Hram Sagrada Familije je delo u rukama Božjim i u volji naroda... Shodno svom visokom naumu, Proviđenje će delo privesti kraju. Unutrašnjost hrama biće kao šuma. Antoni Gaudi
VITEZ Prvi deo
1. Barselona, 6.juna 1926. - Mora da izgleda kao nesrećan slučaj, je l’ jasno? - zagrobnim glasom rekao je čovek s maskom. - Ništa ne brinite, Asmodeo. Tako će i biti - potvrdio je jedan od dvojice što su, preplašeni, stajali pred njim. Obojica behu stigli do kripte u vreme koje im je naznačio čovek kojeg su nazvali Asmodeom. Obukli su svoje odore od crne vune i pokrili glave velikim kukuljicama. Potom su pristupili oltaru, pentagonu isklesanom u jednom bloku crnog mermera, gde ih je čekao Asmodeo. Kripta, smeštena pod gospodstvenim zdanjem Sijete Puertas, bila je osvetljena svećama čiji se plavičasti plamen odbijao od zidova, stvarajući avetinjsku atmosferu. Dva kandelabra, sa obe strane oltara po jedan, obasjavala su Asmodeovu priliku, dok je on sam pripremao putir. Lagano ga je spustio na oltar i digao pogled prema dvojici pod kapuljačama. Njegova maska venecijanskog karnevala sevnula je pod slabašnim osvetljenjem. Skrivala je lice koje nijedan od članova Konzole nikad nije video. Neznatnim pokretom desne ruke stavio im je do znanja da sad mogu da progovore. - Dugo smo ga pratili, kao što ste nam i naložili. Stari uvek ide istim putem. Izlazi iz svoje radionice oko pola šest po podne pa se upućuje ka crkvi na trgu San Felipa Nerija - rekao je viši od dvojice uhoda. - Poštena šetnja. - Stari veruje da je to dobro za njegov reumatizam potvrdio je drugi žbir. Ovaj je bio krupniji, a glas mu je bio piskav i nikako nije bio u skladu s njegovom surovom fizionomijom. Mada, ako se bolje pogleda, obojica su dosta ličili. Kao da se zlo, s malobrojnim varijacijama, uvek uobličava u isto lice. - Ide Gran Vijom i prelazi na drugu stranu ulice u visini Bajlena, pored trga Tetuan. Zatim nastavlja Urkinaonom a potom Fontanelom, sve do kapije Puerta del Anhel. Otuda nastavlja ulicom Arks, trgom Nova, Bizbaovom ulicom, kapijom San Severa i završava, kao što smo vam rekli, kod San Felipa Nerija - rekao je i pogledao u svog kompanjona kako bi ovaj dopunio izveštaj. - Stari ostaje u propovedaonici sve do zatvaranja. Onda se vraća istim
putem... - Ali kad stigne na trg Urkinaona zastaje kod kioska i kupuje večernje izdanje Veu da Katalunja. Potom se vraća u radionicu - skratio je prvi. - Stiže nazad oko deset uveče - zaključio je drugi. Da su mogli da vide lice maskiranog, uočili bi izraz zadovoljstva. Zaista su dobro radili. Nije pogrešio što ih je izabrao među svim članovima Konzole. - Stari se pretvorio u pravog raba Božjeg, ko bi rekao! Viđa li koga? - Oca Agustina Masa, u crkvi San Felipa Nerija. - On je njegov duhovni vođa - potvrdio je razbijač piskavog glasa. - Izabrao sam vas jer ste najbolji. Ne sme da bude greške. - Ne brinite - rekao je onaj viši. Drugi kao da se dvoumio, pa je Asmodeo to i primetio. - Neki problem? - Dete. - Dete? - Da. Već danima starca prati jedno dete. Živi s njim u radionici; uverili smo se u to. - Od kada? - Već nekoliko meseci. - Koliko? - Skoro godinu dana... jedanaest meseci. - A šta će dete, u radionici, sa jednom starom ludom? Dok su njih trojica tako razgovarali, ulazili su i drugi ljudi pod kukuljicama. Kako bi ušli, tako bi se uredno namestili na nekoliko metara od dvojice razbijača koji su razgovarali sa Asmodeom. Stali bi na crnobele ploče, slične šahovskoj tabli, i ponavljali neke čudne reči. Reči koje su, od silnog ponavljanja, postajale sve glasnije i stvarale nekakav duboki, teški žamor, koji kao da je izlazio iz same utrobe zemlje. Asmodeo je ponovio pitanje ispod glasa, kao da ga postavlja samom sebi: - A šta će dete, u radionici, sa jednom starom ludom? Uhoda piskavog glasa pokušao je da pitanju umanji značaj: - Nekim prepodnevima šetaju bez određenog cilja, a popodne ga prati na misu. Mislim da ne bi trebalo da se opterećujemo zbog jednog deteta. Možemo... - Ne! - presekao je Asmodeo. - Dva nesrećna slučaja pobudila bi previše sumnji. - Ne brinite za malog, i to ćemo da sredimo. Ionako je to samo dete. - Je li mu to neki rođak?
- Mislimo da nije. Stari inače živi sam u radionici, kao pustinjak. Čudan tip. - Da, vrlo čudan. Protraćen život čiju dušu očekujem da sutra popodne predate njegovom Bogu. Onda ćete mi doneti njegovu tajnu. - Zar to uvek nosi sa sobom? - upitao je onaj piskavog glasa. - Uvek. Čak i kad spava - potvrdio je. - Svršite s njim, pretresite ga i donesite mi njegovu tajnu. Nećete imati mnogo vremena, ali će ga ipak biti dovoljno dok svetina ne počne da se okuplja. Neću nikakve omaške. - Neće ih biti. Uzdajte se u nas. - Tome se i nadam. I oni su se tome nadali. Za sopstveno dobro. Obojica su znali da Asmodeo nikad ne prašta grešku. - Dei Par! Dei Par! Dei Par! To su bile reči koje su zakukuljeni neprekidno ponavljali otkad su stigli; njih dvadesetak, računajući i njihovog predvodnika. Neobična molitva dobijala je na jačini. Ono što beše počelo kao molitva preraslo je u iscrpljujući agonijski poj. Bio je to vapaj šake umobolnika koji su izgovarali besmisleno ime... - Dei Par! Asmodeo je ispružio ruku dvojici razbijača i obojica su poljubila prsten s crnim oniksom petougaonog oblika, koji je simbolizovao njegovu moć. Kada je galama poprimila očajnički, gotovo neljudski prizvuk, dvojica razbijača su zamočila ruke u krv koja se nalazila u metalnoj posudi što ju je nekoliko časaka pre toga držao Asmodeo. Svi su u savršenom redu prošli ispred oltara i potapali ruke u crni metalni putir. Molitva je sada dosezala vrhunac. Prilike pod kapuljačama počele su da se klate kao na talasima dok su ruke prinosili licu da ga namažu krvlju. Reski Asmodeov glas otvorio je to tamno more i ona dvojica su napustila taj prostor, ostavljajući za sobom krvav trag dok su prolazili kroz špalir zakukuljenih. Poverena im je misija koju treba i da ispune. Za njima su se mračni talasi zaklapali i razlivali se kroz hodnik. Prisutni su plakali, uzvikivali ime ničice prikovani za pod, kao obuzeti nekom izvitoperujućom snagom, i lizali krvav trag koji su za sobom ostavila dvojica odabranih. - Dei Par! Dei Par! Ubrzo posle toga, čovek koga su zvali Asmodeom ostao je sam u kripti. Napokon, posle tako dugog vremena, tajna će biti u njegovom posedu. Možda je stari bio najbolji od svoje fele, ali ne može se istovremeno služiti i Bogu i đavolu. Još u studentskim danima počeo je da stiče drevna znanja, tajno umeće graditelja, majstora gradilišta. Ljudi
Konzole su ga u to doba doveli u iskušenje, ali on je ipak odbio da pristupi njihovom bratstvu. Neprijatelji Konzole, Sedmorica vitezova Morije, uspeli su da ga zavrbuju i, kasnije, pod uticajem moćnog pokrovitelja, a već u posedu tajne, postao je najbolji od svih i nosilac najveće enigme. Ali Konzola je uvek bila na pozoru, i njeni članovi su godinama pratili starčevo kretanja. Stari je primio dar, otkrovenje i nalog da ispuni Veliko delo. Ljudi konzole bili su spremni da ga u tome spreče. Starac, baš kao ni Mojsije, nikad neće stupiti u Obećanu zemlju. Nikad neće ni biti Obećane zemlje. Asmodeo je znao dokle je stigao. Taj čovek je celog života radio imajući na umu samo jednu jedinu misao. A misao samo što nije bila ostvarena. Iscrtao je mapu, godinama je razvijao projekat, znao je pravu lokaciju, tačke, koordinate, konstrukcije, kombinaciju tačnih simbola, jezik arkana. Konzola ga je godinama puštala na miru, dok su uhode izveštavale o svakom novom koraku. Nisu ga ometali. Čak su mu i pomagali. Starac je radio za njih, a da to nije ni slutio. Oni su pak od početka znali gde se i kada desila predaja. Sada je vreme da umre. „Dei Par“, razmišljao je Asmodeo. „Istovetni bogovi. Barselona, grad večnog dvojstva. Osnovali su ga Herkul, Sunce, svetlost, ali i Mesec, Tanit, mrak. Izabrani grad. Dei Par. Nastupilo je naše doba.“ Asmodeo je znao kako da prikriva svoju pravu ličnost, što je bilo od životnog značaja. Samo je on imao pristupa tajnim prolazima. Sačekao je odgovarajuće vreme, dok se nije uverio da je zaista sam. Sada će povratiti izgled uglednog građanina. Izišao je ogrnut svojim tamnim plaštom, držeći štap u levoj ruci. Dva člana njegove lične pratnje čekala su ga napolju. Vozač je otvorio vrata hispano-suize, parkirane na trotoaru. Dao je znak koji su svi odmah razumeli. Nisu odmakli ni nekoliko metara kad ga je zaglušujuća buka zaustavila u mestu; potom je usledila pucnjava; potom i vika. Dvojica telohranitelja krenula su napred, prema sredini ulice. Jedan od njih priđe pa mu reče: - Iz sindikata. Večeras imaju posla, nije bezbedno ići pešice, agituju u kraju. Bolje će biti da uđete u automobil. Barselona je bila opasan grad, ali ponekad bi poželeo da pešači; ponekad bi radije da se vrati kući bez pratnje, mada je to bila prava nesmotrenost. A ta noć je bila posebna, mora da hoda sam, da uživa u opasnosti, da zaluta među senkama. Imao je potrebu da oseti snagu mraka; da se priseti starih vremena, kad je njegovo ime bilo Bitru, i kad je bio samo princ koji je tek priželjkivao da postane novi Azmodej. Oduvek je bilo tako, vekovima. Sada je neki drugi Bitru zauzimao njegovo
mesto, neki drugi princ tame, koji će se jednom pretvoriti u novog Azmodeja. Ubrzo se njegova prilika izgubila u noći. U to gluvo doba na ulici su bile samo magla i neke ostarele kurve, sred smrada iz luke Barsaluneta. Sakrio se u pomrčini ulaza neke kuće, sačekao nekoliko časaka i opet navukao masku. Nastavio je da hoda ispod stubova. Leto će biti veoma toplo. Pogledao je na drugu stranu šetališta Izabele Druge, u zgradu Lođe. Nigde žive duše. U to doba taj deo Barselone postajao je grad senki. To mu se sviđalo. Mislio je na to kad ga neko uhvati pod ruku. - Oćeš lepo da se provedeš sa mnom? Okrenuo se i trgao mišicu. Upravo ga beše dotakla brljotina od žene, neka prljava i smrdljiva grdoba, vreća svakojakih boleština. - Pusti me! - Zar si toliko ružan da moraš da pokriješ lice? Meni su takvi baš slatki. Pomislio je da bi mogao da je zadavi. Samo joj je njegovo gađenje spaslo život. Brzo se udaljio. Skrenuo je ulicom Avinjo i posle nekoliko časaka već je zakoračio na Kraljevski trg. Hteo je ponovo da ih vidi. Zaputio se trgom. Među palmama, na postolju od kamena stajale su te dve svetiljke sa po šest krakova i fenjerima od bronze, gvožđa i stakla. Podigao je štap i njime nasrnuo na životinju iskovanu na jednoj od njih: bila je to sklupčana zmija. Udarci su odjeknuli trgom. - Alo, rođače! Šta ti je zgrešila ta mučenička svetiljka? Okrenuo se i video pijanca koji mu je, teturajući se, i dalje govorio da ostavi svetiljku na miru. Pijanac je gledao u njega. Poslednje što je nesrećnik video u životu bile su oči napadača. Strah ga je prikovao za mesto. Nepogrešivim pokretom Asmodeo je povukao dršku štapa. I oštar mač zario mu u srce. Potom se zadovoljno nacerio. Te noći će dobro spavati.
2. 6.jun 2006. Huan Hivelj se osećao kao gušter na suncu. Sedeći na jednoj klupi u bašti Doma za stare, pitao se da li je to što bi poput rafala povremeno proletelo kroz njegovu glavu bilo nešto što je sanjao, nešto što je izmislio, ili možda nekad i proživeo. Devedeset dve su mu godine, barem je tako čuo. Jutros? Juče? Huan Hivelj ne zna. Njegova svest je kao let golubova. Kako bilo, uživao je na suncu. Na klupi, u bašti. Ona mlada bolničarka u belom beše ga tamo posadila, kao i svako jutro, na njegovu omiljenu klupu. - Da li vam je tu dobro? - Jeste, dete, kako se zoveš? - Eulalija. - Lepo ime! Kao ime one svetice. Zaštitnice Barselone. Nju je mučeničkom smrću ubio upravitelj Dakijan godine 304, u okviru progona koji je naredio Dioklecijan. Njen praznik se slavi 12. februara. Ti trenuci razboritosti uvek su iznenađivali bolničarku. - To je moja omiljena klupa, je’l tako? - upitao je starac. - Jeste, kao i svako jutro. - Ovde je lepo, mnogo volim ovu klupu. - Znam. Ako vam nešto zatreba, tu sam blizu. - Hvala, dete. - Nema na čemu. Bolničarka samo što se nije udaljila, kad ju je Huan Hivelj upitao: - Kako se zoveš, dete? - Eulalija, kao i svetica... Već znate, zaštitnica Barselone koju je mučenički ubio Dakijan. - Jeste, prelepa je to priča. I užasna. Eulalija Pons se snuždeno udaljila. U domu je radila od pre dve godine, ali nikad se neće privići. Čemu to tužno ljudsko propadanje? Kakav je smisao toga? Jedno je znati da se to dešava, drugo je proživljavati to iz dana u dan; starati se o svim tim starcima koji ne znaju ni gde su ni ko su. Otkad radi u domu, Eulalija je prestala da veruje u Boga. Starac je ostao sam. Dozvoljavao je da ga uljuljkuje prošlost, kad
utom, neko sede pored njega. - Hoćeš karamelu? Kad si bio mali, baš si voleo karamelice. Huan pogleda nalevo, prema visokom i krupnom čoveku koji mu je nudio karamelu; taj čovek je ličio na košarkaša. Osmehnuo se džinu i prihvatio je ponudu. Drhtavim prstima skinuo je omot i stavio je u usta. - Hmmm, valja. - Znam. Nego, kako si ti, Huane? - Dobro. Baš. Hoćemo li da sakrijemo tajnu? - Nećemo, Huane. Mnogo vremena je otada prošlo, zar se ne sećaš? - Ne. Džin je znao da on laže. - Znam da se ipak sećaš. Možda ne sve vreme, ali se tačno sećaš. - Ne možeš ti da budeš džin. On je stariji čak i od mene. Tvoja gusta i tamna brada ista je kao i one noći. Avaj, toliko je vremena proteklo... - Ne i za mene. Pre mnogo godina sklopio sam ugovor s vremenom. - Ja sanjam. - Ne sada, Huane. Možda si nekad i sanjao, ali sada ne. Tu sam, pored tebe. - Znači li, onda, da nećemo da čuvamo tajnu? - Ne znači, Huane. Sada treba da je spasemo. Kucnuo je čas. Plan mora da se ostvari. Huanova glava se klatila. Huan je znao da njegova unuka Marija treba da dovrši delo. Zato je džin i bio tamo. Ali godinama je pokušavao da je zaštiti, odvajajući je od svega toga. - Samo nju imam. Ubiće je. Ako doznaju, biće ubijena. - Mi ćemo je zaštititi. - Isto kao i maestra? Džin ne odgovori. - Unuka mi je jedino što imam na svetu - ponovio je. Džin je znao da mora da iskoristi taj trenutak, pre nego što se mrak iznova spusti na um Huana Hivelja. - Mozak mi je kao crna rupa. Ponekad nestaje. Tako sam barem čuo... Ovde ponekad govore kako mi nestaje... ali, nikad se ne setim. - Doći će ona, kao i svako popodne. - Je'l svaki put dođe? - Da, otkako se vratila. Već ti rekoh, svako popodne. - Znam. Ali nisam znao da dolazi svakog dana. - E pa, sad znaš. - Dobra je moja unuka. Znači, njoj treba da predam...? - Svakako. A treba i sve da joj ispričaš; sve čega se budeš setio.
- Ne znam gde sam to sakrio. Ti si ostao napolju. Nisi hteo da mi praviš društvo. - Nisam mogao. Nije trebalo; moje je bilo samo da te štitim. Ti si bio čuvar. Ja sam te samo podigao na svoja ramena da pređemo reku. To je bio moj zadatak, ja sam samo Božji sluga. - I te kakav sluga! Jeste, i te kakav sluga, pomislio je rmpalija. Njegove krupne tamne oči, oivičene sitnim borama, bile su ispunjene dobrotom. Njegov pogled kao da jezdi kroz vreme. On, Kristobal, beše se zakleo da će služiti najmoćnijem gospodaru na zemlji. Zbog toga je sad i bio tamo, pored tog starca ishlapelog pamćenja kome je, još davno, obećao da će ga zaštititi. - Ona će doći. Moraš da joj ispričaš sve čega se budeš setio - ponovio je džin. Huan ućuta. „Tu mi je...“, govorio je sebi, stavljajući ruku na grudi. Kad je ponovo pogledao ulevo, džin više nije bio tamo. Prisetio se. On je vitez. Možda poslednji među njima. I mora da ispuni obećanje dato don Antoniju. Budućnost sveta je tu, zaturena u nekom kutku njegove svesti. Valja se setiti. Ne ostaje mnogo vremena.
3. Tog popodneva Marija Hivelj je ušla na glavni ulaz Doma za stare u ulici Numansija, u tom mirnom delu grada iza Dijagonale, blizu Ilje. Dom je imao veliki vrt u kojem su starčići mogli da se šetkaju i sunčaju se. Otkako se pre tri meseca vratila iz SAD, nije prošao nijedan dan a da nije obišla svog dedu. Ponekad je on ne bi prepoznao. Marija bi sela pored njega, uz prozor, pa bi mu pričala o svemu što joj se dešava, ili bi mu čitala knjigu sve do kraja posete. Nije imala stalan posao i ono malo sati koje je provodila u Fondaciji, dva dana u nedelji, omogućavalo joj je da sve lepo uklopi kako bi sa dedom bila što duže. Dugovala mu je to. Dugovala mu je sve. S njime je živela od smrti svoje majke. Kad je napunila sedam godina prvi put ga je upitala šta se desilo. Njena majka je izdahnula na porođaju. Deda nikad nije doznao ko joj je bio otac. Nije voleo da govori o tome. Njeno detinjstvo bilo je kao ugodno jutro pored starijeg čoveka koji je uvek bdeo nad njom, čitao joj bajke, pričao joj priče, odvodio u park Guelj, u Sagrada Familiju, na izlet do Munsarata ili u bioskop, da gledaju crtane filmove koje je ona toliko volela. Čak ni u ranom devojaštvu nije zadavala brige tom starcu koji je stalno brinuo o njoj. Bila je prilježna učenica, moglo bi se reći prava štreberka. Pomalo povučena i nedruželjubiva devojčica, sa užasnom protezom za zube, stoički je podnosila podsmeh svojih školskih drugova. Prvi simptomi dedine bolesti javili su se dok je bila na studijama. Kad je završila fakultet, deda ju je nagovorio da usavršavanje nastavi u SAD. - Neću da te ostavim, deko. Ne sada - rekla mu je. On je bio uporan. Isplanirao joj je život. - Niti možeš da se staraš o meni niti je to potrebno. Devedeset mi je godina i um mi se gubi. Biće mi dobro u domu. Ti treba da odeš u Ameriku; to je jedino što će me usrećiti. Pa da tamo učiš, da upotpuniš svoje obrazovanje. Tamo su najbolji. Kad se vratiš, moći ćeš da me posećuješ kad god budeš htela. Tako je i bilo. Nikada nije protivrečila dedi. On nikad nije podigao glas, nikad je nije kaznio. Nikad se nije prema njoj ophodio kao prema detetu, nego kao prema sebi ravnom. Uvek je govorio da su deca ljudi, a ne patuljci. Deca sve razumeju, ako im se lepo objasni. Pa je to i uradio i
sve joj lepo objasnio. Njegova odluka bila je najbolje rešenje. Tako je to Marija shvatila. Njujork joj je otvorio oči prema drugačijem svetu. Sada ima dvadeset šest godina. Odlučna je i privlačna. Pomagala je u Fondaciji i dovršavala doktorat. Bila je briljantna istoričarka umetnosti koja je, iako ne baš rasna lepotica, privlačila poglede svih koji su bili kadri da uhvate zavodljiv blesak koji su isijavale njene prelepe zelene oči. Bila je visoka, vitka, a njene obline bile su naprosto kako i treba da budu. No, možda zbog svog samotnjačkog a zaštićenog detinjstva, oko nje se širila i aura izvesne melanholije i bespomoćnosti. - Bolest napreduje. Za ove dve godine ozbiljno se pogoršala. Znam da to nije neka uteha, ali vaš deda... tek, malo ko poživi njegove godine rekao joj je upravnik Doma, pre nego što je pošla do dede. Marija je pažljivo slušala. - Ima trenutaka razboritosti; povremene nalete lucidnosti... ali sve ređe. Činimo jedino što je u našoj moći i pazimo ga što bolje umemo, no i sami znate da toj bolesti nema leka. - Trebalo je da ostanem. - I šta biste radili te dve godine? Ništa. Kao što sam vam već rekao, doneli ste ispravnu odluku. Ni vi ga ne biste bolje negovali. Dosta je onih koji nikako to da shvate. Mi smo tu da starima preostale godine učinimo što ugodnijim. - Lekar je zastao u objašnjavanju, da bi potom još uverljivije ustvrdio: - Ništa niste mogli da učinite. - Kako mu je danas? - Ovih dana je nešto uznemiren, uznemireniji nego inače. - Da, i ja sam to primetila za ovih nekoliko poslednjih poseta. - Iskoristite trenutke dedine razboritosti. Malo mu je takvih ostalo. - Hoće li se pretvoriti u biljku? Lekar nije mogao da je slaže. Nije želeo ni da zabašuri odgovor, kao što je ponekad radio sa rodbinom koja nije bila kao Marija. - Pitanje je vremena. - Ponekad ni mene kao da se više ne seća. - To je normalno. A doći će i dan kad će vas potpuno zaboraviti. To je tako, i mi ne možemo da se zavaravamo. Dok je išla prema sobi, setila se reči koje joj je uputio onog dana kada ju je zamolio da ga smesti u dom za stare. „Moj um je kao let golubova. Život mi je bio dobar, Marija. Pun život. Ti si ono što sam najviše voleo na svetu. Moja dika i moj ponos, mada se, verovatno, uskoro ni toga neću setiti. Tamo će mi biti dobro i ne treba ti da se staraš o meni, niti to možeš. Idi, uči, provedi se što bolje. Ja ću te čekati. Pa, ako se i ne setim ni tvog ni svog imena, želim da znaš da sam te voleo više od svega na
svetu.“ Tada je više puta ponovio svoja objašnjenja. Vraćao se stalno na jedno te isto. Da, bio je bolestan; nepovratno bolestan, pomišljala je devojka pre nego što je otputovala na drugi kontinent. Ušla je u sobu. Sedeo je pored otvorenog prozora i ona mu polagano priđe s leđa; nežno ga dozva, gotovo šapatom. Nije znala da li će je prepoznati, možda ga je već izgubila zauvek. Treba da se ponaša prirodno; bez zaprepašćivanja, bez izliva osećanja. Stala je pred njega, ne zaklanjajući mlaz zlatne svetlosti koja je kupala njegovo lice. - Zdravo, deko. Ja sam, Marija. Nije joj odgovorio. Pogled mu je bio zagubljen daleko od bliskih stvari. Sela je pored njega i čekala. Potom ga je uzela za ruku. - Marija? - Da, deko. Dodir ruke njegove unuke vratio ga je iz duboke provalije. - Zašto ništa nisi rekla kad si ušla? - Nisam htela da te prekidam - slagala je. Oboje su zaćutali. - Znaš ko sam ja? - upitala je Marija pet minuta kasnije. - Znam, kako ne bih znao. Nisam baš poludeo, samo ponekad nisam pri pameti - našalio se deda. - Hoćeš da ti pročitam nešto? - Neću. Treba ja tebi da kažem ponešto. Ali prvo reci ti meni. Izlaziš li s nekim? - Da. - Kako se zove? - Migel. Deda se trže. - Migel! Kako bi se drugačije i zvao! - rekao je veoma glasno - Kao arhanđel, lovac na aždahu! I čime se bavi? - Ne lovi aždaje, deko, ako je to ono što te brine - našalila se i Marija. - No, dobro, sve je ionako stvar vremena. To i jeste ono što hoću da ti ispričam. Pre toga mi ipak reci: šta radi, stvarno. Pričaj mi o njemu. A pre svega, da li te voli? Ućutala je nekoliko časaka, svakog dana ju je pitao isto. Duboko je udahnula pa mu je odgovorila kao i svakog dana: - Mnogo, deko, mnogo - umalo da ne doda „koliko i ti“, ali se uzdržala. - Matematičar je. Predaje na univerzitetu, a uz to se bavi naučnim istraživanjima. - To znam. Pre četiri godine je dobio Fildsovu medalju, nešto kao Nobelovu nagradu za matematiku. Sa samo trideset šest godina... Ali,
zaista te voli? Mariju više nisu čudile te oscilacije u pamćenju, nastojala je da sledi razgovor. - A šta istražuje? - Pa, pokušava da reši jedan od sedam problema milenijuma. Po ceo dan se bavi proračunima o stvarima koje ja ne razumem; teorijama i hipotezama o geometrizaciji. Ali, nemoj misliti da je on neki knjiški moljac. Veoma je zabavan i ima raznorodna interesovanja, voli muziku, knjige. Migel je sasvim na zemlji. - Tako i treba da bude. Niko ne može da bude dobar ni u čemu ako izgubi perspektivu. Moj učitelj je govorio da priroda nudi najbolja rešenja. Treba samo znati kako da se gleda... Je l’ on ume da te gleda? Da li te stvarno voli, Marija?... Mislim, hoćete li se uzeti, zasnovati porodicu... Pravo da ti kažem, ja sam čovek starinskog kova, ne razumem ove današnje parove, te slučajne prijatelje, eto, sreli se, ali bez obaveza... Svako nastavlja svojim putem, slobodan, nezavisan, usredsređen jedino na profesionalnu karijeru. Pre odlaska u SAD Marija je raspravljala s dedom o toj temi, ali danas se obradovala. Pobojala se bila da će ga zateći u gorem stanju. Mogla je da se uveri da ga razgovor udaljava od njegove crne rupe. Koliko će još proteći dok opet u nju ne upadne? - Da li bi mogla sve da napustiš zbog njega? A on? Da li bi on mogao da ostavi svoju matematiku i svoju karijeru jednostavno zato što te voli? Pošto je to rekao, deda se okrenuo i pogledao je u oči. Marija je bila potresena; bio je potpuno pribran i ona je bila presrećna zbog toga. Takvog ga je pamtila. Ali to pitanje ju je pomalo zbunilo. Da li bi zaista mogla? A on? Da li bi Migel sve ostavio zbog nje?... Ama baš sve?... I šta je to sve? Dobar posao, profesionalna priznanja, dobar stan, lagodan život, bez trzavica, i... šta još? - Bitno je da mi kažeš istinu... - insistirao je starac. - Deda, mi... mi ne želimo da se obavezujemo... Osećamo uzajamnu naklonost, ali mi smo odrasli ljudi, nezavisni, razumi me. Svet se mnogo promenio otkad si ti bio mlad. Nama je posao vrlo važan, mi se poštujemo. Ne želimo da zasnujemo porodicu, mi se volimo i... Deda je odmahivao glavom i ponovo se okrenuo prema prozoru; osmotrio je šta je napolju, oslušnuo buku sa ulice. - No, nećemo da se raspravljamo zbog toga, mada mi je sve to veoma čudno... valjda je današnja mlađarija takva. Danas ipak moram da ti ispričam stvari koje će ti možda zauvek promeniti život. A strah me je, jer to što ću ti reći mogu da razumeju samo istinski zaljubljeni ljudi, oni koji
su spremni da sve daju zbog ljubavi, makar za uzvrat ne dobili ništa. Kad budeš naišla na nekoga zbog koga ćeš biti spremna na sve... Kada budeš naišla na nekoga ko je kadar sve da daje zarad tebe, onda će se desiti čudo... Znam da to više nije u modi, ali proživeti život ne znajući šta je istinska ljubav zaista je žalosno... Marija nije znala šta da odgovori. Migel ju je privlačio, delili su neke sklonosti, slagali su se u krevetu, izlazili na večere, često se viđali; ali, bili su slobodni i bez obaveza. Osim toga, u onom osnovnom, nije dedu razočarala niti će ga ikad razočarati: ona je osoba snažnog karaktera i poštovala je i uvažavala njegove pouke. Starac se ponovo okrenuo i zagledao se unuci u lice. Ona je u njegovom pogledu uočila da je sasvim dobro, kao da je povratio celokupno pamćenje, mada je znala da je to samo varka i da svakog trena može opet propasti u bezdan. - Nemoj da se rastužiš, Marija, kad kucne čas umećeš da prepoznaš to o čemu ti govorim... Siguran sam da je za tebe neko poseban, vrlo poseban, ko će imati veru u tebe... Nije bitno ako se ne uzmete, ako ne budete imali dece, ako ne budete živeli zajedno, ništa od toga nije bitno, ali, kada naiđeš na osobu koju istinski voliš, makar bila daleko, uvek ćeš je nositi u srcu, volećeš je više nego sopstveni život. Jedna suza je kliznula niz Marijin obraz. Deda podiže kažiprst i, beskrajno nežno, pokupi kap, potom je pogleda spram svetlosti koja je dopirala kroz prozor. Zlatasti zrak popodnevnog sunca osvetli suzu. - Vidiš li, Marija? Tu je ceo svemir... Učitelj mi je to stalno govorio... U životu jednog čoveka nalazi se čitavo čovečanstvo. U ovoj malenoj kapi mogu da vidim celu vasionu, vreme, život, zvezde... Ona je kao ogledalo. Da... Starac je nekoliko časaka ostao zamišljen. Marija je pomislila da su to bili poslednji trenuci razboritosti. Grlo joj se steglo jer je on izabrao najlepši način da se od nje oprosti, možda zauvek. Ali još nije bilo vreme, i starac ju je iznenada upitao: - Znaš li ko mi je bio učitelj? Marija nikada nije saznala čime se njen deda nekada bavio niti ko je bio taj učitelj koga je stalno pominjao. Pamtila ga je u već poodmaklim godinama, odavno penzionisanog i vazda okruženog knjigama iz arhitekture. - Ko? - upitala je Marija radoznalo. - Antoni Gaudi. Nije bilo teško poverovati u takvu tvrdnju. Mada, kad je pažljivo izračunala, deda je bio dete kad je Gaudi preminuo. Oduvek joj je bilo i
više nego jasno da on prema genijalnom arhitekti oseća ogromno divljenje; bilo je to divljenje koje je uspeo da prenese i na nju. Uz to, dedino znanje o Gaudiju izdvajao ga je od proseka. Možda je tom tvrdnjom deda hteo da kaže da je upoznao neke od majstorovih saradnika. Izvesno je bilo da je sve što je znala o Gaudiju poticalo od njenog dede, no kad je bila mala i kada bi ga pitala da li je upoznao Gaudija, on bi joj odgovarao: „Jednog dana, mila, jednog dana znaćeš istinu.“ Činilo se da je taj dan stigao. - A sad ću ja da govorim. Sada se prisećam nekih stvari. Možda ću ih ubrzo i zaboraviti; znaš da mi pamćenje dolazi i odlazi... a naročito odlazi. Moram danas sve da ti ispričam. Važno je da znaš. Neću poživeti dugo. Znam da ću uskoro umreti. - Nemoj tako da govoriš, deko. - Ja to znam. Starčevo uzbuđenje je raslo. Marija ga opet uze za ruku. Odavno nije u dedinim očima videla takav sjaj, barem ne takvu, gotovo neobuzdanu strast. - Ja sam bio sa Gaudijem onog dana kad su ga ubili.
4. Marija je s tugom shvatila da joj je deda potpuno poremetio pameću. Onaj dragoceni trenutak, kada joj je govorio o ljubavi, o životu, o svemiru u jednoj suzi, svakako je bio poslednji. Deda se od nje oprostio jednim stihom. Sada više nije bio isti, sada je govorio kao da je sišao s uma, gotovo je i ne gledajući. Grebao je po onome za šta je verovao da su sećanja, nizao jedno za drugim, vezao je jednu fantastičnu priču koja bi je na trenutak pokolebala. Ali ne, sve je to nemoguće. Više ne rasuđuje normalno, pomislila je neizrecivo utučena dok je on stalno iznova zahtevao od nje da pažljivo sluša svako njegovo objašnjenje, a ona se grčevito trudila da ne brizne u plač. Pa ipak, taj niz neverovatnih priča bio je poduprt podacima koji su se istorijski poklapali. Zapanjilo ju je starčevo kazivanje o njegovom dedi Alfonsu Hivelju, koji je živeo i Rijudomsu i koji je bio Gaudijev prijatelj, i o prvim danima jednog i drugog u Barseloni. Kako je moguće da bolestan čovek tako besprekorno utka stvarnost i fikciju u tako nespojivu skasku? No, ono štoje usledilo prenerazilo ju jejoš i više. - Šta to pričaš, deko? Antoni Gaudi je pao pod tramvaj - rekla je Marija kad se deda iznova vratio na tu temu. - Tačno, mila, na njega je naleteo tramvaj na raskrsnici Bajlena sa ulicom Kortesa, koja se sada zove Gran Vija. Kao što rekoh, bio sam s njime. Imao sam jedanaest ili dvanaest godina. Bilo je pola šest po podne tog sedmog juna hiljadu devetsto dvadeset šeste. Ali to nije bio udes. - Deda, molim te. Marija nije mogla ponovo da sluša jedno isto. Kiosk, ubice, bekstvo, tajna koju treba sakriti, džin koji mu je pomogao, a koji se i danas vratio. Ne, to je zaista mnogo. Ipak, mora da sluša, iz samilosti. Šta joj drugo preostaje? - Bio sam na sahrani, sakrio sam se među ljudima koji su čekali pored zida i oko Sagrada Familije. Znao sam da mi preti opasnost, da će oni biti tamo, da me traže, kao što se i ispostavilo. Jedva sam nagovorio džina da me pusti da idem. Ali morao sam da vidim učitelja, da mu kažem da je zavet ispunjen. Pa sam to i uradio. Onda sam ih ugledao... a oni mene nisu. Samo sam jednom video njihovog starešinu, ali sam ga odmah prepoznao, isto kao i njegovog posilnog. Znao sam da su to oni jer se
učitelj potrudio da budu predstavljeni na Sagrada Familiji. Isklesao ih je u kamenu. Zlo ima uvek isto lice, sećaš li se čoveka konzole? - Onog demona?... Ali, deda, to je bilo tako davno... - Bila si mala, uvek te je pomalo plašio, ali si uvek iznova htela da ga vidiš. - Kako se ne bih sećala, to je onaj anarhista sa orsinijevom bombom u ruci, isklesan u kamenom podupiraču kod pročelja Hristovog rođenja Sagrada Familije - rekla je Marija i zaokružila - čovekovo iskušenje; mitsko čudovište koje čoveku diše za vrat; koje mu daje snagu; gura ga ka zlu. Napamet znam, deko. Jeste, još se sećala mnogobrojnih odlazaka u Sagrada Familiju, kad ju je deda tamo vodio, još kao malu. - Budi veoma obazriva!... Taj čovek postoji... Seti se njegovog lica; to je lice zla. Zlo uvek ima isto lice, ponavlja se; zlo se stalno obnavlja ali se ujedno i menja, ponekad se prerušava... nemoj nikome verovati! Jer, kao što rekoh, to biće iz pomrčine, čije je lice isklesano u kamenu, bilo je tamo i tražilo me sred gomile sveta koji je došao na pogreb. Starac je zaćutao, prestravljen, kao da čudovište o kome govori vidi tu, u sobi. Marija je pomislila da, ako je uopšte još u životu, taj zlotvor malo zla može još da pričini. Prošlo je osamdeset godina i biće da je to sada starac kao i njen deda. Godine prolaze i za zlikovce. - Šta je onda bilo? - upitala je, ne bi li ga prenula. - Posle su me moji drugovi sakrili. Ja ih još nisam poznavao, barem ne sve. - Koji drugovi? - Vitezovi reda. - Reda? - Da, viteškog reda u koji sam uveden sa jedanaest godina. Sedmorica vitezova zaduženih da bdiju nad velikom tajnom i da je čuvaju. Tajnu mi je inače predao veliki majstor Gaudi. - Hoćeš da kažeš da je Gaudi bio mason? I da ti, deko, pripadaš nekoj tajnoj sekti? - Ne, zaboga! Ništa nisi razumela! Gaudi nije bio mason. Gaudi je verovao u Isusa Hrista, u našeg Gospoda Boga. Zavetovao se u poniznost, poslušnost i siromaštvo. Do poslednjeg svog dana živeo je siromaški kao sveti Franja. Masoni smatraju da je Isus Hrist bio dobar čovek, veliki vođa, dalekovid prorok, ali ništa više. Mi verujemo i znamo da je on Sin Božji. - Mi?
- Da, mi, vitezovi Morije. - Starac je zastao, možda svestan posledica koje bi naredno otkriće moglo da ostavi na duševno stanje njegove unuke - Ja sam poslednji veliki majstor vitezova Morije a Antoni Gaudi je bio moj prethodnik. Ova izjava se Mariji učinila preteranom; učinila joj se kao trenutak ludosti koji nije znala kako da opovrgne. Strpljivim pokretom, ali i te kako iznenađena čuvši po prvi put ime Morije, ona reče dedi: - Deko, šta je to Morija? Šta to govoriš? - Pa zar ne slušaš šta ti govorim? Vekovima se nas sedmorica vitezova smenjujemo u vremenu čuvajući najveću tajnu hrišćanstva. Braneći je ne samo od njenih neprijatelja, već i od ponekog od članova same Crkve! Hristove Crkve!... Znam da kruži mnoštvo legendi o svakojakim sektama. Posežu za nekim obredima, čitava ta srednjovekovna čudesa, ona ezoterija koja više nema nikakvog smisla... Sve ti je to praznoverje, sami šarlatani. Mi, autentični vitezovi, znamo da postoji jedna istina, jedno bitno unutrašnje otkrovenje. U nama je stari čovek umro da bi ustupio mesto novom čoveku... To iskustvo nas trajno obeležava. Nas sedmoro vitezova na svetu smo da ispunimo misiju. Sakriveni smo u anonimnosti, i to je naše najjače obezbeđenje. Mi smo sedam duša koje čuvaju tajnu, a sada si tu ti, Marija... Ti treba da dovršiš misiju... U tebi je znak, Ogledalo zagonetke. Sve je u tvojim rukama. Hoćeš li u to poverovati? Ne, Marija nije mogla u sve to da poveruje, čak joj je bilo teško da prepozna sopstvenog dedu, koji sada kao da je bio obuzet njoj nepoznatom silinom, čak i žestinom. U njegovim rečima, međutim, bilo je toliko uverenosti, toliko strasti... Pa ipak, upitala je: - Deda, a šta znači to da si ti jedan od vitezova Morije? - Ja sam poslednji veliki majstor vitezova Morije. - Znači, ti si monah? - Monaški vojni redovi su sada mit. Mi, vitezovi Morije, nismo monasi vojnici, makar se i oblačili kao oni, nego smo mi predani vitezovi odani Hristu, spremni i život da položimo... Uglavnom, vekovima se zalažemo da zemaljsko zlo ne pretegne u ravnoteži. Tako da ni sada ne smemo da izgubimo bitku. - Od koga da izgubite? - Od jednog satanskog društva: od Konzole. To je izopačeni ogranak masonerije koji koristi njene simbole i obrede sa njihove mračne strane. Ubice koje oskvrnjuju hostiju, znamen žrtve, ubijaju decu, upražnjavaju krvave rituale i obožavaju Bafometa... Jedno od Sotoninih obličja. - To je ono što se stalno priča o satanističkim sektama - rekla je
Marija preko volje. - Znam da mi ne veruješ. Ne krivim te. Da je meni neko došao s ovakvom pričom i meni bi bilo teško da u nju poverujem, a pogotovo da tu priču još iznosi starac čije pamćenje ima više rupa nego sir - rekao je žalobnim glasom, ali je u trenu povratio snagu da doda - Ali, čak i tako, moram to da uradim, jer od toga zavisi tvoj život. Štitim te otkako si se rodila, ali oni su se vratili. Znam da su me pronašli. Zbog toga moramo da ispunimo svoju sudbinu. - Ko te je našao? Kakva sudbina, deko? - Oni koji su ubili mog učitelja. Oni isti koji će i tebe pokušati da ubiju. To saznanje ju je uplašilo. Zašto bi neko hteo nju da ubije? Za šta je ona izabrana? - Saslušaj me! Nemamo vremena! Ubili su ga! Razumeš li? Ubili ga... Tajna je zatrovana, onaj koji je krije u opasnosti je. Tako je bilo, tako još jeste, sve dok ti... Deda je počeo otežano da govori, isprekidano. - Oni su stupili u vezu s Gaudijem... u mladosti... Odbio ih je... Satanisti... Treba preokrenuti... Povratak đavola... Ali, ne... hram siromašnih... - Deda, ne razumem te. Marija je znala da će deda uskoro upasti u bezdan i da će ga izgubiti. A koja je to opasnost što nju vreba? - Ja sam bio s Gaudijem... onoga dana kada su ga ubili... - To već znam. Šta još? Odlučila je da ga pusti da govori, da ga ne prekida, pa da, posle, pokuša da poveže dedine reči. - Vodio me je u Začaranu kuću. - U šumsku kuću? - Da, u tu, Marija... Tamo sam živeo... Na početku... Posle... radionica... Ovaj grad je kao šuma, govorio mi je... On... Da se prokrči put... kamenjem... zgradama... izgubljenim... dolazak... on mi je predao ključ... Moraš da pogledaš, da naučiš kako da gledaš kroz Ogledalo zagonetke... Ti ga nosiš. Deda ućuta. Pogled mu je bio izgubljen. - Reci mi, deko, slušam te. Tu sam, s tobom, kao kad sam bila mala, a ti mi pričao neku bajku. Ta poslednja reč kao da ga je otrgla iz obamrlosti. Deda ponovo progovori, ali je više nije gledao. - Tako je, dete, kao kod Ivice i Marice. - Ti si uvek menjao kraj.
- Tako mora da bude... Seti se igre pogađanja!... Pogodi šta je... - Šta si to sakrio, deko? - Šta sam sakrio? - ponovio je. Starac je više nije slušao. Ponovo je utonuo u ćutanje. Marija je sačekala; znala je da treba čekati. U tom oronulom telu odvijala se velika borba. - Kost, kost! - počeo je da viče dok je pokušavao da raskopča dugmad na košulji. Starčevi prsti su nespretno nešto tražili oko vrata. - Kost, kost! - ponavljao je neprekidno. - Dozvoli da ti pomognem, deda. Nije bilo potrebno; uzeo svoju unuku za ruku i u šaku joj stavio predmet koji je do maločas visio o njegovom vratu. Zatvorio joj je pesnicu i snažno je stisnuo. - Šta je to? - To je jedna koščica, dušo. Svakog dana veštici pokazujem ovu kost kroz rešetke. Ona misli da sam previše mršav pa mi daje još hrane, hoće da budem lepo podgojen kada me bude pojela. Kao u onoj igri... Moram da rešim pitalicu... Sada je tvoja... ali, pre toga, arhanđeo će morati da ubije Zver Trećih vrata. Moraće da ubije zver koja ide uz.... i da vidi zvezde. Ti upotpunjavaš mapu... sve je u tebi... Uzmi kost... zapamti. Onda je deda drhtavim glasom izgovorio onu dečiju pitalicu: Tvrdo odozgo, tvrdo odozdo, lice zmije, noge drvene. - Kornjača? - Jeste! - uzviknuo je starac zadovoljno, i dodao - Pametnica dedina, jašta, kornjača! Nju si najviše volela... Ima ih dve... Lice zmije, noge drvene. Kad je bila mala, uvek se s njom igrao pitalica. Čak je bio izmislio igru koja se sastojala od male table, kao za šah, na kojoj je svaki podeljak sadržavao neki simbol. Onda bi izmislili pitalicu na koju je trebalo da ona odgovori... Tako su mogli da ubiju vešticu i da je gurnu u peć, a da se Ivica i Marica vrate kući sa velikim blagom. Niti su lavovi niti su postelje ali se zatura čitave nedelje.
U sećanje su joj navirale mnoge pitalice koje joj deda beše pokazao. Pa i ona koja joj se najviše dopadala: Idem iz ćelije u ćeliju, ali nisam u zatvoru. Ali, kakve veze imaju pitalice sa svim tim? - Kost... na kornjači... Lice zmije... Noge drvene... Jednog dana alfa će te spasiti... U Sagrada Familiji... prva zagonetka... onda će ti Honas pomoći... Moram da vidim Honasa... Treba da kažeš: „Kako na nebu tako i na zemlji“... Oni će odgovoriti: „Ono što je gore istovetno je onome što je dole“... Trku će otpočeti kornjača... Nema mnogo vremena... Malo je dana ostalo... Ne dozvoli da te sustignu... Ove poslednje reči je ponavljao poput litanije. Marija je bila očajna; suze su mutile njene lepe oči. To više nije bio njen deda. Veče se beznadežno spustilo. Marija ustade i upali svetlo. - Ubiti Zver Trećih vrata, trka, kornjača... Idi brzo... sutra... u šest..., u šest, sutra u šest - ponavljao je Huan Hivelj, kao navijen, neprobojnog pogleda, širom otvorenih očiju izgubljenih u noći sopstvene duše. Marija ga je poljubila. - Vraćam se sutra, deda. - Sačekaj, stani. Marija, znam da ćeš patiti. Što god da se desi, obećaj mi da nećeš stati da plačeš... Malo je dana ostalo i moraš da ispuniš proročanstvo. - Ali, deda, o čemu ti to opet? - Obećaj! - U redu, obećavam. Izašla je iz sobe. Marija je čvrsto stiskala ono što joj deda beše stavio u ruku. Nije se usuđivala da pogleda i, kada se najzad usudila da pogleda, videla je da drži ključ.
5. Izašla je iz Doma i ulicom Numansija uputila se prema aveniji Dijagonal. Bila joj je potrebna šetnja, sređivanje čitave te gomile nesvodivih utisaka koji su se zbrda-zdola tiskali u njenom umu. Saobraćaj u Dijagonali bio je gust. Stigla je do hotela „Hilton“, potom i do robne kuće „E1 Korte Ingles“, a zatim i do zgrade štedionice „La Kaša“, one dve crne kocke koje su joj se oduvek sviđale, a koje ovoga puta nije ni primetila. Kod raskrsnice ispred velikih robnih kuća reka ljudi umalo da je ne obori na tlo. Ali ona je i dalje išla, besciljno. Sela je na jednu klupu i, kad je htela da zapali cigaretu, seti se da je ostavila pušenje. Spuštalo se veče. Otvorila je tašnu, ključ je bio tu. Izvadila ga je iz torbe, držala ga na dlanu, razgledala. Oblik mu je bio neobičan, teško da bi mogao da uđe u bilo koju od uobičajenih brava. Ali taj ključ... ta kost, ako je dobro razumela, i nije za otvaranje vrata, nego kornjače. A kornjaču mora brzo da nađe, do šest ujutro. Ustala je s klupe, nastavila još malo da hoda i ušla u „Bugi“, bar kojeg se sećala iz studentskih dana na fakultetu. Naručila je kafu i sela za sto. „Bugi“ je, kao i obično, bio pun. Pokušala je da se priseti svega što joj je rekao deda, u nameri da u svom pamćenju pribeleži svaku pojedinost, sve reči. Činilo joj se da je razumela da postoje dve kornjače i neka trka. Činilo joj se da se to odnosi na one iz Sagrada Familije, ali nije bila sigurna. Nikako da odgonetne šta je značilo ono „Ubiti Zver Trećih vrata“, niti ono, „Kako na nebu tako i na zemlji“. Šta je deda hteo da joj kaže kad je rekao da ona dopunjuje mapu? Kad su joj doneli kafu primetila je da još čvrsto drži ključ u desnoj ruci. Nije ga vratila u torbu, nego ga je instinktivno spustila u desni džep farmerki. Zašto joj je bilo tako teško da se seti svog detinjstva? Dede, prostranog stana sa mnogo soba u aveniji Gaudi. Jeste, deda je bio toliko opsednut svojim učiteljem, da je čak i živeo u ulici s njegovim imenom, veoma blizu njegovog remek-dela. I te kakvog remek-dela! Bezbroj šetnji po okolini, dok je bila mala, držeći dedu za ruku, da bi posmatrali jedno od tri pročelja Sagrada Familije temeljnije nego druga dva: bilo je to pročelje Hristovog rođenja.
- Dete, ovo nije bilo kakav hram, ovo je crkva okajavanja greha, čija je zamisao potekla od jednog knjižara. Katedrala ubogih! Hram koji će nas podsećati na načela naše vere i vraćati nas njenoj suštini! To je bila jedna od stvari koje joj je deda stalno ponavljao, kad god bi tamo zastali. Ali, čime se njen deda uopšte bavio? To nikada nije saznala. - Šta si ti, deda, radio kad si bio mlad? - pitala ga je devojčica više puta. - Bdeo nad našom verom - odgovarao bi joj uz osmeh dok bi je gladio po glavi. Ta dvosmislena rečenica ništa joj nije razjašnjavala. Prestala je da zapitkuje. Možda nikada i neće saznati. Ali od tog časa više nije prestala da ga posmatra dok je radio u svojoj biblioteci. Sve u nastojanju da dozna šta je to što ga najviše zanima. U toj dedinoj radnoj prostoriji tiskale su se knjige i članci o srednjovekovnim građevinama, romaničkim kapelama, knjige o katedralama, maštarijama. Mnogo je crtao. A i pisao je, najčešće u beležnicu koju bi, kad bi bio gotov s pisanjem, zaključavao u glavnoj fioci svog radnog stola. Da, toga svega se sećala, ali samo toga. Godinama pothranjuje svoje ludilo, pomislila je. No, šta ako je tačno, ako je tačan dobar deo onoga što je ispričao? Sva ta otkrića uzdrmala su joj dušu. Posebno to što je ona navodna izabranica, ona kojoj preti velika opasnost, koja mora, zajedno sa arhanđelom, da otvori kornjaču i ubije neku zver koja obitava kod treće kapije. Upinjala se da dovede u red njegove reči, da im da smisao. Setila se tada i igre pogađanja, te zaista bitno drugačije verzije kraja bajke o Ivici i Marici koju je izmislio deda. U nekom kutku ostave je tabla. Šezdeset četiri polja, šezdeset simbola, a na preostala četiri, glavna polja, Začarana kuća skrivena pod jednim crnim kartonom. U toj igri je bio dobar deo ikonografije koju je Gaudi primenio u svojim delima... Salamander, zmaj, znamenje boga Merkura, zmija obmotana oko krsta, heksagon, kornjača, drvo života, bik... Trouglovi, krugovi, još neki geometrijski oblici... Seća ih se. Njen deda Huan je to za nju i napravio. Kutija je ličila na šahovsku tablu, ali je bila znatno deblja, jer je u njoj bio mehanizam. Na svakom uglu je bila drvena noga. Deda je tražio znamenje, simbol; dva, ili pak tri... Za svaki od njih izmislio bi pitalicu. Potom bi pritiskivao ćeliju, zapravo polje, a zatim bi povukao poprečnu ručku, potom bi pokrenuo nekakvu bočnu polugu, onda bi se otvorio prozor zelene boje. Što je značilo da je mehanizam stavljen u pokret i da igra može da počne... Ipak, postajalo je sve teže. Deda bi počeo s jednom pitalicom na koju je ona morala da odgovori; a tada, kad bi došla
do simbola, pritisula bi ćeliju na tabli, pa ako bi pogodila, uvukao bi se središnji crni karton, upalila bi se svetlost a Veštica bi izgorela u peći Začarane kuće... Posle bi deda nastavio sa serijom od dve, tri, četiri, pet pitalica... Postupak bi uvek bio isti. Ona treba da odgovori, da pogodi na koji se simbol odnosi i da potom pritisne ćelije predviđenim redom. Imala je samo jednu priliku. Deda joj je rekao da treba da se igra u Začaranoj kući... Zašto? pitala se sada. Ona zna koja je Začarana kuća, kao dete ju je mnogo puta razgledala sa dedom, u parku Guelj... „Kada stignem kući, potražiću ploču... tablu... Odložila sam je u ostavu. Ako je prozor zelen, onda moj deda... Možda je tamo ostavio neku poruku? Ali, kakve pitalice treba sada da rešim? Za sada barem imam ključ, znam da treba da odem do kornjače. Znam gde je!“ Možda nije sve istina, ali dobar deo sigurno jeste. Ne, nije deda bio nikakav čudak u godinama dok je živela s njim. Sećala ga se kao ozbiljnog čoveka zdravog razuma, koji joj je usadio ljubav prema dobroj knjizi, muzici, lepim stvarima. I naučio ju je da gleda. „Ima mnogo načina gledanja, a neki su varljivi. Ponekad ono što vidimo nije istinito“, govorio bi joj. „Jer sad gledamo kao pomoću ogledala - u zagonetki.“ Deda joj je usadio moralna načela, radost življenja i zadovoljstvo u otkrivanju, u radoznalosti, što, kako je sada uviđala, predstavlja najbolji deo njenog nasledstva. „Uvažavaj dobre, voli slabe, beži od zlih, ali nikoga nemoj mrzeti.“ „Srce mudrih nalazi se tamo gde se neguje vrlina, dok je srce priglupih tamo gde se slavi taština.“ Zašto se sada sećala tolikih stvari? Deda joj nije poremetio pameću. Nešto se dešava što ona ne razume, a što mora da otkrije. Bar toliko mu je dužna. Marija je napustila bar i uputila se prema autobuskoj stanici. Već je pao mrak. Autobus dugo nije stizao i, dok ga je čekala, i dalje je razmišljala o svakoj reči, u nastojanju da im iznađe smisao. Neznanac u crnom približio se stanici. Stao je blizu nje. I ne znajući zašto, Marija se uznemirila. Iako je neznanac pokušavao da se pretvara gledajući napred, ka drugoj strani Dijagonale, ona je imala utisak da on motri na nju. Autobus je kasnio; pogledala je na sat. Čekala je skoro petnaest minuta. Nešto kasnije, još jedan neznanac, i on u crnom, prišao je stanici sa suprotne strane i takođe je stao nedaleko od nje. Kao da su blizanci, pomislila je. Ne znajući zašto, seti se čoveka konzole, prizora anarhiste isklesanog u Sagrada Familiji. „Isti su kao i on... ali, šta ja to radim?... To su dečje fantazije“, reče u sebi s namerom da ostane prisebna. Ali nije uspevala. Osetila se ugroženom. Prvi od njih, sa cigaretom u ustima, sporo krenu prema njoj. Skrenula je pogled. Jeste,
imao je iste oči kao i čovek sa orsinijevom bombom. Poželela je da pobegne u trku, ali se pobojala. Okrenula je glavu i videla drugog blizanca kako joj se približava s druge strane. Izgledalo je kao da su sinhronizovani, kao simetrične, istovetne senke, i shvati da nema odstupnicu. Nikoga nije bilo na ulici. Niko drugi nije čekao na stanici. Strah ju je obuzimao sve više. Nekakva škripa ju je trgla. Neka vrata su se u pokretu otvorila pred njom. Sve se desilo u magnovenju. Pre toga, još i zaslepljivanje. Snop svetlosti, kratak, brz, u trenutku. - Ulazite li? - upitao je vozač, koji upravo beše otvorio vrata pred njenim preplašenim licem. Marija je brzo ušla, a da mu nije ni odgovorila. Ušla su i dvojica neznanaca. Poništila je kartu i za to vreme hitro osmotrila unutrašnjost autobusa. Malo putnika. Svega šestoro. Nije se usudila da ode prema zadnjem delu vozila. Sela je na jedno od prednjih zasebnih sedišta. Ispred nje je bila jedna gospođa u godinama. Iza, visoki, krupan mladić s bradom, nalik na kakvog košarkaša; noge su mu zauzimale susedno sedište, delovao je kao da se udubio u svoju knjigu. Pre nego što je sela, čovek podiže glavu i nasmeši joj se. Marija je pogledala naslov knjige koju je čitao: Gaudijev ključ. Jedan od one dvojice ostao je na drugom kraju a onaj drugi, i on u crnom, stao je pored izlazne platforme. Nisu prestajali da je posmatraju. Marija je izvadila mobilni telefon... S floretom u ruci Migel preseče vazduh i dah svog protivnika. Visok i vitak, kretao se s lakoćom. Sečivo ovog oružja, laganog i oštrog, smrtonosno je u rukama onoga ko njime vešto barata. Migel je bio vešt. Srećom po njegovog protivnika, posredi je bio samo trening; mačevalačka vremena odavno su prošla. Migel je u nekoliko pokreta ručnim zglobom razoružao protivnika. Vrh mača je zastao na centimetar-dva od njegovih grudi. - Tuše! - rekao je Migel. U tom trenutku mu je zazvonio mobilni telefon. Pogledao je i prepoznao broj na displeju. Objavio je da je čas gotov i skinuo štitnik s lica, izduženog i privlačnog, sa dubokim, prodornim očima. Kretao se kao čovek čvrstih mišića velike fizičke spremnosti, prikrivene otmenom vitkošću. Elektronska žica bila je prikopčana na njegovo potpuno belo odelo. - Marija? Njen glas se jedva čuo, kao šapat. Slab domet nije doprinosio
razumevanju onoga što mu je govorila. - ... slab je dom... Dođi brzo po mene. Migel se uputio prema jednom od prozora fiskulturne sale. - Šta se dešava? - Molim te, hitno je. Pokupi me za deset minuta na autobuskoj stanici Balmesa, pored Kooperative Abakus. Signal se konačno bio stabilizovao. - Nešto se dešava? - Veoma je važno da stigneš tamo i da me čekaš. - Ali kod Balmesa ne mogu da se parkiram. - Ti ipak stani. Nemoj gasiti motor! - Stižem za tri minuta - rekao je Migel. Razgovor se prekinuo. Marija je isključila telefon i ne sačekavši njegov odgovor. Pokušala je da zakamuflira taj razgovor, ali nije baš bila sasvim ubeđena da ona dvojica u crnom nisu sve uhvatili. Pogledala je oko sebe. Onaj dugajlija s prekrštenim nogama na susednom sedištu i dalje je čitao. Žena beše sišla na prethodnoj stanici. Jedan od dvojice u crnom sada je sedeo na njenom mestu. Mogla je da mu vidi snažan potiljak, kao i vilicu kao u lovačkog psa. Vreme kao da je stajalo. Trenuci su se produžili čitavu večnost. Setila se dedinih reči: ona je izabranica i preti joj velika opasnost. Lagano je ustala, ne bi li se zapravo tako smirila. Prišla je izlaznoj platformi. Dvojica u crnom učinila su to isto. Jedan je stao s njene desne strane a drugi ode prema drugim izlaznim vratima, na kraju autobusa. Autobus je stao, ali Marija nije sišla. Jeste pritisla dugme za zaustavljanje, ali nije načinila nijedan pokret kojim bi pokazala da namerava da siđe iz autobusa. Ni ona dvojica nisu sišla. Pogledala je ka prednjem delu autobusa, ali nije videla nikakva kola da čekaju na nju. Palo joj je na pamet da iskoči dok joj je srce pumpalo bujicu adrenalina; nije baš sigurna šta joj je valjalo uraditi. Zašto da iskače? Dovoljno će biti ako odgurne neznanca i brzo izađe otuda. - Namerava li neko da siđe? - upitao je vozač. Niko nije odgovorio. Marija je napeto stisnula pesnice. Vozač samo što nije nastavio vožnju, već se spremao da pokrene mehanizam automatskog zatvaranja vrata. Ipak, pre toga je još jednom upitao: - Silazi li neko? Tajac. Vozač je upravo hteo da pritisne dugme. Ona mora da prestane da misli, mora da počne da dela. Pitanje časaka.
Odgurnula je čoveka s desne strane i potrčala prema prednjem delu autobusa. Sve se odigralo tako munjevito da je čoveku u crnom trebalo nekoliko trenutaka da reaguje. Onda je potrčao za Marijom. Ali mladi džin koji je čitao knjigu pre toga beše ustao, te je sad stajao između njega i devojke. Čovek u crnom ga je odgurnuo. - Ej, šta se dešava? - naoko nemarno rekao je mladić dok ga je hvatao. - Pusti me, kretenu! - dreknuo je čovek dok ga je udarao. Jednim skokom, Marija je sišla iz autobusa preko prednje platforme, na vozačevo iznenađenje, i več je trčala ulicom Balmes u pravcu mora. I dvojica u crnom su brzo izašla iz autobusa. Ona je imala prednost, ali nije videla automobil. Gde li su ta prokleta kola? pitala se, ne prestajući da trči. Za nju je sve bilo u tami. Ništa nisu vredele svetiljke ulice Balmes. Sve je bilo u mraku. Gone je pa će je i stići. U tom trenutku jedno vozilo, parkirano na pločniku, svega nekoliko metara dalje, upalilo je svetla. - Uskači! - Rekla sam ti da ne gasiš motor! - rekla je ona zatvarajući vrata za sobom. - Motor je stao... šta se to dešava? - Kreni! - Ali, šta se dešava? - Hoćeš li da kreneš već jednom? Migel, još u belom mačevalačkom odelu, baci pogled na retrovizor. Jedan čovek poskoči na zadnji deo kola. Drugi je trčao nedaleko od njega. Dao je gas. Točkovi su zaškripali kao ranjena životinja. Onda su začuli onaj zvuk, jedanput, dvaput, tri puta. - Je l’ to pucaju u nas? - Da. Migel nikako da dođe k sebi od čuda. Uopšte se nije zaustavio kod crvenog semafora na uglu Balmesa i Roseljona. Projurio je u punoj brzini. - Ne mogu da verujem! Pucaju na nas!
6. Migel je pokušao da je umiri čim su stigli kući. Ali mu je Marija kazala da mora nešto važno da mu ispriča. Seo je pored nje, uzeo je za ruku i spremio se da je sasluša. - Ti to meni govoriš da je tvoj deda umislio da je vitez i da pripada nekakvom redu? - upitao je Migel gotovo nečujno, pošto je nekoliko časaka pokušavao da složi uglavnom zbrzana a najčešće nesređena Marijina objašnjenja. - Da, kao što ti upravo i govorim, on tvrdi da je poslednji veliki majstor reda koji se zove vitezovi Morije, i da mu je Gaudi prethodio potvrdila je ona gotovo kao da traži izvinjenje, ubeđena da joj on neće verovati. Migel nikako da se povrati od čuda. - A ti si u to poverovala?... Pa, tvoj deda boluje od senilne demencije i ti treba to da prihvatiš - rekao je on pomirljivom tonom. - Da, znam... Ali posle svega što mi se danas desilo, ne znam šta da mislim. - Deda nije dobro, starci izmišljaju priče. On je bolestan, to je sušta istina, a ti se osećaš krivom - nastavio je on istim tonom, nastojeći da je ipak ne povredi. - Znam, znam - ponovila je. - Ali, šta ćemo sa onom dvojicom iz autobusa? - upitala je, hvatajući se za slamku. - Ili dva lopova, ili dva tipa koji bi malo da se provesele sa zgodnom curom. Jedino ne razumem zašto su te pratili, još manje zašto su pucali na nas. Ubeđen sam da je posredi nesporazum... Možda su te pomešali s nekim... Otkud znam! - rekao je Migel, i stvarno mu nije bilo baš sasvim jasno. Mogu li dvojica uspaljenih probisveta da otvore vatru zbog jedne slučajne prolaznice? Očigledno, mogu, pomislio je Migel; ali, činjenica je da to i nije tako uobičajeno. Ništa nije odgovorio. Nije znao šta da preduzme da je umiri. U stvari, isprva je pomislio da pozove policiju, ali ga je ona sprečila u tome, pre toga treba da je sasluša, rekla je ona još kod vrata. - Ne veruješ mi, je l’ tako? - Nije u tome stvar. Stvar je u tome što hoću da ti verujem - rekao je on, privlačeći je sebi. - A hoću, jer te volim. Ipak, i sama shvataš da to ne ide tek tako, samo što smo ušli, a ti meni o tome kako ti deda pripada
jednom drevnom monaškom viteškom redu... Nekakvoj tajnoj organizaciji, nekoj sekti... - Ne, oni nisu takvi, uopšte nisu. Moj deda nije monah, nego vitez... Njih je sedam... - Marija je zastala. - Dobro, priznajem, loše sam počela. Izvini, uznemirena sam - objasnila je. - Znam. Hajde ovako. Ja ću skuvati kafu, lepo ćemo da sednemo, a onda, što mi ne bi sve ispričala od početka? Onda ćemo znati šta treba da uradimo. Dotle, malo se odmori, šta misliš? Klimnula je glavom. Migel je otišao da skuva kafu. Slutio je da će noć biti duga. Za to vreme, Marija je pokušavala da dovede svoje misli u red. - Moj deda je unuk Alfonsa Hivelja, Gaudijevog prijatelja iz mladosti. Zajedno su išli u školu „Padres Eskolapios“, a posle i u arhitektonsku školu; izgleda da se tamo nešto desilo. - Šta? - upitao je zaista znatiželjno. - Nisam baš najbolje razumela. Neko je pokušao da stupi u vezu s njima. Neka satanistička organizacija ili tako nešto. Oni su bili dvojica mladih idealista koji su u nekom trenutku možda koketirali sa sektom, ali na kraju su odlučili da joj ne pristupe. - A to se ovima nije dopalo. Niko ne izlazi tek tako iz jedne satanističke sekte. - Pa oni nisu ni morali da izađu. Stupili su na kratko s njima u vezu, videli o čemu je reč i shvatili da nemaju ništa s tim, s tim što tu odluku ovi ludaci nisu baš lepo primili. Nikad im nisu oprostili što su odbili da pristupe njihovoj organizaciji ili čemu već... Migel ju je pomno prati. I pratio ju je. Primetio je, naime, da se Marija polako smiruje, kako kazivanje odmiče, i kako i sama pokušava da složi zbrkane delove priče svoga dede. - Nastavi, molim te - zatražio je Migel. - Izgleda da su se opredelili za utopijski socijalizam. Već sam ti rekla, bili su veoma mladi i prepuni ideala. Posle su zajedno studirali u Barseloni, u Pokrajinskoj arhitektonskoj školi, upoznali mnogo ljudi, povezali se s intelektualcima toga doba. Možeš to zamisliti... njih dvojica provincijalci... Dobro, ne baš iz provincije; bili su iz Reusa... Otpila je jedan gutljaj i nastavila da priča: -... Bili su u Barseloni krajem XIX veka, u uzavrelom gradu u punoj ekspanziji, u središtu svih političkih i društvenih strujanja toga doba, u spoju svih tokova tadašnje Evrope u stalnom previranju: te anarhisti, te socijalisti; komunisti; karbonari; masoni; te svi oni pokreti koji se, ovako ili onako, klanjaju tajni. Dok mi je to pričao, palo mi je na pamet da i Renaixenga, 1 to jest katalonska renesansa, i potonji modernizam,
direktno proističu iz svih tih pokreta... Marija je zastala, otpila iz šolje i nastavila: - ... to je tema koja me je indirektno i privukla u mojim istraživanjima u Fondaciji. Svaki umetnički pravac napaja se iz svog društvenog okruženja i tesno je povezan s njime... Jesi li znao da je u Barseloni u vreme renašense, odnosno modernizma, postojalo šesnaest loža, i da je svaka od njih sledila sedam zapovesti? Grad je u svakom smislu rastao i širio se, činilo se kao da utiče na sve te tokove, a ujedno kao da je bio njima privučen. Niz umetnika i intelektualaca toga doba bili su u nekoj vezi sa svim tim tajnim sektama. Barselona je tada čak i Lionu preotela primat i grad se pretvorio u prestonicu tadašnjeg ezoterizma. - Sad sam pomalo zatečen, Marija. Nisam znao da se u Fondaciji bavite ezoterijom, sektama, masonima... - Ne. Samo kažem da je modernizam procvetao u upravo takvom društvenom okruženju... - A kakve je veze tvoj deda imao sa svim tim? Nije bio mason, kažeš, a nije ni Gaudi. Mislim, barem ti je to već na početku odmah stavio do znanja - prokomentarisao je on, opet sa zanimanjem. - U redu, on je valjda iz nekog razloga hteo da mi to bude jasno. Biće da ima veze sa njegovom tajnom. Pokušavam i sama da složim sve što mi je popodne otkrio, da to povežem s pričama koje mi je pričao u detinjstvu. Sećam se jedne legende u kojoj se kaže da je Barselonu osnovao Herkul pri svom devetom podvigu, na putu ka vrtu Hesperida, u potrazi zaplodovima Drveta života... Pomorandžino drvo od antimona! - I dalje ne razumem - rekao je Migel, koji je počinjao da se gubi a nije želeo da ispusti nit tako nestvarne priče. - Ne razumem ni ja. Ali pokušavam da povezujem ono što znamo. Marija je zastala, a potom dodala - Gaudi je u parku Guelj, na imanju izradio pomorandžino drvo od antimona, a takođe i zmaja od kovanog gvožđa, koji je njegov čuvar. Osim toga, antimon je element od suštinske važnosti za alhemičare. Alhemija je nauka i drevno znanje u neposrednoj vezi sa gotičkim periodom. Smatra se, zapravo, da su katedrale knjiga alhemičara u kamenu... U čisto arhitektonskom pogledu, katalonska renesansa je pokret koji uistinu nastoji da preporodi gotičku umetnost. - Stani malo, Marija! Nemoj tako brzo! Znaš dobro da ono što ja znam iz istorije umetnosti, iz tvoje struke, i nije nešto... Poznate su mi neke knjige koje si mi preporučila, i pročitao sam ih... Ali me tvoj pristup opet iznenađuje... Hoćemo li sad početi sa pseudoteorijama onog alhemičara Fulkanelija? - upitao je, i dalje se trudeći da bude uljudan i da je ne
povredi, no ne napuštajući ulogu drvenog advokata. - Zar ne uviđaš da si na osnovu dedinih nepovezanih priča sebe dovela u mentalni procep, sve u pokušaju da povežeš istorijske činjenice i ezoterijske postavke kako bi dospela ni sam ne znam kamo. Suzdržao se, da joj da vremena, i da ublaži ton. Izvinio joj se i zamolio je da nastavi. Marija mu je prenela nastavak razgovora s dedom sve dok nisu stigli do dela koji je Migelu već bio poznat: do dana ubistva njegovog učitelja. - Kunem ti se da je bio veoma uverljiv, kao da je kroz sve iznova prolazio. Povremeno bi se izgubio usred priče pa mi nije bilo lako da ga pratim, ali se on svaki put vraćao na priču i to sa još većim žarom, ako je to uopšte moguće. Kako ju je Migel gledao sa nevericom, mada se zaista trudio da je pažljivo prati, ona je dodala: - Zamolila sam ga da se potrudi, da pokuša da se seti. Neki čudan lik mu je pomogao te noći. Oni ljudi su ga proganjali. Tražili su predmet koji je Gaudi njemu dao. - Kakav predmet? - Nije mogao da se seti. - Pa, naravno, kad je prošlo osamdeset godina, a uz to, boluje od alchajmerove bolesti... - Ali se seća da je to sakrio. - Ne zna, međutim, gde - uzvratio je Migel, nastojeći da ona uvidi besmislenost čitave te priče. - Ne, ni toga se ne seća - priznala je ona. - A onda su ga ti njegovi prijatelji Morija, ili kako se već zovu, skrivali sve te godine. - Sve do kraja Građanskog rata. Nastao je tajac. Dugi tajac koji je Migel iskoristio da dolije kafu u šolje. On je matematičar, navikao na matematičke probleme poput Rimanove hipoteze, a nit njegovih istraživanja rukovodi se pokušajem da pretpostavke pretvori u teoreme. Voli maštu. Zna da bez nje nije moguče biti matematički genije. Takođe, uživa u književnosti, i nije mu teško ako je dobro napisana a pripovedač ume da ga zavede - da se udubi u priču gde se glavni junak već na prvoj strani pretvara u buba-švabu. Ali bilo mu je prilično teško da poveruje u to što mu je ona sada ispričala, uprkos onoj dvojici koji su krenuli za njima i počeli da pucaju u ulici Balmes. S druge strane, iako nije ekspert za Gaudija, ima svoj pogled na celu tu stvar. Njegova arhitektura je svakako genijalna, bila je nova,
jedinstvena; ali je bila isto tako bez morala kao i čitava gotika. Za Migela su katedrale, crkve, hramovi, sazdani na narodnom strahu, bili nemoralni. To je bila arhitektura koja se držala šeme moćnika; arhitektura u službi moći. Crkva nije Božje delo. A i samog Boga izmislili su ljudi da bi iskorištavali druge ljude. Stvar je bila prosta da prostija ne može biti. Tako on misli. Ostatak mozga bio mu je zaokupljen stvarima koje ljude ipak ispunjavaju radošću. Još u ranoj mladosti je shvatio da upravo matematika to čini kroz istoriju. Ako ima nekog boga na ovome svetu, i u svemiru uopšte, to je onda matematika. To je bog koji nečemu služi. To je nauka koja je i te kako razumljiva, uz predanost, zalaganje i izučavanje: to je dokaziva nauka. - Koliko mi je poznato, ako izuzmemo njegove socijalističke zanose u mladosti, Gaudi je bio oličenje apostolskog katoličkog hrišćanina koji je svoje poslednje godine poživeo kao monah. Sad hoće čak i da ga proglase svecem. - Nije se obraćao Mariji, nego je govorio za sebe, u pokušaju da sažme i utvrdi kuda sve to vodi. - A sada nam se ukazuje jedan Gaudi mason, templar, član nekakvog tajnog društva ili tako nešto. .. i eto ga kako čuva veliku tajnu koju, pre nego što će biti, je li, ubijen, predaje jednom detetu, a to dete, sada već starac, ne može da se seti šta je uradio s tim, gde je to sakrio... - Možda će nam kost razjasniti dilemu. Po prilici, to je ono što su one protuve tražile - prekinula ga je Marija. - Kost? - upitao je sa osećanjem da ovo sad već pomalo prevazilazi njegove mogućnosti poimanja... -Jeste... Deda mi je ovo dao... Rekao je da je to kost... Bez reči, Migel je pogledao neobičan ključ. - Deda ti je dao ovo? - Da, možda će nam ključ otvoriti vrata najveće tajne hrišćanstva. Verujem dedi, Migele. Znam da zvuči kao ludost, ali ja mu verujem. Sumnjaš u mene? Migel nije znao šta da odgovori; ćutao je nekoliko časaka, pokušavajući da brzo obradi sve što mu Marija beše kazala do tog trenutka; potom je rekao: - Ne, ne... Mislim da večeras treba da se odmorimo, sutra ćemo smirenije razgovarati o svemu... Samo te molim da i ti mene razumeš. Stavi se na moje mesto... - U redu je... znam da sve izgleda suludo, ali... Hoćeš li me sutra pratiti do Sagrada Familije? Treba da budem tamo u šest, tako mi je deda kazao.
- Naravno, što da se pretvaram? I mene kopka ovaj ključ... - Mislim da otvara jednu kornjaču - rekla je Marija. Migel nije odgovorio. Već se naslušao neverovatnih stvari. - Deda mi je rekao: trku će početi kornjača; preostalo je malo dana, nemoj da te oni sustignu... Ništa ne razumem. Izašli su na balkon. Bila je skoro ponoć. S druge strane ulice Paseđ da Grasija, ulevo od prozora, mogli su da posmatraju osvetljenu La Pedreru. Oko sebe je imala auru kao s drugog sveta, nešto nestvarno, što se pred njima izdizalo kao litica magičnih oblika. Migel je i dalje razmišljao o poslednjim Marijinim rečima... bio je potpuno zbunjen; suviše se toga dogodilo u jednom treptaju. - Zar ti ne izgleda nadstvarno? - upitala je Marija i dodala - Možeš li da ostaneš? Ne bih da ovde ostanem sama večeras. Nijednog trenutka nije ni pomislio da je te noći ostavi samu. Možda i ne može da poveruje u sve što mu je Marija ispričala, ali je činjenica da su je ganjala dva dripca, da su pucali u njih, da je Marija stvarno uzrujana, i da joj je on potreban. - Pa naravno da ostajem! I nemoj da se sekiraš. Matematika upravo dokazuje da svi problemi imaju svoje rešenje... i da je ono uvek logično rekao je u želji da je umiri. - Ima još nešto - kazala je ona stidljivo, jer joj je bilo jasno da bi to moglo biti više nego mnogo za jednu noć. - Još nešto? Dobro, hajde i to da čujem, mislim da sam sada spreman na sve - našalio se. - Znam da mi nećeš verovati... ali sačekaj sekund. Otišla je do ostave, zapravo, male prostorije na kraju hodnika. Potražila je među policama, u gornjem delu. Napokon joj je ruka dotakla kartonsku kutiju. Pažljivo ju je spustila i iz nje izvadila dedin izum. Obuzimalo ju je nemalo uzbuđenje dok je brisala prašinu s njega. Pogledala je bočnu stranu... bila je zelena! Deda joj je ostavio pripremljenu igru. Kada ju je Migel ugledao kako se vraća ozarenog pogleda sa tom čudnovatom tablom u rukama, nije više mogao da se snađe. Hoće li se u ovo doba noći još igrati i nekih njenih dečjih igra? Ona je rekla: - U svom bunilu, đeda mi je danas kazao da treba da se igram... Insistirao je na tome. Zapanjen, Migel nije skidao oči sa te table koju je ona spustila na sto: polja su bila kao u šahu, s malim crtežom na svakom. - To su simboli koje je Gaudi primenjivao u svojim delima - rekla je ona.
Potom mu je objasnila princip igre. - Deda je to napravio za mene. Migel je odmah uočio da je sve rađeno ručno, ali je izgledalo kao da unutra ima neki mehanizam. Zaista remek-delo zanatskog umeća. - Vidiš? Prozor je na zelenom. To znači da igra može da počne. - Misliš da je tvoj deda ovu igru pogađanja ostavio pripremljenu za tebe? - Ne znam, ali... Migel je hteo da pritisne jedno polje ali mu je ona zaustavila ruku. - Ne! Imamo samo jednu priliku. Samo jednom možemo da igramo: takva su pravila... a i nemamo pitalice. - Hoćeš da kažeš da će se, ako pogodiš simbole pitalica, otvoriti središnje polje i da... da ćemo tamo naći jednu poruku? - Da, upravo tako! - Možemo da rešimo rebuse tvoga dede sada odmah! - uzviknuo je odlučno. - Daj mi zavrtanj, čekić i... - Zaboga, Migele!... Misliš da bi kod dede to tako išlo? - I potvrdila je: treba igrati. Prvo treba upotrebiti ključ. U šest ujutro bićemo u Sagrada Familiji pa ćemo pokušati da saznamo koja se kornjača otključava. Treba da se igramo, ali ne večeras. Ne večeras. Umorni su, a uz to, ponovila je Marija, nedostaju pitalice. - Plašim se - rekla je Marija pred spavanje. Migel ju je zagrlio. Ona je utonula u njegove grudi; tražila je toplinu i zaštitu. - Ne brini, ja sam s tobom. - Volim te - rekla je Marija dižući glavu i gledajući ga u oči. - I ja tebe volim. Ona je izabrana, nikako da to izbaci iz glave, a to, slutila je, predstavlja opasnost. - Hajde, idi legni, ja ću doći. Marija je pošla u sobu, ali nije mogla da zaspi dok joj se u glavi vrzmao ćitav taj skup neverovatnih otkrića do kojih je toga dana došla. Ni Migel nije mogao da spava. Pošao je na umivanje i pogledao sebe u ogledalu. Prešao je rukom po kratko podšišanoj kosi, tek neznatno poprskanoj belom rosom preuranjene zrelosti; nikako da sa lica izbriše onu snagu koja izviruje iz njegovih iskričavih i tamnih, veoma živih očiju, koje su prikrivale jednu radoznalu ličnost analitičke prirode, naviknute da sebi samoj postavlja izazove, mada nikad nije to ispoljavala. Ali ova priča je bila i suviše neverovatan izazov. Šerlok Holms, kome se on divi, poseže za dve lule da bi rešio jedan
slučaj. Njemu je dovoljan zvuk televizijskog aparata. Tako je i sada postupio. Uključio je televizor i seo pred ekran ne obraćajući pažnju na slike, samo je pokušavao da složi sve ono što mu je Marija ispričala, i da iz toga izvuče neki smisao. Deda joj je rekao da ima malo vremena, da treba obići kornjaču i iskoristiti njenu prednost... Šta je time hteo da kaže? Ekran mu je vraćao sliku iz prošlosti. Alvaro Kliment se pojavljivao u prvom planu nekog senzacionalističkog programa o natprirodnim temama. Migel je prekinuo razmišljanja da ga čuje. Alvaro je upravo teoretisao o tajni Atlantide. Koliko nije obišao svog prijatelja? Njegova slika podsetila ga je na trenutke iz prošlosti. Na oduševljenje logikom, koja ga je dovela do matematike. Strasti za mačevanjem se, takođe, sećao iz mladosti. „Taj ti je sport čista matematika“, rekao mu je stari prijatelj koji mu je preneo ljubav prema mačevalaštvu. Alvaro je studije matematike napustio već na prvoj godini da bi preuzeo vođenje očeve knjižare i okrenuo se, potom, svojim opsesivnim temama. A evo ga sada, na televiziji, govori o Atlantidi i o jednoj iščezloj civilizaciji. - Šta radiš? - upitala je Marija, koja beše ustala. - Mislim. - Gledajući TV program? - Ne gledam televiziju; njen zvuk mi omogućuje da se ja isključim. Inače, ovo mi je stari drug - rekao je pokazujući na ekran - studirao je sa mnom. Onda je ustao i ugasio televizor. - Vraćam se u krevet. - I ja ću brzo. Ali se opet malo zadržao. Više nije bio obuzet mislima već je počeo da traži po Marijinoj polici, tražio je sve dok nije našao ono što je tražio. Opružio se na sofi, pokušavajući da se udubi u čitanje Gaudijeve biografije. Bilo je već veoma kasno kada je zaklopio knjigu i ušao u Marijinu sobu. A bilo je još i kasnije kad je najzad zaspao, jer je neko vreme, ni sam ne zna koliko dugo, bdeo nad njenim nemirnim snom, posmatrajući lice te žene koja će mu izmeniti život.
UČITELJ Drugi deo
7. Huan Hivelj se prevrtao na postelji. Sa svoje devedeset dve godine, stvarnost je doživljavao kao daleki odjek prošlosti. Umoran je. Možda ona treba da zna, sve da zna. Ali, šta to? Pamćenje mu se gubi. Dolazilo je i odlazilo. Nestajalo. Iznenada bi se vratilo. Zaklopio je oči i video svog starog učitelja kako ubrzanim korakom hoda u filcanim papučama. Za ruku vodi dečkića od jedanaest ili dvanaest godina. To je on. Prepoznao je sebe i srce mu je poskočilo. Roditelji su mu umrli od tifusne groznice. Njegov deda, jedini rođak koji mu je preostao u Rijumdomsu, poslao je jedno pismo u prestonicu. Jednog popodneva, dve-tri nedelje kasnije, neobičan stranac došao je u njegovo selo. Na sebi je imao stari izlizani kaput, nekakav crni šešir, iznošene cipele, a ispod njih su se mogli videti vuneni obojci oko gležnjeva. Ali njegova bela brada, prodorne svetle plave oči i pokreti govorili su da to nije obična skitnica. Huan vide kako se njegov deda i taj nepoznati grle ne izgovarajući ni reč. Potom je taj čudan čovek ostao da stoji kod vrata. Deda ga nije pozvao da uđe i nepoznati nije skinuo šešir. - Duguješ mi uslugu, Antone - rekao je deda. Nepoznati je klimnuo glavom. Deda je već bio spremio zavežljaj: espadrile, pantalone, dve košulje i nešto hleba i katalonske kobasice za put. Zagrlio je dete sa suzama u očima. - Pođi, Huane. Gospodin je moj najbolji prijatelj. On će te odvesti u prestonicu, staraće se o tebi i jednog dana ćeš i ti biti cenjen čovek. Mali Huan nije hteo da pođe, drhtao je od straha. Nikad ranije nije odlazio iz Rijudomsa. Selo je bilo njegov svet, tamo su mu bili drugovi. Pepe Svilenko i Andres Tri Priče, koga su tako zvali jer je izmišljao priče koje bi uvek pričao u nizovima od po tri. Andres mu je rekao da je prestonica mnogo velika i da deca koja se tamo zagube posle bivaju pronađena obešena o svetiljke. Huan je znao da Andres uvek preteruje, a osim toga, on nikad nije video nijednu svetiljku. Čekale su kočije. Huan grčevito zagrli dedu kroz plač. On mu je bio sve što mu je još ostajalo na svetu. - Videćeš, prestonica će ti se dopasti. Ja sam tamo studirao i radio sa ovim gospodinom. Ali tome ima već mnogo vremena. Pamti svoje
roditelje, svoje ime, svoju porodicu. Moj prijatelj Antoni će te naučiti kako da i sam budeš gospodin. Huan se oprostio od dede i pružio neznancu ruku. Imao je knedlu u grlu, ali nije htelo ponovo da zaplače. Zašto ga ceo svet napušta? Tek tada vide oči neznanca. Očigledno, to je bio čovek sa stavom, ali oči su mu bile dobroćudne. - Jesi li ikad putovao vozom? Voz! Sva deca u selu su sanjala o tome da vide voz. Nešto tako magično, tajanstveno i čudesno kao more, koje takođe nije video osim na starim fotografijama putujućeg prodavca, kad god bi naišao u selo sa svojim taljigama prepunim svega i svačega. Dete ne odgovori. Popeli su se na kočiju i onda je kočijaš poterao konje. Uputili su se ka Reusu. Put je zalazio u gustu šumu kroz koju su prošli; to je bila međa, granica njegovog malog svemira koji je sada ostajao iza njega. Šta je iza šume? Što su se više udaljavali, to je dete obuzimala sve veća teskoba. Huanu se učini da preživljava onu bajku o bratu i sestri koje je otac napustio u šumi, a koju mu je deda uveče često pričao, i što se njemu toliko dopadala. „Zašto me uvek napuštaju? Prvo mama i tata, sada i deka“, ponovo se zapitao. Kočijama nije bilo potrebno mnogo da prevale ona četiri kilometra koja razdvajaju Rijudoms od Reusa. Dnevno svetlo je jenjavalo, zalazak sunca je nekoliko časaka produžavao poslednje probleske svetlosti. Starac se trudio da zapodene neki razgovor s malim kako bi ga razonodio i razvejao mu tmurne misli. Mora da stekne njegovo poverenje. Na kraju krajeva, on je jedno izgubljeno dete. Izgubljeno kao i on sam, u šumi, pomislio je starac. - Znaš li da su i moj otac i moj deda bili iz tvog sela. Obojica su bili kazandžije. - Šta je kazandžija? - Onaj što pravi kazane. Odgovor nije bio baš uverljiv za malo dete, znao je to. Ali ako ga razgovor iole zanima, već će pitati, što je dečak i uradio. - A šta je to kazan? - Velika okrugla posuda od metala koja se koristila za zagrevanje vode ili čega drugog. Pravili su i bakarne kazane za destilisanje alkohola iz grožđa. - A vaša majka? - Ne, ona nije pravila kazane.
- Ne to, nego da li je i ona iz Rijudomsa. - Ne, dete. Mati mi je bila iz Reusa. Evo, samo što nismo stigli. Bili su u predgrađu. Huan je posmatrao okolni predeo sa zebnjom, ali i uzbuđenjem. Onda je tu i tamo video svetla. Prozori na kućama i zgradama osvetljavali su se jedan za drugim. Bio je navikao na svoju kuću u Rijudomsu, osvetljenu svećama. Ali u gradu više nema sveća, reče mu jednom deda. Oči mu se zagledaše u skupinu niskih kuća sa mnoštvom malih prozora iz kojih je izbijao intenzivan sjaj. Veoma ga je začudilo to što stanovnicima tih kuća treba toliko svetlosti. Iznenada ugleda nešto što ga zaista zapanji: ta svetla su se pomerala. Protrljao je oči, nikako da im poveruje. Pa se smrtno prepao. Udaljio se od prozora i potražio zaklon među kolenima onoga koji treba da mu postane učitelj i tako pokrio lice. - Šta se desilo, Huanito? - Video sam Začaranu kuću... Kuću u šumi. Istu kao ona iz bajke o Ivici i Marici. Plašim se, hoću svome dedi. Molim vas, gospodine... nemojte me ovde ostaviti! - Video si Začaranu kuću? A gde je? - Pogledajte, eno je napolju... video sam njena svetla... To je kuća koja trči u mraku. Kao svetlosna glista. Začarana šumska kuća! Starac se grohotom nasmejao. - Ma ne, nikako... Šta kažeš: Začarana kuća? Blagi Bože, kakva naivnost! Ne boj se, Huanito, nisu to svetla nikakve kuće. To je voz. Voz koji izlazi sa stanice. Starčeve reči, njegove oči obasjane iznenađenjem malo su umirile Huana i on se polako pridigao da bi ponovo gledao kroz prozor, mada je i dalje zazirao. Starac reče kočijašu da napravi krug po gradu pre nego što produži prema stanici, imali su vremena napretek. - Tako će ti se oči privići na nove stvari, Huane. Dečak nikad ranije nije bio u Reusu, sad je prvi put bio u gradu. Sa ushićenjem je sve posmatrao kroz prozor. - Ima mnogo sveta! - uzviknuo je. - Naravno; trideset hiljada stanovnika. - Svi žive ovde? - Da. - I svi mogu da stanu? - U Barseloni ih je mnogo više. Na dečakovo iščuđavanje, kočija su nastavila da kruže po nekim od glavnih ulica grada u pravcu železničke stanice. Kad su stigli u ulicu Sant
Žuana on zinu gledajući jednu kuću. - Lepa je, zar ne? - Je l’ to ona iz bajke? - rekao je sa neskrivenim žarom u glasu. - To je Kuća Rulj. Vidiš li one biljne ukrase, ono cveće? - Izgleda kao pravo - reklo je dete. - Tako je, dete, ono oživljava. To je veoma lepa kuća sa čudesnim vrtom. - Ko ju je napravio? - Jedan od najvećih arhitekata, Domenek i Muntaner. Ovaj grad se zahvaljujući njemu i još mnogima veoma izmenio. Sad je drugi grad! Huan je takođe zinuo kad su stigli na stanicu. Sve ga je ushićivalo. Mašine, vagoni sa bezbroj obasjanih prozora; zaista su ličili na kuće, ali su imali točkove uglavljene na šine. Nikad nije tako bio zamislio voz. U snovima mu se samo ukazivala jedna ogromna lokomotiva koja je bljuvala mnogo dima, kao na staroj fotografiji putujućeg prodavca. - Hoćemo li se popeti na voz? - Hoćemo. - U neki jako brz? - Šta misliš o ekspresnom?... To je voz koji staje samo na glavnim stanicama i ide veoma brzo. - Koliko brzo? - Četrdeset kilometara na sat. Računam da ćemo, ako sve bude u redu, u Barselonu stići za četiri i po sata. - Nešto nije u redu, gospodine? - Zašto pitaš? - Zato što gledate na sve strane otkad smo stigli na stanicu. Kao da ste se uplašili. To dete je bistro i dobro zapaža, pomislio je starac. Potražio je izgovor. - Ne, dete. Gledam jer možda ugledam nekog poznanika pre nego što se popnemo na voz. Već sam ti rekao da mi je ovde rođena mati. A i ja sam se ovde rodio. Držeći se za ruke, prošli su kroz stanicu dok nisu stigli do voza. Starac je pomogao malom da se popne. Nije bilo mnogo putnika i bili su gotovo sami u vagonu. - Dakle, znaš bajku o Ivici i Marici? - Da, deda mi je često priča. - Hoćeš da ti je ispričam i ja? - Ne. Sada ne, hvala. - Ja je znam nešto drugačiju. U mojoj bajci se pojavljuje zmaj.
- Ako vam ne smeta, ja bih radije spavao, gospodine. - Nikako, dete. Samo ti spavaj. Dug je put pred nama. Posle nekog vremena, dete je upitalo: - Pojavljuje se zmaj? - Da. I jedan suncokret, jedan krst, jedan pelikan, neki kameni ratnici i još mnoga čuda. - Hoćete li da mi je ispričate dok ne zaspim? - Naravno, dete, sad ću ti je ispričati. Huan je pustio da mu taj čovek iznova tumači bajku. A starac je započeo pričom o dvoje dece koje su otac i maćeha smislili da ostave u šumi. - Pre mnogo vremena, u jednoj velikoj šumi, živeo je siromašni drvoseča sa ženom i dvoje dece; sin se zvao Ivica a kći Marica. Jedne godine nastupi glad i u celoj je zemlji zavladala oskudica, ni hleba nije bilo. Uveče bi drvoseča zaspao skrhanim tužnim mislima. Pa reče svojoj ženi, koja je deci bila maćeha: - Šta će biti s nama? Kako ćemo da prehranimo našu decu? A žena odgovori: - Sutra rano ujutro povešćeš decu u šumu i tamo ćemo ih ostaviti pa ćemo ih se osloboditi. - Kako ću svoju decu ostaviti samu u šumi!? - Baš si glup! Zar više voliš da sve četvero umremo od gladi? Lepo možeš već sada da počneš da tešeš sanduke! I nije ga ostavila na miru dok ga nije ubedila. Ali dečko je sve čuo pa je ispričao sestri. - Teško nama! - reče Marica. - Ne brini - reče Ivica. - Smisliću kako da se spasemo. Na putu kroz šumu, kamo ih je poveo otac, dečko je za sobom neopazice bacao kamičke koji če im pokazati put povratka, pa su se uveče već bili vratili kući. Maćeha se veoma rasrdi. Dečko je svako jutro punio džepove kamičcima pa su tako on i njegova sestra mogli svaki put da se vrate kući. Ali jednog jutra Ivica zameni kamičke mrvicama hleba, ptice ih pokljucaše te tako nisu pronašli put natrag. Stigli su u kuću u kojoj je živeo zao zmaj koji, kad nađe neko dete, ubija ga, skuva i pojede. Zatvorio je Ivicu u kavez i svakog dana je govorio Marici: - Diži se, lenčugo! Pripremi nešto lepo za svoga brata. Kada se
ugoji,ja ću ga pojesti. Onda bi išao do kaveza pa bi Ivici rekao: - Ispruži prstić, da vidim da li si se ugojio. Ali Ivica je uvek izbacivao jednu koščicu, pa se zmaj, kome se pogled mutio, čudio što se dečak nikako ne goji. Posle četiri nedelje zmaj, nestrpljiv, više nije hteo da čeka. - Hodi, Marice, ovamo! Donesi vodu. Debeo ili mršav, danas ću ga pojesti. Marica je podložila peć i stavila na vatru lonac s vodom. - Prvo ćemo da ispečemo hleb - reče zmaj. - Proveri pećnicu. I gurnu Maricu prema peći da bi je ispekao. Ali Marica je prozrela njegove namere pa je rekla: - Ja to ne znam. Kako se to radi? - Glupa devojčice - reče zmaj. - Pogledaj! Zar ne vidiš koliko su vrata široka? Čak bih i ja mogao da stanem unutra. Onda zmaj uvuče glavu i Marica ga snažno ugura i zakatanči vrata. Zmaj je počeo jezivo da zapomaže, ali ga je Marica pustila da se ispeče. Brzo je potrčala da oslobodi lvicu. - Sad smo slobodni! Zmaj je mrtav! Onda su uzeli zmajevo blago i odlučili da se vrate kući. Stigli su, tako, do jedne velike reke, ali na njoj nije bilo mosta da pređu i... Reči i zvuk glasa bili su mu bliski jer, iako se priča malo razlikovala, to je bio isti dedin glas. Uz to i ritam i kloparanje voza doprineli su da on polako utone u san. Toga puta ne ču onaj deo kada Ivica i Marica treba da pređu reku kako bi se vratili kući, jer je čvrsto zaspao. U prestonicu su stigli uveče. Peron je bio pust. Ipak su ih čekali. Na njih su čekala jedna kola. Dečak je i dalje spavao. U polusnu je začuo starčev glas kako tiho poručuje da ga ne bude. Neko ga je uzeo u naručje. Nije to bio starac. Bio je to džin ogromne snage koji ga je podigao uvis i pažljivo ga preneo na svojim rukama. Nešto kasnije taj džin crne guste brade, duge kose i blagorodnih očiju stavio ga je u krevet i pokrio ga. Spavao je. Sa učiteljem je proveo skoro godinu dana. Prvo, nekoliko meseci, u onoj kući ružičaste boje iz bajke; posle, u njegovoj radionici.
8. Starac se netremice zagledao u tavanicu sobe preplavljene tminom. Pokušavao je da se seti ko je i gde se nalazi. Bio je to veoma čudan osećaj. Spavalo mu se ali se svim silama borio, nije želeo da se preda pre nego što povrati jedan glas, neku sliku, neki miris, nešto od njega samog što bi mu otkrilo ko je zapravo, deo njegovog života... Sve je bilo uzalud pa je odustao; no onda se desilo čudo. Pod vodom nepovezanih uspomena, toliko godina kasnije, Huan Hivelj će se poslednji put setiti davnašnjeg popodneva kada ga je njegov učitelj poveo da mu pokaže stazu zvezda. Huan je inače uvek ostajao u radionici. Ali od pre nekoliko dana počeo je da mu pravi društvo i u njegovim šetnjama, naizgled bez određene putanje. Tada bi starac zavukao ruke u džep, izvadio mrvice hleba i bacao ih na tlo. Huan je znao da je to znak, kao u bajci, i da mora da tu, na mestu gde su mrvice bačene, iznađe simbol, pa da to sačuva u sećanju. Bila je to samo igra. Znakovi su veoma kratko trajali jer su ih kao pomahnitala sledila čitava jata golubova; neki golubovi su mrvice hvatali čak u letu. Ljudi su ih gledali, ali se činilo da starac za to ne mari, a mali se zabavljao. „Najbolje se uči kroz igru“, pomislio bi tada učitelj. Popodne, već nekoliko nedelja, takođe ga prati do crkve San Felipa Nerija. Jednog dana, pre nego što su izašli na ulicu, predao mu je platnenu vrećicu sa vrpcom i rekao da je sačuva u džepu. Sadržina male vreće nije bila teška, savršeno je stajala na njegovom dlanu. Znao je da je to što je upravo stavio u džep veoma važno za njegovog učitelja. Nije znao šta krije, ali je zato znao šta treba da učini s vrećom u slučaju da se učitelju nešto desi. - Možeš da izvadiš ruku iz džepa, neće ti ispasti. Huan ne odgovori, uzvrati učitelju osmeh i izvadi ruku iz džepa. - Promućuran si ti, Huane, veoma promućuran. Zapamti da smo mi vitezovi i da treba da ispunimo jednu misiju. Uvek su se igrali vitezova, ali sada je Huan znao da je posredi nešto što je bilo više od igre. Znao je da su zlikovci, iako ih nikad nije video, stvarni, i da će jednog dana morati da se suoči s njima. - Ako mi se nešto desi, Huane, ne treba da se uplašiš. Nemoj mi tada prići niti pokušavati da me spaseš. Potrči što brže možeš, razumeš?
- Da, gospodine. - U džepu držiš tajnu vitezova i moraš da je ostaviš znaš već gde. Sećaš se, zar ne? - Da, gospodine. - Dobro, tako i treba, Huane. U vrećici je poruka za tebe; pročitaćeš je kad za to dođe vreme. - Hoće li vam se nešto desiti, gospodine? Jeste li videle zlikovce? - Jesam, Huane, video sam zlikovce. Oni to ne znaju, ali ja sam ih video i znam šta smeraju. - Borićemo se! - reče dečak odlučno. - Ne, Huane, nećemo se boriti. - Starac se sagnuo da stavi ruke na dečakova ramena. — Seti se da je tvoja misija da sakriješ tajnu. Šta god da se desi, ne osvrći se, beži. Naši će te štititi. - Naši? Ima još vitezova? - Ima, dragi moj Huane. A sada natakni kapu ili ćemo zakasniti. - Da, gospodine. - Koliko puta treba da ti ponovim da mi ne kažeš gospodine nego deda? Izašli su na ulicu. - Da, gospodine - rekao je Huan dok mu je pružao ruku. Kad su u visini Bajlena prelazili Gran Vije, shvatio je da ih prate. Dvojica u crnom, veoma kratko podšišani, gotovo obrijanih glava. Mada je jedan bio viši a drugi krupniji, izgledali su kao blizanci. Bila je to besmislena protivrečnost, ali zlo se uvek ponavlja, pomislio je. U nekom od svojih dela čak je to i ovekovečio. Ispustio je nekoliko mrvica hleba i rekao dečaku: - Zapamti, Huane: grad je kao šuma, a ja sam život proveo ispunjavajući ga belezima da bih mogao da se vratim kući, kao Ivica i Marica. Seti se uvek bajke koju ti je pričao deda, one koju sam ti i ja rastumačio u vozu, i koju sam ti toliko puta ispričao. - Nešto se dešava? - Sećaš li se simbola? - upitao je ne odgovarajući na dečakovo pitanje. - Da, naravno da ih se sećam. Toliko ste mi ih puta ponovili... Spremao se da ih nabroji naučenim redom, kad ga je utom učitelj prekinuo. - Tišina! - povikao je. Huan se uplašio. - A zvezdane staze? - gotovo šapatom je rekao, i dalje gledajući ispred sebe.
- Žmureći - promrmljao je sasvim tiho jer mu je bilo jasno da se sprema nešto ozbiljno. Starac je pokušao da se pribere. Bili su blizu trga Tetuan, između Žirone i Bajlena. Dve muške prilike u crnom, na samo nekoliko metara od njih, pretvarali su se da su slučajni prolaznici. Starac je znao da je samo pitanje trenutka kada će se nešto desiti; mora da spase malog. Pogledao je na svoj sat: bilo je šest i pet. Dečak neće s njime preći ulicu Kortes. Ta ulica je u stvari bila široki bulevar sa drvoredima s obe strane i jednim središnjim kolovozom za saobraćaj u oba smera. Sredinom kolovoza bili su postavljeni stubovi od kovanog gvožđa, električni vodovi za napajanje grada strujom i naponski vodovi za tramvaj koji saobraćaju u oba smera. Tu će ga presresti, pomislio je. To je prometno, javno mesto, kao poručeno za ubice koje dobro znaju svoj posao, pa će, koristeći opštu zbunjenost, dejstvovati brzo i odlučno. On, koga je pratio glas čoveka nezgodne naravi, poželeo je da zagrli i poljubi dečaka, ali nije smeo da privuče pažnju one dvojice. Dečak je mnogo toga naučio, znao je šta mu valja uraditi. Na početku nije bio saglasan sa ostalima. Kako može da podučava dete i da ga pretvori u jednog od vitezova, u poslednjeg među njima, u onoga koji će biti zadužen da prvo sačuva, a potom i ispuni proročanstvo? Pa, upravo zbog toga, zbog toga što je dete u pitanju. Niko neće u njega posumnjati. Osim toga, dečak je bio izabran. Ali bio je još mali, a za koji čas će ostati sam, pomislio je. - Huane, skokni do kioska i kupi mi novine - rekao mu je, pružajući mu novčić. - Ali nikada novine ne kupujemo ovde. - Poslušaj što ti kažem, jesi li razumeo? Razumeo je. Znao je da je kucnuo čas. Dečak je uzeo novčić. Starac ga je stegao za zglavak. - Mi smo se izgubili, Huane. Zapamti. Izgubili smo se u šumi a treba da se vratimo kući. Zbog toga sam život proveo puneći ovaj grad kamenjem, znakovima, iscrtavajući mapu. Seti se Začarane kuće; u njoj živi zlotvor. Treba ga savladati da bi se dobilo blago. Tada, i samo tada, moći ćemo da se zauvek vratimo na svoje. Jer on će doći. Zapamti, Huane, zapamti to što sam ti više puta rekao: ni ti ni ja nećemo stupiti u Obećanu zemlju, čak ni tvoja deca. Mnogo će vremena proteći pre nego što se proročanstvo obistini. Ali, iako hramnije gotov, sve jeveć iscrtano. Obistiniće se na početku novog hiljadugodišta i to će uraditi neko od tvojih, kome ćeš nadenuti ime Marija. Dečak je pokušao da ga zagrli.
- Ne, ne smeš! Idi sad! Naši će ti pomoći. Džin će te pronaći... I seti se kornjače, možda ćeš jednog dana morati da sakriješ tajnu. Huan se okrenuo put kioska prolazeći ispred one dvojice. Zatražio je primerak lista Veu da Katalunja, platio i sačekao. Ni trenutka nije skidao pogled sa učitelja. Dečak je sve video. Sporim korakom, učitelj je prešao raskrsnicu do poprečnog kolovoza. Dvojica u crnom su postupili isto tako i namestili se sa obe strane. Učitelj je video kako se iz ulice Žirona primiče tramvaj. Drugi tramvaj je išao u suprotnom smeru. Tada je osetio da ga neko snažno gura, izgubio je ravnotežu i udario glavom o metalni stub. Zavrtelo mu se u glavi, ali ga neka nova sila obori nazad i na leđa pade preko šina. Dečak je video kako drugi tramvaj prelazi preko njegovog tela i kako se ona dvojica, pošto su gurnula učitelja, bacaju na njega da mu pretresu odeću, koristeći opštu pometnju, vrisku i zbrku koju je navodni udes izazvao. Umalo da ne potrči prema učitelju i izudara onu dvojicu zlikovaca. Ali ne, morao je verno da ispuni sve što mu je učitelj rekao. Pre nego što se dao u bekstvo, video je lice ubica. Oni su ga tražili pogledom, ali nisu mogli da ga vide jer se bio sakrio. On, međutim, jeste video to što su pokazivale oči zlotvora: strah, razočaranje i okrutnost. Ništa im nije vredelo. Ništa nisu pronašli. Graja se povećala, prišli su neki prolaznici. Neko je predložio da skitnicu odvedu u prihvatilište za beskućnike San Pedro, ali nijedan od trojice vozača najbližih taksija kao da nije bio raspoložen da preveze tog bednika bez ijednog dokumenta uz sebe. Dvojica nasilnika su i dalje koristili metež i tako došli do kioska. - Gde je dečak? - Koji dečak? - upitao je prodavac novina. Obuzeti nervozom i srdžbom, zapodenuli su raspravu sa prodavcem; to je privuklo pažnju jednog pripadnika Benemerite, koji beše stigao na mesto navodnog udesa. - Krenimo! - rekao je svom sadrugu razbijač piskavog glasa. Udaljili su se zverajući na sve strane - obuzimala ih je rastuća strepnja. Gde se denulo to prokleto dete? Obojica su znali da ga neće naći. Obojica su znali da su već mrtvi.
9. - Omanuli ste. - Stari nije imao ništa sa sobom. - Jeste li sigurni? - Temeljno smo ga pretresli. U jednom džepu je imao nešto suvog grožđa, kikiriki i mrvice hleba. - Mrvice hleba?... kikiriki?... Još mi se podsmevate? - Taman posla! Već smo vam rekli da je stari lud. Ponekad bi mrvice bacao golubovima koji su ga stalno pratili. Ljudi su ga gledali u čudu, bio je to pravi cirkus. Često je prosio na ulici. Oblačio se kao skitnica i niko nije mogao da ga prepozna. - Znam da je sav svoj novac dao za siromahe, za svoje veliko delo, ali ne i da je prosio na ulici! Asmodeo je bio besan. Povod tom sastanku nije bio u tome da sazna zašto je jedan šašavi starac, prepun para, pri tom jedan od ljudi kojima se svi u gradu najviše dive i poštuju ga, živeo kao prosjak, zašto se nosio kao bednik i zašto je delio sva svoja dobra. Ne. Desilo se nešto što je izmicalo njegovoj kontroli a to je upravo i bilo ono što je želeo da sazna. Hteo je da sazna zašto prokleti starac nije tajnu nosio sa sobom, kad je godinama spavao s njom. - Ništa drugo nije imao? - Jedno izdanje jevanđelja u drugom džepu. Ništa drugo. Ni jedan jedini papir koji bi omogućio njegovu identifikaciju. - Temeljno smo ga pretresli - ponovio je onaj drugi, kao da moli za oproštaj. - Pretpostavljam da je mrtav. - U to nema sumnje. - Jeste li doneli knjigu? Ćutanje dvojice uhoda još ga je više ražestilo. Nisu je doneli. Toj dvojici kretena nije ni proletelo kroz glavu da Jevanđelje možda sadrži neki ključ, neki trag o najvećoj tajni u istoriji. Asmodeo je mogao tog časa da ih skrati za glavu. - Vi mislite da ja naređujem da neko iz čista mira bude ubijen? upitao je izvan sebe. Nisu odgovorili jer, mada to nije bio slučaj, ta je mogućnost, ipak, postojala u Asmodeovoj glavi. Dobro su to znali. Ubijanje radi ubijanja
predstavlja zadovoljstvo koje jedino onaj koji ga je iskusio može da razume i pravilno vrednuje. Zadovoljstvo teško uporedivo s bilo kojim drugim. - Čovek koga ste likvidirali posedovao je tajnu koja može da izmeni istoriju sveta. Prokleti starac i oni njegovi godinama su se već nosili mišlju da nas potpuno izbrišu sa lica zemlje. Ne samo nas, nego i mnoge od onih koji za sebe tvrde da su njihovi sledbenici. - Ništa ne razumem - rekao je onaj krupniji. - Šta imaš i da razumeš, idiote! Obojica ste doveli u opasnost naš opstanak. Vekovima pazimo da se ne ostvari to prokleto proročanstvo. - Možda ju je sakrio negde drugde. Možemo da provalimo u njegovu radionicu. Neće nam biti teško, uveravam vas. Naći ćemo je, samo nam treba nekoliko časova. - Nema vremena. Verovatno su već otkrili ko je starac koji leži na tramvajskim šinama pa radionici neće moći da se priđe. Osim toga, zar mislite da su njegovi tako ograničeni?... Ne, tajna nije tamo. Tu se nešto ne uklapa. Njih dvojica su to znali. Znali su koja se karika u ovom lancu ne uklapa pa im se činilo prosto neverovatnim to što Asmodeo nije i sam već došao do toga. Njihov cilj nije bio da pretresaju radionicu, već da dobiju u vremenu i pokušaju da nađu tog balavca pa da, ako ga ne pronađu, pobegnu što dalje od njega i ostanu sakriveni zanavek. Ako na zemlji ili u paklu uopšte i postoji takvo mesto. Kada je postavio sledeće pitanje, znali su već da je prekasno. - Neko dete je bilo s njim, zar ne? - Da, dečak je išao sa starim. - On je zastao, jer ga je stari poslao po novine. - I ništa niste posumnjali?... Zar nije on novine uvek kupovao u kiosku na trgu Urkinaona? Žbirovi nisu odgovarali. - Mislim da je znao da će umreti - rekao je onaj sa piskavim glasom. - Naravno da je znao, budale! Prozreo vas je i poslužio se dečakom kao pismonošom. Tajna je bila kod dečaka, a vi ste dozvolili da vam pobegne! - Naći ćemo ga. Ovoga puta nećemo promašiti. - Neće biti ovoga puta. Čuvam vas za drugu misiju. - Nije mi jasno... ne idemo dakle po tog balavca? - Pođite sa ostalima. Uskoro ću vas pozvati. Asmodeo je video kako izlaze. Kad je ostao sam skinuo je masku. Njegove pepeljaste oči, tvrde i bezizražajne, ličile su na vatrene
plamenove. Ovi glupaci će skupo platiti. Ponovo je stavio masku i rekao: - Bitru! Njegovverni pomoćnik iskrsnu iz senki. Stajao je skriven u kripti, iza jednog od lukova, prisluškivao je razgovor sa tom dvojicom šupljoglavaca koje će po prilici sada morati da smakne. Bitru ne izgovori ni reč nego pođe s njim do druge odaje. Odavno nije u nju ulazio. Tamo je položio zakletvu o pristupanju loži. Petougaona krstionica je i dalje bila u sredini zamračene prostorije, sa idolom u svojoj unutrašnjosti. Nad krstionicom je, poput lampe, bila zakrvavljena metalna konstrukcija. Iz nje jedno telo je postepeno prolivalo svoju krv preko Bafometove glave. To je vrsta smrti koja čeka i onu dvojicu: sporo umiranje koje može potrajati satima, živi zatvoreni u hermetičkoj armaturi dok ne ispuste i poslednji uzdah. - Smrt je život... Vatra proždire moje žile, ali moja ruka drži bodež rekao je gledajući u čoveka koji je polako krvario u unutrašnjosti metalne rešetke nad krstionicom. - Spreman sam - rekao je Bitru. Bilo je priznanja, potpune odanosti i bespogovorne predanosti u glasu naslednika trona. On je bio njegov Bog. - Reč je o dečaku od nekih jedanaest godina. Izgubio se u gradu i sada je preplašen. Za njega je grad šuma... znaš već kakva su deca... Ne, nije znao; i sam je prestao da bude dete kada ga je, sa tri godine, napastvovao otac, uvek mastan pijanac koji je i bazdio na alkohol, a koji je radio u Kopnenom i pomorskom mašinskom preduzeću. -... preplašen je - ponovio je - ali mora da krije tajnu dok ne kucne čas. - Taj čas neće kucnuti. - Tako je, Bitru. Mora tako da bude, ili ćemo zauvek nestati. - Neću to dozvoliti. - Znam; znam da ćeš uraditi sve što bude u tvojoj moći, ali ne verujem da ćeš večeras naći dečaka; ta dvojica bilmeza, osim što su pogubili trag, učinili su da izgubimo dragoceno vreme. Ipak, moramo da pokušamo; večeras imamo mnogo posla. - Ubiću ga, srce ću mu svojim rukama iščupati. - Bitru, ne preteruj. Potreban mi je živ. Siguran sam da će ga oni štititi. Znaju koliko i mi. Poznajem ih previše dobro. Bez svetlosti nema tame, razumeš, Bitru? - Ne. Odavno ste mogli da ih uništite. Oni su naši neprijatelji, znaju za naše postojanje, zadaju nam udarce, ubijaju nas i... - Tako je već vekovima - presekao je Asmodeo.
- Ali, ja sam ih držao u šaci; mogao sam da ih raznesem u vazduh. Svršena stvar. Savršen plan... Ne razumem zašto... - Bitru, Bitru, sine moj! - uzviknuo je pokroviteljski. - Ti i tvoji prikani revolveraši i palikuće. Ti si najbolji, ali se ponekad ponašaš kao malo dete. Bombe i pucnjava su u redu, ali za druge stvari. To i jeste jedan od naših ciljeva: da se potrudimo da ovaj grad i đalje ostane opasan. Šta se nas tiču poslovi tih trulih buržuja i usranih industrijalaca i njihovih govnjivih radnika!... Zar misliš da ja imam dušu anarhiste? Da mene zanimaju budalaštine kakva je „svakome prema sposobnosti, svakome prema potrebama“? Da se zanosim beskonfliktnim društvom, zasnovanim na učešću pojedinca? Zar zaista veruješ da me zanima osvajanje hleba, ili da se zalažem kako bi vajni preduzetnici i buržuji nastavili da pregovaraju po svome dok i dalje povaljuju radnice u svojim fabrikama u Pueblu Nuevu, i dok pucnjavom rasteruju njihove muževe rogonje što se zamajavaju anarhizmom, socijalizmom i tim smrdljivim komunizmom...? Ne, Bitru, nikako. Važan je opšti haos, stalni nered u društvu! Grad fizički i društveno bolestan, izjedan zločinom i divljanjem. Zbog toga ti i dopuštam da i dalje bacaš te svoje bombice i da pucaš u slatke male radnike, u prodane popove i u te debeloguze preduzetnike. To, doduše, nije sada najpreče, ali jeste sastavni deo plana. Ovaj grad i dalje mora da bude pakao. - Dakle, i dalje mogu da ih ubijam? - Naravno, sine moj. Ali bez uživljavanja, i samo u slobodno vreme. A naročito bez ikakve ideologije. Ne smeš da se izlažeš i da nas kompromituješ. - Znam ko je moj gospodar. - To je u redu, sine. Čovek mora uvek da se seti ruke koja ga hrani a ti... ti nisi anarhista, kao tvoj otac. Poslednja reč ga je potpuno izbacila iz ravnoteže, kao da mu se orsinijeva bomba raspukla u grudima. - Ja nemam oca! Vi ste moj otac! - Izvini, Bitru, nisam hteo da te uvredim. Samo želim da se ne zavaravaš i da ne smetneš s uma da si ti ubica i psihopata. - Naravno. Vi ste me svemu naučili. Još se sećam vaših reči kada sam smakao onog jadnička koji je samo nastojao da mi pomogne. - Tvoj prvi zločin? - Prvi se ne računa, Asmodeo; tada sam isterivao pravdu. Osim toga, verovatno bi umro i ovako i onako. - Još se sećaš mojih reči? - „Jednom treba početi, taj trenutak je tako dobar kao i bilo koji drugi“
- prisetio se Bitru. Da, njegov najbolji učenik, pomislio je zadovoljno. - Pa, jesam li bio u pravu? - Još kako! Ubiti je kao i bilo šta drugo. Treba samo početi. Posle prvog ubistva, ostala dolaze sama. - Idi, sinko, nemoj da se zadržavaš; imamo posla.
10. Bitru se rodio kao Edmundo Ros jednog kišnog februarskog jutra u jednoj uzanoj uličici, u kvartu Barsaluneta, koja se završavala kod pijace. U toj četvrtini kuće - staro ribarsko zdanje je četiri puta pregrađivano dok nije spalo na trideset pet kvadratnih metara, gotovo bez ventilacije i osvetljenja - njegovoj majci Huani Vidal na porođaju su pomogle dve susetke. Dete će se zvati Edmundo, kao mladić iz onog romana koji se njoj toliko sviđa, a koga su izneverila njegova tri najbolja prijatelja. Huana Vidal nije umela da čita, ali je zato znao paroh koji je svako popodne nekoliko stranica iz te knjige čitao svoj deci te zabiti u Taragoni. Sa devetnaest godina devojka je počela da radi kao služavka u kući nekih buržuja u ulici Kumers, preko puta pijace Borne. Njene gazde su držale nekoliko tezgi na pijaci i nekoliko prodavnica semena i kolonijalne robe u obližnjoj ulici Monkada. Mesec dana pošto je stupila na taj posao, gazda ju je potražio i, pod pretnjom da će je otpustiti, pridobio je njenu naklonost. Ubrzo potom, ostala je u drugom stanju. Gazdarica je primetila i devojka joj je priznala istinu. - Moj muž to ne radi s kurvama - odgovorila je prezrivo. Izbacila ju je na ulicu kao pseto. Gospodin Fito jeste bio ženskaroš, to je bilo jače od njega, ali prvi put u životu osećao je poštovanje prema nekome koji je, uz to, nosio njegovo dete. U tajnosti je pomagao devojci, dok njegova žena nije i to otkrila, pa mu dala ultimatum. Gospodin Fito je potražio rešenje. Kod njega je radio čovek od poverenja čiji je sin bio zaposlen u Mašinskom preduzeću. - Nije baš neka pamet, gospodine. - Ali, hoće li pristati? - Pa ako gospodin sve sredi, on može da se oženi devojkom i da se stara o detetu. Poznajem svoga sina. Ne vredi previše, ali ako je devojka čista i savesna i vi sve lepo sredite, stvar je dogovorena. Fito je obećao da će svakog meseca isplaćivati utvrđenu svotu, a ona će obilato da uveća platu što ju je mladi Rafael Ros zarađivao u Kopnenom i pomorskom mašinskom preduzeću. Venčali su se. Ali na dan porođaja Ros je više voleo da se provede u jednoj krčmi Barsalunete jedući hobotnicu i pijući crno vino dok se kartao; na kraju
krajeva, to kopile i nije njegovo. Tri godine kasnije novac je prestao da pristiže. Pijančenje i batinanje su stigli ubrzo posle toga. Huana je to mogla još nekako i da izdrži. Najzad, i njena majka je godinama živela u sličnim okolnostima. Ali njen otac nikad nije dotakao neko dete. A ovaj perverznjak, pošto bi je istukao i zaključao u sobi, mnogim noćima je davao sebi oduška pogano se iživljavajući nad malim. Edmundo Ros je živeo u paklu ispunjen svakojakim strahovima dojutra 15. marta 1908. Bilo mujetada osam godina. Tih dana se desilo nekoliko atentata u različitim krajevima Barselone. Povod je bila poseta Njegovog veličanstva don Alfonsa XIII. Atentati su počeli 10, kada su tri eksplozivne naprave eksplodirale na keju Zidine a sutradan još nekoliko u Ataransasu. Iza tog talasa atentata bio je, sasvim izvesno, Huan Rulj koji je, uz to, bio gradonačelnikov čovek. Tog jutra, 15. marta Edmundo je pratio Rosa u okolini pijace Bokerija. Ros se bio dogovorio da se nađe sa dvojicom starih drugova za koje je trebalo da obavi neki posao. - Sačekaj me tu, kenjcu - rekao je Ros dečaku lupajući ga po glavi. Dečak je ostao sam pored jedne cvećare na Ramblama dok je Ros prelazio ulicu put ulaska na pijacu. Tamo su ga čekali drugovi. Dečak je video kako Ros vadi mali paket iz džepa i kako ga predaje jednome od njih. Drugi mu je ispružio, ne brojeći, svežanj novčanica koji je Ros primio zadovoljan sobom. Posle toga više ništa nije video. Zaglušila ga je buka. Brdo prašine, dima i vatre sručilo se na tri muškarca i na još neke ljude koji su u tom trenutku prolazili pored njih. Eksplodirala je jedna bomba. Edmundo je čuo buku na sve strane i prešao na drugu stranu ulice kao u snu. Svi su se udaljavali s lica mesta; umesto toga, on se primakao dok dim nije i njega obavijao. Edmundo se nije plašio. Ros je ležao na podu. Topla i raskrvavljena, njegova leva ruka se još pomerala na nekoliko metara od tela. Ostala dvojica su bila mrtva, doslovno raznete utrobe. - Biće sve u redu, mali... Pomozi mi... ova anarhistička đubrad. Jebem ti bombu! Baš je mene morala da strefi... Ali... Šta to radiš, bre? Mrdni se već jednom! Edmundo je klečao pored njega i samo se smeškao. - Kad ti kažem da mi pomogneš, pederčino! - rekao je lupajući mu dva šamara preostalom rukom. Edmundo je dohvatio komad kaldrme koju eksplozija beše razlokala. - Šta to radiš! - povikao je Ros.
Edmundo nije prestajao da ga tim teškim komadom ritmički udara, sve dok Rosovo lice nije postalo bezoblična masa koja se na kraju rastvorila u zemlji. A onda ga je ugledao. Tamo je bio i Asmodeo, sa svojom maskom, svojim plaštom i svojim štapom. Asmodeo ispruži ruku dečaku i dečak poljubi prsten. Edmundo je konačno imao pravog oca. Edmundo Ros se nije vratio kući. Deset godina posle toga, polovina orsinijevih bombi koje su prštale po Barseloni nosila je njegova obeležja. On nije imao ideala ali, sa sedamnaest godina, učestvovao je u prvom revolucionarnom generalnom štrajku i sukobio se s vojnicima koji su sa trga Katalunje upravljali topovima uperenim na aveniju Puerta del Anhel. Nekoliko meseci kasnije, radnici su izdejstvovali uvođenje osmočasovnog radnog dana, a sedmočasovnog u rudarstvu. To će pokrenuti lavinu, pomislio je Edmundo. I tako je i bilo, jedanaestog oktobra kralj je potpisao ukaz kojim se u Barseloni ustanovljava mešovita komisija radnika i poslodavaca s ciljem da se iznadu socijalna rešenja u celoj Kataloniji. Ali udruženje poslodavaca, već pogodeno osmočasovnim radnim danom, postajalo je sve ratobornije. Čak je pripretilo vladi, upozoravajući je da neće duže trpeti opšte rasulo u društvu. Edmundo je bio jedan od zaduženih za organizovanje revolveraša pri udruženju poslodavaca, a po nalogu barselonskog guvernera. Rat među različitim društvenim snagama bio je pripremljen, a on je osposobio jednu i drugu stranu za baratanje vatrenim oružjem i eksplozivima. Edmundo je krenuo u protivnapad - posle smenjivanja barselonskog guvernera zbog „prekoračenja dužnosti“, kako to je to vlada sročila. Bio mu je potreban efektan potez, nešto krupno. Tako je organizovao atentat u kojem umalo nije poginuo lider anarhosindikalista Anhel Pestanja. Trebalo je da održi miting u Manresi, pa su se onamo uputili Edmundo i njegovi ljudi. Šteta što su ga samo ranili. Edmundo je ipak bio bez premca i što se tiče bacanja ručnih bombi. Prema policijskim podacima, za pet godina je preko trista pedeset ljudi nastradalo od njih u Barseloni. Na Edmunda otpada preko polovine tog broja. Nema sumnje da mu sindikalci najbolje leže, kao, uostalom, i onog martovskog predvečerja. Bilo je sedam i pet. Popio je svoje pivo i izašao iz bara u ulici Rubados, gde je sačekao da bude vreme da se nađe sa svojom žrtvom. Od bara do broja devetnaest ulice San Rafael bio je samo jedan korak. Tamo su već bili njegovi pomoćnici, koji su čekali na njega
pošto su već zauzeli položaje. On je stigao pre žrtve i stao je da je čeka na dogovorenom mestu. Prošlo je bilo samo desetak minuta dok sindikalni prvak nije konačno naišao ulicom u pratnji još jedne osobe, a da ni slutio nije šta će mu se desiti. Eđmundo je prešao ulicu, prišao žrtvi, odlučno podigao pištolj i ispraznio šaržer u njegov potiljak. Salvador Segi, poznat kao Šećerko, predstavnik umerene frakcije Nacionalne konfederacije rada, pao je na mestu mrtav. Bilo je sedam i petnaest. Asmodeo je znao da je taj junoša najbolji. Čuvao ga je i podučavao kao svoga sina. Grad Barselona i neprekidni sukobi između radnika i poslodavaca postali su njegov poligon za uvežbavanje. Edmundo je našao pravog oca koji mu, uz to, ništa ne uskraćuje, već ga uvodi u tajne Konzole. Prihvatio je promenu imena, kao i da radi za njega, šireći užas i nered na svakom koraku. Bio je novi kraljević, novi princ, prestolonaslednik, sa zadatkom da sebi postepeno napravi isto lice: masku zla. Edmundo Ros, sada Bitru, biće njegov naslednik; novi Azmodej. Asmodeo mora da ga uvežbava: to je tako već vekovima. Bitru ga je samo za jedno zamolio. Huana Vidal više nikad nije videla svoje dete, ali joj je svake nedelje stizao koverat sa dovoljno novca da živi lagodnije čak i od generalnog kapetana Katalonije.
11. Huan je znao šta treba da uradi, ali je bio veoma uplašen. Poslušao je učitelja i brzo se udaljio s kobnog mesta. Ali strah ga je zbunio pa se na kraju izgubio. Činilo mu se da na licima malobrojnih prolaznika vidi lica ubica svog učitelja. Bio je ubeđen da idu za njim da ga ubiju i otmu mu tajnu. Ali on je bio izabran i nikako ne sme da izneveri učitelja. Osim toga, on je vitez. Najmlađi od svih. Vitez koji poznaje ogroman rad svog učitelja. Mnogo puta mu je ponovio: „Potrebno je mnogo godina da se dovrši delo kao ovo koje ja radim, kao i rad niza pokolenja. Moji nastavljači će utisnuti pečat svoje ličnosti; nije to važno, jer ono glavno je već urađeno, plan je već postavljen i sad može da se upotpuni... Ni ti ni ja nećemo stupiti u Obećanu zemlju... biće to neko od tvojih, kome ćeš nadenuti ime Marija“. Da, Huan je znao šta treba da uradi. Samo treba da se seti redosleda; on će mu ukazati na put kojim treba da nastavi dalje. Ali se mnogo plašio. Nesvesno, koraci ga odvedoše u blizinu radionice. To je bila greška, jer će ga ubice najverovatnije potražiti tamo, pomislio je Huan. Ali, možda će ga tamo potražiti i učiteljevi prijatelji. Predvečerje tog sedmog juna imalo je nešto tajnovito u sebi. Bilo je veoma toplo; njemu je, međutim, bilo hladno. Nebo je dobijalo crvene prelive kao od prolivene krvi. Sakrio se u skladištu građevinskog materijala blizu radionice. Pokušao je da misli, da dovede u red svoje misli. Ne sme da podbaci. Treba da savlada strah. Nije znao koliko je vremena već proveo tamo, ali već je noć pala i na osnovu žagora koji se razlegao oko radionice, shvatio je da mora da je već veoma kasno i da se učiteljevo odsustvo već pročulo. Mogao je da pređe čistinu i da se domogne radionice. Tamo bi bio bezbedan. Ali ne, on mora da ispunjava nalog svoga učitelja. Uz to, činilo mu se da vidi ubice kako se vrzmaju okolo, reklo bi se da nisu sami; još ga neki ljudi traže. Huan je odlučio da se udalji otuda. Potrčao je sve dok nije stigao do šume koja je delila grad na dva dela. Treba da je prođe i da izbije na drugu stranu, a da ne bude otkriven. Sakrio se iza drveta. Nikoga nije bilo. Prošao je kroz šumu i nastavio da silazi. Pogrešio je. I ne primećujući, beše stigao do trga Tetuan, vrlo blizu mesta gde je učitelj ubijen. Osetio se izgubljenim, ali je ipak morao da
nastavi. Bat njegovih koraka mešao mu se s koracima njegovih progonitelja. I ne znajući kako, zašao je u lavirint uzanih uličica. Srce mu je bilo kao razulareni konj. Hteo je da sazna gde je. Pogledao je natpis, ali jedva da ga je pročitao, koliko je bilo mračno. Konačno pročita „Kare dal Vidra". Produžio je dalje. Ulica je izbijala na veliki pravougaoni trg sa ogromnim natkrivenim tremom. Seo je na tle i naslonio se na jedan od stubova. Mora da se povrati i da razmisli. Ništa ne dobija trčeći s kraja na kraj grada. On zna redosled jer mu je učitelj nedeljama pokazivao put bacajući mrvice hleba. Mrvice su označavale mesta koja treba da upamti a, osim toga, ko je to mogao i da pomisli? Samo su njih dvojica znali, ostali su viđali šašavog starca koji, u pratnji nekog dečaka, golubovima baca mrvice kao da nema pametnija posla. Po prilici, to su pomislili i starčevi neprijatelji koji su ga uhodili iz dana u dan. Huan se setio redosleda. Upravo se spremao da ustane i da nastavi, kad ga neka nadljudska snagapodižeuvis. Hteo je da vrisne, ali jedna ogromna šaka zaklopila mu je usta. - Nemoj da vičeš, mladiću! Ja sam prijatelj. Dečak se nije čak ni otimao. - Bio sam prijatelj tvog učitelja i tu sam da ti pomognem. Jesi li razumeo šta sam ti rekao? Ako jesi, lagano podigni jednu ruku pa ću te pustiti. Huan je uradio kako mu je naložio džin. Nepoznati ga je pustio. Taj džin, nalik na beskućnika, pobuđivao mu je oprečna osećanja: s jedne strane je osećao privlačnost i poverenje; s druge, nemir mu je mutio razum. Džin je izgledao kao da je došao iz nekog drugog vremena: imao je dugu kosu, gustu i veoma crnu bradu, a bio je obučen kao monah. Huan je video kako je ispod mantije isukao veliki mač. Sve se odigralo vrlo brzo, ali je uspeo da na košulji ispod mantije vidi sliku kedra. - Ti si vitez! - Tišina, mladiću! Jesam, ja sam vitez. - I ja sam - rekao je dečak. Sada je znao da može da se uzda u džina. - Video sam ih kako se vrzmaju ovuda... Čak sam video i samog Bitrua... - Bitrua? - Da, najgoreg među njima, sinko. Bezdušni ubica. On je stalno u lovu. Bolje da pođemo odavde u tišini. Onda dečak nije mogao više da se suzdrži pa se zaplakao. Džin ga je primakao sebi dok se on gušio u isprekidanim jecajima. - Ubili su ga... oni su ga gurnuli. Sve sam video. Njega je pregazio
tramvaj. - Smiri se, mladiću; znam. Ja ću ti pomoći. Treba da se prisetiš, to je važno. Možda ti je učitelj nešto rekao. - U poslednje vreme nisam ostajao da se igram u radionici, zajedno smo odlazili na misu. Učitelj mi je ispričao da je grad šuma, da živimo izgubljeni u njoj, da je ceo život proveo puneći šumu kamenjem i znakovima kako bi se vratio kući. To je sve što mi je rekao. - Da, izgubljen u šumi, kao u bajci - rekao je džin. - I moj deda mi je pričao tu bajku kad sam bio mali, posle i učitelj, sada vi... - Jeste, mladiću: treba da ideš stazom bajke, moraš da se zagubiš u šumi da bi je razumeo. - Gospodine, ali oni su njega ubili... -ponovio je dečak. - Prava tragedija, jeste. Ali mi je potrebno da načiniš još jedan napor. Ne smeš da se rastužiš. Zar nisi vitez? - Jesam, gospodine, kao i vi. - Mi ćemo te štititi, pokazaćemo ti mnogo toga kako bi mogao da razumeš, ali sada je važno da se prisetiš. Imaj na umu da ima zlih ljudi koji nikako neće da učitelj uspe. - Ponekad bismo pre podne šetali zajedno i učitelj je tada bacao mrvice hleba na mestima uz put kojeg treba da se setim; onda bi mi pokazao simbol. - Ti si veoma promućuran dečak, zato je učitelj imao poverenja u tebe. Osim toga, ko bi posumnjao u dete? - Zbog toga mi je ovo dao - rekao je Huan pošto je iz džepa izvadio malu vreću. - Tajna! - rekao je džin zapanjen. - Sačuvaj je, moramo da je odbranimo čak i životima, ako bude trebalo. Nikako ne može da padne Asmodeu u ruke. - Ko je Asmodeo? - Makar ne znao ko je, čim ga budeš video, ti ćeš ga prepoznati. Daj Bože da se to nikada ne desi. Ali da, sada ga se sećao, jednom ga beše video, jedne noći dok je učitelj radio. Dečak više ništa nije upitao, zavukao je ruku u vrećicu i rekao: - Tu je jedan papir. - Treba da ga pročitaš. Posle ćemo ga uništiti. Huan je izvadio papir i pročitao: - „Huane, dragi moj mali pomoćniče, nemoj da se plašiš. Moja braća će ti pomoći. Sada treba da sačuvaš tajnu, treba da je kriješ držeći se
uputstava. Ona će ti pomoći. Posle, kada ispuniš svoju misiju, treba da sačekamo dok se put ne pojavi iznova. To će se desiti kroz mnogo godina, Huane. Kada se ispune reči Očenaša ’Kako na nebu tako i na zemlji’. Tada će neko tvoje krvi ispuniti proročanstvo“. Gotovo. Možete da ga spalite - zaključio je Huan predajući pismo džinu. Tako i bi urađeno. Jednu ruku je dao dečaku, drugom je držao mač. U međuvremenu su već bili stigli do sredine trga, do svetiljke oko središnje fontane. - Huan, Huan, 2 pa da... kako se nisam toga ranije setio? Pa ti se zoveš isto kao i Krstitelj, naravno. „Potrebno je da on poraste i da se ja smanjim“ - rekao je prisećajući se rečenice iz Jevanđelja. - Jovan Krstitelj je prethodio novom čoveku... stari čovek mora da umre... i Otkrivenje Jovanovo to najavljuje; to je bilo omiljeno štivo tvog učitelja. - Džin, sav potresen, pogledao je u dečaka i potvrdio: - Godinama je gradio temelje novog Jerusalima. - Znam - rekao je dečak. Onda je džin podigao mač i pokazao na jednu svetiljku. - A tu je, mladiću, prvi ključ: zmija. Uroboros, sve u jednom... En to pan, svetlosna zmija koja obitava na nebu, na Mlečnom putu. Zmija Jormungand iz nordijske mitologije. Kružni simbol vrhunskog dela, početak i kraj koji spaja svesno sa nesvesnim. Vidiš li dve isprepletane zmije na svetiljki? - Vidim, ali mi ništa nije jasno. - Hermesov kaducej! Reč je o veoma staroj veštini... o alhemiji. Primetio je da dečak ne razume ništa od onoga što mu govori. Iako je vitez, predstoji mu još mnogo učenja, uistinu, malo je vremena proveo s njim i on je tek početnik. - Duga je noć pred nama, Huane. Moramo da ispunimo misiju koju ti je učitelj poverio. Samo ti znaš tačno mesto gde treba da odložiš svetinju sve dok ne dođe dan. Posle ćemo te skrivati kako te ne bi nikad našli; to je naša misija. Pođimo sada u vrt Hesperida. Tamo nas čeka zmaj, on je njihov čuvar.
12. Oko pola jedanaest uveče vratar hrama koji se, zajedno sa ženom, brinuo o sobi i ishrani maestra i njegovog šegrta, uputio se ka kući paroha Hila Paresa. Maestro i dečak se nisu vratili u uobičajeno vreme te su on i njegova porodica veoma zabrinuti. To nije njima svojstveno. - Sačekaćemo još malo - rekao je otac Pares, koji je teško prikrivao sopstvenu zabrinutost. - Ako se uskoro ne pojave, unajmićemo taksi pa ćemo u prihvatilište. Ništa mi drugo ne pada na pamet. Noć je bila mirna i veoma topla. Čudan spokoj ju je prožimao. Nisu se čuli pucnji; grupe anarhista i revolveraša kovali su planove i zavere po ćumezima i jazbinama. Otac Pares i vratar unajmili su jedno vozilo. - Ja ću da pođem, oče, vi ostanite ovde. Ako nešto saznam, javiću vam. Vratar ode u prihvatilište Ronde. - Oko šest smo primili starijeg čoveka koji odgovara opisu, ali nije imao nikakav dokument uz sebe. Na njega je naleteo tramvaj u ulici Kortes. - Gde je? U kojoj sobi? - upitao je vratar. - Ne, nije ovde. Starac je bio u veoma lošem stanju i mislim da su ga prebacili u Kliničku bolnicu. Vratar se vratio po oca Paresa, ali pre toga se zaustavio kod broja dvadeset šest San Pedrovog venca. Tamo živi arhitekt Domingo Sugranjes. Vratar ga je kratko izvestio o ozbiljnosti slučaja i obojica su produžili do kuće oca Paresa. - Imamo leš koji odgovara opisu. Već je bio mrtav kad je primljen. Svoj trojici se krv sledi u žilama. Ne može biti da je maestro mrtav! - Jeste li sigurni da je to on? - Imamo zapuštenog starca koga je pregazio tramvaj. - Mnogi nastradaju od tramvaja - rekao je arhitekt. - Možemo li da ga pogledamo? - upitao je otac Pares. - Naravno, oče, samo izvolite. Ušli su u mrtvačnicu. Otac Pares je podigao čaršav. Bilo mu je žao nesrećnika, ali, s druge strane, obradovao se jer to nije bio maestro. Bog će mu već oprostiti na radosti. - Ako želite, mogu da pozovem prihvatilište gde su mu ukazali pomoć.
Obično vozači hitne pomoći odlučuju kuda će odvesti povređene - rekao je službenik. - Bili bismo vam veoma zahvalni - odgovorio je arhitekt. Službenik je obavio razgovor. - Jeste, tamo je još jedan beskućnik na koga je naleteo tramvaj... Verovatno je prebačen u Santa Krus. - Hvala - rekli su sva trojica u isti glas. Pošli su prema bolnici. Čovek sa šeširom naiđe na grupu časnih sestara. Bio je sav u crnom, u besprekornim lakovanim cipelama i sa štapom čija je drška bila od slonovače. Jedna časna sestra je sa strane pogledala neobičan oblik drške i osetila da je podilazi jeza. Čovek nije načinio nijedan gest, nikakavpozdrav nije uputio, nego je produžio dalje, sporo hodajući hodnicima bolnice Santa Krus. Pogledao je na sat: deset do dvanaest. Nedugo zatim stigao je do sale Santo Tomas i prišao ležaju pod brojem devetnaest. Tamo je bio stari. Upravo se beše ispovedao. Čovek u crnom stao je ispred kreveta. Prikovao je svoje neosetljive oči uz lice umirućeg. Talas vrućine beše zahvatio pola sveta, ali čovek u crnom to nije primećivao. Njegova krv bila je kao u zmije. Štapom je u vazduhu iscrtao neke nerazumljive znakove dok je izgovarao čudnovato nadgrobno opelo. Umirući se primetno uzbudio, gotovo kao da je bio u grču. Činilo se da je povratio svest, borio se, a taj napor ga još više iznuruje. - Dobro, vidim da me se sećaš. Smiri se... Jeste, prizvao sam njegovo ime i ti si došao k svesti. Mnogo je vremena proteklo od tada. Iz starčevog grla je izašao nečujan šapat. Jedno ime. Potom ga je ponovo oborio zamor. - Da, ja sam. Mnogo je vremena proteklo, sećaš se? Zlikovac se primakao, gotovo je dodirivao starčevo lice. - Sada se zovem Asmodeo. - Napravio je pauzu a potom nastavio: Nisi hteo da nam se pridružiš. Mogao si da imaš sve, ali si ti odabrao pogrešan put. Odabrao si svet slabih. Pogledaj se, ti si stari prosjak. Bez ičega, bez porodice. Ništa ti nije ostalo. Asmodeo se udaljio pa je počeo da se vrti oko kreveta kao vuk oko lovine; napravio je tako nekoliko krugova i onda nastavio da govori. - Došao sam da ti kažem da je tvoj plan propao. Četrdeset tri godine rada nizašta. Pola života - prezrivo je izgovorio poslednju reč. - Na neki način ti se divim, znaš li to? Oduvek sam bio tvoja senka, otkad si odbio da me slediš, da mi se pridružiš. Uvek sam znao na čemu radiš. Napravio
je pauzu a potom je okrutnim glasom rekao Dohvatili smo šegrta. Propao si. Tvoja igra je završena. Starac se žestoko uzbudi, odmahujući glavom. - Da, imamo ga. Starac je prikovao svoje plave oči uz Asmodea. Zagledao se u dubinu njegove duše i nasmejao se. Znao je da njegov protivnik laže. Zatvorio je oči i mir se vratio u njega. Asmodeo nikada neće imati tajnu. Spasen je, a njegov plan, ranije ili kasnije, biće ostvaren. - Prokleti luđače! Ti, propali kazandžijo! - uzviknuo je Asmodeo prepuštajući se napadu besa. Podigao je štap i pripretio umirućem dok mu je dalje upućivao psovke. Gde je mali? Asmodeo shvati da mu to ovaj nikada neće reći. Bio je na korak od smrti i želeo je da na onaj svet ode u miru. Asmodeo samo što nije spustio štap na starca kad je začuo korake. Neki ljudi su ulazili pa su se približavali s kraja hodnika. Pokušao je da povrati držanje. Imao je vremena još samo da kaže: - Dabogda trunuo zajedno s tim svojim Bogom! Otac Pares i Sugranjes stigli su u bolnicu tačno u ponoć. Rekoše im da maestro ne može da bude tamo; nema njegovog imena u registru primljenih. - A da li je primljen neko ko bi odgovarao opisu koji smo vam dali? Čovek pogleda u registar. - Da, oko osam uveče. Prosjak na koga je naleteo tramvaj. Nalazi se na traumatološkom odeljenju bolnice Santo Tomas. Doktor Prim je dežurni lekar i on može da vam pruži više informacija. - Hvala. Tri čoveka se uputiše ka traumatološkom odeljenju bolnice Santo Tomas. Mimoišli su se sa čudnim čovekom potpuno u crnom. Poželeli su mu laku noć, ali neznanac nije odgovorio. Sva trojica su stigla do postelje pod brojem 19. Jeste, bio je to on.
13. - Ima tri slomljena rebra, ali to je najmanje zlo. Mnogo je ozbiljnije to što je doživeo težak potres mozga, a i srce mu je veoma oslabljeno rekao je doktor Prim, koji je bio dežuran na odeljenju. - Koliko je dugo bez svesti? - Otkad je primljen - odgovorio je lekar. Doktor je upitao o kome je reč, jer starac nije imao nikakav dokument. Otac Pares mu je kazao ko je pacijent u njegovim rukama. Lekar nikako da se povrati od iznenađenja. Činilo mu se nemogućim, ali neće dovesti u pitanje tvrdnju sveštenog lica koje pri tom dolazi u bolnicu u to neočekivano doba. - Niko ga nije prepoznao, oče - rekao je lekar i dodao. - Ko je mogao i da pomisli da se pod ovako neuglednom odećom krio tako znamenit čovek? - Nije se krio. Bio je svetac. Zavetovao se na siromaštvo pa je tako i živeo. Nekom prilikom je čak izjavio da bi. voleo da umre u bolnici za siromašne, kao jedan od njih. Lekar samo što ne reče da je u tome uspeo, ali se uzdržao. Njegovu iskrenost mogli su da protumače kao neukusnu šalu. Znao je, međutim, da je pitanje časa kad će časna starina biti upokojena u Bogu. Otac Pares, arhitekt Sugranjes i vratar vratili su se svako svojoj kući. Ali u preostalom delu noći nijedan od njih nije uspeo oka da sklopi. U šest ujutro otac Pares je poslao poruku kanoniku i verskom starešini don Fransisku, starčevom duhovnom vođi, ocu Agustinu Masu. Dogovorili su se da oko osam i petnaest pođu u bolnicu zajedno sa Segranjesom. Kada su stigli na odeljenje, nekoliko lekara je radilo na identifikaciji povredenog, među njima i doktori Trenks i Oms. Svi su se slagali u dijagnozi: moguća fraktura baze lobanje, potres mozga, više kontuzija po nogama i drugim delovima tela, erozije obraza i na levom uhu, i tri slomljena rebra. Prijatelji su upitali da li je prebacivanje u neku privatnu kliniku izvodljivo. - Vožnja ambulantnim kolima je opasna - rekao je jedan. - Mi ćemo ga negovati kao što bi ga negovali i na privatnoj klinici potvrdio je njegov kolega. - Ne sumnjamo u to. Ni trenutka nismo nameravali to da dovedemo u sumnju - rekao je otac Pares.
Dogovorili su se da pacijent bude prebačen u zasebnu sobu. Na uzglavlju su okačili litografiju svetog Josifa i jednu brojanicu iz Lurda. Bio je u gipsu. Izgledalo je kao da mu se svest vraća pa su ga upitali da li hoće da primi poslednju pričest; glavom je odgovorio potvrdno. Nešto kasnije im se učinilo kao da kaže „Bože moj, Bože moj“ iako ga nije bilo lako razumeti. Vest je prostrujala gradom i na hiljade žitelja Barselone zahvatila je duboka žalost kad su saznali za maestrov udes. U jedanaest pre podne biskup dioceze, doktor Miraljes, otišao je u bolnicu da obiđe slavnog pacijenta. Ostao je pored njegovog kreveta i mada je pacijent pokušao da progovori, samrtna štucavica mu nije dala da bilo šta izusti. Pored njega su bili njegov bezuslovni prijatelj, otac Pares, kao i Fransisko Bonet, maestrov nećak, arhitekt Buenaventura Kunilj i drugi prijatelji, koji su pohitali u bolnicu čim su čuli vest. Gospodin Ribe, u ime gradonačelnika, ponudio se za sve što bude trebalo. Posetio je bolesnika u nekoliko navrata i pre i po podne. To je isto učinio i predsednik Skupštine, gospodin Mila i Kamps. Tri dana kasnije, u pola šest po podne, maestro je svoju dušu upokojio u Bogu okružen prijateljima koji su bili uz njega u njegovim poslednjim trenucima. Agonija bolesnika dugo je potrajala. Počela je u četiri ujutro. - Huane, Huane, moje dete - činilo se kao da ponavlja. Ali niko nije uspevao da razabere maestrove reči. U pet po podne tog desetog u njegovu sobu ušao je neobičan čovek. Izgledao je kao džin. Imao je na sebi mantiju koju niko od prisutnih nije umeo da prepozna. Maestro, koji je već dugo bio bez svesti, kao da se za tren vratio iz dubokog bezdana i prema nepoznatom podigao ruku uz jecaj koji je potresao sve prisutne. Džin je kleknuo pored uzglavlja i primaknuo usne do maestrovog desnog uha. Niko nije čuo šta je džin rekao; niko, izuzev maestra. - Dete je na sigurnom. Misija je ostvarena. Starac sklopi oči. Džin se pridiže i izađe iz sobe sa suzama u očima. Niko ništa ne reče. Pola sata kasnije maestro je izdahnuo. Jedanaestog dana tog kobnog meseca pokojniku je održano opelo. Nije se dugo čekalo na izraze saučešća gradskih uglednika: svoje saučešće su izrazili gradonačelnik Barselone, baron Viver; civilni guverner, general Milans dal Bosk; biskup Hose Miraljes Sbert. Kao i hiljada žitelja Barselone koji su, nemi od bola, iskazivali svoje duboko poštovanje zemnim ostacima maestra...
Dvanaestog dana obrazovana je povorka na čijem je čelu bila gradska konjička garda. Reka ljudi je ulicama grada išla za povorkom. Blizu zida, jedno dete je čekalo kod ulaza u hram, okružen mnoštvom sveta koji je u tišini došao na maestrov ispraćaj. Dete je čekalo da se pogrebna kola pojave. Znalo je da mogu da ga prepoznaju, ali nije marilo. Čekalo je na svog učitelja. Videlo je kako pogrebna kola prolaze ispred njega na svega metar razdaljine. Gotovo da je moglo da ih dotakne pružajući ruku. - Učitelju, uspeo sam. Tajna je na svom mestu. Tamo gde ste vi hteli reče mali Huan tihim glasom, da ga niko ne čuje. Pogrebna kola sa zemnim ostacima ušla su u Sagrada Familiju. Antoni Gaudi, maestro i učitelj, genijalni graditelj, sahranjen je u kripti svoga hrama.
SVETINJA Treći deo
14. Godina 1000. pre Hrista, Sveta zemlja Poznato je da je Morijabrdo u Jerusalimu na kojem je Solomon sagradio Hram, skoro hiljadu godinapre Hristovog rođenja. Iz tog vremena potiču i Stabla Morije - kako se u početku zvao red Sedmorice vitezova Morije - nazvanih po sedam kedrova koji su rasli na proplanku na kome je Hram podignut; od onih kedrova od kakvih je bio i Kovčeg zaveta. Ime im je izgovarano šapatom, poput hujanja vetra kroz neku staru šumu. Duboko tajanstvo prekrivalo je velom legendu kojoj se trag gubio u tmini pradavnih vremena. Sedmorica vitezova bili su čuvari tajne Hrama, pre nego što su i postojali templari. Zadatak im je bio da čuvaju svetinju, a po snazi i odvažnosti znali su ih i preko Galilejskog mora. Njihovo oruđe iskivano je u kovnici Hrama, kao i njihovi mačevi. Vekovali su tako u vremenu pod okriljem ćutanja i tajanstva. Posle smrti cara Solomona naišla su smutna vremena i, kao i uvek, iz mraka je izronila Konzola, sluge zla koje su započele bespoštedni rat protiv Stabala Morije. Ljudi Konzole neprekidno su kovali zavere iz svoje mračne jazbine u blizini Crnog pentagona. Uporedo sa osvajanjem zemlje Izrailja stigla su i mračna sirijska i feničanska božanstva i obesvetila Hram. Ali je duh Stabala Morije živeo, i uvek bi iznova izvojevao pobedu nad silama mraka. Hram je u više navrata obnavljan za vladavine Jezekije i Osije. No onda su stigli Vavilonci, predvodeni kraljem Nabukodonosorom II i, 587. godine pre n. e., do temelja razorili stari Hram. Izrailjci behu izgnani, no Sedmorica čuvara Hrama bdeli su nad njegovom obnovom. Zrna peska su bez prestanka curila u divovskom peščaniku istorije, a mračne sile su uplitale svoje prste. Nova skrnavljenja, nove smrti; ponovo rušenje i, na velika vrata su, kao što obično biva, ušla lažna božanstva. Ušla su u palatu Izrailjevog plemena, posle čega je usledio pad svetog grada Jerusalima pred Antiohijem IV, koji je, sa svoje strane, naredio da se postavi pagansko obličje grčkog gromovnika Zevsa. Sedam stabala Morije pokrenuli su jevrejski narod na ustanak za vreme bune Makabejaca, na čelu sa Judom Makabejskim, za koga se govorilo da je jedan od njih. Kako bilo, Hram je obnovljen 150. godine pre n. e. Sa širenjem Rimskog carstva, on je, međutim, opet bio ugrožen. Ipak, kralj Irod Veliki vratio mu je nekadašnju veličanstvenost
dvadesete godina pre nove ere. I vitezovi Morije čuli su o proroku iz Nazareta koji je držao propovedi i činio čuda po celoj Galileji. Taj čovek je sobom privlačio množinu ljudi i njegova slava se bila pronela kroz čitavu Judeju. Jednog dana taj prorok, koga je Jovan krstio u vodama reke Jordana, zajedno sa svojim apostolima došao je u Hram. Čuvari su bili tamo, utopljeni među svetinom. Tog dana Isus Hristos je razotkrio svu iskvarenost koja je vladala među višim slojevima njegovog naroda. Stupio je u Hram i na silu izgnao napolje trgovce i zelenaše i porušio tezge sa golubovima za prodaju u kavezima. Nečuvena pometnja je bila sveopšta. Za to vreme Nazarećanin je vikao: „U Pismu stoji: Dom moj dom molitve neka se zove; a vi načiniste od njega pećinu hajdučku.“ U hram su potom pristigli slepi, hromi, nepokretni, i taj Nazarećanin ih izleči. Vrhovni sveštenici i drugi pisari grdno su se ražestili kad su ga videli, i k tome još čuli kako deca uzvikuju „Osana, sinu Davidovom“... Od tog časa vitezovi Morije su znali da je taj čovek istinski Mesija i stali su neupadljivo da ga prate i slušaju sve njegove propovedi. Jednog dana, izašavši iz crkve, Isus je izrekao proročanstvo: „Ne vidite li sve ovo? Zaista vam kažem: neće ostati ovde ni kamen na kamenu koji se neće razmetnuti.“ Međutim, rekao im je, ne treba da strepite, jer će doći dan kada će Bog odobriti novu građevinu i njenih sedam vrata biće uvek otvorena za čovekovo iskupljenje. „To će biti moj istinski hram.“ Isus Nazarećanin, koji je odprvogtrenutka prepoznao Stabla Morije, pozvao ih je na stranu i rekao im da njihova misija i đalje traje, predočavajući im da će oni morati da se staraju o ostvarenju proročanstva, sve dok ne dođe dan, ma kako dalek bio, kada će Božje stanište konačno ugledati svetlost. Jedan od dvanaestorice Hristovih apostola, ribar po imenu Simon Petar, uočio je prisustvo tih tajanstvenih ljudi. Petar, koji je lako padao u vatru, pomislio je da je te ljude poslao prvosveštenik, pa se uplašio za svog učitelja. Od tog trenutka, svaki put kad bi Isus Hristos propovedao, nastojao je da se postavi što bliže, motreći na svaki pokret tih ljudi, spreman da se ustremi na njih, i da svojim životom spase Učitelja. Jednog dana, na putu za Kesariju Filipovu, u podnožju planine Hermon, na severu Palestine, Isus pozva Petra pa mu reče: - Simone, nemoj da strepiš: ljudi na koje tako pomno motriš ne žele da me uhvate niti da me predaju vrhovnom svešteniku... - Ali, učitelju, ja sam ih video u hramu... Nisu kao ostali. Mislim da
su u Kajafinoj službi, mogao bih da se kunem da... - Ćuti, Petre, nije li pisano da je sin čovekov došao da obnovi istinski hram u kojem će svi ljudi dobre volje naći utočište... Slušaj me pažljivo, jer su oni sedmorica čuvara Morije, čuvari Hrama. - Ali, učitelju, toje samo jedna stara legenda... - Simone Petre, kada više ne budem bio s vama shvatićeš ove reči. Mnogi hram će biti sagrađen u moje ime, svetilišta prekrivena zlatom i dragim kamenjem, kule više od Vavilonske izazivaće nebo, a na oltarima će biti postavljeni novi idoli, moćniji od zlatnog teleta koje je dovelo do propasti našeg naroda kad se Mojsije spustio sa gore s Tablicama zakona. Petar, preke naravi, podiže pesnicu uvis i odgovori: - Učitelju, neću dozvoliti da se to desi, makar životom platio! Niko neće sagraditi lažni hram u tvoje ime! Isus mu tužno odgovori: - Uveravam te, Petre, da ćeš se ti, pre nego što dođe dan da dom oca moga bude podignut u dušama skromnih, odreći prave svetinje koju ti ovde otkrivam u Kesariji Filipovoj. Sedamdeset godina posle Hristovog raspeća i smrti, sa pobunom zilota ispunjen je prvi deo proročanstva; hram je potpuno razoren. Svetinja je ostala u Kesariji Filipovoj, prepuštena milosti onoga ko bude hteo da je spase. Vekovima je, međutim, misija čuvara bila nesustala potraga za izgubljenom relikvijom. Mačevi iskovani od metala koji je posekao sedam kedrova Morije išli su iz ruku u ruke, pokoljenje za pokoljenjem. Mnogo godina kasnije, godine 1126, sazvežđe Zmaja postavljeno tačno na nebu nad Jerusalimom najavilo je početak ostvarenja drugog dela predskazanja: put prema obnovi novog hrama. Kao reka koja ponire u zemlju da bi nastavila svoj podvodni tok, tako su se i Morije ponovo pojavili da spasu svetinju koju svi behu odbacili s prezrenjem i odneli je do temelja novog Jerusalima. Sada se ukazala prilika i oni će umeti da je iskoriste. Konjanik je jahao tamnom liticom planine Hermon, blizu Galilejskog mora. Bilo je to vulkansko područje gde je žito raslo brže i snažnije nego na drugim mestima jer je žedno upijalo sunčeve zrake. Iz Kapernauma, ili sa samog Galilejskog mora, prilikom posmatranja te oblasti jasno se naziralo tamno zemljište, te je zbog toga mesto i bilo poznato kao „zemlja senki“. Tu je izvirao Jordan, i tekao od severa na jug. Jedan konjanik je sledio tok reke Jordan od planine prema Galilejskom
moru a potom i do Mrtvog mora, blizu Jerihona. Reka je uzanim koritom tekla tamna, valjajući sa sobom nanose rečnog materijala. Ali njen izvor je poseban. Tu kristalno čiste vode reke Jordana liče na delić izgubljenog Edenskog vrta. Prema nekom nepoznatom mestu, blizu izvora svete reke u čijoj je vodi prorok Jovan krstio Hrista, zaputio se bio usamljeni jahač uz padine „zemlje senki“. U glavi mu je odzvanjao četrdeset drugi psalam, koji je na tom mestu i zapisao: „Kao što košuta traži potoke, tako duša moja traži tebe, Bože! Žedna je duša moja Boga, Boga živoga, kad ću doći i pokazati se licu Božjemu?“ Konjanik je trebalo da se nađe sa sufijem, muslimanskim asketom, jednim od poslednjih ljudi na svetu koji su znali pravila reda vitezova ljubavi. Kažu da je bio sledbenik Zelenog, večno živog E1 Hidra, Mojsijevog vodiča. Sufi se odrekao svog imena, bio je niko, njegovo telo, glas, um, njegova duša, bili su plamteća baklja u mračnoj pećini u kojoj je čuvao svetinju. Uistinu, samo je on slepo verovao u svetu vrednost neuglednog predmeta. Život je posvetio da zaštiti relikviju, danonoćno stražareći u tami špilje. Ali, niko mu nije verovao, svi su ga prezirali, odbacili su pravu svetinju, a on ju je u potaji i dalje predano i s najvećom ljubavlju čuvao. Napustili su ga kao umobolnika. Nisu mu poverovali ni oni njegove vere, Muhamedovi sledbenici, kao što mu nisu verovale ni hrišćanske nevere. Samo su asketa i njegova jedina vera u svetinju očuvali predanje u životu. Znao je da će mu se život rasplinuti i da će se pretvoriti u prah kada je bude predao neverniku. Ali nije se bojao doba smrti jer je u proročanstvu bilo zapisano: „Stići će jedan od Sedam stabala Morije do izvora reke Jordan i tajna će mu biti predata da bi verni mogli da uspostave novi Jerusalim.“ Konjanik sjaha i priveza uzde uz mrku stenu nalik glavi koja izviruje iz zemlje. Pođe jednom stazom, začu zvuk vode - vrelo Jordana. Onamo se bio uputio. Prišao je reci, otpio gutljaj kristalne vode i stao da čeka. Nije ga primetio, ali na drugoj obali jedan je čovek sedeo na zemlji i već neko vreme posmatrao šta on radi. Napokon, hrišćanin uoči priliku prekrivenu mrkom tunikom; ličio je na prosjaka koji ga posmatra s neprobojnim izrazom lica. Isposnik prostreli njegovu dušu pogledom i razotkri sve njegove tajne, onda utvrdi da je on jedan od njih, u to više nije bilo sumnje, on je čuvar - jedan od Morija. Konjanik ustade, isuka mač i preteći ga podiže uvis. Potom ga obema rukama pobode u zemlju. Čovek na drugoj obali veoma sporo pođe ka njemu, umesto da hoda, činilo se kao da se lagano spušta padinom. Bio
je bos, ali bio je okretan iako je izgledao kao starac. Kosa i brada su mu bile bele kao sneg. Prošao je vodu i stao ispred mača; tada se sagnuo, otkinu komad svoje vunene tunike, okrenuo se i zamotao nešto što je dotle držao skriveno u rukama. Svetinja koju su vitezovi Morije godinama tražili sad će biti pod nadzorom jednog od njih. Sufi se naglo okrenuo i predao to što je držao u ruci čuvaru gledajući ga u oči. Vitez je gledao preda se jer je gledati u tajnu zabranjeno; trebalo je samo da je preuzme i da je životom brani sve dok je ne odnese na neko udaljeno mesto. Konjanik pođe, ne osvrćući se. U pastirskoj torbi nosio je svetinju i preneo je do jedne luke u Palestini. Tamo ga je ćekao brod koji će ga odvesti u Evropu. Trka je počela. Godine 1230. Sedmorica čuvara poverili su svetinju na čuvanje vitezovima templarima u Parizu. U to su doba templari, ili hramovnici, upravo bili povratili Jerusalim. Od njihovog prisustva se strahovalo, a njihova utvrđenja bezuslovno su poštovana. Tamo će svetinja biti bezbedna, dok stotinama godina kasnije ne bude otpočela izgradnja novog hrama. Godine 1290, dakle šezdeset godina kasnije, činilo se da se predanje o vitezovima Morije razvejalo u izmaglici kraja jednog vremena krstaša, mudraka i jeretika apokalipse koji su lutali svetom zemljom. Bila su to nepredvidiva vremena sila pakla usmerenih da po svaku cenu unište svetinju, kao što stotinama godina pre Hrista bile namerne da oskvrnu i razruše Hram. I neprijatelji Morije su kao i vitezovi sami imali moć da se ovekoveče, i generacijama su se svim sredstvima borili da ostvare svoj cilj. Samo je svetlost jednog čoveka blistala sopstvenim sjajem u tim mračnim i turobnim vremenima. Bio je to mudri misionar po imenu Ramon Ljulj, poengleženim imenom Rejmond Lil, pravi alhemičar reči koji svoj život beše posvetio izradi metoda razmišljanja na osnovu božanskog nadahnuća kojim je nameravao da islamski svet preobrati u hrišćanstvo to bi bila ars magna. Logika i mistika su se stapale u tom neobičnom obrascu sa mehanizmom koncentričnih krugova u kojem su se mešala pitanja i odgovori, imenice i prilozi, sto Božjih imena i svi njegovi atributi. Tako se u bici simbola i rasuđivanja stari Ljulj nadmetao s muslimanskim mudracima. Njegovo ime je odjekivalo na svim hrišćanskim i muhamedanskim dvorovima. Ali niko nije znao pravu tajnu ovog neumornog putnika i pisca, čoveka koji se bezrezervno opredelio za jezičko umeće da bi i Jevreje i muslimane ubedio u svoju jedinu teološku
istinu. Tako je. Ramon Ljulj je bio jedan od Sedam stabala Morije. Posle pada Akre 1291. godine ugled viteških vojnih redova naglo je opao na čitavom kontinentu. Ljulj je poslao dopis kojim je papi predlagao njihovo objedinjavanje, objedinjavanje hospitalaca, templara, Uklesa to jest vitezova reda mača Santijaga, i vojnog reda Kalatrave. Iz tog ujedinjenja trebalo je da nastane red Svetog duha, sa teološkim učiteljem i poznavaocima jezika arapskog i jevrejskog sveta, sa filozofima, svetiteljima i mudracima koji će otpočeti svoj misionarski rad u istočnim zemljama kako bi preobratili nevernike. Ali događaji su dobili na ubrzanju. Zamisao je pretrpela poraz. Francuski kralj Filip Lepi, zatrovan napitkom pohlepe koji je bio naveden da popije, pokrenuo je klevetničku kampanju protiv moćnog Reda hrama, čija je ekonomska moć iz dana u dan rasla u staroj Evropi uprkos tome što su u Svetoj zemlji izgubili sve. Pretnja je bila tako očigledna da je ostareli a već i pomalo umorni misionar Ramon Ljulj sazvao hitan sastanak Sedmorice čuvara. I tako je vetar ambicije razgrnuo pepeo sa predanja, a plamen čuvara iznova je obasjao mačeve Morije. Zatražili su od velikog majstora reda templara Žaka de Molea ono što im je pripadalo. Ramon Ljulj, lično, tajno se sastao s njime u Parizu. Hramovnici su, pak, odbili da vrate svetinju koja je bila kod njih na čuvanju. Možda su im strah ulile pretnje francuskog kralja, možda gubitak saveznika u Rimu, tek, njihovo srce se zatvorilo za istinu i još su se i pobunili... A vitezovi Morije su samo tražili ono što im je pripadalo. Ostareli Ljulj je shvatio da je došao kraj. Jedan od čuvara, međutim, zauzimao je visok položaj u upravljanju pariskim poslanstvom, u jednom trenutku on će stupiti u dejstvo. S redom hramovnika je bilo gotovo oktobra 1307. Francuski kralj Filip Lepi, sa svojim snagama, zarobio je Žaka de Molea. Parisko poslanstvo je savladano; redovnici, na prepad, uhvaćeni. Samo jedan pripadnik reda izuzetne snage, pravi džin po imenu Kristobal, uspeo je da se izvuče kroz tajni prolaz, a sa sobom je nosio svetinju. Krenuo je preko Pirineja. Dani Reda siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama, poznatijih kao templari, bili su pak odbrojani, usled nezajažljive gramzivosti pape Klimenta V i francuskog kralja Filipa IV. Kristobal je prešao reke, brda i doline, i tako stigao do zamka Miravet, na obalama Ebra. Vitezovi su se tu ušančili za odbranu; nikad se neće predati. Templarska uporišta sveg hrišćanstva jedno za drugim su padala u ruke monarhija, inkvizicije, plemstva. Svi zamkovi i posedi templara, jedan za drugim, oduzeti su im za nekoliko nedelja. Vitezovi, monasi i vodeći duhovnici zarobljeni su i utamničeni, a onda je počeo mučan
proces tokom kojeg su optuživani za bogohuljenje, za obožavanje Satane, za pljuvanje krsta, a takođe i za sodomiju. Red hrama više nije postojao, samo zamak u Miravetu, koji je kao neosvojivo utvrđenje uporno odolevao. Veliki majstor Žak de Mole osuđen je na smrt zajedno sa nizom velikaša reda. Za to vreme, Miravet je pružao otpor. U svojoj pariskoj ćeliji Mole se prisetio tajnog sastanka koji je održan nekoliko meseci pre nego što će red pasti. Odnosio se na veoma osetljivu i neodložnu temu. Ramon Ljulj je pokazao mač vitezova Morije i zatražio svetinju koja je templarima bila predata samo na čuvanje. Mudri Ljulj je tvrdio da je ta relikvija najveće blago hrišćanstva i da je ona izvršila natprirodni uticaj na Red hrama. Za sedamdeset godina njen se uticaj raširio kao paukova mreža iz središta Pariza, gde je svetinja odložena, do ostalih država Evrope, podređujući sebi sve templare. Ali će red uništiti upravo ta moć, jer je svetinja trebalo da bude prebačena na svoje mesto. Niko se nije obazirao na reči mudraca s Majorke. Ne htedoše da ga počuju ni kad je, kao jedan od sedmorice čuvara Morije, zatražio njen povraćaj. Nadmenost, strah i novac došli su im glave. Žak de Mole je u tamnici shvatio da mu je Ramon Ljulj predočio šta će se desiti, da će se desiti propast. Crkva kao mati zaštitnica hramovnika napustila ih je u šumi posrtanja. Poslednji veliki majstor reda nekoliko časaka pred smrt razmišljao je o svemu tome. Odbijanjem da svetinju vrati pravim vlasnicima izgubio je čast. To je bio njegov jedini greh, a ne besmislene klevete u vezi s radnjama i obredima koje oni nikad nisu upražnjavali. Žak de Mole napokon je zatražio oprost i pao ničice pred krstom Reda hrama, običnom, ogoljenom drvenom slikom. Bilo je to jedino što mu je inkvizitor iz samilosti dao, koji čas pre nego što će mu izreći smrtnu presudu na lomači.
15. Miravet, 1836. U ventvortskoj rezidenciji, u udolini uz Temzu na tridesetak kilometara od Londona, stari karlistički general, legendarni Ramon Kabrera, Tigar Maestrazga, svakog dana je primao neobičnog posetioca pristiglog izdaleka. Tigar mu je iznosio svoj život, blistavu bojnu iz prvog karlističkog rata, posle koje je dosegao najviši vojni čin, a, takođe, i titulu grofa od Morelje, utvrđenog grada koji je on osvojio i koji je posle pretvorio u neosvojivi bastion i središte sopstvenog malog carstva. Bio je on mlađani žitelj Tortose, kad je taj grad napustio u želji da stekne slavu i bogatstvo. Mladi Ramon Kabrera, ne znajući tačno kuda da krene kad je napustio svoj grad na obalama Ebra, podigao je svoju maramicu. Vetar je odigao belo platno u pravcu planina, prema srcu Maestrazga, Morelje. Ne časeći ni čas, on krenu u tom pravcu i pridruži se onima koji su se u grupama okupljali u tom gradu da bi branili pretendenta na špansku krunu, Huana Karlosa Mariju Isidra Burbonskog, brata pokojnog kralja Ferdinanda VII. Neposredno pre smrti, bez muškog potomstva, Ferdinand VII je ukinuo zakon Marsovih sveštenika kojim se zabranjivalo da žena zauzme španski presto. Kraljica Marija Kristina Napuljska, uz podršku Liberalne partije, postala je namesnica u ime Izabele II, tada dvogodišnje kćeri iz braka s Ferdinandom VII. To je bio povod rata koji je i u jednom istom naselju izbio među braćom, sugrađanima, prijateljima. Izbio je i taj građanski rat, najgori inače od svih ratova. Kabrera je pripovedao svoja sećanja pred posetiocem koji je pažljivo slušao njegovu priču: njegove zgode i nezgode tokom Prvog karlističkog rata koji je započeo 1833. godine. Prošlo je bilo od tada četrdeset godina, ali taj oružani sukob ga je iz usuda da zauvek ostane niko i ništa odjednom vinuo do visova moći, slave i legende o Tigru. Tigar Maestrazga učestvovao je u Drugom karlističkom ratu i na titulu grofa od Morelje pridodao je titulu markiza od Tera, zbog bitke koju je dobio kod Pasterala krajem juna 1848. Nije bio učesnik i Trećeg karlističkog rata 1872, bio se zavadio sa nadmenim pretendentom Karlosom VII, a tri godine kasnije je čak priznao Alfonsa XII, sina Izabele II. Već je poduže bio izgnanik u Engleskoj, gde je upoznao Marijan Katrin
Ričards. Njome se oženio 1850. godine i potom su i deca počela da se rađaju. Tu u Londonu, na ventvortskom imanju, u rezidenciji u kojoj je kao džentlmen provodio svoje staračke dane, umoran i podalje od politike, Kabrera je otvorio jedan prozor svog sećanja. Iz predela mladalačkih godina, kada je uspeo da postane neprikosnoveni karlistički vođa koji se borio protiv odbrambenih liberalnih vojski regentkinje Marije Kristine, zapahnuo ga je dah poletnosti. Činilo mu se neverovatnim, prosto nemogućim, gotovo čudesnim. Oni nisu imali ništa, čak ni oružje, samo hrabrost, odvažnost i planine kao skrovište. Borili su se kao gerilci, u malim ali stalnim naletima, i svaki put bi u zasedu uhvatili kolone regularne vojske. Oduvek se borio svojim štapom. Postao je stručni matador kad bi izbila borba prsa u prsa, pod belim plaštom. Zajedno sa svojim dobrovoljcima, uz poklič „Avant!“, bili su nepobedivi. Savladao je sve kraljičine generale i na kraju ga je samo bolest, ta čudnovata boljka koja ga je mučila još iz detinjstva, prikovala za krevet, pa je njegovo carstvo, utvrđenje po utvrđenje, počelo da se ruši kao kula od karata, tako da mu nije preostalo ništa drugo nego da ode u izgnanstvo. Tako je okončao Prvi karlistički rat. Sećanja su mu navirala sa svih strana, ali od svih tih odlomaka uspomena, ratova, ljubavi i pustolovina, danas se sećao drugačije deonice. Setio se epizode koju nikad nikome, pa ni svom posetiocu neće otkriti, nego će to poneti sa sobom u grob. Reč je o događaju koji nikakve veze nije imao sa karlističkim ratovima, sa dvorskim spletkama, sa stranačkom politikom... Sećao se zaveta koji mu je položio monah što je došao u njegov šator u Miravetu u noći na Veliki petak 1836, nekoliko meseci pošto je brutalno streljana njegova majka Marija Grinjo. Epizoda je pobudila kod njega pomešana osećanja očuđenja i produbljenog, veoma dubokog razmišljanja, jer je tom prilikom izgubio svog mladog sedamnaestogodišnjeg sestrića, prema kome je inače osećao posebnu naklonost. Na mladića beše preneo svu svoju nežnost, svu svoju privrženost posle majčinog streljanja u Tortosi, još jednog pogubljenja nevine žrtve, koje je naredio vazda omraženi general Nogeras. Početkom Velike nedelje 1836. bio je zaokupljen organizovanjem napada na zamak Miraveta, predvođenog Tornerom, momkom iz samog mesta, u kojem behu potražili utočište preostali delovi poražene kolone liberala u blizini Tortose, tačnije, u naselju Roketes. Išli su uz obalu reke, prešli je kod moćnog prelaza Barufemesa i zaklonili se u bastionu. Bio je to utvrđeni templarski zamak koji su kasnije zauzeli hospitalci, a potom
ga napustili i oni. Delom je bio u ruševinama, ali mu je odbrambeni sklop bio još dovoljno sačuvan kako bi se iz njega pružao žestok otpor. Uz to, bio je smešten na vrhu brda iznad naselja Miraveta, sa bedemima od prirodnih stena koje su se naglo, kao u bezdan spuštale u divlje vode Ebra, zelene reke na svom putu prema plavetnilu delte na Sredozemnom moru. Vojnika je bilo svega tridesetak, a bila je tu i sedmočlana delegacija civila. Po svemu, kada su ih Tigrove trupe iznenadile u Roketesu, oni su u tajnoj misiji išli u zamak Miravet. Shodno tome, cela kolona se žrtvovala kako bi ova malobrojna skupina, uz sveđenu pratnju, ipak stigla do Miraveta. Ali te i druge pojeđinosti Kabrera je doznao tek kasnije, kada je u njegov šator stupio stari monah. Opsađeni su se junački odupirali. Kao iskusni poznavalac terena, Torner je uspeo da se sa reke popne uz jedan od kamenih bedema. U noči na Veliki četvrtak uvukao se u utvrđenje sa grupom karlista. Pobili su pet liberala i zarobili još desetoricu, među njima jednog poručnika. I oni su pobijeni, jer je u tom bratoubilačkom ratu vladao talion, zakon odmazde, po kojem nijedna od zaraćenih strana nije držala zarobljenike, makar se sami predali. Preostali, pola njih, zajeđno sa sedmoricom civila, ušančiše se u srcu utvrđenja koje je bilo zatvoreno teškim dverima na ulazu u prostrano dvorište zamka. Tada Tigar, na svom konju Garigo, sa svetim štapom pocrnelim od krvi koju je upio tokom pokolja i neprekidnih borbi prsa u prsa, i koji mu je toliko pobeda pribavio, te pod svojim belim plaštom i karlističkom kapom sa zlatnom kićankom, provalio je u utvrđenje sa sto ljudi. Opkoljeni su se celog dana branili. Don Ramon, kako su ga odani dobrovoljci zvali, razapeo je šator na jednoj od unutrašnjih zaravni, ipak zaklonjenoj tako da je bila izvan domašaja neprijateljskih metaka. Popodne, Kabrera je uputio izaslanike ne bi li se opsađeni predali. Ali ovi su odbili. Bila je to samoubilačka odbrana, pre ili posle prodreće unutar bedema i tu će svi pasti pokošeni kao muve. Oni su više voleli da izginu nego da se predaju. Don Ramon je naredio predvodniku Torneru da još jednom pokuša da pregovara; bilo je devet uveče. Po povratku, Torner mu je izložio situaciju: - To su sveštenici; svih sedam civila su monasi... Kad vam kažem. Nose monaške mantije, ali i mačeve, a na grudima im je otisnuto jedno drvo. Oficir liberala mi je rekao da su stvarno monasi i da nikada neće izaći otuda jer su došli po tajnu o kojoj posle treba da vode računa sve do svetilišta Crne Bogorodice Munsarata... Onih petnaest vojnika iz redova
liberala hoće da se preda. Oficir koji me je ispratio do izlaza kroz dveri sasvim mi je jasno to stavio do znanja. Monasi su poludeli, zatvorili su se u zamku, u kuli riznice, i neće nikad izaći otuda. Te lude nemaju vatreno oružje, neće ga; samo starinske mačeve širokog sečiva. Oficir mi je rekao da će te noći uoči Velikog petka, u praskozorje, otvoriti kapiju; on će se predati zajedno sa svojim vojnicima, ali me je zamolio da njima poštedimo život... Večeras treba da odgovorim, tačno u ponoć, tako što ću zapaliti baklju baš tamo, na tom delu zidina, to će biti znak... Šta kažete, don Ramone? - Dogovoreno, Tonere... Poštedećemo im život. Možeš da upališ baklju... Nego, kakvi su to monasi koji čuvaju tajnu da bi je odneli na planinu Munsarat? Šta to znači, Tonere? I, jesi li siguran u to što si mi rekao, da nemaju vatreno oružje, samo stare mačeve? - Da, don Ramone... Oficir koji mi je to objasnio bio je isto tako zaprepašćen kao vi ili ja. Do ovog trenutka izgleda da to ni sami nisu znali, njima je samo rečeno da treba svojim životom da brane tu misiju dok ne stignu do zamka Miravet, a potom do Munsarata. U osvit Velikog petka, zajedno sa odredom elitnih strelaca koji je bio njegovo lično obezbeđenje, a čiji je član bio njegov sestrić Huan, Kabrera je ušao u prostrano paradno dvorište. Oficir i petnaest vojnika se predalo u tišini. Kabrera je još jednom porazgovarao sa oficirom, ispitivao ga je. Čovek mu je potvrdio sve što mu Torner beše kazao. Život im je pošteđen, ali don Ramon naredi da im se odseku prsti obe ruke kako ne bi nikad više mogli da budu u vojsci. U zamku su bila sedmorica monaha. Kabrera nije mogao da se povrati od čuda, nikako da shvati šta se to zbiva... „Monasi koji čuvaju neku tajnu, a tu tajnu treba da odnesu na Munsarat? Tu meni nisu čista posla...“ Iz dvorišta do vrata koja vode do središta bastiona bilo je neka četiri metra visine. Sedmorica monaha, ludi ili šta god bili, kada su videli izdaju odmah su sklonili merdevine i zatvorili vrata. To isto prepodne, sa jedne osmatračnice, jedan od tih monaha glasno je prozborio: - Izazivam te, Kabrera... na dvoboj mačem, ovde u dvorištu. Izaberi svog najboljeg vojnika. Znam da si čovek od reči. Od tebe samo tražim, ako pobedim, da nas pustiš da odemo. Mi smo vitezovi monasi. Tigar je na ovu drskost odgovorio paljbom. U podne tog Velikog petka pokušan je upad u zamak kroz ulazna vrata iz dvorišta, uz pomoć merdevina koje je narod doturio. Činilo se da operacija nije opasna jer tokom čitavog tog prepodneva opkoljeni, koji su mogli da pucaju sa nekog bočnog prozora, nisu ni provirili. Huan, Kabrerin sestrić, hrabri
mladić koji je obožavao ujaka, hteo je svakako da učestvuje. Ne bi nijednog metka puške, kremenjače, sačmarice ili trabakule... Nijedno vatreno oružje. Ali sa gornje strane zamka počelo je da pada ogromno kamenje, gotovo blokovi, na one koji su nameštali merdevine. Bio je to potpuno neočekivani zaokret koji nije ostavio vremena za prestrojavanje. Kabrera, koji je bio na nekoliko metara, povikao je očajno: - Huane! Njegov sestrić je izdahnuo pod kamenom pločom koja mu je razmrskala lobanju i prosula mozak. Još tri dobrovoljca izgubila su život, a njih petorica su ranjeni. Don Ramon se izbezumio od bola i besa. Vikao je, plakao, razdirala ga je nemoć dok je u naručju držao sestrića smrskane glave; neprepoznatljivu gomilu mesa i kostiju... - Huane! 0 moj Bože! Šta su ti to uradili?... Ubili su mi ga! Platiće za to životom! Osveta! Jadna moja sestra! Prvo moja majka, a sada ti, koga sam najviše voleo na svetu... Pokušali su s penjanjem sa spoljne strane bedema, ali se i taj pokušaj pokazao neizvodljivim: kamenje i kameni ukrasi sa gornjih zubaca kruništa bivalo je sručeno na one koji su pokušavali da se penju. Uveče je stanje bilo neizmenjeno; sedmorica monaha, ne ispalivši nijedan hitac, i dalje su bili unutra. Kabrera je nekako obuzdao prvi nalet besa. Gorko se isplakao nad mrtvim telom svog sestrića Huana i zakleo se da će svojim rukama lično zadaviti svih sedam monaha. Onda onaj isti glas doviknu: - Kabrera, nikad nećete ući! Imamo dovoljno hrane i vode... Izazivam te... Dvoboj mačem ovde u dvorištu. Izaberi svog najboljeg čoveka. Ako izgubimo dvoboj, tačno u ponoć se predajemo. Ako pobedimo, u to isto vreme odlazimo... Kabrera je povikao odozdo: - Manje priče, pope, ili šta god da si! Prihvatam dvoboj! Ja ću se sam boriti svojim štapom... do smrti; ako me ubiješ, moji će vas ljudi pustiti... Ali ako ja pobedim... Vi ćete se predati, a onda znaš šta vas čeka. Platićete ovu nečuvenu drskost... - Imaš moju reč, Kabrera! Pripremi se za bojno polje, dnevna svetlost ističe. U dvorištu su ukrug postavili baklje; karlisti su se smestili naokolo. Kabrera, golih grudi i sa štapom u ruci, čekao je sa gnevom koji mu se ocrtavao na licu. Kapija se otvorila. Čovek obučen u dugu otvorenu tuniku
i belu košulju sa znakom kedra na grudima sišao je niz konopac. Bio je mlad, plave brade i kose; svi ga propustiše, napraviše mu špalir. - To je moj sin Giljermo, Kabrera... Preklinjem te da uzmeš jedan ili dva mača, koplje, buzdovan, štit... Borba je na smrt i neće imati samilosti. Glas se začuo odozgo, sa jednog od prozora kroz koji su se na vrhu zidine videle neke senke. - Ništa mi nije potrebno da bih osvetio pogibiju svog sestrića Huana... Ko god da si, bolje ti je da se pomoliš. Jer te čeka smrt. Molitva koju su na latinskom očitali ti monasi razlegala se odozgo dvorištem. Kabrerin protivnik se prekrsti, podiže mač i prinese pesnicu na čelo... - Hajde! Šta čekaš! Ubiću te, i ti si mi neki monah! Ne bojim te se! Osvetiću smrt svog zlosrećnog sestrića!... Huan je bio... bio je još dete... još je bio dete. Borba je započela. Monah se spretno kretao, oštrica glomaznog mača igrala je u vazduhu, zviždala je. Tigar je skakao s jedne na drugu stranu, uspevao je da izbegne nepogrešivo sevanje tog starinskog oružja kojim je mladi monah majstorski baratao. Kabrera je znao da svoj mač ne može da ukrsti s metalom jer bi mu se drvena palica slomila ma koliko da je drvo bilo očvrslo na žaru maslinovog drveta, po bojnim poljima gde je posejao užas među trupama liberala. Njegova strategija je bila jasna. Mora da se usredsredi, a da ne izgubi reflekse, mora da bude hladnokrvan i da osvetu ostavi za kasnije. Morao je da izmakne njegovim pokretima, da poskakuje, da bude stalno u pokretu, da se izvuče; igra nogu; kruženje i opet kruženje; biti strpljiv; čekati na pravi trenutak, dok se protivnik ne bude umorio, a protivnik neko ko je njemu ravan, ali ipak i on čovek i, kao takav, mora i on imati granicu izdržljivosti. Tada će on stupiti u dejstvo, zadaće precizan udarac i to će biti dovoljno da ga obori. Kao što je David pobedio diva Golijata. U jednom napadu monah je uspeo da sečivom okrzne Kabrerine grudi. Krv je ubrzo potekla iz duge posekotine koja mu je i bradavicu zahvatila. Kabrera je osetio probadajući bol metala, osetio je svrab, ali se povratio. U tim trenucima njegov protivnik je znao da ga drži u šaci pa je udvostručio svoje neprekidne napade, priterujući ga uz upaljene baklje koje su stvarale opekotine na Kabrerinim leđima. Razrogačenih očiju, Kabrera je slutio najgore, ne sme sada da promaši, jedan pogrešan pokret i taj mač će ga rasporiti. Prilikom skoka u stranu mač mu razdera butinu: bio je to čist rez, ne previše dubok; krv se slivala niz nogu, grudi su mu bile potpuno crvene. Kabrera je osetio nesvesticu, hramao je. Ali
pokreti njegovog protivnika, posle više od pola sata bez predaha, više nisu bili tako precizni kao na početku. Sve je teže dizao svoj teški mač. To je bio Tigrov trenutak i konačno je uspeo da ga štapom udari po mišici. Nije to bilo ništa, ali karlisti su povikali, pozdravili su svog vođu. Monah, koji dotle ne beše oklevao, ustuknu jedan korak kad je Kabrera prvi put preteći zavitlao štapom iznad njegove glave. To je bio taj trenutak protivnikove slabosti na koji je čekao. Tigar je poskočio iz sve snage, potražio levu stranu, suprotno od mača, i načinio veoma brz pokret kad se monah okrenuo da se odbrani; tada mu je zadao strahovit udarac u čelo... Povici nabujale radosti i euforije bili su zaglušujući. Karlisti su gromoglasno skandirali. Čuo se i smeh likovanja. Kabrera se zagledao u mladog mačevaoca izgubljenog pogleda, lica oblivenog znojem; bilo je to u magnovenju. Preteći je podigao ruku, čas na jednu stranu, čas na drugu. Monah ništa nije video, udarac u čelo ga beše zaslepio i mlaz krvi je oticao iz njegovog nosa i bojio plavu bradu natopljenu crvenom tečnošću. Mlatio je mačem bez ikakvog reda, te napred, te nazad, okretao se, dahtao, bio je gotov. Sad je Tigar njega držao u svojim kandžama i duboko je udahnuo posmatrajući ga sa izrazom istovremenog zadovoljstva i mržnje. Reka besa, gneva, osvete koju je hlađno obuzdao tokom megdana pokuljala je kao podivljala bujica. Poigrao se s njime kao mačka sa mišem među šapama. Prvim udarcem mu je izbio mač i zdrobio mu prste; drugim mu je slomio koleno, njegove kosti su zaškripale. Potom ga je tresnuo u rame, pa u lice. Svakim udarcem mu je lomio sve više kostiju; jadni momak je stenjao od bola, slep, teturajući se nasumice ispruženih ruku, ne znajući kuda da pođe dok je smeh karlista odjekivao među zidovima prostranog dvorišta. Odozgo su se čuli bolni povici moleći milost, čuli se uzvici koji bi bili zaklopljeni razularenom grajom ljudi oko obruča baklji. Kabrera se samo okretao, dizao štap i, bez gledanja, zadao bi nov udarac. Dok na kraju, već zasićen takvom igrom, nije naredio ljudstvu koje se smejalo i mahnito mu klicalo da ućuti. Ledena tišina pokrila je celo dvorište. Sa prozora zamka žamor glasova postajao je sve jači. Bila je to posmrtna molitva. Tigar podiže štap obema rukama. Monah je klečao pred njim, poražen, čekao je smrtni udarac. No i tako, podigao je jednu ruku kako je znao i umeo i na jedvite jade se prekrstio. Kabrera se osvrnuo oko sebe, nešto mu je bilo vrlo čudno. Nije prepoznavao sopstvene ljude. Njihova lica su bila sva ista, to su bile maske... Da, on ih je video kao karnevalske maske, sve jednake, bez ikakvog izraza. Osećaj mržnje i osvete ga je obuzeo i, ne misleći, protivniku je spustio zverski udarac posred lobanje,
u visini temena. I nastavio je da udara, zaposednut kao demon dok ga je i dalje udarao vičući... - Umri! To je za moga Huana, mog malog Huana! Oni su mu smrskali glavu... Ja ću tebi to isto. Osveta! Osveta! Potpuno izvan sebe, Ramon Kabrera je i dalje udarao taj leš koji je ležao na zemlji. Podigao je glavu i video kako njegovi ljudi ćute pod onim maskama. - Sine moj! - povikao je jedan od monaha s prozora. - Ne! Kabrera!... Prestani, imaj milosti! Sine moj! - Te poslednje razdiruće reči, zajedno sa plačem oca koji je užasnut posmatrao kako Kabrera komada lice i telo njegovog sina ostaviše bez daha sve koji su prisustvovali tom krvavom piru. Niko nije mogao da mu priđe iako su svi ćutali. Kabrera, bez snage, i dalje je udarao to beživotno telo, klećeći, plačući, vičući od besa i od muke. Bio je van sebe. Napad nekontrolisanog gneva beše ga obuzeo, njegovi dobrovoljci su ga poznavali, znali su da u takvim trenucima ne liči na sebe. Povikao je: - Garigoa, dovedite mi mog Garigoa!... Hoću da raskomadam ovoga ovde. Privezao je za konja beživotno telo tog mladog monaha vojnika i uzjahao na sedlo. Po dvorištu je poterao konja u kas pa u trk. Svi su ga posmatrali bez reči, u neverici; niko se nije usuđivao da bilo šta kaže. Napravio je tako nekoliko krugova dok iznuren, jer je u dvoboju uzgubio mnogo krvi, nije pao s konja. Otac mladog viteza, koji i beše predložio odmeravanje snaga na smrt, sada je s prozora vikao iznemoglim glasom. Kabreru su odveli do šatora da ga pregleda lekar. Dok su ga nosili na rukama, Tigar se uspravio i povikao: - Dovedite mi tog nesrećnika...! Neka ga niko ne dira, on je moj... To je moj plen, moja osveta... Jeste li me čuli? Moj je! Meni pripada!... Ubiću onoga koji ga bude dirao... Dva ađutanta su ga smesta poslušala: dovukli su leš po podu i ostavili ga privezanog za kočić ispred Kabrerinog šatora, gde su mu lekari ušivali rane na grudima i na nozi. Neposredno pre ponoći Kabrera se uznemireno trgnuo iz sna. Pomoćnik mu je pomogao da se uspravi... - Deder, dobro sam... - Lekari su rekli da ne smete da se pomerate, don Ramone... - Dobro mi je, momče... sve je prošlo. Kabrera ode do ulaza u šator, razgrnu ciradu i zagleda se u tu gomilu
mesa na podu, u unakaženi leš mladog monaha... Vratio se unutra i upitao: - Jesu li se predali? - Još ne, don Ramone. Otići će taćno u ponoć, tako su rekli... Sada se mole... Zar ne čujete njihov poj? - Da, stvarno... - Želite li nešto za jelo? - Ne, možeš da odeš... Hoću da budem sam. - Ali, don Ramone... Ja sam na straži. - Poslušaj me, čuješ... Udalji se od šatora. Hoću da budem sam... - Kako vi kažete. Verni dobrovoljac se udaljio. Kabrera je izašao napolje, ponovo se zagledao u namučeni leš, ali pred sobom je samo video smrskano lice svog sestrića Huana i lice svoje majke, streljane u Tortosi. Vrhom čizme okrenuo je leš... Video je tada nešto što mu je privuklo pažnju. Nesrećnik je oko vrata imao privezanu malu kožnu vreću. Bila je potpuno umrljana krvlju. Sagnuo se da je istrgne i time još više unizi svoju žrtvu, ali nešto zadrža njegovu ruku. Snažan udarac vetra podiže oblak prašine oko njega dok se posmrtna molitva monaha gubila uz obale reke. Kabrera je osetio veliki umor pa je ušao u šator. Tu je razgovetnije čuo monahe; biće da nedostaje svega još malo do ponoći, vreme predviđeno za njihovu predaju, i Kabrera se zamislio šta da učini s njima. Bio je sit tolike smrti pa ih može i pustiti da odu. Još nije bio siguran u svoju odluku, kad je, utom, začuo korake blizu šatora. Potražio je svoj štap. Sedeo je na poljskoj kožnoj stolici i nije imao vremena da ustane... - Don Ramone... Smilujte se na mene... Ja sam samo ucveljeni otac i dolazim da od vas zatražim telo svoga sina kako bih ga hrišćanski pokopao... Prepoznao ga je: bio je to monah s kojim se dogovorio o dvoboju. Otac poginulog viteza, postariji čovek koji đolazi nenaoružan, u tunici i s kedrom na grudima. Kosa i brada su mu bile bele kao sneg. Starac pade ničice i poljubi njegova stopala... - Bezumniče... U smrt si poslao sopstvenog sina. Zašto? - prezrivo mu je rekao Tigar. - Bio je nepobediv s mačem... Najbolji. - Dok se nije spotakao o moj štap. Već si izgubio jednog sina... Hoćeš li sada i život da izgubiš, budalo matora? Kako si se usudio da dođeš i staneš pred onoga ko ti je ubio sina? Starac podiže glavu i reče mu: - Setite se svoga oca, Kabrera, njemu je isto toliko godina kao i meni i
već je prevalio zloslutni prag starosti... Došao sam da preuzmem sina koga ste mi ubili, smilujte se na mene, jer samilost meni sleduje još i više, pošto sam se usudio da uradim nešto što niko drugi nije: da prinesem usnama ruku onoga koji je usmrtio moga jedinca. On je samo mene imao na svetu... Tako je govorio ostareli vitez dok je među svojim rukama stiskao Tigrovu ruku i ljubio je kroz suze. Sećanje na nedavno umrlu majku uzdrmalo je Ramona Kabreru. Bio je potresen, poželeo je da plače za svim voljenima, za sestrićem Huanom, snažnim i plemenitim mladićem prema kome je osećao ogromnu naklonost. Kabrera je sestri obećao da će njenog sina štititi svojim životom, a sada je mrtav... Tigar je briznuo u neutešan plač kad se prisetio oca, koji je umro kad je njemu bilo devet godina. A onda se setio lica majke, okrutno streljane po nalogu generala Nogerasa. Sećanje na te trenutke potpuno ga je dotuklo. Starac i Kabrera su pali jedan drugome u zagrljaj dok su u šatoru oplakivali svaki svoje. Napokon ga je Kabrera nežno odmakao od sebe i kazao mu ove reči: - Povedi svog sina, starče... Izađi iz mog šatora, nemoj da me dovodiš u iskušenje, sahrani ga, idi dok mi se suze nisu osušile i dok me još drži sećanje na moje voljene koje si ti iskopao iz grobnice mog pamćenja... Sada je na tebi da dostojno sahraniš sina: bio je odvažan ratnik, borio se srčano i zaslužuje dostojanstveni ispraćaj. - Tako ću i uraditi, Kabrera... Hoću da ga odvedem do svete planine Munsarat. Do svetilišta Crne bogorodice. Tamo ću mu svojim rukama iskopati grob... Starac se okrenuo, ali kad se već spremao da izađe, Kabrera mu reče: - Stani! Gde kažeš da ćeš ga sahraniti? - Na Munsaratu... Kroz Tigrov um je proletelo ono što mu Torner beše rekao na početku pregovora, a što je potom potvrdio i oficir liberala koji im je otvorio kapiju... - Munsarat? Zar se niste tamo zaputili u tajnoj misiji zbog koje ste dobili pratnju liberala? Starac se skamenio. Nije znao šta da odgovori, proteklo je nekoliko napetih trenutaka. Kabrera dohvati štap koji je stajao tu blizu i podigao ga... Starac je pognuo glavu... Ponovo je pao ničice na pod. - Sačekajte, don Ramone... Mislim da treba da znate celu istinu. Moja osećanja i moj bol bili su iskreni kad sam došao ovamo da potražim svoga sina. Nemojte u to uopšte sumnjati. Ali, jeste, ima tu još nešto... i mislim da sada mogu da govorim otvoreno sa vama... samo vas jedno
molim: moraćete da mi se zakunete da o tome što vam budem ispričao nećete nikom reći ni reč... - Ti od mene još i zahtevaš i zakletve? Starac je kleknuo pa mu je čvrstim glasom, bez oklevanja, rekao: - Ne bojim se smrti. Ubijte me, ako je to vaša želja, moj život vam pripada... Vi ste častan čovek i razumem vaše razloge. Ništa ne mogu da vam otkrivam ako mi se prethodno ne zakunete. Imate moju reč. Ovakav stav je iznenadio Kabreru. - U redu je, starče, večeras se previše toga dogodilo, umoran sam i nije me volja da sad ubijem još i bespomoćnog starca koji ima smelosti da dođe u moj šator da zatraži leš svoga sina kojeg sam mu ubio u pravičnom dvoboju... Govori već jednom i kunem ti se da nikad nikom neću obelodaniti tvoje reči. - Kabrera, moj sin je bio nosilac tajne... Nosio ju je oko vrata u malenoj kožnoj vreći. Mi smo sedmorica čuvara Morije, brda u Jerusalimu na kome je sagrađen Solomonov hram. Naša zadužbina osnovana je hiljadu godina pre Hrista, mi smo se ovekovečili u vremenu. Ima tome mnogo godina kako su vitezovi koji su nam prethodili doneli u Svetu zemlju najdragoceniju svetinju hrišćanstva. Red Hrama nam je služio jer smo mi bili njihovi očevi. Iz tog razloga svetinja je bila pohranjena u Parizu, pod nadzorom vitezova templara, ali kad je njihov red pao 1307. godine, relikvija je preneta ovamo, u zamak Miraveta, koji je grčevito odolevao. Tu je ostala skrivena preko pet stotina godina. Nas Sedam stabala Morije ovekovečili smo se u vremenu, nas sedmorica vitezova čuvali smo tajnu koja je upravo ovde sakrivena, na jednom mestu kule riznice. Niko ne bi nikad mogao da nasluti gde je. Ova tvrđava je išla iz ruke u ruku, prvo su tu bila braća hospitalci, potom je tvrđava napuštena. Svetinja je sve vreme ovde, možda bolje čuvana nego ikada; mi smo to znali i bili smo uvereni da je ovo pusto i napušteno mesto zaista najpogodnije... ali ovaj građanski rat, najava da će trupe zaposesti zamak, da ima čak planova da se bedemi i zidovi podupru i ojačaju, naveli su nas na bojazan, pobojali smo se da je svetinja ugrožena. Zbog toga smo odlučili da nešto preduzmemo. Morali smo da dodemo po tajnu i da je premestimo na Munsarat. Tamo će biti na sigurnom. Za nekoliko godina, krajem ovog veka, mora da bude predata velikom neimaru koji će sagraditi hram. To je sve. - Starče, već kad si počeo, hoću da mi kažeš istinu do kraja... Kakva je to tajna? - Kabrera, izađimo iz šatora pa ćete je videti svojim očima.
Ostareli general zauvek je zatvorio prozor prošlosti. Za trenutak se prisetio vizije tajne, setio se prizora svetinje. Čak ju je na čas držao u ruci sve dok udarac vetra ne zazvižda odajama zamka. Onda je opet u magnovenju video masku nestvarnogbleska. Glasovi monaha su se tog istog časa ugasili. Bilo je dvanaest časova u noći Velikog petka 1836. Don Ramon je nešto osetio u ruci. Nešto hladno, nešto toplo... Nešto što ga je preplavljivalo. Zaista se uplašio, osetio je jeziv strah, a u isto vreme i neobjašnjiv poriv koji se rađao u najdubljem sloju njegov svesti, što mu je govorilo da treba da tom jadnom starcu pomogne da ispuni svoju misiju. I tako je i postupio. Don Ramon Kabrera naredio je grupi svojih ađutanata da prate monahe do Munsarata, gde je tajna skrivena u jednoj ogromnoj špilji ispod svete planine, pored leša mladog viteza Morije koga je on ubio u ravnopravnom dvoboju.
KORNJAČA Četvrti deo
16. - U ovoj četvrti sam provela preko pola života - rekla je Marija dok je ispijala svoju šolju kafe. Ujutro u sredu sedmog juna, pre odlaska u Sagrada Familiju gde je bila kornjača, zastali su u jednom baru i ulici Marina. Kroz velike izloge mogli su da vide hram. - Deda je bio veliki poklonik Gaudijevog dela. U stvari, poznajem hram kao rođenu kuću. Često smo ga obilazili, isto kao i park Guelj. Migel ju je slušao. Nije želeo da komentariše, ali je pomislio kako se starac dugo prepuštao svom ludilu. Kada ga je sustigla bolest, više nije mogao da razluči stvarnost od uobrazilje. A svaka Marijina reč to mu je potvrđivala. - Govorio je da je Gaudi išao ispred svoga vremena, uvek bez ostatka. Nikad niko nije ništa slično napravio pre toga, a ni posle. Izgleda da njegovo delo i njegova zadužbina nemaju kontinuiteta. Tako mi je govorio. Gaudi je improvizovao u hodu, stalno je nešto menjao i ispravljao, jednako je radio rame uz rame sa konstruktorima, zidarima, stolarima, kovačima, radnicima uopšte. Kažem ti, stalno ispravljajući, poput umetnika. Govorio je da je gotika nesavršena umetnost i da njena zdanja stiču lepotu samo u ruševinama, kada ih obavije priroda iznova zastala je, pokazala na hram i nastavila. - Totalno delo, spoj skulpture i arhitekture... Odblesak prirode. - Opet je napravila pauzu i rekla - Sad bi bilo nemoguće napraviti takvo zdanje. Ne uklapa se ni u jedno urbanističko rešenje, i, naizgled, ništa tu nije opravdano, valjano obrazloženo, bar poduprto odgovarajućim nacrtima. Među njima dvoma usledio je poduži tajac. Još nije bilo šest sati, ali je odjednom pozadinska gradska vreva preplavila ukupnu atmosferu. Migel je i dalje posmatrao hram, u glavi je obilazio njegovu unutrašnjost. I on je građevinu poznavao kao svoj dlan. Uostalom, ko u gradu ne poznaje Sagrada Familiju? - Zašto smo stali ovde? - Hoću nešto da ti pokažem. Da platimo? Izašli su iz kafeterije i u tišini pošli prema kapiji Hristovog rođenja, na istočnom pročelju. Toj fasadi, što gleda na istok, prilazi se iz ulice Marina u kojoj su bili njih dvoje. Jedinstveno zdanje opet je na njih ostavilo snažan utisak. Bio je to uznemiravajući osećaj koji je u njihovom duhu
pokrenuo nešto duboko. Prešli su ulicu i uputili se pravo prema kapiji. Napokon su stigli do nje. Onda je Marija pokazala na ono što su tražili. - Evo ga, tu je čovek konzola. vidiš li ga? Migel ga je video. - Čovekovo iskušenje; otelovljeno zlo sa orsinijevom bombom u ruci. Sve skulpture na ovoj fasadi osmislio je Gaudi. Skulptorsku kompoziciju izveo je njegov saradnik Ljurens Matamala. Migel ju je slušao ne skidajući oči sa skulpture. Čovek s bombom u ruci, spreman da je baci. Bilo je nešto strašno u toj kompoziciji. Osećao je to u sebi. -To je on... Ne znamkako da objasnim. Videla sam ga u autobusu. Ona dvojica koja su me pratila bili su identični; bili su kao blizanci, njihov izgled, njihov izraz. To je bio on! - reče pokazujući rukom. - Zašto ćutiš? - Zvuči mi kao potpuna ludost... Moramo hladno da razmislimo. To što mi govoriš je nemoguće. Mora da ima na stotine, na hiljade ljudi koji liče na ovu figuru. Ti se predaješ iluziji. - Dakle, to što su nas proganjali mecima bilo je samo iluzija!? - Ne, hoću samo da kažem da povezuješ stvari koje nisu u vezi. Slažem se da je ono juče bilo čupavo. Ta nismo mi neki narko-bosovi pa da otvore vatru na nas usred ulice Balmes, ali od toga pa do toga... da je ova skulptura foto-robot zlikovca... To je zaista bizarno, Marija. U suštini, Migel nije bio duboko uveren u to što je govorio. Kada se jedan od razbojnika bacio na auto, u tom kratkotrajnom magnovenju, dok je davao gas, jeste u tom nasilniku bilo nečega zbog čega mu se sada učinio sličnim tom kamenom liku. No više je voleo da to porekne. Nije želeo da je dodatno zabrine. Nastavili su da razgledaju hram. Nešto ih je podstaklo da podignu glave. I oboje su, u isto vreme, osetili kao da hodaju po unutrašnjosti jedne ogromne šume; po samom središtu šume izuzetno visokih stabala i grana, gotovo prozračnih, čije se krošnje ne naziru jer se gube među oblacima. Migelu se učinilo kao da je na mestu tajanstvenih linija i nematerijalne svetlosti odakle se izdižu raznobojni odsjaji vitraža. Sve je bilo kao u nekoj izmaglici. Sa matematičkog stanovišta, bio je zaista zadivljen. Ne razume se u arhitekturu, ali zato poznaje matematiku. Tu je područje središnje praznine, jedan nestvaran prostor odakle kao da se cela zgrada uobličuje. Hram je živo biće; živa biljka. A ta savršena serijalizacija, to gotovo prirodno nizanje koje uspostavlja dinamički red pre je matematički negoli arhitektonski koncept. Gaudi je očigledno vladao matematikom života,
fraktalnim redom; ponavljanjem istog modela u beskonačnost, dovodeći u pitanje zakone fizike, ali i Njutna, Euklida i Pitagoru. Celokupna nauka prošlosti svedena na nulu. Jedna mala, neznatna decimalna neravnoteža, broj to: 3,14159... neophodan za izračunavanje svoda, kruga, bilo koje površine u prirodi, uvek zatalasanoj jer se opire pravoj liniji, savršenom kvadratu. A potom, kako se razvija izvorni model, tako to malo odstupanje koje on vuče sa sobom poprima razmere što će na kraju upropastiti ceo proračun. Gaudi se smejao svemu tome. Njegove ruke su bile vešte sa kanapom. - Na šta misliš? - Na matematiku. Oboje su se osećali privučenim i uhvaćenim tim prostorom. Blaga promena svetlosti preobražava unutrašnjost tako što postaje slap polutame. - Postoje dokazi o njegovim političkim stavovima u mladosti - rekla je Marija. - Čijim? - upitao je on, rasejano. - Gaudijevim. Toga sam se jutros setila. - I to ti je deda rekao? Ona je nastavila, ne obazirući se na njegovo pitanje. - U svom ranom razdoblju učenja, kad je pohađao gimnaziju u Reusu, sprijateljio se s još nekim učenicima, među njima su bili Eduard Tuda i Žuzep Ribera. Ovaj je bio iz LAspluge, blizu manastira Publeta. Njih nekoliko je odlazilo na izlet u manastir. Bili su puni zanosa i sanjali su o njegovoj restauraciji. Čak su izradili jedan plan i sastavili zvanični memorandum. Namera im je bila da Publet pretvore u komunu, u neku vrstu samodovoljne proizvodne i potrošačke zajednice. To su isto zastupali tadašnji utopijski socijalisti. U tom smislu, antiklerikalizam te grupe mladih nije mogao da bude izričitiji. - Dobro, neka su i bili utopijski socijalisti, ali, kuda želiš da stigneš tim putem? - Ne znam; samo sam se setila da ima mnogo toga nepoznatog o Gaudijevom životu. Samo to. Bez reči su izašli kroz kapiju Hristovog stradanja, Pasije. - Hajdemo, kornjača nas čeka. Nije bila jedna, nego su bile dve kornjače. Ali Marija je i to već znala. „Jedna, lice zmije; druga, noge drvene... tvrdo odozgo, tvrdo odozdo“, razmišljala je. Zajedno podupiru stubove koji sa obe strane uokviruju ulaz
u hram. - Šta treba da uradimo? - Prvo, da odaberemo kornjaču, onda da vidimo da li ovo ulazi u nju rekla je ona, vadeći neobičan ključ iz džepa. Srećom, u to vreme nije bilo posetilaca. Migel je stao ispred Marije dok se ona saginjala i ispitivala odabranu kornjaču: prvu sleva gledajući hram spreda. - Zašto ovu na levoj strani? - Pa, za početak treba jednu izabrati... Lice zmije. Druga nema lice zmije, ali, da čudno je, ta nema ni drvene noge a, prema pitalici, jedna treba da ima lice zmije, dok druga treba da ima drvene noge. Migel se osećao smešnim, ali je nastavio da je pokriva dok ona ispituje kornjaču. Počela je da je opipava tražeći mesto u koji bi ključ mogao da uđe. Onda joj pade na pamet. Stavila je ključ preko jednog kornjačinog oka i pritisnula. Ništa se nije desilo. To je isto pokušala s drugim okom. Onda su njih dvoje odjednom začuli onaj čudnovati zvuk kao kad se tromi zupčanici pokreću. Prednji deo, dakle glava i obe kornjačine prednje noge polagano su se otvorile kao kutija. - Vidi ti ovo! - uzviknuo je Migel, koji beše prestao da drži stražu i sada je gledao kako se, veoma sporo, ta kamena fioka izvlači napolje sve dok se nije sama od sebe zaustavila. Jedna pomisao mu je proletela kroz glavu i mahinalno je pogledao na sat: bilo je šest i šest ujutro. - Ahil i kornjača... Zenonovparadoks... Trka je počela. - Šta kažeš - upitala je Marija. - Ne, ništa; ne znam... nešto sam valjda glasno razmišljao. Nešto je bilo tamo unutra. Marija je zavukla ruku: na dnu, isklesano u kamenu, bilo je lice zmije. Fioka je tad počela, opet veoma sporo, da se zatvara. Marija se ponovo prisetila pitalice: „Lice zmije.... Ali, onda... Šta je s drvenim nogama?“ reče u sebi. Bez razmišljanja prišla je drugoj kornjači, uglavila ključ na jedno oko, potom i na drugo. Migel ju je začuđeno gledao, ne shvatajući šta ona to radi... Ključ nije odgovarao. Šta je s drvenim nogama? Iz prve kornjače su izvukli samo jednu kutiju. Bila je to omanja pravougaona kutija nekih dvadeset centimetara dužine i četrnaest širine. Visina nije dosezala četiri centimetra. Izradena je od kedrovine svetle boje. Na gornjem delu ima reljefne brojeve od nule do devet, a na bočnoj strani, nešto kao malu fioku bez ikakve brave. Migel je zatresao kutiju, iznutra se začuo metalni zvuk. Zatim je kutiju ispitao sa svih strana ne bi li pronašao način da je otvori, pa je tako pritisnuo nekoliko brojeva graviranih na gornjoj strani.
- Siguran sam da je to neka kombinacija. Ali bez nekog početnog traga, mogućnosti su beskrajne. - Hajdemo odavde - rekla je Marija. - Zašto? - Na otvorenom smo, neko može da nas vidi. - Članovi neke satanističke sekte? - našalio se Migel. Ona nije odgovorila. U suštini, ni Migelu nije bilo do šale. Posle ovoga što se desilo s kornjačom, više nije znao šta da misli. Stavio je kutiju u unutrašnji džep sakoa, potom su otišli. To popodne Migel je odlučio da pođe sa Marijom u dom za stare. Ako iko može da im omogući kombinaciju za otvaranje kutije, to je svakako bio gospodin Hivelj. Ali starac je bio u dubokoj magli. Nije ni primetio njihovo prisustvo. Marija mu je pokazala kutiju. Ali starcu je pogled bio izgubljen. - Sećaš li se brojeva?... Kombinacije?... Kako se otvara, deda? - Učiteljeva smrt - rekao je posle dužeg iščekivanja tako krhkim glasom da su jedva razabrali šta govori. - Šta kažeš, deko? - Učiteljeva smrt - ponovio je. Ostali su pored njega više od sat vremena. Veče se već spuštalo kad su odlučili da odu. - Učiteljeva smrt - još jednom je ponovio dok su oni zatvarali vrata. - Vratićemo se sutra - pokušao je Migel da je obodri pošto je upalio automobil. - Da, možda ćemo biti bolje sreće - rekla je Marija neuverljivo.
17. Ujutro osmog juna Huan Hivelj se molio. U naizmeničnom uključivanju i isključivanju pamćenja, kada bi se svest stropoštala niz bezdan ništavila, on se grčevito držao molitve; bila je to jedina uteha koja mu je još ostajala. U sobi doma za stare njegov um je opet plutao. Klečao je ispred kreveta pred jednostavnim drvenim raspećem. U prvim jutarnjim časovima njegovum je bio bistar i, ne gubeći vreme, dugo je razgovarao sa ocem Honasom. Deda mu je sve ispričao, baš sve... sve čega se sećao, pod tajnom ispovesti. Pokucali su na vrata. Huan se nije obazreo, znao je da je blizu granice bezdana, da će mu svest iščileti. To lupkanje preko drveta bilo je kao neki odjek. Dopirao je izdaleka. Vrata su se otvorila. - Imate posetu... Vaš prijatelj iz detinjstva - rekla je bolničarka koja je te noći bila dežurna pre nego što sada ode s posla. Oči starca su zasijale kao žeravica u mraku. Vihor prizora i sećanja preplavio mu je svest. Pogledao je bolničarku pravo u oči i ona obori glavu. Bila je njihova; nema u to sumnje. Pronašli su ga. Znao je da je kucnuo njegov čas. Čekao ga je... Toliko se plašio tog ubilačkog, tog neljudskog pogleda koji je vrebao na njega još od detinjstva... Od onog dana kada je stari učitelj pao nasred ulice... Neko je ušao i bolničarka je polako zatvorila vrata za sobom, dok se činilo da posetiocu potvrdno klima glavom. - Asmodeo... - promrmljao je deda praznog pogleda. - Bilo je pitanje vremena kad ću te pronaći. Stari vitez je znao da je to nemoguće. - Ja sam s tobom odavno svršio - rekao je stari vitez više kao za sebe. „Zlo uvek pokazuje isto lice“, setio se stari vitez da mu je učitelj mnogo puta ponovio. - Ali ne i sa zlom, to ti je jasno, zar ne? Da, jasno mu je bilo. - Skini masku. Hoću da vidim tvoje novo lice. Da znam ko si sada. - Uvek imamo isto lice. Mi se ovekovečujemo. Besmrtni smo. Ne. Zlo nije besmrtno. Zato je tako dugo i čuvao tajnu. Zbog toga je ta utvara sada tamo. Zato što se zlo ne plaši. Zato što druge ugrožava.
Da, isto lice... ali drugi ubica. Došli su po njega. Ipak se plaše, pomislio je stari vitez. - Našli smo te, Huane. Već sam ti rekao da je bilo pitanje vremena. Mi zapravo znamo za tebe otkad si ostao sam. Mogli smo odavno da te uklonimo s puta, ali mi hoćemo tajnu. Jesi li to nekome ispričao? Stari vitez je kleknuo i nastavio da se moli. - Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da bude carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja kako na nebu tako i na zemlji,... - Ništa ti tvoje nebo neće pomoći; došao sam da te ubijem. Njoj si ispričao, zar ne? Jesi li joj rekao gde si je sakrio? - prekide ga. Ali je stari vitez nastavio da se moli. - Jesi li to rekao Honasu? To mu je ime zazvučalo kao iz velike udaljenosti: Honas? - ...da bude volja Tvoja kako na nebu tako i na zemlji - ponavljao je stari vitez. Ubica ga je pogledao u oči i shvatio da je starac ponovo utonuo u bezdan, u neko mesto odakle više ne može da ga čuje. - Drtino izlapela! - povikao je srdito. - Gde si? Ali stari vitez ga nije čuo. - ... hleb naš nasušni - nastavljao je sa nekog drugog sveta. Asmodeo beše prekasno stigao. Sad je ona bila na redu. - Ti mi više nisi od koristi - rekao je prezrivo. Otvorio je vrata sobe i pogledao na obe strane: hodnik je bio prazan. Pri dnu je bilo stepenište. Asmodeo je uzeo starca pod ruku. Stari vitez je ustao i pitomo pustio da bude vođen dok je dovršavao molitvu. Pogled mu je bio zagubljen u začaranoj šumi. Huan više nije znao ko je, njegovo pamćenje je bilo kao let golubova. Sporo su išli sve do prvog stepenika. Čovek mu je tu zadao težak udarac u potiljak i onda odgurnuo beživotno telo niz stepenište. Telo se otkotrljalo i celim putem bivalo dodatno izudarano, sve dok kraj stepeništa nije zaustavio taj pad, kojim je telo završilo gotovo u fetusnom položaju. Asmodeo se spustio niz stepenište, uklonio je starca nogom. Lice starog viteza bilo je kao u novorođenčeta. Nije bilo bola. Samo spokoj. Kao da je pronašao svoj put. Let golubova uputio se ka nebu, izgubio se u ogromnom i svetlećem plavetnilu; više im krila neće zaustaviti, nikad se više neće vratiti na obalu. Asmodeo je osetio da ga mrzi, da mrzi to lice. Mrzi taj život koji je on zauvek okončao. Mrzi tu matoru budalu. Mrzi sve što on predstavlja. Otrov se cedio u dnu njegovih zenica, pretvorenih u tamne dimnjake iz kojih je kuljao dim zla.
Bolničarka je dotrčala i videla ceo prizor. Ali u njenom izrazu nije bilo užasa. - Otac Honas je poslednji bio s njim - rekla mu je. Potom mu je prenela adresu parohije. Asmodeo je napravio neku životinjsku grimasu pomešanih osećanja i nezadovoljstva i zadovoljstva. Ništa više nije rekao. Izišao je polako. Udaljio se. Napustio je to mesto; napustio ga je kao utvarna senka koju oživljava bolesna žuč pakla. Bolničarka je stala da čeka pored starca. Stajala je. Nije se pomakla. Tišina je u domu bila sveopšta. Minut. Dva. Onda je pozvala na uzbunu.
18. - Gospođice, veoma nam je žao... Težak udes. - Upravnik doma je pokušavao da bude ljubazan. Kada ju je tog jutra pozvao telefonom nije znao kako da joj saopšti vest, ali devojka je odmah naslutila kakva je ta vest pa je petnaestak minuta kasnije već bila u domu sa Migelom. - Deda... - reče Marija iskidanim glasom kad ga je prepoznala. Ležao je na nosilima; pokrivao ga je čaršav natopljen krvlju. Ambulantna kola su čekala napolju, na ulazu u dom. Videli su je kad je stigla, kad je izašla iz taksija, a ona strepela od najgoreg. Pored ambulantnih kola, preko puta su bila parkirana i policijska kola, na nekoliko metara od ulaza. Istražni sudija i veštak za sudsku medicinu stigli su još ranije i već su bili završili posao dizanja leša. Nesrećni slučaj, po svemu sudeći; žalostan udes. - Smiri se - rekao je Migel grleći je kad je video da je potok suza potekao njenim licem. Marija je pokušavala da se pribere, da ostane pribrana. Nije mogla to da izbegne, pa se udaljila od njih, i od Migela i od upravnika doma. Povukla se sva snužđena, pognute glave. Dva muškarca su ostala ne znajući tačno šta jedan drugom da kažu. Oko njih, radoznalci, i bolničarke i policajci. Migel ih, međutim, nije video. Bili su oko njega, ali on ih nije video. Upravnik ga je pogledao ne znajući šta da mu kaže. Onda se ona vratila. - Dobro sam - rekla je iskidanim glasom. Ali to nije bilo istina. Tokom vožnje taksijem pobojali se najgoreg, a posle se ispostavilo da je bojazan bila osnovana. Preko telefona nisu hteli da joj kažu istinu, celu istinu. Samo da hitno dođe. - Nismo mogli ništa da učinimo, on je bio bolestan. Kao što i sami znate, u poslednje vreme njegova bolest... sve se više pogoršavala. Mogli ste u to da se uverite prilikom poseta. - Ali, zar ga vi niste negovali? Šta se desilo? - Mislimo da se stropoštao niz stepenište i teško udario glavu... tako je rekao veštak za sudsku medicinu. - A u vidu izvinjenja, dodao je: - Činimo sve što je u našoj moći, ne može da bude po jedna bolničarka za svakog
bolesnika. Treba da razumete: ovo nije zatvor. Naši bolesnici treba da imaju svoj prostor. Jesu oni pod nadzorom, ali želimo da veruju da imaju i izvesnu samostalnost. - Nadzor koji baš i nije neki - rekla je ona pomalo ojađeno. - Imamo tri dežurne bolničarke po spratu. Pretpostavljamo da se udes desio kada su sve tri bile zauzete po različitim sobama. Osim toga... Upravnik je zastao. Kako da kažem, pomislio je. - Osim toga? - upitao je Migel. - Policija ne isključuje mogućnost samoubistva. - Moj deda se nije ubio! Nikad mu tako nešto ne bi ni palo na pamet. - U normalnim okolnostima, ne, ali... - Nikad! - ponovila je tako odlučno i s tolikim jedom u glasu, da je upravnik na tren ostao bez reči. - Shvatite, mi mislimo da je udes, da je pao niz stepenište i da je nezgodno udario potiljak. Ali policija... uostalom, znate već: ona nikad ne odbacuje nijednu mogućnost. - Moj deda je bio pobožan. Takva mogućnost mu nikad ne bi prošla ni kroz maštu. Uveravam vas da je čekao moju današnju posetu. Upravnik je ćutao kako se ne bi dalje raspravljao s devojkom. - Hoću da ga vidim poslednji put - rekla je ona otečenih očiju i iznova vlažnih obraza. Upravnik i Migel su je ispratili do mesta gde je bio leš koji su nosila dva bolničara i koji samo što nije unet u ambulantna kola. Upravnik im je dao znak i oni su se zaustavili. Pored njih, a u pratnji dvojice policajaca, čovek srednjih godina, ne preterano visok, nešto je zapisivao u svojoj beležnici dok je besno žvakao lilihip. Prišao je skupini. - Ja sam inspektor Mortimer, Agustin Mortimer... Vama na usluzi, gospođice, veoma mi je žao... -rekao je dok se predstavljao i vadio lizalicu iz usta. Marija kao da ga nije ni čula. Migel stisnu ruku koju mu je inspektor pružao. Potom je naložio jednom policajcu da podigne čaršav koji je pokrivao starčevo lice. Ona nije mogla to da izdrži pa se prepustila Migelovom naručju. - Nemoj da plačeš... - Mnogo nam je žao. Ovo je ozbiljna stvar za ustanovu na čijem sam čelu. Ako vam nešto bude potrebno... - ponovio je upravnik doma. Ona ne odgovori. - Ako nije problem, trebalo bi da vam postavim nekoliko pitanja rekao joj je inspektor Mortimer. Ona potvrdno klimnu glavom.
- Ko je poslednja osoba koja ga je videla živog? - upitao je Migel upravnika. - Bolničarka koja je noćas bila dežurna, naravno... Gospođa Rosario. Potpuno jeutučena, onajevrstan profesionalac. Pozvali su je iz druge sobe, a izgleda da su i njene koleginice bile zauzete. Sve bolničarke nose uređaj na koji pacijenti mogu da ih zovu kad god žele; imaju dugme iznad kreveta. To je prvo što nauče... - Da, ali nisam mislio na bolničarku... Nego, da li je razgovarao sa nekim? - insistirao je Migel. - Sačekajte trenutak... da, jeste, sa ocem Honasom, ispovednikom, on ga je poslednji video jutros. - Otac Honas? Ispovednik? - iznenadio se Migel. To ime je uzbunilo Mariju. Honas... šta joj deda beše rekao u vezi sa Honasom? - Mi smo laička institucija, ali mnogo pacijenata je katoličke veroispovesti. Onda tražimo da dođe otac Honas. On nam uvek stoji na raspolaganju, pravi je svetac, a sa gospodinom Huanom je vodio duge razgovore. On je bio njegov duhovni vođa. U stvari, on je bio mnogo više od toga; bili su prijatelji. - Pa ga je tako rano posetio? - Pa, otac Honas ima misu u pola devet. I mada može da izgleda čudno, često je gospodina Huana obilazio u neuobičajeno vreme, pre mise. - Mogu li da ga vidim? - upitao je Migel. Od svih tih pitanja inspekor Mortimer se primetno uzvrpoljio. Nije voleo da mu preotmu ulogu. On je taj koji postavlja pitanja. Osim toga, sve je to već uneto u izveštaj, ali se nije usudio da prekine. - Ne živi u domu. Kao što sam vam upravo rekao, ovo je laička institucija. On je u parohiji San Kristobal, u Slobodnoj zoni. - I čak je otuda dolazio da ispoveda dedu? - upitala je Marija, koja je pomno pratila razgovor. -Tako je on zatražio kada ste juče otišli. Insistirao je pa smo ga pozvali telefonom. Otac Honas dolazi i odlazi... kao da je još jedan član ove kuće. - Možete li da mi date njegovu adresu? - upitao je Migel. - Možda bi mogao da nam pomogne. - Ne brinite, mi smo ga već lokalizovali... Mi znamo svoj posao... rekao je Mortimer. Inspektorova nervoza nije promakla Migelu. Činilo se kao da je bio veoma osetljive prirode. Možda i previše, pomislio je.
Upravnik, koji je naizmenično gledao u policajca i u mladi par, za trenutak je oklevao, uzdržavao se, ali je bio Marijin dužnik te je na kraju saopštio adresu kao da se zbog nečega izvinjava. Mortimer ga prostreli pogledom dok je na pod bacao štapić lizalice. Migel je upamtio adresu. - No, nemojte da brinete, mi ćemo ovo pitanje rešiti... Sad bi trebalo da vam postavim nekoliko pitanja - rekao je Mortimer prilazeći Mariji. - Možete za trenutak da nas izvinite...? Moram da popušim jednu cigaretu - rekao je Migel. - Samo izvolite - odgovorio je inspektor. Pošli su prema glavnom ulazu, izvan Mortimerovog i upravnikovog vidnog polja. - Ali, ti ne pušiš - rekla je ona čim su zamakli iza ugla. - Možeš li da ostaneš sama? - Deda mi je pominjao izvesnog Honasa, sećaš se? - Možeš li sama da ostaneš sa policajcem? - Zašto? - Zbog toga što si upravo rekla. Moram da nađem ispovednika. - Trebalo je da mi otac Honas pomogne. Misliš li da mu je deda nešto rekao? - Ne znam, ali moram da se vidim s tim sveštenikom... Imam... - nije se usuđivao da izgovori reč. -... neki predosećaj. Nije voleo tu reč. On je matematičar. - Da. Predosećaj.
19. Nikad ranije nije bio tamo. Tu četvrt je poznavao samo sa književnog stanovišta zahvaljujući romanima Paka Kandela, pisca koga je smatrao nepravedno zapostavljenim. Kasas Baratas: deo grada četvrtastih zgradurina. blokova čudovišnih višespratnica, jeftina gradnja iz pedesetih i šezdesetih godina, ljudska košnica, mesto na kojem živi na hiljade porodica koje su se tu sjatile posleratnih godina, najdužih, najčemernijih i najtužnijih u čitavoj Evropi. Posleratno razdoblje i jedna četvrt koju mu je Kandel zario u srce dok je u ranoj mladosti čitao njegove romane. Pravi primer antiarhitekture, pomislio je Migel; međutim, funkcionalnost, a naročito rentabilnost, bile su očigledno maksimalne. Četvrtaste ili pravougaone zgrade od betona, bez ikakvog kriterijuma izuzev što većeg broja spratova, to se teren više isplati. Tim su više novca zgrtali halapljivi investitori sirotinjskih kuća. One su izgrađene kao zatvorske ćelije za radnike. Za „jadnike iz Mursije od dinamita“, pomislio je, sećajući se pesnika Migela Ernandesa. Tu je mogao da vidi tih trideset hiljada peseta po čoveku; tamnice „onih drugih Katalonaca“ i njihovih potomaka. Šta li se desilo sa starim piscem, s tim „dođošem u Parlamentu“ čije je hronike svojevremeno pratio?... Kakav užas, pomislio je dok je tražio mesto za parkiranje kružeći oko jednog bloka. Eto ga sad ovde. Crkva San Kristobal, zdanje kao istrgnuto iz najcrnjeg soc-realizma, od skromnog materijala. To jeste autentični hram siromašnih. Pronašao je prazno mesto u ulici Uljdakona, na pedesetak metara od crkve, i tu je zaustavio automobil. Parkirao se. Spremao se da izađe iz vozila, ali to nije uradio. Pločnikom preko puta išao je čovek obrijane glave u dugom kaputu... Čovek konzola, i odmah, čim je pomislio, znao je da je potpuno iracionalno to što je pomislio. Ali ipak nije izašao iz automobila, nego je iz njega pogledom ispratio neobičnog čoveka. Nije uspeo da ga vidi spreda. Čovek se zaustavio, otvorio vrata crnog audija i upalio motor. Migel je onda izašao iz auta, uputio se ka parkomatu i izvadio karticu. Čovek konzola, ponovio je u sebi. Posle je prevalio tih pedesetak metara koji su ga odvajali od crkve San Kristobal. Crkva je nasred izduženog, hladnog i sumornog betonskog trga, okružena omanjim vrtom. Stara stabla pošteđena su, možda i čudom,
kada je čitav taj kraj opustošen zbog nekog urbanističkog hira. Prošao je pored ograde, neka deca su igrala lopte na trgu s leve strane. Glavni ulaz u crkvu bio je zatvoren. Migel je napravio ceo krug oko crkve. Sa zadnje strane bila su još neka manja vrata, kroz uzani prolaz koji se završava slepom ulicom. Betonski zidovi parka zaklapaju taj deo crkve. Možda je na toj strani unutra sakristija, pomislio je. Izgledalo jekao da suvrata zatvorena tako da je pokucao o vratnice i onda ustanovio da su vrata otvorena, jer su se i otvorila. Miris voska i tamjana širio se mračnom prostorijom. Kontrast u odnosu na spoljašnju svetlost za trenutak ga zaslepi. Načinio je korak napred, rukom je potražio prekidač za svetlo na bočnom zidu, ali pre nego što ga je pritisnuo, obuzela ga je opet jedna slutnja, pa je od toga odustao. Sačekao je nekoliko časaka dok su mu se oči prilagodile na unutrašnju tamu. Postepeno su počeli da se ukazuju predmeti, obrisi. Snop svetlosti je ulazio kroz drveni dovratak i tako je uspeo da vidi prekidač. Četvrtasta bela kutija. Prišao je i pritisnuo ga laktom. Prizor koji je ugledao skamenio ga je. To što je video prevazilazilo ga je. Stresao se. Osetio je strah, ali nije smeo da poklekne. Vrtoglavica ga je ošamutila i želudac mu se prevrnuo. Neće moći da izdrži, pomislio je; neće moći ni korak više da napravi pred tom velikom barom krvi kod nogu i unakaženim telom ubijenog sveštenika, što je ležao bačen na pod kao bezoblična vreća. Sada je znao, čovek u crnom je podli ubica. Svešteniku je utroba bila prosuta po podu, krv je i dalje oticala iz njegovog tela. Mirisao je na smrt. Izgledalo je kao da se sveštenik vukao po podu ostavljajući tako creva za sobom po toj nevelikoj prostoriji ogoljenih zidova. Pri dnu, zasvođena vrata kroz koja se pristupa crkvenom oltaru. Sa desne strane, sto sa knjigama, razni papiri i isključeni računar. Sve ispreturano. Vrata velikog ormana na bočnom zidu širom su bila otvorena. Odeća razbacana po podu, fioke isprevrtane... Na drugom zidu, jedno raspeće. „Za ime sveta! Ko je mogao ovako nešto da uradi?“ Morao je negde da se nasloni jer ga noge nisu držale. Ipak je klonuo, počeo je da klizi nadole oslonjen leđima na zid. Sklonio je pogled sa tog stravičnog prizora i zabio glavu među kolena. Pokušavao je da misli. Bio je preneražen. Da se makar mentalno udalji od te strahote. Da li da pozove policiju? Da što pre pobegne? Šta on traži tamo? Sva sreća što Marija nije pošla s njim. Kakav je smisao tih dveju smrti? Opet je ustao. Prvi poriv mu je bio da pobegne, ali mu je nagon naložio da ne
napusti to mesto. Želi da zna. Želi da vidi, ali, šta? Znao je da po prilici nema mnogo vremena. „Policija... onaj inspektor, Mortimer, oni su u domu i verovatno će i oni poželeti da porazgovaraju sa ispovednikom... Ne smeju da me nađu ovde.“ Njegovum je nagonski išao napred. Izgleda da se sveštenik vukao do ulaznih vrata u crkvu s nekom namerom, ali je taj jezivi prizor kod njega izazivao gađenje i želju za povraćanjem. Naprosto grozno. Nije mogao da odvoji oči od sveštenika, oca Honasa, koji je beživotno ležao postrance. Krv je polako oticala. Nije moglo mnogo vremena da protekne otkad je mrtav. Kad beše ugledao čoveka u crnom? Pre deset minuta? Petnaest? Dvadeset? Zagledao se u leš, bio je u neprirodnom položaju, dobro se zagledao: ispružena ruka, činilo se kao da je prstima pokušao nešto da nacrta po podnim pločicama. Iz tog položaja nije mogao jasno da vidi, osim toga krv se postepeno razlivala po celom podu. Ako je nešto i napisao, vrlo brzo će prekriveno krvlju. Čas neizdržive napetosti. Da li je moguće da je čovek u crnom ubio Marijinog dedu? Da je on počinio i ovo svirepo ubistvo? Da je neko iz doma obavestio ubicu da je otac Honas poslednji koji je razgovarao s dedom? Pitanja su mu navirala dok je posmatrao leš, beživotno sveštenikovo telo. Pažljivo je načinio jedan korak, u nastojanju da ne umrlja cipele. Još jedan korak, pa još jedan, moraće da ide udesno, sve pliva u krvi. Pogledao je pod i video komad pocrnelog mesa, nije hteo ni da razmišlja šta je to. Udahnuo je duboko i naterao sebe da produži napred, prema sveštenikovom licu. Oprezno se sagao, gotovo da nije mogao ni da se pomera, krv je bila posvuda. Ipak je morao da mu vidi lice... „Gospode!... Iskopali su mu oči!... Ko je to mogao... tako nešto?“ Uspeo je da se pribere tako što je disao duboko, udišući na nos i izdišući na usta, u velikim udisajima. Posle se polako okrenuo i pogledao ispruženi prst pokojnika: bio je umrljan krvlju; njime beše nešto iscrtao ili zapisao, kao neki trougao... Ne, nije trougao... Nego veliko latinično slovo „v“ naopako. Tačno iznad vrha, slovo „B“ sa izduženom uspravnom crtom... kao... Kao grčko slovo beta? Ispod velikog izokrenutog slova „v“ bilo je još nešto; sagnuo se još malo, sve je bilo mutno, a i krv iz velike lokve nadirala je kao reka užarene lave iz vulkana u erupciji. Prvi znak se izbrisao, samo se nazirao donji deo, potom, još neki... Pažljivo je osmotrio i... da,jedan broj, jeste... sada ga vidi. Bio je veoma uznemiren, i suviše uzbuđen, ali mora da upamti taj broj. U glaviponovi brojke... jedan, jedan, osam... Tuje svepostajalo nerazgovetno, bila je to tek mrlja; posle, opet, dva broja... Dva, dva. Ponovio je to u glavi: jedan, jedan, osam... to može da bude i nula ili, ne... ne može da se razabere, a
onda dvadeset dva, to je... Ponovo je pogledao izokrenuto slovo „v“. Moglo je to da bude i veliko grčko „i“, naopako postavljeno, ali crta je mnogo kratka... Pažljivo se još jednom zagledao, to ga je na nešto podsećalo, podsećalo ga je na nešto što je on često imao u rukama, naročito kao student, dok je crtao. Potražio je u svojoj glavi, adrenalin je u potocima kuljao su njegovim žilama. Srce mu je dobilo na ubrzanju i, najzad... šestar! Ogroman šestar, nema u to sumnje, sa slovom beta iznad. Sada treba da upamti brojeve: 118... 22, nedostojao je četvrti broj, onaj u sredini, i onaj prvi... Pogledao je još bolje pa u sebi reče: „Prva brojka je veća, mogla bi da bude neki znak, ili možda neka petica, neko slovo. Ne mogu duže da se zadržavam, ako me ovde zateknu morao bih da im pružim previše objašnjenja.“ Krvje i dalje tekla, potok se širio, sve je za sobom brisao, pod je bio poplavljen. Treba da izađe otuda pomerajući se pažljivo kako se ne bi umrljao. „Za ime sveta, koliko ima krvi u jednom ljudskom telu!“ Uz veliki napor pokušao je da preskoči lokvu, ali ovoga puta nije u tome uspeo, krvavi tragovi njegovih cipela ostali su otisnuti na podu. Stigao je do vrata, bio je veoma uzrujan pa se i nehotice rukom pridržao za dovratak; potom je brzo izašao napolje. Dok se brzim koracima udaljavao, u glavi je ponavljao brojeve. Deca koja su se igrala u parku već su bila otišla. Naizgled više nikog nije bilo na ulici. Ubrzao je korak dok nije stigao do kola. Otvorio je vrata i seo unutra. Duboko je udahnuo i izdahnuo pa je potražio hemijsku olovku i papir u kaseti pored volana gde to inače drži. Preko volana, na papiru je ponovio crtež i broj koji je sveštenik ispisao svojom krvlju. Sve je iscrtao, onako kako se toga sećao... To je bila poruka, nešto što ukazuje na ubicu... Da, vrlo verovatno, ali o čemu je reč? 0 čemu je otac Honas hteo da ostavi svedočanstvo? Složio je papir i potražio kontaktni ključ u džepu. Jedno policijsko vozilo primicalo mu se s leve strane. To vozilo se zaustavilo na nekoliko metara od njega. Pre nego što se sagao, uspeo je da vidi da kroz levi prozor viri štapić lilihipa. Policija... Mortimer! Tako je pomislio, i sakrio se tonući još više na sedištu. I zaista, inspektor koji je došao u dom, njegovpomoćnik i još jedan policajac izašli su iz kola i uputili se ka crkvi San Kristobal. Migel je sačekao nekoliko časaka dok ih nije izgubio iz vida. Onda je upalio motor i udaljio se. Ubrzao je čim je stigao do prvog ugla. Onda se setio da je ostavio upaljeno svetlo... „Zlo i naopako! U toj brzini... čini mi se da sam se naslonio na dovratak i na vrata... Mora da su moji tragovi na sve strane.“ Osetio je veliku
malaksalost. Cipele... mora da ih se reši.
20. Jukio Fumiko se tog jutra šetao plažom. Voleo je da šeta uz more pre nego što osvane. Da vidi kako sunce polako izlazi. Obala Kadakesa ga je u neko određeno doba jutra i popodneva podsećala na njegovu zemlju. Taj deo katalonskog priobalja još je imao tamu, životnu snagu. Kamenje, zelenilo, planine, voda, sve je posedovalo energiju tamua. Ali to mu nije bilo dovoljno da povrati svoj mir. Brige mu prethodne noći nisu dale da spava. Otkad je shvatio da su njegove sumnje osnovane, Jukija Fumika je san napustio, kao i Magbeta. Trebalo bi to preduprediti. Jukio Fumiko ni s kim ne bi sklopio posao, a da ga pre toga ne vidi kako jede; za starog jakuzu, obredi su bili od prvorazrednog značaja. Ponašanje pri obedovanju bilo je veoma važno, a to mnogi Zapadnjaci ne razumeju. Taj Katalonac bio je drugačiji: ume da se ponaša za stolom, pun je poštovanja i drži se kao pravi daimjo plemićkog roda; ali to nije bilo dovoljno da bi mu išta dalje davao. Moraće da ga spreči. Posle šetnje obavio je obred iskazivanja poštovanja svojim precima. Stari Jukio se sa žarom pomolio i položio simbolični dar. Voleo je tradiciju i bio čvrsto uveren u „putanju bogova“. Bez toga, njegova bi zemlja propala a porodica se raspala. Za to se borio i njegov otac, koga nije upoznao, ali kome je upravo odavao poštu. Otac je bio verni oficir u službi generala Toja Hidekija. Kad je izgubljen rat, Amerikanci su ga izveli pred sud. Oni su razorili njegovu zemlju, „zemlju osam miliona kamija“ i sam car je, pošto se odrekao svog božanskog porekla, počeo da sarađuje sa snagama okupatora. Ti bezbožnici su se usudili da dekretom ponište šintoističku veru. Japan njegovih predaka više nije postojao. Kao što nije postojao veliki deo njegove porodice, poreklom iz delte reke Ota, iz Hirošime. Majka mu je bila u šestom mesecu trudnoće kad su izdaleka videli veliku pečurku. Njemu je tada bilo tri godine, ali se još sećao onog bleska koji je zauvek ugasio sve što je nekada bilo. Rodila mu se sestra i sve je naizgled bilo u redu. Prošlo je trideset pet godina. Onda se desilo. Čudnovato oboljenje koje se u njoj od rođenja inkubiralo bez ispoljavanja, pokosilo ju je odjednom. Tada je Jukio preuzeo brigu o svojoj tek rođenoj sestričini.
Godinama kasnije, kada je 7. januara 1989. godine novi car Akihito označio svoje kraljevanje u sklopu ere Heisej, „ponovo stečenog mira“, Fumiko se rasplakao. Plakao je u svetilištu Jasukuni u Tokiju, gde se odaje pošta žrtvama rata. I tada se zavetovao ocu koga nikad nije upoznao. Bili su ga naučili da obožava lik cara i nikakav dekret ne može to da promeni, ali se sa carskom politikom nije slagao. Fumiko se neće smiriti dok se ne bude osvetio. Sada, sa šezdeset četiri godine, bio je jedan od bosova jakuze koga su najviše poštovali. Među njegovim mnogobrojnim poslovima nijedan ga nije ispunjavao tolikim zadovoljstvom kao trovanje omladine SAD zajedno sa južnoameričkim kartelima. Italijani su kasno ušli u trgovinu drogom; oklevali su. On nije. To će mu omogućiti da dođe do dovoljne količine novca koji će mu omogućiti da kupi ceo jedan kontinent i sve njegove političare. Ali nije to ono što je on želeo. On je želeo nešto slično velikoj pečurki koju beše video u detinjstvu i od koje je, posle, nastradala i njegova sestra. A to je želeo u krvi svakog Severnoamerikanca starijeg od dvanaest godina. - Oče. Jukio nije odgovorio. Završio je molitvu pa je ustao. - Jesi li poslao po mene, oče? - upitao je njegov sin. - Da, sine. Onda je izašao na veliku terasu pored mora. Seo je na šezlong. - Znaš već zašto sam te pozvao. - Znam, oče. - Moraš da ga sprečiš. Taj odnos ne sme da ima ni sadašnjost ni budućnost. - Porazgovaraću sa Bruom. - Ne, prvo sa njome. - Tako ću učiniti, oče.
21. Eduardo Noges je podigao štapić lilihipa koji njegov šef upravo beše bacio na zemlju. To je bio treći tog dana. Još mu samo to treba, da preko cele te svinjarije šef još i zagadi pozornicu ovakve čudovišne strahote, jer to više nije bio zločin, to je pravo zverstvo. Veštaci za sudsku medicinu već su radili dva-tri sata i sačinili prvi preliminarni izveštaj. - Šta to imamo? - upitao je Mortimer, potpuno izbezumljen. - Nešto nije u redu, šefe? Vidim da ste napeti. Eduardo Noges je u odeljenju uživao glas da je hladnokrvan: bio je kadar da pojede komad tortilje od krompira sa grudi mafijaškog kolovođe položenog na stolu za seciranje. Ali Mortimeru nije bilo do takvih podviga. „Zašto li je taj manijak ostavio upaljeno svetlo“, razmišljao je. - Možete da ga pogledate, šefe; mleveno meso u količinama. Taj što je ovo uradio očigledno ima konjski želudac. - Nogese, nemojte da potrošite i to malo strpljenja što mi je ostalo, nego mi samo podnesite izveštaj. - Izgleda da su ono popovsko čičište... - Malo poštovanja, Nogese - presekao ga je Mortimer. - Rasporili su mu utrobu, šefe, i to milimetar po milimetar, kao da u tome uživaju. A i oči su mu izvadili. Ali je popa, upravo zato što je bio popa, još stigao i da se pomoli. - Kako to mislite? - Tako što posle svega što su mu uradili, izgleda da je ipak uspeo još i da puzi, što je svakako ravno čudu. Elem, bio je živ kad su ga ostavili; nema sumnje, popa je posle toga još ipuzao. Ima jasnih dokaza... Je l’ vidite? To jepočetni položaj - rekao je pokazujući mesto. Mortimer je zaustavio disanje i progutao pljuvačku. Činilo se kao da mu je glava na drugom mestu. Noges je već bio navikao na te trenutke šefovog potpunog povlačenja u sebe pa mu je kazao: - Krenite opet da pušite... Toplo vam preproručujem; toliko lizalica nikako ne može da bude dobro za zdravlje, verujte mi. - Prestani da lupetaš... - odgovorio mu je pretpostavljeni pa mu naredio da nastavi sa izveštajem. - U redu, šefe: onda je stigao dovde i... eto, sve je natopljeno krvlju...
kao da je hteo da nam nešto poruči; fotografije nam možda ukažu na neki trag. Ali druga osoba takođe je zamutila tragove. Mortimer se spremao da baci štapić novog lilihipa, ali mu Noges reče: - Ne preporučujm vam da to uradite, šefe. Mortimer ga nije poslušao, bacio je štapić, a Noges ga je uhvatio u letu. - Druga osoba? - upitao je Mortimer veoma radoznalo. - Bila su, dakle, dvojica?
- Ne znam da li su obojica ubice. Tragovi njegovih koraka pokazuju da je ušao kasnije. Pored tragova crnog popa, to je jedini od koga imamo i otiske prstiju, ovde, vidite...? Na dovratku i na vratima. Ubica je valjda koristio rukavice. - Otkud to znamo? - Da su bila dvojica? Po cipelama. Imamo dve različite vrste. Što se tiče tragova, ni o drugome nemamo sumnji. Sklon sam pretpostavci da nisu išli zajedno. Nego da je drugi ušao posle, video sitno seckanog, skapirao da će biti rigoleto pa se dao u trk. - Lepo se izražavajte, Nogese. Vi ste policajac, a ne neki lik iz Policajaca iz Majamija. - Izvinite, šefe. To je zbog filmova. Čovek ih se toliko nagleda da počinje da govori kao ti panduri na teveu. - Šta mislite o motivu? Imate li neku predstavu? - Ne znam šta da mislim, šefe. Naravno, niko ko je zatečen u pokušaju da iz crkve iznese priloge od milostinje neče počiniti ovako nešto. Je l’ mislite da ovo ubistvo ima neke veze sa smrću dedišta iz doma? Popa je bio njegov ispovednik, osim toga, on je poslednji koji je razgovarao sa starim. Mortimer nije odgovorio.
22. - Jurij, moraš da mi pomogneš - rekao je Bru. Jurij će biti kod kuće za pola sata. Neke stvari se ne mogu zatražiti preko telefona. Bru nije imao poverenja u tu bandu zaluđenika koje je finansirao. Nije to činio zato što je to voleo, već zato što je u osnovi bio čovek od reči. A porodična obećanja treba da budu ispunjena. Ali hoće svesku. Ako taj dnevnik sadrži nešto što će mu pribaviti moć, hoće tu beležnicu. Uz to, nije imao poverenja u Asmodea a još manje se uzdao u njegove doušnike. Šaka fanatika. Žauma Bru ima pedeset osam godina. Nije se oduvek tako zvao. U registru, na početku demokratije i kada su mu prijatelji političari tako posavetovali, on je promenio špansko Haime u katalonsko Žauma jer treba da se prilagodi novim vremenima. Njemu je svejedno, Haime ili Žauma, kao što mu je svejedno i za političke stranke; on je jedan od najbogatijih ljudi u gradu i svima daje novac. Njegova ogromna kuća, pravi dvorac, sažetak je sjaja iz prošlosti i sadašnjosti njegove loze: nameštaj s početka XX veka i figure, komadi i slike velike vrednosti ukrašavaju njegov dom. Njegova porodica je bila mecena renašense. Mogli su to sebi da priušte: imali su razgranate poslove na Kubi pre nego je stekla nezavisnost, a i nekoliko fabrika u Pueblo Nuevu. Sve zahvaljujući mračnom izvoru njihovog bogatstva: trgovini robovima. Vekovima je to bila porodica koja se bavila tom trgovinom, kako u vezi sa ugovaranjem i prodajom crnačkih robova u XVIII veku, tako i u vezi sa radnicima počev od druge polovine XIX veka. Gubitak Kube je bila propast za poslove Bruovih. Slabost i nesposobnost trule vlade u Madridu, rat sa SAD... težak ekonomski udar za njih i mnoge druge preduzetnike. Ali Bruovi su uvek umeli da se izvuku. Več početkom dvadesetog veka njegov deda Markos Bru je unajmljivao revolveraše kako bi oružjem doveli u red radnike koji su u njegovim fabrikama prigrlili anarhizam i ugrožavali ekonomski prosperitet koji on beše uvećao tokom Prvog svetskog rata: njegovi brodovi više nisu prevozili robove, ali su zato trgovali sa svim silama u sukobu tako što je, pod zastavom neutralne zemlje koja ne učestvuje u tom sukobu, svim zaraćenim stranama obezbeđivao šta je svakoj potrebno. Bruovi nisu patili od skrupula. Pošto se završio Prvi svetski rat a njihovo bogatstvo
bilo triput uvećano, neće dozvoliti da ti nezadovoljnici i besprizornici dovedu u pitanje ijednu od peseta koju su stekli u protoku vekova. Grad je bio njihov jer su ga oni i platili pa su se tako mogli videti u Konjičkom klubu, u Palauu, u Velikom pozorištu „Liseu“, u Privrednoj komori, u sedištu ustanove za pitanja rada i razvoja i u svim ostalim krugovima kojima su oni pomagali, a koji su bili znamenje njihove klase i ekonomskog sjaja. Kada su neredi preplavili grad, a ispostavilo se da političari iz Madrida opet nisu dorasli situaciji, Markos Bru je naredio generalnom kapetanu Katalonije da preuzme stvar u svoje ruke. Mir je kratko potrajao i tokom tog kratkog vremena mir nije čak bio ni potpun. Nekoliko godina kasnije Bru je takođe uložio novac u operaciju kojom će avionom biti doveden još jedan general kako bi stao na čelo vojnog udara. Ali nije uspeo da izađe iz Barselone, bio je uhvaćen, takve su bile okolnosti. On je, međutim, i sa time računao. Tri godine je proveo u kući u republikanskom okruženju i niko, nijedan komunista, nijedan pripadnik narodne milicije i nijedan anarhista nije smeo da mu priđe. Markos Bru je izašaona ulicu 26. januara 1939. Stao je na Dijagonali kao još jedan i odlučno podigao ruku. Onda je zaplakao. Tri godine, tri duge godine tokom kojih nije smeo da izlazi, da prošeta ulicama koje su bile njegove, kroz grad koji je bio njegov. Markos Bru se zaplakao jednako tronut kao na dan kada je preminula njegova sveta supruga: velika žena, ružna, katolikinja i sentimentalna. Horistkinje, radnice i kurve bile su nešto drugo. Prema njima je osećao istu privlačnost kao prema šampanjcu. Čim se isprazni jedna boca, on baca bocu i prelazi na drugu profuknjaču. Ali njegova supruga... Prava svetica! Porok je čuvao za druge. Diktatura je došla kao premija za poslovanje Bruovih. Otac Žauma Brua bio je dostojni nastavljač porodične tradicije i odlično je izlazio na kraj sa tim generalom koji nije voleo da se meša u politiku. - U pravu ste, Fransisko; dobro postupate. Vi nemojte da se mešate u politiku, prepustite to nama. Vi imate svoje, imate kasarne, celu Španiju. Poslovi i politika idu preko nas. Šta kažete, don Pako, zar Barselona nije maka? Hose Bru bi mu tu i tamo nešto natuknuo na katalonskom, za slučaj da se general osmeli da ga u intimnim krugovima govori. - Da, veoma je lepa, gospodine Bru. - A Fudbalski klub Barselone? Šta kažete na to, Pako? - Dobar, veoma dobar.
- Ako želite, ja ću da vas učlanim. Bićete počasni član, naravno, nećete ni pesetu da platite. - Ja u stvari volim da pecam. - Onda, idemo na pecanje! Imam brodić u Palamosu, ništa posebno, pa kad budete hteli, idemo na pecanje. -A reke? - Imam i reke. Na jedan moj mig pastrmke pune čoveku košaricu. Hose Antonio Bru bio je jedan od retkih koji se generalu obraćao po imenu, pa čak i po nadimku. Poneki nakit za donju Karmen, nekoliko miliona za ljude režima, i tako je mogao lepo da posluje, kao i uz malo guščje džigerice „mina“ za generala kad god bi došao u posetu Barseloni: to mu je omogućilo da mirno živi skoro četrdeset godina. Prisnost između Generalisimusa i katalonskog magnata uvećana je kada su obojica odlučili da pod pseudonimom Džejkajma Bura zajedno napišu seriju članaka uperenih protiv masonerije, koje je objavio dnevnik Ariba. Članci su sabrani u knjizi pod naslovom Masonerija. Dnevnik „NoDo“ je preneo navodni intervju između Kaudilja i gospodina Džejkajma Bura, u stvari Hosea Antonija Brua prerušenog u Engleza. Shodno tom dnevniku: „Kao što se moglo i pretpostaviti, razgovor je protekao u srdačnoj atmosferi“. - Pako, moraš da mi učiniš jednu uslugu - rekao je Hose Antonio Bru Generalisimusu jednom prilikom. Tako su jednog dana 1952. godine Franko i Hose Antonio Bru posetili restaurisani manastir Publeta i general je, u prisustvu katalonskog magnata, zatražio od opata cistercitskog bratstva da izmeste grob „jednog od najizopačenijih ljudi svoga doba“. Opat je to i uradio i ostaci vojvode Vartona su preneti u privatno groblje monaha. Filip Varton, zajedno sa malobrojnom grupom Engleza, osnovao je 1728. godine prvu masonsku ložu u Španiji. Žauma Bru, sin Hosea Antonija Brua, prokuratora Kortesa i Kaudiljovog ličnog prijatelja, bio je poslednji izdanak kaste. Obrazovanje je stekao u čuvenoj Nemačkoj školi u Barseloni; na kraju krajeva, njegov otac je tokom rata bio germanofil, a njegov deda beše pokrio troškove postavljanja Vagnerovih dela u Liseuu. Zaokružio je to sjajno obrazovanje u Engleskoj. Njegov mentalitet, njegov način sagledavanja i razumevanja sveta bili su pak kopija očevog načina; genetsko pitanje. Po nekim drugim pitanjima njih dvojica se nikad nisu slagali. Žauma Bru je mrzeo oca, tog gadnog starca koji se raspada na drugom spratu kuće. Obećao je da će preuzeti očevo poslovanje, ali o njegovim ludostima nije hteo ni da čuje.
Žauma Bru je posmatrao grad i shvatao da je još njegov, kao i još četvorice drugih; tako je oduvek bilo i tako će i nadalje biti. Kao što je tako i sa Njujorkom, Londonom ili Parizom: i oni pripadaju četvorici njih. Barem se to nije promenilo u svetu. Žauma Bru je i te kako promućuran, dok uporedo sa legalnim poslovima održava i porodičnu tradiciju. Pad Istoka bio je kao znak proviđenja. Bru je svežim mesom snabdevao ne samo burdelje u Barseloni i na celoj sredozemnoj obali, nego je imao filijale u glavnim evropskim gradovima. Robovlasnička prošlost njegovih predaka sasvim se lepo uklopila sa ruskim mafijašima sa kojima je obavljao veoma uspešne transakcije. Globalizacija njegovih poslova je svršena stvar: Kineskinje, Tajlanđanke, Burmanke i Japanke takođe su prošle kroz njegove bordele. Ali, možda usled porodične tradicije, trgovina crnkinjama je deo posla koji ga ispunjava najvećim zadovoljstvom. Međutim, crnkinje su visoko defektan materijal, preko polovine njih stiže sa sidom i to je vrlo štetno za tu delatnost. Treba odbaciti tako problematičan materijal. - Zadrži moje Poljakinje i ostavi crnkinje. Moje cure su čiste, mlade i, ako ih nateraš, mogu da budu prilično nestašne. Svideće ti se - govorio mu je Jurij, jedan od njegovih ortaka. - Meni se sviđaju crnkinje. - OK. Ali polovinu treba pokopati, ukloniti ih s puta; pune su govana. Bru, nema problema, ja ću to, za to i jesu prijatelji. Ali gubiš pare. - Imam ih dovoljno. Osim toga, čemu služe pare, ako ne za poneki hir? - Pa jeste, znam da si slab na crnkinje i na Azijatkinje. - Ne, na Azijatkinje nisam. Samo na Japanke - razjasnio je. - Baš si čudan, Kataloncu jedan. Vi ste Katalonci inače čudni - rekao mu je. - Zašto baš Japanke? - Porodična tradicija. Neki moji preci bili su misionari u Japanu. - Oduvek ste imali i tu humanu crtu - našalio se Japanac. - Nemoj da se smeješ, Jurij. Ne potičem iz porodice stepskih divljaka koja se odaje kanibalizmu jer nema šta da jede. Moja porodica je istorija, imamo načela, i oduvek verujemo u Boga. - Daj, Bru, ne zajebavaj! - Mi smo gospoda... „De porcs i de senyors se n'ha de venir de mena.“ - Šta? - Nema veze, ionako ne bi razumeo. - OK. Ali šta da radim sa crnkinjama? - Isto što i inače, do novog naloga. Imam ideju. Ideja nije bila nova, reč je o vaspostavljanju porodične tradicije. Kako mu to nije ranije palo na pamet? Onda je stvorio farme. Imao je tri u
Africi i jednu u Marezmi. Ne treba više. Kupovali bi devojčice i dečake u ranom dobu; oni zdravi bili bi nekoliko godina hranjeni i paženi, njima bi čak bilo pruženo osnovno obrazovanje i učenje jezika zemlje u kojoj će raditi. Njihovo plasiranje na tržištu može da traje između pet i deset godina; pet za najmlađe, koji se koriste u porno industriji i u „specijalnim“ filmovima ime im je snuffmovies, mada se on nije mnogo razumevao u kinematografiju - za koje se plaća brdo para. Najsrećniji ipak stupaju na posao po tajnim burdeljima. Neki parovi se odvajaju „za priplod“, kako je Bru voleo da kaže. Ta se deca kasnije komercijalizuju. Ali njegovo poslovanje kavom, tj. katalonskim šampanjcem, pokazalo mu je da se i strpljivo čekanje isplati. Ni sa defektnom decom koja ne prolaze lekarski pregled ne mora da bude na gubitku: tržište ljudskim organima je odličan posao, a Jurij je u tom pogledu pravi ekspert, koji mu uvek nudi dobru cenu. Tako su se odvijali njegovi poslovi kad je Žauma Bru izašao na terasu. Posmatrao je grad. I dalje je njegov i još četvorice drugara, kao i uvek. U takvim je razmišljanjima bio kad je ona izašla, svukla se i skočila u bazen koji zauzima dobar deo terase. Bru priđe ivici. Ona se približila roneći, izronila je kao žuta sirena i poljubila Brua. - Zdravo, šefe - rekla je Taimacu. - Nisam ja tvoj šef. Ti si sama svoja šefovica i možeš to da ostaviš kad god hoćeš. - Ni u bunilu! Fondacija je pola mog života. - Mislio sam da sam ja tvoj život. - Ti si druga polovina. - Prestar sam za tebe. Znam da me voliš zbog mojih novaca. Taimacu je bila izuzetne mačije lepote. Izgledala je kao da joj je jedva dvađeset godina. U svakom slučaju, Bru je bio skoro dvaput stariji. - Ne davi. Moj ujak ima više novca od tebe. Tebe volim jer si dobar, zabavan, kulturan, zgodan, elegantan... - U redu, u redu. - Osim toga, vlasnik si Fondacije koja je za mene san snova. Taimacu je direktorka Fondacije prijatelja secesije, koju je osnovalo i koje finansira preduzeće Bru nekretnine A.D, jedno od vodećih u tom sektoru, sa filijalama u Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj i drugim zemljama Istočne Evrope. Žauma Bru beše kupio secesionističku zgradu u ulici Bruk, između ulica Prunevsa i Maljorka, kao buduće sedište Fondacije. Taimacu nije ama baš ništa znala o njegovim pravim poslovima, kao ni o poslovima svoga ujaka Jukija. Odmalena je živela pod staklenim zvonom. Istoričarka je umetnosti, stručnjak za katalonsku secesiju koja je
u Kataloniji poznata i kao modernizam. Prvi put je doputovala u Kataloniju kad joj je bilo deset godina, kada su ujak i ujna kupili kuću u Kadakesu koju im je Bru prodao. Taimacu je verovala da prijateljstvo njenog ujaka i Brua potiče iz tog doba. Ona i ujna i ujak provodili su tri letnja meseca u toj kući u Kadakesu. Ponekad bi Bru svratio kao gost. Ona se zaljubila u njega. Pre dve godine je došla u Barselonu da preuzme Fondaciju. Ujak nije imao primedbi, mada nije ništa znao o tajnoj vezi između svoje sestričine i katalonskog mafijaša. Njena druga ljubav je bila sama Barselona; bila je očarana gradom. Imala je prelep udoban stan u četvrti Grasija, u tom bučnom i veselom delu grada prepunom kafića koji joj se toliko sviđaju jer u njima uvek ima toliko zanimljivih i duhovitih ljudi, blizu bioskopa „Verdi“, gde je povremeno mogla da gleda i neki film iz svoje zemlje. Taimacu je slobodna, srećna, ima posao koji voli i živi u gradu u kojem se izdižu zdanja onoga koga je ona smatrala najboljim neimarom svih vremena. Njena strast prema Bruu samo raste. Za nju je taj zreli i privlačan muškarac bio dobrotvor i najštosniji lik na svetu. Zaista je zaljubljena. Za Taimacu on predstavlja polet katalonskog preduzetništva i ljubav imućnog građanstva prema umetnosti. Ljudi dostojni divljenja. Društvo preduzimljivih, obrazovanih i filantropski nastrojenih kneževa koje se, prema njoj, ulančuje u japanski način shvatanja života. Ti stavovi su veoma uveseljavali Brua. Najaviše mu Jurijev dolazak. - Neka sačeka - naložio je Bru. - Hoćemo li ručati zajedno? - upitao je devojku. - Ne mogu, već sam se dogovorila sa drugaricom. - S kojom? - upitao je i odmah se pokajao. Znao je da ona ne voli da je iko preslišava. Ali Bru nije pitao iz tog razloga. Jednostavno je voleo da zna sve. - Sa Marijom, Marijom Hivelj. Nedavno sam je upoznala i baš smo se sprijateljile; izvodi neke radove za Fondaciju. Ne znaš je. Taimacu je grešila; i te kako je poznaje. Ovako ili onako, Bru je znao sve ili gotovo sve o onima koji rade za njega. - Malo me hvata trema; još malo, pa će biti velika noć. Fondacija prijatelja modernizma samo što nije svečano otvorena. - Ništa ne brini, sve će biti u redu. - Odoh ja - rekla je ona i poljubila ga. Potom je uveden Jurij. -Kao što sam ti već rekao, potrebna mi je jedna usluga.
23. Ušao je bojažljivo, odenuo crnu tuniku i uputio se prema oltaru gde ga je Asmodeo čekao. Čovek je sagnuo glavu pred svojim gospodarom u znak podređenosti i strahopoštovanja. - Šta hoćeš? Čim si zatražio ovaj susret treba da je nešto veoma ozbiljno! - I jeste - usplahireno je odgovorio i dodao: - Bitru ga je baš preterao. Ne sviđa mi se taj tip. Vi već znate da mi se ne sviđa, gospodaru. To je psihopata koji se opija krvlju. Oni odozgo žele da istražujem. U staračkom domu stvar može da se sredi, ali u parohiji, ovo sa popom... Stvarno je preterao. Asmodeo mu je dao znak da skine kapuljaču. Mortimer ga je poslušao, ali i dalje nije smeo da ga gleda. Ona maska je ostavljala veliki utisak na njega. - Otac Honas je bio jedan od njih. Znaš već kako to ide. Treba im isprazniti utrobu, povaditi sve... Oduvek se tako radilo. Oni to isto rade nama, trebalo bi već da znaš. - Vade nam utrobu? - upitao je, užasnut. Kad se priključio sekti nije računao s tim. Iz dana svoje inicijacije naročito se sećao maske i prstena za crnim petougaonim kamenom koji mu je Asmodeo pružio na celivanje. - Ubijaju nas, idiote. Kad im se ukaže prilika da skenjaju nekog od naših, uopšte se ne dvoume. - Ipak, nije isto, nije to isto - ustvrdio je lakej. Asmodeo nije želeo da se upusti u raspravu o različitim načinima umiranja sa podređenima, samo je dodao: - Lepo su nas nasamarili ubacujući agenta u našu organizaciju i mi smo naseli... Ne sme da bude samilosti. - Da, ali ovo može da naškodi misiji; ono što je važno jeste krajnji cilj, a za sada, mi nemamo ništa - rekao je bez smelosti da podigne glas. - Znam da ćeš umeti sve da središ. Imam poverenja u tebe, mnogo se popravljaš i svakako ćeš napredovati... - Ipak, psihopata mi je gadno zabiberio stvar... Do mile volje se naigrao sa Honasom, ali kad je lepo otišao, popa je još bio živ. - Nemoguće! - Pravo čudo, što reče Noges, onaj agent koji radi sa mnom... - Ne razumem. Bitru nije trapav, ima klikere i najbolji je matador...
Izgleda da ga je priroda obdarila tom veštinom, nikad ranije... - Kad vam kažem, ostavio ga je živog. Nakratko, ali živog... A ima i još nešto... - Još nešto? Nemoj da okolišaš... - Kad smo stigli tamo, svetlo je bilo upaljeno... - Svetlo, upaljeno? Zaista nemoguće. Bitru nikad ne radi pri upaljenom svetlu, on to ne podnosi, tada ne bi ni mogao da radi... Osim toga, to je bilo obredno smaknuće; mrak mu je bio potreban. Jesi li siguran? - Najsigurniji. - U tom slučaju... - Stvar se komplikuje... Ima indicija da je, po svemu sudeći, još neko bio na mestu zločina. - Možda je naš kasapin prekardašio, to me ne zabrinjava... Mada, uvek deluje sam. Ne razumem, sve je bilo besprekorno utanačeno... Nije mi jasno... Živ, a svetlo upaljeno? Stigao si i...? - Da... -prekinuo ga je, shvatajući istog časa da je trebalo da sačeka da njegov gospodar i gospodin dovrši rečenicu. Razjasnio je: - Pola sataposle smaknuća, a prema planu. - Zastao je za trenutak, a onda nastavio: - U tom intervalu neko je došao tamo i... kad je odlazio otuda, ostavio je upaljeno svetlo. Mada ja mislim da je to previd ovog kretena. - Nije, Bitru mrzi svetlo... Jeste, voli krv, ali tim pre nikad ne bi zaboravio svetlo... Još je neko bio tamo, možda svega koji minut pre tebe... Misliš li da je nešto video?... - Ne znam. Moram iznova da pregledam snimke. Popa se vukao po podu, imao je ispruženu ruku. Možda je nešto i zapisao... Nešto što je velika lokva krvi posle prekrila. U stvari, kad sam pogledao infracrvene fotografije, video sam samo neke čudne znakove, dosta nejasne. Prepoznao sam ono što bi moglo da bude znak, a i neke brojke ispod. Ali, već sam vam rekao, moram natenane da ih proučim. Za to će mi biti potrebno nekoliko časova. - Misliš li da nas je odao? - I ta mogućnost postoji... - Ako je tako, onda je Bitruova greška veoma ozbiljna. Nije smeo da ode a da prethodno ne proveri da li je mrtav. Prosto neverovatno. Verujem da i tu ima načina da se stvar popravi. - Za sada, slabi su izgledi da se uspostavi veza između starčeve smrti i smrti njegovog ispovednika. Ne mogu ni ja sve da držim pod kontrolom. Već znate u kakvim uslovima radimo. Ako se još neko udubi u ovu priču, na kraju će možda ipak sve povezati, a onda će se nama crno pisati. - Dakle, ti misliš da je još neko bio tamo, u parohiji San Kristobala,
posle Bitrua? - Bojim se da ste u pravu - rekao je šapatom. - Matematičar je bistriji nego što sam mislio. Nastala je tišina. Mortimer je znao da Asmodeo prati sve unukine korake... - Dobro obavljaš svoj posao, bićeš nagrađen za to. - U domu je postavljao pitanja a upravnik mu je rekao da je starac tog jutra poslednji put razgovarao sa ocem Honasom, ispovednikom. Ako hoćete da ga smaknemo, neće biti teško... Imamo njegove otiske - rekao je u nastojanju da oraspoloži šefa. - Ne, za sada nam to ne odgovara; ipak, treba pojačati pritisak. Inače, posle svega što je video, mora da je prilično isprepadan. Matematičar samo što nije zakročio u sasvim drugačiji svet, a mislim da nije pripremljen za to rekao je kao da ga poznaje, i nastavio: - A šta ti predlažeš? - Moraću da dajem objašnjenja, imamo tragove matematičara koji ga mogu povezati sa smrću oca Honasa. - Ubedljiv si, nema šta... Znaćeš već kako da dobiješ u vremenu. Ali, za sada nam ne odgovara da ona i matematičar budu uvučeni. Zapravo, mislim da će nam oni biti od velike koristi, s tim što moramo da ih držimo pod prismotrom. A čim ostvarimo svoj cilj, ubićemo i nju i njega. - Učiniću sve što bude do mene, u to nemojte ni da sumnjate. Što se tiče Bitrua, dajte mu malo voljno... Neka se taj levak do daljnjeg ne meša, inače će sve da upropasti. Neka barem na nekoliko dana bude povučen iz opticaja... Već smo imali posla na pretek kad je poslao da devojku prate ona dva debila koja su pripucala u ulici Balmes. - Ima li još nešto? - upitao je. - Ima, gospodine. Znamo da su njih dvoje bili u Sagrada Familiji. Jedan od naših ih je pratio; otišli su pravo na istočnu kapiju, i tu su neko vreme razgledali pročelje Hristovog rođenja. Kao da su nešto tražili. - Pročelje Hristovog rođenja? - Tako je, gospodine. Što? Šta ima u tome? U razgovoru je nastao tajac. Asmodeo je sačekao nekoliko trenutaka; kroz njegovu glavu su prolazile slike, davni razgovori, pretpostavke... - Ništa... Jedino što je taj deo hrama projektovao, ali i za života dovršio, isti arhitekt. Šta su potom uradili? - Potom su prišli fasadi i... nećete mi verovati... - Reci već jednom. - Nešto su našli u... - Šta? Gde?
- U jednoj kornjači, gospodine. U jednoj od onih kornjača što podupiru stubove hrama. - Kornjača! - povikao je Asmodeo i dodao: - Odbrojavanje je počelo! - Kako rekoste? - Božje delo je završeno za šest dana; sedmog se Bog odmarao. - Gospodine, zar šestica nije sveti broj Jevreja? - Simbolizuje šest pravaca u prostoru. Gaudi je po celoj Barseloni posejao četvorokrake krstove na krovu maltene svake zgrade... prostorne krstove koji su pokazivali svih šest pravaca. Nastanak šestog dana je granično vreme za ostvarenje proročanstva. - Ništa vas ja ne razumem, šefe. - Nije ni bitno, ionako sam govorio za sebe. Osim toga, nemoj mi govoriti šefe. - Oprostite, maestro Asmodeo. U kornjači je bila jedna kutija. - Da, sa sveskom unutra. - Sa sveskom? Otkud znate? - To je jedino priznanje koje je Bitru uspeo da izvuče od Honasa. To mu je priznao dok ga je mučio. Nešto smo o tome i pre toga znali i sami. Znali smo da starac ima svesku u kojoj nešto beleži, neke crteže koje preslikava, nekakve šeme starih isposnica, kapitele, proračuna svodova, strukture katedrala... -To je sve što je starac ostavio iza sebe? Jednu svesku? - Da. Ali, treba da budeš u njegovoj koži... On zna da mu se um muti... Zna da poseduju neku tajnu; zna da ju je sačuvao; da verovatno više neće znati gde... ne seća se više gde, niti šta treba s njom da uradi... Otuda sveska... - I zato su ga sad ukebali? - Imali smo informaciju da mu je prilikom poslednjeg susreta sa unukom bilo znatno bolje. Kao da je čekao da se nešto đesi kako bi mu se mozak deblokirao. Nismo mogli da ga eliminišemo, jer je on bio jedini svedok, jedini koji je mogao da nas odvede do tajne. Ali, nije bilo tako. Uvereni smo da je unuka novi čuvar. - A sada treba da dođemo do sveske, je l’te? Zašto to objašnjavati podređenom? Nije odgovorio na pitanje, a podređeni je shvatio ili protumačio njegovo ćutanje tako što je sam rekao: - Da, shvatam. Treba doći do sveske, ali pre svega treba puštati do daljnjeg unuku, jer će ona sve doznati, a onda će nama propevati. - Ne trči pred rudu... Ja ću ti lično već reći što treba, kad bude vreme. To je trka protiv časovnika. Treba dobiti u vremenu.
Asmodeo je naglo ućutao. Bio je uveren da je starčeva unuka Marija, uz Migelovu pomoć, jedina koja može sve da poveže. Njihovo je samo da prate taj par i da stupe u dejstvo u pravom trenutku. - Slobodan si. Mortimer klimnu glavom i izađe.
24. Migel je ostavio kola u podzemnoj garaži. Kad je izašao na ulicu, zastao je za trenutak ispred izloga Kase del Libro i izloga knjižare Hajmes, na nekoliko metara, ali to je uradio po inerciji, nije gledao u knjige. Onda je prešao ulicu Paseđ da Grasija i pošao nadole. Imao je dogovor sa Marijom i Taimacu da ručaju u „Ka Karmagi“; čekale su ga na jednoj terasi, ili restoranskom delu ulice na otvorenom, na Paseđ da Grasiji. Nije znao da li da joj ispriča istinu; očito, ne bi to bio najpogodniji trenutak, pred Taimacu. Osim toga, nije imao vremena da ostane s njima. Mora da bude sam, da misli, da ispita. Da li treba policiji da kaže da je bio na mestu zločina? Da raspolaže nekim dokazima koji bi mogli da joj budu od koristi? Ali, čime zapravo raspolaže? Nekim brojkama, nekakvim oblicima iscrtanim krvlju? Pobogu! 0 čemu je reč? Nastavio je da ide ulicom Paseđ da Grasija dok ih nije ugledao na jednoj terasi tačno ispred Kaze Batljo. Pokušao je da deluje smireno. Poljubio je Mariju, pozdravio se s Taimacu i seo pored njih. Naručio je pivo, one su već ispijale sokove. - Marija mi je sve ispričala - rekla je Taimacu. - Žalostan udes - dodao je Migel. Primetio je da Marija nije mogla da prikrije bol na licu. Tragična dedina smrt i svi događaji koji su je propratili kao da su je doslovce pritiskali na toj stolici. Htela je da otkaže sastanak sa Taimacu, ali nije uspela da je nađe. Provela je dobar deo prepodneva u domu, sa svim papirima oko sahrane, i bila je vidno utučena. - Kako je bilo sa ocem Honasom? - upitala ga je Marija setnog pogleda. - Dobro. U stvari, ništa, samo je došao da ga ispoveda. Marija je uvidela da on ne želi da govori o tome pa su promenili temu. Migel im je tada saopštio da neće moći da ostane s njima jer mora da završi neke poslove, ali da mogu da se nađu posle toga. - Ostaću s vama samo nakratko - zaključio je on. - Pre nego što si stigao, nas dve smo razgovarale o Gaudiju. Marija mi je ispričala da je njen deda bio veliki poznavalac njegovog dela i da ti upravo proučavaš vezu između Gaudija i fraktalne geometrije. Osetio se kao da ga je neko polio kofom hladne vode. - Da, rekla sam Taimacu da radiš na tome.
- Do čega si došao? Koja je tvoja teza? - upitala je Taimacu. Migel je morao brzo da misli. - Pa... u stvari... još ne znam. To je samo ideja, čak ni to. Slutnja zasnovana na primeni prirodnog načela rasta grana na drveću za koje bi se reklo da ga je Gaudi pretočio na stubove Sagrada Familije... a i na modulovanje, na ređanje nizova, na ponavljanje oblika, prevashodno helikoidalnih i parabolodalnih, u različitim razmerima. Ali zapravo nemam još ništa, tek sam počeo. - Dobro, kada budeš malo više razradio svoju polaznu postavku, volela bih da je čujem - rekla je Taimacu. - Zašto ste vi Japanci tako opčinjeni Gaudijem? - upitao je Migel da promeni temu, a i zato što ga stvarno zapanjuje količina Japanaca koji iz godine u godinu dolaze u Barselonu da razgledaju dela graditelja iz Reusa. - Naša kultura je veoma povezana sa zen učenjem... Svaka ljudska delatnost, ma kako jednostavno izgledala, jeste put ka undo, tj. savršenstvu. Za nas Gaudi kao da je dosegao satori, prosvetljenje, što će reći da je napustio tehniku kako bi se okrenuo stvaralaštvu. Učitelji zena uče da prst može da ti koristi da pokažeš mesec, ali kad si već pronašao mesec, više ne gledaš u prst. Gaudi je izgradio kuće, zgrade, izgradio je prste da bi nam pokazao zvezde, nebo, duh... Ali mi i dalje gledamo prst. Možda zbog tog razloga, osim ostalog, posle Gaudija nijedan arhitekt nije nastavio njegovim putem. - Tvoja teorija je zaista zanimljiva, možda čak i preduboka za zapadnjaka... Ovde je sve površno... Ali zar ne misliš da je Gaudi bio jedinstven... - Molim te, nemoj da mi se podsmevaš... - Izvini, Taimacu, nisam ti se podsmevao. Ja verujem u Gaudija, njegova zdanja su pre svega odraz prirode, na neki način podsećaju na stene, na drvorede... Mene podsećaju na vaše kuće, na vaše bašte... A naročito na stvaranje intimne atmosfere, polutama ogromnog drveća, svetlotamno. - U pravu si. Gaudi je razumeo i prihvatio veliku važnost koju naša kultura pridaje umetnosti prirode a takođe i nekim delatnostima koje se na Zapadu smatraju niževrednim umetnostima, više nekakvim veštinama... A upravo obrnuto, u Japanu je to prava umetnost, sa velikim slovom... Umetnost aranžiranja cveća, ikebana, na primer, ili bonsai. Duga tradicija našeg lutkarskog pozorišta, ili pozorišta maski... Gaudi je uvek improvizovao u hodu, dok je radio sa zidarima, pomoćnim arhitektama, crtačima a, naročito, sa zanatlijama, kovačima,
kamenorescima, modelarima. Makar se tome smejao, u mojoj kulturi zanatlije se poštuju kao pravi umetnici, oni teže savršenstvu u svom radu; nama je takav pogled na umetnost sasvim blizak, ovaj pogled na često anonimno zanatstvo. I Gaudi jeto znao... - Možda zato što je Gaudi bio sin kazandžije? Ipak, malo me iznenađuje ta predstava koju u Japanu imate o umetnosti, tamo i od najneverovatnijih stvari pravite umetnost... - Opet mi se podsmevaš, Migele. - Tek sam počeo da prikupljam podatke o Gaudiju, već sam rekao, treba da prikupim što veću dokumentaciju kako bih mogao da razradim svoju teoriju, pa me sve zanima, posle ću već napraviti selekciju... Znam da je evoluirao, u nekom trenutku svog života bio je oduševljen arhitektom Viole-le-Dikom, centralnom figurom preporoda gotike, ali Gaudi ga je prevazišao, smatrao je čak da su neka arhitektonska rešenja gotike nalik na štake. Pitanje prirodnog osvetljenja bilo je od ključnog značaja za njega. Zato je izmenio kriptu Sagrada Familije kada je 1883. definitivno preuzeo projekat, menjajući prvobitni Viljarov plan. - Vidim da si se baš udubio u maestrov rad - rekla je Taimacu. - Nemoj misliti. Ogromna je Gaudijeva složenost... Nemoj praviti šale na moj račun... Sad se ti meni podsmevaš. Marija ništa ne reče, ali je bila istinski iznenađena Migelovim žarom. Ona je oduvek mislila da mu se Gaudi uopšte ne dopada. Da prezire arhitekturu jer je to umetnost u službi moći. Ali Migel je nastavio i ne primećujući utisak koji ostavlja na njih dve. - Mislim da je to naprosto jedna estetska komponenta, ništa drugo. Gaudi polazi od neogotičke umetnosti koja je kao stil preovladavala u to doba. Kao što ti je svakako poznato, Viljar je postavio projekat Sagrada Familije kao katedrale siromašnih, sa jednim potpuno konvencionalnim neogotičkim pristupom. Gaudi prevazilazi taj stil i ide znatno dalje. Neki su ga kritikovali; neki su ga omalovažavali, optuživali ga da se zanosi eklektičnom arhitekturom, da je to što radi haotična fuzija svakojakih stilova. Jeste Gaudi na neki način pošao od neogotičke umetnosti, ali i od mavarske, mudeharske, umetnosti, i mnoga njegova zdanja odišu romantikom, što se neposredno nadovezuje na prirodu. - Jeste, tako je, predajem se pred tvojim procenama, Migele. Ali nemoj misliti da je reč samo o estetskom pitanju. Gaudi je bio vrlo pobožan, naročito pred kraj života, a njegova arhitektura nam ukazuje na njegovu duhovnost. Pri tom ne mislim samo na hrišćansku simboliku koju primenjuje, pa čak ni na hermetičnu simboliku, ne, nikako... Mi govorimo o samom zdanju u celini... On je gradio žive zgrade, njegova arhitektura
je organska, živa je. - Da, čini mi se da sam ovo već negde čuo... Stari alhemičari takođe su smatrali da su kamenje i metali koje su talili u svojim pećima žive, organske stvari. Nastavili su tako da razgovaraju o nizu vidova Gaudijevog dela i o njegovom liku, ali Marija ih nije pratila, nije mogla da prestane da misli na dedu. Da li je stvarno potpuno izgubio razum, jer se i to dešava? A šta ako je istina? U redu, možda i nije vitez, ali ako mu je Gaudi poverio neku tajnu na čuvanje, šta onda? Koja bi to tajna mogla da bude tako važna da bi Gaudi bio ubijen, a osamdeset godina kasnije i, verovatno, deda? Ko je to u stanju da čeka osamdeset godina? „Nemaputeva“, rekao je on, „Izgubljeni smo u šumi.“ A treba ubiti Zver koja vreba kod Trećih vrata, to su poslednje reči koje joj deda beše uputio... - Marija? - upitala je Taimacu. - Oprostite, nešto sam odlutala. - Marija, Taimacu je iznela zbilja neobičnu činjenicu: u Japanu se ne gleda blagonaklono na iskrenost, jezik uvek mora nešto da prikrije, naravno, suptilno. Japancima strahovito smeta zapadnjačko preobilje iskrenosti... To smatraju agresivnim, čak i nepristojnim. Možda im se zato toliko sviđa Gaudi. Njegova zdanja natovarena simbolima, sa izgledom stena, drveća... Taimacu ga prekide. - To je odraz prirode... To je vrludavi arhitektonski rečnik, ništa pravolinijsko, preovladava krivulja, u prirodi nema pravih linija. Svaka pojedinost je nabijena značenjem, možda i skrivenim, čak je primenjivao i mnoštvo ponekad nedokučivih ezoteričnih simbola. Mislim ipak da nije samo do estetike. To nije upravni govor... Treba ga protumačiti. Treba pročitati kamen, ciglu, tzv. trencadis, slomljene pločice, deliće stakla... Umetnost tananog nagoveštavanja, govorenja ništa ne rekavši... to je zen. Gaudi je umeo da unutra sakrije pravu tajnu kako bi je svako otkrivao, kako bi otkrio sopstvenu duhovnost... Njegova arhitektura, njegova bogata simbolika, jeste jedan do, put do prosvetljenja. Gaudi nam priča jednu priču, ali na svom jeziku on nam nikad ne obelodanjuje kraj, tajnu... Nudi nam voće da bismo mi otkrili njegov ukus, njegovu teksturu... Kakvog bi smisla imalo za Gaudija da nam ponudi već zagrizeno voće...? To je put zena, nagoveštavanje... Reč koja ništa ne kazuje ali sadrži sve, i to krajnje istančano. Prst koji pokazuje zvezde. Mi smo ti koji treba da ih posmatramo. Kao i kod ikebana, umeća slaganja rezanog cvećaprema japanskom simboličnom govoru cveća, ili kod bonsaija, ali ja mislim da je Gaudijeva arhitektura još bliža suisekiju.
Marija se tu pretrgla; upitnim pogledom okrenula se prema prijateljici a ona joj je odgovorila: - Reč suiseki dolazi od san-sui-kej-jo-seki, što znači planina, voda, predeo, osećaj... - Šta je suiseki? - To je umetnost kamenja... inoči suiseki, umetnost koju je priroda stvorila... Veoma je stara, potiče iz Kine, nastala je oko 2.000 godina pre nove ere, u Japan je stigla oko petog veka i ubrzo je stekla veliku popularnost. - Da... - slabašno je potvrdio Migel, koji je pokušavao da se priseti. Video sam nekoliko izložbi, to je sitno kamenje, kao minijaturni pejzaži. - To je umetnost suisekija, kamen koji opisuje predeo ili vaseljenu. Prirodni kamen koji priziva kompletan predeo. Jedan svemir. - Je li to kao umetnost bonsaija? - upitala je Marija. Taimacu joj je odgovorila: - Na neki način, jeste... Bonsai reprodukuje drvo u malom, i ono je živo... Suiseki je kao minijaturni predeo. Mali kamen predstavlja model prostranog predela u vrlo svedenim razmerama... Ali suiseki je i umetnost različita od bonsaija, kudikamo je složenija i dublja i, kao što upravo rekoh, veoma je povezana sa zenom, sa čajnom ceremonijom, sa sodom. Suiseki je kamen koji živi usled vodene struje; u vezi je sa jednom veoma našom postavkom: sa usklađivanjem vaskolikog sveta, to je vabi-sabi. Gaudijeva zdanja, a posebno park Guelj, zaista su suiseki. A njegova čuvena La Pedrera, na primer, vrlo jasno dočarava ovo o čemu govorim... Zaista je fascinantno zamisliti zgradu kao kamen, kao suiseki, umetnost koju je priroda stvorila, kao malo ogledalo na kojem se odražava živi predeo: za nas to ima izuzetno sugestivnu moć. Taimacu je zaista bila i učena i potkovana i, dok ju je slušao, Migel oseti da ona u njemu ostavlja snažan utisak. Bilo je dubine i lepote u svemu što je govorila, ali je bilo i nečeg skrivenog, kao i u vezi sa onom pričom koju im je ispričao Huan Hivelj, a u koju su se oni upleli kao u paukovu mrežu. Ubiti Zver Trećih vrata, potražiti tajnu, to je bila poruka Marijinog dede, a Marija je izabranica. Na sve to, smrt paroha crkve San Kristobala, oca Honasa... Šta je Honas znao? Šta je ostavio napisano iza sebe? Kako je znao da će on doći? Jer, za koga je Honas, nego za Mariju, inače napisao tajanstvenu poruku koju sada treba da odgonetaju? Sve mu je prolazilo svešću kao kometa preko nebeskog svoda, kao zvezda koja putuje svemirom. Uznemiravajući sled prizora. Crkva San Kristobala; San Kristobal, sveti Hristifor, zaštitnik putnika. Zašto mu tako nešto pada na pamet?
Taimacu ga vrati u razgovor, udaljavajući ga od njegovih razmišljanja. - Pogledajte, na primer, gde se to nalazimo - rekla je Taimacu pokazujući na Kazu Batljo. Svi upreše pogled prema zgradi preko puta. - Dok je Gaudi radio na toj kući, svi su je savremenici nazivali Kućom kostiju, kosturnicom; izgleda kao kućica izbajke... kao iz... - Ivice i Marice? - predložila je Marija. - Da, to! Obratite pažnju na delove od livenog gvožđa koji liče na maske, ja bih čak rekla... japanske... - Jeste, Taimacu, u pravu si: to je estetika koja me veoma podseća na onu lutkarsku predstavu na koju si me odvela... Ljubavnici samoubice iz Sonezakija... Prelepo predanje. - U Japanu ima mnogo stilova pozorišta maski i lutaka. Ta predstava Sonezaki Šinhu izvodi se na način poznat kao bunraku, to je jedan od najlepših u Japanu. Lutke su impozantne i svaku pokreće troje ljudi, uz to, tu je i narator gidaju-buši, kao i muzičar koji svira trožičani laut šamisen... Meni se on najviše sviđa, a naročito ovo delo, koje je napisao Minzaemon Čikamacu iz 17, ili XVIII veka. Smatraju ga japanskim Šekspirom... Ljubavnici samoubice iz Sonezakijaje prva priča u ključu naroda Seva-mono. Marija se prisetila legende o tim ljubavnicima koju joj je prvo Taimacu ispričala, da bi je posle zajedno gledale u pozorištu. Glavni junaci su Tokubej, šegrt u jednoj prodavnici soje u Osaki, i Ohacu, prostitutka iz Sonezakija... Njihova ljubav je nemoguća. Ohacu tuguje u Tenmaji, u kući zakazanih poseta. Tokubej, koristeći mrak, ide po nju i u ponoć izlaze zajedno, držeći se za ruke, dok ih niko ne vidi. Pred zoru se ubiju u šumi Tnehima i samo je gavran na grani jednog drveta svedok samoubistva. U tamnom pogledu gavrana, kao na crnom ogledalu, preslikava se prizor samoubistva. Marija je u svom pamćenju zadržala mračni i krvožedni pogled tog gavrana. - Mene te maske uvek pomalo plaše - rekla je Marija. - Zašto? - upitao je Migel. - Sećate li se pesme „Maske zla“? - Da, to je Breht, Bertlolt Breht - rekla je Marija. Marija poče da kazuje: Na mome zidu visi japanski drvorez maska zlog demona, prevučena zlatnim lakom. Saosećajno gledam nabrekle vene na čelu, slutim
koliki je to napor, biti zao. Taimacu reče kroz smeh: - Mislim da preteruješ, ja nikad nisam uspostavila takvu sličnost između ovih pretpostavljenih obrazina i Brehtove pesme. - Pa, znam da postoji tzv. vremenska distanca... samo kažem da me podsećaju na pesmu. Taimacu nije želela previše da se udalji od teme, iako je volela da priča o scenskim umetnostima, o pozorištu, o plesu njene zemlje, o tom plesu i o toj zemlji tako bogatoj raznolikostima. S druge strane, volela je i Brehtovo delo, no ipak je preusmerila razgovor. - Zanimljiva je priča kuće Batljo jer je reč o jednoj reformi. Kuća je već postojala, nju je kupio industrijalac Hose Batljo. Bila je to nezanimljiva kuća i utoliko je njeno preuređenje 1904. naručeno od Gaudija. On je izveo niz dramatičnih izmena, tako da na kraju njegovo zdanje više nije imalo nikakve veze sa prvobitnom kućom. Fasada prizemlja i prvog sprata praktično je potpuno nova, od kamena iz Monžujika; ako obratite pažnju, videćete da je ustalasanost površine postignuta udarcima pijuka, potom je takvo lomljenje pločica primenjeno na desetine komada bojenog stakla i polihromne keramike. - Da, rezultat je nestvaran, izgleda kao ogledalo... rekla je Marija. - Ideja je bila da jutarnje sunce, padajući iskosa na fasadu, istakne polihromiju stakala. Izgleda da je Gaudi, stojeći nasred ulice Paseđ de Grasija, radnicima govorio koje boje treba da uzmu iz korpi u kojima su ti komadi bili, kako bi ih postavili onako kako im je on govorio. Migel i Marija su građevinu videli hiljadu puta, ali svaki put bi bili iznova zadivljeni njome jer mi stvari i ljude uvek više cenimo što više o njima znamo. - A gornja figura? Figura na zatalasanom krovu? - Zmaj? Zmaj bez glave i repa, koji se završava na valjkastoj kuli? On je izrađen od velikih komada keramike različitog oblika; to su loptaste, poluvaljkaste pločice; boje im se menjaju. - Pod dejstvom svetlosti? - Pod dejstvom svetlosti, naravno, ali i zbog samih boja tih keramičkih pločica i njihovih kombinacija. - Taimacu je napravila pauzu i potom dodala: - Zanimljivo je i to što se na Gaudijevoj katedri čuva snimak gospodina Batljoa na kojem on objašnjava da je sva građa dizana običnim čekrkom, a da su skele bile drvene pričvršćene konopcima. Upotrebljeni materijal su bile cigle, kamen i krečnjački malter. - Da li bi se moglo porazgovarati s nekim sa te Gaudijeve katedre?
- Je l’ to zbog tvoga rada na Gaudiju i fraktalnoj geometriji? - Da - slagao je Migel. - Bi, naravno. Kada? - Ne znam... što pre. Taimacu je izvadila mobilni iz tašne, udaljila se nekoliko metara i okrenula jedan broj. Razgovor je bio tako kratak da Migel nije stigao da bilo šta kaže Mariji o najnovijim događajima. - Sutra po podne u pet, da li ti odgovara? - Savršeno - rekao je Migel koji nikako da se čudom načudi brzini Taimacuine intervencije. - Onda dogovoreno. Gospodin Konesa nas je pozvao u svoj kabinet. Možemo sve troje da pođemo.
25. Pošto se rastao od Marije i Taimacu, Migel se zatvorio u svom kabinetu na fakultetu, ispred kompjutera, rešen da nešto izvuče iz poruke što ju je otac Honas zapisao sopstvenom krvlju pre nego što ga je svirepo ubio ne zna se ko niti zbog čega. Počeo je da traži preko interneta informacije o sektama, masonima, tajnim društvima, satanističkim grupama. Njegova znanja iz simbologije nisu bila prevelika, ali šestar je jedna od alatki arhitekata, graditelja i preduzimača; stoga ga je doveo u vezu sa masonerijom, u kojoj je šestar simbol prvorazrednog značaja. Našao je različite verzije šestara, mada je većina informacija naglasak stavljala na činjenici da šestar kao takav označava svetlost umeća i savršenstva. Pojavio mu se i Solomonov hram i ime njegovog graditelja Hirama, koji je sobom poneo tajnu što izvire iz svetlosti šestara, što će reći, ljudskog savršenstva. Tako je to sa internetom: prava pometnja; polazi se od jednog podatka a onda, tako tragati za informacijama, pretražujući različite veb-sajtove, čovek može potpuno da se izgubiti na mreži ukoliko nije oprezan, ili, što je još gore, može da naiđe na informacije bez posebne vrednosti ili nedovoljno različite u odnosu na ostale. Migel nije zaboravio ni da tačno iznad šestara otac Honas beše ispisao slovo beta grčkog alfabeta... „Šta li znači to slovo?“, zapitao se pomalo nestrpljivo. Migel je imao oskudna znanja o masoneriji, znao je otprilike isto što i velika većina nas, jer do tog trenutka to je bilo nešto izvan njegovih delatnosti i zanimanja. Natenane je pročitao jednu od definicija koju je našao na mreži i koja mu se učinila najpouzdanijom: Slobodni zidari ili masonerija je vrsta organizacije koja se definiše kao filosofsko i filantropsko bratstvo čijije cilj izgradnja uslova za materijalno i moralno poboljšanje kako čovekovog bića, tako i ljudskog društva, a čijaje osnovna struktura loža. Masonske lože obično su razvrstane okojedne strukture višeg reda, koja se naziva velikom ložom ili velikim Orijentom. Nastavio je da čita i da hvata beleške pročišćavajući i sažimajući informacije. Masoni imaju znatan simbolički tovar koji potiče upravo od
graditeljstva i njegovih osnovnih alatki. Pored šestara, tu su još ivisak, uglomer, dleto, čekić, kamenorezačka kecelja, merdevine sa devet stepenika koji simbolizuju devet stupnjeva uspenja. Unutar masonerije postoji bezbroj učenja i obreda koji se mogu i znatno razlikovati između sebe, iako im je svima zajednički cilj čovekoljublje, shvaćeno kao pojedinačno i zajedničko usavršavanje. Tu su i čuvene krilatice iz doba Francuske revolucije: jednakost, bratstvo, sloboda. U stvari, upravo počev od tih načela nastaje masonerija u obliku u kojem je danas poznajemo, mada sami masoni traže svoje korene u prošlosti, u zidarskim esnafima i među graditeljskim majstorima gotičkih katedrala. Obred inicijacije ili uvođenja, stupnjevi šegrta, kalfe i majstora, takođe se pojavljuju gotovo u svim doktrinama. Sve lože za simbol imaju šestar, a on se skoro uvek prikazuje ukršten sa uglomerom, tako što obrazuje neku vrstu Davidove zvezde. Šestar se nikad ne pojavljuje sam... Zašto? pitao se Migel. Dok je pretraživao po toj nepreglednoj gomili podataka, Migela je još nešto iznenadilo: svim masonskim doktrinama je zajedničko i izuzetno poštovanje prema velikom graditelju svemira. Kada govore o tom vrhovnom arhitekti, i kada prizivaju njegovo ime na svojim obredima, masoni, koriste akronim GADU... GADU... Gaudi... čudnapodudarnost, pomislio je; ima sličnosti, ali to još ništa ne znači. Posle nekog vremena osetio se obeshrabrenim, iscrpljenim. Toliko ima sajtova na mreži... Ulazio je u njih i izlazio a da nije naišao ni na kakav trag. Prepuštao se tom osećanju koje, svakako, ima brodolomnik, ophrvan tolikim informacijama u bespuću. Zamor, dosađa, zbunjenost, a povremeno i malo iznenađenje, neki kuriozitet. Tema je bila preobimna da bi mogao da je pretraži za nekoliko časova. Bili su hiljadu i jedna varijanta, sekta, kategorija, stupanj, pravilo, obred. Činilo mu se da jeposredi jedan nepristupačan svet u koji se nije lako probiti i još ga je teže bilo dokučiti, obavijen aurom tajanstva koji ga čini gotovo nedostupnim neupućenima, svima onima koji nisu već u njemu. Čini se ipak kao da masonsko poreklo nastaje ukrštanjem nekoliko klasičnih mitova. Hram kralja Solomona, graditelji katedrala, a pre njih, graditelji piramida. Ali, tu su i templari, i rozenkrojceri... Neverovatni amalgam koji je samo uvećavao zbrku, dvosmislenost. I opet nije imao ništa. Za sada, nacrtani šestar mogao bi da ukaže na neku masonsku ložu. Ali imajući u vidu informaciju kojom raspolaže, ubice ne bi mogle da budu masoni. Kako bi sekta posvećena sveopštem bratimljenju mogla da počini onakvo zverstvo kao što je počinjeno nad ocem Honasom? Ne, ti koji su tako nešto uradili mora da su grdno skrenuli sa izvornog puta. Ako i jesu masoni, to će pre biti devijacija neke lože, govorio je sebi, to je skretanje
neke mračne lože koja nema ničega zajedničkog sa klasičnom masonerijom, ali koja koristi njene simbole. Ili da nju kompromituje, ili iz nekog drugog razloga. Da li je to sve u vezi sa onom sektom koja je, kako beše rekao Marijin deda, svojevremeno stupila u vezu s Gaudijem? Migel se usređsredio na brojeve l
26. - Godinama smo čuvali svoju tajnu dok ne dođe veliki dan na koji smo tako dugo čekali. Veliki dan je veoma blizu. Ona je promućurna, samo je pitanje vremena kad će sebi postaviti prava pitanja i na njih dati tačan odgovor. - Moramo izbliza da je nadziremo. - Ne može ništa da joj se desi. - Njen deda je bio jedan od naših pa je opet izgubio tajnu. - Greška je u tome što je nije sa nama podelio u pravom trenutku. - On je bio izabranik. Niko nije mogao da pretpostavi da će s vremenom sve zaboraviti. - Dobro, šta je tu je. Ali slutim da smo sada veoma blizu. - Da, ali naši neprijatelji su mnogobrojni i vrlo moćni. - Oduvek smo imali moćne neprijatelje. Ljudi konzole, mračna sekta. Ali posle toliko vekova, i mi smo tu. Opstali smo. - Jesmo, ali, kako? - Na jedini mogući način, prilagođavajući se raznim razdobljima, skrivajući se u tišini vremena. - Mi smo tek senka onoga što smo bili. - Ali i dalje služimo istog gospodara. I dalje služimo Hristu. To je nešto što su mnogi već zaboravili. Imamo moć. Ali je mi nećemo da bismo se njome okoristili, slično sveštenstvu, mafiji, bankarima ili političarima, nego da bismo nastavili svoj posao, a pre svega da bismo služili Hristu. - Ne smemo smetnuti s uma da je svet stecište odmeravanja: Dobro protiv Zla. Večita borba. A granica je obeležena izuzetno tankom linijom, sličnom oštrici noža. Srećom, nismo pali u iskušenje da skliznemo na stranu tame. Druga braća su, posle tolikog vremena, to učinila. Mi ne. Mi sledimo pravila našeg Gospoda. Branimo puteve hodočasnika, svih onih koji se otiskuju stazom dobra, naš zaštitnik sveti Hristifor nas čuva, on je Hristovnosilac, on nas nadahnjuje, uvek nam izlazi u susret... Mi smo stene, čvrste i tvrde, prelazimo reku života s detetom u naručju, mi smo hramovi otporni na iskušenja, ustajemo u odbranu poniženih i onih koje su nevernici povredili. - Sada nevernici nastanjuju naše zemlje. - Jeste, zlo nas okružuje. Izdali su nas gospodari kojima smo
vekovima verno služili. - Hoćeš da kažeš je papa ateista? - Kažem da bi u najboljem slučaju voleo da veruje u Boga. - Malo je onih koji služe Gospodu. - Zato moramo da vaspostavimo red. Ne samo da je čovek prestao da veruje u Boga, što je neoprostivi greh, nego čovek više ni u sebe ne veruje. A to je već u suprotnosti sa Božjim delom. Sa njegovim velikim delom. - Mi smo poslednji vitezovi. Isklesani smo u kamenu. Neki drugi će zauzeti naše mesto. Ali stene, za onoga koji ume da ih čita, zauvek će čuvati sećanje na nas. - Sada treba da se pomolimo za dušu našeg brata Honasa. Otkrili su ga i svirepo ubili čupajući mu utrobu, vadeći mu oči... Obredno ubistvo, kao u drevna vremena. To je Bitru. Ostavio je svoj pečat, svoju okrutnost. Honas je bio spreman da izdrži sve. Celog života je bio uzoran vitez, odan našoj stvari i po cenu neizdrživih bolova koje je on ipak izdržao, izdržao je gnusno mučenje kojem ga je podvrgao anđeo tame. Honas je znao da će umreti i sačuvao je svoj poslednji dah da bi sastavio jednu poruku, poslednju koju je napisao, siguran sam u to... Arhanđeo je bio tamo, uveren da je našao poruku, ali ne ume da je protumači; moramo da mu pomognemo. - Hoćeš da kažeš da je prevario Bitrua, da se napravio kao da je već mrtav? - Tako je, srce mu više nije kucalo, utroba mu je povađena, više nije ni disao, ali sačuvao je poslednji dah pred kapijom smrti da nas upozori... On je poslednji razgovarao sa Huanom Hiveljom. Sada moramo da nađemo svedoka, mi možemo da odgonetnemo poruku, moramo da delujemo pre nego šta ga Mortimer nađe. - Svedok? - Da, Marijin verenik. Ime mu je Migel i matematičar je. Moramo da ga štitimo, možda još nije trenutak da se oglasimo. Asmodeo će pokušati da iz njega po svaku cenu izvuče celu informaciju... Konzola će krenuti u akciju. Ali mi moramo da budemo obazrivi, treba oprezno da se oglašavamo. Ne znamo da li će nam poverovati, on je racionalan čovek, po prirodi sumnjičav. Ali moramo to da uradimo. On to još ne zna, ali preko njega deluje čuvar, arhandeo. - Onda... - Treba da ga pustimo. Ako je onaj koga čekamo, nastaviće napred na svoju ruku, pokušaće da dođe do kraja a onda... onda ćemo mi stupiti u dejstvo.
- Da, nebo nam ga je poslalo. Bliži se dan. - Upravo tako. Bliži se dan. Ali je ostalo vrlo malo vremena. - Dan zveri ili dan siromaha... Gaudi je sagradio žrtveni hram za to... to je Hram siromašnih, Sagrada Familija. - Proročanstvo se ostvaruje... „Kako na nebu tako i na zemlji.“ Pečati će biti istrgnuti, moramo biti pripravni. Sekta mraka će biti tamo. Suočićemo se sa Asmodeom i njegovim kompanjonima, naša je borba do istrebljenja. Ako oni pobede, carstvo tame će ovladati svetom, ništa nije izvesno, ali ljudski rod može da utone u mrak. Kad više nikoga ne bude bilo samilosnog, kad ne ostane nijedan nedužni, kad više niko ne bude bio spreman da se odrekne sveta i da prigrli materijalnu oskudicu kako bi dosegao duhovno bogatstvo, tada će sve već biti izgubljeno... I anđeo uništenja vatrom će razneti novi Vavilon... Barselonu. - Tako dugo čekanje... Sve mi je veoma neobično, pomalo neobjašnjivo. Ovo je bila Obećana zemlja, vrt Hesperida. Naš veliki majstor Ramon Ljulj ukazao nam je na pravi trenutak za ostvarenje velikog dela. Sve je bilo spremno, varvarska legenda je prešla u hrišćanstvo preko Vagnerove muzike. - Nijedna greška se nije potkrala. Ovo jeste zemlja mestra Huana... Veliko delo je započeto buđenjem, renašensom... Ali oni su iskrsli iz pomrčine, isprečili se... - Da, Asmodeo... I delo nije moglo da bude dovršeno, pa su Barselona, i vrt Hesperida, i obećana zemlja postali pakao, osovina zla... Raspuštene su sile pakla. Rat, smrt, jad... svetinja je ostala skrivena osamdeset godina, u sećanju, u zaboravu jednog čoveka... Moramo da pomognemo novom nosiocu proročanstva; nije mu ostalo mnogo vremena. - Moramo neizostavno da se svi okupimo. Ti ćeš pokrivati Migela i, ako bude potrebno, obelodanićeš mu sledeći korak. Plan je zacrtan i svi ga oni znaju, konjunkcija društvenih snaga ulila se u duhovnu struju, Hristov nosilac prelazi reku istorije i svetinja koju je papa odbacio, isto kao i imami i mnogi drugi sveštenici, godinama skrivana ispod velike planine, pod zaštitom Crne bogorodice, predata je novom arhitekti siromašnih na Dan slave... I otpoče tada tajno uvođenje u vrhovnu umetnosti... Za života je poslužila svim gospodarima zemlje i pakla da bi završila svoje dane prelazeći reku siromašnih, poput svetog Hristifora. Samo je ona znala tačno mesto dela... Sve izgleda jasno, kao prolećni dan...
27. Ramon Konesa ih je primio popodne narednog dana u svojoj kancelariji u ulici Maljorka na uglu sa ulicom Pau Klaris. Bila je to tipična zgrada iz doba ensanča, dakle proširenja grada; bila je to zgrada visokih tavanica, čiju su prvobitnu unutrašnju konstrukciju, sa velikim uvažavanjem, sačuvali Konesa i njegovi saradnici u porojektantskom birou. Konesi je nekih pedesetak godina, ali izgleda kao da mu nije ni trideset pet. U elegantnom odelu Gonsala Komelje izgleda kao teniser koji se povukao iz aktivnog igranja. Glas mu je odmeren, pokreti smireni i vidi se da mu u životu dobro ide. Čovek koji se bavi onim što voli i o čemu govori sa strašću. Jedan je od najistaknutijih članova Gaudijeve katedre i pasionirani poklonik arhitekture genija iz Reusa čiji je život i delo držao u malom prstu. Srdačno je pozdravio troje posetilaca, ponudio im je da sednu i upitao da li bi nešto popili; sve troje su odbili tu ponudu. - Taimacu mi je rekla da vas zanima maestrovo delo sa stanovišta fraktalne geometrije... To je vrlo zanimljiva i vrlo sveža tema, mislim da je to bio francuski matematičar poljskog porekla... - Jeste, Mandelbrot, on je to definisao 1975. godine, jednu geometriju koja izučava nepravilne oblike, one koji se dešavaju u prirodi, oblake, predela, lišće... Ima primenu i na stvarima, na oblicima koji se beskonačno ponavljaju pri različitim razmerama, a svi polaze od iste matrice. - Gaudi je sebe definisao pre svega kao geometra i u njegovom delu priroda je i te kako prisutna; možda postoji izvesni paralelizam između te fraktalne geometrije i Gaudijeve organske arhitekture, ne znam... - Pa, postoje dve vrste fraktala: matematički i prirodni... Mislim da je Gaudi koristio oba modela u nizu svojih dela. Stubovi u obliku drveta, helikoidalni oblici... spirale. - Veoma zanimljivo, novo polje istraživanja... - Da. Ipak, voleo bih da steknem sažetu ali celovitu predstavu o maestru, pre nego što uđem u materiju. - Ne znam da li ću vam biti od pomoći, ali ću odgovoriti na sva vaša pitanja. Šta želite da saznate? Migel nije znao odakle da počne. Htede da odgovori da ga sve
zanima, ali bi to bio previše neprecizan odgovor u vezi s nekim za koga se pretpostavlja da je došao ovamo sa konkretnim pitanjima i, uopšte, sa upitnikom kojeg inače nije imao. Konesa kao da je to shvatio. Kao da shvata da je iznenadna poseta zatekla matematičara pomalo nespremnog, iako je on taj koji je zatražio prijem kod njega. Ne časeći ni časa, Konesa je počeo da iznosi Gaudijeve osnovne biografske podatke: koreni, obrazovanje, prvi projekti. Migel je slušao pažljivo. Konesa je zaokružio taj prvi deo izlaganja rekavši: - Gaudi je bio jednostavan čovek, voleo je svoju rodnu grudu i svoj jezik. Nije bio sledbenik teorijskih postavki; sagledavao je stvarnost stvari nekonvencionalno bez profesionalnog zastranjivanja. - Voleo bih da nešto kažete o njegovim prvim radovima. - Kod Gaudija je primetna ne samo izuzetno zanimljiva evolucija, već i nadmoćna i inovativna. Nakon početničkih radova razvio se u pravcu istočnjačkog uticaja. U to doba imao je trideset godina, već je bio pročitao Voltera Pejtera i Džona Raskina. Iako su druge arhitekte toga doba, kao Ljuis Dumanek i Muntaner nadahnuće crpeli iz nemačke arhitekture koja je bila u modi posle francuskopruskog rata, Gaudi je potražio u arhitekturi egzotiku Indije, Persije i Japana... - Mislite li na Kapričo de Komiljas? - I na imanje i palatu Guelj. - Ne zaboravljajući pri tom kuću Vinsans - oglasila se Taimacu. - Dakako - uzvratio je Konesa. - Veličanstvena je upotreba gledosane keramike kod tih istočnjačkih oblika, kao i paraboličnog luka kod vodopada u bašti. - A nije zanemario ni unutrašnje uređenje - dodala je Taimacu. -Tačno. Gaudi je dizajnirao nameštaj, upotrebio je papje-maše za unutrašnju dekoraciju. Imao je, kao u slučaju palate Guelj, i dobre saradnike, kao što su to bili slikari Alehandro de Riker ili Aleho Klapes, i arhitekta Kamilo Olivares. - Da li se u tom trenutku pojavjuje Huan Marturelj Munteljs? - upitala je Taimacu. - Da, arhitekt Marturelj je imao pedeset godina i bio je izuzetno pobožan čovek, veliki prijatelj Gaudija kome je posle postao i pokrovitelj. On je povezao Gaudija sa porodicom Guelj i sa Komiljasovima, i onda ga je i preporučio za radove na Sagrada Familiji. Huan Marturelj je gradio crkve i manastire; divio se arhitekti Viole-le-Diku, velikom poznavaocu gotičke umetnosti. Gaudi, koji je radio sa Martureljom na nekim od njegovih dela, od njega je naučio sve o neogotici, koja je tada prosto
harala. Gaudi nije osećao nikakvo posebno divljenje prema renesansnim arhitektama, koje je smatrao pukim dekoraterima. Nasuprot tome, tvrdio je da je gotika najstrukturalniji od svih arhitektonskih stilova. Premda je isto tako mislio da je gotička umetnost nesavršena, da je samo polovično rešena. Sam Gaudi je izjavio da je dokaz da gotičkim delima manjka plastičnost taj što ta dela proizvode veće uzbuđenje kad su oštećena, prekrivena bršljanom i obasjana mesečinom... Neću da vas zamaram nabrajajući koja je sva dela tada uradio, svakako ih znate... Taimacu je kao pravi znalac podsetila na dekoraciju u školi časnih sestara u San Andreu del Palomar i u Taragoni, na projekat kapele za parohijsku crkvu San Feliks de Alelja i na izmene koje je uneo u završnim radovima na školi časnih sestara Sante Terese u četvrti San Žarvasi, na palati biskupa Astorge i na Kazi de los Botines. -... Voleo bih ipak da pomenem - nastavio je Konesa - Beljasguard, na brdu Koljseroli. Tu je bila srednjovekovna kuća kralja Martina poznatog kao kralj „E1 Humano“. Njegov sekretar i veliki pesnik Bernart Metća je tom mestu i nadenuo ime, na španskom Belja Vista, u značenju lep pogled: Beljasgurad. U sećanje na poslednjeg kralja katalonske dinastije, Gaudi jeprojektovao jedno delo nadahnuto katalonskom gotikom iz petnaestog veka i tim delom je postavio sasvim nova i veoma smela strukturalna rešenja. Ako budete čitali Basegudu videćete kako je Gaudi, kome su jednostavno naručili stambenu kuću okrenutu na četiri strane sveta, pretvorio tu jednostavnu narudžbinu u odavanje počasti, u pravi omaž kralju. Gaudi je obnovio ruševne zidine, skrenuo je put groblja u San Žarvasi jer je podelio imanje na pola i sagradio vijadukt pored Belenovog potoka, te je sagradio zamak koji je, kao što vam već rekao, nadahnut oblicima građanske gotike, koristeći lučne prozore, bifore i rozete, kao i kulu sa zašiljenim tornjem sa četvorokrakim krstom i zupčastim pojasom. A sad prelazimo na period koji vas najviše zanima. - Njegovo organsko delo... -potvrdio je Migel. - Fraktalno, kako izgleda da vi volite to da nazovete. - Najkreativniji Gaudijev period - podvukla je Taimacu. - Ali i niza neuspelih projekata. Hoću da kažem, nisu imali srećan ishod. - Prava šteta. Pretpostavljam da mislite na misionarska naselja u Tangeru i na hotel koji je projektovao za Njujork. - Misionarska naselja u Tangeru? - upitao je Migel sa živim zanimanjem, ne obazirući se na drugi projekat. - Bila je to narudžbina markiza od Komiljasa - razjasnila je Taimacu.
- Skrećem vam pažnju na to da preskačemo čitavu jednu etapu rekao je Konesa. - Ne mari, vratićemo se na nju - odgovorio je Migel sa jednakim zanimanjem. Konesa je odlučio da udovolji Migelovoj radoznalosti. - Markiz mu je 1892. naručio projekat jedne zgrade u okviru Katoličkih franjevačkih misionara u Tangeru; kompleks je obuhvatao crkvu, bolnicu i školu. Gaudi je završio projekat za godinu dana ali su franjevački sveštenici pomislili da je suviše kočoperan. Nije im se dopala ni ideja da centralna kula bude visoka šezdeset metara. - Nije im se dopala kula? - Mislim da nije bilo samo to. Možda se franjevcima nisu dopala arhitektonska rešenja. - Koja vrsta rešenja? - Genijalna! Kosi zidovi, prozori u obliku hiperbole a kule u obliku paraboloida, međutim, kao što rekoh, to nije sagrađeno. Gaudija je veoma pogodilo to što nije mogao da radi misionarsko naselje. - Šteta, stvarno. Izgubljen projekat. - Nije. - Nije? - upitao je sa sve većim zanimanjem. - Počev od 1903. Gaudi je premestio tu ideju na kule pročelja Hristovog rođenja na Sagrada Familiji. - To je prirodno - rekla je Taimacu. - Ipak, to ne umanjuje neobičnost slučaja - dodao je Migel. - A šta je bilo sa drugim projektom, sa njujorškim hotelom? - upitao je Migel iznova. - Jeste, 1908. posetila su ga dva severnoamerička preduzetnika koji su mu naručili projekat hotela. Posredi je bila zgrada od gotovo trista metara visine. Hotel je imao lančani profil kako bi se postigla savršena ravnoteža građevine. - A zašto ovaj drugi projekat nije ostvaren? - Ne zna se tačno. Izgleda da se 1909. Gaudi razboleo. U svakom slučaju, oba projekta su bila od suštinskog značaja za konačno uobličavanje žrtvenog hrama Sagrada Familije. Kako otmenost kula u Tangeru, tako i monumentalnost njujorškog projekta podstakle su Gaudija prilikom izrade završnih maketa projekta Sagrada Familije. Pročistio je svoje studije o površinama uređenim u obliku hiperbola ili hiperboličkih paraboloida, kao i vitke oblike stubova centralnog broda hrama. - Maločas ste rekli da idemo ispred događaja.
- Jeste. Pre ovih projekata Gaudi je shvatio da u prirodi ne prevladavaju estetske, već funkcionalne pobude. Gaudi ulazi u period koji nazivamo prirodnjačkim a čiji je izvor posmatranje biljaka, životinja, planina. Shvatio je da u prirodi ne postoji prava linija niti savršena ravan, već ogromna raznolikost zaobljenih oblika. - Hoćete da kažete da nije projektovao na ravnom? upitao je Migel. - Hoću da kažem da se odmah usmerio na treću dimenziju, uz pomoć maketa i modela. - Kaza Batljo - rekla je Marija, koja sad pokazuje da zna koliko i Konesa, mada je ćutala tokom većeg dela razgovora. U Migelovoj pratnji provela je skoro celo prepodne u mrtvačnici. - I Kaza Mila - dodao je Konesa. - Prema vašem mišljenju, bio bi to vrhunac njegovog prirodnjačkog perioda. - No, dobro, prema mom mišljenju, ali i po mišljenju najvećih stručnjaka. Primer prvog bili bi organski oblici glazirane keramike, dok bi primer drugog bio taj grebenasti oblik: to je oblik mora, ali i valovitog katalonskog kopna. To možemo da proverimo i na staklima katedrale na Maljorci i kod Hristovog vaskrsenja na planini Munsarat - Park Guelj je dobar primer tog naturalizma koji ste pomenuli - rekao je Migel. - Tačno, i ako mi dozvolite digresiju, to je vreme kad je musen Sinto Vardage napisao „Atlantidu“, pesmu koju je posvetio markizu od Komiljasa koji je, kao što verovatno znate, bio Gueljov tast. Ali vračajući se na park, tu je on prilagodio oblik ulica i staza topografiji terena i projektovao je vijadukte kako ne bi menjao prvobitnu konfiguraciju tla, te je gradio upotrebljavajući kamen sa lica mesta, ne upropašćujući ga, već je iskoristio ostake jedne jame; iz nje je izvukao raznobojne stene koje je razmestio po celom parku. Kao što već rekoh, polazio je od strasnog zanimanja za prirodu, u kojoj nema linije ni ravni. - To nije baš svojstveno arhitektama, naviklim na šestar i na uglomer - ustvrdila je Taimacu. - Ali on nije poticao iz porodice arhitekata, već kazandžija i livaca bakra. Njegov otac je imao radionicu na sadašnjem trgu Prim da Reus, tačno na uglu gde se sad nalazi poslovnica jedne banke. Njegov deda Fransisko takođe je bio kazandžija u Rijudomsu, na četiri kilometra od Reusa. Arhitekta Huan Baseguda zastupa stanovište da je u radionici Gaudi kao dete, pred prizorom helikoidalnih oblika serpentina i krivina kazana, došao do prostornog koncepta arhitekture; da je zato oduvek bio kadar da zamišlja u tri dimenzije a ne na način na koji uče studenti arhitekture, preko dva plana, uz pomoć nacrtne geometrije i perspektive.
I ne hvaleći se time, Gaudi je oduvek smatrao da je od Boga primio dar da stvar vidi i zamisli u prostoru. - Hoćete li da kažete da njegov način rada nema nikakve veze sa onim što je uobičajeno u arhitekturi? - upitao ga je Migel. - Pa, vidite, od priramida do Jeo Ming Pejevog novog ulaza u dvorištu Luvra, arhitekte su oduvek radili na isti način: uz pomoć šestara i uglomera projektuju dvodimenzionalne oblike, a uz pravilne poliedre, kocku, tetraedar, oktaedar, ikosaedar i tako dalje, prelaze na treću dimenziju. Ali Gaudi je na osnovu zapažanja došao do toga da tih pravilnih oblika u prirodi nema, ili da su veoma retki. - Doveo je u pitanje sakralizaciju koju je Platon predložio u Timaju i koja se poistovećuje sa četiri elementa: vatrom, vodom, vazduhom i zemljom - rekla je Taimacu. - I sa kvintesencijom. Vidim da ste pročitali Basegudine članke. - Kao i radove Garsije Gabaroa, prvog španskog arhitekte koji je doktorsku tezu posvetio Gaudiju, sa naglaskom na izučavanje prirodnih oblika. Ali vi to objašnjavate bolje od mene; nastavite, molim vas. - Kakve je oblike video u prirodi? - Shodno Basegudi - rekao je Konesa smešeći se Taimacu - Gaudi je mogao da se uveri da nema boljeg stuba od stabla, ili kostiju ljudskog kostura. Ili da nijedna kupola nije ravna savršenstvu čovekove lobanje, te da treba posmatrati planine da bi se postigla ravnoteža građevine. - Jednostavno - rekla je Marija. - Da, jednostavno. Sve što je jednostavno je genijalno... Ali ga prvo treba videti, a potom treba biti vešt da se takve konstrukcije izvedu na gradilištu. Želeo bih nešto da vam pokažem. Iz jedne koverte Konesa je izvukao neke fotografije i počeo da ih ređa dve po dve na stolu. - Pogledajte ovo. Onda im je pokazao fotografiju Sagrada Familije i fotografiju jedne biljke. - Reč je o žednjaku, biljci sedum acre, koja raste u okolini Reusa. Taimacu i Marija su još ranije imale priliku da vide te fotografije. Ali Migel je bio istinski zaprepašćen. Izgled Sagrada Familije i oblika te biljke bio je kao preslikan. Konesa je nastavio sa čitavim nizom fotografija. Na jednoj se vidi maketa kapije Nebeske slave, istovetne onoj do sebe: fotografiji jedne pećine u Nerhi, u pokrajini Malaga. Sledeći par fotografija pokazivao je s jedne strane crtež crkve Kolonije Guelj, a s druge vrha Mon Blana, opet zapanjujuće sličnosti.
Zatim je sledila fotografija dimnjaka Kaze Mila, čiji je oblik isti kao i kod školjke. Jedna šuma Taragonskog polja može da se presadi na maketu stubova Sagrada Familije. Konesa je nastavio da vadi fotografije koje su pokazivale zaista genijalne analogije između radova arhitekte iz Reusa i prirodnih oblika. Migel i dve devojke osećali su kako njihovo uzbuđenje raste pred tim slikama i Konesinim objašnjenjima. - Kao što vidite, ovi prirodni oblici ostali su skriveni za oči arhitekata, sledbenika euklidovske geometrije. Ali ne i za Gaudija, koji je otkrio na hiljade takvih oblika u sva tri carstva prirode i primenio ih u svojoj arhitekturi. Ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da je bio veoma osetljiv i da je gajio veliko poštovanje prema narodnom neimarstvu, ne zaboravimo da potiče i Taragonskog polja. Setite se na primer katalonske vinogradarske kućice koja je savršeno uklopljena u svoje okruženje. - Ukratko, vi tvrdite da Gaudijeva rešenja liče, pored ostalog, na geološke, botaničke i zoološke oblike. - To nije nikakva tajna. S time se ceo svet slaže. Njegova svojevrsna geometrija polazi od botanike, geologije ili anatomije. On uočava kako zakon zemljine teže i priroda iscrtavaju paraboloidne i ulančane profile na lišću, na granama i na krošnjama drveća. Helikoidalna su stabla eukaliptusa i nekih puzavica. Krin je helikoidalan a bedrena kost je hiperboloidalna... ali, ne znam, možda vas zamaram, možda ne uspevam da budem jasan? Možda Migel nije razumevao sve pojmove, ali je shvatao suštinski smisao. Genijalna Gaudijeva ideja: da koristi te oblike kako bi svojim građevinama podario veću čvrstinu i konstruktivnu otpornost. Ali uza svu veličinu takve ideje, samo je vrh ledenog brega, mislio je Migel. Hteo je da zna zašto. - Zašto? Pitanje je iznenadilo Konesu, ali je dokučio duboki smisao koji je podstakao matematičara da postavi tako jednostavno pitanje. - Da bi nastavio Božje delo - odgovorio je Konesa bez oklevanja. - Da li je Gaudi bio mason? Migel je prenaglio; možda će uvaženi stručnjak promeniti mišljenje koje je do tada imao o njemu. Ali već je postavio pitanje. - Da li bi mason upotrebio običan kanap da projektuje svoje građevine? Da li bi mason odbacio uglomer i šestar, dva od tri masonska svetla? Ne mogu da zamislim Gaudija kao sledbenika tajnog društva čiji Bog šestarom postavlja granice vaseljene. Ne, mislim da nije bio mason. Gaudi je zapravo bio sveštenik arhitekture u kojoj je sledio božanske
zakone vraćajući svoj pogled na veliko Božje delo: na prirodu. On pravi vodoskoke, ptičija gnezda, mravinjake, stalaktite, planine, drveće, stene, biljke, i pretvara ih u kule, kupole, stubove, kolonade, razne spodobe. Gaudi je govorio da je originalnost u tome da se čovek vrati korenima i da je lepota blesak istine. A za njega je istina bila otelovljena u Sinu Gospodnjem. - Da se nije njegovo delo ravnalo prema nekom skrivenom naumu? - Ne znam šta bi za vas bio skriveni naum. Pretpostavljam da pesnici, pisci i ostali stvaraoci stalno tragaju za idejama koje smatraju transcendentalnim i koje su okosnica njihovog dela. Gaudi je, kako ja to shvatam, išao za sublimacijom duha. On zapravo gradi Božju kuću. - Govorite o Sagrada Familiji? - O hramu iskupljenja Sagrada Familije. Ne zaboravite, „iskupljenje“. To je hram okajanja greha čemu je posvetio pola svog života. Ne, Gaudi nije bio mason; nije bio nikakav srednjovekovni zidar. Gaudi je verovao u čovekovo spasenje u Hristu i osećao je istinsku odanost prema Bogorodici. Na frizu Pedrere može da se pročita molitva Devici Mariji prema Angelusu, to jest „Andelu Božjem“. 3 - Ave gratia plena Dominus tecum - kazala je Taimcau. Konesa je potvrdno klimnuo glavom. - Čak je bilo zamišljeno da na pročelju bude predstavljena Bogorodica sa Hristom u pratnji svetih arhangela Mihaila i Gavrila - dovršio je domaćin. - A ipak to nije urađeno? - Odliven je u gipsani otisak kompozicije u prirodnoj veličini, ali zbog događaja Tragične nedelje gospodin Mila se nije usudio da postavi taj vajarski skup. No, to i nije bitno. Bitno je istaći da je Gaudi bio duboko pobožan čovek koji je poslednje dane posvetio radu i koji je kao isposnik živeo unutar hrama. Živeo je samo za njega. - Recite nam nešto o nastanku hrama. - Prvi kamen je postavljen 1882. godine na dan svetog Josifa. Zamisao je iskrsla kad je Prvi vatikanski koncil svetog Josifa proglasio zaštitnikom cele crkve. Knjižar Hose Marija Bokabelja osnovao je Društvo privrženih svetom Josifu. Cilj tog udruženja bio je primena socijalne doktrine Katoličke crkve na katalonske radnike. Bokabelja je otkupio današnji ekvivalent jednog bloka barselonskog ensanča u četvrti San Martija da Pruvansalsa, u nameri da se tamo podigne hram iskupljenja greha. Arhitekt Viljar je za hram poklonio svoj projekat. Potom, usled niza okolnosti, Viljar se povukao i Gaudi je 1883. počeo da radi na tom projektu. Gaudiju se Viljarovprojekat nije dopadao, ali nije imao načina
da promeni glavnu osu crkve. Kao što sam vam rekao, Gaudi je na njoj radio četrdeset tri godine. Više od pola svog života. Dovršio je opštu maketu hrama, dovršio je pročelje Rođenja i tačno je razjasnio simboliku svih elemenata koji treba da se nađu u hramu. - Dobar deo te simbolike ne nalazi se samo u Sagrada Familiji, mislite li da je ona na tragu nečeg...? - Nečeg tajnovitog? - upitao je Konesa sa dozom ironije u glasu. Migel nije odgovorio, nije hteo da se o njemu stekne utisak da je nešto što on zapravo nije. On je matematičar, i upravo iz tog razloga, jednostavno nije hteo da odbaci nijednu mogućnost, ma koliko delovala neprimereno. - Svašta je o njemu napisano. Među stvarima koje sam čitao, naravno bez ikakve autorove merodavnosti, jeste i ta da je Gaudi bio alhemičar u potrazi za kamenom mudrosti, kao i da je u mladosti bio levičar, antiklerikalac. - Ali, da se vratimo simbolima. - Kako ja to vidim, oni koji nisu u vezi sa hrišćanskim motivima tu su radi dekoracije. - Da možda ne kriju neku poruku? - U to se ne razumem. - Šta je tačno u vezi s gljivom amanita muscaria? - Mislite, u vezi sa svim tim pričama o tome da je Gaudi kao pod dejstvom halucinogenih muhara? - Da. - Zaboga! Koje su to gluposti! Da li ste obratili pažnju na kuću Kalvet? - Šta bi tu trebalo da zapazim? - Mnoštvo gljiva na njenom pročelju, na primer. On je to uradio da ugodi poručiocu, gospodinu Kalvetu, koji je inače bio mikolog. Kao što vidite, stvarnost je znatno jednostavnija i on demantuje tu i mnoge druge koještarije koje su o njemu napisane. - A zmija? - upitala je Taimacu. - Koja zmija? - Glava zmije koja je u parku Guelj napravljena od keramičkih pločica iz Valensije. - Verovatno je reč o Nehuštanu, „zmiji od mjedi“ koju je Mojsije nosio na svom pastirskom štapu. - A mistična ruža? - iznova je upitala Taimacu. Taimacu je znala simboličku vrednost svega što je navodila, ali je želela da čuje Konesino mišljenje a, naročito, da Migel može da čuje tako vrsnog stručnjaka.
- To je simbol Marijinog devičanstva, a Marija je, kao što znamo, kraljica neba i majka Isusa Hrista. Nalazi se u kući Mila - La Pedreri. - Lavirint? - nastavila je ona. - Kod srednjovekovnih katedrala ti lavirini su poznati kao Chemins de Jerusalem, kao putevi za Jerusalim, i shvatani su kao zamena za hodočašće u Svetu zemlju kad bi ih ih vernik prevaljivao na kolenima dok se moli. Lavirint u katedrali u Šartru ima dvanaest metara prečnika i pređeni put iznosi dvesta metara. - Salamander? - Salamander ili daždevnjak je izlazeće sunce pravde, to je naš Gospod Isus Hristos. Simbol smrti i potonjeg vaskrsenja. - A kornjača? - Prema svetom Ambroziju, od njenog oklopa može da se napravi muzički instrument sa sedam žica koji svojom umetnošću uveseljavaju srce. Predstavlja smirenu snagu i potragu za zaštitom od svakog spoljnjeg neprijatelja. Figure kamenih kornjača kakve su, na primer, one na pročelju Rođenja, a koje drže sav teret na svojim leđima, jemče stabilnost kosmosa. Ima ih dve, jedna je kopnena, druga morska. - I pelikan je predstavljen u Sagrada Familiji. To je u alhemiji vrsta retorte čiji oblik pođseća na pelikana a, uz to, to je prikaz kamena mudrosti koji, kada se potopi u tečno olovo, topi se i nestaje da bi pogodovao pretvaranje olova u zlato. - Zato su pripadnici rozenkrojcera nazivani vitezovima pelikana - rekao je Migel. - Može i tako, ali ja više volim da ostanem pri onome što njegovu sliku povezuje uz Hristovu žrtvu. Srednjovekovni Bestijarium ili Zverinjak komentariše jednu zaboravljenu liturgijsku pesmu: Pie pelicane, Jesu Domine. U značenju, „Milostivi pelikane, Isuse Gospode“. Tu se kaže da je odlika te životinje ta što ne unosi više hrane nego što joj je neophodno da bi opstala u životu, „slično isposniku, koji jede jedino hleb i ne živi da bi jeo, već jede da bi živeo“. Zar vas to ne podseća na poslednju Gaudijevu etapu, kada maestro nije izlazio iz radionice kako bi dovršio svoje veliko delo? Svi su načas ućutali, zamišljeni nad ovim Konesinim rečima. Ali Taimacu ubrzo nastavi. - A duga? - Da, nju imamo na fasadi kuće Visans. Gaudijeva ideja je bila da mlaz vode u mermernom bazenu prilikom pada na eliptičnu mrežnjaču obrazuje, poput paučine, zatalasane površine koje se, kad na njih padne zalazeće sunce, razlažu na dugine boje.
- Da, to je tehničko objašnjenje i rešenje, ali... - U Knjizi postanja 9, 11 nailazimo na znak Boga da od tog trenutka nadalje više neće biti potopa da zatre zemlju. To je božanski simbol blagorodne sadržine. I Svetski sudija na koncu vremena često se prikazuje kako sedi na dugi. U srednjem veku, u okviru hrišćanske simbolike, tri glavne dugine boje objašnjavane su tako što je plava označavala potop, crvena požar sveta, a zelena novu zemlju. Sedam boja oličavaju sedam svetih otajstava i sedam darova Svetoga duha a, uz to, simbolizuju Bogorodicu, koja izmiruje nebo sa zemljom. Kao i dve devojke, Migel je bio zadivljen Konesinom erudicijom. Sedamboja, sedam vitezova, pomislio je; neobična podudarnost. - A broj šest? - upitao je Migel. - Veoma zanimljiv broj u Gaudijevoj simbolici. Kod Jevreja to je broj Boga. Sveti Ambrozije ga je smatrao simbolom savršene harmonije; treba imati na umu da je Bog stvorio svet za šest dana i da, naravno, tu je i šest pravaca prostora: gore, dole, sever, jug, istok i zapad. - Što nas opet vraća na Gaudijeve prostorne krstove - uzvratio je Migel. Taimacu je nastavila sa pitanjima: - Šuma? - Svakako veoma rasprostranjen simbol. U predanjima i u bajkama nastanjena je zagonetnim, pretećim i opasnim stvorenjima: vešticama, zmajevima, đavolima, džinovima, patuljcima, vilenjacima, lavovima, medvedima. To su simbolički elementi koji personifikuju opasnosti s kojima se suočava adolescent prilikom inicijacije, tj. uvođenja u zrelo doba; tada mlado biće obično polaže ispit zrelosti i, ukoliko želi da se preobrati, da se preobrazi, podvrgava se pristupnom obredu. Svetlost, koja se često pojavljuje u bajkama, i to tako što se probija kroz stabla, označava nadu. A šta je pa drugo hram? Svetlost koja osvetljava putanju među senkama, koja podstiče da se gleda uvis radi preobraćanja i preobraženja. - Krst? - Nalazi se na mnogim Gaudijevim delima. Sa hrišćanskog stanovišta, to je simbol Hristovog raspeća. To je najuniverzalniji simbol i ne svodi se samo na hrišćanstvo. Prvobitno je predstavljao orijentaciju u prostoru, između gore i dole, desno i levo. Predstavlja četvorno načelo, ali i princip dovršrnosti, uostalom kao i broj pet. U mnogim kulturama vaseljena je predstavljena u obliku krsta. Na taj način je predstavljen i biblijski raj, sa četiri reke koje iz njega izviru. Mislim da je u Gaudijevom delu to očigledno: predstavlja patnju, smrt i nadu u Hristovo vaskrsenje.
- A broj trideset tri? Konesa je bio kratak i nepokolebljiv u odgovoru kojije dao: - Hristove godine, naravno. Ali i broj spevova u Božanstvenoj komediji, kao i broj stepenika „mistične lestvice“. Taimacu se spremala da pita za simboliku lestvica, ali je postavila pitanje koje je već neko vreme imala na umu. - Kazan za destilaciju? Konesa se slatko nasmejao. - Oprostite -- izvinio se Konesa - stvar je u tome što je to element za kojim su neki posegli da bi govorili o Gaudiju kao o alhemičaru. Ostavljajući takve besmislice po strani, taj kazan je u stvari simbol peći za taljenje i peći za hleb. Jung je smatrao da, upaljena, ona predstavlja životnu energiju u vidu vatre a da, ugašena, zbog svog udubljenog oblika, predstavlja materinstvo. Ako se pak vratimo dečijim bajkama, Ivica i Marica, na primer... Pomen te bajke je pojačao Marijinu pažnju. -... u peći u kojoj sagoreva veštica koja je htela da pojede Ivicu predstavlja lomaču koja pročišćava jer uništava zlo, i onda više ne ostaje ni traga od njegove zemaljske materije. Ako se vratimo Bibliji, u knjizi proroka Danila kaže nam se kako samo Božji izabranici mogu da odole vatri kao ona tri mladića koje Nabukondonosor baca na lomaču zbog toga što nisu hteli da se poklone idolu. Gaudiju, a prema mom skromnom mišljenju, peć ili kazan za destilaciju predstavlja odavanje počasti svom poreklu, svom ocu i svom dedi, kazandžijama. Nema tu više ništa. - A zašto je onda uklonjen sa stepeništa parka Guelja, da bi se na to mesto stavilo kosmičko jaje? Kao što i sami znate, u alhemiji „filozofsko jaje“ je pramaterija koja će kasnije postati kamen mudraca... - Ili kamen mudrosti - presekao je Konesa. - Upravo tako. - Nije mi poznato zašto je uklonjen, ali Gaudijeva simbolika je drugačija. Gaudi nije bio alhemičar - dovršio je i nasmejao se, nekako umirujuće po sve. - Ipak, šta je sa uskršnjim jajetom, simbolom proleća? - upitao je Migel. - Moglo bi da bude predstavljanje samog Uskrsa. Ali ja mislim, imajući kao i uvek u vidu čvrsta Gaudijeva verska uverenja, da predstavlja Hrista, shodno hrišćanskom poređenju, kada iz groba vaskrsava kao što pile izlazi iz jajeta. Njegova bela ljuska simbolizuje njegovu čistotu i njegovo savršenstvo. Ništa magijsko ili pak u vezi sa ezoterijom - zaključio je Konesa.
- Zar vam se hrišćanstvo ne čini dovoljno magijskim ili ezoteričnim? upitao je Migel. Taj komentar je zasmetao Mariji. Ona veruje. - To zavisi od uverenja svakog od nas, a ja se sada neću u to upuštati. Neću sad da sumnjam u elektricitet samo zato što sam nesposoban da ga vidim - rekao je Konesa, povređen u svojoj katoličkoj veri. - Izvinite, nije mi namera bila... - Znam, ne morate da se izvinjavate. Taimacu se iznova vratila na pitanja, ne bi li preusmerila razgovor. - A šta je sa stepeništima? Prepuno ih je svako Gaudijevo delo. - Kao i kod svih ostalih arhitekata - potvrdio je Konesa. - Ali mene zanimaju Gaudijeva. Kod masona mistične lestvice, sa dva puta po sedam stepenika, jesu simbol tridesetog stepena unutar, da kažemo, organizacije. - Da, i svaki stepenik je jedna od sedam slobodnih veština srednjeg veka. Gramatika, retorika, logika, aritmetika, geometrija, muzika i astronomija, preslišao se u sebi Migel dok je istovremeno pratio razgovor. Opet sedmica, pomislio je. - A i pravda, dobrota, skromnost, vernost, radinost, odgovornost i velikodušnost - dodala je Taimacu. - Jeste, ali Gaudi nije bio mason - ponovio je Konesa. - Unutar hrišćanstva, a to je ono u šta je Gaudi verovao i nikad neću prestati to i da ponavljam, lestvice su simbol spajanja neba i zemlje. Sećate li se Jakovljeve vizije? - Da, i to je iz Postanja. Jakov je usnio san u kojem je video lestvice kojima su se penjali i spuštali nebeski anđeli - dovršila je Marija. - U redu, s tim što ja mislim da one predstavljaju Hristovo uspenje. - Sa gušterom, to jest zmajem na početku? - upitao je Migel misleći na park Guelj. - Pa, ako ćemo tako da pričamo, lestvice koje vi pominjete mogle bi da budu one koje vode ka askezi, čiji je prvi stepenik zmaj greha kojeg treba zgaziti. Tako idemo dalje u okviru hrišćanske simbolike. Ta tvrdnja se svima troma učinila blistavom. Konesa je nastavio: - Ali ja i dalje verujem da lestvice slede vizantijsko tumačenje po kojem se Devica Marija naziva „Stepenicama neba“, po kojima se, preko Isusa Hrista, Bog spustio do ljudi, kako bi im omogućio da se uspnu na nebo. - Vi ste neoborivi - uzviknuo je Migel. - A Zver Trećih vrata? - upitala je Marija ne dajući arhitekti ni da
predahne. Konesa se dvoumio. Ponovio je rečenicu u sebi. - Samo čas... da. Mislite na zmaja. Opet na zmaja, draga moja. - Na zmaja ili guštera iz parka Guelj? - Ne, nego na onoga na Gueljovom imanju. Gaudijev mecena je otkupio trideset hektara između Las Kortsa i Sarijaa. Prvobitno su bila dva imanja: Kan Feliu i Kan Kužas da la Rijera. Jedno imanje je izdeljeno na manje parcele kad je Eusebio Guelj preminuo. Jedan deo su vrtovi i palata Pedralbes, u vlasništvo Kraljevske kuće: druge parcele je kupio univerzitet radi izgradnje Studentskog grada; u tim paviljonima smo mi, ova katedra. Elem, Gaudi je probio troja vrata kroz zidine, i jedna su ispred kapije groblja Las Kortsa. Druga su srušena kad je izgrađen Farmaceutski fakultet, iako su kasnije obnovljena. Treća vrata su glavna, kod šetališta Manuela Hirone i tamo je, kao što znate, zmaj. - Okovani zmaj - rekao je Migel. - Privezan za stub od cigala na čijem je vrhu pomorandžino drvo od antimona. - Kakvo je značenje toga? - To je Ladon, zmaj koji čuva zlatne plodove u vrtu Hesperida. Vrt Hesperida, grad Barselona. Zmaj koji ga čuva, pomislili su istovremeno Marija i Migel, su se saučesnički i pogledali. - Mogli bismo tako u nedogled - produžio je Konesa. - Ali, po meni, tu nema ničeg ezoteričnog; nema kod Gaudija skrivenog ili tajanstvenog. On nije bio ni mason, ni alhemičar, ni templar ni rozenkrojcer ni karbonar. Sve je to dobro za neki roman, ali istina je bitno drugačija. Slikar i arhitekt Žuzep Fransesk Rafols govorio je da je Gaudija teško razumeti ako se on posmatra izvan vere. - Uostalom, kao i pisac Žuzep Pla, koji je izučio Gaudijeve ključne oblike, taj beskrajni svet čudesa, u svetlosti simbolike katoličke liturgije, ali koji je tome pristupio sledeći njegove zemaljske korene, pretvarajući simboličke apstrakcije u ostvarene simbole, to jest u stvarne znakove rekla je Taimacu. - Gaudi je bio Mediteranac i čovek i Taragonskog polja, njegova simbolika nema nikakve veze sa ezoterijom - zaključio je Konesa. Marija se uključila u razgovor, iako je tokom njega uglavnom ćutala. - Moj deda je bio veliki poštovalac Gaudijevog dela i on mi je ispričao da su požari uništili deo maestrovog legata. - Tako je. To se desilo u toku Građanskog rata. Gaudi je sastavio oporuku u kancelariji beležnika Ramona Kantoa. Ona je izgubljena 1936. zajedno sa celokupnom arhivom beležnika.
- Onda kako znamo da je sastavio oporuku? - upitao je Migel. - Tako što se u Notarskoj školi Barselone, ali i u Generalnoj direkciji arhiva i notarskih poslova u Madridu čuvaju kartice o tom testamentu. - Ali bilo je još požara - rekla je Marija. - Da. Gaudijeva arhiva, isto kao i njegov radni sto, izgoreli su u požaru koji je 1936. izbio u Sagrada Familiji. - Zar vam se ne čini da je premnogo požara? - Pa, treba imati u vidu da se to dešavalo u toku Građanskog rata, kada je izgorelo mnogo crkava. Kripta Sagrada Familije je opljačkana i zapaljena već 19. jula, sutradan po izbijanju Građanskog rata, i to je uradila grupa ostrašćenih. Oskvrnuta je grobnica knjižara Bokabelje i isto bi se desilo sa Gaudijevim grobom da se tome nije isprečio njegov stari saradnik Rikardo Opiso. Nekoliko meseci kasnije policija je otvorila Gaudijev grob, mislila je da se u njemu krije oružje. Kada su januara 1939. trupe generala Franka ušle u grad, grob je privremeno zaklopljen. Krajem te godine trajno je zatvoren, pošto je zvanično potvrđeno da je u njemu Gaudijev leš. - Baš i nije neka vesela priča! - Kao što nisu ni mnoge druge koje su se desile u toku rata. Prava šteta. Njegov studio u Sagrada Familiji nalazio se pored sveštenikove kuće, iznad bakalnice. Bio je izdeljen na tri dela: na crtačku sobu, na radnu sobu i na foto-laboratoriju. Tavanice su bile prekrivene gipsanim kalupima vajarskih radova u hramu. Zamislite koja je divota nestala u vatrenoj stihiji. - A kako i to znamo? - Izgleda da je u laboratoriji bilo jedno zenitno svetlo i sklop od četiri ogledala koja su Gaudiju omogućavala da fotografske snimke posmatra sa pet različitih položaja: sa prednje strane, kao i sa svih ostalih koje se odražavaju na ogledalima. Već sam rekao, bio je genije koji je svoju genijalnost podupirao krajnje jednostavnim rešenjima. - Pa zar vam nije čudno što je sve to nestalo? - upitao je Migel. - Bio je rat. Vi mislite da je posredi neka zavera? Da su u pitanju veoma moćni neprijatelji koji su bili ljubomorni na njegovu genijalnost? - Ne bi trebalo ništa da odbacujemo. - Dragi moj prijatelju, Gaudi nije mogao da ima neprijatelje. Gaudi je bio sveti čovek. Živeo je sa ocem i jednom nećakom na raznim adresama i u parku Guelj, dok njih dvoje nisu umrli. Onda, godinu dana pre smrti, preselio se u Sagrada Familiju, čijem se projektovanju bio posvetio telom i dušom, poput monaha ili isposnika... Neki kažu da je živeo s jednim detetom. Jedino je izvesno da su ga doktor Santalo i vajar Ljurens
Matamala povremeno obilazili, nedeljom. Kao što sam vam rekao, u svojoj radionici je živeo krajnje skromno, sasvim jednostavno; hranu mu je spremala žena vratara hrama. Ne, Gaudi nije imao neprijatelje. Jedino što su zaslepljenost i razularena glupost jednog neljudskog rata uništile znatan deo njegove zaostavštine.
28. - Hoćete li mi sad reći šta se zapravo dešava? - upitala je Taimacu pošto su izašli iz kabineta Ramona Konese. Imala je utisak da njeno dvoje prijatelja nisu bili iskreni prema njoj. Marija i Migel su se zgledali. Marija je potvrdno klimnula glavom. - Svakako - rekao je Migel. - Ali ne ovde. Suviše se toga dogodilo. - Idemo kod mene - rekla je Marija. Taimacu je naizmenično gledala čas jedno, čas drugo. Nije mogla ni da zamisli to što će joj uskoro biti obelodanjeno. - Taimacu, još si u prilici da izbegneš da budeš upletena u ovo - rekao je Migel. - Nestrpljiva sam da otkrijem o čemu se radi, zar nismo prijatelji? uzvratila je obraćajući se Mariji i tražeći njenu podršku. Marija nije odgovorila. - Osim toga, ja sam ekspert za ovaj period i zaljubljenik u Gaudija... kao i svi Japanci - zaključila je kroz smešak. - To što mi znamo nije za doktorsku disertaciju - rekla je Marija. - Onda ćemo napisati dobar roman - odgovorila je Japanka u šali. - Građa kojom za sad raspolažemo više je za ludake, Taimacu. Zapravo, mislim da bi trebalo da odem do policije. Tvoj roman je tako nestvaran da... eto, iziskivao bi od čitaoca mnogo lakovernosti. Taimacu nije htela da se upusti u raspravu o teoriji romana ili o nastanku bestselera; nije to bila njena tema, ali je ipak imala jasnu argumentaciju. - Jedino što ovime uspevaš da postigneš, Migele, jeste da umirem od radoznalosti. Molim te, zar ne bih i ja mogla da budem upoznata sa temom? Onda je Migel počeo da priča, sve do ubistva oca Honasa. - Ubistvo? Opa! Pa ovo zaista postaje zanimljivo! uzviknula je Taimacu. - Ubistvo, i to svirepo. Idemo kući... Prvo hoću da ti pokažem nešto rekao je Migel. Zastali su nasred ulice, Taimacu nije mogla da prikrije svoju znatiželju... - Pre nego što je izdahnuo, otac Honas je svojom krvlju ovo zapisao na podu.
Migel je izvadio papir koji je kopirao u kolima... Marija se tada uznemirila. Drhtala je, kao i dan ranije, kada je to prvi put videla. On ju je umirio. Taimacu je upitala: - Šta je? Oklevajući, Marija joj je kazala: - Dan pred svoju smrt, deda mi je pomenuo oca Honasa... Rekao je da on treba nešto da mi kaže... - Onda... to što je na papiru... - Da, to bi bila ta poruka - prekinuo je Migel. - Mi nismo uspeli da je odgonetnemo. Japanka je pažljivo gledala dok je ponavljala: - Grčko slovo beta... Šestar i neki znak razlomljen jednim brojem, 118... 22... Nemam predstavu, ali... Nastavili su da hodaju dok su je upoznavali sa ostatkom događaja. Marija je bila istinski uplašena. Smrt oca Honasa potvrđuje njen predosećaj da je i njen deda ubijen. Njen siroti deda. Ona je izabrana, a ne zna zašto. Ali zato zna da ovo sve znači smrtna pretnja i da joj ostaje malo vremena. - Nemoj se plašiti, zajedno smo - rekla je Taimacu. - Jesmo, pred ubicama koji po svemu sudeći neće oklevati da me ubiju. Neću u to da te uvlačim. - Već sam uvučena - odgovorila je Taimacu. Migel ništa nije rekao. Ponudio je svoju ruku Mariji i ona ju je snažno stegla dok su nastavili da hodaju. Kad su stigli kući odmah su prešli u radnu sobu i na stolu su joj, pod lampom, pokazali kutiju koju su našli u unutrašnjosti kornjače. - A ne znamo kako da je otvorimo - rekla je Marija. - Nećemo na silu to da pokušavamo - dodao je Migel. - Mogli bismo da pokvarimo to što je u njoj - upotpunila je Marija. Taimacu je uzela kutiju i nežno provukla prste preko reljefnih brojeva. - Šta je deda rekao kad ste mu pokazali kutiju? - Ništa, već je bio potpuno izgubljen. - U stvari, ponavljao je jednu te istu rečenicu - rekao je Migel. - Koju rečenicu? - „Učiteljeva smrt“, „smrt učitelja“ - dodala je Marija. Taimacu se zamislila držeći kutiju u rukama. Prošlo je svega nekoliko sekundi dok njene oči nisu odjednom zablistale a onda je, opet nežno, kažiprstom desne ruke pritisnula četiri broja. Kutija se otvorila. Iznenađenje se odražavalo i na Migelovom i na Marijinom licu.
- Kako si uspela? - upitali su je u isti glas. - Pa... to je osnovno. On vam je to i rekao: učiteljeva smrt. Jedan, devet, dva, šest: 1926, godina kad je Gaudi ubijen - rekla je Taimacu uz slavodobitni osmeh dok je Mariji predavala kutiju. Ne bi se moglo reći da su se razočarali, ali ta obična plava sveska sa dva do tri tabaka od po trideset i dve stranice bar na početku nije odgovarala očekivanjima koja su oni gajili. Ni medaljon na kožnoj vrpci nije mnogo obećavao. Nije bio ni preterano star; bio je veličine metalnog novčića od dva evra, s jednim slovom; na jednoj strani bilo je slovom alfa, a na drugoj, izgravirana ptica. Ništa drugo nije bilo u kutiji od kedrovine. - Izgleda da se tvoj deda bavio kopiranjem minijatura iz srednjovekovnih knjiga... - Ipak mora da ima neki smisao. Šta još? - Neki poduži tekstovi; neki i s datumom. Deluju kao uspomene. I kratke rečenice, slične aforizmima... poneka je na latinskom - rekao je brzo prelistavajući svesku. - Zašto je ne pročitamo? - upitala je Taimacu. Marija je briznula u plač. Satima se trudila da ostane mirna, ali u tom trenutku više nije mogla da se uzdrži. Migel ju je zagrlio. - Hoćeš malo da se odmoriš? - Ne, dobro mi je. Hoću i ja da znam šta piše u beležnici - rekla je brišući suze nadlanicom. - Dobro sam ponovila je. Potreseni, uzbuđeni i ispunjeni novim iščekivanjima pripremili su se da pređu na čitanje beležnice. Kako budu odmicali u tom čitanju, tako će u drugoj beležnici zapisivati napomene. Drhtavim rukama Marija je otvorila prvu stranici te krenula naglas da čita:
Dnevnik Na kraju svog grešnog života, dok prekriven sedom kosom i iznemogao kao i svet čekam da se izgubim u provaliji bez dna svoga pamćenja koje se sve više povlači, te polazeći tako od ono malo svetlosti koja me još vodi, u ovoj sobi svog voljenog doma gde me ovo trošno i obolelo telo još drži, želim da u ovoj beležnici ostavim pisani trag o zapanjujućim i užasnim događajima kojima mi se zalomilo da
prisustvujem u detinjstvu (s ciljem da se spreči dolazak Antihrista i u nameri da se u tebi, mila moja, ostvari proročanstvo koje mi je najavljeno). Neka mi Gospod podari milost da pružim verodostojno svedočanstvo o događajima koji su se zbili u gradu čije je ime nemoguće prećutati pod plaštom milosrđa: Barseloni. Da bi se bolje razumeli događaji kojima sam i sam bio svedok, možda nije na odmet prisetiti se onoga što se tih decenija dešavalo, onako kako sam ja to tada shvatio dok sam sve doživljavao i posmatrao, te onako kako se sada sećam, obogaćeno onim što sam naknadno slušao o tome, ukoliko mi pamćenje dozvoli da povežem toliko i tako već zbrkane događaje. Govoriću o svom učitelju, kome je Bog svakako već oprostio povremene izlive intelektualne nadmenosti, a i zato što je u moje vreme mladima bilo svojstveno da budu privučeni starijim i mudrijim čovekom koji mi je predao svoju tajnu da bih je ja čuvao za tebe i time pomogao da bude ostvareno proročanstvo koje je povereno članovima naše porodice. Pod šifrom pišem one delove za koje računam da ćeš ti umeti da odgonetneš kako bi ispunila misiju na još veću slavu našeg Gospoda Isusa Hrista i zasluženu nagradu onih ubožnika kojima je ona inače preko potrebna. Stigao sam u Barselonu u vrlo burnom trenutku. Za jedne, Barselona je tada bila pakao; za druge, privatni posed. Tri godine pre mog dolaska Primo de Rivera, generalni kapetan Katalonije, sebe je proglasio načelnikom nekakve vojne uprave koju je kralj Španije prihvatio ne trepnuvši. Konzervativci u Barseloni bili su opredeljeni za
ono što su oni nazivali „redom i mirom” Njih je generalova ideja držala, zbog toga su se i zalagali za to vojno izjašnjavanje, i ne samo to: oni su ga i podržali aktivno učestvujući u njegovoj pripremi. Primo de Rivera je lako pronašao zajednički jezik sa njima i obečao im dovoljnu regionalnu autonomiju, pod njegovim nadzorom, kao i pod nadzorom njegovih vojnika, kako bi pripadnici tog konzervativnog staleža mogli i dalje da posluju i da zadrže svoje posede. Katalonski konzervativci poverovali su mu iz najproverenijih razloga. U Madridu ništa pošteniji nisu bili u pogledu ustavnog sistema; vlada je znala za zaveru, ali ništa nije preduzela da je predupredi. Konzervativci cele Španije su je zapravo priželjkivali; oni su je i skovali i sve dali od sebe kako bi uspela, tako što su se između sebe o tome čak i dogovorili. Barselona je postala pozornica na kojoj je Primo de Rivera objavio proglašenje. General je uz to uživao bezuslovnu podršku generala Sanhurha, drugog čoveka u vojsci Aragona, kao i generala Milansa del Boska, koji je bio načelnik Doma vojske kralja Alfonsa Trinaestog. Još nije imao potvrdu ostalih glavnih kapetanija, ali je bio uveren da kad se jednom desi puč, a imajući na umu pomoć koja je dotle prikupljena, kao i sve one koji su ga iz pozadine bodrili, i ta će potvrda uslediti. Kao što je i usledila. Sa time se ipak nije složila radnička klasa. Vojni udar je bio uperen protiv radnog naroda, protiv naroda uopšte. No, koga narod zanima? Narod je nered; ti koji treba da dovedu svet u sklad kako bi narod bio u redu, upravo ti su naslepo udarali na sve redom. Među prvacima koji su se takvom poretku usprotivili bio je i Salvador Segi, koga su zvali Šećerkom. On je jedini shvatio šta se sve sprema. Uz to, on je smislio plan generalnog štrajka ako se stvarno desi vojni udar a,
osim toga, pokušao je da pokrene razne pregovore kako bi se učinio kraj terorizmu Nacionalne konfederacije rada. Segi je znao da i jedni i drugi jedino mogu da postignu da radnička klasa zadugo ne digne iznova glavu, i da se društvene tekovine tako odlože u nedogled. Šećerni momak je ubijen jednog martovskog popodneva dok je sa prijateljem šetao ulicom Santa Rafaela. Neki plaćeni ubica pogodio ga je u potiljak dok su drugi kompanjoni pucali naokolo kako bi pokrili bekstvo plaćenika. Pet meseci kasnije usledilo je vojno izjašnjavanje. General je u Barseloni obnarodovao manifest u kojem kaže da će, s obzirom na potrebu da se spase otadžbina kojoj preti opasnost od političkih profesionalaca, u Madridu obrazovati privremenu vojnu upravu, koja će biti na snazi dok se vode ne vrate u svoje korito, dok zemlja ne izađe iz tog opšteg nereda koji je pretio da je raskomada. U pet u zoru nekog dana sredine septembra, iz Generalne kapetanije pošao je konjički odred Montese sa zadatkom da po ulicama i trgovima grada Barselone u službeni zapisnik unesu sve one koji priznaju ratno stanje, te i da civilno rukovodstvo katalonskih pokrajina Barselone, Ljeide, Zirone i Taragone povere odgovarujućim vojnim načelnicima. Oni će već znati da izdaju precizne naredbe. Valjesa i Pužalsa, predsednika Poslaničkog doma, intervjuisalo je nekoliko novinara kako bi on izneo svoje mišljenje o nastaloj situaciji. Predsednik je odgovorio: - Mi prihvatamo Ustav i ustavnu vlast, tako da ćemo joj biti odani. U ćetiri, u zoru, ljudi su već razgrabili novine koje su tek objavile izjavu generalnog kapetana. Tog jutra rasprodata su sva izdanja. Ali grad je izgledao kao i inače; kao i pre te vesti. Vojne vlasti su samo kod
Telegrafa, Telefona, Odbora za finansije i drugih zvaničnih centara postavile svoj nadzor. Tog i narednih dana general je i dalje obečavao da će bdeti nad javnim redom, obećavajući isto tako da će razna ministarstva i druge institucije normalno funkcionisati, samo da se potpuno spreči stranački upliv. Držao se parole „mir, mir i samo mir”, sve zato da obezbedi red i dobrobit nacije. Posle je raspustio Kortes, tj. Skupštinu, i onda je u celoj zemlji proglasio ratno stanje i ukinuo javne slobode. Nije mu mnogo trebalo možda mesec dana - da raspusti i ukine opštinske uprave, te da ozvaniči regulativu po kojoj se na centralnom i pokrajinskom nivou uspostavlja nov način organizovanja. Ukinuo je mogućnost učestvovanja na konkursima za razna radna mesta u administraciji. Socijalni mir, jedno od njegovih velikih obećanja katalonskim konzervativcima, zaista je brzo usledio. Spasli su se jedino katolički sindikati i Slobodan sindikat; ostali sindikalci su teško nagrabusili. Štaviše, sve njihove ćelije su zabranjene, isto kao i mogućnost bilo kakvog organizovanja, tako da su se sindikalne vođe vratile u ilegalu, dok su neki drugi otišli u izgnanstvo. Primo de Rivera nije ispunio obećanja data konzervativnim nacionalistima u Kataloniji, a u vezi sa regionalnom autonomijom. Međutim, ti nacionalisti, pre svega zabrinuti za interese svoje klase, a sve u iščekivanju boljih vremena, nisu se ni posle toga usprotivili generalu koji ne ispunjava obećanja. Stigao sam u Barselonu jedne zimske noći, pošto me je učitelj pokupio u Rijudomsu, a iz Reusa krenuli vozom, dok nas je na
barselonskoj stanici već čekao fijaker. Tako sam stigao do Začarane kuće u parku Guelj, gde je živeo moj učitelj. Ubrzo posle toga preselili smo se u radionicu u kojoj je radio, u žrtvenom hramu Sagrada Familije. Barselona je u to vreme prolazila kroz velike preobražaje u svojoj urbanoj strukturi povodom Svetske izložbe koja je trebalo da se održi tri godine kasnije. Glavne akcije odnosile su se na Gotičku četvrt, na brdo Tibidabo, na Monžujik, na Zoološki vrt i na Sagrada Familiju, monumentalni arhitektonski projekt na kojem je moj učitelj već godinama radio. Kasnije sam saznao da su učitelj i moj deda zajedno išli u školu, da ih je vezivalo veliko prijateljstvo i da me je zbog toga, kao i zbog niza izuzetno bitnih stvari koje sam naknadno ispitao i saznao, deda i poverio Antoniju Gaudiju. Život u radionici bio je bolji nego što sam ja zamišljao kada sam napustio svoje selo. Gaudi se ophodio prema meni kao da sam mu unuk. Poslao me je u školu, a kada bih se ja otuda vratio, video bih ga kako radi sve do odlaska na misu. Ja bih večerao s vratarom i njegovom ženom dok se on ne vrati, a onda bi on nastavio da radi i puštao me da ostanem pored njega dok mi je objašnjavao šta radi. Ponekad bi po povratku uzeo da čita Veu da Katalunia i sa mnom se osvrnuo na vesti. Sada se upravo sećam nekih neobičnih vesti, kao i njegovih osvrta u vezi s njima. - Vidi, ovde piše da je jedan Škotlanđanin izmislio radio koji se vidi. Reč je bila o naučniku Džonu Bardu koji je u Kraljevskoj instituciji
upravo predstavio aparat koji prenosi slike na daljinu. Čudnovata je to bila naprava koja je preko jedne cevi pretvarala električne impulse u slike koje su se projektovala na ekranu slepljene uz cev. Učitelj je voleo da prati tehničke inovacije kroz štampu. - Sinko, za dvadeset godina ćemo se stvoriti na Mesecu - rekao mi je drugom prilikom. - Na Mesecu? Kako to, učitelju? - Ovde kaže da je izvesni Robert Godart sa svoje farme pored kuće u nekom naselju Masačusetsa lansirao u prostor raketu koja radi na tečno gorivo. - Pa ćemo otiči na Mesec? - Dobro, ne odmah, to je pitanje vremena, Huanito. Ali pazi šta sam ti rekao: za dvadesetak godina svi odosmo na Mesec! Jedne karnevalske noći učitelj je primio neobičnog posetioca. Gaudi je upravo crtao na velikom listu biljnog papira pričvrščenog za drveni stalak u visini njegovih očiju. Crtao je olovkom i povremeno se udaljavao da bi posmatrao celinu. Ja sam bio pored njega, on se bio vratio sa mise i, pošto smo večerali zajedno, vratio se crtanju. Ja sam ga posmatrao u tišini. - Šta sad radite, učitelju? - Vreme je za spavanje, Huanito. - Volim da gledam dok crtate, deda. Gaudi se nasmejao. Tu i tamo bi mi izletela ta reč a njemu je bilo drago. - Vrlo je lepo, šta je to? - Crtam sve što treba da ide na pročelje Hristovog stradanja
Sagrada Familije. Namestio sam se s njegove leve strane, nekoliko metara iza njega, i seo na hoklicu, u nameri da mu uopšte ne smetam. Onda je učitelj prestao da crta pa je potražio neki drugi crtež među fasciklama i ostalim papirima. Postavio ga je preko onoga koji je tek radio i rekao mi: - Ovaj će hram biti delo više naraštaja, sine. Ali ja sam u obavezi da postavim smernice kako bi bio dovršen onako kako sam zamislio. Neče biti potrebno da hram bude gotov da bi bilo ono što treba da bude. -Na šta mislite, učitelju? - Ovaj hram je kraj puta. To je Biblija za narod i najavljuje dolazak Novog Jerusalima. Hristos je potreban siromašnima i proročanstvo mora da se ostvari. -Ne razumem, učitelju. - Živimo u burnim vremenima pa je vreme da se to promeni; vreme je da se vratimo kuči. Sve je u zvezdama. Naš Gospod čeka. Učitelj je govorio kao za sebe. - Čovek se, mali moj, kreče u jednom dvodimenzionalnom svetu, dok se anđeli kreču u trodimenzionalnom. Vreme je da se ljudskoj patnji učini kraj. Hodi, priđi bliže. Prišao sam učitelju onako kako mi je rekao i onda mi je kazao, pokazujuči mi crtež: - Na ovom listu je sadržano celokupno učenje, plan Sagrada Familije. Crtež je predstavljao, onako kako je počeo da mi objašnjava, simboliku hrama. Bila je to sinoptička slika koja nije zauzimala ceo list.
Učitelj je počeo da nabraja sve što je nacrtao: Tri vida Svete Trojice i njihova veza sa tri teološke vrline i prve tri zapovesti. Sedam svetih otajstava i njihova veza sa sedam molbi Očenaša. Sedam dana stvaranja sveta. Sedam zapovesti zakona muza. Sedam darova Svetoga duha. Sedam osnovnih vrlina. Sedam smrtnih grehova. Sedam dela Milosrđa. - Sedam puta sedam? - rekao sam. Učitelj se nasmešio i video sam kako su mu plave oči zablistale. Očigledno sam bio shvatio nešto čije mi je značenje još izmicalo. Odlično se sećam toga dana. Bili smo sami u radionici. U daljini su se začula zvona i ta zvonjava mi je malo odvukla pažnju. Kao i uvek, u glavi sam izbrojao satove. Ne znam šta se tačno desilo. Tek, izgubio sam račun kad je odjeknuo poslednji otkucaj. Onda sam pogledao u učitelja. Iznenadio me je njegov stav. Bio je podigao glavu i širom otvorio oči. Taman sam hteo da ga upitam šta se dešava, kad mi je on brzim pokretom prsta dao znak da čutim. U izrazu uzbune na njegovom licu video sam da nam preti neka opasnost, da nam je pretila več u samoj prostoriji. Nikad ranije ga nisam takvog video. Prelamanje poslednje zvonjave još je titralo u vazduhu, a iz nekog mesta u blizini je počelo da raste neko disanje. Bio sam na oprezu. Pomislio sam da je mačka, možda i pas, koji je unutra ostao zatvoren. Posle sam shvatio da to dahtanje ima nečeg ljudskog, ali i životinjskog. Dopiralo je iz tamnog
dela radionice gde su slagani kipovi i gipsani kalupi. Učitelj je neprirodno piljio u tom pravcu. Bio je kao oduzet. Moje oči pošle su ka tom tamnom delu i zaustavile se na nekoj silueti. Prilično uznemiren, tamo sam otkrio tamni profil kipa koji ranije nije bio tamo, bio sam u to uveren. Ponovo sam pogledao učitelja i njegova nepomičnost, izraz njegovih očiju, veoma su me iznenadili i zbunili. Osetio sam strah. Šta se dešava? Ne znam da li je to bila moja uobrazilja, ali kada sam ponovo pogledao tamnu siluetu u pozadini, osetio sam kao da me obavija njeno hladno prisustvo, osetio sam kako njen dah prodire u moje telo, kako se širi svud po njemu, kao neka nevidljiva i vrlo gusta magla. Uzdrhtao sam. Nisam mogao da se pokrenem. Učitelj je bio tamo, no, meni se učinilo kao da je i on neki beživotni kip. Nisam mogao ništa da učinim. Bio sam tako sam i tako bespomoćan da je celo moje biće osetilo vrtoglavicu. Preda mnom se otvarala nesaglediva provalija. Moje žile i čitavo moje telo su se ledili; onda sam pomislio da ta neuhvatljiva stvar nije od ovoga sveta. Od te pomisli počeo sam da se tresem. Mogao sam razgovetno da čujem njen šištavi hropac, stvar me je kao šapatom dozivala po imenu. Ja sam se u sebi borio da ode, da isključim taj glas koji me je privlačio, a istovremeno mi bio mučan... Sečam se da je to bilo prvi put da sam osetio da gotovo mogu da žvačem taj besmisleni i čudnovati nemir koji rečima ne mogu ni da opišem. Strah od mraka ili čak od smrti nije bio ništa u poređenju sa osećanjem panike pred nepoznatim kakav sam u tom trenutku iskusio. Odzvanjanje poslednjeg otkucaja, njegov metalni odjek, kao da se zgrušao u vazduhu, gubio se tako sporo da je mene povlaćio ka pomrćini. Užas pred nečim
natprirođnim što se nalazilo tamo, u radionici, do te mere mi je pritiskalo grudi da sam isprekidano disao. Plakao sam čutke, bilo mi je dobovalo u glavi, hteo dam da vičem, da pobegnem trčeči, međutim, shvatio sam da sam i ja jedan kip. Tada je crna silueta, čije je lice bilo pokriveno maskom, načinila korak napred. Njegov bat mi je u ušima odzvonio kao đžinovski bubanj. Nastavio je da ide napred. Učiteljev iskidani glas me je trgao iz panike, iz osećanja napuštenosti.
-Napolje! - povikao je i odmah potom izgovorio neke reči na latinskom koje nisam uspeo da razumem.
Silueta je zastala. - Hodi, Huanito, sakrij se iza mene, brzo - rekao mi je učitelj vičući sav van sebe. Još ne znam kako sam uspeo, ali sam reagovao, nisam imao snage da poskočim, pa čak ni korak da napravim tako da sam se sručio na pod, vukao sam se njime, i ruke i noge su mi bile ukočene. Stao sam iza učitelja kako sam znao i umeo, tačno ispod jednog stola prepunog planova. Nisam razumeo šta su govorili, ali sam ubeđen da se tada vodila ugasna bitka. Obe prilike na nogama, jedna pred drugom, razmenjivale su pokude i kletve na nekom čudnom jeziku. Bile su kao udarci mačem u prazno. Učiteljev glas je počeo da se uobličava kroz molitvu dok se činilo da čovek s maskom počinje da se krivi od bola. Sećam se da sam morao da zaklopim uši od njegovog jezivog urlanja. Maska mu se ugarila, blesak je bio tako snažan da sam morao da skrenem pogled. Ne znam koliko je trajala borba, znam samo da je taj osećaj gušenja iznenada
prestao i zvuk poslednjeg zvona izgubio se zauvek. Celo mi se telo treslo, nisam mogao da se savladam... Tankim glasom, posle velikog napora, upitao sam: - Jeste li dobro, ućitelju? Učitelj je bio iznuren, kao da je naglo ostario mnogo godina, bio je pogrbljen, opuštenih ruku, dahtao je... Nisam se usudio da izađem iz svog skrovišta, gledao sam na sve strane. Posle dugog iščekivanja, kada mu se disanje smirilo, obratio mi se: - Otišao je...Neće se vraćati. Plan mora da se ostvari. Nemamo mnogo vremena. Učitelj je tad seo. Žmurio je, duboko je disao. Onda sam jednim skokom izašao i šćućurio se među njegovim nogama, od pretrpljenog straha sam se rasplakao... - Sve je prošlo, Huanito... Ne boj se. Obećavam ti da se neće vratiti... - Učitelju, učitelju... On, on me je zvao po imenu...Nisam mogao ništa da uradim. šta je to bilo, učitelju? - Mali moj Huanito, moraš biti jak... Vrlo brzo ćeš naučiti kako da se braniš... - Učitelju, ja, ja... Mnogo se plašim. Taj čovek i nije čovek, to nešto, znam... - Imaj poverenja u mene... Jednog dana češ ga ti savladati... I u tome češ uspeti. - Ali, učitelju, to nije čovek, to je, toje... Zašto krije lice? - To je najmanje važno. Znam mu ja lice. Zlo uvek ima isto lice... to nemoj nikad da zaboraviš. Ja sam ga isklesao u kamenu. Pogledaj! -
rekao mi je i pokazao mi jednu fotografiju. Bila je to skulptura postavljena na jednoj od konzola kod kapije Hristovog rođenja Sagrada Familije. „Čovekovo iskušenje”; čovek, kome đavo predaje Orsinijevu bombu. Učitelj je mnogo voleo tu skulpturu, kao i „Ženino iskušenje”. Na Parisku izložbu 1910. poneo je dva gipsana modela koja su izložena u Gran Paleu. -Jednog dana je taj čovek došao i rekao mi da je on slika zla za kojom tragam; da je on uzor. Tada nije nosio masku i na početku ga nisam prepoznao. Posle sam saznao da je to on. Mogao sam tada da ga ubijem, ali sam se osečao starim i umornim. Taj čovek me godinama proganja, stalno me izaziva. Pokušava na sve načine da me omete u dovršavanju dela. A tog dana se čak drznuo da stane ispred mene da ga fotografišem... posle onolikih godina. Ja sam znao za tu učiteljevu sklonost. Ta sklonost me je užasavala i nikad nisam želeo u tome da ga pratim. Gaudi je u svojoj foto-laboratoriji izrađivao slike svakojakih ljudi kako bi mu one poslužile kao osnova za kipove svetaca, anđela, evanđelista ili proroka. Čak je posečivao direktora porodilišta i mrtvačnice u potrazi za modelom umiruče dece, ljudi na samrti i leševa. Ponekad bi se pak okrenuo ljudima koje je poznavao da bi mu bili model. Kralj David je u stvari zidar koji se zvao Ramon Artigas. Nisam više ništa rekao. Pustio sam da se učitelj smiri i da mi ispriča šta se zapravo dešava samo ako on tako poželi. Tako je i bilo. - Hoću nešto da ti ispričam i to ču ti ispričati kao da si odrastao, jer znam da češ me razumeti - započeo je učitelj. - Tvoj deda i ja smo
zajedno studirali u arhitektonskoj školi. Bili smo veoma mladi, bilo nam je osamnaest godina i Barselona nasje opčinila. Na predavanjima smo se sprijateljili sa jednim nimalo briljantnim studentom. Zvao se Luis Sekejra i njegov je otac bio veliki čovek, kako sam kasnije proverio, i nije zaslužio da ima takvog sina. Njegova majka je bila ćerka izdavača koji je, u pokušaju da se dodvori diktaturi kako bi politićki napredovao, potpuno zanemario posao i na kraju je bankrotirao. Srećom po njega, Primo đe Rivera mu je pomogao. Pokrenuo je štampariju iz koje je pornografski materijal stizao u sve zatvore Španije. Ali to je sada druga priča, Huanito. Sekejra je bio razbarušeni vrtirep, zapravo ženskaroš, ali nama je pričao kako se sa još nekim drugarima sastaje u jednom podrumu sedam vrata radi učešća u nekakvim obredima inicijacije. Tvoj deda i ja smo bili pomalo smotani, imali smo neke ideje koje sada ne bih mogao da podržim, ali smo bili željni toga da vidimo, upoznamo, iskusimo. Jednog dana nas je ubedio da pođemo s njim. Otišli smo na đva-tri sastanka i učestvovali u nekim obredima koji su nam na početku izgledali bezazleno. Kako smo nastavili da idemo, tako nam je tvom dedi i meni - međutim, sve jasnije postajalo da su svi ti tipovi pod kapuljačama zapravo umobolni. Jedne noči, poslednje jer posle smo prestali da idemo, ne smem ni da ti kažem šta smo sve videli, jer bih te samo prestravio. U to doba je u Barseloni bilo šesnaest masonskih loža pri sedam viših vlasti. Mnogi umetnici i intelektualci bili su povezani sa tim tajnim društvima. Luis Sekejra nije pripadao nijednom od njih. Nije bio mason. On je pripadao jednom satanističkom društvu. Isprva nismo to znali; tek kad smo bili unutra shvatili smo kuda vodi sve to ludilo. Bila je to Konzola, ali su njeni članovi voleli i da ih nazivaju vitezovima
Judine brače. Iznad oltara gde su održavali svoje obrede, pored crnog šestara i crnog uglomera postavljenih naopako, bili su izgravirani inicijali HIG... Kao što možeš i sam da zaključiš, to su inicijali našeg Gospoda Isusa Hrista, ispisanih unatrag. Rekao sam ti, to je bila satanistička sekta, jedno odstupanje koje se odmetnulo na tamnu stranu. Ubice koje su skrnavile, ubijale, podmetale atentate, učestvovale su u obredima koje ne mogu da ti pomenem kako se ne bi uplašio, prizivali su demone i obožavali su đavola i idola po imenu Bafomet. Pitaš se šta smo tamo tražili. Rekao sam ti i to, isprva nismo ništa znali o tome... barem ja nisam znao; mislio sam da je to tajno društvo kakvih je u gradu bilo na hiljade, ali čiji je smisao bio u tome da razumeju svet kako bi spoznali Boga, te da su smatrali da se ukupna priroda ukazuje preko postepenih otkrovenja koja mogu da nas odvedu do Biča nad Bičima. Kao što vidiš, nikakve veze s mestom na koje smo zalutali. Kada nam se Luis Sekejra obratio, tvog dedu je najviše zanimalo šta se to tamo kuva. Uistinu, on me je i odvukao na te prve sastanke. Tek sam mnogo kasnije shvatio dedino zanimanje. Tvoj deda je bio ubačen spolja. Vreme je prošlo i mi više nismo govorili o tome. Ali Sekejra nam nije oprostio to što smo napustili njegovu organizaciju. U to doba sam imao utisak da me uhode. Znatno kasnije tvoj deda i ja pristupili smo Izletničkom centru. Posećivali smo razna mesta Katalonije vođeni strašću prema arhitekturi. Pisali smo izveštaje, konsultovali se, iznosili projekte restauracije; takav je slučaj sa crkvom San Estebana u Granuljesu. Obišli smo mnoga mesta i jedne noči, na Munsaratu, sve mi je ispričao. Tvoj deda je bio vitez, jedan od Stabala Morije: sedmorice vitezova koji su uzeli ime po planini na kojoj je Solomon podigao hram,
ovekovečuju se kroz vekove i zaduženi su da ćuvaju najveću tajnu hrišćanstva. Znam da ti neće biti lako da mi poveruješ, a možda i neče biti tako teško, upravo zato što si još dete, a mašta, radoznalost i pustolovina deo su tvog sveta. Da, Huane, deda ti je bio vitez. Već je to bio kad smo se upoznali, kada smo hteli da pristupimo Ljudima konzole. Ta sekta je kroz vekove imala za cilj da spreči ostvarenje plana Morije. Zato je tvoj deda zašao među njih, kao uhoda. Kažem ti, sve mi je to ispričao one noči na Munsaratu. Onda je počeo da mi priča o sedmorici vitezova čuvara tajne. I ja sam im se pridružio. Predali su mi tajnu i s vremenom sam postao njihov veliki majstor. Od tada se čitavo moje delo, sve što sam uradio u ovom gradu, drži jednog plana. Znam da, kao Mojsije, neču stupiti u Obečanu zemlju. Ali sve je pripremljeno da se proročanstvo obistini. Poput Krstitelja, treba da ti predam svedoka i kroz mnogo godina, kao što je i zapisano, jedan od tvojih potomaka, kome češ nadenuti ime Marija, zatvoriče krug. To je ono što mi je učitelj Gaudi obelodanio posle one neobične posete. Potom smo u tišini izašli iz radionice. Noč je bila hladna i prošli smo gradskim ulicama ne progovarajuči ni reč sve dok nismo stigli u La Pedreru. Tada, uzimajući za svedoke kamene ratnike na krovu, Antoni Gaudi me je proglasio vitezom Morije. Ja sam bio izabran za čuvanje tajne do dana kad ču je tebi predati. Tih dana ujutro bismo šetali naizgled bez cilja. On je bacao mrvice hleba a ja sam morao da prepoznam simbole na tačno određenim mestima.
Kada je moj učitelj ubijen, vitezovi su me sakrili, obučili me, podelili sa mnom svoje tajne i, s vremenom, i ja sam postao njihov veliki majstor. Vođa sedmorice izabranih za čuvanje tajne. Tajne koja je bila sa mnom, koju sam ja sakrio i za koju me oni nisu nikad pitali. Njihova je misija bila, kao što sam ti rekao, da me čuvaju, jer su tako čuvali tajnu i jemčili ostvarenje proročanstva. Samo sam jednom rešio da izađem na svetlost dana. Več je bilo prošlo deset dugih godina i nemili događaji koji su se tada zbili nagnali su me da preuzmem rizik. Moji drugovi su hteli da me odvrate. Ali ja bih ih sve proburazio svojim mačem da su pokušali da me spreče. Bitru i njegova fajta spalili su zaostavštinu mog učitelja i oskrnavili njegov grob. Moja krv je tražila osvetu. Njihova organizacija je prosta: šef dobija ime Asmodeo i posilnoga koga zovu Bitru, on je prestolonaslednik. Kada Bitru biva unapređen, on postaje novi Asmođeo dok drugi dolazi na mesto starog Bitrua. Njihova imena su stara koliko i svet, pripadaju dvojici najgorih demona u paklu. Preko svojih gnusnih delatnosti uspevaju da imaju jedno jedino lice i ponekad bivaju pobrkana. Lice zla, to im je najveće htenje. Kažu da je Meduza bila majka prvog Asmodea. Znali smo da se neki Ljudi konzole sastaju na jednom mestu Paralela, kod „El Paradisa”. Mjuzikli, kako su ih tada nazivali, već su godinama bili u modi. Tamo su dolazili raznorazni ljudi kako bi dali oduška svakoj vrsti poroka. Neki su više puta zatvarani po nalogu vlasti. Čuveni su bili „Bataklan”, „Rojal Konsert”, „Pompeja” i „Konsert Apolo”. Uputio sam se ka „El Paradisu” kad sam mogao da prođem kao
đete noći i magle. Morao sam da ga nađem. Bitru je nakon tolikih godina postao novi Asmodeo. Negov prethođnik, Luis Sekejra, umro je nedugo pre toga, pomraćenog uma usled sifilisa, pa je princ tame preuzeo njegovo ime i vodstvo nad Ljudima konzole. Ušao sam tamo tražeći svog protivnika, pretvarajući se, naravno, ali su mi oči bile kao kod pomahnitalog vuka. „El Paradis” je bio prepun nočnih dama, bumbara, impresarija, tatinih devojčica kojima je dosadno u životu, tabadžija, činovnika, protuva i vucibatina. Ali, tamo je bio i on, za jednim stolom pored bine, u društvu četiri prostitutke i dvojice ortaka. Nije mi bilo teško da ga prepoznam. Pošao sam ka njemu kao da me je uhvatio amok, ali on me je ugledao kad sam več bio blizu njega. Isprva se iznenadio, posle mislim da je i on mene prepoznao i oči su mu zasijale od mržnje. Stavio je ruku u džep, izvadio pištolj i nanišanio. Nisam mu dao vremena ni za šta drugo. Potrčao sam ka njemu kao hitronogi Ahil i isukao mač dok sam se bacao na njega. Prvim udarcem sam mu odsekao ruku i ona je tupo pala na sto dokje pištolj okidao; metak je prošao kroz srce jedne od prostitutki iz njegovog društva. Drugim udarcem sam mu glavu rastavio od tela koje je svom težinom palo na sto, gde se zakotrljalo pored čaša i zaustavilo pored jedne boce šampanjca. Muzika je zamukla, a tišina je bila grobna. Video sam kako njegovo telo pada unazad na stolicu i onda sam mu zario sečivo u srce. Svi su gledali u Asmodeovu glavu pored boce, užasnuti. Onda se desilo nešto što me i danas potresa kad se toga setim: njegove usne su izgovorile jednu reč, „mama”. I oči su mu se zauvek sklopile. Odlučno sam izašao odatle koristeči opšti strah, izašao sam ne gledajuči ni levo ni desno i onda nestao u noći. Ta smrt ništa nije
vredela. Drugi je zauzeo njegovo mesto. Ako si stigla dovde, mila moja, to je zato što si odgonetnula zagonetku i zato što si pronašla ovu svesku. Tvrd odozgo, tvrd odozdo, lice zmije a noge drvene. Sečaš li se kako si kao mala volela zagonetke? Idem iz čelije u čeliju ali nisam u zatvoru. Ta ti je bila omiljena. Može se desiti da ova sveska dospe u ruke Ljudi konzole i zbog toga moram da budem oprezan. Uzdam se, međutim, u to da ćeš već znati da rešiš jednostavne zagonetke u njoj, da češ otkriti tajnu i da češ shvatiti šta treba s njom da uradiš da bi se proročanstvo obistinilo. To je nešto što, mila moja mala, takođe treba za sebe da otkriješ. Tako je zapisano. Ali pre toga arhanđeo mora da se obnovi. Mora da veruje u tebe da bi se plan ostvario. Morate da ubijete Zver Trečih vrata da biste mogli da se obnovite. To je prvi korak. U njemu je i mapa... tamo je blago... ali nedostaje jedan deo. Tajna je u tebi od dana tvog rođenja. Kao i sve, mi smo deca zvezda.
Seti se Očenaša... Kako na nebu tako i na zemlji. Godine 1126. u Svetoj zemlji je počelo odbrojavanje kad je pronađena svetinja. Godine 1926. Gaudi mi ju je predao pre nego što če biti ubijen. Godine 2006. ja je predajem tebi, Marija, da bi se proročanstvo obistinilo. Čitaj srcem a ne razumom i nači ćeš istinu kod poslednjih vrata koja se zatvaraju za mnom. Do tog mesta Marija beše čitala naglas. Migel i Taimacu su hvatali beleške dok su slušali. Migelu, naviklom na rešavanje matematičkih problema, pažnju su privukla dva datuma u beležnici: godine Gaudijeve smrt 1926, i godine 1126, kada je shodno Dnevniku otpočelo odbrojavanje. Osam stotinu godina razdvaja ta dva datuma, a osamdeset od Gaudijeve smrti do tog trenutka. Prema tome, moguća je izvesna veza, jedna prosta progresija: osam pomnoženo sa sto i osam pomnoženo sa deset. Marija je okrenula list i ponovo privukla Taimacuinu i Migelovu pažnju. - Evo ih! Bili su na kraju pasusa koji upravo beše pročitala, u kojem su tekstovi izgledali kao zagonetke. Svaka je započinjala jednim slovom grčke azbuke krupno ispisnim na samom početku. - Moj deda je voleo zagonetke, ali ove... Ne sećam ih se. Marija ih je pokazala Migelu i Taimacu i sve troje su pročitali:
Alfa Među palmama i karanfilima okreće se sunce đuše. Beta Život mu daje svetlost, iako nije stonoga, da bi podložio peć noći koja obasjava plodove vrta Hesperida. Gama
Treba da izraćunaš broj merdevine bez stepenika da bi mogla da vidiš znak koji sadrže sve ćetiri strane. Delta Tvoja mati je voda, tvoj otac vatra. Ti nisi brod nego putuješ kroz vreme utonula u temelje jednog novog grada koji ratnici posmatraju. Ipsilon Ni vatre svetog Elma ne mogu da osvetle tvoje oći izgubljene u pomrćini. Zeta Mudra je ludost i, makar je videla, nećeš je naći iznad ćempresa. Eta Kod prvog slova ovog doma mudraci su videli krst i srce svetlosti Neokaljane Marije. „Moraš da se igraš, Marija, kao kad si bila dete. Nije ostalo mnogo vremena. Iskoristi svoju prednost.“ Nadalje je sveska bila pravi haos crteža, skica, rečenica, čudnovatih, nemogućih geometrijskih šema. Izgledalo je kao da tu više nema ikakvog reda. Čak je bilo napomena i crteža jednih preko drugih. Marija je nasumce okrenula nekoliko stranica, potištena, sluteći da iza takvog pisanja stoji demencija i očajanje njenog dede. Nije mogla da nastavi, oči su joj se napunile suzama pa je otišla u kuhinju. - Hoćete li nešto da popijete? Migel i Taimacu su zaćutali. Poštovali su njen bol i sačekali njen povratak. Marija se vratila nekoliko minuta kasnije. - Dobro sam - rekla pred nežnim Migelovim pogledom. - Da nastavimo? Oči su joj bile crvene i sjajne; držala je čašu vode u ruci. Nastavili su da prelistaju svesku. Pred kraj je bila kopija neke
srednjovekovne minijature ili ikone na kojoj se pojavljuje monah sa psećim licem, kao i jedno ime, Marmitae, a ispod toga nepotpuni natpis: će te štiti na p...“. Posle je bila nečitka brljotina, mrlja mastila koji je autor iskoristio da nacrta izdanak dveju glava. Taimacu je bila očarana kopijom minijature. - Monah sa psećim licem... Ne razumem, mislim da u egipatskoj mitologiji Anubis, bog mrtvih, takođe ima pseću glavu, ali ne znam sad tačno, morala bih da proverim - rekla je. - Ipak, izgleda kao neki redovnik - odgovorio je Migel, zagolican tim detaljem. - Šta ste pronašli - upitala je Marija koja beše propustila poslednje otkriće. - To je jedna srednjovekovna minijatura, je l’ vidiš? Ali ova rečenica je nedovršena: „M... će te štititi na p...“. Mislim da nam tvoj deda nešto poručuje. To M... siguran sam da misli na tebe. Da li prepoznaješ crtež? - Ne... Mada je to pravoslavni krst, mislim da se zove Lorenski krst, kao i krst Karavake, to je ono što me čudi. Ipak, u srednjem veku minijature su bile veoma rasprostranjene, prikazi čudovišta... Drevna božanstva, tu se čak javlja izvesni sinkretizam u kojem se stapaju stara paganska verovanja i maglovita predanja s hrišćanskim mitovima. - Potražićemo preko interneta... Možda naiđemo na neko iznenađenje... - odlučno je ustvrdio Migel. Ubrzo su nešto i pronašli... Pretražujući po internetu došli su do stranice na kojoj se pojavljuje monah sa psećom glavom koji simbolizuje svetog Hristifora, zaštitnika putnika i vozača. Po svemu sudeći, u pravoslavnoj grčkoj ikonografiji sveti Hristifor potiče iz plemena divova ili čudovišta iz Afrike koje se zvalo marmitae. Takve slike su poznate kao kinokefala. Marija se nečega prisetila... - Da... Sad se sećam da sam legendu pročitala kod Fulkanelija, pre dosta godina... Čekaj da se setim... Reč je o veoma popularnom mitu u srednjem veku, u doba izgradnji katedrala. Moj deda se veoma divio alhemičaru Fulkaneliju. Stalno ga je pominjao. Dok sam bila sasvim mlada, naterao me je da pročitam Misteriju katedrala. - I šta legenda kaže o tom svecu? - upitao je Migel. - Kažem, ta priča je bila veoma rasprostranjena u srednjem veku, naročito za vreme izgradnje katedrala. Mašta i stvarnost se mešaju. Meni se više dopada sam mit. Izgleda da se odnosi na mladiča džinovskih razmera iz Kane koji je hteo da služi najmoćnijem kralju na svetu. Pošto je već neko vreme bio u toj službi, jednog dana je naišao na đavola i
upitao ga je ko je. Đavo mu je odgovorio da on služi Sotoni, princu tame, najmoćnijem od svih. Onda se mladić stavi u njegovu službu, jer je Sotona bio znatno moćniji od kralja kome je služio. Đavo i zgodni džin pošli su tako drumom i na jednoj okuci su pronašli jedan krst. Đavo pobeže u trku jer se uplašio krsta. Tada se sveti Hristifor, videvši da se đavo plaši krsta, stavio u Božju službu, jer je Bog očigledno bio moćniji i od đavola. Pade ničice pred krstom i zamoli Boga da mu kaže kako bi mogao da mu služi. Bog mu reče da se veoma blizu nalazi reka i da će svojim stasom i svojom snagom biti od velike koristi putnicima namernim da pređu tu reku. Od tog dana sveti Hristifor je počeo da služi Bogu, bio je nosač, na svojim ramenima je prenosio sve putnike i tako su prelazili reku. Jednog data neko malo dete mu zatraži da ga prebaci na drugu obalu. Sveti Hristifor ga stavi na ramena i kad su bili na sredini matice, težina tog deteta se tako uvećala da džin nije mogao ni da se pomeri... „Ko si ti, kad si toliko težak?“ „Ja sam mali Isus“, odgovori mu, i tog trena je sveti Hristifor uspeo da izađe iz vode, pa je onda kleknuo pred sinom Gospodnjim... To je legenda koju sam pročitala u Misteriji katedrala. Marija je držala svesku u rukama, okretala je stranice jednu za drugom a ništa nije videla sem gomile škrabotina, slova čudnih azbuka, nesređenih poteza... Migel ode po Fulkanijevu Misteriju katedrala, zaturenu u nekoj polici. Hteo je da je pročita, za slučaj da nešto pronađe, a nije znao ni šta zapravo traži. U suštini, sve mu je delovalo sumanuto. Taimacu se oprostila od njih, bila je umorna, a dan otvaranja Fondacija biće svakako zgusnut. Uz to, posle toga mora u Pariz povodom putujuće izložbe za koju je zatražena njena stručna pomoć. Ali pre nego što je pošla svojoj kući zatražila je od Marije dozvolu da iz beležnice skenira nekoliko stranica koje su privukle njenu pažnju, tako da je pored one sa kinokefalom iskopirala još neke, jednu od njih naprosto zato što ju je crtež na njoj podsetio na Fudžijamu, najveću planinu u njenoj zemlji, iako se pri dnu stranice pominje planina Hermon - na severu Izraela i Kesareje Filipove, jednog mesta u toj oblasti - a uz to je tamo bila i zagonetna rečenica, za koju je rekla da će pokušati na miru da je reši u svojoj radnoj sobi: „U podnožju Hermona, u Kesariji Filipovoj. Treće Živo Biće Nebeskog Obožavanja... 16, 18“. Izvukla je dva kompleta kopija i jedan je predala drugarici. - Nikad se ne zna - rekla je.
29. Čim je stigla kući, Taimacu je otišla u radnu sobu. Raširila je fotokopije dnevnika Marijinog dede, kao i zapis čudne poruke koju je Migel našao u parohiji oca Honasa. Taimacu nije mogla da zaspi. Sve joj se to činilo tako neverovatnim da zapravo nije ni htela da se preda spavanju. U svojim rukama i sama drži jednu misteriju. Možda čak i veliku tajnu stvaralaštva onog stvaraoca kome se najviše divi: Antoniju Gaudiju. Ko bi i mogao zaspati s takvom bombom u rukama? Bacila se na pažljivo proučavanje tih papira kad, utom, zazvoni telefon. - Ja sam, Jasunari - šturo reče njen sagovornik čim je Taimacu podigla slušalicu. - Jasu! - rekla je, iznenađena, ali zadovoljna. Mahinalno je pogledala na sat. Bilo je baš kasno. Kako to da je tad zove? - Je li se nešto desilo? - Moram da te vidim. - Sada? - Sada. - Gde si? - Pred tvojim vratima. - Pred vratima?... A šta ćeš tu?... Jasu ne odgovori. - Penji se. Timacu je taman stigla da skloni sve papire u fioku pre nego što je zazvonio interfon. Otvorila je. Jasu nije bio preterano srdačan kad je ušao. Nju je iznenadilo takvo držanje rodaka. I više nego rođacima, oduvek su jedno drugo smatrali bratom i sestrom. On je njoj bio stariji brat koji ju je kao malu uvek štitio. Podsetila ga je na to. - O tome i jeste reč - rekao je Jasu. - Želim da te i dalje štitim. Isprva je Taimacu oklevala. Od čega da je štiti? Nije moguće da Jasu išta zna o tome u šta se uplela. Ne, to nije moguće. Sačekala je da on objasni. - Moj otac je veoma zabrinut za tebe; izlaziš sa čovekom koji je dvaput stariji od tebe... i koji je Zapadnjak. - Za ime sveta, Jasu, baš si me bio uplašio! - uzviknula je Taimacu,
uvidevši da velika tajna nje i njenih prijatelja nema nikakve veze s razgovorom koji će sada uslediti. - I treba da se plašiš; taj čovek ti ne odgovara. - Da ga poznaješ ne bi tako mislio. Jasu se ugrize za jezik. I te kako ga poznaje. Ali neće sada da se upušta u raspravu. On je došao da joj naredi da ga ostavi. I tačka. Taimacu mora da se povinuje mišljenju starijih. - Jasu, svet se promenio. Nismo u Japanu. Osim toga, ponavljam ti, da ga poznaješ ne bi tako mislio. - Otac mi je veoma razočaran. Svarno, Taimacu, ne odgovara ti. Reci mi makar da ćeš o tome razmisliti. „Zaljubljena sam, Jasu; zaista zaljubljena“, to je ono što je htela da mu kaže. Ipak se nije usudila. - Dobro, razmisliću. - Hoćeš li zaista? - Razmisliću. - Uvek si me vukla za nos kad si bila mala. - Ali si ti to znao pa si se stavljao na moju stranu. - Ovoga puta ne, Taimacu. Ovoga puta ne mogu da budem na tvojoj strani. Suviše te volim za tako nešto. - Sad me stvarno malo plašiš. - Čovek koga si odabrala nije dobar. Ne zaslužuje te, Taimacu. Veruj mi. - Možeš li bar još nešto da mi kažeš? - Ne mogu. Osim da mi veruješ, kao što si mi uvek verovala.
ZVER TREĆIH VRATA Peti deo
30. - Bitru, neću da pravim pitanje od tvojih metoda. Sad će naši neprijatelji imati razloga da nas se još i više boje. Ali si počinio greške koje sebi ne smemo da dopustimo - rekao je Asmodeo. Bitruu je bilo neugodno; ta on je princ, onaj koji će ga naslediti. Ali je znao da šef ne trpi greške. Glas mu je bio nekako pećinski a do grla mu je dopro kao sa dna nekog bunara. - Greške? - Ostavio si ga živog. Ta tvrdnja je učinila da Bitrua oblije hladan znoj. - Nemoguće! - Bitru, ne viči! Treba da si pokoran, tako smo te naučili. I da činiš čast svom imenu. Drugi su ga poneli pre tebe i pružili su velike usluge. Jednog dana ti ćeš zauzeti moje mesto i primiti prsten. Bitru je zaćutao i pognuo glavu. - Sveštenik je bio još živ kad si ti otišao. Ne treba nikad da potcenjuješ svoje žrtve. Znaš da su jake, pripremljene za bol, mučenje i smrt. Da, Bitru je sve to znao. Ali on je dobro obavio posao. Obavio je obred onako kako ga je naučio. - To nije moguće. Bio je mrtav. Mrtav - ponavljao je. - Nije, Bitru. Bio je živ. Osim toga, svetlo je ostalo upaljeno; neko je bio tamo posle tebe. - Kako znate sve to? - Mortimer - sažeto je odgovorio. Bitru je mrzeo tog čoveka, nije mogao da smisli tog policajca. - Kad je tamo stigao, svetlo je bilo upaljeno, a našao je i tragove da je neko bio tamo posle tebe. Sad mi reci: nisi ništa primetio? Dobro razmisli. - Dobro sam obavio svoj posao - rekao je Bitru. - Naravno, znamo kako ga ti obavljaš. Zato se sada i čudimo. Uvereni smo da se popa vukao po podu i da je ostavio neku poruku ispisanu sopstvenom krvlju. Samo ne znamo šta je zapisao i da li je uljez to stigao da uoči. - A ko je on? - Devojčin momak.
- Arhanđeo? - Da, mada on to još ne zna. A verovatno neće znati da protumači ni smisao poruke. Ali mi ćemo im pomoći. - Pomoći? - Oni će pronaći nešto što pripada nama. Kada se to desi, stupićemo u dejstvo. Treba da ih pustimo da ispitaju, ali moramo da budemo stalno budni i da ih ne izgubimo iz vida. - Dobro, ja ću ih držati na oku. - Ne, Bitru; ti treba da se sabereš. Za tebe imam nešto drugo. Sada treba da se povučeš u mračnu komoru, da meditiraš, da isprazniš svoju dušu i da se pomoliš. - To sam već uradio u mraku. Onako kako nalaže obred. - Svakako, sinko, ne sumnjam. Ali sada treba da se povučeš. Mortimer će se pobrinuti za matematičara. Bitru je shvatio da je razgovor završen pa je poljubio prsten i povukao se iz prostorije. Asmodeo je ostao sam. Mora da misli. Daće im vremena da ispitaju onu svesku. Ali, on je hoće; mora da bude njegova. Tako će imati dve ekipe na istraživačkom zadatku: svoju i neprijateljsku. U prošlosti je počinjeno mnogo grešaka. Štaviše, u jednom trenutku je izneto mišljenje da ukoliko ne dođu do tajne, vatra treba da uništi sve. Tako su i postupili. Asmodeo je poslednji u dugom nizu i on je taj koji će uspeti u onome za šta se vekovima bore. Sada su uzburkana vremena, teško dolaze do novih pristalica... a da ne budu sve sami diletanti, nekakvi psihopati, bogataši koji se dosađuju, ili obične ubice. Zločin i teror su u redu, ali to nije sve. Konzola oduvek deluje držeći se jasne ideje. Nisu oni obične ubice. Asmodeo oseća da moć zla gubi tlo pod nogama. Kada su ubice pristrasne, kada zlo ne sledi veliku ideju, sve je uzalud. Banalnost zla... dno dna! Kakva vremena, pomisli Asmodeo. Ne, to je borba protiv Božje prevlasti, u korist paklenog gneva. Ostalo su beznačajni zločini. A on nije ceo svoj život uložio u to da bude sitan kriminalac, već da stekne slavno lice zla i da uspostavi svoje carstvo na zemlji. Prisetio se šta mu je ispričao prethodnik. Slavna prošlost. Onda kada su nastupili Bitruovi dani, dani najboljeg od svih, koji je završio tako što mu se glava otkotrljala na stolu neke jazbine Paralela. Goreli su manastiri Barselone. Sveštenici, kaluderice i fratri pogubljivani su odlukom prekih sudova, ukoliko bi ih uopšte i bilo.
Sveštenstvo je palo u nemilost. A oni su već devetnaestog jula hiljadu devetsto trideset šeste, koristeći dogadaje tog nacionalnog divljaštva koje je nagoveštavalo da će potrajati, odlučili da obesvete, opljačkaju i spale kriptu Sagrada Familije. Bitru je bio glavni na čelu razularene svetine. Oskvrnuli su grob knjižara Bokabelje i samog Gaudija. Ništa nisu u njemu pronašli. Znali su da je tajnu sakrilo dete, ali nije bilo na odmet da se baci pogled među starčeve ostatke. Zatim je Bitru spalio sve maestrove planove, makete i projekte. Pre vojne pobune praćeno je mnogo tragova. Prokleto dete nestalo je bez traga. Ljudi konzole su se svrstali na stranu pobunjene vojske, ali njen udar je pretrpeo poraz u gradu. Morali su da sačekaju ulazak generala Franka u Barselonu kako bi iznova upali u hram. Ali i taj prokleti general, koji je iza sebe ostavio milion mrtvih, smatrao je sebe katolikom pa je naredio da se Gaudijev mrtvački sanduk privremeno zaklopi. Onda je odlučio da se kovčeg i trajno zatvori, pošto su rukovodilac radova u hramu, izvesni Kintana, kao i neki koji su poznavali Gaudija, potvrdili da je to zaista njegov leš. Onda se pojavilo dete željno osvete. U međuvremenu je izrastao u mladića koji je prošao kroz obuku vitezova čuvara; postao je jedan od njih. Potražio je Asmodea. Ubio ga je. Onda je opet nestao i godinama se ništa o njemu nije znalo. Pronašli su ga mnogo kasnije. Ljudi konzole ne miruju. Motrili su na njega. Ništa ne bi vredelo da su ga oteli i podvrgli mučenju da bi mu iščupali tajnu. On je bio obučen za bol i ništa iz njega ne bi izvukli. Sačekali su. Ali, suviše su dugo čekali. Dete je postao starac čija je glava odlutala u ko zna kakve svetove. Jedina nada je, sada, njegova unuka. Ona će im predati tajnu. I ne znajući, Marija će raditi za njih.
31. Marija je išla iza kovčega i mislila je na mnogo stvari u isto vreme. Sećala se da ju je kao devojčicu deda vodio na izlete i da su uvek radili isto. Menjali su se mesta, predeli i gradovi, ali zgrade, spomenici, pa i sama mesta, uvek su pričali istu priču. Sada, prilikom ove poslednje šetnje sa Migelom, dva dedina poznanika iz doma, za nju nepoznata, pa upravnik doma, one dve bolničarke... Taimacu još nije bila stigla pa je pomislila da je zauzeta oko priprema za svečano otvaranje Fondacije. Kola su sporo prolazila ulicama groblja Monžujika, dok je ona i dalje razmišljala, prisećala se. Kao da na toj poslednjoj šetnji s dedom želi da prizove sve uspomene koje je uz njega vezuju, i dobre i teške trenutke, sve je istovremeno pohrlilo u njenu svest, stotinu hiljada zgoda, prilika, razgovora, tiskalo se u njenom umu, guralo se da odaju dedi poslednju počast. Jednog prolećnog prepodneva posetili su Munsarat. Dan je bio blistav, boja neba je bila jarkoplava, povetarac se probijao među drvećem Svete planine, kako je deda voleo da je naziva, blizu krsta svetog Mihaila na vrhu planine. Popeli su se žičarom. Ona je s mukom pratila dedu po stazama oko severnog dela groblja... Medu pukotinama na kamenju iščupali su jednu travku, u narodu poznatu kao arnika. Tog dana joj je deda govorio o Gaudiju, neke neobične stvari joj je rekao o skrivenom basnoslovnom blagu, pa i na Munsaratu. U stvari, ispodplanine. Čudno. Zašto se toga baš sad seća? Jedan zaboravljeni razgovor, iz vremena kad je bila dete, a koji je sad iskrsao dok ide iza pogrebnih kola koja su se u tom trenutku zaustavila u jednoj od ulica. Marija se trgnu kad je ugledala otvorenu nišu na zidu, bila je poslednja u tom redu, sve ostale su bile zazidane, sa uvelim, izgužvanim cvećem, portretima, krstovima, epitafima... Migel joj je blago stegao mišicu, došao je čas da se kaže zbogom, to je poslednji ispraćaj. Htela je da plače, ali nije mogla. Bio je to čudan osećaj, kao da joj deda iz kovčega šalje neku energiju koja poprima glas, i kao da taj glas u njenom sećanju vaspostavlja onaj izlet na Munsarat, kada su razgovarali o Gaudiju a, isto tako, i o smrti. Sada se tačno seća dedinih reči. Napunila je bila devet godina i u tom trenutku ništa joj nije bilo jasno. Ceo život je bio pred njom, čak je mislila da deda i ona neće nikad umreti, možda je i zato zaboravila na reči koje joj se sada vraćaju... „Marija, u mermeru
poslednjih vrata koja se budu zatvorila za mnom naći ćeš mapu zvezdanog puta.“ Da, to su upravo bile njegove reči! Ništa ona tada nije razumela. Deda ju je već bio navikao na svoje zagonetke, na dečje pitalice i pogađanja. Ali ponekad je na isti način govorio i o stvarima koje nije mogla da razume. Marija se u ovom času ćutke pitala: „Kako je moguće da je ovo sećanje, da je taj prizor u meni sada tako živ, a da sam na njega bila potpuno zaboravila? Šta se to desilo?“ Htela je da ispriča Migelu, da mu iznese svoja sećanja, on bi svakako našao neki putokaz, neku poruku u celoj ovoj priči koju upravo proživljavaju. Progoni, smrti, tajna... „Tajna“... vrzmalo joj se u glavi i nije mogla da plače, mora da sačeka da se zatvore poslednja vrata da bi dokučila značenje. Dva radnika pogrebnog zavoda unela su kovčeg u nišu uz Migelovu pomoć. Potom su podigli mermernu ploču s poda i postavili su je ispred. Zatvorili su nišu. Ta radnja je potrajala nekoliko minuta, posle čega su se radnici povukli. Marija je stajala malo po strani, podigla je glavu i videla Migela s neobičnim izrazom lica. Upravo je čitao natpis na ploči... „Poruka na poslednjim vratima“, pomislila je Marija. Svi iz malobrojne skupine upravo su čitali natpis. Marija je tog časa shvatila: deda joj šalje poslednju poruku sa groba; znala je da je u njoj po prilici delić koji nedostaje u slagalici. Videmus nunc per speculum in aenigmate: tunc autem facie ad faciem. Nunc scio ex parte: tunc autem cognoscam sicut et cognitus sum. Sveti Pavle, I Korinćanima poslanica, 13, 12 - To je epitaf koji je on izabrao - objasnio je upravnik doma. - Hvala - rekla je Marija uz blago klimanje glave. Marija je pažljivo pročitala epitaf, bio je to deo jedne od dveju poslanica svetog Pavla Korinćanima. Migel ju je zapisao na jednom listu papira. Najzad se zaplakala, suze su joj potekle niz obraze. Migel joj je obgrlio ramena. Svi su joj izrazili saučešće i učtivo se pozdravili. Njih dvoje su još neko vreme stajali ispred zatvorene grobnice. Kad se smirila, Marija mu je došapnula na uvo: - Mislim da nam deda šalje poslednju poruku. - I ja mislim da je ovo neki putokaz. Ona je nastavila da govori sasvim tiho: - Mogu da je prevedem... Jer sad gledamo kao pomoću ogledala - u zagonetki, a onda ćemo licem u lice;... Lice... Lice Boga...
- Ogledalo, Marija, taj simbol se ponavlja... Kako na nebu tako i na zemlji. Odsjaj... More; voda je ogromno ogledalo neba... - A vatra... - Vatra? - Da, Migele, vatra je ogledalo zvezda... - Dvojnost... Voda i vatra... More i zvezde. Nebo i zemlja... Kamen i vazduh. Nulaijedan... Binarni sistem. Čitav naš svet, civilizacija, logika nauke, sve se zasniva na tom modelu... Otvoreno i zatvoreno, nula i jedan... Beskonačne serije, lanci od nula i jedinica. Kombinatorika... Ovim rečnikom možemo da opišemo svet. To je jezik računara. - Otvorena i zatvorena vrata... Za mog dedu zatvaraju se poslednja vrata. On nam, međutim, otvara sledeća. Posle ovih reči usledila je poduža tišina. Ona je razmišljala o rečenici ugraviranoj na nadgrobnoj ploči... U ogledalu, kao u zagonetki... Božje lice bez ijedne maske... prava istina^. Maska služi za sakrivanje lica... Svet je beskrajni odsjaj ogledala... To je zagonetka... Beskonačnost je maska sveta. Jutro je neumoljivo odmicalo. Bili su sami i Migel joj je dao znak da pođu. - Idi po kola, Migele, sačekaj me kod ulaza, želela bih da ostanem nasamo... - U redu, nemoj dugo... Marija je ostala sama. Žagor saobraćaja na priobalnom putu koji je kružio u podnožju brega stizao je gore kao žamor mnoštva promuklih glasova. Duboko je udahnula i pošto je tiho ponovila rečenicu podigao se blagi povetarac. Migel beše otišao još pre nekoliko minuta. Ona se osvrnula oko sebe. Niša je nakraju jedne od ulica, ispred nje se ulica račva sa nizovima grobova koji su izgledali svi isti. Nikoga nije bilo. Dedi beše nešto obećala, ali nije uspela da ispuni obećanje. Bila je sama i zaplakala je svom tugom koju je potiskivala otkad je u domu videla beživotno dedino telo. Prepustila se plaču dok joj se pogled nije sasvim zamutio a uspomene je, jedna za drugom, terale u još neutešniji plač. - Žao mi je, deda; znam da sam ti obećala da neću plakati dok ne završim to što ni ne znam šta je... oprosti mi - rekla je brišući suze. Povetarac je bio kao isprekidani šapat samrtnika. Bio je kao agonija nekog odjeka koji je prodirao u tišinu grobova. Marija je prosto mogla da opipa pustošni mir koji je nastao posle poslednjeg disanja samog vazduha i upravo tog časa oseti uznemirenost. Na kraju desne ulice, od mesta njenog račvanja, pored groba koji je izvirivao ispod mnogo uvelog
cveča, učinilo joj se da prepoznaje nešto. Možda je to bio samo neki odsjaj, blesak svetlosti koja se razlivala na groblju brda Monžujik, Jevrejskog brda iznad mora. Marija je krenula napred i zastala u sredini, na mestu gde se nalazio kip anđela sa poređanim klupicama oko njega. Pogledala je na jednu i na drugu stranu, istovetne ulice gubile su se u svim pravcima. Izgledalo je kao lavirint grobova. Produžila je jednom od leja, prešla još jednu ulicu i tog časa joj se učinilo da je krajičkom oka uhvatila neki nagli pokret. Zastala je, uznemirena, malo okrenula glavu i videla... Bila je to venecijanska maska, bila je sigurna u to, maska ju je posmatrala stojeći na kraju ulice, na drugoj strani. Osetila je užasan strah i smesta se dala u trk; skretala je desno, skretala je levo, srce joj je sumanuto udaralo u grudima. Nije znala kuda da se uputi, beše izgubila pravac, orijentaciju. Znala je da je Migel čeka u kolima kod ulaza i povikala je: - Migele! Ali njen glas se utopio među svim tim ulicama u zvuku njenih sopstvenih koraka i morski povetarac koji se u tom trenutku podigao, a sada nije ličio na disanja nekoga na samrti, na uvo joj je šaputao... „Trči, Marija! Trči, Marija!“ Okrenula se i videla masku iza sebe; okretno se kretala i delovalo je kao da poznaje tajnu tog lavirinta. Čekala je na nju na još jednoj raskrsnici ispred nje. Igrala se s njom. Čekala ju je kod svakog skretanja. Marija je jedva đisala, bila je veoma uplašena, bežala je, a da nije znala kuda, a kad bi pomislila da je izmakla opasnosti i podigla pogled, opet bi ugledala ravnodušnu masku kako je posmatra mirno naslonjena na neki nadgrobni spomenik, na još jednom kraju ulice. Kao beskrajni odraz jednog istog izopačenog lica koje ju je mučilo, koje ju je među grobovima proganjalo bez predaje. Dok je trčala pokušavala je sebe da ubedi u to da je taj prizor nestvaran, da je to proizvod njene uobrazilje, da ona samu sebe plaši. Onda, dok bi nastavila da trči, bacila bi pogled na fotografije pokojnika i činilo joj se da i tamo vidi maske. Mora da se obuzda, ako se bude tako izbezumila skončaće iscrpljena, prestravljena, izgubljena u tom ogromnom lavirintu grobova. Pokušala je da misli. Ne sme da se izgubi. Sada trči sa određenim ciljem, svakako u očajanju, ali s ciljem. Prilikom skretanja iza jednog ugla nabasala je na nekoga... -Taimacu... To si ti? Bila je ona. Nakon razgovora s rođakom ostala je dugo budna, a posle se uspavala. - Marija, šta je? Zakasnila sam, žao mi je. Ali Migel te čeka kod ulaza,
on mi je rekao da si još ovde. Ali, zašto si tako uzrujana...? Smiri se malo! Zažmurila je, počela je da diše duboko... Pogledala je naokolo, nalazila se tačno ispred dedinog groba, a tamo je bila i njena prijateljica. - Žao mi je, Taimacu... Baš sam se uznemirila. Pomislila sam da me neko juri pa sam se dala u trk. Izgleda nemoguće, prosto kao ludost, ali ja sam se izgubila. Ne znam šta mi se desilo; videla sam čoveka sa venecijanskom karnevalskom maskom. Sigurna sam u to, bio je ovde i pratio me je... Izgubila sam se. - Smiri se, sve je već prošlo... Hajdemo, Migel nas čeka u kolima. Je li ti bolje? - Jeste... - rekla je osvrćući se na sve strane. Pošla je držeći Taimacu pod ruku. Neki auto je zatrubio. -To je Migel... - Da, idemo. Napustile su groblje. Migel je nestrpljivo stajao pored automobila. - Šta se desilo? - Ništa. Jesi li možda video nekoga da ulazi ili izlazi dok sam ja bila unutra? - Ne. Zašto pitaš? Taimacu preduhitri odgovor: - Čini joj se da je videla nekoga sa karnevalskom maskom... Izgubila se među grobovima...
32. Migel je ostavio veoma preplašenu Mariju ispred njenog ulaza; ipak, mora da se odmori posle sahrane i da malo bude sama. On je zato odlučio da ode u Biblioteku Katalunje. Svratiće kasnije. Kad je stigao u biblioteku, pokušao je da se usredsredi. Šta traži tamo i kakvu informaciju očekuje? Izvukao je beleške koje beše zapisao u vezi sa dedinom sveskom. Natenane je pročitao zagonetke. Očigledno, taj deo će morati da prepusti Mariji, ona je stručnjak za to. No, ako je deda tvrdio da je vitez jednog reda starijeg i od templara, najbolje će biti da potraži informacije o tom viteškom redu: ko su njegovi članovi, kada je osnovan, koja su pravila reda a, naročito, kakvi su mitovi i predanja koja o njemu kruže, pomislio je. Premda podataka o vojnim redovima ima napretek, nije bilo ni retka o vitezovima Morije. Nije hteo da gubi vreme sa onom vrstom senzacionalističkih knjiga slabe istorijske verodostojnosti. On je ipak naučnik. Od svega što je pročitao, ponovo se vratio na razdoblje krstaških ratova. Vratio se nazad i pregledao je svoju beležnicu. Na jednom listu, posle čitanja dedine beležnice, zapisao je tri datuma: 1126,1926. i 2006, kao i podatak da je trkapočela u Svetoj zemlji. Kasnije se prisetio da je dan pred smrt deđa rekao Mariji da trku mora da otpočne kornjača. Kornjača? Trka? Uzeo je olovku i zapisao: Zenon. Zenonovparadoks. Bio je to nagoveštaj koji kao da mu je vodio ruku. Onda se zapitao kakav bi smisao imalo povezivanje tog sleda godina koje se u dedinoj beležnici pojavljuju kao Zenonov paradoks... Još jednom se prisetio Marijinih reči: „Deda mi je rekao da trku če otpočeti kornjača, da je ostalo malo dana.“ Ni to nije bilo nešto, u stvari, to nije ništa. Ali, trka i kornjača su odvele matematičara do najslavnijeg paradoksa u istoriji: do trke u kojoj su se nadmetali najbrži čovek na svetu, Ahil, i kornjača, najsporija životinja. Da nije deda hteo da Mariji ukaže na neki putokaz? Sve je bilo tako besmisleno da nije mogla da se isključi nijedna mogućnost, ma kako udaljena bila. Ni u šta nije bio siguran, nego je tek instinktivno, ne znajući kamo želi da stigne, počeo da traži. Zenon Elejac, predsokratovski filozof, sledbenik Parmenidove škole, bio je čuven po svojim aporijama - paradoksima. Njima je hteo da pokaže da nas čula varaju i da se istina jedino nalazi u razumu. Migel je dobro
poznavao paradoks o streli koja miruje i nikad ne stiže na metu, onaj o relativnosti kretanja, takozvani stadion, ili onaj sa Ahilom i kornjačom, koji je i najpoznatiji. Svi Zenonovi paradoksi vrteli su se oko iste ideje: nešto što je u pokretu nikad ne može stići do cilja jer u prostoru mi unedogled možemo da pravimo beskrajne potpodele. Reč je o geometrijskoj seriji koja se progresivno umanjuje. Za rešenje tog problema nude se dve pristupa: matematičko i fizičko. U protoku istorije filozofi i matematičari došli su do mnoštva objašnjenja za taj paradoks, i gotovo sva su se odnosila na zbir beskonačnih sa konačnim ishodom. Beskonačan, ili tačnije, beskonačni niz i konvergencija čine koncept za koji se u Staroj Grčkoj nije znalo. Migela je u tom trenutku više zanimala primena fizičkog modela. Migelov um se pokrenuo. Polazak je smešten u godini 1126. a cilj u godini 2006. Ukupno 800 godina. Ahil, koji trči deset puta više od protivnika, daje mu prednost. Ahil se postavlja kod polazišta, što će reći u tački 1126, a kornjača kod tačke 1926, što znači da ima 800 bodova prednosti. Počinje trka. Oboje kreću istovremeno. Kada kornjača napreduje 80 i stiže na mesto 2006, Ahil je na tački 1926, napredovao je deset puta, dakle 800. Naredni kornjačin korak, držeći se sleda serije, bio bi tačka 8... U Zenonovom paradoksu nastavile bi se potpodele prostora, to jest, kad bi Ahil stigao do tačke 8, kornjača bi bila u tački 0,8, a kada bi Ahil stigao do 0,8, kornjača bi bila kod 0,08... i tako smanjujući se u beskonačnost. U tome i jeste paradoks: Ahil je nikad ne sustiže jer se uvek nalazi u prethodnoj potpodeli. Zenonjezaustaviovreme. U svetu kornjače i Ahila postajao je samo beskonačan prostor. U tome je greška. Pa ipak, Migel je nastavio sa empirijskim, odnosno fizičkim rešenjem. U stvarnom svetu, kada je nešto u pokretu, u tom kretanju učestvuju dve koordinate: prostor, ali i vreme, te, prema tome, Ahil, koji trči deset puta brže od kornjače, uvek će je sustići. Migel je zamišljao trkače koji se kreću u skokovima, tada je znao da će Ahil sustići kornjaču kada ona načini treći skok, a sad su upravo u tom trenutku... onda se prisetio još jednog važnog podatka: Marijin deda beše rekao da je ostalo malo dana. ... I nastavio je da računa. Broj sleda je 800, 80, 8... Prema tome... Pre devetog dana Ahil će nas sustići. Naša kornjača je počela da trči 7. juna u šest ujutro, kad smo pronašli kutiju sa beležnicom i medaljonom u njoj. Već je prošlo tri dana otkako je kornjača počela trku u Sagrada Familiji: prvi dan je bio sreda 7, drugi četvrtak, 8, a danas je petak 9... Za pet dana! To je granično vreme. Ali, granično za šta?
Bilo je kasno i Migel je pogledao oko sebe; ostalo je malo sveta, svega troje čitalaca. Za to vreme dosta ljudi beše prošlo kroz biblioteku. Dolazili su, ostajali neko vreme i odlazili. Primetio je da je jedan od njih proveo maltene isto toliko vremena kao i on u čitaonici. Očigledno neki sveštenik, jer je nosio mantiju, mada Migel nije mogao da odredi da li je franjevac ili sveštenik nekog drugog reda. Nije bio previše upućen u to. Čovek je već zašao u ozbiljne godine, mada Migel nije mogao da odredi ni njegovu starost. Odlučio je dapođe. Izišao je na ulicu i rešio malo da šeta da razbistri glavu, kasnije će uzeti taksi da se nađe s Marijom. Iako je imao nedoumica, hteo je da joj ipak predoči do čega je došao. Do odnosa, do brojčane progresije između 1126, 1926 i 2006, to jest 800, 80, 8... Bila bi to previše neobična slučajnost... Možda ima i neki smisao? Osam dana vremena? Ništa mu nije jasno. Pri tom, da, dedu su ubili jednog osmog, u četvrtak. Znao je da možda to i nema značenja, ali je svejedno želeo da sve to ispriča Mariji. Išao je ulicom Ospital. Ulica je bila veoma živa a prodavnice su još bile otvorene i sa dosta prometa, ali on je već shvatio da ga prate. Onaj redovnik iz biblioteke. Pokušao je da se kreće vijugavom putanjom bez cilja, ali i monah je tako krenuo za njim. Kad je stigao do trga San Agustin, kod raskrsnice sa Herusalenom, zastao je na uglu ulice. Ulica je bila prazna. Sačekao je stežući pesnice, pokušavajući da se smiri. Ako su njegove pretpostavke tačne i ako je čovek naoružan, crno mu se piše. Bila je greška što se uopšte zaustavio. Najbolje bi bilo da je produžio prema Ramblama, uzeo taksi i otišao odande naglim skretanjem iza nekog ugla. Ali Migel je želeo da zna i ta želja je bila jača od straha koji je počeo da oseća. Njegov progonitelj nije imao vremena da reaguje: kada je i čovek zamakao iza ugla, Migel se bacio na njega i oborio ga na pod. - Ko ste vi? Zašto me pratite? - Došao sam da vam pomognem. Verujte mi. Molim vas. Migel mu nije dao da ustane, čvrsto ga je držao. - Zašto bih vam verovao? - Zato što sam bio prijatelj oca Honasa. Zato što mogu da pomognem u dešifrovanju poruke i zato što se nalazite u velikoj opasnosti. Migel je popustio pritisak i to je bio trenutak koji je oboreni čovek iskoristio da izvrne uloge. - Kako na nebu tako i na zemlji? - upitao je Migel prisećajući se rečenice koja mu Marija beše rekla. - Ono što je gore istovetno je onome što je dole - rekao je starac
pokazujući mu jedan medaljon. Na poleđini je bilo izgravirano jedno slovo. - To je slovo beta - rekao je Migel. Medaljon je bio isti kao onaj što je kod Marije. - Svaki od nas ima medaljon sa drugačijim slovom. Sedam medaljona. - Ona ima slovo alfa. - Tačno. Ona je sada alfa. No, nemamo vremena, a ja moram mnogo toga da vam objasnim. Znali smo da je Huan Hivelj, Marijin deda, ocu Honasu otkrio deo plana pod zakletvom ispovesti. - Koji deo plana? - Jedna poruka koju samo mi možemo da dešifrujemo, a koju ona mora da otkrije. Slova, simboli, možda neki odlomak Svetog pisma. Znamo da ste bili tamo pre nego što je stigla policija. Migel je oklevao. -Marmitae, sveti Hristifor... štitiće te u... - Otkud vi to znate? - presekao je Migel sećajući se rečenice iz beležnice i srednjovekovne minijature kaluđera sa psećom glavom. Shvatio je da mora da veruje tom čoveku. Previše je bilo podudarnosti. Obojica su ustala. - Bio sam tamo. Video sam šta je otac Honas zapisao. Svojom krvlju je nacrtao slovo beta, veliki šestar i neke brojeve: 118, 22, mada je pre brojeva bio još neki znak. - Jeste li sigurni? - Potpuno. Slovo beta gore, dole veliki šestar, a unutra ovi brojevi. - Tim redom ispisana poruka znači jedno, ali ako se red preokrene, ona ima drugo značenje. - Starac je zastao. - Mislim da vam je Honas otkrio gde je tajna. - Gde? Kakva je? Šta treba da uradimo s njom? Koliko nam je vremena ostalo? - Da počnemo od vašeg poslednjeg pitanja. Sve mora da se ostvari tog savršenog dana; u početku beše reč, savršen broj. To ćete naći na prvim stranicama Postanja, kad je sve i počelo. Maestro je mnoge svoje zgrade krunisao brojem koji treba umeti protumačiti. Mislim da ćete ga lako naći: vi ste matematičar. Ali to treba sami da postignete, ja ne mogu više da vam kažem o... Uostalom, i ne znam šta bih vam rekao. Samo da će trku početi kornjača... - Da li vam je poznat Zenonov paradoks? Onaj sa Ahilom i kornjačom? Mislim da se u dedinoj beležnici... - Jeste... Starom Huanu Hivelju su se dopadali rebusi, zagonetke, igre te vrste... Ali, nemojte se previše obazirati na to, nemojte se uplesti u
brojeve. Vi jednostavno treba da shvatite poruku... da proniknete u suštinu. Imajte na umu da možda postoji i lažan putokaz. Šta ako kornjačina prednost nije ni u vremenu ni u prostoru... - Ne razumem... Šta tačno hoćete da kažete? - Hoću da kažem da Ahil neće nikad sustići kornjaču dok ona bude dovoljno vešta i uspe da napravi novu potpodelu prostora... Da se izgubi u beskonačnosti. Razumete li? Morate da uhvatite ideju. - Dovesti Ahila na kornjačin teren? Igrati na sopstvenom terenu?... Beskonačnost? -Tačno, dragiprijatelju... Na to je mislio Huan Hivelj. I brojevi mogu da nas nasamare, da nas opsedaju, mogu da učine da izgubimo razum, perspektivu, globalnu ideju, duboki smisao; brojevi mogu da postanu zamka, i to najgora - čovek je ućutao. Migelove misli kretale su se vrtoglavom brzinom. Čitav haos brojeva rojio se u njegovoj glavi. Jedna progresija, 800, 80, 8... Ali, kako da uđe u beskonačnost? To je nemoguće! Sve te misli dobovale su mu u glavi, pravi začarani krug, zatvoren krug, zatvor iz kojeg nikako da se izbavi. Migel, navikao da barata brojevima, konkretnim granicama koje se mogu definisati, zna za beskonačnost koja se primenjuje u matematici. Ali sad ne može da izbegne utisak zbunjenosti i nemira koji mu sam taj pojam stvara. Jednom je čak pomislio da bi to moglo da bude kao tačka na lupi, način prevare, granica dokle razum seže, a dalje... šta ima dalje? Ništa. Beskonačnost. I šta je u stvarnosti? U tom trenutku, očajan, pomislio je na Mariju, video njeno nasmejano lice. Lepo se razumeju, njih dvoje su savršen par. Svako živi svoj život, slobodni su, neće da se obavezuju. Onda mu je kroz glavu proletela jedna misao: upitao se da li je zaista voli? Koliko je kadar da je voli? Beskrajno? Kako se neko može voleti do beskonačnosti? Dalje od života i smrti? Migel nikad ranije nije sebi postavljao takva pitanja. Od tog časa uznemirenosti i neizvesnosti koji bi doživeo kada je uvodio pojam beskonačnosti u matematičke probleme, sada kada ga uvodi u osećanja i primenjuje ga na život, podišla ga je jeza, osećao se kao na rubu provalije, znao je da može da načini još jedan korak, da ode dalje, ali to je ujedno bio raskid sa svim njegovim šemama. Srce mu je snažno lupalo. Tada se setio, a da ne zna ni kako ni zašto, razgovora sa Ramonom Konesom. Na ekranu svog uma munjevito vide Mariju, a potom i savršen broj. Broj stvaranja. Broj života, kada je sve i počelo. To je trajalo jedan časak. - Slušajte, vratite se sebi... Nemamo mnogo vremena, mislim da nas prate. Sada da se usredsredimo na poruku oca Honasa - nastavio je monah. - Beta je mesto i šestar, tačno mesto gde je skrivena, a treći red
potvrđuje da je reč o svetinji. Migel nije ništa shvatao. - U beležnici ćete naći još poruka; morate da otkrijete simbole i da ih dovedete u red. - Slova da sredimo? - Da. - Ali, ne znamo tu simboliku... te zagonetke. - Izlažete se velikoj opasnosti. Konzola će se boriti svim snagama da spreči da se ona reši. Njihov simbol je izokrenuti pentagram. Migel se sve više gubio. Onda mu je starac otkrio: - Slovo beta odgovara parku Guelj. Tamo ćete naći šestar, a u njemu se krije... Nije mogao da nastavi. Neznanac se presavio i Migel ga je zadržao u padu. - Šta vam je? - upitao je Migel dok ga je pridržavao. Starac se ipak srušio na pod. Onda je video kako krv ističe iz njegovih grudi. Isticala je iz rupe od metka, ali on ne beše čuo nikakav pucanj. Pogledao je prema početku ulice; pokušao je da se pridigne, ali opet nikoga nije video. Onda se neznanac uhvatio za njegovu košulju, dok je drugom rukom pritiskao ranu na grudima. - Nemamo... vremena - rekao je isprekidano. - Sve mora da se ostvari tog dana, savršeni broj. Neznanac je otežano disao na usta, bio je obliven krvlju. Dohvatio je Migelovu ruku, čineći poslednji napor, i šapatom mu kazao: - Mer... ak, Mer... ak. - Šta ste rekli? Neznanac nije mogao ništa više da izusti. Bio je mrtav. Migel na trenutak nije znao šta da radi. Čučnuo je pored starčevog beživotnog tela. Nije bio užas to što je tada osetio, već je imao osećaj potpune nestvarnosti; osećanje da nije moguće da se to upravo dešava. Tada je začuo zvuk nekih koraka, neki smeh. Dvoje mladih, zagrljeni, šaleći se, ušli su u tu ulicu. Zastali su, nisu mogli da veruju u to što vide. Jedan tip leži u krvi, a drugi, obliven znojem i oduzet od straha, čuči pored njega. Migel je potražio medaljon koji je monah imao oko vrata i tako tražeći video je da ispod svešteničke odore, na košulji ima otisnuto nešto što je izgledalo kao deo drveta. Uzeo je medaljom i otkinuo ga. Sasvim mahinalno je uzeo ruke pokojnika i prekrstio mu ih preko grudi. Kad je to uradio začuo je neki metalni zvuk. Ustao je i pobegao u pravcu ulice
Karmen.
33. Marija je odlučila da prošeta, i to dugo, pre nego što ode kući. Bio joj je potreban svež vazduh, otvoren prostor i, pre svega, mnogo ljudi. Možda tako neće smeti ništa da joj urade. Lutala je besciljno Bulevarom Rosa a onda je ušla u jedan kafić da joj vreme brže prođe - nije htela da misli. Ali preplavljivale su je uspomene i mutile joj pogled. Njen deda nikad nikome nije naudio. Seća ga se kao dobroćudnog, blagog, ljubaznog čoveka. Međutim, ubili su ga. Treba da se vrati, Migel samo što nije stigao. Nije ga videla još od jutrošnje sahrane. Doći će po nju posle biblioteke. Vrata kuće bila su otvorena. Sa strahom je ušla. - Migele? - pozva. Niko nije odgovorio. Sve je bilo ispreturano. Neko je tu bio pre nje i sve joj pretumbao. Uprkos tišini, osećala je nečije prisustvo. Ne, nije Migel, pomislila je. Ušla je u hodnik kratkim i sporim koracima da se smiri i otme tom nesvakidašnjem osećanju koje ju je postepeno obuzimalo. Potom je, iza leđa, čula sasvim neznatan zvuk, kao neko pucketanje. „O, Bože! Oni su tu!“, reče u sebi sa osećajem neopisive zebnje. Ali nije mogla da se zaustavi, njena radoznalost bila je jača od teskobe koju je osećala pa je nastavila dalje. U tom trenutku ulazna vrata su počela veoma sporo da se zatvaraju a ispred njih je iskrsnula maskirana prilika u crnom. - Sveska - naredio joj je nepoznati pružajući joj ruku u rukavici. Pošla je unatrag, polako, dok joj se maskirani preteći približavao. - Daj mi svesku - ponovila je senka. Marija se tresla od straha; progutala je pljuvačku i odgovorila: - U trpezariji je, na stolu... Maskirani izvuče iz štapa veliko i oštro metalno sečivo. Nije joj verovao. Već je sve pregledao u tom delu stana. - Okreni se polako i hodaj prema trpezariji. Ja ću biti iza tebe, pokušaš li nešto, neću oklevati da te ubijem... Ako mi predaš svesku, ništa ti se neće desiti. Marija je mislila da će umreti, bila je uverena da taj krvnik ima svejedno da je ubije, sa beležnicom ili bez nje. Osetila je njegovo disanje iza svojih leđa. Išli su hodnikom kad su začuli zvuk brave na ulaznim
vratima. - Budi mirna - šapnuo joj je maskirani. Sve se odigralo veoma brzo. Migel je otvorio vrata. Marija je ispustila krik užasa da ga upozori; bio je to jezivi krik. On je odmah shvatio šta se zbiva i brzo je reagovao. Iz držača kišobrana na ulazu uzeo je jedan kišobran i suprotstavio se protivniku dok je ona potrčala na kraj prostorije i počela da gađa neznanca svime što bi joj dopalo ruke. Borba je bila zbrkana i na kraju se maskirani iskrao prema ulaznim vratima pod kišom svakakvih predmeta i uboda protivnika, izašao je na odmorište i žurno pobegao niz stepenište. Migel je pokušao da ga stigne. Kad je stigao do kapije, senka je već bila nestala. - Jesi li dobro? - upitao je Migel grleći Mariju kad se vratio. Marija je briznula u plač. Držao ju je u zagrljaju, puštajući je da iskali svoju muku. - Tražio je beležnicu. Migel nije odgovorio. Kako da joj sada kaže da su ubili još jednog? - Razbili su igru rebusa - rekla je pokazujući mu slomljenu kutiju i njene delove razbacane po podu, kao i sve figure sa simbolima. Neke su još bile pričvršćene za ploču. Jedna od drvenih nogu takode je prepolovljena. Marija je uzela jednu od ćelija, onu koja je odgovarala kornjači, koja je bila rasparana sred premetačine... Kao mala osećala je posebnu naklonost prema tom simbolu. To je njen deda znao, zato joj je dao ključ. Onda se setila zagonetke i uzviknula: - Ima, Migele!... Ima dve kornjače... Deda mi je rekao... Lice zmije i noge drvene... Lice zmije je bilo u Sagrada Familiji. I ti si video lice zmije u kamenoj kutiji koja je bila u kornjači... A sad imamo... - Drvene noge? - Da... Ploča ove igre ima četiri drvene noge... Ovo je druga kornjača... Noge drvene! Marija se zagledala u mali kvadrat dok se prisećala: „Tvrd odozgo, tvrd odozdo.“ Okrenula ga je: - Pogledaj! Ovde je poruka druge kornjače! Bio je to dedin rukopis, prepoznala ga je, i naglas pročitala što je deda bio napisao ispod: „Bistra devojka, Marija... Pravu igru moraš da potražiš u Začaranoj kući“. Migel je bio zbunjen. To je bila igra između Marije i njenog dede, jedna partija koja traje dalje od života i od smrti. U srcima ljudi postoji jedna matematika koja nije uslovljena čistim razumom... Marija je stiskala taj mali kvadrat među rukama. Mora da sredi misli, da opet bude
mala devojčica, da povrati uspomene, snove, duge šetnje s dedom. Posle nekoliko minuta ćutanja, odlučno je rekla: - Mislim da bi trebalo da posetimo zmaja. - Da, ali pre toga moram nešto da ti kažem o Zenonu i kornjači, kao i o onome što se desilo kad sam izašao iz biblioteke - rekao je Migel. Onda joj je ispričao o smrti poslednjeg viteza; pokazao joj je medaljon. Priča se očigledno usložnjava tim novim ubistvom i najnovijim otkrićima. Migel je pokušao da se smiri i da smiri Mariju. - Ne smemo da budemo uzrujani - rekao je Migel. Morao je da se usredsredi i da podeli svoje zaključke sa Marijom. - Mislim da znam koliko imamo tačno dana za ostvarenje proročanstva. Odbrojavanje je počelo od kornjače, u sredu 7. juna, kada je kutija otvorena. Seti se dedinih reči: trku je počela kornjača, malo je dana ostalo. - Da, sećam se. - Elem, u biblioteci sam bio prilično izgubljen. Nisam znao šta da tražim, ni gde... Posle, dok sam pregledao ono što sam zapisao dok si ti čitala svesku, uočio sam ove datume: 1126, 1926 i... -2006? - Tačno, jedna progresija: 800, 80, a naredna će biti... - Osam? - Tako je. - To znači da imamo još osam dana? - Ne. Ovako. Ja sam se zainatio oko Zenonovog paradoksa. Kornjača ima prednost i Ahil ne može da je stigne... - Sad kad to kažeš... Sećam se, deda je voleo sve takve igre... Ponekad mi je govorio o njima, ali sam javiše volela igre pogađanja... - Kad sam izašao iz biblioteke, pre nego što su ga ubili, monah mi je dao putokaz koji me je naveo da mislim na tebe, na našu vezu... Migel se rasejano zagledao u nju. Marija ga je naterala da se povrati: - Putokaz? - Da... Pomenuo mi je savršen broj. - Savršen broj?... Molim te, Migele, znaš da ja i matematika... - Broj je savršen ako je zbir njegovih delitelja (osim samog broja) jednak tom broju.. Euklid je otkrio formulu kako se dolazi do savršenih brojeva. U staroj Grčkoj znali su samo za četiri takva broja; danas ih je poznato trideset i devet. Tačnije, poslednji je otkrio Majkl Kameron 2001, s tim što bi mu bio potreban papir duži od deset hiljada metara da ga ispiše. To su čudnovati brojevi; nazivaju ih i Marsenovim samodeljivim brojevima, u čast franjevačkog sveštenika koji je razradio neke teorije o
brojevima... - Izvini što te prekidam. Ništa ja tu ne razumem. - Izvini ti, Marija. Prvi savršeni broj je šest! Postanje... svet je stvoren za šest dana; sedmog se Bog odmarao. Seti se šta nam je Konesa rekao. Gaudi je gotovo sva svoja zdanja krunisao prostornim krstom u... - U šest smerova - rekla je Marija. - Da. Mislim da je granica šest dana, otkad je u Sagrada Familiji počela trka sa kornjačom... Prošlo je tri dana i ostalo nam je svega još toliko. Do šest ujutro u utorak, trinaestog, moramo da pronađemo. - Ali, šta? - To tek treba da doznamo. Najvažnije, kao što su me naučili u nauci, nisu odgovori, već kvalitet pitanja. Šta tražimo? Gde se to nalazi? Šta treba da uradimo kad to nađemo? Zašto? A nemamo mnogo vremena. Ali monah će mi dati odgovor... Ako budemo zajedno... Migel je hteo da kaže: „Ako se budemo voleli bez ograničenja, besl
34. Noć se spuštala na La Pedreru. Tamo su se vitezovi okupili. Zgrada je sva tajanstvena; to je jedno od poslednjih građanskih zdanja koja je Gaudi napravio. U to doba maestro je već imao bogato iskustvo i uživao veliki ugled. Godinama je isprobavao nove forme i materijale i razvio svoju neslućenu maštu, a timu je priključio i svog pomoćnika Žuzepa Mariju Pužola i druge arhitekte, koje je puštao da rade po svom nahođenju i dopuštao im da svoju maštu stope s tajnom matematikom struktura. Neki su ga optuživali kao eklektičara, preopterećenog prirodnim barokom i preobiljem biljnih motiva, ali nema sumnje da njegovo delo, rasuto po celoj Barseloni, vrhuni katedralom siromašnih, dakle Sagrada Familijom. Čitava jedna alegorija. Pored toga što je proširio i produbio tehnička i arhitektonska pitanja, Gaudi je pročistio svoj simbolički rečnik. To je rečnik koji ima sopstveni unutrašnji smisao, jedno jedino tumačenje, koje onome ko ume da čita ni o čemu drugome ne govori već o tajnoj misiji. Da li je tamo, u La Pedreri, bio nadahnut Ovidijevim Metamorfozama, s obzirom na to da su tri slike u holu kao mogući motiv imale upravo to delo? Ovidijevo delo kao da je još ponajprisutnije na ustalasanoj fasadi zgrade, u igri dnevnog svetla koje strukturu preobražava u živu kožu, u površinu mora u oluji, u podvodni svet, u niz oblaka koji se izdižu nad horizontom... Gaudi je došao do najviše tačke svog iskustva kad mu je postalo jasno da svetlo treba da odigra suštinsku ulogu, kakvu inače igra u životu i njegovom umnožavanju u neprekidnoj meni prirode. To saznanje je posle preneo na unutrašnjost Sagrada Familije. „Život je san“, mislio je Gaudi na tragu Kalderona kome se toliko divio, i zato je došao do zaključka da bi terasa bila idealni scenario za izvođenje njegovih sopstvenih verskih jednočinki i druga dramska dela ili dela religiozne sadržine. „Sve se preobražava, ono što liči na jednu stvar sasvim je druga... kamen je kost, zid stub, stub je obojen... Život je san.“ Ali, uz to, terasa te organske zgrade, u kojoj je život dočaran neprekidnom promenom svetlosti i oblika, treba da bude mesto sastanka Sedmorice vitezova Morije, onih što bdiju nas stvarnošću kako bi se ostvario plan višeg reda. A dramsko delo pobožnog sadržaja, onako kako ga je on zamislio, dakle kao auto sakramental, sada se nalazi na krovu optočenom
dimnjacima: to su ti ratnici, ti večito budni vitezovi, okrenuti velikom delu. Oni su vrh strele koji ukazuje na sazvežđe Lava, na Sunce. Na svetlost ili prosvetljenje. Tek, tamo su se sad okupili vitezovi Morije. Sad ih je još samo četvoro ostalo. Znaju da su poslednji i da će zauvek nestati, ali da pre toga treba i život da polože ako bude potrebno. Red samo što se nije ugasio, ali to je zato što će tajna uskoro biti obelodanjena, a proročanstvo mora da se ispuni... Učesnici sastanka su se držali vekovnog protokola, niko ne nameće svoje stavove, tu su da porazgovaraju i jedni druge saslušaju. U toku proteklih dana život su izgubili brat Huan, brat Honas i brat David. Tri viteza su ćutke čekala Kristobala. Jedan džin crne kovrdžave brade pojavio se iza ogromne figure koja gleda na Paseđ da Grasija, a na čelu nosi krst koji se sve vreme okreće, što je znamen bratstva hleba i uzvišene metamorfoze. Dok se Kristobal priključivao skupini, sestra Magdalena je rekla: - Mislim da bismo morali da im pomognemo, da im otkrijemo plan, korake koje treba da načine... Sve bi bilo mnogo jednostavnije... Ljudi konzole vrebaju i znaju koliko i mi. - Ne možemo to da uradimo - prekinuo je Kristobal. - Marija mora sama da otkrije put... Taj je put zapisan u njoj. Mi treba samo da je štitimo. Ona mora da otkrije istinu bez ičije pomoći. Naša misija nije otkrivanje, već bdenje. Brat Joakin, koji je bio pored jednog od kamenih ratnika na krovu La Pedrere, uzeo je reč: -To je tačno... U pravujebrat Kristobal. Mislim da je brat Honas otišao predaleko. - Ne, i to je bio deo plana - rekao je Kristobal. Hoakin je pristupio za nekoliko koraka i postavio se u sredini. Visok je i tanak, blag povetarac pripija tamnu odoru uz njegovo telo. - Braćo, jednodušnost treba da bude pravilo među nama... U vreme maestra zatražili smo intervenciju Sapinijere; u nju je imao puno poverenje. Braćo, setite se puta sazdanog od sto pedeset kuglica brojanice... Maestro ga je napravio u lavirintu. Treba da se pomolimo, da sačekamo bolja vremena, neka dotle tajna ostane gde je... Radi naše bezbednosti, radi bezbednosti sveta... Joakin beše pokrenuo kontroverznu temu među sedmoricom vitezova čuvara. Svi znaju da je Sapinijera šifrovano ime tajnog društva. To ime glasi Soladitium Pianum i odnosi se na organizaciju malobrojnog članstva koju je osnovao papa Pije X, pontifeks koji se svim raspoloživim
sredstvima suprotstavio opasnoj najezdi masonskih loža i drugih tajnih društava u Evropi početkom minulog veka. Sveti Otac je monsinjora Božea zadužio za organizovanje Sapinijere, složenog špijunskog i obaveštajnog reda podređenog Vatikanu, čija je najbolja tekovina bila njihov sistem uzajamnog saobraćanja tajnim šiframa. Delovali su u okviru raznih misija, ubacujući se u lože i tajne organizacije da bi ih ometali, predupredili, sprečili ih u njihovom delovanju. U tu svrhu su širili i lažne informacije. Maestro je osećao istinsko poštovanje prema Piju X pa je u svojoj kući u parku Guelj, u spavaćoj sobi, držao sliku Svetog Oca. Možda pod uticajem Sapinijere, ili usled njene neposredne intervencije, tek, maestro je preuzeo svoju sudbinu. Opasnost je vrebala, svetinja mora da ostane skrivena: to je bio argument Sapinijere. To je, u stvari, bila ideja koja se, posle osamdeset godina, opet razmatrala, tu, na terasi La Pedrere. Brat Sebastijan, zamenik biskupa u barselonskoj episkopiji, osetio je hladno, veoma hladno probadanje u grudima. Istorija se ponavlja: Vatikan, moć Rima; opet se ustaljena priča, kao i uvek, bori za održavanje moći nad onima koji prostodušno veruju u nekakav viši sklad, već kad su za života samo prostodušni, te time i robovi. Nova Crkva bi mogla da označi kraj nadmoći takve istorije. Štaviše, nova Država Božja može da stavi tačku na papski sistem stvoren od spletki i prećutkivanja... radi zemaljske vlasti i prevlasti. Prava vera biće uvek u nama, dok će se zvanična Crkva svim silama boriti za to da suštinska tajna ostane zauvek skrivena. Jer to je tajna koja, ako se obelodani, može i te kako da ugrozi veru onih najdobronamernijih; može, time, da ugrozi i sopstveni kontinuitet, pa čak i stabilnost večnog Rima. Kroz njegov um načas su proleteli zastrašujući rafali. Um mu je načinio skok u vremenu pa se tako setio operacije „Leteće ribe“, (Exocoetidae), dakle prodaje „egzoset“ raketa argentinskoj diktaturi za vreme Foklandskog rata. Argentinska diktatura je operaciju izvela preko kompanije „Belatriks“ sa sedištem u Panami, u vlasništvu Vatikanske banke i njene finansijske mreže. Korupcija, veze s mafijom, pranje novca. Podrška Somozinoj diktaturi u Nikaragvi i Divalijeu na Haitiju. Sve je to dobro znao, a zna i otkad potiče. Godina 1945. Organizacija: Vatikanski koridor. Cilj: izvođenje operacije „Manastir“, sa zadatkom da se omogući bekstvo istaknutim članovima naci-partije u južnoameričke zemlje. Među njima, Hansu Fišbuku, SSgeneralu; Adolfu Ajhmanu, najodgovornijem za tzv. „konačno rešenje“ u smislu istrebljenja miliona Jevreja, kao i Jozefu Mengeleu, lekaru iz Aušvica... Godinama kasnije lozinka je i dalje bila jasna: osujećivanje bilo kakve
pomisli na obnovu same Crkve. Sapinijera je, uz pomoć CIA, pokrenula bespoštedni rat protiv teologije oslobođenja, ne oklevajući čak ni kad je počela da proganja i kleveta Leonarda Bofa, svoga prijatelja i nadu Crkve među razbaštinjenima diljem planete. Brat Sebastijan se naježio sećajući se svega toga; treba da spreči da Vatikan, preko bilo kakve tajne organizacije, ima ikakvog upliva u plan koji je zacrtao maestro. No, najgore od svega bilo je to što je brat Hoakin izričito pomenuo Sapinijeru. Do koje je mere najtajnija organizacija Vatikana, po zadatku internih pitanja, pustila pipke i na ovu stvar? - Ne... Protivim se njenom učešću. Vatikan ne može da bude mirođija u svakoj čorbi. Štaviše, uveren sam da je Rim došao do kraja. Tim pre će se tamo grčevito držati vlasti... Pokušaće na svaki način da Crkve siromašnih nikada i ne bude... Svi mi dobro znamo kakav je njihov stav u odnosu na obnovu. Imamo primer upravo kod teologije oslobođenja... - To je još jedna jeres... Brate Sebastijane, mislim da me nisi razumeo... Ako je ovo tvoje mišljenje, pitam se šta uopšte radiš unutar Crkve, zauzimajući u njoj čak veoma visoki položaj? - Hoakine... Molim te... Pa valjda ničega i nema izvan Crkve... Tek će unutar nje procvetati nova nada, jedna obnova... - A šta ako to propadne? Hoćemo li Crkvu ugroziti, sa svim onim što u njoj valja i što ne valja? Ne branim postupke Rima; bilo je tu svakako i grešaka... To stoji. Ali iz grešaka smo se i naučili. Osnovno je da nada u Hrista opstojava. Ako tajna dopadne u ruke Konzole, mi smo gotovi; to nam je valjda jasno...Zbog toga i kažem da bi tajna morala da ostane skrivena, do boljih vremena. Mi, Morije, treba da i dalje budemo budni, dok ne nastupe ta vremena. - Ta vremena nikad neće nastupiti... Ta nada o kojoj se govori neće nikad biti ostvarena... Rim za to uopšte i ne mari. Brate Hoakine, i ti to dobro znaš. Vatikan nije spreman za obnovu, smatra da bi tada izgubio moć. Premnogo je vremena proteklo otkad smo mi, mnogi hrišćani, izgubili veru u Vatikan. Vlast sve izjeda... -To je jeres, brate Sebastijane! -ponovio je još jednom. Sebastijan se zamislio a potom je izgovorio nekoliko maestrovih rečenica, koje su, srećom, svi prepoznali: - Spasenje čovečanstva leži u Hristu i njegovoj slavi; u njegovom stradanju zarad spasenja; spasenje leži u pobedi, odnosno u Hristovoj „gloriji“. Hasta la victoria siempre. Hram siromašnih ima dva pročelja: Rođenja i Stradanja ili Pasije. Ova nova Crkva zasniva se na Otkrivenju, tamo gde piše: Crkva je gusto drvo pod kojim potoci teku... Srećni su oni koji peru svoju odeću da steknu pravo da budu deo drveta života, i da
uđu na vrata u grad.. A napolju su psi i vračari i i krvnici i idolopoklonici i svaki koji ljubi i čini laž... Veruje li brat Hoakin da će Vatikan stupiti u novi Božji grad kako bi još jednom preuzeo dizgine vlasti? - Ispod temelja Crkve nalazi se... - Hristos je ugaoni kamen, onaj kamen što su ga neimari odbacili presekao je Sebastijan. Rasprava između Sebastijana i Hoakina se zahuktava... Svi je pomno prate. Na neki način, i jedan i drugi su u pravu. Magdalena se ipak svrstava na Sebastijanovu stranu. Sapinijerinu intervenciju nije smatrala neophodnom. Kristobal i dalje ćuti. On sluša različita mišljenja. Napokon je rekao: - Mi ćemo i nadalje da štitimo. Štićemo izabranicu. Svuda ćemo je pratiti i pomoći joj. Plan mora da se ostvari. Ne smemo da izneverimo maestra. Tako je zapisano. Trka je počela pre osam stotinu godina, a sada je ostalo svega tri dana. Sastanak se time završio. Od tog trenutka svako je znao šta treba da učini.
35. - Nogese, šta imamo? - Još jednu lešinu, šefe. - To već znam - rekao je Mortimer besno grickajući lilihip. - Pogodili su ga s leđa. Devetka... po svoj prilici, sa prigušivačem. Mortimer nije odgovorio. Noges je prišao lešu i razvezao čvor kojim je bila privezana pokojnikova odora. - Razumete li se u popove, šefe? - Ne. - Izgleda kao neka vrsta franjevca, mada se čiča možda spremao za karneval. Sve je vrlo čudno, šefe. Mislite li da ovaj sada ima neke veze sa sveštenikom iz crkve San Kristobal? Noges je do kraja razgrnuo mrtvačevu odeću dok je odgovarao na pitanje a ujedno i postavljao novo. - Nemam pojma, Nogese. Ima li neki dokument? - Ništa, šefe. Kad je odeća razgrnuta, na košulji koja se pojavila odozdo videla se velika otisnuta slika kedra. -To je crtež, kao i oni templarski krstovi i sve ono što su starinski vitezovi nosili, šefe... Znam to preko onog svog H. H. Benitesa. Ipak, šta to sve znači, šefe? - Znači da u načelu imamo nekoga ko baš voli da ubija popove i franjevačke kaluđere uopšte. - Nose li franjevci mačeve? - upitao je Noges pošto je otkrio mač koji je monah nosio ispod mantije. - Da se ispita par koji je otkrio leš. - Već sam to obavio, šefe, dok ste vi bili na putu ovamo. Izgleda da je neki čovek bio pored mrtvaca. - Jesu li vam ga opisali? - Da, već znate; momak one devojke čiji je deda umro u staračkom domu. Mortimer je prišao lešu i počeo da ga istražuje. - Tražite li nešto, šefe? Noges je video kako Mortimer ispituje pokojnikov vrat. - Jeste, šefe. Nešto je nosio oko vrata. To su mu iščupali. Verovatno
medaljon, a na osnovu tragova na vratu, reklo bi se da je visio o prilično debelom lancu. Mortimer nije uspeo da prikrije izraz razočaranja koji nije promakao Nogesu. - Trebalo bi da obavimo informativni razgovor sa matematičarem i njegovom curom. Možda je reč samo o podudarnosti, ali... - Da, treba da porazgovaramo s njima. Ali ne još - rekao je Mortimer. odsečno.
36. Odlučili su da uzmu taksi. Posle dvadesetak minuta videli su zeleno svetlo i on je podigao ruku. Ušli su u vozilo. Migel je rekao vozaču: - Do paviljona Gueljovog imanja... U Pedralbesu... Marija je ćutala. Imala je nekakvu slutnju; možda je samo podudarnost u pitanju, ali taksista je mnogo, zaista je mnogo ličio na onog dugajliju u autobusu koji se u pravom trenutku isprečio ispred dvojice nasilnika što su ih posle pucnjavom Jurili po ulici Balmes. Taksista je maltene dodirivao tavanicu. Veoma je visok, pravi grmalj. Lice mu je široko, brada crna, kosa razbarušena. Ali njegov pogled je čist, i on se smeši čitavim licem. Sa retrovizora je visila figurica koju su Migel i Marija odmah prepoznali. Figura svetog Hristifora. Taksista je to primetio pa je rekao: - To je naš sveti zaštitnik... Šteta što je papa ukinuo njegov praznik. Mi vozači ga ipak i dalje poštujemo; čak imamo jedno udruženje, jedno bratstvo. - Zaista? - upitno je odgovorio Migel. - Da, veoma staro... Osnovano je pre više od pet stotina godina... - Kad su se gradile katedrale? - Da, naravno... Ali sa nekih katedrala je uklonjena slika sveca. U Seviljskoj još stoji, kao i na Santijagovom putu... Činilo se da je taksista raspoložen za priču; činilo se, bez daljnjeg, da je raspoložen da ih podučava. Neka ga: oni su ga pustili; slušali su ga. - Duga je to tradicija... sa ovolikim brojem svakodnevnih udesa ne znam kako je papa došao na to da svetom Hristiforu ukine praznik ponovio je taksista. - Stvarno ne razumem... U stvari, da, razumljivo je... Taksista je zaćutao, i dalje se smešio, bilo je kao da iza te nedovršene rečenice ostavlja odškrinuta vrata. Migel se suzdržao, ali je Marija zagrizla mamac, htela je da ode dalje... - Kako to mislite? - Ma, ništa... Samo onako sam rekao... Ne bih da vas zamaram... - Ne, taman posla, samo vi nastavite... - Mi u bratstvu priređujemo niz kulturnih programa, uvek naučimo nešto novo, idemo na izlete, dolaze nam predavači. Veoma nas zanimaju srednjovekovne legende vezane uz našeg zaštitnika... Pre neki dan, na primer, predavač, inače istoričar, govorio nam je o Santijagovom putu, jer
izgleda da hodočasnici osećaju veliko poštovanje prema našem svecu. Predavač nam je rekao da su to sve simboli... da je put, hodočašće, prevaljivanje tog Santijagovog puta čin obnove. Da, tako je rekao... da je to kao umiranje i ponovno rođenje... Kao ubijanje zmaja... Zamislite! Ko bi to rekao? Toliko smo puta videli kako sveti Đorđe ili arhanđel Mihailo ubijaju aždaju, a ispostavlja se da je to sve jedan simbol, da je sve isto. Doduše, takve priče danas samo još malo koga zanimaju. Kad čovek naiđe na ljude poput vas, to je ravno čudu, pri čemu ja živim u taksiju, da, može i tako da se kaže... Kroz moje vozilo prođe mnogo sveta, ali gotovo nikoga ne zanimaju ovakve priče; prebrzo se živi... niko se ne usuđuje da ubije aždaju... Ha, ha, ha! Baš sam se napričao gluposti, oprostite, molim vas... Nadam se ipak da vam nisam bio dosadan? upitao je taksista. - Ne, nikako... - rekla je Marija stežući Migelovu ruku. - Eto, već smo stigli... Ovde je... - Da li biste mogli da nas pričekate? - Takve stranke volim, kao što ste vas dvoje. Neću da vam naplatim čekanje... Onda je taksista iz kasete izvadio posetnicu i dodao: - Evo, uzmite, ako vam drugi put zatrebaju moje usluge, samo me pozovite. - Migel je uzeo posetnicu. - Idite, sačekaću vas. Izašli su iz vozila parkiranog na uglu Manuela Hirone i polako su pošli prema ogradi Gueljovog imanja koje je bilo na nekoliko metara. Prešli su ulicu. Nikoga nije bilo; bilo je veoma kasno. Migel se okrenuo, taksi je i dalje bio parkiran pored pločnika. - Na šta misliš? - upitao je Mariju. - Na taksistu, ta to je onaj isti čovek iz autobusa. - Ma, šta kažeš? - Kad ti kažem... To je on... U autobusu je čitao neku knjigu o Gaudiju i namerno se isprečio ispred jednog od Ljudi konzole da bih ja imala vremena da iskačem. - Idemo prema Trećim vratima, da ne gubimo vreme, Zmaj nas čeka rekao je Migel. Nekoliko časaka su zadivljeno posmatrali velelepnu gvozdenu ogradu: tamo je bio zmaj Ladon sa razjapljenim čeljustima, u tako pretećem stavu da je izgledalo kao da je živ. „Došao sam da te ubijem“, govorio je u sebi Migel, „ali, kako? Šta treba da uradim? Kako da ubijem ovo gvozdeno čudovište? Šta se očekuje od mene?“ Sve je u njemu ključalo, sve je bilo dobrano uzavrelo. Marija ga je posmatrala. Znala je šta se sve u njemu lomi. Mora da veruje; da bi ubio aždaju, mora da veruje. Mora
da razume da ono što se zapravo traži od njega jeste da veruje u nju, i to verom, bespogovornom. Mora da veruje čak i u dobru staru ljubav. Preobražaj; obred prolaska. Proći kroz nevericu, obnoviti se, biti drugi; gledati novim očima. Biti ljubavlju obnovljen. Ništa drugo. To je sve što njen saputnik treba da razume; ništa manje, ništa više. Posle svega što se desilo, kako može uopšte još da sumnja. Oko njega ljudi umiru, on je uvučen u priču koja je, uprkos svemu, možda i puka ludost. Da li je? Ništa nije izvesno, pomislio je Migel. Migel je podigao pogled ka zvezdama; za trenutak je posmatrao zvezdano nebo. Uprkos svetlosnoj zgusnutosti barselonskog neba, nazirao je večernjaču na severu, a Velikog i Malog medveda kako se primiču zmajevom sazvežđu. „Još jedan zmaj“, pomislio je Migel, „na nebu. Ono što je gore istovetno je onome što je dole. Ubiti zmaja, ponovo se roditi... Šta se dešava? Zašto drhtim?“ Okrenuo se prema Mariji i pogledao je; ona je plakala. Niz obraze su joj se nečujno slivale suze. - Šta je? - Kako ne shvataš? To je dedina poruka... To je početak, ako započinjemo put moramo ponovo da se rodimo, moramo da verujemo... Znam da je to za tebe veoma teško, ali tako je, ne možemo dalje ako pre toga ne... - Zmaj natkriljuje vrata... - Da, put Ivice i Marice... Staza koja se gubi u šumi... Shvataš? - Molim te, Marija... Ne znam šta da mislim. Sve ovo je... ne znam šta treba da radim. Šta to krije zmaj? Tvoj deda je nešto zapisao preko jedne karte; preko polovine karte kojoj nedostaje druga polovina, jer je ona u tebi. Šta ja treba da radim? Migel je rukama prešao preko zmajevog obrisa i tako opipao lance, zastrašujuće čeljusti, zašiljene kugle vezane za lance. Pokušavao je da utisne tu sliku u svoj um. - Odluka je tvoja. Ti si sam ispred svoga zmaja, zar ne shvataš?... Ničeg drugog nema... Nikakva misterija... ne treba da u zmaja zariješ svoj mač. - Već treba da ga zarijem u sebe, je l’ to? - Ja sam odlučila, nastavljam dalje. Kao Vergilije, možeš da ostaneš pred vratima... ili da poveruješ. Onda mu je sve postalo jasno. On je voli. Voli Mariju kao što nije ni mogao da zamisli. Ne može da je napusti, da je ostavi samu. On je voli. - Ti veruješ u mene? - Ja tebe volim. Osetio se veoma malim ali, ujedno, i veoma velikim, tamo, pod
zvezdama, pred tim čudovištem koje mu poručuje: našao si ljubav svog života, zar češ sad da je ostaviš? On je tako racionalan, tako skeptičan, strahovao je od lomljenja oklopa. Ali tu je ona. Ona. Pogledao je zmaja, svog zmaja, zakucao je svoje oči u one čeljusti i rekao: - Volim te. S tobom sam i uvek ću biti... ako ti to želiš. Marija je videla njegovo lice, potpuno izmenjeno. Oboje su se stopili u dugom zagrljaju, u beskrajnom poljupcu. Zmaj čuva ovaj novi vrt Hesperida. Bili su sami. Kao Ivica i Marica. Ali su znali da zajedno treba da pronađu šumsku stazu. Čak nisu ni primetili da je taksista upalio motor i da se veoma sporo udaljavao. Migel je dalje bio u njenom zagrljaju, a u isto vreme je gledao u zmaja preko Marijinog ramena. Sve dok mu se ta slika nije urezala u pamćenje.
GAMA Šesti deo
37. U nedelju popodne počele su da pristižu zvanice u sedište Fondacije. Zgradu, smeštenu u ulici Bruk, beše projektovao nepoznati arhitekta. Verovatno datira iz 1901, ali datum se nije pouzdano znao. Lepa je to porodična zgrada simetrične kompozicije sa središnjim ulazom. Ulaz je prostran, a zidovi su ukrašeni istočnjačkim geometrijskim crtežima. Hol, sa šarama na beloj podlozi, još je čuvao prvobitnu ploču sa zvoncima. Balkoni su od kovanog gvožđa a fasada je ukrašena cvetnim kompozicijama sa neobičnim ptičijim oblicima na vrhu te inače ne previše upadljive zgrade koja ipak ima svoju draž i svoje zanimljivosti. Po basnaslovnoj ceni Bru je od firme za prodaju motocikala u njoj kupio celo prizemlje i tri stana na prvom spratu, s namerom da to bude sedište Fondacije kojom rukovodi Taimacu, njegova štićenica. Marija i Migel su stigli kad je gradonačelnik završavao govor. U prizemlju je postavljena mala bina a oko nje dugi stolovi. Svi gradski uglednici došli su na otvaranje. Migel i Marija ostali su blizu ulaza i odande su čuli obraćanje savetnika za kulturu i Taimacu. Onda je počelo slavlje, zaliveno najboljim pićima Bruovih podruma. Taimacu je blistala izlazeći u susret poznanicima. Isto kao i Bru koji, kao dobar pokrovitelj umetnosti, nije zanemarivao ni goste iz sveta privrede i finansija. Marija je pokušala da priđe Taimacu dok se Migel probijao kroz zvanice kako bi se dokopao dveju čaša šampanjca. - Da li se lepo provodiš? Migel se okrenuo. Alvaro Kliment mu je, nasmejan, ispružio ruku. - Alvaro! Posle toliko vremena! - uzviknuo je ugledavši druga iz mladosti koga je pre neki dan video na televiziji. Srdačno su se pozdravili. Alvaro Kliment je stari drug s fakulteta koji je na prvoj godini napustio matematiku i prešao na istoriju. Bavio se porodičnim poslom, vodio je malu knjižaru u ulici Frašuras gde je Migel proveo mnogo prijatnih trenutaka kopajući po policama. Alvara su uvek pozivali kao sagovornika u televizijske emisije senzacionalističkog tipa na ezoterijske teme i o nerešenim misterijama. - Eto vidiš, a sada slušamo političare o ciljevima Fondacije, o važnosti modernizma, o institucionalnoj podršci privatnoj inicijativi na polju kulture i sve tako. Koliko je vremena prošlo?
- Deset godina? - Najmanje toliko. Ti si isti. Malo sam pratio tvoj rad. Dakle, kad će ti dati Nobelovu nagradu? - našalio se. - Alvaro, mislim da si pronašao algoritam za zaustavljanje vremena. - Kako zamišljaš da mogu da zaustavim strelu vremena pre nego što bude odapet luk? Pre bih govorio o algoritmu belog luka. Mada se u poslednje vreme držim formule oraha... - Vidim da nastavljaš sa svojim programima ishrane... - Veruj mi, Migele, treba da izbaciš pasulj iz svog jelovnika... Pitagora ga beše zabranio. Polje s pasuljem je pakao matematičara... - I dalje si na ezoterijskim temama, onako obuzet misterijama istorije? Ponekad te viđam na televiziji. - Knjižara dobro ide i to mi omogućava da se bavim temama koje volim. Postao sam ti pravi autoritet. Imaš li neku obavezu posle ovoga? Mogao bi da svratiš u knjižaru, da se tamo ispričamo pa da odemo na večeru... - Nisam sam. Ovde sam sa... - hteo je da kaže sa jednom prijateljicom, ali se zaustavio. - Sa devojkom?... E, to jeste novina. Ko bi rekao? Moj omiljeni matematičar i bivši državni prvak u mačevanju, zaljubljen. - Pa, nismo dugo zajedno. Ali da. Zaljubljen sam - potvrdio je Migel. - Pa to je fantastično! Je li ona u blizini? - Dođi da ti je predstavim. Pošli su do Marije koja je bila sa Taimacu i još nekoliko saradnika Fondacije. Marija se udaljila od te skupine. Migel ih je predstavio. Marija ga je prepoznala, i ona ga je viđala na televiziji. - Televizija je čudo jedno. Svi te prepoznaju. Knjižar je pokazao zanimanje za Mariju. - To je dobra kombinacija, matematičar i istoričarka umetnosti. Radite li zajedno na nekoj temi? To pitanje ih je iznenadilo. - Pa, moglo bi se reći. Migel mu je tada ukratko izložio svoju teoriju o fraktalnoj geometriji i nekim delima katalonskog modernizma. - Obrađujete nekog konkretnog graditelja? - Gaudija. - Neobičan lik, veoma neobičan... i enigmatičan. Pravi pravcijati mason. - Gaudi nije bio mason - uzviknula je Marija možda i sa previše žara.
Alvaru Klimentu to nije promaklo. - Dobro, ne kažem da je bio veliki majstor, ali, koliko mi je poznato, njegove veze sa masonerijom su dokazane. Radio je sa braćom Žuzepom i Eduardom Fontsereom, deklarisanim masonima. Uz to, često je obilazio manastir u Publetu, gde se nalazi ili se bar nalazio grob izvesnog Vartona, ubogog siromaha pošto je završio u potpunom krahu služeći kralju Felipeu V u jednom puku u Ljeidi. - I šta to dokazuje? - upitala je Marija. - Dobro, to su samo neki podaci, ali mogu da vam pribavim još neke. Na primer, pisac Luis Karandelj smatra da je park Guelj projektovan kao masonski grad, kao neka vrsta lože koju je finansirao njegov mecena rekao je knjižar. - Huan Baseguda, arhitekt i direktor Kraljevske katedre Gaudi, smatra, međutim, upravo suprotno. Iako je Gaudi u mladosti delio ideale socijalizma, katolička vera koju je celog života negovao potpuno ga je udaljila od masonerije. Uz to, Baseguda tvrdi da bi se njegovo ime, da je stvarno bio mason, našlo na spisku neke od desetina i desetina loža kakvih je bilo u Barseloni - odgovorila je Marija. - Dobro, svi znamo da prilikom pristupanja loži svako bira simboličko ime. U tom trenutku pridružila im se Taimacu. - Ne volim da prekidam, ali potrebna si mi - rekla je Mariji. Marija se izvinila, pozdravila se sa Alvarom i udaljila se s Taimacu. Dvojica prijatelja su ostali sami. -Tačno je, Migele, ti si se zaljubio. Desilo se čudo. Ti, neosvojiva tvrđava, momak koga jedino zanima račun i teoreme, najzad si pao u Afroditino naručje. - Nemoj mi se podsmevati. - Ne podsmevam ti se, radujem se. Osim toga, devojka je veoma zgodna i izgleda da zna šta hoće. Ozbiljno, zašto posle ne biste došli u knjižaru? Sada moram da krenem, ali možemo da se dogovorimo za devet. Samo me zovni. Ja ću biti tamo; može se reći da ja, praktično, živim u knjižari. Migel nije ništa obećao, ali je rekao da će se dogovoriti s Marijom. - Ovo ovde neće trajati još dugo - reko je Alvaro. Migel je ostao sam i potražio Mariju. Ugledao ju je u grupi od petoro ljudi među kojima je bila i Taimacu. Odlučio je da još ne priđe. Otkrio je da voli da je posmatra. Marija je blistala. Da, zaljubljen je u nju, ne može to da porekne. Čak je i njegov drug to primetio. Čudan je tip, ali milo mu je što ga je sreo posle toliko vremena. Poznavali su se još iz srednje
škole, i neko vreme su bili nerazdvojni. Imali su isti krug prijatelja i često su zajedno išli u bioskop ili izlazili na neka druga mesta, a često su i učili zajedno. Alvaro je bio pasionirani čitalac i okrenuo se temama koje njega nisu privlačile; knjižara njegovog oca bila je dobro snabdevena takvim knjigama, jer su imale dobru prođu. Kasnije, kad je Alvaro napustio matematiku, ispustio ga je iz vida. Svega se toga prisećao ne skidajući oči s Marije. Zmaj. Da, zmaj. Ali, šta se uistinu desilo? I sve i ništa. I sam primećuje da više nije isti. Zmaj ga je probudio. Šta je stvarno osećao prema Mariji do tog trenutka? Puku privlačnost? Među njima je vladao odnos dvoje odraslih koji se nipošto ne bi odrekli svoje samostalnosti. Bila mu je draga, lepo mu je bilo s njom, jedva je čekao da je vidi, ali nije čak ni uzeo na razmatranje mogućnost da žive zajedno, a još manje da se obavezuje na nešto dublje. Tako bi nastavili dok se neko od njih ne umori i ne okonča vezu, ili bi nastavili da se viđaju, da vode ljubav, zabavljajući se zajedno. Ali ništa više. Neka promena mogla bi lako sve da prekine, bilo premeštaj na drugi univerzitet, bilo neka stipendija, ili ako bi ona rešila da iz profesionalnih razloga ode negde drugde. Do tog trenutka sve je bilo jasno. Ali sada se sve promenilo. Sada ne može da živi bez nje. Sada mu je razumljiva ona krilatica: vera je poverenje, ne znanje. Pred zmajem mu se desila slatka smrt. Sada treba da proživi novo stanje uz sposobnost menjanja. A novina je Marija. Marija je prestala da bude zgodno rešenje da bi postala njegovo jedinstvo, njegova sloboda i njegov predeo, čista duša. Sada više ne ide ka ništavilu. Sa drugog kraja prostorije i Marija je njega posmatrala. Bili su sami. Oko njih nikoga i ničega nije bilo. Shvatili su da oboje osećaju isto jedno prema drugom.
38. - Misliš li da možemo da se uzdamo u njega? - upitala je Marija. - Mislim da može da nam pomogne. Predložio je da svratimo u knjižaru. - Ali, da li se možemo uzdati u njega? - Prijatelj mi je. Poznajem ga odavno i veliki je stručnjak za sekte i ezoteriju. Rekao sam ti, ima antikvarnu knjižaru. Provodi život zatvoren u njoj. - I pojavljujući se na televiziji. - Da - rekao je kao da traži opravdanje - ali mislim da je to čovek koji nam je potreban da rešimo zagonetke tvoga dede... mada nećemo ništa preduzimati ako ne želiš. - Jesi li mu već nešto ispričao? - Nisam... a nije ni potrebno da mu ispričamo sve; samo ono što je nužno. Marija je ćutala. Otišli su sa slavlja i sada su hodali uz ulicu Bruk prema Dijagonali. Skrenuli su ulevo, ulicom Provensa. - Jesu li ti kola blizu? - Jesu, na uglu kod Paseđa da Grasije, iznad La Pedrere. Izgledalo je kao da Marija razmišlja dok tako idu u tišini. Nije joj sasvim jasno u čemu im taj knjižar može pomoći. Čvrsto je stiskala torbu. Od provale maskiranog u stan nije smela da ostavlja dnevnik kod kuće. Tu je ključ, među pitalicama, beleškama i crtežima. U onoj nepreglednoj šumi reči. - Marija, bio sam svedok dva ubistva i verovatno ni smrt tvog dede nije bila nikakav nesrećan slučaj. - Znam ja to. Uverena sam da su ga ubili. - I ja sam uveren. Nego, čudi me da me posle svega policija još nije pozvala na razgovor. Mislim da će me uskoro uhapsiti. - Uhapsiti? - Kako i ne bi! Mojih tragova ima posvuda. Jedan par me je video pored... viteza Morije. Jeste, Marija, neće im dugo trebati da sve povežu. Ako već nisu. A šta mogu ja da im kažem? - Ne možemo ništa da im kažemo. Moramo da nađemo... - Šta da nađemo? - ... to što je deda sakrio. To pitanje moramo mi da rešimo.
- Kad bismo barem znali šta tražimo! - A potom, i šta treba posle da uradimo - dodala je Marija. - Mislim da ćemo već znati šta treba dalje da radimo kada to pronađemo. - Da li je potrebno da pokažemo svesku? - Kome? - Tvom prijatelju, naravno. - Mislim da treba da mu damo određenu informaciju, ali ništa više. - A zločini? - U načelu, samo u vezi sa ocem Honasom, ali moramo da mu pokažemo medaljone. - A dedina priča? - To moramo da mu ispričamo... kako inače da nam pomogne? - U redu. Stigli su do ulaza u parking i spustili se niz bočno stepenište. Na kraju je bio naplatni automat. Migel je ubacio karticu i uzeo izlaznu kartu. Prošli su kroz pristupna vrata i nastavili da hodaju tom podzemnom prostorijom ne bi li uočili vozilo. Svetlost je bila prigušena. Nikoga više nije bilo. Bili su sami i Marija je osetila strah; nagonski se uhvatila za Migelovu mišicu. - Štaje? - Bojim se. - Zašto da te lažem, i mene je strah. Imali su osećanje da ih neko prati. Zastali su i osvrnuli se oko sebe. Nikoga nije bilo. Automobil su ugledali pri dnu. Ubrzali su korak. Kad su bili na svega nekoliko metara, iznenada su ih u magnovenju zaslepili farovi nekog vozila. Sve se odigralo munjevitom brzinom. Neko je izašao iz kola parkiranih iza njih. Bio je naoružan. Oboje su zastali, ne znajući šta da učine. Iz automobila čiji su im farovi i dalje bleštali pravo u oči izašao je drugi čovek. I on je bio naoružan. - Stoj ili pucamo. Gurnuli su ih preko haube nekog automobila. - Mirni! Ne okrećite se! Onda vam se neće desiti ništa. Poslušali su. Jedan od nasilnika počeo je da ih udara. - Šta hoćete? Nemojte da je povredite! - povikao je Migel. - Umukni! Migel je primetio da obojica imaju istočnjački naglasak. - Gde je sveska? Znamo da je s vama - rekao je drugi batinaš. Nisu odgovorili. Migel je osetio strahovit bol s desne strane. Zadali su mu takav udarac da je za trenutak ostao bez daha.
- Kod mene je! Nemojte ga udarati! - rekla je Marija podižući torbu ne okrećući se i ne odižući glavu sa haube. Grubo su joj istrgli torbu. Čula je kako su stvari iz torbe poispadale na pod. Prilikom udarca, mobilnom telefonu je ispala baterija. - Na kolena! - povikao je jedan od batinaša. Poslušali su. Batinaši su bili svemoćni u tom času. Migel je pomislio kako je s njima dvoma gotovo. Te protuve će im prosvirati mozak ne trepnuvši. Čim dođu do beležnice. - Evo je! - rekao je jedan od njih, pošto se sagnuo da pokupi svesku s poda. U tome ipak nije uspeo. Migel je iz blizine začuo zvuk koji mu je bio toliko blizak; začuo je fijuk mača kroz vazduh. Potom i bolan krik i udar tela o tlo. Začulo se i nekoliko pucnjeva. Migel je podigao Mariju i pogurao je između dva parkirana vozila. - Ne miči se! - Šta se dešava? Migel joj je podigao glavu. Jedan od dvojice koji su ih napali ležao je u lokvi krvi na tlu, glave rastavljene od tela. Instinktivno se sagnuo kad je čuo novu pucnjavu. Neko naoružan mačem saterivao je u mat-poziciju dvojicu razbijača sa Istoka. Nije se usuđivao da podigne glavu. Mogao je da čuje kako neko trči dok psuje na nepoznatom jeziku. Potom zvuk pokretanja motora i kola koja su punom brzinom prošla ispred njih. Čuo je nekoga kako trči prema izlazu iz parkinga. - Šta se desilo? - Mislim da nam je neko pritekao u pomoć; jednog je sredio. Drugi je pobegao, a taj neko je nestao. Video sam ga kako trči prema izlazu. Kako je uspeo da umakne mecima, a da ga ne pogode? - Mrtav je - rekla je Marija, misleći na kriminalca na podu. - I te kako. Ali mi smo ostali bez beležnice tvoga dede. Njegov ortak ju je odneo. - Hteli su da nas ubiju - rekla je ona, ne mogavši da prikrije strah i uznemirenost. - To bez daljnjeg. Ubili bi nas ovde kao zečeve. Da nije bilo našeg tajanstvenog prijatelja... - Jedan od sedmorice vitezova? - Neko ko barata mačem kao olimpijski prvak. - Izađimo odavde - rekla je Marija. - Moraćemo da pozovemo policiju. - Hajde da izađemo, molim te. Nikakvo zvanje policije. Pođimo pre
nego što nas neko vidi. Ušli su u kola i u tišini napustili parking. - Sve je veoma čudno. Ovi tipovi nisu Konzole. - Hoćeš da kažeš da ima još upletenih? - Rekao bih da ovu dvojicu nisu unajmili ljudi Konzole, oni su sebi dovoljni. - Šta ćemo sad? - Prvo ćemo da popijemo jednu jaku kafu, a onda ćemo kod mog prijatelja. Ništa drugo mi ne pada na pamet. Jedino znam da nam je ostalo svega dva dana. Dva dana, a mi još ne znamo šta tražimo! Sva sreća, Taimacu nam je izradila fotokopiju beležnice. - Strašno se plašim - ponovila je Marija. -I ja, ija. Ali nije mogao da joj kaže da se plaši za nju, ne sme da joj poveća nemir. Migel je bio uveren da Marijino spasenje zavisi od ostvarivanja proročanstva, a da je za to ostalo vrlo malo vremena.
39. Žauma Bru i Taimacu nisu sačekali da ode i poslednji gost da bi napustili Fondaciju. Vratili su se u kuću magnata ustreptali od neodložne želje. Želeli su da vode ljubav. Bru nije nikad ranije video Taimacu tako ozarenu. Otvaranje je bilo potpun uspeh i ona je sad bila sva ushićena i ispunjena. On se divio njenoj životnoj radosti, njenoj strasti za životom i žarkoj želji da uživa u punoći svakog trena. Taimacu je uvek tako srećna da ne može to da prikrije sve i da hoće. Za nju, svet je bio najbolji od mogućih svetova. Dobro je svet sazdan. Jedino ne bi da ga ona ičim poremeti ili upropasti. Ona uspeva da iz svoje okoline odagna svaki bol, bilo koju neprijatnost. Nije došla na svet zato da pati, već da ga slisti za doručak svojim radom i svojim trudom. Svet je bio prepun mogućnosti i ne može da razume kako se neki stalno žale na njega i na sve redom. Zar je moguće da zaista ništa ne sluti u vezi s poslovima svoga ujaka? Pa čak i u vezi s onima koje on vodi? Ona naprosto nije bila kadra da pojmi mutne radnje. Ali, Bru nije samo mutan lik; on je profesionalni pokvarenjak. U tome je pak on uživao. Taimacu je bila njegova suprotnost i, možda upravo zbog toga, ludo se u nju zaljubio. Zaljubio se u četrnaestogodišnju devojčicu dok je skupljala školjke po plaži Kadakesa. Od onda je prošlo dosta vremena. A on, koji je u odnosu na sve žene u svom životu osećao rušilačko nestrpljenje, tu je ipak sačekao. Sačekao je da njegova Japančica poraste. U tišini je sačekao, i sam kao neki školarac; čekao je tako što je povremeno svraćao do njenog ujaka, samo da bi je video. Isprva, kad je shvatio da je voli, ljutio se na sebe. Ne sme sebi da dozvoli takvu slabost. Ionako može da ima svaku i sve žene i da ih posle odbaci. To ga je i rasrdilo, to što neće da ona bude njegova, pa ni da je štiti, da bude njen prijatelj: nije hteo čak ni da je voli. Šta onda hoće od te proklete Japanke? Tako se on tada pitao. To što je osećao bilo je poražavajuće za njega. Samo su mu dve reči navirale u vezi s tim: neizbežno i bezuslovno. Uglavnom, poludeo je za njom, ili je barem tako hteo da to sebi rastumači, ali se zbog tog ludila koje i nema tumačenje nije osetio mučenikom niti bespomoćnim. Naprotiv, sa osećanjem olakšanja jer ga je to zapanjujuće ludilo održavalo u životu kao požar koji se hrani vetrom, prepustio se lirskom raspoloženju koje dotle nije ni slutio, a sa osećanjem
miline izvan stvarnosti prepustio se i Taimacu kao savršenstvu kakvog muzičkog dela koje je neki genije napisao, a koje izvodi virtuoz. On, već napola truo ali koji se na to nije žalio, vide kako ga ta devojčica gleda kao što ga niko nije dotle gledao. Ona ga je gledala kao da u njemu vidi plemenito biće. Naravno da zna kako stvari stoje: on nikad nije bio niti će ikada biti plemenit. Ali prepoznavanje takve bezazlenosti u nečijem pogledu potpuno ga je na kraju razoružalo. I ona voli njega. Od tog trenutka ne bi prošao nijedan dan a da ga nešto ne podseti da mora da misli na nju, kao što je inače na nju sve vreme i mislio, i tako dvanaest godina. Nije žurio. Za prozaična pitanja imao je sve ostale. Ona je bila druga priča. A sada su, najzad, bili zajedno. Kod kuće, kad su stigli, predali su se ljubavnom zanosu bez ikakvih prenagljivanja, već opušteni, sa umećem grnčara. Ona ga je tome naučila. Umeće ljubavi je umeće sporosti i raspoznavanja. Ni blage veze s iskustvima iz njegovih javnjaka; ništa ni blizu onoga s crnkinjama koje maltene nasmrt izudara pošto se prethodno zadovolji. Sa Taimacu je otkrio drugačiji način vođenja ljubavi i osetio se razoružanim. Ljubili su se, milovali, uzajamno se otkrivali u plesu na postelji uz nežno dodirivanje - Bru je čak žalio trenutak same penetracije. Po prvi put potpuno spokojstvo bez ograničenja zamenjivalo je životinjsku neodložnost. Osećao je da bi mogao sve da napusti i da je, kao školorac, zapita da li bi pošla s njim na pusto ostrvo. Spreman je bio da izgovara stvari o kojima nikad ranije nije razmišljao; gomilu gluposti bez ikakvog smisla; bio je gotov da joj na primer kaže da je ludo voli, da je on, inače, kriminalac i zlikovac, ali da je spreman da sve to ostavi te da s njom živi gde god ona poželi, vo vjeki vjekov; da mu je dovoljno da je gleda, da je vidi nasmejanu, da je pomiluje po kosi, da čuje njen glas, da bude pored nje, stalno, stalno, stalno. Nešto od toga joj je jednom valjda i rekao, iako se tada osetio kao potpuna budala. Ali, bilo mu je svejeđno. Ona je svet, a on je spreman da ga obiđe, ako mu ona ostavi prostora. - E, jesi lud, Žauma - rekla bi mu tada Taimacu, nasmejana dok ga je grlila. Da, lud je. Ali ako je to slatko ludilo ljubav, spreman je da da sve što ima da se ona nikad ne završila. Taimacu je besmrtnost. - Moram da idem - rekla je Taimacu. - Zar već? - Posao me čeka. - Posao? Kakav posao? Zar nije veoma kasno? - Na čemu smo? Da li je prerano, ili opet prekasno?
Bru se nasmešio. - Idi ako treba, posao ćeš ionako svakako završiti. - Volim te. - A ja tebe ne. - Ne? - Ja tebe ljubim. Taimacu se oblačila dok on nije prestajao da je, zadovoljan, gleda. Onda je ona ušla u kupatilo. Potom je zazvonio telefon. Jurij. Čeka. - Imaš li je? - upitao je. - Imam. Ali je jedan od mojih riknuo. - Pet minuta. Sačekaj me. I spustio je slušalicu. Šta ga briga što je tamo overen neki j... Rus?
40. Na kraju su odlučili da Alvaru ispričaju sve što im se dotle dogodilo, Migel je verovao da će njegov drug umeti da im ukaže na neki putokaz. Ionako ništa nemaju; ništa ne znaju; nikud nisu odmakli. U stvari, jedino su otkrili da je trku otpočela kornjača, i da im je od tog časa preostalo šest dana da zaokruže nekakav plan, nekakvo proročanstvo. Od tih šest dana već je četiri prošlo i ostaju im svega još dva. Zaista im se žuri. Vreme ističe, za dva dana. Ne mogu to vreme da gube. Posle događaja na parkingu više nemaju izbora i ne mogu da biraju šta da se ispriča; šta ne. Sve su izgubili, i svesku i igru. Srećom, imaju kopiju koju im je napravila Taimacu. U knjižaru su stigli još pre pola sata. Knjižara je bila smeštena na malom prostoru u ulici koja se Mariji učinila kratkom i senovitom, dakle u ulici Frašusa; ušli su onamo iz San Pera Mes Baša pošto su kola parkirali na Viji Lajetani. Stražnji deo knjižare bio je, međutim, znatno veći. Tamo je Alvaro držao svoje svetilište. Prostorija je inače bila bez ijednog prozora. Sva četiri zida bila su prekrivena drvenim policama pretrpanim knjigama, od kojih su mnogima bile istrgnute stranice, a sve zajedno bile su raspoređene maltene kao da su pretrpele brodolom. Vrata pri dnu, na suprotnoj strani od izlaza iz lokala, izbijala su na uzani hodnik koji je opet izbijao na nekakav umivaonik i jedan sobičak, opet bez prozora. Ta prostorija je zapravo bila neka vrsta skladišta. Tamo je knjižar imao svoj radni sto od pocrnelog drveta, prepun antikvarnih knjiga, rukopisa, starih mapa, pergamenata i svitaka koji su boga molili da ne završe na podu. Računar je stajao sa strane, a u nešto raskrčenijem kutku ulubljeni globus sa metalnim alkama koje s opisivale putanju pet planeta. Pored radnog stola stajala je sofa sklona padu, stočić sa požutelim časopisima, plastičnim čašama, ostacima hrane i ispražnjenim kesicama čipsa. U uglu frižider i mala polica na zidu koja je nekako uspevala da se izbori s težinom mikrotalasne pećnice, kao i mali uređaj za kafu. - Izvinite zbog nereda... ali može se reći da ja zapravo živim ovde. Alvaro je pokupio čaše, prazne boce i ostatke hrane. Otvorio je frižider i izvadio nekoliko piva. Pošto sve troje nije moglo da stane na sofu, knjižar je otišao u radnju po stolicu na rasklapanje. Marija je u nekom trenutku opširnog objašnjenja osetila
uznemirenost, ali Migel je imao poverenja u svog prijatelja. Bilo je već kasno kad je Alvaro uzeo reč, pošto su prethodno pomenuti Gaudi, templari, čuvari Morije, masoni i čitav niz stvari koje su i sami pokušavali da povežu dok su slušali o njima. Izgledalo je kao da je Alvaro dobro upućen u Gaudijeve veze s nekim tajanstvenim likovima iz svoga doba. Među pojedinostima koje je Alvaro izložio oboje su posebnu pažnju obratili na nesvakidašnji susret kojem je Gaudi prisustvovao na nekom mestu u Oksitaniji. Onamo je stigao preko Izletničkog centra, a s njim je bio veliki pesnik Žuan Maragalj, njegovprijatelj. Izletničkom centru, osnovanom krajem XIX veka, pripadale su živopisne ličnosti toga doba, kao što su Ljuis Domenek i Muntaner, Fransisko Ferer i Gvardija, Anselmo Lorenso i Eliseo Raklus, geograf, anarhista i slobodni zidar. - Fulkaneli, poslednji alhemičar - svakako ste čuli za njega - bio je više puta u Barseloni. Kao što pretpostavljam da znate, njegovo pravo ime je Žan-Žilijen Šampanj; rodio se u maloj seoskoj zajednici na nekih dvadesetak kilometara severno od Pariza, u Vilije le Belu. U Parizu je umro 1932. godine u najvećoj bedi. Kako rekoh, u Barselonu je došao u više navrata, ali ga Gaudi nije upoznao u gradu, nego preko zajedničkog prijatelja, arhitekte Viole-le-Dika. Susret se odigrao u Oksitaniji. Gaudi je do smrti čuvao radove Viole-le-Dika, koji je, kao što znate, radio na rekonstrukciji gotičkih katedrala. Neizmerno mu se divio. Fulkaneli je bio u prisnim prijateljskim odnosima i sa njime a i sa Gaudijem. Nemam nikakve nedoumice da su sva trojica bili majstori ar gota. - Ar got? - upitao je Migel. - Da, oni su dobro poznavali taj izgubljeni jezik... Alhemičar Fulkaneli je odgonetnuo jezik isklesan u kamenu... Gaudi je hteo da ode dalje i to ih je razdvojilo, upravo kada je počinjao da posvećuje svoj život Sagrada Familiji. Pošto se činilo da se rasplinjava, pre nego što je prijatelj nastavio, Migel ga je bez okolišanja upitao: - Sve je to lepo i krasno. Ali, šta mi tražimo? Šta misliš da je Gaudi dao njenom dedi?... Pod pretpostavkom da imaš neku predstavu o tome. Nije nam ostalo mnogo vremena. Alvaro je zaćutao. U sobi je bilo malo svetlosti. Stona lampa na jednom kraju, antikvarni komad sa isprepletanom zmijom, jednim kaducejem. Mariji nije promakao ni taj ni mnogi drugi detalji u toj neobičnoj sobi. Alvaro je i dalje ćutao. Polako, kao da započinje neki obred, ustao je, otvorio frižider, video je znatiželjno lice svog prijatelja Migela i njegove devojke Marije u iščekivanju nekog odgovora... Svaki put kad bi vlasnik
knjižare otvarao frižider da izvadi još piva, svetlo bi ih načas zaslepilo... Uzeo je tri limenke i onda se naglo okrenuo. Sad se široko osmehivao, njegove oči su iskrile. Zatvorio je frižider pokretom glave, i dok su njih dvoje još bilo zaslepljeni usled kratkotrajnog bleska iz frižidera, značajnim glasom je rekao: - Omfalos... Nemam nikakve nedoumice. - Šta? - Ugaoni kamen, Pupak sveta. To je ono što je Gaudi predao tvom deđi. Zašto? Pojma nemam. - Možeš li, ipak, da nam to malo bliže objasniš? - upitao je Migel. - Kamen je u mnogim kulturama simbol božanske moći. - Jeste, koristimo ga za pravljenje oruđa i alatki, baš i ne vidim šta je tu božansko - rekao je Migel zbunjeno. - Kamen je prva faza ljudske kulture. Ali ja ti nešto drugo govorim. Zidanje verskih građevinavelikimkamenim blokovima, poput menhira, dolmena, sa kamenim krugovima i prosečenim avenijama od kamenih blokova, potiče još od nekih 6.000 godina pre Hrista. Na drevnom Istoku kamen je bio znak božanskog prisustva i njemu su prinošene takozvane žrtve ljevanice. - Krv? - I ulje... Kamen je postao oltar, Betel ili Božja kuća. - Dobro, ne sumnjam u tvoje znanje... Ali to je čisto mitsko razmišljanje, to su mentalne konstrukcije koje ljudi... - Dopuštaš mi da nastavim - oštro ga je prekinuo knjižar. Migel je podigao glavu i Alvaro je sporim glasom nastavio izlaganje... - U Izlasku, Drugoj knjizi Mojsijevoj, 20, 25, kaže: „Ako li mi načiniš oltar od kamena, nemoj načiniti od tesanoga, jer ako povučeš po njemu gvožđem, oskvrnićeš ga“. - U redu, sada znamo nastanak oltara. Ali, šta mi tražimo? - Ne budi nestrpljiv. - Pusti Alvara da nastavi s kamenjem, pretpostavljam da hoće nekud da nas povede - rekla je Marija, zaista poneta svim onim što im je Alvaro govorio. - Malo strpljenja, dragi moj. Ono što hoću da ti kažem jeste da je kamen konstanta u ljudskoj istoriji, u svim kulturama, i da će nam njegova simbolika i njeno tumačenje pružiti ključ koji tražimo. Drugo je pitanje kako i gde. Ali, kao što sam rekao, osim u nadgrobnim spomenicima, kamen ima ulogu i u starim ceremonijama krunisanja, na primer u vidu prestola. Na Tari, na staroirskom Teamhair - Taur, brdu u Irskoj, nalazi se „kamen“ sudbine. Tu su bila i dva kamena tako blizu
jedan drugom da ruka nije mogla proći između njih. Ali ako bi ta dva kamena prihvatila izabranog budućeg kralja, onda su se pred njim razdvajali i puštali ga da prođe svojim kočijama. Legenda o kralju Arturu... mač Ekskalibur poboden u kamen... Neki preistorijski dolmeni u Bretanji bili su, kako se verovalo, nabijeni energijom, pa bi nerotkinje, sedeći na njima, poprimile snagu začeća iz kostiju majke zemlje. Toplota tog kamenja simbolizuje životnu energiju koja omogućava stvaranje poroda. Ukratko, u nekim kulturama kamenu je pripisivano svojstvo skladištenja snage zemlje i smatralo se da on može da je prenese u dodiru s ljudima. Sad ćemo malo da sažmemo vremeplov. Dolazimo do slobodnog zidarstva, u čijoj simbolici „grubi kamen“ koji još nije stekao oblik predstavlja stupanj šegrta. Ali cilj je tesani kamen koji se tačno uklapa u veliko zdanje Hrama čovečanstva. Ta simbolika potiče još od srednjovekovnih katedrala, u kojima je obrada kamena bila od prvorazrednog značaja. Majstor kamenorezac često je ostavljao svoj znak kod spoja na svodu. U svetu alhemije lapis philosophorum tzv. kamen mudraca, ili mudrosti, simbol je krajnjeg cilja drevnog nastojanja da se uz pomoć tog kamena neplemeniti metal pretvori u zlato. - Ali to nije ono što tražimo. - Nije. Nije to bila velika Gaudijeva tajna. Knjižar je zastao. - Proročište u Delfima je najvažnije svetilište antičkog sveta i ono se nalazi na mestu koje se još od pamtiveka smatra svetim. - Da, bilo je posvećeno Apolonu koji je oličavao ideju večne mladosti, lepote, harmonije i ravnoteže. Njegovo najrasprostranjenije ime bilo je Svetlonosni Feb - uskliknula je Marija. - Odlično, vidim da si dosta verzirana u grčkoj mitologiji. Dakle, u Delfima se nalazio Omfalos, predstavljen pupčanim kamenom koji je bio središte sveta. - Pod stražom strašne zveri. - To je piton, zmija, odakle i potiče Pitijino ime. Pitija je bila vrhovna sveštenica sibila i delfijska proročica. Da bi se toga domogao Apolon je morao da svojim zlatnim strelama ubije pitona. - Knjižar je načinio pauzu. - Vi ćete morati da savladate čudovište da biste postigli svoj cilj. - Omfalos - ponovio je Migel. - Da, ali onaj koji odgovara našoj tradiciji... - Sad te ne razumem... I u našoj tradiciji ima...? - Ima, Migele... Piše u Jevanđelju po Mateju... Konkretno, u glavi 16, u 18. versetu... Tu je sažeto sve što je Crkva kao institucija... To je poglavlje posvećeno pripremi Hristovog stradanja, pasije, kada Isus
svojim učenicima otkriva koja će biti njihova misija na zemlji. Isus je svoje učenike upitao, sećate se, „Ko sam ja?“. Neki odgovoriše da je on prorok; samo je Simon, Jonin sin, tačno odgovorio... Sve se to desilo u Kesariji Filipovoj, u podnožju planine Hermon... - Jeste, sad se sećam jedne stranice koju nam je Taimacu fotokopirala... Bila je neka rečenica u kojoj se nešto kaže o planini Hermon, o Kesariji Filipovoj... - To je vulkanski predeo... Na severu današnjeg Izraela... - Ali, šta se tamo desilo? Šta kaže Jevanđelje? Alvaro promeni izraz lica. - Petar je bio jedini učenik koji je Isusu kazao: „Ti si Hristos, Sin Boga živoga.“ Isus njemu onda reče: „A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovom kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati.“ - Hristos je Petru predao kamen da sazida Crkvu? Izvini, Alvaro, ali mislim da to Crkva u stvari shvata simbolički... - Reči i još reči... Vladaju umećem govora... prikrivaju, zaklanju iza vela... Ali reč krije kamen, tamo se čuva tajna. To je jedna od enigmi koju je Fulkaneli otkrio u svom delu... Treba ubiti reč da bi se otkrila istina. Crkva kao institucija pospešila je, ili dopustila, da kruže mnogi mitovi, legende o svetom Gralu, o Hristovim svetinjama, o čavlima, o Svetom pokrovu... kada bismo sakupili sve drvene delove krsta na koji je Hristos razapet, a koji su rasuti po katedralama, crkvama, isposnicama gde se čuvaju relikvije i predmeti dubokog poštovanja, verovatno bismo mogli da napravimo čitavu kuću... Longinovo koplje... Bezbroj svetinja svetaca i anđela kojima se ljudi klanjaju takođe se ljubomorno čuvaju, pokazuju se na povorkama... Vatikan se ne suprotstavlja tome, on dozvoljava sve ove manifestacije koje bi se čak mogle smatrati paganskim... Zauzvrat, kroz vekove umeo je da sačuva svoju pravu tajnu, iz koje izvire čitava njegova moć... Kamen, iz njega izvire prava moć, širi se po celoj Evropi, grana se, raste... Hramovi, svetilišta, isposnice... Katedrale... Najveća tajna hrišćanstva jeste ona koja nam je najbliža, pred očima, ali ona je sačuvana, prekrivena rečima... Ko bi mogao i da pomisli da...? - Da jedan običan kamen... - rekla je Marija začuđeno, upadajući u reč Alvaru, no on je odmah nastavio dalje: - Jeste, koji je sam Isus dotakao svojim rukama... Na tom kamenu sazidaću svoju Crkvu... I tako je i bilo... To je centar sveta. Knjižar je promenio ton glasa. Marija je primetila nešto neobično kod njega kad je rekao: - Temelj naše vere i kulture Zapada. Sveti kamen. Rimska vlast se
potrudila da sačuva Hristovu tajnu, tajnu koja je zapisana u Jevanđelju, jasnim i preciznim rečima, bez dvosmislenosti, bezparabola... Nisu, međutim, umeli da je vide pa je Petar sazidao Crkvu na pogrešnim temeljima i u hrišćansku veru posejaše mržnju i krv. Da je svetinja izbila na svetlost dana i da je greška ustanovljena, Crkva ne bi vladala... Dve hiljade godine vlasti na zemlji. Nijedna država, nijedno carstvo, ako izuzmemo Egipat, nije se tako dugo održalo. Pri tom, danas nema vojsku, još manje nuklearno naoružanje... Samo putem reči, iz jednog sićušnog grada, Vatikan uspeva da se razgrana po celom svetu... Znali su da sakriju tajnu koja nam je svima pred očima, koju možemo da dotaknemo rukama. Reč je veo... I u Meki, središtu svih velikih religija sveta, tačno na severoistočnom uglu Ćabe, smešten je čuveni crni kamen, još jedan pogrešan kamen koji je svet polio krvlju. Ortodoksna verzija kaže da su ga Ibrahim i njegov sin Ismail postavili u Meki posle potopa; ima, međutim, i onih koji kažu da ga je neka sufistička sekta postavila na mestu gde mu se sada svi muslimani klanjaju. - Alvaro, stvarno mislim da je sve to izuzetno zanimljivo, ali, opet, i to je još jedna legenda... No, neka bude i tačno. To onda znači da je onaj kamen u Kesariji Filipovoj, u podnožju svete planine Hermon, skriven... Onda bi trebalo tom kamenu što ga je Isus dotakao kada je apostolima otkrio koja treba da bude njihova misija na zemlji, da pripišemo posebna svojstva... - Natprirodna? A šta je natprirodno? Ono što nauka, razum, matematika, proračun... još nisu otkrili? - rekao je Alvaro pomalo jetko. -To je jedno objašnjenje... To je ono što imamo. - Da, da... Sud inkvizicije je mnogo znao o tome... i Galilej je to znao... Poduži je spisak učenjaka spaljenih na lomači. Ali, objašnjenje, da kažemo mitološko objašnjenje, u stvari ništa ne znači. Pitanje glasi šta je za nas natprirodno. Zar nije sam svet, priroda, zar nije život, put tajni koje tek treba otkriti, zar nije i to sve natprirodno... To je paradoks... Zapravo, šta mi znamo? Misliš li da ima neki smisao ako se matematički predskaže smak sveta? Prema uglednim naučnicima i astronomima, unutar broja dignutog na stepen konkretnih godina koje se mogu izračunati, svemir će nestati... Uslediće entropija, savršena ravnoteža... Neće biti nijednog nebeskog tela, ni planeta ni zvezda... ništa... ničega... Svemir pretvoren u beskonačnu supu protona... Misliš li, Migele, da to ima nekakvog smisla? Ja mislim da nema. Štaviše, mislim da je put ka ništavilu, rastvaranje, najnatprirodnija stvar koje se u poslednje vreme naučnici drže kao dokazane i proučene činjenice. Migel nije hteo da raspravlja sa Alvarom kao neki drveni advokat.
Njegov prijatelj je nastavio: - Prema drevnom predanju kamen iz Kesarije Filipove pao je u zaborav, odbačen je sa omalovažavanjem. Petar je sazidao Hristovu Crkvu na simboličnom kamenu. Veliki graditelji svih religija prešli su preko pravog kamena i tako je on dugo ostao zaturen. Dok ga čuvari koji su išli za njim i tražili ga nisu najzad i našli... - Stabla Morije - šapnula je Marija. - Tako je. Alvaro je ustao i, pogleda izgubljenog na nekoj neodređenoj tački na tavanici, okrenut njima dvoma leđima, rekao je: - Sedmorica vitezova Morije, nekadašnji čuvari Solomonovog hrama, bili su prisutni kad je Isus Nazarećanin napravio skandal i poizbacivao trgovce i menjače iz hrama. Morije su pošli za njim i on im je otkrio proročanstvo, konačno razaranje Solomonovog hrama i... - Zidanje nove Crkve... - prekinuo ga je Migel. - Tačno. Pravi Hristov plan... Isus je u Kesariji Filipovoj svojim učenicima otkrio koja je njihova misija. Petru je predao svetinju. Rekao mu je, uzmi, vidiš, na tom kamenu ću sazidati svoju crkvu. Isus je znao da Simon, onaj što je bio plahovit i jedini među njima rekao da je Isus mesija, u tom trenutku velike napetosti nije mogao da razume pravu poruku. To je bio jednostavan svet, to su bili ribari, još nisu bili primili dar Duha Svetog. Nisu shvatili da kamen uopšte može da bude važan. Da im je dao dragi kamen, ili neko oružje... ali običan kamen. Isus je uvek govorio u parabolama, iznosio je primere, pa je Petar pomislio da su reči koje učitelj izgovara samo jedan simbol. Pomislio je da mu Isus govori o potrebi da se sagradi crkva čvrsta kao stena, ali nikad nije pomislio da je onaj kamen u njegovim rukama bio sama energija. - Onda znači da kamen... - Mislim da si uhvatio suštinu, Migele. Kako bi u tom trenutku znali da njihov voljeni učitelj Petru predaje ugaoni kamen? Kako su mogli da zamisle da je taj najobičniji kamen pravo blago, temelj, osnov novog hrama? Tada se umešala i Marija: - Da razjasnimo... Hoćete da kažete da nijedan apostol, da čak ni Petar nije razumeo Isusa Hrista? Alvaro ju je pogledao sa blagom ironijom u osmehu. -To je ono što kaže predanje. Kamen je ostao tamo u Kesariji Filipovoj. Isus je to znao. Znao je da ti jednostavni ljudi, njegovi učenici, još nisu spremni, još ne mogu da razumeju poruku sadržanu u običnom kamenu; za njih je Mesija bio moć, za njih je on bio sve... Hristos je znao
da će ti ljudi proneti svetom njegovu poruku, da će svet pripremiti za pravi dolazak, koji će se zbiti izgradnjom pravog hrama... Dve hiljade godina posle žrtve na krstu. Oni, njegovi učenici, pa i sam Petar, vukli su na svojim leđima taj veliki teret, možda je to bio preveliki zahtev za njih, možda svet još nije bio spreman... - A čuvari Morija? Šta se desilo s njima? - upitao je Migel. Alvaro se naglo okrenuo prema njemu: - Oni, da. Legendarna Stabla Morije... oni su potražili mesto... Vekovima su ga tražili. Znali su da moraju da budu pripravni, da održe upaljenim plamen koji gori preko hiljadu godina. Isus im je izložio plan, oni su znali kada će naći tajnu... Kada vojske krsta uđu u Jerusalim... - U doba krstaških ratova... - rekla je Marija veomaiznenađena. -Tako je. Čak se pominje jedan datum... 1126. Jedan sufi, jedan asketa ga je našao, možda putem božanskog otkrovenja, tek, kaže se da ga je jedan anđeo poveo do tačnog mesta i da mu je vatrenim mačem pokazao kamen. Sufi ga je čuvao do dolaska Morije... Potom se kaže da je kamen prenet u Evropu, čak se veruje da su u nekom trenutku vitezovima Morije pomogli i templari... Ali su vitezovi s krstom na grudima nestali... Svetinja je ostala zaboravljena na nekom mestu na jugu Katalonije. Naposletku, kamen je prenet na svetu planinu Munsarat... Gaudi ga je našao, ili, bolje reći, predat mu je kad je započeo gradnju hrama... Gaudi jepostao jedan odvitezova Morije iz prošlog veka. Njegov zadatak je bio da kamen postavi na nekom mestu nove Crkve... Ključ svoda? Niko to ne zna... To je kamen koji je Gaudi pre smrti predao tvom dedi. To, dragi moji prijatelji, vi tražite. Gde je tvoj deda sakrio kamen? Alvaro je svoje prodorne oči uperio prema Mariji; oči su mu zasijale kao žeravice kad je ona postavila pitanje: - Htela bih da ti verujem, ali... Sve mi je tako besmisleno... Hrišćanstvo, Rim, širenje jevanđelja, moć... Sve to na temeljima ničega... Carstvo koje počiva na ništavilu? Ratovi, smrti, nesreća, vekovi uzajamnog klanja među verama. Među hrišćanima, muslimanima i Jevrejima... Moć ljudi, iskvarenost... To nije mogla da bude, to ne može da bude prava Hristova Crkva, njegova poruka ljubavi i skromnosti... Kako se može ubiti na hiljade ljudi i žena u ime Boga koji propoveda ljubav, mir, razumevanje? rekla je Marija poneta srcem. Ali Alvaro ju je prekinuo. - Znam da ti zvuči i suviše fantastično... Znam. Možda i više od toga, ali među muslimanima, a islam, zna se, spada u religije sa najviše vernika na svetu, takođe ima naučnika, žena i muškaraca zdravog razuma, koji razmišljaju manje-više kao i hrišćani, ima mudrih, pametnih
ljudi, nesklonih praznoverju... A oni obožavaju jedan kamen, Ćabu, simbol moći, središte islamskog sveta... Pravilo je čak da ga vernik makar jednom obiđe na hodočašću... Areč je o kamenu... Legenda? Misterija? Izmišljotine, uobrazilja...? To prepuštam vama, vi ste me pitali i ja sam vam prosto izneo ono što znam... Ali od svih izgubljenih svetinja hrišćanstva, možda je upravo ta najsuvislija, najrazumnija. A ima i još nešto... Nastala je napeta tišina. Onda je knjižar rekao: - Neki kažu da je to Sveti Gral, drugi veruju da je tamo pravo jevanđelje koje je napisao Hristos... Svi isto traže... Moć. Verovatno ima ljudi spremnih da ubiju da bi se dokopali tog kamena.
41. Starac, koji zajedno sa krevetom nema ni četrdeset kilograma iako prikopčan na mali milion aparata, pažljivo ga je saslušao. Tokom čitanja, povremeno bi se iz starčevog grla oteo škripavi jecaj. Tada bi se Žauma Bru zaustavio, ali starac bi mu davao znak da nastavi. Bru je dovršio čitanje beležnice. Usledila je duga tišina koju je ipak starac prekinuo. - Moraš da je predaš Asmodeu, on će već znati šta će s njom. - To je njegov bajni kamen, zar ne, oče? - Zlo i naopako! U kakvom mi to svetu živimo! Omladina više neće ništa da uči pa i da nauči, slepci vode druge slepce i stropoštavaju ih niz provalije, ptice se usuču i pre nego što polete, a... - Oče, pustite sad citate, ta i ja sam čitao Ime ruže. Živi leš, čije je lice ulivalo strah pošto je izgledalo kao da ima sve godine ovoga sveta, najmanje, pokušao je da se uspravi. - Ostao sam u životu samo da bih video kako moj neprijatelj napušta ovaj svet. I da budem siguran da se njegov plan neće ostvariti. A sad smo tako blizu... - Da li je to vredno novca? - Novac, novac! Zar te ničemu nisam naučio? - Da, oče, svemu. Čak sam poslove naučio da vodim bolje od vas. - Nisam te ja naučio vođenju poslova! Naučio sam te jednoj filozofiji koju si ti odbaco! Mogao si da postaneš moj naslednik. - Već jesam: ja sam vaš naslednik. - Ne, nisi ti moj naslednik. Nisi hteo da budeš novi Asmodeo, moj pravi naslednik. - Gluposti, oče! Zar ste stvarno pomislili da ću gubiti vreme oko te blesave sekte? Dovoljno već činim što izđržavam tu šašavu bandu koja je godinama bila pod vašom komandom. Svet se promenio. - Svet se uopšte nije promenio, budalo jedna. Osim što danas ni u šta ne veruje, osim u još veće gluposti. To je večita borba između svetlosti i mraka. A ti si zloća bez traga moralnih načela. Nisi uopšte shvatio da zlo, kao suprotnost, jeste filozofija, način da se svet sagleda, način da se on promeni. Jer ionako ne valja. Mi smo tu da bismo opovrgli protivnika. Činio sam zlo jer mi je to u prirodi, a ti zato što od toga imaš koristi. Promašio sam kao otac jer nisam uspeo da uobličim tvoje biće; nisam
uspeo da te naučim sagledavanju svetlosti iz mraka. - Oprostite, oče, ali to su puka naklapanja. Moram vam inače reći da ja radim što mi je volja, kad me je volja i kako mi je volja. Mogu da uzmem i oduzmem bilo čiji život, i da sa njime uradim što god mi se prohte. Čak mogu da zavijem u crno gomilu ljudi, samo ako mi se tako prohte. Oče, moćan sam, vrlo sam moćan. Mogao bih ovu zemlju da kupim dvadeset pet puta, i još bi mi para preteklo da otkupim ostatak kontinenta. Nemojte sad vi meni tu s nekim đavoljim pričama! Đavo sam ja! Mogu da izađem na megdan bilo kom čoveku, ako ima u tome razlike, i nečastivom! - Ma, to je isto i Odisej uradio. Pa mu je bilo potrebno mnogo godina da se vrati kući. - Bog ne postoji, kao ni to neko zverče koje vi obožavate. Šta biste, oče, hteli? Da nataknem kapuljaču kao i sve ove vaše budaletine? Starac nije odgovorio. Sa sinom je već o tome bezuspešno razgovarao bezbroj puta. Sin je odbio da mu bude naslednik. On je morao da izabere drugog Asmodea među ćlanovima Konzole. Takav promašaj kao oca neće nikad moći sebi da oprosti. - Zašto onda nisi pristao da me smeste u bolnicu? - Ovde imate sve što vam je potrebno. Ceo jedan sprat samo za vas, sa svim lekarima i potpunom uslugom. Makar i kao senka senke, vi ste, oče, hteli i dalje da živite. To sam vam i omogućio: da budete i dalje u životu. - Jeste. Redovno me obilaziš. Zašto? - Hteo sam da čujem kako se trune. Starac se nasmejao. - Vidim da nije sve izgubljeno. Biće nešto odtebe. Pravi si kučkin sin. - Kao i vi, dragi oče. - Idi sad. Idi, i predaj svesku Asmodeu. - Mogao bih i da je prodam. - Nećeš valjda! Sprave su pojačale pištanje i starčevo lice se skupilo. Bru se slatko nasmejao; pogodio mu je slabu tačku. Otac mu se prevrnuo medu čaršavima, njegov izraz je ispoljavao slepu mržnju, zajedno sa osećanjem potpune nemoći što je u tom umirućem telu, i što ne može sina da zadavi. - Mislim da će Vatikan to dobro platiti. - Nećeš, valjda, tako nešto! - Neću, oče, naravno da neću. Vama sam obećao da ću naći svesku, a ja uvek ispunjavam obećanja.
42. Žauma Bru je sačekao. Asmođeo samo što nije stigao. Već je bilo veoma kasno ali je posluzi rekao da očekuje jednu posetu i da je uvedu čim stigne. Pustio je disk da bi čekanje bilo prijatnije, seo je na omiljenu fotelju pošto je sebi nasuo konjak i namestio bežične slušalice. Nije mogao da prestane da misli na starca koji živi na gornjem spratu, okružen čitavom armijom lekara i bolničarki samo za sebe. Kako može toliko dugo da izdrži? Ne poznaje nikoga sa tolikim brojem oboljenja i tako žalosno fizički propalim. Ali ga uopšte nije žalio. Duboko ga je mrzeo, zato ga drži u blizini. Još kao dete ga se plašio. S vremenom mu je izgled lica postao tako jeziv da bi se i sam Dorijan Grej prestravio. Ali sad ga se ne plaši. Ne više. Bru se setio da ga je jednom i voleo. No njegov otac ne prihvata nikakav znak nežnosti ili privrženosti. Uvek ga je grubo terao od sebe. Tako nešto je za slabiće. Muškarac ne sme nikoga da voli, jedino sebe samog. Postupao je s njim kao sa psom kojeg je počeo da zove Bitru. Pas je prestao da se umiljava. Isto se desilo i s majkom, koja je poludela i završila u ludnici. Nikad nije dozvolio da je poseti. - Ona je luda, a ludaci ne pripadaju našem svetu. Zaboravi je, ti nemaš majku. Ali, ipak je imao majku i ponekad bi je obišao. Tajno. Ona ga, međutim, više nije prepoznavala. Bilo mu je dvadeset godina kada je umrla, već zaboravljena, u sobi natopljenoj alkoholnim isparenjem. - Sahranite je - rekao je otac kad su ga preko telefona izvestili o smrti. Odmah je spustio slušalicu. Nije mu dozvolio da ode na sahranu. Isto tako, nije uspeo da stekne prijatelja. - Prijatelji nas oslabljuju. Moramo da saslušamo njihove probleme, da im se nađemo, da provodimo vreme zajedno, da im čestitamo, da im pošaljemo neki poklon kad dobiju decu, da čujemo njihovo političko opredeljenje. Dovoljno je imati saradnike ili ljude koji služe. Za vreme studija u Londonu primao je novac, ništa više. Otac ga nijednom nije zvao, a kamoli posetio. Pošto je diplomirao i vratio se kući, njegovog oca nije bilo u njoj. Kad je ušao u svoju sobu, zatekao je u njoj dve prostitutke i ceduljicu. „Lepo se provedi.“ To je i uradio. Nije bio spreman da protivreči ocu.
Ali otac je bio u pravu. Taj spartanski život na kraju ga je ojačao. Kada mu je otac pomenuo da je na čelu neke čudne organizacije koja vekovima traga za najvećom svetinjom hrišćanstva i da su suprotstavljeni sedmorici vitezova koji se takođe ovekovečuju kroz vreme, nije odoleo pa se grohotom smejao ocu pred očima. Otac se razbesneo, ali je već bio ostario i nije mogao protiv sina. Sina uopšte nije zanimala čitava ta smejurija. Sasvim mu je bilo svejedno da li je Gaudi bio vitez Morije ili košarkaš. Ne veruje ni u Boga ni u đavola. Dovoljno ima godina da bi gubio vreme oko paranormalnih pojava. Mislio je na sve to kad je otvorio oči i video ga pred sobom. Bru skide slušalice. - Kako si ušao? Maskirani nije odgovorio na njegovo pitanje. - Nije trebalo da radiš na svoju ruku - rekao je. - Šta se krije iza te maske? Smešan si ovako. Skini je, ionako smo sami. Voleo bih da ti makar jednom vidim lice, mada slutim da nije baš kao u Adonisa. - Malo poštovanja, moliću. Nije trebalo da radiš na svoju ruku ponovio je. - Ma, ko tebe plaća? Da se ne zavaravamo. Ti meni duguješ, osim ostalog, i poštovanje. Ja te finansiram, tebe i tu tvoju družinu udarenih u mozak. Morao sam ja da se pobrinem za tu svesku jer su ti tvoji totalni nesposobjakovići. - Šta znaš o beležnici? Bru ga nije udostojio odgovora. - A tvoja Japančica? Šta ona zna o beležnici? - Nemoj u to da je uplićeš. Osim toga, ona nije moja Japančica. Samo pažljivo, jesi li me razumeo. Nemoj da je uplićeš, inače ću ti iščupati tu tvoju pokvarenu dušu pa ću je baciti psima. Bru je ustao i uzeo svesku koju beše ostavio na polici. - Na ti. Maskirani ju je uzeo. - Idi do moga oca, čeka te - rekao mu je s prezirom koji nije ni pokušao da prikrije. Maskirani se spremao da pođe. - Idi internim liftom. Neću da te osoblje vidi. Pomisliće da u kući ima utvara. Da, i drugi put kucaj pre nego što uđeš kod mene. Nema drugog puta, pomislio je maskirani dok se udaljavao. Došlo je vreme osvete.
43. Taimacu je već neko vreme pokušavala da sastavlja delove slagalice. Usredsredena u radnoj sobi svog nevelikog stana, povremeno je ustajala da potraži neku knjigu sa polica. Na stolu su bile fotokopije rukopisa i računar sa nekoliko otvorenih stranica interneta. Otkad se rastala od svojih prijatelja, i pošto je pažljivo pročitala fotokopije, jedna ideja, još neodređena, nastajala je u njenoj glavi. Taimacu je pokušavala da je uobliči; na tim stranicama i crtežima nalazi se ključ za kojim tragaju. Ideja je počela da raste u njoj od one noći kad se rastala od prijatelja, nakon posete rođaka. Zamišljena, prisetila se broja i simbola što ih otac Honas beše ispisao svojom krvlju pre smrti. Migel je time bio opsednut. Tačno se seća razgovora. Ispred prve brojke bio je neki veći znak... Migel misli da je to petica. Razabirao se samo donji, vijugavi deo. Taimacu se usredsredi na to pitanje... „Petica? Ne, verujem da Migel greši... Može da bude neki znak, možda jedno slovo... Slovo slično broju pet, eto. Veliko slovo...? Izokrenuto latinično c? Kakavbi bio smisao? Ne, ne ide; Migel je baš bio siguran, slovo ili znak sa početka nastavlja se nagore, uvija se... - Onda je ispred broja stavila drugi znak, najvijugavije slovo latiničnog pisma, slovo S.-S 118.22... Da, može biti. Da vidimo šta će gugl reći...“ U prvom pokušaju nije ništa našla, samo stranice svakakvih statistika, propisa, kataloga... Za trenutak je stala da razmisli. „Moram da stavim neku drugu referencu... Otac Honas umire i upisuje S 118.22 unutar izokrenutog velikog v... Pokušaću sa Honas S 118.22.“ Taimacu se malo trgla kad je videla podatke koji su se pojavili na ekranu... među njima i jedna biblijska stranica sa linkovima sa Honasom, ali je tu bilo nešto što ju je iznenadilo: „Pa da ’Psalam’... Psalam 118.22“. Ukucala je to i onda joj se pojavio tekst koji je tražila: „Kamen koji odbaciše zidari, posta glava od ugla“. Sad je bila veoma uzbuđena i u sebi se pitala zašto je otac Honas pred smrt naveo psalam 118.22. Šta je hteo da kaže? To i nema neki smisao. Nastavila je da pretražuje na mreži, razne napomene u vezi s tim psalmom, rečenice koje je izdvajala i prepisivala u posebnom folderu. Dobijala je gomilu informacija ali je morala da vrši odabir; haos preobilja može da je proguta. Neke informacije su se odnosile na Dela apostolska, druge na Poslanice svetog Petra i svetog Pavla, pa na samog Isusa, koji i pominje psalam... Posle
dosta vremena provedenog u pretragama, u nastojanju da se ne izgubi sred toliko podataka, na sajtu jedne katoličke organizacije naišla je na sledeće objašnjenje: Simbolika stene nije bio samo igra reči sa Petrovim imenom, nego potiče iz tradicije Starog zaveta, pa čak i pre njega. Kod Is. 28.16 čitamo: „Zato ovako veli Gospod: ja mećem u Sionu kamen, kamen izabran, kamen od ugla, skupocen, temelj tvrd.“ Od tog trenutka u glavi joj je nastala nova slutnja, možda čak i hipoteza. Ali još nije mogla da se smatra pobednicom. Potražila je među fotokopijama crtež jedne planine. Dobro je se seća jer je u prvom trenutku pomislila da je to možda vulkan Fudžijama. Mada, u stvari, najviša i najpoznatija planina Japana nema nikakve sličnosti sa planinom Hermon, koji je bio na crtežu. Marijin deda beše nešto napisao na tom crtežu. Evo, pronašla je! Pronašla je taj zapis. Jeste, crtež, a ispod njega zagonetna rečenica koju beše napisao: „U podnožju Hermona, u Kesariji Filipovoj... Treće živo biće nebeskog obožavanja... 16,18“. Sada je potražila enciklopediju Espasa-Kalpe da prikupi informacije o planini Hermon... To je najviša planina Palestine. U stvari, vulkan kao i Fudžijama, pomislila je, pa zato i beše privukao njenu pažnju. Prema mišljenju geologa, to je najstarija stena u Kani, gde izvire reka Jordan. ' Biblija govori o tom mestu kao o nebeskom mestu uspenja i zato i ima posebno značenje, mistični karakter za sve tri monoteističke religije, dakle za Jevreje, za muslimane i za hrišćane. A Kesarija Filipova je upravo mesto u podnožju te planine... Za sada je već uspostavila jednu vezu, tako da je nastavila da istražuje... „Da vidimo sad šta znači ono treće živo biće nebeskog obožavanja“. Od tog časa Taimacu je dobila na ubrzanju konsultujući razne rečnike i svoj primerak Biblije, ali posle nekog vremena odustala je od takvog načina pa se vratila internetu. Ukucala je „nebesko obožavanje“ i ubrzo joj se pojavilo nekoliko stranica Otkrovenja Jovanovog. Nebesko obožavanje tačno se pojavljuje u četvrtoj glavi. Pročitala ju je u tišini od početka, i kad je stigla do 7. verseta našla je ono što je tražila: 4. 7:1 prvo živo biće beše kao lav, a drugo živo biće kao junac, treće pak živo biće imaše lice kao lice čoveka, i četvrto živo biće beše kao orao koji leti. Posle toga joj nije bilo teško da shvati da ta četiri živa bića, povezana
sa simbolom, uistinu predstavljaju četiri jevanđelista. Prvo živo biće, lav, jeste Marko; drugo, tele, jeste Luka; četvrto, orao, jeste Jovan, a treće živo biće, čovek, jeste Matej. Taimacu je bila zadovoljna kao devojčica na rođendanskom slavlju: uspela je da odgonetne starčevu rečenicu. Sad je već znala da je čovek, treće živo biće nebeskog obožavanja, jevanđelista sveti Matej, još samo da ga poveže sa planinom Hermon, sa Kesarijom Filipovom i sa ona dva broja, 16 i 18, na kraju rečenice. Taimacu je jasno videla: sveti Matej, 16, 18. To je jevanđelski navod: sveti Matej, 16,18. Potražila je u Novom zavetu glavu šesnaest i počela da je čita; nakon 13. stiha srce joj je poskočilo: 16. 13: I kada Isus dođe u okolinu Kesarije Filipove, pitaše svoje učenike govoreći: šta kažu ljudi, ko je Sin čovečiji? 16. 14: Oni rekoše: jedni - da je Jovan Krstitelj, drugi - da je Ilija, a treći - da je Jeremija ili jedan od proroka. 16. 15: Reče im: a šta vi kažete, ko sam ja? 16. 16: Odgovori Simon Petar i reče: ti si Hristos, Sin Boga živoga. 16. 17: A Isus odgovori i reče mu: blažen si, Simone, sine Jonin, jer ti to ne otkri telo i krv, nego Otac moj koji je na nebesima. 16. 18: A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovom kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati. 16. 19: I daću ti ključeve carstva nebeskoga, i sve što svežeš na zemlji biće svezano na nebu, i što razrešiš na zemlji biće razrešeno na nebu. Pa da! Jona, na španskom Honas! Sat na računaru je pokazivao tri po ponoći. Taimacu ne zna koliko sati već sedi tražeći, ali je najzad to i našla. Još jednom je pregledala sve beleške, psalam 118.22, kamen koji su zidari odbacili... Isaijine navode: „Ja mećem u Sionu kamen, kamen izabran, kamen od ugla, skupocen, temelj tvrd.“ Planina Hermon, kod Kesarije Filipove, treće živo biće, sveti Matej... sve vodi ka... „Jednom kamenu!“, uzviknula je Taimacu u tišini svoje radne sobe. Uz to, već je proverila: ostali jevanđelisti ne pominju taj događaj. Jedini sveti Matej pominje Kesariju Filipovu. Kamen! „Gaudi je dao neki kamen Marijinom dedi. To je ključ, to je tajna... Da, možda je to stena koju je Isus dotakao kad je rekao, Petre, na ovoj steni sazidaću Crkvu svoju... Stena koju je lično dotakao Isus iz Galileje, Sin Boga živoga kada je najavio stvaranje Crkve! Neverovatno... Običankamen, stvaranje Crkve! Tog trenutka je zastala, nije mogla da se obuzda, njen mozak je išao dalje; mora da nastavi... Kroz glavu su joj proletale, mešale se mnoge
stvari, mislila je na suiseki, na tu japansku umetnost... Kakavli je taj kamičak? Odlomak života, prava divota među divotama... Gaudi ga je imao i njime je mislio da kruniše svoje delo. Ključ svoda jednog čitavog života posvećenog mističnom neimarstvu čiji će vrhunac biti komadić kamena koji su velike monoteističke religije odbacile... A ko su odbačeni na ovome svetu? Pa, stradalnici, razbaštinjeni, siromašni, oni koji ništa nemaju... Da, Gaudi je nameravao da ga negde ugradi... Hram... „Znam! Sigurna sam da znam! Pa gde bi drugde i moglo... Ali, on je umro, a Marijin deda ga je posle sakrio...“ Taimacu, iako nije bila katolikinja, savršeno je poznavala simbole i istoriju hrišćanske umetnosti, njene građevine. Zaista je bila prezadovoljna. Otkrila je tajnu i u to nije sumnjala, znala je da je to od najveće važnosti za Migela i Mariju; sada već mogu da znaju šta traže. Bez odlaganja je otvorila elektronsku poštu da pošalje poruku Mariji. Prilikom ukucavanja lozinke, „hipostil“, sustigao ju je neki predosećaj... Setila se parka Guelj. Ona, kao vrhunski stručnjak za katalonski modernizam, odlično ga je poznavala, pa je utoliko za svoj imejl i odabrala lozinku koja se odnosi na hipostilsku dvoranu parka Guelja, to je ona dvorana sa osamdeset šest dorskih stubova koji podupiru veliki trg ograđen velikim vijugavim zmajem. Taimacu se setila i velike hipostilske dvorane Ramzesa II koju je išla da vidi sa Bruom. Posle piramida, to je najveličanstvenija i najspektakularnija struktura egipatske arhitekture. Onda joj je postalo jasno da je Gaudi, hrišćanin mističnog pozvanja, na neki način uveo tu egipatsku tekovinu u svoje delo, makar simbolično... Sagrada Familija je hram otvoren za narod. S druge strane, tu je još jedan arhitektonski kompleks koji čitavom svojom simbolikom tačno odgovara hramu svedenom samo na posvećene... Park Guelj. Dokaz toga je kolonada hipostilske dvorane koja podupire terasu, dokaz je i zmaj, velika klupa koja, ukrug, kao da prati zmajev oblik. U hramovima zatvorenim za običan svet, stari Egipćani su uvek gradili jednu hipostilsku dvoranu čiju tavanicu podupiru stubovi. To je bila prolazna dvorana koja prethodi svetom mestu u koji su imali pristupa samo faraon i poneki sveštenik. Kroz glavu su joj proletele slike parka Guelj, kao i podaci, knjige, pročitana dokumenta... Iznenada je podigla glavu: Šestar... u parku je bilo i rekonstrukcija... Čini mi se da se sećam da je na glavnom stepeništu bio jedan šestar. Jeste... ali je kasnije uklonjen. To su isto uradili i sa kosmičkim jajetom, kojim su zamenili cev kazana za destilaciju na kraju širokog stepeništa... Šestar... „Otac Honas je u svojoj poruci iscrtao šestar iznad psalma 118... Dakle, kamen je u parku Guelj, na
mestu gde je ranije bio...“ Sa velikim uzbuđenjem napisala je na započetom imejlu Mariji: Reč je o kamenu, nema sumnje. Ključ je u Jevanđelju po Mateju, 16,18. Honas je iscrtao šestar iznad psalma 118,22... On je u parku Guelj. Tačnije, bio je, kod glavnog stepeništa... Posle su usledile razne izmene... Odjednom ju je podišla jeza. U njen stan, u sobu, beše ušao Maskirani. Sad je bio iza nje. Taimacu je osećala njegov dah. - Ne pomeraj nijedan prst. Pod pretnjom takvog glasa, Taimacu nije uspela da dovrši rečenicu, mada je najvažnije već bilo napisano, a to je bila informacija potrebna Mariji i Migelu. Asmodeo joj se lagano približio. Taimacu je i dalje držala ruke na tastaturi. Bila je zaista uplašena... Nije mogla više da piše. Na ekranu je treptao kursor. Pošto je nekako smogla hrabrosti, ipak je pomerila jedan prst i pritisla slanje. Uspela je da pošalje poruku. Ali su se na ekranu videle njene reči. Kako ih ne bi maskirani video, iščupala je gajtan i kompjuter se ugasio. U tom trenutku štap ju je udario po ruci i razbio tastaturu. Drugi udarac štapom pogodio ju je u glavu i ona je izgubila ravnotežu, ali ne i svest, pa je tako uspela da čuje reči tog odvratnog stvorenja. - Prokleta japanska drolja! Ali, ne mari... Pre ili posle će se otkriti... Sve je zacrtano. Osetila je bol kad ju je precizno udario po kolenima i čak je čula kako joj se kosti lome. Potom ju je udario po laktovima i počeo da je vuče za kosu. Stenjala je od bola, htela je da vikne ali nije mogla. Još jedan udarac, ovoga puta po ramenu blizu vrata, i, tada se onesvestila. Kad se probudila vrtelo joj se u glavi i osećala je bol u udovima; bilo je kao da joj po rukama i nogama gamižu staklene zmije koje cepaju sva njena tkiva... Bila je privezana za stolicu u modernističkom stilu koju joj Bru beše poklonio. Po Gaudijevom nacrtu, pravi dragulj. Ništa nije mogla da vidi, lampa sa njenog stola bila je usmerena prema njenim očima... Čula je glas koji joj šapuće na uvo: - Sad ćeš da budeš dobra devojčica... Reći ćeš mi šta znače ove linije preko mape Barselone... Ovi krugovi... Reći ćeš mi gde je kamen. Taimacu je pogledala svoje ruke i užas joj je presekao dah. Na ručnim zglobovima je imala pobodena četiri kočića, nekakve metalne žice, koje su joj preko čitavog tela stizale do ramena. Žice su bile povezane za kabl
električne struje, kao i za bateriju koju ona nije mogla da vidi... Spustila je glavu: i po nogama su joj bili još neki kablovi. Pokušala je da se svega toga oslobodi i povikala je iz sve snage, obuzeta jezivim strahom. Udarac pesnicom posred lica učini kraj njenom vikanju. Potom je osetila električno pražnjenje koje nije dugo potrajalo, ali je bilo tako jako po celom njenom telu, da je ostala bez glasa. - Za ime sveta, šta mi to radite? Molim vas... ja ništa ne znam... Taimacu je tu neutešno zaridala. Maskirani joj je najnežnije obrisao suze, i to besprekorno belom maramicom natopljenom mirisom pomorandžinog cveta. - Bičeš sad dobra devojčica... Samo da mi kažeš šta ti sve znaš... Ništa više... Ako mi ne odgovoriš, moraću ponovo da pritisnem prekidačić koji držim u ruci, onda će struja opet da prođe kroz tvoje noge, kroz tvoje ruke, ispod tvoje kože... Ne, nije to visoki napon... Sakloni me Bože... Nikako... struja će ući u tvoje telo i ona će ti sporo, veoma sporo, spržiti unutrašnja tkiva, mišiće, hrskavicu, krvne sudove, kapilare, sve... Sve, do usijanja... Jesi li shvatila? Kćeri moja, sagorećeš iznutra, živu ću te ispeći... ali od toga ipak nećeš izdahnuti. Samo ćeš se poprilično mučiti. Tu sam ti dobar... Osetićeš vatru u sebi... Neki koji su takvo iskustvo nekako i preživeli kažu da je to najgori bol koje ljudsko biće može da podnese, a da ne izgubi svest. Naravno, dete moje, sve zavisi i od izdržljivosti svesti. - Molim vas... ništa ja ne znam... Neću ovako da umrem! Molim vas! Taimacu nije htela da ponovo doživi to golicanje, taj unutrašnji mravinjak koji joj se širio po rukama i nogama, kao kad utrnu i još gore: bol je samo rastao, ali ga je ona još izdržavala. Međutim, maskirami je iznova pritisnuo prekidač. Posle nekoliko časaka, Taimacu je vrisnula od bola i gneva, potom očajanja... Mučnina, povraćanje, a i taj nepodnošljivi bol... Grčenje. Trzaji. Taimacu je pomislila da je živu proždiru milioni insekata. Maskirani joj je blago obrisao usne, govoreći joj: - Svakako znaš: princip ovog malog izuma je veoma prost. Treba samo da se pogodi što veći broj nervnih završetaka, pa da se onda po njima izazovu oluje, bez milosti... To ti je kao golema zubobolja po čitavom telu... Bezbroj otrovnih igala probija ti kožu... Zar se već ne osećaš kao leš u raspadanju?... Gomila crva te izjeda iznutra. Priznaj. - Vi ste ludi. - Svakako. Moguće. Tek, to i nije tema. Kćeri moja, tebi ništa nije jasno. Hoću da za života iskusiš kako će izgledati raspadanje tvog sopstvenog tela. Bol koji će ti pričiniti crvi dok te budu proždirali, to ćeš
da osetiš. Moj prijatelj, doktor Mengele, lekar u Aušvicu, izumeo je ovu spravu, a takođe i njen čudesni koncept... Najvažnija je uvek ideja. On je tu ideju primenio na stotinama jevrejske dečice, čak i na onoj deci koja su pupčanom vrpcom još bila vezana za majku. Zar ne deliš moje mišljenje da je ovo naprosto genijalno? Njegov lekarski tim izvodio je opit istovremeno sa majkom i sa novorođenčetom. Doktor Mengele je smatrao da je to najuzvišeniji trenutak čitave zamisli... Rađanje i smrt se dodiruju, to je ista stvar... Početak i kraj. Reč je o preokretanju biološkog vremena, o hodu unazad. Od smrti do rođenja... Razumeš? Ti si već povelička da bi se pretvorila u bebu, međutim, opit će te mentalno vratiti u prošlost, možda ćemo čak uspeti da stignemo do utrobe tvoje mame. Videćemo! - Vi ste potpuno ludi! - uprkos stravičnim bolovima Taimacu nije mogla stvarno da poveruje da joj se sve to zaista događa. - Molim vas... Sve ću vam reći, sve... Hoćete mene? Učiniću što želite. Ali, molim vas, prestanite... Zar nemate nimalo milosti? Ubijte me već jednom ako hoćete! - Taimacu je bila odlučna kad je izgovorila poslednju rečenicu. Maskirani ju je pogledao u oči. - Nije mi stalo do tvog tela, već do tvoje duše... Ući ću u tvoj duh... To je ishod eksperimenta prema Mengeleovim beleškama... U svakom slučaju, to je kudikamo zanimljivija sveska od one koju vi pokušavate da dešifrujete... Sve ćeš mi ispričati, zar ne? - Da, hoću, sve što znam, kunem se... Ništa nije važno, ubijte me... ali, nemojte opet, molim vas... - Onda budi dobra devojčica i reci mi ono što želim da znam. Gde je? - Ne znam... kad vam kažem... Verujte mi. Ali znam o čemu je reč. - I ja to znam, glupačo! Sada hoću da znam gde je starac sakrio prokleti kamen! - Znam da je u parku Guelj, i ako mi date malo vremena možda ću uspeti da otkrijem tačno gde. - Ti više nemaš vremena. Tvoji prijatelji će to uraditi za tebe. - Ne mogu da izdržim - preklinjala je Taimacu. - Znam, kćeri moja, znam... U tome i jeste stvar. Tako su prošla tri beskrajna sata neizrecivog mučenja. Vapaji, molbe, povraćanje, milovanja. Ali je bilo i kratkotrajnih predaha tokom kojih su razgovarali, i njoj se tad činilo kao da je uspela da ga umilostivi. Puko priviđenje. Ti intervali su bili sastavni deo zla koje je maskirani nosio u sebi, njegove izopačenosti i njegove igre. Uživao je. - Nema smisla da mi ovo radite. - Ima, više nego što možeš i da pretpostaviš.
U najmanje očekivanom trenutku nastupio bi čas novog bola i nove patnje. - Budi spokojna, ništa ne brini, znam da mnogo patiš... Sad će manje da traje, videćeš. Prodirem u tebe, lepojko... Upravo ide moja penetracija. Postupak je uvek isti. A ona se svaki put sve više i fizički i psihički gubila. Zapomagala je i jecala kao malo dete. Maskirani bi pritisnuo dugme a onda bi joj obrisao znoj sa čela, nežno bi joj se obraćao. Povremeno se Taimacu činilo da su to dva različita čoveka, jedan dobar, veoma dobar, a drugi zao, neizrecivo zao. Taimacu je već buncala. Stupnjevi poniženja i iživljavanja u rečima maskiranog i u načinu njegovog postupanja bili su naprosto ispod praga bilo kakve ljudskosti. Bol joj je oduzimao udove. Više nije mogla ni da viče i njen glas je sporo umirao, kao i njeno telo. Ali je i dalje govorila, odgovarala je na svakakva pitanja i spremala se za novi talas bola. U magnovenju bi se setila svoje zemlje, videla bi Fudžijamu i planinu Hermon, dve prozračne planine stopile bi se jedna preko druge. Poželela je da je samuraj i da raspori sebi utrobu, da izvrši harakiri. Taimacu više nije imala snage da pruža bilo kakav otpor, maskirani je bio strpljiv, pokreti su mu bili spori, sve je mirno izvodio, čak joj je gladio kosu, obraz... - Hajde, još malo. Odlično sve radiš... Ti si hrabra devojčica. Skoro ću i da svršim, kad bi samo znala kako mi je lepo... Zar ne osećaš kako ulazim u tebe sada kada si već kao bebica? - Poludeli ste sasvim. - A nije znala da li to izgovara glasno ili za sebe. Mučenje se nastavilo. Na kraju, kad je već svitalo, maskirani je brutalno iščupao žice koje joj beše uvukao u telo. Ona više nije osećala nikakav bol. Primetila je da žice izlaze iz ruku i nogu i odahnu. Disala je kao da hrče. Ali sve je najzad prošlo, pomislila je. - Prava šteta... Sada nema nazad, kćeri moja... Znam da si mi rekla istinu. Uveren sam u to... Hoćeš da počnemo ispočetka? Taimacu je odrečno pokrenula glavu, u očima su joj se videle samo beonjače. Nije mogla da govori, samo je ispuštala samrtne izdisaje. Maskirani ju je pomilovao i poljubio u čelo blago ga pritiskajući metalnim usnama maske. Njoj je pogled bio izgubljen, oči poluzatvorene, dahtala je... Kapi krvi su polako padale sa njenih ručnih i nožnih zglobova. Maskirani je prilježno obrisao kapi svojom maramicom. - Žao mi je; unutrašnja oštećenja i opekotine su tako ozbiljni da tebi nema više spasa... Umrećeš, kćeri moja, pa ćeš se odmoriti... No, poljubi
moj prsten, to će te okrepiti, a posle otpij malo... Sada si puna mene. Bezvoljno je otvorila usta, otečena i pomodrela. Čovek sa venecijanskom maskom silovito joj je ugurao bocu u grlo, pre nego što je ona stigla da zatvori usta. Potom, kad se flaša ispraznila, on ju je izvadio iz njenih usta i u njih stavio belu maramicu natopljenu istom tečnošću... Bio je to alkohol od pomorandžinog cveta. - Mirna, to je samo kratko... Treba zaokružiti predstavu. Upaljačem je zapalio maramu i udaljio se. Plavičasti plamen je izbio iz njenih usta. Grudni koš i trbuh su nekoliko časaka bubnjali. Ali ispod Taimacuine kože boja se naglo promenila. Upravo su joj goreli unutrašnji organi, grlo... Bol je bio nepodnošljiv, vatra se širila u njoj tokom nekoliko neizdržljivih trenutaka, ona je budna trpela do iscrpljenja. Maskirani čovek je pogledao kroz prozor, svetlost dana je brzo rasla, voleo bi da je održi u životu do kraja, možda bi to potrajalo još jedan sat. Ali mora da pođe; podigao je štap i njime precizno udario Taimacu po ključnoj kosti. Izgubila je svest uz neki zagrobni krik. Ali nije umrla, iako se više neće probuditi.
44. - Ne osećam se dobro. - Marija, ne možemo sad da stanemo. Ovo je važno, ne smemo to da smetnemo s uma. Savršeno dobro znaš da sam ja skeptičan, da mi je dugo trebalo da se odlučim, ali sad ne možemo da stanemo - rekao je Migel i ostavio komplet fotokopija beležnice na sto. Migel se praktično preselio kod Marije. Nije hteo da je ostavi samu ni tren. - Previše ljudi je nastradalo, moj deda, otac Honas... Osim toga, uvukla sam u ovo one koje najviše volim na svetu, možda je i Taimacu u opasnosti zbog mene. To ne bih nikad sebi oprostila. A ne mogu da se otmem utisku da tapkamo u mestu... Priča iz beležnice, zagonetke... Ništa ne znamo. Kao da se za sve to vreme nismo ni pomakli. Potpuno sam smetena, mislim da smo zakoračili u lavirint i da sad ne umemo iz njega da izađemo, niko ne može, ni deda... - Ne. Nije tako. Sad znamo šta tražimo. Kamen. Samo da saznamo gde se nalazi. Zaboravila si jednu stvar, Marija... Seti se rečenice iz beležnice... „Čitaj srcem, ne razumom, pa ćeš istinu naći na poslednjim vratima koja se zatvaraju za mnom.“ Epitaf na grobu tvog dede. Mislim da je tamo ključ svega. - Jer sad gledamo kao pomoću ogledala - u zagonetki... - Jeste, Marija... Uhvaćeni smo u odrazu ogledala, to i jeste najgori lavirint, beskonačnost. Molim te, saslušaj me... Stvari mi postaju sve jasnije. Tvoj deda nije mogao otvoreno da govori, morao je da krije tajnu. I on je to razumeo posmatrajući delo svog učitelja Gaudija. Sve je to i suviše veliko, premnogo ljudi želi da stvar propadne. - Ne razumem, Migele.... - Nemam ni ja odgovore. Ali mislim da je ključ za izlazak iz lavirinta, ključ zagonetke u tebi... samo ti, Marija, možeš da ga nađeš. Moramo da mislimo, da nađemo neki put. - Put zvezda. - Kako si rekla? - U beležnici se često pominju zvezde. One iscrtavaju sve puteve. Ivica i Marica su se vratili kući, kao i stari moreplovci, jer su otkrili da je svaka zvezda ključ nekih vrata... Jer pravo blago je put... Od zvezda dolazimo i ka zvezdama idemo... Šta si se zamislio?
- Razmišljam o svemu. Čekaj sekund... Kao što znamo, Gaudi je u svojim strukturama koristio paraboloidni hiperbolički luk, luk koji arhitekti retko koriste jer ga smatraju antiestetskim... Međutim, Albert Ajnštajn je u svojoj teoriji relativiteta vasioni dao oblik hiperboličnog paraboloida. Uz to, kod Gaudija, u njegovom načinu rada, u njegovim maketama... takođe postoji veza između onoga što je gore i onoga što je dole. Gaudi je pravio modele na maketama po principu žičare. - Reč za žičaru je u mnogim jezicima izvedena prema latinskoj osnovi funiculum, a mislim da to znači uže, konopac. Maketa napravljena od konopaca. Jeste, nešto od toga nam je i Konesa objasnio. - Takva maketa - nastavio je on - jeste Gaudijev doprinos za sistem izračunavanja uravnoteženih struktura. Tako su drevni narodi otkrili geometriju, matematiku... - Jednim konopcem. - Tako je, Marija. Gaudi je za oba kraja vezivao konopac za tavanicu, on je tako lebdeo u vazduhu; onda bi tu kačio tegove, to predstavlja opterećenje. Intenzitet i smer tovara koji deluju na konopac uspostavljaju jednu krivulju, takođe na principu žičare, to je paraboloid koji ima sopstvenu jednačinu. Znamo da je Gaudi, pošto bi utvrdio složenu ravnotežu opterećenja na maketi od konopca, prelazio na paus kako bi joj dao zapreminu. Znamo i da je pravio fotografije, da bi ih okrenuo naopako i da je time dolazio do projekcije, jedne ili više slika zgrade koju želi da sagradi. Ništa prostije, naizgled. Ali Gaudi je pre svega naučio iz posmatranja prirode, jer nije reč o spoljašnjem obliku već o unutrašnjoj strukturi. U prirodi, u genetskom kodu svih živih bića postoji model rasta zasnovan na paraboloidnom luku... Kod životinja, kostiju, hrskavica, mišića, i kod biljaka, kod njihovih drvenastih vlakana; kod ćelija svih živih bića koja obrazuju složeni sistem u kojem sile, te žive strukture, uspostavljaju dinamičku ravnotežu. To je korenito drugačija ravnoteža od ravnoteže vage, koja je statična. Priroda, u stalnim menama, ipak mora da stoji, ona stalno traži svoje težište. Sva živa bića izgrađuju svoju organsku arhitekturu sa tom unutrašnjim matricom u kojoj se stapaju geometrija, fizika, mehanika... Sve je osnovano, sve je racionalno, ničega nema ni manje ni više nego što treba da ga bude, svaki deo ima svoj smisao... Gaudi je to naučio i primenio stečeno znanje, a to je interna arhitektura života, to je bio njegov geometrijski model u kojem se prožimaju estetika i statika, njegovi arhitektonski oblici su odraz, ogledalo prirode. Možda je puka slučajnost, ali u tom globalnom konceptu arhitekture, čak i u njegovom neobičnom načinu rada, javlja se jedna nesvakidašnja simetrija...
- Kamo si naumio? - Odraz, uvek odraz. Arhitektura koja je u svakom trenutku zamišljena kao ogromno ogledalo stvaranja sveta, stvarnosti... Čak i na maketama. Kako na nebu tako i na zemlji... - Ono što je gore istovetno je onome što je dole. Simetrija ogledala? Jer sad gledamo kao pomoću ogledala - u zagonetki... Poslanica svetog Pavla Korinćanima. - Biće da sve ima neki smisao. Arhitektura, shvaćena kao uzvišena umetnost, kao ljudski odraz, kao gradnja ogledala božanskog. Mislim da ti je deda u epitafu dao poslednji odgovor, odgovor koji je u tebi, Marija... Osim toga, tvoje ime. Jesi li znala da tvoje ime znači „Ogledalo neba“? Migel je imao neko predosećanje. Bila je samo slutnja, neodreden poriv u toj noći bez mesečine. Letnja oluja je prouzrokovala prekid struje u nekim delovima grada, naročito među uličnim svetiljkama. Kvar će ubrzo biti otklonjen, tako su barem izjavile vlasti. Barselona bez uličnog svetla potpuno je drugačiji grad, čak se i sa Paseđa da Grasije može videti znatno više zvezda nego drugim noćima... - Marija, idemo u Monžujik... Moram nešto da pogledam. Ništa ne mogu da ti kažem. Idemo. Ona je pošla za njim, seli su u kola i ubrzo su se parkirali na jednoj zaravni, Barselona im je bila pod nogama, sa malo svetla, samo po kućama i zgradama, ulične svetiljke su bile u mraku, to je bilo dovoljno da pogledaju zvezdano nebo kao što ga nikad ranije nisu videli. Nisu izašli iz kola, pogledali su se, voleli su se, od nekog vremena pokušavaju da izađu iz lavirinta a ništa ne nalaze. Osećali su se izgubljenim, imali su samo jedno drugo. Zagrlili su se. Marija je bila očajna, ali joj je Migelovo prisustvo prenosilo neki neobjašnjiv osećaj. Poželela je da vodi ljubav s njim kao nikad dotle. Migel ju je nežno poljubio u usta. Svukli su se u automobilu i njihova tela su uzdrhtala u uzajamnom stapanju, treperili su kao kad dvoje ljubavnika prvi put vode ljubav. Ljubili su se ne misleći ni na šta drugo. Sve je stalo, čak je i to zvezdano nebo nad Barselonom delovalo kao uhvaćeno u nekoj vremenskoj laguni. Munja ljubavnog vrhunca ostavila ih je iznurene. Marija se prislonila na Migelove grudi. On joj je milovao gola leđa. Dok je posmatrao zvezde mislio je na mnogo toga u isto vreme. Prikovao je pogled na jednu tačku na nebeskom svodu, bilo je to sazvežđe Velikog medveda, tačno iznad grada. To je bilo sazvežđe Zmaja, čuvara vrta Hesperida. Onog zmaja što ga je preobrazio jedne noći slične ovoj. Zatvorio je oči, ali su u njegovoj mašti sijale svetlucave tačke Kola, zvezda koje čine sazvežđe Velikog
medveda. Naslonio je glavu na devojčin vrat. Polako je otvorio oči. Marijina leđa, bela kao sneg, odudarala su od mraka noći. Migel ih je obišao pogledom, pratio je skupine pegica kojima su bila posuta. One iste pegice koje je na njenom telu otkrio onog dana kad je shvatio da je voli celim bićem. Odjednom se trgao, malo se odmakao da bolje osmotri leđa. Marija je primetila promenu. - Šta je, Migele? - Marija, pege na tvojim leđima... - Šta je s njima? Jeste, imam pegice, kao mala bila sam još pegavija, već sam ti rekla... - Ne mogu da verujem. - Pa, ipak mi reci. - To je Veliki medved, tu, na tvojim leđima. Pegice se podudaraju sa sazvežđem.. Natvojoj koži... Pogledaj nebo. Marija se uspravila i pogledala kroz vetrobransko staklo: Veliki medved je bio tačno iznad grada. - Prosto neverovatno... Nije moguće... - Šta to? - To si ti, Marija, u tebi je ključ... Sad sam sve razumeo. Na tvojim leđima je iscrtana zvezdana mapa, Veliki medved. Tvoj deda je to znao. On ti je to i rekao, ali nismo umeli da odgonetnemo njegove reči. - Možda je to ipak samo slučajnost... Ali, kakve to veze inače ima sa...? - Kako na zemlji, tako i na nebu. Jer sad gledamo kao pomoću ogledala-... Shvataš? Hajdemo napolje, hoćunešto da proverim, pa ako budem u pravu, moći ćemo da izađemo iz lavirinta... - Ali, nisam obučena! - Onda se nečim ogrni! Oboje su se obukli. Migel je na vetrobranu raširio mapu Barselone i po njoj zaokruživao najznačajnija Gaudijeva đela. Potom je krugove povezao pravim linijama. - Zaista neverovatno!... Glavna Gaudijeva dela u Barseloni obrazuju sazvežđe koje tačno odgovara Velikom medvedu... Pogledaj nebo, Marija, tačno kao ogromno ogledalo. Kako na nebu tako i na zemlji. - Ali... - Sad je ipak sve jasnije. Treba samo još jednu stvar da proverimo. Seti se reči onog čoveka. Bio je jedan od sedmorice vitezova, nosio je medaljon sa slovom beta, on je dešifrovao poruku oca Honasa, sećaš li se? - Merak... beše li to izgovorio pred smrt?
- Da... Imarri predosećaj, ako je to ime povezano sa Velikim medvedom, više neću biti u nedoumici. Mislim da ćemo moći da rešimo svih sedam pitalica iz beležnice tvog dede. Marija je bila zbunjena. Migelove oči se pak zacakliše. - Moramo odmah kući. Ušli su u kola i bez reči su se vratili u okviru dozvoljene brzine. Petnaestak minuta kasnije bili su pred kompjuterom. Nedugo posle toga, već je imao to što je tražio. - Eureka! Marija je bila pored njega pa je izgovorila: - Dubhe, Merak, Fad, Megrez, Aliot, Mizar/Alkor, Alkaid... Nazivi zvezda Veliko gmedveda. Uz to, sazvežđa se ređaju prema grčkom alfabetu... - Merak... Merak, što odgovara slovu beta. - Ipak ne razumem... - Kad sam izašao iz biblioteke, monah mi je govorio o ocu Honasu i pomogao mi je oko dešifrovanja poruke. Kad su pucali u njega, s leđa... - Da... - Umro mi je na rukama, izgovarajući tu reč... Merak. Zar nije prosto da prostije ne može biti? Merak je jedna od zvezda Velikog medveda... A svaka zvezda je povezana sa po jednim slovom grčke azbuke, kao i sa po jednim od sedmorice vitezova: alfa, beta, gama, delta, ipsilon, zeta i eta... Da li ti to nešto kazuje? - Misliš na zagonetke iz beležnice? Jeste, njih je sedam, a tako se i zovu... - To ne može biti puka slučajnost, Marija. Ne bih rekao. Veliki medved je u tebi, ti si odraz neba. Gaudi je u Barseloni gradio prateći sazvežđe Velikog medveda, tog istog kojeg imaš na leđima... To sazvežđe u kojem svaka zvezda ima svoje ime... - I po jedno slovo grčke azbuke... Ukupno, sedam. Mislim da se konačno sve uklapa. Sada stvarno prepoznajem dedu. Uverena sam da onih sedam pitalica odgovara svaka po jednoj od sedam zvezda... Ali? - Polovina karte, sećaš se? - rekla je Marija - Da, druga polovina je bila kod zmaja. Tako je pisalo u beležnici. Migel ode do polica. - Šta tražiš? Nije odgovorio. Bila je to Gaudijeva monografija. Tamo je potražio sliku zmaja na Gueljovom imanju, i onda mu se sve razjasnilo. -Zabogamiloga! Svejeinačebilojasno da jasnije biti ne može! Zmaj nam je sve rekao! - govorio je Migel, vidno uzbuđen, dok je crvenom
olovkom povlačio linije na fotografiji sa zmajem. - Šta je jasno da ne može biti jasnije? - Položaj zmaja kod trećih vrata isti je kao i položaj zvezda u sazvežđu Zmaja i Herkula. Njegov rep opisuje Velikog medveda i ukazuje na položaj zvezda preko zašiljenih kugla - rekao je pokazujući joj crtež. - Stvarno! - uzviknula je ona sa iznenađenjem koje nije mogla da prikrije. - A ti si deo koji nedostaje mapi: ti si Veliki medved. Pogledaj. Onda je ponovo uzeo zvezdanu mapu i kartu Barselone na kojoj je iscrtao sazvežđe. - Kako na nebu tako i na zemlji. Ono što je gore istovetno je onome što je dole... Jer sad gledamo kao pomoću ogledala. Ta dva ključa se u potpunosti podudaraju. Ne može jasnije da bude... Zvezda Dubhe je alfa, Merak je beta, Fad gama, Megrez delta... Ovo su kola a tri vola koja je vuku su Aliot, što odgovara slovu ipsilon. Mizar/Akor je zeta, a poslednja, Alkaid, jeste eta... Migel je uzeo kartu grada sa zgradama koje je Gaudi sagradio, a koje je on obeležio crvenim krugom, i počeo je da u svaki krug beleži zvezdu Velikog medveda koja mu sleduje, slovima grčkog alfabeta. Odjednom je Marija sve shvatila. - Zaista je neverpvatno. Kaza Visans je alfa; park Guelj je beta; Sagrad^-Familija gama, La Pedrera delta... Migel je nastavio: - Ipsilon, Kaza Batljo; zeta, Kaza Kalvet, i eta, Gueljova palata... - Sedam slova grčkog alfabeta odgovaraju po jednoj zvezdi Velikog medveda i po jednom Gaudijevom delu... - Mislim da smo našli način da rešimo rebus... - A ostao nam je samo još jedan dan! Želeli su da zovu Taimacu da joj sve ispričaju. Našli su smisao, vezu, i možda će sad moći da reše sedam zagonetki iz beležnice. Već je bilo veoma kasno pa su odlučili da je ne uznemiravaju u to doba; sutra mora da otputuje u Pariz prvim avionom; zvaće je ujutro. Iako su znali da će Taimacu biti odsutna nekoliko dana, pretpostavljali su da će se obradovati kad čuje šta su otkrili; uz to, njeno ogromno znanje o Gaudijevom delu biće im od velike pomoći, ako se ispostavi da je tačno sve što je Migelu i Mariji prolazilo kroz glavu... Marija ode po fotokopije koje im je njena prijateljica privremeno napravila. Potražila je stranicu sa zagonetkama, skenirala je i odštampala. Pored svakog slova zapisala je naziv odgovarajuće
građevine. Alfa. Kaza Visens Među palmama i karanfilima okreće se sunce duše. Beta. Park Guelj Život mu daje svetlost, iako nije stonoga, da bi podložio peć noći koja obasjava plodove vrta Hesperida. Gama. Sagrada Familija Treba da izračunaš broj lestvi bez stepenika da bi mogla da vidiš znak koji sadrže sve četiri strane. Delta. La Pedrera Tvoja mati je voda, tvoj otac vatra. Ti nisi brod nego putuješ kroz vreme usađena u temelje jednog novog grada koji posmatraju ratnici. Ipsilon. Kaza Batljo Ni vatre svetog Elma ne mogu da osvetle tvoje oči izgubljene u pomrčini. Zeta. Kaza Kalvet Mudra je ludost i, makar je videla, nećeš je naći iznad čempresa. Eta. Gueljova palata Kod prvog slova ovog doma čarobnjaci su videli krst i srce svetlosti Prečiste Bogorodice. - Posao je pred nama. Moramo u obilazak Barselone, da po gradevinama tražimo zvezde koje obrazuju Velikog medveda - to je odgovor na zagonetke. - Ali prvo moramo da razmislimo, da potražimo informaciju o zgradama. - A ne smemo da gubimo vreme.
45. Već je svitalo a oni su još razmišljali o zagonetkama. Migel je pogledao na svoj sat. Bilo je šest ujutro. Dvadeset četiri sata. Toliko im je vremena preostalo. Ali, kakav je smisao obilaska? Zašto ih deda primorava da idu od građevine do građevine? Hoće li ih tako odvesti do kamena? Bilo je jasno da moraju da pođu, već su se previše zadržali oko fotokopija i zagonetki. - Moramo da krenemo - rekao je Migel pošto je napravio fotokopiju stranice sa zagonetkama i stavio je u džep. Marija nije odgovorila. Migel se okrenuo prema njoj. Bila je zaspala za stolom a da on nije ni primetio. Kad se, malo kasnije, spremao da je probudi, zazvonio je mobilni telefon. - Ovde Alvaro. Morate da svratite u knjižaru. Važno je. - Sada? - Sada. - O čemu je reč? - Ne mogu preko telefona. Istraživao sam i mislim da imam nešto. - U redu, za sat vremena. - Za pola sata, i nemoj kasniti. Alvaro Kliment završi razgovor. Migel je pogledao na sat. Bilo je devet i četvrt. Ostalo im je manje od dvadeset četiri sata. Probudio je Mariju ljubeći je u vrat i lagano joj masirajući leđa. - Moramo da podemo. Zvao je Alvaro. Izgleda da ima nešto važno da nam kaže. Na ulazu su ćekala policijska kola. Mortimer hoće da ih vidi na stanici u Viji Lajetani, saopštio im je agent. Migel htede da protestuje, ali je najbolje bilo da se ipak otarasi policajca pa da se potom što pre nađe sa Alvarom. - Moraćete mnogo toga da mi objasnite - rekao je Mortimer pošto ih je pozvao u jednu kancelariju na prvom spratu. - Ne znam odakle da počnem - rekao je Migel. - Od početka - rekao je Mortimer nimalo šaljivo. Noges je u tišini posmatrao celu scenu. Saslušanje je bilo dugo i dosadno. Marija i Migel su se dobro držali.
Nisu imali poverenja u tog policajca. Osim toga, šta da mu i kažu? Priča je bila takva da će, pre negoli u zatvoru, završiti u ludnici. - Vi znate da je skrivanje dokaza u policijskoj istrazi težak prekršaj? rekao je Mortimer posle pola sata neprekidnog ispitivanja. - Rekli smo vam već da ništa ne znamo. Ne znamo ni kakve veze imamo sa ovom pričom. Ne znamo čak ni kakvajeto priča. - S obzirom na to da ništa ne znate, zaista je zanimljivo kako to da se zateknete ama baš svuda gde je počinjen zločin. Nemojte vi meni pričati bajke, nego, brzo, da čujem šta znate! - Ne mislite valjda da sam ja učestvovao u svim tim zločinima? - Ne. Mislimo da vi znate nešto što može da baci svetlo na njih, da možete da nam pomognete u istražnom postupku, i ne razumem zašto to ne činite - umešao se Noges znatno ljubaznijim tonom nego njegov šef. - Mog dedu su ubili, a vi ste ti koji morate da utvrdite ko je to uradio rekla je Marija. - Da, znam da je to naš posao. Ali nama biste i taj posao pojednostavili kad ništa ne biste tajili, kad biste nam pomogli da uspostavimo vezu među svim tim zločinima. Odakle vam ideja da je vaš deda ubijen? - Nije mogao da izvrši samoubistvo. U to sam sigurna. Pitanja su postavljana i dalje. Ali su oni ostali pri svom iskazu. - Znate li da možemo da vas uhapsimo i sa ovim što imamo? - rekao je Mortimer Migelu. Migel nije odgovorio. - Možete da odete - rekao je Mortimer nimalo prijateljski. Kad su izašli iz kancelarije, Noges je otvorio fasciklu na stolu. - Čisti su, šefe. Dva, što kažu, poštena građanina. Ispitali smo njihove račune, pratili smo ih. Ništa izvan normale. Ne pripadaju nikakvoj sekti niti političkoj stranci. Novac troše kao i sav svet, glasaju za levicu, otplaćuju kredite. Držimo ih pod kontrolom. Njihove reference su sjajne. Znate već, ona je istoričarka umetnosti a on ugledni matematičar na fakultetu. Pravi klikeraš. Možda dobije i Nobela. Nikakav nezamislivi porok. Poslednji film koji su uzeli iz video-kluba bio je „Žil i Džim“. - Šta je to? - Stari francuski film. 0 ljubavi. Noges je nastavio da pregleda fasciklu. Mortimer je iz prikrajka gledao prokletu marku prstena koji je Noges skidao dok bi radio. Morao je sebi da prizna da sumnja koja ga izjeda nije ništa do mala opsednutost, utvara koja bi se raspršila čim bi ga gledao ili čuo kako govori. - Tu je i jedan zanimljiv podatak. Matematičar je u mladosti bio
šampion Španije u mačevanju. - Mačevanje? - Tako je, šefe. - Drugim rečima, to su besprekorni građani koji plaćaju porez i uredno primaju platu. - Tako je, potpuno su normalni, šefe. - Onda nam se loše piše; i dalje ništa nemamo. Mortimer je izašao iz prostorije a Noges je ostao sam da pročita predmet do kraja. Očigledno je to bio najčudniji slučaj koji mu se ikada zalomio. U šta se upustilo to dvoje golubova? Ako misle da se igraju detektiva, neće se lepo provesti. Tu je neka mačka u džaku, pomislio je Noges. Morao bi da pregleda dokumentaciju o satanističkim sektama. Poslednji leš nađen na parkingu prilično ga zbunjuje. Šta će još i Ukrajinac u svemu ovome? Jer, jasno je da je to ista priča. A nije obračun među bandama sa Istoka. Drugačije se ti razračunavaju među sobom, ne seku glave jedni drugima mačem. Utom ponovo uđe šef. - Imamo još dva. - Još dva? Lepo nas jutro očekuje, šefe! - Neki tip koji je živ spaljen u jednoj knjižari, i neka Japanka. - Isto živa spaljena? - Da, ali iznutra. - Kuda ćemo prvo? - Ti u knjižaru, ja kod Japanke.
46. Bru nije mogao da poveruje u to što mu je policija saopštila preko telefona. Kad je stigao kod Taimacu, ona više nije bila kod kuće; kola hitne pomoći su je već bila prebacila u bolnicu Del Mar. On je sam seo za volan. Kola je uparkirao pored mora. Predstavio se kao devojčin pretpostavljeni i prijatelj i poveli su ga do obdukcione sale. Kad ju je ugledao, poželeo je da umre. Taimacu je bila kao zgnječeni lokvanj na stolu za seciranje. Prepoznao ju je. Uložio je neviđeni napor da mu ne grunu suze i ne sruši se pred svim tim ljudima. Bru nije plakao još od ranog detinjstva. Nije zaplakao ni kad mu je mati umrla. Mržnja koju je u tom trenutku osetio prema ocu bila je jača od sveg bola koji je osetio kad je saznao za majčinu smrt. Hulja mu nije dozvolio ni da je obiđe. Izašao je iz bolnice i došao do Morskog šetališta na plaži Barsalunete. Želeo je da se baci u more. Da se baci i pliva i samo pliva, dok ga umor ne savlada. A onda u njemu da se utopi, dok više ne bi osećao nikakav bol. Ali prvo mora da obavi neke stvari. Ovo će mu skupo platiti. Sve će ih zbrisati s lica zemlje. Kad je prišao kolima video je kako se približava devojčin ujak. Stvari sa Fumikom ostaviće za kasnije. Neće se protiviti. Sad mu ništa nije ostalo.
47. Policijski kordon je zatvarao ulaz u ulicu Frešuras iz San Pere Mes Baše. Vatrogasna kola su posao privodila kraju u ulici. Sve je obavijao gusti crni dim. Migel i Marija su prišli do žute trake. Jedan policajac ih je zaustavio. - Šta se desilo? - upitao je Migel. - Izgorela je jedna knjižara. - Je li nekoga bilo unutra? - Knjižar. Molim vas, odbijte; nisam ovlašćen da pružam bilo kakve informacije. - Pa mi ga znamo, mi smo prijatelji tog knjižara. - Bili ste, jer je po svoj prilici mrtav. Kola hitne pomoći odnela su njegov leš. Udaljili su se od trake. Migel je pogledao u daljinu. Ućinilo mu se da prepoznaje Mortimerovog pomoćnika među policajcima i vatrogascima koji su se sjatili ispred ulaza u zgradu. - Moramo brzo odavde. Ne smemo da dozvolimo da nas Noges vidi rekao je Migel. - Ubili su ga. - To je očigledno, nije to slučajni požar. Kad me je jutros pozvao već je bio veoma nervozan. Nešto je bio otkrio pa je hteo da nam to prenese. - I šta ćemo sad? - Da odemo. Imamo mnogo posla... pre nego što ubiju i nas.
48. Najavili su mu posetu i Bru naredi da ih uvedu. Očekivao ih je. Znao je da neće dugo čekati da dođu i zatraže da im položi račune. Ne mari. Čak je to i priželjkivao. Ipak, samo je Jasunari ušao, druga dvojica Japanaca ostala su da čekaju napolje. Jasunari i Bru su se pogledali, ali bez mržnje. Dok je išao prema Bruovoj kući, Jasunari je zamislio hiljadu i jedno mučenje. Ali njegov otac je bio izričit: Bru mora da umre dostojanstveno, onako kako je to Taimacu bilo uskraćeno. Zbog nje će tako postupiti. Jasunari se nije slagao s tim; zbog njega i otac pati. Ali kada je uhvatio pogled tog slomljenog čoveka, shvatio je da se ogrešio o njega. Bru je voleo Taimacu. Više i nije bio na ovome svetu i samo je želeo ako je to ikako moguće da se na onom svetu sastane sa Taimacu. - Vreme je - rekao je Janusari nudeći mu samurajski mač. - Znam, ali mi je potrebno deset minuta. Ne brini, neću pobeći. Japanac se zamislio. - Samo deset minuta, Jasu. Ako mi ih ne odobriš, biću prinuđen da te ubijem. I nemoj sumnjati uopšte da ću onda to i uraditi. Deset minuta ponovio je. - Posle možeš sa mnom šta god hoćeš. - Dobro, sačekaću. Bru izađe iz radne sobe. Bru je naredio bolničarki da napusti sobu. Ona je ostavila na fotelju knjigu koju je dotle čitala bolesniku i izađe. - Mora da imaš nešto jako važno da mi kažeš kad dolaziš u ovo doba i prekidaš moje čitanje - rekao je živi leš jedva čujnim glasom. Bru nije mogao a da ne baci pogled na korice knjige. Tom zlikovcu su upravo čitali svetog Jovana od Krsta. Bože, ako u meni milina, u toj nadi da ću te videti, a vidim da mi se možeš oteti, još me snažniji bol obuzima; živeći užas od praznina, i čekajući kao što čekam, ja umirem što još bivam.
Pošto je izgovorio stihove, oronuli starac rekao je palacajući jezikom: - Odlična pesma. Niko nije govorio o našem Bogu kao on o svom. - Ja nemam Boga. - Jesi li došao da mi pričaš o teologiji? - rugao se starac. Bru bi mu u tom trenutku golim rukama iščupao srce. - Zašto si naredio da je ubiju? Šta ti je ona uradila? I to, onako... Slomio mu se glas i nije mogao da nastavi. - Onako, svirepo? Ne, nisam ja to naredio, ali mi se zamisao veoma dopala. - Zašto? - Zašto! Nema zašto. Ili možda ima. Ti si slabić, sine. Ništa nisi naučio. - Voleo sam je. Starac ga je pogledao s mržnjom i gađenjem. - To je razlog. Zar nisi uvideo da te ljubav pretvara u roba?... Šta si hteo?... Da podeliš s njom ostatak života? Zar je to ono čemu sam te učio? - Ti... ti... - Bru nije znao kako da nastavi. - Ti me ničemu nisi naučio! Ti nikad nisi hteo sina, već životinju sa zverskim srcem. - Varaš se. Oduvek sam stremio tvom duhovnom napretku. Svako od nas ima dušu, a tvoja pripada paklu. Da si uopšte shvatio kakvu milinu pruža zlo; to beskrajno blaženstvo, ta unutrašnja vatra koja te stalno iznutra žeže... Avaj! Ti zaista ne možeš sve da razumeš... jer si u osnovi dobar. Čak i kad ti je mati umrla a ja ti pružio priliku, opet nisi bio kadar da to uradiš, da raskineš okove, da se spustiš do pakla. Ta nakaza je ubila dve žene koje je najviše voleo. Naravno da Bru ne može da razume. To čudovište, ta ogavna beštija ne može da bude njegov otac. Ono što ga zapravo boli jeste to što ne može hiljadu puta da ubije takvu zver. To može samo jednom. Napokon jednom! Svet je smrdljiv i nepravedan. Divlja jarost je rasla u njemu i onda je osetio uragan koji ga je nagonio da razbije u paramparčad sve aparate što su u životu još održavali tog demona zla, da iščupa sve cevčice koji takvom gmazu ponora omogućuju da i dalje živi. Bruovbes se umnožavao; podigao bi jednu spravu i razbio bi je o drugu. Pretvorio se u tajfun koji je raznosio sve pred sobom dok je urlao: - Idi zbogom, sa svojim Bogom! Odlazi u pakao, proklet da si senkama unazad, i sedni levo od Sotone! Pre nego što je umro, starac se oglasio rikanjem koje nije bilo od ovoga sveta. Jezivi, siloviti arlauk u kojem su se stapali bol i vrhunsko zadovoljstvo dok mu je lice poprimalo izraz dubokog spokoja. Poslednji
trzaji protresali su mu telo, a onda je duh predao gospodaru podzemnog sveta. U sobu su uletele tri bolničarke, uzbunjene galamom. Ostale su skamenjene na vratima. Bru je demolirao celu sobu, a pacijent je beživotno ležao, sa jednom od pomoćnih alatki zabodenom u grudi. - Napolje! Napolje! - povikao je Bru. Iz lica mu je izbijala vatra i taj povik sa nalogom da izađu, da odu, zazvučao je neprimereno, potpuno neprikladno. Bolničarke su se razbežale pred sinom izobličenim od bola. Sav znojav i sa izgledom prebijenog vuka, Bru je izašao u hodnik. Ruke su mu bile isečene i raskrvavljene. Ušao je u lift i spustio se do svog sprata. Sluga je ustuknuo kad ga je video kako u takvom stanju, izgubljenog pogleda, ide prema svojoj radnoj sobi. Japanac ga je čekao stojeći, u istom položaju u kojem je bio kad ga je Bru zamolio da mu da deset minuta. Bru ga i ne pogleda. Podigao je slušalicu i okrenuo jedan broj. - Sve ih pobij, Jurij! Sve! Znaš već gde se sastaju. Nije bitna cena; platiću ti dvaput više nego što mi kažeš. Ubij ih kao skotine! Spustio je slušalicu. Onda se stropoštao u fotelju i oborio glavu preko ruku na stolu. - Taimcau! Taimacu! - dozivao je. Kad je podigao glavu, očiju zamućenih od plača, kao kroz zamagljeno ogledalo video je Jasunarija pred sobom, sa mačem u ruci. - Vreme je - rekao je Jasunari nudeći mu mač. - Jeste, vreme je. Bru je otvorio glavnu fioku radnog stola. - Mi to ovako radimo. Zavukao je desnu ruku u fioku, izvadio pištolj, prislonio ga na slepoočnicu i pucao sebi u glavu.
49. Noges je pomislio kako ima dana kad je bolje da se čovek pokrije jorganom preko glave i uopšte ne izađe iz kuće. Jedna Japanka ubijena, jedan knjižar ugljenisan, a sada još i mešana salata pucnjave na trgu Palasija. Stigli su na lice mesta četiri minuta pošto su dobili poziv iz policijske uprave. Tri agenta su pošla s njima. Kad su izašli iz automobila, ptice već behu odletele. Tokom vožnje pokušao je da lokalizuje šefa preko mobilnog. Gde li se to šef zagubio, pomislio je Noges. Nije ga video otkako je otišao na uviđaj Japankinog ubistva. Prodavci i gazde gurali su se ispred tezgi bazara, isto kao i gomila radoznalaca koje su morali da rasteraju kako bi sebi prokrčili put. - Šefe, ja sam vas pozvao - rekao je Pakistanac samo što ga je ugledao. Bio je to mlad čovek, krezub, obučen u tamno, a na zapadnjački način. On je bio vlasnik prodavnice uređaja za domaćinstvo čija polovina, pomislio je Noges, potiče od okolne gamadi što po okolini pljačka turiste. Ali Noges nije zato došao. - Golema pucnjava, šefe; golema... Radnja mi je bila puna; onda, bum, bum - uporno je ponavljao pokazujući na ulaz u radnju između ubogog pansiona i prodavnice raznoraznih drangulija. - Onda su istrčali, šefe. Mnogo njih. Šest, osam... - Na čemu smo? Šest ili osam? - Osam, bilo ih je tačno toliko - rekao je neko drugi. - Isparili su kolima, dvoja kola, evo, ovde su bila parkirana - nastavio je Pakistanac pokazujuči na lančanu ogradu koja opasuje Nautičku školu preko puta ulice. Noges i policajci ušli su u zgradu vadeći oružje. Ispod lifta su bila neka otvorena vrata. Pošto su prošli njima, spustili su se niz zakrvavljeno stepenište koje je na kraju izbijalo u podrum zgrade. - Policija! - povikao je Noges. To mu je najviše prijalo. Ponekad je pomišljao da je postao policajac samo da bi mogao tu reč da izgovara, kao na filmu. Niko nije odgovorio. Na kraju stepeništa našli su se u nekoj vrsti velikog vinskog podruma, bar što se tiče broja hodnika i okuka. Krenuli su napred pokrivajući jedni
druge dok nisu stigli do prilično prostrane prostorije. Pri dnu, uprkos mraku, Noges je razabrao nešto što mu je ličilo na oltar; imao je šestougaoni oblik i bio je od crnog mermera. Izvadili su baterijske lampe, ali pre nego što je upalio svoju, njegova desna noga nagazila je na nešto mekano. Uperio je upaljenu bateriju na to. Na podu, u lokvi krvi ležao je leš nekoga obučenog u plašt sa kukuljicom. Jedan od policajaca potražio je prekidač. Kad je prostorija osvetljena, Noges i njegovi ljudi bili su zaprepašćeni onim što su videli. Više od đesetine leševa u prostoriji, i svi overeni metkom. - Baš su preterali! - Ovo podseća na Kuma, šefe - rekao je jedan od policajaca. Noges nije odgovorio. Nastavio je dalje, pazeći kuda gazi, dok je navlačio rukavice. Sunce mu kalajisano, šta li se tu tek dogodilo? - Da niste ništa takli dok ne dođu kolege iz sudske medicine - naredio je Noges. - Šefe, ovaj kao da je Rus. Policajac beše registrovao jedini leš koji je bio u tamnom odelu na dva reda. Držao je tašnu u rukama i on je potražio šta je u njoj. - Ukrajinac - ponosno je potvrdio policajac dok je Nogesu dodavao nađena dokumenta. - Svi su mrtvi - rekao je drugi policajac. - Sve unesite u zapisnik i odmah napolje. Da ništa niste dirali! Policajci su se rasporedili po podrumu i počeli sve da istražuju. Noges se nije pomerao s mesta. Izbrojao je leševe: ukupno sedamnaest, računajući tu i Ukrajinca. - Jebote! - uzviknuo je Noges, potpuno izbezumljen. - Šta bi Tarantino napravio od ovoga! - Nikog više nema, šefe. Ali bi trebalo da pogledate ovo. Tu unutra je neka vrsta metalne sprave za mučenje koja visi s tavanice, a ispod toga, kip od kojeg vam se odmah gaće napune. - Kao neki idol - razjasnio je drugi policajac. - Sačekajte me napolju - naredio je Noges. Kad je ostao sam, odlučio je da pregleda celu prostoriju. Kretao se među leševima tražeći neki trag. Neki putokaz. Stvar je inače bila jasna: tu se sastajala družina opsednutih koji obožavaju đavola ili kučku koja ih je donela na svet, svejedno, da bi se onda posvetili satanističkim obredima. Nasred veselja, očigledno su Ukrajinci upali i sve ih poubijali. Na mnogim leševima prostrelna rana je bila otvorena na leđima, i ti su ležali potrbuške. Kad su braća Ukrajinci banuli i počeli da pucaju, zakukuljeni su se po svemu sudeći rastrčali na sve strane. Ništa im to nije
pomoglo. Samo je jedan od napadača pao, pogođen mecima koji su mu prošli kroz grudi. Ostali su se razbežali po obavljenom poslu. Noges ipak nije mogao da dokuči razlog takvog pokolja. Onda je video na podu, odmah pored oltara, štapić lilihipa. Sagao se, izvadio hemijsku i njome odvojio štapić. Potom je štapić pažljivo stavio u džep. Zatim je izvadio svoj mobilni telefon i okrenuo jedan broj. Sačekao je. Protekao je svega tren dok se nije začula muzika iz Siti-lajfa. Bila mu je inače poznata, na stranu što se čula sasvim izbliza. Noges je pogledao nalevo i prošao dalje među leševima. Siti-lajf se čuo iz sve veće blizine. Noges je obišao i četvrti leš. - Bog te tvoj! - uzviknuo je Noges, koji nije mogao da veruje u ono što je gledao svojim očima.
50. Migel i Marija su izašli iz metroa kod Fontane. Još jedan ubijeni: ubili su Alvara; verovatno će i njih pokušati da ubiju, pomislili su dok su se u trku penjali prema ulici Major de Grasija, ka trgu Trilja. Skrenuli su levo, uputili se ulicom Karolinas i došli do broja 18. Sagledali su lepotu zgrade i pre nego što su do nje stigli. Šteta što je tako zabačena, u toj uličici, pomislio je Migel. Prešli su na drugu stranu ulice da je bolje vide. Kaza Visens je prvo zdanje koje je Graudi sagradio. To je bila zgrada mavarskog nadahnuća - tačnije, nadahnuća mudeharske umetnosti smeštena u Grasiji, dakle u četvrti koja je nekada bila odvojena od Barselone. Cela fasada je prekrivena ukrasnom keramikom. Horizontale prizemlja i prvog sprata odudaraju od terase, ukrašene uspravnim linijama. Prvo što je privuklo njihov pogled bila je ograda, kovina sa motivom autohtonih palmi u nizu, čiji je zajednički nazivfulles de margallo... Lišće mlade palme. - Palme... Migele, upravo smo pronašli palme... - Alfa: „Među palmama i karanfilima okreće se sunce duše“ izdeklamovao je Migel. - Sad moramo da potražimo karanfile. U isto vreme, Migel je držao na oku obe strane ulice. „Kao Indijanci su: vide nas ali se sami ne vide“, pomislio je. - Štaje? - Tu su negde, uveren sam. - Ali nam neće ništa... dok ne nađemo to što i oni traže. - U to već i nisam tako uveren - odgovorio je sa neskrivenom zebnjom u glasu. - Ako nas sad ubiju, trka je gotova i onda su oni pobedili - dodao je. - Ali onda neće imati to što već vekovima traže. - Možda si u pravu, ali, ne smemo da se opustimo. Migel ju je ipak uzdrmao. Ponovo su prešli ulicu; primakli se zgradi; razgledali fasadu izbliza. U prvobitnom projektu, zgrada je imala i poveću baštu koja se prostirala do avenije Prinsipe de Asurijas, a i velelepni vodoskok, vrt i paviljon na uglu... - Mislim da je kod parka Guelj deo baštenske ograde koju su uklonili
prilikom nekih naknadnih radova. Ako ćemo pravo, sadašnji izgled zgrade uopšte ne odgovara Gaudijevim nacrtima - rekla je Marija, i dalje zagledana u fasadu. - Nadajmo se da sa reformama nisu prebrisali tragove - dovršila je misao. Svih pet čula bilo im je širom otvoreno, oboje su bili uzbuđeni i usredsređeni na zgradu pred kojom su se nalazili. Tražili su karanfile, a nisu našli nijedan. Migel je rešio da pogleda u beleške koje je zapisao prethodne noći. Tu beše zapisao da na terasi gde je izgrađena Kaza Visens raslo cveće čije je ime clavells de moro, dakle mavarski, zapravo indijski karanfil; kadifica, tek; cvet, žute boje. Gaudi je zamislio da tim cvećem ukrasi fasadu... - Tu su! Tu su cvetovi, Marija! To je ovo žuto cveće na keramičkim pločicama... kadifica... Cveće koje je ovde raslo pre zidanja zgrade rekao je pošto je prepoznao cvet. Marija je rekla: - Deda je voleo igre reči. Ponekad mi nije bilo lako da ga pratim. - Prema tome... okreće li se sunce duše? - Mislim da mi ova i nije tako teška... Ova pitalica je laka... Okretanje: suncokret... suncokret. - To! Mogao bi to da bude suncokret duše! - U Gaudijevoj simbolici suncokret mora da je povezan s dušom. Nastavili su da traže. Koja je logika takve potrage, pomislio je Migel. Iznenadio ga je gušter, ili mali zmaj, koji je iskovan na jednom od prozora: zmaj je delovao kao da treba da zaplaši prolaznike na pločniku. Kapija, s leve strane, bila je otvorena, a pri dnu su stajala neka kola. Marija je ušla. Tu je bilo velikih palmi; preovladavala je senka. Tu mora da je nadstrešnica, rekla je u sebi Marija. Srce joj je snažno tuklo, osećala je kako joj raste uzbuđenje... iako još nisu našli suncokrete. Marija je podigla pogled i na tren je ostala nepomična. - Migele, Migele... - Molim? Ona je i dalje gledala nagore. - Suncokreti! Među bezazlenim katalonskom porukama, tipa „Kuvarice, manje zbori, da ti ručak ne zagori“; ali koje ovde glase Sol solet, vinem a veure, Oh, la sombra de l'istiu i de la llar lofosch, visca lofosch de l’amor, što će na primer reći „Sunce, sunašće, dođi u moje mestašce“, tačno iznad te nadstrešnice naslonjene na kuću, prema unutrašnjem delu gde se nekad po prilici nalazio i vrt, bila je i keramika u reljefu. - Suncokreti! Prikaz duše - rekao je Migel pobedonosno.
- Znači, sad imamo alfu... Prvu zvezdu sazvežđa Velikog medveda. Suncokret. Idemo sad u park Guelj, do zvezde bete. Iz istih stopa vratili su se na stanicu podzemne železnice Fontana; još jedna stanica zelenom linijom, i metro će ih odvesti do Lesepsa. Vagon je bio pun i Marija se privila uz njega, ne bi li se dodatno odvojila od ostalih putnika. U Kazi Visens Migel ju je ipak uzdrmao. U takvim okolnostima, bez po muke neko bi mogao da ih sredi brzim bodežima... zbrka... vrata se otvaraju a ubica izlazi iz voza potpuno nekažnjen, dok njihova beživotna tela oblivena krvlju leže na podu. Svetla su se na trenutak pogasila i Marija je kriknula. - Šta je sad to? - upitao je Migel sa primetnim olakšanjem čim su se u vagonu ponovo upalila svetla, uprkos ispitivačkim pogledima putnika iz njegove neposredne blizine. - Ništa! To nije ništa! Smiri se! - Ti se smiri, mila moja - rekao je on dok ju je grlio, dok je pokušavao da je smiri ne ispuštajući iz vida sve koji su bili oko njih. Izašli su iz metroa i prevalili nekoliko ulica dok nisu stigli do ulice Olot, ispred jednog parka. Stali su ispred ulazne kapije, pored koje su bila dva paviljona, pri čemu je jedan prvobitno bio namenjen kućepazitelju, dok je drugi, onaj levo, čija je zapremina izgledala kao da je u pokretu, očigledno bio zamišljen kao čekaonica. Iznad njega je duga igla od sedamnaest metara koja se završava karakterističnim ravnokrakim krstom arhitekte. Pred njima se otvarao park Guelj sa svojim trgovima, stazama, vijaduktima, mostovima, stepeništima i špiljama. Marija se prisetila: - Zvezda Merak... Zagonetka kaže: Beta. Život mu daje svetlost, iako nije stonoga, da podloži peć noći koja obasjava plodove vrta Hesperida. Prošli su preko kružne leje sa strane glavnih vrata i uputili se ka ogromnom dvokrakom stepeništu koje je vodilo prema grčkom pozorištu. U tom trenutku sunce se pojavilo iza čitavog sloja oblaka. - Jesi li dobro? - Jesam. Idemo dalje. Pošto su se popeli glavnim stepeništem, jednoglasno su izgovorili: - Salamander? Daždevnjak... Migel je zastao ispred spektakularnog gmizavca napravljenog od
komadića raznobojnih keramičkih pločica i rekao: - Za alhemičare je simbol vatre, a osim toga... Tamo gore je bila cev sa kazanom, tačnije, alhemičarska peć u kojoj se ostvaruje veliko delo, kamen mudrosti... „da bi se zapalila peć noći koja osvetljava plodove vrta Hesperida“ - odrecitovao je i dodao: - Marija, mora da je salamander. - Da, ali se nešto ne uklapa do kraja... Ne znam tačno šta, ali moramo da tražimo dalje. Nešto mi se vrzma po glavi... Kao da je ovo previše... kako da kažem... previše lako. Osim toga, tamo piše: „Život mu daje svetlost iako nije stonoga“. Tražili su još neko vreme. Što se tiče prostranstva, nalazili su se pred najambicioznijim Gaudijevim delom i, u svakom slučaju, najznačajnijim svetovnim ostvarenjem; to je bio čitav jedan urbani kompleks, grad-vrt, zaštićen ogradom kojom je opasan, a tu su bila i dva neobična paviljona kod ulaza, onako kako su se u to vreme gradili u Engleskoj. Bio je to celovit zahvat na površini od dvadeset hektara. - Simbolika parka zaista je fascinantna... Gaudi je prvobitno projektovao sedam vrata, kao u mitskom gradu Tebi. Ali, na kraju je taj projekat urbanog življenja propao. Samo je Gaudi živeo ovde... Dvadeset godina... - prisetio se Migel, iako je i ona znala sve to. - Deda i ja smo hiljadu puta bili ovde kad sam bila mala. Kako sam mogla da znam da je on živeo ovde sa svojim učiteljem?... Kao da me je celog svog života pripremao za ovaj trenutak. Bili su veoma blizu Ružičaste kule, tamo gde je Gaudi živeo od 1906. do 1925, dakle do godinu dana pre smrti. Kad je jedanaestogodišnji Huan Hivelj sa učiteljem stigao iz Rijudomsa, i sam se smestio tamo, proveo je nekoliko meseci u toj kući dok se nisu preselili u radionicu Sagrada Familije. Nije Gaudi sagradio Ružićastu kulu, već njegov pomoćnik Fransesk Berenger, u nameri da napravi tipsku stambenu jedinicu u tom nesvakidašnjem naselju, u gradu-vrtu parka Guelj. Ime potiče od maestrove odanosti Devici Ruze, odnosno Ružičnjaka. Kuću je 1963. otkupilo Društvo prijatelja Gaudija, koje ju je posle preuredilo kao Gaudijevu kuću-muzej, sa nameštajem i crtežima jedinstvenog neimara. Marija je rekla: - Ivica i Marica se oslobađaju, uspevaju da spale vešticu u kuhinji i vraćaju se kući sa velikim blagom... To joj se i dalje motalo po glavi. - Idemo, čeka nas još mnogo posla - rekao je Migel. Iako, kao što ona reče, nešto se nekako nije uklapalo, odlučili su da prihvate kao pravilan prvi odgovor: za sada drugi simbol, onaj koji odgovara zvezdi beti i parku Guelj, jeste salamander.
Kad su se spremali da odu, nebo se razvedrilo, sunčevi zraci sada su neposredno padali na keramičke delove koji su odjednom zableštali. Marija se okrenula, podigla je glavu i odozdo se zagledala u veliku zmijoliku klupu na gornjoj terasi, zagledala se u ljuspastu krestu vijugavog zmaja. Prelamanje svetlosti stvorio je optički efekat i za trenutak se njoj učinilo da se zmaj pomera. Migel je bio nekoliko koraka ispred nje pa ju je dozvao: - Marija, idemo... Šta je? - Sačekaj sekund, Migele, mislim da smo pogrešili... Svetlost beše oživela zmaja čije su skrame pravljene neobičnim Gaudijevim „trankadisom“. Uz to, Marija je uočila još nešto. Zmaj se nalazi iznad hipostilne dvorane, iznad dorskog hrama parka, a dvorana ima osamdeset šest dorskih stubova, i mada je na prvobitnom projektu bilo sto stubova, dvorana je svejedno bila zamišljena kao tržnica gradavrta. Marija se nasmejala i uzviknula: - Deda nije mogao to tako da mi uprosti! Uvek je govorio da nam je istina ponekad tako blizu očiju da nismo ni kadri da je vidimo! Simbol bete nije salamander, Migele... - Nego? - Zmaj. Ognjeni zmaj... Pogledaj, je l’ vidiš? - rekla je pokazujući na veliku klupu i nastavila: - Obrati pažnju na svetlost, na sunčeve zrake. Svetlost mu daje život. Uz to, nije stonoga, iako ga podupire osamdeset šest stubova. - Ognjeni zmaj nije stonoga, ima... - Osamdeset i šest nogu - dovršila je Marija.
51. Pešice su prešli deonicu do sledeće zvezde, Game, koja odgovara Sagrada Familiji. Pošli su ulicom San Žuzepa Da La Muntanja i skrenuli kod Travesere Dal Dalta i Mara Da Deua Da Munsarata dok nisu stigli do Kartahene, onda su nastavili u pravcu mora i tako stigli do Gaudijeve avenije. Deonica nije uopšte bila kratka, ali od uzbudenja to nisu ni osetili. Sudarali su se s ljudima na svakom koraku. Ali tu je bio hram, na kraju avenije. Rebus je glasio: Gama Treba da izračunaš broj merdevine bez stepenika da bi mogla da vidiš znak koji sadrže sve četiri strane. Pomislili su da nema potrebe da uđu u hram. Do sada su sve rebuse rešili izvan građevina. Sagrada Familija neće biti izuzetak, pomislili su. Ostatak prepodneva proveli su razgledajući i zagledajući se u svaki kutak pročelja, međutim, ništa nisu našli. Dok je on i dalje tražio i pretraživao, Marija je odlučila da pozove Taimacu. Možda prijateljica može da joj da neke ključne odgovore o značenju tog obilaska, o toj trci protiv časovnika, uz stalni osećaj da ih neko posmatra izbliza. Njena pomoć joj je bila potrebna. Pokušala je nekoliko puta, ali stalno se uključivala automatska sekretarica. - Čudno što ne odgovara. Da joj se nije nešto desilo? - Taimacu je sada već u Parizu. Pretpostavljam da će nas ona pozvati čim se smesti u hotelu, ne brini. Sada treba da se usredsredimo kako bismo našli stepenište bez stepenika, znak kojeg obuhvataju sve četiri strane. Marija se složila i, posle nekoliko časaka, zatresla je glavom i izvila obrve. - Šta se dešava? - Ništa, ali znak kojeg sve četiri strane obuhvataju... Migel ju je razumeo a da ona nije morala da nastavi, pa je tada uzviknuo: - Tačno...! Znak obuhvaćen sa četiri strane je znak unutar
četvorougaonika. - Kvadrat? - Da, a može da bude i romb, pravougaonik, trapez, trapezoid. Ali više mi se sviđa kvadrat, a znam gde se jedan nalazi... Prošli su kroz naos Sagrada Familije i stali tačno kod kapije Hristovog stradanja na Zapadnom pročelju prema ulici Sardenje. Skulpture su delo savremenog vajara Žuzepa Marije Subiraka, ali Gaudi pred smrt beše postavio plan i simboliku koju treba da sadrži. Na zapadnom pročelju su predstavljene Hristove muke i golgota. Ima troje ulaznih vrata sa predvorjem sa šest stubova i četiri zvonika. Posvećeno je teologalnim vrlinama. Sve Subirakove skulpture su oštrih, tvrdih, ogoljenih geometrijskih oblika. Marija je uzela Migela za ruku. Bojala se, srce joj je snažno lupalo. Ubrzo su stajali pred glavnom kapijom. Na gornjempragu je simbol četiri elementa, dva trougla spojena bazom. Romb... Zagledali su se u njega. Ali to nije bio romb, to su dva trougla spojena bazom, još jedan jasan primer simetrije ogledala. Sa desne strane, dve skupine skulptura predstavljaju prizore golgote, razapetog Hrista; gore, pri donjem delu, grupa rasplakanih žena, levo, čovek koji vuče nešto što liči na neobičan krst, mada odozdo izgleda kao uglomer. Pod njim, a okrenut prema glavnom ulazu, četvrtasti stub ukoso izdeljen na devedeset stepeni, sa vidljivim lavirintom... Marija se postavila ispred grede kod glavnog ulaza dok je Migel gledao na sve strane... Ona je imala jednu slutnju i o njoj je razmišljala razmatrajući je iz svih uglova, onda je u sebi rekla: „Ako je ono gore istovetno onome dole, zar ne bi moglo da bude da je ono levo istovetno onome desno?“. - Tako na istoku kako na zapadu... Migel se približio: - Ovde imamo magični kvadrat. Video sam čuvenu Direrovu graviru nazvanu „Melanholija“, na njoj se takođe pojavljuje magični kvadrat... U njemu su brojevi... Palindrom, zbir uspravnih i vodoravnih brojeva uvek je trideset četiri... Kvadrat je na zidu. - Da, ali kod ovoga zbir je uvek trideset tri... Sleva nadesno, odozdo nadole. Ukršteno, razumeš? - To je ono što je obuhvaćeno sa sve četiri strane! To je stepenište bez stepenika!... Moraš da sabiraš broj. - Već sam sabrao, trideset tri - ponovio je Migel i dodao: - Ali, reč je o znaku, čekaj... pa koji je simbol Hrista koji je razapet na krstu kad mu je bilo trideset tri godine?
- Stradanje ili golgota... Krst! - Karakteristični Gaudijev ravnokraki krst koji krasi gotovo sve njegove građevine. Ovaj kvadrat sadrži krst u četiri pravca... I u svakom od njih zbir je trideset tri. - Prostorni krst. - Tačno. Marija, mislim da već imamo i treći simbol. Već su imali suncokret, zmaja i prostorni krst, koji odgovaraju zvezdama alfa, beta i gama. Još četiri rebusa, pa će rešiti celu igru. Moraju da požure. Premda ih ne mogu videti, znaju da Ljudi konzole vrebaju. Malo im je časova ostalo.
52. Bili su veoma blizu zvezdi Delta, tj. Kazi Mila, poznatijoj kao La Pedrera. Marija je ponovo okrenula Taimacuin broj, ali se sa mobilnog njene prijateljice i dalje niko nije javljao. Migel je pokušao da je umiri dok su išli dalje. Ne smeju da stanu. - Imala je posla u Parizu, možda je let kasnio pa još nije stigla u hotel. Uostalom, ti je bolje poznaješ. Potpuno se predaje poslu. U stanju je da se isključi iz sveta. Migela je odjednom obuzeo osećaj nelagode. Ona je to primetila. - Šta ti je? - Ništa. - Mene ne možeš da prevariš. Odlučio je da joj ispriča. - Jesi li primetila da smo rešili tri zagonetke usred bela dana, bez posebnih teškoća?... Marija se osvrnula oko sebe. Nigde sumnjivih. - Posmatraju nas, Marija, siguran sam. - Ali će sačekati da mi rešimo i poslednji rebus i da nađemo kamen. Tek će nas onda ubiti. - Dobro, do sada nisu ni mogli. A ja neću dozvoliti da ti se išta desi. - Migele, to su ubice, naoružani su. - Da sad ne mislimo na to; tako smo blizu... Treba da se usredsredimo na sledeću zagonetku. - La Pedrera, delta. Delta Tvoja mati je voda, tvoj otac vatra. Ti nisi brod nego putuješ kroz vreme utonula u temelje jednog novog grada koji ratnici posmatraju. - Mislim da već znam šta je - rekla je Marija pošto je dovršila sendvič, to je bio ceo njen ručak. - Već si rešila ovaj rebus? - upitao je on, zapanjen. - Ne znam još izvesno. Ključ je u tome da nađemo neku vezu sa zgradom. U ovom slučaju cela zgrada se odnosi na jedan jedini simbol. Sećaš se razgovora sa Taimacu o umetnostima u Japanu? - Da, bonsai, ikebana, lutkarsko pozorište... ali ne uspevam da vidim... da nađem neki odgovor.
- Ne gubi strpljenje, ne bih da te požurujem. Da bismo tražili, morali bismo da posmatramo La Pedreru izbliza. Zgrada, koju su iz njenog stana toliko noći gledali svu osvetljenu, sada je bila prepuna turista koji nisu prestajali da škljocaju. Oboje su proučili zgradu ponavljajući zagonetku po sećanju, dok Marija nije rekla: - Mislim da Taimacuine reči imaju smisla. - Na šta misliš? Ne razumem. - Na suiseki... - Na umetnost kamena? - Tako je! Seti se, ona nam je to rekla. Zar ne uviđaš. To je jedan kamen! Zgrada čiji su zidovi od neobrađenog kamena, a njen oblik vijugav. Njeno ime... - Da, da, može da bude jedan greben, ili neka stena... Naravno... - A sada te pitam: šta može da bude zakopano u temeljima jednog grada? - Kamen?... Prvi kamen. - Jeste, Migele. Jedan kamen... - Pa da, a oni ratnici na krovu, oni gledaju u... - U Sagrada Familiju. U novi grad. -To je neobrađeni kamen... Jedan suiseki. Kamen na kojem alhemičari ostvaruju svoje delo. - Imamo, znači, i četvrti simbol... - Kola Velikog medveda se upotpunjuju: suncokret, zmaj, prostorni krst i kamen. Nastavili su brzim hodom kroz Paseđ da Grasija do ipsilona, kod broja 43. Marija se sručila na ulicu. - Jesi li dobro? - Jesam. Samo sam se spotakla. Idemo dalje. Kaza Batljo, tačno pored Kaze Amatljer, sa lepom stepenastom fasadom flamanskog nadahnuća koju je sazidao Žuzep Pud i Kadafalk zajedno obrazuju jednu od najlepših celina u gradu; kad ih čovek vidi, ima utisak da je na nekom drugom svetu. Migel je izvadio papirić i pročitao: Ipsilon. Ni vatre svetog Elma ne mogu da osvetle tvoje oči izgubljene u pomrčini. Marija je izdelila pročelje i predvorje prvog sprata na segmente, u
nastojanju da se upravo udalji od celine. Savila je obe ruke oko desnog oka kako bi ograničila vidno polje. On ju je radoznalo posmatrao. Voleo bi da je mogao da ponudi neki odgovor, ali nema sumnje da je stručnjak za pitalice bila njegova voljena. Nečega se prisetio kad je opet pomislio na Taimacu: delo samoubica iz Sonezakija; mislio je na oči gavrana, crne i sjajne, u kojima se urezao užasan prizor samoubistva. - Šta bi moglo da bude? - upitao je Migel. Ona je očigledno već naslućivala odgovor. Tajna je u povezivanju zagonetke sa odgovarajućom zgradom. Sada joj je bilo jasno, to je bilo tu, pred njenim očima, na fasadi. Ali je želela da proveri i da se uveri, pa je upitala Migela. - Vatre svetog Elma... Gde se one pojavljuju? - Pored ostalog i na grobljima. To se fosfor iz kostiju, lobanja, kao izmaglica izđiže nad grobovima... - Ova kuća je u narodu bila poznata i kao Kuća kostiju ili Kosturnica, sećaš se? To nam je Taimacu objasnila... - rekla je Marija i dodala: Dobro, sad već imamo i vatre svetog Elma. - Kosti - rekao je Migel zamišljenog izraza. - Vatra koja ne može da osvetli oči izgubljene u pomrčini... - nastavila je ona ne bi li ipak bio on bio taj koji pogađa odgovor što ga je ona već imala. - Tamne oči, možda? - Lice praznih očiju... Šta je to? - Mrtvac, lobanja? - Pogledaj pročelje pa ćeš videti... - Ne mogu da se koncentrišem, Marija, blokiran sam, reci šta imaš na umu. - Seti se razgovora s Taimacu, govorili smo o lutkarskom pozorištu u Japanu... - Balkoni, balkoni... Pa da! To su maske! Pa to je tako očigledno... Ceo svet to zna. - Vatre svetog Elma ne uspevaju da osvetle oči maske. Nema te vatre koja može da ih osvetli, jer očiju i nema. Samo pomrčina... - Ti si to već znala, priznaj. - Htela sam da proverim. Imamo još jedno rešenje: masku.
53. Zeta. Mudra je ludost i, makar je videla, nećeš je naći iznad čempresa. Pročitali su zagonetku kad su stigli u Kazu Kalvet, u ulici Kaspe. Bilo je pet po podne. Imaju još trinaest sati, ali još nemaju ništa, pomislio je Migel. Ipak ne treba da posustanu, nego treba da se usredsrede na zgradu. Nekada je pripadala gospodinu Kalvetu, bogatom industrijalcu tekstila i aktivisti Katalonske solidarnosti koji je s Gaudijem delio njegovu ljubav prema zavičaju i jeziku. Marija je pogledala čempres iznad glavnog ulaza. - Znaš, kad sam prvi put pročitala tu zagonetku, pomislila sam na čempres u Sagrada Familiji... - I ja isto. Pomislio sam na trem Milosti na jednoj od kapija pročelja Hristovog rođenja, dekorisan belim golubovima koji su inače simbol čistote. Čempres je simbol gostoprimstva, a zbog načina na koji se izdiže prema nebu, i, takođe, simbolizuje duhovno uspenje. Koren mu raste na isti način: pravo prema srcu zemlje; to je i simbol podzemnog sveta, otuda veza s grobljima. Ali do ključa za rešenje ove i svih zagonetki doći ćemo kad na zgradi nađemo to nešto što ukazuje na zvezdu. - Pogledaj iznad čempresa, kovanu ogradu: pečurke. Migele, to su pečurke. - U pravu si. Izgleda da je gospodin Kalvet bio veliki poklonik pečuraka i njihovog sakupljanja. Uostalom, to je u Kataloniji tradicija... Možda je mislio na to? Pa da, pečurke rastu u šumi, ispod drveća. Zbog toga zagonetka i kaže da „makar je videla, nećeš je naći iznad čempresa“. - Možda bi i mogla da bude neka gljiva, jedna pečurka... Ali, najreprezentativnija kod Gaudija je amanita muscaria. - Nje ima i na zgradi kod ulaza u park Guelj - potvrdio je on i nastavio: - Neki čak tvrde da je i jeo muharu. U to doba, mnogi umetnici modernizma su je okusili. Imali su halucinacije... - To je deo legende. Seti se šta nam je rekao Konesa. Međutim, zagonetka... - Marija, mislim da je sve jasno; treba samo da proverimo jednu stvar. - Koju?
- Zanima me na šta se odnosi... - Mudra ludost? - Prihvatimo zasad da je muhara tačan odgovor. To je gljiva iz dečijih bajki, u kojoj žive patuljci i vilenjaci... To je i gljiva umobolnika... Uostalom, u Kataloniji je poznata i kao ou defoll, nešto kao „jaje ludaka“. Ova gljiva nastaje u obliku jajeta narandžaste boje, kao i njena sestra amanita cesarea, koja spada u jestive pečurke, izvrsnog ukusa; zato je bila omiljena hrana cezara, a njeno ime na katalonskom je ou de reig, „kraljevsko jaje“. - Nisam znala da si toliki stručnjak za gljive. - U stvari, moj otac je bio pravi stručnjak; ja sam samo išao s njim. Bilo je kasno kad su stigli do poslednjeg zdanja Velikog medveda: to je Gueljova palata, koja odgovara slovu ipsilon. Gaudi ju je sagradio za svog mecenu Euzebija Guelja i Basigalupija. Osim što ju je zamislio kao dom svoga dobrotvora i njegove porodice, zamislio ju je i kao mesto održavanja najznačajnijih društvenih događaja, književnih večeri i kulturnih susreta koji su Guelju bili po volji. Gaudi je grofu podneo niz predloga za fasadu, a katalonski magnat je odabrao onaj predlog koji se i Gaudiju najviše dopadao. U prizemlju i u mezaninu, pročelje je obloženo mermerom; iznad toga je od maltera. Dva parabolična luka savršene simetrije čine glavni ulaz u palatu. Pročitali su zagonetku: Eta Kod prvog slova ovog doma mudraci su videli krst i srce svetlosti Prečiste Bogorodice. - Ovo je možda najteži rebus, najhermetičniji - rekao je Migel. - Da, ali mora da ima neke veze sa zgradom. Oboje su stajali ispod katalonskog grba, sa orlićem na vrhu. Bio je to nesvakidašnji grb. Izgleda da je u trenutku kad su ga postavljali Gaudi upitao nekog prolaznika kako izgleda, i da je ovaj odgovorio - nikako. Tada je maestro i ođlučio da ga tamo ostavi. Migel je prišao dvama vratima glavne kapije. Pažljivo je posmatrao slova rešetke. Jedno „E“ iznad jednih, i jedno „G“ iznad drugih vrata. - Marija, tu su nam inicijali Euzebija Guelja. Prvo slovo ovog zdanja je E... Mudri magi su videli krst, srce svetlosti Prečiste Bogorodice. A ja bih rekao da je to E od same zvezde, na španskom estrella... Rekao bih da se odnosi na petokraku zvezdu repaticu za kojom su išla tri mudraca da se
poklone tek rođenom Isusu. - Ima još jedna mogućnost. Prvo slovo ovog zdanja moglo bi se odnositi jednostavno na palatu, dakle na „P“. Marija je nastavila glasno da razmišlja: - Muđraci su videli krst i srce svetlosti... Zvezda tri mudraca... A gde žive ti magi, gde su ta tri kralja; gde kraljevi žive? - U palati... u Gueljovoj palati. - Mislim da ako pretpostavimo da je to „P“ od palate, treba da pronađemo vezu između zvezde repatice koju su sledila sveta tri kralja mudraca, Gašpar, Melkior i Baltazar, i prvog slova ovog zdanja, što će reći slovo „P“, kao paterfamilias, od oca, od palate. Migel se iznenada dosetio nečega: - Marija, mislim da je osnovni simbol hrišćanstva Hristov monogram, taj hristogram, kao onaj koji je car Konstantin prvi dao da mu se izveze na barjaku, inače njega su graditelji otiskivali na glavnoj potpornoj gredi isposnica, crkava, hramova. Latinično slovo „P“ je u srcu hostije, prilikom pričešća; ono je i u srcu nafore, što je isto što i hostija, s tim što je hostija od beskavsnog, a nafora, zapravo anafora, od hleba s kvascem. Tek, tu je ono „otac“; ima i jedno ukršteno latinično slovo „X“, koje simbolizuje sina, a sa jedne strane je alfa, dok je s druge omega... Početak i kraj... Sve je sadržano u tom simbolu. To jedno „E“ jeste inicijal Euzebijevog imena... Nije od „estrelja“... već od pričesne hostije, dakle od euharistije... - Da: euharistija, prikazana Hristovim anagramom na hostiji. Krug. Stvarno bi to moglo da bude to. Taj simbol. Na stranu to što je krug ženski znak... Marija je ipak imala svoje nedoumice. Slutila je, još jednom, da deda nije mogao to tek tako da joj predoči. Setila se da je on imao običaj da, dok je ona bila mala, izvede malu prevaru kod zagonetki. Voleo je da poseje neku malu sumnju. To je bilo tipično za njega; to, da te navede da ipak sve preispitaš. Znala je ona za to. Iako su u tome proveli ceo dan, bili su rešili sve zagonetke bez većih nevolja. A to je ono što ju je upravo navodilo da posumnja. To se ne uklapa u dedinu ličnost. Sa svoje strane, Migel je i dalje povezivao, razmišljao, tražio... - Gaudi je koristio slova, inicijale, kao simbole... „G“ od Gaudi, ili još i pre, od Guelj, nalazi se na raznim mestima u okviru njegovog dela... - Kao i „P“, ali ne od „palata“... nego od „park“, park Guelj. - Na ulazu. Pogledaj, tu mi je... Migel je izvadio Gaudijev vodič, sa amblematskim zgradama
znamenitog graditelja. Potražio je park Guelj, i tamo je to i bilo. Onda je načas zanemeo. Ipak je prozborio: -Vidi... Inicijal parka, slovo „P“. I stvarno, unutra je bila petokraka zvezda, zvezda maga, sveta tri kralja - mudraca, uz to i, sred srca svetlosti, jedan crni pentagon, to jest izokrenuti pentagon. Kad je Marija to pogledala, rekla je: - Migele, mudraci su videli srce svetlosti, srce petokrake zvezde... - To je u stvari pentagram, poznat još i kao pentalfa... Nastaje od pentagona koji je u njemu, dok istovremeno u sebi obrazuje još jedan pentagon... Proces je beskrajan, to je upravo geometrijski fraktal. Moramo da proverimo da li je takav pentagon u vezi s Devicom Marijom; moramo da se konsultujemo. Mada ja već sad imam utisak da pentagram, više nego li na simboliku oko Device Marije, pre svega asocira na satanističke kultove. I to nije sve, mislim da je Crkva demonizovala taj simbol... Marija, imamo dve mogućnosti, a možda i tri: euharistiju, pentagon ili petokraku zvezdu... Petokraku ili pentagram. - Ne... Samo ih je dve... Srce zvezde; tamo je i pentagon... Ili pak euharistija. To je ta mala zamka koju je deda uneo u sedmu zagonetku.
54. Vratili su se kući. Potreban im je bio predah, a, naročito posle čitavog dana provedenog u rešavanju rebusa od jedne zgrade do druge; imali su potrebu da razmisle. Marija je ponovo okrenula Taimacu. Sad je već bila stvarno zabrinuta. Već je bilo veoma kasno, a njen mobilni je i dalje zvonio u prazno. Migel je iskoristio to vreme da i preko interneta potraži podatke o pentagramu, a nešto od toga i pribeleži. - Marija, slušaj šta sam našao: Postoji veza između zlatnog preseka u obliku petokrake, paganskog simbola kojije kasnije katolička Crkva usvojila radi predstavljanja Device Marije, kao što ga jepreuzeo i Leonardo da Vinči, da bi u njemu ucrtao čoveka na osnovu proračuna i preseka slavnog arhitekte Vitruvija iz starog Rima. - ... A na drugom sajtu, o engleskoj književnosti, na kojem dat i osvrt na srednjovekovni ciklus pesama posvećenih kralju Arturu, među kojima je i ona pod naslovom Ser Gavejn i Zeleni vitez, u vezi sa pentagonom piše: To je petokraka zvezda koja može da se iscrta ne podižući pero sa hartije. Ovafigura, koju Englezi nazivaju - kako nas pesnik izveštava - beskonačnim čvorom (jasnog ezoteričnog značenja) smatra se Solomonovim simbolom. Sadržipet godina, petčula, petprstiju (u smislu spretnosti), pet Hristovih rana, petradosti Device (Gavejnje s unutrašnje strane štita nosio sliku Kraljice neba) i pet viteških vrlina (prijemčivost, uvažavanje i nežnostprema nemočnijim; umerenost, učtivost i saosečajnost i inače). Prema tome, broj pet je, kao neparan broj, broj savršenstva. Pentagonje, uz to,figura koja može da se upiše u kružnicu, koja sa svoje strane još jednom predstavlja zaokruženo, zatvoreno nebo. Pošto je to pročitao, Migel je rekao: - Gospo, zbrka Vam je poslužena... Krug, zvezda, pentagon... Šta biste da naručite? - Izvini, nisam te slušala. Sad sam već uznemirena zbog Taimacu. Ceo
dan je zovem, a ona nikako da odgovori. Trebalo bi da skoknemo do nje, do Fondacije, nisam pametna... Možda da pitamo Brua, njenog poslodavca. - U jedanaest uveče? - upitao je Migel. - Da, samo da isključim kompjuter pa idemo. - Sačekaj, ipak da pogledam svoju elektronsku poštu. Hoću da joj pošaljem poruku. Možda je negde izgubila mobilni telefon... Marija je otvorila poštu i tu našla novu poruku. Taimacu. Pogledala je vreme slanja: tri iza ponoći. Od onda je prošlo dvadeset časova.. - Hodi da ti pokažem. Zajedno su pročitali na ekranu: Reč je o kamenu, nema sumnje. Ključ je u Jevanđelju po Mateju, 16, IS. Honas je iscrtao šestar iznad psalma 118,22... On je u parku Guelj. Tačnije, bio je, kod glavnog stepeništa... Posle su usledile razne izmene...
55. Kad su napustili zgradu u kojoj je stanovala Taimacu, otišli su pravo u bolnicu Del Mar. Jedna susetka im je ukratko ispričala šta se sve dogodilo pošto su dotle njih dvoje bezuspešno pritiskivali dugme na interfonu: „Jutros su je odveli ambulantnim kolima“, reče, „šta da vam kažem, sirotica se baš namučila i u smrti. A bila je tako pažljiva komšinica... Da čovek umre takvom smrću.“ Očaj joj i dah obezboji dok su taksijem išli u bolnicu. Marija je lebdela kao u noćnoj mori. Nikako da poveruje; nikako da prihvati da joj je drugarica ubijena. A kako i da ne bude? Ta ne bi bila prva žrtva onih krvnika. Počeli su od njenog dede i neće se zaustaviti dok ne dođu do kamena; dok ne dođu do njih dvoje. - Ubiće i tebe i mene - rekla je Marija. - Čim nađemo kamen, ubiće i nas. Migel nije odgovorio. Osećao se bespomoćnim ali, ujedno, bio je dovoljno van sebe. Mogao je da se nosi sa svim tim ubicama. Ne, nije on spreman da umre. On je spreman da pobedi. Kad su stigli u bolnicu, raspitali su se, i tamo dobili potvrdu o tome šta se desilo. Marija je briznula u očajnički plač. Zar i nju, Taimacu? Migel ju je zaštitnički zagrlio. - Sedi... Sedi, ovo je predaleko otišlo... Moraš da budeš jaka, ljubavi. - Migele, to je sve zbog mene... Znala sam... Šta li su joj uradili? - Sad moramo da odemo. I odavde. Idemo - rekao je. Na kraju hodnika upravo je ugledao njemu poznato lice. Ugledao je Nogesa, Mortimerovu desnu ruku. Nešto je razgovarao s nekim radnikom bolnice. - Marija, moramo brzo da odemo odavde - ponovio je on, pokazujući na Nogesa. Ali se ona nije pomerala. - Ne mogu - izustila je. - Možeš. Moraš. Ti to možeš. Ako sad ne idemo do kraja, ni ovo do sada neće imati smisla. Misliš li da bi Taimacu volela da sad odustanemo, kad je ona sve od sebe dala, pa i samu sebe, da bismo konačno bili tako blizu? -Ali... Nje više nema... Mrtva je...
- Mi još nismo, iako ni mi ništa ne možemo. Ipak, ako sada odustanemo, biće da je Taimacu izgubila bitku, isto kao tvoj deda; kao svi mi... A mi se ne borimo; ne bijemo bitke... Mi se samo zalažemo... Seti se šta ti je deda rekao: nema plakanja; samo dalje... Pošto znamo da su nam protivnici nemilosrdni, dodatno ćemo se s njima suočiti. Pre toga ipak moramo da završimo započeto. Na posao! Noges je video kako izlaze iz bolnice, ali nikakav pokret nije načinio da ih zaustavi; samo je izvadio mobilni. Njih dvoje su odlučili da se vrate kući, da o svemu još jednom razmisle, ako budu u stanju, pa da vide koji im naredni korak valja preduzeti. Tako su stigli i do taksi stanice ispred bolnice. Pratila su ih druga kola.
56. Popeli su se u stan, ali nisu upalili svetlo. Znali su da je opasnost blizu. Onda je ona duboko udahnula, pokušavala je da se povrati dok su se vraćali, da odnekud izvuče snagu; Migel je u pravu, treba da idu do kraja. Upustili su se u trku protiv časovnika i ne ostaje im mnogo vremena. Sada znaju da treba da odu u park Guelj. Taimacu je potvrdila knjižarevu slutnju. Možda je i on, pre nego što su ga ubili, došao do istog zaključka. Tajna je tamo, u kuhinji Začarane kuće čeka ih igra. Popili su jaku kafu, noć će biti duga. Migel je pogledao kroz prozor. - Tu su... Video sam ih. Marija je odmah upitala: - Tu su? - Sada ne mogu da ih vidim, ali očigledno čuvaju ulaz. - Imaš li broj taksiste?... Onog što nas je odvezao do zmaja na Gueljovom imanju... Sećaš se, dao nam je svoj telefon pre nego što je otišao... Migel nije shvatao kakav je Marijin plan. Svakako će morati da iziđu na ulicu. Ona je kazala: - Znam da će nam taksista pomoći. - Kako znaš? Sad već sumnjam u sve i u svakoga. - Znam, Migele: on je jedan od sedmorice vitezova, uverena sam u to. - U redu. - Objasni mu situaciju. On će znati šta treba. - Kako možeš da budeš tako sigurna? Kako ću taksisti da ispričam sve ovo? - Znam da moramo u njega da se uzdamo. Migel je obavio razgovor preko mobilnog, nije uspeo da odredi da li je to bio isti taksista. Nije mu rekao da ih proganjaju već samo da im je hitno potreban taksi. Još mu je rekao da ih čeka na pločniku sa upaljenim žmigavcima, da će oni odmah sići. Taksista nije ništa pitao. Samo je rekao da će stići za pola sata. - Pola sata? - zbunjeno je uzviknuo Migel: to mu je izgledalo kao čitava večnost. Taksista je sačekao nekoliko časaka a onda rekao: - Kako na nebu tako i na zemlji. - Šta se dešava? - upitala je Marija.
Migel ju je pogledao i nastavio telefonski razgovor: - Ono što je gore istovetno je onome što je dole. Ona je odmah shvatila. Bila je u pravu: bio je njihov saveznik, jedan od sedmorice vitezova Morije. - U pravu si bila, on je naš. Biće tu za pola sata... - Moramo da se vratimo u park Guelj, sada znamo gde da tražimo, a imamo i zagonetke. - Pre toga ćemo se zaustaviti kod Sagrada Familije. Ključ je u Sagrada Familiji. Osim što je to zbornik svih inovacija koje je razvijao u svom svetovnom graditeljstvu, Gaudi je hram pretvorio u knjigu... - Koju treba čitati srcem. - Prosto neverovatno. Sad počinjem da razumem. Prostorni krstovi koje je Gaudi postavio na većini svojih zdanja. Ravnokraki krst koji pokazuje na šest pravaca u prostoru... - Prostor, zvezde... - Tačno, Marija. Gaudi je preko grada sazidao jedan ogroman hram. Hram zvezda, jednu... vasionsku platformu. Ali, za šta? Šta treba da uradimo sa kamenom?... Ključ svega je u Sagrada Familiji. U hramu siromašnih; u kamenoj knjizi, kao što su to radili i graditelji gotičkih katedrala... Migel je otvorio prenosivi računar dok joj je govorio: - Zvezda Fad, kojoj odgovara slovo gama, odnosi se na Sagrada Familiju. - Migele, mislim da ovde imamo nešto... - Može biti... Zvezda Fad, povezana sa Megrezom, pokazuje pravac Lava; zvezda Regulus u srcu Lava... - Znak Hrista Spasitelja... Kralj, Regulus, sunce... - Lav: tamo gde se ostvaruje vrhunsko delo. Kosmička sila... električna energija. Sin sunca, Spasitelj. U jezgru svakog semena ima nešto sunca i to nazivamo životom, jer život dolazi od sunca... od hristoničke snage. Reč Hristos đolazi iz grčkog i ne znači samo miropomazan, nego i svetlost. Spasitelj je svetlosna snaga koja nas u nama iskupljuje, spasava i uzvisuje kada se povezuje sa središnjim suncem, sa ocem... - Dovoljno je, Marija... Još ne razumem šta treba da uradimo s kamenom... - ... Da ga postavimo na nekom mestu Sagrada Familije, u ravni sa zvezdom Megrez koja pokazuje Lava, Sunce... Hrista, Kralja, Spasitelja. - Negde u hramu - nastavio je Migel - treba da ima nešto, neki simbol koji će nam pokazati tačno mesto. Mislim da je i Gijom od Pariza, majstor graditelj Bogorodičine crkve, takođe, izabrao jedno naročito mesto da
sakrije kamen mudrosti. - Migele, mi treba da nađemo kamen iz Kesarije Filipove. Kamen koji je sam Hristos dotakao svojim rukama. Ugaoni kamen koji su graditelji odbacili i koji treba da posluži... za šta? - Ne znam, ali uskoro ćemo saznati... Katedrala siromašnih, Sagrada Familija. Sve će se uklopiti, uveren sam. Ali nam je ostalo svega pet sati. Noćas treba da se desi, ili će nas Ahil sustići pa ćemo izgubiti trku. Marija je slušala, a u isto vreme je pretraživala na kompjuteru... - Migele, stvarno je zapanjujuće... I egipatske piramide su podignute sledeći isti raspored; Megrez, Fad; u pravcu Lava... To je linija koja razdvaja kosmički meridijan. Nebeski svod. Jedna kola su stala ispred kuće, Migel je pogledao na sat, prošlo je tačno četvrt sata. Sva četiri žmigavca su upaljena a kola su stala sa dva bočna točka na pločniku. - Idemo, već je tu... Istrčali su kroz ulazna vrata ne gledajući ni levo ni desno. Taksista je otvorio vrata i odmah dao pun gas. - Do Sagrada Familije... mada pretpostavljam da vi to već znate. Na retrovizoru Marija je videla lice taksiste: smešio se. Da, to je onaj isti koji joj je pomogao u autobusu, a, po prilici, i onaj koji ih je spasao na parkingu, kada im je ukradena sveska. Migel ga je upitao: - Možete li da nam pomognete? Odgonetnuli smo veliki deo enigme, imamo simbole, ali još ne znamo tačno gde je tajna... Mora da je na nekom mestu stepeništa u parku Guelj, gde je ranije bio šestar. - Ne verujem da vam tu mogu biti od naročite pomoći... Ali ću vas štititi do kraja, to je moja misija. U parku Guelj izvršene su razne rekonstrukcije. Migel se obratio Mariji: - U Sagrada Familiji postoji jedan lavirint, zar ne? - Da, u pročelju stradanja... Tačno ispred magičnog kvadrata, tamo gde smo otkrili simbol game, ravnokraki krst. - Gaudi je tačno znao šta radi. Izgradio je lavirint simbola, neku vrstu haosa, iluzije, kao neku psihedeličnu halucinaciju. Zato je gljivom muharom ukrasio zgrade na ulazu u park. On je znao da će mnogi doći tamo u potrazi za kamenom. Ali samo kod tebe, na tvom telu, zapisan je ključ za odgonetanje lavirinta. Ne smemo smetnuti s uma rečenicu iz Očenaša, zlatno pravilo alhemičara... - Ne razumem te potpuno. - Moramo da se penjemo. Da gledamo zvezde. I mi smo se vrteli
ukrug, izgubljeni u halucinaciji, to je obmana uma, čula, sve je to isto, stvarnost je samo odsjaj. Sada već znamo da, ako želimo da vidimo istinu, da se izdignemo iznad iluzije stvarnosti, moramo da se uspnemo, moramo da stignemo na viši stepen svesti kako bismo umakli zamkama razuma, čula, same iluzije. To je ogledalo enigmi, kao kod Borhesa... A ja pitam: šta koristimo za penjanje? - Merdevine? -Tačno... Jedan od masonskih simbola. Ali i jedan od hrišćanskih simbola koji je Gaudi koristio. - Na pročelju Hristovog stradanja postoji stepenište. - Da, stepenište kojim se pristupa lavirintu... Ali Sagrada Familija je samo knjiga uputstava... U stvari, treba da potražimo Merak. Dakle, betu: park Guelj. - U parku Guelj ima više stepeništa. - Jeste... Tu je glavno, ali ima ih još... Može da bude bilo koje od njih. Naša potraga se ipak sužava. Na tremu stradanja Hristovog, pasije, treba da nađemo koje je to stepenište... na koju je stranu okrenuto. Moramo nešto da nađemo, neki znak, neki trag koji će nas odvesti do pravog stepeništa. Idemo, ne gubimo vreme... - Sačekajte. Oboje su nestrpljivo čekali; znali su da će im biti od velike pomoći bilo šta što im bude rekao jedan od vitezova Morije. Već su bili sasvim blizu Sagrada Familije. Taksista im je rekao: - Takođe treba da znate da naši neprijatelji odavno drže park Guelj pod svojom kontrolom... Mi smo oduvek znali da je to lavirint. To je tačno, Migele, ali oni su tamo tražili godinama. Prilikom rekonstrukcije cev kazana za destilaciju koju maestro beše postavio na vrhu stepeništa zamenjena je kosmičkim jajetom. I šestar je izbrisan. - Onda i oni to znaju! Dešifrovali su poruku oca Honasa! - Asmodeo je veoma prepreden, inače svi znaju mnogo toga, ni u koga nemaju poverenje, on je od Taimacu izvukao sve informacije pre nego što ju je ubio... Mislim da vas dvoje treba da se uzdate u sebe ako već imate simbole. - Seti se zagonetke u vezi s gamom... sa Sagrada Familijom: „Treba da izračunaš broj merdevina bez stepenika da bi mogla da vidiš znak kojeg sadrže sve četiri strane“. - Trideset tri... Trideset tri stepenika. Skalina u parku Guelj. Širom otvorenih očiju, Migel je rekao: - Da se vratimo u park, mora da je tamo. Jedno crno vozilo ih je pratilo. Oni su bili i suviše uzbuđeni da bi to
primetili. Ubrzo su stigli. Popeli su se preko zida. Taksista im je pomogao i rekao im da će ih čekati. Kad su bili unutra, Migel je rekao: - Marija, mislim da su i oni ovde. Moramo brzo. Uputili su se ka glavnom ulazu i, držeći se za ruku, počeli da se penju stepeništem brojeći stepenike. Srce im je sve snažnije lupalo. Mnogo prizora im je proletelo kroz glavu... Salamander, vatra, zmaj... Imali su utisak da penjanje nije samo fizičko, već i duhovno. Stigli su do kraja i u isti glas, tiho, oboje su rekli: - Trideset tri stepenika... Ispred njih je bila cev, zapravo, kazan ili peć alhemičara, ista peć koju Gaudi beše preneo, možda sa rozete Bogorodične crkve. Sada je sve bilo veoma drugačije, pošli su pravim stopama. Međutim, i dalje se nešto nije uklapalo. Simboli, zagonetke... Sve se to Migelu vrzmalo po glavi. - Sačekaj sekund... Magični kvadrat je stepenište bez stepenika i nalazi se tačno ispred lavirinta. To su dva ogledala koja jedno drugom vraćaju odraz, najgori mogući lavirint. - Onda je učinio jedan pokret glavom i ustvrdio: - Tajna nije ovde! To je još jedan lažni putokaz tvog dede; otac Honas je to znao pa je umro; žrtvovao se za to... - Pa kuda ćemo? - Idemo u kuću u kojoj je Gaudi živeo. U tom trenutku su se začuli prigušeni zvukovi u okolini. Oni su se nečujno sagli i videli neke senke kako brzo promiču. Migel je izbrojao dva pratioca, za koja mu se učini da imaju pištolj, i još jednog, koji kao da ih je vodio dok su se polako penjali skalinom. Oni su se sakrili na drugom kraku račvastog stepeništa, priljubljeni uz peć. Ubice su bile s druge strane; kad ih više nisu čuli, polako i nečujno su sišli, a kad su bili u podnožju stepeništa skrenuli su desno, ostavljajući trg iza sebe, i pošli su u pravcu Začarane kuće. Stigli su tamo za nekoliko minuta. Sve je bilo u mraku. Obišli su kuću. Migel je tražio način kako da uđe u nju. Marija je čučala pored vrata dok je on i dalje tražio. Marija je dotakla ulazna vrata, i začudo, ona su se otvorila. - Migele... - prošaptala je. - Šta je? Sačekaj, mislim da ću morati da razbijem staklo. Ona je pošla do njega i rekla: - Ne moraš... vrata su otvorena... - Otvorena? Idemo, onda... Ali, ko li je ostavio otvorena vrata? Moramo da budemo oprezni... Mislim da oni znaju koliko i mi, i imam utisak da nas posmatraju.
Ušli su u kuću, sagnuti, dok su slušali kako se neki glasovi udaljavaju otuda... Migel je znao da je kuhinja na prvom spratu, na prostoru koji sada služi kao skladište iza male prostorije na ulazu. Na kraju se nazirao dimnjak, trebalo da bi da to bude Gaudijeva kuhinja. Sve su pretražili i popeli se na gornje spratove, ali ništa nisu našli. Naposletku su sišli u podrum, gde je prvobitno bila ostava. I ta vrata su bila otvorena; Migel je zverao na sve strane, kao kakav davnašnji putujući prodavac. Bilo je kartonskih i drvenih kutija sa jednim konopcem. Poneki orman i, na kraju, blizu malog prozora, rešetka za ventilaciju koja je, po prilici, bila u visini tla a preko koje su bili poređani još neki manji ormani.... Zrak mesečine ude kroz mali prozor i obasja mali komad nameštaja tamne boje sa četiri noge, Migel ga je osvetlio svojom baterijskom lampom. - Marija, to je šporet!... Ona je polako prišla. Bio je to stari šporet na ugalj, ništa posebno nije bilo na njemu - model iz doba kad je Gaudi proveo onih dvadeset godina u toj kući. Verovatno ga je novi vlasnik odložio ovamo... Ništa na njemu nije privlačilo pažnju. Kod prednjeg dela vratašca za loženje uglja, sa strane mala peć, a odozgo dva poklopca, takođe gvozdena. - Ovde nema ništa - rekao je Migel razočarano. Marija je ćutala, mislila je na mnogo toga u isto vreme, dok je Migel uporno ispitivao šporet, osvetljavajući ga izbliza, ali i dalje ništa nije uspevao da nađe. Ona je, međutim, premotavala bajku: Ivica i Marica; spaljivanje veštice; zmaj. Znala je da ne slede lažan trag, da ne greše. - Sačekaj malo... Mislim da znam gde je igra. Otvorila je svoju torbu i izvadila ogledalce koje je uvek nosila, zajedno sa karminom. - Hoću da proverim. Oboje su stajali ispred šporeta i Marija je postavila ogledalce ispod njega, okrenuto nagore. Migel je uperio baterijsku lampu nadole. U prvom trenutku nisu videli ništa posebno, dole je bio kao neki reljef. Migel je čučnuo; jednom rukom je držao baterijsku lampu, drugom je opipavao reljef... - Neverovatno!... Marija, tu je!... Igra je tačno ispod šporeta!... - Znala sam! - uzviknula je ona slavodobitno. Inkrustirana odozdo, tamo se nalazila ploča sa reljefnim poljima koja treba pritiskivati pravilnim redosledom. - Ništa nije slučajno! Simetrija ogledala. Sve se uklapa. Ono što je gore istovetno je onome što je dole. - Migel ju je zagrlio i dodao: - No,
sad treba da se igraš... - Znam... Marija se sagla dok joj je on osvetljavao lampom. Papirnatim maramicama pažljivo su prebrisali neke od simbola na toj ploči sa šezdeset četiri polja. Na svakom od njih, po jedan od Gaudijevih simbola. Ona je bila spokojna kada je pritisnula prvo polje: suncokret. Polje je lagano popustilo, bila je pogodila. Migel je rekao: - Gledaj, na ovom uglu je zmaj. - Polako, moramo da budemo sigurni, možda ih ima više, pored salamandera... Ne smemo da pogrešimo; imamo samo jednu priliku. Mora da bude ognjeni zmaj, sa plamenom koji suklja iz čeljusti; ne sme da buđe drugi. I zaista, bilo je više od jednog zmaja, a bili su tu i salamander, i sklupčana zmija sa krilima, druga koja jede svoj rep, Uroboros. Najzad su, blizu suncokreta, pronašli zmaja koji bljuje vatru kroz razjapljene čeljusti. To je ognjeni zmaj koga su tražili. Marija je pritisnula, i simbol je popustio za jedan centimetar. Sa narednim simbolom nije bilo muke, odmah je pronašla četvorokraki krst. Malo više vremena joj je trebalo da pronađe neobrađeni kamen... Potom je pritisnula masku i muharu. Sve se uklapalo; polja su lagano popuštala. Nedostajao je još samo jedan simbol da igra bude zaokružena. Migel ju je osvetljavao lampom. Pronašli su oba simbola, euharistiju, to jest hostiju sa izgraviranim monogramom, i jedan pentagon. Polja su bila jedno pored drugog. Marija je oklevala, ali je morala da se odluči za jedno od njih. - Uzdaj se u sebe. - Migele, moram malo da razmislim... Mislim da mogu da rešim ovu novu dedinu zamku... Zamisli da neko otkrije zagonetke, kao mi... Oni su nam sinoć ukrali beležnicu... Bistriji su nego što mi mislimo te su prema tome možda i oni rešili zagonetke, ali kod poslednje... - Našli su se pred dva moguća odgovora... Hristov monogram ili pentagon; mogu samo jedan da odaberu, inače im sve propada. - Ipak, mogli su i da pogode. A to je bio najlakši način da se sve izgubi i da Gaudijev plan propadne. - Ali ko će sve da baci kroz prozor kad je već tako blizu? Ne, i oni su morali da nastave... ili da nam dopuste da mi to uradimo za njih. Oni su nas pustili, Marija. A sada će nas ubiti, čim nađemo poslednji ključ... jer oni znaju, i to već vekovima, šta treba da se uradi sa kamenom.
- Tačno, Migele, stavi se na njihovo mesto: pentagon je simbol koji oni koriste u svojim obredima... To je prostor na podu koji omeđuju krvlju da bi prizvali Sotonu... Nasuprot tome, Hristov monogram je osnovni simbol hrišćanstva... To je euharistija... Hristova poruka je cela u njoj... - Oni bi odbacili sopstveni simbol; izabrali bi monogram, Hristov monogram, bez sumnje, euharistiju, to mi je logičnije... - Ne, Migele, njima se desilo što i meni sada... Oklevali su... jedna greška, i ko zna šta se može dogoditi. Misija je i suviše važna. Samo jedna greška, i neće nas biti da o njoj pripovedamo. Tako mora da se čuva tajna. Stavljamo glavu u torbu, Migele. - Oklevanje? - To i jeste svrha poslednje enigme... Zato i jesmo ovde, Migele. U tom trenutku on je sve shvatio i sav se stresao... Ugasio je baterijsku lampu i šapnuo joj: - Vrata su bila otvorena, suviše smo lako ušli. - Jeste, oni su bili ovde pre nas. Tražili su ali nisu ništa našli. Ipak, sada imaju beležnicu, već su rešili zagonetke, ali kod poslednje zagonetke, sumnja ih je sprečila da nastave, nisu hteli da sve stave na jednu kartu jer znaju da imaju samo jednu jedinu priliku. U pravu si... - Oni čekaju da mi... Da ti... - Da... Upravo tako. - Oni su napolju i čekaju. - Mi moramo da im završimo posao. Migel je osetio vibriranje u džepu: Izvadio je mobilni telefon i rekao: -To jetaksista... Migel je odgovorio: - Mi smo u Ružičastoj kuli i verovatno motre na nas; uhvatiće nas kad izađemo i tada će nas ubiti... Treba nam pomoć... U redu... Ne, još ne... Za koji minut. Kad uđete u kuću, ako vas rie spreče, znate u kojoj prostoriji vas čekamo... - Šta ti je rekao? - Pomoći će nam da izađemo odavde. - Kako? - On će nas štititi. Na putu je ovamo. - Misliš da je jedan od njih? - Ne znam, Marija; ne znam da li treba da se uzdamo u bilo koga osim u sebe same. Ali sad je kucnuo čas, moraš da se odlučiš za jedan od dva simbola. Nije mogao da se uzdrži, zagrlio ju je. - Hoću da znaš da...
- Znam - rekla je ona, lica najednom ozarenog. On ju je grlio, nežno je milovao. - Ne, ne znaš. Hoću da znaš da te volim. Volim te kao nikad nikoga. Mnogo si propatila i... - I ti - prekinula ga je ljubeći ga. Migel nije mogao da se zaustavi, bio je potpuno preobražen i obuzet ushićenjem. - Samo što nismo uspeli! Uspećemo zajedno! Posle tolikih lomova, tolikog napora, konačno smo na pragu da uspemo. - Ali će nas ubiti. - Ne, neće! Zajedno možemo sve! Marija, veruj mi, vidim sebe kako starim pored tebe. Ja to vidim, Marija!... Mogu to da vidim! -Ti si lud! - Jesam, lud sam! Lud za tobom, ljubavi! Ali, ja to mogu da vidim... Imaćemo dvoje dece... ne, troje! Studiraće muziku i zvaće se Olga, Pol, Feran, Andreu, Anhel. - To je već petoro! Za Boga miloga! Pa ti si mi potpuno poludeo! - Uspećemo, Marija! Ja to znam... A sada, nazad na igru. Odvojili su se. Marija je prstom pokazivala na monogram, ali je oklevala; potom je pokazala na pentagon, ali se nije usuđivala... - Moraš da se odlučiš, ne možemo dalje da čekamo. A ja ti u ovome ne mogu pomoći... Moraš ti. Hajde, ti to i možeš. Najzad, dok se sva tresla a grlo joj se sušilo, sklopila je oči i odabrala pentagon, simbol mračnih; to je bio njihov simbol, i zato su se i dvoumili. Migel je zaustavio disanje, slepo je verovao u nju makar se i najgore desilo i zauvek se izgubila tajna: on je voli kao nikad nikoga. Polje je popustilo; onda su začuli neznatnu metalnu škripu, kao da je proradio unutrašnji mehanizam šporeta. Iznenada, u donjem delu šporeta, ivica se otvorila uz malo jaču škripu... i kao na feder otvorila se neka vrsta sanduka. Migel je osvetlio njegovu unutrašnjost... Tamo je u platnenoj vrećici, bila tajna. Marija je zavukla ruku i izvadila je. Na samom šporetu razmotala je platno i oboje su videli kamen. Ništa na njemu nije bilo natprirodno. Bio je to običan kamen crnkaste boje; izgledao je kao komad meteorita, ali nije to bio. Znali su da je to kamen koji je Hristos dotakao u Kesariji Filipovoj, onaj koji je on predao Petru, svom učeniku, kad mu je rekao. „Petre, na ovom kamenu sazidaću Crkvu svoju.“ Posmatrali su nekoliko časaka. Potom su na platnu razabrali neke simbole, onda su ga okrenuli i Migel ga je osvetlio baterijskom lampom... Tu je bio Veliki medved, svaka zvezda je imala po jedno slovo grčkog
alfabeta... Ali slovo gama, koje odgovara Sagrada Familiji, bilo je znatno veće, a iznad njega je bio i simbol koji su oni odmah prepoznali: - Pelikan. Poruka je jasna: kamen mora da bude položen kod pelikana u Sagrada Familiji... - rekao je Migel. - Pelikan, simbol Hrista i rozenkrojcera... Raskrvavljena ruža! Tamo treba da stavimo kamen: u hramu siromašnih. U donjem delu platna bila je i jedna rečenica, odlomak koji su njih dvoje takođe prepoznali, a koji je bio deo Pavlove poslanice Korinćanima: Videmus nunc per speculum in aenigmate: tunc autem facie ad faciem. Nunc scio ex parte: tunc autem cognoscam sicut et cognitus sum. - Jer sad gledamo kao pomoću ogledala - u zagonetki, a onda ćemo licem u lice - Marija je prevela i uzviknula: - Dedin epitaf! - Da, Marija, mislim da je Gaudi primio ovu istu poruku i da ju je protumačio. Zato je i podigao veliki hram: po nebeskom obličju! - Zašto? Migel nije imao vremena da joj odgovori, začuli su neki zvuk. Neko je ušao u kuću. Migel je ugasio lampu. Marija je zamotala relikviju istim platnom u kome se nalazila, čvrsto je stisnula pesnicom i tiho upitala: - Da li je to taksista? - Ne znam... Nadajmo se da jeste, on jedini može da nam pomogne da izvučemo živu glavu. Ne možemo ni u koga da se uzdamo, ali ako je neko od Konzola, taj će pravo ovamo... Našem prijatelju nisam rekao u kojoj smo prostoriji. Razumeš? - Pustili su nas da udemo da bismo im razrešili nedoumicu - prisetila se Marija iznova. - Ako je to čuvar koji nas štiti, čekaće nas na vratima. Sačekali su nekoliko časaka. Potom se Migel nečujno popeo sam. Video je nečiju siluetu pored vrata kako čeka. Šapatom je rekao: - Kako na zemlji tako na nebu. Čovek je odgovorio: - Ono što je gore istovetno je onome što je dole... - Treba da je zaštitimo - rekao je Migel. - Vrlo dobro. Sve mere opreza su nedovoljne, zlo vreba... Dok se sve ne ostvari, ona je u velikoj opasnosti. Bio je to zaista taksista, visok i snažan, ali nije uspeo dobro da mu zagleda lice, oko vrata je nosio medaljon koji je pokazao Migelu.
- Ipsilon. - To je moj simbol... Oni su svuda naokolo, ja sam uspeo da se uvučem tako da me ne vide... Ali sada nas je troje. Biće nam teže da se iskrademo... Znaš li kuda treba da odemo? Čovek je pogledao Migela, a on mu je odgovorio protivpitanjem: - Kako ćemo izaći? - Ostala braća će stići svakog časa. Štitiće nas dok budemo pokušavali da se izvučemo. - Koliko ih ima? - Pet - rekao je bez oklevanja i dodao: - Znamo šta treba da uradimo, pripremljeni smo. Na znak jednog od mojih drugova mi ćemo pobeći. - Dogovoreno - rekao je Migel udaljavajući se. - Kuda ćeš? - Po svoju devojku, da joj izložim plan. - Nemojte se zadržavati. Migel je ponovo sišao osvetljavajući pod baterijskom lampom. Ušao je tamo gde ga Marija čekala je. Držao je lampu u ruci i načas, usmeravajući svetlo na jednu pa na drugu stranu, učinilo mu se da vidi nešto čudno, neki odsjaj. Marija je bila ispred njega, i ona je to isto videla. - Migele, iza vrata... On se okrenuo i osvetlio zid iza vrata. Tamo se nalazio veliki oval visok metar i po, izgledao je kao metalno ogledalo pričvršćeno za zid; na ivici je bilo nešto napisano, izgravirano. I Mariju je iznenadio taj predmet, ne seća se da ga je videla ranije. Ćutke su pročitali: Videmus nunc per speculum in aenigmate: tunc autem facie ad faciem. Nunc scio ex parte: tunc autem cognoscam sicut et cognitus sum. - Dedin epitaf, Migele! To su poslednja vrata. To je ista rečenica kao i na platnu kojim je kamen umotan... - Da... To pre nije bio ovde. Može biti da se pojavilo kad je igra kod šporeta pokrenula još neki mehanizam... Čuli su korake, neko je silazio. Migel je uhvatio Mariju pod ruku. - Taksista? - Nije to on. Ovo je bio neko od njih. Prvo mi je pokazao medaljon i to me je zbunilo, pomislio sam da bi stvarno mogao da bude naš saveznik. Ali kada sam ga upitao koliko će nam njih priteći u pomoć, sve mi je bilo jasno.
- Šta ti je odgovorio? - Da će ih doći petorica. A to je nemoguće. Ima sedam vitezova, i računajući njega, ostalo ih je svega četvoro. Konzola je likvidirala ostale, i tvog dedu među njima. - Šta ćemo sad? - Da sledimo uputstva tvog dede pre nego što nas se taj tip dočepa. Ovo je izlaz, kao u Alisi u zemlji čuda - rekao je pokazujući ispred sebe. Pritisnuo je ovalno ogledalo od metala i ono se otvorilo. Čim su njih dvoje prošli, ono se opet zatvorilo uz veliku škripu. Više nije bilo prolaza: vrata su bila zapečaćena. Baterijskom lampom osvetlio je put i video silazno stepenište... Marija je bila veoma uplašena. Sišli su... Začuli udaljene glasove, tupe udarce o metal. Tunel iskopan u podrumu bio je širok dva metra, koliko je bio i visok; uperili su snop svetlosti ispred sebe i videli da skreće nadesno. - Poruka sa platna koje obmotava kamen, Marija... Kad se otvorila igra, sanduk šporeta, čuo sam neki čudan zvuk, ali smo bili zaneti suviše igrom... - Gaudi je sve isplanirao... - Tačno tako... Ovo je tajni izlaz. Čim se mali sanduk otvorio, u pogon je pušten mehanizam poslednjih vrata. I tvoj deda ti je to rekao, Marija... Ovo su poslednja vrata. Sve postaje suvislo.
57. Ko je mogao da pretpostavi da se u jednom podrumu parka Guelj nalazi kripta? Da li ju je Gaudi sagradio? Možda je bila prirodna, možda je već bila tamo? To pitanje ostaje bez odgovora. Očigledno je, inače, da je Gaudiju i njegovom pokrovitelju Euzebiju Guelju bilo veoma stalo da kupe taj plac. Na šestougaonom mozaiku kod ulaza u park, kojeg danas višenema, bilo je ispisano jedno mesto ijedan datum: Reus, 1898... Taj isti natpis, uz šampanjske čaše, nalazi se i u Gueljovoj palati. Kupovina tog rustičnog imanja, na brdu okrenutom moru blizu Tibidaba, čije je ime bilo Kan Muntar dal Dalt, a koje je bilo u vlasništvu Salvadora Samaa, markiza od Marijanaoa, obavljena je u hotelu „Londres“ u Reusu. Gaudi i Euzebio Guelj bili su zaista očarani. Radovi na tom gradu-vrtu započeli su 1900. godine. Od samog početka arhitekt se usprotivio ravnanju brda, poštovao je prirodno okruženje, uklopio se u njega. Migel se svega toga prisećao dok je bacao snop svetla na ogromne fosile koji ukrašavaju veliku kriptu. Oboje su se pitali da li su to vajarska dela ili delo prirode, ali ishod je bio jednako zapanjujući i divotom zadivljujući. Kosturi protoistorijskih životinja podupiru školjke, a iz njihovih žlebova vise stalaktiti; neka vrsta serpentina koje se završavaju petokrakim cvetovima, kao zvezdama... Sve je skamenjeno, ali u bojama različitih nijansi koje se uklapaju u celinu. Tačno u sredini te veličanstvene dvorane ogroman kornjačin oklop obrazuje neku vrstu kapele. Njih dvoje su prošli ispod nje i osvetlili tavanicu. Tu su stali kao ukopani: videli su kako se sa unutrašnje strane oklopa širi bezbroj providnih žila kojima teče voda. Pogledali su sa strane, i stvarno je kapalo. Tada su primetili da je i pod ukrašen gomilom okamenjenih riba koje kao da su obrazovale mozaik. Pošto su izašli ispod oklopa, prenuo ih je zvuk vode. Dah im je zastao od nestvarne lepote... Sa tavanice te nove galerije visio je kostur nekog čudnovatog, velelepnog stvorenja sklopljenih krila, nalik na mumiju. Voda je padala s tavanice stvarajući oko njega male slapove koji su ga činili fantazmagoričnim jer je izgledalo kao da se pomera i kao da ima sopstveni život. Ispod toga, jezerce srebrne vode usled dejstva okolnih stena odražavalo je tu skulpturu ili to prepotopsko biće sa tavanice. Pomislili su da je to džinovski šišmiš. Gaudi je znao da uklopi slepe miševe među ornamente ponekog svog zdanja.
Marija se setila onog na vetrokazu Gueljove palate, ispod krsta, čime je predstavio Hristovu moć nad zlom i pomrčinom. Ali ovo stvorenje bilo je neki izobličeni spoj. Migela je to podsetilo na jednu od Gaudijevih obrnutih maketa od kanapa i tegova koju maestro beše osmislio za Gueljovu kriptu... Nisu mogli da se zadržavaju, treba da ispune misiju; vreme ističe. Imaju manje od dva sata. Prošli su još nekim galerijama sa svakojakim oblicima fosilizovanih životinja po zidovima, podu i tavanici, pri čemu su se ti oblici savršeno uklapali u sve te prirodne lagume, obrazujući tako prostorne celine, galerije ili barokne građevine koje su se skladno prožimale sa raskošnim drvećem od kamena koje je pružalo granje po svodovima pećine; sve to, uz mnoštvo detalja najrazličitijeg lišća, biljaka, egzotičnog voća i okamenjenih ptica. Neke druge jame obrazovala su nemoguća stepeništa kao mermer uglačanih kostiju. Kapiteli, zidni i krovni venci, armature od kostura izumrlih vrsta čine velike paraboloide koji kao galerije nadsvođuju visoke zidove. Nizovi nakrivljenih stubova, svodovi ukrašeni tamnim kristalima. U drugim delovima jame veliki fosili koji su visili s tavanice bili su isprepleteni tako da obrazuju prašumu lijana, kao da kameno korenje goleme šume. U jednoj od galerija imali su utisak da su u utrobi kakve morske nemani. Bezbroj životinja, školjki, riba i drugih stvorova bilo je otisnuto u podu, na tavanici i bočnim zidovima, stvarajući tako džinovski mozaik. Migel je sve to osvetljavao svojom slabašnom lampom, što je još pojačavalo osećanje sićušnosti. Osećanja su im i inače bila uzburkana pred tim čudesnim spletovima, dok su, na primer, posmatrali još jednu vajarsku celinu pričvršćenu uz zid koja se vodoravno prelamala po jami i tako stvarala hirovite oblike životinja, stilizovanih kostura, izduženih kao igle, koji kao da su lebdeli u praznom prostoru. Pećina se odjednom sužavala i onda su pošli nekom vrstom prolaza koji su činili izuzetno visoki bočni zidovi, tako da im se činilo da će pasti, a ipak su čvrsto stajali u ravnoteži koja se protivila svim fizičkim zakonima. Bilo je to arhitektonsko delo izuzetne lepote, zapravo svetilište, katedrala u samoj utrobi života. Sada više nisu imali nedoumica: to je delo prevazilazilo ljudske moći. Čak ni stvaralačka snaga jednog Gaudija, najboljeg graditelja svih vremena, ne može se uporediti sa radom koji je sama priroda tu ostvarila. To je mesto, očigledno, bilo nalazište fosila. Bilo je to svetilište u kome je, po prilici, Gaudi opčinjeno posmatrao svoju veliku učiteljicu prirodu. Dok je išla po toj pećini i razgledala neobične fosilne oblike po zidovima, Marija se setila Hesiodove kosmogonije, setila se legende početka, Geje, majke Zemlje koja je rođila Urana a onda se s njime
spojila da bi bili stvoreni Kiklopi i Titani, među njima i neukrotivi Hronos, Vreme. Hronos je pak ocu odsekao genitalije kosom koju beše napravila njegova majka, Zemlja Geja. Ta pećina kojom prolaze možda je pupak života, Omfalos, sama utroba živog sveta, mesto gde je s neba palo Uranovo seme, novi život koji je oplodio svet, jer evolucija mora da nastavi svoj tok. Hronos je bio još jedan tiranin koji je tamanio svu svoju i Reinu decu. Ali je Rea, kada je rodila Zevsa, da bi ga spasla smrti Hronosu podmetnula kamen zamotan u pelene... Zevs je potom ubio oca i tako okončao tiraniju. Zevs je početak sveta... Bog koji je gromovima i munjama vladao Olimpom. Marija se prisetila da je Zevs izmakao sigurnoj smrti zahvaljujući jednom kamenu... Dok su prolazili pećinom Migel nije razmišljao o grčkim mitovima i o stvaranju sveta. Naprotiv, to nestvarno mesto za njega je bilo kao neki Lavkraftov san, setio se lektire iz rane mladosti, deonice iz knjige, za njega jedne od najupečatljivijih koje je ikada pročitao: U planinama ludila. Vraćao mu se prizor nekog podzemnog mesta, prostranog skladišta školjki i kostiju, nepoznata prašuma džinovskih paprati, gljiva iz mezozoika, skamenjenih šuma palmi, tercijernih palmi i skrivenosemenjača, izumrlihvrsta izkrede, eocena, silura, ordovicijuma... Otvorena vrata ka tajnama zemlje i minulim razdobljima. Na kraju tog prolaza koji se sve više sužavao ugledali su u zidu ovalni otvor. Uputili su se onamo. Migel je uperio svoju baterijsku lampu: bilo je to iskrivljeno kružno stepenište koje se pelo naviše. Peli su se njime dok nisu stigli do jedne potpuno okrugle crne komore. Baterija se polako trošila, ali lampa je još bacala dovoljno svetla da bi se razabrao disk prečnika jednog metra koji kao da je bio uzrezan na zidu, sa metalnom alkom po sredini. - Marija, mislim da je ovo izlaz: pridrži mi lampu. Pokušao je da povuče alku ali nikako nije u tome uspevao. U jednom pokušaju osetio je, međutim, da alka može da se pomeri na jednu stranu. Pritisnuo je svom snagom i kameni disk se takođe pomerio na tu stranu. - Idemo... Držeći baterijsku lampi u ruci, Marija je prva izašla; za njom je pošao Migel. Izbili su u kanalizacioni hodnik koji nije bio mnogo visok, ali su ipak mogli da hodaju uspravljeni. Usmeravali su svetlo na sve strane. - Moramo da nađemo izlaz. Ni dva koraka nisu napravili, kad ih je iznenadio zvuk iza leđa. Kružni otvor, kroz koji upravo behu prošli hermetički se zatvorio i ostao potpuno zakamufliran u zidu. Išli su tako dok nisu našli merdevine od zarđalog gvožđa.
- Ovuda... - rekao je Migel. Izbili su na ulicu kroz šaht koji je tačno izlazio na uglu jedne uličice na Traveseri Dal Dalta. Nisu imali predstavu o vremenu provedenom u tim podzemnim galerijama, ali kad su pogledali na sat ustanovili su da im je ostalo manje od šezdeset minuta dok ne počne da sviće i da se ostvaruje proročanstvo.
58. - Moramo da idemo u gamu, u Sagrada Familiju - rekla je ona vagajući kamen u ruci. Saobraćaj u to doba je redak. Pošli su prema Sagrada Familiji u pravcu mora. Povremeno bi zastali da provere da ih neko ne prati. Bila je to iscrpljujuća trka u kojoj su preteće senke izbijale iza svakog ugla no, napokon, ipak su stigli u katedralu siromašnih. Bili su potpuno iznureni. Migel je nežno poljubio Mariju i rekao: - Sada ja ne mogu da te pratim... Ti treba sama da ostvariš proročanstvo. Potraži pelikana; on će ti pokazati mesto gde treba staviti kamen... - Pelikan? - Da, Marija, dok smo bežali postalo mi je jasno: pogled gavrana na Bogorodičnoj crkvi pokazivao je mesto gde je njen graditelj Gijom od Pariza sakrio kamen mudrosti... U alhemiji gavran označava iskvarenost; čovekovu iskvarenost, jer traži taj kamen zbog pohlepe. Nasuprot tome, pelikan je ptica rozenkrojcera... To je ptica koja sebi otvara srce, obrazujući tako ružu, samo da bi prehranila svoje mlade, zar ne shvataš? To je simbol svetog Isusovog srca!... Srce Lava, spasitelja!... Tamo treba da staviš kamen koji su graditelji odbacili, mada se još ne zna zašto. Ali moraš to da uradiš, a više i nemamo vremena; samo što nije osvanulo. Nikoga nije bilo u okolini. Migel joj je pomogao da preskoči spoljnu ogradu; on je ostao napolju a ona se uputila prema portalu Hristovog rođenja. Opipala je rukom vrata - bila su otvorena. Napolju, na ulici, u tom času se začula škripa točkova nekih kola. Začuli su se i povici i ona se uplašila za Migela. Srce je htelo da joj iskoči iz grudi. Prošla je kroz hram držeći kamen u ruci. Bila je veoma uplašena i rastrojena, ali neka ju je sila vukla napred. Učinilo joj se da čuje glasove, neku vrstu veoma tihog ali i veoma dubokog pojanja. Pogledala je tavanicu: kroz apsidu se ružičasta svetlost zore uvlačila kroz vitraže i širila se po celom hramu obrazujući sled iščezavajućih stubova... Začarana šuma. Osetila je neku vrstu vrtoglavice, čvrsto je stezala kamen. Mora da nađe pelikana. Hodala je kroz šumu kao kroz zemlju senki u potrazi za svetlom, dok nije pala ničice. - Bože, ne mogu više...! Ne mogu više!
Iznenada, iza nje joj jedan duboki glas reče: - Marija, već si stigla, ne očajavaj. Čekao sam te. Ti si izabrana... Marija je za trenutak oklevala. Taj glas ju je osvojio i ona u sebi reče: „Najzad“; onda se okrenula i videla priliku. Bio je to čovek u iznošenoj sivoj mantiji, pokrivene glave i ruku skrivenih u širokim rukavima. Prilika se sporo uputila prema njoj. U daljini se začulo neko graktanje i to ju je uplašilo. - Ne boj se, Marija. Ovde si na bezbednom, niko ti ništa ne može. Prilika zaklonjena kukuljicom stala je ispred nje i izvadila ruke iz rukava. Zrak svetlosti, ili možda prvi odsjaj jutra koje se rađalo, obasjao je njegove ruke u visini srca kao u obliku ruže. - Poveli smo te dovde da bi ispunila delo... Šta misliš, ko ti je otvorio vrata? Marija je čula spoljnu buku koja je unutra stizala već prigušena, i sećala se Migelovih reči: ruža i krst, raskrvavljeno pelikanovo srce, Hristov simbol. Tamo treba da stavi kamen! - Pogledaj moje ruke. Marija je polako prišla. Bila je umorna, strahovito umorna, ali je bila uverena da upravo tamo treba da položi ugaoni kamen. Onda je na rukama videla mrlje crvene kao krv, dok su napola rašireni prsti delovali kao da obrazuju crvenu ružu... - To je otvorena ruža u grudima; ona koju tražiš i gde treba da ostaviš kamen. Marija više nije oklevala, sporim koracima je išla prema monahu. Ali jedan glas, jedan urlik, odjednom se prolomio hramom rastućom silinom i njegov odjek se sudarao sa šumskim stubovima. Zakukuljeni podiže glavu. Tada mu je Marija uhvatila pogled i stresla se. U crnim očima tog čoveka koji je okrvavljenim rukama obrazovao ružu ugledala je užasavajući prizor. Pristizala joj je u pomoć njena prijateljica Taimacu: u tom trenutku se naime setila one tužne legenđe koju im je Taimacu ispričala o ljubavnicima iz Sonezakija što se gube u šumi i sa prvim svetlima novog dana izvršavaju samoubistvo, dok je samo jedan gavran svedok njihove smrti te u njegovom pogledu ostaje odražena ta poslednja slika užasa. U crnom pogledu monaha, Marija je videla svoju i Migelovu smrt. Bio je to jeziv trenutak. Njih dvoje su bili ljubavnici izgubljeni u šumi. Shvatila je da je taj monah - gavran. Znala je da je taj čovek tu da je ubio. Osetila je strahovit bol u grudima, nije mogla da diše, međutim, u sebi je čula Migelov glas, glas dragog dede, a i glas prijateljice Taimacu koja joj je i pokrenula sećanje na legendu kojom je sada razotkrila
gavrana, pticu iskvarenosti... „Marija, imaj vere... Trči.“ Povici su bili sve bliži. Bila je ubeđena da joj to Migel pristiže u pomoć. Odazvala se i ustuknula jedan korak. Monah je od besa skinuo kukuljicu. Pogleda pomućenog od strave, Mariji se učini da ga prepoznaje: to je bio čovekkonzola. Izgovarao je reči na nekom čudnovatom jeziku i graktao kao gavran dok je isukivao veliki mač. Potrčala je što je brže mogla i sakrila se iza jednog stuba, bila je u stravičnom strahu. Monah je nečujno poskočio, kretao se kao mačka, spretno, oprezno. Jednim skokom već je bio iza nje. Ništa ne govoreći, sa zloslutnom grimasom osmeha na licu, podigao je mač... Marija to nije ni opazila, i dalje šćućurena, sa kamenom u ruci i srcem u petama. Od panike se tresla, znojila i preznojavala, pokušavala je da se sakrije od tog krvoloka koji joj beše nestao sa vidika. Instinktivno se okrenula i tada je videla monahove oči podlivene krvlju, videla je njegovo neprirodno lice i izraz mržnje dok je povlačio dršku svog štapa i vadio metalno sečivo kojim je zavitlao nad njenom glavom. Jedan mač se isprečio putanji tog sečiva. Ona se pomakla u stranu i tada je prepoznala taksistu. To je bio onaj džin, njen zaštitnik, na njegovoj odeći, na grudima, bila je velika crvena ruža... svojim mačem on je zaustavio smrtonosni udarac kojim bi joj glava bila odrubljena. Dva mačevaoca su se borila na život i smrt, zveket metala odjekivao je na sve strane, skakali su čas tamo čas ovamo, vođeni nekom neuhvatljivom silom. - Prokleti uljezu! Prvo ću morati da svršim s tobom, pa ću onda da joj sečem glavu. - Dugo sam čekao, Asmodeo. Ali tvoj kraj se bliži. - Vaš plan se nikad neće ostvariti. Promenio si gospodara i to će te skupo koštati. - Izabrao sam jedinog Gospoda koji je dostojan toga da mu se služi. A sada je njegov dolazak blizu. - Ali zato sam ja tu, da to sprečim. Njihovi mačevi su plesali u vazduhu, sekli su dah, kamen je prštao od njihovih nasumičnih udaraca i na sve strane se čula gromovita buka. Poskakujući sve vreme, pokušavali su jedan drugom da zadaju udarac. Šćućurena iza stuba, Marija je posmatrala taj dvoboj na kraju kojeg će jedan od dvojice protivnika dušu predati Bogu ili pak đavolu. Znala je da od toga zavisi i njen život. Asmodeo je uspeo da zada precizan udarac taksisti u rame. Krv je potekla iz posekotine, džin je morao da drži mač obema rukama i to je sada činio samo da bi zaustavio silovite udarce svog neprijatelja. Čovekkonzola se cerekao kao hijena, udarcima mača saterivao je protivnika
prema stubu iza kojeg je Marija drhtala od straha. Kad su već bili bizu, džin nije uspeo da izdrži poslednji udarac, poslednji napad svog neprijateja. Bio je razoružan. Kleknuo je i pogledao Mariju kao da je moli za oproštaj zbog poraza, onda se prekrstio. Čovek konzola mu je jednim udarcem odrubio glavu dok je urlao od radosti. Ona je zgranuta plakala dok joj se taj sotonin sledbenik približavao vičući: - Droljo...! Droljo...! Hajde i ti sa đavolom. Stavio je vrh mača sasvim blizu njenih grudi i kazao: - Zariću ti ga do dna, do dna srca, posle ću uništiti zauvek kamen. Omfalos! Njegov grohot odjeknuo je po celom hramu sred šume od stubova. Asmodeo je video kako Migel dotrčava prema njima s drugog kraja naosa. - Pusti je! - vikao je. Bilo je prekasno. - Ja sam ti ostavio sva vrata otvorena da bi ti obavila posao. Odavno sam mogao da te ubijem, kao tvog dedu ili tvoju prijateljicu Taimacu... Ali ti si mi sve pokazala, ti... A sad ću svršiti s tobom. Došlo je vreme mog gospodara, umri! Čovek konzola snažno je zario vrh mača. Marija je pala nazad i kamen koji je dotle čvrsto stiskala otkotrljao se po podu. Krv je potekla u vidu tankih mlazeva iz grudi, kao velika ruža, ruža krst... - Marija! Marija! - vikao je Migel koji je sada bio na svega nekoliko metara. - Pa dobro, sad ću i s tobom da završim. Migel je obema rukama pokupio mač monaha kome je Asmodeo posekao glavu. Ispunjavao ga je nazadrživ bes, ali je znao da mora da se obuzda. Bes nije dobar pratilac ako zaista želi da izađe na kraj sa tom huljom. On jeste dobar mačevalac, ali taj mač je suviše težak da bi njime rukovao uobičajenom spretnošću... Ugledao je Mariju, plakalo mu se, ona je bila nepokretna, sklopljenih očiju, rana na grudima joj je krvarila. Bojao se najgoreg. Okrenuo se prema svom protivniku i onda ga je prepoznao: -Ti! To si ti! Migel je prepoznao Alvara, iako je izraz njegovog lica bio tako jeziv da je izgledao kao preslikani kip čoveka sa orsinijevom bombom u ruci. Taj ludak bio je Alvaro Kliment; njegov drug iz mladosti; knjižar. Ipak nije moguće, Alvaro je nastradao u požaru koji je zahvatio knjižaru.
Kao da je čitao misli koje su brzo proletale kroz glavu njegovog nekadašnjeg prijatelja, Alvaro Kliment je rekao: - U mojoj knjižari su našli ugljenisanog Bitrua, to je bila poslednja misija koju je obavio za nas. - Ma kakve veze imaš ti sa svim tim? Nikad ne bih u tebe posumnjao... - Zar još ne shvataš? Služim svog Gospodara kao oni svog - rekao je pokazujući na Kristobala. - Ti si oduvek bio nevera, ti si lud za naukom. Ali ja sam otkrio da postoji nešto još nadmoćnije što pokreće svet: užas! Ne mogu da umrem, prijatelju, moram da završim posao koji mi je poverio moj gospodar. A to je da se plan ne ostvari, da se prokleti kamen razbije, i da jednom za svagda satremo vitezove Morije koji su vekovima čekali na svoj trenutak, na ostvarenje svog proročanstva: drugi Hristov dolazak na zemlju. Mene su izabrali da sprečim taj dolazak i da pripremim novo kraljevstvo mog Gospoda! To je svet zasnovan na užasu, na panici; to je neizvestan, proizvoljan, razulareni svet. Svet po meri đavola. Asmodeo je ispustio grohot koji je zvučao kao krik pomahnitale zveri; onda mu je dozvolio, pokretom mača, da priđe Mariji. - Možeš da joj priđeš. Pošto tebe ubijem, odseći ću joj glavu pa ću je poneti kao trofej. - Ne, nećeš! Prvo ću ja tebe ubiti! - rekao je klečeći pored nje, uzimajući je u naručje i prislanjajući je na svoje grudi. Asmodeo se podrugljivo nasmejao. - Bio sam strpljiv; vi ste me doveli dovde. Ja ne bih stigao tako daleko. Mogao sam više puta da vas ubijem, ali ja sam vam prokrčio put jer ste radili za mene. Pokazao si se veoma visprenim rešavajući Zenonov paradoks. Ali Ahil je stigao: sustigao sam te! Asmodeo je nastavio da govori, ali ga Migel nije slušao. Pogledao je raskrvavljene grudi svoje voljene, kao velika crvena ruža; milovao ju je dok joj je raskopčavao košulju. Na grudima je ugledao krvlju umrljan medaljon sa slovom alfa i jednim udubljenjem u sredini. „Alfa će ti spasti život“, prisetio se. Onda joj je prislonio dva prsta na vratnu žilu i ustanovio da nije mrtva: srce joj je kucalo. Medaljom njenog dede joj je spasao život. Pokušao je da prikrije svoju radost: Ahil još nije stigao kornjaču. Marija se sprema da pristupi beskonačnom prostoru i vremenu. Asmodeo se polako približavao sa pretećim sečivom dok je i dalje pričao. U tom času ona je otvorila oči i Migel je privi na svoje grudi vičući: - Mrtva je! Ti si je ubio! - Jesam, dragi prijatelju, obično nikad nijedan udarac ne mogu da promašim, a najgore je to što još ne znaš za šta i čemu služi kamen. - Ne znam, ali zato ćeš mi ti to reći, zar ne?
- Reći ću ti, ionako ćeš umreti, a zaslužuješ da znaš šta vam je bio cilj. Već znaš poreklo kamena, ali ne znaš njegovu svrhu. Gaudi je godinama pravio kartu barselonskog neba i jedan hram: katedralu siromašnih, Sagrada Familiju. Bokabelja, knjižar koji je kupio plac za hram, znao je za to, isto kao i Guelj, njegov prokleti mecena. Gaudi je napravio zvezdanu mapu da bi ona iznova vodila Spasitelja, da pospeši drugi Hristov dolazak na zemlju. Tome služi kamen koji treba da se postavi na određenom mestu Sagrada Familije, i da se u tom trenutku rodi novi Spasitelj. Ponovo će Reč postati meso, a za trideset tri godine, kada Sagrada Familia bude gotova, on će ući u novi Jerusalim, u Barselonu, i Hristovo kraljevstvo će izmeniti lice zemlje... Migel nije mogao da poveruje u to što je svojim ušima čuo. Ipak, sve je počinjalo da se uklapa... - Moraš da mi veruješ. Tako je zapisano. Gaudi, čovek levičarske prošlosti koga smo i masoni i mi bezuspešno zvali u svoje redove, podigao je spomenik svojoj veri. Šta misliš, šta označava Pročelje Rođenja sa svoja troja vrata: Verom, Nadom i Milošću,? Njima će proći siromašni i ljudi dobre volje. Gaudi je to ostavio i napismeno, a mi smo to već znali. On je to i potvrdio: Gaudi je napisao da je spasenje čovečanstva u Hristovom rođenju i u njegovom stradanju. Zato hram i ima dva pročelja koje su tome i posvećena. - Asmodeo je napravio pauzu, a kada je odlučio da nastavi, njegov glas je zvučao pobedonosno. Godinama smo se borili da sprečimo Hristov povratak. Templari su to znali, ali, uz Papinu pomoć, mi smo ih uništili; i katari su to znali, pa smo i njih uništili; i ovi sledbenici teologije oslobođenja to znaju, ali i njima je ugled ukaljan. Godinama se ja, sada Asmodeo, inače Azmodej, ovekovečujem u vremenu služeći silama zla i radeći protiv Stabala Morije, onih sedam vitezova koji treba da kriju tajnu i da bdiju kako bi se proročanstvo ostvarilo. Pa, ako nisi znao, poslednji takav vitez, Marija, tvoja Marija, nosi isto ime kao ona u kojoj se Bog odrazio i umnožio preko Hrista. Zar ti to ništa ne govori? Marija: Ogledalo neba. Zar se ukupna vaseljena ne smatra odrazom božanske suštine? Pa lepo, ali ja sam onaj koji je određen da slomi to ogledalo i da uspostavi novo kraljevstvo: kraljevstvo Tamnog ogledala, onog koji se odnosi na nesreću i na smrt. Ja sam ubio tvog Boga tako što sam sprečio da se vrati, da bih otvorio vrata svom Bogu! Migel je pogledao u šumu stubova u kojoj su se nalazili i izgovorio je odlomak Otkrivenja koji je imao među svojim beleškama: - Crkva je razgranato drvo pod kojim potoci teku. - Jeste... i mi smo na njemu: u katedrali siromašnih... Ti se sad ipak
spremi da umreš. Besno je nasrnuo napred ne bi li i nju i njega proburazio. Migel je predvideo tu reakciju pa je odgurnuo Mariju u stranu govoreći joj: - Probudi se... Potrči... Ostvari svoju sudbinu, Marija... Migel je uspeo da izbegne udarac mačem. Asmodeo je tresnuo mačem o pod, udarac metala o kamen zagrmeo je već i odjekom. Bio je van sebe; gledao je Mariju i Migela, na suprotnim stranama od sebe, i nije znao na koga pre da se ustremi. Za to vreme ona je pokupila kamen i otrčala, dok je Migel sebe isturao između njih vitlajući mačem koji je pripadao Kristobalu. Unezverena, dok je trčala kroz šumu stubova, Marija je osećala bol u grudima. Mora da pronađe pelikana koji je prvobitno trebalo da bude kod trema Rođenja, ali koji ju je sad čekao u zaboravljenom hodniku muzeja Sagrada Familije. Za to vreme Migel je skočio napred držeći mač obema rukama te tako uspeo da Asmodea rani u nadlanicu, gotovo u visini levog ramena ruke kojom je držao mač. Bilo je to dovoljno da maču skrene putanju. Obnevideo od besa i sumanuto urlajući, Asmodeo je odgurnuo Migela kao ranjena zver. Pokušao je da predupredi napad svog protivnika zadržavajući njegov mač obema rukama. Marija beše nestala, ali je Asmodeo znao gde bi mogla da bude, pa je potrčao za njom. Još malo, pa će sve biti gotovo. Vreme stiže svom kraju. Još su se neki glasovi začuli u hramu. - Stoj! Policija! Bio je to Noges, koji je počeo da ih juri među stubovima. Marija beše prešla mali drveni most i sada je brzo išla po unutrašnjosti muzeja sred maketa, starih fotografija, planova i crteža koji pokazuju sve radove što su prethodili samoj izgradnji hrama. Čula je glasove koji su bili sve bliži. I tada ga je videla, sa svoje leve strane, videla ga je pred sobom, raširenih krila. Od pelikana ju je odvajalo svega nekoliko metara i jedna plava traka privezana za dve metalne šipke. Ona je prošla kroz traku, izvadila kamen iz vrećice i prišla ispružene ruke. U tom času se i Asmodeo stvorio. Migel ga je pratio. Marija je primakla kamen srcu pelikana i, upravo u tom trenutku, zrak je ušao kroz vitraže hrama; zrak zlatne svetlosti koja je smesta obasjala pticu, a koja je ujedno pokazivala mesto gde treba da bude stavljen kamen koji su graditelji bili odbacili. - Ne! - očajnički je zaurlao Asmodeo, isprečivši se između pelikana i Marije. Svetlost ga je probila kao užareni mač. Krik koji je usledio bio je
zagrobni. Bio je to krik koji se iz pomrčine izdizao nad tornjevima Sagrada Familije. Tresak propraćen krkljanjem i zverskim graktanjem orio se po celom iako još usnulom gradu, a Asmodeovo telo se razgradilo dok se nije pretvorilo u gomilicu crnkastog praha koji je povetarac razneo po muzeju dok se nije sasvim raspršio. Noges je stajao pored Migela; nepomično, obojica upravo behu prisustvovali Asmodeovom kraju. Marija je klečala na kolenima i obema rukama je dizala kamen prema svetlosti, prema grudima pelikana. Zlatna svetlost ju je okupala. Potpuno ju je obavila i, pred zaprepašćenim očima Migela i inspektora Nogesa, Marija se srušila obavijena tom svetlošću. - Da li je mrtva? - upitao je Noges. - Ne znam - rekao je Migel, grleći svoju najdražu i uzimajući je u naručje. Ona je bila sve... Odavno, zaista odavno nije zaplakao, nije se sećao kad mu se to poslednji put desilo. Sada se, međutim, iz petnih žila upinjao da zaustavi navali suza. U trenu su mu kroz glavu proletele njene slike, prizori poslednjih dana. On nije vernik, pa ipak, to što je proteklih dana proživeo s Marijom otvorilo mu je vrata prema nečemu što još nije uspevao da dokuči... Sve bi inače dao, pa i sopstveni život, ali sada je imao snage još samo da joj posmatra lice, koje kao da se ipak smešilo... Voli je do bezumlja i ta snaga, taj osećaj koji niče iz najdubljeg dela njegovog bića, istisnuo mu je suzu nadanja koja je pala tačno na Marijine usne. Bilo je to čudo. Alfa, beta, gama, delta, ipsilon i zeta zasijali su istovremeno. Jedna svetlost koja je razgrnula oblake obasjala je u noći svih sedam zdanja. S najviše tačke grada neki iznenađeni sugrađani koji su izašli napolje mogli su da vide dva istovetna sazvežđa. Jedno od njih je bilo nad sredozemnim licem Barselone, čije kamenje nebu pokazuje put povratka. Migel sa Marijom u naručju i Noges, izašli su iz hrama. Zlatna prozračnost zaslepljivala ih je i dalje. Izašli su kroz kapiju Rođenja Hristovog preko puta svetlosti do Gaudijeve avenije. Otuda su bacili pogled na hram. Cela Sagrada Familijabila jeveliki, zlatni, plamen; oglasila su se njena zvona i nisu prestajala da zvone. Nikad ranije ne behu čuli takav zvuk. Ljudi su počeli da izlaze na balkone, na prozore, na ulicu. Začas se avenija Gaudi pretvorila u mravinjak ljudi koji nisu mogli čudom da se načude. - Šta je sad ovo? - zaprepašćeno je pitao Noges.
Šta je mogao da mu kaže? Istinu? Sa telom svoje voljene u naručju, nasred avenije Gaudi, zastao je okrenut osvetljenom hramu. Tom hramu, podignutom po nebeskom obličiju, po njegovoj slici i prilici. Katedrali niščih. Potom je pogledao Marijino lice. Bilo je to lice device.
59. Afrika, 2006. „Jedne noći zaustaviće se Kola neba na vrhu brda Fad i iz njih će izaći Zvezdana putnica. Ona će doneti svetlost da osvetli kolibu u kojoj se dete rađa.“ To predanje, oživljavano dahom reči starih, ponavljalo se s kolena na koleno. Glad tokom poslednjih godina, međutim, suše i pošasti, kao i sida, desetkovali su mesno stanovništvo. Malo je onih je koji slušaju okupljeni oko ognjišta, ili oko svetlosti sred naselja. Kržljava deca, žene i muškarci koji ne dožive ni četrdeset godina. Ni tračka nade na njihovim licima, ni znaka beznađa ili nemoći: ništa. Njihova lica ne pokazuju ništa, jer ništa i nemaju, jedino ih predanje održava u životu. Svake noći prepričavaju isto predanje, pokazuju nebo. Najmanji ostaju u njega zagledani širom otvorenih očiju i, gotovo ne dišući, nekoliko časaka u tišini čekaju dugo iščekivano čudo. Ali Kola godinama nastavljaju svojim putem i udaljavaju se dok ne nestanu na nebu. Neki su mislili da je to samo priča, baklja pamćenja jednog naroda koju su njegovi pripadnici i njihovi preci održali upaljenom. Kola su se ipak zaustavila kod brda Fad, na stenovitom vrhu izjedenom vetrom. Te noći trenuci ćutanja bili su kao večnost. Nešto se dogodilo. Stari su ustali ne prestajući da gledaju u zvezde. Nisu mogli da poveruju svojim očima. Došaptavali su se između sebe. Žene su zapevale i zaplesale oko vatre. Nisu imale nikakvu sumnju, ostale zvezde i dalje su se kretale na nebeskom svodu. Ali Kola tu su. Kucnuo je čas. Neobično uzbuđenje ozarilo je sva lica. Najmladi potrčaše, napustiše naručja svojih majki, iziđoše izvan naselja, krenuše u potragu za putnicom. Proročanstvo će se ostvariti. Jedan od staraca tiho je upitao da li su tu svi, da li je neko odsutan. Rekoše mu da se te noći jedna žena sprema da rodi. Tada starac podiže svoj štap i utiša galamu. Dve žene pomažu porodilji. One uvek pomažu pri donošenju novog života na svet. Starac je izdao tačna uputstva. Četiri muškarca, najbolja inače, potrčaše u sva četiri pravca da obnaroduju čudo. Jedan od njih će obavestiti i tri oca iz obližnje misije. Dečija graja se samo uvećavala, isto kao i grčevi porodilje. Tada je iz daljine ugledaše: bila je to Zvezdana putnica: bela žena koja najavljuje proročanstvo. U rukama nosi odlomak zvezde. Deca je opkoliše,
razdragana u svojoj ogoljenoj bezazlenosti. Starci stupiše napred i svojim štapovima pokazaše na kolibu. Svi su čekali napolju, sedeći ispred kolibe. Bela žena uđe. Uđe Zvezdana žena. Starice je i ne pogledaše, jer su bile i previše zauzete oko žene koja se upravo tad beše porodila. Zvezdana putnica odiže sa zemlje malu ploču i tamo položi kamen, postavljajući ga što dublje u zemlju dok je u istom času prvi zrak svetlosti obasjao tu svetsku zabit. Prvi detetovplač izazvao je nezadrživu radost među ostalim seljanima koji su čekali napolju. Oglasiše se bubnjevi. Za tri dana i za tri noći neće stati. Novorođenče, obmotano čistim platnom, položene je na ploču. Potom ga je majka podojila. Ona, ta bela žena, bila je tamo, na nogama. Posmatrala je dete, i sama u čudu. Tek kad su ušla trojica očeva misije, ona se osvestila. Jedan od njih je govorio njenim jezikom pa ju je upitao ko je. - Dolazim izdaleka i zvezde su me dovele dovde, do naselja. - Vi dolazite iz žara jednog predanja nadanja. Znamo za vas već vekovima - odgovori jedan od otaca čije je ime Baltazar. Drugi među belim očevima priđe džipu i otuda donese nekoliko darova. - Ovo vam je od misije - rekoše majci. - Za dete, naravno - dodadoše. - Vi možete s nama, ako tako želite. Vi ste svoj posao obavili - reče otac Baltazar. - Jeste. Vreme je da se vratim kući - odgovori Zvezdana putnica. Proročanstvo se ispunilo. To dete, rođeno u srcu Afrike, u siromašnom naselju zaboravljenom od sveta, u podnožju brda Fad, u oblasti kažnjenoj glađu i bedom jednog dana, za trideset tri godine, ući će u katedralu siromašnih i izmeniće svet.
60. Barselona, 2006. Marija je otvorila oči. Migel ju je posmatrao. Časovima ju je već posmatrao. - Ljubavi, uspela si.
Izrazi zahvalnosti Na prvom mestu želimo svoju zahvalnost da izrazimo Ramonu Konesi iz Agencije Karmen Balseljs, jer je od početka verovao u ovu priču. Bez daljnjeg zahvaljujemo se i svojim suprugama, koje su bile prepuštene samoći dok smo nas dvojica radili na njoj. Zahvalni smo i svojoj deci, u želji da shvate, kao i Alber Kami, da ljudska bića ipak daju više povoda za divljenje nego za prezrenje. Kao i Rakel Hisbert, našoj urednici, a i Antoniju Kintanilji. Isto tako, i sledećim autorima i medijima koji su, svojim delima i prilozima, ovu priču i učinili mogućom, a njihova imena su: Kunzol Balseljs, Žuan Baseguda Nunelj, Hans Biderman, Horhe Luis Borhes, Bertoldt Breht, Hose Kalvo Pojato, Fransesk Kandel, Žuzep Marija Karandelj, Ćavi Sasinos, sveti Jovan od Krsta, Diccionario de Historia de Espana u izdanju „Reviste de Oksidente“, Umberto Eko, Karlos Flores, Fulkaneli, Gustavo Garsija Gabaro, braća Grim, Šavije Guelj, Hesiod, Homer, Horacije, Lovkraft, Ernesto Mila, Hauard Filips, Oriol Pi da Kabanjas, Isidra Pud-Buada, Havijer Sijera, Juničiro Tanisalci, Manuel Tunjon de Lara, „La Vanguardija“, Oskar Vajld.
Zahvalnost prevodioca I Prevodilac je pun zahvalnosti. Pun zahvalnosti, pre svega okolnostima koji od njega čine most. Most među ljudima, počev od razumevanja. Možda Prevodilac i ne zna nijedan jezik do kraja; možda tim više oseča svaku reč; voli i sve tišine u njoj. U ovom slučaju, Prevodilac ipak zna i katalonski, a i način razmišljanja, ne samo ovdašenjeg čitateljstva, već i domaćih izdavača. Zato svoj rad na mostogradnji neće dodatno da poskupljuje još jednom kesicom kikirikija koju bi zauzvrat dobio otvaranjem beskrajnih fusnota - ionako bi one samo opterećivale roman. Roman je, inače, na tragu dobitne kombinacije Da Vinčijevog koda Dena Brauna. S tim što na temu Gaudija ovoga puta nije bilo plagijata. Autori su se samo između sebe posvađali kad su ih velike pare snašle nakon knjige koja je i u SAD sa velikim uspehom prevedena, a sama knjiga u vezi s tamo nekim zanesenjakom koji, kao i naš Tesla, samo zvezde izvan zastava dosledno sledi. Tek, Prevodilac se nakon rada obavljenog u roku koji se od njega već očekuje zdravo za gotovo, iako svakog dana u svakom pogledu sve više i više probija Ginisove rekorde, a za sve manje već pominjane kesice, zahvaljuje upravo izdavaču koji ga je postavio pred ovakav izazov. I šta sad da kažem, osim da je sad već svanulo, ali da mi se pre toga nije ni spavalo. Jer, trebalo je možda upravo na današnji dan prevod i završiti. Neka zvezda na nebu će već znati zašto. U međuvremenu, svi mi možemo i preko gugla - umesto fusnota - da dođemo, ne samo do gljive ili pečurke koja se u narodu zove muhara; pa čak ne ni do tačnih imena i naziva čija transkripcija s jedne strane treba da se povinuje Matičinim pravilima po kojima ono je odomaćeno što se odomaćilo (makar i preko drugih romanskih jezika, pre svega francuskog, dok domaća hispanistika još nije postojala, i to na univerzitetskom stupnju) dok s druge strane tek u padežu ono sve što je pravilno izvedeno može ponekad da zvuči dodatno rogobatno, pri čemu se uvek iznova rešava pitanje kada i dokle uopšte prevoditi značenje pojedinih imena ili naziva: svi mi zapravo možemo, povodom romana koji budi dodatnu radoznalost u vezi sa minulim vremenima sopstvenog đetinjstva, da već i jednim klikom na tekuću elektroniku vidimo i pečurke u kojima su patuljici nekad živeli, i zamkove stvarnih maštovnjaka za opštu budućnost.
Dovoljno je kliknuti, dakle, na Gaudija; na njegova dela; na neke pojave iz neposredne prirode koje se, kao okosnica njegovog graditeljstva, i na nebu - pa i u svima nama - ipak dešavaju na zajedničku radost. Utoliko je Prevodilac i autorima knjige zahvalan, na povodu za novim saznanjima. Zahvalan je na primeru iz knjige, kad niko nikad ne odlazi na spavanje, bar dok ne istera do kraja svoj san. Možda će posle svega i Prevodilac konačno blaženo da zaspi. Pre toga želi i on da zahvali. Mami, tati i deci. Potom prijateljima i drugim rečnicima. Kao i lektorima, naročito kad i sami znaju svoj zvezdani posao. A sad, pošto jutro već sviće kroz moj prozor nad Svetosavskim hramom, ja bih još i čitaocima da izrazim zahvalnost. Na njih je Prevodilac posebno mislio upravo dok je iz jezika u jezik pretakao nazive ulica, parkova, zgrada. Mislio je na to kako će te uzane uličice, te čudesne parkove i te nezaobilazne zgrade moći da pronađu i putujući kroz stvarnost. PS: Prevodilac dodatno zahvaljuje kolegama Đuri Daničiću i dr Emilijanu M. Čarniću na prevodima Starog i Novog zaveta čije je pojedine deonice preuzeo, bez obzira na to što se te deonice već i između sebe negde razlikuju, iako naše Biblijsko društvo stoji iza oba prevodioca. Zahvaljuje im sa najvećim mogućim poštovanjem, pa čak i bez obzira na to što Očenaš i kod jednog i kod drugog glasi suprotno od reči španskog izvornika. Sve je inače prevod prevoda... Silvija Monros-Stojaković
Beleška o piscima Andreu Karansa je pisac i novinar. Sarađuje sa „La Vanguardiom“ i sa drugim štampanim i elektronskim medijima. Napisao je pet knjiga, i za svaku od njih je dobio ugledne nagrade. Esteban Martin je pisac i izdavač. Godine 2001. osnovao je izdavačku kuću Littera Books. Sarađuje s publikacijama za popularizaciju istorije i pored redovnog pisanja za niz novina i časopisa, čest je gost radio programa iz kulture. Gaudijev ključ je njihov prvi zajednički roman i prava za njega su već tražili brojni izdavači iz SAD, Nemačke, Koreje, Poljske, Holandije...
1 Katalonski naziv za renesansu, izgovara se renešensa (Prim.prev.) 2 Huan je španska verzija hebrejskog imena Yohanan, u srpkom Jovan, dakle, misli se na Jovana Krstitelja. (Prim.ur.) 3 „Anđeo Gospodnji“ ili Angelus je pobožna vežba zvonjenja i molitve koja omogućuje slušateljima i moliteljima da se sećaju utelovljenja tri puta dnevno. (Prim. prev.)
