I DEO - MORAL KAO DRUŠTVENA POJAVA 1. SOCIOLOŠKI POJAM MORALA MORAL je društveni fenomen koji podrazumeva ukupnost vrednosti, ideala, osećanja, običaja, pravila i uputstava, normi kojima se određuje šta je dobro i ukazuje na to šta je rđavo. MORALNA LIČNOST je ona ličnost koja ima razvijena moralna osećanja, savest i koja se moralno ponaša iz svog unutrašnjeg osećanja dužnosti a prema usvojenim moralnim normama i univerzalnim važećim vrednostima i principima Moral proučavaju: moralna dogmatika i moralna analitika. Dogmatika proučava smisaonu sadržinu čiji je zadatak da utvrdi šta moral sadrži. A to iz kojih se elemenata moral sastoji to je analitika t.j. teorija. *ETIKA kao posebna filozofska disciplina, PROUČAVA moral procenjujući moralne vrednosti poreklo i načela moralnosti. *ETIKA SE DELI NA: 1. teorijsku etiku (nauke u užem smislu, ali i neke filozofske discipline o moralu, kao što je metaetika.), 2. normativnu etiku (postavlja idealan moral), i 3. praktično-normativnu etiku Isto tako, etika predstavlja jedinstvo moralne dogmatike i normativne etike. U širem smislu etika obuhvata celu filozofiju morala ili sve filozofske discipline o moralu, a u užem smislu samo tzv. normativnu etiku. Najbliži pojam koji služi za određivanje morala je pojam prakse koji se odnosi na vrednosno procenjivanje ljudskih postupaka *FORMALNO ODREĐENJE MORALA se uglavnom vezuje za: o IMANUELA KANTA i njegovu etiku kategoričkog imperativa. Njegova etika je, u stvari, etika norme i zakona koja nalaže: „Radi tako da maksima tvoje volje u svako doba može ujedno da vredi kao princip opšteg zakonodavstva“ o I EMILA DIRKEMA i njegov sociologistički kriterijum solidarnosti sa grupom. *Tako je KANT utvrdio unutrašnju prinudnost morala a DIRKEM je tome dodao i društvenu prinudnost morala. . Moral- društvena, duhovna i psihička pojava. Polazeći od toga da moral nije ni biološka, ni božanska pojava, da ne postoji ni van vremena ni van prostora, da je njegov nosilac čovek i da se njegovo postojanje vezuje za društvo, sociologija morala u najopštijem smislu moral shvata kao skup pravila, normi (običaja, predanja) koje postoje u određenim društvenim grupama i u kojima se odvijaju međusobni odnosi, bilo međusobni odnosi pojedinaca u grupi, bilo odnosi pojedinaca prema grupi, ili pak odnosi grupa među sobom. Zato se društvo tretira kao vrhovni moralni arbitar, merilo o tome šta je dobro a šta zlo. 40
Postoji opšta saglasnost da moral predstavlja sistem moralnih pravila, skup normi koje određuju čovekovo ponašanje u društvu i to prema društvu u celini, prema drugim članovima društva i prema samom sebi. Kao skup pravila ponašanja, moral se zasniva na normama o dobru i zlu, a manifestuje se u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka, u smislu koje je ponašanje dostojno čoveka a koje nije, koje je vredno a koje se može označiti kao bezvredno, koje se odobrava a koje se osuđuje. U skladu sa moralnim normama ljudi formiraju svoje ličnosti, karaktere i osobine, vrednuju i sude i sebi i drugima. 1.1. Poreklo i osnov morala Moral je nastao sa nastankom ljudskog društva. Svoj razvoj beleži u skladu sa dostignutim nivoom društveno-ekonomskog razvoja civilizacije. Po FROJDU norme koje društvo definiše, posebno one kojima se određena ponašanja zabranjuju, ličnost samo delimično usvaja, pa tako ne mogu ni postati deo unutrašnje strukture ličnosti. Tvrdi, imajući u vidu nagonsku, impulsivnu stranu ljudske prirode, da je potpuna harmonizacija moralne svesti, kao oblika društvene cenzure i svesti pojedinca gotovo nedostižna. KANT kaže „Postoji jedan jedini moral (kategorički imperativ) koji važi za sve ljude. NIČE negira potrebu postojanja morala i zastupa mišljenje amoralizma Poreklo morala je ljudsko, tvorac morala je čovek. Uvažavajući mišljenja u ovoj oblasti možemo reći da je poreklo morala ljudsko, da se može naći u ljudskom društvu, u samom čoveku. Jer, živeći u društvu, živeći sa drugim ljudima, stvarane su razne vrste normi koje su regulisale odnose tog zajedničkog življenja. Čovek kao slobodno, (samo)svesno, stvaralačko i odgovorno biće, stvara moral kao tvorevinu koja služi očuvanju njegovog ljudskog identiteta. 1.1.1. Moral i običaj Običaj je najstarija forma regulisanja društvenih odnosa i ponašanja. U početnim fazama razvoja ljudskog društva stihijski su nastala brojna pravila kojima su regulisana najraznovrsnija ljudska ponašanja. Jednom ustaljena pravila vremenom okarakteriše odsustvo svesti o njihovoj svrsi i razlozima zbog kojih postoje. Stihijski nastala običajna pravila vezana su za animizam, kult i magiju. Nastaju iz potrebe da se ovlada prirodom i društvenim procesima. Zato je običaj u svojoj osnovi navika ili praksa koja se formira i postoji kao rezultat trajne predstave. Brojni običaji vremenom prerastaju u moralne norme. Upravo zbog toga, postoji opravdanje za tvrdnju da se poreklo morala može naći u običajima. 40
1.1.2. Moral i religija Kroz vekove, često je isticana i ta "vanprirodna" dimenzija morala, činjenica da je u samom svom nastanku proizišao iz religioznih dogmi. Ukratko, društvena cenzura bila je u relaciji sa opšte prihvaćenom idejom da Bog vidi i čuje sve, pa da usled straha od božje kazne ljudi modeliraju svoje postupke, čine ga društveno prihvatljivim kako bi u krajnjoj instanci dospeli na "onaj svet" moralne bezgrešnosti. Za razliku od religijskog shvatanja morala vulgarni materijalisti poreklo i osnov morala traže u životinjskom svetu. Polazište nalaze u instiktivističkoj teoriji (Čals Darvin, Kaucki, Hejes) Treće, marksističko shvatanje morala u moralu vidi društvenu a ne božansku i biološku pojavu, pa pošto se po njima moral razvijao sa razvojem društva i menjao, postojI više moralnih sistema a ne jedan. Po njihovom shvatanju postoji čovečanski moral koji stoji iznad klasnih suprotnosti i koji će biti moguć tek kada klasna suprotnost bude savladana i zaboravljena u praktičnom životu. 1.1.3. Moral i pravo Društvene odnose mora regulisati neka organizovana snaga, neki organ koji ima sredstva da obezbedi nesmetano odvijanje i funkcionisanje istih. Država određuje društvene norme koje se označavaju kao pravno-političke norme. Pravo predstavlja sistem društvenih normi, društvenih propisa čije nepoštovanje sankcioniše država. Pravo i moral se sadržinski razlikuju, ali se u izvesnoj meri i dodiruju. Razlikovanje prava i morala je najvidljivije u odnosu na sankciju. Sankcija za prekršaj moralnih normi se uglavnom izražava kao spontana reakcija društva (uže ili šire sredine), u nekim varijantama predviđala je i isključenje iz društva, što se ipak razlikuje od organizovane prinude od strane države radi sprovodjenja pravnih normi. Isto tako, moralna dužnost i pravna obaveza nisu uvek u skladu jer određena pravna radnja može svoj izvor da pronadje u motivima koji su čak nemoralni a da sa pravnog stanovišta ipak bude ispravna. Medjutim, pravo u određenim situacijama može da bude i na višem etičkom nivou u odnosu na određeni moralni sistem. 2. OSNOVNE KARAKTERISTIKE MORALA MORAL 1. 2. 3. 4. 5.
se sastoji iz: moralne norme moralnog čina moralnog suda moralne sankcije moralne odgovornosti 40
6. moralne situacije NORMA je pravilo ponašanja ljudi u društvenoj i prirodnoj sredini. Moralna norma se odnosi na ono sto treba a ne uvek na ono sto jeste. Osnovna karakteristika moralnih normi je njihova obaveznost. To je karakteristika i običajnih (čovek nameće sam sebi) i pravnih normi (nametanje spolja). RADOMIR LUKIĆ Moralna obaveznost je dvostruka, što znači da je moral obavezujući i društveno (spolja) i individualno (unutra), za razliku od pravne i običajne obaveznosti koja je isključivo društvena (jednostruka). Takođe, kao *BITNE KARAKTERISTIKE MORALA, R. Lukić navodi i o BEZUSLOVNOST, koja se sastoji u tome da se moralna norma poštuje isključivo zbog poštovanja morala kao samostalnog cilja; o TRENUTAČNOST, koja se odnosi na moralnu obavezu da se pojedinac ponaša gotovo automatski, kada se nađe u određenoj moralnoj situaciji; o NAMETNUTOST -čovek je često obavezan da postupi po moralnoj normi, iako to racionalno ne želi; o LJUDSKOST; o VREDNOST; o DOBRO KAO VRHOVNA MORALNA VREDNOST; o POSEBNO MORALNO OSEĆANJE. Moralna norma može imati: • Minimalan oblik – ono što je apsolutno obavezno za sve članove određenog društva • Maksimalan oblik –relativno dalek moralni ideal koji je ponekad neostvariv pa zato i neobavezan Racionalno moralno ponašanje se iskazuje preko konkretnog moralnog postupka, a pretpostavlja svest o svrsishodnosti tog postupka, slobodu volje, osećanje dužnosti i odgovornosti prema društvu i prema sebi samom. Taj čin može biti slobodan kada se moralno ponašanje zasniva na racionalnim i voljnim aktivnostima. Može biti i nedovoljno slobodan to je ponašanje koje isključuje neke od pretpostavki racionalnog, svesnog MORALNI SUD je sud o vlasitom ponašanju, ponašanju drugih ljudi, drugih društvenih grupa i to u odnosu na moralnu normu. Sud može biti pozitivan ili negativan. U slučaju da moralna norma bude prekršena, određeno ponašanje uslovilo negativan sud, sledi moralna sankcija. MORALNA SANKCIJA može biti: - individualna (unutrašnja, npr. griža savesti) i - društvena (spoljašnja, npr. prezir, pa čak i isključenje iz društva). 40
DOBRO kao karakteristika morala Dobro je vrhovna moralna vrednost i jedna od najvažnijih kategorija etike. U tom smislu dobro predstavlja jedan od najuopštenijih oblika razgraničenja moralnog od nemoralnog, pozitivnog od negativnog. Različiti autori sa različitih pozicija pristupaju pojmovnom određenju dobra. - Religijska etika objašnjava dobro kao izraz volje boga. To je karakteristika neoprotestanizma. - Materijalističko objašnjenje dobra vodilo je uglavnom u tzv etički naturalizam, jer se poreklo dobra najčešće tražilo u čovekovoj težnji ka uživanju, sreći i interesu. - Antičke teorije vrhovno dobro shvataju kao sreću, zadovoljstvo. Po tome dobro nije nikakva nametnuta obaveza i dužnost koju moral preporučuje, nego je moral pokazatelj onoga što je dobro. Opšti pojam dobra se upotrebljava da bi se označila pozitivna vrednost predmeta i pojava koje čoveka okružuju. Pojam dobra dobija svoj osnovni smisao ako odgovara interesima čoveka, ako doprinosi razvijanju njegovih snaga i sposobnosti, ako uslovljava njegov socijalni progres. Pojam DOBRO se u sadržinskom smislu može odrediti na apstraktan i konkretan način. Konkretno se odnosi na navođenje nekih konkretnih obeležja iskazanih u zadovoljstvu, sreći, znanju, duševnom miru, a apstraktno obuhvata svako ponašanje koje ispunjava uslove da bude moralno, tj. da bude dobro. ZLO kao moralno etička kategorija je po svom sadržaju suprotna dobru. Pojam zla se vezuje za predstave o nemoralnom i ponašanjima koja zaslužuju osudu. Prvobitni izvor moralnog zla se nalazi u okrilju socijalnog zla, kao što su socijalna nepravda, ugnjetavanje, neravnopravnost. Sve te pojave dovode do nemoralnosti.
40
II DEO - ČOVEK I MORAL 1. SOCIOLOŠKI POJAM ČOVEKA Čoveka je moguće posmatrati kao biološko, psihičko i društveno biće. FILOZOFIJA nastoji da definiše čovka u ontološkom i antropološkom smislu. Traži odgovor na pitanje šta je čovek? SOCIOLOGIJA - čovek nije samo prirodno, biće već je ljudsko prirodno biće. Interesovanje za čoveka POČINJE u antičkoj filozofiji i to sa sofistima i SOKRATOM koji su težište proučavanja sa prirodnih pojava preneli na čoveka. Došlo je do stvaranja FILOZOFSKE ANTROPOLOGIJE kao filozofske dicipline koja je U CENTAR SVOJE SFERE ZANIMANJA istakla čoveka. Sokratova maksima „Upoznaj samog sebe“ da bi mogao „upoznati prirodu“ i njegovo ukupno učenje, postaje polazna osnova za nastanak filozofske antropologije i egzistencijalističke filozofije koja je nastala nešto kasnije. U 17.veku - ARISTOTEL - metafizika i ontologija U 18.veku - Francuski materijalisti - čoveka treba formirati vaspitanjem. U 19.veku - Ludvig FOJERBAH posmatra čoveka kao deo prirode. To prihvata i KARL MARKS - on uviđa da se ljudska priroda ne može do kraja i potpuno objasniti naturalistički jer je čovek rezultat društveno-istorijskog razvoja i sam je tvorac društva i društvenih odnosa. U savremenoj filozofiji MAKS ŠELER ponovo postavlja čoveka u centar filozofskih razmatranja. On kritikuje Marksa i posmatra čoveka kao kompleksno racionalno i mocionalno biće. To je period PERSONALISTIČKE ORIJENTACIJE u filozofskoj antropologiji. Predstavlja raskid sa metafizikom (božansko). Kao savremeni filozofski pravac egzistencijalizam – postavlja problem ljudske egzistencije kao centralno filozofsko pitanje. Kjerkegor, Jaspers, Hajdeger, Sartr - Posmatra se pojedinačno ljudsko biće i njegova egzistencija U objašnjenju čoveka, sociologija polazi od toga da je on prirodno biće, da ga njegova posebna svojstva odvajaju od ostalih živih bića i da mu baš ona omogućavaju da stvori društvo kao specifični zajednicu ljudskih bića. Sociologija spoznaje činjenicu da se ljudska priroda ne može objasniti samo naturalistički. 40
Sociologija nastoji da otkrije one ljudske osobine koje ga čine čovekom, da ukaže koje su to njegove suštinske osobine iz kojih proizilaze sve ostale. U tom smislu, najčešće isticane osobine čoveka su : stvaralaštvo sloboda svest moralnost društvenost Polazeći od navedenih osobina čoveka po kojima se on razlikuje od ostalih bića i polazeći od shvatanja da čovek nije samo prirodno, već i društveno biće, može se pojmovno odrediti čovek kao - društveno biće koje svojim odnosom prema prirodi ostvaruje stvaralaštvo kao slobodan subjekt koji se udružuje sa drugim ljudima i koji živi u društvenim grupama u kojima ostvaruje uslove svoje biološke i društvene egzistencije. 1.1. Čovek kao stvaralačko, svesno, samosvesno, slobodno i moralno biće STVARALAŠTVO je bitna čovekova osobina, osobiina koja je samo njemu svojstvena. Ova osobina mu omogućava da stvara nešto novo, nešto što do tada nije postojalo, a što čovek ostvaruje po svojoj prethodnoj zamisli. Stvaralaštvo OBUHVATA : • stvaralački potencijal, • stvaralačku ličnost, stvaralački proces, • stvaralačko delo i • stvaralačku situaciju. STVARALAČKE MOĆI: imaginacija, intuicija, podsvest, inventivnst, originalnost, izuzetnost, tajanstvenost, pokretljivost, kreativnost, učenje. Kao stvaralačko biće čovek je i SVESNO biće. SVEST je sveukupnost oseta, opažaja, sećanja, mišljenja, predstava, potreba, osećanja i sličnih sopstvenih psihičkih doživljaja koje je čovek u stanju neposredno da opazi samoposmatranjem i koje može relativno jasno da opiše ili izrazi. Čovekovo moralno ponašanje uslovljeno je njegovom svešću, ali je mnogo više zavisno i povezano sa savešću. Prvo značenje savesti dao je HOMER. Kao razumno biće, čovek procenjuje i ocenjuje da li će u skladu sa moralnim vrednostima društva, a u skladu sa svojim potrebama učiniti, ili neće učiniti određeni imoralni postupak, da li će ili neće sebe dovesti u sukob sa moralnim zakonitostima i ličnim etičkim vrednostima. DIMITRIJE MILANOVIĆ ističe dve vrste savesti prava i lažna. Pod pravom savešću podrazumeva se ona savest pomoću koje pojedinac procenjuje da je konkretna akcija dobra i korisna a da je pritom u skladu sa vladajućim moralnim normama društva, profesije i slično. 40
Pod lažnom savešću podrazumeva se savest pomoću koje pojedinac procenjuje da je određena aktivnost dobra, korisna iako je u suprotnosti sa vladajućim moralnim normama. Po FROJDU, kultura stvara savest koja je u tesnoj vezi sa instiktima (nagon ljubavi i nagon smrti). Kultura zahteva od čoveka da oba ova nagona guši što ga primorava na odricanje. Tako se formira „nad –ja“ t.j. savest (po njemu je to neka vrsta stida). Kada sopstvena savest osudi određeni postupak javlja se osećanje nespokojstva i dolazi do griže savesti. Frojd smatra da gnev koji čovek oseća dovodi do strepnje i straha od kazne ili od ljudske osude i osude vlastitog nad-ja. Postoje sledeće VRSTE SAVESTI: 1. POUZDANO SAVLADIVA – pored pogrešnog postupka postoji i osuda 2. POUZDANA – počiva na dobrim osnovama 3. PROBLEMATIČNO SAVLADIVA – spekulativna, sumnjiva.. da se greška neotkrije isključuje se procena moralnosti nekog postupka. 4. ZBUNJENA – nalazi se između dve dužnosti pa osoba veruje da će počiniti grešku bez obzira na koji se postupak odluči. 5. BOJAŽLJIVA – savest koju osoba ispoljava tako što pronalazi greške i tamo gde one ne postoje. Sa stvaralaštvom je tesno povezana SLOBODA. Sloboda treba da ispuni jedan veoma značajan uslov, a to je postojanje više mogućnosti između kojih čovek vrši sopstveni izbor. MORALNO BIĆE podrazumeva savest, moralno osećanje, moralni čin i moralnu odgovornost kao sposobnost ispunjavanja svih moralnih dužnosti i obaveza, pa se u skladu sa tim može smatrati krivim ili odgovornim ako postupi suprotno. 2. LIČNOST Ima filozofsko, psihološko, antropološko, sociološko, pravno, političko, istorijsko, etičko značenje Pojam ličnosti se u psihologiji odnosi na neponovljiv, relativno čvrsto integrisan, stabilan i kompleksan fizički sklop osobina koji određuje karakteristično i dosledno ponašanje individua. Ličnost je dinamička struktura koju čini sistem međusobno povezanih crta kao što su : sposobnosti, temperament, karakter, motivi, vrednosti i stavovi. Izraz „ličnost“ pojavljuje se u 17.veku. KATEL je tvorac najrazvijenije i najsloženije faktorske teorije ličnosti (16 faktora primarnih) OLPORT je najuspešnije objedinio sva postojeća saznanja o ličnosti, pa se po njemu ličnost može odrediti kao dinamička organizacija onih psihofizičkih sistema unutar individue koji određuju njeno karakteristično ponašanje i način mišljenja.
40
U našoj literaturi, najpotpunije određenje ličnosti pruža NIKOLA ROT, za koga je ličnost jedinstvena organizacija osobina koja se formira uzajamnim delovanjem pojedinaca i socijalne sredine i tako određuje opšti, za pojedinca karakterističan način ponašanja. TEMPERAMENT je deo ličnosti koji se određuje kao ukupnost urođenih predizpozicija koje utiču na jačinu i način emocionalnog reagovanja i doživljavanja. U tom smislu, temperamentom se određuje učestalost i brzina, intenzitet, trajanje i kvalitet reakcija pojedinca. Najpoznarije klasifikacija temperamenta nastala je u antičkom dobu (HIPOKRAT, dopunio je grčki lekar Galen) 4 TIPA TEMPERAMENTA koji se ispljavaju u zavisnosti od toga koji od četiri telesna soka preovlađuje u organizmu: 1. KOLERIČNI temperament se ogleda u čestom uzbuđivanju, jakim osećanjima i lakom odlučivanju na akciju. Ove osobe sa snažnim emocijama lako se naljute, brzo planu, teško kontrolišu svoje afekte, ne skrivaju svoja osećanja. 2. SANGVINIČAN - brze akcije pri čemu osećanja nisu izrazito jaka i ne traju dugo. Osobe sa slabim i kratkim emocionalnim reakcijama često se i lako uzbuđuju, lako menjaju raspoloženja, ali su uglavnom vedre i optimistički raspoložene. 3. FLEGMATIČNI - ređe i sporije reakcije, slaba osećanja, koja se tako i manifestuju. Ovo su ravnodušne i neaktivne ličnosti, teško ih je uzbuditi, apatične su i hladnokrvne. 4. MELANHOLIČNI – retke rakcije ali su to intenzivne i dugotrajne emocionalne reakcije. Kod ovih osoba dominira osećanje žalosti, potištenosti, bezvoljnosti, neraspoloženja. ŠELDON tri tipa ličnosti ili temperamenta: 1.viscerotonički - (emocionalno uravnotežen, doslednost u ponašanju, , tolerantan, srdačan. 2.somatotonički – (aktivnost, pokretljivost, energičnost, agresivnost, hrabrost, težnja za vlašću i netrpeljivost 3.cerebrotonički – (sklonost ka razmišljanju, kontrola svojih postupaka, uzdržljivost, povučenost, lako zamaranje. Glavni biološki faktori koji utiču na razvitak ličnosti: nervni sistem, endokrini sistem i telesna konstitucija. Mnogo veći faktor su: NASLEĐE I SREDINA. Danas su poznate brojne tipologije ličnosti. Na primer Jung prema orijentaciji libida ljude svrstava u dve kategorije: Introvertne ličnosti okrenute su prema sebi, sklone razmišljanju, povučene, uzdržanih emocija, bez velikih kontakata sa drugim ljudima, bave se sobom i sopstvenim doživljajima. Ekstravertne ličnosti su okrenute prema stvarnosti i drugim ljudima, otvorenog su ponašanja, spremni su na neposrednu akciju, realistični
2.1. Najpoznatije teorije ličnosti
40
1. *FROJDOVA PSIHOANALITIČKA TEORIJA Psihoanaliza je jedan od najuticajnijih psiholoških pravaca nastao krajem 19. veka u Austriji.. Sigmund Frojd je pojmom psihoanaliza označavao: tehniku lečenja, tj. psihoterapiju; metodu za otkrivanje psihički nesvesnih sadržaja i procesa; sistem psiholoških saznanja. Jasno je izneo svoje viđenje ljudske prirode, svoje viđenje čoveka. Po njemu, čovek je energetski sistem koji je podstaknut seksualnim i agresivnim nagonima, njega vode zadovoljstva, funkcioniše tako što ga podstiču nesvesno određena ponašanja, a u suštini je u sukobu sa društvenim ograničenjima svojih instinkata. U oblasti nesvesnog leže osnovne pokretačke snage svih ljudskih postupaka a te snage su *NAGONI ili instinkti, koji svoj izvor nalaze u osnovnim biološkim potrebama. *DVE GRUPE INSTINKATA: o INSTINKTI ŽIVOTA (služe održanju života jedinke i održanju života vrste: nagon gladi, nagon za vodom i seksualni nagon, a njihovo zadovoljenje leži u libidu) i o INSTINKTI SMRTI (razarački instinkti, teže da se vrate u stanje mirovanja, stanje neorganske mrtve materije iz koje je živa materija nastala. Pored biološkog nasleđa, instinkti čine onaj deo ličnosti koji Frojd označava kao Id (ono), koji teži da po svaku cenu zadovolji instinkte, odmah i neposredo, ne obazirući se ni na šta u tom zadovoljavanju. Međutim, pošto se instinkti ne mogu tako lako i brzo zadovoljiti jer njihovo zadovoljavanje zavisi i od objektivnih uslova, na snagu stupa i drugi deo ličnosti, Ego (ja), koji nastoji da zadovoljavanje motiva bude usklađeno sa realnom situacijom. Frojd razlikuje i treći deo ličnosti koji se sastoji od principa, normi, moralnih propisa i ideala usvojenih u procesu socijalizacije, vaspitanja i identifikacijom sa ocem, a čija se osnovna uloga sastoji u regulisanju čovekovog ponašanja. Taj deo ličnosti naziva Super-ego ili Nad-ja. Dakle, osnovna uloga ovog dela ličnosti jeste u sprečavanju zadovoljavanja zahteva koje postavlja Id, onih zahteva koji nisu u skladu sa usvojenim moralom u društvu, pri čemu ih ovaj deo ličnosti iz svesne sfere potiskuje u nesvesnu. Ova *TRI DELA LIČNOSTI su popuno nezavisna i predstavljaju tri strane ljudskog ponašanja. o ID predstavlja biološku stranu ličnosti, osn. fiziološke potrebe i nagone; o EGO predstavlja psihološku stranu ličnosti, razne psihičke funkcije kao što su opažanje, pamćenje, mišljenje; o SUPER-EGO predstavlja socijalnu stranu ličnosti, uticaj društva da usvoji norme koje treba da postanu principi čovekovog ponašanja. Nedostaci i kritike Frojdove teorije: prenaglašavanje značaja nesvesnog; svođenje čovekovih motiva na samo dva instinkta, pri čemu se prvenstveni značaj daje seksualnom; postojanje čovekove urođene težnje za uništavanjem sebe i drugih ljudi; preterano naglašavanje uloge i značaja nasleđa uz zanemarivanje uloge i značaja socijalnih faktora; nesigurni postupci u istraživanju i problematične postavke u teoriji psihoanalize. 2. *ADLEROVA INDIVIDUALNA PSIHOLOGIJA
40
Svoje osnovno polazište Adler je nasao u MOTIVACIJI kao čovekovoj urođenoj težnji za savršenstvom. Poistovećuje je sa superiornošću u društvu. Svi ostali motivi podređeni su ovom i samo su način ispoljavanja osnovnog cilja: biti značajan činilac u društvu. Težnja za savršenstvom kao glavni pokretač čovekovog ponašanja proističe iz osećanja manje vrednosti, koje može biti urođeno ili stečeno, ali koje se pod nepovoljnim uslovima može razviti u kompleks manje vrednosti Čovekova želja i potreba za vladanjem, težnja za moći i dominacijom kao izraz psihičkog jedinstva ličnosti, a ne samo kao izraz njegove nesvesne psihe, zamenjuje seksualni nagon individualnim nagonom. Zato je, prema Adleru, INSTINKT VLADANJA jači nego što je to seksualni instinkt. Karakter je za Adlera socijalni pojam koji čoveka povezuje sa sredinom u kojoj ostvaruje težnju za važenjem. U odnosu na Frojda, Adler je mnogo više naglašavao značaj svesti i socijalnih činilaca u oblikovanju ličnosti, čime je u velikoj meri uticao na formiranje SOCIJALNE PSIHOANALIZE. Po njemu postoje dve grupe ljudi: socijalno korisni i socijalno nekorisni. Adlerova teorija bila je kritikovana u celosti, mada su kritike posebno bile upućene na njegov stav da je osnovni izvor motivacije, u stvari, osećanje inferiornosti koje pokreće pojedinca ka superiornosti, ka perfekcionizmu i kompletnosti.
3. *JUNGOVA KOMPLEKSNA PSIHOLOGIJA Jung je kritikovao Frojda i njegovu definiciju libida (polni nagon, seks, seksualni afekat ili psihičko zadovoljstvo, kao seksualnu energiju). Po Jungu LIBIDO je energija i emocija, može da napreduje i da stagnira, da bude potisnut, transformisan, kanalisan, može da bude svesne i nesvesne prirode, da zavisi od nagona, ali da ne bude nagon. Za Junga kao i za Frojda, NAGON je tajanstvena manifestacija života, koja je podložna stalnom menjanju. Znači, libido reguliše celokupan psihički život koji funkcioniše na principima zakona suprotnosti. Jungovo shvatanje ličnosti podrazumeva SUPROTNOST NA RELACIJI EKSTRAVERZIJE I INTROVERZIJE. EKSTRAVERTNI STAV će biti ostvaren ako je libido usmeren prema spoljašnjoj stvarnosti, a INTOVERTNI STAV ako je okrenut prema unutrašnjoj stvarnosti. To je polazna teorijska osnova njegove tipologije ličnosti. Put samorazvitka ličnosti Jung je nazvao INDIVIDUACIJOM. Čovek je za Junga kompleksno biće: seksualno i religijsko, nagonsko i duhovno, svesno i nesvesno, iracionalno i racionalno. Tako je Jungova kompleksna psihologija imala prilično veliki uticaj na istoriju kulture i antropologiju, na religiju i simbolizam. 4. *HORNAJINA PSIHOLOGIJA
40
Hornajina teorija ličnosti nastala je kao reakcija na klasičnu psihoanalizu, a na osnovama sistematske kritike Frojda i počivala je na afirmaciji socijalnih činilaca i njihovom značaju za ličnost. Karen Hornaj je kritikovala Frojdovu teoriju libida, nagona smrti, narcizma i tome slično.. U tom smislu je istakla da je za čoveka važnija sigurnost nego zadovoljstvo, da mu je značajnija sadašnjost nego prošlost, da su mu mnogo bitniji kulturni nego biološki faktori. Zato je *osnovni pokretač ponašanja STREPNJA a ne libido. U prevazilaženju osnovnih strepnji nalaze se različite neurotične potrebe, one potrebe za partnerom, za uspehom, za moći. Osnova ovih potreba je sticanje sigurnosti koje se odnosi na kretanje ka ljudima, na kretanje protiv ljudi i na kretanje od ljudi. U ovim ljudskim težnjama nalaze se i tri tipa karaktera: povodljiv, agresivan i povučen. ETIKA je za nju nadgradnja, to je nauka o ljudskim vrednostima i bez etike nije moguće obrazovati teoriju ličnosti.
5. *OLPORTOVA TEORIJA LIČNOSTI predstavlja polaznu osnovu za konstituisanje nauke o čoveku. LIČNOST je rezultat određene sredine u kojoj se razvija. Ličnost je složeno jedinstvo, nalazi se u stalnom procesu razvoja i nastanka, specifična je i osobena. SUŠTINU Olportove teorije ličnosti predstavlja učenje o crtama, koje podrazumeva prisustvo karakternih osobina koje pojedincu daju specifičnu psihološku fizionomiju. CRTAMA LIČNOSTI i objašnjava relativno dosledno ponašanje svakog pojedinca. Tako da crte ličnosti imaju karakter motivacionog delovanja. Javljaju se u dva značenja: Pod crtom ličnosti on podrazumeva • OPŠTE DISPOZICIJE koje su osnova za srodne oblike ponašanja koji pripadaju zajedničkoj vrsti, zajedničkoj kulturi i koji žive u relativno sličnim životnim uslovima. One nemaju neki veliki značaj za stvarnu analizu i predviđanje ponašanja pojedinca. A • LIČNE DISPOZICIJE su neuropsihičke jedinice koje karakterišu pojedine individue i ako se posmatraju kao delovi jedinstvenog sklopa ličnosti imaju mnogo veći značaj za predviđanje ponašanja pojedinca. U tom smislu, Olport ističe da jedino samosvojne funkcije predstavljaju osnovu jedinstva ličnosti, a to su: raznovrsnost autonomnih interesa, objektivan stav prema sebi i jedinstvena filozofija života. Crte ličnosti su osnova za razumevanje i dinamike i strukture ličnosti. Po Olportu, struktura ličnosti se može opisati navođenjem DESET CRTA LIČNOSTI A da bi se razumela dinamika ličnosti, Olport ističe da su i MOTIVI crte ličnosti, pri čemu su najznačajniji oni motivi koji su vezani za sadašnjost a ne za prošlost 40
Po Olportu, razvoj ličnosti se odvija od primitivnog jedinstva koji karakteriše rano detinjstvo i ide ka integraciji ličnosti, koja se istovremeno odvija sa diferencijacijom. 6. MASLOVLJEVA TEORIJA LIČNOSTI – Abraham Maslov se bavio proučavanjem normalne, odrasle, zdrave ličnosti. Pošao je od toga da čovekova prava priroda nije rđava i zla, nego je mnogo više dobra ili je bar etički neutralna. Čovek poseduje brojne potencijale koji imaju spontanu težnju da se ostvare, pa taj biološki pritisak ka ostvarenju genetskih mogućnosti pojedinca jeste potreba za *SAMOAKTUELIZACIJOM. Ako tu čovekovu težnju ometaju nepovoljni porodični ili društveni uslovi, dolazi do neuroza, psihoza, do psihopatskog ili prestupničkog ponašanja. A kada se ta čovekova težnja nesmetano ostvaruje, razvija se zdrava ili zrela ličnost, razvija se samoaktualizovana ličnost. 7. GEŠTALT MODEL LIČNOSTI Nastao je početkom druge decenije 20. veka u Nemačkoj Ovaj psihološki pravac ustanovili su: Kurt Kofka, Maks Verthajmer, i Volfgang Keler. Za njih je osnovna kategorija GEŠTALT pod kojim su podrazumevali nešto više od zbira svojih delova i njihovih odnosa, što znači da je kvalitet celine primaran, pa u skladu sa tom funkcijom određuje značenje svakog sastavnog elementa. Jedan od osnovnih zakona geštalt psihologije koji se naziva ZAKON ZAJEDNIŠTVA. Iz njega proizilazi i drugi zakon po kome celina (geštalt) teži da bude percipirana na strukturisan i organizovan način. 8. RODŽERSOVA FENOMENOLOŠKA TEORIJA – Po teoriji ličnosti Karla Rodžersa, ljudsko biće reaguje svesno na sopstveni doživljaj sveta koji ga okružuje, subjektivna uverenost u doživljeno je bitna odlika ponašanja. Osnovni strukturni pojam njegove teorije je SELF kao deo identiteta i kao osnova strukture ličnosti, kao skup stavova, osećanja i znanja o vlastitioj ličnosti.. Način na koji čovek doživljava realnost pokreće njegovo ponašanje, što znaći da na ponašanje ne utiče realnost sama po sebi. Celokupno ljudsko doživljavanje odigrava se u organizmu, pa ukupnosti doživljavanja čini polje, čiji je sastavni deo self .. Usvajanjem jednog dela vrednosti i vrednovanjem postojećeg dela o sebi, formira se idealni self. Rodžersov čovek je socijalizovan, racionalan, realističan, usmeren je prema budućnosti. Najdublji sloj njegove ličnosti je po svojoj prirodi pozitivan, njegova svest je slobodna i neiskrivljena, ona je pridodat deo njegovog čulnog iskustva. Takav čovek je 40
svestan zahteva koje pred njega postavlja kultura, kao što je svestan i svojih fizioloških potreba za hranom ili seksom. Zato svest omogućava uravnoteženo i stvarnosti prilagođeno ponašanje kojim se obogaćuje sopstvena ličnost, ali i ličnost drugih. Međutim, ako čovek svojom svešću iskrivljuje realnost u kojoj živi, postaje destruktivan i prema sebi i prema drugima. Da bi čovek mogao da reorganizuje svoju ličnost i svoj odnos prema životu u situaciji kada njegova slika o sebi pokaže protivrečnost sa realnošću, Rodžers razvija praksu koju naziva „klijentom usmerena terapija“. Ovo je jedna vrsta psihoterapije koju je započeo Adler i njena osnovna karakteristika je u tome što terapeut, tj. savetnik nije dominantan autoritet koji pacijentu utvrđuje dijagnozu, određuje sadržinu i vodi tok razgovora koji tumači njegove iskaze i savetuje, već terapeutski razgovor vodi klijent koji teži sopstvenom preobražaju u procesu savetovanja. Kritike: precenjivanje svesnog doživljaja, nejasnost u određenju ključnih pojmova u postavljenoj teoriji, zanemarivanje nesvesnog. U objedinjavanju svih postojećih saznanja o ličnosti NAJUBEDLJIVIJI I NAJUSPEŠNIJI bio je OLPORT.
40
III DEO - RADNI MORAL KAO OBLIK MORALA 1. POJMOVNO ODREĐENJE RADNOG MORALA RUDI SUPEK je sačinio podelu definicija radnog morala u skladu sa podelom Konferencije američkih psihologa iz 1940.god. Definicije radnog morala su svrstane u grupe i postoje tri pristupa: 1. INDIVIDUALNO-ORGANSKO 2. KOLEKTIVNO gledište – 3. gledište POJEDINCA U GRUPI . SAVO TRIFUNOVIĆ je dao noviju podelu definisanja radnog morala. On je rekao da je radni moral isto što i moral a razlika je samo terminološke prirode. Definicije deli u dve grupe: onu koja radni moral vezuje za radnu grupu i onu koja moralne odnose u radu stavlja u širi kontekst. Radni moral definiše kao složenu društveno-duhovnu pojavu. Dimenzije koje karakterišu radni moral su: 1.karakter pojave (složenost, društvenost, duhovnost) 2.društvena uslovljenost (društveno-ekonomski, tehničko-tehnološki odnosi, uslovi proizvodnje) 3.vrednost i uloga rada 4.odnos prema radu 5.odgovornost 6.odnos prema vršiocima drugih delatnosti i prema sredstvima rada 7.moralna norma, moralni čin, moralni sud i moralna sankcija Radni moral je odnos između pojedinca i grupe. Zbir zadovoljstava koje pojedinac ili grupa osećaju zbog članstva i učešća u jednoj organizaciji. Slične definicije dali su: Marija Novosel, Despotović, Baltić.. Najpotpunije shvatanje radnog morala u našoj literaturi dao je DANILO Ž. MARKOVIĆ. Marković RADNI MORAL određuje kao skup normi o ponašanju čoveka u radnoj sredini, zasnovanih na shvatanju o značaju rada u društvu, pri čemu norme u sebe uključuju motive, stavove i zadovoljstva učesnika u radnom procesu i radnoj grupi 40
Odnos prema normama radnog morala može biti dvojak. One se mogu usvojiti tako da ih učesnik u procesu rada oseća kao svoju unutrašnju obavezu ali odnos prema normama radnog morala može i da bude usmeren samo na prosto izvršavanje obaveza u procesu rada. *Kakav će odnos pojedinac imati prema radu, po Danilu Ž. Markoviću zavisi od njegovog društveno-ek. položaja u društvu i radnoj grupi, i od njegove ličnosti. MORAL I RADNI MORAL Moralne norme se usvajaju: stvaralački i kritički. Iza moralng stava svakog pojedinca stoji moralna praksa. 2. MOTIVACIJA ZA RAD I RADNI MORAL Osnovna čovekova karakteristika kao živog bića je njegova aktivnost. Čovekova ukupna aktivnost je određena motivima i motivacijom. MOTIVACIJU možemo odrediti kao proces pokretanja aktivnosti radi ostvarenja određenih ciljeva.. A motivi su oni unutrašnji činioci koji pokreću na aktivnost, koji je usmeravaju i njome upravljaju radi ostvarenja određenih ciljeva. Motivi mogu biti biološki i socijalni. Za čovekovo ponašanje od posebnog su značaja socijalni motivi, koji se zasnivaju na psihološkim potrebama i to onim potrebama koje se mogu zadovoljiti samo neposrednim kontaktima sa drugim ljudima ili čije zadovoljavanje pretpostavlja postojanje društva. Socijalni motivi koji imaju poseban značaj za rad i motivaciju, prema Danilu Ž. Markoviću su : - *GREGARNI MOTIV ILI MOTIV ZA DRUŠTVOM - odnosi se na težnju pojedinca da bude u društvu, da u njemu bude prihvaćen, da sarađuje i izbegne usamljenost. Ovo je univerzalni motiv, jer je karakterističan za sve ljude. To je veoma jak motiv, pa ga zato veći broj autora smatra i urođenim motivom. - *MOTIV ZA LIČNOM AFIRMACIJOM ILI ZA SAMOPOTVRĐIVANJEM - odnosi se na težnju pojedinca da bude prihvaćen i priznat od društva, tj. da ima određen položaj u društvu. Jedan oblik ovog motiva je motiv za prestižom ili ugledom, koji se ogleda u težnji pojedinaca da se u društvu istakne, da bude ispred ostalih i to svojim izgledom, znanjem, imovinom. Sa motivom za samopotvrđivanjem povezan je, jer mu je srodan, i motiv za moći ili za dominacijom. U okviru ove grupe motiva pominju se i: - MOTIV ZA POSTIGNUĆEM - težnja pojedinca da postigne zavidne uspehe u nekoj aktivnosti, - MOTIV ZA SAMOSTALNOŠĆU - težnja pojedinca da ima samostalnost u odlučivanju i da se tako ostvari kao ličnost i - *MOTIV ZA SAMOAKTUALIZACIJOM I STVARALAŠTVOM - ispoljava se u čovekovoj težnji da svoje sposobnosti i sklonosti istakne, da dođu do izražaja i da u njima nađe zadovoljstvo; - MOTIV SIGURNOSTI - manifestuje se u čovekovoj težnji da održi nepromenjenu situaciju, jer mu ona obezbeđuje egzistenciju, 40
-
MOTIV ZA STICANJEM IMOVINE - manifestuje se u posedovanju materijalnih dobara, *ALTRUISTIČKI MOTIV - počiva na želji pojedinca da pomogne nekom drugom, a da pritom ne ostvari ličnu korist ili ne zadovolji lični interes
Savremena psihologija priznaje sledeće OSNOVNE TEORIJE MOTIVACIJE: 1. teorija hijerarhije potreba, 2. teorija dvojne motivacije, 3. teorija pravičnosti ili teorija društvenog upoređivanja, i 4. teorija očekivanja. Tvorac teorije HIJERARHIJE POTREBA je Abraham Maslov. Po ovoj teoriji ljudsko ponašanje je određeno potrebama koje se po hijerarhiji mogu podeliti u 5 grupa s tim da potrebe iz više grupe mogu da se zadovolje samo ako su već zadovoljene one niže grupe. - Prva grupa biološke potrebe – potrebe za hranom, vodom, vazduhom, odećom, skloništem... - Drugu grupu čine potrebe sigurnosti – fizičke i socioekonomske, poput statusa, ugleda i zaposlenja. - Treću grupu čine potrebe za pripadnošću grupi i za prihvatanje od strane grupe. - Četvrtu grupu čine potrebe za samopoštovanjem i osećanjem lične vrednosti - petu grupu čine razvojne potrebe - potrebe da se pojedinac razvija i izrazi kao ličnost, da se ostvari kao stvaralac. 2. *TEORIJA DVOJNE MOTIVACIJE FREDERIK HERCBERGA polazi od dva nezavisna niza faktora koji utiču na produktivnost. U prvom nizu su faktori zadovoljstva, koji utiču na postizanje rezultata u radu, priznanja i napredovanja, jer su bazirani na sposobnostima a u drugom su faktori nezadovoljstva, koji su rezultat politike preduzeća, oblika rukovođenja, radnih uslova i plata, pa tako utiču na negativan odnos prema radu. 3. *TEORIJA PRAVIČNOSTI ILI DRUŠTVENOG UPOREĐIVANJA - STEJSI ADAMS polazi od toga da od zadovoljstva na radu zavisi stepen pravednosti u procesu rada (posmatra se kroz odnos između onoga što pojedinac ulaže u proces rada (napor) i onoga što za to zalaganje dobija od preduzeća (zarada)). Poredi se uloženi rad sa nagradom pa pojedinac može svoju radnu aktivnost da intenzivira, da je smanji, da se prekvalifikuje, da napusti posao i tome slično. 4. TEORIJA OČEKIVANJA ILI VREDNOVANJA je nastala na shvatanjima VIKTORA VRUMA i *PREDSTAVLJA MATEMATIČKI MODEL za iznalaženje motivacionog napora. Motivacioni napor je rezultat množenja verovatnoće da će uloženi napor dovesti do očekivanog ishoda i subjektivne vrednosti koja se pridaje realnom ishodu U cilju porasta motivacije za rad i produktivnosti rada, a na osnovu teorija motivacije za rad, nastali su motivacioni modeli. MOTIVACIONI MODELI: 1. tradicionalni model pesimističke predstave o ljudskoj prirodi da čovek ne voli da radi, da mu je zarada najvažnija i da ne može da obavlja bilo kakav kreativan posao bez određene spoljne kontrole 2. model međuljudskih odnosa optimistička pretpostavka da ljudi vole da rade, da se osećaju korisnim, da pripadaju grupi i budu kao pojedinci priznati, jer je to važnije od njihove zarade 3. model ljudskih resursa polazi od toga da rad većine može biti mnogo kreativniji 40
2. NORME RADNOG MORALA Svako društvo. odnosno društvena grupa ima potrebu da formira norme radnog morala. *Etički pozitivisti i etički relativisti OSPORAVAJU postojanje apsolutnih moralnih normi i vrednosti, ističući raznolikost i suprotnost u moralnim shvatanjima i suđenjima, ne samo u raznim fazama istorijskog razvitka društva, već i kod raznih naroda u istom periodu razvoja društva. Za razliku od ovog shvatanja, etički univerzalisti, smatraju da postoje univerzalne vrednosti mora da ispoštuje svaka društvena grupa. U skladu sa društveno-ekonomskim odnosima, svojinskim oblicima i oblicima organizovanja rada Danilo Ž. Marković se opredeljuje za 5 osnovnih normi radnog morala : -radinost, -čovečnost, -pravičnost, -poštenje i -drugarstvo. Čovekovo ponašanje u radnoj sredini u kojoj obavlja proces rada određeno je uslovima rada i osobinama njegove ličnosti. Pošto se ličnosti po svojim osobinama međusobno razlikuju, sasvim je normalno što je i njihov odnos prema radu različit, iako rad ima isti sadržaj, iako se vrši u istim društveno-ekonomskim odnosima. Ponašanje ličnosti u radnoj sredini treba posmatrati kao ponašanje ličnosti koja samostalno razmatra svet na osnovu svoje samosvesti, subjektivnosti I integriteta. Na osnovu oblika ponašanja pojedinca i njegovih psihičkih osobina stvorena je TIPOLOGIJA LIČNOSTI. I u odnosu prema radu postoje normalne (u svojoj radnoj aktivnosti pokazuju profesionalizam u ostvarivanju svojih ciljeva) i poremećene ličnosti (imaju teškoća da se prilagode normama o ponašanju u radnoj sredini i u radu ne vide onu životnu vrednost koju treba da zadovolje). Odnos prema radu je veoma bitan faktor radnog morala. U najopštijem smislu taj odnos se može odrediti kao pozitivan i kao negativan. Pozitivan odnos prema radu imaju one ličnosti koje u radu nalaze bilo koju vrstu zadovoljstva a negativan one koje rad doživljavaju kao prinudu i to najčešće ekonomske vrste. . U osnovi, ako čovek ima pozitivan odnos prema radu, on će se u značajnoj meri iskazati kao stvaralačko biće, pri čemu će težiti da što uspešnije obavi svoj posao i postigne zadovoljavajuće rezultate, pa će se u tom smislu ponašati onako kako to zahtevaju norme radnog morala. Odnos prema radu je najviše određen crtama ličnosti i društveno-ekonomskim odnosima . 40
3.1.
Uticaj ekonomskih procesa na moral
Posredno ili neposredno, ekonomski procesi deluju i utiču na moralni poredak jednog društva. Činjenica je da je moralni život čoveka direktno vezan za materijalne uslove u kojima živi i stvara. EMIL DIRKEM princip i izvor moralnosti nalazi u društvenoj solidarnosti, u običajima i pravu. *OBIČAJI I PRAVO SU DVA OSNOVNA OBLIKA MORALNIH ČINJENICA. ŽORŽ SOREL je isticao dva različita morala: • moral proizvođača (stvaralački, herojski, saradnički) i • moral potrošača (utilitaristički, konkurentski, teži profitu-sve posmatra kao sredstvo a ne kao cilj) PUŠKANIS - povezanost ekonomskih procesa i morala i moralnih normi sa načelima privređivanja i materijalnim uslovima. On je tvrdio da je moral skup normi kojima se utvrđuje podjednaka sloboda i vrednost za sve ljude. KARL MARKS je smatrao da ni proizvodne snage ni tehnologija ne deluju sasvim neposredno na elemente društvenih odnosa pa i na sam moral. Posredno ili neposredno, ekonomski procesi deluju i utiču na moralni poredak jednog društva. Činjenica je da je moralni život čoveka direktno vezan za materijalne uslove u kojima živi i stvara. Uticaj privrede na moral ne ispoljava se u svim društvima i svim ekonomskim sistemima na isti način. Naime, u nerazvijenim društvima, u društvima u kojima su ljudi relativno među sobom izjednačeni, može postojati minimalistički moral u kome su solidarnost i uzajamna pomoć osnovne moralne norme. Ali, zato u razvijenim društvima moral gubi svoju nužnost, privredni proces se može osuditi kao nemoralan, solidarnost se može zameniti zakonima opstanka na tržištu, moralne norme se mogu kršiti, pa ekonomski proces iz tih razloga može biti i ugrožen. Zato se pojavljuje i maksimalistički moral, koji najčešće ima oznaku utopističkog morala. Prema tome, velika ekonomska beda, ali i veliko ekonomsko bogatstvo mogu ograničiti moralne vrednosti, mogu poništiti moralne norme Svojina je značajan činilac ekonomskog procesa i morala. . Sa ekonomskog stanovišta, rad predstavlja suštinsko određenje čoveka, delatnost kojom čovek ne obezbeđuje samo uslove materijalne egzistencije, već se iskazuje i kao stvaralačko biće, proizilazi da materijalni interesi nisu jedini i dominantni, jer je sve više onih koji rade i kada ne moraju. A na moralnom planu odnos prema radu obuhvata čovekove predstave o cilju i smislu rada, kao i o značaju rada za društvo u celini i čovekov život uopšte. 40
U osnovi, stav čoveka prema radu, pa u skladu sa tim i prema odgovarajućem društveno-ekonomskom sistemu, zavisi od njegovih vrhovnih životnih vrednosti. Ako moral kao vrhovnu vrednost ističe i propoveda rad i privređivanje, onda će ljudi biti skloni onom ekonomskom sistemu koji te vrednosti najbolje ostvaruje. IV DEO – ETIKA KAO NAUKA O MORALU 1. POJMOVNO ODREĐENJE ETIKE KAO NAUKE O MORALU ETIKA je filozofska nauka o moralu. PREDMET IZUČAVANJA etike je: - moral, moralni odnos čoveka i čoveka, čoveka i društva i odnos čoveka prema samom sebi i - čovekova praksa precenjivanja ljudi, uključujući i sebe, kao dobrih ili zlih, vrednih ili nevrednih, dostojnih ili nedostojnih. Termin „etika” i osamostaljivanje etike kao posebne naučne discipline vezano je za ARISTOTELA . Polazeći od podele ljudske psihičke delatnosti na razumsku (lokičku oblast) i nerazumsku (alogički deo) , Aristotel je podelio i ljudske vrline i umešnosti na one koje odgovaraju: 1. razumskom delu, a odnose se na znanje, pamet i nazvao ih dianoetičkim 2. nerazumskom delu, koji se odnosi na htenje i požude i nazvao ih etičkim, moralnim. Ovo se odnosi na hrabrost, pravičnost, umerenost. Intelektualne vrline nastaju uglavnom obučavanjem, dok se etičke obrazuju zahvaljujući navici. Teorijska etika daje odgovore na opšta i teorijska pitanja o poreklu i razvoju morala. Ona istražuje i proučava moral pojedinca, društvene grupe i društva u celini. Oblasti teorijske etike su opšta etika, posebna grana etike je i logika, etika se oslanja i na psihologiju morala, na sociologiju morala. Normativna etika , za razliku od teorijske etike , postavlja pitanje opravdanosti postojećih načina postupanja i moralnih shvatanja. Praktična etika izučava konkretne kriterijume ponašanja i konkretne situacije. V DEO - POSLOVNA ETIKA 1. NASTANAK I RAZVOJ POSLOVNE ETIKE Razvoj poslovne etike razvijao se u skladu sa razvojem društva, pa je u tom smislu tekao u skladu sa aktuelnim društvenim pojavama. • 50-ih godina poslovna etika je preokupirana pitanjima dehumanizacije radne snage i sporazumnim određivanjem cena.
40
• • • •
•
60-ih godina rat u Vijetnamu i moralna pitanja oko vojnih akcija i multinacionalne kompanije, zaštita životne sredine,kontrola zagađenja i nuklearnog i toksičnog otpada. 70-ih godina nova tržišta u Aziji i Srednjem istoku-problemi mita i korupcije, afera Votergejt i umešanost politike u poslovanje; javlja se Pokret potrošača i mediji i uvođenje etičkih kodeksa. 80-ih godina zakoni u oblasti zagađenja životne sredine, povrede prava potrošača, podmićivanja. 90-ih godina poslovna etika posebno dobija na značaju. To je period ekonomske recesije u mnogim oblastima poslovanja, period jake konkurencije na svetskom tržištu, velikog smanjenja broja zaposlenih, spajanja kompanija, izuzetne mobilnosti radne snage (koja postaje internacionalna, čine je pripadnici više rasa, oba pola, raznovrsnija je i obrazovanija) i sl. Poslovno-etička praksa daje načine i puteve sticanja i održavnja vrlina i etičnosti u poslovanju. Na tim osnovama nastaje i TEORIJA USPEHA koja naglašava značaj individualnog integriteta i ličih moralnih vrednosti da bi se postigao zavidan uspeh.U ovom periodu, poslovna etika se susreće sa brojnim socijalnim problemima koji su nastali kao posledica globalizacije i ubrzanog razvoja novih tehnologija, koje su bitno ugrozile čovekovo prirodno okruženje i uslove njegovog života. početkom III milenijuma se kao aktuelni problemi poslovne etike u savremenom društvu označavaju globalizacija, informatizacija i ekološka kriza.
Poslovna etika je nastala kao reakcija na neoklasičnu ekonomiju, čiji su teoretičari smatrali da motivacija vođena ličnim interesom NIJE nemoralna. Džon Šad je tvrdio da se „etika isplati“. Vremenom je etika postala sastavni deo poslovnog ponašanja a poslovna etika se kao disciplina razvijala usmeravajući pojedinca na moralni odnos prema drugima, stvarajući norme o ponašanju i primenjujući načela poslovne etike na praktično poslovno ponašanje. Kako se u poslovnoj praksi neetičko ponašanje ne može ni dozvoliti ni nagraditi - nastaje novi koncept poslovnog ponašanja, koji polazi od zaštite ugrožavanja prava i interesa drugih, od ostvarivanja opštih društvenih interesa, koji između ostalog obuhvataju kvalitetno radno okruženje u kome poslovni uspeh, konkurentnost i ostvarivanje profita ne zavise ni od čega drugog osim prava i dužnosti koje se primenjuju u odlučivanju. U praktičnom poslovnom ponašanju sve više se vodi računa o odgovornosti u svim vrstama i oblicima aktivnosti u biznisu, a poslovna etika postaje naučna disciplina bez koje poslovanje ne može uspešno i profitabilno da opstane. 2. PREDMET POSLOVNE ETIKE Poslovna etika, kao posebna naučna disciplina, je nužna i potrebna kako bi se razumela priroda etičkog donošenja odluka. Određenja poslovne etike u literaturi: 40
Laura Neš navodi da poslovna etika proučava primenu ličnih normi na aktivnosti i ciljeve komercijalnih preduzeća i da je kao takva samo studija o tome kako poslovni kontekst pred moralnu ličnost postavlja svoje probleme. Čovek ima izbor u okviru zakona, u okviru ekonomskih i socijalnih pitanja koja nisu obuhvaćena zakonom i izbor koji daje prednost ličnom interesu Alber Kar suprostavlja se njoj i on etiku nevidi kao društvnu nego kao etiku igre ili teoriju igre, smatra da je poslovanje igra u kojoj postoje određeni standardi i pravila koja se moraju poštovati. „Blefiranje“ u poslu opravdano. Karmišel i Dramond poslovnu etiku poistovećuju sa etikom ličnosti. Ričard T. Di Džordž smatra da poslovna etika nikoga nemože da učini moralnim jer su svi već moralna bića koja razlikuju ispravno od pogrešnog i koja teže da budu još moralnija Milton Fridman ističe da je jedini pravi cilj svakog biznisa da ostvaruje profit. Subotić i Lazić poslova etika obuhvata dobro i loše ponašanje prema drugim ljudima i to u vidu skupa prava i dužnosti koje ljudi primenjuju prilikom donošenja odluka. POSLOVNA ETIKA se kao posebna naučna disciplina može se odrediti kao skup moralnih normi o ponašanju prema sociokulutrnoj i poslovnoj sredini, prema drugim ljudima sa kojima se stupa u poslovni kontakt i prema odlučivanju, dužnostima, obavezama, pravu i odgovornostima, u svim aspektima i sferama poslovanja. ETIKA JE skup društvenih pravila koja upućuju na određeno ponašanje ili ga ograničavaju. PREDMET POSLOVNE ETIKE je skup moralnih pravila ponašanja u svim poslovnim aktivnostima usmerenim ka uspešnom i profitabilnom biznisu. -
ELEMENTI POSLOVNE ETIKE su: Odgovornost ( lična i društvena korporativna) Korporativna kultura poslovna komunikacija Norme poslovnog ponašanja Odlučivanje
Pod poslovnom etikom se podrazumeva obaveza (commitment) da se posao obavi na odgovarajući način i podrazumeva se odgovornost (responsibility) za njegovo (ne)odobravanje. U tom smislu, moralno odgovorna osoba se obavezuje da posao obavi i da prihvati odgovornost za neuspeh ili grešku. Odgovornost može biti lična, kada se krše etičke norme i pojedinac stiče ličnu korist na račun opštih interesa kompanije, a može biti i korporativna društvena odgovornost. Pod poslovnom etikome se podrazumeva i organizaciona, korporativna kultura koja se odnosi na pravila etičkog ponašanja, osnovne vrednosne sisteme, etičke principe i specifična etička pravila koja kompanija nastoji da primeni. Pod poslovnom etikom se podrazumevaju i vrednosti i norme etičkog ponašanja, pretočene u kodeks profesionalnog ili poslovnog ponašanja, tzv. poslovni bonton. NORME POSLOVNOG PONAŠANJA OBUHVATAJU (po Ričardu Draftu) tri osnovne kategorije: 1. kodifikovani zakoni (zakonski standardi)
40
2. slobodan izbor (personalni standard) koji zakonom nije regulisan pa daje mogućnost slobodnog izbora 3. etika (socijalni standard) nije vezana za pisane zakone, već za norme i vrednosti šta je dobro, a šta rđavo U ETIČKOM ODLUČIVANJU izdvajaju se sledeći PRISTUPI 1. UTILITARISTIČKI - u prvom planu je opštedruštveno dobro, a zanemaruje se pojedinac 2. INDIVIDUALISTIČKI - moralno je ono što je za pojedinca i njegove interese dobro 3. MORALNO-PRAVNI - fundamentalno pravo na slobodu koje obuhvata pravo na izjašnjavanje, izbor, privatnost, slobodu govora... 4. PRAVNIČKI PRISTUP - distributivna , proceduralna i kompenzatorska pravda 2.1. Poslovni moral kao deo poslovne etike POSLOVNI MORAL je skup nepisanih, opštih, za pojedinca karakterističnih moralnih normi i vrednosti koje određuju njegovo ponašanje u svim poslovnim odnosima i svim vremenima. Osnovne KARAKTERISTIKE poslovnog morala odnose se na poštovanje ličnosti, uzajamno poštovanje i poverenje, poštovanje različitosti, savladavanje razlika i uvažavanje interesa drugih, zaštitu dostojanstva, odgovornost i dužnost prema drugima, uzajamnu pomoć, držanje obećanja i date reči. Odnose se i na poštovanje dobrih i oslovnih običaja i namera, poslovni kompromis, humanost, samostalnost, tačnost, kreativnost, istinitost, toleranciju, saradnju, racionalnost, doslednost isl. Poslovni moral obavezuje sve učesnike u poslovnim aktivnostima a posebno menadžere. Menadžeri bi trebali da budu moralne ličnosti sa izgrađenim i usvojenim unutrašnjim osećanjem koje se posebno odnose na moralnu odgovornost. Pored obrazovanja i smisla za upravljanjem, menadžer bi trebao da ima i izražen smisao za međuljudske odnose, sposobnost da spozna i razume društveno i prirodno okruženje, da poznaje psihologiju ponašanja, mentalitet, etičke standarde i moralne sisteme, sisteme vrednosti, duh vremena. Principi moralnog ponašanja u poslovnim odnosima se zasnivaju na principima etičkog humanizma. 3. ODGOVORNOST I ETIKA POSLOVANJA Odgovornost je suština poslovne etike. Podrazumeva postojanje ili stanje podnošenja računa za određeni akt ili za određeno ponašanje ali i za propuštanje činjenica, podrazumeva obavezu, ali i poverenje Korporativna društvena odgovornost obuhvata odgovoran odnos kompanija prema društvu, pri čemu se taj odnos zasniva na ukupnosti društvenih, etičkih, ekoloških i ekonomskih vrednosti značajnih za proces odlučivanja.
40
KORPORATIVNA DRUŠTVENA ODGOVORNOST se odnosi na ponašanje organizacija prema društvu, a ponašanje organizacija prema društvu se zasniva na vrednostima koje društvo ističe kao dominantne i značajne za njegov dalji razvoj. U savremenom društvu je to potreba i nužnost Današnje kompanije se u svom poslovanju sve više susreću sa pritiscima i zahtevima socijalne sredine da se odgovorno ponašaju, posebno u oblasti zaštite životne sredine, u delu koji se odnosi na ostvarivanje ljudskih prava i sloboda, zahteva se i odgovornost po pitanju zaštite prava potrošača, u oblasti javnosti rada i kontrole rada kompanija od strane javnog mnenja i sl. O odnosu kompanija i društva, FREDERIK I MITNIK izdvajaju tri pristupa: 1. korporativna društvena odgovornost koja se odnosi na društvenu obavezu, 2. korporativna društvena osetljivost koja se odnosi na načine reakcije kompanije na društvene pritiske i 3. korporativna društvena ispravnost koju karakteriše poštovanje opšteprihvaćenih vrednosti. Osnovna načela na kojima počiva društvena odgovornost vezuju se za početak 20 veka i američkog industrijalca Endrjua Karnegija. On je ustanovio u svojoj knjizi jevanđelje bogatstva dva osnovna principa u poslovanju. To su: PRINCIPI MILOSRĐA I PREUZIMANjA ODGOVORNOSTI (preuzet iz Biblije).tradicionalni pristup Altruizam princip etike pomenut je kao ideja da individua treba da čini dobro zato što je to ispravno ili zato što će koristiti drugima a ne zato što će koristiti individui. Moderna teorija društvene odgovornosti je pragmatična i akciono orjentisana. U literaturi su karakteristična TRI PRISTUPA novom shvatanju korporativne društvene odgovornosti: 1. PRESTON I POST postojanje interakcije između poslovanja, biznisa i društva može se ostvariti na dva nivoa. Prvi se odnosi na vezu između biznisa i potrošača, zaposlenih akcionara koji su tržišno orjentisani, a drugi 2. AKERMAN smatra da kompanije u traženju rešenja nastalih društvenih problema moraju da prođu kroz tri faze: - Prva - predsednik usvaja problem i vodi odgovarajuću politiku; - Druga - kompanija zapošljava stručnjake koji bi trebalo da reše te probleme; - Treća - politika firme i rešenja stručnjaka se objedinjuju po pitanju tog istog problema. 3. KEROL po njemu postoje tri dimenzije društvenog delovanja: društveni principi, društveni procesi i socijalna politika. Nove kategorije poslovne etike su: modernizacija, pragmatizam i minimalizam. Nepoštovanje etičkih principa u poslovanju - slučaj Bopal. Svi etički problemi koji mogu dovesti do kršenja moralnih normi ponašanja u ukupnom procesu poslovanja, po STONERU mogu se pojaviti na 4 NIVOA : 1) DRUŠTVENI (SOCIJALNI) - problemi utaje poreza, pitanje položaja određenih imovinskih grupa u društvu. 2) POSLOVNI nivo - odnos između zaposlenih i stejkholdersa 40
3) INTERNA POLITIKA KOMPANIJE - odnos između kompanije i zaposlenih u njoj 4) PERSONALNI - obaveze i odgovornosti zaposlenih u kompaniji 3.2. Lična odgovornost -
Denis Kvin i Tomas Džons poznaju 2 vrste odgovornosti, odnosno neodgovornosti : MENADŽER - SAVRŠEN AGENT (a perfect agent) - odgovorno izvršava svoju osnovnu obavezu izraženu u uvećavanju vlasnikovog bogatstva. MENADŽER - NESAVRŠEN AGENT (an imperfect agent) - neodgovorno izvršava svoju osnovnu obavezu zato što ne uvećava vlasnikovo bogatstvo već ga čini svojim bogatstvom.
Javlja se tzv predugovorni oportunizam- sklonost ka prevari radi ličnog interesa. Činjenica je da vlasnik kompanije teži da dođe do savršenog agenta. Međutim, postavlja se pitanje da li menadžer zaista može biti savršen rukovodilac kompanije pošto se njegovi interesi razlikuju od interesa vlasnika. Zaključak: agentov moralni pristup poslovnoj politici podrazumeva obavezu da uveća vlasnikovo bogatstvo a da pritom u potpunosti uvažava osnovne etičke principe, s tim da prihvatanje ovakvog pristupa u praksi u velikoj meri zavisi od ustanovljenog sistema vrednosti u društvu. 3.3. Vrste i tipovi odgovornosti
1. 2. 3. 4.
Neispunjavanje poslovnih obaveza uslovljava pojavu odgovornosti Postoje 4 TIPA odgovornosti KOMPANIJE. Po RIČARDU D. DŽORDŽU to su : POSLOVNA odgovornost - odnosi se na ciljeve zbog kojih je kompanija formirana i na iterese onih koji su njeni vlasnici ili su pak u istoj zaposleni. MORALNA odgovornost proizilazi iz morala i moralnih normi. Moralne obaveze vezane za odgovornost, važe i onda kada zakonom nisu verifikovane i nezavisno od toga da li ih društvo podržava ili ne. Moralne obaveze, a su skladu sa njima moralne odgovornosti imaju prvenstvo u odnosu na poslovnu odgovornost, ali i druge tipove odgovornosti. PRAVNA odgovornost podrazumeva da je kompanija obavezna i pravno odgovorna da poštuje vladajuće zakone. SOCIJALNA odgovornost - odnosi se na ono što društvo traži od korporacija a što je u skladu sa opštim moralnim ponašanjem. To su uglavnom zahtevi u interesu opšte društvenog dobra. Postoji više VRSTA POSLOVNE odgovornosti: 1. prethodna 2. posledična - koja može biti - uzročna 40
- agentska Prethodna odgovornost je utvrđena zakonom ili ugovorom i predstavlja legalan standard ili normu za odgovorno ponašanje. Kada odluke i akcije nisu u skladu sa legalno utvrđenim normama, sledi posledična odgovornost, kao odgovornost za nastale posledice zbog neobavljenog ili neadekvatno obavljenog posla. Uzročna odgovornost predstavlja direktnu odgovornost za nešto što je urađeno ili propušteno da se uradi. Agentska odgovornost predstavlja indirektnu odgovornost, odgovornost za izdate naredbe ili za propušteno izdavanje naredbi. Uzročna i agentska odgovornost mogu biti pripisane i utvrđene (dokazana odgovornost). Utvrđena odgovornost može biti priznata i prihvaćena. 3.4. Psihološki aspekti pravne odgovornosti Prodor psihologije u savremenu pravnu teoriju vezuje se za 20-te godine XX-og veka i potrebu društva da težište svog interesovanja usmeri na primenu prava. Pokušaj rešavanja problema profesije sudija. Najkarakterističniji PRAVNO-TEORIJSKI PRISTUPI koji se oslanjaju na određene psihološke elemente u pravu su : 1. NEMAČKA PSIHOLOŠKA PRAVNA TEORIJA – brojni pravci koji su u svoje teorije ugradili nove psihološke kategorije kao što su: pravni osećaj, pravni instikt, pravna intuicija, pravna svest i slično. - po jednom shvatanju uloga psiholoških elemenata je usmerena na njihovu primenu. Između pravne norme i pravnog osećaja nema uzročno- posledične veze u procesu realizacije prava, pa se ističe poštovanje prava i pravnih normi dok su pravni osećaj i pravni instikt značajani za uticaj na pravno ponašanje. Tradicionalno shvatanje prava. - Drugo shvatanje više ističe značaj psiholoških elemenata. Pravni osećaj je osnov za dopunu pravnih normi. - Treće shvatanje – pravo je skup odluka koje donosi sudija, a pravnom normom se regulišu svi budući slučajevi. Pravni osećaj je subjektivan izvor konkretnih odluka. Prema ovim mišljenjima pravni osećaj nije svesni čin već je neposredna datost. Svoje korene nalazi u dubinskim slojevima ličnosti i kao takav predstavlja izvor prava. 2. INTUITIVNA PRAVNA FILOZOFIJA LEONA PETRAŽICKOG – Leon Petražicki se u literaturi ističe kao tvorac i glavni predstavnik psihološke teorije prava i države i zastupnik intuitivnog prava. Pokušao je da ostvari harmoniju između zakonodavstva i pravne prakse. Centralna kategorija psihološkog pristupa je intuicija. Po njemu emocije imaju dvostrani aktivno-pasivni karakter. Ističe da pravni doživljaji sadrže ovlašćenja i obaveze i da te kategorije uzajamno povezuju dve osobe. Pravne doživljaje svrstava u dvostrane etičke emocije i naziva ih imperativno-atibutivnim doživljajima. Moralne doživljaje određuje jednostrano, isključivo kao imperativne. Pravo koje počiva na normama naziva pozitivnim pravom. Pravni nosilac istinske pravednosti je intuitivno pravo koje karakteriše sve oblasti društvenog života, koje se zasniva na kategorijama dobra i zla i koje funkcioniše na osnovu unutrašnje psihičko-pravne savesti. 40
3. FROJDOVSKA VARIJANTA PSIHOLOGIZMA U AMERIČKOJ PRAVNOJ MISLI – Frojdisti osnovno polazište nalaze u stavovima da je pravo prouzrokovano raznim psihičkim činiocima koje otkriva psihoanaliza. Pravo zamenjuje oca koji je označen kao nepogrešivi sudija. Suštinu prava i pravnih pojava tražili su u podsvesti. Smatraju da su pravne norme, pravna sigurnost i unapred određeno pravo samo fikcije, iluzije i mitovi. Za pravnu praksu nužno je poznavanje psihičkih procesa kod ljudi koji mogu biti: 1. intelektualni procesi (opažanje, pamćenje i mišljenje) 2. emocionalni procesi ili osećanja 3. konativni ili voljni procesi (motivacija, voljne radnje) Nužno je poznavati i relativno trajne osobine pojedinca: sposobnosti, navike, temperament, karakter, potrebe, interese... Procesi mišljenja su složeni psihički procesi koji omogućavaju čoveku da što potpunije upozna stvarnost i da se u njoj što uspešnije snalazi. U procesu donošenja odluka emocije predstavljaju jedan od osnovnih psihičkih doživljaja. Emocije se mogu razlikovati prema kvalitetu na: - osnovne (strah, gnev, radost, žalost) i - one prema afektivnom tonu koji preovlađuje (prijatne i neprijatne). 4. ZNAČAJ KORPORATIVNE KULTURE ZA POSLOVNU ETIKU Koncept korporativne kulture je nastao uvođenjem kulture u organizaciona istraživanja i menadžment teoriju. Fenomen korporativne kulture je nastao prvo u Americi, da bi 80-tih godina bio prihvaćen u mnogim svetskim jezicima. Pojava korporativne kulture se vezuje za procese globalizacije, koji brišu nacionalne granice u poslovanju, pri čemu se kompanije suočavaju sa raznim kulturama. Savremeni koncept korporativne kulture počiva na dva osnovna principa : nemačkog idealizma i francuskog pozitivizma, pa u skladu sa tim se izdvajaju dva pristupa: - interpretativni - temelji se na shvatanju da se svet može tumačiti, ali se ne može menjati. Utemeljen je na subjektivizmu i individualistički je - funkcionalistički -utemeljen je na pozitivizmu i objektivistični je Elementi: sadržaj(odnosi se na vrednosti, norme, simbole, osnovna načela), karakter(rezultat zajedničkog iskustva), način nastanka, uticaj(koji se odnosi na ponašanje članova organizacije), Sadržaj obuhvata: kognitivni, buhejvioristički i materijalni sloj. ŠAJN razlikuje tri nivoa kulture jedne kompanije: činjenice, objavljene vrednosti, temeljne premise. Džon Koter i Džejms Hesket kulturu preduzeća sagledavaju kroz nevidljivi (čine vrednosne orijentacije koje poštuju svi zaposleni i prenose se kao i tradicija) i vidljivi nivo preduzeća(norme grupnog ponašanja izražene u vidu uobičajenih i vladajućih modela ponašanja). 40
Korporativna kultura podrazumeva specifičan skup zajedničkih verovanja, stavova, vrednosti, osnovnih načela i normi u jednoj kompaniji, koji u svojoj ukupnosti oblikuju njen identitet i ostvaruju predpostavke međusobnog delovanja i aktivnosti, kao što determinišu način rada, poslovanja i ponašanja. Tipične kulture za određene vrste delatnosti (DIL/KENEDI) su : - mačo kultura čvrstih ljudi - odnosi se na svet individualista, na svet koji prihvata rizike i brzo se uverava u efekte svojih odluka. Ovu vrstu kulture poseduju one organizacije koje se recimo bave berzanskim poslovima, marketingom i reklamom, profesionalnim sportom, poslovima u policiji, hirurgiji isl. - kultura teškog rada i mnogo zabave - svoju osnovi nalazi u zabavi, odgovara prodajnoj kulturi i karakterišu je one organizacije koje e bave prodajom, kompjuterskom opremom, osiguravajuća društva, organizacije koje se bave prometom nekretnina, ili finansijskim uslugama. - kultura rizika ili investiciona kultura - zastupljen je visok stepen rizika, pa se povratna informacija o uspehu ili neuspehu čeka godinama. U ovu grupu često spadaju velika preduzeća koja su deo sistema, i to iz oblasti eksploatacije nafte, putnog, železničkog i vazdušnog saobraćaja, ali spadaju i banke. Karakteriše ih orijentacija na budućnost. - kultura postupaka, administrativna kultura - karakteriše je veoma nizak stepen rizika. Može se pronaći u upravnim i državnim institucijama, javnim preduzećima, socijalnim ustanovama. Povratne veze u odnosu na rezultate rada su veoma male. Osnovna vrednost je kontinuitet. RODŽER HERISON I ČARLS HENDI razlikuju: kulturu moći, kulturu uloge, kulturu zadataka i kulturu podrške. Kulturu moći simbolizuje Zevs- izvor moći je lider, brzo reagovanje, velika zavisnost od lidera. Kulturu uloge simbolizuje grčki hram i Apolon bog reda i pravila-birokratska kultura, pravila i procedure, ekspertsko znanje je visoko vrednovano. Kulturu zadataka simbolizuje grčka boginja Atena ratnika, zanatlija i kapetana-ovde uspeh i postignuće imaju zavidno mesto. Izvor moći je znanje i lična harizma. Kulturu podrške simbolizuje grčki bog Dionis zaštitnik uživanja, vina i zadovoljstva-nalazi izvor moći u pojedincu. Fakulteti, instituti i klinike. U odnosu kulture i etike mogu se izdvojiti dve krajnosti koje idu od kulturnog relativizma (postoji najbolji način ponašanja) do etičkog imperijalizma (postojanje određenih standarda koji imaju univerzalne vrednosti i značenje). Na stvaranje i oblikovanje sopstvene i specifične kulture organizacije utiču i mnogi drugi objektivni postojeći faktori spoljašnjeg okruženja. Posebno je značajan ekonomski sistem u okviru koga kompanija posluje, pogotovo ako je sistem moderan, racionalan, stimulativan, konkurenttski orijentisan. Značajan je i stepen razvijenosti tržišta sa svim obeležjima i karakteristikama tržišne konkurencije. Međutim, ipak je najznačajniji faktor u kreiranju kulture kompanije lična filozofija i ponašanje rukovodstva, jer od stila rukovođenja i upravljačke strukture zavisi specifičnost korporativne kulture. Naime, rukovodioci su ti koji svojom moći odlučivanja i nametanja obrazaca drugima istovremeno postavljaju modele ponašanja. Zaposleni se tim modelima moraju prilagoditi, ako ne 40
žele da dodju u sukob sa pretpostavljenima. Takodje, na oblikovanje normi ponašanja u kompaniji, pored izvesnih i neizbežnih spoljašnjih faktora, utiču i lične osobine vlasnika ili glavnih menadžera. U svakoj kompaniji, svakom biznisu, nužno je oblikovati i ostvariti korporativnu kulturu koja će počivati na jasno i precizno definisanim pravilima etike, pravilima koja propisuju osnovne vrednosti sistema, osnovne etičke principe kojih se kompanija mora pridržavati i praktično ih primenjivati. 5. UTICAJ POSLOVNE ETIKE NA POSLOVNU KOMUNIKACIJU Etika poslovanja najviše dolazi do izražaja u poslovnoj komunikaciji. Specifičnost ljudske komunikacije počiva na simbolima. Najznačajniji takav sistem simbola je jezik, ali pored jezika postoji i neverbalna komunikacija, koja obično prati (dopunjava) verbalnu, a zasnovana je na signalima. Komunikacija se ostvaruje na osnovu informacija koje jedan od učesnika u komunikacionom procesu upućuje drugom ili ostalim učesnicima, ili koje učesnici interakcije razmenjuju. Komunikacije se može podeliti na posrednu i neposrednu, glasovnu i neglasovnu, jednosmernu i uzajamnu, na interpersonalnu i intrapersonalnu. Etika poslovanja najviše najznačajnije prisustvo beleži u usmenom ili pisanom poslovnom komuniciranju, komuniciranju između poslovnih partnera. Za poslovnu etiku su od oblika usmnenog poslovnog komuniciranja posebno značajni poslovni susreti kao formalno organizovani skupovi poslovnih partnera. U svim poslovnim kontaktima nužno je i neophodno ispoštovati određena pravila poslovne komunikacije kako bi se ostvarila uspešna poslovna saradnja U tom smislu navode se ljudsko dostojanstvo, koje treba sačuvati i uvažavati, način obraćanja, koji podrazumeva ljubaznost i učtivost, način komunikacije, koji uključuje umeće slušanja i stil ophođenja, korektna kritika, koja mora biti upućena sa stilom, mora biti argumentovana i ne sme biti usmerena protiv ličnosti, pohvala, unapređenje, samodisciplina, spremnost na odgovornost, poverenje, konstantna razmena mišljenja itd. Da bi se mogla primeniti etička pravila u usmenoj ili pisanoj poslovnoj komunikaciji nužno je poznavati, prihvatiti i uvažavati sve bitne elemente, karakteristike i specifičnosti učesnika u poslovnim aktivnostima, odnosno poslovnim kontaktima, poslovnim odnosima. 5.1. Kulturološki obrasci i modeli poslovnog ponašanja Kultura kao ljudski način postojanja i življenja, i tradicija, kao sveopšta duhovna osnova bez koje ne bi ni postojalo društvo, definišu kulturni identitet svakog naroda. U tom smislu, svaka kultura gradi svoje specifične kulutrološke obrazce i modele ponašanja koji, pored ostalog, utiču i na poslovno ponašanje, na poslovnu komunikaciju i upravljanje. Zato je multikulturalizam neophodnost savremenog društvenog razvoja. 40
Pod MULTIKULTURALIZMOM se podrazumeva uvažavanje postojanja različitih kultura, a kao osnovni faktori koji ga bitno definišu navode se : entitet, rasa, pol, fizička sposobnost, seksualna orijentacija, starost kao i mnogi drugi faktori. Jedna od najvažnijih i osnovnih karakteristika japanske kulture je egalitarizam a amerike autoritarnost Za poslovnu komunikaciju od posebnog značaja je poznavanje kulture zemlje sa kojom se posluje, poznavanje jezika koji na veoma karakterističan način odražava tu kulturu, njenog vrednosnog sistema, načina razmišljanja pa i načina ponašanja. Značajno je poznavati i religiju, jer su mnoge kulture upravo na religiji i zasnovane. 6. ETIČKE NORME I PRAVILA PROFESIONALNOG PONAŠANJA Brojni naučni radnici ukazuju na potrebu definisanja univerzalnih moralnih normi i pravila poslovnog ponašanja, onih moralnih normi i etičkih pravila koje će sve zemlje i organizacije obavezivati da se po njima i ponašaju. To je posebno značajno u uslovima globalnog povezivanja Sveta u kome su izražene velike razlike u ekonomskom, kulturološkom, informacionom, političkom, ekološkom, religioznom, moralnom smislu. Naravno, te suprotnosti i različitosti odražavaju se i na oblast poslovanja, pa samim tim i na poslovnu etiku. Taj univerzalni pristup posebno je važan imajući u vidu činjenicu da menadžeri u multinacionalnim kompanijama, najčešće školovani u skladu sa moralnim vrednostima i tradicijom svojih zemalja, često imaju dilemu kako pomiriti suprotnosti između svoje zemlje i one u kojoj posluju. Imaju dilemu kada i standardi u jednoj zemlji podržavaju davanje mita, kada u nekim delovima sveta nije moguće poslovati bez pribegavanja raznim vrstama provizija, kada su u pitanju problemi zagađenja životne sredine ili diskriminacija na poslu. Hosmer pravi razliku između etičkih pravila i kodeksa Etičkim kodeksima se uspostavlja viši moralni nivo u organizaciji definišu se vrednosti i na njima zasnovana ponašanja. Oni nisu večni i podložni su promenama. Etička pravila obuhvataju zahteve da se ponaša na određeni način, ona se neodnose samo na očekivanja, predloge ili molbe ona imaju i određene prinude. U SAD-u postoje dva argumenta koja govore da etici nema mesta u internacionalnom bizniisu: prvi je da se moralna shvatanjlja u raznim zemljama međusobom razlikuju pa se iz tih razloga nemože govoriti o univerzalnom moralu. Drugi se tiče prakse u kojoj korporacije nekih zemalja ne slede nikakva moralna pravila. Ričard D. Džordž definiše neka moralna pravila koja se mogu primeniti na ukupno međunarodno poslovanje. Ona navodi 5 osnovnih moralnih normi : Prva norma nazvana "moralni minimum" odnosi se na to da se ne nanosi namerno neposredno zlo. Taj moralni minimum moraju svi da poštuju, jer važi za sve ljude, sve korporacije i sve zemlje. U skladu sa osnovnim pravilima moralnog minimuma u poslovanju multinacionalne kompanije u manje raznijenim zemljama moraju imati u vidu nesumnjive razlike izmedju zemlje koja izvozi i zemlje koja uvozi. Pri tom, aktivnosti multinacionalne kompanije moraju da budu moralno opravdani, odnosno mora zemlji u koju izvozi da donese dobro. To je druga norma. Treća norma se odnosi na poštovanje ljudskih prava radnika i konzumenata, 40
četvrta na unapređenje i razvoj pravednih pozadinskih institucija unutar zemlje, kao i na internacionalnom nivou, dok peta norma zahteva od multinacionalne korporacije da poštuje zakone zemlje domaćina, da poštuje njenu kulturu i lokalne vrednosti, pod uslovom da se ne povređuju ljudska prava ili nameću nemoralni zakoni. Овим општим нормама могу се додати и специфичне норме или правила понашања која важе за посебне привредне гране. Томас Доналдсон конструисао је практични етички логаритам 7. ETIČKE DILEME I NEDOUMICE Poslovna etika podrazumeva prava, obaveze, dužnosti prema pojedincima, njihovim međusobnim odnosima, prema svim učesnicima u poslovnim odnosima, prema drugim organizacijama sa kojima se posluje, ali i prema društvu u celini. Etičke dileme i nedoumice sa kojima se menadžeri u svojoj karijeri susreću čine srž svakog menadžerskog posla. Odstupanja od etičkih normi sve su izraženija, a moralne dileme sve češće. Karakteristična područja u kojima dolazi do najčešćih odstupanja od etičkih normi su: korupcija, industrijske krađe i špijunaža, konflikti interesa, zloupotreba medija, tajni dogovori, prevare ali i druge pojave vezane za savremeni razvoj društva kao što su diskriminacija i kulturne različitosti. Korupcija je veliki problem savremenog sveta. U političkoj i pravnoj teoriji se pod korupcijom uglavnom podrazumeva zloupotreba poverenog javnog ovlašćenja, radi sticanja lične koristi uz sukobe interesa i nepotizam kao prateće pojave. Prema brojnim pojavama ove pojave u Svetu, ističu se delatnosti koje su najpodložnije korupciji, a to su: javne nabavke, prikupljanje javnih prihoda, imenovanja u sferi vlasti, donacije za političke kampanje i sl. Političari, političke stranke i javni službenici označeni su kao najodgovorniji za ovo evidentno zlo savremenog društva. Korupcija se može suzbijati na različite načine. Jedan od načina je i podizanje nivoa etičke svesti, definisanje novih moralnih standarda ponašanja i praktična provera čestitosti javnih službi. Konflikti interesa su veoma česta pojava u poslovnoj praksi. Javljaju se zbog suprostavljanja ličnih i organizacionih interesa. Konflikt interesa, opet je posebno karakterističan za javne službe.
VI DEO - AKTUELNI PROBLEMI POSLOVNE ETIKE U SAVREMENOM DRUŠTVU 40
1. GLOBALIZACIJA I POSLOVNI MORAL 1.1. Globalizacija, pojam i karakteristike Globalizacija kao nužan i neminovan društveni proces ujedinjavanja i objedinjavanja čovečanstva u jedinstveno svetsko društvo, međusobno uslovljeno i međusobno povezano u globalno ekonomsko, političko i kulturno prostranstvo, predstavlja jedan od najznačajnijih procesa savremenog civilizacijskog razvoja. Globalizacija je poslednjih decenija proslog veka, zahvaljujući novoj tehnologiji, komunikaciji ali i novoj ekonomiji nametnula svetu nova pravila, nove sadržaje, nove dimenzije i nova znanja. To je proces o kome različita društva, na različitom stepenu svog razvoja i različiti politički akteri, u skladu sa svojim ekonomskim interesima i političkom moći, imaju dijametralno suprotne stavove. U procesu globalnog ujedinjavanja čovečanstva postoje dve protivrečne tendencije: - jedna se manifestuje u povezivanju sveta u jedinstvenu ekonomsku celinu i rezultat je razvoja moderne tehnike i tehnologije - druga se manifestuje u borbi za oslobođenje od svih oblika ekonomske i političke zavisnosti, kao i za ostvarivanjem prava na slobodni nacionalni i kulturni razvoj. MONDIJALIZACIJA ILI MULTIPOLARNA GLOBALIZACIJA pretpostavlja ravnopravnost između različitih naroda, država i kultura. Njen osnovni smisao je integracija sveta, demokratsko ujedinjavanje ćovečanstva i emancipacija čoveka i to ne putem raznih vrsta i oblika prinude. U tom smislu su i njeni osnovni akteri nauka i znanje, njeni osnovni akteri su slobodni i ravnopravni narodi. Mondijalizacija je proces koji teži ka očuvanju jedinstva različitosti sveta. NEOIMPERIJALNA GLOBALIZACIJA je prisilna i porobljivačka, unipolarna, zasnovana na diktatu tržišta i političkoj sili. Svi dosadašnji PRISTUPI globalizaciji koji dominiraju u novijoj literaturi iz ove oblasti, ukazuje HELD, mogu se podeliti na : - HIPERGLOBALISTIČKI pristup - polazi od toga da u savremenom svetu već postoji jedinstvena ekonomija koja je objedinila vodeće ekonomske regione. Ta integracija se odnosi na velike korporativne organizacije. - SKEPTIČNI pristup - polazi od opšteg stava da globalizacija izaziva samo negativne posledice, od ekonomskih, preko kulturnih, do ekoloških. U tom smislu ovaj pristup zagovara odbranu ekonomskog nacionalizma, zalaže se za ekološku održljivost, teži očuvanju lokalnog kulturnog identiteta. Pristalice se zalažu za zaustavljanje globalizacije. - TRANSFORMACIONI (REFORMISTIČKI) pristup - polazi od evidentne potrebe za novom reorganizacijom ekonomske, političke, vojne i kulturne dominacije, pri čemu se ne dovodi u pitanje sposobnost kapitalizma da društvo uvede u stanje društvenog blagostanja. Pored ovih pristupa u literaturi se pominje i pristup nazvan „ČETVRTI PUT” čiji se zagovornici autori iz zemalja u tranziciji. Zasnivaju se na kritici dosadašnjeg toka globalizacije i zalaganju za očuvanje sopstvenih ljudskih i prirodnih resursa. Jedan od najznačajnijih faktora globalizacije je ekonomski faktor. Ispoljava se kroz transnacionalne korporacije. 40
ENTONI GIDENS, predhodnik teorije trećeg puta, globalizaciju definiše kao intenzifikaciju društvenih odnosa na svetskom planu koja povezuje udaljena mesta tako što lokalna zbivanja uobličavaju događaji koji su se odigrali kilometrima daleko, i obratno. HELD – globalizacija je proces koji obuhvata preobražaj prostorne organizacije društvenih odnosa i transakcija – određenih njihovim obimom, intenzitetom, brzinom i učinkom – stvarajući transkontinentalne tokove i mreže delovanja. Teorijsku analizu ideologije globalizma najbolje je formulisao ZBIGNJEV BŽEŽINSKI, koji razvija teoriju o tehnotroničnom društvu, o Americi kao globalnom „sejaču” tehnotronične revolucije u svetu. Po njemu će globalizam predstavljati ideologiju 21.-og veka. U definisanju globalizacije dominira stav da je to proces sve većeg prožimanja i povezivanja raličitih država, njihovih ekonomija, kultura, pravnih sistema, medija i brojnih sfera društvenog života. GLOBALIZACIJA se može odrediti kao proces stvaranja jedinstvenog ekonomskog, političkog i kulturnog prostranstva sa mnogim protivrečnostima. Posledica je razvoja tehnologije, proizvodnih snaga, razvoja sredstava konunikacije i nove podele rada. Sadržaj i posledice globalizacije mogu se odrediti sa različitih aspekata: ekonomskog, političkog, ekološkog, civilizacijskog i sociološkog. 1.2. Ekonomska globalizacija EKONOMSKA GLOBALIZACIJA se može odrediti kao proces povezivanja različitih privreda sveta u jedinstvenu i integrisanu svetsku privredu. Može se posmatrati: - u ŠIREM smislu - podrazumeva povezivanje nacionalnih privreda u jedinstvenu svetsku privredu, preko svetskog tržišta. Ovakvo shvatanje prihvata i Svetska trgovinska organizacija, koja globalizaciju posmatra kao rast međunarodne razmene roba i usluga kroz kretanje tehnologije i kapitala, ali i migracija u svetu. - u UŽEM smislu - da je ona mikroekonomski proces čiji su nosioci preduzeća kroz prekograničnu operaciju, da se u procesu globalizacije sve više kreću finansije, tehnologije, znanje, svojina. Nekada je nosilac povezivanja različtih nacionalnih privreda bila međunarodna trgovina a danas su to strane direktne investicije (SDI) koje su tako postale glavna snaga procesa globalizacije svetske ekonomske integracije. Ekonomska globalizacija u teoriji zavisi od tehnoloških i ideoloških faktora a u praksi najviše zavisi od brzine liberalizacije međunarodnih ekonomskih odnosa. Pitanje liberalizacije ekonomskog života podelilo je mišljenja pa su nastale 2 teorije: 40
1. Liberalistička škola zastupa stanovište da liberalizaciju ekonomskog života treba prepustiti tržištu koje u najvećoj meri reguliše ekonomski život. U novije vreme karakteriše je glorifikacija tržišta kao regulatora privrednog života i međunarodnih ekonomskih odnosa (neoliberalistički koncept). 2. Protekcionistička, intervencionistička ili neokonzervativna škola je mišljenja da liberalizaciju ekonomskog života treba ograničavati državnom intervencijom. Danas je karakteriše davanje određenih povlastica ekonomski najefikasnijim i najjačim državama. Na pojavu i razvoj ekonomske globalizacije uticali su brojni FAKTORI: 1. PORAST SVETSKE PROIZVODNJE - raste udeo intelektualnog kapitala, dolazi do promena u proizvodnji zbog novih tehnologija, promene u fazi potrošnje - ekonomija obima prerasla u ekonomiju raznolikosti 2. USPON AZIJSKIH TIGROVA - globalan proces ekonomskog i tehnološkog progresa istoka sa jedne i slabljenja zapada sa druge strane. Iako su ekonomski razvijene zemlje sveta decenijama svoje proizvodne aktivnosti usmeravale prema nerazvijenoj Aziji, jer je tamo radna snaga bila jeftinija a radnici realtivno dobro obučeni, ipak se azijski kontinent, na kojem živi više od polovine ukupnog svetskog stanovništva veoma brzo i uspešno tehnološki razvija. Većini azijskih zemalja, po mišljenju američkog naučnika i futurologa Džona Nejzbita treba samo nekoliko godina da dostignu tehnološki razvoj sadašnjih najrazvijenijih zapadnih zemalja. Po njemu, to je jedan od najznačajnijih megatrendova sadašnjosti. 3. RAZVIJANJE SVETSKOG TRŽIŠTA – svetska tržišta rade na tome da primoraju vlade da teže monetarnoj i fiskalnoj politici koja promoviše nisku inflaciju, usporen ekonomski razvoj i obuzdavanje deficitnih troškova. 4. UBRZAVANJE MEĐUNARODNIH TOKOVA ROBE I KAPITALA – finansije postaju digitalna delatnost a informaciona tehnologija realni kapital pretvara u virtuelni. 5. JAČANJE TRANSNACIONALNIH KOMPANIJA – TNC svoju moć ostvaruju kontrolom tržišta roba i usluga, finansijskog tržišta i tržišta informacija. Oko 350 vodećih transnacionalnih kompanija drži u svojim rukama oko 40% svetske trgovine. U visoko razvijenim zemljama sveta danas je koncentrisano preko 90% finansijskog kapitala i 98% svih otkrića i tehnoloških inovacija 6. PORAST SPOLJNO TRGOVINSKE RAZMENE - informatička oprema, nafta i gas, poljoprivredni proizvodi U uslovima globalnog povezivanja država, naroda i nacija, koncept "nove ekonomije" (new economy) kao nove ekonomske stvarnosti zamenio je staru ekonomiju. NOVA EKONOMIJA se zasniva na visoko sofisticiranoj tehnologiji, na znanju i inovacijama, intelektualnom kapitalu, novim formama povezivanja i udruživanja transnacionalnih korporacija, pri čemu se poslovanje odvija na svetskom tržištu. INTELEKTUALNI KAPITAL obuhvata ukupnost svih vrsta znanja i sposobnosti kao što su veštine, iskustvo, samopouzdanje, odgovornost, motivisanost Na širenje nove ekonomije značajno je uticala savremena informaciona i komunikaciona tehnologija, pri čemu se posebno izdvaja Internet kao sredstvo pomoću kojeg se obavlja globalno poslovanje. U tom smislu značajno je ELEKTRONSKO POSLOVANJE (E - bussiness ili E - commerce) koje se obavlja u okviru tri bitna područja : 1. Firma – firma - B2B (Bussiness to bussiness), 40
2. Firma – mušterija - B2C (Bussiness to Customers) i 3. Firma – poslodavac - B2E (Bussiness to Employer). Informatizacija je najbitnija tehnološka predpostavka za širenje međunarodne ekonomske i finansijske saradnje i centralizovane kontrole te saradnje. Informaciona tehnologija omogućava novi uspon takozvane ekonomije simbola pod kojom se podrazumeva brzi i skoro trenutni transferi globalnih, nominalnih, simboličkih i virtuelnih vrednosti kao što su razna bezgotovinska plaćanja, međunarodne transakcije i slično. Razvoj globalizacije može se pratiti preko DVA INDEKSA GLOBALIZACIJE koji pokazuju ekonomsku međuzavisnost jedne zemlju u odnosu na svetsku privredu u celini: 1. Indeks Global Research Institut-a - kojim se prati međuzavisnost trgovine i proizvodnje i 2. Indeks hamburškog Instituta za ekonomska istraživanja - koji obuhvata četiri indikatora: proizvodnju, uvoz, izvoz i proizvodnju stranih firmi u Nemačkoj Ekonomska globalizacija predstavlja osnov i polaznu tačku za razmatranje složenosti globalizacije sa političkog, civilizacijskog i sociološkog stanovišta.
1.3. Politička globalizacija Pod političkom globalizacijom se podrazumeva jedinstvenost i protivrečnost politika i političkih odnosa koji postoje u okviru država, saveza država, regiona i između regiona. O političkim odnosima između država u procesu globalizacije izdvojila su se 4 MODELA : 1. PAX AMERIKANA - upravljanje jedinstvenim političkim prostranstvom treba da pripadne Americi kao najmoćnijoj ekonomskoj sili na svetu. 2. ADAM SMITH MODEL - globalne političke institucije ne treba mnogo da se mešaju u delovanje tržišnih mehanizama pošto se ekonomijie zasnivaju na liberalizaciji tržišta. 3. FRAGMENTACIJA - država ima pravo i obavezu da štiti nacionalne interese. 4. KOORDINACIJA - sve države grade politički sistem na demokratskim osnovama. Nijedan od ovih modela nije našao konkretnu primenu u praksi. U razmatranjima o globalizaciji sa političkog stanovištva traže se putevi kojima bi se ostvarilo povezivanje i objedinjavanje čovečanstva. 2 shvatanja uređivinju globalizovanog sveta: - Po jednom – treba da se uredi stvaranjem međunarodnih organizacija i instutucija u demokratskom postupku - Po drugom – treba ga urediti stvaranjem novog svetskog poretka u kome bi odlučivale privredno najrazvijenije i politički najmoćnije države na čelu sa ekonomski najrazvijenijom i politički najmoćnijom. 40
1.4. Globalizacija i civilizacijski razvoj društva Civilizacija se određuje zajedničkim objektivnim (jezik, istorija, religija, običaji i institucije) i subjektivnim elementima (samoidentifikacija ljudi). Danas ne postoji jedna već više civilizacija. Sa sociološkog stanovištva civilizacija se određuje kao istorijsko - antroploški, socio-kulturni i istorijski tip organizacije društva na određenom geografskom prostoru. Civilizacija se razvijala u okviru više različitih civilizacija u istom vremenskom periodu. ARNOLD TOJNBI - dokazivao da je u istoriji ljudskog društva je nastalo 26 civilizacija od kojih su 4 bile neuspešne, 16 je propalo, tako da je pedesetih godina živelo 10 civilizacija (zapadno društvo, glavni deo pravoslavnog hrišćanstva na Bliskom istoku, ogranak pravoslav hrišć u Rusiji, islamsko društvo, hindusko društvo, glavni deo dalekoistočnog društva u Kini i i ogranak u Japanu, Polinežani, Eskimi, Nomadi). Od ovih 10 Polinežani i Nomadi polako nestaju, dok su ostali pod pretnjom uništenja od strane zapadne civilizacije. SEMJUEL HANTINGTON ističe da se savremena civilizacija razvija kroz 9 pojedinačnih civilizacija: zapadne, latinoameričke, afričke, islamske, kineske, hindu, pravoslavne, budističke, japanske. OSVALD ŠPENGLER negira istorijsku periodizaciju društva na stari, srednji i novi vek. Krugpredstavlja osnovni princip društveno istorijskog kretanja – utvrđeno je 8 kulturnih krugova: rimska kultura, egipatska, arapsko-vavilonska, indijska, magijska ili arabljanska, antička, meksička i zapadnoevropska kultura. Svaka konkretna kultura prolazi neminovan put rađanja i propadanja. Zakonit put nestajanja kultura koje se vraćaju na taj način u u bezistorijjsko stanje jeste civilizacija. Razvoj čovečanstva zabeležio je postojanje više civilizacija. Neke su se održale, neke propale a neke se danas nalaze pod pretnjom uništenja ili asimilacije. Između civilizacija postoje suštinske razlike u jeziku, kulturi i tradiciji, istoriji, geografskom prostoru, politici i političkoj praksi, religiji, filozofiji, umetnosti i književnosti, razlike u naučnom znanju, tehničkom znanju, tehnološkom razvitku, privrednom razvoju, estetici, u moralnom domašaju, etičkim principima, sistemu vrednosti. Sve ove razlike mogu usporiti proces globalizacije. Zajednički karakter svih civilizacija je njihova međusobna povezanost kao rezultat razvoja tehnologije i komunikacija. Razvoj društva ide ka višepolarnom svetu. Mogući razvoj savremene civilizacije ide u 2 pravca: - U pravcu harmonične civilizacije – koja je po Arnoldu Tojnbiju pihvatiljivija za većinu jer neće uticati na uništavanje drugih pojedinačnih civilizacija - U pravcu dekadencije civilizacije koja će se po Frederiku Majoru razvijati kroz razne probleme i razne oblike asocijalnog ponašanja. Kultura i tradicija definišu identitet pojedinih naroda. Ekonomski i politički moćne zemlje nameću svoja pravila ponašanja i čuvaju svoj identitet a remete kulturni identitet nerazvijenih zemalja i zemalja u tranziciji. 40
1.5. Sociološki pojam globalizacije Globalizacija je društveni proces koji nastaje kao rezultat određene zakonitosti društvenog razvoja. Globalizacija u tim uslovima obuhvata globalizaciju komunikacija, nauke i tehnike. Globalizacije je u sociološkom smislu društveni proces povezivanja konkretnih društava u odnose međuzavisnosti i kulturne povezanosti tako da tim procesom nastaje jedinstveno svetsko društvo a sa tim i svest o pripaddnosti tom društvu. Društvo treba da se uredi kao višepolarno i da se ide ka društvu znanja zasnovanom na humanističkim i etičkim principima i istinskom zajedništvu. Nauka i tehnologija su sredstva kojima se poboljšavaju uslovi života na planeti. Moral etika i dileme – zloupotreba, manipulacije- razvoj nauke i tehnologije, genetski inženjering, kloniranje. Principi moralnog ponašanja treba da se zasnivaju na principima etičkog humanizma, na autonomiji svih subjekata, slobodi izbora, poštovanju različitosti, povećanje stepena poslovne odgovornosti. 2. INFORMACIJSKA ETIKA Jedan od najvećih izazova savremenoj civilizaciji je nova tehnologija, posebno informaciona tehnologija pa sledstveno tome i informacijska etika. U globalizovanom svetu sve zemlje su upućene na neku vrstu povezivanja. Svet se povezuje na novim osnovama, nastaje nova ekonomija, preduzeća dobijaju nove obrise. Te promene značajno ostvaruje tehnologija. Najvažnije tehonologije današnjice: 1. telekomunikacije - telefon, telefaks, modem, satelit, Internet 2. elektronika - tranzistor, mikroelektronika, kompjuteri, network 3. kompjuteri 4. novi materijali - novi sintetički materijali i očuvanje prirodnih resursa 5. optoelektronika - spoj elektronike i optike posredstvom mehatronike, robotike - značaj u razvoju laserske tehnologije 6. biotehnologija - genetski inženjering 7. energija - nuklearna 8. robotika - industrijski roboti - fiksirani, poljski roboti - u otvorenoj sredini, inteligentni roboti 9. genetski inžinjering 10. informatizacija - najvažniji resurs-informacija 11. sofistikacija i medikalizacija. TELEKOMUNIKACIJE omogućavaju sve veću povezanost među ljudima i to kada oni fizički nisu blizu. 40
ELEKTRONIKA, kao grana tehnike doživela je značajan uspon u vreme druge industrijske revolucije, što je nešto kasnije uslovilo pojavu i razvoj mikroelektronike. Nastanku mikroelektronike predhodilo je konstruisanje tranzistora. Od pojave kompjutera, 1946. godine, pa sve do današnjih dana, razvijeno je nekoliko kvalitativno razlličitih generacija kompjutera. Sada je u poodmaklom razvoja već šesta generacija kompjutera zasnovana na bazi mikročipa.ta generacija mikročipa treba da ostvari prelazak sa obrade informacija na obradu znanja. To će biti moguće ostvaariti na nivou submikronskog procesora sačinjenog od bioloških materijala, odnosno biomolekla. OPTOELEKTRONIKA, kao tipična hibridna tehnologija, zasniva se na novim optičkim materijalima koji omogućavaju integraciju raznih tehnologija, i to od starih elektromehaničkih tehnologija, preko robotičkih tehnologija, do komunikacionih i drugih tehnologija, stvarajući takozvanu optomatroniku u okviru koje se na optimalan način ostvaruje transformacija optičkih signala u elektronske i obratno. Taj spoj optike i elektronike posredstvom mehatronike u takozvanu optomatroniku, predstavljaće ključ sveukupnog budućeg tehnološkog razvoja. Posebno u razvoju laserske tehnologije. ENERGIJA je osnov mogućih promena. Poseban značaj u tom smislu ima nuklearna energija. Jedna os najznačajnijih tehnoligija današnjice nesumnjivo je ROBOTIKA. - Industrijski roboti su fiksirane mašine koje su pripremljene da automatski izvršavaju različite poslove. - Poljski roboti pripremljeni da rade u otvorenoj sredini, poseduju senzore koji im omogućavaju da se nesmetano kreću, da reaguju na prepreku i tome slično. - Inteligentni roboti dizajnirani su tako da koriste veštačku inteligenciju da bi rešavali određene probleme na način sličan ljudskom. Nove tehnologije se zasnivaju na principima proizvodnje koji imitiraju rad čovekovog mozga, sposobnost brzog prilagođavanja, snižavanje troškova proizvodnje, povećanje kvaliteta i produktivnosti. DIGITALNA EKONOMIJA je zasnovana na digitalnim tehnologijama, što znači da sadrži digitalne komunikacione mreže, kao što su Internet, intranetovi i privatne mreže sa dodatom vrednošću, sadrži računare, softver i druge među sobom povezane informacione tehnologije. Pod INFORMACIONOM TEHNOLOGIJOM se podrazumeva - U užem smislu - tehnološka strana informacionog sistema koja obuhvata hardver, baze podataka, softver, mreže i druge uređaje. - U širem smislu - skup više informacionih sistema, korisnika i menadžmenta celokupne organizacije. Upotreba informacione tehnoligije pokreće značajna pitanja tako da su etički problemi veoma važna prateća pojava digitalne ekonomije, i to bez obzira da li se radi o nadgledanju elektronske pošte ili o napadu na privatnost miliona onih čiji su podaci uskladišteni u baze podataka.. Etika u menadžmentu informacione tehnologije po Robertu Davisonu je razvila etičke principe koji počivaju na ličnom moralnom izboru. To su sledeći principi: 1. "ZLATNO PRAVILO" - upućuje na pristup koji podrazumeva isti način ponašanja prema sebi i prema drugima, a uporište je u Bibliji 40
2. "KATEGORIČKI IMPERATIV" – preuzet od Kanta - podrazumeva ono ponašanje koje svima odgovara, 3. "PRAVILO KLIZAVE PADINE" - odnosi se na to da je nužno zaustaviti one ponovljene aktivnosti koje dovode do negativnih posledica, 4. "UTILITARNO PRAVILO" - ukazuje da treba činiti one aktivnosti koje koje će najvećem broju ljudi doneti najviše dobra ili ukazuje na to da treba činiti one radnje koje će činiti najmanje štete ili će biti najjeftinije, i 5. takozvano pravilo "NEMA BESPLATNOG RUČKA" - ustanovljava princip nadoknade vlasniku. -
Osnovna pitanja i problemi koje pokreće informaciona tehnologija odnose se na: PRAVO INTELEKTUALNE SVOJINE može biti svojina pojedinca i svojina organizacije - odnosi se na autorsko pravo, na patente, zaštitne znake, poslovne tajne, knjige, muziku filmove itd. LIČNU PRIVATNOST I PRIVATNOST PODATAKA - lično pravo svakog pojedinca ili društvene grupe da sami odluče da li će, kada i na koji način informacije ili podatke preneti drugima VLASNIŠTVO NAD INFORMACIJAMA.
INFORMACIJSKA ETIKA je skup etičkih principa odgovornog korišćenja informacionih sistema. Treba da reguliše brojna pitanja i otkloni brojne probleme vezane za moralnu stranu u primeni novih tehnologija, a posebno onih koji se odnose na informacionu tehnologiju. 2.1. Virtuelno poslovanje Kada govorimo o virtuelnom poslovanju, moramo naglasiti da je virtuelna korporacija najznačajnija organizaciona struktura. Virtuelna korporacija je organizacija sastavljena od više poslovnih partnera koji dele troškove i resurse u cilju ostvarenja proizvodnje određenih proizvoda i usluga. Ona može biti privremena ili trajna, a partneri koji je čine nalaze se na različitim lokacijama OSNOVNE KARAKTERISTIKE VIRTUELNE KORPORACIJE SU : 1. IZVRSNOST - što znači da se u kompaniju unosi ono u čemu je svaki partner najbolji; 2. ISKORIŠĆENOST - što znači da resursi mogu doneti veći profit i ostvariti konkurentnu prednost; 3. OPORTUNIZAM - što znači da se koriste sve raspoložive tržišne mogućnosti; 4. NEPOSTOJANJE GRANICA - što znači da ne postoje nacionalne granice 5. POVERENJE - što znači da se partneri uvažavaju i jedni u druge imaju poverenje 6. PRILAGODLJIVOST PROMENAMA - što znači da brza prilagodljivost zavisi od njene jednostavne ili flluidne strukture 7. TEHNOLOGIJA - što znači da je informaciona tehnologija čini mogućom, i to preko umreženog informacionog sistema. ELEKTRONSKO POSLOVANJE podrazumeva obavljanje poslovnih operacija primenom savremene elektronske tehnologije. 40
Elektronsko poslovanje je nastalo procesima globalizacije svetske privrede. Preduzećima je omogućilo da mogu obavljati svoje poslovne aktivnosti u bilo kom delu sveta pod istim uslovima. Prva aktivnost elektronskog poslovanja na Internetu bila je elektronski marketing, da bi se kasnije razvila elektronska poizvodnja i elektronska distribucija. ELEKTRONSKA TRGOVINA, kao najznačajnija oblast elektronskog poslovanja, određuje se kao trgovinska aktivnost koja se obavlja putem elektronske tehnologije. U odnosu na stepen elektifikacije, ona može biti totalno elektificirana i delimično elektrificirana. U odnosu na tradicionalni način poslovanja, elektronsko poslovanje smanjuje radno intenzivne aktivnosti, podiže produktivnost rada, smanjuje troškove proizvodnje, povećava učešće visokoobrazovane radne snage, smanjuje učešće početnog kapitala, demonopolizuje tržište, integriše svetsko tržište... Problemi – sigurnost transakcija, autorizacija, naplata poreza = etički problemi Rešenje se traži u međunarodnim organizacijama kao što su Ujedinjene nacije, svetske trgovinske organizacij, Evropska unija. Zakonska ragulativa u ovoj oblasti u velikoj merije razvijena u Americi. Nakon „Okvira globalne elektronske trgovine“ iz 1997. godine, po kome privatni sektor treba da preuzme inicijativu, nastao je i Jednoobrazan trgovački zakon SAD koji je omogućio onlajn trgovinu preko veb sajta, i to ukoliko je prodavac u onoj državi u kojoj je obavljena kupovina. Međutim rešenje problema u oblasti elektronskog poslovanja, savim sigurno treba da reše Evropska unija i Amerika. Time bi se regulisala ova oblast na globalnom nivou, jer su problemi u ovoj oblasti izrazito veliki. 3. ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE Usled poremećene ravnoteže između prirodnih sistema za održavanje života i industrijskih, tehnoloških i demografskih potreba čovečanstva, dolazi do ekloške krize.. Ekološka kriza se ispoljava u iscrpljivanju prirodnih resursa i zagađivanju čovekove sredine. Iscrpljivanje prirodnih resursa je došlo do kritične granice.Tu se posebno misli na neobnovljive prirodne resurse u koje spadaju rezerve fosilnih goriva i ograničene rezerve ležišta metala. -
Ekološka kriza je nastala sa naučno-tehnološkim revolucijama i naučno-tehničkim progresom. Te promene su: proizvodne tehnologije robotika, tehnologije novih materijala biotehnologije energetska tehnologija 40
-
laserske, nuklearne, kosmičke tehnologija
Zagađenje prirodne sredine ispoljava se na različite načine i prema Naaru, Mileru i Tajleru postoje brojni oblici ovog ispoljavanja. Kao opasne supstance koje zagađuju životnu sredinu navode se - polihlorisani bifenili - hlorisani rastvori - pesticidi - olovo i azbest - nuklearni otpad, deponije, kisele kiše Došlo je do pregrevanja planete, pa mnogi naučnici smatraju da ovo pregrevanje predstavlja veliku opasnost za čovekov život. Osim ovog problema, značajnu strepnju predstavljaju i ozonske rupe, nedostatak hrane, itd. Naučne metode koje utiču na rešavanje ekoloških problema Zaštita čovekove sredine predmet je brojnih nučnih istraživanja. Ekološki problemi su predmet izučavanja ne samo prirodnih već i društvenih nauka. Ovim pitanjima je prvo počela da se bavi ekologija, a kasnije i socijalna ekologija. Ekologija je nastala sredinom 60.-tih godina XX-og veka kao biološka nauka. Reč „ekologija” prvi je upotrebio nemački biolog Ernest Hakel. Tvorac moderne ekologije je Čarls Darvin i to je nauka o odnosima između živih bića i njihove sredine, odnosno nauka o racionalnom odnosu prema prirodi. Socijalna ekologija je nauka o međusobnom odnosu društva i prirode. Nastala je iz humane ekologije. To je ekološki način posmatranja ljudskog društva. Međunarodna saradnja u zaštiti životne sredine se ostavruje sa : - pravnog - ekonomskog - civilizacijskog - sociološkog aspekta Mnogi ekološki problemi rešavaju se na nivou organizacije Ujedinjenih nacija, putem saradnje sa brojnim državama. Tu je i tzv, program Ujedinjenih nacija za čovekovu sredinu koji se bavi pitanjima sprečavanja zagađivanja vazduha i vode, kao i sprovođenju racionalnog korišćenja prirodnih bogatstava. Koncept "održivi razvoj za održivu budućnost" podrazumeva ravnotežu između potrošnje resursa i sposobnosti prirodnih sistema da zadovolje potrebe budućih generacija. 3.1. Poslovna etika i etika zaštite životne sredine 40
Narušavanje ekološke ravnoteže i to u onim razmerama koje u pitanje dovode opstanak života na zemlji, započeo je industrijalizacijom. Ekološka kriza je uslovljena i globalizacijom ekonomske proizvodne aktivnosti koja je rukovođena ostvarivanjem profita. Kao najznačajniji globalni ekološki problemi u savremenom društvu, po DANILU MARKOVIĆU su: - brzi prirodni priraštaj - iscrpljivanje sirovinskih izvora - iscrpljivanje energetskih izvora - razvoj tehničko-tehnoloških sistema koji dovode do zagađenja - proizvodnja koja ne vodi računa o prirodnoj sredini U literaturi na zapadu a posebno u njihovoj praksi, definisani su OKVIRI ZA PROCENU PREDUZETIH AKCIJA O OČUVANJU PRIRODNE SREDINE. Prema STONERU se mogu izdvojiti : - OKVIR TROŠAK - KORIST propise i regulativu o prirodnom okruženju treba primeniti samo u slučaju kada bi troškovi u zaštiti prirodnog okruženja bili manji od koristi koja bi se mogla ostvariti. Ovaj model je često kritikovan a neki ga smatraju i pristupom koji je doveo do narušavanja ekološke ravnoteže u prirodi. - OKVIR ODRŽIVOG RAZVOJA je moderniji prilaz razmišljanjima o ekološkim problemima. Osnovni smisao ovog koncepta odnosi se na razvoj koji će odgovarati potrebama današnjice a koji će biti u funkciji potreba u budućnosti. Po FRIMANU, PIRSU I DODU potoji način primene koncepta održivog razvoja u organizacijama. Podrazumeva donošenje pojedinačnih odluka kojima će se štititi prirodna sredina. Taj pristup je nazvan „NIJANSE ZELENOG” i obuhvata: 1. LEGALNI STAV - primena zakonskih propisa u tim oblastima 2. TRŽIŠNI STAV - potrošači traže da se primenjuju ekološki standardi 3. STAV SVIH INTERESNIH GRUPA – dopunjuje tržišni stav - interesne grupe traže od organizacije poštovanje standarda o okruženju, zalažu se za obrazovanje zaposlenih u vezi sa ekološkim problemima, za korišćenje materijala koji može da se reciklira 4. "TAMNOZELINI STAV" se zasniva na tzv. dubokoj ekologiji. Tvorac ovog stava je skandinavac Arne Naes, čije ideje obuhvataju ekološke vrednosti po kojima bi se živelo u većoj harmoniji sa planetom zemljom. Drugim rečima, treba živeti na način koji odražava i poštuje planetu Zemlju. Da bi se ovakav stav ostvario, nužan je mnogo veći nivo svesti o okruženju nego što je ovaj današnji. Po MAJKLU HOFMANU PRINCIPI ETIČKOG POSLOVANJA u zaštiti životne sredine su: 1. MINIMALISTIČKI ILI PRINCIP ŠTETE uzdržavanje ili sprečavanje uzroka koji dovode do neopravdane štete 2. NATURALISTIČKI – neživa priroda ima svoju unutrašnju, pa time i moralnu vrednost 3. BIOCENTRIČNI – moralnu vrednost poseduju i živa i neživa bića 4. HOMOCENTIČNI – polazi od čovekovog ličnog interesa (zagađenje reke samo ako je koriste ljudi, a ako je ljudi ne koriste, to im je opravdano) 40
Etika zaštite životne sredine zasniva se na moralnoj odgovornosti čoveka da ne ugrožava sredinu u kojoj živi, i da na principima humanizma ostvaruje uslove za kvalitetniji život.
POJEDINAČNI ODGOVORI Aristotelovo poimanje morala - vrline koje odgovaraju razumskom delu nazvao dianoetičkim-intelektualnim, a one koje odgovaraju nerazumskom delu-htenje požude nazvao etičkim. Ekonomska globalizacija - je proces rastuće privredne međuzavisnosti država širom sveta. Proces povezivanja različitih privreda sveta u jedinstvenu i integrisanu svetsku privredu.U širem smislu podrazumeva povezivanje nacionalnih privreda u jedinstvenu svetsku privredu, preko svetskog tržišta. U užem smislu prekogranično poslovanje preduzeća Globalizacija - je društveni proces ujedinjavanja i objedinjavanja čovečanstva u jedinstveno svetsko društvo-ekonomsko, političko i kulturno prostranstvo. Hedonizam - da se dođe do zadovoljstva i izbegavanja neprijatnosti i patnje tako je zadovoljstvo osnovni pokretač čovekovih aktivnosti. JUNGOVA KOMPLEKSNA PSIHOLOGIJA - Jung je kritikovao Frojda i njegovu definiciju libida (polni nagon, seks, psihičko zadovoljstvo). Po Jungu libido je energija i emocija može da napreduje i da stagnira. Jungova ličnost je veoma složena i čine je: ja(svest), lično nesvesno sa pratećim kompleksima, kolektivno nesvesno, persona(javna ličnost) i privatna ličnost, senka(tamna strana ličnosti) i samosvest. Razvitak ličnosti od „JA“ na „SOPSTVO“ taj put JUNG je nazvao“INDIVIDUACIJOM“ Moral i običaji - Prvobitne običajne norme su se vezivale za obožavanje totema Običajni moral-tradicionalni moral Moral i religija - Ponašanje zavisi od volje natprirodnih sila. Moral se temelji na ideji o čovekovom praiskonskom grehu. Po njihovom shvatanju postoji čovečanski moral koji stoji iznad klasnih suprotnosti i koji će biti moguć tek kada klasna suprotnost bude savladana i nesamo to već i zaboravljena u Norme radnog morala - 5 osnovnih normi radnog morala: radinost, čovečnost, pravičnost, poštenje i drugarstvo. Čovekovo ponašanje u radnoj sredini u kojoj obavlja proces rada određeno je: uslovima rada i osobinama njegove ličnosti. 40
Politička globalizacija - je jedinstvenost i protivrečnost politika i političkih odnosa koji postoje u okviru država, saveza država, regiona i između regiona. Četiri modela: Paks Amerikana (prema ovom modelu upravljanje jedinstvenim političkim prostranstvima treba da pripadne Americi kao najmoćnijoj ekonomskoj sili na svetu), Adam Smit model (globalne političke institucije ne treba mnogo da se mešaju u delovanje tržišnih mehanizama), fragmentacija (država ima pravo i obavezu da štiti nacionalne interese)i koordinacija (sve države grade politički sistem na demokratskim osnovama) Poslovna etika - predstavlja okvir u kome poslovni kontekst postavlja određene moralne probleme pred moralnu ličnost koja je predstavnik tog moralnog sistema Poslovni moral - Poslovni moral je skup nepisanih opštih moralnih normi i vrednosti koje određuju ponašanje pojedinca u svim poslovnim odnosima i u svim vremenima.karakteristike poslovnog morala su: poštovanje ličnosti, uzajamno poštovanje i poverenje, poštovanje različitosti, savladavanje razlika i uvažavanje interesa drugih, zaštitu dostojanstva, odgovornost i dužnost prema drugim, uzajamnu pomoć, držanje obećanja i date reči, poslovni kompromis, humanost. Racionalno moralno ponašanje - se iskazuje preko konkretnog moralnog postupka ili moralnog čina On može biti slobodan kada se moralno ponašanje zasniva na racionalnim i voljnim aktivnostima. Može biti i nedovoljno slobodan to je ponašanje koje isključuje neke od pretpostavki racionalnog, svesnog.. Radni moral - složena društveno-duhovnu pojavu. Dimenzije koje karakterišu radni moral su: 1.karakter pojave (složenost, društvenost, duhovnost) 2.društvena uslovljenost (društveno-ekonomski, tehničko-tehnološki odnosi, uslovi proizvodnje) 3.vrednost i uloga rada 4.odnos prema radu 5.odgovornost 6.odnos prema vršiocima drugih delatnosti i prema sredstvima rada 7.moralna norma, moralni čin, moralni sud i moralna sankcija. Radni moral je odnos između pojedinca i grupe. Zbir zadovoljstava koje pojedinac ili grupa osećaju zbog članstva i učešća u jednoj organizaciji. Socioloski pojam globalizacije - Globalizacije je u sociološkom smislu društveni proces povezivanja konkretnih društava u odnose međuzavisnosti i kulturne povezanosti tako da tim procesom nastaje jedinstveno svetsko društvo a sa tim i svest o pripaddnosti tom društvu. Može se reći da savremena društva sve više idu ka društvu rizika iako bi trebalo da idi ka društvu znanja. Nauka i tehnologija su sredstva kojima se poboljšavaju uslovi života na planeti. Teorije ličnosti - Frojdova, Adler individual, Jung, Maslov, Geštalt Teorije motivacije - teorija hijerarhije potreba, teorija dvojne motivacije, teorija pravičnosti ili društvenog upoređivanja, teorija očekivanja. Vrste odgovornosti - lična i korporativna(društvena) 40
Vrste savesti - pouzdano savladiva, pouzdana, problematično savladiva, zbunjena, bojažljiva
40
