nela012
Mariji Luni, mojoj maloj princezi.
Prevela sa italijanskog: Svetlana Šmit Naslov originala: Federico Moccia „Quell’attimo di felicita” Copyright © 2013, Federico Moccia Copyright © 2014 za srpsko izdanje Ĉarobna knjiga ISBN 978-86-7702-362-1
Beograd 2014.
Šel Silverstin
Jednog dana. Jednog dana će sve ovo biti prošlost. Ne, nije išlo tako. Da, sad se sećam: „Jednog dana od svega ovoga ostaće samo oblačak―. Ili već tako nekako. To mi je otac rekao, uz osmeh, na bolničkom krevetu, namigujući mi, ohrabrujući me, ubeđujući me da neće biti nikakvih problema, da će se sve srediti. Ali nije bilo tako. Sledećeg dana više nije bio u bolnici. Više nije bio na ovom svetu. Sada ga nema više, na koju god stranu da pođem da ga traţim. Da, kao kad bih izašao iz kuće i lutao po celom Rimu i onda još dalje, sve do Milana, Torina, pa onda do Francuske i još dalje, do Tajlanda, Malezije ili šta znam, ali ranije bih znao da na ovaj ili onaj način mogu da ga nađem. A sada ne. Nema ga više. Nema ga na kugli zemaljskoj. Nadam se samo da Boga ima; u suprotnom je ovaj ţivot jedna ogromna prevara. Neki genijalan štos mog oca? Evo jednog: „Ţivot je smrtonosna bolest.― Još neki koji me je baš zasmejao? „Alchajmerova bolest ima i pozitivnu stranu: svaki dan misliš kako stičeš gomilu novih prijatelja.― Svaki dan. Da, moj otac mi je ukazao na vaţnost tog „svaki dan―. Svaki dan je različit, svaki dan je bitan, jedinstven, iako mi ponekad o svemu tome uopšte ne vodimo računa. Ponekad ţivimo tako odsutno da, ne znam, kao da nam taj dan uopšte nije vaţan. A u stvari svaki dan moţe da promeni sve, da baš to bude novi dan. Danas, na primer, osećam da je danas jedan vaţan dan, „Moramo da pričamo.― Kad sam jutros pogledao u telefon, našao sam samo ovu poruku. Ne „dobro jutro, ljubavi―, ne „dobro jutrooooo―, kao što mi Ale ponekad piše, sva euforična. Ale je Alesija, moja devojka. Zajedno smo već godinu dana, a danas je njen rođendan. Puni dvadeset. Evo je, video sam njen auto, tamnoplavi mini, poslednji model, jedan od onih velikih, s velikim točkovima, vintidţ koji je danas in koji košta „samo― četrdeset hiljada evra, ali ona to sebi moţe da priušti. Parkirala je u parkiću ispod Trga delfijskih igara, ispred spomenika. Tamo su neke mame koje šetaju s dečicom. Jedna dadilja šalje poruke mobilnim u trenutku kad dete koje bi trebalo da pazi pada na zemlju. Ne podiţe ga. Nije zabrinuta, ni najmanje, ionako nije njeno. Podiţe pogled, vidi ga, ali ga ostavlja tamo, ionako mu nije ništa, ustaće već nekako, i nastavlja da piše kao da se ništa nije dogodilo. Alesija sedi na klupi, drţi novine, lista ih brzo kao pomahnitala, i ja stvarno ne uspevam da shvatim koliko na taj svoj način zaista moţe da pročita, da shvati, ali, ona je nekako sva takva. Tamnosmeđa kosa pada joj preko lica. Sedi na naslonu klupe i njene duge noge se naslanjaju tamo gde bi inače bilo prirodno sesti. Ali kod nje mi ništa ne izgleda prirodno. Ali mi se i dalje sviđa, mnogo, kao prvog dana, još i više. Kao svakog dana.
„Ale!―, zovem je. Traţi me pogledom, onda me vidi izdaleka, pa podigne bradu kao da kaţe „dobro, videla sam te―. Zatvara novine, presavija ih i spušta na klupu. Ali ne smeje se. „Ćao. Srećan rođendan, ljubavi!― Poljubimo se kratko. Previše kratko za moj ukus, i ona se odmah odvoji. Hladna je. „Uzmi...― Pokušavam da ne razmišljam o tome. „Ovo je za tebe.― Pruţam joj kesu, a Ale izgleda zbunjeno. Ipak je danas njen dan, i samim tim je normalno da sam joj doneo poklon. Alesija ga vadi iz kese i polako odvija, u tišini, ne gleda me. Moţda se naljutila što joj nisam poslao poručicu još sinoć, kad je prošla ponoć, nego tek jutros, pošto bi ona stalno volela te male paţnje. Mada je to moţda samo moj utisak, ko zna. Sad ubrzava. Skida ceo papir. Da, otvara ga, smeška se, ali samo na trenutak. „Sviđa ti se?― Prislanja monkler na ramena, ali ništa ne govori. „Poslednji model, poseban materijal, lagan. Probaj je, daj da vidim kako ti stoji.― Oblači jaknu, savršeno joj stoji. „Da vidimo kako ti stoji kad staviš ruke u dţepove.― Kao što sam i pretpostavljao, prvo stavlja desnu ruku u dţep i odmah nalazi mali paket. Iznenađena je. Vadi ga, prevrće ga po rukama, gleda ga kao da nikada nije videla ništa slično, ali se ne smeši, ne diţe glavu, ne gleda me. A ja i dalje ćutim. Kreće polako da ga otvara. Pušta da papir padne na zemlju i ostane tako netremice da gleda, u svoje ruke, i ništa ne govori. Obična glupost je to što sam joj poklonio, ali sam to uradio namerno. Kugla sa snegom i s malim Sneškom koji u ruci drţi tablu na kojoj piše „Volim te―. Te blesave stvari, koje u stvari radiš kad nisi u stanju da uradiš nešto ozbiljno. Nisam nikad mogao to da joj kaţem. Volim te. Jedanput zamalo što joj to nisam doviknuo, iz sve snage. Bili smo ispred njene kuće, i ona je odjednom primetila. „Šta je? Šta se dešava?―, upitala me je. „Ništa.― Odgovorio sam samo tako, „ništa―. Nisam joj rekao, nisam imao hrabrosti. Zajedno smo sad već godinu dana i ja nisam uspeo da joj to kaţem jedan jedini put. Alesija okreće kuglu, malo je protrese. Sneg u kugli pada po Snešku s tablom u ruci, a ona počinje tiho da plače. Krupne suze joj lagano teku niz lice, a ona se ne pomera, stoji oborene glave, i iako ih njena kosa prikriva, ja ih vidim. Slivaju se jedna za drugom niz obraze, usne joj drhte, ništa ne govori, ruke su joj oborene uz telo. Ja kao da umirem, osećam onu beskrajnu muku kao kad nekom naneseš bol, nekom koga u stvari nikada ne bi ţeleo da povrediš. „Ma ja sam se šalio, hteo sam da te zasmejem, nije to glavni poklon za tebe.― Osmehujem se, uzalud traţim reči, ali ne pomaţe ničemu. Ipak ushićenje me ne popušta. „Pogledaj, pogledaj u drugi dţep!― Da, to mi izgleda kao jedino rešenje.
Alesija gura drugu ruku u levi dţep i iz njega vadi poklon. Poklon je mali i na njemu piše ime juvelira: Vilani. Ali ona se ipak ne smeje. Odvija ga, onda otvara kutijicu. „Ima boju tvojih očiju.― Gleda te plave minđuše, ali to traje samo tren. Zatvara kutijicu i konačno podiţe glavu. To je prvi put da me pogleda od momenta kada je otvorila prvi poklon. A ja je gledam netremice očekujući beznadeţno jedan njen osmeh. Nadlanicom briše usne. Onda vraća sve u kesu. Poslednji put me pogleda. I konačno nagovesti jedan osmeh, mada i on kao da je napola. „Ţao mi je...― . I onda ode. I tada, u tom trenutku, ja se od reči do reči setim rečenice. „Plači, razmišljaj i ţivi; jednog dalekog dana/ kad budeš budućnost svoja najviša/ ovaj ponosni orkan/ biće za tebe poput oblačka.― Da, to je bila poslednja rečenica mog oca. Autor je Arigo Boito, a ja sam je uneo čak i u svoj maturski rad o skapiljaturi1, eto zašto se sećam ko je to rekao. Uz tu rečenicu on me je napustio. A danas je otišla i Alesija. Ali to je moţda samo trenutak, moţda će se predomisliti, moţda je ljuta što joj nisam poslao poruku noćas u ponoć. Ili moţda nije ljuta, moţda je srećna, a moţda ima i drugog. Sve je veliko moţda. Samo jedna stvar je sigurna, u stvari dve: loše mi je, a druga izvesnost je da mi ona nije ostavila nijednu rečenicu, rekla mi je samo: „Ţao mi je...― I tako otišla.
1
It.: scapigliatura - (talijanski knjižcvno-umetnlčki pokret iz druge polovine XIX veka. (Prim. prev.)
„Dobar dan.― Osmehuje mi se Ilarija De Luka, lepa gospođa, ima jedva pedeset godina. Oblači se klasično, ali se ne ponaša starinski, ne hoda tako. „Šta mogu da vam ponudim?― Uzima Republiku, pa onda Dove i stavlja ih pred mene. Na trenutak je tiha, malo stidljivo se smeši, kao da bi trebalo nešto da mi kaţe, ali joj ne ide. Pravim se da to ne primećujem, uzimam njenih deset evra, brzo računam i vraćam joj kusur. „Eto tako, prijatan dan, gospođo...― Još trenutak ostaje kraj kioska, kao da joj je odjednom nešto palo na pamet, kao da traţi volju, hrabrost da progovori. Ali onda se predomisli. „Da, hvala, takođe.― Uzima novine, presavija ih i stavlja u torbu. Gledam je kako se udaljava. Hoda polako, ima lepu pozadinu, i ja ostajem tako da je gledam dok se gubim u mislima. „Ţao mi je...― Alesija mi je rekla ţao mi je. Ţao mi je. A šta bi to moglo da znači „ţao mi je―? Ţao mi je ali tvoj poklon mi se nije svideo. Ţao mi je ali imam jedan problem. Ţao mi je ali ţelim da budem sama. Ţao mi je ali ja sad volim nekog drugog. Ţao mi je... ma daj, šališ se? To nikako nije moguće. I u jednom trenutku ceo ţivot mi proleti ispred očiju. A to se, kaţu, dešava kad neko umire. Ali mi nismo umrli, zar ne, Alesija? Nije kraj, reci mi da nije kraj. Gledam u mobilni. Nema poruka. „Zdravo, Niko, jedan Tempo, hvala.― Edoardo Salemi, vlasnik restorana dole u Francuskoj ulici u koji povremeno idem da jedem, a on mi daje i popust. Pruţam mu novine, i on nestaje u sekundi. Da. Radim kao prodavač novina. Ranije je ovde u kiosku radio moj otac, povremeno je pisao i članke za manje vaţne novine, one lokalne časopise koji su mu za to ipak plaćali. Dešavalo se čak i da nacrta neku smešnu sličicu pa da je posle proda, moj otac je i u tome bio dobar. A sada se smenjujemo ja, moj stric i moj brat od strica. Ja radim ujutru a oni popodne i noću, s vremena na vreme zamenimo smene, ali ja ne radim samo to. Ništa, nema poruka. Prošao je ceo jedan dan i to je prvi put za ovih godinu dana da nismo razmenili nijednu poruku. Nije se nijednom dogodilo da je prošao ceo dan, a da nismo nešto jedno drugom napisali, bilo kakvu glupost. Ljubav je sačinjena od tih sitnih gluposti, bez smisla moţda, ali koje te zasmejavaju ili zbog kojih odmahuješ glavom, ali koje u tim trenucima postaju predivne. Ljubav čine one poruke koje ne govore ništa ali govore sve, na koje i ne obraćaš paţnju kada stiţu svaki dan, ali koje ti postanu opsesija kada počnu da izostaju. Kada bismo svi bili zaljubljeni, ovaj svet bi postao prelep. Ma šta se ja proseravam. Da, ljubav te pravi idiotom, ali si zbog nje i lep; nedostatak ljubavi te pravi idiotom, ali destruktivnim.
Alesija mi nedostaje. Nedostaje mi na eksponencijalan način, deluje mi nemoguće, ali sa svakim trenutkom koji prolazi nedostaje mi sve više. Što se telefona tiče, hteo bih da je pozovem, da joj pošaljem poruku, da se stvorim ispred njene kuće s buketom crvenih ruţa, ogromnih, od kojih se skoro ne vidim koliko su velike. Ali tako nešto nisam nikada radio. Ili moţda nisam radio dovoljno? Ipak sam uvek smišljao tako nešto, mnogo puta, i uvek sam govorio sebi „jednog dana―... Jednog dana ću sve to uraditi. Ali nisam uradio ništa. Jednog dana u stvarnosti je jednako s nikada. Nikada. A sada je moţda prekasno. U ţivotu se uvek itedimo, uvek mislimo da će doći bolji trenutak za nešto, da će ţivot dobiti smisao, da će se sve promeniti. Sutra, čekamo uvek neko sutra koje moţe isto tako i da ne dođe, kao one večeri kad sam se pozdravio s ocem i otišao kući. Otišao sam da jedem kao da je sve u redu, sećam se čak i onoga što sam jeo, pršutu i mocarelu, a onda salatu s paradajzom, i otišao sam da ipavam kao da ništa ne moţe da se dogodi, kao da još ima vremena da mu nešto kaţem, da mu natenane ispričam svoju priču s Alesijom, koja je već trajala neko vreme. Kao da sam još uvek mogao da se izvinim za sve gluposti koje sam napravio, za nestašluke, detinjarije, za sve one prilike kad nisam znao da ga saslušam do kraja. Kad sam mu rekao: „Ma ne seri, samo nešto baljezgaš...―. A samo zato što mi se sviđalo da se s njim sukobljavam, eto, čisto onako, jer mi je to bilo kul i ništa više. Mnoge od tih stvari uopšte nisam ni mislio, barem mi se čini da se tako sećam. Ulazi Bruno, radnik s pumpe, ne javlja se, ne progovara kao i obično, uzima Porta Porteze2, stavlja novac u tanjirić i izlazi. Stavljam novac u kasu. On je takav, ali mene nije briga. Kad se osećaš loše, moţeš li na pravi način da ocenjuješ stvari, a iskreno, dođe mi i da se smejem. Pa da li moţe svake nedelje da čita Porta Porteze? Šta onda moţe da očekuje? Uvek na istom mestu, u istoj košulji već godinama, u istoj sivoj uniformi i istim cipelama. U stvari, kad bolje razmisliš, mi smo i sačinjeni od navika koje se ponavljaju. Kad se loše osećam, bolje vidim stvarnost, nekako je izoštrim, mogu da vidim i besmislene stvari koje čine ovaj ţivot. I sve mi izgleda dramatično besmisleno. Osim nje. Šta li sad radi? Gde li je? Sada je jedanaest i trideset. Mora da je kod kuće, probudila se sigurno, da, već odavno, ukoliko sinoć nije legla kasno. A ako je legla kasno? Pošto je mogla da legne kasno, zar ne? Verovatno se videla s drugaricama. Da, sigurno s drugaricama, Laurom i Silvijom. Pričale su o meni. One su je pitale za mene. Ne, jedino ako su izašle s njihovim momcima. Sigurno su pitali: „A Niko? Šta radi Niko?― A ona, lukava kakva već jeste, sigurno je našla neki izgovor. Niko je imao neka posla... Izašao je s drugarima, otišao je na mali fudbal. Onda stanem i odjednom mi je baš loše: „Ne, oni znaju―. Drugarice uvek sve znaju. Svaki put kad vidiš nečiju drugaricu ili druga, uvek misliš: da, on zna... on sve zna. Ja ne znam šta on to zna, ali on zna šta je istina. Prava istina. Poslednja istina, najiskrenija verzija. Voleo bih da uhvatim Lauru i 2
Lokalne novine, objavljuju oglase, obaveštenja, poruke lične prirode. (Prim. prev.)
Silviju i da ih odvojeno saslušam, ili da ih mučim kao u filmu „Slagalica strave― I, II, III, IV i V (ili je moţda bio i VI?), i da vidim da li se njihove verzije poklapaju. Da ih nateram da progovore. Iako je ponekad bolje ne znati ništa. „Ne traţi istinu. Ponekad ti nije potrebna.― Ovo mi je moj otac rekao jednom kad smo išli na utakmicu. Ništa nisam rekao na to. Nije mi skroz jasno šta bi trebalo da znači ta rečenica, ali sam je dobro upamtio. Jedna od lepih stvari je ta što nikada nisam saznao ništa o njima, o svojim roditeljima, da li su se razveli, da li su jedno drugo varali, pa opraštali. Ja sam video samo jedno: da su se voleli. A onda je on nju napustio zauvek, iako to nije ţeleo, a to je kao da je nikada neće napustiti, i to je ono najlepše u svemu. Konačno, evo jedne poruke. „Ĉuo sam i stvarno mi je ţao. Svratiću uskoro do tebe.― Da, eto ti, baš ovo mi nije bilo potrebno.
nela012 Ćićo ulazi u kiosk, onako sav ogroman. Ima dugu kosu, crnu, gustu, i nosi je vezanu nekom čudnom gumicom u boji, liči na one koje nose ţene, i koje su barem ponekad lepe. „Ĉuo sam. Ne mogu da verujem... Ipak, ima tu nešto što meni nije bilo baš jasno, znaš...― Nastavlja da priča, ali ja ne razumem šta. Moţda zato što u suštini ne ţelim da ga čujem. Mlati rukama kao lud, skoro kao da hoće da mi opet stavi do znanja da je neko iz njegove porodice iz Napulja, da su tamo negde imali veliku fabriku i da ona sad nije više njihova, ili je oduzeta ili ju je deda izgubio na kocki. Ta priča nikada nije bila do kraja jasna. Moţda zato što je ponekad bila i drugačija. Ćićo se u stvari zove Domeniko Sensi, upisao se na Ekonomski, ali je poloţio samo tri ispita. „Sad ću sve da sredim.― To je njegov moto. Ali koji se odnosi i na dijetu, na polazak u teretanu, na šišanje, promenu imidţa i na to da ostavi jednu od dve ţene s kojima se viđa duţe od godinu dana. Da, zato što je on s Beatriče i s Deborom sve ovo vreme. Upoznao ih je obe 27. aprila, i od tog dana je neodlučan. Na početku ih je tako obe vodao celu nedelju dana, ljubeći se jedan dan s jednom, drugi dan s drugom. „Sad ću sve da odlučim. Stvar je što su obe simpatične, i zabavne.― Onda je posle petnaest dana bio još neodlučniji. „Seks je s obema različit, ali u suštini isti.― E ovo, iskreno, nisam baš shvatio, kao ni mnoge druge njegove momente, uostalom. S druge strane, prijatelje ne shvataš, već prihvataš: verovatno se upoznate u osnovnoj, ali to teško da moţe da traje. S onima iz srednje je opet lakše, na stranu to da li ste jedni drugima davali puškice ili ne, da li vam je dobro išlo ili nije, i iz kojih predmeta. Stvori se neka vrsta tri S, simpatija, saučesništvo i solidarnost, i više se nikada posle ne izgubi. Barem je tako bilo sa mnom i Ćićom. „Alo, Niko, kako si? Ma da li ti mene slušaš?― „Da, naravno. Eh, kako sam. A da nemaš ipak i rezervno pitanje?― „Imam. Jel‘ ti nedostaje?― Prošao je jedan dan i odgovor je da, već mi nedostaje. Ali ništa ne govorim. Ionako on misli o svemu, nastavlja da me zapljuskuje pitanjima. „Baš su čudne ove ţene, zar ne. Ne znaju šta hoće, ponašaju se kao da ih seks ne interesuje, hoće paţnju, brigu, princa na belom konju. Jesi li ti uradio sve ono što je trebalo uraditi? Nisi sigurno ništa zaboravio, zar ne?― „Na primer?― „Pa ne znam... Neku godišnjicu, datum kad ste se upoznali, mesec, pesmu koju ste slušali prvog puta. Jesi li je uvek vodio u isti kafić? Uhvatila te je u
nečemu? Ne, jer kad ti najmanje primećuješ, one te ukebaju, znaš... Ma šta ti je. To nisu ţene. Ĉudovišta.― I nastavlja tako. Ĉitava lavina reči na slobodi. Neko ulazi, uzima novine, gleda ga radoznalo pa izađe, neko drugi posle i ne obraća paţnju. Ćićo je seo na gomilu novina naslaganih na zemlju, a smešno je što je na vrhu baš časopis Salute3. I dalje se vrti i priča. Primeti neku neodlučnu gospođu kako stoji ispred knjiga. „Uzmite ovu, stvarno je dobra.― Preporučio joj je Projekat Rouzi Grejema Simsiona. Ja mislim da to radi namerno, a sigurno tu knjigu nije pročitao. I ne bi je nikad ni pročitao. A gospođa mu čak i poveruje, prati ga, uzima knjigu i odlazi. „Vidiš... pravim ti posao, ja tebi samo dobro donosim.― Ćićo nastavlja. Dobra stvar u kiosku je što svakog dana moţeš da čitaš sve moguće, a čitanje ne moraš da platiš. Imaš hiljadu informacija koje ti ne bi nikada ni pale na pamet i novine koje nikada ne bi čitao, kao Intemacionale, na primer, u kojima ima nešto stvarno strava, i ja ih u stvari i čitam samo zbog toga: horoskop Roba Breznija. Uvek pogađa ili ti kaţe nešto što se na ovaj ili onaj način uvek odnosi na tebe. E pa, sad se setih da nisam ni pročitao poslednji horoskop... Dok se pravim da slušam ono što mi govori, idem da ga nađem. Ništa, ne kaţe ništa što bi me navelo da posumnjam da će se dogoditi onako nešto s Alesijom. Sad odlučim da ga pročitam naglas Ćiću kako bih ga ućutkao. „Slušaj, slušaj šta kaţe horoskop Roba Breznija...― Ćićo se umiri i sad me sluša. „‘Da bi spasao svet, moraš da kreneš od jednog čoveka‘, govorio je pisac Ĉarls Bukovski. ‘Sve ostalo je čist romantizam ili politika.‘ Predlaţem ti da ovo razmišljanje uzmeš za jednu od svojih misli vodilja za sledeću nedelju. Prevedi svoje uzvišene ideale u dela s praktičnim uticajem. Umesto da samo pričaš o dobrim delima koja bi ţeleo da učiniš, zaista ih i učini. I koliko je to moguće, osiguraj se da svaki detalj tvog svakodnevnog ţivota odraţava tvoju viziju najuzvišenije istine i lepote.― Ćićo i dalje ćuti, kao da razmišlja o svemu onome što sam mu pročitao, a onda kao i obično kreće s nečim što nije nimalo bitno. „A znaš da su uhapsili Kima Šmica, zvanog Kim Dotkom ili Kimbl? Ţiveo je u nekom bunkeru, video sam snimke: došli su u njegovu vilu od osamnaest miliona dolara u okolini Ouklenda, sve likovi iz FBI-ja, u gumenim čamcima kao na filmu, i izvukli su ga napolje. I posle kaţu da kad imaš pare moţeš sve. Moţeš moj kurac! Parama ne moţeš da izlečiš neke bolesti i ne moţeš da sprečiš da završiš u ćorki, jebote!― Malo kaţe, ali gađa pravo u centar. Idealno za trenutak kada te je neko upravo ostavio. „Ćao, Fabri.― 3
It.: zdravlje. (Prim. prev.)
Stiţe moj rođak, u letu mu pruţam ključeve od spoljne rešetke i šmugnem napolje iz kioska. „Da li bi radio noćnu smenu sutra?― „Ne znam...― Jedva stignem da mu to kaţem i ulazim u Ćićov kabriolet opel tigra, koji kreće uz škripu guma, kao i obično. Moj rođak Fabricio izviruje iz kioska. „Ne. Moraćeš da radiš noćnu sutra pošto ja...― Nisam više ništa čuo pa podiţem ruku uvis, malo kao oni surferi s plavim kovrdţama, s čudnim tetovaţama u boji i izvajanim trbušnjacima, zaleđenog osmeha i s barem jednom ribom u kolima. Ja imam samo Ćića, koji uz to i loše vozi. A ta ruka je u stvari samo značila: „Zvaću te posle―. „Gde ćemo?― Ćićo je pustio Police, nosi crnu košulju i crnu majicu ispod, a na vratu ima srebrni lanac s priveskom, cipele D&G od najmanje četiristo evra. Pravi je zeldi, onako šaban, ljakse, ali oni su danas u modi. On je vrhunac treša. Vozi suviše smelo svoju otkriljenu tigru. A ako postoji neki auto koji je promašaj, onda je to sigurno ovaj. A on je ipak uveren da je skroz kul. Pojačava muziku svojim kratkim debelim prstima s noktima izgriţenim i čak malo prljavim od ulja, kao da je nešto popravljao. Ipak on već duţe vreme ne ide motorom ili vespom. Ali zato koristi sve programe za mac. Skida s neta sve moguće i nemoguće, a Kim Dotkom ili Kim Tim Dţim Vestor, ili kako se već zove, bio je njegov idol. „Ne mogu da verujem da su ga uhapsili.― Na trenutak začuti. A onda se upali kao da mu je pala na pamet neka ideja. „Hoćemo da jedemo kod Kakolara? Daj, ja častim.― „Okej, što se mene tiče moţe.― Kakolaro... nisam nikad shvatio zašto bi se neko mesto tako zvalo. Ipak se tako zove, i najapsurdnije je što je toliko moderno među najpopularnijim i najelegantnijim ljudima u Rimu. Alesija je tamo često išla s drugaricama. „Večeras izlazim samo sa ţenama, sve idemo kod Kakolara.― I ja sam joj verovao. Sviđa mi se što među nama postoji poverenje, sviđa mi se kad neko u nešto veruje. Ako mi je rekla da ide kod Kakolara, samo ţene, to znači da je tako. Ćićo vozi dosta bezobrazno, okrzne jednog fjorina, vozač nastavlja pravo ali mu pokazuje srednji prst, ovaj dva puta svirne pa zamakne za ćošak ulice pored Vile Farnezina. Te večeri sam ipak prošao pored Kakolara. Znam, voleo bih da sam imao stopostotno poverenje u nju, ali te večeri ipak nisam izdrţao. Sećam se toga kao da je bilo juče. Preko puta parkiram polo, koji mi je sestra pozajmila. Malo ranije ga gasim, uvlačeći se na slobodno mesto. Onda u velikoj tišini otvaram vrata i izlazim iz kola. Ostajem s druge strane ulice, hodam uz trotoar i sve vreme gledam u stakla kod Kakolara. Eno je. Tamo je. Jede picu i smeje se, sedi u vrhu stola, sama je, ne mogu da vidim ko sedi pored nje. Polako se naginjem,
pa se povlačim unazad da bih proširio vidno polje. I onda ih ugledam: Frančeska, Laura, Simona i još jedna okrenuta leđima koju ne poznajem. Ali sve su ţene, samo ţene, njene drugarice, moţda je ona okrenuta leđima Silvija. Osetim se ohrabreno, uzdahnem, ali ostanem tu da je gledam. Vidim da zainteresovano sluša ono što neko govori, onda klima glavom, smeje se i uzima još jedno parče pice. Ispred nje stoji dijet-kola, ali ipak jede još jedno poveće parče pice, kakav čudan način drţanja dijete. Alesija... Alesija je takva. U tom svom sećanju i dalje stojim tu i gledam je, a da ne nalazim reči da je definišem. Reči nikada nisu dovoljne kad nekoga voliš. Ona se onda okreće ka staklu, gleda u mom pravcu, traţi me pogledom, i to izgleda kao da je nešto osetila. Vidim da vadi mobilni, otvara ga i kuca broj. U letu naslućujem i jedva stiţem do auta da bih se javio na telefon. „Ćao!― „Ćao...― „Šta ti je? Skroz si zadihan...― „Ja? Ne... čudno, zar ne.― „Šta radiš?― „Ništa posebno, idem na karte kod Bata...― „Nemoj dugo da ostaješ.― „Jel‘ se zabavljate?― „Da...― Onda progovori tiše. „Mada uvek pričaju iste priče... S tobom se bolje zabavljam. Šteta što nisi tu...― Na trenutak ćutimo, onda njen glas postaje još topliji. „Mogao bi da svratiš po mene, znaš, posle pice...― Pa se opet smeje. „Ali ti naţalost ideš na poker.. „Ma lako ću naći zamenu. Računaj da sam već tamo.― Prekida vezu. „I?― „A? Šta?― Ćićo se smeje. „O čemu si mislio?― „Ja? O meni i tebi.― „Da, bolje reci ni o čemu, znaš. Stigli smo.― Izlazimo iz auta. Posle više nisam išao da proveram kad bi Alesija izlazila s drugaricama. Moţda sam u tome pogrešio? Ćićo me hvata pod ruku dok ulazimo. „Imam problem...― Klimam glavom. Kad bi znao koliko ih ja imam. Ali ne govorim ništa, ulazimo kod Kakolara.
„Ćao, Alfre‘, mi ćemo ovde.― Lokal je poluprazan. Alfredo, koji stoji za kasom, klima glavom za da, sleţe ramenima, kezi se, sve u svemu na svoj način kao da kaţe „ma sedi gde ‘oćeš, vidiš da nema nikoga?―. Ćićo bira najudaljeniji ćošak lokala. „Hajdemo ovde gde je najsveţije.― Skljoka se na stolicu. „Ah...― Izvali se, sav se raširi po stolici, sklanja stolicu pored sebe i na nju baca jaknu, spušta dva telefona na sto pored, nekako se sav razbaca po tom uglu lokala. Ne stiţem ni da sednem a već se pojavljuje devojka, ima jedva osamnaest godina, pirsing na obrvi, dugu kosu, obrijanu s jedne strane i s nekim teget prelivom. Ima mesnate usne, zelene oči, tamne šiške. Izgledala bi kao neka slika Lempicke, da nema tog stidljivog osmeha. „Šta ţelite da pijete?― „Običnu vodu.― „Za mene pivo.― Ćićo nema kontrole. Devojka se udaljava, izazovno vrcka, ne mogu to da ne primetim. „Dobro dupence, a?―, Ćićo se pomalja kroz moje misli. Uopšte ga više ne slušam paţljivo. Sleţem ramenima, iako bih sad mogao da gledam koju hoću, opet sam singl, slobodan sam, mogu da se ponašam kao kreten do mile volje, kreten, ipak... Mogu da ćaskam s devojkama. Sam sam. Da, to je istina. Sam sam. Ćićo počinje da priča, ali ga više baš i ne pratim. Otvaram telefon, i praveći se da slušam njegovu priču, idem na fb. Otvaram Alesijinu stranu. Ne. Ne mogu da verujem, promenila je ljubavni status u „u komplikovanom odnosu... s prijateljicama―. Zatvaram telefon. Ranije je stajalo „u vezi―, sa mnom. Umirem, znači istina je, tačno je tako, nešto se promenilo. Vrti mi se u glavi. Ćićo me gleda ali ništa ne primećuje, ni na trenutak nije prestao da priča. „Znači, stigli smo do početne stanice, ne mogu dalje ovako, i pre svega ne ţelim. Sad je već više od godinu dana kako sam s dve ţene, okej, znam ljude koji ovakve priče vuku i godinama, čak i zauvek, ali besmisleno je to što me one nisu provalile, nisu ni posumnjale... A čak mi se dešavalo i da zaboravim telefon kod jedne ili kod druge... oh, svaki put bi mi slale poruke na ovaj drugi broj... šta to treba da znači? Ma slušaš li me?― Okreće se ka meni, mlatne me, skoro da padam sa stolice. „Jesi li razumeo šta sam rekao?― „Da, da...― Ionako priča uvek istu priču. „Hoćeš da raskineš...― „Ma s kim?― „Ma otkud ja znam, ti moraš da mi kaţeš. Ja treba da odlučim za tebe?―
„Kad bi moglo... Ponekad mi dođe da bacam novčić, eto, pa koja izađe, izađe... bez razmišljanja. Ili, da ostanem s prvom koja se pojavi, prva koja sad dođe, s njom ću biti...― Baš u tom momentu dolazi devojka po porudţbine. „Evo, na primer ona... Uzmem i izađem s njom i tačka, bum, nema potreba za raspravom, za mozganjem, za izborom, jer posle, ako postoji sumnja, znači da postoji i neki problem, zar ne?― „No, dobro, jeste li odlučili?― Izaberem nešto nasumično iz menija. A Ćićo se pravda devojci. „Izvini, hm, mislim, ne, pokazao sam na tebe ali sam samo hteo da dam primer. Mada nekad tako, iz čistog zezanja, nastanu najlepše stvari, koje ne uzimaš u obzir... ali na kraju ljubav i ne treba da bude proračun... je li tako?― Mislim, ne mogu da verujem, Ćićo se ovoliko proserava, a ona se smeje. „Kako se zoveš?― „Lučija.― I nastave da ćaskaju kao da ja i ne postojim. Mislim, Ćićo zna da sam upravo raskinuo, da imam potrebu da razgovaram s njim, da sam ja taj koji ima pravi problem, ali ne, on priča s ovom osamnaestogodišnjom Lučijom kao da je sve u redu, a ona ga sluša, čak se i gledaju izvesnim intenzitetom, moţda su već i brojeve razmenili. Ona se prebacila na drugu nogu, spustila je ruke na bokove i izgleda kao da je stvarno dobro zabavljaju gluposti koje mora da joj ovaj priča. Da, Lučija se zasmejala, podigla je ruku kao da kaţe „ovo je previše―, i otišla s našim porudţbinama. Ništa se tu ne moţe, neki ljudi imaju sreće u svemu što rade, baš kao Ćićo, ili neki drugi o kojima ponekad u kiosku čitam u novinama. Na primer neki bogataši, zar ne? Neki se rode tako, a neki drugi izmišljaju besmislena sranja i obogate se, a da ni sami to nisu očekivali. Ili često vidiš neke koji su stvarno ruţni a ipak uz sebe imaju neopisivo lepe ţene... Mislim, neke stvari u ovom ţivotu ne umem sebi da objasnim. Kao oni što dobiju na lotou. Da li stvarno dobiju? Da li im daju te pare, a ako su igrali grupno, posle svi zajedno idu da podignu nagradu? Ne boje se da će neko zadrţati sve pare i pobeći. Mislim, u filmovima se uvek tako dogada moţda zato što se, da nije sve išlo tako, taj film moţda nikada ne bi ni dogodio... Ĉesto dobijaju zli. Na primer... ne, u novinama izlaze neki koje su otkrili, a mnogi ostaju i dalje na istom mestu, kao da su ih uhapsili samo tamo, u novinama. A moţda je sve to laţno. Moţda sam potišten, moţda sam potišten zato što me je Alesija ostavila. Mislim, nije me ostavila, rekla mi je: „Ţao mi je...―, i samo tako otišla. Da li je bol zbog odvratnog zbogom uvek isti? Bilo da ga oseća dete, čistač ulica, lopov, obični spasilac na plaţi? Ne, ne, ja sam van sebe. Ćićo i dalje priča, smeje se, izvaljuje fore, pije pivo koje mu je Lučija donela i dalje se zeza s njom. Da, sad sam siguran, Lučija mu je dala svoj broj. Ne mogu da verujem, kako sve to izgleda jednostavno. Meni je bilo skoro nemoguće da upoznam Alesiju. Kad je ušla u teretanu, bio sam u kancelariji, uplaćivao sam novi mesec i video sam je. Slučajno mi je sve ispalo na zemlju, ranac mi se izvrnuo, a ona je počela da se smeje. Bio je to
samo trenutak, prebacila je svoju dugu kosu na drugu stranu, nagnula je glavu i osmehnula se, kao da je rekla: „Hej ti, mali smotani... da li stvarno ţeliš da se zaljubiš u mene?―. Trebalo je odmah da shvatim da je taj osmeh značio to, a ne ono što sam ja tada mislio: „Baš si zabavan, pa ako insistiraš, pristajem―. A ja sam ostao tako da je gledam dok se udaljavala. Kako su lepi ti detalji kod ţena. U sekundi ih vidiš hiljadu. Dugačke minđuše što se drsko provlače kroz kosu, praveći darmar, lak na noktima, lagana haljina. Kraj maja je i teško je odoleti. Otkrivaju se, da, a njihove noge mirišu na kremu, pa onda njihove obline, a ti se gubiš u lepoti njihovog struka, poput struka cveća, koju skrivaju najraznovrsnijim kaiševima. Da, kada zagrliš neku devojku, to je prva stvar koju osetiš, koju primetiš, koja ti ostavi utisak... Pored grudi i nogu, osmeha, očiju, i naravno dupeta... Da, sve ovo je nemoguće traţiti kod jednog muškarca, i zbog toga ne razumem gejeve: oni stvarno imaju manje lepote na raspolaganju. Alesija staje na vratima, okreće se i smeška mi se kao da zna da je i dalje gledam, kao da je u to bila sigurna, moţda previše sigurna, ali tada na to nisam uopšte ni mislio. Onda otvara vrata svlačionice i ulazi. A ja ostajem tamo s papirima u rukama, i dalje s otvorenim rancem, otvorenih usta. „I, hoćemo li da obnovimo članarinu ili ne?― Smejem se. „Da, naravno...― Moţda su Alesiju uzeli za promoterku teretane. U tom slučaju hteo bih doţivotnu članarinu. Nešto kasnije veţbam, i stvarno se trudim. Ona je u drugoj sali. Ja sam na steperu, ali kad se povremeno nagnem napred, mogu i da je vidim. Ona je na spravi za trapezne mišiće, ima samo jednu ploču od pet kilograma, podiţe je prateći bez greške uputstva za disanje i izdiše na način od kog... Hteo bih da odem do nje i da veţbam na spravi pored, s tim što bih ja natovario barem deset ploča! Ali ispao bih hvalisavac i iznad svega prost. Moţda ona to i očekuje. Tako da ne preduzimam ništa, završavam svoju veţbu, pa odem do automata da vidim šta ima. Ţedan sam, ali iznad svega ţelim nju. Gledam u drugu salu, nije više tamo, moţda je u ćošku pa je ne vidim. Zatim čujem novčiće koji upadaju u aparat. „Stavila sam dva evra, šta bi ti hteo?― Ona je, došla mi je iza leđa a da je nisam ni primetio i nudi mi nešto, te male i nepredviđene stvari zbog kojih se osećaš glupo, ali u isto vreme i srećno. „Da, hvala.― „Ne.― Smeje se. „Pitala sam te šta bi hteo.― „A, pa da...― I pošto mi pruţi povuerade od pomorandţe, odmah odlazi i tako se završava, barem na trenutak. Ali već sam se primio i osećao sam se veoma sigurno, moţda zato što sam u tom periodu mnogo verovao u sebe. Moţda zato što sam upravo bio izašao iz neke priče duge nekoliko meseci zbog koje sam se
osećao kao frajer, ili još bolje, kao što bi rekla Đorđa: „Zaposeo te je neki skot, eto to je!― Đorđa je ispred mene i gleda me, malo se šali, a malo i ne. „Ma opusti se, jebote, pa zašto ne ţeliš da ţivimo ovu našu predivnu ljubavnu priču? Je li?― Ja je i dalje samo gledam, tu je, ispred mene u svojoj predivnoj kući punoj high tech stvari, slika i otomana, odlično je građena, slatka u licu, i čeka otvorenih usta da joj dam neko objašnjenje, smeška mi se i diţe obrvu kao da bi da kaţe: „Jer je ovo jedna predivna ljubavna priča, zar ne? . Ali i ona sama je malo nesigurna. U odgovor, odmahujem glavom i smeškam joj se s onom sigurnošću i onim mirom koje su mi moţda plemenito sugerisali Pol Njumen i Stiv Mekvin, kroz neku scenu iz njihovih filmova. Njih dvojica su stvarno bili frajeri. Da, u ovom trenutku ja sam kao oni, ako ne i ţešći. Ta sigurnost, ta namunjenost, ta pokvarenost i, da kaţem slobodno, taj pasjaluk koji se svim ţenama tako sviđa. A koji proizlazi samo iz nekog tvog neobjašnjivog trenutka sigurnosti. Da, zaposeo me je neki skot, ali samo zato što mu je jedna ţena dozvolila da uđe. „Vidi, Đorđa, bilo nam je stvarno lepo, ali...― Pravim pauzu i smešim joj se, ali ipak pazim da je ne ismevam, pokušavam da joj objasnim da je sve ono što se događa potpuno prirodno. „Nije to više to.― O bogo, uţasna je ova rečenica „nije to više to―, ali mi je, dođavola, baš ona pala na pamet. Opet, ne bih znao kako više da joj objasnim. Nema više ničega, nema ljubavi, eto... Iako je u stvari nikada nije ni bilo. Ali se ranije barem nisam pitao, išlo je tako samo od sebe, jedno dobro kresanje, čak i s toliko maštovito ali, da kaţem, bilo je to okej. Da. Moţda je upravo to bio razlog za kraj! Nije više bilo strasti, a kada nje ponestane, ubrzo nestaje sve. Opet joj se osmehujem. Ovo sad me je prosvetlilo, razjasnilo mi je uzrok kraja naše priče: Đorđa, pamtiću te samo kao jedno osrednje tucanje. Mada, iako je to istina, ne mogu to tako da joj kaţem, naravno, muškarac i ţena su jedno drugom zabranili iskrenost. Moţda je sve za tebe bio samo seks, a za nju sve drugo osim seksa! Kako god bilo, ne moţeš to da kaţeš. Zato moraš da budeš dobar glumac, posebno ako ona insistira i neće ni da čuje da je kraj. „Ĉekaj, izvini... znači da tebi sve ono što se desilo...― Đorđa me gleda pogledom koji navaljuje, kao da hoće da kaţe: „a ti znaš koliko toga ima, zar ne?―. „A? Mislim, ne, reci, tebi to ništa ne znači? Onda kad smo bili u autu na kiši i u bioskopu u dnu sale, sa svim onim ljudima... Ništa, ne znači ti ništa...― Onda zaćuti, obori glavu, počinje da plače, a ja sedim tako i gledam je. Ne pomeram se. Stani, Niko, sve ćeš pokvariti ako uradiš nešto. Niko, ostavi, pusti, jer ovako si već van svega, u suprotnom će se nastaviti smaranje, veruj mi, ne pribliţavaj se. Ništa, jače je to od mene, o, ne mogu, imam onaj sindrom koji te tera da uvek sve dovedeš u red. Ali na sreću, za sve se pobrinula Đorđa.
„Beţi!― Silovito me odgurne. „Idi, marš iz moje kuće...― I nastavi tako da me gura prema vratima. „Smiri se, smiri se, izlazim.― „Neeeee, napolje rekla sam ti.― Sve jače me gura ka hodniku, i jače, prema izlaznim vratima. „Napolje, rekla saaaaaaam!― I odgurne me na jedan od onih falš antičkih komada nameštaja kod ulaza. Vaza koja tu stoji pada na zemlju i lomi še u hiljadu komada. Ona se u trenutku naglo zaustavlja i počinje da plače. „Ma, Đorđa, ta vaza je bila odvratna!― U sekundi je opet ozbiljna. „Izlazi, izađi iz mog ţivota.― Onda me i poslednji put odgurne iz kuće i zatvori mi vrata pred nosom. Ja stojim, ne mrdam, ćutim. Sigurno me sada gleda kroz špijunku, tako da pravim facu kao da mi je prilično ţao, sa svoje strane, uh, ja sam ipak pokušao. Da, sad mogu i da odem. Bitna stvar kad se neka priča završi jeste da se ne upecaš ponovo. To jest, ako si shvatio da ne ide, da ti je dosadno, da se stalno raspravljate, da te više ne privlači, zašto se onda vraćamo unazad? Zašto pravimo to ogromno sranje? Zašto ne moţemo da se suzdrţimo, i onda opet jednom pozovemo taj broj? Jesmo li to zaboravili sva ona smaranja? Ne, tu se ništa ne moţe, već smo navikli da smo mi par. Ipak, sad ima više od godinu dana kako ne viđam Đorđu, otkad sam počeo da izlazim s Alesijom. Da budem iskren, prekinuo sam tek kad sam se baš smuvao s Alesijom, moţda zato što mi je to još davalo na sigurnosti. Aha, stiţu file i pomfrit. Krećem da bockam pomalo. Izbacim jedno nezainteresovano „hvala―, ionako će se Ćićo pobrinuti da proćaska s Lučijom. „Ne, ne, imam nekog tipa, ali je totalni smor, skroz je posesivan, i još je ljubomoran kao kreten...― „Ja mislim da ljubav ne moţe da postoji ako nema slobode... Inače to nije prava ljubav, zar ne?― Ćićo je ponekad u stanju da se toliko proserava, ali to radi tako da mu na kraju svi veruju, uključujući i Lučiju, koja ga gleda u oči kao pogubljena, a Ćićo naravno insistira. „Jer ako te neko voli, tu nema potrebe za ljubomorom, jer za njega postojiš samo ti i kraj. Ali ako nije tako... Mislim, ionako nećeš moći ništa da promeniš, samim tim nema svrhe da budeš ljubomoran.― Lučija je sada kao druga osoba, uozbiljila se, osamnaestogodišnjakinja; gleda kao u fazonu „jebote, to znači da si baš ti čovek mog ţivota, šteta što smo oboje zauzeti...―. Ćićo se smeška i klima glavom, onda podiţe obrvu kao da bi da kaţe: „Da, ali sve se moţe izvesti jer... u ljubavi je sve moguće―. Ja ne znam da li su oni rekli sve ovo jedno drugom, ali se stvarno bojim da jesu. No u jedno sam siguran: poneo sam se kao pravi smrad prema Đorđi i osećam da sad plaćam zbog toga. Ĉudno je to, ponekad se osećaš tako sigurnim u sebe a ne znaš ni sam zašto, ali znaš da ćeš moći da vodiš to nešto, da ti
odlučiš kad će da počne i kad će da se završi, ako hoćeš da se završi. A ponekad ne. I upravo u tim slučajevima i shvataš šta je ljubav, i koliko moţe da te povredi. Ali isto tako i koliko je lepa, jebote, jel‘ ljubav te obuzme, briga je za sve drugo, zbog nje se glupiraš, zbog nje si srećan koliko nikada nisi ni mogao da zamisliš da moţeš biti, a onda te baci na dno, kao na primer sad, kad ti nisi onaj koji vodi celu stvar... Da, na primer pomisao da ne znam gde je Alesija stvarno me veoma rastuţuje. „Ostatak će on dati.― Lučija mu se smeška, a onda mi pruţa račun. „Evo.― Iznenađeno gledam u Ćića. „A zar nije trebalo ti da platiš?― „Pa da, ja i jesam platio, bonovima. Ali ti si uzeo filete i krompiriće i onda smo prešli cifru... Treba da daš deset evra.― „Aha, znači, ti častiš a ja treba da dam deset evra?― „I u čemu je tu problem?― „Pa naravno.― On sve to tako olako. Vadim novčanik iz dţepa. Gledam unutra: pedeset, dvadeset, deset i pet. Vadim deset i spuštam ih na srebrni tanjirić. „Hajde, bre! Nemoj da si stipsa!― Kad hoće, Ćićo je baš brz, u letu mi uzima i pet evra i stavlja ih u tanjirić. „Ćao, Lučija. Un beso.“ Pokazuje joj rukom da će je uskoro zvati, ili je samo pozdravlja kao da je onaj surfer koji sigurno nije. Onda me hvata za vrat grleći me na svoj način i vodi me napolje iz lokala. „Daj, pa nemoj da si takav... Treba da budeš velikodušan, ko čini dobro, dobrim mu se vraća...― Ne znam šta da odgovorim. Mogu li onih pet evra da ubede Alesiju da me pozove? Ne verujem.
„Zdravo svima!― Ulazim kao i uvek sav raspoloţen, ali niko mi ne odgovara. „Posao ne ide više kao pre, ne prodaje se više toliko nekretnina, cene na trţištu su pale, ali ipak se drţimo.― To je ono što kaţe gazda. Da, posle podne od 15 do 20, a ponekad i do 2122, a da mi, naravno, niko nikad nije platio prekovremeno, radim u agenciji za nekretnine, koja se zove „B&B, braća Bandini―, ali često se zezaju s tim pa kaţu da bi im bolje bilo da su otvorili hostel.4 Ali u stvari im odlično ide, imaju mnogo nekretnina, neka stvarno ekskluzivna potkrovlja i strašne vile na prodaju. „Ćao, Niko!― Eto, ona mi se jedina javlja. „Ćao, Benedeta.― Benedeta Bari, zovu je još i Barica, što je u stvari deminutiv od Baruština! Stvarno ne znam kako su joj nadenuli ovaj nadimak, ali da vas neko poredi s baruštinom, zaista je jezivo. Baruština, to je štrokava vodurina, baruština je ono što te isprska kad prođu kola, ono što ti natopi celu cipelu kad u njoj završiš, čak i čarapu, pa obavezno psuješ. Ja nisam nikada završio u Baruštini, ovoj ljudskoj mislim, a ako bi se to ikada desilo, Ĉičo bi me pljunuo u facu, zarekao se. „O čemu razmišljaš, Niko?― „A? Ma ništa.― „Daj... Lud si!― Pa me odgurne. „Znaš da ne moţeš ni o čemu da ne razmišljaš, to je apsolutno nemoguće, makar neka bezveze misao, ali ipak mora da postoji.― Smeška mi se. Ima čak i kvarne zube. To je nešto što stvarno ne mogu da oprostim nijednoj ţeni. Đorđa je imala jedan prednji zub mrtav, dok Alesija izgleda kao s reklame za najbolju pastu za zube na svetu. „Niko?― „Šta je, reci.― „Shvatila sam, pomislio si nešto glupo.― Gledam je, i ja se smešim, stvarno ne znam šta da joj kaţem, sigurno ne mogu da pričam o njenim zubima i o tome da je svi zovu Baruština. „Okej, idem da ti donesem kafu, a posle imam i iznenađenje... Tačnije, dva!― I u trenutku nestane u hodniku desno. Sedam za svoj sto, zavalim se u crnu koţnu fotelju i gledam u rokovnik: imam samo dva sastanka da potvrdim, da pogledam jednu kuću za prodaju i još jednu koju treba da oglasim za izdavanje, „Evo kafe!― Seda na ivicu stola. Benedeta je rođaka B&B-jevih, i sve joj je dozvoljeno. Evo prolazi i Dani Salveti, četrdeset pet godina, zet Alfreda Bandinija, starijeg 4
B&B je inače skraćenica za Bed&Brcakfast, vrstu hostela. (Prim. prev.)
od dva brata. Radi već dosta godina u toj agenciji, na silu mi se osmehne, onako prigodno, a u stvari cepti od mrţnje, po mom mišljenju. Nosi sako s braon kvadratićima i svetloplavu košulju koja još i moţe da prođe, ali uz zelenu kravatu s nekim crvenim detaljem, mislim da je trešnja ili jagoda ili moţda rog, da, jeste, mora da je rog, stvarno uţasno. Neki ljudi mogu da isprobaju sve ţivo, ali zaista ne znaju kako da se obuku. Mrzi me zato što je u toj kancelariji već sto godina, a ima ista zaduţenja kao i ja, koji tu radim tek tri meseca. Dani Salveti je promašen lik.. Ili sam ja previše dobar. Kako sam ja ušao u „B&B―? Ne, ne... Nisam sigurno bio s Baruštinom! Supruga Alfreda Bandinija obično kupuje Tempo kod nas. Jednom je uzela Vile e kazali, Astru, Di Pju i deset dnevnih novina, a kad je krenula iz kioska primetio sam da hramlje. „Gospođo? Da vam pomognem?― Ona se okrene i osmehne mi se. „Ma kako ćeš, ti moraš da budeš ovde...― „Ne, gospođo, ništa vi ne brinite. Tu je Ćićo. Ćićo, pojavi se, Domeniko!― Ćićo diţe ruku iza gomile novina naslonjenih na izlog, a onda se i pojavljuje. „Dobar dan, gospođo!― Dobro da bar krije porno časopis koji je listao. „Ništa ne brinite, Niko moţe da ide, moţe, moţe... Ja mu dajem dozvolu. Mada, nemoj previše da se zadrţiš, Niko, pazi!― Diţem ruku i teram ga gde ne treba, i krećem da otpratim gospođu Bandini. „Ma ko je to, Nikolo, je li to vlasnik?― „Ma ne, gospođo, to je moj drug koji svraća ujutru.― „Aha, i šta on radi, ne studira?― Stare gospođe uvek hoće da znaju sve o svima. „Ne, gospođo, on kaţe da je kao Stiv Dţobs...― „Kao ko?― „Onaj što je izmislio Apple, onaj kompjuter s jabukom...― „A da, kako da ne, nisam dobro čula, onaj što je umro, jadničak...― „Da, e vidite, Stiv Dţobs se upisao na Rid koledţ u Portlandu, ali je napustio fakultet posle samo jednog semestra da bi počeo da radi. Da, a Ćićo je sa mnom završio gimnaziju i kaţe da mu je to bilo dovoljno, ne treba mu više, sada radi na vebu, pravi sajtove, i tako zarađuje...― U stvari ni ja nikad nisam potpuno shvatao šta Ćićo radi. „Aha...― Barem se pravi da je razumela. „A ti?― „Ja radim ovde, to je naše, porodično.― Onda joj ispričam ponešto o svom ţivotu, o svoje dve sestre, o majci, i deo te njene divne priče s mojim ocem, kako smo ostali sami, kako ona zbog toga mnogo pati i kako ja studiram komunikologiju, ali sam malo zaostao s ispitima. „Moţda ću i ja, umesto da prodajem novine, napisatineki lep članak... nadam se!― I time sam završio svoju priču. „Agde vam jeauto, gospođo...?― „Ne...― Smeši mi se. „Došla sam peške, ali ostavi ti mene i ovde ako moraš, ne bi mi bilo drago da Ćićo... da ti napravi neki problem u kiosku, pa da
posle moraš da odgovaraš kod strica...― „Ne, ne, ne brinite. Ćićo je pouzdan.― Bilo mi je smešno da čujem da ga ona tako zove. Kad bi Ćićo to znao. Vidim da i dalje hramlje, ali nemam hrabrosti da je pitam za uzrok. „Ja sam u Ulici Pompeja Nerija, skoro smo stigli... Ma jutros sam se probudila s išijasom i baš sam se nadala da će me pustiti.― „Gospođo, ovde blizu ima apoteka. Ako hoćete, imam ja kola, mogu da pošaljem Ćića da vas odbaci.― „Ne, ne, hvala... Imam vozača. Ali ti si stvarno ljubazan. Evo nas, stigli smo.― Uzela mi je kese pune novina iz ruku i ušla u svoj ulaz. Posle nekoliko dana vratila se na kiosk, ovoga puta s vozačem. „Dobar dan, gospođo Bandini.― „Ćao, Niko. Izvoli, ovo je za tebe.― Dala mi je vizitkartu s adresom i brojem telefona agencije „B&B―. „Bilo bi mi drago kad bi popričao malo s mojim suprugom.― „Hvala vam, gospođo. Otići ću sigurno.― A sekund posle već je bila u automobilu. „Noga je bolje?― Osmehnula mi se i potvrdno kimnula, a onda je nestala u svom tamnom mazeratiju. Istog popodneva otišao sam u „B&B― kod supruga, Alfreda Bandinija, i od tog dana sam tamo svakog popodneva, zarađujem lepo, čak sam i ugovor potpisao. „A ti piješ gorku?―, pita me Barica. „Da, oduvek. Nisi to dosad primetila?― „Ne. Znači da si na stalnoj dijeti.― „Ne, ne, nego mi se baš tako sviđa, mnogo je bolja, probaj.― Sleţe ramenima. „I, jesi li spreman?― Klimam ispijajući kafu. „Rekla sam ti da imam dva iznenađenja. Koje prvo ţeliš, ono lepo ili ono ludilo?― A, dobro je da su oba dobra. „Ono lepo.― „Evo ga... Ta dam!― Spušta ga na sto. „Otvori!― Gledam u tegetplavu karticu sa slovima „B&B― odozgo, naša agencija. „Daj, hajde, otvaraj!― Barica, Baruština, baš je uznemirena. Rešim da joj udovoljim, i odmah vadim dve predivne fotografije. „Potkrovlje od četiristo metara kod Koloseuma, kruţna terasa površine dvesta metara s ogromnom kadom firme Jacuzzi, uređen, superfensi, traţe četiri miliona evra, ako uspeš da ga prodaš, znaš li koji procenat dobijaš? Ne samo golf polo, i gde će ti biti kraj?― Kako se vidi da me Barica ne poznaje. Automobil je poslednje što bih kupio. Moţda pre neki lep motor, ali pre svega bih iznajmio neko malo
potkrovlje u kome bih mogao bar malo da budem na miru, ţivot s mojom majkom i sestrom postao je suviše komplikovan. Malo bolje pogledam fotografije, stvarno je lepo. Na kraju je Kavurove ulice, ima pogled na Carske forume pa sve do Trga Venecija. „Mislim da je četiri miliona dţabe...― „Tačno, ali moramo samo da nađemo ko bi prihvatio taj prokleti poklon...― „Nikolo, pa da li ti shvataš da ćeš ako prodaš ovaj stan staviti u dţep bar dvadeset hijada evra? A? Jel' sad vidiš? Po mom mišljenju, ti nisi ovo dobro shvatio, ti si taj koji je dobio poklon. Toliko agencija predviđa za poslove tog ranga. Hoćeš li da ih baciš tek tako?― Smeškam se. „Ne...― „A, dobro. Pošto sam kod ujaka ovo namestila za tebe... A nećeš sad da čuješ ono ludilo?― Da. Znao sam da je bila neka navlaka. Barica me gleda s osmehom. Moraću da se potrudim, sad ću morati da je poljubim pred svima, moraću da kleknem i da je zaprosim. „I, hoćeš li da čuješ ili ne?― „Da, da, naravno...― „Smuvala sam se s jednim tipom.― Smejem se sav srećan, a ona misli da je to zbog te druge vesti, a ne zato što sam joj umakao! Ma koji li je to luđak, da je pitam? Ko se tako zagovnao? Ko će završiti u Baruštini? I pre svega, kako ćeš je se sad otresti? Ipak se foliram, smeškam se na najfiniji način, na kraju krajeva dala mi je potkrovlje s pogledom na Koloseum i moguću zaradu od dvadeset hiljada evra. „A, je li? Baš lepo. Baš sam srećan zbog tebe.― Onda kreće da mi priča. „Zove se Luka, upoznali smo se na jednoj večeri i od prvog trenutka kad smo se ugledali, znala sam da je on taj. Mislim, znaš ono kad osećaš i znaš da je tako, da ne moţe biti drugačije, dovoljan ti je jedan pogled i ta osoba ti je već u srcu. Eto tako, buććć“ i onda nastavi da bulji u mene, Barica, kao u transu. Glupo je, ali zbog toga odmah počinjem da mislim na Alesiju, neko vreme su mi misli bile otišle na drugu stranu, ali se ipak vraćam tamo, ne vidi se spolja, ali unutra sam mnogo tuţan. Ma da li je moguće da je ljubav uvek ista? Mislim, to što je ona opisala upravo je ono što sam ja osetio kad sam nju video u teretani, kad smo se taj drugi put zezali, smejali, a njoj je s ramena pao peškir, ja sam se sagnuo da ga podignem kad i ona, i ruke su nam se ukrstile na njenom najki peškiru sivoplave boje, sitne stvari koje se ponekad dogode, ali koje postaju jedna od ono malo stvari koje posle nikada više nećeš zaboraviti. Da. Stigao sam do uţasne jednačine: ja sam Barica, baksuz sam kao ona. „Razumeš? Hteo je da me prati kući, a ja sam isfolirala da nemam auto, da sam do kasno ostala na poslu i da sam se presvukla u kancelariji, i onda tamo pravo taksijem... Vozi predivnu tamnoplavu bubu, znaš onaj novi model, malo
manji. I znaš koji CD je pustio?― „Ne... Hmm... ne mogu ni da naslutim.― „Da, u pravu si. Pustio je novog Ticijana Fera! L’amore e una cosa semplice.5 Sećaš se toga?― „Da, shvatio sam koja je...― „Ma kako se ne sećaš? Slušali smo je zajedno pre neki dan kad sam išla s tobom da vidiš onu kuću u zoni Salario...― „A da, tačno.― Laţem. „E, i baš to sam i ja slušala kad sam išla na ţurku na kojoj smo se upoznali... Jel‘ kapiraš? Jedan od onih znakova sudbine zbog kojih shvatiš da je to to...― „I ostali smo da pričamo ispred moje zgrade do četiri ujutro!― Sav srećan klimam glavom, barem se nadam da tako izgledam pošto sam u ovom trenutku u potpunoj depresiji. Već znam kako se sve odigralo. Luka nije znao kako da sebi udesi veče, već neko vreme nije bio ni sa jednom, iskoristio je Baricu za jedno „duvanje― za dţ. Pravim se da sam joj ortak. „I onda? Šta je bilo dalje?― Zatvara oči i klima glavom, i tu staje. O boţe, šta joj je sad? Zaspala je? Onesvestila se? Dobila je srčku? Kad opet progleda, vidim najsrećnije oči na svetu. „Onda me je poljubio.― Naravno, samo što se ne usuđujem da zamislim kako se to desilo, šta li mu je prošlo kroz glavu, kako li je uspeo da se natera da bi posle dobio i ono drugo. Nekad mislim da je mnogo dostojanstveniji jedan self hand, da, jeste, da lepo sam izdrkaš, a ne da ideš s nekom ranga Barice. I iz poštovanja prema njoj, a pre svega prema sebi samom. Istina je i da muškarci nekad ţele sebe da kazne zbog nečega. „Posle je hteo da ide i dalje, ali sam ga zaustavila. Dobro sam uradila, zar ne? „A?― Skoro kao da nisam razumeo. „Ma šta ti je danas, Nikolo? Je li sve u redu?― „Da, da...― „Ne, izgleda kao da me ne slušaš, pričam ti ovo zato što u tebe imam poverenja... Jesi li shvatio šta sam pričala? Nisam mu dozvolila da ide dalje, on je hteo, ali znaš kako, vi muškarci ste takvi, ne verujete da ţena stvarno moţe da se zaljubi na prvi pogled, i onda ako neka pristane prvo veče, vi posle mislite da je laka.― „Pa da.― „Vidiš? I ti misliš tako.― „Ne―, rekoh, „u pravu si, mnogi tako misle, ali ja u to ne verujem, mislim, ne mora da znači, moţe i da bude tako, ali nije odmah laka zbog toga...― 5
It.: ljubav je tako jednostavna stvar. (Prim. prev.)
S Alesijom je prošao jedan mesec i sedam dana. Ona je rekla da to mora da bude posebno veče. Ja sam onda mislio da Alesija ţeli neko iznenađenje, neko skroz romantično veče, ono što samo u filmovima gledaš, ili čitaš o tome u nekim knjigama, ono, znaš one večeri koje ne moţeš da osmisliš tako lako... A u stvari to nije tako, ako si zaljubljen, nešto se dogodi. Kao da ti neko da kombinaciju, kao da se otvore neka vrata i otkrije ti se tajna... Ne bi nikada mogao da očekuješ tako savršeno veče, a pre svega da si baš ti uspeo da ga tako osmisliš. „Šta kaţeš, Niko, jesam li dobro uradila? Rizikovala sam, zar ne?― Da, jesi, kako da ne, svaka ti čast, mada se kladim da te posle nije više zvao. Ali Barica ipak nastavlja da me iznenađuje. „A znaš šta je najlepše od svega? Ĉovek bi pomislio da me više neće zvati...― „Pa da...― „Ali on me je zvao sutradan, i išli smo na večeru u Djuk. Kapiraš? U Djuk!. A meni se tamo stvarno toliko sviđa, mislim to mesto, sretneš brdo ljudi, iako su to uvek iste face, da, odlično se jede, iako su to uvek ista jela...― Barica je stvarno smaračica. Niko... misli na to potkrovlje. „Da, da, to je tačno, u pravu si.― Posle toga ju je izrokao i onda obrisao broj. „Sutra uveče idemo zajedno na večeru, s još jednim parom, neki njegovi drugari, skroz simpatični, koje sam upoznala na ţurki...― Barica na trenutak staje, pala joj je na pamet neka genijalna ideja. „Hej, a zašto ne dođete i ti i Alesija? Ta druga devojka je baš slična njoj, bila bi joj simpatična, tako ćeš i ti njega da upoznaš i posle ćeš mi reći šta misliš, a? Šta kaţeš?― Ne znam zašto ali ne uspevam da slaţem, da nađem bilo kakav izgovor. „Raskinuo sam s Alesijom.― „Ah- ţao mi je.― „Da, isto to mi je i ona rekia.― Barica me gleda, podiţe obrve zbunjena, i odmah pokušava da popravi stvar. „Ali, pazi, imam jednu baš slatku drugaricu, Antonelu, ako hoćeš mogu nju da pozovem...― „Ne, ne, pusti sad, hvala ti.― A onda ustaje s mog stola. „Evo, ovo su ključevi od potkrovlja...― Kao da bih zbog toga mogao bolje da se osećam, kao da to moţe da ispuni ogromnu prazninu posle Alesije. Barica potom odlazi. Nameštam se bolje za stolom, otvaram kompjuter, gledam fotke potkrovlja. Predivno je, ma dah da ti stane, uređeno do najsitnijih detalja, unutra i spolja, namešteno veoma luksuzno, ali ne previše nakinđureno, nikako napadno. Prosto savršeno. Onda, bez posebnog razloga, odlučim da odem na Alesijinu fejsbuk stranicu. Traţim je, ali pre nego što je otvorim, na trenutak se
zaustavljam. Neodlučan sam. Šta li je stavila za „ljubavna veza―? Gledam u monitor, sve i dalje miruje, još nisam otvorio stranicu, trebalo bi da me bude baš briga. Ipak ne odolevam i kliknem na nju. Ne mogu da verujem: slobodna. Pa, sve je bolje nego u vezi sa... a onda još da stoji i neko ime. Ali zašto je stavila „slobodna―? Koga hoće da navuče? „Alo, momci... jeste li videli? Slobodna sam!― Da, shvatio sam šta na Fejsbuku nedostaje: dugme „Ne sviđa mi se―. Ako mi se nešto ne sviđa ili nešto ne odobravam, mogu samo da ćutim i da ništa ne klikćem. Ali ne, ja hoću dugme, kratko i jasno, s palcem nadole, kao kod starih Rimljana. Kapiraš, Zakerberg? A voleo bih i da postoji dugme „Cvrc―. U ovom slučaju bih ga odmah kliknuo a onda bih dodao i komentar: „Zašto, Alesija, zašto?― „Izvoli.― Na sto mi sleće fascikla. Dani Salveti, onaj strašno simpatični, on raspoređuje sastanke i posete. Prati ga Marina, prelepa i vrlo visoka devojka, ko zna ko je nju uzeo na probni rad i ko zna zašto. „Znaš li da imaš onaj četvrti sprat na Parioliju koji treba da pokazuješ večeras u pola osam? Sve imaš ovde, nemoj da kasniš.― Marina barem izgleda ljubaznije. „Tu sam ti stavila dve kopije nacrta stana, ako ga budu hteli, i još sve troškove za centralno grejanje i odrţavanje zgrade...― „Okej, hvala ti.― A ona se nasmeši i ode. Dani Salveti je prati pogledom. „Ma kako je moguće da ih nekad naprave tako lepe, a tako glupe? Mora da je neki problem u montaţi..― I on odlazi, uz smeh, u tom svom ogavnom sakou, namirisan nekim slatkim parfemom koji do tog momenta nisam ni primetio, ali pre svega s tom forom koja je samo njemu bila smešna. Ako misli da u meni ima podršku, grdno se vara. Ako ništa drugo, on se za Boţić pojavio sa svojom ţenom koju ne moţeš ni pogledati, a koja je pritom sve vreme puftala. To jest, da se vratim na temu, u njenom slučaju montaţa je apsolutni problem, sa svake tačke gledišta. Otvorim fasciklu. Na trenutak sam u šoku. Ulica Mandţili 48. Tamo Alesija stanuje. Kad ţivot reši da se igra, tu ne moţeš ništa, sigurno gubiš.
Parkiram u Ulici Mandţili ispred broja 48. Ne verujem u ovo. Koliko noći sam proveo ovde dole s njom. S njom. S njom koja bi, kad bih me videla da dolazim, spustila malo prozor automobila. „Daj, još jedna cigareta i onda idem...― I tako bi započinjala priču. „Ne, ne shvataš... Vane, moja drugarica, pa ona je skroz luda. Raskantala se s Andreom, i pošla sa Simoneom―, kaţe mi jedno veče. „Aha...― Onda me gleda, pali cigaretu i povlači dim. „Ma jesi li shvatio ko je?― „Ne.― „Daj, Vane, Vanesa!― Shvatio sam, ali Alesija ima dvesta drugarica! Onda se zagleda u vrh cigarete koja se nije skroz upalila, ne gori dobro, jedan strana je ugašena. „Neeee... neko me vara! Da li me varaš, Niko? Imaš neku drugu?― „Ja? Ma šta ti je!― „Mislim, ne verujem... Ĉak si mi i odgovorio!― Opet pali cigaretu, ali sad plamen lepo namešta tačno ispod kako bi bila sigurna da će se vrh skroz upaliti, i da je onda ne varam baš toliko. „Glupo je to što si mi odgovorio, hm, uopšte ne kapiram...― „Da, da, jeste...― A onda nastavlja da priča o toj svojoj drugarici. „I to ti kaţem, razumeš, otišla je nedelju dana na Maldive s tim Simoneom, koji je još i platio sve, i znaš šta je rekla svojima? Rekla je da je u Parmi i da radi kao hostesa na nekom kongresu!― Povuče još jedan dim cigarete, a onda odmahne glavom. „Ne, ja to ne, mislim, u neku ruku ja sam radila i gore stvari... Ali uvek u Italiji. Ali da odeš u inostranstvo a da ne kaţeš ništa kod kuće, to ne. Ako ti se nešto desi? Moţe da te nema više, zamisli šta bi tvoji pomislili, a mislili su da si u Parmi.― „Ako te nema više, baš te briga šta bi tvoji pomislili.― „To je zato što ti ne veruješ da postoji ţivot i posle smrti... Eto zašto!― Alesija je pričala o svemu, sećam se toga kao da je bilo juče, to veče. Onda, posle te cigarete, otišli smo gore na poslednji sprat zgrade, tamo gde je nekadašnja vešernica, i vodili ljubav. Svetla su bila ugašena, gorela je samo jedna sveca spuštena na ivicu kade, a mi smo bili preplavljeni strašću kad smo odjednom začuli te glasove. „I? Moţe li se znati ko je to gore?― I ustom trenutku sam shvatio da nas zovu ko zna otkad, ali kad vodiš ljubav ne čuješ ništa. I gotovo. Dole je bila Fjastri, gospođa s četvrtog sprata, s muţem. Nagnula se skroz preko stepenica. „Nema nikoga? Pa čuli smo neke zvuke.― Ja sam se odmakao od Alesije.
„Ma...― „Pssst... Stani.― I tako, samo u majici, izvirio sam kroz vrata, video sam da je taj Fjastri stajao još iza i sigurno nije mogao da me vidi dok se moj pogled ukrštao s pogledom njegove supruge. Stajali smo tako nekoliko trenutaka, ona me je gledala, a ja nisam sklanjao pogled nadajući se da neće ništa reći muţu, drugim stanarima, čuvaru zgrade, Alesijinoj majci. Ona se tad zacrvenela, kao da je u tom trenutku sve shvatila, kako da kaţem, sve ono što smo radili do tog momenta. Onda sam slegnuo ramenima, nasmešio sam se kao da je to nešto lepo, zato što je seks čaroban kada ti je stvarno dobro s onim s kim si i osećaš se opravdanim pred očima celog sveta, barem sam se ja tako osećao u tom trenutku, mislim, nije me bilo sramota zbog svega toga. „Idemo...― „Ma ko je to gore?― „Niko...― Gospođa Fjastri blago potera muţa da krene, kao da bi da kaţe: „Hajde, brţe, kreći, da li moram baš sve da ti objašnjavam?― I tako su i otišli. Ĉuo sam kako zatvaraju vrata, a onda i okret ključa. Alesija i ja smo se smejali u mraku prostorije jer se u međuvremenu i sveća ugasila i to kao da nam je bio znak. Ostali smo tako u tišini tog mraka, i dalje zagrljeni, opet jedno u drugom i sve je izgledalo prirodno, čak i da kaţem nešto vaţno, ali nije mi dolazilo. Onda je tu u mraku ona to rekla. „Niko... Volim te.― A ja sam ostao da ćutim. Video sam njene zube, njen osmeh u polumraku, njene oči tako lepe i vesele, ali nisam smogao snage da kaţem bilo šta, čak ni „i ja tebe...―, ili nešto duhovito tipa „ja tebe više...―, što opet nije smešno, naprotiv, moţe i da rastuţi, ili samo „isto―, znajući pritom da u stvari govoriš mnogo više, posebno ako ona zna na šta ti misliš... A Alesija bi to znala pošto smo Duha zajedno gledali najmanje dva puta. Ali ja nisam rekao ništa. Moţda je i dobro uradila što me je ostavila. Ali ipak je i ona mogla da kaţe nešto više od „ţao mi je―. Kuc kuc. Kuckaju mi na prozor auta i ja unutra poskočim. „Izvinite. Nisam mislila da vas uplašim. Nego, već smo stigli, a videla sam fasciklu.― Pokazuje na moj auto i na fasciklu unutra. „Vi ste iz ‘B&B‘―, nas čekate, zar ne?― „Da, da, evo me odmah...― Izlazim iz kola i uzimam fasciklu. Gospođa se smeška. Ima oko pedeset godina, moţda pedeset pet. Bucmasta, okrugla, s plavom kosom, plavim očima, ogromnim minđušama, moţda neki laţni bulgari, pošto vidim neki čudan natpis koji ne razumem. On je mlađi od nje, drţi ruke u dţepovima sivih flanelskih pantalona, malo izguţvanih, gore ima braon koţnu jaknu, sivoplavu lakosta majicu ispod, ima tamnu čupavu kosu, i malo smorenu facu. Ona ga drţi ispod ruke. Mogla bi da mu bude majka, a on bi mogao da bude Rumun. Onda me ona pogleda i nasmeši se, dok ga stiska čvrsto uz sebe. „Znate, nekad misle da mi je on sin... A šta vi mislite, da li Tomas stvarno
izgleda toliko mlađe od mene?― Da. Ali joj to ne kaţem. „Ljudi nekada ne gledaju paţljivo... gospođo.― A ona presrećna, smeje se sva ozarena i još jače ga pripija uz sebe. „Ovo će biti naša kuća! Ubeđena sam da će ti se svideti i da će nam doneti dobro... osećam!― Interfon. Gospođa i dalje priča. „Njemu se nekako sviđaju sve italijanske kuće, on je iz Rumunije.― „A, je li?― Pravim se da sam iznenađen, kao da bih da kaţem „ma niko ne bi rekao―. S druge strane interfona: „Da?― „Ovde Nikolo Marijani iz agencije „A, da...― Otvaraju nam kapiju. „Izvolite, ovuda.― Propuštam ih ispred sebe i u istom trenutku vidim kako doleće jedan spajder, staje s druge strane ulice. Vozi ga neki lep tip, kuca broj na mobilnom, smeje se, kaţe nešto i odmah prekida. Mora da je zvao nekoga iz zgrade. Potrošio je minute da ne bi otišao do interfona. Mislim, on nije ništa potrošio, njemu to ne znači ništa jer je bogat. Izlazi iz auta. Pali cigaretu, dodiruje kosu, tera je unazad. Obučen je lepo. Da, bogat je, a uz to je i lep. Šta puši? To ne stiţem da vidim pošto se vrata lifta zatvaraju. Moţda puši iste cigarete kao Alesija, da, to su baš njene cigarete koje je sinoć zaboravila kod njega kući. Ne, to nije moguće. Loše mi je. Ćutim u liftu koji stoji sa zatvorenim vratima, i u jednom trenutku ovo dvoje me značajno pogledaju. „I? Gde idemo?― A, da. Ovaj lift se sam zatvara iako nije još krenuo. „Ĉetvrti, na četvrtom spratu je.― Brzo se penjemo, i u tišini. Jedno od njih dvoje ima neki jak parfem. Moţda oboje. Ona ga ljubi u usta. Gledam ih krajičkom oka u ogledalu. Ona ima debela usta i trlja se njima o njega. Nekako je vlaţna, a on drţi usta zatvorena, jasno je da je ne podnosi, a da je ona luda za njim. U stvari, on mora da je lud za njenim parama. Ko zna šta ona radi da bi ih imala toliko da ih na ovaj način razbacuje. „Evo, stigli smo.― Zvonim na vrata i, pre nego što nam vlasnica otvori vrata, na brzinu čitam opis stana. Jedva na vreme. „Dobar dan, gospođo Lorenci. Evo nas, ovo su naši klijenti.― „A, da, kako da ne, kako ste tačni. Uđite, uđite, i izvinite zbog nereda...― „Ma šta vam je, pa sve je savršeno, gospođo Lorenci...― Hteo bih da joj kaţem: „Niste videli sobu moje sestre Valerije.― Ipak nastavljam vrlo profesionalno, predstavljajući stan tom čudnom paru. „Da, ovo je dnevna soba... koja je povezana s trpezarijom. Kolika je površina? Tristapedeset metara kvadratnih, jel‘ tako?― „Da, korisne površine.― A gospođa Lorenci to izgovara malo s ponosom, malo sa ţalom, znajući
nela012
da će ih pre ili kasnije predati nekom. „Fijuuu.― Rumun zvizne. Nego šta, hteo bih da kaţem, zamisli ali ti ne bi trebalo ni da prismrdiš nekoj ovakvoj kući... Radiš li nešto? Šta radiš svaki dan? Šta si korisno uradio do dana današnjeg? Kako si upoznao ovu ţenu? Ali ćutim, naravno, i odlazim do prozora. Sada neobični par priča s vlasnicom, pitaju je za terasu, za grejanje, za garaţu, za portira. Ja i dalje gledam dole ka ulici. Onaj auto je tamo. Alesija još nije sišla. Ako lepotan nju čeka, ako nju čeka, ima da čeka još bogami. Alesija je uvek volela da je čekaju. I izlazila bi uz osmeh, u trku kao pomahnitala, vesela, zabavna, ulazila bi u auto, skoro daje uskakala u njega i ljubila me u usta, ali ne kao ona bogata gica u liftu od malopre, ne, ona samo što me ne bi pojela. „Pa nisi se valjda naljutio što si me malo čekao...― „Malo? Pola sata.― „Dvanaest minuta i pedeset sekundi!― „Da, to je tačno―, priznajem i smejem se. „Ionako su proleteli.― Uvek bismo govorili iste reči i smejali se, a onda smo kretali u neki provod, na večeru, u bioskop, na neko mesto iznenađenja koje bi ona izmislila, ali i nigde. Kada ti je lepo s nekim, nije toliko ni vaţno ono što radiš, već kako to radiš. Sve. Ĉak i čekanje. Muškarac nije više zaljubljen u ţenu kad čekajući je počne da pufće. Ja se još nisam bio umorio od čekanja. I nikada se ne bih umorio. Auto je i dalje tamo. Gledam na sat. Prošlo je jedanaest minuta. Više uopšte ne sumnjam, on čeka Alesiju. Otvaram prozor, ali mi baš u tom trenutku iza leđa prilazi gospođa Lorenci s moja dva klijenta. „Pokazala sam gospodi i druge sobe, spavaće, kuhinju, devojačku sobu i terase...― Plava bucmasta gospođa je oduševljena. „Predivno, zaista predivno, a pogled, vidi se cela Francuska ulica.― „Da.― Rumun malo govori, ali se slaţe. I prvi put se nasmeši. Moţda je to vrhunac njegovog oduševljenja. „Zvala sam vas...― Gospođa Lorenci mi prilazi. „Ali kao da me niste ni čuli.― „U pravu ste, izvinite.― „Ne, nemojte se izvinjavati, veoma sam uţivala dok sam pokazivala gospođi kuću.― Smeškaju se jedna drugoj. Prati nas do vrata. „Dođite opet kad god ţelite.― „Da, hvala vam.― Sprijateljile su se. Izlazimo na stepenište, a ispred nas se otvaraju vrata. To je gospođa Fjastri, ona što nas je videla na mansardi gde je vešernica, ona što je naletela na mene polugolog s Alesijom. Nismo se više videli od te večeri, i morali smo da se sretnemo baš sad. Iznosi kesu sa smećem, a onda joj se pogled susreće s mojim. Napola zatvara oči, a onda ih iznenada izbeči, prepoznala me je, shvatila je, seća se.
„Dobro veče―, pozdravljam je, ali ona ovoga puta ne crveni, klima glavom, jedva da nas sve pozdravlja i zatvara vrata. Pokušavam da zovem lift, ali je zauzet. „I, kako vam se čini?― „Predivno je...! Vrlo lepo uređeno i sve je u savršenom stanju.― „Fali teretana.― Rumun ne bi nikad bio zadovoljan, čak i da ne fali teretana. „Ali, ljubavi, teretanu moţemo da stavimo gde mi hoćemo.― „Da, i to je istina.― Rumun malo bolje razmisli. Izleću napolje njegovi široki i kratki zubi, ogromni, svi nepravilni. „Mnogo mi se sviđa.― On ima dva izraza: „sviđa mi se―, „ne sviđa mi se―. Jasno mi izgleda da on radi isključivo ono što se njemu sviđa. „Verujete li da bi mogli malo da spuste cenu?― Vadim karticu s podacima. „Znate li koliko košta?― „Da.― Više ne mogu da se setim koliko su traţili. Da, evo, već su tri puta spuštali cifru. „Milion i dvesta hiljada.― „Nije malo... Ne moţemo da pokušamo bar nešto malo?― Na kartici piše „stop―, ne moţe se više spuštati. „Ne verujem...― Gospođa me gleda, smeška se, povija glavu u stranu, umiljava se, kao da hoće mene da ubedi. Ali ja s tim nemam veze, gospođo. A onda, izvinite, ali već imate svog Tomasa... šta sad hoćete? Plaća se, on, je li? I kuća se plaća. Velika debela ruka Rumunova zatvara mi fasciklu, onda me pogleda i klimne. „Uzimamo.― Gospođa je iznenađena. „Al', Tomase...― „Uzimamo. Sviđa mi se.― Ĉvrsto je privlači sebi, grli je, ovoga puta on ljubi nju i uvija se oko nje. Ţena je kao ošamućena, onda se smeška, sva malaksala, kao da je upravo svršila. „Da, i meni se stvarno jako sviđa. Biće nam neverovatno ovde.― Lift stiţe i ulazimo. Kao da mi se malo vrti u glavi, ne čini mi se više da osećam parfem ovo dvoje, već Alesijin, samo na trenutak, zatvaram oči i čini mi se kao da sam se vratio u onaj dan kada smo išli na zadnji sprat. U liftu smo. A ona umesto da pritisne treći na kom ţivi, pritiska četvrti, a ja to primetim. „Ma...― Gleda me zločesto. „Da?― Kao da hoće da kaţe: „imaš moţda nešto protiv?― Otkopčava košulju. „Niko... Vruće je.―
Oponaša neku reklamu. Posmatram je u tišini, ali nije mi smešno. Lift se i dalje penje. „Šta si htela da kaţeš onim: ‘ja sam radila i gore stvari‘?― A Alesija prasne u smeh. „Bilo mi je neverovatno da je to tako prošlo, da te nije kopkalo, da nisi pokušao da izvučeš nešto.. „Odgovori mi, šta si ti to gore radila?― „Vidiš... ti si stvarno kao svi drugi Italijani. Ljubomoran si, Sicilijanac si, posesivan. Ovo je moja gospoja, ‘bem ti...― I dalje se sećam da je to rekla na tako čistom sicilijanskom da bi je Kamileri sigurno odmah uzeo za svaku epizodu Montalbana. Na poslednjem spratu, Alesija izleće iz lifta, penje se poslednjim stepenicama praveći male brze korake na svojim štiklicama, pokušavajući da ne napravi previše buke sve dok ne stigne do mansarde. Vadi ključ i otvara gvozdena vrata od vešernice. Ma da li je taj ključ nosila zbog ove večeri ili ga uvek nosi sa sobom? I koliko puta je išla u vešernicu? Onda je Alesija skroz u pravu, ‘bem ti, jesam li ja sa Sicilije ili jok?! Dok se polako penjem poslednjim stepenicama, ona počinje da se skida, u tišini me posmatra, smeška se, ostaje bez ičega na sebi, bosa, na tim prastarim pločicama stare vešernice. Uzbuđen sam do besvesti. A ona dodatno pali. „Danas hoću da radim još gore stvari.― Seda na ivicu korita za pranje i nastavlja da se zeza. „‘bem ti, uzmi me, ti, Sicilijancu...― Pa malo raširi noge pokazujući mi svoju savršenu frizuricu. „Pa jeste li srećni što ćemo uzeti stan? To je više od milion evra! Nije baš da danas svi toliko troše, zar ne?― Gospođa je blago uvređena zbog moje odsutnosti i odvlači me s te mansarde, iz vešernice, od nje, od tog slatkog dalekog sećanja. Neka sećanja su ţivlja od drugih i ostaju neizbrisivi čak i njihovi ukusi. Ali uda sam ipak ovde s njima. „Stigli smo, izvolite, ovuda...― Propuštam ih kroz vrata lifta, ali gospođa navaljuje. „Pitala sam vas da li ste srećni.― „Da, pitala te je da li si srećan.― Sad se tu meša i Rumun Tomas, koji sad kao da je opet ţivnuo na pomen stana. Primetim da onaj auto više nije napolju. Gledam u sat: prošlo je dvanaest minuta i pedeset sekundi. Znači da je u liftu bila ona. To je bila Alesija i ona je otišla s onim lepotanom. Okrećem se ka klijentima, stoje i čekaju moj odgovor. Da, istina je, kupili su stan i ja ću dobiti procenat, ali u ovom trenutku stvarno ne mogu da slaţem. „Ne. Nisam srećan.― I trebalo bi da dodam: „Nadam se da ste barem vi srećni, na kraju, uzeli ste baš lep stan, i bićete srećni i vaša priča će, nadamo se, potrajati, da, moţda
čak i duţe od predviđenog―... A u stvari me baš briga. Gledaju se zaprepašćeno, nisu to očekivali, ne znaju šta bi rekli, a ja skoro da osećam uţivanje zbog njihovog stida. Baš u tom trenutku zazvoni mi mobilni i skoro da mi je čudno što sam sada ljubazan. „Izvinite, moram da se javim.― „Niko, gde si? Trebaš mi nešto.― „Stiţem.― „Dobro, ali poţuri. Kod kuće sam.― Zatvaram telefon. „Dakle, ako ste odlučili da kupite ovaj stan, videćemo se u kancelariji zbog kapare, da, evo ovo je moja vizitkarta. Sad moram da beţim. Nešto mi je iskrslo. A, da. Srećan sam zbog vas, uzeli ste stvarno lep stan.― Uvek popustim. Nije istina, nisam srećan zbog njih, ni najmanje me ne interesuju, ali opet, pomislim na „B&B―, na novac, na to šta će reći u firmi. A u stvari bih voleo da mogu da iskuliram sve. Ĉak i Fabiolu, moju stariju sestru koja me je sad zvala. „Trebaš mi nešto.― Što? Šta se desilo? Nije me nijednom zvala otkako je tata otišao. Viđali smo se kod kuće na slavljima, raznim večerama i prigodama, ali nijednom nismo razgovarali, pravili smo se da je sve u redu, kao da se nije ni desilo. A sad ja njoj trebam nešto. A ja? A šta meni treba?
Kapija je otvorena i čim uđem u predvorje zgrade vidim Fabiolu, koja sedi na stepenicama. Sveţe letnje vreme oseća se u predvorju. Zagasitoplava kosa pada joj preko lica, nosi farmerke i košulju boje između lila i trule višnje, malo zguţvanu, neki od onih čudnih indijskih materijala. Dve svetlije vrpce prepliću se s vezom oko izreza i spuštaju se kao pepeo cigarete, što pada kroz prste. „Gde si dosad, trebalo ti je sto godina!― „Opet pušiš?― „Da.― „Otkad?― „Od pre mesec dana, ali šta je to tebe briga? Jesi li došao da me ispituješ?― Smeška se dok to izgovara. Sedam blizu nje. Fabiola me je uvek intrigirala. Moja sestra je uvek delovala starije, mislim, radila je prave stvari, ali ne onako kako se one rade, nego uvek na svoj način. Ne znam da li sam to lepo objasnio. Kad se udala, na primer, napravila je tri ţurke, jednu u Rimu sa sve crkvom, onda jednu u Firenci i jednu u Milanu. Pre nekoliko godina je bila u Americi, i ponovo se udala, na nekoj plaţi u Malibuu. Ţivi u Ulici tri časovnika, ima boţanstvenu kuću, potkrovlje s kog se vidi Vila Borgeze6. Sređeno je kao najbolja mesta koja sam ikada video, sve je belo, pa odjednom zidovi u boji, ţuti ili ljubičasti ili tamnoplavi ili zeleni, izgleda skoro kao kuća nekog fotografa, ali sve je usklađeno pošto je belo ipak veoma prisutno i na kraju elegantno je na jedan svojevrstan način. Fabiola je bila hrabra i pokazala je da ima ukusa. Povlači još jedan dim pa me pogleda. „Da li ti nedostaje tata?― Ma jesi li me zbog ovoga zvala, hteo bih da joj kaţem. Misliš samo tako da zvrcneš telefonom da bih došao čak dovde zbog toga? Ali to ne bi imalo smisla, ispao bih neljubazan, a i ovo je prvi put da mi o tome priča. Kako god, nadao sam se da neću morati da se bavim ovom temom, mislio sam da ću uspeti da se suspregnem, ali grlo mi se steglo, obuhvatam rukama kolena i jako ih pritiskam. Klimam glavom. „Da. Nedostaje mi.― Hteo bih da kaţem mnogo više, hteo bih da kaţem da bih nekad sebi svu kosu počupao, hteo bih da kaţem da ne mogu ni da razmišljam jer ako samo pomislim da tate više nema, dođe mi da poludim. Mislim, hvata me panika kad pomislim da bih nekad, bilo kog dana, mogao da poţelim da ga nešto pitam, neku najveću glupost, ne mora da bude nešto bitno, a da ne mogu da ga nađem. Da ne mogu više nikad da ga nađem. Iako ja ponekad zamišljam kako me on ipak sluša, i onda mu ja pričam, pitam ga isto za neki savet, pre svega mi se dešava da mu pričam o mami, o tome što primećujem da ona ne moţe da prevaziđe njihovu priču, bol što ga je izgubila. I svaki put kad pričamo, pre 6
It:Villa Borghese - jedan od najčuvenih rimskih parkova (Prim. prev.)
svega o ovome, završim u suzama, ali to Fabioli neću ispričati. „Fabi, šta ti treba?― Opet me gleda, smeška se, na kraju mi razmrsi kosu, pa je opet ozbiljna. „Niko, sada si već porastao. Sad si ti glava porodice, znaš li? Ne moţemo da se pravimo kao da ništa nije bilo, moramo da idemo dalje.― Onda tu zaćuti, kao da bi htela da doda još nešto, ili je to moţda samo neki moj osećaj. „Jesi li video kako Frančesko liči na tatu? Što više raste, sve više liči na njega.― To je tačno. Frančesko je njen sin od tri godine, i ja sam isto to bio pomislio. Oboţavam tog malog, mnogo je opasan. Ima oči na tatu i često te pogleda na način koji me oduševi, čini mi se kao da je to stvarno on unutra, kao da preko Frančeska hoće da mi kaţe nešto, a onda se maleni nasmeje pa mi kaţe „još―. Zato što ja s njim stalno izvodim neke fore, a on bi voleo da nikad ne stanem. „Još, Niko! Hajde još!― „Samo zbog njega sam i dalje s Vitoriom.― Pošto je rekla ovo, Fabiola ustaje, ide prema kapiji, povlači poslednji dim cigarete i baca je u dalj. A onda se vraća do mene. „Samo zbog Frančeska.― Seda malo dalje od mene i zapilji se tako u mene. Ja sam bez reči, ovo stvarno nisam očekivao da čujem. Mora da su se gadno posvađali. Već vidim tu scenu, moja sestra mora da je izgovorila neku od onih rečenica koje je verovatno ponavljala u sebi mnogo puta, ali koje je ipak uspevala da zadrţi u sebi, jednu od onih rečenica posle kojih se, kad ih izgovoriš, odmah pokaješ koliko su surove, ne zato što nisu istinite, nego zato što se to ne govori i tačka. Siguran sam da se tako dogodilo. „Videla sam se s Klaudiom.― Ma šta, videla se s Klaudiom? Sa svojim čuvenim dečkom s kojim je bila kroz celu gimnaziju, s tipom koji je samo pravio probleme, posesivan, ljubomoran i još muški šovinista. Bili su zajedno sve dok Fabiola nije upoznala Vitorija. Mislim da su i raskinuli baš zbog toga. A šta sad? Vratio se problem zvani Klaudio. „Baš s Klaudiom?― „Da, s Klaudiom, s njim. Videli smo se na nekoj večeri našeg odeljenja, sve sami drugari iz bivšeg odeljenja. Našli smo se preko Fejsbuka i kad smo se sastali, bilo je baš neobično, sve je bilo isto kao pre...― „Fabiola...― Gleda me, ali ćuti. Šta treba da znači to što ćuti? Opet je to uradila s njim? Fabiola udata za Vitorija, ali pre svega Frančeskova mama, vodi ljubav s bivšim iz srednje, s Klaudiom. Da, Alesija bi mi rekla: „Ma ti si malograđanin, tipično malograđanski razmišljaš. Šta ima veze što je udata? Ili to kaţeš zato što je tvoja sestra? Ili zato što ima dete?― Jednom smo se tako raspravljali, pričala mi je o nekoj svojoj drugarici I bila se baš zapalila, šta god da sam rekao nije joj valjalo, znate ono kad nc moţete ništa da ubodete? Da. „Pravi si malograđanin.― I tu je stala, branila je tu
svoju drugaricu do poslednjeg trenutka, ali sad mi pada na pamet: da li je branila svoju drugaricu, ili samu sebe?― „Zanima te da li smo spavali?― Fabiola me iznenađuje ovim tako direktnim pitanjem, nismo nikada pričali o nečemu ovakvom, ona i ja. S Valerijom, mlađom sestrom, ponekad jesam, ali s njom nikad. „Ne, hvala, to me ne zanima.― „A ja ću ti ipak reći, ne, nismo spavali.― Ne znam zašto, ali ipak napola uzdahnem s olakšanjem, situacija je još uvek pod kontrolom. „Barem još ne.― „A šta to znači? Ne moţeš, ne smeš... To nije u redu, i tačka.― Primetim da u stvari ne znam baš šta treba da kaţem. Mislim da je to i Fabiola primetila, smeška se i pali još jednu cigaretu. „I to što pušim nije dobro, ali ja to volim.― „Ja to volim? Ali to je drugačije. Kako moţeš tako da razmišljaš? Uzela si na sebe obavezu, udala si se, i to dobra tri puta...― „Ĉetiri, kad uračunaš i Malibu.― „... Ali ono što je najvaţnije jeste da imaš sina.― Fabiola puši u tišini. U tom trenutku neki čovek ulazi na kapiju zgrade, otključava, prolazi. Nosi elegantne mokasine, odjekuju praznim predvorjem. „Dobro veče...― Ljubazno pozdravlja kad nas ugleda, a mi uzvraćamo. Onda poziva lift. Dok čeka da lift stigne, posmatra nas sa zanimanjem. Vidi se da poznaje Fabiolu, ali ja ga pomalo zbunjujem, ne bi baš znao gde mene da smesti: ja sam njen prijatelj, stranac, ljubavnik, njen bivši, Klaudio? Ne, previše sam mlad. Zuri u mene, a meni dođe samo da mu kaţem „ja sam njen brat, znate―, ali on je brţi od mene. „Izvinite, ovde je zabranjeno pušenje.― Fabiola ge ne udostoji ni pogleda. „Da, u pravu ste.― Ali povlači još jedan dim kao da ništa nije rekla. Ĉovek odmahuje glavom, lift je stigao i on odlazi bez dalje priče. „U svakom slučaju penju mi se na jaja.― „Ali tačno je da je ovde zabranjeno pušenje.― „Da nije bila cigareta, rekao bi ti da se ne sme sedeti na stepenicama. Neki ljudi se rađaju samo da bi te peglali... Moţda zato što je neko njih peglao u nekom drugom ţivotu.― Fabiola je ubeđena da sve od nečega proističe, da postoji sudbina. Ĉesto, kad bismo raspravljali na ovu temu, ona je zastupala beskorisnost delovanja, sve je beskorisno: borba, rasprave, promene. „Ionako je već sve zapisano...― „Dopusti mi barem mogućnost da i mi moţemo nešto da uradimo, da moţemo bar malo da promenimo nešto, inače kakvog bi smisla imala bilo koja naša odluka?―
„Dobro...― Onda, kad je tata umro, sećam se da je došla kod mene u sobu sva besna. „Da li si video? Bila sam u pravu, mi ne sluţimo ničemu.― A ja sam odmah shvatio da je mislila na razgovor koji smo vodili nekog tamo dana prethodne godine. Kao da je to očekivala, kao da je oduvek znala da će jednog dana doći trenutak da mi kaţe tu rečenicu. A ja nisam mogao ništa da kaţem. „Znaš, ubeđena sam da je Vitorio nešto povezao...― „Ali šta je povezao ako se ništa nije dogodilo?― „Ĉujemo se svakog dana ja i Klaudio, i plus stalno mislim na njega, a druga osoba primeti ako si u mislima daleko, ako nisi tu...― Alesija je poslednjih dana uvek bila glavom na nekom drugom mestu. Okreće se ka meni i gleda me. „Ne moraš po svaku cenu da voliš nekoga da bi se s njim kresnuo.― Onda slegne ramenima. Nisam nikada upoznao ovakvu svoju sestru, mislim ovakvu kakva je sada, ponaša se kao šiparica. Fabiola je uvek bila metodična. Kad je išla u školu, sve bi pripremila prethodno veče, košulju, suknju, odgovarajuće cipele. Ostavljala bi otvorenu samo knjigu iz predmeta koji će moţda sutra da odgovara, i dnevnik preko da označi pravu lekciju. Mislim, ne znam postoji li neko precizniji od nje. Ali je bila i optimista, oduvek, mislila je da će joj to poslednje čitanje sigurno pomoći, da će joj koristiti nečemu u slučaju da bude odgovarala. A sad deluje kao skroz druga osoba. „Znaš šta? Ne razumem zašto si me zvala. Obično zoveš nekog da ga pitaš za savet, a meni izgleda kao da si ti već sve odlučila.― Fabiola povlači dim i smeje se. „Kao da si ljut.― „Nisi mi odgovorila na pitanje.― „Ako sam već sve sama odlučila, zašto sam te onda zvala? O, vidi, bato, samo sam htela da te vidim, mnogo ga sad nešto smaraš. Znaš li da je Frančesko lud za tobom? Mnogo mu se sviđa igra s lišćem.― To je igra koju igram s njim: stavim ga sebi na ramena i onda trčim ispod drveća, tamo gde je lišće najniţe, pravim se da je to jako opasno, ali pazim da se ne povredi na grane ili nekako drugačije. „Još... Igra s lišćem.― Kad ne mogu da se vidim s njim u parkiću, nekad svratim do njih, a onda on poludi od igre s vratima! Hoće da sedi na mojim ramenima i da prolazi ispod vrata. Vrišti kad treba da se sagnem, iako i sam vidim kad to treba, ali dopada mi se kada mi štipa obraze od straha, a ćuti, čak se i pravi da je skroz miran. Ono što me je dirnulo, a što nikada ne bih ni pomislio, jeste što je mali Frančesko, kad sam se igrao s njim krijući se u mraku po sobama u njegovoj kući, ulazio kao da je sve u redu, traţio me je bez straha, kao da nema s tim nikakvih problema. A znate li zašto? Zato što nije poznavao strah. Jedanput je prešao u mraku preko cele sobe a onda me ugledao kako klečim iza kreveta.
„Niko!― Prišao mi je i zagrlio me, onda se odmakao i gledao me netremice, uz smešak. A znate li zašto? Zato što mu ja nisam mogao ništa, ništa nije moglo da mu se dogodi, zato što za njega strah još nije postojao. Svet je taj koji nas posle promeni, a to se dogodilo i njemu posle samo nekoliko meseci. Svetio u hodniku bilo je uključeno, a ja sam se bio sakrio iza vrata od kupatila, unutra je svetio bilo ugašeno. On se skroz polako primakao, video sam ga u odrazu ogledala, i odjednom se zaustavio na pragu, nagnuo se malo napred da vidi da li sam unutra, ali je prvi put zbog tog mraka, zbog neznanja o tome što bi se moglo desiti u tom kupatilu bez sveda, pobegao. Otišao je u kuhinju kod Fabiole i nije se više vraćao. Ko zna kako, ali tada je upoznao strah. Moţda su krive sve one priče, ili crtani filmovi; kako god bilo, sada se „uprljao― tim saznanjem. Upitao sam se kakvo li za dete moţe biti prvo osećanje straha. I ja sam bio isti takav, ja sam bio sve to, a jedna osoba je svemu tome sigurno prisustvovala: moj otac. Frančesko me navodi da mislim o svom ocu, svaki put kad se šalim, smejem, rvem s njim, ne mogu a da ne mislim na sve ono što moj otac mora da je radio sa mnom. Sigurno mnogo toga, ali se ja ne sećam. Sećamo se glupih, besmislenih stvari, a ne moţemo da se setimo onih koje bismo hteli. Bio je jedan divan film, zvao se Strange days, u kome su na koţu na glavi kačili mikročipove koji su mogli na hard-disk da snimaju ono što gledaš. Baš dobar film. Neki dobri (ilmovi trebalo bi da postanu stvarnost. Ako je nešto već izmišljeno, to je već korak napred ka njenoj realizaciji jednog dana. „Niko, jesi li ti hteo meni nešto da kaţeš?― „A?― Moja sestra je primetila da sam odlutao. „Nesigurno? Da li je sve u redu?― Hteo bih da joj ispričam o Alesiji, koja je iznenada nestala, o tipu koji je danas došao po nju i o ţivotu koji mi se ruga i šalje me u poslovnu posetu baš tamo gde ona ţivi, ali radije samo kaţem: „Da, sve je u redu, stvarno, rekao bih ti...― „Dobro onda. Frančesko me je danas pitao za tebe, dugo nisi svraćao kod nas.― „Da, u pravu si, doći ću ovih dana.― „Dobro...― Ustaje, namešta rukama farmerke. Onda brzo silazi niz stepenice i ulazi u lift. „Zovi me ovih dana.― Pritiska dugme za svoj sprat, ali pre nego što se vrata zatvore stiţe da mi kaţe samo ovo. „Slagala sam te, izvini, bila sam s Klaudiom.― Onda mi se osmehne i ponovo slegne ramenima. Kako? Ali lift se sad već zatvorio. Uradila je to namerno, da ne bi morala posle da se raspravlja, da ne bi odgovarala na pitanja. Ţelela je da se oslobodi ovog tereta, a da posle nema problema. Ali ne moţe, to se tako ne radi. „Svaki postupak pokreće čitavu seriju događaja.― Alesija je to izučavala kad smo se upoznali, „joga drišti―, joginsku viziju,
jednom rečju karmu, mislim, kao i stoičku filozofiju po kojoj, kako mi je Alesija govorila, sve ono što se dešava u stvari nas priprema za budućnost. I ovo, na vremenskoj distanci, prirodno me navodi da mislim o nama. Ali sada mislim o Fabioli, uradila je to i sada se dakle priprema za svoju budućnost. A najgluplje je to što mi na pamet pada Frančesko i istovremeno moj otac. Šta bi oni rekli? Da li bi je osudili? Da li bi joj traţili objašnjenja? Već znam šta bi rekao moj otac: „Kako to, dobila si dete, trebalo bi da budeš zadovoljna i srećna ţena, a tebe i dalje obuzima neki nemir. Šta ti fali, šta bi ti da nađeš?― Ali moj otac ne moţe da joj postavi ova pitanja. A Frančesko je, opet, suviše mali, moţda bi joj se samo osmehuo i pomislio: „Mama je ovako ipak srećna.― A meni, koji sam mogao da joj postavim ova pitanja, nije dala vremena. Jedno mi odzvanja u glavi, ono što mi je Fabiola rekla: „Sada si ti glava porodice―. Jeste, ali osim toga što mi se čini da nisam ama baš nimalo bitan, ima tu još jedan maleni detalj: ja to nikako nisam ţeleo da budem.
Ja sam hteo da budem bolji, jači, odlučniji, više muškarac. Hteo sam da se oduprem, da umem da se nametnem, da samog sebe prevarim, da sve skoro ismejem, da radim nešto drugo, da odem u neki kafić, kod Ćića, da obučem trenerku i da noću trčim uzbrdo uz Ulicu Kamiluča, da odem i popijem neko pivo na ulici, u centru, u onom pabu punom stranaca, Triniti Koledžu. Ali ne, nisam uspeo, ispod Alesijinog stana sam, s druge strane ulice, ugasio sam motor. Hoću da vidim da li je stvarno ona izašla s onim, s lepotanom. Uključujem radio, traţim neku pesmu da mi prija. Ali neprestano menjam stanice. „Just give me a reason― od Pink, „Umbrella― od Rijane, „Amami― od Eme, ova ne, nikako, a onda „When I was your man― od Bruna Marsa. Mislim, samo mi oteţavate. Ne, nijedna ne ide, kad se osećaš loše, ništa ne ide kako treba. Onda se dogodi. Oh, uvek je tako, to je kao da se sudbina u nekim trenucima razbesni. Solo per te io cambierd pelleper non sentir le stagionipassare senza di te... Naša pesma. Kako tuţno. Sada ove reči imaju potpuno drugo značenje. Samo zbog tebe7. Naleteli smo na nju baš u onom trenutku, kod nje, kad njeni nisu bili tu. Otišli su bili negde za vikend, a ona me je pozvala. „Šta radiš večeras? Da li si zauzet?― „Da, ti si me zauzela...― „Ah, dobro, htela sam da vidim..― A onda se zasmejala. To kako se ona smejala preko telefona, to je bila pesma. Počinjala bi da se smeje i ne bi mogla više da se zaustavi, nekad tako lagano, a nekad tako divnim smehom da ne bih znao ni da ga opišem, znam samo da sam ćutao tako i slušao je. Nisam ništa govorio, a ona što bi duţe slušala tišinu s moje strane, sve se više i više smejala. „O boţe, dosta sad, ne mogu više, mnogo me zasmejavaš.― „Ali ništa nisam rekao...― „Baš to, ćuti, ćuti...― „Ali šta treba da radim? Ne radim ništa!― A nju je to još više zasmejavalo. Onda bi konačno došla sebi. „O, majčice, dosta, ne mogu više, stomak me je zaboleo, daj, svrati do mene. Za koliko si ovde?― „Već sam tu.― Na to se opet zasmejala, ovoga puta smeje se malo kraće. Onda odjednom njen glas postaje dublji. „Ostaćeš da spavaš kod mene? Jako te ţelim.― A ja sam prekinuo, nisam ništa rekao, pošto nije bilo potrebe da se više bilo šta kaţe. Dolazi neki auto, parkira se malo ispred kapije. Ubrzo iz njega izlazi par, It.: Samo zbog tebeja bih promenio sebe, da ne osetim kako dani prolaze bez tebe; „Solo per te―, Negramaro. (Prim. prev.) 7
muţ i ţena koji ţive na drugom spratu, oboje malecni, tihi. Razgovaraju, pričaju o svemu i svačemu, moţda o toj večeri ili o onome što treba sutra da rade, o tome šta su jeli ili kako je simpatična bila ona osoba što je sedela s njima. Na kraju sam razumeo samo: „Jesu li kod tebe ključevi?― „Jesu.― I nestanu u dvorištu. Ulica je opet tiha. Ja sam ispod bandere u kvaru, u najmračnijem delu ulice. Pesma se skoro završila. Come la neve non sa coprire tutta la citta come la notte non faccio rumore se cado eper te...8 Moţda je i oni slušaju u ovom trenutku, moţda joj on miluje noge, malo joj podiţe suknju... Moţda su upravo stali negde, moţda njeni ovog vikenda nisu otputovali, pa su otišli kod njega. A ta poslednja misao me uništava. Come la notte non faccio rumore se cado e per te... Pesma je sad gotova. „Ćao... hajde, upadaj, mada baš si poranio...― Luđački sam je ţeleo. Još uvek se toga sećam, činilo mi se da opet imam osamnaest godina, ona je bila u stanju da me uzbudi na poseban način. Ide hodnikom s tim svojim dugim nogama koje miluje bela haljina s crvenim cvetovima, nosi visoke cipele, ali ne previsoke, od plute, s belim lakovanim kaiščićima s crvenim laticama. „Hoćeš nešto da popiješ?― Kaţe mi to preko ramena, i dalje hoda napred, a ja ne ţelim ništa da pijem, gledam njene gaćice koje se ocrtavaju ispod te blago providne haljine, ona staje, okreće se, smeška mi se. „I? Hoćeš li nešto ili ne?― Prilazim joj i stajem ispred nje, gleda me znatiţeljno, tako smo blizu. „Šta je?― „To da si prelepa...― „I ...― I... nisam uspeo da bilo šta kaţem ni tada. „I ţelim da te poljubim.― Ne dajem joj šansu da kaţe još nešto, jako je steţem, strasno ljubim, dugo, skoro da je ostavljam bez daha, kao da je to poljubac očajnika, kao da sam moţda na neki način već znao... Ili sam samo bio glupo naivan i srećan. Ne znam, ali u sledećem trenutku smo u sobi njenih roditelja i skidamo se u tišini. Lagano svlači haljinu, nosi veš od finog pamuka, crnog, s čipkom, a na svedu što ulazi kroz prozor vidim njen obris, povija se unapred da spusti veš na stolicu, ali onda se naglo okreće ka meni. „Hej! Nemoj da me gledaš...― „Kako mogu da te ne...― Ali ona se brzo uvlači pod pokrivač i skroz se pokriva. 8
It.: Kao što sneg ne zna da pokrije ceo grad, padam tiho kao noć, a i to je zbog tebe. (Prim.prev.)
„Luđak...― Onda se smeši, uvlači ruku iza leđa i ispod pokrivača izvlači na stranu brushalter, onda i gaćice... U trenutku sam već pored nje, udišem je, ovlaš joj dodirujem koţu usnama, ljubim joj grudi, grickam s uţivanjem bradavice, milujem joj noge, onda ih polako i malo razmaknem i krenem da je dodirujem. I ona je uzbuđena, osećam kako se polako, polako, pomera pod mojom rukom. Neţno se nameštam preko njenih nogu. „Pazićeš, da...? „Da, naravno...― Smešim joj se. „Imaš li kondom?― „Ali pazim...― „Da, sigurno... Kao onaj poljubac od malopre, još malo i ostala bih odmah trudna.― Zasmejava me. Ustajem i uzimam kondom iz dţepa pantalona. „Koliko dugo ga već nosiš tu?― „Večeras sam ga uzeo...― „Sigurno? Moţda je probušen...― „Ma šta ti je!― Otvaram ga. Ona me gleda uz osmeh. „Hoćeš da ti pomognem?― „Ne, hvala, sam ću...― Pokušavam da ga otvorim, ali mi skoro isklizne iz ruku, pokušavam da ga pokidam s dva prsta, ništa. Stavljam ga u usta, ona primeti. „Alo, ma tako ćeš ga pokidati!― „Ma neću, polako ću...― I konačno sam uspeo, kidam kesicu, vadim ga i odvijam. U trenutku mi proleti kroz glavu: a šta ako sam ga probušio? Dođe mi da ga prvo naduvam, da vidim da li negde propušta, ali bih stvarno izgledao kao debil, kao ono kad smo ih u školi naduvavali pa se prskali vodom! Ne, ne, ne moţe sad. Onda ga stavljam i na sreću sam prilično smiren, da, recimo da mi neće praviti čudna iznenađenja. Onda se uvlačim pod pokrivač pored nje i ljubim je, lagano joj širim noge, uvlačim se među njih i onda se paţljivo smeštam preko nje i uzbuđen sam i ţelim je i... „Stani, stani, nešto fali...― Ne kapiram šta, ali ona ostaje ispod mene i izvlači ruku sa strane, pipa nasumice po ormariću sve dok ne napipa radio i ne upali ga. I baš u tom trenutku kreće ta pesma. Solo per te convinco le stelle a disegnare nel cielo infinito qualcosa che somiglia a te... 9 „Eto... ova će biti naša, šta misliš? Ovo će zauvek biti naša pesma...― A onda smo vodili ljubav i bilo je prelepo, lagano, strastveno i bez neobičnih momenata, a posle smo se uvukli u kadu njenih roditelja i otvorili flašu šampanjca. „Stani, staviću još jednu u friţider pa neće ni primetiti kad se budu vratili...― 9
It.: Samo zbog tebe nagovoriću zvezde da na beskrajnom nebu naslikaju nešto što podseća na tebe... (Prim. prev.)
„Mmm, odličan je... ohladio se taman kako treba...― Gledam Alesiju i pitam se da li je sve ovo već radila s nekim drugim. Ona se smeši, kao i ja, naravno da ne moţe da pretpostavi o čemu ja razmišljam. Hteo bih da znam sve o njoj, da uđem u njenu glavu, prelistam joj sećanja, vidim koliko je bila smela s drugim momcima, šta je radila, šta su joj radili, kako je ona to prihvatala... „O čemu razmišljaš?― „Ja? O tome kako je dobar ovaj šampanjac... I kako mi je lepo ovde s tobom.― „Da.― Odjednom je ozbiljna. „Znaš šta, Niko... nisam nikada dovela nijednog svog momka ovde u stan... Ti si prvi, veruješ?― „Naravno... Zašto ne bih verovao? Prinosi čašu usnama. „Ma ne, samo tako, da ti kaţem...― Klimam glavom i smešim se, otpijam još malo šampanjca. „Nijednog svog momka.― A šta to znači? Koliko ih ima? Ili bolje, koliko ih je bilo? A ipak, niko se nije popeo ovde gore. I sve to me uzbuđuje. Zašto ne bih verovao? Milujem joj nogu. Dobro, ali u koliko je njihovih kuća onda ona bila? I koliko ih je bilo? Veoma polako Alesija izvlači nogu i smešta je sasvim između mojih i počinje da pomera stopalo gore-dole dok ispija šampanjac. Naglo mrdne nogom i nađe ga. „Ah!― Smeje se iza čaše šampanjca. „Izvini... Nisam htela.― „Ma ništa.― Nije tačno, strašno me je zabolelo. Uţasno je kad se ovo desi, prođe te sve uzbuđenje. Ne, na sreću to se nije desilo. Rukom proveravam, sve je u redu. A onda Alesija, mnogo neţnije, opet pokušava da ga miluje. Paţljivije pomera nogu. Uspeva. Zatvaram oči, sviđa mi se do besvesti, glava mi blago sklizne unazad. „Nećemo stati u ovoj kadi, baš je mala...― „Da...― Ali je predivno. Da, sad me ona zadovoljava, ali moram da izdrţim, moram da izdrţim. O čemu mogu da razmišljam? O novinama, da. Da, rano je jutro, dolazi vozač i istovara novine. Slaţem sve moguće novine koje postoje. Premeštam ih, presavijam, stavljam jedne preko drugih, radim više puta istu stvar, stvarno je naporno i stvarno dosadno. Ona me sve to vreme miluje, ali ne smem na to da mislim. Sad premeštam časopise za decu. Stripove. Alesija se veoma lagano pomera, osećam da se nivo vode spustio, ramena su mi van. Otvaram oči, ustala je. Stoji iznad mene raširenih nogu. Njen polni organ je skroz vlaţan, kapljice vode zarobljene među dlačicama, i malo blage kupke. Osmehuje mi se. „Mogu li da sednem na tebe?― Klimam glavom.
„Da...― Samo što ne znam koliko ću moći da izdrţim. Ekonomski časopisi. Ĉasopisi o uređenju vrta. Ĉasopisi s oglasima za posao. Na mojim je nogama, naginje se unapred, a onda se malo potopi pod vodu. Ĉasopisi o tanjirima i šerpama. Uspeva da ga uhvati usnama. Ljubi ga. Ĉasopisi o kuhinji. Ĉasopisi o vinu. Onda se skupi iznad mene, uvlači ga u sebe i počinje da me jaše. Ĉasopisi o lovu, časopisi o automobilima, časopisi o motorima. Ide sve brţe i brţe. Vidim kako zabacuje glavu unazad, skoro da urla od zadovoljstva, njene čarobne grudi igraju pred mojim očima, mokre, okupane, sjajne. Kreće se sve brţe i brţe. Ĉasopisi o moreplovstvu, časopisi o brodovima, gumenim čamcima, pecanju, plaţama. Porno časopisi. Neee!!! Ne oni! Ne mogu više. Za dlaku stiţem da je sklonim sa sebe i na sreću oboje svršavamo u isto vreme, u toploj vodi, i dalje, bez straha, bez problema, zagrljeni na kraju. Ostajemo tako, ona iznad mene, namirisani i u peni, primaknutih usana, koje dišu jedne ka drugima. Vidim da joj se usne osmehuju. Onda kaţe tiho, skoro kroz šapat. „Bilo je predivno, ljubavi... Volim te.― A ja malo ćutim, i onda na kraju samo kaţem: „Da...―. Nisam uspeo da joj kaţem nešto bolje, ni te večeri, ni ikad. A sada sam u autu ispod njenog stana, u tišini i moţda više stvarno nema ništa da se kaţe. Gledam u sat, prošao je sat i četrdeset minuta. Za to vreme su stigli samo ono dvoje, oni muţ i ţena. A moţda je već otpratio kući? A ako to nije bio on? A ako nije ni izašla? A ako je stigla minut pre nego što sam stigao do njene zgrade? Sad je petnaest do jedan. Dobro. U jedan idem. Dajem sebi samo još ovih petnaest minuta, ako ne dođe, idem. Počinjem da razmišljam o onom gledanju od danas, o mogućnosti da uzmu onaj stan, o tome koliko je bio antipatičan onaj Rumun, i koliko nepotrebnih osoba ima na ovom svetu, a koliko opet ima zanimljivih ljudi koje bi baš bilo lepo sresti. Nedostaje mi moj otac. Šta bi mi otac rekao u ovoj situaciji? Da li bih mu ispričao? Moţda i bih. „Znaš, tata, juče sam celu noć proveo ispred Alesijine kuće...― A on bi napravio neku od svojih fora. „Zašto... Šta si zaboravio tamo?― A ja bih se naljutio, a moţda i ne bih. Tek danas vidim koliko sam se samo puta naljutio, a ti si se samo šalio sa mnom, a nisam shvatao da radiš to zato što si bio tako jak zbog svoje ljubavi. Danas se ja šalim s Frančeskom, namerno ga ljutim, ali samo zato što je on tako neţan, zato što je tako mali i nezaštićen preda mnom, zato što bih hteo da ga celog pojedem, zato što je to ono što si ti, tata, sigurno osećao prema meni, a ja se toga više ne sećam. Bio sam tu ali nisam to primcćivao. Nedostaješ mi, tata. Više od svega drugog, zato što za drugo ima još vremena. Više nego Alesija, zato što nju uvek mogu ponovo da osvojim. Moţda. Gledam na sat, minut je do jedan. Dobro, sačekaću jedan i petnaest, i kunem se da ću onda otići. A u stvari znam da se to neće tako završiti, da ću ostati još da čekam, da ponekad vreme ne znači ništa, ama baš ništa, a ponekad opet vreme je sve, i u tim situacijama nikad ga nemaš
dovoljno. Da. Moja upornost je bila nagrađena. U dva i pet stiţe tamnoplavi BMW koji sam video odozgo, s lepotanom za volanom. E sad baš hoću da vidim šta će da kaţe. Izlazim iz auta i krećem ka kapiji.
U brzini prelazim ulicu, na kraju skoro da trčim ka njima. „Pa, konačno!― Lepotan se okreće ka meni i gleda me zbunjeno. Pa naravno, šta ti uopšte znaš? Kako moţeš da znaš šta si uništio, šta je sve postojalo pre tebe, ko je gurnut u stranu bez i najmanjeg objašnjenja, nego samo s otrcanim i glupim „ţao mi je...―. Međutim, naglo stajem. Lepotan je visok, krupan, vrlo stabilan na nogama. Ramena široka, a njegove ruke, sad kad ih bolje pogledam, izgledaju mi ogromne, čvrste, nabijene, sve u svemu jake, jake da mogu da povrede. A onda na druga vrata, suvozačka, konačno izlazi ona. „Ćao, Nikolo... Šta se dešava?― To je Danijela Martini, s drugog sprata, prelepa devojka, bivši fotomodel koja je izgleda upala u ko zna kakve čudne vode, barem tako kaţu. Meni i dalje izgleda samo nasmejano i ljubazno. Moţda je u pitanju samo jedna od urbanih legendi. Mada jeste istina da sam je, kad sam uveče čekao Alesiju ispred zgrade, viđao da ulazi u različite automobile. Ponekad su po nju dolazili samo vozači. Sećam se da smo se jednom peli zajedno liftom i da je lift iznenada stao. Obuzela me je strašna panika, i počeo sam da šutiram vrata. „E u kurac! Otvarajte, otvarajte, u kurac! Otvarajte kaţem!― Nastavio sam da šutiram kao poludeo, sav u znoju, skroz mokar dok mi je srce lupalo dvesta na sat. „Videćeš da će sad da krene―, kaţe ona tako vedrim i staloţenim glasom da me je odmah umirila. Tako sam kroz nekoliko sekundi počeo opet normalno da dišem, srce mi se umirilo, a Danijela Martini je nastavila da priča. „Ti si Alesijin dečko, je li tako? Ona baš simpatična devojka s trećeg sprata. Kako se zoveš?― „Nikolo.― „Baš ste lep par.― „Hvala.― „Koliko ste zajedno?― „Sedam meseci.― „A gde ste se upoznali?― „U teretani... Ali sam ja posle prestao da idem pošto sam počeo da radim.― „A jel', a šta radiš?― „O, pa razne stvari. Studiram komunikologiju, usput i radim u porodičnom kiosku, a popodne u nekoj agenciji za nekretnine.― „Ozbiljno? Mora da je zanimljivo. Moţda ću menjati stan. Ako budem menjala stan, zvaću te. Naći ćeš mi nešto dobro?― „Naravno. Imamo ogromnu ponudu i u ovom kraju.― I tako smo nastavili da pričamo o svemu i svačemu sve dok nisu opet
pokrenuli lift. Pre nego što je izašla, izvinio sam joj se što sam onako paničio, a ona mi se osmehnula. „Znam, ne brini. I jedan moj dečko je isto tako reagovao, bio je klaustrofobičan. Nije se plašio ničega i nikoga, ali u liftu ili bilo gde u malom prostoru, sve je lomio.― Onda se nasmejala... „Moţda smo i zbog toga raskinuli!― Nisam nikada razumeo šta je stvarno htela da kaţe tom rečenicom, ali znam da je u suštini moj ţivot nije zanimao, postavljala mi je sva ta pitanja samo da bi mi odvratila paţnju, i u tome je uspela. Naravno da nije traţila drugi stan. „Šta hoćeš, Nikolo?― Gleda me i čeka. Ĉovek pored nje ćuti, samog sebe pita kako moţe da poveţe nekog kao što je Danijela Martini s nekim kao što sam ja. Trudim se da izmislim nešto, ali na kraju odustajem. Previše sam umoran i ništa mi ne pada na pamet. „Izvini, svađao sam se nešto s Alesijom... Mislim ne, da budem iskren, nismo više zajedno. Mislim, da budem skroz iskren, ona je mene ostavila, a ja ne znam čak ni zašto...― Danijelu Martini kao da su pogodile moje reči, moţda je cenila moju iskrenost. Onda mi se osmehne i slegne ramenima. „Ţao mi je...― „To je isto što je i ona rekla.― Ĉovek počne da se smeje. „Slušajte.;. Izvinite, e, i meni je stvarno mnogo ţao, ali, Dani, moţemo li da krenemo gore?― Ona ništa ne govori, vadi ključeve iz torbe i otvara kapiju. „Ćao, Nikolo.― Danijela ulazi, ali onda se okreće ka meni. „Mogu li da ti dam savet? Večeras nećeš ništa rešiti. Idi kući.― „Hoću, laku noć.― Krećem ka autu, ali dok se udaljavam ipak čujem šta govore. „Ma hajde, ubio si ga u pojam onim smehom.― „Ma znam, ali stvarno je izgledao kao ona emisija što vodi De Filipijeva.― „Ma kakve sad veze imaju Muškarci i žene?“ „Ma ne, ona u kojoj otvaraju koverat...― A ona se smeje, smeje, a to mi baš nije trebalo. Danijela Martini me je zamišljala kao jednog od onih nesrećnika iz Stigla ti je pošta10. Ne, ja u takvu emisiju nikad ne bih išao, čak ni da mi poštar dode pravo na kuću i da mi je baš Alesija poslala poziv. E sad, ovim što sam rekao indirektno sam priznao nekoliko stvari. 1: odlično znam tu emisiju; 2: što znači da sam je gledao; 3: kad bi mi stigao poziv, pod pretpostavkom da bi bio od Alesije, odmah bih učestvovao u 10It.:
„Ce posta per te". (Prim. prev.)
emisiji. Smorio sam se zato što sam se ponašao identično kao one osobe koje prezirem, one što samo zato što je neko rekao da je nešto treš, iako oni moţda i ne znaju o čemu se radi, ipak izjavljuju da se slaţu, ili još gore, one što prate neke emisije a onda se prave da ih ne prate zato što to nije dovoljno „fensi― ili „kul― ili „trendi―, sve u svemu, čitav niz strava reči pa ako kaţeš da gledaš tu emisiju, odmah nisi strava! Jedno veče sam kod Alesije gledao Stigla ti je pošta. Išla je priča o jednom dečku koji nije nikad upoznao svog oca, i posle dvadeset godina taj čovek je skupio hrabrost i konačno je odlučio da ga upozna. E sad, ne znam da li zato što sam ne mnogo pre toga izgubio oca, ili je pokajanje ovog drugog oca na televiziji izgledalo zaista iskreno, ali moram priznati da me je to prilično potreslo. Tako da mi je Alesija kad je došla iz kuhinje rekla: „Ma ne verujem, šta ti je, plačeš?― „Ne, ma jok... upalo mi je nešto u oko...― „Da, neki osetljivi komarac! Hajde, dođi ovamo, gotovo je jelo, ti neţna dušo...― U kuhinji smo nastavili da gledamo emisiju i ja sam u jednom momentu krenuo da jecam, a Alesija je ustala, obišla oko stola i snaţno me zagrlila, stegla me je otpozadi i rekla mi je: „Znam zašto plačeš, ljubavi. Nije to zbog priče o ovom dečku i njegovom ocu, nego tebi nedostaje tvoj otac, koga više nema. Mnogo puta neka stvar podseti na nešto i onda ispliva onaj bol koji nikome ne moţemo da objasnimo, čak ni sebi samima.― Ja sam je pogledao i klimnuo, u tišini, šmrkćući, suze nisam mogao da zaustavim, ali ona mi se osmehnula. „Ne sekiraj se, plakanje je najlepša stvar, govori ti da ti neko stvarno nedostaje i da si ga mnogo voleo...― I baš tada, više nego ikada, shvatio sam da je volim. A bio je to veoma čudan osećaj, kao kad si upravo vodio ljubav i iznenadilo te je ono što osećaš, jer da, naravno, sećaš se toga, osoba je ista, ali ne pamtiš da je bilo tako lepo. Da, a u tom momentu bilo je lepše i od toga. Bilo je kao da je neko dodao i mrvicu magije, kao da sam shvatio da je ona upravo ona, i da me je savršeno razumela, do svake i najmanje, specifične, bezbrojne nijanse. Ali ipak ni tada nisam uspeo da joj bilo šta kaţem. I kako onda sad mogu da se ţalim? Palim auto i krećem kući, a ne znam da to veče još nije gotovo, i da će biti jedno od najkomplikovanijih u celom mom ţivotu.
Parkiram, ali ne stiţem ni da uđem u dvorište. „E, tebe sam čekala!― Vuče me za sako i prilepi me uza zid. „Ma gde si koji kurac bio dosad, a? Gledaj na sat.― „Pola tri je, pa šta?― Skidam njene ruke s moga vrata i nameštam kragnu. „Ozbiljno, moţe li se znati koji je tvoj problem, sekice?― Valerija se smeje, luda je. Moja sestra je stvarno napola luda. „U pravu si. Imam brdo problema, jebote, a na tebe nikako nisam mogla da se oslonim! Ali stvarno, obično se rano vraćaš, šta si danas radio pa si došao ovako kasno?― „Ništa.― „Da, vaţi, ništa...― Pali cigaretu, a onda prasne u smeh. „Zamisli onda da si nešto radio! Šta ti je, čekaš zoru? Problemi sa ţenskom, a?― Smeška se u mraku ulaza koji jedva osvetljava ţar cigarete kad povlači dim. Vide joj se zubi, beli, savršeni, i njene tamne oči. Kosa joj je puštena, duga je, a ima i taman ten moja sestra. Lepa je, kao da je Indijanka. To su joj uvek mnogi govorili, tako da je na kraju i poverovala. Istetovirala je nekoliko tribala, nosi neke čudne krugove, prstenje u obliku zmije i srebrne narukvice, hoću reći, radi sve da bi ličila na neku skvo, a prvenstveno joj je karakter buntovnički i ne prihvata da joj bilo ko naređuje. Povuče još jedan dim. „Ma, tvoja stvar, zabole me, ipak svi mi imamo svoja sranja, ja na primer, mislim, kao da sam pretplaćena...― Onda začuti i gleda me očekujući da ću biti bar malo zainteresovan. Ali nisam, nimalo. „Pazi, Vale, ova noć mi je bila uţasna, zar ne bismo sad mogli da idemo da spavamo, pa da pričamo o svemu sutra?― Izbacuje dim. „Kamo sreće! Znaš kako bih volela da se sad lepo istuširam i da idem da lalam, ali ima tu jedna sitničica: imamo problem, stiţe Pepe.― „Šta? I što kaţeš ‘imamo‘? Kakve ja veze imam s tim Pepeom?― Povlači još jedan dim da bi izgledalo kao da je mirna, čini mi se, a toliko je luda da je to moţda stvarno tako. „Zato što Pepe sad stiţe, a ako ne siđem, razvaliće nam kuću, što znači da i ti imaš problem:― Na trenutak ne progovaram. Znao sam da je trebalo da prihvatim direktorovu ponudu da uzmem neki mali stan u blizini agencije, dao bi mi ga za male pare, ali ja sam ipak odabrao da budem kod kuće, da moja majka ne bi bila previše usamljena i još zato što novca nikad dovoljno otkad tate više nema,
nela012
ali pre svega zato što me Valerija i mama same kod kuće brinu više od bilo čega. A zapravo i nisam grešio. „Nisam shvatio, zašto ne moţeš da siđeš? Izvini, sama si ovo izabrala, zar ne? Pepe je seljačina iz Tor Bela Monaka, ali ne kaţem to zbog kvarta, koji jeste opasan, mada nije ni bolji ni gori od mnogih drugih, nego samo da bih objasnio koji je on tip: u Tor Bela Monaka Pepea se svi plaše. Na početku, kad mi je Valerija pričala o njemu, ja sam se smejao. Bili smo za stolom. „Moram nešto da ti kaţem, brother...“ U miru sam jeo izvrsne njoke u sosu koje je moja mama s ljubavlju pripremila. „U ozbiljnoj sam vezi.― „Uh kakve krupne reči... a ko je jadničak?― „O, čini mi se da će ovaj moći sa mnom da se nosi.― „Ahaa. Onda je sigurno neki teţak tip.― „Jeste, zove se Pepe.― Zaustavljam jednu njoku na putu do usta. „Neki stranac?― „Ne.― „Aha. Je li fudbaler?― . . „Ne!―, smeje se. „Pepe mu je nadimak.― „A, a otkud to? Ima baš crn ten?― „Pa i ima, ali nije zbog toga... mislim da je taj nadimak dobio zato što mu je jednom neki tip gledao u ţensku, i on je onda otišao do njega i naterao ga da pojede ceo bibernik11... Tako se kaţe, zar ne?― „Ne znam.― „Pa, ako se slanik kaţe tako, onda bi i bibernik trebalo da je pravilno...― Mislio sam da se šali, Valerija se uvek trudi da preteruje. Ali nekoliko dana kasnije, kad sam pričao s Ćićom, shvatio sam da je situacija bila sloţenija nego što sam očekivao. „Šta? S Pepeom? Je li tvoja sestra poludela? Rizikuje da pogine! Pepe je izlemao svoju bivšu devojku, a pošto su se uključili i otac i brat, i njih je premlatio! Mislim da je on jedan od najnasilnijih likova u Rimu u poslednje vreme, a još i diluje. Taj nadimak je i dobio zato što je njegova kolca loša, sečena, ali svi ipak uzimaju od njega zato što ga se plaše.― Kao i obično, ne bismo nikada saznali od čega zaista potiče to njegovo ime, ali jedno je bilo sigurno: Valerija je ovoga puta stvarno u ozbiljnoj frci. „A zašto nećeš da siđeš?― „Zato što on traţi ovo.― Pokazuje mi neki mobilni telefon. „Digla si ga od njega?― „Moj je.― „A što ga onda traţi?― Počinjem da uviđam gde je problem, ali bolje je da 11
It.: pepe - bibcr, otuda igra reči oko nadimka. (Prim. prev.)
sačekam da bih krenuo da se brinem. „Zato što hoće da čita neke poruke.― „A ti nećeš da mu ga daš zato što su to poruke koje on ne treba da čita, ali ne moţeš prosto da ih obrišeš i da mu ga daš.― „Ne, to je pitanje principa.― „Slušaj, Valerija, ako je samo polovina onoga što sam čuo o tom Pepeu istina, ne znam baš koliko je on tip koga interesuju principi...― „Pa, sad će morati da ga zainteresuju!― „A baš ti moraš da ga učiš tome?― „Mi!― „Mi? Koji mi, izvini?― „Mi, ja i ti.― „Ma ti nisi uopšte normalna! Ja neću nikoga ničemu da učim, posebno ne Pepea... Neću ni da pričam s njim... a zamisli tek o principima!― Valerija sedne na stepenice, obgrli noge, povuče poslednji dim cigarete i baca je na zemlju. „Znala sam. Da je tata i dalje tu, ništa ne bi išlo ovako...― Navalim se svom snagom na taj opušak i gasim ga ogromnom silinom i s besom koji ne mogu da iskalim na svojoj sestri. „Slušaj, da je tata i dalje tu, ti prvo ne bi pušila ovde u dvorištu, moţda se ne bi ni smuvala s tim Pepeom i sigurno, kad bi on to saznao, proveo bi popodneva, dane i noći pričajući s tobom, pokušavajući da te ubedi da ga ostaviš... Je l‘ ti to jasno?― „Da, ali tate više nema...― Valerija spušta glavu među noge. Gledam je ćutke. Sad mi je krivo što sam je tako izgrdio. Ona je najmlađa od nas. Šta ona oseća zato što je izgubila tatu? Ne mogu to da razumem, ne znam... „Vale, a da li bismo mogli da pređemo preko toga, preko tih principa? Molim te, hajde zbog mene, prolazim kroz stvarno teţak period...― Valerija podiţe glavu i gleda me. „I meni je teško...― „Shvatio sam, ali ovde ti sama praviš problem! Zar ne bismo mogli nekako to da razrešimo?― „A kako?― „Tako što ćemo mu dati taj prokleti telefon.― „Ne mogu... „A zašto?― „Upoznala sam jednog dečka pre neki mesec, jednu preslatku osobu...― „Da, i onda? „Poljubili smo se.― „To dok si bila s Pepeom?― „Da.― „E pa to znači da si ti potpuno luda! Mislim, ako je tako, ti stvarno sama traţiš vraga.― Ona ćuti, ali me gleda drsko i ne trepće.
„Mislim, s Pepeom si i ljubiš se s drugim.― „Da, svideo mi se.― „Naravno! I ne sumnjam da ti se svideo, što i ne bi, ali zašto nisi prvo prekinula s Pepeom i onda se ljubila s tim?― „Pokušala sam, ali Pepe nije hteo da prekinemo.― Ne znam više šta da kaţem, ovog puta ja nakratko ućutim. „A taj dečko zna da ti imaš nekoga?― „Da.― „I zna da je taj neko Pepe?― „Da.― „Mislim, zna i ko je Pepe?― „Da, zna odlično!― „Onda je to još jedan ubica, još jedan agresivac još gori od Pepea.― „Ne, on je skroz normalan dečko, i miran. On je pesnik.― „Ne, on je kamikaza! Mislim neko ko se ljubi s tobom a pritom zna da si s Pepeom, to isključivo znači da je u pitanju samoubica!― „Poljubio me je namerno da bi mi dokazao kako se ne plaši.― „Aha, pa onda, izvini, zar ne moţemo da pošaljemo njega da priča s Pepeom? Moţda će se razumeti, moţda će ga taj pesnik ubediti, pokazaće mu koji su to principi koje treba poštovati, da, moţda će mu sve objasniti kroz rimu!― „Kretenu. Znaš da bi ga Pepe ubio kad bi mu ovaj došao.― „Da, tačno, pa zbog toga sad treba da idem ja!― „Ali ti me nisi poljubio. „Ne, ali bih te izubijao!― „Hajde, Niko, ti na kraju svakog uspeš da ubediš.― „Da, hvala ti,.. Koji ti je, ti to sada i mene zajebavaš? Nisam nikada nikoga ništa ubedio. Nisam uspeo tebe da ubedimda vodiš malo normalniji ţivot... A sad? A sad, je li, hoćeš da ja ubeđujem Pepea da poštuje tvoje principe!― „E.― „E da. Veoma lako.― „Nećeš da mi pomogneš...― Opet savija glavu između nogu i ostaje tako da bulji u beton. „E, Valerija, izvini, ali objasni mi malo bolje jedno: da li i taj dečko ima neki nadimak? Moţda je Sale... Oni bi bili idealni za neku od onih priča iz crne hronike: ‘Sale i Pepe u moru krvi'„ „On se zove Pesnik i uopšte mi nisi smešan.― „Ni ti meni. Hteo bih da u trenutku sve zaboravim i odem odmah da spavam!― „Kome kaţeš... I ja isto!― „Da, ali uz jednu malu sitnicu: nisam se ja ljubio s nekim dok sam bio s Pepeom!― „Kapiram, ali sada je to gotovo, šta mogu s tim?― „Daj mu taj prokleti telefon da se smiri i provešćemo jednu mirnu noć. A
za ostalo, o tome ćemo misliti sutra.― „Ne mogu...― „Opet zbog nekih principa? Ma daj zaboravi ih na trenutak!― „Tu imam njegove poruke.― „Od Pesnika?― „Da, od Ernesta.― „A, Ernesto je taj koji nas je uvalio u govna! A zašto ne moţeš da ih obrišeš?― „Zato što mi se mnogo sviđaju!― „Razumem, ali prepiši ih na kompjuter, u neku svesku, negde, samo ih skloni s tog telefona, i daj, Valerija, koji đavo više...― „Neću...― I bukvalno počinje da plače. „To nije u redu.― „Ma šta nije u redu?― „Moje su...― I baš u tom trenutku stiţe jedan harli, u punoj brzini. Njegov motor tutnji u noći, vozač naglo menja brzine i divljački daje gas ne obazirući se ni na koga i ni na ništa. Valerija me gleda blago preplašena. „Evo ga, to je on.― „Divno, baš lepo! Nisam drugo ni očekivao. Pepe je baš prava trešnjica na vrhu torte za večeras.― Uzdišem i podiţem oči ka nebu, ali ne stiţem da kaţem ništa jer već čujem njegov glas kako para tišinu noći. „Vale, gde si, koji kurac, silazi!― Vrtim glavom. „Interfon ništa, a? Previše prosto, jelda?― „Pa da!― Još mi se i kezi. „Ništa...― Udahnem, protresem glavom i uputim se ka kapiji. Pre nego što izađem, uzimam telefon i pokušavam da pozovem Ćića. Da, zvoni, dobro je da nije isključen. Moţda ga on poznaje, moţda moţe da me posavetuje šta da mu kaţem, moţda će mi predloţiti nešto, ma moţda... ma moţda se javi! Ništa, prekidam i izlazim na ulicu. Tip sedi na harliju 1200, koji pod njim izgleda baš mali. Nosi pripijenu majicu koja mu ističe sve mišiće, do najmanjeg, koji mi isto tako izgleda ogromno. Liči na one likove iz stripova toliko nasilnih da se i crtač sam brine kako mu je neko takav izašao iz pera. Crteţ čistog nasilja. Noge su mu tako mišićave da se čini da će mu kvadricepsi eksplodirati ispod pantalona. Gasi motor. Glava mu je obrijana, ima bradu od nekoliko dana, ne znam koliko ima godina, ali pogled mu je jedan od onih koji su se u ţivotu svega nagledali, njegove oči kao da vrebaju iz mraka, izgladnelo traţe bilo kakav plen, sve dok nije ugledao mene. „Ćao, Pepe...― „A ko si ti, koji kurac?― „Ja sam Valerijin brat, Nikolo.― „Reci sestri da siđe.―
Ĉovek ne voli da se upoznaje. „Odmah!― Ne voli ama baš ništa, kad pogledaš. „Pazi, Pepe, shvatam da nekad nastanu malo komplikovane Situacije...― Podiţe obrvu i gleda me pomalo zbunjen. Mislim da je tačno objašnjenje tog pogleda sledeće: „Ne verujem, znači, ovaj mikrob mi se upravo obraća...‖ Ali ja mu ne dajem vreme da me prekine. „Znaš kako, prošle nedelje sam raskinuo s devojkom.― Napravim i malu dramsku pauzu kako bih dao još teţine ovom svom priznanju u nadi da će ga ova vest pogoditi. Ma ni trepnuo nije. Znam samo da sam večeras to ispričao dva puta. Nadam se da neće biti trećeg. „Da, i šta mene to koji kurac interesuje?― „Ne... zato mislim...― „To su tvoja sranja. Odmah reci sestri da siđe, bolje joj je.― „Zato što...― „Izgleda da nisi razumeo. Hoćeš da se ja popnem?― Nasmeši mi se, ali tako da bih shvatio čemu se suprotstavljam, u kakav rizik svi mi ulećemo. U ovoj situaciji ne znam baš šta da odgovorim. Za to vreme Pepe silazi s motora, spušta kacigu na sedište i staje u svoj svojoj visini ispred mene. Stvarno je ogroman, jedan od onih što kad ih sretneš na ulici odmah prelaziš na drugu stranu, jedan od onih što ih viđaš samo po američkim filmovima, za koje misliš da i ne postoje u stvarnosti, da su ih dobro sredili u fotošopu. Ipak, ovaj Pepe je stvaran i naţalost ne mogu čak ni da pređem na drugu stranu. „Šta si rešio? Slušaj, Valerijin brate, reci joj odmah da siđe, počinjem da gubim strpljenje.― „Ne, to je...― „Nećeš mi reći da ona nije tu, ne? Pisala mi je da je krenula kući.― „Da, tu je ona.― „E odlično, bravo, onda joj reci da siđe, treba da mi da nešto.― „Da, telefon...― „A, znači rekla ti je.― Da, evo, sad sam sjebao, baš sam fino sjebao. Hteo bih da mu lepo kaţem: „Slušaj, Pepe, ali kakve ja s tim imam veze? Pustite mene na miru, loše mi je, već sam ti rekao, raskinuo sam s devojkom, s Alesijom, i to bi bio treći put da ovo isto pričam―, ali već znam da to ne bi sluţilo ničemu. Zato se odlučujem za drugi pravac, potpuno drugačiji, koji čak i mene iznenađuje. „Znaš kako, moja sestra mi sve priča, ispričala mi je o tom telefonu i o tome da si joj ga traţio...― „Jel‘, i to ti je rekla?― Kako „i to―? Ovaj Pepe je izgleda malo spor. Šta je drugo trebalo da mi kaţe ako ne to? U tome je problem! „Da, ali ti znaš kakve su ţene, zar ne? Valerija ih plus sve šije, a ti je dobro znaš. Ona je jedna mnogo ponosna devojka, puna tripova, čudnih rezona,
nemaš pojma, naše rasprave ponekad...― A dok govorim u stvari mislim na nešto skroz drugo, padaju mi na pamet najluđe stvari: na primer kakav li je seksualni čin između ove zveri i moje sestre! Ma kako je Valeriji samo palo na pamet da se spoji s nekim ovakvim, i uz njegov pristanak naravno... Ne usuđujem se ni da zamislim. A da li se moţe dati ostavka na ulogu brata? Ne, mislim, s ovim Pepeom Valerija je stvarno prevršila svaku meru. Za to vreme ja i dalje govorim, ponekad se malo nakezim, i ne znam baš ni šta pričam, samo se nadam da sam ubedljiv, ali on je stvarno zverina, pogled mu je zabezeknut, bolje rečeno „katatoničan―, na jednoj usni trag od ko zna koje tuče, zarez na obrvi, nema ničeg estetski ispravnog na tom licu. „Jesi li shvatio, Pepe? Moja sestra je takva i ja mislim da na neki način čovek moţe i da je shvati, to jest, za nju bi to što bi dala ovaj telefon bilo kao da pogazi neki svoj princip. Samo to, shvataš, nema ona ama baš ništa da krije, eto...― Onda se osmehnem i zaćutim tu pred njim, pokušavajući da ulijem poverenje. Moţda sam i odrţao dobar govor, da, moţda će prihvatiti ovu verziju koju sam mu ponudio. Zadovoljan sam što nisam umešao priču o tati, o tome da se Valerija sada obraća meni pošto nema više nikoga. U tome sam ostao dostojanstven. Moţda mu je ona to već ispričala, i on će ceniti što ja to nisam pomenuo. „Slušaj me, seronjo...― U sekundi on skače takvom brzinom i s takvom snagom da i ne primetim da sam se našao na par centimetara od njegovog lica sa skroz iskidanom košuljom. U tišini noći čujem samo zveckanje negde blizu mene: to su dugmad moje košulje koja su uspela da se spasu. Bila su od sedefa, a košulja je bila iz Ripleja, tamnoplava, a ja sam je mnogo voleo jer sam je dobio na poklon od Alesije. Ali čak ni ovo nema svrhe da napominjem Pepeu. Ali tačno u tom trenutku... „Nikolo? Šta je to dole?― Ja i Pepe podiţemo glave ka četvrtom spratu. „Sve je u redu.― „Sigurno?― „Sigurno.― „Dobro, onda te čekam da dođeš gore.― Mama ostaje na prozoru, u tišini, da me posmatra odozgo, u noćnoj tami. Sada tek bolje pogledam neke udaljene zvezde, iza nje su, uokviruju joj glavu, dajući toj slici notu blaţenstva. Pepe mi namešta iskidanu košulju, glača je i pokušava da poravna jednu stranu s drugom, potpuno beskorisno budući da tu više nema nijednog dugmeta. „Lepo ti je rekla, aj‘ beţi sad...― I tako jako me opali u grudi raširenom šakom da mi izbije dah i skoro da mi se sve zanebesa, ali ostajem na nogama. Kad se okrenem, Pepe je već daleko, njegov harli u brzini nestaje iza ugla našeg trga koji samo pojačava buku
njegovih auspuha, a on se pogne i nestaje tako u svoj svojoj suspregnutoj agresiji. Vraćam se ka kapiji a Valerija mi trči u susret. „I, kako je prošlo?― „Odlično, zar ne vidiš?― Pokazujem joj ono što je preostalo od košulje. „Samo to? Pa to znači da je odlično prošlo!― Ulazimo u lift, pritiskam četvrti. „Ĉuješ me, Valerija, zar ne bi mogla da oladiš malo? Da, i hvala ti, „Uh, uh, kad me zoveš Valerija, to mi odmah znači da nije baš sve u redu, tako je bilo i kad smo bili mladi...― „Pa da, baš ništa nije u redu.― „Ako je do košulje, kupiću ti ja drugu. Daj da vidim. Riplej, daj, lako ću ti naći istu takvu! „ Odgurujem joj ruke. „Hoćeš u ovoj teget boji, s ovim svetloplavim vezom? Ne, jer ako hoćeš i neku drugačiju, tu sam, neće biti problem. A još sam i dobro prošla, te riplej mislim da ne koštaju mnogo...― „Alo, a da ti malo sad umukneš? Ova košulja je prvi poklon koji sam dobio od Alesije. Samo ćuti, molim te, tako je mnogo bolje za sve.― Stiţemo do našeg sprata, mama je na vratima. „A, i ti si tu. Gde si bila, nisam videla kad si prošla.― „U dvorištu, čekala sam Nika.― „A ko je bio onaj, moţe li se znati?― Pokušavam da ne ispadne kao nešto bitno. „Ma, ništa, mama, neki smarač...― „Aha... priđi malo ovamo― Okreće mi glavu, traţi mi tragove po licu. Onda uzdahne, naime zahvaljujući njoj onaj nije imao dovoljno vremena da mi razvali facu. „A šta je s košuljom? Kako si je ovako sredio? To je od onoga, je li? O čemu ste raspravljali?― „Ma ništa, mama, rekao sam ti, čista glupost.― Razmišljam da joj napričam o nekoj kao kući na prodaju ili za izdavanje, ali bi se onda ona zabrinula za moj posao, i na kraju bi se završilo kao i uvek: „Vidiš li da smo bili u pravu tvoj otac i ja što smo toliko ţeleli da diplomiraš? A ti umesto toga gubiš vreme s tim poslićima...― Ali za divno čudo, pre nego što odlučim šta da izmislim, eto ti Valerije. „Ništa, mama, Niko je tu nebitan, ono je bio Pepe.― „A, onaj tip što stalno zove telefonom, s promuklim glasom, i nikad ne kaţe dobar dan? I večeras te je traţio...― „Da... I pošto me nije našao došao je da me potraţi. Ali to je gotovo, mama, ne moraš da brineš, neće više dolaziti, nismo više zajedno.― „Da, da... A ti si kao stariji brat išao da braniš sestru! Hteo si da se tučeš s onim? Izgleda da te nismo ništa naučili tvoj otac i ja, šta kaţeš?― Prasnem u smeh.
„Misliš da sam ja hteo da tučem njega, mama? A jesi li ti videla njega odozgo? On je kit ubica, onog ne bi oborili ni kečeri!― „A ko su ti?― „Da, izvini mama... Oni što ih ponekad vidiš na prvom programu i uvek me pitaš da li se stvarno tuku ili ne.― „A, znam. Ni oni ne bi uspeli?― „Ne, ni oni, svi zajedno. Ja sam samo otišao da ga smirim. Zato što je Valerija uspela da napravi dţumbus čak i s ovim...― „Jeste, kako da ne, sad sam ja kriva... Znaj da sam ja samo ţelela slobodu za sebe, a on to nije hteo da prihvati.― „Šta to znači, Valerija?― „Znači da mi se sviđa neko drugi, mama, pokušala sam da mu kaţem na sve načine, ali on ne ţeli da shvati.― „Pa moţda nisi bila dovoljno jasna.― „Dosta, smorili ste me! Ne mogu sad i vas da slušam kako mi prebacujete, shvatate?― I odlazi u svoju sobu, još i tresne vratima. Nemam reči. „Ĉekaj, Niko, izvini, objasni mi nešto, tvoja sestra sad ima nekog drugog?― „Da.― „Nekog kao što je onaj?― „Ne, nadam se da je drugačiji, mama, on je pesnik, kaţe ona...― „A zar nisu mogli to da rasprave njih dvojica, onaj s promuklim glasom kako se zove...― „Pepe...― „Da, Pepe i pesnik... A ne ti da ideš da se svađaš i da ti još uništi košulju koju si dobio od Alesije...― „Tačno, mama... Pogrešio sam. Trebalo je da ne ulazim uopšte u ovu priču...― „Znate kako mi je u ovom periodu... svi moramo samo malo da se primirimo.― Ja ćutim, pokušavam da smislim još nešto da kaţem, ali baš mi ništa ne dolazi. Gledam je, i odjednom primećujem jedno, a onda i sve. Vidim da je usamljena. Vidim da je ostarila, vidim da nema više one njene ironije, genijalnih fazona koje bi tako lako izmišljala kad bi samo tata i dalje bio s nama. Smejala bi se zbog Pepea. Smejala bi se zbog moje pocepane košulje. Verovatno bi rekla: „Ma šta ima veze, Niko, to je ionako sad moderno, zar ne?― Ali ona više ne vidi ironičnu stranu ţivota. Kad ti tako uzmu nekoga koga voliš, ti tu ne moţeš ništa, nemaš više razloga za smeh. A ostala nam je i Valerija... A u ovoj situaciji stvarno i nema ničeg smešnog. Samo još komplikuje sve. Ako postoji nešto što bi moglo svima da nam zakomplikuje ţivot, ona uvek uspe baš to da iskopa! A ja sam samo umoran, umoran od svega. Mama odjednom pronalazi odgovor. „A zar ne biste mogli da budete kao Fabiola? Ona mi nikad ne zadaje
nikakve brige...― A na ovu poslednju rečenicu stvarno ne znam šta bih mogao da uzvratim, zinem u čudu, gledam je i ţelim sve da joj kaţem: „Ma šta Fabiola, mama? Kakva Fabiola! Ta Fabiola je luđa od svih, ona se opet smuvala s Klaudiom! Sećaš Ii se one majmunčine koja nam je uništavala ţivot kad su bili zajedno, u gimnaziji i na faksu? Da, njega! Fabiola se smuvala s njim iako ima i dete i muţa, divnu kuću i posao!― Ali ipak ne kaţem ništa. „U pravu si, mama. Pokušaćemo da budemo ko što kaţeš. Sutra ću pričati s Valerijom.― Pomiluje me ispod brade i spušta mi ruku na obraz. „Hvala.― A ja se osećam glupo i zamišljam mamu u publici kod De Filipijeve. Gleda me, smeši se, navija za mene. Ja sedim na kauču i upravo otvaraju koverat. Voleo bih da s druge strane bude Alesija, ali tu su samo Pepe i neki nepoznat lik, mršav, s dugom kosom. Da, to mora da je Pesnik. U jedno jedino sam siguran: nije mi dobro.
Probudio sam se usred noći, sav u znoju, obuzet ko zna kakvim snom, kog se ipak ne sećam. Zašto neke stvari mozak cenzuriše, a druge ostavlja urezane, tako jasne da ih ne moţeš zaboraviti? Nema objašnjenja, tako je i tačka. I dalje pokušavam, ali sna ne mogu da se setim. Gledam u sat, četiri i deset je. Ĉesto mi se događalo da se budim u ovo vreme. 4 i 10. Sabrao sam brojeve, 5 i 14, igrao sam se njima, traţio odgovarajuća slova, ali ništa nije moglo da mi objasni ovo neobično vreme. Ipak, uvek je to vreme, četiri i deset. Vrtim se po kući, samo tišina, nekako kao da visi u mraku. Ne prolazi nijedan automobil, čak ni u daljini, ni hitna pomoć, ni alarm, ni onaj vatromet što se često vidi iz pravca Fraskatija, kao da u tom mestu stalno neko slavi ili se nešto proslavlja . Noć nije više tamna kao pre, vidi se da se razdanjuje, da prepušta korak novom danu. Idem u kuhinju, puštam vodu da teče, uzimam čašu i pijem. U zgradi se ništa ne čuje. Nijedan lift koji silazi ili se penje. Niko nije bio dosad na nekoj ţurki pa se vraća, moţda polupijan, kao ona s poslednjeg sprata koju često tako srećem, ponekad čak i u naručju nekog deţurnog momka ili njenog starog, istorijskog rogonje koji mora da je dosad izgubio' račun i o njenim pijanstvima i o drugim usputnim momcima. Pijem još malo vode a onda spuštam čašu u levu sudoperu, u koju mama obično stavlja sudove za pranje, ali večeras tamo nema ničeg drugog, prazno je. Sveţe je, ali ne previše, maj je mesec i temperatura je idealna. Hodam bos kroz hodnik, vraćam se ka svojoj sobi, ali prvo otvaram Valerijina vrata. Polako spuštam kvaku da ne napravim buku. Tu je, u krevetu, mirno diše, spokojno spava, u potpunosti je zaboravila to veče. Blago njoj. Otkad sam otišao u sobu, ja sam nekoliko puta povraćao. Ţeludac mi se stegao od nervoze što sam se sukobio s Pepeom i izašao nepovređen, da kaţem, samo s pocepanom košuljom. Gledam je kako spava, sve je razbacano oko nje, ajped, ajfon, pretpostavljam pun slatkih reči njenog „novog― pesnika, knjiga s nekim čudnim brojem, 1Q84, šolja s malo kamilice ili nekog drugog čaja. Izgleda kao da spava spokojna, da sanja ko zna šta, skoro kao da se smeje. Zavidim joj. Zatvaram vrata. Verujemo tako da poznajemo svoje bliţnje, ali nije tako. Ne znamo ništa o njihovim mislima, o njihovom miru, o njihovim mukama. I veoma često grešimo, poredimo uvek sve sa sobom, ravnamo svojim metrom, prema svojim navikama, prema svom načinu gledanja na svet. Valerija je mnogo drugačija od mene iako mi je sestra, i moţda je nikad neću ni razumeti ni upoznati, ostaje mi samo da je volim bez previše pitanja. I dalje šetam po hodniku. Stiţem ispred maminih vrata, pritvorena su, otvaram ih i gledam unutra. Kroz podignutu roletnu ulazi prva jutarnja svetlost i vidim nju u krevetu, vidim da mirno spava. Ne uspevam da uđem više od toga, ne osećam se svoj na svome, izgleda mi kao da skrnavim nešto, da
joj pokazujem nepoštovanje. Ali osećam divan miris opranih stvari i njene odeće. Polako zatvaram vrata, spuštam kvaku i primičem ih dok ne čujem onaj poslednji mali klik. Opet šetam hodnikom, pločice pod mojim stopalima su hladne, a ja ih znam napamet, to je ista putanja koju prelazim godinama. Ali nešto se ne uklapa. To je kao ona igra u enigmatskim časopisima: upoređuješ dve sličice koje izgledaju identično ali onda, kad ih dobro pregledaš, primetiš da ima mnogo malih razlika. Ali ovde postoji samo jedna razlika: iz sobe moje majke, iz sestrine sobe, iz moje sobe, iz cele kuće nedostaje jedan deo, ali nedostaje sve. Nedostaje moj otac. Na fotelji pored kreveta ostavljao je odeću za sutrašnji dan. Patofne su mu stajale dole, bade-mantil iza vrata, novine na kauču, ključevi na polici pored vrata, prazna čaša spuštena u ugao iznad lavaboa, ne unutra s ostalima, kao što bi mama htela, već napolju, sa strane. Nije to bila pobuna, ne, njemu se to moglo, jer on je bio poseban, jer on, eto. Nama to nije ni padalo na pamet, meni i sestrama. Da, svega toga više nema i nema još štošta drugog, ali ako mislim o tome stvarno duboko, propadnem kao u bezdan. Onda mi je draţe da zamišljam da sanjam, da nije tako, da ova noć ne postoji, da ovo vreme ne postoji. Da, i mislim da kad bih sad opet ušao u sobu svoje majke, da bih i njega zatekao tamo sa svim njegovim stvarima, s upaljenim svetlom jer je čitao. Da, tamo je i smeši mi se, onda podiţe kaţiprst, primiče ga nosu i pokazuje mi da budem tih zato što mama spava, i onda mi je pokazuje glavom, „vidiš, ovde je pored mene―. Ali znam da u stvari nije tako, da više neće biti tako. Da, moţda sam shvatio: četiri i deset je vreme u koje je otišao od nas, a ja nisam mogao da ga pozdravim. Onda se vraćam u sobu, lagano zatvaram vrata, sedam na krevet i opet počnem da razmišljam. Naš ţivot je stvoren od finog neprestanog odrţavanja ravnoteţe, i svaki put kad ti se konačno čini da si je našao, nešto se dogodi i ti se opet nađeš van nje, padaš napred ili nazad i na sve načine pokušavaš da tu ravnoteţu ponovo nađeš. Ali ponekad to više nije moguće, i onda ti ne preostaje ništa osim da promeniš ceo svoj ţivot, a to svakako nije jednostavno. U stvarnosti, ipak, to se događa prirodno i ubrzo potom, čak iako to nisi ni primetio, tvoj ţivot je promenjen. A činjenica da se sve ovo danas dogodilo stvarno me baca u bedak. I odjednom, iznenada, bez nekog objašnjenja setim se šta sam sanjao baš pre nego što ću se probuditi u četiri i deset. S ocem sam na nekoj dugačkoj plaţi skupljao kamenčiće koje je more lepo izglačalo i zaoblilo. „Gledaj! Gledaj šta sam našao, tata!― Sav srećan sam trčao ka njemu da bih mu pokazao obično dno od flaše, od stakla već neprozirnog, izbledelog, koje više i ne seče, pojedenog suncem i solju. „Lepo, je li, tata?― „Prelepo, uzmi, stavi ga ovde.― Ubacivao sam ga u njegovu kesu i opet trčao srećan u potragu za ko zna kakvim neverovatnim novim kamenom, za nekim plavcem, pločicom, nekim
poroznim i glatkim kamenom. Ali ono što me je činilo najsrećnijim bilo je to što smo se igrali samo on i ja, moje sestre su bile ostale kod kuće, s mamom, a to je bilo naše popodne slobode. Pre neku godinu smo, sećam se, čak i ponovo pričali o toj plaţi. „Kako se zvala?― „Neću da ti kaţem...― „Hajde, tata, stvarno, ne sećam se... Sećam se samo da je bila neka dugačka plaţa ispod nekih rimskih vila i da je bilo milion stepenica kojima se stizalo sve do dole...― Moj otac se smejao. „Njih se baš dobro sećaš, e... Neću da ti kaţem jer ćeš onda ići tamo s nekom devojkom da se hvališ, a ja ţelim da se tamo jednog dana vratimo zajedno samo ti i ja, a moţda ćeš jednog dana tamo odvesti i svog sina. Ta plaţa mora da ostane tradicija samo za nas muškarce.― I to je izgovorio nekim tako ponosnim tonom da smo se smejali, ali posle smo to jedan drugom obećali. „Da, jednog dana ćemo se zajedno vratiti. Prave i mnogo dobru picu na parče u tom kraju.― Ali nije više bilo vremena i od te plaţe i tog kamenja ostaje samo jedno udaljeno sećanje. A zasad od te osobe s kojom bih napravio dete da ga povedem na tu plaţu nema ni naznake. Ali sećam se da mi je na kraju sna tata rekao nešto. „Videćeš... Sutra ćeš se iznenaditi.―
Premeštam novine s jednog na drugo mesto kad vidim da mi se iza leđa pojavljuju dve elegantne mokasine. Iznad su providne čarape boje meda. Neka ţena, u to nema sumnje. „Dobar dan, Nikolo.― Spuštam poslednje pakovanje puno časopisa Ville e kazali, i okrećem se ka njoj. „O, baš lepo, gospođo De Luka... Otkud vi ovako rano?― Gleda me i ne odgovara odmah, nekoliko trenutaka još ćuti kao da nije trebalo da joj postavim takvo pitanje, kao da traţi pravi odgovor. I u trenutku se pokajem, voleo bih da ga nisam ni postavio. Onda se ona osmehne. „Eto...― Ali nije ni ona baš sigurna u to. Skoro da joj je ţao, kao da je htela da kaţe nešto drugo i da da pravi odgovor, ako takav postoji. Ali moţda se ja to previše mentalno izdrkavam. „Šta biste da čitate, gospođo?― „Baš to što si sad stavio na mesto.― „ Vile e kazali ‗? Odličan izbor. Ali ne košta malo, pet evra i sedamdeset. No ima odlične ponude, izuzetne prilike po celoj Italiji, i još su pune fotografija tako da odmah moţeš da stekneš ideju o onome što se nudi i kakav bi pogled imao iz te kuće...― „Da...― Pruţam joj časopis a ona mi daje šest evra. „A zašto, da nećete moţda da menjate stan? Ne, izvinite što pitam... Mislim, zato što svako poslepodne radim u agenciji za nekretnine, pa bih moţda mogao da vam pomognem oko toga...― „Da, znam...― Onda se skoro pokaje što je to rekla. Vidi da sam iznenađen, u stvari nisam znao da ona to zna. Dobro, naš kraj je pomalo kao neko selo, zna se sve o svima, ali kako je ona baš to saznala? Da li je nekoga pitala? Saznala je slučajno? I na kraju, kako je prošlo? Ali ne stignem da postavim još pitanja. „Znam zato što si pratio prodaju kuće moje prijateljice. Lorence Majine.― „Ah da, naravno. To je baš dobro prošlo.― „Da, i ona mi je to rekla, no trenutno nemam nameru da se pomeram. Ali ako se dogodi, bićeš prva osoba koja će to da sazna!― I opet mi se smeši. Simpatična je ova gospođa, iako pravi čudne pauze posle svake rečenice, kao da uvek još nešto fali... Ali moţda to ja samo tripujem. „Dobro, onda, doviđenja...― „Sačekajte...― Okreće se. „Da?― Pa me gleda puna nade, kao da sam ja odlučio da uradim ono što treba da
se uradi, da kaţem ono što ona drţi u sebi. Ali nije tako, ţao mi je. Ja prosto imam veliku ţelju da uvek budem pošten. „Zaboravili ste kusur...― I spuštam joj u dlan njena tri novčića.
„Ćao, matori!― Ulazi u kiosk sa svojim uobičajenim dobrim raspoloţenjem. „Ćićo, matori, šta ima?― „Ima to da sve ide ekstra! Na primer ovo.― Na tezgu, tačno preko lista Ođi, spušta mi jednu mirisnu kesicu i flašicu. „Kafa i korneti. Bar ‘Dva bora‘, kornet s čokoladom i kapućino bez šećera, baš onako kako ti voliš!― Uzimam kesicu u ruku, vadim iz nje kornet, stvarno predivno miriše, i još je vruć, s čokoladom koja se sliva sa strana. „Mmm, mora da je odličan. Šta ţeliš zauzvrat?― „O boţe, kako mi ništa ne veruješ.― Seda na stoličicu u uglu kioska, između Porta Porteze i Leđe. Zagrizem kornet dok sipam kapućino u plastičnu čašu koja je bila u papirnoj kesi. „A zar bi trebalo? Nikada se nije desilo da si rekao da ćeš da me častiš a da mi odmah posle ne kaţeš: „Hm, izvini, da li bi mogao da me odbaciš do... Znaš, motor mi ne radi, a imao sam frku s autom, znaš trebalo bi mi...― Još jednom zagrizem korneto, onda otpijem gutljaj kapućina. „Ah kako je samo ovo dobro, san snova... daj, vredi svih para, gde treba da te vozim?― Ćićo odmahuje glavom. „Vidiš? Kako grešiš!― „Daaaa, vaţi, onda je ovo jedini put da sam pogrešio... Nego, sinoć sam te traţio i nisi mi se javljao.― „Video sam! Ma imao sam posla. I zbog toga sam ti danas i doneo kornet i kapućino, hteo sam s tobom da proslavim, bio si mi taličan.― „Za šta?― „Za onu iz paba, Lučiju.― „Ne verujem, ne mogu da verujem. Laţeš bre, jebote.― „Ne.― Pokazuje na kesu s kornetima. „I da li bih ti doneo sve ovo da nije istina?― I za ovo je u pravu. „Nisi shvatio, to nije bilo normalno. Zvala me je juče preko dana, oko tri, i onda sam otišao kod nje kući. Šta ti misliš, gde ţivi neko kao što je ona?― „Pa ne znam...― Okolišam. Ako se onako oblači, pirsing, tetovaţe. „Mogao bi da bude Trg Vitorio, ne, greška, Trg San Đovani...― Odmahuje glavom. „Pinjeto?― Pokušavam da pogodim. „Ne, ma ne moţeš ni da zamisliš. Kamiluča. Ima predivnu vilu, pogled na statuu Madone, mislim, onaj pab joj je samo hobi, njoj ništa ne fali. Vozi crveni dvosed, išli smo u njemu na sladoled u 'Aljasku‘, i onda mi je u povratku dala
da ga probam. Maserati, čoveče, mislim, razumeš li ti koji je to auto? Nagazio sam dvesta kroz Kamiluču, i znaš oni vojnici tamo ispred ambasade, znaš oni? Nisu stigli ni da vide da sam prošao, toliko sam ga gazio.― „Vaţi...― „Kunem ti se... Posle je htela da mi ga da da probam na kruţnom putu. Dok smo išli, ja sam se pitao ‘ama šta ova hoće od mene?, zašto me je zvala?‘, i u tom trenutku ti zoveš telefonom. Gledam je i kaţem: ‘Moj drug Niko zove...‘, a ona kaţe... Dobro, ništa, poštedeću te toga...― „Ne, ne, reci, šta je rekla?― „Kako hoćeš... Rekla je: ‘Ma koji, onaj tuţni?‘― „Tako je rekla, ozbiljno?― „Ozbiljno. A ja sam joj se onda nasmešio i rekao joj: ‘Ima nekih problema...‘. ‘Da, vidi se.‘ Onda sam ja njoj rekao: ‘Znaš šta ću? Ne odgovaram‘. „Bravo! Večeras moramo da budemo veseli!― Pa je onda ona preuzela i počela da mi otkopčava kaiš.― „Ma, jeeeste, daj Ćićo, stvarno sereš.― „Ma kunem ti se! I meni je to bilo neverovatno, jedna takva cica s umetničke akademije, koja je još i dobra riba, vozi crveni maserati kabrio i duva mi stojka na kruţnom putu samo zato što ti se nisam javio. Ludilo! Pa reci da li zasluţuješ korneto i kapućino?― „Slušaj, ipak uspevaš da me nasmeješ i da mi popraviš raspoloţenje, uza sva ta sranja koja mi napričaš!― „Ali zašto uvek govoriš da serem? Ĉak i to što sam bio s dve i što su bile dobre ribe... Na kraju si morao da promeniš mišljenje, ili nisi?― Gledam ga, odmahujem glavom i na kraju klimam. Naţalost, u pravu je. „Vidiš? Nego, što si me traţio sinoć?― Ispričam mu celu priču s Pepeom, s Valerijom, o njenim principima s telefonom i o novoj pojavi Pesnika. „Naravno kad je tvoja sestra potpuno nenormalna, ali u pozitivnom smislu, okej? Mislim, ona je legenda, stalno pravi gluposti, ne zaustavlja se ni pred čim.― „U kom smislu?― „Pazi, osoba koja je s Pepeom, samo od te činjenice trebalo bi da bude prestravljena, a ona ništa... naprotiv.― „Tačno. Ĉini mi se čak i da je to stimuliše, da je uzbuđuje...― „Kaţeš? A otkud znaš to?― „Ne, pazi, nemam pojma, Ćićo... A sigurno nemam ni najmanju ţelju to da saznam...― „A tu grešiš, to su psihološki obrasci i potrebni su ti... Videćeš da će ti oni u ţivotu biti najhitniji. Moţda se Valerija smuvala s Pepeom ubeđena da će ga izvući, a onda je, pošto nije uspela, izabrala Pesnika kao pobunu zbog svog neuspeha i poeziju, prefinjenost, da bi ga kaznila...― „Ma koga?― „Pepea!― „Meni se čini da je svim ovim sranjem kaznila mene.―
„Ma hajde, tvojoj sestri je potrebna ljubav u ovom periodu otkad ti je otac umro, više nego svima vama... Ona je najmlađa, moraš da je razumeš, Niko... Daj, to ne liči na tebe.― Gledam ga. Mislim, čak je i ozbiljan kad govori ovako nešto. A ja hoću da mu odgovorim: „A ja, Ćićo? A ko misli na mene, a? Ko se brine za mene?― Ali odustajem. Dok on mene, naprotiv, ne ostavlja na miru. „Jer ja mislim da ovaj tip bola ţene proţivljavaju veoma teško, osim tvoje majke, koja je stvarno jedna izuzetna ţena, videćeš kad i tvoja starija sestra, Fabiola, napravi neki kiks... na primer prevrat u svom ţivotu samo zato što joj je zafalio jedan bitan šraf. Mislim, tvoj otac je bio veoma bitan činilac u toj kući, nije to za zajebavanje.― Ćićo ima tu sposobnost da se tako jasno izraţava da mu ponekad zaista zavidim. Izgovara reči a da i ne misli, moţda zato što to radi tako iskreno da se uopšte i ne brine. Nego samo nastavlja svoju priču kao da nije rekao ništa čudno. „Nego, krenuo sam da ti pričam, otišao sam kod Lučije kući, koja praktično ima svoj park, s jedne strane je velika kuća za njene roditelje a s druge čitav depadans samo za nju. Uzela me je za ruku i odvela me je u svoju spavaću sobu, gleda na zadnje dvorište vile, na najmirniji deo. Kroz staklo se vidi veliki maslinjak, a glicinija se penje uz nadstrešnicu od prozora. Počela je da pali jednu po jednu sveću oko svog francuskog kreveta, a onda je pustila CD, a znaš koji?― Gledam ga i odmahujem glavom. „Ne, ne mogu ni da zamislim koji.― „Poslednjeg Ticijana Fera, Hai delle isole negli occhi12. Onda se skinula i uvukla se u krevet... Mislim, nemaš pojma, Niko. Nisam verovao. Pazi, tako mora da je u raju... Ma da, posle smo napravili i kafu i seli napolje, u hlad glicinije. Odande se vidi Monte Mario, mislim, moţeš da gledaš utakmice na Olimpiku,13 mislim, kapiraš, iz kreveta gledaš kako igra Roma, a ne moraš da plaćaš kartu!― „Kapiram...― „A znaš šta je onda bilo neverovatno?― „Ne, šta?― Iako sad mislim da više ništa ne moţe da me iznenadi. „Da su se njeni vratili i da su me pozvali na večeru! Mislim, jeo sam s njenim ocem i majkom, sluţili su nas Filipinci koji kuvaju da ne veruješ. Plus je njen otac baš dobar lik, mnogo simpa, čovek ne pravi frku uopšte...― „Ne pravi frku za šta?― „Dobro, ajde, pa za to što sam mu moţda pre toga opalio ćerku...― „A, za to...― „Ma ne, ponašao se skroz kao ortak! Moţda zato što sam mu popravio Sky, nije mu se dobro video u spavaćoj sobi. Ma glupost, samo se olabavio utikač jednog predajnika. Mislim, i slepac bi to odradio bez problema.― 12 13
It.: tvoje oči kriju ostrva. (Prim. prev.) Najveći stadion u Rimu. (Prim. prev.)
I dalje ne mogu da poverujem u sve to. Slušam celu ovu priču i deluje mi neverovatno kako se Ćiću uvek dešavaju najluđe stvari, s kojom lakoćom on ide u krevet s devojkom kao što je ta iz paba, Lučija, koja je stvarno slatka, mislim, nije moj tip, ali u suštini ne mogu ništa da kaţem. Ne samo da je napravio taj „specijalni― krug u maseratiju, ne samo da je išao u njenu spavaću sobu na drugi „specijalni― krug, nego je još i večerao s njenima. „Znaš li da bi, ako raskinem s Beatriče i s Deborom, Lučija mogla da bude pravi izbor? Mislim da imamo brdo toga zajedničkog, iako ja mislim da ako ţenska ima sav taj novac, fantastične roditelje, Filipince koji kuvaju do bola, a ide da radi u pabu s onim smaračem Alfredom, neki problem mora da ima.― „A, sigurno...― „Dobro, daj, nahvataćemo se još kasnije, Niko. Moţda se večeras nađemo na 'Mostu‘ ili odemo nešto da jedemo zajedno. A da, sad sam se setio, vodim te kod jednog mog drugara koji slavi otvaranje lokala. Ajde, doći ću po tebe oko osam. Ajde, Niko, matori.― I tako odlazi u svojim rašniranim cipelama, s ogromnim listovima koji mu izviruju iz tih plavih pecaroških pantalona, punih dţepova, punih ko zna čega, u teget majici kojom pokušava nekako da sakrije koji kilogram viška, pod nekoliko ogrlica za vratom, lanaca, mnogo iskačenih medaljona koji zveckaju u ritmu njegovih koraka, a nismo u Njujorku. U stvari smo u Rimu, a Ćićo ponekad izgleda i kao da je van ovog vremena.
Idem da pojedem nešto sam pre nego što se uputim u agenciju. Ne vraćam se kući jer ne bih stigao, a još se i bojim da će se Pepe predomisliti i da će svratiti do nas. Tako da odlazim do Ulice Flaminija gde se, pre Trga Flaminio, na broju 57/59 nalazi „Kafe slikara―, vrlo dobar bar-menza, prvo zato što tu ispred dolaze devojke s faksa, a mislim da je arhitektura ili tako nešto. To je neka centrala koja bukvalno štancuje slatke devojke, sve su ţivahne, u pokretu, vidim ih kako razgovaraju, često se nešto ţustro raspravljaju i to mi se sviđa. Navodi me da pomislim da su sigurne u ono što ţele da rade u ţivotu i to me generalno podstiče na optimizam. Drugo, zato što mi Alesandro, vlasnik, uvek daje dobar popust, moţda zato što sam mu pronašao stan za iznajmljivanje baš gore iznad, i to baš jeftino. „Niko, i šta ćemo danas? Da nećeš moţda lazanje, tek napravljene?― „Ne, ne, hvala, ipak bih nešto laganije...― „Ok, onda imamo piletinu s karijem i basmati pirinčem i nekim povrćem. Moţe to?― „Odlično.― „Samo sedi ispred, opusti se, odmah ću ti ga poslati.― „A ima li mesta?― „Pazi, ima trojka, upravo se oslobodila. Odmah ću da pošaljem devojku da ga očisti.― Izlazim i sedam. Baš lep dan na kraju maja, i uvek je mnogo lepo u Ovom periodu u Rimu. Gledam svoj SH 15014, savršen je za voţnju po kraju. Tek što sam skinuo ciradu za kišu, iako je pre neki dan baš lepo isprskala. Nadamo se da će odsad pa nadalje ostati ovako lepo. Sad ja razmišljam kao stariji ljudi, oni što pričaju o vremenu i prelaznim godišnjim dobima. Koji smor! Alesija me je stvarno gadno sredila. Devojka stiţe, ima jedva šesnaest godina, vidim da na maloj etiketi piše „Marlene―. Sad u tim godinama nema više nijedne s nekim normalnim imenom. „Ćao, šta bi da piješ?― „Koka-kolu i vodu.― „Gaziranu ili običnu?― „Običnu, hvala.― Obrisala je sto parčetom krpe skroz mokrim i prljavim, onda začas nestala unutra. Moţda je skinula neku mrvicu, ali je sigurno samo dodatno zaprljala. Gledam staklo iskrećući se pomalo na stranu: u stvari u kontrasvetlu se vide masne štrafte od ko zna kojih prethodnih jela, a taj komad krpe kao da je svedočio da Alesandrov lokal radi. „Evo ga, stiţe tvoje pile s karijem, evo ga i hleb.― Jedva stiţem da se podignem a da me Alesandro ne vidi u mojoj uzaludnoj potrazi za čistoćom. 14
Marka skutera. (Prim. prev.)
„Hvala!― „Ako ţeliš još, kaţi mi, ima još spremljenog.― „Okej...― Spremam se da krenem s jelom. Po mirisu mi deluje odlično. „Juče sam video Alesiju...― Alesandro je ostao tu pored stola, drţi ruke na kukovima, krpa mu visi sa strane, izgleda čistije od onog komada što Marlene koristi. Video je Alesiju. Pa naravno, Alesija zna da ponekad dolazim ovamo da jedem i sigurno da je namerno svratila... Htela je da me sretne, htela je da mi kaţe nešto, htela je da mi se izvini, mislim, nedostajem joj, naravno da joj nedostajem... Šta drugo ima da traţi ţenska kao ona u lokalu poput ovog? „Video sam je u ‘Etiku‘, u Ulici Vinja Stelud.― „Aha.― „Otišao sam da uzmem neki poklon za mlađu sestru. Alesija je tamo probala neku haljinu, baš je slatka Alesija, ozbiljno, baš ti je lepa devojka, imaš sreće.― A ja bih hteo da mu kaţem: „A zašto? Zbog čega? Ostavila me je, a s kim je bila, a?― Ali kaţem samo: „E, da...― „Dobro onda, izvini, vraćam se unutra, baš se napunilo.― Alesandro opet nestaje u baru. Pojedem parče piletine uz malo basma- ti pirinča. Ali sve to bez volje. Dođe mi da otrčim za njim u lokal, da ga povučem za ruku i pitam ga: „Izvini, Alesandro, a kakva je bila? Ne, opiši mi je lepo, zato što smo, znaš, raskinuli. Kosa, na primer, kakva joj je bila? Kao i obično? Ne, znaš, zato što kad ţena promeni frizuru to znači da menja i muškarca...―. Ma gde, to je neka čista glupost koju sam jednom čuo u nekom filmu, moţda Alesija nije promenila frizuru a njen ţivot je skroz drugačiji, moţda ima drugog, ili je neodlučna oko dvojice, ili je s nekom ţenom, ne, sa ţenom ne, to nije moguće. A zašto to ne bi bilo moguće? Moţda je htela da mi kaţe: „Ţao mi je... u vezi sam sa ţenom―. Eto zbog čega joj je bilo ţao! Ne, ja sam van sebe, skroz sam izgubio razum. Pronađem parče grilovanog povrća u pirinču i pojedem ga. Patlidţan ili pečurka, ne provaljuje se, ili bolje, ja ne provaljujem, nema ukus, ali nije ni vaţno, nisam gladan, nemam ţelju ni za čim, mislim ne, imam ţelju za Alesijom, imam ţelju sve da saznam. Onda pomislim ovako: ako mi je Alesandro rekao „baš je slatka Alesija, imaš sreće―, to znači da je bila sama, da mu se nasmejala i da je bila smirena, da nije bilo ništa u njenom izgledu, frizuri, novoj haljini, tetovaţi, čudnim kikicama, što bi navelo da pomisli da se nešto veliko promenilo, da ima novog muškarca u svom ţivotu. Alesandru je sve kao i ranije i ja imam sreće. Onda ću ponovo probati, uzimam veće parče piletine i lagano ga ţvaćem, i skoro da bih ţeleo da sam miran, srećan... ali posle shvatam kako nije tako, kako nešto ne štima, baš kao ni u tom komadu pileta u kome sam naleteo na ţilicu. Pljujem je u ruku, stavljam na ivicu tanjira i pokrivam papirnom maramicom. Jedno je sigurno: raspadam se. Otpijem malo vode. „Nikolo...?― U momentu se zagrcnem. Ma šta je ovo danas? Ispred sebe vidim
nela012
gospođu De Luka. Gutam, proteram poslednji gutljaj, a onda probam da joj se osmehnem. „Gospođo, otkud vi ovde?― „Eto, prolazila sam ovuda i videla te s druge strane ulice, izgledao si mi tako tuţan i zabrinut...― Da, mislio sam na Alesiju, ali naravno da to ne govorim ni njoj. Gledam je tako, stoji ispred mene, gleda me onim svojim pogledom, kako da kaţem, saţaljivim. Ja onda ustajem. „Hoćete da sednete, hoćete li da pojedete nešto?― Stajem sa strane da joj napravim mesta, pokušavam da se prisetim nekih lepih manira kojima su me, moram da budem iskren, i naučili. „Ne, ne, hvala, već sam jela.― „Zar nećete bar kafu?― „Ne, krenula sam u centar. Ipak ću sesti nakratko, moram nešto da ti kaţem... Instinktivno grabim sa susednog stočića nekoliko papirnih salveta i čistim kako znam staklo na stolu, onda ih smotam i spuštam na stolicu. „Evo... Izvolite.― Ona seda, a ja sam radoznao. Ko zna da li je stvarno krenula u centar, da li se ovde zatekla slučajno, da me nije pratila. Zna da radim u agenciji, moţda zna i da se često posle posla u kiosku ne vraćam kući nego dolazim na ovo mesto. I pre svega, eto zašto se tako često pojavljivala u kiosku, eto razloga za onu tišinu: mora nešto da mi kaţe. Bolje je pogledam. Lepa ţena, podseća me na nekoga... ima oko pedeset godina, godinu gore-dole, ne znam, nekim ţenama ne moţeš nikako da pogodiš godine. Stiţe Marlene. „Ćao...― Ona nema problema, njoj smo svi mladi, ili čak njeni drugari. Gospođa De Luka se na trenutak gubi zbog tolikog poverenja, onda se nasmeje, još je i srećna, moţda, zbog ove iznenadne prisnosti. „Hoćeš li nešto da jedeš?― „Ne, hvala.― „Sigurna? Nešto za piće? Ceđeni sok? Imamo odlične pomorandţe, one crvene sa Sicilije.― Marlene stoji tu i bulji u nju, sve uz sladak osmeh i na kraju uspeva da je ubedi. „Dobro, neka bude ceđeni sok, hvala.― „Odmah ti stiţe.― Kao da je srećna što je uspela da je ubedi, nestaje odmah u lokalu da bi se bacila na posao. Mi ćutimo. Da, znam na koga liči, nije mi ranije padalo na pamet, na onu našu glumicu, baš lepu, Barbaru De Rosi, ima isto lice, tako je nekako slatka, iako njene oči kao da prekriva veo tuge, kao da joj se nekad dogodilo nešto od čega nije nikada uspela da se oporavi. „Moţeš da me zoveš Ilarija, ako hoćeš...― Klimam glavom. „I molim te, Nikolo, ne prekidaj s jelom.―
„Neću, hvala, nego nisam previše gladan.― Uzimam malo pirinča, mešam ga s karijem i stavljam u usta. Situacija postaje stvarno sloţena. Ma šta li hoće ova gospođa De Luka, da, Ilarija, kako bi ona htela, tačno je da su sad u modi ţene u vezi s mlađim muškarcima, ali baš toliko mlađim? Da, samo mi je još to falilo. A ona je i znala da imam devojku, u prolazu me je nekoliko puta videla u kiosku s Alesijom. Jednom je Alesija radila sa mnom celo jedno jutro, zbog opklade. „Hoću da vidim kakav je osećaj.― „Ma ne, Ale, batali...― „Ma šta ti je, sramota te je? Znaj da zbog posla čovek ne treba nikada da se stidi, kakav god da je. Znaš li šta je rekao Karol Vojtila? Da je veličina posla unutar čoveka.― „Vidi se da ga mnogi Italijani nisu poslušali...― „Zašto misliš?― „Zato što pica-majstori uopšte više nisu Italijani!― „Vidi se da su ih zarazili intelektualci... Intelektualni rad otima čoveka iz ljudske zajednice. Fizički rad, s druge strane, upućuje čoveka na druge ljude...― „To je baš moćno.― „Franc Kafka.― „Ma ko, onaj s bubašvabom?― „Niko, kad tako govoriš, i takav genije postaje ništavan.― „Pa dobro, poznat je pre svega po tome, zar ne?― „Da, ali i po Procesu i Zamku... Nije bitno, to što ću biti ovde i davati novine ljudima ostaće zauvek u mom sećanju! I ko zna šta ti još sve ispričaju ti ljudi što svraćaju do tebe! I to je neka vrsta kulture.― Tako je tog jutra i probala, i bila je ljubazna i fina sa svima, čak i sa onima što često uđu i kaţu samo: Tempo ili Korijere i ostavljaju novac u tanjiriču pored kase ili ga bacaju među časopise. „O, izvinite!― „Ma nema problema, prijatno.― Alesija nijednom nije pogrešila. Bila je veoma strpljiva i lepo je komunicirala sa svima. Sećam se da je tog dana svratila i gospođa De Luka, da, hoću reći, Ilarija, pa sam ih i upoznao. „Svaka čast. Predivna prodavačica novina...― Ali moţda Ilarija i ovo zna, moţda zna da nismo više zajedno i zato se sad tu nabacuje. Gledam je krajičkom oka, nervozna je. „Evo, ceđeni sok za tebe.― Iskače Marlene i spušta čašu između nas, na konačno očišćen sto. „Donela sam ti i kesice šećera ako hoćeš... Nikad se ne zna.― „Hvala, ali ja pijem ovako, prirodno.― „Kako god ţeliš.― Marlene sleţe ramenima i nestaje s kesicama šećera. Ilarija otpije gutljaj. „Stvarno, ove pomorandţe su odlične.― Onda konačno počinje da priča. „Mnogo ličiš na oca. Imaš istu njegovu blagost, oči, osmeh, čak i ruke...―
Gleda moje ruke, a onda se opet susreće s mojim pogledom. „Tvoj otac je bio poseban čovek.― Kad ti neko priča ovako nešto, zašto to radi? Šta ti moţeš da odgovoriš, šta moţeš da kaţeš? Da to nisam već sam znao? Bio mi je otac! Poznavao sam ga bolje od bilo koga drugog, proveo sam s njim dvadeset tri godine. Ali moţda i ne, nisam ga poznavao do kraja, ne tako dobro, barem... na primer apsolutno nisam imao pojma da je poznavao ovu ţenu. Gledam je i klimam glavom. „Da, poseban.― Vidim da je uzbuđena, ali lepša, opuštenija, otvorenog pogleda, kao da je konačno sa sebe skinula neki teret. Ali tata, kako si ti poznavao ovu ţenu? Da li je mama to znala? Jesi li imao nešto s njom? Uvek sam mislio da je moj otac verovatno prevario moju majku, kao što to moţe bilo koji muškarac da uradi: zbog seksa, zbog razonode, zbog daljine, ali ne iz dosade ili iz ljubavi. A s ovom Ilarijom, opet, šta se desilo? Gledam je malo bolje. Sad je vidim više kao ţenu, bujniju, lepšu, s impozantnim grudima, s tananim strukom, negovanim rukama. Ne nosi burmu i ima malo nakita, našminkana je ali ne previše, kosa na mestu bez ijedne sede, ima malene tragove oko očiju, ali nisu to baš bore. Tata, da li si ispričao mami sve o ovoj ovde? Mada, bilo je nekih devojaka s kojima sam se video i za koje nisam nikada ništa rekao Alesiji, ali samo zato što bi posle nastala uobičajena beskorisna rasprava. Jednom sam na primer sreo Federiku, jednu bivšu, u nekom centru i popili smo zajedno kafii, a drugi put me je zvala Đorđa zato što joj je pukla guma na motoru blizu moje kuće, i nije znala kako da se vrati kući. Da, a ja joj nisam ništa ispričao samo da bih izbegao beskorisne rasprave. Iako je Alesija u tome bila kategorična: „Ti meni moraš sve da pričaš...― To mi je rekla baš te večeri kad sam Đorđu odvezao do kuće. „Ĉak i ako sretneš neku bivšu i, ne znam, samo je povezeš do kuće!― Jebote, pomislio sam, videla me je! A ja sam osećao da umirem, ali nisam se dao. „Naravno, Ale.― „I... nemaš ništa da mi kaţeš?― Malo sam sačekao, ali ne previše, i onda sam, skroz siguran, gledajući je u oči rekao: „Apsolutno ne―. „Sigurno?― „Naravno, neće se ništa promeniti ako me dva puta pitaš isto.― I onda me je zagrlila. „Eto, sad sam srećna, naš odnos mora da bude takav, bez sumnji.― Onda mi je zalepila poljubac u obraz i dodala: „Moramo uvek sve da govorimo jedno drugom!― Ali ona meni nije sve rekla poslednjeg puta, rekla mi je samo: „Ţao mi je.― Ilarija otpija još jedan gutljaj, završava sok. „Znaš, mnogo puta sam razmišljala kako da ti to kaţem, mislila sam čak i da bi ti mogao da budeš jedini koji bi mogao da me razume... Eto, tiče se mene i
tvog oca...― „Niko! Znala sam da ću te ovde naći!― Ne mogu da verujem, neopisivo euforično, s obzirom na sve ono što se u poslednje vreme dogodilo, Valerija stiţe i pregazi me svojim entuzijazmom, baca torbu na stolicu pored moje i seda za susedni sto. „Alo, ovde sedi, Ernesto!― Smešta pored sebe taj čudan spoj Dţona Lenona, onog što peva Light my fire i Serđa Munica15, samo mnogo bleđeg, manje frajera a više duvača vutre, barem po mom mišljenju. „Otkud ti ovde, Valerija?― „Ne, mom prijatelju je stvarno bilo stalo da te upozna. Oh...― Tek tada primeti gospođu De Luka kako sedi preko puta mene. „Pa ja sam vas prekinula, izvinite, pričali ste o nečem bitnom?― Ilarija se smireno smeška, pravdajući se. „O, ne, ne brini ništa, samo smo onako ćaskali...― Ma šta smo ćaskali, ja bih da kaţem! Pričala si mi o svojoj tajni, o tome da je moj otac poseban i krenula si da mi pričaš nešto što se tiče tebe i njega! Sad mi preostaje samo da to zamislim. „E... Ovako je bolje, onda!― Valerija se kezi i širi ruke. „Kako god, ali ja sam njegova sestra, drago mi je, Valerija.― Pa joj pruţa ruku. Gospođa joj pruţa ruku na veoma formalan način. „Ilarija De Luka.― Ali ja sam siguran da i za nju zna, kako moţe biti da nije i o njoj pričala s mojim ocem? Onda ustaje, gleda malo u sve nas i na kraju me uz osmeh pozdravlja. „Sad moram da idem. Ćao, Nikolo... Za sok?― „Ma taman posla.― „Onda, hvala ti, ionako ćemo se opet videti.― „Da.― I tako kreće peške put Trga Del Popolo. Hoda brzo, sad je mnogo sigurnija, mnogo mlada, skoro. Valerija je gleda, a Ernesto jede neki pomfrit. „Hej, baš je lepa ova ţena!― Moja sestra me opali po ramenu. „Mada, nisam imala pojma za to.― Gledam je namršteno. „Za šta?― „Pa da si u šemama sa ţenama starijim od sebe... i to ne malo starijim.― Ernesto se odmah umeće u naš razgovor. „E da, ima barem četrdeset pet godina.― Gledam namršteno i njega, ali ne izgleda da on na to mnogo obraća paţnju. Već ga mrzim. Kako bih voleo da sad dođe Pepe. Ionako sad svi ţivi prolaze ovuda, on bi barem nečemu sluţio. 15
Italijanski glumac mlaĎe generacije. (Prim. prev.)
„Samo da se zna da ja nisam ni u kakvoj šemi s Ilarijom.― Valerija se smeje i utom prosipa malo moje koka-kole. „Ma daj, videlo se s kilometar da ste pričali o intimnim stvarima, ona ti se nešto poveravala, nešto, šta se njoj svidelo i šta bi ţelela da radi, mislim, bili ste skroz očigledni, ajde sad...― „Očigledni? Ma kako ti to govoriš? Šta hoćeš da kaţeš?― Valerija otpija malo koka-kole, Ernesto pojede još neki krompirić. „Ma ajde, bili ste skroz dvoje ljubavnika uhvaćenih na delu, bilo je veoma očigledno.― „Nemam ja ništa s Ilarijom De Luka, ona je samo jedna od mušterija u kiosku, svraća svakog dana kod mene... ali―, a ovo podvlačim, „samo da kupi novine, je li jasno? Sad bi moţda htela da kupi drugu kuću i javiće nam u agenciji kada i gde ţeli da se preseli. U tom slučaju kaţe da bih ja mogao to da joj vodim...― Ovo bi barem trebalo sto posto da ih ubedi. „O, moţda je to bila ta 'očigledna‘ stvar koja se izdaleka videla...― Valerija sleţe ramenima i krade poslednji krompir od Ernesta. „Radi kako hoćeš... Ipak je baš lepa ţena, znaš na koga me podseća? Na onu glumicu, predivnu u licu, znaš onu našu glumicu...― Ernesto otpija malo koka-kole. „Jeste, shvatio sam na koga misliš... Na Barbaru De Rosi!― „Da, tako je, na nju.― Pravim se da ne razumem. „Nisam na to obratio paţnju.― „Kida, pljunuta ona.― Valerija i Ernesto se uglas smeju. „U redu, a jeste li vi došli čak ovamo samo da bi se igrali ko na koga liči?― Valerija me pogleda iznenađeno. „Alo, što si grub danas, šta je, uvredili smo ti tvoju Ilariju? Pazi kad je to trebalo da bude kompliment!― Ne dozvoljava mi da odgovorim. „Na stranu to, Ernesto je hteo da ti se zahvali.― Ernesto pije poslednji gutljaj Valerijine koka-kole, koja je u stvari bila moja. „Hmm, da.― Briše usta i kreće da priča. „Pazi, baš mi je ţao što se upoznajemo u ovakvim okolnostima, kunem ti se, više bih voleo nešto mirnije, da na primer pozovem tebe, tvoju stariju sestru i tvoju majku u svoju kuću na Bračanu jedne nedelje i da organizujemo neki roštilj. Moji prave i odlično vino...― Valerija ga gleda oduševljena dok on prosipa celu svoju tiradu koju je verovatno pripremao od jutros. Drţi njegovu ruku i ponosna je na njega kao da iznosi ne znam kakav iznenađujući traktat. A ja bih da joj kaţem: „Valerija, znaj da ne govori ništa posebno, to je minimum minimuma―. Ali znam da to ne bi baš mnogo značilo. Kad tako zableji za nekim, Valerija više ništa ne razume, kao da je baš taj poslednji princ na belom konju koji se nudi.
Ernesto nastavlja: „Razumeš? Mnogo te cenim. Mislim, braniti tako principe svoje sestre, pa ne bi to svako.― Ne mogu nikako da poverujem šta trenutno slušam. Mislim, ja sad moram da trpim ovo dvoje umesto da mogu da slušam tajnu Ilarije De Luka, Barbare De Rosi svih nas iz kraja? Ilarija bi mi iznela ko zna kakvu poverljivu informaciju o mom „posebnom― ocu. Moţda bih ga tad video pod nekim drugim svetlom, moţda bi mi to pomoglo da lakše prihvatim što sam ga izgubio... Ne, to ne, ne verujem. Gledam Ernesta, koji i dalje priča i ne zaustavlja se, siguran je, opširan, priča nešto što ja ne slušam, što ne znam da li uopšte ima nekog smisla. Pepe počinje da mi biva sve simpatičniji, pa se kezim ovom, klimam glavom, pravim se da se slaţem s njim, ionako već znam da će se pre ili kasnije sresti, i dalje se kezim, gledam u Ernesta i vidim ga već kako leţi u bolnici. „Razumeš, Nikolo, ne treba više da se uplićeš u našu priču.― Tek sad dobro čujem ono što govori. Ne verujem; izgleda skoro kao da je ljut. Stiska Valeriju uz sebe i kezi joj se. „Ja ću se brinuti o njoj, stvarno... I Pepea ću ja da sredim.― Izgovara to sav veseo, skoro da ismejava taj njegov nadimak. Ovaj Ernesto sigurno nikada nije video Pepea, nema on blage veze ko je on. „Da, da, naravno... To je zato što sinoć nisi bio tu i, kako da ti kaţem, hteo sam nekako da izvedem da se u Valerijine gluposti ne upetlja i moja majka. Ali sam zadovoljan ako ćeš ti da brineš o tome, e stvarno. A ako mogu nešto da te posavetujem, bolje je da odmah razjasniš situaciju s Pepeom jer on i dalje misli da je u vezi s Valerijom.― „Nije tačno!― Moja sestra se odmiče od Ernesta. Ljuta je. „Rekla sam mu pre više od sedam dana da smo raskinuli. I još oko toga sam mu rekla i da mislim na nekog drugog...― Valerija odlučno gleda u Ernesta, on klima glavom kao da joj govori „ljubavi, dobro si uradila―, a ja sam opet bez teksta. Hteo bih da zamolim Ernesta da me samo obavesti kada će se odigrati razjašnjavački razgovorčić s Pepeom, hteo bih da prisustvujem, onako, čisto da gledam, samo izdaleka. Ernesto opet kreće siguran u sebe. „To što je tvoja sestra napravila grešku ne znači da zbog toga treba zauvek da plaća, ili da treba na neki način sebi da uništi ţivot, zar nije tako?― „To je apsolutno tačno. Samo o kojoj greški pričaš?― Ernesto me iznenađeno gleda, odjednom sumnja u moje kapacitete i gleda u Valeriju da bi pronašao utehu. „Pa... to što se smuvala s Pepeom!“ „A da, ja se potpuno slaţem s tobom. To je zato što moja sestra kod nekih izbora i ne ţeli da joj se protivreči, a to je i nemoguće! Sada, to što si je ti na neki način naveo do razmišlja i to što ćete sve to objasniti i Pepeu ne moţe a da sve nas ne čini srećnima.― I odjednom poţelim da mu traţim objašnjenje za njegov nadimak, Pepe,
Pesnik, uvek s P počinje, ali onda odustajem, između ostalog i zbog toga što mi cela ova priča, čisto da ostanemo na P, liči na jednu veliku pizdariju. „Ţelite li još nešto?― Ernesto i Valerija se pogledaju. „Ne, ne, hvala.― „Dobro onda, ako nemate ništa protiv, idem sad da platim pošto posle moram da jurim u kancelariju.― Plaćam i pozdravljam se. Skoro kao da sam ih ostavio smorene, kao da su očekivali drugačiju reakciju s moje strane. Ali ne pada mi na pamet ništa drugačije što bih mogao da uradim, a i zašto uvek moram da se trudim da budem na visini tuđih očekivanja? Ulazim u kancelariju. „Dobar dan svima.― Tišina, poneko progunđa neko „ćao―, neko drugi nešto ne baš jasno. Jebote koja mrtvačnica, i da kaţeš da je ovo jedna od agencija koje rade nešto, pa zamisli da nam loše ide. Stiţem do svog stola, gledam okolo, ali ne vidim Benedetu „Baruštinu―, otkud to? Uzela je dan odmora? Izašla je na neki sastanak? Gledam u tabelu na zidu. Ne, nema je nigde ovde. I baš u tom trenutku stiţe mi poruka na mobilni. Na sekundu se ponadam. Osećam: to je Alesija. Traţila me je kod kuće, u kiosku, u „Kafeu slikara―. Ali kad otvorim poruku, ostajem bez reči. „Ispalo je neko sranje. Molim te svrati do mene. U kancelariji sam rekla da mi je loše, ali nije tako, mnogo mi je gore!“ Brišem poruku i sedam za sto. Voleo bih da sam dobio istu takvu poruku, samo od Alesije. Ali ovo je od Barice. I šta sad da radim? Listam svoj rokovnik. Nemam nijedan sastanak, ne mogu čak ni da izmislim neko izvinjenje da ne odem, a ona je ipak rođaka Bandinijevih, vlasnika agencije, i na ovaj ili onaj način, ako ikad bude potrebe za tim, moći će da me izvuče iz sranja. „Izaći ću nakratko...― Ĉak ni na ovo niko ništa ne progovara. Baš je lepo raditi u agenciji za nekretnine kao što je ova, nikad nema rasprave, između ostalog zato što ti se niko skoro nikad i ne obraća. Da, bolje je ovako nego da sedim u ovoj mrtvačnici, svratiću kod Baruštine, jer kakve bi to probleme ona mogla da ima? Brzinski ću to da joj rešim, ili ću, najviše, da je saslušam i razmislim o tome. Naravno da je ţivot stvarno čudan, u ovom periodu svi imaju brdo problema i svi se na neki način meni obraćaju. A kad ću za promenu ja moći s nekim da pričam? Baš me interesuje. Moţda ću s njom da popričam, s Baricom. A nemam pojma da će se, u stvari, na potpuno neočekivan način tog popodneva sve ţivo oteti kontroli.
Interfon. „Da?― „Ja sam.― „Ĉetvrti sprat.― Ulazim u zgradu i krećem liftom. Sećam se stančića svoje drugarice Baruštine. Bolje da počnem da je zovem Benedeta, inače se bojim da će mi izleteti dok budemo pričali. Kupila je malo potkrovlje u Bulevaru Andţeliko i slavila je useljenje pre šest meseci. Cela ulica je s visokim zgradama i puna je roda, ali sećam se da ovo potkrovlje nadilazi velike platane i gleda daleko. Naravno, ne moţe nikako da se po redi s pogledom kuće u kojoj je danas bio Ćićo. Ne znam samo kako mi je to palo na pamet, ali to poređenje me malo zbunjuje. Lift se otvara, da, stigao sam, vrata njenog stana, desno u dnu hodnika, otvorena su. „Je li slobodno?― Polako ih pritvaram, ulazim zabrinut, kao u onim filmovima gde se ubica uvek nalazi iza onih prvih poluotvorenih vrata. Ali u ovom slučaju, barem na trenutak, nije tako. „Da, uđi, u dnevnoj sobi sam.― Zatvaram vrata za sobom, idem hodnikom i, ako se dobro sećam, dnevna soba je posle kuhinje i kupatila. I jeste tako, vidim plavi kauč, neke moderne slike na zidu, ali kako napravim još jedan korak, ona se baca na mene, grli me kroz suze. „Očajna sam... jer... da... to... sam... zna... ne... bih... ti... ko... bi... mo... reć... samo bi ti to mogao da zamisliš.― Nisam shvatio skoro ništa od onoga što je rekla, plače, jeca, šmrkće i grli me jako, skoro da mi zaustavlja disanje. „Jesi li razumeo šta sam ti rekla?― „Ne baš... razumeo sam samo bi ti to mogao da zamisliš‘, ali nemam blagog pojma o čemu govoriš.― Ponavlja nešto tako obešena o mene, skoro da se guši na mojim grudima. „Pro... je što o... ima... s nekom... ti... razu...― „Opet nisam ništa shvatio! Ali izgleda kao da se igramo točka sreće16, tek poneko slovo tamo i ovamo.― Barica prsne u smeh pa opet šmrkne. Pokušavam da je odvojim od sebe, ali ona mi se još jače obavija oko vrata. „Ali ako se ne otkačiš, neću moći ništa da razumem...― „Sramota me je da me vidiš ovako uništenu.― A zašto, izvini, hoću da je pitam, koja je razlika u odnosu na druge dane? Ali bi to moţda bila previše gruba šala. Na kraju, bojaţljiva, neodlučna, drhteći, odvaja se od mene. Gleda me odozgo tim svojim ogromnim očima, još uplakanim, s obrazima ištraftanim maškarom. Gornja usna joj još uvek drhti, 16
Čuvena TV emisija. (Prim. prev.)
kosa je raščupana, nema šminke, ali moram da kaţem da opšti utisak uopšte nije toliko loš. Mislim, oseća se neka veća neţnost u odnosu na Baricu običnih dana. I tek sada primetim da nosi ogromnu belu majicu dugu ispod kolena i ništa više. Ili bolje, bosa je i, koliko sam uspeo da primetim, ne nosi brus, ali ne bih da se pokazujem previše zainteresovanim za ove beskorisne i male detalje. Na primer, ne bih zaista znao da kaţem da li nosi gaćice ili ne, ali da su joj grudi, inače velike i u odličnoj formi, slobodne ispod te majičice, e to bi primetio čak i slepac. Ako ne zbog nečeg drugog, ono zbog prilično naglašenih bradavica koje otklanjaju bilo kakvu sumnju. „Nemoj da me gledaš...― Primetila je. „Ne gledam te.― „Nije tačno.― „Okej, ali samo sam nevino bacio pogled.― „Smešan si...― Opet se smeje. „I, moţe li se znati šta se dogodilo?― „Luka je već četiri godine s Karlom Salbini.― I bilo mi je čudno da se taj tip tako iznenada zaljubio u Baricu. „Ne, kaţem ti, Niko, čuješ li me? Karla Salbini!― Gledam je blago zbunjen. „Ne, izvini, ali ne sećam se.― „Ona je moja drugarica još iz gimnazije. Jednom je čak došla i do mene u agenciju jer su njeni roditelji hteli da prodaju svoju kuću na moru, u Fredţeneu...― „Ma kad?― „Pre dve godine. „ „Benedeta! I uz sve to što se tamo dešava svakog minuta, ti misliš da ja mogu da se setim tih Salbinijevih što prodaju kuću na moru u Fredţeneu? Kakva je bila, neka velika kuća?― „Ne.― „Mislim, čak nije ni neka kuća... ma daj onda!― „U pravu si.― „Problem je u tome što si ti previše zahtevna.― „Misliš na ovu priču s kućom?― „Ne, generalno, za sve!― „A kakve veze ima ovo s činjenicom da je Luka već četiri godine s devojkom koja je išla sa mnom u gimnaziju? Mogao je da bude i s nekom koju ne poznajem, problem je što uopšte ima devojku, a nije mi ništa rekao!― Pada unazad na kauč, prekršta noge i primiče obe ruke sredini te ogromne majice štiteći na taj način svaki mogući izlazak onog što ne treba. Odmahuje glavom preneraţena, ponavljajući tiho u sebi: „Nije moguće... Nije moguće...― A ja u isto vreme mislim o tome koliko muškaraca poznajem koji bi se poneli ili su se poneli na isti način. Ćićo hiljadu puta, ja poneki put, vlasnik
agencije za nekretnine sigurno, neki moji drugari iz gimnazije potvrđeno. Sve u svemu, mnogi su imali neku priču, skoro uvek kratku, koja se preplitala s onom zvaničnom, moţda čak i moj otac i Ilarija De Luka. Ovo, naime, zahvaljujući dolasku Valerije i Ernesta ne mogu još da proglasim tačnim, ali postoji velika mogućnost. Skoro svi, je li, posle kraćeg vremena bi kratku avanturu puštali da potone ili bi bivali otkriveni. Drugi bi nastavljali ovu igru retkog i veoma teškog akrobatisanja da bi od dve ţene, sumnjičave, spremne i lukave, sakrili svaki mogući znak koji bi mogao da ih oda. Jedan od takvih je Ćićo, ali on, sudeći i po poslednjoj priči s devojkom iz paba, u svakom slučaju voli rizik. A sada je sumnjivo, je li, na koji način je Barica sve to otkrila. „Hoćeš da saznaš kako sam to provalila?― Sad je opet ozbiljna, više ne plače i, pre svega, i ona mi je pročitala misli. U poslednje vreme se to često događa. Ma da li je mene stvarno tako lako provaliti? „Ako hoćeš da mi ispričaš...― „Naravno. Vrlo lako. Primetila sam da je subotom i nedeljom uvek bio zauzet, a tokom nedelje je uvek dolazio kod mene posle večere, ili posle fudbala, ili posle teretane, sve u svemu, nikad pre 22:30 i uvek bi jeo pre toga. Zar tebi to ne bi bilo čudno?― „Pa, da, stvarno...― Sećam se da sam kad sam bio s Federikom, a onda počeo da se viđam i sa Đorđom, radio apsolutno isto tako. „Dolazio je kod mene s isključenim telefonom.― „A...― I to sam radio, ma jesmo li tako jadno identični? „I onda, znaš šta sam uradila? Stavila sam ga na probu! Rekla sam mu: ‘U subotu nas je pozvala moja drugarica, iznajmila je neku vikendicu za ovaj vikend, hoćeš da idemo?‘ A on je promrljao nešto tipa da ima neku porodičnu obavezu. Onda sam mu ja sledeće nedelje rekla: „Sledeće subote je otvaranje novog lokala blizu Trga Navona―, a on je izmislio neku drugu priču, kao neki drugari koji dolaze iz inostranstva, tako da sam ga na kraju skroz priterala u ćošak.― „A kako? „Otišla sam u kancelariju kod njega i ostala sam tamo sve vreme ručka, bila sam sigurna da će mu bar jednom zazvoniti telefon za to vreme, i baš tako je i bilo.― „Aha.― „I na kraju je priznao...― Mislim, zamišljam tog Luku i Baruštinu koja mu sedi tu ispred i kontroliše da li se javio na telefon ili ne, sve dok on, iscrpljen, ne prizna sve. Mislim da je deset minuta nakon što je ona stigla u kancelariju on zaţalio zbog prvog kresanja koje im se dogodilo. „Kapiraš? Stoka...― „E da, kapiram sve.― „A zašto ste vi muškarci takvi skotovi?―
„A zašto moraš da kaţeš vi muškarci‘?― „Zato što si ti muškarac i ko zna koliko puta si se i ti ponašao kao skot, kao Luka.― „Moţe biti da sam grešio, ali ne ovako.― „Ma ne, ti nisi shvatio kako i koliko! Vidi...― Ustaje i kreće ka obliţnjem stočiću. Kad je bolje pogledam, Barica i nije tako loša, ima lepe noge, senzualne, lepu zadnjicu. Onda se okreće. Pa sad, lice nikako ne, ima onako izraţen nosindţer. „Gledaj, gledaj šta mi je napisao.― Uzima pisma sa stola i vraća se do mene, seda blizu mene i počinje da čita. „Ljubavi moja, otkad sam te upoznao, moj život kao da je neki drugi. Nikad se nisam osećao ovoliko srećno...“ Ma da li kapiraš? Trebalo bi ovo Karli da pošaljem! Stvarno je to zasluţio. Ma zašto ste svi toliki skotovi!― „Peglaš. Zašto kaţeš da smo‘ takvi skotovi?― Ovakvo neko sranje kao što je ostavljanje pisanija okolo ja zaista nikad nisam radio. Barica opet ušmrkne. „Dobro, su. Ali kako onda ne naletim na nekog kao što si ti? Ja uvek završim s nekim drugim? Slušaj, slušaj ovo drugo...― Onda mi čita drugi komad. „Vreme s tobom bilo je kao san, nisam u ćelom svom životu vodio ljubav tako kao što sam s tobom!― Kapiraš koji skot, još i podvlači da sam uradila sve zbog njega. Zaljubila sam se, Niko, a ţena, znaš, u tim slučajevima nema više granica. Kakav skot! Mrzim ga, stvarno je pravi skot!― Onda opet brizne u plač i baca se na mene. Zaista je očajna. A ja na neki način pokušavam da je smirim. To su one glupe situacije u kojima ja, iskreno, ne vidim nikakvu dramu, mislim, ja na neki način smatram da to predstavlja deo igre. Ako ţena hoće sigurnost i izvesnost, onda pre nego što krene s nekim mora da napravi milion proba i kontraproba, a čak i u tom slučaju moglo bi biti da na kraju, kad završe u krevetu, on ostane nezadovoljan i moţda odluči da tu prekine. Moglo bi da bude i tako, zar ne? Niko sigurno neće dati garanciju da će nešto trajati godi nu dana ili šest meseci, ma čak ni tri! Ali Barica ništa od ovoga ne prihvata, i dalje plače, i čita pisma. Onda čak uzima i kompjuter i čita mi neke mejlove, i kao da to nije dovoljno, pokazuje mi i fotku tog lika koju ima na telefonu: nasmejan, veseo, srcćan, baš jedan lep momak, ali ipak s jednim od onih lica s kog se odmah čita da se čovek malo i usput zabavlja, nije da moraš biti genije da bi to video. A ako si još i neko kao što je Barica, onda bi tu trebalo da postoji neko podrazumevanje, to jest ; ne bi trebalo ni da sumnjaš da on ima neku drugu, oboje to znate, a ako nekim slučajem još nije tako, ubrzo će biti. Ali nijedna ţena ne pristaje da bude realista. Ţene su sanjalice, a kad su već tu, sanjaju do kraja! „Shvataš? Ja sam bila sigurna da ćemo ovog leta ići negde zajedno. Pazi, ja sam htela i da ga iznenadim.― Otvara fioku i vadi iz nje dve karte. „Grčka, Krf, nedelju dana all inclusive u predivnoj vili pored mora, s direktnim ulazom na privatnu plaţu. I s kim ću sad da idem?― I na ovu poslednju rečenicu, Barica opet brizne u plač.
„Daj, nemoj da si takva, Benedeta, to se dešava.― „Da, ali uvek meni!― Ne usuđujem se da je pitam: „Ali zašto, izvini, već ti se dogodilo?― Tako da samo ćutim i milujem je po kosi. Osećam da jeca na mojim grudima, duboko udahnem i podignem pogled ka nebu. A moralo je baš meni da se dogodi? I to baš danas? I da kaţeš da je onaj san obećavao da će ovo biti dan iznenađenja. Alo, ko se ovde zeza? Moţda se san odnosio na ono s Ilarijom De Luka i na njenu tajnu koja je to i ostala, ili na lep susret sa sestrom i Ernestom, ili na ovo smaranje s Baricom. Koja je, kad malo razmislim, još i malo potrošila za Grčku! Ko još rezerviše u maju letovanje u julu? Nikad čuo. Mislim, bilo je jasno da će sve proći loše, sama je sebi izbaksuzirala. Ali ovo bolje da joj ne kaţam. „Daj, Bene, nemoj da si takva. Videćeš da ćeš brzo naći pravu osobu.― Da, znao sam, ovo nije trebalo da joj kaţam. Plače još gore, mlatara glavom, kao da uopšte ne ţeli ni da čuje nešto slično. Lupa nogama o pod. „Neeeee! Ja hoću njega!― I dalje joj milujem kosu. „Ali, Benedeta, on je već u vezi, i to s tvojom drugaricom...― „Ona mi nije drugarica!― Kako sad? Pa ona je to rekla! Dobro, razumem, sad baš nije trenutak da joj se suprotstavljam. „Da, da... u pravu si...― I dalje joj milujem kosu. „I nemoj da mi povlađuješ kao da sam kreten!― Opet udara nogama, duga majičetina se podiţe i otkriva joj noge, sve do butina. Ipak čujem da sad mirnije diše, više ne plače. „Pa šta onda treba da kaţem? U ovom momentu ti ništa ne valja...― „Da, naţalost, baš je tako.― Onda se polako smiruje, disanje joj se usporava, više ne plače. Izgleda da joj se sviđa to što je milujem po kosi. „Ti si jedini u stanju da me razumeš.― A ovo sad izgovara toplijim, dubljim glasom. Pripija se uz mene, namešta se lepše na kauč, ušuškava se u mom naručju, i nesvesno još više podiţe svoju majicu. Da, ovo baš nije trebalo, vidi se gornja linija bokova, skroz su nagi, to znači da ne nosi čak ni gaćice! A još, kao da to nije dovoljno, nastavlja da mi govori tim toplim i dubokim glasom. „Znala sam da samo tebi mogu da se obratim, ti si jedini koji mene razume.― Ne stajem, ne znam šta da kaţem ali nastavljam da je milujem po kosi. Osećam da pritiska svoje grudi na moje. „Ti si me uvek razumeo, ja mislim da među nama postoji veoma poseban sklad.― Sad pomera noge, skuplja se još više uz mene, u mom naručju, i nekako me celog uzdrma, osećam kako se uzdiţe neka vrelina, kreće od stomaka, ja gutam knedlu. Kao da sve to nije dovoljno, majica se skroz podigla a ispod nje
nema ama baš ničega. „Uvek sam mislila o nama dvoma kao o likovima iz onog filma Kad je Hari sreo Seli, sećaš se tog?― „Da.― „Jel‘ ti se svideo taj film?― „Da.― Uspevam da izgovorim samo to jedno dugo, beskorisno, otegnuto „da―, kao da sam već sve shvatio i nisam ni najmanje bio u stanju da odreagujem, kao da ni sam ne znam, zvuči uţasno, šta bih hteo od ove situacije. Osećam kako se i dalje pomera u mom zagrljaju, pripija mi se celim telom. „Jednom moramo zajedno opet da ga pogledamo, taj film...― „Da.― Onda se ona malo podiţe, oči joj se ne vide od kose, i odjednom se nasmeje. „Ah u jednom momentu njihovo prijateljstvo se menja, retvara se u nešto drugo.― A ovog puta ne izgovaram čak ni „da―. Nesigurno se smeškam, a njoj je to dovoljno. Dovoljan je sekund. Kreće s poljupcem pravo u usta i ne daje mi mogućnost da bilo šta uradim, počinje da kruţi po mojim usnama iako ih ja drţim zatvorene. Onda ja malkice popuštam i onda osetim njen jezik koji mi se silovito uvlači u usta, tako, bez meni znanog razloga. Usne su joj slane, vlaţne zbog onog silnog plača. A moje su poput nezrele breskve, stidljive, zatvorene, i ona ne uspeva da ih pojede lako ih sa svih strana kuša. Nema ničeg goreg od toga kad ne ţeliš s nekim da se ljubiš, mislim, skroz se oseća da ti ne ide i na kraju popustiš iz čistog očaja. Onda te i zaposedne njen ukus, osetiš ono što je jela, sve ti je odvratno i ne znaš ni sam zašto se to događa. Barica više uopšte ne staje, počinje da mi otkopčava košulju, kaiš, pantalone. Skida svoju čudnu majicu, onda mi skroz otkopčava košulju i smešta mi svoje ogromne grudi uz golo telo. Trlja se o mene i uspeva joj da me mnogo više uzbudi. Moram i da kaţem da se skoro mesec dana ne viđam s Alesijom, znam da to ne opravdava sve ovo što se upravo dešava, ali u ovom trenutku je to jedino što mi je palo na pamet kao opravdanje. A nakon ove poslednje misli, u potpunosti se prepuštam. I obuzet strašću, mada verujem mnogo više očajem što sam tako nisko pao, ne razmišljam ni o čemu drugom sem da joj naudim. Tako momentalno ulazim u kategoriju onih muškaraca skotova. Štaviše, moţda i na sam vrh liste s budući sam iskoristio slabost ove ţene i podrţao njenu dosadnu i beskrajnu tugu samo da bih je kresnuo. Ne, nisam bio iskren. Sve sam ţive prevazišao samo da bih ja uţivao.
Na izlasku iz Benedetinog stana, gledam na sat, 19.15. Prvo što uradim jeste da pogledam u telefon. Siguran sam da me je zvala Alesija, to je jedna od onih stvari koje osetiš na specijalan način, a tvoja senzibilnost se pojačava kad si kriv. Tako da polako pogledam u displej. Izgleda mi kao da sam na partiji pokera, polako, polako, virim u karte da vidim da li je ušla ona dama herc za rojal fleš koju sam čekao... Da, znao sam, propušten poziv. Bio sam sto posto siguran, čoveče! Skriveni broj. Ovo je Alesija. Alesija kad potroši kredit zove od kuće, i to izlazi kao skriveni broj. I kako ću sad? Kako mogu da znam da li me je stvarno ona zvala? Ništa mi ne pada na pamet, barem zasad. Penjem se na svoj SH 150, stavljam slušalice, uključujem opet telefonski ton na glasno, a onda krećem. Kod Barice u stanu sam se istuširao, ali se i dalje osećam prljavo. Pređem nekoliko metara, topli vetar na zalasku sunca miluje me po licu, idem polako i osećam kako mi se kosa suši ispod kacige. Najteţi trenutak s nekom ţenom je onaj nakon što ste vodili ljubav, jer u tom trenutku se sve otkriva, to je test istine jači od hiljadu detektora laţi, to jest odmah se vidi da li te je uopšte briga za tu ţenu ili ne. Ako ustaneš i odeš u kupatilo nije da ti je baš mnogo bitna, ako se obučeš i odeš, situacija je dramatična, a ako opet ostaneš neko vreme pored nje i ljubiš je i grliš, i opet hoćeš da je kresneš, znači da ti je stvarno stalo do nje ili si samo odličan glumac. S Baricom sam glumio nekoliko minuta, onda smo malo pričali i na kraju je sve išlo kako je išlo. Bolje je tako, ma da, na kraju se preračunam, niko nije umro, jedno kresanje na brzaka uvek se dogodi u svačijem ţivotu. Hoću samo da vidim ko ima hrabrosti da negira ovu istinu! Ali ono što je dramatično je to što u toj situaciji, mislim dok ona traje, čovek na to i zaboravi. U mraku ili, kako već, sa zatvorenim ili poluzatvorenim očima, prepustiš se i na kraju uţivanje prevlada, pa ti se onda svidi i to što si s nekim kao što je Barica. Da, naravno, pričamo o onim poslednjim momentima pre orgazma, ali tako je, barem za nas muškarce, i ne moţemo to da negiramo. Da, zato što ţene s druge strane uvek furaju onu teoriju o „ispravnosti―, mislim, one se seksaju ali samo zato što su zaljubljene. Mislim, i vi hoćete da mi kaţete da su sve one koje se krešu zaljubljene? E pa i to mi zvuči kao veliko proseravanje! I odjednom se nekako setim poslednjeg perioda s Alesijom, nije više htela da vodimo ljubav, ljubili smo se, da, ali kad sam hteo da je milujem, kad sam bio obuzet strašću zbog ţelje, ţelje za seksom, ali i ljubavlju, znači savršen miks, primećivao sam da se ona stiskala. Zaustavljala bi mi ruku. A nema ničeg goreg od ţene koja ti sklanja ruku nakon što se u prošlosti već sve bilo dogodilo. To je neverovatan bol, moţe da se poredi samo sa zvukom krede koja škripi po tabli. Ili kad ideš na skijanje pa padneš na pola uspona. Ne znam zašto mi je pala na pamet ova slika, ali razočaranje koje sam osećao kad sam padao sa skilifta bilo je strašno. Zbog toga što sam ukrstio skije ili zbog bilo koje druge glupe greške, kljoknuo bih na
stranu u sveţ sneg, usporeno, kao dţak krompira, i video onaj jebeni kotur kako se udaljava i vraća se gore drmusajući se oko svog mehanizma, dok se kabl ponovo namotavao. Ali najgori osećaj j bio je kad bi shvatio da iza tebe stiţe neko. Video bi te na zemlji, kako se batrgaš u snegu, kako ne moţeš da staneš na noge, i morao bi da pravi cikcak s paralelnim skijama kako bi te nekako izbegao. Da, istoj ono što sam ja osetio poslednjeg puta s Alesijom, kad mi je sklonila; ruku i otišla. Ja sam čekao u krevetu, mislio sam da je otišla u kupatilo, ali sam uskoro shvatio da se neće vratiti. Onda sam ustao, upasao sam košulju u pantalone i krenuo da je traţim. Našao sam je u kuhinji kako sedi na stoličici i gricka neko groţđe, televizor je bio uključen, ali utišanog tona, bio je na Kanalu 5, ali ona ga u stvari nije ni gledala, išla je neka reklama. Bila je okrenuta leđima, a ja sam ostao na vratima da je gledam, kosu koja joj je padala na ramena, njen delom sakriveni profil, ruke, šake, prste koji su uvrtali sitne grozdove sve dok ih ne bi otkinuli i prineli ustima. A u tom momentu sam više nego ikad primetio da je volim i u tom istom momentu sam shvatio da joj to nisam nikada rekao. Ali da joj to kaţem u tom momentu nije mi izgledalo na mestu, tako da sam nakratko još ćutao, pravio sam se da je sve u redu i na kraju sam samo rekao: „Izgleda baš dobro to groţđe―. Ona se okrenula i pogledala me beskrajno tuţna. Bilo je kao da se pitala „kako ne moţeš da shvatiš?―, ali je onda oterala tu misao i nasmejala se. „Da, odlično je, probaj!―. Ustala je sa stolice i s neţnošću mi ubacila u usta jedan grozd, i stvarno je bilo dobro, ni previše kiselo, ni previše slatko, savršeno. Dok lam ga ţvakao, klimao sam glavom i uţivao u ukusu grozda, s mišlju da jc ono što osećam prema njoj upravo kao i taj ukus, savršeno, da kod nje nema ničega što mi se ne sviđa ili što bi mi išlo na ţivce, ničeg. Ali ipak nikad nisam bio u stanju da joj kaţem „volim te―. A moţda, sad kad bolje razmislim, moţda je to baš bio poslednji trenutak u kom sam još mogao da joj kaţem nešto, mogao da joj pričam o svojoj ljubavi, na primer o lepoti osećanja koje sam doţiveo zbog nje kad sam onako stajao i buljio u nju u tišini. Ili sam mogao i da je pitam: „Alesija, a šta se događa? Zašto nećeš više da budeš sa mnom?―. Ali ja nisam uradio ništa, ne, rekao sam neku drugu glupost, koje se sad iskreno uopšte i ne sećam, a onda sam je pitao: „Hoćeš da izađemo? Moţemo da pojedemo picu pa onda u bioskop...― Nešto smo sigurno i radili, nešto od onoga što radiš samo da ne bi ostao kod kuće, da ne bi razgovarao, jer misliš da će se tako sve vratiti u normalu kao i uvek, ako ne i postati bolje. Ali u našem slučaju nije bilo tako. I stvarno je čudno pošto sam s Benedetom, na primer, odmah imao čistu situaciju. U suštini sve je mnogo lakše kad ti nije nimalo scalo, to primetiš već dok traje seks. Ne zanima te da bude duţe, ne pokušavaš još da izdrţiš, ne brineš uopšte o njenom uţivanju nego misliš jedino na svoje. Uţivaš u kresanju, svakako, ali onda kada ti dođe da završiš, ti završiš i kraj. I nije da si egoista, samo si iskren. Isto kao ito je i dramatično iskrena tišina koja usledi. Nakon svojih poslednjih ţivotinjskih krika, odjednom dođeš sebi, usredsrediš
se i tek tada zaista shvataš šta si to uradio: jedno vrhunsko sranje. U mom slučaju jedno vrhunsko dţinovsko sranje: kresanje s Benedetom, zvanom „Baruština―. Leţimo na krevetu jedno pored drugog, oznojeni, ja onda pogledam u plafon pa progutam knedlu, znam da sad treba da govorim, sad ili nikad više, i da ovo neće moći ovako. „Izvini, Benedeta, ni sam ne znam šta me je obuzelo. Jer to što sam te osetio tako blizu sebe... ipak je trebalo da se suzdrţim, da mislim na naš odnos, na naše prijateljstvo...― Pokušavam da naglasim ovu poslednju reč, „prijateljstvo―, da je na taj način podsetim, pokušavajući da joj dam značaj, veću vrednost, nadajući se da neće nestati i da sad neću imati nekih novih problema na poslu... Benedeta je tu pored, u tišini gleda pravo u mene, više ne plače, još gore, sva blista, odlučna je, sve joj je potpuno jasno, barem sudeći po prvim rečima koje izgovori. „Da li se kaješ sad?― Ne znam šta da odgovorim, zvuči kao pretnja. Samo ćutim. Ona ne popušta u stavu. Štaviše, nastavlja potpuno odlučna. „Hoćeš li mi odgovoriti na pitanje: da li još uvek voliš Alesiju?― A ti znaš da je u pitanju zamka, jedna od onih s kopljima koja izleću iz zemlje, još uz lijanu koja ih drţi, savršeno skrivena u travi, kao što to odlično izvodi Rambo, ali te to baš ne interesuje mnogo. „Da. Mnogo je volim.― I konačno to izgovorim, bez problema, bez straha. Ali to je trebalo da kaţem Alesiji, tokom sveg onog vremena koje sam proveo s njom..i ne sada Benedeti! A ona nikako ne propušta priliku i probada me svojim rečima, pritom je baš briga. „A zašto si je onda prevario?― „Kako prevario, pa rekao sam ti da nismo više zajedno.― „Bez obzira, nije trebalo da je prevariš. Rekao si da je voliš, zar ne? A onda nije ni vaţno da li ste zajedno ili ne.― Gledam je uţasnut ali joj ništa ne govorim. Ne verujem. Ma kako vi ţene razmišljate? Jeste li vi grupa ljubavnih fanatika? Mislim, ja nije trebalo da je „prevarim―? Šta to uopšte znači, neko „prevari― ideal, san, obećanje, strast, ţenu koju ima, koja je njegova. Ne bi trebalo da je prevarim zašto? Zbog postojanja nekakve nade? Dok se ona verovatno već kreše s nekim drugim ili je, još gore, zaljubljena u njega! Ja ću ţene i njihov čudni način razmišljanja zauvek voleti, ali ih nikada neću razumeti. Štagod, Benedetine reči mi pomaţu da ponovo pronađem svoju bistrinu u tome što ću odmah odnos s njom da isteram na čistac. „U pravu si, pogrešio sam, nije trebalo da popustim, trebalo je da izdrţim, nije trebalo da dopustim da me ubediš...― „Šta?―, Benedeta iskolači oči, razjapi usta i odmahuje glavom kao da govori: „Pa ne mogu da verujem, šta ja moram da slušam. Hoćeš da kaţeš da
sam ja kriva za ono što se desilo? Ti s tim nemaš nikakve veze, nisi uradio ništa, nisi to ni hteo...― U trenutku opet vidim ono što je uradila, kako je to uradila, kako mi se predala i kako je izgledalo da uţiva... Ali odlučujem da sve stavim na stranu jer je ipak i dalje rođaka Bandinijevih. „Ma ne, šta ima veze, Bene...― A koliko bih voleo da joj se obratim s „Baruština―! Jedna prokleta Baruština u kojoj čovek završi greškom, a ovog puta je to istinitije nego ikad pre! Ipak znam savršeno da se iskontrolišem. „Ma ne, Bene, hteo sam da kaţem da nas je oboje oborila naša ţelja, naša teţnja da budemo srećni, da osetimo ljubav, zavaralo nas je ono što ţelimo i u trenutku teškom za oboje nismo shvatili šta radimo...― „Izvini, hoćeš da mi kaţeš da nisi znao da si me ljubio? Da si vodio ljubav sa mnom?― „Naravno da sam znao, ali znam da si ti u stvari maštala o tome da budeš u Lukinom naručju... a ja...― „Slušaj, pod broj jedan, ja nisam maštala da budem u bilo čijem naručju, a ponajmanje Lukinom, ja sam odlično znala šta radim. Ti ne? Ti si maštao da si u Alesijinom naručju?― A kako ću sad? Šta da odgovorim? Hteo bih da sam u onom filmu o Aldu, Đovaniju i Đakomu17, kad Aldo, pošto ne zna šta više da kaţe devojci, uzme pa je odvali glavom, onesvesti je, a posle joj kaţe da joj je u stvari neki crep pao na glavu. Ali ţivot nije film, ne razrešava se sve kroz smeh, kroz novu scenu, kroz „the end― s manje-više srećnim krajem. Ţivot znači suočavanje s greškama, preuzimanje odgovornosti, umeće da razrešiš jebena smaranja nalazeći pravu reč, ali... Barem to mi je govorio moj otac. „Pravu reč.― Gledam je i smeškam se, da, moţda imam nešto takvo. „Benedeta... ja sam i dalje zaljubljen u Alesiju, izvini ako misliš da te nisam ispoštovao, moţda i postoji neko osećanje, ali ja u ovom momentu nisam spreman, suviše je rano.― Da, pokušao sam da u to smestim sve pomalo: neţnost, priznanje da sam napravio grešku, da priţeljkujem da mi oprosti, da nisam spreman... Nadajmo se. Gledam je s osmehom, ali ne previše srdačnim, s nadom ali ne preteranom, kriv ali ne baš toliko. Ona nakratko bulji u mene, ali onda kaţe... „Ma, jebi se.― To nije bila prava reč. Sad urla kao poludela. „Ti si isti kao i svi drugi, ne, ti si još veći smrad zato što sam verovala da si mi prijatelj.― I onda me izgura iz kuće. Okej, barem smo sve razjasnili, pa polako će je ovo proći. Zvoni mi telefon, ne bih baš voleo da sad hoće još nešto da mi natovari. Vadim ga iz dţepa, gledam, ne, na sreću on je. Otvaram telefon i u sekundi me 17
Čuveni italijanski komičarski trio. (Prim. prev.)
obara. „Niko, matori, gde si ti koji kurac?― Ćićo i njegov govor. „Vraćam se kući.― „Tek sad? Tu sam ispred već deset minuta. Traţio sam te i pre, ali mislim da sam zvao sa skrivenog broja, zbog toga mi nisi odgovorio?― A, on je bio. Smorim se. Propade mogućnost da me je moţda traţila Alesija. „Šta ti je, ne sećaš se da treba da idemo na večeru u lokal mog drugara?― „A da...― „Gospode, kakav ti je glas... Šta ti je, tuţan si do bola, šta li si sad uradio pa si tako smoren?― „Ništa. Ispričaću ti sutra.― „Kako sutra? Jebote, pa ti nisi skapirao da se večeras odigrava nešto nesvakidašnje, biće bogovska klopa, još bolja pića i kao da to nije dovoljno, sve bez ijednog dinara s obzirom na to da ćemo biti njegovi gosti! Daj, šta god da si zabrljao, posle ove večeri sve ćeš videti u drugačijem svetlu.― I baš ove poslednje reči uspevaju i da me ubede. „Okej. Stiţem.― „Da, jebote, tako te volim!― I tu prekine vezu. Moram da kaţem da u poslednje vreme na ovaj ili na onaj način stvarno teško uspevam da ostanem pri svome. Suviše teško.
Neverovatan je haos, kao i obično u ovom kraju, između Minervinog trga i Trga Dele Kopele. Na sreću, veče je lepo, samo neće valjda da padne kiša. Stajem kod trga. Kod „Makeronija― je puno. Kad sam bio mali bilo mi je dosta teško da idem na otvaranja lokala, jer ima mnogo ljudi, a pomisao na taj početni nalet na neki način me je zabrinjavala. Sad se skoro smejem zbog tog svog nekadašnjeg stida i ulazim bez problema. Eno ih, sede u dnu sale, sede za jednim od stolova. Ćićo je zauzeo svoju standardnu poziciju, smeje se, mlati se konstantno tu za stolom, onda ustaje, uzima jelovnike za sve, šali se s konobarima, potapše nekog od njih po ramenu i njima je odmah simpatičan. Onda me ugleda. „Hej, vidite ko je stigao...― Sedi za stolom s tri devojke, koje se uz osmeh okreću ka meni, i jedna, ne, ne mogu da verujem! Jedna je Lučija, ona iz paba. „Ćao, Niko! Kako si?― „Super.― Sedam između njih, na drugom kraju lokala vidim vlasnika kako prolazi, Lučana, u braku je s prelepom australijskom manekenkom koja je, ako se ne varam, igrala Majku Prirodu u Ćao Darvine. Eno je, da, vidim je da prolazi, nosi neke tanjire u kuhinju, malo je znojava, moţda je sad malo i umorna, ali je i dalje mnogo lepa. Ko zna da li je ovo bilo ono što je očekivala od Italije. Ćićo zatvara jelovnik. „I, onda, šta bi da jedeš? Ovde prave fantastičnu griča pastu18...― Onda se ispruţi ka Lučiji, devojci iz paba, ljubi je, ispod stola joj malo zadiţe majicu i otkriva joj stomak. Ima pirsing na pupku i Ćićo ga miluje. „Pesma anđela...― I skoro da pada preko nje, ali jednim veštim potezom leđa uspeva naglo da se uspravi. Inače bi je spljoštio. Uvek me iznenade ti krupni tipovi koji nekako uspevaju da budu vrlo okretni. A još više me iznenađuje ono što uspeva da izvede Ćićo. Ima dve devojke, a ovako u javnosti ljubi se s trećom. Dve drugarice od lude ljubilice mi se predstavljaju, dok Lučija nekako uspeva da smiri Ćića i da pokrije stomak. „Ćao, ja sam Ilenija.― „A ja Ticijana...― „Ćao, Nikolo...― Stiţe konobar. „I, šta bi ţeleo? Da nisi za griču?“ Okej, izgleda mi da nemam izbora. „Vaţi, neka bude griča, i pivo.― „Koje pivo hoćeš?― 18
Pastašuta sa slaninom, ovčijim sirom i bibcrom. (Prim. prev.)
„Svetlo, srednje19.― Nešto zapisuje u letu u mali tablet, a onda se udaljava. „Ĉuli smo, znaš, baš nam je ţao...― „A?― Gledam ih obe zbunjen. „Da, mislim, svima se desi, ali opet na kraju čovek se oseća kao: ‘Tri metra pod vozom‘.― Pa se na to smeju kao blesave i krenu da se gurkaju Iaktovima. Ticijana se baca na pivo, otpija veliki gutljaj i skoro se zagrcne, a onda se okreće ka meni i odmahuje glavom. Moja faca mora da je kretenska. Gledam u Ćića, koji širi ruke kao da kaţe: „A šta sam mogao? Mučile su me!―. Ali ne verujem da se baš tako odigralo. Ilenija mi se smeška, zaista izgleda kao da joj je baš bitna moja i Alesijina priča. „Daj, nemoj da se ljutiš, i moja priča se jako loše završila, mada po mom mišljenju od samog početka se znalo, a tvoja, s druge strane, kako ju je ispričao Ćićo, kao da je išla skroz po pravilima.― Ticijana odmiče čašu. „Daj, iznenađenje za rođendan je ludilo.― „Da, ja bih odlepila da dobijem monkler. Na stranu što košta boga oca.― „Da, tačno, ja sam malo sutra dobila nešto slično od svog dečka! A onda ideja s paketićima u svakom dţepu, mislim, istopila sam se...― Ne mogu da verujem svojim ušima i zapanjeno gledam u Ćića, koji tamo u čelu stola grli svoju novu devojku kao da su oduvek zajedno. Mislim, ispričao im je i za moju ideju o različitim iznenađenjima u dţepovima... ali ideja je moja! U nekim situacijama ga zaista mrzim. Ovo je jedna od njih. Ilenija i Ticijana kreću da pričaju među sobom. „Ali nije tu bitan monkler...“ „E, i to je bitno! Mislim, moţeš da shvatiš da li te neko stvarno voli na osnovu onoga što potroši.― „A ako ne moţe?― „Neka ostavi na stranu. Ako je već gospodin, mora da te tretira kao damu!― Ja gledam prvo u jednu, pa u drugu, ali ne verujem, ovo je noćna mora, mislim, govore ova sranja, ona sranja koja svi govore, koja moţeš da čuješ u bilo kojoj talk show emisiji, kao onoj na Rai Uno kod drugarica subotom20, ili kod frizera ili, još gore, u postovima koje čitaš u Ajfari Italiani čim izađe neki članak o Belenovoj ili o Minetijevoj21, a u kojima vređaju novinare koji su napisali taj članak jer kaţu da se bave nevaţnim stvarima, ali oni su prvi koji ih čitaju i komentarišu. U Italiji postoje malo, srednje i veliko pivo. (Prim. prev.) TV emisija zabavnog karaktera. (Prim. prev.) 21 Zvezde italijanske žute štampe. (Prim. prev.) 19 20
nela012
Ćićo odlepljuje na takve stvari, oboţava te rasprave, prosto uţiva u njima. „Ali vi ţene ste previše komplikovane... Moţda vam je samo potreban drugi muškarac a vi to ne smete da priznate...― Gleda u Lučiju, koja mu se smeši, ali onda se i ona uključuje. „A i vi muškarci ste, zar ne?― „Da, dušice, tako je, u pravu si, mi smo od istog kova...― Onda se čvrsto zagrle i gledaju se zaljubljeno kao da su jedno drugom rekli ko zna šta, onda se ljube tako neţno da ih njene drugarice gledaju, a onda se gledaju međusobno. Ilenija i Ticijana se zadovoljne smeškaju, kao da kaţu: „Kako su slatki...―. Ćićo je miluje po ramenu a onda joj ljubi usne kao da je sladoled iz „Aljaske―, a ta čokolada je najbolja u Rimu... a onda nastavlja, kao da pored nema nikog. „Stiţe griča za vas!― Konobar me prestravi. Lupne tanjir ispred mene, i tako prekine taj soft film koji je počinjao da bude hard. „A evo i piva.― Ne stiţem čak ni da mu kaţem „hvala― jer se brzo udaljava, prilazi drugom stolu blizu nas, vadi svoj kompjuter iz dţepa i kreće da sluša narudţbine drugih klijenata. Lučija se odjednom odvaja od Ćića. „Koliko je to sati? Ĉoveče, već je deset! Ne mogu da verujem! Ţenske, mi moramo da beţimo.― Pa se okrene ka Ćiću i nasmeši mu se. „Večeras će malo da rade sa mnom u pabu. Htela sam da im pruţim tu priliku.― Ilenija i Ticijana se prave vaţne. „A i da budemo malo zajedno, nikad se ne viđamo.― Lučija klima glavom. „Da, da, idemo, hajde.― Otvara torbu. Ćićo spušta na nju svoju ogromnu masnu ruku da bi je zaustavio, onda joj se nasmeši i, što je još gore, namigne joj. „Mi ćemo.― „Uuu, strava ste!― I zalepi mu još jedan poljubac u usta. „Ćao, ćao.― I ove dve nas pozdravljaju. „Niko, brate, pa ćeš nam ispričati šta se dešava, a? Javi nam.― „Naravno...― Sad sam već rešio da prihvatim pravila igre. Onda gledam Ćića. „Hvala ti, znaš, siguran si kao banka.― „Ma hajde, to će ih razneţiti. Sad imaš utabanu stazu s one dve...― „Hvala ti ali moţeš obe da ih zadrţiš.― Onda se setim Baruštine i ne znam koliko u stvari mogu da pričam, pa ih zato gledam dok izlaze iz lokala. Vuku za sobom ogromne torbe, nose jakne s nitnama, ogromne kaiševe od neke jakne. Sve to lupa po stolicama, sudara se, čak i obore neku čašu. Za njima ostaje trag parfema previše jak da bi bio na visini neke ribe iz Ulice Kamiluča. „Iako smo vlasnikovi gosti, ona je bar ponudila da plati nešto... druge dve
su stvarno prave ‘dţaba file‘.― Jedem pomalo pastu, otpijem gutljaj piva i brišem usta salvetom. Ćićo odmahuje glavom. „A- jel' ti beše znaš odakle cela ta priča?― „Bila je neka riba, zvala se Elena Pistoni. Dobra pička, plavuša,! visoka, s guzom a la Dţej Lo i onako seksi kao Pariš Hilton, sve u svemu, jedna od onih što je, kao što Pino kaţe, lepa ali lupa.― Pino je tatu-majstor iz Napulja koji ţivi u Ulici Morlupo na Flaminiji, savršeno govori engleski, a čak i samog sebe zove Naples Pine. „Elena je uvek kasno dolazila na večeru, stizala je kad su svi već posedali i uvek je furala isto... ‘Ćao, ćao, svima, kako si, dobro, predivno, ljudi, večeras ćemo ekstra da se provedemo!‘ Tačnije, pozdravila bi sve prisutne momke i devojke, a onda bi, kad konobar dođe, naručivala uvek isto jelo... File sečen uzduţ, tako da podseća na otvorenu knjigu... ‘Tako ću moći lepo da ga pročitam i više ću uţivati u njemu!‘ A onda bi se smejala kao guska na tu idiotsku foru. Onda bi pričala bez prestanka sve dok ne bi stigao file, onda bi umuknula, jela bi u strogoj tišini uz značajan uzdah na kraju ‘o da, ovo je stvarno jedna dobra knjiga‘, onda bi rekla neku drugu kretenariju i na kraju bi gledala na sat. ‘O boţe, pa rekla sam Franči da ću svratiti po nju! Vidimo se kasnije u ‘Mostu‘, okej?‘ I da i ne pita treba li da ostavi nešto za file, ustajala bi od stola i nestajala u noći. A nisi mogao ni da naletiš na nju u ‘Mostu‘ posle! I uvek bi se tako završavalo, trebalo je da se nađe s Franči ili s Luizom, ili , s Didom, uvek bi je neka drugarica čekala... a neki file bi preskočila! I polako su i ostale iz ekipe naučila da rade isto tako, uvek file i uvek bez izvađene kinte, sve dok Simo Fjori, jedna koja je bila stvarno najgluplja od svih... sećaš se nje, zar ne?― Klimam glavom dok jedem svoju pastu. Stvarno je odlična, dobro sam postupio što sam ispratio ovdašnju modu. „Daj, ona što je imitirala Barbaru d‘Urso, ali je u stvari više podsećala na Markucijevu.― „Da, sećam se... Nije loše imitirala...― „A koga?― „Panikučijevu...―22 „Pa dobro, da.― „Kako god, odabrala je da bude ‘dţaba file‘ za najgorim mogućim Itolom. To je legendarno.― Ne sećam je se zaista, ali za divno čudo priča je privukla moju paţnju, „Reći ćeš mi s kim je sela?― Ćićo se smeje sav bitan. „Bili su u ‘Mo-Mo Republik‘, i znaš ko je bio za stolom?― „Ne, ko?― „Pepe...― 22
Televizijske voditeljke i glumice, često u žutoj štampi. (Prim. prev.)
„A, tako.― Uzimam jednu makaronu i prevlačim je preko tanjira kao da je na pisti, kao da je pobedila u ko zna kakvoj trci, a onda je, tako umazanu lirom i biberom, čisto da ostanemo kod Pepea, progutam. „Simo Fjori nije stigla da ih pozdravi: Ćao, ćao svima... vidimo se u 'Mostu‘, pošto se našla u toaletu s Pepeom, koji ju je tamo odvukao za kosu...― „Stvarno?― Sad sam već blago zabrinut. „I onda?― „Pored filea... pojela je i kobasicu... ali domaću! Ha ha...― Ćićo krene da se smeje kao blesav i skoro da se davi, u letu uzima vodu da se ne bi ugušio. I u trenutku mi na pamet pada hiljadu stvari. Svaki taj put kad sam izašao s Alesijom, Ćićom i drugarima, Andreom, Batom i Gvidom Pjetrom. Andrea Bato oboţava Mange, stalno kupuje strip-table i soba mu je kao iz sna, između slika i tehnologije. Ima brdo para, otac mu je neki političar i ţive u penthausu na Parioliju. A Gvido Pjetra je lik okupiran kulturom, upisao je knjiţevnost, a ponekad čak i ne daje ispite koliko mu idem ide na ţivce. „Masovno društvo ne traţi kulturu, već zabavu―, što je fraza Hane Arent koju on najčešće citira. Ipak, na kraju ih je dao pet na prvoj godini i šest na drugoj i računa da će da predaje u nekoj školi na periferiji. „Školovanje i obrazovanje su najmoćnije oruţje koje se moţe koristiti da bi se promenio svet―, druga rečenica koju uvek citira, Nelsona Mandele. Sve u svemu, u sekundi opet vidim nas četvoricu, sebe, Ćića, Pjetru i Bata i naša okupljanja. Ćićo donosi pivo i dţointe iako smo u nekom lokalu. Uveče često igramo Texas Hold’em, ili već legendarne partije na Play Stationu i, dok Pjetra stvarno mnogo duva i nikad nije bio sa ţenom, Bato mnogo duva ali je često imao i više ţena istovremeno, a to Alesija naravno nije mogla nikad da proguta. Kao te večeri kad je Bato samo tako izašao, baš uoči najneţnijeg praznika u godini, dok sam ja bio u kuhinji. „Zabrinut sam...― „Zašto?― „Zato što je sutra Sveti Valentin, ne znam šta da radim i s kim... Moţda bi trebalo da skroz ostanem kod kuće.― Bato se kezi. „Ali pošto ja volim proslavu Svetog Valentina, hteo bih da izađem i da je proslavim sa svim devojkama, a u ovom trenutku ih je četiri.― Alesija me gleda razrogačenih očiju, a onda se obraća njemu: „Šta? I ti misliš da si frajer?― On se ljubazno smeška. „Tu postoji suštinska razlika: ja jesam frajer!― „E vidi se! Imaš toliko ţena zato što ne umeš da imaš samo jednu i da pokaţeš da si muškarac. Ti samo praviš haos, ma, samo prazna priča bez dela.― Batu nije pravo. „Niko, čuješ li šta mi kaţe ova tvoja otrovnica?― „Da, čuo sam.― Ĉim se vratim za sto, Alesija ustaje i odlazi na terasu.
„Jebote, pa čak i ti, Bato, baš si sad morao da pričaš o Svetom Valentinu?― „A što je ti vodiš? Treba da igramo poker i ti vodiš ribu... Šta sad, treba i ja svoje da dovedem?― „Ne, ali bi barem mogao da izbegneš da ispričaš da ih imaš toliko, šta misliš?― Bato sleţe ramenima, smota dţoint do kraja i jezikom ga onako fino oliţe, uzima upaljač i pomera ga gore-dole ispod dţointa sušeći svoju pljuvačku. „Ma zabole me, tvoj problem...― Gledam ga. „A kakve sad to ima veze?― Bato mi se smeška, ali sad kao da je otupeo, ništa, ne razume. „Odlično, napravio si scenu.― Odlazim na terasu do Alesije. Stoji skrštenih ruku i gleda u daljinu u pravcu grada, u pravcu mora, kad bi mogla da ga vidi... barem mislim da je more na tu stranu. „Izvini, Alesija, ali znaš kakav je Andrea.― Nekoliko trenutaka ćutimo. „Ne, ne znam. Kakav je? Da li ti znaš? Ja jedino znam da je on to oduvek radio. Gledaj ih, gledaj svoje drugare...― Okreće se i pokazuje mi ih kroz prozor bradom, koja mi sad izgleda kruće i još oštrije nego inače. „Obični jadnici koji sve vreme igraju poker...― „Texas Hold’em.― Gleda me. „Pa ne verujem... Šta radiš, sad me zajebavaš?― „Ne, samo sam rekao, izvini.― „Texas Hold’em, u redu, šta god. Motaju dţointe, piju pivo i šta rade u ţivotu? Jedan skida i prodaje programe, drugi se pravi da je intelektualac ali ne učestvuje u društvenom ţivotu zato što mu se on gadi, uključujući i ţene, dok ih ovaj drugi ima i previše, ţivi od taticinog novca i skuplja stripove. Gledaj, samo ih gledaj...― Kroz staklo se vidi da se smeju. Ćićo uzima gutljaj piva i podrigne kao magarac. Bato se smeje i dodaje mu dţoks. Pjetra meša karte. „Pitaj šta sada čitaju i, pre svega, jesu li ikada pročitali ijednu knjigu?― Stojim tako i buljim u njih. „Pitaj ih da li znaju ko je Kami.― Ulazim, a Alesija ostaje napolju na terasi. „Izvinite... imam dva pitanja.― Bato, Ćićo i Pjetra okreću se radoznalo ka meni. „Koju knjigu upravo čitate i znate li ko je Kami?― Gledaju me zapanjeni. „Ma hajde, sad nas sigurno zajebavaš.― „Šta ti se desilo?― „Ne podnosiš više dim?― Bato vuče svoj dţoks i pokazuje na terasu.
„Da li to slatka učiteljica odande hoće da nas propituje?― Ćićo se smeje. „A, dobro, ja sad čitam Dilan Dog, a što se tiče Kamija, to je neki konjak.― Pjetra odmahuje glavom. „Ma šta pričaš!― Ćićo insistira. „Pazi kad sam siguran, znam i da košta kao sam đavo, uzeo sam ga kao boţični poklon svom tati za njegovog direktora.― „Ali ako te pita koju knjigu trenutno čitaš, moţe biti da priča o Alberu Kamiju, a ne o nekom konjaku, zar ne?― „Dobro, dobro, ipak to nije pogrešan odgovor.. Pjetra me gleda zabrinut. „Ja čitam Beleške matorog pokvarenjaka od Bukovskog, ali sam pročitao Stranca i gledao sam čak i Prvog čoveka, dobar film, mislim da je od Đanija Amelija, ali ti misliš da smo mi zbog toga bolji? Ili tebe činimo boljim? Ili mi to nije donelo ništa, nisam ni sa jednom ţenom.― Bato dodaje Ćiću dţoint. „A ja nisam ni video ni čitao ništa i trenutno sam s četiri ţene.― Pjetra širi ruke. „Vidiš? Nema pravila.― Izlazim na terasu do Alesije. „I, šta su ti odgovorili?― „Sve pomalo... Neki ga znaju, Kamija.― „Da, kaţeš mi to da bih ja bila srećna? Otprati me kući.― „Ne, ne, ozbiljno!― Tako da ona krene, pritom nikog ne pozdravlja, a ja idem za njom. „Ma ne, stvarno je istina, veruj mi. Gvido je čak i gledao film od Amelija, Prvi čovek...― „Da, film moţda, ali baš nisu ljudi koji bi čitali knjige.― Nije htela da mi veruje i sećam se da sam te večeri pokušavao da je na sve načine nasmejem, da joj kaţem nešto na putu kući kako bih je oraspoloţio, ali nisam uspeo. Stiţemo do njene zgrade. „Ćao.― Poljubi me jednom u usta, ali to kao pod moranje, kao da je to bilo poslednje što je ţelela da uradi, onda brzo izlazi iz auta, otvara kapiju i nestaje u ulazu a da se i ne okrene, čak ni zbog onog poslednjeg osmeha koji mi se mnogo sviđa. Vraćam se na partiju s drugarima, sedam za sto i onda i meni dođe da postavim jedno pitanje. „A da li je autor Texas Hold’ema Italijan...― „Ma ne, sigurno je Amerikanac...― „Sto posto?― Ćićo deluje ubeđen. „Jedino što je sigurno je da je izmišljen u gradu Robstaun, u Teksasu.―
„A otkud ti to znaš?― „Pročitao sam to u jednom članku, pisao je Dotkom o tome, pošto je veliki zaljubljenik...― I nastavljamo tako da ćaskamo, opušteno, bez previše komplikovanja, a onda se Bato nakezi i doda mi dţoint. „Uzmi, opusti se, Niko, i nemoj ništa da brineš... čak i ako nemaš jebenog pojma, nama je ovako baš super.― Povučem dim i počinjem da igram, zabavljam se, i na trenutak mi nije ni bitno kako će ići partija, zato što je to jedan od onih retkih momenata u kojima odjednom ne misliš ni na šta, opustiš se, piješ pivo i osećaš da tu, među tim ljudima, nema baš nikakve opasnosti, osećaš retke trenutke mira. Da, dobro mi je i čak prestajem da mislim na Alesiju, koja je ponekad stvarno previše komplikovana. To je stvarno tačno, prijatelj je onaj koji zna sve o tebi, a i dalje mu se dopadaš. „E, pazi, stiţe još ljudi!― Na vratima „Makeronija― zaustavlja se grupa ljudi. Ćićo ustaje s neverovatnom spretnošću, zauzima obliţnje stolice, premešta neke stvari sa stola, i tako na svoj način pravi laţnu sliku stola punog ljudi. „Ovi su stranci, mislim da su Nemci, ne ţelim da mi sede ovde blizu, moţda će mi zauzeti deo stola, a ovako inače ostaje dobar za neku strankinju.― Blizu kase stoje neka tri lika veličine šifonjera u stilu Franca Antona Bekenbauera i jedan manji, koji vrlo ţivo razovara s vlasnikom, koji pošto je pogledao sve oko sebe, čak i kod naših stolova, odmahuje glavom i srneška se pokušavajući da im na sve načine objasni da nikako nije moguće, nema mesta, ali je u isto vreme vrlo zabrinut zbog ideje da bi mogli da se naljute. Ja iskoristim taj momenat. „E sad me pljuni...― Ćićo gricka krompiriće što su ostavile „dţaba filei―. „To ti nije potrebno... Tvoj ţivot je i ovako već dovoljno komplikovan...― „Zašto?― „Zato što tvoja sestra ne ţeli više da se viđa s Pepeom, i to se sigurno neće završiti s tobom koji razmenjuješ s njim nekoliko reči!― Opet jedem pastu pa brišem usta, onda otpijem malo piva. „Da, ne znam zašto, ali ta priča me nekako uopšte ne zabrinjava...― „Ja tu ne bih mirno spavao, ali ako ti je baš stalo, čim pojedeš tu pastu, pljunuću te...― Ispuštam viljušku u tanjir. „A nećeš čak ni da znaš zašto?― „Ne moţeš više te paste? Daj ja ću je pojesti...― „Ne, jede mi se baš, ali me kao moj prijatelj tako unervoziš.― Ćićo i dalje jede, to sporo i dosadno grickanje krompirića koji jedan po jedan, iako hladni, nestaju iz tanjira. Iznenada staje s jednim krompirićem na pola puta do usta i koristi ga kao štapić da bi mi predstavio ko zna koju maksimu:
„Pravi prijatelj ne traţi objašnjenja, on je blizak u tišini i, ako treba, radi ono što se od njega traţi.― „Lepo... ti si to izmislio?― „Da. Traţio si mi da te pljunem... A ja ću to da uradim. Da kaţem, meni se mora slepo verovati, sad baš moram to da kaţem.― Pa podiţe obrvu kao da kaţe „ovo su pravila jednog pravog prijatelja―, i u isto vreme ubacuje jedan krompir u usta i počinje da ga ţvaće, ali onda odjednom izbeči oči, zakašlje se, pa ga onda proguta bez ţvakanja, popije veliki gutljaj piva i gleda me zabezeknut. Setio se. Klimam glavom jer već znam da će izgovoriti taj nadimak. „Baruština? Ne! Molim te, sve mi ispričaj!― Nema nikakvu nameru da me pljuje, radoznao je kao majmun, ma još više. „Reci mi da je svinja, hajde! Pričaj šta ti je uradila, ne, ne, bolje pričaj šta je prvo radila. Urlala? Uţivala? Razvalio si je kao pijanu volonterku iz Crvenog krsta? Ponašala se kao monahinja iz Monce23, koja nije oduvek vodila preporučeni monaški ţivot? Bila je kao sestra Paola24 u zagrljaju nekog ekstremnog navijača Rome, još bolje, u krevetu s Frančeskom Totijem?― Na ovo poslednje sam krenuo da se kidam od smeha. Ćićo je sposoban da izokrene realnost, stvarno je umetnik u tome, moţda je baš to ono što nikad nisam do kraja shvatio, a što ţene u stvari vole kod njega. „Molim te, pljuni me u facu, i daj da završimo s tim, ionako ti neću ništa reći.― „Ma kako moţeš da mi ne kaţeš ništa! Jebote, bio si s Baruštinom! I dalje ne verujem... Mislim, to znači da ti stvarno nije dobro, nisam to dosad shvatao.― Odjednom me gleda sav zabrinut. „Priča s Alesijom te je dovela do pretposlednjeg koraka...― „A to bi bilo?― „Posle Baruštine postoji još samo samoubistvo!― Jedem poslednji zalogaj paste, tačnije vučem makaronu ivicom tanjira kao da je lopta za rolerbol. Da. Rollerball. Onaj film koji sam nedavno gledao na Skaju. Film je iz 1975, ali smešten je u 2018, u svet bez naroda i bez ratova, u kome je jedan od osnovnih izvora zabave taj rolerbol, vrlo nasilna igra u kojoj se dve ekipe sačinjene od trkača na rolšuama i na motorima susreću unutar kruţne piste, s ciljem da ubace čeličnu kuglu u namagnetisanu rupu. Sad kad se setim, govorio je o jednom usamljenom čoveku koji je izgubio ţenu. Da li mi se zbog toga dopao? Onda omaţem sav preostali puter, sir i biber i stavljam ih u usta, ako ni zbog čega drugog, zbog ovog jela je vredelo doći ovamo. „Dobro, Ćićo, moţda preteruješ, znaš da Baruština ipak ima i ponešto pozitivno.. „Da... vaţi. Nije ni za klinac.―
23 24
Stvarna ličnost, ali poznata prvenstveno kao lik iz dela „Verenici” Alesandra Manconija. (Prim. prev.) TakoĎe stvarna ličnost, poznata pre svega kao veliki poklonik kluba LaĎo. (Prim. prev.)
Ćićo se smeje kao lud. Ja taj izraz nikad nisam koristio, samo znam da se njemu mnogo sviđa, i ne samo njemu, čak su napravili i kamp u Talamoneu koji se zove „Nije ni za klinac.― Otpijem gutljaj piva, onda uzimam komad hleba i umačem ga u tanjir. „Ne, ozbiljno, Ćićo, ima na primer dobre noge...― „I uvek ih sakriva?― „Visoka je metar i sedamdeset pet... čak i osamdeset.― „Ma jesi li siguran?― „Ima izbačene grudi, kruškaste, ni prevelike ni premale.― „Moţda mi sad pričaš o nekoj drugoj.― „Dobro, vaţi, ogromne, malo opuštene sise. Ali zato plave oči, plavu kosu...― „Da, jeste, i plave kikice i... Ma to ti je neka Batistijeva pesma.― Ali odjednom vidim Ćića koji menja izraz lica i ostaje otvorenih usta. „E, za ovu bi Batisti trebalo da napravi posebnu pesmu...― Onda podiţe bradu pokazujući na vrata. Okrećem se i vidim pogubljenu devojku, s vodičem u ruci i malim rancem na ramenima. Gleda oko sebe, pegava je, krupnih očiju, plavih, i kratke kose, nosi metalni lanac, moderan, s čudnim trouglovima koji nestaju među njenim savršenim grudima, uravnoteţenim i čvrstim, koje podrţava brushalter ne toliko upadljiv, baš onakav kakva je i ona. Nosi dugu tamnoplavu suknju, ravne cipele, mnogo je slatka i mnogo je strankinja, ima i predivan osmeh koji pokazuje vlasniku restorana koji joj se pribliţava raširenih ruku. Tumačim njegov pokret. „Ţao mi je, ali nema više mesta...― Ali iza leđa začujem iznenadnu tutnjavu. Ćićo je skočio na noge, skoro da je oborio stolicu, sve je odgurnuo u stranu da bi oslobodio mesta oko nas i krenuo da mlati rukama kao brodolomnik koji je godinama na ostrvu i prvi put vidi da na pučini prolazi brod. Mislim, kao scena iz filma Izgnanik, samo što je on krupniji i siromašniji od Toma Henksa. „Hej, ovde ima slobodno mesto, dođi ovamo, biće nam drago da budeš naša gošća. Alo, aufiderzen, parakalo, dasvidania...― I tako unedogled, tim čudnim stranim rečnikom iz serije „hajde da se upoznamo na svim jezicima sveta―. Devojka nas vidi i smeši se, onda pogleda u vlasnika i pita ga za savet, kao da kaţe „šta da radim, da idem?―. A i on je ipak malo zbunjen, ali na kraju klima glavom, zašto da ne, i levom rukom pokazuje put ka našem stolu. Strankinja još malo razmišlja, nije skroz sigurna. Ali Ćićo širi ruke i bulji u nju raširenih ruku, otvorenih usta, iskeţene face. Ona onda sleţe ramenima, smeši se i kreće ka našem stolu u svoj svojoj lepoti. Poneko se s drugih stolova okreće da bi je pogledao. Moram da kaţem da je stvarno mnogo lepa, a kad vide da prilazi Ćiću, mnogi ostaju da gledaju otvorenih usta. A ja bih ţeleo da im kaţem: „Ljudi, ali Ćićo je Ćićo, Ćićo je legenda, Ćićo zna šta treba raditi u ţivotu...― On i pomera stolicu, pomaţe joj da se smesti, pruţa joj ruku, a ona se
smeje dok izgovara svoje ime. „Rajli.― Onda gleda prema vratima, neodlučna, kao da očekuje nekoga, moţda dečka. Ja to i dalje nisam znao, ali očekivala je moju budućnost.
Ćićo joj se javlja kao da je odlično poznaje. „Hi!― Ona se smeška, pa se poljube u obraz. Ćićo joj onda kaţe nešto drugo što iskreno ne razumem, ali ni ona, mislim. I tako nastavlja da lupeta na engleskom. „ This chair is your“ Malo rimskog, malo engleskog i pomalo ko zna još čega. Onda uzima čašu s obliţnjeg stola. „ Water?“ Pa joj sipa. „ Yes, thanks, Im ivaitingfor my friend. „ Ćićo seda preko puta nje. „Im Ciccio and he is my friend Niccolo, Nicco foryou...“ Ona se okreće, gleda me i smeška mi se. „Hi...“ Pruţa mi ruku. „Rajli.― Onda je odmah brzo izvlači, ustaje i pozdravlja se s nekim iza mojih leđa. „Hey, Ann, over here!“ I baš u tom trenutku se gase svetla, ne razumem šta se događa. Ceo lokal nestaje u mraku, okrećem se, gledam oko sebe, vidim samo siluete ljudi, kao iscrtane obrise. Onda se vrata od kuhinje na trenutak osvetle, izlazi velika torta puna svećica i kreće rođendanska muzika. Za stolom blizu našeg momci i devojke bučno tapšu rukama. „Jeeeee! Srećan rođendan, Simona! Srećno, ljubavi moja. Srećan rođendan, Simo!― I u polutami se podiţu sa stolica i grle i ljube slavljenicu koja kao začarana, uzbuđena, briţne u plač. Za to vreme torta sa svećicama napreduje uz note pesmice, i osvetljava na trenutke stolove pored kojih prolazi. Iznenada se iza dvojice konobara pojavljuje ona, ona se sva vesela pozdravlja s Rajli i pokazuje joj rukom kako ne moţe da prođe. Visoka je, ima dugu tamnosmeđu kosu koja joj pada preko ramena, zelene oči joj se osmehuju dok ih miluje svetlost svećica, kao i njene bele zube. Ima pegice, ovalno lice, ali ne previše, prav nos, mesnate usne. „Hi.“ Osmehuje se kad stigne do našeg stola i izgleda kao poklon koji je stajao unutar te torte ili reklama za neko pivo, za martini, za neki lokal, ostrvo ili novi automobil koji ţelite odmah da kupite i, u svakom slučaju, izgleda kao nešto što se dešava samo u filmu. A u stvari je prava i seda pored mene. „Hi, my name is Ann, thanks for letting us share your table...“ Ja klimam skoro kao neki tupson i uspem da izgovorim samo: „Niko.― Tako te dve devojke počnu da pričaju na okorelom američkom engleskom, koji i da je bio manje „okoreo― meni ne bi bio mnogo razumljiviji. „That ivas so nice ofthem, they cleared the table for us...“ „Maybe they’re ivaitingfor other people“ „We’llsee...a „But maybe they’re not coming...“ Ćićo je sav ljubazan i briţan. Sipa malo vode i drugoj devojci, onda poziva
konobara. „Izvini... Moţeš li da mi doneseš, ako postoje, jelovnike na drugim jezicima?― „Tipa?― „Engleski, na primer.― „Da, odmah.― I tako kroz nekoliko sekundi momak nam u letu spušta na sto jelovnik na engleskom. Ćićo otvara jedan i pruţa ga Rajli, a ja otvaram drugi i pruţam ga En, koja me gleda radoznalo, ispituje me pogledom i nešto govori. „Have you already eaten?“ Lepo zvuči. I ovo me na trenutak navodi da zaţalim za periodom u gimnaziji kada sam imao priliku da naučim engleski, a ja sam se umesto toga zajebavao, pušio u kupatilu s drugarima i gledao Batove stripove. Donosio je Daga, a ja sam se u tome gubio, kad se vratim sad unazad u to vreme. Epizode iz Venecije, Ĉelestinovi doţivljaji... sve vreme sam se prebacivao u prošlost umesto da se bacim u budućnost s engleskim. „Ma da li ti kapiraš? A nisi hteo da svratiš!― Gledam u En, drţi kaţiprst na slepoočnici i gleda zadubljena ta različita jela u jelovniku. Drugom rukom brlja po vrećastoj torbi a i da ne gleda u nju, kao neko ko već zna šta će naći i gde je to stavio, onda vadi iz nje olovku pastelne boje, spušta jelovnik na sto, s obe ruke prikuplja kosu i probada je olovkom i ona ostaje tako, stoji, i više joj ne smeta, a ona nastavlja radoznalo da lista po jelovniku. „But doyou know what these dishes are?“, pita prijateljicu za pomoć. „Only where it says meat orfish... but the rest isn’t easy...“ Ćićo zaustavlja konobaricu i naručuje još dva piva. „Hoćete i vi isto? Do you want beer?“ Dve devojke se na trenutak pogledaju, onda klimnu glavom uz osmeh. „Yes, thanks.“ „Ok, onda četiri korone...― „Skroz je jako što ti uvek kaţu thanks!“ Ćićo sleţe ramenima. „Pa kulturiška su...― Devojka odlazi s narudţbinom. Ćićo me grli. „Ej, pa da li kapiraš... Nedavno si odradio Baruštinu, a sad ako sve bude kako treba, odradićeš i jednu ovakvu.― Bradom mi pokazuje na En. „Od dna... do sna!― „Ma ćuti!― „Ali one razumeju, strankinje su. Where are you from?“ Rajli mu se osmehuje. „New York.“ Onda se obraća drugarici. „What will you get?“ „I dont know, I'll ask them to help me. „ „But they dont understand... „ „ They can compare it to the Italian menu. „
„Right.“ Deluju srećno, ne znam baš oko čega su se upravo dogovorile. En uzima jelovnik na italijanskom i dodaje mi ga. „I'll tell you the dishes andyou order, ok?“ „Yes.“ Slaţu se iako ja nisam dobro shvatio. „What’s this?“ Pokazuje mi „pene u ljutom sosu―. „Very good, is with tomato... and...“ Obraćam se Ćiću. „Kako se kaţe papričica?― „Papričic...― „Jeeeste, dobro, skloniš 'a'.― „I dodaš 's'...― „E, nisi čak ni to dodao...― „A, nisam?― „Ne.― Gledam u njegov jelovnik. Pada mi na pamet ona grupa, kako se zove?, ona s papričicama u imenu. Red hot... Gledam u En. Ona mi se smeška. „I dont knotv the name... is like Red hot...“ A ona: „Red Hot Chili Peppers! Is that what you mean?“. Ne. Ovako ne moţe da skapira. Da. Pravim se kao da se izvijam zatvarajući oči, pokušavam tako da joj objasnim da peče, onda mlatim rukom ispred usta. „Is it very hot?“ „Ne... peče!― „0h, ok!“ Pa se onda smeje kao luda. Kao i Rajli s Ćićom, pošto joj se on primakao. Baš u tom momentu stiţu korone, servirali su ih s komadićem limuna unutra. Ćićo ih odmah dodaje devojkama i ubrzo potom nazdravljamo, snaţno sudaramo flaše, ukrštamo ih. „For your tour in Italy, that you enjoy.“ „Da, i za nas dvojicu.― Ćićo je jako opali o moju. „Za našu specijalnu turneju s njima, tako ćemo i nas dvojica da se zabavimo!― „Ćićo! Ali one razumeju...!― „Ma gde razumeju. Gledaj, smeju se.― En pokazuje neko drugo jelo u jelovniku. „And this one? Is it good?“ Gledam u jelovnik na italijanskom. Lazanje s artičokama. Kapiraš, i kako sad ovo da joj objasnim? Ma gore od najteţih partija pantomime. Motam nešto rukama u vazduhu da bih im objasnio tanke slojeve lisnatog testa. „Oh, ham?“ „Ne.― Odmahujem glavom. „Ne slanina.― Pokazujem u jelovniku na reč artičoke na engleskom, a onda ih sve
iseckam noţem, onda uzimam hleb, gnječim ga i stavljam ga preko. „Sandwich.“ Dosta, odustajem. „Da, kako god, nije dobro, is not good... It’s better, is gricia, I eat before...“ Smeju se. „Griča? Like grey? That sounds like a sad dish... You Italians are so funny! Spaghetti, chitarra, pizza, sole... I would love to be engaged to an Italian.“ „Don’t be silly, maybe they can understand us.“ „Hej, Ćićo, a šta pričaju, po tebi?― „Sviđamo im se...― „Daaa, vaţi... Ti uvek sve vidiš kako bi ti voleo!― „Veruj mi.― Klima glavom zatvorenih očiju kao neko ko zna mnogo toga. „Razumeo sam neke rečenice, neke značajne reči njihovog ćaskanja i...― „I? Pristale su!― „We want griča!―, deru se uglas i lupaju viljuškama po stolu kao dve devojčice koje zovu tatu. Smeju se i zezaju i mnogi ljudi u lokalu okreću se da bi nas gledali. Stiţu dva parčeta rođendanske torte s obliţnjeg stola. Okrećemo se da ih pogledamo. Tamo sedi devojka crne kose, sa šiškama i dva krupna tamna oka koja se osmehuje i podiţe ruku.― „Hvala, srećan rođendan!― Ona je slavljenica, a pored nje je njen dečko, pomalo debeo, koji na trenutak prekida s gutanjem hrane i ljubi je u usta a da se i ne obriše, sa svim onim ţutim filom koji daje još više ukusa poljupcu. En jednim prstom uzima s ivice svog tanjira malo fila i stavlja ga u usta. „Mhm, very good.“ I gleda me nasmejana, s prstom i dalje u ustima, nimalo zlobno. Ćićo nešto objašnjava Rajli, pravi se da je kengur, šapica na stolici i mrdanje rukama koliko je to moguće, onda glumi tiganj u kom prevrće nešto što baca u vazduh, hvata u letu pa onda stavlja u usta. Stiţe konobar. „I, jeste li odlučili šta ćete?― Ćićo zatvara jelovnik. „Da. Dve griče al dente, rimsku rolovanu teletinu za nju i jednu barenu cikoriju...― Onda me pogleda. „A tvoja En šta ţeli?― On je već odlučio da smo se ovako uparili. Kad god se izlazi s njim ili uopšte s mojim drugarima i ţenama, to je kao da igrate neku vrstu seksualnog rizika. Za vreme prvog dela večeri prave se prve akcije, poneka fora, ispipava se teren, i posle najviše pola sata parovi su se već sami spojili. A ako još izlazite vas dvojica, kao u ovom slučaju, treba još manje vremena. Jedini problem je kad nas je neparan broj i jedan od nas ostane bez para, u tom slučaju to nije više Riziko nego Šiziko.
En i Rajli hodaju ispred nas, ruku pod ruku. En se povremeno odvoji i staje da pogleda neki izlog. Rajli je stiţe, onda En pokazuje nešto, a Rajli klima glavom. Ulica Dela Skrofa, Ostrvo Sunca, Panteon. Gledaju jedna drugu očarane prošlošću Rima, tim fasadama, crkvama, zanesene, radoznale, povremeno jedna drugoj pokaţu neki spomenik i kaţu nešto na engleskom. Ali mislim da, i kad bismo to razumeli, ne bismo umeli da odgovorimo na ta pitanja. Ćićo ipak zna. „Yes, in one thousand and four hundred...“ One ga gledaju potpuno zbunjene. „Are you sure? „Jes, like Italian chocolate is the best.“ I tada shvataju da je Ćićo samo jedna prevara, odmahuju glavom, smeju se i traţe prave informacije na Lonely Planetu. Uzimamo sladoled kod „Đolitija―. Dupli šlag, čokolada i zabajone. Ćićo nas je sve naterao da uzmemo iste ukuse, čista diktatura ukusa. En i Rajli liţu sladoled sve u šesnaest, idu ispred nas i ne dopuštaju da im padne ma i jedna kapljica. Ćićova ruka je potpuno prekrivena čokoladom koja se otopila, ali ipak ţeli da naglasi svoj izbor. „I, onda? What do you think about it? Im in reason Italian’s chocolate is the best of the world!“ One potrvrđuju dok liţu svoje sladolede. „Yes! Yes!“ „Hmm...yes, yes. Kako bih voleo da sam ja taj sladoled!― „Ćićo, pazi, ja sam ubeđen da te one razumeju.― „Pa dobro, i ako me razumeju, šta tu ima loše? To je samo moja ţelja... slatka.― I nastavlja da jede svoj sladoled. Nastavljamo Ulicom Marsovog polja posle „Đolitija―, prolazimo pored Skupštinskog trga, Vučicinog prolaza, javljamo se nekim Ćićovim drugarima koji sede „Kod Leončina―. „Ovde se jede odlična pica.― „ What?.“ Ne razumeju. Ali stvarno. „Here the pizza is very good. „ „Yeah... great.― „One day we have to try it...“ Gledam ga iznenađeno. „Ma ipak ti znaš ponešto...― „To su sve reči iz pesama, samo to znam...― „Aha...― „Ali ipak deluju! Ĉak u pojedinim momentima, pošto su u pitanju samo romantične fraze, ispadnu i najuspešnije.― Skrećemo u Ulicu Tomačeli. Nalazimo se ispred Are Pačis, onda ispred
„Gusta―, onda u Ulici Ripeta. Ĉesto nam se poneko pribliţi, pokušava da kaţe neku slatku rečenicu, ali ubrzo i odlazi. Ali kad neki neće da popuste, En i Rajli se okreću ka nama. „Ćićo, Niko... please...“ Ali nema potrebe ni ruke iz dţepova da vadimo, ovde tako funkcioniše, ako si ih ti pokupio, tvoje su i kraj. Nema svađe, nema potrebe za tim, strankinja ima dovoljno za sve. I tako mi nastavljamo svoju šetnju s ove đve prekrasne devojke ispred sebe. Baš se čudno osećam zbog toga. Mislio sam uvek da samo šabani, u svojoj svetlucavoj odeći, s razdrljenim dţinovskim kragnama, mreţastim majicama, strukiranim jaknama, D&G kaiševima s ogromnim kopčama, šeširićima luj viton ili guli i istim fendi cipelama, imaju uspeha kod strankinja zato što su šareni, nose frizure s mnogo ţelatina, imaju blistav osmeh, sportske patike s ogromnim kramponima i uske farmerke spuštenog struka. Ali večeras je jedan mit srušen. Nešto se zapitam: a da nismo moţda i nas dvojica dva šabana? Ne stiţem da sam sebi odgovorim pošto me En hvata za ruku. „Can you take us to that bridge... the one with the love locks?“ Ne razumem skroz o čemu pričaju, ali onda En pokazuje katanac na nekom bicklu zakačenom za stub i onda baca zamišljeni ključ preko ramena, pa me pogleda uz osmeh. „ The bridge of love... Everybody in New York is talking about it?“ Ćićo uspe da u letu shvati nešto. „Alo, ove bre hoće da se zakatanče s nama, ma idi! Bravo Moća... Večeras će da padne kresanje!― Tako da smo ubrzo potom na mostu Milvio. Neki ljudi sede na ogradi. Prepuno je grafita i napola ispijenih piva. Šetamo u polutami lampiona. Ćićo čak drţi Rajli za ruku, ona ga sluša, ne čujem šta kaţe ali je fenomenalan: brdo gluposti na svim jezicima sveta. Pribliţava nam se jedan obojeni tip, a onda odmah još jedan s kačketom na glavi. „Hašiš, koka, marihuana?― Izgledaju kao prodavci sa stadiona: „Pivo, čips, koka-kola...― Teramo ih od sebe. Onda Ćićo ugleda nešto, udaljava se i posle nekoliko trenutaka se vraća. „Hej, evo ih. Izvoli, ovo je za vas dve!― Ne znam kako, ali Ćićo je uspeo da pronađe dva katanca. „Kupio sam ih od onog Marokanca tamo. Bio je jedini koji ne prodaje drogu! Traţio mi je deset evra, ali sam se cenjkao, tako da mi duguješ pet!― „Ma izvini, a koliko si ih platio?― „Pet evra! Ali ti neću naplatiti ruke!― Ćićo nestaje s Rajli. En je strašno srećna kad vidi katanac, skače kao devojčica, uzima ga u ruku i gleda me. „Shall We go too? Glavom mi pokazuje prema ogradi mosta. Nalazimo lanac na trećoj svetiljki, nedavno su ga stavili. „I'd like to be locked with you, you seem nice, may be something happened to you because you are a bit sad, but somehow that makes you even sweeter... shall we?
Nisam razumeo šta je rekla, ali po načinu na koji me gleda mora da je bilo nešto baš slatko. „Yes.“ Samo govorim da. Tako da odlazimo do treće svetiljke, zaključavamo katanac oko jedne karike, okrećemo se leđima i zajedno bacamo ključ u Tibar. En se odmah naginje preko ograde da bi ga pratila u letu, ali ga je već izgubila iz vida, ili moţda nije. „Yes, there it!“ Pokazuje ga dole u Tibru. „I saw it. So cool.“ I sva srećna se okreće ka meni i onda me poljubi u usta. „Great, you are so sweet.“ Onda me hvata za ruku i krećemo ka Ćiću, koji je naravno, već napravio sledeći korak. Sav se isprepleo s Rajli, smestio ju je na ogradu mosta, drţi je u zagrljaju i strasno je ljubi. Mislim, već više od godinu dana je s dve devojke iz Rima, nedavno se smuvao s jedva punoletnom devojkom iz paba, a sad se ovde na mostu ljubi s nekom strankinjom. A to prevazilazi moja najoptimističnija predviđanja. Onda se Ćićo odvaja od Rajli. „A, tu ste sad! Jeste li stavili katanac?... Pravi ste golupčići!― „Golupčići, a? A ti izgledaš kao napaljeni zec!― „Ma vaţi, već sam shvatio da ova neće ništa...― „A što?― „Pokušao sam da provalim kombinaciju na kaišu, a ona mi je odmah zaustavila ruku... A kako si ti prošao? Jesi li probao da je poljubiš?― „Da...― „I, i?― „Sve ok.― „O, bravo, Niko... Vidiš, kad se baciš u akciju... moţeš da očekuješ mnogo više od jedne obične Baruštine. Iako si tamo sigurno, mada ti nećeš ništa da mi ispričaš, odigrao za svetsko prvenstvo... zar ne?― I dok to izgovara naginje se unapred i poput mačora skače i kreće da me štipka među nogama, uz zviţduk. „Fiju. Fiju.“ Instinktivno skačem. „Hej, koji ti je?― En i Rajli, kad nas vide, zasmeju se kao blesave. Baš u tom momentu prolazi Bato s dve devojke. „E, zabavljate se, a?― Jednu poznajem, s faksa, video sam je nekoliko puta kod „Danijelea― na Trgu Bolonja, tamo gde je aperitivo25 dva evra. Moţda ta riba poznaje i Alesiju. A drugu nisam nikad video. Mnogo je slatka. Ima pirsing na nosu i dva na desnom uhu. Ima dugu kestenjastu kosu, pomalo tanku, koja joj pada preko ramena, modroplavu tanku haljinu koja joj klizi niz telo i otkriva svima okolo da ne nosi brushalter. Aperitivo je običaj okupljanja s prijateljima posle radnog dana, da se popije piće i uzme nešto „na čačkalicu―. (Prim. prev.) 25
„Ona je napravila onu tablu što stoji kod mene u sobi.― „A, je li, lepo...― Pravim se da sam razumeo. Ona me gleda ali nije baš skroz ubeđena. Ćićo nas obično vadi iz svake neprijatnosti. „Vidi, mi idemo, naći ćemo se kasnije...― U letu nalazimo sto ispred jednog kioska i sedamo. Mnogo je ljudi. Gledam malo oko sebe, ne vidim nikog poznatog, ali ionako ne postoji nijedan razlog zbog koga bi ja trebalo da se brinem, naţalost. A Ćićo, koji bi s druge strane mogao da ga ima, mnogo je smireniji od mene i naručuje nešto za dve devojke. „Ja ću rum, a ti?― „Još jedno pivo, moţda, ako imaju koronu!― „Sad ćete da probate i šotove, vaţi? Videćete da će vam se mnogo svideti, jeste li za?― „Yes.“ „Predivno, govore samo yes i thanks. Ma u čemu je ovde fora?― „Uvek ima neka fora...― „Pa, da.― Ubrzo potom stiţu i narudţbine, Ćićo gleda u račun. „Ali. ovo je dvadeset četiri evra... Baš odvaljuju ovde u kiosku. Moraćemo da imamo zajedničku kasu kad izlazimo...― „Ma da, naravno.― Da, ali od zajedničkog tu je samo činjenica da jedemo za istim stolom! Uz izgovor da ja radim, Ćićo me navuče da sve platim. Krećem da uzmem novčanik iz farmerki kad me En zaustavlja. „No, we would like to pay, at least this time. You have paid for everything.― Hoće da plati. Okreće se da uzme torbu s naslona stolice, ali je tamo više nema. „Are you kidding me? Where has it gone?“, obraća se Rajli. Rajli se okreće ka njoj. „No, it wasn’t me... Do you really think I would?“ „They’ve stolen everything... money, traveller’s checks, credit card, passport, even my iPhone...“ Pričaju na engleskom i veoma su uzbuđene. „ Whats happen?“ „There are some problemi“ „Yes.“ En nastavlja da govori na engleskom i pokazuje na torbu svoje drugarice, onda pokazuje na svoj naslon i na to da njena torba više nije tu. „Ukrali su ti je! Dođavola, to nam baš nije trebalo! Budite ovde. Ćićo, hajde, kreni sa mnom. Taj koji ju je uzeo ne moţe biti daleko, biće da je neki od onih klinaca idiota koji hoće da kupe malo droge, a potrošili su sve novce od tatice! Ti idi na onu stranu, okej?― Tako se rastajemo, trčeći na jednu i na drugu stranu mosta, gledajući u ljude u potrazi za čudnim pokretima, nekoga ko se krije ili ko će, još gore, da baci torbu u reku. Ništa, ne vidim ništa. Hodam i s vremena na vreme se spuštam, tako pokušavam da gledam ljudima kroz noge, da je nisu slučajno
bacili tu dole pošto su uzeli pare. Ništa. S vremena na vreme se sudarim s nekim. „Izvini, izvinite...― „Hej, gledaj kuda ideš!― „U pravu si, izvini...― I tako sve dok se stvarno ne zakucam u nekoga i zamalo ne završim na zemlji. Teturam se od udarca, ali pronalazim ravnoteţu i ustajem pre nego što stvarno ne padnem. „Gde ideš ti, koji kurac?― Ne verujem, poslednja osoba koju je trebalo da sretnem. „A, ti to izgleda namerno radiš...― Spušta pesnice na bokove, mišići mu iskaču ispod košulje, rukavi su podvijeni a podlaktice su prepune tetovaţa, i kao da to nije dovoljno, trapezni mišić mu je naduvan kao da je ispod kragne na košulji ostao ofinger, jedan od onih većih. „Hmm, ne... mislim, izvini, Pepe...― Na trenutak obojica ćutimo. Da, evo sad će da me odvali. Sad će tako da me zvekne da me neće naći čak ni u Tibru. Sad će da me šutne u jaja da će me naći tačno u Ostiji u horu na letnjem takmičenju kastrata. Sad će samo da me ošamari kao konja, i isto tako ću se onesvestiti. A kako je moja sestra samo mogla da bude s nekim ovakvim, ovaj čim te pipne, odmah te skrši. Valerija je za mene stvarno nepoznanica i sad, s kim je ona sad? S Pesnikom. A Pepe je ispizdeo na Valeriju, na Pesnika... i na mene. „Ne, izvini, Pepe, stvarno nisam hteo, nisam te video. U stvari traţim ovuda neku torbu...― „Torbu?― Ovo ga za divno čudo interesuje. „Da, torbu od jedne devojke...― Tako mu ispričam sve, do najsitnijih detalja. „Jeli smo kod ‘Makeronija‘...― „Da, znam to mesto...― Nastavljam sa šetnjom, preskačem katanac, to je previše romantično. „I onda smo stigli ovamo...― Objašnjavam mu da je u toj torbi nosila sve, dajem mu opis koji je još i preteran. „I kao i obično, mi Italijani ispadamo veliki prostaci...― „Okej, vrati se za svoj sto i ne mrdaj odatle.― Onda se udaljava u pravcu suprotnom od mog. Dok se udaljava, vidim ga da uzima mobilni iz dţepa da bi pozvao nekoga. „Halo, Danka...? Ja sam.― Posle toga više ništa ne čujem. Vraćam se za sto. Rajli i En me vide izdaleka i gledaju me pune nade. Kad im priđem, En odmahuje glavom kao da bi da pita: „Ništa nisi našao?― „No, I'm sorry.“ U istom momentu Ćićo stiţe s druge strane. „Ništa, o, tamo dole se ne vidi ni kurac, sve je mračno. Ako su digli pare i telefon i bacili torbu u ţbunje ispod obale reke, moramo se sutra vratiti po danu!― Onda se obraća nama dvoma. „May be it is better to look for the torba... kako se kaţe torba?―
„Otkud znam! Moţda se kaţe packet.“ „Ne, ma šta ti je. O, sutra moramo da ponesemo neki rečnik.― „A zar ga nema na ajfonu?― „Ne znam, a ovde je signal tako slab da ćemo pre nego što nađemo reč i prevedemo je skroz zaboraviti o čemu smo pričali!― „It is better to come here again tomorrow, with the sun. Nadajmo se samo da neće padati kiša, e!― Strankinje rastuţene klimaju glavom. „Yeah, ok.“ Ćićo me gleda. „Šta ćemo da radimo, da platimo?― „Pa da, ja plaćam, zar ne?― „E da, ti si lošije prošao...― „Zašto?― „Zato što su im jedini put kad su one htele da plate digli torbu.― „Ma šta me zabole! Nego što kao i obično uvek ispadnemo dve seljačine!― „Izvini...― Okrećem se i ispred sebe vidim dečka, lukavog izraza lica i duge kose s tonom gela, koju tera unazad po poslednjoj modi. „Ti si Niko...― „Da, zašto? Šta se dogodilo?― „Ništa, opušteno. Traţili su te ovi s kase.― Ćićo se smeje. „Shvatili su da si se spremao da zapališ..― „C-c-c, svašta.― Udaljujem se od stola prateći ga. „Ovuda.― Uvodi me u kiosk. Pored kase, naslonjena na šank, stoji torba. Tu blizu je Pepe, u ruci drţi američki pasoš. „Da li je ovo ona? En...― Otvara ga i stavlja mi ga odmah ispred face. Izgleda kao ona, iako na fotografiji ima tamniju kosu, ali oblik lica, pegice, oči... ona je. „Jeste...― Izgovaram to malo nesigurnim glasom. Jebote, ovo mi nije trebalo. Malo se nakašljem. „Hmm, da. Ona je.― „Evo, drţ‘!― I baca mi torbu tako da me udara u stomak. „Tako nećemo ispasti majmuni kao i obično.― Udarac me jako zaboli, ali to ne pokazujem. „Hvala. Šta treba sad da uradim? Treba da platim neš...?― „Ne.― „Mogu barem nekog nešto da častim? Ne znam, turu piva?― Dečko sa zamašćenom kosom radoznalo gleda u Pepea, moţda čak i s malo nade. Pepe podiţe ruku. „Sve je u redu. Ja sam ţeleo da ti dođeš ovamo da je uzmeš, tako ćeš moći da kaţeš da si je ti pronašao i ona će biti srećna!―
„Da...― Ne znam šta da dodam. „Okej. Jeste li sigurni da ne mogu nečim da vas častim?― „Ne, stvarno...― Onda klimnem glavom, okrećem se i krenem napolje. „A Niko...― Zaustavljam se na vratima kioska. „Da?― „Kad je budeš cepao... seti se nas dvojice.― Pepe i masni frajer počinju da se smeju kao ludi. Frajer malo preteruje, skoro da se valja po podu, tako izgleda da ga na kraju Pepe odvali u rame i tako ga pomakne nekoliko metara. „A joj...‖ Ne govorim ništa i izađem. Stojim sam u gomili ljudi, drţim torbu u rukama i dalje ih čujem kako se smeju i odjednom mi na pamet pada jedna slika: moja sestra u krevetu s Pepeom. Trudim se da ne mislim na to i na kraju uspevam da je izbrišem. Opet sam ispred našeg stola. En ćaska s Rajli, izgleda kao da joj je lepo, uopšte nije zabrinuta. Kad se okrene, vidi me i smeška se, a ja onda podiţem ruku i pokazujem joj torbu. „Is it yours?“ Naglo ustaje, prevrće stolicu iza sebe i skače mi u naručje. „Unbelievable?“ Obavijaše oko mene svojim dugim nogama i obasipa me poljupcima, po obrazima. „Thank you! Thank you!“ Ja hodam s njom koja me obavija svojom teksas suknjom koja se malo podigla i svi me gledaju zainteresovani, poneko pljesne rukama. Jedan dečko kaţe nešto drugom pored sebe, ne razumem baš šta, ali posle uspem da pročitam s usana ono što mu ovaj drugi kaţe. „Da, baš je dobra pička.― A ja u tom trenutku glupavo gledam u daljinu među ljude, prema ulasku na most... Da, sada bih voleo kada bi došla ona, smeje se s nekom svojom drugaricom, onda nas i vidi pa odmah prestaje da se smeje, smori se, ali onda trči ka meni i kaţe mi: „Da, Niko, tačno je, ţao mi je! U smislu da sam u svemu pogrešila, ali hajde sad je pusti―. Ali Alesija nije tu. Baš čudno, ipak, nisam uopšte pomislio na nju sve do ovog momenta. En silazi i gleda me u oči. „Thank you.“ Onda mi stavlja ruke na obraze i poljubi me u usta, duţe nego onaj prvi put i, moram da kaţem istinu, i mnogo lepše.
nela012 I tako se veče nastavlja a En i Rajli nas gledaju na neki drugačiji način. Sad izgledamo kao dvojica koja znaju šta rade, dva bossa iz kraja, dvojica vladara mosta Milvio... Samo što Ćićo nikako da shvati šta se dogodilo. „Ah kako je moguće, ne, mislim, Pepe je trebalo da te oplavi, a u stvari ti se zbog njega veče preokrenulo, a i meni. Ne, stvarno, da li kapiraš? Nas dvojica treba da zahvalimo Pepeu ako večeras budemo karali...― „I dalje? Pa ti si stvarno ţešće istripovan. Mislim, ako ti tako razmišljaš od samog početka, na kraju ćeš sve da zajebeš! Ja te ne razumem, nimalo, već imaš dve ţene, a sad je tu i ona iz paba, šta god da se dogodi sa strankinjom, pa zar ne moţe da bude samo jedno lepo veče? Kakva predačka seksualna glad te nagoni da odrađuješ jednu za drugom? Pjetra bi to sigurno razumeo...― „E, naravno, on sve razume. A ti si taj koji, čini mi se, nije shvatio baš ništa...― „Šta to treba da znači?― „Ništa, ono što sam rekao.― „A to bi bilo?― „A to bi bilo da nije tačno to da pošto je neko pročitao brdo knjiga, Junga, Kafku, Ničea, taj neki rad, posle zna i kakav je ţivot. Pazi kad se gomila tih rečenica moţe naći i na internetu.― „I onda?― „I onda dovoljno je da isklikćeš i moţeš da budeš frajer kakav god da si...― „Dobro, dobro, dosta, odustajem, mislim, nisam shvatio ništa o Gvidu Pjetri, nisam shvatio njegovu filozofiju... Mislim, ti misliš da on ima potpuno drugačiju viziju sveta od nas samo zato što koristi kulturu...― „A, ja sam to rekao?― Ništa, tu nema spasa, a da kaţeš da je Pjetra bio jedini kog je Alesija branila. „Ruţan je... Ali kad krene da priča, bolji je čak i od Totija!― „E, to je sigurno―, govorio sam, „ali kakva poređenja ti praviš, ljubavi!― A ona se smejala... „Da, ali baš je lep!― Dosta uspomena. I upravo u tom trenutku En me hvata pod ruku i naslanja mi glavu na rame. Onda mi govori skoro kroz šapat: „Are you taking us to see the most romantic places in Rome? Wed like to do a Latin lover tour.“ Razumeo sam da hoće da naprave krug po gradu. „Hej, gde ćemo sad da ih vodimo?― „Ja brinem o tome, ništa ne brini, samo uđi u auto!― Ćićo spušta pokretni krov tigre i dvema devojkama ustupa mesta pozadi. Ja sedam ispred, stavljam pojas i okrećem se ka njima. „Starting the tour.“
One se smeju. „ We are leaving Ponte Milvio. Now we go to one of the most important place in Rome...a „O, a gde ćemo da ih vodimo?― „Na statuu Madone, we go to the Madonnina.“ „Aaa―, govore pune oduševljenja dve strankinje dok sekund kasnije, maksimalnom brzinom, Ćićo proleće Ulicom Kamiluča, Trgom Valtera Rosija onda Ulicom Trionfale i još nadole, prolazi pored Vile Stjuart i stiţe na Zodijak. Izlazimo iz auta. Tabla pokazuje šetalište za zaljubljene. Ĉak su i na tu drvenu ogradu iskačili, naravno, more katanaca, ali su ključeve bacali u ţbunje: Tibar se moţe i videti, ali je odatle udaljen nekoliko kilometara. En i Rajli prave nekoliko fotografija. „Hej, alo, hoćeš li da nas slikaš sve zajedno?― Neki veoma mlad dečko iz Bangladeša uzima od En foto-aparat. „E, nemoj da pobegneš, vaţi?― Ko zna da li razume italijanski. Dečko protrese aparat rukama. „S ovim? E matori... pa s ovim daj boţe da izađe ikakva fotka!― Dobro je što moţda nije razumeo. „Daj, napravi još neku!― Onda nam vraća aparat, pruţam mu evro, on se udaljava dok mi nastavljamo svoju turu. „And this is Panoramic road, very periculous, dangerous. Here a lot of cars run a lot...“ Ćićo sluša moj engleski. „Alo, ponešto i smrndţaš, znaš...― Gleda u njih dve. „He eats some English words, eh?“ „A very sexy American English.― Onda se na to obadve smeju. En ustaje i seda na ivicu pokretnog krova, onda pomaţe Rajli da sedne pored nje, drţe se za ruke i slobodnim rukama se drţe za krov da ne bi završile na zemlji. „Uoooooo!―, urlaju obe uglas okupane toplim vetrom te predivne majske večeri, a onda zaurlam i ja. „Daaa!― A odmah za mnom i Ćićo, koji, naravno, uvek ostaje sav svoj. „Hvala ti, Pepeeeee!― Ubrzo posle toga evo nas u lokalu „Dom― u zoni Monti, u Ciganskoj ulici 49. Ulazimo i sedamo u malu salu. Prazna je. Odmah stiţe mršava devojka, visoka, vrlo elegantna, savršeno u skladu s ovom vinarijom. „Ĉime mogu da vas počastim?― Ćićo me opali laktom i tiho mi kaţe: „Ali zašto ona nešto časti? Ne treba da platimo? Mislim, zar nećeš ti da platiš? Eto zašto si hteo ovamo da dođeš.― Uopšte mu ne odgovaram. „Imate li nešto zanimljivo da nam predloţite?―
„Da, mogu da vam preporučim ovaj roze od Antinorija, koji je upravo izašao, zove ze Gerardo, ili ako ţelite penušavo, imamo odlično Frančakorta Ka del Bosko.“ „A za njih?―, Ćićo pokazuje na njih. „Zar nema ništa originalnije? One su Amerikanke...― Devojka se osmehuje. „Naš koktel-majstor je pripremio Obama bombu.― „I kakav je?― „U pitanju je negroni s dţinom i rumom! Prava pravcata bomba!― Ćićo sklizne na naslon kauča. „Savršeno! A kako se zoveš?― „Šantal.― „Za njih Obama bombu, Šantal. A nama neki šampanjac, već, vidi ti...― Devojka se udaljava. En i Rajli su radoznale. „An Obama bomb? Is it strong? Look, I get drunk easily.“ Zabrinute su zbog pića. „Ma ne... Lagan je!― „Ok...How were you able to find the bag?“ Pokazuju mi na Eninu torbu. „O, ma ništa... Malo sam istraţivao.― Ne razumeju. „Like Sherlock Holmes...― Pravim se kao da imam lupu u ruci i da traţim nešto po zemlji. En se na to smeje kao luda. „Oh, Sherlock Holmes! They made a movie about him. Hey, you look like his assistant, you know...“ Pokazuje mi. „ You look like Jude Law.“ Ćićo umire od smeha. „Daaaa, vaţi!― „No, he does.“ En je ubeđena u ovu sličnost. „And who’s Pepe?“ Ja i Ćićo se gledamo u frci. En insistira. „Just before you were screaming: ‘Hvala, Pepeee!‘. Why? What has he done? Ja i Ćićo se opet pogledamo. Upravo u tom momentu stiţe Šantal, koja nas spasava u svakom smislu. Ćićo je nenormalno brz. „Pepe nam je pokazao ovu vinariju! Pepe sent us here to drink this incredible Obama’s bomb.“ En i Rajli uzimaju svoje čaše pa zajedno zaurlaju: „I hvala ti, Pepeeee!― Mi prasnemo u smeh, onda naručujemo još jednu turu i u trenutku shvatamo da pričamo na engleskom, ne zna se baš kako, ali one se smeju i polako izgleda da počinjemo da se razumemo ili, barem, ovo je ono što mislim da sam razumeo između dva gutljaja: obe idu na fakultet, u ovom trenutku En nema dečka, a Rajli ima.
Ćićo sleţe ramenima. „I'm not jealous. „ Rajli ga udari u rame. Već sto godina su se spremale da dođu u Italiju i ostaće nekoliko dana u Rimu i na kraju će moţda otići u Grčku ili na naša italijanska ostrva. „Like Sicily, Sicilija, je li tako? Or Sardinia...― „Zapravo, Sardenja...― „A. Sardenja, very beautiful, I’ve seen pictures of that island, it is lovely, the seaside is gorgeous... „ „Da...― Ćićo deluje kao da se baš primio na temu. „Na severu Sardinije nalazi se klub 'Milijarder‘, Brijatoreov, i Berluskonijeve vile...― „Osim što je 'Milijarder‘ zatvoren, a i zašto bi to njih uopšte i interesovalo! Šta im sad pričaš o Brijatoreu i Berluskoniju?― „Ma videćeš da ga znaju. Zar ne? You know Bunga Bungdi“26 „Oh yes! We read about it in the newspapers. Are you their friends? They give amazing parties...“ „Da, kako da ne. Izlazimo s njima svaki dan...― „Oh, we can go, they live in Milan...“ Gledaju se i smeju. Sve više sam ubeđen da savršeno razumeju italijanski i da nas sve vreme zezaju. Onda završavamo s pićem. Šantal nam daje popust, i pošto smo platili izlazimo. Idemo uskim prolazima kvarta Monti. Još poneka otvorena radnja, slabo osvetljena, liči na ostatke iz doba partizana, ono što je preostalo od nekadašnjih javnih kuća. Neka debela ţena, s halterima preuskim za njene napaćene noge, u crvenoj majičici i s ogromnim grudima. Slabašno svetlo je miluje i dobro joj sakriva uništeno lice, malo naglašen nos i ţutu kosu, ućebanu, koju opet drţi jedna veoma impozantna šnala od kornjačevine. Nosi bučne cipele od kojih se po celoj toj uličici čuju njeni kratki koračići koji pocrtavaju ovo vreme koje za nju kao da ne prolazi. „Ovamo, dođite ovamo, imam nešto predivno za vas.― En smešta svoju ruku ispod moje. „Is that another of Pepes suggestions?“ Gleda me zlobno a ja više ništa ne razumem, moţda sam pijaniji od nje iako nisam uzeo nijednu Obama bombu. Ulazimo u „Ĉuri Ĉuri― u Ulici Leonina. „Evo, ovo vam je kao Sicilija!― „Yes, Sicily.“ Sedaju za šank, a Ćićo ih grli. Onda se obraća konobaru. „Prijatelju, hajde iznesi pomalo od svega ovim gospođicama...― „Naravno, ima da ih onesvestim ukusima.― I u sekundi već iznosi na šank tanjiriće s panelama, a onda sfinčone i arančine od pirinča. En i Rajli probaju sve. „This is salad... Salt. Mislim, slano... After other things!Sweety things.“ 26
Bunga bunga je naziv za seksualne afere čiji akter je bio Silvio Berluskoni. (Prim. prev.)
Gledamo ga, ime mu stoji na pločici koju nosi okačenu na crnoj kecelji. Baš je simpatičan ovaj Đuzepe. Onda En i Rajli traţe i nešto slatko: kasatinu i kanolo. „Hoćete li po receptu iz Palerma ili iz Katanije?― „Koja je razlika?― „U Kataniji se pravi s cimetom, a u Palermu s ukusom čokolade. Ali i dalje se o tome vode polemike. Što se mene tiče, sve je to odlično, čak i oni iz Mesine ili Trapanija...― „E pa onda daj da probaju obe vrste!― Pa naravno, Ćićo, u čemu je problem? Ionako ja plaćam... Krijem se od njih dok otvaram novčanik, dobro je da imam i karticu i kreditnu, mada je u stvari ova poslednja namenjena samo za troškove za kancelariju. Ali moţda bi En i Rajli mogle da poţele i da kupe neku lcpu kuću u Rimu? Na kraju, nakon završnog isprobavanja granite s bademima i pistaćima, evo nas ispred lokala. „Delicious! Unbelievable. I’ve never eaten such yummy things. I’ve put on two pounds already?‘ I tako u šetnji stiţemo do drvenog mosta koji ide ispred Koloseuma. Osvetljen je sav. Ĉujem ih kako pričaju. Rajli otvara Lonely i traţi određenu stranicu, En gleda sliku i pokazuje nešto na donjem delu Koloseuma. „Yes, that’s right. They must be the Roman ruins, they’re amazing...“ „Yes“, kaţe Rajli. „ The crazy thing is that we did not even exist.“ Ćićo, iako ne razume apsolutno ništa od onoga što govore, ubacuje se u razgovor. „Yes, like the Gladiator! Have you seen the movie? What you think about Russell Crowe? He has a group of singers and he sounds... „ Gleda me. „Ĉek, tako se kaţe? Nem pojma... He sounds the battery.“ Na neki način pokušava da imitira bubnjanje sa zamišljenim palicama, poput Bonza iz Led Cepelina. En i Rajli mrdaju u ritmu, posle se uslikamo svi zajedno s Koloseumom iza leđa. Ubrzo potom ulazimo u auto i Ćićo zatvara krov, počelo je da bude sveţe. Ćićo je hteo da promeni kombinaciju sedenja, tako ćemo, rekao je, biti u mogućnosti da zagrejemo devojke. Sedim iza, pored mene je En. Ona gleda kroz prozor, vrlo zainteresovano prati slike Rima koje proleću ispred nas, kao u filmu u boji sa savršenim svetlom i s mnogo statista. En prati sve s velikim interesovanjem i s vremena na vreme se nagne unapred, privučena svedima nekog lokala ili grupom ljudi koji ulaze odnekud ili svi stoje zajedno i pričaju, naslonjeni na automobile ili na ivice fontana. „Hey, tomorrow it would be nice to go for a ride on one of those!,“ En kaţe nešto Rajli, a i ona se slaţe. „Mislim da bi htele da se provozaju u kočijama s konjima, video sam da je na to pokazivala.― „Svaka čast, Ćićo, vrlo si pronicljiv, samo što ćeš sutra ti da častiš...― „Okej!―, Ćićo se nasmeši Rajli. „Sure, tomorrow we do it ali together.“ I uzima
joj ruku. Rajli ga gleda, smeši mu se i onda se veoma neţno cela premešta ulevo i naslanja mu se na rame. Dok En i dalje nastavlja da gleda kroz prozor, a to je kao da ne bi da mi ukaţe baš potpuno poverenje. Ruke je spustila na suknju, jednu u drugu. Pribliţavam joj se kao da bih rukom da je dotaknem i baš u tom trenutku ona se premešta na sedištu. Odmah povlačim ruku i ostajem tako, i naglo zaustavljam dah. Ubrzo potom opet pokušavam i lagano primičem svoju ruku njenima, a onda je dodirnem. Ona se prvo malo trzne, ali onda širi ruke i uzima moju ruku, čvrsto je hvata s obe svoje ruke. Tako ostaje, kao da se ništa nije dogodilo, i opet gleda napolje. Ali za mene ovo je poput male pobede, moţda je glupa, ali ipak je pobeda. Naravno da ne moram ni da kaţem da se Ćićo i Rajli ljube, i da se on odmiče samo da isprati da ne završimo autom u Tibru. Onda parkiramo auto u Tritonovoj ulici. Ćićo i Rajli hodaju ispred nas i Ćićo pokušava da je ubedi da veče nastave u njenoj sobi. Ĉuo sam samo „In your room“ i „I only want to speak all the night“, i onda nju koja se smeje, ali i odlučno odmahuje glavom. „No, it’s not possible...“ En me hvata podruku i naslanja mi glavu na rame i tako, dok oni i dalje idu u pravcu hotela, mi skrećemo desno prema Fontani di Trevi. Trg je prazan, nailazimo na Marokanca koji odmah pokušava da nam uvali neko cveće, ali ja odrečno klimam glavom i on ubrzo zatim odustaje. Onda se predomislim. Stiţem ga, dajem mu dva evra i uzimam ruţu. Odlazi bez rasprave i bez hvala, ništa. En je tamo, nasred trga koji je sad prazan. Dolazim do nje i dajem joj cvet. „For you. A flower for a flower...“ Ona ga uzima, primiče ga nosu, snaţno udahne miris. Ja se samo nadam da se neće odvojiti sve latice koje mi već izgledaju nesigurno. Ne, uspeće, preţiveće. Onda se ona smeši i kreće da govori mnogo brţe nego obično. „Im so happy to be here, you know that tonight we didn't want to go to Macaroni? We had booked somewhere else, but we were too late and they gave our table away. See how destiny works... we might not have met.“ Mora da mi je sad rekla predivne stvari, sudim to po njenim očima i po njenom osmehu, ali ja ne znam šta da joj odgovorim, tako da mi prirodno dođe da joj kaţem samo: „Godinu dana sam bio s jednom devojkom i nedavno smo se rastali. Stalno mislim na nju, iako Ćićo i ostali drugari ne pričaju o tome, ne kaţu ništa. Ti si mnogo lepa i ja sam oduvek sanjao da započnem nešto s nekom strankinjom. Viđao sam da se to stalno događalo drugima, čak i mnogo većim šabanima od mene... Pa, eto... ovo nije baš izjava ljubavi kao one divne koje se viđaju u filmovima, ali...― Pogledam u nebo. „Mesec je visoko i prepuno je zvezda, a jedna zvezda kao da je došla ovde, da upozna mene.― „Do you want to kiss me? Is that what you mean wish all those words? Did I not understand? You’re funny... and you’re sweet and I like you.“
Onda me pogleda i nasmeši se. Sad nisam siguran da li je odgovorila nešto na ono što sam joj rekao i tako se polako pribliţavam, ona zatvara oči i počinjemo da se ljubimo, prvo na tako fini način, čak pomalo stidljivo. Onda taj poljubac postaje zabavan, a odmah potom i strastven. Skoro da me iznenadi ovaj iznenadni sklad, jer jedan poljubac moţe da otkrije sve, kroz jedan poljubac sve shvatiš. Sad ne kaţem da sam se poljubio s ko zna koliko ţena i, iskreno, nisam nikad ni vodio računa o tome, ali prema onome čega se sećam, svaka od njih mi je u tom prvom poljupcu već bila otkrila mnogo od onoga što se posle i potvrdilo. Na primer čak i Baruština mi je pri prvom poljupcu rekla nekoliko stvari, mislim, nije htela, ali mi jeste govorila o sebi. Samo što je ja uopšte nisam slušao. Trebalo je odmah da shvatim da nije bilo potrebno, ti poljupci su bili drhtavi, neodlučni, skoro isprekidani, kao da svetla nakratko nestaje... s vremena na vreme bi se brzo premeštala, i čak su nam se i zubi sudarali. Dođe mi da se smejem samo kad se setim, ali se kontrolišem i opet sam u Eninom poljupcu, ne mislim ni na šta drugo. A sviđa mi se ovaj njen poljubac koji kao da nema kraja, sviđa mi se jer nije bljutav, nije dosadan, nikako da ga se zasitim. Da, prepuštam se, da, s njom se zaista razumem, ovaj poljubac govori sve jezike sveta.
„Ma gde si bio?―, Ćićo je ispred auta, puši. „Već sam se zabrinuo.― Baca cigaretu dok ja ulazim u kola. „Jesi li uspeo da odeš do sobe? Ja sam probao na sve moguće načine ali ništa...― „Ma gde, bili smo na Fontani di Trevi.― „Jesi li bacio novčić?― „Jesam...― „Jesi li zamislio ţelju?― „Da, jesam, hajde da krenemo, uskoro će zora.― Ćićo kreće. Rim je sada pust, nema nikog u Tritonovoj ulici, na Trgu Barberini i gore ka Ulici Veneto. „Slušaj, slušaj ovamo...― Prinosi mi ruku ispod nosa. „A? Fina roba, mirišljava!― „Ma, beţi!― Odgurnem mu ruku. Ćićo se smeje. „Alo, šta ti je, gadiš se? Trebalo je samo da čuješ kako je uzdisala, topla je kao čokolada sa šlagom u planinskoj kolibi! A ima i takve sise, čvrste, jake, pune, kunem ti se, skoro da nisam mogao da ih obe drţim.― Kad on priča, to liči na porno film. Ćićo pušta muziku i kreće. Ja se malo opustim. Ćićo me gleda dok vozi. „I, kako je sad? Malo si bolje, zar ne?― Ćuteći klimam glavom, malo sam umoran. „Uh, kad bi ih još bilo, još mnogo ovakvih dana. Danas si opalio Baruštinu da bi se izduvao... a onda sad imaš ovu predivnu Amerikanku za jednu savršenu ljubavnu priču. Šta još da poţeliš od ţivota!― A ja se ne pomeram, sedim zatvorenih očiju, dok auto ide dalje. Ćićo uključuje radio, već znam, uključiće svoju omiljenu stanicu: 102.70, čuje se poznati moto „jednu ţiviš, jednu pamtiš―. Pušta Ligabuea i Questa e la mia vita.27 Da, čak i ako Ćićo vozi, ja sam taj koji je na pogrešnom putu.28 Udahnem jako, duboko. Naravno, ovo je moj ţivot... I šta bih ja još hteo? Hteo bih Alesiju. Hteo bih da je zaljubljena u mene ili da mi barem objasni zbog čega joj je ţao... Apsurd ţivota je to što si trenutak ranije u savršenom skladu s nekim, gledate se na primer izdaleka na nekoj ţurki, u nekom lokalu ili na ulici, ili se pogledate zbog nečega što je rekao neki prijatelj ili već neko tu prisutan, i dovoljan vam je taj jedan pogled da se osmehnete i da se razumete, tako, u letu. Da, kao onda. Ja netremice gledam u nju dok razgovara sa svojim drugaricama i smeje se, dok namešta kosu, stavlja je iza ušiju i tako otkriva obraze, svoj profil, usta koja nastavljaju da govore, koja kao da se uopšte ne zaustavljaju. Sedi na ivici ogromne bordo fotelje, u kući smo jedne njene drugarice, Stefanije, na njenom rodendanu. Nisu se videle već neko vreme i imaju mnogo toga jedna drugoj da 27 28
It.: Ovo je moj ţivot, Ligabuc, jedan od najpoznatijih italijanskih pop pevača. (Prim. prev.) Odnosi se na tekst ove pesme u kojoj glavni junak vozi i na pogrešnom je putu. (Prim. prev.)
ispričaju. Tu su i druge njihove drugarice. Ja se šetkam između stolova, pogledam neku sliku na zidu, popijem nešto, pojedem sendvič, ali se sve vreme jako dosađujem. Prošlo je malo otkad je moj otac umro i sve mi izgeda tako prokleto bez smisla. „Ćao, Nikolo. Ĉula sam, stvarno mi je ţao.― „Hvala ti.― Ta devojka drţi čašu u rukama, vrti je tamo-amo, a čaša je dopola puna. Na trenutak niko ne govori. Onda napravi čudan pokret usnama, podiţe bradu pa otpije malo, ispija sve u jednom gutljaju, Ispušta čašu u ugao ormara s knjigama ispred fotografije nekog starog gospodina, i tako je zaklanja. Onda me pogleda još jedanput, uz najmanji mogući osmeh, i odlazi. Frančeska, Frančeska Ferante, eto kako se zove. Nekih stvari se setiš tek kasnije, kad ti više ničemu ne sluţe, a sada je to vreme već prošlo. A kad se okrenem, vidim Alesiju koja me netremice gleda. Nisam nikada video njen tako intenzivan pogled, bilo je kao da je prešla preko celog mog tela, kao da je mogla da vidi sve unutar mene i zbog toga sam se osetio kao nag, kao da je ona iznenada postala mnogo, mnogo starija od mene. Ţena, da, tako je, ona je starija ţena kojoj ja moţda i nisam sasvim potaman. Ali onda mi se osmehne i vraća se ćaskanju s nekom drugaricom koja je upravo sela preko puta nje. „Uf, ja ovu moram da opalim, znaš! Neće sigurno samo tako da mi ode iz Italije. Ţelim da je označim zastavicom!― Ćićo me čupa iz mojih misli, usisava me i prebacuje u realnost, onda naglo koči i parkira, stigli smo do moje zgrade. „Ali ionako imamo još celu jednu nedelju... Vremena koliko ‘oćeš, nego, poţuri ti s En inače ću ja da postavim zastavicu i na nju, iako je za moj ukus previše mršava!― Ćićo uspeva da me zasmeje, zbog ove pričice sa zastavicama mi u svom seksualnom ţivotu izgleda kao Mesnerov29 suparnik, ali da kaţeš da je En previše mršava je besmisleno, ona je savršena devojka sa svojim oblinama. Dobro onda, posle ovog poslednjeg zapaţanja, izlazim iz auta. „Ćao, vidimo se sutra.― „Da, za sutra je već sve organizovano. Idemo s njima na večeru! Sutra ću ja da se pobrinem za sve, obećavam...― „Naravno, kako da ne, baš jedva čekam to da vidim.― Zatvaram vrata i krećem. Ćićo zaškripi gumama čim krene autom i dva puta pritiska sirenu ne hajući ni za šta i ni za koga, ni za to što je već pet ujutru i što bi neko, ispravno s obzirom na to da je subota, mogao da spava. Ćićo nestaje u punoj brzini u dubini obliţnjeg trga. Krećem ka kući u nadi da nema Fabiole, njenog muţa Vitorija, starog školskog druga Klaudija, Pesnika i Valerije, ali prvenstveno Pepea. Mada, na kraju je Pepe, koji je trebalo sam po sebi da bude problem, bio taj koji mi ga je u 29
Reinhold Messner — čuveni italijanski alpinista. (Prim. prev.)
stvari rešio. Penjem se uz stepenice. Kroz prozore ulazi prva svetlost zore i ja se zaustavljam pred jednim prozorom. Na dasci stoje stara saksija od napukle gline, da zemljom koju neko mora da je zalio, i jedan crveni geranijum. Kroz poluotvoren prozor ulazi sveţ vetar ranog jutra i u daljini se, kroz zgrade u kvartu San Lorenco, pomalja sunce. Penjem se uz poslednje stepenike i polako otvaram vrata od stana. Zatvaram ih i dvaput okrećem ključ, idem hodnikom na vrhovima prstiju. U toj tišini skoro da se čuje i disanje moje majke i moje sestre. Zamišljam ih u njihovim krevetima, tihe, moţda spokojne, pokrivene snom. Ali ne moţe da bude tako. Ne više. Ne za sada, moţda. To je nekako kao da smo se svi zajedno oduvek igrali slaganja jedne slagalice. Ili kao da smo gradili neku od onih kula s kojima sam se igrao kao mali, napravljenih od drvenih pravougaonika, onih jednostavnih igara kojih se sada Frančesko igra. S istom njegovom čistotom stojim ispred radne sobe svog oca, ispred njegove fotelje od crne koţe koja stoji tamo nepomična, ispred njegovog stola. Ostajem na vratima, spuštam ruku na okvir vrata, i zamišljam da vidim njegova ramena. Lupa po kompjuteru, onda se zadovoljan zaustavlja, okreće se i smeši. „Stigao si, sedi ovde, brzo ću da završim.― Pokazuje mi rukom na crni kauč, desno od stola, ispod biblioteke. A ja sedam tu da sačekam dok završi sa slanjem neke pripovetke, crteţa, vica, ili neke od onih priča koje piše za nekoliko novina. Ali sada je ta stolica prazna, kompjuter je ugašen. Nedostaje taj deo slagalice koja više nikad neće biti kompletna. A meni dođe da udaram nogama u pod kao što to radi Frančesko kad ne moţe da sklopi neki deo vozića ili da otvori nešto na Valerijinom ajpedu. Neprekidno prstom udara po njemu i gleda me, ne trepće, kao da mi kaţe „Uspeću ja―, a ja ga ostavljam da pokušava i smejem se njegovoj tvrdoglavosti. Da li sam ja bio takav s tri godine? I kako me je gledao moj otac? Nedostaju mi njegove velike i tople ruke koje su mi tako često milovale obraze, skoro kao da bi me samo nervirale, a danas bih ih tako privio uz svoje lice i tako ih drţao, zatvorenih očiju, na obrazima, prilepljene, samo da mu ne dopustim da ode.
Sunce je visoko na nebu. Roberto, portir u hotelu, rekao mi je da još nije izašla, tako da čekam. Sedim za jednim malim stolom u baru preko puta, naručio sam samo kafu. Gledam ljude koji prolaze, ujutru je ovde u Ulici Razela puno stranaca, blizu je hotel, tako da je opšti štrapac svih nacija sveta: Kineza, Francuza, Nemaca, Španaca. Ĉujem njihove jezike, tako su različiti, i mnoge kako se smeju, moţda zato što su na odmoru, ove italijanske subote, gde sve loše kao da je zaista prošlo. Ipak, šta se tu moţe, uvek kad si na odmoru osećaš se opuštenije, nekako kao da su problemi ostali vezani za zemlju iz koje smo krenuli. Neka druga zemlja ne ţeli da primi naše stare brige. Nekoliko Kineza se okupilo oko jedne među njima koja izgleda najstroţe. Nosi crvenu zastavicu koju drţi u visoko podignutoj ruci, na vidnom mestu, i govori nešto na svom jeziku. Neki Kinezi se i na to smeju, moţda je ta ţena zanimljiva ili je Rim taj koji stvara dobro raspoloţenje. Malo dalje od njih jedan par Juţnoamerikanaca hoda ruku pod ruku, zaustavlja se ispred neke radnje, ona nešto pokazuje, on klima glavom, onda se smeju pa se poljube, ali jedan od onih poljubaca koji nikom ne ide na ţivce, ovlašan. Slaţu se oko onoga što su videli, ali ništa ne kupuju i nastavljaju da hodaju ruku pod ruku. Kriza je za sve, pa moţda i za njih, osim za njihovu ljubav. Ali o tome ja svakako ne mogu da govorim. Alesija me nije zvala. Gledam telefon, ništa, nijedan poziv, poruka, smajli, poziv sa skrivenog broja koji bi ipak mogao da mi ostavi nekakvu sumnju, neizvesnost daje to moţda bila ona, daje moţda skrivanjem broja htela da proveri da li mi je telefon bio ugašen, ili da čuje moj glas samo na trenutak i tako ostane da me sluša dok ja posle dva uzaludna „halo... halo...―, na koja bih moţda dodao „ti si?―, ili moţda na još sigurniji i direktniji način ,―Alesija?―, ne bih prekinuo vezu. Onda bi se ona smejala, pa bi prekinula, ali sada s jakim osećajem sigurnosti: tada bi bilo jasno da za mene ne postoji nijedna druga osim nje, Alesije. Ali ona to već zna, da, da, zna to tako dobro da nije htela da mi priušti ni to najsitnije zadovoljstvo da me pozove sa skrivenog broja. Tako da spuštam telefon na sto i rešim da više ne razmišljam o tome, a kad podignem pogled, vidim je kako izlazi. Tu je, obasjana suncem, njena tamna kestenjasta kosa svetluca na jutarnjem suncu, mora da ju je tek oprala zato što je meka, lagana, kreće se s njom koja gleda oko sebe, neodlučna u kom pravcu da krene. Nosi majicu s vodoravnim prugama svih boja, poput duge, kao onaj sladoled koji leti tako često jedem, što počinje jagodom a završava se mentom i koji god da je poslednji ukus koji pojedeš, budeš zadovoljan i ostaje ti taj ukus sveţine. Dole nosi tanke svedoplave pantalone koje je malo steţu u struku i prate njene obline, njenu veličanstvenu zadnjicu i padaju dole skroz preko ravnih espadrila s teget platnom odozgo. Nosi ogromne braon naočari na glavi, kao rajf. Blista na tom suncu u svojoj jednostavnoj lepoti, bez i trunke šminke, sa svojim zelenim očima i tim finim pegicama. Preko ramena nosi torbu krem boje i lonely u desnoj
ruci, i dalje gleda oko sebe kada me iznenada ugleda. Javljam joj se izdaleka. Ona mi se smeši, stavlja vodič u torbu i brzim korakom kreće ka meni. Ponekad mi dođe da se okrenem, nisam više toliko siguran da se obraća meni, mislim da je sve ovo šala, da se u stvari neki drugi muškarac nalazi iza mene. Ali ne, ona je prava i stvarno ima posla sa mnom. „Hi, Ann! Do you want breakfast? Here there are incredible croissants, very good.“ „Croissantt― „Yes. Look.“ Hvatam je za ruku, vodim je u lokal i pokazujem joj kornete. „Oh, yes. We call them Danishes, we often eat them...“ „Eto, vidiš, that’s right. Do you want it?“ Klima potvrdno glavom. Tako da izlazimo napolje i sedamo na sunce. „ Where is your friend Raily?“ „She went for a ride! She wakes up early in the morning, she is used to doing a lot of things, for example running...― Primećuje da nisam baš bogzna šta shvatio, i tako sedeći imitira nekog maratonca. „A, sport.“ „Yeah... sport“ Smeška se, verovatno je zabavlja moj engleski, i klima glavom. Odmah potom stiţu i korneti, s dva kapućina koja smo naručili. Ona pokušava da uzme račun koji su stavili ispod tacne, ali ja sam brţi i kradem joj ga tako u letu. „No! Here you are in my city, when I will come in NY it will be your time.“ Sleţe ramenima, uz osmeh. „Ok.“ Ionako zna da se to neće nikad dogoditi. Dečko koji nam je doneo kapućina uzima mojih deset evra, napiše račun i ostavlja nekoliko novčića u tacni pored. „So I can teach you something about the Roman breakfast style. „ Ona se smeje. „ Take the croissant. Put it in the cappuccino but not too much only two or three times, like is a baby at his first splash“ Onda ja uzimam korneto za jedan kraj i skoro kao neki naučnik potapam ga brzo dva puta i treći put malo duţe u kapućino, onda ga stavljam u usta, pazeći da se ne isprljam. „Mmm! Pa ovo je uţivancija! Here is perfect because the pasta of cometto is very blond.“ Sad joj pokazujem koliko je vaţno kako se mesi testo, otvaram ga, pokazujem joj kako se fino razvlači, kako je testo meko, svetio, zlatno, lagano, kako miriše, slatko ali ne previše. „Mmm.― Onda je vodim za ruku koja drţi taj iskidani korneto. „One, two... i three...― Poslednje, malo duţe umakanje i onda u usta. Celog ga pojede, kraj korneta prekriven je penom s kapućina. Toliko je natopljen da joj malo kapućina izlazi iz usta i sliva joj se sve do brade. Brzo uzimam salvetu i brišem je, ona mi je brzo uzima iz ruku, briše usta pa je zguţva i baci u tacnu ispred. „It’s unbelievable, it’s so yummy, it’s delicious.“ „Yes, Ann, is like your kiss... Has the same fantastic taste.“ Po tome kako me gleda izgleda da joj se ovo dopalo, ili mora da sam
stvarno rekao nešto drugo u odnosu na ono što sam hteo da kaţem. Ali ona mi se onda pribliţava i ljubi me tako neţno, usne su joj tako meke i vrele, slatke, s ukusom tek uzetog kapućina i onog korneta, ne, još su ukusnije od svega toga. Onda se premešta do mene i gleda me onim svojim dubokim očima, pa uzdahne. „You’re a sweet guy, and Im sorry for what Raily said, about your girlfriend dumping you but that girl was silly, and even if she thinks she has found someone better than you, she’s wrong, you're too nice and perhaps because it is such a beautiful sunny day.“ Gleda malo oko sebe. „In this beautiful square, here, I should not say this, but Im falling in love with you...“ I onda me opet poljubi, s neverovatnom neţnošću, posle svih tih reči na engleskom. U početku je tako, gubimo se u tom poljupcu, onda mi ona gricka donju usnu, a odmah zatim kao da se igra jezikom, kao da hoće da mu nađe pravo mesto, da ga bolje namesti, skoro da se nervira. Poljubac je pravi paspartu, poljubac je drevni refleks, poljubac je kao odlivak od gline, poljubac zaustavlja sliku u vremenu, fotografiju, posebnost, ukus, karakter te osobe koja te je poljubila. I zauvek će od nje ostati taj jedinstveni momenat, poseban, neponovljiv, taj trenutak sreće. Ali odjednom osetim nešto čudno, kao da osećam da me neko posmatra. Ćićo? Neko drugi? Zato se odvajam od nje. I zaista jeste tako: ispred nas stoji jedan dečkić iz Bangladeša. Tu je na nekoliko centimetara od stola, bulji u nas. Eto razloga za takav osećaj. Smeje se, sa svojim dţinovskim zubima liči na Duška Dugouška u ljudskom obličju, onda odozdo izvlači, kao da izvodi magični trik, jedan buket cveća. „Ruţa, ti hoćeš ruţu? Ona je srećna ako ima ruţu.― „Ne, hvala ti, odlično nam je ovako, baš smo doručkovali i ne prija nam da nas neko uznemirava.― „Da, vaţi, doručak...― Još je i ironičan. Ne obraćam paţnju. „I onda, da nećeš moţda upaljač?― „Ne, hvala. „ „Neki film na DVD-ju? Hoćeš da duvaš?― „Ne, ništa nam ne treba.― „Sigurno?― Spušta cveće i vadi ispod majice neki polaroid. „Onda fotka, sad ćemo pravimo fotku, daj, pravimo jednu fotku zagrljeni kao onda kad ste jeli doručak...― Gledam u En i vidim da se kezi, sleţe ramenima kao da kaţe: „A zašto da ne?― „Okej. Koliko će me koštati fotka?― „Deset evra.― „Ma s deset evra ću da kupim polaroid! E matori, pa nisam ti ja glupi turista, alo! Ma daj, beţi. Idi pecaj negde gde nema ajkula, znaš...― En pokušava da shvati šta mi to govorimo, ali se mršti: previše je komplikovano za nju. „Sedam evra.― „Daću ti tri i onda odmah da pališ odavde, čim je uradiš, inače ću da te
išutiram po guzici...― „Ĉetiri ili ću da te prijavim na međunarodni plavi telefon.― „A to postoji?― „Ne.― Prasnem u smeh. „Hajde, pravi tu fotku, aj...― Grlim En, primičemo lica jedno drugom. Dečkić odmah izgovara: „Cheese...u, a mi se poslušno nasmejemo. Polaroid proizvodi neki čudan zvuk, onda zazuji i mada je u pitanju neka vintidţ verzija, treba mu određeno vreme pre nego što izbaci fotografiju. Dečko malo maše njom, a ja vidim kako se polako pojavljuju naše siluete, od glave nadole. Iz zadnjeg dţepa vadim novčanik, vadim novčanicu od pet evra i dajem mu je dok on En pruţa fotografiju. „Da li je ovako u redu?―, pita me lukavim tonom, sve uz namigivanje. „Nemoj ni da pokušavaš, rekli smo četiri.― „A, četiri, tačno...― Kreće da traţi evro za kusur, ali En mi pokazuje fotografiju. „Do you like it? We look very nice together.“ Onda gleda u mene, pa u dečaka i onda slegne ramenima, kao da kaţe: „Ma da, pusti ga neka ide.― „Idi, hajde... Sad ja treba da okrenem međunarodni plavi telefon, ali da tebe prijavim!― Onda se prošetamo duţ cele Tritonove ulice, stiţemo do Galerije Sordi i krećemo da gledamo izloge. Ulazi u Žaru., pretraţuje po rafovima, brza je i odlučna, na kraju uzima neku suknju i jednu laganu haljinu i nestaje u kabini. Ja sedam na fotelju, gledam oko sebe i moram da priznam da je ova radnja stvarno lepa. Ĉelične cevi svetlucaju, ima ogromne izloge, police su od neobrađenog drveta, stolice sve od tamne ispucale koţe, kao i kauči. Otvara se zavesa na kabini i En izvodi neku vrstu revije u ritmu muzike, upravo idu One Direction, mislim da je ovo What Makes You Beautiful. En brzo hoda uz te note, skoro da skakuće bosih stopala, i moram reći da joj ta plava haljinica stvarno divno stoji. „Hej!― Na ravnim ekranima u radnji ide i spot za tu pesmu. Na spotu je pet srećkovića koji šetaju po plaţi i zajebavaju se, onda dolaze i dve devojke i sve naravno postaje mnogo intrigantnije. Podrazumeva se, te dve devojke su prelepe. En me gleda. „So what do you think, do I look pretty?‘ Zbog En bi u tom spotu grupe One Direction svi odlepili. „ Yes, you are perfect. „ Onda opet otvara zavesu na kabini i pravi modnu reviju za mene, isprobava svetloplavu majicu, onda belu košulju s dugmićima, teget sako, pa plavu haljinicu. A ja sam tamo, sedim, gledam u nju i sam sebi izgledam kao Ričard Gir u Zgodnoj ženi, kad ono Dţulija Roberts u luksuznoj radnji na Beverli
Hilsu izlazi iz kabine u najneverovatnijoj odeći. Ipak ne ispričam En da sam uporedio ove dve situacije, pošto tu postoje dva opasna detalja: prvo, moglo bi da joj ne bude zabavno pošto je taj film kako god okreneš priča o prostitutki; drugo, mogao bi da ne bude zabavan meni s obzirom na to da svu tu odeću plaća Ričard Gir! Evo i pesme Karli Rae Jepsen i videa na plazma ekranu u radnji. Ne, čoveče, pa jeste li ga ikada videli? Na početku je čovek koji šiša travu, izgleda bolje od bilo kog igrača tenisa ili fudbala! Ma kako je moguće, malo razmišljam, oni što kod nas šišaju travu uvek imaju stomačinu. Da nisu moţda kosilice sporije? Nemam pojma. A onda se pojavljuje i ona, koja pere svoj auto i proteţe se skroz preko haube sva u sapunici, kako ona to radi izgleda skoro kao pornić. Kod nas nijedna devojka tako ne pere auto, naprotiv, skoro nijedna i ne pere svoj auto, sve idu u one proklete auto-perionice s onim ogromnim četkama, gde pre nego što će ti oprati auto misliš da će ti ga izgrebati. Mi nemamo kult toga ovde. Odmah zatim još jedan spot, ista pesma, ali izvode je Dţastin Biber, Selena Gomez, Ešli Tisdejl i More, koji igraju, smeju se i zezaju, pevaju tu pesmu, poput nekog od nas ko se zabavlja praveći parodiju na pesmu na svom kompjuteru. I ja i Ćićo smo to jednom radili, bili smo skroz smešan igrački ansambl, i to za proslavu Batovog rođendana, i priredili smo mu iznenađenje s njegovom omiljenom pesmom Can’t Nobody HoldMe Doivn od Pafa Dedija, ali smo je interpretirali na svoj način i moram reći da je video bio veoma dobro prihvaćen to veče. Ali mi smo mi! A kad vidiš grupu tih mladih ljudi koji su svi milijarderi a tako nešto rade, pa, moram da budem iskren, to stvarno ostavlja dobar utisak na mene! Moţda ponekad novac ne moţe da poništi činjenicu da smo i dalje mladi. Naţalost, o ovom pitanju ne znam šta bih mogao da kaţem. En je već na kasi, uzela je nekoliko stvari koje je isprobala. Tako onda šetamo Ulicom Del Korso u pravcu Trga Del Popolo. Onda En uzima Lonely pa ulazimo u Crkvu svetog Marčela, a onda u onu Isusa i Marije, i moram reći da su predivne, nisam ih nikad dotad posetio. Ono što je apsurdno je da sam u Rimu već dvadeset godina, i ako oduzmem prvih nekoliko godina kad uopšte nisam hodao, i kad sam imao prilike za to nije da sam baš mnogo video! Ako izađeš s nekim turistom, moţeš da uvidiš mnogo toga, on sve čita u vodiču, a ti primećuješ lepote koje su ti dotad uvek izmicale. Stiţemo do Panteona i ulazimo. Ono što je najneverovatnije jeste da je na tavanici ogromna rupa, nisam to nikad dotad primetio. Vide se oblaci kako prolaze i sunce, u ovom trenutku, s jednim velikim zrakom, ulazi ukoso i osvetljava Boga Julija, koliko mogu da pročitam na pločici ispod statue, kao da je u pitanju neki od onih filmova o Indijani Dţonsu. Pitam En postoji li neki razlog za taj „boţanski― znak... „Let me see.“ Prelista nekoliko stranica, vraća se unazad sve dok ne nađe onu pravu i pokazuje mi osvetljenu statuu... Nije to znak, samo slučajnost. Ĉim izađemo iz Panteona idemo na granitu kod „Zlatne šoljice―30, desno od trga. 30
Ĉuveni bar, i ujedno prodavnica kafe, Tazza D‘Oro; granit: italijanska ledena poslastica. (Prim. prev.)
Dolazim s računom do šanka, pribliţava mi se jedna devojka. „Izvolite.― „Dve granite s duplim šlagom... Hvala.― „A to bi bilo?― „Odozgo i odozdo.― Ma kako ova ne kapira? Neke prodavačice su stvarno neverovatne. Stiţe stari sladoledţija, ljubazno je pomera i, na sreću, sam će se pobrinuti za to. Uzima pet ili sedam plastičnih čaša i sve ih puni šlagom, onda otvara mali kapak na aluminijumskom poklopcu i vadi granitu od kafe, sve ih dopola napuni i onda odozgo opet stavlja šlag. „Evo ih, jedna, dve i tri...― Pruţa nam ih i svaki put uzima račun, pocepa ga i vrati nam. Ubrzo smo već napolju. En jede šlag s velikim uţivanjem, ali pogrešno. „No, not alone... you have to mix it with coffee...“ Pokazujem joj kako se to radi. Podvlačim njenu kašičicu, uzimam malo kafe, onda šlaga i tako stavljam u usta. Sve zato što je šlag koji prave u „Zlatnoj šoljici― blago sladak, ali ne previše, a kafa je blago gorka, ali ne previše, i kad se spoje ukus je savršen. Nastavljamo da šetamo po ovom predivnom danu poznog maja. Krećemo Ulicom Seminario, u kojoj se s leve strane nalazi radnja koja prodaje sve veoma jeftino: „Dakota―, od majica do čarapa, od patika do koţnih jakni, od cvetnih košulja do modernih rolera, sve za stvarno male pare. Ali ne samo to, ono što je neverovatno jeste da prodaje i ormare, stare pisaće mašine, male stočiće iz devetnaestog velca, moţda prave, a moţda i ne. En liţe kašičicu sa šlagom. Skoro da je pojela granitu, koja joj se dopala isto kao što joj se dopada i ovo mesto. Gleda svaku stvarčicu, otvara fioke, ormare, uzima u ruku stare fotografije, lupi u neko dugme stare pisaće mašine. Radoznala je. Onda lista svoj Lonely Planet. „It’s not in here! This place is so cool, it shows you another history of Rome, the writers who have lived here and it’s so cheap.“ Izlazimo. „Here in the next day we have to go, in this restaurant...“ Pokazujem joj restoran „Sakrestija―. „It’s very good, there is a pizza that is fantastic like you.“ Smeši mi se, blago me poljubi i hvata me za ruku. Hodamo tako, izgledamo kao dvoje turista u šetnji Rimom i u trenutku stvarno ni o čemu ne razmišljam. Gledam je, posmatram njen profil, tako lep, ponegde sakriven kosom koja igra na suncu, njen prav nos, oblik očiju, njena otvorena usta. Dopuštam joj da me vodi, zatvaram oči i prepuštam se, i na trenutak se osećam srećno. A osećaj je prelep, i uvek te iznenadi, skoro da se potreseš, i zaboravio si koliko je lepo biti srećan, ali u istom trenutku u kom pokušavaš da ga zaustaviš bar nakratko, da ga i dalje osetiš, već je prošao. Ali taj trenutak će se moţda vrati. Otkada nema više mog oca nije mi se nijednom dogodilo. Nad svime je sve vreme postojao neki teret bola, i kad se tako osećamo, mislim da time i uslovljavamo ono što će da se dogodi, ţivot koji nas okruţuje. Alesija koja me je
ostavila, Valerija koja neće da uči, i dalje menja fakultete, viđa se s Pepeom, ali i sa nekim kao što je Pesnik! Fabiola, s detetom od jedva tri godine, opet bi htela da ţivi kao devojka, da se opet smuva sa svojom ljubavi iz srednjoškolskih dana. Jer po mom mišljenju, neke stvari ipak ne mogu više nikako da budu onakve kakva su bile, moraju biti drugačije, zato što se sve promenilo, ono što si osećao, ono što si bio, čak i to kako se smeješ nekom vicu. En se okreće, gleda me i smeje se, a ja joj steţem ruku, lagano, kao da bih da joj dam mali znak, a ona srećna nastavlja da ide, opuštena, i ne gleda u mapu, bez cilja, gubi se sa mnom. Da li bih mogao da provedem ţivot sa strankinjom? S nekim ko govori drugim jezikom, ko je rođen u drugoj zemlji, ko nije vaspitan kao mi, ko nije naviknut da jede ono što mi jedemo? Sećam se da smo preko leta išli s tatom i mamom u Ancio, i da je među svim njihovim prijateljima samo jedan bio oţenjen strankinjom, zvala se Sara, Engleskinja. Bila je mršava, veoma svetle puti i plave kose, malo slamaste. Uvek je nosila zeleni bikini i sećam se da joj je gornji deo bio širok i kad se nagne videle bi joj se bradavice i deo grudi, ali ono što je bilo čudno jeste da je i taj deo bio kao i ostatak njene koţe. Ona, za razliku od Italijanki, nije imala drugačiju boju ispod kupaćeg. Na plaţi je jela samo špagete s paradajzom, nosila ih je od kuće, uvek. Jedanput je ostavila otvorenu plastičnu kutiju i otišla ja da opere nešto pod tušem. Tako da sam ja uzeo čistu viljušku, navio sam malo špageta na nju da bih ih probao. Bili su hladni i mekani, skroz raskuvani, samo paradajz nije bio loš, ali to je lako pripremiti. Onda sam pljunuo sve na pesak i sakrio taman na vreme pre nego što se ona vratila. Sela je na stolicu na rasklapanje, onu plastičnu što ti na leđima ostavlja odštampano „Ondina―, naziv fabrike koja ih proizvodi, i koja se uvek lepi za noge. „Hey...“ En staje i protresa mi ruku. „What are you thinking about? You’re on another planet... Are you still thinking about her?“ „I'm sory, I dont understand... Can you speak slower please?“ En podiţe obe ruke i opušta ih pored tela kao da bi da kaţe „nema veze―. Nastavljamo da hodamo. Stvarno je lepa, ima neverovatno telo. Posumnjam samo u jedno. Ko zna da li zna da kuva... a ako pravi špagete, neće valjda da ih prekuva? Pa dobro, na kraju krajeva, ja ću naučiti!
Kupujem joj mornarski šešir jer je stvarno mnogo toplo i uzimam jedan i za sebe. Onda grabim ajfon, malo ga odmičem dok je grlim i slikam nas. Oči su mi zatvorene na toj fotografiji. „ Wait, just a moment. Another one please, I was sleeping? Ona se smeje i opet me grli. Odmičem telefon da bih napravio još jednu fotografiju i u tom momentu nam prilazi jedan tip, neki moţda Albanac, momak, visok, mršav, sportskog izgleda. „Hoćete da vas ja slikam?― Skoro da mi dođe da mu kaţem „kako da ne―... Onda pomislim kako bi mu bila potrebna jedna sekunda da nestane s mojim ajfonom, i da krenem u trku za njim, siguran sam da bih na kraju stigao poslednji, posle svog sopstvenog ajfona. „Ne, hvala, sami ćemo...― Shvatam da bi hteo još nešto da doda. „Ovako je mnogo zabavnije.― Tip se udaljava. En mi daje svoju torbu. „ Can you hold it for a second? I want to do something. „ Skida mi šešir s glave i ne shvatam šta hoće da uradi. A da, videla je fontanicu, hoće da ih pokvasi jer je sada još toplije nego pre. Kvasi oba šešira, onda ih cedi da bi izbacila suvišnu vodu i dok se vraća ka meni stavlja svoj šešir na glavu. Male kapi slivaju joj se niz obod šešira, po obrazima, a onda niz bradu, nadlanicom briše tu kap koja samo što nije pala. „Please, put it on, it’s hot.“ Daje mi šešir i ja ga stavljam na glavu. „Ah... it’s better.― Da, stvarno je bolje ovako. Onda iz torbe vadi plastičnu flašu u kojoj skoro da nema vode. „I'm going to fill it up.“ „Znaš li kako se zovu ove česme? Nosonje. The name of the fontanella is ‘nasone‘, like nose but bigger.“ Dodirujem i nos u slučaju da nije shvatila. „Ok! I'm going to get some wate rfrom the ‘nasone‘...― Onda se vraća do mene, hoda kao da je na modnoj reviji, mislim da to radi namerno, dok na dlanu leve ruke drţi flašu a desnom rukom pokazuje na nju, izgleda mi kao reklama, ili bolje kao san, pošto u pozadini ide i muzika koja je prati. She, od Elvisa Kostela. Poludeo sam, van sebe sam. Ona zanosi kukovima u ritmu te muzike. She may be the face I car it forget, a trace of pleasure I regret. A ja je gledam kao u transu... Stvarno je lepa. Onda iznenada uzima flašu u ruku i kao luda trči prema meni. „ That’s my phone!“ A da, to je bila njena zvonjava. Uzima telefon iz torbe u mojim rukama.
„0h no! Raily!“ „What?“ I baš u tome momentu jedan vozač bezumno legne na sirenu; „I?― To je Ćićo. Podigao je krov na automobilu, nosi ogromne rej-ban cvikere, svetlucavu narandţastu košulju i kosu zalizanu unazad s mnogo gela. Nosi i dve bele znojnice oko ruku, kao neki vrhunski teniser iz sedamdesetih godina, što on sigurno nikad nije bio, i kao da to nije dovoljno, ima i čeličnu ogrlicu oko vrata, jednu od onih što ih kače na napuljske mastife da bi ih zadrţali pre nego što ih puste na supranika u jednoj od onih ilegalnih borbi. Sve u svemu, ako je postojao način da neko bude upadljiv, to je sigurno ovaj, a da neko onda kaţe da on ima devojku, ma ne, tri devojke. Rajli je pored njega, s mnogo umerenijim naočarima i zlatnim lančićem koji se skoro i ne vidi. „Dobro onda, Niko, šta ste vi mislili da radite? Hajde, daj krenite s nama! Gledam u En, koja mi daje potvrdan znak, trčimo ka autu, ulazimo unutra skoro kao Starski i Hač, i još ne dodirnemo sedišta a Ćićo već gazi u punoj brzini uličicama u centru, dok gume škripe po betonskoj kocki usijanoj od sunca. „Jesi li video kako je stabilna ova tigra, a? Slušaj, slušaj točkove u krivini, slušaj samo dok jurimo!― I dok to govori skreće udesno u punoj brzini, tako da Rajli završava na njemu praktično s licem napred, među njegovim nogama. „Hey, not so speedy, baby. There is a time for everything.“ Rajli odmahuje glavom i smeje se dok Ćićo hvata obalu reke u punoj brzini. „Onda...― Okreće se ka meni i udara me rukom u koleno. „Već sam sve organizovao!― „Da, ali samo gledaj napred!― „Ova zverina je prikovana za zemlju, strašna je. Samo pipnem kočnicu i ukoči kao da je bila parkirana. Hoćeš da vidiš?― Ćićo ne čeka odgovor i stvarno koči. Ja i En se zalepimo za sedišta ispred, a onda padamo na zemlju, dok njih dvoje ispred ostaju zarobljeni pojasevima koje su, na sreću, vezali. „Jesi li video ludilo?― Neki automobili sviraju, drugi nas obilaze i gledaju nas odmahujući glavama. „Jesi li ti kreten? A šta da je neko naleteo na nas?― Ćićo ţvaće ţvaku sav siguran u sebe, čak i zatvara oči. „Gledao sam, gledao sam!― Rajli to zabavlja i ona se smeje, En malo manje, masira koleno i ponovo se namešta u sedištu. Onda stavlja i pojas. „Do you play dodgems with real cars here in Rome? It’s Jun, but warn me next time.“ I tako Ćićova tigra nastavlja da juri kejom, izbegava neke automobile a onda hvata pravac prema Francuskoj ulici, sve dok ne naleti na krivinu s leve strane.
„Stani, stani, zaustavi se ispod moje kancelarije, moram nešto da uzmem!― „Okej. A, a kad smo već tu...― Namešta ogledalce ispred sve dok me ne pronađe u njemu, vidim mu samo oči. „Je li ti pisala?― „A ko...?― „Baruština, ko drugi?― Onda me paţljivije pogleda. „A ne, izvini, u pravu si, nisam razmišljao o tome, ne, stvarno izvini, nisam hteo da... Znaš kad čovek uopšte ne razmišlja?― „Da, da, shvatio sam, Ćićo...― „Ne, razumem da ti je sad baš loše zbog toga, ali stvar je da uopšte nisam razmišljao...― „Ništa ti ne brini...― „Ne, nego zato što...― „Ma prekini više!― Rajli se okreće i upitno me gleda, čak je i En iznenađena ovim mojim tonom, nije ga dosad nikad čula. „It’s ali ok.“ I upravo u tom trenutku osetim da mi telefon vibrira. Ne mogu da verujem, to ne moţe biti. Vadim ga iz dţepa. Ćićo primećuje da drţim telefon u ruci. „Pisala mi je upravo sad.― „Ma ko, Ale?― „Ne, Baruština.― „Ma idi, i šta ti je rekla?― „O, ma ništa posebno, samo: Ti si jedno obično govno!‘.― „Klasika.― Izlazim iz auta i ubrzo potom se i vraćam. „Gotovo, idemo.― Ćićo sad kreće dosta mirnije. „Šta je trebalo da uzmeš?― „Prezervative...― Gleda me u retrovizoru potpuno zapanjen. „Ozbiljno? To onda znači da je za tebe zagarantovano... Mislim, je li već bilo nešto? Ne, hteo sam da...― Gleda u En. „Koje ludilo, ova tvoja je stvarno ribetina, mislim, i moja je slatka, ali tvoja kida, stvarno.― „Ćićo... Zezao sam se!― „Ah... Onda, svaka ti čast.― Sad Ćićo mnogo mirnije vozi. Uključio se na Ulicu Bračaneze, idemo u pravcu jezera. Ogromni platani već godinama povijani vetrom stoje uz ivicu puta, štite nas kao suncobrani od sunca koje se mestimično probija. Naslanjam glavu nazad na sedište i zatvaram oči, onda iz dţepa jakne uzimam rej-ban 4076. Dobio sam ih na poklon od oca za rodendan, on je znao koliko sam ih ţeleo. To je bio poslednji poklon koji sam od njega dobio. I to će zauvek biti njegov poslednji poklon, čak i ako budem diplomirao, ako budem
nela012
imao dete, čak i ako budem pobedio na olimpijadi... I stiţem da ih stavim taman na vreme da sakrijem suzu koja klizi iz krajička oka, koja nestaje na vetru. Tako ostajem zatvorenih očiju dok kreće neka pesma, Marmelada #25. Ćićo je pustio Kremoninijev CD. I zamisli da se ţene stvarno loţe na ovo. Tvoje cipele i dalje su tu, ali ti si već ostavila me... Ali ipak se nešto događa. En uzima moju ruku, jako je stiska i naslanja se na mene, polako, na moje grudi. Osećam njenu kosu koja poskakuje na vetru, skoro da me šamara, ali mi ne ide na ţivce. Naprotiv. A onda ta njena ţelja da me drţi za ruku, da me oseti, to mi se mnogo dopada. Pomera i moju ruku tako da je na kraju grlim, spušta se dole, pokrivena mojom jaknom, s glavom na mom ramenu, a ja je udišem. Svaki put kad pomislim na tebe, ja pojedem kilograme marmelade... baš one što si je krila od mene... našao sam je! Siguran sam da dve Amerikanke ne razumeju ove reči, ali one su istinite, one su savršene za ovaj trenutak. Sada bih ţeleo samo da se smejem. Da, imam potrebu da se smejem s uţivanjem, onako kako sam se smejao s ocem.
„O, gde si, Ćićo, matori, vratio si se! Svaka čast, devojke, napravile ste odličan izbor, tačnije, izbore: moj lokal i Ćićo!― „Fra, ne kapiraju ništa što pričaš. „Što...?― Gleda ih malo bolje. „‘Su gluve?― Pomera prstom ispred kao da bi rekao: „Ne šljakaju, šta? Pokvarile se?― „Amerikanke, batice!― „Ma daaa, vaţi.― Baca poluvlaţnu krpu preko svoje ruke. „Vaţi što ne razumeju... Alo matori, ma ove pričaju italijanski bolje od tebe! Sedite samo napolju a ja ću vam sve doneti...― I uz te reči nestaje u lokalu. Sedamo za drveni sto, malo nakrivljen, upropašćen, s daskama oštećenim od starosti i sunca, ali koje imaju još malo boje, upadljivo tamnoplave, na nekim mestima još uvek jake, neuprljane. Ispred nas je jezero Bračano. Mirno je, nema ni daška vetra. Jedan motorni čamac ide i brzo ga prelazi. Dalje na obali, nekoliko kanua se Ijuljuška, ali ne previše. U senci smo nekog drveta, u restorančiću u kome smo samo mi iako je subota i jedva dva sata. „I, šta biste da pijete?― „Moţe neko vino i fina sveţa izvorska voda.― „Naravno, to je sigurno, doneću vam malo belog koje ja pravim. Šta još?― Sedimo i odlučujemo, devojke su uzele ono što je nekada bio jelovnik, a sada je neka vrsta plastificiranog papira kome po ivicama nedostaju neki delovi reči. „Nemojte to da čitate, ja ću vam reći šta lepo mogu da vam napravim... Ovako, imam predivne rezance u sosu od grgeča ili taljatele s paradajzom, a onda i miks prţene jezerske ribe. Hoće moći tako? A kao prilog ići će pomfrit ili grašak ili sveţa salata od sezonskog zeleniša!― Devojke ostaju pomalo zbunjene. Ja, Ćićo i Franko se zabavljamo dok pokušavamo da na najbolji način objasnimo ta jela, i na kraju one uzimaju taljatele, a mi rezance s grgečom. Franko nam odmah donosi svoje belo vino, suvo i ohlađeno taman kako treba, ispijamo ga s velikim uţivanjem dok Ćićo uspeva da izbuši beli hleb i pojede mu svu sredinu. „ This is a particular bread. It's name is silly, sciocco... Without salt.“ Rajli ga sluša, onda i ona uzima krišku hleba i buši ga tako što vadi svu sredinu, a onda je pojede. Smeška se zadovoljna i vesela. Našli su se, razumeju se bar kad je ukus u pitanju. „Ovo je tipičan hleb, Franko ga nosi sa sobom još iz vremena kad je ţiveo u Toskani, pre nego što se preselio. It’s a life that Franco does this bread...― Ubrzo potom stiţe prvo jelo. „Evo ga...― Spušta ispred svakog od nas po tanjir iz kojeg se još puši. „Pazite, skroz su vreli!― En i Rajli kreću s jelom ne vodeći računa o tome.
„Hoćeš li da probaš? Doy ou want? Dodajem joj tanjir. En se smeška, uzima kašiku i zamotava rezance naslanjajući viljušku na nju. Ĉudne stvari rade ovi Amerikanci! „Mhm, it’s good...“ Daje mi da probam i taljatele, i one su stvarno vrlo lepe, skuvane savršeno! Nisu nipošto kao špageti one Engleskinje u Anciju! Ćićo sipa svima vino, o tome uvek jako vodi računa. Uzimam čašu, jednu od onih starih malih čaša koje me podsećaju na priče mog dede. Već odavno je izbrazdana, ali nije polomljena i ko zna u koliko je ispijanja učestvovala tokom godina. Gledam vino kroz tu izgrebanu čašu, svetloţute je boje. Pomirišem ga, ima jak miris, a onda ga polako ispijam. Dobro je, suvo, oseća se da je domaće. U jelovniku piše „litar za četiri evra―. Naknadni ukus je blago gorak, malo jači nego što se činilo na početku, ali savršeno ide uz naš ručak. Ispred nas je plavo jezero, oko nas ţuta brda margarita, s podlogom od cvrčaka i zrikavaca u daljini. Franko na sredinu stola spušta prţenu ribu i svi zajedno je jedemo, štrpkamo sa svih strana, kao da jedemo krompiriće, iako u stvari ima i toga, a Ćiću to nikako nije promaklo! On ih sve do jednog pojede i zbog toga što su naše strankinje više ţelele da probaju sveţu salatu, kao uostalom i ja. Stvarno je odlična, ima rukole, nane i fantastičnog paradajza. Vidi se da je raslo na suncu i u blizini jezera, sve je sjajno, zdravo i ukusno. A za desert obe uzimaju katalonski puding. S obzirom na ono što jede, normalno je da je Rajli malo punija, ali En, koja jede još više, ima neverovatnu liniju, bez i trunke sala! Onda uzimamo i voće i na kraju kafu, i kad Franko dođe s belim papirićem ručno ispisanim, Ćićo ga hvata ispod ruke i odvodi u stranu. „Ja ću, Fra...― Onda odvija papirić. „U jebote, pa šta ti je, nas tretiraš kao strance, alo?!?― Franko se smeje. „Ma tretirao sam vas bolje nego svog sina...― „Koga uopšte nemaš!― „Baš tako!― Ulaze u restoran smejući se. A malo zatim Ćićo izlazi. „Urazumio sam ga, sunce ga je bilo opalilo u glavu.― On se ozbiljno ovoga puta pobrinuo za račun. „Koliko ti dugujem?― „Danas sve ide na mene, rekao sam ti...― Pa onda siđemo dole do jezera da se prošetamo. Napravili su i stazu koja ide uz samu obalu. Vrlo je uredna, po zemlji je betonom zaliveno kamenje, a sa strana je štiti niska ograda od balvana. Povremeno se ograda prekida kako bi se moglo ući i na plaţu, tako da ulazimo na prvi ulaz na koji naiđemo. Zelena trava nas prati neko vreme. Skidamo cipele, trava je još vrela i nejednaka, ali onda ustupa mesto pesku, koji je taman i pomalo metalan, i na kraju vodi, providnoj, hladnoj. En ulazi bosa u jezero. I ja krećem za njom. Stojimo tako, blizu jedno drugom, i gledamo ovo veliko prostranstvo nepomične vode. Malo dalje od nas plivaju i patke, koje se jure i prestiţu ispod
malog drvenog mosta. Baš dugo nisam bio ovde na jezeru. U nekim periodima razviješ skoro naviku, kao da su u pitanju ţivotne faze, određeno vreme radiš uvek istu stvar, bez nekog pravog razloga. Pre mnogo godina, svake nedelje sam dolazio ovde u Trevinjano s ćelom porodicom. Bio sam mali i uvek sam sedeo na molu i pecao na crviće. Provodio sam sate sedeći tamo i gledajući u plovak, a sad kad pomislim na to, nisam nikad ništa veliko upecao, inače bih se sigurno sećao. Ćićo i Rajli su pronašli loptu, koju je ko zna ko ostavio, i igraju se. Ćićo uţiva dok je dribla, a ona ga juri, idu gore-dole ispred nas koji smo se opruţili na travi. Ćićo šutira kroz travu a onda podiţe ruke ka nebu. „Gol!― Skroz je lud. Rajli mu trči u susret i grli ga. „Yes, goal!!!“ Ma kako? Zar nisu bili suparnici... Ništa, i ona je skroz luda. I dalje tako skaču zajedno kao da su dva navijača ko zna kog tima koji je iznenada postigao gol i tako tim doveo do pobede na prvenstvu. Skidam jaknu, stavljam je ispod Enine glave i naslanjam se na njen stomak. Jedna patka prolazi tu blizu nas, staje zainteresovana, moţda nadajući se nekoj mrvici. I En ju je takođe primetila. „I have something in my bag... Wait...“ Uzima krekere i mrvi ih, onda ih baca u njenom pravcu. Patka veoma polako i stidljivo kreće da ih kljuca. Uzimam ajfon „Now I want that you hear this music...“ Puštam joj Ami ancora Elisa31. „Tako počinje, priča o jednoj patki na jezeru i o tome kako taj lik dok je gleda oseća kako je opet našao mir.― En sluša. „It is a song of Lučio Battisti, a big one... He is talking about a duck like it.“ Odmahuje glavom. „Da, evo sad priča o njemu koji i dalje voli jednu devojku, ali kako je na kraju ostavio bes po strani i uspeva da vidi smešne strane ţivota. Now he is talking like I would like be...― Ne razume dobro, naravno, ali mi se smeška. „You’re crazy“, a onda me poljubi, s ukusom sunca, jezera, meko, a ja joj milujem obraze, ona se smeši i jako me grli i sakriva se u mom naručju. Milujem joj rame, bok, podvlačim joj ruku ispod košuljice a ona me pušta dalje, malo se penjem gore, onda se ona lagano okreće ka meni, smeška se... „Hey, we aren’t alone, the others can see us... Give me another kiss.“ I tačno u tom trenutku Ćićo se pojavljuje ispred mene. „E, imam jednu ideju!― Sav je okupan znojem, kao da je stvarno odigrao partiju malog fudbala. „Ćićo, je li sve u redu?― „Pa, da, kaţem, izgubio sam! Hoćemo da ih vodimo da vide zamak? Šta 31
Još uvek voli! Elizu. (Prim. prev.)
kaţeš?― Ubrzo posle toga nalazimo se ispred Zamka Odeskalki u Bračanu. Zatvoren je. Ćićo se kači na interfon, zvoni nekoliko puta, nikako se ne predaje i na kraju se stvarno pojavljuje jedan čovek. Po izrazu lica prilično je ljut, kosa mu je seda i raščupana, ima šezdesetak godina. Daleko smo da bismo čuli šta Ćićo govori, ali priča kao navijen i pokazuje na nas. Pre svega na mene, i sve to uz širenje ruku. Ĉovek me gleda, nije potpuno ubeđen. Na kraju mu Ćićo stavlja nešto u ruku i on se onda pomeri u stranu. „Okej...― Ćićo se kezi. „Hajde, dodite, Alberto je stvarno ljubazan, pustiće nas da uđemo!― En i Rajli ne čekaju da im se ponovi dva puta, trče skroz srećne zbog ove ekskluzivne avanture. „Hi! Thanks.“ „Ah ne više od sat vremena, e...― „Naravno...‖ Ćićo ga potapše po ramenu. „Za sat vremena smo napolju.― „Thank you...“ Alberto nešto čudno progunđa i nestaje iza kapijice na ulazu, „Idemo ovuda.― Penjemo se uz strmu uličicu unutar dvorišta. „Ćićo, a šta si mu ispričao...?― „Ma ništa, dao sam mu dvadeset evra...― „To sam video, ali pokazivao si na mene, pričao si mu nešto o meni...― „Iskoristio sam nešto što svi muškarci razumeju...― „A to je?― „Saţaljenje.― „I šta s tim?― „On gleda Stigla ti je pošta.“ „Pa kakve to ima veze?― „Ima veze, ima veze, odmah skapiraš da je Alberto osetljiva duša.― „E, to sam već skapirao, ali hoćeš li mi reći ono što si mu rekao ili ne? „Da si raskinuo s Alesijom, da već dugo vremena nisi izašao s nekom devojkom i da bi ove dve mogle da budu jedina nada... Pre nego što postaneš gej.― „Ma kakav gej? Pa ti si onda stvarno pravi smrad... a šta ako je on gej? „Prvo pitanje koje sam mu postavio bilo je da li je oţenjen?― „To ništa ne znači.― „A onda šta kaţe na naše dve devojke.― „I šta je rekao?― „Odlične pičke, znači nije gej...― Nastavljamo šetnju. „Shvatio sam, ali zašto ceo svet mora da zna za moja sranja, hoćeš li da mi objasniš?―
Ćićo mi pokazuje na En. „Vidiš nju, je li tako?― En je izvadila vodič, lista ga kako bi našla neke informacije o zamku. „Naravno. I šta s tim?― „Lepa je, zar ne?― „Mnogo, ali kakve to sad ima veze?― „Da li bi hteo nešto s njom?― „Da, za sada sam još uvek naklonjen ţenama, iako ti okolo pričaš da se lagano menjam...― „Da, svaka čast, onda moraš i da ţrtvuješ malo svoje privatnosti, svet mora da sazna da si raskinuo s Alesijom... Tako pobuđuješ više simpatije, više neţnosti, En bi se skoro osetila krivom kad bi ti rekla ne. Ukratko, ako je budeš opalio, sve to duguješ Alesiji!― Ostavlja me tamo otvorenih usta, kako je samo on u stanju da uradi. Pribliţava se Rajli, grli je i stavlja joj ruku na zadnjicu. A ona je čak i srećna zbog toga, smeje se i pušta ga zato što se Ćiću moţe sve. Ne mogu da verujem. Eto zašto se on toliko ljudima sviđa, uspeva svakog da namagarči! Stiţem ga i onda svi zajedno idemo kroz odaje zamka, tavanice su sve s pregradama, u ćoškovima stoje stare zastave, ogromne trpeze, autentični tanjiri okačeni po zidovima, stare slike, teške draperije. Ćićo mi prilazi. „A, još nešto... po tvom mišljenju, zašto je na poslednjim izborima Berluskoni izgubio sve one glasove? Samo zato što ga je Veronika 32 oladila!!!― Pa mi onda namigne. „Veruj mi...― Pa brzo sustigne Rajli. „We have the castle... and I have my princess... you are.“ I onda je poljubi. En odmahuje glavom, hvata me pod ruku i prestiţe ih. Nosi otvoren vodič i čita mi neke podatke na engleskom. Pokazuje mi arhitekturu, neke starinske slike, stare oklope, a onda prelazi u sledeću odaju. „A lot of people have got married here in the past, important people but also Martin Scorsese and Isabella Rossellini, Tom Cruise and Katie Holmes... „ Kao i Eros i Mišel. „Do you know... He is a famous Italian singer, he sings the song Adesso tu: ‘Rođen na obodu predgrađa, tamo gde tramvaji okreću krug, gde je vazduh domaći, gde je lakše sanjati, ne gledati stvarnosti u lice...‘― Nastavljam da loše pevam strofe, a onda se čak i odvaţim na refren... „A sada si ti tu da daš smisao mojim danima, sve ide kako treba od kada si ti tu... Ne, a? Ĉekaj, uzeću telefon, pustiću Youtube, pa ću je odmah naći.― Pokazujem joj. „Have you ever seen?“ En odmahuje glavom. „No, never. He looks nice...“ „ Yes, very nice and very very nice is his ivife Michelle. She laughs always. But now they are ex! They divided.― Spajam palčeve, a onda ih udaljavam. „ They separated... Now they are not together anymore.“ „Yes, like Martin Scorsese e Isabella Rossellini and also Katie Holmes and Tom 32
Veronika Lario, bivša supruga Silvija Berluskonija. (Prim. prev.)
Cruise. „ „A čak se i Laura Fredi ovde venčala s jednim likom, a onda se raskantala...― Ćićo nam se priključuje. „Alo, ma da nije moţda da ovaj zamak donosi nesreću? One thing is sure... If we married, we don’t married here?“
„Ovde me ostavi!― Zaustavljam Ćića u sporednoj ulici u odnosu na onu gde stanujem. „Inače ćeš morati da praviš ceo krug.― „Okej. Vidimo se posle? Sve je spremno i za veče, pratim njih dve u hotel, a mi se vidimo za dva sata. Ima fantastično mesto gde ćemo da ih vodimo na večeru...― En i Rajli nas radoznalo posmatraju. „It’s all ok... we are organizing for the night! See you later“ Ćićo opet kreće uz škripu guma, napravim par koraka, skrenem u Bolonjsku ulicu i stiţem do zgrade. Otvaram kapiju, popenjem se uz stepenice u dvorištu, ali kad otvorim vrata od zgrade, ne stignem da ih zatvorim. „Konačno, ma gde si dosad koji đavo? Već sat vremena te traţim!― Valerija se baca na mene kao furija, šlog hoće da me strefi, ali sam je i očekivao. „Provali koje je ovo ludilo, a kad mi trebaš nisi nikad tu! Ne samo to, ali na neki način mene kao da izbegavaš... dođi, dođi ovamo sa mnom.― Prolazimo kroz vrata za podrume i stiţemo u dvorište. Jedan svetloplavi fijat 500 stoji parkiran ispred naše garaţe. Tek tad primetim da su sva bočna stakla polupana, i prednja i zadnja, dva retrovizora slomljena, brisači iskrivljeni, a od haube kreće linija koja ide oko celog automobila, malo gore, malo dole. „Vidi, vrlo specifičan udes...― „A, sad si još i duhovit... Ovo je Ernestov auto, sedeli smo i u miru ćaskali ispred zgrade kad je došao Pepe i ovako ga sredio! Jedva smo uspeli da upalimo auto i da pobegnemo. Obišli smo skroz oko zgrade i ušli u dvorište otpozadi. Ma da li ti misliš da mi moramo da prihvatimo ovo nasilje?― Stiţe i Ernesto. „A? Mislim, po tebi to je ispravno... ?― Onda se obraća Valeriji. „Kako god, ali sad trenutno na ulici nema nikoga.― „Pa naravno, sigurno se sakrio.― Gledam ih sada oboje. „Izvinite, a šta ja tu mogu da uradim?― „Kako šta moţeš da uradiš? Rekla mi je Ludo, jedna moja drugarica, da si sinoć bio u ‘Mostu‘ i da ti je Pepe pronašao torbu onih strankinja koje po gradu vodate ti i Ćićo! Kako šta moţeš da uradiš? Ako si već tako dobar s njim, pa idi popričajte malo, ne? Ti si sada glava porodicc...― Mimo toga što ne podnosim ovu rečenicu, ali kako bre uspevaju da saznaju baš sve? Nemam reči. Rim je gori od onih selendri u kojima se uvek sve o svima zna... Onda moţda i Alesija zna... da, to bi mogla da bude jedina pozitivna stvar. „Ej, o čemu razmišljaš? Mislim, nije da ima mnogo šta da odlučuješ! Zovi Pepea!― „Nemam njegov broj...―
„Evo ga.― Daje mi svoj telefon, već je otkucala broj. Ništa, u kurac, ja bih hteo da se bavim svojim ţivotom, a moram da se bavim tuđima, posebno ţivotom ove mentolke od moje sestre, koji smor. Pozivam ga i posle manje od dva zvona, već se javlja. „Dobro si se setila? Znaš li koliko sam te traţio? Zašto to radiš, ljubavi?― „Hmm, da, ne, Pepe, Niko ovde.― „Ko?― „Niko, Valerijin brat, juče si mi pomogao s onom torbom.― „Daj mi nju...― „Ne, ovaj, hteo sam da ti kaţem da to ne vredi truda.― Evo i Ernesta koji pokušava da mi suflira. „Reci mu da sam već zvao policiju i karabinijere, da ne moţe da radi sve kako on jebeno hoće, da je gotovo s njegovim proseravanjem...― Okrećem se na drugu stranu. Nema ničeg goreg od onih što ti pričaju dok si na telefonu, ne, još gori su oni što ti daju savete. „Ovaj, Pepe, video sam auto, pusti to inače će se sve pogoršati, dobro znaš Valeriju, ona je tvrdoglava kao mazga i za nju to postaje pitanje principa, razumeš...― „Već si mi rekao za to s principima. Smorila me je do jaja, daj mi je...― Ernesto nastavlja. „Niko se ne boji njega, i nikoga kao što je on, čitao sam Savijana 33, čak sam ga i video u emisiji kod Facija, i ja se slaţem s njim, reci mu, dosta je, mora da se promeni ovaj sistem...― Okrećem se na drugu stranu. „U ovom momentu plače, mislim... da, kako da kaţem, mora da prođe ovaj period i onda će moţda jednog dana...― „Daj mi je...― Opet ispred sebe vidim Ernesta. „Njegova taktika se bazira na strahu, ali ko se ovde njega plaši? On misli da me je nešto briga za auto, a? Gledaj...― Ernesto šutne u vrata. „Reci mu! Ništa, za sve me zabole! Reci mu!― Stiţe i Valerija. „Da, reci mu! To je pitanje principa, nije on taj koji odlučuje, je li mu jasno? To je princip slobode, moje slobode, reci mu!― Pepe navaljuje: „Daj mi je.― „Ne bojimo se, reci mu.― „Šta čekaš, reci mu!― Pepe postaje sve ljući i ljući. „Rekao sam ti da mi je daš, daj mi je, bolje je tako.― „Okej, sad je dosta. Mislim da ne mogu da uradim ništa za sve vas...― I tako spuštam telefon na krov fijata i odlazim. Valerija i Ernesto stoje i gledaju Roberto Savijano, italijanski pisac i novinar; zbog pisanja o napolitanskoj mafiji, od 2006. godine ţivi pod pretnjom smrću, pod celodnevnom policijskom zaštitom. (Prim. prev.) 33
me sasvim zbunjeni, dok se iz telefona čuje Pepeov glas, nastavlja, konstantan je, potpuno identičnog tona, kao pokvarena ploča: „Daj mi je. Rekao sam ti daj mi je―. Onda se popenjem u stan, otvaram vrata i zatvaram ih za sobom. O, konačno malo tišine. Idem do kuhinje, puštam da poteče voda s česme. Naslanjam se na sudoperu i gledam kroz prozor. Baš me interesuje kako će se Valerija izvući iz ovih sranja, ali naravno ne ţelim da se nađem unutar te priče! Već sam izgubio košulju koju mi je Alesija poklonila. A gde li je ona sada? Šta li radi? Moţda se smeje? Moţda se šeta? Ne, sigurno se šeta s nekom drugaricom po centru. Da, sigurno je u nekoj kabini jer isprobava suknje. Ne, pantalone. Gleda se u ogledalu, otvara zavesu i mršti se. Nije zadovoljna. Koliko puta sam išao tako s njom po gradu da traţi nešto što je videla u novinama, na TV-u, ili nešto što je nosila neka koju je srela na ulici ili u „Mostu―, ali sigurno ne neka njena drugarica. Ona je uvek ţelela da bude ekskluzivna. Osećam vodu pod prstima, prilično je hladna. Uzimam čašu iznad lavaboa i punim je pod česmom. Nije mi ni poruku napisala, a prošao je skoro ceo mesec. Pre ne bi prošao dan a da se ne čujemo bar tri ili četiri puta. Ĉak samo da se javimo, proćaskamo na brzinu, nasmejemo se, ili se pitamo: „Gde si?―, „Učim―, „Nisam te pitao šta radiš... pitao sam te gde si―,―„Učim...―, pa bi se smejala, „... na fakultetu!―. „Hteo bih da budem tu s tobom da vodimo ljubav...―, „A jel‘ ispred Knjiţevnosti i filozofije ili ispred Prava...?―. Uvek me je zasmejavala, sviđala mi se u svakom smislu, čak i onda kad je plakala. Moţda zato što nije često plakala. Štaviše, plakala je samo dva puta, kada sam izgubio oca i kada sam izgubio nju. Kako je ţivot čudan. Ostavila me je bez reči, samo... „ţao mi je―. A šta sam ja uradio? Ostao sam u tišini, čak i ne, ponešto sam i uradio, otišao sam u krevet s Baruštinom i ljubio sam se s jednom prelepom strankinjom. Samo sam gluposti pravio, a ipak sam i dalje ţeleo da budem s njom. Onda začujem neki čudan zvuk, skoro neprimetan, ali i neprekidan, poput sporog pucketanja, kao da se nešto prţi. Prolazim kroz poslednja vrata u hodniku, vidim da su vrata sobe mojih roditelja otvorena, i nju tamo kako sedi u dnu kreveta. „Mama.― Ali kaţem to tihim glasom, skoro u sebi, i nastavljam da je gledam, u tišini. Sedi na krevetu i pored sebe drţi fioku, i albume i slike rasute svuda okolo, čak i po tepihu i na stočiću tu pored. Taj zvuk je od nje, koja plače. Pucketanje tih fotografija koje ona i dalje gleda, s vremena na vreme stegne mi grudi. Ceo njihov ţivot je na tim fotografijama. Njihova prva putovanja, Amsterdam, Holandija, Evropa, kad moje sestre i ja nismo još ni postojali. Onda smo se pojavili mi i fotografiju za fotografijom rastemo, a oni su uvek tu, pored nas, tata sa svojim osmesima, a mama uvek u savršenoj pozi. Fotografije, kada ih gledaš, izgledaju prevaziđene, kao da pripadaju prošlosti, pomalo kao da slušaš telefonsku sekretaricu. Sve deluje već staro, a tvoj glas uvek falš, čak i ne veruješ da si to ti, kao ponekad kad se gledam u ogledalu u kupatilu, ili u liftu, uvek ima nešto što me iznenadi, što nisam očekivao, nešto u čemu se ne
prepoznajem i što sada ne bih znao ni da definišem. Kao kada se Alesija smuvala sa mnom, tačnije, kad smo se poljubili. Sećam se da sam se vratio kući i nisam bio sav svoj. Ušao sam u lift, našao se ispred ogledala i počeo da se derem kao blesav: „Tako je, jebote! Koji sam ja frajer!―. Bacajući pesnicama kao da sam postigao gol. Da, tada sam se sebi mnogo svideo. Tada. Odjednom čujem šmrktanje, tako da napuštam svoje misli. Vidim majčin odraz u ogledalu. U ruci drţi maramicu i dok briše suze vraća u kutiju fotografije jednog ţivota, svog ţivota, našeg ţivota. Slaţe ih po redu plačući i dalje, i izgleda mi mnogo manja, jer mora biti da je njen očaj ogroman. To je kao da te je neko prevario, a ti nemaš čak ni mogućnost da mu oprostiš. Osećaš se kao da ti je oduzet deo, nešto što je bilo deo tvog tela sada više ne postoji, odvojeno je, grubo odsečeno. Moj otac, njen muţ, otac mojih sestara, moj prijatelj. Da, on je bio i moj prijatelj. I u tom trenutku počinjem da plačem, i osećam se tako glupo, tu, na vratima sobe svoje majke, s njom koja plače malo dalje od mene, svako sam u svom bolu. Osećam se kao kukavica jer ne mogu da uradim ništa drugo osim da gledam u majku. A trebalo bi da odem do nje, da je uzmem za ruku, poljubim joj unutrašnjost dlana, stavim ga na lice, tako prislonim, zatvorim oči, podelim s njom svoj bol, znajući da njen bol mora da je mnogo veći, ako ni zbog čega, a ono zbog vremena koje su zajedno proveli, zbog toga koliko su se voleli, zbog toga što su imali decu. Onda iznenada misao, fotografija, dramatična istina: ja s Alesijom neću imati ništa od svega ovoga. I osećam se bedno zbog ove svoje misli, osećam se kao lopov, još i gore, kao šakal, jedan od onih što se okoriste katastrofama gledajući samo svoje interese, što ne gledaju nikoga u oči i kradu od mrtvih. Trebalo bi da odem do majke i nešto joj kaţem, ali ne uspevam. Onda se na vrhovima prstiju udaljavam, vraćam se u svoju sobu i zatvaram vrata. Danas mama nije otišla da radi, ostala je kod kuće da plače. Ovaj trenutak, o kome ona moţda neće nikada ništa znati, već je nezadrţivo ušao među moja sećanja i tu će ostati zauvek, i voleo bih da sam bio bolji jer tada to ne bi ovako išlo. Skidam sve, čarape, veš i stajem pod tuš. Da, voleo bih da sam bio bolji i nastavljam to sebi da ponavljam dok plačem ispod toplog tuša, a suze mi se mešaju sa svim ostalim, baš kao i moj ţivot u ovom trenutku. Ostanem poduţe tamo i opuštam se i bezveze razmišljam o svemu onome što sam mogao da uradim, mislim o jednoj od mnogih rečenica koje sam mogao majci da kaţem, čak i samo: „Volim te―, a ja, naprotiv, nisam uradio ama baš ništa. Isključujem vodu, uvlačim se u bademantil i primetim da imam poruku na telefonu. Neko vreme buljim u telefon, u tom kupatilu prepunom pare i sa skroz zamagljenim ogledalom, s kapuljačom bade-mantila na glavi, poput boksera ili američkog repera. Kad smo već kod toga, šta li se dogodilo s Eminemom? Moj mozak me s vremena na vreme napusti i pozabavi se tako kretenskim stvarima, i to sve baš kad je moj ţivot jedan veliki haos. Ne mogu biti strankinje jer nismo razmenili brojeve telefona. Ćićo. Da, ali šta treba da mi javi? Već smo sve rekli... Mogao bi da bude neki drugi moj ortak. Valerija? Ne, mislim da je ona potpuno isključila telefon. Baruština! Ne, ne verujem. Ima toliko dostojanstva da se ne ponaša
skroz kao otirač za cipele... A ako je ona? Ona. Ona koju nisam čuo već... pa... nema svrhe da računam baš svaki trenutak. Ne preostaje mi ništa drugo nego da otvorim poruku umesto da nastavljam sebi da postavljam nemoguća pitanja.
„Čekam te na Aurelijevom trgu broj 7 u osam i trideset. Hitno. Problemi. Fabiola.“ Pa naravno, Fabiola! E da, pa kako sam mogao da ne pomislim da bi to mogla biti ona? Zato što sam se nadao!
Opet gledam poruku, proveravam šta piše. „Ĉekam te na Aurelijevom trgu broj 7...― Ali tamo je neki restoran, „Stari svod―, a još je i vrlo luksuzan. Moţda je moja sestra pogrešila nešto. Pogledam u sat. Već je osam i petnaest, s Ćićom je ostalo da ćemo se videti ispred njegove zgrade u devet da idemo po En i Rajli. Sačekam još malo tu ispred, vidim da prolazi jedna panda, onda jedan golf, ali se nijedna koja se ne zaustavljaju. Mojim sestrama uvek polazi za rukom da me uvale u sranje. Dolazi neki par koji gleda u mene, sklanjam se u stranu i oni ulaze u restoran, zatvaraju vrata za sobom. Posumnjam nešto... a da nije već ušla? Odlučim da uđem unutra i da proverim. „Dobro veče, traţim jednu osobu.― „Da li je rezervisala?― „Ne znam, ne verujem... Albini.― Konobar otvara rokovnik i proverava. „Ovuda, izvolite...― Mislim, ne mogu da verujem, moja sestra hoće još i da idemo na večeru, e da, naravno, kako da ne, Fabiola misli da je ona jedina na svetu, da su svi samo njoj na raspolaganju, da samo ona ima probleme, ali... ostajem bez reči. „Evo, ovo je vaš sto, izvolite...― „Ćao, Nikolo.― Vitorio, muţ moje sestre, osmehuje mi se. Sedi za tim stolom i tek je započeo čašu belog vina. Spušta je, briše usta i pokazuje mi na stolicu preko puta sebe. „Samo izvoli, sedi, sedi...― Sedam na stolicu preko puta njega. Sto je postavljen za dvoje, a od nje nema ni traga. „A Fabiola... Jel‘ stiţe?― Opet mi se osmehuje. „Ne, ne, ona je rekla da je bolje da mi muškarci to brzinski rešimo.― „A- naravno.― I baš u tom trenutku osećam kako mi telefon vibrira. Vadim ga iz dţepa pantalona. „Izvini. „ „Samo izvoli...― Stigla mi je poruka. Ona je, moja sestra Fabiola.
„Niko, izvini, ali ja ne mogu više ovako. Rekla sam mu da si i ti u velikoj frci, ali ispričaj mu sve, reci mu da sam opet s Klaudiom.“ Brišem poruku i odmah zatvaram telefon. Gutam knedlu. Vitorio to primeti. „Da li je sve u redu?―
„Da, da, sve je u redu. Mogu li da dobijem malo vina?― „Naravno...― Uzima flašu i gleda me pokušavajući da shvati šta se dešava. „Sve okej? Ozbiljno? Jesi li siguran?― „Da, da, kako da ne.― Samo što sam završio sa sipanjem vina u čašu, uzimam je i ispijam sve u jednom dahu. „Hej, tako na prazan stomak? Nećeš da se napiješ, a?― „Ne.― „Sigurno?― „Naravno...― „A da, to je tačno, vi mladi dobro podnosite alkohol...― Inače ja sam od jedne čaše već pijan, ali sad nije baš trenutak da mu to kaţem, zajedno sa svim ostalim, je li. „Dobro, onda. Hajde nešto da naručimo.― „Da, evo...― Ne znam kako da mu kaţem da bi u stvari trebalo da budem na večeri na sasvim drugom mestu. „Ja ću nešto skroz lagano...― „Ah, naravno...― Ko zna šta je hteo da kaţe. Otvara jelovnik i zainteresovano ga gleda, s vremena na vreme izviri preko njega da bi me osmotrio. „Jesi li odlučio šta ćeš?― „Da, pršutu...― „Samo to?― „Da... nešto se ne osećam dobro.― „Aha.― Blago je razočaran. „Dobro, to bi značilo da ću i ja onda nešto lagano.― Poziva konobara koji odmah prilazi do stola. „Da. Šta ste ţeleli?― „Ovako, za gospodina pršutu... kakvu ţeliš?― „O, najslađu koju imaju.― Konobar mi se smeje srećan što će moći da se pohvali ovim novitetom u ponudi. „Imamo odličnu iberijsku...― „Okej, to mi sasvim odgovara.― „A za vas?― „Ja bih...― Baca poslednji pogled na papir. „... Flekice s vrganjima i jednu teleću kolenicu.― „Odlično.― „A moţete li prvo da mi donesete mocarelu od bivoljeg mleka? Je li sveţa?― „Vrlo sveţa, hoćete li i malo pršute uz to?― „Da, hvala, iz Parme...― „Okej...― Vitorio bolje namešta ubrus, uglačava ga preko nogu. Dobro je što je i on ostao na lakšoj hrani. Onda se namršti, podiţe pogled i gleda me, na trenutak
ćuti, čak mu je malo i neprijatno. Ili je odličan glumac, ili je stvarno u velikoj frci da progovori. „Dobro, Niko, šta se to događa?― „A?― „Šta se događa?― Buljim u njega. Šta se događa? Događa se da si ti u ogromnoj frci, da je moja sestra jedna velika stoka, a ti si se takvom njom oţenio! Događa se i to da imate sina i da će, iako vi to uopšte ne shvatate, on da pati zbog svega ovoga, jadni Frančesko, koga mi je ţao više nego svih drugih. Ali, naravno, ne uspevam da kaţem ništa od svega ovoga. Tako da na trenutak ćutim. A Vitorio me gleda s izrazom odraslog čoveka, smirenog osmeha nekoga ko je u stanju da razume. Baš me interesuje da vidim šta će reći. Moţda bi trebalo ja da kaţem nešto, moţda na neki način mogu da mu sve lepo objasnim. „Pa...― „Ne.― Stavlja ruku ispred sebe i zatvara oči, kao da hoće me ućutka. „Nemoj ništa da mi govoriš.― Onda opet otvara oči i gleda me još prodornijim pogledom. „Sve već znam.― „Sve već znaš?― „Da...― Uzdahnem s olakšanjem, dobro je, ne verujem da bih ja ikada uspeo sve da mu ispričam. Vitorio nastavlja. „Već sam to prošao...― Ma kako je već to prošao? Ali Fabiola mi nikad ništa nije rekla! To znači da se to već događalo? Ali, s Klaudiom ili s nekim drugim? Pa moja sestra je luda. Ja, čoveče, imam dve budale za sestre! Onda Vitorio nastavlja. „I ja sam isto izgubio oca, i to je bilo stvarno strašno, mesecima posle toga nisam znao ko sam, nisam govorio, nisam imao nimalo volje da izađem, nisam jeo...― Govori mi kroz osmeh. „Baš kao i ti večeras.― „E... da.― Ne uspevam da izgovorim ništa drugo, pa zato zaćutim, da bih ga saslušao. „Treba da znaš da je moj otac za mene bio sve, moja polazna tačka, tačka cilja, tačka za dostizanje... za prestizanje, da, zato što je on za mene bio izazov, neko s kim kao mali nisam mnogo razgovarao, nisam uspevao da se otvorim prema njemu, ali onda se s vremenom stvorio odnos... čak ne ni poštovanja, ne znam kako da kaţem... Da, uvaţavanja.― Gleda me, zadovoljan, kao da nije bilo lako pronaći tu reč. „Pomalo kako se moţda i tebi dogodilo...― „Ali, stvarno...― Ali ne da mi da govorim, odmah nastavlja. „Da, zato što je moj otac bio teţak, zatvoren u sebe, i čak i kad smo razgovarali primećivao sam da me on u stvari i ne sluša. I više od toga, ponekad je govorio uglas sa mnom, ili je dok sam ja govorio on ćutao, a kada bi trebalo da odgovori, govorio je o nečem sasvim drugom, to jest nije me uopšte ni slušao. A ipak, moţda je baš ţelja da pobudim njegovo interesovanje postala
razlog duboke ljubavi koju i dalje osećam prema njemu. A ne mislim da...― Ali ja ne verujem! Mislim, potpuno me je iskulirao. Ja sam hteo da kaţem nešto drugo! Ja uopšte ne ličim na ovu sliku! Mene je moj otac slušao. Moj otac se smejao sa mnom, moj otac je meni pomagao, savetovao me, moţda mi se nekad i smejao, ali je i to radio s ljubavlju, zezao me je, ali to je bio njegov način da smekša moj karakter, da me učini boljim. Kao onda kad sam se ja ljutio i odlazio s utakmica malog fudbala u dvorištu, a on bi mi pričao sledeću priču: „Ti si kao muţ koji da bi kaznio ţenu uzme i sebi odseče miška―... Meni se to činilo kao potpuna besmislica, ali u stvari je dobro ilustrovalo tu situaciju! I tako, mnogo sam se smejao kad sam to posle ispričao Ĉiču, a on mi je rekao: „Tačno tako, on je citirao priču Bobitovih iz ‘93, stara priča, ali posle ih je bilo još takvih! Jedno vreme je to postala prava moda u Americi, posle toga se broj prevara čak malo i smanjio.― „Ma kakve to ima veze, nisi ti shvatio, muţ sebi odseče penis da bi mučio ţenu.― „Ne, ma to je nemoguće! Niko ne bi napravio takvu pizdariju...― Po Ćiću, apsolutno sve mora da se odvija na ispravan način, ali upravo zahvaljujući tome sam shvatio koliko je ta slika mog oca bila prikladna. I čak i danas, kad odustajem od nečeg lepog zbog svog glupavog karaktera, dešava se da mislim o tome. Da, pomislim na tu rečenicu i smejem se, i onda na kraju i promenim zamisao. A mislim da je moj otac bio pravi frajer, jer je s jednom tako smešnom rečenicom uticao da izbegnem da napravim gomilu teških gluposti. Stigla je moja iberijska pršuta i njegova bivolja mocarela s pršutom. Ogromna je. Vitorio je seče, stavlja ogromno parče u usta i dok mu se deo mleka sliva sa strane, nastavlja da govori. „Jesi li shvatio kakav je bio moj otac? U suštini je bio jednostavan čovek, običan radnik bez smisla za humor, ali koji je humor moţda pronalazio u ţivotu. Kao što je, uostalom, pomalo i tvoj otac bio...― Briše usta salvetom i odmah stavlja komad pršute u usta i nastavlja da govori dok ţvaće. „Tvoj otac mi je bio simpatičan. Sećam se malo pre nego što smo se Fabiola i ja venčali, naši roditelji su se svađali. To je bilo normalno. Moj otac nije hteo da nam kupi kuću, a troškovi venčanja su stvarno bili baš ogromni... i onda...― I onda mi priča nešto što iskreno nisam znao i za šta me apsolutno nije ni briga, i onda zamišljam svog oca u tim svađama, ko zna koliko je to interesovalo njega, koji je mrzeo računanje i za koga je novac uvek bio samo sredstvo, nikada cilj, i samim ti ga ni na koji način nije interesovao. „Na kraju su uspeli da se dogovore, ali ja sam rekao ne, to nije pošteno, i onda sam se svađao s tvojim ocem...― Zamisli! Koji smor! Zamisli koji smor cela ta priprema venčanja, spisak gostiju i hiljadu drugih odluka... I mog oca koji mora da je slušao Vitorija i njegovog oca, za koje kapira da su identični, da uvek pričaju uglas, da ne slušaju, da ih ništa ţivo ne zanima. „I znači, onda smo našli pravo rešenje, jer na kraju uvek bude tako, rešenje je negde između.― I izgovara te tako banalne rečenice dok napada flekice s
vrganjima. Gledam u sat, kasno je. Ispod ubrusa šaljem Ćiću poruku. „Kasnim.― Brzo potom stiţe njegov odgovor. „I ja.― Prejak je, uvek me oraspoloţi. A onda na sreću stiţe još jedna. I čim Vitorio konačno pojede poslednji zalogaj kolenice, ja gledam u sat. „Izvini... ali stvarno moram da beţim. Znaš, Valerija se vraća, ne bih voleo da nema nikog kod kuće, a onda i majka...― „Da, da, naravno.― Briše usta, sipa sebi još malo vina. „Ništa ne brini, idi, idi, ja ću sve ovde da regulišem.― Ovo je stvarno vrhunac, najbolje bi bilo još i da smo podelili račun posle svega onoga što je on pojeo! Ali ja oboţavam da ga zajebavam. „Okej, hvala ti...― I onda odlazim. Ali Vitorio me zaustavlja. „A, slušaj.― „Reci.― „Pa, šta da kaţem Fabioli kad me bude pitala? Znaš, njoj je bilo baš bitno da se ti i ja vidimo jednom na večeri.― „Reci joj... reci joj da je nekad teško govoriti. Ona će razumeti.― „Hoću, ne brini.― Pa zadovoljno klimne glavom, kao da je upravo ta rečenica bila ono što je očekivao. Ubrzo zatim eto me u kolima, vozim brzo jer pokušavam da nadoknadim izgubljeno vreme, kad mi stiţe poruka. Mogao bi da bude Ćićo koji hoće da sazna novosti, ali ipak je Fabiola, s neverovatnim osećajem za vreme. „I? Kako je prošlo? Jesi li mu rekao?― Bez oklevanja odgovaram: „Naravno!― Prođe kratko vreme, taman da otkuca, i odmah stiţe druga poruka. „I kako je on to prihvatio?― „Odlično. Rekao je da je to već prošao.― Ma idi, nije valjda da mora da ide samo preko mojih leđa, zar ne?
Ćićo i dve strankinje sede kod „Renata i Luize―, u maloj poprečnoj ulici iza Trga Argentina, Ulica Barbijeri 25. Kad uđem nalazim ih za stolom kako se smeju. Renato izvodi mađioničarske trikove, izvlači cveće ispod ubrusa nakon što je učinio da jedna kriška hleba nestane. „O, ne, Renato! Hleb je ovde savršen! A cveće se sigurno ne jede...― Ćićo uvek u svom fazonu. Sedam s njima i na trenutak zaboravljam na Vitorija, Fabiolu i na sve njihove probleme. „Ma gde si dosad? Šta li si sad smuljao? En mi je delovala baš besna...― Ćićo se smeje dok je gleda i namiguje joj. „Što se mene tiče, ova je luda za tobom. Večeras će biti kao nutela namazana na ovom parčetu hleba... Ti treba samo da zagrizeš!― „Trenutno imam veću ţelju da jedem slano...― Tako da krećem na grisine. „Daaa, vaţi... Ma beţi tamo, znaš ono, ne zna svinja šta je dinja!― „Šalio sam se...― „E pa onda pripremaj se, drţi, probaj ovu pogaču!― Odlična je, topi se u ustima. Ima ukus sira, moţda rikote, čak malo i mente. Ćićo, koji je pravi sladokusac, uzeo je belo vino, neki sovinjon koji prati ceo prvi deo večere. „Luiza, moraš da mi napiješ ove dve!― Ţena se smeje i odmahuje glavom. „Ne, ne, ne ţelim ja da snosim bilo kakvu krivicu posle...― „Ništa ti ne brini...― Onda se okreće prema En i Rajli. „Who is without ’colpa’. You know ’colpa’?“34
Obe klimaju glavom. „Put the first Stone... you know it? Is Jesus Christ.“ En se smeje, Rajli je udara po ramenu, i upravo u tom momentu stiţe Luiza. „Ovako... Stiţe zapečeni sir s pršutom i šljivama.― Spušta sve to nasred stola. „A s tim sam vam donela cvetove tikve punjene rikotom i semenkama suncokreta... Ako ne izgube glavu posle ovoga, to znači da vi apsolutno nemate pojma!― I onda ode ostavivši nas tako, očarane mirisom tih jela tek izvađenih iz rerne. En i Rajli probaju sve. Duvaju u tanjir jer je sve još uvek vruće, ali kad zagrizu, sve je neverovatno ukusno. Rikota je kao zarobljena tim finim testom, a cvetovi tikve s fino izmrvljenim inćunima pravi su spektakl. En zatvara oči dok jede, a onda ih polako otvara. „It’s fantastic...“ Smešim joj se. 34
It: krivica (Prim.prev.)
„Yes, like one of your kisses.“ I ona se meni smeši, primiče mi se i blago me poljubi u usta. „ Where were you? For a moment I thought you werren’t coming. You know what I thought? You had met your girlfriend...“ Onda samo zaćuti, i pogleda me. „And I must say that I felt sad... and I was quite shocked.“ Onda se opet smeška. „But now you’re here.“ I ja se smeškam praveći se, naravno, da sam sve razumeo, mada mora da je rekla nešto lepo s obzirom na to da mi miluje ruku. Uzimam onda jedno manje parče sira i nudim je, ona zagrize i prepolovi ga, a onda ga opet gura ka mojim ustima terajući me da ga ja pojedem. Tako i uradim. Pršuta sa šljivama je odlična, taj ukus malo sladak, malo slan. „Ovo je njihov specijalitet...― Ćićo me gleda sav zadovoljan. „Dobro, a? Slatko i slano... Sweet and salted, also in the other plates.“ „Yes, so yummy!“ Nastavljaju da stiţu male porcije raznih jela, ćuftice od kolenice, inćuni marinirani u pomorandţinom soku, a onda i fantastične paste, fini rezanci sa sirom i biberom i cvetom tikve, rezanci s inćunima i ovčijim sirom, pasta strozzapreti s tartufima i pečurkama i amatričana. „ These are incredible...― „Yes! The name is strozza...― Ćićo mi stavlja ruke oko vrata praveći se da me davi, ja plazim jezik da bih ispratio igru i simuliram ropac. Onda Ćićo krene da se moli. „Priests.“ „Priests!Strangle Priests...35 And why?“ En je iznenađena tim imenom. Ćićo sleţe ramenima. „I don’t know but they are very good... Ponavljaj sa mnom. Ludilo su!― En ponavlja kroz smeh: „Ludilo su!― A s njenim američkim akcentom to je još smešnije. Pada mi na pamet Alberto Sordi. „You know Alberto Sordi?“ „Sordi, no. Who is he?“ „He is very famous, a very nice person... ‘Jel‘ me to izazivaš! A ja ću te sad pojesti!‘―36 Pa se okomim na te predivne rezance, imitirajući ga. Ali jasno je da one ne mogu njega da znaju, previše su mlade, a baš taj film je bio je prvi zbog kog sam se zaljubio u ideju o putovanjima, o tome da upoznam druge zemlje, drugi jezik, a moţda će se to kad-tad i dogoditi. „Evo glavnog jela!― Ovoga puta Renato dolazi s različitim jelima u obe ruke, izgleda kao ţongler, vrti ih na ruci i spušta veoma neţno na sto. „Krpice od mesa s orasima, rolovani patlidţan, pečena kolenica s krompirom!― Svaki tanjir je triling ovih različitih jela, i uz ovo je Ćićo odabrao neko dobro crno vino. „Ovo je montepulčano, odlično je, probaj, probaj, probajte.― Sipa ga i u druge čaše koje su nam doneli i dodaje ga svima da probaju. 35 36
Ta vrsta paste zove se strozzapreti, što bi bukvalno značilo „udavi popa". (Prim. Ĉuveni italijanski glumac i čuvena replika iz filma „Amerikanac u Rimu― (Prim. prev.)
Stvarno je izvrsno, jače od onog prvog, belog. „Osećaš kako je gusto...― „Ma gde si ti sve to naučio?― „Beatriče je išla na kurs za someljea!― „Stvarno ne verujem, a otkud to?― „Njen otac je vlasnik vinarije, i ona radi tamo, pa mi je pokazala ponešto...― „Aha. A ona druga ništa kaţe o tome što znaš sve to o vinu?― „Pored toga što sam mogao sve to da naučim i na internetu...― „Da, naravno, kako da ne, vidim te kako pratiš kurs za someljea dok skidaš porniće!― „Vaţi, šta god, ne postavlja ona sebi baš sva ova pitanja, a još je i zadovoljna jer njen otac drţi restoran... tako da Deboru ja podučavam kako da kombinuje vino s hranom!― „Pa naravno... dok te Lučija, ona iz paba, uči o svemu u vezi s pivom. „ „Bravo! Vidiš? Polako se kultivišem... tako će nas stranci videti kao narod koji voli svoju tradiciju i poznaje umetnost, čak i kulinarsku. Kad smo već kod toga, da li si video kakve su kulinarke ove dve? San snova, a? „ Onda se smeje kao lud pošto zna i sam da je izrekao jednu čistu šabaneriju. Renato i Luiza se pojavljuju zajedno. Ne shvatam ko je od njih dvoje pravi kuvar. Moţda nijedno od njih dvoje, nego je pravi mag neko treći, ali nije ni bitno, toliko nam je prijatno kod njih da nam se skoro čini da smo u kući nekog prijatelja, a verujem da je baš to najbolja moguća situacija u nekom restoranu. „Evo je, torta od čokolade s kremom od maskarponea...― I pred nama se stvaraju četiri tortice. Rajli ne čeka ni da neko krene da objašnjava: već je uvalila kašiku u svoje parče, uzima ogroman zalogaj i prinosi ga ustima kao najrazmaţenija moguća devojčica. „Mhmm. It’s incredible.― Ćićo ne zaostaje, izgledaju kao da su na takmičenju, skoro da sve oljušte, prave sve veću i veću buku kašičicama po tanjiru, ali na kraju Ćićo pobeđuje. „Kraj!― Onda je gleda praveći lukavu facu, podiţe obrvu pun ţelje i smeška se veoma poţudno. „Da uzmemo još po jedno? Another one? „ Za kratko vreme smo napolju, i moram reći da je večera bila fantastična. „Idemo, imam genijalnu ideju, siguran sam da ćete ostati bez reči... I have a big idea...“ Hoda po getu, prolazi pored bara „Bartaruga― na Trgu Mafei i ulazi u jednu uličicu, a onda opet skreće desno i stiţe do Ulice Svetog Ambrozija. „Evo nas, stigli, ovde nas čekaju.― Ĉitam natpis: „Acqua Madre Hamam“ „Ma ne verujem, tursko kupatilo... Pa ja nemam u čemu da se kupam.― „Ma gledaj ‘vamo!― Otvara kesu koju nosi preko ramena i iz nje vadi manje kese s četiri kupaća kostima. „Rajli, En, ovo je za tebe, a ovo je moj. Mada
nela012
smo ionako sami, mogli bismo da se kupamo i goli.― Namiguje mi i nestaje u lokalu. „Ćao, Manu, oni su sa mnom. Već sam sve javio Armandu...― Manu, lepa devojka s pirsingom u nosu i skroz odsutna jer prati šta se dešava na ekranu kompjutera, čak nas i ne pogleda. „Ok. Znaš kuda se ide, zar ne?― „Da...― A Ćićo onda brzo silazi niz nekoliko stepenika i nestaje na spratu ispod, a mi idemo za njim. „Vi idi te tamo. Jesu li kupaći okej? Do you like the colours? „ „Yes, perfect. Even the sizes are right. „ „ The size? I have a good eye..“ I uz osmeh namiguje Rajli, koja odmahuje glavom veoma zadovoljna. „ You are crazy?‘ „Sure of you..“ Uskoro smo Ćićo i ja u vodi, predivna je, topla taman koliko treba, a ujedno smo i malo radoznali jer čekamo njih dve. „Jesi li video kakvo strava veče? Savršena večera, sad smo ovde u bazenima, kao stari Rimljani, čak, hm, i bolje nam je...― „A zašto?― „Pa oni sigurno nisu imali strankinje? Fijuuuu.― Zazviţdi i brzo kao zvečarka prileće i uštine me između nogu. „Ma daj!― Odmah se povlačim unazad, brz kao munja. „A još je i sve plaćeno, šta bi još hteo.― „Da, tačno, nekako ne verujem svojim očima, u stvari, svojim dţepovima!― „Alo matori, ja kad ti kaţem nešto, to je tako. Evo ih! Evo ih!― U daljini se vide odsjaji njihove svetle kose. Vodena para stvara laganu maglu koja ih obavija, sakriva, prati ih, otkrivajući ih tek na kraju, kad izađu kroz ona staklena vrata, dok nešto ćaskaju. „Ne, negde su našle peškire!― Ćićo se smorio. Ali kad stignu do bazenčića, skidaju ih, skoro istovremeno, lagano, i ostavljaju ih tamo, na ivici. Rajli se pomalo stidi, pokriva se rukama i odmah ulazi u bazen. Dok En izgleda sigurnija, podiţe ruke i polako skuplja kosu, vezuje je u punđu na vrhu glave. Dok to radi gleda me, stavlja gumicu u usta i smeška mi se. A ja ne mogu da ne gledam njene grudi, pune, čvrste, na kojima mali kupaći kostim koji je Ćićo odabrao izgleda samo kao prislonjen. Ona to primećuje pa počinje da se smeje, onda ulazi u bazen i odmah dolazi i seda do mene, naslanja leđa, zatvara oči i opušta se. Voda je veoma topla. Zvoni telefon koji je Ćićo ostavio na ivici, on se javlja i kreće da razgovara. Ne čujem šta kaţe, suviše sam obuzet En, koja mi se sada još primakla, dodiruje me nogom a ja pokušavam da ne obraćam paţnju. „Do you like here?“ A ona počinje da mi priča. „Yes, this place is really nice! You are nice, this is a completely different tour. A lot of my friends have told me what it’s like going out with the Italians, but some said that they did not have a good time, they have been picked up at Piazza Navona or the
clubs around there and then the guys tried to take them to bed straight away... Not like you.“ Onda naglo prestaje da priča, pa me pogleda. „Didyou understand? „ Gledam je sasvim zbunjen. Ona insistira. „Did you understand?“ Sad mi se obraća mnogo sporijim tonom. „Ah, yes, I think so... mislim... something.“ Ona se smeje, odmahuje glavom a onda zapliva po bazenu i stiţe do Rajli koja je s druge strane. I baš u tom trenutku kreće muzika. Tu vuo’fa Tamericano, americano, ma sei nato in Italy. Ćićo mi se pribliţava. „Sviđa ti se ova? Rekao sam Armandu da je pusti! Večeras igramo na sigurno. Videćeš posle. Fijuuu...“ I kao zvečarka opet me uštine među noge. „Smaraš...― Poskočim u stranu. Za to vreme En priča s Rajli i ne prestaje da gleda u mene, smeška joj se, ona joj govori da, da je odlučila, da je to tako, tako i gotovo. Rajli nešto uzvraća, En odmahuje glavom, ne. „Okej, kako hoćeš―, kao da kaţe Rajli, koja na kraju prihvata njenu odluku. Onda mi se čini da sam u nekoj od onih filmskih scena kada se odvija zamena; En ostavlja Rajli i kreće ka meni dok Ćićo ide ka njoj. Ipak, obično su svi na nekom mostu, taoci hodaju polako i kad stignu do odredišta zagrle se. A ovde ona mene ljubi i miluje me i šapuće mi nešto na uvo, onda se malo udaljava i bolje me pogleda, kao da me analizira. Mnogo mi se sviđa, i kad mi se opet pribliţi ruka joj sklizne dole, na moju butinu, i sve niţe dok ne primeti koliko je u stvari ţelim. Onda je privlačim k sebi, i sad i ja nju milujem, ljubim je i dodirujem joj te grudi i pod rukom osećam da su još čvršće nego što sam ih zamišljao, pune, oble, jedre, a onda spuštam ruku na njene bokove, koji su zategnuti, bez trunke sala, ali meki, ne ţuljaju. Onda silazim još niţe, stomak joj je ravan, mekan, a koţa zategnuta. A onda još niţe... nju tad kao da prođe neka jeza, ali onda se prepusti, malo raširi noge, a ja uvlačim ruku u njen kupaći, mali, tako mali da tada više nego ikad pre shvatam kakav je Ćićo genije. Gledam ga. On je na drugom kraju bazena s rukama zabačenim unazad, na ivici bazena, potpuno opušten. Oči su mu zatvorene jer se prepustio Rajlinim poljupcima, ali bez ţurbe, sa svojom čuvenom filozofijom. „Postoji pravo vreme za sve.― Vidi se da sada nije to vreme. En mi uzdiše na uvo, priča mi na engleskom, dok se moji prsti pomeraju ispod njenog kupaćeg, u njoj, prateći njene uzdahe dok mi grize usne, pa uvo, pripija se uz mene i u sekundi osećam da je svršila, dok se na kraju ne pusti da padne na moje grudi i grli me jako, sve jače. „Zatvaramo! „ Devojka s pirsingom u nosu koju smo sreli na recepciji otvara staklena vrata uz dranje. „Deset minuta!― Pa onda ostavlja otvorena vrata i nestaje u istom maniru. En mi se osmehuje „Just in time...“, i poljubi me za kraj. Onda brzo izlazi iz bazena, uzima
peškir i uopšte ga ne stavlja oko sebe već kreće prema svlačionicama, a prati je Rajli koja je skroz umotana. Ćićo odmah nasrće na mene kao soko. „Jebote, kakvo telo ima En! Da odlepiš! Njeno dupe priča, a sise ga prate. A i video sam je, u jee, išla je ka tački ključanja. „ „Ma izvini, zar ti nisi spavao.. „Daaa, tako je, matori, ali ja uvek nadgledam šta se okolo dešava!― I bez greške mi ponavlja nfiju...“ po treći put, brzo kao zvečarka, ali ne uspevam da mu izmaknem. „Joj, ma daj bre!― „Štipnuo sam pitona!― Na izlasku iz svlačionica svi se osećamo mnogo opuštenije, i dok ih čekamo na ulazu, devojka s pirsingom na nosu daje nam prospekte. „Ako ţelite opet da dođete u toku redovnog radnog vremena, nudimo još mnogo toga, piling, glinu, blato, masaţe s arganovim uljem, maske od gline, od ruţa, masaţe s karite buterom i mnoge druge tretmane... Ako se pretplatite, daću vam i poklon...― Onda nam se nasmeši. „Vaţi, dva ajde, i za vaše prijateljice.― Ćićo se uključuje. „Hvala, razmislićemo, mi smo baš dobri prijatelji s Armandom...― „A, kako vi kaţete.― Devojka se opet udubljuje u kompjuter, mora biti da dobija procenat od članskih karata koje izda, inače ne bi bio jasan njen interes u tome. Brzo zatim stiţu i En i Rajli, osušile su kosu, sad su meke i lepršave, obrazi su im još rumeni, od toplote u svlačionicama. „Evo ih, idemo... Imam iznenađenje za vas!― Ĉini se da je Ćićo jedini koga nimalo ne usporava parno kupatilo s ekstremno visokom temperaturom. Sav je pun adrenalina, kao i uvek. Uzima Rajli za ruku i izlazi iz „AcquaMadre―. „Evo nas! Do you like it? We do a very romantic tour in Rome.“ Kočija sa sve konjem i kočijašem stoji i čeka tu ispred nas. „ The name is fijaker!― Rajli veselo ponavlja: „Filjaker...“ „Yes, you’re almost there. Fijaker, they love the horses... jel‘ tako, Kristijano?― „Šta reče?― Tip na kočiji namešta čudni šešir na glavi i zainteresovano gleda u Ĉiča. „Šta kaţeš?― „Da volite svoje konje...― „E, pa naravno, do ludila! Nikad ga ne teram da se muči, izvodim ga u najviše dve voţnje na dan i čak sam i stavio velike gumene točkove s kojima se mnogo manje umara! Reci im da sam ja pravi ljubitelj ţivotinja! „Ova tradicija ne sme da se ugasi! U celoj Evropi postoje i dalje kočije s konjima, a izmislili smo ih mi Rimljani... a ovde su oni u opasnosti od mogućeg nestanka.― „Yes. It’s our idea in the past, the Roman imper... You know like the Gladiator,
Russell Crowe, have you seen it? Da, tako je, it’s the same! We love the horses.― Pomaţe joj da se popenje u kočiju i već u sledećem trenutku eto nas u voţnji po Rimu. Kristijano, nas nudi šampanjcem. Ćićo očajnički pokušava da ga otvori, malo se muči, ali na kraju čep poleće s kočije baš u trenutku kad smo prelazili preko Trga Venecija, a Ćićo poput surfera širi noge i pokušava da sipa šampanjac u čaše koje drţimo u rukama dok kočija polako i lako ide i pleše po starim kamenim kockama po ulici. Ulica Del Korso, onda gore Tritonovom ulicom, levo u pravcu Španskog trga, pa još šampanjca. En i Rajli se smeju i nazdravljaju. „May Rome always be so beautiful each time we come back.“ A onda sipaju šampanjac, ispijaju ga sve do poslednje kapi i uzimaju po još jedan dok se penjemo Ulicom svetog Sebastijanela i Trgom Trinita dei Monti. Konj lagano hoda, i ne oseća našu teţinu, a veliki stari drveni točkovi okreću se brzo i bez buke Bulevarom Gabrijelea d‘Anuncija, a onda Bulevarom Vile Mediči kroz park Pinčo. Sakriveni visokim drvećem s ogromnim krošnjama, u mraku parka, En i ja se ljubimo. Onda se ona odmiče i gleda me u oči i drţi me za obraze kao da ne bi ţelela da me pusti da pobegnem, kao da bi ţelela da mi kaţe nešto, i kaţe to na italijanskom. „Ti mi se mnogo sviđaš.― Onda se smeši kao da nije skroz sigurna u ono što je rekla. Ali ipak je rekla to savršeno, kao neka predivna Italijanka, dok ja, i pored jezika, i dalje ćutim, kao hiljadu prethodnih puta, kao što mi se dogodilo s Alesijom. Gledam je u tišini i osmehujem se, pa iako je sve savršeno, eh kad bih samo ja znao da kaţem „volim te―.
„A gde si ostavio auto?― „Tamo iza, ma daj, ostavi me ovde, lakše je...― En i ja silazimo iz kočija. Ćićo nas pozdravlja odozgo, a Rajli je pored. „Gde ćete sad?― „Ne znam, zašto?― „Nemoj da pokvariš atmosferu večeri... kuvane su taman koliko treba!― I Kristijano se smeje. „Ljudi, a da nemaju i neku treću drugaricu?― Daa, kako da ne, a sam ja siguran da one savršeno razumeju italijanski. Ćićo se smeje onako prostački i samo što se ne zadavi, a onda je odjednom opet normalan. „O, Niko, zar ti nećeš da ideš u Smokvinu ulicu, u onaj lokal iza Trga Navona?― „Ne, mislim, ne verujem, a što?― „Zato što je večeras Bea trebalo da izađe s nekom drugaricom, na večeru u ‘Kod Frančeska‘.― „Ali sad je ponoć...― „Da, znam, ali nije mi poslala standardnu porukicu... A Debi je bila na Trgu Kampo de Fjori, da jede u ‘Karbonari‘... Baš sam hteo da povedem En i Rajli, ali mi je to na sreću javio jedan konobar koji nas poznaje. Mada nema veze, pošto s Debi nema nikakvih problema...― „A što?― „Već mi je poslala poruku za laku noć. Kod kuće je. Sad već spava.― „Aha...― „Sve u svemu, ako ne ideš nigde dalje, to je i bolje. Bei sam rekao da sam s tobom, da smo ili u kancelariji ili kod tvoje kuće, da proučavamo neku revolucionarnu ideju na internetu...― „Ma nije valjda! Kod moje kuće! A šta ako pozove telefonom?― „Onda smo u kancelariji.― „A ako pozove u kancelariju?― „Okej, vaaaţi, predajem se...― „Shvatio sam, a koja je to revolucionarna ideja na internetu?― „E otkud znam sad! Izvini, a šta ti misliš, da sam ja otkrio nešto veoma revolucionarno na internetu, da li bih i dalje bio ovde kao zadnji slepac? Ma daj, da li bih? Bre, Niko!― Onda krenu s Kristijanom, koji spretno upravlja uzdama, i s Brontom, saznao sam da se tako zove konj, kome ne treba ponavljati dva puta. Nestaju iza ugla na Trgu Mančini. En i ja hodamo i u tišini trga čuje se pokoji udaljeni auto koji brzo prolazi. Ispod mosta Vojvode od Aoste tečeTibar, a još malo dalje veliki Olimpijski
stadion leţi uspavan, bez oduševljenja publike na nekoj utakmici. „I have a surprise for you, do you want to come with me? „ „Sure, what ever you do, I love, I'm really enjoying myself and I think this is one of those holidays that I will never forget.“ Na trenutak ništa ne govorim, onda progovorim tonom a la Ćićo i klimam glavom. „Sure?“ „Of course.“ Uz osmeh ulazi u auto, a ja podiţem krov i puštam muziku na radiju... I sve biće prekrasno, jer radost i tuga imaju isti ukus sa tobom, želeo bih samo da noć sad brzo teče i da se sve ono što misliš o meni ne vrati u trenu i želim ljubav i svu pažnju koju možeš da daš i želim ravnodušnost ako možda budeš htela da me povrediš... Slučajno smo naleteli na „Ti scattero una foto“37... ali ponekad sudbina kao da bira određene stvari za tebe, zato što su savršene. Vozim brzo i vidim je kako zabacuje glavu unazad i skida gumicu s kose, kosa joj leprša na vetru a ja s njom, zajedno sa svojim mislima. I osećam se lepo. I ne postoji ništa lepše od muzike i od vetra i automobila s predivnom devojkom u njemu. Ne, pogrešio sam. Ništa lepše od En. Steţem joj ruku, njoj su oči i dalje zatvorene i glava zabačena na naslon. Onda se lagano okreće ka meni, otvara svoje zelene oči i gleda u me u tišini dok ja nastavljam da vozim. Smeši se, a u tom osmehu leţi sva lepota ovog jedinstvenog momenta koji sad proţivljavamo. Ja i Amerikanka, ja i strankinja koju ne razumem devedeset posto onoga što kaţe! A moţda mi je baš zbog toga toliko dobro? A da li dve tako udaljene osobe mogu da se zaljube jedna u drugu? Šta će se onda dogoditi s njihovom pričom? Obično se, kad upoznaš nekoga, događa da imate nešto zajedničko, nekog prijatelja, školu, ţurku, koncert, neku stvar koju ste zajedno proţiveli, a da to niste ni znali... S njom nema ničega od toga. Nema prošlosti. A da li će biti budućnosti? A onda, zašto smo toliko u potrazi za budućnošću? Zašto nismo u stanju da ţivimo u sadašnjosti? Otac mi je uvek govorio: „Svi počinju nešto ponedeljkom, svi očekuju da će se jednog dana nešto dogoditi, svi često govore: od sutra... A za to vreme gube jedno veliko danas! „ Ĉak i Bato deli ovu ideju, a bogami i Gvido Pjetra. Sve u svemu, osim Ćića, svi to posmatraju na taj način. Moram reći da sam i ja to podrţavao, ali večeras, moţda prvi put, osećam se vezanim za zemlju, ţelim i zahtevam to danas, sada, odmah. Drţim En za ruku dok vozim, gledam je i kretenski je, ali osećam se kao ludilo frajer i mislim da će ova noć biti u velikom stilu, u punom smislu reči. Kako je govorio onaj na latinskom? A da, carpe diem. Parkiram u nekoj uličici, bez problema, nema nikoga u ovo doba. En izlazi dok ja spuštam krov i uzimam ranac iz prtljaţnika. „Come with me...― „ Where are we going? 37
„Slikaću te jednom", peva Ticijano Fero. (Prim. prev.)
„It’s a surprise.― Vadim sveţanj ključeva. „Wow, that’s a lot of keys! Like the keys to get into heaven! Are you Saint Peter?“ Nastavlja da priča, priča mnogo, ali sve vreme kroz smeh i siguran sam da priča nešto smešno, moţda čak i zanimljivo. Da, ako baš treba da gledam u budućnost, samo jedno je sigurno: učiću engleski! Konačno nalazim ključ. Otvaram kapiju. En ide za mnom. Ulazimo u pasaţ koji je, kad pogledam, stvarno lep. „It’s gorgeous! Is this your home? Do you live here? „ „Yes, sometimes...“ Gleda me zbunjeno. „ What do you mean by ’sometimes?“ Ulazimo u lift i ja pritiskam sedmi, poslednji sprat. „It’s like multiproprieta.38 You understand?“ „No, but it’s not important, I think this is like a dream. It doesn’t matter what happens.― „Yes.“ Izgledalo mi je to kao najbolji način da se izvučem. Kad stignemo na sprat, probam da otvorim vrata. Imam sreće i odmah pronalazim ključ. Šta, neće da krene? Ĉudno. Okrećem ključ i otvaram. Svetla u dnevnoj sobi su upaljena, ima nekoga. Ne mogu da verujem, ma kako je to moguće. „Come with me...“ Kuhinja mora da je ovde s leve strane, da, tačno, savršeno se sećam plana ovog stana. „Could you wait for me here? Only one moment.― Uključim joj svetlo i smeštam je da sedne na neku stolicu. Ona iznenađena posmatra kuhinju. „This is a crazy place, but then I hadn’t understood anything about you, you looked like such a modest guy but you are a billionaire.“' „I don’t understand! Five minutes and I come back. „ „ Where are you going.? „I want to make a surprise to you. „ Ostavljam je samu i trčim u dnevnu sobu, ali i dalje ne verujem, ko je ovde? Da nisu vlasnici? Meni se činilo kao genijalna ideja da je dovedem ovde u ovo potkrovlje od četiri miliona evra koje gleda na Koloseum i s kog se vide svi Carski forumi. Umesto carpe diem, carpe sve, ali me je ipak neko prevario. I šta sad da izmislim? Mogu da kaţem da imamo jednu strankinju koja radi za neku internacionalnu agenciju za nekretnine, i da bi ovu nekretninu mogli čak i da prodaju po nekoj višoj ceni? Ma ne, neće nam nikad poverovati. „Nema nikoga? Ko je?― Ulazim u dnevnu sobu, prelazim je i idem u pravcu spavaćih soba. „Ima li koga? Izvinite... neko je unutra?― Jedna vrata u dnu se polako otvaraju i eto ti, lagano, izlazi on, Dani 38
Objekat s više suvlasnika. (Prim. prev.)
Salveti. „Ćao, Nikolo. Ovaj...― „Ne mogu da verujem, Dani, a šta ti radiš ovde?― A još je i oţenjen i u agenciji je najtuţniji od svih... Mislim, uzeo je ključeve i došao ovde, ali s kim? „Ovako, ti me nisi ni video, jel' vaţi?― Pribliţava mi se uz osmeh. Baš čudno, uvek se prema meni ponašao kao kreten, a sad sam mu simpatičan, i čak i inteligentan. „Ti me nikada nisi video ovde. Moraš da mi učiniš jednu uslugu. Pretpostavljam da si ti s drugarima...― „Ne, s prijateljicom. Znaš, ja nisam oţenjen.― Zatvara oči. A ja njega gledam i smeškam se. Da, verujem da se ţivot s vremena na vreme preokrene i kad se to dogodi, treba da se revanširaš, ali treba da se revanširaš baš za sve, naravno bez preterivanja, ali i bez nadmenog ponašanja ili sličnih gluposti koje ponekad čujem od Fabiole, kad priča s drugaricama neke ţenske priče: „Ma nemoj ni da je zarezuješ, tu, noblisse oblige―... i neko slično sranje. Ne, ne, u ovom trenutku već previše uţivam jer gledam facu Đanija Salvetija, pa ko bi to propustio? „Ovako, znači, Niko, rekao bih da se mi nismo sreli... Da, eto tako, vaţi? „ „Pa, u stvari smo se sreli, ali ako ti sad odeš sa svojim... prijateljima, da, ovaj, mislim da ću sve zaboraviti.― „Okej... znao sam. Znao sam da si takav, osoba na koju čovek moţe da se osloni. Benedeta je to uvek govorila... A i gospodin Bandini. A ja sam srećan jer će od danas naši odnosi biti još prisniji. A stvarno mi je ţao ako sam ponekad bio previše obuzet poslom, od sad pa nadalje, za bilo šta, uvek ću ti se naći. I izaći ću ti u susret.― Potapše me po ramenu, onda mi se kezi. „Dakle, Nikolo, ako ti sada izađeš, ja i ‘moji prijatelji‘ ćemo da odemo... u tišini.― „Naravno...― I tu se rastajemo. Dani Salveti odlazi u pravcu sobe u dnu hodnika i tek tad primećujem da mu na leđima ispod sakoa izviruje košulja i, da, kad bolje pogledam, vidim da su mu i cipele razvezane. On i „njegovi prijatelji― će sad da odu, a on bi voleo da ih ja ne sretnem. Pa naravno. Idem do En u kuhinju, s osmehom. „Only five minutes...“ Ona sleţe ramenima i klima glavom uz „ok―. Uzimam ranac koji sam poneo, a da ona i ne primeti. „Do you want something to drink?‘ Onda čujem zvuk vrata u dnu kako se otvaraju. Pokazujem En da bude tiha. „Pssst―. Izlazim iz kuhinje i zatvaram vrata, u mračnom sam hodniku, jedva stiţem da izvadim telefon i da krenem da snimam video, kad Dani Salveti dolazi do glavnih vrata, jedini izlaz pored sporednog izlaza, ali koji je baš u kuhinji. Brzo otvara vrata, svetlost sa stepenica sada ga savršeno obasjava, dok daje znak „prijateljima― da budu brzi. „Hajde, polazi, nema nikoga!―
I tačno u tom momentu vidim da iz sobe u dnu hodnika izlazi Marina, devojka koja tek što je počela da radi u agenciji. Ma ne mogu da verujem, kako ovo, on sam ju je toliko kritikovao: „Ma kako je moguće da ih nekad naprave tako lepe, a tako glupe? Mora da je neki problem u montaţi...―. Da, i samo što ne zatvori vrata, baš u tom trenutku me ugleda, tu u dnu hodnika s telefonom u ruci, kojim sam sve snimio. Vidim kako faca Đanija Salvetija prebledi, ali i sam shvata da je kasno, ne preostaje mu ništa osim da povuče vrata za sobom i da ode. Ovako nešto nisam mogao ni da zamislim. Sve nas je iznenadilo, Razumeš li ti, Dani Salveti. To je potpuna istina, ţivot nikada ne prestaje da te iznenađuje, a muškarci još više. Vraćam se u kuhinju. „Hey, I was getting worried.“ „Sve je u redu, izvini...― Otvaram zamrzivač i vadim iz njega flašu šampanjca koju sam stavio unutra čim smo stigli, onda iz ranca vadim dve čaše. „Wow, you’re full of surprises. But then if this is the life we lead... I'll stay here.“ Smeje se. Uvek se smeje ova En. Tja! Otvaram flašu šampanjca ciljajući na vrata od kuhinje, čep eksplodira prelazeći preko cele dnevne sobe i stiţe do kraja, pada pored nekih belih kauča. Sipam šampanjac u čaše i nosim ga sa sobom. „ Come with me, let’s go to see the house.“ Hodamo po kući ispijajući šampanjac. Kuća je stvarno ludilo. Nalazimo se preko puta Koloseuma i vidimo deo Carskih foruma. Malo podignem roletnu na prozoru u dnu dnevne sobe, da, da uđe mesečeva svetlost. „Come with me...“ Izlazimo na veliku terasu. „It's so high up!“ „Vidiš? Ovuda su prolazile kočije in the past, this is the big Street of Rome. Here there is Piazza Venezia, the Palatin... „ „Wait, wait.“ Utrčava unutra i brzo se opet pojavljuje s mapom Rima. „Ok, now I show you we are here...“ Tako joj objasnim pomalo od svega, izmišljajući ono što ne znam, pokazujući joj najčudnije spomenike i prisećajući se imena i prezimena komandanata i careva i čak i datuma bitaka. Ma vaţi, da je sve ovo bilo stvarno tačno, dobio bih sto poena na maturskom ispitu, a ne šezdeset pet! Profesor Leone Đorđi mi ne bi nikada spustio ocenu, kao što, međutim, jeste uradio. I dalje pijemo šampanjac dok prolazimo kroz sve prostorije penthausa, koji je stvarno ogroman, a ja nosim sa sobom flašu i ranac i sve ono što imam. Penjemo se spiralnim stepenicama koje vode do jedne predivne sobe, mora biti da je to glavna spavaća soba. Mora da Dani Salveti nije dobro gledao nacrt stana inače bi sigurno došao ovamo. Spuštam flašu šampanjca i onda daljinskim upravljačem podiţem roletnu. Siguran sam da u drugim slučajevima ne bih ni našao daljinski, ili ne bi bilo baterija ili ne bi radio, šta god, ne bih uspeo, ali noćas sve izgleda magično. Onda se En pribliţi i poljubi me. A pre svega je ona ta koja je magična. Onda mi
raskopčava košulju, ali je ja zaustavljam. „Just a moment.“ Iznenadi se i pogleda me skroz zbunjeno, misli da ja to ne ţelim. „No, no, it is all ok. Im not crazy.“ Onda se smeje dok ja otvaram ranac koji sam poneo sa sobom i vadim posteljinu u tamnoplavoj boji. „Help me,― zajedno je širimo po krevetu. Uzeo sam je, zajedno s flašom, pre nego što sam se našao s Vitoriom. En s vremena na vreme pogleda podsmešljivim pogledom a ja joj šaljem poljubac, onda uzimam svoj ajfon i vadim iz ranca mali zvučnik, povezujem ga i na telefonu ulazim u aplikaciju za muziku, biram svoju omiljenu plejlistu. Odmah kreće Rijana, Diamonds. Prilazim En, milujem joj kosu, počinjemo da se ljubimo i izgubim osećaj za vreme, vidim samo njenu koţu obasjanu mesečevom svetlošću, ogromnu lepotu njenog i najmanjeg izraza. Uskoro kreće Pink, Try, u pravo vreme, i oboje padamo na krevet baš kao u tom spotu, a ona se smeje i otkopčava mi pantalone, a ja njene. Brzo ih skida, onda i gaćice a ja je milujem i opet je ţeljna, strastvena i meka i mirišljava i miriše na šampanjac i svlači sada i ona mene i već smo goli, kotrljamo se po krevetu, u polutami sobe, po tim čistim čaršavima tamnoplave boje, s mesecom napolju i Koloseumom i saobraćajem u daljini... Onda joj polako širim noge i milujem je još dublje, a ona uvlači svoje noge između mojih i jako se ţelimo. Onda staje. „Hey... we have to be careful...“ „Sure...“ Ustajem i odlazim do ranca. Mislio sam i na to, ali nisam još ništa izvadio jer ako odmah kod sebe imaš prezervativ izgledaš previše sigurno u sebe ili, kao što Ćićo kaţe, na kraju ti to donese lošu sreću. Ali ovo je moje srećno veče. Onda ga i stavljam i neţno ulazim u nju. Ovo je prvi put da sam s nekom strankinjom, a nisam nikada video toliko lepu strankinju. Ipak uspevam da se iskontrolišem, moţda zbog toga što sam pio. Da, ukratko, manje ţurim, da, uspevam da je ljubim i da izdrţim a da ne moram na silu da mislim o nečem drugom. A ona mi priča na engleskom i šapće mi na uvo nešto što nikada neću znati i što niko neće moći da mi prevede, a to me na kraju još više uzbuđuje. Strastveno se ljubimo i ja njoj pričam svašta na italijanskom, a ona se smeje i grize me i otvara usta i izvija leđa i zatvara oči, onda vrišti i staje u vazduhu, da, tako je, i svršimo zajedno, u tom prelepom i očiglednom momentu u kome nijedna reč više nije potrebna i sve sam već govori taj trenutak sreće. Onda oboje ćutimo, u mraku, zagrljeni u toj velikoj sobi, u noći, na tim plavim čaršavima, ispod svetlosti meseca koji je sad već visoko i uz saobraćaj mnogo tiši nego ranije. I u tom trenutku tri stvari mi padaju na pamet: prva je da sam joj moţda, u zbrci njenih reči na engleskom i mojih na italijanskom, rekao: „Volim te, En―. Ali ne verujem. Druga je da bih voleo da je tu i dalje moj otac da bih mogao sve da mu ispričam, i voleo bih da mu pokaţem Eninu fotografiju i koliko je Iepa. I treća, i poslednja, stvar jeste da večeras nisam nijedanput pomislio na Alesiju, ali tek sad, s En, prvi put u ţivotu mi izgleda
kao da sam je prevario.
„Ćao, Karlo.. „E, ćao, ćao!― „Kako ide?― „Eh, nekada si mi kafu donosio...― „U pravu si, moram odmah to da popravim. To je zato što sam juče ostao do kasno.― „Vidim te...― Osmehuje mi se. „E, mladost, divota.― Moj stric odlazi i ostavlja me među novinama koje su tek pristigle i još su sveţe od štampe. Moj stric je rođeni brat mog oca, mlađi je od njega i u mnogim stvarima je često zavisio od njega. Ipak, uvek su uspevali da se slaţu, a to ponekad nije lako. Mislim da muškarac generalno uvek ima ţelju da bude ispred nekog drugog, da zauzme njegovo mesto, kako je na primer i dalje u našoj grupi, gde se od Ćića i Bata nikada ne zna ko odlučuje, to jest uvek postoji jedan vođa grupe, a u našoj, po mom mišljenju, vođu još nismo odredili. Premeštam primerke časopisa Dove, koji je tek stigao, kao i Ćoe. Sad je sve mnogo teţe podići, i to otkada su odlučili da se časopisi s poklonima, dodacima i specijalima više prodaju. Zato je većina njih uvijena u celofan, prepuna kretenastih stvari koje su već od narednog dana neupotrebljivo smeće. „Dobar dan, Nikolo, kako si?― To je gospođa Adele Bandini, koja ulazi, sa svojim osmehom, sa svojom elegancijom i sa svojim parfemom. Da, parfem kod ţena je vaţan, on je po mom mišljenju njihova vizitkarta. Parfem ti otkriva ko su, to jest kakve su zaista, šta nameravaju da urade, čak i kakve su po karakteru, ne znam da li sam lepo objasnio. Ako ţena ima slatkast parfem, po meni je ona neka koja se lako zadovoljava, a ako ima neki specifičan ili teţak, da kaţem, neki parfem koji pošto si ga osetio ţel: ponovo da udahneš, onda je to po meni interesantna ţena, ţena koja je u potrazi. Baš kao što mi se čini da se sećam da je parfem ove gospođ „Ţelite sve kao i obično?― „Da, hvala ti.― Uzimam Tempo, Republiku, novi Dove, Vile e kazali, i stavljam sve u kesu. Prilazim joj. Da, to je taj, nije promenila parfem. Lagan je, sveţ, pravi jutarnji zov, pozitivan, ispunjen nadom, i od ruţa. I Alesija je imala neki poseban parfem. Neki baš, baš jak. En, međutim, nema parfem, miriše na sebe, na sveţu kupku, na dezodorans ili kremu, moţda, koju je stavila na celo telo, finu i opojnu, meku i... „O čemu razmišljaš? Vidim da se smeškaš.― „O, ma ništa.― Pruţam joj kesu i osmehujem joj se. „Mislio sam na sinoćnji izlazak sa svojim drugarima...― „Je li bila i neka devojka?―
Odlučim da budem iskren. „Da, bile su dve.― Ona mi daje dvadeset evra. „A jedna od njih dve je bila lepa?― „Da, prelepa devojka. Izvolite kusur.― „Daj mi samo pet evra.― „Hvala, gospođo.― „Dobro, zadovoljna sam što te vidim takvog, to znači da je tebi baš ona zapala!― „Da...― Počnem da se smejem. „Mislim da sam pre ja zapao njoj.― „Bravo, na kraju si shvatio da smo mi ţene te koje biraju.― Da, u njenom slučaju se ne moţe ništa reći: čak i u ovim godinama parfem je savršen, izbor bez greške. „Kako ti je u agenciji?― „Dobro, baš dobro.― „Jesi li primetio da se tamo dešava nešto neobično?― „Ne... u kom smislu?― Gospođa Adele mi se osmehuje. „Znaš, suţivot kolega je uvek veoma čudan, mnogo vremena zajedno, uvek u kontaktu... Tamo ima mnogo devojaka, a tu je i muţ moje ćerke!― „A, jeste... Kad bi samo znala da sam ja bio s Baruštinom, koja joj je rođaka, a da je njen zet bio, ili probao da bude, s Marinom, novom radnicom, ne bi pomislila da je u pitanju agencija za nekretnine, već za venčanja, tačnije, da budemo skroz precizni, za razvode. „Da, da, jeste...― „Ma šta jeste? Hoćeš li da mi kaţeš?― „Pa to sam isto mislio.― Adele odmahuje glavom. „U pravu si ti, davim te sad sa svim ovim pričama koje te se ne tiču, ti sad proţivljavaš zlatne trenutke, i to se vidi...― I ode i ostavi me tako, s ostatkom njenog kusura u ruci i tupavim osmehom. Ali odmah posle toga prirodno mi dolazi da sagledam svoju ţivotnu situaciju. Izgubio sam oca, majka mi je naravno uništena, moja starija sestra Fabiola hoće da ostavi Vitorija, htela je čak da to njenom muţu sinoć ja kaţem, a moja mlađa sestra je ostavila Pepea i smuvala se s Ernestom, pesnikom, a i u ovom slučaju bi ja trebalo da razgovaram s Pepeom, a mene je ostavila Alesija, koja mi, podrazumeva se, nije rekla zašto, a ja ne vidim nikoga ko ima nameru da mi to objasni. Ali po mišljenu Adele Bandini ja upravo proţivljavam zlatne trenutke. A kad sam u mračnim trenucima, šta moţe da mi se dogodi? Slaţem novine, Tempo, Korijere dela sera s dodacima, Mesađero, Đornale. Premeštam pozadi Auto e motori, zajedno s ostalima, stavljam na vidnije mesto Porta Porteze, koje su tek izašle, i nastavljam tako tokom celog jutra i polako, premeštajući novine i časopise, opuštam se.
Fizički rad omogućava umu da se prepusti, da prestane da se preispituje, da ne postavlja više sva ona pitanja na koja na kraju i nema odgovora. Neke stvari se događaju i kraj. Na sahrani mog oca, sveštenik don Dani, odrţao je u crkvi lep govor. Hteo je da mi na odlasku mog oca prikaţe prirodan tok ţivota i objasni mi da smo naviknuti da smrt doţivljavamo negativno, ali da u stvari ne bi trebalo da bude tako. Barem mi se čini da se sećam da je rekao sve to. Ja samo znam da to dana mog oca više nije bilo, ja i nisam nalazio nijedno objašnjenje koj bi uticalo na mene da to prihvatim. Ĉujem korake iza leđa, neko je ušao, i voleo bih da je to Alesija, koja mi govori: „Ljubavi, pogrešila sam, izvini, ţao mi je zbog toga što sam uradila―. I voleo bih da me jako zagrli, da me privuče k sebi, a ja ne bih ništa rekao, ne bih hteo da znam šta se dogodilo, razlog, ne, bar tad jednom bih voleo da budem odrastao i moţda bih konačno i uspeo i ja njoj da kaţem „volim te―. Ili bi to mogla da bude En, i ne bi me interesovalo kako je uspela da me pronađe, ona je i tačka. Grli me s leđa i govori mi nešto na engleskom, a ja bih stajao tu i slušao je sve dok ne završi, izgubljen u njenom zagrljaju, zato što mi je on potreban, zato što se osećam usamljeno, zato što bih hteo da sam voljen i da se izgubim u njenim očima, zelenim, predivnim, ali koje nikada neće moći da upoznaju mog oca. Ko uđe u moj ţivot danas, naći će ga bez jednog dela koji nedostaje. A moţda za to i ne zna, moţda to uopšte i ne primećuje. Ali ako me ta ţena zaista voli, ne moţe a da to ne primeti. „Dobar dan!― Prepoznajem glas i odmah se okrećem. To je Ilarija, gospođa De Luka, ona što se spremala da mi nešto ispriča. Vidim da je danas vedrija, nosi svedu odeću, beţ pantalone i belu košulju. Kosa joj je vezana, moţda je malo kraća, svakako joj ističe lice, koje izgleda mnogo radosnije. Upućuje mi osmeh. „Da ti ne smetam moţda?― „Ne, dobar dan, ja moram da budem ovde.― Moţda i nije baš ljubazan odgovor, ali ne znam šta bih sad, ništa bolje mi nije palo na pamet. Bojim se onoga što će da mi ispriča. Ima trenutaka u ţivotu kad se dešavaju neočekivane stvari na koje nisi pripremljen, kao na onoj klupi s Alesijom, za njen rođendan. Po hiljaditi put vidim tu scenu, kao da je u nekom filmu, snimio sam je i neprestano je vraćam na početak jer mi se čini da ne mogu da shvatim tu repliku. A ţeleo bih da ponovim tu klapu, da promenim tu scenu, da produţim poslednji dijalog. „Sačekaj, Alesija, gde ćeš, stani. Šta je bilo? Zašto plačeš?― I da konačno to kaţem: „Ja sam zaljubljen u tebe, izvini, nisam nikada bio u stanju da ti to kaţem, ali sad ti kaţem, i hteo bih da ti osušim suze svojim poljupcima, hteo bih da zauvek sačuvam tvoj osmeh jer sve je tuţno bez njega i hteo bih da ti poklonim svoje srce jer je bez tebe ono skroz beskorisno...― Ali ta scena se ne moţe više ponoviti, ţivot je film sa samo jednom klapom. A ja nisam bio spreman, baš kao ni sad s ovom ţenom. „Nikolo, htela bih da popričam s tobom.― Da, znao sam, sada bi ja trebalo da joj kaţem „ne, vidite, nemamo ništa
jedno drugom da kaţemo―, ili „više bih voleo da ništa ne znam―, ili jednostavno „bolje ne―. Ali ništa, samo ćutim. „Znam šta ti sigurno misliš...― „Ne, ja ništa ne mislim.― Ona gleda oko sebe, da se uveri da nema nikoga, da niko ne uđe. Onda prekršta ruke i gleda me. Lepa je. Elegantna. Ali zašto ne uzme novine i ne ode? Bilo koje, neke koje inače čita, dao bih joj ih na poklon, ne bi morala ni da mi plati, ja bih dao pare umesto nje. Ništa. Ne sklanja pogled s mene. Ćuti, dugo, predugo. Igra se rukama. A ja i dalje slaţem novine kao da ona nije tu. U stvari sam već završio, ali premeštam jedne te iste samo da ubijem vreme i da je ne gledam. Konačno je rešila. „Ovako. Ti misliš da sam ja imala nešto s tvojim ocem, je li tako?― „Ne znam, rekao sam ti, ne mislim ja ništa.― Osmehne se kao da tako hoće da otera moj stid. „Da, tako kaţeš, ali tako ne moţe biti. Kako god, nije onako kako ti misliš. Tvoj otac je bio veoma fin prema meni u jednom teškom trenutku mog ţivota. Svako jutro sam dolazila ovamo po novine, isto kao što i sad radim, s tobom... samo što sam tog jutra briznula u plač. Odmah sam izašla... ali on je primetio.― I dalje slaţem novine. Sad sam odozdo uzeo jedan paket i otvorio ga. Stric ima da se naljuti, to je bila roba za vraćanje. Reći ću mu da sam pogrešio. Ĉeka da je pogledam, ne znam šta drugo da radim i zato podiţem pogled, a ona mi se osmehne, pa nastavi. „A tvoj otac je krenuo za mnom, pomogao mi je, izašao je iz kioska i izvadio maramicu i dao mi je. Bio je vrlo ljubazan, tvoj otac.― Da. Bio je, ali zašto mi priča sve ovo? Baš čudno, on nikada nije nosio maramice sa sobom. A Ilarija nastavlja s pričom. „A onda me je zasmejao jer je rekao: Imate sreće, nikada ne nosim maramice sa sobom, nego sam sad prehlađen.‘ A ja sam se malo smejala i malo i dalje plakala, a onda je on izvadio još jednu maramicu. I rekao mi je, i dalje se sećam: ‘Sad je dosta, hajde, inače ćete mi ih sve potrošiti.‘ Nisam više uzela nijednu. A on mi je rekao da se šalio, da je imao još jedno pakovanje, i time me je opet nasmejao. Na kraju sam se smirila i on me je uveo ovamo i rekao da sednem ovde, na ove časopise. „ Pokazuje gomilu s Porta Porteze, uvek je najveća, kad se malo smanji i Ćićo seda na nju. „Dobar dan!― Ulazi Luiđi s pumpe. „Ćao, Luiđi, šta ćemo?― „Treba mi Auto e motori, trebalo bi da je izašao.― „Da... stani.― Traţim gore iznad tezge. Vidim da Luiđi posmatra gospođu i mrda glavom kao u nekom ritmu, kao da potvrdno klima, kao da zna nešto. I konačno pronalazim novine, Luiđi ih uzima i plaća. „Doviđenja.― I ode.
Tako smo ponovo sami u tišini tog kioska, sve kao da stoji, kiosk kao da je talac ove priče. „I onda mi je dao poslednju maramicu.― Ilarija nastavlja s istom onom mirnoćom, istim tonom koji koriste mama i baka kad nešto pričaju Frančesku, Fabiolinom sinu. Da, mama to radi jer na taj način kao da bi da mu pruţi sigurnost, ili da ga razvedri, a isto tako se ponaša gospođa De Luka sa mnom. „Onda mi je dao čašu vode, i ja sam je popila i prestala sam da plačem. „ Ispod kase imamo mali providni friţider s vodom, jednim pivom i jednim kinotom. To je stric stavio. On je taj koji uvek misli na te stvari. Tata je pio vodu, on pivo, a ja uglavnom kinoto. Gledam tu vodu. Flaša s vodom od tada je ostala zatvorena. „Ono najlepše kod tvog oca su ruke.― Sviđa mi se što je upotrebila „jesu―, a ne „bile su―. Sedam iza tezge s novinama na visoku stolicu. Na kraju je išlo onako kako je moralo da ide, da ja pre ili kasnije saslušam ovu priču, a začuđujuće je da sam sad mnogo mirniji. Tata, da li si bio s ovom ţenom? „Kakvi pokreti rukama, tvog oca, kako mi je otvorio tu flašu, kako je uzeo čašu, kako je sipao vodu. Ruke tvog oca bile su mirne i ulivale su sigurnost.― Baš lepa ţena, razumem te, ali ona meni sad to priča? Šta da kaţem mami? Ništa. Ne mogu ništa da kaţem. „A ono što je najlepše jeste da tog dana on nije ţurio kao svi ostali, j Pošto mi je dao vodu, hteo je da sasluša moju priču. Sad neću i tebe da davim sa svim tim što mi se pre toga dogodilo, ali operacija moje ćerke I je dobro prošla, Simona je sada dobro. A sve je tako prošlo zahvaljujući j tvom ocu. Da...― Otvara neku torbu, spušta je na tezgu i iz nje vadi i koverat. „Ovo je pet hiljada evra koje mi je tvoj otac tada pozajmio, j došla sam da ih vratim i da kaţem hvala. Samo što mi je ţao što to mogu da kaţem jedino tebi.― Na to počinje tiho da plače, a ja stojim tu, smušen, i ja bih hteo da plačem, da se oslobodim sveg ovog bola koji nosim u sebi, ali i ponovo ne znam šta da kaţem. Ali ipak, na kraju, nešto mi izlazi. „Daj, Ilarija, hajde, nemoj tako...― I imam sreće jer u fioci s novcem nalazim kutiju s papirnim maramicama, uzimam jednu i dajem joj je. Ona nakratko prestaje da plače i počinje da se smeje. „Eto, da, sve isto kao tvoj otac, kako je on bio divan... Nedostaje mi, znaš? Moram stvarno to da ti kaţem, mnogo mi nedostaje. Htela sam da mu se zahvalim jer mi je pomogao tako, odjednom i bez reči, jednog jutra mi je dao ovaj koverat i zahvaljujući njemu uspela sam da ne propustim termin u bolnici. Bio je tako plemenit čovek, tvoj ota poseban čovek. Rekao mi je: ‘Kad budete mogli, vi ćete mi vratiti‘, ali ja nisam stigla na vreme!― I opet briţne u plač, zajeca, još jače nego p put. „Tu sam!― Ulazi Ćićo u svom savršenom tajmingu. „ Ta dam! Pazi š imam! Korneti i kapućino, da nazdravimo zbog susreta! Oho ho, ja sa svoju malu sinoć
natakario!― Tek tada primećuje gospođu De Luka, koja stoji u ćošku i sada već plače kao kiša. „O! Izvinite, gospođo... Nisam vas video.― Onda gleda u mene, pa mlati rukama kao da bi hteo da se izvini i nastavlja. „Ma juče sam bio na pecanju, a da, mislim, i dobro sam prošao... Hobotnice. Upecali smo hobotnice.― Gospođa De Luka mu rukom pokazuje da prestane, dosta, nema veze. Ćićo onda začuti, mada ne zna baš šta treba da kaţe ili da uradi. Ilarija uzima još jednu maramicu pa izduva nos. „Izvinite, izvinite, nije mi baš neki dan, nije.― A onda me pogleda i osmehne se. „Još jednom ti hvala, Nikolo.― I brzo izađe iz kioska. Ćićo ostaje da bulji u nju dok se udaljava. „Alo bre, ma šta ti radiš sa ţenama? Ne moţe čovek da te ostavi ni na sekund... potresaju se, smeju se, plaču, sad čak i ove matorke, a!― Onda spušta kesu s kornetima na tezgu i vidi koverat pun para. „Alo, ma ti si to počeo da radiš kao ţigolo? Jebote, ne seri, prejako! Ovde ima brdo para!― „Luđače, pusti sad to.― Uzimam mu pare iz ruku i stavljam ih u dţep. „Tu ima više od dve hiljade evra!― „Pet hiljada. Ali to je bilo pozajmica koju je ona vratila.― „Aha.― Ćićo pravi facu kao da kaţe „hm, nisam razumeo, ali i to je okej―. „Nije bitno, ovde su svakako korneti iz ‘Ungarija‘ koji su čista perverzija! A i kapućino po tvom ukusu, sa šećerom sa strane.― Ja otvaram kesu i kidam jedan korneto, još e topao i mirišljav. Ćićo mi sipa kapućino u papirnu čašu. „Šalu na stranu... Da li je sve u redu s onom ţenom?― „Da, hvala, sve je u redu.― „Da ti stavim šećer?― „Samo pola kesice.― Ćićo otvara kesicu i sipa malo u kapućino, onda mi ga dodaje dok rastvara šećer u čaši, kruţeći njom. „Drţi, evo...― Uzimam ga i ispijam, nije previše sladak ni previše topao, savršen. Nastavimo s doručkom ovog predivnog nedeljnog jutra s još uvek blagim suncem, slabim saobraćaja i sveţim vazduhom. Poneka starija gospoda s vremena na vreme prođe trotoarom ispred, sigurno da idu u crkvu na misu. „I, ništa mi nisi ispričao.― „O čemu?― Namiguje mi. „Iiii?― „Iiii, šta?― „Kakva je bila?― Jedem još malo korneta.
„Da li ti je poznato ovo?― Pokazujem mu korneto zagriţen do pola, onda ga umačem u čašu, natopim kapućinom i stavljam u usta. „Eto, takva, i bolja od toga!― „O boţe, koji si ti smarač, nikad nećeš da se otvoriš.― „A šta bi ti, hoćeš da znaš detalje?― „E da, šta tu ima loše? Ja kad sam je skinuo...― Spušta čašu na časopise. „Pazi da mi ne prevrneš to tu!― „Da, da, kako ti samo peglaš.― Širi ruke prema nebu. „Ima ovako velike sise!― I baš u tom trenutku ulazi portir iz hotela „Stelari―. „Ćao, Nikolo, daćeš mi jedan Korijere delo sport...― Onda pogled; u Ćića. „Samo ti nastavi, e, ne obaziri se, imam ja odlično pamćenje, ponečeg se i sećam...― „Sigurno. Pričali smo o privatnim stvarima, da, mislim, koje se tiču njegove devojke...― Pokazuje na mene. „E, razumeš, ne moţe tako.― Mušterija sleţe ramenima, plaća novine i izlazi. „Da li si ti retardiran? Zašto uvek moraš mene da mešaš!― „Pa dobro, ionako si ti skoro raskinuo!― „Pa kakve to veze ima? Ti nisi normalan, znaš...― Nastavljamo da ćaskamo, a Ćićo koji sedi šćućuren na gomili s Porta, Porteze, vadi i klub sendviče. „Izvini, ovako rano to jedeš?― „Pa, ja volim slano!―39 „Shvatio sam, ali zar za ujutru nema nešto lakše!― „A šta ako ja volim baš ove?― „U redu, odustajem!― Pa onda nastavimo da se smejemo i da se zezamo. „Alo, a kad se bre vraća Klose?― „Kad mu bude bolje!― „Bravo, bravo.― Ćićo pokazuje na mene. „To je tehnika! Da kaţeš i da ne kaţeš, da ne daš protivniku ništa izvesno. A od koga si učio? Od Klaudija Lotita?― „Za to vreme ste vi sa četiri boda manje.― „Ne reci četiri ako ti nisu već u torbi!― „Mada niko nikad nije shvatio kako je nastala ta poslovica...― „Prava reč je bila mačka! Ne reci mačka...― „Ma gde...― „Ma da, mačka, ta izreka je potekla iz nekog rata, još davno. Video sam to čak i na vikicitatima.― „Aaa. ti znači ne koristiš kompjuter samo da skidaš, nego i da se informišeš o ovakvim glupostima.― „To je kultura!― 39
Italijani uglavnom jedu sladak doručak. (Prim. prev.)
Ulazi neka lepa ţena od četrdesetak godina, s detetom od otprilike šest. „Dobar dan, šta si ono hteo, Davide?― „Hteo sam ju-gi-o karte.― „A da, imate li ih?― „Da, izvolite, poslednje dve kesice, Davide, čuvao sam ih samo za tebe.― Dete ih uzima uz osmeh, zadovoljno zbog ove nevine laţi. „Hvala!― Onda se predomisli i pita majku: „Mama, jel' mogu?― Majka se osmehuje. „Naravno, naravno...― I pošto savršeno zna koliko koštaju, daje mi već izbrojan novac da bi platila karte. „Hvala.― Samo što nisu izašli, ali Ćiću pada na pamet jedna ideja. „A, izvinite, gospođo, samo jedna stvar. Da li vi znate poslovicu: ‘Ne reci četiri ako ti nisu već u torbi‘?― Ţena gleda prvo u mene, moţda da vidi da li se smejem, ali ja ostajem ledenog izraza lica, čak sav poslovan stavljam novac na mesto kao da nisam ništa ni primetio, onda opet pogleda u Ćića, ali i on je ozbiljan, čak zainteresovano očekuje odgovor na svoje pitanje, i tako, pošto ne vidi da je iko zeza, odgovara: „Mada mislim da je to rečenica koju je izgovorio onaj, kako se zove, simpatični trener što je otišao u Nemačku...― „Trap?― „Da, Trapatoni!―40 „Vidiš, a ti si govorio da nije, to i ona zna, je li tako, gospođo? Znači, nije se govorilo: ‘Ne reci mačka ako ti nije već u torbi‘?― „Ne, ne znam, sad me zbunjujete, ne znam, mislim da je ‘ne reci četiri.― Onda uzima dete za ruku i brzo izlazi iz kioska. „Mama, a šta to znači ‘ne reci četiri pa ga posle stavi u torbu? Je li to kao kad se igramo tombole?― Ali ne uspevamo da čujemo odgovor jer su već daleko. „Ma koji ti je, što si kreten? Tako mi samo teraš mušterije! Ova ţivi tu u Ulici Vinja Steluti, ona je ţena jednog poznatog ortopeda...― „Odlično, tako da ako nam polomi noge, isto će on da nam ih namešta! „ „Ma ajde! Shvatila je da smo se zezali s njom!― „Ma ne, bilo joj je zabavno, veruj mi, danas se ljudi dosađuju. Svi se dosađuju. Da li si video koliko je Ruzzle moderan?― „Da, pa?― „Zato što ljudi nikad nemaju ništa da kaţu, nema zanimljivih tema, ni pitanja, kao što je ovo o Trapu! A onda se i ţene kao što je ona dosađuju i igraju Ruzzle, ne, pazi, sledeći put kad dođe pitaću je i to izvinite, da li vi igrate Ruzzle? Siguran sam da igra! A znaš li zašto je Ruzzle. osvojio pre svega ţene? Zato što se smaraju više od muškaraca, tačnije, smaraju se upravo s nama 40
Gaf trenera Đovanija Trapatonija, kada je pogrešno interpretirao jednu izreku. (Prim. prev.)
muškarcima...― Onda se okreće ka meni i vidi da ja ćutim, s drugom polovinom korneta u ruci, potpuno blokiran. „Šta je? Šta ti se dešava? Niko!― „Alesija je uvek igrala Ruzzle.― „A.― Onda i on ostane tako s polovinom klub sendviča i dalje u ruci. „Pa dobro, kakve to ima veze, ja sam to rekao onako, a i normalno je, na početku Ruzzle pomalo zarazi svakog, a posle nekog vremena se smoriš...― „Alesija ga je igrala od početka, otkad je igrica izašla, i nije nikad ni prestala.― „Ma do kurca!― I baš u tom trenutku ulazi jedna starija gospođa koja, kad čuje Ćića, na trenutak zastaje iznenađena kao da nije dobro razumela, onda traţi svoje novine: „Imate li časopis Familja kristijana?“41 „Ne!― Odgovaramo uglas, a onda ja zagrizem korneto, on svoj sendvič, a gospođa izlazi odmahujući glavom. „Ma do kurca!― To zajedno ponavljamo i prasnemo u smeh. „Ćićo, ti si uvek u stanju da smiriš svaku situaciju!― „Da...― „Razumem, da, ali ovo s Ruzzleom i s Alesijom je stvarno tuţno.― „Jeste.― „A kako sad jeste?― „A šta treba, da ti kaţem nije?― Nastavljamo da pričamo o toj besmislenoj situaciji, o ovoj igri sa slovima od koje moţeš da odlepiš. Alesija je ponekad znala da se izvali na kauč i da se sve vreme igra, nije mi se više ni obraćala, čak i celo popodne nedeljom. Ali to neću da ispričam Ćiću. Između ostalog i zato što je sav obuzet pričom o našim strankinjama. „Ne, nisi shvatio, popeo sam se do nje u hotel, pustili su me da uđem bez problema... E, slušaj, malo posle toga, ovi ispod su pomislili da ih je strefio zemljotres!― „Verujem ti, znam koliko si teţak!― „Daaa, jeeste!― „Onda mora da si igrao...― „Da, kako da ne, zumbu!― Onda napravi dva prilično nesigurna koraka dok naravno u kiosk ulazi još jedna gospođa. Iako njoj ovoga puta prodam časopis Familja kristijana. Provodimo celo jutro u smehu i zezanju i s vremena na vreme Ćićo se zabavlja tako što postavlja pitanja mušterijama koje ulaze. Sve izgleda malo kao film Clerks — Trgovci, crno-beli, koji sam davno gledao na Skaju i koji mi se baš svideo. I mi imamo napaljenog lika u smeni, koji dolazi nedeljom u podne, 41
It.: Famiglia Cristiana - hrišćanska porodica. (Prim. prcv.)
folira se da ga sve pomalo zanima, a na kraju se baca na pornjavu. Ćiću, naravno, to nikako ne moţe da promakne. Ćovek u ruci drţi Paola non-stop. „E, taj uopšte nije loš, gledao sam ga, ali ako treba da ti kaţem iskreno stvarno dobar ti je Pohotne usne, baš ţestoka stvar, Dţo D‘Amato je meni najbolji kao reţiser.― „Hvala...― Prešao je odmah na „ti― iako čovek mora da ima sigurno preko šezdeset godina, ţivi na kraju Ulice Stefana Jačinija i nedeljom popodne uvek šeta sa suprugom, koja izgleda kao svetica, poslednja osoba koja bi ikad gledala pornić. A šta li se onda događa sa svim tim filmovima koje uzima svake nedelje? Pre nego što taj čovek izađe, Ćićo ga zaustavlja. „Izvinite, mogu li samo na trenutak?― On mu pruţa film i Ćićo bolje pogleda taj DVD. „U čoveče, četrnaest i devedeset, ma ja ću ovo da vam skinem za osam evra, napraviću ga u odličnom kvalitetu, sledeće nedelje ovde u isto vreme, okej?― Gospodin klima glavom, onda izlazi nasmejan, ne zna ni sam kako treba da prihvati ovu čudnu ponudu. „Izvini, sad mi i kradeš mušterije?― „Nikako, otvaram ti novo trţište, mi ćemo da posredujemo, on će da uštedi šest a mi četiri i četrdeset!― „Ma ti si potpuno lud!― „Dobro, u pravu si, daću ti pet!― „Ne radi se o tome! A šta posle da kaţem stricu?― „Ma videćeš da će i on da zaradi, to je više od onoga što uzimate od distributera!― „A, ma kako da ne, kad si već tu, zašto ne bi malo uzeo i neku vutru da prodaješ?― „Zajedno s pornićima? A ne, to poklanjam, u suprotnom sam diler! Alo bre, da znaš i da ti nije skroz glupa ta ideja? Napravićemo novi svetski lanac i eto odmah gomile para, već imam i ime...― „Da ga čujemo...― „Kiosk poroka! Tvoj stric treba samo da vidi zaradu prvog meseca, i već će se sloţiti s tim.― „Naravno, ţao mi je samo što mi danas nije dao da zamenimo smene, inače biste se odmah dogovorili!― „Znam! Zapamtio sam to i spremio sam ti iznenađenje, gledaj...― Izvirujem iz kioska i vidim je kako stiţe. En. „Izvini, jesi li ti retardiran?― „Zašto? Srećna je što te vidi, praviće ti društvo, i mislim da ćeš s njom unutra i prodavati mnogo više!― Ćićo joj se javlja i odlazi dok ona ulazi sva vesela. „Hi, how are you? „
nela012
„Ćićo, platićeš mi za ovo!― En se okreće, dolazi do kase i ljubi me. Sva je slatka i nasmejana, bez trunke šminke je. „Hello, aren’t you happy to see me? Your friend Ciccio gave me the directions? Pokazuje mi list s odštampanom mapom sa Gugla, sa savršenim uputstvima kojim ulicama treba ići, koji metro uzeti, autobus, krug sa sve uzvičnikom na Trgu Jačini i napisanim Newspaper home!. Savršeno prepoznajem Ćićov rukopis, isti onaj koji stoji na svim DVD-jevima. „And then he told me to give you this? „ Daje mi kesu iz obliţnjeg trţnog centra. „I went and picked it up from a big shop near here. „ Otvaram kesu. Unutra su dva posluţavnika zavijena bez greške u aluminijumsku foliju i papirne kesice, a onda i pismo. Otvaram ga. „Dragi, Niko, pa posle nemoj da kaţeš da ne mislim na tebe! Šta bi čovek još mogao da poţeli? San u obliku En koji će te još i voditi da jedeš! Sve je plaćeno! Ja sam, bre, gospodin! Znači, napravio sam ti program za ceo dan: radiš do kad ţeliš sa svojom asistentkinjom (nemoj da te ukebaju gospođe iz kraja dok isprobavaš ne znam koju akrobaciju preko časopisa; iako su tek sveţe iz štampe, bilo bi smešno čitati vesti na Eninom dupetu, mada bi čak i neka sitna i bezazlena krađa odštampana na taj način „podigla― prodaju novina, i ne samo tih)! Onda sam za 20.30 uzeo karte za Rajli i En (ništa ne brini, i ovo je sve plaćeno!). Ići će da gledaju Madam Baterflaj u Operskom pozorištu, nadam se da će skapirati nešto. Uzbudiće se i biće pečene taman koliko treba za ono što ide posle opere. A mi, je li, igraćemo poker kod Bata, poslednja ruka u 23.30 (svi smo se oko toga sloţili) zato što posle imamo neke obaveze... I to kakve obaveze! PS: ţena ne sme nikada da ugrozi navike koje imaš s prijateljima, iz koje god zemlje i kakve god lepote da je! Imajmo to uvek u vidu, i ako ja to slučajno zaboravim... pljuni me u facu! Ha ha ha, o, ne, izvini. Nije trebalo to da ti kaţem. Mislim, izvini, ali ja to smatram greškom!!!― Tako da En i ja uzmemo po pivce i pijemo ga u miru, otvorimo i onu „košaricu― koju nam je Ćićo pripremio. Supli42, kalcone, tramecini s piletinom i lososom i jedan čak s jajetom i paradajzom. „ That’s why yesterday he asked me what I like! He’s too cool! Why is his name Ciccio? Is it only because he is fat?.“43 I smeje se dok me to pita, a onda pokriva rukom usta dok jede. En je preslatka. Nekoliko puta uzima po kroket i daje mi da ga probam, kao da ja taj ukus ne znam do detalja. „I like the name supli. And it is so yummy. But why are they called supli?― „Navalila ko smrt na babu! Kod nas se tako kaţe. Ko smrt na babu... when someone asks always the same thing, like you know...“ „Oh... Im not ‘ko smrt na babu‘!‖ Pa me gurne. „Silly huh? Is it like silly? „ „Yes, Ithink so.“ Nastavimo da se gurkamo i smejemo i ona me nekoliko puta poljubi, onda Rimski specijalitet; prţene pirinčane loptice s mocarelom, jajetom i raznim drugim dodacima. (Prim. prev.) 43 It.: ciccio - bucmast, debeljuškast (Prim. prev.) 42
me opet gurne, pa me ljubi malo duţe, a onda ulazi neka ţena. „Izvinite?― „Da, dobar dan.― „Imate li Sorizi e kanconi?' „Naravno, gospođo!― Pokazujem ga En, koja joj ga ljubazno i uz osmeh pruţa. Ţena je gleda sva zadovoljna, onda se i ona osmehne i izlazi prisećajući se ko zna kog bezbriţnog momenta iz svoje prošlosti, ili prosto činjenice da još nije otišla da kupi kolače. A En nastavlja da mi pomaţe celog dana, dodaje novine i časopise mušterijama koje dolaze, sa svojim zabavnim akcentom. „Tempo i Korijere? Sure...“ Pa uzima dvoje novina. „No, Ann, the other one, on the right.“ Pa onda uzima Korijere i upitno me gleda. „Yes, that is.― Ĉak je i ostavljam samu da bi otišao po kafu, i kad se vratim daje mi ceduljicu. „It’s for you, it’s a surprise.“ Iznenađen sam, otvaram je, od Ćića je. „Ne znam da li si već uvalio gol na svoj način, ali utakmice samo što nisu počele i ako si slučajno zabo stativu‘, barem ćeš gledati svoj Lacio. Prijatelj koji zbog prijateljstva prelazi čak i preko zabrane koju je postavila ‘Mađika‘44.― En vadi ajped iz torbe. „ This is for you! From your friend. This is Ciccios iPad and here are the explanations?“ Pratim uputstva, idem na Sky i na beţičnom internetu pronalazim utakmicu Lacio-Inter! En u jednom momentu, da bi mi ugodila, počinje da kuka. „Noooo!!― Kako je moguće, zbog jednog pogrešnog Militovog šuta? „Ali, En! What are you doing? My team is the other one! You must do navijanje, like pon pon girl, for Lazio, Lazio, Lazio!“ Onda i ona kreće da se dere sa mnom, konačno je shvatila koji je pravi dres za koji treba navijati, i gledamo utakmicu dok se grlimo i ljubimo jer svaki povod je dobar, a još lepši je svaki gol. I završava se s dobrih četiri nula za Lacio. „Hey, you must stay always with me tohen Lazio plays, you are a great mascot.“ Nisam ni sumnjao da će mi neko kao En doneti sreću, ali da odvale četiri nula Inter, to znači da je Ćićo u pravu, ona stvarno ima vrhunsko dupe!45
44 45
It.: Magica - ekipa Rome, a Ćićo je njen navijač. (Prim. prev.) It.: avere culo (imati dupe) - italijanski izraz koji znači „imati sreće". (Prim. prev.)
Batova kuća je posebna. Kod njega smo se uvek zabavljali jer je najslobodnija koju znamo još od gimnazijskih dana. Išao sam u školu zajedno s Batom, Gvidom i Ćićom, i često smo s četrnaest, petnaest godina ostajali da spavamo kod njegove kuće. Mojima to nikad nije bio problem, moţda zato što je Ulica Mafeja Pantaleonija sve u svemu prilično blizu kraja u kom smo ranije ţiveli i pa su oni razmišljali kako bi u svakom trenutku mogli da dođu i da me spasu. Drugi, međutim, moţda zato što su ţiveli daleko, ili moţda ne, nisu deci dozvoljavali da spavaju van kuće subotom uveče. A ja, Ćićo i Pjetra uvek smo ostajali tu. „SubAta night―, tako smo je zvali. To je bilo fenomenalno. Mi, koliko smo tad mogli, nabavili bismo cigarete i piće, pivo, koka-kolicu, ali čak i neko dobro belo ili crveno vino, u zavisnosti od perioda, a on, Bato, pobrinuo bi se za hranu. Bio je odličan kuvar ili sam barem ja kod njega uvek stvarno dobro jeo, a i dan-danas se tamo boţanstveno jede. Starinska napolitanska kuhinja, veliki i fino zagrejani tiganj za dinstanje ali i za prţenje, a još pravi i boţanstvenu pastu, uvek al dente, sve vrste paste, špagete s belim lukom i maslinovim uljem i kao glavno jelo kobasice, divlja svinja, ali i repin list, dinstana cikorija, sve u svemu, svake subote uveče u svakom smislu kod njega je bilo ludilo. A kasnije, s činjenicom da smo se skoro svi bili smuvali s nekim devojkama, subota je postala neizvesnija, i onda smo to okupljanje pomerili na nedelju. Ali Ćićo je u pravu, koja god ţena uđe u naš ţivot, odnosi s drugarima ne smeju ni po koju cenu da se promene! Ono što je lepo kod Batovog stana je što je na istom nivou kao i stan njegovih roditelja, pa su dva stana povezana, ali ako hoćeš, istovremeno i zasebna. Batov stan je mnogo manji od onog drugog, ulaziš i tu je hodnik, skoro odmah kod ulaza je kuhinja, onda toalet, Batova spavaća soba, onda još jedan toalet, mala radna soba i konačno se stiţe u prilično veliku dnevnu sobu, s nekoliko malo pohabanih somotskih kauča, starinskih slika koje skoro sve za motiv imaju napolitanske barke, ogledala, čak i jednu statuu tipa Venere, na koju svi obično kače kapute, Bato prvi. U ovoj sobi su i vrata koja povezuju ovaj stan sa stanom Batovih roditelja, koja su uvek bila strogo zaključana. Ja, Ćićo i Pjetra uvek smo spavali nekako rasuti po kući, u dnevnoj sobi na somotskim kaučima, u maloj radnoj sobi, gde je kauč prekriven medveđom koţom, izrazito veštačkom, ili u sobi s Batom, gde stoji pravi pravcati krevet. Zavisilo je od toga koliko nas je pušilo u dnevnoj sobi i koliko je ko hteo da ćaska i s kim, uglavnom, u periodu srednje škole često smo svi spavali zajedno i ćaskali bismo sve do zore. Onda se ovo pomalo izgubilo pošto su svi, od fakulteta do tu i tamo nekog poslića, promenili raspored i tako je za poker preostala samo nedelja. „I? Kakav je to sad miriščić?― Bato, koji nosi belu kecelju s nekim ruţicama preko, ide preko hodnika s
velikim tanjirom u ruci. „‘De si, pederu, uspeo si da dođeš, a!― Ali Ćićo nikad ne ostaje duţan. „Radio sam za vas.― „E pa tako i treba... već smo svi za stolom!― Gvido nosi ubrus zataknut za dţemper. Ćićo, preteruje kao i uvek, uvlači ubrus direktno u svoj dţemper na V. „Ma hajde, samo što nismo pocrkali čekajući.― „Daaa, sad ima da se oporavite... Dakle, tamo spremam jednu odličnu pastu, a ovde...― Bato spušta tanjir na sto. „Sveţa bivolja mocarela, pravo iz Napulja, rikota i burata, i šta biste vi još poţeleli?― Odmah se bacamo na mocarele, uzimamo i po dve ili tri svaki, a Ćićo stiţe poslednji. „A meni ste ostavili samo jednu?― „Pa dobro je da je ijedna ostala!― Pokuša da mi ukrade jednu iz tanjira ali stavljam ruku preko da je odbranim. „Ne... matori, moraš da smršaš.― „Crko dabogda, ti si kao rupa bez dna, ej, danas si sam pojeo i onu uvoznu američku 'bivolicu‘, zar ne?― „Ma gde, radili smo...― „Ona pretpostavljam... Dobro?― Kad hoće, prava je svinja! Ali uopšte ga ne slušam, to namerno radi, hoće da mi skrene paţnju da bi tako pojeo moju mocarelu, isto kao što je radio i u gimnaziji: za vreme odmora, ja sam uzimao neko strava lisnato pecivo u baru, i Ćićo mi je skretao paţnju pokazujući mi nešto u novinama, onda bi se otvorenih usta bacao na njega dok sam ga ja još drţao u ruci, i tako bi zagrizao da bi od tog peciva u mojim rukama ostajalo samo parčence. Eto zašto se tako ugojio, od mog lisnatog testa! Jedem mocarelu, po parče burate i rikote, sve je veoma sveţe. Batov otac je sudija i vidi se da mu sva ova sveţa i tek spremljena hrana stiţe direktno od nekog prijatelja iz Napulja. U ovoj kući se poštuje tajna mocarele od bivolice: ne sme se nikada stavljati u friţider, čuva se na sobnoj temperaturi i jede se čim se skine s mleka, sve ovo znam zato što mi je Bato ispričao. Uskoro on dolazi iz kuhinje s tanjirom koji se puši. „Hajmo, momci, dajte tanjire jer je još vruće, rigatoni al amatriče, oh, s maminim raguom! I idemo!― Jedan za drugim punimo tanjire, Ćićo uzima i parmezan i ovčiji sir. „E tako je dobro.― „Uzmi, napuni čašu ovim.― Pa mi dodaje balon, jedan od onih opletenih. „To je kjanti novelo... videćeš kako se slaţe s amatričanom.― Bato se smeje, zeza se i neprestano nam puni tanjire, skoro da i ne jede koliko misli na nas i koliko uţiva što moţe nama da ugodi. „Kad budete završili, sklonite tanjiire pošto sam ispod stavio i plitke...― I
uskoro već se vraća iz kuhinje. „Pa onda kobasice, repica i prţeni krompirići.― „Odlični!― Za kratko vreme sve pomlatimo, neko i dalje pije kjanti, neko drugi otvara pivo. „Bato, uzmi kolač, u friţideru je. Kad smo već kod toga...―, Ćićo se meni obraća. „Da li ti se dopalo iznenađenje?― „En? Mnogo!― „Ma izvini, a ništa kroketi, tramecini, ajped i sve ostalo... Oh, četiri nula s Interom, e, pa nije to mala stvar... U ovom periodu baš ti lepo ide!― „Pa, nije loše...― Ćićo shvata na šta aludiram. „Ali videćeš kako čim strankinje odu, vratiće se i ona, ti si taličan...― Klimam glavom ali, u stvari, na stranu onih četiri nula od danas popodne, koje je Lađo i zasluţio pošto je Inter igrao stvarno loše, svu tu svoju sreću ja ne vidim. „Nego, da li si mi vratio ajped?― „Spustio sam ga pored jakne na ulazu.― „Okej, podseti me kad krenemo kući...― Sekund kasnije jedemo neki odličan kremasti kolač od „Antoninija―, koji je Gvido doneo. „Alo momci... to je pet evra po glavi!‖ „Ma da li si ti lud? A sve ovo što je Bato potrošio?‖ „Mi ovde moramo da napravimo jednu zajedničku kasu, kao na maturskoj ekskurziji.‖ „Da, ZK... A ja mislim da nam je neko dizao lovu odatle, o, nikad nisam potrošio toliko kao na tom putovanju. Kad sam sledeće godine otišao s devojkom na Mikonos, potrošio sam pola od toga.― „E pa, verujem ti. Sve vreme si bio u sobi! Bato, legendo!― Smejemo se i počistimo i kolač, i u jednom trenutku nema više ničega, onda krećemo da gutamo muziku koju je Gvido pustio. „Hej, sećate li se ove?― Pa kreće s Ultravoksom, pesma RockWrok s albuma HaiHa! Ha! „Kako da ne, CD u rok fazonu... slušali smo ga celu ekskurziju!― „Prešli smo celu Heladu s ovom muzikom, ljudi!― Onda zaigramo dok spuštamo tanjire u lavabo, pribor u mašinu za sudove. Gvido počinje da ih pere. „Ostavi to, ionako sutra dolazi curica!― „Previše si ti meni veseo, nisi me baš ubedio, ja mislim da ona tebi ponekad prepusti i nešto da sam uradiš...!― „Da, da turimkaru i turimđoku!― Ćićo i Bato su zabavni, ali nekad su stvarno preveliki šabani. Gvido ih zeza praveći se da je neki lord i govoreći s francuskim R. „Ma oplostite. Ako to plimete vaše supluge, šta bi one lekle?― Slaţem se s njim.
„Da, baš tako, iz zveri, vi se pretvarate u prinčeve. U svakom slučaju je ruţno da se muškarac ponaša na potpuno drugačiji način u zavisnosti od toga da li mu je ţena tu ili nije...― „Ali pazi kad one hoće tako, odlično znaju kakvi smo, ali hoće da nas promene, a ja im to i kaţem, da li ti to hoćeš nekog drugog? E pa onda se smuvaj s tim drugim, e!― Onda raširimo zeleno platno, uzimamo kutiju sa ţetonima i uz smeh i šalu krećemo da igramo. „Ĉip.― „Pet.― „Diţem na deset...― „Pratim... šta imaš?― „Tri keca.― „I sreće kao konj! Promenio si tri karte...― „Da, jurio sam fleš...― „Vaţi, samo što ti ne verujem! Daj, sipaj mi viski, ajde...― Bato se smeje. „Nema viskija.― „Kako bre nema viskija? Pa ne moţemo tako, pratio sam ga s tri asa i sad nema ni viskija da to zaboravim? Vaţi, to znači da svi igrate protiv mene!― „Ko nema sreće u kartama, ima sreće u ljubavi...― „Ma ja nisam ništa kresnuo mesecima! Po tome sudeći, vi bi svi trebalo da gubite jer krešete kao blesavi, i to neopravdano...― „Pa, iskreno, ja...― Pokušavam na neki način da podsetim Gvida na svoju situaciju s Alesijom. Ali Gvido me gleda i podiţe obrvu. „Alo, matori, nemoj čak ni da pokušavaš! Ma pazi ti malog, sad je on ostavljen, ludilo, pošto s tom pričom moţeš da hvataš ţene ţešće nego superlepak!― „Da, ali ne i nas!― „Eto kako si uspeo da nahvataš tu picu iz Amerike i njenu drugaricu!― „Mislim, stvarno ne verujem...― Okrećem se ka Ćiću. „Pričao si?― „Ma šta znači 'pričao si‘?―, odmah se ubacuje Bato. „Među nama drugarima ne sme da bude tajni, jebote! Niko, stvarno me fasciniraš!― Ćićo pokušava da se opravda. „Videli su nas u 'Mostu', Niko, svi su to znali!― „Ma šta?― Gvido klima glavom. „To svi znaju, svi... čak ti je i Pepe pomogao da moţeš posle da napumpaš Amerikanku...― Bato ustaje i govori, dok ide ka kuhinji: „O, ne moţe se tu jebeno ništa, e... zbog pičke se dešavaju i najneverovatnija čuda...― „Ćićooo!!! Ĉak si i to ispričao? O Pepeu?―
Ćićo se kezi. „Pa to je bio najlepši deo! Izvini, a gde ćeš da nađeš nekog kao što je Pepe ko bi toliko zalego za tebe da bi ti posle lego s nekom ribom!― „Vaţi, e znači od danas ću ti kurac moj ispričati.― „Alo Niko! Sad si kao iz onih smaračkih filmova o devetnaestom veku, gde su se svi kresali kao ludi a niko nije pričao ništa! Ma daj, je li tako? A baš najlepši deo ti nećeš da podeliš s drugarom. Ja sam tvoj veliki prijatelj, ti to znaš, zar ne...?― Ćićo ustaje, obilazi oko stola i grli me. „Mi moramo da se volimo, Niko, nemoj sad da mi praviš tu facu...― A onda se svom teţinom naslanja na mene. „Ma daj, Ćićo... Jaoj, ugušićeš me tako...― Onda čujemo neko čudno krckanje i na kraju jedan odsečan zvuk. Trasi Popuštaju sve četiri noge od stolice, a u isto vreme i Ćićo i ja završimo na zemlji, na sedištu koje se lomi u hiljadu komada. „Jaoj, jaoj!― Ćićo je opruţen preko mene koliko je dugačak, komadići stolice razleteli su se svuda okolo. Gvido počinje da se smeje kao luđak. „O boţe, o boţe, boli me, o boţe, nije moguće! Bato, Bato, dolazi!― „Jaoj, boli me! Ćićo, pritiskaš me, ustaj!― Bato stiţe u dnevnu sobu. „Ma ne, čoveče, u kurac! Stolice moje bake Uendaline!― „A zašto se tvoja baka zvala tako? Uendalina? S Ue? „E, pa šta je tu čudno?― „Ne, čisto onako, ja to Uendalina nisam nikada čuo.― Ćićo se iznad mene okreće i gleda ih. „Pa šta je tu čudno?― „Da, pa baš ništa.― „A moţda, šta, Evropljanka, UE?― Ja ne mogu više, ova scena postaje apsurdna, i hvata me napad smeha. „Jaoj, jaoj... o boţe, Ćićo, diţi se, molim te, osećam se mnogo loše!― I Ćićo se smeje, kao i Bato i Gvido, isto kao kada smo bili u srednjoj školi. „O boţe, ne mogu više!― „Dosta, dosta, molim vas...― „Da, boli me!― Što više Ćićo pokušava da se podigne, to se više kliza po komadićima stolice, a Bato i Gvido se smeju kao blesavi, i ja isto, osim što Ćićo svaki put ponovo pada na mene. „Jaoj, ne, Ćićo, prekini, celog ćeš me skršiti!― A naravno, na ove reči, svi se samo još više smeju.
„Znaš li da me i dalje boli?― „A šta?― „Sve! Teţak si kao konj, razvalio si me.― „Kako ti smaraš!― Ćićo se smeje sav srećan, pravi neki čudan slalom između automobila u Francuskoj ulici i u punoj brzini uleće u krivinu, u pravcu Euklidovog trga. „O, kako god, na stranu En, osvojio si i brdo para na pokeru večeras...― „Da, imao sam sreće, ali to bi trebalo da ti ukaţe na nešto, iako se ti toliko praviš duhovit...― „Na šta?― „Da nije dovoljna jedna strankinja...― Ćićo se smeje. „I Baruština!― „Ĉak ni Baruština nije dovoljna!― „Sutra moraš da se pojaviš s cvećem u kancelariji.― „Je li? A što? Ko je umro?― Ćićo podiţe obrvu. „Ti, ako ne uradiš tako, veruj mi!― „Imam ja svoju rezervnu kartu...― „Ako budeš srećne ruke kao večeras, onda da, moţda će ti sve ići dobro...― Ćićo vozi punom brzinom preko Euklidovog trga, prelazi ga i‘ ide pravo ka Ulici Antoneli, onda desno prolazi kroz ţuto, sekund fali, pa u pravcu Ulice Veneto. „A tebi Bato večeras nije bio čudan?―, pitam. „Ne, zašto?― „Sve vreme je proveravao telefon...― Ćićo me gleda i neko vreme ne progovara. „I onda? Šta to treba da znači?― „Ne znam, on je uvek imao milion devojaka, ali nikad ga nije bilo briga ni za jednu, uvek je gasio telefon kad smo igrali poker, ali večeras...― „Večeras?― „Večeras je proveravao po jedan telefon u svakoj ruci!― Ćićo opet na trenutak ne progovara. „Hmm, ne znam šta bih ti rekao, nisam primetio, iskreno...― „Ĉudno...― „A zašto?― „Meni se čini da ti uvek sve primećuješ!― „Izvini, ali ako si ti to tako lepo primetio, a što ga nisi ništa pitao?― „Hmm, pa ne znam, nije mi baš delovalo na mestu...― „Pazi kad si čudan, znaš. Meni se uvek penješ na kurac za sve, a s Batom i
Gvidom imaš te čudne obzire... Oh, ipak, čarobno veče, e...― „Zašto?― „Pobedili smo nas dvojica... a sad ćemo sve da potrošimo s one dve! Evo ih!― En i Rajli su na izlazu iz Operskog pozorišta. Muškarci i ţene svih godina silaze niz glavne stepenice, mnogi se brzo udaljavaju bez reči, drugi se okupljaju u malim grupama i, manje-više oduševljeni ili kritični, komentarišu ono čemu su upravo prisustvovali. „Bolja je ona zadnja od Petera Štaj na kad je reţirao Nos od Šostakoviča―, „O, da, meni se mnogo više dopala...―, „Ali čemu ova neumerena i za moj ukus preterana izveštačenost...―, „Da bi izgledalo čudno po svaku cenu―, „Ali kostimi su ipak bili savršeni...―, „Da, a ko je bio kostimograf?―, „Neki Englez―, „Ĉudno, oni obično nemaju ukusa!― Onda se smeju, srećni zbog ovog svog zajedničkog zapaţanja, dok se En i Rajli zaustavljaju i gledaju oko sebe. Ćićo i ja izlazimo iz auta. „Hej! Evo nas, ovde smo.― Mlatimo rukama ispred pozorišta sve dok nas Rajli ne vidi i ne pokaţe En gde smo. En zablista u jednom boţanstvenom osmehu, takvom da to, iako je daleko, Ćićo odmah primećuje. „Neverovatna je i tako posebno lepa ova devojka, čak i odavde se primećuje koliko je srećna što te vidi...― „Istina je, u stvari, da mrzi metro...― „Ma šta pričaš to...― „Kao i taksi.― „Sad stvarno razumem zašto te je Alesija ostavila, mnogo si veliki cinik!― „Neee, ma kakve to ima veze, u ovom slučaju to je istina...― „Da, ali kako je bilo s Alesijom? Da li si se zaista ikad zapitao koji je bio razlog? Da li analizirao ono što se dogodilo i pre svega zašto je tako bilo?― En i Rajli prelaze preko malog trga i idu u našem pravcu. „Izvini, Ćićo, e, otkrij mi jednu tajnu: imao si ne znam koliko dana da me navedeš na ova vaţna razmišljanja, i kad ti to radiš? Večeras! Ne samo to, nego baš u trenutku kad dolaze naše drugarice. Mislim, u svemu tome mora da postoji neki plan, ne, objasni mi, pošto iskreno ništa ne povezujem.― Ćićo ih gleda, ali preostao je još samo mali deo ulice između nas. „Okej, u pravu si, ali reci mi samo jedno, Niko. Da li si ikada izjavio nešto lepo pred Alesijom? Mislim, da li si joj ikad rekao koliko je ona tebi bitna, šta ti znači... Ili još bolje, da li si joj ikad jednostavno rekao volim te‘?― A onda ćutke pilji u mene, a ja ga gledam ne znajući šta da kaţem, na šta on širi ruke i smeška se. „Vidiš...― I baš u tom trenutku prilaze En i Rajli. „Oh, thank you very much. It was wonderful.“ Grle nas i ljube, i prekidaju našu situaciju od sekund ranije. En ulazi u auto i ni na trenutak ne prestaje da priča, ja joj se pozadi pridruţujem i nameštam sedište, a Rajli seda napred pored Ćića.
„ The music was beautiful, I swear, I cried. It was so moving. Feel my heart beating.― Pa me uzima za ruku i spušta je na svoje grudi. Ćićo me, naravno, gleda u ogledalu i smeje se. „Još si i dobio na pokeru! He is a very lucky man...u „Why?“ En ga radoznalo pogleda. „First because he met you and second because he gives me a fantastic gift like Raily.“ „Ohhh!― Rajli je ganuta zbog ovih reči, moţda zato što ih nije očekivala, onda skida torbu s levog ramena i baca se na Ćića grleći ga i jako ga stiskajući. Ćićo me opet gleda u ogledalu. „Vidiš li na šta sam mislio? Mislim, da li je toliko teško da ispališ dva ovakva sranja? One su zbog toga srećne... pa učini ih srećnim, daj! Poslušaj me, jer onda ćeš i ti biti srećan!― I onda skrene u jednu oštru krivinu tako da završavam u drugom uglu automobila, tačno preko En i jedva stiţem da se naslonim rukom na prozor da je ne bih potpuno spljoštio. „Excuse me...“ „Oh...― En se smeje. „It’s my pleasure. Squash me with love.“ I to kaţe na jedan način, s jednim pogledom... tako da bih ţeleo da pratim Ćićova uputstva i da joj sada kaţem nešto, dugo i prelepo. Ali u ovom slučaju je drugačije, ne govorim njenim jezikom, imam pravo opravdanje. Ćićo pali radio i pušta CD. „Dakle, idemo dalje ili u hotel?― „Ma noć je duga... da!― En se smeje. „It has just begun.“ Pa počnu da igraju na Rijaninu pesmu s Mikijem Ekom, Stay. „Znaš li o čemu je ova pesma? Ona je o nama... kaţe ‘Something in the way you move, Makes me feel like I can’t live without you, It takes me ali the way, I want you to stay.r“ Ubrzo stiţemo do obeliska na Euru46. Ćićo dolazi na još jednu oštru krivinu i nastavlja luđačkom brzinom da kruţi oko obeliska, dok točkovi škripe kao poludeli. En i Rajli su se obe zalepile za prozore i smeju se i urlaju kao blesave. „Yeaaah!“ Onda Ćićo izlazi iz krivine i uleće u Šopenovu ulicu i parkira ispred lokala Prostor 90047, onda izlazi kao da je Brus Vilis u nekom od njegovih najboljih filmova. „Ej, Danilo... Hvataj.― Baca ključeve auta dečku s parkinga lokala, lik je od oko trideset godina, ćelav i sa stomačinom, ali koji mora da je gledao samo Verdoneove filmove48, čak ne hvata ključeve i oni završavaju na zemlji. Pravimo se da ništa nismo videli i ulazimo u Prostor 900. EUR — stambeno-poslovni kompleks u juţnom delu Rima. (Prim. prev.) Spazio 900 - impozantna građevina na EUR-u; danas centar kulturnih i zabavnih zbivanja. (Prim. prev.) 48 Carlo Verdone- čuveni italijanski glumac i reditelj, Rimljanin. (Prim. prev.) 46 47
„E, Niko, večeras pušta DJ Kokoluto! Slušaj kakva muzika!― Ćićo se odmah pokreće, igra i provlači se ispod ogradice s neočekivanom spretnošću. Izbacivač mu odmah prilazi da bi ga, je li, izbacio napolje, ali kad ga prepozna, odmahuje glavom. „Uvek si isti, čoveče, Ćićo!― „Uvek...― „Koliko vas ima?― „Ĉetvoro.― „Okej.― Alčeste, izbacivač, priča s Fricom, direktorom, elegantnim kao i uvek, bez greške, s francuskim brkovima, lukavim plavim očima i s naočarima koje uvek imaju drugačiji okvir. Fric ga sasluša, onda Alčeste pokazuje na nas, on nas izdaleka posmatra i daje mu nešto. Alčeste dolazi do nas i daje Ćiću četiri kartice. „Uţivajte i pazite...― „Zašto ?― „Dobro ste uboli večeras... Ove dve su lepe, a večeras je mnogo šabana...― Ćićo se kezi. „Umemo mi da se branimo... Ili, na kraju, ti ćeš da nas braniš.― Alčeste se smeje kao luđak i na kraju se zakašlje od tolikog smeha. „Ćićo, matori! Oi lakedaimonioi...“ „Nego šta!― Pa onda ulazimo. „Šta je značila ta poslednja rečenica?― Ćićo uzima Rajli pod ruku kao da mu je oduvek devojka. „Ma ništa, mi to uvek govorimo kad se pozdravljamo! Ja sam mu napisao diplomski...― „Ti?― „Da, ja! A što? On je završio prava. Vidiš li kakav je ţivot danas? Mogao je da bude odličan advokat, a on zbog ove krize mora da radi kao izbacivač. „Izvini, ali ako je diplomirao zahvaljujući tebi, nisam baš skroz siguran u to...― „Pa, zahvaljujući meni, zahvaljujući diplomskom! O, danas radove čak i skidaju s interneta, znaš! Dogovor je bio ovakav, ja sam njemu doneo rad, a dobio sam gratis ufur gde god on radio kao izbacivač!― „A, tako...― „A kad mi treba, daje mi čak i pravne savete.― „Pa naravno... kako sam mogao to da ne pomislim? Tako mu barem daješ priliku da se pokaţe.― Onda ulazimo u nešto što liči na jarugu. En i Rajli pričaju među sobom. En povremeno pokazuje Rajli nešto, skreće joj paţnju na ko zna šta u lokalu. „We want to go dancing...― „Sure...“ I kad to kaţu, stavljaju torbe preko ramena, skidaju jakne i stavljaju ih unutra da ih ne bi drţale u ruci. Ma, čudne običaje imaju ove strankinje. Ćićo to
primećuje. „No, no, is not good. When you are with us you don’t have problems.― Izvlači jakne iz torbi i spušta ih na sto pored nas, onda se vraća do Alčestea da razgovara s njim. Ćićo pokazuje nas, a onda i sto. Alčeste klima glavom i kaţe mu nešto na uvo. Ćićo mu pokazuje da je lud, to je previše. Alčeste mu onda kaţe još nešto na uvo. Ćićo se smeje pa ga potapše po ramenu. Onda se odmahujući glavom vraća do nas uz muziku Daft panka, Get Lucky. „Jebote, ekstra je ovaj Kokoluto, znaš da uzima barem dva soma za veče, ali stvarno ih i zasluţuje, jebote!― „Ma ti uvek samo o parama pričaš. Šta ti je rekao Alčeste?― „A?― Ćićo vodi do stola. „Hajdemo ovamo...― „Prvo mi reci šta ti je rekao!― „Ništa se ti ne brini...― „Da li si izvukao nešto?― Ćićo svom teţinom opruţa po kauču i vuče me sa sobom kroz jastučiće od crne koţe koji i dalje mirišu na ko zna šta i koga. „Večeras jedrimo... Samo opušteno! Ej...― Doziva dečka s posluţavnikom. „Moţeš dva ruma i koka-kolu, hvala.― „Ma ja neću to, rum i koka-kolu!― Dečko ostaje da čeka. Ćićo se smeje i lupi me po nozi. „Jaoj!― „Kakav si fini, nema veze jer ja sam ţedan, dva ruma su za mene, misliš da bih naručivao za tebe a da te ne pitam?― Dečko s posluţavnikom u ruci kao da postaje nervozan. „I onda, šta ćes ti?― Ćićo se nekako pridiţe iz onih jastuka na kauču. „Ej, matori! Smiri doţivljaj malo! Noć je pred nama, mi smo gosti princa Kolone. Budi ljubazan, ili moţeš da zaboraviš na bakšiš!― Gutam knedlu. „Ja ću dţin-tonik!― „I donesi nam i jednu flašu šampanjca s četiri visoke čaše!― Dečko odlazi ne odgovorivši ništa. Ćićo se opet čuje iz dubine kauča. „Ma ovi klinci više ne pokazuju nimalo poštovanja!― „Ma ovaj ima godina skoro kao mi...― „Fale mu one dve godine što prave razliku. A mi još i imamo ţivot u svojim rukama, za njega se vidi da ga ţivot gazi...― Ćićo podiţe glas jer pokušava da se čuje i pored muzike koja divlja. „A jel‘ se kaţe visoke čaše, jesam dobro rekao?― Onda ustaje i počinje da igra tu ispred. „A stvarno sve princ plaća?― Namiguje mi i klima glavom, a onda igrajući savršeno u ritmu ide prema Rajli i En. Prilazi im, ljudi mu prave prostora, Ćićo se javlja nekom, onda pravi
okret u ritmu i ljubi Rajli kao da nema nijednu devojku i da je samo s njom! „Da ovde spustim?― Vratio se dečko, spušta na sto dva ruma, moj dţintonik, metalnu koficu s ledom i flašu šampanjca s čašama. „Da.― „Dobro, onda mi se potpiši ovde!― Pruţa mi blokčić, ja gledam u Ćića da bih dobio njegovu potvrdu, ali on igra kao lud, dok ga okruţuju En, Rajli i mnogo drugih ljudi. Onda se okrećem prema izbacivaču, koji me na sreću u tom momentu gleda i klima glavom, onda uzimam blokčić od dečka, i pošto još uvek sumnjam, potpisujem se tako da to moţe da liči na sve osim na Nikolo Marijani. Mladi konobar to uopšte i ne pogleda, okreće se, stavlja blokčić u zadnji dţep i nestaje u gomili ljudi. Ja se okrećem ka Alčesteu, podiţem ruku da bih mu zahvalio i hteo bih i da mu kaţem „Oi lakedaimonioi... „, ali ne daje mi vremena jer se okreće na drugu stranu kao da se ništa nije dogodilo. Kad je tako, ne preostaje mi ništa drugo nego da popijem svoj dţin--tonik. Hladan je, odličan, dobro smućkan, samo ga srknem, spušta se niz grlo kao san, tako da ga naginjem i iskapim u jednom cugu, šta me briga, naprotiv, osećam se kao princ, čak sam se i potpisao kao princ Kolona! I s ovom mišlju odlazim u centar podijuma da igram s njima. Prilazim Ćiću i derem mu se u uvo: „Ćićo!― „Šta je? Šta hoćeš? Sve je plaćeno!― „Ma da, znam, hoću nešto drugo da ti kaţem! A zar se ne plašiš da će da te uhvate?― „A ko?― Gleda me zbunjeno. „Kako ko? Tvoje dve devojke!― „Koji ti je, šta mi baksuziraš?― Ne prestaje da igra, i nesvesno se hvata dole.49 „Ali one znaju da večeras igramo kod Bata do kasno, i obe već spavaju, primio sam SMS-ove... A ovde ionako ima više od tri hiljade ljudi! Morao bih da budem najgori baksuz...― Nastavlja da igra fantastično opušteno. A muzika je podivljala, DJ je stvarno moćan, ide od hausa, s latino prelazima i ritmovima, do minimal tehna i elektronike. A s vremena na vreme vraćamo se do stola. Ćićo sljušti ona dva ruma, a onda otvara flašu šampanjca, puni nam čaše i podiţe ih. „Hvala ti, prinče Kolona!― „A prince? Cool, thank you?“ Pa nazdravljaju s njim, a onda uz smeh ispijaju sve iz svojih čaša! A onda još po jedna i još po jedna i onda opet idemo da igramo, a muzika izgleda kao da je još lepša. Raširenih ruku i zatvorenih očiju, u ritmu muzike, dok se plafon okreće zajedno s kuglom u hiljadu boja na muziku Feel This Moment. „Pitbul je car!― 49
Italijani su izuzetno sujeverni; gest hvatanja za genitalije tipičan je gest protiv zle sreće. (Prim. prev.)
„ Yes! We like this one.“ Onda skaču uţivajući u notama našeg dragog kapetana. Vraćamo se za sto i dolazi još jedna boca šampanjca, a ovoga puta En i Rajli prve podiţu svoje čaše. „Thank you, principale Colonna?“ „Ma ne ‘principale‘... Prinče... Ma... Kad pogledaš, dobro zvuči i principale!― Nastavljamo da igramo a redaju se Mengoni, Pink, Bruno Mars, Maks Gaze, Ola!. A između ploča popijemo nešto, pa se onda vratimo da igramo. Onda se Ćićo na trenutak udaljava i nakratko se zabrinem. A šta li će sad da smuva? A gde je sad? Onda ga vidim u daljini. Blizu je miksete di-dţeja i nešto mu govori. Kokoluto klima glavom, uz osmeh. Ćićo podiţe ruku. Ne! Ĉak i jedan drugom bacaju „petaka―. Šta reći. Ovaj čovek je ţiva misterija. I tako, dok se on vraća sav ozaren, muzika se menja i kreće Eros. Šta očekuješ od nas... Ko zna da li ikad misliš na nas... Da li znaš da je i more mnogo plavlje... A svi ljudi kao da se slaţu s Ćićom, pa se grle, prave se parovi i počinju da plešu, lagano, kao da nisu čekali ništa drugo osim tog trenutka. U ćelom Prostoru 900 svetla se prigušuju, a Rajli tu stoji i plače, s rukama opuštenim niz bokove, smeje se i plače. „Yes...u Stiţe Ćićo koji joj se smeši. „ This is the song of yesterday night...“ A onda ga jako stiska i sakriva se u njegovom naručju i nestaje u tim grudima među lancima i privescima i zatvara oči, zaljubljena, a ja se pitam da li je sve ovo stvarno. Ne, ja sam moţda oduvek u italijanskoj verziji filma Trumanov šou, koju reţira jedan veliki reţiser: Ćićo. Ali onda osećam da me neko grli i shvatam da nije, sve je stvarno, a ako i jeste neka skrivena kamera, napravili su najbolju moguću foru pošto je En jedinstvena. Zato zatvaram oči i prepuštam se i igram s njom, i muzika je predivna, i Eros je stvarno car: Ovo naše vreme i život udvoje, vreme samo da se zaljubimo, savršeno je, ali nema prave ljubavi kojoj ne treba malo pažnje... A ove reči jedino mogu da sugerišu onaj specijalni Enin poljubac, koji je začuđujuće moj. Onda se ona odmiče, pa se naslanja na moje grudi. Koliko dugo nisam bio negde ovako? Da li je s Alesijom ţivot postao dosadan? Ja sam postao dosadan. O ne, sad shvatam, moţda ja i jesam dosadan. Gledam u En, oči su joj zatvorene i njiše se sa mnom u ritmu pesme. Predivna je, tačno, ali šta moţe da razume jedna Amerikanka? Uvek smo ih viđali u društvu najgorih seljačina, kako gube glavu za najvećim dţiberima, lude za najvećim šabanima. Zašto strankinje nemaju ukus kao naše Italijanke? Uvek sam se smejao s Ćićom kad smo sedeli na Trgu Navona i gledali ko pravi društvo strankinjama, uvek smo mislili da su to restlovi naših devojka, jednom rečju smeće! Ali Ćićo ima dve devojke Italijanke, samo je mene devojka otkačila, to znači da sam ja smeće! Ali ne stiţem da dovršim ovu misao jer me u trenutku neko otkida od En, neko me vuče za ruku i ja čujem glas koji
tako glasno viče da nadglašava čak i muziku. „Eto zašto! Zato što si kao i svi drugi! Ma ne, ti si još gori od drugih, mnogo si veći smrad...― Ne mogu da verujem! Stoji ispred mene s rukama na kukovima, zakrvavljenih očiju koje me gledaju kao da joj se gadi nešto, onda bulji u En i, naravno, još više popizdi. „I? Šta imaš da mi kaţeš?― Pa odmahuje glavom. „Koliko si odvratan...― „Ali Baru... mislim, Benedeta, izvini, ali zašto se ti toliko ljutiš?― „Zašto? Ti mene pitaš zašto?― „E da, zašto?― „Zato što mi posle svega onoga što se desilo nisi poslao ni poruku! Ne samo to, pisala sam ti i nisi mi odgovorio!― „Ali moţda mi poruka nije stigla?― „Poslala sam ti je pre pola sata!― „Ali stvarno je nisam video!― „Ništa sad, beţi, uţivaj, pogrešila sam... ali skroz, brate.― I kreće da se odmakne od nas, a ja pokušavam da je zaustavim. „Ma pusti me sad!― Pa me i udari. „Ionako ćemo se, naţalost, videti na poslu, zar ne?― I izgovara to ironičnim tonom, kao da hoće da kaţe: „Sve ćeš mi ovo platiti, znaš, jelda?―. Pa ode. „Eto ti... znao sam!― Gurnem Ćića. „Kako beše ono? Ima tri hiljade ljudi, pa kad nekog sretneš ovde, to je...― I srednjim prstom pokazujem šta osećam i izgovaram. „Baš tako.― Ćićo sleţe ramenima. „Sam si sebi izbaksuzirao, mada je bolje što se ovo dogodilo, veruj mi, sad si sve sredio i izašao iz toga na najbolji način. Mogao si da imaš gomilu problema, a ovako je shvatila da je u pitanju bilo samo obično kresanje...― Pa nastavlja da igra uz remiks neke Kalifanove pesme, u disko stilu, Sve ostalo je dosadno. Izgleda kao da je bilo namerno izabrano da bi pokvarilo momenat. Onda mi prilazi En. „Hey, I know you have suffered so much for that girl, I imagined Alessia differently, seriously. But I still like you more for what you feel for a girl like her...“ I onda me jako zagrli. Ćićo primećuje šta se dešava, prilazi mi i dere mi se u uvo: „Mislim, ne mogu da verujem, ona misli da je Baruština Alesija! I zbog toga joj se još više sviđaš! Ma jel‘ kapiraš? Večeras ćeš moći da završiš šta god poţeliš. Kako si ti jebeno taličan, ţešće nego Talični Tom...!―
Budim se naglo i krećem da se izvlačim iz prekrivača, skroz sam se umotao, ne mogu da se izvučem, ne dišem, ali ipak na kraju isplivavam. „Fijuu!“ Ostajem da sedim, sav u goloj vodi s raširenim rukama naslonjenim na dušek, i gledam oko sebe. Da, u svojoj sobi sam. Ali šta se dogodilo? Ma jesam li sve sanjao? Onda vidim odeću razbacanu svuda pomalo, prepoznajem je i smeškam se. Ne, sve je bilo istinito, i ono što sam popio, i celo veče, susret s Baruštinom i ono posle... Moţda me je Ćićo vratio kući. Da, sad se sećam! Mislim, ovo je kao film Mamurluk, samo 23. deo! Bili smo toliko pijani da je Ćićo pronašao taksi ili nekog ko bi vozio njegov auto, nemam pojma, uglavnom znam samo da ni on ni ja nismo vozili, a još manje jedna od devojaka. Ustajem i sav ošamućen se vučem do kupatila. Gledam se u ogledalu, ali ko sam ja, fotokopija? Toner se potrošio? Izbledeo sam sav. Pljuskam se vodom po licu. Osećam neviđen bol u glavi, tipičan za one koji mešaju pića, rum, koji sam na kraju uzeo, dţin-tonik, šampanjac i onda opet rum. Puštam vodu da teče. Kvasim se i pozadi po vratu, opet prskam vodu po licu i polako počinjem da dolazim sebi. Kod kuće, na sreću, nema nikoga. Mama mora da je izašla, a Valerija je valjda na fakultetu. Ne bih podneo njihove uobičajene prigovore. Uvek ponavljaju isto i, što je najluđe, to uvek ide uz urlanje, i ne samo to, bojim se da otkad više nema tate one urlaju još više. Stavljam kafu. Sedam za sto. Kroz poluotvoren prozor ulazi toplo jutarnje sunce. Divno, danas mogu i da se opustim, nije moj red da idem u kiosk. Konačno kafa uz klokotanje izlazi, sipam je u veliku šolju s malo hladnog mleka, onda uzimam integralni keks. Imaju malo šećera i ja ih jedem polako dok uţivam u kafi toploj taman koliko treba. Lagano počinjem da se prisećam celog poslednjeg dela večeri. Liči mi na montaţu onog filma Unfaithful — Neverna žena, od Edrijena Lina s Ričardom Girom i Dajan Lejn. Scena s Dajan Lejn, u vozu je i vraća se kući, seća se sve te strasti s kojom je proţivela neke momente s Polom, ili Olivijeom Martinezom. Kakva ludilo montaţa. Da, ja na isti način opet proţivljavam svoju noć s En. Njene pantalone koje se otkopčavaju. Crno. Ona koja se povija unapred i smeje se. Crno. Ja koji skidam košulju. Crno. Ona koja me jako grli i ljubi me. Crno. Ona koja mi skida pantalone i spušta se. Crno. Ja koji je guram dole i ljubim joj međunoţje. Crno. O boţe! Stajem na pola i dalje uspavan, spuštam šolju i trčim u sobu, brljam po svim svojim stvarima, pomeram košulju, gaće, čarape, da, evo pantalona, guram ruku u dţep i uzimam kutijicu. Jedan, dva, tri! Fijuuu... dobro je, četvrti fali! Iskoristio sam kondom! Ali bio sam toliko pijan, da li sam ga iskoristio na pravi način? Da ga nije moţda uzeo Ćićo?
„Ćao, Nikolo!― »Ćao, mama!― Nisam je ni čuo. „Sve u redu?― Vraćam sve u pantalone. „Jeste, ćao maki, baš doručkujem...― „I šta još?― O, ništa ne moţe da joj promakne. „I još nisam mogao da se setim gde sam stavio ključeve od auta.― Odluči da mi poveruje. „Aha. A danas malo kasnije?― „Da...― Vraćam se u kuhinju do svog kapućina. „Juče sam odradio svoje.― „Bolje tako, zato si mogao malo duţe da spavaš.― „E, da...― Mama skida jaknu, spušta je na stolicu i sklanja neke sudove, pere ih deterdţentom i spušta u rešetku za ceđenje. To su Valerijini sudovi, i ona je trebalo da ih opere. Moja sestra je govno. Ako ikada u svom ţivotu budem pravio film, to će mu biti naslov. „A šta se dešava s tvojom sestrom?― O boţe, sad mi i čita misli. „Ma ne znam, mislim da je raskinula s dečkom, a sad je s nekim drugim...― „Molim? Ma kako to raskinula?― „E, jeste, mama, dešava se...― „Ne, to se ne dešava! Ili barem ne bi trebalo da se dešava, nego se venčaš, pa napraviš dete a onda krene da se dešava, ma hajde! Vi sve to tako olako! Previše ima slobode, internet, mobilni! Pa one emisije gde svi idu sa svima u onoj kući, napravili ste haos!― „Ma ne, mama, nismo se razumeli, mislio sam da pričaš o Valeriji!― „Ma šta, ma ta je uvek bila haos! Više i ne obraćam paţnju na nju! Pričala sam o Fabioli. Bio si na večeri s Vitoriom, je li tako?― Mislim, ne, moje sestre su izvanredne, prave gluposti, ispričaju ih mojoj majci ali samo do određenog mesta, a onda očekuju da ja stavim pečat, kao poslednje delove slagalice. „I? Hoćeš li mi reći, ili ne, šta se dešava s Fabiolom? Ti si sad glava porodice!― Ja samo znam da ne mogu više da podnesem ovu rečenicu. „Ali, mama, šta bi ti htela sad, to je nešto što se normalno dešava jednom paru, zar ne? Svađaš se, raspravljaš, udaljiš se, mora da se dešavalo i tebi i tati...― Mama na trenutak ne progovara, onda me pogleda i nasmeši mi se. „Ne. Mi se nikada nismo udaljili. I čak i kada smo bili fizički udaljeni, u stvari smo bili još bliţi.― I krene polako ka svojoj sobi, bez osmeha i bez ikakvog zvuka, u tišini, a takvi za njom odmah ostaju i kuhinja i cela kuća. Kroz terasu ulaze zvuci iz dvorišta. Neko tamo nešto popravlja. Ono što me više iznenadi, sad kad
obraćam paţnju, to je da je ispod uvek neko ko lupa. Odlazim u svoju sobu. Opruţim se na krevetu i gledam u plafon. Ljubav između mog oca i moje majke nikada nije proţivela ni trenutak poteškoća? Neko predomišljanje? Udaljavanje? Po onome što mi ona kaţe, nije, a ne postoji način da išta saznam od druge strane. A ta misao mi na trenutak steţe ţeludac, oduzima mi dah. Ne mogu da mislim o tome da njega nema više, da ne moţe da mi ispriča njihovu priču. On bi mi rekao istinu. A još je tu bila i ona ţena, Ilarija De Luka. Odjednom se podiţem. Opet preturam po pantalonama, ovoga puta s drugom jednom brigom. Ne, tu je. Gledam koverat s novcem. Sve je tu, pet hiljada evra, nisam potrošio ni kintu. A, da! Kakav debil! Bili smo gosti princa Kolone! Onda opet razmišljam, da li mi je ta ţena rekla istinu? Moţda mi je rekla samo ono što bih ja voleo da mi neko kaţe? Stojim tako s tom kovertom u rukama. Ako se nešto dogodilo, novac je tu bio umešan. Novac uvek sve zaprlja. Ali ako se ništa nije dogodilo, onda ovaj gest postaje još lepši. Da, ali šta ću sad? „Mama? Šta radiš...?― U dnevnoj sobi je, sređuje nered koji je iza sebe ostavila Valerija, naravno. „Evo me, reci...― Govori mi a da me ne pogleda, kao da je i dalje postiđena zbog onoga što je rekla, moţda, skoro kao da je pritiska lepota njene ljubavi. „Vidi, mama, hteo sam da ti kaţem da je u poslednje vreme u kiosku posao išao stvarno odlično i...― Onda se okreće i vidi me s kovertom u ruci. „Šta je to?― „Pare, mama.― „Zašto?― „Zato što bi moţda mogle da ti budu od koristi. Tu ima pet hiljada evra.― „Šta si uradio, Nikolo?― „Ma ništa, rekao sam ti, zarada je stvarno bila dobra, malo sam i uštedeo i još sam usput odradio neke posliće.― Sad postaje ozbiljna, skoro stroga. „Kakve posliće? S tvojim drugarom Ćićom? Odakle stiţu ove pare? Nemoj da me sekiraš, Nikolo, molim te...― Osetim po njenom glasu da se ukrutila, čak joj je i lice ukočeno. „Ma ne, mama, veruj mi...― Ali vidim da je nisam ubedio. „Dobro.― Popuštam. „Osvojio sam... na grebgreb lutriji!― Ona izdahne s olakšanjem. „Ozbiljno, stvarno? Nije valjda da me laţeš.― „Ne, mama, stvarno. Izgrebao sam ‘Ludi za šopingom‘ i osvojio deset hiljada evra. Drago mi je što ću tebi dati polovinu...― I pruţam joj kovertu. „Stvarno, izvoli.― Gleda ih na trenutak. „Ne, Niko, hvala ti, pravo si zlato.― Skoro da je ganuta dok mi to govori, ali onda je opet ozbiljna. Smešno mi je, tek sad me je nazvala Niko. „Ti ih zadrţi, mogle bi da ti zatrebaju jednog dana. Meni trenutno ništa ne treba,
ozbiljno...― „Kako ţeliš, mama.― Stavljam ih u dţep. „Kad budeš htela, da znaš, biće tu.― I kao ohrabrena situacijom, ona uzdahne. „Na trenutak sam pomislila da ne prodaješ moţda marihuanu!― „Mama, da dilujem misliš?― „Ma da, to, to, jeste. S tvojim drugarom za kog se ne zna baš šta tačno radi.― „Ovako, Ćićo pravi sajtove, to jest platforme, da ti bude jasnije, za internet. Znaš li ko je Mark Zakerberg?― „Onaj što smo o njemu gledali i film na TV-u?― „E, da, taj! E pa, Ćićo, on donekle radi njegov posao.― „Ali onaj je uvek išao u otvorenim sandalama, u nekim skoro opancima, čak i po snegu, bio je, kako vi ono kaţete? Mukica!― „Da, da... kad bih i ja bio takva mukica, mama. Sad odoh da se istuširam jer posle moram da idem u agenciju.― Pa je poljubim i osetim miris kreme koju stavlja otkad sam se rodio, i svu njenu predivnu čistotu.
A ja sam se, međutim, smorio od svoje čistote, smorio sam se od svega, od ovog društva, od toga kako nas svuda samo zajebavaju i kako je sve uvek isto kao i pre, pogledaj samo politiku: smatraju nas budalama, sad već u ćelom svetu, izbori se prave samo da bismo se posle dva meseca vratili na prethodnu situaciju, svi su lukavi, svi misle samo kako da se obogate, čini mi se kao da sam u onom romanu, Gepard, s onim Tankredijem koji je govorio: „Treba promeniti sve kako se ne bi promenilo ništa―. Političari su identični onima od pre i isti kao i oni iz budućnosti. Tako da je ludi Paolino 50 bio stvarno u pravu kad je išao po Trgu Barberini s one dve opruge oko glave i govorio: „Đavo je ovde, đavo je u novcu, u moei, u neozbiljnosti sveta!―. A onda bi pokazivao na prolaznike. „Ti! Da ti, baš ti! Ti bi se prodao nizašta, i ti isto! Svi ste kao fudbaleri! Nedelju dana kasnije igraju za protivnički tim, čak za onaj kome su prethodno dali gol. Za pare, sve se radi za pare, sad su mnogo poštenije kurve, one se bar ne foliraju!― I tako bi išao po trgu i izgledalo je kao da je ljut na sve, vozio je nekakav bicikl i imao je i mali radio pojačan do daske, drţao ga je na ivici fontane i igrao, igrao kao luđak, treskajući se skroz van ritma. Simpatičan luđak. Onda je samo jednog dana nestao. Ćićo, Bato i Gvido su s vremena na vreme išli na pivo na Trg Barberini uveče, da bi ga slušali i smejali se njegovim prozivkama. Ali kad ga jedno veče samo više nisu videli tamo, bilo im je baš ţao. Onda je neko odmah rekao kako je dobio na lotou, neko drugi je rekao da je on oduvek bio bogat i da nas je samo zajebavao, a Ćićo, koji je više realan nego romantičan, rekao je jednostavno da je čovek umro. Ne znam šta mu se zaista dogodilo, ali mislim da on i nije bio toliko lud, da je govorio istinu. Sećam se da je jednom u školi profesorica istorije umetnosti, kad je pričala o Van Gogu, rekla: „Luđaci otvaraju puteve kojima posle hodaju mudraci―, citirala je Karla Dosija. Nisam je nikada slušao, ali ponekad je znala i da kaţe nešto ispravno. Pogled mi pada na onu fotografiju iz Ancija. Da, mislim da smo sve uništili, da more na koje me je moj otac vodio kad sam bio mali nije više tako čisto kao na toj fotografiji. Dobro je da još postoje ona mora koja ponekad viđam na internetu, ali na kojima nikad nisam bio. Ili su moţda i ona laţna? Sređena u fotošopu kao i sve manekenke u novinama ili one ribe što stavljaju fotke na svoj fejsbuk, a posle provališ da su laţne i da su još i loše urađene. Svet više nije čist, hrana više nije čista, mocarele nisu više zdrave i svi se očajnički trudimo da izgradimo budućnost a nje moţda neće ni biti. Mislim i da je sve ovo drkanje normalno za mene, klasičan efekat posle pijanstva, uvek mi je loše iako je veče bilo savršeno i zabavno kao što je bilo jučerašnje! Ali ono što je ludo jeste što su mi se olabavile kočnice, to jest Paolino II Pazzo — još jedan od simbola Rima; čovek obučen u dronjke, s čudnim predmetima na glavi, koji je drţao propovedi na Trgu Barberini i zabavljao prolaznike. (Prim. prev.) 50
nela012
govorim sve, mislim, slabo ili nimalo se ne zaustavljam i najluđa stvar je što upravo ulazim u zgradu agencije za nekretnine. Pozivam lift, on dolazi, ulazim i stiţem da pritisnem dugme, a ona ulazi sa mnom, s onim tajmingom koji samo sudbina moţe da ima. Baruština. „Ćao, Benedeta.― „Ćao? Još imaš i hrabrosti da me pozdraviš?― Da. Moţda nije trebalo da pijem, ali je isto tako istina da drugačije ne bih ni uspeo. Zato se smeškam, moţda zato što već zamišljam šta ću moći da kaţem. U stvari, ako čovek razmisli, nikada zaista ne znaš šta će izaći iz tvojih usta kad rasprava počne, a ponekad čoveka moţe i da iznenadi ono što nije ni sanjao da bi bio u stanju da kaţe. „A, je li? Onda ovako, draga Baruštino...― „Baruštino?― „Da, kao ona što odmah počneš da pizdiš kad završiš u njoj! Da, kad se tako ponašaš, prava si Baruština, znaš? Šta, jesam li ja to tebe silovao, a? Moţda sam te naterao da radiš sve ono što si uradila? Ne! Naprotiv, moţda sam ja taj koji bi trebalo da se ţali! Došao sam da budem s tobom i ništa više, zato što si mi rekla da si očajna, a ti šta radiš? Okoristiš se mojom dobrotom i bacaš se na mene sa sisama i dupetom tako da bi i najgori gej mogao da pomisli da je pogrešio...― „Hmm...― Ne mogu da verujem. Tek sad primećujem da su vrata iza mene otvorena. Ovaj lift stiţe direktno na recepciju agencije, tu gde je sekretarica, table s različitim zadacima za tu nedelju, i naravno moje kolege su sve tu i, sudeći po tome kako su ostali mirni i zapanjeni, mora biti da su sve čuli. Izlazim iz lifta kao da se ništa nije dogodilo. „Okej, Benedeta, slaţem se s tobom. Videćeš da ćemo kad budemo snizili kao što si predloţila odmah prodati...― Onda prelazim preko sale traţeći sve vreme nešto po torbi. „A, dobar dan svima...― Pa nestajem iza svog stola. Odmah uključujem kompjuter i proveravam poštu krijući se iza ekrana, spuštam se, kao da ko zna šta traţim u uglu ko zna kog neodredenog mejla. Ništa, naravno da mi Alesija nije pisala. Gledam u mobilni, ni tamo ništa, nema poruka. Spuštam mobilni i otvaram svoj fejsbuk. Idem na Alesijinu stranicu, ništa, nema nikakvih znakova, ničeg što bi me navelo da pomislim da je u njenom ţivotu došlo do neke značajne promene. Uobičajene fotografije. Evo, ovo mora da je bila na večeri sa svojim drugaricama kao i svake subote kad nije izlazila sa mnom. Nastavljam da klikćem po fotografijama, jedna za drugom. Ima jedna njena mnogo slatka. Novija je, ko zna ko je to fotografisao, mora da je Aleksandra, ona je istripovana za fotkanje, bez prestanka pravi fotografije telefonom. Kupila je ajfon 5 samo zato što ima veću oštrinu nego 4S. Gledam malo bolje u fotografije. „Struktura...― Nešto čudno je napisano iza nje, ali izgleda mi poznato. Moţda sam to video u nekom lokalu. Pa da, znam gde su, kod „Setembrinija―, blizu Macinijevog trga. Ali ne u restoranu, to je knjiţara u kojoj moţe da se jede. Dobra ideja, to da staviš
kulturu u sluţbu stomaka, da, to im je stvarno dobra ideja. Ĉudno samo da je Alesija opet otišla tamo. Sećam se da mi je onog dana kad smo s društvom otišli tamo rekla: „Zamisli sve ove knjige koje su tako natopljene ovim mirisom od prţenja... Pomiriši samo...― Mirisala je i svoju kosu. „Moram da se istuširam― Onda se udaljila... „A ova?― Uzela je u ruku knjigu koja se zove Zločin i kazna. „Eto, sad će Fjodor da ostane natopljen mirisom prţenja! Ma daj!― „Da, to je stvarno zločin, ne, čak je i kazna za knjigu kao što je ova da je tako prţe...― Pokušao sam da napravim foru, ali ona se nije smejala. „Kad se tako ponašaš, stvarno zasluţuješ drugare koje imaš.― „Ma hajde, zezao sam se...― „Ti si budala!― „Daj bre, Alesija, baš preteruješ.― A onda je ona otišla iz lokala. Sećam se da sam slegnuo ramenima i nastavio da pijem belo vino koje je izabrao Gvido. „Zajebana mala, e...―, kaţe on. Ja nisam odgovorio. U stvari bih voleo da potrčim za njom, i da tu nisu bili moji drugari, to bih i uradio. Koliko drugačijih stvari radiš kad nisi sam i kako se ponekad obrće naš ţivot krivicom drugih ljudi. Jednom sam video sliku koja mi se mnogo svidela. Na slici je bila ţena okrenuta leđima i ispod nje jedan zamrljan natpis, ali koji se iz daljine jasno mogao pročitati. „A koji drugi?― Samo to je pisalo. Bili smo na Španskom trgu, u „Ka D‘Oro―, kod Glorije, Alesijine drugarice, u predivnoj galeriji. Tada se Alesija mnogo lepo provela, bili smo zajedno i kad sam joj pokazao tu sliku, nije me vređala, naprotiv. Stvarno joj se dopala. „Tačno...―, rekla je. „A koji drugi? Strava je!― A nasred izloţbe me je uzela za ruku i odvukla me gore preko Španskog trga, gore sve do vrha stepeništa. Uzela je pivo i počela da igra na stepenicama, između gitarista koji su se tu bili okupili zbog nekog čudnog dţemovanja. Jedan je imao dugu kosu kao Kusturica, ili kako se već zove onaj reţiser što pravi one filmove s mnogo strava muzike. Da, tip je odlično svirao i mnogo je gledao u Alesiju, ali ona nije videla nikoga, samo mene, i ljubila me je kao da nije bilo nikoga oko nas, kao da nisu postojali... ma, koji to drugi? I počinjem da se smejem kad se opet setim toga. Eto na šta je mislila. Eto zašto joj se svidela ta slika i zašto je te večeri rešila da se tako ponaša. A moţda je to bila poruka koju ja, međutim, nisam umeo da čujem. Nema nijednog mejla za mene, nikakve poruke, a s druge strane prostorije vidim Baruštinu kako me fiksira pogledom. Onda se opet krijem iza kompjutera i bez svoje volje primećujem tri stvari na internet stranici italijanskaposla.it51. Prva je da svi kritikuju članke na „italijanskim poslovima―, druga je da ima neverovatnih ponuda za putovanja ovde po Italiji i da je stvarno šteta propustiti ih, i treća je ona zbog koje i donosim jednu vaţnu odluku. Stoga ustajem od svog stola i prelazim preko prostorije baš u istom trenutku kad Baruština ustaje od svog stola da bi krenula ka meni. 51
www.afFaritaliani.it (Prim. prev.)
„Slušaj, Nikolo, razmišljala sam o onom potkrovlju...― „Ne brini, ja nisam više zaduţen za njega, ako ti hoćeš, nema problema, ostavio sam ključeve na svom stolu.― „A...― Pa onda zaćuti jer ne zna šta više da mi odgovori. „Ali nisam htela to da ti kaţem...― No ne stiţe da završi rečenicu jer ja sam već u kancelariji Đanija Salvetija. „Ćao, Nikolo...― „Slobodno?― „Da, da... naravno.― „Da, eto, sinoć smo se našli u jednoj neobičnoj situaciji...― I baš u tom momentu ispred kancelarije prolazi Marina, koja me prvo pogleda, a onda se, pošto je sigurno prilično sramota, okreće na drugu stranu. „Da zatvorim vrata?― I ne sačekam da mi odgovori, samo ih zatvaram. „Vidi, Dani, ja sam na neki način postao... ne znam kako da kaţem...― Spuštam telefon na sto i na trenutak ne progovaram. Dani gleda u telefon, onda opet u mene, a ja onda nastavljam. „Da, da kaţem, ja sam bio svedok nečega. Eto, ja sinoć nisam ţeleo da budem prisutan u tom potkrovlju i da dođem do određenog saznanja, koje, kako da kaţem, uopšte nisam ni očekivao... ali naţalost sad sam u toku i u velikoj sam nevolji.― Dani se pomera ka naslonu stolice. Beo je u licu, izvija obrve, prekršta ruke preko stomaka. Na levoj ruci moram da primetim burmu. On to primeti, pa drugačije ukršta ruke i tako je sakriva. „Dakle, Nikolo, šta si hteo da mi kaţeš?― Ubrzo potom izlazim kroz ta vrata nasmejan. Moram da kaţem da je Alesija bila u pravu, ponekad iz novina moţeš da dobiješ ideju kakvu moţda nikada ovako ne bi imao. Dani se odmah sloţio, biću na terenu kako bih proširio mogućnosti agencije, dakle narednih dana ću putovati, što će mi omogućiti da izbegnem Baruštinu na neko vreme, da manje mislim na Alesiju, ali pre svega da mogu da pokaţem našim dvema lepim strankinjama neki drugi deo Italije, baš onako kako su sugerisala „italijanska posla―. A koja je bila ta treća stvar koja me je pogodila? A da, da se sve više povećava broj učena na poslu.
Tako da se vraćam kući i krećem da pakujem kofer. „Mama, imam jedno lepo iznenađenje, mama, gde si?― Ali nema nikoga, moţda je izašla u prodavnicu, i bolje je tako, ostaviću joj poruku a posle ću je zvati, inače će se, kakva je, odmah zabrinuti. „Halo, čiko? Hteo sam da ti kaţem da ću otputovati zbog posla.― „A okej.― „A moţe li Serđo da me zameni?― „Ma znaš li ti da tvoj brat za to neće ni da čuje, za njega je posao u kiosku cheap.“ Počinjem da se smejem. „Dobro, hajde, razumeo si, zar ne? Za njega je to jadnički, dţiberski!― „Ma ne, čiko, cheap je bilo odlično...― „A zašto se uopšte kaţe cheap? Zato što dţiberi često igraju poker, mislim... Kao ono kad staviš čip?― „Ne, čiko, to je neka američka moda.― „A, razumem. A ne znaš ni kad se vraćaš?― Zaćutim. „Ne. Ali mislim da ću brzo, javiću ti telefonom. Ćao.― Pa spuštam slušalicu. Uskoro sam ispred Ćićovog stana. Zvonim dva puta i ubrzo čujem nekoga kako prilazi vratima, a onda zvuk špijunke. „Ko je?― „Ja?― „Ko ja?― „Tvoj najbolji drug...― „Ma nije moguće... Mark Zakerberg! Strava!― Otvara mi vrata u gaćama, skroz grogi, ostavlja otvoreno i kreće opet ka spavaćoj sobi. „Mark, ostavi jedno hiljadu akcija na stolu u kuhinji, molim te, sad nemam vremena...― I samo se baca na krevet. „Alo, pa tako ćeš ga izbušiti!―, kaţem mu zatvarajući vrata. „Ma jesi li dosad spavao?― „Da.― „A tvoji?― „Na poslu!― „A neće kući na ručak?― „Danas ne. Ma šta je ovo, kakvo je ovo saslušavanje? Nisam još ni doručkovao, a pod firmom Zakerberg u kuću mi je ušao Gestapo.― „Ma kakva su ti to poređenja? Daj, sad ćeš da se središ, pazi ovamo.―
Vadim iza leđa kesu, a unutra sve ono što bi njemu moglo da se svidi. „Korneti prazni, korneti s čokoladom i sa ţutim filom, zemičke sa šlagom, tramecini s lososom, tramecini s piletinom, tost s pršutom i sirom...― „Pa zar nisi hteo da me baciš na neku dijetu?― „Pa jesam, ovo je za celu nedelju. Uskoro krećemo.― „Mislio sam da sam se probudio, a u stvari i dalje sanjam...― „Ne, ne, ozbiljno ti govorim, gledaj...― Sedam za njegov sto i palim kompjuter. „Stani!― Naglo ustaje, dolazi do mene i otima mi miša iz ruke. „Drţi, sedi za ovaj drugi...― Onda mi okreće stolicu tako da se nađem ispred drugog kompjutera. „Tu imam seriju filmova koji su tek izašli za daunloud...― „Ja mislim da će ovde pre ili kasnije napraviti raciju.― Gledam oko sebe: njegova soba je praktično kao jedna ogromna blokbaster odaja, zidovi od poda do plafona puni su diskova. Primećuje u koje ja upravo buljim. „Taj deo koji vidiš su filmovi s originalnim tonom, znaš, neki vole tako da ih gledaju!―52 „Filmovi na originalnom jeziku... ali kopije!― „Ljudi su čudni.― Jedan zid je ceo u diskovima s crvenim omotima. „A to su pornići, tako ne mogu da se pomešaju! A kad smo već kod toga, podseti me u nedelju da donesem jedan u kiosk kod tebe, oko pola jedan, ili ću ti ga dati veće pre, a ti ćeš se pobrinuti za onog laţnog sveštenika. Koliko sam mu beše rekao?― „Osam evra i četrdeset centi.― „Da, bravo, još se i sećaš, malo fali da te stvarno zaposlim u udruţenju!― Piše cenu na nalepnici koju stavlja na DVD. „Evo, ponesi mu ovo, to je jedan od prvih sa Sašom Grej, dobar je, mada ništa posebno, posle njega ti se gleda još toga, a pornić mora da bude kao trešnje, jedna vuče drugu, i na kraju ti izvuče ludilo, ha, ha, ha!― Dok izgovara ove budalaštine, ja nalazim ono što sam traţio. „Evo ga.― Okrećem kompjuter ka njemu i pokazujem mu posebnu ponudu. „Strava...― Pojeo je jedan korneto i gleda dok liţe prste skroz umazane čokoladom i ţutim kremom, onda srkne malo kapućina, uzima papirnu salvetu i briše usta. „Ta ponuda mi izgleda odlično... ali kakve to veze ima s nama?― Smeškam se i kliknem na sajt postavljajući onda mesto polaska, sat, dan i broj osoba, četiri. „Idemo s Amerikankama!― Zamalo da se udavi. „Ĉek... a koliko bi to trajalo?― 52
U Italiji se svi strani filmovi sinhronizuju. (Prim. prev.)
„Pa, tri dana...― „Tri dana, ali... ja ne mogu, moram da skidam filmove, četvrtkom uvek stiţu novi...― „I šta onda? Podesi da se samo skida, daj.― „Ali... ali ja imam devojku!― „Ostavi ih malo obe na miru, dobro će im doći...― „A šta da kaţem?― „Istinu, uvek moraš da govoriš istinu. Reci da ideš meni da pomogneš u traţenju nekih nekretnina i kako je sve plaćeno.― „Stvarno?― „Pa, uvek moraš da govoriš bar delimično istinu.― „A koji je deo istina?― „Pa, da je nešto plaćeno, a nešto i ne, da ćemo malo raditi kao agencija za nekretnine, a malo ne!― Ćićo zagriza još jedan korneto, opet gleda u kompjuter, a onda u mene. „Znaš li da u Americi guraju baš ovakav fazon? Kaţu da s vremena na vreme moraš da ideš na odmor. Odmor i igra odmaraju mozak i čine ga produktivnijim! To mi izgleda kao odlična ideja, i pošto je to jedna istina koju sam pročitao, reći ću tako i svojim devojkama.― „Eto, tako treba, sad kad mi deluješ ubeđeno, klikni ovde i plati!― „Ma šta? Zar nisi rekao da je sve plaćeno?*' „Delimično! Put nije plaćen i platićeš ga ti...― „A zašto?― „Zato što imaš pejpal i uvek govoriš kako je siguran.― On se na trenutak zbuni. „Ma hajde, šta će ti biti, posle ću ti vratiti pare, upisaćemo to u troškove agencije..― Ćićo je pomalo zbunjen, ali na kraju ga ubedim. „Ma ti još razmišljaš?― „Da li si ti razmišljao da u kiosk ubaciš moju specijalnu DVD liniju u ograničenom tiraţu? Stani, nemoj da mi odgovoriš! Mogao bi da odgovoriš ishitreno. Razmišljaj o tome za vreme ovog našeg puta, okej?― Široko mi se smeši, popije još jedan gutljaj kapućina i onda počne da lupa po tastaturi kompjutera, ulazi u sve stavke tog sajta i završi za vrlo kratko vreme sve što je hteo. „Okej, uspeo sam da dobijem sve moguće popuste, ukupno je 438 evra...― „U je, ala je popust...― „219 evra je tvoj deo... ili ćemo da delimo na četvoro?― „Ma šta ti je, sad kad je tako, hoćeš da prosiš od njih? Beţi tamo, hajde!― I oteram ga da ode da se tušira. „Hej, hej, stani. Imam ovde još kapućina!― Ali na kraju mu ga ostavljam na stolu i on ne stiţe ni da odgovori jer mu otvaram tuš. „Ledena jeee!― „Još bolje, brţe ćeš da se probudiš!**
Vraćam se u njegovu sobu, otvaram prozor, podiţem roletnu i bacam se u njegovu fotelju. Ćićova soba je puna zvučnika, bouz, poslednji model, tri kompjutera, airport express, beţični štampači, halogene lampe. Druge prostorije u stanu mnogo više podsećaju na one iz italijanskih filmova, tipa Gomora. U stvari, Mario i Enrika, Ćićovi roditelji, nemaju ama baš nikakve veze s njim. Mršavi su, ne umeju da koriste kompjuter, oboje rade u opštini i levičari su, i po mom mišljenju, on je usvojen. „Evo me, spreman sam, krećemo?― Kad ga vidim kako se pojavljuje sav zalizan gelom, u crnim pantalonama, s čeličnom lančugom debelom skoro kao moj zglob oko vrata i u crnoj majici s natpisom „Jedem kao lešinar. Naţalost, sličnost se tu ne završava. Gručo Marks―, uopšte više ne sumnjam u to. Ne samo da je usvojen, nego su išli po njega čak u Ameriku, ili još bolje, u Rusiju, u onaj deo Rusije za koji sam u novinama čitao da se uvek buni protiv svih sistema. Ilid, ovo nije sibirsko vaspitanje, ovde je u pitanju ćićovsko nevaspitanje. Kad stignemo ispred hotela, En i Rajli sede za stolom kafića pored, sunčaju se, uţivaju s flašicama akvarijusa na stolu, ispijenim do pola. „Hej, evo nas!― „Ćao!― Sad već izgledaju kao Italijanke. „How are you? You are beaming.“ En me onda poljubi, a i Rajli izgleda veoma srećna što vidi Ćića. „So?― En me gleda pravo u oči. „ What surprise?“ Ćićo iz dţepa svog kofera vadi karte. „Evo nas, tri dana, three days to visit the most beautiful city of Italy. Firenca, Venecija i Napulj!― „Yeah!“ En skače na mene i skoro da me obara. „Who has hod this idea?“ „Mislim da je pitala čija je ovo bila ideja...― „Aaa, njegova!― I izgovaramo to uglas, pokazujući jedan na drugog, a onda počinjemo da se smejemo, pa se zagrlimo.
Pomaţem Ćiću da ubaci kofer u vagon. „Alo, ma šta si ti ovde poneo?― „Nešto za čitanje, muziku da slušamo, ima i neki video za evenutalne noćne peripetije...― „Stvarno ne verujem.― „Veruj, veruj, i neku majicu i gaće!― „Dobro, bar nešto.― Onda ubacujem i rančeve od devojaka. Rajlin ranac je lagan, ali Enin je kao perce! „But you understand that we stay three days...u „Yes.“ Smeje se. „ There are only a toothbrush and Chanel... it is so hot. „ Pa mi se smeje jer kao time mene zeza. „No, no, I'm joking, I want to buy a lot of nice things here in Italy, I'll do it on this trip...“ Rajli se ubacuje. „Ann is a very important model in NY.“ Ali En je prekida. „Raily! He isn’t interested in that.― Ove poslednje reči savršeno razumem. „ To nije tacno, it is not true, I'm curious about you...u A ona me gleda nekako... da, kao da sam u tom trenutku našao savršenu kombinaciju, kao u onom filmu, Prestiž, ili kao kad igraš kviz Nasledstvo53 i pogodiš pravu reč, odmah shvatiš da si pogodio zato što se savršeno uklapa sa svim drugim rečima, iako ne znaš baš najbolje šta sve one znače. Ne stiţemo ni da sednemo na svoja mesta, voz kreće, a ja zauzimam mesto pored prozora. En, pošto je uzela flašicu vode iz svog ranca, seda pored i naslanja se na mene. Voz ubrzava i panorama brzo počinje da proleće pred nama. Samo što smo izašli iz stanice i ukrštamo se s nadvoţnjacima, neki automobili u koloni deluju tiho, međutim sigurno sve vreme trube, onda ide jedan deo gde proleću stare prljave zgrade Tiburtine, pa odjednom kratak blesak zelenila, jedan deo Tibra, krivina reke Aniene, a onda ţuto, polja suncokreta i veliki bregovi s nekoliko belih ovaca koje pozdravljam, a onda stavljam ruku u dţep. „What are you doing?“ En se pridiţe s mojih grudi i radoznalo me gleda. „Who is on the hills? Some friends of yours?‘ „Ne, ne... pozdravljam ovce, it’s like a joke, I say hello to the pecore...―54 Pokazujem joj ih. „If you say goodbye to the pecora and you put your hand in your sack, you do a lot of money..“ „And that’s a strange superstition.“ 53 54
Eredita - kviz u kome u poslednjoj igri treba pogoditi reč koja povezuje sve ostale. (Prim. prev.) It.: pecora - ovca. (Prim. prev.)
„No, it is something that is good luck... and good money.“ Ćićo vadi svoj ajped i otvara ga. „Ĉak si i to poneo?― „Pa naravno, Google Translate. Dakle... 'Pozdravi ovce jer donose dobru sreću i pare!‘― I pojavi se prevod. „Greets the sheep that bring luck and money.u En i Rajli se smeju kao blesave, a onda me En ispravlja. „No, the right translation is: ’Say hello to the sheep that wear well and money.'„ Onda pokušava da popravi moj izgovor. „The sheep. The, th.“ I izbacuje jezik dok ja očajnički pokušavam da oponašam taj zvuk. „De... De...― „No, that’s not exactly it...“ I izvlači jezik napolje i pokazuje mi ga, drţi ga među zubima, blago. A mene podseća na jedan film koji mi se mnogo svideo, Ukus drugih'. on je mnogo bogat čovek, ali bez ukusa, a ona je profesorka engleskog, siromašna ali s mnogo ukusa. Ona pokušava da ga nauči engleski na isti ovaj način, zato ja gledam u En i skoro da je i ne čujem dok pokazuje svoj jezik i smeje mi se i tera i mene da radim to isto, a zvuk voza je snaţan i on ide sve brţe i brţe. Taj film sam gledao s Alesijom. Kad smo izašli iz bioskopa rekla mi je: „Liči malo na moju i tvoju priču, ti nikada ništa ne primećuješ, što se tebe tiče, zvezde bi mogle i da ne postoje...― Onda se okrenula i pošla, ali ja sam je stigao, zaustavio sam je i onda je polako okrenuo ka sebi. „Tebe sam primetio. I ti si više od jedne obične zvezde.― Na to se Alesija nasmešila. „O... uspeo si da mi jednom kaţeš nešto! E pa, konačno! Ma šta su tebi radili kad si bio mali?― Onda me je jako zagrlila, pa se odmakla od mene i pogledala me u oči. „Uvek mi pričaj, molim te, nemoj nikad da se umoriš, moţeš i da izmišljaš, ako hoćeš, kopiraj iz knjiga, iz pesama!― Onda je počela da se smeje. „Ukratko, reci mi nešto! Ali ne o levici ili, još gore, o desnici, reci mi nešto ljubavno!― Onda smo nastavili da hodamo, pa mi je ona naslonila glavu na rame a ja sam je jako zagrlio, ali nisam više ništa rekao. Hodali smo u tišini, a oko nas se nije čulo ništa, nijedan automobil, nijedan autobus, hitna-pomoć, neki čovek, mačka, čak su i zvezde stajale tu kao da su okačene i kao da su ţelele da slušaju nešto što ja imam da kaţem. Ali ja više ništa nisam rekao. „Reci nešto ljubavno...― Ništa, ostao sam da ćutim isto kao i sada, dok gledam kroz prozor u polja koja sve brţe promiču. En je prestala sa svojim očajničkim pokušajima oko mog izgovora, pa se opet naslonila na moje grudi. Levom rukom se igra dugmetom moje košulje dok joj ja milujem kosu. S vremena na vreme zatvara oči, onda ih opet otvara i gleda kroz prozor, vidim da je vrh njenog nosa, pravog i savršenog, lagano
preplanuo. Preko puta nas Rajli i Ćićo gledaju nešto na kompjuteru, imaju dvoje slušalice utaknute u jedan adapter. S vremena na vreme se zasmeju. Ljudi koji sede pored, na mestima desno od njih, povremeno ih osmotre i bacaju pogled i na kompjuter, radoznali. Nadam se samo da ne gledaju neki pornić. Firenca. Kad izađemo iz stanice Santa Marija Novela, En i Rajli zastaju otvorenih usta. „It’s so magical here...u Odmah otvaraju Lonely Planet, ali ja ih zaustavljam. „Now we go in the hotel so we put there our laggage and we can see the city.“ „Yes, perfect.― A ja to radim veseo, srećan i s određenim zadovoljstvom, razmišljajući o tome da bi u ovo vreme trebalo da sam u kiosku, ali pre svega da se sve ovo dešava zahvaljujući Đaniju Salvetiju. Dolazimo do taksista, dok hodamo Rajli razgovara s En, ne razumemo dobro šta one govore, a onda, baš kad stiţemo do prvog slobodnog taksija, En mi se obraća. „No, Nicco, we aren't in Rome anymore so let us pay for the train tickets, taxy now...“ Ćićo nam prilazi. „Šta priča sad?― „Mislim da hoće da one plate nešto. „ Prilazi nam taksista, neki mladi Firentinac s facom nekoga ko mnogo zna. „Da, one hoće da plate voz, ili ćete da delite, ili ćete morati da idete autobusom.― Pa napravi mudar izraz lica. Nosi malecne naočari, ima kovrdţavu kosu, malo dlačica po licu, mora da je naših godina, a pravi se vaţan da ne veruješ. Kezi se našim prijateljicama. „ They are deciding.― „Excuse me... Šefe... stavi naše torbe u svoj gepek i neka to bude to. Hvala.― „Izvini, e, ali one pokušavaju da nauče italijanski...― Pa mu se i prilično smeškam, a on sleţe ramenima i uzima naše kofere. Da, ovo je jedini momenat u kom sam srećan što je Ćićo poneo brdo stvari. On mi se smeška i podiţe ruku blizu grudima spreman za udarac, pa bacamo petaka. „Tako je, Niko―, kaţe tihim glasom. Onda bolje pogleda u devojke. „Ali mogle bi stvarno i one nešto da plate, zar ne?― „Ma šta pričaš, Ćićo!― „Ali i njima je stalo da plate nešto!― „Ma da li stvarno misliš da ću da pravim zajedničku kasicu s njima, kao s Batom i Gvidom kad smo onda išli u Grčku posle mature? Ma hajde, mislim da je ovo sad drugačije, šta kaţeš?― „Pa i ne baš, putujemo zajedno, jedemo zajedno, mislim, Rajli nekad pojede više od nas... ja mislim da je to isto!― „Ne, zato što nije isto, one su ţene!― „A izvini, u Americi nema feministkinja?― „E, dobro sad, pusti, hajde...― Spuštam ruke. „So, come on, everybody on the taxi. „ Otvaram vrata. „Now you are here in our country, Rome, Florence, Venice is
ali the same, is our country, our home! And you are our...u Gledam u Ćića. „Kako se kaţe ‘gosti‘?― Ćićo odmah ide na prevodioca. „Guests..“ „Yes, you are our guests so no money with us.“ Pa svi ulazimo u taksi simpatičnog Firentinca koji ne progovori više ni reč ni na jednom jeziku sve dok ne stignemo. Svi izlazimo i ulazimo u hotel. „Nisi valjda ostavio taksisti bakšiš?― Ćiću padaju na pamet nenormalne ideje. „A šta ti misliš?― „Šta ja mislim...― Gleda me, zaškilji i procenjuje me isto kao kad igramo poker. Onda ih naglo otvara kao da je pronašao rešenje. „Mislim da nisi!― „Bravo! Eto zašto uvek gubiš od mene na pokeru, još nisi shvatio kontrablef, drţi, uzmi svoj kofer jer ja ne mogu sve da nosim.― I krećem prema pultu do kog odmah stiţe i neki simpatični gospodin od oko pedeset godina, lepo očešljan, ali crvenih obraza. „Dobar dan, kako mogu da vam pomognem?― „Rezervisali smo dve sobe, mi smo tu zbog kontrole vođenja B&B-ja. On proverava u nekoj knjizi. „Naravno, evo ovde ste! Pozvao nas je gospodin Salveti, i vrlo ljubazno nas za sve zamolio, ostavio sam vam najbolje sobe na poslednjem spratu, nadam se da će vam biti lepo kod nas.― U neki aparatić ubacuje dve kartice i odmah mi ih pruţa. „Šta god vam zatreba, pozovite me. Ja se zovem Ozvaldo i biću ovde na portirnici do sutra ujutru. Hoćete li da pozovem nosača za kofere?― „Ne, ne, hvala, lagani su.― Pa krenem u pravcu lifta, u ogledalu vidim Ćićovo lice, vidim kako odmahuje glavom dok vuče za sobom svoj kofer. Pritiskam četiri. „Ovako, spuštamo stvari i uskoro se vidimo dole...― Gledam Ćića koji mrda obrvama kao da bi da kaţe: „Ja već imam neku ideju―. „Ma daj, tako nećemo videti grad...― „Ali će ona zato videti zvezde.― Lift se otvara. „Večeras će ih videti, znači za deset minuta ovde dole.― Izlazim s En i vrata se zatvaraju. Posle tačno sat vremena svi zajedno se nalazimo u holu. „Stvarno se dobro poznajemo, e...― „Pa da...― Ozvaldo se pojavljuje iz prostorije iza pulta. „Sve u redu?― „Da, hvala... hteli smo da vidimo ima li nešto novo, da kaţem, nešto zanimljivo danas u Firenci, neko posebno mesto za aperitivo, negde da odemo na večeru, neka predstava...―
Ozvaldo spušta neki list na mermerni pult. „Evo, ovo svakog dana pripremamo za naše goste. Tu je sve ono zanimljivo što se danas događa―, a onda dodaje, malo tiše: „Ĉak i sa specijalnim cenama, ima raznih ponuda...― Uzimam list, previjam ga i stavljam u zadnji dţep farmerki. „Oh, ništa ne brinite, hvala, gospodin Salveti mnogo polaţe na naš posao, sve ide u troškove firme!― A onda izađem iz hotela, drţeći En za ruku. Šetamo se pod predivnom svetlošću zalaska sunca u Firenci, stiţemo do Starog mosta. Gledajte... „There is the same, like a Ponte Milvio in Romet“ Neki katanci su zakačeni baš na sredini mosta. „I have an idea...u Odlazim do Marokanca koji stoji tu pored uz svoju tezgu. U jednom krajičku vidim katance. Pokazujem mu na njih. „Yes, two...― Iznenađeno me gleda. „Are you American? You look like an Italian...“ „Yes...“ Nasmejem se. „I wrong. Daj mi dva komada, ovaj i onaj tamo, jeste, tako... Ĉekaj, moţeš i to da uradiš?― Pa mu pokaţem na mašinicu odmah pored, a koja je spremna da napravi nekoliko narukvica od koţe. „Naravno!― Nasmeje mi se svojim velikim zubima. Ubrzo se vraćam u grupu. „Evo ga, pazite, za vas dvoje sam uzeo jedan veći, tako će Ćiću biti komotno.― En i Rajli uzimaju katance u ruke. „ Wonderful, with our names on them.“ „ Yes, I put them on.“ Tako kačimo katance tačno na lanac oko glavne ulične svetiljke. „Hej, ti! Moţe jedna usluga?― Marokanac nam prilazi, dajem mu Ćićov ajfon. „Umeš li da ga koristiš?― „Naravno, prodajem ih!― „A da, super, hoćeš li da naš fotkaš?― Pa se svi okrenemo leđima prema Arnu i na „Three, two, one! Love,“ bacamo ključeve iza leđa u reku. Marokanac napravi nekoliko fotografija baš u tom trenutku i još jednu u trenutku kad se poljubimo.― „Hvala...― Vraća mi ajfon, dajem ga Ćiću i odmah smo svi tu okolo da gledamo fotografije. „Jebote, baš je brz! Vidi kakve je fotke napravio!― Kao neka sekvenca svakog našeg pokreta, sa sve bacanjem ključeva i poljupcem. Sve četvoro se smejemo i nastavljamo šetnju. Idemo da popijemo nešto u „Vinskim notama―, u Grčkoj ulici. „Hej, uzmite, probajte ove, ja ih pravim, ovakvih nema nigde...―, govori nam Lorenco, vlasnik. Pa nam tu na drvenom stolu ostavlja mini bruskete s ljutim sosem, sirovim maslinovim uljem, sirom i rukolom. Onda nam donosi i
tanjir sa salamama i sirevima. Ćićo uzima ajfon. „Ĉekaj, moţeš li da nam doneseš četiri čaše crnog vina? Na primer... montepulčana!“ Brusketi su još topli. En ih jede s uţivanjem. „Mmh, very very good.. „ Onda prstom briše malo ulja koje joj curi iz ugla usana, a meni je sve to neverovatno erotično i ona me gleda, smeška mi se, a onda izvija obrve kao da je primetila moju misao, kao da ju je razumela. Onda srećna odmahuje glavom, uzima maramicu i briše njom usta i skoro da me prekoreva. „Hej, a ono je Santa Kroče, moţda je tu jedan moj drugar, hoćemo da idemo da ga potraţimo? Moţda će nam pokazati unutrašnjost crkve, za njih će to biti nešto jedinstveno...― Ćićo pokazuje na naše dve strankinje. To mi se čini kao odlična ideja, pa onda pokušavam da im je objasnim, diţući ruku da bi me konobar video i doneo račun. „Yes, it is a very beautiful thing only for you...“ En i Rajli se zahvaljuju Ćiću, srećne zbog ove prilike, a u međuvremenu stiţe Lorenco s računom. Pogledam koliko je, krećem da platim, ali Ćićo mi krade račun iz ruke. „Trideset dva evra?― Onda bolje razmisli. „Pa dobro, u stvari, četiri čaše vina i dva prepuna posluţavnika, poštena cena... Plati, moţe.― Vraća mi ga. En stavlja ruku na svoju torbu. „Don’t worry, this is for our work. We don't pay, Salvetti pay.“ „ Yes...“, dodaje Ćićo. „It’s like principe Colonna.“ A En i Rajli se gledaju zbunjene, ne razumeju dobro, ali onda En padne na pamet jedna ideja, uzima čašu još dopola punu crnog vina i podiţe je. „Hvala, Salveti!― Uvek me mnogo zasmeje kako ona izgovara neke reči s američkim akcentom, pa onda svi zajedno nazdravljamo. Onda Rajli spušta svoju ruku na Eninu. „They want to be nice, it means that if they ever come to New York they will be our guests.― Obraća nam se s osmehom. Malo posle toga Ćićo lupa na vrata manastira Crkve Santa Kroče. „Izvini, ali...?―, pitam ga. A on je već razumeo. „Ma narezao sam mu diskove...― „Ma koje? One?― Ne stiţe da mi odgovori jer se baš u tom trenutku otvara kapija. „Dobar dan, šta ţelite?― To je čuvar, neki gospodin od oko pedeset godina u uniformi koja me podseća na domara kod nas u osnovnoj školi. „Traţimo oca Fjaskonara.― „Sačekajte malo.― Ostavlja otvorenu kapiju i odlazi. Vidim dugačku zelenu livadu, savršeno uređenu, unutar dvorišta. „Izvini, hoćeš li, molim te, da mi kaţeš koje diskove? Nije valjda one, daj...―
Ćićo se okreće ka meni, podiţe obrvu, ali ne progovara. Faca mu je kao Belušijeva iz Braće Bluz. „Ne, molim te, reci mi da nije. Ja ću odmah da idem!― Uzimam En za ruku i hoću da krenem ali me on zaustavi. „Ma ne, šta ti je, šalio sam se! Kopirao sam mu neki DVD, napravio sam mu sto kopija.― „Je li? A šta je na njima?― „To je neki snimak gde on priča o značaju Svetog Franje, onda idu neke slike crkve, pa umetnička dela u njoj, a onda priča i o ‘Sestri umetnosti‘, a to je neka njihova fondacija, mislim...― „I nema nikakvih drugih slika, tako...?― „Naravno... da nema!― „Još samo nešto, iz čiste radoznalosti, koliko ćeš zaraditi za to?― „Ništa. Uradio sam mu to onako...― A onda podiţe pogled ka nebu. „I uradio sam to sa zadovoljstvom...― Pa i glas podigne. „Dobro je napraviti sebi i mali zalog za budućnost, zar ne? Barem će mi izbrisati neki grehić...― Gledam ga zaprepašćen. „Pa ja ne verujem, posluješ i s Bogom?― U jednom filmu, Pozitivna strana, čini mi se, ima jedna odlična fora: „Kad sam se ja rodio, mislim da je Bog imao druga posla―. Ali moţda to nije bio taj film. „Ćićo!― Stiţe jedan paroh, hoda brzo na svojim kratkim nogama i širi ruke uz iskren osmeh. „Mnogo sam srećan što te vidim! Kakvo predivno iznenađenje!― Pa zagrli Ćića i pokušava, koliko je to moguće, da ga celog obuhvati. Paroh onda gleda u nas. „Zdravo, ja sam Nikolo, a ovo su naše drugarice.― „Uđite, uđite samo, nešto da se posluţite, ja sam otac Paolo Fjaskonaro.― Pa onda zatvara kapiju i uvodi nas u tu neverovatnu baziliku. En i Rajli otvaraju svoj Lonely Planet i srećne su što čuju da otac Fjaskonaro savršeno govori engleski i objašnjava im da je crkva zatvorena, ali da ćemo mi moći da uđemo sa zadnje strane. A vrlo je ljubazan pošto govori malo i na italijanskom zbog nas. „Ovde napolju ste videli trg, koji je ogroman, u doba renesanse tu su igrali fudbal, a čak i danas svake godine u junu igraju fudbal u renesansnim kostimima.― „Ma, daj, oče Paolo, onda ću i ja doći da igram!― „I to nekom krpenjačom, neku vrstu ragbija!― „Još bolje, ja mogu da budem super stub u ragbiju. A mogao bih da budem i stub ove crkve!― Otac Fjaskonaro počinje da se smeje, onda otvara drvenu kapijicu koja vodi direktno u unutrašnjost bazilike. „U prošlosti su crkve bile horizontalne, a franjevci su bili prvi koji su poţeleli da centralizuju crkvu, koja bi trebalo da predstavlja mesto okupljanja ljudi. Ona je oblika egipatskog krsta, poput slova „T―, što je tipično i za druge velike franjevačke crkve. Tokom sedam vekova od
njenog podizanja, polako je postajala simbolički drugačija, nastala kao franjevačka crkva postala je i laboratorija i umetnička radionica.― Vidim da En i Rajli slušaju oca Fjaskonara, proveravaju u vodiču i klimaju glavom. Onda odlučuju da zatvore vodič i da samo slušaju njega. Svi gledamo gore. „Evo, vidite, svetlost dolazi kroz one jako visoke brodove crkve, prepune prozora u najrazličitijim bojama i razleţe se u unutrašnjosti bojeći stubove. Gledajte u kipove.― Svuda oko njih su slike i biste. „Ovde su sahranjeni Mikelanđelo, Galilej, Makijaveli... Sećate se njih, zar ne?― Gleda nas zabrinut da smo moţda već sve zaboravili. Pokušavam da ga ubedim. „Da, da, kako da ne...― Ćićo me klepi po ramenima. „On je bio dobar đak u gimnaziji, a ja onako.― Otac Fjaskonaro klima glavom. „Pretpostavljam... Vidite li ovu statuu Dantea? Trebalo je da i on bude sahranjen ovde, ali Ravena to ipak nije dozvolila. Vidite li ovu ţenu koja kleči i plače nad sarkofagom? To je poezija koja plače.― En i Rajli se uzbude slušajući ovu priču. „Druga vremena...―, zaključuje otac Fjaskonaro i vodi nas u unutrašnjost. Tako nastavljamo posetu i otkrivamo franjevačku menzu i probamo jedan specijalni liker, rozolin, koji oni spremaju. „Kako vam se sviđa?― En ga lagano kuša. „It’s incredible.― „Ali to je tajna...― Otac se smeje. Onda odlazimo da vidimo radove, penjemo se na skele i stiţemo skroz gore do raspeća. Brinem se za Ćića: ne samo da se zadihao zbog penjanja, nego, prvenstveno, hoće li ova skela izdrţati? Ali ne govorim ništa. „Hej, trebalo bi češće da mi dolaziš u posetu, tako bi postao pravi maneken...― „Da, da!―, to je jedino što Ćićo uspeva da izgovori. Onda silazimo u tajne ćelije u kojima nalazimo stare slike, dokumente, kao i flaše. „Hvala!― En i Rajli ga tako pozdravljaju kad nam se pridruţi na kapiji, stvarno su srećne. „Ma nema na čemu. When you want to come back, I will pray for you...“ I to im govori drţeći ih obe za ruke s pravom i iskrenom neţnošću. Onda odlazimo do Stare palate. „Za ove ovde nisi ništa pravio? DVD, daunloud, neki diplomski? Ništa?― „Ne, nikoga ne poznajem.― Tako da nam preostaje dvadeset minuta čekanja u redu da bismo ušli u Galeriju Ufiči. Ipak, Ćićo uvek uspeva da me iznenadi, uzima svoj ajfon i brzo kuca nešto po njemu, i kad stignemo do
blagajne on ovako izlazi: „Rezervisali smo četiri karte, znači plaćamo samo četiri evra po karti umesto šest i četrdeset! Malo smo čekali u redu, ali smo nešto i uštedeli―. En i Rajli uzimaju audio-vodiča i bez greške prate celu putanju. Onda idemo na večeru kod „Latinija―, u Ulici Palketi. I ovde Ćićo ispada pravi genije. „Imamo rezervaciju, hvala, izvinite, hvala...― Tako prolazimo ceo red, od barem trideset ljudi. Sedamo za jedan veliki sto zajedno s nekim Nemcima. Ćićo, koji je sve pročitao na Trip Advisoru, umiruje ih. „To je ovde tako, it’s normal, we all eat together but everyone with his personal plate.“ Zabavljaju se i smeju, samo što je Rajli malo zatečena kad naručuje, pa traţi: „A steak well done...“. Kelner je gleda i smeška joj se, pokušava da bude ljubazan. „It’s impossible, the Fiorentina must be rare.“ Na kraju Rajli odlučuje da mu poveruje i kad stiţe jelo ona ga proba i slaţe se, tako spremljeno je odlično, skoro da se topi u ustima. A osim bifteka, i sve drugo što jedemo je toskansko, praćeno jednim finim kjantijem: ručno sečena pršuta, mortadela u krupnim komadima, prepečeni hleb i palenta s pečurkama i mnogo ukusna kaša od paradajza. I na kraju En i Rajli odlepe. „Dobro, zar ne?― Umaču koricu hleba u slatko belo vino. „ Very good?“ Pa ispiju po nekoliko čaša, taman toliko da su malo nacvrcane kad izađemo napolje. Ćićo ljubi Rajli, a onda gleda oko sebe. „E, neće valjda da me ukeba otac Fjaskonaro i da me natera da se pokajem?― „Daaa, zbog toga? A kad bi mu ispričao sve drugo, morao bi da se zamonašiš!― „Ha, ha...― Rajli se smeje kao blesava i pita ga, radoznala: „What is he saying?‘ „Nothing, it’s a joke...“ Onda Ćićo prilazi grupi ljudi koja u tom trenutku prolazi tuda, obraća im se, nešto ih pita. „Okej, hvala!― Pa se odvoji. „Brzo, dođite, samo što nisu krenuli!― „A gde idu?― „Ma kao da je bitno! Biće nam sigurno zabavno!― Tako u letu kupuje karte na kiosku i ubacuje nas u autobus, koji u tom trenutku kreće. Putujemo u tišini, malo pijani, upijamo ovu čudnu opuštenost, Ćićo i Rajli pričaju o ne znam čemu, dok drugi ljudi ćute. Ja i En buljimo jedno u drugo, a taj pogled je sačinjen od hiljadu reči na bilo kom jeziku, barem je to ono u šta mi se sviđa da verujem. Stiţemo do Mikelanđelovog trga. Iz visine je pogled na Firencu
boţanstven. Stojimo tako u tišini kao četiri figurice, drţeći se za ruke. Topao i blag vetar mrsi Eninu kosu i klizi nadole, priteţe joj haljinu, pripija je uz to njeno telo, već lepo samo po sebi, koje ipak tako čak postaje još i lepše. Stoji tu, blago raširenih nogu, s tim svojim profilom koji se ocrtava pod svetlošću Firence. Iz obliţnje diskoteke „Flo― čuje se muzika. Ĉini se da je L’immenso55 od Negramara. I iznenada te note stiţu do nas još jasnije, vidi se da je vetar skenuo svoju putanju. Kada bih mogao da vratim svet unazad, sigurno bih učinio da se vratiš ti... En se okreće i gleda me, mesec je pun, predivan, ona mi prilazi i ljubi me. „Hold me... I love this trip, it is special and I will remember it forever. You will be my Italy, I will remember every secret kiss.“ A ja je drţim u svom naručju i njene reči na engleskom su mi se dopale više nego inače, moţda zato što sam pomislio da je u pitanju predivna izjava ljubavi, ono što ja nikada nikome nisam uputio. Sad ide neka druga pesma, Girl on fire od Ališe Kis. This girl is on fire This girl is on fire She’s walking on fire This girl is on fire Looks like a girl, but she’s a flame So bright, she can bum your eyes Better look the other way You can try but you’ll never forget her name. En me gleda. „ This song is true, it’s about me, please don’t forget my name.“ Ja joj se smešim. „Sure.“ Nisam baš sve ispratio, ali sam razumeo da ne treba nešto da zaboravim, kao ni ovaj trenutak. Ovu pesmu nisam nikad slušao ni sa kim, slušam je sada s njom, ovde, drţeći je u naručju. A sve to je novo i jedinstveno. Neki helikopter prolazi u potrazi za ko zna čim, osvetljava na trenutak krovove Firence, onda gasi svetla i udaljava se sa sve bukom koju pravi. Mačka skače na zidić ispred nas, a trgom prolazi jedna ţena na biciklu. Svetla Firence su poput poezije po notama koje slušam. Sad. Ovog trenutka. Da, sve ovo Alesija nikada neće doţiveti, sve je samo deo ovog trenutka, ove lepote koliko god besmislena bila. Kada nismo više s nekim, kako polako idemo dalje, ţivimo nove momente koji nas sve više udaljavaju od te osobe. Ovi momenti će biti moji, ali ne više naši i koliko god da se silno trudim i očajnički pokušavam da zadrţim svaki fotogram, da zapamtim sve ono što proţivljavam bez nje, da bih joj to posle jednog dana ispričao, neću moći. Ranije sam je viđao, ili barem čuo, nekoliko puta u jednom danu. „Ale, pa ne moţeš da zamisliš kakav prizor, kakav zalazak na mostu u Francuskoj ulici, jesi li ga moţda i ti zakačila?― Ili: „Moraš da ih vidiš, ludilo je, kanader avioni stiţu od jezera Bračano, ţuti i puni su vode, gase poţar na breţuljcima Monte Marija.― „Jesi li videla? Pada sneg! I kod tebe? Koji šou...― „Ovde sam u Bulevaru Julija Cezara a ogromna jata roda igraju na nebu, zajedno, u istom ritmu, prave razne oblike, loptu, pa trougao, pa nešto kao tornado od ptica... snimio sam ih mobilnim, posle ću da ti pokaţem.― 55
Beskrajno. (Prim. prev.)
Da, dok ovaj trenutni prizor, kao i hiljadu drugih delova dana koji su već prošli ili koji će doći, mi smo ih izgubili zauvek, Alesija. I tek u tom trenutku, prvi put otkad se dogodilo, shvatio sam da smo se zaista rastali.
Sledećeg dana krećemo rano vozom i za kratko vreme evo nas u Veneciji. „This is the city of love... It’s for us.“ Ćićo je na neverovatan način uvek u formi. „So, I have all ok.“ On je sve savršeno organizovao, kaţe. Tako da stiţemo do još jednog hotela koji je Salveti, naravno, već rezervisao za nas. „Naravno, očekivali smo vas...―, govori nam drugi ljubazni vratar po imenu Pjetro. Ostavljamo stvari u sobi i „pogubimo se― po Veneciji. „Getting lost in Venice... It could be a movie.“ En uvek hoće sve da smesti u neki okvir, ali na kraju pratimo Ćićova uputstva, štaviše „neuputstva―, i gubimo se. Tako krećemo da lutamo venecijanskim uličicama i trgovima, i naletimo na jednu malu pijacu na kojoj En kupuje nešto. Kako i priliči savršenom turisti, devojke se neprestano slikaju ispred građevina, statua, mostova i starinskih venecijanskih kuća, ponekad malih, ali s različitim iznenađenjima unutra, od neke stare slike do nadgrobnih spomenika vaţnih ljudi. A naravno, En i Rajli ne propuštaju da podvuku sve ono na šta nailazimo nekom rečenicom iz Lonely Planeta. „This is Basilica of Santa Maria Gloriosa dei Fran.“ „This is San Rocco, here on the sides of the organ there are doors painted by Tintoretto.“ „Here in this ehureh called Madonna dell’Orto Tintoretto was buried.“ I tako pratimo glasove ove dve stankinje a Ćićo im pribliţava svoj ajfon koji, uz pomoć Dragon dictation aplikacije, prevodi sve što one govore. Otkrivamo da je centar svih poslova u Veneciji bio u Rijaltu, da se ovde nalaze stare banke u kojima su beleţene sve operacije, prodaja i traţnja ugovora između Venecijanaca i stranaca, a onda je tu i Crkva San Đakomo, koju zovu San Đakometo pošto je veoma mala, ali neverovatno lepa. Smatra se najstarijom crkvom u Veneciji, kao i da je podignuta još pre samog grada. Ovde su se sreli papa Aleksandar III i Barbarosa, da potpišu mir. A onda uţivamo i u oprobavanju tipičnih proizvoda: kastronce, koje su u stvari artičoke, bruskandole, koji su od hmelja od koga se spremaju odlična jela, a onda i šparezi, slični divljoj špargli. Onda sedamo na brodić i prelazimo ceo Veliki kanal. Naslanjamo se na stubiće od ograde i gledamo ţivot Venecije na vodi: gust saobraćaj, iako na njihov način. Ĉamci svih vrsta ukrštaju se na glavnoj „ulici― da bi onda nestali udesno ili ulevo u mnogobrojnim „uličicama―. „ What are you thinking about?“ „Ma ništa.― „Really?“ En me radoznalo gleda, spušta mi ruku na rame a onda pruţa drugu ruku preko ograde brodića da bi telefonom napravila fotografiju. Napravi je, onda je gleda, ne znam da li je dobro ispala, ali po njenom osmehu reklo bi se da jeste, a mi i dalje ćutimo dok brodić nastavlja svoju voţnju. Jedno je sigurno, osećam se kao turista, isto kao i ona, a ovo s Venecijom je jedna od stvari koju radim bez Alesije, a koja će sigurno ući u moja sećanja. En, kao da je shvatila da sam u stvari zabrinut, poljubi me u obraz ali ništa ne govori. I oboje
nastavljamo da gledamo u građevine koje promiču ispred nas, koje se podiţu iz vode i penju naviše, prema nebu, sa svojim zidovima u boji i tamnijim prozorima i tim malim pristaništima, vodenim garaţama koje umaraju talasi jutarnjeg saobraćaja. „Hej, a šta kaţete da nešto pojedemo? I'm hungry.“ Ćićo kreće da se pipa po stomaku i da ga masira. I Rajli stavlja ruku na stomak. „Yes, I love it and it is synchronized with mine, I'm hungry too.― „We can go for shadow...“Ovoga puta sam ja taj koji je pročitao nešto na mapi koju nam je poklonio Pjetro kad smo izlazili iz hotela. „What?“ „It is the lunch of this hour, and shadow is because in the past they had put the wine in the shadow of the zvonik Crkve Svetog Marka... This is the ’ombra’, we can find a lot of ’bacari’, little restaurants, very good.“ I uskoro smo „Na mostu― u Ulici Dţačinta Galine, sedimo za stočićem nakon što smo za šankom napunili tanjire tučenim bakalarom, sardinama, školjkama, morskim puţićima i sitnim barenim hobotnicama. „ What is this?“ „It is like octopussy...“ Ćićo pruţa ruke i mrda prstima, imitira kao neku hobotnicu. „But they are more little.“ „Delidoust“ Jedemo tako, u senci, u uličici kroz koju struji fini vazduh, a one čašice vina samo klize da je to kao u snu. „And? What are these?“ Ĉitam na listu, ali ih ne nalazim. Ćićo mi pomaţe, pa onda traţi na mobilnom. „Are some nerves56, but not of an anger man...“ Pa onda imitira nekog luđaka s otvorenim ustima. „But a very sweet man? En i Rajli se smeju dok s uţivanjem jedu barenu teletinu u sirćetu i ulju. Malo kasnije stajemo na ostrvu Murano, malo šetamo i na kraju ulazimo u jednu radnju. Fascinira nas čovek koji duva u dugačku gvozdenu cev, kao da pravi balon od stakla. Onda mu se Ćićo obrati a Paolo, tako se zove, klima glavom. Onda Paolo obrađuje staklo, greje ga, uvija, omekšava, spušta ga povremeno na jednu kuglu koja se vrti i na kraju poklanja En i Rajli dva mala srca od stakla. Uspeo je čak i da napravi i rupicu kroz koju moţe da se provuče koţna tračica. Izlazimo iz radnjice, En i Rajli nose svoja staklena srca oko vrata i srećne su, nisu razmišljale da u svoj odmor uključe i ove gradove. „Let’s go there, they say there is a beautiful view.“ I to je tačno. Uskoro smo na vrhu zvonika Svetog Marka i vidi se cela Bazilika, trg, i još više u daljini zaliv, pa kopno, čak i planine. „One day we have to go to the sky together.“ kaţe Ćićo pokazujući prstom nagore. 56
It.: nervetti (bukvalno: mali nervi), zapravo tetive. (Prim. prev.)
nela012
„Yes, next time.― A on, odjednom radoznao, uzvraća: „But when you come back to America?“ En i Rajli se gledaju, ali samo na trenutak, onda En brzo odgovara: „Oh, we have not decided yet, we have an open ticket...― „Okej...― I odmah potom smo u Bazilici Svetog Marka gde je, iako je ulaz slobodan, Ćićo ipak rezervisao i tako smo svi preskočili dugačak red. Onda se vraćamo u hotel, tuširamo se dok s radija pored kreveta dopire Amami57 od Eme. Voli me kao zemlju, kišu, kao leto, voli me kao da sam svetlost svetionika u moru, voli me bez sutra, bez rana i boli, ali sad me voli, posle nas ostaće samo vetar i odneti ljubav sa sobom... A onda se oboje u bade-mantilima naginjemo preko prozora koji gleda na mali kanal i delimo jedno pivo gledajući u gondolu koja prolazi puna turista. Gledam je zainteresovano. „Do you want to do a tour in gondola.“ „It’s for old people...“ „But why? It’s romantic...“ „No, it’s too expensive and you’re not allowed to stop whenever you want, you can not even get down from a gondola, the gondolier is always there staring. For romantic occasions there should be no one except the person you like...“ I govori mi to gledajući me u oči i njena koţa, njena kosa, okupani su suncem koje se odbija na vodi uz zalazak, En mi vrlo polako širi bade-mantil, a ja se slaţem s njom, ovo je veoma romantično. Kad siđemo, Pjetro nam se smeška, stoji dole kao da nas čeka. „Is ali ok?“ „Da, da, odlično, hvala.― „Onda mu recite, hm, gospodinu Salvetiju da smo čak i popravili sve svoje usluge, uspeli smo da dobijemo i trajekt koji staje tačno ovde ispred nas, i taksi s popustom za svoje klijente...― „Sigurno ću mu to reći...― Pjetro se zadovoljno osmehuje, odradio je svoj posao. „Vaš prijatelj vas očekuje ispred.― „A hvala.― Izlazim u dvorište. U stvari, ovog puta smo mi zakasnili. En i ja se hvatamo za ruke i idemo preko dvorišta, a na kraju pristaništa stoji Ćićo. „E, jeste li uspeli, a? Ovog puta nisi pogodio moj tajming, kako treba to da protumačim?― „Kako ţeliš... A Rajli? Gde je nestala?― »Tu je.― Tek tad primetim da ispod malog pristaništa stoji taksi. Sav sija, ispunjen je jastučićima od smeđe koţe i beţ sedištima, baš je elegantan. „Hi.― Rajli mi se osmehuje, ima skupljenu kosu, plavu jaknu s rajsferšlusom koji ide zdesna nalevo, i naramenicama malo u stilu osamdesetih, dole nosi svetloplave pantalone, cipele s platformom od belog i plavog platna i 57
It: Voli me (Prim.prev.)
belu lakovanu torbicu preko ramena. Prilazim Ćiću. „Hej, a moţemo li mi ovo sebi da priuštimo? Ne znam da li će mi taksi proći u troškovima firme. Ne bih baš previše zatezao sa Salvetijem.― „Opusti se.― Namiguje mi i kreće ka malim stepenicama. „Gratis voţnja, u oba pravca...― Krećem niz stepenice i već mi je mnogo lakše. „A otkud to?― „Fausto je odlepio za mojim proizvodima!― „Dobro veče―, pozdravlja me taj Fausto, mornar, dok ja sedam u vrhu čamca na veliko udobno sedište zajedno s En. Tek tad primećujem da pored komandne table stoji desetak crvenih DVD-jeva. Ćićo seda preko puta nas blizu Rajli i namiguje mi ponovo. „Nikad ne izlazim bez... nema druge, Roko ima gomilu fanova!― I baš u tom trenutku čamac se odvaja od mola, a onda posle jedne oštre krivine ulazi u kanal i u punoj brzini prestiţe neke dosta sporije čamce. „Hej...― En i Rajli gledaju trag na vodi, vetar im miluje kosu ali je ne mrsi jer je ivice čamca štite. „He is going so fast?“ „Yes, may be he would like come back early at home... Hoće da gleda ove porniće!― Ovo poslednje Ćićo naravno govori samo da ja čujem. Uskoro, taksi se zaustavlja s neverovatnom lakoćom uz jedno pristanište, Fausto stavlja konopac oko stubića i onda silazimo. Ćićo se još malo domunđava s njim, dogovaraju se za povratak i evo nas već kako sedimo za stolom u restoranu. Stiţe kelner. „Izvolite, šta ţelite?― „Za početak, dok čitamo jelovnik, moţete li da nam donesete malo obične vode?― „Svakako.― „Hvala.― En i Rajli nas zainteresovano slušaju. „The name of this place is assassin.“ „Really?“ Prave se kao da su uplašene. „But the owner seems so kind...“ „He is also handsome...“ „What?“ Ćićo se pravi da je ljubomoran. „Ah, you prefer Giusy... this is the name of the owner! Giusy alias Giuseppe Galandi so older and you prefer one man like him and not me!“ Pa se smeju i zezaju i gurkaju se, tako da kad vlasnik stigne to izgleda kao da se stvarno prepiru. „Hej, pa šta se to dešava? Svađate se? Ne, hej, ovde nema svađe! Ovde mora svima da vam bude dobro, inače će posle da misle da sam ja kriv.― Ćićo i Rajli prsnu u smeh, a Đuzepe se pravi da je ljut, ali posle se smeška. „Znate li zašto se zove Krčma ubica? Zato što su to bili sledbenici Hasana-i-
Šabaha, od koga potiče hašiš...― Ćićo se pravi kao da puši. „Da, njegovi... Zamislite da naši stolovi potiču od rasldopljenih starih stolova iz kancelarije matičara iz venecijanske opštine. Nekada, da bi se pokazala vernost nekoj osobi, govorilo se: 'Ja sam vaš ubica‘, dakle ovako ili onako, ja sam ovde samo zbog vas.― Tako mi prihvatamo svaki njegov savet, dok Rajli i Ćićo nastavljaju da se zezaju među sobom, i svaki put kad je Ćićo iznenadi jer gleda Đuzepea, blago je udari ispod stola. Na kraju naručujemo jela koja nam Đuzepe preporučuje, malo suncokreta sa škampima i njokama od rakova, kombinaciju bakalara i prţene ribe, sve uz pivo za Ćića i flašu vina prilagođenog lično „ubicama kuće―, za nas troje, stvarno odličnog. I onda vrhunski venecijanski kolači za desert, i račun, koji čak nije ni toliko papren. I tako, posle jedne romantične noći koja se uljuljkala u ovom gradu na vodi, napuštamo i Veneciju.
„Eno ga, čeka nas na kraju perona!― Ćićo brzo silazi iz voza sa svojim koferom, a mi za njim. „Pikjo!―58 „Ćićo!― Trče jedan drugom u zagrljaj. Lik koga je on „Pikjo― nosi crnu majicu kao i Ćićo, kosu namazanu gelom i skupljenu malim crnim rajfom kao i kod njega, minđušu na levom uhu, široke pantalone u kojima moţda izgleda mršavije, ali ne previše, i patike bez pertli. Sve u svemu, kao da je Ćićo stao ispred ogledala. Ćićo nam ga sav ponosan pokazuje. „Ovo je Pikjo, moj brat, samo juţna pruga!― Lik se kezi. „Alo, nemojte se zezati...― Udara se po grudima. „Danas ste kao na svojoj gajbi i nema ništa da brinete...― En me gleda sva radoznala. „What is he saying?‘ „I don’t know...“ Smejemo se dok idemo za njim i veoma brzo smo u njegovom autu, jednoj od onih starih buba, beloj, s otvorenim krovom. Vozi isto kao i Ćićo, dve krivine i prestiţe sve taksiste. Sedim iza, između En i Rajli, a on nas bacaka tamo-amo. „Hej, pa vi ste u svemu identični, znate!― Ćićo se okreće ka nama. „On je moja franšiza ovde u Napulju... Šaljem mu diskove i sve drugo, svake nedelje.― I Pikjo se okreće ka nama. „Ali ovde je trţište mnogo sloţenije! Ima brdo konkurencije.― Ćićo mu stavlja ruku preko ramena. „Da, da, sad to govori da bi mi se izvukao za procenat... ono što ti ja nalazim, to ti niko neće dati...― „E, dobro sad!― „Mislim na kvalitet!― Pikjo se opet okreće ka nama. „Uvek tako govori...― Smeškam se ali onda primećujem šta će da nam se desi. „Da, samo gledaj pravoooo...― Jedva stiţe da se okrene i da ne udari čoveka koji prelazi raskrsnicu na motoru, iako je crveno. Pikjo ga spretno izbegava, u brzini skreće. Proveravam Ćićov kofer u gepeku iza nas, a Pikjo to primed. „Sve je okej, Niko, sa mnom ste na sigurnom!** 58
It: picchio – detlić (Prim.prev.)
En i Rajli se zgledaju i odmahuju glavom zabrinute, a onda me En radoznala pita: „Doesn’t anyone wear helmets on a motorbike? Look at them, there are three of them with baby... „ Pikjo se okreće sav srećan. „Gospodo, here the company for the helmets... closed, finished, kaputt! We love too much the wind in the hair, to hear the waves, the porfum of the sea...“ Ćićo ga iz zezanja udari pesnicom. „Daaa, evo nama još jednog pesnika!― Pikjo počinje da se smeje. „Ja strankinje...― Prinosi ruku ustima i skuplja prste kao da im šalje poljubac, ali ga u stvari sisa. „pojedem ih iako su gabori!― Njih dvojica se smeju kao ludi, stvarno su blesavi, a usput, ova priča o još jednom pesniku podseti me na moju sestru Valeriju, a onda na Fabiolu, na sve njihove frke i, naravno, i na Alesiju i na moju frku, iako je još nisam do kraja shvatio. Uzimam mobilni, stavio sam ga na tiho, ali mogao sam to i da ne uradim, nema ništa, nijedna poruka, osim od mame. „Kad se vraćaš?― Iako sam joj već pisao. Opet joj odgovaram. „Brzo.― Stavljam telefon u dţep, vadim svoje rejbanke i prepuštam se vetru da me nosi. Trebalo bi da u ovom momentu budem srećan. Zajedno sam s jednom prelepom devojkom na obali mora u Napulju, u Merdţelini59, sunčano je i pred sobom imam ceo dan samo da uţivam. Ipak, nešto nedostaje. Da, znam, smejem se, zezam se, pričam kao navijen, ali onda kad stanem i na trenutak se okrenem na drugu stranu, primetim da u dubini osećam neko nezadovoljstvo. Moţda je to činjenica da sam ja sad glava porodice, a što mi ni najmanje ne prija da to budem. Hteo bih da smirim svoju majku i da joj kaţem: „Vidi mama, moţeš da budeš mirna, imam rešenje...― Ali ne znam kako to da uradim, ne mogu, ali prvenstveno - nemam ga. Buba i dalje juri niz šetalište uz more, a sad je začuđujuće malo saobraćaja. Rajli je stavila šeširić na glavu, a En pokušava da drţi kosu s obe ruke, ali joj ona neprestano ide ispred lica. U jednom momentu se okreće ka meni. „It’s everything ok?‘ „Yes... thanks.“ „No, thank you for everything.“ Stiţemo do hotela u Napulju. Na brzinu se tuširamo i izlećemo napolje. Pikjo je ispred auta i puši, a kad nas vidi, uz pucne prstima i izbaci cigaretu prema moru. „Hajde, krećemo jer Vezuv nas čeka!― Onda svi sedamo u auto, a Pikjo nam objašnjava turu. „Ovo je Spakanapoli. Evo, krećemo ovde od španskih kvartova i idemo gore sve do Forčele60!― Mergellina - jedna od centralnih turističkih zona Napulja, obuhvata i veliko šetalište uz more. (Prim. prev.) 60 Forcella – Još jedna od centralnih zona Napulja (Prim.prev.) 59
Pikjo brzo vozi, s vremena na vreme javlja se nekom, i to rukom koju sve vreme drţi napolju, a onda nam pokazuje nešto uz objašnjenje, manje--više jasno, o nekoj crkvi, staroj građevini, ali i o nekom specijalnom jelu. „Jel‘ osećate ovaj miris? Uštipci s paradajzom, posle ćemo da ih probamo!― Onda Pikjo staje na Trgu Svetog Gaetana. „Evo, vidite li onu tamo? To je Marijana. Ona će vas povesti u pojedinačnu posetu, samo za vas! Hajde, idite sad, pa se vidimo kasnije.― „Evo ih, čekala sam vas!― Plavuša, s plavim očima, smeška se En i Rajli, a onda se upoznaju. Lepa devojka, ali dosta punija od francuske Marijane. „Krenite za mnom.― „Gde idemo?― „Ma šta, Pikjo vam nije rekao? Idemo u podzemni Napulj...― Onda zaronimo ispod zemlje na više od pedeset metara, u nešto nalik tunelima, koji su po atmosferi svi međusobno različiti, magični, misteriozni. Ćićo u jednom trenutku, kad vidi sve uţi lagum, kreće da se brine. „A neću ja valjda ovde ostati zaglavljen?― Smešan je. „Gurnuću te u suprotnom smeru, ako se desi.― Marijana priča malo na italijanskom, malo na engleskom i sve nam savršeno objašnjava. „Evo, da li čujete ove glasove? To je ‘munačelo‘, jedan mali duh monaha koji, po napolitanskom verovanju, ‘nekog zaspe bogatstvom, a nekog bedom‘. Ništa se ne brinite, on upravo odlazi svojoj kući, u Marinu del Kantone, u Kulu Montalto... Ako ga vidite, pa vam dođe u posetu, ne smete nikom ništa da pričate, ostavite mu malo hrane i to je to... A ako on bude hteo, doneće vam blago.. Na ove reči Ćićo se zainteresuje. „Izvini, Marijana, a kako ćemo da ga prepoznamo?― „Lako je, on je dečkić, sav izobličen, nizak, nosi mantiju i cipele sa srebrnim pređicama...― Okreće se da bi i na engleskom objasnila En i Rajli specifičnosti tih podzemnih rezervoara. Ćićo razrogači oči. „Pa naravno, vidiš tog munačela kako ti tako ulazi u sobu, moţda i dok krešeš, i znaš kako budeš srećan!― Malo kasnije opet smo u autu s Pikjom. „I, jel* vam se svidelo? Did you like it?' „A lot, but it was cold in there...― En trlja ruku o ruku u pokušaju da se zagreje. Grlim je jer vidim da joj se najeţila koţa, i da drhti, ponekad se i strese. Još jače je steţem. Pikjo nas gleda u ogledalu. „Hej, nemojte mi se ovde drpati, e! Sad ću da pustim prirodni topao vazduh...― Uključuje klimu, a onda dok vozi počinje priču o teškoćama u Napulju, o zajedničkom ţivotu s Kamorom, o brzim poslovima koje nude i deci
i kako je teško odoleti kad nemaš posla, onda staje i parkira. „Ĉekam vas ovde. Daj, sad ćete se ugrejati!― Uzimamo bicikle i vozimo celom Ulicom Karačolo. Predivna je, s Vezuvom i zamkom Del Ovo u pozadini, a sunce i zalazak nas zaista greju. „From here we can go to Procida, Ischia, Caprit61.“ „Yes...“ En klima glavom, sad joj je bolje i vesela okreće pedale ispred nas, blizu svoje drugarice. Ko zna, moţda ćemo jednog dana stvarno ići na ta ostrva. Onda se izgladneli vraćamo do auta. „Da li ste gladni? Sad vas vodim na jedno fantastično mesto, videćete.― Onda Pikjo opet vozi kao lud, pretičući automobile u Ulici Umberto, onda ulazi u neku uličicu, pa onda u još jednu i još u jednu i na kraju stiţe u Sudsku ulicu broj 94, kod Matea. „Evo nas, stigli smo, uđite a ja ću za vama, već sam rezervisao...― „Dobro veče, petoro nas je, onaj dečko tamo je rezervisao...― Pica-majstor gleda kroz izlog. „A da, Pikjo, ostavio sam vam sto na spratu, u uglu, najbolji!― Penjemo se gore, sedamo, i uskoro stiţe i Pikjo. „O, meni je ovo najbolje mesto u celom Napulju! Jede se fantastična punjena pica62! A, evo nas, ćao Nuncio!― Za naš sto stiţe neki simpatičan kelner. „Onda ovako, donesi nam punjenu picu i margaritu, jednu finu kalcone pravo iz peći i jedan marinara sos, da, i pet piva.― „Moţe, Pikjo, odmah stiţe, a prvo ću vam doneti porciju zapečenih makarona, krokete i arančine!― „Okej.― „A doneću malo i da probate belu picu s rukolom, pršutom i rendanim parmezanom, to će se sigurno dopasti vašim girls.“ „Ma da, moţe, moţe!― I u stvari, u ovom lokalu se jede kao u snu, a ostajemo bez reči kad nam donesu račun. „Šta, punjena pica košta samo dva evra? Marinara dva i po, a margarita je najskuplja i košta tri i po.― Ćićo mi otima papirić iz ruke. „Šta? Onda su nas kod Pica-kralja i u drugim picerijama u Rimu dosad uvek šišali za cenu!― I od tog poslednjeg zaključka se oporavljamo tek pošto smo se prošetali kroz kvart Kjaja. To je svet za sebe: prelepe devojke, momci vrlo prefinjeni u odevanju, po frizurama, po modnim detaljima: ermes kaiš, prada cipele, guči šeširić, torbica luj viton. Svi su tu da bi videli i bili viđeni, a mi hodamo tako opušteni, s onim jedinstvenim osećajem koji ti moţe dati jedino saznanje da si u drugom gradu. Gledam Ćića koji se smeje s Rajli, njegovog dvojnika Pikja, koji hoda malo ispred nas, i En, koja se s vremena na vreme zaustavlja, radoznala da pogleda neku tezgu. Gledam je i osećam se opušteno i obuzima me neki čudan osećaj. Tako ti je lepo kad si sam sa sobom i nemaš briga, ne brineš ni o čemu, kad se 61 62
U pitanju su ostrva u blizini Napulja. (Prim. prev.) Pica koja se preklopi napola, a onda prţi u vrelom ulju; napolitanski specijalitet. (Prim. prev.)
osećaš zadovoljno bez nekog posebnog razloga, i kad nemaš ništa da radiš posle. Onda udahnem stvarno duboko i osmehnem se. Da, ovo je taj trenutak sreće. Ali odmah eto i misli, dovoljno je ništa da taj trenutak već prođe. Nema ga više, izgubio sam ga i već pitam samog sebe kada ću ga opet naći.
Stiţemo u Rim sutradan, u vreme ručka. Ispred hotela, umorne ali srećne, devojke trčeći izlaze iz auta i lete ka ulazu pošto su se pozdravile s nama. „ We’ll see you later in the afternoon.― „Ok.“ „Sure.“ Opet nam mašu, a onda vidimo kako nestaju u hotelu. Ćićo stiţe do moje zgrade i ostavlja me ispred ulaza. „Hej, luđački smo se proveli, zar ne?― „Neverovatno! A Pikjo je skroz simpatičan lik, toliko je bio fin i pobrinuo se za sve umesto nas. Poslednji put sam bio u Napulju kad sam gledao Lađo, ali sva ova divna mesta nikad dosad nisam video...― „Ma verujem, nisi ih ni primetio, tad su vas oljuštili!― Ćićo i njegova pomamna vernost Romi. „Dobro, hajde, vidimo se posle.― „Nećeš valjda u kancelariju?― „Ma da li si blesav? Dao mi je odmor do ponedeljka.― „Vrh! Znaš šta, mogli bismo da probamo da radimo zajedno. Pala mi je na pamet ta ideja s ovim devojkama, putovanja, a onda pornići, trafika, da valjamo diskove...― „Ma da, Ćićo, kako da ne, vidimo se posle!― „Stani... Drţi.― Iz dţepa vadi karte. „Nešto za tebe. Našao sam ih preko jednog drugara, ali sam uspeo da izvučem samo dve.― „Ma, daj, fantastično, ja ih oboţavam!― „Znam, a ja ih ionako, pošto sam ih skidao, znam napamet. Prvi put dolaze u Rim, videćeš da će ona da odlepi... a posle joj daj ovo.― Otvara kofer i daje mi kopiju poslednjeg CD-a. „Odličan snimak, narezan je bolje nego onaj što su snimili u Parizu, ostaće bez teksta!― Onda lupi po koferu. „Vidi, ti stalno kukaš na njega, ali on je pun iznenađenja i ne znaš koliko je samo toga izvukao ovih dana.― „Mogu da zamislim, dobro je samo što nas nisu uhapsili! Još jednom, hvala ti.― „Mi posle idemo na večeru Kod Frančeska, u Smokvinoj uličici, ako hoćete, svratite, uzeo sam sto napolju.― „Jesi li siguran? Ma tuda prolazi milion ljudi.― „Večeras sam se već čuo s njima, jedna ide na ţurku kod neke sestre, samo ţene, kao na sahrani, a onda u dvanaest i jedan minut sve idu na lalanje, ma sve same Pepeljuge. A druga mora rano da se vrati, zato što će neko da je odbaci autom kući, inače će se izgubiti, Palčića iz Ulice Salario!― „Alo bre, ti kao da si ih sve našao u Dizni radnji u Ulici Del Korso...― „E, ajde, dobro, matori, gledamo se.― I kreće uz turiranje kao što i obično radi, eto čisto da ga niko ne bi prepoznao. Otvaram kapiju i idem ka ulazu u
zgradu, ali dok prilazim, čujem njegov glas. „Sidi, rekao sam ti siđi.― A onda prepoznajem odgovor koji stiţe s interfona. „Neee... ma hoćeš li da skapiraš, neee, rekla sam ti neee.― „A ja sam ti rekao siđi...― A mislim da ovo traje već duţe vreme, barem sudeći po tonu, koji je postao neka vrsta naricanja. „Opet ti kaţem, siđi...― „Ćao, Ernesto.― Ali kad se okrene, ne prepoznajem ga, druga polovina lica mu je sva u ogrebotinama, i jedno oko mu je oplavljeno. Ajoj. Pepe mora da im se javio, iskoristio je to što sam bio na kratkom odmoru. Sklanja prst s interfona i sada njime pokazuje na mene. „Jeste, bravo, ti si znao, znao si i nisi ništa rekao... Bravo, bravo...― A onda krene polako da pljeska rukama, prema meni, na vrlo iritantan način. „Slušaj...― Konačno uspevam da otvorim kapiju. „Ne ţelim da se mešam u vaša ludila.― I tako ostavljam Ernesta s druge strane rešetaka i dok zovem lift čujem da on i dalje nešto baljezga. Odmahujem glavom. Oh, pa tu se ne moţe ništa učiniti, moja sestra je neprevaziđena u pravljenju haosa, to što ona moţe ne moţe niko ţivi. Ulazim u lift, koji je u međuvremenu stigao. Naravno da ga je Pepe u stvari samo pomazio, to je za njega samo milovanje. „Ćao!― Ĉim stignem na naš sprat, eto Valerije ispred lifta, skače na mene i grli me. „Ĉula sam tvoj glas na interfonu, javio si se onom mučeniku, zar ne? Jesi li video kako je pokidan? Kakav kreten, to sebi nipošto nije smeo da dopusti.― „Pa nije. Kad pogledaš, čak ga nije toliko ni sredio!― Valerija pravi neki čudan izraz lica, kao da kaţe „pazi šta pričaš―, a sekund kasnije shvatam i zašto. „Ovo je Đorđo Palini, mora da ga znaš, on je šampion Italije u jedrenju.― „Ćao.― Pruţamo jedan drugom ruku. U stvari, tu su svi mogući ţuljevi od jedno hiljadu obaranja na dasci. Lice mu je opaljeno suncem i kad se osmehne još više padaju u oči njegove bore. „Moţda si video moju sliku na Esovim plakatima, mene su uzeli za svoje zaštitno lice...― „Ne, izvini, ja uvek sipam benzin kod Luiđija u Ulici Kamiluča, na IP-ju.― „Aha.― Prilično se smori, ali mene to stvarno ni najmanje ne zanima. Valerija ga obilazi i ide za mnom dok krećem ka svojoj sobi. Spuštam ranac na krevet. „Daj, nemoj da si takav. Znaš li šta je uradio? Odbranio me je! Svađala sam se s Ernestom, s onim kretenom, i u jednom momentu je on krenuo da mi uvrće ruku zato što sam htela da krenem kući, kapiraš, pazi koji Pesnik! Onda sam
posle provalila da je sve to što mi je pisao u stvari prepisivao iz pesama, kapiraš? Jedan običan smrad.― Otvaram kofer i vadim stvari za pranje. „Đorđo je tu prolazio i zaustavio se, izašao je da mi pomogne, a onda su se pobili... Onda je insistirao da me isprati...― Ispraznim ranac, krećem u kupatilo i ubacujem stvari u korpu za prljav veš. „Kapiraš? Đorđo nije uopšte hteo da se svađa, ovaj ga je primorao.― Vraćam se u svoju sobu, vidim šampiona u pozadini koji se pravi da ne sluša. S neverovatnim zanimanjem posmatra jednu Magritovu sliku. Derem se, iz daljine: „Laţnjak, tu kopiju smo kupili u Ostrvu sunca u Ulici Ripeta. Tamo imaju sve, čak i Botera i Matisa!― Ne verujem da je čuo za njih, ovaj lepotan ima onu petparačku kulturu, a onda zatvaram vrata svoje sobe, ali Valerija ubacuje nogu da bi ih zaustavila. „Alo.― Prilazi mi da bi mi tiho rekla, s vrlo ozbiljnim izrazom lica: „Znaj samo da nismo ništa uradili...― „Alo, kraljice, šta hoćeš ti od mene? Izvini...― I izguram je napolje da bih mogao lepo da zatvorim vrata. Valerija se okreće ka jedriličaru, kezi se i sleţe ramenima. „Znaš, ceni te neviđeno, samo što je moj brat ljubomoran. Ja sam njegova mlađa sestra.― Đorđo Palini joj se nasmeši. „Razumem ga.― A onda ga Valerija uzima za ruku i vodi ga u kuhinju. „Dođi, da se posluţimo nečim.― „E, hvala.― „Znaš, on je sada glava porodice, normalno je da se ovako ponaša, on oseća taj pritisak odgovornosti...― Otvara friţider i shvata da u njemu i nema bogzna šta. „Ako hoćeš, imamo zeleni čaj. Ili ćemo morati da siđemo, ali onaj i dalje stoji ispred interfona.― „Ĉaj, odlično!― Sipa mu čaj. „Kad će biti sledeće takmičenje?― „O, ima još dosta.― Đorđo uzima čašu i seda tako na sto, sav opušten. „Ne pre decembra. Sad imamo samo treninge.― Valerija onda i sebi sipa čaj, pa onda nazdravljaju. „Pa dobro, onda za neka buduća takmičenja, moţda dođem i da te gledam.― „Zašto da ne, biću u Honoluluu.― „Wow, onda sigurno dolazim!― Valerija seda na sto blizu njega, ali baš u tom trenutku čuje kako se otvaraju vrata stana.
„Mi smo!― Prepoznajem mamin glas, pa otvaram vrata svoje sobe. „Ćao!― Vidim je da spušta neke kese na ulazu i odmah zatim za njom stiţe Vitorio s Fabiolom, a tu je i Frančesko. „Ma vidi, cela porodica!― „Ćao, Frančesko.― Pomilujem ga po glavi. „Ćao, Niko.― Ali nosi neki autić u ruci i ne obraća baš mnogo paţnje na mene. Moja majka me radoznalo posmatra. „Vratio si se.― Uvek se trudi da provali da li nešto kod mene nije u redu. „Dođi, hajde ljubi mamu.― Mama širi ruke i ja je ţurno poljubim, ali ona to i ne primećuje mnogo i već kreće s pitanjima. „I? Kako ste se proveli? Sve je dobro prošlo? Kako je prošao posao?― „Dobro...― Fabiola me znatiţeljno gleda. „Koji posao?― „Ma za agenciju, poslali su me u Firencu, Veneciju i Napulj.― „O, pa dobro si prošao, bilo je još i lepo vreme...― Onda mi prilazi i proverava gde je Vitorio. On sedi na fotelji i čita novine. „Išao si s njim na večeru i ništa mu nisi rekao.― „Ja sam shvatio da si mu ti već bila ispričala.― Fabiola me samo gurne. „Duguješ mi večeru.― „Ja tebe ne podsećam na sve ono što mi duguješ.― Mama se pomalja iz kuhinje. „Šta ćeš, i ti ostaješ na ručku? Danas je Frančesku rođendan.― „Tačno, ja sam to i zaboravio.― Mama otvara pakovanje testenina i počinje da je meri. „Zato su svi rešili da dođu! Hajde, ostani!― „Ne, moram da idem do kancelarije...― „Okej. Onda mi učini uslugu, uzmi moju torbu, spustila sam je u dnevnoj sobi.― Idem da je potraţim. Vidim je, stoji na komodi ispod velikog ogledala. Vitorio prestaje da čita, skuplja novine, onda se zabulji u mene. „Ti misliš da ja ništa ne znam? Pazi kad sam već sve sam shvatio.― Ja se zaledim i pogledam u vrata očekujući pomoć. „Neke stvari čovek nasluti... mislio sam da si hteo o tome da pričamo ono veče.― „Da...― Na trenutak ne progovaram. „Ja i jesam hteo, ali...― Rukom mi pokazuje da stanem. „Nemoj ništa da kaţeš. Pusti, Niko. Te stvari se događaju. Mislim, mi nikada nismo bili u prilici da budemo malo nasamo, ali sam hteo da ti kaţem da mi je, iako moţda tako ne izgleda, stvarno ţao...―
„Dobro...― „Ne, ne, stvarno, ţao mi je zbog tebe.― „Zbog mene?― „Da, zato što si raskinuo s Alesijom.― „Aha.― Ostajem bez teksta. Ma ko je njemu, u kurac, to ispričao? Fabiola? Umesto da priča o njihovim problemima... ona mu priča o mojim! Vitorio prebacuje novine preko rukohvata fotelje. „Sećam se da sam u tvojim godinama bio s nekom koja mi se sviđala do bola, moji ortaci je nisu podnosili, ali ja sam bio potpuno lud za njom. Ali smo onda u jednom trenutku raskinuli, mnogo smo se svađali, ona je bila ljubomorna, ja isto, posesivac... Jednom smo dogurali do toga da smo se čak i potukli zbog toga. Kad smo se rastali, bilo mi je mnogo teško, mislio sam da se neću više nikad zaljubiti, ali sam onda jednog lepog dana ipak upoznao Fabiolu, i više na nju nisam mislio...― Širi ruke i kezi se. „Razumeš?― Razumem, da. „Hvala ti, Vitorio.― Ja ne znam kad će mu Fabiola sve ispričati, da li će mu ikad ispričati, ali tog dana bih samo voleo da ne budem tu. „Jesi li našao?― Mama se pojavljuje na vratima. Vitorio se izvinjava. „Pričali smo...― „Evo je...― Pretura po torbi. „Izvinite ako sam vas prekinula u nekoj priči.― Odmahujem glavom. „Da, Niko, htedoh, moţeš li da mi kupiš tortu u kafeu Fleming, ili negde gde ti hoćeš, ja sam to skroz zaboravila!― „Hoću ja da idem s tobom!― Frančesko se pojavljuje iza nje i smeška mi se. „Da, hoću da idem s Nikom.― I to izgovara siguran, samouveren, rešen, kao da sve ono što neko ţeli da uradi moţe i da uradi. Tri godine rešenosti. „Okej, idemo.― Meni je smešno. Fabiola mi opet prilazi. „Molim te, drţi ga za ruku, ne puštaj ga ni trenutka, budi priseban i uvek uz njega.― Govori to potpuno drugačije nego što inače priča. Što se ovog tiče, jedino se ona pita, ona i tačka. Jaka, ţena, odlučna, koja voli i zna tačno šta ţeli, ništa napola. Ona je mama. „Da, sigurno.― I ne pada mi na pamet da se s tim šalim. I ja umem da budem drugačiji, ponekad. Ulazimo u lift. „Ja da pritisnem, ja da pritisnem...― Hoću da ga podignem gore, ali on odguruje me s obe ruke. „Sam ću!― I podiţe se na vrhove prstiju, i uspeva da stigne do najdonjeg dugmeta, onog na kom piše P za prizemlje, i pritiska ga. Lift kreće.
„Jesi video?― I stoji tako, mali, sa svojih metar i nešto, naslonjen na zid, dok polako lupka nogom po podu dok ga ja gledam sa svojih metar i osamdeset. A onda, vrlo polako, Frančesko podiţe glavu i gleda me odozdo. „Danas je moj rođendan.― „Znam.― „Ali neću da neko tapše rukama.― „Da im kaţem to?― Onda opet gleda dole, malo se opustio. Izlazimo iz lifta. Pesnik više nije tu. I to je jedna dobra vest. Uskoro evo nas u baru. Gledam torte, i na kraju odlučujem. „Hteo bih ovu od šesnaest evra i osamdeset.― Devojka se trudi da pročita cenu s one strane tezge, na kraju je pronalazi. „Da, bakinu tortu, ţuti fil i pinjoli. Moţe ova, Frančesko?― Ali on baš i ne obraća paţnju na to. „Da. A hoću da se igram ovoga.― Zalepio se za staklo i gleda u mašinu s hvataljkom koja ide gore-dole. S vremena na vreme spušta se na čupa-čupse, na medvediće, autiće, druge lizalice, sklapa se, hvata nešto, ali kad se podigne, pušta to da opet padne. „Hoću da se igram ovoga!―, navaljuje Frančesko i počinje da lupa rukama po staklu. „Vaţi.― Prilazim, gledam koliko košta, uzimam četrdeset centi iz dţepa i ubacujem ih u aparat. Ĉuje se novčić kako upada, a dizalica ovog puta stvarno kreće. „Evo, evo, drţi ovde, time se pomera...― Stavljam mu ruke na dţojstik. „Još, još, tako je Fra...― Dizalica stiţe do mesta gde, dole nisko, stoji mnogo više predmeta. „Da, evo ovako, sad pritisneš dugme, ovo crveno, ovde gore, pa će da se spusti...― Frančesko me gleda. „Da, ovo.― Pritiska dugme i hvataljka se otvara i silazi, sve niţe. Kad stigne skroz dole, počinje da zatvara svoje metalne krake, struţe po podu, hvata bombone, kutijice ţvaka, čupa-čups, na trenutak ostaje nesigurna i naglo kreće nagore. „Da―, Frančesko je presrećan. Dizalica je uhvatila lizalicu i polako se pomera ka rupi, ali malo pre nego što stigne do nje, lizalica ispada. Pada i zaustavlja se uz ivicu. Frančesko se u trenutku okreće ka meni, ali i dalje ćuti. Traţi objašnjenje od mene, hteo bi da shvati zašto nije dobio tu lizalicu koja je već bila njegova, koju je ta dizalica pokupila i koju je samo trebalo da spusti u tu rupu. „Ţao mi je...― I ne znam šta bih mu još rekao i ova rečenica koja mi tako izleti dramatično me podseti na jedan drugi trenutak, i samo zbog toga dodajem još nešto. „Dešava se...―
Ali njemu to nije dovoljno, da, u stvari nije ga zadovoljilo. „Idemo!― „Ali moţemo opet da pokušamo.― Ne kaţe više ništa i kreće ka izlazu. Na sreću prodavačica je već bila upakovala tortu, tako da brzo plaćam i izlazim s njim. Frančesko hoda ispred mene, ostavljam ga tako, ali ga ipak kontrolišem. Danas puni tri godine. Ponekad te pogleda tim očima, s nekom ozbiljnošću koja te navede da pomisliš da je sve shvatio. Ipak znam da nije tako. Pitam se koliko će u ţivotu patiti, kada će doţiveti prva razočaranja, kada će iznenada bez ikakvog razloga izgubiti nešto što je očekivao, što mu je neko obećao, što je izgledalo da mu neko duguje, baš kao ova glupa dizalica i njena lizalica. „Frančesko? Vidi ovde...― A on staje i radoznao čeka mene. „Šta?― Spuštam tortu na krov nekog golfa i stavljam jednu ruku iza leđa. „Desnu ili levu?― „Ovu.― Pokazuje mi na desnu, izvlačim je iza leđa i polako je otvaram pred njim. „Jeeee.― Srećan je. „Moja lizalica.― „Evo, sad ću da ti je otvorim.― Nestrpljiv je i skoro da mi je otima iz ruke, onda je stavlja u usta, počinje da je liţe i to ga malo smiri, to je njegova neobična pobeda nad dizalicom i nad njenom neopravdanom nepreciznošću. Ulazimo u lift. „Hoćeš li ti da pritisneš dugme?― Odmahuje glavom. „Okej, ja ću.― Nekoliko spratova ne progovaramo. Onda odlučim da prekinem tišinu. „Kakva je lizalica?― Klima glavom. „Znaš šta su mi mama i tata poklonili za rođendan?― „Ne, šta?― „Jedan divan bicikl, a danas sam s mamom probao da ga vozim.― „I, kako je bilo?― „Odlično, mama mi je objasnila sve i na kraju sam uspeo...― Stigli smo, izlazi iz lifta i ide ka vratima, nezavisan, uţivajući u svojoj lizalici. Pritiskam zvonce. Ko zna kako će mu mama objasniti sve ostalo. „A, tu ste, nikako da se vratite!― „Malo smo se prošetali!― Frančesko odmah ulazi u sobu i ide da traţi Fabiolu. „Uzmi mama, evo i kusur...― „Šta si uzeo?― „Bakinu tortu, ţuti fil i pinjoli, mislim da je još sveţa.― Mama gura celu glavu u kesu. „Po mirisu je odlična.― Onda je naglo zatvara i smeši mi se. „Daj, a što ne
ostaneš?― „Ne, mama, ozbiljno. Moram to da obavim, ne mogu.― „Sačekaj malo.― Spušta tortu na komodu u dnevnoj sobi i dolazi do mene. Ne znam šta hoće da mi kaţe, da li je nešto shvatila, ali neko vreme ćuti, a onda me grli. „Hvala ti.― Jako me steţe, pa još jače, toliko da zatvaram oči jer ovo stvarno nisam očekivao. Odjednom mi dođe da zaplačem, i stvarno se osećam glupo. „A za šta, mama? Za tortu?― Ona se odmiče od mene i pogleda me u oči. „Za sve.― I tada stvarno ne mogu više, ne, moram odmah da krenem. Otvaram vrata i pobegnem u lift. „Ćao, mama.― Ne ţelim da vidim Fabiolu i Vitorija, Vitorija koji bi mi moţda pričao o Alesiji. Nemam ţelju da vidim Fabiolu i Vitorija, koji se pretvaraju da je sve u redu. Ali moţda se samo ona pretvara, Fabiola. Da, recimo onda da nemam ţelju da gledam Vitorija, koji se smeje, zeza se, koji ne shvata, nemam ţelju da ga vidim tako glupog. Da li je to ono što bog oseća kada nas gleda? Kakvo mišljenje ima o našoj naivnosti? Ili o našim sitnim lukavstvima? O našim podlostima? A postoji li neko među nama ko s vremena na vreme uspe da ga iznenadi? Koliko bih to voleo da znam. Moţda u dalekoj, ali baš dalekoj budućnosti. Jeste, kad bolje razmislim, to me stvarno mnogo ne interesuje. Ali jedna stvar me ipak interesuje: da li je Đorđo Palini, svetski šampion u jedenju na dasci, koga sam tek danas upoznao, ostao s njima na ručku? Ne, zato što je Valerija za sve sposobna.
Parkiram, pa idem malo peške. Turisti svih jezika prolaze, jedan Marokanac pokušava da proda neku čudnu lutku, baca je na neki karton na zemlji, zbog čega ona skroz promeni oblik, pa se onda veoma sporo vraća u staro obličje. Ulazim u Fontana Hotel Rome, a En je dole na kraju prostorije, blizu balkona. Priča s Robertom i smeje se ko zna čemu, a kad me vidi ni najmanje se ne postidi. „Nikolo! Hi?“ Trči mi u susret, grli me, pa se kratko i poljubimo, u usta, onda krećemo ka izlazu, a ona se okreće da ga pozdravi. „Ćao, Roberto! See you later.“ A uskoro već ulazimo u auto i ja krećem lagano ka centru, Ulica Del Korso, Trg Venecija. En je presrećna. „Where are we going? What surprise do you have for me?“ Primećuje da je ne razumem dobro ono što me je pitala, ili barem da nisam u to siguran, pa mi onda sve ponavlja sporije. „ Where are we going?“ „Do you know them?“ Vadim karte i dajem joj ih. Ona ih gleda, onda levom rukom prikuplja kosu koja joj se skroz rasula po čelu, i vraća je unazad. „Coldplay! I love them! Thank you.“ Pa skače na mene i zabije se u volan, skoro da skrećemo s puta, na sreću trg je ogroman i nema nikoga da nam ide u susret. Prelazimo Kampidoljo i onda samo pravo prema Teatru Marčelo i još niţe. En mi priča o Koldpleju i kaţe mi da su odlični i da pevač „is married with Gwyneth Paltrou―. Sve u svemu, shvatio sam da je taj Kris Martin u braku s Gvinet Paltrou i da imaju dvoje dece. „Yes, I know, Apple and Moses.“ Kad kiosk i te informacije postanu tvoja velika karta na koju igraš! „And I also know that she has some problems because she was waiting for the third baby but she lost him...u „Really? Oh... I didnt know that...u To je iznenadi, pa me radoznalo gleda, drugim očima, srećna što ja znam tako nešto. Pa mi i dalje priča kako su oni odlični, da su napravili neke stvarno dobre stvari i da ona toliko dugo ţeli da ih sluša i nikako nije uspevala. „Really I like them a lot.“ A onda mi kaţe kako misli da su ih bili optuţili da su kopirali pesme. „Oh, seriously! I read it in a newspaper! They say ‘ Viva La Vida is similar to the song by Cat Stevens, ’Foreigner Suites’, but also another singer, Joe Satriani, says it sounds like his ’If I could fly! All three are beautiful and I think it’s just like love. We kissed each other and we kissed other people in our lifetime, but each time is special.“ Pa mi se nasmeši. Mislim da je pričala o nekom poljupcu, moţda o našem, i kako mi nismo nikog kopirali, mislim, kako smo mi jedinstveni i specijalni. „ You say that we are like a beautiful song... and is the only one?“
„Yes... „ Smeši mi se i ja sam siguran da je rekla i gomilu drugih stvari, ali moţda je suština bila to i, kako god, svidela joj se ideja, pa se onda naslanja na moje grudi i pušta me da opušteno vozim i da više nijednom ne skrenem pre Cirkusa Maksimusa. Alesija nije nikad bila takva. Ako slučajno ne bih tačno odgovorio na pitanje ko je napisao, naslikao, odsvirao ili uradio ko zna šta, nije se smejala ili zezala sa mnom, posebno u poslednjem periodu. Ipak imaju nešto zajedničko: Alesija isto zna sve pesme od Koldpleja i san joj je bilo baš ovo, da ih vidi uţivo. „Zakuni mi se, ako dođu u Italiju, ići ćemo da ih gledamo, koliko god da košta, molim te, Niko, čak i ako budu u Torinu! Zakuni mi se!― „Kunem ti se!― „Juhuuu! Videćeš, i tebi će se svideti do bola...― Da, ali stvari ipak idu ovako. Parkiramo auto i izlazimo, u tišini prolazimo kroz guţvu ljudi koji idu na koncert. Alesija, ja bih svoju zakletvu ispunio, uzeo bih karte, iznenadio bih te i ne bih to sigurno zaboravio, a ipak, sigurno bi me u ovo vreme ti na to podsećala već nedelju dana. Ali to nije bilo moguće jer ti više nisi tu. Neka devojka i momak prolaze u trku zajedno s ostalima, moţda još nemaju karte ili ţele da idu skroz do pozornice. „Let’s hurry.“ „No, we have no problem. Ciccio is incredible...“ Pokazujem joj karte. „ These are the best, with this we can arrive to touch the Coldplay.“ „Oh, fantastic.“ Ćićo nam je našao karte za najbolji sektor na koncertu, tačno smo ispred bine, u VIP zoni. Prejak je ovaj Ćićo, ko zna kako li ih je dobio i koju robu je za to utrapio. Ma, ko zna dokle će on stići, jednog dana će moţda sedeti u Parlamentu! A tamo će čak i protivnici da postanu njegove mušterije, Ćićo je takav. Prolazimo ispred Usta istine, čuvar ih je otvorio specijalno za večeras, i eno ga tamo na vratima. „Moţe li da se uđe?― „Naravno, večeras je Note bjanka!―63 „Nisam to znao...― „Niko nije znao...― Pokazuje na ljude koji prolaze i ne zaustavljaju se. „Još bolje...― Ulazim s En i stajemo ispred drevnog mermernog lica uzidanog u zid crkve. „Do you know what is this?“ „A gentleman who must have done something bad?“ „No, nothing of all this! The story start with Praznik u Rimu zar ne? S onim filmom s Odri Hepbern?―, ljubazno upitam čuvara koji počinje da se smeje. „To ih je učinilo poznatim u celom svetu, ali ova strašna maska, koji je u stvari bila šaht u rimsko doba, vidiš...― Pokazuje mi isklesanu sliku. „Ovo je 63
Notte Bianca - noć kada su svi gradski sadrţaji dostupni: muzeji, galerije, kao i radnje. (Prim. prev.)
jedno rečno boţanstvo koje je gutalo vodu... kad je bilo šaht! Sad turisti tu zavlače ruke! Zamisli da stoji od 1632. godine na ovom zidu Crkve Santa Marija iz Kozmedina... Ali pre tog filma nikog nije bilo briga za to!― Odmahuje glavom i odlazi. „Have you seen the movie Roman Holiday?― „Yes. But I don't remember... „ „It’s the story of a young princess that comes to Italy and for some days goes in the city and nobody knows that she is a princess.“ „Oh, I remember, there is the scene...“ Pa pokazuje kao da će da uvuče ruku. „Because if you put the hand you must say the truth...“ „Oh, this is not for me, Im a liar...“ Pa mi se zločesto nasmeje, okreće se i odlazi. Ja idem za njom i prvi put je gledam nekim drugim očima. Ĉak i čuvar ide za njom, i on je gleda s više paţnje, kao da je En drugačija, lepša. „Doviđenja, e...― „A, da, naravno, prijatno.― Vraća se sebi. Stiţem je, uzimam je za ruku i hodamo tako, a noć je predivna. Sad ima više ljudi i svi trče prema Cirkusu Maksimusu, iz nekih automobila se čuje sirena pošto su promašili ulicu i ostali zarobljeni između ljudi. S bine dopire muzika, u toku je tonska proba. Sigurno neki tehničar isprobava sve instrumente po redu. Mesec je visoko na nebu i s mora dopire povetarac, blag i nestašan, savršen za ovo veče. Prolazimo kontrolu i ulazimo u Cirkus Maksimus, pokazujemo karte nekom redaru koji nas pušta i prolazimo u VIP sektor. More ljudi je došlo, neki sede na zemlji na svojim jaknama, drugi stoje, neki su čak poveli i decu koja im sede na ramenima, ko zna da li će se ikada setiti ove večeri i šta će shvatiti od svega ovoga, s obzirom da, pre svega, pevaju na engleskom! A tu je i En. Vesela En, radoznala En, lepa En, jednostavna En, En koja se okreće oko sebe, koja gleda, zabavlja se, koja gleda u ljude, koja ţeljno sve posmatra, En koja izgleda srećno. „Do you like to be here?' „Very much! It’s incredible to see this concert here in Rome and with you. This night, me, you and Coldplay.“ I baš u tom trenutku, kao da su nas čuli, u savršenom tajmingu sve se zamrači i kreće vatromet iza bine. Zasijaju narukvice koje nosimo, a koje su nam dali na ulazu. S bine kreću baloni i s jednim zrakom svetlosti izlazi on. „Kris Martin!― En urla kao luda i kreće da igra uz muziku Us Against the World. Zna je celu napamet i peva mi gledajući me u oči. „Oh, morning come bursting, the clouds, Amen. Lift off this blindfold, let me see agian. And bring back the water, let your ships roll in. In my heart she left a hole... „ Pa mi prevodi i taj poslednji deo na neprecizan italijanski, ali koji se meni ludilo dopada. „U mom srcu... ti si stavila rupu.― I dalje igra i lepa je, luda je, i slobodna i podiţe ruke ka nebu i gleda
zvezde i ponovo gleda u mene i onda se i ja prepuštam svemu i igram s njom. Počinje i druga pesma, Yellow. „Look at the stars... look how they shine for you! And everything you do...“ Zna i ovu pesmu i krenula je tačno u trenutku kad smo gledali zvezde i ona se smeje, tako to ide u ţivotu, a onda pokazuje na mene, a ja igram srećan i igram, igram, igram oko nje i nastavljam da se vrtim i kad otvorim oči... Tako to ide u ţivotu! Osim zvezda, koga ću sutra naći ispred sebe? „Benedeta!― „Ćao!― Upućuje mi osmeh na silu i nastavlja: „I ti si ovde, a...― Gleda u En, koja ništa nije primetila i koja nastavlja da igra kao da se ništa nije desilo, jer na kraju, lepo recimo jedno drugom, ništa i nije! Ali Benedeta to ne vidi tako, snima je od glave do pete, onda opet gleda u mene. „Naravno...― Kao da je ko zna šta zaključila. „Bila sam u pravu. A, ovo je Domeniko, radi isti posao kao ti, skoro nikad ga ne viđaš zato što uvek dolazi ujutru...― „Ne, ne, znamo se...― Pa mu se javim. „Dobro, onda, vidimo se...― „Naravno, u ponedeljak.― „Da, da...― I izgovara to kroz čudan osmeh, kao da bi trebalo na neki način da shvatim da je moje radno mesto u opasnosti i znaš šta? Koliko god moţe da izgleda neverovatno, mene nije ni najmanje briga. I nastavljam da igram. „ When she was just a girl, she expected the world... but if flew away from her reach, so she ran away in her sleep...“ Onda me En zaustavlja. „What’s the matter? Was she your girlfriend? Im sorry... „ „Ma ne! No, Ann, you wrong! She is not my love! My love is better than her!“ Pa počnem da se smejem i ne ţelim ni da mislim o tome. Naravno da ideja da bi moja patnja, moji problemi, moje loše raspoloţenje mogli da se rode zbog činjenice da me je ostavila Baruština, pa, ne bi bila toliko loša! I sviđa mi se ova pesma i ovde svi igraju kao ludi i voleo bih kad bih znao engleski da pevam s njom. „And dreams of para-para-paradise, para-para-paradise... para-para--paradise...― Ova je laka, govori o raju i tu se poljubimo. Osećam miris dţointa, neko nam ga dodaje i povlačimo dva dima, samo dva i onda ga šaljemo nekome dalje, a ona me poljubi dugo i onda se odmiče i smeška mi se i nastavlja da igra. Ja je gledam i u ovom trenutku sam srećan, da, još jedan jedinstveni momenat, zvezde, mesec, En, ova muzika, ali mi nedostaje moj otac, i u istom momentu kad mi ovo prolazi kroz glavu taj trenutak sreće je prošao. Zatvaram oči i vidim majku kako rasprema po kuhinji, vidim je s leđa, staje, ne okreće se, vidim je da spušta ruke na ivice lavaboa. Onda uzima maramicu s rolne, kida je i briše nos. Plače, ali onda pokušava da sredi svoj glas. „Šta kaţeš, kako je bilo danas, sve u redu?― Ali ostaje tako okrenuta leđima, zna da njene oči ne bi mogle da me slaţu.
nela012
„ This could be para-para-paradise... para-para-paradise oh oh oh oh oh oh.― I dalje igram i hteo bih da sam u raju samo na trenutak, molim te, da mogu da ga zagrlim, samo na sekund, kunem se... ali nije tako. „Ne, mama, nije bilo u redu.― Zašto? Zato što bih hteo da te vidim srećnu, i hteo bih da vidim svoje sestre da razreše sva svoja ludila, a pre svega bih voleo da je tata ovde. Da, voleo bih da si ti taj koji se brine o svemu, tata, da ti ideš i pričaš s njima, umiri ih, reci im šta treba a šta ne treba da rade, a na kraju se okrećeš ka meni, smeškaš mi se i kaţeš nešto od onoga što samo ti znaš da kaţeš. Onda kreće Viva la vida i u pozadini se pojavljuje ogromna slika Eţena Delakroe i svi ostajemo opčinjeni, i igramo s Krisom Martinom i Koldplejom u oblacima koji izlaze ispod bine i skačemo u ritmu. Onda se smanjuju svetla na bini, i pojavljuje se sunce iza leđa grupe, svetio koje nas skoro oslepljuje. En mi se pribliţava. „Look, now Chris’ll play an old keyboard, it was Bruce’s keyboard, Gwyneth’s father. „ Grli me s leđa i ne prestaje da mi priča: „ This keyboard had never been played by anyone... Bruce bought it before bis death. This song is the love he feels for Gwyneth.“ A onda počinje jedna spora, Sparks. A ja je gledam i ona se osmehuje i moţda i ne očekuje drugo. „Ova je predivna. Hoćeš da igraš sa mnom?― Grlimo se i drugi kreću isto za nama, kao da su jedno drugom rekli isto to. My heart is yours, it’s you that I hold onto, yeah, that’s what I do. Pa proba da mi to prevede svojim nesigurnim italijanskim. „Moje srce je tvoje, drţi me za sebe.― Pa me onda još jače stegne. A Koldplej furaju jednu pesmu za drugom. Speed of Sound, Strawberry Siving. A En me ljubi u usta i grize ih, sisa ih i smeje se. „You are my strawberry, how do you say, cherries, once you start you can't stop.“ A onda sviraju We Found Love, Run This Town, The Scientist i druge pesme s X&Y i Mylo Xyloto. Njihov koncert je pravi spektakl, ali onda iznenada sve staje i oni odlaze. Stojimo tako, u neočekivanoj tišini te noći. Poneko svedo se upali, a onda svi krećemo da se deremo kao ludi: „Bis, bis.― I malo kasnije svetla se ponovo gase i oni izlaze u polumraku. Dočekujemo ih s jakim urlikom. Pa kreću s Everything’s Not Lost. Divna, bolna, ali optimistična, govori o nadi da nije još sve izgubljeno. En večeras vidim pod drugačijim svetlom, ne deluje mi više toliko daleka sa svojim ţivotom u NY i sa svojim engleskim, moţda ću jednog dana sve ono što ţelim da kaţem i uspeti. I u tom momentu kreće Charley Brown. I ja se nasmejem zato što izlgeda kao da se odnosi na mene, Ĉarli Braun je onaj dečak kome uvek sve ide naopako, ali je on tvrdoglav i nikad se ne predaje, i sećam se da je, iako ni za bejzbol nema smisla, jednom postigao pobednički home run. Tom zadnjom pesmom završavaju koncert, a meni ona izgleda kao poruka. Svetla se pale, poneko i dalje insistira da produţe: „Bis, bis―, ali sad je već sve upaljeno, i kad je tako to znači da čak ni ako insistiraš neće biti više ništa ni za koga. Ljudi polako počinju da odlaze. En i ja se hvatamo za ruke da se ne izgubimo, ali često se sudaramo s nekim pošto svako ide u drugom pravcu.
„Niko, I really like Chris Martin, I think he could have a lot of women but I think he understood how special being in love with the same woman is. Perhaps he will stay with Gwyneth forever... and it would be nice that you thought this same thing...“ Onda me gleda i smeška se. A ja sam shvatio ponešto, ili barem pokušavam. „But I'm not able to sing like Chris Martin.“ A ona se na to mnogo smeje. „Oh, it’s ok also if you are out of tune.― Onda vidi tezgu s majicama, kačketima i hiljadu drugih sitnica Koldpleja. „Oh, fantastic. Hey, wait for me just a moment.“ I ne daje mi vremena, otrčava, gubi se među ljudima i stiţe do tezge. Pratim je izdaleka i kontrolišem da joj se ništa ne desi, da joj opet ne ukradu novčanik, koji bi trebalo da joj je u dţepu farmerki. Povremeno se pomeram među ljudima koji prolaze kako je ne bih izgubio iz vida, ali neko naleće na mene. „O, izvini, izvini stvarno.― „Niko?― „Alesija.― I dalje ostajem bez reči, ali ovog puta samo zato što ovo nisam očekivao. „Ćao!― Ona se smeška, deluje jako srećna što me vidi. „Kako si?― Pa me zagrli jako, i meni je čudno, da, ali i ne baš toliko, mislim ne razumem, ne mogu baš lako da razumem, onda se ona odmiče. „Dobar koncert, a? Prelep, zar ne?― Kao da smo se juče poslednji put videli. „Da, napravili su stvarno neverovatan spektakl.― Pa se i sam iznenadim ovom svojom sigurnom izjavom. Onda Alesija gleda ispred sebe. „Izvini...― Opet se smeši. „Inače će me ostaviti ovde i izgubiću se...― Ali ko, neki muškarac? Ko drugi? I ne razmišljam više od toga, naglo se okrećem. Ne, to su njene standardne drugarice koje mi se javljaju izdaleka. „Dobro, onda, ćao, Niko, beţim, javi se ako hoćeš.― Pa me poljubi u obraz i otrči. Jedva stiţem da vidim kako se obukla: farmerke, bledoroze košulja, ona pastelna boja koja mi se mnogo sviđa. Moţda sam joj je ja poklonio. Vezana kosa, ima neku narukvicu više nego obično i ogrlicu koju nisam nikad video, a onaj koţni kaiš mi je poznat. Onda više ništa. Ne vidim je više, izgubio sam je. Ponovo. „Hey, do you like it?‘ Okrećem se, En stoji tu ispred mene. U majici koju je obukla preko svoje odeće. Svetloplava je sa svetlucavim natpisom „Coldplay“. Svetluca kao i njene oči. „Yes, I like it.“ Ali moţda i ne uspevam da delujem toliko srećno. „Sure?“ „Yes.“ „Then... I have something for you.“ Izvadi istu takvu majicu, samo veću. „It’s for you... for our concert?“ Pa me poljubi, a onda me hvata pod ruku i nastavljamo da idemo ka izlazu, u tišini. En je stvarno mnogo slatka, ali ne uspevam da se osmehnem. Da li se Alesija setila da je trebalo zajedno da idemo na ovaj koncert? O tome smo
pričali milion puta. Moţda se setila toga kad me je videla. A svega ostalog, da li se Alesija seća? „Javi se ako hoćeš.― A šta to treba da znači? Koji je smisao toga? Da li će se ona celog ţivota sećati da smo jeli zajedno, koliko smo se voleli? A da je En došla pre nje? Gledam u En kako mirno hoda s rukama u dţepovima. Bilo bi mi drago da su se njih dve srele. I ja bih shvatio još nešto više. Alesija me čak nije ni pitala s kim sam. Ali moţda to nije ni bila Alesija, moţda sam sve sanjao. I na trenutak bih voleo da je stvarno i bilo tako.
Ćićo sedi za stolom u Kod Frančeska, u Smokvinom prolazu. Formirala se mala grupa ljudi tu oko njega, konobari stoje i slušaju ko zna koju anegdotu. Rajli ga zainteresovana prati, i mada ne razume mnogo, smeje se zajedno sa svima drugima. „Hej, to znači da je ovde afterparti posle Koldpleja!― „Niko, matori! I? Kakav je bio koncert?― „Fantastic. They played for all ages!“ En i ja sedamo pored njega. „Predivan, mnogo nam je bilo lepo.― „Šta ţelite?― Jedan konobar stiţe u trku, nimalo ga ne interesuju pesme s koncerta. Odlučimo se za jednu margaritu, jednu djavolu i pivo, ali prvo idu brusketi, supliji i kroketi. „Okej, običnu vodu ili kiselu?― „Običnu, hvala.― „Pričaj! Kakav je bio taj koncert?― Ćićo deluje stvarno zainteresovan. „Koje su pesme svirali?― Ostavljam En da priča o ovome pošto se svega do detalja seća. „A, vidiš, nisu svirali In My Place?― „ Oh, yes.“ „Pa da, bilo mi je čudno. A Rush of Blood to the Head jedna je od njihovih najboljih pesama!― Konačno stiţe i piće, sipam En vodu, a onda otpijem malo piva. Vruće je, ali je prijatno, lagani vetar pronalazi put kroz uličice ovde iza Trga Navona. Ćićo, pošto je uvek na internetu, na kraju zna gomilu stvari, pomalo zato što ih skida, pomalo zato što je po prirodi radoznao. Odjednom se okreće ka meni. „Je li bilo mnogo ljudi na koncertu?― Kao da mu je nešto palo na pamet. Zaustavljam se i spuštam čašu na sto. „Mnogo, stvarno mnogo...‖ „I nisi nikoga sreo?― Prvo otpijem još jedan gutljaj. „Ništa ne pričaj. Koncert pun susreta, iako je bilo barem četrdeset hiljada ljudi, izgledalo je kao da smo se svi dogovorili da se nađemo tamo! Sreo sam Baruštinu!― „Ne, ne verujem!― Ćiću je to mnogo zabavno. Daje znak konobaru. „Moţeš li i meni da doneseš jedno?― Pokazuje na moje pivo. Hoće da do maksimuma uţiva u ovom momentu. „I onda? Šta ti je rekla?― „Ma ništa, bila je smorena...― „Verujem ti, izveo si klasično veče s muzikom i magijom...― „Što bi bilo?― Radoznalo ga gledam. „Prvo ribu istandrčeš, a onda, paf, nestaneš!―
A i da kaţem da sam znao tu njegovu izreku, on me ipak uvek zezne. Dve devojke za stolom pored gledaju se iznervirano. Sve su čule. Jedna kaţe drugarici: „Pa jedino su i mogli da budu s dve strankinje...― „Pa da, ako ih razumeš, izbegavaš ih.― Ćićo ništa nije čuo, tako da nastavljam s pričom. „Kako god, bila je s Domenikom, likom iz agencije, nekim mučenikom.― „Ĉuvaj se, jer ona ima da ti ga postavi za nadređenog da bi te iznervirala!― „Da... mislim da već ima to u planu.― Stiţe i njegovo pivo. Ćićo otpije jedan dugačak gutljaj, onda spušta čašu i zatvara oči. „Ah... Tačno mi je ovo trebalo, večeras je prevruće.― Stiţu brusketi, iznose ih na sto zajedno sa suplijima i kroketima. „Pay attention...―, obraćam se En. „They are very hot.u Ona se smeje, uzima brusketu i zagrize je, a onda mi namigne. Ćiću to ne promiče. „Tako i tebe grize?― „Ma beţi tamo!― Okrećem se ka one dve za stolom pored, ali na sreću one misle o nečem drugom. „I onda?― „Šta?― Jedem brusketu, stvarno je odlična. Ono što mi se najviše svidi u nekom restoranu je kad je paradajz nedavno isečen i ne sluţe ti neke parčiće koje su isekli ranije tog dana i ostavili ih dugo vremena u friţideru. „I onda? Nisi više nikoga sreo?― Ćićo navaljuje, izgleda skoro kao da zna. Gledam ga na trenutak, fiksiram ga pogledom, a on ćuti i u vazduhu drţi pivo koje se sprerfiao da nagne. „Šta?― „Ništa, ništa...― „Pa reci mi sad...― Vraćam se brusketima. „Sreo sam Alesiju.― „Ne, ne verujem, kakvo ludilo! Baruštinu... i nju. O, kad tako krene, ţivot stvarno zna da se zeza s nama...― „Da, jedino tebi sve uvek dobro ide!― Ćićo prekida s pićem, spušta čašu i odmah se hvata ispod stola. „Jebote, koji ti je, poludeo si?!? Šta mi baksuziraš ovde? Nemoj tako ni u šali da govoriš!― Onda gleda u mobilni. „Ipak, večeras je čudno, znaš... Ili ovde ne stiţu poruke, ili mi nijedna od njih dve nije odgovorila...― „Ja bih odmah otišao kući...― „I dalje!― Opet se hvata za međunoţje. „Niko, bre, daj, nemoj tako da se zezaš, nikako. Nego mi ispričaj za Ale!― Gledam u En, smeje se i zeza s Rajli, moţda joj prepričava nešto s
koncerta. „Ma šta da ti kaţem? Nema tu mnogo da se priča...― „Kako ti izgleda?― „Drugačija je, ne znam, mislim, ne bih mogao da kaţem, moţda odraslija. A izvini, kakvo ti je to pitanje?― „Pa dobro, tako mi je naišlo...― „E pa loše ti je naišlo!― „Dobro sad, i, kakva je bila?― „Šta hoćeš da kaţeš?― „Lepa?― „Pa lepa, nego kakva, kako bi se i promenila za tri i po nedelje...― Ćićo počinje da se smeje. Jedem kroket. A Ćićo uzima moj supli. Da, a što?― „A šta je sad?― „Ništa, izvini, samo mi je pala na pamet jedna gadost: tri i po nedelje, film u kome nema ničeg sem masturbiranja!"64 Ovog puta one dve su nas čule. Jedna uzima torbu i kaţe: „Svaka čast... ali ovo je barem bilo smešno!― Ĉičo ne propušta priliku da odgovori. „Hvala. A imaj u vidu da večeras nisam u formi!― Devojka odmahuje glavom i odlazi s drugaricom. Ćićo mi namiguje. „Oh, pa jesi li video? Zbarili smo još dve ribe, ti i ja smo neodoljivi..." „Da..." Jedem kroket. A Ćićo uzima moj supli. „Izvini, a zar nisi ti već jeo?― „Jesam, ali ovde su supliji mnogo dobri..." ,,E pa uzmi sebi još jedan!" „Okej, posle ću ti naručiti još jedan..." „Ne, posle mi stiţe pica..." „Pa šta ima veze? Sve ide u jedan stomak!" A onda opet razmišlja. „A jeste li nešto pričali?" „Pozdravili smo se." „Da li je videla da si bio s ovakvom ribetinom?" Pokazuje na En koja jede onaj kroket. „Nije, En tad nije stajala pored mene..." „Aha, a s kim je ona bila?" ,,S drugaricama." ,,I samo s njima?" Iznenađen je ovakvim mojim odgovorom. „Da, a što?" „Ne, ne, onako..." I baš u tom momentu stiţu pice. 64
Pravi analogiju s filmom „Devet i po nedelja― (Prim.prev.)
„Margarita?" „Za nju!" „Djavola?" „Za mene, hvala." Konobar nam spušta pice na sto i odlazi. „Mmm...― Gledam u En i omirišem picu ispred sebe. „I think this pizza must be incredible!“ Ona s osmehom uzvraća. „Sure?“ I odseče viljuškom i noţem parče svoje pice. Je ne stiţem svoju ni da isečem, a Ćićo mi je već uzima. „Hmm, strava, a la djavola! Miris je odličan, mora da je fantastična, mogu li?― „Već imaš jedno u ruci...― „Kad tako kaţeš zvuči grozno! Šteta što nisu tu i one dve...― Smeje se pa zagrize picu. „Mmh, very very good?“ A onda pita Rajli: „Do you want?“ „Yes, thanks?“ Seče joj parče pice, ali kad Rajli hoće da ga uzme, Ćićo joj ga sklanja. „No hands... With the mouth.― A ona ga onda zločesto gleda dok Ćićo skroz napaljen izvija obrvama. Rajli prilazi da zagrize parče, ali Ćićo ga pomera sve više unazad dok ga ne pribliţi svojim ustima. Onda ga Rajli poljubi u usta i tek posle toga zagriza picu velikim ugrizom, i pravi se da je tigar: „Roar...“ Ćićo povlači ruku kao da je uplašen, kao da je mogla da ga ujede. „Do you like it? It’s pizza and salamino! I know that you like it...“ Opet kreće da izvija obrvama, ali mu posred face stiţe udarac torbicom. „A joj, jebote! Ma ko je to? Šta radiš koji kurac?― Okreće se i tek tad primeti da je to Beatriče. „Da, tačno si pravu stvar rekao. Ja hoću da znam šta sam koji kurac radila sve ovo vreme.― Ćićo ustaje. „Ali, Bea, ne, grešiš...― „Šta ja grešim? Zvala sam te i rekao si da ideš da igraš poker, i izgleda da te je ova ruka loše krenula, drugarice i ja smo...― Pokazuje na njih. U stvari to su dve mnogo tuţne osobe koje nas gledaju smrtno ozbiljne i ne odobravaju, verujem, čak ni izbor pice. „... dogovorile smo se da se malo prošetamo. Znao si da sam bila u Gustu, zar ne? Ali ti si svakako hteo da rizikuješ, ali si izgubio!― „Ma, daj, Bea, nemoj tako!― Pokušava da je dodirne ali ona mu otresa ruku s vrata. „Ne diraj me.― „Ma, daj, nemoj tako, nisam ti ništa rekao da ti ne bi bila ljubomorna... Izašli smo s ove dve strankinje, ali samo zato što se Niko loše osećao...― Tek sada me Beatriče pogleda. Punih sam usta, ali pokušavam da se smešim, a njoj to ni najmanje ne pada na pamet. Ćićo gleda u nju, pa u mene.
„Reci joj, Niko, reci joj...― „Šta?― „Ma kako šta? Da si se osećao loše!― „Da, to je tačno, loše sam se osećao...― Za to vreme neki ljudi nas gledaju s drugih stolova i čak su se i prolaznici zaustavili da isprate scenu, neki se sasvim lepo zabavljaju. Ćićo ne gubi nadu, naprotiv, veruje da bi ova moja potvrda mogla da baci jedno sasvim novo svetio na situaciju. Ćićo odlučuje da je to pravi ključ i insistira kod Beatriče. „Daj, rekao sam ti, ne, da je Niko raskinuo s Alesijom...― Jedan deo ljudi koji prate scenu okreću se radoznalo prema meni, primećujem da jedna devojka nešto šapće svojoj drugarici, onda ova druga klima glavom kao da se oko nečega slaţu: da, skapirao sam, ali oko čega? A pre svega, ko su one? Šta se to ovde događa? U kurac, Ćićo i njegova sranja... ali zašto na kraju uvek mora da priča o meni i o mom ţivotu? En jede picu kao da se ništa ne dešava, Rajli sipa sebi čašu vode, moţda na sve načine pokušava da izgleda nezainteresovano. „Znači da je ipak istina!― Ĉujem taj glas i ne verujem svojim ušima, ali onda Ćićo prebledi, i ja shvatam da je sve istina. Iza naših leđa pojavljuje se Debora, druga Ćićova devojka, u pratnji jednog svog prijatelja, mislim, i još jedne devojke. Gleda u nas koji sedimo za stolom. Onda gleda u Ćića. „I? Kako ide ova partija pokera? Samo ja nigde ne vidim ţetone... samo ţetoniranje!― Ipak... Ova je barem simpatičnija. „Pozvali su me moji drugari koji su te videli u prolazu ovde kod Frančeska, ali ja nisam htela da im poverujem...― Ćićo me gleda, ja sleţem ramenima. Debora baca pogled na momka i devojku koji su došli s njom. „Ali, gledajte, to je ţiva istina. Evo ga ovde!― Beatriče je gleda, onda gleda u Ćića. „Izvini, a ko bi trebalo da je ona? Debora je sad zapanjena. „Ne, izvini... a ko si ti dođavola?― Beatriče se smeje. „Sasvim slučajno ja sam njegova devojka!― Debora gleda u Ćića, koji je bukvalno potonuo u stolicu. „Šta? Baš čudno, već više od godinu dana sam ja njegova devojka... je li tako, Ćićo?― Beatriče gleda u Ćića, onda gleda u Deboru. „I ja sam s njim više od godinu dana...― „Kako, kako?―, Beatriče prilazi Ćiću. „Kakva je ovo priča, a? Je li? Objasni mi malo.― Ljudi su okolo sada već formirali pravu pravcatu grupu. Ali opet, ko od nas propušta da isprati ovakve scene kad se dogode? Ćićo ustaje.
„A šta treba da ti objasnim?― Ali Debora povećava tenziju. „Ne, ne, objasni mi, objasni, i meni objasni kad si već tu...― „Devojke, ovde reči ništa ne pomaţu. Ja sam se zaljubio, Im in love.“ Pa uzima Rajli za ruku i podiţe je da bi krenuli odavde. Onda se tiho obraća meni: „Ti reguliši sve ovde, Niko...― Ali ne stiţe ni da završi rečenicu, a neko uzima pivo ispred mene i poliva ga celog. „Svinjo!― Bila je to Beatriče. „Ma ne! Pa jebote, moje pivo!― A Debora uzima Ćićovo pivo i baca celu čašu na njega, ali samo ga malo okrzne. „Da, ti si stvarno jedna obična svinja!― „A joj! Ma jeste li vi lude...?― Ljudi okolo kreću da aplaudiraju i da prave haos. „Svaka čast!― „Bravo, Ćićo! Ti si naš čovek!― Muškarci navijaju za njega, dok ţene udaraju svoje momke i sad nastaje i čudna mini tuča između muškaraca i ţena, a Ćićo, manje nepristojan nego inače, nestaje u dnu uličice vukući sa sobom poslednju ţenu koja mu je ostala, Rajli. Dok traţim račun, vidim Beatriče i Deboru koje jedna drugoj pričaju sve ţivo o Ćiću. „Ne, ne verujem, ma ozbiljno? A kad?― „Ma ovog leta.― I odmahne glavom. „Eto zašto...― Stiţe i konobar koji mi donosi račun. „Slomljenu čašu ti nisam naplatio. Na kraju, tvoj drugar nam je napravio ogromnu reklamu.― „E pa jeste...― Tako da plaćam i krećem s En. Hodam u tišini i ne znam odakle da počnem. Onda me ona hvata za ruku i prekida trenutak neprijatnosti. „Your friend is nice, is he really in love with Raily? Or did he just say that because the two girls were so angry?“ Gledam je s osmehom. „No, I think it is true, Raily is very nice...“ Ona se nasmeje pa mi jako stisne ruku. I dalje hodamo ćutke. „I also saw the other girl on the concert... But have you got as many women as Ciccio.“ „No, not so many.― Pa i ovog puta poţelim da kaţem nešto više, ili drugačije, ali moţda će me nepoznavanje jezika opravdati.
Rano je jutro, u vozu smo koji juri brzo, ali ne prebrzo. Razgovarali smo malo nakon celog onog haosa od sinoć između Ćića, njegovih devojaka i Rajli, tako da sam na kraju na neki način uspeo da je smirim. Ali nije bilo jednostavno. „I'm not like Ciccio, now I'm alone.― Na to se ona nasmejala. Baš čudno, na trenutak joj je bilo došlo čak i da zaplače. Oborila je glavu, ostala je da ćuti. Video sam kako joj brada drhti, a onda iznenada i jednu suzu kako silazi, polako, niz njen levi obraz, pa sam je zaustavio. Stavio sam kaţiprst desne ruke na njen obraz, kao da je mala trepavica, tu, na pola, spuštena s neţnošću, i onda sam je osetio kako stiţe. Ostao sam tih, s tim mokrim prstom, i pala mi je na pamet jedna luda ideja. „Ovo je jedna američka suza, prva koju sam ikada video.― Onda sam joj stavio ruku ispod brade i neţno joj podigao lice. A ona je onda još neko vreme drţala zatvorene oči, ali kada ih je otvorila, to je bio predivan prizor. Zelene s pomalo smeđe tu i tamo, ali nakvašene suzama, duboke, prefinjene, osećajne, bezazlene, s celim jednim ţivotom pred sobom i s ogromnom ţeljom da budu voljene. Tako sam ih ja video. U njima sam pronašao sve ovo, putovanje jedne beskrajne ljubavi. Da li ti sve ovo moţda moţe dati jedan običan pogled? Ili sam ja taj koji je ţeleo da vidi sve to? Sećam se da sam jednom s Alesijom išao na izloţbu u Kvirinalske štale. Zvala se Metafizika. Bilo je vrlo mnogo slika, i ona mi je rekla: „Dolaze direktno iz MoMe, njujorškog muzeja. Ima i Italijana i stranaca, od dadaizma do nadrealizma, sve do američkih apstraktnih ekspresionista―. I tako smo proveli mnogo vremena u obilasku svih tih sala i na kraju me je ona pitala: „Koja ti se najviše svidela?― „Ova.― „Pa naravno, zato što te podseća na onu reklamu... za benzin!― „Ma ne, Magrit mi se sviđa zato što dovodi u pitanje realnost.'* A neka profesorka koja je stajala tu u blizini s đacima prišla mi je iznenađena. „Gde si to pročitao?― „Nisam pročitao.― „A kako onda to znaš?― „Razmišljao sam.― A ona je otišla, ne baš skroz ubeđena. „Stvarno si razmišljao o tome?― „Da, ali šta tu ima čudno, svaka slika, svaka stvar te navodi da razmišljaš, ako razmišljaš.― A Alesija mi se nasmešila, ni ona nije bila baš skroz ubeđena. I sećam se da sam joj uveče poslao poruku na mobilni. „‘Sreća nije sudbina, sreća je umetnost u čistom obliku‘―, Rene Magrit. A ovo jesam pročitao. Mada se ne slaţem. Ja sam tebe sreo slučajno.―
Ta Magritova rečenica, a posle i ta moja, nisu ipak bile dovoljne: moţda je ona već bila odlučila pošto mi te večeri nije odgovorila. Onda pogledam En, njeno lice je u mojim rukama, a njene oči kao da u meni traţe neki odgovor, neku rečenicu, bilo šta što bi joj pomoglo da se oseti sigurnijom. Ali ja uspevam samo da joj kaţem da sam ja drugačiji od Ćića, a onda je ljubim i njene usne su meke i vlaţne i mirišu na neku već proteklu suzu i još uvek drhte i gube se u mojima. Onda me En jako steţe kao da se boji da ću da pobegnem ili da će me izgubiti ili kao da bi da mi nešto kaţe. Ipak, taj poljubac je drugačiji od ostalih, osećam to. Kao da je u njemu sadrţan očaj, ili neka tajna poruka, ali toliko tajna da je ne razumem. Onda se odmiče od mene, gleda me pravo u oči, malo šmrkće i na kraju se nasmeje. „Tomorroiv I would like to see the sea. „ I tako evo nas ovde. Htela je da ide vozom, pošto je sve istraţila u svom Lonely Planetu. „It makes fifteen trips a day and it only takes an hour.“ A onda se nasmejala i odabrala mesto. „I would like to go to... Anzio!“ A ja sam osetio kao mi se srce steţe, iznenada je ona bila ta koja je otkrila ko zna koju moju tajnu. „ Why Anzio?“ „I want to see this place because the Americans landed here during the war and then because... Im sure it’s nice! Do you know it?“ „Yes, I went there very often with my family when I was very young...“ Ali ne kaţem više ništa. Voz sad juri dosta brţe. Ćutimo, sedimo jedno naspram drugog, ona čita ko zna šta u svom vodiču. Ja imam naočari. Vetar ulazi kroz prozor i osećam miris mora koje se pribliţava. Gledam napolje. Nisam nikada išao vozom u Ancio, uvek smo išli kolima, svi zajedno magistralom Pontina. Moj otac je pevao, a mi s njim, kao što sam često viđao u nekim američkim filmovima kad ţele da prikaţu da se radi o porodici. Ali mi smo to stvarno radili. A onda voz staje. Škripa kočnica po zarđalim točkovima, sigurno su i one pune soli. Da, kroz prozor se vidi more, nije mnogo daleko. Onda gledam napred i vidim plavu zastavu sa ţutim suncem u centru i nedaleko i svetionik. Ne verujem svojim očima, tu je. „Come on?“ Spuštam naše rance s nosača za kofere. „Let’s go down?“ „Are we already there?“ Ali ja joj ne odgovaram, uzimam je za ruku i ona trči za mnom kroz hodnik sve do vrata. „Come on, come on?“ Pomaţem joj da siđe, jedva na vreme. Vrata se zatvaraju uz odsečan zvuk i svi oni zupčanici opet se stavljaju u pokret uz veliki napor. Gledamo voz kako se polako udaljava, a onda ubrzava pre nego što nestane iza okuke. „Where are we?“ „This is one of the most beautiful place of Anzio. Come with me..? Pa je povedem za ruku van stanice i već smo u poljima koja idu prema
grebenu. U daljini se vidi svetionik, pokazujem joj ga. „This is Capo D’Anzio..? I dalje hodamo. „And this is Grotta di Nerone..?“ Silazimo nekoliko stepenika i nađemo se na plaţi. „ The legend says that Nerone could escape with his ship and these..?“ Pokazujem joj nekoliko tih pećina ispod spruda. „... arrive to the incredible Villa di Nerone?“ Tako šetamo po plaţi, more je uzburkano, talasi se odbijaju o obalu, ima vetra i nema ţive duše. Puno je kamenja, okruglog, trouglastog, kvadratnog, malog, velikog, kao i staklića, komadića flaša, a sve je to more omekšalo, sve je zaobljeno, nema ničeg šiljatog. A ja joj na svom nesavršenom engleskom pričam da sam ovde uvek dolazio sa svojim ocem kad sam bio mali, da je on pravio kolekciju ovog kamenja, sve ih je drţao u jednoj velikoj crvenoj kutiji i svakog leta, kad bi se vraćao u Rim, donosio je poneki novi. I ne znam kako, ali kaţem joj kako mi nedostaju njegove velike i tople ruke koje bi me s vremena na vreme pomilovale ili mi obuhvatale celo lice, čak samo da bi me nervirale, da bismo se smejali i šalili. I dok sve to pričam, shvatam kako plačem dok sedim na nekoj maloj steni. A ona me jako grli i miluje me po kosi, dok ja slušam more, sakriven u njenim rukama. Onda osećam njen miris, počinjem da je milujem, uzimam njene ruke i ljubim ih i grizem joj zglobove, a ona se smeje i onda se premeštamo malo, malo dole, između stena, skriveni od svih i svega. Otvaram ranac i stavljam veliki peškir na jednu ravnu stenu a ona se opruţi preko njega, onda vadim i telefon i priključujem jedan mali zvučnik i puštam She, muziku uz koju smo se upoznali i koja je posle na neki način postala naša pesma. Ona odmahuje glavom, stidi se i krije glavu među rukama, onda podiţe noge i brzo ih pomera ka nebu, kao da vrti pedale, sva opijena od sreće. Na kraju se zaustavlja, savija noge i spušta ih na stenu. Ja ih milujem, osećam ih tako gole među svojim rukama, a ona, i dalje s glavom skrivenom u rukama, otkriva jedno oko i zločesto me gleda. Ja se penjem preko nje, pa još gore, i osećam njene gaćice i milujem tanku gumu i onda se uvlačim i vidim kako ona zabacuje glavu unazad i ostaje tako da udiše more i ja je osećam tako, među svojim prstima, i pratim svaku najmanju nijansu njenog uţitka. Ugrize se za donju usnu i osećam da je još vrelija i nastavljam da se igram s njom, prstima. Ona pomera leđa i skoro da se izvija u luk, a ja joj onda s obe ruke povlačim gaćice nadole, a ona ostaje na peškiru raširenih nogu i podignute suknje i sa svojim plavim, kovrdţavim breţuljkom, slobodno okrenutim ka nebu, i laganom vetru koji ga miluje. Još joj zadiţem suknju, ljubim joj stomak, ravan i mek, a onda pupak i silazim još dole i krećem da je grizem udišući miris mora. Pesma se završila i sad kreće druga. Sailing od Kristofera Krosa. Ćićo i njegove plejliste. Ipak u njoj ima nečega magičnog, sad izgleda kao da se talasi pomeraju u tempu. En otvara oči, vidim u njima odraz neba i oblaka i podiţem joj noge u trenutku kad postaje moja. Grli me jako, još jače, i vidim da me steţe sve više i više, do momenta kad je svršila. I ostajemo tako, zagrljeni, ja sam opruţen preko nje i gledam u more i slušam muziku i zvuk talasa i lupanje njenog srca koje se polako, polako, usporava. Onda me obuzima osećaj neke čudne sete, ne bih nikada pomislio da ću se jednog dana vratiti na, ovu plaţu da bih doţiveo
sve ovo. Gledam nebo, tako plavo u daljini i poneki oblak iznad sebe, i ne znam da opišem ono što osećam. Ĉesto sam kao mali bio na ovoj plaţi sa svojim ocem i nisam ni razmišljao da ću nekad uspeti da je opet nađem, a evo me, međutim, sad ovde s En, jednom strankinjom... Očajnički traţim objašnjenje za sve ovo i pomaţe mi pesma od Komandanta65, Un senso, u kojoj on pokušava da nađe razlog za naš ţivot. Ipak sve ovo mora da nešto govori, ovo nebo i ovo more su isti oni gledaoci iz mog detinjstva, iz tih momenata, iz tih šetnji, iz te ljubavi, i oni stvarno znaju šta sam izgubio, znaju šta ne mogu više nikad da nađem, moţda su mi dali tu mogućnost da se vratim ovamo, da danas nađem ovo mesto koje će mi reći nešto, da En nije slučajnost, da ćeš za ono što izgubiš posle naći nešto drugo... A ta misao, ta slatka iluzija, poklanja mi osmeh i još jedan trenutak sreće. Malo kasnije, ludi i polugoli, ulazimo u vodu. „Brrrrrr, it’s very cold.“ Ona se smeje, ali na kraju nas baš i nije briga, skidamo sve sa sebe i bacamo se u vodu. Ostajemo tu, na pučini kod rta Arko Muto. Sada je more mirno, vetar se stišao, plutamo jedno ispred drugog dok sunce postaje crveno i lagano se spušta. Da, ovo je jedan od onih momenata koji će sigurno ući među naša najlepša sećanja. Malo kasnije se osušimo, a ja joj jako trljam noge i ruke pre nego što se obuče. Kosa joj se suši na poslednjem suncu, ali ostaje malo nadignuta i ona počinje da se smeje dok pokušava da je očešlja. „Hey, look... I found it. Do you like?“ „Oh, very much.“ Dajem joj kamen i ona ga jako steţe i prinosi ga srcu i jako trepće, počela je i da imitira, mnogo je zabavna. ,,Oh, it’s my heart... “ „No, it’s mine and you have stolen it.“ Ona me gleda s osmehom, onda ga ljubi i stavlja u torbu. Kamen je tamnoplave boje, u obliku srca, savršeno zaobljen, deluje skoro kao skulptura koliko je dobro ispao. Malo kasnije smo na večeri u Kod Romola u Luci. „Hej, Ćićo me je zvao da se osigura da ću dobro da vas pazim! Mada bih ja to i inače uradio!" Simpatičan je ovaj Valter, koji zajedno s bratom vodi ovo mesto. Donosi nam čitavu seriju predjela. „Ovo su vam bila hladna, a sad ću vam izneti i topla...― Skoro da se zabavlja time što nam donosi čitav niz izvrsnih jela. „Evo, ovo su inćuni punjeni mocarelom, ovde imamo lucijanske hobotnice, tople, s paradajzom, a ovo je musaka od krompira s bakalarom i mladim ovčijim sirom... pa se posluţite..." Puni Eninu čašu, a onda i moju. „Ovo je izvrsno, zaista kvalitetno vino." A za to vreme i dalje stiţu druga jela. „Evo, 65
Vasko Rosi, pesma se u prevodu zove Smisao. (Prim. prev.)
ovo je riblja čorba, a ovo su špageti sa školjkama preliveni sosom od brokolija." A odmah zatim stiţe čitava serija glavnih jela u malim porcijama. „Riba grdoba s čeri paradajzom i lukom i arbun s hrskavim povrćem... da, a s ovim opet morate da probate ovo... Gewurztraminer Sanct Valentine.― Pa odmah spušta dve nove čaše i puni ih. Onda odjednom staje. „Hej, a kako ste došli?" „Vozom!" „Ah, odlično!" Pa napuni čaše. „Posle ove večere treba znači da brineš jedino da ne postaneš tata..." Pa gleda u En kroz osmeh. „Iako..." Pa odlazi sav veseo. En me radoznalo gleda. „ What did he say?“ „Ništa... nothing. He loves the family?“ „Aha...― Smeška mi se ne baš skroz ubeđena, onda nazdravlja sa mnom i ispija celu čašu belog vina. „Good! Very good.“ „Da. Yes, it’s true...“ Pa se i ja osmehujem dok brišem usta i razmišljam o onome što mi je rekao Valter. Onda probamo i odlične slatkiše: kolač s pijanim kruškama, s čokoladom i seckanim bademima i semifredo s kremom od badema i pistaćima i rumom starim petnaest godina. Na kraju Valter kaţe: „Ovo apsolutno morate da probate, to je šejk od limuna koji mi pravimo...― Tako pojedemo i ovu poslednju poslasticu s prikrivenim ukusom ledene votke. En ga skoro u dahu dovrši, a onda i dalje jednom dugom kašikom kopa po dnu. „ You liked it, eh?' „A lot.“ Oliţe još jednom kašiku i zatvara oči. „Fantastic!“ Gledamo u čamce koji se ljuljuškaju ispred nas, pristale u luci, uţad koja lupa poterana vetrom, a onda iznenada osetim Eninu ruku na svojoj, gledam je dok me miluje, a da me i ne gleda. „Thank you, Nicco...“ Onda se okreće ka meni, oči joj blistaju od sreće. „For everything...“ Onda počinje brţe da govori i ne razumem baš dobro ono što mi kaţe. „I wish you were really in love with me, that this week would never end, that I was not the classic foreigner, a beautiful girl good for just a one night štand...“ A onda mi se osmehne i moj izraz lica bi donekle trebalo da je navede da shvati da nisam baš bogzna šta razumeo. „Oh... it’s not important. Could we pay half each?“ „Ne!― Ovo sam razumeo. „Excuse me... Mhm, mislim, mogu li da dobijem račun?― Valter stiţe do stola. „Da li je sve bilo u redu?― „I više od toga, stvarno izvanredno, sve je odlično, hvala.― „Okej, zadovoljan sam zbog toga, to znači da je to to, Ćićo će se pobrinuti za sve.―
Ja sam iznenađen. „Ma ne, ma kako?― „Imamo vrlo poseban odnos, taj nesrećnik i ja...― Valter se smeje dok pomera stolicu. „Zvao je dok ste jeli, i dvesta puta me je zamolio, znaš kakav je on, zar ne?― „Eh! Ma kako da ne, ko zubna bolest je!― „Da, baš tako, rekao je da on plaća pošto mora da vam se izvini zbog sinoć, ko zna šta je izveo taj frkadţija!― „E, da...,― Pozdravljam i Valterovog brata i njihovu mamu Luizu u kuhinji. „Doviđenja, gospođo, hvala, e, stvarno je sve izvanredno!― A oni nas svi pozdravljaju na vratima restorana, zajedno s tetkom Frankom, koja je neposredno zaduţena za slatkiše. U brzini hvatamo voz u 22.56 za Rim, i moţda zbog večere, ili moţda zbog umora od celog tog dana, ili zbog lepote večeri, evo nas ispred njenog hotela a da to nismo ni primetili. „So...― Stajem malo dalje od ulaza. „See you tomorrow. I have to work but if you want we can stay together for lunch... maybe one hour and then the night... always if you want..“ Ona obara pogled, onda ga podiţe i otvara usta kao da treba nešto da mi kaţe, ali onda kao da se predomisli i kaţe mi nešto skroz čudno. „I saw a movie once called Serendipity. I always thought that that is true...“ Poljubi me u usta i pobegne. A ja ne shvatam i stojim tu da je gledam dok uzima ključeve s recepcije i trči uz stepenice a da se i ne okrene. Pa razmišljam o tom tako brzom poljupcu, i ovom skoro beţanju, kao da bi da izbegne suze. Moţda je trebalo da shvatim.
„Stiţem, stiţem... Bio si nestrpljiv, a?― Stric mi preuzima smenu u kiosku, i stvarno sam srećan, nekih dana vreme kao da uopšte ne prolazi. „Vidi se, a?― „Spremao si se da kreneš iako još nisam stigao!― „Ne bih to nikada uradio...― Upućuje mi osmeh i spušta jaknu unutra. „Ĉiko, vidi, Tempo smo prodali, čak i Di pju smo skroz prodali, a preostali Porta Porteze su ispod tezge...― Stric Karlo gleda ispod i pronalazi ih. „Okej. Sutra ujutru dođi na vreme...― „Uvek...― „Eh, da, uvek, uvek...― Ne stiţem ni da izađem, a Ćićo tačno tad stiţe ispred kioska. Ulazim u njegov auto, a on naravno kreće u punoj brzini, ali ne obraćam mnogo paţnju pošto sam mnogo radoznao. „I?― „I šta?― „Pa, pre svega, hvala ti za večeru u Romolu, to je bilo fantastično, a onda ispričaj mi...― „Šta?― „Nakon celog haosa od prekjuče, nemaš ništa da mi ispričaš?― „Šta treba da ti ispričam?― „Šta su posle pričale Beatriče i Debora?― „Pa otkud ja znam, jel' misliš da one to pričaju meni? Obe su mi poslale čitav niz neverovatno ţestokih poruka i dva mejla od kojih, ako samo kreneš da čitaš, posle prvih redova moţe da te strefi srčka!― Počinjem da se smejem. „Pazi, sam si to traţio― „Pazi, kad sam stigao u hotel barem su me pustili da se popenjem u Rajlinu sobu, samo što ta tenzija, kad sam opet pomislio na baksuzluk da su obe prošle baš tuda posle godinu dana savršenog preplitanja, mislim, prošlo je loše, kiksirao sam.― „Ma ne verujem! Ti, legendarni Ćićo koji je pričao neverovatne stvari s Beatriče, pa odmah sledeće večeri s Deborom... Izblamirao si se? Ma šta će strankinje reći o nama? Moramo ponosno da nosimo svoje italijansko ime...― „Da, i ne samo to!― „Šabane!― „E, pa ionako da ja to nisam rekao, ti bi...― „Ma nemoj...― „Sad je tu nešto čudno... Jutros sam probao da pozovem Rajli ali njen broj
je nedostupan.― „Koji?― „Italijanski, ja imam samo taj, dao sam joj jednu karticu koju sam imao, inače bi je s romingom masakrirali!― „A, pa da...― Stiţemo ispred hotela i Ćićo pronalazi parking, tako da izlazimo zajedno. „Zdravo.― „O, dobar dan.― U susret nam ide Roberto, simpatični portir. Prepoznaje Ćića i osmehuje mu se... moţda je baš njemu tutnuo novac da bi se popeo u sobu. Mi neko vreme ćutimo, Roberto nas gleda. Ćićo onda bude malo iznenađen, videvši da tip apsolutno ništa ne preduzima, pa on kreće. „Moţeš li da nam ih pozoveš, molim te?― „Koga?― „Ove dve strankinje, Amerikanke.― „Ne mogu.― „Već su izašle?― „Da, jutros rano.― Ćićo me gleda iznenađen. „Ah Rajli mi nije ništa rekla.― „Pa dobro, sad će se vratiti...― „Ne, nisu one izašle, one su otputovale.― „Otputovale su?― Obojica se gledamo iznenađeni. „Kako, otputovale? A gde su otišle?― Pitam ga smirenim glasom. Moţda je pogrešio, ili su moţda otišle negde a on nije dobro shvatio. „Vratile su se u Ameriku. Imale su let danas u dvanaest.― A nas dvojica ostajemo zapanjeni, bez reči. „Aha, hvala...― Izlazimo. „Evo, izgubio si čak i Rajli... hmm, neki baš lep period.― „Jesi li siguran da nisi ništa znao?― „Ne, nije mi ništa rekla, to mi uopšte nije palo na pamet.― „A jel' moţe biti da portir greši?― „Ne, pogledao je i u knjigu. Otišle su...― „Samo tako, da se ne pozdrave?― „E... tako izgleda.― Skroz sam iznenađen i obuzima me neki čudan osećaj, iznenadan, jak, neka vrsta panike. I na trenutak mi ponestaje daha, a srce mi jako lupa, ali onda uspevam da se iskontrolišem, malo se umirim. Meni se En dopadala. Mnogo. Ali ne samo to, nego i njen iznenadni odlazak, to je kao da sam izgubio nekog, bez objašnjenja, bez pravog razloga, čak i bez poslednjeg pozdrava. „Ćićo, šta misliš da ga pitamo za jednu uslugu?― „Za šta?―
„Ako moţemo na trenutak da se popnemo u njihovu sobu...― A Ćićo u tome uspeva, naravno. Jedna spremačica ide s nama, otvara vrata sobe karticom i ostavlja nas tu, na pragu, a ona nastavlja da čisti na kraju hodnika. Nakratko ostajem na vratima, a onda ulazim. Soba je u neredu, prozor je otvoren, kreveti neraspremljeni, peškiri razbacani svud po sobi. Uzimam jedan u ruku, i dalje je vlaţan. Ko zna da li je njen ili Rajlin. Gledam oko sebe po sobi. Kreveta su dva, a jedan je skroz neraspremljen, drugi je donekle sređen. Taj drugi mora da je Enin. Prilazim, uzimam jastuk i mirišem ga. Da, osećam njen parfem. Onda zatvaram oči, zamišljam je, opet vidim neke zajedničke momente, najlepše, najintimnije, to što smo se tako dobro upoznali, to što sam je u nekim trenucima doţiveo tako duboko, kao svoju, samo svoju, a da sad nemam više ništa. Jako steţem jastuk, onda ga spuštam na krevet i na uzglavlju vidim jednu dugu smeđu dlaku. Smeškam se. Moţda i dalje miriše na more. Fioke su zatvorene, otvaram ih da vidim da li su ostavile nešto. U prvoj nema ničega, i druga je prazna, ali kad krenem da je zatvorim osećam da se nešto pomera. Onda je otvaram, uvlačim ruku i nalazim ga. I pomislim da je to znak. Nije mogla da ga zaboravi. „Hej, Ćićo... da li se plašiš aviona?― „Mnogo, a zašto?― „Moraćeš to da prevaziđeš.― „Šta? Neee, ma nema govora o tome. Ma ti si poludeo, svakog dana si mi bez prestanka išao na jaja s pričom da te je Alesija ostavila, a sad, jedva je prošlo nedelju dana s ovom devojkom, lepa je, jeste, prelepa, i ti hoćeš da ja prelazim okean tako brzo? Neee, odmah to zaboravi, nećemo ni da pričamo o tome...― „Ćićo, vaţno je.― „Vaţno? Moj ţivot je vaţan, devet sati uţasa koje bih proţiveo na tom avionu su vaţni, to što je meni u Rimu odlično, što ja volim Rim, što se ja ne bih nikada preselio iz Rima, ni zbog čega na svetu, to je vaţno...― Vidi da me ta njegova priča nije ni najmanje ubedila. „Ne, a?― „Ne.― „Odlično, onda mi objasni zašto bi ja i ti ikada trebalo da idemo u Njujork.― „En je zaboravila ovo.― Pa mu pokaţem kameno srce koje smo pronašli u Neronovim pećinama. „Znači, mi idemo sve do Njujorka zato što je En ovde zaboravila kamen?― „To je srce.― „Dobro, šta god da je!― I onda počinjem da mu pričam i ispričam mu u šta ja verujem... Da se stvari ne dešavaju slučajno, da je En mogla i da ne zaboravi to srce, ili taj kamen kako on kaţe, ali se to ipak dogodilo i moţda je, na svoj način, to neki znak. Da mi nikada nismo videli Njujork i da ga moţda ne bismo videli još ko zna koliko godina, a da ga moţda ne bismo nikad ni videli. I da ţivot treba da se ţivi i da mi treba da gledamo dalje od Olimpijskog stadiona u Rimu, dalje od Tibra ili da pogledom stignemo bar do Ulice Salario, a onda i severnije od Rima i kad
jednom budemo tamo, e da onda idemo još dalje. Zato što bi sve ovo moglo da nas promeni, da nam pomogne da odrastemo, da razvijemo intuiciju, moţda, kao kod njegovog prijatelja Zakerberga, i da nas navede da razmišljamo na drugačiji način i da nije uvek sve ono što je bio naš svakodnevni ţivot i zaista naš svakodnevni ţivot. A on se posle nekog vremena više ne buni, ne govori o svojim strahovima, tu je i sluša me, a ja se ne zaustavljam i kaţem još mnogo toga jer znam da sam ga moţda uverio, i kad bih se zaustavio, izgubio bih ga, a to ne ţelim. Ali istina je da mi je potreban jedan san, očajnički mi je potrebno da o nečemu sanjam, jer sve ono što me sada okruţuje nije san, izgubio sam nešto zbog čega sam prestao da sanjam, i u jednu stvar sam siguran: ako ne sanjaš, nigde nećeš stići.
Taj trenutak sreće... kad je kiša padala do pre samo jednog trenutka, ti treba da izađeš i odlučiš da nećeš poneti kišobran. A čim izađeš, pojavljuje se duga i odmah zatim sunce. I u sekundi shvatiš šta znači kad veruješ. Taj trenutak sreće... kad si na telefonu s njom i prepričavaš joj svoj dan. Ona te pita: „Gde si sad?―, i baš dok joj ti to objašnjavaš, ona stiţe autom i upućuje ti osmeh. Taj trenutak sreće... kad stojiš u redu u supermarketu i ne ţuri ti se, ali onaj ispred tebe, nije jasno zašto, gleda te, vidi da imaš mnogo manje stvari od njega i odlučuje da te propusti. Ti kaţeš da nema veze, ma kakvi, nema potrebe i osmehuješ mu se. Osećaš se kao njegov prijatelj zauvek. Iako ga više nećeš videti. Taj trenutak sreće... kad se nadaš da ćeš dobiti poruku, onu poruku, i hiljadu puta gledaš u mobilni ali ništa, nema je. Onda na trenutak zaboraviš na to... i evo je! Onda je otvaraš i napisano je baš ono što si ţeleo. Taj trenutak sreće... kad, nakon što si mesecima razmišljao šta da joj pokloniš, staneš i shvatiš da je sam dan ono što treba da bude poklon za nju. Pa onda isplaniraš sve, od jutra do večeri, kako bi svaki trenutak za nju bio neponovljivo iznenađenje. Taj trenutak sreće... kad si završio ono što je trebalo i moţda si se jako namučio i nisi bio siguran da ćeš uspeti. Ali da, uspeo si. I osećaš se kao šampion, ali jedan od onih koji tajno pobeđuju, koji noću jure po pustoj stazi bez publike. Taj trenutak sreće... kad ti nešto ispadne iz dţepa a ne primetiš, i neko te zove jer je to podigao i sad hoće to da ti vrati. Na trenutak ne razumeš i skoro da mu i ne veruješ, ali onda ga pogledaš u oči i vidiš da je iskren. Iako je to bilo samo dvadeset centi, tebi se čini kao da su ti vratili blago. Taj trenutak sreće... kad konačno, nakon što si izgubio gomilu lopti, ovu baš dobro primaš, prilaziš golu, ne razmišljaš, šutiraš i postiţeš gol. Svi skaču na tebe, prekrivaju te, guše te i izgleda ti kao da si osvojio svetsko prvenstvo, iako je rezultat 4 prema 1 za njih... Taj trenutak sreće... kad se nakon jednog dana koliko čekaš i neprestano proveravaš ikonicu s obaveštenjima na svom fejsbuku u nadi da će se pojaviti „1― na porukama, to konačno i dogodi. Ona je videla. I odgovorila je i napisala ti je nešto zbog čega se osećaš veoma vaţnim. Taj trenutak sreće... kad imaš malo baterije na telefonu, a ona te zove i ti se nadaš da će izdrţati još malo da bi ona stigla da ti kaţe „volim te―. To se i dogodi, i kaţe ti „volim te― i posle samo jednog trena telefon umire i moţda si i ti hteo da kaţeš nešto ljubavno, a u stvari ostaješ tako tu, sa svojim blentavim kezom...
Jednom prilikom je neki pisac, u zahvalnicama za svoju knjigu, napisao da će to biti poslednje, da neće više nikome zahvaljivati. Ja sad ne znam da li je on to stvarno uradio, ali me je to veoma potreslo. Pomislio sam kako mora da su se osećali svi oni kojima je on upravo zahvalio i, pre svega, šta je to što zbog čega je doneo takvu odluku. Mislim da sve treba da se radi s najvećom mogućom slobodom i da to pre svega treba da bude neka vrsta egoističnog zadovoljstva, kao kada kupiš poklon za prijatelja, ili još bolje, za nekoga koga voliš. Ja verujem da iza svake stranice, na ovaj ili onaj način, stoji čitavo mnoštvo osoba koje su nam nešto savetovale. Štaviše, na neki način knjiga često dozvoljava piscu da dovede u red neke stvari koje mu nisu bile jasne, da traţi oproštaj od nekih ljudi iako njih više nema, ili nisu više prisutni u ţivotu pisca. Na stranu sva ova razmišljanja, pričinjava mi veliko zadovoljstvo da se zahvalim određenom broju ljudi koji su učinili nešto za mene. Antonio Rikardi. Jednom sam s njim ćaskao o nekom autoru i nekoliko dana kasnije priredio mi je jedno predivno iznenađenje. Ovo je jedna od stvari zbog koje ţelim da mu zahvalim, ali i najmanja. Posebno hvala Gabrijeli Ungareli zato što me je ubedila i razveselila svojom strašću i svojom velikodušnošću i Kjari Skaljoni za sav posao koji je uradila i za to kako se posvetila ideji paste griče, nadajući se da neće ostati neostvarena, i mojim pričama koje su, kunem joj se, bile istinite. Hvala Andrei Delmonteu na njegovoj ogromnoj trezvenosti i preciznosti i na tome što ti s njim čak i najteţe stvari izgledaju lake. Hvala Marti Treves na njenoj izvrsnoj intuiciji, a odmah potom hoću da zahvalim Đakomu Kalu i veoma mnogo Suzani Tozati na njenoj strpljivosti i na ishodu ovog „mora―! Hvala Roberti Skarabeli i svima onima koji su radili korekturu čak i do kasno u noć! Zahvalnica Đovaniju Dutu na njegovom ubedljivom planu, Emanueli Ruso na entuzijazmu i radosti koju unosi u sve ono što radi. Zahvaljujem se ćelom sektoru za komunikaciju: sektoru za medije, Frančeski Gariaco, Kjari Dţorčeli, Mari Samaritani, Kamili Sika, Kristijani Renda i Valeriji De Benediktis koja mi je pomogla svojom velikom raspoloţivošću i ljubaznošću pri „štafeti Rim-Milano― zajedno sa do kraja preciznom Evom Evandţelistom! Uz to hvala i Federiki Saleri i Rafaeli Ronkato za sva ona druga, veoma moderna saopštenja! Hvala Nadiji Fočile i Nenci Sonsino na našem prvom organizovanom događaju i na svim onim budućim. Hvala Valeriju Dţuntiniju na osećanju i sigurnosti koje mi je dao prilikom našeg prvog susreta, Dariju De Đakomu, koji ga je sa svojom majičicom učinio ne tako ozbiljnim, Đankarlu Gvidaniju, koji se naţalost povredio ali koji se sad
nela012
oseća bolje, a onda i Luizi Brembila, kojoj se izvinjavam jer nisam uspeo da završim onaj razgovor s njom. Hvala Vitu Leoneu, Gofredu Bateliju i ćelom sektoru prodaje koji sam upoznao u Pjetrasanti, svi su bili mnogo simpatični i učinili su da se osetim kao njihov prijatelj. I posebno hvala: Zahvalnica Kajli, „Ked―, italo-strankinji kontrolisanog kvaliteta, koja me s Laurom i Anom prati u svakoj mojoj avanturi, bilo u Italiji, bilo u inostranstvu. A hteo bih da zahvalim i jednom dečku, ali čije ime ne znam. Bio sam na motoru na keju uz Tibar iza svog prijatelja Mima, na jednom semaforu nam se pribliţio i rekao: „Vidi, ispalo ti je ovo...―. Dao mi je to, i onda je otišao a da ja nisam stigao ni da mu kaţem hvala. Da, ko god da si, sad ti zahvaljujem. A onda bih voleo da zahvalim svima onima koji su na ovaj ili onaj način, čak i bez svog znanja, doprineli jer su mi dali nešto dobro za ovu knjigu. Verujem da je uţivanje u pisanju direktno proporcionalno onome što ti se događa u ţivotu: susreti, sukobi, nepravde, uspesi, razočarenja, iznenađenja, radosti, ljubavi, trenuci sreće. Samo onaj kome se ništa ne događa nema šta ni da piše. Hvala mom prijatelju Đuzepeu, koji uvek uspeva da me iznenadi i koji je bio uz mene u ovoj knjizi i koji me je naravno zasmejavao. Hvala Luče, Fabijani i Valentini, koje su sve vreme pravile društvo Niku, kao i tetki Anamariji! A onda i poslednje mnogo hvala mojoj ljubavi Đuliji, zato što mi je dala dva najlepša poklona: Alesandra i Mariju Lunu, taj trenutak sreće koji traje zauvek.
