Сине Божији, који ти пева певамо мо:: Алил Алилуј уја“ а“,, зати затим м троп тропар ари и попу попутт „Хри „Христ стос ос васк васкрс рсе. е... ..“, “, итд. итд. Певање је било антифоно певање две половине храма. Псалми су били подељени на 72 антифона, с тим што су из поделе били изостављени псалми који су чинили сталну структуру последовања дневног круга. Рефрен антифона са непарним бројем (нпр. први, трећи антифон по реду) био је „Алилуја“, а код антифона са парним бројем смењивали су се остали рефрени. Цео псалтир би био отпеван за једну или две недеље. Прис Присус уств тво о свеш свеште тени ника ка било било је обав обавез езно но.. Сва Сва бого богосл служ ужењ ењаа су почи почиња њала ла возг возгла ласо сом м „Бла „Благо госл слов овен ено о Царс Царств тво. о... ..“, “, след следил илаа је вели велика ка јектенија, молитва и возглас, затим антифон који се завршавао стиховима „Слава... И сада“ са гласнијим („динамис“ – „сила“) певањем рефрена. Остали антифони су додавани на сличн начин, преко мале јектеније и молитве. Пева Певани них х бого богосл служ ужењ ењаа било било је чети четири ри,, и сва сва су трај трајал алаа око око сат сат времена. Редовно су служени вечерње и јутрење. Нелитургичним данима Пост Постаа служ служен ен је још још трит тритек екти ти (тре (треће ћеше шест сти и час) час) у време време пре пре ручк ручка, а, и панихида (аналогна монашком повечерју) после вечере. Панихида је још
служена и на празнике, претходно вече. Литургија је бивала негде пред подне. Симеон Солунски је почетком 15. века реформисао певани типик, који који се још још увек увек кори корист стио ио у Солу Солунс нско којј Аја Аја Софи Софији ји.. Смањ Смањио ио је број број антифона, и убацио елементе монашког типика омиљене у народу, као што су стихире и канони.
Певана вечерња „Благословено Царство...“ Велика јектенија *, молитва, возглас, 1. антифон (сталан – Пс 85) Мала Мала јект јектен ениј ија, а, моли молитв тва, а, возг возгла лас, с, 2. анти антифо фон; н; овак овако о закљ закључ учно но са 7. антифоном Мала јектенија, молитва, возглас, 8. антифон („последњи“ или „прокимен“) Пс 140, молитва входа, вход, прокимен дана Усрдна јектенија, молитва, возглас Мала Мала јект јектен ениј ија, а, моли молитв тва, а, возг возгла лас, с, 1. мали мали анти антифо фон н (Пс (Пс 114, 114, рефр рефрен ен „Молитвама Бце...“) Мала јектенија, молитва, возглас, 2. мали антифон (Пс 115, рефрен „Спаси нас...“) Мала јектенија, молитва, возглас, 3. мали антифон (Пс 116, рефрен „Свети Боже...“) Јектенија за оглашене, молитва, возглас, отпуштање оглашених Јектенија, 1. молитва верних, возглас Јектенија, 2. молитва верних, возглас Прозбена јектенија, молитва, возглас Читања Главопреклона молитва, возглас Отпусна молитва, „У миру изађите“ Певана јутрења „Благословено Царство...“ Велика јектенија, молитва, возглас, 1. антифон (сталан – Пс 3; 62; 133) Мала Мала јект јектен ениј ија, а, моли молитв тва, а, возг возгла лас, с, 2. анти антифо фон; н; овак овако о закљ закључ учно но са 12. 12. антифоном Осма библијска песма („Благословите сва дела Гдња Гда“), Пс 50 Мала јектенија, молитва, возглас, хвалитни псалми (148; 149; 150) Мала јектенија, молитва, возглас, Велико славословље Отпуститељни тропар Јектенија Јеванђеље Усрдна јектенија Прозбена јектенија Отпусна молитва, „У миру изађите“ *
Јектеније велика (мирна): „У миру...“ мала: „Опет и опет...“ усрдна (сугуба): „Рецимо сви...“ прозбена: „Допунимо...“
Тритекти „Благословено Царство...“ Велика јектенија, молитва, возглас, 1. антифон (Пс 24, рефрен „Молитвама Бце...“) Мала јектенија, молитва, возглас, 2. антифон (Пс 26, рефрен „Спаси нас...“) Мала јектенија, молитва, возглас, 3. антифон (Пс 100, рефрен двоструко „Алилуја“) Вход: без кандила и кађења, гласно благосиљање, входноје (Пс 110, 6–8) Молитва 6. часа, возглас Из Триода: тропар пророштва, прокимен, читање пророштва (Иса или Јзк), прокимен Усрдна јектенија, молитва, возглас Јектенија за оглашене, молитва, возглас, отпуштање оглашених [после Средопосне недеље и за фотизомене] Јектенија, 1. молитва верних, возглас Јектенија, 2. молитва верних, возглас Прозбена јектенија, молитва, возглас Главопреклона молитва, возглас Отпусна молитва, „У миру изађите“ Панихида „Благословено Царство...“ Пс 6, рефрен „Сачувај ме, Господе“ Вели Велика ка јект јектен ениј ија, а, моли молитв тва, а, возг возгла лас, с, 1. анти антифо фон н (Пс (Пс 119, 119, рефр рефрен ен „Као „Као милосрдан...“) Мала Мала јект јектен ениј ија, а, моли молитв тва, а, возг возгла лас, с, 2. анти антифо фон н (Пс (Пс 120, 120, рефр рефрен ен „Вра „Врата та милосрђа...“) Мала јектенија, молитва, возглас, 3. антифон (Пс 121, рефрен „Помилуј нас, Где...“) [псалми и припеви антифона су се мењали на празничној панихиди; у празничну панихиду убациван је и канон празника из монашког типика] Пс 50, рефрен „Милостиви Господе, помилуј ме“ 1. прокимен („Господ ће дати народу своме снагу...“), возглас „Јер си свет“ 2. прокимен („Све што дише...“) Јеванђеље „Бестелесне природе...“ Велико „Господе, помилуј“ Главопреклона молитва, возглас Отпусна молитва, „У миру изађите“
Монашка богослужења У манастирима су се развила сложенија и дужа богослужења, која по типику заузимају 8 сати у току просечног дана. Језгро је такође псалтир, који се чита, будући подељен на 20 катизми по 3 антифона, да се прочита једном или двапут у недељи, негде чак и једном дневно. Међу последње стихове псалама убациване су стихире, а међу стихове библијских песама тропари канона. После три катизме певан је сједални тропар ради предаха. После иконоборства свуда је превладао јерусалимски типик Лавре Саве Освећеног са јаким студитским утицајима. Монашко богослужење може се вршити без свештеника. Почетни возглас је „Благословен Бог наш...“ Учешће народа сведено је на минимум. Ради Ради свет светос ости ти број броја, а, каже каже се да посл послед едов овањ ањаа мона монашк шког ог днев дневно ногг круга има седам, иако их има осам. Наиме, или се јутрење и 1. час сматрају једним богослужењем, или се повечерје повечерје сматра приватним богослужењем. Монашка богослужења вечерња (залазак сунца) повечерје (после вечере) полуноћница (шести час ноћи) јутрење (одмах после полуноћнице) први час (одмах после јутрења, око 7 ујутро) трећи час (око 9 ујутро) шести час (подне) [литургија или изобразитељна празником] девети час (3 по подне) [литургија или изобразитељна која почиње вечерњом у дане поста] Пост Постој ојал алее су тенд тенден енци ције је увођ увођењ ењаа веће већегг број бројаа бого богосл служ ужењ ењаа – међуч ђучасова. Једини редовни међ међучас је служба за упокојене на полуноћници, док се остали међучасови врше само у одређене дане поста.
Монашка вечерња „Благословен Бог наш...“ „Ходите, поклонимо се...“, Пс 103 („предначинатељни“) Велика јектенија, возглас Катизма Мала јектенија, возглас „Господе, завапих...“ (Пс 140; 141; 129; 116), стихире на 10, 8 или 6 [Вход] „Светлости тиха...“ Прокимен [празником старозаветно читање] Усрдна јектенија „Удостој, Господе...“ Прозбена јектенија Главопреклона молитва, возглас Стиховске стихире „Сад отпушташ...“ Трисвето итд. Отпуститељни тропари Отпуст У парохијама се врше извесна скраћивања – изоставља се катизма обичним данима, изостављају се стихови Пс 140; 141; 129. Особености великопосне вечерње су 18 катизма, две паримије (Пост и П Сол), ол), умес уместто отп отпуст уститељ итељни них х тропа ропара ра „Бог „Богор ород одиц ицее Дјево јево....“, ..“, „Креститељу Христов...“, отпуст са карактеристичним елементима. На празнике за које се предвиђа свеноћно бдење постоје мала и вели велика ка вече вечерњ рња. а. Мала Мала вече вечерњ рњаа се служ служи и у врем времее вече вечерњ рње, е, а вели велика ка у окви оквиру ру бдењ бдења, а, изме између ђу пове повече черј рјаа и јутр јутрењ ење. е. Вели Велика ка вече вечерњ рњаа почи почиње ње возгла возгласом сом „Слава „Слава светој светој... ...“, “, пева пева се Аникс Аниксанд андари арија ја („Кад („Кад отвори отвориш.. ш...“ .“ – друг други и део део пред предна начи чина нате тељн љног ог псал псалма ма), ), бива бива лити литија ја у прип припра рати ти,, посл послее стихов стиховски ских х стихир стихираа благос благосиља иља се петохл петохлебн ебница ица и пева пева Пс 33 (смисао (смисао петохлебнице је окрепљење братства).
Повечерје. Најпре је било приватна молитва у келијама. Старија верзија је велико, а новија мало повечерје, које је скраћено. Велико се служи према типику у одређеним данима Поста. Велико повечерје „Благословен Бог наш...“ „Ходите поклонимо се...“, шестопсалмије повечерја (Пс 4; 6; 12; 24; 30; 90) „С нама је Бог“, три тропара („Дан прошавши...“), „Бестелесне природе...“ Симбол вере „Пресвета Владичице Богородице...“, тропари (стални, према дану) Молитва „Господе, Господе, који си нас избавио...“ „Ходите, поклонимо се...“, Пс 50; 101 Манасијина молитва Три тропара („Помилуј нас, Господе, помилуј нас...“) Молитва „Владико Боже Оче...“ „Ходите, поклонимо се...“, Пс 69; 142 Славословље [Канон] „Господе сила...“, три тропара („Многа су мноштва...“) Молитве: „У свако време...“, „Нескверна...“, „И дај, Владико...“, „Преславна „Преславна Приснодјево Приснодјево...“ ...“,, „Уздање „Уздање је моје Отац...“, Отац...“, „Све уздање...“ Главопреклона молитва и отпуст Јектенија „Помолимо се...“ Мало повечерје „Благословен Бог наш...“ „Ходите, поклонимо се...“, Пс 50; 69; 142 Славословље [Канон] Симбол вере Тропари или кондаци Четири тропара („Боже отаца наших...“) наших...“) Молитве: „У свако време...“, „Нескверна...“, „И дај, Владико...“, „Преславна „Преславна Приснодјево Приснодјево...“ ...“,, „Уздање „Уздање је моје Отац...“, Отац...“, „Све уздање...“ Отпуст
Полу Полуно ноћн ћниц ица. а. Поре Поред д свак свакод одне невн внее полу полуно ноћн ћниц ице, е, пост постој оји и субо суботњ тњаа (9. (9. уместо 17. катиз.) и недељна (додаје се тројични канон гласа). Недељом и праз празни нико ком м изос изоста тављ вљаа се зауп заупок окој ојни ни међуч међучас ас.. У паро парохи хијс јско којј прак пракси си полуноћница се служи пред јутрење, и катизма се изоставља. Не улази у састав бдења. Свакодневна полуноћница „Благословен Бог наш...“ Пс 50 Катизма 17 (Пс 118) [суботом 9. катизма] [Тројични канон гласа недељом] Симбол вере Три тропара („Ево, Женик иде...“) Молитве „У свако време...“ „Владико Боже оче сведржитељу...“, „Господе сведржитељу...“, „Тебе благосиљамо, Вишњи Боже...“ Међучас (заупокојни): „Ходите, поклонимо се...“, Пс 120; 133 Тропари („Помени, Господе, слуге твоје...“) Молитва „Помени, Господе, оце и браћу нашу...“ Тропари („Помилуј нас, Господе...“) Јектенија „Помилуј нас, Боже...“ Отпуст
Монашка јутрења „Благословен Бог наш...“ Два царска псалма „Слава Светој...“ Шестопсалмије Велика јектенија „Бог је Господ...“ са тропарима [у посту Алилуја] Две катизме, са малим јектенијама и сједалнима [Полиј [Полијеле елејј и изабра изабрани ни псалам псалам или тропар тропари и по непоро непорочни чним, м, јектен јектенија ија,, сједални] Степена (два антифона) [Јеванђеље] Пс 50 Јектенија (литанија) Канон (девет библијских песама) по 3. песми мала јектенија, сједален по 6. песми мала јектенија, кондак, икос, синксар
по 9. песми „Достојно јест...“, мала јектенија Егзапостилари Хвалитне стихире Велико славословље Усрдна јектенија Прозбена јектенија, главопреклона молитва Отпуст
Часови. У парохијама се читају само у Посту. Сви имају исти поредак. „Ходите поклонимо се...“, три псалма Тропари (у Посту часа, ван Поста минеја) Прокимен Трисвето и др. Кондак (минеја; у Посту други тропари часа) „У свако време...“ „Часнију...“, возглас „Боже сажали се на нас...“ Молитва часа Први час има за тему почетак дана и долазак Христа у свет, трећи час говори о ниспослању Духа на педесетницу, шести час говори о распећу Христовом, а девети о његовој смрти. Раније су тропари, кондаци и псалми антифоно певани. Велики часови. Служе се на Велики петак, уочи Божића и Богојављења. (Постоје такође текстови царских часова Великог четвртка, Велике суботе и Педесетнице, али у пракси нису заживели). Служе се спојено. По два псалма се замењују месијанским псалмима везаним са темом празника. Између прокимена прокимена и Трисветог Трисветог певају се три самогласне самогласне стихире стихире и читају читају се паримија, апостол и јеванђеље. Међучасови – сваки час има свој међучас, и осим тога постоји међучас полуноћнице. Међучас чини три псалма и тропари, а умеће се пре молитве часа. Настали су вероватно разбијањем древне монашке службе дванаест псалама. Непрестана молитва – акимитски типик, читање целог Псалтира, Христова молитва. Изобразитељна је јерусалимског порекла. Говори се оно што је предвиђено за народ на литургији апостола Јакова, са утицајима византијске праксе. Служи се на месту литургије, и настала је у манастирима као служба за самопр самоприче ичешћи шћивањ вањее у одсуст одсуству ву свеште свештеник ника. а. Такође Такође,, изобра изобразит зитељн ељнаа је изврш звршил илаа утиц утицај ај на фор формира мирање ње првог рвог дела дела литур итурги гије је (пса (псалм лми и и блаженства). Пс 102; 145, „Јединородни...“ Блаженства „Збор небески...“ Симбол вере „Отпусти, остави...“
„Оче наш“ [изоставља се када се служи литургија пређеосвећених] Тропари „Свесвета Тројице“ „Нека је име Господње благословено...“ Пс 33; 144
Монашко свеноћно бдење Девети час и мала вечерња, вечера. Повечерје без канона Кађење храма, „Слава светој...“, вечерња Литија између главопреклоне молитве и стиховских стихира Пре Пре троп тропар араа пето петохл хлеб ебни ница ца,, Пс 33, 33, пев. пев. „Бог „Богат ати и осир осиром омаш ашиш ише. е... ..“, “, „Благослов Гдњи“ Изоставља се полуноћница Читање отачке беседе Јутрење, 1. час, отпуст, пауза 3. и 6. час Литургија Трпеза са чином панагије, молитвама и благодарењем
ЛИТУРГИЈСКИ ТИПОВИ I Источни литургијски типови 1. Египатска породица а. Александријски тип – Литургија апостола Марка – Литургија Григорија Богослова – Литургија Василија Великог александријског типа б. Коптски тип в. Етиопски тип 2. Сиријско-антиохијска породица а. Западни сиријски тип (Палестина и Сирија) – Литургија Апостолских установа – Литургија Јакова брата Господњег – Литургија пређеосвећених дарова Јакова брата Господњег б. Источни (халдејски) тип (Месопотамија) в. Малабарски тип (Индија) г. Маронитски тип д. Јерменски тип – Литургија св. Атанасија ђ. Византијски (цариградски) тип – Литургија Јована Златоустог – Литургија Василија Великог византијског типа – Литургија пређеосвећених дарова II Западни литургијски типови а. Римски тип – Римска литургија б. Амброзијански тип (Милано) в. Галикански тип (Галија) г. Мозарапски тип (Шпанија) д. Келтски тип (Британска острва) ђ. Северноафрички тип Два литургијска типа су готово у потпуности потиснула остале – на западу римски, на истоку византијски. Од три византијске литургије, у току литургијске године углавном се служи Литургија Јована Златоустог. Литургија пређеосвећених дарова служи се нелитургијским данима – среда и петак сиропусне седмице, као и понедељак, уторак, среда, четвртак и петак свих седмица Поста и Велике седмице. Литургија Василија Великог служи се 10 пута годишње: на навечерје Божића, на Василија Великог (1. јануар), на навечерје Богојављења, у пет недељних дана Поста, на Велики четвртак и на Велику суботу.
ЛИТУРГИЈА ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ Структура 1. Литургија речи (сабрање) „Благословено царство...“ Велика јектенија, молитва првог антифона, први антифон (Пс 102) Мала Мала јект јектен ениј ија, а, моли молитв тваа друг другог ог анти антифо фона на,, друг други и анти антифо фон н (Пс (Пс 145, 145, „Јединородни...“) Мала јектенија, молитва трећег антифона, трећи антифон (блаженства) Мали вход, молитва входа, входноје, тропари и кондаци Молитва трисвете песме, трисвета песма Прокимен апостола, апостол, алилуја, молитва пред јеванђеље, јеванђеље, проповед Усрдна јектенија [могуће додавање прозби], молитва усрдног уср дног мољења Јектенија за катихумене, молитва за катихумене, отпуст катихумена Мала јектенија, прва молитва верних Мала јектенија, друга молитва верних Херувимска песма 2. Литургија тајне (евхаристија) Велики вход Прозбена јектенија, молитва приношења Целив мира, Симбол вере Апостолски благослов („Благодат...“), уводни дијалог (Горе срца–Достојно и праведно) Анаф Анафор ора: а: прол пролог ог,, Побе Победн днич ичка ка песм песма, а, анам анамне неза за,, епик епикле леза за,, дипт диптис иси, и, завршни благослов Јектенија („Све свете...“), друга прозбена јектенија, молитва пред Оче наш, Оче наш Главопреклона молитва Молитва уздизања, „Светиње светима“ Причас Причастан тан:: ломљењ ломљењее хлеба, хлеба, пуњење пуњење путира путира,, топлот топлота, а, причеш причешће ће клира, клира, „Са страхом...“, причешће народа, благослов („Спаси Боже...“), „Видесмо...“, „Сада и увек...“, „Да се испуне...“ Јектенија „Примивши...“, молитва благодарења 3. Отпусти Заамвона Заамвона молитва, молитва, „Нека је име Господње.. Господње...“, .“, „Благослов „Благослов Господњи.. Господњи...“, .“, отпуст Дељење нафоре уз псалме 33 и 144 (завршни псалми изобразитељне) Називи „литургија оглашених“ и „литургија верних“ прев превод од су латинских израза „missa catechumenorum“ и „missa fidelium“, који изворно значе значе „отпуш „отпуштањ тањее катиху катихумен мена“ а“ и „отпуш „отпуштањ тањее верних верних“. “. Касниј Каснијее „missa“ „missa“ пост постај ајее нази назив в за цели цели литу литург ргиј ију. у. Изра Изрази зи су непр непрец ециз изни ни,, јер јер је цела цела
литургија литургија верних, с тим што њеном првом делу могу присуствовати и катихумени. Време служења литургије. литургије. Литургија је независна од богослужењā днев дневно ногг круг круга. а. Најп Најпре ре је служ служен енаа посл послее вече вечере ре – агап агапе. е. Касн Касниј ијее је пребачена пре вечере. И данас се везује за трпезу – служи се пред њу. Према томе, ако није постан дан служи се ујутро, ујутро, ако је постан дан служи се увеч увече. е. Та трпе трпезза више више ниј није зај заједни еднич чка, нег него прива риваттна, на, осим осим у манастирима, где се трпезарија по могућству гради у равни са храмом и у лини линији ји са олта олтарс рско ком м трпе трпезо зом. м. Прем Премаа типи типику ку,, када када је непо непост стан ан дан дан литургија се служи после трећег и шестог часа, а када је постан служи се посл послее деве девето тогг часа часа и вече вечерњ рње. е. Спај Спајањ ањее са јутр јутрењ ењом ом је нови новија ја поја појава ва,, настала из практичних разлога. У том случају је најправилније да буде отпуст јутрење па почетак литургије.
кратка ка молит молитва ва свеш свеште тени ника ка и ђако ђакона на пред пред Узимање Узимање времена времена је крат литу литург ргиј ију. у. Врши Врши се у прис присус уств тву у народ народа, а, испр испред ед олта олтара ра.. Пре Пре узим узимањ ањаа времен временаа поклањ поклањају ају се предст предстоја ојатељ тељу у или еписко епископск пском ом трону. трону. Узимањ Узимањее времена чини трисвето, три умилитељна тропара, целивање четири главне иконе иконостаса уз говорење њихових тропара, молитва „Господе, пружи руку своју...“, и отпуст. отпуст. На крају се поклањају народу. народу. Облачење одежди се врши у скевофилакиону, који се у древности налазио са десне стране олтара. Временом се стопио са олтаром, и данас је најчешће у њему, и то у десном делу. Проскомидију врши свештеник у пуном одјејању. одјејању. Ђакон непрестано непрестано стоји са десне стране и подсећа свештеника шта треба да ради. Тропар „Припреми се, Витлејеме...“ на почетку проскомидије и речи „Дошавши звез звезда да.. ...“ .“ прил прилик иком ом став стављањ љањаа звез звезди дице це плод плод су касн касниј ијег ег тума тумаче чења ња.. Приликом Приликом стављања звездице изворнија је пракса пракса изговарања изговарања речи „Речју „Речју Господњом небеса се утврдише...“, на шта алудира и претходно ђаконово „Утврди, владико“. Проскомидија је најпре вршена за време херувике, што се и до данас данас делими делимично чно сачувало сачувало у архијер архијерејс ејској кој литург литургији ији.. Затим Затим је померена најпре на време антифона, а затим пре почетка литургије, и то од 9. века, века, по сведоч сведочанс анству тву Теодор Теодораа Студит Студита. а. Ако Ако литург литургији ији непоср непосредн едно о прет претхо ходи ди неко неко бого богосл служ ужењ ење, е, прос проско коми миди дија ја се врши врши токо током м њего његово вогг завршног дела. Кађење после проскомидије треба да се поклапа са кађењем пред литургију. Трајање литургије, литургије, укуључујући проповед од око 15 минута, је око сат и по. Учешће Учешће ђакона ђакона је у прин принци ципу пу неиз неизос оста тава ван н елеме елемент нт литу литург ргиј ије. е. Одсуство ђакона је икономијска последица турског ропства, и имало је негативне последице по литургију, као што је премештање неких молитава, свештеничко кађење на херувици, учешће свештеника у великом входу. литург ргиј ији и нача началс лств твуј ује, е, док док на вече вечерњ рњи и и јутр јутрењ ењи и Епископ на литу предводи десну певницу (грч. „хоростаси“). Начин читања молитава. Осим оних молитава које се односе само на свештеника (нпр. „Нико од свезаних...“), све остале молитве су најпре читане гласно. У 6. веку се јавља тенденција тајног читања литургијских и крштењских молитава. На то је утицало окретање свештенослужитеља ка истоку истоку (најпре (најпре је био окренут према народу), народу), појава појава високог високог иконостаса иконостаса и вели величи чина на храм храмов ова. а. У прил прилог ог томе томе гово говори ри чиње чињени ница ца да се дана данасс на литургији молитве које се читају у олтару читају тајно, а оне ван олтара јавно; такође, молитве вечерње и јутрење које се читају у олтару читају се тајн тајно. о. То је дове довело ло до непр неприр ирод одно ногг одва одваја јања ња моли молита тава ва од возг возгла ласа са и њиховог стављања на сред јектенија. У црквенословенским служебницима то је и коди кодифи фико кова вано но.. Прир Природ одно но мест место о молит молитав аваа и може можемо мо одре одреди дити ти управо помоћу возгласа и јектенија. Још једна последица тајног читања молитава јесте покривање свештеника спорим појањем или брзо читање
моли молита тава ва,, што што знач значи и непр неприр ирод одну ну доми домина нант нтно ност ст поја појања ња у одно односу су на свештеника. Предкађење врши врши свеш свеште тени ник, к, пред пред поче почета так к литу литург ргиј ије. е. Ако Ако се литургија наставља на јутрењу, кади се за време славословља; ако почиње шестим часом кади се пред његов крај; ако почиње полијелејем кади се на њему; ако почиње предчитањем, кади се пре предчитања. На архијерејској литургији се премешта на вход. „Благословен „Благословено о царство“ царство“ је почетн почетни и возгла возглас, с, који који началс началству твујућ јући и свештеник изговара чинећи јеванђељем крсни знак на трпези. У пасхалном периоду одмах затим пева тропар Пасхе. Антифони су настајали постепено. Најпре је уведен трећи антифон за време входа, а затим и друга два за време проскомидије. Најпре су читани цели псалми, а када је проскомидија пребачена пре литургије ограничени су на по 3–4 стиха. Изворна три редовна антифона су 91, 92. и 94. псалам. Псал Псалми ми 102, 102, 145 145 и блаж блажен енст ства ва су елеме елемент нти и изоб изобра рази зите тељн љне, е, која која је у монашк монашком ом типику типику постал посталаа литург литургијс ијски ки проана проанагно гносис сис,, највер најверова оватни тније је у Евергетидском манастиру. Јектенију и молитву за оглашене не треба треба изоста изоставља вљати. ти. То није није молитва оглашених, него молитва Цркве за оглашене, били они присутни или не. Помињање имена на великом входу резервисано је за епископа, јер је ту његов диптих. Прозбена јектенија је на литургији дуплирана: после великог входа и посл послее анаф анафор оре. е. Проз Прозбе бена на јект јектен ениј ијаа се одно односи си на живо животн тнее потр потреб ебе. е. Прво Првоби битн тно о мест место о јој јој је било било посл послее молит молитве ве за огла оглаше шене не,, јер јер су тада тада излазили и верни који се нису причешћивали. Два данашња места су исто места изласка непричасника у историјском развоју литургије. Анафора – поредак: – „Благодат Господа нашега Исуса Христа...“ Христа...“ – „И са духом твојим“. – „Горе имајмо срца“. – „Имамо их ка Господу“. – „Заблагодаримо Господу“. – „Достојно и праведно“. – „Достојно је и праведно... Иако пред тобом стоје... Победничку песму...“ – „Свет, свет, свет...“ свет...“ – „Са овим блаженим силама... (анамнеза) Узевши Узевши хлеб...“ – „Амин“. – „А исто тако и чашу чашу по вечери...“ – „Амин“. – „Сећајући се, дакле... Теби приносећи због свега и за све“. – „Тебе певамо...“
– „Још ти приносимо... (епиклеза); Још ти приносимо ову службу... Особито...“ – „Достојно је заиста блаженом...“ блаженом...“ (овде диптиси, до „И све и сва“) – „За светог Јована... Најпре помени...“ помени...“ – „И све и сва“. – „И дај нам да једним устима...“ устима...“ – „Амин“ – „И да буду милости...“ – „И са духом твојим“. Затварање двери је потекло из монашке праксе, где су углавном затворене, а отварају се само из практичних разлога: на малом и великом входу, приликом кађења, читања јеванђеља и причешћа народа. Литургија Василија Великог је по форми једнака са Златоустовом, уз разлику у дужини певања неких елемената, друге химне Богородици током диптиха, другачијим речима установљења, и опширнијим молитвама које чита свеш свешттеник еник.. Прил Прилик ико ом прет претва вара рања ња даро дарова ва пост постој ојее само само два благ благос осло лова ва,, док док је трећ трећее благ благос осиљ иљањ ањее прил прилик иком ом изго изгова вара рања ња речи речи „излив „изливено еном м за живот живот света“ света“ касниј каснијаа измена измена по угледу угледу на Златоу Златоусто стову ву литургију.
СВЕТЕ ТАЈНЕ Крштење Крштав Крштавање ање деце деце је дугове дуговеков ковна на и потврђ потврђена ена црквен црквенаа пракса пракса.. Па ипак ипак,, имало имало је нега негати тивн внее посл послед едиц ицее по свеш свеште тено ноде дејс јств тво о свет светее тајн тајнее крштења. Катихизација је премештена на време после крштења. Крштење је изашло из оквира литургије и великих празника, чак и из храмовног окружења. Потпуно погружење је опасно за дете, због чега је избачено. Миропомазање се почело вршити одмах после крштења, да дете не би дуго било голо. Постриг и омивање су почели да се врше у току самог крштења. Причеш Причешће ће се одлага одлагало ло за следећ следећу у литург литургију ију.. Послед Последова овање ње свете свете тајне тајне крштења какво данас имамо у требницима је, у принципу, прилагођено дечијем крштењу, премда је у основи сачувало структуру из времена када су крштавани углавном одрасли. Кршт Крштав авањ ањее одра одрасл слее особ особее је једа један н од кључ кључни них х момен моменат атаа њено њеногг живот ивота. а. Ако Ако се у случ случај ају у кршт крштав авањ ањаа дете детета та икон иконом омиј ијаа опра оправд вдан ано о примењује у наведеним елементима, није оправдано то што су се аналогни моменти пренели и на крштавање одраслих, у ком би се требало држати акри акриви вије је.. У том том смис смислу лу,, кршт крштав авањ ањее одра одрасл слих их би треб требал ало о да се врши врши акривијски, у чему Фундулис предлаже следеће смернице. 1. Крштењу претходи катихизација, која је у раној Цркви трајала три године. Катихумени присуствују црквеним сабрањима (литургија, певани трећешести час) на којима слушају јеванђеље, апостол, проповед, после којих следи јектенија и молитва за катихумене и њихово отпуштање. На посеб посебни ним м сабр сабрањ ањим имаа за кати катиху хуме мене не чита читају ју се егзо егзорц рциз изми ми.. Пред Пред крај крај катихизације катихумени се означавају као фотизомени. Фотизоменима се пружа посебна катихизација и узносе се посебне молитве на пређео пређеосве свећен ћеним им литург литургија ијама ма почев почев од среде среде четврт четвртее недеље недеље Поста. Поста. На Велики петак локални епископ врши проверу фотизомена. 2. Оглаше Оглашење, ње, егзорц егзорцизм изми, и, одрица одрицање ње од сатане сатане,, присај присаједи едињав њавање ање Христу и исповедање вере бива претходног дана. 3. Кршт Крштав авањ ањее одра одрасл слих их се врши врши на вели велике ке праз празни нике ке,, у скло склопу пу литургије. То су оне литургије на којима се према типику, уместо трисвете песме, песме, пева пева „Ви који који се у Христа Христа крстис крстисте. те...“ ..“,, тј. Пасха, Пасха, Педесе Педесетни тница, ца, Божић и Богојављење. 4. Крштавање се врши групно. 5. Самом чину крштења присуствују само епископ, свештеник који кршт крштав ава, а, кршт крштен еник ик и кум. кум. Кршт Крштен еник ик треб требаа да буде буде потп потпун уно о наг, наг, као као приликом рођења. 6. Свештеник треба да буде у белој одежди.
7. Свештеник крштеника помазује уљем по главним деловима тела, а помазање „од врха главе до табана“ врши ђакон, ђакониса или кум. 8. Крштење се врши у крстионицама, базенима, мору, језеру, реци. Треба реба да буд буде омог омогућ ућен ено о пот потпуно пуно пог погруж ружење. ење. Посл Послее пог погруже ружењ ња новокрштени се облачи у белу хаљину. 9. Епископ миропомазује крштенога. Новокрштеном се предају крст и свећа. 10. Новокрштени учеств ствује у великом входу и обавезно се причешћује. 11. Омивање и постриг по правилу бива у осми дан после крштења. 12. 12. Ново Новокр кршт штен еним имаа су наме намење њене не пост посткр кршт штењ ењск скее мист мистаг агош ошке ке катихезе. Крштење је некада било спојено са литургијом, и тај чин имамо сачу сачува ван н у стар старим им евхо евхоло логи гион оним има, а, чак чак и у неки неким м штам штампа пани ним. м. Траг Трагов овее имамо имамо у данашњ данашњем ем чину чину крштењ крштења: а: „Благо „Благосло словен вено о Царств Царство.. о...“, .“, велика велика јектенија, „Ви који се у Христа крстисте...“, апостол и јеванђеље, усрдна јектенија. Крштење је вршено између велике јектеније јектеније и трисвете песме, тј. за време антифона. Фундулис предлаже следећи поредак крштења унутар литургије: – Оглашење (егзорцизми, одрицање од сатане, присаједињавање Христу и исповедање вере) бива претходног дана на вечерњи. – На дан крштења свештеник свештеник се облачи у бело и врши проскомидију. проскомидију. – Док се врши крштење крштење народ чека у храму. Читају се паримије. паримије. – Поредак крштења: велика јектенија, освећење воде, освећење уља и помазивање, троструко погружење, отирање, облачење у светлу хаљину, миропомазање, предавање крста и свеће, за време „Ви који се у Христа крстисте...“ улазак у храм – свештенство улази у олтар а новокрштени стаје испред царских двери или иконе Христове, читање апостола и јеванђеља и даљи даљи ток ток литу литург ргиј ије. е. Омив Омивањ ањее и пост постри ригг у осми осми дан, дан, или или одма одмах х по заамвоној молитви. Рукоположење Рукоположење је умногоме сачувало древни облик, јер се не врши чест есто и увек увек се врши врши на архи архијјереј ерејск ској ој лит литурги ургији ји,, која која је по себ себи конзер конзерват вативн ивнија ија од презви презвитер терске ске.. Рукопо Рукополож ложење ење се врши врши у олтару олтару,, на оним оним делови деловима ма литург литургије ије који који изража изражавај вају у функци функцију ју сваког сваког од степен степенаа свештенства: за ђакона после освећења дарова јер он не свештенослужи него послужује; за презвитера пред освећење дарова јер он свештенослужи; за епископа пре читања апостола и јеванђеља јер њему припада служба поучавања.
Фундул Фундулис ис за рукопо рукополож ложење ење презви презвитер тераа предла предлаже же следећ следећее древне древне елементе које треба сачувати или обновити: 1. Привођење врше два свештеника за време појања „Царе небески“. 2. Колена Колена савија савија само само рукопо рукополаг лагани ани.. Ђакон Ђакон савија савија једно једно колено колено,, свештеник оба, а епископ је у старини највероватније стајао, док данас савија оба колена и на главу му се ставља Јеванђење. 3. Посл Послее руко рукопо поло ложе жења ња свеш свеште тени ник к наст настав авља ља да носи носи ђако ђаконс нски ки стихар, а епископ му задњи део орара пребацује напред (како је епитрахиљ и настао). 4. После заамвоне молитве епископ чита поуку новорукоположеноме. Рукопроизвођење Рукопроизвођења се врше пред литургију (или ван ње), изван олтара, са једном молитвом и кратком поуком. Чтец добија апостол из ког чита једну перикопу. Ипођакон се такође рукопроизводи ван олтара; ипођаконски чин је према канонима сметња за брак. Рукопроизвођења се врше и у црквене чинове. Највиши јеромонашки чин је архимандрит (игуман), а за брачне свештенике чин економа или чин протопрезвитера. У саслуживању предност има онај који је најстарији у највишем чину. Инсигније одређеног чина носе се само на литургији.
Брак – поредак последовања у склопу литургије: – Свештеник облачи пуну одежду одежду и врши проскомидију. – Обручење се врши у припрати или у доњем делу храма, без велике молитве која је новијег порекла. – На појање „Блажени сви који се боје Господа...“ свештеник и младенци улазе у средину храма где је припремљен сто. „Благословено царство...“, јектенија, прва и друга молитва брака (две велике молитве се изостављају), стављање венаца. – Вход, топари, трисвето; апостол и јеванђеље (недеље и) брака. – Усрдна јектенија, молитва „Г~де Боже наш, који си својим снисхођењем...“ – Херувика и наставак литургије. литургије. – После заамвоне молитве заједничка чаша, три тропара, завршне молитве, „Буди имја...“ и отпуст. Јелеосвећење Јеле Јелеос осве веће ћење ње врши врши седа седам м свеш свеште тен ника. ика. Свеш Свеште тен ници ици обла облач че епитрахиљ и фелон, а ђакони стихар и орар. Почетни део последовања има облик јутрење. У току молитве освећења уља сви свештеници благосиљају уље. Затим иде седам читања апостола и јеванђеља, сваки пут уз благослов друг другог ог јере јереја ја,, који који пото потом м врши врши пома помази зива вање ње.. Пома Помази зива вање ње на крај крају у последовања је новија пракса.
