NOCM STR5M DUGO SUNGE
prv p rva a k/ijiga k/ijiga u s e r i ji,, knjiga knjiga dugog sunca sunc a ”
Volf Vo lf Džin Džin
NOĆNA STRANA - DUGO SUNCE Prevod: Nedeljković Nedeljk ović B. Aleksandar Wolfe Gene NIGHTSIDE THELONG SUN, 1993. Serija "Dugo Sunce" (1)
POLARIS 1994 .
1. MANTEJON U ULICI SUNCA
Prosvetljenje se dogodilo Pateri Svili na igralištu; posle toga, više ništa nije moglo biti isto. Kad je, kasnije, govorio o tome - govorio sam sebi, šapatom, u gluvo doba noći, kao što je bio njegov običaj - i jed je d no nom m pril pr ilik ikom om kad ka d j e to ispr is prič ičao ao M ejte ej teri ri M erme er mer, r, ko koja ja j e u isti mah ma h bila i Mejtera Ruža - rekao je da je bilo kao da mu je neko oduvek stajao iza oba ramena istovremeno (iako to, naravno, nije moguće) i posle mnogih godina napetog ćutanja počeo da mu šapuće u oba uha. Veći dečaci upravo su bili postigli još jedan gol, sećao se Patera Svila, i Rog je pružao ruke da još jednom lako uhvati loptu, kad su ti glasovi počeli. Tad je pred njegov pogled izneto sve ono što je dotad bilo skriveno. Malo je koja od tih skrivenih stvari bila shvatljiva; a nisu ni čekale je j e d n a drugu. drugu . On, ml mlad adii Pate Pa tera ra Svila, čeka če kaoo j e (kao (ka o besm be smis isle lena na mehanička figura, navijena) i gledao, spolja, mehaničku priredbu, čiji su se točkovi, oprugama pokretani, zaustavili - visoki Rog pruža ruke prema lopti, njegov sevajući osmeh zaleđen je u večnosti. - mrtvi Patera Štuka mrmlja molitve dok kolje pegavog zeca koga je sam kupio. - u jednoj od uličica koje se odvajaju od Ulice srebra leži mrtva m rtva žena. žena. Okolo, narod tog kvarta. kvarta. - svetlosti ispod svačijih nogu, kao gradovi koji leže nisko na noćnom nebu. (I, oh, topla zečja krv koja natapa hladne šake Patere Štuke.) - ponosite kuće na Palatinu. Palatinu. - Mejtera Mermer se igra sa devojčicama, a Mejtera Metvica priželjkuje da i ona to sme. (Stara Mejtera Ruža se moli sama, moli se Scili Scili Pržećoj, u svojo svojojj palati ispod jezera jez era Limna.) Limn a.) - Perce pada, ne tako lagano kao što bi njegovo ime nagoveštvalo. Odgurnuo ga Rog. On, Perce, još nije opružen po blokovima od brodskog kamena, koji se mrve, iako se smatralo da će brodski kamen trajati do kraja svitka. - Viron, i jezero, usevi svenuli na njivama, smokva umire, nebo otvoreno i prazno. Sve to, i još mnogo šta, divno i užasavajuće, krvavocrveno i živozeleno, žuto, plavo, belo i somotno crveno, sa primesama drugih boja, pa i boja koje on nije nikada video. A ipak je sve to bilo beznačajno. Glasovi su bili važni. Samo ta dva istovremena glasa (mada je on bio siguran da ih je bilo još, ali ali da ih nije nije
mogao čuti), a sve ostalo je bilo samo prazna priredba, koja mu je izneta pred vid jedino da bi on shvatio o čemu je reč, i raširena da bi on video koliko je dragocena, iako se radi njenog blistavog satnog mehanizma malčice poremetio; a on je taj koji mora izvršiti popravku, za to je rođen. Ono preostalo je s vremena na vreme zaboravljao, a ponekad se, ipak, prisećao svega, svih grubih istina zaogrnutih novim izvesnostima; ali nikad nije zaboravljao glasove koji su bili zapravo jedan glas, i ono što su oni (taj jedan) rekli; nikad nije zaboravljao gorki nauk, mada je pokušao, jednom ili dvaput, da ga odgurne od sebe, da odgurne te surove reči koje je morao slušati dok je Pero padao, jadni mali Pero, i dok se vruća zečija krv slivala sa oltara, i dok su Prvi naseljenici ulazili u kuće pripremljene za njih, u ovom dobro poznatom Vironu, i dok se mrtva žena prividno pokretala zato što su dronjci na njoj lepršali poduhvaćeni vrelim vetrom koji je obleteo pola svitka i koji je sve više jač ja č a o i divl di vlja jaoo do dokk se satni meha me hani niza zam, m, nije ni jedn dnog og tren tr enut utka ka stvarn stv arnoo zaustavljen, opet počinjao okretati. "Neće mi se dogoditi neuspeh", rekao je glasovima, ali je osećao da laže, pa ipak je iskusio i odobravanje. odobravanje. A onda. A onda... Njegova levica se pokrenula i otela loptu Rogu iz prstiju. Patera Svila se munjevito okrenuo oko sebe. Crna lopta je poletela kao crna ptica i projurila kroz obruč na suprotnom kraju igrališta. Tresnula je u pakleni kamen, što je bilo praćeno zadovoljavajućim tupim zvukom i praštanjem plavih varnica; odskočila, i proletela kroz obruč ponovo, sada se krećući u suprotnom smeru. Rog ga je pokušao zaustaviti, ali Patera Svila tako je naleteo na njega, da je ovaj ostao opružen, na leđima; uhvatio je loptu ponovo, i zakucao jednako uspešno - još dva prolaska kroz obruč. Monitor je zvonio svojom tronotnom himnom slave; na njegovom istrošenom, sivom licu ukazali su se brojevi koji su značili konačan rezultat: trinaest - dvanaest. Trinaest - dvanaest nije loš rezultat, razmišljao je Patera Svila, uzimajući loptu od Pera i gurajući je u džep pantalona. Veći dečaci neće biti mnogo mnog o razočarani, a manji će biti silno uzbuđeni. Bar jedno od ta dva, naime ono o manjima, već se jasno videlo i čulo. Suzbio je impuls da ih stišava; čak je i podigao dvojicu najsitnijih na ramena. "Nazad na časove", proglasi on. "Svi vi, na časove. Malo računanja će vam dobro doći. Pero, baci Vilusu moj peškir, molim te."
Pero, jedan od krupnijih među malim dečacima, posluša; a Vilus, koji je sedeo na njegovom desnom ramenu, uspe da uhvati peškir, ali ne vešto. "Patera", odvaži se Pero, "ti uvek govoriš da u svemu postoji neki nauk." Svila klimnu glavom, otapka znoj sa lica i protrlja već raskuštranu žutu kosu. Njega je dodirnuo jedan od bogova! I to, Izvanaš; taj, doduše, ne spada u Devetoro, ali je nesumnjivo ipak bog. To je, to je prosvetljenje! "Patera?" "Slušam, Pero. Šta želiš da pitaš?" Ali prosvetljenje je za teodidakte, a on nije takav svetac - nije jedna od onih veselo obojenih, zlatom krunisanih figura u Spisima. Kako može sad da kaže ovoj dečici da je usred njihove igre... "Onda, kakva je pouka iz ove naše igre, Patera?" "Pouka je da treba izdržati do kraja", odgovori Svila, čije su misli i sad bile okrenute Izvanaševom učenju. Jedna šarka na kapiji njihovog igrališta bila je polomljena; dečaci su morali da podignu kapiju i da je ponesu nazad, u zatvoren položaj. I ova druga, koja je pri tom okretanju škripala, sigurno će se polomiti, uskoro, ako on ne preduzme nešto. Mnogi teodidakti nikad ne ispričaju. Tako je, bar, njemu rečeno, dok je učio u sholi. Neki, opet, ispričaju tek na samrtnoj postelji; on je sada, prvi put, osetio da to razume. "Mi smo izdržali do kraja", podseti ga Rog, "ali smo ipak izgubili. Veći si od mene. Veći si nego iko od nas." Svila klimnu glavom i osmehnu se. "Nisam rekao da je jedini cilj pobeda." Rog zausti da još nešto kaže, ali opet zatvori usta. Njegov pogled bio je j e zami za mišlj šljen. en. Svila Svi la na kapiji kap iji spusti spus ti Zlat Zl atno nokr kres esta ta i V ililus usaa sa svojih svo jih ramena i obrisa i telo od znoja, zatim uze svoju crnu tuniku sa eksera o koji ju je bio okačio. Ulica sunca pružala se uporedo sa suncem, što je njeno ime i nagoveštavalo, i bila je, kao i obično u ovo doba, žarko vruća. On nevoljno navuče tuniku preko glave, osećajući miris svog znoja. "Izgubili ste", reče Vilusu, čim je zagušljiva tunika legla na svoje mesto, "kad vam je Rog oteo loptu. Odmah zatim, pobeda je pripala i tebi, i celom našem timu. Šta si naučio iz toga?" Mali Vilus nije odgovorio. Posle nekog vremena Pero, umesto njega, reče: "Da pobeda i poraz nisu sve." Labavi, dugački, crni ogrtač dođe za tunikom i kao da se zatvori oko
njega. njega. "To je dovoljno dobro", reče on Peru. Peru. Dok su petorica dečaka zatvarala kapiju igrališta iza njih, bleda i veoma razlivena senka Letača jurnu duž Ulice sunca. Momci digoše ljutite poglede ka Letaču, a neki od najmanjih počeše da pružaju ruke prema najbližim kamenicama, iako je Letač bio na visini tri ili četiri puta većoj većoj od najvišeg vironskog vironsk og tornja. tornja. Svila je zastao, podigao glavu i zapiljio se u visinu. Bio je prepun stare zavisti, ali se trudio da je suzbije. Da li mu je, među mirijadama skačućih vizija, bio prikazan i neki Letač? Činilo mu se da jeste - ali njemu je pokazano i tako mnogo drugih stvari! Nesrazmerno velika krila, tanka poput gaze, bila su gotovo nevidljiva u bleštanju nezaklonjenog sunca, tako da se pričinjavalo da Letač leti bez ikakvih krila; videle su se njegove raširene ruke i sastavljene noge, natprirodno crno obličje na podlozi od gorućeg zlata. "Ako su Letači ljudska bića", reče Svila prekorno svojim vaspitanicima, "onda je svakako zlo gađati ih kamenjem. Ako nisu, morate imati u vidu mogućnost da oni i u duhovnom svitku, kao i u ovom temporalnom, zauzimaju neko mesto na većoj visini od nas." Kao da se naknadno dosetio, on dodade: "Čak i ako nas uhode, u šta sumnjam." Da li su i Letači postigli prosvetljenje? Da li zato lete? Možda neki bog ili boginja - to bi mogao biti Hieraks, možda, ili njegov otac, vladar neba, Pes - uči svoje miljenike umetnosti letenja? Vrata palestre, uvijena i nagrizena dejstvom vremenskih prilika, nisu mogla da se otvore sve dok Rog nije muški nalegao na kvaku. Svila je, kao i uvek, prvo isporučio Mejteri Mermer manje dečake. "Pobedili smo slavno", reče joj. Ona odmahnu glavom, šaljivo glumeći zaprepašćenje. Njeno glatko, ovalno lice, uglačano do sjaja čestim trljanjem pomoću krpe za prašinu, odražavalo je sunčevu svetlost iz prozora. "Moje jadne devojčice su, avaj, potučene, Patera. Meni izgleda kao da velike devojčice Mejtere Nane postaju iz nedelje u nedelju i veće i brže. Zar se ne bi očekivalo da naša Milostiva Molpa podari veću brzinu i mojim manjim curama? Ali, eto, čini se da neće." "Dok one postanu brže, biće, možda, m ožda, one te koje su velike." velike." "Sigurno je to posredi, Patera. A ja ostajem mala devojčica, koristim svaku priliku da odložim minuende i subtrahende koliko god je moguće, uvek sam raspoložena za priču, a nikad za posao." Mejtera Mermer zaćuta. Njeni čelični prsti, već izlizani od rada, savijali su štap dužine jednog lakta, dok je pogledom proučavala Svilu. "Dobro da
paziš, ovog popodneva, ti, Patera. Sigurno si se već umorio, celo jutro se nešto mantaš tamo gore i igraš sa dečacima. Nemoj sad pasti s krova." On se široko osmehnu. "Gotov sam sa opravkama za danas, Mejtera. Prineću žrtvu posle mantejona - privatno." Stara sestra nagnula je svetlucavu glavu na jednu stranu, tako da je izgledalo da je podigla jednu obrvu. "U tom slučaju, žalim što moj razred neće učestvovati. Smatraš li da će Devetoro biti, bez nas, zadovolj nij nij i tvoj im j agnj agnj etom et om?" ?" Za tren je Svila bio u iskušenju da joj ispriča sve, odmah. Umesto toga, on duboko udahnu, nasmeši se i zatvori vrata. Veći dečaci su, gotovo svi, bili već otišli u sobu Mejtere Ruže. Svila jed je d n im po pogl gled edom om pusti pus ti i ostale. ostal e. M eđut eđ utim im,, R og ostade. osta de. "Mog "M oguu li da razgovaram sa tobom, Patera? Samo minut." "Ako jeste samo minut." Pošto dečko nije odgovorio, Svila nastavi: "Kaži, Rože. Jesam li te faulirao? Ako jesam, izvinjavam se - svakako nije bilo namerno." "Da li je..." Rog zamuče. Gledao je netremice u ispucale podne daske. "Pa, kaži. Ili me pitaj kad se budem vratio. To bi bilo bolje." Pogled visokog dečaka pređe na zid, koji je bio od blatnih cigala, belo prekrečenih. "Patera, "Patera, da lili je istina da će srušiti našu palestru pale stru i tvo tvojj mantejon? I da ćeš morati da odeš na neko drugo mesto, ili da nećeš ni imati gde? Moj tata je to čuo, čuo, juče. Je l' istina?" istina?" "Nije." Rog podiže ka njemu pogled nove nade. Međutim, ovo jednostavno poricanje ostavilo ga je bez ičeg što bi sad rekao. "Naša palestra i naš mantejon biće ovde i sledeće godine, i one posle nje, i one posle toga." Najednom svestan svog držanja, Svila stade uspravnije, poravnavajući i ramena. "Da li je to dovoljno da te umiri? Možda ćemo biti i veći, i bolje poznati. Nadam se da hoćemo. Možda će nam se opet obratiti neki bog ili boginja, kroz naš Sveti prozor, kao što nam se Pes obratio jednom, kad je Patera Štuka bio mlad - ne znam da li će to biti, ali se molim svaki dan da bude. Svejedno, kad ja budem star kao Patera Štuka, narod ovog dela grada imaće još i mantejon i palestru. Ne sumnjaj u to ni za tren." "Htedoh reći..." Svila klimnu glavom. "Tvoje oči su to već rekle. Hvala, Rože. Hvala ti. Znam da te mogu pozvati ako se ikad nađem u nevolji, i znam da ćeš ti učiniti sve što možeš, ne pitajući za cenu. Ali, Rože..."
"Da, Patera?" "Znao sam sve to i ranije." Visoki dečak klimnu glavom. "Tako isto misle i svi drugi klinci, Patera. Ima ih bar dvadesetak za koje znam da se u njih možemo pouzdati. Ima Im a ih možda možd a i više." više." Sad je Rog stajao uspravno kao gardista na paradi. Svila, sa malim šokom uviđanja, uviđanja, shvati shvati da je ta neuobičajena uspravnost uspravnos t samo imitacija njegove, i da Rogove bistre tamne oči nisu mnogo ispod njegovih. "A posle toga", nastavi Rog, "biće i drugih. Doći će novi dečaci, novi ljudi." Svila opet klimnu glavom, sumorno pomišljajući da je ovaj Rog već sada, u svim važnim aspektima, odrastao čovek, štaviše čovek bolje školovan od većine većin e drugih. drugih. "I ne želim da misliš da se ljutim, Patera, zbog onog kako si me oborio. oborio. Jesi me žestoko žestok o tresnuo, ali, ali, to i jeste jes te ono zabavno u igri." igri." Svila odmahnu glavom. "Ne, to je samo ono uobičajeno u igri. Zabavno je kad neko manji prevrne nekog većeg." većeg." "Bio si njihov najbolji igrač, Patera. Ne bi bilo fer prema njima da si igrao ispod svojih maksimalnih mogućnosti." Horn pogleda preko ramena, ka otvorenim vratima Mejtere Ruže. "Moram sad ići. Hvala, Patera." U Spisima je postojao jedan red teksta primenljiv na igru i na pouke koje igra donosi - a koje su važnije, pomisli Svila, od svih što ih Mejtera Ruža može dati; ali Rog je već bio na domak vrata. Svila promrmlja za njegovim leđima: "Ljudi prave terazije, ali bogovi duvaju na lakši tas." Uzdahnuo je posle te poslednje poslednje reči, znajući da je citat došao sekund prekasno, i da je Rog, takođe, u zakašnjenju; da će sad kazati Mejteri Ruži da ga je on, Patera, zadržao; i da će ga Ruža svejedno kazniti, ne trudeći se da dozna da li je to istina. istina. Svila se okrete. Nije imalo svrhe ostajati i slušati to; a ako bi pokušao da interveniše, interveniše, Rog bi prošao još mnogo gore. gore. Kako je moguće da se Izvanaš opredelio za jednog tako spetljanog čoveka? Zar je moguće da bogovi sami ne znaju koliko je on slab i glup? Možda samo neki od njih ne znaju? Zarđala mantejonska kutija za novac bila je prazna, to je on znao; ipak, mora imati žrtvu, i to finu. Roditelji nekog učenika mogli bi mu pozajmiti pet, možda i deset bita; poniženje što mora od tako siromašnih ljudi da moljaka za pozajmicu svakako bi delovalo poučno
na njega. Odlučnost da ovako postupi trajala je sve dok se borio sa vratima palestre; a kad je uspeo da ih zatvori i kad se okrenuo i zakoračio prema pijaci, tu odlučnost odneše suze, više nego jasno zamišljene, dece koja bi ostala bez svoje uobičajene večere od mleka i bajatog hleba. Ne. Prodavci će morati da mu daju na veresiju. Moraće. Da li je on ikada ponudio ijednu žrtvu, makar i najmanju, Onome Izvan? Nikad! Ni jednu jedinu u celom svom životu. Pa ipak, Izvanaš j e sada pružio pružio neograničenu veresiju njemu, na osnovu zasluga Patere Štuke. Ili se, bar, može i tako gledati na stvar. Možda je to najbolje tumačenje. U svakom slučaju, on nikad neće moći da se oduži Izvanašu za toliko znanje i toliku čast, ma koliko se dugo i naporno trudio. Pa, onda, nije ni čudo... Sviline misli letele su napred, a dugačke noge sevale sve brže i brže. Prodavci ne daju nikad nikome veresiju, nijednu paricu. To je tako. Ni augurima; svakako neće dati jednome auguru čiji mantejon stoji u najsiromašnijem delu grada. Međutim, Izvanašu ne smeju ništa da odbiju. Dakle, moraće. Ali on, Svila, moraće čvrsto da postupi s njima, izuzetno čvrsto. Da ih podseti da Izvanaš već smatra da su oni poslednji među ljudima: prema Spisima, on je jednom prilikom poseo jednog prosvećenog, bogatog čoveka i svojeručno istukao nekoliko trgovaca. Iako se Devetoro mogu s razlogom pohvaliti da... Crna civilna letelica nailazila je Ulicom sunca, urlajući, rasterujući pešake, zaobilazeći klimava zaprežna kola i strpljive sive magarce, podižući svojim vazdušnim turbinama zagušljive oblake vruće, žute prašine. "Ej, ti! Augure!" Letelica se zaustavila i spustila na izrovanu ulicu; njeno urlanje se stišavalo ka žalosnom cviljenju. Jedan krupan, mesnat čovek bogataškog izgleda stajao je na putničkom mestu i mahao štapom za pešačenje. Svila povika: "Obraćate se meni, gospodine?" Čovek bogataškog izgleda nestrpljivo mahnu rukom. "Hodi ovamo." "To i nameravam", rerče mu Svila. Mrtav pas koji je trunuo u slivniku nalagao je da bude prekoračen dugačkim korakom; to je podiglo oblak debelih muva sa plavim leđima. "Bilo bi više po bon-tonu da kažete Patera, gospodine, ali ja na to neću obraćati pažnju. Možete me i augurom zvati, ako želite. Jer Vi ste meni potrebni, vidite. Veoma potrebni potrebni.. Jedan bog Vas je poslao meni." meni." Sad je bogatun izgledao bar onoliko iznenađen, ako ne i više, kao Rog kad ga je Svila oborio oborio..
"Potrebne su mi dve - ne, tri karte", nastavi Svila. "Tri karte, ili više. Potrebne su mi odmah, za jednu svetu svrhu. Vi ih možete lako dati, a bogovi će se osmehnuti na vas. Dajte, molim." Čovek prosperitetnog izgleda otapka mlaziće znoja sa čela velikom maramicom boje breskve koja je slala nekakav prejak miris u bitku protiv uličnih smradova. "Pa, ja sam mislio da vama, augurima, vaše Udruženje ne dopušta da se bavite ovakvim stvarima, Patera." "Da prosimo? Ne. Potpuno ste u pravu, gospodine. Pa ipak, eno po jed je d a n pros pr osja jakk na svak sv akom om ug uglu lu - sigu si gurn rnoo znat zn atee šta oni pričaj pri čaju, u, ali to uopšte nije ono što vam ja govorim. Nisam gladan, nemam pregladnelu decu. Ne treba mi Vaš novac za mene lično, nego za jednog boga, i to Izvanaša. Krupna je greška ograničiti obožavanje samo na Devetoro, jer, je r, ja.. ja .... N ijijee bitn bitno. o. Izva Iz vana našš m ora or a dobiti dob iti od mene me ne,, pre zase za senč nčen enja ja sunca, sunca , prikladnu ponudu. To je krajnje važno. Vi ćete svakako pridobiti njegovu naklonost tako što ćete dati pare za žrtvu." "Ja sam hteo..." hteo..." poče čovek koji je delovao kao bogataš. Svila diže šaku. "Ne! Novac - najmanje tri karte, odmah. Ponudio sam Vam izvrsnu priliku da steknete njegovu naklonost. To ste, evo, već izgubili, ali ali još jo š i sad možete m ožete izbeći njegovo nezadovolj stvo, stvo, ali ali samo ako budete delali bez daljeg odugovlačenja. Za Vaše sopstveno dobro, dajte mi tri karte odmah!" Svila koraknu bliže, pomno ispitujući zadriglo, znojavo lice tog čoveka. "Strašne stvari Vam se mogu dogoditi. Užasne!" Prosperitetni poseže rukom ka novčaniku, govoreći: "Ugledan građanin ne treba nikad da zaustavi svoju letelicu u ovom kvartu grada. Ja sam naprosto..." naprosto..." "Ako ste vlasnik ovog letećeg vozila, Vi možete lako izdvojiti tri karte. Ponudiću i molitvu za Vas - mnoge molitve, tako da biste mogli, jed je d n o g dana, da se do domo mogne gnete te..." ..." Svila Svil a zadrhta zad rhta.. Vozač potmulo odbrusi: "E, aj zaćuti, jeote, i pusti Krva da govori, koljaču, bre." bre." Onda Ond a reče reče svome gazdi: gazdi: "Da povezem i njega, Džefe?" Čovek sa imenom 'Krv' odmahnu glavom. Već je odbrojao tri karte i sad ih je držao raspoređene u lepezu; pet-šest odrpanaca stadoše nedaleko od Svile i zablenuše se u svetlucanje zlata. "Tri karte kažeš da želiš, Patera. Evo ih. Prosvetljenje? Jesi li hteo da kažeš da bi mi bogovi mogli omogućiti da se domognem prosvetljenja? Ko o čemu, vi proroci o tome. Al' mene baš briga za prosvetljenje. Trebaju mi neke informacije. Ti reci meni ono što ja želim znati, pa ti dajem sve tri. Vidiš ih? Onda možeš da prineseš tu divnu žrtvu natenane ili uradiš šta god drugo hoćeš s tim parama. A? Slažeš se?"
"Ne znaš šta rizikuješ. Kad bi znao..." Krv prezrivo frknu. "Znam da nijedan bog nije došao ni na jedan prozor u ovom gradu još od vremena kad sam ja bio mlad, Patera, bez obzira na to šta vi kasapi cvilite i zavijate. Više ništa i nije potrebno da znam. Ima jedan mantejon u ovoj ulici, tačno? Na mestu gde Ulica srebra ulazi, pod nekim uglom, u nju? Nikad nisam bio u tom delu ovog kvarta, ali, pitao sam, i tako su mi rekli." Svila klimn klimnuu glavom. "Ja sam augur tamo." tamo." "Znači, matori oteg'o papke, a?" "Patera Štuka?" Svila iscrta znak sabiranja u vazduhu. "Da. Patera Štuka je već više od godinu dana da na kod bogova. Da D a li si ga poznavao?" Prenebregavši ovo pitanje, Krv klimnu glavom, sam za sebe. "Otiš'o u Glavni procesor, a-ha-ha? Dobro, Patera. Nisam ja neki religiozan, niti glumim da jesam. Ali sam obećao mom - hm, jednoj osobi - da ću otići u taj tvoj mantejon i izgovoriti nekoliko molitava za nju. Prineću ja i žrtvu, znaš. Zato što znam da će me ona pitati da li sam to učinio. To ti je j e preko, pre ko, i iznad, izn ad, ove tri kart ka rtee ovde. E, sad. Ima Im a li tam ta m o neko ne kogg da me pusti unutra?" Svila opet klimnu glavom. "Mejtera Mermer ili Mejtera Nana će to sa oduševljenjem učiniti, siguran sam. Naći ćeš obe u palestri, s druge strane našeg igrališta." Svila zaćuta, zamišljen. "Mejtera Nana je pomalo stidljiva, mada je sa decom divna. Možda je bolje da pitaš za Mejteru Mermer, koja će biti u prvoj sobi s tvoje desne strane. Ona bi mogla poveriti jednoj od starijih devojčica rukovođenje ženskim odeljenjem, taj sat ili duže, rekao bih." Krv sklopi lepezu od karata, kao da će ih sledećeg trenutka dati Svili. "Ne oduševljavaju me mnogo ti hemijski ljudi, Patera. Neko mi je rekao da imate Mejteru Ružu. M ožda bih mogao moga o dobiti dobiti nju, nju, ako je još tu?" tu?" "Oh, da." Svila se nadao da mu se u glasu neće odraziti pometenost koju je osećao kad god je razmišljao o Mejteri Mejteri Ruži. "Ali "Ali ona je u odmaklim godinama, gospodine, i mi se trudimo da poštedimo njene jad ja d n e no noge ge ko koliliko ko go godd mo može žemo mo.. Sigur Sig uran an sam da će M ejte ej tera ra M erm er m er obaviti posao na sasvim zadovoljavajući način." "Nema sumnje da hoće." Krv još jednom prebroja svoje karte; njegove usne su se pokretale, a debeli prsti sa mnoštvom prstenja kao da nisu nikako hteli da se rastanu od tananih, sjajnih pravougaonika. "Maločas htede nešto da mi kažeš o prosvetljenju, Patera. Pomenuo si i da ćeš se moliti za mene." "Jesam", reče Svila žustro, "a to sam i mislio. Moliću se." Krv se nasmeja. "Nemoj se mučiti oko toga. Ali radoznao sam, a
osim toga nikad nisam imao prilike da pitam nekoga od vas o tome. Zar nije prosvetljenje manje-više isto što i posednutost duhovima?" "Ne baš, gospodine." Svila poče grickati donju usnu. "Znaš, gospodine, u sholi smo učili jednostavne, prijatne odgovore na sva takva pitanja. Morali smo ih recitovati da bismo položili ispit, a ja sam sad u iskušenju da ih recitujem tebi. Ali te dve konkretnosti prosvetljenje, hoću reći, i posednutost - uopšte nisu jednostavne stvari. Ili, bar, prosvetljenje nije. Ja o posednutosti ne znam mnogo; neki od najcenjenijih hierologa veruju da ona postoji samo potencijalno i da se nikad ne ostvaruje." "Bog, navodno, navuče čoveka na sebe, kao tuniku - tako se priča. Pošto to i neki ljudi mogu, što ne bi i bog?" Gledajući Svilin izraz lica, Krv se još jo š jednom jed nom nasmeja. "Ne veruješ ti meni, a, Patera?" Svila reče: reče: "Nikad nisam čuo za takve ljude, gospodine. Neću N eću reći da oni ne postoje, zato što vi tvrdite da postoje, iako se čini da je to nemoguće." "Još si ti mlad, Patera. Ako si voljan da izbegneš mnogo grešaka, ne zaboravi to." Krv pogleda svog vozača postrance. "Pazi da mi neko od ovih lešinara ne pipa vozilo, Grisone." Grisone." "Prosvetljenje..." reče Svila. Gladio se šakom po vilici, prisećajući se. se. "Meni se čini da bi to trebalo biti lako. Odjednom znaš mnoge stvari koje ranije nisi znao, zar ne?" Krv zastade, gledajući Svilino lice. "Stvari koje ne umeš objasniti ili ti nije dozvoljeno da ih objasniš?" Prođe patrola Garde. Svakom je bila puška o ramenu, a leva šaka na balčaku mača. Jedan pozdravi Krva tako što vrhovima prstiju dotače štitnik svoje veselozelene veselozelen e kape. kape. "Teško je to objasniti", reče Svila Svila.. "U posednutosti čovek uvek uve k nauči nauči nešto, dobro ili rđavo. Tako su, bar, nama govorili na nastavi, mada ja ne verujem... U prosvetljenju, događa se mnogo više. Najviše što teodidakt može podneti, rekao bih." "To se desilo i tebi", reče Krv tiho. "Mnogi od vas kažu da su to doživeli, ali ti to tvrdiš iskreno. Doživeo si, ili veruješ da si doživeo, prosvetljenje. Misliš M isliš da je to stvarno." stvarno." Svila načini jedan korak nazad i nalete na nekog od radoznalaca koji su stajali unaokolo. "Nisam nazvao sebe prosvetljenim, gospodine." "Nije ni bilo potrebno. Slušao sam te. E sad slušaj ti mene. Ne dajem ja j a ove tri kart ka rtee tebi, tebi , ni za tvoj tv ojee sveto sve to prin pr inoš ošen enje je žrtve, žrtv e, nizašta niz ašta.. Ja tebi plaćam da mi odgovoriš na neka pitanja, a ovo je poslednje. Hoću da mi kažeš - ovog trenutka - šta je prosvetljenje, kad si ga doživeo i zašto si
ga doživeo. Evo ih." On opet podiže tri karte. "Reci mi, Patera, i tvoje su." Silk razmisli, pa ih istrže iz Krvove ruke. "Neka bude kako si rekao. Prosvetljenje znači da razumeš sve na onaj način kako to razume i bog koji ti prosvetljenje daje. Ko si i ko su, zapravo, svi ostali. Sve ono što si mislio da razumeš, sad sagledaš sa potpunom jasnoćom, sve u tom jed je d no nom m trenu, tre nu, i on onda da uv uvid idiš iš da do tad t adaa nisi, zapra za pravo vo,, razu ra zume meoo ništa." niš ta." Gledaoci su se domunđavali. Neki su pokazivali prstom ka Svili. Jedan mahnu m ahnu čoveku koji koji je u blizini blizini teglio ručna kolica za prodaju robe i ovaj stade. "Samo u jednom trenu", reče Krv. "Da, samo u jednom trenu. Ali uspomena ostane, tako da znaš da si znao." Tri karte i dalje su mu se nalazile u podignutoj ruci; najednom pomisli da će mu ih oteti neko iz te dronjave gomile oko njega i glatko uvuče ruku u džep. "A kad se to tebi dogodilo? Prošle nedelje? Prošle godine?" Svila odmahnu glavom, pa diže pogled ka suncu. Vide kako tanka crna linija zastora dotiče sunce, upravo u tom trenutku. "Danas. Pre manje od jednog sata. Lopta je - igrao sam sa dečacima, imali smo utakmicu..." Krv odmahnu rukom, odbacujući tu utakmicu. "Tad se dogodilo. Činilo mi se da se sve zaustavilo. Zaista ne mogu reći da li je to trajalo jedan tren, ili dan, ili godinu, ili ma koje drugo razdoblje - i ne verujem da bi ijedna takva procena o trajanju bila tačna. Možda njega zato zovu Izvanaš: zato što on stoji izvan vremena, uvek." "A-ha." Krv dade Svili jedan znak naklonosti, osmeh, ali ne bez gunđanja. "Siguran sam da je sve to dim. Nekakvo sanjarenje. Ali moram priznati da je zanimljiv dim, kad ti pričaš. Nikad ranije nisam čuo tako nešto." nešto." "Nije bilo baš ono što nas uče u sholi", priznade Svila, "ali ja osećam, u srcu da je bilo istinito." Oklevao je. "Hoću reći, ono što mi je pokazano, bilo je istinito. Naime, prikazan mi je deo jedne beskrajne panorame prepune raznih stvari. On je u svakom smislu izvan našeg svitka, ali je i unutra, sa nama, u isto vreme. Mislim da su svi drugi bogovi samo unutra, unutra, ma koliko veličanstveno nama izgledali izgledali." ." Krv slegnu ramenima. Pogled mu je lutao ka publici u dronjcima. "Heh, bar ovi ti veruju. Ali pošto smo mi samo unutra, šta nas briga ako je j e on i napolj nap olju, u, a, Pate P atera? ra?"" "Možda nam nije svejedno ili nam neće biti svejedno jednog dana. O tome još nisam ni počeo da razmišljam." Svila opet diže pogled: zlatni
drum sunca, opružen preko neba, već je bio primetno uži. "Možda će to biti najvažnija stvar u svitku. Mislim da hoće." "Ne vidim kako k ako bi." "Moraćeš da sačekaš pa da vidiš, sine moj - a moraću i ja." Svila još jed je d no nom m zadr za drht htaa kao ka o od hladno hla dnoće. će. "Hteo "H teo si da znaš zn aš zašto za što sam do dobi bioo taj blagoslov, zar ne? To je bilo tvoje poslednje pitanje: zašto bi se nešto tako ogromno dogodilo nekome tako beznačajnom kao što sam ja. To si pitao?" "Da, ako taj tvoj bog dopušta da ikome to kažeš." Krv se iscerio, pokazujući krive zube koji su odavno izgubili normalnu boju; a Svila, iznenada, bez i trunčice svoje volje, vide pred sobom, mnogo jasnije nego što je ikad video ovoga u letelici, jednog drugog Krva, gladnog i uplašenog mladića, punog podmuklih planova, kojii je pre jednog koj jedn og pokolenja bio Krv. Krv. "I uz to, ako ti ne cvikaš, Patera." "Cvikaš?" "Ako nemaš ništa protiv. Ako nemaš utisak da ćeš time prekršiti njegova njegov a pravila." pravila." "A, tako." Svila pročisti grlo. "Ne protivim se ja, ali, isto tako, i nemam naročito dobar odgovor. Zato sam ti oteo tri karte iz ruke i zato su mi i potrebne - to je bar deo razloga. Možda je naprosto posredi to da on ima nekakav zadatak za mene. Ima; znam; i nadam se da je to celo objašnjenje. Opet, pomislio sam da on možda želi da me uništi, pa smatra da mi duguje prosvetljenje pre nego što udari. Ne znam." Krv se sruči nazad u plišano sedište za putnika, opet tapkajući mirišljavom maramicom lice i vrat. "Hvala, Patera. Sad smo se poravnali. Ideš na pijacu?" pijacu?" "Idem. Da mu kupim finu žrtvu, pomoću ove tri karte koje si mi dao." "Platio. Ja ću otići iz tvog mantejona pre nego što se ti tamo vratiš, Patera. Bar se tako nadam. Diži krov, Grisone." Svila uzviknu: "Čekaj!" Krv ustade, iznenađen. Šta je, Patera? Nema Ne ma frke, nadam se?" se?" "Slagao sam te, sine moj - ili sam te naveo na pogrešne zaključke, nehotice. On, Izvanaš, rekao mi je zašto, a ja sam se pre nekoliko minuta, u razgovoru sa jednim dečakom koji se zove Rog i koji je student u našoj palestri, toga setio." Svila priđe bliže, tako da je sad piljio u Krva preko ruba napola podignutog krova letelice. "Zbog augura koji je držao naš mantejon kad sam ja došao. Taj se zvao Patera Štuka. Veoma dobar i veoma pobožan čovek."
"Kazao si da je umro." "Jeste. Jeste, umro je. Ali se molio pre smrti, molio se, iz nekog razloga, baš Izvanašu. Čuli su ga. Njegova molitva je uslišena. Sve je to meni objašnjeno, a sad sam dužan da objasnim ja tebi, jer je to deo naše pogodbe." "Pa onda bi i trebalo da mi bude objašnjeno. Ali što brže možeš." "U svojim molitvama tražio je pomoć." Svila provuče prste kroz nemarnu hrpu kose boje slame. "Kad se mi... kad se neko moli Izvanašu za pomoć, on i pošalje pomoć." "Lepo od njega." "Ali ne uvek - ne, niti često - onakva pomoć kakvu želimo ili očekujemo. Patera Štuka, taj dobri starac, molio se predano. A ja sam ta pomoć..." "Teraj, Grisone." U vozilu zagrmeše naprave za potiskivanje vazduha. Krvova crna letilica se uzdiže nelagodno, prvo zadnjim delom; ljuljanje je bilo zabrinj avajuće j ako. ako. "...ta pomoć koju je Izvanaš poslao njemu, u svrhu spasavanja mantejona i palestre", dovrši Svila. Uzmače jedan korak i zakašlja se, u oblacima prašine koji su se brzo raskrupnjavali. Napola samome sebi, a napola gomili koja je klečala oko njega, on još reče: "Ja ne mogu očekivati pomoć od njega, jer, ja sam ta pomoć." Ako je iko od njih razumeo, to ni po čemu nije bilo očigledno. Kašljući još, on iscrta znak sabiranja i promrmlja kratku formulu blagoslova, koju poče 'najsvetijim imenom Pesa, oca božjeg', a završi pominjanjem 'Pesovog najstarijeg deteta, Scile, pokroviteljke ovog mesta, našeg svetog grada Virona'. Približavajući se pijaci, Svila je razmišljao o ovom slučajnom susretu sa bogatašem u lebdilici. Krv; tako ga je zvao njegov vozač. Tri karte, to je bio daleko, daleko previsok honorar za odgovore na nekoliko jednostavnih pitanja; osim toga, augurima se i ne plaća, nego čovek, ako oseća naročitu zahvalnost, eventualno može dati neki prilog. Tri Tri cele karte; jesu je su li još jo š tu? Zavuče ruku u džep. Prsti naiđoše na glatku, elastičnu površinu lopte. On je izvuče, a sa njom, nehotice, i jednu kartu, koja sevnu na suncu i pade pred njegove n jegove noge. noge. Isto onako munjevito kako je oteo loptu od Roga, on sad dograbi kartu. Ovo je rđav kvart, podseti on sebe, iako u njemu živi tako veliki broj dobrih ljudi. Kad nema zakona, i dobri ljudi kradu: njihova
imovina iščezava, pa zato oni nemaju drugog izlaza nego da i sami ukradu od nekoga. Šta bi mislila njegova majka da je doživela da vidi gde ga je Udruženje uputilo na rad? Umrla je tokom njegove poslednje godine u sholi, još verujući da će on biti raspoređen u neki od bogatih mantejona na Palatinu i da će jednog dana postati Prvi govornik. "Ti tako lepo izgledaš", govorila je, propinjući se na prste da zagladi njegovu buntovnu kosu. "Tako si visok! O, Svilo, sine moj! Moj dragi, dragi sine!" (A on se sagnuo da bi ga ona mogla poljubiti.) Sine moj. Njega su učili da se tako obraća običnim ljudima, nesveštenicima; čak i onima koji su trostruko stariji od njega. Izuzetak su ipak bili ljudi na vrlo visokim položajima u društvu; ali takvi su, najčešće, imali neku titulu koja se mogla elegantno upotrebiti kao zamena, na primer - pukovnik, komisionar, ili čak savetnik, iako Svila nikad nije sreo nikog od takvih, niti imao mogućnost da ih u ovom delu grada ikada sretne. Video je, međutim, zidni plakat sa zgodnim licem savetnika Lorisa, koji je bio sekretar Ajuntamientoa; ali su te crte lica bile donekle oštećene, jer je neki vandal nožem jedanput zasekao i nekoliko puta ubo taj poster. Svila najednom oseti zadovoljstvo što je član Udruženja, a ne političar, iako je majka prvenstveno želela da se on posveti politici. Niko, valjda, ne bi sekao i bušio portret Njegove svetosti, svetosti, Prvog P rvog govornika. govornika. On baci loptu u desnu ruku, a levu zavuče u džep. Tu su kartice: jedn je dna, a, druga, dru ga, treća. tre ća. M no nogo go koji stano sta novn vnik ik ov ovog og kv kvar arta ta rmba rm baće će od dizanja zastora pa sve do mraka - nosiće cigle, slagaće sanduke jedan na drugi, klaće životinje, tegliće kao marva, trčkaraće pod teškim nosiljkama bogataša, čistiće metlom i krpom - za platu od tri karte godišnje. Njegova majka dobijala je šest - dovoljno da jedna žena i jed je d n o dete det e žive živ e pris pr isto tojn jnoo - od neko ne kogg fond fo ndaa u banc ba nci; i; ali taj fond fo nd nik nikad ad nije objasnila, a sa njenom smrću i fond se ugasio. Ona ne bi bila srećna kad bi ga sad videla u ovom kvartu, kako pešači ulicom siromašan kao i veliki deo ovdašnjeg naroda. Ali ona u svakom slučaju nikada nije bila srećna. Njene krupne, tamne oči bile su često blistave od suza čiji uzrok nije bio finansijski, nego neki tajanstveniji; njeno maleno telo potresali su jecaji, koje on on,, Svila, Svila, nikako nije mogao moga o ublažiti. ublažiti. ("O, Svilo! Jadni moj dečko! Sine moj!") On je ovome Krvu govorio prvo gospodine, a kasnije sine moj, a da maltene nije ni primetio prelaz sa jednog na drugo. Ali, zašto? Gospodine - zato što je doleteo takvim vozilom, jasna stvar; samo najbogatiji ljudi mogu sebi priuštiti da budu vlasnici letelica. Posle, sine
moj. "Znači, matori oteg'o papke, a?... Šta nas briga ako je i on napolju?... Lepo od njega." Krvov izbor reči i fraza i njegov maltene otvoreni prezir prema bogovima, nisu bili u skladu sa letelicom; govorio je j e bol bolje je,, dale da leko ko bo boljljee nego ne go veći ve ćina na ljud ljudii u ov ovom om kv kvar artu tu Virona Vir ona,, ali ni približno ne kao povlašćeni, dobro vaspitani čovek koga bi Svila očekivao da vidi u privatnoj letelici. On slegnu ramenima i izvuče tri karte iz džepa. Uvek je postojala mogućnost, i to znatna, da karta (a još pre bit, koji je j e delić del ić karte ka rte)) bu bude de fals fa lsifi ifiko kova vana na.. Č ak j e po post stoj ojal alaa mo mogu gućn ćnos ost,t, ko koju ju Svila priznade sebi, da ovaj čovek bogataškog izgleda ima u svojoj kutijici za karte posebno mesto za lažne. Ali činilo se da su ove tri prave: pravugaonici oštrih ivica, dimenzija dva sa tri palca, sa komplikovanim zlatnim lavirintima koji su zaštićeni prelivom od neke izuzetne materije, praktično neuništive ali ipak gotovo nevidljive. Govorilo se da ako su zlatne šare na bilo koje dve karte podudarne, onda bar jedna od tih karata mora biti krivotvorena. Svila zastade da ih uporedi, a onda odmahnu glavom i produži sa jednakom hitnjom ka pijaci. Ako su ove karte dovoljno dobre da prevare prodavce životinja, onda ništa drugo nije važno, mada će on biti lopov. U tom slučaju: molitva Tenebrozu Tartarusu, starijem Pesovom sinu, zastrašujućem bogu noći i lopova. Mejtera Mermer sedela je iza svih svojih učenica i gledala. Bejaše, jedn je dnom om,, jed je d n o do doba ba kad ka d je j e stajala. stajal a. Isto Is to tako, tak o, beja be jaše še i do doba ba kad ka d su njene nje ne učenice mukotrpno radile sa tastaturom kompjutera, a ne sa kamenim tablicama tablic ama i kredom. A danas, evo, u godini... godini... koja god bila, koja god... god... Nije uspela da pozove svoju hronološku funkciju. Pokuša da se priseti kad joj se to poslednji put desilo. desilo. Mejtera Mermer je u svakom trenutku mogla pozvati potpuni spisak svojih neupotrebljivih ili defektnih komponenti, ali već pet ili pedeset godina nije to učinila. Zašto i čemu? Zašto bi ona - a zašto bi iko? ikad? - još uvećavala količinu jad a koju su bogovi odl odlučili učili da joj dodele? dodele? Nisu li oni dovoljno svirepi, gluvi za njene molitve već toliko godina, toliko decenija i dana i uspavanih, napola zaustavljenih sati? Pes, veliki Pes, on je i bog mehanizama, kao i mnogo čega drugog. Možda je previše zauzet zauze t da bi nju primetio. primetio. Dočarala je sebi sliku: Pes stoji u njihovom mantejonu. Visok kao talus, udovi glatki, izvajani od nekog belog kamena koji ima finiju, sitniju građu nego brodski kamen - oči su mu smrtno ozbiljne, ali ništa ne vide. Plemenito čelo. Smiluj se meni, Pes, molila se ona. Smiluj se meni, smrtnoj devojci koja te sada doziva, ali će uskoro prestati,
zauvek. Desna noga joj već godinama postaje sve ukočenija, ukočenija, a povremeno joj se činilo da i kad sedi ovako mirno... Dečji glas: "Zaspala je!" ...da i kad sedi ovako mirno kao sad i gleda decu gde pišu 'devetnaest manje dvadeset devet' i dobijaju devet, ili 'sedamnaest više sedam' i dobiju dvadeset tri - da i kad sedi ovako mirno kao sad, a vid joj jo j više vi še nij nijee on onak akoo ošta oš tarr kao ka o nekad, nek ad, iako ia ko i sad vid vidii kriv kr ivud udav avee kred kr edas aste te brojeve na kamenim tablama, ako pišu krupno, a sva deca tih godina pišu krupno, iako imaju bolji vid nego ona... Da, da, da joj preti pregrevanje, stalno, još veće, bar kad je vrućina. Pese, veliki Pese, bože neba, sunca i oluje, daj sneg! Hladan vetar daj! Vidi kakvo leto, beskrajno, nema snega, nema jesenjih kiša, a već im prolazi sezona, već smo maltene u dobu snega, a snega nema. Vrućina, prašina, oblaci svi prazni, žute maglice. Pa o čemu razmišlja taj Pes, Gospod Pes, muž žitorodne Ehidne i otac sedmoro? Jedna devojčica: "Zaspala je, gledajte!" gledajte!" Druga: "Ja mislila oni ne spavaju." Neko kuca na vrata palestre, ona vrata sa Ulice sunca. "Ja ću!" ću!" Bio je to Zlatoglavin Zlatogla vin glas. "Ne, ja ću!" Ratelin. Mirisni, beli cvetovi i oštri, beli zubi. Mejtera Mermer se udubi u meditaciju o imenima. Cvetovi, ili bar nekakve biljke, za biološke devojčice. Životinje i životinjski proizvodi za biološke dečake. Metali ili razne vrste kamena, za nas. nas. Obe u glas: "Pusti mene!" Nj eno staro ime im e bilo je... Njeno Nje no staro ime... ime... bilo je... Tresak. Oborile stolicu. Mejtera Mermer ustade kruto, držeći se jed je d no nom m ruko ru kom m za prozo pro zors rski ki okvir. "Ovo "O vogg tren tr enut utka ka da ste pres pr estal talee s time!" Mogla je u svakom trenutku pozvati kompletan spisak svojih neupotrebljivih i defektnih komponenti, ali se već oko stotinu godina nije odlučila da to učini. Međutim, s vremena na vreme, uglavnom kad je j e keno ke noba ba leža le žala la na noćnoj noć noj strani, stran i, izva iz vann svetlo sve tlosti sti du dugo gogg sunca, sunca , ta lilist staa je iskrsavala u njenoj svesti sama od sebe, nepozvana. "Akvifolija! Razdvoj te dve, dok se ja ne naljutim!" Mejtera Mermer je pamtila i kratko sunce: disk narandžaste vatre. Činilo joj se da se glavna prednost tog starog sunca očitovala u tome da se pod njegovim zracima nikad nijedna lista i nijedan ekranski meni
nisu pojavljivali nepozvani. Obe uglas: "Sestro, htela sam..." "E pa neće nijedna nije dna od vas dve", odvrati odvrati im Mejtera M ejtera Mermer. Još jedno kucanje, preglasno za čukljeve od kosti i kože. Mora ona, i mora da požuri, inače bi moglo da se desi da Mejtera Ruža pođe da otvori vrata, a to bi onda bio povod za žalbe koje bi potrajale duže nego sneg. sneg. Ako A ko uopšte dođe taj taj sneg, sneg, već jednom. jednom . "Idem ja sama. Češljo, ti upravljaš odeljenjem dok se ne vratim. Postaraj se da svako radi svoj posao. Svako, bez izuzetka." Da bi završnim rečima dala veću težinu, Mejtera Mermer sačeka najduže što je j e smela. smela . "Oče "O čeki kiva vaću ću da im imen enuj uješ eš one ko koje je su se rđa r đavo vo po pona naša šale. le."" Jedan dobar korak ka vratima. U njenoj desnoj nozi postoji taj aktivator koji hoće da se zaglavi ako ostane sasvim neupotrebljen sat ili više vremena; ali sad kao da radi maltene dobro. Još jedan korak. Evo, jo š jeda je dan. n. D ob obro ro je, je , do dobr broo je! Pese Pe se,, hv hval alaa ti. Pređe u hodnik, stade da oslušne nema li odmah nekog nereda u učionici, pa othrama hodnikom do ulaznih vrata. Neki krupan, mesnat čovek bogataškog izgleda, visok maltene kao Patera Svila; taj je lupao po drvenim pločama ulaznih vrata, i to izrezbarenom ručkom svog štapa za šetnju. "Neka ti svaki bog bude naklonjen jutros", reče Mejtera Mermer. "Kako ti mogu biti na usluzi?" usluzi?" "Zovem se Krv", reče taj čovek. "Razgledam imanje. Već sam video bašte i to sve, ali zgrade su zaključane. Želeo bih da me provedeš kroz njih, a i ovu da mi pokažeš." "U našu kenobu ne mogu te pustiti nikako", reče Mejtera Mermer čvrsto. "U stambeni deo ne možeš sam. Rado ću ti pokazati naš mantejon i našu palestru - ako imaš opravdan razlog za svoju želju da ih razgledaš." Krvovo lice postade još crvenije. "Proveravam u kakvom su stanju zgrade. Koliko sam ja spolja video, na svima njima mora dosta da se radi." Mejtera Mermer klimnu glavom. "Bojim se da je to sasvim tačno, mada mi ovde činimo sve što možemo. Patera Svila je opravljao krov mantejona. To je bilo najhitnije. Da D a li je istina..." istina..." Krv je prekide. "Kenoba - to vam je ona kao kućica koja izlazi na Ulicu srebra?" Ona klimnu glavom. "Stambeni deo, to vam je ono gde se sastavljaju Ulica srebra i Ulica sunca? Mala, sa tri ugla, ugla, u zapadnom delu bašte?" bašte?"
"Tako je. Da li je, dakle, istina da će čitavo ovo imanje biti prodato? To su neka deca govorila." govorila." Krv je pogleda ispitivačk ispitivački. i. "Da lili je Mejtera Ruža R uža čula za to? to?"" "Pretpostavljam da je čula takva govorkanja, ako to pitaš. Nisam s njom razgovarala o tome." Krv klimnu glavom; bilo je to sasvim malo naginjanje glave napred, koje verovatno ni sam nije primetio. "Nisam rek'o onom vašem kasapinu sa glavom k'o kučina. Izgledao je kao neko ko bi mog'o da pravi probleme. Ali ti reci Mejteri Ruži da su govorkanja istinita, jesi čula? čula? Reci joj da je već prodato, sestro. sestro. Prodato Proda to meni." Pre nego što sneg poleti, nas ovde neće biti, pomisli Mejtera Mermer, čuvši budućnost, svoju i svih njih, u Krvovom tonu. Otići pre zime. Nastaniti se na nekom drugom mestu, gde će Ulica sunca biti samo uspomena. Blagosloveni sneg, da ohladi njene butine; ona dočara sebi sliku kako sedi nepomična, a u krilu joj leži nanos svežeg, tek napadalog snega. Krv reče: "I reci joj moje ime."
2. ŽRTVA
Kao i svakog dana osim scildanima, na pijaci je bio opšti krkljanac, i to 'od podne pa dok sunce ne bude najtanje što biti može'. Ovde je bio izložen na prodaju ili trampu svaki proizvod vironskih njiva i bašta: jam ja m , strela str elasti sti ko kore renn i brdsk brd skii krom kr ompi piri; ri; crni luk, ljut ljutika ika,, prazilu pra ziluk; k; bundeve žute, narandžaste, crvene i bele; asparagus, pregladnelo željan sunca; pasulj crn kao noć ili pegav kao lovački pas; trava potočarka, toliko mokra da se iz nje voda cedi, doneta iz sve plićih rečica koje hrane jezero Limnu; zelena salata i sočno zelenilo stotinu vrsta; vatreni biberi; pšenica, proso, pirinač i ječam; kukuruz žuti, beli, plavi i crveni. Sve se to presipalo, jedno jed no je curilo, curilo, drugo se prelivalo, prelivalo, iz ćupova, vreća, košara - mada je Patera Svila zapazio, sa nezadovoljstvom, da su cene više nego što ih je ikad ranije video, kao i da su mnogi klasovi žita zakržljali i krezubi. Uprkos suše, bile su tu i urme, i grožđe, pomorandže i limunovi, kruške, papaje, narovi i sitne crvene banane; angelika, miloduh, sladić, cicel, kardamom, onajz, bosiljak, mažuran, divizma, peršun, kamenika i desetine drugih trava. trava. Ovde su parfimisti mahali visokim perjanicama sušenih stepskih trava, da bi rasuli kroz pregrejani vazduh mirise koji navodno odgovaraju ovom ili onom, i svakom zamislivom, ženskom imenu; ti miomirisi ratovali su protiv ukusnih aroma mesa na roštilju i klobučavih čorbi, ali i protiv smradova ljudi, i zveri, i izmeta ljudi i zveri. Goveđe polutine i cele mrtve svinje visile su ovde sa kula od kovanog gvožđa surovog izgleda; a tu je (kad je Svila skrenuo levo, tragajući za prodavcima živih ptica i životinja) bila i bogata jezerska žetva: ribe širom razjapljenih usta, srebrnih bokova i izbuljenih očiju; dagnje; puzave žive jegulje; trzavi crni rakovi sa hvataljkama nalik na makaze za potkresivanje žbunja, sa očima poput rubina i debelim repovima dužim od jednog pedlja; sumorne sive guske i patke bogato odevene u smeđu, zelenu, crnu i onu čudnovatu plavu boju koja se tako retko viđa ma gde drugde, da je dobila ime pačja plava. Stolovi na rasklapanje i debela polihromna ćebad bejahu rašireni po ugaženoj ali neravnoj zemlji, a na njima narukvice, ukrasne igle, bleštavo prstenje, slapovi ogrlica, elegantni mačevi, ravne kame sa drškama od retkih vrsta tvrdog drveta ili od obojene štavljene kože, pa čekići, sekire, renda i trlice. Iako se žurno probijao kroz gomilu, u čemu su mu znatno pomagali visina, njegova pozamašna snaga i sveštenički status, Svila je ponegde i zastajao: ovde nervozni zeleni majmun vadi, za jedan bit, ceduljicu na
kojoj je predskazana tvoja sudba, tamo tkalja stara samo osam ili devet godina pravi desetohiljaditi čvor na tepihu, pri čemu njene ruke rade, čini se, bez ikakve veze sa ravnodušnim, praznim, malim licem. Povremeno je, gurajući se napred ili stojeći, zavirivao duboko u oči ovih koji su došli da kupe ili prodaju; trudio se da zaviri i u njihova srca. Podsećao je sebe (kad god je to bilo potrebno) da sve njih Pes veoma ceni i voli. Veličanstveni Pes, koji shvata daleko više nego što smrtnik može; on smatra da je ova izbledela domaćica sa korpom o ruci dragocenija nego ijedan kip od slonove kosti; i da je ovaj zlovoljan, rošav dečak (tako je Svila o njemu razmišljao, mada je ovaj bio samo godinu-dve mlađi od njega) koji se vrzma gledajući da ukrade neku minđušu ili jaje, vredniji nego sva roba koju svi takvi momčići, zajedno, ikada mogu ukrasti. Pes je sagradio ovaj svitak za ljude. Nije napravio muškarce, žene i decu da bi popunio svitak. "Danas uhvaćeno!" povika pet-šest glasova. Dobrom voljom Molpe Melodiozne, ili prostom slučajnošću, posle nebrojenih ponavljanja, povikali su ovo maltene savršeno uglas. Svila pođe za tim zvukom i nađe se među onim prodavcima koji su mu bili potrebni. Jeleni sputanih nogu ovde su se propinjali i bacakali; njihove blage, smeđe oči bile su podivljale od straha. Ogromna zmija uzvijala je pljosnatu, zlonamernu glavu, šišteći kao čajnik na peći; živi lososi pljuskali su i gutali vodu u mutnim rezervoarima sa staklom na prednjoj strani; svinje su hrnjkale, jag ja g n jad ja d blejal ble jala, a, pila pi ladi dija ja j e ko koko koda daka kala la,, a ja j a rci rc i su se šetkali šetka li tamo ta mo-a -am m o, gledajući prolaznike radoznalo, ali i sa oštrim nepoverenjem. Koja bi od ovih životinja, i da li ijedna, bila prikladna kao žrtva-zahvalnica Izvanašu? Tom usamljenom, maglovitom bogu, tajanstvenom, dobrodušnom i strogom, čiji je saputnik on, Svila, nedavno bio, tokom jed je d n o g razd ra zdob obljljaa ko koje je kao ka o da je j e traj tr ajal aloo krać kr aćee od tren tr enaa i duže duž e od vekov vek ova. a. Svila Svila je sad stajao nepomičan na rubu uzavrele gomile, natisnut jednom nogom uz neoguljena brvna od kojih je bila načinjena ograda za jarce, i preispitivao celu zalihu svog prašnjavog znanja, sticanog uz toliko truda tokom osam godina u sholi; ali nije našao ništa. S druge strane ograde sa jarcima, jedan jasno obeleženi mladi magarac kaskao je u krug, menjajući smer kad god bi njegov vlasnik pljesnuo rukama; a na gazdin zvižduk izvodio je naklon (jedna prednja noga ispružena napred, široko čelo pritisnuto u prašinu). Takva uvežbana životinja, pomisli Svila, bila bi svakom bogu veličanstvena žrtva; ali cena ovog magar m agarca ca pre će biti biti trideset tride set karata, nego tri. tri. Jedan ugojeni vo podseti ga na čoveka bogataškog izgleda, zvanog Krv; uz dugo i tvrdo pogađanje, Krvove tri karte mogle bi kupiti ovog
vola. Mnogi auguri odaberu takvu žrtvu kad god mogu, jer ono što bi ostalo posle prinošenja bilo bi dovoljno da kuhinja u palestri bude bar nedelju dana puna i da se Mejtera Ruža, Mejtera Nana, i on sam, najedu 'kao komisija' svakog od tih dana, iznova; ali Svila nije mogao poverovati da će ta osakaćena, u štali tovljena životinja, ma koliko raskošna, prijati ma kom bogu. On sam je retko kad jeo meso, ma koje vrste. Jagnjad, sasvim crna za Stigijca Tartarosa, za Hieraksa Smrtonosnog i za Sumornu Feju, a najčistije bele boje za preostale iz grupe Devetoro, bejahu žrtve najčešće pominjane u hrazmološkim spisima; ali on je već nekoliko puta nudio takve žrtve, žrtve, pa ipak nije privukao nijedno božansko prisustvo u njihov Sveti prozor. Pa kakva bi to zahvalnost bila, žrtvovati jed je d n o jag ja g n je - ili čak ča k celo cel o stado sta do takv ta kvee jagn ja gnja jadi di,, j e r K rvov rv ovee tri karte ka rte su omogućavale da se kupi veliki broj njih - skrivenom bogu koji je, i bez ikakvog podmićivanja, njemu ukazao toliku naklonost danas? danas? Eno majmuna sa psećom glavom koji je dresiran da svome vlasniku osvetljava put buktinjom ili fenjerom i ujedno (bar prema reklami, nepismeno sastavljenoj, na plakatu ispred majmuna) da brani gazdu od razbojnika i ubica. Taj bi koštao gotovo isto kao magarac. Svila odmahnu glavom i pođe dalje. Iznad glava svih njih prelete spokojno Letač, možda onaj isti. Njegova tanana krila sad su bila vidljiva, a telo mu je bilo tamni krst naspram sunčeve trake koja se počela zamračivati. Robusni bradonja pored Svile zatrese pesnicom ka nebu, a nekoliko drugih ljudi progunđa kletve. "Niki nikad kišu ne vole", izjavi najbliži prodavac živih životinja filozofski, "al jope jo pett svaki oće da jede." Svila klimnu glavom, izražavajući saglasnost. "Bogovi se osmehuju na nas, sine moj, ili je bar tako zapisano. Ali čudo je da nam se ne smeju na sav glas." "Da l' misliš da nas oni stvarno špijoniraju, Patera, ko što Ajuntamijento uvek kaže? Il donose kišu? Kišu i oluju, govorijo je moj stari ocko, a i njegov pre njega. Ja sam primetijo da to često bude. Pes Svevišnji Svevišnji dobro zna da trebamo trebam o kišu ovih dana, dana, još jo š kako." "Ja to zaista ne znam", priznade Svila. "Danas sam, oko podne, video jednog, a evo kiše još nema. A što se tiče osmatranja Virona, šta bi to Letač mogao videti što ne može bilo koji putnik iz inostranstva?" "Ništa, kolko ja znam." Prodavac pljunu. "A i ovo kažu da donosi kišu, Patera. Aj pa da uspe danas. Ti si dobru žrtvu tražijo, a?" Na Svilinom licu se verovatno ocrtalo iznenađenje, jer se prodavac
široko osmehnu, otkrivajući polomljen prednji zub. "Znajem ja tebe, Patera - stari mantejon na Sunčevoj. Al si danas prošo pored one ovce ko ništa. Sigurno ti nisu radile poso." Svila se trudio da izgleda ravnodušno. "Prepoznaću ja onu pravu životinju čim je vidim." "Tako je, tako je, zato evo vidi moju." Prodavac diže jedan prljavi prst. "Ne, čekaj malo. Prvo da te pitam - ja tebe - nešto. Ja nisam ništa učen, Patera, al, pitam: je l' nije dete najbolja žrtva? Najbolja koju može čovek, pa i ceo grad, da ponudi bogovima? Najbolja i najveća?" Svila slegnu ramenima. ramenima. "Tako je pisano, ali ali ni najstariji ljudi ovde ne pamte da je takvo žrtvovanje podneto. Mislim da ja to ne bih mogao učiniti, a u svakom slučaju zakonom je zabranjeno." "E to je ono što sam teo da rečem!" Kao zaverenik, prodavac podozrivo pogleda oko sebe. "Onda, šta je najbliže detetu, a? Al ipak po zakonu? Šta je to, pitam ja tebe Patera - pošto smo ti i ja odrasli ljudi, nismo derištad - šta je ono što pola gospojica na Palatinu hrane onako, usput? Katahrest, je l' nije?" Teatralnim pokretom prodavac zavuče ruke pod izmrljano crveno platno kojim je bila prekrivena njegova tezga i izvuče nevelik žičani kavez u kome je bio jedan katahrest narandžaste i žute boje. Svila nije bio nikakav poznavalac tih životinja, ali mu se činilo da je to jedva nešto više od mačeta. Prodavac se nagnuo napred, a njegov glas se stišao do rapavog šapata. "Ukraden, Patera. Ukraden. Inače ga nikad ne bi mogo da prodam tebi, za samo..." On liznu usne; njegov nemirni pogled odmeri Svilinu iznošenu crnu mantiju i zadrža se na njegovom licu. "Za samo šes male kartice. A on govori. Ide ponekad i na zadnje noge, a jelo uzima uzim a sas prednje. prednje. Ko K o pravo dete, dete, ama am a baš ko pravo. Će da vidiš." vidiš." Gledajući duboko u katahrestove plave oči, koje kao da su se topile (jer su se izdužene zenice, prilagođene noćnom gledanju, naglo sužavale u sunčevoj svetlosti), Svila je maltene mogao poverovati u ovo. Prodavac vrhom prsta oproba vrh dugačkog noža. "Jesi zapamtijo ti ovo, a, Tik? Ako jesi, ajde da zboriš ka ti kažem, i da ne begaš ka te pustim." Svila odmahnu glavom. Ako je i video tu kretnju, prodavac ju je prenebregao. "Reci kupi. Reci za časnog augura, Tik. Reci kupi!" Gurnuo je nesrećnog malog katahresta katahre sta vrhom noža. "Reci, "Reci, bre!" bre!" "Ma, "Ma, nema ne ma veze", reče Svila umorno. "Neću ga kupiti. kupiti.""
"Mogo bi fino da gi prineseš na žrtvu, Patera. To ti je najbolja žrtva, a da je po zakonu. Šta reko ja? Sedam karte? Evo, ću da spustim na šes, al samo danas. Samo šes, jer sam čuo dobre stvari o tebi pa se nadam i ubuduće da dobro sarađivamo." Svila opet odmahnu glavom. "Reko sam da je Tik vruć, a? Peče! Da nisam pritego momka koji ga je j e uzo, uzo , ne bi nika ni kadd do dobij bijoo Tika Ti ka tako ta ko jeft je ftin ino. o. Prič Pr ičoo sam mu da će ga otkekam kod zelembaći, i tako to." "Svejedno je to", reče Svila Svila.. "Zato će ga dam stvarno pošto-zašto. Evo, pet kartice, Patera. Evo prođi - a ti pričaj, zabušantu jedan mali, pričaj! - evo prođi celu pijacu, pa ako nađeš katahresta jeftinije, ti ga tamo kupi i ja ti dam pet kartice za njega. Evo, da kažemo, pet kartice. Ni upola tako dobrog neće nađeš, ni da pipneš, za pet kartice. To ti ja obećajem, a ja sam čovek koji nikad nije prekršijo obećanje. Evo nek ti kaže ko god oćeš." "Ne, sine moj." "Trebaju mi pare, mlogo sam u krizi, Patera. Valjda ne bi trebo to da govorim, al evo. Čovek mora da ima pare da bi kupovo životinje koje će posle da prodaje, je l' tako?" Njegov glas se još jednom stiša, tako da je j e sad bio bi o jed je d v a čujan. čuja n. "Ja sam ulož ul ožijijoo pare pa re u neko ne koliliko ko ladnih la dnih.. Znaj Zn aješ eš na šta mislim, Patera? Ladni. Al oni se ugrejali i ukvarili pre nego što sam mogo da ih premestim. Zato, evo šta će da ti kažem - ja tebi: pet, al jed je d n u kart ka rtic icuu da piše pi šem m o kredom kre dom.. A? Četri Čet ri odm odma, a, a peta pe ta kad ka d se vidi vi dim mo drugi put, a to će da bude na sledeći molpindan, posle ovog scildana, Patera, ja bi se nado." nado." "Ne", ponovi Svila. "Tica", "Tica", reče mali katahres ka tahrestt razgovetno. "Daa tica, tii los covek." covek." "Nemoj ti meni da sam ja loš čovek." Prodavac zavuče vitko sečivo između žica kaveza i vrhom pritisnu majušni ružičasti nos katahresta. "Velečasnog ne zanima nikakva loša ptica. Bre, sisanče jedno buvljivo." On diže pogled pun nade ka Svili. "Dal te ipak zanima, Patera? Ptica. I to koja govori. E, sad, ne izgleda baš k'o dete, šta ćemo. Al dobro zbori - vredna životinja." životinja." Svila je oklevao. oklevao. "Losa, losa tica", reče mu 'mače' iz kaveza zlobno, hvatajući prednjim šapicama žice. "Tuu!" Poče tresti žice; majušne crne kandže, oštrije od čioda, sad su se mogle videti na vrhovima belih, paperjastih prstiju na šapicama. "Losa tica!" ponovi mali katahrest. "Los kuun!" Nijedan bog nije progovorio kroz Sveti prozor u mantejonu u Ulici sunca još od vremena mnogo pre Svilinog rođenja. Ovo je, sad, bio
božji znak, nesumnjivo: jedna od onih proročkih fraza koje bogovi, načinima za koje se običan smrtnik ne može ni nadati da će ih ikad razumeti, ubace, pokatkad, i u najbanalniji govor. Najsmirenije što je mogao, Svila reče: "Pahhh. Ajd pokaži mi tu tvoju pticu koja govori. Kad sam već tu, bar da vidim." Diže pogled ka suncu koje se sužavalo, kao da je već rešio da krene. krene. "Ali "Ali moraću mora ću uskoro usko ro da se vratim." "To ti je noćni vran, Patera", reče mu prodavac. "Moj jedini noćni vran u ovu godinu." Ispod stola se pojavi i taj kavez. U njega bejaše ugurana krupna ptica, blistavog crnog perja. Noge su joj bile svetlocrvene; na grlu je imala čuperak perja skerletne boje, a taj 'loš kljun' o kome je katahrest govorio bejaše dug i oštar, zagasito grimizne boje. "A govori?" govori?" reče Svila, Svila, kao da mu je to sasvim svejedno svejedno.. "Svi oni govore, Patera", reče mu prodavac pouzdanim glasom. "Svi ti noćni vrani. Uču jedni od drugih, eto, tamo dole u močvarima oko Palustrije. Imo sam ih ja nekolko puta ranije, al ovaj mužjak, ptican, je jed je d a n od najb na jbol oljijihh go govo vorni rnika ka,, ko kolk lkoo sam ga ja slušo." sluš o." Svila nešto pažljivije osmotri pticana. Maločas je izgledalo sasvim verovatno da mali narandžasti i žuti katahrest može da govori: bio je zaista, uprkos krznu, veoma nalik na dete. Ali ništa na ovoj snuždenoj ptičurini nije ukazivalo na neku sličnu sposobnost. Mogao je to, maltene, biti najobičniji gavran. "Neko je naučijo prvog vrana da priča, znaš, Patera, još dok sunce kratko beše", objasni prodavac. "Il se bar tako pripoveda. Pa mu dojadilo brbljanje i pustio ga. Il je vran sam pobego - oni su ti alamunje za to - pa otišo kod svojih i naučijo sve njih. Ja sam ovog vrana kupijo od jednog lopovčuge koji je došo odozdo, sa juga. Prošlog fejdana, eto, pre tedan dana. Dao sam mu karticu, jednu." Svila se široko osmehnu. "Lepo si ti naučio da lažeš, sine moj, ali te odaje sama tema. Dao si mu deset bita, ili manje. Zar nije to ono što stvarno misliš?" Prodavac Proda vac oseti da će ovde biti prodaje, i oči mu zablistaše. "Ko, "Ko, ja, ja ne bi mogo ovog vrana da pustim za manje od jedne cele kartičice, Patera. Kako ne razumeš? Onda bi gubijo pare, baš sad kad mi trebaju tolko kritično. Pogledaj ovog pticana. Mlad i jak, kolko se poželeti može, i to divalj. I to donet ovamo pravo iz Palustriju. Ptican koji bi te košto celu kartu, pa i više, tamo na onu veliku pijacu. Šta, pa sam ovaj kavez bi te košto dvaes, tries bita." "A-ha!" uzviknu Svila, trljajući ruke. "Znači kavez ulazi u cenu?" Vran klepnu kljunom. To se čulo mnogo jače nego njegove reči:
"Ne, ne." "Eto vidiš Patera!" Prodavac samo što nije skakao od radosti. "Čuo si? On sve zna što mi pričamo! Zna zašto ga oćeš! Jedna kartička, Patera. Kartičence jedno celo. Ja neće popustim ni za jedan bit, ne mogu. Al, evo, daj mi isto kolko sam ja dao onom lopovčugi, i ptican je tvoj, žrtva da ni Prolokutor ne bi bolju nabavijo, i to za jedan jedini kartičuljak." Svila je glumio da se dvoumi, bacio pogled još jednom ka suncu, obazreo se po pijaci, prašnjavoj i prepunoj naroda. Gardisti u zelenim košuljama probijali su se kroz masu, butajući ljude kundacima da bi sebi prokrčili put; nesumnjivo su jurili onog dokonog momka koga je Svila ranije zapazio. zapazio. "A ptican je 'vruć'. Ukraden, a?" reče Svila. "Inače ga ti ne bi držao ispod tezge, sa katahrestom. Reče maločas da si pretio onom jadniku koji ti je to prodao. Otkekaćeš ga kod zelembaća, a? Tako si rekao, sine moj?" Prodavac je izbegavao da pogleda Svili u oči. "Ja nisam neki oštar momak, ali otkad sam u ovom mantejonu, naučio sam malo i šatrovački. To bi značilo da ćeš ga prijaviti policiji, zar ne? Pretpostavimo da ja sad tako zapretim tebi. To bi, nesumnjivo, bilo više nego pravedno." pravedno." Prodavac se negnu sasvim blizu Svili, ali okrećući glavu u stranu, kao da je i on sam nekakva ptica; ptica; možda m ožda je samo bio svestan belog luka luka kojim je njegov dah bio opterećen. "To ja samo malo zborim, onako. Svega mi. mi. D a mušterija mušteri ja misli da je jeftino jefti no dobijo. dobijo. Što ti jesi, Patera." Patera." Otkucavao je čas za zbor palestre kad se Svila vratio sa noćnim vranom. Žrtvovanje na brzinu, zaključio je on, moglo bi biti gore nego nikakvo; međutim, živ ptican katastrofalno bi odvlačio pažnju. Stambena zgrada imala je jedna vrata prema Sunčanoj, a jedna prema Srebrnoj ulici, ali je Svila, kao i Patera Štuka pre njega, uvek ostavljao i je j e d n a i drug dr ugaa zama za mand ndal alje jena na.. Sada Sad a otkl ot klju juča ča kapi ka piju ju bašt ba štee i uđe. Laki La kim m trkom prođe po šljunčanoj stazi između zapadnog zida mantejona i bolešljivog smokvinog drveta, okrete nalevo između senika obraslog u vinovu lozu i Mermerinih leja sa travama, i pope se trkom uz raspadajuće stepenike stambene zgrade, grabeći po dva svakim korakom. Otvori vrata kuhinje, ostavi kavez na klimav drveni sto, i poče žustro da pumpa. Kad je voda najzad potekla, bistra i hladna, on napuni jednu veliku šolju i ostavi je na dohvat velikog crvenog kljuna. Već je čuo kako učenici ulaze u mantejon, mnoštvo njih. Vlažnom
rukom zagladi kosu i pohita da im se obrati na završetku njihovog dana. Niska vrata na zadnjoj strani mantejona bila su otvorena za provetravanje. Svila energičnim, dugim koracima prođe kroz njih, pope se kratkim stepeništem čiji su stepenici bili ugnuti i udubljeni od žurnih koraka mnogo pokolenja augura, i uđe u sumračni sanktum iza Svetog prozora. Još i sad razmišljajući o pijaci i o tmurnoj crnoj ptici koju je ostavio u kuhinji, u stambenoj zgradi, i tragajući uzaludno za nečim zaista značajnim što bi mogao kazati grupi od sedamdeset troje učenika i učenica čija je starost bila od osam pa sve do gotovo šesnaest godina, on se uveri da je izvor energije uključen i proveri registre ispod Svetog prozora. Registri su bili svi prazni. Da li je Veliki Pes zaista došao na ovaj Prozor? Baš na ovaj? Da li se ijedan bog ikada tu pojavio? Da li je Veliki Pes jednom čestitao Pateri Štuki, kao što je ovaj često tvrdio; čestitao mu, ohrabrio ga i zatražio od njega da se priprema za onaj čas (a taj će skoro doći, navodno je Pes nagovestio) kad će ovaj sadašnji svitak nestati, nestati, biti napušten? Činilo se da su takve stvari nemoguće. Oprobavajući čvrstinu priključaka, što je činio pomoću jednog povijenog kraka šupljeg krsta koji je na sebi sebi nosio, Svila se u sebi sebi poče moliti za jačanj jač anjee vere; a onda prekoračujući, oprezno, krivudavi glavni kabel čija je izolacija odavno bila nepouzdana - duboko udahnu, iskorači u prostor ispred Prozora i zauze svoje mesto ma iskrzanom govorničkom balkončiću zvanom ambion, koji je tokom toliko mnogo ovakvih okupljanja bio Štukin. Gde sad spava Štuka, taj dobri starac, taj verni stari sluga koji je imao tako slab san, ali je zato dremao trenutak-dva - samo trenutak-dva - pri svakom njihovom zajedničkom obroku? Taj koji je osećao netrpeljivost prema visokom, mladom pomoćniku koji mu je nametnut posle toliko godina, posle toliko sporih decenija usamljenog čekanja; ali koji je tog pomoćnika ipak i voleo, voleo kao niko drugi osim majke? Gde je sad stari Patera Štuka? Gde spava i da li bar sada uspeva da zaspi? Ili dreždi budan, kao što je za života uvek činio, u dugačkoj spavaćoj sobi pored Sviline, pa se komeša, a njegov stari krevet škripuće, škripuće? Da li se moli u ponoć, i posle ponoći, i u vreme kad se zastor diže sa sunca, a nebeske zemlje tonu u mrak; da li se moli kad Viron gasi svoje lomače i fenjere, svoje mnogokrake svećnjake, u prvim zracima otkrivenog sunca? Dok se nesigurne senke dana pojavljuju još jedn je dnom om,, i zauz za uzim imaj ajuu svoja sv oja uo uobi biča čaje jena na mest me sta, a, i do dokk juta ju tarn rnje je slave slav e blistaju, a dugačke bele trube noći se nečujno zamotavaju u sebe? Spavajući pored bogova, da li se stari Patera Štuka ikad probudi da ih podseti na njihove dužnosti?
Stojeći uspravno na balkončiću, pokraj svetleće sive praznine Svetog prozora, Svila, još ne počinjući da govori, provede nekoliko trenutaka posmatrajući učenika. Svi su bili siromašni, znao je to; i za popriličan broj njih, podnevni obrok koji je pet-šest majki spremalo u kuhinji palestre bio je prvi prvi u danu. Pa P a ipak, većina veći na njih bila je maltene čista; čista; svi svi bez izuzetka su se - pod oštrim pogledima Mejtere Ruže, Mejtere Mermer i Mejtere Nane - ponašali dobro. Kad je nova godina počela, on je uzeo starije dečake od M^jtere Nane i predao ih Mejteri Ruži: obrnuto od prakse koju je Patera Štuka bio uveo. Prelazeći sada pogledom preko njih, Svila zaključi da je to nije bilo mudro. Stariji momci su, većinom, slušali bojažljivu Mejteru Nanu iz nekog čudnog, napola formiranog viteškog osećanja, koje su, kad je trebalo, vođe kao što je Rog nametali i silom; ali oni nisu imali takvo osećanje prema Mejteri Ruži, a ona je, sa svoje strane, diktirala krut i nemilosrdan poredak koji bi mogao lako biti najgori mogući primer za starije dečake, mlade ljude koji će uskoro (tako brzo, brzo) održavati disciplinu u svojim porodicama. Svila se okrete od učenika, da bi osmotrio slike Pesa i njegove pratilje, Ehidne: 'Pes sa dvaput glavom' i njegove munje, Ehidna i njene zmije. Ovo je delovalo; žamor mladih glasova se utiša, pretvarajući se u ćutanje puno iščekivanja. U zadnjem delu mantejonske sale, oči Mejtere Mermer sijale su kao ljubičaste varnice ispod njene kape, a Svila je znao da su uperene u njega; ma koliko odobravala njegov rad, Mermerka ni sad nije imala poverenja da će on održati govor sa ambiona, a da pri tom ne napravi od sebe budalu. "Neće biti prinošenja žrtve danas, na ovom skupu", poče on, "iako svi mi znamo da bi trebalo da bude." Nasmešio se, osećajući da je probudio njihovu pažnju. pažnju. "Ovog "Ovog meseca je za jedanaestoro jedanaes toro vas počela prva godina. Ali i vas jedanaest ste već razumeli da mi retko kad uspevamo uspevam o da nabavimo žrtvu za ova naša okupljanja. okupljanja. Možda se neki od vas pitaju zašto ja to danas pominjem. Pominjem to zato što je današnja situacija kudikamo drugačija - žrtva će biti prineta, ovde, u ovom mantejonu, ali tek kad svi vi odete kući. Siguran sam da se svi sećate jagnjadi." Približno polovina njih klimnuše glavama glavama.. "Ja sam ih kupio, mislim da vam je to poznato, novcem koji sam uštedeo dok sam išao u sholu - a koji mi je moja majka slala - kao i novcem koji sam ovde uspeo da uštedim od plate koju od Udruženja sveštenika dobijam. Da li svi vi shvatate da naš mantejon posluje sa gubitkom?"
Stariji Stariji su to znali: znali: jasno jasn o se videlo iz njihovih izraza iz raza lica. lica. "Stvari stoje tako", nastavi Svila. "Pokloni koje dobijemo scildanima, i u drugim prilikama, nisu dovoljni da pokriju veoma male plate koje se daju našim sibilama i meni. Sa plaćanjem poreza smo u zaostatku - a to znači da dugujemo pare Juzgadu. Imamo i razne druge dugove. Ponekad dobijemo poneku životinju na poklon, od dobrotvora, ljudi koji se nadaju da će ih milosrdni bogovi lepše pogledati. Možda su među dobrotvorima i vaši roditelji, a ako jesu, mi smo im vrlo zahvalni. Kad ne dobijemo nijedan takav poklon, sibile i ja udružimo naše plate i kupimo žrtvu za scildan, najčešće goluba. Ali jagnjad sam, kao što rekoh, kupio ja sam. Adakse, šta misliš, zašto sam ja to učinio?" učinio?" Adaks, Adaks, Rogov Rogo v vršnjak, vršnjak, momak moma k čija je boja kose bila gotovo jednako jednak o svetla kao Svilina, Svilina, ustade. "Da bi predvideo predv ideo budućnost, budućnos t, Patera." Svila klimnu glavom, a Adaks opet sede. "Tačno. Da bih znao budućnost našeg mantejona. Utroba te jagnjadi mi je govorila, kao što znate, da će budućnost biti svetla. Ali glavni razlog bio je taj što sam želeo naklonost raznih bogova i nadao se da ću je poklonima steći." Svila se obazre i pogleda Sveti prozor iza sebe. "Prvo jagnje sam ponudio Pesu, a drugo Scili, zaštitnici našeg grada. Tada sam mislio da neću imati novca ni za kakvu drugu jagnjad, nego samo za ta dva: jedno belo za Svevišnjeg Pesa, i drugo za Scilu. Tražio sam, to bi trebalo da vam kažem, jedan određeni čin dobrote sa njihove strane: da se još jed je d no nom m po poja jave ve pred pr ed nama, nam a, kao ka o što su u starim sta rim vrem vr emen enim imaa činili. Čezn Če znuo uo sam za dokazima da nas oni vole. Nisam pomišljao koliko su takvi dokazi izlišni, ako se ima u vidu da ih ima u izobilju u svim Hrazmološkim spisima." Kucnuo je prstom po izlizanoj knjizi ispred njega, na ogradi ambiona. "Jedne pozne večeri, dok sam čitao Spise, razumeo sam to. Ja ih čitam još od detinjstva - ali za sve to vreme nisam shvatio koliko nas bogovi vole, iako su mi oni to ponavljali mnogo, mnogo puta. Pa kad je tako, onda zašto bih imao svoj vlastiti primerak? Prodao sam ga za dvadeset bita, ali to nije bilo dovoljno da se kupi belo jagnje, pa čak ni crno za Feju, čiji je danas dan. Zato sam kupio sivo jagnje i ponudio ga svim bogovima; u njegovoj utrobi našao sam iste poruke nade kao i kod ona dva bela jagnjeta ranije. Trebalo je već tad da uvidim, ali nisam, da nam kroz jagnjad nije govorio niko od Devetoro, već jedan drugi bog. Danas sam saznao i koji, ali vam to neću sada reći; još ima suviše elemenata koji mi nisu jasni." Svila podiže primerak Spisa i zagleda se u korice. Nekoliko trenutaka potom, on nastavi.
"Ovo je mantejonski primerak. Sad njega čitam; bolji je - bolje štampan, sa obimnijim beleškama - nego moj nekadašnji primerak, onaj koji sam prodao da bih učinio poklon svim bogovima. Postoje tu izvesne pouke p ouke i ja se nadam da ćete ih vi svi, svi, svako s vako ponaosob, savladat savladati.i. Rvajte se s njima neko vreme, ako vam se u prvi mah učini da su suviše teške, i nikada ne zaboravite da je naša palestra osnovana, u davnoj prošlosti, prošlosti, upravo da bi bi vama v ama bila prenošena prenoš ena veština takvog rvanj rvanja. a. "Da, "Da, Mače? Šta je?" "Patera, da li će stvarno da dođe jedan bog." Neki od starijih učenika se nasmejaše. Svila pričeka da se stišaju, pa odgovori. "Hoće, Mače. Jedan bog će doći na naš Sveti prozor, mada ćemo na to morati da čekamo, možda, veoma dugo. Ali nije potrebno da čekamo - mi imamo njihovu ljubav i mudrost ovde. Otvori ove Spise na bilo kojoj strani, Mače, i naći ćeš pasus primenljiv na naše sadašnje stanje - na probleme koje imaš danas, ili na one sa kojima ćeš se suočiti sutra. Kako je to moguće? Ko će mi reći?" Proučavao je prazne face pred sobom, a onda je prozvao jednu od onih devojaka koje su se najglasnije nasmejale. "Odgovori, Đumbiro." Ustala je neodlučno i izravnala suknju. "Zato što je sve sa svim povezano, Patera?" Bejaše to jedna od njegovih omiljenih izreka. "Zar ne znaš, Đumbiro?" "Zato što je sve povezano." Svila odmahnu glavom. "Neosporno je istina da svaka stvar u ovom svitku stoji u nekoj zavisnosti od svake druge. Ali ako bi to bio odgovor na moje pitanje, onda bi trebalo da bilo koji odlomak iz bilo koje knjige opiše naše stanje jednako dobro kao i odlomak iz Hrazmoloških spisa. Međutim, pogledaš li, nasumce, u bilo koju drugu knjigu, uverićeš se da to nije tako. A ako otvorim ovu knjigu", on kucnu opet po ishabanoj korici, "šta ćemo naći?" To je i učinio, teatralnim pokretima, i glasno pročitao prvi red na stranici: stranici: "Deset ptica za jednu jed nu pesmu, p esmu, može mož e li to biti biti?" ?" Ostade šokiran jasnoćom ove aluzije na njegovu nedavnu trgovinu na tržnici. Misli mu se, kao ptice, panično razbežaše na sve strane. On proguta knedlu i nastavi čitanje. "Obojio si Oreba gavrana, ali kako ćeš ga na pesmu naterati?" "Ovo ću vam protumačiti kroz koji trenutak", obeća on. "Prvo želim da objasnim da su autori ovih Spisa poznavali ne samo stanje svitka u svom vremenu - i u svim ranijim vremenima - nego i u budućnosti. Mislim na Pesov plan." On zastade, zagledajući se u svako lice ponaosob. "Ko god razume Pesov plan, razume budućnost. Da li sam
jasa ja san? n? Peso Pe sovv plan pl an jest je stee bu budu dućn ćnos ost; t; razum raz umet etii ga i prid pr idrž ržav avat atii ga se, to j e glavna dužnost svakog muškarca, svake žene i svakog deteta. "Znajući, kao što rekoh, Pesov plan, Hrazmatisti su znali i šta će nam najbolje poslužiti kad god ovu knjigu otvorimo - šta će najčvršće usmeriti vaše stope, i moje, Zlatnom stazom." Svila opet zaćuta da bi proučio mladalačka lica ispred sebe; video je tu i tamo pokoju po koju iskricu iskric u interesovanja, ali ali samo s amo iskricu. iskricu. On uzdahnu. "A sad da se vratimo na same ove redove teksta. Prvi red, 'Deset ptica za jednu pesmu, može li to biti?' sadrži bar tri značenja. Kad postanete stariji i osposobite se da razmišljate produbljenije, uvidite da svaki red teksta u Spisima nosi dva, ili više, značenja. Jedno od značenja u ovoj rečenici odnosi se na mene lično. Kroz koji trenutak ću ga objasniti. Druga dva značenja odnose se na sve nas; prvo ću njih objasniti. Za početak, moramo pretpostaviti da su te ptice, o kojima je reč, pevačice. Zapazite da u sledećem redu imamo pticu koja ne peva, i to je jas ja s n o rečeno reč eno.. Onda, Ond a, šta znači zna či titihh dese de sett ptic pt icaa pevač pe vačic ica? a? D eca ec a u od odelj eljen enju ju - što će reći, vi - jesu, svakako, jedno moguće tumačenje. Od vas se traži da recitujete za dobre sibile koje su vam nastavnice, a vaši glasovi su visoki, kao cvrkut ptica pevačica. Kupiti nešto 'za pesmu' znači kupiti jeftino. Prema tome, vidimo značenje: zar jeftino prodati ovo mnoštvo učenih mladih ljudi? Odgovor je, dabome, negativan. Pamtite, deco, koliko Veliki Pes ceni, i koliko puta nam iznova i iznova ponavlja da ceni, svako živo stvorenje u svitku, svaku boju, svaku vrstu bobica i leptira - a ljudska bića ponajviše. Ne, ptice neće biti za jednu pesmu prodate; ptice su Pesu dragocene. Ne prinosimo na žrtvu besmrtnim božanstvima ni ptice, ni druge životinje, zato što nemaju nikakvu vrednost, zar ne? To bi bila uvreda bogovima. "Deset ptica za jednu pesmu, može li to biti? Ne. Ne, vi deca nećete biti prodati jeftino." Sad je imao njihovu pažnju. Svi su bili budni, a mnogi su se nagnuli, na svojim sedištima, napred. "Za drugo značenje moramo uzeti u obzir i drugi red teksta. Imajte u vidu da bi deset ptica pevačica lako moglo otpevati, ne deset pesama, nego na desetine hiljada pesama." Za tren je ta slika ispunila njegov um, kao što je jednom, možda, ispunjavala davno preminulog pisca Hrazmoloških tekstova: vrt sa stazama od kamenih ploča i sa vodoskokom i obiljem cveća, odozgo pokriven mrežom - a na mreži bulbuli, drozdovi, ševe, češljugari; njihovi glasovi tkaju bogato platno melodija, koje se nepocepano proteže kroz decenije i možda stoleća, sve dok mreža ne istrune i dok ptice ne odlete, konačno
slobodne. Ali, i tad, zar nije moguće da će se one ponekiput vratiti? Zar nije sigurno da bi se vraćale, da hitro proleću kroz pocepana mesta na upropašćenoj mreži i piju iz tog zvonkog vodoskoka i da se gnezde u bezbednosti ovog vrta; zar se ne bi njihov završeni koncert produžio i posle svog kraja, kao što orkestar svira dok publika odlazi iz pozorišta? Svira još, i još, zbog radosti muzike, i kad je poslednji slušalac otišao kući, i kad razvodnici, zevajući, lunjaju po sali, gase već dogorevajuće sveće u svećnjacima i one iza školjki na samom rubu pozornice, kad su glumci i glumice sprali šminku i presvukli se opet u odeću koju u običnim prilikama nose, u jednostavne smeđe suknje i pantalone, bezlične bluze i tunike i kapute sa kojima su u pozorište došli, u ono bezlično što se nosi kad polaziš na posao, banalno poput smeđih pera na bulbulu? "Ali ako ptice budu prodate", nastavi Svila (glumci i glumice, pozorište i publika, vrt, vodoskok, mreža, i ptice pevačice - sve prognano iz njegove svesti), "kako onda dobiti pesme? Mi, koji bejasmo pesmama bogati, ostadosmo siroti. Neće nam nimalo pomoći, kao što pisci što znaju unapred ističu u sledećem redu, da obojimo gavrana, da razmažemo preko crne ptice tananu lepotu ševe ili pristojnu smeđu boju bulbula. Neće vredeti ni da ga zlatom obojimo, kao češljugara zlatokrilog. Ostaće to, ipak, gavran." On duboko udahnu. "Vidite li, deco moja: ma koji čovek, pa i neznalica, može se naći na vlasti, i biti obožavan. Pretpostavimo, na primer, da neki slabo obrazovan čovek - recimo, neko častan i pošten, recimo neko od vas momaka iz klase Mejtere Mermer, koji bude izveden iz ove škole i odraste bez ikakvog daljeg obrazovanja pretpostavimo, dakle, da on nekim slučajem dospe na mesto Njegove Svesnosti, Glavnog govornika. Onda jedeš i spavaš u palati Glavnog govornika, na Palatinu. Nosiš njegov štap i njegovu odeždu okićenu draguljima, a svi mi ostali klečimo da dobijemo tvoj blagoslov. Ali ti nam ne možeš dati onu mudrost koja se od tebe na takvom mestu očekuje. U tom slučaju ti si gavran koji samo ume da grakće, iako je premazan divnim bojama." On odbroja u sebi do tri, zureći pri tom uvis, u prašnjave grede pod tavanicom mantejona; davao je toj slici dovoljno vremena da dobro utone u um njegove publike. "Nadam se da ste razumeli, iz ovoga što sam rekao, zašto se vaše školovanje mora nastaviti. Nadam se da takođe shvatate da sam ja mogao isto tako uzeti primer iz nekog drugog životnog poziva, ne svešteničkog nego, recimo, nekog običnog: mogao
sam govoriti o trgovcu, o prevozniku robe, o glavnom činovniku ili komisionaru. Vama je, deco, učenje potrebno, da biste jednog dana vi bili svetu potrebni." Svila načini još jednu pauzu, držeći se obema šakama za ispucalu, prastaru ogradu ambiona. Pomućeno sunčevo svetlo koje je strujalo kroz visoki prozor iznad širokih vrata što su vodila ka Ulici sunca bilo je, je , sada, prim pr imet etno no slabije. slabij e. "Tako "Ta ko j e u Spis Sp isim imaa rečeno reč eno,, jasn ja snoć oćom om više vi še nego dovoljnom, da vaša palestra neće biti prodata - ni zbog poreza, ni zbog ma čega drugog. Čuo sam ja da se ovde priča da će biti prodata, čuo sam i da su mnogi poverovali u to. Ponavljam, neće biti." Jedan trenutak se sunčao na njihovim osmesima. "A sad ću vam reći kakvo značenje ovaj odlomak nosi za mene. Ja sam bio taj koji je otvorio Spise, vidite, pa je zato tu bila poruka i za mene lično, a ne samo za sve nas skupa. Danas, dok ste vi učili, ja sam otišao na pijacu. Tamo sam kupio jednu finu pticu koja govori, noćnog vrana, da ga prinesem kao ka o moju ličnu ličn u žrtvu - kad vi odete kući. kući. Već vam rekoh kako sam se nadao, kad sam kupovao onu jagnjad u kojoj ste onoliko uživali, da će neki bog, zadovoljan nama, doći u ovaj prozor, onako kao što su se bogovi u prošlosti pojavljivali ovde. Takođe pokušah da vam pokažem kako je to nepametno bilo. Umesto tog poklona, drugi drugi mi je poklon dat - jeda je dann dar koji koji se ne bi mogao moga o kupiti ni pomoću sve jagnjadi na pijaci. Kazah da vam neću danas ispričati šta je bilo; ali evo saopštavam da to nisam dobio ni zbog molitava mojih, ni zbog žrtava prinetih, ni zbog bilo kog drugog pobožnog posla koji uradih. A ipak sam dar dobio." Stara Mejtera Ruža se nakašlja: suvi, skeptični zvuk iz mehanizma koji je zamenio njene glasne žice još davno pre nego što je Svila progovorio prvu reč u svom životu. "Znao sam da ja, sam, moram ponuditi žrtvu zahvalnicu za to, iako sam sve svoje pare odavno potrošio na jagnjad. Vrlo bi mi drago bilo da vam sad ispričam da sam imao neki mudar plan za razrešenje ove moje nedoumice - ovog mog problema - ali istina je da nisam. Znajući samo da je žrtva potrebna, odjurio sam na pijacu, uzdajući se u milostive bogove. Oni me nisu izneverili. Usput sam sreo jednog neznanca koji mi je dao novac za jednu odličnu žrtvu, za govorećeg noćnog vrana koga vam pomenuh, a koji veoma liči na gavrana. Našao sam, vidite, da se ptice ne prodaju za pesmu. Ali mi je istog dana dat znak - takva je velikodušnost dobrih dobrih bogova prema onima koji koji im se obraćaju molepstvijem - znak da će jedan bog uistinu doći na ovaj Sveti prozor kad prinesem tu žrtvu. Možda će se čekati dugo, kao što
Mačetu rekoh; zato ne smemo biti nestrpljivi. Moramo imati vere i uvek pamtiti da bogovi imaju i druge načine da nam se obrate; ako su Sveti prozori zamukli, ti drugi načini nisu. Kroz snove, vizije i znake, bogovi nam govore, kao što su govorili i u doba kad su naši dedovi bili mladi. Kroz augursko tumačenje progovore kad god smo voljni da prinesemo žrtvu; i Spisi su uvek tu, za nas, i možemo u njima potražiti savet kad god nam zatreba. Trebalo bi da se stidimo da kažemo, kao što neki govore, da smo u ovim vremenima kao brodovi bez krme." Grmljavina se dovalja kroz prozor, bučnija od dreke prosjaka i uličnih prodavaca u Ulici sunca; deca se nelagodno promeškoljiše na taj zvuk. zvuk. Svila ih ih povede u kratku kratk u molitvu, a zatim ih raspusti. Prve vrele, teške kapi provale oblaka već su pretvarale žutu prašinu u blato, s one strane mantejonskih vrata. Deca su se rastrčala uz i niz Ulicu sunca; nijedno nije ostalo, kao što se ponekad dešavalo, da ćaska ili da se igra. Tri sibile ostale su unutra, da mu pomognu u prinošenju žrtve. Svila otrča lakim trkom iz mantejona nazad u stambenu zgradu, navuče rukavice za prinošenje žrtve - od štavljene kože, ojačane oklopnim pločicama - i izvuče noćnog vrana iz kaveza. Vran ga napade kao zmija šarka, munjevito, u oči, vrhom kljuna, ali promaši za širinu prsta. Svila ga uhvati jednom oklopnom rukavicom za glavu, podsećajući sebe sumorno da je mnogo kog augura ubila žrtva koju je mislio zaklat zaklati; i; da gotovo svake godine neki bik ili jelen, negde u gradu, potkači rogovima nekog zlosrećnog augura. "Ovo da nisi više pokušao, ti loša ptico." Govorio je napola samome sebi. "Zar ne znaš da te čeka večito prokletstvo ako me povrediš? Bićeš ubijen kamenova ka menovanjem, njem, a tvoj tvoj duh će biti predat đavolima." Noćni vran poče klepetati kljunom i uzaludno udarati krilima. Najzad Svila priteže njegovo uzmigoljeno telo ispod svoje leve miške. Za to vreme, u sumračnoj, zagušljivoj vrućini mantejona sibile su upalile, na oltaru, žrtvenu vatru. Kad je Svila ušao - svečana povorka sačinjena od samo jednog čoveka - one počeše svoj spori ples. Njihove široke, crne suknje su se njihale i razmahivale, a glasovi su im se izvijali bez ikakve melodije, u avetinjskom obrednom naricanju koje je bilo staro kao i svitak sam. Vatrica je bila od mirisnih cepki kedrovog drveta, koje su već brzo nestajale; Svila reče sebi da mora brzo raditi, ako ne misli da žrtvu zakolje kad vatra va tra već zamire, što je uvek loš znak. znak. Prenese pticana brzo preko vatre, izgovori najkraće prizivanje
bogova, i dade uputstva, u jednom jednolično izgovorenom nizu rečenica: "Ptico, moraš govoriti svakom bogu i boginji koje sretneš i reći svima njima o našoj veri i našoj velikoj ljubavi i vernosti. Isto reci koliko sam ja zahvalan za ogromnu, ničim zasluženu milost koja mi je ukazana i reci im koliko iskreno želimo njihovo božansko prisustvo na ovom našem Svetom prozoru. Ptico moraš govoriti govoriti tako Pesu Pes u Velikome V elikome ocu bogova. bogova. Ptico moraš govoriti tako Ehidni Izvijajućoj družbenici Pesovoj. Moraš govoriti tako Scili Pržećoj i Molpi čudesnoj, Tartarosu Crnome i Hieraksu Nemome, Telksiepeji koja omađijava i Feji koja je večito na gozbi, Sfiksi Pustinjskoj i svim drugim bogovima koje sretneš u Glavnom procesoru - ali naročito Izvanašu, Autsajderu, koji je meni ukazao veliku dobrotu. Njemu kaži da ću ja do kraja mojih dana njegovu volju ispunjavati. I da ležim ničice pred njim." "Ne, ne", progunđa vran, isto kao na pijaci. I nastavi: "Ne-moj, bre." Svila izgovori završne reči: "Ne razgovaraj sa demonima, ptico, niti se zadržavaj u prostorima prostorim a gde su oni." oni." Jednom oklopljenom rukom uhvati čvrsto za šiju noćnog vrana koji se mahnito bacakao, a drugu pruži ka Mejteri Ruži, najstarijoj među tri sibile. Ona mu položi u šaku nož za klanje žrtve. Bio je to nož sa drškom od kosti, nasleđen od Patere Štuke, koji ga je nasledio od svog prethodnika. Sečivo je bilo dugačko, čudnovato povijeno; boja mu je bila otupela od godina i od neizbrisivih mrlja od krvi, ali je duž obe oštrice blistalo - savršeno naoštreno. naoštreno. Kljun noćnog vrana se razjapi. Borio se mahnito. Poslednji pridavljeni poluljudski cik odjeknu od obezbojenih zidova mantejona; onda nesretni noćni vran klonu u Svilinom zahvatu. On prekide obred, prinese mlohavo telo uhu, zatim palcem otvori jedno pticanovo oko. "Mrtav je", reče on ženama koje su još naricale. Ostade, za trenutak, bez reči. Onda bespomoćno promrmlja: "Ovo mi se nikad ranije nije desilo. desilo. Već je crko, crko, pre p re nego što ga mog mogoh oh prineti na n a žrtvu." žrtvu." One prestadoše da vuku noge u ritmu plesa. Mejtera Mermer reče diplomatski: "Onda je sigurno već preneo tvoju zahvalnost bogovima, Patera." Mejtera Ruža glasno šmrknu i uze žrtveni nož. Mala Ma la Mejtera Mejter a Nana Na na upita bojažljivo: bojažljivo: "Zar ga nećeš spaliti, spaliti, Patera?" Svila odrečno odmahnu glavom. "Nezgode ove vrste predviđene su u rubrikama, Mejtera, iako moram priznati da nikad nisam očekivao da ću morati da primenim ovu odredbu. Tamo se jasno kaže da ako ne možeš odmah dovesti drugu žrtvu, postupak žrtvovanja ne smeš nastaviti.
Drugim rečima, ne možemo naprosto da bacimo ovu mrtvu pticu u svetu vatru. Tako isto bismo mogli baciti i neko mrtvo stvorenje koje su deca pokupila poku pila sa ulice." ulice." Dok je to govorio, želeo se nekako otarasiti ptičurine - baciti je među klupe za publiku, ili u kanal za smeće, niz koji će Mejtera Mermer i Mejtera Me jtera Nana Nan a uskoro prosuti ipak sveti pepeo oltarske vatre. vatre. Savlada se, se, ne bez napora, i dodade: "Vas tri ste se, sve tri, nagledale više života nego ja. Zar nikad ranije niste niste pomagale p omagale u propalom žrtvovanj žrtvovanju?" u?" Mejtera Ruža još jednom šmrknu. Kao i ono ranije, i ovo šmrktanje bilo je prepuno osude; ovo što se dogodilo nesumnjivo je krivica samog Patere Svile, samo njegova. Jer on je, samo on (šmrktanjem je to stavljeno do znanja, sa izvrsnom jasnoćom) odabrao baš ovu bednu pticu pticu.. Da je malo bolje pazio, pazio, da je imao malčice ma lčice više znanja, znanja, a nadasve da je bio pobožniji - jednom reči, da je mnogo, mnogo više nalikovao jadn ja dnom om,, po poko kojn jnom om Pate Pa teri ri Štuki - ni sluča slu čajno jno se ne bi m og oglo lo desiti desit i nešt ne štoo ovako sramotno. Mejtera Mermer reče: "Ne, Patera. Nikad. Mogu li ja s tobom da popričam o nečem drugom, kad budemo gotovi ovde? U mojoj sobi u palestri, možda?" Svila klimnu glavom. "Doći ću tamo na razgovor, čim se otarasim ovoga, Mejtera." Pokaza se da je iskušenje da grdi samoga sebe prejako. "Trebalo je da bolje razmislim. Spisi su me upozorili; ali su i dozvolili da ostanem dovoljno nerazuman da pomislim da bi moja žrtva mogla biti prihvatljiva iako je naš Sveti prozor ostao prazan. Ovo će biti stroga pouka za mene, Mejtera. Ili se, bar, nadam da će biti; morala bi biti. Hvala Hva la Feji što deca nisu bila ovde da ovo vide." vide." Dotle se i Mejtera Nana ohrabrila dovoljno da progovori. "Niko nikad ne može znati šta je Izvanašu na umu, Patera. On nije kao drugi bogovi, koji se u Glavnom procesoru savetuju jedni s drugima." "Ali kad su bogovi progovorili tako jasno..." Uviđajući da je odlutao s teme, Svila zaćuta, ostavljajući tu rečenicu nedovršenu. "Naravno, u pravu si, Mejtera. Njegove želje su meni jasno saopštene, a među tim željama nije bilo ovo prinošenje žrtve. U budućnosti ću nastojati da se ograničim na činjenje samo onog što mi on kaže. Znam da se mogu osloniti na vas da mi pomognete u tome, kao i u svemu drugom." Mejtera Ruže nije šmrknula po treći put; umesto toga, milosrdno se zadovoljila samo češkanjem nosa. Nos, usta i desno oko bejahu, po izgledu, najprihvatljiviji delovi njenog lica; iako izvajani od nekog robusnog polimera, izgledali su maltene normalno. Njeno levo oko, sa kojim je rođena, izgledalo je u isti mah i ludo, i slepo, i mutno, i
zagnojeno. Nastojeći da izbegne to oko i priželjkujući (kao i toliko puta ranije, otkad je došao u ovaj mantejon) da rezervni delovi opet budu nabavljivi, Svila prebaci noćnog vrana u desnu šaku. "Hvala vam, Mejtera Ružo, Mejtera Mermero, Mejtera Nano. Hvala vam. Mnogo bolji učinak postići ćemo sledeći put, u to sam siguran." U međuvremenu je skinuo žrtvene rukavice; u njegovim znojavim šakama omrznuta ptica davala je osećaj da je topla i nekako prašnjava. "U palestri palestri,, kroz jedno jedn o pet minuta, minuta, Mejtera Mermero."
3. SUTON
"Ovde sam, Patera!" Svila naglo stade; zamalo da se oklizne, jer se mokri šljunak zakotrljao pod njegovim cipelama. "Pod senicom", dodade Mejtera Mermer. Mahnu mu; crni rukav i svetlucava šaka bejahu jedva jed va vidljivi kroz zastor od lišća vinove loze loze.. Prvi bes provale oblaka brzo je minuo, ali se kiša nastavila, sada kao blago tapkanje kapljica koje su se spuštale poput blagoslova na njene namučene leje kuhinjskog bilja. Susrećemo se kao ljubavni par, pomisli Svila, uspostavljajući opet ravnotežu. Odgurnu u stranu lišće iz koga je kapala voda i na trenutak se zapita ne misli li i ona to isto. Ne. Samo nalik na ljubavni par, priznade on sebi. Jer on nju voli kao što je voleo svoju majku, kao što je mogao voleti stariju sestru da ju je ikada imao; on se borio da izvuče iz nje onaj stidljivi osmejak koji je postizala naginjanjem glave na jednu stranu - da dobije njeno odobravanje, pohvalu od jedne matore sibile, istrošene hemijske osobe koju niko, još dok je on bio dete i dok je tih 'hemijskih ljudi' bilo znatno više, ne bi dvaput pogledao; osobe koja više nije bila zanimljiva nikome osim najmlađoj dečurliji. Kako bi usamljen bio u galami i gužvi ove gradske četvrti, da nije bilo nje! Ustala je kad je ušao pod mrežasti svod od letvica, letvica, i opet sela čim je on seo. On reče: "Zaista nema potrebe da to radiš kad smo sami, sibi. Rekao sam ti." Mejtera Mermer nagnu glavu na takav način da joj je kruto metalno lice dobilo pokajnički, skrušen izgled. "Ponekad zaboravim. Izvini, Patera." "A ja zaboravim da nikad ne treba da te ispravljam, jer je r na kraju kraju uvek saznam, ali tek kad je prekasno, da si ipak bila u pravu. O čemu si želela da razgovaramo, Mejtera?" "Ne smeta ti kiša?" Ona diže pogled ka poluokruglom 'krovu' od vinovog lišća iznad njih. "Naravno da ne. Ali tebi mora smetati. Ako nisi raspoložena da pešačiš čak do palestre, mogli bismo u mantejon. Ionako hoću da vidim da li tamo krov i sad prokišnjava." Ona odmahnu glavom. "To bi uznemirilo Mejteru Ružu. Zna ona da je j e stva st varr savr sa vrše šeno no beza be zazl zlen ena, a, pa ipak ip ak ne vol volii da se nas dv dvoje oje sast sa staj ajem emoo u palestri kad niko treći nije prisutan. Ljudi bi mogli početi da ogovaraju, znaš - i to ona vrsta ljudi koja nikad i ne dolazi na žrtvovanja, pa uvek
traži izgovor. Ona, međutim, nije htela da lično dođe, a Mejtera Nana pazi na vatru. Zato sam mislila, ovde. Nije mnogo privatno, Mejtera nas može videti kroz prozor kenobe, ali ipak imamo ber delimičan zaklon od kiše." Svila klimnu glavom. "Razumem." "Kažeš da meni na kiši mora biti nezgodno. Lepo od tebe, ali ja kišu ne osećam, a odeća na meni će se osušiti. U poslednje vreme nemam problema kad sušim odeću, ali se mora veoma mnogo pumpati da bi se dobila dovoljna količina vode za pranje. Da li je bunar u stambenoj zgradi još i sad dobar?" "Naravno." Videći njen izraz, Svila odmahnu glavom. "Ne, nije naravno. Prijatno je verovati, kao što deca veruju, da Pes neće još dugo odolevati molbama svojih kćeri da se nama pomogne i da će uvek obezbeđivati dovoljno svega za nas. Ali to čovek nikad ne može stvarno znati; možemo se samo nadati. Ako budemo morali da pozovemo majstore da iskopaju nove bunare, Crkva će morati da nam pozajmi pare za tu svrhu; to je sve. A moraće, ako bez novih bunara ne možemo da održimo ovaj ovaj mantejon mante jon u upotrebi." upotrebi." Mejtera Mermer M ermer nije ništa govorila. govorila. Sedela Sedela je pognute glave, glave, kao da se ne može suočiti sa njegovim pogledom. "Da li te to toliko brine, Mejtera? Slušaj, reći ću ti jednu tajnu. Izvanaš me m e je prosvetl prosvetlio." io." Tako nepomična, mogla je biti kip, uglačan od vremena, pa obučen iz nekog ekscentričnog, komemorativnog razloga u crnu kaluđeričku mantiju. "Istina je, Mejtera! Mejtera! Zar Za r mi ne veruješ?" Ona diže pogled. "Verujem da ti veruješ da si dobio prosvetljenje, Patera. Poznajem te dobro, ili bar mislim da te poznajem; ne bi ti lagao o nečem takvom." "Rekao mi je i zašto. Da spasem naš mantejon. To je moj zadatak." Tragao je za rečima, i u tome kao da se spoticao. "Ne možeš zamisliti kakvo je to divno osećanje, dobiti od jednog boga zadatak, Mejtera. Predivno! Znaš da si za to stvoren. Celo tvoje srce stremi ka toj jednoj meti." Ustao je; nije više mogao sedeti. "Ako treba da spasavam naš mantejon, da li ti to nešto govori? Pitam Pita m te." te." "Ne znam, Patera. Da li govori?" "Da! Još kako! Možemo primeniti logiku i na uputstva bogova, zar ne? Na njihova dela, i na njihove reči, a svakako na ovo. Dve stvari nam ta činjenica govori, obe od temeljnog značaja. Prvo, da mantejon jeste u
opasnosti. On mi ne bi naređivao da spasavam, da nije. Znači, postoji nekakva pretnja, a za nas je od životnog značaja da to doznamo." Svila iskorači napolje, u toplu kišu, i zagleda se ka istoku, ka Glavnom procesoru, domu bogova. "Druga stvar je još važnija, Mejtera. A to je, da naš mantejon može biti spasen. Drugim rečima, u opasnosti je, ali ne i osuđen na neminovnu propast. On mi ne bi naredio da spasavam, ako bi spasenje bilo nemoguće, zar ne?" "Molim te, uđi i sedi, Patera", reče ona molećivim tonom. "Ne želim da nazebeš." Svila opet uđe pod p od lisnati svod senika, senika, a ona ponovo ustade. ustade. "Ne moraš..." poče on, pa se isceri postiđeno. "Pardon! Oprosti mi, Mejtera, molim te. Postajem stariji, ali ne i puniji znanja." Odmahnula je glavom sasvim sa jedne strane na drugu: njen nečujni smeh. "Nisi ti star, Patera. Danas sam te neko vreme gledala kako igraš. Nijedan od dečaka nije brz kao ti." "To je samo zato što imam veće iskustvo u igri." Oni sedoše istovremeno. Nameštajući 'osmeh', uhvatila ga je za šaku; time ga je iznenadila. Meka koža odavno se ogulila sa vrhova njenih prstiju, ostavljajući goli čelik, koji je, poput njenih misli, potamneo sa vremenom, ali se i uglačao od beskonačnog teškog rada. "Ti i deca ste jedino u ovom mantejonu što nije staro. Ni ti ni deca, ne pripadate ovde." "Mejtera Nana nije stara. Nije stvarno stara, Mejtera, iako znam da je j e znat zn atno no starij sta rijaa od mene." mene ." Mejtera Mermer M ermer uzdahnu, jednim jedn im tihim hišššššš kao da neko umorno zamahuje mokrom krpom preko teraco-poda. "Bojim se da je jadna Mejtera Nana rođena stara. Ili su je, možda, naučili da bude matora još pre nego što je progovorila. U svakom slučaju, njoj je oduvek bilo mesto ovde. A tebi, nikad, Patera." "Veruješ i ti da će sve ovo biti srušeno, a? Bez obzira na to šta je Izvanaš možda rekao meni." Ona nevoljno klimnu glavom. "Da. Verujem. Ili bi trebalo da kažem, zgrade kao takve će možda i ostati, mada izgleda da ni to nije sigurno. Ali tvoj mantejon neće više donositi bogove narodu ovog kvarta, niti će u našoj našoj palestri deca tog naroda narod a imati imati nastavu." Svila prasnu. "Kakve bi izglede imali ti klinci - bez tvoje palestre?" "Kakve izglede imaju druga deca njihove klase?" Ljutito je odmahnuo glavom. Prijalo bi mu da je u tom trenutku mogao da kopa zemlju nogom i baca unazad. unazad.
"Dešavale su se takve stvari i ranije, Patera. Udruženje će naći nove mantejone za nas. Bolje mantejone, verujem, jer bi gore bilo teško pronaći. Ja ću nastaviti da držim časove i da asistiram, a ti da prinosiš žrtve i radiš kao ispovednik. Biće sve u redu." "Prosvetljenje mi je došlo danas", reče Svila. "Nikome to nisam rekao, osim onom čoveku koga sam sreo na putu ka pijaci i sad tebi; ni on, ni ti niste poverovali." "Patera..." "Dakle, jasno je da ja to ne pričam osobito dobro, a? Da vidimo mogu li bolje." Ćutao je nekoliko trenutaka, trenutak a, trljajući se po obrazu. obrazu. "Molio sam se i molio za pomoć. Uglavnom grupi Devetoro, dabome, ali i svim drugim bogovima i boginjama koji se u Spisima pominju; u raznim trenucima, svakom ponaosob. Danas oko podne Izvanaš je odgovorio na moje molitve, kao što ti rekoh. Mejtera, znaš li..." Glas mu se poče kolebati; uvide da ne uspeva da ga kontroliše. "Znaš li ti šta je on meni rekao? Šta mi je saopštio?" Njene šake se stegoše oko njegove šake, do bola čvrsto. "Znam samo da ti je rekao da spaseš naš mantejon. Molim te reci mi i ostalo, ako možeš." "U pravu si, Mejtera. To nije lako. Uvek sam zamišljao da će prosvetljenje biti glas iz sunca, ili glas unutar moje glave, ili da će govoriti rečima. Međutim, uopšte nije tako. On ti šapuće kroz mnogo, mnogo glasova, ali to nisu reči, nego žive stvari koje ti dočarava. Nije to čak ni samo vid, kao kad vidiš drugu osobu u ogledalu, nego i čuješ, osećaš miris - i dodir, pa i bol, samo je sve to tako upakovano da čini jed je d n u celinu, celi nu, je j e d n u pojavu. poja vu. I tad razumeš. Kad kažem da mi je nešto kazao ili pokazao, na to mislim." Mejtera Mermer M ermer klimnu glavom na ohrabrujući ohrabrujući način. način. "Pokazao mi je sve molitve koje su ikad, u ovom mantejonu, izgovorene ma kome bogu. Video sam molitve sve dece od dana kad je ovo sazidano, ali i molitve njihovih očeva i majki, i ljudi koji su samo svraćali da se pomole, ili dolazili na neko naše žrtvovanje zato što su se nadali da će dobiti komad mesa, pa onako uzgred, kad su već tu, izgovorili i neku nek u molitvu. molitvu. "Video sam i sve molitve svih vas, sibila, od samog početka. Ne tražim da mi veruješ, Mejtera, ali video sam svaku molitvu koju si ti ikad izgovorila za naš mantejon, ili za Mejteru Ružu i Mejteru Nanu, ili za Pateru Štuku i za mene, i za... hm, za svakog u ovom kvartu, hiljade i
hiljade molitava. Kad si se molila na kolenima, i stojeći, i dok si kuvala, i dok si ribala podove. podove. Bila B ila je ovde nekad jedna jed na Mejtera M ejtera Krstušac, video sam i njene molitve. Pa Mejtera Betel, krupna, tamna žena sa pospanim očima." Svila zastade da dođe do daha. "A ponajviše sam video Pateru Štuku." "Predivno!" uzviknu ona. "Mora biti da je to bila divota, Patera." Činilo mu se da njene oči sijaju, mada je znao da je to nemoguće, da su to samo odrazi svetla u njenim kristalnim sočivima. "Izvanaš je odlučio da usliši sve te molitve. Rekao R ekao je to Pateri Štuki Štuki i ovaj je bio tako srećan! Pamtiš dan kad sam ja došao iz shole, Mejtera?" Mejtera Mermer M ermer još jednom jedn om klimnu glavo glavom. m. "E, to je bio taj dan. Tog dana je Izvanaš dao prosvetljenje Pateri Štuki i rekao mu, rekao... evo pomoć, to je... pomoć koju sam..." Počeo je da plače, a onda se najednom zastideo zbog toga. Kiša se pojačala, kao da se ohrabrila zbog suza koje su mu tekle niz obraze i vilicu. Mejtera Mermer izvuče iz rukava veliku, čistu, belu maramicu i dade mu je. je. Uvek je tako praktična, pomisli on, brišući oči i nos. Maramica za dečurliju; sigurno joj se svakog dana po jedno klinče rasplače na času. Istorija njenih dana napisana je suzama, a danas sam ja to uplakano dete. On uspe da izgovori: "Tvoja deca ne mogu često biti ovoliko stara kao ja, Mejtera." "Misliš na đake, Patera? Nikad nisu toliko stari. A, sigurno misliš na odrasle ljude koji su bili moji učenici i učenice kad su bili deca. Pa, mnogi od njih su stariji nego ti sada. Najstarijem je sad sigurno oko šezdeset godina. Ja sam - pa, tek tad sam počela da držim nastavu." Ona pozva svoj fajl sa memorandumima i poče prekoravati sebe, kao i uvek, što to ne radi češće. "Eto, sad sam se setila. Znaš li Njorku, Patera?" Svila odmahnu glavom. "Živi li taj u ovom kvartu?" "Da, i ponekad dođe scildanom. Mora biti da si ga video. Krupan čovek grubog izgleda, sedi sedi pozadi?" "Onaj sa velikom vilicom? Čista odeća, ali izgleda neobrijan. Nosi handžar - ili je to možda lovački mač - i uvek je sam. Je li bio tvoj učenik?" Mejtera Mermer setno klimnu glavom. "On je sada kriminalac, Patera. Provaljuje u kuće." "Žao mi je što to čujem", reče Svila. U jednom trenutku u njegovom umu se stvori slika tog posetioca iz zadnjeg dela mantejona: iznenadio ga neki vlasnik kuće i lopov se okreće da se suoči sa gazdom. Okreće se trapavo, ali vrlo brzo, kao medved izložen napadu pasa radi zabave
publike. "Žao je i meni, Patera. Već neko vreme sam želela da razgovaram s tobom o njemu. Patera Štuka ga je ispovedio prošle godine. Ti si bio ovde, ali mislim da nisi znao za to." "Ako sam i znao, zaboravio sam." Da bi nadjačao šištanje širokog sečiva koje upravo izlazi iz korica, Svila nastavi: "Ali pre će biti ovo što si rekla - da nisam znao." "Ja nisam saznala od Patere Štuke. Rekla mi je Mejtera Nana. Njorka nju još jo š i sad voli. voli. Oni ponekad malo popričaju." Svila izduva nos, ali u sopstvenu, a ne u njenu maramicu. Opusti se malo. Sad je bio siguran da je ona o ovome htela da razgovara razgov ara s njim njim.. "Patera "Patera je uspeo da navede Njorku na obećanje da više neće plj pljačkat ačkatii siromahe. A Njorka je i to radio, po sopstvenoj tvrdnji. I to često; ali sad navodno više neće. To je obećao Pateri, kaže Mejtera, ali je obećao i njoj. Sad ćeš mi ti očitati lekciju, Patera, jer obećanju jednog takvog čoveka, razbojnika, ne vredi verovati." "Nema tog čoveka čije bi obećanje bilo potpuno pouzdano", reče Svila polako, "jer nijedan čovek nije, niti ikada može biti, u celosti slobodan od zla. Ja u to, svakako, uključujem i sebe." Mejtera Mermer M ermer gurnu svoju maramicu nazad u rukav. rukav. "Mislim "Mislim da je Njorkino obećanje, dato slobodnom voljom, pouzdano koliko i ma čije, Patera. Koliko i tvoje, i to ne kažem da bih te uvredila. On je kao dečak bio takav, a i sad je, kao odrastao čovek, takav, koliko ja mogu oceniti. Nikad nije imao majku niti oca, ne stvarno. On - ali bolje je da ne nastavljam, jer će mi se omaći stvari za koje me je Mejtera naterala da obećam da ih neću nikome ponoviti, a onda bih se osećala strašno, štaviše morala bih reći njima oboma da sam pogazila svoju reč." "Da li zaista veruješ da bih ja mogao pomoći tom čoveku, Mejtera? Ne mogu biti stariji od njega, verovatno sam mlađi. On me neće poštovati onako kako je poštovao Pateru Štuku, imaj to u vidu." Kiša koja je kapala sa svetlucavih listova stvarala je tačkaste mrlje na suknji Mejtere Mermer; ona ih je rasejano brisala. "To može biti tačno, Patera, ali ja mislim da ćeš ga ti razumeti bolje nego što je to Patera Štuka mogao. Mlad si, i jak si koliko i on, ili bar približno toliko. Poštovaće te i kao augura. Ne treba da ga se plašiš. Jesam li te ja ikada zamolila za uslugu, Patera? Za stvarnu uslugu?" "Jednom si tražila da intervenišem kod Mejtere Ruže, a ja sam to i pokušao. Mislim da sam verovatno napravio više štete nego koristi, pa zato nećemo taj slučaj da računamo. Ali mogla bi ti zatražiti stotinu usluga uslug a ako bi htela, Mejtera. Zas lužila si toliko, a i više." više."
"Onda razgovaraj sa Njorkom, Patera, jednog scildana. Ispovedi ga ako on to zatraži." "To nije usluga. Toliko bih uradio za bilo koga; ali ti, naravno, želiš da ja uložim poseban trud oko tog Njorke, da razgovaram s njim, negde po strani, i tako dalje. Hoću." "Hvala ti, Patera. Patera, poznaješ me već duže od godinu dana. Da li meni nedostaje nedo staje vera?" Ovo pitanje pitanje ga je zateklo nespremnog. nespremnog. "Teb "Tebi, i, Mejtera? P a - ja nikad nisam tako nešto ni pomislio. Uvek si izgledala, bar meni..." "A ipak, nisam imala dovoljnu veru u tebe, niti u boga koji te je prosvetlio. Upravo sam to shvatila. Ja sam stvarno verovala samo u ljudske reči i u ono što ljudi vide, kao što veruje svaki trgovčić. Mislim da si rekao da je taj bog obećao pomoć Pateri Štuki. Možeš li mi reći nešto više o tome? Do sada sam samo slušala sa pažnjom. Od sada ću slušati i sa verom, ili ću bar to pokušavati." "Ima toga više nego što bih ikada stigao da ispripovedam." Svila se pogladi po obrazu. Sada je vladao sobom. "Kao što rekoh, Pateri Štuki se dogodilo prosvetljenje; a meni je taj događaj danas pokazan. Njemu je j e reče re čeno no da toga to ga dana da na stiže stiž e ispu is punj njen enje je svih m olit ol itav avaa ko koje je j e on izgovorio tokom tih njegovih nebrojenih godina u mantejonu. Rečeno mu je da će istoga dana stići, i to u jedan mah, sva ta pomoć koju je tražio i za sebe lično, i za mantejon, i za čitav kvart." Svila primeti da je stisnuo pesnice. Natera sebe da se opusti. "Sve to mi je prikazano; onda sam video kako ta pomoć pristiže, u blistanju kao da se spušta Pesova vatra vat ra sa sunca. A to sam bio ja. Čitava Čitav a ta pomoć pomo ć bio sam naprosto ja i ništa osim mene." "Onda ne možeš podbaciti", reče ona blago. "Kamo sreće da je to tako lako. Mogu podbaciti, Mejtera. Ali ne smem." Izgledala je sumorno; često je tako delovala. "Ali to do danas nisi znao? U podne, na igralištu? Tako reče." "Nisam. Nisam znao. Danas mi je on rekao još nešto, vidiš. Naime, da je došlo vreme da stupim u dejstvo." Mejtera Mermer opet uzdahnu. "Imam za tebe neka obaveštenja, Patera. Obeshrabrujuća, na žalost. Ali prvo bih želela, veoma želela, da ti postavim samo još jo š jedno jed no pitanje i da titi možda još jo š nešto kažem. kažem. Tvrdiš Tvrdiš da ti se obratio Izvanaš?" "Da. Međutim, ja o njemu ne znam mnogo, čak ni sad. On je jedan od šezdeset troje bogova pomenutih u Spisima, ali od kad se to dogodilo pa sve do ovog trena ja nisam imao prilike da potražim gde se
sve pominje; sećam se, međutim, da o njemu, sveukupno, ima malo. Ispričao mi je on i neke stvari o sebi, stvari kojih u Spisima nema, osim ako nisam zaboravio da su zapisane; ali nije bilo vremena da porazmislim o tome." "Kad smo mi bili izvan, kao i on", reče Mejtera Mermer, "i kad smo živeli u svitku Kratkog sunca, pre nego što je ovaj svitak dovršen i nastanjen, obožavali smo njega. To si svakako znao i ranije, Patera." "Pa, bio sam zaboravio", priznade Svila, "ali, jeste, u pravu si. To ima, valjda, u desetoj knjizi, ili dvanaestoj." "Mi hemijski ljudi nismo učestvovali u prinošenju žrtava u svitku Kratkog sunca." Sledećih nekoliko trenutaka je ćutala. Pregledala je, ubrzano, stare fajlove. "Niti se to zvalo mantejon. Drugačije beše. Samo kad bih mogla da nađem to, mislim da bih se mnogo više setila." Svila klimnu glavom, iako nije razumeo šta je rekla. "Od tad su nastupile mnoge promene, ali nekad se na nastavi govorilo đacima da je on beskonačan. Ne samo veliki, nego, bukvalno, baš bezgraničan. Postoje takvi izrazi, matematički, hoću reći. Ali na mojim časovima nikad ne stignemo do njih." "Pokazao mi je." "Kažu da čak i svitak ima kraj, negde", nastavi Mejtera Mermer, "iako je ogroman. A on, ne. Kad bi njega, Izvanaša, ti uzeo i razdelio tako da svaka stvar u ovom svitku dobije po jedno parče, opet bi svako takvo parče bilo beskonačno. Zar se nisi osećao strašno malen, Patera, kad ti je on sve te stvari pokazivao?" Svila razmisli kako će odgovoriti. "Ne. Ne bih rekao. Ne, nisam. Imao sam osećaj - hm, veličine. Iako je on, kao što kažeš, neizmerno veći. Zamisli, Mejtera, da Njegova Svesnost, Prvi govornik, nešto kaže meni lično, poveri meni neki naročiti zadatak. Osećao bih, naravno, da je j e on velik ve likii čovek, čov ek, m no nogo go važn va žniji iji od mene me ne,, i mn mnog ogo, o, m no nogo go važn va žniji iji nego što ću ja ikada moći da budem; ipak, osećao bih da sam i ja postao važna ličnost." Svila zastade, zadubi se u misli. "A onda zamisli jednog Prvog govornika čije su razmere neizračunljivo velike." "Razumem. Ovim sam dobila odgovore na nekoliko pitanja o kojima razmišljam već dugo. Hvala, Patera. Moje vesti - hoću da ti kažem zašto sam te pozvala na ovaj susret." "Pretpostavljam da su loše vesti." Svila duboko udahnu. "Pošto sam znao da je mantejon u opasnosti, očekivao sam tako nešto." "Vesti kao da pokazuju - ali ja verujem da su netačne, Patera - da si već potučen. Vidiš, jedan jed an krupan čovek crvenog lica došao je u palestru dok si ti bio odsutan. Rekao je da je upravo kupio sve, celo ovo imanje,
od grada." Njen glas pade. "Od Ajuntamienta, Patera. Tako mi je kazao. Došao je da pogleda naše zgrade. zgrade. Pokazala sam mu palestru i mantejon. mantejon. Sasvim sam sigurna da nije ušao u kenobu niti u stambenu zgradu, ali je i njih video spolja." "Rekao je da je prodaja već obavljena? obavljena?"" Ona klimnu glavom. "Dobro kažeš, Mejtera. Ovo zvuči veoma rđavo." "Došao je letelicom, sa jednim čovekom koji ju je vozio za njega. Videla sam je kad smo išli od palestre ka mantejonu. Tad smo izišli na ulicu i prošli Ulicom sunca pored našeg igrališta. On je rekao da je razgovarao s tobom pre nego što je došao ovamo, ali da ti nije kazao da je j e kupio. kup io. Jer, kaže, kaže , ti bi napr na prav avio io nevolj nev olje." e." Svila polako klimnu klim nu glavom. "Ja bih ga izvukao iz letelice pa bih mu slomio vrat. vrat. Mislim Mi slim da bih, bih, Mejtera. Ili bih bar pokušao." Ona ga dodirnu po kolenu. "To bi bilo pogrešno, Patera. Onda bi te odveli u Alambreru Ala mbreru i bacili u jame." jame ." "Ali "Ali to bi bi bilo svejedno. svejedno. Taj čovek se zove Krv, Krv, možda mož da ti je rekao." rekao." "Moguće." Funkcija 'brzo skeniranje' sada je, kod Mejtere Mermer, retko bila upotrebljiva. Ona zaćuta, pretražujući fajlove iz prošlosti. "To uopšte nije uobičajeno ime, znaš. Narod smatra da donosi nesreću. Mislim da nikad nijedan moj đak nije nosio ime Krv." Svila je bio zagledan u svoje misli. "Da li si nekad čula za njega, Mejtera? Ja nisam, ali, mora da je bogat, čim ima privatnu letelicu." "Mislim da nisam. Ako je prodaja već obavljena, Patera, šta ti tu možeš?" "Ne znam." Svila još jednom ustade. Jedan korak ga iznese izvan senika. Još pokoja kap kiše proletala je kroz sunčano svetlo koje je izgledalo blistavo, iako je zastor pokrio više od pola širine sunca. "Uskoro se zatvara pijaca", reče on. "Da." Mejtera Mermer isto tako iziđe. Nebeske zemlje, do maločas gotovo nevidljive, sad su se jasno videle, jer se preko njih širila zora. Daleke šume, za koje se pričalo da su začarane, i daleki gradovi, navodno puni duhova - i to takvih koji na razne istančane načine donose dobro ili zlo i usmeravaju živote onih dole. "Nije stranac", reče Svila, "ili bar ne govori kao stranci koje sam ja j a sretao. sreta o. Zvuč Zv učao ao je, je , zapra zap ravo, vo, kao ka o rođen rođ enii stan st anov ovni nikk ov ovog og kvarta kva rta." ." Mejtera Mej tera Merm Me rmer er klimnu glavom. glavom. "To sam i ja primetila." primetila." "Naš narod nema mnogo načina da se obogati, je li tako, Mejtera? Ili bar ja ne znam da ima." ima." "Nisam sigurna da te razumem."
"Nije bitno. Želela si da popričam sa tim Njorkom. Jednog scildana, rekla si; ali scildanom uvek ima bar desetak ljudi koji čekaju da razgovaraju razgov araju sa mnom. Šta misliš, gde bih ja mogao moga o naći Nj Njorku orku danas?" "Pojma nemam. Da li bi ti mogao otići i razgovarati s njim večeras, Patera? To bi bilo divno! Mejtera Nana možda zna." Svila klimnu glavom. "Rekla si da je ona u mantejonu i da čeka da vatra umre. Idi tamo i pitaj je, molim te, dok joj pomažeš da uspostavi čistotu oltara. Razgovaraću opet s tobom kroz nekoliko minuta." Gledajući ih sa prozora kenobe, Mejtera Ruža zadovoljno zastenja kad su se razdvojili. Postoji tu opasnost, ma koliko se Mejtera i Patera zavaravali da ne postoji - ona bi mogla raditi neke gnusne stvari njemu, a on još gnusnije njoj. Ehidna Neuprljana mrzi sve to, takvo, i oslepi one koje padnu, kao što je i nju oslepela. Ponekad je Mejtera Ruža, klečeći pred slikom njene kćeri, osećala da je ona sama Ehidna, Majka bogova, Carica svitka. Udri, Ehidna. O, udri! Već se toliko smračilo da je zalupljivanje vrata dovelo do paljenja mutne svetiljke u jednom uglu Sviline spavaće sobe; to je bila soba iznad kuhinje, nekadašnja ostava. Patera Štuka je pomogao da se ta prostorija očisti kad je Svila stigao. (A Svila, kasnije, nije našao volje da se preseli u Štukinu sobu, veću, da izbaci ili spali izbledele portrete starčevih roditelja ili Štukino pohabano, premaleno odelo.) Pri ovom nesigurnom i slabom svetlu, Svila se sada presvuče u svoju drugu po kakvoći mantiju. Na njoj su okovratnik i manžetne bili odvojivi, da bi se mogli lakše i češće prati. On ih sada skide i ostavi u ladicu, pored jed je d ino in o g reze re zerv rvno nogg kom komple pleta. ta. Šta još? Baci pogled na ogledalo; treba nekako pokriti ovu neurednu žutu kosu, to je jasno. Postoji onaj široki, slamni šešir koji je nosio jutr ju tros os,, kad ka d je j e po pola laga gaoo no novu vu šindru šin dru na krov; opet, postoj pos tojii i crna cr na kalo ka lota ta sa plavim rubom, koju je Patera Štuka nosio tokom najhladnijih dana. Svila se opredeli za obe: slamni će mu bacati jaku senku preko lica, ali ako odleti s glave, ostaće poluloptasta crna kapa koja sasvim lepo može da se nosi ispod slamnog šešira, i još da pruža dodatni učinak skrivanja. Da li se ovako osećaju ljudi poput Njorke? Da li ovako planiraju? Mejtera Mermer M ermer je saopštila da je Mejtera Nana pom enula pet ili šest mesta gde bi Njorka mogao sada biti pronađen; sva su bila u Orili, najgorem delu njihovog kvarta. Tamo bi Svilu mogao neko da opljačka, pa i da ubije, čak i ako on ne pruži nikakav otpor. Ako Krv odbije da razgovara s njim...
Svila Svila slegnu ramenima. ramenima. Krvova kuća verovatno verova tno je negde na Palatinu; Palatinu; Svila je teško mogao zamisliti da neko ko poseduje letelicu stanuje ma gde drugde. A na Palatinu će, kad padne mrak, svuda biti civilni gardisti: gardisti pešaci, gardisti na konjima, gardisti u naoružanim letelicama. Ne možeš naprosto da razvališ vrata udarcem noge, kao što desetine provalnika učine u ovom kvartu svake noći. Neizvodljivo. Pa ipak, nešto se mora preduzeti, i to noćas; a on nema nikakvu drugu zamisao. Poče propuštati zrna brojanice kroz prste. Onda vrati brojanicu nazad u džep, skide srebrni lanac sa šupljim krstom Pesa i položi ga pokretom punim poštovanja pred triptih; presavi dva čista lista hartije, stavi ih u olupanu malu kutiju za olovke koju je još davno, u sholi, koristio kao pernicu, i ubaci je u veliki unutrašnji džep mantije. Moglo bi mu zatrebati nekakvo nek akvo oružje; oružje; svakako će mu trebati neki alat. alat. Siđe u kuhinju. Nešto je šušnulo u smrdljivoj kanti za đubre u uglu: pacov, nema sumnje. Kao i mnogo puta ranije, Svila podseti sebe da kaže Rogu da uhvati neku zmiju koja se može pripitomiti. Kroz škriputava kuhinjska vrata iziđe opet u vrt. Već je uveliko padao mrak; dok on stigne do Orile, udaljene osam ulica, već će biti mrkla noć. Popodnevna kiša oborila je prašinu; vazduh je sad bio čist i svež, i hladniji nego što je mesecima bio; možda je napokon stizala jese je sen. n. Treb Tr ebal aloo bi da sam um umora oran, n, reče re če Svila Svi la sebi; ali do dokk je otkl ot klju juča čava vaoo bočni ulaz u mantejon, nije osećao nikakav umor. Da li Izvanaš zaista gledajući činjenice, sasvim trezveno - želi ovo? Ovaj žurni polazak u bitku? Ako želi, onda ond a je zaista radost služi služiti! ti! Vatra na oltaru bila je ugašena, a unutrašnjost mantejona obasjana samo srebrnastim svetlucanjem Svetog prozora i skrivenim plamenom debelog kandila od plavog stakla, između Ehidninih nogu: bilo je to kandilo Mejtere Ruže. U njemu je gorelo neko skupoceno ulje ulje,, čiji čiji miris podstaknu njegovo sećanje. Pljesnu rukama da bi se uključilo preostalih nekoliko ispravnih sijalica. Onda poče preturati po senkama, u potrazi za sekiricom dugačke drške, a uzanog sečiva. Pomoću nje je na krovu rascepljivao šindru i zakucavao eksere. Pronađe je, oproba njenu oštricu (mukotrpno oštrenu tog jutra) i zavuče njenu dršku pod opasač. Prošeta malo, dvaput sede, i zaključi: ovo neće dobro biti. Drška je predugačka. U ostavi palestre postoji jedna zarđala testera. Bilo bi lako skratiti dršku; ali posle toga bi sekirica bila manje upotrebljiva kao alat, a daleko manje upotrebljiva kao oružje. Ponovo se sagnuo. Pronađe konopac kojim je vezivao svežanj šindre
da ne sklizne s krova. Bio je to tanak, upleten konopac od crne konjske dlake, dlake, star, star, mekan, ali ali ipak još jo š i sad jak. Svila skide mantiju i pantalone, namota konopac oko pojasa, zaveza krajeve, i provuče dršku sekirice ispod nekoliko namotaja. Opet se obuče i iziđe u baštu. Tamo se lutajući povetarac poigravao divnim kuhinjskim mirisima iz kenobe. To ga je podsetilo da bi trebalo da i on, u ovom trenutku, sprema večeru za sebe. Slegnu ramenima i obeća sebi da će je spremiti, i to kao za proslavu, kad se vrati. Paradajzi koji su, još zeleni, otpali sa svojih žbunova mogli bi poslužiti i tako nezreli, ali će ih on prvo izrezati na kriške i propržiti na malo ulja. Ima i hleba, podseti se on; posle prženja, sipaš vrelo ulje preko hleba, da postane postan e mekši i ukusniji. Pođe Pođ e mu voda vod a na usta. usta. Sad će i sastrugati onaj onaj talog od kafe, koji je već toliko puta prekuvavao, izribaće lonče za kafu, i skuvaće novu kafu. Na kraju, jedna jabuka i poslednji ostatak sira. Gozba! Gozba! Obrisa rukavom usne, postiđen postiđe n što je toliko halapljiv. halapljiv. Zatvorio je i pažljivo zaključao bočna vrata mantejona. Onda je podozrivo proučio prozore kenobe. Ako ga Mejtera Mermer ili Mejtera Nana vide da odlazi, problema neće biti, ali Mejtera Ruža ne bi oklevala da ga podvrgne prodornom unakrsnom ispitiva ispitivanju nju.. Kiša je prestala, tu sumnje nije moglo biti; trajala je sve u svemu jed je d a n sat, a po poljljop opri rivr vred edni nici cima ma su bili po potre trebn bnii celi dani dan i kiše. kiše . Još jed je d no nom m žurn žu rnoo od odmič mičuć ućii niz Ul Ulic icuu sunca, sunca , Svila Svi la pažl pa žljijivo vo osmo os motri tri nebo. Najtanji mogući končići zlata još su sijali tu i tamo među oblacima koji su hitali nebom; ali već ih je kidala nailazeća senka crna kao mastilo. Pred njegovim pogledom, končići su se ugasili, a nebeske zemlje, koje kao duhovi lebde iza dugog sunca, zablistale su u svoj svojoj divoti i čudesnosti: jezera koja odsevaju sunčevim sjajem, valoviti šumski predeli, kvadratići njiva, sjajni gradovi. Ulica fenjera dovede ga u Orilu, gde su jezerske vode počinjale kad je j e Vi Viro ronn bio bi o mlad. mla d. Ovaj zid, sada sa da u rasp ra spad adan anju, ju, napo na pola la zatr za trpa pann straćarama, bio je tada prometni kej; ove mračne, stare zgradurine bile su lučki magacini. Postojale su tu nekada, sigurno, i šupe za usoljavanje, i staze kroz vazduh ispletene od užadi, i mnogo što-šta drugo; ali sva takva lakša zdanja iščezla su pre poslednjeg kaldea. Istrunula su, srušila se, a onda su razvučena da posluže kao ogrev. Osušio se čak i korov koji je izdžikljao na njihovim ruševinama; a gde god je od neke ruine ostao čitav bar podrum od brodskog kamena, uselila se po jedna jed na krčma. krčma. Slušajući ljutite glasove iz one kojoj je prilazio, Svila se zapita zašto iko ikada ide tamo. Kakvim li, inače, životom žive tih pedesetak
muškaraca i žena, kad više vole to unutra? Zastrašujuća pomisao to bejaše. Zastade na vrhu stepeništa da rastumači sebi crtež izvučen kredom na čađavom zidu pored njega: neka žestoka ptičurina, raširenih krila. Orao? Neće biti, sa ovakvim mamuzama. Petao za borbu, sigurno; a 'Pevac' je bio jedno od mesta koje je preporučila Mejtera Nana, naime 'taver 'taverna' na' (tako (tako je Mejtera Mermer M ermer rekla) koju je Njorka pomi pominjao. njao. Strmo, izlomljeno stepenište smrdelo je na mokraću; Silk je zadržavao dah dok je silazio. Pipao je rukama ispred sebe; nije mu mnogo pomagalo slabo, žuto zračenje svetlosti iz otvorenih vrata. Nadomak vrata, on zakorači u stranu, stade leđima uza zid i poče osmatrati nisku sobu. Činilo se da na njega niko ne obraća ni najmanju pažnju. Prostorija bejaše veća nego što je očekivao, a sa manje nameštaja. Stolovi od borovih dasaka, svaki drugačije napravljen, stajali su tu i tamo, izdvojeni, ali svaki okružen isto tako heterodoksnim stolicama i okruglim stoličicama i klupama za sedenje. Na njima je dokoličilo, oko svakog stola, po nekoliko ućutanih prilika. Nekakve odvratne sveće gorucale su na pojedinim (ni približno ne na svim) stolovima, stvarajući dim i curkajući čađavim voskom na daščanu površinu; jedan zeleni i narandžasti lampion sa poderanim abažurom njihao se u sredini sale i kao da je drhtao od zaošijanog besa ljudskih glasova ispod njega. Od leđa mnogobrojnih radoznalaca, koji su se tiskali oko tog mesta, nije se mogloo videti šta se tamo dešava. mogl dešava. "Drapaš se drapaš fukaro!" vrištala vrišta la je neka žena. Muški glas, pomućen zbog premnogo piva, ali ipak i šištavo ubrzan zbog dejstva praška oker boje, zvanog 'rđa', predloži: "A ti digni suknju da malo prošašolji i tvoju!" Gomila ljudi prasnu u smeh. Neko preturi sto. Posle potmulog, silovitog udara stola o pod, začu se i cilikanje skršenog stakla. "E aj sad! Aj!" Brzo, ali ne izgledajući kao da žuri, jedan krupan čovek sa užasnim ožiljcima na licu poče se gurati kroz gomilu; u jednoj ruci je držao pohabani čunj za kuglanje. "Napolje! Ovo ćemo nnnnapolje!" Gledaoci su se razmakli da propuste dve raščupane žene u prljavim haljinama. "Napolje ona!" reče jedna žena, pokazujući prstom. "Marš, bre, obe napolje." Krupni čovek dohvati govornicu za okovratnik, kucnu je maltene nežno čunjem po glavi i gurnu je ka vratima. Jedan od gledalaca iskorači napred, podiže dlan, a pokretom druge
ruke pokaza ka drugoj ženi, koja je - činilo se Svili - bila toliko pijana da se jedva držala na nogama. "I ona", reče čovek sa čunjem odlučno. Ali zastupnik druge žene odmahnu glavom. "I ona! A i ti napolje!" Krupni čovek se nadneo nad njega; videlo se da je za glavu viši. "Marš napolje, bre!" bre!" Sevnu čelik, ali i čunj sevnu nadole. Prvi put u životu, Svila začu mučno krckanje ljudske kosti koja se slama; ali odmah iza toga i pucanj iglenog pištolja, nalik na prasak vrhom dečjeg biča. Jedan takav pištolj (Svila za tren pomisli da je to bio upravo uprav o onaj onaj iz kog je pucano) polete po lete u vazduh; jedan od posmatrača se sruši, pravo na nos. Svila se našao na kolenima pored tog čoveka još pre nego što je shvatio šta čini. Njegove brojanice, opuštene do polovine svoje dužine, njihale su se iznad žrtve, praveći iznova i iznova znak sabiranja. "Prenosim ti, sine moj, oproštaj svih bogova. Priseti se sada reči Pesovih... " "Ej, faco, nije on mrtav. Ti si kao augur, a?" To je govorio onaj grmalj sa ožiljcima. Desna ruka mu je krvarila tamnim curenjem kroz prljavu krpu koju je čvrsto čvrsto pritisnuo na posekotinu. posekotinu. "U ime svih bogova, oprošteno ti je zauvek, sine moj. Ja ovde govorim u ime Pesa velikoga, i Ehidne božanske, i Scile pržeće..." "Napolje s njim", reče neko odsečno. Svila nije znao da li se to odnosi na mrtvaca ili na njega. Mrtvac je krvario manje nego krupni čovek, postojanim, nespektakularnim naviranjem iz desne slepoočnice. Ipak, bio je sigurno mrtav. Dok je ritmično napevao Završnu formulu, Svila je levom rukom tražio traž io puls, ali ali ga nije nalazio. nalazio. "Za njega će se pobrinuti njegovi pajtosi, Patera. Biće on super." Dvojica mrtvačevih prijatelja već su ga dohvatili za noge. "...i Sfiksa jakoga. Takođe u ime manjih bogova." Svila zastade. Oklevao je. U formuli nema mesta za to, ali ko će ovde primetiti, ili mariti? Pre ustajanja, on završi šapatom: "Izvanaš ti isto tako oprašta, sine moj, bez obzira na to kakvo si zlo počinio u životu." Krčma je sad bila gotovo prazna. Onaj koji je dobio čunjem po glavi poče sada da ječi i da se pomiče. Pijana žena klekla je pored njega baš kao Svila pored mrtvaca; ali klatila se čak i na kolenima, pa se morala osloniti jednom šakom o prljavi pod. Nigde ni traga od igličnog pištolja koji je leteo kroz vazduh, niti od noža kojim se povređeni čovek poslužio. "Oćeš crvenu traku, Patera?" Svila odmahnu glavom.
"Sigurno da oćeš. Ja častim, za ovo što si uradio." Krupni čovek namota krpu jače jač e oko ruke, ruke, spretno spretno je uveza levom i priteže čvor vukući vukući jed je d a n kraj levo le vom m rukom ru kom,, a drugi drug i kraj zubima zub ima.. "Meni je potrebno da nešto saznam", reče Svila, vraćajući brojanice u džep, "i mnogo bih više voleo da to saznam, nego da me neko časti pićem. Tražim čoveka zvanog Njorka. Da li je on bio ovde? Možeš li mi reći gde ću ga naći?" Veliki se naceri. Rupa na mestu dva nedostajuća zuba bila je prava mala pećina u tom njegovom radovanju. "Njorka, a, Patera? Ima poprilično ljudi koji su po toj vrsti ptice dobili ime. Duguješ mu pare? Kako znaš da ja nisam ta taj Njorka?" "Zato što ga poznajem, sine moj. Naime, viđao sam ga. Visok je gotovo koliko ti, ima sitne oči, tešku vilicu i velike uši. Rekao bih da je jed je d n o petpe t-še šest st go godi dina na stariji star iji od tebe. R edov ed ovno no dol dolazi azi na n aša aš a prin pr inoš ošen enja ja žrtve, scildanima." "Pazi, molim te." Grmalj se zagledao u mutnoću najtamnijeg kuta sale. Najednom reče: "Gle, Njorka je još tu. A ti reče, Patera, da si ga video kako izlazi?" "Nisam rekao da..." "Eno ga." Krupni čovek pokaza prstom ka uglu. Tamo je sedela je j e d n a usam us amljljen enaa prilik pri lika, a, za stoči sto čiće ćem m ne mn mnog ogoo veći ve ćim m od stolice. stoli ce. "Hvala ti, sine moj", doviknu Svila. Pređe salu, zaobilazeći jedan dugački sto na kome je bilo svakojakih svakoja kih ostataka. ostataka. "Njorka? "Njorka? Ja sam Patera Svila, iz mantejona u Ulici sunca." "Hvala, "Hvala, za šta?" šta?" upita upi ta čovek zvani Njorka. "Što si pristao da razgovaraš sa mnom. Dao si mu neki signal mahnuo mah nuo si, si, ili već tako nešto, valjda. Ja to nisam video, video, ali ali jasno jas no je da je tako nešto bilo." "Sedi, Patera." Druge stolice nije bilo. Svila dovuče jednu od onih koje su bile oko dugog stola i sede. "Neko te šalje?" Svila klimnu glavom. "Mejtera Nana, sine moj. Ali ne bih želeo da stvaram pogrešan utisak. Nisam došao da bih učinio neku uslugu njoj, a ni tebi. tebi. Mejtera M ejtera je učinila uslugu meni, meni, utoliko što mi mi je rekla gde da te nađem, a ja dolazim da od tebe zatražim drugu. Ispovedanje." "Smatraš da mi je potrebno, Patera?" U Njorkinom glasu nije bilo ni traga šale. "Ja to ne mogu znati, sine moj. Smatraš li ti?" Njorka kao da poče razmatrati ovo pitanje. "Možda. A možda ne."
Svila klimnu glavom - sa razumevanjem, nadao se. Smetalo mu je da razgovara sa ovim robusnim grubijanom u mraku, bez mogućnosti da vidi njegov njeg ov izraz lic lica. a. Grmalj Grmalj sa rukom u zavoju položi jednu jed nu zapanju z apanjujuće juće tananu čašu pred Svilu. "Najbolje što imamo, Patera." Povuče se, idući unatraške. "Hvala ti, sine moj." Svila se okrete na stolici i pogleda iza sebe: povređeni čovek i pijana žena više nisu bili ispod lampiona, mada on nije čuo njihov odlazak. "Mejteri Nani se ti dopadaš, Patera", reče Njorka. "Ponekad mi ispriča nešto o tebi. Kao ono kad si naljutio onu što prodaje mačje meso." "Sklerodermu, misliš?" Svila oseti da crveni. Najednom mu je bilo drago što ni Njorka ne može njega dobro da vidi. "Fina je to žena plemenite prirode i zaista, iskreno, verna. Bojim se da sam bio brzoplet i netaktičan." "Stvarno titi izručila iz ručila kofu na glavu?" Svila pokunjeno klimnu glavom. "Čudno je to, što sam kasnije našao parčence - hm, ti bi to nazvao mačije meso, pretpostavljam - koje mi je bilo zapalo za palo za vrat. Smrdelo je." Njorka se blago nasmeja, dubokim, prijatnim smehom, zbog koga se poče Svili dopadati. "Ja sam u to vreme smatrao da je to stravično poniženje", nastavi Svila. "Desilo se na teldan. Na kolenima sam se zahvaljivao što moja ja j a d n a mati mat i nij nijee do doži žive vela la da joj jo j to ispri is pričaj čaju. u. A sad uv uviđ iđam am da bi me ona samo zadirkivala zbog toga." Povuče gutljaj iz graciozne male čaše koja je j e bila bi la pred pr ed nji njim; m; rakija rak ija,, po svoj prilici, pril ici, zaklj zak ljuč učii on, i to dobra. "Ja bih bi h pustio Sklerodermu da me oboji u plavo i da me vuče kroz celu Alamedu, kad bi to vratilo moju majku u život." "Mejtera Nana je meni zamena za majku, najpribližnija koju sam ikada imo", reče Njorka. "Nazivo sam je majkom, što je ona dopuštala, kad smo bili sami. Nekoliko godina sam se pretvaro da je to stvarno tako. Je l' ti rekla?" Svila odmahnu glavom. "Mejtera Mermer je kazala nešto slično. Bojim se da tad nisam obratio dovoljno pažnje." "Stara je gajila nas dečake i vaspitavala nas tvrdo. Tako je najbolje. Vido sam mnoge koji nisu tako vaspitavani, pa zato znam." "Verujem." "S vremena na vreme, govorim sebi da bi trebo da je proburazim nožem, naprosto da bih izbacio iz glave i nju i te njene priče. Razumeš ti mene?"
Svila klimnu glavom, ne baš siguran da će robusni čovek s druge strane stočića videti tu kretnju. "Mislim da razumem i bolje nego što ti sam razumeš. Takođe znam da ti njoj nikada nećeš učiniti ma šta stvarno nažao. Ili, ako učiniš, onda ne iz tog razloga. Nisam ni upola star koliko je Patera Štuka bio, a ni desetinu mudar; ali ali znam toliko." "Ne bih se ja kladio na n a to." to." Svila ne reče ništa. Upirao je pogled u mrlju, malo bleđu od okoline, koja je bila Njorkino lice. Na tren mu se učinilo da tamo vidi obrise nekakve njuške, kao da je to ispred njega slabo vidljivo lice vuka ili medveda. Nemoguće da su ovoga zvali 'Njorka' od rođenja, pomisli Svila. To 'Njorka' je on sigurno uzeo kasnije, kao pseudonim. Dočara sebi sebi sliku sliku kako Mejtera Nana vodi dečaka Njorku u učionicu, na lancu; onda kako Mejtera Ruža upozorava Mejteru Nanu da će je Njorka napasti kad odraste. Popi još jedan gutljaj, da se otarasi te prikaze. Valjda je, ipak, majka dala Njorki to ime: male ptice njorke na jez je z e ru Limn Li mnii nema ne maju ju spos sp osob obno nost st let leten enja, ja, pa je j e to im imee ko koje je m ajke aj ke daju daj u u nadi da ih sinovi neće nikada napustiti. Ali Njorkina majka je svakako umrla još dok je on bio vrlo mlad. mlad. "Ali ne ovde." Njorkina pesnica bupnu po stolu, koji se umalo ne prevrte. "Doći ću prekosutra, u scildan, pa onda mož' me ispovediš. Važi?" "Ne, sine moj. Mora biti noćas." "Zar toliko nemaš poverenja..." poverenja..." "Bojim se da nisam dobro objasnio šta hoću", ubaci Svila. "Nisam došao da bi se ti ispovedio meni, mada ću i to prihvatiti sa oduševljenjem, ako je takva tvoja želja; siguran sam i da bi Mejtera Nana bila vrlo srećna kad bih joj o tome ispričao. Reč je o sledećem: moram se ispovediti ja tebi, Njorka, i to mora biti noćas. Zato sam došao. Ali, kao što kažeš, ne ovde. Nego na nekom privatnijem mestu." "Pa "Pa ja to ne umem!" umem!" "Umeš, sine moj", navaljivao je Svila, ali blagim tonom. "I nadam se da hoćeš. Mejtera Nana te je podučavala i sigurno ti je rekla da čovek koji nema duboke mrlje može doneti božanski oproštaj onome ko se nalazi u neposrednoj smrtnoj opasnosti." "Ako ti misliš, Patera, da ću te ja ubiti, ili onaj tamo Gib..." Svila odmahnu glavom. "Objasniću ti sve, na nekom privatnijem mestu." "Patera Štuka me je ispovedo jednom. Mejtera je uporno navaljivala oko toga, pa sam konačno pristo. Ispričao sam mu mnogo koječega što
nisam trebo da kažem." "Pa se sad pitaš da li je on meni odao neki deo toga i misliš da se ja plašim da ćeš me ubiti kad ti kažem da sam odao nekom trećem. Ne, Njorka. Patera mi nije rekao baš ništa o tome, pa čak ni da se ispovest uopšte dogodila. Čuo sam to tek od Mejtere Mermer, koja je saznala od Mejtere Nane, koja je saznala od tebe tebe." ." Svila opet okusi rakiju. Bilo mu je teško da se usredsredi. "Noćas nameravam da učinim teško krivično delo - naime, bar da pokušam. Mogu biti ubijen. Zapravo, u dobroj meri i očekujem da ću biti ubijen. Mogle su me ispovediti i Mejtera Mermer ili Mejtera Nana, dabome; ali nisam želeo da ma koja od njih dve sazna. Onda je Mejtera Mermer pomenula tebe, i ja sam uvideo da ćeš ti biti savršen. Hoćeš li me ispovediti, Njorka? Preklinjem te." Njorka se malo-po malo opustio; onda je spustio desnu ruku na sto. "Ti ne radiš nos, a, Patera?" Svila odmahnu glavom. "Ako je ovo baronija, mnogo m nogo je nezgodna." "Nije baronija. To što sam rekao, tačno to i mislim." Njorka klimnu glavom i ustade. "Onda bi trebali da pođemo na neko drugo mesto, kao što kažeš. Šteta, a baš sam mislio da malo teram poso noćas." Povede Svilu u zadnji deo mračne podrumske sale, a zatim uz jedne merdevine, u noć nalik na ogromnu pećinu, prošaranu piramidama bačvi i bala; onda duž neke stražnje ulice, koja bejaše sva popločana smećem; nekoliko poprečnih ulica kasnije uđoše u zadnji deo nečega što je ličilo na praznu prodavnicu. Zvuk njihovih koraka probudi slabu zelenu svetiljku u jednom uglu predugačke prostorije. Svila vide izgužvan ležaj, prljave čaršave; nokšir; sto koji je mogao biti donet iz taverne koju su upravo napustili; dve jednostavne drvene stolice; i, na suprotnom zidu, staklo koje je izgledalo kao da bi se pomoću njega još moglo izvršiti prizivanje. Levo i desno od uličnih vrata nalazio se po jed je d a n izl izlog, og, ali ob obaa beja be jahu hu zapr za preč ečen enaa dask da skam amaa zaku za kuca cani nim m popre pop reko ko;; na daske je na jednom mestu bila prikačena, pribadačama, jeftina slika Scile, u boji, sa osam ruku i osmehom. "Ovde stanuješ?" "Ja baš ne stanujem nigde, Patera. Imam ja mnoga mesta, a ovo se našlo najbliže. Sedi. Sedi. I dalje hoćeš da te ispovedim?" Svila klimnu glavom. "Onda moraš prvo da ispovediš ti mene, da bih ja to umeo kako treba. Valjda si to predvido. Pokušaću da se setim svega." Svila opet klimn klimnuu glavom. "Da, "Da, molim te."
Njorka kleče pored njega, ispoljavajući brzinu i ekonomičnost pokreta, u meri iznenađujućoj za tako krupnog čoveka. "Pročisti me, Patera, jer sagrešio sam protiv Pesa i drugih bogova." Zureći u osmehnuto lice Scile, da ne bi gledao teško i grubo lice Njorke, Svila poče mrmljati, kao što je obred zahtevao: "Kaži mi, sine moj, a ja ću ti doneti oproštaj iz dubine zdenca njegove neograničene milosrdnosti." "Ubio sam čoveka noćas, Patera. Ti si to vido. Zvao se Kalan. Gurnard se spremio da buši Giba, al ga ovaj tresno..." "Čunjem", dopuni Svila tiho. "To je bilo lako, Patera. Onda je Kalan potego iglić, al ja sam već bio izvadio moj." "Nameravao je da ubije Giba, Giba, zar z ar ne?" ne?" "Mislim da jeste, Patera. On povremeno sarađuje sa Gurnardom. Heh, sarađivo je." "Onda u tvom postupku nema krivice, Njorka." "Hvala, Patera." Posle ovoga, Njorka je dugo ćutao. Svila je čekao moleći se u sebi i osluškujući jednim uhom svađalačke glasove na ulici i siloviti štropot točkova zaprežnih kola; ali njegove misli povremeno su, nakratko, preletale do onih smirenih, razonođenih i nekako setnih glasova koje je začuo na igralištu kad se grabio za loptu, istu ovu koja mu je i sad u džepu. Pomišljao je i na nebrojene pouke koje mu je izvor tih glasova pokušao preneti. preneti. "Opljačko sam izvestan broj kuća na Palatinu. Evo sad sam pokušavo da se setim kolko. Za dvadeset sam siguran. Al možda je bilo više. Tuko sam i jedno žensko. Jednu devojku, koja se zvala..." "Nije potrebno da mi kažeš njeno n jeno ime, Njorka." "I to baš gadno. Pokušavala je da izmuva od mene još nešto, iako sam joj bio već dao jedan jed an stvarno fini fini broš. broš. Pa mi dozlogrdilo, pa sam je tresno. Posekotina na ustima. Počela se dernja, pa sam je tresno još jedn je dnom om.. O dm dmaa j e po popa pasl slaa patos. patos . K aže až e da po posl slee nije ni je m og ogla la da radi nedelju dana. Nisam trebo to da uradim, Patera." "Nisi", složi se Svila. "A bolja je od većine njih, onako stasita, pa široka, pa zgodna. Znaš šta hoću reći, reći, Patera? Pate ra? Zato Za to sam joj i dao broš. Al kad je tražila još..." "Razum Ra zumem em." ." "Malo je falilo falilo da je ritnem. ritnem. Nisam, Nisam , al da jesam jesa m verovatno bi je ubi ubio. o. Jednom sam ja ubio čoveka č oveka tako što sam ga rito. rito. To je deo onog što sam ispričao Pateri Štuki."
Svila klimnu glavom, prisiljavajući svoj pogled da se odvoji od Njorkinih čizama. "Ako ti je Patera doneo oproštaj, ne treba da ponavljaš te stvari meni; a ako si se uzdržao i nisi ritnuo nesretnicu, zaradio si naklonost bogova - naročito Scile i njenih sestara - jer si pokazao uzdržanost." Njorka uzdahnu. "E pa to bi bilo sve što sam počinio, Patera, od one poslednje ispovesti. Uradio sam te kuće i izmlatio Šenilu. A ne bi ja to, Patera, nego sam vido da oće pare za rđu. E, hm, mislim da valjda ne bi." "Tebi je jasno, Njorka, da ne treba provaljivati u kuće. Mora biti da ti je jasno, inače mi to ne bi pominjao u ispovesti. To ne treba da se radi. Inače, kad uđeš u neku zgradu sa naumom da pokradeš stvari iz nje, lako možeš i poginuti, a to bi značilo umreti sa tovarom krivice na sebi. To bi bilo vrlo loše. Želim da mi obećeš da ćeš tragati za nekim boljim načinom života. Hoćeš li to, Njorka? Hoćeš li mi dati reč?" "Da, Patera, kunem se da hoću. Već sam se trudio u tom smislu. Znaš, kupim nešto, pa prodam. U tom smislu." Svila zaključi da je mudrije ne pitati o kakvoj je to robi reč, niti kako su prodavci dolazili do nje. "Ta žena koju si istukao, Njorka. Kažeš da uzima rđu. rđu. Treba lili da zaključim zaključim da je to jedna jed na od nemoralnih žena?" žena?" "Nije ona ništa gora od mnogih drugih, Patera. Stanuje u Orhidejinoj kući." Svila klimnu glavom, više sam za sebe. "Je li to onakva kuća kakvu ja j a sad zami za mišlj šljam am?" ?" "Pa nije, Patera, to je valjda najbolja. Ne dopuštaju nikakve tuče, ništa slično. Sve im je stvarno čisto. Neke od Orhidejinih cura su se čak odselile uzbrdo." "Pa ipak, Njorka, ne bi trebalo da odlaziš na takva mesta. Ti ne izgledaš loše, jak si, imaš izvesno obrazovanje. Ne bi ti bilo teško da nađeš pristojnu devojku, a pristojna devojka mogla bi ti doneti mnogo dobra." Njorka se pokrenuo; Svila je znao, iako nije dozvolio svojim očima da skrenu sa Scile, da Njorka sada gleda gore, ka njemu. "Misliš na onu vrstu devojaka koje dolaze kod tebe da se ispovedaju, Patera? Ne bi ti voleo da se neka takva spanđa sa takvim kao što sam ja. Njoj bi ti reko da zaslužuje nekog boljeg. Tako mi Šega, Šega, bi!" bi!" U jednom trenutku Svili se činilo da je težina svih svitskih bezumnosti i bezrazložnih opakosti legla na njegova ramena. "Veruj mi, Njorka, mnoge od tih devojaka udaće se za ljude daleko, daleko gore od tebe." On duboko udahnu. "Kao pokajanje za zla koja si počinio, ti ćeš,
Njorka, do sutra u ovo vreme izvršiti tri pohvalna čina. Treba li da ti objašnjavam koja dela su pohvalna?" "Ne, Patera, sećam se, i učiniću ih." "To je dobro. Onda ti donosim, Njorka, oproštaj svih bogova. U ime Pesa velikoga, oprošteno ti je. U ima Scile, oprošteno ti je..." Još malo, jo š samo sa mo malo. "I u im imee Izva Iz vana naša ša i svih m anji an jihh bogov bog ova, a, j a kaže ka žem, m, na osnovu sile koja mi je poverena, da je tebi oprošteno." Njorka se nije bunio. Svila iscrta znak sabiranja u vazduhu iznad Njorkine glave. glave. "Sad je red na mene, Njorka. Hoćeš li me ispovediti kao što sam ja ispovedio tebe?" Zameniše mesta. mesta. Svila reče: "Ispovedi me, prijatelju, jer sam u opasnosti, smrtnoj, velikoj, a i zato što ću možda mož da sagrešiti protiv Pesa i drugih bogova." Njorkina ruka ga dodirnu po ramenu. "Ja ovo nikad dosad nisam radio, Patera. Nadam se da ću umeti valjano." "Kaži mi..." reče Svila, podstičući ga. "A-da. Kaži mi, Patera, da bih ti mogo doneti oproštaj Pesov, iz bunara punog milosrđa bez dn dna. a."" "Možda ću morati da provalim u jednu kuću noćas, Njorka. Nadam se da neću; ali ako gazda odbije da me primi na razgovor, ili ako odbije da izvrši ono što od njega zahteva jedan određeni bog - Izvanaš, Njorka, možda mož da si čuo za njega - ja ću pokušati da ga prisilim." "U čiju..." "Ako me primi, i bude nasamo sa mnom, nameravam da mu zapretim da ću ga ubiti ako se ne povinuje zahtevu tog boga. Međutim, budimo iskreni, ne verujem da će on uopšte hteti da me vidi." "Ko je to, Patera? Kome K ome ćeš pretiti?" pretiti?" "Gledaš me, Njorka? To ne bi trebalo raditi." raditi." "Dobro, evo sad gledam na drugu stranu. Ko je to, Patera? Čija je to kuća?" "Nema potrebe da ti je to kažem, Njorka. Oprosti mi samo nameru koju imam, molim te." "Bojim se da to neću moći, sine moj", reče Njorka, ulazeći u duh uloge. "Moram znati ko je to, i zašto ćeš to raditi. Možda rizik neće biti baš tolki kolko ti misliš, a? Ja bi moro biti onaj koji to procenjuje, a?" "Da", priznade Svila. "Jasno mi je i zašto si me tražio. Zato što ja ovo mogu bolje nego iko. Al moram da znam, jer ako je neka šećerlema, moram ti reći da odeš kod nekog pravog augura, čim se izvučeš, i da zaboraviš mene.
Ima kuća ku ća svakojakih. Dakle: ko je to, i gde je to, Patera?" "On se zove Krv", reče Svila. Oseti da se Njorkina šaka odjednom jač ja č e stisn sti snul ulaa na njegovo nje govojj mi miši šici. ci. "Pret "P retpo post stav avljljam am da stanu sta nuje je negd ne gdee na Palatinu. U svakom slučaju, poseduje privatnu letelicu i angažuje vozača za nju." nju." Njorka zamumla. zamumla. "Mislim da on mora biti opasan", nastavi Svila. "Osećam to." "Tvoja pobeda, Patera. Moram te ispovediti. Ali moraš mi ispričati sve o ovome. Potrebno je da ja znam šta se to tu dešava." "Ajuntamiento "Ajuntamiento je prodao naš mantejon m antejon tom čoveku čoveku." ." Začu Njorkino šumno ispuštanje vazduha vazduha.. "Mantejon nije donosio praktično ništa, to ti je jasno. Trebalo bi da naše zarade na mantejonu pokrivaju gubitke na palestri; školarina je manja od naših troškova, a većina roditelja i ne plaća na vreme. U idealnom slučaju, trebalo bi da ostane dovoljno da se Juzgadou plate porezi, ali naš Prozor je već veoma, veoma dugo prazan." "Mora biti da drugi bolje postižu", predložio je Njorka. "Da. Mnogo bolje, u nekim slučajevima, mada već mnogo godina nijedan bog nije došao ni na jedan jeda n Prozor P rozor u ovom gradu." gradu." "Onda bi oni - auguri tamo - mogli nešto malo da odvoje za tebe, Patera." Svila klimnu glavom. Sećao se svojih prosjačkih ekspedicija do tih drugih, dobro držećih mantejona. "Oni su, doista, u nekim trenucima i pomogli, Njorka. Ali bojim se da je Udruženje rešilo da prekine tu praksu. Kao nadoknadu za naše neplaćene poreze, ustupilo je naš mantejon Juzgadu, a onda je Ajuntamiento prodao celo imanje tom čoveku zvanom Krv. Tako, bar, izgleda." "Svako od nas mora da pljune neku lovicu onima gore", reče Njorka diplomatski. "Narodu smo potrebni, Njorka. Celom kvartu. Nadao sam se da ćeš ti... nije bitno. Nameravam da noćas ukradem naš mantejon od njega, da opet bude naš, ako mogu, a prvo moram mora m od tebe dobiti oprost za to." to." Njorka je neko vreme provede u ćutanju, sedeći, a onda reče: "Grad čuva arhive o vlasništvu, čija je koja kuća i tako to, Patera. Odeš u Juzgado i podmažeš nekog od onih činovnika malo, a on pozove broj te parcele na staklo. Radio sam ja to. Monitor ti da ime kupca ili bar tipa koji nastupa kao maska ispred pravog kupca." "Misliš "Misliš da na taj taj način proverim da lili je stvarno prodato." prodato." "Dabome, Patera. Uveri se da si dobio tačna obaveštenja, pre nego što se namestiš da te ubiju."
Svila oseti nezadrživu poplavu olakšanja. "Učiniću to što kažeš, ako je j e Juzg Ju zgad adoo još jo š otvoren. otvo ren."" "To neće biti, Patera. Juzgado i pijaca zatvaraju se u približno isto vreme." Sad mu nije bilo lako da natera sebe da govori. "Onda moram u akciju. Noćas." Oklevao je. Za to vreme neki prestrašeni delić njegovog uma udarao je svim silama po zidovima od slonovače koji su ga okruživali. "Naravno, to možda nije onaj Krv koga ti poznaješ, Njorka. Sigurno ima mnogo ljudi sa tim imenom. Da li bi Krv - onaj Krv koga poznaješ - mogao da kupi naš mantejon? Imanje vredi bar dvadeset hiljada karata." karata." "Deset", progunđa Njorka. "Pa možda i dvanaes, al on je verovatno samo platio te poreze. Kako on izgleda, Patera?" "Visok, težak. Rekao bih da izgleda kao da se ljuti, ili se samo bio zacrveneo u licu. Obrazi ugojeni, ali ispod njih, široke kosti, činilo se meni." "Prstenja mnogo?" Svila se potrudi da se priseti punašne, glatke šake čoveka bogataškog izgleda. izgleda. "Tako je. Bar Ba r pet-šest." pet-šest." "Da li si osećo neki miris od njega?" "Pitaš li da l' on smrdi? Ne, ni u kom slučaju. Naprotiv." Njorka humnu. "Naprotiv - šta?" "Pojma nemam, ali miris me je podsetio na ono mirisno ulje - ti si ga nesumnjivo primetio - u kandilu ispred Scile, u našem mantejonu. Jedan sladak i težak miris, ne onako prodoran kao tamjan." "Mi za to imamo naziv 'mošusna ruža'", reče Njorka suvo. "A tip koji radi za njega zove se Mošus." "Znači, to je taj Krv, tebi poznat." "Jest, jest. Sad ćuti jedan minut, Patera. Moram se prisetiti onih reči." Njorka se poče njihati napred-nazad. Trljajući šakom vilicu, stvarao je slab zvuk nalik na šištanje peska po podlozi od brodskog kamena. "Kao pokajanje za zlo koje se spremaš da počiniš, Patera, moraš učiniti uč initi noćas dva ili tri tri pohvalna poh valna dela, dela, a ja ću titi objasniti koj koja." a." "Slabo je to pokajanje", usprotiv u sprotivio io se Svila. Svila. "Nemoj mi cepidlačiti, Patera, jer još ne znaš koja dela. Izvršićeš ih, a?" "Hoću, "Hoću, Njorko", reče Svila ponizno. ponizno. "To je dobro. Ne zaboravi. Elem, i dakle. Evo ja ti donosim, Patera, oproštaj sviju bogova. U ime Pesa Velikoga, oprošteno ti je. U ime Ehidne, oprošteno ti je. U ime Scile, Tartarosa, Hieraksa, Telksipeje,
Feje, Sfiksa i svih ostalih manjih bogova, oprošteno ti je, Patera, na osnovu sile koja je meni poverena." Svila iscrta znak sabiranja, nadajući se da Njorka, koji bejaše veći od njega, u vazduhu iznad njegove glave iscrtava isti takav znak. Njorka, onako krupan, pročisti grlo. "Je l' dobro bilo?" "Jeste", "Jeste", reče Svila ustajući. ustajući. "Bilo je, za amatera, zaista z aista vrlo dobro." dobro." "Hvala. Nego, o Krvu. Kažeš da ćeš uraditi njegovu kuću, a ne znaš ni gde je." "Kad stignem na Palatin, pitaću za put." Svila je sad otresao prašinu sa kolena. kolena. "Nadam se da ti Krv nije neki naročit naroč it prijatelj prijatelj." ." Njorka odmahnu glavom. "Nije tamo. Bio sam ja tamo dva-tri puta. To nas dovodi do jednog od pohvalnih dela koja si maločas obećao. Moraćeš mi dozvoliti da te odvedem na pravo mesto." "Ako nije nepogodno..." "Jest čupavo... pardon, Patera. Ja ću tu izgubiti ko pas. Da, moraćeš se složiti da te ipak ja vodim, ako zaista hoćeš kod Krva. Inače bi se ti sto posto izgubio kad bi pokušao sam da nađeš gde je to. Ili bi te neko prepozno, što je još gore. Ali prvo zazviždi Krvu preko onog mog stakla tamo, je l' važi? Možda će on pristati na taj razgovor, a ako hoće da se baš sastanete s njim, možda će i poslati nekoga po tebe." Njorka snažnim koracima pređe sobu i pljesnu šakama; iz dubina stakla uzdiže se bezbojno ljudsko lice monitora. "Želim Krva", reče Njorka monitoru. "To je onaj muški što ima onu kućerinu u blizini starog puta za Palustriju." Okrete se Svili. "Dođi ti ovamo, Patera. Stani ti ispred stakla. Ja ne bi da me oni vide." Svila učini kako mu je bilo rečeno. Imao je, ranije, prilike da sa nekim razgovara pomoću stakla (jedno staklo postojalo je u odajama visokočasnoga, u sholi), ali to nije bilo često. Sada zapazi da su mu usta suva i poče oblizivati usne. "Krv nije na raspolaganju, gospodine", reče mu monitor, odišući nepokolebljivom smirenošću. "Može li neko drugi?" "Mošus, eventualno", reče Svila, prisećajući se da je Njorka pomenuo to ime. "Bojim se da će na njega morati da se čeka nekoliko minuta, gospodine." "Čekaću ga ja", reče Svila. Slika na staklu se rasplinu, pretvori se u opalescirajuće opalescirajuć e sivilo. sivilo. "Hoćeš sesti, Patera?" Njorka je već gurao zadnje strane listova njegovih nogu jednom jedn om stolicom stolicom.. Svila sede i progunđa neke reči zahvalnosti.
"Ne "Ne bih ja reko da je to bilo jako jak o pametno. pametno. Zvati Mošusa... M ožda ti ipak znaš šta radiš, ali..." Ne skidajući pogled sa stakla, Svila odmahnu glavom. "Pa, ti si rekao da on radi za Krva, to je sve. sve."" "Nemoj mu reći da si sa mnom. Važi?" "Neću." Auk više nije progovorio. Tišina se obmotala oko njih. Slična ćutanju svih Prozora, pomisli Svila, ćutanju bogova: napeta, puna iščekivanja. Ovo Njorkino staklo u nekoj meri je nalikovalo na Prozor; sva stakla su kao prozori, samo mnogo manja. Kao i Prozori, stakla su čudesni proizvodi epohe Kratkog sunca. Šta li ono reče Mejtera Mermer o njima? Pa i sama Mejtera, i oni nebrojeni uspavani vojnici koje je Izvanaš otkrio, a, zapravo, i sve osobe slične njima - hemijski ljudi ma koje vrste - jesu čuda neposredno, ili posredno, proistekla iz tog nepojamno nadahnutog svitka Kratkog sunca. Nestaće, jednog dana; možda uskoro. Njihove žene retko zatrudne, a u slučaju Mejtere, nema ni naj... Svila strese ramenima, i strogo podseti sebe da će ga, po svoj prilici, Mejtera Mermer nadživeti, i to mnogo; i da bi on lako mogao biti mrtav pre nego što zastor, sutra, počne da se sklanja sa sunca. Osim ako odluči da prenebregne uputstva uputs tva dobijena od Izvanaša Izvanaša.. Monitor se opet pojavi. "Da li biste želeli čuti nekoliko mojih predloga, dok čekate, gospodine?" "Ne, hvala." "Mogao bih malčice ispraviti Vaš nos, gospodine, a mogao bih i učiniti nešto po pitanju frizure. Verujem da bi Vam to koristilo." "Ne", reče Svila još jednom, a onda dodade, govoreći koliko monitoru, toliko i sebi: "Moram da razmislim." Sivo lice monitora naglo potamne. Činilo se da čitavo staklo pada u neke daljine. Pojavi se crna kosa, uljastog izgleda, kovrdžava, iznad sevajućih očiju od kojih Svila, Svila, užasnut, otrže pogled. pogled. Kao plivač koji izbije iz nekog talasa i nađe se suočen sa nekim predmetom koji nije odabrao - sa letnjim suncem, možda, ili sa nekim oblakom ili krošnjom drveta - Svila zateče sebe kako zuri u Mošusova usta, u usne grozničavo crvene, tanane poput devojačkih. Da bi ublažio strah, reče sebi da treba sačekati da Mošus prvi progovori. Ali kako Mošus nije progovarao, Svila prisili sebe da ipak prvi nešto kaže. "Zovem se Patera Svila, sine moj." Vilica mu je podrhtavala; morao je prvo da stisne zube, pa tek onda da nastavi govoriti. "Moj je onaj mantejon u Ulici sunca. Ili bi trebalo kazati da
nije moj. Upravo o tome moram da razgovaram sa Krvom." Zgodni dečko na staklu nije ništa govorio, niti je davao ma kakav znak da je išta čuo. Da se ne bi opet uhvatio u zamku tog bleštećeg, divljačkog zurenja, Svila poče praviti inventar sobe u kojoj je Mošus stajao. Nazirao je jednu umetničku sliku i jednu tapiseriju; radni sto prekriven knjigama i dve stolice, sa složenim intarzijama, grimiznim naslonima i veoma veom a povijenim nogama. nogama. "Krv je otkupio naš mantejon", poče on objašnjavati jednoj od te dve stolice. "Time hoću reći da je, valjda, platio poreze, a ovi u Juzgadu su mu predali tapiju. To će biti veoma težak udarac za decu. I za sve nas, dakako, ali naročito za decu, osim ako neki drugi dogovor može da se upriliči. Ponudio bih nekoliko predloga i rado bih..." Na rubu stakla pojavi se vojnik u srebmastom bojnom oklopu i obrati se Mošusu. Svila uvide, sa blagim šokom, da Mošus vojniku nije ni do ramena. "Nova grupa na kapiji", reče vojnik. vojnik. Svila žurno nastavi: nastavi: "Siguran sam da je u vašem interesu - Krvovom, hoću da kažem - da nađemo neko usaglašenje koje je i sad moguće. Jer, vidite, j edan bog j e..." e..." Zgodni dečko u staklu se nasmeja i pucnu prstima; staklo potamne.
4. NOĆNA STRANA
Kad su kretali iz grada, već je bilo kasno. Zemlje na nebu bile su, iza crne trake zastora, jasne i blistave; Svila (čiji je običaj bio da rano ode na počinak i rano ustane) još nikad nije video taj prizor jasnije niti sa više svetlosti. Sada je, jašući, zurio tamo, u visine. Pravi potop divljenja poneo je njegove misli. Eno bezimenih planina, koje svojim ogromnim, crnim senkama ispunjavaju, do ruba, one nedirnute doline. Pogledaj savane i stepe! - a eno i priobalnih ravnica koje sačinjavaju obruč oko jed je d n o g jez je z e ra ko koje je (taka (ta kavv beja be jaše še Svilin Svi lin utis ut isak ak)) m ora or a bit bitii pros pr ostra trani nije je od jez je z e ra Lim Li m na - i sve je j e to svod, svod , rasp ra spro rost strt rt prek pr ekoo m račn ra čnog og no noćn ćnog og neba, neba , je j e r se sad te zem ze m ljljee ku kupa paju ju u sunč su nčev evom om sjaju. Dok su još pešačili prljavim i opasnim ulicama Orile, Njorka je primetio: "Neke čudne stvari dešavaju se na noćnoj strani, Patera. Ne verujem da titi je to poznato, ali ali narod to šećerno priča." priča." "Poznato mi je", rekao mu je Svila. "Ispovedam, ne zaboravi. Tada čujem. Čuo sam nekoliko vrlo čudnih priča, koje ne mogu povezati. Ti si svakako sv akako bio očevidac, a to mora mo ra biti još čudnije." čudnije." "Htedoh reći", nastavio je Njorka, "da nikad nisam čuo za poduhvat čudniji od ovog što si ti navalio da uradiš. Niti sam išta čudnije vido." Svila je tada uzdahnuo. "Mogu li progovoriti kao augur, Njorka? Znam da to mnoge ljude vređa; Feja naša plemenita zna da ja ne želim tebe da uvredim. Mogu M ogu li, ipak, ipak, samo ovaj ovaj put put,, da tako progovorim?" "Pa neću se uvrediti, ako ćeš reći nešto što inače ne želiš da iko čuje." "Baš naprotiv", izjavi Svila, možda i malo prenaglašenom žestinom. "To je nešto što bih ja želeo da kažem celom gradu." "Tiše, Patera, inače će ceo grad i čuti." "Pamtiš da sam ti rekao re kao da mi se jedan jed an bog bo g obratio?" Njorka je klimnuo glavom. glavom. "Razmišljam, evo, o tome, dok ovako pešačimo. Istinu da ti kažem, nije ni lako razmišljati o ma čemu drugom. Pre nego što sam razgovarao sa... tim nesretnikom koji se zove Mošus. Ovaj, hm, pre nego šta sam se, na primer, obratio njemu, trebalo je da razmišljam šta ću mu reći. Ali nisam, ili sam vrlo malo. Pretežno sam razmišljao o Izvanašu; o onome što što mi je rekao, rekao, ali ali još jo š više o onome kako je to izgledalo dok mi je j e go govo vori rioo - kak k akvo vo je j e to oseć os ećan anje je bilo bilo." ." "Al ipak si dobro pričo, Patera", rekao je Njorka i, na Svilino iznenađenje, spustio mu ruku na rame. rame. "Super si si pričo." pričo." "Ne slažem se s tom ocenom, ali neću se sad o tome raspravljati.
Hoću ovo da kažem: nema ničeg stvarno čudnog u ovome što radim, niti u činjenici da mi ti pomažeš. Da li se sunce ikada gasi, Njorka? Da li ikada utrne kao kad ti ili ja ugasimo fenjer?" "Ne znam, znam, Patera. Nikad N ikad nisam n isam razmišlj raz mišljoo o tome. Je l' se gasi?" gasi?" Svila tada nije odgovorio, nego je ćutke nastavio da gazi blatnjavom ulicom, ukorak sa Njorkom koj kojii je žustro grabio napred. napred. "Čini mi se da ne. Kad bi se gasilo, ti ne bi mogao noću da vidiš one nebeske zemlje, tamo gore. "Tako je i sa bogovima, Njorka. Oni se nama obraćaju neprestano, baš kao što i sunce sija neprestano. Kad tamni oblak koji mi nazivamo zastorom dospe između nas i sunca, kažemo da je noć. Reči 'noćna strana' zapravo samo znače 'noć' i ništa više. Ja taj izraz 'noćna strana' nisam nikada ni čuo, dok nisam došao u Ulicu sunca." "A, nije to tako, Patera. Ne znači to, baš, samo noć. Nego znači... ahmmm... Čekaj, vidi ovako. Postoje dnevni načini da se stvari rade, vidiš? Ono, kao, ispravno. Al postoje i oni drugi načini, na noćnoj strani radiš drugačije - tad se sve nalazi na noćnoj strani zastora." "Mi smo, što se tiče tog... tog zastora, samo pola dana na noćnoj strani", rekao mu je Svila. "Ali ono što nam sprečava razgovor sa bogovima jeste druga stvar. Na noćnoj strani toga smo maltene stalno, celog života. A to zaista ne bi trebalo tako da bude. Nije bilo tako predviđeno. Ja sam, vidiš, dobio taj jedan mali zrak sunca, i tu ništa ne bi trebalo da bude čudno. Trebalo bi da to bude najnormalnija stvar u svitku." Očekivao je da će se Njorka nasmejati, a kad je to izostalo, bio je iznenađen i zadovoljan. Magarce su iznajmili od nekog Njorkinog poznanika, i to jednog velikog sivog za Njorku i manjeg, crnog, za Svilu. "Zato što ću morati da ga vodim nazad", nazad", rekao je Njorka. Njorka. "Ovo mora da budemo jasni odma sad. On nema da ostane s tobom." Svila Svila je klimnuo glavom. glavom. "Tebe će da uvate, ko što sam ti reko, Patera. Možda će ti se ostvariti razgovor sa Krvom. Al tek pošto te uvate. To se meni ne dopada, al to je j e tako. tak o. Znač Zn ači,i, on ti neće ne će trebat tre batii za ja j a hanj ha njee nazad naz ad,, a j a nem ne m am naana a-m m eru er u da ostanem bez onih para koje sam dao čoveku kao pologu za magarca, a to je dvaput više nego što bi bi na pijaci košto jedan jed an takav." takav." "Jasno mi je", odvratio mu je tom prilikom Svila Svila.. Sad, dok su jahali kasom po uzanoj stazi koja je, bar Svili, bila velikim delom nevidljiva i dok je kamenito tlo svakih nekoliko
trenutaka bacalo u paniku vrhove njegovih jedinih pristojnih cipela, Svila poče ponovo razmišljati o tim Njorkinim rečima: uznemiravale su ga. Otržući pogled od nebeskih zemalja, on doviknu: "Dok smo bili u gradu, pa kad si iznajmljivao ove magarce za nas, upozorio si me da će me Krv uhvatiti. Šta misliš, ako me uhvati, šta će mi uraditi?" Njorka se okrete da ga pogleda. Njegovo lice bilo je mrlja među senkama drveća. "Ne znam, Patera. Ali neće ti se dopadne." "Možda ne znaš", reče Svila, "ali možeš da nagađaš znatno bolje nego ja. Bolje poznaješ Krva. Bio si u njegovoj kući, siguran sam i da poznaješ nekoliko ljudi koji njega poznaju dobro. Bio si u poslovnim vezama s njim." "To sam samo pokušavo, Patera." "Dobro, pokušavao si. Ipak, tebi je poznato kakav je to čovek. Da li će me ubiti zato što sam provalio u njegovu kuću? Ili tek ako mu zapretim? Čvrsto sam rešio da mu kažem da će umreti ako ne vrati naš mantejon Udruženju. I kazaću, ako stignem tako daleko." "Nadam se da nećeš, Patera." Nezvane i neželjene, Mošusove crte lica uzdigoše se iz Svilinog pamćenja. Crte savršene - pa ipak, nakazne. Kao đavolovo lice. Tako tiho, da ga je iznenadilo kad je Njorka to čuo, Svila reče: "Pitao sam se da li da se ubijem ako budem uhvaćen. Kažem, ako, a nadam se da neću biti, i rešen sam da ne budem. Veliki je greh oduzeti sebi život, pa ipak..." Čitav lanac ispred njega, a možda i dalje, Njorka se tiho nasmeja. "Da se ubiješ, Patera? Jest, to bi mogla biti dobra zamiso. Imaj je na umu, pa odluči prema prilikama. Nećeš reći Krvu o meni?" "Zakleo sam se. Nikad ne bih pogazio tu zakletvu." "E, dobro." Njorka se opet okrete napred. Njegovo držanje bejaše napeto: napeto: pokušavao je da prosvrdla pogledom kroz mrak. mrak. Njorka, očito, nije bio mnogo očaran pominjanjem samoubistva; Svila se zbog toga nekoliko trenutaka ljutio. Ali Njorka je bio u pravu. Kako će on poslužiti ijednom bogu, ako je već na početku rešen da digne ruke od svog zadatka ukoliko ovaj postane pretežak? Njorka se sa razlogom nasmejao; on, Svila, nije ništa bolji od deteta koje sa drvenim mačem kreće napred da osvoji ceo svitak - što je on, bukvalno, i učinio, jedn je dnom om,, pre izve iz vesn snog og i to ne veli ve liko kogg bro b roja ja godina. godi na. Opet: lako je Njorki da zadrži smirenost i da se podsmeva njegovim strahovima. Njorka je sigurno provalio u mnoge vile izvan grada, slične ovoj, ali u ovu jednu neće provaljivati, neće čak ni biti pomagač. Međutim, podseti Svila sebe, Njorkin položaj uopšte nije tako neranjiv.
"Nikad ja ne bih pogazio moju svečanu zakletvu, datu svim bogovima", reče glasno. "Osim toga, ako bi Krv saznao za tebe i naredio da te ubiju - meni nije izgledao kao čovek koji lično vrši smaknuća - ne bi imao ko da mi pomogne da pobegnem." Njorka pročisti grlo i pljunu. Taj zvuk se proširio neprirodnom silinom u zagušljivoj tišini šume. "Neću ja, Patera, učiniti baš ništa za tebe. Radiš za bogove, a? Pa, nek te oni izvlače." Maltene šapatom, zato što mu je to saznanje donosilo tugu, Svila reče: "Hoćeš, hoćeš, Njorka." "Ma hajde!" "Zato što nikad ne bi bio siguran da ja neću, na kraju, odati. Ja neću, ali ali ti nemaš poverenja povere nja u mene. Ili, bar, nemaš dovoljno." dovoljno." Njorka frknu. "A pošto si, kao čovek, bolji nego što glumiš da jesi, saznanje da je tvoja pomoć potrebna meni - možda ne zato što sam to baš ja, nego zato što sam augur koji se ipak družio s tobom, makar samo ovu jednu noć to saznanje bi te grizlo, pa makar ti to poricao sto puta, kao što znam da bi. Prema tome, ti ćeš mi pomoći ako budeš mogao, Njorka. Ako se ukaže potreba, a to bi moglo biti vrlo brzo. Znam da hoćeš. Pa, pošto hoćeš, biće mnogo povoljnije za mene da Krv ne sazna za tebe." "A, ne. Ja bi moro dobro da se zavučem, možda, al ne više od toga. Možda bi otišo na godinu-dve, ili tri, u Palustriju, da malo vidim kako je j e tamo. tam o. Za to vrem vr emee bi K rv zabo za bora ravi vioo na mene. mene . Ljud Lj udii nisu ni su ko što ti misliš, Patera. Možda si ti studiro dugo, al ima mnogo toga što ne znaš." Istina, priznade Svila sebi. Bogovi, iz nekih neznanih razloga, ubacuju u ovaj svitak biološke ljude koji u početku ne znaju ništa. Ako biološki čovek čeka da stekne toliko mudrosti, da nikad nigde ne pogreši, čekaće večno. Svilu najednom obuze silna i tužna želja da zaista dobije mogućnost da večno čeka, kao što neki ljudi i čine. Ipak, Ipak, bio je siguran siguran da je dobro ocenio Njorku i da je Njorka netačno ocenio sebe. Njorka je i sad povremeno navraćao da popriča sa malom Mejterom Nanom; štaviše, te večeri je čak ubio čoveka - ozbiljna stvar, čak i među kriminalcima, jer ubijeni ima prijatelje - zato što je taj pokušao da ubije onog krupnog, zvanog Gib. Njorka može biti lopov, čak i ubica; ali nema pravi dar za ubistvo, nema unutrašnju sklonost ka zlu. Možda čak ni Krv nema takvu sklonost. Nedavno je on, Svila, video u Krvovom staklu nekog ko tu sklonost ima. On obeća sebi da nikada više neće pomešati obično nepoštenje, ili obično očajanje, sa tom, daleko gorom, osobinom. "Ali ja te znam, Njorka", reče on tiho. Pomeri se, premeštajući svoje
težište, u uzaludnoj nadi da će naći manje neudobno mesto na grubom sedlu. "Možda imam, kao što kažeš, suviše poverenja u ljude; ali tebe sam tačno ocenio. Ti ćeš meni pomoći, kad budeš smatrao da mi je to potrebno." Njorka odmahnu rukom, brzo i nestrpljivo; u polumraku, taj pokret bio je jedva vidljiv. "Ovde budi tih, Patera. Primakli smo se prilično blizu." Ako je staza, u pravom smislu reči, ikada postojala, sada su je napustili. Magarci su pronalazili put kao da imaju noge opremljene nekim zasebnim čulom vida. Peli su se uz obronak posut odvaljenim stenama. Na vrhu, Njorka zauzda magarca i sjaha; Svila se povede za njegovim primerom. Ovde se pomicao najblaži od noćnih povetaraca, kao da je i on lopov: odnosio je ukradene, pomešane mirise hrasta i duda, trave i paprati sasušene maltene do praha; lisice koja je tuda prošla; i esencije noći same. Magarci su dizali dugačke njuške da ih uhvate. Svila se hladio, mašući svojim slamnim šeširom kao lepezom. "Vidiš ona svetla, Patera?" Njorka pokaza prstom ka slabom zlatastom svetlucanju iza krošnji drveća. "To ti je Krvova kuća. Mi smo je j e obišli, obišl i, pa smo sm o joj jo j došli doš li sa zadn za dnje je strane, stra ne, vid vidiš iš?? Eto Et o šta smo tolk to lkoo radili posle silaska sa glavne staze. S druge strane je velika kapija od čeličnih šipki i travnata staza za letelice, koja vodi do same kuće. Vidiš onu crnu liniju, kao talasastu, između nas i kuće?" Svila odmahnu glavom. "Znao sam da nećeš videti. E, dobro, sad, evo šta će da se desi, verovatno. Pokušaćeš da se prebaciš preko tog zida, pomoću tvog konopca il već nekako, al nećeš uspeti. Otprilike u vreme dizanja zastora krenućeš peške nazad prema gradu. Ima da se osećaš ko govno na ulici, i još gore. Mislićeš da ću ja da ti se smejem do besvesti. Al neću. Prineću žrtvu zbog toga što si se vratio živ, znaš? Jednog crnog ovna, Tartarosu, razumeš? I to dobrog i velikog, u tvom mantejonu, prekosutra. Imaš moju m oju reč za to." to." Njorka zastade da dođe do vazduha. "A kad završim sa žrtvovanjem, ima da mi se zakuneš da nikad više nećeš ništa ovolko glupo da pokušaš. Zamislio si da kao navedeš Krva da ti se zakune da će ti vrati mantejon. Ne možeš ti to. Misliš, on će posle da održi obećanje. E, ne bi ga održo ni za sve bogove u Glavnom procesoru. Al ja mogu tebe da nateram da se zakuneš, Patera, i nateraću te - da vidiš da hoću. I znam da ćeš zakletvu poštovati. Ti spadaš u tu sojtu." Svila zahvalno reče: "To je zaista vrlo lepo od tebe, Njorka. Ne
zaslužujem ja to." to." "Ja da sam stvarno dobar, ja ne bi ni iznajmio ove magarce, Patera. Nego bi pičio peške dovde, s tobom, da se zamoriš - onda bi se i vratio mnogo ranije." Natmuren, Njorka zastade, provuče prste kroz kosu. "Al onda, ako bi stvarno ušo, sve bi bilo zeznuto. U mom poslu, kad si nikakav, onda ne radiš. Radiš samo kad si ladan i oštar. Inače, ja sam uradio stotinu ili više, al ovu jednu ne bi probo ni za hiljadu zlatnih. Zbogom, Patera, nek ti se Feja osmehne." "Čekaj "Čekaj malo." Svila ga uhvati za rukav. rukav. "Zar nisi ti ulazio u tu kuću? Reče da jesi." "Par puta, poslovno, Patera. Ne znam ništa naročito o njoj." "Rekao si da ću sigurno biti uhvaćen. Priznajem da je vrlo verovatno da si u pravu. Ipak, nije moja namera da budem uhvaćen; a ako budem, to će značiti da sam izneverio Izvanaša, boga koji me šalje, baš kao što bih ga izneverio ako ne bih pokušao noćas. Zar to ne uviđaš? Zar tebe nikad nisu uhvatili, Njorka? Njorka ? Pa P a morali su bar neki put." Njorka nevoljno klimnu glavom. "Jednom, Patera, kad sam bio tek derište. Tip me izmlatio. Tako mi Fejine krmače, mislio sam da pokušava da me ubije. Al na kraju me izrito na ulicu. To je bilo usred našeg kvarta. Pokazaću ti jednog dana tu kuću." Pokuša da se oslobodi, ali Svila ga nije puštao. "Kako si uhvaćen, Njorka? Gde si pogrešio? Kaži mi, molim te, da ne bih ja napravio istu grešku." "Već si napravio, Patera." Njorka je zvučao kao da se izvinjava. "Gledaj ovamo. Bio sam rešio nekoliko mesta, pa sam počo da mislim da nikad neću pasti. Imo sam nekolko fora, znaš? I s njima sam nastupo, i počo sam da se palim da sam kao veliki majstor. Ko da će sam Tartaros da skine šešir preda mnom. Došlo je dotle da nisam prvo pregledo mesto, ko što pravi majstor mora." Njorka Njo rka zaćuta. Svila reče: reče: "A koju si pojedinost pojedinos t prevideo?" prevideo?" "Dug, Patera." Njorka se tiho nasmeja. "Al to ti ne važi za Krva, jer neće on lično da te juri." "Svejedno, "Svejedno, kaži mi", navaljivao na valjivao je Svila Svila.. "E pa, dobro, Patera. Tip čija je bila kuća otišo je da nešto dobro tuca, vidiš? Ideš, ostaviš parice u rupice kod Ermine. Znaš kakvo je to mesto, kod Ermine? Ostaviš jednog zlaćka, ili dva, samo za večeru. Tako fina mesta rade scildanom, jer im je sfigdanom šljiva, kačiš? Znači, kombinacija: ja šutnem njegovu babu - probudim njegovu ženu, Patera - ona ode da lomi metlu o njega tamo gde ga zatekne na slami, a
ja j a za to vrem vr emee roka ro kam m ku kuću ću kako ka ko ja j a oću. E, al. On im du dugo govo vo pare, pare , tamo! Kod Ermine. Pa mu nisu dali ništa, jer nije mogo da plati to od ranije. Dođe on odma kući, suv ili maltene suv. I zajebe me. Sam sam se ispalio." Svila klimnu glavom. "E, sad ti, noćas, Patera, praviš isto sranje. Nisi majstor. Ne znaš koga tamo ima, il nema, kolke su sobe, koja vrsta prozora. Ni mrvicu nemaš od onog što ti mora bude sve u ruci." "Pa ti bi sigurno mogao mo gao da mi kažeš kaže š bar nešto." Njorka bolje namesti teški handžar koji je nosio o pojasu. "To ti je je j e d n a do dobr broo sređ sr eđen enaa kam ka m ena en a ku kuća ća sa jed je d n im kril kr ilom om levo le vo i jed je d nim ni m desno. desno . Krila imaju tri sprata, u sredini ima dva. Kad uđeš s preda ko ja, ima velika ulazna sala, al ja dalje nisam ni bio. Onaj što mi pričo o spratovima, kaže da ima glavni podrum ispod, i još jedan ispod tog. Ima stražari. Vido si jednog od te sojte u mom staklu. A taj je stvarno digo dupe, s oproštenjem, Patera. Ma, reko sam ti već." "Imaš li ikakvu predstavu o tome gde Krv spava?" Njorka odmahnu glavom: kretnja jedva vidljiva. "Ne. Al znam da na noćnoj strani ne spava uopšte. Majstori ne spavaju noću, vidiš? Čovek ima posla, sve do dizastora." Osećajući da ga Svila ne razume, on ovo prepriča jasnije. "Sve do dizanja zastora, dolaze mu ljudi. Neki ko ja, a neki gologlavi, što će reći da on zna odakle polaze i kuda se vraćaju, Patera." "A-ha." Njorka dohvati uzde manjeg magarca i pojaha svog. "Imaš jedno četri-pet sati do dizastora. Onda se mora vratiš. Jer tad ti ne bi preporučio da budeš na tom zidu. Mož da naiđe stražar, koji se šeta baš po samom zidu. Vido V ido sam ih da to rade." rade." "Dobro." Svila klimnu glavom, pomišljajući da tek treba da prepešači znatno rastojanje koje je preostalo do zida. "Još jednom ti hvala. Neću te odati, ma šta ti mislio o tome; i neću dati da me uhvate, ako to ikako mogu izbeći." Gledajući kako Njorka jaše nizbrdo, Svila se zapita kakav je taj zaista bio kao đak; i šta je to Mejtera Nana umela da kaže, čime je ostavila tako dubok utisak na tog mnogo mlađeg Njorku. Jer, Njorka je vernik, iako izgleda tako nezgodno i govori žargonom lopova. Štaviše, za razliku od mnogih površno boljih ljudi, on veruje na način koji nije samo sujeverje. Scilina osmehnuta slika na zidu one očajne, gole sobetine nije slučajno dospela tamo. Prisustvo te slike kazalo je Svili više nego Njorkino staklo: u dubini duše, Njorka kleči pred bogovima.
Ponet ovom mišlju, Svila i sam kleknu. Ostade tako, iako su mu oštri komadići kremena krem ena ubadali ubadali kolena. kolena. Izvanaš ga je upozorio na to da neće neće dobiti nikakvu pomoć - pa ipak, valjda nije nedolično zatražiti, u ovakvom trenutku, pomoć od drugih bogova? Mračni Tartaros je pokrovitelj svih onih koji deluju izvan zakona. "Crno jagnje, samo za tebe i nikog drugog, Tartarose, čim budem mogao da ga dobavim. Imaj me u vidu, mene koji dolazim u službi jed je d n o g m anje an jegg boga b oga." ." Ali i Krv deluje izvan zakona, trguje rđom i ženama i čak krijumčarenom robom; tako je bar Njorka nagovestio. Lako je moguće da će Tartaros biti više na Krvovoj strani. Svila uzdahnu, otrese nogavice svojih najstarijih pantalona i pođe nizbrdo, ali, za razliku od Njorke, napred, prema kući. I ovde je teren bio kamenit. Šta će biti, biće, a on nema šta da misli, mora napred, uz pomoć mračnog boga ili bez nje. Pes dvovideći mogao bi na njegovu stranu stati; možda i Scila pržeća, koja ovde ima jači uticaj nego njen brat. Pa ne bi valjda Scila želela da grad, koji najveću počast odaje upravo uprav o njoj, njoj, izgubi jeda je dann mantejon! mantejon! Svila je, ohrabren ovim pomislima, grabio dalje. Nejako zlaćano svetlo svetlo Krvove kuće uskoro je nestalo iza krošnji, krošnji, a sa njim i povetarac. Ispod vrha brda, vazduh je opet ležao nepomično, zgusnut, vruć i ustajao, prezreo od jednog leta koje je potrajalo mnogo duže nego što bi bilo razumno. A možda i nije tako. Pipajući ispred sebe ispruženim rukama da bi našao put između gustih stabala, gazeći po pucketavom sloju lišća i grančica, Svila je razmišljao da bi, da je godina bila normalna, ova šuma mogla sad biti pokrivena dubokim snegom, a njegov poduhvat praktično neizvodljiv. Šta ako je ovo pregrejano, sprženo, prividno nepromenljivo godišnje doba produženo samo da bi on sad lakše napredovao? Nekoliko sledećih sekundi zastajkivao je u hodu, obuzet ovom mišlju. Ovoliko jare i znoja, samo zbog njega jednog? Svakodnevna patnja jadne Mejtere Mermer, crveni osipi na koži dece, svenuli usevi, reke sve manje i manje? I tek što je to pomislio, zamalo da se strmoglavi u suvo korito jednog potoka. Pukom srećom se zadržao, uhvativši se za neku granu koju uopšte nije video. Onda oprezno siđe niz neravni zid te jaruge, kleknu na uglačane oblutke na samom dnu i prstima potraži vodu; ali je ne nađe, nijednu kap. Negde uzvodno, ili nizvodno, možda su zaostale barice, ali ali ovde je jarug jar ugaa bila najsuvlja što može biti biti..
Nagnuvši glavu na jednu stranu, pokušavao je da ulovi dobro znanu muziku vode koja hita preko kamenja. Negde u daljini oglasi se noćna lasta, ptica koju zovu i leganj. Ali taj prodorni pisak zamre, a noćna tišina se opet sklopi odasvud: pritihnuto iščekivanje ožednelog drveća. Ova šuma zasađena je u danima kaldea (tako ga je, bar, obavestio jed je d a n od nast na stav avni nika ka u sholi) sho li) sa svrho sv rhom m da po posl služ užii kao ka o do doda datn tnoo sabiralište vode, da bi gradski bunari bili puniji; sada je Ajuntamiento dozvoljavao bogatim ljudima da zidaju kuće u njoj, pa ipak, šuma je ostala u osnovi jedan ogroman, nenastanjen predeo, pružen više od pedeset liga u daljinu, ka Palustriji. Ako su njene reke i potoci presušili, jo š ko koliliko ko du dugo go m ože ož e grad gr ad V iron ir on da živi? živ i? D a li će bit bitii neop ne opho hodn dnoo da se sagradi neki novi grad, možda privremen, na obali jezera? Priželjkujući i svetlost, a ne samo vodu, Svila se pope uz drugu obalu i posle još sto koraka vide kroz ogolelo, ali zbijeno drveće dobrodošlo svetlucanje nebeskih svetlosti na rezanom i uglačanom kamenu. Zid oko Krvove vile kao da je rastao u visinu dok mu je Svila prilazio. Njorka je nagovestio visinu od oko deset lakata; Svili je, međutim, izgledalo - kad je stao pred masivni donji deo zida i zagledao se gore, u varljive odsjaje nebeske svetlosti na vrhovima zloslutnih šiljaka - da je takva procena neosnovano skromna. Već u znatnoj meri obeshrabren, on odmota tanki konopac od konjske dlake koji je doneo omotan oko struka, gurnu sekiricu pod običan opasač, zaveza pokretnu omču 'lasoa 'lasoa'' na jednom jedn om kraju kao što je to Njorka preporučio, preporučio, i hitnu je u visinu, ka tim dalekim klinovima. Tokom jednog trenutka, koji je njemu izgledao kao da traje bar minut, konopac je visio iznad njega kao čudo, čađavo crn naspram svetlih nebeskih zemalja, ali i izgubljen u mraku tamo gde se ukrstio sa bezgraničnom, potpuno crnom trakom zastora. U sledećem času legao je j e ml mlititav avoo pred pr ed njeg nj egov ovaa stopala, stop ala, na zemlju zem lju.. Svila se ugrize za usnu, prikupi konopac, ponovo otvori petlju i opet hitnu. Netražene, vratiše mu se reči umirućeg konjušara kome je doneo božiji oproštaj pre nedelju dana, reči u kojima je bio sažet pedesetogodišnji mukotrpni rad: "Trudio sam se, Patera. Trudio sam se." Sa tim rečima, ključala vrelina sobice ispod samih crepova; ćebad od konjske dlake, pocepana i izbledela, na krevetu; zemljani ćup sa vodom; jedan tvrdi okrajak hleba (to je neki bogataš, nesumnjivo, namenio svome konju) koga ovaj konjušar više nije mogao žvakati. Još jedno bacanje. Amaterski, grub crtež žene koja je napustila konjušara konjuš ara čim on više nije mogao m ogao hraniti nju i njenu decu.. decu....
Još jednom će baciti, poslednji put, a onda će se vratiti u staru stambenu zgradicu na Ulici sunca - gde mu je i mesto - i leći da spava; zaboraviće ovaj besmisleni plan za spasenje, baš kao što će zaboraviti i smeđe vaši koje su puzile po izbledeloj plavoj ćebadi. Poslednje bacanje. "Trudio sam se, Patera. Trudio sam se." Opisi to troje dece, koje otac nije video još od vremena pre Svilinog rođenja. Dobro, pomisli on. Evo, još ovaj pokušaj. Ovim, šestim bacanjem, uspe da nabaci omču na jedan uspravni šiljak. Sad se već uveliko pitao nije li neko u kući primetio da se nekakva omča uzdiže u vazduh iza zida i pada. Poteže konopac silovito, i oseti da se omča zategla; obrisa oznojene dlanove o svešteničku mantiju, upre se stopalima o glatki kamen zida i poče se penjati. Kad se popeo na visinu dvostruko veću od njegove, poprilične, visine, omča se razdvoji i on pade. "Pese!" Rekao je to glasnije nego što je nameravao. Posle tog uzvika, samo je čučao, ćutke, u podnožju zida; provede tako tri ili više minuta, trljajući ugruvana mesta na telu i osluškujući. Najzad promumla: "Scilo, Tartarose, veliki Pese, imajte na umu slugu svojega i nemojte ovako s njim." Ustade, prikupi konopac i osmotri ga. Omča je bila presečena, gotovo sasvim glatko, na mestu gde je verovatno bila stegnuta oko zadnje strane šiljka ugrađenog u zid. Jasna stvar: svaki klin je sa zadnje strane naoštren, kao sablja. Trebalo je da pretpostavi da je tako. tako. Povukao se, zatim, u šumu. Prepipavao je grane, jedva vidljive, tražeći račvastu, dovoljno veliku. Prvi udarac sekiricom, izveden polunaslepo, odjeknu bučnije nego pucanj iz puške sa debelim metkom. Svila je, zatim, čekao, nepomičan, siguran da će uskoro čuti povike za uzbunu i trčeće korake. Umukli su čak i cvrčci. Vrhovima prstiju opipavao je beznačajni usek koji je sekirica ostavila u drvetu. Onda je premestio slobodnu ruku na bezbedno udaljenje, zamahnuo jako, udario po istom mestu i opet sačekao. Na trenutak, u daljini (kao što je, davno, kao malo dete, ležeći bolestan sa visokom temperaturom, začuo, kroz prozor čvrsto zatvoren i sa navučenim zavesama, zvuk tri ulice udaljen, slabašni ali melodiozni zvon vergla kojim je sivi majmun-prosjak oglašavao svoje prisustvo) začu nekoliko akorda muzike, vesele, pozivajuće. Muzika je brzo nestala, ostavljajući iza sebe samo jednoličnu pesmu noćnih lasta. Kad se uverio da se muzika ne vraća, zamahnuo je sekirom još nekoliko puta na neviđeno drvo drvo.. Uskoro je grana bila oslobođena, oslobođena, pa ju
je j e m og ogao ao naslo na sloni niti ti na deblo de blo na ko kome me j e rođe ro đena na i okres okr esati. ati. K ad j e i to svršio, poneo je grubu račvu iz šumske tame na proplanak obasjan svetlošću nebeskih zemalja, pokraj samog zida. Zavezao je kraj konopca čvrsto za sredinu tog trokrakog komada drveta. Jednim snažnim bacanjem uspeo je da zabaci granu iznad i iza šiljaka; zatim je naprosto povukao, i drvo se pouzdano oslonilo na uspravne komade metala. Bio je, uskoro, bez daha; tunika i pantalone, natopljeni znojem; ali izvukao se na vrh zida, prešao nagnuti spoljašnji rub i legao na ravnu gornju površinu. Tu je i ostao da leži i dahće nekoliko minuta, između šiljaka i okomite provalije. Videli su ga, sumnje nema. Ako i nisu, svakako će ga videti čim ustane. Bilo bi sasvim ludo sada ustati. Trudeći se da uspostavi normalno disanje, uveravao je sebe da samo takva budala kao što je on može i da pomisli da sad ustane. Kad je najzad ipak ustao, očekujući povik ili pucanj, morao je da prizove u pomoć svu svoju samodisciplinu da ne bi gledao dole. Međutim, gornja površina zida bila je čitav lakat šira nego što je on to očekivao - široka kao staza u bašti. Prekoračio je šiljke (opipavanjem je j e utvr ut vrdi dioo da su to nazu na zupč pčen enaa sečiva seč iva)) i čučn ču čnuo uo da osmotr osm otrii dale da leku ku vilu vi lu i teren oko nje. Poravnao je obod šešira, nabijenog nisko na oči; preko donje polovine lica prevukao je jedan je dan deo mantij mantije. e. Bliže, desno krilo zgrade bilo je, po njegovoj proceni, bar stotinu lakata udaljeno od njegove tačke osmatranja. Onaj travnati, pristupni put do prednjeg ulaza, o kome je Njorka govorio, bio je većim delom izvan vidika, zaklonjen zgradom, ali od zadnje strane bližeg krila zgrade vodio je drugi put, bele boje, napravljen, činilo se, od drobljenog brodskog kamena; stizao stizao je do zida zida na jednom jedno m mestu oko stotinu stotinu koraka levo od Svile. Duž ovog puta bilo je raspoređeno nekoliko šupa, velikih i malih; najveća od njih očigledno je bila zaklon za vozila, a druga (primetno visoka ali uska, sa žičanim mrežama na otvorima za provetravanje, na zidu inače praznom) verovatno namenjena smeštaju nekih ptica. Svilu je više zabrinula šupa, druga po veličini. Njena zadnja strana produžavala se u prostrano dvorište ograđeno palisadom i pokriveno mrežom. Balvani palisade bili su na vrhu zašiljeni, možda delimično i zato da bi držali mrežu na mestu; mada se pri slabom sjaju neba nije moglo dobro videti, Svili se činilo da je ograđeni prostor samo gola zemlja i na njoj poneki struk korova. Tu se, nesumnjivo, čuvaju neke opasne zveri.
Osmotrio je druge delove imanja. Iza prvobitne vile kao da se nalazila neka terasa ili dvorište; bilo je većim delom zaklonjeno dozidanim krilom, ali Svila je video položene kamene ploče i rascvalo drvo u keramičkom buretu. Drugo drveće bilo je razasuto po zatalasanim travnjacima, u rasporedu koji je ukazivao na sračunatu 'nemarnost'; bilo je i živih ograda. Krv je podigao zid oko imanja i unajmio gardu, ali nije se stvarno plašio da će neko upasti unutra: jer, da jeste, ne bi bilo ovoliko lišća. Međutim, ako Krvovi psi-čuvari vole da leže u senkama, uljez koji pokuša da se šunja duž tog zelenila mogao bi gadno da nastrada. Ako je tako, možda je najbolje potrčati preko otvorenog prostora pravo ka vili, bez ikakvih vrludanja. Šta bi jedan iskusan provalnik, kao što je Njorka, uradio na njegovom mestu? Svila brzo zažali zbog ove pomisli: Njorka bi se vratio kući ili bi našao neku zgradu lakšu za pljačkanje. To je i 'reko'. Ovaj Krv nije neki običan magnat, niti bogati trgovac ili komisionar sav naduven od uzimanja mita. Ne, Krv je i sam kriminalac, i to pametan; kriminalac koji se (zašto?) plaši za svoju bezbednost i više nego što bi se moglo očekivati. Kriminalac, dakle, sa tajnama, ili sa neprijateljima koji su i sami van zakona - tako se činilo. Njorka mu svakako nije prijatelj. Svila je, kao dečak od dvanaest godina, zajedno sa još nekoliko drugih dečaka, provalio u jednu praznu kuću. Sad se prisećao toga, onog straha, one postiđenosti; odjeka u nenastanjenim sobama, gde je nameštaj bio zamotan u prljave bele prekrivače protiv prašine. Kako je zbunjena i povređena bila njegova majka kad je doznala šta su uradili! Nije htela da ga kazni: izjavila je da će vrstu kazne odrediti vlasnik kuće u koju su provalili. Ta kazna (već i sama pomisao na nju bila je sad dovoljna da se Svila uzvrpolji na vrhu zida) nikad nije stigla, ali je on proveo nedelje i mesece iščekujući je prestravljeno. Ili je, možda, stigla tek sad. Jer, ipak, u zadnjem delu njegove svesti uzdizala se upravo ta pusta kuća, kuća, u trenucima trenucim a kad je uzimao konopac od konjske dlake i sekiricu i polazio da nađe Njorku, tada samo nejasnu priliku zapamćenu na ranijim scildanima. Da nije bilo Njorke i Mejtere Nane, da nije morao da izvodi popravke na krovu mantejona, ali nadasve da nije bilo te dobro upamćene kuće u koju su ušli kroz zadnji prozor, u čijem provaljivanju je i on učestvovao - da nije bilo svih tih stvari zajedno, on nikada ne bi preduzeo ovu provalu u Krvovu kuću. Zapravo, u zamišljenu zam išljenu Krvovu kuću na Palatinu. Palatinu. Na N a onom Palatinu gde,
on to sada shvati, ugledni bogati građani nikad ne bi dozvolili da se naseli čovek poput Krva. Umesto ove nepametne, sasvim detinjaste eskapade, on bi... On bi - šta? Napisao još jedno pismo Pateri Ustavici, koadjutoru Udruženja, iako je bilo jasno da je Udruženje već donelo odluku. Ili bi tražio da razgovara sa Njegovom Svesnošću, Prvim govornikom - što je i tražio, uzalud, pre nekoliko sedmica, kad mu je najzad postalo jasno (ili je tad mislio da mu je jasno) koliko je ozbiljan finansijski položaj njegovog mantejona. Šake mu se stegoše kad se prisetio potuljenog, malog protonotara Njegove Svesnosti i dugog čekanja koje se okončalo tek kad su mu saopštili da se Njegova Svesnost Prvi govornik povukao u svoje odaje gde će i provesti noć. Njegova Svesnost je čovek poodmaklih godina, objasnio je protonotar (kao da je on, Patera Svila, bio nekakav stranac). Njegova Svesnost se u poslednje vreme veoma lako zamara. To rekavši, protonotar je razvukao lice u znalački, gnusan kezosmeh; Svila je poželeo da ga udari. udari. Pa, dobro, te mogućnosti su već bile istražene, obe. Ipak, sigurno je postojala i neka treća, nešto razumno i delotvorno, i nadasve zakonito, što je on mogao preduzeti. preduzeti. Još je razmatrao ova pitanja, kad se na vidik izvalja glomazni talus o kome je Njorka govorio. Iskrsnuo je iza ugla udaljenijeg, levog krila zgrade; odmah je nestao i sledećeg trena se opet pojavio, zato što je u svome kretanju naizmenično zalazio u senke i izlazio na prostore obasjane odsjajima nebeskih zemalja. Svilina prva misao bila je da ga je talus čuo. Ali kretanje talusa bilo je j e odveć odv eć sporo sp oro za to. Ne, Ne , ov ovoo je bio bi o samo sam o rutin ru tinsk skii ob obililaz azak ak ok okoo K rvov rv ovee visoke vile sa zupčastim grudobranima duž ivica krovova. Od kako ga je j e K rv anga an gažo žova vao, o, talu ta luss j e sigurn sig urnoo hilj hi ljad adam amaa pu puta ta na isti taka ta kavv nači na činn išao u patrolu, u krug. krug. Svila Svila se nervozno zapita zapi ta koliko je dobra optika te mašine i da li rutinski osmatra i vrh zida. Mejtera Mermer mu je rekla, jed je d no nom m prili pr iliko kom, m, da je njen nj en vid vi d m anje an je ošta oš tarr od njeg nj egov ovog og,, iako ia ko su njemu nje mu za čitanje bile, još od dvanaeste godine, potrebne naočare. Ali to bi mogla biti samo posledica njene starosti; talus je valjda mlađi, ali možda i primitivnije napravljen. Svakako će pokret biti upadljiviji od nepomičnosti. Međutim, dok se talus približavao, Svili je bilo sve teže da ostane nepomičan. Činilo se da ovaj talus ima na sebi kacigu: uglačanu mesinganu kupolu prostraniju od mnogih uglednih grobova. Ispod tog šlema besno je zurilo lice bauka, izvajano u metalu: širok spljošten nos,
izbuljene crvene oči, veliki ravni obrazi nalik na ploče od škriljca i velika poluotvorena usta razvučena u divljački osmeh. Oštre, bele kljove pružene napred, između grimiznih usana, verovatno su bile samo blef, ali uz svaku kljovu bila je opružena i po jedna vitka cev bazmitraljeza. Daleko ispod ove preteće glavudže, oklopno, vagonu slično telo talusa kretalo se kotrljanjem po tamnim trakama koje su savršeno nečujno napredovale preko kratko potkresane trave. Nikakav iglični pištolj, niti mač, i ni u kom slučaju sekirica poput ove u njegovoj stisnutoj ruci, ne bi mogli naneti talusu nešto gore od površne ogrebotine. Napadnut na način koji njemu odgovara, talus bi mogao poubijati čitavu četu naoružanih gardista. Svila odluči - žarkom rešenošću - da se nikada ne bori sa talusom na način koji talusu odgovara, štaviše, da se nikad s njim ne bori uopšte, ako ima iole ikakvih izgleda da ga izbegne. Mašina se približila bledoj traci koja je predstavljala put od belog drobljenog kamena. Tu je stala. Polako, nečujno, ogromna namrgođena glava poče da rotira. Pregledala je zadnju stranu vile, zatim svaku šupu pojedinačno, pa se zapiljila duž staze i konačno u sam zid, čiju je celu vidljivu dužinu osmotrila (činilo se) dvaput. Svila je bio siguran da mu je j e srce src e stalo, stalo , skam sk amen enje jeno no od straha. strah a. Još Jo š tren, tre n, i on bi izgu iz gubi bioo sves sv estt i pao napred. Talus bi se, nesumnjivo, dovaljao do njega, a onda bi ga rastrgnuo tim svojim grubijanskim čeličnim šaketinama većim od najveće lopate; ali ali to više ne bi bilo važno, jer je r bi on već bio mrtav. mrtav. Najzad, talus kao da ga ugleda. Tokom nekoliko trenutaka talusova glava se nije okretala nego je, svojim besnim očima, zurila pravo u njega. Onda, glatko kao oblak ali neumoljivo kao lavina, kliznu ka njemu. Lagano, tako lagano da Svila u prvi mah nije dozvolio sebi da u to poveruje, talus poče da zaokreće na levo; zureće oči skrenule su sa njega; sad je video, na zaobljenim talusovim bokovima, nogostupe od savijenih šipki po kojima su se, kao po merdevinama, vojnici mogli popeti na ravni, prošireni deo talusovih leđa i na taj način se voziti u bitku. Nije se pomakao sve dok talus nije iščezao iza ugla bližeg krila zgrade; onda još jednom prekorači šiljke, oslobodi i baci nazad konopac i granu, i skoči za njima. Iako je na tle stvrdnuto od suše doskočio savijenih kolena i odmah se zakotrljao napred, na taj način vraćajući u upotrebu veštine iz doba svog dečaštva, od udara su mu utrnula stopala. Ostade da leži opružen na leđima, bez daha. Zadnja kapija, do koje je vodio beli put, bila je rešetka, uzana,
uvučena u zid. Pored nje je bio konopac za potezanje zvona, koji bi možda dozvao (a možda i ne bi dozvao, razmišljao je Svila) ljudskog slugu iz unutrašnjosti kuće. Najednom bezobziran, on ga povuče. Dok je j e zvon zv onoo zlob zl obno no treš tr ešta talo lo izna iz nadd njeg nj egov ovee glave, gla ve, Svila Svi la j e zuri zu rioo kroz kro z četiri prsta široke praznine između šipki, da vidi ko će se, možda, pojaviti. Nijadan pas nije zalajao na taj zvuk. Samo na tren mu se učini da je video sevanje sevanje nekih očiju očiju u senc sencii jedne jedn e velike vrbe, na pola puta između zida i kuće; ali slika je tako kratko potrajala, da se u nju nije moglo imati pouzdanja, a osim toga, te oči (ako su to bile) bejahu najmanje sedam lakata iznad tla. tla. Kapiju podiže, silovitim zamahom, sam talus, i grmnu: "Ko si ti!" Okrenuo je mitraljeze nadole, ka Svili; činilo se da se ceo naginje napred. Svila povuče široki obog slamnog šešira još nadole. "Neko sa porukom za Krva, tvog gospodara", saopšti on. "Sklanjaj mi se s puta." Zakorači hitro pod kapiju, tako da ona sad ne bi mogla pasti nazad u svoje ležište, a da pri tom ne zgnječi njega. Nikada pre nije se našao tako blizu jednome talusu; činilo se da sad može bez ikakve štete zadovoljiti svoju radoznalost. Pružajući ruku, on dodirnu nagnutu ploču koja je predstavljala prsa ogromne mašine. Na svoje iznenađenje, oseti pod prstima blagu toplinu. "Ko si ti!" dreknu mašina ponovo. "Hoćeš li moje ime, ili teseru koju sam dobio?" odvrati Svila. "Imam oba." Iako se nije primećivalo da se pokrenuo, talus je sad bio bliže, toliko blizu da je prsima prsim a bukvalno bukva lno doticao Svilinu mantiju. "Odbij!" "Odbij!" Bez upozorenja, Svila se odjednom vrati u ulogu deteta, i to deteta koje se suočava sa odraslim stvorom, divom koji ni za šta ne mari i koji viče na njega. U jednoj priči koju mu je majka čitala, neki hrabri dečak je j e protr pro trča čaoo izme iz među đu no nogu gu džina. džina . To bi sad bilo bi lo savr sa vrše šeno no izvodl izv odljiv jivo: o: bešavne crne trake trake na kojima je talus stajao stajao držale su to čelično telo bar tri lakta iznad trave. trave. Može li on potrčati tako brzo da pobegne talusu? Liznu usne. Ne, ako su talusi brzi kao letelice. A jesu li? Ako se ovaj talus odluči da puca, to će biti svejedno. Prsna ploča ga gurnu, tako da se Svila zatetura unazad; umalo da padne. "Napolje!" "Reci Krvu da sam dolazio." Ovo će sigurno biti prijavljeno; pa, kad je j e tako, tak o, zašt za štoo bar ba r ne bi izgl iz gled edal aloo name na merno rno.. "Reci m u da im imam am obaveštenja."
"Ko si ti?" "Rđa", šapnu Svila. "A sad me pusti unutra." Odjednom se talus glatko kretao unazad. Kapija pade sa silnim treskom, pedalj ispred njegovog lica. Bilo je sasvim moguće da postoji tesera, reč ili znak pomoću koga se postiže da istog trena budeš pušten unutra. Ali 'rđa' svakako nije bila to. On se poče udaljavati od kapije, otkrivajući, ne bez iznenađenja, da mu noge klecaju. Da li će ovaj talus otvoriti i prednju kapiju? Veoma verovatno; pa, zašto ne probati, kad su već izgledi na zadnjem ulazu tako slabi. Polazeći dugačkom putanjom ka severu koja će ga dovesti do prednje kapije, pomišljao je da Njorka (a to znači, ni drugi majstori njegovog zanata) ne bi pokušao da ovako uđe na zadnja vrata; dalekovidi planer odbrane lako je mogao predvideti takve pokušaje i pripremiti posebne mere predostrožnosti. Sledećeg trenutka prekore sebe zbog te pomisli. Njorka, dakako, ne bi zvonio na zadnja vrata; ali se ne bi ni uplašio talusa ovoliko. Svila zamisli Njorkino lice, grubo i natmureno, sužene oči, uši veoma isturene u stranu i masivnu, loše obrijanu vilicu. Njorka bi bio veoma obazriv, jasn ja snaa stvar. stvar. Ali uplašen uplaš en nikad. nikad. Što je još važnije, N jorka veruje u dobrotu bogova, u njihovu dobronamernu ličnu brigu - dok on, čiji je zanat da to propoveda, može samo da se upinje da veruje. Odmahnu glavom, pa izvuče iz džepa pantalona brojanice. brojanice. Umirivala U mirivala ga je uglačana oblost zrna, kao i njišuća masivnost krsta sa rupom izdubljenom duž svih krakova. Devet desetina zrna, svaka desetina namenjena da govoriš govoriš pohvale i molitve jednom jedn om od glavnih božanstava, božanstava, i deseta, bez određene namene, o kojoj visi šuplji krst. Prvi put mu pade na um da u svakoj desetini ima, takođe, deset zrna. Šta ako su Devetoro nekada bili bili Desetoro? D esetoro? On potisnu tu jeretičku jeret ičku misao. misao. Prvo krst. "Tebi, Pese veliki..." U tom praznom prostoru u vidu slova 'X' postoji neka tajna; tako mu je, je , bar, jed je d a n od nast na stav avni nika ka reka re kaoo jed je d no nom m prili pri liko kom, m, u po pover veren enju. ju. Misterija; daleko veća od činjenice da se kraci njihovog X-krsta mogu odvajati jedan od drugog i upotrebljavati za testiranje i pritezanje svetih priključaka. (Veština koju primenjuje svaki augur; pokazivao ju je i najmanjim dečacima i devojčicama u palestri.) Na žalost, taj nastavnik nije smatrao da treba da kaže konkretno o kakvoj tajni je reč. Verovatno nije znao ni sam - ako je ikakva tajna i postojala. Svila slegnu ramenima, odbacujući tu uspomenu; prestade opipavati zagonetnu prazninu u kracima kraci ma krsta i pritisnu ga na prsa.
"Tebi, Pese veliki, stavljam na raspolaganje moje jadno srce i čitav moj duh, um i verovanje moje..." Trava se proredila, zatim je i sasvim nestala, zamenjena nekim čudnim, čudnim, sitnim sitnim biljkama nalik na mnogoslojne m nogoslojne zelene kišobrančiće ko koji ji su izgledali zdravi i bujni, ali su se ipak raspadali u oblačiće praha pod Svilinim nogama. Krvova prednja p rednja kapija još jo š manje je obećavala nego zadnja, zadnja, jer povrh nje je, u crnoj, metalnoj kutiji na vrhu luka, svetlucalo jedno oko. Ako ovde pozvoni, Mošus ili neko njemu sličan ne samo što će ga videti, nego će ga sigurno i ispitivati, govoreći kroz usta u toj istoj kutiji. Tokom sledećih sledećih pet ili više minuta Svila Svila je sedeo na jednom jedn om kamenu zgodnog oblika i trljao stopala, razmišljajući da li je pametno da se podvrgne ispitivanju tog oka, pa time i nepoznatog inkvizitora koji će kroz oko gledati. Znao je da nije dobar lažov; poče smišljati svakojake pričice koje bi trebalo da ga dovedu pred Krva, ali ostade poražen njihovom neubedljivošću. Najzad je bio prinuđen da zaključi, zaključi, sa jasnim osećanjem olakšanja, da ta varijanta ne pruža nikakve izglede; moraće da uđe u vilu kradomice krad omice ili ili nikako. Ponovo obu cipele i zaveza pertle. Ustade, pođe nekoliko stotina koraka nazad duž zida i još jednom zabaci rašlju preko šiljaka. Kao što je Njorka rekao, vila se sastojala od središnje dvospratne zgrade i dva dozidana krila za koja se, po redovima prozora, videlo da su trospratna, mada im krov nije bio mnogo viši od krova srednjeg dela. I prvobitna vila i oba krila bejahu načinjeni, izgledalo je, od istog glatkog, sivkastog kamena kao i zid; krovovi su bili tako visoki da se na njih račvasta grana, po svemu sudeći, ne bi mogla nikako nabaciti. Da bi ušao u zgradu, morao bi da nađe neka nezamandaljena vrata, ili da silom otvori neki prozor, tačno onako kao što su on i drugi dečaci prodrli u onu napuštenu kuću nekoliko godina pre nego što je otišao iz svog doma da bi pohađao sholu. Na tu pomisao, lice mu se malo trže od nelagodnosti. Međutim, na samom kraju desnog krila (a to je bio deo zdanja najudaljeniji od njegove donedavne tačke osmatranja), nalazila se i je j e d n a skro sk romn mnijijaa do dozi zida dana na građ gr ađev evine ine,, čiji su uk ukra rasn snii grudo gru dobr bran anii bili je j e d v a dese de sett laka la kata ta izna iz nadd travn tra vnjak jaka; a; veli ve liči čina na i m eđus eđ usob obna na prim pr imak aknu nuto tost st mnogobrojnih prozora nagoveštavali su da bi to mogla biti staklena ili botanička bašta. Svila upamti to mesto, da bi ga imao u vidu za neku buduću upotrebu, a onda posveti pažnju zemljištu. Široki travnati put, koji se tako elegantnom krivinom pružao sve do
trema sa stubovima i trouglastim pročeljem, bejaše oivičen zasadima blistavog cveća. Na izvesnom udaljenju od tog ulaza, jedna fina porculanska Scila uvijala se bledo među vodenim izmaglicama raskošnog vodoskoka, sipajući i sama vodu iz svojih ženskih usta i uzdignutih pipaka. Vodu, i to namirisanu; njuškajući gotovo nepomični vazduh kao lovački pas, Svila uhvati miris čajnih ruža. Odlažući za neki drugi put svoj sud o Krvovom ukusu, on sa odobravanjem klimnu glavom ovom opipljivom opipljivom dokazu verskih osećanja građana. građana. M ožda Krv ipak nije tako tako rđav, ma šta Njorka mislio o njemu. Pa, Krv mu dade tri karte za žrtvu; lako bi se moglo desiti da taj čovek, ako mu se obratiš na pravi način, posluša glas razuma. Možda će se zadatak, dobijen od Izvanaša, na kraju svesti samo na to. Puštajući, sekund-dva, da se ovaj prijatan pravac razmišljanja razmahne, Svila zamisli sebe kako sedi udobno smešten u nekoj luksuznoj odaji ove vile koja je sad pred njim i kako se od srca smeje ovoj svojoj pustolovini - zajedno sa čovekom bogataškog izgleda, sa kojim je ranije razgovarao u Ulici sunca. Pa, čak ni dobrovoljni prilog za neophodne popravke mantejona ne bi bio sasvim nezamisliv. Sa one druge strane travnatog puta... Udaljena huka dolazeće letelice navede ga da se okrene. Vozilo je juri ju rilo lo izna iz nadd jav ja v n o g druma, drum a, u prav pr avcu cu glav gl avne ne kapije kap ije;; žest že stok okaa svetl sv etlos ostt farova probijala se kroz njegove sopstvene oblake prašine. Svila se se hitro hitro opruži potrbuške iza reda klinova. Dok je letelica usporavala, usporavala, dve prilike prilike u srebrnastom srebrnastom bojnom oklopu jurn ju rnuu še na lete le teći ćim m skut sk uter erim imaa iz trem tr emaa vile, vile , napred nap red,, kao ka o da ih je j e neko ne ko iz topa ispalio. U isti mah talus izjuri iza ugla muzičke dvorane (ako je to bila) punom brzinom, vrdajući da izbegne drveće i žbunje; napredovao je j e malt ma lten enee po podj djed edna nako ko brzo br zo kao ka o i skuteri. skut eri. Z a talu ta luso som m j e juri ju rio, o, dugim dug im skokovima, čopor od pet-šest žilavih, prividno bezrepih zveri sa bradatim licima i rogatim glavama. Dok je Svila, opčinjen, ovo gledao, talusove debele, metalne ruke izdužiše se kao teleskopi, dvadeset lakata ili više u daljinu; dograbiše jed je d a n prst pr sten en koji se nala na lazio zio u zidu, zidu , bliz bl izuu kapije. kapi je. Jeda Je dann sekun se kundd mirovanja; zveket i škripa neviđenog lanca; i ruke se počeše uvlačiti nazad u sebe, vukući i prsten i lanac. Kapija se dizala. Senka nekog oblaka, koji je sa istoka doplovljavao nebom, zakloni stubove trema, zatim i stepenike ispod njih; Svila promrmlja mahnitu molitvu Tartarosu i pokuša da oceni njegovu brzinu. Uz slabo, čudnovato usamljeno cviljenje turbina za potiskivanje
vazduha, lebdilica doplovi pod lučnu gomju gredu kapije. Jedna od rogatih zveri skoči na providnu kupolu vozila i tamo ostede sedeći - u vazduhu, činilo se - ali ubrzo i pobeže, režeći, pred oklopnicima koji su psovali i zamahivali kao da će je udariti. U rukama su imali puške sa kratkom cevi, ali namenjene za ispaljivanje 'debelih' metaka. Senka je plovila dalje, pokrila Scilin vodoskok. Rogata zver doskoči na travu. Talus je pustio da teška vrata padnu natrag u ležište. Lebdelica se ponosito, jednim zamahom, odbaci zakrivljenim travnatim putem preko koga se navlačio mrak; za njom pojuriše oba skutera i svih šest rogatih životinja, kao pratnja. Stala je i slegnula se na travu pred širokim kamenim stepeništem vile, a životinje su se počele propinjati na zadnje noge oko nje, da zavire unutra. Onda ih talus pozva k sebi, silovitim, prodomim tuljenjem koje nije moglo nastati ni u kakvom ljudskom grlu. Blistavo odeveni putnici počeli su da se iskrcavaju. Svila skoči sa zida, pojuri preko travnjaka do staklene bašte, očajničkim naporom hitnu trokraki komad drveta preko ukrasnog zupčastog grudobrana i pope se uz konopac od konjske dlake, veoma hitro; uz zid, preko grudobrana, na krov. krov.
5. BELOGLAVA
Činilo mu se da leži na tom krovu već više od pola sata, pokušavajući samo da dođe do daha. Da li je primećen? Da su ga videli oklopnici, ili talus, dojurili bi odmah, u to je bio siguran; ali neko od gostiju ga je mogao videti, pa se tek posle deset ili više minuta odlučiti da to prijavi i postići da prijavu čuje prava osoba; ili bi mogao i ne prijavljivati namerno, nego tek u razgovoru, slučajno, pomenuti nekom drugom gostu. gostu. U visinama su, između širokih traka jalovih oblaka, spokojno plovile nebeske zemlje, nebrojeni, sada osunčani gradovi u kojima niko, baš niko ne zna, niti je ikog briga, da li u dalekom gradu Vironu postoji neki Patera Svila, augur, na smrt uplašen, koji bi mogao uskoro umreti. Mogla ga je i rašlja odati. Bio je siguran da je, još na zemlji, čuo njen udar o toplu, katranisanu površinu krova; ako je ikog bilo unutra, u dvorani, taj je to morao čuti veoma razgovetno. Trudio se da uspori, naprosto snagom volje, gruvanje svog srca i da prisili sebe da diše kroz nos. Ako je iko čuo udar rašlje, sigurno je istog trenutka shvatio da se neki uljez pentra na krov. krov. Grmljavina njegovog bila je popuštala. Pomno je osluškivao šta se oko njega njeg a dešava. dešava. Ona muzika koju je, sa zida, čuo tako slabo, sada je bila nešto jača. Kroz nju, i iznad i ispod nje, čuo je mrmor glasova - većinom muških, zaključi on, ali među njima je i nekoliko žena. Onaj prodorni smeh svakako je bio ženski, osim ako ga je on veoma pogrešno ocenio. Cilikanje razbijenog stakla, trenutak tišine, zatim salva smeha. Njegov crni konopac još i sad je visio preko grudobrana. Svili se činilo da je maltene čudo da to još niko nije uočio. Ležeći na leđima, poče ga vući, rukom preko ruke. Kroz minut-dva moraće da baca ponovo, da bi se popeo na krov samog krila vile. Nije bio nimalo siguran da to može. može. Jedna sova prelete nečujno iznad njega, zaokrete i odlete da sedne na jed je d n u zgod zg odnu nu gran gr anuu na rubu ru bu šume. Posm Po smat atra raju jući ći je, je , Svila Svil a (koji (koj i nik nikad ad ranije nije razmišljao o životu Ehidninih ljubimaca) najednom shvati da je j e izgr iz grad adnj njaa K rvov rv ovog og zida, zida , sa po poja jaso som m tltlaa očiš oč išće ćeni nim m od šume, šum e, sa spoljne strane, i kratko potkresanim travnjacima unutra, morala nepovratno izmeniti živote nebrojenih ptica i životinjica: šumski miševi sad drugačije traže hranu, sokolovi i sove ih drugačije love. Takvim stvorovima su Krv i njegovi unajmljeni zidari morali izgledati kao same sile prirode, nemilosrdne i neumoljive. Svila oseti sažaljenje prema tim
životinjama, ali se i zapita nemaju li one jednako pravo, i jače razloge, da sažaljevaju s ažaljevaju njega. njega. Izvanaš se obrušio na njega, uvide Svila, kao sova na miša; Izvanaš ga je uveravao da će ga večno i savršeno poštovati, bez obzira na sve moguće Sviline grešne ili bogumile postupke. Onda mu je rekao da pređe na delanje, pa se povukao, ostajući ipak na neki način prisutan. Zahvaljujući uspomeni na to, i čudu Izvanaševe ljubavi i njegovog novog, čistog ponosa što mu je Izvanaš posvetio toliko pažnje, preostali deo njegovog života biće smisleniji, ali i bolniji. Pa ipak, šta on može više učiniti nego što već čini? "Hvala ti", šapnu. "Hvala ti, pa i ako mi više nikad ništa ne kažeš. Dao si mi hrabrost da umrem." Sova je huktala sa svoje visoke grane blizu zida, a orkestar u Krvovoj balskoj dvorani otisnuo se u novu melodiju. Svila je prepoznade: 'Znam da nikad neću ostaviti tebe'. Može li i to biti znak? Izvanaš ga je upozorio da ne očekuje nikakvu pomoć, ali nije rekao (ili se bar Svila nije mogao setiti da je rekao) da neće biti znakova o sudbini. Stresao se: znoj osušen, vladanje nad sobom ponovo uspostavljeno. Podiže kolena, prevrte se u čučeći položaj i izviri iza zupca bedema, s jed je d n e strane. stran e. N ikog ik og nij nijee bilo bi lo na on onom om delu de lu pred pr ednj njeg eg dv dvor oriš išta ta koj kojii se tako mogao videti. Nameštajući bolje dugačku dršku sekirice, Svila se malo pomače, da bi sad izvirio oko desne ivice tog zupca. Vide, iz tog ugla, pola travnog puta, i kapiju; ali lebdilice tu nije bilo, a talus i rogati stvorovi koje je talus pozvao očito su otišli negde drugde. Nebeske zemlje su svetlele sve jače, zato što je zadnji deo oblaka koji su Svili toliko pomogli odlazio ka zapadu; Svila je sad jasno video i gvozdeni prsten, levo od kapije, kapije, čijim potezanjem potezan jem ju je talus dig digao. ao. Ustade, tada, i pogleda na sve strane. Ničeg pretećeg niti neobičnog nije bilo na krovu Krvove zgrade za biljke. Bio je to ravan, ili gotovo ravan krov, tamna površina bez ikakvih crta, a u sredini svetlarnik, providna ravan sklopljena od manjih komada stakla, namenjena propuštanju svetlosti u unutrašnjost. Svetlarnik je sa tri strane bio okružen opet ukrasnim bedemom, visokim do prsa; četvrtu stranu određivao je južni zid onog krila zgrade uz koje je bio dozidan konzervatorijum. Donji prozorski pragovi soba drugog sprata bili su je j e d v a tri lakt la ktaa izn i znad ad po povr vrši šine ne krov kr ovaa bot b otan anič ičke ke zgradi zgr adice. ce. Proučavajući izgled tih prozora, Svila oseti pobedničku ustreptalost. Svi ti prozori bili su zatvoreni, a iza stakla mrak; ipak, on oseti ponos, maltene vlasnički, gledajući ih. Njorka je predvideo da on može, pre
nego što ga Krvovi stražari uhvate, da stigne približno ovoliko daleko; evo, stigao je, ne čineći ništa više nego što je Njorka, očigledno veliki poznavalac ovakvih poslova, očekivao. Mantejon još nije spasen, niti je postao primetno bezbedniji; ipak... On se hrabro nagnu preko najbližeg zupca grudobrana, pomaljajući se i glavom i plećima napolje. Jedna od rogatih zveri stajala je u podnožju zida konzervatorijuma, pravo ispod Svile. Tokom sledećeg trenutka, bio je oštro svestan njenog ćilibarnog žutog zurenja; onda zver zareža i, poput mačke, ode tapkajući šapama po travi. Mogu li se ove fantastične životinje uspentrati na krov? On zaključi da je to moguće, ali da nije verovatno - zidovi su, ipak, od glatkog kamena. Nagnuo se još dalje u prostor, držeći se rukama za dno dvaju proreza za strelce, levo i desno od sebe, da bi se uverio kakva je čvrstina zida. Baš tad talus naiđe iza ugla. Svila se skameni i ostade tako sve dok talus ne prođe. Postojala je mogućnost, naravno, da talus ima neke skrivene oči, okrenute nagore ili unazad; Mejtera Mermer je jed je d no nom m po pom m enul en ulaa takv ta kvee stvari u vezi ve zi sa M ejte ej tero rom m Ružo Ru žom. m. Ali činilo čin ilo se da je i to malo verovatno. Ostavljajući granu i konopac da leže na krovu, on obazrivo pođe do svetlarnika i čučnu da zaviri kroz jedno od nekoliko desetina prozirnih staklenih okana od kojih je svetlarnik bio sastavljen. Unutra je raslo neko veliko žbunje, ili možda patuljasto drveće. Svila uvide da je do maločas nesvesno, ali čvrsto bio ubeđen da odavde dolazi ono nisko cveće kojim je travnati put oivičen. To je bila greška, sada ispoljena; proučavajući izgled tog bilja dole, on upozori sebe da više ne pravi nikakve olake pretpostavke o ovoj Krvovoj vili. Pojedinačna staklena okna bila su ugrađena u olovne okvire. Ivicom oštrice svoje sekirice on zagreba po olovu, i nađe da je mekano kako se samo poželeti može. Sa pola sata veštog rada, zaključi on, bilo bi moguće skinuti dva okna, a ne razbiti nijedno, i onda sići u bujno, upleteno lišće i granje dole - možda uz neželjenu količinu buke, ali možda, ipak, nečut. Zamišljeno klimnu glavom samome sebi, ustade i tiho ode preko krova staklene bašte, da ispita mračne prozore koji su na njega gledali. Prva dva koja je oprobao bejahu na neki neki način na čin zatvoreni iznutra iznutra.. Dok je j e po pote teza zaoo ka sebi jeda je dan, n, pa drugi, drugi , bio bi o j e u isku is kuše šenj njuu da uv uvuč učee sečivo seč ivo sekirice između prozorskog okvira i jednog prozorskog krila i da izvali krilo ka sebi. Međutim, ona reza ili kuka unutra verovatno bi se slomila uz prasak, ako bi se uopšte slomila; još verovatnije bi staklo prslo prvo. On zaključi da je bolje baciti granu na krov, dva sprata iznad (bez
prvog, već savladanog sprata, ta preostala dva sada nisu izgledala ni približno tako nedohvatna kao kad je osmatrao vilu sa zida) i da istraži i taj krov, pa tek onda da pokuša tako smelo provaljivanje unutra. Skidanje dva okna sa svetlarnika, mada izgleda kao zaobilazni put, još može da se pokaže kao mudriji pristup. Treći prozor, probno povučen, popusti malčice. Svila ga gurnu nazad, obrisa oznojene dlanove o mantiju i povuče jače. Ovog puta prozor se pomače malčice više; činilo se da je samo zaglavljen, ali ne i zabravljen iznutra. Svila podvuče sekiricu i njome, kao polugom, začas otvori prozor ka sebi. Jedini zvuk bio je tihi protest zanemarenih prozorskih šarki. On se uhvati jednom rukom za prag prozora, skoči i uklizi glavom napred u mračnu sobu. Neravni drveni pod nije mogao biti optužen za odsustvo tepiha. Svila ga je ispitivao vrhovima prstiju, u sve širim krugovima, klečeći, nepomičan, pomno vrebajući neće li se u sobi začuti ma kakav zvuk. Napipa nešto loptasto, suvo i tvrdo, veličine golubijeg jajeta. Podiže to nešto; stisnuto prstima, malčice se ugibalo. On podozrivo diže taj predmet do nozdrva i omirisa. Izmet. Ispusti ga i obrisa prste o pod. Neku životinju drže u ovoj sobi. Možda je ona sada tu, uplašena od njega koliko i on od nje - ako nije već krenula da ga napadne. To ne bi mogla biti onakva rogata mačka; njih, izgleda, puštaju noću u slobodno lutanje po imanju. Ovo je, dakle, nešto gore. Nešto opasnije. Ili nije ništa. Ako u ovoj sobi postoji životinja, zaista je vrlo tiha. Pa, i zmija bi dosad dos ad bar siknula siknula.. Svila se diže na noge najtiše što je mogao i pođe malo-po malo duž zida. Desnicom je stiskao sekiricu, a levom rukom opipavao površinu zida, koja kao da je bila od ispucalih drvenih ploča. Ugao, prazan kao što je, činilo se, i čitava soba bila. On načini jedan korak, pa još jedan. Ako ovde ima nekih slika na zidu, ili ikakvog nameštaja, on ih zasad nije pronašao. Korakni još jednom; sad privuci desnu nogu do leve. Zastade da oslušne. Nije uspevao da otkrije ništa osim šuštanja svog daha i slabašnih, zvonkih nota dalekog orkestra. Usta suva, a kolena samo što ne popuste pod njim; dvaput je morao da stane i da se osloni drhtavim šakama na zid. Podseti sebe da se već nalazi u unutrašnjosti Krvove vile i da nije bilo tako teško kao što se plašio. Predstojeći zadatak biće mnogo teži: pronaći Krva, a sam ne biti otkriven, onda razgovarati sa Krvom neko vreme na mestu gde im niko
neće smetati. Tek sad je bio voljan da prizna da bi to moglo biti neizvodljivo. Drugi ugao. Ovaj uspravni oblik sigurno je okvir vrata; na suprotnoj strani sobe ostao je bledi pravougaonik prozora kroz koji je ušao. Njegova ruka potraži i nađe kuku pomoću koje su vrata bila iznutra zatvorena. On je oslobodi; oslobodi; pokrenula pokren ula se lako, uz tihi tihi zveket, ali ali vrata se nisu otvorila otvorila.. "Jesi li bio rđav?" Trže sekiricu uvis, spreman da je sjuri, smrtonosno, u sve što dođe iz mraka - spreman da ubije, reče on sebi sledećeg trenutka, nekog nedužnog spavača u čiju je spavaću sobu provalio. "Jesi li?" Pitanje je zvučalo avetinjski; Svila nije mogao odrediti da li je došlo iz neke tačke nadohvat njegove ruke ili je doneto vazdušnim strujanjem kroz otvoreni prozor. prozor. "Da." Ovaj usamljeni slog zazvučao je, njegovom sopstvenom sluhu, utanjeno, uplašeno, maltene drhtavo. Prisili sebe da zastane i pročisti grlo. "Bio sam rđav mnogo puta, bojim se. I žalim zbog svih tih slučajeva." "Dečko si. si. Znam Z nam da jesi." Svila svečano klimnu glavom. "Bio sam dečko, donedavno. Nema sumnje da bi ti Mejtera R... Nema sumnje da bi ti neki od mojih prijatelja rekli da sam i sada u mnogo čemu dečko; štaviše, oni bi tu mogli biti i u pravu." Njegove oči su se prilagođavale mrklijoj tami sobe, tako da je nebeska svetlost na krovu botaničke bašte i na udaljenom zemljištu, iako prošarana difuznim senkama pokidanih oblaka, izgledala sad maltene kao dnevna. Onaj deo te svetlosti koji se ulivao kroz otvoreni prozor sada je stvarao precizni pravougaonik na podu, na mestu gde je on donedavno klečao; klečao; manje jasno jasn o bila je obasjana prljava prljava,, prazna soba s obe strane pravougaonika. Ali govornika nigde. "Hoćeš li me povrediti tom stvari?" Bio je to, gotovo sigurno, glas neke mlade žene. Svila se opet zapita da li je ona stvarno tu. "Neću", reče, najčvršće što je mogao. Spusti sekiricu. "Nikakvo nasilje prema tebi neću učiniti, kunem se." Krv trguje ženama kao robom; tako je, bar, Njorka rekao. Sad se Svili činilo da počinje jasnije sagledavati šta bi sve moglo proisticati iz takve trgovine. "Da li te ovde zadržavaju zadrža vaju protiv tvoje volje?" "Ja idem kud god hoću. Putujem. Najčešće nisam ovde." "Vidim", reče Svila, iako nije 'video' ni u jednom od dva sada moguća smisla te reči. Opet pokuša da otvori vrata; kuka se nije opirala,
ali se ni vrata nisu otvarala. "Ponekad idem vrlo daleko. daleko. Izletim kroz prozor p rozor i niko me ne vidi." vidi." Svila klimn klimnuu glavom. "Ne vidim te ni ja sad. sad."" "Znam." "Ponekad ipak moraš izići i kroz ova vrata. Zar ne?" "Ne." Njena ravno izgovorena reč poricanja donela je privid da ona stoji tik do njega; da mu, maltene, usnama dotiče uvo. Pokušavao je da je napipa, ali je rukom prolazio p rolazio samo kroz vazduh. "Gde si si sada? Kažeš da me vidiš. Voleo bih i ja da vidim tebe." tebe." "Moraću se vratiti unutra." "Kroz prozor?" Odgovora nije bilo. On priđe prozoru i pogleda napolje, pa se i nagnu van; nikog na krovu staklene bašte, a na imanju - samo talus. Njegov konopac i grana ležali su i sad tamo gde ih je ostavio. Demoni (po legendama, u koje niko u sholi nije stvarno verovao) mogu da prolaze neviđeni, jer su to duhovi nižeg vazduha; može se zaključiti da su personifikacije razornih vetrova. "Gde si sad?" upita on još jednom. "Iziđi "Iziđi,, molim te. te. Voleo bih da te vidim." Ništa. Telksiepeja, po Spisima, najbolje štiti od demona, ali ovo nije njen dan, nego Fejin. Svila se pomoli Feji, i Telksiepeji, pa, za dobru meru, i Scili, u brzom nizu, a onda reče: "Čini mi se da nećeš da razgovaraš sa mnom, ali meni je potrebno da razgovaram s tobom. Potrebna Potr ebna mi je tvoja pomoć, pom oć, ko si, da si." si." U Krvovoj plesnoj sali, orkestar je počeo melodiju 'Gardisti hrabri Treće brigade'. Svila je imao osećaj da tamo niko ne pleše i da malo ko, ili možda niko, od Krvovih gostiju, čak i sluša. Napolju je talus čekao kraj kapije; njegove čelične ruke, opet neprirodno izdužene, držale su prsten u zidu. Svila okrete leđa prozoru i osmotri sobu. Bezoblična masa u jednom uglu (u jednom jedno m od ona dva kroz koja on nije prošao u svome pipajućem pipajućem kretanju od prozora do vrata) mogla bi biti zgurena žena, mada baš ne izgleda tako. Bez nekog velikog ve likog pouzdanja, on reče: "Vidim te. te."" 'Za još četrnaest posvetih mač', pevale su violine, očajnički veselo. Golobradi poručnici u blistavozelenim paradnim uniformama, kraj njih se vrte osmehnute lepotice sa dugačkim perima u kosi - ali Svila je bio siguran da tamo nema nijedne takve osobe, baš kao što u uglu nema te tajanstvene mlade žene kojoj on pokušava da se obrati. Priđe tamnom obliku u uglu i ćušnu ga vrhom cipele; čučnu, ostavljajući sekiricu po strani, i pretraži to mesto oberučke: jedno
dronjavo ćebe, jedan tanak madrac iz koga se širi smrad. On dohvati sekiricu i ustade. Okrete se licem ka praznini sobe. "Voleo bih da te vidim", ponovi. "Ali ako ti to ne želiš - ako nećeš više čak ni da razgovaraš sa mnom - ja ću otići." Čim je to izgovorio, pade mu na um da je ona možda možd a želela baš to da čuje. čuje. Priđe prozoru. "Ako ti je potrebna moja pomoć, moraš to kazati sad odmah." Čekao je, u sebi recitujući formulu blagoslova, onda iscrtao u mraku ispred sebe znak sabiranja. "Pa, zbogom." Pre nego što se mogao okrenuti da ode, ona se uzdiže pred njim kao dim, naga, mršavija od najsirotijeg prosjaka. Iako je bila niža za glavu, on bi uzmakao, da je mogao; ali njegova desna peta nalete, sa tupim udarom, na zid ispod prozora. "Evo me. Da li me sad vidiš?" U mutnoj nebeskoj svetlosti sa prozora, njeno izgladnelo, beskrvno lice izgledalo je maltene kao lobanja. "Zovem se Gljiva." Svila klimnu glavom i proguta knedlu. Napola se plašio da kaže svoje ime, ali mu se nije dopadalo da laže. "Ja sam Svila." I ako uspe, i ako bude uhvaćen, Krv će doznati njegov identitet. "Patera Svila. Ja sam ti, vidiš, augur." Možda će poginuti; u tom slučaju njegov identitet neće više biti važan. "Stvarno moraš razgovarati sa mnom, Svilo? To reče." Klimnuo je glavom. "Moram te pitati kako da otvorim ova vrata. Ne vidi se da su zaključana, ali neće da se otvore." Pošto ona nije odgovorila, Svila nastavi: "Moram da uđem u kuću. Naime u njene druge delove." "Šta je augur? Mislila Mis lila sam da si dečko." dečko." "Sveštenik koji pokušava da sazna volju bogova, tako što prinosi žrtve, a svrha je..." "Znam! U crnom, ima nož. Mnogo krvi. Da ja pođem sa tobom, Svilo? Svilo? Poslaću Posla ću napred moj duh. duh. Leteću Le teću uz tebe, kud god da kreneš." kreneš." "Zovi me 'Patera', molim te. To je ispravno oslovljavanje. Možeš ti poslati napred i svoje telo, Gljivo, ako hoćeš." "Čuvam se za čoveka za koga ću se udati." Ovo je bilo rečeno sa savršenom (suviše savršenom) ozbiljnošću. "To je svakako ispravan stav, Gljivo. Ali hoću da ti kažem da ne moraš ostajati ovde, ako to nije tvoja želja. Mogla bi vrlo lako da se popneš kroz ovaj prozor i da me čekaš na krovu. Kad završim ono što imam sa Krvom, možemo oboje da odemo iz ove vile. Mogao bih te odvesti nekome nek ome u gradu, ko bi te hranio dobro i... i... brinuo se o tebi." tebi." Lobanja mu se isceri. "Onda bi oni otkrili da se moj prozor otvara,
Svilo. Ne bih više mogla da šaljem svoj duh." "Ne bi ni bila ovde. Bila bi u gradu, na nekom bezbednom mestu. Odatle bi mogla mog la slati slati svoj svoj duh kad god hoćeš, a jeda je dann lekar leka r bi... bi..."" "Ne bih, ako opet zaključaju prozor. Kad mi je prozor zaključan, ja to ne mogu, Svilo. Oni misle da je sad zaključan." Zakikotala se; tanko, neveselo cerekanje koje pogladi Svilu po kičmi kao ledeni prst. "A-ha", reče on. "Hteo sam ovo da ti kažem: možda bi neko u gradu mogao čak da ti pomogne da ozdraviš. Tebi možda nije stalo do toga, ali meni jeste. Hoćeš li me bar pustiti iz ove tvoje sobe? Otvoriti mi vrata?" "Ne mogu s ove strane." Uzdahnuo je. "Nisam stvarno ni očekivao da možeš. Verovatno ne znaš gde Krv spava?" "Na drugoj strani Kuće." "U drugom krilu?" "Njegova soba je nekad bila odmah ispod moje, ali mu se nije sviđalo da me sluša. Ponekad sam bila rđava. U severnom dozidanom delu. delu. Ovo je južni dozidani deo." "Pa, hvala." Pogladio se po vilici. "To svakako vredi znati. Pretpostavljam da je njegova neka velika soba u prizemlj prizemlju." u." "On je moj otac." otac." "Krv? Tvoj otac?" Svila se zadrža da ne kaže da ona ne liči na Krva. "Gle, gle. Moguće je da i to vredi znati. Nemam nameru da mu učinim ništa nažao, Gljivo. Doduše, sad mi je možda i žao što nemam. On ima vrlo finu kćer; mislim da bi trebalo češće da joj dolazi u posetu. Snažno ću mu to napomenuti, ako budem imao prilike da razgovaram s njim." Svila se okrete da iziđe. Onda ipak pogleda preko ramena, ka njoj. "Ti, u stvari, ne moraš da ostaneš ovde, Gljivo." "Znam. Ne moram." "Nećeš sa mnom, kad budem odlazio odavde? Nećeš ni da odeš sama, odmah sad?" "Ne u tom smislu kako titi misliš i ideš. ideš. Hodanjem." "Onda ne postoji ništa što mogu učiniti za tebe, osim da ti dam moj blagoslov, a to sam već učinio. Ti si jedno od Molpine dece, rekao bih. Neka se ona brine o tebi i pomaže ti, ove noći i svake noći." "Hvala, Svilo." Opet tonom devojčice, kakva je nekad bila. Pre samo pet godina, zaključi on; ili možda pre tri, ili čak i manje. Zamahom prebaci desnu nogu preko prozorskog praga. "Čuvaj se mojih risova." Svila prekori sebe što nije više ispitivao Gljivu. "A šta su pa oni?"
"Moja deca. Hoćeš da vidiš jednog?" "Da. Da, hoću, ako bi ti htela da mi ga pokažeš." "Gledaj." Mukor je gledala kroz prozor, a Svila je pratio njen pogled. Pola minuta čekao je pored nje, slušajući slabašne zvuke noći; Krvov orkestar nije se više čuo. Jedna lebdilica kliznu, tiho, kao duh, ispod lučne gornje grede kapije; njene duvaljke vazduha jedva su se čule. Talus je za lebdilicom glatko spustio kapiju. Daleki zveket lanca začuše jasn ja sno. o. Jedan deo staklene površine svetlarnika otvori se okretanjem oko neke osovine, nagore; izviri rogata glava sa očima boje topaza. Za njom, i šapa, velika, naizgled mekana. Gljiva reče: "To je Lav. Moj najstariji sin. Zar nije zgodan?" Svila uspe da se osmehne. "Jeste, svakako. Ali nisam znao da misliš na rogate mačke." "To su im uši. Ali oni skaču kroz prozore, a imaju dugačke zube i kandže koje mogu da nanesu veću štetu nego rogovi bika." "Mogu da zamislim." Svila natera sebe da se opusti. "Risovi? Tako ih zoveš? Ja za to ime nikad nisam čuo, a navodno bi trebalo da znam nešto o životinjama." Ris iziđe iz svetlarnika i dokaska do prozora. Tu stade i zagleda se upitno u njih dvoje. Da se sagnuo, Svila je mogao dodirnuti Lavovu bradatu glavudžu; umesto toga, on se odmače jedan korak od prozora. "Ne daj mu da se popne ovamo, molim te." "Reče li ti da ih želiš videti, Svilo." "Ovo je dovoljna blizina." Kao da ga je razumeo, ris se okrete. Jednim skokom nađe se na zupcima ukrasnog grudobrana oko svetlarnika; odatle se baci u otvor na svetlarniku, svetlarniku, kao da skače u bazen. bazen. "Zar nije lep?" Svila, nevoljno, klimnu glavom. "Uplašio me je, ali istina je to što kažeš. Lepšu životinju nikad nisam video, mada su lepe sve mačke Sfikse Sabljaste. Sabljaste. Sfiksa se sigurno mno mnogo go ponosi njime." "Ponosim se i ja. Rekla sam mu da te ne napadne." Gljiva se poče presavijati u cik-cak, kao k ao stolarski metar; sede na pete. pete. "Rekla si mu, valjda, na taj način što si stajala pored mene i razgovarala sa mnom." Svila, zahvalan, sede na prozorski prag. "Znao sam pse toliko pametne. Ali - ris? Tako glasi jednina? Neobična je to reč." "To znači da oni love danju", objasni Gljiva. Naime, lovili bi, kad bi
im moj otac dopustio. Imaju oštriji vid nego ogromna većina drugih životinja. Ali i sluh im je dobar. Sem toga, vide i u mraku, kao obične mačke." Svila se strese. "Moj otac se trampio da bi ih nabavio. Kad ih je dobio, bile su to samo trunčice leda u jednoj velikoj kutiji koja je bila mala iznutra. Te trunčice su kao semenčice. Znaš li o tome, Svilo?" "Čuo sam o takvim stvarima." Učini mu se da oseća vreli, žuti pogled risa iza sebe; osvrte se hitro, ali krov bejaše prazan. "To je navodno protiv zakona, ali mislim da se taj zakon ne sprovodi strogo. Seme se može staviti u ženku odgovarajuće životinjske vrste, u ovom slučaju valjda neke krupne iz roda mačaka..." "A on ih stavljao u devojku." Gljivin avetni kikot, ponovo. "U mene." "U tebe!" "Nije znao šta su." Gljivini zubi blesnuše u tami. "Ali sam ja znala, dugo pre nego što su se rodili. Onda mi je Mošus rekao kako se zovu i dao mi jednu jed nu knji knjigu. gu. On voli ptice, ptice, ali ali ja volim risove i oni mene." mene." "Onda pođi sa mnom, a risovi neće učiniti ništa nažao ni tebi ni meni." Lobanja klimnu, i dalje iscerena u osmeh. "Leteću pored tebe, Svilo. Možeš li da potplatiš talusa?" "Ne bih rekao." "Za to treba mnogo para." U zadnjem delu sobe začu se neko blago grebanje, a zatim potmuli udar. Pre nego što su se vrata otvorila, Svila uvide kakvi su to zvuci: neko je, napolju, podigao rezu i ostavio je na pod pokraj vrata. On kliznu, maltene pade, preko prozorskog rama i čučnu ispod Gljivinog prozora, koji se nečujno zatvori. Čekao je i osluškivao, osluškivao, onoliko dugo koliko mu je bilo potrebno da u svojoj svesti odrecituje sve formalne pohvale Sfiksi, čiji je dan uskoro morao svanuti (ili se bar njemu tako činilo). Nikakvi glasovi nisu dopirali do njega odozgo, iz sobe; u jednom trenutku je ipak čuo nešto, nalik na udarac. Kad je najzad ustao i provirio oprezno kroz staklo, nije video nikoga. Ona okna koja je Lav podigao glavom sad se lako dadoše Svilinim prstima; podigao ih je, a vlažna, mirisna isparenja iz unutrašnjosti botaničke bašte prodreše u suvu vrelinu iznad krova. krova. Razmišljao je kako bi lako sad bilo - mnogo lakše nego što je zamišljao - ući u tu botaničku zgradicu odozgo; drveće koje unutra postoji izdržalo je, očigledno,
Lavovu težinu bez oštećenja. Prstima je sporo kružio po obrazu dok je ovo razmatrao. Teškoća bi bila u tome što Krv spava u drugom krilu, ako se Gljivi može verovati. Ako uđe ovde, moraće proći celom dužinom vile, od južnog do severnog njenog kraja, kroz nepoznate prostorije. Biće tamo i jake svetlosti, pojavljivaće se oklopljeni stražari koje je video na Njorkinom staklu i na skuterima, ali i razno Krvovo osoblje, pa i gosti. Sa žaljenjem spusti taj pokretni deo svetlarnika, uze opet svoj konopac od konjske dlake i odveza grubu granu koja mu je tako dobro poslužila. Na krovu južnog dogratka vile postoje takođe šiljci, kao na kakvoj kruni; ali oni verovatno neće biti zaoštreni sa zadnje strane. Omča neće stvoriti opasnu buku. On je hitnu tri puta; četvrtim pokušajem nabaci 'laso' na jedan uspravni šiljak, pa probno poteže konopac; činilo se da je šiljak stamen kao stub. Osuši dlanove tarući ih o mantiju i pođe gore. Popeo se na krov krov južnog južn og krila krila.. Dok je skidao omču sa šiljk šiljka, a, Gljiv G ljivin in utvarni glas progovori, prividno u njegovom uhu. Neke reči nije dobro čuo; onda: "... ptice. Pazi se... sa belom glavom." "Gljivo?" Odgovora nije bilo. Svila pogleda preko bedema, taman na vreme da vidi kako se njen prozor zatvara. Ovaj krov bio je dvadeset puta prostraniji, ali bez ikakvog svetlarnika; bilo je to, zapravo, samo jedno blago nagnuto prostranstvo katrana, široko i veoma dugačko. Blizu grudobrana na severnom kraju uzdizali su se kameni dimnjaci prvobitne vile, kao bledi stražari u treperavoj svetlosti sa neba. Svila je, od svoga dolaska u mantejon, uživao u nekoliko živahnih razgovora sa dimničarima, pa je saznao (uz mnoge druge podatke) i to da dimnjaci velikih kuća često imaju unutrašnji kanal toliko širok, da odžačar može slobodno prolaziti; neki, čak, imaju unutrašnje nogostupe za tu svrhu. Gazeći tihim hodom i držeći se sredine da ne bi bio primećen sa tla, Svila prođe celom dužinom krova. Pogleda sa grudobrana dole: krov prvobitne vile bio je nešto strmiji i pokriven crepom, a ne katranisan. Sada je jasno video njegove visoke dimnjake; bilo ih je pet. Četiri bejahu, po svemu sudeći, istovetna, a peti - po redosledu sve veće udaljenosti od Svile, pretposlednji - različit samo po cilindričnom završetku na vrhu. Taj 'lonac', donekle nepravilnog oblika, bio je dvaput viši na tom dimnjaku, nego na ostalima; njegov gornji rub bio je bledo obojen. Svila se nelagodno zapita nije li to stvar sa 'belom glavom' iz Gljivinog upozorenja i odluči da oproba taj dimnjak tek ako ne bude u
mogućnosti mogućnost i da uđe ni ni u jedan jed an od ostalih. ostalih. Onda druga, značajnija pojedinost privuče njegov pogled. Iza trećeg dimnjaka video se oštro ocrtani ugao nečeg tamnog; bilo je to neko uzdignuće, možda lakat visoko, u jakom kontrastu sa oblim obrisima crepova. crepova. On pođe nekoliko nek oliko koraka korak a na desno, da bolje vidi vidi.. Bio je to, nesumnjivo, poklopac izlaza na krov; Svila promrmlja molitvu zahvalnicu onom bogu, koji god to bio, koji je pre jednog pokolenja uredio da se u planu ovog krova nađu i takva vrata za izlaz izlaz na gore, da bi sada bila njemu njem u na raspolaganju. raspolaganju. Nabaci sredinu konopca oko jednog šiljka, siđe bez mnogo napora na crepove i povuče konopac dole, k sebi. Jeste da ga je Izvanaš upozorio da ne očekuje nikakvu pomoć - ali, eto, neki drugi bog mu ipak pomaže. Nekoliko trenutaka Svila je, sav srećan, razmišljao ko bi to mogao biti. Možda Scila, koja ne želi da njen grad ostane bez jednog mantejona. Ili natmurena proždrljivica Feja, carica dana. Ili Molpa, zato što. što..... Ne. Tartaros, naravno. Tartaros Ta rtaros je pokrovitelj pokrovitelj svakojakih lopova, a on je (sada se toga seti) uputio mnoge žarke molitve Tartarosu dok je jo š bio bi o sa spolj sp oljne ne strane str ane K rvov rv ovog og zida. Štaviše, Štav iše, crno cr no j e Tart Ta rtar aros osov ovaa boja; nose je svi auguri i sve sibile, da bi mogli, bar figurativno, ako ne i bukvalno, da se provlače neopazice između bogova i osluškuju šta koji kaže. A ovde ne samo što je on, Svila, sav obučen u crno, nego je i katranisani krov, na kome je do maločas bio, sasvim crn. crn. "Tartarose strašni, hvaljen budi i veličan, i od moje strane, zauvek. A sad daj da ovaj kapak može da se otvori, Tartarose! Ali, bez obzira na to da li je otvoren ili nije, dobićeš ono crno jagnje koje sam ti obećao." Priseti se taverne u kojoj se sreo sa Njorkom i dopuni molitvu neočekivanim naletom ekstravagancije: "I jednog crnog petla." Međutim, reče on sebi, savršeno je logično da se taj otvor sa kapkom nalazi baš tu. Crepovi se sigurno ponekad lome; i to ne retko, jer već nekoliko uzastopnih zima povremeno pada žestok grad. Svaki polomljeni crep mora da bude zamenjen. Iz potkrovlja vile izići vratima na krov - to je mnogo zgodnije, i bezbednije, nego penjati se spolja, merdevinama od sedamdeset lakata, koje ne možeš ni podići bez pomoći čitave ekipe radnika. Pokuša da požuri preko preostalih crepova do poklopca. Međutim, glazirane, udubljene, klimave površine su mu smetale, bukvalno pri svakom koraku. Dva crepa su se i rasprsla pod njegovim nestrpljivim nogama; a kad je već bio nadomak poklopca, najednom se okliznuo i pao. Da se nije dočepao šakama za grubi cigleni ugao trećeg dimnjaka, skotrljao bi se niz čitav krov.
Umirivalo ga je saznanje da je i ovaj krov, kao i krovovi dogradaka i botaničke zgradice, oivičen ornamentalnim grudobranima. Da nije bilo dimnjaka, on bi naleteo na grudobran; bio je srećan što je to izbegao. Sigurno bi se dobro ugruvao, a stvorio bi i buku koja bi mogla privući pažnju nekoga u vili. Ipak, na kraju tog neslavnog tumbanja, ne bi se sručio s krova na tlo, u smrt. Blagosloveni grudobrani, koji su mu toliko pomogli od kad je potrčao preko Krvovih Krvov ih travnjaka prema kući! kući! Sada mu pade na um da spadaju u prihvaćene simbole Sfikse, lavice-boginje rata; a ime Gljivine rogate mačke bilo je Lav - ime te zveri, koju je ona nazivala risom, a koja njega nije napala. Pa, kad se sve to uzme u obzir, ko može poricati da ga i Sfiksa žestoka štiti? štiti? Svila dođe do daha, čvrsto se osloni nogama i ostavi dimnjak. Vide, ni pedalj daleko od vrha desne cipele, ono o šta se okliznuo. Mrlju na zemljanocrvenoj površini krova. On se sagnu i uze je. Bio je to otkinuti komad sirove kože neke životinje, nepravilnog oblika, veliki kao maramica, s jedne strane pokriven krznom, s unutrašnje strane ljigav od truleži i ukvarene masnoće, smrdljiv, već u raspadanju. Svila frknu zgađeno i odbaci ga. Kapak se podiže lako; ispod je bilo strmo gvozdeno stepenište, u obliku tesno namotane zavojnice. Korak-dva daleko od podnožja ovog gvozdenog stubišta, počinjalo je običnije stepenište, koje je očigledno vodilo do gornjeg sprata vile. On zastade da osmotri taj prostor i da uživa u svom likovanju. Konopac od konjske dlake dosad je nosio u ruci, ruci, neuredno namotan; namotan; kad se okliznuo, ispustio ga je. Sad ga uze i namota oko struka, ispod odežde, kao kad je polazio iz mantejona večeras. Uvek postoji mogućnost, podseti on sebe, da mu taj konopac opet zatreba. Ipak, osećao se kao poslednje godine u sholi, kad je shvatio da će ta poslednja biti lakša od pretposlednje - zato što njegovi instruktori nemaju želje da ga obore, baš kao što ni on sam ne želi da padne, posle tako dugotrajnih i napornih studija. Tada mu ne bi bilo, naprosto, ni dozvoljeno da padne, osim ako bi se do maltene kriminalnog stepena prepustio nekakvom neradničkom raspoloženju. Sad, evo, cela vila leži otvorena pred njim; štaviše, on zna, bar približno ako ne i tačno, gde je Krvova spavaća soba. Da bi uspeo, dovoljno je da je konačno pronađe i da se sakrije u njoj pre nego što se Krv povuče na počinak. Tada ću, reče on sebi, ispunjen prijatnim osećajem vrline, primeniti razum, ako razum vodi do uspeha; a ako ne... ...onda ne. Ali za to će biti kriv Krv, a ne on. Oni koji prkose nekom bogu, pa makar i manje značajnom bogu kao što je Izvanaš, moraju
trpeti posledice. Upravo je gurao dugačku dršku sekirice ponovo kroz namotaj konopca oko struka, kad začu blagi udar iza sebe. Ispusti kapak i munjevito se okrete. Ogromna ptica, u skoku tako da je izgledala viša od većine ljudi; mlatarajući krilima unakaženog oblika, zakreštala je kao desetak demona i sevnula kukastim kljunom ka njegovim očima. Nagonski se bacio unatraške, na leđa, na gomju površinu kapka. Ritnuo se; njegova leva noga se zabila punom snagom u telo beloglave ptice, ali to nije ni najmanje usporilo njen napad. On se otkotrlja u stranu, stranu, a ptica, ptica, hučno huč no mlatarajući mlatarajuć i krilima, jurnu jur nu za njim. njim. Cudesnom dobrom srećom on je dograbi za šiju. Ali zglavci na prstima njenih krila bili su tvrdi kao ljudske pesnice; tukli su Svilu nemilosrdno, dok su se oboje tumbali jedno preko drugog. Ivica zupca zabila mu se u leđa kao klin. Boreći se da zadrži surovi povijeni kljun ove ptičurine daleko od lica i, naročito, očiju, Svila istrže sekiricu; ali jedan zglavak ga udari po podlaktici kao čekić i sekirica pade na kamene ploče terase, dole. Drugi zglavak tresnu ga u slepoočnicu. Da je svet čula po svojoj prirodi opsena, tog trena postade očigledno: jer taj svet se sada smanji na minijaturu, neprirodno blistavu. Svila se upinjao da je odgurne od sebe, sve dok se nije ugasila.
6. NOVA ORUŽJA
Čitav svitak plovio je ispod Svilinih letećih, naoblačenih očiju visije i nizije, džungle i sasušene žbunovite zemlje, savana i pampa. Igračka stotinu dokonih vetrova, stalno bacan tamo-amo, ali ipak smiren, on je plovio iznad svega toga, obuzet vrtoglavicom zbog sopstvene visine i brzine; njegovo rame je ćuškao jedan olujni oblak. Usamljeni Letač, tridesetak liga ispod njega, bio je hitri vilin-konjic sa krilima od čipke. čipke. Crni vilin-konjic, koji nestade ulazeći u još crnji oblak, u daleke glasove glasov e i u miris lešine... Svila se poče gušiti zbog sopstvene pljuvačke; ispljunu je. Užas uzlete iz tog prizora, koji se vrteo ispod njega, i dočepa ga kao jastreb, zabadajući kandže u njegove vitalne organe. Pa, on je samo žmirnuo - a ceo svitak se u tom jednom treptaju oka prevrnuo kao košara koju tumba vetar, kao bure bacano talasima. Sada su ploveće nebeske zemlje gore, a ova neravna, nepopustljiva površina na kojoj on leži je dole. U glavi je osećao bolno pulsiranje i vrtoglavicu, u jednoj ruci i u obe noge žarenje. Pridiže se u sedeći položaj. Usta su mu bila vlažna od sluzi, a crna mantija obezbojena i smrdljiva. Sivi kamen grudobrana usekao mu se u levo rame. Ptica sa kojom se borio, a na koju ga je Gljiva upozorila, 'beloglava' ili 'beloglavi' ako je bio mužjak m užjak - nije nije bila nigde na vidiku. vidiku. Ili je možda, pomisli on, samo sanjao o nekakvoj strašnoj ptičurini. Ustade; poče se teturati; pade na kolena. Oči su mu se same sklopile. Sanjao je on sve to, njegov namučeni um se previjao između raznih noćnih mora - sanjao je ptičurinu, i rogate zveri sa gorućim, netremičnim pogledima, i jadnu ludu devojku, i svoj konopac koji slepo poseže ka sve novim i novim visinama, i robusnog provalnika sa iznajmljenim magarcima, i mrtvaca koji leži ispod zanjihane svetiljke ispod plafona. Ali sad je budan, konačno budan, a noć je potrošena - budan je i kleči pokraj svog kreveta u stambenoj zgradici u Ulici sunca. Počeo je dizastor, danas je sfigdan. Trebalo bi da on već napeva jutarnju molitvu Sfiksi koja ubada. 'O božanska boža nska od mačeva damo, od vojski vojski Sfikso, Sfikso, od kopalja...' kopalja...' Pade napred, upinjući se da povraća; šake se osloniše na još tople obline crepova. U drugom pokušaju bio je mudriji, mudriji, nije pokušavao da ustane ustane dok nije nije bio siguran da će to moći da izvede bez padanja. Pre nego što se
podigao na noge, dok je još ležao drhteći pored bedema, zora se zatamnila i ugasila. Vratila se noć, noć posle fejdana - noć bez kraja, koja se još nije završila i možda nikad neće biti završena. Kiša bi ga mogla oprati, pomisli on, i mogla bi mu izbistriti glavu; zato se poče moliti za kišu, uglavnom Feji i Pesu, ali i Scili, ne gubeći nijednog trenutka iz vida koliko mnoštvo drugih ljudi (boljih od njega) isto tako preklinje bogove da daju kišu, i to iz boljih razloga: koliko dugo već traju njihova molepstvija i koliko su skromnih žrtava, prema svojim mogućnostima, prineli, koliko puta su oprali slike Pesa Velikoga u umirućim voćnjacima, na njivama kukuruza koji ostade patuljast. Ne poče kiša, čak ni grmljavina. Iz nekih daljina do njega doploviše uzbuđeni glasovi; čuo je da pominju, više puta, ime 'Hieraks'. Dakle, umro je neko, ili je umrlo nešto. "Hieraks", odgovorio je Pero u palestri, pre nedelju-dve, pokušavajući da se priseti neke činjenice u vezi sa dobro znanim imenom imeno m boga smrti. smrti. "Hieraks je tačno tačn o u sredini." sredini." "U sredini, u odnosu na sinove Pesa i Ehidne, oče? Ili u odnosu na svu njihovu decu?" decu?" "Usred cele porodice, Patera. U njoj postoje samo dva dečaka." I Pero je, isto tako, bio jedan jed an od dvojice braće. "Hieraks i Tartaros." Tartaros." Onda je Pero, sa puno straha, čekao ispravku, ali se on, Patera Svila, samo smeškao, klimajući glavom. "Tartaros je najstariji, najstariji, a Hieraks Hierak s najmlađi." Tako je nastavio nastav io Pero, ohrabren. ohrabren. Mejterin štap, lakat dugačak, kucnuo je po predikaonici. "Stariji, Pero. I mlađi. Sam reče da su bila samo dvojica." "Hieraks..." reče neko, daleko dole, s druge strane grudobrana. Svila ustade. U glavi mu je i sad pulsiralo, a noge su mu bile krute; ali nije više imao osećaj da će početi da povraća. Dimnjaci (sada, činilo se, svi isti) i dozivajuća vrata na krovu pokrivena kapkom, kao da su bili nemoguće daleko. Klimav i vrtoglav, Svila oberučke zagrli jedan od zubaca grudobrana i virnu preko. Primeti da iz desne podlaktice njegove; ali ali kao da je pripadala pripada la nekom drugom d rugom - krv pomalo curi curi na sivi sivi kamen. Četrdeset i više lakata ispod njega, trojica muškaraca i dve žene stajahu okupljeni približno u krug, na terasi; pogledi svih njih bili su upereni dole, ka nečemu. Tokom sledećih, sporih, pola minute, ili duže, Svila nije uspevao da razabere šta je to. Pojavi se treća žena, gurnu jed je d n u od prve pr ve dve u stranu, stra nu, on onda da se ok okret retee kao ka o da j e zgađ zg ađen ena. a. Još su
pričali, onda stiže jeda je dann stražar sa fenjerom. fenjerom. Ptica, Gljivina beloglava, ležala je mrtva na kamenim pločama, sad manja nego što je Svila i zamisliti mogao; njena dva nejednaka krila bila su napola raširena, a dugački beli vrat povijen unazad pod neprirodnim uglom. On ju je ubio. Tačnije, sama se ubil ubila. a. Jedan od muškaraca oko mrtve ptice pogleda hitro nagore, vide Svilu koji je gledao u njega, pokaza prstom i povika nešto; Svila nije razumeo nijednu reč. Sad, kad je već bilo prekasno (ili se bar on plašio da je prekasno), Svila mahnu šakom kao da je član domaćinstva, i uzmače strmim nagibom krova, nagore. Podizanjem kapka opet se pred njim ukazao mutni, visoki tavan, paučinasta kaverna više od pola ispunjena buđavim nameštajem i naprslim sanducima. Vrlo slabe svetiljke počeše se paliti podstaknute prvim prigušenim zvukom koji je njegova noga stvorila na prvom gvozdenom stepeniku; čim je stupio na drugi stepenik, jedna od tih svetiljki se ugasi. Kao skrovište, ovaj tavan se mogao dobro pokazati; ali ako onaj čovek dole na terasi digne uzbunu, potraga će se svakako prvo usmeriti baš ovde. Dok je sišao u podnožje zavojitog dela stepeništa, Svila je već odbacio pomisao da se ovde sakrije. Ne bez žaljenja, pohita do šireg, drvenog stepeništa i potrča niz njega, na gornji sprat prvobitne vile. vile. Otvori jedna vrata, uzana, pokrivena tapiserijom, i vide da ona vode u široki, luksuzno opremljeni hodnik. U hodniku je, ne daleko, i to sa desne strane, bilo stepenište sa balustradom, uz koje su plovili kultivisani glasovi. Nešto bliže Svili, nekoliko koraka daleko od vrha tog stepeništa, u kitnjastoj fotelji od crvenog pliša sa pozlaćenim ivicama, sedeo je neki debeljko, otmeno obučen; gornjim delom tela polegao je na stočić od ružinog drveta, a glava mu je ležala na savijenim rukama. Tiho je hrkao dok je Svila prolazio pored njega; onda se, sa trzajem, probudio. Zurio je, bez razumevanja, u Svilinu crnu mantiju, onda je opet spustio glavu na ruke. ruke. Nagib ovog stepeništa bio je blag, stepenici široki; bilo je pokriveno debelim tepihom. Završavalo se ulaznom dvoranom, koja je po svojim razmerama pristajala velikoj palati. U dvorani stajahu, zadubljeni u razgovor, petorica ljudi, svi obučeni približno kao zaspali debeljko. Neki od njih držali su čašice za rakiju u rukama; niko nije izgledao uzbunjeno. Na izvesnoj udaljenosti iza njih, ovaj hol se završavao širokim dvostrukim vratima - koja su sad bila raskriljena, tako da se činilo da je meka jesenja noć samo zidna slika okačena u Krvovom holu. Nema sumnje, zaključi Svila, ta vrata su glavni ulaz u vilu; iza
njih mora biti trouglasto nadsvođeni ulaz sa stubovima, koji je posmatrao sa zida; i zaista, kad malo bolje pogleda - ali ne prilazeći balustradi (za razliku od svog nedavnog, toliko nerazumnog postupka, kad se nagnuo preko grudobrana da bi bolje zurio u mlitavo truplo beloglave ptice), već ostajući na suprotnoj, levoj strani hodnika, leđima uz go, upola veći od stvarne ljudske veličine, kip neke sporedne boginje - on nazre obrise stubova, blede poput utvara. Dok je tako zurio kroz otvorena vrata, pred njim se, nezvan, uzdiže dobro znani oltar mantejona, krunisan vatrom; i oltar, i stambena kućica njihova, i palestra, i senoviti svod od drvenih rešetaka i vinove loze, ispod koga je pokatkad ćaskao, možda m ožda i predugo, sa Mejterom Mermer. Šta ako bi on sad sišao niz ovo stepenište, držeći se najnormalnije? Ako bi se prošetao kroz tu dvoranu, klimnuo glavom i osmehnuo se svakome ko ga pogleda? Da li bi ga iko zaustavio, da li bi iko zvao stražare? Činilo se da, po svoj prilici, ne bi. Vruća krv curkala mu je niz desnu ruku, kvasila mu prste i kapala na Krvov skupoceni tepih. Odmahujući glavom, Svila brzo prođe pored stepeništa i sede u drugu, jednaku crvenu fotelju, koja je bila simetrično postavljena naspram one u kojoj je spavao debeli čovek. Sve dok mu ruka krvari, ovi mogu da prate trag njegove krvi: niz zavojito gvozdeno stepenište sa krova, pa niz drveno tavansko, i duž celog ovog hodnika. Razgrnu mantiju, dohvati rub tunike, zubima ga zacepi na jednom mestu, a zatim iz tunike iscepa dugačku du gačku traku platna. platna. A može li se ovaj trag krvi nekako i iskoristiti? Svila ustade i pohita nazad hodnikom, razgibajući zglavak i desnu šaku da bi pojačao krvarenje; uđe, preko jednog vrlo kratkog stepeništa, u proširenje hodnika. Tu stade, ali nakratko, samo da bi omotao traku oko rane i vezao čvor, pridržavajući drugi kraj zubima, kao što je u kafani 'Pevac' uradio onaj grmalj, Gib. Kad se uverio da će zavoj držati, vratio se istim putem nazad: pored uzanih, tapiserijom obloženih vrata koja su vodila gore, na tavan; pored spavača, pored stepeništa i, najzad, pored fotelje u kojoj je neko vreme sedeo. Tu su na zidu bile okačene, kao par, dve ikone, a na njima ne mnogo važna božanstva Ganimedija i Katamitus. Odatle se hodnik pružao u daljinu, prema severnom dozidanom krilu zgrade. U hodniku su bila vrata raznih soba, široka, raspoređena na znatnim međusobnim rastojanjima, a između njih, naizmenično, ogledala u bogato ukrašenim ramovima i amfore prepune ruža iz botaničke bašte. On produži napred. Kad je bio već blizu ulaza u severno krilo, jedan oficir u uniformi garde iskrsnu pod svodom na kraju hodnika. Vrata najbliža Svili, na
desnom zidu hodnika, stajala su poluotvorena; on zakorači desno, kroz njih, i tiho ih zatvori za sobom. Našao se u petougaonoj gostinskoj sobi u kojoj je sav nameštaj bio veličanstveno ukrašen, hriselefantinski - obložen zlatom i slonovačom. Nekoliko trenutaka Svila je stajao leđima okrenut vratima kroz koja je ušao, i osluškivao, kao i toliko puta ove noći. Pošto nije čuo ništa, pređe debelim tepihom i otvori jedna vrata, obložena slonovom kosti. Iza njih je bio budoar, veći od gostinske sobe i još čudnijeg oblika. U njemu, ormani za odeću, dve fotelje i prilično jadno, malo svetilište posvećeno boginji Kipris, ali u njemu, ipak, kadionica iz koje se širio dim i ispunjavao celu prostoriju slatkim mirisom tamjana; jedan beli stočić za oblačenje, a iza njega staklo, čiji biserni sjaj kao da se pojačao u trenutku Svilinog ulaska. Dok je Svila zatvarao vrata, vrtlog boja zaplesa zaples a na staklu; on pade na n a kolena. kolena. "Gospodine?" Dižući pogled, Svila vide da je na staklu samo sivo lice monitora. Načini rukom znak sabiranja ka njemu. "Zar ono maločas nije bio neki bog? Video sam..." "Nisam "Nisam ja bog, gospodine, gospodine, ja sam samo monitor m onitor na ovom terminal terminalu. u. Šta mogu učiniti za vas, gospodine? Jeste li raspoloženi da kritikujete Vašu digitalno poboljšanu sliku?" Svila, rasejan, ustade. "Ne. Ništa, ja... hvala." Pokušavao se prisetiti kako se Njorka obraćao ovakvom 'redaru' u svom staklu. "Želeo bih da razgovaram sa jednim prijateljem, ako to neće biti suviše teško, sine moj." Pa, tim rečima svakako ne. Lebdeće lice kao da je klimnulo. "Ime tog prijatelja, molim? Pokušaću." "Njorka." "A taj Njorka stanuje gde?" "U Orili. Orili. Znaš Z naš gde je to?" to?" "Dakako, gospodine. Međutim, postoje... pedeset četvorica Njorki nastanjenih u Orili. Možete li odrediti ulicu?" "Ne, bojim se da pojma nemam koja je." Najednom umoran, Svila izvuče malu, donekle zaprljanu stolicu, koja je bila pod stočićem za oblačenje, i sede. "Izvini što sam te toliko angažovao. Ali ako si..." "Postoji u Orili jedan Njorka sa kojim je moj gospodar razgovarao nekoliko puta", reče monitor, upadajući mu u reč. "Nema sumnje da je to onaj Njorka koga Vi tražite. Pokušaću da Vam ga nađem." "Nije. Taj Njorka stanuje u nekoj bivšoj prodavnici. Znači, to bi trebalo da bude zgrada u trgovačkoj ulici, naime, gde ima mnogo drugih
prodavnica i sličnih mesta. To jest, u ulici koja je nekad bila trgovačka." Priseti se štropota točkova. "Ta ulica je kaldrmisana. D a li to pomaže?" "Da. To je taj Njorka sa kojim moj gospodar razgovara, gospodine. Pogledajmo da li je kod kuće." kuće." Lice monitora izblede; izblede; zameni ga Njorkina zgužvana postelja i činija činija puna nekakve kašaste, bedne hrane. Ubrzo se slika počela menjati: zahvatala je sve više u širinu, ali se i izobličavala, čudno zaokrugljivala. Svila vide i onu tešku drvenu stolicu sa koje je ispovedao Njorku i pored koje je klečao kad je Njorka ispovedao njega. Na neki način ga ohrabri saznanje da ta stolica još jo š i sad stoji tamo. tamo. "Bojim se da Njorka nije na raspolaganju, gospodine. Mogu li ostaviti liku, koji koji je mo mojj kolega tamo, neku poruku?" "Hm, da." Svila se protrlja po obrazu. "Zamoli kolegu, molim te, da kaže Njorki da veoma, veoma mnogo cenim njegovu pomoć i da će mi biti veliko zadovoljstvo, ako mi se ništa ne desi, da ispričam Mejteri Mermer kako je ljubazan bio. Takođe mu prenesi da mi je on dosad odredio samo jedno jed no pohvalno delo, delo, dok pokajništvo pokajniš tvo koje mi je namenio zahteva dva do tri - najmanje dva. Zamoli ga da mi javi koja bi trebalo biti ta preostala pohvalna dela." Tek sad, prekasno, Svila se priseti da je Njorka zatražio da se njegovo ime ne pominje onom zgodnom dečaku koji je govorio kroz Krvovo staklo. "E, sada, sine moj. Pominjao si svog gospodara. gospodara. Ko je to?" to?" "Krv, gospodine. Vaš domaćin." "A, tako. Jesam li ja, kojim slučajem, u Krvovim privatnim odajama sada?" "Niste, gospodine. Ovo su odaje moje gospodarice." "Hoćeš li ti reći Krvu kakvu sam ja poruku ostavio za - za čoveka koji stanuje u Orili?" Monitor uozbiljeno klimnu glavom. "Naravno da hoću, gospodine, ako me pita." "Vidim." Osećanje da je izneverio, koje se spustilo na Svilu, izazva mu mučninu u stomaku. "U tom slučaju takođe kaži Njorki, molim te, gde sam se nalazio kad sam pokušao da dobijem vezu s njim i upozori ga da se čuva." "Hoću, gospodine. Da li će to biti sve?" Svila se uhvatio šakama za glavu. "Da. I hvala ti. Ej, ne." Uspravio se. "Potrebno mi je skrovište, dobro skrovište, ali i oružje." "Ako smem reći, gospodine", primeti monitor, "Vama je, više od ta dva, potreban dobar zavoj. S poštovanjem moram ukazati, gospodine, da sa Vas kaplje na naš tepih."
Svila podiže desnu ruku i vide da je to istina; krv je već procurila kroz traku crnog platna koju je pre nekoliko minuta iscepao iz tunike. Grimizna rečica poče mu curiti ka laktu. "Zapazićete, gospodine, da ova soba ima, osim onih vrata kroz koja ste ušli, još dvoja vrata. Ona koja su sa Vaše leve strane vode u balneum. Verujem da se tamo nalazi medicinska zaliha moje gospodarice. Što se tiče..." Svila je tako naglo ustao da je stoličica pala unazad. Projuri kroz leva vrata, ne čuvši ništa više. više. Ovo kupatilo bilo je veće nego što je očekivao. očekivao. U njemu je bila kada, kada, izdubljena u žadu, više nego dovoljno velika i za onu golu boginju na vrhu stepeništa; WC je bio posebna, sledeća prostorija. Ormančić za lekarije bio je, zapravo, poprilično veliki; u njemu Svila nađe iznenađujuće obilje apotekarskih boca i bočica. U posudi od pečene zemlje, mast ljubičaste boje, koju Svila prepoznade; bio je to jedan popularan antiseptik. Do nje, namotaj gaze; zatim, jastučići od gaze, različitih veličina. Uze makazice i njima odmah preseče crni zavoj, krvlju natopljen; zatim preko zupčaste rane, koju mu je kljun beloglave ptice ostavio na podlaktici, namaza taj ljubičasti melem i iz drugog pokušaja priteže zavoj kojim će krvarenje stvarno zaustaviti. Razgledajući, tužno, upropašćenu tuniku, primeti da su ga kandže te ptice izgrebale i po prsima i trbuhu. Bilo je, maltene, prijatno prati te dugačke, krvave ogrebotine, i mazati ih melemom, i za to moći upotrebiti obe ruke. Žućkasta pokorica počela se stvrdnjavati na njegovoj mantiji, na mestima koja su ostala ispljuvana. On opra celu mantiju u lavabou, najbolje što je mogao, pa je iscedi, izravna šakama koliko je bilo moguće i obuče. U ogledalu osmotri svoj izgled i zaključi da bi mogao proći kao da je sve u redu, ako bi ga neko osmotrio samo ovlašno, i to samo pri mutnom i slabom svetlu. Vratio se u budoar. Preko zgrušane krvi na tepihu prosu izvesnu količinu praha pra ha koji je, po njegovoj oceni, oceni, morao m orao biti puder pu der za lice lice.. Monitor ga je gledao, neuznemiren. "Eto nečeg zaista zanimljivog, gospodine." "Hvala." Svila zaklopi kutiju sa prahom i vrati je na stočić za oblačenje. "Da li taj taj puder pude r poseduje sposobnost spo sobnost čišćenja mrlja? Nisam znao." znao." Svila odmahnu glavom. "Koliko je meni poznato, ne poseduje. To sam ja samo maskirao mrlju, da se posetioci ne uznemire." "Veoma promućurno, gospodine."
Svila slegnu ramenima. "Ja kad bih mogao, uradio bih nešto bolje. Nego, kad sam ušao, ti si rekao da nisi bog. Mi smo imali jedno staklo u... palestri u koju sam povremeno odlazio." "Da lili biste želeli razgovarati sa nekim tamo, gospodine?" "Ne sada. Međutim, imao sam povlasticu da se jednom poslužim tim staklom i tad mi je palo na um - mislim da smo svi to primetili, sećam se da smo i razgovarali o tome jedne večeri - da staklo izgleda u mnogo čemu isto kao Sveti prozor. Izuzimajući, dabome, veličinu; svaki Sveti prozor prozo r je osam sa osam lakata. lakata. Da li su ti poznati Sveti Sveti prozori?" "Ne, gospodine." Svila uspravi stoličicu i sede. sede. "Postoji "Postoji još jo š jedn je dnaa razlika. Sveti Sveti prozori prozori nemaju monitore." "To je šteta, šteta, gospodine." "I te kakva." Svila se protrlja, sada sa samo dva prsta, po obrazu. "Onda treba da ti kažem da se u Svetim prozorima pojavljuju, s vremena na vreme, besmrtni bogovi." "Ooo!" "Da, sine moj. Ja lično nisam nikad nijednog video, a većina ljudi, naročito oni koji nisu auguri niti sibile, ne dobije nikad priliku da ih vidi. Neki čuju glas boga, ali ali vide samo kovitlac boja." boja." Lice monitora najednom postade crveno kao cigla. "Ovako, gospodine?" "Ne. "Ne. Ma, ni približno tako. Hteo Hte o sam reći reći da, da, koliko kolik o ja shvatam, ljudi ljudi koji mogu videti bogove prvo ugledaju jedan vrtlog od raznih boja. Dakle: teofanija počinje, vide se boje. Onda se pojavi bog. Na kraju, kad bog nestaje, opet se zakovitlaju boje. Sve ovo je potanko opisao Kadis Odani, pre gotovo dva veka. Taj je živeo dugo i video teofanije Ehidne, Tartarosa i Scile, a zatim i Pesa. Za boje, koje su se pojavljivale, smislio je naziv: božje boje." "Očaravajuće, gospodine. Bojim se, međutim, da to nema mnogo veze sa mnom. Mogu li Vam pokazati čime se ja bavim, gospodine? Ili, bolje rečeno, čime se bavim najčešće. Obratite pažnju." Lebdeće lice nestade. Namesto njega, pojavi se slika jednog izuzetno zgodnog čoveka u crnom. Mantija tog čoveka bila je pocepana, a ispod pocepanog mesta na jednom rukavu belela se gaza; ipak, Svila nije prepoznao u tom čoveku sebe, sve dok se nije pomakao i video da taj čovek čini isti takav pokret. "Da li je to...?" Nagnuo se bliže. "Ne. Ali..." "Hvala Vam, gospodine", reče njegova slika i nakloni se. "To je tek prvi pokušaj, mada, rekao bih, prilično uspešan. Idući put ću ja to
bolje." "Skloni to, molim te. I veruj mi da sam i ovako već suviše sklon taštini." "Kako Vi želite, gospodine", odgovori njegova slika. "Nisam nameravao da ispoljim nikakvo nepoštovanje, nego samo da vam pokažem na koji način najčešće služim svojoj gospodarici. Želite li možda da gledate nju, a ne sebe? Lako mogu pokazati jednu njenu staru sliku." Svila odmahnu glavom. "Misliš, kako ona nije izgledala? Vrati se, molim te, svom normalnom izgledu." "Kako Vam drago, ser." U staklu, Svilino lice izgubi plave oči i smeđe obraze, vrat i ramena nestadoše, a crte lica postadoše ravnije i grublje. "Govorili smo o bogovima. Nema sumnje da sam ti pričao uglavnom stvari koje ti odavno znaš." "Ne, gospodine. Ja o bogovima vrlo malo znam, gospodine. Preporučio bih Vam da se posavetujete sa nekim augurom." "Onda razgovarajmo o monitorima, sine moj. Sigurno znaš više o njima, nego što je većini naroda poznato. Jer, i sam si monitor." "Moj "Moj posao je moja radost, gospodine." "Onda obojica imamo sreće. Kad sam bio kod... u kući jednog mog poznanika, koji ima staklo kao što je ovo, on je pljesnuo šakama da bi dozvao monitor. Da li je to uobičajeni postupak?" "Pljesak šakama ili kuckanje po staklu, gospodine. Svi mi, monitori, mnogo više volimo ono prvo, ako mi neće biti zamereno što to kažem." "A-ha." Svila klimnu glavom, sam sebi. "Nema nikakvih drugih načina?" "Mi se, zapravo, pojavimo posle svakog jakog zvuka, gospodine, da bismo utvrdili da li je sve u redu. Ako bi, na primer, izbio požar, ja bih obavestio mog gospodara ili njegovog kućepazitelja i upozorio njegove goste." "Ali, s vremena na vreme, svakako zaviriš u ovu sobu iako te niko nije pozvao, pa i ako nije bilo nikakvih jakih zvukova. Tačno?" "Pogrešno, "Pogrešno, gospodine." "Ne zaviriš ponekad naprosto na prosto da bi se uverio da je sve u redu?" redu?" "Ne, gospodine. Siguran sam da bi moja gospodarica smatrala da je to ugrožavanje njene privatnosti." "Kad sam ja ušao u ovu sobu, nisam načinio nijedan zvuk koji bi se mogao nazvati jakim, ili, bar, ne pamtim da jesam. Svakako nisam pljeskao rukama niti kuckao po staklu; pa ipak, ti si se pojavio. Zavrtele
su se boje, onda je na staklu iskrslo tvoje lice. Ubrzo posle toga rekao si mi da nisi bog." "Zatvorili ste vrata, gospodine." "Ali baš polako", reče Svila. "Nisam hteo da uznemirim tvoju gazdaricu." "Veoma obzirno, gospodine." "Pa ipak te je dozvao taj zvuk, kad sam zatvorio vrata? Ja bih onda rekao da tebe dozove svaki, pa i najtiši zvuk." "Zaista ne mogu reći šta me je dozvalo, gospodine." "To ti je sugestivan izbor izbo r reči, reči, sine moj." moj." "Priznajem da to može biti, gospodine." Lice monitora kao da je klimnulo. "Pošto je takav slučaj, možda mogu dati jedan dopunski predlog? Naime, trebalo bi da napustite ovu liniju istraživanja. Ona neće ničim nagraditi Vašu istrajnost, gospodine. Pre ulaska u balneum, pitali ste o oružju, gospodine, i o mestima za skrivanje. Jedan od ovih ormana bi mogao poslužiti kao skrovište." "Hvala." Svila pogleda u najbliži orman, ali taj je bio sav nakrcan gusto zbijenim bundama i kućnim haljinama. "Što se tiče oružja, gospodine", nastavi monitor, "možete naći jedno upotrebljivo oružje u mojoj najnižoj levoj ladici, ispod čarapa." "Upotrebljivije od ovog, nadam se." Svila zatvori orman. "Stvarno mi je žao, ser. Izgleda da su se u poslednje vreme dogodile mnoge kupovine sa kojima ja nisam upoznat." upoznat." Svila ga, maltene, nije ni čuo - iz hodnika su dopirali ljutiti i uzbuđeni glasovi. On otvori vrata gostinske sobe i ostade osluškujući, sve dok ne iščezoše u daljini. Ruka mu je bila na staklenoj kuki za zatvaranje budoarskih vrata iznutra. Bio je oštro svestan gruvanja svog srca. "Odlazite li, gospodine?" "Mislim da si rekao: leva ladica." "Da, gospodine. Najniža od onih koje su Vama s leve strane. Moja gospodarica tamo drži mali iglični pištolj, ili bi tačnije bilo da kažem da ga je donedavno tamo čuvala čuvala.. Moguće Mog uće je, međutim... međutim..."" Svila je već izvukao tu ladicu, žestokim trzajem. Njegovi prsti, pipajući ispod hrpe koja kao da se sastojala od najmanje stotinu pari ženskih hula-hopki, hula-hopki, naiđoše ne na jedan, nego na dva metalna predmeta. predmeta. "Moja gospodarica je ponekad nesmotrena u pogledu bezbednosne kočnice, gospodine. Možda bi dobro bilo da vi pripazite na to, dok se ne uverite da je oružje propisno zakočeno." "Ma ja ne znam ni šta je kočnica", progunđa Svila, obazrivo
izvlačeći prvi predmet. Bio je to iglični pištolj - tako malen da je mogao ceo lako stati na njegov dlan - obložen zlatom, sa mnogo finih, ugraviranih šara; leva i desna strana drške bejahu od slonovače, sa ugrađenim zlatnim zumbulima. U podnožju zadnjeg nišana, nišana, minijaturna čaplja osmatrala je zlatnu baru, tragajući za ribom. Za trenutak je i Svila znao šta je prava smirenost; bio je izgubljen u besprekornom majstorstvu koje je neštedimice uloženo u svaku površinu. Nijedan obožavani predmet u njegovom mantejonu nije bio ni upola tako fini. "Ako bi to sad opalilo, moglo bi uništiti moje staklo, gospodine." Svila odsutno klimnu glavom. "Viđao sam iglične pištolje - štaviše, noćas sam video dva - koji bi mogli pojesti ovu stvarčicu." "Vi ste me obavestili da vam bezbednosna kočnica nije dobro poznata, gospodine. Primetićete, sa obe strane igličara koji Vam je u ruci, po jedno malo pokretno ispupčenje. Podignuto, ono će sprečiti da igličar opali." opali." "Ovo", reče Svila. Ta dva majušna ispupčenja bila su ukrašena po jed je d n im zumb zu mbul ulom om,, ali znat zn atno no m anjim an jim od on onih ih na levoj i na desnoj površini drške; bili su to cvetići savršeni, ali gotovo mikroskopski mali. On pogura jednu izbočinu nadole; druga sama pođe, jednako. "Hoće li opaliti sada?" "Verujem da hoće, gospodine. Molim ne usmeravajte ga prema mom staklu. Stakla su sada nenadoknadiva, gospodine, jer je veština njihove izrade ostala za nama, napustili smo je kad..." kad..." "Svejedno, u velikom sam iskušenju." "U slučaju uništenja ovog stakla, ne bih bio u mogućnosti da prenesem Vašu poruku Njorki, gospodine." "U tom slučaju, ona ne bi ni bila potrebna. Ova glatka poluga unutar prstenastog dela je obarač, pretpostavljam." "Verujem da je tako, gospodine." Svila uperi pištolj-igličar ka ormanu za garderobu i povuče okidač. Začu se oštar prasak, kao kad dečiji bič pucne. "To kao da nije delovalo." "Orman za garderobu moje gospodarice nije živo biće, gospodine." "A nisam ni mislio da jeste, sine moj." Svila se sagnu da razgleda vrata ormana; na jednoj od uglačanih ploča pojavila se rupica jedva nešto veća od prečnika ljudske vlasi. On opet otvori vrata. Neke, ali ne sve, haljine koje su se našle u istoj liniji sa tom rupicom bile su sada poderane, kao da je kroz njih projurio nekakav tupi bodež, uzaniji od njegovog malog prsta.
"Trebalo bi da ovo upotrebim na tebi, znaš, sine moj", reče on, "radi Njorkine bezbednosti. Ti si samo mašina, kao tabla koja pokazuje rezultate na našem igralištu." "Mašina jesam, ali nisam samo mašina, gospodine." Klimnuvši glavom, pretežno samome sebi, Svila podiže bezbednos bezbe dnosnu nu kočnicu kočn icu i strpa mali mali igličar u svoj svoj džep. džep. Drugi predmet predm et skriven ispod ispod hula-hopki imao je oblik slova T. T. Drška je j e bila bi la valj va ljka kast sta, a, neob ne obič ično no hrapa hra pava; va; im imal alaa j e samo sam o jed je d n o ispu is pupč pčen enje je,, glatko, ispod poprečne šipke; a ta šipka bila je uglačana i blago povijena krajevima prema napred. Čitav taj predmet davao je osećaj, kao što reptili često čine, da je neprirodno hladan. Svila, uz nešto truda, ispetlja predmet ispod čarapa i poče ga razgledati radoznalo. "Da li bi bilo podesno da se ja sad povučem, gospodine?" Svila odmahnu glavom. "Šta je ovo?" ovo?" "Ne znam, gospodine." On pogleda suženim očima u monitorovo lice. "Možeš li ti lagati, pod izuzetnim pritiskom, sine moj? Kazati neistinu? Poznajem, i to dobro, jednu hemkinju; ona je sposobna da laže, ili bar tvrdi da je sposobna." "Ne, gospodine." "I opet nisam nimalo pametniji." "Pretpostavljam da niste, niste, gospodine." "Ali mislim da ipak znam šta je ovo, vidiš." Svila podiže uglačanosjajni srebrnasti predmet da ga monitor bolje vidi. "Cenio bih ako bi ti potvrdio istinitost i dao mi neka uputstva za upotrebu." "Bojim se da Vam ne mogu biti od pomoći, gospodine, mada ću rado saslušati saslušati Vaša V aša mišljenja." "Mislim da je to azof. Nikad ga ranije nisam video, ali pričali smo o azofima kad sam bio dečko. Jednog leta, svi smo napravili sebi drvene mačeve. Ponekad smo se 'pravili' da su nam to azofi." "Baš ljupko, gospodine." "Pa i nije baš", progunđa Svila, osmatrajući blistavi dragulj na donjem, zaokrugljenom, 'jabučastom' delu drške azofa. "Bili smo krvožedni kao gomila malih tigrova. Šta je u tome tako ljupko? Nego, vidi, smatra se da je azof pod kontrolom nečega što se zove demon. Ako ne znaš ništa o azofima, onda verovatno ne znaš ni o tome." "Ne, gospodine." Plutajuće lice monitora sada odmahnu u levu i desnu stranu, otkrivajući da iza njega ne postoji nikakva glava. "Ako se želite sakriti, gospodine, nije li najbolje da to učinite odmah? Kućepazitelj moga gospodara, zajedno sa nekim stražarima, pretražuje
apartmane na ovom spratu." "Otkud ti to znaš?" upita Svila oštro. "Posmatrao sam ih. Imam ja stakla u još nekim apartmanima, gospodine." "Počeli "Počeli su od severnog kraja hodnika?" "Da, "Da, gospodine. To je sasvim tačno." Svila ustade. "Onda se moram sakriti ovde, dovoljno dobro da me oni ne primete, a kad odu, moram mo ram preći u severno krilo." krilo." "Niste pregledali drugi orman, gospodine." "I ne nameravam. Koliko još ima nepretraženih stanova između nas?" "Tri, gospodine." "Onda imam još nešto malo vremena." Svila osmotri azof. "Kad sam pravio mač, ostavio sam jedan ekser da viri, ali sam ga onda savio. To je j e bio bi o moj demon. dem on. Okre Ok rene nem m ga ka sebi, seči se čivo vo nesta nes tane. ne. ok okre rene nem m ga od sebe, i gle, eto sečiva." "Sumnjam, gospodine..." "Nemoj tako siguran biti, sine moj. To je možda bilo zasnovano na nekom istinitom, ili navodno istinitom, podatku koji je dopro do mene. Ili sam možda oponašao nekog drugog dečka koji je načuo korisnu činjenicu. činjenicu. Mislim, M islim, činjenicu koja bi mi sad korist koristila." ila." Gruba drška slova T bila je, očigledno, drška mača; poprečna šipka bila je rukobran - stajala je tu da korisnikova šaka ne bi došla u dodir sa sečivom. Svila pokuša da okrene dragi kamen u jabuci drške, ali ovaj je bio tako ugrađen da se nije mogao ni pomaći. Onaj 'demon' od savijenog eksera u njegovom drvenom maču bio je zapravo jedan od onih kojim je on prikucao rukobran; toga se jasno sećao. Na ovoj drški, neposredno iza korena jedne polovine rukobrana, nalazio se jedan nebrušen grimizni dragulj; Svila se nejasno sećao da je negde čuo naziv 'krvomant' za neki takav dragulj. Bio je tako ravan i gladak da se ne bi mogao obrnuti. Svila uhvati azof kao nekada svoj drveni mač i palcem pritisnu taj crveni dragulj. Stvarnost se razdvoji. Između dvaju polovina pojavi se nešto drugo, kao kad vodena struja raspoluti mirnu baricu. Gips poče da pada, pušeći se, sa zida na drugom kraju sobe; ispod se ukazaše drvene letvice, koje se pri sledećem pokretu njegove ruke rasprsnuše, pretvarajući se u pljusak sitnih cepki. On i nehotice pusti demona; sečivo azofa iščeze. iščeze. "Zamolio bih da budete pažljiviji pažljiviji s tim, gospodine." "Hoću." Svila ugura azof pod namotaj konopca koji mu je bio
pritegnut oko struka. "Ako bi se ta stvar sada uključila slučajno, gospodine, posledice bi mogle biti katastrofalne i za Vas, i za druge." "Demon mora biti pritisnut tako da utone pod površinu drške, rekao bih. To, valjda, teško može da se desi slučajno." "Duboko se nadam da je tako, gospodine." "Ne znaš odakle tvojoj gospodarici ovakvo naoružanje?" "Nisam ni znao da ga ima, gospodine." "Mora biti da vredi koliko cela ova vila. Možda i više. Ne verujem da ima deset ovakvih u našem gradu." Okrete se ka garderobi i odabra jed je d n u zims zi msku ku ku kućn ćnuu halj ha ljin inuu od meka me kane ne vune. vune . "Izišli su iz apartmana koji su pretraživali do sada, gospodine. Upravo ulaze u sledeći." "Hvala. Ti ćeš se udaljiti kad ti budem kazao?" "Svakako, "Svakako, gospodine." "Trebalo bi da ti uništim to staklo." Svila je zurio u monitora, jedan sekund. "U iskušenju sam da to učinim. Ali, ako je neki bog zaista dolazio u posetu, u trenutku kad sam ja naišao..." On slegnu ramenima. "Dakle, samo ću ti kazati da odeš; onda ću pokriti tvoje staklo ovom haljinom. Možda ga oni neće primetiti. Da li su postavljali pitanja staklima u ostalim apartmanima?" "Jesu, gospodine. Naš kućepazitelj me je pozvao na svako od njih. On lično predvodi tragače, gospodine." "To je bilo dok si razgovarao sa mnom? Nisam znao da to možeš." "Mogu, gospodine. Treba na najbolji način iskorišćavati zastoje u razgovoru, pauze, i tome slično. Radi se tu pretežno o dobrom raspoređivanju postojeće sposobnosti, gospodine." "Ali nisi im rekao gde sam. Očigledno nisi. Zašto?" "Nije me pitao, gospodine. Kad god su ulazili u neki apartman, on me je pitao da lili je prisutno neko ne ko strano lice." lice." "A ti si odgovarao da nije?" "Ne, gospodine. Bio sam prinuđen da objašnjavam da ja to ne mogu pouzdano znati, zato što nisam stalno prisutan." "Krvov kućepazitelj kućepazitelj - je li to mladi čovek po imanu iman u Mošus?" "Da, gospodine. Njegova uputstva imaju prednost u odnosu na ma čija, čij a, osim os im gospodarevih." "Aha. "Aha. Ali čini čini se da te Mošus ne razume razum e mnogo mn ogo bolje nego ne go ja." "Možda i lošije, gospodine." Svila klimnu glavom, samome sebi. "Kad ti odeš, ja ću možda ostati u ovom stanu. Opet, mogao bih i otići, čim ti više ne budeš tu da pratiš
moje postupke. Da li si ovo razumeo?" "Da, gospodine. Vaše buduće mesto boravka biće neizvesno." "E, dobro. Sad, odmah da si nestao. Idi, tamo gde ti odlaziš, gde god to bilo." Svila nabaci haljinu preko stakla i namesti je kao draperiju, nastojeći da postigne potpuno pokrivanje, ali i utisak slučajnosti i nasumičnosti. Onda otvori desna vrata. Za vreme sledećeg otkucaja srca verovao je da u velikoj, polumračnoj spavaćoj sobi ispred njega nema nikog; onda ga slabo ječ je č anje an je sa og ogro rom m no nogg krev kr evet etaa na sredini sred ini sobe sob e uve u veri ri da nij nijee tako. U postelji se jedna žena uvijala, cvileći glasno, iz dubine svoje potrebe. Čim se nagnuo nad nju, nešto u njemu posegnu ka njoj; i bez ikakvog dodira, on oseti ustreptalost dodira. Kosa joj bejaše crna kao krilo noćnog vrana i jednako sjajna. Crte njenog lica, koliko ih je mogao oceniti pri slaboj svetlosti, izvrsne. Zastenjala je tiho, kao da zna da on sada gleda dole, na nju; okrenula je glavu i poljubila jastuk, ne budeći se. Iza budoara, otvoriše se vrata gostinske sobe. Svila strže sa sebe mantiju i slamni šešir, izmigolji se iz pocepane tunike, ritnu sva tri pod veliki krevet, i uskoči pod pokrivač, ne skidajući ni cipele ni ma šta drugo. Upravo kad je prevlačio preko sebe zlatastim vezom ukrašeni rub jorgana, začu otvaranje onih vrata kroz koja je ušao u budoar. budoar. Neko razgovetno reče: "Ovde nema ništa." Do tad je njegov palac već pronašao sigurnosnu kočnicu. On se diže u sedeći položaj i nanišani ravno napred; tragači su upravo ulazili u spavaću sobu. "Stoj!" povika on i opali. Čistom, izvanrednom srećom igla pogodi i razbi visoku vazu desno od vrata. Pucanj podstače svetiljke u spavaćoj sobi da zablistaju najvećom snagom. Prvi od oklopnih gardista zastade. Njegov pištolj za 'debele' metke bio je uperen ne baš prema Svili. Crnokosa žena se naglo diže u sedeći položaj; njene blago zakošene oči bile su veoma raširene. Ne gledajući ka njoj, Svila promuklo reče: "Spavaj ti, Zumbulo. Ovo nema nikakve veze s tobom." Njen dah, blago naparfimisan, milovao mu je golo rame, predivno topao. topao. "Izvinjavam se, gospodine komisionare", poče stražar, nesigurno. "Ovaj, Patera..." Svila se doseti, prekasno, da mu je na glavi ostala ona stara poluloptasta kapa opervažena plavim, koja je nekada pripadala Pateri Štuki. Hitro je skide. "Ovo je neoprostivo. Neoprostivo! Kazaću Krvu.
Ispadaj napolje!" Glas mu je bio utanjen, mnogo utanjen, i još se uzvijao, ka histeriji; stražar je sigurno već osetio koliko se on plaši. U očajanju, Svila preteći mahnu malenim igličarom. "Nismo znali..." Gardista spusti pištolj i uzmače jedan korak; zato se sudari sa Mošusom, momčićem krhkog izgleda, koji je za njim stupio u budoar. "Mislili smo da su svi... gotovo svi i jesu otišli." Svila ga prekide. "Napolje! Nisi me video." To je bilo (zaključi on, čim su mu reči izletele) najgore što se moglo reći, reći, jer je r ga je Mošus svakako video, pre samo nekoliko nekoliko sati sati.. Na N a trenutak je j e bio bi o sigura sig urann da će M ošus oš us sada sa da skočiti skoči ti na tu činje čin jeni nicu cu kao ka o grab gr abljljiv ivic icaa na plen. Mošus to ne učini. Umesto toga, on gurnu i na taj način ućutka mucavog stražara, i reče: "Trebo si da zaključaš ulazna vrata. Hajd sad, i ne žuri žuri nikud." Okrete se na peti. peti. Stražar tiho zatvori vrata za njima. njima. Sav drhteći, Svila sačeka da čuje i zatvaranje ulaznih vrata apartmana. Onda nogama zbaci sa sebe raskošne pokrivače i ustade iz kreveta. Usta su mu bila spečena od suvoće, kolena lišena snage. "A ja?" reče žena. Dok je to govorila, odgurnula je sa sebe jorgan i crveni svileni čaršav, pokazujući divno zaobljene dojke i uzani struk. Svili zastade dah. On istog trena skloni pogled. "Pa dobro, šta s tobom? Hoćeš da te ubijem ovim?" Osmehnula se i raširila ruke. "Ako je to jedino što možeš da mi uradiš, onda, hajde, pucaj." Pošto Svila ne reče ništa, ona nastavi. "Ali bih volela da mi oči budu otvorene, ako nemaš ništa protiv. Volim da vidim kad izleće ka meni." Osmeh se veoma raširi. "Uradi mi to brzo, ali da traje. I da bude dobro." Oboje su govorili tiho; zbog toga svetla više nisu bila drečavo jaka. Svila ritnu krevet, da ih pojača. "Mislim da su ti dali neku vrstu ljubavnog napitka. Ujutro ćeš se osećati sasvim drugačije." Podiže bezbednosnu kočnicu i ubaci igličar opet u džep. "Ništa meni nisu dali." Žena u postelji liznu usne, motreći kakva će njegova reakcija biti. "Uzela sam, ja sama, to što ti nazivaš ljubavnim napitkom, pre nego što su prvi od njih došli ovamo." "Rđu?" Svila je sad bio na kolenima pored kreveta; pipao je, tražeći odeću koju je ispod njega ritnuo. Strah se već, znatnim delom, istočio iz njega; njega; osećao je ogromnu zahvalnost zbog toga. Sfiksa Sfiksa srca lavljega još i sad je na njegovoj strani - ništa ne bi moglo biti pouzdanija činjenica od te. "Ne." "Ne." Podsmešljivo. "Rđa ne deluje tako. tako. Pa P a je l' ti ništa ne znaš? Da Da sam bila na rđi, svrbelo bi me da ih sve pobijem, što sam možda baš i
mogla. Ovo zovu 'prosjački koren'. Od njega, užasno masiranje postaje istinsko zadovoljstvo." "Vidim." On izvuče upropašćenu tuniku i drugu po kvalitetu mantiju; lice mu m u se trznu od nelagodnosti kad vide na šta liče liče.. "Oš ti dam malo? Imam još dosta, a dovoljno je samo kolko uštineš između dva prsta." Ona prebaci noge, zapanjujuće dugačke, preko ivice kreveta. "Mnogo je skuplje od rđe, a teže se i nalazi, al ja sam nešto raspoložena da rado dajem, sada. Takva sam obično, videćeš." Uputi Svili jedan osmeh iskosa - takav da njemu srce poskoči u grudima. On ustade i izmače se jedan korak. "Zovu ga prosjački koren zato što od njega počinješ da moljakaš kao prosjak. Evo ja te sad molim, preklinjem, čuj me samo. Dođi. Dopašće ti se." Svila odmahnu glavom. "Dođi, sedi pored mene." Potapša nagužvani čaršav. "Ništa više ne tražim, bar ne za sad. Ej, bio si u krevetu sa mnom pre neki minut." On pokuša da navuče tuniku preko glave, ali ne uspe. U tom pokušaju otkri da je i najmanji pokret njegove desne ruke bolan. "Ti si taj koga pokušavaju da pronađu, a? Zar ti nije drago što nisam ništa rekla? Trebalo bi da bude. Jer Mošus ume da bude strašno zao. Zar ne želiš da ti pomognem oko toga?" "Ne pokušavaj." On uzmače uzmač e još jo š jedan jed an korak. Ona kliznu sa kreveta i dohvati njegovu mantiju. Bila je sasvim naga; Svila sklopi oči i okrete se od nje. Zakikotala se i time ga najednom podsetila na Gljivu, ludakinju. "Ti si stvarno augur. Onaj ti reče 'Patera' - ja zaboravila. Oš ti vratim tvoju kapicu? kapicu? Ugurala sam je pod jastuk." Kroz Svilin um sevnuše razne svrhe kojima bi ta kapica mogla poslužiti ako bi ostala kod nje. "Da", reče on. "Mogu li je dobiti, molim?" "Važi. Al kao: trampa." On odmahnu glavom. "Je l' nisi došo da bi bio sa mnom? Ponašaš se kao da nisi, a znao si moje ime." ime." "Ne. Došao sam da nađem Krva." "A, neće ti se on dopasti, Patera." Zumbula se opet široko osmehnu. "Čak ni Mošusu se on ne dopada, ne stvarno. Ma, nikome." "Onda je moje saučešće na njegovoj strani." Svila opet pokuša da podigne tuniku i opet ga spreči sev bola. "Došao sam da mu pokažem kako može postati omiljeniji, pa čak i voljeniji."
"E, Patera, ja sam Zumbula, kao što si i rekao. I ja sam slavna. Mene vole svi, osim tebe." "Dopadaš "Dopadaš mi se. To je jedan jed an od razloga zbog koga neću ne ću da uradim to što ti hoćeš. Zapravo, Za pravo, taj taj je jedan jeda n od manjih, ali ali ipak ipa k je stvaran." stvaran." "Al si ukrao moj azof, a, Patera? Vidim da ti njegov kraj viri ispod tog konopca." Svila klimnu glavom. "Nameravam da ga vratim. Ali sasvim si u pravu, uzeo sam ga bez tvog dopuštenja, a to je krađa. Izvini, ali činilo mi se da je bolje da ga ponesem. Ono što ja radim od ogromne je važnosti." Zastade, čekajući osporavanje, koje ne usledi. "Postaraću se da titi azo a zoff bude vraćen, kao i igličar, igličar, ako se vratim kući bezbedno." "Plašio si se straže, a? Onda, u mom krevetiću. Ucvikao si od onoga sa Mošusom. Mošusom . Mislio Mis lio si da će te ubije." ubije." "Da", priznade Svila. "Bio sam silno uplašen, ako želiš istinu; a sad sam isto toliko uplašen od tebe, uplašen da ću popustiti pred tvojim zahtevima, i obrukati svoju profesiju, i izgubiti naklonost besmrtnih bogova." Nasmejala se. "U pravu si." Svila opet pokuša da obuče tuniku, ali desna ruka mu je j e sva go gore rela la i pul pulsir sirala ala.. "Ja ni u ko kom m sluč sl učaj ajuu nisa ni sam m hrabar. hra bar. Ali sam bar ba r dovoljno hrabar da tu činjenicu priznam." "Stani, stani", reče ona. "Samo malo sačekaj. Doneću ti nešto." Zumbula otvori jedna vrata, a on kroz njih ugleda opet balneum. Ona ih zatvori zatvori za sobom, sobom, a njemu pade na um da je kalota Patere Štuke Štuke još u postelji, ispod njenog jastuka; pokrenut onim slabim porivom koji navodi putnike da se vraćaju da bi pronašli ostavljene sitnice, on spase kalotu i stavi je opet na glavu. glavu. Ona iziđe iz kupatila, jednako naga, i pruži mu zlatni vrč jedva nešto veći od naprstka, dopola ispunjen praškom ciglene boje. "Evo, Patera. Ovo staviš pod usnu." "Ne. Uviđam da su tvoje namere dobre, ali više volim da se plašim." Ona slegnu ramenima i povuče napred svoju donju usnu. To ju je, na trenutak, učinilo ružnom, i Svila oseti talas olakšanja. Ona istrese čitav taj maleni pehar u prostor između usne i donjih desni. Zatim mu se isceri. "Ovo je najbolja koja se može novcem kupiti. Deluje brzo. Siguran si da nećeš malo? Imam baš dosta." "Neću", ponovi on. "Treba da idem. Zapravo je već ranije trebalo da odem." "U redu." Zurila je opet u dragulj na jabuci drške azofa. "Moj je, znaš. znaš. Jedan mnogo važan čovek mi ga je dao. dao. Ako ćeš ga ukrasti, ukrasti, ja bar
treba da ti pomognem. Siguran si da si pravi augur?" Svila uzdahnu. "Kako stvari idu, možda to neću još dugo ostati. Ako ozbiljno misliš da mi pomogneš, Zumbulo, reci mi gde bi, po tvom mišljenju, Krv mogao biti u ovo doba. Da li je verovatno da se već povukao na spavanje?" Ona odmahnu glavom; oči joj sevnuše. "Verovatno je dole u holu, oprašta se od poslednjih. Dolazili su cele noći. Komi-seratori i njihovi čepovi. On povremeno pošalje gore kod mene nekog stvarno važnog. Zabrojala sam se, al večeras ih je bilo jedno še-sedam." "Znam." Svila pokuša da gurne držalju azofa dublje pod namotaje konopca. "Ležao sam između tvojih čaršava." "I kao misliš da bi trebala ih promenim? Nisam znala da je muškarcima stalo do toga." Svila se saže i izvuče svoj široki slamni šešir ispod kreveta. "Tim muškarcima verovatno nije." nije." "Mogu zovem služavku." "Svi "Svi su sad povedeni u potragu po tragu za mnom, pretpostavljam." Svila baci šešir na krevet i pripremi pripremi se da pokuša, poslednji pu put,t, sa tunikom. "Služavke nisu." Ona mu uze tuniku iz ruku. "Znaš, tvoje oči žele da me gledaju. Trebalo bi da ih pustiš." "Stotine ljudi su ti sigurno govorili koliko divno izgledaš. Zar bi želela da izazoveš nezadovoljstvo bogova, samo da bi to isto čula još jedn je dnom om?? J a ne bih. Još Jo š sam ml mlad ad i nada na dam m se da vidi vi dim m bo boga ga pre pr e nego ne go što umrem." Bio B io je u iskušenju da doda da je tu priliku promašio za, možda, samo jedan sekund, ili manje, kad je ulazio u njen apartman, ali se uzdrža. "Ti nikad nisi imao ženu, a?" Svila odmahnu glavom; nije mu se dalo da izgovori ijednu reč. "Dobro, bar da ti pomognem da ovo obučeš." Podigla mu je tuniku visoko, najviše što je mogla ispružiti ruke uvis, a on je polako stao da uvlači ruke u rukave. Onda mu ona istrže azof iz pojasa i skoči na krevet. Zablenuo se u nju, zapanjen. Njen prst bio je na demonu, a prorez za sečivo okrenut ka njegovom srcu. On uzmače, dižući obe ruke u znak da se predaje. Zauzela je pozu mačevaoca. "Kaže se da devojke umeju da se bore kao vojnici u Trivigaunteu." Triput je nezgrapno parirala udarac, zatim je j e prob pr obur uraz azililaa i pre p rese sekl klaa svog sv og zam za m išlj iš ljen enog og protiv pro tivnik nika. a. Svila je već povratio jedan deo pređašnje smirenosti. "Nećeš pozvati stražare?"
"Radije ne bi." Krenula je napred, vratila se nekako u početni položaj. "Šta misliš, da l' bi bila dobar mačevalac, a, Patera? Vidi ove noge." "Mislim da ne bi." Napućil Na pućilaa je usne. "Zašto ne? ne?"" "Zato što se mačevalaštvo uči, a mora se i vežbati, svakodnevno. Ima mnogo da se nauči; tako su, bar, meni pričali. Iskreno da ti kažem, kladio bih se na neku nižu i manje privlačnu ženu, protiv tebe, pod pretpostavkom da je ona manje zainteresovana za divljenje i za one bočice u balneumu, nego ti." Zumbula ničim nije pokazala da ga je čula. "Ako stvarno ne možeš, a u stvari nećeš, da mi uradiš ono što ja oću, zar ne bi mogo da se poslužiš ovim azofom kao zamenom? Ljubiš me i pretvaraš se? Pokazaću ti gde da gurneš veliki dragulj. Posle nekog vremena možda se i predomisliš." "Zar ne postoji neko protivsredstvo?" Da ona ne bi videla kakav je izraz na njegovom licu, Svila priđe prozoru i razgrnu zavese. Dole, na pločama terase, sada nije bilo nikoga oko mrtve ptice. "Imaš toliko lekovitih trava. Sigurno, Sigurno, dakle, imaš ima š i protivsredstvo, ako ono postoji." postoji." "Neću ja protivsredstvo, Patera. Hoću tebe." Položila je šaku na njegovo rame; usnama okrznula njegovo uvo. "A ako skočiš dole, kao što misliš, ima one mačke da te pocepaju na param-parče." Sečivo azofa jurnu pored njegovog uha, pedeset lakata dole, do terase; preseče mrtvu pticu napola i ostavi dugački, dimljivi ožiljak u kamenim pločama. Svila se malo trže, uzmičući od azofa. "Tako ti Pesove ljubavi, pazi malo!" Zumbula se zavrte oko sebe kao balerina i pritisnu demona još jedn je dnom om.. N eogr eo gran anič ičen enoo du duga gačk čkii disk di skon ontitinu nuititet et azof az ofaa zasv za svet etlu luca ca kroz kr oz spavaću sobu kao letnja vrelina, zujeći nešto o smrti; razdvajajući vaseljenu na dve polovine; sekući, kao brijač, zavese iznad Svile i veliki pljosnati deo zida i prozorskog okvira. Sve se to sruči na gomilu, pred njegove noge. noge. "E, sad moraš", reče ona i pođe ka njemu širokim zamahom koji načini ogroman ožiljak preko polovine stvari u sobi. "Kaži da pristaješ, dobiješ azof az of natrag. natrag."" On se baci naglavačke kroz prozor, kao da skače u duboku vodu. Zujeće sečivo azofa istog trena raspoluti kameni prozorski okvir iza njega; ali sav strah, koji je trebalo da oseća, ostade potopljen saznanjem da on više nije kod nje. nje.
Da je pao na glavu, glavu, bio bi pošteđen velike količine bola. bola. Međutim, u vazduhu se prevrnuo, tako da se dočekao na noge. Samo jedan trenutak mraka, kao kad u borbi pesnicama nekog udare tako da padne na kolena; onda je ležao, nekoliko sekundi ili minuta, blizu raspolućenog leša beloglave ptice. Cuo je da mu Zumbulin glas nešto govori sa prozora, ali ali nije razumeo razu meo nijednu reč. reč. Kad je konačno pokušao da ustane, ustanovio je da to ne može. Uskoro se dovukao do na deset koraka od zida. Ubio je dve rogate mačke koje je Gljiva nazvala risovima. Onda mu je jedan gardista u srebrnastom oklopu uzeo igličar iz ruke. Posle, činilo se, veoma dugog vremena, dođoše i neoklopljeni poslužitelji. Nosili su buktinje, od kojih su risovi, ne prestajući da reže, ipak uzmicali. Pod nadzorom jednog pedantnog, sitnog čoveka sa šiljatom, gvozdeno sivom bradicom, prevalili su Svilu na neko ćebe i uneli ga nazad u vilu.
7. POGODBA
"Nije mnogo", reče pedantni, sitni čovek, "ali je moje, dokle god mi on dozvoljava da bude moje." To 'njegovo' bejaše soba, osrednje velika, silno pretrpana stvarima, u severnom, levom, dograđenom krilu Krvove vile. Dok je govorio, sitni čovek je preturao po jednoj ladici. Utaknuo je jednu bočicu u otvor ispod cevi nekog pištolja nezgrapnog izgleda; onda je ćušnuo cev pištolja kroz jednu jed nu od poderotina u Svilin Svilinoj oj tunici i opalio opalio.. Svila oseti oseti oštar bol, bol, kao da ga je ubola ubo la pčela. pčela. "Ova tvar ubije mnoge pacijente", obavesti ga mali petljaroš. "Znači, sad treba da vidimo da li si si titi jedan jed an od njih. njih. Ako ne umreš um reš za minut-dva, daću ti još. Imaš li ikakve teškoće teško će sa disanjem?" disanjem?" Stiskajući zube zbog bola u nožnom zglavku, Svila duboko udahnu, a zatim odmahnu glavom. "Dobro. To ti je bila minimalna doza. Neće te ubiti ni ako si alergičan, ali će se pobrinuti za te duboke ogrebotine. Osim toga, od nje će ti toliko pozliti, da ću ja biti upozoren da ti ne dajem više." Mali petljaroš se sagnu bliže i zagleda se u Sviline oči. "Udahni opet duboko, a onda ispusti dah." Svila to učini. "Kako se zoveš, doktore?" "To ovde ne koristimo mnogo. Tebi je dobro. dobro. Ispruži ruku." Svila Svila to učini, učini, a pčela ubode još jednom. "Zaustavlja bol, suzbija infekciju." Mali petljaroš čučnu, podiže jed je d n u Svilin Svi linuu no noga gavi vicu cu i opali opal i treći tre ći put, sada sa da u lilist st Sviline Svil ine noge. "Sad nije uspelo", reče mu Svila. "Jeste, ali sad nisi osetio. Možemo skinuti tu cipelu." "Ja se zovem Patera Svila." Mali petljaroš diže pogled ka njemu. "Doktor Ždral, Svilo. Smej se koliko ti volja. volja. Stvarno si si augur? Mošus Mo šus reče da jesi." Svila klimnu glavom. "I skočio si sa prozora drugog sprata? Nemoj to ponovo učiniti." Doktor Ždral razveza pertle i skide Svilinu cipelu. "Vidiš, moja majka se nadala da ću biti visok. Naime, ona je bila visoka i volela je visoke ljude. ljud e. Moj tata je bio niskog rasta." rasta." "Razumem." "Nisam ubeđen da razumeš." Doktor Ždral se nadnese nad Svilino stopalo. Ružičasta koža njegove glave bila je vidljiva kroz sedu kosu. "Sad ću iseći čarapu. Ako bih je skidao, šteta bi se mogla povećati." Izvuče blistave makazice, sasvim iste kao što su bile one koje je Svila
našao u Zumbulinom kupatilu. "Ona je sada mrtva, a i on, pa cela ta stvar, valjda, više nije važna." Upropašćena čarapa otpade s noge. "Hoćeš li da vidiš kako je on izgledao?" Otsutnost bola delovala je opojno; Svili se, od sreće, vrtelo u glavi. "Veoma bih to voleo." Zatim uspe da doda: "Ako si voljan da mi pokažeš." "Ne mogu da ti ne pokažem. Gledaš ga ovoga trenutka, jer ja izgledam potpuno kao on. Naši geni, a ne naša imena, određuju kakvi smo." "Odlučuje volja bogova." Svili su oči govorile da mali lekar opipava njegov natečeni skočni zglob; međutim, nije osećao ništa. "Tvoja majka bila je visoka; da si ti takođe visok, govorio bi da je to zato što je ona bila takva." takva." "Ne boli te ovo što radim?" Svila odmahnu glavom. "Ja na moju majku ne ličim ni najmanje; bila je mala i crnomanjasta. Pojma nemam kako je izgledao moj otac, ali ali znam da sam tačno onakav čovek kako je jedan jed an bog, jedan određeni, određeni, i to još pre mog rođenja, želeo da budem." "Umrla je?" Svila klimnu glavom. "Ostavila nas je i otišla u Glavni procesor mesec dana pre pre nego što sam raspoređen na dužnost." dužno st." "Imaš plave oči. Ti si tek druga - ne, treća - osoba sa takvim očima koju sam ikada video. Sramota je što ne znaš ko ti je bio otac. Rado bih ga pogledao. Da vidimo, možeš li ti da ustaneš." Mogao je. Ustao je. "Fino. Daj ruku. Hoću da se stvoriš na onom stolu tamo. Prelom je fin, fin, čist, čist, rekao reka o bih ja, pa ću da ga prikačim p rikačim i stavim u zavoj." zavoj." Nemaju nameru da ga ubiju. Svila je uživao u ukusu te misli. Ne planiraju da ga ubiju; dakle, još ima izgleda da mantejon bude spasen. Krv je bio malo pripit. Svila mu je na tome zavideo maltene isto koliko i na posedovanju mantejona. Kao da mu je pročitao misli, Krv reče: "Zar ti niko nije ništa doneo, Patera? Moši, nađi nekoga da donese čoveku piće." Zgodni mladić klimnu glavom i kliznu iz sobe; Svila se odmah oseti malo bolje. "Imamo mi i što-šta drugo, Patera. Al ti nisi korisnik toga?" Svila reče: "Tvoj doktor mi je već dao lek za ublažavanje bola. Ne verujem da bi bilo mudro mešati ga sa nečim drugim." Bio je veoma svestan tog bola, koji se vraćao, ali nije hteo da dopusti Krvu da to
primeti. "Dobro kažeš." Krv se nagnu napred u velikoj, crvenoj kožnoj fotelji, tako daleko napred da Svila za trenutak pomisli da će možda bukvalno ispasti iz nje. "Sve rešavati lakim dodirom - to je oduvek bio mojj moto. Čak i kod tih tvojih prosvetljenja, najbolje mo najb olje je pristupiti lako." lako." Svila odmahnu glavom. "Uprkos onome što mi se desilo, ne mogu se složiti." "Štaaa, štaaa!" Široko se osmehujući, Krv je glumio razbesnelost. "Da l' ti je prosvetljenje reklo da dođeš ovamo i provališ u moju kuću? Nije, nije, Patera. Ne pokušavaj to da mi pričaš. Dovela te pohlepa, ona ista za koju bi hteo mene da optužiš. Tvoja limena sibilica ti je rekla da sam kupio to vaše imanje - što i jesam, sve sasvim legalno - pa si izračunao da imam stvari koje bi vredelo maznuti. Aj, nemoj mi pričaš. Pa i ja sam stari dripac." "Došao sam da ti ukradem mantejon, tako da bude opet naš", reče Svila. "To je, svakako, nešto što 'vredi maznuti'. Ti si ga uzeo zakonito, a ja sam došao da ti ga oduzmem bilo kako, naime; kako god mogu." Krv pljunu, osvrte se da potraži piće, vide praznu rakijsku čašicu i odbaci je na tepih. "A ša si mislio da možeš postigneš? Da ukradeš zeznute papire od mene? To ne bi niš značilo. Mošus je registrovan kao kupac. On bi samo moro da plati kartu-dve za novi primerak." "Nameravao sam da te nateram da prepišeš mantejon na mene", reče mu Svila. "Nameravao sam da se sakrijem u tvoju spavaću sobu, da te sačekam tamo i da zapretim da ću te ubiti ako ne uradiš tačno kako ti kažem." Otvoriše se vrata. Uđe Mošus, a za njim poslužitelj u livreji, sa poslužavnikom. Poslužitelj položi poslužavnik na stočić ukrašen intarzijom, nadomak nado mak Svilinog lakta. lakta. "Da lili će to biti biti sve, sve, gospodine?" Svila uze sa poslužavnika debelu čašu pića prozirnog poput vode i popi malo. "Da, hvala. Baš ti hvala, Mošuse." Sluga ode. Mošus se osmehnu ogorčeno. "Ovo postaje zanimljivo", reče Krv, naginjući se napred. "Stvarno bi me ubio, Patera?" Svila, koji ga ne bi ubio, sada oseti da njih dvojica neće u to poverovati. "Nadao sam se da to neće biti potrebno." potrebno." "A, dakle, tako. Dakle, tako. I nije ti palo na pamet da bi ja poviko nekim mojim pajtosima u Gradskoj gardi čim bi ti izišo napolje? Da ne bi čak moro da šaljem moje ljude na tebe, jer bi Garda uradila taj poso?" Krv se nasmeja. Mošus šakom zakloni osmejak. Svila opet otpi; na trenutak se zapita nije li piće drogirano. Ali,
zaključi on, ako ovi hoće da ga drogiraju, to mogu i bez prikrivanja. Piće je, koje god da je, svakako bilo vrlo jako; sa drogom ili bez nje, moglo bi ublažiti bol u njegovom zglavku. Oprezno popi još jedan gutljaj. gutlj aj. Ove noći već je pio rakiju, rakiju, i to onu koju mu m u je Gib dao; činilo se da je to bilo u davnoj prošlosti. Krv, šta god drugo radio, valjda neće tražiti da on ovo piće plati. (Svila je samo jednom mesečno, ili ređe, pio išta jače jač e od vode.) "Znači, nisi?" Krv prezrivo frknu. "Znaš, imam ja nekoliko ljudi koji rade za mene, a koji koji ne razmišljaju razm išljaju ništa ni šta bolje nego ti, Patera." Patera." Svila vrati piće na poslužavnik. "Prisilio "Prisilio bih te da potpišeš priznanje. priznanje. To je jedino čega sam se mogao setiti, pa sam tako i planirao." "Ja? Priznanje čega?" "To nije bilo važno." Umor poče obavijati Svilu kao ogrtač. Nikada nije znao da fotelja može biti ovako udobna; u ovoj bi mogao spavati danima. "Možda priznanje da si spremao zaveru za obaranje Ajuntamienta. Nešto tako." Priseti se izvesnih postiđujućih trenutaka iz učionice i natera sebe da diše duboko, da ne bi počeo da zeva; pulsiranje bola u nozi bilo je veoma slabo i činilo se veoma daleko, odagnano iza najudaljenijih vironskih granica, zahvaljujući blagodatnoj čaroliji iz debele čaše. "Dao bih to priznanje jed... jednom drugom auguru, koga dobro poznajem. Zapečaćeno. A on bi obećao da ga preda Juzgadu Juzga du ako se meni išta desi. desi. Otprilike tako." tako." "Nije mnogo loše." Krv izvuče iz opasača Zumbulin mali igličar, palcem podiže kočnicu i nanišani pažljivo u Svilina prsa. Mošus se namršti i dodirnu Krvovu ruku. Krv se tiho nasmeja. "Aaa, ne se brini. Samo sam teo da vidim kako bi se on ponašo na mom mestu. Al izgleda da mu je prilično svejedno." Maleno, zlo oko igličara trznu se udesno i pljunu; debela čaša se raspršta, zasipajući Svilu krhotinama i mirisnim pićem. Svila to otrese sa sebe, prstima. "A šta bi bi ti želeo da ja tebi prenesem prenese m u vlasništvo? Rado ću. Daj papir." "Pa, ne znam." Krv baci zlatom obloženi igličar na poslužavnik pokraj sebe. "Šta imaš, Patera?" "Dve ladice da odećom i tri knjige. Ne, dve; prodao sam moj primerak Spisa. Imam brojanice - one su ovde, daću ti ih odmah ako želiš. Moju staru pernicu sa olovkama, ali to je ostalo u mantiji, koja je jo š u sobi one žene. Ako Ak o po poša šaljlješ eš neko ne kogg po to, priz pr izna naću ću da sam ti se popeo na krov i ušao u kuću bez tvoje dozvole, i još ću ti dati pernicu." Krv odmahnu glavom. "Ne treba mi tvoje priznanje, Patera. Imam tebe."
"Kako ti drago." Svila dočara sebi sliku svoje spavaće sobe, u stambenoj zgradi, iznad kuhinje. "Pesov gamadion. Od čelika je, naravno, ali lanac je od srebra, i trebalo bi da vredi nešto. Takođe imam jed je d n o staro, pren pr enos osiv ivoo sveti sv etiliš lište te ko koje je j e prip pr ipad adal aloo Pater Pa terii Štuki. To sam stavio na moj stočić, pa bi se valjda moglo reći da je sada moje. Postoji i jedan prilično lep triptih, i jedna mala polihromna svetiljka, i jedno platno za prinošenje žrtava, i tako dalje; i sanduk od tikovog drveta, u kome se sve to nosi. Hoćeš? A ja se nadao - nerazumno, dabome - da sve to prenesem mome nasledniku." Krv odmahnu rukom, odbacujući triptih. "Kako prođe kroz kapiju?" "Nikako. Odsekao sam jednu granu u šumi i vezao je za ovaj konopac." Pokaza prstom ka svom struku. "Zabacio sam je preko klinova klinov a na tvojo tvojojj ogradi i popeo se uz konopac." "Moraćemo da preduzmemo nešto oko toga." Krv uputi značajan pogled Mošusu. "Kažeš da si bio na krovu. Znači, ti si ubio Hieraksa." Svila se uspravi u fotelji; osećao se kao da su ga tek sad probudili iz sna. "Dali ste mu ime boga?" "Mošus mu je dao ime. Zašto ne?" Mošus blago reče: "Pripadao je sorti grifona. To je planinska prica grabljivica. Divna. Mislio sam da mogu da ga izdresiram da ubija." "Al "Al nije vredelo", nastavi Krv. "Mošus se naljutio na njega i spremao se da ga izbode nožem. Mošusove su one štale pozadi." Svila učtivo klimnu glavom. Patera Štuka mu je jednom kazao da nikada ne možeš po spoljašnjem izgledu jednog čoveka pogoditi šta bi mogao biti njegov izvor zadovoljstva; proučavajući Mošusa, Svila zaključi da nikada nije cenio Štukinu mudrost onoliko koliko je ona to zasluživala. "Onda sam ja reko da ako on neće Hieraksa, ja oću", nastavi Krv, "pa sam ga stavio na krov da mi bude kućni ljubimac." ljubimac." "Aha", reče Svila. "Ti si mu potkresao krila." "To sam jednom Mošusovom pomoćniku naredio da učini. Da ne bi odleteo. A u lov i inače nije hteo da ide." Svila klimnu glavom, pretežno samome sebi. "Ali je napao mene, verovatno zato što sam uzeo ono parče oguljene kože. Bili smo kod grudobrana, pa je u uzbuđenju tih trenutaka on zaboravio - neću reći Hieraks, to je sveto ime - on je zaboravio da više ne može da leti." Krv posegnu rukom ka igličaru. "Kažeš da sam ga ja ubio! To je zeznuta laž! Ti si ga ubio." Svila klimnu glavom. "Poginuo je tako što je sam uleteo u nesreću, je j e r me j e napao; nap ao; ali mo može žeš, š, ako ti se sviđa, sviđ a, reći da sam ga j a ubio.
Svakako sam pokušavao." "Posle si ukrao igličar od Zumbule, a ona te isterala kroz prozor, onim njenim azofom. Tu ti je pad bio jedno tries lakta. Pa što je ne ubi?" "Da li bi je ti ubio", reče Svila, "da si bio na mom mestu?" Krv se tiho nasmeja. "Da. A onda bi je bacio Mošusovim ptičurinama, kao hranu." "Ono što sam ja tebi do sada uradio sigurno je mnogo gore od onog što je Zumbula uradila meni; da i ne govorimo o onome što sam nameravao da ti uradim. Da li ćeš me ubiti?" Ako bi se sad bacio napred, zaključi Svila, možda bi mogao, iako mu je noga ovako povređena, da otme mali igličar od Krva; zatim bi, držeći cev prislonjenu uz Krvovu glavu, mogao da ih natera da ga puste na slobodu. Poče se pripremati, pomicati napred u fotelji, izračunavati udaljenost. "Pa mogo bi. Baš bi mogo, Patera." Krv se poigravao igličarem, držao ga je na dlanu, prevrtao ga, odmeravao. "Jasno ti je, bar ba r se nadam da ti je jasno, da mi nismo učinili nikakvo krivično delo, niko od nas. Ni ja, ni Mošus ovde prisutan, niti iko od mojih ljudi." Svila zausti da nešto kaže, ali se predomisli. "Misliš da si, kao, nešto saznao? Važi, evo ja ću da pogađam. Ti mi reci ako nisam u pravu. Razgovarao si sa Zu, i zato misliš da je kurva. Jedan od naših večerašnjih gostiju dao joj je taj azof. To je poklončina, stvarno, jaka čak i od jednog člana Saveta. Možda se hvalisala i nekim drugim poklonima. poklonima. Pogađam li ja metu?" metu?" Svila obazrivo klimnu glavom, ne skidajući pogled sa igličara. "Imala je nekoliko... posetilaca." posetilaca." Krv se tiho nasmeja. "Vidi ga, Mošuse. Pocrveneo. Da, Patera, znam. Al oni nisu ništa platili, a to je jedino važno sa stanovišta zakona. Oni su moji gosti, a Zumbula je moja stalna gošća u kući. Znači, ako ona hoće s nekim da se dobro provede, to je njena stvar i moja, ali se tebe ništa ne tiče. Veliš da si došo da uzmeš nazad, od mene, tvoj mantejon. E, al mi ti ga nismo uzeli." Krv naglasi ovu poentu tako što uperi cev u Svilino lice. "Ako ćemo pričati šta nije po zakonu, pričaćemo i šta jeste. A ti po zakonu nikad nisi bio vlasnik. Po tapiji koju sam ja dobio, Udruženje sveštenika bilo je vlasnik tog mantejona. Zar Za r nije?" nije?" Svila klimnu glavom. "A grad je onda oduzeo mantejon od Udruženja, zbog neplaćenih poreza. Ne od tebe, jer ga nisi nikad ni posedovao. Mislim da je to bilo
prošle nedelje. Siguran sam da je sve urađeno ispravno. Udruženje obavešteno, i sve to. Nisu ti rekli?" "Nisu." Svila uzdahnu i prisili sebe da se opusti. "Znao sam da se to može dogoditi, čak sam obavestio Udruženje o toj opasnosti. Ali oni nisu obavestili mene da se već dogodilo." "Onda bi bi trebalo, Patera, da titi jave ja ve da im je žao, a ja se i nadam da će to učiniti. Al to nema veza sa Mošusom i sa mnom. Mošus je kupio tvoj mantejon od grada i tu nema ničeg nepravilnog. Nastupao je kao moj agent, sa mojim novcem, al ni tu nema ničeg protivzakonitog, to je samo pitanje poslovnog dogovora između njega i mene. Platili smo trinaest hiljada kartica, plus porez. Nismo ništa ukrali. Tačno? Nismo učinili nikakvo zlo ni tebi... ni ma kome... a?" "Čitav jedan kvart će trpeti, nekoliko hiljada siromašnih porodica, ako vi zatvorite mantejon." "Oni, ako im se ide, mogu da pođu i u neki drugi mantejon, a osim toga ja bi reko da je to briga Udruženja." Krv mahnu pištoljem ka modricama na Svilinim prsima. "Ti si nešto i nastradao, to je nesporno. Al ugruvo si se ratujući protiv ptice koju sam ja čuvo kao kućnu ljubimicu, i skačući kroz prozor. Zu se samo branila azofom, na šta zaista ima puno pravo. Nemaš nameru da zujiš o njoj, a?" "Da zujim?" "Da trtljaš kod žabara." žabara." "A ne. Ni u kom slučaju." "To ti je dobro. Drago mi je što si razuman. Samo pogledaj kako stvari stoje. Provalio si u moju kuću misleći da otmeš moju imovinu bila je Mošusova, al ti to nisi znao. Priznao si stvar Mošusu i meni, što smo mi spremni pod zakletvom da ponovimo sudiji, ako moramo." Svila se osmehnu; činilo mu se da je veoma mnogo vremena proteklo od kad se poslednji put osmehnuo. "Nećeš me stvarno ubiti, Krve, je li? Nisi voljan da prihvatiš prih vatiš taj rizik." rizik." Krvov Krvo v prst nađe okidač igličara. igličara. "Nastaviš li tako da pričaš, pričaš, baš bih b ih i mogo, Patera." "Ne verujem. Naredio bi nekom drugom da to uradi, verovatno Mošusu. Ali ni to nećeš. Ovo je zastrašivanje uoči puštanja na slobodu." Krv pogleda Mošusa, koji klimnu glavom i zađe iza Sviline fotelje. Svila oseti ovlašni dodir Mošusovih prstiju na svojim ušima. "Ako nastaviš tako da pričaš, Patera, boleće te. Neće ostati nikakvi tragovi, ali ali neće ti se dopasti. dopasti. Mošu M ošuss je to već radio. Dobar Do bar je u tome." tome." "Nije nekom auguru. Ko učini bilo šta nažao nekom auguru, izlaže se ljutnji svih bogova."
Bol je bio iznenadan kao udarac i tako oštar da Svila ostade bez daha: rasprskavanje agonije, kao da mu je neko zdrobio glavu. "To su ti neka mesta iza ušiju", objasni Krv. "Mošus ih pritisne zglavcima prstiju." Svila se borio za vazduh. Držao se obema šakama za mastoidne izbočine na slepoočnicama. Nije mogao čak ni da klimne glavom. "Mi to možemo da radimo opet i opet, ako treba", nastavi Krv. "Ako nam na kraju dosadi pa odemo na spavanje, možemo da počnemo iz početka, ujutro." Crvena izmaglica bejaše zaklonila Svilino vidno polje. Sad se povlačila. On uspe da izgovori: "Ne moraš mi objašnjavati u kakvoj sam situaciji." "Možda ne. Ali ću, ipak, objašnjavati ako mi se objašnjava. Znači, da nastavimo - u pravu si, radije te ne bismo ubili, ako ne moramo. Za to postoje tri-četiri različita razloga, i svi su dobri. Za početak, ti si augur. E, ako su bogovi ikad obraćali ikakvu pažnju na Viron, davno su prestali. Ja lično ne verujem da je u svemu tome ikad bilo ikakve istine, osim jedne, a to je da ljudi kao što si ti postižu da dobiju sve što žele, bez rada. Al Udruženje se brine za tebe. Ako bi se čulo da smo te mi oladili - a moglo bi samo da se priča, nikad ne bi bio nađen nijedan dokaz - narod bi se nervirao, nervirao, to bi bilo loše za posao." posao." Svila reče: "U tom slučaju, ne bih umro uzalud", i oseti opet Mošusove prste iza ušiju. Krv odmahnu glavom i potencijalni bol se zaustavi, ostade da lebdi na ivici mogućeg. "Osim toga, mi smo upravo kupili tvoje imanje, pa bi neko mogao pomisliti na nas. Jesi li rekao ikome da ćeš ići ovamo?" Eto. Došlo je. Svila je bio spreman da laže ako mora, ali ipak skloniji da izbegava, ako može. "Misliš, nekoj od sibila? Ne, ništa tako." Krv klimnu glavom. Opasnost je prošla. "Ipak, moglo bi to privući nečiju pažnju. Ko zna ko te je možda mogao videti. Videla te Zu, pričala s tobom, i tako to. Verovatno je čak saznala tvoje ime." Svila se toga nije mogao setiti, ali reče: "Jeste. Zar nemaš poverenja u nju? Pa, ona o na je tvoja venčana ve nčana žena." Mošus se zakikota iza njega. Krv poče da urla od smeha i da se pljeska, slobodnom rukom, po butinama. Svila slegnu ramenima. "Jedan od tvojih slugu rekao je da je to njegova gospodarica. gospodarica. Mislio je, dabome, dabome, da sam ja jedan jed an od gostij gostiju." u." Krv obrisa oči. "Meni se ona dopada, Patera, i stvarno je najlepša kurva u Vironu, pa prema tome i vredno parče imovine ovde. Ali, ovo
drugo..." On odmahnu rukom, odbacujući celu tu temu. "Ono što sam hteo da kažem jeste sledeće: radije bismo te imali za prijatelja." Videći Svilin izraz lica, opet se nasmeja. Svila se trudio da zvuči nemarno. "Moje prijateljstvo se lako stiče." To je bio onaj razgovor koji je zamišljao kad je sa zida osmatrao vilu; sad poče mahnito tragati za frazama koje je tad uvežbavao. "Vrati moj mantejon Udruženju, pa ću te blagosiljati do kraja mog života." Kap znoja mu pocure sa čela prema očima. Plašeći se da će Mošus pomisliti da poseže za nekim oružjem ako pokuša da izvadi maramicu, on otre lice rukavom. "To, Patera, ja ne bih nazvao lakim za mene. Trinaest hiljada sam ja izvrteo za to tvoje. Nikada više neću videti nijednu od tih kartica. Ali razmišljao sam o načinima da budemo prijatelji, a da pare poteku u moj džep. Uvek sam za to. Ti si najobičniji lopov. To si i sam priznao. Dobro, i ja sam." Krv ustade iz fotelje, proteže se i kao da poče sa divljenjem da osmatra bogataški nameštenu sobu. "Što bismo nas dvojica kružili jedan oko drugog kao dva mačora, nastojeći jedan drugog da ubodemo nožem?" nožem?" Mošus Mo šus pogladi po gladi Svilu po kosi. Svila se, se, od toga, oseti ne čisto i reče: reče: "Prestani s tim!" Mošus prestade. "Hrabar si čovek, Patera, a i dovitljiv." Krv se prošeta preko sobe i zagleda se u sliku, rađenu sa mnogo sivih i zlatnih tonova, na kojoj je bio prikazan Pes kako izriče osudu izgubljenim duhovima; jedna jed na Pesova glava bila je modra od besa, druga je izgovarala reči prokletstva. "Da sam ja sedeo tu gde ti sediš, ne bi pokušo to sa Mošusom, a ti si pokušo i uspeo. Mlad si, jak si, a imaš i dve-tri prednosti koje mi ostali nemamo. Niko nikad ne sumnja u augura. Dalje, dobio si poprilično obrazovanje - bolje nego ja, neću to poricati. Kaži mi, kao jedan lopov drugome, zar nisi znao, duboko u pukotinama svog bića, da nije bilo pošteno da kradeš od mene?" "Naravno da sam znao." Svila zastade, da sabere misli. "Međutim, postoje trenuci kad se mora birati između dva zla, ili između više zala. Ti si bogat; i bez mog mantejona ostao bi bogat. Ali bez mantejona, stotine porodica u našem kvartu - ljudi koji su već veoma siromašni bile bi mnogo siromašnije. Našao sam da je to neodoljivo jak razlog." Čekao je nailazak drobećeg bola od Mošusovih zglavaka. Kad to nije nastupilo, dodao je: "Predložio si da govorimo kao jedan lopov drugome, što ja shvatam kao sasvim otvoren razgovor. Pa, iskreno da ti kažem, nalazim da je taj taj razlog ra zlog i sad neodoljiv." neodoljiv." Krv se opet okrete pravo ka njemu. "Dabome, Patera. Onda me
iznenađuje da nisi smislio neki jednako dobar razlog da ubiješ Zu. Ti tvoji bogovi često su ubijali i sa manje razloga, a?" Svila klimnu glavom. "Površno gledano, da. Ali bogovi su u odnosu na nas viša bića. Zato oni mogu postupati kako god smatraju da treba, kao što si ti tvom ljubimcu potkresao krila bez krivice. Ja nisam više biće u odnosu na Zumbulu." Opet se začu Krvovo tiho 'he-he-he'. "Onda si ti jedini muškarac na svetu koji to ne misli, Patera. Nego, prepustiću moralisanje tebi. To je, ipak, tvoj posao. Posao je moj, a ono što mi ovde imamo jeste sasvim jedn je dnos osta tavv an po poslo slovn vnii dogovor dogo vor.. Plat Pl atio io sam grad gr aduu trin tr inae aess hilj hi ljad adaa za tvoj mantejon. Šta ti misliš, koliko on stvarno vredi?" Svila se priseti svežih, mladih lica dece u palestri i umornih, sretnih osmeha njihovih majki; slatkog žrtvenog dima koji se uzvija sa oltara i prolazi kroz kapiju bogova, na krovu. "U novcu? Neprocen Nep rocenjiv jiv je." "Dabome." Krv pogleda igličar koji mu je još bio u ruci i ćušnu ga u džep pantalona, ukrašenih ukraš enih vezom. "Tako ti osećaš i zato si i potegao čak ovamo, iako si znao da su prilični izgledi da budeš ubijen. Uzgred rečeno, nisi prvi koji je pokušao da provali ovde, ali si prvi koji je prodro u kuću." kuću." "To je neka uteha." uteha." "Znači, divim ti se i mislim da bi trebalo da budemo sposobni da sklopimo jednu malu pogodbu. Na slobodnom tržištu, Patera, tvoje imanje vredi tačno trinaest hiljada kartica, ni jednu jedinu prokletu stotinčicu manje niti više. Mi to znamo, jer je bilo stavljeno na prodaju pre samo nekoliko dana i najveća dobijena ponuda bila je trinaest hiljada. Znači, to je cena za poslovnog čoveka. Razumeš šta ti govorim?" Svila klimnu glavom. "Ja, dabome, imam planove za to mesto. Unosne. Ali to nije jedino moguće mesto. Zato, evo mog predloga. Rekao si da je neprocenjiv, tvoj mantejon. To ti je, ej, mnogo para: 'neprocenjivo'." Liznu usne i pogleda Svilu suženim očima, netremice. "Kao čovek koji uzme laćanu ćar gde god može, al nikad ne odere nikoga baš do koske, predlažem da prepolovimo razliku. Ti plati meni dvostruko više od onog što sam ja platio, a ja ću tebi onda prodati, za taj taj iznos, iznos, mantejon." m antejon." Svila zausti zausti da nešto kaže, ali ali Krv diže ruku. ruku. "Da mi mi to zakucamo zaku camo ko dvojica dobrih mandovana. Prodaću ti mantejon za tačno dvaes šes hiljada, a svi troškovi prenosa nek idu na mene. Nema prevare, nema cepanja imanja na delove. Dobićeš sve što sam ja dobio." Sviline nade, koje su sa svakom izgovorenom rečju uzletale ka
novim visinama, sada sasvim padoše. Zar Krv stvarno zamišlja da je on bogat? Znao Zna o je da neki neki ne-sveštenici ne-sveštenici zamišljaju zam išljaju da je svaki svaki augur bogat. bogat. "Rekoh ti šta posedujem; sve zajedno ne bi donelo ni dvesta karata. Celo imanje moje majke vredelo je manje od dvadeset šest hiljada, a kad sam položio zakletvu, samim tim činom je neopozivo prešlo u vlasništvo Udruženja." Udruženja." Krv se nasmeši. "Kapiram, Patera. Oš drugo piće?" Svila klimnu glavom. "I j a bi." Čim je Mošus otišao, Krv opet sede. "Jasno je meni da ti nemaš dvaes šes hiljada, ni ma šta blizu toga. Ne verujem baš u sve što si mi reko, al da ti imaš bar nekolko hiljada, ne bi čamio u Sunčevoj. Međutim, ko kaže da ako si siromah, moraš ostati siromah? Evo pogledaj mene, ne bi se reklo, al i ja sam nekad bio siromah." "Verujem ti." Krvov osmeh nestade. "I zato me gledaš sa visine. Možda je zato provala išla lakše." "Ne", reče mu Svila. "Zato je išla mnogo teže. Nikad nisi dolazio na prinošenje žrtve u naš mantejon - mada mnogi lopovi baš dolaze - ali ja sam pošao da opljačkam jednog našeg i u dubini duše sam to znao i bilo mi je odvratno." odvratno." Krvov tihi smeh nije obećavao ni humor, ni prijateljstvo. "Svejedno si pošo." "Kao što vidiš." "Vidim ja više nego što ti misliš, Patera. Vidim ja mnogo više nego ti. Vidim da si imo volju da me opljačkaš i da si bio na domaku uspeha. Maločas mi reče kolko sam, po tvom mišljenju, bogat. Tolko da mi ne bi nedostajale četiri stare kuće na Sunčevoj. Misliš da sam najbogatiji u Vironu?" "Ne." "Šta ne?" Svila slegnu ramenima. ramenima. "Čak i kad smo razgovarali na ulici, ulici, nisam nisa m ni pomislio da si najbogatiji čovek u ovom gradu, iako pojma nemam ko bi mogao biti najbogatiji. Samo sam smatrao da si bogat, što očigledno jesi je si." ." "Pa, lepo, nisam najbogatiji", saopšti Krv, "a ni najkvarniji. Ima bogatijih, a ima pokvarenijih. Mnogo ih ima. Ali, Patera, malo ko od njih je tako blizak sa Ajuntamientom kao ja - i to treba uvek da imaš na umu, bez obzira na to da li ti se čini verovatno ili ne." Svila nije odgovorio, niti je ikakvom promenom izraza lica
nagovestio da je ovo uopšte čuo. čuo. "Pa, ako hoćeš da ti se vrati mantejon, zašto ga ne kupiš od njih? Cena je dvadeset šest hiljada, kao što sam ti kazao. Meni to znači samo toliko, ništa više. Znači, njihov je koliko i moj, s tim što će oni biti i lakši za ubeđivanje, većina već ina njih. njih. Slušaš lili titi mene, Patera?" Svila, neoduševljeno, klimnu glavom. Mošus, kao i ranije, otvori vrata i uđe u sobu pre poslužitelja. Sad su na poslužavniku bile dve niske, debele čaše. Krv dohvati jednu, a poslužitelj se nakloni Svili. "Patera Svilo?" Sad sigurno cela kuća zna za njegovo hvatanje, pomisli Svila; sigurno svi znaju i ko je on. "Da." Nema svrhe poricati. Poslužitelj se duboko nakloni i pruži poslužavnik ka njemu. Na poslužiteljevom licu bio je izraz koji Svila nije mogao protumačiti. "Bio sam tako slobodan, Patera. Mošus je rekao da mogu. Da li biste prihvatili ovo piće i time iskazali dobru volju prema meni?" Svila uze piće, osmehnu se, i reče: "Hvala ti, sine moj. To je bilo izuzetno ljubazno od tebe." tebe." Sluga je, na trenutak, bio sav ozaren ozaren.. "Ako te ukebaju", nastavi Krv, čim je poslužitelj izišao, "ja te ne poznajem. Nikad te nisam vido. Nikad ne bi ovako nešto predložio, nikome. Eto Et o - tako mora biti." biti." "Svakako. Ali večeras ti predlažeš da ja ukradem toliko para i da otkupim moj mantejon od tebe. Da ja, augur, ulazim u kuće drugih ljudi, kao što sam u tvoju, i da kradem." Krv otpi malo iz čaše. "Ja kažem da ako hoćeš da ti se mantejon vrati, ja ću ti ga prodati, i to je sve što ja kažem. Kako ćeš ti da nabaviš pare, to je tvoja stvar. Misliš da je grad pitao odakle meni pare?" "Ovo je rešenje koje može uspeti", priznade Svila, "i, u isti mah, jed je d ino in o ko koje je je do dosa sadd predlo pre dložen ženo." o." Mošus mu se isceri. "Tvoj lekar, ovde nastanjen, kaže da mi je slomljen skočni zglob", nastavi Svila. "Bojim se da će biti potrebno poprilično vremena da zaraste." Krv diže pogled sa pića. "Ne mogu ti dati nešto mnogo vremena, Patera. Možda, možda koliko bi trebalo za nekoliko poslova. Ne više." "A-ha." Svila se pogladi po vilici. "Ali ćeš mi dati neko vreme moraćeš. Dakle, dok to vreme teče, šta će se dešavati sa mojim mantejonom?" "To je moj mantejon, Patera. Šta kažeš na ovo: ti ostaneš u njemu i radiš ko što si dosad radio? Al ako neko pita, jasno kažeš da sam ja vlasnik, da je to sad moje." moje."
"Mogao bih reći da si ti platio poreze, kao što i jesi. I da nas puštaš, iz razloga pobožnosti, da nastavimo sa služenjem bogovima." Bila bi to laž, ali bi se on nadao da će ona, vremenom, prerasti u istinu. "To je dobro. Ali sve što zaradiš, preko troškova održavanja mantejona, jeste moje, a kad god zatražim da vidim knjige, ima da ih doneseš ovamo. Inače ništa ne važi. Koliko ti vremena treba?" Svila razmisli. Nije bio siguran da će moći da prisili sebe da izvrši te krađe koje Krv od njega zahteva. "Godinu dana", odvaži se on. Za godinu dana se mnogo toga može dogoditi. "Teška šala. Ti kad dovodiš ovna za scildan, sigurno te dočeka opšti smeh. Tri nedelje. Aj, nema veze, nek ti bude mesec dana. To je maksimum, nema više. Dal će ti noga bude dobra kroz mesec dana?" "Ne znam." Svila pokuša da pokrene nogu i nađe, kao i ranije, da zavoj zavoj to onemogućava. onemogućav a. "Ne bih rekao da je to mnogo verovatno." Krv frknu. "Moši, daj zovi Ždrala." Kad se vrata zatvoriše iza Mošusa, Svila upita: "Da li uvek imaš doktora ovde, nastanjenog?" "Nastojim da imam." Krv ostavi čašu po strani. "Imo sam godinu dana jednog, al se taj nije pokazao. Posle sam uzo jednog hirurga za mozak, koji je ostao samo par meseci. Posle toga sam morao dugo da tražim, i najzad nađoh ovog Ždrala. On je sa mnom već..." Krv zastade, da izračuna. "...ima skoro četri godine. Brine se o mojim ljudima ovde, naravno, a triput nedeljno ide i u grad, da pogleda devojke tamo. Zgodnije Zgodn ije je to, a i uštedi se pomalo." Svila reče: "Iznenađen sam da visoko stručan doktor..." "Pristaje da radi za mene, da se brine za moje droce?" Krv zevnu. "Pretpostavimo da si ti otišo kod nekog doktora u gradu da vidi taj tvoj zglob, Patera. Dal bi mu platio?" "Čim bih mogao, da." "A to je verovatno nikad. On, pošto radi za mene, dobija redovnu platu. Ne mora nikog da leči iz milosrđa, a ponekad mu devojke daju bakšiš, ako su lepo zaradile." Sledećeg trenutka stiže mali sitničavi čovek, ukorak sa Mošusom koji mu pridrža otvorena vrata. Svila je ne tako davno video sliku jedne ptice koja je pripadala vrsti ždrala; sad se setio te slike, mada ne i mesta gde ju je video. Ujedno se priseti Ždralovog podsmehivanja samome sebi. Mali doktor nije ličio na tu visoku pticu ništa više nego on na svetlucavu tkaninu tkanin u po kojoj kojoj ga je majka majk a nazvala. nazvala. Krv mahnu rukom ka Svili. "Ti si ga krpio. Kolko mu treba da ozdravi?"
Mali lekar se pogladi po bradi. "Da ozdravi, u kom smislu reči, gospodine? Mislite, da može hodati bez štaka?" Krv razmisli o ovome. "Recimo, dovoljno da može brzo da trči. Kolko mu treba za to?" to?" "Teško je reći. Mnogo zavisi od naslednog činioca - ne verujem da on o tome zna išta korisno - i od ukupnog zdravstvenog stanja. Ako ništa drugo, bar je mlad, znači, moglo bi biti i gore." Doktor Ždral se okrete Svili. "Sedi ti za trenutak uspravno, mladi čoveče. Da ja tebe opet oslušnem, sad kad si si dobio mogućnos mog ućnostt da se smiriš." smiriš." Podiže Svilinu pocepanu tuniku, prisloni uho na njegova prsa i poče mu kuckati prstima po leđima. Posle trećeg tupkanja, Svila oseti da mu nešto tvrdo i hladno klizi pod opasač od konopca od konjske dlake. "Trebalo je da ponesem instrumente. Zakašlji se, molim." Već izvan sebe od radoznalosti, Svila se zakašlja i za nagradu dobi jo š jed je d n o tupk tu pkan anje je po leđima. leđi ma. "Dobro. "Dobro. Još jednom jedn om,, molim, i to ovog puta pu ta dublje. dublje. Duboko." Svila se nakašlja najdublje što je mogao. "Izvrsno." Doktor Ždral se uspravi, puštajući da Svilina tunika padne nazad na svoje mesto. "Zaista izvrsno. Ti si fini primerak, mladi čoveče, Vironu na čast." Brujanje njegovog glasa sad je bilo malo, gotovo neprimetno, izmenjeno. "Neko tamo gore te voli." Pokaza šaljivim pokretom ka tavanici, na kojoj se naslikana Molpe takmičila sa Fejom u tomee koja će biti tom biti veći kič. "Neka zaljubljena boginja, pretpostavio pretp ostavio bih." bih." Svila se zavali nazad u fotelju, iako sada, sa tim tvrdim predmetom na leđima, nije moglo biti ni govora o udobnosti. "Ako to znači da ću dobiti manje vremena od mog poslodavca, onda ne bih mogao reći da su mi bogovi naklonjeni, sine moj." Doktor Ždral se osmehnu. "Dobro, onda možda nisu." "Koliko dugo?" reče Krv i tresnu čašu na poslužavnik. "Koliko dugo dok mu noga no ga bude jednako jedn ako dobra kao dok je nije slomio?" slomio?" "Pet do sedam nedelja, rekao bih ja. Mogao bi on da trči i pre toga, ako se oko zglavka pritegne elastična traka, valjano. Sve ovo važi, dabome, uz pretpostavku da će u međuvremenu imati dovoljno odmora i dobru medicinsku negu - soničnu stimulaciju slomljene kosti, i tako dalje." Svila pročisti grlo. "Ja, doktore, nemam para za složeno lečenje. Moći ću samo da hramljem unaokolo i da se molim bogovima da se kost zaceli." zaceli." "Ne mož ni ovde da dolaziš", reče mu Krv ljutito. "Da nisi to mislio, možda?"
Doktor Ždral poče: "Mogli biste, gospodine, angažovati specijalistu u gradu..." Krv opet šmrknu. "Trebalo je da ga ubijemo i tačka. Tako mi Fejine krmače, bolje je bilo da je poginuo pri padu. Specijalista - ne. Nego ti kad si u tom delu grada, idi obiđi ga. Kad će to biti? U sfigdan il hieragdan?" "Da, ja idem sfigdanom, a to je sutra", reče doktor Ždral i baci pogled ka jednom kitnjasto izrađenom zidnom časovniku na drugom kraju sobe. sobe. "Trebalo bi bi da sam već u krevetu." krevetu." "E pa, videćeš ga tada", reče Krv. "Sad iziđi." Svila reče Ždralu: "Iskreno žalim što ću te dodatno angažovati, doktore. Kad bi mi tvoj poslodavac dao malo više vremena, to ne bi bilo potrebno." Na izlazu se doktor Ždral okrete i kao da, maltene, namignu. Krv reče: "Napravićemo kompromis, Patera. Obrati pažnju, jer ja sam voljan da idem toliko daleko, i ne dalje. Zar nećeš piti to?" Osećajući Mošusove zglavkove iza ušiju, Svila revnosno popi jedan gutljaj. "Kroz mesec dana - jedan mesec od danas - donećeš mi znatnu sumu. Jesi čuo? Ja kad vidim kolika je, odlučiću dal je dovoljna. Ako jest je ste, e, od odbi biću ću j e od dv dvae aess šes hil hiljad jada, a, i reći reć i ću ti ko kolk lkoo im imaš aš vrem vr emen enaa da dobaviš ostatak. Al ako nije dovoljna, onda ti i tvoja limena sibila ima da ispadnete napolje." Krv zastade; usta su mu bila ružna. U ruci je vrtložio piće. "Je l' ti stanuje još jo š neko ne ko tamo? Još neki augur, augur, možda?" "Tu su još dve sibile. Mejtera Ruža i Mejtera Nana. Sa Mejterom Mermer si razgovarao, verujem. Ja sam naš jedini augur." Krv zamumla. Zatim reče: "Tvoje sibile će hteti da dolaze ovamo i da mi drže predavanja. Reci im da neće stići dalje od kapije." "Reći ću im." "Zdrave su? Ždral bi ih mogo pogleda kad dolazi kod tebe, ako im treba doktor." doktor." Svila oseti toplinu prema ovom čoveku. "To je izuzetno ljubazno od tebe." U svakome se može naći nešto dobro, podseti on sebe; neki nezapažen, ali sigurno prisutan poklon Pesov. "Mejtera Nana je sasvim dobro, dobro, koliko je meni poznato. poznato. Mejtera Ruža Ru ža je onoliko dobro koliko se može očekivati, ali sad je, bojim se, velikim delom od prostetičkih komponenti." "A, to je ono, digitalne ruke i noge? A?" Krv se nagnu napred, zainteresovan. "Takvih nije mnogo ostalo." "To su joj ugradili pre izvesnog broja godina; zapravo, pre nego što
sam se ja rodio. Tad je harala neka bolest zbog koje su bile neophodne amputacije." Svili pade na um da bi trebalo da zna više o životnoj priči Mejtere Ruže - o biografijama sve tri sibile - nego što sada zna. "Prema onome što ona kaže, tad su veštačke komponente mogle lako da se nabave." "Kolko je stara?" stara?" "Ne znam sigurno." Svila još jednom prekore sebe; ovako nešto bi trebalo da zna. "To valjda piše negde u našoj arhivi, mogao bih to da potražim za tebe, i rado ću potražiti." potražiti." "To sam ja samo učtiv", reče mu Krv. "Babi je sugurno... pa, devedeset, ako ima mnogo limenih delova. Šta bi ti reko, Patera, kolko godina ja imam?" imam?" "Verovatno si stariji nego što izgledaš." Koje nagađanje će polaskati Krvu? Ne bi valjalo kazati nešto smešno. "Možda četrdeset pet?" "Četrdeset devet." Krv diže čašu, podsmešljivo glumeći zdravicu. "Blizu pedeset." U trenu kad je Krv to izgovarao, Mošusovi prsti su se trznuli i Svila je znao sa potpunom sigurnošću, mada to nikako ne bi mogao dokazati, da Krv laže, da je bar pet godina stariji. "U mom telu ne postoji ni jedan jed an jedini delić koji koji nije moj, izuzev iz uzev par pa r zuba." zuba." "Ne izgledaš tako." "Mogo bi ja tebi da pričam, Patera..." Krv odmahnu rukom, odbacivši i tu temu. "Nema veze. Kasno je doba. Kolko sam reko? Mesečno? Pet hiljada?" "Rekao si, da bude znatna suma", podseti ga Svila. "Ja da ti donesem koliko god mogu da nabavim, a ti da odlučiš da li je to dovoljno. Da li ću donositi novac ovde?" "Daa-bome. Reci mom oku na kapiji ko si, pa će neko izići po tebe. Mošuse, zovni vozača da dođe pred kapiju." "Za mene?" upita Svila. "Hvala. Bojao sam se da ću morati da pešačim - a ne bih to mogao, sa ovakvom nogom. Morao bih da moljakam da me seljaci voze na taljigama." Krv se široko osmehnu. "Ti si meni, Patera, zarada od trinaest hiljada kartica. Moram se brinem za tebe. Nego, slušaj. Ono što sam ti reko da sibile ne dolaze ovde da me masiraju? To ostaje da važi, ali reci onoj - babi, kako se zove?" "Mejtera Ruža." "E, njoj. Reci ti lepo Mejteri Ruži da ako je zainteresovana za novu nogu il tako nešto, i ako mož da navuče lovu, ovde bi ja mogo da joj pomognem. Il ako bi prodala nešto tako, da pomogne tebi, na primer. Bolju cenu neće dobiti nigde."
"Moje zahvaljivanje već postaje jednolično, bojim se. Ali, eto, moram ti još jednom zahvaliti, u svoje ime, i u ime Mejtere Ruže." "Mani se toga. Za takve komponente, pa i polovne, sad će biti tržište i po, po, a ja imam čoveka koji ume da ih popravlja. popravlja."" Mošusova glatka glava pojavila se u vratima. "Lebdilica spremna." Krv ustade, klateći se pomalo. "Možeš hodaš, Patera? Ne, jasno da ne. Moši, daj mu jedan od mojih štapova za pešačenje, hoćeš? Al ne od onih skupih. Drš se, Patera." Krv mu je pružio šaku. Svila je uze i nađe da je mekana i iznenađujuće hladna. Nekako se podiže na noge, oštro svestan da u pojasu, iza leđa, nosi neki predmet koji je tu zadenuo doktor Ždral, i da prihvata pomoć od čoveka koga kog a je nameravao da opljačk opljačka. a. "Još "Još jednom jedno m ti hvala", reče i steže s teže zube zbog oštrog seva bola. bola. Sad će Krv, kao domaćin, hteti da ga isprati napolje; ali, ako mu se nađe iza leđa, lako može videti taj predmet ispod tunike. Silno priželjkujući da mu sada bude pri ruci mantija koja je ostala u Zumbulinoj spavaćoj sobi, napola onesposobljen zbog krivice i bola, Svila uspe da izgovori: "Mogu li se naslanjati na tvoju ruku? Nije trebalo toliko da popijem." Teturali su se rame uz rame, sve do hola. Tamo su široka dvokrilna vrata i sad puštala noć unutra; ali bila je to noć (ili je Svila tako zamišljao) koja će uskoro postati siva zbog dizanja zastora. Na travnatoj putanji čekala je letilica sa podignutim svodom; u njoj je za kontrolnim uređajima sedeo livrejisani vozač. Najdramatičnija noć u njegovom životu sasvim se primakla kraju. Mošus zalupa starim, oguljenim štapom za šetnju po Svilinom zavoju na skočnom zglobu, osmehnu se videći trzaj bola na Svilinom licu, a onda mu stavi stavi štap u slobodnu s lobodnu šaku. šaku. Svila otkri otkri da mu je Mošus Mo šus i sad odvratan, iako mu se Mošusov gospodar počeo, maltene, sviđati. "...kolima sve donde, Patera", govorio je Krv. "Ako kažeš ikome o našem malom sporazumu, samim tim on prestaje da važi, nemoj to da si zaboravio. Lepa gomilica idućeg meseca, a to ne znači nekoliko stotina." Livrejisani vozač izišao je iz letelice da mu pomogne. Još trenutak, i Svila je bezbedno sedeo na širokom, poput fotelje mekano obloženom sedištu sedištu iza vozačevog. vozačevog. Ždralova ledena, uglasta tajna opet mu je grozno žuljila leđa. "Hvala ti", reče on Krvu opet. "Hvala vam obojici." (Nadao se da će Krv misliti da se te reči odnose na njega i Mošusa, ali zapravo ih je uputio Krvu i vozaču.) "Veoma to cenim. Međutim, pomenuo si naš sporazum. Prema tome - bio bih izuzetno zahvalan..." i on,
neodlučno, pruži ruku napred, sa dlanom nagore. "Šta je sad, sad, Feje F eje ti?" "Moj igličar, molim. Nije mi drago da to zahtevam, posle svega što si za mene učinio, ali ali on se nalazi u tvom džepu. Ako A ko se više ne bojiš da bih te mogao ubiti, mogu li ga dobiti natrag?" Krv je samo zurio u njega njega.. "Očekuješ da ti donesem nekoliko hiljada kartica - to je, valjda, ono što ti smatraš znatnom sumom. Nekoliko hiljada karata, a ja jedva idem. Onda bi bar mogao da mi vratiš moje oružje, da imam čime da radim." Krv se zakikota, pa se zakašlja, pa poče da se smeje na sav glas. Možda samo zato što je tek tada, prvi put, čuo Krvov smeh na otvorenom prostoru, dobi utisak da tu postoji neka sličnost sa zvucima koji se ponekad uzdižu, kad je tiha noć, iz jama Alambrere. Morao je jo š jed je d no nom m da po pods dseti eti sebe seb e da Pes Pe s vol volii i ov ovog ogaa čoveka. čove ka. "Koja momčina! Ej, ovaj bi to mogo, Moši. Ja stvarno mislim da bi on to mogo." Krv poče petljati po džepu, izvuče maleni pištolj i pritisnu polugu za otvaranje; desetak srebrnastih iglica iskoči iz zatvarača cevi i pade kao kišica na kratko potkresanu travu. Mošus se nagnu ka Krvu i Svila začu njegov šapat: "Ulica lampiona." Krvove obrve se uzvinuše. "Iz-vrs-no. U pravu si. Uvek si ti u pravu." Baci zlatasti igličar Svili u krilo. "Evo ti, Patera. U dobrom zdravlju da ga koristiš. Ali moraćemo malčice i da ti naplatimo za njega. Sutra oko jedan po podne dođi na sastanak s nama, u žutu kuću u Ulici lampiona. Važi?" "Pa, valjda moram", reče Svila. "Da, doći ću, ako želiš." "To mesto se zove 'Kod Orhideje'." Krv se nagnu preko ruba lebdilice. "Nalazi se prekoputa onog što proizvodi makarone. Znaš egzorcizam? Znaš kako se to radi?" Svila se odluči da klimne glavom, ali odmereno. "E, dobro. Donesi sve što ti je potrebno. Bili su tamo neki, hm, problemi, celog leta. Možda je prosvetljeni augur tačno ono što nam treba. Vidimo se tamo, sutra." "Do viđenja", reče Svila. Dve polovine krova bešumno kliznuše uvis, iz leve i desne ivice vozila, i sklopiše se u celinu. Krv i Mošus ustuknuše malo. Čim se krov zabravio, mašina prigušeno zabrunda. Osećanje je bilo, razmišljao je Svila, kao da su zaplovili; kao da je dojurila neka nevidljiva plima i ponela ih zelenom stazom, i kao da će se oni zauvek okretati oko sebe, nošeni maticom sve dalje - iako se ni
jed je d a n jedi je dini ni pu putt nisu ni su okren okr enuli uli ok okoo sebe. Pored njih kao da se odmotavala traka sa drvećem, ogradama i brilijantnim cvećem. Naiđe Krvov veličanstveni vodoskok, u kome je Scila Namočena uživala među kristalnim mlazevima; ali i nestade brzo, i evo glavne kapije pred njima. Ona se postepeno diže, a talusove dugačke, blistave ruke stadoše da se uvlače u sebe. Malo spuštanje letelice, malo migoljenje, i oni su napolju. Neka sila ih nosi niz drum, kao kad vetar ponese suvi list; plove kroz utvarni noćni pejzaž koji se u tečnost pretvorio, a iza sebe ostavljaju ponositu perjanicu uskomešane, žutosive prašine. Nebeske zemlje su i sada sijale u visinama, presečene napola crnom trakom zastora. Ali daleko iznad čak i nebeskih zemalja, skrivene ali ipak prisutne, blistale su milijarde plamenih tačkica koje je Izvanaš otkrio ljudskom pogledu; a i te tačkice sadrže u sebi, na neki neshvatljiv način, neke druge zemlje. Svila uvide da ih je sada svesniji nego što je bio od onog životnog veka provedenog izvan vremena, na igralištu: to su vatrene lopte, u raznim bojama, beskonačno daleke. Lopta mu m u je još jo š u džepu. džepu. Njihova Njihov a jedina. Mora Mo ra dobro da pripazi pripazi da je ne ostavi ovde, u letelici. Onda dečaci sutra ne bi imali loptu. Ne, ne sutra; sutra je sfigdan. Nema palestre. To je dan kad se treba pripremati za veliko prinošenje prinoše nje žrtve na n a scildan, ako bude šta da se prinosi. prinosi. Poče se tapšati po džepovima i napipa dve Krvove karte u onom u kome je bila i lopta. Izvadi ih, pogleda i vrati u džep. Kad su ga ovi pretresali, karte su se našle ispod lopte, i lopta ih je spasla. Za koju svrhu? Zumbulin igličar pao je na zastrti pod letelice. Svila ga dohvati i strpa u taj isti džep, a onda poče da steže loptu prstima. Kaže se da od toga šake ojačaju. Ona majušna svetla, koja on ne može videti, plamte i sad, plamte iznad nebeskih zemalja, ali i ispod njegovih nogu. Svetla bez ijednog treptaja, daleka; osvetljavaju neke stvari koje su veće od svitka. Tajanstveni Ždralov predmet baš mu seče leđa. On se naginje napred. "Vozaču, "Vozaču, koliko k oliko je sati? sati?"" "Tri i četvrt, Patera." Postigao je ono što je Izvanaš želeo. Ili je, bar, pokušao da postigne. Moguće je da nije uspeo. I kao da neka ruka povuče u stranu neki veo, on vide: mantejon će živeti još mesec dana. Najmanje toliko. Jer, svašta se može dogoditi dogoditi za mesec dana. dana. Zar je to moguće moguć e - pa on jeste jest e ostvario ostvario želju Izvanaševu! Njegov um se ispuni veseljem. Letelica se nagnu nalevo i zavi okukom druma. Eno seoskih imanja.
Njive, kuće, sve tečno, sve u proletanju, a njihovu letelicu i sad nosi fantomska bujica. Diže se brdo, kao veliki smeđezeleni talas, i gle, već se razbija u nebom obasjanu penu seoskih taraba i krošnji iz kojih je obrano voće. Letelica Le telica se sjuruje niz drugu stranu i preleće jarugu. Mošus je podešavao blendu svog fenjera tako da je na kraju ostala samo jedna svetla površina, osmougaona, manja of samog fitilja, i čudno izobličena. Njegov ključ se tiho okrete u dobro podmazanom katancu; vrata se otvoriše sa gotovo nečujnim škriputom. Jastreb sabljaš najbliži vratima malo se uzvrteo na svojoj grani; okretao je glavu, prekrivenu kapuljačom, ne bi li video uljeza koga videti nije mogao. S druge strane pregrade, napravljene od pamučne mreže, bio je merlin, Mošusova prva lovna ptica, bez kapuljače; poče žmirkati i buditi se. Začulo se cilikanje majušnih zvona - zlatnih zvona koja je Krv poklonio Mošusu povodom neke sada zaboravljene svečanosti, pre tri godine. Iza merlina, peregrinski soko, siv i plav, ostade nepomičan kao obojeni kip. Zadnji deo volijere bio je pregrađen čitavim zidom od mreža. Tamo je, je , na grani, gran i, sede se dela la veli ve lika ka ptic pt icaa sa m amuz am uzam amaa na nogam nog ama, a, nepo ne pom m ična ič na kao i soko. Bila je još neodrasla, ali je svakom linijom svoga tela pokazivala snagu spram koje su sokolovi i jastreb izgledali kao igračke. Mošus odveza mrežu i zakorači unutra. Znao je, iako ne bi mogao reći na osnovu čega, da se velika ptica probudila. Blago reče: "Ooo, sokole." Velika prica uzdiže glavu prekrivenu kapuljačom. Pri tom pokretu, njena groteskna kruna od skerletnih pera se zatalasa. "Ooo, sokole", ponovi Mošus i poče gladiti pticu pomoću jednog ćurećeg pera. pera.
8. STANAR NA ORMANU
Jurili su preko polja prekrivenog strnjikom. Vozač upita: "Jesi li se ikad ranije vozio u ovakvoj, Patera?" Svila dremljivo odmahnu glavom. Tek tada shvati da ga vozač ne vidi. Zevnu i pokuša da se protegne, ali ga u tome naglo zaustavi oštar bol u desnoj podlaktici i u duboko izgrebanim delovima prsa i trbuha. "Nisam, nikad. Ali sam se jednom vozio čamcem. Po jezeru, znaš. Pecao sam ceo dan, sa jednim drugarom i njegovim ocem. Ovo me podseća na to. Ova tvoja mašina otprilike je široka koliko je i čamac bio, a samo nešto malo kraća." "Meni se ona više dopada - čamci se ljuljaju prejako za moj ukus. Kuda ćemo, Patera?" "Šta...?" Pred njima se opet pojavio onaj drum, ili možda neki drugi. Letelica kao da prikupi snagu, poput konja, i preskoči jedan zid od kamenja naprosto naslaganog, koji ih je od druma odvajao. "Gde da te istovarim? Mošus je rekao da te vratim u grad." Svila se pomicao napred na sedištu. Znao je da je glup od umora i borio se protiv toga. "Nisu ti rekli?" "Nisu, Patera." Gde on to hoće da ide? Priseti se majčine kuće, širokih i dubokih prozora svoje spavaće sobe, gde odmah iza praga prozora raste boražina. "U mo mojj mantejon, molim. U Ulici sunca. sunca. Znaš Zna š gde je to?" to?" "Znam gde je Ulica Ulic a sunca, sunca, Patera. Naći N aći ću je." Zaprežna kola, nakrcana drvetom za loženje, ispred njih: pošla su na pijacu. Letelica malo potonu, zaokrenu, i zaprežna kola već su ostala pozadi. Taj čovek će prvi stići na pijacu, razmišljao je Svila; ali zašto stići prvi, ako nosiš samo hrpu drva? Na pijaci sigurno ima još mnogo drveta za loženje, onog koje prethodnog dana nije prodato. Možda čovek u zaprežnim kolima hoće rano da proda svoj tovar, pa da krene u neku svoju kupovinu. "Biće još jo š jedan jeda n vruć, Patera." Patera." Ah, pa da. Vozač tih zaprežnih... Svila se okrete da ga pogleda, ali već ga nije bilo na vidiku; on ugleda samo jednog dečaka koji je vodio mazgu. Mazga natovarena, dečak mali. Nikad ga ranije nije video. Onaj na kolima misli da izbegne vrućinu. Prodaće to što je doneo, a onda će sedeti i piti, sve do sumraka, u 'Petlu', ili na nekom drugom takvom mestu. U najhladnijoj krčmi koju može pronaći, sigurno. Tako će i potrošiti glavninu novca dobijenog prodajom drveta. Posle će klaj-klaj kući, dremajući na sedištu praznih kola. Šta ako on, Svila, sad zaspi u
ovom prostranom, tako izazovno mekom sedištu? Zar ga neće vozač, zar ga neće ovo prastaro, polu-magično vozilo, u svakom slučaju preneti do mantejona? Ili će ga vozač pokrasti u snu, uzeti mu Krvove dve kartice, Zumbulin zlatni igličar i ono što se on još ne usuđuje da pogleda, onu stvar - osećao je, još dok je sedeo u onoj sobi nalik na kutiju za nakit, s jedne strane hola, da ipak zna šta je to. Zar ga neće vozač opljačkati? A da li je onaj na spratu, onaj debeli koji je spavao pored gornjeg kraja stepeništa, stigao kući? I da li bezbedno? Sigurno su mnogi ljudi spavali u ovom vozilu, ljudi koji su suviše pili. Svila je osećao da je i sam suviše pio. Potegao je dobro iz obe one čaše. Krv je svakako lopovčina; pa, i sam je to priznao. Međutim, da li bi Krv zaposlio vozača koji će pljačkati njegove goste? Valjda ne. On, Svila, može da spavne ovde - sad, odmah. Bezbedno. Ako mu se spava, može da... "U redu", reče on. "Patera?" "Idi u Sunčevu. Odatle ću ti govoriti kuda. Znam put." Vozač pogleda preko ramena; mlad čovek, ali robusnog izgleda, iako mu se brada tek pomalja. "Na raskrsnici sa Trgovačkom. Može li, Patera?" "Može." Svila opipa vilicu. Činilo se da su jednako bradati, obojica. "Fino." Zavali se nazad u mekoću sedišta, maltene zaboravljajući predmet ispod tunike, ali odlučan da ne zaspi dok se ne opere, dok ne jed je d e i do dokk ne isced is cedii iz svog svo g sada sa dašn šnje jegg po polo loža žaja ja svaku sv aku m og oguć ućuu kaplj kap ljic icuu dobitka. Ovom vozaču nisu rekli da je Svila zarobljenik, to se jasno prepoznavalo u svemu što je vozač dosad rekao. Eto prilike koja se možda više nikad neće ukazati. Ali on, zapravo, više i nije zarobljenik. Pušten je na slobodu, mada bez mnogo ceremonije, onog časa kad su ga Krv i Mošus odveli do letelice. A sad je on, sviđalo se to njemu ili ne, svojevrsni Krvov pomagač. Agent, pomoću koga će se Krv dočepati novca. Svila odmeri tu reč u svom umu i zaključi da je to ona prava. Svojevremeno je sebe predao u celosti bogovima, svetom zakletvom; a sad je njegova vernost neizbežno podeljena, sviđalo se to njemu ili ne. Predaće dvadeset šest hiljada karata, kad (i ako) ih nabavi, Krvu, mada će i to činiti u korist bogova. Svakako će biti Krvov agent u očima Udruženja, a i celog svitka, ako se u Udruženju ili u svitku sazna za njegova eventualna dela u kkorist orist Krva. Krv ga je učinio svojim agentom. Krv je namestio ovu situaciju, da
bi ostvario dobitak za sebe. (Svila je zamišljeno trljao obraz, osećajući jo š jed je d n o m hrap hr apav avos ostt zbog zb og svoje sv oje tek te k iznik iz nikle le brad br ade. e.)) Dobi Do bita tak, k, za sebe lično, što se i može očekivati; ali nastala je veza koja vezuje obe strane, kao i svaka druga veza. On je Krvov agent sviđalo se to njemu ili ne, ali, isto tako, on je Krvov agent sviđalo se to Krvu ili ne. Već jednom je dobro iskoristio tu sponu kad je zatražio da mu bude vraćen Zumbulin igličar. Krv je, zapravo, još ranije priznao postojanje uzajamne vezanosti, čim je rekao doktoru Ždralu da povremeno povrem eno obiđe mantejon. mantejon. Moglo Mo glo bi tu biti daljih koristi koristi.. Agent, ali ne agent od poverenja, dabome; mogao bi Krv imati plan da ga likvidira čim Svila preda svih dvadeset šest hiljada, ako zaključi da mu Svila više ne može biti od koristi; iz tog razloga, bilo bi mudro, sada, iskoristiti ovu privremenu vezu za sticanje neke vrste vlasti nad Krvom, pre nego što se veza raspadne. Eto još nečeg što treba imati na umu. A vozač, koji nesumnjivo zna mnoštvo stvari potencijalno korisnih, ne zna ovo. "Vozaču, "Vozaču, da lili ti je poznata izvesna kuća u Lampionskoj? L ampionskoj? Mislim M islim da je j e žuta žu ta i da se nasp na spra ram m nje nalaz nal azii neka ne ka radn ra dnja ja za proi pr oizv zvod odnj njuu makarona." "Itekako mi je poznata, Patera." "Možemo li proći pored nje, molim te? Mislim da nam to neće biti veliko skretanje s puta." Lebdilica uspori, da zaobiđe nekog trgovca koji je vodio čitavu kolonu natovarenih mazgi. "Neću moći da čekam, Patera, ako ćeš ti biti unutra veoma veom a du dugo. go."" "Neću ja ni izlaziti. izlaziti. Samo želim da je vidim." Predeo oko njih kao da je proticao pored vozila. Nije ni čudo, pomisli Svila, što se bogataši voze letelicama kad treba da savladavaju rastojanja prevelika za nosiljke. Pa, ovaj put je, na magarcima, trajao satima! "Jesi li se dobro proveo, Patera? Ostao si strašno dugo." "Nisam", reče Svila. Onda to razmotri još jedanput. "Pa, na neki način možda i jesam. Svakako je bilo sasvim drugačije od svega na šta sam ja navikao." navikao." Vozač se tiho, ali i učtivo, nasmeja. "Da, na neki način sam se dobro proveo", presudi Svila. "U nekim delovima mog boravka tamo, ogromno sam uživao, pa bi trebalo da budem dovoljno pošten da to priznam." Vozač još jednom klimnu glavom. "Ali ne u svim delovima. Aha,
tačno znam z nam šta hoćeš reći." reći." "Moje ocene su nesumnjivo obojene činjenicom da sam pao i povredio zglob iznad desnog stopala. Bilo je zaista vrlo bolno, a i sad donekle smeta. Izvesni doktor Ždral bio je toliko dobar da je namestio kost i stavio mi ovaj gipsani zavoj, besplatno. Pretpostavljam da ga znaš. Tvoj gospodar mi je rekao da je doktor Ždral s njim već četiri godine." "Da li ga znam! Taj stari mlatilac pilula i ja preletesmo pola svitka zajedno. Ponekad priča malo bez veze, i to u takvim količinama da ćeš da ogluviš ako se ne čuvaš; a pitanja, pitanja postavlja više nego žabari." Svila klimnu glavom, još jednom svestan predmeta koji je Ždral ubacio pod njegov opasač. "Prema meni se ponašao prijateljski." "Nego šta. Ti nisi u kuću došao sa mnom, je li, Patera?" Krv je, očigledno, posedovao nekoliko letelica, kao što je i nagovestio. "Ne, nisam", reče Svila. "Došao sam sa jednim drugim čovekom, ali ali on je otišao pre mene." "I mislio sam da nisi. Jer, vidiš, kad povedem putnike iz grada, ja im usput pričam o doci Ždralu. Neki od njih se malo brinu zbog devojaka i mladića. Znaš na šta mislim, Patera?" "Mislim da znam." "A ja im kažem da ne brinu. Imamo mi doktora usred kuće, on svakoga redovno pregleda, štaviše ako neko od gostiju donese neki svoj problemčić... To se odnosi na starije drugare, Patera, znaš? Doca im, možda, može pomoći. To je dobro za njega, jer mu povremeno daju nešto. A dobro je i za mene. Često se dešava da mi neki zahvaljuju, posle žurke, što sam im rekao." "Bojim se da ti ja nemam šta dati, sine", reče Svila kruto. Čista istina, poče on uveravati samoga sebe; one dve kartice u džepu već su potrošene, odnosno, kao da jesu. Pomoću njih će biti plaćena fina žrtva za scildan, kroz manje od dva dana. "U redu je to, Patera. Nisam ja ni računao da imaš. Ovo je čist poklon Udruženju, tako ja to shvata shvatam." m." "Mogu ti, međutim, dati moj blagoslov, kad se budemo rastajali. To i hoću." "Nema problema, problema, Patera. Patera. Ja u pogledu prinošenja žrtava nisam nešto nešto mnogo aktivan." "Utoliko više ti blagoslov može zatrebati, sine moj." Svila nije mogao da se uzdrži od osmeha, čujući grobno duboke tonove svog glasa. Baš dobro što ga vozač voza č ne vid vidi! i! Sad, Sad, kad je Krvova Krv ova vila daleko
iza njih, provalnik nestaje, augur se vraća. Zazvučao je tačno kao Patera Štuka. Šta je od ta dva on, on, doista? Odgurnu O dgurnu tu misao mis ao od sebe. sebe. "Ali "Ali ovde je baš kao u čamcu, tu nema n ema greške, je li tako, Patera?" Sad Sad se njihova njihova letelica valjuškala kao bure na talasima: talasima: neprestano je zaobilazila pešake i klopotava kola koja su vukle mazge. Drum se pretvorio u ulicu u kojoj kojoj se uzane kuće ku će međusobno me đusobno bore za prostor prostor.. Svila vide da sad mora da se drži za šipku, obloženu štavljenom kožom, na zadnjoj strani vozačevog sedišta; do tog trenutka mislio je da je j e to po pom m agal ag aloo do doda dato to samo sa mo da bi olak ol akša šalo lo ulaž ul ažen enje je i izla iz laže ženj njee put putnika nika.. "Koliko visoko idu ove letelice? Uvek U vek sam se pitao o tome." tome." "Prazne, četiri lakta, Patera. Naime, ova jedna toliko može. Tako se letelice testiraju. Nateraš je da lebdi na najvećoj mogućoj visini i izmeriš koliko k oliko to iznosi. iznosi. Što je visina veća, to je u boljem stanju stanju sve ono unutra." Svila klimnu glavom, sam za sebe. "Znači, moraš zaobilaziti ove taljige ispred nas? Ne možeš ih preleteti?" "Ne mogu, Patera. Mi moramo imati ispod sebe tlo, od koga se odgurujemo, znaš? Našli bismo se suviše visoko u vazduhu. Pamtiš onaj zid preko koga smo prešli, kad sam vozio prečicom?" "Svakako." Svilina ruka čvršće steže šipku. "Imao je najmanje tri lakta, sigurno." "Ne baš toliko, Patera. Malo je niži od tri lakta, na mestu gde sam ga ja j a prele pre leteo teo.. Ali, htedo hte dohh reći, reć i, ne bism bi smoo to mog mogli li da smo sm o bil bilii nakrc na krcani ani putnicima, kao kad sam dolazio iz grada. U tom slučaju morali bismo se držati druma." "Razumem. Ili bar mislim da razumem." "Nego, pogledaj napred, Patera." Vozilo uspori. "Vidiš onog što leži na uli ulici?" ci?" Svila sede uspravnije i zagleda se napred, preko vozačevog uniformisanog ramena. "Sad vidim. Tako mi Fejinog lepog lica, nadam se da nije mrtav." "Mrtav pijan jeste, po svoj prilici. Gledaj sad kako vozimo baš preko njega. Nećeš ga ni osetiti, Patera, a ni on tebe." Svila steže zube, ali, kao što je vozač i obećao, ne oseti ništa. Kad je čovek opružen na sred ulice ostao iza njih, Svila reče: "Viđao sam da letelica tako pređe preko deteta. Kad se deca igraju na ulici. Jednom je prednji kraj letelice udario jedno dete u čelo, tačno ispred naše palestre." "Ne bih ja to nikad uradio, Patera", reče vozač tonom pouzdane
vrline. "Dete bi moglo mog lo da podigne ruku i da je gurne u rotore." rotore." Svila ga gotovo nije ni čuo. Pokušao je da ustane, bupnuo glavom bolno o prozirnu kupolu iznad njih i opredelio se za neki pognuti kompromis. "Čekaj! Ne tako brzo. Vidiš onoga sa dva magarca? Zaustavi na trenutak, da iziđem. Hteo bih da mu kažem dve-tri reči." "Bolje da ja samo uvučem kupolu, Patera. To će biti kudikamo bezbednije." Njorka kiselo pogleda letelicu koja se spustila na ulicu pokraj njega. Vide Svilu i oči mu se raširiše. "Neka te svaki bog blagoslovi noćas", poče Svila. "Želim da te podsetim na ono što si u taverni obećao." Njorka Njo rka otvori usta da nešto kaže, ali ali se predomisli. "Dao si mi reč da ćeš u scildan doći u mantejon, sećaš li se? Želim biti siguran da ćeš to obećanje održati, ne samo za tvoje dobro nego i za moje. Moram opet razgovarati s tobom." "A, jest. Nema da nema." Njorka klimnu glavom. "Možda sutra, ako ne budem suviše zauzet. U scildan sigurno. Jesi li...?" "Išlo je tačno kao što si predvideo. Međutim, verujem da je naš mantejon za sada bezbedan. Laku noć, i neka te Feja blagoslovi. Kucaj na vrata stambene zgrade, ako me ne nađeš u mantejonu." Njorka je govorio još nešto, ali vozač je, čuvši da se Svila oprašta od sagovornika, već digao kupolu. Dve providne polovine kupole sklopile su se i zabravile iznad njihovih glava. Buka duvaljki sasvim je potopila Njorkin glas. "Dobro bi bilo da se pričuvaš, kad razgovaraš sa takvima, Patera", reče vozač klimajući glavom u levo i desno. "Njemu je taj mač samo za pokazivanje. Ima on igličar, ispod te prljave tunike. Hoćeš li da se opkladiš?" "Ti bi takvu opkladu dobio, siguran sam", priznade Svila. "Ali nijedan igličar ne može dobrog čoveka preokrenuti u zlog. To ni sami đavoli ne mogu." "Onda zašto hoćeš da vidiš Orhidejinu kuću, Patera? Baš sam se pitao." "Bojim se da te ne razumem." Ždralova tajna nažuljila ga je u proteklih nekoliko sekundi izuzetno bolno. Dok je govorio, Svila se uvijao, tražeći udobniji položaj. Zaključivši da nema štete ako oda planove koji su Krvu Krv u već poznati, on reče: reče: "Treba tamo tam o da se sretnem sa tvojim gospodarem sutra po podne, pa bih hteo da budem siguran da ću naći pravo mesto. A to je ta žuta kuća, zar ne? Orhidejina? Mislim da je pomenuo ženu po imenu Orhideja. Orhideja.""
"Tako je, Patera. Ona O na je vlasnica. Sem što je, zapravo, on vlasnik. vlasnik. Ili Ili je, je , mo možd žda, a, on vlas vl asni nikk Orhide Orh ideje. je. Znaš Zn aš šta ho hoću ću da kažem kaž em?" ?" "Mislim da znam. Da, naravno." Svila se seti da je na tapiji kao novi vlasnik mantejona naveden Mošus, a ne Krv. Krv. "Možda Krv drži drži hipoteku nad tom kućom, koja, recimo, kasni sa plaćanjem obaveza." Očigledno, Krv mora na neki način da zaštiti svoj poslovni interes od gubitka koji bi mogao nastati eventualnom smrću formalnog vlasnika. "Valjda je tako, Patera. Nego, ti si pomenuo demone, pa sam pomislio da je to to." to." Dlačice na zadnjoj strani Svilinog vrata nakostrešile su se u tom trenutku. Bilo je to smešno (kao da sam pas, govorio je on kasnije), ali, dogodilo se; se; pokuša poku ša da ih zagladi jednom jed nom šakom. šakom. "Moglo bi biti biti korisno da mi kažeš sve što znaš o toj stvari, sine moj - korisno tvom gospodaru, ali i meni." Kako su ga strogo upozoravali njegovi instruktori u sholi, njega i sve ostale đakone, da se nikad ne treba smejati ako neko pomene duhove (kad je Krv pomenuo egzorcizam, Svila je odmah predvideo uobičajene pričancije sa izbečenim očima o utvarnim koracima i o duhovima zaogrnutim u čaršave) ili đavole. Sada, možda samo zbog silnog umora, nije bilo ni najmanje opasnosti da se nasmeje. "Ja lično nisam video nikad ništa", priznade vozač. "Jedva da sam ikada i ušao tamo. Ali čovek čuje ovo, čuje ono. Znaš šta hoću da kažem, Patera?" "Svakako." "Stvari stradaju. Na primer, devojka ode po svoju najbolju haljinu, kad ono, rukavi otkinuti, a cela prednja strana rasporena. Ili neko, na primer, poludi. Znaš? Onda sve to prestane." "Povremena posednutost", reče Svila. "Verovatno je tako, Patera. Nego, za tili tili čas ćemo biti tamo, pa ćeš je videti." "Fino. Hvala ti, sine moj." Svila je proučavao vozačev potiljak. Pošto vozač misli da je on bio gost kod Krva, verovatno ne bi bilo štete ako sad i vidi taj predmet koji mu je Ždral doturio; međutim, postoji mogućnost, makar i malena, da neko ovom vozaču, kad se vrati u vilu, počne da postavlja pitanja. Siguran da je vozač sad toliko zauzet manevrisanjem kroz sve gušću struju ljudi i kola da neće moći da se osvrće, Svila izvadi taj predmet. Kao što je i naslućivao, bejaše to azof. Svila zazvižda jednom malom, nisko postavljenom svetlu, koje je ranije primetio. Azof zadrža tako nisko n isko da ga vozač, i ako bi se okrenuo, okrenuo, ne bi mogao videti. videti.
Demon je bio crveni dragulj bez nabrušenih ravnih površina. Moglo se, dakle, sa znatnim pouzdanjem pretpostaviti da je to isti onaj azof koji je Svila uzeo iz Zumbuline ladice, a koji je ona posle istrgla iz njegovog opasača od konopca. Proučavajući azof, Svila pomisli da bi trebalo da dragulj bude plave boje, u skladu sa imenom 'Zumbula'. Očito, ovaj azof, za razliku od igličnog pištolja, nije stilizovan u skladu sa njenim imenom. Čak je moguće mogu će da uopšte i nije njen. njen. Njišući se vrlo malo, letelica se zaustavi, zatim potonu na kolovoz. "Eno Orhidejine kuće, Patera." "To je ona desno? Hvala ti, sine moj." Svila uvuče azof pod gornji deo čarape na zdravoj nozi, a onda spusti nogavicu preko tog mesta; bilo je veliko olakšanje sada se udobno zavaliti u sedište. "Kažu mi da je kuća i po, Patera. Ali, kao što rekoh, bio sam unutra samo nekoliko puta." Svila promrmlja: "Mnogo cenim to što ti za mene činiš i više nego što bi morao." Činilo se da je Orhidejina kuća tipična starija, velika, gradska kuća: prostrana kocka od brodskog kamena sa obojenim pročeljem. Prozori su bili u kanarinskom stilu, sa zavojito navijenim stubićima i svodovima sa uklesanim 'lišćem' - i sve to obojeno: fantazmagorija četkice nekog pokojnog umetnika. Unutra mora postojati dvorište, u čijoj sredini se vrlo verovatno nalazi isušeni bazen za ribe; obod dvorišta po svoj prilici sačinjavaju senovite galerije. galerije. "Sa zadnje strane ima samo jedan sprat, Patera. A može i odatle da se uđe, iz Muzičke Mu zičke ulice. To bi bi mogao mo gao biti ulaz bliži za tebe." tebe." "Ne", reče Svila rasejano. Ne vredi da ulaziš na zadnja vrata kao putujući trgovac. Proučavao je kuću i ulicu, zamišljajući njihov moguć izgled po danu. Ona prodavnica sa belim rešetkama spuštenim preko izloga verovatno pripada proizvođaču testenina i peciva. Kroz sat-dva ovde će se naći stolovi i stolice za kupce koji žele na licu mesta da probaju neki od kupljenih proizvoda; mešaće se mirisi mate čaja i jake kafe, kolača i krofni. Pred Svilinim očima jedan rešetkasti zastor se poče dizati. "Tamo, unutra", reče vozač, pokazujući palcem ka žutoj kući, "sad se verovatno spremaju za spavanje. Oni spavaju do podne, najverovatnije." Protega Pr otegaoo se, se, zevnuo. "A i ja ću, ću, ako budem mogao." Svila klimnu glavom umorno, u znak saglasnosti. "A kakav se posao radi unutra?" "Kod Orhideje?" Vozač se okrete da ga pogleda. "Svako zna o Orhidejinom mestu, Patera."
"Ja ne znam, sine moj. Zato pitam." "To je... znaš, Patera. Ima valjda oko trideset devojčica. One, znaš, daju predstave, i stalno imaju žurke. Ali, hoću reći, za druge ljude, koji im plaćaju pla ćaju za to." to." Svila uzdahnu. "Pretpostavljam da je to prijatan život." život." "Mogao bi biti gori, Patera. Samo..." Neko vrisnu u žutoj kući. Posle vriska začu se prasak razbijenog stakla. Motor naglo ožive i poče drmati letelicu kao što pas trese ulovljenog pacova. Pre nego što je Svila stigao da se usprotivi, letelica se već vinula u vazduh i otisnula niz Lampionsku. Pešaci, muški i ženski, počeše bežati kud koji, da im se sklone s puta. Letelica je čak okrznula jed je d n e talj ta ljig igee ko koje je je j e vu vuka kaoo maga ma garac rac;; ovaj u dar da r od odje jekn knuo uo je j e tako ta ko glasno gla sno,, da Svila pomisli da su se slupali. "Čekaj!" povika on. Zavijajući za ugao ulice, letelica se okrete maltene na bok i pri tome izgubi toliko visine da karoserijom zapara po prašini. "To je moglo biti... ono što izaziva problem." Svila se očajnički držao obema rukama; zaboravio je na bol i na rane koju mu je beloglava ptica nanela. "Vrati se i pusti me napolje." Ulica bejaše zakrčena kolima. Letelica uspori, zatim se progura između zida neke krojačke radnje i jednog para konja koji su se propinjali. "Patera, mogu oni to da srede. Dešavalo se to tamo i ranije, rekoh ti." Svila poče: "Od mene se očekuje da..." Vozač mu upade u reč. "Imaš stvarno lošu nogu, a i lošu ruku. Osim toga, zamisli da te neko vidi da ulaziš u takvo mesto - noću? Dovoljno će nezgodno biti i sutra po podne." Svila pusti rukohvat obložen štavljenom kožom. "Da li si zaista zbog brige za moju dobar glas otplovio tako žurno? Nije mi lako da u to poverujem." "Aaa, ja se tamo ne vraćam, Patera", reče vozač tonom čvrste rešenosti, "a ti, rekao bih, ne bi mogao donde pešice da stigneš, čak i ako bi pokušao. Kojim putem se ide odavde? Do tvog mantejona, hoću reći." Letelica uspori, ostade da lebdi na jednom mestu. Nalazili su se u Ulici sunca; ni pola sata nije prošlo od njihovog proletanja pored talusa i kroz Krvovu kapiju. Svila pokuša da zapamti, što čvršće, gardijsku stražarnicu i zaprljani kip Savetnika Tarsiera. "Levo", reče on odsutno, pa nastavi. "Trebalo bi da kažem Rogu, koji u sebi ima mnogo umetničkog, i još nekim starijim studentima, da oboje
prednju stranu našeg mantejona. Ne, prvo palestre, posle mantejona." "Šta reče, Patera?" "Oh, bojim se da sam razgovarao sam sa sobom, sine moj." Ta pročelja su, gotovo sigurno, prvobitno bila obojene; on bi čak mogao naći podatke, u gomilama hartija na tavanu stambene zgradice, o tome šta je, i tačno na koji način, bilo naslikano. Pa, ako se može naći lova za četke i boje... "Je li daleko, Patera?" "Još "Još možda mo žda šest blokova." blokova." On će se kroz nekoliko trenutaka iskrcati. Kad je izlazio iz Krvove sobe, zamišljao je da je noć već posivela od nailaska dizastora. Sad za to više nije bila potrebna mašta; noć se maltene završila, a on još nije legao da spava. Da, iskrcaće se uskoro - možda je ipak trebalo da odspava na ovom mekanom sedištu, kad mu se pružila prilika. Možda će u svojoj sobi uspeti da sastavi dva-tri sata sna. Dva-tri, ne više. Neki čovek koji koji je u ručnim kolicima prenosio cigle povika nešto na njih i pade na kolena, ali nije se moglo razabrati šta viče. Ovo podseti Svilu da je obećao da će na rastanku blagosloviti vozača. Da li da ostavi štap za ispomaganje pri pešačenju? Krvov je, ipak. Krv je želeo da Svila taj štap zadrži; međutim, da li on želi da zadrži išta što pripada Krvu? Dakako, mantejon. Ali to je samo zato što mantejon stvarno pripada njemu, ne Krvu, bez obzira na to šta zakon, ili čak Udruženje, mogu o tome kazati. Patera Štuka bio je vlasnik mantejona, bar po moralnom zakonu, a onda je predao upravljanje njemu, Svili Svili,, tako da će sad on biti biti odgovoran za z a sudbinu mantejon ma ntejonaa sve dok i sam ne umre. umre. Svila odluči da zadrži i mantejon i štap - bar do dana kad mu mantejon bude vraćen. "Tamo, napred, vozaču, ono sa krovovima od šindre. Vidiš?" Steže štap i proveri da vrh štapa neće kliznuti po podu vozila; bilo je, maltene, vreme da pođe. Letelica Letelic a se zaustavi u vazduhu. "Ovde, "Ovde, Patera?" "Ne. Jedna, dvoja, troja vrata napred." "Jesi li ti taj augur o kome svi govore, Patera? Onaj koga su bogovi prosvetlili? To mi neko reče, dok smo bili na imanju." Svila klimnu glavom. "Valjda jesam, osim ako nas ima dvojica takvih." "Ti ćeš vratiti kaldea - priča se. Nisam hteo da te pitam o tome, znaš? Nadao sam se da će to na neki način samo po sebi da bude pomenuto. Hoćeš li?" "Šta, da vratim kaldea? To me pitaš? Ne, to uopšte nije stajalo u mojim uputstvima."
"Uputstva od jednog boga." Lebdelica se staloži na kolovoz, a krov iznad njih dvojice se razdvoji na dve polovine i kliznu dole, u levu i desnu stranu vozila. vozila. Svila se mukotrpno diže na noge. "Da." Vozač iziđe i otvori vrata pred njim. "Ja nikad nisam verovao da postoje bogovi, Patera. Ne stvarno." "Ali oni veruju u tebe." Uz pomoć vozača, Svila bolno stupi na prvi izlizani stepenik ispred uličnog ulaza u mantejon. Stigao je kući. "Izgleda da ti u đavole veruješ, a u besmrtne bogove ne veruješ. To ti je veoma nerazumno, sine moj. Štaviše, to ti je vrhunac nerazuma." Odjednom se vozač nađe na kolenima. Oslanjajući se velikim delom svoje težine na štap, Svila izgovori najkraći od uobičajenih blagoslova i iscrta znak sabiranja sabiranja u vazduhu iznad vozačeve glave glave.. Vozač ustade. "Mogao bih ti pomoći, Patera. Imaš ovde neku, ovaj, kuću, je li tako? Da ti pomognem da dođeš do nje?" "Nema potrebe", reče mu Svila. "Bolje se ti vrati i pođi na počinak." Vozač je, iz učtivosti, sačekao da Svila ode, pa tek onda ponovo pokrenuo potiskivače vazduha; a Svila je, hramljući do uske baštenske kapije, ulazeći i zaključavajući kapiju za sobom, otkrio koliko mu je povređena noga sada kruta. Dok je stigao do senice, već se uveliko pitao nije li bilo glupo što je odbio vozačevu ponudu pomoći. Silno je čeznuo za odmorom, za m akar jednim jedni m minutom odmora, odmora, tu na udobnim klupama ispod vinove loze, gde je sedeo skoro svakog dana i razgovarao sa Mejterom Mermer. Mermer. Glad ga je gonila napred; hrana i san - tako blizu. Bolji bi domaćin Krv bio, pomisli on, da mu je dao nešto za jelo. Žestoko piće nije najbolja ponuda čoveku čiji je stomak prazan. Srce mu je gruvalo. Samo malo hrane, i biće bolje, reče on sebi. Onda u postelju. Spavati, spavati do... sve dok ga neko ne probudi. Eto istine: on spava sve dok ga neko ne probudi. Nema druge sile osim istine. Dobro znani, plesnivi miris stambene zgradice bio je kao poljubac. Svila se sruči na stolicu, izvuče azof iz čarape i pritisnu ga na usne, a onda se ukočeno zagleda u njega. Poslednji put ga je video u njenoj ruci; ako je verovati onom doktoru, kasnije je azof postao njen poklon na rastanku. Kakva besmislica, da on bude vlasnik jedne takve stvari, tako divne, tako dragocene i tako smrtonosne! Tako prepune zaboravljenog znanja jednog ranijeg sveta. Azof mora biti sakriven, i to dobro sakriven, pre nego što on pođe na spavanje. On nije ni izdaleka siguran da će uspeti da se popne uz stepenice, još manje je siguran da će
posle moći još jednom da siđe da bi spremio hranu, a da ne padne; ali je sasvim siguran da uopšte neće moći zaspati ako mu azof ne bude pri ruci - i ako on ne bude u mogućnosti da se uveri, kad god ga obuzmu sumnje, da nije ukraden. Zastenjao je, promrmljao molitvu Sfiksi (jer je sad, činilo mu se da je j e to po pouz uzda dana na stvar, stvar , već ve ć po poče čeoo njen nj en dan, a osim osi m toga to ga Sfiksa Sfi ksa j e u svakom slučaju boginja hrabrosti u suočenju sa bolom), i polako se popeo uz stepenište; dohvatio je, ispod svog kreveta, zarđalu, sasvim praznu kutiju za novac, u kojoj bi trebalo da se bezbedno čuvaju finansijske rezerve mantejona, zaključao azof u nju i vratio ključ na tajno mesto, ispod krčaga za vodu, koji je bio na njegovom noćnom stočiću. Silazak je bio lakši nego što je Svila očekivao. Raspoređujući gotovo svu svoju težinu na štap i na ogradu i premeštajući zdravu nogu napred sa jedno jed nogg stepenika na drugi, kretao se vrlo dobro, uz najmanji najman ji bol. Vrtoglav od uspeha, ode u kuhinju, nasloni štap u jedan ugao i posle kratkotrajnog napornog rada sa pumpom, opra ruke. Dizastor je već navirivao kroz sve prozore; iako se Svila uvek dizao rano, ovo je bilo ranije, pa time i svežije jutro nego što je odavno video. Sa oduševljenjem zaključi da nije baš tako umoran, niti toliko pospan. Još malo je poradio na pumpi, ispljuskao lice i kosu vodom i osetio se još bolje. Umoran je, da, i silno gladan, ali ipak sposoban da se suoči sa ovim ovim novim danom. Čak će možda biti biti pogreška ako posle jela je la legne da spava. Njegovi zeleni paradajzi čekaju na prozoru, ali valjda ih je bilo četiri? Zbunjen, on poče pretraživati po pamćenju. Sad su tu samo tri paradajza. Pa zar je moguće da je neko ušao u baštu samo da bi ukrao jedan jedini nedozreo paradajz? Mejtera Mermer kuva za sibile. Svila je nekoliko trenutaka gledao, u mašti, prizor: Mejtera Mermer stoji, nagnuta nad tiganj iz koga se diže dim i utrljava njegov paradajz u kašu načinjenu od fino isitnjene slanine i crnog luka. Pođe mu voda na usta, ali takav postupak, takva pozajmica ništa ne bi moglo biti protivnije prirodi Mejtere Mermer. Pri svakom koraku, lice mu se pomalo trzalo od bola. Ta grimase bile su i njemu smešne. Othrama do prozora i pogleda pažljivije. Ostaci četvrtog paradajza bili su tu: desetak semenki, trunčice kože. Štaviše, neko je izgrizao rupu - bušotinu, maltene m altene - i u trećem. Pacovi, dabome, mada ovo uopšte ne liči na delo pacova. Svila odreza oštećeni deo, iseče preostali deo i preostala dva paradajza na kriške, a onda, sa zakašnjenjem, uvide da će za kuvanje biti potrebna
vatra u kuhinjskoj peći. peći. Pepeo prošle vatre bio je beživotni sivi prah. Svili se činilo da je to uvek tako. Drugi ljudi pričaju o paljenju nove vatre pomoću žara koji je preostao od prethodne; a u Svilinim vatrama kao da nikad ne ostanu ti legendarni, dugoveki komadi žara. Uze nekoliko pomno sačuvanih komada otpadne hartije, položi iz preko hladnog pepela, zatim preko njih naslaga drvene cepke za potpalu, kojih je imao punu kutiju pokraj peći. Pljusak belo usijanih varnica iz potpaljivača, nekoliko puta ponovljen, uskoro razgore lepu vatricu. Dok je šepesao ka gomili drva, osetio je da se nešto krišom kreće; stao je, onda se okrenuo najhitrije što je mogao i pogledao iza sebe. Nešto crno pomaklo se na ormanu; nešto crno, nešto što želi da ostane skriveno. Njemu pred oči iziđe, i previše jasno, slika beloglave ptice koja čuči na vrhu jednog dimnjaka. Ali ovo je samo pacov. Od samog dana Svilinog dolaska iz shole, u stambenoj zgradi postoje pacovi; nesumnjivo nesum njivo ih je bilo i od prvog dana boravka Patere Štuke ovd ovde. e. Pacovi ili ne, potpala, koja sada pucketa, neće još dugo izdržati. Svila odabra nekoliko cepenica koje su svojim izgledom obećavale uspeh, ponese ih do peći (ali pri tom umalo ne pade) i pomno ih naslaga preko potpale. Pacov je sigurno već pobegao. Ipak, on uze Krvov štap iz ugla, pa zastade kod prozora prema Srebrnoj ulici da prouči nejasnu, olupanu glavu na kraju oštrougle drške štapa. To kao da bejaše pseća glava, ili možda... Okretao je štap, podizao ga više u sivu svetlost dana. Ili, možda, glava lavice. Posle kratkotrajne dvoumice, Svila se opredelio da tu figuru smatra glavom lavice; ta pomisao mu se dopadala zato što lavice lavice simbolizuju Sfiksu, Sfiksu, čij čijii je dan počeo. počeo. Lavovi su velike mačke, a velike mačke su potrebne i za borbu protiv pacova, gamadi tako velike i jake da se mačke obične veličine ne mogu s njim njimaa izboriti. izboriti. Bez stvarne nade da će išta postići, postići, on poče lupati lupati štapom duž gornje strane ormana. Začu se komešanje i neki zvuk koji njemu u prvi mah nije izgledao kao kreštanje. On zalupa još jednom. Crno pero, samo jedno, poče padati kroz vazduh. Tek tada Svili pade na um da je neki pacov mogao odvući onu mrtvu pticu na orman, da je tamo pojede. Možda čak tamo, gore, u drvenim zidnim oplatama, postoji pacovska rupa, ali onoliku ptičurinu ne bi bilo moguće provlačiti kroz takav otvor. On zastade da oslušne. Onaj zvuk maločas nije bio od pacova, nikako. Sledećeg trenutka on naviri u kantu za đubre: đubre: ptica p tica više nije bila tamo.
Da mu je skočni zglob desne noge bio zdrav, on bi se tog trenutka popeo na stolicu; ali, kako su stvari stajale (i kako je on stajao), to nije dolazilo u obzir. "Jesi li gore, ptico?" uzviknu on. "Odgovori mi!" Odgovora Odgov ora nije bilo. bilo. Svila poče naslepo na slepo da klepeće štapom po visokoj visokoj gornjoj površini ormana. Sada se začu nesumnjivo kreštanje. "Silazi ovamo", reče Svila čvrsto. Promukli Promuk li glas crnog vrana odgovori: "Ne, "Ne, ne!" ne!" "Mislio sam da si mrtav." Tišina sa vrha ormana. ormana. "Ti si ukrao moj paradajz, a? I sad misliš da ću te kazniti za to. Neću, obećavam. Opraštam ti krađu." Svila pokuša da se priseti šta noćne laste, navodno, jedu u divljini. Semenje? Ne, ovaj ptican je ostavio semenke paradajza. Jedu uginule životinje, nesumnjivo; to legnjevi jedu. "Me seče", seče", sugerisao je ptican hrapavo. "Da te prinesem na žrtvu? Neću, kunem se. Mene su Spisi upozorili da prinošenje neće uspeti. Posle toga nije ni trebalo da pokušavam. Jedna pripadnica tvoje vrste kaznila me je za taj pokušaj vrlo žestoko, veruj veruj mi mi.. Nisam N isam tolika budala da pokušam isto žrtvovanje žrtvovanje još jednom." Čekao je nepomičan, osluškujući. Posle dve-tri sekunde bio je čvrsto uveren da čuje, iznad praskanja bičeva i štropota kolskih točkova koji su doplovljavali kroz prozor sa Srebrne ulice, kako se ptican, kradomice, pokreće. "Silazi ovamo", ponovi on. Ptican nije odgovorio. Svila se okrenuo na drugu stranu. Vatra u peći sad je lepo gorela; iz rupe za kuvanje iskakali su žuti plamenovi. On spase tiganj iz sudopere, obrisa ga, sasu u njega preostalo ulje istresajući i poslednju, sporu kapljicu iz boce - i stavi ga na peć. Ako baci paradajze na ulje dok je još hladno, oni će ostati masni. Međutim, ako dopusti da se ulje suviše ugreje, paradajzi će dobiti neprijatan ukus. On nasloni štap na orman, prikupi krute, zelene kriške, donese ih, hramljući, do tiganja i pažljivo ih rasporedi po njemu. Za nagradu dobi oblak šišteće, mirisne pare. Sa ormana, jedno jed no tiho kvocanje. "Mogu te ubiti kad god hoću, dovoljno je samo da lupam štapom tamo gore. Pokaži se, ili udaram." Samo na trenutak, dugački grimizni kljun i jedno blistavo crno oko pokazali su se iznad ruba ormana. "Ja", reče noćni vran jezgrovito. Onda nestade. nestade. "Dobro." "Dobro." Prozor Pro zor prema prem a bašti bašti bio je već otvoren; otvoren; Svila diže diže tešku rezu
sa prozora ka Srebrnoj, pa otvori i njega. "Diže se zastor, uskoro će biti mnogo svetlije. Koliko je meni poznato, tvoja vrsta više voli tamu. Bolje će ti biti da odmah odeš." "Ne leti." "Da, leti. Neću ti ništa. Slobodan si da odeš." Gledao je još koji trenutak, a onda zaključio da ptican verovatno čeka da on ostavi Krvov štap. Odbaci ga u ugao, uze viljušku i poče da preokreće kriške paradajza. Cvrčale su i pušile se, a on im je dodao malo soli između dva prsta. Začulo se kucanje na baštenskim vratima. Svila hitro povuče tiganj sa vatre. "Samo malo", reče on. Neko umire, sigurno, pa želi da dobije oproštaj oproštaj od Pesa Pe sa pre nego što smrt stigne. stigne. Pre nego što je mogao da dohrama do vrata, ona su se otvorila. Mejtera Ruža R uža pogledala je unutra. unutra. "Ustao "Ustao si veoma rano, rano, Patera. Da D a nije nastao neki problem?" Pogledom je lutala po kuhinji, ali pri tome se jed je d n o ok okoo kret kr etal aloo malo ma lo druga dru gači čije je nego ne go drugo. drug o. Jedn Je dnoo je j e bilo bi lo bez be z zenice ze nice,, i, koliko je Svili bilo poznato, slepo; drugo je bilo veštačko, proizvod sklopljen od kristala i vatre. "Dobro jutro, Mejtera." Osećao se nezgodno, zato što je u rukama jo š i sad držao drž ao vilj vi ljuš ušku ku i tiganj t iganj koji se dim dimio. io. N ijijee im imao ao gd gdee da ostav ost avii te dve stvari. "Meni se, na žalost, noćas dogodila jedna mala nezgoda. Pao sam. To i sad boli, poprilično, pa nisam mogao da zaspim." Čestitao je sebi: ovo je sve, od reči do reči, bila savršena istina. "Zato već spremaš doručak. A nas tri, u kenobi, još nismo jele." Mejtera Ruža je ušmrknula vazduh, gladno. Bilo je to suvo, mehaničko uvlačenje vazduha. "Mermera se još zamajava po kuhinji. Toj devojci i za najmanji posao treba cela večnost." "Ja sam sasvim siguran da Mejtera Mermer čini najbolje što može", reče Svila kruto. Mejtera Ruža prenebregla je tu opasku. "Daj ti meni to, da ja njoj odnesem, a ona će tebi spremiti dok se vratiš." "Siguran sam da to nije potrebno." Uviđajući da mora da pojede ove paradajze odmah, ako misli da ih pojede uopšte, Svila je viljuškom već predvojio najtanju krišku. "Moram li ja poći istog ovog trena, Mejtera? Jedva hodam." "Devojčica se zove Češlja. Uči u Mermerinoj grupi." Mejtera Ruža je j e op opet et ušm u šmrk rknu nula la miris. miri s. "To njen nj en otac ota c kaže ka že,, ja j a je j e ne znam." znam ." Svila ju je znao. Sledio se. Polovina kriške paradajza zastala je na pola puta do njegovih njegov ih usta. usta. "Češlja? "Češlja?"" "Njen otac je došao i lupao na vrata, pre nego što smo ustale. Kazao
je j e da m ajka aj ka sedi uz nju. Prvo Pr vo je ku kuca caoo ovde, ovde , ali ti nisi odgovo odg ovorio rio." ." "Trebalo je odmah da dođeš, Mejtera." "Od kakve bi to koristi bilo, ako tebe nije bilo moguće probuditi? Čekala sam sve dok nisam videla da si ustao." Zdravo oko Mejtere Ruže bilo je usmereno ka toj polovini kriške. Obliznula se, zatim rukavom obrisala usne. "Znaš gde ona stanuje?" stanuje?" Svila, sav snužden, klimnu glavom, a zatim, sa iznenadnim naletom sasvim nedostojne pohlepe, strpa vrelu polovinu kriške u usta, sažvaka je j e i progut pro guta. a. N ikad ik adaa ništ ni štaa toli to liko ko uk ukus usno no nije jeo. je o. "Nije "Nij e daleko. dale ko. Pretpostavljam da mogu pešice donde, ako moram." "Mogla bih da pošaljem Mermeru M ermeru da dovede Pateru Parda kad završi sa kuvanjem. Ona bi mu mogla mo gla pokazati put." put." Svila Svila je odmahivao glavom glavom.. "Znači, ipak ćeš ti ići?" Jedan trenutak prekasno, Mejtera Ruža dodade: "Patera." On klimnu glavom. "Da ja ponesem to?" to?" "Ne, hvala", reče Svila, ojađeno svestan da se ponaša sebično. "Moraću da uzmem mantiju, okovratnik i tako dalje. Požuri ti u kenobu, Mejtera, da ne ostaneš bez doručka." Zatvorio je vrata, praktično ispred njenog nosa, zamandalio ih i strpao sledeće vrelo parče u usta - celu krišku. Za ovo što je sad uradio, Mejtera Ruža mu nikad neće oprostiti, ali, kad pogledaš, on je već uradio najmanje stotinu drugih stvari za koje mu Mejtera Ruža takođe nikada neće oprostiti. Moguće je da će mrlja zla ostati na njegovoj duši kroz celu celcijatu večnost i njemu je zbog toga duboko, iskreno žao; ali, u dnevnoj praksi, to neće doneti takoreći nikakvu promenu. Jedan deo kriške progutao je bez žvakanja. Ostatak je energično sažvakao. "Veš-ti-ca", dopre prigušeni, graktavi glas. "Odlazi", promumla Svila. Proguta opet. "Leti kući, u planine. Slobodan si." Prevrnuo je preostale kriške, kuvao ih još pola minuta, a onda ih pojeo brzo (uživajući u njihovom donekle uljastom ukusu maltene onoliko koliko se nadao); sa ostataka hleba sastrugao je plesan, propržio ih u preostaloj tečnosti i pojeo. Onda pođe uz stepenice, ka svojoj spavaćoj sobi. Iza i ispod njega, ptican reče: "Zdra-vo", a zatim, sa vrha ormana, dodade: "Zbo-gom".
9. OREB I DRUGI
Češlja je ležala na leđima, otvorenih usta, sklopljenih očiju. Crna kosa, rasuta po jastuku, isticala je bledilo lica. U molitvi nagnut iznad nje, Svila je bio izrazito svestan kostiju ispod tog lica: isturenih jago ja godd ični ič nihh kostij kos tiju, u, očni oč nihh duplji duplj i i njen nj enog og viso vi soko kog, g, neob ne obič ično no četvorougaonog čela. Iako je dan bio topao, i sve topliji, majka ju je pokrila sve do vilice debelim, crvenim, vunenim ćebetom koje je u sobi prepunoj sunca blistalo kao zažarena peć; čelo joj bejaše osuto znojem, i samo je taj znoj, koji se ubrzo nanovo pojavljivao čim bi ga majka sunđerom otrla, uveravao Svilu da je Češlja još živa. Kad je razmahnuo brojanicama i otpojao poslednju od propisanih molitvi, njena majka reče: "Čula sam, Patera, njen jauk, kao da se ubola u prst. Bilo je to usred noći, pa sam mislila da ružno sanja. Ustala sam iz kreveta i otišla da vidim šta je s njom. Sva ostala deca su spavala, a i Češlja isto tako. Prodrmala sam je za rame, a ona se malo probudila i rekla da je žedna. žedna. Trebalo je da joj joj kažem da sama ode po vodu." Svila reče: "Ne." "Al "Al nisam, Patera. Otišla sam ja do ćupa i sipala šolju vode; ona o na je to popila i sklopila oči." Posle nekoliko trenutaka žena produži. "Lekar neće da dođe. Marten je pokušao da ga dovede." Svila klimn klimnuu glavom. "Učiniću što mogu." "Ako bi ti opet razgovarao s njim, Patera..." "Prošli "Prošli put me nije pustio pus tio da uđem, ali ali pokušaću." Češljina mati pogleda svoju kćer i uzdahnu. "Bilo je krvi na njenom jast ja stuk uku, u, Patera Pat era.. N e mn mnog ogo. o. Prim Pr imet etililaa sam tek te k po posl slee diza di zanj njaa zastora. zast ora. Mislila sam da joj je možda iscurilo iz uha, ali nije. A na dodir je bila tako hladna." hladna." Češljine oči se otvoriše, iznenadivši njih oboje. Nejakim glasom Češlja reče: "Starac, užasan." Njena mati se nagnu napred. "A? Šta?" "Žedna." "Donesi joj još vode", reče Svila i mati pohita napolje. "Napao te starac?" "Krila." Češljine oči su se prevrnule ka prozoru, a zatim sklopile. Bili su četiri sprata iznad ulice, čega je Svila, koji se i sa bolnim desnim skočnim zglobom popeo uz sva četiri, bio veoma svestan. Sad ustade, dođe do prozora ćopajući i pogleda napolje. Duboko dole bejaše dvorište, maleno i prljavo. Iznad njih, samo potkrovlje u vidu okrugle, male kule. Zidovi, koji su se na tom mestu već sužavali ka gore, bejahu
od neukrašene žućkaste cigle, pečene na suncu. Po predanju, razgovor sa vragovima donosio je nesreću. "Da li ti je on nešto rekao, Češljo?" reče Svila. "Ili ti njemu?" Nije odgovorila. Majka se vratila sa vodom. Svila joj pomože da podigne Češlju u polusedeći položaj; očekivao je da će morati da se pomuče dok je nateraju da pije, ali ona žedno popi celu šolju čim oseti glinenu ivicu na usnama. "Donesi još", reče on. Čim je Češljina majka otišla, Svila prevrte devojku, k^ja se nije opirala, na bok. Kad je Češlja ispila još jednu jedn u šolju šolju,, njena mati upita: upita: "Da lili je to bio đavo, Patera?" Svila još jednom sede na stoličicu koju je mati za njega donela. "Mislim da jeste." Onda odmahnu glavom. "A već imamo i pravih bolesti previše. Utoliko je strašnija pomisao..." Ne dovrši tu misao. "Šta možemo da uradimo?" "Neguj je i hrani je. Daj joj vode koliko god može da popije. Mislim da je izgubila veliku količinu krvi." On otkači šuplji krst sa lanca koji mu je bio b io oko vrata i poče opipavati njegove oštre, čelične ivice. "Patera Štuka mi je pričao o toj vrsti demona. To je bilo..." Svila zažmuri, računajući. "Oko mesec dana pre nego što je umro. Nisam mu verovao, ali sam ipak slušao, iz učtivosti. Sad mi je drago što jesam." Češljina majka žustro klimnu glavom. "Da li ti je rekao kako da ga oteraš?" "Otišao je đavo i bez teranja", reče Svila rasejano. "Problem je kako mu sprečiti povratak. Mogu da uradim isto što je Patera Štuka uradio. Ne znam kako je to naučio i ne znam da li je iole delovalo; ali, po njegovim rečima, to dete nije bilo napadnuto drugi put." Uz pomoć Krvovog štapa, Svila ode do prozora, sede na prozorski prag i nagnu se napolje, pridržavajući se slobodnom rukom za stari prozorski ram sav izgrizen dejstvom vremenskih prilika. Prozor je bio mali, pa je Svila sa lakoćom dohvatio prostor iznad gornje grede prozorskog rama. Šiljatim uglom jednoga od četiri gamadiona koji su sačinjavali krst, on ugreb a u cigle znak sabiranja. sabiranja. "Ja ću te držati, Patera." Češljin otac čvrsto je obuhvatio njegove noge iznad kolena. "Hvala", reče Svila. Ugreba ime Patere Štuke levo od naherenog 'X'. Patera Štuka je j e reka re kaoo da je svoje sv oje delo de lo pot potpis pisao. ao. "Doveo sam kola za tebe, Patera. Rekao sam mom džefu o tebi, a on je j e reka re kaoo da je to u redu." redu ."
Posle još jednog trenutka neodlučnosti, Svila upisa i svoje ime, desno od 'X'. "Još jednom ti hvala." Uvuče se natrag u sobu. "Želim da se oboje molite Feji. Lečenje je njeno, a osim toga, ovo što se dogodilo Češlji Češlji izgleda da je bilo na kraju Fejinog dana. dana."" Češljini roditelji istovremeno klimnuše glavom. "Takođe Sfiksi, jer je današnji dan njen, a i Scili Talasnoj, ne samo zato što je ovo njen grad, nego i zato što je vaša kćer tražila vodu. I, najzad, želim da se sa velikom odanošću molite Izvanašu." Češljina mati upita: "Zašto, Patera?" "Zato što ja kažem", uzvrati Svila razdražljivo. razdražljivo. "Ne verujem da znate ijednu od molitava koje su za njega propisane, a i nema ih nešto mnogo. Ali vi sami smislite molitve. One će njemu biti prihvatljive, pod uslovom da su iskrene." Dok je silazio niz stepenice ka ulici, prevaljujući jedan po jedan bolni korak, Gljiva progovori iza njega. "Ovo ti je bilo zanimljivo. Šta ćeš sledeće da preduzmeš?" Okrenuo se najbrže što je mogao. Kao u snu, ugleda osmeh lude devojke, širok kao na mrtvačkoj lobanji, i oči koje nikad nisu pripadale Češljinom pogurenom, tvrdorukom ocu. Pre njegovim očima Gljiva nestade, a čovek koji je za njim silazio niz stepenice sada s ada se strese. strese. "Je li ti dobro, Martene?" upita Svila. "Nešto me čudno spopalo, maločas, Patera. Ne znam šta mi bi." Svila klimnu glavom, iscrta znak sabiranja u vazduhu i promrmlja blagoslov. "Mislim da sam sad dobar. Ma to sam se ja suviše zabrinuo za Čeli, pa mi se zec pokakio na grob." grob." U prošlosti, Svila je nosio lavabo pun vode gore, uz stepenice, u svoju spavaću sobu. Tamo se prao u pristojnoj privatnosti; to sada nije dolazilo u obzir. Zatvorio je i zabravio oba prozora, onda pokrio onaj prema Ulici srebra srebra kuhinjskim kuhinjskim peškirom i jednom jedn om kuhinjskom krpom za suđe, a onaj prema bašti (samim tim, i prema kenobi) teškim sivim ćebetom koje je svojevremeno presavio i sklonio na najvišu policu u trpezariji, da tamo čeka zimu. Povukao se u najmračniji kutak, nadomak stepeništa, skinuo se nag i predao se hladnom kupanju za kojim je toliko čeznuo. Nasapunao se ceo, od temena do gipsa na nozi, a onda je spirao sapunicu čistom, hladnom vodom koju je tog trenutka ispumpavao iz dubine zemlje zemlje.. Sav mokar, i nešto osvežen, mada i umoran do te mere da je ozbiljno pomišljao da se opruži po podu kuhinje, on pregleda odbačenu odeću.
Pantalone se još mogu spasti, zaključi on: zakrpiš tu, zašiješ tamo, i opet mogu da se nose, bar kad treba popravljati krov mantejona ili obavljati slične radove. On isprazni njihove džepove, ostavivši brojanice, Krvove dve karte i sve ostalo na izrovašeni, stari kuhinjski sto. Tunika je bila upropašćena, ali će dati, posle dobrog pranja, korisne krpe; on je ubaci u korpu za prljavu odeću, preko pantalona i gaća. Onda osuši, jednim čistim kuhinjskim peškirom, one delove tela koji se nisu već osušili u silnoj vrelini kuhinje i pope se uz stepenice, do kreveta. Da nije bilo bola u zglavku, mogao je maltene zaspati i pred vratima spavaće sobe. Magarac, njegov, u žutoj kući izgubljen. Pod njegovim kopitima krckaju parčad one čaše koju je Krv razlupao Zumbulinim zlatnim igličnim pištoljem, a rogata sova velika poput Letača kruži i vreba priliku da se obruši na njih. On vidi dvostruki ubod koji je sova ostavila napola skriven kosom na zadnjoj strani Češljinog vrata, i sav se stresa. Magarac ga je ugrizao za skočni zglob, steže zubima i ne pušta, kao pas. On ga mlati Sfiksinim štapom za pešačenje, ali to ne pomaže. Na Njorkinom velikom, sivom magarcu jaše jaš e majka, sedeći sedeći postrance postrance - on nju vidi, preko mnogih krovova obasjanih nebeskom svetlošću, ali ne može da vikne. Ipak, stiže do tog mesta, a kad tamo, gle, među opalim lišćem leži njen stari drveni kip kaldea; on ga podiže, a ona se pretvara u loptu, koju on gura u džep, i budi se. Spavaća soba još i sad vrela, sunca prepuna, a njegovo nago telo preznojeno. Pridigao se u sedeći položaj i popio mnogo vode, mlake, iz ćupa. A ispod je onaj zarđali ključ od kutije za pare, još je na svom mestu, mestu, to je veoma veom a važno. važno. Opet ležući, ležući, prisetio se da je unutra zaključao Zumbulu. Patuljak, u crno odeven, sa krvavocrvenim mačem, stoji na njegovim prsima i posmatra ga, nakreće glavu na jednu stranu. Svila se pokreće i patuljak beži, lepršajući kao mala zastava. Neka suva, tvrda kiša uleće kroz prozor, pa se kotrlja po podu, ali ne donosi sa sobom ni vetar, niti ikakvo olakšanje od vrućine. Svila ječi i zariva znojavo lice u jastuk. jastuk. Najzad ga je probudila Mejtera Mermer, vičući kroz otvoreni prozor njegovo ime. Još sav smućen od spavanja, Svila je pokušavao da oceni koliko dugo je spavao. Zaključio je samo da to nije bilo dovoljno dugo. Ustao je, klateći se. Revnosni, mali časovnik pored njegovog triptiha objavljivao je da je prošlo jedanaest sati, da je blizu podne. Svila se
upinjao da se priseti u kom položaju su kazaljke bile kad je dopustio sebi da se sruši u postelju. Osam je bilo, ili više od osam, recimo osam i trideset. Češlja, jadna, mala Češlja, nju je ugrizla sova - ili đavolica. Krilata, ako je stigla kroz prozor, a to znači, đavolica dvostruko nemoguća. Svila žmirnu, zevnu, poče trljati oči. "Patera? Jesi li tamo gore, Patera?" Mogla bi ga videti, ako on sad priđe prozoru. Preturajući po jednoj ladici, ne bi li našao čist veš, on povika: "Šta je, Mejtera?" "Doktor! Kaže da je došao da leči tebe! Jesi li ranjen, Patera?" "Čekaj malo." Navukao je svoje najbolje, zapravo jedine preostale pantalone; onda je prišao prozoru i pri tom dvaput bolno nagazio na šljunak. Na stazici je čekala Mejtera Mermer; njeno lice, nagore okrenuto, caklilo se na vrelom suncu. Pored nje stajao je doktor Ždral, noseći u jedn je dnoj oj ruci otrcanu otrc anu,, smeđ sm eđuu leka le kars rsku ku torbu. torbu . "Neka svaki bog bude na vašoj strani jutros", doviknu im Svila učtivo. Ždral, u odgovor, mahnu slobodnom rukom. "Sfigdanom i hieragdanom, pamtiš? Tad sam u ovom delu grada! Danas je sfigdan. Puštaj me unutra!" "Čim se obučem", obeća Svila. Pođe ćopavo niz stepenice, oslanjajući se na Krvov štap sa glavom lavice. Činilo se da ga ruka i zglob na nozi bole više nego ikad; a on je sebi čvrsto objasnio da je to samo zato što je prestalo palijativno delovanje lekova koje mu je Ždral noćas ubrizgao i oni onihh jakih jak ih pića koja je j e neob ne obaz azri rivo vo kušao. kuš ao. Hramljući i bolno trzajući licem, on požuri u kuhinju. Raznovrsnu zbirku predmeta koje je ostavio na stolu sad brzo premesti u džepove čistih čistih pantalona; pantalona; jedino je, za trenutak, trenutak, oklevao kad je nadneo šaku nad Zumbulin blistavi igličar. "Patera?" Njegovo ćebe i sad je prekrivalo prozor prema dvorištu; odupirući se iskušenju da ga svuče, Svila pođe dalje, bolno nalete na jednu stolicu, otvori vrata i poče predstavljati njih dvoje jedno drugom. "Mejtera, ovo je j e do dokt ktor or Ždral Ž dral..." ..." Mejtera Mermer klimnu glavom nezadovoljno, a lekar reče: "Već smo se upoznali. Ja sam ubacivao šljunak kroz tvoj prozor - bio sam prilično prilično siguran da je tvoj tvoj,, jer sam te čuo kako hrčeš gore - a onda me m e je Mermera pronašla i predstavila mi se." Mejtera Mermer upita: "Jesi li ti poslao po njega, Patera? Sigurno je
nov u ovom kvartu." "Ja ne stanujem ovde", objasni Ždral. "Samo navratim u posetu, na nekoliko mesta, dvaput nedeljno. Svi ostali moji pacijenti su kasne spavalice" - on namignu Svili - "ali sam se nadao da će Svila biti budan." Svila je izgledao pokunjeno. "Bojim se da sam danas i ja bio dremljivac." "Žao mi je što sam te morao buditi, ali pomislio sam i da te povezem kad budemo gotovi - ne valja da mnogo hodaš sa takvim zglobom." Ždral jednim pokretom pokaza prema trpezariji, gde su bili sto i stolice. "Meni bi odgovaralo da ti sad sedneš. Možemo li mi da uđemo unutra?" Mejtera Mermer reče: "Mogu li ja da vas gledam, Patera? Kroz vrata...?" "Možeš", reče Svila. Verovatno će imati obilje mogućnosti da razgovara sa Ždralom nasamo, dok se budu vozili do žute kuće. "Svakako, Mejtera, ako želiš." "Nisam znala. Mejtera Ruža je rekla Mejteri Nani i meni za doručkom, ali se činilo da i sama ne zna mnogo o tome. Ti - ti si razgovarao sa njom nestrpljivo, rekla bih." "Jesam, veoma." Svila tužno klimnu glavom, povlačeći se u trpezariju. Krivica se nametala preko bola koji je stizao iz noge. Mejtera Ruža bila je gladna, van svake sumnje, a on ju je oterao. Bila je i radoznala; ali to je njena osobina, jača od njene volje. Svakako je imala dobre namere, ili je, bar, rekla sebi da ima dobre namere, i u to iskreno verovala. Kako nesebično ta žena služi ovom mantejonu već šezdeset godina! godina! A ipak, on ju je oterao sa svojih svojih vrata, jutros. Sručio se u najbližu od krutih, starih stolica, onda opet ustao i pomerio stolicu dva lakta u stranu, da bi Mejtera Mermer mogla sa ulaza da vidi njih obojicu. obojicu. "Ne smeta da stavim torbu na ovaj stočić ovde?" Ždral je zakoračio levo, udaljujući se od vrata. Tamo nije bilo nikakvog stočića, ali on je otvorio otvorio torbu, torbu, podigao jednu jed nu bezobličnu, bezobličnu, tamnu grudvu da je Svila Svila vidi vidi (ali tako da je Mejtera Mermer nije mogla videti) i ispustio je na pod; torbu je stavio na pod pored grudve. "E, sad, sad, Svilo Svilo.. Ruka R uka nam je prva na redu, rekao re kao bih ja." Svila podvrte rukav i ispruži ozleđenu ruku. ruku. One svetlucave makazice koje je noćas upamtio sada isekoše zavoj. "Ti verovatno misliš da je zglob gori problem, što na neki način svakako jeste. Ali ovde imaš odlične izglede za trovanje krvi, a to nije šala. Od zgloba nećeš umreti - osim ako smo baš najgori baksuzi." Ždral
osmotri rane pod nekim majušnim, ali brilijantnim svetlom, progunđa nešto sam za sebe i sagnu se da ih pomiriše. "Za sad je dobro, ali daću ti jed je d n u dozu doz u za ojač oj ačan anje je otp otporn ornost osti." i." Da ne bi mislio na ampulu, Svila reče: "Veoma mi je žao što sam jutr ju troo s prop pr opus ustitioo naše na še mol molititve. ve. K olik ol ikoo je sati, Mejt Me jter era? a?"" "Blizu je podne. Mejtera Ruža je rekla da moraš - je li to ptica, Patera?" Ždral uzviknu: "Ne cimaj se tako, ej!" "Pomislio sam na... na... na pticu koja je ovo učinila", reče Svila nejako. nejako. "Mogao si da odlomiš iglu. Kako bi ti se dopadalo da je posle tražim i vadim, a?" "Jeste ptica!" reče Mejtera Mermer, pokazujući prstom. "Sad je skočila nazad, onamo. U tvojoj tvojoj je kuhinji, Patera." Patera." "To gde pokazuješ pokazu ješ zapravo zaprav o je stepenišni bunar", reče joj Svila Svila.. "Čudi "Čudi me da je još jo š tu." tu." "Neka krupna, crna ptica, a ja bih rekla da joj je jedno krilo slomljeno. Nije ga baš vukla, ali ga nije ni držala kako treba, znaš šta hoću reći? Je li to ona ptica? Ona koju...?" "Samo ti sedi mirno", reče Ždral. Previjao je Svilinu ruku novim zavojem. "Nije čudo da nije odleteo", reče Svila. Mejtera Mermer ga pogleda upitno. "To je ona ptica koju sam nameravao da žrtvujem, Mejtera. Bila je samo pala u nesvest ili već nešto tako - imala je neki napad, nešto što se pticama dešava. Jutros samo joj otvorio kuhinjski prozor da bi mogla odleteti, ali izgleda da sam joj slomio krilo kad sam zalupao mojim štapom za pešačenje pešač enje po gornjoj gornjoj strani strani kuhinjskog kuhinjs kog ormana." Podigao je štap da ga Mejtera vidi. Štap ga je podsetio na Krva, a Krv ga je, opet, podsetio da će morati da objašnjava Mejteri Mermer kao i, osim ako bude imao izuzetno mnogo sreće, Mejteri Nani i Mejteri Ruži - tačno na koji način je zadobio ove povrede. "Ormana, Patera?" "Da. Tad je bila tamo gore." Razmišljajući kako će i šta objasniti sibilama, sibilama, on nastavi: nastavi: "Sigurno je bila uzletela na n a njega." njega." Ždral privuče jednu stoličicu za odmaranje nogu i sede na nju. "Sad diži tuniku. Dobro. Malo niže taj opasač." Mejtera Mermer stidljivo okrete glavu na drugu stranu. Svila upita: "Da li bi mi učinio jednu uslugu: ako uhvatim tu pticu, da joj namestiš krilo?" krilo?" "Ne znam mnogo konjske medicine, ali mogu pokušati. Nekoliko
puta sam pomogao Mošusu oko sokolova." Svila pročisti grlo, rešen da što manje laže, ali da ipak ne otkrije Mejteri Mermer kakve prirode je bila njegova poseta vili. "Vidiš, Mejtera, kad sam porazgovarao sa... prijateljem Mejtere Nane, znaš na koga mislim, pomislio sam da bi moglo biti mudro da odem Krvu u posetu. Pamtiš ko je Krv? Juče po podne pokazala si mu naše imanje." Mejtera Mermer klimnu glavom. "Naravno, Patera. Kako bih mogla da zaboravim?" "Posle si govorila, kad smo se našli pod senicom, da će naše zgrade biti srušene, ili možda ne srušene, nego mi prisiljeni da se iz njih iselimo. Zato sam smatrao da bi bilo mudro da sa novim vlasnikom popričam onako, od srca srcu. On stanuje izvan grada, pa sam se, na žalost, zadržao mnogo duže nego što sam očekivao." Ždral reče: "Nagni se malo više unazad." Rastrljavao je neki plavi rastvor rastvo r po Svilinim prsima prsim a i trbuhu trbuhu.. Mejtera Mermer klimnu glavom, ali neubeđeno. "To je bilo veoma lepo od tebe, Patera. Divno, zaista divno, mada ja nemam utisak da je on... " Svila se nagnu unazad koliko god je mogao, isturajući kukove napred. "Jeste, Mejtera. Daće mi - daće nama, trebalo bi da kažem - bar jo š m esec es ec dana da na ovde. Štaviše Štav iše,, mo mogu guće će j e da nika ni kada da neće ne ćem m o mo morat ratii da odemo." "O, Patera!" Mejtera Mermer se toliko zaboravila, da je pogledala pravo u njega. njega. Svila je žurno nastavio. "Ali hteo sam da objasnim sledeće. Jedan čovek koji radi za Krva drži, kao kućne ljubimce, nekoliko veoma velikih ptica. Zapravo, ja pretpostavljam da ih ima bar pet-šest, na osnovu onoga kako su on i Krv, u mom prisustvu, razgovarali o njima." Ždral klimnu glavom rasejano. "E, pa, jednu takvu pticu on je dao Krvu", nastavi Svila. "Bio je mrak, dabome, a ja sam joj prišao suviše blizu. Krv je veoma ljubazno predložio da doktor Ždral danas dođe da pogleda moje povrede." "O, Patera, kako je to divno od njega!" Oči Mejtere Mermer bile su tako reći blistave od divljenja prema Svilinoj diplomatskoj veštini; osetio je da crveni. crveni. "Sve je to deo mog posla", reče Ždral skromno, nabijajući opet čep u plavu bocu. bocu. Svila proguta i duboko udahnu, nadajući se da je ovo pravi trenutak. "Pre nego što odemo, doktore, moram nešto pomenuti. Maločas si rekao da ćeš pomoći toj povređenoj ptici ako ja mogu da je uhvatim. Bio si,
zapravo, veoma veo ma plemen ple menit it u vezi sa tim." tim." Ždral, ustajući, umorno klimnu. "Pardon. Da uzmem testeru." "Jutros", nastavi Svila, "jutros su me zvali da odnesem oproštaj bogova jednoj devojčici koja se zove Češlja." Mejtera Mermer se ukruti. "Ona je blizu smrti, ali ja verujem - ja se usuđujem da se nadam - da se može i oporaviti, ako joj se ukaže bar najosnovnija medicinska nega. Njeni roditelji su siromašni i imaju mnogo druge dece." "Ispruži nogu." Ždral opet sede na 'stolicu' za odmaranje nogu. Cirkularna testera zazuja. "Oni ti nikako ne mogu platiti", nastavljao je Svila uporno. "A ne mogu ni ja, osim molitvama. Ali, bez tvoje pomoći, Češlja može umreti. To njeni roditelji i očekuju, inače zašto bi njen otac pre dizastora dolazio ovamo i tražio mene. U ovoj gradskoj četvrti postoje samo dva lekara. Ni jedan ni drugi neće nikog da leče ako im se ne plati ceo iznos unapred. Obećao sam Češljinoj majci da ću učiniti sve što mogu da joj dovedem doktora, doktora, a ti si jedina jed ina stvarna nada koju imam." Ždral diže pogled. U očima mu je treperilo nešto, neka iskra kalkulisanja i dalekog nagađanja, što Svila nije uspevao da razume. "Bio si tamo jutros?" Svila klimnu glavom. "Zato sam tako pozno legao da spavam. Njen otac je došao u kenobu pre nego što sam se ja vratio sa mog razgovora sa Krvom, a kad je Mejtera Ruža videla da sam stigao, došla je i rekla mi. Pošao sam istog časa." Uspomena na zelene paradajze ubode ga kao osa. "Ili maltene istog časa", dovrši on kudikamo tiše. Mejtera Mermer reče: "Moraš je videti, doktore. Zaista moraš." Ždral nije obraćao pažnju na nju. Provlačio je prste kroz bradu. "I ti si njima tamo rekao da ćeš pokušati da nađeš lekara za tu... kako se zvaše?" U Svili procveta nada. "Jesam, rekao sam. Biću tvoj dužnik sve dok Pes ne okonča postojanje ovog svitka. Biće mi više nego drago da ti pokažem tačno gde ona stanuje. Kad pođemo, možemo usput da stanemo tamo." Mejtera Mermer jeknu: "Patera! Onolike stepenice!" Ždral se opet nagnu nad gipsani omotač Svilinog zglavka; testera zaječa i jedna polovina omotača otpade. "Nećeš se ti pentrati uz mnogo stepenika, ako se ja o tome pitam. Ne sa ovim zglavkom. Ovde je, evo, Mermera, koja mi može pokazati..." "Oh, da!" Mejtera Mermer je cupkala od nestrpljenja. "Moram je videti. vid eti. Ona je jedna jed na od mojih. mojih.""
"Ili mi možeš dati samo adresu", dovrši Ždral. "Moji nosači će znati gde je to. Pogledaću nju, pa ću se vratiti ovamo, po tebe." On skide ostatak gipsa. "Je l' ovo mnogo mnog o bolelo?" bolelo?" "Ni približno onoliko kao briga za Češlju", reče mu Svila. "Ali ti si ovo drugo rešio, ili si bar najgori vid te brige otklonio. Nikada neću biti u mogućnosti da ti dovoljno zahvalim." "Nisu meni potrebna tvoja zahvaljivanja", reče Ždral. Ustade i otrese čestice gipsa sa nogavica pantalona. "Ono što ja hoću, to je da postupiš po mojim uputstvima. Pazi dobro: daću ti lekovitu ovojnicu. Veoma je skupa, a može se koristiti više puta, zato, da mi je vratiš čim tvoj zglavak zgla vak ozdravi. I da je koristiš tačno kao što ja kažem." Svila klimnu glavom. "Hoću, obećavam." "Što se tiče tebe, tebe, Mermero", Me rmero", Ždral se okrete da je pogleda, "možeš se voziti sa mnom. Zašto ne, bar da uštediš pešačenje. Želim da saopštiš roditeljima te devojčice da ja to ne radim iz neke dobrote mog srca, niti ću raditi, jer ne želim da mi dodijavaju prosjaci noć i dan. Ovo je iz dobre volje prem a Svili Svili - Pateri Svili, Svili, tako ga zovete? I ovo je samo sad, sad, ovaj jedan put, i nikada više." Mejtera Mermer M ermer pokorno klimnu glavom. glavom. Sitni doktor ode opet do svoje torbe i izvadi nešto što je izgledalo kao široka traka žute, žute, tanke tan ke kozje kože. kože. "Jesi "Jesi li ikad video ovo?" ovo?" Svila odmahnu glavom. "To treba treskati." Ždral šutnu tu ovojnicu, koja udari u zid na drugoj strani trpezarije i odbi se od njega. "Samo je baciš nekoliko puta, ili njome mlatiš po nečemu ravnom i glatkom, kao što je ova stoličica." Uze zgužvanu ovojnicu i poče njome žonglirati. "Kad to uradiš, ona se zagreje. Treskao T reskao si je, pa se probudila. Pratiš Pra tiš me? Evo, pip pipni." ni." Svila pipnu. Ovojnica je bila maltene suviše vruća da bi se mogla dodirivati; osim toga, činilo se da pecka na neki iskričav način. "Od te vreline tvom zglavku će biti bolje, a zahvaljujući zvučnim talasima - koje ti ne čuješ, ali oni su tu - tok zaceljivanja ići će brže. I jo š više: više : ov ovoj ojni nica ca će oseća ose ćati ti prel pr elom om u tvom tv om m edij ed ijal alno nom m male ma leol olus usuu i stezaće se taman toliko da spreči pomicanje slomljenog mesta." Ždral zastade, oklevajući. "Ovakve ovojnice više se ne mogu nabavljati, a ja imam ovu jednu. Obično to ne kažem ljudima." "Dobro ću je čuvati", obeća obeć a Svila, Svila, "i vratiću je čim kažeš." Mejtera Mej tera Merm Me rmer er zapita zapita:: "Zar ne bi trebalo da krenemo?" "Još minut. Omotaj to oko zglavka Patera. Prilično čvrsto pritegni. Nema potrebe da vezuješ, niti ma šta slično - držaće se ona sama, dokle god oseća slomljenu kost."
Omotnica se tako reći sama stegla oko Sviline noge. Vrelina je bila žestoka, ali prijatna. Bol u njegovom zglavku postepeno nestade. "Kad prestane da radi, ti ćeš to znati. Onda je skini i bacaj o zid kao što sam ti pokazao, ili mlati njome po podu." Lekar povuče bradu. "Da vidimo. Danas je sfigdan. Ja se vraćam u hieragdan, pa ćemo videti. Svejedno, trebalo bi da hodaš manje-više normalno već kroz nedelju dana. Ako je ne uzmem u hieragdan, uzeću je tada. Ali sve do tada što više izbegavaj opterećivanje tog zgloba, jasno? Nabavi štaku ako ti treba. Trčanje, skakanje - nipošto. Jesi li čuo?" Svila klimnu glavom. "Jesam, dabome. Ali ti si Krvu rekao, pet..." "Naprosto, prelom nije tako težak kao što mi se učinilo, to je sve. Jednostavan promašaj u dijagnozi. Vaš glavni augur... kako ga zovu, Prvi govornik? Jesi primetio da kad se on razboli, ne pozovu mene? Vidiš, to je zato. Ja ponekad pogrešim. On, čovek, ima doktore koji nikad ne greše. Pitaj ih, videćeš." Mejtera M ermer upita: upita: "Kakav je osećaj, osećaj, Patera?" Patera?" "Divan! U iskušenju sam da kažem da mi zglob uopšte nije povređen, ali ovo je još bolje. Kao da su mi dali novi zglob, mnogo bolji od onog koji sam slomio." "Mogao bih ja tebi dati desetine stvari od kojih bi se osećao još bolje", reče mu Ždral, "počinjući sa injekcijom čistog, ili jednim ušmrkom rđe. Ali od ove ovojnice stvarno će ti biti bolje, a to je daleko teže postići. Nego, gde ti je ta ptica? Ako treba da je kao lečim, onda hajde sad, pre nego što pođemo. Koja je to vrsta ptice?" "Noćni vran, a zovu ga i leganj", reče Svila. "Je l' govori?" Svila klimnu glavom. "Onda ga možda mogu i ja uhvatiti. Mejtera, hoćeš li, molim te, reći mojim nosačima da dođu s ove strane, u Sunčanu? Oni su sad u Srebrnoj. I reci im da ćeš se i ti voziti sa mnom i da ćemo poći kroz minut-dva." Mejtera Mermer ode sitnim, sporim trkom. Lekar pripreti Svili prstom. "Sedi ti i odmaraj se, mladi čoveče. Ja ću uhvatiti vrana." Ode u stepenišni prostor, i još dalje. Uskoro je Svila začuo njegov glas iz kuhinje, ali nerazgovetno. Povika za njim: "Rekao si Krvu da će mi toliko dugo trebati, da bi mi dao što više vremena, zar ne? Hvala ti, doktore." Odgovora nije bilo. Omotač je ostajao vreo i čudnovato prijatan. Svila poče da mrmori popodnevnu molitvu Sfiksi Hrabroj. Jedna
debela, plava muva-zunzara projuri, bučno zujeći, kroz vrata, potraži hranu i bupnu u staklo bližeg od dva prozora. Iz kuhinje ga pozva Ždral. Ždral. "Svilo, "Svilo, da li bi došao doš ao ovamo ova mo na minut?" "Važi." Svila ustade i ode maltene normalnim hodom do vrata kuhinje; desna noga bila mu je bosa, a ovojnica oko skočnog zgloba teška. "Sakrio se tamo gore", reče Ždral, pokazujući ka vrhu ormana. "Uspeo sam da popričam malo s njim, ali neće da siđe da mu pogledam to krilo ako mu ti prvo ne obećaš da neće više da strada." "Stvarno?" upita Svila. Noćni vran zakrešta sa vrha ormana, a Ždral klimnu glavom i namignu. "Ako je tako, obećavam. Neka mi Veliki Pes presudi ako učinim ovom vranu išta nažao ili dopustim da mu iko drugi učini nešto nažao." "Nee seče?" graknu ptican. "Nee štap?" "Tako je", objavi Svila. "Neću te prineti na žrtvu i neću ti nikakvo drugo zlo učiniti." učiniti." "Tvoj bi-mac?" "Da, bićeš moj kućni ljubimac, sve dok ti krilo ne ozdravi dovoljno da možeš odleteti. Tad ćeš biti slobodan." "Ne ka-vez?" Ždral ćušnu Svilu da bi mu privukao pažnju i odmahnu glavom. "Tako je. Nema kaveza." Svila uze kavez sa stola i diže ga iznad glave, dovoljno visoko da ga ptica vidi. "Pazi sad ovo." Obema rukama tresnu kavez o pod, i vitke grančice se polomiše. On zdravom nogom nagazi na kavez, pokupi ostatke i baci ih u sanduk za potpalu. Ždral odmahnu glavom. "Nešto mi govori da ćeš zažaliti zbog ovoga. ovoga. Sigurno će nastajati nastajati nezgodne nezgo dne situacije, situacije, s vremena vrem ena na vreme." vreme." Mlatarajući zdravim krilom, crni ptican se baci sa vrha ormana na kuhinjski sto. "Dobar ptican!" ptican!" reče reč e mu Ždral. Sede na kuhinjsku kuhinjsk u stolicu. stolicu. "Sad ću te uzeti u ruke, a ti miruj malo. Nastojaću da te ne boli više nego što neizbežno mora." "Bio sam i ja zarobljenik neko vreme, prošle noći", reče Svila, govoreći više od upola samome sebi. "Iako nisam bio, baš, u kavezu, nije mi se dopalo." Ždral spretno uhvati pticana, koji se nimalo nije opirao. Ruke su mu bile nežne, ali čvrste. "Da li bi mi doneo torbu?" Svila klimnu glavom i vrati se u trpezariju. Prvo zatvori vrata prema bašti, a onda podiže sa poda onu tamnu grudvu koju mu je Ždral
pokazao. pokazao. Kao što je i pretpostavio, pretpostavio, bila je to njegova druga po kvalitetu mantija. U njenom džepu i sad se nalazila pernica i u njoj pisaljke. Mantija je bila omotana oko njegove cipele, one bez koje je dosad bio. On obuče mantiju, zatim, iako nije imao čarapu za desno stopalo, obu i tu desnu cipelu. Onda zatvori smeđu medicinsku torbu i odnese je u kuhinju. Ptica je kreštala i lepršala dok joj je Ždral istezao povređeno krilo. "Iščašeno", reče on. "Kao kad bi ti iščašio lakat; potpuno ista stvar. Ćušnuo sam ga nazad u zglob, ali hoću i da vežem udlagu, da ne iskoči opet pre nego što se zaleči. Dotle je bolje da on ostane u zgradi, da ga ne ćapi neka mačka." "To znači da mora svojom voljom da ostane unutra", reče Svila. "U nutra", ponovi ptican. "Tvoj kavez je polomljen", nastavi Svila, oštrim tonom, "a ja ni slučajno ne nameravam da se kuvam ovde sa zatvorenim prozorima, samo da ti ne bi išao napolje." "Ne napolje", napolje", reče ptica. Ždral je preturao po torbi. torbi. "Nadam se da ne." Svila svuče ćebe sa prozora ka bašti, širom ga otvori, otv ori, a ćebe opet uredno presavi. presavi. "U koje vreme vrem e bi trebalo da se sretneš sa Krvom u žutoj žutoj kući?" kući?" "Tačno u jedan." Svila odnese ćebe u trpezariju; vraćajući se, dodade: dodade: "Verovatno ću zakasniti, zakasniti, ali mislim da će on samo gunđati gunđati zbog toga, ništa gore." "To je pravi duh. Koliko ja njega poznajem, zakasniće i on. Voli on da svi budu već pri ruci u trenutku kad on stiže. A to ne verujem da će biti pre dva." Prilazeći prozoru ka ulici Srebrnoj, Svila skide sa njega kuhinjsku krpu i kuhinjski peškir, pa ga isto tako širom otvori. Taj prozor bio je rešetkama zaštićen od lopova i njemu pade na um da je on, bukvalno, u kavezu, ovde, u ovoj drevnoj kućici sa četiri sobe, koju je, svojom voljom, naučio da naziva svojim domom. Odgurnu tu misao od sebe. Ako je Ždralova nosiljka ranije bila u Srebrnoj, sad sigurno više nije bila tu; Mejtera Mermer je, nesumnjivo, obavila svoj zadatak i sad ih čeka u Sunčanoj. "Ovo bi trebalo da posluži." Ždral je prevrtao u prstima komadić neke plave sintetičke materije. "Bićeš spreman za polazak kad se ja vratim?" Svila klimnu glavom, a onda opipa vilicu. "Moraću se obrijati. Dok se ti vratiš, biću spreman." "Dobro. Ja ću doći prilično kasno, a devojke postanu zlovoljne ako
ne mogu da izlaze u kupovinu." Ždral prilepi malu udlagu još jednim, poslednjim komadom gotovo nevidljive adhezivne trake. "Ovo će da otpadne samo od sebe, kroz nekoliko dana. Tad ga pusti da leti ako hoće. Ako je on sličan onim sokolovima, ustanovićeš da prilično dobro ume da oceni za šta je sposoban, a za šta nije." nije." "Ne leti", saopšti ptican. "Sad sigurno nećeš. Ja da sam na tvom mestu, ne bih više ni pokretao to krilo danas." danas." Svilin um je bio negde drugde. "To je demonska posednutost, a? U žutoj kući?" Ždral se okrete da ga pogleda. "Ne znam. Šta god da je, nadam se da ćeš imati više uspeha us peha nego n ego ja." "A šta se tamo dešavalo? Moj vozač i ja smo noćas čuli vrisak iz žute kuće, ali nismo ulazili." Maleni doktor prisloni prst duž celog nosa. "Devojka može vrisnuti iz hiljadu i jednog jedn og razloga razloga,, a naročito jedna jed na od tih devojaka. devojaka. Mogla M ogla je to biti mrlja na njenoj omiljenoj haljini, ili ružan san, ili pauk." Majušna igla bola sada se probi kroz zaštitno dejstvo ovojnice; Svila otvori niski orman, kojim je bio ispunjen čitav severni, oštri ugao kuhinje, i izvuče stoličicu na kojoj je Patera Štuka sedeo za vreme obroka. "Ne verujem da bi me Krv zvao da isterujem demone iz snova njegovih žena." Ždral zaklopi, sa oštrim zvukom, lekarsku torbu. "Svilo, kad ljudi kao što si ti kažu da je neka žena 'posednuta', u njenoj svesti zapravo boravi samo ona sama, i niko više. Pa i sama svest je najobičnija apstrakcija apstrakcija - u sušti suštini, ni, jedna jed na naša zgodna izmišljotina. izmišljotina. Kad kažem da je čovek u nesvesti, to samo znači da su izvesni mentalni procesi obustavljeni. Kad kažem da je došao svesti, to znači da su se nastavili. Ne može niko jednu apstrakciju da 'posedne' kao da je to okupirani grad." "Ali sam si rekao, pre neku sekundu, da u svesti te žene 'boravi' ona sama." Ždral poslednji put p ut pogleda povređenu povređ enu pticu i ustade. "Izgleda da vas tamo ipak uče nečemu, osim onolikom grdnom trućanju." Svila klimnu glavom. "Logici." "Jeste, to je logika." Ždral se osmehnuo i Svila uvide, na sopstveno iznenađenje, da mu je ovaj čovek prijatan. "Dobro, ako stvarno treba da pogledam tu tvoju bolesnu malu, bolje da kibam odmah. A šta je kao njoj? Groznica?" "Meni se činilo da joj je koža hladna, ali ti bolje poznaješ bolesti
nego ja." "Pa valjda." Ždral podiže torbu. "Da vidim vidimoo - kroz onu prednju sobu, sobu, pa u Sunčanu, a? Možda ćemo još popričati dok nas budu nosili kod Orhi." "Baci pogled na zadnju stranu njenog vrata", reče Svila. Ždral zastade na vratima, uputi mu jedan upitan pogled, pa pohita napolje. Mrmljajući Mrmlja jući tiho molitvu m olitvu za Češlju, Svila pođe u trpezariju trpezar iju i zatvori, zatvori, a zatim i zamandali vrata koja je doktor, izlazeći, ostavio širom otvorena. Prolazeći pored jednog prozora, ugleda Ždralovu nosiljku. Mejtera Mermer sedela je zavaljena u sedište, pored bradatog doktora. Njeno napeto metalno lice kao da je pokušavalo da se probije napred, napred, u daljinu daljinu - kao da će snaga njegove volje, sama, nagnati nosiljku da krene. Pred Svilinim očima nosači pođoše lakim trkom i zamakoše za ivicu prozorskog rama. Pokušao je da se priseti da li postoji neko pravilo koje bi zabranjivalo da se sibila vozi u nosiljci koja pripada muškarcu; Svilin je utisak bio da takva zabrana postoji, ali nije uspevao da se seti nikakve određene formulacije. Sa praktične tačke gledanja, nije video da tu ima ikakvih problema, ako su zavesice na prozorima nosiljke navučene. Štap sa glavom lavice ležao je pored stolice na kojoj je on sedeo dok ga je Ždral pregledao. Svila ga podiže i rasejano mahnu njime dva-tri puta. Dokle god ovojnica dejstvuje, ovaj štap mu neće biti potreban, ili bar neće biti m nogo potreban. potreban. On zaključi da je ipak bolje da ga ima pri ruci; mogao bi biti od neke koristi, naročito kad omotnici bude potrebna obnova snage. Nasloni ga na vrata ka Sunčanoj, da ga ne bi mogao zaboraviti kad on i Ždral budu polazili ka žutoj kući. Nekoliko opitnih koraka ga uveri, još jednom, da sa Ždralovom ovojnicom može da hoda maltene normalno. Činilo se da sad nema dobrih razloga da ne ponese lavor tople vode uz stepenište, gde bi se mogao moga o obrijati na svoj svoj uobičajeni uob ičajeni način. način. On opet uđe u kuhinju. kuhinju. Vran je i sad bio na stolu. Nagnuo je glavu i pogledao ga jednim okom upitno. "Bi-mac gla-dan", reče. reče. "I ja sam. Ali neću n eću ponovo p onovo jesti dok ne prođe podne." "Podne sad." "Heh, "Heh, pa valjda jeste." Svila podiže kružnu gvozden gv ozdenuu ploču sa rupe u kojoj je, na površini peći, ležala, i zaviri unutra. Najzad se i njemu desilo da u peći vidi nekoliko neugašenih komada žara. On poče blago duvati u njih i posipati ih odozgo komadićima skrcanog kaveza, pomišljajući da je ovaj vran očigledno bistriji nego što je njemu u prvi
mah izgledalo. "Vran gla-dan." Sad je kroz grančice proplamsavala vatrica. Svila je u sebi raspravljao da li je tu potrebno pravo ogrevno drvo i zaključio da nije. "Voliš li ti sir?" "Voli sir." Svila nađe lavor i stavi ga pod otvor pumpe za vodu. "Al tvrd je, da ti kažem. Ako očekuješ fin, mekan sir, bićeš razočaran." "Voli sir!" "Dobro, neka ti bude." Mnogobrojni energični zamasi polugom pumpe bili su potrebni da bi voda potekla, pa i tad tek curkom; ali Svila napuni lavor do pola, a onda, naknadno se setivši, napuni opet i šolju ostavljenu za noćnog vrana. "Sir sad?" raspitivao se vran. "Ri-ba gla-va?" "Riblje glave nemam, nijednu." Izvadio je sir, koji se poglavito sastojao od kore, i ostavio ga pored šolje. "Nego, pripazi ti na pacove, dok ja nisam tu. Vole i oni sir." "Voli pacov." Noćni vran klepnu kljunom, probno, jedanput, kljucnu sir. "U tom slučaju, nećeš biti usamljen." Voda u lavoru se jedva smlačila, a grančice ispod nje već su dogorevale. Svila uze lavor i ponese ga prema stepeništu. "Pacov gde?" Zaustavio se i pogledao nazad, ka vranu. "Misliš, ti voliš njih da jede je deš? š?"" "Da, da!" "Aha. Tako. Mogao bi ti čak i da ubiješ pacova, pretpostavljam, ako nije suviše veliki. Kako se zoveš?" "Nema ime." Pažnja noćnog vrana opet se usmeri na sir. "Trebalo je da to bude moj ručak, znaš. Sad ću morati da nađem ručak na nekom drugom mestu, ili da idem gladan." "Ti Svila?" "Jest, tako se zovem. Verovatno si čuo da me doktor Ždral tako zove. Nego, daj, treba nam neko ime za tebe." Razmotrio je ovo pitanje. "Mislim da ću te zvati Oreb - u Spisima se pojavljuje jedan gavran sa tim imenom, imeno m, a ti si kao nekakav nekaka v gavran. Kako Ka ko ti se sviđa ime?" ime?" "Oreb." "Dabome "Dabome.. Mošus je jednu svoju svoju pticu nazvao po bogu, što je veoma rđav postupak, ali ne verujem da je rđavo ako uzmemo ime iz Spisa pod uslovom da nije božansko, a naročito ime koje i u Spisima pripada ptici.
Dakle, Oreb." Na spratu je, kod stočića za umivanje, trljao brijač o dugačku, tvrdu kožnu traku, tamo i amo, više puta, da bi ga naoštrio. Bejaše to veliki brijač sa koštanom drškom, onaj koji je u majčinom niskom ormariću ležao toliko godina i čekao da Svila dovoljno odraste da se počne brijati. On sada nasapuna lice i sastruga crvenkasto-plavu bradu. Dok je čistio čistio sečivo sečivo,, palo mu je na um (to isto isto mu je padalo na um redovno, redovno, ber be r jed je d no nom m nede ne deljljno no)) da j e taj b rija ri jačč go goto tovo vo sigurn sig urnoo prip pr ipad adao ao njeg nj egov ovom om ocu. Kao i toliko puta ranije, donese ga do prozora da potraži na njemu neki trag vlasništva. Ali nigde se nije moglo videti ni ime vlasnika, niti ikakvi inicijali, pa čak ni oznaka proizvođača. Mejtera Ruža i Mejtera Nana su, kao što je bio njihov običaj po ovakvom vremenu, uživale u ručku, sedeći za stočićem koji su iznele iz kenobe i postavile u senku smokvinog drveta. Svila je obrisao lice, prosuo vodu koja mu je poslužila za brijanje, a onda im se pridružio u bašti. Mejtera Ruža ponudi mu jednim pokretom stolicu koja bi normalno bila za Mejteru Mermer. "Zar nam se nećeš pridružiti, Patera? Ovde imamo više nego dovoljno hrane za troje. troje."" Zabolelo ga je to, baš kao što je, van svake sumnje, i bila njena namera. "Neću", reče Svila, "ali trebalo bi da popričam sa tobom na trenutak." "I ja sa tobom, Patera, i ja sa tobom." Mejtera Ruža poče svoje složene pripreme priprem e za ustajanje od stola stola.. On hitro sede za sto. sto. "O čemu je reč, reč, Mejtera?" "Želela sam se da ti o tome ispričam sinoć, Patera, ali nisi bio tu." Pokraj samog Svilinog lakta bila je pletena korpa, prekrivena platnenom salvetom. Odatle se širio miomiris kao iz samog Glavnog procesora. Očito je Mejtera Mermer jutros pekla testo i ostavila ishode svog truda u pećnici u kenobi, sa uputstvima da ih Mejtera Nana izvadi čim ona i Ždral odu. Svila proguta pljuvačku, promrmlja "Da", i pusti da razgovor razgov or o toj toj temi ostane na toj toj jednoj reči. reči. "A jutros mi je sasvim otišlo s pameti. Ni o čemu nisam mogla da mislim osim o tom groznom čoveku, ocu te devojčice. Poslaću ti Roga po podne na disciplinski razgovor, Patera. Ja sam ga već kaznila, u to možeš biti siguran. Sada ti on sam mora priznati svoju krivicu, to mu je završni deo kazne." Mejtera Ruža je zastala, da bi završne reči ostavile što jači utisak; glavu je nagnula na jednu stranu, kao maločas vran, i zagledala se u Svilu svojim jedinim zdravim okom. "Ali ako ti odlučiš da ga dopunski kazniš, ja neću imati primedaba. To bi moglo delovati
zdravo." "Šta je uradio?" Sintetički deo usta Mejtere Ruže sada se povio oštro nadole - znak gađenja. Svila se, kao i u nekoliko ranijih prilika, zapita da li ja starica, bolestima sva prorešetana, koja je nekad bila Mejtera Ruža, uopšte još pri svesti. "Ismejavao je tebe, Patera, oponašao je tvoj glas i pokrete, i pričao gluposti." gluposti." "Je li to sve?" Mejtera Ruža šmrknu i izvadi jednu svežu kiflu iz korpe. "Ja bih rekla da je to više nego dovoljn dovoljno." o." Mejtera Nana poče: "Ako sam Patera..." "Još pre nego što se Patera rodio, ja sam se trudila da usađujem mladima pristojno poštovanje prema svetom pozivu augura, pozivu koji je j e - kao ka o i naš sibilski sibi lski - osno os nova vala la liličn čnoo Sveta Sve ta Scila. Taj trud tr ud nast na stav avljljam am sve do dana današnjeg. Pokušavam, kao što sam oduvek pokušavala, da naučim svakog studenta, meni poverenog, da poštuje mantiju, bez obzira na to kakav pojedinac, muškarac ili žena, tu mantiju nosi." "To je pouka svima nama." Svila uzdahnu. "Vrlo dobro, razgovaraću s njim čim budem mogao. Ali kroz nekoliko minuta odlazim. Moguće je j e da ću se vrati vr atiti ti tek te k kasn ka snoo uv uveč eče. e. To sam hteo ht eo da vam va m kaže ka žem, m, da kažem naročito Mejteri Nani." Nani." Digla je pogled. U njenim smeđim očima, koje su se topile, videlo se pitnje. "Biću zauzet, ali ne mogu znati koliko dugo. Pamtiš Njorku, Mejtera. Mora biti da ga pamtiš. Bio je tvoj đak. Znam da si juče govorila Mejteri Mejteri Mermer Mer mer o njemu. njemu."" "Oh, Patera, pamtim, dakako." Malo, ne baš sasvim neprivlačno lice Mejtere Nane Nan e bilo je ozaren ozareno. o. Mejtera Ruža Ru ža šmrknu, šmrknu, a Mejtera Mejter a Nana Na na smesta obori obori pogled. pogled. "Razgovarao sam s njim noćas, Mejtera, u vrlo kasno doba." "Da, Patera?" Svila klimnu glavom. "Ali zaboravljam nešto drugo što treba da ti kažem. Imao sam susret sa njim i ranije te večeri, i ispovedio sam ga. On pokušava, i to po mom uverenju sasvim iskreno, da iziđe na bolji put u životu." životu." Mejtera Nana opet diže ka njemu pogled, sav zračan od pohvale. "To je j e zais za ista ta div divno, no, Patera Pa tera!" !" "Jeste, jeste divno; ali je znatno više ishod tvog truda, i truda Patere Štuke, nego mog. Ono što sam hteo reći, Mejtera, jeste sledeće: kad sam poslednji put razgovarao s njim, on je nagovestio da bi mogao danas
doći ovde. Ako dođe, siguran sam da će želeti da iskaže svoje poštovanje tebi." tebi." Čekao je da ona to potvrdi. Međutim, ona nije rekla ništa. Samo je sedela, sedela, sa rukama rukam a preklopljenim u krilu, oborenog oboren og pogleda. "Molim te, reci mu da veoma želim da ga vidim. Zamoli ga da me čeka, ako može. Ne verujem da će on doći pre večere. Ako se ja do tad jo š ne vratim vra tim,, reci mu da ću gleda gle dati ti da do dođe đem m što pre mog mogu." u." Razmazujući bogati žuti maslac po još jednoj zlatnoj kifli, Mejtera Ruža Ru ža reče: reče: "Prošle večeri ti si već bio otišao u vreme kad je Rog Ro g završio posao koji radi za svog oca. Reći ću i Rogu da te čeka." "Siguran sam da hoćeš, Mejtera. Hvala vam obema." Svila ustade, osloni preveliku težinu na povređeni zglob i bolno trznu licem. Za formalni egzorcizam, biće mu potrebni Hrazmološki spisi iz mantejona, zatim slike bogova, naročito Pesa i Scile. I Sfikse, pokroviteljke ovog dana. Ova misao ga podseti na to da nije dovršio molitve: a to baš nije pravi način da se stekne nečija naklonost. Poneće onaj triptih koji mu je majka dala; sa triptihom bi mogle poći i majčine molitve. Stupao je opet uz stepenice, sada svesniji svog skočnog zgloba nego što je bio ijednog trenutka od kad mu je Ždral namestio ovojnicu. Razmišljao je: njega su obučavali samo za borbu protiv nepostojećih đavola. Sećao se koliko se zaprepastio kad je shvatio da Patera Štuka bukvalno veruje u postojanje demona i kad je Štuka čak progovorio, sa robusnim ponosom, o svojim ličnim pokušajima da osujeti njihove namere. Pre nego što je stigao do vrha stepeništa, zažalio je što je ostavio Krvov štap u trpezariji. Sede na krevet i odmota ovojnicu; bila je primetno hladna na dodir. Fljusnu je o zid nekoliko puta, najjače što je mogao, a onda je opet namota. Onda izu cipelu i obu čistu čarapu i na to stopalo. Krv će ga čekati u žutoj kući u Ulici lampiona. Sa Krvom bi mogao doći Mošus, ili neko jednako gadan. Svila sklopi triptih, položi ga u kutiju od tikovog drveta, iznutra obloženu tkaninom bež boje, priteže kaiševe kroz šnale, i izvuče iz kutije dršku na rasklapanje. Ovo je potrebno, kao i Spisi, koje će morati da uzme pre polaska; Pesov gamadion već mu visi o vratu, a brojanice su mu u džepu. Moglo bi biti predostrožno da ponese i sveto kandilo, ulje i još ponešto. Razmislio je o tome, odbacio pet ili šest mogućnosti, a onda uzeo, ispod ćupa za vodu, ključ.
Noseći mladog orla na levoj ruci, zaštićenoj debelom navlakom od štavljene kože, Mošus je stajao na neujednačeno belom pločniku pored Scilinog vodoskoka i osvrtao se, jednako uspravan i glave jednako ponosito dignute kao ma koji gardista. Iz duboke senke trena sa stubovima ispred ulaza u vilu, oni ga gledaju: Krv, Savetnik Lemur i njegov rođak Savetnik Loris, Komesar Simuliid, i još nekoliko drugih ljudi. Mošus, u mislima, zatrese posudu sa kockama. Ovaj orao već je priviknut da stoji na ruci i da prilazi mamcu. Upoznao je njegov, Mošusov, glas, i naučio da ga povezuje sa hranom. Kad mu bude skinuta skinuta kapuljača sa glave glave,, videće vodoskok, tekuću te kuću vodu u pokrajini u kojoj je bilo kakva voda sada retkost. Došlo je vreme da ovaj orao nauči da leti - ali Mošus ga tome ne može učiti. Orao će se vratiti do drvene ploče na kojoj če ga čekati nasečeno meso. Ili se neće vratiti. vratiti. Čas je došao da se kockice hitnu. Kroz pljuskanje vodoskoka, Krvov glas, jedva čujan, dopre do njega. "Ne požuruj ga." To je neko pitao šta Mošus čeka. On uzdahnu, znajući da ne može jo š du dugo go da odlaže. odla že. D a od odug ugov ovla lači či ove trenut tre nutke ke,, u ko kojijim m a je ptica, ptic a, ko koju ju možda više nikada neće videti, još njegova. njegova. Nebo je prazno, ili bar tako izgleda. Nebeske zemlje su nevidljive iza beskonačnog trakastog bleska sunca. Nevidljivi i Letači, ako ih ima. S one strane zida, iznad krošnji, daleke njive polako se povijaju ka visini, penju kroz vazduh i tako, postupno, nestaju u plavetnilu. Jezero Limna, komadić ogledala umetnut u svitak, svetlucav: đinđuva jeftino uramljena. Vreme je da hitn hitne. e. Kao da je znao šta će se dogoditi, mladi orao se počeo vrpoljiti. Možus klimnu glavom, sam za sebe. "Vrati se meni", prošaputa on. "Vrati se meni." Onda, kao pod kontrolom nekog drugog (nekog boga koji voli da se meša, ili pod kontrolom Krvove lude kćeri), njegova desna ruka pođe nagore. Nekom svojom, zasebnom voljom pokretana, ona dohvati kapuljaču ukrašenu uk rašenu skerletnim perjem i strže je ptici sa glave. glave. Mladi orao podiže krila kao da će poleteti, ali ih onda opet sklopi. Možda je trebalo imati masku na glavi, sada. Ako ga orao napadne, kljunom u lice, napraviće mu doživotni ožiljak, ili će ga čak i ubiti. Međutim, ponos mu nije dozvolio da iziđe sa maskom. "Aj, sokole!" Uzmahnuo je rukom, istovremeno je izokrećući, da bi ptica počela da pada napred. U jednom deliću sekunde pomislio je da orao uopšte neće pol poleteti eteti..
Udar Uda r krila naprosto ga je bacio unazad. unazad. Orao je leteo sporo i trapavo, trapavo, vrhovima krilnih pera bukvalno dodirujući bujnu travu pri svakom zamahu nadole. Do zida, pa zaokret na levo, pored kapije, i opet levo, duž travnate staze. Mošus pomisli da mu se orao vraća. Pravo u portal vile; tamo se posmatrači razbežaše kud koji, kao prepelice. Sad ako skrene oko zgrade, pa ako se zaleti u zverinjak za mačke, misleći da je to 'štala' 'štala' za ptice... ptice... Hvatao je visinu, sad već jednaku visini zida, pa opet skrenuo levo. Pa opet levo, i evo ga, prolazi iznad njegove glave, krila su mu daleka tutnjava. Hvata još veću visinu, i još mnogo veću, kruži i penje se, koristi uzlazne struje sa ovog travnjaka, koji je više nego vreo, i sa krovova koji su maltene usijani. I još više uzleće mladi orao, i još više, crn naspram drečavog svetla, i najzad se, kao njive i polja, gubi u ogromnosti neba. I kad su svi drugi otišli, Mošus je ostao. Sakama je zaklanjao oči od nemilosrdnog sunca sunca.. Mnogo M nogo kasnije, Zec mu je doneo dvogled, dvogled, i Mošus je j e osma os matra trao, o, i osma os matra trao, o, i nije n ije vide vi deoo ništa. ništa .
10. MAČKA SA CRVENO USIJANIM REPOM
Lišena tajni noći, Ulica Lampiona opet je bila dobro poznata i bezbedna. Svila je njome često prolazio pešice. Sada je prepoznao mnoge prodavnice, pa i široka, sveže obojena vrata žute kuće. Krupna žena, koja je otvorila vrata odazivajući se Ždralovom kucanju, pokaza da je silno iznenađena. "Zar tako rano, Patera. Ja tek što sam se probudila." Kao da želi da to i dokaže, odmah je zevnula i zev samo ovlaš zaklonila rukom. Jednako je zevnuo i njen ružičasti penjoar, vibrantno vreo; napupele obline tela, između razmaknutih usana penjoara, izgledale su mrtvački blede. Pokraj nje je ka ulici potekao vazduh žute kuće, topao, natovaren stotinom bajatih parfema i sirćetnim, neprijatnim mirisom prosutog vina. "Trebalo je da se ovde sastanem sa Krvom u jedan sat", reče joj Svila. "Koliko je sad?" Ždral kliznu mimo njih dvoje i uđe u recepciju. Žena nije obratila nimalo pažnje na Ždrala. "Krv uvek kasni", reče ona neodređeno. neodređeno. Povede Svilu Svilu kroz jedan jed an niski niski svod svod pregrađen zavesom od drvenih perli koje su zazveckale. Uđoše u malu kancelariju. Jedna vrata i jedan prozor bejahu otvoreni ka onom dvorištu koje je prošle noći zamišljao; ipak, činilo se da je u kancelariji veća jara nego na ulici, napolju. "Dolazili su nama isterivači đavola i ranije." Krupna žena sede u jed je d inu in u stolic sto licuu ud udob obno nogg izgled izg leda, a, osta os tavl vlja jaju jući ći Svili drugu, dru gu, napr na prav avljljen enuu od lakiranog drveta, bez rukonaslona. On zahvalno sede, ostavi svoju vreću na pod, položi kutiju sa triptihom preko butina, a Krvov štap sa glavom lavice stisnu između kolena. "Zvaću nekog da ti donese jastuk, Patera. Ja ovde razgovaram sa mojim curama, a za to je tvrdo sedište bolje. Ostanu budne, a pošto je sedište uzano, odma od ma pomisle pom isle da su se ugojile, što najčešće i jes je s tako." Uspomena na njegove pržene paradajze donese Svili novi ubod krivice, dobro zasoljen glađu. Da li je moguće da neki bog govori kroz ovu aljkavušu? "Neka ostane ovako. I meni je potrebna pouka da manje volim svoj trbuh, a i svoj krevet." "Želiš razgovarati sa svim devojkama odjednom? Tako je učinio jed je d a n od on onih ih pre tebe. tebe . Ili da ti samo sa mo ja j a isprič isp ričam am." ." Svila odmahnu rukom. "Mene se ne tiče šta su ovi pojedinačni đavoli možda radili. Ako obraćamo pažnju na njihove zlonamerne trikove, samo ćemo ih ohrabriti. Đavoli jesu; u ovoj kući dobrodošli nisu; to je sve što znam, i sve što je potrebno da znam - i ja, i svi drugi
ovde koji su voljni da sarađuju sa mnom." "Dobro." Krupna žena podesi obilate jastuke u svojoj fotelji i zavali se u nju. "A ti u njih veruješ, a?" a?" Eto. Došlo je. "Da", reče Svila čvrsto. "Jedan od ovih ranijih nije verovao. Molio se mnogo, i izveo celu paradu, znaš, sve ono redom, al je mislio da smo poblesavili. Bio je otprilike tvojih godina." godina." "Doktor Ždral misli isto, a njegova brada je seda. Ne izražava se tako grubo, ali misli to. On veruje, naravno, da sam i ja šenuo." Mesnata žena se osmehnula gorko. "A-ha, to mi je jasno. Inače, ja sam Orhideja." Pružila mu je šaku kao da očekuje da je on poljubi. On se rukovao s njom njom.. "Patera Svila, Svila, iz mantejona mante jona na Sunčanoj." Sunčanoj." "Onaj stari mantejon? Je l' još otvoren?" "Itekako je otvoren." Ovo pitanje podseti Svilu da bi uskoro mogao i ne biti otvoren; sada je, međutim, bilo bolje ne pominjati to. to. "E pa, mi sad nismo otvoreni", reče Orhideja. "Do devet. Znači, imaš dosta vremena. Al večeras nam je najbolje veče, obično, pa bi dobro bilo da ti svršiš do tad." Najzad je primetila da on otklanja pogled i povukla, bez učinka, rubove svog ružičastog penjoara. "Trebalo bi da mi budu dovoljna dva sata da obavim uvode obreda i samu ceremoniju, pod uslovom da imam saradnju svih. Ali možda je bolje da sačekamo da i Krv stigne. On mi je rekao sinoć da ćemo se ovde videti. Naprosto Napro sto osećam o sećam da će hteti hteti i lično da učestvuje." Orhideja ga je posmatrala posma trala suženim suže nim očima. "On te plaća?" "Ne. Ovaj egzorcizam je moja lična usluga njemu - ali ja njemu, zapravo, dugujem i mnogo više od toga. Da li je plaćao tim drugim egzorcistima koje pominješ?" "Neki put on, neki put ja." Svila se malo opusti. "U tom slučaju, nije nikakvo čudo što su sva njihova isterivanja đavola bila neuspešna. Egzorcizam je sveta ceremonija, a takve se ne mogu kupovati niti prodavati." Videći da Orhideja ne razume, on dodade: "Bukvalno sam to rekao. Ne mogu se prodavati, jer činom prodaje obred izgubi svu svoju svetost. Ostane samo prizemno šarlatanstvo. A to se ovde, danas, neće događati." "Al bi Krv mogo nešto da ti da, ipak?" "Da, ako bi želeo. Pokloni ne menjaju prirodu obreda. Poklon se daje dobrovoljno ili se ne daje. Presudno je da ne sme biti pogađanja o ceni, između nas; a toga nije bilo. Ja neću imati pravo da se žalim ako ne dobijem nikakav poklon. Jesam li jasan?" Orhideja klimnu glavom, ali oklevajući.
"Zapravo, ni ne očekujem nikakav poklon od Krva. Kao što rekoh, dugujem mu nekoliko dobrih usluga usluga.. Kad me je zamolio da ovo uradim, uradim, bio sam - i ostajem - pun želje da mu to ispunim." Orhideja se nagnula prema njemu. Sad je njen penjoar zinuo gore nego ikad. "Pretpostavimo, Patera, da ovog puta uspe. Mogla bih ti i ja nešto dati, dati, je l' tako?" tako?" "Naravno, ako bi želela. Ali dugovati mi nećeš ništa." "Važi." Zastala je, razmotrila to. "Naša velika noć je sfigdanom, kao što rekoh - zato i Krv, obično, navrati danas. Da proveri stanje pre nego što otvorimo. Hieragdanom smo zatvoreni, znači ni tad ne može. Ali navrati bilo kog drugog drug og dana, ja ti dam propusnicu. Šta kažeš?" kažeš?" Svila ostade bez reči. "Razumeš šta kažem, a, Patera? Ne sa mnom. Nego sa bilo kojom drugom devojkom, s kojom god hoćeš. E, onda, ako ti hoćeš njoj da daš neku sitnicu, da joj se nađe, utoliko bolje. Ali ne moraš, a kuća neće zatražiti ništa." Orhideja opet razmisli. "Evo ovako da kažemo. 'Tuce tucanje.' To znači, godinu dana, po jedno tucanje mesečno." Videći njegov izraz lica, ona nastavi: "A mogu ti nabaviti i dečka, ako to više voliš, al onda o nda treba da mi javiš ja viš unapred." Svila odmahnu glavom. "Nećeš, "Nećeš, jer je r onda ne moš m oš vidiš bogove? To pričaju, a?" a?" "Tako je." Svila klimnu glavom. "Ehidna je to zabranila. Čovek može videti bogove kad se pojave na našim Svetim prozorima ili može biti blagosloven decom tela. Ali ne može oba." "Ma niko ne zbori o derištadi, Patera." "Znam ja o čemu mi zborimo." "Bogovi ionako više de dolaze. Bar ne u Viron. Onda zašto ne? Poslednji put su došli kad sam ja - ma, ne, pre nego što sam se i rodila." Svila klimn klimnuu glavom. "Ni "Ni ja nisam bio rođen, tada." tada." "Onda, "Onda, šta te briga? Ni tako ni tako neš boga b oga da vidiš nikad." nikad." Svila se tužno osmehnu. "Prilično smo se udaljili od teme, zar z ar ne?" ne?" "Ne znam, baš." Orhideja se počeška po glavi i osmotri nokte. "Možda jesmo. Možebit da nismo. Je l' znaš ti da je ovo bio mantejon, jedn je dnom om?" ?" Još jednom jedno m zanemeo od iznenađenj iznenađenja, a, Svila Svila samo odmahnu glavom. glavom. "Jeste. Naime, jedan deo, onaj ka Muzičkoj ulici. Al bogovi više nisu dolazili često, mada su u ono vreme još po koji put dolazili. Zato je mantejon zatvoren, a vlasnici ove kuće su ga otkupili, srušili zadnji zid njegov i spojili dve zgrade. Možda je zbog toga nastalo ovo sad, a? Pozvaću Fideju da ti pokaže prostorije. Ima tamo još nekih stvari iz
starog vremena, a ti uzmi i nosi, ako ti nešto od toga treba." "To "To je veoma veom a ljubazno od tebe. tebe."" "Ja sam dobra. Pitaj koga hoćeš." Orhideja zazvižda prodorno. "Sa'će Fideja. Ak'oćeš Ak'oće š nešto da znaš, znaš, nju pitaj." "Hvala. Pitaću. Mogu li ostaviti moje svetinje ovde, dok mi ne zatrebaju?" Pomisao da će se sad rastaviti od triptiha bila mu je nelagodna. "Da li će biti bezbedne?" "Tvoj džak? Ma, sigurniji nego kod fiskala. Mož ostaviš i tu kutiju. Nego, opet se ja pitam. Ovo što je bilo ovde, da nije zbog tog starog mantejona pozadi? Mi ga zovemo 'pozorište'. Je l' bi moglo to da bude razlog?" "Ne znam." "Ja pitala jednoga od ovih drugih, a on kaže, ne. Al ipak, pitam se. Možda bogovi, kao, ne vole ovo čim se mi ovde bavimo." "Ne vole." "Pa ti još nisi ništa ni video, Patera. Nismo mi tako rđavi kao što ti misliš." Svila odmahnu glavom. "Ne mislim uopšte da ste rđavi, Orhidejo. Ne misle ni bogovi. Kad bi oni mislili da ste rđavi, nikakvi vaši postupci ih ne bi mogli zbuniti. Oni se protive svakom zlu koje vi učinite - i koje ja učinim - jer vide u nama potencijal za dobra dela." "A ja mislila ovako: možda oni šalju tog đavola da nam se osveti." Orhideja Orhide ja opet zviznu. zviznu. "Gde se zaglavila ova! ova!"" "Bogovi nam ne šalju đavole", reče joj Svila. "Oni, zapravo, satiru đavole gde god ih nađu. Brišu ih iz Glavnog procesora. Tako, bar, predanja kažu. To stoji u Spisima, a ja Spise imam ovde, u vreći. Hoćeš da titi pročitam taj pasus?" On posegnu da dohvati dohvati naočare. "Ne. "Ne. Samo mi ispričaj, ispričaj, tako tak o da mogu da razumem." razumem." "Važi." Svila malo poguri ramena. "Pes je, kao što znaš, stvorio svitak. Kad je svitak bio gotov, pozvao je svoju kraljicu i njihovo petoro kćeri i dva sina, kao i nekoliko prijatelja, da zajedno stanuju ovde. Međutim..." Iza otvorenih, suncem ispunjenih vrata začu z aču se krik užasa. užasa. Orhideja skoči iz fotelje, pohvalnom brzinom. Hramljući malo, i ponavljajući u sebi Ždralovo upozorenje da ne sme trčati, Svila pođe za njom, najbrže što je mogao. I na prvom i na drugom spratu bila su mnogobrojn mnog obrojnaa vrata, okrenuta ka dvorištu. Dok je pogledom tražio odakle se krik začuo, Svila je imao utisak da čitave čete mladih žena, u svakoj mogućoj fazi svlačenja, izviruju kroz te nizove vrata; izlaze napolje, vraćaju se unutra. Ali on na
njih nije obraćao ob raćao pažnju. Mrtva žena ležala je na polovini polovini klimavog drvenog stepeništa koje koje se spuštalo, veoma strmo, sa ulegnute galerije iznad njih. Bila je naga, a prsti njene leve šake bili bili su stisnuti stisnuti oko drške d rške bodeža bode ža koja joj je virila iz rebara, ispod leve sise. Glava joj je ležala pod tako oštrim uglom, nagnuta ka Svili, da se maltene činilo da joj je vrat slomljen. Svili je njeno lice, na čudan način zgrčeno, bilo u isti mah užasavajuće i dobro znano. Sasvim suprotno onome što je bio naučen nauč en da radi, radi, Svila prvo pokri pokri to lice maramicom, a onda poče da njiše brojanicama. Videći to, žene su se malo primirile, iako su bodež, rana i krv, koja je j e tako ta ko malo ma lo briz br iznu nula la iz rane, rane , bili i sad vid vidlji ljivi. vi. Orhideja povik povika: a: "Ko je ovo uradio? uradio? Ko K o je ubo nožem?" a jedna jed na crnka podnadulih očiju, razgolićena maltene koliko i mrtva žena opružena niz stepenište, odgovori otežući reči: "Ona je, Orhidejo... ona se ubila sama. Upotrebi mozak. Il ako nećeš, upotrebi oči." Svila je kleknuo na stepenik krvlju isprskan, odmah ispod glave mrtve žene, i počeo njihati brojanicama, prvo napred-nazad, a onda postrance, opisujući na taj način znak adicije. "Prenosim ti, kćeri moja, oproštaj od svih bogova. Seti se sada reči Pesovih, koje bejahu: 'Moju volju činite, živite u miru, množite se i moj pečat ne dirajte. Tako ćete izbeći gnev moj. Idite voljno, i sva zla koja ste ikad učinili biće vam oproštena.' O kćeri moja, znaj da su me ovaj Pes i svi manji bogovi ovlastili da ti u ime njihovo oprostim. Ja ti, evo, opraštam, poništavam svaki tvoj zločin i svaku nepravdu koju si učinila. Sve je izbrisano." Sada je brojanicama iscrtavao znak oduzimanja. "Blagoslovena si." Klimnuo je glavom devet puta, kao što je obred zahtevao, i iscrtao još jed je d no nom m znak zn ak sabiran sab iranja. ja. Negde desno od njega jedan ženski glas zadihano je sipao psovke i vulgarnosti. "Šta Pes, jebo te Pes da te jebo, kurva kurvanjska je Pes, i Hidna kurva..." Svila je imao utisak da ta osoba i ne zna šta govori ili čak uopšte i nije svesna sves na da je počela da govori. govori. "Molimo ti se da oprostiš nama, živima", nastavi on, opet praveći znak sabiranja brojanicama iznad maramice kojom je bila pokrivena glava mrtve žene. "Ja i mnogi drugi često smo ti nepravdu činili, kćeri moja, strašne zločine i mnoge prestupe protiv tebe. Ne zadrži ih u srcu, nego u nevinosti počni život posle života, a sve te nepravde zaboravljene neka budu." Opet znak oduzimanja. Jedna prsata devojka je pljunula; njena kosa, sitno ukovrdžana, bila je j e bo boje je zrel zr elih ih malina. mali na. "Šta "Št a si zape za peoo ti s time ti me?? Je l' ne vidi vi dišš da je j e got gotov ova? a?
Mrtva je, bre, ne čuje nijednu tvoju jebanu reč." Pri ovim poslednjim rečima zagrcnula se i zaćutala. Svila je uvideo da je to ta ista koja je maločas psovala. Stisnuo je brojanice jače i pogurio se dublje; bližila se izvršna tačka u njegovoj liturgiji oproštaja. Sunce mu je gruvalo u vrat, kao da ga lično Pes Dvoglavi pritiska svojom plamtećom, gvozdenom rukom, sabija ga u zemlju i jednovremeno zahteva, netremičnom pažnjom, da Svila savršeno izgovori svaku pojedinu svetu reč i obavi svaku etapu obreda besprekorno. "U ime svih bogova, oprošteno ti je zauvek, kćeri moja. Govorim ovde u ime Pesa Velikog, Ehidne Božanske, Scile Pržeće..." Ovde je bilo dozvoljeno napraviti pauzu, da bi sveštenik došao do daha; Svila je tu mogućnost iskoristio. "Molpe Čudesne, Tartarosa Mračnog, Hieraksa Najvišeg, Telksiepeje Misaone, Feje Žestoke i Sfikse Silne. Takođe u ime svih manjih bogova." U jednom trenutku, neobjašnjivo, sunce se, i pored sve svoje žestine, izmenilo tako da je maltene moglo biti zanjihani, dimljivi luster u 'Petlu'. Svila prošaputa: "Izvanaš ti, isto tako, oprašta, kćeri moja, jer ja govorim i u njegovo ime." Iscrtao je još jednom, poslednji put, znak sabiranja, ustao i okrenuo se ka dobro građenoj, mladoj ženi sa malinovom kosom; na njegovo veliko olakšanje, bila je odevena. "Donesi mi nešto da je pokrijem, molim te. Njen boravak bora vak na ovom mestu je završen. završen."" Orhideja je saslušavala crnku sa podnadulim očima. "Je l' ovo njen nož?" "Ti bi trebalo da znaš." Crnka, bez imalo straha, posegnu ispod ograde stepeništa i izvuče dugačku kamu iz rane. "Ne bi ja rekla da je ovo njeno. Pokazala bi ona meni tako nešto, a ja ovaj nož nikad nisam vidla." Niz stepenice je sišao Ždral. Sagnuo se nad mrtvu ženu i pritisnuo prste na njen šačni zglob. Sekundu ili dve kasnije čučnuo je i prislonio stetoskop na jednu jed nu stranu njenog tela. tela. (Ovo stanje, koje smrću nazivamo, mi toliko uporno odbijamo da priznamo, pomisli Svila ne prvi put, da ono nikako ne može biti prirodno za nas.) Izvlačenjem noža, curenje krvi iz rane se povećalo; ispod sve okolne oštre galame, Svila je čuo kako krv mrtve žene pada sa stepenika na izlomljeni cigleni pločnik dvorišta. Bio je to zvuk nalik na neujednačeno kuckanje pokvarenog časovni časovnika. ka. Orhideja je kratkovido zurila u bodež. "Ovo pripada nekom muškarcu. Koji se zove Mačak." Okrenula se ka dvorištu i povikala:
"Ćuti, svi! Slušaj vamo! Je l' zna ijedna tipa po imenu Mačak?" Jedna sitna, tamna devojka u pocepanoj džak-haljini priđe bliže. "Ja. On, tako, navrati." "Je l' bio noćas? Kad si ga poslednji put videla?" Devojka zatrese glavom. "Nisam sigurna, Orhidejo. Možda pre jedno mesec mese c dana." dana." Mesnata žena se počela gegati ka toj maloj, držeći nož pružen napred. Mlađe žene sklanjale su joj se s puta kao pačići ispred patke. "Je l' znaš gde stanuje? S kojom obično bude?" "Ne znam. Sa mnom, ali ali ponekad poneka d sa Fidejom Fidej om ako sam ja zauzeta." Ždral je ustao, pogledao Svilu, odmahnuo glavom i sklonio stetoskop. Krvov povik ih je sve iznenadio. "Šta je, bre, ovo ovde?" Za čitavu glavu viši od većine žena, nabijeno građen, on uđe u dvorište krupnim koracima. Do neke mere je ličio na generala koji izlazi na bojište. Pošto Orhideja nije odgovorila, devojka malinove kose uzvrati umorno: "Fideja je mrtva. Ubila se maločas." Pod miškom je sad nosila čist, čist, uredno ured no presavijen pre savijen čaršav čaršav.. "Zašto?" upita Krv. Niko nije odgovorio. Devojka malinove kose je rastresla čaršav i dodala jedan ugao Ždralu. Zajedno su raširili čaršav preko mrtve žene. Svila je sklonio brojanice u džep i sišao niz stepenice, u dvorište. Govoreći napola samome sebi, progovorio je: "Nije večno živela - nije čak ni koliko ja." Orhideja se okrete i pogleda ga. "Dabome da nije. Aj sad ćuti." Mošus je već uzeo bodež od nje. Osmotrio ga je pomno, a onda pružio Krvu da ga pregleda. Orhideja objasni: "Tip zvani Mačak dolazi ponekad kod nas. Sigurno joj je on dao, ili ostavio u njenoj sobi." "Il "Il je ona ukrala od njega", njega", reče Krv podrugljivo. "Moje devojke ne kradu!" Kao toranj dugo potkopavan skrivenim izvorom vode, Orhideja se rasplaka; bilo je nečeg užasnog, oseti Svila, u prizoru tog debelog, stvrdnutog lica koje se sad izobličilo poput lica nekog ojađenog deteta. Krv joj udari dva šamara, prvo dlanom pa nadlanicom, ali bez ikakvog dejstva, iako su oba udarca odjeknula od zidova dvorišta. dvorišta. "Nemoj to ponovo uraditi", reče mu Svila. "Njoj neće pomoći, a tebi može škoditi." Krv nije obratio nimalo pažnje na njega. Pokazao je prstom ka nepomičnom obličju ispod čaršava. "Ajde neko da skloni ovo sa vidika. Ti. Šenila. Šenila. Dovoljno Dov oljno si velika. velika. Diži D iži je i nosi nosi je u njenu sobu." sobu."
Žena malinove kose uzmače, drhteći. Dve mrlje karminom napravljene na njenim visokim jagodičnim kostima sada su izgledale drečavo jake, jake , nestvarne. "Mogu li pogledati?" Svila spretno uze bodež iz Mošusovih ruku. Drška bejaše od izbeljene kosti, u koju je bio užarenom iglom unet, pa zatim ručno obojen, crtež mačke, skerletne boje. Mačka je gordo stupala napred, držeći u čeljustima majušnog crnog miša. Plameni rep mačke bio je obavijen oko cele drške. Svila pođe za primerom crnke sa podnadulim očima, posegnu ispod ograde stepeništa i izvuče, ispod čaršava, svoju maramicu. Vitko sečivo, koje se sužavalo ka vrhu, bilo je uglačano, ali bez ikakvog ugraviranog znaka. "Maltene nov", promrmlja on. "Ne strašno skup, ali nije ni jeftin." Mošus Mošu s reče: "To može svaka budala da vidi", i uze bodež. "Patera." Krv pročisti grlo. "Bio si prisutan. Verovatno si je video u trenutku kad je to uradila." uradila." Svilin um je i sad bio usmeren usm eren na bodež. "Šta uradila?" "Pa, kako se ubila. Aj se sklonimo sa ovog sunca." Pridržavajući Svilu Svilu za jedno jedn o rame, rame, Krv K rv ga povede u senku, senku, mrljama sunca prošaran prošaranu, u, ispod galerije. S puta im se sklonila grupa žena, maltene nagih, koje su do tog trenutka trenut ka stajale u krugu i brbljale. brbljale. "Ne, nisam video", reče Svila polako. "Bio sam unutra i razgovarao sa Orhidejom." "To baš ne valja. Možda bi mogao malo bolje da razmisliš. Možda si ipak vido, kroz prozor, prozor, il tako nešto." nešto." Svila odmahnu glavom. "Ali se slažeš da je ovo bilo samoubistvo, a, Patera? Iako nisi baš očevidac?" očevidac?" Krvov K rvov ton isticao je činjenicu činjenicu da je to pretnja. pretnja. Svila se naslonio leđima na tesani brodski kamen, nastojeći da smanji opterećenje svom slomljenom zglobu. "Kad sam ugledao njeno telo, telo, ruka joj je još jo š bila na no nožu. žu."" Krv se osmehnu. "To mi se dopada. Ako je tako, Patera, onda se slažeš da nema razloga da ovo prijavimo." "Ja da sam na tvom mestu, svakako ne bih rado prijavljivao." Sebi Svila priznade, i protiv volje, da je sasvim siguran da ovde samoubistva nije bilo; da zakon zahteva da se ova nasilna smrt prijavi vlastima (mada nije imao iluzija o tome koliko bi se vlasti potrudile oko smrti jed je d n e takv ta kvee žene), žen e), i da bi on, da je j e zais za ista ta na K rvov rv ovom om mestu me stu,, svak sv akak akoo pobegao najbrže što može - ali ni čast ni moral ne zahtevaju da on bilo šta od toga kaže, jer bi bilo uzaludno, a i opasno po mantejon. Sve uklopljeno, savršeno razumno i logično; ali, osmatrajući ovu svoju
konstrukciju, on oseti talas prezira prema samome sebi. "Mislim da se razumemo, Patera. Postoje tri ili četiri svedoka koje bih ja mogao izvesti, ako zatreba - osobe koje su videle sam čin njenog samoubistva. Al ti znaš kako to, već, ide." Svila prisili sebe da klimne glavom, u znak saglasnosti; do ovog trenutka nije znao da je i za pasivno saučestvovanje u zločinu potrebna tolika odlučnost. "Verujem da je tako. Tri ili četiri ove mlade nesrećnice, misliš ti. Međutim, njihovo svedočenje ne bi bilo mnogo ozbiljno shvaćeno; osim toga, one bi posle smatrale da si u obavezi prema njima." Po Mošusovim naređenjima, jedan čovek grubog izgleda, ćelaviji i od Krva, zamota telo mrtve žene u čaršav, podiže ga i ponese kroz jedna vrata, koja mu je Mošus i pridržao, odmah iza ulaza u Orhidejinu kancelariju. "Tako je. Ni ja to ne bih mogao bolje iskazati." Krv nastavi tiše. "Imali smo mi ovde već previše nevolja. Prošlog meseca nam triput dolazila Garda. Počinju da pričaju da bi mogli i da nam zatvore dućan. Ja ću noćas morati da smislim neki način da se otarasim toga." "Da ukloniš telo ove jadne mlade žene, to hoćeš da kažeš. Znaš, strašno spor sam bio, valjda zato što nisam priviknut na druženje sa ovakvim ljudima. To je bila Fideja, zar ne? Tako reče jedna od ovih žena. Sigurno je imala sobu odmah do Orhidejine kancelarije. Ili, bar, ja vidim da su Mošus Mo šus i onaj onaj čovek uneli njeno telo tamo." tamo." "Aha. To je bila Fideja. Ona je ponakad pomagala Orhideji u vođenju posla." Krv se okrete u drugom pravcu i ode snažnim koracima preko dvorišta. Svila ga je gledao. Prošle noći, Krv je samog sebe nazvao lopovom; sad Svila zaključi da je Krv pogrešio - da je lagao, zapravo, da bi svom poslu dodao romantični oreol, mada bi stvarno i bio voljan da krade, ako bi mu se ukazala prilika da to čini bez rizika; Krv je od one vrste ljudi koji smatraju da je krađa pametna i koji su skloni da se hvale njome. Ali činjenica je bila da je Krv naprosto trgovac - ali trgovac čija je roba, sticajem okolnosti, zakonom zabranjena, što joj daje jednu posebnu, neizbežnu boju. To što se njemu, Pateri Svili, ne dopadaju takvi ljudi, verovatno znači samo jedno: da ih ne razume onako dobro kao što bi, po svom zvanju, morao. Trudio se da prestroji svoje misli, da premesti Krva (i sebe) iz kategorije kriminalaca u neku drugu. Krv je svojevrsni trgovac, ili, recimo, komercijalista; jedna njegova službenica je ubijena, ali je
gotovo sasvim sigurno da to nije bilo po Krvovoj volji niti želji. Svila razmisli o mački ucrtanoj na drški noža; ona ga je podsetila na inkrustacije na malom igličaru. On izvuče to oružje da ga još jednom pogleda. I u jednoj, i u drugoj polovini drške od slonove kosti, zlatni zumbuli. zumbuli. Zato što je oružje izrađeno za ženu zvanu Zumbula. On ga opet ubaci u džep. Krvovo ime... Da je bodež pravljen za Krva, slika na dršci bi, verovatno, prikazivala krv: okrvavljeni bodež iste vrste, ili nešto tako. Mačak na slici držao je miša u ustima, a miševi, kad ih mačka tako ulovi, krvare, dakako; ali on se nije mogao setiti da je na slici bilo krvi. Uostalom, uhvaćeni miš bio je veoma mali. Znajući da nije slikar, Svila ipak zamisli sebe u ulozi slikara, autora koji je rezao i bojio tu sliku na nožu, i zaključi da je miš dodat uglavnom da bi se videlo da je mačka stvarno mačka, a ne neka druga životinja iz roda mačaka, panter, na primer. Drugim rečima, miš je bio nešto kao tablica sa naznakom ko je prikazan. Mačor je bio obojen crveno, ali to nikako ne bi mogla biti krv; ni najveći miš ne bi toliko iskrvario. Boja je, po svoj prilici, trebalo da nagovesti da taj mačak gori. Vrh njegovog podignutog repa bio je doslovno u plamenu. Svila zakorači od zida i za kaznu dobi sev bola. Spusti se na jedno koleno i odmota Ždralovu ovojnicu. Maločas je napustio taj zid, a sad ga, bez krivice, ošinu nekoliko puta ovojnicom. Kad je ovojnica bila opet pritegnuta oko noge, Svila ode u sobu pored Orhidejine pretrpane kancelarije. Soba bejaše veća nego što je očekivao; nameštaj, ne bez ukusa. On pogleda polomljeno ručno ogledalo na podu, zatim plavu kućnu haljinu koja je takođe ležala na podu, onda podiže čaršav sa lica mrtve žene. Krva je našao u privatnoj trpezariji, gde je ovaj sedeo sa Mošusom i grubim čovekom koji je preneo telo. Razgovarali su o tome da li je mudro da žuta kuća ostane danas zatvorena. Iako ga niko nije pozvao, Svila privuče sebi jednu stolicu i sede. "Smem li vas prekinuti? Imam jedno pitanje i jedan predlog. Ni jedno ni drugo ne bi trebalo da vam oduzme mnogo vremena." Mošus ga odmeri ledenim pogledom. "Bolje da ne oduzme", reče Krv. Krv. "Prvo, pitanje. Kud se denuo doktor Ždral? Maločas je bio sa nama, ali kad si ti otišao, potražio sam ga i nisam ga našao." Krv nije odgovorio. Grubi čovek reče: "On sad proverava devojke,
da ne bi one nekom dale nešto što već nema. Znaš šta hoću da kažem, Patera?" Svila klimnu glavom. "Zaista znam. Ali gde on to radi? Postoji li nešto kao ambulanta... " "Ide u njihove sobe. One moraju da se svuku i da ga čekaju u sobama. Kako sa kojom završi, tako je ona slobodna da iziđe u grad, ako to želi." "A, tako." Svila se, zamišljenih očiju, pogladio po vilici. "Ako ga tražiš, verovatno verovatn o je na spratu. spratu. On uvek prvo prođe sprat." sprat." "Pa šta", reče Krv nestrpljivo. "Ždral se vratio na posao, molim fino, zašto ne bi. Mogao bi i ti, Patera. Ja i sad želim da se ovde isteraju demoni, štaviše to je ov ovoj oj kući potrebnije nego ikad. ikad. Ajde radi." radi." "Evo, radim svoj posao", reče Svila. "To je to, vidiš, naime ovo je deo mog posla. Mislim da ti mogu pomoći. Govorili ste o načinu da se oslobodite leša te jadne jad ne devojke. Ja kažem da je njo njojj mesto mest o u zemlji." zemlji." Krv slegnu ramenima. "Uradićemo već nešto - neće biti pronađena, niti će ikome nedostajati." nedostajati." "Hteo sam reći, treba da je sahranimo onako kako se i druge pokojnice sahranjuju", objasni Svila strpljivo. "Prvo se, naravno, u mom mantejonu mora održati memorijalno žrtvovanje za nju. Sutra je scildan, pa mogu da spojim to memorijalno prinošenje sa našim redovnim scildanskim prinošenjem. Imamo u susedstvu jednog čoveka koji poseduje pristojna pogrebna kola. Već smo koristili njegove usluge. Ako nijedna od ovih žena nije voljna da opere i obuče telo svoje prijateljice, ja ću naći jednu jed nu ženu koja ko ja je voljna da uradi uradi i taj taj deo posla." posla." Krv se široko osmehivao. Tapšao je Svilu po mišici ruke. "Pa ako neki zeznuti pandur zabode nos unutra, mi mu samo kažemo: nema tu ničeg nepravilnog. Imali smo augura, a i pogreb, sahranili smo jadnu devojku pristojno - šta se on trpa u našu žalost. Zaista si od koristi, Patera. Kad možeš pozvati tog tvog drugara?" "Pa, čim se vratim u mantejon, valjda, a to će biti čim isteram demone iz ove kuće." Krv otrese glavom. "Ja oću da isfrljačim to odavde. Ona sibila s kojom sam pričao juče - zar ga ne bi mogla ona pozvati?" Svila klimnu glavom. "E, dobro." Krv se okrenuo zgodnom mladiću pored sebe. "Moši, skokni do mantejona u Sunčanoj i traži Mejteru Mermer..." Svila mu upade u reč. "Ona će verovatno biti u kenobi. Ulazna vrata su prema Srebrnoj ulici ili možeš ući kroz baštu i pokucati na zadnja vrata kenobe."
"I kaži joj da će sutra biti sahrana. I da odmah zove tog čoveka sa kolima, tako da taj pođe s tobom. Kako se on zove, Patera?" "Čikov." "E, dovedi Čikova i njegova kola ili, ako taj nije na raspolaganju, nekog drugog. Ne znaš šta se desilo sa Fidejom. Doktor ju je pregledao, mrtva je, tu je naš Patera koji će nam srediti sve oko te sahrane, ništa drugo ne znaš. Dovedi i tu ženu, ne verujem da bi ove fufe mogle da operu i obuku leš." "Trstika", ubaci Svila. "E, tu Trstiku ti dovedi i vozite se zajedno pogrebnim kolima, da bi ti pokazo tom tipu, Čikovu, gde smo. Ako ženi treba nešto kao pribor za rad, nek ponese. Aj, sad." Mošus klimnu glavom i žurno ode. "A dotle ti, Patera, možeš da se vratiš tvom egzorcizmu. Jesi uopšte počeo?" "Nisam. Tako reći tek što sam ušao u zgradu, ovo se desilo, a ja pre svega hoću da saznam mnogo više o ispoljavanjima koja su ovde bila." Svila zastade, pogladi se po obrazu. "Kao što rekoh, tek sam stigao, to je j e istina; isti na; ali već ve ć sam nači na čini nioo jed je d n u grešku gre šku.. R ekao ek ao sam Orhid Or hideji eji da me ne zanima zani ma šta su đavoli đavoli radili - ili ili bi bi trebalo treba lo da kažem, šta je đavo radio, radio, je j e r po njenim nje nim reči re čim m a bio bi o j e samo sa mo jeda je dan. n. To sam reka re kaoo zato za to što nas u sholi uče da tako govorimo, ali mislim da u ovom slučaju to može biti greška. Potrebno je da ponovo razgovaram sa Orhidejom." Grubi čovek čove k othuknu. othuknu. "Ja ti mogu reći. Uglavnom Uglav nom je lupo ogledala." ogledala." "Stvarno?" Svila se nagnu napred. "Nikad ne bih pogodio. I šta još?" "Cepao cicama odeću." Grubi čovek pogleda Krva, koji reče: "A dešavalo se i da se naša cura ne ponaša prema mušteriji onako, znaš, prijateljski, kako treba. Počne, recimo, da truća svašta, kao da je poludela. Naravno da se to tipu ne dopadne. Možda su samo nervi, ali onda devojka loše prođe." "A to se nama ne dopada", reče grubi čovek. "U oba ta slučaja ja sam tipa dobro namlatio, na mlatio, al to je loše za posao." "Nemate nikakvu predstavu o tome šta bi moglo biti uzrok toga?" "Đavoli. "Đavoli. To svako s vako kaže." kaže." Grubi G rubi čovek opet pogleda Krva. "Džefe?" "Džefe?" "Pitaj Orhideju", reče Krv Svili. "Ona će znati. Ja znam samo ono što mi ona kaže. Ako će se egzorcizmom postići to, da se svi osećaju bolje..." On slegnu ramenima. Svila ustade. "Porazgovaraću sa Orhidejom ako budem mogao. Shvatam da je uznemirena, ali možda ću moći da je utešim. I to je deo mog posla. Želeo bih kasnije da popričam i sa Šenilom. Tako se zove
ona sa vatrenom vatreno m kosom, kosom , zar z ar ne? ne? Šenila? Šenila?"" Krv klimnu glavom. "Šenila je verovatno već otišla, al vratiće se oko ručka. ručka. A Orhideja O rhideja ima gore i stan, stan, iznad ove kancelarije." kancelarije." Šenila otvori vrata Orhidejinog stana i uvede Svilu unutra. I sad obučena u ružičasti penjoar, Orhideja je sedela na širokom kauču od zelenog satena, u velikoj trpezariji. Njeno tvrdo, teško lice bilo je isto onako staloženo kao i kad su razgovarali u kancelariji u prizemlju. Šenila mahnu rukom ka jednoj fotelji. "Sedi, Patera." Ona sede pored Orhideje i obgrli je jednom rukom oko pleća. "On kaže da ga je Krv poslao gore da razgovara s nama. Ja sam se složila, ali ako ti kažeš da bi bilo bolje kasnije, on će verovatno pristati da dođe kasnije." kasnije." "Nije mi ništa", reče joj Orhideja. Gledajući je, Svila je u to mogao poverovati; činilo se da je uteha potrebnija potrebn ija Šenili Šenili.. "Šta hoćeš, Patera?" Orhidejin glas sad je bio oštriji nego što ga je zapamtio. "Ako ćeš sad da nam pričaš da je ona otišla u Glavni procesor, i sve to tako, onda nemoj, to moš kasnije. Ako ti i sad treba neko da ti pokaže kuću, Šenila će. će."" Na zidu je, levo od kauča, bilo ogledalo. Svila ga je nervozno pogledavao, ali u njemu se još nije pojavljivalo ploveće lice. "Voleo bih da popričam s tobom nekoliko minuta privatno, to je sve." Zatim, govoreći Šenili, dodade: "Nameravao sam da kažem da će to tebi dati priliku da se obučeš - ovde vas ima toliko neodevenih - ali vidim da si se već obukla." "Idi ti sad", reče Orhideja. "Bilo je lepo od tebe što si se brinula o meni, Šenila Šenila.. Neću N eću to zaboraviti." Visoka devojka je ustala i zagladila suknju. "A baš sam se spremala da pođem u kupovinu, da tražim novu haljinu, pre nego što se ovo desilo." "Moram i sa tobom da razgovaram", reče joj Svila. "Biće dovoljno, takođe, nekoliko minuta. Možeš me čekati, ako ti to više odgovara. Ako ne, veoma bih cenio tvoj eventualni dolazak u moj mantejon, večeras." "Biću u svojoj sobi." Svila klimnu glavom. "To će biti bolje. Izvini što ne ustajem; povredio sam zglob desnog stopala, noćas." Gledao je Šenilu dok je izlazila, sve dok nije zatvorila vrata za sobom. "Dobra cupi, a?" reče Orhideja. "Al bi više donosila da nije tolko visoka. Možda ti voliš baš tako velike. Ili takve kukove?" "Šta ja volim, zaista nije od značaja zna čaja ovde." ovde."
"Dooobri kukovi, a struk fini za devojku tako velikog rasta. A tek sise - najveće u ovoj kući. Siguran si da se nećeš predomisliti?" Svila odmahnu glavom. "Iznenađuje me da nisi pomenula njenu dobru prirodu. Mora biti u njoj mnogo dobrog, inače ne bi došla da te teši." Orhideja ustade. "Piće, Patera? Imam vino i šta sve ne u ovom ormančiću." "Ne, hvala." "Ja oću." Orhideja je otvorila ormarić i sipala rakiju boje slame u jed je d n u nisk ni skuu čašu. "Izgledala je baš potišteno", reče Svila kao da nešto započinje. "Sigurno je bila Fideji bliska prijateljica." "Šenila je zarđala sto posto, da ti ja kažem, Patera, a takve su uvek tužne kad ne uzmu." Svila pucnu prstima. "Znao sam da sam već čuo to ime negde." Orhideja je opet sela, zavrtela brendi u čaši, udahnula njegov miris i onda ostavila čašu da stoji u nesigurnoj ravnoteži na rukonaslonu kauča. "Neko ti pričao o njoj, a?" "Jedan moj poznanik ju je samo pomenuo, to je sve." On odmahnu rukom, odbacujući to pitanje. "Zar nećeš piti to?" Tek kad su ove reči izletele, setio se da je to pitanje postavio, istim rečima, Krv njemu, tokom protekle noći. Orhideja odmahnu glavom. "Ja ne pijem dok ne ode i poslednji mužjak. To je moje pravilo i ja ću ga se držati, čak i danas. Naprosto, hoću da znam da je piće tu. Jesi li došao ovde da razgovaramo o Šeni, Patera?" "Nisam. Može li nas neko prisluškivati ovde? Pitam to za tvoje dobro, Orhidejo, ne za moje." Ona opet odmahnu glavom glavom.. "Čuo sam da u ovakvim kućama često postoje aparati za prisluškivanje." "Nema to kod nas. A i da ima, ima, ne b' bilo kod mene." Svila pokaza pok aza prstom ka staklu staklu.. "Monitor može mo že da prisluškuje šta se se u sobi govori, a da se ne pojavi na staklu; tako mi je, bar, rekao jedan od njih. Da li monitor ovog stakla izveštava samo tebi?" Orhideja je opet držala čašu. Vrtela ju je tako snažno, da se piće unutra popelo do samog ruba. "To staklo nijednom nije proradilo otkad sam ja vlasnica vlasni ca ove kuće, Patera. Volela bih da jeste." "A, tako." Svila dohrama do stakla i bučno pljesnu šaku o šaku; svetla u sobi se pojačaše, ali se nikakav monitor ne odazva. "Imamo mi
ovakvo staklo u spavaćoj sobi Patere Štuke - hoću reći, u sobi gde je on nekada stanovao. Trebalo bi da pokušam da ga prodam. Čovek bi očekivao da i staklo koje ne radi radi ima im a neku vrednost." "Šta želiš od mene, Patera?" Svila se vrati u fotelju. fotelju. "Ono što bih stvarno želeo, to je da pronađem neki taktičniji način da ovo kažem. Ali ne pronađoh. Fideja je bila tvoja kćer, zar ne?" Orhideja odmahnu glavom. "Zar ćeš je se odricati čak i u smrti?" Nije znao šta da očekuje: suze, ili histeriju, ili ništa - ali je bio spreman za sve to. Međutim, Orhidejino lice kao da poče polako da se raspada, da gubi svaku koheziju, kao da ta usta, obrazi natekli od šamara i tvrde oči boje lešnika više ne slušaju nikakvu zajedničku volju. Priželjkivao je da ona šakama sakrije to grozno lice; ali nije to učinila. Zato on okrete glavu na drugu stranu. Sa druge strane kauča nalazio se prozor. Svila mu priđe, razgrnu teške zavese i širom ga otvori. Prozor je gledao na Ulicu lampiona. Iako bi Svila nazvao taj dan vrelim, povetarac koji sada uđe u Orhidejinu trpezariju bejaše, činilo se, prohladan i svež. "Otkud znaš?" upita Orhideja. Svila se vratio, ćopajući, u fotelju. "Eto šta ne valja ovde. Nema dovoljno otvorenih prozora. To je bar jedna od loših stvari ovde." Želeći da izduva nos, on izvuče maramicu, vide Fidejinu krv na njoj i hitro je vrati u džep. džep. "Kako si znao, Patera?" "Da lili je to iko drugi znao? Ili Ili bar ba r nagađao?" Orhidejino lice još je bilo izvan kontrole, zahvaćeno čudnim grčevima i trzajima. "Neki su ovde verovatno pomišljali na to. Mislim da nikad nikome nisam rekla. Nisam ni postupala s njom ništa bolje nego sa svima ostalima." Orhideja proguta vazduh. "Nego čak i gore, ako je ikad bilo ikakve razlike. Terala sam je da mi pomaže i uvek sam vikala na nju." "Neću te pitati kako je do toga došlo. To nije moj posao." "Hvala. Patera." Orhideja je zvučala kao da se zaista zahvaljuje. "Uzeo ju je njen otac. Ja to nisam mogla, ne tada. Ali on je rekao rekao..." "Ne moraš mi kazati." Nije ga čula. "Onda sam je našla na ulici, znaš? Bilo joj je trinaest godina, ali je govorila da ima petnaest. Nisam ni znala da je to ona." Orhideja se nasmejala, a taj smeh je bio gori od suza.
"Zaista nije potrebno da ovako mučiš sebe." "Ne mučim ja sebe. Želela sam da ovo nekome ispričam, još od kad je j e Sfiks Sfi ksaa bil b ilaa štene. A ti već ve ć znaš, znaš , dakle, dakle , štete štet e nema. nem a. Osim Os im toga, toga , on onaa j e ona je... " "Otišla", reče Svila, dajući joj nedostajuću reč. Orhideja odmahnu glavom. "Mrtv "Mrtva. a. Moja M oja jedina jed ina živa, živa, a ja više nikad neću rađati. Znaš li kako posluju ovakva mesta, Patera?" "Ne, ali valjda bi trebalo da znam." "Manje-više kao gostionica sa sobama za izdavanje. Na nekim drugim mestima devojke su kao u Alambreri, maltene. Ne dozvoljava im se izlaz, gotovo nikad. Čak im uzimaju sav novac. Ja sam u jednoj takvoj takvoj kući provela blizu dve godine." "Drago mi je da si pobegla." Orhideja još jednom odmahnu glavom. "Nisam pobegla. Razbolela sam se, pa su me šutnuli napolje. To je bila najbolja stvar koja mi se u životu desila. Hoću da kažem, Patera, da ovde ja ne držim devojke tako. One same iznajmljuju svoje sobe. Svaka može da ode kad god hoće. Otprilike jedino što ne mogu, to je da dovedu tipa unutra, a da on ne plati. Shvataš?" "Nisam siguran." "Recimo da sretnu nekoga napolju. Ako ga dovedu ovde, on mora da plati ovoj kući. Takođe mora da plati i svako ko dođe da samo gleda. Večeras će doći, recimo, pedeset ili sto tipova. Svaki plati kući, a mi im onda pokazujemo, dole u dvorani, sve cupi koje nisu zauzete." "Pretpostavimo da ja dođem", reče Svila polako. "Ne ovako obučen, nego u običnoj običnoj odeći. odeći. I da hoću jednu određenu od ređenu ženu." ženu." "Šenilu." "Neku drugu." "Možda Maku? M aka je ona mala, mala, prilično crna. crna."" "U redu, pretpostavimo da hoću Maku, ali ona neće da me povede u svoju sobu?" "U tom slučaju ne mora", reče Orhideja tonom čestitosti, "a ti gledaj pa odaberi neku drugu. Al ako bi ona to vrlo često radila, ja bi je izbacila napolje." napolje." "Vidim." "Samo ona ne bi odbila, Patera. Tebe ne bi. Skočila bi na tebe. I sve ostale isto tako." Orhideja se osmehnula, a Svila, suočen sa posledicama Krvovih šamara, šamara, požele pož ele da ubije Krva. Zumbulin Zum bulin azo a zoff je tu, ispod tunike... tunike... On odgurnu tu misao od sebe.
Orhideja je videla, ali pogrešno protumačila, njegov izraz lica; svejedno, osmeha joj nestade. "Nisam stigla da ti dokraja kažem o Fideji, Patera. Smem li ja o njoj njoj da nastavim?" "Svakako, ako želiš." "Kao što rekoh, našla sam je na ulici. Ja to ponekad radim, prošetam se malo i tražim, ako mi je neka soba prazna. Tvrdila je da se zove Dalija - praktično nikad ti ne kažu pravo ime - i da ima petnaest. Ja, ludača, ne da je nisam prepoznala, prepozn ala, nego ni na kraj kraj pameti." pameti." "Razumem." "Neko joj je, dan pre toga, dobro polupao brojčanike, znaš? I kažem ja j a njoj njoj,, slušaj, sluš aj, ko kodd m ene en e stanuj sta nujuu m no noge ge devo de vojk jkee i nik nikoo ne sme na nji njihh da digne ruku. Dođi, kažem, daćemo ti dobru vruću klopu, besplatno, ti pogledaj, pa se sama uveri. A ona kaže, nema pare za kiriju. To one uvek kažu. A ja njoj kažem, nema veze, verovaću ti na reč da ćeš kroz mesec dana da platiš. Ja tako svaki put kažem. "Ostane ona, i prođe jedno godinu dana, kad, eno beži ona iz sale. Ja rekoh, šta je? Ona kaže, došo njen otac, a on ju je terao da radi neke stvar stvarii za njega kad je bila mala, pa je zato i pobegla od njega. njega. Razume R azumešš na šta mislim, Patera?" Patera?" Svila je klim klimnuo nuo glavom, stežući stežući pesnice. pesnice. "Rekla mi je njegovo ime, i kad ja odem u salu i pogledam, stvarno on. Tako sam saznala ko je ona i posle nekog vremena, malo po malo, kazala sam i njoj sve." Orhideja se osmehnula, ali sad se Svila čudio kako je moguće da ista reč, 'osmeh', pokriva i ovaj i onaj raniji izraz na tom licu. "Sada mi je drago što sam to uradila. Zaista mi je drago. Rekla sam joj jo j da ne oček oč ekuj ujee nik nikak akve ve po povl vlas astitice ce i zais za ista ta joj j oj nisa ni sam m nije ni jedn dnuu pruža pru žala. la. Ili, Ili, bar, ne često. često. Jedno jesam jes am - jedno jed no jesam..." Svila je čekao strpljivo, strpljivo, gledajući drugde. drugde. "Počela sam da pravim rođendanske torte, za njen rođendan. I zvala sam je imenom Fideja, a ne Dalija. To su ubrzo svi prihvatili." Orhideja rubom penjoara otapka suze sa očiju. "Eto, to je bilo. A ko je tebi rekao?" "Kao prvo, vaša lica su mi rekla." Orhideja klimnu klim nu glavom. "Bila je div divna. na. Svi Svi su to govorili." govorili." "Kad "Kad sam je ja j a video, video, nij nijee bila divna, divna, jer je r je na tom licu bilo još jo š nešto, nešto, nešto strano. Ipak, uočio sam da je to lice mlađa verzija tvog lica, iako je j e to m og ogla la bit bitii i sluč sl učaj ajno nost st ili samo sa mo m oja oj a mašta ma šta.. Slede Sle dećeg ćeg tren tr enut utka ka čuo sam ime Fideja, koje znatno nalikuje na tvoje. Činilo mi se, štaviše, da bi žena koja se zove Orhideja mogla izabrati upravo takvo ime, naročito
ako je pre toga izgubila izgub ila jednu jed nu kćerku. kćerku. Jesi li? Ne moraš mora š mi to reći." reći." Orhideja klimnu glavom. "Zato što je fideja cvet za koji, koji, u narodu, postoji i drugo ime, a to je večno-živak. Slično jednom drugom cvetu, koji se zove nezaboravak. Kad sam pomislio na taj seoski naziv fideje, rekao sam, onako više za sebe, da ona nije večno živela, a ti si rekla, dabome, da nije. Malo kasnije je Krv predložio predložio da je ona sama ukrala nož od koga je poginula, poginula, a ti si se rasplakala i tada sam znao. Ali, iskreno da ti kažem, i pre toga sam bio manje-više siguran." Orhideja je polako klimnula glavom. "Hvala, Patera. Je li to sve? Želela bih da budem sama neko vreme." vreme." Svila ustade. "Razumem. Ne bih te ni uznemiravao, da te nisam želeo obavestiti o tome da se Krv saglasio da tvoja kćer treba biti sahranjena po pravilima Udruženja. Njeno telo biće oprano i obučeno pripremljeno za večni boravak, kako kažu ljudi koji se time bave - i preneto u moj mantejon, u Ulici sunca. Službu božiju držaćemo sutra ujutro." Orhideja ga je gledala sa nevericom. "Krv to plaća?" "Ne." Svila do tog trenutka nije pomislio na troškove, iako je znao da se pri ispraćaju preminulih izvesni troškovi neizbežno pojavljuju. Sve mu se zavrtelo u glavi; onda se setio da još ima Krvove dve karte, koje je i inače nameravao da upotrebi za prinošenje žrtve na scildan. "Zapravo, da. Krv mi je ranije dao - dao je mantejonu, trebalo bi da kažem - jedan jed an velikodušan poklon. poklon. Iskoristićemo to. to."" "Ne, "Ne, neće Krv." Orhideja teško ustade. "Platiću ja, Patera. Koliko?" Svila prisili sebe na savršeno savrš eno poštenje. "Prvo treba da ti kažem da mi mi često sahranjujemo siromašne, od kojih neki nemaju ni jednu jedinu paricu. Bogovi su, u svojoj velikodušnosti, pomagali..." "Nisam ja siromašna!" Orhideja pocrvene od ljutnje. "Bilo je dana kad sam bila prilično švorc. Zar se to nije desilo svakome? Al sad nisam, a ovo je moje derište. Moju raniju sam morala... ma, jebo te, kasapčino, bre! Kolko za dobru sahranu?" To je bila prilika: ne samo da mantejonu uštedi sve troškove sahranjivanja Fideje nego i da nadoknadi štetu zbog mnogih ranijih 'kupljenih', ali nikad plaćenih, grobova. Svila odbaci sve obzire, rešen da ugrabi priliku. priliku. "Ako zaista nije nije nezgodno, dvadeset dvades et karata?" karata?" "Ajmo nas dvoje u spavaću sobu, Patera. Tamo su knjige. Ajde." Pre nego što je stigao da se usprotivi, ona je otvorila vrata i prešla u susednu prostoriju. Svila vide, kroz vrata, izgužvani krevet, pretrpani stočić za ulepšavanje i sofu gotovo zatrpanu haljinama.
"Uđi, uđi." Orhideja se nasmejala; ovog puta u tom zvuku bilo je pravog veselja. "Kladim se da nikad ranije nisi bio u ženskoj spavaćoj sobi, a?" "Jesam jednom ili dvaput." Svila, oklevajući, stupi kroz vrata i pogleda dvaput postelju da se uveri da tamo niko ne leži na samrti. Moglo se pretpostaviti da Orhideja vidi krevet kao mesto za odmor i telesno uživanje, a možda čak i za ljubav. Svila je, međutim, mogao lako zamisliti svoju sledeću posetu, kroz deset ili dvadeset godina. Sve postelje na kraju postanu samrtne postelje. "Aha. U maminoj. Išo si kod mame u spavaću sobu, kladim se." Orhideja se sruči na sedište ispred stočića za ulepšavanje, odgurnu desetak raznobojnih bočica i malenih ćupova i podiže ploču za pisanje, obojenu zlatno-bronzanom bojom, na počasno mesto, tačno ispred sebe. "A, "A, to jesam, jesa m, mno mnogo go puta." puta." "I preturao si po njenim stvarima kad nije bila kod kuće. Znam ja šta vi muškići radite." Na ploči su bili prstenovi za pridržavanje pera, pokraj mastionice. U njima je tavorilo bar dvadeset paunovih pera; sva su bila otrcana. otrcana. Orhideja uze jedno, jedno , pogleda pogled a ga i namršti nos. "Mogu ti ga zarezati, ako želiš." Svila izvuče pernicu iz džepa. "Da l bi hteo? E, hvala ti onoliko." Okrenula se zajedno sa sedištem, koje je bilo obrtno, i pružila mu pero. "Jesi li ikad oblačio njen donji veš?" Svila, iznenađen, diže pogled sa pera. "Ne, nikad se nisam ni setio toga. Jesam jednom otvorio ladicu i zavirio. Posle sam se toliko kajao, da sam joj sutra priznao. Imaš li nešto u šta bi padale ove cepke?" "Ne brini o njima. Imao si dobru mamu, a? Je li još živa?" Svila odmahnu glavom. "Hoćeš li široko zarezan vrh?" Orhideja nije odgovorila, a on, gledajući raskokan i otrcan vrh njenog pera, odluči da joj jo j zare za reže že pero pe ro tako, tak o, kako ka ko j e rekao. reka o. Širok Šir ok vrh vr h troši tro ši više vi še mast ma stila ila,, ali to njoj neće smetati, a traje duže. "Moja keva je umrla dok sam ja još bila mala. Mislim da je bila dobra, ali ne pamtim je stvarno. Patera, kad neko umre, je l' mož posle da se vraća i da viđa ljude do kojih mu je stalo, stalo, ako želi?" "Zavisi šta hoćemo da kažemo pomoću te reči viđa", odvrati Svila. Vitkim sečivom svog peroreza sa dugačkom drškom on odseče još jed je d n u beli be liča čast stuu cepku ce pku sa pera. pera . B io j e navi na vikn knut ut na gu gušč ščijijaa i na pera pe ra vrane; ovo je bilo veće. veće. "Pa, da oni tebi govore. Malo ti dođu u posetu ili samo dozvole da ih vidiš." "Ne."
"Šta ne? ne? Zašto Za što ne?" ne?" "Hieraks je to zabranio." Svila joj vrati pero i zatvori majušn m ajušnuu 'torbu' 'torbu' za pisaljke. "Da to nije učinio, živi ljudi bi živeli po uputstvima mrtvih, pa bi i ponavljali njihove greške, uvek iznova." "Ja sam se često pitala zašto ona nikada ne dođe da me vidi. Ali, znaš, onda su prošle godine, a da na to ni pomislila nisam, i evo sad ću opet misliti, ali sad o Fideji, nadaću n adaću se da je Hieraks Hierak s pusti bar ba r jedno jed nom m ili ili dvaput, samo da je vidim. Sedi ovde na krevet, Patera, nabijaš mi nervozu." Svila, Svila, nerado, zaravna za ravna čaršav č aršav žute boje kao u kanarinca kan arinca i sede. sede. "Ti maločas reče, dvaes karte. Kladim se da je to najjeftinije što ima." "Bilo bi skromno", priznade Svila, "ali ne prezira dostojno." "U redu, a pedeset? Šta bi ona dobila za pedeset?" "Tako mi bogova!" On razmisli. "Ne mogu biti potpuno siguran. Bile bi prinete bolje žrtve, sanduk mnogo bolji, bilo bi cveće, pa formalni odar sa draperijama. Možda i..." "Daću ja stotku", saopšti Orhideja. "Onda ću se bolje osećati. Sto karata, al da bude sve najbolje." Zabode pero u mastionicu. Svila zinu, zinu, pa p a zatvori usta i strpa pernicu u džep. džep. "I, čuj, možeš reći da sam joj ja bila majka. Hoću da to kažeš. Kako zovete ono kao balkonče gde vi stanete i odatle govorite?" "Ambion." "E. Ja ovima ovde nikad nisam rekla, naravno - jer zna se šta bi onda devojke počele da pričaju o njoj, i o meni, iza naših leđa. Nego im ti reci. Sutra. Sa ambiona. I da se ukleše u njen kamen." Svila klimn klimnuu glavom. "Biće tako." tako." Orhideja je kitnjastim zamasima pera ispisivala nalog za isplatu. "Sutra, važi? U kolko sati?" "Pomišljao sam da bude u jedanaest." "Biću tamo, Patera." Orhidejino lice otvrdnu. "Sve do jedne ćemo biti tamo." Zatvarajući vrata Orhidejinog stana za sobom, Svila je još odmahivao glavom. Šenila je čekala u hodniku; on se zapita da li je prisluškivala prislušk ivala i, ako jeste, koliko je čula. čula. "Hteo si da razgovaraš sa mnom?" "Ne ovde." "Čekala sam u svojoj sobi. Nisi došao, pa sam zato ja došla ovde, da vidim šta je."
"Naravno." Orhidejin platni nalog na sto karata bio mu je i sad u ruci; on ga presavi jednom i zavuče u džep mantije. "Jesam li rekao da ću ostati samo nekoliko minuta? Zadržao sam se mnogo duže, na žalost. Sad jedino jed ino mogu da ti se izvinim." izvinim." "Ipak hoćeš da razgovaramo razgovaram o u mojoj mojoj sobi?" sobi?" Svila je oklevao, a onda klimnuo glavom. "Moramo govoriti nasamo. Osim toga, rado ra do bih video gde je."
11. PRIZVANA
"To što je sad Orhidejin stan nekad je bilo za vlasnika i njegovu ženu", objasnila o bjasnila je Šenila. Šenila. "Onda su njihova derištad imala ima la sobe do njih, njih, najbliže; pa viša posluga, odmah za tim; pa čistačice, valjda. Ja sam negde na n a sredini toga, što nije nije mnogo mno go loše." loše." Svila skrete levo, za njom, u ustajali miris hodnika. "Polovina ovih soba su dvorišne - naime, gledaju na dvorište, kao i moja. To nije mnogo dobro, jer u su dvorištu ponekad velike žurke, pa ti smeta galama, osim ako ostaješ s njima sve do samog kraja, što ja obično ne činim. A ako povedeš pijanduru gore u sobu, pa se on izbljuje - taj taj miris više nikad n ikad ne isteraš. I kad pomisliš da je izvetrio, izvetrio, naiđe na iđe kišna noć i onda o nda ti sve bude jasno." Zaobišli su ugao. "Ponekad oni jure za devojkama, po ovim drvenim galerijama duž prvog sprata, i eto cike i tutnjave. Opet, ulične sobe ovog krila gledaju ka bočnoj bočnoj uličici. Tu T u je prilična pomrčina, a i smrdi. smrdi."" "A, tako", reče Svila. "Znači, ni to nije mnogo dobro. Na tim prozorima moraju biti rešetke. Ja se radije držim ovoga što imam." Stala je, izvukla ključ na kanapu između bujnih sisa i otključala jedna vrata. "Jesu li ove sobe, posle tvoje, sada prazne?" "Aha. Ne verujem da postoji nijedna prazna soba ovde. Orhi već mesec dana, ili više, odbija cupi koje same dolaze. Imam ja jednu prijateljicu koja bi se rado uselila i čim neko ode javiću jav iću joj odm odma." a." "Pa mogla bi možda u Fidejinu sobu." Šenilina soba nije bila ni upola onako velika kao Orhidejina spavaća soba; glavninu raspoloživog prostora zapremao je vrlo veliki krevet. Duž zida, različiti sanduci za čuvanje kućnih stvari i jedan veliki orman za odeću, sa naknadno dodatim gvozdenim okovom i katancem. "Jest. Možda. Reći ću joj. Hoćeš da ostavim otvorena vrata?" "Ne verujem da bi to bilo mudro." "Važi." Zatvorila je vrata. "Ali sad nismo zaključani, vrata ne rade tako. Neću da budem zaključana kad je muškarac unutra, to ne valja. Hoćeš sesti na krevet sa mnom?" Svila odmahnu glavom. "Kako god voliš." Sela je, a on se zahvalno spustio na jednu od škrinja. škrinja. Štap sa lavljom glavom gla vom stisnuo je između izme đu kolena. "Dakle, šta je?" je? " Svila pogleda ka otvorenom prozoru. "Reklo bi se da bilo ko može
da se došunja galerijom, stane odmah pored tvog prozora... Bilo bi mudro da se uveriš da tamo sad nema nikog." "Slušaj ti." Uperila je prst u njega. "Ne dugijem ti ništa, baš ništa. A ti mi ništa i ne plaćaš, nijednu paru. Fideja mi je bila kao prijateljica, nismo se nešto mnogo svađale, pa kad sam videla kako si se potrudio oko nje, smatrala sam da je to lepo od tebe, i onda kad si rekao da razgovaramo, pristala sam. Ali imam posla, a noćas moram opet da budem ovde i da se preznojavam kao krmača. Prema tome, pričaj, i bolje će biti da mi mi se dopadne to što imaš reći." reći." "A ako ti se ne dopadne, Šenila?" upita Svila blago. "Šta ćeš onda? Krknućeš nož u mene? Nije verovatno: sad nemaš nož." Njena blistavo nakarminisana usta su se otvorila, pa opet čvrsto zatvorila. Svila se nasloni na zid. "Nije bilo mnogo nejasno. Da je pozvana Civilna garda, što je po zakonu, valjda, moralo biti učinjeno, siguran sam da bi gardistima odmah bilo jasno. Meni je trebalo minut-dva da shvatim, ali ja i nisam mnogo iskusan u takvim stvarima." Njene oči su zaplamtele. "Sama je to uradila! Video si. Sama se... krknula." Šenila načini načini pokret rukama rukam a ka svom struku. struku. "Video sam njenu šaku na dršci tvog bodeža, dabome. Jesi li joj ti namestila ruku tamo? Ili Ili je pokušavala da ga izvuče i tako umrla?" umrla?" "Ništa titi ne možeš dokazati!" dokazati!" Svila uzdahnu. "Molim te, nemoj biti nerazumna. Koliko ti je godina? Ali pošteno." "Kakve to veze ima ma sa čim?" "Nikakve, po svoj prilici. Ali jednostavno se osećam, kad sam pored tebe, kao veoma star i mudar čovek; kao kad sam pred decom u našoj palestri. palestri. Rekao R ekao bih da titi nisi mnogo starija nego neki od njih. njih."" Šenila je nekoliko sekundi grickala usnu. Konačno reče: "Devetnaest, i to ti laćano kažem. Naime koliko ja najpribližnije znam, trebalo bi da mi je devetnaest. devetnaest. Starija sam od mnogih drugih d rugih cica ovde." ovde." "Meni je dvadeset dvades et tri", tri", reče re če joj Svila Svila.. "Uzgred rečeno, zamolio zam olio bih te da me zoveš 'Patera'. To će mi pomoći da stalno imam na umu ko sam. Šta sam, zapravo." Šenila odmahnu glavom. "Zamišljaš da sam ja neka mentolka koja će da popuši sve što pružiš prema njoj, a? Sanjaj, sanjaj. Znam ja i stvari o kojima ti ni pojma o pojmu nemaš. Nisam ubola Fideju. Sfikse mi, nisam! nisam! A i ne možeš dokazati. Za Z a čim ti, ti, uopšte, juriš jur iš ovde?" ovde?" "U suštini, jurim za tobom. Želeo bih da ti pomognem, ako mogu. Svi bogovi znaju - Izvanaš zna, da je trebalo da ti neko pomogne još
odavno." "A ti si mi pomoć!" Svila uzdiže pleća, pa ih pusti da padnu. "Zaista nisam dosad mnogo pomogao; ali mi smo tek počeli. Kažeš da znaš mnogo više od mene. Umeš li da čitaš?" Šenila odmahnu glavom, usana tvrdo stisnutih. "Vidiš, iako ti znaš mnoge stvari koje ja ne znam - to uopšte ne poričem - ipak se može kazati da nas dvoje znamo različite stvari. Na primer, dovoljno si mudra da se lažno zakuneš u Sfiksu, jer znaš da ti se zbog toga neće ništa desiti; i ja počinjem da pomišljam da bi trebalo to da naučim. Juče ujutro to ne bih smeo. I sad, zapravo, jedva da bih se usudio." "Nisam lagala!" "Dabome da si lagala." Svila je položio Krvov štap preko kolena i nekoliko trenutaka proučavao izgled lavičine glave. "Rekla si da ne mogu dokazati moju tvrdnju. U izvesnom smislu, to je tako. Na sudu, po zakonu, ne bih mogao dokazati takvu optužbu, pod pretpostavkom da si ti bogata i ugledna žena. To nisi, ali ja i nemam nameru da išta dokazujem ma kakvom sudu te vrste. Međutim lako bih mogao ubediti Krva ili Orhi da si kriva. Dodao bih da si meni priznala, što zapravo i jesi je si.. Orhi Orh i bi, vero ve rova vatn tno, o, nare na redi dila la on onom om ćela će lavk vkuu koji ov ovde de stanu sta nuje je da te izudara i izbaci napolje. Neću pokušavati da nagađam šta bi Krv preduzeo. Možda ništa." Devojka malinove kose i sad je jednako sedela na krevetu, ali je izbegavala da ga pogleda u oči. "Mogao bih da ubedim i Civilnu gardu, ako bih baš morao. Bilo bi lako, Šenila, zato što nikome nije stalo do tebe. Vrlo verovatno nikome nikad i nije bilo stalo do tebe, pa si zato sada ovde, zato živiš ovim životom, u ovoj kući." "Ovde sam zato što su ovde dobre pare." "Ali ne bi više bile. Ne za tebe. Onaj veliki ćelavi - nisam saznao kako se zove - verovatno bi ti izbio i neki zub. A šta bi tek Mošus uradio, ako bi mu Krv dao neograničenu dozvolu, to radije neću ni da pomislim. Meni se on ne sviđa, možda imam predrasude protiv njega. Ti ga poznaješ mnogo mno go bolje, bolje, siguran sam." sam." Devojka na krevetu se oglasila samo jednim tihim, gotovo nečujnim zvukom. "Tebe nije lako rasplakati, a?" Odmahnula je glavom. glavom. "Ali meni suze lako dođu." Svila se osmehnuo, i još jednom slegnuo
ramenima. ramenima. "To "To je još jedan jeda n od mojih mnogobrojnih nedostataka. nedostataka. Ja sam sam na ivici suza još od kako sam kročio u ovu kuću, a ovo što me noga boli, ne pomaže pom aže nimalo. Samo trenutak - izvini. izvini."" Srozao je crnu čarapu i skinuo Ždralovu ovojnicu. Bila je još mlaka na dodir, ali on šibnu njome nekoliko puta po podu i opet je namota. "Da li da objasnim ja tebi šta se desilo, ili ćeš radije ti meni?" "Ništa ja tebi." tebi." "Nadam se da ću te navesti da se u tom pogledu predomisliš. Na kraju će, ipak, ipak, biti potrebno da mi kažeš mnoge mn oge stvari." stvari." Svila zastade da pribere misli. "Dakle, ovako. Ovu nesrećnu kuću već duže uznemirava je j e d n a đavoli đav olica. ca. N aziv az ivać aćem emoo je, je , zasad, zas ad, tako, tak o, mada ma da sam uv uver eren en da znam zn am i njeno ime. Koliko ja shvatam, posedala je, u raznim trenucima, nekoliko različitih osoba. Uzgred budi rečeno, da li su to sve bile osobe nastanjene u ovoj kući? Ili je posednut i neko od gostiju? O tome niko ništa ne reče." reče." "Samo cure." "Aha. "Aha. A Orhideja? Da D a li je i nju obuzimalo? Nije N ije to pomenula." Šenila Šenila,, još jednom, odmahnu glavom. glavom. "Fideja? I nju?" Odgovora nije bilo. Svila upita još jednom, nešto naglašenije. "Fideja?" Otvoriše se vrata i Ždral pogleda unutra. "Tu si! Rekli su mi da se motaš ovuda. Kako zglavak?" "Boli, prilično", reče mu Svila. "Omotač koji si mi pozajmio u prvo vreme je silno pomagao, ali..." Ždral je čučnuo i počeo da pipa ovojnicu. "Dobra je i vruća. Nego, ti mnogo hodaš. Jesam ti rekao, il nisam, da ne opterećuješ tu nogu?" "Izbegavao sam hodanje koliko god je bilo moguće." "E pa izbegavaj jače. Uostalom kad zaboli ozbiljno, to ćeš i sam poželeti. Kako ide isterivanje vraga?" "Nisam još ni počeo. Prvo ću ispovediti Šenilu, to je mnogo važnije." Šenila pogleda Ždrala i odmahnu glavom: ne. "To ona još ne zna, ali tako će biti", saopšti Svila. "Jeste-da. Heh, bolje da ja odem, a vas dvoje to radite." Mali lekar ode i zatvori vrata za sobom. "Pitao si o Fideji", reče Šenila. "Ne, koliko ja znam, nikad nije bila posednuta nekim demonom." demonom." "Da ne menjamo mi temu tako brzo", reče Svila. "Hoćeš li mi kazati zašto se ova ovajj doktor toliko zanima zanim a za tebe?" tebe?"
"Ne zanima se on ništa za mene." Svila načini podsmešljivi zvuk. "Ma, hajde. Jasno je da ima neko posebno zanimanje. Misliš da ću poverovati da je došao da bi mene pitao za nogu? Došao je tražeći tebe. Niko osim Orhideje nije mu mogao reći da sam ovde, a od nje sam otišao pre samo nekoliko trenutaka; tako reći, poslednje što mi je rekla bilo je da želi neko vreme da bude sama. Nadam se, samo, da je Ždralovo zanimanje prijateljsko. Tebi su potrebni prijatelji." "On je moj lekar, i to je sve." "Ne", reče Svila. "Jeste tvoj lekar, ali to nije sve. Kad smo Orhideja i ja j a čuli krik kr ik i izjuril izju rilii u dv dvor orišt ište, e, ti si bila bi la sasvim sas vim obučen obu čena. a. B ililoo j e to veoma upadljivo, upadljivo, jer si bila jedina jed ina takva među m eđu prisutnim ženama." ženama." "Pa, bila sam pošla u grad!" "Da, baš to. Izlazila si i zato si bila sasvim obučena, što je za mene bilo veliko olakšanje - podsmevaj podsmevaj se ti samo, ako ti je volja. Ja se nisam nisam u prvi mah zapitao zašto si ti obučena, dabome, nego zašto su sve ostale nage; odgovori su bili bezazleni i laki. Bile su budne do kasno u noć, a sad su se probudile i čekale Ždrala; u svakom slučaju, moraju se svući da bi ih on pregledao; prema tome, nemaju razloga da se uopšte oblače dok on ne ode. Ždral i ja smo bili stigli samo nekoliko minuta pre toga, pa ipak si ti stigla sasvim da se obučeš; zato sam i zapazio upravo tebe i zatražio da doneseš nešto da pokrijemo telo jadne Fideje. Očigledno proističe da si bila već pregledana; ako je tako, on je tebe pregledao prvu. Moglo se pomisliti da je tvoja soba prva po redu u hodniku, ali nije nego je približno na pola puta ka starom mantejonu koji se nalazi iza ove zgrade. zgrade. Zašto Z ašto je pregledao prvo tebe?" tebe?" "Pojma nemam. Čak nisam ni znala da je bio prvo kod mene. Ja sam njega čekala, on je ušao. Ako je sve u redu, pregled traje samo nekoliko sekundi." "On ti prodaje rđu, a?" Iznenađena, Šenila se nasmeja. "Vidim da sam promašio - eto koliko ima koristi od logike. Ali Ždral ima rđu; pomenuo mi je jutros da bi mi mogao dati rđu, da bih se osećao bolje. I Orhideja, a i jedan moj prijatelj koji te poznaje, rekoše da uzimaš rđu; to dvoje ljudi nemaju nikakvog razloga da lažu. Pa i tvoje ponašanje kad si naišla na Fideju potvrđuje da si 'zarđala'." Šenila kao da se spremala da nešto kaže; Svila je čekao, a ćutanje se nagomilavalo u zagušljivoj sobi. Posle nekog vremena, ona reče: "Ajd, neka ja budem sasvim otvorena prema tebi, Patera. Ako ti kažem laću,
dal ćeš mi verovati?" "Istinu? Da, verovaću." "U redu. Ždral ne prodaje ni meni, ni ma kome drugom, rđu. Kad bi to pokušo, Krv bi mu razbuco škembe, odma. Ko je za rđu, treba da kupuje od Orhi. Međutim, neke devojke kupe i kad iziđu u grad. I ja, pokatkad. Nemoj to reći ovima." "Neću." "Inače, sto posto si u pravu, Ždral ima rđu i ponekad mi da malo, na primer danas. Mi smo prijatelji, shvataš? Ja sam njemu dala malu uslugu nekoliko puta i nisam mu ništa naplatila. Zato on pregleda prvo mene, a ponekad mi da i mali poklon." "Hvala. I hvala što me zoveš Patera. To sam primetio, i to cenim, veruj mi. Želiš li sad da mi kažeš o Fideji?" Šenila tvrdoglavo odmahnu glavom. "Pa, dobro. Rekla si mi da Fideja nikad nije bila posednuta, ali si lagala. Ona je, zapravo, bila posednuta u trenutku smrti." Došao je čas, zaključi Svila, da se malo 'rastegne istina', što je opravdano ako je iz dobrih namera. "Zar si pomislila da ja, ovlašćeni čitač božanskih znakova, mogu da gledam njeno mrtvo telo, a da mi tako nešto promakne? Čim je Ždral otišao, ti si uzela jedan deo rđe koju ti je on ostavio, obukla si se, izišla si iz svoje sobe kroz ona druga vrata i krenula si tom vašom drvenom stazom duž dvorišne strane zgrade - vi to nazivate galerija." Svila zastade, kao da poziva Šenilu da nešto od toga ospori ako može. "Ne znam gde si čuvala bodež, ali prošle godine u našoj sholi je otkriveno da jedna devojka nosi bodež pritegnut elastičnim trakama uz butinu. U svakom slučaju, dok si silazila niz one drvene stepenike, našla si se licem u lice sa Fidejom, koja je bila posednuta. Da nisi uzela rđu koju ti je Ždral dao, verovatno bi vrištala i bežala; ali od rđe ljudi postaju odvažni i skloni nasilju. Otud i meni ova povreda skočnog zgloba, zapravo; imao sam neka posla sa jednom ženom koja se nabila rđom. "Iako si bila pod dejstvom rđe, Fidejin izgled te je užasnuo; shvatila si da je to susret sa demonom koga se svi vi ovde bojite, i prva i jedina misao bila ti je da ubiješ. Potegla si nožekanju i krknula si Fideju, samo jedn je dnom om,, tačn ta čnoo ispo is podd najn na jniž ižeg eg rebra, reb ra, ali sa vrh v rhom om usm us m eren er enim im nagore nag ore." ." "Počela je da mi govori da sam lepa", prošaputa Šenila. "Pokušala je da me dira, da me mazi po licu. Nije to bila Fideja. Mogla sam ja i Fideju da ubodem, al nikad ne bi zbog takvog nečeg. Uzmicala sam. Ona je dolazila sve bliže, pa sam je ubola. Ubola sam đavolicu, a onda
je j e na step st epen eniš ištu tu ostal os talaa m rtva rt va Fideja." Fide ja." Svila klimnu glavom. "Razumem." "Shvatio si za nož, nož, a? Na to sam pomislila pomisli la tek kad je bilo prekasno." "Hoćeš reći, razumeo sam da slika simbolizuje tvoje ime. Da, to jesa je sam m . R azm az m išlj iš ljao ao sam o Fide Fi dejijino nom m im imen enuu od tren tr enut utka ka kad ka d sam ga čuo. Nije sad potrebno da ulazimo u to, ali razmišljao sam. Ždral ti je dao taj bodež, je li tako? Maločas si rekla da od njega ponekad dobiješ poklone. Taj bodež sigurno je bio jedan jed an od tih poklončića." "Ti misliš da mi ga je on dao da bi me uvalio u nevolju. Nije uopšte tako bilo." "Nego kako je bilo?" "Jedna cupi je imala svog tipa, napolju. S njim je i sad. Pa, zapravo, većina nas ima nekog - je l' te stvarno zanima ovo?" "Da. Zanima me." "Znači, jedne noći ode ona u grad, da se sastane s njim i da klopaju, valjda, ali dva tipa iskoče odnekud i pokušaju da je povaljaju po zemlji. Ona potegne nož i iskasapi ih baš dobro. Tako bar ona priča. I zapali ona iz te uličice, ali ostane krv na njoj. "Lepo. Onda sam i ja poželela da imam nož, al ja o noževima ne znam mnogo, pa sam pitala Ždrala gde bi se mogao nabaviti dobar, al da me prodavci ne prevare. On je rekao da ni on to ne zna, al kao pitaće Mošusa koji kao zna sve o noževima i takvim stvarima. Sledeći put je stvarno doneo taj bodež, navodno napravljen naročito za mene, mada je možda samo crtež urezan za mene." "Jasno mi je." "Znaš li, Patera, da ja cvet zvani šenila nikad nisam ni videla, niti znala da postoji, do prošle godine, kad mi je Ždral doneo, u proleće, buket buk et šenila za moju sobu? sobu? Ja sam sve do tada mislila da je 'šenila' samo naziv za onaj ukrasni gajtan koji je ojačan žicom unutra. Cvet mi se strava dopao - tada sam ovako ofarbala kosu. E, ali Ždral je još rekao da taj isti cvet ima u narodu i drugo ime, 'zapaljen mačorov rep'. Smejali smo se oko toga, a kasnije sam dobila takav bodež. Momci često daju cicama takve poklone, to je kao znak poverenja, jer, kao, ona neće takvim oružjem napraviti nikakvu glupost." "Je li doktor Ždral bio taj prijatelj te devojke, koga si pomenula?" "Ne. To je neko mlađi. Ne teraj me da ti otkrivam ko, ako ne želiš da nastradam." Šenila zaćuta, stisnu usne. "Je, u kojoj sam rupi. Ovako ću nastradati još gore, a? Opet, ako ne kažem ko je on, on bi mogo i da mi pomogne, možda." "Ma, neću te to pitati. Niti ću reći Orhideji, niti Krvu, osim ako bude
neophodno da bi se spasao život neke druge osobe. Kad bi ovde bio istražni odred Garde, valjda bih njihovom oficiru morao da kažem; ali nije. Sada mi se čini da bi bila daleko veća nepravda da ti padneš Krvu u šake, nego da se provučeš bez kazne. Pošto je to tako, puštam te da se izvučeš nekažnjena, ili maltene bez ikakve kazne, pod uslovom da učiniš ovo što ću od tebe zatražiti. Služba za pokoj duše Fidejine biće sutra u jedanaest, u mom mantejonu u Sunčanoj ulici. Orhideja će zahtevati da sve devojke prisustvuju. Mnoge će, sigurno, poslušati. Ja tražim da i ti dođeš zajedno z ajedno sa njima." njima." Šenila klimnu glavom. "Sigurno, Patera. Sto posto." "I dok služba traje, želim da se moliš bogovima za Fideju, i za Orhideju, i za sebe samu. Hoćeš li to učiniti?" "Hieraksu? Važi, Patera, ako mi ti kažeš šta treba da se kaže." kaže." Svila obema šakama čvrsto uhvati Krvov štap za šetnju, za krajeve, i poče ga savijati i ispravljati rasejano. "Hieraks je uistinu bog smrti i kalde mrtvih, pa je, kao takav, najprikladniji za obožavanje na svakoj sahrani. Biće, međutim, scildan, što znači da ne možemo prinositi žrtve samo njemu." "Aha. Dobro, pa ja ionako znam samo jednu molitvu, onu koju zovu 'Scilina skraćena'. Da D a li će to biti biti dovoljno?" Svila donese odluku, ostavi štap po strani i nagnu se ka Šenili. "Postoji još jedan bog kome želim da uputiš svoje molitve - veoma moćan. On bi mogao pomoći i tebi, i Orhideji, i jadnoj Fideji. Zovu ga Izvanaš, Onaj Napolju. Znaš li išta o njemu?" Ona odmahnu glavom. "Ja njima ni imena ne znam, osim što znam ko su Pes i Ehidna i kako se zovu dani i meseci." "Onda moraš sutra otvoriti svoje srce za njega. Moraš se moliti kao nikad u životu. Upućuj mu zahvalnost što je bio dobar prema meni i ponavljaj mu uporno koliko je silno tebi - i svima nama u ovom gradskom kvartu - potrebna njegova pomoć. Ako tako budeš radila, ako ga budeš dozivala molitvama iskrenim, od srca, neće biti uopšte važno kojim rečima to činiš." "Izvanaš, a. Aj, dobro." "Sada ću te ispovediti, a to znači da ću skinuti sa tebe svu krivicu u vezi sa Fidejinom pogibijom i sa svakim drugim zlom koje si možda učinila. Klekni ovde. Nije potrebno da gledaš u mene." Polovina tog napuštenog mantejona bila je preuređena u malo pozorište. "Ima stari Prozor, još je tu", reče Šenila, pokazujući prstom. "Odma iza pozornice, al mi uvek držimo jednu zavesu ispred njega.
Imamo, valjda, tri ili četri takve zavese široke kolko cela pozornica. Često zađemo iza Prozora da se osušimo peškirom ili da se napuderišemo; e, a tamo ima mnogo, kao, cevi, koje vire iz zadnje strane Prozora i šire se po podu." Svila je bio na trenutak trenuta k zbunjen. Onda je razumeo razum eo da su te 'kao, cevi' sveti kablovi. "Razumem", reče on, "ali to što si opisala moglo bi biti opasno. Da D a li je iko nastradao?" "Jedna cupi je roknula sa bine, jednom jedn om,, al bila je sočno debela." debela." "Snaga Pesova izgleda da je zaista ugašena, ovde. Nije ni čudo. Pa, dobro." Ostavio je vreću i triptih na sedišta. "Hvala ti, Šenila. Sad možeš ići u grad, ako želiš, mada bih ja više voleo da ostaneš, da bi učestvovala u egzorcizmu. egzorcizmu."" "Ako želiš, ostaću, Patera. Nema štete ako zgrabim neku njamu u međuvremenu?" "Samo napred." Posmatrao ju je dok je odlazila. Onda je za njom zatvorio dvorišna vrata. Kad je pomenula hranu, setio se sira koji je trebalo da posluži njemu kao ručak, ali je završio u kljunu onog vrana; štaviše, setio se i svojih prženih paradajza. Šenila će sigurno otići preko puta, u radnju za prodaju peciva i testenina. On slegnu ramenima i otvori vreću, rešen da sada ne razmišlja razm išlja o hrani. hrani. Međutim, u žutoj kući kao da postoji i kuhinja, tu negde. Ako Krv nije ručao, lako bi moglo da se desi da pozove i njega, Svilu, na ručak, posle egzorcizma. Koliko je vremena prošlo od kad je sedeo ispod smokve i gledao kako Mejtera Ruža klopa one sveže ispečene kifle? Nekoliko sati, svakako, ali njemu nije dala nijednu: zaslužena kazna. Zaslužena. "Neću - da - jedem", promrmlja on sam za sebe, odmotavajući krpe u kojima je nosio, u vreći, fenjere i flašicu ulja. "Ne dok me neko ne pozove na ručak; tek tada ću od ovog zaveta slobodan biti. Sfikso Jaka, na muci se poznaje ko je tvo tv o j! Sad Sad me čuj. čuj."" Možda će Orhideja želeti opet da razgovara s njim o aranžmanima za sutra; ako je suditi po njenoj spoljašnjosti (što nije baš pošteno, reče on sebi), Orhi jede često i jede dobro. Lako bi mogla da ima pri ruci činiju punu grožđa... ili ili tanjir tanji r prepun naseckanih naseckan ih bresaka... bresaka... Rukovođen, u znatnoj meri, željom da odvrati svoje misli od hrane, on uzviknu: "Gljivo, jesi li tu? Čuješ li me, Gljivo?" Odgovora nije bilo. "Znam sa si to bila ti, vidiš. Pratila si me, kao što si noćas i rekla da hoćeš. Prepoznao sam ti lice, jutros, na licu Češljinog matorog. Jesi li ti
pila njenu krv? Maločas Mal očas videh vid eh tvoje lice, opet, na licu jadne jad ne Fideje." Čekao je, ali nije čuo nikakav šapat u uhu, nikakav glas osim sopstvenog koji je odjekivao od golih zidova načinjenih od brodskog kamena. "Kaži nešto!" Bremenita Brem enita tišina ispunjavala je napušteni mantejon. mantejon. "Vrisak one žene dok sam ja sedeo u letelici, noćas, ispred žute kuće - to nije mogla biti puka podudarnost. Demon je došao zato što sam ja došao, a taj demon si ti, Gljivo. Ne razumem kako to radiš, ali znam da si ti." Odmotavajući sledeći fenjer iz krpa, ugleda nešto što je maltene mogao biti Gljivin lobanjski osmeh. Držeći po jedan fenjer u svakoj ruci, odgegao se na pozornicu da bolje osmotri obojeno platno iza nje, koje je, moglo se pretpostaviti, bilo ta zavesa što ju je Šenila pominjala. Na zavesi je bila naslikana gruba karikatura Kampionove slavne slike 'Pes na tronu'. Ovde je Pes imao ne samo dve glave nego i dve erekcije; levom rukom držao se za jedan, a desnom za drugi polni organ. Ispred njega bili su naslikani njegovi obožavaoci, čitava gomila njih; bavili su se svim perverzijama za koje je Svila ikad čuo, ali i nekim za koje nikad nije čuo. Na originalnoj slici, dva Pesova talusa, moćne mašine jedne jedn e posebne, divne maslačno-žute boje, boje, dovršavaju rad rad na stvaranju svitka, naime sade svetu zlatku iza trona. Ovde su talusi digli, između svojih nogu, svaki po jedan 'ovan' za probijanje zidina, ali opsceno izmenjen; umesto Pesovog svetog drveta okićenog divnim beharima, iz zemlje štrči divovski falus. Na nebu dva ogromna, mutna lica onog drugog, duhovnog Pesa, ali pohotljivo i komično iscerena. Svila je pažljivo namestio plave fenjere na rub pozornice. Zatim je izvukao Zumbulin azof ispod tunike. Želeo je da saseče tu ogavnost ispred sebe, da je iseče u param-parče, ali to bi gotovo sigurno uništilo sve eventualne ostatke Prozora iza zavese. On pritisnu demona i jednim hirurškim rezom preseče ceo gornji deo zavese, od zida do zida. Bljuvotina pade, sa teškim, potmulim udarom, i nestade u oblacima sopstvene prašine. prašine. Dok je Svila Svila nameštao triptih ispred praznog, praznog, tamnog lica Prozora, Prozora, u salu uđe Krv. Votivne svetiljke su još jednom gorele ispred tog napuštenog Prozora; iz njihovih plavih staklenih valjaka, plavi plamenovi šibali su ravno uvis, kao maleni, usijani mačevi. Iz četiri kandila, na četiri ugla pozornice, izvijali su se krivudavi, bledi mlazići tamjanovog dima. "Štooo to uradi, uradi, bre?" upita Krv.
Svila diže pogled. "Šta?" "Pa, uništi nam kulisu, bre." Krv se pope uz tri stepenika s jedne strane pozornice. pozornice. "Je l' imaš ti pojma po jma kolko to košta?" "Nemam. I nije me briga. Ostvarićeš zaradu od trinaest hiljada karata na mom mantejonu. Možeš upotrebiti neki delić toga da zameniš ovo što sam ja uništio, ako ti je volja. Ne preporučuje pre poručujem m da tako postupiš." postupiš." Krv ritnu gomilu platna. "Niko od onih ranijih nije uradio ništa ovako." "Niti svojim egzorcizmom išta postigao. Ja ću uspeti - ili, bar, imam razloga da verujem da ću uspeti." Kad se uverio da je triptih tačno u sredini između dva fenjera, Svila se okrete Krvu. "Vas ovde muče đavoli ili, bar, jedan đavo. Neću se sad zamajavati da objašnjavam koji. Nego, znaš li ti kako jedno mesto, ili osoba, a to može biti bilo koja osoba, pada u vlast demona?" "Bahhh! Ne verujem ja u demone, Patera. Niti u te vaše bokčiće." "Je li ti to ozbiljno?" Svila se sagnuo da dohvati štap za hodanje, koji je j e od K rva rv a dobio. dobio . "I ju j u č e ujut uj utro ro reka re kaoo si nešt ne štoo u tom to m smislu, smis lu, pa ipak ip ak imaš lep kip Scile u dvorištu svoje kuće. Video sam je." "Bila je tu kad sam kupovao to imanje. Ali i da nije bila, mogao sam dati da se tako nešto napravi, priznaću. Ja sam odan sin Virona, Patera, i to volim da pokazujem." Krv se sagnuo da razgleda tri slike. "Gde je Pes?" Svila pokaza. "Ova "Ovajj vihor? Ja kolko kolk o znam, Pes je deda sa dve glave." "Svaki likovni prikaz boga je, u konačnom sagledavanju, laž", objasni Svila. "Može biti podesna laž, može čak biti i laž pobuđena dubokim poštovanjem; svejedno, u suštini je laž. Veliki Pes bi mogao odlučiti da se pojavi kao, što ti reče, deda ili kao zavojita oluja - svitak vetra, što je najstariji likovni prikaz Pesa. Nijedna od tih slika neće biti istinitija od ma koje druge - samo podesnija." Krv se uspravi. "Počeo si mi pričati o demonima." "Ali neću nastaviti, bar ne sad. Potrošio bih izvesno vreme, a ti mi svejedno ne bi poverovao baš ništa. Međutim, uštedeo si mi jedno veoma nepoželjno pešačenje. Želim da pozoveš sve žive osobe, koje ovde postoje, u salu. Moraš doći i ti, i Mošus ako se vratio, i Ždral, Orhideja, Šenila, onaj ćelavi, i sve mlade žene, i sve druge osobe koje su možda tu. Dok ih ti sve dovedeš ovamo, moje pripreme biće završene." Krv maramicom otapka znoj sa čela. "Ja ne primam naređenja od tebe, Patera."
"Onda ću ti reći ovo o đavolima." Svila oslobodi svoju maštu, dopuštajući joj da se vine ka nebesima. "Oni su ovde, i jedna osoba je već izgubila život. A oni kad okuse krv, dopadne im se. Mogao bih dodati da nije nimalo neuobičajeno da oni deluju na osnovu verbalnih sličnosti, iako bismo ti i ja rekli da su to samo igre rečima. Njima bi lako moglo pasti na um da ako je krv dobra, krv Krva može biti još bolja. Bilo bi mudro da to imaš na umu." Žene su pristizale u grupicama, po dve, po tri. Bile su radoznale i išle su manje-više dobrovoljno, iako su ih Mošus i mišićavi ćelavko, koji se zvao Grgeč, terali. Uskoro su im se pridružili Čikov i Trstika, koji su se dovezli iz Svilinog mantejona, uplašeni; veoma su se obradovali kad su videli Svilu. Na kraju su Orhideja (sumorna lica, ali suvih očiju) i Ždral seli u poslednji red. Svila je sačekao da Krv, Grgeč i Čikov takođe sednu, a onda je počeo. "Dozvolite mi da opišem..." Čavrljanje ženskadije potopilo je njegove reči. reči. "Tišina!" To je Orhideja ustala. "Tišina, bre, fufe, bre!" "Dozvolite mi da opišem", poče Svila ponovo, "šta se ovde dogodilo i šta ćemo pokušati da postignemo. Čitav svitak prvobitno je bio pod zaštitom Pesa Velikoga, oca bogova. Da nije, ne bi nikada ni postojao." Zastao je, pomno osmotrio lica dvadeset i nekoliko mladih žena ispred sebe; osećao se manje-više kao da se obraća odeljenju Mejtere Nane u palestri. "Veliki Pes je planirao svaki delić svitka i naredio svojim robovima da ga sazdaju, što su oni, pod njegovim nadzorom, i učinili. Na taj način su našim rekama data korita, a tako je i iskopano naše duboko jezero jeze ro Limna. Tako je zasađeno najstarije najstarije drveće i tako su izgrađeni manetejoni u kojima treba Pesa da doznajemo. Vi sedite, dabome, u jednom takvom mantejonu. Kad je svitak bio gotov, Pes mu blagoslov svoj dade." Svila je opet zastao i u sebi izbrojao do tri, kao što je toliko puta činio u ambionu. Iskoristio je to vreme da osmotri koje devojačko lice počinje da liči, makar i u najmanjoj meri, na lice one ludakinje. "Čak i ako ste skloni da osporavate ovo što sam rekao, zahtevam da zasad prihvatite sve kao istinu, da bi nam uspeo egzorcizam. Ima li ovde ikoga ko ne može prihvatiti ovo dosad rečeno kao istinu? Ako ima, molim da ustane." ustane." Zurio Z urio je u Krva, ali ali ni Krv ne ustade. ustade. "Vrlo dobro. Molim shvatite da nije samo svitak kao celina dobio Pesov blagoslov i zaštitu Pesovu. Svaki pojedini delić svitka dobio ih je isto tako, a većina delića još jo š i sad ih ima. ima.
"Međutim, Pes povremeno, iz dobrih razloga, povuče svoj blagoslov sa pojedinih delova ovog svitka koji je njegovo delo. Sa nekog drveta, ili sa neke njive, možda, sa neke životinje, osobe, ili čak sa celog jednog jed nog grada. grada. U ovom slučaj slučaju, u, bez Pesovog Pe sovog blagoslova svakako je ostala jedna jedn a zgrada - ova u kojoj smo sada i koja se spojila sa susednom, žutom, tako da su te dve jedna jed na celina koja je ostala neblagoslovena neblagoslovena." ." Ostavio je vremena da ovo utone. Pogledom je prelazio sa jednog lica na drugo. Sve Orhidejine žene bile su srazmerno mlade; jedna ili dve, izvanredno lepe; mnoge, ako ne i većina, natprosečno lepe. Nijedna nije ni najmanje ličila na Gljivu. "Pa, šta to znači, možete vi pitati? Da li to drvo umire, da li taj grad izgori? Ne. Pretpostavite da imate mačku, koja vas je ujedala i grebala sve dok je, na kraju, zgađeni, niste bacili na ulicu i za njom zatvorili vrata. Ta mačka, koja je bila vaša, neće umreti, ili bar neće odmah, tu, da crkne. Ali kad se psi za njom stušte, neće imati ko da je brani, a ako neki prolaznik poželi da je gađa kamenjem ili prisvoji, moći će to da uradi nekažnjeno. Tako je i sa onima od nas koji ostanu bez Pesovog blagoslova. Nekima od vas, znam, ovde se dogodila posednutost demonom. Kroz nekoliko trenutaka ja ću zamoliti jednu osobu, jednu od onih koje su bile posednute, da opiše kako je to izgledalo." Jedna mala crnka na kraju prvog reda se iscerila; iako se malo šta na njenom licu izmenilo, Svili se učini da sada vidi lobanju ispod tog lica. Opustio se; postao je svestan da mu sa dlanova curi znoj, da je izrezbarena drška Krvovog štapa sva klizava od tog znoja, da su mu na čelu kapljice znoja toliko gusto načičkane da samo što nisu pocurile u oči. Obrisa ih rukavom mantije. "Ova "Ovajj predmet predm et iza mene bio je Sveti Sveti prozor proz or - ne verujem da je iko od prisutnih tolika neznalica da to ne zna. Kroz taj nekadašnji prozor, Gospod Pes je zborio čovečanstvu. Tako bogovi rade i svi znamo da je tako. Oni se nama obraćaju posredstvom tih Prozora koje je Pes Veliki izgradio za njih i za nas. Imaju bogovi, naravno, i druge načine da nam nešto kažu; jedan od tih načina, ali ne jedini, jeste prenošenje znakova posredstvom utrobe žrtvovanih životinja. To ne menja činjenicu da su Prozori glavni način. Pa zar je ikakvo čudo, dakle, da je Pes povukao blagoslov kad smo dopustili da ovaj prozor, našom nebrigom, postane neupotrebljiv? Kažem, mi, jer to uključuje i mene lično; mi, svaki muškarac i svaka žena u Vironu, dozvolismo da se ta đavolska stvar odigra. Pripremajući ovo isterivanje demona, ja sam učinio sve što sam igda
mogao da popravim vaš Prozor. Očistio sam i pritegnuo njegove spojeve, sastavio sam pokidana mesta na nekim kablovima, pokušao sam i neke druge, teže popravke. Kao što vidite, pretrpeo sam neuspeh. Vaš Prozor bez svetlosti ostade, i bez života, za Pesa zatvoren, i mi se samo možemo nadati da će on primiti našu ispoljenu volju kao uspšešno delo i vratiti blagoslov ovoj kući, za šta se molimo." Nekoliko mladih žena iscrta rukom znak sabiranja u vazduhu ispred sebe. Svila sa odobravanjem klimnu glavom, onda pogleda pravo malu crnku. "Sada ću se obratiti neposredno đavolici koja je zašla među nas, je j e r znam zn am da je ov ovde de i zna z nam m da me čuje. "Onaj bog veoma veliki, Izvanaš, stavio je tebe pod moju vlast. Imaš i ti prozor, kao što oboje znamo. Ja mogu da ga zatvorim, i zabravim, da ti bude neprolazan, ako hoću. Odlazi iz ove kuće zauvek, inače ću tačno to uraditi." uraditi." Svila udari Krvovim štapom po podu. podu. "Odlazi! "Odlazi!"" Mlade žene su se trgle, mnoge su bučno udahnule vazduh, a sa lica one tamne polako nestade iscerenost. Bilo je to (reče Svila sebi) kao da je j e im imal alaa temp te mper erat atur uru, u, ko koja ja pred pr ed njeg nj egov ovim im očim oč imaa popuš pop ušta, ta, tako ta ko da i groznica groznic a nestaje. nestaje. "Sad sam govorio dosta o sadašnjosti. Orhidejo, pitah Šenilu pre nekog vremena vrem ena da lili si titi ikad bila posednuta, posednu ta, a ona mi mi reče re če da nisi. Je li to tačno?" Orhideja klimnu glavom. "Ustani, molim te, i reci dovoljno glasno, da svi čuju." Orhideja ustade i pročisti grlo. "Ne, Patera. To se meni nikad nije desilo, a i ne želim da se desi." Nekoliko cura se zakikotalo. "Nikad se više neće desiti nijednoj od vas. Mislim da vam to mogu obećati i, evo, obećavam. Orhidejo, ti znaš kome se to desilo ranije. Kaži kome." "Violeti i Krasulji." Svila učini pokret pok ret štapom. "Zamolio bih da one ustanu." ustanu." One to neradio učiniše. Violeta je bila višeg rasta od većine, a Krasulja mršava i ne mnogo lepa. "To nije sve", reče Svila. "Znam da je prisutna bar još jedna. Ako si bila posednuta, molim te ustani, iako te Orhideja nije imenovala." Krv se smeškao u zadnjem redu; ćušnuo je laktom Mošusa, koji se takođe osmehnuo, ne prestajući da čisti nokte vrhom jednog dugačkog noža. Žene su zurile jedna u drugu, neke su se šapatom dogovarale. Polako ustade ona mala crnk crnka. a.
"Hvala ti, kćeri moja", reče Svila. "Da, ti si ta. Da li je đavolica otišla?" "Mislim da jeste." "I ja sam uveren da jeste. Kako Kak o se zoveš, kćeri moja?" "Maka, Patera. Ali još se ne osećam sasvim kao pre." "Vidim. Znaš, Mako, Orhideja te je pomenula u razgovoru sa mnom, danas, verovatno zato što..." Umalo da se zaleti i kaže: zato što si, fizički, suprotnost Šenili; u poslednjem trenu se preusmeri da kaže nešto drugo. "...si tako privlačna, veoma privlačna. To može biti u nekoj vezi sa demonskom posednutošću, mada ne znam sigurno. Kad ti se to dogodilo, Mako?" "Pa, sad, ovde." "Govori glasnije, molim te. Mislim da te nisu svi čuli." Maka progovori jačim glasiom. "Sad mi se desilo i trajalo je dok nisi reko ono 'odlazi', Patera." "A kako si se osećala, Mako?" Mala crnka poče drhtati. "Ako te to toliko plaši, plaši, ne moraš nam n am reći. Da D a li bi bi radije da sedneš?" "Bilo je ko da sam mrtva. Više mi ni do čega nije bilo stalo i bila sam mlogo daleko, iako sam ostala ovde. Vidla sam sve iste stvari, al one su značile sasvim nešto drugo, to ne umem da objasnim. Ljudi su bili šuplji, ko odela bez nikog unutra, svi sem tebe." Violeta reče: "Ja sam imala moje najbolje ukosnice u kosi i jednu sam ostavila na lavabo. Nisam htela, ali ipak sam to uradila, a cev iz lavaboa nekako se ispružila nagore i pojela moju ukosnicu, onu stvarno dobru sa tirkizom na vrhu, a ja sam mislila da je to smešno. smešno."" Svila klimnu glavom. "A ti, Krasuljo?" "Meni se letelo, pa sam poletela. Ustala sam u krevetu, i kao skočila, i onda sam kao letela po sobi. Tip me je udarao, al mene je bilo baš briga." "Da li je to bilo prošle noći? Jedna od vas bila je noćas posednuta. Da li si to bila ti, ti, Krasuljo?" Mršava žena nemo klimnu glavom. glavom. "Da li si titi vrisnula vrisnu la noćas? Ja sam bio prisutan - bio sam ispred kuće, u Ulici lampiona, a neko je unutra vrisnuo." "Ne, vrištala je Fideja. Ponovilo se, ali tako što sam počela da bacam stvari. stvari. Letenje Leten je je bilo onaj onaj prvi put. put. Prošlo Pr ošlogg meseca." Svila klimnu glavom. Njegovo lice izgledalo je zamišljeno. "Hvala ti, Krasuljo. Takođe treba da zahvalim, i zahvaljujem, Maki i Violeti. Do današnjeg dana ja nikada nisam imao prilike da razgovaram ni sa
jed je d no nom m osob os obom om ko koja ja je j e pret pr etrp rpel elaa po pose sedn dnut utos ostt demon dem onom om.. Ovo Ov o što ste mi ispričale možda će mi mnogo pomoći." Gljiva je otišla ili se, bar, nije mogla sada primetiti ni na jednom licu ispred njega. Kad su se sreli u Ulici sunca, Krv mu je pomenuo posedanje, uz napomenu da 'to i neki ljudi mogu'; sad se Svila zapita nije li Krv bar izdaleka naslućivao da je taj demon, koji uznemirava žutu kuću, njegova sopstvena kćer. Svila zaključi da će najbolje biti da mu sad ne ostavi mnogo vremena za razmišljanje o takvim stvarima. "Sad ćemo otpevati onu pesmu koju treba i kasnije da pevamo, kad započne naša ceremonija. Ustanimo, svi. Uhvatite se svi za ruke. Krve, ti i Mošus morate pevati sa svima nama. Hodite napred i spojite ruke svoje." Većina prisutnih nije znala tekst. Svila ih je počeo učiti kako ide refren, a kako prve tri strofe. Posle izvesnog vremena načinio je od njih pristojan hor, kome je Mošus, inače tako ćutljiv, doprinosio vrlo dobrim tenorom. "Dobro! Ovo nam je bila generalna proba. Kroz koji minut počinjemo glavnu ceremoniju. Početak je napolju, na ulici. Ova mala glinena posuda sa bojom i ova četka..." Svila ih podiže da svi vide. "...već su osveštane i ovoj kući posvećene. Petoro vas, odabrani među onima koji ovde stanuju, mora da učestvuje u popravljanju šupljeg krsta koji je nacrtan na pročelju prema Muzičkoj ulici; za to vreme mi ostali ćemo pevati. Bilo bi najbolje da se među tih petoro nađu sve tri devojke koje su bile posednute. Posle toga, tri puta ćemo obići oko kuće, u povorci, a onda ćemo se još jednom ovde okupiti, da izvršimo konačno isterivanje." Napolju, dok su iznenađeni ulični mangupčići blenuli i prstima pokazivali žene, od kojih su mnoge i sad bile samo delimično odevene, Svila je odabrao još dva predstavnika, i to dve sitne i mršave devojke, iz grupe onih za koje mu se činilo da čitav ovaj posao shvataju najozbiljnije. Na otvorenom prostoru Muzičke ulice 'Himna svim bogovima' zvučala je nejako i tanko, ali, ipak, prolaznici koji su iz radoznalosti zastali da gledaju šta se radi skinuli su šešire i kape dok su Krv i Grgeč podizali na svoja ramena jednu po jednu od tih pet devojaka. Obojile su sva četiri gamadiona; tako je krst, do tada gotovo sasvim ispran sa pročelja, ponovo zablistao. Kad su ispod njega iscrtale i liniju liniju podloge, Svila Svila je spalio četku i ostatak boje u najvećem kandilu. kandilu. "A žrtvu da prineseš, ništa?" reče Orhideja. "Oni drugi su to činili." "Upravo prinesoh", reče joj Svila. "Ne mora se na žrtvu prinositi samo živa zver. zver. Upravo U pravo si videla jedno jedn o žrtvovanje nečega što nije nije živo i
nije životinja. Ako bi bio potreban još jedan egzorcizam ovde, ponudićemo životinju, a sveti znak ćemo iscrtati još jednom, i to njenom krvlju. Razumeš li ti žrtvovanje, razumeš li zašto radimo sve ovo? Ja polazim od pretpostavke da je zlo biće ušlo u kuću kroz ova vrata, ka Muzičkoj, zato što je to jedini spoljašnji ulaz u vaš oskrnavljeni mantejon." Orhideja neodlučno klimnu glavom. "Dobro." Svila se osmehnu. "Drugi deo naše ceremonije samog isterivanja demona biće svečani marš tri puta oko celine ovih dveju građevina; za to vreme ja ću čitati iz Hrazmoloških spisa. Možda bi bilo najbolje da svi vi stupate iza mene, a četvorica muškaraca da se rasporede na takva mesta da mogu da održavaju red. red."" Poče govoriti jače, da ga čuju sve žene. "Neće biti potrebno da marširate u korak kao vojska. Ali biće potrebno da ostanete u koloni, je j e d n a iza iz a druge, drug e, i da slušat slu šatee on onoo što ja čitam." čita m." Izvadio je naočari, obrisao ih rukavom i stavio ih na nos. Jedna od mladih žena se zasmejala nervozno. Da li bi se Zumbula smejala kad bi ga videla sa ovim malim, uvek nekako zamrljanim cvikerima na licu? Sigurno da bi - ona se smejala i manje smešnim pojedinostima, dok su bili zajedno. Prvi put mu pade na um da se onako smejala možda zato što je bila srećna. Tada je i on bio srećan, mada nije imao za to dobrog razloga. Pročistio je grlo, nastojeći da se tačno priseti tih emocija. Ne, ne srećan: radostan. Radostan. Svila pokuša da predstavi sebi kako bi to izgledalo kad bi njegova mati ponudila Zumbuli bledu, zelenkastu limunadu koju su svake godine pili u najvrelijim danima. Ovaj pokušaj propade potpuno. "Demon čini nasilje prvo sebi samome, kad čir postane i, ako se može tako reći, rak na svitku, voljom svojom; jer na bilo šta u svitku okomiti se besomučno, znači odvojiti se od tog svitka, i od prirode svitka koja je u krajnjem gledanju polubožanska, a u kojoj su sadržane različite prirode svih drugih stvari. Drugo, demon čini nasilje sebi kad okrene leđa ma kom dobrom ljudskom biću, pa ga zatim napadne sa namerom da nanese zlo." Svila je rizikovao: bacio je pogled iza sebe. Orhidejine šake bile su sklopljene u molitvi, a mlađe žene išle su iza nje u manje-više urednoj jedi je dina načn čnoj oj koloni, kolo ni, iako ia ko se činilo čin ilo da se neke ne ke napr na prež ežuu da bi ga čule. On nastavi da čita jačim glasom. "Treće, demon čini nasilje sebi kad god podlegne zadovoljstvu bola. Četvrto, kad igra neku ulogu, bilo da glumi da je neko drugi, ili da samo
kazuje stvari neiskrene i neistinite. Peto, kad se kreće ili dela čini, uvek nesvrhovita..." Kad su bili na polovini trećeg, poslednjeg obilaska, jedan prozor se rasprsnu iznad njih, tako da na Zdrala, koji je bio blizu začelja njihove sada već neuredne kolone, pade pljusak stakla. "To je samo odlazak đavolice, ništa više", poče Svila govoriti ženama, tonom umirivanja. "Nemojte sad vrištati." vrištati." Orhideja je stala i zagledala se u rasprsnuti prozor. "To je jedna od mojih soba!" Jedan ženski glas progovori sa tog prozora, čvrst, pun vibracija, snažan kao grom. "Pošaljite tog vašeg augura gore, kod mene!" mene!"
12. NJORKA PLAĆA RUČAK
Bilo je to najlepše žensko lice koje je Svila ikada video. Lebdelo je iza stakla u Orhidejinoj trpezariji, iznad samo naznačenih obrisa vrata i ramena; osmeh na tom licu bio je u isto vreme nevin, pozivajući i senzualan. Te tri komponente ujedinile su se i dale neki novi kvalitet, nepoznat nepo znat i nesaznatljiv, poželjan, ali i zastrašujući. "Gledala sam te... Gledala sam da te nađem. Svila? Svila. Kakvo divno ime! Uvek sam, uvek volela svilu, Svilo. Hodi bliže meni i sedi. Hramlješ, videla sam te. Privuci stolicu staklu. Popravio si naš upropašćeni Prozor, ne sasvim, ali si ga delimično popravio, i on je sad deo ove kuće, tako si rekao, Svilo." On je jo š klečao, klečao, pognute glave. glave. "Sedi, molim te. Hoću lice da ti gledam. Zar me ne poštuješ? Trebalo bi da radiš ono što ti kažem." "O, da, Boginjo Veličanstvena", reče on, ustajući. Ovo ne bi mogla biti Ehidna; ova je suviše lepa, a reklo bi se i suviše ljubazna. Scila ima osam, ili deset ili dvanaest ruku; ali on ne vidi ruke. Sfiksa - danas je sfigdan... "Sedi. Ima jedna stoličica iza tebe, vidim je. Veoma je lepo od tebe što si popravio naš terminal." Njene su oči bile neke boje koju on još nikada nije video: bila je to plava boja, ali tako duboka da se bližila crnoj, mada nije postala stvarno crna, pa čak ni stvarno tamna. Očni kapci bili su joj tako teški da se činilo da je slepa slepa.. "Htela sam još tog trenutka da ti se pokažem, ali nisam mogla. Čula sam te i videla, ali nisam mogla da se pojavim. Mislim da nema energije za zrak. Neće da se upali, nikako. Baš je to razočaravajuće. Možda možeš učiniti i više?" više?" Klimnuo je glavom, zanemeo. zanemeo. "Hvala. Znam da ćeš pokušati. Popravljajući ono, popravio si i ovo, rekla bih. bih. Ali ne da je prašnjavo..." Nasm N asmejal ejalaa se, se, i taj taj smeh bejaše zvon nekih dalekih, predalekih zvona izlivenih od nekog metala dragocenijeg nego što bi zlato ikada moglo biti. "Zar nije smešno kako sam razbila onaj spoljašnji prozor? Proizvela sam odgovarajući zvuk i nastavila da ga stvaram sve dok nije prslo. Jer, čula sam da si napolju i da čitaš nešto. Prvi put kad sam te pozvala, nisi stao. Pretpostavljam da me nisi čuo?" Želeo je da pobegne; pobegne; umesto um esto toga, toga, samo je odmahnuo glavom. "Ne, "Ne, Boginjo Veličanstvena. Strašno mi je žao."
"Ali ovo moje staklo obrisati ne mogu. Obriši mi staklo, Svilo, pa ću ti oprostiti." "Ako samo... na mojoj maramici ima krvi, Boginjo Veličanstvena. Možda u sobi..." "Ne mari. Osim ako je još mokra. Uradi kako sam ti rekla. Hoćeš li?" Svila izvadi maramicu, zamrljanu Fidejinom krvlju. Prilazio je staklu i pri svakom koraku mu se činilo da će se on sam, Svila, rasprsnuti u plamen ili kao dim razići po vazduhu. "Gledala sam ja njega jednom kad je ubio hiljadu. Muškaraca, većinom. Bilo je to na trgu. Ja sam gledala sa balkona. Naterali su ih da svi kleknu, okrenuti ka njemu, a kad su bili mrtvi, neki su još ostali u klečećem položaju." Činilo se da je do krajnosti bezbožno trljati takvom maramicom, dronjavom, krvavom, te predivne crte lica. Uklonio je prašinu. Sad su izgledale stvarnije od njega samog. Nije ovo Molpa; Molpi kosa pada preko lica. Nije ni... "Meni je došlo da padnem u nesvest. Ali on me je gledao sa svog balkona. A taj je bio na znatno većoj visini i imao zastavu iznad one stvari gore. Iznad onog malog zida. Tada sam boravila u kući jednog njegovog prijatelja. Toliko sam stvari videla tih dana. Sad me to više uopšte ne grize. Jesi li mi prineo neku žrtvu danas? Ili juče? Nekog od onih velikih, belih zečeva, ili ili belu pticu?" Žrtve su je identifikovale. "Nisam, Kipris", reče Svila. "To je moja greška; prineću čim budem u mogućnosti." Opet se nasmejala, još uzbudljivije nego pre. "Nemoj se mučiti oko toga. Ili pusti da one žene to rade. Ja hoću da mi ti služiš na neke druge načine. Ćopav si. Zašto ne sedneš sad? Kad te ja molim? Postoji stoličica iza tebe." tebe." Svila je klimnuo glavom i progutao knedlu. Našao je da nije lako smisliti šta da kažeš u prisustvu boginje, pogotovu kad tvoje oči pokazuju tako upornu sklonost da odlutaju ka njenom licu. Trudio se da se bar seti njenih svojstava "Povredio sam skočni zglob, o Boginjo Kipris. Noćas." "Iskočio si kroz Zumbulin prozor." Njen osmeh postade malčice širi. "Izgledao si kao veliki crni zeka. Stvarno ti to nije bilo potrebno. Znaš, Svilo? Ne bi te ona stvarno povredila onim velikim mačem, niti bilo čime drugim. Ti si se njoj dopao, Svilo. Bila sam u njoj, pa znam." Duboko je udahnuo. udahnuo. "Morao sam, sam, Blaga Kipris, Kipris, da bih sačuvao moć da vas vidim."
"Znači, zato što vas Ehidna pod tim uslovom pušta da nas vidite u Svetim prozorima. Kao dete." "Da, Blaga Kipris. Ona ispoljava tu veoma veliku dobrotu i omogućuje nam to." "Jesam li ja prva, prva, Svilo? Svilo? Nisi nikad ranije ran ije video boga?" "Nisam, Blaga Kipris. Ne na ovaj način. Nadao sam se da ću videti, možda kad ostarim, kao Patera Štuka. Onda juče na igralištu... Pa noćas. Ušao sam kod te žene, u njenu sobu za oblačenje, bez kucanja, i video sam boje na staklu koje se tamo nalazi, boje koje su izgledale kao božanske boje. Do tog časa ih nijednom nisam video, ali ali nam je rečeno kako izgledaju. Morali smo da učimo te opise napamet i da ih recitujemo." Svila zastade, da dođe do daha. "A meni se činilo - oduvek mi se činilo, još otkad sam koristio staklo u sholi, da bi i bog mogao koristiti staklo. Mogu li ja da ispričam njima, u sholi, o ovome?" Kipris je ćutala nekoliko trenutaka. Njeno lice je bilo setno. "Ne bih rekla... Ne. Ne, Svilo. Ne reci nikom." Ne ustajući, naklonio se. "Bila sam tamo protekle noći. Da. Ali ne zbog tebe. Nego samo zato što se ponekad igram sa Zumbulom. Podseća me na ono kakva sam nekad ja bila, ali to neće još dugo potrajati. Ona ima već dvadeset tri. A ti, Svilo? Svilo? Koliko Kolik o je tebi godina?" "Dvadeset tri, Blaga Blag a Kipris." Kipris." "Eto. Vidiš. Ja sam te podstakla. Znam da jesam." Odmahnula je glavom, jedva primetno. "Tolika apstinencija! A sad si video boginju. Mene. Da li je vredelo truda?" truda?" "Jeste, "Jeste, Voleća V oleća Kipris." Onda se nasmejala, oduševljena. "Zašto?" Pitanje je ostalo da visi u tišini trpezarije, u kojoj je bilo vrelo kao u peći. Svila je pokušavao da nekako razbudi svoju pamet. Najzad reče, zastajkujući: "Mi toliko nalikujemo na zveri, Kipris. Jedemo i razmnožavamo se; ostavimo potomstvo i umremo. I za najskromnije učešće u višem postojanju vredi se žrtvovati u ma kojoj, pa i najvećoj meri." Čekao je da ona progovori. Kipris je ćutala. "Ono što Ehidna traži od nas zapravo nije veliko žrtvovanje, čak ni za muškarce. Oduvek sam smatrao da je to samo simbolično, maleno odricanje, da bismo joj pokazali - da bismo svima vama pokazali - da ozbiljno mislimo. Pošteđeni smo hiljada svađa i poniženja, a pošto nemamo sopstvenu decu, sva deca su naša." Osmeh je postepeno nestao sa njenog divnog lica, a zamenila ga je
tuga, takva da je njegovo srce počelo da tone. "Neću više razgovarati sa tobom, Svilo. Ili bar ne uskoro. Ne, ipak hoću, uskoro. Love me..." Njen savršeni lik se rastopi u ples boja. Ustao je i otkrio da je, u svojoj tunici, znojem natopljenoj, sav hladan, i pored silne vreline u prostoriji. Zapilji se odsutno kroz rasprsnuti prozor, onaj isti koji je otvorio kad je razgovarao sa Orhidejom. Možda su ga bogovi - Kipris lično, možda - naveli da onako opširno otvori; ali Orhideja ga je zatvorila čim je on izišao. Trebalo je da pretpostavi da će ona tako postupiti. Stresao se, prožet osećanjem da se budi iz sna. Praznu kuću kao da je ispunjavala užasna tišina. Nejasno se setio priče da su kuće koje pohađaju aveti tiše od svih drugih kuća i da takve ostaju sve dok duh ne počne da hoda. Sad su svi, dabome, napolju, gde ih je i ostavio, čekaju ga u Lampionskoj, a on neće moći ništa da im kaže. Dočarao je sebi kako sad, dole, oni izgledaju: stoje u povorci, ali ne urednoj, ćute i gledaju jedni druge, ili možda ne gledaju ništa. Koliko su čuli kroz prozor? prozor? Sasvim je moguće mogu će da nisu čuli ništa. ništa. Poželeo je da skače, da viče, da hitne Orhidejinu još i sad nedirnutu čašu rakije kroz prozor, ili na staklo na kome sad nije bilo ničeg. Umesto Um esto svega toga, samo je kleknuo, kleknuo, iscrtao znak sabiranja sabiranja u vazduhu i ustao uz pomoć pom oć Krvovog štap štapa. a. Napolju ga je Krv čekao sa zahtevom da mu objasni koja ga je to žena pozvala. Svila odmahnu glavom. "Nećeš da mi kažeš?" "Ti ne veruješ u bogove, a ni u đavole. Zašto bih ti pričao nešto čemu bi se ti samo podsmevao?" Jedna žena, čija je kosa bila toliko beljena da je postala žuta poput Sviline, Sviline, uzviknu: "Ono nije bio nikakav đavo!" đavo!" "Ne smete ni reč reći o onom što ste čuli", reče joj Svila. "Nije trebalo da čujete ništa." Krv reče: "Trebalo je da Mošus i Grgeč nađu svaku žensku u kući i da isteraju sve njih, sve do jedne, na ovu tvoju priredbu. Ako su propustili ijednu, ja hoću da znam za to." Okrete se Orhideji. "Poznaješ svoje cure. Jesu li sve ovde?" Klimnula Klim nula je glavom, lica stegnutog. "Sve. "Sve. Osim Fideje." Mošus je zurio u Svilu kao da bi ga najradije ubio; Svila ga pogleda u oči, pa se okrete na drugu stranu. Govoreći jakim glasom, za celu grupu, on reče: "Nismo dovršili treći obilazak. Potrebno je da to
učinimo. Vratite se na svoja mesta, molim." Kucnuo je Krva po ramenu. "Vrati se na svoje mesto u povorci." Orhideja je držala Spise dok je on bio odsutan; za sve to vreme njen prst se nije pomakao sa mesta gde je Svila prekinuo čitanje. On prihvati tešku knjigu i pođe opet napred: uz svaki korak po jedna reč, kao što je obred zahtevao. "Čovek, sam, stvara uslove potrebne za napredak, boreći se protiv svojih životinjskih želja ali i popuštajući im; pa ipak priroda, duhovna iskustva i materijalnost ne moraju nikad biti. Njegove muke od njega samoga zavise, pa ipak, učinak tih muka uvek je dovoljan. Moraš ovo imati u vidu." Ove reči nisu značile ništa; ispred njih se ubacivalo natprirodno lepo lice Kipris. Činilo se da je ona u svemu različita od Izvanaša, pa ipak Svila je sad osećao da su ona i Izvanaš jedno isto; da je Izvanaš, onaj isti koji je ranije govorio onolikim mnoštvom glasova, sada progovorio jo š jed je d n im glasom gla som.. Izva Iz vana našš me j e up upoz ozor orio io da ne oček oč ekuj ujem em nika ni kakv kvuu pomoć, podseti Svila sebe, po ko zna koji put posle onog beskonačno dugotrajnog trena na igralištu; pa ipak, sada je osećao da mu je pomoć stigla i da će uskoro dobiti još. Ruke su mu se tresle, a glas mu se lomio kao dečaku. "...ima "...ima od svih samo svitkovnih intelektualnih intelektua lnih htenja i stremljenja." Stiže do vrata napuštenog mantejona, iznad kojih, evo, Pesov krst, šupljih krakova, stoji svež i blistav, pojačan crnom bojom koja nije stigla da se osuši. Sklopio je knjigu tako naglo da se začuo tresak; otvorio je vrata, poveo povorku unutra, zahramao uz stepenice i našao se na pozornici koja je nekada služila kao svetilište. "Sedite, molim vas. Nije važno pored koga, jer nećemo dugo. Na samom smo kraju posla." Oslonjen na Krvov štap za pešačenje, čekao je da sednu i da se umire. "Sada ći narediti đavolu da ode. Vidim da je čovek na začelju naše povorke - Grga, pretpostavljam - zatvorio vrata za sobom. Za ovaj deo ceremonije, ceremonije, ona treba da budu otvorena. otvorena."" Na sreću, sreću, zapamtio zapam tio je ime one mršave žene. "Krasuljo, ti sediš najbliže. Molim te, otvori vrata." "Hvala. Pošto si ti bila jedna od posednutih, baš bih mogao da počnem završni čin izgona demona od tebe. Imaš li dobro pamćenje?" Krasulja naglašeno odmahnu glavom. glavom. "U redu. Ko ima?" Šenila ustade. "Ja, Patera. Prilično dobro, a nisam ni pila, ni jednu kap, od noćas." Svila je oklevao. oklevao.
"Molim te?" On lagano klimnu glavom. Ovo sad je trebalo izvesti odlično; mogao je j e samo sa mo da se nada na da da će Šenila Šeni la bit bitii do dovo voljljno no sposo sp osobna bna.. "Evo kako ka ko glasi glas i formula koju treba svi da izgovorimo: 'Odlazi, u ime ovih bogova, i ne vrati se nikad'. Probaj jednom da je ponoviš, za svaki slučaj." "Odlazi, u ime ovih bogova, i ne vrati se nikad." "Vrlo dobro. Nadam se da su te svi čuli. Kad završim, uperiću prstom u tebe. Ti glasno kaži svoje ime, a onda izrecituj formulu 'Odlazi, u ime ovih bogova, i ne vrati se nikad'. Ja ću onda pokazati prstom sledeću osobu, i to, ženu do tebe, a ona će kazati svoje ime, i tu istu formulu, tačno tačn o kao ti. ti. Ima li koga da nije ovo razumeo?" Osmotrio je, kao i pre, njihova lica, ali sad nije bilo ni traga od Gljive. "Vrlo dobro." Prisilio je sebe da stane vrlo uspravno. "Ako u ovoj kući ima ičega što ne dolazi u ime bogova, to nek sada iziđe. Ja ovde govorim za Pesa Velikoga, za Sfiksu Silnu, za Scilu Pržeću..." Činilo mu se da su ta zvučna imena samo prazne reči, beskorisne, kao uzdasi onog vrelog vetra koji još od proleća povremeno duva; duva; ime Ehidne E hidne uopšte nije uspeo da izgovori. "Za Izvanaša, i za Blagu Kipris. Ja, Svila, kažem ovo! Odlazi, u ime ovih bogova, i vrati se ne nikad!" Pokaza prstom ka ženi malinove kose, a ona skresa jakim glasom: "Šenila! Odlazi, u ime ovih bogova, i ne vrati se nikad!" "Maslinica. Odlazi, u ime ovih bogova, i ne vrati se nikad." Posle svih devojaka, progovorila je Orhideja, jasnim i čvrstim glasom. Nakon nje, Krv je bukvalno zagrmeo - čovek sa izrazitim darom za glumu, zaključi Svila. Mošus je bio nečujan; Svila se nije mogao moga o odupreti osećanju da taj taj mladić mla dić priziva, a ne tera, tera, demone. demone. Svila je na najgornjem od tri tri stepenika s tepenika sačekao da Grgeč završi: završi: ov ovaj aj je j e zam za m ucnu uc nuoo u izgo iz gova vara ranj njuu sops so pstv tven enog og im imena ena,, ali j e on onda da po potm tmul ulom om snagom odbrundao formulu. Svila pođe niz stepenice, žureći, uprkos bol bolu. u. Poslednji govornik, doktor Ždral, reče: "Ždral. Odlazi, u ime ovih bogova, i ne vrati se nikad. A sada..." Svila sa treskom zalupi vrata ka Muzičkoj i navuče rezu preko pre ko njih. njih. "...moram i ja da idem. idem. Već kasnim. Ne N e opterećuj taj taj zglavak!" zglavak!" "Do viđenja", reče mu Svila, "i hvala za vožnju i za lečenje." Podiže glas. glas. "Sada svi svi možete može te otići. otići. Egzorcizam Egzorciz am je završen." završen." Najednom veoma umoran, sede na drugi stepenik i odmota ovojnicu. Ženskadija je istog časa počela da priča - ugl uglas, as, sve istovremeno istovremeno.. On je mlatarao ovojnicom po tupocrvenim podnim pločicama, a onda ju je,
sećajući se Ždralovog postupanja, još i hitnuo svom snagom u najbliži zid. Žene su kao potok izišle u dvorište, čavrljajući. Spustila se tišina. Namestio je opet ovojnicu, verujući da je sada sam. Diže pogled i ugleda Mošusa, koji je stajao pred njim, tih kao i zuvek, ruku opuštenih uz telo. "Da, "Da, sine moj. Šta je?" "Jesi "Jesi ikad vido vid o kako kak o jastreb ubija zeca?" "Nisam. Bojim se da sam celo svoje dečaštvo, osim jedne godine, proveo ovde, u gradu. Da li si želeo da razgovaraš sa mnom?" "Hteo sam da titi pokažem pok ažem kako jastreb jast reb ubija zeca." "Vrlo dobro. Gledam." Mošus ne reče više ništa. Posle nekog vremena - pola minuta, ili duže - Svila ustade, stežući Krvov štap. Dugački nož izlete niotkud; naprosto se stvori stvori u Mošusovoj ruci, ruci, kao da je to Pes jednim jedn im klimanjem glave tako zapovedio. Mošus silovito zamahnu i Svila oseti eksploziju bola u prsima. Zatetura se, ispade mu štap iz ruke; petom jedne noge zape za stepenik iza sebe i pade. pade. Uskoro se pridigao u sedeći položaj, ali Mošus više nije bio tu. Zumbulin azof nalazio se u Svilinoj šaci, mada se nije mogao prisetiti da ga je potegao. Zurio je u azof i ispustio ga; oružje zazveketa po podu. On se grčevito zgrabi šakom za prsa. Onda otvori mantiju. Na tunici se nije videlo nijedno pocepano mesto, niti krv. On zadiže tuniku i obazrivo pipnu pogođeno mesto: bilo je veoma bolno na dodir, a crvenilo modrice bilo je već veoma primetno. Jedna jedina kap krvi, tamnogrimizne boje, pojavi se na površini i otkotrlja se. Pustio je da tunika opet padne, onda dohvatio azof i osmotrio njegovu držalju. Prstima je prešao preko facetovanog dragulja koji se tamo nalazio. Greške nije moglo biti. Mošus je u trenutku zadavanja udarca preokrenuo nož, pokretom toliko hitrim da se to nije moglo okom pratiti; udario ga je jako, ali drškom. Doduše, i ta drška je, po svemu sudeći, bila na neki način zašiljena ili je imala oštre uglove. A on, Patera Svila, sluga Izvanašev, istog časa je potegao azof, spreman da ubije Mošusa, zato što mu se učinilo da je Mošus ubio njega. Nije znao da može tako brzo da se odluči na ubistvo. Moraće da obuzdava svoj temperament, ubuduće, naročito kad je Mošus u blizini. Do tad je verovao da je ovaj dragulj bezbojan. Sada jedan zrak sunca, prolazeći kroz 'kapiju bogova' otvorenu na krovu, pade tačno na dragulj, koji sevnu vodenasto-zelenom bojom. Ovo, iz nekog razloga,
podseti Svilu na njene oči. Prislonio je dragulj na usne. Misli su mu bile pune stvari koje nikad ne mogu biti. Da bi poštedeo slomljeni zglob, ostao je u žutoj kući sve dok Trstika nije oprala i obukla telo, tako da se mogao i on voziti Čikovljevim kolima do mantejona. Moraju nabaviti mrtvački sanduk i led. Led je vrlo skup, ali pošto je primio sto karata od Orhideje, ne može uskratiti njenoj kćeri led. Uposliti mutave mutav e - to je lako i jeftino. jeftino . Opet, Opet, kad pomisliš... Čikovljeva mrtvačka kola zaustavila su se sa trzajem. Svila, iznenađen, diže pogled i vide pročelje sopstvenog mantejona, izmrljano od dejstva atmosferskih nepogoda. Čikov upita: "Da je ostavimo, za sada, na oltar, Patera?" Klimnuo je glavom; tako su uvek činili. "Da ti pomognem, Patera, da siđeš. Ovaj, meni da se plati..." Fiskal je bio zatvoren, naravno; a scildanom se neće otvarati uopšte. "Potraži me posle žrtvovanja, sutra", reče Svila. "Ne, nego na molpindan. Ne pre." Ledari bi mu mogli dati gotov novac u zamenu za Orhidejin platni nalog, ukoliko on kupi dovoljno veliku količinu leda; ali, mogli bi i ne dati. Iz mantejona iziđe Njorka, mahnu, otvori vrata i podglavi ih klinom da ostanu otvorena. Videći Njorku, Svila se trže iz svojih računanja. "Žao mi mi je što kasnim", kasnim", doviknu. "Bila je jedna jed na smrt. smrt."" Njorkino teško, grubo lice poprimi izraz koji je očito trebalo da iskaže zabrinutost. "Neki tvoj prijatelj, Patera?" "Ne. Žena koju nisam poznavao." Njorka se nasmeši. On i Čikov zajednički unesoše Fidejino telo, umotano u čaršav, u zgradu. Tamo je na odru čekao mrtvački sanduk, nov, ne mnogo lep, ali čvrst. Mejtera Mermer ustala je iz senki; srebrnasti sjaj njenog lica delovao je j e m alte al tene ne avetin ave tinjsk jski.i. "Ja sam ob obez ezbe bedi dila la da ov ovoo bu bude de do dopr prem emlje ljeno no,, Patera. Čovek koga si poslao rekao je da će biti potrebno. Sve možemo i da vratimo, ako kvalitet ne odgovara." "Trebaće nam bolji sanduk, sutra." Svila poče preturati po džepovima. Posle dužeg vremena pronađe i izvuče platni nalog. "Uzmi ovo, molim te. Glasi na donosioca. Nabavi led, pola tovara leda, i zamoli da ti ovo pretvore u gotovinu. I cveće donesi. Vidi ako možeš i za grob da središ, središ, ako nije prekasno." Pokret glave, malen ali nagao i nekoordiniran, pokaza Mejterino iznenađenje u trenutku kad je pročitala brojku. brojku.
"U pravu si", reče Svila i klimnu glavom, kad je digla pogled ka njemu. "Velike su to pare. Žrtve kupujem ujutro, i to jednu belu junicu, ako mogu da je nađem, i zeca za Kipris - nekoliko zečeva, htedoh reći. I jed je d n o crno cr no jag ja g n je i crnog crn og petla, pet la, za Tarta Ta rtaros rosa; a; to sam mu ob obeć ećao ao proš pr ošle le noći. Ali led moramo imati odmah sad, pa bih ti bio mnogo zahvalan, Mejtera, ako bi bi ti mogla mog la to da središ." središ." "Za Kipris...? Dobro, Patera. Pokušaću." Udaljila se žurno; njeni brzi, sitni koraci odzvanjali su kao kad vojni dobošar polako lupka po malom, okruglom bubnju ispred sebe. Svila se osvrte i pogledom potraži Čikova, ali ovaj je već otišao, neprimećen. Njorka reče: "Ako igde u Vironu postoji led, ona će ga naći. Je l' ti ona držala nastavu, Patera?" "Ne. Sad bih voleo da jeste - da su me podučavale ona i Mejtera Nana. Nego, trebalo je da joj kažem da pozove i mutave. Dobro, to može ujutro. Možemo li mi, Njorka, da razgovaramo ovde, ili bi radije da uđemo u stambenu zgradu?" "Jesi li ti išta jeo, Patera? Mislio sam da možda malo večeramo zajedno, a ti za to vreme vrem e da mi pričaš priča š šta je bilo prošle noći." noći." "Na žalost, žalost, ja mo mojj deo večere ne bih mogao m ogao da platim." platim." "Pa ja te pozivam, Patera. Ne bih te pustio da platiš ni kad bi ti hteo. Slušaj sad." Njegov glas pretvorio se u šapat. "Ja sam se u ovo uvalio isto kolko ti. Jer ja sam ti pomogo. Prema tome, imam pravo da znam." "Svakako. Svakako." Svila umorno sede na jednu stolicu pored odra. "Sedi, molim te. Boli me ovaj zglavak kad stojim. Kazaću ti sve što je potrebno da znaš. Iskreno govoreći, potrebno mi je da ispričam nekome - da jasno kažem, ne samo šta je bilo, nego i neke druge stvari. Sve ovo današnje. Veoma bih rado pošao sad na večeru s tobom. Počinješ mi se sviđati, a osim toga, jezivo sam gladan; ali, na nesreću, ne mogu daleko da pešačim. Dakle, veoma cenim tvoju velikodušnost i nadam se da će nekog drugog dana biti moguće." "Ma ne moramo da pičimo peške do Orile, bre. Ima jedno fino mesto odma tu u Sunčanoj. Najmekše, najsočnije pečenje koje si ikad vido izvan ove tvoje kasapnice ovde." Njorka se široko nasmešio, pokazavši četvrtaste, žute zube koji su izgledali kao da bi mogli, bez problema, preseći ljudsku ruku iznad šake. "Pretpostavimo da ja častim jednog augura - kome je to baš potrebno - jednom bomba dobrom večerom, na otmenom mestu. Da jede šta god i kolko god hoće. To bi bilo pohvalno delo, jedno. Je l' tako?" "Pretpostavljam da bi. Ali moraš uzeti u obzir mogućnost da ja to možda ne zaslužujem."
"Imaću to na umu." Njorka se došetka do mrtvačkog sanduka i povuče platno. "Ko je ov ova?" a?" "Fideja, kćerka Orhidejina. Ovo si lepo izveo, ali siguran sam da si je j e po pozna znava vao." o." "Njena kćerka?" Njorka je ostavio telo i uhvatio Svilu pod ruku. "Idemo, Patera. Ako ne stignemo na vreme, ima da manđamo u zajedničkoj sali." Mošus je ugledao svoju jastrebicu još pre nego što je iskoračio iz letelice. Čučala je na vrhu jednog sprženog bora. Njeni obrisi ocrtavali su se spram nebeskih zemalja, koje su svakog trenutka postajale svetlije. Gleda ploču sa nasečenim mesom, dabome, rečer Mošus sebi. Ona sa jedne milje udaljenosti jasnije vidi tu ploču nego što si ti ikada video svoje dlanove. Sigurno je već pregladnela; kao i orao ili soko, i jastreb mora prvo da nauči da leti, pa tek posle da lovi. Izgleda da još nije napala jagnjad, jagn jad, ali ali već sutra bi mogla m ogla - a toga se ja najviše plašim. Obišao je pešice oko vile. Meso vezano za drvenu ploču stajalo je čitav dan tu; već se gotovo sasvim osušilo. Muve su na njemu, guste kao ćebe. On poče da rita dasku i da ih rasteruje. Onda izvuče mamac i vreću prekrupljenog kukuruza. Mamac je zviždao, vrteći se na kanapu dugačkom pet lakata. "Ooo! Ooo, jastrebe!" U jednom trenutku mu se učinilo da čuje sasvim slabo cilikanje zvona na njoj; znao je, međutim, da je to nemoguće. Poče razbacivati kukuruz, sve do zida. Onda se vrati ploči sa mesom i poče opet da vrti mamac. Bilo je već veče - možda je prekasno. Uskoro će pasti mrak, a tada ona neće hteti da poleti poleti.. "Ooo! Ooo, jastrebe!" Koliko je Mošus mogao videti, jastrebica na dalekoj grani nije pomakla nijedno pero. Međutim, na potkresanu travu sleteo je debeljušni, smeđi šumski tkalac, u nameri da kljuca kukuruz. Mošus ostavi mamac, poteže igličar. Čučnuo je, nanišanio, stežući oružje obema rukama. Daljina velika, svetlost slaba. Tkalac je pao, pa opet uzlepršao, zaleteo se glavačke u zid, opet pao. Pre nego što što je mogao još jo š jednom jedno m da uzleti, uzleti, Mošus ga je ščepao ščepao.. Doneo ga je do ploče, ploče, opustio omču na kraju kanapa, izbacio iz nje crveni i beli beli mamac, i zategao omču oko desne nožice tkalca. Poče da vrti taj novi mamac, iz koga je izletala fina, gotovo nevidljiva kišica krvi. "Ooo, "Ooo, jastrebe!" jastreb e!"
Velika krila se raširiše. Mošus nije prestajao da vrti umirućeg tkalca, u krugu prečnika deset lakata, ali je gledao samo jastrebicu; namah mu se učini da je njegova, i više nego njegova. Učini mu m u se da je on sam ta velika ptica. ptica. Oseti sreću. sreću. "Video si šta su napisali na tom zidu, Patera." Njorka je seo; prvo se potrudio da odabere fotelju sa koje će moći da posmatra ulazna vrata njihove sobe. "Ko što kažeš, verovatno neko derište iz palestre. Al ja da sam na tvom mestu, ja bi popričo s njima o tome. Da ne naprave neke probleme." "Nisam ja odgovoran za ponašanje svakog dečka koji nađe parče krede." Svili se činilo da je ova gostionica zaista veoma udaljena, iako je j e sa njen nj enog og ulaz ul azaa bilo bi lo mo mogu guće će,, malte ma ltene ne,, vid videti eti njeg nj egov ov mante ma ntejon jon.. D ok se udobno smeštao u prostranu fotelju koju mu je domaćin gostionice pridržavao, gledao je oko sebe, posmatrao belo okrečene zidove od brodskog kamena. Ova njihova zasebna, privatna trpezarija, koju su dobili, bila je vrlo mala, manja čak i od Sviline spavaće sobe u stambenoj zgradi mantejona; prenatrpana i kad je konobar odvukao dve suvišne fotelje napolje. napolje. "Svaki taj zid je dobar, debeo", reče Njorka, odgovarajući na Svilino nepostavljeno pitanje, "a i vrata su takva. Ovo je u davnim danima bila Alambrera. Šta ćeš najradije?" najradije?" Svila prelete pogledom tablu sa uredno ispisanim nazivima jela. "Ja ću kotlete, rekao bih." Po ceni od osamnaest para za porciju, kotleti su bili najjeftiniji; ako bude, zapravo, samo jedan kotlet, svejedno, biće ovo ipak njegov najobilniji obrok u poslednjih sedam dana. "Kako si prešo preko zida?" zapita Njorka čim je domaćin izišao iz njihove trpezarije. "Je l' bilo tu neke frke?" I Svila mu ispriča sve, od pada zbog toga što je konopac od konjske dlake bio presečen zadnjom stranom uzidanog šiljka, pa sve do vožnje nazad, do grada, Krvovom lebdilicom. Dok im je konobar doneo večeru, Njorka je već urlao od smeha; ali kad je priča stigla do razgovora sa Krvom, uozbiljio se, veoma. "Nisi slučajno pomenuo mene, u ma kom trenutku, dok si pričao s njim?" Svila proguta predivni zalogaj mesa. "Nisam, ali sam, veoma nerazumno, pokušao da razgovaram s tobom kroz staklo staklo u Zumbulinom budoaru, kao što ti rekoh." "On to možda neće saznati." Njorka se zamišljeno počeša po donjoj vilici. vilici. "Monitori "Monitori posle nekog vremena vrem ena zaborave zabor ave ko je koga zvao." zvao."
"Ali mogao bi i da sazna", reče Svila. "Moraćeš da budeš oprezan." "Ne kao ti, Patera. On će želeti da zna o čemu si hteo da pričaš sa mnom, a pošto se razgovor nije dogodio, to nikako neće moći da sazna od mene. Šta ćeš mu kažeš?" "Ako mu išta kažem, kazaću mu istinu." Njorka Njo rka ostavi viljušku. "Da sam ti ja pomogo?" "Da sam znao da si zabrinut za moju bezbednost. Da si me upozorio da ne treba da izlazim u tako pozno doba noći i da sam ti želeo javiti da mi se ništa loše nije desilo." Njorka je o ovome razmišljao, a Svila nastavi da jede. "Moglo bi to proći, Patera, ako bi on verovo da si dovoljno lud." "Ako bi verovao da sam dovoljno častan, misliš ti. Najbolji način da se postigne da te ljudi smatraju časnim sastoji se u tome da budeš častan. Ja, barem, nisam još pronašao bolji način. Zato pokušavam da budem častan." "Al pokušaćeš i da se nakradeš para za Krva, takođe. Dvaest šest hiljada." "Hoću, ako je to neophodno da se naš mantejon spase i ako ga ne mogu spasti ni na koji drugi način. Biću prinuđen da biram između raznih zala, kao što sam i prošle noći morao. Nastojaću, naravno, da postignem da niko ne nastrada i da uzimam novac samo od onih koji sebi sebi mogu mo gu priuštiti da bez njega ostanu." ostanu." "Krv će ti uzme pare, a onda će slatko da se nasmeje, Patera." "Neću mu predati novac dok on ne pruži neko jemstvo. Ali postoji jo š nešt ne štoo što treb tr ebaa da ti ispri is priča čam. m. Jesa Je sam m li po pom m enuo en uo da je j e K rv traž tr ažio io da isteram demone iz žute kuće?" "Iz "Iz Orhidejine kuće? Pa P a jesi. Tamo je stanovala ta Fideja, Fideja, al ja pojma nisam imao da je Orhina ćerka." ćerka." "Eto, bila je." Na sredini stola bejahu maslac i mek, svež hleb; Svila uze jednu jed nu krišku i namaza je maslacom, pomišljajući kako bi dobro bilo bilo kad bi mogao poneti kući, u mantejon, celu veknu. "Pričaću ti i o tome. I o Fideji, koja je umrla posednuta demonom." Njorka othuknu. "Za to si ti stručan, Patera, a ne ja." "Za posednutost? Ma niko sad nije stvarno stručan za to. Možda je većina augura, u neko davno vreme, verovala u đavole. Patera Štuka svakako jeste. Ali ja sam, može biti, jedini augur koji danas veruje u njih, a čak i ja nisam siguran da verujem u onom istom smislu kako je on verovao - naime, da su to duhovi koji su se ušunjali u svitak bez Pesove dozvole i koji ga sad pokušavaju uništiti." "A Fideja? Je l' stvarno bila njena kćerka?"
"Jeste", reče Svila. "Razgovarao sam sa Orhidejom o tome i ona je priznala. Praktično se hvalisala, trebalo bi reći. Kakva je bila Fideja?" "A, dobra. Dobro je izgledala." Njorka je oklevao. "Nije mi, nekako, u redu da ja pričam o takvim stvarima tebi, tebi, Patera. Patera. Ponekad P onekad je bila vrlo zabavna, zato što uopšte nije marila šta radi i šta će ko da misli o tome. Znaš šta hoću da kažem? Mogla je više para da zaradi da je veštije navodila navodi la ljude na pomisao da joj se dopadaju." dopadaju." Svila je sažvakao i progutao još jedan zalogaj. "Razumem. Želeo sam to da znam zato što sam se pitao da li su neke ličnosti, recimo, podložnije posedanju - a Fideju nikada nisam video živu. Pričao sam s njenom majkom, onda smo čuli krik i pojurili pojurili napolje i našli je kako leži na stepeništu, probodena nožem. Neko je predložio da se možda sama ubila. Njeno lice - jesi li ikad video lice posednute osobe?" Njorka odmahnu glavom. glavom. "Nisam ni ja, sve do jutros, ne mnogo vremena pre tog događaja." Otapkao je usne salvetom. "Uglavnom, Fideja je ležala mrtva; ali čak i u smrti njeno lice nije bilo sasvim njeno. Sećam se kako sam razmišljao da na tom licu postoji nešto užasno, ali, u isti mah, meni dobro poznato. Onaj poznati deo, u prvi mah, kao da se mogao sasvim lako odrediti. Ali kad sam bolje razmislio - te oči, pa oblik nosa, usana i tako dalje shvatio sam da znatno liči na Orhi, sa kojom sam upravo razgovarao. Posle sam pitao Orhi o tome i ona mi je, kao što rekoh, priznala da je Fideja bila njeno dete." "Možda je trebalo i ja da se setim, al, eto, nisam. Fidi je bila mnogo mlađa." Svila slegnu ramenima. "Siguran sam da ti o ženama znaš mnogo više nego ja. Možda Možd a sam tako mnogo mn ogo zapazio upravo zato što znam tako malo o njima. Kad čovek o nečemu zna vrlo malo, najpre će zapaziti najosnovnije stvari, ako uopšte zapazi išta. Ali hteo sam reći da mi je i onaj drugi element, onaj užasavajući, u njenom licu bio poznat." "Ajde, kaži", reče Njorka sipajući opet vino u svoju čašu. "Da čujemo." "Nerado govorim, zato što sam manje-više siguran da mi nećeš verovati. Fideja me je podsetila na jednu osobu sa kojom sam razgovarao ne mnogo dugo pre tog događaja - na Gljivu, ludu devojku u Krvovoj vili." Njorka ostavi viljušku na kojoj ostade naboden, ali nedirnut, vruć komad koma d mesa. "Hoćeš li reći da je isti đavo zaposeo zapose o obe, Patera?" "Ne znam, ali sam smatrao da treba da ti kažem. Verujem da me je Gljiva pratila svojim duhom. Počinjem verovati, štaviše, da ona na neki
način zaposeda druge ljude, baš onako kako, prema pričama, đavoli, ali i bogovi, povremeno čine. Siguran sam da sam jutros video, nakratko, to lice u licu jednog čestitog radenika; uveren sam, isto tako, da je Gljiva bila u Fideji kad je Fideja umrla. Kasnije sam prepoznao Gljivu u još jo š jednoj ženi. ženi. "Ako sam u pravu, pravu, ako ona zaista može da radi takve stvari, stvari, i ako me prati, onda se ti nalaziš u velikoj opasnosti naprosto zato što sediš sa mnom za ovim stolom. Veoma sam zahvalan na ovoj zaista veličanstvenoj večeri i još zahvalniji za pomoć koju od tebe dobih prošle noći. Nadam se, štaviše, da ću ti postaviti i nekoliko pitanja pre nego što se rastanemo; sve to me čini velikim dužnikom tvojim. Bio sam suviše umoran, a valjda i suviše gladan, da razmišljam o opasnosti u koju sam te uvukao razgovarajući, u mantejonu, sa tobom. Sad kad se to desilo, smatram da je moja obaveza da te upozorim na to da, ostajući u mom društvu, lako možeš i ti biti posednut." Njorka se iskezio. "Pa ti si augur, Patera. Ako bi ona mene ščepala dok ovde sedimo, zar ne bi mogo da je nateraš u bekstvo?" "Mogao bih pokušati; ali ja protiv nje raspolažem samo jednom pretnjom, a tu jednu sam već iskoristio. Ne odlaziš?" "Ne ja. Naruč N aručiću iću još jo š ove valjuške, al s malo više soka odozgore." odozgore." "Hvala. Nadam se da se nećeš kajati. Još nisi dao nikakvu ocenu o mojoj donekle neujednačenoj izvedbi protekle noći. Ne plaši se da ćeš me uvrediti. Uveravam te da nikakva tvoja ocena ne bi mogla biti strožija od onog što sam već rekao samome sebi." "Važi, evo ti ocene", reče Njorka. Posle još nekoliko gutljaja vina, nastavi. "Kao prvo, mislim da ako uspeš da zdipiš bar jednu jedinu hiljadu, treba da iznudiš da Krv prepiše mantejon na tebe, pa tek onda da pljuneš zlaćore. Reko si maločas nešto, kao, jemstva. Nema tu jem je m stva st va,, nego ne go nek ne k ti on po potp tpiš išee tapi ta piju ju da j e mant ma ntej ejon on tvo tvoj,j, i to pred pr ed nekoliko laćanih svedoka koji s Krvom nemaju nikakve veze." "U pravu si, uveren sam. Razmišljao sam i ja otprilike tako." "I trebo si. Ne smeš mu veruješ, pa ni kad sve radi kao čovek od poverenja." "Biću veoma predostrožan." Svilini kotleti kupali su se u nekom pikantnom sosu, koji je bio maltene crne boje; činilo mu se - neizrecivo ukusan. Poče brisati jedan deo tanjira komadima hleba otkinutim iz nove kriške. "Nego, "Nego, još jo š nešto ja mislim", reče Njorka Njork a sa osmehom. "Našo si si svoje pravo zanimanje u životu. Ja ne bi postigo tako mnogo, možda ne bi ni kolko ti. I to, ej, tvoj prvi odlazak. Dok ti uradiš desetu vilu, ja ću te
molim da povedeš i mene, da bi gledo tehniku." Svila uzdahnu. "Nadam se, za dobro nas obojice, da desete neće biti." "Ma biće, nego šta će. Ti si pravi sin Tartarosa. Samo, još ti to nije jasn ja sno. o. K od trećeg tre ćeg,, četv če tvrt rtog og posla, pos la, got gotov ovo, o, biće bi ćešš m om omak ak ko kome me ne treb tr ebaa pomoć pomo ć od mene. Oš se vratiš noćas u Krvovu Krvo vu vilu po tvoje sekirče?" sekirče?" Svila tužno odmahnu odmah nu glavom. "Neću moći da radim radim na krovu dok do k mi noga ne ozdravi, a sem toga, mislim da sam na tom mestu već uradio više od pola onog što se uraditi moglo. Pamtiš šta sam rekao o Zumbulinom igličaru?" "Sigurno. I o azofu. Dobar azof bi trebalo da se proda za bar dve hiljade, Patera. Možda više. Ako ćeš ga prodaješ, mogu te odvesti do nekog ko plaća stvarno najcakanije." "To ne mogu, jer je r nije moj. moj. Siguran sam da je Zumbula Zum bula htela samo da mi ga pozajmi. Ispričao sam ti da sam joj rekao da ću samo pozajmiti ta dva oružja i obećao da ću ih i vratiti čim mi ne budu više potrebna. Sada sam siguran da mi ona ne bi, po Ždralu, poslala azof, da nisam tako rekao." Njorka nije odgovorio. Svila nastavi pokunjeno: "Dve hiljade karata, ako bih stvarno dobio tako mnogo, to bi bio primetan deo od dvadeset šest hiljada. Uistinu, više od pet posto. Smejaćeš mi se..." "Ne smejem se, Patera." "Trebalo bi da se smeješ. Lopov koji ne može da natera sebe da nešto ukrade! Ali Zumbula mi je ukazala poverenje. Ne mogu verovati da bi - da bi ma koji bog poželeo da ja pogazim poverenje jedne žene koj a nem ne m a prij atelj e ." "Ako ti je dala na pozajmicu, onda, ni ja ne bi prodavo", reče mu Njorka. "Kao prvo i prvo, ona je unutra, u Krvovoj kući, a imati prijatelja negde unutra, ej, to nije nešto što bi čovek olako kvario. Nego, je j e l' tebi t ebi iol iolee jasn ja snoo zašt za štoo bi taj do dokt ktor or radi ra dioo nešt ne štoo tol t olik ikoo rizičn riz ično, o, za nju?" "Možda je zaljubljen u nju." nju." "Aha. Naime, možda i jeste, al ona mu je sigurno i namakla neki katanac. Bilo bi ti pametno da saznaš kako to ona njega drži, i kad saznaš, da kažeš i meni. Rado bi vido i taj azof. Recimo da ja navratim u mantejon sutra, tako, uveče. Je l' bi mi dao da pogledam?" "Možeš pogledati odmah sad, ako želiš." Svila izvuče azof ispod tunike i pruži ga Njorki, preko stola. "Nosio sam ga danas kod Orhideje, zato što sam mislio da bi mi moglo zatrebati nekakvo oružje." Njorka je tiho zazviždao, onda podigao azof. Divio se igri svetlosti na blistavoj drški. "Dve hiljade osamsto, bez problema. Moglo bi ovo
da donese i tri hiljade. Onaj ko je toj ženskoj ovo dao, mora biti da je platio pet il šes." Svila klimnu glavom. "Mislim da možda naslućujem ko je to bio, ali ne znam gde je mogao naći toliko novca." Njorka ga pogleda upitno. "Kazaću ti kasnije, ako se pojave dokazi da je tako." tako." Pružio je ruku da mu Njorka Njork a vrati vrati azof, što ovaj ovaj i učini, učini, sa još jo š jednim jed nim "Hmmm!" u znak divljenja. "Hteo sam da te pitam o Zumbulinom igličaru. Krv je prosuo sve iglice iz njega pre nego što mi ga je vratio. Možeš li mi reći gde mogu da kupim, bez dozvole, nove iglice?" "Svakako, Patera. Nema frke uopšte. Imaš i igličar ovde?" Svila izvadi Zumbulin Zum bulin gravirani pištolj iz džepa i dade ga Njorki. Njorki. "To je najmanji koji se proizvodi. Znam ih." Vratio je igličar Svili i ustao. "Cuj, možeš minut bez mene? Moram da odem, u, znaš." "Naravno." Svila je sad usredsredio svu pažnju na kotlete: dobio je tri, ali je do sada, iako toliko gladan, stigao da pojede samo jedan. Napade drugi, ne zanemarujući nežne valjuške od testa koje su bile priložene uz meso. Ni bundeve sa maslacem i bosiljkom. Ni aljme na ulju i sirćetu, koje je gostionica (po svemu sudeći, bez zaračunavanja ikakve dodatne cene) dala gostima uz večeru. Neće mantejon biti spasen samom brigom, samom dobrom voljom. Moraće se imati plan, a u tom planu ne mora neizbežno da se nalazi krađa dvadeset šest hiljada zlatnih kartica. Moglo bi biti dovoljno da se pridobije naklonost nekog od moćnika. Ili... Svila opazi da je smazao i treći, poslednji kotlet, iako uopšte nije zapamtio nestanak drugog. Tad se Njorka vratio.
13. SVILU ZA KALDEA
Doktor Ždral je zatvorio vrata svoje ambulante i navukao rezu na njih. Jedan težak dan je minuo; bilo mu je drago što je stigao u vilu i vrlo drago što Krv (koji je takođe tvrdo odradio ovaj dan) neće večeras dovoditi nikakve goste. Uz malo sreće, pomisli Ždral, mogla bi da bude cela noć mirnog sna, noć u kojoj nikog nije ogrebala mačka, niti ijedan jast ja stre rebb zabi za bioo kand ka ndže že u M o šusa šu sa i on onog og njeg nj egov ovog og po pom m oćni oć nika ka - i, nadas na dasve, ve, noć u kojoj nijedna od ovih glupača koje se u Vironu nazivaju ženama neće zaključiti da je neki mladež, do tada neprimećen, u stvari prvi simptom kobne bolesti. bolesti. Vukući noge, odgegao se u spavaću sobu, koja uopšte nije imala vrata ka hodniku. Zatvorio je njena jedina vrata, ona ka ambulanti, i zamandalio i njih. Neka ga zovu kroz staklo, ako im bude potreban. Izuo je cipele i bacio čarape na hrpu zaprljane odeće u uglu. Još jednom je j e sebe seb e podse pod setio tio:: ovo mo mora rašš odneti odn eti u perio per ionic nicu. u. Peri Pe rion onic icaa j e bila bi la u drugom krilu zgrade. Je li tu i ona crna čarapa koju je isekao sa noge onog drugara zvanog Svila? Svila? Ne. Bacio ju je. Pođe bos do prozora i zagleda se kroz vodoravne šipke roletne, u mračan teren oko kuće. Vremenske prilike bile su baš dobre, celog leta. Suva vrelina, kao kod kuće. Ali uskoro će jesen. Sunce će postati slabije, vetrovi će doneti kišu, onu ledenu, koja te celog promoči. Po kalendaru već jeste jesen. On mrzi kišu, hladnoću, kašalj, mokre noseve. Tokom nekih mesec dana termometar će oscilovati između deset i minus deset, kao da je nekim lančićem vezan za tačku mržnjenja. Nisu ljudska bića pravljena za takvu klimu klimu.. Povukao je zastor nadole. U isti mah, pogledao je na kalendar; oči su pošle za mislima. Sutra je scildan; pijaca zatvorena, bar zvanično, i gotovo sasvim prazna. Tad je najbolja prilika za slanje izveštaja. Ona prodavačica odlazi na hieragdan. Njemu je ostalo još pet malih izvajanih Sfiksa. Isprsio se, podsetio sebe da je i on vojnik jedne vrste. Izvadio je kutiju sa perima, mastionicu i nekoliko listova veoma tanke hartije. Treba, kao i uvek, pisati na takav način da ovi ne mogu da otkriju njegov identitet ako uhvate poruku. Opet, treba i prijaviti napredak, tako veliki da ga njegovi ne povuku. Noćas to neće biti teško. Ne, nije da ne bih voleo i da odem kući, reče on sebi. Naročito da odem kući pre nego što počnu kiše. Mada se priča da je i tamo nekad
bila ista vlažna klima kao ovde. Naime ista kao što bi ovde normalno trebalo da bude. bude. Odabrao je vranino pero i pedantno mu očistio vrh. 'Pojavio se pokret za povratak Povelji. U žiži pokreta je neki Svila, mladi augur bez ikakvih porodičnih veza. Priča se da su se njemu događala čuda, navodno poslata od Pesa ili Scile. Zasad je pokret ostao, koliko se može videti, samo u nižim društvenim slojevima. Po zidovima pišu parolu Svilu za kaldea, ali ne (čisto nagađanje, ali Ždral je bio uveren da nagađa tačno) u Palatinu. Ja sam u vezi sa njim, pridobijam njegovo poverenje. Postigao sam da on nabavi azof. Ovo se može prijaviti vlastima, ako bude potrebno da ga uništimo.' Ždral se smeškao. smeškao. A zof zo f je bio čista sreća, ali kako će im ovo otvoriti otvoriti oči! 'Još jedno povećanje brojnosti Civilne garde. Sve jedinice u punom borbenom sastavu ili čak i veće. Priča se da će osnovati jednu rezervnu brigadu, u kojoj će svi oficiri biti veterani.' Sledećih pola minuta samo je zurio u napisano. Bolje je reći premalo, nego previše. Po dvadeseti put zamoči vranino pero u mastilo. 'Ptica je puštena na slobodu. Trener kaže da se to moralo učiniti. Pokušaće da je domami nazad, tokom sledećih nekoliko dana. Priča se da su Lemur i Loris posmatrali puštanje ptice.' Pre svega, Lemur i Loris su ispuzili iz tog svog pod-podruma, kao i u nekoliko ranijih takvih prilika, podseti Ždral sebe. Nema sumnje, Ajuntamiento obilato koristi te napola potopljene graditeljske tunele, iako se štab ne nalazi u njima. Ili, ako jeste u tunelima, ne može biti tačno određen. Iako toliki izgiboše tamo, u pokušajima da ga nađu. Nije u tunelima samo uspavana vironska vojska, tamo postoje i budni vironski vojnici, a i nekoliko talusa. talusa. Ždral se osmehnuo pomišljajući na nagradu koju Rani daje. Okrete se staklu i pljesnu šakama. "Monitore!" Pojavi se lebdeće lice. "Šifra: zmijski koren. Šta imaš za mene?" Staklo ispuniše Krvove mesnate crte lica. "Savetnik Lemur treba da bude obavešten o ovome." Namesto Krva, pojavilo se lice Savetnika Potoa, puno varljivog veselja. "Možeš kazati poruku meni." "Ja bih radije..." Ždral se osmehivao, gledajući kako Krv okleva. "Ne mari za to, nimalo. Kaži."
Ždral se primače staklu. Kad je Krvova slika nesala, a monitor se opet stvorio i saopštio mu da nije bilo nikakvih drugih zanimljivih razgovora, Ždral još jednom zamoči pero. "Kasnije. Ptica se sama vratila. Kažu da je u dobrom stanju." Pomno je obrisao obrisao pero, pero, vratio ga u kutiju, kutiju, duvao neko vreme u papir da se osuši, a onda ga savijao i ponovo savijao, tako da je na kraju bio manji od nokta na njegovom palcu. Ugurao ga je u Sfiksinu desnu šaku, u kojoj nije bilo mača; šaka se stisnula oko cedulje. Ždral se opet osmehnuo. Sklonio je kutiju za pera, kao i preostale listove hartije, i razmotrio do koje mere je preporučljivo provesti, pre spavanja, duže vreme u kadi punoj vruće vode. U kupatilu je svetlost ja j a k a - on ju j u j e liličn čnoo po post stav avio io - pa, ako prov pr oved edee tam ta m o je j e d a n sat, čit čitaju ajući, ći, može posle da se uveri da je cedulja poprimila smeđu nijansu Sfiksinog zapetljano izdeljanog drveta. Uvek je voleo da to vidi. Uživao je da se uveri da je sve obavljeno kako treba. Jer on jeste, a i mora biti, veoma obazriv čovek. čovek. "Hvala", reče Njorka, sedajući opet. "Sad se bolje osećam. Slušaj, Patera, je l' znaš ti kako se ta stvar upotrebljava?" upotrebljava?" "Igličar?" Svila slegnu ramenima. "Rekoh ti da sam pucao iz njega. Ništa drugo ne znam." Njorka opet napuni čašu. "Na azof mislim. Ne znaš, dabome, a za igličar ću ti reći u svakom slučaju." Izvukao je svoj igličar, dvaput veći od pozlaćenog i graviranog oružja u Svilinom džepu. "Primećuješ da je zakočen? Ima po jedna ovakva polugica sa obe strane." "Da. Da ne bi opalio. To mi je poznato." "E, dobro." Njorka pokaza vrhom gostioničkog noža. "Ovo kao ekser, koje ovde viri? To se zove 'statusni čunj'. Ako ovako viri, imaš unutra još igl iglica ica." ." Svila opet izvuče Zumbulin pištolj iz džepa. "Stvarno, kod mene je utonula." "Pazi sad. Kad povučem unazad ovu kvrgicu za punjenje, ispraznim ga." Srebrnasti vodoskok iglica štrcnu iz zatvarača cevi Njorkinog oružja i rasu se po stolu. stolu. Svila uze jednu jed nu igli iglicu. cu. "Nema mnogo da se vidi", reče Njorka. "To su samo kao šipkice od čvrste legure, al magnetni kamen ih vuče boje nego da su čelične." Svila prstom oproba vrh iglice. iglice. "Zamišljao sam da su oštrije." oštrije."
"A, ne. Onda ne bi tako dobro radile. Ako bi jedan tako sitan predmet prošo pravo kroz nekoga, ne bi napravio mnogo štete. Mi hoćemo da se iglica tumba, da seče na sve strane oko sebe. Njen vrh je samo malo zaokrugljen, da bi lakše ulazila ula zila u cev, al to je sve." sve." Svila je spustio iglicu na sto sto. "A odakle buka?" buka?" "Zbog vazduha." Njorka se smeškao, videći Svilino iznenađenje. "Kad si bio klinac, zar se nikad nije desilo da te neki drugi klinac gađa kamenom iz praćke i da promaši samo za malo? Tako da čuješ kad ti fijukne pored uha?" Svila klimnu glavom. "Znači, nije se čuo pucanj, kao kad opali oružje sa debelim metkom, a? Bio je samo kamen, izbačen iz nečije praćke. Čuo si kako kamen prolazi kroz vazduh, ko što bi čuo, recimo, vetar u dimnjaku. Što veći i što brži kamen, jači fijuk." fijuk." "Vidim." Sa tom jednom reči, Svili se vratio čitav prizor, u živim i jak ja k im bo boja jama ma,, bli blist stav av od vrel vr elog og m lada la dala lačk čkog og stida: kame ka menj njee fijuče, fiju če, on se brani, ali uzaludno, najzad beži, krv mu curi sa lica niz najbolju belu tuniku i boji izvezene bele cvetove. "Iglica je mala, priznati se mora, al kad je ispaljena, leti tako brzo da kamen u poređenju s njom izgleda ko da leti unatrag. Otud zvuk koji čuješ. Ako bi počela da se tumba dok još leti, vrisnula bi ko ris." Njorka oberučke poče prikupljati iglice na hrpu. "Iglice se ubacuju u dršku. Vidiš? E, dobro. Ovde ispod mog prsta nalazi se jedno kao koritance, kadica, sa rupom u sredini sredini.. U njemu su iskre. iskre."" Svila uzvi obrve, više nego spreman da postavi pitanje o svakoj nejasnoj stvari. "Iskre?" "Kao kad pogladiš mačku u mraku. Oni koji prave igličar, stave iskre u njega. One se jurcaju po kadici, u krug, stalno u krug, oko te rupe, sve dok ti ne zatrebaju. Sad kad gurnem zatvarač, time sam gurnuo prvu iglicu u cev, jasno?" Njorka pomače kočnicu nagore. "Sad da sam povuko obarač, potrošio bi nekolko varnica iz kadice. Oko cevi, napred, ima jedan namotaj, koji radi kao veliki magnetni kamen, usisa iglu stvarno brzo, al samo kad iskre pođu kroz njega. Čovek bi pomislio da će iglica da stigne do namotaja i tu da ostane, a?" Svila opet klimnu glavom. "Ili, ako izleti napolje, da će se vratiti ka namotaju." "Dabome. Al to ne bude, jer poslednja iskra prođe kroz namotaj i potroši se, pre nego što iglica stigne donde. Jesi završio ti večeru, Patera? Ja ti, evo, reče gotovo sve što znam." "Završio sam, večera je bila divna. Veličanstvena, zaista. Izuzetno
sam ti zahvalan, Njorka. Međutim, imam jedno pitanje, pre nego što pođemo, mada će ono tebi nesumnjivo zazvučati vrlo smešno. Zašto je tvojj igličar toliko veći od ovog? Šta se tvo se dobija time što je veći?" Njorka je odmerio težinu svog oružja na dlanu; zatim ga je strpao u džep. "Pa, čuj, Patera, prvo i prvo u ovaj moj štoljpi stane mnogo više iglica. Kad je pun, ima sto dvaest pet komada. Ja bi reko da u tom tvom malom ima pedeset, najviše šeset. A moje su igle i duže, znaš, pa zato ne mogu da ti ih dam. Duža igla, to znači da kad počne da se tumba, seče više u širinu, a to tipa brže izbaci iz igre. A i cev mi je duža, a igle za dlaku deblje. To im daje mnogo veću brzinu, znači uđu dublje." "Razumem." Svila je povukao unazad grbicu za punjenje na dršci Zumbulinog pištolja, na taj način otvarajući zatvarač. Sad je zurio u unutrašnjost mehanizma, prilično jednostavnog, koji se ukazao njegovom pogledu. "Igličar ko što je tvoj dobro služi u nekoj kući, ili u nekoj ovakvoj sobici, al napolju moraš sasvim da priđeš do tipa, pre nego što povučeš oroz. Zato što, ako gađaš iz daljine, iglica počne da se prevrće još u vazduhu, a tad ni Pesova derištad - s oproštenjem, Patera - ne znaju kud će iglica otići." Svila, zamišljenog izraza lica, izvuče iz džepa jednu od Krvovih zlatnih kartica. "Dozvoli, "Dozvoli, Njorka. Mnogo M nogo ti dugujem." "Već sam ja platio, Patera." Njorka je ustao i odgurnuo svoju fotelju unazad, toliko da je tupnula o zid. "Možda neki drugi put." Široko se osmehnuo. "E sad. Reko sam maločas da ni bogovi ne znaju kud tvoja iglica odleti. Je l' jesam?" "Pa, jesi." Svila je ustao. Zglavak ga je boleo manje nego što je očekivao. "Možda bogovi ne znaju. Al ja znam, a i reći ću ti čim iziđemo. Takođe znam z nam kud ćemo ja i ti sada." sada." "Morao bih se vratiti u moj mantejon." Uz izvestan napor volje, uspevao je da hoda maltene normalno. normalno. "Ovo će ti oduzeti samo sat-dva, al zato ću moći da ti pokažem neka iznenađenja." Prvo iznenađenje bila je nosiljka za jednog čoveka, sa dva nosača. Svila se popeo u nosiljku, ne bez zabrinutosti, pitajući se da li će ikakvo prevozno sredstvo biti pri ruci da ga odnese u mantejon kad taj novi posao bude obavljen. Zastor na suncu toliko se podigao, da više ni najmanji končić zlata nije obasjavao Viron; slatki povetarac umirujuće je j e šapu ša puta taoo da su praš pr ašin inaa i vrel vr elin inaa po potu tuče čeno nogg dana da na bile bi le samo sa mo praz pr azne ne laži. Hladio je Sviline zajapurene obraze; čulno zadovoljstvo, koje je pri
tome osećao, kazalo mu je da je popio jednu čašu vina previše. Pokunjeno odluči da se ubuduće bolje pripazi. Njorka je hodao pored nosiljke; njegov kez sevao je u polumraku. Svila oseti oseti da mu Njorka Njo rka gura gu ra nešto malo, četvrtasto i teško u šaku šaku.. "Ono o čemu smo pričali, Patera. Stavi to u džep." Svilini prsti mu rekoše da je to papirni zamotuljak, čvrsto pritegnut kanapom. "Kako...?" "Konobar. Popričo sam s njim ka sam izišo, znaš? Trebalo bi da odgovaraju, al nemoj ih probaš ovde." Svila ubaci paketić sa iglicama u džep mantije. "Pa... još jednom ti mnogo hvala, Njorka. Ne znam šta da kažem." "Reko sam mu i da zazviždi da ova nosi-trča dođe po tebe. A ovo što ti je u džepu, po to je on poslao jednog malog. Ako ne budu tačne veličine, reci mi sutra. Al mislim da će biti." Nosiljka se zaustavila mnogo ranije nego što je Svila očekivao, ispred jedne visoke kuće čiji su treći sprat i prizemlje bili u mraku, a prvi i drugi sprat blistavo osvetljeni. Čim je Njorka pokucao, vrata ispred njih je otvorio neki mršavi starac sa neurednom bradicom i sedom kosom koja je bila raščupanija čak i od Sviline. "Aha! Dobro! Dobro!" uzviknu stari. "Upadaj! Upadaj! samo zatvori vrata. Zatvori vrata i za mnom." Pođe uz stepenice, grabeći sve po dva stepenika, brzinom koja bi po Svilinom utisku bila zapanjujuća i kod nekoga upola upo la mlađeg. mlađeg. "To ti je Ksipias", reče mu Njorka kad je završio sa plaćanjem nosačima. "On će ti biti učitelj." "Čega?" "Seče. Pre triest godina bio je najbolji. Ili bar najbolji u Vironu." Njorka se okrenuo, poveo Svilu unutra i zatvorio vrata. "On tvrdi da je sad i bolji bolji nego neg o kad je bio mlad, ali ali mlađi ljudi neće da prihvate njegove izazove. Kažu da im nije volja da razbiju dedu, ali ja baš ne znam." Njorka se tiho nasmejao. "Zamisli kako bi izgledalo da matori jarac razbije njih." Klimajući glavom, pomiren sa činjenicom da će još nekoliko minuta morati da se pita šta bi 'seča' mogla biti, Svila je seo na drugi stepenik i odmotao Ždralovu ovojnicu. Bila je hladna, čak mu se učinilo da na jed je d no nom m m estu es tu na njoj oseća ose ća,, po podd prsti pr stima ma,, kris kr ista taliliće će leda. Poče Po če da biču bi čuje je patos njome. "Znaš šta je ovo?" ovo?" Njorka Njo rka je stao i pogledao pažljivije. "Ne. "Ne. Ša ti je to?" to?" "Zaista predivna ovojnica za moj skočni zglob." Svila ošinu još nekoliko puta po podu. "Stegne se oko slomljene kosti maltene kao
zmija. Pozajmio mi doktor Ždral. Treba je povremeno udarati, ili slično, dok ne postane vruća." "Mogu li da pogledam malo? Ja pošto stojim, mogu bolje da je raspučim." Svila mu dade ovojnicu. ovojnicu. "Čuo sam ja za njih, a jednom sam i video jednu, al nisam imao prilike da je pipnem. Tipovi tražili triest karata za nju." Njorka fljusnu ovojnicom o zid, samo jednom, a onda čučnu i pomože Svili da je pritegne. Bila Bi la je toliko vruća vruć a da se Svili Svili činilo da će početi početi da se dimi. dimi. Stepenište je bilo, kao i sama kuća, kuća, uzano uz ano i strmo; strmo; tepih kojim je bilo prekriveno toliko se uglačao od upotrebe da je na nekim mestima bio bukvalno klizav. Svila je, gonjen radoznalošću, uz mušku pomoć Njorke i uz silovito oslanjanje na Krvov lavoglavi štap, uspeo da se popne maltene jednako jedn ako brzo kao da su mu obe noge zdrav zdrave. e. Vrata na vrhu otvarala su se ka praznoj sobi koja je zapremala čitav prvi sprat. Pod je bio prekriven strunjačama od pohabanog platna za jedr je dra; a; zidovi zid ovi uk ukra raše šeni ni mače ma čevim vima. a. Neki Ne ki od njih nj ih bili su takv ta kvih ih ob oblilika ka kakve Svila nikada nije video ili nije zapazio; drugi su bili samo rapiri od bambusove trske, sa štitnicima za ruku načinjenim od upletenog pruća. "Ćopav si!" uzviknu Ksipias. "Vučeš nogu!" Zaplesao je ka njima, izmahujući mačem kao da ubada i povremeno odbija udarce. "Ozledio sam skočni zglob", reče mu Svila. "Trebalo bi da zaraste za nekoliko nedelja." nedelja." Ksipias Ksipia s mu tutnu trščani rapir u šaku. šaku. "Ali "Ali moraš početi sad! sad! Prvi čas odmah večeras! Znaš li ti uopšte kako se to drži? Levak si? Dobro! Vrlo dobro! Naučiću te ja i za desnu, jednog dana. Tu motku zadrži u desnoj, važi? S njom mož se braniš, al ne da bodeš niti sečeš. Jasno? Mogu i ja jed je d a n taka ta kavv štap da im imam am?? Slažeš Sla žeš se da je to po pošte šteno no?? N emaš em aš prigo pri govo vor? r? Gde - a, tamo!" Zaprepašćujuće dugačkim skokom našao se kod najbližeg zida, sa koga je dograbio još dva rapira i jedan žuti štap za pešačenje, tako tanak da je praktično bio samo štapić. Ali i taj je bio, kao i rapiri, rapiri, od lakiranog bambusa. Svila mu reče: "Ne mogu se mačevati sa tobom, gospodine, jer mi je slomljen zglob, a osim toga Udruženje nerado gleda sve takve delatnosti - a da i ne pominjem da ja tebi ne bih mogao biti ni izdaleka ravan. I, najzad, nemam nikakve pare kojima bih platio čas." "Aha! Njorka ti je prijatelj? Ti jemčiš za njega, Njor? Ovo nije samo da bi on bio ubijen, a?" Njorka odmahnu glavom. glavom.
"Njorka je moj prijatelj, a ja njegov", reče Svila. Tek kad je to izgovorio, shvatio je da je to prava istina. Zatim nastavi: "Pošto je to tako, ne dozvoljavam da on plati." Ksipiasov glas se stišao do šapata. "Nećeš se boriš, dakle, zbog mantije i zeznute noge. A šta ako te neko napadne? Morao bi. Moraš... A pošto je Njorka tvoj prijatelj, branio bi te, a? Borio bi se za tebe? Kažeš, ne daš da plati. Zar ne misliš da i on misli isto tako?" Dobacio je jedan rapir Njorki. "Nisi ti napravljen od love, a, Njor? Dobar lopov, al siromah, tako govore o tebi? Zar nećeš - zar nećete zajedničkim snagama - pokušati da uštedite Njorki celu svotu? A? Znam da hoćete!" Njorka je raskopčao opasač sa mačem i naslonio ga na zid. "Ako ga pobedimo, neće nam naplatiti ništa." "Tako je!" Ksipias odskoči od njih. "Izvini za trenutak, Patera, da ja skinem pantalone." Istog trena su se srozale; jedna njegova noga, mršava kao oklagija, bila je sva od crne sintetike i blistavog čelika. Na dodir starčevih prstiju, otpade i ta noga, cela, a on ostade da stoji na samo jednoj, prirodnoj nozi, koja je bila sva čvornovata, prošarana plavim venama. "Kako ti se čini moja tajna? Trebalo je pet!" Počeo je da skakuće ka njima, održavajući se u nesigurnoj ravnoteži pomoću rapira i žutog štapa za hodanje. "Pet sam našo!" Svila umalo ne zakasni da blokira jedan široko razmahnuti udarac koji je zazviždao zazvižd ao kroz vazduh, iz daleka, daleka, prema p rema njegovoj glavi. "Suviše delova? Ma, jedva dovoljno!" Još jedan široki udarac rapirom ka glavi. "Ne poguruj se, augure!" Njorka jurnu da ubode starog. Ksipijas je parirao tako brzo, da oko to maltene nije moglo ni zabeležiti; istog trena pljusnuo je Njorku rapirom po slepoočnici. Bio je to pravi pucanj; odjeknuo je glasnije nego Njorkin pucanj u 'Petlu'. Njorka se opruži celom dužinom po strunjači. "Drš se sad, Patera!" Potrajalo je koliko jedna kratka molitva, ali Svili se činilo kao da traje polovinu noći. Samo se branio, ništa drugo: mahnito je odbijao sekuće udarce koji su stizali jedan za drugim, prednjim delom šake, zadnjim, u glavu, u vrat, u ruke, u pleća, u stomak. Nije bilo ni trena za razmišljanje, ni trena za ma šta osim za delanje. Maltene protiv svoje volje, on poče da oseća izvestan obrazac, jedan određeni ritam koji je vladao starčevim silovitim napadima. I sa povređenim zglavkom, on se mogao brže kretati i brže okretati nego ovaj stari čovek sa jednom
nogom. "Tako! tako! napadaj me! tako!" Sad je Ksipias bio u uzmicanju, parirao je Svilinim udarcima, ubitačno jakim, koji su svi leteli ka njegovoj glavi i ramenima. "Bodi vrhom! Vidi ovo!" Stari je prešao u napad; tanki štap bio mu je j e nedo ne dost staj ajuć ućaa noga, nog a, a vrh vr h njeg nj egov ovog og rapi ra pira ra prol pr olet eteo eo j e izme iz među đu Svilin Svi linih ih nogu, zatim ispod Sviline leve miške. Svila je takođe pokušavao da ubode protivnika, očajničkom hitrinom. Ksipiasovo pariranje svaki put mu je odvlačilo vrh rapira na pogrešnu stranu. Svila pokuša da ga 'preseče' preko glave, a kad stari izmače, baci se za njim. "Gde si učio, mali?" Njorka je opet bio na nogama; široko isceren, trljao je šakom slepoočnicu. Svila, obuzet osećanjem da ga je neko izdao, jurnu da bode, odbija, seče, odbija. Nije bilo ni časka za govor, ili za ma kakvu misao, ni za šta osim za borbu. Štap sa glavom lavice odavno mu je ispao iz desne ruke, ali to nije bilo važno - bol u zglavku bio je dalek, bol nekog drugog, udaljenog čoveka, njemu tako reći nepoznatog. "Dobro! Super!" Zvek, zvek, zvek mačeva, to je sfigdoboš koji zove muškarce u rat, to je zveket loptastog, malog zvona koje određuje ritam plesa, ali u tom plesu svaki svaki pokret po kret mora biti najhitriji što može biti. biti. "Uzimam ga g a Njor! Učiću ga! ga! Moj je!" Skakućući i napola padajući, i od pada se spasavajući oslanjanjem na tanki štap, stari je odbijao svaki napad sa nemarnom lakoćom; njegove lude oči plamtele su od radosti. Sad Sad već jednako jedn ako poludeo, poludeo, Svila Svila polete još jednom jedn om da ga probode. probode. Al Alii njegovo bambusovo 'sečivo' opet promaši, i to mnogo, a onaj tanki štap za hodanje polete i šljisnu ga samo jednom, ali paralizujućom silinom, po zglavku leve ruke. Njegov rapir pade na strunjaču, a vrh Ksipiasovog rapira već ga je udarao ud arao u sred grudne kosti. kosti. "Mrtav si, si, Pater Pa tera!" a!" Svila je zurio u njega, trljajući ručni zglob. Posle nekog vremena pljunuo je starome pred noge. "Varao si. Rekao si da nema udaranja štapom, ali si me udario upravo štapom." "Jes! Oh, jesam!" Stari hitnu sopstveni štap za hodanje u vazduh, iznad sebe, i onda ga rapirom odbi kao da parira udarac. "Zar mi nije žao sad? Zar mi se srce ne cepa? Oh, da! Oh, da! plačem! Gde bi voleo da te sahranimo?" Njorka tiho reče: "Nema pravila, Patera, kad se bijemo, nego, ko živ, ko mrtav. Šta š više pravila." Svila zausti da nešto kaže, predomisli se, proguta knedlu i reče:
"Razumem. Da sam bolje razmislio o nečemu što se dogodilo danas po podne - a trebalo je da to učinim - razumeo bih i ranije. U pravu si, dabome. Gospodo, obojica ste u pravu." pravu." "Gde si učio?" upita up ita Ksipias. "Ko ti je bio učitelj učitelj pre mene?" "Niko", reče mu Svila iskreno. "Mi smo se malo mačevali drvenim mačevima kad smo bili deca, ali ne često. Nikad ranije nisam držao pravi rapir rap ir u ruci." ruci." Ksipias izvi ka njemu jednu žbunastu obrvu. "Tek tako, a? Il ti to samo kažeš, jer si ljut što sam te prešo?" Doskakutao je do Krvovog palog štapa, dograbio ga sa strunjače (pri čemu umalo nije i sam pao) i dobacio ga Svili. "Oš mi vratiš? Da me kazniš što pokušavam da te spasem? Aj, raspali, najgore što možeš!" "Naravno da neću. Pre ću ti se zahvaliti, Ksipiase, i, evo, zahvaljujem ti se." Svila protrlja modricu, krastom prekrivenu, na mestu gde je Mošus 'pozdravio' njegova rebra. "Ovaj nauk nio mi je potreban. Kad mogu doći na sledeći čas?" Dok je stari razmišljao o tome, Njorka reče: "On će ti biti dobra veza, Patera. On je majstor oružja, ne samo mačevanja. On je prodao našem dečku iglice, vidiš?" "Ujutro, po podne ili uveče?" upita Ksipias. "Uveče, može? Dobro! Da kažemo: hieragdanom uveče?" Svila reče: "Hieragdanom posle spuzastora, Majstore Ksipiase." Njorka je doneo starome prostetičku nogu i pomogao mu da održi ravnotežu dok je stari sklapao 'hvataljku' noge oko patrljka svoje prirodne butine. butine. "Viš ovo", reče Ksipias, lupkajući rapirom po protezi. "Viš da sam zaradio pravo da uradim ono? Da su jednom prešli mene? Da sam platio cenu, cenu, i to kad sam bio mlad i jak ja k kao k ao ti danas?" Napolju, na vreloj, tihoj ulici, Njorka reče: "Brzo ćemo naći nosiljku za tebe, Patera. Ja ću da im platim, ali ću onda morati odmah da odem." Svila se smeškao. "Ako mogu da ratujem sa onim čudesnim, starim ludakom, oslanjajući se na ovaj zglavak, onda sigurno mogu i do kuće da odšetam. Možeš me sada ostaviti, Njorka, i nek Pesov mir bude s tobom. Neću ni pokušati da ti se zahvalim na svemu što si noćas učinio za mene. To ne bih ni mogao, pa ni kad bih do jutra pričao. Međutim, odužiću ti se čim se ukaže prilika." Njorka se osmehnu i bupnu ga šakom po leđima. "Nema žurbe, Patera." "Idem ovom uličicom, koja se zove Ulica kanapa, znam, i izlazim na
Sunčanu. Nekoliko koraka istočno, i eto me u mantejonu. Ti imaš i svoja posla, sigurno. Dakle, laku noć." Potrudio se da hoda normalno dokle god ga je Njorka mogao videti; posle toga je dozvolio sebi da ćopa, oslanjajući se veoma na Krvov štap. Okršaj sa Majstorom Ksipiasom ostavio ga je preznojenog; na sreću, vetar ove noći nije imao oštrinu. Jesen se bliži bliži kraju. kraju. Kad K ad je ono pala kiša - zar je to bilo juče? Ne pre mnogo dana? Juče je bilo, uveri on sebe. Zima je na domaku, iako se to samo po toj jednoj, kratkotrajnoj kiši videlo. Letina je skinuta; ali, po tvrdnjama većine seljaka, škrta. Prinosi su bili toliko slabi da se dobilo manje nego što je uloženo. Iz godine u godinu ta mrtva letnja suša traje sve duže, a ove godine je bila užasna. Bila, ali i ostala, jer zapravo još nije prekinuta. Evo Sunčane; široka je, ali on umalo da promaši celu raskrsnicu. Sutra je sahrana. Prvo služba za pokoj duše Fidejine. Verovatno Fideja nikad ranije nije imala nikakve veze sa sveštenicima. sveštenicima. Zapamtio Za pamtio je šta je Njorka rekao o njoj. Kamo sreće da ju je bolje poznavao, kao što ju je, možda, poznavala Zumbula. D a li je Mejtera uspela da unovči Orhidejin platni nalog? To on mora odmah znati. Možda mu je ostavila cedulju o tome. Moraće joj kazati da uzme metlu i počisti ceo mantejon. Ima li na pijaci još raži po niskoj ceni? Bolje je pitati, ima li raži uopšte? Gotovo je j e sigurn sig urnoo da ima. I... I evo stambene kućice. Iza nje je mantejon. Ali on lično je zamandalio ulična vrata. vrata. Prešao je Sunčanu dijagonalno, sve hramljući, otključao i otvorio baštenska vrata i opet ih pomno zaključao za sobom. Dok je hodao uzanom stazom ka stambenoj zgradi, u kojoj nije stanovao, spavao niti je j e o niko ni ko osim os im njega, nje ga, kroz kro z otvo ot vore renn proz pr ozor or do dopl plov ovililaa su dv dvaa glasa. glas a. Jedan, Jed an, oštar i grub, povremeno se dizao do vike, povremeno tonuo do gunđanja. Drugi, koji je zborio o Pesu i Ehidni, Hieraksu i Molpi i drugim bogovima, bejaše na neki čudan način dobro poznat. Stajao je nekoliko trenutaka i slušao, a onda seo na izlizani stari stepenik. Taj drugi glas mora biti... i svakako jeste... njegov. "...taj zbog koga usevi iskaču iz prašine", reče drugi glas. "Vi derištad svi ste to videli, bilo bi čudno čudo da niste." Pa, to je deo, ili bolje reći parodija, predavanja koje je on održao na molpindan, pre pet-šest dana. Možda je stvarno tako zvučalo, tako glupavo. Pa, on sigurno i sad zvuči tako budalasto. "Znači šta, kad vidimo drveće kako se njiše na povetaaarcima, treba da mislimo o njoj, alllli ne samo o njoj nego i o njenoj majci, jer da nije
bilo njene majke ne bi bilo ni nje, a ni drveća, ni povetarca, pa čak ni njihanja." Jeste. On je, van svake sumnje, ovako govorio. To, te glupe brbljarije: neko tačno pamti tekst njegovog predavanja. Izvanaš mu se nije samo obratio, nego je i rascepio njegovu ličnost na dve ličnosti: na jed je d n o g Pate Pa teru ru Svilu Svi lu koji stanuj sta nujee ov ovde de i koji sad drži slovo slo vo u memlji mem ljivoj voj trpezariji, i na njega, ovog ovde, Svilu neuspešnog lopova - Svilu koji je Krvu protivnik, ali i alatka, Svilu koji je Njorki prijatelj, Svilu koji sad pod opasačem nosi azof az of dobijen dobijen na pozajmicu od jedne jedn e kurve, kurve, a u džepu i njen nakinđureni pištolj. Igličar. Svilu koji koji čezne č ezne da opet ope t bude sa njom. njom. Kreštav glas: "Svila do-bar!" Možda je dobar. Ali koji je Svila dobar, onaj tamo, ili on sam, ovde? Je li dobar onaj koji je nesvesno potegao azof, onaj koji se plaši Mošusa, i mrzi Mošusa, i priželjkuje da ga ubije? Koga Ko ga se on to plaši? Onaj Onaj Svila u kući ne bi ni mišu ništa nažao učinio; sto puta je odlagao nabavku zmije dresirane za lov na pacove. Zato što je sebi dočaravao strašne patnje - pacova. Pa ipak, bilo bi zastrašujuće sresti se sada sa tim ranijim Svilom, sa onim koji je nekad bio on. Strašno je, evo, sresti i sam taj glas, tu uspomenu. Da li se on zaista pretvorio u nekog drugog? Pocepao je teški papirni zamotuljak dobijen od Njorke i pri tome prosuo nekoliko iglica. Druge su potekle u otvoreni zatvarač igličara kao voda; pustio je grbicu i zatvarač se zatvorio. Sad bi igličar pucao ako bi to bilo potrebno. Možda, ipak, i ne bi. Patera Svila, i Svila na noćnoj strani. Primeti da se podsmeva onom prvom, ali mu i zavidi. Iz kuće je odjekivao njegov sopstveni glas: "U ime svih besmrtnih bogova, koji su nam dali sve što imamo." Čudne darove, ponekad. On je spasao ovaj mantejon ili bar odložio njegovo uništenje; a sad, kad čuješ kakav je augur unutra, jasno ti je da to nije ni vredelo spasavati - mada je upravo on poslat da spasava. Natmurena lica, Svila ustade, ubaci pištolj i papir sa preostalim iglicama u džep, zavuče azof ispod tunike, pod opasač. Otrese prašinu sa zadnje strane mantije. mantije. Sve je drugačije, zato što se on promenio. Kako se to dogodilo? Kad? Onda kad se ispentrao na Krvov zid? Ušao u mantejon da uzme sekiricu? Ili još mnogo ranije, kad je učestvovao u izvaljivanju onog prozora, zajedno sa drugim dečacima? Ili je Gljiva bacila neku čaroliju
na njega, tamo, u njenoj mračnoj, usvinjenoj sobi? Ako iko može da baci zle čini, Gljiva može; Gljiva je đavolica, u onoj meri u kojoj đavoli stvarno stvarno postoje. postoje. Da li je ona pila krv jadne jadn e Češlje? Češlje? "Gljivo", šapnu Svila. "Jesi li tu? Da li me još pratiš?" Na tren mu se učini da čuje prošaputani odgovor, kad je noćni povetarac pomakao sasušeno lišće na smokvinom drvetu. Sad je njegov glas ubrzano brbljao iz prozora: "Čujmo, čujmo šta je u Spisima spisano po spisku. Secimo pecimo, to je užas humor Hieraksov." "Be-ži se-če", zakrešta grublji glas, kao da pravi podsmešljivu aluziju na Svilu sa sekirom u ruci. ruci. Sad je prepoznao prepoz nao ko to govori. govori. Ne, nije ga začarala Gljiva, nije se dogodilo ni zbog odluke da ponese tu sekiricu, ni zbog ma čega takvog. Svi bogovi su dobri, pa ipak, ipak, zar z ar nije nije mogućno moguć no da je nedokučivi Izvanaš dobar na jedan jeda n mračan način? Kao Njorka, ili kao što bi Njorka mogao biti? Svila se najednom seti onoga što je svijeno oko svitka. To je veći svitak, Izvanašev, nemerljivo prostran. Ispod nas. Mračan. Ali obasjan razasutim trunčicama svetlosti. Sa jednom rukom u džepu mantije, stisnutom oko igličara, on otvori vrata stambene zgrade i zakorači unutra.
