Fridrih Helderlin Hleb i vino I Uokrug počiva grad. Stišava se osvetljena ulica I zubljama ukrašena šumno prohuje kola. Radosti dnevnih siti idu na počinak ljudi, A razborita glava odmerava dobit i štetu Zadovoljno kod kuće; bez groţĎa stoji i cveća I tvorevina ruku, počiva radeni trg. Al' zvuče strune negde daleko u vrtovima; moţda Neko zaljubljen svira tamo, il usamljenik Na daleke se prijatelje seća, i mladost; a česme U stalnom sveţem toku ţubore uz mirisnu leju. Mirno odjekne zvona zvuk sumračnim vazduhom, A noćobdija prati časove, uzvikne broj. Evo i povetarca, pokreće vršike gaja, Gle, i zemlje naše lik senoviti, mesec Potajno stiţe sad; sanjarska stiţe noć, Puna zvezda i zbog nas ne mnogo briţna, blista Zadivljujuća tamo, tuĎinka meĎu ljudima, Tuţna i krasna gore nad brdskim visovima. II Čudesna milost je noći preuzvišene, i niko Ne zna ni šta će zbiti se njenom voljom. Premda pokreće svet i dušu ljudsku u nadi, Ni mudrac ne razume šta ona sprema, jer to je Volja svevišnjeg Boga, koji te jako voli, I zato više od nje ti voliš sunčani dan. Ali i bistro oko voli katkada senku I zabavlja se da pre potrebe okuša san, Il se i postojan čovek zagleda rado u noć, Da, njoj i dolikuje posveta venca i pesme, Jer zabludelim ona posvećena je, i mrtvim, A sama postoji, večna, u najslobodnijem duhu. No mora nam za uzvrat, da bi nam u trenutku Oklevanja u tami oslonac nekakav bio Zaborav da udeli i sveto pijanstvo, Udeli reč što struji i zaljubljenim je slična, Besana, i puniji pehar i smeliji ţivot, Sveto sećanje k tome, budni da ostanemo noću. III I zalud sakrivamo srce u grudima, zalud
Zadrţavamo još srčanost, mi učitelji i Ďaci, Jer ko bi da je spreči, ko da nam zabrani radost? I boţanska vatra danju i noću nas goni Da krenemo. Pa hajde! U otvoren da gledamo prostor, Traţimo sopstveno mesto, ma kako daleko bilo. Jedno je pouzdano: s podneva da je, ili Do u ponoć se kreće, uvek postoji mera Zajednička svima; al svakom je dodeljeno i svoje, Pa svako od nas ide i stiţe tamo gde moţe. Zato nek likujuća ludost se ruganju ruga Kada u svetoj noći spopadne naglo pevače. Zato doĎi na Istmos! Tamo gde pučina šumi Pod Parnasom, i blista sneg na stenama delfskim, Tamo u zemlju Olimpa, visova Kiterona, Tamo pod borove, pod grozdove, odakle Teba odozdo i Ismenos šumi u Kadmovoj zemlji, Odatle stiţe i tamo ukazuje se bog u dolasku.
IV Blaţena Grčka! ti dome svih nebesnika, Sve je dakle tačno što u mladosti čusmo? Svečana dvorano! Pod je more! A bregovi - stolovi, Zaista za jednu jedinu svrhu sazdani davno! No prestolja, gde su? Gde hramovi, gde posude, Nektarom ispunjene pesme za uveseljenje bogova? Gde sada sjaje izreke što ciljahu daleko? Delfi dremaju, a gde velika sudba bruji? Gde je hitra ona? gde izbija, puna sveprisutne sreće, Grmeći iz vedrog vazduha pravo u oči same? Oče Eteru! tako se prizivalo i od usta do usta Hiljadostruko je išlo, niko nije sam snosio ţivot; Razdeljeno takvo dobro tek raduje, i razmenjeno Sa strancima postaje slavlje, raste u snu snaga reči: Oče! Vedri! I odzvanja dok dopire prastari znak, Od roditelja nasleĎen, stvarajući dok presreće. Jer tako ulaze nebesnici, tako potresajući do dna Iz senki meĎu ljude silazi njihov dan. V Najpre ne osećamo kad stiţu, u susret njima Hitaju dece; presjajna, zaslepljujuća stiţe sreća, Pa ih se kloni čovek; polubog jedva bi znao Po imenu sve njih što s darovima prilaze. Al hrabrost veliku daju, i srce pune njemu Radosti njine, i jedva da zna da upotrebi blago, Pa dela, rasipa, i skoro mu nesveto postane sveto,
Što blagoslovom ruke takne budalasto i blago. Koliko mogu, trpe to nebesnici; ali tad u zbilji Dolaze oni sami, i navikavaju se ljudi sreći I svetlu dana, i da gledaju objavljene, Lica onih koje davno već nazvaše Jednim i Svim, Što ispuniše do dna grud zanemelu slobodnom Dovoljnošću, i prvi i jedini sve teţnje usrećiše; Takav je čovek; kad tu je blago, i darove mu Priprema neki bog, ne vidi on to i ne zna. Najpre da podnosi mora, al sad najdraţe da imenuje, Sad, zato sad moraju reči nastati kao cveće. VI Sad u svoj zbilji hoće da blaţene bogove slavi, Stvarno i istinski mora sve da im objavi hvalu. Ne sme da gleda svetlost šta višnjim nije po volji, Pred Eterom ne dolikuje danguban pokušaj. Zato, da dostojno stanu u prisutnosti nebesnika Uspravljaju se narodi u sjajnim redovima Na takmičenje, i grade hramove lepe i gradove Čvrste i plemenite, nad obalama se diţu No, gde su oni? Gde znani cvetaju venci slavlja? Teba vene, i Atina; zar ne zveči oruţje više U Olimpiji, i zlatna ne tutnje u trci kola, I zar ne kite više pramce korintskih laĎa? Zašto ćute i ona, sveta stara pozorišta? Zašto se ne raduje posvećeni ples? Zašto ko pre bog neki ljudsko ne beleţi čelo Utiskujući, ko nekad, onom kog zgodi svoj znak? Ili je i sam došao i uzeo ljudski lik Da dovrši i zaključi utehom nebesko slavlje. VII No prijatelju! Stiţemo suviše kasno. Ţive još Bogovi, ali gore nad glavom, u drugom svetu. Beskrajno deluju tamo, a kao da malo mare Ţivimo li; toliko nas nebesnici štede. Jer ne moţe uvek slaba posuda da ih obuhvati, Samo ponekad podnosi boţansku punoću čovek. Ţivot je stoga san o njima. I zabludelost pomaţe, Poput lakog sna, i noć i nevolja jakim nas čine, Dok junaka dovoljno ne poraste u bronzanoj kolevci, Sa srcima, po snazi, kao nekad, sličnih nebesima. Uz grmljavinu će doći. Za to vreme mi često izgleda Bolje da spavam, no bez drugova da budem kao sad, Kao sad da čekam, i šta da radim, šta da kaţem, Ne znam, i čemu pesnici u oskudno doba?
Ali oni su, kaţeš, ko sveštenici boga vina Što od zemlje do zemlje hode u svetoj noći. VIII Naime, kad pre nekog vremena, za nas davno, Uznesoše se gore svi koji usrećiše ţivot, Kada odvrati otac od ljudi svoje lice, I s pravom ţalovanje kad započne na zemlji, Kad mirni genije jedan na kraju se javi, s nebeskom Utehom, objavi dana svršetak i nestade, U znak da on tu beše jednom i da će doći Opet, ostavi hor nebeski darove neke, Da ljudski, kao nekad, radujemo se njima, Jer je za radost s duhom preveliko postalo veće MeĎu ljudima, i još, još nedostaju jaki Za najvišu radost, no tiho ţivi još poneka hvala. Hleb je zemlje plod, al svetlošću blagosloven, A od gromovnog boga ishodi radost vina. Zato se uz njih sećamo nebesnika, što nekad Behu tu i u pravo vreme će da se vrate, Zato ozbiljnom pesmom slave boga vina pevači I ne zvuči ko pusti izum pohvala drevnog. IX Jeste! S pravom kaţu da dan on s noću miri, Zvezde nebeske večno vodi sad dole, sad gore, Radostan vazda, ko grana zelenog bora, A voli je, i venac od bršljana što ga izabra, Jer on traje i trag odbeglih bogova samih Obezboţenim nosi dole u njihovu tamu. Ono što proreče pesma drevnih o deci boga Gle, mi smo, mi smo to! Hesperije to jr plod! Čudesno se i tačno u ljudima ispuni, Nek veruje to ko iskusi! No dešava se mnogo, Sve bez dejstva, jer smo bez srca, senke, sve dok Otac nam Eter, prepoznat, ne pripadne svakom i svima. Al dotle slazi kao zubljonoša Svevišnjeg Sin, onaj iz Sirije, dole meĎu senke. Blaţeni mudraci vide; osmeh iz zarobljene Zasja im duše, za svetlost raskravljuju se oči, Blaţe spava i sanja u naručju zemlje Titan, Čak i zavidni, čak i Kerber pije i spava.
