Federiko Moca - Tri Puta Ti

Feeriko Moda

Tri puta ti Nastavak besteler romana „Tri metra izna neba“ i „Želim te“

Mom sinu, mom najboljem prijatelju, koji mi svaki dan poklanja sve one uspomene  š e nisam nalazio. koje vi 

derki,   rki, Mojoj prelepoj k d  e koja čini a se smejem o sred e

„Ljubav je kaa je sreda ruge osobe važnija o tvoje.“ H.žekson Braun

1. I sad iz iste one sobe ja posmatram more. Sve ovo mi pripada, terasa koja

silazi na hrii, ove zaobljene stepenice, spoljni tuševi, zaštideni žutim i svetloplavim pločicama, oakle provir uju neki rukom bojeni limunovi, mermerni sto ispred velikog prozora u kojem se ogleda horizont. Poneki buntovni talas koji

se još nije navikao na moje prisustvo, ili moža a proslavi ovaj moj ponovni dolazak, udara u stene koje su stisle vilu na ovom prekrasnom delu obale. Sunce upravo zalazi i svetlost boji u crveno zidove iza mojih le đa i ziove salona. Baš kao onog dana pre devet godina.

„Preomislili ste se? Ne želite više a kupite kudu?“ Vlasnik me gleda s upitnim izrazom. Potom  – ved ar, staložen, sm iren  – raširi ruke.

„Sloboni ste a raite šta želite, vi pladate. Ali, ako više niste sigurni, moradete a mi ate uplu kaparu, ili a krenete u spor iz kojeg ja, s obzirom na svoje goine, sigurno nedu vieti ni paru.“ Gledam ga sa osmehom. Stari gospodin  je krepak kao mlaid. Nabira čelo. čelo. „Naravno, ako ste pomukli, ona nedete žuriti. Mene dete sigurno obiti, ali ne i moju decu ili unuke  – iako bi se u Italiji takav proces mogao toliko oužiti!“ I obrva ga mukli, zamorni kašalj, prisiljavajudi ga a zatvori oči i prekine svoju tiradu. Na trenutak se bori da do đe o aha, naslonivši se u fotelji, ona zaškripi i ponovo otvori oči. „Ali vi želite ovu kudu, je l' tako?“ Sednem blizu njega i uzmem papire koji stoje ispred mene. Parafiram strane

čak ih i ne kontrolišudi. Sve je to ved pogleao moj avokat. Potpišem se na poslednjoj strani.

„akle, kupujete?“ „a, nisam se preomislio, obio sam ono što sam želeo…“ Gospodin skupi papire i pruži ih svom čoveku o poverenja. „Moram a vam priznam: prihvatio bih i polovinu novca.“ „I ja vama moram a priznam: platio bih i uplo.“ Vlasnik ustane i oe o jene komoe o starog rveta, otvori je i iz frižiera izvai bocu šampanjca. Pomučivši se, skine čep s pravim uživanjem i zaovoljstvom. Ona naspe pide u ve čaše za šampanjac. „Stvarno biste platili uplo?“ „a.“

5

„Ne kažete mi to samo a biste me razljutili?“ „Zašto bih, vi ste meni simpatični, čak ste me ponuili oličnim šampanjcem.“ ok to govorim, uzimam čašu. „Uz to, savršeno je hlaan, baš kao što volim. Ne, ne bih želeo a vas razljutim.“ „Hm.“ Vlasnik igne svoju čašu prema meni i u pravcu neba. „Rekao sam svom zastupniku a možemo a tražimo više…“ Raširim ruke, ne govoredi ništa. Čak ni za onih eset hiljaa evra koje sam dao njegovom advokatu kako bi h ga ubeio a prihvati ponuu. Osedam njegove zabrinute oči na sebi, ko zna na šta sa misli. Omahne glavom i nasmeši se, ubeđen. „Ovo je bio obar posao, zaovoljan sam. Nazravimo raosti koju pruža ova vila.“ Olučan i uveren, prinese čašu usnama i ispije je u jednom dahu. „Ali a vas pitam nešto. Kako ste omah rezervisali kudu, čim sam je stavio na proaju?“ „Znate onaj supermarket, Viničio, u nu uspona?“ „a, kako a ne.“ „E pa, recimo a sam ved izvesno vreme u nekim onosima s vlasnikom…“ „Tražili ste kudu u ovom kraju?“ „Ne, želeo sam a znam ka vi olučite a proate svoju.“ „Baš ovu? Ovu i nijenu rugu?“ „Ovu. Ova kuda je morala a bue moja.“ I za tren se nađem u prošlosti. Babi i ja se volimo. Tog dana, ona je bila u Fredeneu, u Mastinu, sa celim

svojim oeljenjem, a proslavi „sto ana“ 1. Uglea me kako stižem na motoru i priđe s onim svojim osmehom koji je mogao da osvetli sve moje senke. Hodam iza nje i vaim plavu ešarpu koju sam joj ukrao. Stavljam joj je na oči. Ona se penje na moj motor i, stisnuta uz mene, s muzikom Ticijana Fera u ušima, vozimo Aurelijom sve ok ne ođemo o Fenilje. Posrebreno more, žukve, tamnozeleno žbunje i onda  – ta kuda na stenama. Zaustavljam motor, siđemo, za tren pronađem kako a uđemo. Evo, koračamo po kudi iz Babinih snova, sve mi eluje neverovatno, 1

Običaj italijanskih maturanata a proslave početak obrojavanja sto ana o maturskog ispita, koji je u Italiji veoma zahtevan i prava nodna mora za đake i njihove roitelje. (Prim, prev.) 6

kao a sa ponovo gleam sebe, ržim je za ruku, u tišini tog ana, u zalasku sunca, ka smo slušali samo ah mora, a naše su reči ojekivale ovim praznim sobama.

„Stepe? Ge si? Ne ostavljaj me samu ove, plašim se…“ Uhvatim je za ruke, na tren osetim trzaj.

„Ja sam…“ Prepoznaje me, prepušta se, smiruje. „Čuno, ali tebi opuštam a mi sve raiš…“ „Kamo srede!“ „Bualo!“ Još ima povez preko očiju i mlati rukama uprazno, ali na kraju ohvati moje rame i dobro me udari.

„Jao! Ka se potruiš, to ume a zaboli!“ „I to veoma! Ali mislila sam kako je čuno što sam ove. Ušli smo u kudu razbivši prozor i sve ovo raim s tobom, bez rasprave, bez reči. I, kao a to nije ovoljno, ništa ne viim, imam poverenja u tebe…“ „Zar nije ivno što možeš o kraja a se pouzaš u rugu osobu? a se staviš u njene ruke, a joj poveriš svaku mogudu nesigurnost, svaku sumnju, baš kao što ti sa raiš sa mnom? Mislim a je to nešto najlepše na svetu.“ „A ti? Jesi li se i ti meni sasvim prepustio?“ Na trenutak dutim, posmatram joj lice, njene oči skrivene ešarpom. Ona viim kako pušta moje ruke, ostaje tako, zaustavljena, sama. Nepomična, nezavisna, sama. I ona olučim a joj se otvorim. „a, i ja osedam isto. I ja sam se prepustio tebi. I ivno je.“ „O čemu razmišljate? Viim a ste rasejani, vratite se među nas, haje, buite sredni, pa upravo ste kupili kudu koju ste želeli, zar ne? „U pravu ste, vreme me je ovuklo, neka slatka uspomena. Ponovo sam osedao ukus onih smelih reči koje se poneka izriču u mlaosti. Ne znam zašto, ali pala mi je na pamet čuna misao. Kao a sam ovaj trenutak ved oživeo.“ „A, a, eža vi! I meni se to često ešava.“ Uzme me podruku i priđemo prozoru. „Pogleajte kako je lepo more u ovom trenutku.“ Promrmljam jeno „a“, ali stvarno ne razumem šta hode a mi kaže niti zašto smo se nas vojica izvojili o ostalih. Preterani miris koji izlazi iz te bele kose ošamuduje me. Hodu li i ja biti ovakav  jenog ana? Hodi li se i ja ovako klatiti ok hoam? Koraci de mi biti ovako

7

nesigurni i klimavi? Hode li mi ovako rhtati ruka, kao njegova ok mi pokazuje ko zna kakvu tajanstvenu novost?

„Evo, pogleajte tamo, vilu ste ionako ved kupili! Viite li one male stepenice koje voe ole, o mora?“ „a.“ „E, pre mnogo godina, popeli su se tuda. Opasno je jer ponekad dolaze s mora, morate a pazite ako olučite a ođete a živite ove“, kaže mi s lukavošdu onoga ko je svesno dutao. „Ma ko je ošao s mora?“ „Mislim a su to bila neka eca, par, ali moža ih je bilo i više. Provalili su kroz prozor, lutali po kudi, sve su polomili, a ona, kao a to nije bilo ovoljno, oskrnavili su moj krevet. Bilo je tragova krvi. Ili su žrtvovali neku životinju ili je žena bila evica!“ I, ok se smejulji uz te reči, zagušuje ga preteran smeh. Ona ponovo počne a priča. „Našao sam mokre baemantile, bilo im je zabavno, uzeli su i bocu šampanjca koju sam ostavio u frižieru, iskapili je i, povrh svega, ukrali su nakit, srebro i druge dragocenosti u vrednosti od pedeset hiljada evra … Sredom, bio sam osiguran!“ I glea me ponosan na sva ta svoja čuesa. „Znate, gospoine Marineli, mogli ste baš i a mi ne kažete sve to, moža bi bilo bolje…“ „A zašto?“ Glea me sa zanimanjem, iznenađen, zbunjen mojim reč ima, iako s blagim otporom. „Zato što se sa plašite?“ „Ne, nego zato što lažete. Zato što nisu ošli s mora, zato što su bocu šampanjca oneli o kude, zato što vam baš ništa nisu ukrali i što su vam moža  jeftinu štetu naneli provalivši kroz onaj prozor tamo…“ Pokazujem mu ga . „Onaj blizu vrata.“ „Kako se usuđujete a sumnjate u moje reči? re či? Šta vi mislite: ko ste vi? „Ja? Niko, samo jean zaljubljeni mlaid. Ušao sam u ovu kudu, pre više o evet goina, popio sam malo šampanjca koji sam oneo, voio sam ljubav sa svojom devojkom. Ali nisam lopov i ništa vam nisam ukrao. A, a, moža sam pozajmio dva bademantila …“ I vrati mi se u svest slika Babi i mene kako izmišljamo imena s inicijalima izvezenim na onim baemantilima, jeno A i jeno S. Pošto smo se najpre

8

takmičili ko de izmisliti čunije ime, olučujemo se za Amarilo i Sigfria, i ostavljamo ih na stenama.

„Ah, akle, vi znate istinu?“ „a, ali znate kako je: znamo je samo vi i ja, a, pre svega, kudu ste mi ved proali.“

9

2. Jean ne baš običan an, nekoliko goina ranije. Đulijana, sekretarica, prati me kao i svakog jutra sa svojim rokovnikom, u koji zapisuje sve važne stvari koje treba a uraim. „Posedam vas a za pola sata imate sastanak u Pratiju, u proukciji Rete, za kupovinu vašeg programa, ona ručak s e Đirolamijem.“ Primeti a uopšte ne povezujem to ime s nekim poznatim i priskoči mi u pomod: „To je autor koji rai za grčku televiziju.“ „A, a, otkazi ga, nedemo sa zaključiti ugovor s njima, obili smo važniju ponudu iz Poljske …“ „A šta a mu kažem? Sigurno de me pitati…“ „Ništa nemoj a mu kažeš…“ „e Đirolamiju je trebalo mesec ana a zakaže ovaj sastanak i sa, ka je uspeo, sigurno se nede zaovoljiti time a vii kako k ako ste isparili bez razloga.“ Zaduti čekajudi nekakav ogovor. Ja, međutim, nemam nikakvo rešenje za e Đirolamija, a ni za nju. „Ako ručak stavimo a akta, šta još imamo za anas?“ „Imate sastanak u stuijima Dear, ona, u osamnaest časova, treba a oete na onu izložbu, veoma važnu, jer vi ste mi sami rekli a vas posetim a nikako ne treba da je propustite .“ Đulijana mi pruži pozivnicu i ja je okrenem u rukama. či  Baltus, Vila Medi či  „O koga je pozivnica?“ „Preata mi je na ruke, vi ste jeini primalac.“ Ništa nije pisalo, bez pečata, bez potpisa, bez ikakve propratne karte. Sigurno  je to jena o onih uobičajenih izložbi koje organizuje Ticijana Forti ili, još gore, Đorđa Đakomini. Poseduju ih kritičari umetnosti, čune, preterano naparfimisane i operisane žene, ali i proucenti i urenici televizijskih mreža i programa, baš pravi ljudi za sklapanje poslova, naročito u grau kakav je Rim. „Uopšte se ne sedam ove izložbe. Jesi li sigurna?“ „a, vi ste mi to rekli, i čak sam vas pitala treba li a zabeležim nešto posebno, a vi ste mi, kao i obično, samo rekli: 'a, a, moram a oem na tu izložbu.'“ Stavim pozivnicu u žep i uzmem crnu kožnu torbu. U njoj su mi različite vrste formata koje treba da prezentujem na sastanku u kompaniji Rete.

10

„Za bilo šta, nadi deš me preko mobilnog.“ Izađem iz prostorije, a Đulijana, sekretarica, ostane a glea za mnom. Za mene je ta izložba bila samo poslenji sastanak tog ana. Za nju je značila stavljanje pet stotina evra u žep i izricanje jene male laži. Sve ono što de se potom esiti nije bila njena stvar. Nije znala koliko greši u obe te pretpostavke.

11

3. Ulazim u veliku sa lu na semom spratu, ge me ved, sa ostalima, čeka direktor.

„obar an, Stefano. Izvoli, sei…“ Pokaže mi a senem nasre sale za sastanke. „Može li kafa?“ „Vrlo rao.“ Omah ukuca broj na nekom crnom telefonu koji stoji na rubu stola i naruči. „Raujem se što te viim… veoma.“ Okrene se jenom o urenika s ruge strane stola.

Ponovo me poglea i, smejudi se, oa: „obio sam opklau, večeru ili ručak za voje. On nije verovao a deš odi.“ Urenik me glea bez osmeha. Duti igrajudi se noktima svojih izr azito koščatih ruku. O Mastrovariju se pričalo a ga je postavio jean političar koji je sutraan pronađen mrtav i a je ruštvu pružio taj lepi poklon: irektora koji je beskoristan koliko i pripaa levici. Imao je orlovski nos, žudkastu kožu kao a se nije oporavio o fiziološke žutice i, kao a to nije ovoljno, olazio je iz poroice grobara. Ko zna a li je to bila samo legena, ali na sahrani i Kopija, političara koji ga je nametnuo firmi, Mastrovardi je bio skoro neprepoznatljiv u svom sivom kaputu. Postarao se za ceremoniju skoro o najsitnijeg etalja, ne maredi za

troškove, iako, kako se priča, troškova i nije bilo. Konačno je stigla kafa. „Hodeš li šedera?“ „Ne, hvala, pijem gorku.“ Samo u tom trenutku, bez posebnog razloga, urednik s orlovskim nosom se osmehnuo. osmehnuo. I ja sam se osmehnuo zauzvrat.

„Ne brini. Na večeru ili ručak sigurno de idi s nekim rugim, moža s nekom o onih lepih evojaka s kojima te viđamo po novinama.“ Uz smeh, pogleam irektora. On se baš i ne smeje toliko. Ipak, nastavim: „Ma ionako nema ničeg lošeg u tome. Sve je to posao, zar ne?“ Urenik prestane a se smeši, kao i vojica koja see preko puta. Svi se plaše a de izgubiti položaj, buudi a su za nekoliko meseci nova naimenovanja. I, ok  je irektoru položaj izglea ved potvrđen, oko njega se čuju glasovi o velikim promenama.

12

„akle, šta kažete? Hodemo li a ponavljamo onaj program o parovima? Prava ističu za va meseca i ved sam obio ponuu o Meijaseta.“  Izvadim iz svoje torbe jednu crnu fasciklu i stavim je na sredinu stola. „akle, čini mi se a program ie mnogo bolje o emisije Tvoja stvar i da se prilično ovojio o Proširi vest. Normalno je da su dali veliku ponudu da ga kupe.

a li se slažete s tim? Ali ja želim a ostanem ove. Sviđa mi se ove… i sviđa mi se program.“ Lupkam rukom po fascikli, lagano, trima olučnim uarcima, činedi taj proizvo još važnijim za mrežu i još gorom mogudnost a ga izgube. „Blefira.“ Urenik s orlovskim nosom, žudkastom kožom i masnom seom kosom, natopljenom pomadom i zalizanom od čela i iza ušiju, smeši se. Smešim se i ja. „Moža. Ali moža i ne. Želim vaeset procenata više u onosu na prošlu goinu za prava na program i za svaku epizou.“ Direktor podigne obrve.

„Čini mi se a je to mnogo, naročito u ovo vreme, i naročito s obz irom na to a je ved bio obro pladen…“ „To je tačno. Međutim, a ne pravi rezultate koje pravi, vi ga ne biste više želeli, ne biste mi se javljali ni na telefon, i stalno bih slušao uobičajena vranja o ežurne sekretarice.“ Tu se zagleam uprazno. Ovaj glupi, beskorisni irektor, i sam postavljen po političkoj liniji, nije me primio na sastanak više o mesec ana. Morao sam a telefoniram prijateljevom prijatelju da bih ga primorao da me primi.

Ako sam postao nešto u svetu televizije, ugujem to svojoj upornosti, njuhu za dobre programe i svem tom besu koji me je nosio napred. Gomila novca goišnje za programe koje sam kupovao na raznim Mipkamima u Kanu2, potom

malo aaptirane za italijansko tržište i proate još bolje. Ved sam zarađivao više od osamsto hiljaa evra goišnje, bez ikakvih troškova, imao sam veliku kancelariju baš iza RAI-ja i grupu veoma mladih autora koji su radili po mojim instrukcijama.

„Blefira. Nema on nikakvu ponuu o Meijaseta.“  Potpuno promenim izraz lica. Ponovo kucnem po svojoj kožnoj fascikli, saa va puta, ali snažnije. „Okej. Haje ona ovako…   Ako je unutra ponuda od Medijaseta, vi dete uzeti seriju po ponuđenoj ceni, plus hiljau evra.“

2

Međunaroni sajam televizijskog programa, koji se svakog oktobra oržava u Kanu, u Francuskoj.

(Prim, prev.)

13

Jedan mlad urednik, s kosom tamnom i gustom bar koliko i kreativne ideje koje nikad nije imao, inače sin poznatog novinara koji bi se postieo tog priglupog

pitanja svog sina, reče: „Ali, ako je ta ponuda od Medijaseta stvarna, zašto ne oeš tamo? Zar samo zbog hiljau evra?“ I smeje se, okazujudi kolika je zaista buala. Obazrem se; smeju s e svi osim direktora. Pogledam prostoriju: lepe fotografije motora, putovanja, ostrva, tu i tamo moerna statueta u kovanom gvožđu, jena slika Merilin Monro, jedna Marlona Branda, nagrada ko zna gde primljena, neke knjige koje su mladi ili vremešni pisci poklanjali u pukoj nai a de prodi na RAI - ju i a de ih neko nege

zapaziti. Uhvatim irektorov pogle. „Lepa prostorija.“ Ona viim na stolu ečji pištolj na vou, s kojim sam ga nekoliko puta vieo kako ie okolo i prska igračice, kao najsrednije ete na planeti. To, naravno, zaržim za sebe. „Zaista lepa prostorija.“ irektor se topi o zaovoljstva: „Hvala.“ Ona se uozbilji i objasni mlaoj buali o urenika: „Ako postoji ponua o Medijaseta, ona bi ona mogla a bue viša tačno vaeset procenata,  koliko je tražio o nas. Ove mu lakše priznajemo autorska prava, klasifikujudi proizvo kao 'klasu A, akle, uzeo bi više novca o prava ukoliko ostane ko nas, a i zbog toga što mi repriziramo nodu, anju, na kanalu Rai 4 ili kanalu Rai 5, repriziramo leti, ok oni tamo ne koriste proizvo toliko.“ Urenik pokuša a se umeša, ali irektor nastavi: „A tih hiljau evra služi samo tome a se poigra nama.“ „Ako je ta ponuda stvarna …“, umeša se žutičavi. „Ja kažem a nije. Trebalo bi a je viimo.“ Padnu mi na pamet moje partije pokera, večeri ko Lukonea s Polijem, Banijem, Kapitanom Unčinom i svima ostalima, ka smo očekivali zoru igrajudi, smejudi se, pušedi cigarete (bar ja) i ispijajudi rum i pivo. Polo je uvek urlao: „Jebiga, Stepe, znao sam a imaš fleš!“, i jako uarao pesnicama po stolu. A Lukone je besneo: „Ma aj, tako deš me sahraniti!“, i ona bi Polo počinjao a igra, vukao bi Skela i smejao se i pio kao najsredniji igrač, kao a je tu turu on dobio. Polo… „akle, ti bi prokockao mogudnost a završiš samo s vaeset procenata više, iudi tako naslepo…“ Žutičavi urenik ostane nepomičan, sa osmehom, siguran u svoj položaj. „Ako ima ponuu o Medijaseta. Ali ja sam siguran a nema ništa.“ I olučno me gleda, a da se i ne smeje, jednostavno siguran, zabavlja ga ono što on misli a

14

de biti moja sramota. Ja ga pak netremice gleam smešedi se i, uprkos prironoj antipatiji koju osedam prema njemu, pravim se a mi se sviđa, sve ok ne viim kako je pobeleo na direktorovo ponovljeno pitanje: „I toliko si siguran da bi, osim novca RAI- ja, stavio na kocku i svoju fotelju?“

Urenik se pokoleba, ali samo na trenutak. Poglea me i oluči a učestvuje u eljenju. „a, nema nikakvu ponuu o Meijaseta.“  Osmehnem se i gurnem fasciklu prema direktoru, koji odmah, radoznao,

postaje ono ete s pištoljem na vou. Uzme je u ruke, okrede je pokušavajudi a skine gumicu, ali ja ga zaustavim.

„Ponua de, ako postoji, postati vaša ponua plus hiljau evra.“ „Ako ne, završidemo kao prošle goine…“, kaže žuti urenik, kojeg p rati onaj s gustom kosom.

„a, a, naravno“, kažem ja pružajudi ruku irektoru. rugu ržim na fascikli i čekam a potvri taj ogovor pre nego što ga pustim a je otvori. „a, naravno, ogovorili smo se.“ Snažno mi stisne ruku. I tako mu ja ljubazno predam fasciklu.

Ona on gotovo frenetično skine gumicu, izvai papire, raširi ih po stolu i izglea skoro sredno što je našao ponuu Medijaseta. Moža žutičavi urenik nije bio simpatičan ni njemu, pa je samo tražio način a ga se osloboi. „Ali ovo je vaput više o onoga što ti mi ajemo!“ „Plus hiljau evra!“, raosno se nasmejem. „a li bi pristao a zaključimo s vaeset procenata više?“ „a, naravno, nisam znao a du imati ovu pomod, 'skoro božansku'.“ Pogleam žutog. Više se ne smeje, uvaljuje se u fotelju koja de još samo malo biti njegova.

„a, hteo sam po svaku cenu a zaključim posao s RAI - jem. Baš zbog onoga o čemu si ti govorio. Zaovoljio bih se i s petnaest procenata.“ Pomislim na Pola, koji bi tresnuo pesnicama po ovom važnom stolu za sastanke i počeo a igra. I ja s njim. „Baš smo napravili lep ogovor, jela, Stepe?“ „a, ali najbolje je to što više nedemo vieti onog žutog rkažiju!“

15

4. 3

Ulazim u Čirkolo Parioli  , pozdravljam Injacija, portira, niskog i potpuno

delavog. „obar an, Stefano, kako si?“ „obro, hvala. A vi?“ „Olično.“ „Ostavio sam auto ispre Filipinijevog rejnž rovera.“  „A, a, ionako de on idi tek večeras oko evet.“ Onda mi priđe a mi ispriča ko zna kakvu poverljivu stvar. „Sve rai samo a ne ie kudi…“ Uuu, što je novost. Kao a to svi ne znaju. Ipak, puštam ga a veruje a mi je otkrio tajnu, potapšem ga po ramenu i pozravim ga, ostavljajudi mu ključeve svog auta i pet evra. Kad ti je saveznik portir u Parioliju, to nije samo garancija a de se on bolje od svih drugih pob rinuti za tvoj auto. Tu je i sigurnost a deš u tom klubu uvek biti

obroošao. Usput sredem i pozravljam neke saranike koji daskaju. „Pa ne… Moramo a ga promenimo. Misliš a on i alje može a bue presenik? On je rkažija“, i ignu brau u znak a su me videli, ali ne pridaju mi mnogo važnosti buudi a bih mogao biti i presenikov simpatizer. Upravo se spremam a se uvučem u svlačionicu ka začujem a me neko zove:

„Stepe!“ Okrenem se i ugleam je kako olazi, elegantna, s torbom na šarene pruge, u plavom kompletu, lakom, neprovidnom, ali u kojem se njene obline ipak vide,

 jasno i nevosmisleno. Njene zelene oči, lako zamagljene, kao a uvek imaju neki veo nostalgije i tuge, kao da uprkos svojoj neverovatnoj lepoti ne uspeva da bude

sredna. Ili ne želi. „Cao, Frančeska, kako si?“ Ona se osmehne i, čuno, čini se a njene oči gube svu onu zamagljenu tugu, ona me pozravlja na svoj način, onim svojim veselim rušilačkim nastupom. „Sa sam obro, ka tebe viim!“ Ona me zbunjeno poglea. „Što se smeješ?“ 3

 Elitni teniski klub u Rimu. (Prim, prev.)

16

„Zato što to uvek kažeš…“ I pomislim: ko zna koliko je muškaraca kojima to kaže. „Nijenom.“ Ozbiljno me poglea u oči. „Šta?“ „Ogovorila sam na ono šta si pomislio. Previljiv si, Mančini. Pa, ne kažem to rugima. Ne veruješ mi? Hodeš a pođemo po Či rkolu i a pitamo? Ne kažem nikome osim tebi. Samo tebi.“ Na trenutak zaduti, onda me pogleda  – i iznenaa još jean širok, ivan osmeh.

„obro sam ka te viim. obro sam samo ka viim tebe.“ Osedam se ogovornim što sam propustio jenu sredu jer ja baš ništa ne osedam prema njoj. „Frančeska…“ Ona raširi ruke. „Nemoj ništa a kažeš. Znaš li ti a pola Č irkola trči za mnom, a ja brižljivo izbegavam svaki mogudi poziv? A jeini koji mi se sviđa tretira me kao krpu?“ Napravi kratku pauzu.

„a, kao krpu! opaa li ti se što se izražavam kao neka provincijalka? Moža deš s njom… kako go, nema svrhe a ti ja pričam kako si jeini koji mi se sviđa, zato što, ako to nisi shvatio, mora a si o svih onih uaraca koje si poelio i primio malo pobualio. I ne sviđaš mi se zato što si bio batinaš ili to jesi…“ „Ali ja to nisam niti sam ika bio…“ „obro, onaj što si bio… U stvari, čuno, to bi trebalo a me ualji o tebe, a ti mi se, naprotiv, još više sviđaš.“ Jena čistačica prođe kraj nas. „obar an!“ „obar an“, uzvratimo skoro uglas. Moža je nešto čula, ali nema veze. „Čuj, Frančeska…“ „Ne, ti čuj. Znam a se uskoro ženiš. Ali ja ne govorim one gluposti koje neke izgovaraju, nisam ljubomorna… iskretna sam, ne pričam ni sa kim, ne bi niko živ saznao. Jesi li čuo neka nešto o meni?“ „Zaista nisam.“ Ona se poboči i zamahne glavom, oslobađajudi svoju ivnu tamnokestenjastu kosu, gustu, koja poseda malo na kosu Erin Brokovič. „Okej, obro, samo sam onako rekla, nisam imala nikakvih veza ove, u Č irkolu. Tako si i ti mirniji, iako bi ti sve one tamo mogao a sreiš, batin…“ Vii a se spremam a nešto kažem i omah se ispravi: „Žestok momak kao što možeš a bueš u izvesnim situacijama.“ „E, tako je obro. Bolje.“ „Čuj, Stepe, zar ne bi mogao a se potruiš, haje   da probamo, da vidimo kako nam ie. Ja ne želim a ižem frku, ali, eto, otka te poznajem, pa… želim a te dodirnem…“

17

Iznenaa načini jean čuan pokret, premesti težinu tela na drugu nogu i tako poprimi, skoro i ne želedi, jean položaj malo lascivniji, eto, a, blizu želje. Ukratko, ođe mi a uzmem u obzir njene argumente. Ispre mene je, naginje malo glavu na jenu stranu, kao a kaže: „Pa, šta želiš?“ Poseda me na Keli Lebrok u završnici  Žene u crvenom, ka gola u krevetu kaže žinu Vajleru: „Posluži se svojim jelom, kauboju.“ Frančeska me raoznalo glea, nasmejana, s onim tračkom nae koji de, ipak, ubrzo nestati.

„Žao mi je. Izvini, sa moram a iem, čekaju me za meč paela4.“ I oem tako, ne okredudi se. ođe mi skoro a se nasmejem na pomisao koju bi ona mogla imati: „Ne mogu a verujem, više voli neku glupavu lopticu o mojih lopti!“

4

Vrsta sporta nalik na tenis, s tim što su reketi čvrsti, teren je manji, a u igri se koriste i ziovi terena.

(Prim, prev.)

18

5. Ka uem na teren, ublovi su ved oformljeni i meni je zapalo a igram s nekim Albertom, kojeg ne poznajem dobro. Druga dvojica se, naprotiv, odmah pogledaju smejuljedi se kao a pobeu ved imaju u žepu.

„Hodeš li ti a serviraš?“ „Ne, ti počni, bolje je.“ „Jeste li spremni?“ Obojica klimnu. Stoga serviram i omah izađem na mrežu. Pokušaju a me uklešte uzvradajudi tačno između mene i Alberta, moža čak i a nas nateraju da se suarimo reketima, ali meni to nije problem. Najviše što može a se esi jeste da se slomi, dok Alberto, osetljiv i zabrinut, i ne pokušava a je uari. U letu ogovaram i tako je zakucam a ih u oskoku preskoči i postane neostižna. „obro je, petnaest — nula!“ Eto, moža ovaj meč i nede biti loš. Ona vojica se pogleaju. Izglea a nisu više onako samouvereni kao ka su počinjali. Poozriv sam samo u jenom: a onaj Albertov osmeh nije bio preteran? Da nije peder? Sve i da jeste, ne brinem mnogo, obijamo poene u savršenom sklau. Alberto i ja se ne preklapamo, ne sudaramo se, shvatamo kako treba pokriti teren, kako ne ostaviti prazan prostor. Oni se znoje, true se, trče tamo -amo i stalno se sudaraju i padaju na zemlju, baš kao sad… A ja s raošdu plasiram lopticu na rugu polovinu terena. „Poen!“ I nastavljamo tako, znojedi se, trčedi, truedi se. Alberto servira jednu loptu i uspe a uzvrati paajudi na zemlju i ustajudi omah. Pa, veš t je, kakvog god da je pola, stvarno je brz i pažl jiv. I ume da predvidi. Nije krupan, suv je i eksplozivan.

„Poen!“ Ovog puta, Alberto mi pruži esnu ruku, snažno baci pet, ponosan na taj poen koji smo dobili nakon neizvesne razmene udaraca. Sad je red na njih. Tip se spremi na jak servis, baci lopticu u vis, povuče kratak reket unaza i propne se uvis

kako bi je zahvatio još snažnije. Lopta oskoči neverovatnom brzinom. Stignem a na vreme instinktivno stavim reket ispred lica i da je odbijem s druge strane. I pogodim posred srede onog drugog protivnika, i to baš u onjem elu. a, tamo gde su one druge loptice.

„Izvini, nisam hteo…“ Loptica završi svoj let na zemlji, a i tip kojeg sam pogoio i potopio. „Stvarno, izvini…“

19

Alberto priđe pravedi se a je zabrinut, ali ona, po izgovorom a ie a pokupi lopticu, sagne se i prošapde mi na uho: „Jebote, kakav obar uarac!“

ođe mi a se nasmejem i, ok slušam njegove reči, tako intimno prošaptane, tako rugarski, s onim pomalo razmetljivim pokretima, čini mi se a ponovo čujem svog starog prijatelja Pola. Okrenem se kao a ga tražim, ali viim samo Alberta, koji se smeši i namiguje mi. Uzvratim mu, ali, tren kasnije, ka bi umeo obro a čita moje lice, vieo bi svu moju tugu. Nikad s Polom nisam igrao padel, bilo bi nam odvratno i da pomislimo na sport takvog imena. Ipak, zajedno smo odbijali bekhende i forhende koje nam je život slao. Sedam ga se s onim njegovim izgrickanim noktima i starim kavasakijem 550, koji je prozvao „mrtvački kovčeg“ iz zezanja, što je kasnije postalo utvarno predskazanje. Polo, sa svojom nesredom i svojom raošdu, koji je uvek išao na

najviše nika se ne osvrdudi. Nastavim a igram, a oči su mi zamagljene, i to ne samo o znoja. Opet dobijemo poen i smejemo se i opet mi Alberto kaže nešto pre nego što oe a servira, sad je red na nje ga. Klimnem, ali nisam čak ni razumeo obro, moža: „Gotovi su…“ Zaista, izgleaju iznureno. A Polo je bio neumoran, stalno u pokretu, kao a nika ne želi a stane, kao a se plaši a razmisli, a svee račune, kao a beži. U večitom begu. Još jean uarac, eo koji se nika nede završiti, beskonačna razmena, kao a ona vojica ne žele a popuste. Jenog ana du morati a oem a potražim njegove roitelje, nika nisam skupio hrabrosti a to uraim. Bol ume a skameni. Prestrašeni smo zbog onoga što bismo mogli da osetimo i zatvaramo se u svoj oklop, koji je još tvri o onog bola koji ubaa srce. Ne misledi više na to, bacim se na loptu koja mi ie u susret, snažno je zakucam, s takvim besom da se skoro raspadne na zemlji, ali onda se ponovo naduva i odskoči aleko, i nikakav je reket ne može ohvatiti.

„Poen! I meč!“ Alberto raosno zaurla. Pružimo ruku jean rugom i zagrlimo se sa istinskim ouševljenjem. Tek kasnije se pozravimo s protivnicima. „Morate nam ati revanš.“ „a, razume se.“ I osmehnem se. Ali ved sam na rugoj strani. Ko zna a li Polovi roitelji još žive tamo. Uz tu, poslenju misao, izađem s terena i, iako sam pobeio, osedam se teško poraženim.

20

6. Baš ok se spremam a se uvučem po tuš, Alberto se svlači. „Šta deš sa, hodeš li a ostaneš a ručamo?“, ljubazno me pita. „Hodu, ali moram još nešto a sreim…“ „Okej.“ „Baš obar meč.“ „Uvek je lepo ka se pobeuje.“ „a, ali još je lepše ka pobeiš nekoga ko je ubeđen u svoju pobeu! Ušli su na teren i elovali su smoreno zato što moraju a igraju protiv nas vojice.“ „Tačno, a na kraju su se baš obro proveli!“ „Ha-ha, naročito ka si ih zasuo loptama!“ Pozravimo se stiskom ruke, ali skoro bratskim pokretom, ukrstivši palčeve, kao a smo ouvek prijatelji, a ne o ovog meča. Ja otvorim tuš, stavim šampon u uubljenje u ziu i uvučem se po mlaz, ne brinudi za temperaturu. Voa je prijatno sveza. Ona postane malo toplija, opuštam mišide, prepuštam se, zatvaram oči i osedam kako voa razvezuje čak i najualjenije grčeve, iznenane bolove ponovo pristiglih uspomena. Ono Polovo saosedanje koje mi i an -danas nedostaje, njegova ljubav prema meni iznad svega. Kad sam odgledao film Dobri Vil Hanting, pomislio sam na odnos Bena Afleka i Meta Dejmona. Eto, on je za mene pomalo bio kao Ben, iako ja sebe nikad nisam smatrao genijem. Otvorio

sam firmu i počeo a raim nekom čunom sredom i s ozom obre intuicije, sebi sam napravio jenu poslovnu biografiju bez nekih skrivenih računica, ali, ka sam shvatio a sam ubacio u pravu brzinu, nisam više popuštao i olučio sam a iem o maksimuma. Voa je još toplija, misli mi se mešaju. Gubitak tako bliskog prijatelja ok si još mla iznenaa te probui. Mislio si a si besmrtan, a ona shvatiš a si se zajebao. Osakaden. Živ, ali bez prijatelja. a sam iz gubio jednu ruku, osedao bih se celovitijim. Na Polovu smrt sam se lagano navikao. Bilo je to kao ka se probuiš i ponovo osetiš svetlost nakon ugog mraka. Nisam više tragao za snažnim osedanjima, iznenađenjima koja ti nod pruža, arenalinom iz moto-trka. Vratio sam se životu puštajudi a me obuzmu etalji. Poneka me zabave smešne stvari koje se oigraju i na koje niko ne obrada pažnju, gospoa koja prelazi preko pešačkog i pocepa joj se kesa s pomoranžama, a neki ečkid uzme jenu i stavi je sebi u žep. Majka i kderka koje se raspravljaju na ulici, a kderka samo što je izašla iz škole. „Večeras iem na proslavu osamnaestog.“ „Opet?!“ „Mama, poslala si me u školu goinu ana ranije, svi pune osamnaest 21

ove goine!“ „obro, ali u jean a si ko kude.“ „U  jean? Ali žurka počinje u  jean!“ „Osamnaest goina se puni u ponod!“ „Ali u smislu a se u jean tek orešimo.“ „Oreske?“ „a se osloboimo. Ja sam se prošle nodi ovezala tek u va.“ „Ma šta to govoriš? Ništa te ne razumem!“ „Bože, mama, stvarno si jana!“ Dvoje mladih koji se ljube naslonjeni na vespu po suncu, u vreme ručka, ok ljui prolaze i gleaju ih sa zavišdu. A njihovi mobilni telefoni moža zvone u žepu. Beskorisni pozivi njihovih zabrinutih roditelja gube se u njihovim osmesima, gledaju se u oči, ljube se otvorenih usta, jezicima koji izlaze neustrašivo, tako

ponosni na tu ljubav, na tu želju. A njihovi osmesi oaju želju i seks, ono obedanje koje naročito on traži u njenim očima. Ako ved to nisu raili. A voa još teče niz mene, kao slike Pola koji oskače ok ja s Babi olazim na žurku. Poslenja trka. Onda se sve gasi. Polo je na zemlji, pao je u jenoj glupavoj trci, a ja mu šapudem  jeine mogude reči: „Neostajadeš mi!“, i milujem mu lice kako nika ota nisam radio. Polo prolazi kroz moje misli na svom motoru, radosno me posmatra, kao da

zna o mom životu, o svemu onome što se ogoilo i što de se ogoiti. I, čini mi se, smeje se i vrti glavom kao a kaže: „Ma zašto se smeješ, ođavola , ni ja ne znam ništa o onome što de biti…“ I pomis lim: kad bi Alberto sa ušao a me vii kako razgovaram s tušem u ruci. S nekim ko nije tu. Ali on je uvek tu. Omah zatim, Polo se propne i tako nestane s viika mojih uspomena, ali ja sredem nekog rugog. a, okredem se i ona je tamo, na klupi, čita neku  knjigu, mlada je, lepa, kosa joj je o ramena, nosi ogromne naočare. Iznenaa stavi ruku na stranicu knjige, kao a ne želi a izgubi trag, i ona poigne pogle, stavi naočare na glavu kako bi bolje viela i malo zaškilji, moža i zbog ovog prejakog sunc a. Onda se vero nasmeši, eto, viela me je, a ja, kao a želim a je još više uverim, pojavim se nasre scene. „Ove sam, mama! Vii šta sam našao!“ I trčim prema njoj ok moja uga kosa vijori na vetru, a u rukama nešto čvrsto stežem. Ka ođem pre nju, ruke su mi prekrštene na stomaku koji još više isturam napre, pravim grimasu kao a ved znam a du biti kažnjen. „Haje, aj a viim.“ Ne čekam više, raširim ruke i osmehnem se. „Stara strela, o starih Rimljana ili o Sijuksa!“, i čvrsto između palca i kažiprsta obe ruke ržim koma rveta s trouglastim završetkom o kamena, star, ošteden. „Ge si to našao?“ „ole“, pokazujem neko mesto iza svojih leda, manje- više neoređeno. „Mogu li a je ponesem kudi?“ „a, aj to ovamo…“ Još se sedam kako je uzela p apirnu maramicu iz neke kese i obavila je oko tog komaa strele, ajudi joj tako na važnosti, bar za mene, toliko a sam želeo a joj to naglasim: „Mama, polako…“ „a, a… vrlo polako, iako sam ti hiljau puta rekla a ne uzimaš stvari sa zemlje…“ I oneli smo je kudi. Omah sam je pokazao tati, čim se vratio s posla. I on je bio sredan zbog mog otkrida.

22

„Našao sam je u Vili Borgeze.“ „Ona mora a je onako kako ti kažeš, o Sijuksa  je. Jenog ana, jenog leta, prošli su tua i ja sam ih vieo.“ „Stvarno?“ Želeo sam a saznam više o tim Inijancima i upitao sam a li su ih karabinjeri koje stalno viđam na konjima u Vili Borgeze pratili. Tata se nasmejao, a i mama. „Moža“, rekao mi je on, i ona ju je zagrlio i poljubili su se, a ja sam bio sredan zbog tog njihovog smeha i zbog toga kako se oni slažu. Voa iz tuša je postala još toplija, obro mi je ovako. Umor o paela je iščezao, ali ta poslenja uspomena na majku i alje traje. Pomislim na njenu lepotu, na svoje otkride, o tome kako se sve srušilo između nas, kako se više nisu voleli, o tome kako se ugasila i kako se život menja. I kako, s ruge strane, sve ie dalje.

„Imali ste srede…“ Otvorim oči. Ušla su ona vojica koja su igrala protiv nas, izglea a su povratili sigurnost. ođe mi a ih obro pogleam. Nisu čak ni toliko „kršni“. Prsnem u smeh. „a, tačno. Upravo tako. Imali smo srede.“ Izađem iz tuš -kabine. Sredom, uvek se nađe neko a me nasmeje.

23

7. „Evo, ajte mi ovo.“ Konobar peče na plotni nekoliko komaa mesa. Uzmem mešano povrde na žaru i jelo o artičoke s malo sira iz bifea Čirkola. Jena preterano namirisana gospođa nevaspitano me zaobiđe, pravim se a ne primedujem. Pošto napuni tanjir biftecima, okrene se, nasmeši mi se i bez imalo stia nastavi a štrpka svua, prepunivši tanjir. Zbunim  se na trenutak. Ovo  je Čirkolo Parioli, ovde bi trebalo da je krem Rima, a ja gledam kako ispred mene prolazi ova žena prepuna bora, tamnosmeđa kao koma čokolae! Konobar me poglea, osmehne se, slegne ramenima u stilu „Ja sigurno ne mogu ništa a kažem“. Potom profesionalnim tonom upita: „Mogu li nečim a vas poslužim?“ „a, hvala. ajte mi polovinu onoga što je uzela ona čistačica!“ On prasne u smeh, zavrti glavom i napuni mi tanjir najboljim komadima mesa

koje pronalazi na žaru. Sednem ispred jednog ogromnog prozora koji kao da je neka velika slika. Ispod njega je prekrasan divan, okolo bronzani lusteri, ovo je postao jedan od najboljih klubova u glavnom gradu. Gledam u daljinu kroz zelenilo. Neki igraju tenis, viim ih kako trče po terenu, ali ne čujem  zvuk loptice. Alberto me uglea izaleka ržedi tanjir u rukama, klimne mi i priruži se

nekom prijatelju, ispravno olučivši a me ostavi na miru. Progutam još jean zalogaj, sipam malo piva i, obrisavši usta servijetom, ispijem obar gutljaj. Mirno, bez žurbe. Popravio sam se, Đin me zeza zbog toga što jeem suviše brzo, kaže a u osnovi postoji neki nemir, a sam kompulzivan u svemu što raim, naročito pohlepan ka su prea mnom prženi krompiridi i pivo. Jean za rugim, bez zastajkivanja, ponekad drugačijim tempom a bih umočio krompirid u senf ili majonez, ali ona ponovo požuno, čak tri -četiri ojenom. „Ma zaavideš se tako!“ „U pravu si…“ Osmehnem joj se, smirujem se. Kao a više ne žurim, nisam više nemiran. Lepa, sa onom svojom crnom kosom koju s a nosi kratku, mršavog tela, dugih nogu i ivnih grui, sa onim svojim osmehom koji poneka, u najlepšim trenucima, krije u kosi, malo otvorivši usta, zabacujudi glavu, prepuštajudi se mom zagrljaju… Đin. „Hodete li kafu?“ Konobar upadne u moje erotske uspomene s bokalom u ruci, malim bokalom

sa šoljicom kafe koja samo čeka a se popije. „Zašto a ne?“ 24

„Izvolite. Šeder?“ „Ne, hvala, ovako je obro.“ Ovaj konobar je dobar, nekim svojim tempom pojavi se i nestane a da ga i ne primetiš. I kafa je obra. Osmehnem se ponovo pomislivši na Đin , na porodicu

kakva demo biti, kakva demo postati, moža roitelji neke evojčice ili ečaka. Hode li biti Đinina kopija? a li de imati moje oči? Naam se a nede nasleiti moj karakter. U lepoti nekog mladog osmeha prepozna deš nešto o sebe, viedeš svoju sliku, svoje vrline i mane, svoje trajanje. Kad sam bio mlad, strasno sam

voleo motore, prestao sam a ih vozim jer se inače tvoja baba ne bi uala za mene. Sedam se a je to govorio moj ea, otac moje majke, ka bih ostao da pričam s njim. Uvek je imao lepe i zabavne priče. Ispijena poslenji gutljaj kafe, spustim šoljicu i učini mi se a moj život konačno poprima pravi oblik. „Gospoine…“ Okrenem se. Konobar je iza mene, priiže se pošto je s poa pokupio neki koverat.

„Ispalo vam je ovo iz sakoa.“ „Ah, hvala.“ Uzmem koverat u ruke ili, bolje, on mi ga uruči i na tren me glea, kao a ga peče, kao a se plaši a sazna tajnu koju on skriva. Ona uzme praznu šoljicu sa stola i oe, više se ne okredudi. I tako otvorim koverat , radoznao sam, ali nisam preterano napet. Ugleam kartu. Kakva sam buala, to je ono za šta me je sekretarica toliko molila. Okrenem je u rukama. Dobri dani. Baltusova izložba u Vili Mediči, Francuska akademija u Rimu, Vijale dela Trinita dei Monti. Stanem da netremice posmatram taj komad papira: nikakva naznaka, ni ko to organizuje, ni ime. Samo taj naziv, Dobri dani. opaa mi se. Znao sam nešto o Baltusu, o

njegovoj zabranjenoj izložbi ka se usuio, ved osamesetogoišnjak, a naslika onu mladu devojku, one slike o kojima se toliko pričalo. Optužili su ga a je koristio „tredu ruku“, njegov polaroid je izbacivao gomilu fotografija na svom haotičnom ali preciznom putovanju, na granici peofilije. Ta mlaa evojka je dolazila u njegov studio otkad je imala osam godina, svake srede, s dozvolom

roitelja, i pozirala za portret. I sve se to ovija ok ona ne napuni šesnaest goina. Baltus, nezasit, Baltus koji se ne obazire na građanski moral. Iznenaa osetim a sam opčinjen, čuno me privlači, raoznao sam zbog tog čoveka o kojem sam toliko čuo. Znao sam njegove slike, naravno, ali ne baš obro. A tu je i naziv izložbe. Dobri dani. Olučim a oem i ne znajudi a de me te slike uvudi u nešto i a du ja, protiv svoje volje, postati glavni junak jene slike u k oju se ne može sumnjati.

25

8. Vila Meiči  je impozantna, sređena, elegantna, sa Sobom ptica i urenim

parkom, čarobna.5 Poneka mala fontana i potkresane živice koje te na neki način primoravaju na oređenu putanju. Pošto stignem o kapije, jena hostesa mi se osmehne i ouzme mi kartu, pa mi ne preostane rugo o a uđem i a se priružim ljuima koji mirno prate crveni tepih, ni za tren ne silazedi s njega. Muzika u pozaini olazi iz oličnog ozvučenja koje je skriveno u zelenilu. Nekoliko konobara prati nas sa šampanjcem. Gospođa ispre mene, tamnokosa, u dugoj svilenoj haljini ludih boja, kao da je haremska robinja prisiljena da se

pokrije, uzme čašu i na brzinu ispije šampanjac, a ona ubrza korak. Posrne na visokim potpeticama, ali uspe a orži ravnotežu i spusti ruku na leđa jenog konobara. On se okrene, stane, a joj ovoljno vremena a spusti praznu čašu, a ona se kači za poslužavnik a uzme rugu. Konobar krene, a gospođa ispije naušak i tu rugu čašu. Pane mi na pamet a je i ona član Pariolija. Malo kasnije, ušli smo u Vilu. Visoki plafoni, sunce na zalasku, stari ormari, ogromni purpurni ivani i po o škriljca, savršen, bez mrlje. Stari raijatori o sivog livenog gvozđa tiho odmaraju po doškovima sale. Na svim vratima, pozladenim, natpisi na latinskom uznose mogude vrline čoveka. I, evo, u prvoj sali ističe se jena ivna Baltusova slika. Priđem a bih bolje pročitao atum i njen istorijat. Godina 1955, Nude Before a Mirror. To je žena naga pre oglealom, ali njeno lice je skriveno, prekrive no rukama koje uporno žele a skupe gore ugu tamnu kosu, lako talasastu. Uz nju je njeno poreklo, skica u olovci i nekoliko objašnjenja: Naga pred ogledalom pogađa monumentalnošdu moela i

prigušenom svetlošdu, srebrnastom, koja kupa telo i ispunjava sobu. Malo niže, poreklo: Pierre Matisse Gallery. To je njihova ljubazna pozajmica. Onda njegovo puno ime, Baltazar Klosovski del Rola, francuski slikar poljskog porekla. Baltus. I evo serije slika koje prestavljaju evojčice: Aliče, mlaa evojka golih grui , s

nogom koju rži položenu na neku stolicu, nezgrapno, ok se upinje a joj prođe vreme bez uspeha vezujudi ugu kosu. I još jena evojčica koja sei s glavom među rukama, lako raširenih nogu i suknje povučene malo naviše. I sve se to odvija u sobi topl ih boja ok jena mačka, istih tih boja, izglea liže mleko iz tacnice, jenostavno ne hajudi ni za šta što bi moglo a se esi. Nastavim tako a 5

Vila Meiči je arhitektonski kompleks u Rimu, saa u vlasništvu Francuske. U jenom o paviljona nalazi se sala zvana Soba ptica, iz XVI veka, sa oslikanim venjakom i mnoštvom ptica i životinja. (Prim, prev.)

26

hoam, už tih ziova prekrivenih skicama, hipotezama koje su skicirane olovkom i koje malo-pomalo počinju a žive, iskrsavajudi u velikim uljima punim senzualnosti. Lagan ho posetilaca kao a ozvanja sve ok ne završim u jenoj maloj sali s divnim prozorom koji gleda na plameno crvenilo zalaska. Naslonim se

na okvir i pogleam u aljinu. Poneki bor niče uvis iz vrta, kao zeleni ogrtač koji ona oskače na tepih o krovova, antena, neka moerna, buntovnička putanja parabola. A kupola Bazilike Svetog Petra, malo dalje, kao da daje precizna

uputstva kako a je pronađemo. I, ok se gubim u tom beskrajnom rimskom horizontu, plove moje rasejane misli: sastanak za sutra, nešto što treba a pročitam, ieja za mogudi program za leto. „Stepe…?“ Taj glas iznenaa preokrede sve što me okružuje, pretvara u prah svaku izvesnost, u ništavilo svak u moju misao. Moj um je prazan. „Stepe?“ Mislim da sanjam, taj glas koji me zove odzvanja u plavom, pomalo

rozikastom nebu, moža je jena o onih Baltusovih evojčica sišla s platna i sa se poigrava mnome. Moža… „Stepe? Jesi li to ti?“ Dakle, ne sanjam.

27

9. Iza mene je, staložena, pre krstila je ruke preko majkl kors torbe, pa ih za ručke rži na stomaku. Smeši mi se. Kosa joj je krada nego u mom izbleelom sedanju, ali njene plave oči proorne su kao uvek, njen osmeh lep je kao svaki put ka sam ga ja izazvao. Ostane a duti i a me po smatra. Stojimo tako, u ovoj Vili Meiči, iza mojih lea je čuesna panorama svih rimskih krovova, a ispre mene ona, okupana ovim crvenilom zalaska koje viim kao osjaj u njenim očima i na kredencu iza njenih leda. Sami smo u ovoj sali i kao da niko ne prekida ovaj

magični trenutak, poseban, jeinstven. Koliko goina je prošlo otkako smo se vieli poslenji put? Četrnaest? Šesnaest? Pet? Šest? a, moža šest. A ona je lepa, strašno lepa, nažalost. Tišina koja traje počinje a mi smeta, toliko je teška. Ipak, ne uspevam ništa a kažem, i alje se gleamo u oči, smešimo se, tako glupavi, tako prokleto deca. Iznenada neka laka senka prelazi mojim osmehom,

baš sa, pomislim, baš sa ka je moj život krenuo u toliko važnom pravcu, baš sad kad sam uveren u svoj izbor, siguran i miran kakav nikad nisam bio. I razbesnim se, i voleo bih da mi je dosadno, da sam dalek, hladan, nezainteresovan

za njeno prisustvo, ali nije tako. Ništa nije tako. Osedam raoznalost i bol zbog sveg onog vremena koje sam izgubio, što smo se izgubili, zbog svega onoga što nisam video od nje, od njenih suza, njenih osmeha i njenih radosti, njenih trenutaka srede bez mene. a li je mislila na mene? a li sam se s   vremena na vreme pojavljivao u njenoj glavi, u njenom srcu? Da li se to ikada desilo? Ili me je

moža želela, ali se borila, više o mene, a ne oseda kajanje, a me ostavi po strani, a ubei sebe a je napravila pravi izbor, a bi sa mnom sve bilo pogrešno? I tako i alje gleam onaj njen osmeh, ostavljajudi po strani svoje beskoris no razmišljanje, svaku misao, svaki uzaluan pokušaj a potražim neki smisao, a shvatim zašto smo ponovo ove, jeno pre rugim, kao a nas život silom primorava a postavimo sebi to pitanje. Ta Babi napravi čunu grimasu, nagne glavu na jednu stranu i nasmeši se pomalo naureno, onako kako ona ume, onako kako me je osvojila, što još nosim kao ožiljak na srcu. „Znaš li a si se prolepšao? Vi muškarci ste baš pokvareni, kako starite, postajete sve bolji, a mi žene obrnuto.“ Smeši mi se. Glas joj se promenio, postala je više žena. Smršala je, kosa joj je tamnija, šminka precizna, urena, umerena. Lepša je. Ali ne želim to a joj kažem. Opet me gleda.

„Ti si se baš promenio i, ođavola, skoro a mi se više sviđaš.“ 28

„Hodeš a kažeš a ti onaj oranije nije ogovarao?“ „Ne, ne, nije to, naprotiv. Ti znaš koliko mi se onaj oranije sviđao, bilo je ovoljno a me oirne pa a struja prođe kroz mene…“ „To je bilo ka nas je uarila struja ok smo kitili jelku za Novu goinu!“ „Tačno!“ Iznenaa se smeje, opuštena, zatvara oči, zabacuje glavu, pa ih opet malo otvori, kao a zaista pokušava a se seti tog ana. Pričamo o anu o pre najmanje šest goina. „Nakon uara smo se poljubili.“ Smešim se. Kao a je to presuno za shvatanje našeg onosa. „Stalno smo se ljubili. Potom smo razmenili poklone.“ Glea me i nastavlja a priča, kao a želi a shvati čega se o te večeri sedam. Ne zna a sam očajnički pokušavao a je izbrišem, a a nika nisam uspeo u tome, a sam opsesivno pokušavao a ogleam film Večni sjaj besprek ornog uma, film sa žimom Kerijem, naajudi se a bi to stvarno moglo a se esi. 6 „akle, sedaš se tog trenutka?“ Smeši se perfino, misledi a me je uhvatila na delu.

„Bile su ve različite čestitke.“ „Ali pokloni su bili isti!“ Sva je sredna, pa pusti a joj majkl kors ispane iz ruku i baci mi se u naručje, obavije ruke oko mojih ramena, pripije se uz mene i nasloni glavu na moje grudi.

Ja ostanem tako, neolučan, iznenađen, sa svojim ugim rukama, otvorenim, ne znajudi obro ge bih ih stavio, kao a s u odvojene od mene, kao da ne pripadaju ove, kao a je, ge go a završe, svakako pogrešno. „Mnogo sam sredna što te viim!“ Čuvši te reči, i ja nju zagrlim.

6

 U tom filmu, glavna junakinja odlaz i na kliniku a joj specijalnom metoom izbrišu svako sedanje i uspomenu na vezu s glavnim junakom. (Prim, prev.)

29

10. Izađemo u besprekorno negovan vrt. Sunce namiguje između poslenjih krovova, u nu još ualjenijih kuda. Nema ni aška vetra. Četvrti je maj i ved je vrude. Seimo jeno prekoputa rugog i tek što smo nešto naručili. a, nešto za pide, moža i a pojeemo. Ni ja ne znam tačno šta, moža neki hlaan kapud ino. „Uopšte se ne menjaš.“ „Ne.“ Ne znam šta smo još jeno rugom rekli. Opet zadutimo i gleamo ruke, oedu, kaiš, cipele, ugma, elove naše oede koji bi mogli a kažu nešto o nama. Ništa mi ne govore, a ja ne želim a slušam. Plašim se a de mi biti loše, a du patiti, ne želim više ništa a osedam. „Sedaš li se: otvorili smo poklone i ostali bez reči, to su bili isti mornarski žemperi, tamnoplavi. Prošli smo pore one ranje i oboma nam se svieo žemper, i baš smo pričali o njemu. Ja sam olučila a ti ga kupim, a ona bih ga sebi kupila za rođenan. A našla sam ga u tvom poklonu za Novu goinu! To je bilo ivno.“  „Dentiče.“  „Molim?“ Glea me iznenađeno, kao a sam je prešao, misli a sam polueo.  „Dentiče, tako se zvala ranja u koju smo ušli i kasnije sami, svako za sebe, kupili žempere.“ „a, tačno, na Trgu Augusto Imperatore. Ko zna a li još rai…“ 7 

Radi, ali ne izgovaram to. Onda ona popije malo svog krodina  , pojede neki

krompirid i obriše usta. Ka spusti servijetu na sto, na tren ostane nepomična. Primakne jenu ruku rugoj i počne da se igra prstenom koji nosi na domalom prstu. Burma. Nosi burmu. Ništa se nije promenilo, na kraju se uala. Na tren, ponestane mi aha, neka knela mi se pojavi u grlu, želuac mi se skupi, skoro pa mi ođe a povratim. Pokušam a se kontrolišem, a ođ em do kiseonika, da povratim dah, da zaustavim ubrzan rad srca, i, malo- pomalo, uspem u tome. Zašto se čuiš? Znao si to, Stepe, sedaš li se? Rekla ti je to one večeri, ka ste poslenji put bili zajeno, ka ste voili ljubav po kiši. Ka ste se vratili u  automobil, ona ti  je to rekla.

„Stepe, moram nešto a ti kažem: za nekoliko ana se uajem.“

7

 Najpoznatiji italijanski bezalkoholni aperitiv. (Prim, prev.)

30

I sa, kao i ta, čini mi se neverovatnim a se to ogoilo. Pretvaram se a se ništa ne ogađa, uzmem svoj kapudino i zagleam se u aljinu. Oči su mi pomalo zamagljene, ali naam se a ona to ne primeduje. I tako lagano pijem, ne zagrcnuvši se, malo napregnem vi a bih sebi ao izgle nekoga ko traži nekakav ogovor, a bih sleio let kakvog izgubljenog galeba kojeg ovog puta baš nema. „a, napreovala sam.“ Ka   se ponovo okrenem, vidim da mi se mirno smeši, vera, želi a me ubei. „Nisam mogla a stanem.“ Pokaže mi burmu prelazedi prstom preko nje. „Moža je za nas bilo bolje tako, zar ne misliš?“ „Zašto me to pitaš? Nisi me ništa pitala ona ka sam mogao a t i ogovorim.“ Želeo  bih da nastavim: kad sam mogao da zaustavim sve ovo, kad je tvoj život još mogao a bue naš, ka nismo bili izgubili jeno rugo, ka smo još mogli a rastemo, a plačemo, a buemo sredni i a buemo mi, zajeno, bez ove strašne rupe, tako strašno izgubljene i protradene. Ne uspevam a prihvatim a sam izgubio i sekun svakog tvog trenutka u životu, svakog tvog aha, svakog tvog

osmeha ili bola, ja sam želeo a buem tamo, čak i u tišini, ali tamo, blizu tebe, uz tebe. „Jesi li ljut?“ Gleda me ozbiljno, ali i dalje je vedra. Stavlja levu ruku na moju i miluje je.

„Ne, nisam ljut.“ Ona ona klimne glavom, ponovo se nasmeši, zaovoljna je. „U stvari, a, jesam“, ogovorim nekontrolisano. I izvučem svoju ruku ispo njene. Ona omahne glavom. „I pravo je, u pravu si, to ne bi bio ti… Štaviše…“ Ništa, ipak, ne oa. Ostavlja prostor onome što mašta može a očara, onome što je moglo a bue, a se esi, onome što sam mogao a kažem, kako sam mogao jenostavno a je pozravim čim sam je sreo. Tako ponovo zadutimo. „Stepe?“ Traži moje oobravanje, želela bi a se slažem s njom, a joj na neki način oprostim. a, čeka moj oproštaj, ali ja ne znam šta a joj kažem. Ne olaze mi reči, ne olazi mi nikakva rečenica, ništa što bi nekako moglo a sre i situaciju, da otkloni ovu čunu nelagou koja se roila među  nama. Onda ponovo spusti svoju ruku na moju i nasmeši mi se. „Znam na šta misliš, znam zašto si se naljutio…“ Želeo bih a joj ogovorim i a joj kažem a baš ništa ne zna, a ne može a zna ono šta sam ta osedao —   kad god bi mi pala na pamet, a ja morao da je izbacim zauvek. Ipak, nije bilo tako. Nisam mogao da joj zabranim ulaz u svoje

misli. Miluje mi ruku i nastavi a me netremice posmatra, njene oči skoro a su

31

ovlažile, kao a bi zaplakala, a onja usna joj pomalo rhti. Ili je u međuvremenu postala velika glumica, ili ju je zaista preplavilo neko jako osedanje. Ne razumem, zašto sve te emocije? a nije moža saznala nešto o meni i Đin ? Sve i da jeste … Ja nemam šta a krijem. Ona se izraz na njenom licu ponovo smiruje, kolači oči kao a hode a me nasmeje i s nekom iznenanom raošdu uzvikuje: „onela sam ti poklon!“ Izvai iz torbe paket u plavom omotu, s nežnoplavom trakom s belim prugicama. Poznaje moj ukus; naravno, tu je i čestitka. Prikačena je kanapčidem i ukleštena nekim novčidem. Gleam ga i moram a kažem a sam zatečen, zbunjen. Posegnem a otvorim poklon, ali ona ga brzo izvlači iz mojih ruku. „Ne! Čekaj…“ Zbunjeno je pogledam.

„Šta je bilo?“ „Moraš prvo nešto a viiš, inače nedeš shvatiti.“ „U stvari, i ne shvatam…“ „Sa deš shvatiti i, viedeš, posle de sve biti jenostavnije.“ Kaže to glasom sigurne i olučne žene. Sa Babi glea u aljinu kao a nekog traži, kao a zna a tamo, malo alje, po rvedem, u nu Vile Meiči , neko čeka njen znak. Međutim, razočarana je, kao a ne nalazi ono što je očekivala, i uziše kao a je neko prekršio ogovor. Potom: „Evo ga!“ Uzvikne to i ozari se. Poigne ruku, maše a bi je vieo taj neko, pa ustane i raosno poviče: „Ove sam! Ove!“ Tako i ja pogleam u tom pravcu i viim kako neko ete trči prema nama ok  jena žena u belom ostaje po strani, s biciklom kraj sebe. Sve je bliže, oiruje ljue pore kojih prolazi, skoro leti preko belih kamenčida i skoro a je izgubilo ravnotežu i palo na zemlju, ali Babi raširi ruke i on joj se baci u naručje, zaljuljavši  je sa sve stolicom.

„Mama! Mama! Znaš kako je lepo, mnogo je lepo!“ „Šta se esilo, zlato?“ „Vozio sam bicikl. Leonor me je malo ržala i ona me je pustila, a ja sam nastavio a okredem peale i nisam pao!“ „Bravo, ušo!“ I zagrle se snažno. Babine oči traže moje kroz etinju kosu i ona klima glavom, kao a želi a mi stavi nešto o znanja. ete se iznenaa ovoji o Babi. „Ja sam šampion, mama! Jela? Jela a sam šampion?“

32

„Jesi, zlato. Da te upoznam sa svojim prijateljem. On se zove Stefano, ali svi ga zovu Step!“ ečak se okrene i uglea me, posmatra me pomalo neolučan. Ona se iznenaa nasmeši. „Mogu li i ja a te zovem 'Step'?“ „Naravno“, nasmešim mu se. „Ona du te zvati 'Step'! Baš ti je obro ime. Poseda na Stiča!“ I oleprša. Lep je, ima tamnu kožu, pune usne, savršene bele zube i crne oči. Nosi majicu s prugama, belim, svetloplavim i tamnoplavim. „Baš lepo ete.“ „Jeste, hvala.“ Mama mi se smeši zaovoljno i moram redi a mi se sviđa što je viim tako lepu u njenoj sredi, onoj koju moža ja nisam umeo a joj pružim. Mora a je to pomislila ka je olučila a završi s nama. Babi upane u moje misli. „On je i pametan i vrlo osetljiv, romantičan. Mislim a razume mnogo više o onoga što pokazuje. Poneka me začui i učini a mi se srce stegne.“ „a.“ Ali mislim kako su to prirone misli svake mame. Babi pogleom slei svoje dete, koje je stiglo do dadilje, ponovo uzelo bicikl i popelo se na njega, pa

pokušava a okrede peale i na kraju uspe, uspe a se orži vozedi onekle a a ne padne.

„Bravo!“ Babi aplauira. Puna je srede zbog tog pouhvata koji joj se čini ivnim. Ona se okrene prema meni i pruži mi poklon. „Izvoli. Sa možeš a ga otvoriš.“ Tačno. Zaboravio sam na to. Na trenutak se čak i zbunim. „Nije knjiga, a nije ni oružje! Haje, otvori ga!“ I tako ga ja otvorim i, ka razvijem neprovini papir koji ga štiti, nađem jenu majicu XL, moja veličina, s belim okovratnikom. Pogleam je bolje. Ne mogu a verujem. Ima tamnoplave i svetloplave pruge, potpuno je ista kao ona koju nosi njeno dete. Pogledam je i vidim da je ozbiljna.

„a. Eto, tako je. Moža mi zbog toga nika nisi neostajao.“ I osetim kako mi ponestaje daha.

„Mama, vii, vii kako iem!“ Prolazi ispre nas i smeši se, s kosom na vetru, na onom malom biciklu. Gleam ga, i on se smeje, pa na tren skine ruku sa upravljača i mahne mi. „Dao, Stepe!“ Ona je ponovo brzo vrati, a mu ne pobegne upravljač, a ne bi pao na zemlju. I vrada se prema ailji, i tako nestaje, baš kao što se i pojavio u mom životu. Njegove oči, njegove usne, njegov osmeh, viim nešto o svoje majke i još

33

više o svoje fotografije iz etinjstva u poroičnom albumu. Ona mi Babi ponovo dotakne ruku.

„Ništa ne kažeš? Jesi li vieo kako ti je lep sin?“

34

11. Grom je uario u moj život, mrvedi ga. Imam sina. Ka samo pomislim a je to bila jena o mojih najvedih želja! a se vežem za jenu ženu, svakako ne nekim obedanjem ljubavi ili brakom, ved etetom. ve osobe ujeinjene u stvaranju, taj skoro božanski tren koji se manifestuje u susretu va bida, u jenoj mešavini koja se vrtoglavo okrede, bira etalje, obrise, boje, koja tamo -amo nanosi četkicom malu buudu sliku. Ta neverovatna slagalica koja se, elid po elid, slaže a bi se jenog ana pojavila iz ženinog stomaka. I oatle počela svoj let kao leptir, ili golub, ili soko, ili orao, let prema ko zna kakvom drugom

neverovatnom životu, moža rugačijem o života onih koji su je stvorili. Ona i ja. Ti i ja, Babi. I ovo ete. Pokušam a prozborim nešto smisleno. „Kako si ga nazvala?“ „Masimo. Kao voda, iako je zasad uspeo da vodi samo jedan bicikl. Ali i to je neka pobea.“ I nasmeje se. Sa je opuštena, uiše mirisni vazuh koji nas okružuje, pa oslobađa svoju kosu na vetru kojeg i nema. Ne traži oproš taj, niti slaganje, niti oprost. Ipak je to naš sin. Za tren se vratim dole, pre šest goina, ta žurka, to veče u ivnoj vili, kamo me je poveo moj prijatelj Gvio. I hoam između ljui, zgrabim čašu ruma,  pampero, najbolji. Ona saspem još jean, pa još j edan. I, s Batistijevim notama u glavi, lutam po prostoriji. Kako može jena  hrid obuzdati more? Ni sad ne znam da odgovorim na to pitanje. Priđem jednoj slici, mrtva priroa Elijana Fantucija, sedam se a me je privukla velika lubenica isečena na stolu, neoređena kakve i jesu njegove slike, ge se sve prikazuje kao iz vizure kratkoviog čoveka bez naočara, skoro izbleelo, s onom zelenom, onom crvenom, ne suviše tamnom, i onom belom, i onim crnim tačkicama koje bi trebalo da budu semenke. I na pamet mi iz nenaa pane Babi, savijena, s kriškom lubenice u rukama, kako se smeje i zaranja svoje lice u to crvenilo, tačno u polovinu, bez oklevanja. Leto je, mi smo u Korso Franci, na onoj strani gde je brdo Fleming, na kraju vijadukta, pod onim poslednjim orlom. Vrudina je, nod, taj kiosk

 je uvek otvoren, a malo alje se peku kobasice, to shvatiš po mirisu i po onom belom imu, gustom, koji olazi s tog žara kao ko zna kakvo razrešeno čekanje na novog, konačno izabranog papu. Osedamo cvrčanje masti iz kobasica kak o se lepi za nas, ali vetar, sredom, onosi alje taj miris, ili se bar zanosimo a to rai.

35

„Cao, Stepe! Uzmite, uzmite, kasnije dete platiti…“ Pozravljam Marija  jenim osmehom, a Babi se baci na krišku lubenice ne čekajudi a joj se vaput kaže. „Hej pametnice, izabrala si najtamniju, najzreliju …“ „a, ali, ako hodeš, adu ti malo.“ I tako je ja zagrizem, moja kriška je malo svetlija, ali jenako je obra, puna soka, kao to ivno veče u kojem uživamo. Babi jee levo -desno, kao da je mitraljez, i zabavlja se pijuckajudi poneku semenku koja joj ostane u ustima. „Pu! Evo, kao žulija Roberts u Zgonoj ženi.“  „Sta?“ Smejem se. „U kom smislu?“ „Bualo… Ka pljune žvaku.“ Eto, to smo bili, lepota jene večeri usre leta. I, ka ponovo pomislim na nju, kao odjek te žurke, iz obližnje sobe ođe o mene poroični smeh, oslušnem bolje i promenim izraz. Ne sumnjam. To  je ona. Babi. rži bank, smeje se i zasmejava ruge pričajudi nešto. I tako spustim čašu, prolazim kroz ljue, iem između nepoznatih osoba, između kon obara koji prolaze kraj mene, gotovo kao na usporenom snimku, i onda je ugledam: sedi na naslonu divana nasred salona.

Ne uspem a se na vreme povučem, a se izmešam s rugima koji su nekoliko metara o mene, a ona se okrene, kao a je nešto osetila, kao  a ju je njeno srce, njen um ili ko zna kakvo čunovato osedanje pozvalo a to učini. Njeno lice se oboji čuđenjem, a ona sredom. „Stepe… kako je to ivno, šta ti raiš ove?“ Ustane i opušteno me poljubi u obraze, a ja sam skoro ošamuden, uzme me podruku i ja osedam kako me provoi ispre nekih ljui koji see oko ovog ivana. Pijan, ništa ne razumem, sleim samo njen karone. Ma šta ja raim ove? Kako sam ove završio? Babi…   Babi… Šetamo i upoznajemo ljue, a ona svaki čas ukrae nešto sa šveskog stola i li s tanjira koje rže konobari. Setim se a imam telefon, pa ga izvaim iz žepa, utišam zvuk i vratim ga zaboravljajudi na njega. Ali ne i na nju. Sa joj se smešim i u letu hvatam čašu šampanjca. „Ne, izvini… ve.“ Gotovo se uvreila što nisam omah pomislio na nju i ja joj pružim čašu. „Izvini…“ „Ništa.“ Pije gleajudi me iza čaše, taj pogle obro poznajem. „rago mi je što te viim.“ „I meni.“

36

Izleti mi a a to i nisam hteo. Ispije šampanjac u jenom gutljaju. Potom spusti čašu na sims. „O, ova mi se pesma mnogo sviđa! Iem a igram. Hodeš a gleaš, Stepe? Samo malo a oigram, pa iemo zajeno, molim te, sačekaj me…“ I poljubi me u obraz, ali toliko žuri a mi oirne čak i usne. I pobegne. a li je to bilo slučajno? Igra među ljudima, vrti se oko se be zatvorenih očiju, sama je nasre terase, širi ruke prema nebu i na sav glas peva reči pesme.  Jednostavno od Cero asoluto. I ja ovršim svoj šampanjac i spustim čašu kraj njene, i želeo bih a oem, a, sa du a oem, nestadu, moža de se naljutiti, ali  bolje je tako. Ne uspem na vreme ni a se pomerim, a ona mi steže ruku. „Baš je obra ova pesma:i strasti koje ostaju…  jednostavno, ne zaboravi … nana-na! Jenostavno kao sresti se, izgubiti, ponovo se nadi, voleti, rastati se, moglo  je bolje, moža… Jednostavno.'“ Grli me, jako me steže i skoro mi šapude. „Kao a je pisana za nas.“ I duti u mojim rukama, ali više ne znam šta a raim, šta a kažem. Šta se ešava, Babi? Šta se ovo ogađa? Babi me uhvati za ruku i ovuče me s te skoro završene žurke, iz te vile, s tog travnjaka, tog bulevara, te kapije, u svoj automobil, u tu nod. Voili smo ljubav kao a smo se ponovo našli, kao a se ništa nede promeniti o tog trenutka. Kao znak subine, kao a je ta žurka obeležila jean atum, jean razlog, jean nov nastavak. Počinje a paa kiša i ona me izvlači iz automobila, košulja joj je ved otkopčana, želi a voi ljubav po kiši. Pušta a je miluje voa koja paa i moji poljupci po njenim mokrim braavicama. Ispo suknje nema ništa, senzualna je, požuna, željna. Prepuštam se, Babi me zajahuje, jako me steže i čvrsto rži i ja gubim svaku kontrolu. Šapude mi: „Još, još, još“, i sklizne tek pošto sam svršio unutra. Sklupča se na meni i, ka me lako poljubi, osetim se krivim. Đin . Kad uđemo u auto, njene reči su oštrije o sečiva. „Za nekoliko ana se uajem.“ To mi je rekla Babi, još topla o nas voje, o mojih poljubaca, mog ua, naših uzaha. „Za nekoliko ana se uajem.“ Kao da je to neka pesma koja se ponavlja.

„Za nekoliko ana se uajem.“ I to je bilo na mah, stegao mi se želuac, ponestalo mi je aha. „Za nekoliko ana se uajem.“ Činilo mi se a se sve okončalo te večeri. Osetio sam se prljavim, glupim, krivim, i zato sam olučio a kažem Đin istinu. Zatražio sam oproštaj o nje jer

37

sam želeo a izbrišem Babi iz svog života, a i onog Stepa pijanog o ruma i o nje. Ali postoji li oproštaj za ljubav? „Pokušavaš a shvatiš ka se to esilo?“ Babin glas me prizove u stvarnost. „Ne verujem a tu ima nekih velikih sumnji ili mogudnosti a se pobrka. Bilo  je to kad smo se vieli poslenji put. Ka smo se sreli na onoj žurki.“ I glea me lukavo. Izglea kao evojka o ona. Gotovo je bolno ovojiti oči o nje, ali moram, moram. „Pio sam.“ „Tačno. Moža su tvoji poljupci zbog toga elovali još strastvenije. Nisi imao kontrolu.“ Ona zaduti. „To je bilo te večeri.“ I nekako se napola osmehne. Naajudi se a eli sa mnom tu svoju uverenost. Ka ne bi omah posle toga morala a oa nešto surovo. Stoga obori oči, kao a je lakše razgovarati ka se obradaš zemlji, tom gluvom šljunku koji uokviruje naše noge. I počinje neka bizarna molitva. „Znala sam a si ostao u meni ili a se nešto svakako ogoilo, a se izgubilo… ili ponovo našlo. Ali znala sam: a sam te sleila, moj bi se život promenio, promenio bi se moj izbor, bacila bih u vetar odluku koju sam donela.

Strast nije isto što i svakonevni život. Majka mi je uvek to govorila: nakon nekoliko goina, ostane sve osim strasti. Sedaš li se koliko smo se u poslenje vreme svađali? Rasli smo na različite načine.“ Tačno, često smo se svađali, nisam je više prepoznavao, plašio sam se a du  je izgubiti, a nisam znao kako a je zaržim uza se. Oni talasi koji su nas preplavili razbili su se o neku zemlju nesigurnu, krhkiju. Bar sam se tako ja osedao… „I tako sam dan kasnije bila s njim. Mnogo me je to koštalo, jer sam još osedala tvoj miris na sebi, ali morala sam a sakrijem tragove. Posle sam plakala. Osedala sam se prazno, melanholično, apsurno. Želela sam a buem slobona a olučujem o svom životu. Ali nisam bila slobona, nisam znala šta a olučim.“ Poigne glavu, okrene se prema meni, osedam a me glea, ali ja netremice gleam u zemlju, ona i ja poignem glavu, gleam u aljinu, najalje što mogu. Ma šta znači to „a buem slobona a olučujem o svom životu“? Ako nije t voj — tvoj život — čiji je ona? Čiji može biti? Zašto je Babi uvek imala takve čune misli koje, iskreno, nika nisam razumeo? Kao a je njen život oređivao neko ili nešto, kao a pripaa rugima, kao a ne uspeva a okraja iživi svoje želje, a bue za ista svoja. Samo mi je u nekim trenucima izgledala nezavisno, radosno, slobodno i

buntovno, ka smo gubili osedaj za vreme i za obaveze, za povratak kudi, školu i ispite, kad je bila sa mnom i govorila da me voli i jako se stiskala uz mene, kad smo vodili ljubav i ona obavijala svoje noge oko mojih leđa, a bi još više bila moja, a

me ne bi pustila a oem. Kao te večeri.

38

„Zašto misliš a je moj?“ I ne stignem a to okraja izgovorim a ugleam ga kako dolazi na svom biciklu. Vozi brzo, uspravio se na pedalama, s guzom koju je

igao sa seišta, i, ka stigne, zakoči samo zanjim točkom, čuno se zanosedi s biciklom. To je neka vrsta njegovog potpisa, ali bicikl mu padne na zemlju i on nas, iako ostane na nogama, gleda pomalo postiden.

„Mama, onaj ečak je uspeo u ovome.“ Braom pokazuje nešto iza svojih leđa. „Ko zna koliko ugo on zna a vozi! Tebi je ovo prvi an.“ Ka čuje to objašnjenje, ponovo je ponosan i siguran. „Tačno, hodu a probam ponovo.“ Ona, kao a se setio mene: „Stepe, znaš li ti a voziš bicikl?“ „a, pomalo.“ „A…“ Izglea a je zaovoljan. I, kao a to nije ovoljno, Babi oa: „Skroman je, olično vozi, zna svašta s biciklom, ne možeš ni a zamisliš…“ „Super!“ Smeši se gleajudi me u rugačijem svetlu. „Ona moraš a se vratiš ovamo, u park, i a i ti uzmeš neki bicikl, pa deš me naučiti.“ Posle te poslenje rečenice, a ne bi sačekao ogovor, a ne bi obio jeno „ne“ i razočarao se ili ko zna zašto, on pobegne. Babi ostane a ga glea. „a li još sumnjaš a je on tvoj sin? Isti je kao ti, u svemu i po svemu, čak i u onome što rai. Samo je u jenoj stvari malo rugačiji.“ Iznenada, kao da sam se probudio, okrenem se brzo prema njoj, radoznao

kako moža nika nisam bio. „U kojoj?“ „Lepši je!“ I prasne u smeh, raosna zato što me je prevarila, pa zatvori oči, zabaci glavu i počne a mra nogama, a njena haljina se poigne, tek je sa obro pokazujudi. Lepa je. Prelepa je, sa je više žena, senzualnija je, ali je i mama. Moža je to čini poželjnijom? I vrate mi se njene preašnje reči. „Morala  sam da sakrijem tragove…“ To me čuno uzbui i baš zbog toga se osetim krivim. Ona Babi prestane da se smeje, prekrije moju ruku svojom.

„Izvini, ne znam šta me je obuzelo.“ Ponovo je ozbiljna, pa ponovo prasne u smeh, ali pokušava a prestane i dutke pokazuje „stop“ rukom, kao a kaže „čekaj, sa du uspeti“. I, stvarno, još  jean mali prasak smeha i ništa više. „Evo, ozbiljna sam.“ Uzme aha. „Ne znaš koliko sam sredna, svakog ana sam, otkako se roio, zamišljala ovaj trenutak. Jeino što sam želela bil o je da te sretnem, a ti ga pokažem, a ga poelim s tobom, svakog ana ok sam ga ržala u naručju, ok sam ga ojila, ljuljala, uspavljivala, ponovo ojila, nodu, sama, u zoru. Eto, u svakom tom trenutku ti si bio sa mnom.“ I glea me

39

potresena, očiju punih suza. „Zbog toga mi nisi neostajao, zato što nika nisi otišao.“ Dutim i gleam majicu koja je ista kao Masimova, kao majica našeg eteta. Ona Babi ustane. Ostavi neku karticu na stolu i novac u računu koji su nam oneli. Ne stignem ništa a kažem. Sve radi ona. „Zaovoljstvo mi je a ja častim… U suštini, ja sam bila ta koja se naala a de te sresti, ove su moji brojevi. Pozovi me ka go hodeš. Bilo bi mi zaovoljstvo a se ponovo viimo. Imam toliko a ti ispričam.“ I oe tako, okrenuta leđima. Pane mi na pamet ona Baljonijeva pesma: „I taj rusvaj koji si ostavila među mojim papirima, olazedi tako, kao naša prva scena, samo što smo okrenuli leda…“ Ali ja sam je ouvek mrzeo, moža zato što sam se stalno plašio a de i meni odi taj trenutak. I evo ga sad. „Ako je zaista postojao taj trenutak večnosti koji ne postoji …“ I viim kako je stavila ruku na etinju glavu, tamnu kakva je i moja. I gleam tu ženu, njenu teksas jaknu preko one bele haljine sa crvenim i plavim šarama, koje izgleaju kao jerilice i suncobrani, sličnu onim haljinama koje sam stezao u svojim rukama bezbroj puta, pa ipak mi to nije bilo dovoljno.

Ma hode li ika odi trenutak a se zasitim tvoje ljubavi? Šta go a se esi, čak i ako jenog ana bueš potpuno moja, a li de se utoliti ova gla koju osedam za tobom? Ali sam sebi ogovaram: ne, nika te nedu imati ovoljno. Proklet sam. Babi je bila stvorena za mene, ona je sve ono što ne uspevam a shvatim, obacuje svako razumno razmišljanje, ouzima mi mogudnost a buem olučan, samouveren, strog, moža ljut. I nastavim a je gleam kako olazi tako, okrenuta leđima, onim hoom koji je samo njen, i, iako je prošlo šest goina, nika je nisam zaboravio, i moža je nika nedu zaboraviti. Tvoju zanjicu, tvoje noge, ved pomalo osunčane, i te plave cipele, visoke, o kanapa ili moža plute, koje prate svaki tvoj korak. A ti se ne okredeš, to čini ete, poigne ruku i mahne mi, i nasmeši se, a meni je još gore zbog svega onoga što sam ved osetio.

40

12. Idem ka automobilu. Ne uspevam da poverujem: tako iznenada, jednog sasvim običnog ana, ana kao bilo kog rugog, moj život se menja –  imam dete. I

to nije vest koja de se obistiniti, koja se tek stvara, koja de biti jenog ana. Ne, moj sin je tu, liči na mene, lep je, nasmejan, raosta n. I iznenada sam ljubomoran kako nika nisam ni pomišljao a du biti. Ljubomoran na jenog muškarca, iako je on tek ečak. Zato što zamišljam njegovog oca, koji u stvari i nije otac, kako ga gri, kako ga grli, kako ga ljubi, kako ga steže uza se govoredi mu a ga voli. Reči koje su moje, koje meni pripadaju, koje treba meni da pripadaju, samo meni i

nikom rugom. Ona mi pane na pamet prizor tog hipotetičkog pseuooca koji mu snažno uzima ručicu i iže svoju ruku, tuče ga, gri, loše se ponaša prema njemu, ponižava ga pre nepoznatim ljuima, onako kako sam vieo jenom u restoranu ok sam čekao svoje prijatelje. Jean čovek je zgrabio ruku svog malog sina i više puta je njome uario u sto, nateravši ga tako a u tišini zaplače. A žena, majka tog deteta, nije ništa rekla, nastavila je a srkude svoje vino, okrenula se i, ka je primetila a sam vieo sve šta se esilo, ta, tek ta, pocrvenela je i nešto prošaputala tom čoveku uvo. I alje sam gleao u taj sto, u to ete koje je u tišini plakalo. Suze su m u obilno tekle, glavu je ržao spuštenu, kao što rae eca ka hode a sakriju tugu. Šta je to toliko strašno uraio? Kažnjen je jer je bio malo glasniji? Ženi je očigleno bilo neprijatno, razrogačila je oči na muža kao a hode a kaže: „Gleaju nas“. Tako je uraila tek pošto je osetila neoobravanje jenog stranca? Ali zar naše ponašanje nije obro samo ako nas glea neko rugi? Ne možemo sami a prepoznamo grešku u onome šta raimo? Treba nam neko rugi da bismo se postideli? Nastavio sam da netremice gledam u taj sto. Ona se pravila

a me ne vii, ali osedao sam njen pogle krajičkom oka. Covek se na trenutak okrenuo obazirudi se i, ka je ukrstio pogle s mojim, slegnuo je ramenima i vratio se jelu pre sobom. Ona je grubo dušnuo ete, koje je zajecal o od straha. Covek mu je pokazao tanjir i ponovo je poigao ruku, kao a kaže: „Haje, jei, ne ougovlači, šta čekaš?“ ete je ona, i alje spuštene glave, uzelo viljušku, rugom rukom je počelo a se igra onim što je imalo u tanjiru, a ona je, posle još  jene očeve duške, stavilo to u usta. Eto, sve je izglealo normalno, ali njegova ramena su se svaki čas trzala, u ritmu jecanja koje nije htelo a ga ostavi na miru. Želeo sam a mi se pogle ponovo ukrsti s pogleom tog čoveka i a izazivački podignem brau, i, a je on ogovorio, posvađali bismo se moža tu, u restoranu, ili bih ga pozvao napolje. Ali tad se to dete osvrnulo, ugledalo me i, kad sam mu se

41

osmehnuo, pomalo stiljivo uzvratilo osmeh. Ne, moža zbog njega to ne bih uradio. Ne bih ponizio n jegovog oca. Njegovog oca. Coveka koji se tako ponašao prema njemu. A Masimo? Kako li se ponaša prema njemu čovek koji se naziva njegovim ocem? Kakav li je Babin muž s mojim sinom? a li je strpljiv, brižan, a li se igra s njim? Ili mu je osailo a sluša urlanje, njegova kenjkanja, njegove želje a se igra. a, eto, zamišljam Masima, postavio se između njega i televizora za vreme fubalske utakmice, moža je taj čovek iz Rima, i, pošto mu je zaklonio neki besmisleni gol, jer ionako zaostaju tri gola a utakmica je u poslednjim minutima

naoknae u rugom poluvremenu, taj čovek šutne mog sina i ona nogom smrska neku igračku za koju je Masimo izuzetno vezan. U paramparča razbije vatrogasno vozilo koje više nika nede modi nikoga a spase, ili lutku Mašu, pa de meve ostati zauvek tužan, ali, šta go a učini, rai to besno, tako a Masimo bue očajan, a pokuša a sakupi elide, a ih popravi. Moje misli, moje bolne projekcije, slika tog deteta, onda sve eksplodira. Crno.

„Jebote, gleaj kua ieš, bualo!“ Suarim se s nekim, njegovo lice je ispre mene, viim krupne oči, tamnu kovržavu kosu, brau, jaknu, neki orastao, krupan čovek razraženog glasa. I moje ruke instinktivno skoče prema njegovom grlu, tresnem ga leđima uza zi i  jako ga stegnem za gušu. Podignem ga i nastavim da guram i vidim njegove noge u vazuhu koje se batrgaju nekoliko centimetara o zemlje, ok guram i još jače stežem, i ona iznenaa ugleam Masima kako stiže biciklom i smeši mi se. I odmahuje glavom: „Stepe… nema on nikakve veze s tim.“

Tako je. Shvatim šta se ogađa, ržim rukama vrat ovog čoveka. Bide a ima četresetak goina, oči su mu poluotvorene, stisnute, kao a se upinje a povrati ah, a iše, i ona ga pustim, osloboim ga stiska i on se lagano sklupča, kašlje. A  ja gleam svoje još crvene, naute ruke. Gleam ih izbezumljeno, kao a su umrljane krvlju, tek sa shvatam koliko me je bes zaslepio. Ali ovaj čovek se u mojim mislima loše poneo prema mom etetu. Mom sinu. Ona se okrenem, Masima više nema, nema više nikoga. Pomognem čoveku a ustane. „Izvinite…“ Ne znam šta rugo a kažem. „Nisam želeo a naletim na vas…“ Viim kako me neusresređeno glea i shvatim a je bolje a oem ne oajudi ništa, a ne pogoršavam situaciju.

42

13. Uđem u kancelariju i zatvorim se u svoj oeljak ne pozravljajudi nikoga, otvorim plavi frižier i izvaim jenu koka-kolu. Ostanem naslonjen na vrata, iza lea osedam magnete sa silnih putovanja, pokušam a prepoznam neki, ali ne uspem. Ipak, ako se zaista koncentrišem, mogu sve a ih nabrojim . Ne radim to. Ne raduje me. Voleo bih, umesto koka-kole,  jednu bocu ruma. Eto, žon bejli, i celu bih je sasuo, kao u nekim filmovima, iako znam da rum i viski u filmovima nisu ništa rugo o voa i koka-kola… Neko je to ozbiljno popio da bi izgledao uverljivije, a bi vieo šta de iz toga izadi. U filmu  Apokalipsa danas tako je uradio

Martin Šin i ta scena je veroostojna, i to veoma. Kažu a je izuarao oglealo i isekao ruke. Moža zato što je tog ana, ka se snimalo, Martin Šin punio trieset šest goina i proslavio to mrtav pijan. Ja imam skoro trieset, nije mi rođenan, ali moža i ja imam nešto a proslavim. Na tom setu, koji je trebalo a traje „samo“ pet meseci, a proužio se uneogle, Martin je imao infarkt. I tako otvorim bocu i nategnem je po kušavajudi a što bolje oponašam Martina Šina, iako bez alkohola! Iskapim celu koka-kolu i pane mi na pamet jeno: Martin Šin ima decu, neka su koristila njegovo pravo prezime  –  Estevez. Samo je jedan iskoristio umetničko ime: Čarli Šin. oživeo je veliki uspeh, ali pijanac je. Svašta je raio, toliko a je izbačen iz jene televizijske serije u kojoj je zarađivao va miliona dolara po epizodi, što je rekor za mnoge američke glumce. Neka tanka i prokleta nit povezuje turbulentne života Martina i Čarlija Šina, a neverovatna je čak i sličnost u crtama lica. a li de to važiti i za mene i Masima? Moža to nika nedu saznati. I ta misao me baca u očaj i stvarno bih želeo a imam bocu ruma i a  je ispijem naušak, bez čaše, bez stanke, samo u jenom gutljaju,  ok se ne onesvestim.

Začujem kucanje na vratima, pa ispijem poslenji gutljaj i bacim flašicu u kantu, bar tu pogoivši. „Ko je?“ „Ja sam.“ Prepoznam glas i njegovu sigurnost. a, moža bi mi obro ošlo a popričam s nekim. „Napre.“ Otvori vrata, uđe, priđe frižieru, i sam uzme koka-kolu pa me, pre nego što de zatvoriti frižier, poglea, nasmeši mi se i postavi sasvim retoričko pitanje: „Mogu li?“

43

„Kretenu…“, ogovorim mu. Ona se nasmeši, otvori je isene na veliku kožnu fotelju blizu prozora. „obro, 'kretenu', to me navoi na pomisao a ništa nije toliko ozbiljno, ništa nije izgubljeno…“ Gledam Dorda, smeje se uveren da je lukav. Stariji je od mene bar petnaest

goina, ali još izglea kao ečak, ima ugu kosu, jeri, bavi se kajtom, pobeio je u mnogim takmičenjima širom sveta i jenom sam ga vieo kako se svađa. Ukratko, ne bih voleo a se potučem s njim. Njegova specijalnost je novac. Zna kako a ga umnoži, zna kako a ga pozajmi i kako a ga vrati ka ved zarai na njemu. To što sam u ovoj kancelariji njegova je zasluga. U suštini, koka-kolu, frižier i sve ostalo on mi je praktično poklonio. Ipak, najvažnije o svega jeste to što imam poverenja u njega. Ne može a zameni Pola, to ne, ali zahvaljujudi njemu se malo bolje osedam ka shvatim a mi Polo nedostaje. „akle? Kaži svom Đorđinu…“ „Šta?“ „Ah, pa ne znam. Ka se ovako zatvaraš u kancelariju, to znači a se nešto desilo, a ako si ispio jednu koka-kolu i pre nego što sam ušao, ona je još gore o previđenog. Sa du ti postaviti pitanje: a li bi više voleo a si imao bocu ruma, viskija ili nekog drugog alkohola umesto te koka-kole?“  „a…“ „Eto, akle, situacija je mnogo gora o previđene.“ Prebaci no gu preko noge i otpije gutljaj.

„Imam ete.“ Na tren se zagrcne. Malo koka-kole mu završi na žemperu, omah je obriše

rukom i ustane s fotelje skočivši uvis zahvaljujudi svojim snažnim nogama. „Jebote, to je lepa vest, moramo a proslavimo! Baš sam sredan zbog vas! To  je divno, je l' ti Đin to anas rekla?“ „Imam sina o šest goina.“ „Ah.“ Ne kaže ništa više i ponovo pane na fotelju, utonuvši u nju. Pružam ruke u odbranu.

„Nisam ti rekao a Đin čeka bebu. Rekao sam ti a imam…“ „a, nisam baš shvatio tu nijansu. akle, stvari su komplikovanije. I, čije je? Znam li je?“ „Babi.“ „Babi? Ma kako je mogude? Pričao si mi o njoj, a, ali nisam mislio a je viđaš. Kako se to esilo? Kako si saznao?“

44

„Sreo sam je anas u Vili Meiči… Slučajno…“ Čim to izgovorim, sve mi se rasvetli. „Đulijana…“ „Kakve veze ima Đulijana?“ ok Đorđo pokušava nešto a shvati, ja  je pozovem interfonom. „Možete li a ođete o nas? Hvala.“ Nekoliko sekuni kasnije, neko pokuca na vrata. „onela sam vam ovo, to su epoziti koje treba potpisati za ona va nova formata koja je Antonelo napisao prema vašim uputstvima.“ „a, hvala, stavite ih tu gore. Hvala.“ Ona krene ka izlazu. „Ne, ostani, zašto žuriš?“ Viim kako je pocrvenela, to primeduje i Đorđo, koji promeni izraz lica kao a kaže: „Jebote, ne znam zašto, ali svakako si u pravu.“ „Sei, samo izvoli…“ Đulijana zauzme mesto na stolici nasre sobe, ispre mog stola. Počnem a šetam okrenuvši joj leđa. „Nisi me pitala a li mi se sviela Baltusova izložba…“ „Tačno, ali viela sam a ste ušli žurno i zatvorili vrata, pa sam pomislila a ne želite a vam neko smeta.“ „U pravu si, ali sa si tu, možeš a me pitaš.“ Okrenem se i zagleam se u nju, ona glea u mene, pa u Đorđa, tražedi u njemu pomod, ali ne nalazi nikakav oslonac, pa uboko uahne i progovori: „Jeste li išli na izložbu? a li vam se opala?“ Gleam njene ruke. Položila ih je na noge, ona je staložena, lepo vaspitana, ima lepe crte lica, ali, kad biste bolje pogledali njen vrat, primetili biste ubrzan puls. Smešim se.

„Mnogo mi se opala, ali pitam se koliko mora a je koštala karta…“ Poglea me, poigne obrvu, nasmeši se i iznenađeno omahne glavom. „Ma ne. To je bila besplatna karta… Pozivnica.“ Iznenaa postanem obojan, hladan.

„To znam. Pitao sam se koliko je koštalo tu ženu a te privoli a me pozoveš.“ „Ali zaista…“ Pokažem joj a ništa više ne govori, zatvorim oči i pon ovo ih otvorim, fiksirajudi je. I alje dutim. Moža počinje a shvata kakav postajem ka izgubim kontrolu. Još joj govorim mirno, pažljivo izgovarajudi reči. „Imaš samo jenu mogudnost. I to ti kažem samo jenom: koliko para ti je ala?“ Ta se Đulijana čuno nasmeje, gotovo a hukde.

45

Za tren se sjurim do njene stolice i zaurlam iz sveg glasa.

„Đulijana, nemoj a me zajebavaš! Važno je!“ Đorđo poskoči u fotelji, ona pobeli, guta, shvata a je situacija ozbiljna, veoma teška. Ona se Đorđ ov glas javi iza nj enih lea, miran ali čvrst. „Moža je bolje a progovoriš.“ Na sobu se spusti teška tišina, niko ne iše. Đulijana počinje a se igra levim kažiprstom, nervozno ga guli, češe, povreuje, pokušava na neki način a zagrebe neku kožicu oko nokta i, ne ižudi pogled, prizna: „ala mi je petsto evra.“ Pogleam Đorđa, nasmešim se i raširim ruke, ona ponovo senem na fotelju, stavim ruke na sto.

„Petsto evra. Koliko zarađuje ko nas?“ Đorđo uzahne: „Hiljau i pet stotina, čisto!“ „Petsto evra je anašnjih tries et srebrnjaka…“, prokomentarišem sarkastično. Đulijana poigne glavu, njen pogle moli za moj oproštaj. „Ispričaj mi kako je to bilo.“ Ona ona uboko uahne i počne a priča.

46

14. „Viđala sam je svakog jutra u baru u kojem obožavam a oručkujem. Uvek  je bila tamo pre mene. Seela je u uglu i čitala novine, Republiku, mislim, ali glava kao a joj je bila nege rugo. Jenog ana sam za šankom tražila svoju uobičajenu kiflu sa žitaricama i meom, ali nestalo ih je. Ona mi je prišla i ponuila mi svoju. Nisam htela, ali ona je ljubazno insistirala, na kraju smo je podelile i

zajeno oručkovale. Tako smo se upoznale. O tog ana, počele smo a razgovaramo i na neki način smo postale prijateljice.“ Đorđo pažljivo sluša i rukama mi pokazuje: u ganom si sosu,  ragi moj, ta žena je sve planirala. A ja samo mogu a kažem a je on u pravu. „Ah, i šta si sve poverila toj svojoj novoj prijateljici…“ Đulijana duti. Ja je prikleštim. „Šta ti je rekla o meni, a naročito: šta si ti njoj rekla?“ Đulijana naglo poigne glavu i omahne kao a kaže: nisam ništa rekla, ali ja joj ne verujem. „Nemoj a gubiš nit, samo napre.“ Đulijana upravo shvata a je ušla u igru koja je veda o nje, moža misli a bi bilo bolje a je kiflu zamenila filovanim kolačem. Nastavlja: „Pitala me  je banalne stvari, ge raim, čime se bavim, i, ka sam joj objasnila šta su moji zaaci i u kojoj firmi raim, ona me je obasula komplimentima. Ali nije me ništa rugo pitala…“ Šta je rugo mogla a te pita, pitam sam sebe, ali ne prekiam je. „rugi put mi je pričala šta ona rai, ona je ilustrator za ecu, rekla mi je a je to postala pomalo slučajno, a je posle gimnazije upisala ekonomiju, ali a joj se to nije dopalo. Posle mi je pokazala svoj book, studirala je na IED-u, i meni se učinilo a je stvarno obra, ima lep crtež. Baš ljubazno je oala: 'Moža bi se opali vašoj firmi, mogla bih da nacrtam logo koji bi bio više umetnički', i ta me je pitala kako se zove moj šef. Ja sam joj rekla, pa nije tajna kako se zovete. Ona se iznenaila: ma ne, ne verujem, pa to je moj dragi prijatelj. I onda sam joj rekla: 'Utoliko bolje,

tako ti nedu trebati ja a mu pokažeš svoj ra'…“ Gledam Đorđa, obojica smo izgubljeni. „Ali ona se malo rastužila, ja sam to primetila i pitala je a li je sve u reu. Onda mi je otkrila a ste vas voje imali problema u prošlosti i a, nažalost, iako niste vi krivi, vas voje niste ostali u obrim onosima.“ Još sam zbunjeniji nego ranije; sredom, Đorđo mi priskače u pomod.

47

„Izvini, nisam shvatio, ona ti je ona ponuila petsto ev ra da sretne Stefana slučajno? Objasni nam, u tvojoj priči se štošta ne slaže.“ „U suštini, tog ana se ništa rugo nije esilo. Nisam je više viđala. Bilo mi je i žao, a ona se ponovo pojavila, bide a je prošlo mesec ana ili moža i manje. Ved je bila uzela kifle sa žitaricama, rekavši a tako nede nestati, i, ok sam seala za stočid, mahnula je konobaru a mi onese kapudino s hlanim mlekom. Ved je obro poznavala moj ukus.“ Počela je a se smeje, a ja pogleah Đorđ a, koji izbegava moj pogled, ali njoj  jenostavno kaže: „alje. Šta ona?“ „Tog ana se, u stvari, nešto esilo. I alje ljubazna, rekla mi je: 'Moraš a znaš istinu, samo tako deš modi a olučiš hodeš li mi pomodi ili nedeš…' Zadutala  je, kao a namerno stvara neizvesnost. Ja sam se oseda la pomalo nelagodno i otišla sam u toalet. Ka sam se vratila, na stolu sam ugleala malu fasciklu. Mislila sam a su to njeni raovi, ali pogrešila sam…“ Ovog puta je Đulijana zaista uspela a stvori tenziju. Moža je gleala suviše epizoda Tajni. Sredom, ove nema reklama, i ona nastavi s pričom. „Rekla mi je: 'Otvori je', i tako sam viela a je to stranica nekih starih novina, Mesađero.“  Đorđo, zbunjen, podigne obrvu, a ja odmah shvatim. „Tu je bila vaša fotografija, bili ste na motoru, bežali ste o po licije, tako je bar pisalo ispo slike. Ja ništa nisam shvatala, i baš sam joj to i rekla: 'Sta znači ova priča?'“ Đulijana zaduti, kao a ponovo proživljava tu scenu, samo što smo prisutni i Đorđo i ja, i obojicu nas, na rugačiji način, prožire raoznal ost. Stoga uglas, bez dogovora, izgovorimo:

„akle?“ „Nije mi objasnila, samo je rekla: 'Izgubila sam priliku a buem sredna.'“

48

15. Grci su govorili a je subina ka nešto nepreviđeno upane, neka trenutna promenljiva, ali promenljiva koja ima snagu ur agana. Osedam se kao a sam izbačen iz sela. U jenom anu ogađa mi se ono što mi se nije ogoilo za šest goina. Zbog toga su Grci išli u proročišta, a bi pitali kako a na početku preokrenu subinu. Sredom, imam Đorđ a, koji uzima stvari u svoje ruke, iako nije baš proročište u elfima. „Sa nas, molim te, ostavi nasamo.“ I tako Đulijana ustane i u tišini ođe o vrata. Ona, pre nego što de izadi, okrene se na trenutak i pogleda me.

„Ne znam, na neki način, ta rečenica me je pogoila. Pomislila sam a je moža i vama tako. a, na neki način, uraila sam to zara vaše srede“, i nasmeši se kao neko ko zna a je zabrljao. Ona izađe i zatvori vrata za sobom. Đorđo ustane iz svoje fotelje, oe o frižiera i otvori ga. Poglea unutra. „Pa, ja bih promenio pide s obzirom na ono što se ešava u ovoj kancelariji. Osa nemoj a stavljaš koka-kolu i zeleni čaj, ved pivo, votku, rum, ukratko, ja bih prešao na teški alkohol. Uostalom, iemo u susret novim evolucijama, je li tako? Čini mi se a shvatam a smo pre jenim slučajem 'potrage za sredom'.“ „Jebote, ne zasmejavaj me, i oaj mi još jenu koka-kolu…“  „Ma ko tc zasmejava?“, kaže mi gleajudi flašu bez imalo ubeđenja. „akle? Ako ništa rugo, mogao bi a ispane lep scenario za neku seriju…“ „Ah, to sigurno. U stvari, radimo zabavni program, kvizove i igre. Mogli bismo a počnemo sa serijama, to je ieja.“  „ A ovo je olična prva epizoa. Pitanje je: šta se ogađa posle?“ I tako se nađem primoranim a sagleam situaciju kroz prizmu. „akle, našao sam se na Baltusovoj izložbi zato što je ona želela a se sretnemo. To je prva sigurna činjenica. ruga: Babi uopšte ne namerava a rai s nama.“ „Jesi li siguran u to?“ „Babi nika ne bi raila takvo nešto.“ ok izgovaram te reči, shvatim a više ni u šta ne mogu biti siguran. Ko je zaista Babi? Šta se ogoilo za sve ovo vreme? Koliko li se ona promenila? I tako ostanem da netremice gledam u koka-kolu.

Tačno, ovoj kancelariji trebaju žestoka alkoholna pida, pomogla bi u ovakvim situacijama.

49

„Recimo a Babi ne traži razgovor za posao. Bila je tamo a mi pokaže mog sina.“ I, ok izgovaram te reči, osetim nešto novo, stegne mi se želuac i, u isti mah, srce. Izgubim lucinost, osetim a me sustiže napa panike, ali uspem a povratim mirnodu, a ne mislim, a uboko uahn em. Đorđo je primetio nešto, pa me ostavi na miru, a mi preaha, više me ne pritiska svojim pitanjima. „Hodeš li a te ostavim malo samog?“ „Ne, ne brini.“ „Hodeš li a pričamo o tome?“ „a, iako, uveravam te, ne znam baš šta a kažem.“ Iznenada se setim majice koju mi je Babi poklonila, iste onakve kakvu je nosio moj sin. „Zove se Masimo, ima pet goina i moja je kopija. Ali on je prelep.“

Đorđo počne a se smeje. „Šta bi rugo i mogao a kažeš, pa tvoje je ete!“ „a, ali pitam se zašto je toliko ugo čekala. Zašto je želela a to baš sa saznam?“ „Zato što bi napravio lom, zato što bi želeo rugačiji život za nju.“ „a.“ Ostanem ošamuden. rugačiji život s njom. Nosila je u sebi moje ete i spremala se a se ua. To je bila neprava. Otišla je za svoj račun, ne misledi na mene, pa ipak, ja sam bio eo tog života, toga što se stvaralo, toga što je ved bilo napravljeno. Pripaalo mi je a i ja kažem svoje. I iznenaa se setim te poslenje nodi s Babi i nje koja mi govori: „Samo nastavi, ne brini.“ I ona njenih reči u kolima, ka sam pokušao a shvatim zašto je želela a svršim u njoj. Ona me je umirila. „Smiri se, uzimam pilule.“ I ja više nisam mislio na to. Sve sam zaboravio s njenim poslednjim rečima: „Sleede neelje se uajem.“ Zaleila mi se i uša. B ilo je kao da se sve ugasilo, kao da se pokidala traka, što se s vremena na vreme ogađalo ko nas ka bi tata pustio projekcije svojom superosmicom u salonu. Ka bi se iznenaa začuo onaj potmuli zvuk, traka koja se čepa, ekran bi sasvim pobeleo, osvojila  bi ga svetlost koja bi ga ponovo oslobodila. Ipak, znao sam a de moj tata zalepiti traku i a du nastaviti a gleam taj film, a nešto više shvatim, a saznam kako se završilo. A s Babi, nakon te nodi, traka se zauvek prekinula.

„Šta si olučio? Šta deš a raiš?“ Pogledam Đorđa, iznenađen i još ošamuden. „Hodeš li to redi ko kude?“ „Ne znam. Sve je veoma čuno… Hodu a razmislim.“

50

„Babi hode a ti priznaš ete?“ „Ne verujem, ali nismo razgovarali o tome.“ „Želi li novac za izržavanje, školu…?“ „Čuj, moža nisi shvatio, nemam pojma o čemu govoriš. Sve se oigralo veoma brzo. Bio sam pregažen, katapultiran u prošlost, a a o tome nisam ni olučio ni želeo, i još saznajem kako je ta prošlost ne samo saašnjost nego i buudnost… Verovao sam da sam zaboravi o Babi, a ja imam nešto što me za nju vezuje zauvek, imam ete.“ „Naravno. Pa ipak, jena stvar mi je jasna…“ Ustane i olučno krene prema vratima, i ja u toj njegovoj olučnosti konačno viim malo svetlosti. Ka si zbunjen, treba ti neko ko ima jasne ideje i za tebe. Radoznalo ga posmatram.

„Koja?“ „a du omah otpustiti Đulijanu.“

51

16. Senem za sto i olučim a raim, proveravam neke papire, čitam gleanost novog poponevnog programa. Moj um se relaksira, opušteno pratim prelaze. Nije loše. To je neka igra na temu škole s premetima i pitanjima iz opšte kulture, tu je irektor, profesori i, naravno, učenici, koji su u stvari i takmičari. Završe iza table ka tri puta pogreše ogovor i olaze ko irektora na završni ispit. Šestoro  je učesnika, ona ostane četvoro i na kraju voje. Čini mi se a je ovo savršen program za access prime time na Rete due, ono što ie o kraja nevnika o glavnog programa večeri. Kjara Falanji, irektorova asistentkinja, obavestila je Đorđa šta su obili i šta traže, i izglea a im baš treba ovakav program. Sutra imamo sastanak. Đorđova snaga je u ovome: koristi novac pametno. Četreset procenata zarađenog novca on želi a reinvestira u onose, saranju, kupovinu, ruštvene kvote, kvote za nove poslove, mogude app, mreže koje se rađaju, male produkcije.

„Nika ne treba a stanemo. Idi napre jeste buudnost Future.“ To je ime koje smo dali firmi. Đorđo je proučavao, računao rizik i investicije, otvorio jenu firmu u Majamiju, jednu u Marbelji, jednu u Berlinu. Male kancelarije ko je obrdu proizvoe, za šest goina teškog raa imamo vaeset tri programa koja iu na televiziji, između Italije i Evrope. Ne mogu a se požalim. Đorđo Renci je najbolja kupovina na koju bih ikad mogao da pomislim. Njega mi  je preporučio Markantonio Macoka, grafički izajner s kojim sam počeo prve poslove na RAI -ju. Viđamo se s vremena na vreme i ostali smo u obrim onosima. Nije želeo a uđe u Futuru ka sam mu to preložio. Kako je to čuno, moža nije imao poverenja. Trebalo je a uloži neku početnu sumu, a je imao želje i hrabrosti, a to bi povratio za veoma kratko vreme kad pogledamo kako su se stvari razvijale. On je

pak raije ostao sloboan, a naročito nije bio spreman a rizikuje. Čovek kakav je Đorđo savršeno bi mogao a sam za sebe otvori Futuru, sigurno mu nisam trebao  ja, a ipak, ka sam ga upoznao zahvaljujudi Macoki, iznenaila me je njegova sigurnost. „Poznajem tvoju priču, hodu a raim s tobom“, rekao mi je. A ka sam ga pitao zašto, ogovorio mi je jenostavno: „Kao ka surfuješ na vetru ili puštaš zmajeve. Ne čekaš ništa rugo, samo vetar…“ Klimnuo sam glavom pretvarajudi se a sam shvatio, ali uopšte mi nije bio  jasan taj ogovor. Moram a kažem a sam tog ana bio zbunjen, pomislio sam: „Ma a li je obro a se uružim s ovim tipom? Liči mi na one s nauvanim mišidima koje sredem u teretani.“ Ipak, neka se treba pouzati u one koji imaju 52

poverenja u tebe. Ostaviti po strani strahove i predrasude. Najbolje stvari se uvek prave udvoje. Dva je pozitivan broj, kao dve ruke koje vezuju pertle ili ih vezuju

nekom rugom a bi mu spasle život, pokušaj to a uraiš jenom rukom. Ona pomislim na ono što je bio moj život, moja grupa. Bilo nas je mnogo, ali poneka, usre njih, ja sam se osedao sam. I tako, vrate mi se malo -pomalo u glavu svi oni, Sicilijanac, Huk, Selo, Bani, Lukone i, naravno, Polo. Neverovatna imena za teške likove, s modnim motorima, lakim provalama, grubim i čvrstim rukama, savršenim za batine. Sve one priče koje sam ispričao s tom ekipom. Vreme nije poznavalo otkucaje sati. Jutro, nod, an, stalno smo bili zajeno, u stalnoj apsurnoj situaciji večnog trajanja. a me sa vie, šta bi mi sve rekli! Ja samo znam a  sam pre šest goina sebe vieo kao najviše čistača, jenog o onih avokata koji, a bi preživeli, uzimaju male pa rnice za automobilske nezgode koje im prepusti neki rođak ili prijatelj. Pitam se šta ko o njih rai, a li su otvorili neki kafič na nekoj o tolikih nepoznatih plaža, u Italiji ili u inostranstvu, ili neki bed and breakfast, ili rade u nekoj firmi. Pre nekog vremena, prošao sam pore Pajpera i video Huka na vratima, s povezom preko oka zbog kojeg je i zaraio naimak, smešio se nekim balavcima koji su ulazili u poponevnu iskoteku. Nisam verovao svojim očima,  još je tamo s onom kožnom jaknom, osaan kao i uvek, ako ne i više, zato što je sa malo pustio stomak i ima nekoliko laka na glavi manje. Moža je neko o njih zasnovao i porodicu. Tad prodre munja koja raspara vedro nebo,

neočekivano, iznenano. Ja imam ete. Ne znam ni ka je rođen, a li je kršten, ge živi, ko je njegov otac. Njegov otac? Njegov otac sam ja, onaj rugi je samo očuh, Babin muž. Ali a li Masimo sve to zna? A Babi? Sta Babi želi a urai? a li de mu to ika redi? Ziveo je šest goina bez mene, koliko se stvari tu ogoilo! Onda uzmem iz žepa onu vizitkartu. Gleam je, elegantna je, ima precizna slova, Babi Đervazi. Tu su brojevi telefona, privatni i onaj kancelarijski. Trebalo bi da joj pišem. Trebalo bi a je pitam a saznam više. Ali želim li a saznam više? I, ok uzimam telefon i ostanem a ga posmatram ne znajudi šta a uraim, stigne mi poruka. Od nje.

53

17. „Na toj požuteloj novinskoj fotografiji ponovo sam viela celu našu priču. Sedaš li se kako sam te čvrsto stezala? Znaš obro, zato što si se uvek žalio.“ Ostanem kao zaglušen tim rečima. Ponovo se nađem u trenutku ok proledem na motoru s policijom za leđima, u poteri ge je Babi ostala samo u brusthalteru i gadicama, samo s mojom jaknom. Pala je u neki glib, a to nije bilo blato, ved ubrivo. Baš sam je sa uživanjem zezao te večeri, rekao sam joj a se, tako uešena i smrljiva, nika nede popeti na moj motor. I ona se, naurena i ljutica, svukla. Nisam mogao da ne primetim koliko je lepa  – onako besna, bila je još lepša  – I, ka smo ošli o njene zgrae, nisam hteo a   je pustim. Njena duga kosa, raspuštena, njena bela, hlana koža. Plavetnilo njenih očiju, u kojem sam voleo a se izgubim, kao kad sam je video kako igra u Vetrinama i kad smo, svezi od ljubavi, pobegli u nod na mojoj tamnoplavoj hondi. Osedam emocije sva kog od tih

trenutaka, vradaju se kao nekakav cunami osedanja, i pitam se zašto je Babi sve to obacila, zašto je želela a zalei, ostavi po strani, a poništi taj cunami sve ok sasvim ne nestane. Osetim i bes, nestala je na šest ugih goina, i ona se o vako pojavljuje, kao a se ništa nije ogoilo, priđe s etetom kao iznenađenjem. Uvek  je sve raila po svom, kao što je i volela, i nastavlja to a rai. Sa gleam u mobilni telefon i čitam: „Iako ne veruješ, mnogo sam propatila pokušavajudi a se udaljim o tebe. I pišem 'pokušavajudi' zato što, ako su stvari tako tekle a ja sam na kraju ove, ko tebe, moža moram a priznam a nika nisam uspela u tome.“ Naravno… Ali ti si se udala, donela na svet moje dete, u ko zna kojoj bolnici, s nekim rugim čovekom koji mu je bio otac i sa svojom majkom, ženom koja me je ouvek mrzela, koja ga je verovatno uzela u naručje, i to pre tebe, sebična kakva  jeste. Eto, u tom trenutku, voleo bih da se Masimo popiškio na nju, zalivajudi joj tu svilenu košulju ili neku ru gu preterano elegantnu stvar koju mora da je tog dana imala na sebi. I, kad pomislim na svog sina, osvetnika, ođe mi da se nasmejem. „Sa sam ponovo ove. Viela sam te i viim a si obro, veoma obro, i raosna sam što sam te upoznala s Masimom. Ne znam ništa o tvom životu i mnogo bih volela a se ponovo viimo. Moža kao voje prijatelja, iako ti ne veruješ u prijateljstvo između muškarca i žene. Uvek si mi govorio: to je sranje… Moža je mogude samo u jenom slučaju, ako su se ve osobe mnogo zasitile  jena ruge i ako je prošlo mnogo vremena.“

54

Tačno. Još se toga sedam, bili smo na večeri s Polom i Palinom, Polo se istrčao s nekom o svojih ubistvenih provala. „Bilo bi verovatnije a postanem peer i a se smuvam s tobom!“, rekao je pokazujudi na mene. Nasmejali smo se i nastavili a pijemo pivo u jenoj raosnoj i opuštenoj večeri, u kojoj je sve bilo mogude, sve je bilo beskrajno i nije bilo granica našem smehu, našoj raosti. I vidim kako Polo iže svoj hajneken i kuca njime o moj, i ona se raspršuje na vetru, baš kao ona moja uspomena, kao život koji mi ga je oneo. A ti si sa ove. Babi, ti koja to ne zaslužuješ, ti koja se nisi priržavala našeg ogovora, i zbog koje sam ja neizmerno patio. I ođe mi da zazovem Boga.

„Bože, šta sam ti loše ja učinio, zašto si mi je ponovo poslao?“ I ne nalazim nikakav razlog. Gleam netremice svoj telefon tražedi bilo kakvo objašnjenje. „Pa ipak, jeno je sigurno: stvarno sam sredna što sam te ponovo viela, ne znaš koliko. Haje a se viimo ponovo, ako ti ogovara. Pisadu ti, ukoliko mi ne kažeš a više ne želiš a me čuješ. Dao, Babi.“ Zašto? Zašto te subina stalno iskušava? a bi vieo a li je izbor koji si načinio onaj pravi? Ali a li je to bilo potrebno? I tako nastavim a gleam u svoj telefon. Bilo bi veoma lako: nemoj više nika a me pozoveš, nestani zauvek iz mog života. a uraim ono što je ona uraila meni. Ipak, ne, ne uspevam u tome. Ostanem tako, kao zaustavljen, ne onosedi nikakvu oluku, neka život oluči za mene. U jedno sam pak siguran, pa ga pozovem telefonom.

„Đorđo?“ „a?“ „Jesi li otpustio Đulijanu?“ „Jesam, zašto, a se nisi preomislio?“ „Ne. ala joj je i moj broj telefona.“

55

18. Ka izađem, ved je mrak. Uzeo sam vredu i poslao Đin poruku, obavestivši je a du se vratiti kasnije. Ništa rugo nisam napisao. Ne znam šta a kažem. I, evo, njena poruka stiže na vreme. „Ved sam se vratila. Ne brini, ljubavi. Večerademo ka završiš.“ I prvi put ta reč, „ljubavi“, pomalo mi je nepriklana. Kao a se nešto iznenada prekinulo. Kao da sam joj uskra tio poštovanje zato što sam joj predutao tajnu o kojoj ni ja nisam ništa znao. Međutim, najviše me iznenađuje nešto rugo: nisam sam, postoji eo mene, eo koji de ostati na ovom svetu i posle mene. I to mi pruži neobjašnjivu utehu. Moj sin. Masimo. Želeo  ja to ili ne, on ipak postoji i na neki potpuno neobjašnjiv način ja se smešim, osedam se vezanim za tog neznanca. Sedam se njegovih prvih reči, njegove tamne kose, njegovih očiju, njegovog osmeha. „Mogu li i ja a te zovem 'Step'?“ Žao mi je što nisam mogao a mu kažem još nešto, a porazgovaram s njim, što nisam imao spremna ova pitanja koja sa imam u glavi. Pozravim evojku na ulazu i uđem u svlačionicu. Moža de jenog ana i moj sin idi u teretanu, a ja to nedu znati. U velikoj sali —  glasna muzika; uprkos debelim staklima, uspevam da  je čujem. Unutra su evojke, pokretne, slobone, mišidave, izvoe akrobatske figure na šipci, i to veoma teške, kače se, okredu se, pokušavaju a iu vertikalno ili horizontalno. Jedna devojka tamne kože i uge svetle kose rasteže se, otkriva stomak na kojem se ističu njeni savršeno izvajani trbušnjaci. Izglea a joj je uobno u tom položaju. Ne mogu a je zamislim u rugim… Pričam o igranju oko šipke, pole dance, naravno. I, kao a je to čula, evojka promeni položaj i ostane u vazuhu, ržedi se samo snagom nogu. Ona aterira i raširi ruke, kao a želi a povuče završetak svoje prestave. Ostale evojke zatapšu, a ona se raosno smeje. Mora biti da je to instruktorka ove nove discipline. Jedna mlada devojka u tamnoplavim helankama i dugoj majici spremila se da zauzme njeno mesto.

Međutim, u očajničkom pokušaju a uspe a urai nešto što bar malo liči na ovu prvu, izgleda pre kao one velike salame koje viiš okačene o papirno rvo na seoskim vašarima i koje neki lola vezanih očiju pokušava a svuče ole. Eto, devojka ostane malo u vertikali, dok joj instruktorka urla neke manevre, pa joj

priđe i nastavi a urla s rukama na ustima. ve stvari su mogude: ili je gluva ili je zaista salama.

Stavim svoj peškir na ivicu klupe i  razgibavam se dovoljno dugo da ponovo viim evojku kako se vrada ole i nezaovoljno vrti glavom. Olučim a se više time ne bavim i počnem a tražim tegove, hodu malo a poraim na grunim 56

mišidima. Opružim se na klupi i počnem lagano, ižem vaeset ki lograma tek da bih se malo zagrejao. Eto, čini mi se a sam se vratio u obra stara vremena, ka sam išao u Budokani, teretanu u kojoj sam počeo a treniram pošto me je Popi,  jean ogroman tip, isprebijao, blizu kafida Fleming. Popi me je baš obro sreio i razmišljao sam o jenom lepom revanšu. Bez mišida, međutim, ne bih niku stigao. Lukone, Polo, Huk, Bani, Sicilijanac — sve njih sam upoznao u Budokaniju. Tamo ge sam počeo a se „pumpam“, ge su se oručkovala jaja i anabolici, o dekadurabolina do neverovatnih steroia koji se koriste za krave ili trkačke konje. Ali to su moža samo bile legene. Ipak, nekom bi se promenio glas, postao bi mu dublji, skoro potmuo, a brada se pojavljivala tamo gde do pre nekog vremena nije

bilo ni naznake neke lačice. I pričalo se a anabolici, ako se suviše upotrebljavaju, ubijaju želju za seksom. Sedam se a ih je Sicilijanac mnogo uzimao i govorio: „I bolje… Tako du malo sebe smiriti, ionako se mnoge žale!“ I smejao se onim svojim smehom od cigareta i piva i pumpao je i izao tegove teže o svih nas: 140, 160, 180, 200… Stao bi tek na 240, urlajudi toliko a bi se evojke koje su na gornjem spratu imale aerobik uplašile. A Sicilijanac je nastavljao a se razbija o nandrolona, uprkos opasnostima i neželjenim efektima, poput onoga, kako se pričalo, a nandrolon povedava sve osim „onoga“, štaviše, upravo ga smanjuje. Često sam viđao karikature koje su povlačile veličinu mišida i malenkost ostalih elova, i čak sam i u Budokaniju, po tušem, u svoje vreme primedivao tu ču dnu kontraikciju, ali sve sam pripisivao priroi. Ja nika ništa nisam koristio. Jeo sam mnogo, a, jeo sam mnogo jaja ujutro, žigericu, pivski kvasac koji sam s uživanjem žvakao, a Polo me je gleao pometen zato što se njemu gaio. Išao sam svaki dan u teretanu, isciplinovano, s voljom, s besom. Svaki trening značio je napreovati, oržavati težinu, kontrolisati je, povedavati i idi alje samo snagom uma. Zeleti. Sve ok ne osetiš a ti mišidi urlaju o bola, meso skoro a pita za milost pod naporom tegova.

Siđem s klupe i stavim peeset s jene strane i peeset s ruge. Ona se ponovo postavim ispod nje i uradim pet- šest brzo, sa osedam težinu i pri poslenjem izanju se malo mučim, ali ovršim ga. Omaram. Uzimam ah. Zatvorim oči, ponovo uzmem tegove, uraim još eset. Ovog puta je teško o početka. Ali ne zato što su teški. Ponovo počinje a me nosi bes. Babin smeh i onaj paket, lep i surov poklon, koji mi stavi pred nos, onda ga skloni i na kraju me pusti da ga otvorim. I vidim majicu s belim i plavim prugama, istu kao kod onog

eteta, kao ko mog sina. I bes raste, čula se sa Đulijanom, sve su olučile iza mojih leđa. Ne, olučila je ona, samo ona, Babi, a uđe u moj život i izađe iz njega, i skoro a bacam šipku, čini mi se a je lagana, bez težine , toliki je bes. I ide gore,

57

 još više, izna svojih ržača, i ona ponovo pane na njih i oskoči i zaljulja se levo-esno, rizikujudi a pane na zemlju, ali ja je zaustavim rukama. „Hej, ma jesi li to ti, Stepe?“ Ustanem i pokušam a shvatim ko mi se to obrada. To je neki mlaid ispre mene.

„Stefano Mančini, ti si? Ti si bio legena za nas. Moja evojka je isekla fotografiju s motorom s onom devojkom koja se stiskala uz tebe i stalno mi je govorila: 'Moraš a bueš kao on, ne takav mlakonja.' Jebote, upr opastio si mi

mlaost. Naime, ostavila me je, a nije mi ala!“ I smeje se sa svojim prijateljem koji stoji blizu. Mršav je, suv, ali obro građen, ima kovržavu kosu, gustu, ugu, i tamne oči. Ličio bi na Rengu, pevača, a mu zubi nisu malo kvarni. Prijate lj mu baci pet kao da je izrekao ko zna kakvu provalu.

„Zovem se ijego, ali ne treniram često ove, igram uglavnom pael.“ „Aaa, igru peera!“ Njegov prijatelj počne a se smeje kao lu. „Ne, kul, baš si strava, oh! Upišadu se!“ On ga lupi po leđima. „Aaa, jebote! Boli me tako! Ti si težak, baš si težak!“ U stvari, prijatelj je ebeo, mastan, grozno je građen i salo mu se preliva. „Njemu bi obro bilo a igra pael. Sta go čovek može a pomisli, obar je to sport. obro te preznoji i osuši te.“ Uzmem peškir s klupe, ustanem, stavim ga na ramena i udaljim se. „Hej, Stepe, hodeš li a malo razmenimo uarce?“ Okrenem se, a Dijego je stavio pesnice ispred lica i igra iza njih, namiguje i

želeo bi a bue simpatičan, ali nije. „Haje, tamo je ring…“ Pokaže mi g a bradom, nagne glavu prema ramenu kao a kaže: „aj, nemoj a te molim“. I ponovo namiguje. Preterano. To jest, baš ima tik.

„Ne, hvala.“ „aj, voleo bih a znam a li je moja evojka bila u pravu. a li sam mlakonja.“ I tip kraj njega počne ponovo a se smeje, skoro se previja. „Ili se plašiš?“ A ja mislim kako je prošlo to vreme, kako me više ne zanima a se bijem, a okazujem a sam najjači, pa pomislim kako sam postao otac, a, imam ete, i moram da budem odgovoran. I trebalo bi da pazim na sve ove stvari, ali onda mi iznenada ođe a se nasmešim i ja jenostavno kažem: „Ne, ne bojim se.“

58

19. Spremamo se ne govoredi ni reci, stavljajudi rukavice koje smo našli u nekoj fioci. Tu su i kacige, ali on ne stavlja svoju, pa je i ja izbegnem. Skine duks, onda

majicu, krupan jc, obro građen, ima uge ruke i čvrste noge. Počne a skakude levo-esno, lagan je na tim jakim nogama, nema mnogo težine u gornjem elu, ali veoma je pokretan. Njegov prijatelj ovuče stolicu na ivicu ringa, izvai bruklin žvake i otvori ih. Savije jednu i stavi je u usta, papir pusti da padne na pod. Zvaka  je o slaida, jeina vrsta koju ne volim. „Uzimaš nam vreme?“, kaže mu ijego. „Je li u reu tri minuta?“, pita mene. „Jeste.“ „Hodemo li fulkontakt ili kik -boks?“ „Kako go ti želiš.“ Ona se ijego nasmeši. „Kik -boks“, kaže, pa zaurla svom prijatelju: „Tri minuta osa!“ Zamišljajudi gong, tresne rukavicom o rukavicu i krene na mene. Njegovi uarci su precizni, svi su upudeni na lice i grui, ali ja uspevam a mu pariram. Brz je, do bro se krede, ima aha i, ka ue, uspeva čak i a daska „Jebote, zvala se Ilarija, baš je bila obra riba, zaista, stvarno lepa, smišljala je lepe igrice, samo — htela je jenu ozbiljnu priču. 'Kao onu Stepovu!' Shvataš, jebote, bila je zaljubljena u tebe , a nije te čsk ni poznavala! Ti si mogao a je pojebeš ovako“, i verovatno pucne prstima u rukavici. „ A ja nisam uspevao ništa!“ Prijatelj počne a se smeje, pa i on, i, pošto su mi ovratili pažnju, ijego napravi kružni skok lupivši me iz sve snage po r amenu. Gadno me pomeri, tako da završim na konopcima, i, ka oskočim i vratim se, pogoi me irektnim uarcem, irektom, ižudi nogu o grui i ona brzo prema meni kao a želi a me natera da poletim izvan ringa. Ali ja sam brz, spustim desnu ruku i premestim se celim

telom izbegavši tako nogu koja stiže i olazi uprazno. Međutim, on to iskoristi i ovali mi va krošea, esni i levi, pravo u lice. Osetim uarac, pomrači mi se vi, u stvari, ijego mi se uvoji i viim kako se previja o smeha. „a te sa vidi Ilarija… Moža je trebalo a staviš kacigu!“, i ponovo se spremi a me uari, serijom uaraca u lice, ali, čim se pokrene, ja to iskoristim, okrenem se oko sebe, otvorim ruku i pogoim ga kao metkom, kao bejzbol palicom, pravo u lice. ijego više ništ a ne vii, uiše suvo i paa na zemlju. Njegov prijatelj kaže „jebote“ i ostane otvorenih usta. Orešim rukavice. „Eto, a je ove, Ilarija bi rekla: 'Viiš, bila sam u pravu, ti jesi mlakonja.' Pozravi je o mene.“ Izađem iz ringa, ponovo uzevši svoj peš kir. Dijegov prijatelj 59

pokuša a ga reanimira, lupa mu šamare, oziva i, pošto  ga je namučio, viim u ogledalu da ga Dijego odguruje rukama, ali da mu je glava i dalje pognuta,

pokušava a se povrati. Prođem pore evojaka. Ona o malopre je opet na šipci, ovog puta mora a je obro postavila ruke, više ne liči na salamu, uspela je u svom malom pouhvatu, i instruktorka klima glavom s oobravanjem. Veštim saltom vrada se ole zaovoljna. Volim a se raujem tuđim uspesima i s tom mišlju se uvučem u svlačion icu. Moram da dobijem na kondiciji. Moram ponovo a počnem a trčim. Van forme sam. Step — van forme. Ko zna kako bi sa prošlo takmičenje u zgibovima među Buokanijevima. Počnem a se smejem za sebe. Ličim na osanog nostalgičara. Pa, Sicilijanca bih mož da i sad pobedio, on je sa onim ečacima o kojih bih narljao. ođe trenutak ka te telo napusti, suviše sastanaka, suviše priče i seenja u kancelariji, inolentnost koja se pretvori u lenjost. Otvorim ormar u kojem sam ostavio svoje stvari i vidim kako svetli mobilni telefon. Javim se.

„Ljubavi, ge si?“ „U teretani.“ „Ma aj! Mislila sam a imaš ko zna kakav sastanak.“ „Ne, trebalo mi je a se malo izuvam.“ „Zašto? a nešto nije pošlo po zlu na poslu?“ Nije trebalo a joj kažem. „Hej, jesi li tu?“ „Ne, ne, sve je u reu.“ „a, tim glasom. Ka ođeš kudi, ispričadeš mi.“ I počne a se smeje. „Ako hodeš, odi du u teretanu i potudi demo se kao ka smo se upoznali. Osedam a bih te ovog puta prostrla po pou. Baš si van forme!“ „Tačno. Zamisli, popeo sam se u ring.“ „I kako je prošlo?“ „Pa, ako ništa rugo, mogu a se javim na telefon.“ „Ha-ha-ha, aj, nemoj a kasniš.“ Eto, Đin. Đin  i njena radost. Đin  i njen smeh. Đin i njega lakoda. Đin i elegancija. Jednostavne stvari koje joj polaze za rukom i koje je čine toliko slatkom. Đin i njena transformacija uz malo šminke i visoke potpetice. Seksi Đin . Počnem a se svlačim, navučem papuče, uzmem peškir. Đin, kako je bilo teško ponovo zaobiti tvoju ljubav, tvoje poštovanje, tvoj mir. Uvučem se po tuš i setim se svega onoga što sam uraio a bih je opet osvojio.

60

20. Svakog jutra sam ispre njene zgrae. ođem tamo pre osam, tako Đin zna a sam tu. Mora a zna a hodu nju, a sam pogrešio i, ako vreme ne može a izbriše moju grešku, moža de bar modi a mi oprost i. I tako sam tu. Kad ne izlazi i ostane ko kude, znam a me glea s prozora. Ljui koji stanuju tu gleaju me raoznalo, prepoznaju me ne kao Stepa, ved kao onoga koji je je tu. Pre neko jutro  je prošla jena mama koja je za ruku ržala ete. Ka su mi prišli, ete me je onom slobonom ručicom pokazalo. „Mama, tu je onaj čovek koji uvek čeka.“ Žena ga je malo povukla privlačedi ga sebi.

„Duti!“ „Ah to je on, znam ga.“ ošlo mi  je a se nasmejem. Pričaju o meni po okolnim zgraama. Mario, proavač novina, ved me ljubazno pozravlja. Otkrio sam a je Alesija, evojka koja svakog jutra voi psa u šetnju, po zanimanju avokat. Tu su, potom: Pjero, cvedar; Đakomo, pekar; Antonio, vulkanizer. Svi me pozdravljaju, ali niko nije bio hrabar a me pita zašto sam tu. I ved je prošlo mesec ana. anas je Alesija izgubila psa, pobegao joj je. Spremao se da pre đe ulicu baš ka je nailazio neki auto, a ja sam uspeo a ga zaustavim. Smirio sam ga obuhvativši ga obema rukama oko grudi i zagrlio ga. Beli zlatni retriver, lep, jak, ali uspeo sam da ga

zaržim. Alesija stiže trkom. „Ulikse! Ulikse! Hiljau puta sam ti rekla!“ I blokira ga povocem oko vrata. „Ne smeš a se ualjavaš. Jesi li razumeo?“, urla pretedi mu rukom ispre njuške, iako Uliks glea pravo, ravnoušno. „Jesi li razumeo? Jesi li razumeo ili nisi?“ Ona se smiri i obrati se meni. „Uvek rai po svom…“ Eh, pa i ti, šta si očekivala ka si ga nazvala Uliks? Ipak, ne kažem joj to, još je suviše uplašena a bi shvatila a je to samo glupa šala. „Svakako, hvala…“ I lice joj se otvori u osmeh. „Zovem se Alesija.“ „Step.“ I stegnem joj ruku. Porazmisli, pa slegne ramenima.

„Mogu li a te pozovem na kafu? Haje, baš bih volela.“ Vii a sam neolučan. „Ili šta ved hodeš…“ „Kafa bi bila olična.“ Pređemo ulicu a bismo ošli o bara ka se javi njena majka koja, i ne gleajudi ge je, zaurla po kvartu: „Alesija!“ 61

„Cigarete“, ogovaramo nas voje uglas. „a, mama, važi.“ Ona, okrenuvši se meni: „Ona voli a puši, to se vii?“ „Nee…“ U baru nas očekuje bucmasto Frankovo l ice. „Hodeš li a nam napraviš ve kafe? Stepe, kakvu ti voliš?“ „ugi topli makijato, bez šedera.“ Ponovi naružbinu i oa: „Za mene uobičajeno, hvala.“ Alesija miluje Uliksa i postavi mi jeino mogude pitanje: „Svakog ana te viđam ove, ispre zgrae. Neka opklaa ili neko treba nešto a ti oprosti?“ Kaže mi to oštroumno kao pravi avokat. Zatim oa: „Šta go aje, ako želiš, pomodi du ti, baš si bio strava s Uliksom…“ Još jače ga češka ispo grla. „Ne možeš mi pomodi, ali hvala ti.“ Divan je dan, nebo je vedro, to je prostranstvo plavetnila, i mi zastajemo na pragu bara.

Alesija rži u ruci svoj ristreto, a ja se pomalo igram s Uliksom, koji uopšte ne želi a se vrati kudi. Alesija se, međutim, upravo sprema a ga ponovo zatvori tamo, ima parnicu na sudu u jedanaest.

Baš ka se spremam a se oprostim s njom, Đin   se pojavi prekoputa ulice, poglea okolo, začui se što me nema, ali, ka me uglea, malo zažmuri i napravi ne baš lep izraz lica. Alesija to primeti. „Umesto a ti pomognem, izglea a sam napravila još vedi problem.“ Kaže to s blagom gorčinom. „Ne brini.“ „Znaš, u ovakvim situacijama, pomisao a moža postoji neka ruga može i a poboljša situaciju…“ Ona uzme Uliksa, privuče ga sebi i poglea me oozo sležudi ramenima. „Pa, naam se a de sve prodi obro, rago mi je što sam te upoznala, viimo se, ovako ili onako. Šteta, svakako…“ Nasmeši mi se i ništa ne oaje, nestaje u pravcu trafike. Ko zna šta je htela a kaže. Više me i ne zanima toliko. Sa znam samo da poznajem i Franka, barmena koji sprema oličnu kafu. an kasnije, ponovo sam tamo, na uobičajenom mestu, ka Đin izađe iz ulaza. S majkom je. Uglea me i nešto joj kaže. Majka klimne. Đin krene prema meni. Olučna je, sigurna i njen korak ne obedava ništa obro. Ne smeje se, ne prestaje a me glea, prelazi ulicu i ne proveravajudi ima li automobila. Ima srede, niko ne nailazi, hoa toliko brzo a je za tren ved prea mnom, nosi me, sa de me uariti glavom. Ona, lica priljubljenog uz moje, pokaže sav svoj bes. „akle? Jesi li i nju pojebao?“ Izleti mi jean tupav osmeh, ali u suštini ne znam šta, ovraga, a uraim.

62

„Koju nju?“ ok to izgovaram, shvatam a je trebalo a našu raspravu povedem u sasvim drugom pravcu.

„Koju nju? Nju. Sigurno ne onu rugu! Nju, Alesiju, avokaticu. Znam je odmalena. Zivi na drugom spratu suse ne zgrae. Ved tri goine je s jenim lekarem, ali vara ga s jenim mlaim, nekim jebačem kao što si ti, zove se Fabio.“ Zatvorim oči i olučim a probam. „Izvini.“ „'Izvini' za onu prvu koju si pojebao ili za ovu, koju si juče?! Ne, reci mi! Tako du znati koje izvinjenje a razmotrim!“ Viim a je povređena, besna, kao nika osa. Lice joj je zgrčeno, osenčeno, izglea još napetije. I to samo mojom krivicom. „Oprosti mi, Đin…“ Ne pušta me a govorim. „Mogao si ranije a misliš na to! Zar nisi znao a du se naljutiti? Šta si mislio? a du prihvatiti tvoju prevaru kao a se ništa nije esilo? Jesi li vieo koliko sam te ugo čekala?“ U očima su joj suze, skupile su se na onjem rubu kao a de neka ogromna brana upravo da eksplodira.

„Zaista… Ne znam šta mi se esilo, kunem ti se, želeo bih a vratim vreme, a nika nisam učinio to što sam učinio.“ „Ne umeš a joj ooliš, to je istina! Ovako de biti ka go je sretneš…“ Primedujem neku gorku pomirenost sa subinom u tim rečima. „Ne, Đin, grešiš. To je bila samo želja a okažem a je još moja. U stvari, sve  je bilo gotovo i to sam primetio…“ „ok si je jebao?“ Đin nika tako nije sa mnom razgovarala, bes je preobražava, pretvara je u zlobnu devojku kakva nikad nije bila.

„Ova naša ljubav je mogla biti ivna, a  ti si umesto toga izabrao da me ne želiš, a ti nisam ovoljna. Sve si uništio. Sa bi ionako bilo nesavršeno.“ I ode pre nego što de briznuti u plač. Stigne svoju majku i počnu a koračaju u tišini, bez reči. Njenoj majci je trebao trenutak a shvati a ne postoje reči koje bi mogle a je uteše. Ona se okrene i poglea me. Na licu joj je isti izraz kao onog  jutra ka me je pustila a uem s ružama u rukama. Moj prvi pokušaj a mi Đin oprosti. Stavio sam cvede na rani sto u njenoj sobi i tamo sam našao  nevnike. Njenu istinu, njen san, skriven o svih. A taj san sam bio ja. Volela me je ved neko vreme, znala je moju priču s Babi, znala je mnoge stvari o meni, čak i a sam bio u Americi, zato što je uspela a se sprijatelji s mojom majkom. a, čak i s mojo m majkom. Ona, naš prvi susret, na samouslužnoj pumpi, nodu, ge mi je ukrala benzin. Verovao sam a se sve ogoilo slučajno, a ona je, u stvari, to planirala.

63

Đin i njeno žensko strpljenje. Đin i apsolutna ljubav. Đin i njen veliki san… A ja sve to uništio za jenu nod. Uzvratim poslenji pogle majci. Ona me netremice poglea bez prekora, bez sua, želela bi moža a razume neshvatljivo, a shvati taj, čini se, beskrajan kderkin bol, toliki a nema hrabrosti aje pita… Međutim, ako je videla mene i ono što mi je ona vikala u lice, ona zna a je posrei neko razočaranje, neka moja krivica, greška. Ali zar je ona tolika a se ne može oprostiti? Zar to moža ne znači oricanje o mogudnosti a bueš sredan? I baš u tom njenom pogleu koji me isprada čini mi se a viim te misli. Ona mi nešto rugo a o znanja a je moža baš ona poslenja karta na koju treba a igram.

64

21. Dan kasnije. Oko pola jedanaest Đin olazi o kude, i ja izađem iz svog skrovišta, jenog drveta, iza kojeg sam stajao da me ne bi videla. Nisam sreo ni Franka, ni Alesiju, nikoga. Đin nosi tamne rejbanke i crnu jaknu, a kosu je skupila u rep. Obično ne

nosi naočare, a sunce anas uopšte ne zaslepljuje, ali moža je to jeini način a ne pokaže tragove nodi koju je provela proklinjudi me, ko zna. Njen plač je  jeinstven. Ona plače kako moža nika nisam vieo, u tišini, suzama koje silaze  jedna za drugom, bez ikakve namere da se zaustave. Nezaustavljiva je, kao da se

zaista oslobađa sveg bola koji oseda. osa uzrok tom plaču nisam bio ja, ved Frančesko, njen ečkid, kako ga je zvala, brišudi tim naimkom svaku moju beskorisnu ljubomoru. Frančesko je bio njen prvi i jeini ečko, najgori o svih, takvog ga se sedala. Preokrenuo je lepotu te prve ljubavi u najvedu grešku njenog života. Te večeri su se rastali pomalo žurno i ona se vratila kudi a završi sa učenjem. Ali nešto joj se vrzmalo po glavi, pa je pokušala a ga pozove, ali njegov telefon je uprazno zvonio. Otišla je a ga potraži u Đili, lokalu u koji je trebalo da odu. Đin je pričala i počinjala a jeca, o besa, uveravala me je, „zato što je baš ispao ga“, još je i oala: „Izneverio je moje poverenje“. Neko šesto čulo ovelo  ju je sve o kude jene njene prijateljice, Simone, koja se uopšte nije sviđala Eli, koja joj je uvek gov orila: „Baš si glupa što joj veruješ.“ Ona, u petnaest o četiri, vrata Simonine zgrae se otvaraju i pojavljuje se Frančesko, kao najgori ečko koji  je ika postojao na zemlji. Đin oseti a je preplavljuje silan bol i, nakon nekoliko trenutaka, jedino mogude zaovoljstvo: a se osveti onome ko nije poštovao pravila u ljubavi. Bila je u svom  polu, pustila je kvačilo i u punoj brzini krenula na Frančeskov mercedes 200 slk. Fantastičan uarac posre sree, po krilu i vratima. I to je Đin. Ljubav i bes, ponos   i suze. Duboko u sebi mislim da  je taj ožiljak o uspomene na Frančeska još boli, zbog toga počinje tiho a plače i kaže mi: „Nemoj nika a mi uraiš nešto takvo, ne bih to mogla a prihvatim još jenom.“ Poljubio sam je u još mokro lice i otišli smo u Monti. Jedna prijateljica je otvarala radnju i ona se nakratko razonodila među svim onim torbama i šarenim kaiševima, minđušama sa saobradajnim znacima, onima u obliku kugle ili s ugim privescima svih mogudih nijansi. Kratko se zaržala na jenim minđuša ma od papira s orijentalnim crtežima, probala ih je i sinula, ali naposletku je olučila a ih ne uzme. Šteta, bila je prelepa s tim visedim minđuša ma. Onda je srela neku svoju prijateljicu i pozravile su se zagrlivši se s ljubavlju. Zvala se Gabrijela, išl e su u isto 65

oeljenje, ali ona je bila bolja, rekla mi je to smejudi se. Nastavile su a daskaju, smejale su se i šalile prepričavajudi ogađaje nekih zajeničkih prijateljica, kako su se promenile, i obe su se iznenaile jer je neka Paskvalina konačno našla ečka. Gleao sam je izaleka, baš je pričala, kao a više nede stati, svaki čas je vitlala rukama. Konačno se ualjila o one tuge koja ju je obrvala. Đin je raosno slušala prijateljicu i na kraju se baš lepo nasmejala. Eto, tuga je zauvek nestala. Po malo kao ko ece koja prelaze iz plača u smeh a a to i ne primete. Pogleala me je izaleka i ona se i meni osmehnula, trepnula jenom, kao a kaže: sve je u reu, bolje mi je, hvala, bar mi se učinilo a sam to shvatio. Ka smo ošli kudi, ved je bilo veče. Sišla je s motora i snažno me zagrlila. ržala me je ugo uza se i prošaputala mi na uho: „Hvala, bio si mnogo obar.“ Na trenutak smo se gleali. Ona je ona omahnula glavom. „Ti ne shvataš koliko te volim, Stepe.“ Nije mi pružila priliku a ogovorim. Pobegla je u zgrau i ne okrenuvši se, kao da se skoro postidela te svoje izjave.

Tačno. Moža to nisam shvatao ozbiljno. Ona zaista voli na svoj način. Ka sam ošao kudi, zazvonio mi je mobilni telefon. „Ljubavi!“, zasula me je svojim ouševljenjem. „Ali nije trebalo!“ „Šta?“ „Kretenu! Baš su bile skupe!“ „Vii, grešiš, voleo bih, ali, nažalost, to mora a je bila ieja nekog rugog obožavaoca.“ Smeje se kao lua. „Moža nisi primetio, ali u onoj ranji jeini moj mogudi obožavalac bio si ti, svi ostali su bili ili žene ili peeri!“ I ja sam počeo a se smejem, nisam ni obratio pažnju, gleao sam samo i  jeino nju, naajudi se a de uspeti a rasprši onaj bol. „Mnogo mi se sviđaju, želela sam a ih uzmem, ali bile su suviše skupe.“ U tom trenutku mi s tigne fotografija. Ona s minđušama koje sam joj stavio u žep jakne. Pisalo je: „Sviđaju li ti se? Meni mnogo, skoro koliko i ti! I to ne zbog ovih lukavih iznenađenja.“ Ponovo začujem njen smeh preko telefona. „Je l' ti stigla? Moža du ti kasnije poslati   jednu seksi, gde sam polugola, kao nagradu. anas si zaista bio savršen.“ I spusti slušalicu. obro je, bio sam zaovoljan. Bilo joj je bolje. I tako olučim a oem o kuhinje a naspem pivo, malo opuštanja, moža malo kompjutera, neki film, kad, iznenada, zazvoni telefon. Bila je to poruka, jedna

fotografija. I ostao sam iznenađen. Ona i njena čenost. Ona i njena stiljivost.

66

Ona i njena čistota. Bila je u polumraku, ali gola, i imala je na sebi samo minđuše, lepo osvetljene. Ispod fotografije je napisa la „Samo za tebe, zauvek“. Poželeo sam  je, i tako olučim a joj ogovorim. „Želeo bih da sam tu. Da bih ti skinuo i minđuše i a bih mogao a te volim saa.“ Omah mi je poslala jeno srce. Eto, to je Đin. Te večeri je prevazišla svoj bol jeino time što  je osetila da je voljena.

Ali kako anas mogu a je nateram a ga prevaziđe? Ovog puta sam ja krivac, moram da je nateram da ponovo poveruje u mene.

I tako kucam na vrata i spremam se a nešto kažem. Na pamet mi pane samo: „Mora a mi pomogne.“ Moža bi bolje išlo: „Đin je ivna, a ja sam žiber.“ To bi bila savršena istina, ali verujem a bi mi zalupila vratima pre nosom, ne želedi a čuje ništa rugo. Ostanem a dutim, s licem prema tim vratima, i alje zatvorenim, misledi na ruge mogude rečenice. Ništ a mi ne pada na pamet. Ima trenutaka u životu koji ti se čine kao a nika nede prodi. Ovo je jean o njih. Potom čujem kako se koraci približavaju i staju baš iza vrata. „Ko je?“ „Stefano Mančini.“ „Ko?“ Eto, baš to. Još gore. I ne zna ko sam ja. Ona se   vrata otvore i pojavi se gospođa koja često izlazi sa Đin, njena majka. „obar an, gospođo, ja sam prijatelj vaše kderke…“ „Znam ko si.“ Zadutim. Osedam a du umreti. Jebiga, u svom životu sam se tukao s nekima koji su bili vaput vedi o mene i nisam osedao ništa, a sa, pre pogleom ove žene, ja sam u nevolji. „Ti si Step, je li? Kderka mi je pričala o tebi.“ „a, to sam ja. A šta vam je rekla Đin?“ „a ne otvaram.“ Ona mi se nasmeši. „Ali ved sam to uraila…“

67

22. Tog jutra, Đin izađe i ne vii ga. S jene strane je zaovoljna, ali u ubini uše

 joj je žao. Nije mislila a de se tako brzo umoriti, ali, ako stvari tako stoje, ona je tako bolje za sve. Njena baka Klelija stalno joj je to pričala: „Moraš a puštaš a te muškarci čekaju sve ok stvarno ne mogu više, a ni ti. Eto, onaj koji istraje i ostane  jeste onaj savršeni.“ Step nije bio savršen. Šteta, sviđao joj se i u svojoj nesavršenosti. Na fakultetu, pošto se uubila u preavanje iz prava, nije više toliko mislila na to. Šalje poruku kudi, obaveštava majku a de se vratiti oko šest i ruča senvič s lososom i ceđeni sok o jabuke, pomoranže i šargarepe. Majka pročita poruku i nasmeši se. Ko zna šta de redi moja kderka o svemu ovome. Ved znam, optužide me a sam izajica, ali pomislide, na kraju k rajeva, da sam dobro uradila. Bar se naam. I, govoredi to, uzme onu torbu i ostavi je u kuhinji spremnu za trenutak a  joj je a. U šest sati i nekoliko minuta, čuje kako se vrata otvaraju. „Mama, jesi li tu? Ja sam…“ Frančeski zalupa srce. Plaši se a de  je otkriti, plaši se a bi osedanja na njenom licu mogla a je oaju. Njena kderka je posebno osetljiva. „Hej, jesi li tu, šta raiš?“ Đin je na vratima kuhinje. „Šta misliš?“ Pokaže joj peglu u ruci i jenu očevu košulju na asci. „a pogoim…  Hmmm…“ Osmehne se pretvarajudi se a se setila. „Znam! Pokušavaš a spališ jenu tatinu košulju!“ „Baš tako! Ako mi to poe za rukom, ti deš morati a istrpiš onu cepilaku.“ „A ge je on tačno?“ „Otišao je na fubal s prijateljima.“ „Baš oržava formu, nema šta…“ Đin ode u svoju sobu i na trenutak pomisli na svog oca u formi i na svoju majku, koja za njega pegla košulje, stalno se truedi a on izglea lepo, elegantno, primereno svakoj situaciji, savršeno. Eto, a, savršeno. Ko zna koliko ugo ga je ostavila a je č eka, po bakinim pravilima. Đin se zasmeje. I ko zna a li još ima strasti među njima i šta se ogađa u onoj sobi jenom neeljno? Mesečno? Goišnje? Đin se u mislima vrati Stepu, onome kako su ranije živeli, u ane koje su proveli na Maldivima, gotovo bez ičega na sebi, u toploj voi, na plaži, u bungalovu, bez sata, bez vremena, bez sastanaka. Seks, ljubav, nije bilo trenutka da se nisu dodirivali. Step  je za nju bio nekakav magnet, osedala ga je, privlačio ju  je, dovoljno je bilo da joj dotakne nogu, leda ili jednostavno ruku pa da se ona

68

zapali. Nika joj se to nije esilo s nekim muškarcem, nije a ih je imala mnogo, štaviše. A ona miris, miris Stepa, kojeg je, ka ga je imala u rukama, lizala i ljubila posvua. Prironi afroizijak. Pitanje hernije, Đin je čak potražila i objašnjenje, stvar je bila u feromonima, nekoj mirisnoj supstanci koju ljudi proizvode i koja nas

voi pravo o savršenog partnera. I ka pomisli a ju je neko čak optužio a je ledena, u stvari frigidna, ne, istina je da nikad nije bila zaljubljena, a ljubav

poneka uspeva tamo ge ništa rugo ne može. Đin se nasmeje za sebe. Kako a ne, frigina, sa Stepom je postala nekakva nimfomanka, plašila se i iznenađivala u isti mah gleajudi sebe takvu. Kao one nodi u bungalovu, ka mu je po zvezdama rekla: „osta, osta, molim te.“ rhtala je zbog toga što je osedala i koliko je uživala. Step se nasmejao, mislio je a ga zeza. „Ne razumeš, bila sam na Omegi. Skroz sam neošamudena!“ „Ma ne postoji neošamudena! Jeino ošamudena!“ „Pa a, baš to, rekla sam kako treba, nisam bila!“ I nastavili su a se smeju i a piju hlano pivo gleajudi zveze, i Đin se izgubila u tom njegovom zagrljaju, i u njegovim očima, i u svakom pojeinačnom poljupcu koji joj se činio jeinstvenim, posebnim. „Jesi li ti moj?“ „Samo tvoj.“ Sleede nodi voili su ljubav nežnije, osedala ga je kako se pokrede u njoj, prvo polako, ona sve snažnije, strasno, i Đin ga je ugrizla za vrat i stisla uza se, skoro zaurlavši. „Duti!“, prošaputao joj je Step smejudi se. „Ima susea.“ „Bide i oni sredni ako me čuju ovakvu!“ Tako su zaspali, izgubljeni u ukusu te ljubavi, još topli o seksa, otvorenih usta, jeno u rugom, živedi isti ah, ne ovajajudi se nika. Đin kao a se probuila iz te uspomene i na oči joj grunu suze. Nije bilo dovoljno? Hteo si više? Zar to nije najlepše što smo mogli a oživimo? Trebalo ti  je a ponovo oeš ko nje? Pa ved si je poznavao, nije stvar bila ni u osvajanju. Zašto? Ved mesecima se to pita, i mesecima ne nalazi ogovor. Ota nije imala seks. Moža više nika i nede! Majko mila, ne želi ni a misli na to. „Mama!“ Olazi u kuhinju i, ok korača prisedajudi se svojih misli o njoj i tati, ođe joj a se nasmeje. Frančeska je upravo završila s peglanjem, poiže pramen kose koji joj je pao na lice. „a, ljubavi, reci.“ Đin se u trenerci pojavi na vratima. „Iem malo a trčim. Treba mi a se izuvam. Za satid sam tu.“

69

Frančeska klimne glavom, toliko bi želela a joj sve kaže, ili bar nešto, a, ukratko, plan, ono što je ogovoreno, ali ne uspeva. „Naravno, raga. Viimo se.“ Glea je kako izlazi i ostane nepomična pre onim zatvorenim vratima i njenom tugom koja, iako se ne vii, izbija. A za to je kriv baš onaj mlaid, Step. Frančeska omahuje glavom. Ko zna kako de Đin to primiti, ne znam tačno. Ali ved  je o lučila, ne sviđa joj se a mora a prihvata stvari a a ništa ne može a učini. Frančeska veruje a je elanje uvek bolje nego a ne uraiš ništa i a pustiš a vreme izbriše bol. A ako ni vreme nije ovoljno? Počne a olaže ono što je ispeglala. Onda dopusti sebi jean osmejak. Ne, ubeđena je a je obro što je ovako uradila.

Đin svojom mikrom stiže na jezerce Tor i Kvinto, parkira i, čim izađe iz automobila, stavi slušaliče , odabere svoju plejlistu na Spotifaju i počne a trči. Kao prva pesma krede Up&Up grupe Koldplej. Eto, misli Đin, moram a počnem a mislim na novi život, Step je prestao a me traži, upoznao je Alesiju ili neku rugu, shvatio a nije vreno trua, a je sve mnogo lakše ovako. I ta misao joj nanosi bol, želela bi ga još toliko, toliko ugo pre onim ulazom, i želela bi a mu na kraju oprosti. a li je oproštaj mogud u ljubavi? a li bih ja bila kara za to? Zar ne bih nastavila da mislim da on u onim trenucima nije bio moj? Njegove usne, njegov  jezik, njegov dah, njegov zagrljaj, njegova glava, njegovo srce, njegov…  Ne. Do

kurca, ne želim a mislim na to! Eto, morala sam i njega a spomenem! I počne a se smeje, još malo pruživši korak. Pa obro, počinjemo a zamišljamo neki novi život, a, novi život s nekim rugim. Počinjemo o osob a koje su u poslednje vreme pokušale a me na neki način smuvaju: jean – Đovani, fizički lep, ali pomalo glup. Studira Medicin u, ali sav je „ja pa ja“. Ja znam a raim ovo, ja znam da radim ono. A ja … Kakva bih bila u krevetu? Oh, majko mila, baš ne. Ne mogu čak ni da pomislim da me dotakne. Dva  –  Masimo. Visok, mršav, lepo lice, zanimljiv. Ali suviše nesiguran. Morala bih ja a ga provociram, a, iskreno, baš mi se ne a. Suviše često mi ponavlja a sam lepa, kao a je to neki krajnji omet, a to je, u st vari, jenostavno prijatna stvar i ništa više. Sam sebe ograničava. Uvek de biti povreen, stalno samomučenje. Sušta suprotnost onom jebenom, samouverenom Stepu! ođavola! Kaže to skoro besno, znajudi koliko je bio savršen, iako potpuno nesavršen, i koliko  joj je ogovarao. Ništa. osta. Stop. Kako da ne, Step. Napolje iz mog života, zauvek! efinitivno. Moram a izađem iz zgrae bez imalo raoznalosti, bez očekivanja, bez razmišljanja a bi mogao biti tamo, a, ako jeste, otidi alje, ostaviti ga iza sebe, u onom životu koji više ne s me

70

a mi pripaa, koji sa sobom nosi jean suviše jak bol. I tako trči koncentrisana,  jeva olazedi o aha, ržedi ritam, a pomažu joj note žejnine pesme Kako. Onda blesak. Evo, to bi mogao biti Nikola. On je jedini koji me zasmejaira. i uz

kojeg proveem poneki zabavan i bezbrižan trenutak na fakultetu. Jenom me je čak ispratio o kude. a nas je sreo Step! Baš bi bilo pravo, zaslužio je. Ali moža ne bi bilo pravo za Nikolu. Uvek je pažljiv, prijatan, nika suvišna reč, alu zija. Shvata moj ritam. Shvatio je da nije trenutak, da je zasad lepo upoznati se,

zabaviti se, smejati se. Više puta me je pozvao na večeru, ali ja sam ga obila. Ako me potraži i ponovo me pozove, olučila sam, prihvatidu. I tako Đin ubrza korak. Počne a trči poletno, ovo je poslenji krug pre nego što de otidi kudi a večera sa svojima. Ne zna a de se stvari ovijati sasvim rugačije.

71

23. „Mama, vratila sam se!“ Đin zatvori vrata za sobom i primeti čunu tišinu. „Mama, jesi li tu?“ I, evo, pojavljuje se Frančeska, koja je izglea povratila ravnotežu. „a, naravno, tu sam…“ „Šta si raila?“ Đin poigne obrvu, pomalo sumnjičava. „Kuvala sam, zašto?“ „Hm… Tačno, osedam neki lep miris. Šta si spremila za večeras?“ „Pravim lepu čorbu o pečuraka za tatu…“ „Šta hodeš a kažeš? A za mene ne? Ne računaš na mene.“ „Ma šta pričaš?!“ Frančeska počne a se smeje. „Naravno a ima i za tebe! Ne znam samo izlaziš li ili ne…“ Đin zanemi. Srce joj jako zakuca. Oseti a joj ponestaje aha, na trenutak joj se zavrti u glavi. Ko? Šta? Nije mogude a je bio ove. Ne opet. Ne sa. Ne s mojom majkom. Đin je ona proboe pogleom, ali njena majka je mirna, smeši  joj se, omahuje glavom kao a kaže: „Šta je bilo, ete moje?“ Ona prozbori  jenostavnu rečenicu: „Eleonora je ostavila neki koverat u sobi, moža neke karte, ne znam, nisam otvorila.“ „Pa naravno! Samo bi mi još to falilo!“ Đin ponovo postane „tvra“, sigurna u sebe, i brzo se uputi u svoju sobu. Frančeski se otme uzah olakšanja, glavni eo je obavljen. Sva sreda, mislila sam a nedu uspeti. Na ranom stolu stoji zatvoren koverat, Đin ga otvori cepajudi ga sa strane, nae poruku s Elinim rukopisom, koji ne može pomešati ni sa čijim drugim.

„Hej, kako si, ljubavi moja? Ne čujemo se ved ugo! odi deš večeras u restoran Mirabele u ulici Porta Pinčana 14? Haje, jena lepa zajenička večerica! Moram nešto važno a ti kažem. Suviše, suviše važno, i sigurno ti to ne mogu redi preko telefona! Ne bui kao obično, nemoj a ne ođeš! Rezervisala sam sto za dvoje u devet. Cvede, samo za tebe i mene! aj, čekam te!“ Đin zatvori poruku, ved je osam i vaeset, ođavola, moram još a se istuširam i ne znam a li du stidi o evet. obro, sa du je pozvati. Đin uzme mobilni telefon, ukuca broj, ali javi se sekretarica. Ništa, Ele je o d onih koji uvek naprave pometnju. Au, kakva zbrka, moram sve trkom da uradim!

„Mama!“, zove iz sobe ok se svlači na brzinu. „a, ljubavi?“ 72

„Ništa, večeras du jesti napolju!“ Ma aj, pomisli Frančeska, stvarno? I nasmeje se u sebi. „obro, ljubavi, nemoj a ostaneš okasno.“ „Ne, ne.“ I u trku uđe po tuš.

73

24. Kad parkira na parkingu Ludovizi, Đin oseti vibraciju telefona. Stigla je

poruka. Poglea na sat. evet sati. Zar je Ele postala tako tačna? Nika u životu to nije bila. A sad bi htela da to budem j a. Neverovatno. a poluiš. Upravo ta shvati koliko je mogla a pogreši. To je Nikola. Apsurno, koinciencije stvarno postoje. Baš je malopre mislila na njega. „Dao, Đin, kako si? Naam se a si obro. Ie li ti se neku sutra uveče? Otvara se neki novi lokal, ako ne, tu je onaj restoran o kojem sam ti pričao. Javi mi a znam. Želim ti lepo veče. Laku nod, ako ieš rano u krevet, maa sumnjam u to…“ Nede biti Step, ali bar je simpatičan. Stoga mu omah ogovori. a, ošta je sa otezanjem.

„Sve je okej, hvala. Baš bih volela a te viim. Više bih volela novi lokal. Svakako se viimo sutra. Laku nod.“ a, aperitiv u nekom lokalu mnogo je bolji nego nas voje sami na večeri. Apsurno je što mi je preložio baš Mirabele, restoran koji je izabrala Ele. Pa, vidi se a je ovo mesto baš u modi. I tako Đin prođe kroz velika vrata hotela i slei uputstva. uđe u lift, pritisne broj seam. Vrata se zatvore i lift počne a se iže prema potkrovlju te predivne zgrade. Kad se lift otvori, i ona ostane otvorenih usta. Prigušeno osvetljenje, cvede na sve strane, staklene vitrine pune kristala,

vaze o uvanog stakla i stari porcelan, savršen, besprekoran. Ogromni prozori se otvaraju prema viiku o kojeg zastaje ah, koji krede o arhitektonskih ivota Pinčana sve ok ne ođe o starog graa i još alje, ge se poslenji krovovi Rima mešaju s beskrajem. Lokal je prazan. Tu je samo konobar o peesetak goina, prodelav, smeši joj se, a blizu njega, oeven po svim pravilima, u onome što je neizbežno njegova uniforma sa sve kapo m na glavi, stoji glavni kuvar, neki čovek s braicom, pažljivog izraza lica. „obro vede, vi mora a ste Đin“, kaže konobar ljubaznim tonom. Ona ne uspe ništa rugo o a klimne glavom. „Čekali smo vas, molim vas, ovua. 'Sto cveda', je li tako?“ Đin ponovo klimne i u tišini krene za njim. Kuvar ih prati i pruži joj papir. „ao sam sebi slobou a pripremim ova jela, ali, ako želite nešto rugo, samo recite…“ Đin uzme jelovnik, papir je beličaste boje, malo izreckan, i počne a čita. Proguta knedlu. Ne veruje svojim očima. 74

„Špageti sa školjkama i sušenom ikrom. Slani brancin s prilogom o asparagusa i plavim krompirom. I, na kraju, ananas i slaole o pistada…“ To su njena omiljena jela. Uspe samo a promuca: „Ne, ne, olično je.“ Glavni kuvar se nasmeje, ali Đin zna a nešto strašno nije u reu. Ne liči na Ele a ima ovakve ieje, ona se ne seda ni a li stavljam šeder u kafu, a kamoli ovakvi podrobni spiskovi… „Molim vas…“ Konobar pomeri stolicu, puštajudi je a se smesti. „Ako dozvoljavate, vratio bih se u kuhinju.“ I oboje ou. Đin ostane a sei za stolom s kartom „Cvede“. Na sreini je kompjuter s prikačenom porukicom na kojoj štampanim slovima piše: „Za tebe, otvori ga.“ Đin ga primakne, poigne ekran i lagano ga ogurne a se savršeno postavi ispred nje. Na tastaturi je ruga kartica, i ona ispisana štampanim slovima. „Pritisni ove.“ Đin to urai. Počne  film s divnom muzikom Ticijana Fera, Ostrva u očima, i lagano se utišava baš ka se na ekranu pojavi Eleonora. „akle, omah a ti kažem, nemoj a se ljutiš, nažalost, imam neke obaveze, ali kunem ti se a bi večera s tobom na tom mestu bila najlepša stvar na svetu i a bih svim srcem želela a buem ove. O bože, večerala bih rao i s neka va tipa koja sa potajno gleam. Neee, šalim se! Nažalost, i alje me Markantonio suviše zaokuplja, on me je i prisilio da sve ovo uradim … U stvari, nisam ga čula više o va meseca i pozvao me je samo zbog ovoga, razumeš?“ Ona Eleonora poglea esno o ekrana i klimne glavom. „a, a, obro…“, kaže nekome izvan viokruga. Ponovo se okrene prema kompjuteru i hukde, vii se a joj je taj neko nešto zabranio. „Sa te, nažalost, moram pozraviti, lepo se provei, molim te, i sutra mi sve pričaš, važi? Ali baš, baš sve…“ Lukavo se nasmeši pre nego što de prekinuti snima k. Đin ostane a glea crni ekran, i ta počinje rugi film. U sreištu se pojavljuje njena majka, izgubljenog pogleda.

„Ali moram li a pričam? Šta, krenulo je? Ah, a, obro, počinjem.“ Frančeska je pomalo zbunjena i glea nekog rugog umesto u kameru. O nda joj neko izvan kara objasni šta treba a rai i Frančeska se naposletku bolje postavi. „akle, ljubavi moja, ved znam a du o anas biti izajica, ali s vremena na vreme majka mora da preuzme svoj deo odgovornosti. Eto, pomislila sam da bi bilo dobro umešati se u ovaj ogađaj zato što viim a si se osedala i a se osedaš

veoma loše. Hodeš li a znaš šta sam mislila svih ovih ana? Evo, redi du ti, poneka smo tvroglavi i oričemo se svoje srede samo zbog ponosa. Ti viiš a smo tata i ja sredni, je li tako? Pa, moraš a znaš a smo i mi pravili svoje greške, i

75

imali svoje krize, jeno o nas voje je pogrešilo, prevarilo je ono rugo. Shvatam a bi sa mogla a se iznenaiš ili a se osedaš loše, ali pravo je a to znaš. Moraš a znaš i pre svega da misliš a su i tvoji roitelji ljui, i a je i on ljusko bide, i a  je normalno a pogreši. Pitao me je…“ I vii se Frančeska, koja izvan ekrana pokazuje na nekoga. „a te ubeim, a te nateram a razmisliš, a shvatiš a te voli. Da, tako mi je rekao! N e, bui mirna, nije mi ispričao ništa o onoga što se ogoilo, ali stavio mi je o znanja a je pogrešio. Ja sam tvoja majka i nema potrebe a znam sve, ionako sam sve naslutila. Morala bih a buem baš glupa a ne primetim koliko si plakala i a mlaid koji svakog jutra čeka ispre našeg ulaza nije novi poštar, ved neko ko traži tvoj oproštaj. Zar je toliko teško oprostiti? Moža. Mnogo se pati, znam to, ja sam patila, ali sredna sam što sam ala još  jenu šansu tvom ocu. U suprotnom, ti i tvoj brat anas  ne biste postojali, a sigurna sam a bi moj život bio manje sredan bez vas. Ljubavi, oaberi ono što više voliš, ali želela sam a te upoznam s elidem našeg života koji ti je neostajao i koji de ti moža pomodi a bolje olučiš. Volim te. Mama, izajica.“ Đin ostane a dutke glea u ekran i, manje o sekun kasnije, počinje novi film. Ovog puta je to on, Step.

„Eto, mislila si a sam te napustio, jela? Ne, ja nika ne oustajem. Ubeio sam Markantonija, nizom neopisivih zahvata, da natera Eleonoru da na piše poruku koju si našla. Prisilio sam ga nizom ucena. Ukratko, svi mi, na neki način, ugujemo nešto nekome. Izuzev tvoje majke. Ona je stvarno bila ivna, samo je imala ozbiljnih problema s karom, jesi li viela?“ Đin prasne u smeh. „Ona je sve savlaala. Ali pomisli aje ono bio otprilike vaeseti pokušaj snimanja! Ukratko, praktično smo skoro snimili film, ved je spremna za neku TV emisiju ili seriju. Ali ja im nisam rekao ništa, ni o nama ni o onome što treba a kaže. Ona me je pitala samo jeno: 'Stepe, želiš li stvarno a je usrediš?' A ja sam  joj ogovorio: 'Više o svega na svetu.' Ona se tvoja mama nasmešila i rekla mi: 'aj, haje, vai kameru, aj a snimamo.' Pa se začuila. 'Sta, time deš to a uraiš? Mobilnim telefonom? A ja sam mislila ko zna šta!'“ To je tačno, razmišlja Đin, mama je baš takva, tehnološki neiskusna. I nastavi da gleda video.

„Sa, raga Đin, imamo ve stvari. Mogao sam a osađujem i a upletem i tvog brata, tvog oca, tvog strica, osobe o kojima si mi pričala, ili a i em na TV kod e Filipijeve. Međutim, ono što hodu a ti kažem jeste u svakom slučaju isto. Ne veruješ a te Step, koji sve ovo rai za tebe, voli, a se oseda krivim i a bi voleo a mu oprostiš? Okej. Ako ne želiš a mi oprostiš, voli me jenostavno kao š to si me volela ranije, meni je i tako obro.“

76

Film se raspline u seriju fotografija koje su u prošlosti snimili zajeno, ok teče njena omiljena pesma, Izvesne nodi od Ligabuea. I evo fotografija sa audicije u pozorištu Teatro dele Vitorije, njihova prva večera, jena zajenička šetnja, slaole pojeen u baru, i ona njih voje kako se smeju zato što se Stepu nakrivio kornet i slaole mu pao na šank. Na motoru, na fotografiji ukraenoj iz retrovizora, jedan selfi na Korso Franci, jedno na mostu pri zalasku sunca, jedno

ispre katanaca, još jean, u zoru ko zna kog ana, na nekoj ivljoj i praznoj plaži na Malivima. Ona se pesma meša s rečima   pesme Ponos i dostojanstvo Luča Batistija. „Bez tebe, ved bez korenja, toliko ana u žepu, svi su tu a ih potrošim…  uspomene na sve ono vreme zajedno provedeno … osedam se kao prazna vreda, kao neka ostavljena stvar…“ a, tako sam se osedala, Stepe. Nijena pesma nije nika bila tako precizna i priklana, čak i muzika nagoveštava strašan bol praznine jene ljubavi. Suze počinju tiho a klize, jena za rugom, ok je ona i alje pre crnim ekranom, u ovoj osvetljenoj sali, u ovom divnom potkrovlju na krovovima Rima. Ipak, ova

lepota ne može a ublaži bol. Ne, ne mogu, misli Đin. Ona se u crnilu kompjutera pojavi njegov odraz. Step je iza nje.

„Dao, Đin… Tvoj bol me ubija. Gleam te sa i stiim se još više. Želeo bih a nika nisam uraio to što sam uraio, vratio bih se i izbrisao svaki trenutak, ali to nije mogude. Još nisu izmislili takvo nešto. Samo ti to možeš, ako želiš, jenim osmehom i ostavljajudi iza sebe sav ovaj bol. Molim te, učini to, poari mi ovu rugu šansu, kunem ti se, nika se više nede ponoviti…“ Step raširi ruke, ona zatvori oči, čeka a se ovako ili onako subina ispuni, a se nešto esi. Jeno je sigurno, još malo i nešto de se svakako ogoiti. Ona začuje kako se stolica pomera, još jače stisne oči, uahne uboko i naa se. I, konačno, njen jak i potpun zagrljaj stiže. Step otvori oči. Đin je na njegovim gruima. Malo se omakne i nasmeši mu s e. „Ubeio si me ved onim 'dao' na početku.“ I poljube se strasno. Iz restorana, iza staklenih vrata, konobar i šef kuhinje gledaju scenu.

„Evo“, uziše kuvar, „večera može a počne“, ali konobar se i alje smeši i uživa u srednom kraju tog čunog filma. „Haje, pokreni se, ii u salu, pitaj ih koje vino žele!“, gri ga kuvar i vrada se u kuhinju a ovrši „meni a la Đin“. Malo kasnije. Izvan velikih prozora, tamnoplavo nebo osvetljeno je ponekom dalekom zvezdom.

77

„Kakvo mesto… spektakularno“, kaže Đin. Step se smeši i spušta bocu traminera u posudu s ledom. „a, ivno je.“ „Ma kako si uspeo?“ „a rezervišem? Pozvao sam, jenostavno je.“ „Bualo! a ga imaš samo za nas.“ „Hodeš a znaš istinu? Ni sam ne znam, mislim a su čuli za našu priču i toliko su se sažalili na mene…“ Đin hukde. „Zar ne možeš bar jenom a bueš ozbiljan?“ „Okej. ugovali su uslugu Polu, pa sam ja iskoristio tu, a tako kažemo, ljubaznost … Ali večeru de mi svakako naplatiti!“ „Uh, kakav si seljak!“ „Izvini, ali pitala si…  Nije trebalo d a ti kažem?“ „Mogao si to a izostaviš.“ „A, ne. Ti moraš a znaš a sam pokušavao a te ponovo osvojim u svemu i za sve, a ne samo zahvaljujudi nekoj Polovoj usluzi.“ „Taj tvoj rug je imao kreita po celom Rimu.“ „a, on je svima unaokolo činio usluge. A   i bio je onako …  Bio je svima simpatičan.“ „Kako onako? Na šta misliš?“ „Tako… Tako… Polo. Eto.“ Đin klimne i proba zalogaj brancina. „Mmm, oličan je ovaj 'meni a la Đin'!“ „a…“ „Šef kuhinje je stvarno obar.“ „a, tako je.“ Đin ga poglea i iznenaa promeni raspoloženje. „Ved si bio ove s nekom rugom?“ Step se uozbilji. „Nisam, nika.“ Đin zastane a ga ponovo poglea. „lacno. Razveri se i ponovo uzme a jee. Ona se prekine, kao a se nečeg setila. „Zakuni se a nika nedeš odi ovamo s nekom rugom.“ Step uzme servijetu, obriše usne, poigne ve ruke, ukrsti kažiprste ispre usta. „Kun…“ „aaa, ečje zakletve! Ozbiljno, moraš ozbiljno to a kažeš.“ „obro.“ Onda podigne desnu ruku i prisloni je na lice dlanom prema njoj. „Kunem se a nika nedu ni sa jenom odi u Mirabele …“ 

78

I Step oa: „Osim ako nisam s tobom, a proslavimo nešto lepo, a ne a bi

mi ti oprostila.“ „a, slažem se.“ I kao a su svi strahovi iščileli s njenog lica. U tišini te ivne sale samo su njih voje, ne čuju se glasovi, ništa o sim The Look of Love Berta Bakaraka, koji im pravi ruštvo. Ne ižudi pogle s tanjira, Đin tonom koji skoro a nije njen tiho izgovara: „Ne znam kako si ubeio moju majku i ne znam ni kako si mene ubeio. Ali, molim te, nemoj da ponovo patim zbog tebe. Um rla bih. Ako ne misliš a možeš to a ispuniš, ustani sa i ii, molim te.“ Step  je glea, pogle joj je i alje na tanjiru, ostane tako jean tren dutedi i iznenaa se strašno stii onoga što se ogoilo, stii se kao nika ranije. „Đin, oprosti mi, ozbiljno, nede se ponoviti, kunem ti se.“ Onda joj stegne ruku, a ona tad podigne glavu i osmehne mu se. Izgleda da je

ubeđena i vera, konačno je mirna, i oni ponovo počnu a jeu. Često se gleaju i svaki čas se smeše jeno rugom, još pomalo s nelagoom. Onda Đin iznenaa želi a zna još nešto. „Izvini, ali, a ti nisam oprostila, sve bih ovo ja platila?“ „Bojim se a bi.“ „Prava je sreda što si ostao! Izašla sam bez para.“

79

25. Električna kapija se otvori i ja svojim smartom uđem u vorište. Stanujem na Kamiluči, u maloj vili u bloku zgraa. Vrt je osvetljen, jasmini i bele ruže, bugenvilije na fasai zgrae preplavljuju trgid ka izađem iz automobila. S prozora na prvom spratu vidim salon i kuhinju, jedine dve prostorije u

kojima je svetio uključeno. Popnem se brzo uza stepenice, otvorim vrata i začujem njen glas.

„Ljubavi, jesi li to ti?“ „a, stigao sam.“ Oložim ključeve automobila i one o kude na stočid na ulazu, skinem jaknu i ugleam Đin kako olazi, sa svojim ivnim osmehom, vera kao i uvek, vesela, puna raosti, snažno me grli. „Kako je to lepo, konačno si ošao! Sei tamo, moram nešto a ti pokažem.“ Nestane u kuhinji, ali i alje mi izaleka priča. „akle, kako je bilo u teretani?“ „obro! Kao što sam ti i rekao preko telefona, jean mlaid je prob ao da me prostre, ali nije uspeo, kao što viiš, ceo sam.“ „A na poslu?“ „obro!“ Pustim na svom ajfonu žez kompilaciju i senem na sreišnji ivan. Ne pričam joj o uspesima, o potpisivanju ugovora, ali ni o sekretarici saučesnici, o njenom ogovoru s Babi, o svojoj potpunoj mirnodi ok sam išao na izložbu, o neverovatnom iznenađenju ka sam je sreo, o tome kako sam poverovao u igru subine, kako je život smešan, a ona otkrio a je sve bilo organizovano, a ljui ulaze u tvoj život i izlaze iz njega a a i ne traže ozvolu, ne kucaju…  Ljudi? Ona. Ona, koja je jednog dana samo nestala, bez ikakvog upozorenja, svratila je a me pozravi, a mi nešto saopšti, ali ništa naročito, eh, nešto poput: „Znaš, imaš ete…“ „Evo tvog piva.“ Đin prekia vrtešku mojih mi sli, stoji preda mnom s jednim badvajzerom i čašom. Ja omah uzimam flašu. „Neke navike nika ne menjaš…“ Klimnem i otpijem ug gutljaj. Osedam krivicu i, kao a to nije ovoljno, Đin je čuno raoznala. „Ma šta se to esilo na poslu? Nekako si mi bio čuan ka smo se čuli.“ Pogleam je i na trenutak bih želeo a joj sve otkrijem, a umesto toga joj se nasmešim i jenostavno ogovorim: „Ah, ništa naročito…“ 80

I pitam se koliko puta čovek čuje „Ah, ništa naročito…“, a iza toga je čitav svet, gomila stvari tolik a a veda i ne može biti. I puštam a između onoga što mislim a ogovorim Đin i onoga što du joj stvarno ogovoriti prođe jean osmeh. a, smešim se s najvedom mogudom lakodom, ne pokazujudi joj a se moj život neizbežno promenio. I njen, moža. „akle, jesi li spreman?“ Veselo me pobaa. „Moraš a oneseš neke oluke i, kako si na poslu obar, lucian, olučan, takav moraš a bueš i ove.“ „Ma ko ti kaže a sam takav na poslu?“ „Imam svoje izvore.“ Sigurno ne sekretaricu, i ođe mi a se nasmejem. „A h, naravno, Đorđo. On, međutim, ima olično mišljenje o meni, ne znam čime uslovljeno.“ „Misliš a je gej?“ Izglea a je Đin ozbiljno zabrinuta. „Ma ne, šalio sam se!“ „Ah, u reu. akle, čekaj ove!“ Nemam vremena ni za rugi gutljaj piva, Đin se pojavljuje   s nekim brošurama. „Evo… Ovih dana, kad sam bila kod mojih, sakupila sam sav materijal, i sa du ti pokazati.“ Potom položi brošure na nizak sto pre nama. „akle…“ Glea me sva zaovoljna. „Oakle želiš a počneš?“ „O rugog piva!“ Ustanem i odem u kuhinju.

„Hodeš li i ti nešto?“ „a, koka-kolu ziro, hvala.“ Vratim se sa čašom i kriškom limuna u njoj, is ve flaše, njenom koka-kolom žiro i svojim badom, pivom koje mi se mnogo sviđa. „Hej! I to ona o seameset pet!“ „Žean sam, mnogo sam se znojio u ter etani…“ Ne govorim istinu. Treba mi a se opustim, a se prepustim. Povučem ug gutljaj ok je slušam kako govori. „akle, restoran je na jezeru, pogleaj kako je lep ovako, sav osvetljen.“ Pokaže mi sliku neke vile sa sve negovanim vrtom i rešenjima enter ijera i eksterijera za šveski sto i goste. „Ove bi mogli a stoje muzičari.“ Vai ajpod. „Sta kažeš na Frenki i kantina bend?. Sviraju divnu muziku, sve iz sedamdesetih, osamesetih, ali i pesme Ticijana Fera, Bijonse, žastina Timberlejka…“ Klimam skoro kao slabouman, pošto sve više mislim a bi trebalo a joj sve ispričam. Kako mogli a se venčam a a ne poelim s njom ono što mi se upravo dogodilo?

81

Đin nastavlja a mi pokazuje svoj izbor. „Za bombonijere 8  sam na kraju olučila a mi se sviđaju akvareli   s prizorima Rima, oni od Eline prijateljice slikarice. Lepi su, zar ne? A za meni  – tu su razne mogudnosti…  Ionako u poneeljak iemo a sve probamo s mojim roiteljima. Sedaš se toga, jela?“ Klimnem i kažem: „a, naravno…“, iako sam to, prirono, sasvim  smetnuo s uma. Ona ponovo počne a mi nabraja etalje pune ljubavi za ono što de biti naš najlepši an. „Venčanicu ne mogu a ti pokažem, ni frizuru, a ne znaš koliko bih volela a čujem neki tvoj save“ Nasmeši mi se, pošalje poljubac i jako me zagrli. I čini mi se a sam je juče zaprosio, s obzirom na ono što se ogoilo.

8

Traicionalni baemi u šederu koji se u vredicama poklanjaju goscima na svabi kao simbol srede, ugovečnosti; anas se sve više zamenjuju sitnim poklonima: privescima, premetima o keramike i si. (Prim, prev.)

82

26. Voili smo ljubav pore otvorenih prozora, mesečina probija kroz mrak sobe i osvetljava Đin, otkrivajudi je na mahove. Ona ima neku senzualnu lepotu, kao evojčica, s malo kradom k osom, i s tim mekim i isturenim usnama. Gledam je u polumraku, ok joj mesečina zapljuskuje grui. „Šta je bilo, zašto me gleaš?“ „Prelepa si.“ „A ti si jean prelepi zajebant! Kažeš mi to samo a bih se ja osedala lepom, ali u to ni najmanje ne veruješ…“ „Ma prekini, mnogo mi se sviđaš i znaš to.“ Ona mi se Đin primakne i šapne mi na uho: „Uzmi me ponovo, može?“ „I te kako.“ Ne čekam a mi vaput kaže. Želeo sam to i pre nego što sam čuo te reči. Malo kasnije, zajeno smo ispo tuša, zagrljeni, nasapunja ni, gubimo malopomalo taj miris seksa, ali ne i želju, koja se kao žar zapali na najmanji ašak vetra. Ona, uvijeni u ogromne peškire, popijemo malo piva, daskamo o poslu, o mogudim projektima, o nekom putovanju, zemlji koju hodemo a upoznamo, zajeničkim prijateljima, o nekome ko je neavno našao ečka, o vezama koje su se završile. „A mi? Šta de biti s nama?“ Sa istom onom lakodom, kao što me poneka voli s mnogo strasti i bez reč i, Đin me sa glea u oči. „Šta de biti s nama?“ Ona suviše kratko čeka moj ogovor, nasmeši mi se i nastavi.

„Prošlo je ved pet goina i ja se sa vradam kudi ostavljajudi te ove samog. I to se svaki put ogađa. Previše često. I, ako mi se s jene strane svi ovi trenuci sviđaju, s ruge strane mi se ne sviđa a te svaki put ostavljam. Znaš, razmišljala sam o tome, čini mi se apsurnim a gubimo sve ovo vreme…“ Pusti da bademantil padne na zemlju i ostane gola, samo s pivom u ruci.

Otpije ug gutljaj, nasmeši mi se, oloži pivo na obližnji stočid i oe prema oedi, bez stida. Sagne se i, ok se pokriva skrivajudi svoju golotinju, saopštava mi svoju odluku.

„Ako mi o kraja meseca zvanično ne izjaviš ljubav, sa sve prstenom, ostavidu te!“ Prasnem u smeh.

83

„Ved raiš, imaš ovu lepu iznajmljenu kudu, obro nam je zajeno, možemo da zasnujemo porodicu…“ „a, ali…“ „Eto, viiš? Sa svima se kačiš bez straha, a ovamo se plašiš najjenostavnijih stvari…“ Đin je ironična i pomalo zajeljiva, ukratko, uživa u ovome. „Izvini, ali o novca koji si zaraio plati jenog o onih pisaca iz senke , kako ih ved zoveš, neka ti napiše izjavu ljubavi, pa ii ko mojih i ubei ih…“ „I to?“ „Izvini, ali prisilio si moju majku a snimi vieo kako bi me vratio! Sa nedeš a oržiš lep govor pre oboma kako bi im stavio o znanja a hodeš a se oženiš njihovom kderkom?“ „Ah, naravno, svakako…“ Đin mi pokloni lak osmeh, ali ona se ponovo uozbilji. „Vii, ne šalim se, imaš mesec ana, inače se rastajemo.“ „A naša ljubav? Ovi ivni trenuci, svega ovoga bi se orekla?“ Đin uzme tašnu. „Ne, moža bih te viđala s  vremena na vreme … Da se dobro  jebeš, to jeste, ali to znači a me ne voliš ovoljno.“ Pridignem se s kreveta da bih se spremio, ali ona me zaustavi rukom.

„Nemoj a se eranžiraš… Uzedu taksi. Tako deš se navidi…“ Bez pozrava izađe iz sobe i ja ostanem sam. Gleam u zatvorena vrata, još čujem ojek u neverovatnoj tišini. Ma kako može jeno veče koje je tako obro počelo, koje je izglealo savršeno, romantično, veselo, iznenaa a poprimi ovakav zaokret? I nije bilo nikakvih pogrešnih izjava, nijene pogrešne reči, otkrivene poruke, neočekivanog poziva, ničega spolja što bi razbilo čaroliju. Ne uspevam a shvatim, ali žene jesu takve. I s Babi mi se to jenom esilo… ođe mi a se nasmejem: a je Đin još ove i a nasluti O čemu razmišljam, ko zna kakav bi novi zaokret veče moglo a poprimi! I tako se nađem sam a sagleam svoj život, a popijem još jeno pivo gleajudi natmureno nebo, a se izgubim u ovim oblacima, tražedi mesec ili bar  jenu zvezu, nešto što bi mi nekako ukazalo na izbor koji treba a napravim. Onda, bez nekog preciznog plana, bez nekog pravog razloga, padne mi na pamet  jedan video, tu su moj otac i moja majka, njihovi sredni ani u onom malom

potkrovlju blizu mosta Milvio, u Ulici Mambreti, tu sam i ja, koračam priljubljen uza zi, čvrsto se ržedi a ne panem. Moja majka je prelepa i čini mi se a je moj otac nasmejan, a tu je i moj brat Paolo, koji je ved prohoao, oeven besprekorno još ta. Evo, sedam se jene vieo -kasete koju sam odgledao pre

84

mnogo goina, ali taj trenutak srede je  jak i preovladava. Tad je sve funkcionisalo, svako je činio ono što je trebalo a čini i svi su bili zaovoljni, svako je verovao u onog drugog. Kad ste mali, imate poverenja u ljude; kad porastete, treba vam hrabrosti da ne izgubite to poverenje. A ja? Ho du li ja biti kaar a ne razočaram

Đin? Hodu li uspeti a oržim jeno ovakvo obedanje? Sama pomisao na to prisilila me je a spustim bocu piva. Stavim je tamo, na sims, uzmem čašu i napunim je rumom. Dion bejli agriko, blank. Da biste napravili ozbiljan izbor, treba

vam ozbiljna stvar. Ka spustim čašu, osedam ga sasvim. Peče, jak je, suv, ali i ukusan u svom završnom silasku koji poseda na šafran. I tako se prepustim u potrazi za nekim izlazom i onim što je manje problem a više rešenje. Instinktivno se priključim na internet i, apsurno, pokušam a nađem tekst koji bih iskoristio za prosidbu. Neverovatno, ja, Step, spremam se a načinim taj korak, i ne samo to nego i tražim pomod! Na mreži ima svega, ali moje oko pane na ovo: Brak je ivan. Divno je nadi onu posebnu osobu koja de te nervirati celog života! Uz jednu takvu rečenicu, Đin bi me izmlatila kao ona u ringu, ako ne i gore. Ona ugleam  jedan  flash mob ge svi bliski prijatelji buudeg mlaoženje pevaju elid pesme mladi kako bi joj stavili do znanja koliko je on voli. Na kraju dolazi cn i na kolenima

 joj aje prsten. Nije loše, tu je samo jean problemčid: moji prijatelji. Možeš li a zamisliš nekoga kao što je Sicilijanac, ili kao Huk, Bani, čoveka s mišidima, visokim nivoom testosterona i živo tom huligana iza sebe, kako peva slatku ljubavnu pesmu? Ne, bide bolje a još malo potražim: idi u restoran i pusti je da nade  prsten ispod tanjira. Banalno i ved toliko puta viđeno. Pronalazim ruga rešenja, ali ništa nije ubeljivo, i tako otpijem još gutljaj ruma i uključim televizor. Kažiprst kojim kompulzivno menjam programe iznenada se zaustavi kad ugledam scenu iz

filma koji mi se čini poznatim. Ma naravno, čak joj se i opao, kako nisam ranije pomislio na to?

I, onako kako se okončava slaganje slag aliče, ka se poslenji elidi izuzetno komplikovane slike iznenada uglavljuju veoma lako, jasno vidim sve svoje naredne postupke. Stavim kafu i uzmem neke papire, bolje je delati odmah, pre nego što inspiracija nestane.

85

27. Ka ujutro izađe iz zgrae, Đin ved ebelo kasni. „Đin?“, kaže joj neki gospodin kraj crnog mercedesa. „a? Ali, vii, ved mnogo kasnim, pa požuri, ili pitaj moju majku pošto obično ona uvek čeka nekog ili nešto, shvataš? Ne znam kako moja majka uspeva a bue ljubazna čak i sa onima koji je zovu subotom ili nedeljom i nude joj nove ugovore za mobilni telefon, a ona mobilni skoro i ne koristi …“ Đin ga bolje poglea. „Izvinite, govorim vam sve ovo… a to je, kao prvo, lična stvar i, kao rugo, mislim a vas nimalo ne zanima.“ Ona ga Đin poglea netremice i poboči se. „akle, može li se znati šta hodete?“ „Upozorili su me a dete tako reagovati, ako ne i gore. Ovo je za vas.“ Gospodin u elegantnoj livreji pruži joj kartu. Đin je raoznalo otvori, ved ponešto sumnjajudi. „Ljubavi, žao mi je što si otišla nakon onako ivnog seksa i što se više nisi  javila… Tvroglava si, kao i obično.“ Đin prekrije kartu rukom. „Vi niste pročitali ovu kartu, je li tako?“ „Samo bi mi još to falilo.“ Kakvo glupo pitanje, pomisli Đin, jer, a je to uraio, ne b i mi ni rekao. I nastavi a čita. „Sa, naajudi se a je i tebi bio ivan, shvatio sam a si suviše po stresom, pa ti poklanjam jean an samo za tebe. Rai ono što hodeš, ii ku hodeš, zabavi se i iskoristi tog ljubaznog gospoina pre tobom kako go želiš… Mislim, profesionalno! U potpisu: Step.“ Ne mogu a verujem, baš si kul tip, Stepe, u stvari, čista esetka, kako su te nekad zvali, misli Đin u sebi. „Okej, iemo!“ Gospodin joj otvori vrata i Đin se smesti pozai, baš kao neka velika gospoa. „akle? Kua vas vozim?“ „Na fakultet, hvala. I to brzo, pošto ved kasnim!“ „obro, gospođice, nagazidu.“ „Evo, ove skrenite i uđite u onu uličicu u nu, tako dete izbedi semafore. Ona samo pravo, Bulevarom Lijeđi…“ „Izvinite, ovaj auto može a ie svua, presedi demo za Vilu Borgeze i tako demo ranije, viedete, pustite mene, verujte mi…“

86

Ona Đin uzme mobilni telefon i napiše mi sleedu poruku: „Kretenu… Ne znam a li deš me ovako potpuno povratiti, ali opaa mi se. Iznenaio si me, pozitivno, i volim te ia ko bih mogla sve a poništim.“ Nekoliko sekuni kasnije, stigne joj moj ogovor: „Znam, takva si ti. I ja tebe volim i ništa ne poništavam. Zabavi se…“ Đin počne a se smeje, stavi slušaliče i opusti se pevušedi Relax, Take It Easy od Mike. Gleda grad koji teče s ruge strane prozora. S vozačem je to stvarno milina, znatno je manje stresno i možeš više a misliš na sebe i na ono što želiš a raiš. Imala bih više vremena svakog jutra. Ipak, istina  je a ne valja ni mnogo razmišljati. Bolje je razmišljati s vremena na vreme. Dobro, znači, jenom mesečno du mu praviti scenu, misli Đin ok lako izlazi iz automobila. „Viedemo se kasnije.“ „Nadi dete me ove ka završite.“ Uputi se prema Pravnom, kako bi prisustvovala predavanjima. Na kraju, kao i uvek, zastane a prodaska o skriptama i beleškama s Marijom Linom, svojom

rugaricom, koja traži prevoz. „Jesi li motorom?“ „Ne, kolima.“ „Jesi li našla mesto za parkiranje?“ „Na neki način. Haje, ovako demo, obacidu te ako me ne bueš previše pitala!“ Marija Linda slegne ramenima. „Okej!“ Ali, kad ođe  do crnog mercedesa sa sve elegantnim vozačem s tamnim naočarima koji joj u pravom trenutku savršeno otvara vrata, ne može više a izrži. „Ah, izvini, nisi fer! U ovakvoj situaciji nije mogude ne postavljati pitanja!“ „Ulazi i izrži!“ Ne predu ni sto metara, a Marija Linda se primakne Đin i šapne: „A i vozač je strava! Jebote, sve ti!“ Đin se smejulji, a Marija Linda insistira: „akle, ili mi pričaš ili zaustavljaj kola i izlazim! Ne, stvarno, ne mogu više a izržim, umirem o raoznalosti!“ „obro, sve du ti redi, važi? Ali ne smeš a se smeješ.“ „Kunem se! Ali shvataš li kako si skroz apsurna i puna kontraikcija? Učiš kao lua istoriju prava, sva si levičarski nastrojena, mrziš moje hogan cipele, a ona te nađem na fakultetu s crnim kolima i vozačem?! Pa najmanje što mi uguješ jeste objašnjenje!“ „Sinod sam imala raspravu sa Stepom i jutros mi je stiglo ovo iznenađenje!“

87

„Ne! Ne mogu a verujem! A moj ni ružu, samo jani SMS -ovi, sa sve pravopisnim greškama! E, jebiga, život je baš nepravean!“ Ubrzo stignu o kude Marije Line, a ona je, pre nego što de izadi, posavetuje:

„Svađaj se svaki an, pa deš me tako obaciti kolima, i to posebno ka imamo ispit. Molim te, stidi demo mirnije!“ Đin se nasmeje i oprosti se. „Kuda idemo, gospođo?“ „Žao mi je ako sam bila malo agresivna jutros …“ „Ne brinite. Upozorili su me…“ „Nisam vas čak ni pitala kako se zovete.“ „Ernesto. Kua vas vozim, Đin?“ „Kudi. Hvala.“ Automobil ponovo brzo krene. Ka stignu ispre zgrae, Đin se pogl eda u retrovizoru i osmehne se. Baš je bio lep an. „Ernesto, samo vi iite. I hvala na svemu.“ „Nema na čemu, ali ja sam pladen sve o večeri. Stoga – iskoristite to.“ „Olično, ona du se popeti, poješdu nešto na brzinu, pa ponovo kredemo.“ „Olično.“ „Hodete li a vam nešto onesem?“ „Ne, hvala, ne brinite.“ „obro, kako želite.“ Đin izađe iz automobila baš ka stiže njen otac s kolegom. „Dao, tata. Dao, Đani.“ „Dao, Đin.“ „Tata, viimo se gore“, i nestane u ulazu. ani raoznalo poglea Gabrijelea. „Tvoja derka ima vozača?“ „Pomisli samo, još nije ni iplomirala.“ ani omahne glavom. „Ništa mi ne pričaj, Tomazo ne uči, onaj rugi, Pjetro, zamišlja kako de postati milioner s gejmbojem i ceo dan provodi ispred  plejstejšna, i znaš šta mi kaže? 'E, tata, i Zakerberg je ovako raio!' Shvataš, onaj što je izmislio Fejsbuk kriv je što oni sa ništa ne rae. Samo se kače jeni za ruge, po ceo an četuju na internetu, a fubal je jeini premet iz kojeg su spremni, znaju kvote i za potpuno nepoznate strane igrače!“ „Viedeš, promenide se s goinama“, pokuša Gabrijele a ga ohrabri, misledi u sebi kako je sredan što ima žensko ete. „Naajmo se a de biti tako kako kažeš.“

88

Kolege se pozdrave, a Đinin tata, kad uđe u kudu, prvo raširi ruke:

„Očekujem prihvatljivo objašnjenje… Ili premiju na lotou.“ „Pa, tata, istina je aje to bio moj ečko.“ I nasmeje se, postiena. „obro, ona je naterao moju ženu a tvoju majku a postane glumica u nekom čunom filmu… Ovog puta, ko zna zašto, moja derka ima vozača!“ „Ma ne, posvađali smo se i on je hteo a se na ovaj poseban način izvini…“ Baš ta uđe majka. „Evo, stiže i glumica!“ „a, a, haje a senemo za sto, najbolje bi bilo!“ Otac položi servijetu preko nogu.

„akle, poneka i ja moram a se posvađam… Ko zna šta du lepo a obijem!“ Đin proguta knelu. „Pa, tata, bolje ne, nije uvek ovako fin.“ „Ah… pa obro. akle, bolje je a jeemo.“ Đin i majka razmene poglee pune razumevanja. Frančeska počne a jee i na tren joj se javi mala sumnja: valjda sam bila glumica s dobrim razlogom.

Ka Đin izađe iz zgrae, vozač joj otvori vrata. „Evo me opet, trebalo bi a oem o De Paolisa na probu.“ „Naravno, nema problema. U ovo oba su i ulice manje zakrčene.“ „Još bolje!“ Đin počne a piše. „Sta raiš? Ge si?“ „Raim i mislim na tebe“, ogovara Step. „a…“, nasmeje se Đin. „Jani, siroti Step! Haje, reci mi!“ „Mislim na tebe i raim.“ „Shvatila sam, imaš posla. Šteta. Naala sam se a demo, posle probe ko De Paolisa, ti i ja modi sebi a opustimo vozača, štaviše, a bismo mogli a iskoristimo auto tako da ti sve oprostim … Ne znam a li si me razumeo. Čini mi se a ovaj voli a glea!“ „Stvarno?!“ „Ma ne, šalim se. obro, čujemo se večeras. Još jenom, hvala za ovo ivno iznenađenje.“ „Nema na čemu.“ Đin izvadi scenario s onim delovima koje ona treba da izgovori. Step ne spušta telefon i pošalje poruku Ernestu pre nego izađe iz svoje kancelarije. „Kredem, viedemo se tamo.“

89

Ernesto oseti kako telefon vibrira, poglea ga tako a Đin to ne primeti i pročita Stepovu poruku. Ona skrene ulazedi u stuio De Paolis. „Evo nas, stigli smo. Kako se zove proukcija?“ „Italian Movie.“  „Olično.“ Ernesto spusti prozor i obrati se čuvaru. „Izvinite, za Italian MovieT  „U nu, s esne strane pozorišta Seam.“  „Hvala.“ Čuvar poigne rampu, Ernesto vozi sve ok se ne zaustavi ko pozorišta Sedam.

Đin izađe iz automobila. „Vradam se čim završim.“ „a. U usta vuku, tako se kaže?“9 „Poneka i 'jebiga' može a posluži… Kako go, nek crkne vuk.“ Krene prema vratima pozorišta. Prođe pore va tipa i jean o njih namigne rugom: „Jesi li vieo kakva riba?“ „a, ali zar je nisi prepoznao, to je ona iz Mesta pod suncem? “  „Ma aj, ona?“ „Nisi vieo a je ošla s vozačem?“ „a, baš. Ma a li svi iz Italian Movie imaju toliko para?“ „Pa, izglea a imaju.“ Đin se nasmeje i uđe u pozorište na probu. Malo kasnije, vrati se u automobil. „Kako je bilo?“ „To je za reklamu i nika nisi baš siguran kako je prošlo, nije kao ka imaš tačan tekst za pozorište ili film pa možeš a stekneš ieju šta hode reitelj, hode li te uzeti ili ne. Pritom, reitelji uvek imaju neke svoje oluke, ali bar možeš a ih naslutiš. Vradamo se kudi.“ Ernesto krene i izađu iz stuija De Paolis. „Za večeras sam svakako završila, stvarno ne znam kako bih vas iskoristila…“ „Jeste li sigurni?“ „Naravno! Bili ste veoma ljubazni i ovo je stvarno bio neobičan an.“ Onda se Ernesto nasmeje i iz laice izvuče koverat. „Ovo je za vas.“ Đin ga omah raoznalo otvori. Unutra je još jean koverat i kratko pismo. „Voleo bih a sam tu a ti viim izraz lica…   Ali voleo bih da sam tu i zbog nečeg rugog. Sredan sam jer mislim a si provela ivan an i želeo bih a ga završim na najlepši mogudi način. U ovoj koverti je nešto za tebe…“ 9

Italijanski način a se poželi sreda. Ogovara se s „Nek crkne vuk“ ili „Crkni ti“. (Prim, prev.) 90

I tako Đin raoznalo otvori koverticu, a u njoj su ajpodi još jena karta. „Svaki trag de ti pomodi.“ Ona stavi slušaliče   i pritisne  play. Uz zvuke pesme Čak ni more grupe Negramaro, začuje se Stepov glas. „Hej, nisi si se ovome naala, jela? Viiš koliko vrei jeno tvoje iziranje? Jenom sam pročitao rečenicu 'Ljubav čini čua s obič nim ljudima'. Morali bismo to a promenimo u 'Đin i njene scene čine čua s bilo kim'! Sa se moža smeješ, i  ja sam sredan. Seti se a, ka se vozač zaustavi, treba a pustiš rugu pesmu.“ To  je pesma Erosa Ramacotija. „Ne postoji ništa lepše, ne postoji ništa lepše o tebe…“ Đin se stvarno smeje. Koliko puta mu je ona pevala tu pesmu, imitirajudi Erosa Ramacotija, čak i sa onim nazalnim glasom, plešudi pre njim samo u njegovoj plavoj košulji i s praznom bocom o piva kao mikrofonom. „Hvala ti što postojiš…“ To je njena omiljena pesma. Tako Đin pane na pamet bezbroj etalja iz njene veze sa Stepom, izviru iz ubine; pošto su misteriozno nestali, sa se iznenaa pojavljuju, stavljajudi joj o znanja koliko je zaljubljena.

Sleedi uputstva, ona pušta rugu pesmu, nešto o Brusa Springstina. Born in the U.S.A.

I, kao glas koji se iz slušalica čuje tokom posete muzeju, Step počinje a priča. „Ove smo se upoznali, ove smo se vieli prvi put…“ Automobil sa stoji ispre one pumpe na Korso Franci. „Ti si krala moj benzin kao a tek tako nekome hodeš a povališ. Navela si me a poverujem a je to slučajno, a nas je subina spojila da se upoznamo, a tek kasnije sam shvatio da je sve bilo pripremljeno …“ Đin se priseda svog plana, te ve goine koje su joj prošle u mislima o njemu, a on je pobegao u Ameriku, ona vest o njegovom povratku, pokušaji a ga sretne, sve ok se nije esilo a ga ima ispre sebe, te večeri. Ona automobil ponovo krene i zaustavi se nekoliko puta, a svaki put je to drugi trag.

„Ove sam te ostavio u autu, preskočio kapiju Botaničke bašte i oneo ti ivlju orhieju, sedaš li se? Na žalost, na Trg Kampioljo ne mogu a te poveem, ali mogu gde su Fori imperijali … U ruševinama je bila ona klupa ge smo voili ljubav.“ Đin se uzbui i pre njenim očima se nižu slike tolikih ana koje je provela s njim, stvari koje su uradili zajedno, kako su se sve bolje upoznavali, sve dok se

nisu „stopili“, kako mu je jenom rekla. „Uvek si u meni…“, šapnula mu je. Step  joj je spremno ogovorio: „Kamo srede!“ U tom trenutku ga je gurnula, urlajudi: „Ma ne u tom smislu! Bualo, baš si kreten…“

91

Ona se, iznenaa, automobil zaustavi. Mesto broj seam. Ali tu nema ničeg poznatog. Đin kaže vozaču a krene. „Eto, pitaš se šta smo ove raili, šta se esilo, ili si se moža naljutila zato što misliš a sam se zbunio.“ Čuje se Step kako se smeje. „Ne, nije tako. Izgovori Ernestu ovu rečenicu: 'Ja sam Đin, tvroglava sam i ovo sam ja htela!'“ Ona, smejudi se, ponovi te reči vozaču. Ernesto klimne i pruži joj neki paketid. „E sa, ako imaš paketid, izađi iz kola…“ Đin čini tačno ono što joj kaže Stepov glas. „Sa ga otvori, imaš tu privezak, viiš? Eto, crveni ključ je o kapije broj četrnaest.“ Đin se obazre i ispre nje je upravo broj četrnaest. „Evo, sa hoaj, tako, o bra si…“ Ona se smeši i stane ispre ulaza. „Istim tim ključem možeš a otvoriš ulaz, eto, trebalo bi da bude dobro … Sa se popni na prvi sprat i stani.“ Stigla je na omorište i glea okolo. „Trebalo bi a si stigla. Sa uzmi plavi ključ i otvori veda vrata.“ Đin uđe u potpuno prazan stan, jedino se na sredini nalazi mali sto.

„Sedaš li se? Kupili smo ovaj privezak zajeno u Kampanjanu. I šalili smo se, i smejali smo se, i ti si rekla: 'O ovoga demo početi s našom kudom', sedaš li se? Zasad je tu samo cve de, ali čini mi se a je to obar početak, zar ne?“ Baš u tom trenutku krede eo pesme She Elvisa Kostela. Jenom, ka ju je čula u bioskopu, Đin mu je rekla: „Evo, ako želiš a me raznežiš, samo pusti ovo… i ieš na sigurno!“ Step to, naravno, nije zabora vio. Na te note, Đin se razneži i počne a plače. Neko je nežno stegne s lea i ona zajeca, ali ona se okrene, to je on, lep, bezobrazan, i sam uzbuđen. Đin skine slušaliče. „ođavola, kakav si kreten, ponovo si me zajebao. Još i plačem kao buala! Kunem ti se a ti više nika nedu napraviti nijenu scenu! Step se nasmeši, pa klekne pre njom i iz žepa izvai kutijicu. „Ja ti garantujem a de biti teških vremena, u nekom trenutku de jeno o nas, ili oboje, poželeti kraj… ali garantujem a du se, ako te ne pitam a bueš moja, kajati celog života, zato što u svom srcu osedam a si ti stvorena za mene…“ Ona otvori kutijicu pokazujudi joj ivan prsten i poglea je u oči. „Đin, hodeš li a se uaš za mene?“ Ona ga privuče sebi, vrištedi kao lua: „aaa!“, i poljubi ga strasno. Kad se razdvoje, Step  joj stavi prsten na prst. Đin ga glea, oči su joj pune suza, preplavljena je emocijama.

„ivan je…“ „Ti si ivna…“ I ponovo se poljube. Ona se ona ovoji. „Hej… Ja sam te reči svakako ved čula…“

92

„Odbegla mlada, toliko ti se svieo!“ „Prepisuješ!“ „S tobom sam hteo a iem na sigurno.“ I ponovo se poljube.

93

28. I sad gleam Đin kako ie po kudi, po istoj ovoj kudi za koju sam poigao

kreit misledi a pravim ogroman korak, ali nika nisam ni pomislio a bi to mogao da bude taj korak. Sta me je to tako iznenaa navelo a se olučim? Sigurno ne njena besna scena. ođe mi da se nasmejem kad opet pomislim na to. Đin je lepa, nasmejana, uvek vera, pati zbog važnih stvari i voli me. Jeinstvena  je, posebna. a to moža nije bio strah a du je izgubiti? Strah a više nedu nadi takvu osobu, tako savršenu? Ali a li je savršenstvo razlog za ljubav? a je sa ovde Polo, a sei sa mnom na ovom ivanu, šta bi mi rekao? „A . Step, ma o čemu trtljaš? Misliš li a neko kao ti razmišlja tako, kao neki službenik? akle, prvo: žene prolaze, a prijatelji ostaju. Okej, obro, ja sam otišao…“ Eto, ugo bi me zajebavao. „Jebote, ti si Step, seti se toga!“ Kako bih voleo a je stvarno ove, a obro saslušam njegove reči, jer, čak i ako više nije tu, još je jeini koji me poznaje, najbolje o svih. „akle? Nastavi…“ „A šta a ti kažem? a zamislim a deš jenog ana ti uzeti kreit, uzeti, znači, kudu, i to baš na Kamiluči, a deš prireiti iznenađenje a bi zaprosio neku evojku…   Pa, da mi je to neko rekao, nikad mu ne bih poverovao, kunem ti se. Ali stvari su se tako odigrale, stoga ne

mogu a se raspravljam, sreio si me. Ti, koji si voleo tuče, sa voliš brak? Hm. Ali, ako treba a shvatim zašto si to uraio, štaviše, zašto to činiš…   jer  još imaš vremena, to obro znaš? Pa, nemam pravo objašnjenje. Znam samo a se takav korak čini ka nekog voliš, ne verujem a postoje rugi razlozi. akle, pitanje koje ti ja postavljam glasi: voliš li ti Đin?“ I ostanem da fiksiram to prazno mesto na divanu, kao da mi poslednje

pitanje mog prijatelja još ojekuje u ušima. „Voliš li ti Đin?“ Ali Pola nema, nema nikoga, postoji samo to pitanje koje odzvanja bez zastoja.

„Voliš li ti Đin?“ „Hej, šta se ešava?“ Gleda me veselo, tu je, s rukama na bokovima, i radoznalo odmahuje glavom.

„Izgleaš kao a si vieo uha!“ I ne zna koliko je blizu.

„Ne, ne, razmišljao sam.“ „O čemu si razmišljao? Sav si se uubio…“ „Razmišljao sam o poslu, o olukama koje treba a onesem…“ 94

„obro, ja iem u kuhinju zato što sam sp remila neke fine stvari, nadam se a de ti se opasti.“ „Šta?“ „To je iznenađenje… zato što ja imam neko iznenađenje.“ I nestane tako, ne govoredi ništa rugo. „Okej, iem ja u svoju sobu.“ Ustanem s ivana i ođem o poslenje sobe u nu. Sviđa mi se ova kuda, osedam je svojom. Puna je svetlosti, okružena zelenilom i bojama bugenvilije. To  je bila Đorđova ieja, on me je ubeio a je kupim: „Nemoj a je propustiš, ovo je posao, ako kasnije poželiš, ti je proaj. To je licitacija jenog prijatelja, a on mi uguje.“ Želeo sam a Đin prireim iznenađenje i tako joj ništa nisam rekao, ali ona je, čim ju je viela, otišla na Omegu, kako kaže ona ka zaovoljstvo nema ime.

„Ovo je kuda koju bih izabrala za sebe. Ako si je izabrao za nas, još je lepša.“ Onda je lutala po sobama, prvo salon, s velikim kaminom, pa spavada soba, garderoba, kupatila i gostinska sobica. Na kraju —  terasa na koju se izlazi s verane. Ona se nasmešila. „ivna je. Nova je, ali ove smo i mi novi…“ Pogleao sam je ne shvatajudi šta je zapravo htela a kaže. Ona mi je ona objasnila. „Ove nemaš nijenu uspomenu koja bi mogla a te ualji o mene. Počinjemo zajeno iz početka.“ Zagrlila me je i jako me stegla. Ta sam shvatio. Ka neko zbog tebe mnogo pati, taj bol nika nede nestati, taj ož iljak ostaje na srcu, položen kao nekakav lak list, koji de se, ka u oktobru pane s nekog velikog rveta, zauvek tu zaustaviti. I, želeo ti to ili ne, nikakav vetar, nikakav vrean čistač nede uspeti a očisti to srce. Kao tog dana. „Šta je? Šta ti je, l jubavi?“

„Ništa.“ „Ma kako ništa? Skroz si se promenila…“ „Razmišljam, smiri se. Treba zajeno a živimo.“ Tako mi je odgovorila tad na divanu, nakon nekoliko meseci, kad je iznenada promenila izraz. Smejali smo se nekoliko minuta pre toga. Zašto smo se sm ejali —

sa se ne sedam. Ali tugu u tom pogleu, a, to nika nedu zaboraviti. I anas, petnaest ana uoči našeg venčanja, u mom životu se ponovo pojavljuje Babi. Lepa je, žena je i majka. Mog eteta. Treba li Đin to a zna? I šta sam osetio prema Babi? Že lim li opet da je vidim? Kada smo se sudarili, kad sam osetio njenu kožu, njen miris koji je uvek isti, tu karonu, miris koji se nije promenio, ota, o tih prvih ana, o svakog pojeinačnog poljupca…

95

„Voliš li ti Đin?“ Polo me provocira, upada u moje misli. Eto, sad kao da sedi pre mojim pisadim stolom, igra se mojim otvaračem za pisma, rži ga esnom rukom i pušta a mu poskakuje po lanu leve, gore -ole, kao metronom. Smeši mi se i broji vreme. Ona ga položi na sto, raširi ruke. „Samo ti to možeš a znaš.“ I tako, kao što je ošao, olazi. Ostavlja me samog, s mojim sumnjama, mojim strahovima, mojim nesigurnostima. Kako mogu sa a se oženim, ka sam saznao a imam ete s Babi? Kako du to a kažem Đin? Ali znam a ne mogu a a ne podelim s njom taj tol iko važan eo sebe. Kako se moj život ovoliko zakomplikovao?! Strašno je što ne nalazim ni put za bekstvo. S tim mislima, poređanim kao nepokretni olovni vojnici, ponovo pokredem miša, oživljavam ekran i ona kompulzivno upisujem njeno ime u Gugl, počinje besomučna potraga, sve ok je ne nađem. Babi Đervazi, njene fotografije na Fejsbuku. Stranica je otvorena, bez prepreka s privatnošdu, s nečim što me ranjava i u isto vreme mi pričinjava zaovoljstvo. Naslovna strana je jena fotografija. Naša fotografija, most na Korso Franci s natpisom „Ti i ja, tri metra izna neba“. Kao a ne čeka ništa rugo o a je ja viim. Oem a proverim ka je stranica otvorena. Pre tačno šest goina. I viim album, fotografije skinute s mobilnog telefona, idem unazad, i tu su s like s njenog venčanja, ona u venčanici, muž. Pogleam ga bolje. Plav je, mršav, tamnih očiju, tankih usana, visok, elegantan. Ni po čemu ne liči na mene i, koliko go aleko ika bio, tako aleko, tako blizu nje. Evo Masimovih fotografija. Rođen je osamnaestog jula, tu je Babi u beloj spavadici kako ga rži u naručju, još je u sobi u poroilištu. Ona ima izraz nekoga ko još ne veruje. Mora a je takvo osedanje žene koja prvi put postaje majka. Prirona stvar, pa ipak neverovatna. Pregledam fotografije jednu po jednu, Masimovi

rođenani, na moru ok se igra u pesku, na karnevalu, oeven u Petra Pana, kako baca konfete u vazduh, svaka fotografija je jedan udarac u srce. I odmah mi se javi

želja a ga ponovo viim. „Ljubavi! Pa zvala sam te! Nisi me čuo?“ „Nisam, izvini.“ „Šta si to gleao?“ Jedva stignem da zatvorim stranicu dok Đin obilazi sto tražedi nešto.

„Ne, završio sam preko Skajpa neki razgovor za sutrašnji sastanak. Sve je u reu.“ „Iemo, ona, za sto, inače de se jelo ohlaiti.“ „a, naravno. Samo a operem ruke.“ Oem u kupatilo. Čim uem, zatvorim vrata i stanem pre oglealo. Ved lažem. Obema rukama se naslonim na lavabo i nemam hrabrosti a se pogleam

96

u oglealo. Ona pustim hlanu vou, pustim je a malo oteče. Napunim obe ruke i ispljuskam lice, više puta. Zatvorim slavinu, vratim peškir na mesto i pogleam okolo. Pozai, u uglu, stoji vaza sa suvim japanskim cvedem, tu je vaga, na pou, moj baemantil, šampon i sapun u uubljenju tuša. Sve je savršeno. Sve  je ureno, ništa nije van svog mesta, baš kakav moj život nije u ovom trenutku. Izađem iz kupatila i uputim se prema trpezariji. ok koračam, viim je kako pali svede nasred stola, prozor je otvoren i ukljucena su svetla na terasi. I napolju je veče savršeno, nebo je nekako svetloplavo, čeka nod. Prikopčala je svoj ajfon na zvučnike i krede jena žez pesma, žon Koltrejn, A Love Supreme. „Sviđa ti se, jela?“ Mnogo, i ona to zna. Uzme belo vino i stavi ga nasre stola, pruži mi otvarač. „Hodeš li ti a se pobrineš za ovo, ljubavi?“ „a, naravno.“ Zatvorim oči ok ržim bocu. Ljubavi. „Hodeš li ti a se pobrineš za ovo, ljubavi?“ Ne mogu ni za šta a se pobrinem, Đin, ali ti to, naravno, ne možeš ni a zamisliš, skinem staniol koji štiti čep, otvorim vaičep, izvaim eo za otvaranje, uguram ga u čep, gurnem unutra, ciljam na zub na ivici boce i počnem a vaim čep, položim rugi zub i celog ga izvaim. Omirišem čep, činim to mehanički. Sipam vino u naše čaše, ka obije malo vazuha, omirišem ga bolje i primetim a  je to oličan sovinjon, vanaest i po grai. Probam ga, temperatura je savršena. Đin se vrada za sto s posuom s voom i leom. „Oh!“, nasmeši mi se. „Možemo a počnemo.“ Na kolicima kraj nje stoje akonije koje je pripremila, više ne mora a ustaje. „a nazravimo.“ Uzme u ruku čašu koju sam upravo napunio i odmah pronađe rečenicu koja joj se čini priklanom. „Za našu sredu“, kaže gleajudi me u oči. „a“, ogovorim polako, ali unutra je sve u metežu. Ona otpije malo belog vina i spusti čašu kraj svog tanjira. „obro, hlano, savršeno.“ „a.“ „Ali nisam razumela: a nije trebalo a ga ostavimo a ostoji pre ispijanja? Neki kažu a tako treba, nika to nisam obro razumela.“ „Tačno. Čuni su to mitovi. Jeino što je sigurno jeste a se glea u oči.“ „A to smo uraili.“ Nasmeje se radosno, a ona, sva vesela, oluči a mi opiše meni za to veče.

97

„akle, spremila sam ti ljute agnje, uzela sam one velike, španske, s malo belog vina, s limunom i raznim začinima. Slee svež i gambori za tebe i na pari za mene i, za kraj, brancin s prženim krompiridima. Sviđa li ti se?“ „Ti si genije, Đin.“ Uzmem kašiku i počnem a joj sipam agnje. „Ne, ja nedu…“ „Zašto?“ „Malo ih je bilo, a znam koliko ih ti voliš.“ „obro, hvala, ali mogu a ti am jenu a probaš“, i osetim se krivim, i želeo bih a sa započnem razgovor, ali kako a joj kažem? „Znaš, imam ete, ali možemo to i oložiti za kasnije.“ I jeem agnje jenu za rugom, oblaporan sam, i ona se smeje, ona, koja je uvek želela a jeem sporije, ali večeras ne kaže ništa, čini se a mi sve opušta. I tako obrišem usne i popijem malo vina, ponovo napunim čašu i opet pijem. Ali moram a joj kažem, moram.

„Sviđaju ti se?“ „Mnogo, ozbiljno, hvala.“ Gleam je u oči, šta go a sa kažem, sve bih upropastio. Gomila kristala koji padaju na zemlju sa sve kredencem, to bi bio zvuk njenog srca. Tu je, onda,

 još nešto što ja moram a shvatim. I tako joj se osmehnem. „Spremila si fantastičnu večeru.“ A Đin je besprekorna i ovog puta je ona ta koja sipa sovinjon, i još mi je lepši, s lakom vodnom aromom. U njenoj čaši još ima vina. Svezi gambori su baš svezi i tope mi se u ustima, uzmem koma, pokiam ga i zagrizem, pa još jean, i još  jean, i ona se smeje i omahuje glavom, ali ništa ne kaže. Poigne tanjire i oa mi brancina. A ja ga očistim, ovojim kost, otvorim ga i pružim ga njoj. Đin nastavi a me glea i a jee krompiride, a ja privoim kraju čišdenje brancina, dajem sebi vremena da odvojim poslednju kost pre nego što olučim a  joj nešto kažem. „Hej Stepe…“ Ja, međutim, ne ogovaram, ne kažem čak ni: „a?“ „Znaš a postičeš vatru, a, ako ti se ova večera toliko sviđa, pa, ti se meni sviđaš kao stotinu ovakvih večera!“ „Ali nisi ni probala brancina…“ „Nisam, ali uzela sam krompiride i još su topli i lui kao ti…“ Obiđe sto i ljubi me dugo, strastveno.

„Mmm, tačno je, oličan je, baš je svež… Ali još uvek si bolji ti.“ Nastavimo a  jeemo u tišini. Moram a joj kažem, bar nešto a nabacim. Obrišem usta, popio

98

sam ovoljno i znam a je ošao  taj trenutak, pojeo sam i poslednji zalogaj i nema više ničeg što b i moglo da me zaustavi. „Čekaj!“ Ona brzo ustane i vrati se s ve činijice pune borovnica, šumskog voda, jagoa i malina. „Evo, imamo i ovo, hodeš?“ Klimnem i ona sipa malo šlaga u moju činiju, pa potom i u svoju. Šumsko vode je na sobnoj temperaturi, a šl ag je pomalo hladan, zajedno su savršeni. Žao mi je o besvesti a sve to pokvarim. Ona Đin ustane, ponovo nestane u kuhinji i vrati se, još nasmejanija, s bocom šampanjca i ve ogovarajude čaše. „Šta se ogađa?“ „Uzmi, otvori ga… I pazi kua de čep a o de… Ako dotakne nekoga od nas voje, ona je to obar znak zato što se venčavamo. Ali nemoj a ti pane uprazno, jer ved smo objavili venčanje!“ I počne a se smeje, a ja sam, verujem, načas promenio boju lica. Tako krene čep i oskoči aleko, na ivan, a ja požurim a sipam šampanjac u čaše. „Ali otku i šampanjac?“ „Rekla sam ti a imam jeno iznenađenje!“ Ona mi priđe, nasmeši mi se, kucne svojom čašom o moju. „Čestitam, tata!“ I prinese moju slobodnu ruku na svoj stomak. Ne mogu da verujem da se sve ovo ogađa baš meni.

„Mnogo sam sredna! obro je što smo ved olučili a se venčamo, inače bi mi ličilo na neki brak iz prinue!“ Ljubi me usnama vlažnim o šampanjca i uzme me za ruku.

„Moramo lepo a proslavimo… iemo tamo“, i nešto mi lukavo šapude. Sledim je i čak mi ođe a se nasmejem. Kako je život apsuran. Otkrivam a sam va puta postao tata, a nisam uspeo a prozborim ni jenu jeinu reč.

99

29. U polumraku sobe voi me o kreveta, ona me skia, razgrde košulju, brzo je izvlači iz pantalona tako a se poslenje ugme otkine, smejemo se, kaiš ima kopču pa joj ja pomažem, ona se baca na rajsferšlus pantalona i povlači ga ole. Osovi se na noge, za tren pusti svoju haljinu da padne na zemlju, skine brusthalter i gadice, ostane gola i ođe  k meni, zagrli me, ok naša tela vibriraju o želje a ona

mi ga bez stia uzima u ruku. „On je krivac, ali ja ga volim, učinio me je najsrednijom ženom na svetu…“ I oaje: „Želim a mu zahvalim na poseban način…“ I tako se spusti, sklupča se, savije se na nogama i počn e da ga ljubi. S vremena na vreme poigne pogle i lukavo se nasmeši, seksi kako nika nije bila, ili je moža ja tako viim? Otpije gutljaj šampanjca i ponovo se vrati ole, na isti način kao i malopre, i osedam neverovatan rhtaj, hlanodu, mehuride i nj u, njena usta, njen jezik i šampanjac koji sipa oozgo. oa mi bocu, izađe iz sobe i isključi sva svetla u kudi, ona čujem kako nešto petlja nege, fioke koje se otvaraju, paljenje šibice. Ponovo uđe u sobu, pruži mi čašu, omirišem. Rum. „Znam koliko ga voliš. Kupila sam cakapa čentenario, najbolji … Bolje je da ga  ja ne pijem, nije mi ozvoljen alkohol.“ I nasmeši se i tako je fantastično poatna. Probam ga i otpijem dug gutljaj, onda mi uzme ruku.

„ođi sa mnom, imam jenu želju…“ Voi me po mračnoj kudi. Sad je skoro sva u senci. U salonu, u radnoj sobi i u trpezariji viim svece, po jenu u svakoj prostoriji. I nastavi a me vuče k sebi sve dok ne ođe  do moje radne sobe. Pomeri neke stvari na radnom stolu i onda sedne na njega.

„Evo, ne znaš koliko puta sam želela a ovo uraim, kao a sam tvoja sekretarica i želim a te zaveem…“ A ja se nasmejem tom izboru reči. „a, zavei me.“ I ja je ljubim. A ona raširi noge i položi jenu na ržač stolice, rugu na obližnju policu, malo joj je nezgono, a ona, gleajudi me u oči, uzme ga u ruku i voi nežno u sebe. I počinje a se pokrede gurajudi karlicu prema mom pubisu.

„Hej… ma šta ti se esilo?“ „Zašto?“ „Toliko si seksi, nika nisi bila takva…“ „To ti nika nisi primetio…“ Oslobađa noge i snažno ih steže ok o mene, obavijajudi me. Đin pređe rukom po stolu, suari se s mišem na polozi koji, pokredudi se, uključuje ekran kompjutera. Ona to primeti. 100

„Hej, ođavola, šta sam to uraila, tako ima svetlosti i mogu a nas vie…“ I na tren iza njenih leđa viim otvor enu stranu Safarija, kosa crta, hronologija, ole je moja pretraga, sve ono što sam vieo ranije, Babine fotografije, njen život, njena svaba. Ona se kompjuter isključi. A Đin se smeje. „Sredom, nisu nas vieli, jela?“ „Ne, ne verujem…“ „Naajmo se…“ Čujem je kako s mukom govori, sviđa joj se, još više me uzbuđuje. Legne stomakom naole na sto, pravih nogu, lako raširenih, i ponovo me voi u sebe, i tako me sve više uzbuđuje. Đin se zakači za sto i pokuša a se rži, ok se ja još brže kredem u njoj. „Čekaj, ne žuri…“ Svuče se oatle i uzme čašu ruma. „Želim i njemu a pružim a proba.“ Uzme veliki gutljaj, ali ne proguta, sagne se i uzme ga punim ustima. Navodi

me a poluim, peče me, ali luo uživam. „Ne mogu više, ivno je.“ Onda se ponovo pridigne, po vuče me i pusti a panem na ivan, popne se na mene i za tren sam u njoj. Pokrede se naa mnom, brzo, sve brže, sve ok mi ne prošapde u uho: „Uživam, ljubavi.“ I ja svršavam s njom. Ostanemo tako, zagrljeni, usta uz usta, usta koja se još osedaju na rum i na seks. Čujem kako nam srca brzo lupaju. išemo u tišini, ok se, malo -pomalo, naši otkucaji ne smire. Đin  je kosa pala napre, viim njene oči, njen zaovoljni osmeh… „Učinio si a ođem o Omege…“ „Ti si lua, nika nisi bila ovakva…“ „Nika nisam bila ovoliko sredna.“ Stegne me jako, a ja se osedam krivim. Ona je zagrlim i stegnem je jako, još jače. „Hej… tako me boli!“ „U pravu si…“, i popustim stisak. „Sa moraš a bueš pažljiv…“ Nasmešim joj se. „Znaš, bilo je ivno osedati kako svršavaš u meni, znati a se ved sve ogoilo…“ „a.“ Ne znam šta rugo a kažem. I u tom trenutku pane mi na pamet ona nod s Babi, pre šest goina, seks s njom posle žurke, nas voje pijani. Ona, koja mi nije ala a prekinem, koja je uživala i zajahivala me požuno. Koja me je želela još, i  još, i još, i ovojila se tek ka sam svršio. Mora a je tako bilo. „Ljubavi? O čemu razmišljaš? Ge si? Čini mi se a si mnogo aleko…“ „Ne, ove sam…“ „A jesi li sredan što čekamo bebu?“ „Naravno, presredan sam. Ali kako se to ogoilo?“ „Pa ja imam nekakvu ieju o tome, kretenu… O čemu si razmišljao?“

101

Pokušam a pronađem nešto zaovoljavajude. „Razmišljao sam kako si me večeras baš obasula iznenađenjima, ostavila si me bez reči.“ „a… ali nisi se mnogo bunio.“ „Nisam, naprotiv… Ali ne razumem kako su ti pale na pamet ove maštarije…“ „Ti si me naveo a ih pročitam! Trgovci snovima Harolda Robinsa  –  Ima tu  jena scena u kojoj ona rai njemu baš ovo što sam ja tebi večeras.“ „Stvarno? Ne sedam se…“ „Mislila sam a je to posvesna poruka i a želiš a me naveeš na nove ljubavničke tehnike…“ „Moram bolje a proveravam knjige koje ti ajem. Kao a aješ pištolj detetu…“ „Ja bih ala pištoljčid nekoj bezobraznoj evojci…  Ha-ha-ha!“ „To mi se nije svielo!“ „Zbog pištoljčida ili zbog bezobrazne evojke?“ „Ni zbog jenog ni zbog rugog.“ „Tačno. Moram lepše a se ponašam sa ka du postati mama.“ I tako nastavimo a daskamo, smejemo se, šalimo, lako, jeudi preostalo šumsko vode sa šlagom. Đin navlači moju košulju, ja majicu i onji eo pižam e, i završavamo na krevetu. Ona počinje a mašta o polu i imenima za naše ete. „Ako bue evojčica, zvade se kao moja majka, Frančeska. A ako je ečak, mislila sam da bude Masimo, to ime sam ouvek volela, šta misliš?“ Ne mogu a verujem, kao a to život čini namerno, va sina o ve različite majke, ali sa istim imenom.

„a, zašto a ne, može… To je ime jenog vođe“, ođe mi spontan ogovor, citiram Babi. I pijem još ruma i mislim a sam suviše popio i a bi trebalo a prestanem i a joj sve kažem. „Ljubavi, i ja imam iznenađenje za tebe. anas sam vieo Babi…“ „Ah, i to mi tek tako kažeš?“ „I ne samo to, zamisli kakva koinciencija, imam sina s njom i baš se zove Masimo.“ Ali ne kažem ništa. Ona nastavi a priča, vesela, zaovoljna, i ja osedam ogromnu krivicu, zato što shvatam a njena raost visi o koncu koji ja mogu a prekinem, razorivši zauvek njen ivni osmeh. „Zamisli moje ka buu saznali, strefide ih srčka, ali o raosti. Ipak du im redi posle venčanja, znaš, malo su staromoni, ka bi znali a ved sa čekam…  Znam svog oca, rekao bi mi a sam blunica, a sam mogla a sačekam, ne, šalim se,

102

moj otac me obožava, voli me…“ Ja naspem još jean gutljaj ruma i ispijem ga naušak, kao a bi to moglo a mi pomogne… I ok je i alje čujem kako priča o izboru kuma, o tome šta de se čitati u crkvi, o svabenom putovanju, u nu sobe, na onoj fotelji, vidim senku. Ponovo je tu on, moj prijatelj Polo, ovog puta mi se

ne smeši. Žao mu je, vii a mi je teško, zna moje misli, ali ne uspeva a shvati moj odgovor na ono pitanje koje mi i alje neprestano postavlja: „Voliš li ti Đin?“

103

30. „Ona se zove Aliče.“ „rago mi je.“ To je lepa evojka, s kratkom kosom boje lešnika, mršava, ali ne suviše, olučan osmeh koji se ističe na tamnim farmerkama i bleoplavoj košulji s belim obrubom oko rukava i na žepu. Cipele su ozbiljne, tamne, moža tods.

Izglea mi skoro suviše savršeno, ali ne bih se baš pouzao u svoja čula, koja su trenutno prilično zbrkana. Đorđo mi se smeši, rago mu je. „Ispričao sam joj ono što se ogoil o… Možeš a ieš, Aliče.“ „a, hvala, htela sam samo nešto a kažem. Za mene je ovaj posao veoma važan, sviđa mi se kako Futura raste i sviđa mi se ono što ste osa izgraili. Nika se ne bih proala za novac, nika ne bih nekom rugom oala vašu tajnu. K ad bih obila važniju ponuu, s vama bih je proučila i pokušala a nađem neki ogovor.“ Izgovorivši to, olazi i zatvara vrata moje kancelarije. Đorđo me poglea. „akle? Sta kažeš? Sviđa li ti se?“ „S koje strane?“ „Profesionalne.“ „Malo me plaši.“ „Plašiš se onoga ko govori istinu? To ne liči na tebe.“ „U pravu si, šalio sam se. Čini mi se a je pouzana. Neposrena je, iskrena, otvorena. Moža lezbejka.“ „I ja sam to pomislio. I to me je navelo a nešto shvatim.“ „Šta?“ „a smo nas vojica ovratni šovinisti.“ „Tačno.“ „Ako je neka žena jaka i čvrsta, ne može biti u potpunosti žena.“ „Baš tako. U njenom slučaju – ima voje ece i muža s kojim se slaže. On je oličan crtač, kreativan, grafičar, rai stripove, ukratko, sve pomalo. Umetničko ime mu je Lumino , i moram a kažem a mi se njegov talenat opaa. Vii, uraio  je ovo.“ Đorđo mi pokaže logo s natpisom Futura, tu je stilizovano sunce, ispod njega plava linija, a izna njega ruža. Jenostavno ali efektno. „Nije loše.“

104

„I ja mislim. Viedu a nam urae probe da bismo videli efekat na papiru i na kovertama.“ „Okej.“ Odem da sednem za sto.

„Čista raoznalost: kako si pronašao Aliče?“ „Pretraga…“ Đorđo zna svoj posao. Ko zna šta je iza ove „pretrage“. Ona mi pokaže nešto na ranom stolu. „A ko nam ne veruješ, evo njene biografije. Toliko verujete internetu, a ka ga neko iskoristi na pravi način, postajete sumnjičavi i ne verujete mu zato što smatrate a je to nesigurno. Uneo sam poatke o onome što nam treba i aktivirao pretragu. Stiglo nam je oko petsto biografija, pa sam dodao

svoje filtere i izašla je Aliče Abati.“ „A kakvi su to tvoji filteri?“ „E sa, mnogo želiš a znaš.“ „U pravu si. Pitao sam se šta mi to izmiče.“ „Na primer, ovo: savršeno govori engleski i poznaje kineski, a bilo bi lepo a Futura počne a raste u Kini, i poslenji etalj: njen otac je general u finansijskoj policiji.“ Radoznalo ga pogledam.

„Mogao bi sutra a nam posluži.“ „Iskreno se naam a nede. Želeo bih a raim bez problema.“ „Probleme ti poneka stvore rugi. Za to bi mogao a nam posluži.“ „obro, u pravu si. Znaš, ona, šta du ti redi?“ Listam biografiju, impresivna  je. „a mi Aliče liči na savršenu asistentkinju, čestitam na izboru. Ali ved treba a  joj amo povišicu.“ Đorđo počne a se smeje. „Nika ne shvatam a li mi zaista upuduješ kompliment ili me zajebavaš…“ „Jeno o to voje. Izaberi sam.“ Sene ispre mene. „Snaga jene firme jeste tvoj tim: što smo jeinstveniji, pobeđivademo češde, a anas je veoma važan an. Ka smo ved ko toga, kako je prošlo ono juče? Može li se pričati o tome?“ Gleam ga. Čini mi se a gleam Pola kako sedi na divanu s moje desne strane i klima glavom. Dakle, tu su dve stvari.

Moram a počnem a pijem manje i a iem na psihoanalizu kako bih priznao a imam stalne vizije. Otvorim gvozđene rešetke, otvorim prozor koji glea na vrt, tako je lepše, ima i više svetlosti. „a, obro je prošlo. Otkrio sam, u samo jenom danu, da sam tata …“ „To si mi ved rekao…“ „Ali tata va eteta!“

105

„Tome se nisam naao. Mislim a bi trebalo a razmisliš o viu svog života. Razumem a ti se žene sviđaju, ali posedam te a samo što se nisi oženio i, kao da to nije dovoljno, da Futura raste. Ako nastaviš tako a štancuješ ecu, ne znam a li de firma modi a te porži… a nisi slučajno čuo za one čune premete o gume koji liče na balone, zvane 'prezervativi'?“ „Bui miran. rugo ete čeka Đin.“ „Ona sam sredan. Treba li a očekujemo i ruge takve vesti u toku ana? Postoje li oređeni ogađaji o kojima moža nismo poveli računa? Ne, izvini, čisto a znam.“ „Ma koliko to moglo a ti bue čuno, poslenjih goina nije se esilo ništa što bi moglo a mi obezbei još ece, u reu? I ušom i telom posvetio sam se Futuri, pa ipak…“ „va mi eluje kao lep broj a počneš s roiteljstvom, a ona demo vieti, ne? Postoje li ved ieje o polu?“ „Ne.“ „O imenu?“ „Đin je preložila a bue Masimo… tako je lakše i nedu se zbuniti.“ Đorđo me glea, iznenađen po rugi put. „Stvarno? Babi i Đin se ne poznaju,  jela?“ „Đin i Babi — prijateljice koje se poveravaju o takvim stvarima? N išta ne bi moglo biti više nemogude, zašto?“ „Pomisliti ružno je loše, ali često se pogoi stvar.“ „ivna misao.“ „To je o Anreotija, ali ne postoje prava na nju, pa je koristi ako želiš. Mogu li a pitam nešto rugo?“ „Naravno.“ „Jesi li razgovarao sa Đin?“ „Još nisam.“ „Misliš li a to uraiš?“ „Ne znam. Juče sam želeo, ali bila je savršena večera, spremljena s mnogo ljubavi, nisam hteo a je pokvarim. Naumio sam a joj sve kažem posle večere, ali ona mi je ona saopštila vest.“ „Znači, nedeš joj nika ni redi?“ „Ne znam. U ovom trenutku ne shvatam čemu bi to moglo a voi.“ „Tačno. Misliš li a deš vieti Babi?“ „Ne znam.“

106

„Ali znaš a uskoro imamo sastanak s irektorom igranog programa na RAI -ju i a ti moraš a raiš pitch o svemu onome što smo prestavili?“ „a, to znam.“ „obro. Bar nešto viiš jasno.“

107

31. Uđemo na veliki ulaz RAI- ja i oemo na šalter a uzmemo propusnice. Jena o tri gospođice nagne se prema nama. „obar an, očekuje nas irektor Kalvi“, kaže Đorđo. Recepcionerka brzo proveri na k ompjuteru, zove se Suzana, pročitam na pločici, razgovara s nekim telefonom, ogovori „hvala“ i vrati slušalicu na mesto. Đorđo izvai okumenta, ali Suzana mu se nasmeši. „Đorđo   Renci i Stefano Mančini, ved sam vas registrovala.“ Omah nam uruči ve propusnice, ajudi nam poslenja uputstva: „Šesti sprat.“ „Hvala.“ Uputimo se prema velikim staklenim vratima, prislonimo obojica svoje

propusnice i stignemo o liftova. Na našem spratu, čeka nas jena evojka. „Zravo. Renci i Mančini?“ „a.“ „Pođite za mnom.“ Pođemo ugim honikom. Ka stignemo o polovine, evojka se okrene baš prema meni.

„Ja sam Simona, htela sam a vam zahvalim za misao koju ste poslali meni i mojoj koleginici. Ali kako ste pogodili? Znate li da sam, kad sam je otvorila, ostala bez teksta? Još jenom: hvala.“ Stane ispre prostorije ge nas smešta a

senemo. „Želite li kafu, vou?“ „Kafu, molim, i malo voe“, ogovori Đorđo . „A vi?“ „Isto, hvala.“ I primim zahvalan osmeh za onaj poklon za koji i nisam znao a sam ga uručio. Čim izađe iz so be, okrenem se prema Dordu. „Izvini, možeš li a mi objasniš?“ „Bravo, pokazao si se u obrom svetlu.“ „Shvatio sam, ali nemam pojma u čemu.“ „Ona je lua za Masimom Barikom, a koleginica za Lukom Bjankinijem. A ti, posebno osetljiva osoba, poklonio si pra vu knjigu obema.“ „a. Okej, ali ona mi je izgleala suviše sredno, skoro potreseno.“ „Bide a je to zbog posvete koju si uspeo a obiješ o pisca!“ „Stvarno? Uspeo sam a obijem autograme o Barika i Bjankinija? Baš sam car…“ „Bilo je normalno a Simona pane u zanos zbog tebe.“ 108

„U stvari, i ja sam se potresao. Ali kako si to uraio?“ Đorđo mi se nasmeši. „Moraš a postaneš besprekoran, šarmantan, voljen i željen. Ti si gospoar Future, moje firme. Tražim ti samo jeno, buudi a je Suzana veoma slatka i da si je s pravom osvojio, u ovom trenutku bih izbegao decu…“ Počnemo a se smejemo. Baš se spremam a ogovorim ka ponovo uđ e Simona, koju prati druga devojka.

„Evo…“ Stavi poslužavnik na sto. „Ovo je kafa, ovo voa, a ovo je moja koleginica, mnogo je želela a vas upozna.“ „rago mi je, Gabrijela.“ Ne ešava se uvek a jena obra akcija izazove obar efekat, ali Gabrijela me navoi na pomisao a nekakvo savršenstvo postoji u životu. Ona je plava, visoka, lepo građena, ima plave oči i prav nos. Pruža mi svoju izuženu ruku i ja ne mogu a je ne fiksiram i ne kažem: „rago mi je, Stefano Mančini.“ Ona pocrveni i obori oči. „Usredili ste me.“ Ona se okrene oko sebe i oe. „Moja koleginica je stiljivija“, objasni Simona. „Još malo strpljenja i možete da uđete“, kaže i izađe iz prostorije ostavljajudi nas same. „Viiš, Gabrijela… pružio si joj ruku i ona je ved truna!“ Lako šljepnem ora po ramenu. „Prekini s tom pričom.“ „aj, uozbiljimo se, još malo pa smo tu.“ Đorđo otvori kesicu šedera i izruči je u šoljicu s kafom. „Sa je jeanaest i pet. Imali smo sastanak u jeanaest, viedeš a nas ana Kalvi nede primiti još sigurno vaeset minuta.“ „Izvini, a kako ti to znaš?“ „Čita samo Marka Travalja, elove Posla i finansija i, sasvim suprotno tome, Nikolasa Sparksa i njegove knjige o ljubavi, sudbini, Bogu. Za njeno seksualno

opreeljenje ne bih mogao a garantujem iako ima kderku o vaeset goina, ved uže je razveena. Pušta nas a čekamo iako je, što je apsur, anašnji sastanak omogudio onaj ko ju je postavio na ovo mesto. Shvataš kako vlast eluje? Želi a nam pokaže a je, kako go bilo, ona ta koja se računa, koja olučuje… ona vlaa. Zene koje mrze muškarce“, i osmehne se širokim, pomuklim osmehom. Tako to Đorđo rai, ie u srž problema, u srce nep rijatelja, i još se smeje na to. I ja pijem svoju kafu pre nego što se ohlai, i srkudem vou. Bacim pogle na tri posla koja prelažemo i nađem papir na kojem su sva tri. „A ovo – ko je to uraio?“

109

„Aliče, jutros, a ništa joj nisam rekao, kazala je aje to mali pregle priče, a bi moglo biti korisno za brzo posedanje pre pitch-a…“   „Baš je obro urađeno.“ „Ka je bueš ponovo vieo, uputidu joj komplimente. Mi teramo izajnike, ali onome ko to zaslužuje ajemo ogovarajudu važnost.“ „Tačno.“ Pogledam na sat. Sad je dvadeset pet do dvanaest. Ako je Đorđo  u pravu, trebalo bi da nas sad pozovu. Primetim da imam poruku. Otvorim je. To je Đin.

„Ljubavi, kako si? Jesi li raostan zbog jučerašnje novosti? Nismo ovoljno razgovarali o tome!“ Tačno. Ostao sam bez reči. One koje sam mogao a izgovorim alkohol je zaustavio. Đin je, kao i obično, pogoila u metu: nismo mnogo pričali. „ivna je!“ Samo što sam poslao poruku, uđe Gabrijela. „Želite li još nešto? onela sam vam čokolaice, baš su obre.“ I stavi na sto đandujote. Obojica uzmemo i zahvalimo. „Sleite me, irektorka Kalvi vas očekuje!“ Hodam uz nju, Đorđo ostane iza nas. Pre nego što de nas napustiti, okrene se svojim plavim očima k meni, stavi mi nešto u ruku i, crvena u licu, kaže: „To je moj broj.“ Stavim karticu u žep pa Đorđo i ja uđemo u kancelariju ok irektorka ustaje iz svoje fotelje iza radnog stola.

„Izvinite što ste me čekali!“ „Ah, taman posla…“ „Ja sam Stefano Mančini, a ovo je gospodin Renci.“ „Njega poznajem, a vas sam želela a upoznam. Čula   sam lepe stvari o vama…“ Čuno, neka su se o meni čule samo loše stvari. Ili se svet promenio, ili ja. Mislim da nije pravi trenutak da razjasnim tu misao, pa se osmehnem bez prave

ubeđenosti i ništa ne kažem. „Ali seite, molim vas. Jesu li vas ved poslužili nečim?“ „a, hvala, prijem je bio savršen. Čak su nas poslužili čokolaicama.“ Izvaim  jenu iz žepa. „U stvari, poješdu je pre nego što se rastopi.“ Đorđo me poglea i ostane ravnoušan. Moje ponašanje slei jenu preciznu i racionalnu liniju. Dana Kalvi me je ostavila a čekam pola sata a pokaže a se ona računa, može a pričeka a pojeem čokolaicu kako bih joj pokazao a se i  ja pomalo računam, ili ne? Đorđo mi pruži maramicu, a ja obrišem usne njome i sasvim mirno počnem a joj govorim o svoja  tri projekta. Govorim mirno, sigurno,

110

snažno, čak izlažem, koliko mogu, i kratak pregle. irektorka me sluša i klima glavom, krajičkom oka viim ora kako sluša sve ok ne završim. „obro“, kaže direktorka. Pogledam na sat neprimetno. Dvadeset dva minuta. Morao sam da budem ispod dvadeset pet, Đorđo mi je to naglasio, i uspeo sam u tome.

„Vaši preloži mi se čine zanimljivim“, čestita nam irektorka Kalvi. Pokušavam a objasnim razlog tih izbora. „Želeli smo a govorimo pre svega o ženama, a se baš njima obratimo.“ Đorđo me je upozorio na to kako novo rukovostvo mreže namerava a usmeri programe i naši autori su besprekorno sleili njegove inicije. Ne znam kako ih je dobio, ali, s obzirom na uspeh kod sekretarica, sigurno ni u ostalom nije

pogrešio. „Nažalost, sa imamo mnogo takvih programa…“ ana Kalvi raširi ruke skoro kao a se izvinjava. „Ostavite mi ih, svakako, pa du razmisliti.“ Đorđo ustane, a i ja za njim. „Hvala, irektorko, čujemo se uskoro.“ „Naravno, i izvinite još jenom zbog čekanja.“ Isprati nas o vrata i oprosti se o nas osmehom čiste ljubaznosti. Nema nijene o njenih veju sekretarica, pa se sami uputimo ka liftovima. Prođemo pore čekaonice i ja viim grupu ljui. Đorđo se ukruti. Jean čovek se okrene prema nama i prepozna ga. Tip ustane i osmehne se skoro napadno.

„Đorđo Renci, kakvo iznenađenje, kako si?“ „obro, hvala, a ti?“ „Olično! Baš mi je zaovoljstvo što te ponovo viim. Ne znaš koliko sam puta nameravao a te pozovem.“ Pruži mu ruku i poletno mu je stegne. Nizak je, nabijen, s kovržavom kosom, braicom i okruglim naočarima. Oeven je čuno, nosi kožnu jaknu, crne farmerke, tamne hogan cipele, belu košulju, i kao a je sredan zbog ovog susreta. „Prestavljam vam svoju novu pomodnicu Antonelu.“ Đorđo  stegne ruku jednoj s itnoj ženi, plavoj, s ponekom orađenom sitnicom, moža nosom, sigurno pačjim kljunom umesto usana, jeva a se osmehne, ali ne eluje sredno što ga vii. „A ovo je moj izavački savetnik Mikele Piri.“ Pokaže na visokog, krupnog čoveka s malo kose i nauvenog lica, skoro bez vrata. Recimo a kockasti, što se tiče estetike, baš i ne ispunjava očekivanja. „rago mi je.“ Đorđo mu stegne ruku.

111

„Mogu li a vam prestavim svog šefa? Stefano Mančini.“ „Ah, a! Naravno, rago mi je, Đenaro Otavi. Mnogo smo slušali o tebi.“ Smešim se, ali ni ovog puta nemam mnogo a kažem. Moram a se pripremim buudi a ovo izglea kao mučan trenutak i uvek završim tako što nemam priklaan komentar. Đorđo me, sredom, izvlači iz neprilike. „obro, izvinite nas, imamo sastanak.“ „a, izvolite.“ Đorđo ie ispre mene i krenemo prema liftovima. Baš ta se vrata ko irektora otvore i izađe ana Kalvi. „Đenaro! Molim vas, uđite.“ Viimo ih kako se smeštaju u kancelariji i, ok se vrata zatvaraju, Đorđo pritisne ugme za prizemlje. I naša vrata se zatvore. „Ko su ovi?“ „On je bio šef firme u kojoj sam ranije raio.“ „Ah, naravno, pričao si mi, ali nisam ga lično poznavao.“ „irektorka ih nije pustila a čekaju. Baš su veliki prijatelji.“ „U kom smislu?“ „Otavi ju je zatrpao poklonima.“ „Kako znaš?“ „Ja sam ih birao.“ „Ah.“ Zadutimo ok lift silazi. „Kako to a nisi ostao s njim?“ „Koristio me je ok sam mu bio potreban, pa je olučio a mu više ne trebam, a ja nisam imao ueo u njegovoj firmi.“ „A ja sam ti ponuio ueo koji ti nisi hteo a prihvatiš.“ „U pravu si, ali razmišljam o tome.“ Đorđo nabere čelo i olučnim tonom mi kaže: „obro sam uraio što se nisam vezao za njega. Neko vreme sam čak mislio a smo prijatelji.“ Ostanemo u tišini sve ok ne ođemo u prizemlje. „Hodeš li u kancelariju sa mnom?“ „Ne, iem na neki ručak.“ Onda Đorđo pruži ruku i poglea me s lukavim osmehom. „Hodeš li moju propusnicu?“ „Ne, ved karticu koju ti je ala Gabrijela.“ „Hodeš li ti a je zoveš?“ „Nedu. Ali Futura mora imati buudnost. Počinje se o osnova. A ko je jedna lepa evojka tamo, to nije slučajno. Osim toga, rekao sam ti, ne bih želeo još iznenađenja…“

112

„Ne bih je pozvao…“ „Nika se ne zna.“ „Iskušenje je žensko oružje ili muški izgovor.“ „A Oskar Vajl je govorio: 'Mogu a se ouprem svemu osim iskuše nju.' Mnogo mi se sviđa Oskar Vajl i mislim a je potpuno u pravu.“ I tako izvaim iz žepa papirid i pružim mu ga. Đorđo ga iscepa i baci u obližnju kantu. „Veruj mi, šefe, bolje je a nemaš ovaj broj.“ Rastanemo se. Čuno kako me nije pitao ge du ručati.

113

32. Tata mi otvara s veselim osmehom.

„Stefano! Kako je to lepo! Mislio sam a nedeš uspeti! ođ i, dođi, Paolo je ved stigao.“ Uem u salon i pružim mu bocu uvijenu u papir s markom koju on omah prepoznaje. „Hvala, oličan prošek,  ferari perle nero, ali nije trebalo.“ Govori to ovijajudi bocu koju sam kupio u Bernabeiju, njegovoj omiljenoj enoteci. „Omah du ga otvoriti, viim a je ved hlaan…“ ođe mi da se nasmejem: nije trebalo, ali odmah je proverio bocu. „Naravno, tata, namerno sam to kupio.“ U salonu su moj brat Paolo i njegova žena Fabiola, mali Fabio, koji nešto crta, i, malo alje, kolica u kojima spava Vitorija. „Dao“, kažem tiho, prišavši kolicima. „Možeš i a urlaš, ka spava, ne čuje ništa… Problem je: ka ona spava?“ Paolo se nasmeje. Fabiola ga odmah opominje.

„Otku ti znaš? Baš je on čuje. Ti nastaviš a spavaš kao a nije ništa, ionako  je tu mamica, koja de ustati… Ali osa de se sve promeniti, znaš li? Ove goine, stvari de se rugačije ovijati. Iako si otvorio novu firmu, ništa me   ne zanima. Želim a buem s Fabiom i a ga voim na plivanje, na košarku, na engleski, i ona omadi. akle, moram a buem omorna i moram više a spavam.“ Paolo napravi grimasu, ali nasmeši se. „Preložio sam joj ailju zato što priznajem a je posao m ame ogroman i težak…“ „Još i zajebavaš“, očeka ga Fabiola. „Ma ne, ozbiljno to kažem. Ali nije htela.“ „Pa naravno, moja eca treba a rastu sa mnom, a ne kao neki Fabiovi rugari koji po ceo bogovetni an proveu s ailjama.“ Gledam Paola i pomeram ruku gore-ole kao a kažem: e to je sa problem, obro si je izabrao! Ali njemu je i trebala jena takva žena, ona ga tera a oraste u svakom pogleu, ona je čvrsta žena, skoro kao nekaašnje, ono što želi veoma  je jenostavno i uvek je irektna. Možeš a se sukobiš s njom, ali nika se nedete pogrešno razumeti. „Dao, striko, vii šta sam uraio…“ Fabio mi pokazuje crtež. „Olično, bravo. Ali šta je to?“ „Kako šta je? Zezaš me? To je zmija Ka iz Knjige o žunglfl.“  114

 „Tako je, šalio sam se, stvarno si je obro nacrtao.“ „Cao, Stefano, kako si?“ Ulazi Kira, nova tatina prijateljica, ved skoro goinu ana. Ona je Albanka i pre svega mnogo, mnogo mla đa od njega. Ima oko trideset godina, lepa je, visoka i hlana. Nije simpatična, ali ved sam se manuo svakog razmišlj anja o tome. „obro sam, hvala. A ti?“ „Olično. Spremila sam na brzaka nešto za jelo, naam se a de vam se svieti.“ Želeo bih a je pitam: „Izvini, ali zašto na brzaka? Prošlo je neelju ana otkako ste nas pozvali, šta si jutros raila?“ Ali nema veze,  i pomislim na mamu, koja bi se nasmejala tim mojim mislima, pa kažem samo: „Ma naravno, bide to olično.“ Oem u kupatilo a operem ruke. Tu je bela korpa s nekim kratkim peškirima boje  blata, sapun ajurveda, suvo cvede u nekoj glatkoj kristalnoj vazi i mala Kleova slika, bolje rečeno: litografija. Sve izglea savršeno, besprekorno. Kira  je potpuno preureila tatinu kudu, ne znam koliko ga je naterala a potroši, pa ipak, to što viim ne sviđa mi se, nekako mi izglea strano, kao prevara, uglancano. Liči na jednu od onih radnji koju je za izlaganje napravio neki arhitektapočetnik koji treba a pokaže a je minimal ultrašik, ali nema srca u ovoj kudi. Opet, moj otac je zadovoljan i to je dovoljno da budem i ja, uostalom, on treba da

živi ove s Kirom. Priružim im se za stolom, tata sipa prošek, Fabiola stavi ruku na svoju čašu. „Ne, za mene ne, ja ne pijem.“ „Ali hteo sam a nazravim.“ „Ona samo prst, hvala.“ „Ovo je pilav“, pokazuje Kira. „Ovo su olme punjene mesom, a ja sam stavila  jagnjetinu. Ovde je stufato.“ Poslenje jelo je neka čuna mešavina, ne baš efinisana, ali prepoznam činiju sa svezom salatom. „Hvala, izglea savršeno, probadu o svega pomalo…“ Počnem o pirinča, nakon što se, naravno, poslužila Fabiola. Ne uspem a prinesem viljušku ustima, a tata uzme u ruku svoju čašu. „akle, želeo bih a nazravim.“ Svi poignemo čaše čekajudi ono što hode a nam saopšti. „Pre svega, želeo bih a nazravim ovom anu, ved neko vreme se ne viđamo, a trebalo bi to češde a raimo pošto je uvek lepo ka st e mi blizu, iako nam mama nedostaje…“ Poglea Kiru kao a kaže: ovo deš mi oprostiti, jela? Ona se smeši ne pokazujudi nikakav znak uznemirenosti. „Ostali smo obra

115

poroica, u stvari, slažemo se još bolje nego ranije.“ Poglea nas tražedi naše odobravanje. Ja ga ravnoušno slušam, a Paolo, naravno, mnogo više učestvuje. „Naravno, tata, tako je.“ I tako on, ohrabren, nastavi svoj govor.

„Evo, a, a anas sam sredan što ste ove, baš zato što je poroica važna…“ Uzbuđen, on proguta knelu, a, naime, vii se a de upravo redi nešto važno, ali ne zna kako to a kaže. Najza se oluči. „Želim a vam kažem a…   Pa, evo, imadete brata… U stvari, sestricu.“ Paolo u tom trenutku pobeli, a ja se pak nasmešim, ne znam zašto, ali nekako sam to očekivao. U stvari, ne, a kažem pravo, mislio sam a de pričati o braku. Moj otac je oahnuo i iže čašu prema nama. „a nazravite sa mnom?“ „Naravno, tata…“, i lako gurnem laktom Paola. „Saberi se“, kažem mu tiho. „To je lepa vest.“ „a, tako je.“ Paolo nekako, iznenada, ostavi svaku rezervu po strani. Tako svi sjeinimo čaše. „Za tvoju sredu, tata…“ „a…“ „Za vas!“, oa Fabiola, smešedi se Kiri. „Hvala.“ Kira glea tatu, koji omah klimne, kao a se zaboravio. „Ah, a, venčademo se u julu. U Tirani.“ Eto, to mi se učinilo čunim. „obro, znači, bide to jean perio slavlja.“ „Eh, baš!“ Tata je konačno opušten. „A sad – a jeemo!“ Ona se okrene meni. „Znam a u Tirani mnogo rae s Italijanima, neka njihova važna televizija…“ „a, znam.“ „Mogao bi to a iskoristiš.“ „Naravno.“ Ne kažem mu a su kupili neke naše projekte, a su želeli i autore i a, nakon prve sedmice, nikog nisu platili. Skoro svi su se vratili, samo su dva autora ostala.

Jean zato što je napravio ete nekoj Albanki, rugi zato što se zaljubio u nekog mladog Albanca i shvatio a mu je lakše a tamo izađe iz ormara, a i zato što, koliko mi je rekao, slabo govori engleski, pa je malo ljudi shvatilo njegovu

neverovatnu izjavu. „Probajte ovo.“ Kira nam pruži neki čuan budkuriš.

116

„To je tave kosi. Veoma je obar, sp remila sam ga s jajima, jagnjetinom i  jogurtom. A onda morate da probate i burek…“ I oa nam slanu tortu sa sirom. Uzmem tave kosi kašikom, Paolo sačeka a ga ja prvi probam, a vii  sme li da rizikuje, a Fabiola ima oličan izgovor. „Ja sam na ijeti.“ I  uzme samo malo salate. Mali Fabio je ved jeo ko kude pre nego što su ošli. Ja olučim a probam sve što kuda nui, na kraju krajeva, raoznao sam. I tako, ok jeem, gleam tatu kako miluje Kirinu ruku i kaže joj: „obro je, zaista olično.“ Nije tačno, bezočno laže. Uvek je tražio o mame a pravi iste stvari, svako rugo jelo mu je bilo ovratno. A sa je s Kirom postao pravi papučid. a li ovako funkcionišemo mi, muškarci? Dovoljno je dvadeset godina manje od neke tamo da bismo postali glupaci?

„Kakvo je?“, pita me Kira. „Olično, ukus je zaista poseban.“ U stvari, raije bih jeo neku karbonaru ili picu, ali zašto a ih ne usredim? Tata je sredan, a i ona. A prošek je oličan, tako a sam i ja sredan zbog svog izbora. I zato što nisam rekao a Đin čeka ečaka. Ili moža evojčicu? Ko zna, moža de se zajeno igrati. Iako de njihova kderka mom etetu biti tetka! „obro je, zaista obro“, kažem ok, pomalo zbunjen, razmišljam  o onome što de biti naša proširena poroica. I mislim na svoju majku   koliko mi ona nedostaje. Bar sam u tome iskren.

117

33. Ka se vratim u kancelariju, zateknem otvorena vrata ko Đorđa. Jenom rukom pomera miša na kompjuteru, rugom rži telefon. „a…“, kaže i prasne u smeh. „Baš tako. Samo bi nam još to falilo…  Za to si bila pladena.“ Klimne mi i nastavi. „Pa naravno, s mojim šefom! Hvala, bilo je lako! U stvari, trebalo je ti to a platiš.“ Ona kaže još nešto što ne uspevam a čujem i završi razgovor. „akle, kako je prošao ručak?“ „obro. Bio sam ko oca.“ „Ah, kako je?“ „Olično, čeka ete.“ „I on? Pa to vam je ona u poroici, baš ste naareni.“ Upravo ta prolazi Aliče. „Želite li kafu?“ „a, hvala.“ „Može i za mene.“ Pre nego što oe, ja oam: „Aliče, hvala za sinopsis projekta, obro je urađen. Još nešto. Možemo jeno rugom a govorimo 'ti'.“ Osmehne se. „Hvala, ali više volim a vam persiram.“ „Kako želiš.“ Sredna je, svakako. „Jesu li vam beleške pomogle?“ „Jesu, veoma.“ „Ona sam zaista zaovoljna.“ Aliče oe po naše kafe, a Đorđo   uputi jedan svoj besprekoran komentar.

„Olično, tako dete sve bolje raiti. Viedemo se kasnije.“ Na radnom stolu nalazim dobro zalepljen paket. Tu je i zatvorena poruka. Otvorim je.

„Uvek si bio sa mnom. B.“ Samo jedno B, ali ja nemam nikakvih sumnji.

„Izvinite?“ „a?“ Pojavi se Silvija, sekretarica koja radi na recepciji kancelarije.

„Ko je stavio ovaj paket na moj sto?“ Silvija pocrveni. „Ja…“ „A ko ga je oneo?“ „Poštar, oko pone.“ „U reu, hvala.“ 118

Vidim kako Đorđo spušta naočare. U ruci rži neke papire, moža neki

projekat. „Kakav je?“ „Oličan. Čini mi se a je veoma obar. Posle du ti pričati o njemu.“ „obro, kasnije.“ Pritvorim vrata. Ponovo senem za svoj pisadi sto. Ostanem malo a gleam onaj paket. Ona ga poignem. Omerim težinu. Čini mi se a je to knjiga. Moža  je to. Ali vede je. Olučim a otvorim paket. Razvijem hartiju i iznenaim se. To baš nisam očekivao. To je foto -album. Na prvoj strani je zakačeno još jeno pismo. „Čao, sredna sam što si ga otvorio. Plašila sam se a bi mogao a ga baciš i ne otvorivši ga. Sredom, nije tako. Uvek sam pravila va. Ja imam isti ovakav, moža zato što sam uvek mislila a de se to jenog ana ogoiti. Sredna sam kako ugo nisam bila. Kao a se ponovo spojio neki krug, kao a sam ponovo našla ono što sam davno izgubila. Kad sam te ponovo videla , osedala sam se ponovo lepom, prilagođenom, prihvadenom kako se nika nisam osedala, ili moža kako se, u svakom slučaju, više ne sedam. a, bolje je redi tako zato što sam se, ka smo bili zajeno, osedala baš isto. Ne želim a ti osađujem rugim rečima. Ako slučajno olučiš a ga baciš, molim te, javi mi. Mnogo sam raila na njemu i bilo bi mi žao a sve što sam uraila s toliko ljubavi završi u nekoj kanti. B.“ Ponovo samo to B. Gledam pismo, njen rukopis se popravio, okrugao je, ali izgubio je onu eč ju zaigranost koju je ponekad imala na nekim vokalima. Ne,

Babi, tvoje reči mi nisu bile osane. Osvetlila si naš nekaašnji život. Kako sam te  ja živeo. Kako sam umeo a te usredim. Kako sam umeo a shvatim tvoje loše raspoloženje i sačekam pravo vreme a te ponovo nađem. Teško, zahtevno. S tim nadurenim usnama.

„Rekla sam ti a sam takva“, ponavljala si mi. Ti si umela a me razveseliš. Ti si umela a pobuiš moju pažnju, moju toleranciju, ono što nika nisam verovao a imam. Ti si me činila boljim. Ili si me moža samo navoila a verujem u to. Ta, ka mi je sve elovalo pogrešno, ka me je oživljavao neki ubinski nemir. Osedao sam se kao tigar u kavezu. Bio sam u stalnom pokretu, nisam mogao a budem miran i u svakakvim prilikama sam pribegavao nasilju. Gledam svoje ruke.

Mali ožiljci, izmešteni zglobovi, neizbrisivi tragovi lica koja sam upropastio, izgubljeni osmesi, polomljeni zubi, slomljeni nosovi, obrve i usne. Zabranjeni udarci. Bes, nasilje, zloba, bes kao nebo u oluji. Onda, s njom, mir. Bilo je dovoljno da me pomiluje i — kao a sam po seativima. rugačije nežnosti, senzualne,

palile su mi neke sasvim ruge žmarce. „Mi smo par s visokim procentom erotičnosti, trebalo bi a ti je osta“, govorila mi je ka bih sa onim etilenom malo preterao. Poneka je istrčavala s nekim rečenicama kao napaljena žena, slobona,

119

čak vulgarna, ali uvek zabavna. Kao ka mi je rekla: „Tvoj jezik čini čua.“ Volela je a voi ljubav i a me glea u oči, ržala ih je otvorene sve ok je zaovoljstvo ne bi primoralo da ih zatvori i da se prepusti bez ograda.

„Samo s tobom“, govorila je. „Ali želim sve. Želim sve a raim.“ Gubim se u starim uspomenama, nežno se nasukujudi na neke iznenane bleske onog negašnjeg. Ona meka, ona kako se smeje, ona na meni, ona kako uzdiše i njena glava koja paa unaza, ona koja se krede sve brže. I, glupavo, uzbuim se i ponovo viim njene tako lepe grui, ve savršene minijature koje su me ovoile o luila, baš po meri mojih usta. Ona, moja. I zaustavljam se na ovim poslednjim rečima, kao a se njena slika raspala u komaide. Viim je na vratima, s tužnim osmehom, glea me poslenji put i olazi. Ona nije moja. Nika nije bila moja. S tim strašnim zaključkom, otvorim album. Prva fotografija u njemu  je jena naša. Baš smo eca. Imao sam ugu kosu, njena je bila plava, baš svetla, izbleela o mora. Oboje smo pocrneli. A naši osmesi su još više bleštali. Seeli smo na tarabi jene kudice na moru, još se sedam, otišli smo one poslenje neelje septembra ka su se njeni ved vratili u Rim, a mi smo živeli jean an kao orasli, kao a je ta kuda naša. Obavili smo kupovinu kod Viničija, to je jedino otvoreno mesto tamo, na Anseoniji, kupili smo nekoliko boca voe, kafu za sleedi an, hleb, paraajz, malo suhomesnatog i oličnu mocarelu iz M areme. Onda dva goveda bifteka sa žara i crno vino, morelino di skansano, va omada piva koja smo našli ved zaleđena i ogromne zelene maslinke. evojka za kasom, pomalo začuđena, upitala  je Babi:

„Ma koliko vas je?“ „Ne, ove su za aperitiv…“ Kao a činjen ica da su tu maslinke i pivo za aperitiv opravava sve ostalo. I seli smo u vrt njene kude, na Bulevaru ela Đincstra, koji kilometar o one kude na steni kamo sam je, vezanih očiju, poveo na naš prvi put. „Ali ovaj put poznajem, ovamo uvek olazim na more, ove je kuda moje babe i mog ee, na Bulevaru ela Đinestra, malo alje“, rekla mi je ka je skinula povez. „I ja sam uvek olazio ovamo, imam prijatelje koji žive u Porto Erkoleu, poroica Kristofori. A na plažu sam išao na Fenilju.“ „I ti?“ „a, i ja.“ „Ma aj, i nika se nismo sreli?!“ „Ne, izglea a nismo. Setio bih se toga.“ I smejali smo se subini. Išli smo uvek na istu plažu, na Fenilju, ali na va suprotna kraja.

120

„Fenilja je ugačka, ima više o šest kilometara, ja sam je povremeno prelazila celu.“ „I ja.“ „I nika se nismo sreli?!“ „Sa smo se sreli, moža je ovo pravi trenutak.“ Zapalio sam vatru u malom vrtu dok je ona postavljala sto, i legli smo da

uhvatimo poslenje sunce pri zalasku. Babi samo što se beše istuširala, i još se sedam a je nosila moju žutu uksericu, koju sam kupio u Francuskoj, tokom  jednog putovanja s mojima. Kosa joj je bila mokra i zbog toga je delovala tamnije, i

mirisala je o neavnog tuširanja. I sedam se a je ugu, mokru kosu četkala nekom četkom zatvorenih očiju, a ukserica je ležala, uga, na njenim nogama koje su virile ispo lastiša, nosila je japanke, a nokti su joj bili besprekorno nalakirani u crveno. U rugoj ruci je ržala pivo i s vremena na vreme bi otpila gutljaj. A maslinke sam samo ja jeo. Onda je, u jednom trenutku, spustila pivo na tarabu, uzela me za ruku i povela je ispod dukserice.

„Ali nemaš ništa… Nemaš gadice…“ „Ne.“ U tom trenutku je ole ošao Lorenco, neki kreten iz ekipe iz Anseonije koji je stalno trčao za njom, još otkako su bili mali, a li Babi mu nikad nije ala šansu. „Dao, Babi. Dao, Stepe. Šta raite? Svi su ko mene, zašto ne ođete i vi?“ Babi je bila gola i moja ruka tamo, s njom, i ja, uprkos njegovom dolasku,

ništa nisam prekinuo. Babi me je pogleala i ja sam joj se jenostavno nasmešio, ali nisam se zaustavio. Onda se okrenula prema Lorencu.

„Ne, hvala… Mi ostajemo ove.“ Imao je izraz kao da namerava da insistira.

„Okej… Kako želite.“ Cutao je nekoliko sekuni, a i mi smo dutali. Ona je osetio a je suvišan i, ne govoredi ništ a, krenuo vespom i nestao u dnu ulice. Babi me je poljubila i povela u kudu. Nakon ljubavi, bili smo glani, večerali smo u ponod. Bio je mrak i ponovo sam upalio vatru, ugrejali smo se pijudi crno vino i obasipajudi se poljupcima, kao a ništa ne može a nas rastavi. Sve je bilo savršeno kao a demo zauvek ostati zajeno. „Zauvek“, kakva strašna reč. Ta sam okrenuo drugu stranu i ostao bez daha.

121

34. U kolevci je, s plavom mašnom, narukvicom oko ruke kako ga ne bi pomešali, kako se moj sin ne bi izgubio. 3201B. Jean broj i njegovo lice, s tek naznačenim crtama. To je an njegovog rođenja, još ništa ne zna, čak ni to a njegov otac, to  jest ja, nije tu. U tome smo ved slični, buudi a ni ja nisam znao ništa o njemu. Ispo slike je Babina poruka. „Želela  sam da si ti pored mene danas, 18. jula. Isti ste znak u horoskopu. a li de biti kao ti? Svaki put ka ga buem poljubila, zagrlila i pomirisala, bide kao a si mi ti tu. Ove si sa mnom. Zauvekmoj.“ I to piše tako zajedno, Zauvekmoj. Teku slike jedna za drugom, kao sled raznih vremena, trenutaka i goišnjih doba. Neke sam video na Fejsbuku, ali sad, kad ih imam u rukama, tako

promišljeno poreane, a ne proizvoljno, osedam se kao eo nečega što nika nisam ni zamišljao i čemu ne znam a am ime. On ga ipak ima. Masimo na stoličici, Masimo puzi na plavom tepihu, Masimo u veseloj majici s natpisom „/ will surf. I uz svaku fotografiju neki komentar, primedba, Babina misao za mene.

„anas je izgovorio prvu reč. Rekao je 'mama', ne 'tata'. Bila sam uzbuđena, i plakala sam. Te suze su za tebe. Zašto nisi ove?“ Piše obradajudi se nekom Stepu koji nije tu, koji ne zna, i s kojim biželela a poeli ono što je najlepše. „anas je bio superhrabar. Naslonio se na zi i počeo a korača, korak po korak. Ona se zaustavio, okrenuo se prema meni i pogledao me, Stepe …  U tom trenutku, osedala sam a umirem. Ima tvoje oči, tvoj pogle, istu onu tvoju olučnost. Prišla sam da mu pomognem i on je odvojio ruku od zida, ali, umesto da prihvati moju, on ju je ogurnuo. Shvataš? To si ti!“ ođe  mi da se nasmejem, i ne samo to, ali

ono što se pokrede sa u meni ne puštam a izađe. Na narenim fotografijama Masimo ima rugačiji pogle, sigurniji je, porastao je. „anas je sve pojeo, i to a ništa nije ispljunuo! Čuesan an. Malopre je prošao neki motor i posetio me na zvuk tvog motora, ka sam ga slušala kako olazi s Trga Đuoki elfiči i ona ole, Ulicom di Vinja Steluti, pa u Ulicu Kolajani, vozio si ga u punoj brzini sve do Trga ačini. Vratar Fjore te je puštao a proeš omah poižudi rampu, pre nego što je polomiš. Ali ovaj motor anas —  to nisi bio ti. Gde si, Stepe? Doslovno si sledio

reči one pesme koja ti se toliko sviđala: 'Pokušaj a izbegneš sva mesta na koja ja iem i koja i ti poznaješ…' Uspeo si u tome. Nismo se više sreli. Tako je.“ U tišini nastavim a okredem strane tog albuma, slavlje za rugi, tredi, četvrti rođenan, uža kosa, tamnija, fotografija za fotografijom, strana za stranom, izglea mi kao nešto ved oživljeno. Očajnički pokušavam a ga se setim i moj um l uta u 122

prošlosti. Zažmirim kao a bih želeo bolje a viim nešto što mi izmiče. Osedam se kao čovek sklupčan na sve četiri na nekoj plaži, s rukama u pesku tražim izgubljenu minđušu neke lepe žene. Ka iznenaa otvorim oči, lepa neznanka nestane, a u mojim rukama kao da se ponovo oblikuje ta uspomena. Evo me.

Tamo sam. U Babinoj kudi, na ivanu. Ona se naginje, otvara belu komou i vai album. Počinjemo zajeno a ga listamo i, fotografija za fotografijom, i ona raste. I moja radoznalost, moja ljubomora zbog svega onoga što nisam proživeo…  Zezam  je kako je bila bucmasta ka je bila mala, ali ne kažem joj koliko volim svaki trenutak njenog života. Tu rugačiju kosu, taj kilogram više ili manje, te ved prošle goišnjice. Ne želi a ja viim jenu sliku, želi a  je preskoči, i ona  se borimo sve ok ne uspem a je pobeim. To je snimak ge je ukrstila očima. A ja je gleam smejudi se: „Čuno, ove najviše ličiš na sebe.“ Istog ana, ona se razbesni pošto sam u njenoj sobi našao nevnik i počeo a ga čitam. Omah se pomirimo i počnemo a se ljubimo. U jenom trenutku stanemo, ona se iznenaa ovoji i stavi kažiprst na usne: „Pssst…“ „Šta je bilo?“ Priđe prozoru, pomeri zavesu. „ošli su moji roitelji!“ I na brzinu me isprada na vrata. A ja umirem o želje a još malo buem s njom. „Hej. Mogu li?“ Vrata se otvore i proviri Đin. „Dao! Šta raiš? Smetam li ti?“, kaže sva nasmejana. „Ne, šališ se? Ulazi.“ Jedva stignem da zatvorim album i da preko njega stavim neku fasciklu s projektom. „Ljubavi… zaboravio si? Imamo vr lo važan sastanak. Skočila sam gore samo

zato što mi ne ogovaraš na telefon.“ „Tačno, izvini, isključio sam zvuk.“ „Haje, čekaju nas.“ „Stižem omah, u pravu si.“ Zatvorim vrata za sobom i pozdravim Đorđa.

„Viimo se sutra, izglea a veoma kasnim.“ „obro, dao, Đin.“ „Čao, Đorđo.“ Izađemo iz kancelarije i uđemo u lift. Đin pritisne ugme a siđemo u prizemlje. „Hej. Sve u reu?“ „a, a. Samo sam razmišljao o nečemu.“ „Žao mi je ako je to bilo nešto važno. anašnji sastanak nikako nismo mogli a oložimo.“ „Ne, ne brini. Nije ništa važno. Neki stari projekat. Ne verujem a je obar.“

123

„Pa, ka bueš želeo, razgovarademo o tome, a ti kažem i ja svoje mišljenje. Vidi, razumem se ja u televiziju…“ „Znam to, olična si. Trebalo je a iemo na tebe kao voitel jku. Ipak, bila si suviše lepa, suviše je tu zavisti.“ „Bila?“ I uari me u rame. „Čuj, ti, kretenu…“ Baš ta se otvori lift, a u njemu su Parinijevi, stariji par s rugog sprata. „Sve je u reu, ne bojte se. Upravo se spremamo a se venčamo i pravimo generalnu probu a viimo a li se slažemo.“ „Aaa…“, kaže on kao a je stvarno poverovao. Đin se brzim korakom uputi prema autu, ja je sleim, a u sebi mislim kako joj nedu pričati o onom starom projektu.

124

35. „Izvinite!“ Gabrijele, Đinin otac, smeši mi se iz retrovizora. „Nema problema.“ I njena majka me pozravi osmehom. Ličimo na savršenu poroicu. Đin uđe i sene pore mene. „Nije čuo telefon jer je bio sav obuzet novim projektom.“ Frančeska se na trenutak okrene prema meni. „akle, kako ie? Hodemo li konačno vieti nešto obro na televiziji?“ Njena majka mi se obrada kao a sam ja ogovoran za programsku šemu italijanske televizije. „Povrh svega, za to što pladamo kao obaveznu pretplatu morali bi a nam pruže mnogo vedi izbor. Uvek isto. I Gabrijele se uba cuje. „Nije samo to —  u ovo doba godine emituju samo reprize. Ma a li je sezona ved gotova? Koliko novca je RAI uzeo o nas, Italijana, ove goine?“ „vesta šesnaest miliona evra.“ Frančeska se naglo okrene, iskreno iznenađena. „Toliko, ozbiljno?! A ti raiš za RAI?“ „a, ali i za Rete, Medinjuz, Medijaset, Skaj, sve digitalne kanale i druge mreže.“ „Ah…“ I zadute. Đinini roitelji razmene nesigurne osmehe, kao a žele a razjasne nešto što je oboma maglovito. „Mislim a misle a sam bogat. a si izabrala obru partiju!“, šapnem Đin na uho.

„Bualo!“ I samo me ujede za uho u znak odgovora. „Jao!“ Uđemo u Kasija antiku, saobradaj se proreio i Gabrijele ubrza. Osetim kako mi u žepu jakne vibrira mobilni telefon. Poruka s nepoznatog broja. „a li ti se opao poklon? Naam se a jeste. Napisala sam ti nešto na poslenjoj strani, jesi li pročitao? Hej, nemoj a ga baciš. I javi mi, hvala. B.“ Osedam a crvenim, srce mi jako lupa, pokušavam a se smirim. „Ko je? Šta je bilo?“ Đin je primetila. „Ništa. Nešto s posla.“ Osmehne mi se.

„Ovih ana se svašta nakupilo. Žao mi je.“ Pokušam a je smirim.

125

„Ne brini. Malo kasnije, ka buem svratio u kancelariju, sreidu to, a ako ne ta, sutra du.“ Pruži mi ruku. Jako je stegne, pa se nasloni na naslon i zaglea se kroz pr ozor. Njen otac uključi raio, počinje neka muzika. To je ejmijen Rajs, The Blowers Daughter. Đin  je prepozna i sad ja nju hvatam za ruku. To je pesma iz filma Bliskost, o kojem smo toliko pričali, filma o onosima, ljubavi, prevari. Posle tog filma, sedam se, otišla je u sobu i zatvorila vrata. Shvatio sam a ne želi a je ma ko uznemirava. Ima filmova koji neizbežno otvaraju stare rane, ožiljke koji bole isto kao oni ka se menja vreme. Te večeri se promenilo njeno raspoloženje. Ušao sam u kuhinju da spr emim večeru, a postavim sto, čaše, escajg i sve ostalo. Namerno sam pravio buku a me čuje. Oprao sam salatu, iseckao paraajz, otvorio konzervu tunjevine. Nisam se posekao. Stavio sam vou, ubacio ve šake krupne soli. Uzeo sam rvenu varjaču i promešao.   Nisam se opekao. Uzeo sam manji su, plidi, za neku zapršku. Konzervu s pasiranim paraajzom sam prevrnuo, udario nekoliko puta po dnu i onda je otvorio. Otvorio sam pivo i, dok sam se spremao a otpijem, ona je izašla. Bila je samo u mojoj košulji, bosa,   skinula je

šminku. Bolje rečeno, suze su joj otrle šminku. Sigurno nije želela a ja to primetim. Ili je meni bilo lakše a tako mislim. „Hodeš malo?“ ohvatila je pivo i ne rekavši mi „hvala“ i otpila veliki gutljaj pre nego što je progovorila. „Zakuni se a je nika više nedeš vieti.“ „Uala se.“ „To nije pravi ogovor.“ „Kunem ti se.“ Ona je popila još jean gutljaj i jako me zagrlila. Ostala je malo tako, u tišini, s licem na mojim gruima, otvorenih očiju. Znam to jer sam vieo njen oraz u prozorskom staklu dok se smrkavalo.

„Provozaj me jean krug, važi?“, iznenaa mi je rekla. „Pijana sam. Uzeo sam je u naručje. „Ja du te obudi, haje…“ A meni je bilo lepo a izaberem nešto za nju iz ormara. Skinuo sam joj košulju i ostala je u grunjaku i gadicama. Poželeo sam je, ali znao sam a bi to bila greška. Navukao sam joj majicu, ona čarape, pa farmerke. Obuo sam joj patike i, ka je pošla u kupatilo a se našminka, zaustavio sam je uhvativši je za ruku. „aj, ostani tako, prelepa si.“ „Samo lažeš, Stepe, ti si propast. Ne umeš a razlikuješ stvarnost o fikcije.“ „Meni se mnogo sviđaš takva, ne lažem. Uvek sam ti sve govorio, u obru i u zlu.“

126

„Tačno.“ Seli smo na motor, pobegli iz graa izbegavaj udi saobradaj i brzo krenuli prema moru. Zaustavili smo se u Makarezeu, u prvom otvorenom

restoranu, tamo ge je jean o šefova kuhinje stalno išao na televiziji. Čuno, bio  je prazan i vlasnik me je prepoznao, sreli smo se zbog jene mogudnosti za pilot epizou, koja ipak nije prošla alje. Bio sam omišljat  a ga pozovem, da mu objasnim šta se esilo i a mi je žao, a se naam a de još biti prilike. Njemu se to svidelo.

„Imao sam mnogo sastanaka. Često mi se ogađalo a ne prođe, kao ovo sa, ali niko mi se osa nije javio a mi to kaže. Hvala.“ „Pa, meni se to učinilo osnovnim.“ „Ne, ti imaš mua, ečko, i u tome je razlika. Poseti me ka go hodeš, u Makareze ko Filiponea, svi me znaju.“ „Naravno, rao.“ Nisam više na to mislio. A te večeri smo, eto, seeli tu. Omah me se setio i pozdravio me je veoma blagonaklono.

„Uh, izvinite… Samo što sam otvorio restoran, baš sam se uželeo, ali nema nikoga večeras pošto sam svima rekao a otvaram narene semice…“ Ona mi se primakao i šapnuo: „ojailo mi je a buem u kudi, samo rasprave uneogle, ti me razumeš, jela?“ Klimnuo sam, i tako nam je on dao sto uz more i ostavio nas na miru. Onda

sam sve ja zaslužio, Pola tu nije bilo, pomislio sam ka je Filipone prišao a mi kaže a on časti večeru. Šum talasa, veče puno zveza, vino i riba na žaru razveselili su Đin. Gledala me je s takvom nežnošdu, onom koja lako može a se pretoči u tugu, a sam je poljubio i, ka smo stigli kudi, voili smo ljubav i ostali zagrljeni na krevetu celu nod. Uzmem telefon i obrišem poruku. Ne želim više a je viim. I, ok nestaje poslenja nota ejmijena Rajsa, nisam više toliko siguran.

127

36. Malo kasnije, stižemo u San Liberate Penjemo se uzbrdo, vidi se celo jezero Bračano. Vazuh je vreo o oblesaka sunca na zalasku. Kao a se sve okolo — vinograi, rvede, kude, čak i crkva –  obojilo u naranžasto. Atmosfera je mirna, vesela, iilična. Ka stignemo na mali trg, Gabrijele parkira automobil. Mi izađemo. olazi nam u susret Laura, sekretarica tog mesta, a za njom Pjero, organizator. Prvo nam pokazuju crkvicu. Hladna je, ali sunce koje zalazi iza naših lea osvetljava je činedi je savršenom. Unutra ima stotinak mesta, a oltar pre kojim de se oržati ceremonija na malom je poijumu. Prijatelji i rođaci sve de vieti oozo. Laura nam objašnjava kako namerava a je ukrasi. „Ove bih stavila kale, čak i na ulaz, a ove, na zemlju, bele margarete skupljene u velike bukete, i, na krajevima oltara, bele ruže…“ Frančeska i Đin klimaju. Laura oaje: „ugih rški.“ Obe se osmehnu. „a, da, naravno…“ Gabrijele i ja slušamo, ali mirnije, on čak izvlači jenu maksimu: „Ništa se tu ne može, venčanje mnogo očarava žene i umereno zabrinjava muškarce.“ Klimnem glavom, prilično se zabavljajudi, iako mi se na trenutak javi čuna misao. Šta znači „umereno zabrinjava muškarce“? a, u stvari, u kojoj meri? Ipak, olučim a ne proubljujem to pitanje. Stiže zatim Silvio Petorini, raširenih ruku, lepog osmeha, s malo kose, ali zato mršav i žilav. „Gabrijele! Kako je lepo vieti te!“ I zagrle se iskreno, snažno se stežudi i prepuštajudi posmatračima a misle a su ko zna koliko važnih stvari njih vojica zajeno proživeli. Gabrijele pokaže na Đin. „Evo, to je moja kderka Đinevra, sedaš je se, zar ne?“ Silvio Petorini zapljeska rukama: „Ma kako a je se ne sedam? Koliko je porasla, majko mila!“ „Moja supruga Frančeska…“ „a, naravno, kako si?“ „obro, Silvio, hvala, a ti?“ „Ne možemo se požaliti…“ „A ovo je Stefano Mančini, mlaoženja.“

128

Ka sam čuo a me tako prestavlja, to mi je elovalo apsurno, ali osmehnem se i pružim mu ruku, a on je omah ohvati i čvrsto  je stegne. „Hej, ne znaš koliko si sredan… Znaš li koliko ljui ti zavii? Ka je ova evojka olazila ko nas u Rošolo, u selo, trebalo je a viiš re ispre njene kude. Nije mogla a izađe!“ „a, znam. Tačno je, ja sam sredan.“ A Silvio Petorini me zado voljno glea. „Bravo! A sa, napre, iemo svi za sto, baš želim a čujem šta vi mislite…“ Đin me uzme poruku. „O sredniče, bui kavaljer, otprati me o stola…“ „Naravno, lepa seljančice s reom pre kudom…“ „Bualo.“ I blago me mune laktom. „Jao…“, kažem joj tiho. „Pazi, ja sam jena seljančica koja bije…“ „a, znam, čuo sam to!“ I svi senemo za veliki sto na otvorenom, po ogromnom smokvom širokih listova. Sunce odbleskuje na jezeru i pogled je divan sa ovog kraja sela. Petorini

nam objašnjava sve što namerava a učini. „akle, sve iz kuhinje de pozai…“ Pokazuje nam obo livae, naspram crkve. „A stolovi de biti ove, raspoređeni unaokolo po rvedem, tako a de biti manje vlažno. Stavidemo i tene, iz istog razloga, i osvetljenje. Svi de biti povezani i svaki sto de biti osvetljen, ali ne preterano.“ Gabrijele ga zaovoljno glea. „Silvio obro zna svoj posao.“ „Eh, zezaš, jela? Ja volim svoj posao. I konačno mogu a raim onako kako hodu. Ne kao ka sam raio za Vatikan. Znate li vi a su tamo parosi olučivali šta de se jesti prilikom najvažnijih ogađaja? Neka čak i biskupi! I ne znate koliko su ržali o izbora vina!“ „I mi!“ Gabrijele tresnu pesnicom o sto, pravedi se a je i on zahtevan. „Ah, naravno!“ I zajeno se nasmeju. Onda Silvio Petorini p ozove konobare. „Haje, brže, iznosite prvo jelo. akle, spremio sam tri jela, tako a ono koje vam se ne sviđa izbacujemo, u reu?“ „Ali, Silvio, nama se sviđa sve što ti spremiš…“ „obro, ona ono koje vam se sviđa malo manje! Ja ved imam ieju šta bih pravio, ali ne mogu sve sam a olučim. Uostalom, vi pladate!“ „Ah, naravno, ali, ako ti olučuješ i ako ima popusta, ona sve sam oluči, mi imamo poverenja u tebe!“ I ponovo se nasmeju ok pristižu prva jela.

129

„akle, ovo su špageti s tartufima i pečurkama . Ovo ovde su ravioli s povrdem i rikota na maslacu i žalfiji, ovo su pakeri 10 o helje s višnjama, maslinama i pikantnim uljem…“ „Meni sve izglea olično“, kaže Frančeska. „a“, smeši se Đin, klimajudi glavom. „ivno miriše.“ O tog trenutka, nižu se zaista obra jela, koja s mnogo pažnje poslužuju veoma mladi konobari.

„Svi su izašli iz ugostiteljske škole“, skrede nam pažnju Petorini. Slei probanje vina, sorbeta, koji se služe a ponovo aju ton nepcima, pa rugih jela i svih mogudih priloga. „Treba pomalo a jeeš“, sugeriše mi Đin. „Ima još mnogo a se proba…“ „Ali ova teletina u sosu o tunjevine je ivna…“ Ka to izgovorim, shvatim zašto mi se toliko opaa. To jelo mi je uvek spremala moja majka. I njeno je bilo olično, neverovatno nemasno meso, b ez ijene žilice, uvek lepo ispečeno, obično veoma tanko, a bue još nežnije, s nekim sosom o svežih jaja, sirdeta i moža malo šedera, tako mi se bar učinilo a sam shvatio iz ženskih priča o tajnama nekih jela. Nastavimo a jeemo ok sunce konačno zalazi na jezeru, a oko nas se pale neka svetla. „Evo, bide manje-više ovako…  S belim svetlima pri dnu svakog drveta i žutonaranžastim tamo, u nu… a napravimo atmosferu.“ Sve mi se čini ivnim, i ovaj poslenji sovinjon koji su nam ali hlaan je i besprekoran, s nekim naknanim prefinjeno vodnim ukusom. Ona olaze jagoe i maline s omadim šlagom, veoma laganim, prelivene kašikama tople čokolae. I  još semifreo s cabajoneom11“ i jean s lešnicima. Na kraju – olične kafe. „Evo, ona bih ole stavio sto sa alkoholnim pidima, koja najviše iu za venčanja… Ah, ne zna se kako, ali vi, mlai, što ste sredniji, to više morate a popijete!“ Gabrijele veselo klima glavom. „Mi smo bar u alkoholu utapali svoje tuge, a ne raost!“ „a!“ Đin se smeje. „Tačno, baš smo loše skrojeni.“ „A na stolove bih izneo ove bitere.“ Pozove konobare i oni onesu velik izbor: amaro del kapo, lincuru , filu e feru, avernu i jegermajster.

„Neki su poznatiji, neki malo manje, lincuru malo njih zna, ali zaišta je fantastična… Probajte je!“ I sipa nam po gutljaj u čaše. „Tačno, olična je.“ 10

 Vrsta testenine. (Prim, prev.)

11

Vrsta rashlađenog kolača, poluslaole s kremom o jaja, šedera i slatkog vina. (Prim, prev.) 130

„igestiv. I mislim a de nam trebati!“ A Petorini se smeje, u suštini, sve što su olučili a onesu za sto zai sta je obilno. Različita prejela služide se svua po parku. Neki stolovi s pršutom i suhomesnatim proizvoima, ona mocarele, burate, komaidi parmezana i još italijanskih i francuskih sireva. Različiti preloži o jelu koje treba a se prži na oređenim tačkama, ge de biti prave pržionice za gambore i sveže ploove mora, 12 panele , mocareline, male pomoranže, bele i crvene, masline iz Askolija i valjušci o mesa. To kao prejelo. Ona va prva jela, špageti s tartufima i pečurkama i pakeri s paraajzom i maslinkama, i va glavna jela, goveđi filet i brancin. Različite vrste priloga, krompir svih vrsta, povrde, o cikorije o brokolija, i tri salate, a  jena o njih sa orasima, pinjolama i komaidima ananasa, ona kolači i vode. Frančeska i Đin daskaju s Petorinijem o različitim vrstama hleba, još koji etalj o vinima i čini mi se a je sve ved olučeno na najbolji mogudi način. „Evo, stiže on Anrea.“ Okrenemo se i ugleamo kako se u nu vrta obasjanog poslenjom svetlošdu s jezera pojavljuje sveštenik. Brzo prilazi, viim kako se smeši i vrti glavom izdaleka.

„Evo me, evo me…“ Pogleda na kolica b lizu našeg stola. „Čini mi se a sam propustio lepu gozbu.“ Ona Đin ustane i pozravi ga s mnogo ljubavi. „on Andrea, kakvo lepo iznenađenje! Nisam znala a deš odi, inače bismo te čekali.“ On je nakon zagrljaja malo odmakne od sebe i radoznalo je pogleda.

„Malo ri je aleko ova crkvica za venčanje, ne? Skoro sam istopio svoju simku ok sam ošao ove!“ Petorini se smeje. „Ko zna koliko si puteva pogrešio!“ Pruže ruku jean rugom. Ona ga Petorini pokaže. „a znate koliko smo venčanja obavili on i ja!“ „I još su svi zajeno!“ „Zaista?“ „a, naravno. Pre nego što se venčaju, ja oržim jean lep govorčid mlaencima. Ka smo ved ko toga, jeste li previše popili?“ Glea nas smešedi se. „Ne, ne, čini mi se a nismo.“ „Tako je“, oajem ja. „Jeste li popili kam?“ 12

Uštipci o brašna nauta i peršuna, obično sc služe u zemički sa susamom; tipični su za Palermo, gde se često spravljaju i proaju i na ulici. (Prim, prev.) 131

„Jesmo.“ „E ona demo lepo popričati. Počedu o tebe“, i pokaže na Đin. „Ne treba ništa a mi kažeš?“ Đin pocrveni, moža pomislivši na svoj stomak. Ja se smešim, ali pravim se lud. Don Andrea je izgleda navikao na sve.

„Pa, haje, a ne gubimo vreme, a se pomerimo malo alje, tako demo mirnije razgovarati.“ „Nedete ništa a popijete?“ „Ne, ne, na poslu ne pijem…“ „Bar kafu…“ „Ne, zato što posle hodu a spavam…“ Gabrijele slegne ramenima, poražen. Đin ustane o stola i, pre nego što de otidi, poglea  me, osmehne se tako da pomislim a želi a mi kaže kreo koji du mu ja redi. Prati on Anreu o jenog stola u dnu vrta. Evo, seli su. Sad vidim njihove senke kao ocrtane na jezeru iza njihovih leda, koje sad izgleda kao tabla boje indiga. Đin maše rukama, smeje se, vrti glavom. Vesela je, opuštena i pre svega sredna. A ja? Kako sam ja? I skoro mi

 je prirono a iz žepa uzmem telefon i a ga pogleam, kao a tamo tražim svoj ogovor. Ništa, nema poruka. Tišina. I to je, u suštini, nekakav ogovor. I tako uzmem čašicu, naspem malo bitera amaro del kapo, ponovo sednem. Polako ga ispijam. S moje esne strane, malo alje, Gabrijele i Frančeska razgovaraju s Petorinijem. Pokazuje im stolnjake, ona svi gleaju neki štof, klimaju glavama, izglea a se konačno slažu oko tog izbora. I Silvio Petorini klima glavom: najbolji  je, čini mi se a kaže. „Hej. Sve okej?“ Okrenem se. Đin je prea mnom. „a, savršeno je. Zaista ivno veče.“ „Baš.“ Sene kraj mene. „Rekla sam mu.“ „obro si uraila, ako si želela a mu kažeš.“ „a, mislim a je bolje tako.“ Ne znam šta je htela a kaže. Ne znam zašto bi to bilo bolje, ali ništa ne kažem. Još jenom srknem amaro del kapo i ostanem a dutim. Đin uzme moju čašu i otpije malo. „Uh, al' je jak.“ „Ne bi trebalo a ga piješ.“ „Ali nemam čak ni mučnine…“ „Ne prizivaj ih, ona deš vieti kako deš patiti!“ „A otku ti to znaš, izvini?“ U pravu je. U stvari, nemam pojma. Ali mogao sam da znam. „Iz filmova. Vieo sam u filmovima.“

132

„Pa, vii, on Andrea te čeka.“ „a.“ I tako ustanem i up utim se k njemu. Đin viče za mnom: „Hej, ali tako izgleaš kao a ieš na streljanje!“ Okrenem se i nasmejem se. Ona senem ispre on Anree. „U stvari, bio si prilično pomiren sa subinom.“ „a, ali ne suviše.“ Smeši mi se. „Tako je. Zaovoljan sam onim što mi je rekla Đinevra.“ „I ja sam.“ „Zaista?“ Na tren se zbunim. „Naravno, spremam se a se oženim njom i to sam olučio mnogo pre tog ogađaja.“ Počne a se smeje. „Znam, znam… Vii, Stefano, želim nešto a ti kažem. Postoji jedna specijalna ispovest k oja se obavlja sa sveštenikom pre venčanja. Ako ti kažeš nešto posebno, ovaj brak jenog ana može biti proglašen ništavnim, a sveštenik je svakako obavezan tajnom ispovesti.“ Zaduti na tren, kao a želi a mi a malo vremena a razmislim, a olučim. „Mnogi kažu nešto baš a bi bili sigurni a de kasnije modi a ponište brak, pa kako bue.“ Ponovo zaduti. Okrene se prema jezeru i, ne gleajudi me, pita: „akle, imaš li nešto a mi ispričaš? Želiš li a se ispoveiš?“ A ja ostanem iznenađen onim što kažem.

133

37. „ivno veče, zar ne? Šta kažeš ti, ljubavi?“ Đin mi jako stegne ruku, tražedi i s moje strane isti entuzijazam. „a, zaišta je lepo.“ „Svielo ti se ono što smo jeli?“ „Veoma, u stvari, mnogo, bide zaista savršeno, sve je olično.“ Poglea me popreko, smejudi se. „Siguran si? Nisi se preomislio? Nemoj a me ostaviš pre oltarom! Ovo nije neko čuno venčanje na kojem de mlaa a čeka mlaoženju… je li tako?“ „Nije…“ Đin raširi ruke kao a se uplašila. „Upomod! Izgovorio si pomalo neolučno to 'nije'…  Nisi sasvim ubeđen, to je  jeno mnogo opasno 'nije'!“ Viim kako se majka smeje. Oni su ispre nas, Gabrijele vozi i nešto su sigurno čuli. „Ma ne…“ „O bože, ovo je još gore! Ne, ne, jebote, ti deš me ostaviti pre oltarom!“ I skoči na mene smejudi se i uarajudi me pesnicom u rame. Jao!“ „Nije to ništa! Moža se ne sedaš a sam ugo trenirala boks, stvarno sam obra, uopšte se ne šalim! akle? Pričaj!“ Uvlači se i niže, oko struka, uarajudi me, ali pre svega me golica. „Govori!“ „Ma šta a kažem?“ „a deš pre mene odi u crkvu i a se nedeš šaliti na čuan način!“ „Kunem se, časna pionirska.“ I poljubim prste ukrstivši ih više puta pre usnama,

„Ma ne važi tako! Eto, kao i obično, lažeš!“ „Ma aj, šalim se, zar misliš a du zakasniti? Uvek sam ja tebe čekao!“ „Ha-ha, baš si me sa nasmejao…“ Ona se uozbilji. „ugo si pričao s on Anreom.“ „a.“ „Imao si mnogo a kažeš.“ „Imao je želju a sluša. Razgovarali smo o filmu.“ „Ma aj, a li je mogude a nika nisi ozbiljan?“ „A šta hodeš a ti kažem? Tu je tajna ispovesti.“ „Za njega! Ali ti možeš sve a ispričaš!“ 134

„Sa ti ne želiš a bueš ozbiljna.“ Đin uduti, okrene se i zaglea se kroz prozor, ali samo nakratko; ona se predomisli i okrene se prema meni.

„Tačno, u pravu si.“ Ponovo je nasmejana. „Naam se a ti je to nekako poslužilo.“ „a, sviđa mi se, baš je simpatičan.“ „Pa naravno! Zar bih za svoje venčanje oabrala nekog antipatičnog? Evo, vii, ao mi je nešto za čitanje u crkvi, pa demo izabrati…“ „Ah. akle, večeras se molimo?“ Đin mi se nasmeši, pa tiho progovori: „Jasno, šta si ti hteo a raiš? Vii, tu su moji!“ „Pa nisam uopšte pričao o kolima. U kudi!“ „Bualo! Stižemo u tvoju kancelariju. Motor ti je ove, jela? Sa deš ga uzeti, ili iemo kudi pa deš ga uzeti sutra?“ „Ne, ne volim ove a ga ostavljam, popedu se samo načas u kancelariju, moram a iščitam nešto za sutra, i ona ti se priružujem.“ „Okej.“ „Evo, Gabrijele, stani ove. Hvala.“ Automobil usporava sve ok se ne zaustavi. Otvorim vrata i izađem. „Hvala na svemu, viedemo se uskoro.“ „a.“ Pozravljaju me, poljubim Đin u usta i zatvorim vrata. Automobil ponovo krene, a ja pođem ka kancelariji. U zgrai je sve isključeno. Uđem u lift, stignem na svoj sprat, otvorim vrata. Nema nikoga, tišina. Uključim svetio u kancelariji i zatvorim vrata. Priđem mašini za kafu i uključim je. Nedu ugo, ali baš mi se pije kafa. Uzmem aljinski i uključim raio. 102 ,7. Čini se a je to slučajno, ali upravo svira Ligabue, Izvesne nodi. Ne verujem da je to predznak. Idem prema svojoj kancelariji, vrata su zatvorena kao što sam ih i ostavio, uđem i uključim svetio. Na ranom stolu je projekat koji sam iskoristio kao pokride. Ka ga poignem, album  je ispo njega baš kao što sam ga ostavio. Izglea a niko ništa nije irao. Vratim se u hodnik da napravim kafu. Kad je napravim, vratim se u svoju prostoriju,

zatvorim vrata i senem za sto. Izvaim mobilni iz žepa i položim ga pore albuma. Ništa. Nikakva poruka. Nikakav poziv. I bolje. uvam u vrelu kafu i gleam zatvoreni album pre sobom. Moža bi trebalo a poslušam on Anreu. Ali ništa se tu ne može, raoznalost je previše jaka, pa srknem kafu, stavim solju na ivicu stola, pogleam je i, skoro kao luđak, pomerim je još uesno kako bih zauzeo još malo praznog prostora, te okrenem ršku prema sebi. Ona otvorim  album.

135

38. Nađem se ponovo tamo ge sam stao. Fotografije eteta koje raste, koje postaje sve vede, koje se smeje, pravi čune grimase, koje plače, koje se smeje kao luo. Koje pokušava a vozi bicikl, uspeva, koje se spušta s vetrom u kosi i čvrsto se ržedi rukama za upravljač. Koje liči na mene. I ni u čemu o toga ja nisam učestvovao. Sve je to proživeo s nekim rugim. Ali taj nika nije na fotografiji, kao a i ne postoji, nijena ruka, nijeno rame, elid nečeg njegovog, čak ni neka njegova stvar. Moža to i nije slučajno, moža je to napravljeno za mene. Ali, kad stignem do poslednje strane, ugledam ga. Samo je na jednoj

fotografiji s njim. Baš s njim, sa onim koji veruje a je otac ovog eteta. Ka ga ugledam, ostanem bez teksta, ne mogu da verujem . To je Lorenco. Nemogude. Nisam želeo ništa a znam, ni an, ni crkvu, ni prijem, a naročito nisam želeo a znam ko je on. I sad otkrivam da je to Lorenco. Jedan kreten. Jedan koji je oduvek

trčao za njom, još otkako su bili mali, tipičan večiti uvarač. Koji obično u pričama svih žena ostaje prijatelj, neki tamo o kojem uvek govore sa simpatijom, koji se oženio nekom rugom, ali ne onom evojkom u koju je bio toliko zaljubljen. A s Babi, naprotiv, nije bilo tako. Pokušavam a se setim nečeg o njemu. obro je igrao fubal, vieo sam ga nekoliko puta leti na Fenilji, ali nije bio naročito razvijen. Imao je kratke noge, pomalo spušteno upe, široka ramena i blago talasastu kosu, zelene oči i jean slomljen zub. Gledam fotografiju. Da, nije se mnogo promenio, samo mu je kosa krada i oeven je elegantno. Jenom smo bili sami u kudi na moru i čak je ošao a nas pozove, u stvari, a pozove Babi. Pozvao nas je na žurku, ali Babi ga je obila. Baš  juče sam se toga setio. Ne mogu a verujem. Toliko se truio i na kr aju je uspeo. I zamislim ih zajeno, kako je počela njihova veza, kua ju je voio, ge ju je prvi put poljubio, gde … Ne, Stepe. osta. Ne možeš opet tako. Zaustavi svoj um, narei mu a se ualji o svega toga, jebote, a sprži uspomene, slike, probae ko ji te provociraju. Postepeno, sve se to ešava. Kao a sam sebe umirujem. Neki čuan mir iznenaa zavlaa mnome. Kao iznenaan pljusak, i ona svi oblaci nestanu. Ponovo se pojavljuje sunce, ali nema nikakve duge. Ili kao more u buri, tamno, s ogromnim tal asima koji se razbijaju o sve na šta naiđu, a ona je, posle

nekoliko sekuni, ponovo ravno, mirno kao ulje ili, još bolje, kako se ouvek govorilo, kao sto. Eto, čak i isanje usporavam. Ved sam uspeo. Jeanput mi je Polo, gleajudi me kako besnim zbog Babi, kao a samo ona može a takne te žice koje o mene naprave zver, rekao ovo: „Hodeš li a čuješ nešto? Nešto što ti se 136

moža nede svieti, ali što je moža pravi razlog tome što si izgubio glavu zbog one jebene evojke?“ I netremice se zagleao u mene. Na kraju sam ja počeo a se smejem. „Zašto se smeješ?“ „Zato što si mi onako rekao 'zbog one jebene evojke'.“ „Baš tako. Vii kako stvari stoje…“ Ispruženim rukama je pokazao na mene. „Ti si van sebe! akle, hodeš li a čuješ ili ne ovaj genijalni zaključ ak do kojeg sam ošao?“ Seo sam na motor. „Okej, a čujemo.“ Nasmešio mi se i seo na svoj. Podutao je i, pre nego što sam ga ponovo pitao, konačno progovorio. „Samo jena stvar: smiri se.“ Ustao sam s motora i rukom ga poslao u materinu. „ivan zaključak! Ti i tvoje genijalno razmišljanje.“ „Potcenjuješ me. Seti se ovih reči: smiri se.“ I sad sam ovde, pred poslednjom slikom iz ovog albuma, koja je, kao da to

nije ovoljno, baš s tim kretenom. Pa ipak, sedam se a smo jenom čak i pričali o njemu. Tog dana.

„Ali ne možeš a bueš ljubomoran na nekog takvog, Stepe, ne možeš… On mi je samo prijatelj.“ „Nervira me, pa ona stalno olazi a te traži, uopšte ga nije briga za to što si ti sa mnom.“ „Nije tačno, briga ga je, i to mnogo, čak i zove nas, a ne samo me ne! Glea me smejudi se i pomazi me. „Jesam li te ubeila?“ „Nisi.“ „I?“ „I čini mi se a du a ga prebijem, tako de sve biti jasno.“ „aj, prestani, izluđuješ me ka si takav.“ Eto. Baš bih bio obro uraio a sam ga ta prebio. Ko zna, moža bi bilo drugačije. Ne. Ipak bi bilo ovako. U stvari, pomislim na nešto što mi je palo na pamet. I o tome smo pričali. On je bogat, veoma bogat, prokleto bogat. A Babi mi  je ispričala kako su išle stvari u toj poroici. ea je započeo veliki posao sa saobradajem u Markama. Izgraio je mrežu međugraskih autobusa tamo ge nije bilo nikakvog kontakta s najraštrkanijim selima, koja nisu bila nikako povezana. Tako je počeo a zarađuje i nastavio a investira u svoju firmu, proširivši se i na Molize i Abruco; i dalje je zar ađivao. Početkom osamesetih, to je postala zvanična saobradajna mreža, stigla je i o Emilje Romanje. Sin, Lorencov otac, nije morao a rai ništa rugo o a učvrsti sve to, ne menjajudi baš ništa. Lorenco bi sigurno nasledio tu firmu bez obzira na sopstvene sposobnosti. Onda bi mogao

nešto a proširi ili a izgubi, ali morao bi baš a se potrui a bi uništio jenu takvu imperiju. Eto, savršeno se sedam ka mi je to ispričala. akle, Babi, tvoj

137

život je zaista sve ovo? Te večeri u automobilu, ka si mi saopštila a se uaješ, ostao sam bez reči. Pogleala si me i rekla: „Nika nede biti kao s tobom, ali s tobom je bilo nemogude.“ A ja sam i alje dutao, na tren sam pomislio a si ti to želela a mi kažeš kao mali poklon priđe , nakon što smo voili ljubav,  ili je to bilo samo jeno jebanje. Ko zna. Te reči elovale su kao prave za konačan kraj našeg poglavlja. Ali sedam se a si, pre nego što si otišla, kazala: „Uostalom, život su posao, deca, prijatelji, na kraju krajeva, ljubav je tu samo deset posto …“ U tom trenutku sam osetio a umirem, rekao sam sebi: šta ja tražim ove? Ona se uaje, i rai to misledi ovo? I postieo sam se, osetio sam se prljavim, pomislio sam na Đin, na njenu čistotu, na ono što sam ved uraio… Ona si ti uključila raio, činilo mi s e čak a hodeš a prekratiš vreme a me ne bi izbacila, ali jeva si čekala a oem. Moža zato što si znala a lažeš, a glumiš, a te reči nisu tvoje, a su to priče tvoje majke. Ona te je prisilila a se uaš za Lorenca ili, još bolje, za njegove autobuse. To ostaje moja prijatna sumnja, opravdanje ugodno da ga prihvatim. Spremam se da zatvorim album kad ispred fotografije tog kretena primetim neki

koverat. „Za tebe.“

138

39. „Evo, ne znam više kako a te zovem. Želela bih a kažem 'ušo', 'ljubavi', ili upravo 'ljubavi moja'. Ali znam a ti nisi više moj. Ipak, neko vreme si bio, za mene si hteo a učiniš sve, čak i više o onoga što bi bilo ko rugi mogao i a zamisli, normalci, kako si ih ti zvao. A ti to nisi bio. Bio si i jesi poseban. To ponekad ume da smeta, neizbežna nepremostiva teškoda. Bar si to elimično bio za mene.

Moža zbog mog straha, zato što nisam bila toliko hrabra, što nisam umela a kažem: osta, on je moj i ja ga želim. Samo to. Ali sa — što je bilo, bilo je. Nema svrhe jadikovati nad prošlim vremenom. Očajnički sam pokušavala a te imam svaki an i bio si tu. Bio si sa mnom u svakom trenutku, čak i ka sam razgovarala sa svojim prijateljicama, slušala nešto, smejala se ili se osedala loše - ma kakvo da  je bilo stanje moje uše, ti si bio sa mnom. „Ona, ka se roio Masimo, sve je bilo još lakše, zato što sam u njegovim usnama, u njegovom osmehu, u tim očima koje su me s vremena na vreme posmatrale ok on još nije bio progovorio ponovo viela tvoj pogle, tvoju ljubav, tvoju radoznalost kad su, pre toliko vremena, iste te oči tražile u meni ko zna šta. Eto, sigurna sam da si, kad si video Lorencovu fotografiju, kad si otkrio ko je moj

muž, ako se ved nisi ranije obavestio, ta rekao: „Viiš? obro bih učinio a sam ga istukao!“ Osmehnem se. Bar me u tome poznaje. „Uvek me je voleo, uvek je želeo a bue sa mnom i, ka smo počeli a  izlazimo, shvatila sam da ima idealne osobine za čoveka koji treba a se ženi. arežljiv, ljubazan, ovoljno pažljiv. Uostalom, sedaš li se šta sam ti rekla? Za mene, u mom životu, brak zauzima malo mesta, ostatak su posao, prijatelji, eca.“ U stvari, govorila si o ljubavi i ala si joj samo eset procenata. „Ona sam pre neki dan ponovo gledala onaj film, Upoznajte Džoa Bleka, i ošla sam o one scene ka je o na u avionu sa svojim ocem i on je pita: Voliš li rua, momka za koga deš se uati?', a ona ne kaže ništa ili nešto malo, pa joj otac kaže: 'Želim a te neko obuzme celu, želim a lebiš, želim a pevaš sa ushidenjem i a igraš kao erviš. oživi mahnitu sredu ili bar nemoj a je obijaš. Znam a ti to zvuči slaunjavo, ali ljubav je strast, opsesija, neko bez koga ne živiš, ja ti kažem: baci se naglavce, nai nekoga koga deš voleti o luila i ko tebe isto tako voli. Kako a ga naeš? Pa, zaboravi na mozak i slušaj svoje srce. Ja ne čujem tvoje srce. Zato što je, ušo, istina a nema smisla živeti ako toga nema. Putovati i ne zaljubiti se uboko, pa, isto je kao ne živeti. Ali moraš a probaš, zato što, ako nisi probala, nika nisi živela.' Gleala sam tu scenu toliko puta a sam je naučila napamet, ali sa sam prvi put počela a 139

plačem, jecala sam i Lorenco, ka je ušao, zabrinuo se, pitao me je šta se ogoilo, a ja nisam mogla a pričam, ona se razbesneo, hteo je a zna, mislio je a se nešto esilo Masimu. A, u stvari, esilo se meni. Niko mi nika nije oržao taj govor, niko me nije zaustavio. Štaviše, majka me je skoro prisilila da se udam za Lorenca jenim blagim ispiranjem mozga, prikazujudi mi svakog ana kakav bi moj život mogao a bue, kakav je život žene obasute pažnjom, uobnošdu, lepim stvarima, pa još s etetom…   Naravno, kad sam joj rekla da sam trudna, nije uopšte moglo biti sumnje u to ko je otac, iako smo pre nekoliko meseci bili na ručku ko mojih i Masimo  je u jenom trenutku počeo a se smeje baš kao ti. Onda ga je mama pogledala, prvo se i ona nasmejala, pa joj se lice promenilo, kao

a joj je iznenaa neka misao prošla kroz glavu. Okrenula se prema meni, pogleala me i imala onaj blesak u očima ka je rekla: 'Mnogo je lep tvoj sin.' 'Jeste.' 'Ko zna kakav de postati.' „I ništa više nismo rekle jena rugoj. Posle ovog filma, shvatila sam a moram ponovo a te viim i a sam, u suštini, uvek znala a de odi taj trenutak. Uostalom, Masimove fotografije skupljala sam od prvog dana, otkako  je ošao na svet, za dan kad te budem srela. Ta filmska scena bila je kao da je neko pred mene

stavio veliko oglealo u kojem mogu a viim svoj život. Ako sam ja potom plakala kao kiša i nisam uspevala a govorim, ona možeš a zamisliš šta sam viela. Ništa osim svog sina. Ničega nema u mom životu, ne postoji nijean razlog a se osedam onako kako bih želela. a, lepa kuda, lep automobil, zabave, prijatelji, ali svakog ana sve ovo kao a izoštrava moju bol, tera me a svoje bivstvovanje osedam još praznijim, još beskorisnijim. Pomišljali smo a Masimu poarimo i sestricu ili brata, ali nismo uspeli.“ Pomisao na taj njen pokušaj iznenaa mi stegne želuac, preseče mi ah, tera me na povradanje. Uspem, ipak, a prevaziem taj trenutak i želeo bih a pocepam  to pismo zbog nemira, zbog onog što ona s takvom lakodom priča. „Nismo uspeli.“ I viim nezgrapan pokušaj, nezrav, ovršen samo zbog ovoga. I viim tužno zaovoljstvo, jano uživanje,  jenu pasivnu ženu kojoj je skoro muka i koja lažno učestvuje, kao najbolja glumica nekog mekog pornida ili moža i više… Ona ugleam tog glupog mlaida, beskorisnog, koji se mrda na njoj, ili ispod nje, ili iza nje … Zašto ga ona nisam prebio? Znao sam: uvek treba a verujem svojim preosedajima, najbolji su. A sa? Šta mi govori moj instinkt? Ovde sam, s ovim pismom u rukama. Nedostaje pola stranice koju nazirem s ruge strane. Ali šta još mogu a čuvaju sve ove reči? Izgleaju kao pretedi vojnici skriveni u rovu, spremni za napa, a uare, okrajče, razore. Ved znam a nedu ooleti, šta go a se esi, želim a iem alje. I tako okrenem stranu i nastavim a čitam. „Ipak, osta, ne želim a ti osađujem ličnim

140

stvarima. Jeno ipak želim a ti kažem: otkako sam ogleala Džoa Bleka i ponovo pomislila na tebe, sve što sam raila bilo je a zamišljam naš susret, kakav bi bio, ge bi mogao a se oigra, kakav bi ti bio, tvoje iznenađenje, tvoja raost što me viiš, ili tvoj bes, još gore, tvoja ravnoušnost. I, ka se to konačno ogoilo, sve što sam raila bilo je a te gleam u oči. a, pokušavala sam a pročitam neku tvoju emociju, šta osedaš što me viiš posle tolikog vremena, a, ukratko, a ti kažem ono što toliko voliš: 'Plamen gori ili se ugasio?' Poslužila sam se tvojom sekretaricom, ispričala sam joj nešto o nama i on a se zainteresovala. Rekla je da gubimo važnu priliku, ali a nije oved kasno. elovala mi je kao obra, brza, sposobna žena, olično si izabrao.“ a, šteta što je više nema. I to baš tvojom zaslugom. Osim toga, i nije imala baš sve te sposobnosti o kojima govoriš. „Nije htela a mi ispriča ništa o tebi, moram a kažem a sam na sve načine pokušavala a je naveem a govori, ali nisam uspela. U tome je bila lojalna. Moža si s nekim, u vezi, ili si se rastao. Ne znam. Znam a nisi oženjen, viela sam a ne nosiš burmu, uostalom, ni na internetu ni ruge nema ničega što bi mi to reklo. No najvažnije pitanje za mene je ovo: jesi li sredan? Hodemo li se čuti? Vieti? Možeš li, molim te, a razmisliš o tome? Mnogo bih to volela.“ Ništa se tu ne može, večeras svi brinu za moju sredu. Baš mi ta zazvoni mobilni telefon. Poruka. Otvorim je. To je Đin. „Ljubavi, šta raiš? Nemoj mnogo a raiš! Nemamo mnogo vremena za zabavu kad pomislimo kako raste moj stomak! Vrati se… želim te.“ Osmehnem se. Zatvorim pismo, stavim ga u album, koji sakrijem u nekoj

onjoj fioci. a li stvarno svi vi hodete a znate? Pa, mislidu o tome sutra. Liči mi to na ogovor Skarlet O'Hare. U suštini, cela ova priča liči mi na kolosalnu ramu u kojoj sam ja, nažalost, neuki protagonista. Ko zna šta de se ogoiti. a citiram i alje: „Otkridu to samo živedi.“

141

40. „obar an svima.“ Ulazim u kancelariju s pozitivnim stavom i raošdu koji i nisu baš opravani, ali olučio sam — najbolji način a se suočim s ovim anom jeste a ne mislim. Ona de se vieti, nešto de se ogoiti, odi de trenutak ka du nešto olučiti ili je sve ved jenostavno olučeno. „obar an. Pravo je zaovoljstvo vieti vas takvog.“ Prilazi mi Aliče i pruža mi neke papire. „Zabeležila sam vaše sastanke za anas, a ovo su n eka pisma koja su stigla…“ „a, hvala, savršeno.“ Uputim se ka svojoj kancelariji.

„Želite li kafu?“ Okrenem se prema njoj sa osmehom. „a, hvala, zašto a ne?“ I tako se ona ualji. Mirno korača, bez naročitog vrckanja. Moram a kažem da je i veoma slatka , iskretno našminkana i zanimljiva u svojoj jenostavnosti. „Sve u reu, šefe?“ Đorđo me pozravlja iz svoje kancelarije. „Sve okej.“ „Nikakvih novosti? Ništa novo? Nikakav čuan olazak?“ Pri poslenjem pitanju, levom načini pokret u vazuhu kao a mazi  jaje ili, bolje, kao da pokazuje stomak.

„Nije trebalo ništa a ti kažem. Jebote, ništa ti više nedu redi. Zar sam morao šaljivžiju a stavim u kancelariju?“ Zatvorim vrata. anas na mom ranom stolu nema nikakvog poklona. Sredom. Ne bih izržao još neko otkride. Ništa mi ni među pismima nije čuno. Ne. Evo. Pismo za Stefana Mančinija. Nije otkucano ni na mašini ni na kompjuteru i mora biti a je uručeno na ruke, pošto nema ni markicu, ništa. Pogleam rukopis malo bolje, čini mi se a ga ne znam. Ne bi trebalo a imam još problema okolo, koliko se sedam. Uzmem nož skakavac koji imam na stolu i iskoristim ga kao nož za otvaranje pisama. Otvorim pismo. „Poštovani gospoine Mančini, ja sam Simone Čivinini, mlaid o evetnaest godina koji bi mnogo voleo da se bavi ovim poslom. Pošto ste Vi oneavno u tom polju, a krenuli ste sa dna, siguran sam da biste u ovim mojim rečima  mogli da prepoznate ve osnovne stvari: želju i entuzijazam. Voleo bih a mogu a se sretnem s Vama. Prilažem jedan svoj projekat i ostavljam Vam svoj broj telefona i imejl-aresu. Ka buete želeli, na raspolaganju sam Vam za sitnije poslove, obična zauženja, a jenog ana, ako Vi to buete smatrali priklanim, voleo bih 142

da budem autor. Kad sam rekao da ste krenuli sa dna, nisam hteo da budem neučtiv. Pratim Vas o onih problema na TV -u, znam celu Vašu priču. akle, bio

bih sredan a Vas upoznam. Svakako, zahvaljujem Vam na pažnji.“ U dnu pisma nalazim njegov broj telefona i njegovu imejl-adresu. Pogledam adresu. On je iz Čivitavekije, ali sigurno živi i u Rimu, ili je u prolazu ili živi ko

nekoga, buudi a je pismo preato na ruke. Viim njegov projekat. „Moj iealni tip.“ Naslov je veseo, ako ništa rugo, nije uobičajen. Počnem a čitam. Emisija traje peeset minuta. Igra se raščlanjuje u blokove koje je lako pratiti. Dobro je napisana, jenostavno, irektno, bez suvišnih ukrasa. Nastavim a čitam. Ieja je sleeda: šest muškaraca i seam žena, ili obrnuto, ponaosob pričaju jean trenutak svog života, nešto što se ogoilo s njihovom ljub avlju, ili ečkom/evojkom, ili supružnikom, a on je u suprotnoj grupi. Kako su se upoznali, prvi izlazak, prvi poljubac, prvi put ka su voili ljubav, ge ili najčuniji način… Igrači moraju a spoje, prema pričama koje svih trinaestoro ispričaju, prave parove. Ako su pogođeni svi parovi, to znači a je otkrivena i ona jena osoba viška. U tom trenutku imaš samo jean minut, nema nikakve priče, ali moraš a imaš mnogo srede a bi pogoio, o nekoliko osoba koje su u karu u publici, ko  je ljubav tog trinaestog. Ako se i to pogodi, ide se na en plein i sve se dobija. Sume

mogu biti potpuno različite. Neka vrenost X za veoma komplikovane parove ili iste vrenosti za sve parove i jena veda, supersuma, ako se pogoi i poslenji par, s drugim zaljubljenim u publici.

Pošto to pročitam, zaišta sam zaovoljan. Neverovatno, ovaj mlaid o evetnaest goina izmislio je format koji može biti pravi novitet, ne samo za italijansko tržište ved i za inostranstvo. Izađem iz prostorije i oem a potražim Đorđa. „Vii ovo.“ Spustim mu papir na pisadi sto. Uto stigne Aliče, koja nam dutke, ali sa svojim uobičajenim osmehom, onosi ve kafe. „Hvala.“ Ostavlja nas same. Đorđo uzme pismo u ruke. „Šta se ešava, neki poseban zahtev?“ Poigne obrvu zamišljajudi ko zna šta. „a, ucena.“ Na tren me zbunjeno gleda.

„Ma aj, šalim se. To je ieja jenog mlaog autora, mislim a nije loša. Bila bi dobra za access time, buudi a ga traže kako RAI, tako i Medijaset, da bi malo osvežili to vreme…“ „Zaišta je nešto takvo? I mlai autor je napisao?“ „a.“ „Italijan?“

143

„a.“ „Koliko mla?“ „evetnaest goina. Nika nije raio na televiziji i izabrao je nas kao firmu kojoj de to preložiti.“ Đorđo pročita i pismo uz projekat. Počne a se smeje. „Izabrao je nas? Izabrao je tebe! Ovo je neki tvo j fan! Ovih ana ne znaš kome a aš ostatke…“ Omahujem glavom. Ona Đorđo brzo ustane, prestigne me i zatvori vrata. Ostanemo sami. On sedne na divan.

„Moram a ti kažem ve stvari, zapravo tri.“ Senem na fotelju koja je ispre njega. „Pretvorio sam se u uvo.“ „akle, otkrio sam a je Otavi va puta ao velikoušan prilog irektorki ani Kalvi.“ „Aha, i pustio je a ga tek tako uhvate?“ „Preneo je na račun majke njenog ečka.“ Đorđo je zaista sposoban, ne mogu a zamislim kako je saznao takvu stvar, ali moram da izjavim da nije bilo lako.

„Uz to, poklonio joj je poslenji moel roleksa, s dijamantima, i nedelju dana za dve osobe all inclusive u One&Only.“  „A šta je to?“ „Jean o najekskluzivnijih rizorta na Malivima, ima samo šesnaest bungalova na ostrvu i za svaki je previđen majorom i posluženje u sobi all inclusive, uz oličan spa program. Mislim a je reč o tri hiljae evra po anu.“ „obro! Mislio sam a oem tamo ka si mi rekao za šesnaest bungalova. Sad, kad si mi rekao i za tri hiljade, ne ide m.“ „Okej. akle, haje a uraimo jenu stvar: ako uspemo a osvojimo inostrano tržište s najmanje eset zemalja s va nova formata i a plasiramo  jenu o serija, ona demo obavezno otidi tamo, važi? Za nas de to biti stimulans da postignemo rezultat. Znaš li a mnoge američke firme na početku goine oree mogude ciljeve koje treba ostidi? Stvori se nekakvo takmičenje kako bi se zgrabila glavna premija.“ „obro, pristajem.“ Rezultat je toliko visoko postavljen a savršeno znam a mi ne rizikujemo. „aj ruku.“ Ipak, stegnem mu je vrlo rado.

„obro, a pređemo na rugu tačku. Proucent je igrao veoma prljavo i mi, ako se slažeš, nedemo biti gori.“

144

„Ali to njegovo se zove korupcija, žao mi je, ne želim a iem u tom pravcu.“ Smeši se. „obro, to je bilo ono. što sam želeo a čujem. Ali morao sam a čujem. Nedemo ništa poklanjati, ali svakako demo pokušati a ovako ili onako obijemo tu seriju.“ „Ne želim ništa nelegalno. Ne želim a zavisim ni o koga. Ne želim a buem položan ucenama.“ „Nedeš biti. Uveravam te a ništa ne rizikuješ, ni ti ni Futura.“  Ovaj razgovor je bio važan. Đorđo Renci je ispravan čovek. Ona me glea kao da mu je na pamet pala neka druga ideja.

„akle, ovako demo: ogovornost je samo moja. Ja du elati za svoj račun, a ne kao Futura. Svakako imam nešto a izravnam s Otavijem, svakako bih to uraio, bilo je samo pitanje vremena. Jeino što bih voleo jeste a ti ništa ne kažem. Ne bih želeo a te mešam ni na koji način.“ Smešim mu se. „Ne znam o čemu pričaš…“ „obro, savršeno, baš tako. A sa, treda stvar, najvažnija za mene…“ Ustanem, uzmem flašicu voe i obro otpijem. On me čeka. Senem ponovo na istu fotelju. Izglea kao a je malo u neprilici zbog te trede stvari. Ko zna šta treba a mi kaže. „Evo, akle… Meni se mnogo sviđa ova firma, sviđa mi se ono što smo uraili i što raimo, i ono što demo, naam se, uraiti… ali želeo bih a razjasnimo jenu stvar.“ Napravi kratku pauzu. Ne požurujem ga. „Ako slučajno poneka pomisliš a se suviše zezam, a nešto nije u reu, moraš to a mi kažeš. Mnogi često, po mom mišljenju, prave grešku. rže u sebi suviše stvari. Baš zato što nisu umeli a se suoče s vremena na vreme, na kraju se otvore, eksploiraju, i to tako a posle takav onos ne možeš popraviti. Eto, ja ne želim a se to esi među  nama.“ Glea me. Izglea a je završio, oahne s olakšanjem, kao a se na ovaj ili onaj način konačno osloboio, i sene mnogo komotnije. Osmehnem mu se. „Sve je u reu. Zasa nema ničeg što bi mi smetalo. Mislim a sam ti to rekao.“ „Čak i ka se šalim o ovim ogađajima?“ Ponovo pokazuje na stomak. „Naravno. Štaviše, u tim ogađajima me nasmeješ i uspeš malo a relativizuješ sve.“ „obro, zaovoljan sam.“ Pođem a ustanem. „I poslenje…“ Promenio je ton.

„a, reci.“ „Ako ti treba moj savet, moje mišljenje, ili ako samo želiš a se isprazniš…  ili bilo šta, eto, ako želiš nešto a poeliš, ja sam tu.“

145

„Ali ved sam to uraio!“ „A ka?“ Pokazujem mu papir projekta. „Poelio sam s tobom reči jenog obožavaoca…“ Počne a se smeje. „Mislio sam na tvoje obožavateljke!“ „Shvatio sam.“ Otvorim vrata. „Sa te pozravljam. Viimo se kasnije.“ „Kua deš?“ „Na ručak, poslenji fan. Ali nedu ti redi a li je muški ili ženski.“

146

41. Osmehne mi se kad me vidi, sedi za onim stolom s bocom ispred sebe i maslinkama. Uvek ima isti veseo i apsuran pogle a la žek Nikolson. „Kako si?“

Markantonio ustane i pozravi se. „Kako si ti? Stigla mi je tvoja pozivnica.“ Onda me pogleda i odmahne glavom.

„Jebote, nika to ne bih rekao. U sve bih mogao a se opklaim ka je o tebi reč, ali ne i u ovo.“ „Sve – šta?“ „Ma otku znam, a si se smuvao s nekom manekenkom, a si otišao u Ameriku, a si napumpao neku, ali ne i a se ženiš!“ Želeo bih a kažem a sam u stvari napumpao ve, a a se ženim samo  jenom. Raije ništa ne govorim, samo mu se nasmešim. „Ali zašto ti brak posmatraš tako građanski? Neko kao ti, s tvojim uverenjima, tvojim političkim pozicijama, tvojim plemidkim titulama kojima su brakovi potrebni a bi živele i a bi se konsoliovale…“ „a, u suštini, brak je anas revolucionarna stvar! Haje a naručimo… Šta deš a jeeš?“ Nalazimo se u Pratiju, u Setembriniju, kamo, na neki način, svi olaze a buu viđeni. Tu je jena prelepa crna evojka koja poslužuje i prilazi sa osmehom. „Jeste li spremni a naručite?“ „Spremni smo!“ To je Markantoniov ogovor i on joj se smeši, a ona uzvrada. Kao a se ved ugo i obro poznaju. Naručujemo zravu hranu, on, uprkos  frančakorti koju pije, uzima lososa i boraniju, ja jednostavnu cezar salatu. Devojka olazi s našim naružbinama. „obro je poznaješ?“ „Voleo bih a je bolje upoznam. Neka njena strana nije mi još najjasnija…“ I smeši se onim veselim licem koje je uvek isto. Ona mi naspe malo frančakorte. „Nemoj mnogo, ja posle moram i a raim…“ „Kako si ozbiljan, kako si postao osaan…  Gde je ona j simpatični tabažija kojeg sam mogao a uveem na TV?“ „Sredom, otišao je na omor.“ Smejemo se, a ona Markantonio poigne čašu i poglea me u oči; izglea a se uozbiljio. „Za tvoju sredu.“ Ništa. Svi brinu o tom aspektu mog života.

147

Ali oa: „Sta go ona bila.“ Ona me poglea, nasmeši se, kucnemo se vinskim čašama i pijemo. Hlano je, zaista obro, i Markantonio ga začas ispije. „Sviđa ti se?“ „Mnogo. Savršeno je.“ „obro, zaovoljan sam. U suštini, ovo, po mom mišljenju, mora imati još manje kiselosti. To su boce koje mi pravimo, gore, na našim brima u Veroni.“ „Meni zaista eluje olično.“ „Može a postane bolje.“  „A kako si ti?“ Pogleda me i odmahuje glavom levo- esno, kao a kaže „tja“. „Nisam verovao a du tako žaliti gubitak svojih roitelja. Sedam se onoga ka si mi pričao o svojoj majci… Znaš, ta sam, ok sam te slušao, pokušao a se poistovetim. Poslužio si mi na neki način, pomoglo mi je, ali nije ovoljno.“ Ne znam šta a kažem, ostanem a dutim, osmehnem se prigonim osmehom, najmanje bes korisnim koji uspem a izvučem, ali ne znam kako je prošlo. Markantonio sebi naspe još malo pida. „Moja majka je bila mnogo jaka, uspela je a ostane s mojim ocem uprkos njegovim prevarama i, u poslenje vreme, ka je on bio loše, bila mu je još bliža, stvarno mu je pomogla, omogudila mu je a bue u skoro oličnoj formi. A ona,  jenog jutra, ona se više nije probuila, pomisli kakav apsur. Posle nepunih mesec ana, to se ogoilo i njemu. Mislio sam a de prvo on umreti, a oni su me iznenaili i u tome.“ Osmehne mi se i popije još malo svog vina. „Moža su tako želeli a mi pokažu a su se, uprkos svađama koje smo moja sestra i ja čuli, oni na svoj način voleli. Nisu umeli a žive jeno bez rugog. Zaovoljan sam što se tako desilo, to me navodi na pomisao da je to bila velika ljubav, pokazali su mi to tek u poslednjem trenutku, ali zaišta je to bila…“

Baš ta pristigne ona evojka i spusti tanjire pre nas, olično se sedajudi ko  je šta naručio. „Viim a daskate. Ako vam zatrebam za bilo šta, zovite.“ „Naravno, hvala, Prisila.“ Osmehnu se jeno rugom, ona pođe, ali, tek što napravi va koraka, uzme nešto i vrati se. Spusti na sto, s Markantoniove strane, jenu pepeljaru. Ponovo se osmehne i ovog puta zaista nestane.

„Zna šta mi treba…“ Iz žepa sakoa izvadi paklo cigareta i zipo upaljač. „Hodeš jenu?“ „Ne, hvala.“ Zapali cigaretu i povuče obar im.

148

„Zaviim ti na tome što pušiš samo s vremena na vreme i samo uveče. Ne zavisiš o ima… To je lepo. Ne zavisiš ni o čega!“ Počnem a jeem svoju cezar salatu.

„S vremena na vreme, imam neki nemire. Zavisim o njih. Ali sve bolje živimo zajeno.“ „Pazi a ne ržiš sve suviše unutra. Poneka čovek ima neumerene reakcije, mnogo jače nego što se sedamo, za koje naročito mislimo a umemo a ih zauzdamo …“ Osmehnem mu se. „Hvala.“ „Nema na čemu. Moj otac je bio takav…  S vremena na vreme bi prasnuo i to  je bilo gadno…“ Ostane a razmišlja o nečemu, neka aleka uspomena o njemu, o njemu s njegovom majkom, moža ka je bio ečak. Ostavljam ga samog. Iznenada se vrati.

„Hvala ti na porukama, hvala i za telegram.“ „Želeo sam a ođem o Verone ili ge go a se to ovijalo.“ „Hvala. Nije bila prilika. Hteli smo samo najbližu poroicu. Kao što znaš, ne sme a se zna a i Macokijevi umiru kao svi ostali.“ I počne a se smeje . Omahuje glavom. „Kakva smo mi poroica buala, ponosni i tvroglavi.“ On je prvi takav, ali ne kažem mu to pošto se i lako uvrei. „Ali nisi ostao gore? Mislio sam a si olučio a upravljaš zemljištem, selima, svim onim silnim komaima nameštaja za koje si mi pričao a su u svakoj kudi, a onda i vina…“ Pokažem na bocu. „I slike o kojima si mi pričao, različite antičke kolekcije…“ Zatvori oči i maše rukama kao a me zaustavlja i obija sve to. „Ma zamisli! Ovratno mi je a raim s ljuima. O tome brine moja sestra, ona sve radi. Strpljiva je i mirna, ume s brojevima bolje od mene, zna da uradi sve

bolje o mene!“ Ona ugasi cigaretu, naspe mi još malo vina i napuni sebi čašu. „Više volim a raim ove, u Rimu, kao grafičar, sa svim onim rkažijama, a ti obro znaš a su ove…“ Osmehne mi se. „Ah i sa svim ovim svetom koji okolo kruži, ove, u Pratiju, ove lepe evojke kojih nema u Veroni…“ „U stvari, znam a postoje i bolje…“ Markantonio počne a jee malo svog lososa. Ona omahne glavom. „Pa obro, ali ipak mi je bolje ovde …“ U dnu prolazi Prisila. On je primeti.

„Evo, viiš? Mnogo bolje.“ Zasmejava me tim svojim detinjastim kapricima.

„Okej, okej, ostani ove.“

149

„U stvari, sa ka Futura tako dobro gura… vii, čak se i rimuje!“ „Bualo…“ „Vii, tako je, baš ste jaki u ovom trenutku, znam to. a nemam ekskluzivni ugovor kao savetnik za celu grafiku RAI- ja, bilo bi mi lepo a raim s vama.“ vama.“ „I meni bi bilo zaovoljstvo.“ Sa jee s više uživanja. Ona obriše usta. „U svakom slučaju, sa ozbiljno, na RAI -ju pričaju samo lepe stvari o Futuri. Plasirali ste različite programe i svi iu veoma obro…“ „a, imali smo srede.“ „To je skromno. Bilo kako bilo, ka -ta dete biti na nivou Endemola ili Magnolije, ako ne i više.“ „Ih, možeš misliti! Moramo još mnogo a uraimo.“ „a, ali bez žurbe. Stidi dete. Hodu što pre a ođem o tebe u kancelariju. Renci mi je tražio sastanak.“ „Stvarno? Ništa mi nije rekao.“ „Ja sam mu tako rekao. Rekao sam mu a sam anas na ručku s tobom i a du ja sve a ti kažem, čak i onu poje dinost…“ „Koju?“ „Sa du ti redi.“ Popijem malo voe i spremim se a slušam, pošto mi je probuio radoznalost.

„Pre neki an, preko jenog važnog političara, onog istog koji me je i postavio tamo…“ „Nika mi o tome nisi pričao.“ „Nismo bili toliko bliski.“ „Nije tačno.“ „Ona nisam imao poverenja u tebe!“ „Još gore!“ „Čuj, hodeš li a me slušaš ili ne?“ „Pričaj.“ „akle, rekao sam ti, zove me taj političar i pita me za uslugu a se sretnem s nekim. Ja mu, naravno, kažem a hodu. Prestavi mi se jena žena, profesionalac, ima book pun oličnih poslova, ali stvarno obrih! Toliko a mislim: oblači se obro, ima lep nakit, raila je važne poslove, zašto želi a rai na RAI -ju kao grafičar, uz to i ispo mene? To nije posao koji ti aje sjaj ili veliku zarau.“

150

Iznenaa se ukočim, osedam kako me instinkt stavlja u gar. Ona pomislim a je Markantonio moj prijatelj i a nemam čega a se plašim. Tako se opustim i olučim a ga saslušam. „Nastavi…“ „Eto, pošto mi je pokazala svoj book, počne a mi postavlja pitanja , a veoma  je sigurna, što onaj ko je ošao na razgovor za posao i ko se naa a de ga obiti obično ne rai. Svakako nije toliko opušten. Ona je, međutim, bila savršeno mirna.“ Poduti, pa nastavi. „A znaš zašto? Zato što, po mom mišljenju, tu ženu uopšte nije zanimao posao. Pitanja koja mi je postavljala ticala su se emisije koju sam radio s tobom na TDV- u, celog tog loma, i ona još nekih pikanterija s kojima si, gle čua, uvek ti bio povezan… Ta žena je, mislim, želela taj sastanak samo a bi saznala nešto više o tebi.“ Ona izvai karticu iz žepa sakoa i stavi je ispre mene. „Evo, vii kako se zove.“ Gledam tu belu karticu samo s natpisom graphic designer, iznad kojeg je njeno ime. „Babi Đervazi. Zaišta je poznaješ? Vii, ka sam pomislio a bi mogao a je

poznaješ i a je moža između vas bilo štošta, nisam napravio nijenu šalu, nijenu aluziju, nikakav komentar. Ipak, veoma je lepa žena…  Pomisli samo koliki sam ti prijatelj!“ „Ne bih te prebio.“ „Ali ne zbog toga!“ I počne a se smeje. „akle, poznaješ li tu Babi Đervazi ili ne?“ „Poznajem je.“ „obro?“ „Veoma obro.“ „Kao što ja poznajem Prisilu?“ „Ne znam kako ti poznaješ Prisilu.“ „Mmm… tek tako ogovaraš! akle, to je ona nešto važno. Eto zašto…“ „Šta?“ „U jenom trenutku se otkrila i upitala me: 'Da li je istina a se uskoro ženi?'“ ženi?'“ „A ti?“ „Ja sam joj ogovorio.“ Ona me glea smešedi se, veseo, raostan, i lagano otpije još malo rančakorte. Namerno me rži na iglama. Pokušam a se ouprem. oupr em. Ne uspevam.  f rančakorte. „akle? Sta si joj rekao, jebote?“ „Istinu. Rekao sam joj: 'Znam samo a se još nije oženio…'“

151

42. Vozim se po grau. Zašto baš sa? Zašto baš ona? Mogao sam a sretnem neku novu devojku, da se zainteresujem i da jednostavno shvatim da nije za mene. Ali s Babi je sve rugačije, kao a se iznenaa pojavljuju trenuci svega

onoga što smo proživeli, toliko toga kao a sam zaboravio, skoro izbrisao, a sa je ovde. Detalji njenog tela, njen smeh koji sam toliko voleo, večeri koje smo proveli zajeno, seks u automobilu ili u njenoj kudi, uzbuđenost zbog pomisli da bi svakog trenutka mogli a ou njeni roitelji, kao što se jenom stvarno i esilo, za laku sam izbegao a me uhvate. I toliko mi je čuno što se baš sa vratila u moj život, nakon šest goina potpune tišine, kao a je shvatila a se uskoro že nim, kao da zna a je ovo njena poslenja šansa a obnovi našu vezu. A a li je tako? a li još ima mesta za nju? I šta hode? Šta to zaista pokušava a shvati? Izgleala mi je toliko jednostavno kad sam je upoznao, a onda, s vremenom, primetio sam da i ona ima čune nemire. Kao a je njen mir bio samo privian. Na primer, kad smo

imali seks. Nakon kratkog vremena počela je a uživa i, ka su prvi strahovi nestali, postala je kompulzivna, prelazila je granice i, ka je uživala, volela je a se prepusti pokazujudi sve svoje zaovoljstvo, bez ograničenja, bez stia. Ličila je na nabujalu reku, bila je sasvim rugačija o one Babi koju sam upoznao. Jenom mi  je rekla: „Ja ponirem u tebe. Nika ni sa kim nede biti ovako, sigurna sam a se više nika nede ogoiti ovako kako uživam s tobom.“ Bili  smo kod mene, Paolo je bio osutan te večeri, ostali smo zagrljeni u tišini, iako sam unutra, u sebi, ja čuo urlike. Kako može a pomisli a de biti nekog rugog, čak i hipotetički, pa ipak, ved  je pričala o nečemu što de se dogoditi. Ali potom je bilo dovoljno samo jedno njeno milovanje i ponovo smo počeli a voimo ljubav. Popela se na mene, ržala mi je ruke na krevetu svom svojom težinom, kao a želi a ona komanuje. I o luila mi se sviđao taj njen način, osetio sam a sam njen kao što nisam pripaao nijenoj rugoj evojci. Ulazila mi je u ušu. A sa, ka pomislim a bi mogla a ima nešto s nekim rugim, poluim. Ne mogu a mislim na to. Ne želim. Ali izglea a moj um ne želi a sasluša razloge, kao a plovi nasumice, nošen strujom. I, evo, iznenaa, ponovo je savršeno viim. Kao a je to ono vreme,  jean o tolikih strastvenih strastvenih ana koje smo proživeli. Svlači Svlači se, korača ispre mene, mene, okrede se znajudi a je gleam, skia brusthalter i smeši se znajudi a je toliko željena. Ona svlači i gadice. Zaivljen sam njenom nagošdu, tako otvoreno pokazanom, prea mnom, i seim, zaglušen, uišem njen pol, njen pogle, njenu lukavost. I, ok ni izaleka ne uspevam a je zaustavim, moja želja raste. Iznenaa 152

se sve menja, vidim n ekog rugog muškarca s njom, na njoj, viim kako je

oiruje, kako je miluje, kako proire u nju, okrede je, iznova i iznova, nui joj ga na poljubac, miluje joj kosu, rži joj glavu. I o svega toga luim, srce mi se čepa, mozak mi eksplodira, mrvi me, jee, nagriza. Neki bol me obavija zamagljujudi mi vi, ali iznenaa me nešto prizove, ponovo sam svestan, i u trenu shvatim kako vozim, gotovo izgubim kontrolu u krivini, ali ržim auto, osetim kako gume cvile, kako sam okrznuo zaštitnu ograu. Nisam uopšte  bio svestan koliko brzo vozim. Sa sam usporio. I moje srce sporije lupa. išem mirnije. Na Flaminiji sam i skoro mi je prirono a vozim sve ok ne uem u tunel i ne stignem tamo. Tek što je prošlo tri po pone. Izađem iz automobila i uputim se prema njoj. Koračam sedajudi se puta. Evo, tamo, iza ovog puta, ka se skrene ko one građevine u mermeru i plavom staklu, tu je grob moje majke. Ved neko vreme nisam olazio ovamo. Trebalo mi je a je čujem. Trenutak mira kako bih pokušao a nađem  jedan glas, jednu svetlost, jean izlaz. Ka zađem za ugao, viim a je groblje skoro prazno. Tu je neka starija gospoa koja namešta cvede i, malo alje usre svih ovih spomenika, samo jean muškarac. Kako malo -pomalo prilazim, učini mi se je on baš pre grobom moje majke. Ka me o njega eli nekoliko koraka, više ne sumnjam: on je pre njenim grobom. Ona se on okrene. Naši poglei se sretnu. Čini mi se a sam ga ved vieo. Nastavi a me netremice glea, a ona iznenaa promeni izraz, kao a se uplašio pošto me je prepo znao i sprema se da oe. „Izvinite?“, kažem mu. „Izvinite?“ Nastavim a ponavljam to kako bih mu privukao pažnju, ali on se ne okrede, čak ubrza korak. Kao a se pita a li a počne a trči. Prestignem ga u jenom skoku i stanem pre njega, a on omah pokr ije rukama lice, kao a du ga uariti. „Hodeš li i sa a me razbiješ?“ Emanuele Đovanini. Onaj što je živeo u potkrovlju prekoputa nas, onaj što je išao s mojom majkom. Onaj kojeg sam otkrio u krevetu s njom i kojeg sam izvukao iz stana za vrat i bacio ni za stepenice obasuvši ga uarcima pesnica otpozai, u potiljak, i razbivši mu jagoice o gvozđenu ograu stepeništa. „akle? Hodeš li ponovo a me oveeš na ivicu smrti? Ili a me pošalješ u pakao? Ionako smo ovde…“ Iznenaa se setim majčine tašne kako leži na onoj stolici, poluotvorenih vrata sobe i nje tamo, na krevetu, bez oede, kako me glea s cigaretom u ustima. Nika nedu zaboraviti njen pogle, vieo sam svoj život kako gori kao ta cigareta, ono iznenano osedanje a du umreti, onaj bol koji de tra jati zauvek. Ali on razgrde moja sedanja. „akle? Ogovori?“

153

Još je prea mnom stisnutih pesnica, loše postavljenih pre lice kao beskorisna obrana. Malo bi mi trebalo. Ipak, više se ne sviđam sebi. Ne sviđa mi se kako je otišla moja majka, sedajudi me se  takvog. A sad joj je Bog, ako postoji, moža omogudio a glea ovu scenu. Oprosti mi, mama, ljubomora me je zaslepila. I okrenem se a pođem. A Emanuele Đovanini spusti ruke, opusti se, ostane iznenađen, skoro a ne veruje. Zamišljam a mu sve to eluje a psurdno. Baš me briga. Hoam sve ok ne nađem neku klupu i ne panem na nju. Ona sakrijem lice u ruke i počnem gorko a plačem, jecajudi, bez razmišljanja, bez stia i brige šta de on ili neki rugi posetilac pomisliti. Neostaješ mi, mama, mnogo. Samo se to računa. I nastavim a plačem. Želeo bih a ti se izvinim, želeo bih a govorim s tobom kao poslenjeg ana ka sam ti ošao u posetu u bolnicu, a te pitam šta misliš o Babi, o Đin, o celoj ovoj situaciji, o eci, o tome šta treba a radim. Samo bi ti umela a mi pomogneš svojom rukom koja uzima moju, svojim milovanjem, svojom ljubavlju koja mi svakog dana nedostaje. Onda osetim kako je neko seo pored mene. Tako se malo-pomalo smirim, povratim dah, utulim, koliko

 je mogude, svoj bol. Gleam kroz prste pokušavajudi a shvatim ko je seo na klupu. To je baš on, Emanuele Đovanini. „Cesto ođem a posetim tvoju majku, i uvek ođem rano po pone, mislio sam a je to moža najsigurniji trenutak. U stvari, nikoga i nisam sreo osa. Danas sam sreo tebe. Žao mi je.“ Ništa ne kažem. Ona uboko uahnem, pa još jenom. Evo, osedam a sam mirniji. Sklonim ruke s lica, naslonim se na naslon, ali ne gledam ga. Gledam

netremice u jenu tačku pre sobom, aleku, ok on nastavlja. „anas si stariji i moža možeš a me shvatiš. Ja sam voleo tvoju majku, više o svega na svetu. Rekao sam joj još a du, ako želi, povudi suski proces. Rekla je a je zabrinuta za tebe, a si suviše nasilan, a de ti to moža obro odi…  Zato smo nastavili. Ka su se tvoji rastali, otišli smo a živimo zajeno. Bili smo toliko sredni… iako ja prilično ugo nisam mogao a žvačem. To nije bilo važno. Nije u tome bila stvar. Tvoja majka je bila posebna. Mnogo je patila s tvojim ocem, zbog

mnogo čega što mi je poverila, ali nije pravo a ti to znaš. Želim a ti možeš a nastaviš a ga gleaš onako kako si ga i zamišljao…“ Želeo bih a i ja kažem nešto njemu, želeo bih a se izvinim za ono i želeo bih više a znam, želeo bih a ga ispitam, ali glas mi ne izlazi. Na svaki moj pokušaj, grlo mi se stegne. I skoro me je sti a on čuje ovaj slabački napor, skoro nepostojedi. I tako on nastavi. Ovog puta mene njegove reči zaprepašduju, šamaraju, pogađaju onako kako sam ja činio njemu.

154

„Pokušavao sam a je usredim onako kako nika nije bila sredna. Mnoge stvari sam čuo o tebi, svakog ana mi je ponešto pričala, bio si mi kao sin. Ja sam  je savetovao, sugerisao joj kako a postupa s tobom, šta a rai s tvojim karakterom, a nisam znao a deš se jenog ana ti okrenuti baš protiv mene, napravivši ono o mene…“ Ona se blago osmehne. „Šta je, nemaš hrabrosti a me pogleaš? Pogleaj me. Bio si tako smeo, žestok… Sa se stiiš? Pogleaj me, ti si to uraio i skoro a si bio ponosan na to, je li tako?“ I ja se okrenem. I viim onaj njegov ružan osmeh, ono skoro smešno cerenje na koje ga primorava izglobljena vilica. I dalje me posmatra netremice. Sad se

ničega ne plaši. Skoro a me izaziva, želi a me pogoi ovim. I jesam pogođen. Moža to primeduje. „I, zamisli, uprkos svemu ovome, nastavio sam a mnogo volim tvoju  majku. Ako je to morala biti cena, ja sam prihvatio da je platim, ali nepravda je u tome

što sam je ja, ka smo konačno mogli a buemo sredni, ponovo izgubio.“ Potom više ništa ne kaže. Ostanemo tako, u tišini, na toj klupi, u toj nelagoi koju diktira zajenički bol. Na različitim stranama, voleli smo istu ženu. Ipak ne uspevam da ga sasvim prihvatim. I tako ustanem. Želeo bih nešto a kažem, ali čini mi se a „izvini“ i „žao mi je“ nemaju smisla. a li bi mi bilo raže a ga nisam sreo? Da ga ostavim u svojoj prošlosti sa svim njegovim krivicama, onakvog kakvog sam ga vieo onog ana? Ne znam. Najviše patim zbog toga što on zna neke stvari koje ja nika nedu znati. Zbog čega je sve mama bila nesredna? Zašto? Šta joj je to uraio tata? Eto, sve to pripaa  jenoj ženi koje više nema, jenom strancu, beskorisno izobličenom, koji ljubomorno skriva tu tajnu iza tog svog nepreciznog nepreciznog osmeha.

Jeva uspem a izgovorim: „Iem“, čak mi se i to učini prejakim.

155

43. Stignem u kancelariju, zatvorim se u svoju prostorij u, počnem a gleam druge projekte, gledam neke kasete s programima koje su mi poslali iz

inostranstva. Tu je jena vesela nemačka igra i jean zabavni francuski program koji nije loš. obro je napravljen, niz pitanja vema poroicama o njihovoj sposobnosti prilagodavanja na putovanje, s video-snimcima i zanimljivostima s lica

mesta. Taj program ti prikazuje jenu zemlju na sasvim rugačiji način i nije osaan. Završni eo je veoma zabavan i opušta poroici koja je otle stigla a osvoji svašta za to puto vanje. Let u biznis ili ekonomskoj klasi, bolju sobu u hotelu s pet zvezica, ili četiri, ili tri, i tako alje, ved prema tome kako takmičari ogovaraju na pitanja. Nije loše. Ljui vole a putuju, vole a vie kako poroica ima vede ili manje teškode i, na kraju, zabavno im je a vie kua de otidi na omor i a li de putovati uobno ili ne. Sutra moram a kažem Renciju a stavi opciju na ta va programa. Ona mi stigne poruka. „Dao, ljubavi, večeras izlazim na večeru sa Antonelom, Simonom i Anđelom. Ako hodeš a jeeš ko kude, išla sam u kupovinu i nadi deš fine stvari u frižieru. Ako olučiš a jeeš napolju, možeš a ieš na večeru, ali samo s muškim prijateljima, okej? Volim te i javi se s vremena na vreme! Hej, dao, znaš li ko sam ja? Ja sam ona koj om bi trebalo da se oženiš!“ Baš me je nasmejala. Pozovem je. „Tako me otkačinješ?“ „Ali nismo se ništa ogovorili!“ „Nismo, ali baš sam mislio…“ „Eh, a, misli još malo! Vii, tako se gube velike prilike.“ „Kua dete na klopu?“ „Mislim a demo u Tijepolo ili Dulkamaru na Ponte Milviju, posladu ti poruku kad budemo tamo. Šta deš ti raiti?“ „Ne znam. Još malo du a raim, pa du pojesti nešto ove, ispo nas, i iem kudi, ne brini.“ „Je li sve u reu?“ „a, sve je u reu. Zašto?“ „Ne znam. anas si mi strašno neostajao, ne znam šta me je obuzelo. Iznenaa sam nešto čuno osetila, imala sam očajničku potrebu a te zagrlim. Ozbiljno, ošlo mi je bilo i a zaplačem.“ „Majko mila!“ 156

„Eto, znala sam a deš tako ogovoriti. Umesto a bueš slaak i pažljiv, ti me zezaš.“ „Ali, zlato, to je bilo a malo spustim loptu!“ „a, a, ti se uvek smeješ meni iza leđa. Smeješ se meni. Ja sam ti smešna. Trebalo bi a mi aš platu kao ličnom zabavljaču!“ „Ali ja se ne smejem tebi, ja se smejem s tobom. I ti si meni mnogo nedostajala.“ „Naravno, sa mi to kažeš a buem mirna, ali ved znam, ka prekineš vezu, posladeš me ođavola. Ved zamišljam tvoju ruku kako se pokrede u vazuhu…“ vazuhu …“ „Obedavam a du je ržati u žepu…“ „Viiš? Zato što je htela a se mrne!“ „Ma to sam namerno rek ao! Kakva si ti budalica…“ „U pravu si, malo sam osetljiva, mora a je to zbog stomaka…“ „Zašto, šta imaš u stomaku? Boli te stomak?“ „Neee, imam tvoje ete u stomaku! I ono me čini emotivno ranjivom, tako a, ka bolje razmisliš, za sve si ti kriv.“ Nastavimo tako a se šalimo, a ka se opraštamo, kaže mi a svakako nede ostati okasno, a bi volela a ostane ko kude, zagrljena sa mnom. „Ma ne, ne, samo ti ii i i sa svojim rugaricama, provei se!“ „Uf!“ Završimo razgovor. Ostanem u kancelariji još malo, poz dravim devojke koje olaze, Aliče, koja mi na stolu ostavlja beleške za sleedi an, i na kraju Đorđa, koji zastane pred mojom kancelarijom.

„Hodeš li a ti pravim ruštvo?“ ru štvo?“ „Ne, ne, samo ti ii.“ „Znači, ne želiš ruštvo?“ „Ne, hvala.“ „Siguran?“ Gleda me smešedi se i poigne obrvu. „Ako želiš, ostani!“ „olazi li i prijateljica?“ „Kako ti nemaš poverenja. Ostajem ove sam a se pobrinem za posao, a Futura napreuje, a razmišljam o našoj buudnosti…“ „I o buudnosti svog eteta…  to jest, jednog svog deteta …“ I počne a se smeje, ali omah potom raširi ruke u znak izvinjenja. „aj, izvini, šalio sam se. Kako go, ima li vesti?“ „Nema nikakvih, sve je tiho.“

157

„obro, znaš kako se kaže? Ka nema vesti, to su obre vesti. akle, pozdravljam te. Ali verujem da demo ubrzo imati vesti o seriji…“ „Stvarno? Baš sam raoznao.“ „Još ne znam ništa zasigurno, ali naam se a du vrlo brzo modi nešto a ti kažem.“ I izađe iz kancelarije. „Uglavnom, pozovi me za bilo šta, oviđenja.“ Oe i on, ostavljajudi me samog u kance lariji. Pustim klasičnu muziku, otvorim pivo, opustim se na ivanu sale za sastanke. Zapitam se šta bih voleo a gleam na televiziji. Evo, po mom mišljenju, to pitanje treba sebi a postavi autor, isto kao i pisac ka piše neku knjigu ili scenarista ka piše scenario za film. Šta ljui žele a gleaju? Kakvu priču bi želeli a im ispričaju? Pa mi panu na pamet neke ieje. Uzmem beležnicu i stavim je na naslon. Zabeležim nešto s vremena na vreme, punim je nekim beleškama, iejom koja mi  je prošla kroz glavu, za koju sam radoznao da saznam da li postoji, da li se neko ved setio toga. Ona ispijem pivo, bacim ga u obližnju kantu za otpatke i izađem. Uem u automobil i olučim a oem na večeru u Bernineti u Ulici Pjetra Kavalinija, blizu Trga Kavur.

„Dao, Mikele!“, pozravim ariovog sina. ario je vlasnik. „Tata?“ „Samo što je otišao.“ „obro. Pozravi ga. Ge mogu a senem?“ „Ove.“ Odmah mi oslobodi jednu stolicu i stavi me u ugao odakle mogu da vidim ceo restoran. Pun je, uvek je pun. Stvarno se dobro jede ovde i izmami mi osmeh

pomisao a je uspeo a prebroi onu krizu a a ga nije čak ni renovirao. Mislim a  je sva tajna u kupovini koju obavija otac, moža de jenog ana i sin Mikele postati obar u tome, moža de s njim ovo mesto biti još uspešnije. on ese mi pivo, ona naručim artičoku a la đuija13 i crvenu picu s paraajzom i papričicom. „I va pržena bakalara, haje…“ Mikele se smeši. „Uprkos onome što jeeš, ostao si isti, Stepe.“ Mikele ode, super mi je što je zakleti vegan a mora a služi jela koja ni najmanje ne voli. Svima bi rekao da ih ne jedu, ali to, jasno, s obzirom na svoju

ulogu u restoranu, sigurno ne može a urai. Pozravi me Đovani, konobar. Nasmešim mu se. Kruže oko stolova ti neumorni radnici, olični profesionalci. Neki od njih su gledali kako nastaje ovaj restoran, s njim su oživeli popularnost.

13

Jelo o pržene artičoke koje je nastalo u jevrejskom getu u prestonici još u XVI veku. (Prim, prev.) 158

Ko zna kako oživljavaju ovaj uspeh, osedaju li pomalo a je i njihov, a li bi želeli  još neko priznanje i a li ga je bilo… bilo… „Evo piva, a evo i jenog jela koje želim a probaš, va lista s ira i bibera na poseban način…“ Mikele me iznenai onosedi mi to jelo koje nisam naručio. Probam ga.

„Olično je. Zaista više nego ukusno.“ Osmehne se zadovoljno i ode. To i njegov otac stalno radi. Mikele priđe tek pristiglom paru a čuje njihovu naružb inu. Vidim da potvrdno klima glavom,

smeši se, ali ne prelaže ništa novo. Oni su uobičajeni gosti, uvek sa svojim uobičajenim jelima. Obazrem se, nikoga ne poznajem, lepota ovog mesta u tome  je što ima ljui svih goina. Za jenim stolom je poroica sa sv e bakom, za drugim voje mlaih o vaesetak goina, za sleedim par u četresetim sa sinom o pet-šest goina, tu je i sto s prijateljima, muško ruštvo, tek što su postali punoletni. Smeju se, šale, oeveni su elegantno. Mi nismo bili takvi. Mi smo jeli  u  jaknama. Nosili smo pocepane farmerke, karirane košulje, kaubojke, široke kaiševe. Mi smo bili ved orasla eca. Mi smo prožirali ulicu, tukli se, opijali se više puta, izgubili prijatelja. Mi nismo jeli, mi smo se skoro omah bacali, u lice, u glavu, ili bismo naciljali neki drugi sto. Mi smo zaista bili mladi. Ili, bolje, mi smo bili životinje, nasilnici, mi smo jenostavno bili takvi —  mi.

„Želiš li još nešto?“ Mikele me posmatra uz svoj ljubazni osmeh, sa onom svojom neverovatnom

mirnodom. osta, ovu znatiželju baš moram a zaovoljim. „esi li ti se neka a poželiš a oteraš nekog u pizu materinu?“ Začui ga to moje pitanje.

„A?“ „a, obro si čuo. esi li ti se neka a te neko toliko iznervira a bi ga poslao u pizdu materinu? Ti si uvek tako mi ran! Suviše miran! I ona takvi kao ti uu u neki lokal i počnu a pucaju u ljue!“ Nasmeje se i slegne ramenima. „Ali ja sam zaista miran! Moj otac ume a me iznervira i s vremena na vreme se posvađam s njim, ali ne previše pošto je imao infarkt. Vidi, ja ljue elim na vaspitane i nevaspitane. Ja imam srede. Imam mnogo konobara. Nevaspitanima pošaljem konobare…“ I oe tako, s blaženim osmehom, blaženim kakav je i sam, bez suvišnih misli. Potom, ok završavam s  jelom, osetim kako mi vibrira mobilni mobilni telefon. Stigla mi mi je poruka. Uzmem telefon. telefon.

Obazrem se kao a sam nešto uraio, kao a ved treba a se osedam krivim. Sam sam za stolom. Jeini sam u restoranu koji je sam, bar fizički. Ne znam a li a otvorim poruku, imam preosedaj ko bi to mogao biti. Poneka d imamo toliko

159

čune osedaje a u stvarnosti kasnije ne uspevamo a ih protumačimo. pr otumačimo. Kao ka je Babi okretala peteljku jabuke. Svaki put bi rekla: „a viimo ko misli na mene!“ I namerno mi je davala da gledam kad je bila sa mnom. Gledala je kako se moje lice menja. „A, B, V, G, D …“ Pošto bi primetila a se uopšte ne veselim, iznenaa bi

ubrzala: „O, P, R… S!“ I na „S“ bi prestajala. „a! Na mene misli… Saverio!“ Ona bi se bacila na mene, smejudi se kao lua mojoj ljubomori, iako mislim da je nikad nije shvatila. Ja sam bio ljubomoran na njenu ljubav, na njeno

zanimanje, njenu raoznalost. Želeo sam a ja živim svaku njenu misao, svaku stvar koju je gleala, za svaki njen osmeh želeo sam a bue i moj. a s njom elim život. Ali zašto ovoliko mislim na nju? Pogledam telefon. Lampica koja svetli s vremena na vreme poseda me a je stigla poruka. Uzmem telefon u ruku, otvorim ekran i, ne misledi više na to, olučim a je pročitam.

160

44. „Ljubavi moja, ge si? Znaš li a sam anas baš čuna? Neostaješ mi iako znam da te imam i, pre svega, moj si. Promenile smo restoran, nalazimo se u Komarcu u Ulici Krešencjo, ove večeramo, a ona bismo htele a oemo a malo

skačemo, čisto a bismo nešto i svarile! Ali ne verujem a du idi. Volim te.“ Đin. Đin i njena sreda koju izražava i ovako, u stotinu i više karaktera. Đin i njena raost. Đin i njena ljubav. Đin i naše ete u njoj. Đin i njeno čekanje, njena zaljubljenost, briga, istrajnost, upornost a želi nas. a stvori ovaj onos prevazilazedi svaku teškodu, zaboravljajudi čak i moje neverstvo, oprostivši mi. Bar mi je tako rekla. Ali da li se prevara zaista prevazilazi? Zar ona nije kao rana koja

svakako ostavlja trag, ta opekotina, taj pa koji smo moža oživeli ka smo bili mali, ali koji nam je u kožu urezao tu neiz brisivu belu mrlju? Ponekad sam gledao kako se njen pogle menja, kako postaje tužan. Ka bi je nešto ili neko posetio na onaj bol. Neki film, šala, neka priča o neverstvu ispričana za stolom, o nekim poznanicima koje baš i ne volimo, eto, čak i najbezazl enija stvar u jednom trenu  joj je ponovo cepala srce. Jednog jutra, dok je bila u kupatilu, pogledi su nam se

sreli u oglealu. Ja sam joj se nasmešio, a ona je isprala usta, obrisala ih i ona mi rekla: „Ka si mi na izlasku iz crkve ispričao o svom neverstvu, tvoje reči su u mojim ušima zazvučale kao ka sam bila mala, ka bi učiteljica, pišudi kreom po tabli, proizvela onu ovratnu škripu. Ali taj zvuk je trajao trenutak, a bol o tvojih redi je beskrajan.“ Čvrstina s kojom mi je to rekla bila je kao uarac pesnicom u stomak, jači o mnogih koje sam zaista primio. I molio sam je.

„Ljubavi, pokušaj a zaboraviš…“ „A ti se zakuni a zbog tebe više nika nedu patiti…“ „Kunem se.“ „Molim te, ako misliš a nedeš modi a oržiš tu zakletvu, omah ii. Inače de biti kao a me lagano ubijaš. Još mogu a imam neki život, mogu ponovo a se zaljubim… Moža.“ Ona se nasmejala, ja sam je zagrlio i rekao joj: „Ostajem, ali, molim te, nika više nemoj a me posedaš na to. Sramota me je.“ Sad sam u automobilu, lagano vozim uz Elizinu pesmu  Ž elela bih da te ute š im na raiju. Slučajno je na raiju, ali meni se čini najpriklanijom. „Zakuni se a zbog tebe više nika nedu patiti.“ I ja sam joj se zakleo. Kao a čujem neki glas u sebi: „Ne smeš a pogrešiš, više ne smeš. Ako nisi mislio a možeš a oržiš obedanje, 161

nije trebalo a preuzmeš tu ogovornost. Ma a li si toliko slab?“ Taj strogi glas koji me, nažalost, izglea poznaje postavlja mi retorička pitanja, savršeno znajudi ogovor. Istinu? Hodeš istinu? Ne znam. Više ništa ne znam… U stvari, strašna stvar je a u stvari nešto znam. Našao sam ogovor na ono što ste me vi, mnogi, pitali. Žao mi je, nisam sredan. I ne znajudi to, zaustavim auto. Tamo su, s ruge strane ulice, ispred Komarca. Evo, vidim je. Đin  je sa svojim drugaricama, sedi za  jenim stolom napolju, esno. Isključim svetla, ostanem a je gleam. Slušaju neku Antonelinu priču, ona se umeša Simona i iznenaa sve prasnu u smeh. Đin omahuje glavom, oči su joj zatvorene, baš se zabavlja, pritiska stomak i pome ra levu ruku kao a kaže: „Ah, ne mogu više, baš me zasmejavate.“ Priđe im konobar, neki mla, simpatičan ečko. Zastane kraj stola i sve se uozbilje. Slušaju ga ok govori. Simona i Anđela se pogleaju i blago se nasmeše jena rugoj. U suštini, to je lep mlaid. Pretpostavljam a im priča o esertu. Ona zaduti , osmehne se i sačeka a evojke oluče šta de uzeti. Simona nešto pita, čeka konobarev ogovor, klimne glavom kao a kaže a ju je ubeio, uzima baš to. Antonela poigne kažiprst i naruči isto. Anđela, naprotiv, izabere nešto rugo, a Đin se složi s njom. Konobar zahvali, uzme manje jelovnike i ualji se. Čim uzađe iz njihovog ometa, Simona se spusti na sto, kao a hode nešto a im poveri. Samo što je završila, sve ponovo prasnu u smeh. Đin izigrava moralnu osobu, čitam joj sa usana: „Ma aj!“ Kao a je komentar na račun tog konobara bio preteran. Ali Simona potvrno klima glavom kao a kaže: „Veruj mi, u pravu sam, baš je tako.“ Ona, ne znam kako, neki mlaid za obližnjim stolom nešto kaže. Antone la mu ogovori. rugi mlaid za istim stolom nešto oa. evojke se nasmeju. To su tri mlaida, sami su, piju pivo, izglea a su fini. Potpuno mirna, Simona provali nešto, rugarice se smeju, a i mlaidi. Ona stignu kolači, konobar ih poeli, bez greške znajudi koja je šta naručila, i ponovo se ualji. Mlaidi za obližnjim stolom se okrenu i ostave ih na miru, znaju da za vreme deserta ne treba smetati.

Nekoliko trenutaka, situacija je mirna. Ona Đin ustane, kaže nešto rugaricama i uđe u restoran, upita devojku za kasom za informaciju i uputi se dublje unutra, gubim je iz via. Jean o ona tri mlaida i sam ustane i uđe u restoran. Vidim ga kako zastaje blizu bara. Ostali i ne obradaju pažnju, nastave a piju. Jean pripali cigaretu. Malo kasnije, vidim kako se Đin vrada. Mlaid za šankom se pokrene i, pre nego što ona izađe, zaustavi je. Đin se okrene, iznenađena, i zastane pore njega. Sa su kao ve siluete zato što je neka bela jaka svetlost iza njih. Đin ga sluša, on gestikulira, priča, objašnjava, smeje se. Ona mu na kraju nešto kaže sa osmehom i ostavi ga tamo, izađe iz svetlosti, vrati se za sto i sene na svoje mesto. Mlaid ne gubi uh, stigne je, pozravi rugarice, prestavi se, pa zavuče

162

ruku u unutrašnji žep jakne, izvai karticu i stavi je   na sto ispred Đin. Nešto objašnjava, moža o svom poslu, nekom mogudem pozivu za nju ili za sve…  Bar mi se čini a tako razumem. Posmatram tu scenu, ali bez besa, a i, moram to a kažem, bez ljubomore. I to me začui. Zar sam se toliko promenio? Pa ipak, taj mlaid me nervira, izglea mi beskorisno, u stvari, bolje rečeno, besmisleno. Eto, a, nešto što smeta ušlo je u Đinin život, u moj život, kao neka mušica ili, gore, kao neka o onih muva koje ti poneka stanu na ruku ili šaku, smetaju ti i ona svaki čas pomeraš ruku samo zato što se naaš a de ta muva olučiti a oe ili a zauvek nestane. Ali samo je to posrei, ništa više. Nemam onaj iznenani napa besa ka više ništa ne viim, nisam ponesen željom a uarim tog mlaida, a ga spljoštim baš kao a je a  je neka beskorisna muva. Ne, čuno sam miran. A a je Babi na Đininom mestu? a je ona obila tu karticu, stavljenu na sto na tako izazovan način, kao poziv, iskušenje, mogudi tajni trenutak? a li bih ostao ovako, s ruge strane ulice, ne raedi ništa? Mlaid još nešto kaže, Simona se umeša, ostale se smeju. Đin klimne glavom, mlaid ta izglea uduti. Više se ne smeje, izgubio je entuzijazam, moža su mu rekli a je Đin s nekim, da je zaljubljena ili da se sprema za uaju. Mlaid ipak ostavi karticu na stolu i vrati se a sene. Đin se nasmeši, uzme karticu i stavi je u žep jakne, ona lupne rukom po tom mestu i kaže nešto rugaricama. One se nasmeju, moža je rekla nešto kako bi iskoristila tog tipa, ali sa svima njima. Baš ta začujem kako mi zvoni tel efon. Izvadim ga iz žepa i, ne razmišljajudi, ogovorim. „Dao! Baš lepo što si mi se javio! Moram neizostavno a te viim. Moram nešto mnogo, suviše važno a ti kažem. Molim te…“ I nisam iznenađen. Na neki način, taj telefonski poziv sam očekivao.

163

45. Otvori mi vrata, oevena je elegantno, ali ne suviše, nosi svetloplavu košulju i

tamnije farmerke, veoma široke, koje joj sežu ispo kolena. Na nogama su joj bele patike sa zaobljenim vrhom i nabrane čarapice. Oči su joj bistre, uzbuđene, ali ništa ne kaže, ved mi se baci oko vrata i zagrli me. Steže me baš jako, kao a želi a mi prenese sve ono prošlo vreme ka se nismo vieli i osedanja koja je uvek gajila. Ona se ovoji i nasmeši mi se, ostavila je osedanja po strani. „aj, uđi, šta raiš na vratima…“ „a, naravno. oneo sam ti ovo.“ Pream joj kesu s bocom šampanjca.  „Kristal?. Nije trebalo! Znaš kako to završava…“ Okrene se prema meni, poigne obrvu i počne a se smeje. Pogleam po salonu ok ona olazi neku. „Hej, pa stvarno ti je lep om!“ Tepisi su ebeli, s moernim sivim crtežima na belom i tamnoplavim na nebeskoplavom, ljubičasta klupa, kivi -zelene zavese. Jedan zid je svetlonaranžast, rugi bleožut, jena crvena vrata. Može to elovati kao zbrka boja, ali boje su zapravo u kontrastu ili u laganom opadanju i, svakako, uvek

savršene pojeinačno. Jena velika pravougaona vaza o kristala i u njoj ve velike osušene grane obojene u srebrno, ve kožne tamnoplave fotelje, niski stakleni stočidi s gumenim točkidima i rubom o pocinkovanog gvozđ a, neke slike sa starim natpisima u gvozđu. „Ko ga je ovako obro opremio? Baš sa ukusom.“ „Ja!“ „Ti?“ „Eh… Ti nika nisi verovao u mene!“ Nasmešim joj se. „Kako a ne! Kako go, Palina, baš umeš a iznenaiš. Kuda ti je ivna i viim da si zaista dobro, kao da si procvetala, eto, više si žena. Čak si i smršala!“ „Kako me ti opisuješ, ranije sam bila kao grob! Eto zašto nisi pristao!“ Počnem a se smejem. „Ma šta pričaš? Koliko si glupa. Znaš zašto nisam pristao.“ Pogleamo se u tišini i između nas se poigne mrvič ak ganutosti, ali oboje olučimo a ga omah ostranimo. Nastavim a je zezam, i to baš zlobno. „Kosa ti je malo uža nego obično, a ona i taj pogle, ne znam…“ Glea me veselo ok pokušava a otvori bocu šampanjca. „Šta hodeš a kažeš? a si se preomislio i a hodeš sa a probaš?“ 164

„Pa ne znam, razmislidu o tome večeras…“ Nežno joj uzmem bocu iz ruku. „Viedemo a li de uz malo pida stvari postati lakše!“ „Ah, naravno, želiš a svu ogovornost prebaciš na alkohol! a, tako je baš lako…  Ali nije dobro, treba biti svestan svojih postupaka, a ne tragati za izgovorima!“ „U pravu si…“ Otvorim bocu ržedi čep u rukama, pa ga položim kraj nas i počnem a sipam šampanjac u ve ogovarajude čaše koje je ona onela. Glea me pravedi se a je ljubomorna.

„Ona, saznala sam i a se ženiš… hodeš a iskoristiš poslenje ane sloboe?“ „Ma kako – saznala?! Poslao sam ti pozivnicu!“ „Ma šta pričaš?“ „Pričam istinu! Vii, ja stvarno želim a ti bueš tu.“ Pružim joj čašu šampanjca. „Poslao sam ti je na jeinu tvoju aresu koju sam imao, onu tvoje majke, ovu ove si mi tek saa ala!“  ala!“ „obro, sutra kontrola! Pitadu Betinu, omadicu, pošto s mamom ne razgovaram mnogo u poslenje vreme.“ „U poslenje vreme… Čitav život ne pričaš jean an, pa ona i rugi…  Kako go, ako ti kažem a sam je poslao tamo, moradeš a mi veruješ. Znaš a ne lažem…“ Palina mi priđe sa čašom u ruci i nežno ali olučno kucne njome o moju. „Lažima koje ne izgovaraš, onima koje si moža izrekao i za tvoju sredu! Eto, baš tako, ved neko vreme se o njoj priča. Osmehnemo se jeno rugom i otpijemo malo. Palina sene na veliki sivi ivan. „Haje, pričaj mi, želim sve a znam…“ Senem prekoputa nje. „A ja želim a znam o koga si saznala…“ „Pa zar ti ne znaš a je Rim kao Raio Mileva? Baš kao neko selo…  Ovde ništa rugo i ne čekaju nego a ti kažu ko se s kim rastao, ko se smuvao, ko se zatreskao u koga, ko je koga prevario, ko se ženi…  Potom, pozvao si i Budokanijeve, Budokanijeve, one koji su išli s tobom u teretanu… akle, svi znaju.“ „Još ih viđaš?“ „Moram nešto a ti kažem.“ Na trenutak zaduti , malo joj je nezgodno, a ja se pribojavam toga što se sprema a mi kaže. „Ja sam sa Sanrom.“ Eto, znao sam, ali nisam ni mogao da zamislim da je s njim!

165

„S Banijem? Ne, ne mogu a verujem! Ali Palina je jena zver, a on…   on je velik, širok, znojav! Uvek je imao masnu kosu, pa ona to kako je jeo… Ne liči na tebe.“ Palina se smeje. „Koliko ga ugo nisi vieo?“ „Taman koliko treba…“ „aj, ne govori tako! akle, kao prvo, završio je fakultet…“ „Neee!“ „a, komunikacione tehnologije.“ „obro, bide a je kupio iplomu.“ „Nije, nije, ved je učio, čak se i očistio, smršao, oblači se obro, elegantan je, uvek urean, čak i namirisan.“ „Pa je l' išao u Lur, šta? Ili pričamo o nekom rugom?“ „Ma zašto tako govoriš? Ti ne veruješ a se ljui menjaju?“ Glea me zabavljajudi se i ona se nasmeši. „Pa, Stepe, upravo si ti primer za to, ti si se baš promenio…“ „Pa…“ „Stepe, ti se spremaš za ženibu!“ I ja se nasmešim njoj. „U suštini, tu teoriju o 'nemogudnosti promene' trebalo bi ja da iznosim po slenji.“ Podutim. „Ali Bani, ne mogu a verujem, jebote, s njim  je nemogude. Vieo sam ga čak i kako voi ljubav… užas!“ „Eto, baš ste svinje. Svejeno, porazumeva se a se i u tome poboljšao, okej?“ Malo me je opekla poslednja Palinina izjava. Pa naravn o, tačno je, normalno, i to rae, baš kao ka je bila s Polom. „A i Bani se baš pokazao kao prijatelj…“ „a, Polov prijatelj, znam. U stvari, bio mi je baš blizak…“ „Palina, svi su ti bili bliski…“ Kažem joj to s aluzijom. „a, tačno, i poneko je omah i p robao, ali on ne. On mi je dokazao pravo prijateljstvo, uvek je bio uz mene, često je išao sa mnom a ga posetim, uvek mi je o njemu pričao obro. Plakao sa mnom. Ona, ti moža i ne shvataš to, ali prošlo  je mnogo vremena i on se menjao sa mnom. Jednom mi  je rekao: 'Ti si učinila a  ja postanem bolji.' A ja sam mu odgovorila: 'Ti bi svakako postao bolji.' On je

nastavio: 'Ne, ti imaš tu neverovatnu sposobnost a rugi postaju bolji uz tebe. Polo bi čak postao bolji o mene…' I ta je otišao. Eto, a ja sam počela a plačem zato što sam u tim njegovim rečima  osetila svu njegovu ljubav prema meni … ali i prema Polu. Tačno, moža bi bio bolji o njega, ali, nažalost, više ga nema.“

166

Pokuša a uzme bocu, ali to uraim ja i sipam joj još šampanjca, koji ona na brzinu iskapi, kao a tim ispijanjem želi a zaboravi ili bar a okrene list. Ona zatvori oči, moža zato što je šampanjac malo štipa ili zato što joj se plače. Ali omah se vrati nekaašnja Palina. „osta priče o meni.“ Nasmeši mi se, razveri se, spusti čašu i počne a skače po ivanu. „Čuj, ovo baš želim a znam! Ali ona? Šta ti je ona rekla?“ „Koja ona?“ „Ona!“ „Ma ko?“ „Kako ko? Ma aj! Nemoj a se praviš lu! Ona, Babi. Ko bi mogla biti ona? akle? Šta ti je rekla? Je l' ti napravila scenu? Ne, pošto je ona ionako luda, ona je stvarno u stanju a ti je napravi! akle, ne znam a li znaš…“ Palina promeni izraz. „Zvala me je. Nisam je ugo čula i pozvala me je ko sebe. Ima prelepu kudu blizu Korso Trijestea, na Trgu Kaprera, jesi li znao to?“ „Ne.“ „akle, čuj ovo, stižem ko nje, a ona je u nekom ogromnom potkrovlju, savršeno opremljenom. Ali kaže mi a hode a ga menja, želi a bue moernije. Pita me a uraim preračun za zavese, ivane, tepihe…“ Ona je Palina imitira: „'Zelim a ga potpuno promenim kao što želim a promenim svoj život…'“ Ona me poglea. „Ma aj, stvarno ništa ne znaš?“ „Ne, ka ti kažem, ništa ne znam…“ „Pa, naime, ja sam u početku mislila a se šali, a ona je u stvari bila ozbiljna! Promenila je sve, potpuno novo, a muž joj je ozvol io da sve uradi. Želela   je i ečju sobu a promeni. ete joj je nežno, vaspitano, simpatično, puno poleta…“ Načas pomislim a je nešto shvatila, ali ona, sredom, nastavlja i ne trepnuvši. Popijem malo šampanjca i još se opustim. „I njemu sam promenila sobu, ali neznatno, a ga ne uznemirim, pošto o tome ved brinu ono voje…“ „Što znači?“ „Pa, koliko sam shvatila, često se raspravljaju.“ Duboko uzdahnem, ona slegne ramenima.

„Kako go, ne znam, to je samo osedaj, moža grešim. Ukratko, raim sve to, a ona mi ved o prvih isporuka plada, omah mi uručuje ček, a ja joj nisam napravila nijednu fakturu, odnosno, poslala sam joj kasnije, to mi se nikad nije

esilo. Poneka moraš a se boriš a obiješ novac, u nekim slučajevima i ne uspeš… Upravo su prijatelji ti koji ne pladaju ili s kojima imaš najviše poteškoda…  A ona je vero, mirno, sve to omah platila.“

167

Popijem još malo šampanjca. „Pa, jasno je a si obavila oličan posao. Uostalom, ova kuda je veoma lepa, sigurno si nešto obro uraila i ko nje.“ Palina mi se smeši. „a, ali to onoj kudi uopšte nije bilo potrebno! Ipak, ona me je pozvala i ponašala se prema meni kao prema bilo kojoj poznanici, nisam više bila njena Palina, kako je neka govorila… Kunem ti se, bilo mi je u početku malo krivo, ali posle sam s ama sebi rekla: 'Čuj, boli te uvo, rai svoj posao i makni pare, ionako de to, ako ne ti, uraiti neko rugi.' Ali neka tuga…“ „ešava se… Vi žene se često menjate u svojim prijateljstvima.“ „Evo, tu je i filozof. Vii, ka sam otišla o nje, ved sam znala šta želi. Nije mi to omah tražila, prvo je htela a mi a posao. A ja sam pomislila: olično, platideš mi a buem glupača? I ja sam se pravila glupača. Želela je a sazna nešto o tebi. Pošto mi je uručila ček, rekla mi je: 'Haje a senemo, a popijemo nešto kao u stara vremena.' Tako smo ispile pivo i ona me je pitala ono što je želela a zna još o prvog ana. 'Ne znaš ništa o Stepu?'“ „A šta si joj ti rekla?“ „Istinu. Ja uvek govorim istinu. 'Nisam ga viela – ne pamtim.'“ Nasmeši mi se i raširi ruke. „Istina je! Izvini, nisam te toliko ugo viela!“ „Eh, a, naravno, ali znala si sve, Rim je Raio Mileva, ne?“ „Ako neko ima prave obaveštajce, a vii se a ih ona nema! A ja sigurno nedu biti špijun… I tako joj ništa nisam rekla, uzela sam novac i otišla.“ „Ali kakve to veze ima sa špijuniranjem? Venčanje je javan čin, svi to mogu a saznaju, čak smo i objavili!“ 14 „A je li? Pa neka je neko rugi obavesti! Ne možeš a se ponovo pojaviš u nečijem životu kako ti je volja! Ja sam izgubila Pola, bilo mi je strašno, a ona, umesto da bude uz mene, samo je nestala, pa sam izgubila i svoju najbolju

rugaricu. S jenom razlikom: a je to želela, mogla je a bue tu, buudi a je još bila živa.“ Tvra, nepopustljiva, nemilosrna, ali u suštini ranjena. Babi je i o vde nekoga povredila. Palina me radoznalo gleda.

„O čemu razmišljaš? Misliš a je kučka?“ Nasmešim se. „Pomalo.“ „Gora je o svoje majke, jebote, a bile smo rugarice! A ona, na neki način,  ja sam vas i upoznala, zar zar ne? Moža mi nešto i uguje.“ „Platila ti je za uređenje stana.“ „Ma jebi se, Stepe.“ 14

 Desetak dana pre venčanja, na oglasnoj tabli opštine boravišta supružnika istakne se objava o njihovom venčanju. (Prim, prev.)

168

„Ma aj, šalio sam se! Svakako, ako postoji neko ko bi mogao a se ljuti na tebe, to sam ja.“ Okrene se i iznenađeno me poglea. „A zašto?“ „Jebote, pa sa si rekla, ti si nas upoznala.“ Nasmeje se. „Ma aj, nažalost, ako neko postane to što jeste, on to uguje i svojim greškama. akle, tvoj put smo uslovile i Babi i ja, koja sam te upoznala s njom… akle, treba a nam kažeš 'hvala'.“ „Ah, obema?“ „a.“ „akle, hvala obema, ali čuj: to 'hvala ti prenesi svojoj   drugarici s moje strane…“ „Bivšoj rugarici… Pa sa si frajer, porastao si, osnovao si važnu firmu koja pravi obre stvari.“ „Još je rano.“ „obro, raide veoma obre stvari, sigurna sam. A ti se spremaš za ženibu… Moža deš imati i ecu. Eto, želeo ti to ili ne, sve to što ti se esilo, što ti se ešava i što de ti se esiti jeste i Babina zasluga.“ „To ti je baš zanimljiva teorija. Završide tako što joj moža ugujem i nekakvo pravo na svoj život…“ „To samo ako buu pravili film! Ah, ako buu pravili film, ceo prvi eo de biti lu, baš strašan! Niko nede poverovati, redi de a su scenaristi preterali…  Ali mi demo posveočiti a je sve istina, u stvari, a scenaristi nešto baš i nisu mogli a ispričaju!“ „A zašto?“ „Pa ona bi film bio zabranjen za maloletnike, bili bi na gubitku!“ Palina se smeje. Ništa, baš ništa se tu ne može, ona je stvarno strava, nije se promenila. Bila je iealna žena za mog prijatelja Pola, zajeno bi bili savršeni. Kakav Bani. Ma obro, ne želim više o tome a mislim. „Izvini, Stepe, reci mi istinu, zar ovaj moj monolog nije tačan? Zar ne osedaš 'efekat' onoga što je bila vaša priča? To je bila velika ljubav, ne? Reci mi istinu: a li bi želeo a sve izbrišeš? a je nika nisi sreo?“ „Ove nam treba rum. I cigarete. Jebote, ja sam razmišljao o jenoj veseloj večeri, zabavnoj, ali ovo je gore o seanse ko nekog psihoanalitičara!“ Palina ustane smejudi se. „a, to je moža tačno, ali ove bar ne pladaš!“ Vrati se s jenom čašicom, bocom ruma i paklom cigareta koje izvai iz žepa i stavi na stočid, sa sve upaljačem. „Evo, sve imaš, sa pričaj…“

169

Pogleam rum, okrenem bocu ka sebi. „Hej, pa to je cakapa kso, dobro ugađaš sebi…“ „Zaraila sam s našom prijateljicom, sa treba a investiram u onose.“ Sipam sebi. „Hodeš i ti?“ „Ne, ne, ne mogu kad radim…“ Radoznalo je pogledam.

„Ja sam tvoj psihoanalitičar, ne?“ Pošaljem je ovraga, zapalim cigaretu i otpijem rum. Oličan. Palina se vrati s pepeljarom.

„Hvala. akle, kakvo je bilo pitanje?“ „Superlako. Babi ili ne u tvom životu? a li si želeo a je sretneš ili ne?“ Povučem još jean im i otpijem još jean gutljaj ruma. „Jebote…  ima li neko lakše pitanje?“ Palina se smeši. „Pa, ogovoridu ja umesto tebe. Ipak bi želeo a je sretneš, zato što si s njom upoznao pravu ljubav, onu koja je o tebe napravila to što jesi.“ Popijem još gutljaj. Postao sam to što sam postao. A zašto, šta sam to bio ranije? Bio sam nasilan zbog onog čoveka kojeg sam juče sreo, zbog svoje majke, koju sam otkrio s njim. Ja više nisam bio ništa, moj život je tonuo sve o k nisam upoznao nju. I ona me je promenila. S njom sam ponovo počeo a živim, a želim nešto a sagraim, ali nisam bio kaar za to. Nasilje je bilo u meni. Babi me je zbog toga napustila. Kad sam je onda sreo u automobilu s drugim, shvatio sam i da bes i snaga ništa ne vree. Nasilje mi je nede vratiti. Te večeri je moje srce

ponovo umrlo. Ali s njom sam osetio sredu i bio opijen ljubavlju. Pogleam Palinu. „a, tačno je. a se vratim u vremenu, voleo bih svakako a je sretnem i a proživim ono što smo proživeli.“ Palina uzme rum i još mi naspe, pa uzme čašu i za sebe i napuni je, kucne njom o moju i ispije naušak. Na tren joj ponestane aha. „Majko mila, kako je jak!“ Sačeka a prođe ta žestina i, ka prođe, ponovo počne a priča. „Viiš! Baš si se promen io. To ranije nikad ne bi priznao. Ranije bi rekao: 'Sta, šališ se? Ne bih želeo ni a znam a postoji neka takva!'“ „Tačno!“ Zajeno se nasmejemo. „Baš sam bio grozan.“ „a. Ja, ja, ja. Ti i tvoj prijatelj. Ni on nije bio bolji, a?“ „Ne.“ Nasmešim joj se. „On je bio bolji.“ Ona se uozbilji. „Tačno. Sačekaj me tu.“ Vrati se malo kasnije i blago mi kaže:

170

„U četvrtak pravim večeru ove s Banijem B anijem i nekim prijateljima. Bide mnogi o onih koji de odi na tvoje venčanje. Volela bih a ođete i ti i Đinevra, ali pre svega bih volela a ti ođeš.“ „Naravno.“ „Ne, zaista, veoma je važno, ne možeš a izostaneš. Ako ođeš u četvrtak, to znači a deš mi oprostiti.“ „Zašto mi to kažeš?“ Onda mi Palina da jednu belu kovertu. Uzmem je, okrenem je u rukama, zatvorena je, z apečadena, i gore piše „Step“. Prepoznam rukopis. To je o mog

prijatelja. Iznenađen sam. Ne uspevam a progovorim. Ona se pobrine za to. „Nisam uspela ranije a ti je am. Sa se ženiš, naam se a deš jenog ana imati ecu. ošao je trenutak a znaš.“ Dutim. Ali zašto ovoliko ugo? Prošlo je više o osam goina. Zašto mi je nije omah ala? Kakva je tu tajna? Šta bi uopšte ova koverta mogla a kaže a a ja to ved ne znam? „Ljutiš li se ako oem?“ Smeši mi se omahnuvši glavom. „Ne, baš sam to htela a te pitam. Očekujem te u četvrtak.“

171

46. Uđem u auto, upalim ga, krenem i, čak i ne razmišljajudi, stižem na Trg Euklie, zaokrenem ko semafora i uputim se prema Vili Glori. Uđem u još otvorenu kapiju i popnem se sve do vrha trga, gde je krst. Kad stignem, i sključim motor, izađem i senem na jenu klupu. Nema nikoga. Tišina. Mesec je visoko na nebu, bled, pun, obasjava celu čistinu. Uzmem iz žepa Polovo pismo i olučim a ga otvorim. Pocepam ivicu, izvaim papir i počnem a ga čitam. „ragi Stepe, jebote, upravo o tome razmišljam, pa mi nika nismo jean drugom napisali pismo. Znam, to je pomalo pederski, ali u nekim stvarima ja sam

baš to, ali nisam baš znao kako k ako a ti to kažem. Pa obro, tebi su peeri simpatični, slab si na njih … Ali nemoj preterivati!“ Ništa se tu ne može, uspeva a me nasmeje čak i nakon toliko goina i iako ga više nema. Gleam papir u svojim rukama. a li zaista želim a ga pročitam? Šta de to značiti za mene? Kako to a Palina nije htela a mi ga a sve ovo vreme? Ona me voli, ali traž ila je da joj oprostim …  Dakle, elimično je kriva, na neki način. Ne mogu a verujem. Polo joj je rekao da mi da ovo pismo, a ona to nije uraila. Sa to čini, nakon osam goina, zato što se ženim. Pa, liči mi to na rebus, ali veoma težak. Sa sumnjom, ipak , nastavim da čitam. „Ipak, ka go nisi želeo a ieš s nama u Čirko Masimo a ih tabaš, ja sam te poštovao. To jest, imaš karakter, ne raiš nešto zato što svi to rae. Razmišljaš, olučiš, izabereš. Nije rečeno a se slažeš, eto. Ti deš mi redi: vrtiš se okolo, a ništa ne govoriš. Tačno! Jao, Stepe, koliko me poznaješ! Kako me ti poznaješ, niko me ne zna. Moji misle a imaju neko rugo ete. Potpuno su se prozlili. Obožavaju moju stariju sestru jer je sva isciplinovana, oblači se kako oni kažu, kupuje i m poklone, ali šta je u suštini? To je ona što se jebe na sve strane, ukratko, laka riba… I, ma koliko ja elovao kao a me nije briga, ma koliko tebi to može izgleati apsurno, ja patim zbog toga. Ona, tu je Palina. Palina me baš poznaje. Shvatila  je ba š sve, čak i moje najvede tajne, ono što volim i ono što baš ne ponosim. Šta mi smeta, a šta mi prija. S njom mi je mnogo obro i želeo bih a zauvek ostanem s njom. Ali postoji jean problem, Stepe. Rekli su mi a, uopšte uzev, nedu biti tu zauvek. Ili, bolje, nedu kako bih ja voleo, morao bih strašno ugo a se lečim, ali svakako bih završio u kolicima. Ne mogu a zamislim takav svoj život, u kudi, s mojima, a ne uspevam čak ni a izrkam sebi. Možeš li to a zamisliš, Stepe? Bilo bi to gano čak i za nekoga kao što sam ja. Eto, sa sigurno govoriš: 'Ma šta ona hodeš a mi kažeš? Šta znači ovo pismo?' Ako si ga obio, to znači a nisam bio 172

ovoljno hrabar a ti to kažem, ved a sam izabrao. Pre neko veče sam bio ko Paline i gledali smo neki zabavan film na televiziji. Na kraju je ona mnogo plakala,

toliko a mi je rekla (njeni su bili izašli, ja sam se naao nekom seksu i počeo sam a je skiam): 'Ne, ne, ljubavi, samo me mazi.' Jao, ako postoji reč koju mrzim, to  je ta! a je mazim! Šta to uopšte znači , jebote? Čovek može a je pomeša sa 'zgazim', 'pazim'! U svakom slučaju, na stranu što mi je postalo savršeno jasno pravilo da je bolje odmah imati seks, pa posle sve drugo, na primer, neki film, neki

okrugli sto, čak i na slobonu temu, kao u školi, ali uvek posle seksa, pošto ima mnogo stvari koje mogu a ugroze jeno lepo jebanje, u svakom slučaju, kažem ti, nažalost, nije bilo kresanja, ali bar je film bio slaak. Zove se P. S. Volim te. To je priča o čoveku koji, znajudi a de umreti, ostavlja niz pisama za svoju ženu. On je bio neki strava tip, a ona — Hilari Svonk, ona što je glumila bokserku u Istvudovom filmu Devojka odmilion dolara. U svakom slučaju, film mi se svieo, na kraju je on sve to uraio kako bi omogudio svojoj ženi a nae rugog čoveka , ali da pre svega nastavi a voli život. Bar je to ono kako sam ja shvatio ili, bolje rečeno, ono što mi je Palina rekla, ona kaže a je to poruka filma. I tako mi je pala na pamet ieja a ti ostavim ovo pismo, ali samo jeno. Sa ne želim a ti kažem da se smuvaš s Palinom, iako bi joj sigurno bilo mnogo bolje s tobom nego s bilo kim rugim, niti a imaš još nekog prijatelja kao što sam ja, iako mislim a nikoga kao što je Polo nika nedeš nadi, ali ne želim ti to zato što bih bio preveliki egoista. Ali kažem ti a mene, nažalost, više nede biti. Ako čitaš ovo pismo, to znači a se sve ved ogoilo. Nabavio sam modnu robu, sipadu je u pivo i popidu je pre nego što počne trka. Ti, Stepe, znaš a bih ja mogao a pobeim u svakoj trci, ali ovog puta nede biti tako. Šef mi je rekao a eluje posle otprilike minut, znači, bidu u punoj brzini ka se moje srce bue zaustavilo. Za sve de to biti saobradajna nesreda, a u stvari de to biti jena prejaka oza. Bolje je tako, Stepe, moji bi to veoma teško primili, a o vako samo Palina i sad ti, sa ovim pismom, znate kako stvari zaista stoje. To nije bila poslenja trka ili neka glupa saobradajna nesreda, ved ono što sam ja olučio. Znači, ti uopšte nisi kriv. Eto, pisao sam ti pre svega zbog toga. Sad te jako grlim i ne moj a me voliš. Bidu tvoj anđeo… Ili moža tvoj đavo. Ovako ili onako, uvek du te voleti. Polo.“ Zatvorim pismo i pogledam uvis, u nebo. Puno je zvezda, a mesec ceo park

Vile Glori čini magičnim. Počnem a plačem, prvo tiho, a ona kao kiša. Ne uspevam da poverujem, uvek sam mislio a sam ja kriv zato što sam tog ana olučio a ne učestvujem u trci. Uvek sam verovao: a sam otišao ta, stvari bi bile rugačije, a sve je, zapravo, ved bilo rešeno. Zašto mi prijatelj za kojeg sam smatrao a mi je više o brata ništa nije rekao? Mogao sam a uraim nešto za

173

njega, a se borim s njim, a se suočim s tom bolešdu, a ga nateram a promeni odluku… a promeni oluku. Moža nije želeo a sve to poeli sa mnom zato što me je štitio o svog izbora. Baš ta viim kako  sa uspona dolaze farovi, skrenu u prvu esno. To je policijski automobil. Sredom, nisu me vieli. Nisu me pustili ni a otplačem na miru. Uem u auto, siđem nizbro sa isključenim farovima, a me, završavajudi patrolu, ne uhvate. Ne želim sa a se objašnjavam. Ali jeno želim a shvatim. Ka sam izašao iz Vile Glori, stanem uz put i ukucam broj. Odmah mi odgovori.

„Zašto si mi ga ala tek sa?“ „Izvini, Stepe, nisam znala kako a ti kažem. Bilo me je sramota.“ „Zašto?“ „Zato što nisam uspela a ga zaustavim. Rekao mi je: 'Možeš a pokušaš sve što želiš, svejeno du to uraiti.' Ona mi je rekao: 'Ne možeš me izati, znaš samo ti.'“ Dutim. „a, razumeo sam, ali zašto si mi ga ala baš sa?“ „Zato što nije bilo pravo a ti i alje osedaš taj teret. Čak i a si ti bio tu te večeri, za vreme trke, on bi svejeno umro. Eto. A ona, nisam htela…  Ne znam…“ I počne a plače. „Sta, Palina?“ „a ti ga prikazem kao kukavicu, nije imao hrabrosti a živi. Izvini, Stepe, oprosti mi. Molim te.“ Podutimo. „Okej“, kažem joj. „Smiri se. Sve je u reu.“ „Hvala. Hodu li te vieti u četvrtak?“ „Hodeš, ali haje a više nika ne pričamo o ovome.“ „Naravno. Pričademo samo ako ti to bueš želeo.“ Završim razgovor. Vozim polako prema kudi. Vrada mi se u glavu film Širom zatvorenih očiju s Tomom Kruzom. Jednog dana on izađe iz kude pola sata kasnije nego obično i primeti a je ono što se ogađa svakog jutra, stvari koje je ouvek viđao u svom životu, sasvim rugačije nego što je on zamišljao. Eto, anas je za mene bilo tako. Pitam se, ona, koliko nam se stvari ovija iza leđa. Koliko toga nika zaista nedemo znati? Ne uspevam više a shvatim šta osedam, život moje majke, Polova smrt, Babin povratak, ništa više ne razumem. Kažu a nod onosi savet. Ja se samo naam a ova nod nede oneti još iznenađenja.

174

47. Ne znam koliko sam spavao, ali, ka lagano otvorim oči, u polumraku sobe vidim Đin kako sei na mom krevetu i smeši mi se. „Hej, dao, obro jutro, konačno, baš si spavao, a?“ Okrenem se u krevetu, protežudi se. „a, baš mi je trebalo…“ „Kako je prošlo sinod? Mislila sam a deš navratiti, znaš? Baš sam ti zato poslala poruku sa aresom. Rekla sam sebi: sa deš a viiš ka ga bue zaintrigiralo, postade ljubomoran i samo de se pojaviti u Komarcu.' 1 „Ne sviđa mi se…“  „Komarac?“  „a buem ljubomoran.“ „Ma zamisli!“ Đin se nasmeje i spusti mi na komodu veliku šolju. Osetim miris kafe.

„Imam i integralnu kiflu, ako hodeš.“ Stavi je kraj mene ok ja popravljam  jastuk iza svojih leđa i povlačim se uvis a senem. „Koliko je to sati?“ „evet i eset. Pogleala sam mali rokovnik, viela sam a imaš svašta, ali o pola jeanaest naalje.“ „Ah, gleala si moj rokovnik…“ Đin izađe iz sobe, ali nastavi a priča. „Samo a bih saznala treba li a te probuim, bualo.“ Ona ponovo uđe u sobu. „Kako god, mrzim to. Kunem ti se, mnogo bi mi smetalo a ođemo otle a ti pretražujem stvari kako bih nešto saznala, nika to ne bih raila.“ Počnem a se smejem. „Ona sam ja sredan čovek.“ Smeši se, ali ne više toliko, ona zastane na vratima, okrene se i izn enada se uozbilji. „Ja mislim a smo mi nešto posebno. Jena o onih stvari koje se ese  jenom u životu, mnogo smo se pomučili a ođemo ove, ali konačno funkcionišemo. Ako olučiš a sve upropastiš, tim gore za tebe.“ „Filozof i stroga… skoro a te više ne prepoznajem. Ma jeste li o tome sinod pričale ti i tvoje rugarice? O tome kako se postaje težak u jenoj lakoj vezi? Ili o tome kako staviti o znanja muškarcu a treba a bue ljubomoran?“ „Ne, mnogo smo se smejale i čak smo i flertovale.“ „Stvarno? S kim?“

175

„Moža deš se začuiti, ali, o svih koje su bile tamo, samo su mene startovali…“ „Ma aj!“ „a, ovaj tip ove.“ Izvai vizitkartu, pa je baci na krevet kraj mene. Nastavim da pijem kafu. Spustim šolju na komou i uzmem parče kifle. „I, kakav je bio? Jesi li načas pomislila na mogudnost a me ostaviš?“ „Bio je simpatičan, preuzimljiv, zanimljiv, rai kao proucent.“ Uzmem karticu i pročitam je. „Enriko Toco… Ma čak je i sliku stavio na vizitkartu, aj, ne može a se vii, mora a je neki smarač…  i to iz Rima.“ „O tome uopšte nismo razgovarali.“ „Čekaj, čekaj…  pusti da zamislim scenu. Dakle, obratio ti se pitanjem o nekom filmu ili nešto oko pozorišta, što je sa baš hit?“ Đin odmahne glavom. „obro, nije to. Ona: ok si jela, pitao te je a li je obro to što si uzela ili uopšte nešto o hrani…“ Đin se smeši i ponovo omahuje glavom. „Ne, nisi ni blizu.“ „akle, a viimo… Ti si otišla u toalet, a on je ustao i sleio te. Ka si se vradala, bio je skriven, ti ga nisi ni viela, i on te je zaustavio uhvativši te za ruku…“ „Ne mogu a verujem! Pa ona si svratio! Jesi li bio tamo, napolju?“ „Ma ne, ne… Viiš kakav je, previljiv, svi smarači tako rae, to je klasično solo startovanje, prošlost, ja sam se toga manuo pre sto goina.“ „Ne, ne, ti si prošlost! Pa obro, svejeno, poznaješ li tog tipa? Raio je mnogo serija za RAI i Medijaset, često je raio s majkom, koja je neko i nešto, prvo  je bila glumica. Prezime mi ništa ne govori, ali ipak želim a se obavestim…“ Đin me raoznalo poglea. „Pa jesi li svradao ili nisi?“ Nasmešim joj se. „Jesam.“ „Zašto mi ona pričaš ta sranja?“ „Ma šalio sam se! „obro. akle, pitam te: jesi li bio ljubomoran ka me je startovao i ona mi ao svoju vizitku?“ „Ka te je mnogo oirivao.“ Đin privuče sebi esnu ruku, šake zatvorene u pesnicu, i počne a je obrde. „Ma aj! a!“ A ona igne ruke uvis, poskakujudi u mestu kao a je obila ko zna kakvu trku. „Bualiče.“ „Iem a se istuširam sa uživanjem.“ „a, ali nemoj a misliš na njega, važi?“

176

Završavam svoju kafu s poslenjim komaom kifle. Baš sam se promenio. Znam šta je bolje a kažem i olučim a kažem to! Ka stignem u kancelariju, ved je eset i petnaest. „obar an!“ evojka na recepciji me pozravi lepim osmehom. Aliče me stigne onosedi mi papire.

„ošli su neki važni mejlovi koje sam vam oštampala. Obeležila sam zanimljive stvari…“ Na svakom listu mi pokaže povučene rečenice. „Ponue su crvene. Ono za šta mislim a može biti problematično obeležila sam plavim. Na primer, smatram veoma važnim a postoji neko k o prati adaptaciju programa u svakoj zemlji posebno. Čini mi se a je to prava stvar a bi jean proizvo uspeo.“ „obro, oličan posao.“ Aliče mi se osmehne. „Mogla bih ja a iem po tim raznim zemljama, ako želite. Ove prvo pogledam format, a onda vidim šta to oni prave. Ili bih mogla a vas pratim. Govorim pet jezika.“ „a, znam, sedam se vaše biografije. Zašto a ne, to bi mogla biti olična ieja.“ Dok idem ka svojoj kancelariji, ugledam Đorđa Rencija. On je u svojoj, razgovara s nekim. To je neki mla id, okrenut je leđima i potpisuje neki papir. Đorđo me ugleda. „Evo, stigao je moj šef, završi pa a te upoznam. Potpiši ove… I ove.“ Mlaid stavi i poslenji potpis, pa ustane. „obar an, ja sam Simone Čivinini, veoma mi je rago!“ S raošdu mi pruži ruku. Kosa mu je kratka, smeđa, srenje je visine i tamnijeg tena, ima pune usne i crne oči. Ostavlja utisak, veoma liči na Pola. Pružim mu ruku i jako je stegnem. On mi se nasmeši. „Ne mogu a verujem, pisao sam vam pre neki an i ved sam ove! Omah ste me pozvali, čak sam i zaključio ugovor s vama.“ Gleam u Đorđa začuđen. „obro, šta redi? Ova kancelarija je puna iznenađenja.“ „Kupili smo njegovu emisiju, a njega smo uzeli na pripravnički ra za petsto evra mesečno. Simone ima evetnaest goina, ali pun   je ideja i entuzijazma, postade oličan autor.“ „a, slažem se s gospoinom Rencijem. Tvoj program mi se mnogo opao. Siguran sam a de postidi međunaroni uspeh.“ Đorđo klimne glavom i oa: „Ali prvo moramo a ga plasiramo u Italiji.“ „Tačno.“

177

Onda poglea mene. „Ako se slažeš, za anas sam zakazao sastanak s urednikom zabavnog programa na Meijasetu.“ 

„Ali anas po pone imamo probe prenosa u subotu! Želeo sam a buem tamo. Ako oemo u Milano, nedemo imati vremena.“ „Ma ne, gospodin Kalemi je ošao u R im, odseo je u De Rusijeu. Očekuje nas na ručku. Iemo li?“ Stvarno je savršen ovaj Đorđo Renci. Uvek je korak ispre tebe. Ono što bi trebalo a se urai on je ved uraio, i to na najbolji mogudi način. Pane mi na pamet jedna ideja.

„Hej, a poveemo i njega.“ „Njega?“ Đorđo me poglea, zaprepašden. Umirim ga. „Izvini, ali ko bolje o njega može a objasni program koji je izmislio? Mi ga proajemo finansijski, on intelektualno!“ „Ubeio si me!“

178

48. Uđemo u taksi ispre kancelarije i za kratko vreme stiže mo u Ulicu del Babuino. Đorđo plada taksi ok nam jean pristojan gospodin, sa sve cilindrom na glavi, otvara vrata. Uđemo u hotel. Veoma je elegantan, turisti neprestano prolaze. Jean španski fubaler prolazi upravo u tom trenutku i neko se osmehne kad ga vii. Jean ečkid ga pokazuje ocu vukudi ga za rukav, njegovo ouševljenje  je jenako očevoj skeptičnoj osai, buudi a, povrh svega, sigurno ne igra za njegov klubu.

„obar an, gospoo, kako mogu a vam pomognem?“ Đorđo  odmah uzme reč. „a, Renci, očekuju nas u restoranu.“ „Izvolite, ovua.“ Pokaže na staklena vrata koja gleaju na unutrašnju baštu. „Hvala.“ Uputimo se tamo. Malo kasnije, nađemo se u ivnom, savršeno negovanom vrtu. Živa ograa oblikuje prave-pravcate separee eledi tako stolove jea n od rugog, ok veliki beli suncobrani štite brojne goste o sunca. Konobari s pregačama se manje-više elegantno kredu između stolova. Mnogi za pide nose vou ili pivo, neko na poslužavniku ima spremljena jela, ali vedina ljui se služi u samom restoranu, oabrali su branč ne toliko a bi nešto ušteeli koliko je, kao tolike ruge neobjašnjive stvari oređenog Rima, i to postalo moa. Priđe nam šef sale.

„obar an. Mogu li vam pomodi?“ Okrenem se Đorđu i kažem u pola glasa: „Ma šta je ovo? Ovo nije hotel,  ovo  je stalna želja a pomognu, hitna pomod!“ Đorđo se nasmeje. „Tražimo gospoina Kalemija.“ „Izvolite, sleite me.“ Otprati nas onekle i ona stane pokazujudi alje. „Evo, u nu ovog stepeništa, esno.“ „Hvala.“ „Nema na čemu.“ I nestane s osmehom. Pop nemo se stepeništem. Ti stolovi u uzignutom elu bašte kao a prestavljaju poslenji krug, krug modnika. Za jenim stolom viim direktora filmskog programa Medijaseta, za drugim direktorku RAI-ja Danu Kalvi, a u nu čoveka koji poiže ruku i maše nam, mora biti da s njim imamo sastanak.

„Renci, ove sam!“

179

Kad stignemo do njega, Đorđo i Kalemi se zagrle. „Kako si? Baš se raujem

što te viim.“ „Hvala, Mikele, i menije zaovoljstvo. Prestavljam ti svog novog šefa, Stefana Mančinija, i našeg veoma mlaog au tora, Simonea Čivininija.“ Pružimo jean rugom ruku. „Seite, ove demo biti mirni.“ Smeši nam se i iskreno je sredan što smo za njegovim stolom. Vii se to po načinu na koji se obrada Đorđu. „Stvarno se raujem što si promenio firmu. Otavi mi se uopšte nije sviđao, taj misli a se novcem sve može kupiti, nema prijatelja, za njega je sve samo srestvo koje de mu omoguditi a napravi pare. Za Božid mi je poklonio roleks, baš kao i irektorima ostalih mreža. Ama jesam li ja isti kao oni? Seljačina! Vratio sa m mu ga. Tako me vređaš? Praviš me bualom pre svima?“ Đorđo Renci se stvarno iskreno smeje. „Mikele, strava si! Stvarno me zasmejavaš. Trebalo je a ieš a raiš skečeve u Zeligul“  „Ja sam  Zeliga izmislio zbog toga, šaljem komičare s vremena na vreme a zajebavaju one koji su mi antipatični! Hodete li malo morskih ploova? Baš su supersveži. olazim ovamo ouvek, o vremena ka ovo i nije bilo poznato mesto… Ali Alberto, šef kuhinje, sa ka je ovaj hotel ušao u mou, svakako mi sačuva sveže morske ploove. Hodete?“ Đorđo  me pogleda. Meni odgovara i klimnem, a mladi autor deluje zaista sredno zbog tog izbora. „a, zašto a ne…“ „obro, omah du mu redi.“ Stavi naočare i uzme poslenji moel ajfona. „ođavola, moram a promenim naočare, ništa više ne viim…“ „Čekaj.“ Đorđo se primakne njegovom telefonu. „ozvoljavaš?“ „Naravno.“ Kalemi mu ga pruži i Đorđo na ekranu potraži taster za poešavanje. Kalemi skine naočare i okrene se meni i mlaom autoru. „Trebalo bi a uraim onu lasersku operaciju očiju, ali plašim se!“ Smešimo se iz pristojnosti, a onda mu Đorđo vrati telefon. „rži.“ Kalemi ponovo uzme svoj telefon, počne a piše poruku, a ona primeti a su slova uvedana. „Hej, ma kako si izveo ovo čuo?“ Đorđo se nasmeši, a Kalemi poglea mene. „O, nemoj a uraiš kao Otavi, a pustiš a ti ovaj pobegne! Ovaj čovek zlata vrei! Sve zna a rai, stiže ku želi i uvek može a te iznenai, setite se toga. Uz to, on je čovek koji zna šta je prijateljstvo, a ne kao onaj mufljuz … Otavi je moža i sposoban, ali niza k je, zdepast i priglup. Za njega je prijateljstvo samo ugovor, onaj na papiru, na kojem

180

mora nešto a zarai. A prijateljstvo je zapravo svetinja, može ti se činiti a gubiš, ali uvek si nešto obio…“ Đorđo se smeje. „Plašim se a, ako tako govoriš, nije stvar u roleksu, koji je bio isti za sve, ved a tu ima nečeg krupnijeg…“ „Vii… Ti me isuviše obro poznaješ. Jenog ana se moramo vieti mirnije, moža ko mene, pa du ti sve natenane ispričati. Ali ne sa, inače demo im osaiti. Sačekajte a pošaljem poruku.“ Napiše nešto na telefonu sa uvedanim slovima, a ona skine naočare i stavi ih na sto. „Sređeno. akle, čemu ugujem ovaj prijatan sastanak?“ Đorđo počne a priča. „Pre svega, želeo sam a ti lično upoznaš vlasnika Future, Stefana Mančinija.“ Kalemi me glea. „Ved ga poznajem, bolje rečeno: čuo sam za njega. rago mi je što ste se vas vojica našli, siguran sam a de Futura imati uspeha. Ne kažem a de Futura imati buudnost a ne bih bio banalan.“ Đorđo se nasmeje. „Možeš a kažeš sve što hodeš, Mikele, znaš to.“ Kalemi me raoznalo poglea. „Ge imate kancelariju?“ „U Pratiju.“ „obro. Voleo bih a ođem jenog o ovih ana a vas posetim, a voleo bih i ka biste uzeli jenu o mojih kderi. Zove se anija. Neka malo stažira, malo dete  je skloniti o gluposti.“ Đorđo me poglea. Ja nastavim a gleam Kalemija, koji raširi ruke. „Ako vam se učini a je obra, naravno, ako pomislite a bi mogla a vam pomogne. Uostalom, rastete, trebaju vam nove snage, a ona je ozbiljna i iskrena devojka. Bilo kako bil o, popričajte s njom, a ona, ako vam se svii, vi dete

olučiti.“ Đorđo oluči a se umeša. „Ma naravno, rao demo se sresti s njom.“ Kalemi mu se nasmeši. „Ah, evo, stiže jelo!“ ve konobarice, plavuša i crnka skupljene kose, veoma slatke, u belim košuljama i sivo-žutim keceljama, stižu o nas nosedi ogromne tanjire. „obar an, gospoine Kalemi. Kako ste?“ „Veoma obro sa ka viim vas!“ „Vi se raujete zato što je to vaš specijalitet!“ „Ali još više se raujem zato što mi to vi onosite…“ Potom, okrenuvši se nama: „Ma zar nisu prelepe? Samo pršte, pogleajte kakva svežina!“ Jena evojka mu se nasmeši. „Govorite o gamborima, je li tako?“ Kalemi se veselo smeje. „Ne samo što su lepe ved su i uhovite! Viite samo kakav osmeh…“ Crnka se pretvara da se nam rštila.

181

„obro, vi hodete a mi pocrvenimo, ali ovog puta nedete uspeti, ved smo shvatile a se šalite s nama. Ko zna koliko lepih žena vi viite svaki an…   Mi se vradamo u kuhinju.“ „Hvala, uvek ste ljubazne, ovaj hotel je još lepši zahvaljujudi vama! Odlaze vesele i zadovoljne zbog tih komplimenata.

„Eh, mlaost! Pa, haje a probamo ovo, anas su još bolji nego inače…“ Prione uzevši ivan škamp. Omah se savršeno vii koliko je svež, pa napunimo tanjire crvenim rakovima, ponekom ostrigom, velikim kapicama, kapalungama.

Primeduje a ja nešto proveravam. „Sve je sveže, uveravam te, onima ole moža aju škart…“ Braom pokaže irektore koji see za rugim stolovima. Ona mi Kalemi pokaže neke riblje karpače u ovalu. „Ovo je o gofa, a ovo o brancina.“ Uzmem   i jedan i drugi. Kalemi me zaovoljno glea, sredan je što nam je omogudio a probamo njegov specijalitet, a ona kao a je oživeo prosvetljenje. „Hodete li malo mehurida?“ Pogleamo se, ali on ne čeka našu oluku. „Izvinite?“, pozove konobara koji uprav o prolazi. „a? Recite.“ „Hodete li nam oneti leeni valdobijadene superiore ?“  „a, naravno.“ „Požurite, mnogo smo ženi.“ Počne u tišini a jee, više se ne muvajudi. Primedujem a se samo Đorđo osvrde, a ona uzme bocu voe, sasvim mirno naspe svima nama malo i počne i sam da jede.

„Evo, stižu mehuridi.“ Kalemi obriše usne servijetom ok konobar ispre nas otvara prošek. Naspe malo u Kalemijevu čašu, on ga omiriše i, i ne probavši, klimne ozvolivši mu a sipa i nama. „akle…“ Kalemi poigne čašu i sačeka a se napuni i poslenja čaša, čaša mlaog autora. „a ovaj susret bue pun… Future.“ Veselo se nasmeje, svi poignemo čaše i otpijemo oličan valdobijadene. Kalemi prvi spusti čašu. „Uz ovu ribu, baš su nam trebali mehuridi… akle, hodete li mi nešto pričati? Renci, rekao si mi a moža postoji neka obra ieja za access time.“  „a, naam se a je tako. Ali ti deš mi to redi, ti olučuješ o svemu.“ „Ja baš ništa ne olučujem! Poneka uspem a nateram svog šefa a razmišlja, poneka se, međutim, uzjoguni da uradi ili ne uradi neke programe ili serije pa ga baš ne razumem… obro, samo napre, na iglama sam, ko de a priča?“

182

Sva trojica se pogleamo, ona ja uzmem reč, a Đorđ o se iznenadi. „akle, program je baš zabavan, ima izglea a de privudi ljue svih godina, čak i u to vreme, a znate li zašto? Zato što igra na kartu ljubavi.“ Ved se to Kalemiju čini oličnom iejom, škilji pomalo zainteresovan. „Ved neko vreme se ne rae programi s parovima.“ Nasmešim mu se. „I ja sam to pomislio, ali sa bih voleo a vam autor, koji ga  je izmislio, neposreno ispriča. Sigurno de to uraiti bolje o mene.“ Simone, koji je upravo jeo olične škampe, začuvši a je iznenaa uvučen u razgovor, proguta i na trenutak se zagrcne. Popije malo voe i iznenađeno me pogleda, ali Đorđo mu se nasmeši i ona klimne glavom, kao a kaže: ne brini, možeš ti to. Simone lagano obriše usta i počne. „akle, smislio sam ovaj program gleajudi jene večeri Uobičajene neznaliče Fabricija Fricija. Baš sam se zabavljao, ali neostajalo mi je nešt o od tih ljudi koje sam gleao u igri, nisam znao ništa o njihovim životima, i tako sam zamislio pitanje koje svi u potaji postavljaju: ma jesam li ja sredan?“ Ne mogu da verujem… i ovde? Pa ovo je onda zavera! Kako to? A i kakve to veze ima? Kako god bilo, Simone mirno nastavlja a objašnjava. „Čovek je sredan ka je zaljubljen, ako mu je obro s nekim, je li tako? Ona sam pomislio: a šta ako bih morao a pogoim s kim je ovaj tip umesto kojim se poslom bavi?“ Kalemi otpije još malo prošeka i nastavi a ga sluša zatvorenih očiju. Simone objašnjava program, Kalemi zamišlja scenu, ono što se zbiva, anegote koje učesnici pričaju: kako su se upoznali, ge su se poljubili, ge su voili ljubav. Stoga se nasmeje i otpije još malo, a Đorđo, vievši a je popio s ve, ponovo mu napuni čašu. Ona Simone objasni a se za svaki pogođen par takmičarima oeljuje oređena suma novca, sve o mogudnosti za superpremiju. „Eto, to je emisija.“ Kalemi servijetom obriše usta i ovog puta je spusti na sto. „ođavola, pa to je st rava. Baš ti je obra ta ieja. Čuj, zašto ne ođeš u Milano? Trebala bi nam jena takva glava. Ako si izmislio nešto ovakvo i…  Koliko imaš goina?“ „evetnaest.“ „Eto, upravo to, zamisli šta de ti pasti na pamet za goinu -ve! Potpisademo  jedan lep ekskluzivan ugovor na dve godine…“ Olučim a se umešam. „Viite, zaustavidu vas pre nego što mnogo zažalite. Koliko go a mu nuite, mi smo ga ved uzeli za manje o polovine.“ Đorđo se smeši. „Moža za petinu…“ „obro“, insistira Kalemi. „akle… ja du ga preuzeti!“

183

Simone gleda njega, pa Đorđa, zatim mene, pa ponovo Kalemija, i na kraju progovori.

„Izvinite, hm, ja živim u Čivitavekiji, tamo se meni ne javlja čak ni spasilac na bazenu… Stigao sam jutros, omah ste mi ali ugovor i sa me svi žele… Suviše je čuno. Ma šta je ovo, Skrivena kamera? “  Prasnemo u smeh. Đorđo odmah sve postavi na svoje mesto. „Mikele, ne vrei a ga preuzmeš, ved rai za tebe, ali ko nas je…  s tvojom kderkom!“ Kalemi se osmehne i zavrti glavom. „Viite? On je broj jean, sve nas je spakovao. Okej, posao je sklopljen.“ Ustane i pruži mi ruku. „Mogu li a smatram a je ovaj program naš?“ „Nedemo suviše istrčavati…“ „U pravu si, razgovarademo na miru, ali zaista me zanima.“ Ona se obrati mlaom autoru. „Kakav si mu naziv ao? Trebalo bi da bude nešto poput… Pogoi zaljubljenog.“  Razmisli načas, pa uvrne ustima, omahne glavom i sam sebe prekori. „Ne, ne, suviše prosto.“ Mlai autor se usui. „Meni je palo na pamet Ko voli koga.“  Kalemi se primi. „Savršeno, čak je i muzikalno, može a se napravi žingl s tim rečima.“ Nastavi, loše pevušedi neku improvizaciju: „Ko voli koga, ko voli koga! Baš super. Zaista. Bravo. Bravo za sve.“ Potom ustane sa stolice. „Morate a probate smrznuto vode, olično je. Prirono je. Imaju slaole unutra, u orasima koji su presečeni napola, ili u kestenju, ili u smokvama, i u svim rugim vrstama voda, hodete li a vam naručim? Ako nedete, uzmite ono što želite. Ja se vradam u Milano. Cudemo se sutra ujutro za ugovor. Baš sam sredan. Razbidemo ih ove goine posle Dnevnika.“  I ode, a mi jedva stignemo da se pozdravimo. Đorđo mi se smeši. „Meni eluje okej, ne?“ „Jebote! Bolje o ovog ne može!“ Mlai autor ispije svoje vino naušak. „Meni se i alje čini a sam u Skrivenoj kameri.“  „E pa nisi, ovde si, s nama, da potp išeš svoj prvi uspeh.“ Đorđo   zaustavi  jenog konobara. „Izvinite?“ „a, stiže zaleđeno vode.“ „a, hvala, ali hteo bih nešto rugo a vas pitam. Možete li a nam onesete  jenu lepu bocu?“

184

„Gospodin Kalemi je naručio dom perinjon za vas, rekao je da treba da proslavite.“ „obro, hvala.“ Konobar oe, a Đorđo nas veselo glea. „Ništa se tu ne može… Ovog puta je on mene preuhitrio!“

185

49. Simone je silno uzbuđen i ja sigurno ne mogu a mu kažem a nije u pravu ka viim šta se sve ogađa u njegovom životu. „Izvinite, momci, ali meni sve ovo nije istinito! Ja sam sanjao nešto ovakvo, i to ne znate koliko ugo, ali uvek sam mislio a je to nemogude. A ono —  stvarno mi se esilo!“ Simone sei napre, ko taksiste, i ne prestaje a priča otkako je ušao. „Ne, stvarno, eluje mi neverovatno, što više mislim o tome, to sam uzbuđeniji!“ Taksista ga svaki čas glea, to je gospodin o šezesetak goina. Skoro a mu smeta taj izliv srede, ili jenostavno ne veruje i misli a Simone glumi.

Simone se okrene prema nama. „akl e, gospodin Kalemi sad ide u Milano, prezentovade ga i stavide ga u etar? Hode li obro objasniti? a li se svega seda? Zar nije bilo bolje a i ja oem s njim?“ Ona shvati šta je rekao. „Naravno, hteo sam a kažem, ako se vi slažete…“ Đorđo i ja se nasmešimo jean rugom. Renci oluči a mu bolje objasni kako te stvari funkcionišu. „akle, vii, moraš uvek a sumnjaš a li je istina ono što ti kaže neko iz ovog sveta…“ „Ali kako? Mislim, nije mu se svielo? Ali ona cela ova priča o morskim plodovima, ova hrana iz snova, zaleđeno vode… i ona još šampanjac na kraju? To  je bilo a se proslavi, ne?“ „Ali to je samo mogla a bue scena. Moža je samo želeo a se sretne s nama, a opipa teren, a sazna šta zaišta imamo u rukama.“ „Ah.“ Malo mu je krivo. Ja se umešam. „Ali, ako mu se zaista svielo, mora a se sastane jena komisija koja olučuje koji su programi koji de se raiti… Ukratko, može prodi mnogo vremena, niko nije toliko hrabar a sam preuzme toliku ogovornost.“ Đorđo se osmehne. „Ne, to ne. Ako mu se zaista dopalo, onda se radi i gotovo. Komisiju de posle saslušati iz kurtoazije. Sedaš li se KumaV  „Kako a ne…“ „Eto, nemojte me pitati zašto, ali mislim a je Kalemi isto to, samo u svetu televizije. Evo, stanite ove, hvala.“ Taksista, koji je dotad gleao belo, ojenom se bui. „Treba li vam račun?“ „a, hvala.“

186

Uzme papir iz blokčeta na pepeljarom, počne a piše i ona iznenaa, i ne gleajudi ga, počne a priča. „Ah, ka bi moj sin imao pola tvog zanosa, ja bih bio na konju.“ Otcepi list i pruži ga Đorđu. „Rekao sam mu: haje a vozimo naizmenično ovaj taksi, rai nešto, tako deš nešto ušteeti, znate li šta mi je ogovorio? Jao, tata, ja sam umetnik, ja sam kao Ticijano Fero, a on je na početku imo sto jedanaest kilograma… Znate li šta sa rai moj sin? Hode a se ugoji, jee i an i nod. Kaže a pesme ispanu obre samo ako se osedaš loše. Ja bi' ga išutiro u upe, znaš kakve bi ta pesme izašle? obro, iite, iite, nedu vam više osađivati, ovienja…“ Izađemo smejudi se. Đorđo nam ispriča jen u anegdotu. „Znate li vi šta je raio Đenaro Otavi, onaj ko kojeg sam prvo raio? Ka bismo završili sastanke s klijentima i irektorima, njima je često trebao taksi, i on  je govorio našoj sekretarici a ga pozove. Jeino što je, u stvari, pre kancelarij u stizao lažni taksi, to je bio neki njegov zaposleni sa sve belim automobilom i tablicama. Taj lažni taksišta je primao putnike koji su bili na našem sastanku i istovremeno snimao. Vi ne možete a shvatite šta čovek priča ka mu je još sveže, ljui sve živo govore i to čak i ne primeduju. Lažni taksista ih je vozio o Fjumičina, o stanice Termini ili ku go su želeli, pa bi se vratio u kancelariju i uručio Đenaru Otaviju traku sa snimkom. Tako bi on omah čuo šta oni nameravaju a ponue, šta zaista misle a urae i, gle, Đenaro Otavi se uvek lepo ponašao, okazujudi  da  je izuzetno osetljiv čovek, skoro viovit…“ „Baš, kako je lukav taj Otavi.“ „Veoma, ali poneka, ka si suviše lukav, pomisliš a su svi rugi buale. I baš ka veruješ a si svemogud, sam sebe zezneš… Naam se a du uskoro modi a ti ojavim lepu vest u vezi s tim.“ „Sta hodeš a kažeš?“ „Ništa, ništa nedu a kažem, zasa… Evo, stigli smo.“ I tako uđemo u Vani, bar-restoran ka kojem gravitira ceo televizijski svet iz Pratija. Đorđo pozrav i Lorenca, vlasnika, kojeg sam i ja upoznao nekom drugom prilikom, pa se, siguran, uputi prema nekom drugom stolu, u dnu lokala.

„Dao, Alo, kako si?“, ouševljeno pozravi jenog čoveka malo krupnijeg o nas, koji ustaje od stola tik iza ugla.

„Olično, a ti?“ „Veoma obro, hvala.“ „Haje, seite, šta a vam naručim?“ „Za mene kafa, hvala.“ „I za mene.“

187

„I jena za mene.“ „Bar smo povoom toga krenuli obro, svi se slažu!“ Uto prođe jena evojka, prilično bucmasta i sigurno manje lepa nego one u De Rusijeu. „Antonela, hodeš li nam oneti četiri kafe? Hvala.“ Đorđo nas prestavlja govoredi o Futuri i o tome kako se rastao s Otavijem. „obro si to uraio!“ Povoom toga se svi irektori svih mreža suštinski slažu. „Alo, kako sa teče tvoj novi život, urenič ki? Morate da znate da je on prvo bio autor, isto kao ti …“ Pokaže na Simonea, koji ga glea sa smeškom. „Njegov ra  je uvek bio pedantan, bio je uz voditelje, umeo je da bude strpljiv, smirivao ih je u

teškim trenucima, i tako je raio olične programe i oživeo priličan uspeh. A upravni obor mreže je ove goine olučio a ga nagrai ajudi mu ovu funkciju.“ „I praktično su me zeznuli! Nemam nijean sloboan an, nika ne viđam ženu, nika ne viđam ecu, a pre svega ne viđam više ni svoje ljubavnice…“ Prasnemo u smeh. Alo nastavi: „Ozbiljno, tako je. Ja mrzim neiskrene. Voati se s prelepim ženama jeste oatna privilegija u ovom poslu, zašto to kriti? Sa sam, međutim, shvatio zašto svi završe sa sekretaricom, zato što nemaju vremena za druge…“ Ponovo se zasmejemo, baš ok nam stižu kafe. Alo otvori kesicu šedera i sipa je u šoljicu, pa je brzo promeša kašičicom. „akle, kakva je to olična ieja o koje ste ošli? A ti mi, Đorđo, nisi ni rekao da li je to strani program, jeste li ga uvezli iz Spanije … Eh, ionako ved sve olazi oane, a?“ Đorđo mu se nasmeši. „Ne, ne znam a li a te razočaram ili deš biti ponosan, ali ovo je u celosti italijanska ideja, dolazi iz Čivitavekije.“ „Ni manje ni više? Ozbiljno? I ko je to? Ove više niko ništa ne ume a izmis li, sa programe ionako prave irektno voitelji, ali samo neki, ne svi. A autori čak i ne pričaju o tome, ne pokušavaju a ih poboljšaju, ne, ništa, kažu samo: 'Baš obra ieja!' I pladeni su izašno, shvatate li vi to? Ukratko, ko je taj genije?“ „Ne znam a li je genije, ali to je on.“ Đorđo pokaže na Simonea. Urenik iznenađeno poglea u Simonea, koji kao a mu se izvinjava. „Eh, a, to sam ja…“ „Ti? Ma koliko ti imaš goina? Čekaj, nemoj i ti kao neke žene koje mi kažu goine svoje kderke, pa a mi kažeš goine svog oca!“ „evetnaest.“ „Jebote, mislio sam a imaš više. Šta sam ja raio s evetnaest goina? Bio sam u Bolonji, igrao basket i dobijao korpu od devojaka. Sanjao sam da napravim

188

neki uspešan isk, a oživim popularnost sa svojim benom, a obiđem svet i a imam bar tri grupi-evojke samo za sebe. obro, osta sa uspomenama, inače du se rastužiti. Ne znam više ni ge su ti momci iz mog bena…  Eee, snimili smo tri diska…  A jedan su nam pustili i u Diskoringu. Dakle, kakva je to ideja da se ide odmah posle Dnevnika, pre nego što se izgubim u ovoj nostalgiji i ne počnem a plačem? Ili, još gore, ne sakupim svoj bend i ne probam a se preporučim sam sebi u nekom svom programu …“ Baš je simpatičan ovaj novi urenik, moža zato što se još nije istrošio od svoje funkcije. Bilo kako bilo, ja otvorim, i to istim rečima. „akle, program je baš veseo, može a privuče osobe svih goina, čak i u to vreme, a znate zašto? Zato što igra na kartu ljubavi.“ Aldo Loki, novi urednik programa RAI 1, odmah se zainteresuje. Onda Simone

počne a priča o emisiji i, naravno, mnogo je sigurniji nego ranije. Čini to simpatično, opušteno, i istakne sve mogudnosti svoje ieje. „Eto… To je to, sve je tu.“ „Sve je tu?“ Alo Loki nas glea iznenađen. „Kako 'sve je tu', jebote, strašno  je, mnogo ieja, novina, ali je i klasika, prijatno, zabavno, poroično, ne kao ona sranja što neki izmišljaju, ge se ništa ne zna! A znaš zašto to rae?“ Ovog puta se okrede, obradajudi se naročito Simoneu, kojeg je iznenaio, i on iskreno ogovori: „Ne, ne znam…“ „Jenostavno je, zato što žele a 'izgleaju' mlao, i ona prave lažne mlae. A znaš zašto tvoj program funkcioniše?“ I ovog puta Simone iskreno omahne glavom: „Ne, zašto?“ „Zato što ti ne moraš ništa a izmišljaš, ti jesi mla! Eto zašto , jebote! Pa ipak  je ivno. Čudemo se sutra, kasno pre pone, bidu ko vas, imate li vizitkartu?“ Đorđo je izvai iz žepa, Loki je osmotri, pa uzme novčanik i stavi je unutra. „Okej, u pone sam ko vas.“ Đorđo ga finim glasom nešto zamoli. „Rano popone, ako ti ne smeta …“ Loki poigne obrvu, pa klimne glavom: „obro, u tri, može?“ Đorđ o se nasmeši. „a, savršeno, hvala.“ Urenik ustane o stola i pokaže na Simonea. „Čestitam, bravo, zaista.“ I s tim rečima oe, omahujudi glavom. Simone nas iznenađeno pos matra. „akle? Sta sa?“ „Ti u međuvremenu plati ovo…“ Đorđo uzme račun ispo kafe i pruži mu ga. Simone ga zbunjeno poglea, pa se nasmeši. „Naravno.“ I ualji se. Kad ostanemo sami, Đorđo mi se nasmeši.

189

„akle, obri smo. Lokiju se opalo, ali on je i a lje pre autor nego urednik, akle, grize ga zato što bi voleo a je on to izmislio. Bide a je protiv. S jene strane, voleo bi a ispriča irektoru, s ruge bi želeo a Simone nika ne oživi uspeh. Ne razumem zašto ih vlast tako zavee, ka ih posle iznu tra nagriza. Vole  je i mrze. Mržnja i ljubav. Quare idfaciam, fortasse requiris. Nescio …“  „Ah, izvini, ali, ako tako misliš, zašto nisi otišao pravo ko irektora? Ne znaš ga?“ „Kako ne! U stvari, Lokiju sam zakazao sastanak za tri zato što smo pre toga na ručku s irektorom.“ Baš se ta Simone vrati. „Sređeno, vradamo li se u kancelariju?“ Đorđ o ustane. „Prvo imamo još nešto a obiđemo…“ Baš ka se spremamo a izađemo iz Vanija, čujem kako me neko zove. „Stepe, Stefano, kako si?“ Okrenem se, a jedna prelepa devojka ide prema meni. Nasmejana, visoka,

plava, ivne grui vie joj se iz bele košulje sa izrezom, uske farmerke i cipele s visokom platformom. „Ja sam Analiza Pjačenci. Ne sedaš me se? Ja sam bila jena o operaterki u tvojoj prvoj emisiji.“ „Naravno, kako ne. Samo si se malo promenila.“ „Nabolje ili nagore?“ Napravi smešno lice, pomalo naureno, tobože brine kakav bi bio ogovor. Ona stavi obe ruke pre sebe. „Ne, nemoj a mi kažeš.“ Kao da joj je zaista stalo do mog suda.

„Rekao bih na mnogo, mnogo bolje, sasvim si rugačija, lepša.“ U stvari, prve verzije se uopšte ne sedam. „Hvala! To je bilo upravo ono što sam želela a čujem, iako sam zapravo nadogradila kosu…“ „Ah, naravno.“ „Znam a sa raiš neke važne stvari…“ Đorđo Renci me glea zaintereso van za moj odgovor, Simone Čivinini se s pravom izgubio u tom izrezu. „a, pokušavamo…“ „obro, rago mi je, bide to ivne stvari, sigurna sam! Ostavidu ti svoju vizitku, moža deš me pozvati za neku probu.“ „Naravno.“ Pogleam vizitkartu. „Želim a prođem probu, ono što smo uraili nema veze…“ Poljubi me u oba obraza, nuedi mi, u stvari, prvo jeno uho, pa rugo. Ona oe –  naravno, vrckajudi. Đorđo mi priđe. „Naravno, čim počne neka naša emisija, uraidemo probu s njom, ali, nije a se mešam u tvoje poslove, šta je 'ono što ste uraili'? Ne, reci mi samo treba li a se zabrinem zbog još jene 'novosti' koja stiže.“

190

„akle, prvo, ne samo što se mešaš u moje poslove ved to naveliko raiš, rugo, nemam pojma šta smo raili, ali mislim a nismo ništa, buudi da se nisam setio ni ko je, trede, ja mrzim one koje tako mirišu i naročito one koje, ka te ljube, nue ti uho misledi a ko zna kakav napa možeš izvesti na njihove usne… Ah, i poslenje, ali nije poslenje, setimo se a se ženim. Stoga, osim neverovatne momačke večeri, ne previđam nikakve smetnje…“ Stavim vizitkartu te Analize u žep Đorđovog sakoa. „rži, tako deš i ti imati nešto a mi ispričaš!“ Ona se uputimo prema izlazu, ali, baš ka otvaramo staklena vrata, viim kako je Analiza sela za nečiji s to u drugoj polovini sale i kako se njih dvoje ljube, onako, dugo, bez stida. Onda se razdvoje i on je dodirne da bi je privukao da

sene bliže, ali u tom pokretu čita se sva erotičnost, osedaj poseovanja, a možeš s tim telom a raiš šta hodeš. „Šta je, a nisi ljubomoran?“, upane mi Đorđo Renci u misli. „Ne, mislim a ga poznajem.“ Pogleam ga bolje, ima tamnu kosu, pomalo proseu, kratku ali kovržavu, braicu, crne naočare. „Tja, moža sam pobrkao.“ Izađemo na ulicu a uhvatimo taksi. „Kua iemo, kancelarija je iza ugla?“, raoznalo pita Simone. „Iemo u poslenju posetu“, veselo se nasmeši Đorđo. „Tako deš samo u  jenom anu shvatiti kako funkcioniše svet televizije.“ Malo kasnije, vozimo se prema Trionfaleu, ulazimo u Pineta saketi i skredemo u jednu uličicu a bismo stali pre velikom zgraom televizije La7. Izađemo iz taksija. Đorđo plati, uzme račun, i s njim uđemo u portirnicu. „obar an, Sara Manino nas očekuje.“ „a, ajte mi, molim vas, okumenta.“ Liči pre na vodnika karabinjera nego na sekretara važne televizije, ali ovog puta, pošto nemam šta a krijem, ajem joj ih veoma mirno. Malo kasnije, pruži nam tri propusnice i pokaže kua a iemo. „Tredi sprat, čim izađete iz lifta, iite esno i ona de vas ona očekati, ja sam je pozvala i ona vas očekuje.“ „Hvala.“ Sleimo njena uputstva i, ka izađemo iz lifta, ona je tu, čeka nas. „Dao, Đorđo! Kako si?“ Zagrli ga i poljubi, omah ga uzima poruku. „Zaovoljstvo je vieti te opet!“ „I meni!“ „Prošlo je baš mnogo vremena! Ti si nestao!“ „U pravu si, ali vratio sam se u oličnom ruštvu. Prestavljam ti svog šefa, Stefana Mančinija, i Simonea Čivininija, našeg mlaog autora.“

191

Sara me lukavo glea. „Hej, nije ti loš novi šef. Pancerota 15 nikako nisi mogao a viiš…“ Nasmejem se ka čujem a ga tako zovu, ali Sara me omeri. „Vii, nadi du ja nadimak i za tebe! Kako god bilo, nema goreg od nekoga ko misli da je ne znam kako lukav, a druge smatra budalama! Na kraju svega je on taj koji je ispao prava

buala!“ Đorđo je raoznao. „Zašto to kažeš?“ „Zato što je opustio a mu pobegne neko kao ti, što znači a je njegova lukavost obišla krug i napravila ga bualom. aj, uđite ko mene, jer ove i ziovi imaju uši.“ Uz te reči, ona nas propusti u kancelariju, pa zatvori vrata. „akle? Želite li nešto?“ Otvori mali frižier. „Imam ove pomoranžu, pivo, koka-kolu 16 ziro, lajt, normalnu, kinoto i spumu.“  Simone prvi zatraži: „Za mene jena koka-kola, hvala.“ Đorđo nede ništa, ja oaberem spumu. „Baš želim a viim kakav ukus ima.“ Ona, pošto sam je otvorio: „P a dobro, praktično je kao kinoto.“  Sara mi se nasmeši. „Ali flaša izglea bolje.“ „Tačno.“ Đorđo precizira: „Nika se ne zaustavljaj pre spoljašnjim izgleom.“ „I to je tačno. akle, šta imate a mi pričate? Na koju kartu igrate? „Mogu li?“, pitam Đorđ a. „Naravno, kako ne, pa ti si šef.“ „A> a, zaboravio sam.“ Sara prasne u smeh. „Ved sam našla va naimka: ili  je Antika ili Penušavi.“ „obro, moža de, ko zna, isplivati i tredi. akle, ovo je jena ieja za sve, za decu, odrasle, mlade, malo manje mlade, porodice… zato što se tiče ljubavi.“ „Pao mi je na pamet i tredi — Šarmer. Baš lepo pričaš.“ „Ali još ništa nisam ni rekao!“ „Eto, sa sam ja bila ironična, ali niste me shvatili!“ „Ah, ona je bolje a pustite a sve ispriča naš mlai autor, jer to je nj egova ieja.“ „obro, konačno nešto italijansko… Ili si stranac?“ „Iz Čivitavekije.“

15

 Panceroto — testo za picu punjeno nekim nadevom, presavijeno napola tako da se ivice zatvore i pečeno ili prženo na ulju. (Prim, prev.) 16 Kinoto i spuma su italijanska bezalkoholna pida. (Prim, prev.)

192

„Savršeno. Čak i kao marketinška kampanja, mogao bi biti element više: ' La7 svuda pronalazi talente. Iz Čivitavekije stiže velika ieja…'“ Ona ga pomalo nesigurno pogleda. „Naravno, ako je to što deš mi ispričati velika ieja.“ Simone se okrene prema nama, pomalo zabrinut.

„Pa, naam se!“ Ona počne a priča o svom programu, isprva pomalo oklevajudi, a ona sa sve vedom sigurnošdu. „Čekaj, čekaj čas“, prekine ga Sara. Uzme fiksni telefon i ukuca broj. „Izvini, možeš li a ođeš ole na trenutak? Mislim a imam ono što si tražio.“ Prekine razgovor i nasmeši nam se. „Morala sam, svakako, a izveem ovo prebacivanje, ali bolje je da to uradimo odmah i svi zajedno, da Đorđo posle ne može a kaže a sam ja ta koja je sve oložila na neoređeno vreme…“ „Pa ona je bilo tako…“ Sara ga omah prekine. „Panceroto je igrao prljavo. Mislila sam a si shvatio a sam to uraila zbog njega.“ Đorđo, međutim, ne stigne ništa više a oa jer  neko pokuca na vrata i, ne sačekavši ogovor, otvori ih. Uđe čovek o šezesetak goina s tamnom i gustom kosom, lepim osmehom, ubokim crnim očima, olučnim licem i povelikim nosom. Ouševljeno nam stegne ruku. „Zravo. Ja sam Đanmarko Baio.“ „rago mi je, Stefano Mančini.“ „Simone Čivinini.“ „Đorđo Renci, ali mi se ved poznajemo.“ „Naravno, tako je.“ Uzme stolicu i prenese je o stočida sa strane. Sara ustane sa svoje.

„irektore, želite li a senete ove? Uobnije je.“ „Ne, ne, olično je ove, tako sam bliže njima. akle, o čemu je rec? Sara ispriča irektoru sve što je upravo čula, pa se obrati Simoneu. „Evo, stigli smo otle. Samo nastavi.“ I on, bez imalo straha, nastavi svoju priču, sa ved savršenu, jasnu i sažetu, buudi a je celo popone imao probe. Ka završi, irektor ga zaovoljno pogleda.

„Pa, čini mi se a je to olična ieja!“ Ona poglea i nas. „Čestitam, zaista. Neverovatno, to je baš ono što smo se, na neki način, naali a demo pronadi, ima sve potrebne rekvizite. akle, Saro, pokušaj a napraviš ogovor kako bi taj program odmah krenuo…“

193

Sara zaustavi irektora, koji ved izlazi iz kancelarije. „Ne, samo trenutak, mislim da treba da ostanete …“ irektor, iznenađen, zastane na pragu. Sara nastavi. „Evo, po mom mišljenju, ovo kod nas je poslenji sastanak, posle va ili tri susreta. Je li tako, Renci?“ „Uglavnom.“ „akle, ako želimo a zaključimo, moramo to omah a uraimo, pošto bi sutra ved moglo a bue kasno, je li tako, Renci?“ „I alje — uglavnom.“ „Stoga, irektore, morate ostati zato što samo vi možete oobriti ono što oni žele, je li tako, Renci?“ „I alje — uglavnom.“ Direktor se nasmeje i ponovo sedne. Sara pogleda Rencija.

„Vii, ovo se esilo i s Pancerotom. ošao je ovamo, irektor ga je saslušao i prihvatili smo njegove zah teve, a on je an kasnije zaključio ugovor s RAI -jem. Eto zašto su iznenaa skinute sve njegove emisije, iako su ved bile pokrenute… Panceroto je mislio a je pametan, a u stvari nije!“ Đorđo joj se nasmeši. „Ako se mi ove anas ogovorimo, znaj a de tak o biti i sutra.“ „a. Stoga sam i tražila a irektor ostane. Ne bih više nika rizikovala a se onako osramotim.“ Uto se i ja se umešam i upletem i Simonea. „obro. Ona mi iemo.“ Direktor i Sara se zbunjeno pogledaju. „a, a, verujte mi, bolje je tako. Futura  je u dobrim rukama…“ Pokažem na

Rencija. „A mi demo samo biti na smetnji. Bilo mi je zaovoljstvo.“ Pružim ruku direktoru, koji odmah uzvrati.

„I meni.“ Pruži je i Simoneu. „Čestitam, stvarno mi se mnogo opalo. Siguran sam a demo raiti mnoge lepe stvari zajeno.“ Đorđo, naravno, omah precizira: „Naravno, s Futurom de biti prelepe.“ irektor nam se osmehne. „a, naravno.“ ok mi iemo prema vratima, doda:

„Čekajte, otpratidu vas ja o lifta.“ Sara nas prestigne i sve troje izađemo iz prostorije. Gledam je kako hoda u onoj svetloj haljini o trikotaže, stegnutoj u struku, i ravnim cipelama. Plava kosa  joj je skupljena u visoki rep i sad, kada je bolje vidim, iako je gledam otpozadi,

shvatim a na jagoicama ima pegice. Liči na evojčicu, ali nije loša. Ona počne svojim praskavim govorom.

194

„Baš sam zaovoljna, to je potpuno nov program, veseo, pun zanimljivosti… ođavola, mi stvarno nemamo ništa jako! A sa ovim de, osedam, naša mreža napraviti skok unapre. I bilo je vreme! Baš nam je to trebalo.“ St ignemo do lifta i Sara pritisne ugme a ga pozove. „Naam se samo a Renci nede tražiti suviše – ili nemogude!“ „Ja mislim a de tražiti uglavnom… čisto a ostanemo na istoj  priči!“ Sara se nasmeje, a mi uđemo u lift čim stigne. Sara provuče glavu unutra da pritisne ugme P ok mi rugom rukom pruža svoju vizitkartu, koju mora a je, ne znam kako, uzela pre nego što je izašla iz kancelarije. „Našla sam naimak za tebe: Ironični. Savršen je, pozovi me ka go ti ogovara…“ Ona se nasmeši, pritisne dugme i izvuče se pre nego što se lift zatvori. Simone me gleda.

„Tačno. 'Ironični' je savršeno, poseda me malo na 'Hispanični'. Strava je, zar ne?“ Pogleam ga, ali ništa ne kažem. Ona, u tišini koja vlaa ok se spuštamo liftom, Simone se okrene prema meni s lakim žaljenjem: „Meni nije čak ni pokušala a nađe naimak…“

195

50. „Mama, ali ja ove rođake nika nisam ni viela.“ „Kakve veze ima, ljubavi, tvoj otac ih želi.“ I tako ih Frančeska, Đinina majka, ostavi na listi zvanica. „Shvatam, ali ja se uajem, ne on. A i Adelaide je antipatična, negativna, uvek  je bila baksuzna, uvek vesla uzvono!“ „Đinevra, prekini. Pa to je slavlje, kakvo veslanje! a je takva, obila bi veslo u glavu!“ „Mama, uvek uspeš a me nasmeješ!“ Neko zazvoni na vratima, Frančeska se raoznalo okrene prema Đin. „Ko je sa? Pa anas je trebalo a nas ostave na miru, a malo viimo stvari…“ „Znam ja ko je, mama.“ Đin oe a otvori i to je upravo ona, Eleonora Fjori, koja ulazi gotovo je oborivši. „akle, a krenemo o toga a se ništa ne olučuje bez mene, jasno? Šta ste olučile?“ Đin i majka se pogleaju i ona istovremeno kažu: „Sve!“ I prasnu u smeh. „Eto, bravo, uživajte, pošto tako sigurno nede idi…   Dakle, kao prvo, da pređemo u salon.“ Eleonora sene na ivan i okrene se prema Đin. „Baš s am se potrudila za tebe ovih dana, pogledaj …“ Iz torbe izvai gomilu časopisa, koje spusti na nizak stočid gotovo ih bacivši. „Hej, tako deš ga slomiti, o stakla je!“ „To je teret kulture!“ „Ali to su časopisi s venčanicama!“ „Baš tako! Moraš a se kulturno uzigneš, buudi a si neolučna. Pre neki an smo bile ko izajnerke koja ti je svašta napričala i koja se zove Bruta 17! Zar po vašem mišljenju“ – okrene se prema Frančeski, Đininoj majci – „osoba koja se zove Bruta može a kreira venčanicu za vašu kderku, koja je toliko lepa?“ Onda se obrati Đin. „Viiš? Čak ni tvoja majka ne ogovara, neolučna je, ti si  je blokirala! Bruta je i nju uplašila!“ Đin se nasmeje. 17

Brutta (ital.) - ružna. (Prim, prev.)

196

„Ma aj, Ele, neko kao ti a se zaustavi samo na spoljašnjem izgleu, ne mogu da verujem! U s tvari, morala bi a poštuješ hrabrost te izajnerke, koja istrajava s imenom Bruta baš zato što je sigurna u svoju lepotu ili, još bolje, u lepotu onoga što rai.“ „Za mene je Bruta ružna i tačka… Štaviše, znaš šta du ti redi? Igrala je na to baš a bi zeznula naivne kao što si ti. To je oksimoron, razumeš?“ „obro, sa preteruješ, maturski ispit je bio pre sto goina! Nisi na ispitu!“ „obro, ali mogu li bar a ti pokažem neke preloge? Ona ti oluči, sa svojom majkom, naravno…“ „Pa naravno, buudi a sam ja ta koja se uaje!“ Potom počnu a listaju razne časopise pune venčanica. „Ova ima previsoku kragnu, liči na korejsku nošnju. Ova je previše ekoltirana. Ova je provina, nije obra. Ali ova, s kradom suknjom napre, slatka  je…“ Đin se okrene i ugleda s mrknuto lice svoje majke. „Ali nije obra…“ Majka se ponovo nasmeši. „Ova je suviše klasična. Ova je moerna, ali suviše uska. Evo, ova sa otkrivenim ramenima, sa čamac -izrezom i malo uža pozai, prelepa je!“ Eleonora je poglea i klimne glavom. „Tačno, i meni se mnogo sviđa. aj a viim čija je.“ Okrene časopis a bi viela ko je stilista i, ka ga nađe, pocrveni. „Cija je?“ Đin izvuče časopis iz njenih ruku i okrene ga prema sebi. „Ne mogu a verujem… Brutina! Viiš? Ja sam bila u pravu! Olična je diza jnerka! Sa moraš i ti to a priznaš, a krenula si s prerasuom!“ „Tačno. akle, okej za ovu, ivna je. apređemo na bombonijere?“ „Izvini, zar ne treba a ieš na posao? obro ti ie u toj maloj izavačkoj kudi, kao priređivaču, korektoru i šta sve ne, ne možeš a nestaneš na celo jeno popodne…“ „E pa mogu, uzela sam sloboan an jer demo tako biti zajeno, a i moj san  je da postanem weing planner.“  „Kako a postaneš? Ti to ved jesi! Hodeš li savet? Zaključi ugovor s Brutom, veruj mi, s njom deš a razbiješ.“

197

51. „Tvoj muž je fantastičan, jesi li viela a si obro uraila što si me poslušala?“ Babi poglea Rafaelu i zažmiri. „Jebote, mama, ka to raiš, strašno se iznerviram.“ „Molim te, kako to govoriš? Pokušala sam, s tvojim ocem, svemu a te naučim, baš a bih ovo izbegla. A i tvoj sin je tamo, ispre televizora, mogao bi a te čuje.“ Babi se ironično nasmeje. „Ma zamisli! Zna ved sve psovke, i to jos gore! „Bilo kako bilo, govorila sam ti o tvom mužu. Želela si a se preseliš, rekla si da ti stan nema ovoljno svetlosti i našao ti je ovaj na Trgu Kaprera, četvrti sprat, olično osvetljen, čitav enterijer je ved bio tu, ali ti si htela a ga prevrneš. Stavila si beli parket, sive krevete, stolove o svetlog rveta i ona čelik, provino, postao je bi ser, ali ni ranije nije bio loš. Pa ge deš nadi muža koji de te uvek pratiti, Lorenco je baš tip koji se meni sviđa.“ „Baš tako, tebi! Mogla si ti a se uaš za njega.“ „Ne ogovaramo jeno rugom po goinama.“ „Ali ved svua imaš orasle žene s ečacima kao što je on.“ Ovog puta, ona prasne u smeh. „a, tačno. Moža bi mi čak i bio veran.“ „Sumnjam. Vara me.“ „Ma otku znaš? Ti si ubeđena u to zato što on mnogo rai i što je često van kude, ali moža grešiš. Kakav je vaš život?“ Babi se okrene prema njoj i slegne ramenima. Rafaela objasni: „Mislim, seksualni…“ „Shvatila sam! Zasa Masimu nedemo poariti nikakvu sestricu ni brata.“ Majka duti. Uzme kesicu kafe i stavi je u mašinu za kafu, a. ona se, setivši se a je ipak u kudi svoje kderke, okrene i sa os mehom je ad hoc upita: „Izvini, mogu li a napravim kafu?“ „Naravno, mama, nema potrebe za svim tim formalnostima. Što se mene tiče, ovo je i tvoja kuda.“ „Hvala. U kom smislu mu nedete poariti ni sestricu ni brata?“ Babi sene na stolicu i počne a se poigrava limunom koji je izvukla iz posude za vode ispre sebe. „U smislu a je, ukoliko ne bue neke nove intervencije uha svetoga, praktično nemogude a se to esi…“ „Ah.“ 198

„a, ne jebemo se.“ Babi primeti a je majci nezgono. „Smeta ti ta reč? Ako više voliš, ja du se praviti fina pa du redi: 'Ne voimo ljubav.'“ Kako go hodeš, izađe na isto.“ Kafa počne a izlazi, Rafaela sačeka pravi trenutak, pa pritisne ugme izna mašine kako bi je zaustavila. Uzme šeder s police i kašičicu iz prve fioke. „Žao mi je. Želela sam a viim Masima s bratom ili sestricom, bio bi zaovoljniji i lepše bi rastao, manje bi bio sam, bio bi ruštveniji.“ „Vii, mama, bui mirna, on se olično snašao u školi, na fubalu, na plivanju, na zabavama, ništa mu ne fali. Lorenca nika nema, uvek je van kude zbog posla, kako ti kažeš, ali Masimo nema problema sa usamljenošdu, ništa, nezavisan je, naučio je a se obuče i svuče, uveče i sam zaspi, nema nikakvih strahova.“ „a, ali pričala sam s Flavijom, učiteljicom, i rekla mi je a je u odeljenju istukao neko ete. Napravio mu je lepu moricu na oku.“ „Ali a li ti je rekla zašto se to esilo? Taj ečak se zove Ivan, a zovu ga i Ivan Grozni. Roitelji mu u kudi urlaju kao lui, bacaju stvari i, ako sam obro razumela, mama, izvesna Kjara, ošla je u školu s velikim crnim naočarima jer je imala nauveno oko. akle, njen muž, onato, iže ruku i na nju i usle toga je Ivan, ugleajudi se na njega, postao Grozni. Naime, istukao je jenu mlau evojčicu i razbio joj nos. evojčica je izgubila mnogo krvi i očajnički plakala. Ta se umešao Masimo, inače se to nika ne bi ogoilo…“ Rafaela još malo meša kafu kašičicom. Ona oluči a je popije. Obriše usne salvetom koju nae u ržaču salveta na stolu. Rai to lagano, obijajudi na vremenu. Onda je spusti i pogleda prema radnoj sobi. Masimo sedi na krevetu, pred crtanim filmovima, otvorenih usta; ima divan profil. S vremena na vreme se

nasmeje opušteno, zatvori oči i zavali se, savršeno uronjen u taj animirani svet. Rafaela ga posmatra.

„On je prelepo ete, prepuno energije.“ „a, kao njegov otac.“ Rafaela se okrene prema Babi.

„U stvari, ja mislim a on više liči na tebe nego na Lorenca.“ „Mama, obro znaš na šta sam mislila. Nemojmo se zajebavati.“ I ostavi je u kuhinji, sa osedajem a je beskorisna kao ona ved upotrebljena salveta.

199

52. „obro, venčanica je savršena i ved viim a de biti lua. Ali mogla si a oabereš bolje everuše!“ „Ma šta pričaš, pa ti si jena o njih!“ „obro, to je u reu, ali Ilarija me brine! Ko zna na šta de ličiti!“ „Ma aj, viedete se, popričadete malo i složidete se.“ „Ved urađeno, viele smo se jutros, i gleaj šta je isplivalo!“ Eleonora uzme svoj mobilni telefon i otvori album s fotografijama. „Evo, pogleaj ove…“ To je nekakav foto-album sa Ilarijom koja stoji nasred svog salona, prvo u plavoj haljini,

potom u jenoj plavičastoj, zelenoj, naranžastoj. „akle, hodeš a mi kažeš a si  jutros banula u Ilarijinu kudu…“ „… rano. Bilo je petnaest o evet.“ „akle, otišla si jutros rano i naterala je a u svojoj kudi isproba sve haljine koje ima zato što si ti morala a je fotografišeš?“ „a.“ „I kako si uspela?“ „Rekla sam joj a zahtevaš a viiš kako demo se obudi!“ „Eleee! Ma aj! Tako de me zamrzeti!“ „Ne, ne, bila je puna razumevanja, shvatila je koliko ti je sta lo. Daj, bar pogledaj … Tako deš početi ozbiljno a brineš.“ Đin omahuje glavom ok Eleonora nastavlja a lista zesna -nalevo, jednu za rugom, fotografije Ilarijine mone revije. „Ne,   molim te, pogledaj kako je ovo tužno. A ovo?“ Zastane na Ilariji koja nosi neku crnu haljinu s tilom. „Liči na moju babu!“ „Shvatila sam, ali to de biti loše i za tebe.“ „a, ali ona, umesto a smrša, ugojila se najmanje osam kila!“ „Pa raskinula je s ečkom!“ „Ma koga je briga za to? I ja prolazim kroz težak perio, imam ve -tri urgentne situacije, pa se ne žalim i ne jeem kao krmača, ne maredi za venčanje svoje najbolje rugarice! a je o mene, ja bih je zamenila!“ „Ma, Ele, šta pričaš? Pomisli kako bi se osedala! Pošto sam je pozvala, sa je menjam! Ugojila bi se još najmanje eset kila i nika se više ne bi povratila.“ „Čuj, imaš gomilu lepših rugarica, elegantnijih, bogatijih, obrazovanijih! Zašto si izabrala baš nju? Ja to ne razumem, tako me stavljaš u nezgoan položaj, nema nikakve veze sa mnom!“ 200

„Ali  ima sa mnom! Mo žeš li jenom a staviš na stranu to 'ja, ja, ja' i a pomisliš a je tu i Đin, Đin, Đin? Buudi a se ja uajem, a naam se a de to biti samo jenom, želela bih a ti sleiš moje želje i moje preporuke…“ Eleonora malo duti. Ona se iznenaa ponovo upali. „obro, obro, u pravu si. akle, a viimo šta de se čitati u crkvi i kako misliš a nastaviš veče.“ „akle, za veče sam mislila a pozovem Pupa i a otvorim pesmom Sladoled o čokolae, buudi a sam ga upoznala u Vaniju.“  „Jesi li ti lua? Pa ja nedu odi.“ „Ma šalim se, aj. O bože, baš si smešna, pa ti si poverovala?“ „a, poverovala sam! Strefila me srčka: tvoje venčanje s Pupom, počasnim gosrom koji peva… moža čak i čita nešto u crkvi! Tako deš završiti kao on, živi s ve žene! Sve sam ti rekla!“ „Pa ne bi bilo loše… va muža. Ja bih bila prva italijanska 'Arapkinja'.“ „Ma ved se mučiš i s jenim…  Zatim, izabrala si jednog koji vredi za dvojicu, samo bi ti još falilo a oaš i tredeg. Ka smo ved ko toga, kako iu stvari?“ „Čini mi se — obro.“ „Sta hodeš a kažeš time a ti se čini obro? Stvari ili iu obro ili loše, ne mogu a se čine…“ „Majko mila, kako si naporna! Stvari iu olično, u reu?“ „Zavisi.“ „O čega?“ „a li je tačno to što mi kažeš.“ „Okej, ona: po mom mišljenju, sve je savršeno. Veoma sam sredna što se udajem, a verujem da je i Step. To je jean ivan korak koji demo zajeno napraviti.“ „Mmm… ali nisi me ubeila. Kao a nege u ubini ima nečeg…“ Đin poglea Ele i nasmeši se. „Malo brinem, ne bih volela a Step to radi samo zato što se oseda primoranim.“ „A zašto? a mu ne ogovara, rekao bi ti: gotovo, ne venčavamo se, ili: uraimo to, ali još malo, ili: haje a nastavimo a živimo zajeno, ali bez venčanja! Zašto bi bio primoran?“ Đin joj se nasmeši i stavi ruke na stomak. „Zato što čekam bebu!“ „Jeboteee!“ Eleonora se baci na nju i snažno je zagrli stežudi je. „Preivno!“ Ona shvati šta je uraila. „Oh! Izvini, ljubavi!“ I, vievši majku kako je raoznalo glea s vrata kuhinje, Eleonora počne a se prava urlajudi izaleka: „ Izabrala je pesmu koja mi se strašno sviđa!“

201

Majka se nasmeši, opaa joj se njihovo lepo prijateljstvo, pa klimne glavom kao a kaže: „Shvatam.“ „Hodete li nešto a popijete?“ „Ne, ne, hvala, ja ništa.“ „Ni ja nedu, mama…“ I majka nestane u kuhinji. „obro sam uraila, jela? Pretpostavljam a joj ništa nisi rekla, je li tako?“ „Nisam, ne želim a brine. Moža bi volela a sam se ved uala pa a se esi.“ „Ma kakvi. Tvoja majka nije taj tip. Kako go, obro raiš. Ali Step te je pitao a se uaš za njega pre nego što je to saznao, ne?“ „a…“ „Pa ona nema nikakve veze, ne oseda se primoranim…“ „Znam, ali, na neki način, ja sam bila ta koja je želela ovaj korak.“ „Čuj, vi ste ivan par, sa de odi i ete, on se prilično sreio, rai, a njegova firma raste. Mislim a je sve lepo i pozitivno, ne gnjavi, bide to savršeno venčanje… ebeljuca Ilarija na stranu!“ Đin prasne u smeh. „Uvek uspevaš a smiriš situaciju.“ „Ma aj, pa tako je, čuj, ljubavi, ima situacija koje su baš teške i ispanu olično, i rugih, kao što je ona ko mojih roitelja, koje eluju savršeno, a ona se on zaljubi u neku triesetogoišnjakinju i napusti moju majku, iako je sve ukazivalo na to a de biti zajeno i ka ostare. Ali nije tako bilo, tako a ja ne bih previše brinula, uživala bih u svakom trenutku s tim frajerom o tvog ečka i uskoro muža, i ne prizivaj đavola bez potrebe. Zato što se moža ništa nede esiti! Ili bi ti mogla a se zaljubiš u nekog rugog!“ Đin je glea smešedi se, pomalo efetista. „Šta je? Ne veruješ a je to mogude?“ „Ne znaš koliko ga volim, volela sam ga omalena i uvek du ga voleti.“ „Šta go on uraio?“ „Šta go on uraio.“ „Čak i a oe sa Ilarijom, ebeljucom?“ „Čak i ta.“ „Jebote, evojko, ti si se baš upropastila…“

202

53. Neko zvoni na vratima. Babi ode d a otvori. „Ko je?“

„Ja sam, anijela.“ Babi otvori sestri i odmah je pusti da ude.

„ivno je što si uspela a svratiš! Uđite.“ I udu Danijela i njen sin Vasko.

„Dao, tetka, kako si?“ „obro, hvala. Poljubac.“ ečačid se popne na prste i poljubi tetku. „Vii, Masimo je tamo, u ranoj sobi. Ako hodeš, ii i ti ko njega.“ „Naravno a hodu!“, i trkom iščezne u honiku. „Majko mila, kako je porastao!“ „a, neverovatno.“ anijela i Babi se priruže majci u salonu. Rafaela s negoovanjem posmatra tek pristiglu kderku. „Dao, a Vaska nisi povela?“ anijela priđe i poljubi je u obraz. „Dao, mama, povela sam ga, naravno, otišao je ko Masima.“ „Eh, a a se pozravi s bakom?“ „Pa nisam ni znala a si ove…“ „Rekla sam ti a du odi…“ „a, ali nisam znala a si ved ošla. Ma u čemu je problem, mama? Zašto sve moraš a otežaš?“ „A meni to u stvari eluje lako. Samo zahtevam malo vaspitanja. Uostalom…“ „Uostalom šta, mama?“ „Ništa. Uostalom, i ništa.“ „Ne, ka tako pričaš, kao a želiš nešto a povučeš, svoje neslaganje, na primer. a li bi volela a sam abortirala?“ Majka poglea kderku i uvrne ustima. „Šta je bilo? Smeta ti? Trebalo bi a imaš hrabrosti a kažeš ono što misliš. Ti nisi želela a zaržim Vaska zato što nisam znala ko je otac, zaplela sam se i esilo se i šta ona? Mogla sam a se zarazim, a ono – stvari su otišle u ovom pravcu, 'samo' sam malo zatrunela. Ne ogovara ti? Baš mi je žao. Želela sam a ti poarim unuče posle jenog ivnog venčanja, s još jenim bogatim zetom, prijateljima i svim ostalim glupo stima. Ali nije se esilo. Želiš a se osedam krivom?“ „Samo sam rekla a bi mogao biti bolje vaspitan.“ 203

„Ne, mama, ja mislim a me ti, a me stvarno voliš, ne bi stalno opteredivala time.“ „Mislim a je to uslovilo tvoj život i a je anas sve moglo biti rugačije.“ „Ali i mnogo gore! Zašto ne možeš a shvatiš a poneka postoje i životi rugačiji o onih koje si ti zamislila? a ono što se tebi sviđa, ono što je tebi lepo, moža nije i nekom rugom? Ili bi moglo biti i rugačije? Svaki put olaziš ko nas s tim prezrivim licem.“ Babi počne a se smeje. „U stvari, anas joj se ko mene sve svielo.“ anijela je iznenađeno poglea. „Čuno, a šta se esilo? Svejeno, ne verujem, jesi li sigurna a čak ni neka vaza nije pogrešne nijanse? Zavesa? Služavka koja ne služi s leve strane, ili koja prepuni kafu, ili ostane a sluša nešto što je s pravom zanima i zabavlja? a li je mami sve bilo obro? Ona mora a je neka neverovatna astralna konjunkcija, ne usuđujem se a pomislim šta može a se desi u ovom tako epskom danu …“ „Recite mi ka treba a se nasmejem…“ Baš ta olazi Vasko. „Mama, žean sam.“ „Pozravi se s bakom.“ „Dao, bako.“ Ona se ponovo okrene anijeli. „Ali i dalje sam žean.“ Babi se nasmeje.

„Poljubi baku, a ja za to vreme iem a ti onesem čašu voe.“ Danijela ode u kuhinju. Vasko priđe Rafaeli, koja ga zagrli, privuče sebi i poljubi. ete istrpi, dutke ponese taj zagrljaj, naajudi se a de se što pre osloboditi. Onda baka primeti da on ima nove patike. „Kako su lepe, je l' ti to mama kupila?“

„Nije, nego Filipo.“ „A ko je Filipo?“ „Jean mamin prijatelj. Ja sam ih vieo i pitao ga a mi ih pozajmi. Ali njegove su mi bile velike, pa mi je kupio ove. Je l ' ti se sviđaju?“ „Mnogo. A kakav je taj Filipo? Neki ljubazan mlaid?“ „Nije mlaid, on je čovek, ima glavu bez kose i brau.“ Baš ta se anijela vrada nosedi čašu voe. Vasko posegne a je uzme, ali anijela malo zarži čašu ok on ne shvati i, smešedi se, ne kaže: „Hvala.“ Ona popije vou naušak i ponovo pobegne u ranu sobu a se igra s Masimom. Rafaela pogleda Danijelu.

„Ko je taj Filipo?“ „Jean prijatelj.“

204

„a, otle sam ošla, sigurno nije neprijatelj, buudi a je poklonio nove patike tvom sinu. Ali šta on znači u tvom životu?“ „Ne znam, mama. Ne znam šta znači. Zar sve mora imati neko značenje? To  je osoba s kojom se viđam, i to mi je ovoljno.“ „Želiš li a tek tako obaciš svoj život?“ „Mama, šta pričaš? Ništa ne znaš o njemu.“ „Znam a je delav, a ima brau, što znači a je orastao, pretpostavljam a  je razveen ili, još gore, još uvek oženjen, te a se stoga s tobom samo zabavlja…  I a se, između ostalog, sve se to ovija pre tvojim sinom.“ Babi se umeša. „Mama, kako stoje stvari s tatom?“ „Olično. Sve je u reu, hvala.“ „Jesi li sigurna? ošla si ovamo ljuta kao ris. ani i ja ne mamo nikakve veze s tim.“ „Povrh svega“, umeša se anijela, „želim a te umirim. Filipo je samo ve goine stariji o mene, zasa je u mom životu i mnogo je zaljubljen u mene, iako  ja, nažalost, nisam u njega.“ Rafaela na trenutak zaduti. Onda pomisli da i ma rešenje. „Pokušaj a izgraiš nešto, kao što je uraila tvoja sestra.“ „Zašto mi to kažeš? Moža zato što me izržavaš? a li bi više volela a se zalepim za bilo koga a ne bih trošila tvoj novac?“ „Ne, ali…“ „Našla sam posao, mama, tako deš biti mirnija, moža du uspeti a sve sebi platim sama. Ali nika nedu uraiti ništa slično, zaboravi na to.“ Babi ustane s ivana. „Hodeš li još nešto, mama?“ „Ne, hvala.“ „Sviđa li ti se ovaj stan?“ „Mnogo, veoma, ved sam ti to rekla.“ Babi joj se nasmeši. „Tačno, lep je, ima ivan pogle i velik je. Pravimo večere, savršen stan, uvek pun ljui. Pa ipak, ja se osedam samom, a pre svega nisam sredna. Ka nisi sredan, ona ti i ovako lepi stanovi mogu izgleati ružno, shvataš to, mama, jela?“ Rafaela duti, a ona ustane i oe u ranu sobu, pa stane pre ečake, koji na televiziji gleaju crtani film. Obojici su usta otvorena, obuzeti su onim što se ogađa u priči. „Dao, iem, hodete li a me poljubite?“ Naravno, ne miču se, nisu ni primetili a je baka tu. S vrata se začuje Babin glas.

205

„Ako se ne pozravite s bakom, isključiču televizor.“ Tad pohitaju da si đu s divana i kao dva robota odu do Rafaele, koja klekne i primi njihove poljupce.

„Dao, bako!“ I obojica se, sredni, vrate a vie kako de se završiti taj crtani. Babi je na vratima stana, otvori ih baš ka majka stigne. „Cao, mama. „Dao. Dao, anijela!“, vikne a bi je pozravila izaleka. „Dao!“, ogovori joj kderka iz kuhinje. Ona Rafaela poglea Babi. „Bui uz svoju sestru.“ „Ali, mama, ja joj uopšte ne trebam. Sve je u reu. Bui mirnija. Nedemo ništa raiti na silu, kasnije bi to mogla biti greška…“ „Pa ona je ved pogrešila. Iako ne želi to a prizna, ona to zna.“ „Mama, jeno lepo ete ne može biti greška. Zrav je, bistar, veseo, jena o najlepših stvari koje se mogu esiti jenoj ženi, čak i ka nema muškarca pore sebe.“ Rafaela pozove lift, a onda se okrene i izdaleka pogleda dva deteta na divanu.

ecu svoje ece. Svoje unučice. Jean je sin onog žestokog momka kojeg je nekako uspela da udalji od Babi, drugi je sin nekog neznanca. Ali obojica su

prelepi. Baš kao i taj stan. „Lorenco je savršen muž. Čuvaj ga. Ako na svaki način bueš tražila rugu sredu, nika je nedeš nadi.“ „a, mama, moža si u pravu, ali mislim a, ako pokušaš a bueš sredna posredstvom ruge osobe, samo uvoje postajete nesredni.“ Rafaela uđe u lift i poslenji put poglea svoju kderku Babi na vratima. Gledaju se dok Rafaela ne pritisne dugme za prizemlje.

„Poslušaj me, pokušaj a Masimu poariš brata ili sestru, ili bar probaj to češde. Lorenco to zaslužuje.“ Vrata lifta se zatvore pre nego što Babi stigne a ogovori.

206

54. Kad udem u For grin filds u Ulici Kostantino Morin, sve je kao nekad. Slike,

fotografije, čaše okačene naopako na šankom, mali okrugli stolovi o tamnog drveta, obojene stolice okruglog naslona.

„Zravo“, pozravim tipa za šankom, koji me poglea bez naročitog zanimanja. Nema više Antonija, s njegovim ebelim naočarima, koji je sve očekivao sa osmehom velikim bar kao njegova kratkoviost bez tih naočara. „Iem ole na bilijar.“ Tip klimne ne prozborivši ni reč. Moža je nem, svakako nije simpatičan. Žao mi je zbog ljui koji nevoljko rae svoj posao, čak i irektori velikih firmi – zašto ne uspevaju a nau nešto što de ih zaista zaovoljiti? Sta čekaju? Vreme koje i m je na raspolaganju teče neumoljivo, kasnije niko više nede modi ništa a urai. Siđem niz poslenje stepenike. Ni ove se ništa nije promenilo. Bar u nečemu ovaj lokal ne izaje moje uspomene. Skinem sako i okačim ga o čiviluk, zavrnem rukave svoje bruks braders košulje i osvrnem se a viim ima li koga s kim bih mogao da igram.

„Jao, Stepe! Šta, otka si se obogatio, ne zraviš se s ljuima okolo? Rekli su mi a te je obro krenulo, ali ne toliko a bi postao đubre… a priđe i peder, kad vidim kako se oblačiš.“ Pogleam tipa koji je oržao taj govor: sei sam za stočidem, ispre njega je pivo ispijeno dopola i cigareta koja, naslonjena na pepeljaru, sama sagoreva. Ima

seu kosu, a nosi, uprkos vrudini, vojničku jaknu koja mu je preširoka. Klima glavom gore-ole kao oni lažni beskorisni kučidi koje neki ljui stavljaju na zanji prozor automobila kako bi drugi pomislili da su oni radoznali, a ne prevazideni. Pogledam ga bolje i iznenada ga prepoznam. Ne mogu da verujem, to je

Sicilijanac. „Dao, Aelmo, kako si?“ „Nisi me prepoznao, a?“ Ustane i ovuče se o mene. Pozravimo se kao u stara vremena, stežudi jean rugom esnu ruku, obuhvatajudi palčeve i snažno se suarajudi gruima. „obro sam, obro sam, ne kao ti, ali ne mogu a se požalim. Ima sto goina otkako se ne aš vieti. Znam a raiš na televiziji, imaš gomilu firmi, čak si kupio i zgraicu u Pratiju.“ Počnem a se smejem. „Ma ko ti priča sva ta sranja? Gleam svoja posla. Pokušavam a poignem na noge jeinu firmu koju imam.“

207

Sicilijanac me gleda, čini mi se a mi baš i ne veruje, ali, iskreno, to me mnogo i ne zanima.

„A znam i a se ženiš!“ „Pozvan si, svi ste pozvani.“ „a, a… Rekli su mi. Moža me nisi našao. Znaš, menjao sam kude, stvari, crkve…“ Počne sam a se smeje, pa povuče im i, omah p otom, otpije malo piva. Mora a je baš propao, ko zna čime se rai. Neko mi je rekao a je iscrpljen, svakako više nije u formi kao neka. „Hodeš li a igraš bilijar?“ „Ne, Stepe, hvala, voleo bih, ali ne mogu, moram a se viim s nekim. U stvari, idem gor e, pošto taj moža i ne zna a postoji i onji sprat.“ I tako onese pivo, ostavi cigaretu u pepeljari i, klimajudi se kao što se neka hoalo, oe prema stepeništu. Uspevši se nekoliko stepenika, okrene se. „Stepe, baš lepo što sam te vieo. Moža du neka d navratiti u tvoju kancelariju.“ „Zašto a ne?“ Poglea me i omahne glavom, kao a on prvi zna a to nije mogude. Zamislim ga na trenutak u sali za sastanke s direktorom serijskog programa, predsednikom televizije La7 ili direktorom Kanala 5, kako on, Sicilijanac,

objašnjava neku našu ieju. Mogu a zamislim njegovu reakciju na prvo obijanje ili zahtev za oatno objašnjenje: zgrabio bi za gušu nekog irektora. Još gore, pljunuo bi ani Kalvi u lice, a o onome što bi izašlo iz njegovih usta a i ne misli m. Šta li rai sa u životu? Šta rai u ovom kafidu? Ja sam ošao u trenutku nostalgije, a on je moža svake večeri tu. Pre neki an, prolazedi Ulicom Taljamento, video sam Huka na vratima Pajpera, rai kao izbacivač kao i ona, s malom razlikom: više nema nijenu laku, ima stomak i niko ga se više ne plaši. Kako nisu uspeli a se omaknu o onog vremena? a prevaziđu takvo ponašanje? Sa su skoro smešni. Kao tetovaža lepe žene: u oređenoj obi je prelepa zato što je znak buntovništva, iviš se tome kako  je iscrtana u svojim oblicima, zabavlja te mesto koje je izabrala, ali, ka bueš morao a je uzalu tražiš između nabora kože koja visi, ista tetovaža samo de ti izgleati tužno. „Hej, hodeš a igraš?“ Okrenem se i ispre sebe ugleam mršavog tipa u plavo j majici, tamnim pantalonama i mokasinama. Ima kratku kosu i simpatično lice. „Naravno, zašto a ne?“ Uzmem štap sa zia, a on se obrati čoveku za šankom. „Mauro, hodeš li a nam otvoriš šesticu?“

208

Ne govoredi ništa, tip uključi nešto ko kase, pa začujem č udan zvuk dok se svetio izna stola za bilijar lagano uključuje. Tip ima svoj štap, moža je obar, liči mi na ečaka. Moža ima seamnaest goina. Glea me raoznalo, ne zna baš ništa o meni. I bolje. A i šta ima a se zna? „Ja sam Serđo, hodeš li a igramo na osam i petnaest?“ „a, baš to volim.“ „Olično, hodeš li a igramo u pare?“ „obro.“ ečak Sero me glea, moža me omerava. „Ogovara li ti vesta evra onome ko pobei u ve o tri?“ „Čini mi se a je to u reu.“ On pokupi sve kugle, skupi ih na go milu, pa, po svetlošdu sijaliče   nad stolom, izvuče trougao kojim sve kugle stavi na isto mesto. Pomera ih po stolu napred-naza, a ona iznenaa stane i veoma pažljivo skloni trougao. „li poeni. „Okej.“ Stavim belu kuglu bočno i veoma snažno pogoim u sreište. Imam srede, četvrta završi prva u rupi. Nastavim a igram bez prestanka, postignem a osmica ođe  blizu rupe, ali ne upadne. Sad je red na Serda, on obilazi sto da osmotri situaciju. S vremena na vreme se sagne da bi bolje pogledao svaki pravac i mogudnost za lakši uarac. Naposletku izabere jeanaesticu. Bela kugla prođe

posre ostalih ne oirnuvši nijenu, pogoi jeanaesticu bočno, zaa joj pravi udarac i ona lagano ode prema rupi u dnu sleva. Jedanaestica na tren zastane na ivici, zaljulja se i ona, kao a je olučila, sklizne unutra. ečak igra obro, nede

biti lako. Oatle uspe a centrira vanaesticu, koja se olučno zakotrlja, nasloni se na moju, pomeri je, ouše malo, i oe u sreišnju rupu. Baš je jak. Na tren se setim one večeri s Klaui om, Babinim ocem, one partije s dva neznanca, dva razmetljiva i sigurna tipa; ipak, u svemu smo uspeli i na kraju smo ih pobedili.

Začujem iznenaan zvuk, njegova trinaestica se brzo kotrlja, ali ona, umesto a uđe, tresne o ugao, zaustavi se poskakujudi pred rupom koju je izabrao i ostane sakrivena iza bele kugle, nuedi mi celo polje. „Na tebe je re, kako se zoveš?“ „Step.“ „Tvoj je re.“ Obiđem sto ok plavom kreom bojim svoj štap, potom protrljam žleb svoje leve ruke o magnezijum koji stoji na postolju, da drvo bolje klizi. Izaberem dvojku.

Pogoim je snažno, izađe iz grupe, tresne o ivicu stola i krene prema sreišnjoj

209

rupi, pa uđe u nju. Bela kugla je obro izašla, sa je iza osmice, koja je i alje na obrom položaju, i tako uraim isto što i on, p ogodim osmicu, prislonim je uz

njegovu esetku, koju je nekako uspeo a približi onoj rupi, i postavim je iza nje. Nastavim da mirno i veselo igram, uvek izlazim dobar i, jednu za drugom, ubacim sve svoje kugle. Ostane samo jedna, ali dobro sam postavljen, ne mogu da

pogrešim, bar se naam. Olučno je pogoim, pravo, bez oklevanja. Žuta kugla brzo klizi po zelenoj čoji i ulazi u rupu. Jean –  nula za mene. „Hej, obar si, nisam to ni pomislio. Čestitam.“ Ona Serđo ođe o svog mobilnog telefona, koji je os tavio na stolici. Proveri ga i primeti a mu je stigla poruka. Čita. „Jebiga, to je moja majka, hode a se vratim kudi, što je osana. Možemo a nastavimo neki drugi put?

„Naravno, o sleedeg puta.“ „Eh, izvini, bežim, častim te pivom gore, za šankom.“ „Važi, hvala.“ I viim kako nestaje. Oem a operem ruke u toaletu, obučem sako, očistim pantalone na kojima je plav trag o kree i popnem se. Priđem šanku i tip mi odmah donese srednje pivo.

„rži, ovo mora a je za tebe… O Serđa, ne?“ „a, hvala.“ Senem na barsku stolicu i počnem a pijem. Povučem obar gutljaj, pa pogleam po lokalu. U nu sale, Sicilijanac razgovara s nekim čovekom starijim o sebe. Tip nosi teksas jaknu i tamnoplavu pamučnu kapu na glavi, raspravljaju o ko zna čemu. S vremena na vreme, Sicilijanac tresne pesnicom o sto kao da bi taj gest

nekako mogao a mu a za pravo. Moža nije trebalo a pozovem sve na venčanje, ali neki ionako nede odi misledi a treba a mi onesu poklon. To je moja poslenja naa. I tako, smejudi se u sebi, povučem još gutljaj piva, a ona začujem neki glas iza lea. „Šta ti je rekao Serđo, zašto mora kudi? Zato što se majka naljutila?“ Okrenem se i viim onog mutavog barmena, koji je iznenaa postao pričljiv, a pre svega raoznao. Ne ogovorim. „To što te je častio pivom znači a je vieo a si jači i a nije hteo a izgubi vesta evra. Nasmejem se. „U stvari, izgubio sam prvu partiju.“ Tip ostane iznenađen, kao začuđen, i tako ja popijem pivo i, ne pruživši mu šansu za naknana pitanja, napustim lokal. Cim izađem, zapalim cigaretu. For  je ranije bio bolji. Nika se ne vradaj na mesta koja si posedivao ka si bio mla, nadi deš ih mnogo ružnija ili ih uopšte nedeš nadi. Povučem im i okrenem se prema

210

motoru. Tu je neki tip koji pokušava a ga otvori, ili bar petlja nešto oko njega. Stavio je belu kacigu na moje seište. „Hej, šta raiš tu, koji kurac?“, zaurlam izaleka. „Ko? Ja? Vii, grešiš, uzeo sam svoju kacigu, pre toga je tu bio neki mlaid.“ Nizak je, nabijen, ima okruglo lice, sve zube čitave, jenake, ali ružne, žute, i kradu brau. Nosi farmerke, bele patike i zelenu kej-vej  jaknu. Dok prilazim motoru, on uzima kacigu i ualjava se brzim hoom ali klatedi se. ovoljan mi je tren a viim a je upravljač provaljen. „U kurac…“ Ali on navlači kacigu, shvatio je a sam ga uhvatio, i počinje a trči, brz je kao raketa na onim svojim kratkim nogama. Bacim cigaretu i za tren sam iza njega. On

nestane iza ugla, ali, čim i sam zađem za ugao, ugleam ga, viim a se ved popeo na upaljenu vespu i pobegao ne ižudi noge, ajudi gas už trotoara, maltene u suprotnom pravcu. Uz to, tablica mu je pokrivena nekom crnom čarapom. Potrčim prema svom motoru, otključam ga, pokušam a ga upalim kako bih ga sleio, ali, čim ga spustim s nogara, primetim a se upravljač više ne okrede lako, tvr je. Mora a mu je zaao onaj klasični uarac pokušavajudi a ga izbije, ali nije uspeo. Jebiga, mora a je ved pobegao. A i ne shvatam: bio je sam, bez kamiona u koji bi utovario motor, bez nekoga ko bi mu čuvao stražu, bez saučesnika koji bi mu odvezao motor dok on ode mojim. Pa, ne uspevam da shvatim. Ali to lice mi se

urezalo. Trebalo je a uzmem telefon i a napravim lepu fotografiju. a, a šta ona? Otišao bih a ga prijavim? Ja a postanem policajac! Nasmejem se i na samu pomisao. Pokušam a pokrenem upravljač, lagano ga pomeram a ga ispravim. Ona zatvorim kacigu i, s malo gasa, naajudi se a mi nede iznenaa blokirati, pođem kudi.

211

55. Ka sieedeg jutra uđem u kancelariju, zateknem ora zatvorenog u njegovom odeljku s jednim mladim urednikom koji urla. Vidim ih kroz staklo: on

sei miran, sluša, a taj rugi je na nogama i urla čak vrlo žestoko. Ipak, moram a kažem a je zvučna izolacija koju je Đorđo ao a nam urae savršena. Viim a  je urenik veoma uzrujan, ali uopšte ne čujem o čemu razgovaraju. Ona viim kako ga Đorđo  poziva da sedne, ali taj odmahuje glavom, potom Đorđo  uzme neku fasciklu s projektima i otvori je na stolu, ponovo pozove urednika da sedne i on ovog puta prihvati. Aliče me stigne baš ok ulazim u svoju kancelariju.

„obar an, hodete li obru kafu?“ „a, može, ugu i bez šedera.“ „U reu, omah du vam je oneti. Ovo je pošta za anas.“ Ostavi mi na stolu gomilu papira, pa izađe iz prostorije. Počnem a proveravam poštu, nema nijenog čunog pisma, bar mi se tako čini. Jean poziv na koktel, otvaranje nekog restorana, veče koje organizuje Foks povodom lansiranja novog projekta. Još jean poziv na izložbu. Otvorim ga. Koređo i Parmiđanino. Ko zna, moža je i ovo neki „ciljani“ poziv. ođe mi a se nasmejem, ne, sigurno ne. Ko zna šta rai, moža je otputovala. Začujem kako se vrata otvaraju, onda glasove koji dolaze s hodnika.

„obro, zaovoljan sam što smo našli neko rešenje. Javi mi nešto što pre.“ „a, ali vi više nemojte a mi priređujete neslane šale!“ „Ma aj, nemoj tako, objasnio sam ti.“ „a, a, znam, šalio sam se.“ Pozrave se, čujem kako se zatvaraju vrata. Izađem iz svoje kancelarije. „akle, jesi li uspeo a ga smiriš?“ „a, bilo je lako. Rekao sam a si ti kriv, a ja to nika ne bih uraio.“ „Ma aj, tako du ja ispasti neki cinični špekulant, gori o onog tvog prijatelja Pancerota.“ „Ne, ne, ovo je rugačije. Rekao sam a je irektor televizije La7 uložio mnogo novca u našu firmu preko žene i a je ogovor sleedi: mi moramo a radimo punom parom, a on ima neku vrstu prvenstva na svaki projekat. Dakle,

pripaalo mu je a može prvi a izabere program i a ga uzme.“ „I poverovao je u to?“ „a. Mislim a su ga upravo zato i postavili za urenika…  Ne pravi probleme i u sve veruje.“ 212

„U obrim smo rukama…“ „Uraio sam još nešto…“ Smestimo se u moju kancelariju kako bismo nastavili razgovor, a tad stigne i Aliče s dve kafe.

„Napravila sam i jenu za vas…“ Đorđo joj se nasmeši. „Savršeno, čitaš mi misli, baš sam hteo a ti tražim.“ Ona spusti kafe na sto i izađe iz prostorije. „a vam zatvorim vrata?“ „a, hvala.“ Ostanemo sami. „akle, čestitke za Aliče, stvarno oličan izbor.“ „Stvarno ti se sviđa?“ „Veoma. Intuitivna, precizna, urena. Ume čak i a bue rezervisana i a bude na svom mestu. Zasad ne vidim mane .“ „obro.“ Otpijem malo kafe. „akle? Šta si još uraio a bi smirio mlaog urenika, pošto si me napravio ciničnim i tvrim?“ „Neko mora da je proneo glas o tvojoj prošlosti tabažije…“ „Tabažije? Tako mi aješ i političku pripanost.“ „Zar nije bilo i toga?“ „a, ali nika nikoga nisam pipnuo zbog ieologije, to su rugi raili ili su slali ruge, ne shvatajudi, nažalost, a su važne reči i snaga ieja.“ „obro, svakako misle a si to bio ti. To može a nam posluži kao slika, zato što ostane jena o on ih urbanih legendi sa stalnom sumnjom: je li istina ili seru? Međutim, ako ti anas iznenaa oplaviš nekog ispre Vanija, to de postati kontraprouktivno. Mit o tom tipu pravenika, čak i za ljue koji preziru nasilje, savršen je u legeni, a naprasit batinaš koji, kao proucent, anas bije nekoga samo je smešan. akle, ako se i esi nešto zbog čega bi se ti unervozio, pokušaj a se suzržiš.“ „Vii, nema problema. Sinod sam uhvatio jenog koji mi je krao motor, iskrivio mi je ceo upravljač, na silu slomio blokau i nisam uspeo ništa a mu kažem, praktično sam ispao seronja.“ „Ali sprečio si krađu.“ „a, ali, a bih potkrepio legenu, trebalo je a ga oplavim…“ „A a se on, ok bi ga ti ohvatio za jaknu, okrenuo, izvaio pištolj i pucao u tebe? Šta bismo ra dili mi s Futurom? Kakva bi naša buudnost bila?“ „To nisam uzeo u obzir. Ili moža jesam. Eto, nisam mu ništa uraio misledi na Futuru. Pusti i tu priču u opticaj, baš mi se sviđa!“ „Misliš a sam ja pustio u opticaj tu priču o batinašu?“

213

„Ne mislim, to jesi bio ti.“ „Kako go, ponovo počinjem a razmatram ponuu kvota.“ „Pala je. Možeš a obiješ najviše vaeset procenata… Moradeš a požuriš.“ Đorđo počne a se smeje i sene ispre mene. „a i ne pomišljamo na brojne naslednike koji bi mogli da se pojave!“ „Eh, a, ali zasa se više niko nije čuo.“ „I bolje je tako. Ne možemo a buemo rasejani u ovom periou punom važnih sastanaka. akle, uspeo sam a smirim mlaog urenika avši mu gomilu projekata za koje sam se pravio da sam ih izvukao, uprkos pravu prvenstva, od televizije La7. Ceni moj rizik, utvrili smo tajni sporazum, ali mislim a de on uzeti

naše različite programe baš u nai a de nam propasti ogovor s La7.“  „akle?“ „akle, on je đubre i shono tome demo ga tretirati…“ Nasmejem se. „Čini mi se a je to olična eukcija.“ „A s direktorom televizije La7 zaključili smo veoma povoljno. Ko voli koga de biti uarni program za sleedu sezonu, s najavnim spotom koji de svaki put promovisati naš logo, Futuru. Imademo eset spotova nevno va meseca uoči početka programa, što znači, buudi a o nesumnjivim činjenicama ne vrei raspravljati…“ „Bide šeststo promocija Future. “  „Tačno, jena o eset sekuni. Ako pomisliš a za trieset sekuni cene iu od trideset do trista pedeset hiljada evra, u zavisnos ti ka se puštaju…“ „Najmanje bismo platili tri miliona.“ „Baš tako, ali ogovorili smo se za bar pet reklamnih blokova u uarnom elu večeri. akle, čak i ako nas ne puste u etar, to je kao a si ved zaraio osam miliona i reinvestirao ih u Futuru…“  Pruži mi papir sa delom šemom s preciznom satnicom programa za svaki an posebno, a ispo toga je vrenost o čak osam miliona i vesta hiljaa evra. Sve pažljivo pogleam. „Oličan posao. Ipak, nisam ih ja zaraio, mi smo ih skupili za Futuru.“  „a, naravno. Ona, zaključio sam ogovor za nov jutarnji program i ovo ved imamo potpisano na šest meseci.“ „Eh, a šta demo im ati?“ „Eh, to ne znam. Ja sam im samo rekao a si našao nešto novo i veliko… Ostaje ti otprilike četreset ana a im to prezentuješ…“ Gledam ga zgranut dok on veselo nastavlja.

214

„Potom, imademo program u rugom elu večeri, ali to za četiri meseca, što znači a imaš otprilike va meseca a pronađeš genijalnu ieju…  I, naravno, i to si ved smislio…“ „Naravno, ja sam pravi -pravcati lovac na talent e!“ „a, pun si kvaliteta, tvoj lik raste i ja sam zaovoljan. Sara mi je stavila o znanja a bi volela a vii naše kancelarije, ali mislim a nije samo to…  Ili da ona tebi pokaže ko zna šta.“ „A ti si, naravno, ka pogleaš trenutne probleme i tananu ni t na kojoj je sad Futura, sigurno otklonio tu hipotetičku pretnju.“ „Ne, verujem a de batinaš kao ti umeti a postavi na mesto jenu evojku koja je samo vatrena…“ Baš ta neko pokuca na vrata. „Napre.“ Vrata se otvore i pojavi se Aliče. „Izvinite, ošla je neka Đovana Senjato. a je smestim u salon?“ Pogledam Đorđa, a on mi se osmehne. „Taksa Kanala 5.“ „Ah. Naravno.“ „Ne, pusti je a uđe ko nas.“ „Olično.“ Aliče se ualji u trenu i omah zatim se pojavi na vratima pokazujudi nekome put. Iznenaa se na   pragu pojavi prelepa devojka, vesela, nasmejana, s povelikim, provokativnim izrezom. Plavuša zelenih očiju, kosu je skupila u rep, dve ogromne sise, pre svega suviše savršene a ne bi bile operisane. „obar an, zaovoljstvo mi je a vas upoznam. Kako vam   je lep poslovni prostor!“ Ima glasid evojčice, ne shvatam a li glumi misledi a tako napravi neki čuan kontrast svojoj preteranoj senzualnosti ili je to stvarno njen glas. Kako go bilo, ustanem o stola i pođem joj u susret. „rago mi je, Stefano Mančini.“ „Đorđo Renci.“ Mene poglea sa specijalnim osmehom, a Rencija samo ovlaš pozravi. Potom pokaže na fotelju. „Mogu li?“ „Naravno. U stvari, izvinite, mi smo u izvesnom smislu ostali zaprepašdeni ovim naglim ali prijatnim iznenađenjem…“ Đorđo poigne obrvu kao a su ga moje reči zaista pogoile, a sisata se smeje pravedi se glupljom nego što jeste.

215

„Ja sam zaovoljna što konačno ima novih ieja. Na televizijama uvek prave iste stvari, uvek su isti ljudi i niko nikad ne rizikuje. Postajemo narod glupaka. Ali

Kalemi je presredan zbog programa i rekao je a de ga uskoro lansirati s velikim publicitetom. Mnogo najavnih spotova bar mesec dana ranije …“ Pogleam Đorđa, a on mi se osmehne. Đovana to primeti. „Šta je bilo, jesam li rekla nešto?“ „Razgovarali smo jutros s Kalemijem i sve smo razjasnili. Nedemo raiti taj program s Medijasetom, ali uskoro de biti neki rugi.“ „Ali ne! Ja sam želela a voim taj! Svakog jutra sam gost u jutarnjim emisijama i s tom iejom sam želela a napravim skok!“ „A kakvu si ulog u zamislila?“ „Kako kakvu sam ulogu zamislila? Kalemi mi ju je poverio, trebalo je a vodim emisiju… Bila bih voiteljka! ouše, s još jenim pomodnim voiteljem, koji bi bio uz mene, ali samo u prvo vreme, eto …“ Đorđo i ja se ponovo pogleamo. Ovog puta se ne smejemo. Onda on ustane. „Viite, siguran sam a demo nadi neko rugo rešenje, saranja s vama bide pravo zaovoljstvo.“ Pozove je a ustane. „Svakako želim a vas upoznam s autorom ovog programa. Moža de se uz priču, ka se bolje upoznate, pojaviti novi programi, još priklaniji za vas.“ Đovana Senjato malo okleva, a ona, nasmejana, poglea Rencija i shvati a su stvari svakako ved olučene. „Ah, naravno, tako je… olična ieja.“ Ustane iz fotelje i pruži mi ruku. „Stefano, baš mi je rago što smo se upoznali.“ „I meni.“ „I onako demo se često viđati, ne?“ „a, mislim a hodemo.“ Đorđo je isprati iz naše kancelarije i otprati je o Simonea. „Možemo?“ Pokuca na poluotvorena vrata. Simone skine slušaliče. „Naravno!“ U stvari, izgleda da ga nervira ova j upa, pošto je baš bio zaokupljen onim što  je raio. Renci uđe u prostoriju. „akle, ovo je Đovana Senjato. ošla nam je u posetu pošto smo Kalemija pitali a nam ukaže na nove voiteljke koje de razbiti na tržištu…“ Vievši je, Simone sine. „Dao! Kakvo zaovoljstvo!“ Omah joj pruži ruku. Đovana se nasmeši i, pošto je viela kako su se njegove oči zalepile za njene sise, ved zna a ga ima u šaci i svakom rugom elu koji sama poželi. „onela sam i biografiju. a je izvaim?“

216

Ta rečenica na čuan način uzbui Simonea, koji na trenutak zatvori oči. Renci urai isto, ali iz rugog razloga, kao a kaže „obro je, iemo obro“. Ona Simone ponovo postane profesionalac, preuzme Đovaninu biografiju i situaciju. „Izvoli, sei, govoridemo jeno rugom 'ti', jela?“ „Naravno… Koliko imaš goina?“ „evetnaest.“ Đovana na trenutak okleva. „obro je, iako ne izglea tako, mi smo skoro vršnjaci.“ A to „skoro“ nije baš obro efinisano. Đovana mora a ima više o trieset godina.

„akle, ostavljam vas same.“ Renci oe ne zatvarajudi vrata okraja. Simone veoma pažljivo i profesionalno razglea biografiju Đovane Senjato. „Baš si mnogo raila…“ „a“, smeši se ona, „ali još nisam našla pravi program koji bi mi oneo željeni uspeh.“ ok to izgovara, ona prekrsti noge i, skoro i ne želedi, pokaže ih u svoj njihovoj lepoti. „To jest, ne mogu a se žalim, imam ekskluzivni ugovor na ve goine za učešde u različitim emisijama i samo o toga mogla sam a kupim malo potkrovlje u Ulici ela Kroče ove, u Rimu, ali kako du sa svim ost alim? Na primer, ove goine bih za Božid volela a oem na Malive, na Sporting, kuda svi idu, ali a bih stekla poznanstva, a ne zara nečeg rugog. A ja to ne mogu sebi a priuštim! Eto, želim a buem nezavisna.“ A Simone, naravno, iako ni najmanje nije razumeo koliko joj još para treba, izglea a se svejeno savršeno slaže s njom. „Ma naravno, u pravu si, treba…“ Đorđo ponovo uđe u moju kancelariju. „Nisam uspeo a ti ispričam ostalo… Dakle, i s Kalemijem smo se dobro dogovorili — osim takse Senjato, dobili smo na svemu. Zaključili smo jenu seriju i jean program u uarnom terminu, a ona bi trebalo a imamo i prostor moža pre Dnevnika, što ne bi trebalo a bue loše. Jesi li video? Njihove ponude za spot bile su samo za jedan mesec, ne bi nam to odgovaralo.“

„obro, meni to eluje olično.“ „a, sve je prošlo na najbolji mogudi način. Vieo sam a si ošao motorom. Ako hodeš, povešdu te a ga sreiš, tako demo porazgovarati o još ve -tri stvari.“ Ništa se tu ne može, Đorđo je kadar da pazi na sve. „Hvala, rao.“ „akle, ako nemaš ništa protiv, ovešdemo ga o jenog mog prijatelja. Veoma je vest, prema meni je uvek bio obar i želeo je a te upozna.“ „I on je očaran blistavim svetom televizije?“

217

„Ne, ne, mislim a nešto rugo hode a te pita…“

218

56. Kad stignemo u seište Honde u Ulici Gregorio VII, velika kapija se otvori

propuštajudi nas niza strmu nizbricu. Stajemo ispre garaže pune raznih motora; na nekima o njih je karton sa sve brojem koji pokazuje a su ved popravljeni. Đorđo  side sa svog motora SH dok ja parkiram svoj malo ispred njega. Mladi radnik Honde objašnjava jenom ne baš prisutnom mlaidu kako rai nov sistem protiv krade.

„Ne, ponavljam ti, moraš a pritisneš gornje ugme i, ka vaput čuješ 'bip', sistem je uključen.“ Čim čuje znak, tip pokuša a pomeri svoju vespu. „Ali ne pišti!“ „Pa moraš a sačekaš bar vaeset sekuni, ako ne sačekaš, to je kao a si ga poništio!“ „A ako mi je lopov mazne za to vreme?“ „Pa ona si ti tu…“ „I šta a raim?“ „Ti viči! Ili pritisni ovo ugme ole koje se zove 'panika' i omah de početi a pisti!“ Tako se zaista i ogoi. Tip pritisne uši rukama, a sa usana mu se čita: „a, da, shvatio sam…“ Radnik Honde napravi grimasu kao a kaže „E, vala, obro je…“, pa ponovo pritisne ugme „panika“ a alarm prest ane da pišti. Uđem u prostoriju s delovima i prijemom, gde Đorđo  razgovara s jednim visokim, robusnim čovekom kratke kose koji, ka me uglea, kao a se prijatno iznenadi.

„Pa ti si mi ga stvarno oveo!“ Renci klimne glavom. „Ja ne lažem. Stefano, mogu li da ti predstavim Gaetana?“ „rago mi je.“ On mi sračno stegne ruku. „Ma šališ se? Ali ja tebe ouvek poznajem! Za mene je velika čast što ove imam velikog Stepa.“ Zaišta sam iznenađen tim njegovim ouševljenjem. „Ne znaš koliko sam para izgubio s tobom…“ Ah, eto, i elovalo mi je malo čuno. „Zato što sam isprva ja igrao protiv tebe, uopšte nisam shvatio a si najjači. Na trkama Kamomila, ako si ti bio na pisti, nije bilo nikoga. Posle sam počeo a se kladim na tebe i povratio sam se, u stvari, stavio sam u žep pet-šest hiljaa evra…“ 219

„Sredom… ved sam se osedao krivim.“ „Ti? Ti si se osedao krivim? Ma aj…“ Prasne u smeh. „Baš si strava. Ah, nisam znao a si tako simpatičan.“ Iznenaa se uozbilji. „Znaš li ti a sam bio tamo i one proklete večeri ka se Polo trkao? Jadnik… Zamisli, čak sam se i klaio na njega. Baš je bio strava…  Ah, jebiga, izvini, ako ti to ne znaš, ko de… Ali nikad nisam shvatio kako se ono desilo … U jednom trenutku, u krivini je otišao ole a a ga niko nije oirnuo. Kunem ti se, apsu rd. Ja mislim da su pucali u njega. Ne, ozbiljno … Znaš li a se na tim trkama vrteo ogroman novac?“ I stegne mi se srce, gore od pucnja, sad kad znam istinu. Ali pravim se da se

ništa ne ogađa. „Nika više nisam otišao. Nisam se više trkao.“ „U pravu si, pogrešio sam što sam te posetio, izvini.“ Ponovo postane profesionalac. „akle, šta ti se ogoilo?“ Ispričam mu za pokušaj krađe i za slomljen upravljač. „Ono što ne razumem jeste kako bi uspeo a oveze motor. Nije imao saučesnika, niti stražu, čak ni n eki furgon u blizini, sve sam proverio, pobegao je svojim motorčidem s pokrivenom tablicom…“ Gaetano se nasmeši. „Sa imaju tu tehniku, zove se 'parking -duh'. Ukradeni motor ovezu ulicu alje, u neko vorište, ili pak u neku uličicu. Ka izađeš i ne naeš ga, ti prijaviš krau, ali svakako oeš oatle, a oni ponovo svrate, potpuno mirni, i ovezu ga mnogo, mnogo kasnije, moža nodu.“ „Ne mogu a shvatim. Sa ved svašta izmišljaju.“ Gaetano mi se smeši. „Žao mi je. a viimo šta se može učiniti.“ Izađe u vorište i priđe mom motoru. Pokuša a pomeri upravljač. „Ništa. Pokušao je uarcem, ali nije uspeo a sasvim razbije blokau, ona je probao a ga otvori ove, mora a je imao uređaj a sve resetuje i a proba a ga ponovo upali, ali mislim da si tad ti nai šao…“ „Eh, a.“ „obro si prošao.“ „U stvari, trebalo je a ga sreim kao u stara vremena! Ali, ka viim kako su se stvari izmenile, činjenicu a još imam motor moram a smatram obrim rezultatom.“ „Vii, mislim a moramo a promenimo samo upravljač, ali moram da pogleam kako ie njegova blokaa, pozvadu te na jean preventivni.“ „Okej.“

220

„Oh“, umeša se Đorđo, „molim te, to je moj brat.“ Gaetano se nasmeši. „Shvatio sam, i više o brata.“ „Eto, bravo.“ Ona me Gaetano poglea. „Hodeš li a staviš jean push and block!“  „A šta je to?“ „Ovo…“ Priđe jenom motoru i pokaže mi blokau ispo nogara. „Sve i a razbiju blokau upravljača i povezu sistem, ipak ne mogu a krenu niti ga mogu pomeriti, zato što motor više nede a sie s nogara…“ „Ako ne ide samo na jed nom točku.“ „Ona je on šampion i takvom svaka čast!“ Gaetano me glea kako a kaže: to nije mogude, ali ja znam a je Polo mogao da podigne motor u jednom metru! Gaetano nastavi a mi objašnjava. „Ovo su izmislili u Napulju. a bi sa uzeo motor, možeš sa mo da pretesterišeš nogare, pa je to praktično nemogude.“ „akle, uopšte ne mogu a ga ukrau?“ „U Napulju su pronašli sistem, ali ove, u Rimu, još ne mogu. To je obro srestvo za zastrašivanje.“ „Koliko je?“ „Sto vaeset evra.“ Renci ga poglea. „Hteo sam a kažem: sto evra.“ „obro, montirajte to.“ I tako ostavim tamo motor, popnem se iza Đorđa i, malo kasnije, opet smo u kancelariji. „Vratili smo se.“ Aliče nam omah izađe u susret. „akle, pomerili su probe za nultu epizou unapre, za pola tri. Baš sam htela a vas pozovem.“ „U reu, hvala, savršeno.“ Dok odlazimo svaki u svoju kancelariju, primetimo da je Simoneova

zatvorena. Obojica se instinktivno malo primaknemo i viimo a je Đovana Senjato još tu, i ne samo to: Simone sei na svom stolu ispre nje i smeju se s kafama u rukama.

„Uzeli su i brioše, ali njih sam naručila u baru, pomislila sam a bi to mogla a bue i vaša preporuka, pa sam tako uraila. Naam se a nisam pogrešila.“ Đorđo je spremniji o mene. „Nede nas sigurno va brioša baciti na kolena.“ „Želela je četiri.“ „Ni četiri. obro si uraila. Sa nas ostavi.“ Aliče se vrati u svoj oeljak. Đorđo priđe  staklu toliko da ga Simone vidi i, naravno, osmeh mu iščezne s lica i on se uozbilji, sie sa stola i počne

221

profesionalno a se obrada Đ ovani Senjato. Izgleda da se njihov razgovor tad okončao, buudi a ona ustane iz stolice, a Simone je pretekne i otvori joj vrata. „akle, čudemo se uskoro.“ „a, naravno, molim vas, meni se čini savršenim ono što si mi rekao…“ Govoredi to, ona stigne o vrata kancelarije i izađe. Simone se vrati kao a se ništa nije dogodilo, ali ne stigne ni da zatvori vrata a Đorđo mu upane unutra i počne da urla.

„Jesi li ti lu? O kreativnog irektora o autora mufljuza! Sta si osa raio sa onom?“ „Ma ništa, priča li smo, upoznao sam je bolje …“ „Šta ima a je upoznaješ?! Ona ti je posle pet sekuni ved otkrila misteriju Senjato: dve ovolike sise i gotovo! Šta ti misliš, a je šalju ovamo zato što de izvaiti neki filozofski traktat ili zato što de izvaiti nešto ru go Kalemiju ili nekom na spratovima iznad njega? Pa ne mogu da verujem…“ Renci počne a kruži po Simoneovoj kancelariji. „Ma reci šta može a kaže glava ovom ove! Izmisliš jenu toliko lepu emisiju, a ona imaš toliko lošu ieju!“ „Koju?“ „a probaš sa Đovanom Senjato!“ Simone ga glea, a ona prekrsti ruke. „Čuj, meni se ovana sviđa.“ Đorđo ne veruje svojim ušima, stušti se za Simoneov sto, s rukama na rubu, sav nagnut napre, toliko a mu urla u lice. „Misliš a te mi pladamo a bi se zaljubio?! Zašto praviš bualu o sebe s njom? Zato što deš je moža pojebati? I tako si ti sredan, ali neko rugi de se naljutiti i ona smo mi jebana strana! Pa,  jebote, ona si stvarno glup. Tek što smo krenuli s Futurom, a ti ved hodeš a nam  je zatvoriš? Ne, reci, molim te, objasni mi, daj da shvatim kakav jebeno neverovatan nacrt, kakav apsuran projekat imaš na umu, pošto, uveravam te, sa te stvarno ne pratim!“ Ta se pojavim na vratima. „Đorđo, smiri se.“ Renci se okrene. Ništa ne kaže, uboko uahne, pokuša a uhva ti malo kiseonika. Ona krene prema meni, a ja se pomerim a on, saa dutke, izađe iz prostorije. Pogledam ga dok se udaljava, pa se okrenem prema Simoneu i

zatražim malo njegove pažnje. „akle, mislim a Đorđo misli a mu nisi ukazao poštovanje…“ Simoneu su ruke i alje prekrštene. Okrene glavu ka ziu. „Ali nije tako. a li se tebi čini a ga ne poštujem?“

222

„Pa, s obzirom na to kako si se poneo sa Đovanom, on misli a je tako.“ Simone se okrene prema meni iznenađen, kao a nije shvatio šta mu to govorim ili mu se pak to čini apsurnim. „a se bolje izrazim: za njega si ti ved eo Future, on tebe vii u našoj firmi, dakle, za njega je to kao da si izneverio njegovo poverenje. Ali kako, misli on, ja mu pružam toliko, a on de zbog jene glupače koja pokazuje s ise i dupe sve da

ugrozi? U suštini, ne mogu a kažem a greši. Ka bi Kalemi, ili ko go a je iza ove Đovane Senjato, znao a mi, umesto a joj amo posao, iemo u krevet s njom, prokockali bismo njegovo poverenje. Zar ne shvataš a te jena ovakva namerno koristi a bi nekoga zaslepila o ljubomore i a bi obila mnogo izašniji goišnji ugovor s mrežom, ili misliš a si joj se stvarno svieo i a bi iz toga moglo nešto a se roi?“ „Ona mi eluje kao ozbiljna, prava evojka, i simpatična mi je. Pouara mo se u mnogo čemu.“ Đorđo utrči kao a olazi ko zna oakle, a zapravo se vii a je slušao. „Ona me stvarno brineš, jebote!“, opet zaurla prilazedi njegovom stolu ok  ja izlazim. „Ona ništa nisi shvatio, jebote! Kako možeš a pomisliš a je ono ozbiljna, prava evojka, u čemu se to vi pouarate? Ti nemaš ništa zajeničko s njom! Onakva ti melje mozak, napravi o njega onaj grašak koji si jeo ka si bio mali, pretvori ga u kašu!“ Priđe mu i kažiprstom ga va -tri puta kucne po glavi. „Naravno, ako ti uopšte imaš mozga!“ Simone nervozno pomeri glavu.

„Ona bi s tobom bila va, tri, četiri puta, moža eset, a ona bi nestala. Ona bi počeo a zatičeš njen mobilni telefon isključen, išao bi a je tražiš po lokalima, video bi je na Fejsbuku kako obilazi svet, u Njujorku N jujorku je, na Formenteri, u

Abu abiju. Povrh svega, ona bi to svakako ispričala Kalemiju ili ko zna kome izna njega, i uživala bi u tome a mu kaže, a ona bi oni prekinuli svaki onos s nama. Hodeš neku takvu? Ja du ti je platiti! Ali, jebote, nemoj a nas uvaljuješ u probleme. Mislio sam a si genije, a ti si u stvari glupak!“ Posle te poslenje izjave, konačno ga ostavi samog, izađe u honik i stigne me. „Haje, iemo, čekaju nas u Teatro dele Vitorije za pilot-epizou.“ „A on?“ „Ostavidemo ga ove a razmisli! Genije mora a se pronađe, ostavimo ga samog, bide to obro za njega!“ Aliče nas glea kako prolazimo, ali ona ovrati pogle, ništa ne kaže. I tako, čim se nađemo u liftu, Đorđo pričeka samo a se vrata zatvore, poduti još trenutak, pa prasne u smeh.

223

„Jebote, bili smo savršeni!“ „a, ličili smo na obrog i lošeg policajca!“ „lacno. „Ali obično sam ja bio loš…“ U trenu se setim Pola, našeg prijateljstva, svih sranja koja smo raili i knela mi je u grlu, ali nije ovo trenutak, ne sa. „obro, akle, sleedi put je tvoj re a bueš loš!“ „Naajmo se a nede biti sleedeg puta.“ „Bide, bide.“ Ved znam a je, nažalost, u pravu. Suviše je stvari ved pogoio.

224

57. U pozorištu, ka uđemo, vlaa potpuna tišina. Neki nizak, punačak tip veoma duge kose i s povelikim stomakom ie unaokolo s mikrofonom i izaje naređenja u mukloj tišini stuija. „Jebiga, koliko puta moram a vam ponovim? Sa ovim žimijem žibom morate a pravite spore karove, on je lutka, iže se, prelazi preko glave voitelja i na kra ju prikazuje tabelu sa svim boovima. Ne mislim a je toliko teško…  Daj da probamo ponovo.“ Fulvio, voitelj, ponovo se postavi na zvezu u sreištu pozorišta. U ruci mu  je fascikla, ali u njoj je je samo šema emisije. emisije. „obro veče, akle, evo nas u rugom krugu, koji de Antonio morati da resi…“ Uto se poiže jena ruka, prolazi ispre voitelja, prelazi preko njega, još više se iže, trči po stuiju, pa završi na slici tabele. „Ne, ne, stop! Još nismo uspeli. a li je mogude a moraš toliko a trčiš? Ku žuriš? Jebote, ljui de se u svojim kudama uplašiti! Nede se, ako tako raiš, probe završiti ranije, a ti otidi kudi a bi jebao onu siroticu koja je prinuđena a bue s tobom…“ Okrenem se prema Đorđu. „Ma a li je ovaj reitelj stvarno toliko obar?“ „Roberto Mani je genije.“ „Hodeš a kažeš a nemamo rugih, sve i a nisu toliko obri, koji ne govore sva ova neverovatna sranja? Pomisli kako se mora osedati taj koji pokrede onu ruku.“ Tad Roberto, reitelj, primeti a smo ošli i prestavi nas stuiju. „eco, pogleajte ko je ošao! Naš proucent Stefano Mančini i njegov verni Đorđo Renci.“ Govoredi to, on uperi mikrofon u irigenta malog bena koji se nalazi ispo tabele semafora, a maestro, vievši taj pokret, omah pokrene bend. Svi ouševljeno sviraju nekoli ko sekundi, a onda dirigent mahne rukom u vazduhu i zatvori je u pesnicu, što je znak a se tačka završi. Svi prestanu a sviraju, samo  jena truba proizvee poslenju notu mimo svih, ali, pošto je sve bilo improvizovano, izglea a reitelj ne obrada pažn ju. „Baš lepo što ste nam ošli u posetu, molim, izvolite ovamo, smestite se…“ Pokaže nam seišta u prvom reu, s kojih, užurbanim gestom, poigne neke ljue, kao a želi a oni nestanu. Stiim se zbog njega, ali na kraju se smestim.

225