180152075 Džejms Twining Crno Sunce

www.eknjige.forumer.com


James Twining - Crno sunce

Istorijska pozadina Roman je inspirisan neverovatnom, ali istinitom pričom o mađarskom Zlatnom vozu i njegovom očajničkom putovanju preko razorenog kontinenta u poslednjim danima Drugog svetskog rata. Kad su ga u zabačenom železničkom tunelu u Austriji pronašli američki vojnici, unutra je bilo ukradenog zlata, umetnina i dragocenosti u vrednosti od nekoliko milijardi dolara. Nastojao sam da svi opisi i podaci o umetničkim delima, umetnicima, krađama, arhitekturi, nacističkim uniformama, ritualima i predmetima budu što istinitiji. Opis rada enigma mašine je uprošćen. Ukoliko želite više podataka o autoru, očaravajućoj istoriji, ljudima, mestima i predmetima koji se pominju u Crnom suncu i drugim romanima s Tomom Kirkom, pozivam vas da posetite www.jamestwining.com.

IZVOD IZ VOLKISCHER BEOBACHTER, ZVANIČNOG DNEVNIKA NACISTIČKE PARTIJE (BROJ 270, 27. SEPTEMBAR 1934) Danas je stari, prkosni zamak Vevelsburg, izgrađen na zemlji drevnih Saksonaca, predat na upravu SSu i NSDAPu. Ubuduće će biti škola SSa za vođe Rajha. Na taj naćin, zamak Vevelsburg, koji je u nemaćkoj istoriji uvek igrao slavnu ulogu, obezbedio je značajno mesto i u Trećem rajhu.


U njemu će buduće vođe SSa sticati neophodne umne i telesne veštine, uverenja i ispravan pogled na svet. Obrazovanje stečeno u Vevelsburgu omogućiće im da, kao primerne vođe, marširaju napred, ispred jezgra naše zdrave nemaćke mladeži.

IZVOD IZ THE SPOILS OF WORLD WAR II KENETA D. ALFORDA Šesnaestog maja 1945. godine Četa A Petnaestog puka Treće pešadijske divizije, pod komandom poručnika Džozefa A. Mersera, ušla je u tunel Tauern, stotinak kilometara južno od Salcburga. Bili su zaprepašćeni kad su u njemu našli skriveni voz, pun zlata i svakovrsnih dragocenosti... Vrednost tovaraprocenjena je na ondašnjih 206 miliona dolara nekoliko današnjih milijardi. Velike narodne mase... lakše će prihvatiti veće laži, nego manje. ADOLF HITLER, MeiN KAMPF Uvod Bolnica Sent Tomas, London 27. decembar, 02:59 Novac od pepela. Tako su ga zvali studenti medicine. Nijedan nalog za kremaciju ili sahranu nije važio bez doktorskog potpisa. Svaki potpis donosio je nešto novca. Smrt je za doktora koji bi se u pravo vreme zatekao na pravom mestu mogla biti dobar posao. Doktor Džon Benet žustro je koračao iz ružnog stambenog bloka prema glavnoj bolničkoj zgradi, nastojeći da se zaštiti od ledene kiše. Pomisao o nekoliko funti zarade bila je slaba, tačnije nikakva uteha za zvonjavu pejdžera u tri ujutru. Baš u tom času, kao da želi da naglasi gluvo doba, s druge strane reke oglasio se Big Ben. Beli brojčanik podsećao je na mali mesec. Svaki udarac s visoke kule pomagao mu je da se otrese sna.


Hladnoću su smenili mlazovi vrelog vazduha iz grejača na ulazu. Zbog nagle promene temperature zamaglile su mu se naočari. Skinuo ih je i obrisao o košulju, ali nije uspeo da ukloni sve tragove vlage. Dok se lift spuštao, na ploči iznad njegove glave svetleli su crveni znaci. Brojevi su se smenjivali ujednačenim ritmom. Konačno se začulo muklo zujanje nevidljive mašinerije. Lift se zaustavio i vrata se otvoriše. Izašao je, a kabina polete uvis. Osmotrio je svoj odraz u zatamnjenim ogledalima; izgledao je bolje nego što se osećao. Ubrzo se našao na odeljenju. Mokri donovi ostavljali su blede tragove na grimiznom linoleumu. Svetla su bila ugašena, izuzimajući ona iznad izlaza u slučaju nužde, koja su se zelenela na oba kraja hodnika. „Doktore!" Ženski glas zazvonio je iz tame. Vratio je naočari da bi video ko mu dolazi u susret. „Dobro jutro, Laura", rekao je sa srdačnim osmehom. „Nemoj reći da si mi ubila još jednog pacijenta." Medicinska sestra bespomoćno slegnu ramenima. „Ovo je baksuzna nedelja." „Ko je izdahnuo?" „Gospodin Hemon." „Hemon? Pa, ne mogu reći da sam iznenađen. Bio je u prilično teškom stanju." „Ništa mu nije falilo kad sam preuzela dužnost. Na obilasku..." „To su stari ljudi", nežno će Benet. Video je koliko je potresena. „Ništa nisi mogla da učiniš." Zahvalno se osmehnula. „Bilo kako bilo, moram da ga pogledam. Da li si spremila papire?" ,,U kancelariji su." U središtu odeljenja nalazila se soba bez prozora. Jedino svetio dopiralo je sa dva monitora za nadgledanje i svetlećeg ekrančića na videorekorderu. Na jednom monitoru bila je slika hodnika gde su do malopre stajali, a na drugom su se smenjivale slike iz bolesničkih soba, u pravilnim razmacima od po nekoliko sekundi. Sobe su bile iste. Prostorijom je dominirao uski krevet, s nekoliko stolica ispod prozora. Na suprotnom zidu bio je televizijski ekran. Razlikovale su se samo po količini cveća i čestitaka sa željama za brzo ozdravljenje s jedne strane kreveta i


opremi za nadzor bolesnika s druge. Na prvi pogled, moglo se zaključiti da između količine cveća i bolničke opreme postoji direktna veza. Laura je preturala po stolu, tražeći za dosje. Plava svetlost s monitora bojila joj je crvene nokte u ljubičasto. „Hoćeš li da upalim svetio?" „Bila bih vam zahvalna", odgovorila je, ne dižući glavu. Benet posegnu za prekidačem, ali mu u tom trenutku nešto privuče pažnju. Kamera je prikazivala bolesničku sobu. Na otvorenim vratima ocrtavale su se dve tamne siluete, jedna sitna, a druga neverovatno visoka. „Šta je ovo?" smrknuto će Benet. Na ekranu se pojavila slika druge sobe. „Brzo, vrati kadar." Laura prebaci sistem na ručno upravljanje. Vraćala se korak po korak, dok nije našla sobu sa dvojicom neznanaca. „To je soba gospodina Vajzmana", rekla je tihim, nesigurnim glasom. Dve prilike stajale su s obe strane kreveta i posmatrale usnulog bolesnika. Čak i na monitoru, izgledao je ispošćeno i krhko, izborane kože i obraza upalih od starosti. Ispod pokrivača virilo je mnoštvo žica i cevčica. Vodile su do monitora za praćenje rada srca i rastvora u plastičnoj kesi. „Do đavola, šta ti ljudi rade ovde?" oglasio se doktor. Iznenađenje je ustupilo mesto ljutnji. „Ne smeju da dolaze ovamo kad im se ćefne. Čemu služi vreme za posete? Pozvaću obezbeđenje." Baš kad je Benet krenuo ka telefonu, visoki čovek s leve strane postelje izvuče jastuk ispod bolesnikove glave. Ovaj iznenađeno otvori oči. Uplašeno je treptao, posmatrajući dvojicu nepoznatih ljudi. Otvorio je usta, ali mu je jastuk pritisnut na lice prigušio reči. Slabašno se bacakao nogama i rukama, kao zlatna ribica koja je iskočila iz akvarijuma. „Gospode bože!" proštenja Benet šapatom. Prislonio je telefonsku slušalicu na uvo. Bela plastika klizila mu je po znojavoj koži. Iz slušalice nije dopirao nikakav zvuk. Nekoliko puta je pritisnuo dugme na aparatu, a zatim pogledao Lauru. „Isključen je." Visoki čovek klimnu saučesniku, koji je podiže crnu torbu na krevet i izvadi nešto iz nje. Benet je smesta prepoznao sjajno sečivo hirurške testerice za sečenje kostiju.


Nepoznati je hitro povukao levi rukav bolesnikove pidžame i prislonio oštricu uz kožu, odmah ispod lakta. Starac se trzao, ali uzalud. Ono malo snage brzo mu je oticalo, u borbi sa daleko snažnijim napadačima. Benet pogleda Lauru. Bila je leđima okrenuta vratima, s rukama na ustima, pogleda uprtog na monitor. „Da nisi pisnula", progovorio je jedva čujnim, prigušenim glasom. „Ako ostanemo ovde, izvući ćemo se. Budi mirna." Testerica je lako prodirala kroz kožu i mišiće, stigavši do kosti u nekoliko brzih zamaha. Tamna krv u snažnom mlazu poteče iz glavne arterije. Ruka je odsečena za nekoliko minuta. Bila je to stručno izvedena amputacija, u visini lakta. Krv je liptala iz patrljka. Starac prestade da pruža otpor. Prilika hitro obrisa sečivo testerice o čaršave, a zatim je vrati u torbu. Tu je završila i ruka, pažljivo zamotana u peškir s donjeg dela postelje. Žrtvino lice nije se moglo videti od jastuka. Posteljina mu se zaplela oko nogu, kao uže, dok se bacakao, boreći se za život. Ravna linija lenjo je putovala monitorom za praćenje rada srca. Na stolu dežurne sestre u hodniku zapišta alarm. Dvojica nepoznatih uputiše se ka vratima. Koračali su oprezno, pazeći da nešto ne dotaknu. Zatvarajući vrata, visoki čovek ugleda kameru u uglu. Osmehnuo se, gledajući pravo u Beneta. „Dragi bože", muklo jeknu doktor. „Doći će ovamo po trake." Glavom je pokazao ka drugom monitoru. Sitna prilika polako je odmicala hodnikom, svakim korakom sve bliža. U rukama joj je blistala oštrica noža, kao žetelačka kosa na prepodnevnom suncu. Laura vrisnu. Bio je to dubok, očajnički, mukli vapaj, sve jači i jači kako se prilika s monitora približavala. PRVI DEO Sve što je potrebno zapobedu zla jeste da dobri ljudi ne čine ništa. EDMUND BERK


Pinkasova sinagoga, Prag, Republika Češka 2. januar, 10:04 Slomljeno staklo škripalo je kao netaknuti sneg pod kožnim donovima Kirkovih cipela. Instinktivno je pogledao odakle je palo, ugledavši belu plastičnu foliju na prozoru, daleko iznad glave. Na oštrom zimskom vetru nadimala se i opuštala kao jedro. Vratio je pogled na čoveka ispred sebe. „Jesu li odavde ušli?" „Nisu." Rabin Špigel odmahnu glavom. Dugi, kovrdžavi zulufi lupkali su po starčevim obrazima. Nosio je tamno odelo i belu košulju, ali lepa odeća nije mogla da sakrije krhko i mršavo telo. Visila je na njemu kao omlitavela koža. Na glavi je imao jarmulku od izbledele crne svile, ispod koje je provirivala proređena, uredno očešljana seda kosa. Lice mu se nije videlo od šiljate brade. Posmatrao je gosta vodnjikavim očima, iza naočara s tankim, zlatnim okvirom. Približivši se, Tom vide kako starčev pogled plamti od gneva. „Ušli su od pozadi. Obili su bravu. Prozor je... Razbijen iz obesti." Tom se namrštio. Sa svojih metar i osamdeset, po građi je podsećao na igrača skvoša ili kros trkača, žilav i snažan tridesetogodišnjak. Nosio je tamnoplavi kaput od kašmira, s okovratnikom od crnog somota preko jednorednog sivog hantsmarC odela. Glatko se izbrijao i uredno očešljao kratku, obično neurednu smeđu kosu. Na lepom četvrtastom licu isticale su se azurnoplave oči. ,,I onda su ovo uradili?" pitao je starca, pokazujući tragove uništavanja. Rabin klimnu. Krupna suza skotrlja mu se niz desni obraz. Na zidovima je bilo osamdeset hiljada imena žrtava holokausta iz Češke i Moravske. Ispisana su pedesetih godina prošlog veka, velikim slovima i krvavocrvenom bojom. Bio je to potresan prizor. Beskrajna tapiserija smrti slikovito je svedočila o uništenju čitavog naroda. Sticao se utisak da jarkožuta boja, poprskana po zidovima, samo naglašava neizmernu, neizrecivu patnju tih ljudi. Na zidu levo od vrata bila je velika Davidova


zvezda, delimično zaklanjajući neka imena. Na nekoliko mesta je probodena tupim nožem. Nekoliko kapi žute krvi klizilo je ka podu. Tom pođe ka nožu. Bat njegovih koraka tupo je odjekivao u ledenoj tišini sinagoge. Iz blizine je video sablasni obrise imena skrivenih ispod farbe. Imao je utisak da se bore da postanu vidljiva, otimajući se od zaborava. Podigao je malu digitalnu kameru i fotografisao gnusni prizor. Grobnu tišinu zaparalo je škljocanje blende. „Ovo su učinili zli ljudi. Zli", čuo je rabinov glas iza sebe. Okrenuo se i video kako starac pokazuje grafit na suprotnom zidu. Tom prepozna ciničnu poruku, ispisanu iznad ulaza u sve nacističke koncentracione logore: Arbeit machtfrei rad oslobađa. „Zbog čega ste hteli da me vidite, rabine?" ljubazno upita Tom. Nije hteo da rabin pomisli da je bezosećajan, ali je strahovao da bi duže odlaganje svedočenja moglo ugroziti njegov kvalitet. „Rečeno mi je da radite na vraćanju ukradenih umetnina." * Huntsman jedna od najuglednijih krojačkih firmi u londonskoj ulici Sevil Rou. Njihova odela dostižu cenu i do 5.000 dolara. „Pokušavamo da pomognemo gde god je to moguće." „Tragate li za slikama?" „Između ostalog." Znao je da zvuči pomalo nesigurno, ali se nadao da rabin to nije primetio. Nije ni čudo. Prošlo je samo šest meseci otkad se uortačio s Arčijem Konolijem. Vodili su se jednostavnom idejom da pomognu muzejima, kolekcionarima i vladama da povrate ukradene ili izgubljene umetnine. To je bio neobičan ortakluk, s obzirom daje Tom, pošto je okrenuo leđa CIA, deset godina radio kao kradljivac umetnina. Mnogi su ga smatrali najboljim u tom poslu. Arci mu je godinama bio pomagač i agent. Pronalazio je kupce i mete, proučavao mere obezbeđenja. Ovaj posao je za obojicu bio novi početak; tek su se navikavali na zakonito poslovanje. Promena je teže padala Arčiju. „Popnimo se na sprat, molim vas." Rabin pokaza na uske stepenice na suprotnom kraju prostorije. „Moram nešto da vam pokažem."


Stepenište je vodilo do zasvođene sobe, kroz čije je visoke prozore dopirala bleda jutarnja svetlost. Ovde nije bilo grafita, samo nekoliko razbijenih drvenih paleta za izlaganje crteža. Popločani pod bio je pokriven crtežima i akvarelima. Uljezi su neke iskidali na komadiće. Mnogi listovi bili su zgužvani, a na nekima su se videli crni otisci čizama. „Ovo je bila stalna izložba dečjih crteža iz Terezina, tranzitnog logora nedaleko odavde. Čitave porodice čekale su tamo transport na istok", objašnjavao je rabin polušapatom. „Deca su posmatrala rat sa zastrašujućom nevinošću." Tom se nervozno meškoljio. Ćutao je, znajući da nema odgovarajući komentar. Rabin se tužno osmehnu. „Oporavićemo se od ovoga, kao što smo se oporavili od mnogo gorih zala. Dođite", rekao je i prišao suprotnom zidu, „ovo sam hteo da vam pokažem." Na zidu je visio prazan okvir, širok tridesetak, a dugačak šezdesetak centimetara. Kroz njega se sad video belo okrečen zid. Tom priđe praznom ramu. „Staje ovde bilo?" „Uljana slika sinagoge, nastala početkom tridesetih godina." „Isečena je", zamišljeno će Tom. Prstima je prešao po nestručno isečenim ivicama. „Zbog nje sam vas pozvao", reče rabin uzbuđenim glasom. „Da su želeli da je oštete ili unište, ne bi je sekli. Mislite li da su je poneli sa sobom?" „Sumnjam", smrknuto će Tom. „Ne bih rekao da su počinitelji ovog zlodela ljubitelji umetnosti." „Pogotovo se to ne bi moglo reći za sliku ovog umetnika", nevoljno se složio rabin. „Zašto, ko ju je naslikao?" „Jevrejski slikar. Nije slavan, ali nam je drag, zato što je živeo u Pragu dok ga nacisti nisu ubili. Zvao se Karei Belak." „Belak?" Tom ga je ljubopitljivo gledao. „Čuli ste za njega?" upita rabin, ne skrivajući iznenađenje. „Čuo sam to ime", polako će Tom. „Ali ne znam gde. Moram da porazgovaram s kolegom u Londonu, da bih bio siguran da mislimo na istu osobu. Imate li fotografiju slike?"


„Naravno." Rabin izvadi fotografiju iz džepa i predade je Tomu. „Pre nekoliko godina snimili smo više fotografija ove slike, na zahtev osiguravajućeg društva. Rekli su nam da slika ne vredi mnogo, ali za nas nema cenu." „Mogu li da je ponesem?" upita Tom. „Zadržite je, molim vas." Tom gurnu fotografiju u unutrašnji džep kaputa. „Koliko ja znam o Belaku..." poče. Ućutao je kad su dva češka policajca ušla u sobu. Osvrtali su se, procenjujući štetu. „Nastavite, molim vas." „Možemo li da razgovaramo na nekom mirnijem mestu?" „Zašto?" Tom nakrivi glavu ka čuvarima reda. ,,Oh." Rabin je zvučao razočarano. „Vrlo dobro. Pođite za mnom." Poveo je Toma niza stepenice, pa preko glavne dvorane sinagoge, do debelih drvenih vrata. Vodila su u dvorište, opkoljeno sivim zgradurinama. Nekoliko stabala sezalo je ka komadiću sivog neba. Gole grane povijale su se na vetru, grebući kamene zidove koščatim prstima. Tie ispred njih je bilo neravno, puno nasumično razbacanih uzvišenja i tamnih oblika. „Šta je ovo?" prošapta Tom. „Staro jevrejsko groblje", odgovori rabin. Najedanput je shvatio da su tamne siluete ispred njega nadgrobni spomenici, različitih veličina i oblika. Bilo ih je na hiljade; naslanjali su se jedni na druge. Neki su ležali oboreni, kao nasumice i s velike visine bačeno seme. Bili su tako gusto zbijeni, da se blatnjavo i vlažno tie jedva videlo. Bio je siguran da bi, kad bi oborio samo jedan, pali i ostali, kao gomila džinovskih domina. „Gradske vlasti vekovima su nam dozvoljavale da se sahranjujemo samo na ovom mestu. Nismo imali drugog izbora do da ga prekrijemo svežim slojem zemlje i počnemo sve iz početka, kad god bi se napunilo." Tom kleknu pored najbližeg spomenika. Na trošnom kamenu opazio je urezanu svastiku. Pogledao je rabina, koji je rezignirano slegnuo ramenima. „Rat je odavno završen, ali se neki još bore", reče starac. Odmahivao je glavom. „Gospodine Kirk, budite ljubazni, pa mi recite šta znate o Karelu Belaku." 2


Nacionalni kriptografski muzej, Fort Mid, Merilend 3. januar, 02:26 Često je igrao istu igru da bi prekratio vreme na obilascima. Pred svakim eksponatom proverio bi sopstveno znanje o onom što pišena pločici s informacijama. Trudio se da što više zapamti. Posle dvadeset godina službe, retko je grešio. Prvi je bio Majerov sistem komunikacije, delotvoran u granici vidokruga, razvijen u Građanskom ratu. Izumeo gaje vojni doktor, osnivač signalnog korpusa. U staklenim vitrinama bile su originalne zastavice, iscepane mecima i posivele od starosti. Zadovoljno je nastavio obilazak. Gumeni donovi ritmički su škripali po podu, kao metronom. Izglačani vrhovi čizama odbijali su snažna svetla s tavanice. Al Trevis čuvao je Nacionalni kriptološki muzej od dana otvaranja. Ovde mu je bilo lepo. Konačno je našao mesto koje mu je omogućilo da se oseća kao deo nečeg posebnog i važnog. Naposletku, tehnički gledano, radio je za NS A , agenciju odgovornu za zaštitu informacionih sistema Ujka Sema i provaljivanje neprijateljskih šifara. Do đavola, NSA je imala posla do guše, vojujući protiv terorizma. Stigao je do sledećeg eksponata šifrantskog točka, niza drvenih rotirajućih diskova. Evropske vlade su ga vekovima koristile za šifrovanje posebno važnih poruka. Ako je verovati kartici, načinjen je za upotrebu na francuskom, međunarodnom diplomatskom jeziku sve do kraja Prvog svetskog rata. Cilindrični šifrantski točak bio je udobno ugnežden u vitrini. Drvo su izglačale generacije nervoznih prstiju. Zastao je kraj njega i pogledao pločicu s informacijama, proveravajući da li je izloženi primerak najstariji poznat. Sledeći je bio njegov omiljeni eksponat. Velika atrakcija, kako ga je zvao enigma mašina. Muzej je izložio nekoliko primeraka u dve velike staklene vitrine. Trevis bi se uvek zaustavio kraj njih i s divljenjem ih posmatrao. Saznanje da su poljski i britanski matematičari, „provalivši" šifru stvorenu ovom velikom pisaćom mašinom, pomogli da saveznici dobiju rat u Evropi, uvek ga je ispunjavalo


mešavinom poštovanja i neverice. Tako je pisalo na pločici, a ko je on da dovodi to u pitanje? Iznenadna buka naterala ga je da zastane. Pogledao je preko ramena, a zatim u polutamu ispred sebe. „Ima li koga?" viknuo je. Pitao se da li je neko došao ranije na posao. Zastao je, čekajući odgovor. Nije ni slutio da se ka njemu čelična žica u obliku omče spušta. Lebdela mu je tačno iznad glave, presijavajući se kao tanušni srebrni oreol. Baš kad se spremao da krene, proletela mu je preko lica i obavila se oko vrata. Trenutak kasnije, lebdeo je na metar iznad poda. Ruke mu poleteše ka grlu; upinjao se da dohvati žicu. Divlje se bacakao nogama, a iz grla mu se otimalo neljudsko krkljanje. Dok se borio za život, dve tamne prilike izroniše iz senki. Treći čovek bešumno kliznu iz skrovišta na tavanici. Jedan uze stolicu i stavi je ispod Trevisovih nogu. Konačno je napipao naslon. Žica je bila dovoljno dugačka, a stolica visoka, da vrhovima prstiju pronađe nesigurni oslonac. Ljuljao se, nastojeći da otkloni nepodnošljivi pritisak na grlo. Pluća su mu vapila za kiseonikom. Čelična žica zasekla mu je meke nabore na vratu i krv mu je kapala niz okovratnik. Lelujao se između poda i tavanice, usta suvih od straha. Gledao je kako tri u crno odevene maskirane prilike prilaze levoj staklenoj vitrini. Radili su sa uvežbanom efikasnošću. Odšrafili su ram, podigli staklo i naslonili ga na zid. Onaj u sredini uze jednu enigma mašinu i gurnu je u saučesnikov ranac. Trevis je pokušao da progovori. Hteo je da ih pita šta, do đavola, misle da rade, da im skrene pažnju da se sigurno neće izvući. Međutim, uspeo je samo da prigušeno uzdahne i nešto nerazgovetno promrmlja. Neznanci se okretoše, privučeni bukom. Jedan se odvoji od grupe i priđe mu. „Šta si reko, crnčugo?" obratio mu se tihim, potcenjivačkim glasom. Poslednju reč namerno je otegnuo. Trevis odmahnu glavom. Znao je da se s ovakvima ne vredi raspravljati, mada su mu oči plamtele od gneva. Po svemu sudeći, nepoznati nije ni očekivao odgovor. Šutnuo je stolicu i ona odlete ispod Trevisovih nogu. Poleteo je ka tlu. Čelična žica zategla se pod njegovom težinom i slomila mu vrat.


Nekoliko sekundi noge su mu se divlje trzale. Zatim se nekoliko puta zgrčiše i umiriše. 3 Klerkenvel, London 3. januar, 17:02 Tom je sedeo za svojim stolom s Tajmsom u rukama. Savio ga je na četvoro, kako bi se posvetio isključivo šifrovanim ukrštenim recima. U ustima je držao izgrizenu i izbalavljenu hemijsku. Grdno se razočarao u sebe, jer nije uspeo da odgonetne ni jednu jedinu reč. Sto je bio francuska rukotvorina iz poslednje decenije 19. veka, ukrašen rezbarijama lišća i raznovrsnih mitoloških bića. Na levoj strani imao je četiri fioke, a na desnoj ormarić s ručkama u obliku lavlje glave. Masivnu drvenu ploču pridržavale su karijatide i atlanti. Tom i Arci kupili su taj sto ne zbog neosporne lepote, već zbog gotovo savršene simetričnosti, što je odgovaralo duhu zajedništva i jednakosti među njima. Za Toma je bio otelotvorenje novog života valjano utemeljenog ortakluka u zakonitom poslu, iako se ponekad osećao kao polovina nekog otkačenog dikensovskog bračnog para. Neko pokuca na vrata. „Da?" reče Tom, zahvalan zbog prekida. Predugo je zurio u papir i slova su mu igrala pred očima. Vrata se otvoriše i u kancelariju uđe devojka u farmerkama, bledoružičastoj bluzici i tesnoj crnoj jakni. Gurnula je desnu ruku u otvoreni vizir motociklističke kacige. „Hvataj" rekla je. Podigao je glavu, na vreme da vidi tenisku lopticu kako mu leti ka licu. Instinktivno je pružio ruku i zgrabio je u letu. Prsti su mu zabrideli. „Kako je bilo na tenisu?" upitao je sa osmehom, dok je Dominik de Lekur skidala jaknu. Sela je na kraj stola i stavila kacigu pored sebe. Njeno bledo, ovalno lice imalo je hladnu, nedostupnu lepotu zvezde nemog filma. Plave oči su joj, nasuprot tome, neodoljivo blistale, svedočeći o retkoj mešavini neukrotive energije i


zarazne samouverenosti. Desno rame krasila joj je velika tetovaža propetog konja, delimično skrivena kovrdžavom, plavom kosom. Levu ruku pokrivao joj je sjajni oklop od srebrnih grivni. Pri svakom pokretu zvonile su kao stotinu majušnih praporaca. Ispod bluzice naziralo se uzdignuće, nagoveštaj pirsinga u pupku. „Nisam igrala. Odlučila sam da ipak odem na onu aukciju." „Znao sam da nećeš odoleti", nasmejao se Tom. „Jesi li pronašla nešto zanimljivo?" „Dve porfirne pozlaćene vaze sa dve drške, iz doba Luja Petnaestog." Odlično je govorila engleski, s malim nagoveštajem švajcarske varijante francuskog. „Izradio ih je Enemon Aleksandr Petito, 1760. godine", klimnu Tom. „Video sam ih u katalogu. Šta misliš o njima?" „Mislim da su dva miliona preterana cena za par reprodukcija iz devetnaestog veka, načinjenih za tadašnje pariške turiste. U najboljem slučaju vrede dvadeset hiljada. Kladim se da će se aukcija nastaviti na sudu." Osmehnuo se. Ponekad mu je bilo teško da poveruje da Dominik nema više od dvadeset tri godine. Imala je osećaj za sklapanje posla, udružen s retkom sposobnošću upijanja najsitnijih detalja, što joj je omogućavalo da se meri s najiskusnijim profesionalcima. Opet, imala je i dobrog učitelja. Četiri godine je radila s njegovim ocem u Ženevi. Sarađivali su sve do njegove smrti, prošle godine. Spremno je prihvatila Tomovu ponudu da se preseli u London i pomogne mu u vođenju trgovine antikvitetima. Prodavnica je bila prostrana odaja s drvenim lukovima na velikom, upadljivom izlogu, neobično važnom adutu za privlačenje novih mušterija, mada je većina posetilaca Umetnina i antikviteta Kirk Duval zakazivala sastanke telefonom. Stepenište je vodilo na spratove. Prvi je bio prazan, na drugom je bio Dominikin stan, a na najvišem Tomov. Dominik je u London došla na kratko, ali su se nedelje pretvorile u mesece. Tom je nije požurivao, puštajući da sama proceni kad će kucnuti pravi čas za iseljenje. Sem toga, voleo je njeno društvo. Zbog gotovo patološke nesposobnosti da sklapa nova prijateljstva, njegova dobra volja bila je uslovljena i sebičnim razlozima. Leva vrata vodila su u skladište, do koga se stizalo starim spiralnim stepenicama. Desna su vodila u neveliku kancelariju. Prostorijom od oko dvadeset pet


kvadratnih metara dominirao je zajednički radni sto. Ispod velikog prozora s pogledom na skladište stajala je niska polica za knjige. Levo od ulaza bile su dve udobne fotelje, presvučene mekom, izbledelom smeđom kožom. Najupečatljiviji je bio prostor iza stola, zahvaljujući Tomovoj sjajnoj kolekciji pločica sa sefova. Zid se nije video od mesinganih i gvozdenih pločica raznih oblika i veličina. Neke su poticali iz kasnog osamnaestog veka, a svaku je krasila gizdava gravura s imenom i grbom proizvođača. „Kako napreduješ s ukrštenicom?" pitala ga je. Sa osmehom je posmatrala prazne kvadratiće. „Ima li pomaka?" „Ne baš", priznao je. „Kako bi i bilo. Evo primera: Supa i prva faca. Šest slova." Odmahnuo je glavom. „Jednostavno ne vidim rešenje." „Magija", odgovorila je posle nekoliko sekundi. „Magija", polako odvrati Tom. „Zašto magija?" „Magi supa", objasnila je. „Prva faca je prvo lice jednine. Sastavi magi i ja, pa ćeš dobiti magiju." Dugačkim, prefinjenim prstom graciozno ga je kucnula po nosu, kao da se igra čarobnim štapićem. „Dižem ruke." Snuždeno je bacio olovku na sto. „Moraš malo više da se udubiš", nasmejala se. „Jednog dana, sve će doći na svoje mesto." „Stalno mi to govoriš." Razočarani Tom promenio je temu. „Kad se Arci vraća?" „Mislim da će sutra." Igrala se komadom tkanine na pocepanim farmericama. „Ovo mu je, u poslednjih nekoliko nedelja, drugo putovanje u Ameriku." Tom se namršti. „Pomalo preteruje za čoveka koji stalno tvrdi da ne voli da putuje u inostranstvo." „Šta radi tamo?" „Bog sveti zna. Kad mu dune, samo se pokupi i ode." „To me podseti. Gde si stavio novine s njegovog stola?" „Gde bih ih stavio? Bacio sam ih u đubre." „Šta si uradio?" povikala je. „Moje su. Čuvala sam ih s dobrim razlogom." „Pa, u tom slučaju, pogledaj donju fioku levo", šeretski će Tom. „Tamo sam gurnuo gomilu stare hartije." Sišla je sa stola i otvorila fioku.


„Imaš sreće što su ovde", rekla je s olakšanjem. Izvukla je veliku gomilu novina i stavila ih na sto. „Voleo bih da znam šta će ti", reče Tom. „Da ne skupljaš kupone za samoposlugu?" „Da li ti ličim na nekog takvog?" Iscerila se. „Htela sam da ti pokažem nešto. Možda ti se neće svideti..." „O čemu pričaš?" Tom se namrštio. „Dobro znaš da mi sve možeš reći." „Čak i ako je Hari u pitanju?" „Hari?", Tom se trgao. Hari Renvik. Na sam pomen njegovog imena, srce bi mu zastalo u grlu. Hari Renvik bio je očev najbolji prijatelj. Tom ga je znao i voleo sve od... Pa, otkad je znao za sebe. Sve dok nije saznao da dobri stari ujka Hari vodi dvostruki život. Krijući se iza imena Kasijus, upravljao je nemilosrdnom organizacijom za krađu umetničkih dela, koja je decenij ama pljačkala, iznuđivala i ubijala širom Zemljine kugle. Još uvek gaje bolela ta izdaja. „Rekao si mi daje nestao posle onog što se desilo u Parizu. Posle..." „Da" prekinuo je. Nije želeo da se podseća na to. „Jednostavno je nestao." „Pa, neko traga za njim, gde god da je." Raširila je novine na vrhu gomile, jučerašnji Herald tribjun. Pronašla je lične oglase i pokazala zaokruženo mesto. Tom pročita prvi pasus. Obično u proleće, po kišiy oko seva sa oblacima. Zbunjeno ju je pogledao, a ona mu dade znak da nastavi. Prelazeći od tla na panj, hodajući. Nasmejao se. „Ovo su besmislice." „Isprva sam i ja to mislila, ali znaš koliko volim izazove." „Naravno." Osmehnuo se. Dominik je, pored ostalih talenata, raspolagala i retkim darom za igre recima i premetaljke. Bila je nenadmašna. To je donekle i navelo Toma da se poduhvati rešavanja ukrštenih reči. Dosad nije imao nikakvog uspeha. „Bilo mije potrebno samo nekoliko minuta. To je skakutava šifra." „Šta?" „Skakutava šifra. Jevrejske mudre glave stalno ih nalaze u Tori. Znaš li da, kad pronađeš prvo slovo T u Knjizi postanja i preskočiš četrdeset devet mesta, do


pedesetog slova, pa još četrdeset devet, do sledećeg pedesetog i tako dalje, dobijaš reč?" „Koju reč?" „Tora. Ime knjige skriveno je u tekstu. Isto važi i za sledeće tri knjige. Neki tvrde da je čitav Stari zavet šifrovana poruka koja predviđa budućnost." „I ovo radi na isti način?" „Problem je u pronalaženju pravog razmaka. Ovde se radi o svakom osmom slovu." „Počevši od prvog?" Klimnula je. Tom uze olovku i papir i baci se na posao. Trijumfalno je izgovorio prvu reč: „Poslednji!" „Poslednji put viđen u Kopenhagenu. Čekam sledeći kontakt. Već sam ga dešifrovala." „Ima li još sličnih oglasa?" „Pregledala sam ranija izdanja, pošto sam pronašla ovo. Poruke šifrovane ovim metodom pojavljivale su se u poslednjih nekoliko meseci, na svakih par nedelja. Dešifrovala sam ih i zabeležila..." Dodala mu je komad papira. „HK hladno, pokušaj Tokio", čitao je. „Usmeri potragu naEvropu... DNK uzorak je na putu... Ponovno viđenje u Beču..." Podigao je glavu s njenih beležaka. „Dobro, slažem se da neko traga za nekim ili nečim. Ne vidim šta ukazuje da traže Harija." Pružila mu je novine sa dna gomile, otvorivši ih na stranici s ličnim oglasima. „Ovo je prva i najduža poruka." Pokazala je dugačak oglas, zaokružen crvenom bojom. „Šta piše?" „Nudim deset miliona dolara za Henrija Džulijusa Renvika, alijas Kasijusa, živog ili mrtvog. Nastavak idućeg utorka." Tom je tiho probavljao novost. „Da li je iko odgovorio?" konačno je upitao. „Izbrojala sam dvadeset pet odgovora." „Dvadeset pet!" „Ko god da je iza ovoga, traga za Henrijem uz pomoć male armije ljudi. Nije mi jasno zašto bi to činio." „Grešiš", glasno je razmišljao Tom. „Pitanje je ko bi to učinio?"


4 Ogranak FBI-a, Solt Lejk Siti, Juta 4. januar, 16:16 Kada je sve pošlo naopako? Kada je prestao da bude izvanredan i postao prosečan, neko ko se povremeno istakne, ali po proceni pretpostavljenih, nema ono što je neophodno da bi stigao do vrha? Kako je moguće da ga dvostruko mlađi zaobilaze i napreduju na hijerarhijskoj lestvici, tako brzo da postanu tačke na horizontu pre nego što ispljune prašinu koju su digli? Kako je došlo do toga da se budi samo s jednom mišlju da izdrži do penzije? Zaokupljen ovim neprijatnim pitanjima, četrdesetjednogodišnji specijalni agent Pol Vidžano gurnuo je metak u jedan od pet praznih odeljaka sjajnog revolvera. Napunio je pištolj, zatvorio ga i posle kraćeg oklevanja podigao do nivoa očiju. Duboko je udahnuo. Ispraznio je oružje u metu na drugom kraju strelišta, lagano ispuštajući vazduh iz pluća. Pucao je najvećom brzinom. Svaki pucanj nadovezivao se na prethodni, pojačavajući odjek. Imao je utisak da se čitavom odajom ori poklič preko potrebne podrške. „Zvuči kao da ti je baš to trebalo", reče žena u susednom pregratku, smešeći se. Pre nego što je nanišanila, uspeo je da joj bar delimično uzvrati osmeh. Podsetila ga je da je Biro, u nesrećno zamišljenoj ofanzivi uspostavljanja polne jednakosti, u jednom trenutku navalio da unapređuje žene. Kao onu kučku Dženifer Braun, koja se uspentrala do vrha, dok je on ostao ovde, ma gde to bilo. Bio je dovoljan malecni previd, malo pokliznuće u inače besprekornoj karijeri, da bi se odonda davio u prosečnosti. Odmahnuo je glavom i pritisnuo dugme, kako bi dozvao metu s druge strane strelišta. Ustremila se ka njemu. Crna silueta sablasno je lebdela, kao osvetoljubivi duh. Zaustavila se pred njim uz oštar trzaj. Potražio je rupe. Nije mogao da veruje svojim očima. Nijedan pogodak. Nijedan jedini. „Lepo si pucao, Teks", iscerio se oružar, provirivši mu preko ramena. „Pazi šta radiš na terenu. Mogao bi da se upucaš u jaja dok gađaš loše momke."


„Jebi se, Makoj." Prepoznatljivi naglasak iz Nju Džersija zbog nečega se dobro slagao s Vidžanovim očitim italijanskim poreklom, o kome su svedočile guste obrve i crna kosa, taman ten, kao i vazda prisutna senka brade. Utisak je upotpunjavala čvrsta, isturena vilica, štrčeći kao branik na automobilu. Žena pokraj njega ispaljivala je metke jedan za drugim, u monotonom, ujednačenom ritmu, što je potvrđivalo Vidžanov utisak da mužu verovatno pegla i čarape. Ispalivši poslednji metak, pažljivo je spustila pištolj i dozvala metu. Morao je da pogleda. Izbrojao je jedanaest rupa. Jedanaest rupa na meti. Kako je to moguće, izuzev... Izuzev ako njegovih pet metaka nije završilo pored njenih šest? Toliko je otkačio da je pucao u pogrešnu metu. Očigledno je došla do istog zaključka. Vragolasto gaje pogledala i nasmejala se. Bacio je štitnike za uši na klupu i izjurio napolje, žureći da se izgubi pre no što još nekom pokaže metu. „Gospodine! Nadao sam se da ću vas ovde zateći." Bajron Bejli bio je Afroamerikanac iz južnog dela Los Anđelesa, bistar momak koji se s mukom probijao kroz život. Zahvaljujući dobrim ocenama i večernjem poslu u lokalnoj samoposluzi, izborio se za stipendiju na Kaltehu. Brojne bubuljice ostavile su mu rupe po ćelom licu. Nos mu je bio širok i spljošten, a oči živahne i radoznale. Vidžana je najviše fascinirao njegov vrcavi, energični polet. Veselo mahanje repom, tako karakteristično za novajlije na početku karijere, kvarilo je agentu raspoloženje. Osećao se starijim no što jeste. „Izgleda da si me našao", reče Vidžano nezainteresovano, predano sklanjajući nevidljive trunke prašine s revera besprekorno ispeglanog odela. „Reklo bi se da jesam, gospodine." Bejliju je očigledno smetao Vidžanov nadmeni ton. „Dobili smo dojavu o provali u NSA kompleks u Ričmondu. Onaj o kome toliko guše momci u Vašingtonu. Izgleda da smo na dobrom tragu." „Šta bulazniš?" Podešavao je kravatu, posmatrajući odraz na staklenim vratima. Hteo je da bude tačno ispod brade. „Da li ste čuli za Sinove američke slobode?" „Za koga?" „Sinove američke slobode." »Jok."


„Reč je o beznačajnoj grupi belih rasista. Anonimni dostavljač rekao je da oni stoje iza krađe." „Imaš li trag?" „Nemam. Poziv je stigao iz Solt Lejk Sitija. To je sve što znamo. Ko god da je u pitanju, znao je kad da prekine. Nismo uspeli da odredimo mesto poziva." „Da li smo nešto doznali na osnovu snimka dostavljačevog glasa?" „Forenzičari ga još proučavaju. Misle da neće mnogo saznati. Za sada je sigurno da momak nije iz ovih krajeva." „Samo to?" Vidžano muklo uzdahnu. „Isuse, to nam neće biti ni od kakve koristi." „Neće, gospodine", složio se Bejli. „Gde je sedište tih šaljivdžija?" ,,U Malti, u Ajdahu." „Malta u Ajdahu!" uskliknu Vidžano s lažnom veselošću. „Baš kad pomislim da mi ih je ponestalo usranih vukojebina, izvučem još jednu iz dupeta." „Ako je to neka uteha, gospodine, Karter je zahtevao da baš vi vodite istragu." „Oblasni direktor Karter?" U Vidžanovom glasu pojavila se iskra interesovanja. „Tako je. Pre nekoliko godina uhvatili ste se u koštac sa sličnim problemom. Rekao je da ste vi jedini raspoloživi kadar s odgovarajućim iskustvom. Predložio mi je da vam pomognem, ako vam ne smeta, gospodine." Vidžano vrati pištolj u futrolu. „Pa, jednom i Karter da ubode", reče. Prošao je rukom kroz kosu, proveravajući razdeljak. „Uskači u sedlo, Bejli. Budi spreman za naporno jahanje. Pol Vidžano vodi te prečicom u velike pustolovine." 5 Pijaca Borou, Sautvark, London 5. januar, 12:34 Ispod zarđalih železničkih lukova bile su tesno poredane pijačne tezge, savijajući su se pod svežim, uvoznim namirnicama: kolutovima kamambera iz Normandije, velikim kao kolski točak, ružičastim španskim šunkama i bocama maslinovog ulja iz Apulije. Plemenita tečnost sijala se u bocama kao niz malih sunaca. Mnoštvo raspoloženih, natrontanih kupaca probijalo se između tezgi, povodeći se za zamamnim mirisima koje im je vetar nanosio u nozdrve, bile to pljeskavice od


nojevog mesa ili svež hleb. Iznad njihovih glava, vozovi su čangrljali i škripali po čeličnoj konstrukciji, grmeći u naletima poput letnje oluje. „Nije mi jasno šta tražimo ovde", nervozno reče Arci, provlačeći se između kolica i pored dugog reda kupaca ispred tezge sa cvećem. Bio je snažno građen muškarac srednje visine, u petoj deceniji života. Zbog klempavih ušiju i zbrčkanog lica obraslog u neuredne čekinje ličio je na šampiona uličnog boksa. Kratka ošišana kosa odudarala je od elegantne odeće, kaputa sašivenog po meri i plavog odela na pruge. Tu protivrečnost naglašavao je naglasak koji Tom nikad nije uspeo da protumači, iako je i njegov transatlantska papazjanija američkog i britanskog izgovora i idioma bio jednako neuhvatljiv. U Arčijevom slučaju, ulični govor s pijačnih tezgi, gde se učio zanatu, mešao se s oblim samoglasnicima i odsečnim c, karakterističnim za srednju klasu. Pretpostavljao je da je Arci, zakleti oportunista, razvio ovaj jedinstveni žargon kako bi se lakše kretao između dva sveta. Bio je to mudar prilaz, ali se zbog njega nikad nije potpuno uklapao bilo gde, baš kao i Tom. „Nadam se da nisi zaboravio da te očekujem na večeri. Dobro sam ispraznio džepove." „Sranje!" Arci se lupi po čelu. „Žao mi je, ortak. Potpuno sam zaboravio na to." „Arci!" oštro će Tom. Nervirala ga je Arčijeva nepouzdanost, posebno zbog toga što je bila potpuno predvidljiva. „Obećao si mi da ćeš doći. Prošle nedelje smo pričali o tome." „Znam, znam", snebivao se Arci. „Jednostavno sam smetnuo s uma i sad... Kako da ti kažem. Večeras se igra kod Epla. U pitanju su velike pare. Ulazi se samo s pozivnicama. Nikako ne mogu to da propustim." „Pre će biti da nećeš." Tom nije krio daje duboko razočaran. „To kockanje se pomalo otima kontroli, zar ne?" „Ma jok, to je samo usputna zanimacija." Arci je zvučao preterano ubeđeno, kao da nastoji da uveri još nekog. Razmišljajući o prošlosti, Tomu je ponekad bilo teško da se seti da je deset godina sarađivao s Arčijem. Tada ga je poznavao samo kao glas sa druge strane telefonske žice. Partner uvek je tvrdio da je tako bezbednije i bolje za obojicu.


Dobro se sećao gneva koji ga je obuzeo kad je Arci prošle godine prekršio sopstveno pravilo. Tada su obojica još bila u igri. Pronašao ga je da bi ga ubedio da privede posao kraju. Od tog prvog, teškog susreta izrodilo se neočekivano prijateljstvo, koje se, doduše, još uvek razvijalo. Zajedno su nastojali da nadvladaju navike stečene životom u strahu i sumnji. Uprkos svemu, prijateljstvo s Arčijem mu je svakim danom sve više značilo. „Sem toga, ponekad se zaželim uzbuđenja", nastavi Arci. „Posao s pronalaženjem umetnina po količini adrenalina ne može se meriti sa starim danima, zar ne?" „Mislio sam da ti je dosta starih dana." „Jeste, jeste", složi se Arci. ,,U pitanju je samo... Ne mogu da ti objasnim." „Znam šta te muči" odvrati Tom. „I meni to ponekad nedostaje." „Uzgred budi rečeno, Dom mi je rekla za oglase u novinama." Tom snuždeno klimnu. „Izgleda da FBI nije jedini koja traga za Renvikom." „Ne smeta ti?" „Zašto bi? Zaslužio je sve što ga snađe." Izašli su s pijace i krenuli niz ulicu Park, ka Arčijevim kolima. Pab na ćošku bio je prepun, ali kako su odmicali od pijace, gomila se proređivala. Tomu je laknulo; mogao je da spusti ton. Prošli su pored niza malih skladišta. Izbledela imena nekadašnjih, davno zaboravljenih vlasnika jedva su se nazirala ispod nataložene prljavštine. Arci je zapalio cigaretu. Pušenje je bilo relativno nov porok. Tom ga je pripisivao čežnji za uzbuđenjima, karakterističnim za život u podzemlju. Arci ga je objašnjavao stresom koji donosi život na pravoj strani zakona. „Jesi li našao ono što si tražio u Americi?" „Manjeviše", odvrati Arci. Naglo je upro pogled u pločnik. Tomu je bilo jasno da nije raspoložen za priču o američkim iskustvima. „Kako je bilo u Pragu? Da li se put isplatio?" „Možda. Da li si čuo za slikara Belaka?" „Belaka? Karela Belaka?" „To je taj." Tom je odavno prestao da se čudi Arčijevom enciklopedijskom poznavanju umetničkog tržišta, pogotovo slika. „Da, naravno, čuo sam za njega. Šta želiš da znaš?" „Da li je ovo njegova slika?" Tom izvadi fotografiju koju mu je dao praški rabin. Arci baci kratak pogled.


„Mogla bi biti", reče i vrati mu sliku. „Mračan kolorit, puni potezi četkicom, pomalo iskrivljena perspektiva. Nikad nisam video nijedno njegovo delo. Koliko mi je poznato, sva su uništena." „To sam i ja rekao rabinu", nastavi Tom. „Nacisti su tvrdili da su sve njegove slike spaljene. Nisam mogao da se setim zašto." Arci je duboko uzdahnuo. „Belak je, u suštini, bio zanatlija. Imao je veštinu, ali ne i veliki talenat, što se lako da videti. Radio je po porudžbini, slikao je portrete i pejzaže da bi zaradio za život. Ambiciozni SS oficir je 1937. godine poručio portret Himlerove kćeri Gudrun. Poklon za gospodara." „Zar Belak nije bio Jevrejin?" „Ispostavilo se da jeste. Zahvalni Himler je, u međuvremenu, okačio portret u kancelariji u ulici Princa Albrehta i naručio drugu sliku. Kad je saznao istinu, naredio je da se oficir strelja, a Belak pošalje u Aušvic. Nije se zaustavio na tome. Naložio je i da se sva Belakova dela pronađu i unište." „Očigledno je da su neka preživela", reče Tom. „Ova je ukradena pre neki dan." „Zašto bije ukrali? Ne bih se iznenadio ako ram više vredi od platna." „Ne znam. Možda zato što je slikao Jevrejin", reče Tom. „Kako to misliš?" „Nisi video to mesto." Iznenadio ga je gnev u sopstvenom glasu. „Neko se zbilja potrudio. Po zidovima su crtali svastike i psovke. Iscepali su i izgazili dečje crteže iz obližnjeg koncentracionog logora." „Đubrad", promrmlja Arci, a onda baci opušak u šaht. „Šta je sa slikom?" „Isečena je iz okvira i odneta." „Zašto?" ,,I ja se pitam." „Osim ako..." „Šta?" Iznad njih projuri voz, na putu ka Londonskom mostu. Arci je sačekao da buka umine. „Možda je čitava predstava priređena zbog slike. Možda su se potrudili da dobru staru provalu predstave kao antisemitsko divljanje."


„Baš tako", reče Tom. Bilo mu je drago što je partner došao do istog zaključka. „Nazvao sam neke ljude. Po svemu sudeći, u poslednjih godinu dana iz privatnih domova i zbirki širom Evrope ukradeno je šest Belakovih slika." „Šest? Nisam ni slutio da ih ima toliko." „Pa, očekivano je da se niko ne trudi da ih navede u katalozima, zar ne? Niko nije uspeo da sklopi kockice. Slučajeve rešava lokalna policija, bez ikakve međusobne saradnje. Osiguravajuće kompanije nemaju ništa s tim, zbog neznatne vrednosti ukradenih dela. Ništa ne bih ni saznao da nisam znao koga da pitam." „Neko se baš trudi da ukrade gomilu navodno bezvrednih slika." Zastao je. „Tome, da li me slušaš?" Zbunjeno gaje gledao. „Ne okreći se", tiho će Tom. „Mislim da nas prate."

6 Planine crnog bora, Malta, Ajdaho, 5. januar, 05:34 „Kakve su poslednje vesti o aktivnostima na imanju?" pitao je specijalni agent Pol Vidžano, nastojeći da nadjača pozadinsku buku tehničara i mobilnih telefona. Prebacio je tamnoplavu vetrovku s natpisom FBI, izvedenim krupnim žutim slovima preko vitkog, mišićavog tela. Prvi je progovorio Bejli. Bili su u kolibi koju su prošle noći odabrali za glavni štab operacije. „Nema pokreta, niti signala. Nijednog telefonskog poziva. Čak je i generator jutros prestao da radi. Pretpostavljam da im je nestalo benzina, jer niko nije izašao da ga popravi." „Šta je sa psima?" Ovaj put se oglasio Silvio Vaskes, vođa četrnaestočlanog tima za izbavljenje talaca. Sedeo je levo od Bejlija.


„Šta s njima?" progunđa Vidžano. „Kakve to veze ima s našom situacijom?" „Zar nisu pomenuli pse? Da li ste ih videli?" „Nismo." Bejli odmahnu glavom. „Nijednog." „Zar to nije neobično?" upita Vaskes. „Psi moraju na pišanje." „Kad je poslednji put pao sneg?" upita Vidžano. Bejli je gledao kako šef reda šibice u dve paralelne linije. „Pre dva dana" odgovori Vaskes. „I nema tragova? Kažete da puna dva dana niko nije izašao iz te kuće?" Bejli je gledao kako specijalni agent od šibica pravi kvadrat. „Ne, osim ako ne znaju da lete", potvrdi Bejli. „Što važi i za pse." „Čini mi se da ste se debelo zajebali." Bio je to lokalni šerif, trbušasti čovek riđe kose i uredno začešljanih brkova. Henesi se neprestano znojio. Kapljice znoja izbijale su mu na ružičastom čelu i obrazima, kao vlaga kondenzovana na prozorima. „Poznajem te ljude", nastavio je. Gornji deo kravate na lastišu gubio mu se u naslagama sala na vratu. „To je bogobojažljiv i zakonu odan svet. Patriote." „Baš lepo", reče Bejli, u kome je sve vrilo od besa. „Ipak su na crnoj listi federalne vlade, osumnjičeni za veze s arijevskim rasistima." Bejliju nije promakao šefovo blago klimanje; pokazivao mu je da se smiri. „Vidite, šerife, istina je da nismo sigurni da su ovi ljudi učinili nešto protivzakonito", pomirljivo će Vidžano, „ali znamo daje pre tri dana iz Nacionalnog kriptološkog muzeja u Ričmondu ukraden eksponat i da počinitelji na mestu zločina nisu ostavili fizičke tragove." „Izuzev čuvara, koji je visio kao polutka u klaničnom frižideru", morao je da doda Bejli. „Takođe znamo", nastavio je Vidžano, kao da podređeni ništa nije rekao, „daje neko pozvao ogranak FBIa u Solt Lejk Sitiju, obavestivši ih da su vaše bogobojažljive poštenjačine umešane u to." „Znam to", odvrati Henesi. Obrisao je znoj sa čela papirnom maramicom. „Mogla je da vas zove svaka budala. To ništa ne dokazuje." „To dokazuje daje dostavljač znao za krađu. NS A je uveo totalnu blokadu štampe po tom pitanju. Samo su snage reda i zakona znale za nju. Zbog toga je poziv ocenjen kao koristan trag, šerife. Sledićemo ga, ma šta vi mislili o tome."


Henesi se snuždio i promrmljao nešto sebi u bradu. Bejli se osmehnuo. Zbog nečega se, posle šerifove kapitulacije, osećao bolje. Crno sunce „Pa, kakav je plan?" pitao je. „Jedno je sigurno neću sedeti ovde dok šaljivdžijama ne ponestane vode i keksa", obznanio je Vidžano. „Upadamo. Danas." Začuo se žamor odobravanja. Čak se i Henesi složio. „Biće to jednostavna akcija", nastavio je specijalni agent. „Nemamo razloga da pretpostavimo da nas očekuju nevolje. Hamviji će ostati pozadi, a helikopteri na tlu. Nadam se da nam neće biti potrebni. Vaskes?" Ovaj ustade i nagnu se preko stola. Lice mu je bilo tamno i rošavo. Ravnu crnu kosu nagurao je ispod naopako okrenute FBI bejzbol kape. U očima mu se čitalo uzbuđenje. „Šerifovi ljudi blokirali su put ovde i ovde", pokazao je dve tačke na mapi, prostrtoj preko stola, ,,i zatvorili sve puteve do imanja. Hoću udarne timove ovde, ovde i ovde, iza drveća na uzvisini, da pokriju prozore. Kad moji ljudi uđu na imanje, na prvi znak neprijateljske aktivnosti otvoriće zaštitnu vatru. Mi ćemo se, u tom slučaju, povući na unapred određene položaje." „Važi", reče Vidžano. „Dva tima za spašavanje talaca prići će zgradi s prednje i zadnje strane. Ako je suditi po planovima, obezbedićemo glavnu zgradu za tri minuta. Onda vi stupate na scenu." „Dobro", složi se Vidžano, pošto je Vaskes seo. „Ne zaboravite, kad operacija krene, hoću da se držite plana. Nema odstupanja. Tamo ima žena i dece." Pokazao je na gomilu žućkastih dosjea s fotografijama i opisima ljudi za koje je FBI pretpostavljao da žive na imanju. „Pristojno ćemo pokucati na vrata i zatražiti da nas puste. Na prvi nagoveštaj da ovo nije jednostavna operacija uđi i pretresi, povući ćemo se. Birou nije potrebna još jedna drama s taocima, detaljno ispraćena u medijima. Sem toga, ako se situacija zakuva, umešaće se vašingtonska vrhuška i preuzeti posao na sebe. Uvek to rade." Vaskes klimnu. „Važi."


„Dobro." Vidžano udari rukom po stolu. „Hajdemo. Imamo posla do guše. Upadamo na imanje odmah posle ručka." 7 Pijaca Borou, Sautvark, London 5. januar, 12:47 „Prate nas? Jesi li siguran?" upita Arci. „Trenerka, pilotska jakna i bele patike. Motrio nas je pre pet minuta. Video sam mu odraz u retrovizoru ovog kombija. Bio je trideset metara iza nas." „Još malo, pa ćemo stići do kola. Mogli bi da potrčimo." Tom je sledio Arčijev pogled, ka DB9, parkiranom tridesetak metara ispred njih. Nedavno ga je kupio. Bilo je to rasipanje nekarakteristično za Arčija, koji se vazda držao zlatnog pravila da kriminalac ne srne privlačiti pažnju životom na visokoj nozi. U trenutku kad je prodavcu predao ček, jednim potezom pera raskrstio je s dvadesetogodišnjom samonametnutom škrtošću. „Sranje!" opsova Arci. Na prednjem točku presijavala se jarkožuta stega, u snažnom kontrastu sa sivometalnom bojom karoserije. „Skotovi su mi montirali lisicu." Ubrzao je korak. Tom ga cimnu za ruku, kako bi ga usporio. Nešto tu nije bilo u redu. Otpozadi ih je pratio čovek s pijace, ispred njih je bio čistač ulice, u suviše kvalitetnim cipelama. Pored Arčijevih kola parkiran je kombi sa zatamnjenim staklima. Arčijeva automobil je, povrh svega, bio onesposobljen. Nema šta, neko je temeljito odradio posao. „Ovo ne miriše na dobro", procedio je. ,,I ja sam ih video", prosikta Arci. „Šta da radimo?" „Bežimo odavde. Odmah!" U tom času, zadnja vrata kombija širom se otvoriše i napolje iskočiše trojica. Čistač ulice odbaci metlu i izvadi poluatomatski pištolj iz kaputa. Tom je čuo sve bliži topot nogu iza leđa. Pre nego što je čistač zapucao, Arci potrča ulevo, a Tom udesno. Uleteo je u sokak i naišao na žičanu ogradu. Zgrabio ju je i počeo da se penje. Ograda je bučno


zazvečala. Hteo je da se prebaci na drugu stranu, kad ga je neko ščepao za članak leve noge. Čovek koji ih je sledio na pijaci uspeo je da ga stigne. Vukao ga je za nogu, kako bi ga svukao na tie. Tom nije pokušavao da ga otrese. Umesto toga, spuštao se dok mu stopala nisu došla do nivoa napadačeve glave. Onda ga je šutnuo i oslobodio nogu, pogodivši ga pravo u bradu. Nepoznati muklo jeknu i pade. Preskočivši ogradu, našao se na pustoj parceli, preobraženoj u parking za pijačare. Iza sebe je začuo zveket metala; dvojica ljudi iz kombija stigla su do žičane prepreke i pela se uz nju. Bar još niko nije zapucao, pomisli Tom, trčeći preko parcele. Za dlaku je izbegao auto koji je ulazio na parkiralište. Nepoznati progonitelji mogli su da ga ubiju kroz ogradu, da su hteli. Očigledno je da su imali druge planove. U tom trenutku, kamion s viljuškom za istovar, pun robe za pijacu, skrenuo je iz neupadljivog sokaka ispred njega. Tom pokuša da ga zaobiđe. Vozač je stisnuo kočnice i zaustavio se nadomak Toma. „Pazi gde ideš, budalo jedna!" povika vozač i leže na sirenu. Nije obraćao pažnju na gnevnog kamiondžiju. Preskočio je povrće iz rasutih gajbica i utrčao na pijacu. Čim se našao u gužvi, prešao je na normalan hod, umešavši se u gomilu kupaca. Znao je da će u mnoštvu biti siguran. Nadao se da se i Arci poslužio istim trikom. Procenivši da je dovoljno odmakao, zastao je pored tezge s vinom i osvrnuo se. Progonioci su stigli do ulaza u pijacu. Premeravali su gomilu, tražeći ga. Obojica su držala desnice ispod kaputa, verovatno stiskajući oružje. Tom se naglo okrete i udari u čoveka sa sandukom crnog vina. Sanduk pade na tie, a boce se razbiše. Privučeni bukom, progonioci su već hitali ka njemu. „Izvinite", reče Tom, prolazeći pored prodavca za tezgom. „Hej!" povika nesretnik. „Vraćaj se ovamo!" Nije mu bilo ni na kraj pameti. Bacio se na kolena i otpuzao ispod tezge. Provukao se ispod još dve, da bi se što više udaljio od mesta sudara. Pratio je kretanje dvojice progonitelja, skriven iza piramide staklenih boca s maslinovim uljem. Mahnito su gestikulirali iznad prosutog vina. Izgubili su ga.


Oprezno se zaputio ka severnom izlazu, pridruživši se grupi turista, koji su uzbuđeno ćeretali o lešini jelena, obešenoj o tezgu. Kad su izašli s pijace, odvojio se od njih, krenuvši ka glavnom putu i reci. Pored njega se, uz škripu kočnica, zaustavio veliki crveni landrover. Tom se okrenuo na petama, ali je posrnuo. Pločnik je bio klizav od mokrog kartona, listova zelene salate i plastičnih kesa, tragova jutarnje trgovine. Pre no što je ustao, zadnja vrata se otvoriše. Ugledao je čoveka na sedištu. Arčija. Prednje staklo spustilo se za desetak centimetara i bleda ruka proturi službenu legitimaciju. „Dosta je bilo jurnjave, Kirk. Upadaj." 8 5. januar, 12:56 Vozačeva četvrtasta, glatko obrijana glava virila je iz debelog vunenog džempera s rol kragnom. Bacio je pogled na retrovizor, pa na drum, pre no što se vratio na put. S laganim smeškom na usnama, dao je gas. Čovek na suvozačkom sedištu bacio je pogled preko ramena, klimnuvši obojici. „Ja sam Vilijam Ternbul." Pružio im je ruku preko ramena, ali su ga ignorisali. Posmatrali su ga u potpunoj tišini. Tom je procenio da ima najmanje osamnaest stouna i veoma malo mišića. Izgledao je prilično mlado, oko trideset petgodina. Nosio je gradsku kamuflažnu uniformu, farmerke i razdrljenu košulju, koja je velikodušno pokazivala debeli, slojeviti podbradak. „Izvinite zbog... Onoga." Neodređeno je mahnuo put pijace „Pretpostavio sam da ne biste došli, da sam vas zvao, pa sam angažovao izvesnu pomoć. Nisam očekivao da ćete nas..." „Pustite me da pogađam", besno ga je prekinuo Tom. „Neko vas je opljačkao, a vi mislite da mi nešto znamo o tome? Jesam li u pravu? Koliko puta treba da vam kažemo da ne znamo ništa i da vam ne bismo rekli, čak i da znamo?"


„Ovo nema veze s pljačkom", kiselo će Ternbul. „Ja nisam policajac." „Specijalno odeljenje , Interpol, Leteći odred , prokleti kerovi..." Arci slegnu ramenima. „Kako god se predstavio, odgovor će biti isti. Uznemiravate poštene građane. Dobro znate da ni u šta nismo upleteni." „Radim za Ministarstvo spoljnih poslova." Ternbul im ponovo pokaza legitimaciju. „Ministarstvo spoljnih poslova?" nepoverljivo će Arci. „Pa, to je nešto novo." „Ne baš", tiho će Tom. „On je njuškalo." Ternbul se osmehnuo. „Više volimo da se predstavljamo kao obaveštajci. Ja radim za Šesticu." Šestica je, kao je Tom dobro znao, naziv koji su pripadnici službe koristili za MI6, agenciju za borbu protiv spoljašnjih pretnji britanskoj nacionalnoj bezbednosti. Nije želeo da ima posla s takvim organizacijama, ne ponovo. Pet godina je radio za CIA; znao je šta se dešava tamo, ali je želeo da zaboravi. njenim bivšim kolonijama. One pribavljaju i obrađuju podatke političke prirode i vode istrage radi zaštite države od terorizma i sličnih ekstremističkih delatnosti. Prvo specijalno odeljenje {Irish branch) obrazovano je marta 1883. godine, pri londonskoj policiji za borbu protiv Irskog republikanskog bratstva. „Pa, šta hoćete?" „Potrebna nam je vaša pomoć" tiho reče Ternbul, kad se auto zaustavio na semaforu. Arci odgovori jetkim smehom. „Kakva pomoć?" mirno će Tom. Odlučio je da igra igru, dok ne dozna s čim imaju posla. „Kakvu god da ste spremni da ponudite." „Odgovor je lak", odvrati Tom. „Ne očekujte nikakvu pomoć od nas." Arci smesta klimnu. „Izuzev ako znate nešto što ja ne znam..." Ljudi Ternbulovog kova nikad ništa ne preduzimaju bez snažnih aduta ili moćne poluge uticaja. Morali su da ga što pre isteraju na čistac. „Neću da vas ubeđujem", osmehnuo se Ternbul, „niti da vam pretim. Neću vam predlagati trule dogovore. Ništa od ruka ruku mije. Pomoći ćete mi ako na kraju moje priče budete to želeli."


„Ma hajde, Tome, ne moramo da slušamo ove gluposti. Nemaju ništa protiv nas. Idemo", rekao je Arci. Tom je oklevao. Nešto u Ternbulovom glasu potaklo mu je radoznalost, iako je znao da je ortak verovatno u pravu. „Saslušaću ga." Upalilo se zeleno i kola krenuše. „Dobro." Ternbul je odvezao pojas i okrenuo se ka njima. Imao je ravno, obično lice i okrugle, mesnate obraze. Brada mu se gubila u salu na vratu Oči su mu bile smeđe i sitne. Dugu kosu podelio je na dva dela i zabacio iza ušiju, kao pozorišne zavese. Uopšte nije ličio na špijuna, što je bila zajednička osobina najboljih pripadnika službe. Bio je opušten i samouveren, kao i drugi terenski agenti koje je Tom ranije sretao, dobri agenti. „Da li ste čuli za Kristalnu oštricu?" pitao je Ternbul. „Nisam", reče Tom. „Iznenadio bih se da jeste. To je grupica ekstremista, labavo povezanih sa Nationaldemokratische Partei Deutschlands ili NPD, najaktivnijom neonacističkom političkom organizacijom u Nemačkoj. ^jima navodno rukovodi bivši kapetan nemačke armije Dmitrij liler, iako to nije potvrđeno. Istini za volju, o njima se malo zna." Tom slegnu ramenima. „Ono malo što znamo upućuje na zaključak da nisu obični skinledi, koji se vucaraju po predgrađima i prebijaju doseljenike. To je dobro obučena paravojna organizacija, još uvek u ratu koji je za većinu završen 1945. godine." „Otuda i ime?" To je više ličilo na tvrdnju nego na pitanje. Tom je dovoljno dobro znao istoriju, da bi pretpostavio da je Kristalna DŠtrica verovatno nazvana po Kristallnachtu kobnoj noći krajem 1938. godine, kada su zbog nacističkih napada na jevrejske radnje lice nemačkih gradova bile prekrivene slomljenim staklom. ,,U pravu ste", živahno će Ternbul. „Finansirali su se tako što su radili kao plaćene ubice iza Gvozdene zavese. Danas se bave sitlim poslovima s drogom i reketiranjem. Sumnja se da su umešani terorističke akcije u gerilskom stilu, uglavnom protiv jevrejskih zajednica u Nemačkoj i Austriji. Grupa nema više od deset ili dvadeset aktivnih članova. Oslanjaju se na mrežu od stotinak pomagača i simpatizera. Malobrojnost ih čini veoma opasnim. Prolaze ispod radara najvećeg broja bezbednosnih organizacija. Neuhvatljivi su." „Već sam rekao da nikad nisam


čuo za njih." Ternbul je mirno nastavio. „Dvojica su pre devet dana provalila L bolnicu Sent Tomas i ubila troje ljudi. Dve žrtve su bile iz redova medicinskog osoblja. Najverovatnije su uklonili potencijalno nezgodne svedoke. Treća je bila osamdesetjednogodišnji pacijent Andreas Vajzman. Bio je logoraš u Aušvicu. Preselio se ovamo posle rata." Tom je ćutao. Nije znao kuda sve ovo vodi i kakve to veze ima s njim. „Vajzmanu su amputirali levu ruku, ispod lakta, na živo. Umro je od srčanog udara." „Šta su učinili?" čuvši to, Arci se nagnuo napred. „Odsekli su mu ruku. Levu podlakticu." „Kog đavola su je sekli?" oglasio se Tom. „Zato nam i treba vaša pomoć." Ternbul se osmehnuo, otkrivajući rogobatni niz nepravilno raspoređenih, trulih zuba. „Moja pomoć?" Tom se namrštio. „Ne vidim kakve veze to ima sa mnom." „Pretpostavljao sam da ću čuti tako nešto" reče obaveštajac. Kad je auto zašao za ugao, nagnuo se prema prozoru. „Ubice su ukrale trake kamera za nadzor s odeljenja, ali je jedan snimljen na izlasku iz zgrade, kamerom gradskog sistema obezbeđenja." Pokazao im je fotografiju. Tom i Arci su je pažljivo gledali. Obojica su odmahnuli glavom. „Prvi put ga vidim", reče Arci. ,,I ja", reče Tom. „Vi niste, ali mi jesmo", nastavi Ternbul. „Tako smo ih povezali s Kristalnom oštricom. On je Dmitrijev zamenik, pukovnik Johan Heht. Poslednji put je viđen u Beču, pre tri meseca. Jedan od naših agenata fotografisao ga je u restoranu." Predao je još jednu fotografiju Tomu. „Ima blizu dva metra i ožiljak duž desnog obraza i usne. To lice se teško zaboravlja." ,,I dalje čekam poentu." Tom nije skrivao razočaranje. Predao je fotografiju Arčiju, a daje nije čestito ni pogledao. „Kakve veze ja imam s tim čovekom?" „Isuse!" Arci uhvati Toma za ruku. „Pogledaj s kim sedi." Kad je prepoznao čoveka koga mu je Arci pokazivao, boja mu nestade s lica. „To je Hari", promucao je. Nasmejano, bezbrižno lice s fotografije u trenu je srušilo krhke bedeme koje je u proteklih šest meseci podizao oko tog dela prošlosti. „To je Renvik."


9 Park Tivoli, Kopenhagen, Danska 5. januar, 14:03 Henri Renvik platio je ulaznicu u Gliptoteku, na ćošku Titgensgadea i Andersenovog bulevara i ušao u park. U ovo doba bilo je tiho. Većina je volela da dolazi kad padne mrak, jer se Tivoli u mračnim zimskim noćima, pod 115.000 sijalica, preobražavao u oazu svetlosti. Uprkos tome, većina atrakcija je radila. Najstarija, džinovski drveni rolerkoster zvani Bjergrutšebanen, ili Planinski rolerkoster, čuo se izdaleka. Krici malobrojnih posetilaca odzvanjali su u oštrom zimskom vazduhu, nestajući u oblacima vrele pare. Bio je obučen u skladu s vremenom. Preko ušiju je navukao plavi somotski šešir, a oko vrata nekoliko puta omotao žuti svileni šal. Nosio je tamnoplavi kaput. Brada mu se nije videla od podignutog okovratnika. Virili su mu samo nos i inteligentne, budne oči, hladne i bezosećajne kao sneg koji je pokrio okolna stabla i krovove. Zaustavio se ispred tezge sa suvenirima. S nadstrešnice su preteći visile ledenice. Posmatrajući ponudu, pomerao je desnu ruku u džepu. Blago se trgao. Koliko god ga lepo umotao, hladnoća je nalazila put do patrljka desne ruke. Odmah bi ga zaboleo. Konačno je pronašao ono što je tražio. Pokazao je prodavačici na željeni suvenir i dao joj novčanicu od sto kruna. Gurnula je odabrani predmet u crvenu kesu i izbrojala kusur. Nasmešila se kad je dodirnuo obod šešira. Nastavio je dalje, pored klizališta, do jezera s jedinim sačuvanim delom starog utvrđenja. Grad se širio, gutajući sve pred sobom. Proždrao je i Tivoli, koji je nekada bio izvan bedema i šanca. Stigao je do Kineske pagode i ušao u topli restoran Det kinesiske Tar. Trupkao je u predsoblju, da bi stresao sneg sa cipela. Ljubazna garderoberka oslobodila ga je šešira i kaputa, otkrivajući crno odelo s dva reda dugmadi. Bio je visok i snažan čovek u pedesetim godinama. Hodao je uspravno i podignute glave, ukočeno, kao da je na paradi. Kosa mu je bila gusta i proseda, obično besprekorno počešljana na jednu stranu. Skinuvši šešir, pokvario je frizuru.


Krupne zelene oči, ispod gustih čupavih obrva, delovale su mlađe od izboranog lica, s nešto opuštene kože na obrazima. „Sto za dvoje, u zadnjem delu", zatražio je. „Naravno, gospodine. Ovuda, molim vas." Šef sale ga je dopratio do stola. Renvik je izabrao stolicu s dobrim pogledom na ulaz i prozore koji su gledali na jezero. Naručio je vino i pogledao na sat, retki zlatnipatekfilip iz 1922. godine. Držao ga je u gornjem džepu, na tankom zlatnom lancu, provučenom kroz rupicu na reveru. Heht je kasnio, ali je i Renvik malo poranio. Opreznost mu je prešla u naviku. Pažljivo je osmotrio trpezariju. Bila je gužva, uobičajena za vreme ručka. Video je mlade parove isprepletanih prstiju. Gledali su se toplim, rečitim pogledima. Starijim parovima odavno je ponestalo reči. Ćutke su gledali na različite strane. Roditelji su pokušavali da kontrolišu decu, očajnički nastojeći da ništa ne izgube iz vida. Sve u svemu, restoran je bio pun običnih ljudi, koji su vodili običan život. Pet minuta kasnije, stigao je Heht. Nadnosio se nad kelnerom koji ga je dopratio do stola. Nosio je čizme na pertlanje, farmerke i jeftinu smeđu kožnu jaknu, ukrašenu patent zatvaračima i velikim džepovima. Izgledala je kruto i plastično. „Kasniš", ukorio ga je Renvik, kad je seo, s mukom smestivši duge noge ispod stola. Heht je imao okrutno, ružno lice. Zbog belog ožiljka preko desnog obraza sticao se utisak da se večito ceri. Oči su mi bile sive i buljave, vlažne od hladnoće. Proređena seda kosa uljem je slepljena uz lobanju. „Pratili smo te, čitavim putem od glavne kapije", uzvratio je Heht. „Dao sam ti nekoliko minuta da se raskomotiš. Znam da voliš da biraš vino." Renvik se osmehnuo i pokazao kelneru da napuni Hehtovu čašu. „Pa? Imaš li je?" Renvik je govorio opuštenim tonom, ali Hehta nije mogao zavarati. „Nemoj da me vređaš. Ne bi bio ovde, da ne misliš daje kod mene." „Dobro, gde je onda?" Heht izvadi valjak od kartona iz jakne, a Renvik mu ga ote iz ruku. Skinuo je plastični poklopac i istresao savijeno platno u krilo. „Da li je to ona koju tražiš?" „Strpljenja, Johane", ukori ga Renvik, iako se i sam trudio da ne zvuči nestrpljivo.


Pridržavao je sliku levom rukom, ispod stola. Odmotao ju je u krilu i osmotrio ispucalu površinu. Ništa nije pronašao, pa ju je obrnuo, da bi ispitao poleđinu. Snuždio se. Opet ništa. „Prokletstvo." „Ne znam gde još da tražim." Heht nije krio razočaranje. „Nabavili smo šest komada. Nijedna nije bila prava. Tako si nam ti rekao." „Šta hoćeš da kažeš?" planuo je Renvik. „Hoću da kažem da bismo možda lakše našli pravu sliku, kad bi nam rekao šta tražiš." „Nismo se tako dogovorili. Plaćam vas da kradete slike. To je sve." „Možda je vreme da promenimo dogovor." „Kako to misliš?" oštro je reagovao Renvik. Nije mu se dopadao vragolasti sjaj u Hehtovim očima. „Onaj Jevrejin koga smo motrili po tvom naređenju..." „Šta je bilo s njim?" „Mrtav je." „Mrtav?" Renvik razrogači oči. „Kako?" „Ubili smo ga." „Ubli ste ga... Idiote", procedi Renvik. „Pojma nemaš u šta se upuštaš. Kako se usuđuješ..." „Ne brini" prekinuo ga je Heht, namignuvši. „Imamo ruku." Renvik polako klimnu glavom, kao da pokušava da se smiri. Hehtov zahtev nije ga iznenadio. Već nekoliko dana znao je za nepromišljeni napad Kristalne oštrice na Vajzmana. Možda bi ih sprečio, da je situacija bila drugačija. To sad nije važno. Pustiće ih da misle kako gospodare situacijom. Postaće popustljiviji ako misle da imaju kontrolu, što će njemu dati prostora za sledeći potez. Sa zadovoljstvom će im pokloniti ovu sitnu pobedu, pretvarajući se da je nadmudren. ,,I sad misliš da ti ono malo što znaš daje pravo da komanduješ?" „Ne radi se samo o slikama. Osećamo to. Želimo deo plena, ma o čemu da se radi." „ A šta ja dobijam za uzvrat?" „Ruku i sve što na osnovu nje možeš saznati."


Pretvarao se da razmišlja o Hehtovoj ponudi. Ritmički je udarao velikim zlatnim pečatnjakom po ivici vinske čaše, tvoreći zvuk nalik slabašnom zvonu. „Gde je ruka?" „Još uvek je u Londonu. Poslaće je ovamo, ako ih pozovem ili će je uništiti. Izaberi." Renvik slegnu ramenima. „Vrlo dobro. Delimo osamdeset prema dvadeset." Uopšte nije nameravao išta da deli, ali je znao da će biti sumnjiv ako se ne cenka. „Polapola." „Ne preteruj, Johane", upozorio gaje Renvik. ,,U tom slučaju, šezdeset prema četrdeset." „Sedamdeset prema trideset. To je moja poslednja ponuda", oštro će Renvik. „Važi." Heht uze telefon. „Gde daje isporučim?" „Idem za London", reče Renvik s kiselim osmehom. „Tamo se dešava dosta toga. Nadam se da ćemo biti u prilici da nešto iskoristimo." „Nisi mi objasnio o čemu se radi." Renvik odmahnu glavom. „Prvo ću razgovarati sa Dmitrijem. Priča je samo za njegove uši." Heht se nagnuo preko stola i blago podigao glas. „Neće razgovarati s tobom, dok ne potvrdim tvoju priču. Ako želiš ortakluk, moraš mu ponuditi nešto opipljivije od obećanja." „Vrlo dobro", izdahnu Renvik. „Reći ću ti ono najneophodnije, ništa više od toga. Dmitrij će čuti čitavu priču. Slažeš li se?" „Slažem se." Renvik podiže crvenu kesu. Hehtova ruka sunu preko stolice. Posegnuo je ka oružju. „Pazi šta radiš, Renvik. Bez trikova." „Bez trikova", složio se oval. Izvadio je majušni voz s parnom lokomotivom, spustio ga na sto i gurnuo ka Hehtu. Minijaturni klipovi živahno su se okretali, dok se kotrljao po stolnjaku. Naletevši na Hehtov tanjir, zaustavio se uz resko ping. „Šta je to? Neka šala?" Heht nije krio nevericu. „Nije šala." „Ali, ovo je voz?", rekao je prezrivo. „Nije običan voz. To je Zlatni voz."


10 Pijaca Borou, London 5. januar, 13:03 „Kakve on veze ima s ovim?" Tom je zvučao besno i nesigurno. Nije mogao da govori, pa čak ni da misli o Hariju, a da se ne priseti koliko je izgubio kad je konačno saznao istinu. Nije mogao da se otrese osećanja da mu je pola života prošlo u laži. „To bismo želeli da znamo." „A šta inače znate?" „Manje od tebe", zafrkta Ternbul. „Pogotovo kad se uzme u obzir da je dobri stari ujka Hari u suštini bio član tvoje porodice." „Iznenadio bi se", jetko će Tom, „kad bi znao da Harija Renvika pamtim kao pametnog, duhovitog, ljubaznog i brižnog čoveka." Glas mu se mimo volje umekšao, pod uticajem uspomena na Renvika u pohabanom belom lanenom odelu. Renvika koji nikad nije zaboravio njegov rođendan. To mu se nikad nije desilo. Ni rođeni otac nije mogao time da se pohvali. „Henri Renvik koga sam poznavao bio mi je prijatelj." „I tebe je prevario, baš kao i sve druge? Nikad nisi posumnjao?" Ternbul nije krio nevericu. „Zašto me pitaš, kad znaš odgovore?", planuo je Tom. „Ne želim da pričam o Hariju Renviku." „Pričaj mi o Kasijusu", navaljivao je Ternbul. „Reci mi sve što znaš o njemu." Tom je duboko udahnuo, nastojeći da se smiri. „Svi su znali Kasijusa. Tačnije, znali su za njega, zato što ga niko nije video. Bolje reći, niko ga nije video i ostao živ." „Bio je nemilosrdni ubica. Nije se libio nijednog zločina" reče Arci. „Njegovi ljudi učestvovali su u svakoj prevari na tržištu umetnina. Krali su, falsifikovali, pljačkali grobove, krijumčarili. Bili su sveprisutni. A ko nije igrao po njihovim pravilima... Čuo sam da je izbio oba oka procenitelju koji nije hteo da potpiše autentičnost falsifikovanog Pizanelovog crteža, koji je nameravao da proda." „Niko nije ni sanjao da je Kasijus bio čika Renvik."


„Da li si odonda razgovarao s njim?" Tom se muklo nasmejao. „Kad sam ga poslednji put video, pokušao je da me ubije. Možda bi i uspeo, da mu vratima sefa nisam otfikario ruku. Od tada ne razgovaramo." „Znam, pročitao sam dosje FBIa o onome što se desilo u Parizu." Tom se iznenadio. „Verovali ili ne, mi ponekad delimo podatke s američkim kolegama", objasnio je Ternbul s kiselim osmehom. „Pogotovo kad se radi o ljudima s njihove liste najtraženijih." „Staje tamo pisalo?" „Piše da si, iako si važio za lopužu, sarađivao s američkom vladom na pronalaženju pet neprocenjivo vrednih zlatnih novčića, ukradenih iz Fort Noksa. Saznao sam i da si tokom te istrage pomogao da se Renvik demaskira kao Kasijus i da se uhapsi korumpirani agent FBIa." ,,A Renvik? Šta je pisalo o njemu?" „Gotovo ništa više od onog što smo čuli od tebe. U tome je problem. Do nas su dospele neke glasine, ali to je sve. Čuli smo da mu se organizacija raspala, da je ostao bez igde ičega i da je u bekstvu." „To su informacije od vaših izvora?" „Od naših, Interpola, Jenkija dežurnih krivaca. Ali, nismo jedini." „Kako to misliš?" „Presreli smo poruke grupe ljudi, koja nastoji da se dočepa Renvika." „Mislite na šifrovane lične oglase u Tribjunu?" „Znate za njih?" Ternbul nije mogao da sakrije iznenađenje. „Tek od juče. Znate li ko ih objavljuje?" „Šalju ih poštom. Odštampani su na izuzetno raširenom HP laserskom štampaču. Pismo svaki put stiže iz druge zemlje. Ništa ne znamo o pošiljaocima." „Pa, to me ionako mnogo ne zanima." Tom slegnu ramenima. „Onaj koji ga se dočepa učiniće nam veliku uslugu. Želim mu sve najbolje." „Stvar je u tome što se čitavo zamešateljstvo ne tiče samo Renvika. Uprkos medijskoj slici, nemaju svi teroristi kalašnjikov u jednoj, a Kuran u drugoj ruci. Kristalna oštrica je nasilna i fanatična sekta, rešena da po svaku cenu obnovi Treći rajh. Dosad su obitavali u senci, izvodeći manje akcije na ograničenom prostoru. Nisu prezali od ubistava. Naš izvor nas uverava da će se to promeniti. Planiraju značajno proširenje delatnosti, u pogledu broja članova, značaja meta i


geografskog opsega aktivnosti. Svi ćemo patiti ako im Renvik pomogne da postignu taj cilj." „Šta očekujete od mene?" „Voleli bismo da nam pomognete. Vi najbolje poznajete Renvika. Znate ga kao čoveka, metode i sredinu u kojoj se kreće. Moramo da saznamo šta radi sa Hehtom, pre no što bude kasno. Predlažem da počnete od ubistava u bolnici." Tom se nasmejao i odmahnuo glavom. „Vidite ovako; žao mije, ali se odskora bavim potragom za ukradenim umetninama. Ne tražim ukradene udove. Ja bih se najviše obradovao kad bi Renvik bio zaustavljen, ali se neću mešati u vašu istragu. Raskrstio sam s tim načinom života." „Obojica smo raskrstili", umešao se Arci. Lupio je po sedištu do sebe, kako bi naglasio rešenost. „Koliko će proći pre no što se Renvik obruši na vas? Pre no što reši da izravna račune?" „To je moj problem", odlučno će Tom. „To svakako nije dovoljno dobar razlog da ne okrenem leđa vašoj papazjaniji, uveren da zbog toga neće biti ništa gora. Ne verujem vam. Nikad vam nisam verovao. Nikad vam neću verovati." Usledilo je dugo ćutanje. Ternbul ih je ukočeno posmatrao. Konačno se okrenuo prema upravljačkoj tabli i ispustio dubok uzdah. „U tom slučaju, uzmite ovo", pružio mu je parče papira preko ramena. Na njemu je bio nažvrljani broj. „Ako promenite mišljenje." Automobil se zaustavio i vrata se otvoriše. Tom i Arci su trepćući izašli na ulicu. Trebalo im je nekoliko sekundi da shvate da se nalaze pored Arčijevih kola. Lisica je bila skinuta. „Šta ćemo sad?" pitao ga je Arci, sedajući za volan. „Ništa, dok ga ne proverimo", odvrati Tom, smeštajući se na suvozačko sedište, presvučeno mekom crnom kožom. Začuo se motor. „Hoću da znam šta stvarno hoće."

11


Grinič, London 5. januar, 13:22 Soba se nije promenila. Bila je nešto praznija bez njega, kao da je iz prostora isisana sva energija. Izbledele smeđe zavese ostale su navučene, u spomen na njegovu naviku da ih nikad potpuno ne otvara, čak ni leti. Stari zeleni tepih sačuvao je tragove pepela i pseće dlake. Grozni pisaći sto iz pedesetih godina nije pomeran sa svog mesta pored prozora. Na kaminu su počivale tri vulkanske stene koje je pre mnogo godina pokupio s padina Etne, na medenom mesecu s njenom majkom. Sijale su uobičajenim toplim sjajem. Ugledavši načas svoj odraz u ogledalu, Elena Vajzman se trgla. Imala je četrdeset pet godina. Bila je mladolika, ali je prošle nedelje ostarila deset godina. Zelene oči bile su joj podnadule i podlivene krvlju, a lice crveno i umorno. Bore na čelu i oko očiju su se produbile. Nekadašnji plitki zaseci preobrazili su se u doline. I besprekorno održavana crna kosa bila joj je neuredna. Nije se našminkala, prvi put nakon tinejdžerskih dana. Mrzela je samu sebe zbog zapuštenosti. „Izvoli, ljubavi", reče njena najbolja prijateljica Sara, ušavši u sobu sa dve šolje čaja. „Hvala ti." Elena srknu čaj. „Sve ovo mora u kutije, zar ne?" pitala je Sara. Nastojala je da zvuči poletno, iako joj se na licu ogledalo neraspoloženje zbog nereda u sobi. Zidovi su se jedva videli od visokih, nakrivljenih kula knjiga i časopisa. Bilo ih je i ispred kamina, oko fotelja, na svakom slobodnom mestu. Kule behu sačinjene od raznovrsnog materijala knjiga u tvrdom i mekom povezu, periodike, kataloga različitih veličina i boja, starih kožnih poveza s izbledelim zlatnim slovima i novih izdanja u sjajnim plastičnim omotima. S nostalgičnim osmehom sećala se kako su se gomile obrušavale, praćene lavinom sočnih nemačkih psovki. Otac bi onda pokušao da nagura knjige u pretrpanu biblioteku na desnom zidu. Posle izvesnog vremena priznao bi poraz i načinio novu kulu, na drugom mestu. I ta bi se, posle nekog vremena, obrušila, baš kao da je građena na pesku. Povila se pod novim talasom tuge. Na ramenu je osetila nečiju ruku.


„Sve će biti u redu", brižno će Sara. „Ne mogu da verujem da je mrtav, da ga više nema." Ramena su joj se tresla od plača. „Znam koliko ti je teško", tešila ju je prijateljica. „Niko ne zaslužuje takvu smrt. Posle svega što je preživeo, posle neopisivih patnji." U Sarinim očima našla je podršku i saosećanje. „Svet je otišao do đavola", složila se prijateljica. „Ubiti nevinog čoveka u bolesničkoj postelji i..." Ućutala je. Elena je znala da ne može da ponovi ono što je pre nekoliko dana čula od nje. Činilo joj se daje od tada prošlo strahovito mnogo vremena. Rekla joj je da je njen otac, krhki starac, ubijen i da mu je telo iskasapljeno. Još nije mogla da poveruje. „Sve mi ovo liči na beskrajnu noćnu moru" promrmljala je, kao da govori sama sa sobom. „Možda bismo ovo mogle da uradimo i nekog drugog dana", brižno će Sara. „Nećemo." Elena je duboko udahnula, boreći se da povrati kontrolu nad sobom. „Taj posao jednom mora biti obavljen. Sem toga, potrebno mije da nešto radim. Dok se nečim bavim ne mislim na... Neke stvari." „Dobro. Idem po kutije, važi? Zašto ne bi krenula od ormana za knjige?" Sara izađe, a Elena poče da raščišćava sobu, prazneći police s knjigama. Spuštala ih je na pod, usput ih razvrstavajući. Otac je imao eklektičan ukus. Najveći deo knjiga odnosio se na njegove hobije ornitologiju i vozove. Imao je mnogo dela o tim oblastima, a veliki broj je bio na francuskom i nemačkom. Žalila je što nije naučila te jezike, bar toliko da razlikuje francusku reč za ptice od nemačke za železnicu. Ispraznile su prvi red i stigle do polovine drugog, kad je Elena primetila nešto neobično. Jedna knjiga u kožnom povezu nije htela da se makne sa svog mesta. Isprva je pomislila da je zalepljena, nekom davno zaboravljenom slučajnošću. Skinula je sve knjige s police i tek tad jasno videla da ispod ili iznad neobičnog toma nema tragova lepka. Uhvatila ju je s obe ruke i snažno cimnula, ali nije uspela da je izvuče. Posegnula je s druge strane i, na svoje iznenađenje, napipala tanku metalnu polugu. Izlazila je iz


knjige i nestajala u zidu. Daljim ispitivanjem utvrdila je da su stranice, ako ih je ikada i bilo, zamenjene komadom drveta. Ustuknula je za korak i zamišljeno osmotrila tajanstvenu knjigu. Posle kraćeg oklevanja, nežno je pritisnula korice. Knjiga se lako pomerila unazad, kao da ide po žlebu. Čula je škljocanje metala i videla kako se desna ivica centralnog ormana za knjige pomera za nekoliko centimetara. Čuvši grebanje drveta o drvo, Sara je podigla glavu. „Da li si nešto našla, draga moja?" Elena je ćutala. Uhvatila se za policu i povukla orman ka sebi. Bešumno se otvorio. Kliznuo je preko tepiha, sve dok se nije sasvim raskrilio. „Neverovatno!" povika Sara, ustajući. Pred njima se ukazao deo zida s originalnim viktorijanskim tapetama, ukrašenim cvetnim motivima i premazanim debelim slojem smeđeg laka. Papir je otpao na nekoliko mesta, otkrivajući ispucali i trošni cement. Elena nije gledala u zid, već u uska zelena vrata. Šarke su blistale od nedavno nanesenog ulja. 12 Nepoznato mesto 5. januar, 16:42 Nagnuo se preko velikog stola za sastanke. Zurio je u zift crni telefon na sredini stola. Crveno svetio postojano je treperilo. Vlažne mrlje na leđima i ispod pazuha osvajale su sve više prostora. „Šta je bilo?" Iz aparata je dopirao pribran i hladan glas. „Našli smo ga." „Gde? Da li je bio u Danskoj, kao što smo i pretpostavljali?" „Ne, ne govorim o Kasijusu." „Nego o kome?" „O njemu. O poslednjem." Zavladala je tišina. „Da li si siguran?"


„Jesam." „Gde je?" ,,U Londonu. Zakasnili smo. Mrtav je." „Otkud znaš?" „Pročitao sam policijski izveštaj." Crno sunce „Šta je s telom? Jesi li video telo?" „Nisam. Ali sam video fotografije s autopsije i kopiju zubnog kartona. Svi podaci se slažu." Usledila je znatno duža pauza. „Pa" konačno oglasio se sagovornik, „gotovo je. Bio je poslednji." „Bojim se da nije. Ovo je tek početak." Na malom prstu vrteo je zlatni pečatnjak. Ravnu površinu krasila je mreža od dvanaest izgraviranih kvadrata. U jednom je blistao dijamant. „Početak?" nasmeja se sagovornik. „O čemu pričaš? Sve je gotovo. Samo je on znao." „Ubijen je. Usmrćen je u bolničkoj postelji." „Zaslužio je mnogo goru smrt, zbog onog što je učinio." „Odsekli su mu ruku." „Odsekli?", oštro je odjeknulo pitanje. „Ko je to učinio?" „Neko ko je znao." „Nemoguće." „Zašto bi je, inače, poneli?" Zavladala je tišina. „Moram da okupim ostale." „To nije sve. Umešala se i britanska obaveštajna služba." „Pozvaću ostale. Moramo da se sastanemo i posavetujemo." „Rade s nekim." ,,S kim? S Kasijusom? Ščepaćemo ga pre nego što bilo šta sazna. Godinama njuška oko nas, ali bez uspeha. Kao i svi ostali." „Ne, ne govorim o Kasijusu, već o Tomu Kirku." „Sinu Čarlsa Kirka? Kradljivcu umetnina?" „Tako je." „Krenuo je očevim stopama? Baš dirljivo." „Šta da radim?" „Motri ga. Saznaj kuda ide, s kim razgovara." „Misliš da bi mogao..." „Nikako!" odlučno ga prekide sagovornik. „Previše vremena je prošlo. Trag je suviše hladan. Čak i za njega."


13 Klerkenvel, London 5. januar, 20:35 Tom dosad nije težio posedovanju materijalnih dobara. Nije imao potrebe da išta ima, niti je to smatrao bitnim. Donedavno nije provodio više od dve nedelje na istom mestu. Takav način života omogućavao mu je da uvek bude za korak ispred snaga zakona i reda. Ako ćemo pošteno, nije smatrao da zbog toga bogzna šta gubi. Nikad nije težio zgrtanju bogatstva ili nagomilavanju dragocenosti. Odlučio se za posao kradljivca umetnina zato što je voleo uzbuđenje i zato što gaje dobro radio. Nikad nije razmišljao o ranom penzionisanju, uz koktele na Kajmanskim ostrvima. Radio bi i bez novčane naknade, da novac nije bio jedino priznato merilo uspeha. Bio je i te kako svestan značaja nekoliko predmeta koje je nedavno kupio na aukcijama i rasporedio po stanu. Predstavljali su opipljiv znak promene, svedočeći da ga više ne čeka spreman kofer, ako se ukaže potreba da iščezne iz grada, da više nije plaćenik, lutalica koja skita svetom, nošen vetrovima sudbine. Sad je imao dom, korene, pa čak i odgovornost. Kupovina „stvarčica" predstavljala je prvi znak normalnosti, kojoj je tako dugo težio. Jednostavan nameštaj od sjajnog aluminijuma dominirao je dnevnim boravkom, velikim otvorenim prostorom sa podupiračima od livenog gvožđa, koji su pridržavali delimično zastakljeni krov. Ravan betonski pod nije se video od šarenih turskih čilima iz devetnaestog veka. Zidove su krasile slike iz kasne renesanse, uglavnom italijanskih majstora. Svaka je imala posebno osvetljenje. Sjajni čelični mongolski šlem iz trinaestog veka na kovčegu u središtu sobe bio je najupečatljiviji. Preteći se cerio svakom ko bi stao ispred njega. „Izvini što kasnim" reče mu zadihana Dominik. Jednom rukom podigla je vezenu haljinu, a u drugoj je držala cipele. „Otišla sam na trčanje i zaboravila koliko je sati." „Pa, stigla si", reče Tom. Okrenuo se od šporeta, rumen od toplote.


„0 ne, Tome, nije valjda ponovo otkazao?" rekla je. „Daj da pogađam. Otišao je na kartanje ili trke pasa, ili je dobio karte za boks meč?" „Pogodila si iz prve", s uzdahom će Tom. „Mora se priznati da je dosledan." „Ne mogu da shvatim da ti je život zavisio od tako nepouzdanog čoveka", rekla je sedajući za šank, između kuhinje i dnevne sobe. Obula je cipele. ,,U tome je stvar. Arci nikad nije grešio u poslu. Umeo je da zaboravi svoj rođendan, ali je znao sve o svakom alarmnom sistemu, u svim muzejima, odavde do Hongkonga." „Zar ne misliš da malčice gubi kontrolu?" Tom je oprao ruke, dok je ona završavala s oblačenjem. „Uvek se na neki način kockao. To mu je u krvi. Sem toga, ovo je osetno poboljšanje. Ako ništa drugo, sad se kocka isključivo u novac. Dok smo bili u igri, ulozi su bili znatno veći." „Ako mene pitaš, rekla bih daje kockanje samo izgovor", nastavila je s obesnim sjajem u očima. „Mislim da ne ceni tvoju kulinarsku veštinu." Tom se isceri i poprska je vodom. „Prestani", nasmejala se. „Uništićeš mi maškaru." „Nikad se ne šminkaš." „Hoću da sednem na motor i svratim do kluba, posle večere. Lukas će izaći s nekim prijateljima. Hoćeš li da nam praviš društvo?" „Ne, hvala." Slegnuo je ramenima. „Nisam raspoložen." „Kako si?" pitala je. „Ja? Dobro sam. Zašto pitaš?" „Zastave su ti zbog nečega na pola koplja, to je sve." Nije joj pominjao popodnevni susret s Ternbulom. Nije imao razloga. Hteo je da izbegne razgovor o Renviku. Rane su bile suviše sveže i sporo su zarastale. „Nije mi ništa." „Pitam se da nisi takav zbog... Pa, znaš, zbog današnjeg dana." Tom ju je zbunjeno pogledao. „Šta je danas?" „Znaš, njegov rođendan." „Čiji rođendan?"


„Rođendan tvoga oca, Tome." Trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati značenje njenih reči. „Zaboravio sam." Ni sam nije verovao. Pitao se da li je nesvesno potisnuo tu informaciju, kao i toliko drugih iz detinjstva. Tako mu je bilo lakše; manje se ljutio na svet. Ćutao je. „Znaš, možda bi ti pomoglo da ponekad progovoriš koju reč o njemu, sa mnom ili s nekim drugim." ,,I šta da ti kažem?" „Ne znam. Predstavi mi ono što si osećao prema njemu. Reci mi šta si voleo kod njega. Šta ti je smetalo. Sve je bolje od te rupčage koju večito zaobilaziš." „Znaš šta mi je učinio", rekao je besno. „Krivio me je za majčinu smrt. Kao da sam ja odgovoran što mije dopustila da vozim. Imao sam trinaest godina, za ime božje. Svi ostali su to prihvatili kao nesreću, ali ne i on. Poslao me je u Ameriku, jer nije mogao da me podnese u svojoj blizini. Napustio me je kad mi je bio najpotrebniji." „Mrzeo si ga zbog toga." „Nije u tome stvar. Najvažnije je da sam bio spreman za novi početak. Zbilja sam bio. Znaš li šta se desilo? Uspevalo mi je. Počeli smo da se upoznajemo, da se vraćamo jedan drugom, da gradimo nešto novo. I baš tad je umro. Čini mi se da ga još više mrzim zbog toga." Dugo su ćutali. „Znaš li da nikad sebi nije oprostio ono što ti je učinio?" Dominik je zvučala napeto. Pognula je glavu. „Kako to misliš?" „Stalno je pričao o tome. Ta misao ga nikad nije napuštala. Mislim da me je zbog toga i prihvatio. Hteo je da, na neki način, ispravi grešku." „Prihvatio te je? Ne znam o čemu pričaš", smrknuto će Tom. „Pa, nikad ti nije rekao, zato što je strepeo da ćeš biti ljubomoran. Nije to bilo ništa strašno. Hteo je da mi pomogne." „Dom, o čemu pričaš? Ne razumem." Duboko je udahnula. „Nikad nisam upoznala roditelje", nastavila je prigušenim i tihim glasom. Govorila je brzo, kao da se plaši da, ako ućuti, neće moći da nastavi. „Menjala sam


porodice, posle podmetanja vatre ili tuče. Kad sam napunila sedamnaest, pobegla sam. Godinu dana sam provela na ženevskim ulicama. Bila sam na ivici..." Tom je oduvek naslućivao da Dominik ima tamnu stranu, da je pomalo neobuzdana, ali uopšte nije bio spreman za ovu ispovest. „Šta je s pričama o tvojoj porodici, studijama umetnosti i školovanju u Lozani? Da li si to izmislila?" „Niko nije bez tajni", nastavila je tihim glasom. Gledala ga je pravo u oči. „Svi potiskujemo neželjena sećanja." „Da li je moj otac znao za to?" Dohvatio je nož i odsečnim pokretima sekao povrće. „Prvi put sam ga ugledala jedne večeri, na taksi stanici. Mislim da je bio u bioskopu. Gledao je Građanina Kejna ili nešto slično. Bila sam sigurna da ću proći neopaženo. Ljudi bi obično shvatili da su ostali bez novčanika tek na kućnom pragu. Prevarila sam se u vezi s tvojim ocem. Bio je đavolski brz." „Ukrala si mu novčanik?" Nadao se da mu glas ne odaje prava osećanja. Nije bio preneražen, već impresioniran onim što je upravo čuo. „Pokušala sam. Uhvatio me je s rukom u džepu. Začudila sam se što nije pozvao policiju. Umesto toga, rekao mi je da zadržim plen." „Staje uradio?" Nije mogao da se ne nasmeje, zamišljajući scenu. „Rekao mi je da ga zadržim. Savetovao mi je da mu ga vratim, ako mije stalo do novog početka. Tvrdio je daje spreman da mi pomogne. Četiri dana sam buljila u prokleti novčanik. Očajnički sam želela da ga otvorim i uzmem novac, svesna da ću tako izgubiti možda poslednju priliku da se izvučem. Petog dana otišla sam da ga posetim. Prihvatio me je, baš kao što je i obećao. Dao mi je posao u radnji i naučio svemu što znam. Nikad ništa nije tražio. Da ga nije bilo, ne bih bila ovde." Tom je ćutao. Ova ispovest pomogla mu je da shvati neke protivrečne crte njenog karaktera. Očeva motivacija mu nije bila tako jasna, a još manje to što je tajio istinu od njega. Kad god bi pomislio da ga je razumeo, otkrio bi još jedan sloj njegove ličnosti, a svako otkriće podizalo je novi zid između njih. „Trebalo je da mi kaže", rekao je. Nije bio svestan da stiska nož, toliko snažno da su mu zglobovi pobeleli. „To važi i za tebe."


„Verovatno imaš pravo", odgovorila je. „Brinuo se zbog tvoje reakcije, a mislim da sam i ja. Poverila sam ti se zato što mislim da bi trebalo da saznaš to baš danas. Posvetio se meni, da bi se iskupio za zanemarivanje rođenog sina. Znao je da nikad neće oprostiti sebi zbog onog što ti je učinio. Uvek se nadao da ćeš ga jednog dana razumeti i da ćeš ga manje mrzeti." Ćutali su. Nije se čulo ništa osim zujanja frižidera i pucketanja šporeta,. Tom pusti nož. „Predlažem da popijemo nešto, da nazdravimo, njemu u pomen. Šta misliš? Imam bocu grej gusa u zamrzivaču." „Dobra ideja." Hrabro mu se nasmešila, prelazeći prstom preko uglova očiju. Ustala je i prišla frižideru. Vrata zamrzivača otvorila su se uz mljackav, vlažan zvuk. Oštro je kriknula. Tom se začas stvorio kraj nje. Pokazala je zamrzivač. Hladan vazduh kovitlao se kao magla u vlažno zimsko jutro. Jedva je nazirao ono što mu je pokazivala. U zamrzivaču je bila ruka. Ljudska ruka. Držala je smotano platno. * Gray Goose votka koja se proizvodi u francuskoj pokrajini Konjak, od francuske pšenice. Namenjena je prvenstveno američkom tržištu. Patentirao ju je milijarder Sidni Frenk, 1997. godine. 14 Planine crnog bora, Malta, Ajdaho 5. januar, 14:09 Nasred široke šumske čistine dizala se velika kuća u obliku slova H, okružena raznovrsnim pomoćnim zgradama. Do nje je vodio zemljani drum, dovoljno širok za jedan automobil. Vijugao je pet kilometara do najbližeg pristojnog puta. Životinjski tragovi pojavljivali su se tu i tamo i nestajali, nagoveštavajući život koji se nije mogao videti. Potmulu šumsku tišinu povremeno bije kričanje orla. Prodorni zvuk zasekao bi vazduh, visoko na nebu, a onda se rastopio na suncu. Bejli je ležao na snegu, skriven među drvećem. Kroz isprepletano tamno granje nazirao je krpicu plavog neba. Bilo mu je hladno. Vlaga mu se probijala kroz


navodno nepromočive pantalone, hvatajući se na kolenima. Ležao je između Vidžana i šerifa Henesija. Šef je držao dvogled. „Koliko ih ima?" pitao je Vidžano. „Dvadeset do dvadeset pet", odgovori Bejli. Promeškoljio se kako bi razmrdao ukočene udove. „Svaka porodica ima spavaću sobu u dograđenim zdanjima. Jedu i druže se u glavnoj zgradi." „Prokleti rodoskrvnici", promrmlja Vidžano. Bejli oseti kako se Henesi vrpolji pored njega. „Dobro. Vaskes, kreći!" Dva tima od po sedmoro ljudi ustadoše iz skrovišta duž žute nije, poslednjeg položaja za skrivanje i pripremu. Potrčali su u oloni po jedan iz zaklona drveća ka različitim krajevima spoljnog perimetra. Ne kvareći formaciju, savladali su nisku drvenu ogradu i prešli preko zelene linije, posle koje nema povratka. Brzo su napredovali ka prednjem i zadnjem ulazu u glavnu zgradu, zauzevši položaje levo od vrata. Bejli je dvogledom motrio kuću, tragajući za znacima života: pokretnim senkama, pomeranjem zavese ili žurnim gašenjem svetla. Ništa se nije micalo, izuzev nekoliko oljuštenih komada farbe na prozorskim ramovima, koji su lepršali na vetru. Usmerio je dvogled na dva udarna tima opremljena šlemovima, gasmaskama i pancirnim košuljama. Na belom snegu ličili su na goleme crne bube. Viziri su sijali na popodnevnom suncu. Svi su imali automatske puške i pištolje. Po jedan čovek u svakom timu nosio je i velikog metalnog ovna za razbijanje vrata. ,,U redu je", oglasio se Vaskes preko radija. „Još nema znakova aktivnosti u zgradi. Naređujem Alfa timu da se spremi." Čistinom se razlegao glas pojačan megafonom. „Govori vam FBI. Opkoljeni ste. Izađite s podignutim rukama." „Rekao sam ti da ne dižeš dževu, Vaskese, mačo idiote", prosikta Vidžano sebi u bradu. Iz kuće se ništa nije čulo. Ponovo se razlegao veštački pojačan glas. „Ponavljam, govori vam FBI. Imate deset sekundi da izađete." Ništa se nije desilo. Vidžanov radio zakrča.


„Ništa se ne dešava, gospodine. Na vama je da odlučite." „Upadaj'", naredi Vidžano. „Odmah." Ljudi s ovnovima istovremeno udariše po bravama na prednjim i zadnjim vratima. Ona se rascepiše i otvoriše. Na oba kraja kuće ubačene su gasne bombe, koje su posle nekoliko sekundi eksplodirale. S prednjeg i zadnjeg ulaza kuljao je gust, zagušljiv dim. „Napred, napred, napred!" urlao je Vaskes, dok su njegovi ljudi upadali u zgradu. Bejli je s uzdignutog položaja čuo prigušene uzvike i praskanje granata sa suzavcem. Ništa više. Nije bilo vriske, niti dečjeg plača. Nije bilo ni pucnjave. Sekunde su prolazile, pretvarajući se u minute. Operacija je tekla mimo svakog očekivanja. Radio je zakrčao. „Gospodine, ovde Vaskes... Ovde nema nikoga." Vidžano čučnu i zgrabi radio. „Ponovi!" „Rekao sam da ovde nema nikoga. Zgrada je prazna. Pretražili smo svaku sobu, uključujući i tavan. Pusto je. Izgleda da su otišli u žurbi. Na stolu smo zatekli polupojedenu hranu. Ovde jebeno zaudara." Bejli je razmenio zbunjen pogled s Vidžanom, a zatim i s Henesijem, koji je delovao krajnje zabrinuto. „Tamo mora biti nekog, Vaskes. Dolazim", reče Vidžano. „Nemojte, gospodine. Sačekajte da obezbedimo imanje." „Rekao sam da dolazim. Sačekajte me. Hoću da vidim šta se dešava." 15 Blumsberi, London 5. januar, 21:29 „Hoćeš li kafu?" „Treba mi piće." Tom uze kristalnu bocu sa stola. Sipao je konjak u trbušastu čašu i ispunio usta plemenitom tečnošću. Uživao je u ukusu, a zatim je progutao. Sručio se u fotelju i osvrnuo oko sebe.


Tek drugi put je bio u Arčijevom domu. To ga je podsetilo koliko malo zna o svom partneru. Ko je on, kakve su njegove strasti i tajne? Posle večerašnjeg razgovora postalo mu je jasno da isto važi i za Dominik. Možda to više govori o njemu nego o njima dvoma. Soba je govorila ponešto o Arčijevom karakteru. Posmatraču je )dmah upadala u oko njegova naklonost prema art dekou. To se dalo zaključiti po nameštaju Emila Žaka Rulmana i Marino stalariji, poredanoj iznad kamina. Zbirka edvardijanskih žetona za cocku, izložena u dve vitrine, levo i desno od vrata, svedočila je o strastvenoj naklonosti prema tom poroku. Najzanimljiviji komad nameštaja bio je stočić za kafu od tikovine. Tom je smesta prepoznao kineski krevet za uživanje opijuma iz druge polovine devetnaestog veka. Mesingani dodaci na ivicama nekada su pridržavali bambusove štapove, preko kojih se razapinjalo platno, kako bi uživaoce štitilo od radoznalih pogleda. „Izvini što sam te prekinuo u igri", reče Tom. Arci je sedeo preko puta. „Ne brini", partner energično odmahnu rukom. „Ionako mi je loše išlo. Kako je ona?" Klimnuo je ka zatvorenim vratima kupatila. „Ništa joj neće faliti", reče Tom. Iz iskustva je znao da je Dominik retko žilava i prilagodljiva. „Šta se, do đavola, dogodilo?" Tom mu je dodao savijeno platno. „Staje ovo?" „Pogledaj." Arci raširi sliku po stočiću za kafu. Iznenadio se. „Ovo je Belak iz Praga." Tom klimnu. „Gde si ga našao?" Polako je prelazio prstima preko ispucale slike, gladeći grudve uljane boje. Zaustavio se kod niza rupica. „Dobio sam je na poklon. Neko ju je ostavio u zamrzivaču." „Gde si je našao?" Arci se namrštio, kao da ga nije dobro čuo. ,,U zamrzivaču. Nisu ostavili samo nju." Arci odmahnu glavom. „Nisam siguran da želim da čujem ostatak priče." „Unutra je bila i ljudska ruka. U stvari, još uvek je tamo." Na Arčija je došao red da zanemi. Posmatrao gaje s nevericom. Uspeo je da progovori, prigušenim, gnevnim glasom. „Ternbul." „Šta?"


„To je maslo onog dvoličnog nitkova Ternbula." Tom se nasmejao. * GCHQ Government Communications Headquarters Vladin komunikacioni štab, britanski pandan američke NBA. „Ma hajde, Arci. Rekao si da si ga proverio." „Jesam. Preko svojih veza doznao sam da je u MI6 i da je prvobitno radio u ruskom odeljenju GCHQ*. To ne znači da nije to učinio. Razmisli. Tip se pojavljuje niotkuda i traži našu pomoć. Suočava se s našim odbijanjem. Nestala podlaktica, samo nekoliko sati kasnije, iskrsava pored smrznutog graška. To je prokleta nameštaljka. Kladim se da se muva okolo i čeka da se vratiš kući, da bi te ućorkirao." „Pretpostavljaš da ruka pripada Ternbulovom preživelom logorašu iz Aušvica." „Upravo tako. Šta misliš, koliko odsečenih ruku kruži Londonom?" „Nema ih puno", složi se Tom. „Zaključak se nameće sam." Tom ustade i priđe prozoru. Posmatrao je taksije. Narandžasti plamen zapalacao bi po sjajnom crvenom krovu, kad god bi prošli ispod bandere s uličnom svetiljkom. Mračna, patricijski hladna fasada Britanskog muzeja nazirala se u tami, iza masivne gvozdene ograde. Granitni lavovi dremali su na večitoj straži ispred glavnog ulaza. „Posavetovao bih te da ne žuriš sa zaključcima", nastavi Tom. „Sem toga, postoji još jedna mogućnost..." „Opet počinje", promrmlja Arci. „Da isti ljudi stoje iza starčevog ubistva i krađe slike." „Sumnjaš na Renvika, zar ne?" „Zašto da ne? Poznato ti je da sarađuje s Kristalnom oštricom. Znamo da su njeni pripadnici ubili tog čoveka i da Renvik, zahvaljujući meni, ima jednu ruku manje. Slanje odsečene ruke umesto posetnice lako bi mogla biti ironična poruka, u njegovom stilu." „Staje s Belakovim slikama?"


„Krali su ih po njegovom nalogu", reče Tom, slegnuvši ramenima. „Belak?" Dominik je neopaženo izašla iz kupatila i kliznula u sobu. Pređašnje zaprepašćenje smenila je pribranost. U njenoj vitkoj silueti, uokvirenoj otvorenim vratima, bilo je nečeg eteričnog. „Slikar?" Tom i Arci razmeniše iznenađene poglede. „Ćula si za njega?" Tom je bio zadivljen njenom primedbom. Svedočila je o neumornom radu na prikupljanju podataka o umetničkom tržištu. „U prolazu." „Od koga?" „Od tvog oca. Poslednje tri godine tragao je za Belakovim slikama." „Zbilja?" odvrati Tom. „Shvatao je tu potragu veoma ozbiljno. Naložio mi je da pretražujem baze podataka, novinske članke i spiskove umetnina na aukcijama, ne bih li nešto našla. Uzalud sam se trudila. Mislim da je, nedugo pre smrti, hteo da odustane od potrage." „Tako sam i ja čuo za njega", reče Tom. Nervozno je pucnuo prstima. Nije mogao da shvati zašto se ranije nije setio razgovora s ocem. „Mislim da me je zamolio da i ja uzmem učešća u potrazi." „Zašto bi se, za ime sveta, odlučio da ih skuplja?" pitao je Arci. S prezirom je pokazao sliku sinagoge. „Nije ih skupljao", ispravila ga je Dominik. Sela je na tepih, skrštenih nogu. „Tragao je samo za jednom portretom devojke. Pretpostavljao je daje u nekoj privatnoj zbirci. Govorio je daje ta slika ključ." „Ključ čega?", pitao je Arci. „Ne znam", uzdahnula je Dominik. „Dobro znate da je umeo da čuva tajne." „Mi ne znamo, ali Renvik svakako zna", gorko će Tom. „Zato ju je i podmetnuo da bi nam pokazao daje blizu odgonetanja tajne." „Upravo zbog toga ne smeš da mu dozvoliš da utiče na tebe", ubeđeno će Arci. „Hoće da te uvuče u svoju igru. Bacićemo ruku i nastaviti svojim putem, kao da se ništa nije desilo." „Predlažeš da se pretvaramo da se ništa nije desilo?" odvrati Dominik. Streljala gaje prkosnim pogledom. „Ne možemo zanemariti ovako nešto, Arci. Ubili su nekog, sam si to rekao. Ubili su nekog, a mi možda možemo da učinimo nešto po tom pitanju."


„Nisam to imao na umu", negodovao je Arci. „I te kako poznajem Kasijusa. Ovo je samo jedna od njegovih bolesnih spletki. Ne možemo više pomoći starcu kome je ova ruka odsečena, ali možemo pomoći sebi. Tome! Šta to radiš?" „Zovem Ternbula", odvrati ovaj. Podigao je slušalicu i izvukao parče papira s obaveštajčevim telefonskim brojem iz novčanika. „Zar nisi čuo šta sam ti rekao?" molećivo će Arci. „Slušao sam vaš razgovor. Dominik ima pravo ne možemo preći preko poruke u zamrzivaču." „Zar ne vidiš da se poigrava s tobom? Zaboravi na to." „Ne mogu, Arci", planuo je Tom. Duboko je udahnuo i nastavio nešto ljubaznijim tonom. „Neću ti zameriti ako odlučiš da se držiš po strani. Ja ne mogu. Ovo se tiče mog oca. Ako Renvik traga za nečim što je godinama podsticalo očevu znatiželju, ne želim da se povučem i pustim ga da prvi dođe do toga. Neću dozvoliti da ponovo napravi budalu od mene." 16 Planine crnog bora, Malta, Ajdaho 5. januar, 14:19 Vidžano i Bejli hitali su nizbrdo, kroz šumu. Nespretno su posrtali, dok su im noge tonule u smetove i saplitali se po snegom skrivenom šipražju. Nekako su stigli do imanja, prišavši mu zdesna. Preskočili su drvenu ogradu i krenuli ka glavnom ulazu, ostavljajući duboke tragove u celcu. Na vratima ih je dočekao Vaskesov čovek. Skinuo e šlem i masku; zurio je u njih praznim pogledom. „Ovuda, gospodo." Proveo ih je kroz predsoblje, puno patika, čizama i starih novina. Neoliko jelenskih rogova krasilo je zid. Ukućani su o njih povešali prljave ezbol kape i stare čarape. Ličili su na groteskne improvizovane ukrase za Božić. Vaskes ih je čekao u prostranoj kuhinji. Dugačak hrastov sto bio je postavljen za večeru. Bubašvabe su jurcale preko radnih površina i ubuđale govedine. Kuhinja je bila prepuna ozlojeđenih muva i gadnog mirisa koji je Bejli smesta prepoznao. Bio je to smrad trulog mesa. Vaskes klimnu ka vratima. „Još nismo pogledali podrum."


„Podrum?" Smrknuta lica, Vidžano izvadi plan imanja iz jakne. Raširio ga je i pričvrstio za zid ekserčićima sa starog kalendara NRA . „Vidite nema podruma." ,,A kako se zove ovo?" Vaskes otvori vrata, otkrivši uske stepenice koje su se gubile u pomrčini. Zapahnuo ih je talas vrelog, smrdljivog vazduha. Spuštali su se stepeništem, osvetijenim Vaskesovom baterijskom lampom. Završavalo se u uskom, neosvetijenom hodniku. Vaskes im osvetli put s nekoliko baklji. Aktivirao ih je i pobacao na pravilnoj razdaljini. Kad su se približili kraju hodnika, Bejli poče da se znoji. Temperatura je bila mnogo veća nego u prizemlju. Stomak mu se okretao od smrada. Vaskes im pokaza da sačekaju i i otvori vrata. Vratio se posle nekoliko sekundi, smrknuta lica. „Nadam se da niste ručali." Agenti su uđoše u podrum. Veliki kotao na tečno gorivo zauzimao je čitav suprotni zid. Odašiljao je toplotu na sve strane. Smrad je bio neizdrživ, a zujanje muva toliko glasno, da je podsećalo na zvuk manjeg motora. U središtu prostorije ležao je veliki nemački ovčar, isplažena jezika. Debeli crvi migoljili su se po krvavom krznu. Pored njega su bila dva krvava pit bula i žgoljavi mešanac, raznesene lobanje. „Sad znamo zašto nismo videli pse", suvo će Vaskes. Upravio je snop svetlosti ka podu nedaleko od njihovih nogu. Sivi beton bio je pun sjajnih čaura. Blistale su kao sitne oči. „Čaure od Ml6. Nekoliko šaržera. Hteli su da budu sigurni." „Gde su oni?" pitao se Bejli. „Gde su otišli?" „Gospodine!" Jedan od Vaskesovih ljudi pojavio se na vratima iza njih. „Našli smo nešto." * National Rifle Association Američko nacionalno urdruženje vlasnika oružja, nevladina organizacija osnovana 1871. godine u Njujorku. Zalaže se za odbranu prava na posedovanje i nošenje oružja, garantovano američkim ustavom. Njihov nezvanični moto je: „Možete ga oduzeti samo iz mojih mrtvih ruku." Krenuli su za njim, duž oskudno osvetijenog hodnika i ušli u drugu, manju prostoriju. Bila je prazna, ako se izuzme sto prislonjen uza zid.


Pod u sobici nije bio pokriven psećim leševima i čaurama, već papirima. Bejli se sagnuo i podigao jedan. Bio je to raspored letova do Vašingtona. Ustao je i prišao zidu, gde je stajao veliki arhitektonski crtež. Neki delovi bili su zaokruženi crvenom bojom. U donjem levom uglu je pisalo: Plan Nacionalnog kriptografskog muzeja; sistemi za grejanjelventilaciju 1993. Pokazao gaje ostalima. „Izgleda da su ovo naši momci." „Čemu služe ona?" Vidžano pokaza na zarđala metalna vrata na suprotnom zidu. Vaskes im je prišao i osvetlio prozorčić na vratima. „Imamo ih!" uzviknuo je. „Ovde su. Vidim još jedna vrata, koja vode u drugu prostoriju. Isuse, ko zna kako su se nagurali unutra." „Pusti me da vidim." Vidžano baci pogled kroz prozorče. „Jesu li još živi?" upita Bejli. „Jesu. Neko me je video." Povukao se za korak, kako bi napravio mesta za Bejlija. „Ona maše rukama", reče mlađi agent. „Kao da hoće da nam kaže da se udaljimo." „Otvorimo ta vrata", naložio je Vidžano. „Da li ste sigurni?" oprezno će Bejli. „Žena na prozorčetu očigledno ne želi da ih otvaramo." „Puca mi prsluk za njene želje", brecnuo se Vidžano. „Gospodine! Uveren sam da bi bilo bolje da prvo sve proverimo", nije odustajao Bejli. Ženin očajnički izraz uverio gaje da pokušava da ih upozori na nešto. „Ne teraju nas od vrata bez razloga. Zar ne mislite da bi bilo uputno da stupimo u kontakt s njima i saznamo šta, do đavola, tamo rade?" „Prokleto je očigledno šta rade, Bejli. Neki luđak ih je zaključao. Izvući ćemo ih i otići da se istuširamo. Vaskes?" Vođa odreda za izbavljenje talaca slegnu ramenima i otvori prva vrata. Stigao je do drugih i zastao, paralizovan krikom. „Gledajte!" Bejli je upravio baterijsku lampu u stakleni otvor na drugim vratima. Na njemu je bila poruka, nažvrljana crnim krejonom. Sve ćete nas pobiti.


„Šta to, do đavola..." poče Vidžano. Prekinuo gaje Vaskesov oštri kašalj. Specijalac se presamitio u struku. „Gas", prostenjao je. „Izlazite... Gas..." Bejli ga zgrabi za ramena i povuče ka izlazu. Poslednje što je video bilo je žensko lice pritisnuto o stakleni otvor, izbuljenih, crvenih oči. Skliznula je s prozorčeta i nestala s vidika. „Izvedite sve ljude napolje", povika Bejli, gurajući obeznanjenog Vidžana uza stepenice, kroz kuhinju i predsoblje. Izašli su napolje. Pripadnici udarnog tima popadali su po snegu oko kuće. Žudno su udisali svež planinski vazduh. „Šta se desilo?" Šerif Henesi je dotrčao čim su se pojavili. „Kuća je puna zamki", dahtao je Bejli. Predao je Vaskesa medicinskom osoblju. Dahtao je, s rukama na kolenima. „Puna zamki?" Henesi je zbunjeno posmatrao ulazna vrata. „Kako to mislite?" „Radi se o nekoj vrsti gasa. Još uvek su unutra. Umiru." „Nemoguće!" povika Henesi drhtavim glasom. Pogled mu je odavao strah i smetenost. „Nismo se tako dogovorili." Bejli podiže glavu. Zaboravio je na umor i gađenje. „O kakvom dogovoru govorite, šerife?" 17 Patološka služba, Lambet, London 6. januar, 03:04 Patrljak je bio krvav i gnusan. Trake mišića, nervna vlakna i presečeni krvni sudovi štrcali su kao otfikarene žice. Vrh kosti virio je ispod nabrane kože, kao da se ceri jezivim, beličastim osmehom. „Pa, ozlede su u potpunom saglasju s načinom na koji je ruka odstranjena..." Doktor Derek O'Nil okretao je ud, proučavajući ga pod snažnom lupom. Pod jakom svetlošću halogene svetiljke izgledao je voštano i lažno. Ličio je na iščupanu ruku lutke iz izloga. „DNK testovi potvrdiće da li je stvarno njegova. Rezultati će stići za nekoliko sati." Zevnuo je. Vapio je za posteljom iz koje ga je Ternbul izvukao.


„Očuvana je iznenađujuće dobro. Gde ste je našli?" pitao je O'Nil, podigavši glavu. Imao je veliki, ružan nos, sa dosta čekinjastih dlaka. Donji deo lica pokrivala mu je gusta, žilava brada. Male zelene oči sijale su iza debelih naočara crnog okvira. Stalno ih je nameštao. Kad god bi se nagnuo napred, kliznule bi mu na vrh nosa. ,,U nečijem zamrzivaču." „To ima smisla." Ponovo je zevnuo. „Retko se događa tako nešto. Šta ste mi rekli, za koga ono radite?" „Nisam vam ništa rekao. Bolje je da ne znate", odvrati Ternbul. „Šta možete da mi kažete o ovome?" Obaveštajac je pokazao na mlitavo, bledo meso s unutrašnje strane zgloba. Neko je odstranio pravougaoni komad kože s odsečene ruke. O'Nilove naočari ponovo su kliznule na vrh nosa, kad se nagnuo da osmotri neobičnu ozledu. „Šta je tu bilo?" „Tetovaža." „Neobičnog je oblika. O kakvoj se tetovaži radi?" „0 onoj koja se dobijala u koncentracionim logorima." „Uh!" Ternbul je sa zadovoljstvom zaključio da je poslednja informacija razbudila doktora. „Moram da saznam šta je tu pisalo." O'Nil je disao kroz zube. „To će biti teško, veoma teško. Vidite, sve zavisi od dubine nanosa." „Na koji način?" „Koža se sastoji od nekoliko slojeva..." O'Nil je dohvatio olovku i papir da bi ilustrovao kratko predavanje. „Epiderma, derma i hipoderma. Mastilo za tetoviranje obično se ubrizgava ispod epiderma, na gornji sloj derma. To je poprilično osetljiv i težak zahvat. Nanos mora biti dovoljno dubok da trajno ostane, ali ne predubok, zbog osetljivih slojeva ispod njega." „Mislite li daje ovaj nanesen nežno?" pitao gaje Ternbul s kiselim osmehom. „Nije" složio se O'Nil. „Nacisti su, koliko ja znam, koristili dve tehnike tetoviranja. Prva je podrazumevala metalnu pločicu s iglama. Utiskivala se u meso na levoj strani zatvorenikovih grudi. U tako izbušene rupe mastilo se utrljavalo naknadno." „A drugi..." „Drugi je bio još grublji. Tetovaža je urezivana u meso, penkalom i mastilom." „To mi ne zvuči kao vest zahvat."


„Tako je", reče O'Nil. „To znači da će tragovi biti dublji nego inače. Mastilo je s vremenom prodrlo do dubokog derma, možda i do limfnih ćelija, što bi nam moglo biti od pomoći. Ipak, teško da ćemo išta naći, čak i ako su oni koji su ovo učinili zasekli sve do hipoderma." „Jesu li?" O'Nil približi ruku očima. „Možda ćemo imati sreće. Koristili su skalpel. Odsekli su čitavu gornju površinu." „Da li to znači da ćete nešto naći?" „Moguće je da će se nešto pokazati, ako je zasecanje išlo dovoljno duboko. To će potrajati." „Doktore, znajte da nemamo vremena. Rečeno mi je da ste vi najbolji patolog u zemlji. Neophodno je da date sve od sebe i izvedete čudo. Evo mog broja. Zovite me čim nešto pronađete."

DRUGI DEO

Kad počne rat, prvo pogine istina. ESHIL 18 Grinič, London 6. januar, 15:00 Kratkotrajna oluja ostavila je za sobom modro nebo i mokre, sjajne pločnike. Ternbul ih je čekao ispred broja 52, lepe viktorijanske kuće od crvene cigle, koja se ni po čemu nije razlikovala od susednih zdanja. Izgledao je još deblje u golemom


tamnoplavom kaputu, čiji su krajevi prekrivali nabubreli stomak, kao stranice berberskog šatora. „Hvala vam što ste pristali da se nađemo ovde", reče Ternbul, pružajući im ruku. Tom i Arci su je prihvatili, iako ovaj drugi nije krio oklevanje. Ternbul se pravio da ništa ne primećuje. „Hvala vam na pomoći." „Još se nismo složili oko toga", oštro će Tom. „Pa, hvala vam što ste nam predali ruku, ako ništa drugo. Mogli ste daje se otarasite. Većina bi tako postupila." Tomu nije promaklo da obaveštajac gleda u Arčija. „Šta tražimo ovde?" nestrpljivo će ortak. „Okupili smo se radi sastanka s Elenom Vajzman, ćerkom žrtve." Ternbul otvori vrata. Zaputili su se stazom, pod budnim pogledom bradatog lica isklesanog iznad ulaznih vrata. Nije bilo zvona, samo veliki mesingani zvekir u obliku lavlje glave. Ternbul je žustro pokucao. Strpljivo su čekali, dok nisu čuli zvuk koraka s druge strane vrata i kroz mutno staklo ugledali senku. Vrata su se otvorila i pojavila se zapanjujuće privlačna žena guste, vrane kose, skupljene u punđu i pričvršćene sa dva crvena lakirana štapića, u skladu sa bojom karmina i laka za nokte. Tom je procenio da nema više od četrdeset godina. Šminka joj je davala zdrav, preplanuo izgled, ali nije mogla da sakrije mračne krugove ispod zelenih očiju, tragove nespavanja. Bila je otmeno obučena crne svilene pantalone, bela bluza i džemper od kašmira. Na nogama je nosila skupe italijanske cipele. „Izvolite?" Odmah je zaokupila svu njihovu pažnju. Snažan glas i samouvereni pokreti samo su upotpunili početni utisak. Tom se pitao čime li se bavi. „Gospođice Vajzman, ja sam inspektor Ternbul. Radim u gradskoj policiji." Sevnuo je značkom ispred nje, drugačijom od one koju im je juče pokazao. Nesumnjivo je imao punu fioku sličnih drangulija, odabirajući ih prema prilici. „Ovde smo zbog vašeg oca..." „Zaista?" Delovala je iznenađeno. „Ali, već sam razgovarala..." „Došao sam s dvojicom kolega, gospodinom Kirkom i gospodinom Konolijem", nastavio je obaveštajac. Prekinuo ju je usred rečenice. „Možemo li da uđemo?" Nakratko je oklevala, a onda se sklonila u stranu.


„Da, naravno." Kuća se osećala na sredstva za održavanje drveta i podova, s aromom limuna. Bledi pravougaonici svedočili su o slikama koje su donedavno visile na zidovima, štiteći starinske tapete od londonskog smoga. Uvela ih je u ono što je, po Tomovoj pretpostavci, nekad bila dnevna soba. Bila je prazna. Mesingani prstenovi visili su sa garnišne. Usamljena sijalica svetlela je na požuteloj tavanici. Kauč i dve fotelje bili su prekriveni belim platnom. U levom ćošku video je nekoliko kartonskih kutija. „Izvinjavam se zbog nereda" rekla je, a zatim svukla prekrivače na pod. Zamolila ih je da sednu. „Žurim u Bat. Bavim se nekretninama. Moram da ispraznim kuću, dok se ne rese sva pravna i poreska pitanja. Rečeno mi je da će proći nedelje dok ne dobijem telo." Ošinula je Ternbula optužujućim pogledom. „To su vrlo osetljive stvari." Ternbul se trudio da zvuči skrušeno. Seo je na kauč pored nje, dok su se Tom i Arci smestili u fotelje. „Shvatam da vam procedura teško pada, ali smo dužni da nađemo ravnotežu između potreba porodice i istrage." „Da, da, naravno." Klimnula je i progutala knedlu. Tom je proveo detinjstvo u zemlji koja je cenila, čak i pozdravljala otvoreno izražavanje osećanja. Zbog toga se neprestano čudio engleskom insistiranju na ravnoteži između tuge i očuvanja dostojanstva u prisustvu stranaca. Načas je izgledalo da će domaćica popustiti pred osećanjima i rasplakati se, a onda je trenutak slabosti prošao. Pred njima je bila ponosna žena. Ponovo je podigla glavu. Pogled joj je prkosno plamteo. „Šta ste hteli da me pitate?" Ternbul je duboko udahnuo. „Da li je vaš otac ikada govorio o vremenu provedenom u Poljskoj? U Aušvicu?" Odmahnula je glavom. „Nije. Mnogo puta sam pokušala da zapodenem razgovor o tome, da saznam šta se tamo događalo i kako je bilo. Rekao je da je zaključao sva sećanja u najzabitije zakutke uma i zarekao se da ih više nikad neće prizvati. Tako mi je, na izvestan način, odgovorio na većinu pitanja."


„Šta je s tetovažom na njegovoj ruci sa zatvoreničkim brojem da li vam ga je ikada pokazao?" Ponovo je odmahnula glavom. „Videla sam je, naravno. Obično je nosio košulje s dugim rukavima ili pulovere, kako bi je sakrio, kao da je se stidi. Preživeli logoraši smatraju ih znamenom proživljenih patnji i s ponosom ih pokazuju. Moj otac je imao drugačiji pristup. Bio je izuzetno povučen. U tom paklu je izgubio čitavu porodicu. Mislim da je hteo da sve zaboravi." „Jasno mi je", reče Ternbul. „Da li je bio religiozan?" Odmahnula je glavom. „Nije. Ljudi su pokušavali da ga vrate u jevrejsku zajednicu, ali on nije nalazio vremena za boga. Rat je uništio njegovu veru u sile dobra. I moju, kad smo već kod toga." „Šta je s politikom? Da li je pokazivao neko interesovanje? Za udruženja za zaštitu jevrejskih prava?" „Nije. Ništa od toga. Ptice i vozovi bili su mu jedina interesovanja." Posle kraće pauze, Ternbul nastavi. „Gospođo Vajzman, možda će vam ono što imam da vam kažem teško pasti." „Da?" Obaveštajac je delovao nervozno, po prvi put otkad su ga Tom i Arci upoznali. Nastavio je oklevajući. „Pronašli smo ruku vašeg oca." Bacio je pogled na Toma. „Zaista?" Očigledno joj je laknulo, kao da se plašila mnogo goreg otkrića. „Ali, to je dobra vest, zar ne?" „Tako je... Izuzev što je tetovaža, njegovlogoraški broj... Uklonjena." „Uklonjena?" Nije mogla da sakrije iznenađenje. „Odsečena je." Ruka joj je poletela ka ustima. Tom je iz blizine mogao da vidi da su pažljivo manikirani nokti izgrizeni do krvi. „Dragi bože." „Ipak, naši patolozi su, analizom tkiva ožiljka i pigmenta u dubljim slojevima kože", govorio je brzo, kao daje upotrebom stručnih izraza hteo da otupi užas, „uspeli da rekonstruišu logoraški broj."


Ućutao je. Polako je osmotrila posetioce. Pogled joj se zaustavio na obaveštajcu. „Poznajete li sistem šifara korišćen u Aušvicu?" Ćutke je odmahnula glavom. Ternbul se slabašno osmehnuo. „Do jutros ga ni ja nisam znao. Izgleda da je Aušvic bio jedini logor gde su brojevi sistematski određivani. To je bilo neophodno zbog veličine tog mesta. Šifre su deljene u niz serija. Sastojale su se od brojeva i slova, serija AU, Z, EH, A i B. Slova su svedočila o poreklu zatvorenika ili etničkoj pripadnosti. AU se, na primer, odnosilo na sovjetske ratne zatvorenike prvobitne stanovnike Aušvica. Z je značilo Zigeuner, što je bio nemački naziv za Cigane. Brojevi jevrejskih zatvorenika uglavnom su imali niz cifara, posle trougla. Tako je bilo sve do maja 1944. i uvođenja serija A i B." „Zašto mi to govorite?" Zvučala je blago histerično. Tom je slutio da je na ivici nervnog sloma. „Zato što broj na ruci vašeg oca ne odgovara poznatim serijama u Aušvicu." „Šta?" Čak ni šminka nije mogla da sakrije samrtničko bledilo. „To je desetocifreni broj, bez slovnog ili geometrijskog prefiksa. Brojevi u Aušvicu nikad nisu stigli do desete cifre..." Posle kraćeg oklevanja, nastavio je. „Vidite, gospođice Vajzman, moguće je da vaš otac nikad nije bio u koncentracionom logoru."

19 15:16 Sedeli su u napetoj tišini, dok se ona lagano ljuljala. Drhtala je, pokrivši lice dlanovima. Tom je nežno uhvati za ruku. „Žao mi je, gospođice Vajzman." ,,U redu je", procedila je kroz prste. ,,U izvesnoj meri, tako nešto sam i očekivala." „Kako to mislite?" Ternbul se nagnuo prema njoj. Čelo mu se nabralo od radoznalosti.


Spustila je ruke. Očekivali su da vide suze, ali na njenom licu nije bilo ničeg izuzev strašnog, mračnog gneva. Kiptela je od besa. „Moram nešto da vam pokažem." Ustala je i povela goste u hodnik. Štikle su joj lupkale po pločicama. „Ništa nisam dirala nakon otkrića", obratila im se prigušenim glasom pred vratima. „Mislim da se deo mene nadao da ću ući i da ništa od toga neću zateći." Otvorila je vrata i uvela posetioce u očevu radnu sobu. Ovde je, u poređenju sa ostatkom kuće, bilo mračnije. Prostorija je mirisala na dim iz lule i pse. U jednom ćošku behu nagomilane kartonske kutije pune knjiga, iskrivljene od težine. Na drugom kraju sobe, ispod prozora, stajao je sto s poluotvorenim, praznim fiokama. Podsećale su na malo drveno stepenište, koje vodi do prljave izgrebane površine stola. Prišla je prozoru i razmakla zavese. Gusti oblak prašine digao se s teške tkanine. Sitne čestice zaigrale su na sunčevim zracima, koji su prodrli kroz prljave zastore. „Gospođice Vajzman", poče Ternbul. Pravila se da ga ne čuje. „Slučajno sam je pronašla." Prišla je ormanu i Tom vide da je prazan. Ostala je samo jedna knjiga. Domaćica je gurnula tom u kožnom povezu. Srednji deo ormana blago se pomerio napred, uz jedva čujno škljocanje. Tom oseti da se Arci ukočio. Cimnula je orman. Otvorio se i otkrio iskrzana zelena vrata na zidu. Uhvatila se za kvaku i zastala. Slabašno se osmehnula posetiocima. „To je vrlo neobično, zar ne? Volite nekog čitavog života. Mislite da ga poznajete, da biste na kraju doznali da je sve laž." Govorila je ravnim, bezosećajnim tonom. „Ispostavi se da ga nikad niste poznavali. To vas natera na duboko preispitivanje. Više ne znate ko ste. Pitate se da li je sve..." mahnula je rukom oko sebe, „samo ogromna neslana šala." Tom zamalo što nije klimnuo. Domaćica je dosledno i precizno opisala kako se osećao kad je demaskirao Renvika. Ni u snu ne bi mogao tako da se izrazi. Tog dana nije samo izgubio prijatelja i pokrovitelja, već i dobar deo sebe. Vrata su se otvorila. Trgao se kad se u tami pojavilo bezoblično belo lice. Malo kasnije, shvatio je da posmatra lutku u SS uniformi. Iza nje, na zidu male prostorije


visila je ogromna zastava s kukastim krstom. Vukla se po podu, kao zlokobni mladenački veo. Na desnom zidu bila je metalna polica, savijena pod težinom ogromne zbirke oružja, fotografija, bodeža, mačeva, legitimacija, knjiga, bedževa, letaka i poveza za ruku. Ternbul tiho zviznu. Tomu se to nije dopalo. Zvuk je delovao izuzetno neprikladno. „Niste znali za ovo?" pitao je Tom. Odmahnula je glavom. „Satima je sedeo zaključan u radnoj sobi. Mislila sam da čita. Sigurna sam da je najveći deo vremena provodio ovde." „Možda se radi o nekoj vrsti posttraumatske reakcije", glasno je razmišljao Tom, ,,o morbidnoj opčinjenosti nastaloj zbog proživljenih patnji, pod uticajem stresa i šoka... Takvi užasi mogu da nateraju ljude na neobične i naizgled neobjašnjive postupke." „Nadala sam se da je to posredi. Molila sam se u sebi sve dok nisam videla ovo..." S najviše police skinula je fotografiju i prinela je prozoru. Tom i Ternbul krenuli su za njom. Iznela ju je na svetio. Videli su tri mladića u SS uniformama, u stavu mirno ispred ormana za knjige. Izgledali su prilično ozbiljno, čak malčice uzdržano. „Nemam pojma ko su ova dvojica, ali onaj u sredini... Čovek u sredini je... Moj otac." Govorila je bezizražajnim glasom. „Vaš otac? Ali on nosi..." Tom ustuknu pred njenim neprirodnim bledilom. „Kad je snimljena ova fotografija?" „Mislim daje snimljena 1944. godine. Pozadi nešto piše, ali ne mogu da pročitam, na ćirilici je." „Decembar, na ruskom", reče Ternbul, koji je virio preko Tomovog ramena. „Tome, trebalo bi da ponesemo ovo." Prigušen Arčijev glas dopirao je iz skrivene prostorije. Pojavio se trenutak kasnije. Nosio je sako i kapu s lutke. „Zašto bismo to nosili?" pitao je Ternbul. „Da li si ikada video nešto slično?" Pokazao je kokardu na kapi. Na njoj je, umesto svima poznate četvorokrake, bila dvanaestokraka svastika. Svaki krak je imao oblik SS munje. „Ja nisam." „Misliš li da bi nam Laše mogao pomoći?" upita Tom. „Ako pristane da nas vidi", reče Arci, sa osetnom sumnjom.


„Ko?" procedi obaveštajac. „Volfgang Laše", objasni Tom. „Nekada je bio najveći preprodavač vojnih retkosti. Prodavao je uniforme, oružje, mačeve, zastave, medalje, avione, pa čak i brodove." „Nekada?" „Godinama je u dobrovoljnoj penziji. Živi na najvišem spratu hotela Tri kralja u Cirihu. Počeo je kao advokat, a ugled stekao goneći nemačke, švajcarske, pa čak i američke kompanije zbog navodne umešanosti u ratne zločine." ,,U kakve ratne zločine?" „Uobičajene pomaganje holokausta, finansiranje nacističkih ratnih akcija, iskorišćavanje ropske radne snage." „Da li je imao uspeha?" „Bio je izuzetno uspešan. Obezbedio je stotine miliona dolara obeštećenja za preživele žrtve holokausta. Priča se da je u jednom trenutku ulovio najveću ribu. Razotkrio je prevaru jedne od švajcarskih banaka, smišljenu radi preuzimanja sredstava žrtava holokausta i uništenja dokaza. Pominjale su se desetine milijardi dolara. Afera je sezala do najviših finansijskih vrhova. Kupili su ga. Hotel Tri kralja pripada banci odgovornoj za prevaru. Stavili su mu na raspolaganje poslednji sprat, samo da bi ćutao." „Šta je bilo s trgovinom antikvitetima?" „Pogodba je, po svemu sudeći, zahtevala da se mane proganjanja nacista. Razgranata mreža poznanstava i saradnika omogućila mu je laku preorijentaciju. Laše je danas jedan od najvećih kolekcionara vojnih retkosti i najveći poznavalac tog tržišta." „Nikada ne izlazi iz hotela?" „Bolestan je, vezan za invalidska kolica. Medicinsko osoblje neprekidno bdi nad njim." „Mislite li da će moći da nam kaže nešto o ovome?" Obaveštajac je pokazao na sako i kapu. „On nam je najveća i jedina nada", reče Tom. „Znate, mogla sam mu oprostiti..." Elena Vajzman je nestala u sobici dok su razgovarali. „Toliko sam ga volela. Sve bih mu oprostila, da mi je rekao..." jecala je.


Tom vide da u desnoj ruci nosi luger. „Čak i ovo", nastavila je. Njen napeti glas podigao se do histeričnog vriska, kad je pogledala ka nebu. „Trebalo je da mi kažeš." Prinela je pištolj ustima i usnama obujmila hladnu crnu cev. Umazala ju je grimiznim karminom. „Ne!" Tom je skočio na nju. Hteo je da joj izbije pištolj iz ruke, pre nego što povuče obarač. Zakasnio je. Zadnji deo Elenine glave eksplodirao je po čitavoj sobi. Sručila se na pod. Fina krvava kišica rasipala se iz uništenih krvnih sudova. 20 Ogranak FBIa, Solt Lejk Siti, Juta 6. januar, 08:17 Pol Vidžano nasuo je sebi još jednu solju filter kafe. U staklenom bokalu ostala je linija, svedočanstvo o najvišem nivou posle jutrošnjeg kuvanja. Preostala tečnost bila je tamna i gusta kao sirup. S apotekarskom preciznošću odmerio je dozu i po krema, dodao punu kašičicu šećera i triput promešao. Bio je zadovoljan obavljenim poslom. Okrenuo se da se suoči sa šerifom Henesijem. Pored lokalnog policajca sedeo je njegov advokat Džeremaja Volton, žgoljav i agresivan čovek, tanušnog lica, groznog nosa i upalih obraza. Volton nikako nije mogao da sedi mirno na plastičnoj stolici. Neprestano je premeštao težinu s jednog koščatog guza na drugi. Bejli je sedeo na drugoj strani ofucanog stola, pričvršćenog za pod. Kasetofon je tiho zujao. Novajlija je odmeravao Henesija žestokim, neprijateljskim pogledom. Olovka mu je mirovala na beležnici. „Henesi, shvati da je igra gotova", reče Vidžano. Pokušavao je da zvuči hladno, mada je suzbijao uzbuđenje. Pre četrdeset osam časova nije mnogo očekivao od života. Sad je vodio istragu o višestrukim ubistvima. Tuđa nesreća porodila je neočekivanu životnu priliku. „Svi planovi su ti propali. Preporučujem ti da olakšaš sebi, tako što ćeš nam reći sve što znaš." Henesi je tupo zurio u agenta. Često je otirao znoj maramicom, koja je promenila boju iz bledocrvene u bordo.


„Moj klijent želi da razgovara o statusu svedoka", reče Volton visokim nazalnim glasom. Palcem i kažiprstom štipkao je desnu usnu školjku. „Neka se tvoj klijent nosi do đavola", planuo je agent. „Tamo je dvadeset šest leševa." Mahnuo je u pravcu Malte, u Ajdahu, iako u sobi bez prozora nije mogao biti naročito precizan. „To su žene, deca, čitave porodice. Dvadeset šest ljudi je mrtvo. Status svedoka za tvog klijenta ne postoji ni kao pojam u rečniku." Prstima je opisivao znake navoda u vazduhu. „Nemate ništa. Njegova reč protiv vaše." Volton je gledao Bejlija. „Raspolažete uzgrednim komentarom, načinjenim u žurbi i otrgnutim iz konteksta. Obrušili ste se na stub lokalne zajednice. Provlačite ga kroz glib..." „To nevinašce te je prokleto brzo dozvalo", prekinuo gaje Vidžano. „Moj klijent ima pravo..." „Do đavola, možda si u pravu", reče Vidžano. „Možda i nemamo bogzna šta, ali ćemo imati." Nagnuo se preko stola, prema Henesiju. „Znaj da ćemo ti pretresti bankovne račune i izveštaje iz srednje škole i koledža. Izvrnućemo ti život naopačke. Dobro ćemo ga prodrmati. Pregledaćemo sve što padne na tie. Pretražićemo i kuću, gde tvrdiš da nikad nisi bio. Poslaćemo tim od deset forenzičara. Kad završe, znaćemo da li si u proteklih šest meseci prdnuo u njoj. Pronaći ćemo sve što nam bude trebalo." Volton je ljubopitljivo odmerio Henesija, koji je podigao obrve i slegnuo ramenima, kao da mu poručuje da su se za ovako nešto spremali. „Vrlo dobro", oglasio se advokat, štipkajući usnu školjku. „Želimo da se nagodimo." „Ovo je najveća istraga za ubistvo u Ajdahu, još od masakra kod Medveđe reke, 1863. godine", podsetio gaje Bejli hladnim glasom. Ni za časak nije skretao pogled s Henesija. „Tvoj štićenik može da se nada samo jednom ustupku izbegavanju smrtne presude", dodade Vidžano. „Da vidimo šta imamo. Pomaganje u višestrukom ubistvu, pre i posle učinjenog dela. Kriminalna zavera. Oružana pljačka. Do đavola, dok izađeš, ako se to ikad desi, Džetsi bi mogli da osvoje nacionalno prvenstvo." „A šta će biti ako bude sarađivao?" Volton namignu i liznu ugao usana.


„Nećemo tražiti smrtnu kaznu. Možda bi mogao da se nada prevremenom puštanju na slobodu." ,,U zatvoru minimalne sigurnosti?" „To bi se dalo udesiti", reče Vidžano. „Ali želimo sve imena, datume, mesta." „Hoću to napismeno." „Istresi sve što imaš, pa ću ti reći da li je dovoljno. Znaš kako ide." Henesi pogleda Voltona, koji se nagnu ka njemu i nešto mu prošapta u uvo. Šerif se uspravio i lagano klimnuo. ,,U redu, govoriću." „Dobro." Vidžano odmaknu stolicu. Okrenuo je i seo, stavivši ruke na naslon. „Počnimo s imenima." „Ne znam kako se zvao" poče Henesi. „Hoću da kažem da mu ne znam pravo ime. Svi su ga zvali Blondi." „Govoriš o počinitelju zločina?" „Pa da." „Odakle je?" „Nisam siguran. On je nama prišao." „Vama?" „Sinovima američke slobode." „Pazi, Bili", upozorio ga je advokat, uz nervozni trzaj rukom, „nećemo o tome." „Zašto da ne? Ne stidim se onoga što sam učinio", prkosno će Henesi, a zatim se obrati Vidžanu. „Da, bio sam jedan od njih. Do đavola, zašto da ne? Već sam rekao da su bili patriote." Pogledao je Bejlija u oči. „Istinski Amerikanci, a ne gomila lenjih, drogiranih imigranata." „Patriote, nego šta", planuo je Bejli. Zario je penkalo u beležnicu, zamrljavši papir mastilom. „Te patriote su linčovale čuvara muzeja u Merilendu." „Ništa nisam znao o tome", nabusito će Henesi. „Odakle je taj Blondi?" nastavi Vidžano. „Iz Evrope." „Tamo živi dvesta pedeset miliona ljudi", suvo će Bejli. „Rekao sam vam ono što ste hteli da čujete", prosikta Henesi. „Nisam kriv što vam se to ne sviđa." „Šta je hteo?" oglasio se Vidžano. „Tražio je enigma mašinu. Rekao je da će nam platiti." „Koliko?" „Pedeset hiljadarki. Polovinu unapred, polovnu po isporuci." ,,I vi ste se složili?"


„Ko ne bi? Za nas su to velike pare. Sem toga, nije nam bio prvi put." „Polako, Bili", upozorio gaje advokat. „Blondi je radio za nekog", nastavio je Henesi, zanemarujući upozorenje. „Nismo znali za koga. Ako ćemo pošteno, nije nas se ni ticalo. Nabavljali smo ono što je tražio. Nikad nije pitao kako smo došli do robe, niti odakle potiče. Isplaćivao je dogovorenu sumu na vreme." „Šta se dogodilo?" navaljivao je Vidžano. „Imao je sve planove i nacrte. Trojica su se prijavila za posao u muzeju. Čuo sam da je sve išlo kao po loju." „Izuzev obešenog čuvara." „Pretpostavljam da im se našao na putu." Henesi slegnu ramenima. „Sem toga, jedan više ili manje... Koga je briga?" „Jedan više ili manje?" Bejli je skočio, a penkalo se zakotrlja po podu. „Hajde, dovrši rečenicu. Jedna crnčuga više ili manje. Da li si to hteo da kažeš?" Stisnuo je pesnice, tako snažno da su mu vrhovi prstiju pobeleli. „Samo reci!" Henesi se podmuklo osmehnuo, ali je imao dovoljno pameti da ne progovori. „Šta se onda dogodilo?" ponovo se umešao Vidžano. Uzdrhtalom Bejliju položio je ruku na rame i vratio ga u stolicu. „Šta se desilo kad su dobili mašinu?" „Ne znam. Nisam bio tamo." „Dobro, popričajmo malo o tome." „0 čemu?" „Baš me zanima kako je uspeo da svakog ugura u tu sobu, osim tebe. Da li si znao šta planira? Da li zato nisi bio tamo? Jesi li ih namamio u sobu? Jesi li pomogao u ubistvu?" „Odbij, Vidžano", odlučno će Volton. Dugim koščatim prstom besno je mahao prema ispitivaču. „Moj klijent nije mogao znati..." „Nisam učinio ništa od toga", žustro ga prekide Henesi. „Trebalo je da i ja budem tamo. Te večeri je besnela snežna oluja. Nisam mogao da se probijem do njih." Vidžano baci pogled na Bejlija, koji je potvrdio ovu informaciju snebivljivim klimanjem. ,,U gradu je napadalo deset centimetara snega, što znači da je u planinama bilo bar dvostruko više. Znam da su očekivali običnu razmenu, novac za


mašinu. Prvi put sam čuo da ima problema kad ste se vi pojavili, s namerom da provalite na imanje." „Ako sam te dobro razumeo, ti si jedini preživeli od svih s kojima se osumnjičeni sreo. Pretekao si pukim slučajem." Bejli nije krio nevericu. „Hej, nikad se nismo sreli." „Ali, rekao si..." „Nikad se nismo sreli. Video sam ga samo dva puta, izdaleka, s druge strane imanja. Momci su pazili da me niko ne vidi, da se ne bi saznalo da sam član grupe." „Lažeš!" planuo je Bejli. „Grešiš. Ti ljudi su bili moji prijatelji. Tamo je bilo i dece, za boga miloga. Rekao bih vam da sam poznavao kučkinog sina koji je ovo uradio. Želim da bude uhvaćen." „Šta predlažeš, kako da ga uhvatimo, ako su svi koji su ga videli mrtvi?" 21 Kapetan Kid, ulica Veping Haj, London 6. januar, 16:42 Tom je gledao kroz prozor, odsutno lupkajući prstima po izgrebanom stolu, punom tragova cigareta. Ispod njih je tekla Temza, siva kao škriljac i gusta od studeni. „Kako se osećaš?" Arci je sedeo preko puta. Dodao mu je čašu ginisa. Tom htede da otpije dobar gutljaj, ali se predomislio i odgurnuo čašu od sebe. „Sirotica", rekao je, odmahujući glavom. „Znam", složio se Arci. „Isuse, još mi je pred očima..." „Mi smo krivi, Arci. Trebalo je da pažljivije nastupimo. Trebalo je da pretpostavimo da će učiniti tako nešto." „Nisi u pravu", uveravao ga je Arci. „Nismo joj rekli ništa što već nije znala, pošto je videla fotografiju. Nismo mogli da znamo šta će učiniti." „Bar se Ternbul pozabavio pandurima."


Obaveštajac im je rekao da odu i prepuste mu kontakt s policijom. Možda je hteo da izbegne lavinu nezgodnih pitanja o dobro poznatim bivšim kriminalcima koje je doveo u kuću žrtve ubistva. Istini za volju, oberučke su prihvatili predlog. Sve bi učinili da izbegnu sumnjičave policajce. „Šta misliš o njemu Ternbulu?" Tom slegnu ramenima. „Pa, jasno mi je da zna više od onog što nam je rekao. To me ne iznenađuje. Špijuni ljubomorno čuvaju tajne. Radi u antiterorističkom odeljenju, stoga ne čudi što se najviše zanima za članove Kristalne oštrice. Renvik... Renvik je samo mamac da bi nas pridobio za saradnju." „Veruješ li u njegovu priču?" Arci je zapalio cigaretu. „0 Vajzmanu?" Tom gurnuo pepeljaru preko stola, da bi mu dao do znanja da ne uživa u duvanskom dimu. ,,U najvećoj meri. Posle rata, mnogi su se trudili da sakriju prošlost. Nisu hteli da neko sazna šta su radili, videli ili čuli. Preuzimanje lažnog identiteta preživelog logoraša bio je jedan od načina da se izbegne odgovornost za počinjena dela i započne nov život." „Moraš priznati da je malo ekstreman, zar ne?" „Sve zavisi od koga je i zbog čega bežao. Mislim da je život proveden u laži još ekstremniji. Izmislio je čitavu porodičnu istoriju kako bi podupro priču. Istina se sve vreme krila u sobici." „Staje s tetovažom?" „Ko zna? Možda je samo trapav pokušaj podržavanja pravog logoraškog broja. Možda se iza nje krije nešto drugo. Neko je mislio da je vredna truda. Nadam se da će Laše biti u stanju da nam objasni." „Dobro si me podsetio", reče Arci sa osmehom. „Dodaj mi uniformu, molim te." „Šta će ti?" upita ga Tom. Oprezno je otvorio torbu. Nadao se da ih niko neće opaziti. „Pronašao sam još nešto u toj sobi. Procenio sam da bi bilo bolje da to držimo van Ternbulovog domašaja." Uzeo je sako i posegnuo u unutrašnji džep. Iz izbledelog, smeđeg koverta izvadio je fotografiju savijenih krajeva. „Prepoznaješ li je?" Pružio ju je Tomu, a ovaj iznenađeno podiže glavu. „To je Belak iz Praga sinagoga. Kako..."


„To nije sve", trijumfalno nastavi Arci. „Našao sam još dve." Spustio je izbledele crnobele fotografije na sto, jednu preko druge, kao da deli karte u pokeru. „Neki zamak... I pogledaj ovu..." „To je portret", uzdahnu Tom. Oteo mu je fotografije iz ruku. „Onaj za kojim je moj otac tragao. Siguran sam u to." „Fotografija slike nije slika", reče Arci. „Ima li išta na poleđini?" upita Tom. Okrenuo je fotografiju. „Nema, već sam proverio. Pogledaj ovo." Na poleđini koverte neko je neurednim latiničnim rukopisom ispisao povratnu adresu i ime. Crno mastilo je u međuvremenu postalo tamnosmeđe. Beli papir je požuteo i postao krt. „Kicbil, Austrija." „Zadržaćemo ove podatke za sebe, dok ne saznamo šta Renvik želi s ovim slikama. To nema veze s Ternbulom." „Prokleto si u pravu", složio se Arci. Naglo je ućutao, kao daje hteo još nešto da kaže, ali se u poslednji čas predomislio. „Šta je bilo?" upita ga Tom. „Očigledno je da priča sa svakim novim saznanjem postaje sv ružnija. Predlažem da čitavo zamešateljstvo prepustimo obaveštajcu. Mislim daje najbolje da dignemo ruke." Dugo su razmišljali. Tom je vratio stvari u torbu. Izvadio je privezak za ključeve iz džepa i stavio ga na sto. „Znaš li šta je ovo?" upitao je. „Liči mi na šahovsku figuru", odvrati Arci, slegnuvši ramenima. „Na topa od slonovače." „To je poklon od mog oca. Dobio sam ga nekoliko nedelja pre njegove smrti. Imam tako malo uspomena na njega. Znam da će ti ovo neobično zvučati, ali kad god dodirnem figuricu, pomislim na njega, kao daje neki njegov delić ostao u njoj." Podigao je glavu i ukrstio pogled s Arčijem. „To što Renvik čini ima neke veze s mojim ocem. Siguran sam daje moj stari veoma držao do toga. To je još jedan njegov delić. Zbog toga neću stajati skrštenih ruku i pustiti da ga Renvik ukrade, baš kao što mi je ukrao sve. Umešan sam, i to od samog početka."


22 Hotel Kempinski Vier Jahreszeiten, Minhen, Nemačka 7. januar, 15:07 Henri Renvik ušao je u hotel i uputio se ka recepciji. Dočekao ga je službenik s naočarima na vrhu nosa, osmotrivši ga umornim pogledom. Renviku nije promaklo da su zlatni ukršteni ključevi na reveru crnog odela bili okrenuti naopako. Protumačio je to kao znak da se duga smena približava kraju. „Guten Abend, mein Herr." »Guten Abend. Došao sam da se vidim sa her Hehtom." „O, da." Recepcioner je automatski prešao na engleski. „Verujem da vas očekuje, her..." „Smit." „Smit, tako je." Pogledao je u monitor s odsutnim osmehom. „On je u apartmanu BelvU na sedmom spratu. Liftovi su na drugoj strani predvorja. Pozvaću her Hehta i obavestiti ga da ste stigli." „Hvala vam." Recepcioner je posegnuo za telefonom. Ruke su mu blago drhtale. Renvik je i to pripisao umoru. Okrenuo se i pošao ka liftovima. Nije bio opušten na ovakvim mestima, ali ne iz straha za sopstvenu bezbednost. Hoteli su, ako ništa drugo, nudili dosta puteva za bekstvo. Ovo zdanje vređalo ga je na estetskom nivou. Ostavljao je utisak frankenštajnovske kreature, poroda iz monstruoznog braka idealizovane vizije britanskog kolonijalnog kluba i beskompromisne funkcionalnosti i ružnoće savremenog aerodroma. Predvorje je bilo luksuzno, ali bezlično, namenjeno masovnom tržištu. Tamni drveni paneli bili su od tankog, jeftinog laminata, a tepisi bledi i industrijski. Reprodukcije antikviteta bile su „nehajno" raspoređene. Nameštaj od lažnog mahagonija bio je glomazan i četvrtast, bez trunke stila i elegancije. Stolice behu presvučene oskudnom paletom neutralno crvenih, zlatnih i smeđih nijansi. Vređale su ga svojom neupadljivošću. Čak je i muzika u liftu zvučala isprano. Složene, kitnjaste deonice svele su se na zašećerenu solo flautu. Znak na sedmom spratu uputio ga je ka apartmanu Belvi. Pokucao je i, nekoliko sekundi kasnije, Heht otvori vrata. Gost nije mogao da odredi da li je domaćinova zubata grimasa iskreni osmeh ili posledica ožiljka. Pukovnik mu pruži desnu ruku,


a Renvik uzvrati levom. Još nije naučio da se rukuje neprirodno tvrdom protezom. Heht se sklonio u stranu, ljubazno klimnuvši glavom. Veliki apartman odražavao je sve mane predvorja. Tavanica je bila niska i teskobna, nameštaj nedorađen i neprikladan. Zidovi behu crveni, a zavese, jastuci i tepisi obojeni raznovrsnim nijansama smeđe. Heht provede gosta kroz dnevnu sobu i pokaza mu da sedne na bež kauč. Sručio se na sofu preko puta. Renvik je bio siguran da se ovog puta nasmejao. „Hoćeš li nešto da popiješ?" Renvik odmahnu glavom. „Gde je Dmitrij?" „Ovde je." Gost je ustao i osvrnuo se oko sebe. Soba je bila prazna. „Dogovorili smo se da neće biti trikova, Johane." „Smiri se, Kasijuse." Glas je dopro iz zvučnika koji Renvik dotad nije primetio. Počivao je na stolu s tablom od lažnog belog mermera između sofa. Naglasak je bio mešavina američkih samoglasnika i kratkih nemačkih suglasnika, nesumnjivo posledica skupog postdiplomskog kursa, negde na Istočnoj obali. „Dmitrij?", kolebljivo se oglasio. „Izvinjavam se zbog melodramatičnog nastupa. Molim te da ne kriviš pukovnika Hehta. Učinio je sve da se lično vidimo, ali mi je veoma teško da putujem neprimećen." „Staje ovo? Kako da znam da si to ti?" sumnjičavo će Renvik. I dalje je stajao pored kauča. „Sad smo partneri. Moraš da mi veruješ." ,,U mom poslu, lakoverni ne žive dugo." „Imaš moju časnu reč." ,,U čemu je razlika?" ,,U tome što ja nisam poslovni čovek poput tebe, već vojnik kao Johan. Naša reč je svetinja. Čast i odanost otadžbini najveće su vrednosti za vojnika." „Vi ste vojnici?" Renvik se blago osmehnuo. ,,U kojoj armiji?" „Armiji u ratu koji nikad nije prestao. Vojujemo da bismo zaštitili otadžbinu od jevrejskih i doseljeničkih hordi, koje svakodnevno obeščašćuju našu zemlju i prljaju čistotu naše krvi." Heht je usrdno limao glavom, slušajući sve zagrejanijeg šefa.


„Ratujemo kako bismo skinuli okove cionističke propagande, koja predugo guši tihu većinu nemačkog naroda. Propagandna mašinerija davi nas izmišljenom krivicom, iako smo mi, istinski Nemci, samo stradali i umirali za svoju zemlju. I dalje stradamo, u tišini, pridavljeni lažljivim ledijima pod jevrejskom kontrolom i njihovom ničim zasluženom vlašću nad finansijskim i političkim institucijama." Dmitrij je zastao, kao da pokušava da se pribere. Posle kraće pauze, nastavio je. „Situacija se okreće u našu korist. Naše pristalice istupaju bez stida, larširaju, baš kao nekad u gradovima i selima. Bore se za nas. Glaaju za nas. Mi smo sveprisutni." Renvik slegnu ramenima. Uvežbani govor ostavio gaje ravnodušnim. „Ne zanimaju me tvoja uverenja." Usledila je pauza. Zatim Dmitrij progovori znatno ljubaznijim glasom. „Reci mi u šta veruješ, Kasijuse." „Verujem u sebe." Dmitrij se nasmeja. „Ti si idealista?" Renvik se spusti na kauč. „Realista, rekao bih. Mislim da bi mi piće dobro došlo." Obratio se Hehtu. „Viski." „Sjajan izbor", zakrčalo je iz zvučnika, kad se Heht podigao i prišao ormanu s pićem. „Pređimo na posao." Pukovnik se vratio s pićem. Poslužio je gosta i seo na kauč. „Ne tiče me se tvoj rat", reče Renvik. „ A opet, ono što ću ti reći omogućiće ti da pobediš." „Preda mnom je igračkica koju si dao pukovniku Hehtu u Kopenhagenu. Veoma je zanimljiva. Pominjao je voz. Zlatni voz?" „Govorim o nečem dragocenijem od zlata", reče Renvik. „Mnogo dragocenijem." 23 Hotel Tri kralja, Cirih, Švaj carska 7. januar, 15:07 Hotel je bio načinjen s ljubavlju, spajanjem četiri ili pet srednjovekovnih kuća. Imao je bezvremen, gotovo rustičan izgled, zračeći istorijom i tradicijom. Taj utisak nije mogao da naruši ni svež malter.


Unutrašnjost je pružala sasvim drugu sliku. Samo je nekoliko grubih kamenih zidova i hrastovih greda svedočilo o prvobitnom izgledu zdanja. Sve ostalo bilo je beskompromisno savremeno. Pod je bio od sjajnog sivog mermera, zidovi beli, a nameštaj crn. Prigušena halogena svetla bojila su sve bledim sjajem. Ogromno stepenište od stakla i čelika, zajedno sa liftom, umetnuto je u središte zdanja, kao blistava medicinska proteza. Tom priđe polukružnoj recepciji od orahovine, s velikom smeđom kožnom torbom u ruci. Privlačna devojka svežeg lica počastila gaje osmehom dobrodošlice. „Voleo bih da vidim her Lašea, molim vas." Osmeh se brzo i nepovratno istopio. „Nemamo gosta s takvim imenom." „Doneo sam mu nešto." Stavio je torbu na sto. „Žao mije, ali..." „Verujte mi da će ga ovo zanimati. Dajte mu moju posetnicu." Spustio je karticu na šalter. Morao je da prizna da je u javnom obznanjivanju prisustva bilo nečeg gotovo lekovitog, nakon toliko godina skrivanja od reda i zakona. Posetnica je bila jednostavna. Samo njegovo ime, s kontakt podacima. Jedina ekstravagancija bila je svetlocrvena boja na poleđini, s imenom firme Kirk Duval, ispisanim belim slovima. Dominik mu je u jednom trenutku skrenula pažnju na sličnost s očevom posetnicom. Tek tad je shvatio da se nesvesno odlučio za istovetni raspored boja. Recepcionerka odmahnu glavom. Ne skrećući pogled, pritisnula je dugme ispod šaltera. Gotovo istog trenutka iz sobe iza nje izađe krupan muškarac u farmerkama i tesnoj majici. Tom je ponovio sve što je maločas rekao devojci. Krupajlija je otvorio i prilježno proverio sadržaj tašne. Uverivši se da torba ne sadrži ništa opasno, klimnuo je glavom ka otvoru u zidu. „Sačekajte unutra." Tom se našao u baru. Bio je prazan, s izuzetkom barmena, koji je stajao ispred zida pokrivenog flašama i blistavim čašama. Ostali zidovi behu presvučeni mekom crvenkastom kožom, usklađenom s bojom presvlaka na stolicama i klupama. To je, zajedno s prigušenim osvetljenjem, stvaralo opuštenu, gotovo uspavljujuću


atmosferu. Dvojica ljudi su ušla u bar i sela preko puta. Ćutke su ga odmeravali, prodornim, sumnjičavim pogledima, kao da se takmiče ko će prvi trepnuti. Recepcionerka ga je posle nekoliko minuta pozvala u predvorje, a ćutljivi dvojac pratio ga je u stopu. „Gospodin Laše će vas primiti, gospodine Kirk. Pre nego što pođete gore, Karl će vas pretresti, ako nemate ništa protiv." Tom klimnu. Znao je da nema izbora. Prišao mu je čuvar s crnim ručnim skenerom i prešao mu preko tela. Zastao je kad je aparat zapištao iznad zgloba. Tom je podigao rukav, kako bi pokazao časovnik od nerđajućeg čelika, roleks princ. Nosio ga je na svim putovanjima u inostranstvo. Čuvar je tražio da ga skine radi podrobnijeg pregleda. Tom se trgao kad je čovek krupnim prstima nekoliko puta okrenuo ključić za navijanje, kako bi proverio da li radi. Vratio ga je i ispratio Toma do lifta, zadovoljan obavljenim poslom. Tom je ušao u lift. Čuvar ga nije sledio, samo je mahnuo karticom preko bele pločice i ustuknuo. Poslednje što je video pre polaska lifta bila su trojica u hodniku. Preteći su zurili u njega, ruku skrštenih na grudima. Lift je stao i vrata se otvoriše. Tom se našao u prostranoj odaji, koja je rečito svedočila o Lašeovim interesovanjima. Na levom zidu bila su tri prozora, zatvorenih kapaka. Kroz prečage su prodirali uski zraci svetla. Između njih su se baškarili ukusno poredani stari mačevi, pištolji i puške, sijajući kao čelični cvetovi. Uglačani metal napadno je blistao. Tom podiže pogled. Tavanica je uklonjena, tako da se soba širila nagore, osvajajući tavanski prostor. Gole grede ličile su na rebra potonulog broda. Na svakoj je visila pukovska zastava. Nekada jarke boje izbledele su od sunca i silnih bojeva. Na nekima su se videle mrlje od krvi. Desni zid su krasili mesingani šlemovi u staklenim vitrinama. Izglačane kupe behu ukrašene orlovim perima, medveđim krznom i konjskim grivama. Ispod njih je bio drugi red vitrina, prepunih eksponata pištolja, metaka, ordenja, medalja, ceremonijalnih bodeža, bajoneta. I radni sto je bio sačinjen od orijaškog komada crnog granita, postavljenog na četiri ogromne topovske čaure.


Tomovu pažnju zaokupio je masivni bronzani top. Počivao je na dva čvrsta hrastova postolja, paralelno sa stolom. Prišao je bliže da bi proučio neobične znake na ojačanjima. Uglačana školjka topa ispunjavala je polumračnu sobu teskobom. Delovala je užasavajuće i neodoljivo privlačno. Nije mogao da odoli porivu da pomiluje glatki metal. Top je bio topao i čvrst kao leđa konja koji je upravo okončao trku. „Divan je, zar ne?" Tom poskoči na zvuk Lašeovog glasa. Vrata desno od stola bila su otvorena. U sobu je ušao čovek u invalidskim kolicima, s negovateljem koji ga je pratio u stopu. Kratko ošišani muškarac nosio je belu kecelju preko sivog odela. Kiselo je odmeravao Toma, stiskajući poveću torbu. Laše je bio gotovo ćelav. Češljao je oskudne pramenove slabašne kose unazad preko ružičaste lobanje, pokrivene staračkim pegama. Koža mu je visila s lica kao prevelika rukavica. Izgledala je tanušno i krto kao papir. Blago rumenilo osvežavalo je bolesno žućkast ten, zahvaljujući mreži crvenih kapilara. Posmatrao je Toma sivim, mutlim očima, kroz debele naočare s čeličnim okvirom. Tomu se učililo daje na domaćinovom reveru uočio nekoliko mrvica od prelutog obroka. „To je rođak topova koje su Britanci pretopili da bi dobili metal za Viktorijine krstove", nastavio je Laše. Govorio je s pomalo količnim nemačkim naglaskom. U poređenju s robusnim zujanjem električnog motora na kolicima, zvučao je krhko i slabo. Ispod i iza kolica behu raznovrsne boce s gasom i male crne kutije, iz kojih su irile žice i cevčice. Nestajale su mu pod pidžamom i u rukavima smeđe kućne haljine. „Nadao sam se da ću ga prodati britanskoj vladi, kad im ponestane metala..." Govorio je isprekidano, a disao duboko i hripavo, gušeći se kao astmatičar. „Na moju žalost, čini se da su zalihe Centralnog magacina u Doningtonu još daleko od toga da budu iscrpljene. Izgleda da u poslednje vreme nema mnogo britanskih heroja koji zavređuju odličja." Invalidska kolica uz trzaj se zaustaviše na nekoliko koraka od Toma. Laše se nasmejao sopstvenoj šali. Usne su mu bile plavičaste i podnadule, a zubi žućkasti i istrošeni. Maska za kiseonik labavo mu je visila o vratu, kao odmotani šal. „Znači da je top kineski?" pitao je Tom.


Laše s mukom klimnu. „Dobro poznajete istoriju, gospodine Kirk", rekao je. Zvučao je impresionirano. „Najveći broj ljudi misli da metal za pravljenje Viktorijinih krstova potiče od ruskih topova, zarobljenih u bici kod Sevastopolja u Krimskom ratu. Ali, da, pravili su se od kineskih topova. Očigledno je da je oficir zadužen za transport pomešao ćirilična slova s mandarinskim znakovima. Slične administrativne greške česte su u vojsci. Zbog ove bar niko nije ostao bez glave. Pretpostavljam da niste zbog toga došli." „Nisam, her Laše." „Obično ne primam posete. Pomislio sam da ovaj put mogu načiniti izuzetak, s obzirom na vaš ugled." „Moj ugled?" „Znam ko ste. Teško je ne poznavati vas, ako se bavite mojim poslom. Teško je ne čuti za Feliksa." Feliks je bilo Tomovo nom de guerre, otkad se posvetio krađi umetnina. Služilo mu je kao štit. Sad ga je podsećalo na prošlost i ono što je nekad bio. Pokušavao je da pobegne i od jednog i od drugog. „Čuo sam da ste se povukli." Laše se zakašljao. Negovatelj, koji je pratio razgovor sa sve većom zabrinutošću, skočio je i navukao masku za kiseonik preko štićenikovog lica. Kašljanje je polako utihnulo. Dao je znak Tomu da nastavi. „Povukao sam se iz posla, ali tragam za nečim. Potrebna mije vaša pomoć." Laše odmahnu glavom. Progovorio je prigušenim glasom, kroz masku. „Govorite o torbi koju ste poslali ovamo? Nisam je otvorio. I ja sam se povukao iz posla, baš kao i vi." „Molim vas, her Laše." „Her Laše nije u stanju da vam pomogne", obratio mu se negovatelj zaštitničkim tonom. „Pogledajte šta sam vam doneo", molio gaje Tom, zanemarujući upozorenje. „Siguran sam da će vas zanimati." Laše ga je neko vreme proučavao, a zatim prizvao negovatelja. Ruka mu je drhtala od napora. Negovatelj predade torbu Tomu, streljajući ga otrovnim pogledom. Tom je otkopčao patent zatvarač i izvadio sako. Crni materijal kao da ga je pekao, zračeći mračnom, zlokobnom energijom.


Laše potera kolica unazad. Stigao je do drugog kraja stola i pokazao Tomu da mu preda sako. Skinuo je masku za kiseonik s lica i podigao glavu. Englez je, na trenutak, u njegovim očima video snažnog i odlučnog čoveka kakav je bio, pre no što je poklekao pred godinama i bolestima. „Zamolio bih te da upališ svetio, Hajnrih", promrmljao je negovatelju. Ovaj uključi stonu lampu. Abažur se sastojao od šest komada kože, ušivenih debelim crnim koncem. Bio je ukrašen cvetovima, malim životinjama i malo većim zmajem. Na granitnu površinu stola propuštao je mučni, žućkasti sjaj. Tom zadrhta, shvativši da je koža ljudska. „To je jedini preostali primerak iz zamašne privatne zbirke Uze Koh, žene bivšeg komandanta logora Buhenvald", tiho će Laše, kome nije promakla Tomova reakcija. „Čuo sam da je nosila tašnicu od istovetnog materijala." „Ali, zašto je čuvate? Tako je... Groteskna", reče Tom. Pomučio se da pronađe odgovarajuću reč za grozomornu lampu. Razrogačio je oči kad je svetlost otkrila paukovu mrežu crvenih kapilara, zauvek zarobljenih ispod odrane kože. „Rat stvara vanredno lepe i ružne stvari." Laše je pokazao na top, pa na lampu. „Ljudi dobro plaćaju i zajedno i za drugo. Čuvam je da bi me podsećala na tu istinu." Upravio je pažnju ka sakou. Ruke su mu drhtale, iako je bilo teško reći da li od znatiželje ili od starosti. „Očigledno je da se radi o SS uniformi", rekao je između mučnih udisaja. Pokazivao je prepoznatljive dvostruke srebrne munje na desnoj strani okovratnika. „Njen vlasnik je verovatno bio Nemac, zašto što su samo oni smeli da nose Siegrunen. Vidite li orla i kukasti krst visoko na levom rukavu? Samo je SS to imao. Sve druge borbene jedinice nosile su ih na levoj strani grudi. Uniforma je zasnovana na dizajnu M1943. Tekstura i kvalitet tkanine ukazuju da je šivena po meri, to jest da nije proizvedena u SSBekleidungswerke, stoje neobično..." Na pomen nepoznate reči, Tom načulji uši. „To je fabrika za proizvodnju SS uniformi", objasnio je Laše. „Viši činovi šili su uniforme po meri, što nije važilo za Unterscharfuhrer" Pokazao je značku na levoj strani okovratnika, širit na crnoj pozadini. „Za koga?"


„To je čin vlasnika. Mogao bi se prevesti kao kaplar. Ili je taj čovek bio veoma bogat ili..." Laše u taj mah ugleda tanku prugu crnog materijala izvezenog zlatom, na levom rukavu, odmah ispod lakta. Taj prizor izazvao je žestok napad kašlja i mahnito hripanje. Negovatelj je morao da mu ponovo prisloni masku za kiseonik na lice. Grozničavom brzinom podesio je ventile na bocama za gas. Posle nekog vremena, starac je uspeo da progovori. „Gde ste ovo našli?" krkljao je. Mahnuo je negovatelju da se udalji. 24 Hotel Kempinski Vier Jahreszeiten, Minhen, Nemačka .januar, 15:31 Red mrtvačke glave?", s nevericom će Dmitrij preko zvučnika. ,,Nikad čuo." „Mnogi nisu čuli." Renvik je ustao i počeo da šparta levodesno iza uča. Heht gaje posmatrao s odsutnim osmehom. „Prošle su godine ok sam povezao oskudne informacije. Postojao je, to vam jemčim." „Poznajem svaku četu, svaku diviziju, svaki puk koji je Treći rajh ada obrazovao. Nikad nisam čuo za taj red", prezrivo će Heht. „Pusti ga da priča, pukovniče", planuo je Dmitrij. Heht slegnu amenima. Podigao je čizme na stočić za kafu i opružio se na kauču. „Poznato vam je da je Hajnrih Himler od SSa načinio najmoćiju silu Rajha, državu u državi. Njegovi pipci sezali su do svake blasti života u Nemačkoj. Uticao je na poljoprivrednu, rasnu, načnu i zdravstvenu politiku." „To je bilo čudesno postignuće", složio se Dmitrij. „Bili su poos otadžbine. Upravljali su policijom, tajnim službama i logorima mrti, kao i mrežom preduzeća i fabrika." „Da i ne govorimo o vođenju armije od devetsto hiljada duša na jenom vrhuncu", oduševljeno će Heht. „Himler je, od samog početka, shvatio da se lojalnost može lakše sigurati ako se ljudi osećaju pripadnicima naročitog soja. Zbog toga sve u vezi sa SSom, od crnih uniformi do ninskih simbola i zna enja, dizajnirano da istakne mistiku i elitni status organizacije. Za


isao se u praksi pokazala uspešnom. Možda i previše uspešnom..." „Kako nešto može biti previše uspešno?" smrknuto će Heht. „Zato što je, paralelno sa sve većom moći, rastao pritisak ka šienju SSa. Uspeh je primorao organizaciju da regrutuje sve veći broj ljudi. Nije imala kud do da se osloni na sve širi i sve šarolikiji ljudski materijal." „Što je ugrozilo ugled i ekskluzivnost organizacije", zamišljeno će Dmitrij. „Upravo tako. Himler je stoga posegnuo za zašećerenim istorijskim skaskama i paganskim ritualima, kako bi objedinio različite grupe koje su sačinjavale SS. Čeznuo je za povratkom u feudalno doba, u vreme mitova, legendi i viteških ideala. Naročito se zanosio pripovestima o kralju Arturu, a poglavito onoj o okupljanju dvanaest najhrabrijih i najplemenitijih vitezova oko okruglog stola, radi odbrane keltskog načina života. Inspirisan ovom pričom, izabrao je dvanaestoricu ljudi s činom obergrupenfirera, za svoje vitezove. Odabranoj dvanaestorici pripala je uloga uzora arijevske nacije i pripadnika najekskluzivnijeg esesovskog bratstva." „Kako je moguće da ja nikad nisam čuo za to?" Glas iz zvučnika odisao je jetkom nevericom. „Ni vođa Rajha nije znao za postojanje Reda. Po oznakama i činovima nije se moglo zaključiti da li je neko član najekskluzivnijeg esesovskog kluba, izuzev kada su bili zajedno. Uniforme reda nosili su samo na tajnim sastancima." „Po čemu su se razlikovale od standardnih?" „Standardne SS uniforme imale su oznake jedinice na manžeti." „Naravno." Heht je spustio noge sa stola i ispravio leđa. »Liebstandarte. Adolf Hitler, Das Reich, Teodor Ajke. Ta imena su ušla u istoriju." „Oznake Reda nisu se mnogo razlikovale. Umesto srebrnog, koristili su zlatan konac." „Zašto se o tome nigde ne govori?" nervozno će Heht. „Zato što su svi članovi reda iščezli početkom 1945. godine, zajedno sa svojom tajnom. Priča se da su emigrirali, a neki tvrde da su poginuli, braneći Berlin. Ja, pak, verujem da su preživeli... Ili, da su, ako ništa drugo, poživeli da izvrše poslednje naređenje." „Kakvo naređenje?" „Da zaštite voz."


25 Kicbil, Austrija 7. januar, 15:31 Sezona je bila u punom jeku. Snegom pokrivene ulice Kicbila vrvele su od sveta. Skijaši su polako napuštali padine, gurajući se u zagušljivim autobusima i bučno trupkajući duž klizavih ledenih puteva, u otkopčanim skijaškim cipelama, sa skijama nehajno prebačenim preko ramena. Oni koji nisu skijali završavali su duge, kasne ručkove, razmišljajući o zahtevnoj večeri koja im predstoji. Žene su se šetkale u skupocenim krznima. Vlasnici malobrojnih pasa zazivali su neposlušne životinje, koje su se provlačile između stolica u uličnim kafeima ili između skupih terenskih vozila koja su lagano klizila uskim ulicama. Arci se probijao kroz gusti saobraćaj. Jednim okom je posmatrao mapu, a drugim pazio da nekog ne obori. Na svu sreću, kuća koju je tražio nalazila se na velikom imanju nedaleko od centra grada. S olakšanjem je skrenuo na prilazni put. Jarkožuta kuća izgledala je bolje od zaraslog vrta. Činilo se da je drvena ograda na spratu nedavno zamenjena i valjano zaštićena. Improvizovana kolska vrata od grubih greda i plastične folije poviala su se pod naslagama svežeg snega. Nekoliko stepenika vodilo je do natkriljenih ulaznih vrata na desnoj strani zgrade. Arci je pozvonio. Niko nije odgovorio. Sišao je s trema i s tegobnim uzdahom osmotrio kuću. Muka mi je od boravka u inostranstvu, pomislio je. Biće mnogo gore ako se ispostavi da sam uzalud putovao. Prišao je vratima i ponovo pozvonio. Ovaj put su se, na njegovo iznenađenje, gotovo odmah otvorila. ,,Ja?" obratila mu se žena tridesetih godina, kose uvezene plavim tufnastim šalom, s jarkožutim gumenim rukavicama na rukama. Nosila je patike i komotnu trenerku. U hodniku iza nje video je dečji tricikl i loptu. „Guten Tag, nesigurno reče Arci.


Njegov rečnik se, za razliku od Tomovog i Dominikinog, svodio na zdravo i do viđenja, na svim jezicima. Izuzetak je bio francuski. Zbog kartaških igara, znao je poneku frazu. „Tražim gospodina Lamersa her Manfreda Lamersa", rekao je. Pročitao je ime na koverti koju je pronašao u Vajzmanovom domu. Strepeo je da će mu naglasak više odmoći nego pomoći. Stoga joj je pružio koverat da pročita ime. Pročitavši rukom ispisano ime i adresu, tužno ga je pogledala. „Žao mije", odgovorila je na engleskom s teškim naglaskom, „ali her Lamers je mrtav. Umro je pre tri godine." „Uh." Sneveselio se. Izgleda da će morati da se vrati na početno polje. „Mogu li vam nekako pomoći? Ja sam njegova rođaka, Marija Lamers." „Ne verujem", reče Arci i rezignirano slegnu ramenima. „Izuzev ako ne prepoznajete neke od njih." Predao joj je tri fotografije. „Vaš stric ih je poslao nekom u Engleskoj. Nadao sam se da ću saznati gde su originalne slike." Uzela je fotografije. Listala ih je, odmahujući glavom. „Nein... Ne, žao mi je. Nikad ih nisam..." Zastala je usred rečenice, stigavši do poslednje. „Šta je bilo?" „Ovu ovde" držala je fotografiju sa slikom zamka. „Ovu sam već videla." „Gde?" nestrpljivo će Arci. „Imate li je ovde?" „Nemam." „Možete li da mi je pokažete?" Oklevala je s odgovorom. „Potegli ste čak iz Engleske da biste ovo videli?" Crno sunce „Da, da, čak iz Engleske." Polako je svukla gumene rukavice i obavila šal oko glave. Neuredni pramenovi kose obojene u živopisnu kanu padali su joj oko neupadljivog lica. „Pođite za mnom." Žurno je obukla kaput i povela ga niz prilazni put, na ulicu. Skrenula je levo i preprečila kroz parkić gde su se grudvala deca. Ostavili su dečji smeh i vrisku za sobom, prošli ispod velikog luka i krenuli nizbrdo. Arci je pazio da izbegne ostrva leda, nepokrivena peskom i rizlom. Marija je prošla pored nekoliko poznanika i


pozdravila ih mahanjem ruke. Svi su odmerili Arčija od glave do pete, ne skrivajući radoznalost. Konačno su stigli do strmog stepeništa, usečenog u potporni zid, koje je vodilo do velike crkve. Snegom pokriveni gotski zvonik nadvisivao je okolne krovove. Unutrašnjost spolja neugledne crkve tokom devetnaestog veka renovirana je u baroknom stilu. Bila je iznenađujuće lepo ukrašena i svetla. Sve je bilo pozlaćeno, od ramova za slike na zidovima do ikona, koje su blagosiljale vernike s uzdignutih mesta, na svakom od četiri centralna stuba i s raskošno ukrašenih oltara na obe strane centralnog broda. Apsidom je gospodario ogroman crni paravan ukrašen zlatnim listićima, koji je sezao gotovo do visokog rebrastog krova. »Kommen" Povela gaje niz glavnu lađu, do mermerom popločanog prostora pred oltarom, a zatim skrenula desno, ka bočnoj kapeli. „Vidite lije?" Svetlost je brzo kopnila. Arci je zbunjeno posmatrao polumračnu kapelu. Tavanica je bila lepo ukrašena šarenim gipsanim odlivcima. U kapeli nije bilo ničeg, izuzev poprilično kičaste ikone Bogorodice i deteta, visoko na levom zidu, i masivne mermerne fontane. Onda je, gotovo instinktivno, podigao glavu ka vitražnom prozoru. 26 Hotel Tri kralja, Cirih, Švajcarska 7. januar, 15:31 „Znači da je Red imao dvanaest članova?" pitao je Tom. „Tako je. Onoliko koliko je bilo vitezova okruglog stola. Himler ih je lično odabrao, ne samo po arijevskom izgledu i čistom rasnom poreklu, već i po odanosti. Bili su njegova pretorijanska garda." „Ali rekli ste da su svih dvanaest vitezova imali čin obergrupenfirera ili viši. Ova uniforma pripada kaplaru. Kako je to moguće?" „Nisam siguran." Laše odmahnu glavom. „Koliko ja znam, niko izvan reda nije ni video te uniforme. Moguće je da su u nekim ritualima poniznosti preuzimali niže činove, kako bi istakli bratstvo i slogu."


„Možda su, ako su bili vitezovi, imali štitonoše? Nekoga ko im je pomagao u obavljanju dužnosti", nagađao je Tom. „Da. Da, to je moguće." „To bi objasnilo kako je neko tako mlad dobio tako dragocenu uniformu." „Ko?" „Govorim o vlasniku uniforme. Umro je pre deset dana, u desetoj deceniji života. Postoji fotografija, snimljena 1944. godine, na kojoj je nosi. U to doba je imao nešto više od dvadeset godina." „Kako se zvao?" „Vajzman. Andreas Vajzman." Laše se vidno iznenadio. „Znam da je jevrejsko ime. Poslužio se njime da bi zameo tragove posle rata. Predstavljao se kao preživeli logoraš. Istetovirao je lažni logoraški broj na ruci. Ne znamo mu pravo ime." „Veliki broj esesovaca tetovirao je oznaku krvne grupe na levoj podlaktici, dvadesetak centimetara ispod lakta. Činili bi to da bi medicinsko osoblje znalo koju krvnu grupu da upotrebi, u slučaju ranjavanja na bojištu. Saveznički istražitelji su, posle rata, koristili tu tetovažu za pronalaženje potencijalnih ratnih zločinaca. Veliki broj esesovaca spaljivao ih je ili sekao, kako bi izbegao hapšenje." „Možda su pokrili oznaku krvne grupe drugom tetovažom?" glasno je razmišljao Tom. Setio se teškoća s kojima su se Ternbulovi patolozi susreli pri dešifrovanju nekih brojeva na Vajzmanovoj ruci. „Moguće je." „Da li se red služio nekim naročitim simbolima ili slikama, izuzev uobičajenih esesovskih?" „Imali su samo jedan karakterističan znak, crni disk okružen sa dva koncentrična kruga, sa dvanaest zraka koji štrče iz središta, po jedan za svakog člana reda. Ličili su na esesovske munje. Zvali su ga Schwarze Sonne crno sunce." „Da li je izgledao ovako?" pitao je Tom. Pružio je Lašeu kapu pronađenu u Vajzmanovom domu, pokazavši značku. Laše je hripavo uzdahnuo, a na licu mu osvanu grimasa prepoznavanja. „Da, da. Baš kao što sam mislio!" Uzbuđeno je gledao Toma. Upinjao se da govori, između isprekidanih uzdaha. „Ovo je simbol reda, prilagođeni alemanski sunčev točak iz trećeg veka naše ere. Predstavlja najavu doba u kome će SS obasjavati čitav svet, snagom rasne nadmoći."


Tom je probavljao nove podatke. „Šta se zbilo s Redom?" „Eh", reče Laše, „to je, kako se to danas kaže, pitanje od šest miliona dolara. Odgovor je jednostavan: niko ne zna." „Niko?" Starac se osmehnuo, pokazujući više desni nego zuba. „Niko ne može biti siguran. Iako... Pa, recimo da nisam bez ideja." „Samo izvolite", usrdno je klimnuo Tom. „Himler je, pored svih nedostataka, imao trezveniji pogled na tok rata od Hitlera. Nepobitno je utvrđeno da je pri kraju pokušao da pregovara o separatnom miru sa zapadnim saveznicima. Avet poraza se primicala. Nije mogao da podnese pomisao da će neprijatelji pohapsiti i poniziti njegove dične vitezove." „Šta mislite, šta je učinio?" Laše je zastao, kao da prikuplja snagu. „Znate li šta je snašlo Artura na samrtnom odru?" pištao je. „Zamolio je jednog od vitezova da baci Ekskalibur u jezero." „Tako je. Zamolio je ser Bedivera koji ga je tri puta odbio, baš kao što se Petar triput odrekao Hrista. Kad je konačno pristao, pojavio se brod sa crnim jedrima i odneo Artura u Avalon. Legenda kaže da će se vratiti kad se njegov narod nađe u smrtnoj opasnosti." Tom se namrštio. „Ne razumem." „Slične legende postoje u mnogim kulturama. U Danskoj se veruje da Holger Danac spava ispod zamka Kronborg i da će se pojaviti kad zatreba otadžbini. U Nemačkoj se priča da imperator Fridrih Drugi Barbarosa spava ispod planine Kifhauzer i da će se probuditi na kraju vremena. Mišljenja sam da je Himler želeo da stvori sličan ep o svojim vitezovima. Decembra 1944. godine okupio je sve pripadnike reda na poslednjem sastanku. Ne zna se kakva uputstva im je podelio, ali su svi, nedugo potom, netragom nestali. Niko ih nikada nije video." „Mislite li da su pobegli?" „Ko zna? Možda su ih pobili Sovjeti. Možda broje poslednje dane na plantažama banana u Paragvaju ih, pak, čuče ispod neke planine ili zamka i čekaju poziv da se dignu i nanovo uspostave nemački rajh."


27 Hotel Kempinski Vier Jahreszeiten, Minhen, Nemačka 7. januar, 15:32 „Konačno stigosmo do voza", sarkastično uzdahnu Heht. „Zanima me šta je bilo u vozu!" razlegao se glas iz zvučnika. „U potpunosti ste u pravu" reče Renvik. „Upravo tu priča postaje interesantna. Vidite..." Pre nego što je nastavio, vrata su se širom otvorila. Tri uniformisana čoveka obrijanih glava nahrupila su u sobu, s automatima oko vrata. Renvik brzo pogleda Hehta. Pukovnik je sedeo mirno. „Staje bilo, Konrade?" obrati se Heht prvom čoveku, kockastom plavušanu gruba lica. »Funf Manner", dahtao je Konrad. „Mehr draufien. Stellen unten fragen." „Ima li nekih problema?" oglasi se Renvik. Potisnuo je nezadovoljstvo što je Heht prekršio obećanje da neće biti prekidani. Napetost u Konradovom glasu svedočila je da ovo nije trenutak za raspravu. „Imamo društvo." „Policiju?" Heht se upitno zagleda u Konrada, koji smesta odgovori: Ja. Ut Bundesnachrichtendienst." „Tajna služba?" Dmitrij je našao za shodno da im se obrati. „Do đavola, kako su reagovali tako brzo?" „Recepcioner", polako će Renvik. Setio se nervoznog dobovanja prstima po šalteru i zabrinutog pogleda hotelskog službenika. „Pripisao sam njegovo ponašanje umoru, ali je taj nešto znao. Očekivao me je." „Kasnije ćemo se pozabaviti njime", zareza Dmitrij. „Imaš li izlaznu strategiju, pukovniče?" „Naravno, gospodine." ,,Gut. Primeni je. Nastavićemo razgovor drugom prilikom." Prekinuo je vezu. Linija je bučno krčala, sve dok Heht nije ugasio zvučnik.


„Kako ćemo proći kraj njih?" interesovao se Renvik, nastojeći da prikrije zabrinutost. Bio je i u mnogo gorim nevoljama. Uspevao je da se neopaženo iskrade, ali je uvek bio sam, što mu je omogućavalo da trezveno razmišlja i preduzima pravovremene, neophodne korake. Po prvi put otkad zna za sebe oslanjao se na druge, ljude koje nije poznavao i kojima nije verovao. To mu se nije dopadalo. „One će nam pomoći", Konrad se pojavio noseći nekoliko uniformi. Istovetne su nosili njegovi ljudi. Bacio ih je na pod i pokazao Renviku da se obuče. „Schnell!" Renvik podiže debelu plavu jaknu. Osmotrio ju je s nevericom. „Staje ovo?" „Vatrogasna uniforma", reče Heht. Zgrabio ju je i navukao na sebe. „Gde je požar?" pitao je Renvik, zakopčavajući jaknu. Navukao je i pantalone, preko odela. „Ne mrdajte odatle. Karle, Florijane..." Dvojica su otrčala u ono što je Renvik smatao spavaćom sobom. Vratili su se sa dve velike metalne kante. Kretali su se hitro i pažljivo, natapajući tepih, kauč i zavese benzinom. Slatki metalni miris zagrebao je Renvika po grlu. Heht i Konrad su za to vreme brisali kvake, sto, flašu viskija i sve što su mogli dodirnuti ili upotrebiti. Razbili su Renvikovu čašu o zid. Radili su vesto i profesionalno, očistivši veliku prostoriju za tridesetak sekundi. Renvik se malo opustio. „Uzmi ovo." Konrad mu dodade bledozeleni šlem. Bio je iskrzan, izubijan i pokriven čađi, kao da pripada vatrogascu veteranu, dugogodišnjem borcu protiv požara. Filter za disanje i naočari gotovo su mu u potpunosti pokrivali lice. „Da li ste spremni?" pitao je Heht. Svi su klimnuli. Navukli su šlemove i izašli u hodnik. Pukovnik je prišao protivpožarnom alarmu između liftova i laktom smrskao staklo. Hodnik se smesta ispunio prodornim zavijanjem. Nekoliko sekundi kasnije, čuli su otvaranje vrata duž hodnika, na kojima se pojavilo mnoštvo neočešljanih glava. Ugledavši Renvika i družinu u hodniku, u punoj protivpožarnoj opremi, zabrinuti gosti u trenu su se preobrazili u pomahnitalu, uspaničenu gomilu potencijalnih žrtava požara. Stampedo poluobučenih ljudi pohrlio je ka požarnom izlazu i sigurnom prizemlju.


„Alarm automatski zaustavlja sve liftove, što će otežati prilaz našim prijateljima iz prizemlja..." ,,A gomila na protivpožarnim stepenicama će ih usporiti, ako se odluče da pođu tim putem." Renvik je završio rečenicu umesto njega, izražavajući na taj način divljenje jednostavnoj, a delotvornoj taktici svojih saveznika. „Kako ćemo izaći?" ,,U zadnjem delu zgrade postoji lift koji radi čak i u slučaju požara, ako imate ključ", Heht mahnu malim ključem Renviku pred nosom. „Vatrogasci će stići za tri minuta. Čim stignu, spustićemo se liftom u podrum i izaći preko parkinga. U sveopštoj gužvi niko neće obratiti pažnju na petoricu uniformisanih ljudi." Pukovnik izvadi kutiju šibica iz džepa. Protresao ju je, kako bi proverio da lije puna. Okrenuo se prema otvorenim vratima apartmana. „Mogu li?" pitao je Renvik. „Naravno." Heht mu je predao šibice uz blagi naklon i širok osmeh. „Nešto mi govori da ćete uživati u onome što sledi." Renvik je bacio poslednji, prezrivi pogled na glomazni nameštaj, bež tepih, zlatne jastuke i smeđe zavese, pre no što je kresnuo šibicu. Držao ju je pred sobom. „Uživaću više nego što možete da zamislite. 28 Kicbil, Austrija 7. januar, 15:52 Arči se čudio kako ga nije ranije primetio, s obzirom daje bio jedini vitražni prozor u crkvi. Nije bio zanimljiv zbog svoje jedinstvenosti, već zbog činjenice da je bio identična kopija zamka sa Vajzmanove fotografije. „Otkad je ovde?" zamišljeno će Arci. „Moj stric gaje darovao crkvi, u spomen na strinu." „Kad je umrla?" Marija odmahnu glavom. „Pre nego što sam se rodila, pedeset pete ili šeste godine. Umrla je od raka. Dolazio je ovamo da se moli za nju..." „Mogu li da ga fotografišem?" Nervozno se osvrnula, a onda slegnula ramenima, kao da nema ništa protiv, kad se uverila da je bogomolja prazna, „/a, u redu. Nema problema."


Arci izvuče Tomovu digitalnu kameru iz džepa. Načinio je nekoliko fotografija prozora i pločice ispod njega. Blic je prosipao belo svetio po tami crkve. Već na prvi pogled videlo se da je vitraž napravljen nedavno. Staklo je bilo glatko, a glavni šavovi pravi. Nije bilo talasastih površina ili izvitoperene geometrije, tipične za stare crkvene vitraže. Prikazivao je klasičnu scenu, zamak na brdu, nekoliko ptica iznad njega i par stabala oko bistrog potoka u pozadini. Završivši s fotografisanjem, obratio se Mariji. „Staje vaš stric radio, hoću reči, čime se bavio?" „Predavao je na Bečkom univerzitetu", ponosno je odgovorila. „To je najstariji univerzitet na svetu na nemačkom jeziku." „Staje predavao?" „Fiziku." „Šta je radio pre toga? U ratu?" Frknula je, upola gnevno, upola zabavljeno. „Bah. Englezi se uvek raspituju za rat. Opsednuti ste njime, ja?" „Nije to u pitanju, samo..." „Čika Manfred se nije borio", prekinula ga je. „Rekao mi je da je bio premlad." Stigli su do crkvenih vrata. Arci podiže okovratnik da bi se zaštitio od hladnoće. „Samo još jedno pitanje", setio se u poslednji čas. „Da li biste bili ljubazni da pogledate još jednu fotografiju? Recite mi da li nekog prepoznajete." Dao joj je kopiju fotografije trojice muškaraca u SS uniformama, pronađenu u Vajzmanovoj kući. Pažljivo je osmotrila. Podigla je glavu, ošinula ga gnevnim pogledom i progovorila napetim glasom. „Da li je ovo neka engleska šala?" „Nije, zašto bi bila?" „Za vas je ovo šala? Hoćete da mi se podsmevate?" „Nikako. Nikad ne bih to učinio." „Ne verujem vam. Ova fotografija je lažna." Govorila je povišenim tonom, a glas joj se odbijao o bele zidove. „Zašto ste došli ovamo? Da biste me obmanjivali?" „Da li je neko od ovih ljudi vaš stric?" pitao je Arci. „Dobro znate odgovor. Zašto bismo bili ovde?"


„Juče smo pronašli tu fotografiju u Londonu, u koverti koju sam vam pokazao", objasnio je Arci. „Kunem se da sve dosad nisam znao daje vaš stric na njoj. Pokažite mi ga." Spustila je pogled na fotografiju. „Čovek s leve strane. To je čika Manfred." „Žao mi je." Uzdahnuo je. „Žao vam je? Zašto bi vam bilo žao?" Više nije zvučala gnevno, već ravnodušno. „Ovo je greška, obična greška. Bio je premlad za borbu. Rekao mije." „Voleo bih da vam verujem", reče Arci. „Vidite li čoveka u sredini? Njegova kći nije znala da se borio. Grešila je. Prevario ju je. Prevario je sve oko sebe." „Imao je kćer?" Zvučala je manje samouvereno. „Stariju od vas, ali ne mnogo. Ona je otkrila fotografiju, a ne ja." ,,I ona misli... Misli da je ovo istina?" Marija se smanjila pred njegovim očima. Glas joj se preobrazio u šapat. Gorko je plakala. „0, da", nežno će Arci. Pokušavao je da izbriše sliku krvavog leša Elene Vajzman, duboko urezanu u um. „Vidite, otkrila je sobu, tajnu odaju u kojoj je njen otac krio ratne uspomene uniforme, zastave, oružje, ordenje." „Ordenje?" Podigla je glavu i obrisala lice rukom. „Ratna odlikovanja?" „Tako je." Arci se namrštio. „Zašto pitate?" „Kommen" Ponovo se uspravila. „Moram nešto da vam pokažem. Kommen" Otvorila je vrata i pohitala preko crkvenog dvorišta. Stigla je do stepeništa koje je vodilo na drum i na trenutak zastala. Pogledala je ulevo, a zatim ponovo na ulicu. Mumlala je nešto sebi u bradu. Arci je hteo da vidi šta joj je privuklo pažnju. Opazio je mermerni nadgrobni kamen, noviji od onih oko njega. Nije mogao da pročita epitaf, ali je lepo video ime, ispisano krupnim, zlatnim slovima. Dr Manfred Lamers. Ćutke su se vratili istim putem. Marija se pribrala. Šok je ustupio mesto krutoj rešenosti. Vratili su se u kuću. Uvela ga je u dnevnu sobu i nestala u jednoj od sporednih odaja.


Arci je skinuo kaput i rukavice i seo na kauč krem boje. Nameštaj je bio nov i jeftin. Nasred sobe visio je šljašteći luster od metala i kristala, bacajući žućkastu svetlost preko Pikasovih reprodukcija u jednoobraznim ramovima. Marija se vratila sa drvenim kovčežićem od uglačane orahovine. Sijao je kao boja na starom, preskupom sportskom autu. Arci se odobrovoljio pri pogledu na starinski, vesto načinjeni predmet. Bio je dvadesetak centimetara dug i dvanaestak centimetara širok. Iz brave je virio mesingani ključić. Poklopac je bio ravan, malo uži od stranica, koje su se uzdizale desetak centimetara iznad nešto šire osnove. Pažnju mu je privukao simbol na poklopcu. Dva koncentrična kruga s crnim diskom u središtu, iz kog su sevale runske munje. Izbrojao ih je dvanaest. Znak je u potpunosti odgovarao onom na Vajzmanovoj uniformi. „Stradao je u požaru." Spustila je kutijicu na beli plastični stočić za kafu. „Kuća je morala da se renovira, gotovo iz temelja. Samo je ovo preživelo. Pronašla sam ga u njegovim kolima. Mislila sam da ga je kupio na buvljaku i da nije njegov. A sada..." Utihnula je i sela preko puta, zureći u kovčežić s mešavinom straha i sumnje. „Zamolila bih vas da ga ponesete sa sobom. Ne želim da mi ostane u kući." Arci okrenu ključ i pažljivo podiže poklopac. Na postolju od crvenog pliša ugledao je orden. Odmah ga je prepoznao. Bio je to nacistički gvozdeni krst.

29 Ogranak FBIa u Solt Lejk Sitiju, Juta 7. januar, 08:37 Prilazeći Vidžanovoj kancelariji, Bejli začu viku. Neko je nešto bacio ili šutnuo iza vrata. Šta god da je bilo, napravilo je dobru rupu u zidu. Pre no što je stigao da pokuca, vrata su se širom otvorila. Vidžano je izleteo iz kancelarije, crven od besa. Zastao je u pola koraka i s prezirom odmerio Bejlija od


glave do pete. Levo oko mu se nekontrolisano trzalo. Stisnuo je šake u pesnice, grubo se progurao pored kolege i jurnuo ka izlazu, gnevno mumlajući. Bejli je gledao za njim sve dok nije nestao s vidika, a onda se okrenuo ka otvorenim vratima. Za Vidžanovim stolom sedeo je oblasni direktor Karter. Ispred njega, na upijaču su bili službeni revolver i značka FBIa. Prevrnuta kanta za đubre ležala je ispod duboke rupe na zidu. „Bejli!" Karter je zvučao hladno i poslovno. „Ulazi ovamo. Zatvori vrata." Bejli posluša pretpostavljenog. Nervozno se spustio na stolicu. Pričalo se da se Karter zaposlio u FBIu nakon automobilske nesreće. Uništeno plućno krilo upropastilo mu je karijeru igrača američkog fudbala, pre no što je čestito i počela. Direktorova spoljašnjost išla je u prilog legendi. Bio je visok, širokih ramena, osunčanog tena, četvrtastog lica, upalih smeđih očiju i agresivnih kretnji. Sve u svemu, izgledao je kao čovek vičniji sportu nego istragama. Bilo je izvesne ironije u činjenici da su ga često smatrali trgovcem nekretninama, zbog naizgled neiscrpnih zaliha prugastih poliesterskih kravata i belih pamučnih košulja. Premeravao je Bejlija, ćutke i zamišljeno. Nervozni novajlija gledao je u pod. Tišina mu je sve više smetala. Očajnički je želeo da Karter progovori. Kad je postalo nepodnošljivo, Bejli se nakašljao i promrmljao nemušto izvinjenje. „Nisam hteo da vas uznemiravam, gospodine." „Ne uznemiravate vi nikoga. Kao što vidite, agent Vidžano i ja upravo smo raspravljali o nekim... Administrativnim pitanjima." Pogled mu je odlutao do pištolja i značke. „Složili smo se da je, posle događaja u Ajdahu, i za njega i za nas najbolje da se odmori nekoliko meseci, dok ne dobijemo jasniju sliku o incidentu. To pitanje odsad će se rešavati na višem nivou." Belijeve lađe su tonule. Bio je dovoljno dugo u službi, da bi znao kuda sve to vodi. Vašingtonske glavešine, suočene sa dvadeset šest mrtvih civila, traže žrtvene jarce. Nadrljaće svi koji su se tog dana popeli uz planinu. Imaće sreće ako mu, kad se prašina slegne, ponude posao u voznom parku. „Vaskes mi je rekao da ste tražili da se vrata podzemne prostorije ne otvaraju. Da li je to istina?" pitao je Karter. „Pa..." Bejli je oklevao. Pitanje ga je zateklo nespremnim. „Da, gospodine. Učinilo mi se da nam je neko iznutra pokazivao da ne ulazimo."


„Vidžano je prenebregao vaše upozorenje?" „Pa..." Bejli se kolebao. Nije hteo da ga kolege smatraju dostavljačem. „Ne brini, Vaskes mi je prosledio sveobuhvatan izveštaj", osmehnuo se Karter. Početni službeni stav netragom je nestao. „Rekao mi je da ste mu spasli život. Mišljenja sam da ste obavili sjajan posao. Sjajan posao. Da vas je Vidžano poslušao, umesto što je... Pa, ograničićemo se na tvrdnju da ste obavili sjajan posao." Bejlijev osmeh je brzo izbledeo, kad se setio kesa s leševima poredanih u netaknutom snegu ispred seoske kuće. Ličile su na paoke ogromnog crnog točka. „Bio bi sjajno obavljen posao da smo spasli te ljude, gospodine." „Učinili ste najviše što ste mogli. Ni od koga ne bih mogao tražiti više." „Nije tako, gospodine." „Šta će biti vaš sledeći korak?" „Nisam siguran da shvatam o čemu govorite, gospodine." Bejli se namrštio. „Vidžano je skinut sa slučaja. Mislim da vi niste od onih koji lako odustaju. Kakvim tragovima raspolažete?" „Imamo fotorobot osumnjičenog, zasnovanog na Henesijevom svedočenju." „Koliko je upotrebljiv?" „Ne mnogo. Muškarac, Evropljanin. Visok sto sedamdeset četiri centimetra. Kratko podšišana plava kosa. Devedeset kilograma." „To je sve?" „Bojim se da jeste. Henesijev advokat tvrdi daje to sve što ćemo dobiti, dok ne iznesemo pismenu ponudu." „Šta nude za uzvrat?" pitao je Karter. „Hoću reći, nije nam bogzna šta dao, zar ne? Ne znamo ko je, nemamo karakterističnih telesnih osobina, nemamo ništa izuzev buđave priče i imena koje je verovatno lažno." „Blondi?" „Da." „Znate li da je to bilo ime Hitlerovog psa?" „Šta?" Karter je zvučao zapanjeno. „Hitlerov najdraži pas zvao se Blondi." „Mislite li da je to važno?" „Pa, dosad imamo čoveka koji koristi ime Hitlerovog psa i neonacističku grupu koja krade nacističku enigma mašinu. Ne zvuči mi kao slučajni splet okolnosti."


„Možda ste u pravu" reče Karter. „Predlažem da prikupimo sve što možemo o Sinovima američke slobode i svim ekstremističkim grupama s kojima su povezani. Videćemo da li će Blondi negde iskrsnuti. Predlažem da proverimo i enigma mašinu, da pokušamo da sastavimo spisak mogućih kupaca." ,,U stvari, gospodine, već sam se pozabavio time." Bejli je stavio dosje na sto. „Imate neke podatke?" „Enigma mašine retko se kradu. Pretpostavio sam da Blondi radi za kolekcionara ili preprodavca. Bacio sam se na proučavanje svih velikih aukcija vojnih retkosti u poslednjih pet godina i ukrstio ih sa spiskovima kupaca." ,,I?" pitao je Karter s neskrivenom znatiželjom. „Dvadesetak trgovaca kontroliše osamdeset procenata tržišta." „Ne želim da ti podsecam krila, ali na taj način nećemo skoro doći do našeg čoveka." „Ograničio sam spisak na evropske trgovce, zato što je Henesi rekao da je Blondi Evropljanin. Ostalo je sedam imena." „Još uvek previše." „Zbog toga sam zamolio ljude s aerodroma u Solt Lejk Sitiju da nam predaju snimke sigurnosnih kamera za sve letove ka gradovima u kojima tih sedam trgovaca obitava i radi. Pretpostavio sam da će Blondi izaći iz zemlje četrdeset osam časova posle preuzimanja enigma mašina iz Malte. Pregledali smo trake. Tragali smo za putnikom koji odgovara fotorobotu." „Kad ste poslednji put spavali?", upita ga Karter. „Ovo je bio dugačak dan", odvrati Bejli. I?" „Našli smo jednog čoveka. Odleteo je Amerikenom za Cirih, pod imenom Arno Volker." Bejli otvori dosje i pokaza nejasan kadar, skinut sa videozapisa sigurnosne kamere. Pored njega je stavio fotorobot. Sličnost je nesumnjivo postojala. „To bi mogao biti naš čovek", reče Karter. „Zaista bi mogao biti. Svaka čast." „Hvala vam, gospodine", ponosno će Bejli. „Šta vam je sledeći potez?" „Pronašao bih ciriškog trgovca i stavio ga pod prismotru", samouvereno će Bejli. „Ako Blondi radi za njega, dobre su šanse da će se pojaviti. Šanse su još veće zato što ne zna da tragamo za njim." Karter se zavalio u stolicu, kao da ozbiljno razmatra Bejlijev plan.


,,U redu", konačno je rekao. „Hoću da vodiš ovaj slučaj." „Gospodine?" „Znam da je to neobično, s obzirom na tvoje neiskustvo, ali duboko verujem da se odgovornost mora dati onima koji je zaslužuju. Povezaću te s prijateljem iz Ciriha. Zove se Ben Kodi." „Želite da otputujem u Cirih?" Bejli nije mogao da veruje svojim ušima. Pre nekoliko minuta očekivao je da ga Karter zamoli da preda značku. „Biću veoma jasan. Ne šaljem te kao slobodnog strelca. Hoću da posmatraš i izveštavaš me o svemu što budeš saznao ili video. Razumeš li me? Ništa nećeš raditi bez moje dozvole." „Da, gospodine. Hvala vam, gospodine." Nadao se da direktor nije primetio blago treperenje njegovog glasa. Karter se nagnuo preko stola da mu stisne ruku. „Kad smo već kod toga", rekao je kad se Bejli okrenuo da pođe, „kako se zove taj ciriški trgovac?" Bejli pogleda beleške. „Laše. Volfgang Laše." 30 Glavna železnička stanica, Cirih, Švajcarska 7. januar, 19:12 U petak uveče, stanica je bila prepuna. Velika grupa tinejdžera sa snoubordovima čekala je da se podaci o dolasku njihovog voza pojave na visoko postavljenim monitorima. Stajali su oko zvučnika kao oko logorske vatre. Neumorni udarci basa ponekad bi izmamili prodorno cviljenje moćnih zvučnika. Tom je izabrao kafe s dobrim pogledom na perone i putnike koji izlaze iz vozova. Seo je u strateški postavljenu stolicu i od ravnodušnog kelnera naručio jaku crnu kafu. Izabrao je dobro mesto za čekanje. Baš kad je stigla kafa, začuo se telefon, a onda i Ternbulov glas. „Ima li novosti?" pitao gaje obaveštajac, očigledno neraspoložen za ćaskanje. To mu je odgovaralo. Uspostavili su saradnju, sklopili pogodbu na osnovu zajedničkih


interesa, ali to neće dugo trajati. Okončaće se kad svaka strana dobije ono što joj je potrebno. „Ima, ali bez nekog smisla." Tom ga je upoznao sa skraćenom verzijom Lašeove priče o Redu mrtvačke glave i njegovom iščeznuću u poslednjim danima rata. „Od kakve nam je to pomoći?" Ternbulova reakcija odgovarala je Tomovom prethodno izvedenom zaključku. „Kakve veze ima nacističko tajno društvo s našom istragom?" „Ne znam. Da stvar bude još gora, čini mi se da sad znam još manje nego na početku. Pogotovo mi je nejasna uloga Renvika i Kristalne oštrice." „Da li je Laše rekao još nešto?" „Ne mnogo, osim da je značka s Vajzmanove kape simbol reda i da su neki esesovski oficiri istetovirali krvnu grupu na unutrašnjoj strani podlaktice. Možda je Vajzman odlučio da maskira tetovažu, načinivši je sličnom logoraškoj. To bi objasnilo zašto su forenzičari imali problem pri tumačenju nekih brojeva." „Uklapa se." Ternbul je bolje zvučao. „Šta je bilo na kraju? Ima li novih podataka o Vajzmanu?" „Pa, kao što možeš da pretpostaviš, nema mnogo sačuvanih podataka iz tog doba. Pojavljuje se u severnoj Nemačkoj. Tim za istraživanje ratnih zločina izveštava da je patrola koja traga za istaknutim nacistima pronašla izgladnelog Vajzmana nedaleko od poljske granice. Tvrdio je da je oslobođen iz Aušvica i da je dao podatke Rusima, kako bi saznao šta se dogodilo s njegovom porodicom. Naši momci su proverili da li odgovara opisu nekog od traženih lica. Nije odgovarao. Tetovaža je presudno uticala na njihov odluku. Ponuđen mu je azil u Sjedinjenim Državama, Izraelu ili Britaniji. Izabrao je našu zemlju. Pre rata je učio za hemičara. Dobio je posao u farmaceutskoj kompaniji. To su svi podaci koje imamo. Nije dobio ni kaznu za prekršaje. Redovno je plaćao porez. Vodio je miran život, Kao uzoran građanin." „Da li je putovao u inostranstvo?" „Pre tri godine produžio je pasoš. Njegova kći je rekla da je išao enevu, na kongres ljubitelja ptica. To mu je bilo jedino putovanje." „Očigledno je znao ili posedovao nešto što su Renvik i Kristalna strica želeli, do te mere da nisu prezali od ubistva." „Sve upućuje na to", nastavio je Ternbul posle kraće pauze. „Da je Konoli našao nešto u Austriji?" Tom dovrši kafu.


„Reći ću ti za nekoliko sati. Sastaćemo se na ručku čim se vrati." 31 Restoran Zunfthaus zur Zimmerleuten, Niderdorf, Cirih 7. januar, 21:02 Tom je dogovorio sastanak s Arčijem u restoranu nedaleko od stanice, u starom delu grada. Zgrada je podignuta kao sedište drvodeljske gilde daleke 1336. godine. Gledano spolja, ličila je na mali zamak, izgrađen na obali reke, s kulom i jarbolom za zastavu. Barokno stepenište vodilo je do raskošne trpezarije, obložene hrastovim pločama, s debelim kamenim stubićima između vitražnih prozora i šarenim srednjovekovnim grbovima. „Viski", viknuo je Arci, približivši se Tomovom stolu. „Bez leda." Kelner zbunjeno pogleda Toma. „Ein whisky, reče ovaj. ,,0me Eis. Danke." Arci je spustio torbu na pod i s uzdahom seo, a kelner se izgubio. „Kako si putovao?" „Putovanje bi bilo savršeno, da let nije kasnio i da stjuardesa nije imala brkove." Tom se nasmejao. „Staje Lamers rekao?" „Od njega nisam mnogo čuo. Mislim da su mu dva metra zemlje i nadgrobni kamen umnogome prigušili glas." „Mrtav je?" uzviknu Tom. „Umro je pre tri godine. Izgoreo u sopstvenoj kući." „Sranje!" Tom žalosno zatrese glavom. „Znači da smo ponovo na početku." „Ne baš", nasmešio se Arci. „Ispostavilo se da u staroj kući živi njegova nećaka. Pokazao sam joj fotografije i slike. Odvela me je da vidim ovo." Iz džepa je izvukao pozajmljeni fotoaparat i vratio ga Tomu. „Isti zamak kao onaj na slici", reče ovaj, pregledajući snimke. „Mislim da je u pitanju tačna kopija slike. Lamers je platio izradu prozora pedesetih godina, pošto mu je supruga umrla od raka." „Što znači da je imao pristup originalnom platnu." „Upravo tako. Pitanje je gde je? Pod pretpostavkom


da je preživelo požar, naravno." Arci je bučno udahnuo kroz nos. „Mogu li?" Izvadio je paklicu crvenog marlboroa i zapalio cigaretu, a Tom odmahnu glavom. „Voleo bih da znam šta je na slici bilo toliko važno, da je naložio da se izradi vitraž." „Pod pretpostavkom da to nije učinio samo zato što mu se sviđa", reče Arci. Nabrao je nos, smatrajući tu mogućnost malo verovatnom. „Šta je s njegovom rođakom? Zna li ona nešto?" „Ništa. Trebalo je da joj vidiš lice kad sam joj pokazao fotografiju Vajzmana, sa dva prijatelja u uniformi. Pogodi koga je prepoznala." „ČikaManfreda?" Arci klimnu. „Nije to najbolje podnela. Ali mi je dala ovo." Izvadio je kovčežić od orahovine. „Rekla je da više neće da ga drži u kući. Otvori ga." Tom je okrenuo mali ključ u bravi i podigao poklopac. „To je gvozdeni krst", reče Arci, povukavši dugačak dim. „Ne baš..." Tom izvadi orden iz kutijice. Pažljivo gaje proučavao. Zlokobno crno obličje pulsiralo mu je na dlanu, pod plavičastom svetlošću svece. Protrljao gaje palcem i opipao uzdignutu svastiku i datum, 1939, ispod nje. „To je viteški krst", rekao je. „Viđao sam ih i ranije. Izgleda isto, ali je drugačije obrađen. Kopča za traku je mnogo lepša, ivice su izreckane, a ne glatke. Okvir je načinjen od srebra, nije premazan srebrnom bojom." „Drugim recima, ovo je odlikovanje višeg reda?" „To je najveće odličje Trećeg rajha. Mislim daje podeljeno samo sedam hiljada, u poređenju s milionima gvozdenih krstova. Izuzetno je retko." „Znači da postoje samo dve mogućnosti. Lamers je bio kolekcionar ili..." „Ili je bio nosilac ordena koji se delio zbog izuzetnih podviga u službi Rajhu." Tom ga okrete u ruci. Smrknuto je podigao pogled. „Ovo je čudno." „Šta?" „Ova odličja na zadnjem delu obično imaju ispupčenu godinu 1813, zato što su prvi put deljena za vreme Napoleonovih ratova." „Šta ima ovaj? Nisam zagledao." „Reci ti meni", Tom mu pokaza orden. Na poleđini je bio niz naizgled slučajno povučenih pravih i krivih linija i krugova. Podsećali su na dečje žvrljotine. „Znaš li da je isti orden visio oko vrata lutke u Vajzmanovoj kući? Morao sam da ga skinem da bih uzeo sako."


„Trebalo bi da ga potražimo", reče Tom. „Ima li u toj kutijici još nečega?" Podigao ju je i prodrmao. „Ne bih rekao", reče Arci sa smeškom. „Uveri se sam." Tom ponovo otvori kutijicu. Pažljivo je proučavao unutrašnjost, ali ništa nije našao. Gurnuo je kažiprst u glavni odeljak, da bi izmerio dubinu. Stigao je do drugog članka. „Baš čudno", smrknuto je promrmljao. Prislonio je prst uz spoljnu stranu kutijice. Ovaj put je stigao do spoja sa šakom. Kutijica je bila dva i po centimetra plića nego što bi trebalo. „Ima duplo dno", uskliknu Tom. „Tako je", reče Arci. „Boga pitaj kako se otvara. Pretpostavio sam da si se i ranije susretao sa sličnim stvarima, pa nisam hteo da prčkam po njoj, da ne bih nešto slomio." „Verovatno radi po principu ruskih kutija. Obično moraš da pomeriš komad drveta da bi dopro do otvora." Kutijica nije imala udubljenja, niti šavova u postavi, pa nije bilo lako odrediti koji deo treba da se pomeri. Pokušavao je sa svih strana. Pritisnuo je donju ivicu palcem i gurnuo u suprotnom pravcu. Ništa se nije dogodilo. Ponovio je operaciju, ali u obrnutom smeru. Cimao je obe strane prema sebi. Isprva se ništa nije pomerilo. Upornost je konačno nagrađena, kad se donji deo pomakao za petšest milimetara i otkrio tanušnu pukotinu. Nije mogao da je otvori, ma koliko se upinjao. „Probaj s druge strane", predložio mu je Arci. „Možda postoji mehanizam koji oslobađa drvenu ploču s druge strane." Tom pokuša da pomeri daščicu, postrance, nadole, pa nagore. Poslednji pokušaj je bio uspešan. Daščica se mrdnula, otkrivši fioku s ručkom od slonovače. Otvorio ju je užagrenih očiju. „Šta je to?" upita Arci. Tom podiže glavu. Oči su mu blistale. „Mislim da je ključ."


Fioka je, baš kao i glavni odeljak, bila presvučena crvenim plišom. Predmet u njoj blistao je kao staro srebro pod prigušenim svetlom u restoranu. Arci ga dohvati. Metal je bio tvrd i težak u njegovim nezgrapnim prstima. „Neobičan ključ." Bio je dug pet centimetara, četvrtast, a ne ravan. Nije imao zubaca, već niz malih šestougaonih znakova na sjajnoj površini. „Mislim da otključava digitalnu bravu. Sećaš li se onih u privatnoj banci u Monte Karlu?" „Šta misliš o ovome?" Glatki metalni ključ bio je okrunjen ružnom trouglastom drškom od tvrde gume. Na jednoj strani bilo je malo dugme. Arci ga je pritisnuo, ali ništa se nije desilo. S druge strane je bio niz isprepletenih kaligrafskih slova. Tom pomisli da je video V i C, ali nije bio siguran. „Da li su slova inicijali vlasnika ili oznake proizvođača? Mogla bi biti bilo šta." „Kako ćemo to saznati?" glasno je razmišljao Arci. Vratio je ključ u tajnu fioku i zatvorio kutijicu. „U Cirihu smo. Šta misliš, kako ću saznati ono što me zanima?" pitao je Tom sa osmehom. „Ne misliš valjda?" „Zašto da ne?" „Radž?" Arci je zvučao krajnje sumnjičavo. „A ko drugi?" „Možemo li mu verovati?" „Pa, postoji samo jedan način da to doznamo", reče Tom, slegnuvši ramenima. 32 Vipkingen, Cirih 7. januar, 22:40 Nešto dalje od centra grada, reka Limat savijala je ka severozapadu, u industrijsku zonu, sumornu skupinu niskih skladišta i visokih betonskih fabrika. Na sumornim, pepeljastosivim zidovima bile su pločice od crnog škriljca. Iz fabričkih dimnjaka kuljao je dim.


Tom i Arci hitali su preko mosta Vipkingen, duž ulica Brajtenštajn i Ampere. Spustili su se niza strme stepenice i pošli slabo osvetljenom stazom uz reku. „Jesi li siguran da je ovde?" pitao ga je Arci sumnjičavo. Koračali su pored deset metara visokog nasipa. Cigle se nisu videle od decenij ama ispisivanih grafita i plakata. Nekoliko slabo osvetljenih, prljavih prozora razgonilo je tamu na drugoj obali. Zbog njih su fabrički zidovi ličili na bedeme srednjovekovnog utvrđenja. „Bio je tu kad sam ga poslednji put posetio", odvrati Tom. „Bio si ovde? Kada?" „Pre tričetiri godine, posle onog posla u Veneciji. Sećaš li se?" „O, da!" Arci se zadovoljno zacerekao. „Eh, da su svi bili takvi." „Morao bih da bušim sef da nije bilo Radža." „Dobro, dobro", složio se Arci. „Priznajem daje vest bravar." „Dobro znaš da je najbolji od svih." „Hmmm..." Partner je samo slegnuo ramenima. Tom uzdahnu. Pola godine van igre nije otupeli Arčijev urođeni oprez. Plašio se svakog živog bića s kojim bi se susreo, a neraščišćeni računi samo su pojačavali strah. Duta im je još dugovao nekoliko hiljada dolara za informacije dobijene pre nekoliko godina. Odonda ih je izbegavao, a Arci je zbog toga besneo. Nije voleo da mu duguju. Tom se zaustavio pored čeličnih vrata, ugrađenih u nasip. Prvobitna crna boja jedva se videla pod debelim slojevima plakata, najava rejv žurki, disko večeri i raznovrsnih lokalnih dešavanja. Iznad vrata je bio jarkožuti znak, s munjom u crnom trouglu. „Mora da se šališ!" Arci se nervozno nasmejao. „Stigli smo?" „Znaš koliko je opsednut sigurnošću. Ovako se štiti od najvećeg broja radoznalaca." Tom je pipao po ciglama, desno od vrata, u visini kuka. Konačno je pronašao ono što je tražio. Jedna cigla malčice je štrcala. Kad ju je pritisnuo, blago se pomerila i vratila u prvobitan položaj. Negde duboko u nasipu zazvonilo je zvono. „Hoću da se ponašaš najpristojnije moguće, Arci. Ne budi nervozan. Radž je i bez toga veoma plašljiv." Arci je nerazgovetno zarežao. Prekinulo ga je zujanje nevidljivog interfona.


„Da, izvolite?" Bio je to visok, gotovo ženski glas. „Radž? Tom Kirk i Arci Konoli." Domaćin je dugo ćutao: „Šta hoćete?" „Da popričamo." „Nemam pare, ako ste zbog njih došli. Mogu da ih nabavim do sutra. Imaću ih sutra. Ne mogu da vas isplatim danas. Imam mnogo posla. U poslednje vreme ne dižem glavu. Sutra, je Y važi?" Duta je je govorio brzo, sa snažnim indijskim naglaskom, bez osetnog razmaka među rečenicama. „Zaboravi na novac, Radž", odvrati Tom. Arci ga odmeri besnim pogledom. „Potrebna nam je tvoja pomoć. Tako ćemo izravnati račune." Usledila je nova, još duža pauza. Vrata se otvoriše uz oštro zujanje. „Ne zaboravi da je polovina tog novca moja", podseti ga Arci. ,,Voleo bih da me sledeći put pitaš za mišljenje, pre no što ga pokloniš." „Poklanjaš mnogo više, kad god se dohvatiš karata", tiho će Tom. „Očigledno je da ne žališ za tako protraćenim novcem." Našli su se u čeličnom kavezu, zaslepljeni moćnim svetlima na suprotnom zidu. Mračni, nepomični oblici okružili su ih sa svih strana. S vlažnog betonskog poda dizao se miris truleži. „Radž!", viknuo je Tom, zaklonivši lice. Virio je kroz prste, kako bi pod jarkim svetlom bilo šta video. Konačno se ukazala tamna silueta. „Predlažeš da izravnamo račune?" „Tako je", reče Tom. „Nismo došli da pravimo nevolje, Radž. Tražimo savet." Svetlost se ugasila. Sitna prilika prišla je kavezu, s gomilom ključeva u rukama. Radž Duta bio je vitak muškarac od sto šezdeset centimetara, žgoljavih ruku i koščatih zglobova. Imao je talasastu crnu kosu, s oštrim razdeljkom na levoj strani i usko, mačkoliko lice. Pogled mu je skakao s jednog posetioca na drugog, a crni brkovi nervozno su podrhtavali. Izdvojio je ključ s debelog svežnja i gurnuo ga u bravu. Ponovio je postupak s drugim, a zatim i s trećim. Zastao je pre poslednjeg okreta. „Imamo li džentlmenski sporazum?" prozborio je s primetnom nevericom. „Da, imamo ga", potvrdio je Tom.


„Sjajno!" Indijac se široko osmehnuo. „Sjajno." Vrata kaveza konačno su se otvorila i Tom i Arci stupiše u odaju. Duta odmah zalupi vrata za njima. Sve tri brave bučno su škljocnule. „Hajde da se pozdravimo." Živahno je protresao Tomovu ruku. Imao je iznenađujuće čvrst stisak. „Vas dvojica se ranije niste sreli, zar ne?" pitao je Tom. „Tako je." Duta se osmehnuo. „Veliko mi je zadovoljstvo što ću e konačno upoznati s vama, gospodine Konoli." Mlako su se pozdravili. „Možemo li negde razgovarati na miru?" pitao je Tom. „Oprostite." Duta se lako naklonio. „Pomislićete da sam nemaan domaćin. Pođite za mnom." Požurio je ka suprotnom kraju odaje. Sada se videlo da su tamna bličja od malopre velike, odavno rashodovane, zarđale industrijke mašine. „Kakvo je ovo mesto?" pitao je Arci, oprezno koračajući, „bolje eći, šta je nekad bilo?" „Napuštena električna podstanica." Duta ih je poveo uz kratko tepenište, do sledećih čeličnih vrata. Otvorio ih je drugim komletom ključeva. „Živiš ovde?" oglasio se Arci. „Ne, ne, ne. Ovo mi je radionica. Živim na ulici iznad obale. Ne oram da izlazim, pošto je podrum kuće povezan s radionicom, ođite, dođite", požurivao ih je, prešavši preko praga. Tom do sada nije bio u ovom delu kompleksa. Prilikom pretodne posete Duta je zahtevao da ga sačeka u mračnoj odaji iz .oje su upravo izašli. Kročili su u veliku dvoranu. Lukovi od cigala ridržavali su sedam metara visoku tavanicu, osvetljenu sijalicama, ontiranim u pravilnim razmacima. Čelični abažuri behu veliki ao kišobrani. Betonski pod bio je obojen i pokriven raznovrsnim episima, koji su stvarali toplu i mekanu podlogu. „Hoćete li čaja?" pitao je Duta. „Imam lep izbor. Dobijam ih od jaka iz Kalkute eri grej, dardželing, asam, nildžirL. Odaberite oji najviše volite. Pristavio sam vodu." „Ja ću eri grej", odsutno će Arci. Pogledom je premeravao veliku rostoriju. „Ja ću crnu kafu", reče Tom, na Dutino očigledno razočaranje. „Šta god želite. Raskomotite se, molim vas."


Pokazao im je dva otrcana, polovna kauča raspoređena pored starog sanduka za čaj, na levoj strani odaje i krenuo ka sudoperi. Tom i Arci spustili su torbice pored vrata i seli. „Moram da priznam, nisam očekivao da vas vidim, gospodine Tome. Mislio sam da vam moje usluge više neće biti potrebne." „Dobro ste obavešteni. Arci i ja smo promenili zanimanje." „Džentlmeni se polako povlače iz posla", uzdahnu Duta. „Mladi naraštaji ne poštuju stare, proverene vrednosti." „Situacija se promenila, Radž", odgovori Tom. „Hinduisti bi rekli da ste stigli do vanaprašta ili otišli u penziju. Predali ste dužnosti mlađima od sebe, da biste nesebično služili zajednici", odvrati Duta. „Koji je sledeći korak?" pitao je Tom s lažnim zanimanjem. „Sanija. Potpuno odbacivanje sveta radi sjedinjenja s Bogom." Tom se nasmeja. „Mislim da nas od tih duhovnih vrhunaca deli bar nekoliko godina." Duta ih posluži pićem i sede preko puta. „Ti ništa ne piješ?" upita ga Arci. „Samo ovo", Duta posegnu iza sebe i uze bocu jarko obojenog sirupa protiv kašlja. Tom i Arci su ga s nevericom posmatrali. Potegao je dobar gutljaj, ispraznivši četvrtinu boce. „Moglo bi da ti škodi", kiselo je prokomentarisao Arci. „Bolje sprečiti nego lečiti, gospodine Arci." Duta klimnu ka polici iznad sudopere, punoj bočica s pilulama, vitaminima i kojekakvim medicinskim preparatima. Bila je tu i velika količina sirupa, kao i nekih tečnosti duginih boja. „Hoćete li da probate nešto?" raspoloženo im je predložio. „Šta kažete na sredstvo protiv alergije na polen ili malarije?" „Došli smo radi nekih informacija", reče Tom. „Tražite informacije?" Duta skrenu pogled s police na Toma. „Kakve informacije?" „Hteo bih nešto da ti pokažem", reče Tom. „Ne moram da napominjem da je razgovor sasvim poverljiv." „To se podrazumeva." Tom položi kutijicu od orahovine na grubu površinu sanduka za čaj.


33 7. januar, 23:31 Duta privuče kutijicu sebi. Oklevao je da je otvori. Prstima je prelazio preko dvanaestokrake svastike na poklopcu. „Zbog ovog ste došli?" „Ne, već zbog onog što je unutra." Duta otvori kutijicu. Namrštio se, videvši daje prazna. Podigao ju je iprotresao, osmatrajući je sa svih strana. Tom gaje znatiželjno gledao, pitajući se koliko će mu trebati da shvati da kutijica ima dvostruko dno, a koliko da je otvori. Duta je savladao zagonetku u četiri hitra pokreta. Spustio ju je s otvorenom fiokom. „Vidim da nisi zarđao", sa osmehom će Tom. Domaćin je bez oklevanja povukao fioku i izvadio ključ. Činilo se da ga ništa drugo ne zanima. Brkovi su mu podrhtavali, dok je okretao ključ među prstima. „Vrlo dobro!" uskliknuo je. „Zanimljivo, veoma zanimljivo. Mogu li da te pitam, gde si ovo nabavio, gospodine Tome?" Ovaj se namršti i stisnu usne, nevoljan da bilo šta otkrije. Indijac slegnu ramenima. „Izgleda da se nije sve promenilo", ironično je napomenuo. „Šta misliš, čemu služi?" „Rekao bih da otvara trezor ili sef. Šta god da je u pitanju, zaštićeno je najstrožim sigurnosnim merama." „Šta znače ovi inicijali? Da li ti kazuju nešto?" Duta se mrštio, posmatrajući kitnjasta slova, urezana u gumenu dršku ključa. „Rekao bih da su to V i C", rekao je, odmahujući glavom. „Ali to je nemoguće." „Zašto nemoguće?" „To je zaštitni znak privatne banke Vole e Si. Oni ne nude sefove za dragocenosti, ne više." „Nikad nisam čuo za tu banku", reče Tom.


„Za nju su čuli samo oni koji tu imaju račun." Duta je vrteo ključ među prstima. „Centrala je u Cirihu. Veoma su prestižni i tajnoviti. Ne reklamiraju se. Nemaju ni naziv firme na upravnoj zgradi. Prići će ti ako procene da si odgovarajući klijent." „Ako je ovo njihov znak, može se pretpostaviti da ključ ima neke veze s bankom", glasno je razmišljao Tom. „Hodite, džentlmeni", Duta skoči s kauča. Bacio je ključ u vazduh i vesto ga uhvatio. „Hoću nešto da probam." Nekadašnja podstanica bila je podeljena u tri dela. Najmanji je bio onaj gde su sedeli, neka vrsta improvizovane sobe za prijem. Čelične police obrazovale su tri metra visoku metalnu prepreku. Duta ih provede kroz prolaz među policama, do radionice. Našli su se među raznovrsnim mašinama za obradu metala: glodalicama, bušilicama, sekačima. Neke su bile pričvršćene za radne stolove, a bilo je i većih, na sopstvenim postoljima. Gazili su po gomilicama metalnih opiljaka. Police su bile pune korpi s obrađenim delovima i opreme za varenje. Hiljade ključeva visilo je na velikim crnim tablama, pričvršćenim za police na drugom kraju radionice. Bilo je tu svega i svačega, običnih ključeva, onih za automobile, sefove i katance. Ključevi različitih veličina, oblika i boja sijali su iznad njih, kao okca neshvatljivo velikog verižnog oklopa. Duta ih je, bez zastajkivanja, poveo ka prolazu u drugom redu polica, do trećeg dela dvorane. Tom razrogači oči. Dok je radionica bila ofucani i prljavi prostor koji je zaudarao na ulje, poslednji deo dvorane bio je sjajna mešavina nerđajućeg čelika i silikona. Na suprotnom zidu visilo je pola tuceta LCD ekrana, svaki povezan s kompjuterom. Sijali su kao barice svetlosti. U levom uglu stajale su dve velike police, savijene pod težinom kompjuterske i komunikacione opreme. Na desnom zidu tiskali su se skeneri, printeri, CD rezači i ko zna kakve elektronske sprave. Monitori su svetleli kao reklame na Tajms skveru. Levim zidom dominirala su tri plazma ekrana, a svaki je pokazivao različite vesti. Na jednom se prenosio kriket meč. Duti nije promakao Tomov preneraženi pogled. „Prinuđen sam da držim korak s vremenom", objasni Indijac, uz rečitu gestikulaciju. „Ljudi danas više veruju lozinkama i kompjuterskoj zaštiti, nego


bravama i sefovima. Brava je brava, a ja moram da budem u toku, bilo da su ključevi od metala ili od binarnih kodova." Pomerio je stolicu i uključio stonu lampu. Pažljivo je proučavao ključ. „Baš kao što sam mislio", uskliknuo je posle nekoliko sekundi. „Ovo je trodimenzionalna, laserski oblikovana promenljiva matrica." Zvučao je impresionirano. „Šta to tačno znači?" upita Arci. Duta je raspoloženo nastavio. „Kao što vidiš, ključ nema zubaca. Kad ga umetnete u bravu, četiri različita elektronska oka pregledaju laserski ugravirane oznake, proveravajući im raspored i veličinu. Gotovo da ga je nemoguće kopirati." Tom ukrsti pogled s Arčijem. „I, ako se ne varam..." Duta usmeri ključ ka crnoj kutiji, pričvršćenoj za zid. Pritisnuo je dugmence na gumenoj dršci. Na ekranu pored njega zasijao je dugi niz brojeva. „Šta je to?" upita Tom. „Kad utisnete ključ u bravu i kad laser pročita urezane podatke, pritisnete dugme da biste pokrenuli izmenu podataka s mehanizmom brave u infracrvenom spektru. Ako je suditi po njima", pokazao je cifre na ekranu, „ovde imamo posla s algoritmom. Verovatno s ključem od 128 cifara. Vrlo je teško dešifrovati ga. Složena matematička formula menja šifru u pravilnim vremenskim razmacima. Jednom dnevno, ili jednom nedeljno, u zavisnosti od programa. Ako se šifra ne poklapa, brava se neće otvoriti." „Da li si ikad video nešto ovakvo?" „Samo jednom, na ulazu u raketni silos izraelske vojske. Oni su uveli još jedan nivo obezbeđenja." „Kakav?" „Ključ može da se izgubi. Može biti i ukraden." Osmehnuo se i obešenjački namignuo. „Zbog toga se provera biometrijskih podataka smatra neophodnom dodatnom merom bezbednosti. Tako se utvrđuje da li je ključ u posedu ovlašćene osobe." „O kakvoj se proveri radi?" „Izraelci su proveravali otisak dlana." „Znači, ne možemo ući bez..."


„Radž", prekide ga Arci, „koliko brojeva ima na uobičajenom švajcarskom bankovnom računu?" „Između osam i šesnaest. Zavisi koliko bankovnih računa imaš, kao i od stepena obezbeđenja." „To znači da bi niz od deset cifara, na primer, mogao biti broj računa?" „Naravno", reče Duta. „Na šta misliš?", upita ga Tom. „Mislim da znam zašto je Kasijus hteo Vajzmanovu ruku. Tetovaža nije logoraški broj, već broj računa." „Zašto bi Vajzman imao broj računa, ako nema ključ?" pitao je Tom. „Nismo ga našli, ali ne znači da ga nije imao." „Ne možemo znati da li je Lamers imao ključ, bez broja računa" glasno je razmišljao Tom, tragom Arčijeve logike. „Pretpostavljam da su obojica imala prilaz računu." „To ima smisla", složio se Arci. „Naročito ako su krili nešto važno. Problem je u tome što su obojica mrtvi. Ne možemo da dopremo do sefa, čak i ako su naše pretpostavke o ključu i broju računa ispravne." Tom se osmehnuo. „Da li je baš tako?" 34 Minhenska četvrt Au Hajdhauzen 7. januar, 23:55 Garaža je bila mala, ali dobro opremljena. Duž zida je visio uredno poredan alat, a pod su zauzimala korita za ulje i revizioni otvori. U zadnjem delu odmarale su se dve hidraulične dizalice, glomazne i zdepaste poput tenkova. Klipovi od nerđajućeg čelika blistali su na prigušenom svetlu. „Zar ne bi bilo bolje da smo se sastali ovde, umesto u hotelu?" gnevno će Renvik. „Tako bismo izbegli čitav cirkus."


Duboko je razmišljao o večerašnjim događajima, iako su se relativno lako izvukli. Pogrešio je stavivši sopstvenu sudbinu u ruke nepoznatih i nepouzdanih ljudi. To ga je učinilo ranjivim. „Garaža je u to vreme bila puna osoblja", strpljivo je objašnjavao Heht. „Vlasnik je naš simpatizer. Dozvoljava nam da je koristimo posle radnog vremena." Posle kraćeg ćutanja, nastavio je: „Sem toga, Dmitrij je oprezan..." Pukovnik se trudio da zvuči pomirljivo. „Nastoji da stranci što manje saznaju o organizaciji." „Njegov oprez zamalo nas je koštao slobode", planu Renvik. Masirao je spoj ruke i veštačke šake. Bolelo ga je kad god bi bilo hladno i vlažno vreme. „Ja ću izabrati mesto sledećeg sastanka. Ova odelca vam neće biti potrebna." Mahnuo je u pravcu gomile vatrogasnih uniformi na podu garaže. „Sledeći put neće biti potrebe za njima", uveravao ga je Heht. „Sad si naš." „Nisam ja ničiji", ispravio ga je Renvik. „Sarađujemo, to je sve." „Kako hoćeš", složio se Heht. „Što se tiče tvog plana... Da li si još uvek onako samouveren?" „Ako su slike u nekoj privatnoj zbirci, on će ih naći." „Kako možeš da budeš tako siguran?" „Najbolji je i ima dovoljno snažan motiv." „O kakvom se motivu radi?" „Želi da me zaustavi. Na nama je da pravovremeno povučemo potez." Renvik iz gornjeg džepa izvadi zlatni sat. „Kad smo već kod toga, šta ih je toliko zadržalo?" „Ne znam" namrštio se Heht. „Trebalo je da se vrate... Evo." Ispred garaže se začuše kola. Žuta svetlost pokuljala je kroz pukotine na čeličnim roletnama. Farovi su se ugasili, a vrata na vozilu otvorila. Čuli su mrmljanje i korake. Pridošlice su vukle nešto teško. Minut ili dva kasnije, na manjim vratima odjeknulo je snažno kucanje. Heht ih otvori, a Konrad uđe prvi. Sledio ga je dvojac iz hotela. Karl i Florijan vukli su vreću, koja je ostavljala mutan trag ulja i prašine po podu. Sva trojica nosila su vatrogasne pantalone. Skinuli su se u majice, otkrivši tapiserije izopačenih, zastrašujućih tetovaža na telu i rukama. Obilno su se znojili. „Da li ste imali problema?" pitao je Heht. „Nein, odgovori Konrad. „Izuzev što plače kao curica." Karl i Florijan istovremeno se nasmejaše, uspravljajući vreću. Konrad je iz leve čizme izvadio veliki lovački nož


i presekao konopac na vrhu vreće. Materijal kliznu na tie kao debela zavesa, otkrivši prestrašenog recepcionera s lepljivom trakom preko usta. Konrad ga gurnu u drvenu stolicu i hitro mu je vezao noge za nogare, a ruke za široke, čvrste naslone. Heht priđe zarobljeniku i bez reči ga udari po obrazu. Glava mu se tržnu u stranu, kao da je na oprugama. Polako se okrenuo ka njima, razrogačenih očiju. Iz rasečenih usana kapala mu je krv. Pukovnik ga udari ponovo, tako snažno da se stolica prevrnula. Hotelski službenik tresnu o tvrdi betonski pod, a u vazduhu se osetio oštar miris urina. „Upiškio se", nasmejao se Karl. „Prljavi prasac." „Podignite ga" prodrao se Heht. Karl prestade da se smeje i podiže stolicu. „Slušaj me dobro" Heht se nagnuo napred, unevši se recepcioneru u lice. „Postaviću ti neka pitanja i hoću da mi odgovoriš. Ako pomislim da si lagao ako budeš oklevao, makar i sekundu Konrad će ti otfikariti prst. Kad ti ponestane prstiju, preći će na dragocenije visuljke..." Pokazao je vlažnu mrlju među zarobljenikovim nogama. „Da li si me razumeo?" Recepcioner je mahnito klimao glavom. Treptao je, pokušavajući da odagna suze. „Dobro je." Heht dade znak Konradu, koji cimnu lepljivu traku na zarobljenikovim ustima. Mlitavo je visila s obraza. Kad god bi izdahnuo, zalepršala bi kao traka vezana za ventilator. „Kako se zoveš?" „Nikolas" začuo se nesiguran odgovor. „Nikolas Gane." „Reci mi, Gane, kako su oni ljudi saznali za nas? Da li si ih ti pozvao?" Recepcioner je klimnuo i briznuo u plač. „Žao mije." „Dobro je", pomirljivo će Heht. „Zašto si ih pozvao?" „Dvojica su pre neki dan došla u hotel." Grcao je i jecao. „Pokazali su mi fotografiju tražene osobe i obećali da će mi platiti deset hiljada evra ako ih pozovem kad ona dođe." „Ko su oni? Policija, služba bezbednosti, Interpol?" Gane odmahnu glavom. „Ne... Znam..." odgovorio je drhtavim glasom. „Nisu... Nisu se predstavili."


Heht se uspravio i klimnuo Konradu. Ovaj je prilepio traku preko zarobljenikovih usta i uhvatio ga za desnu ruku. Gane je mahnito trzao glavom. Pokušavao je da stisne šaku u pesnicu, ali mu je Konrad razdvojio prste i raširio ih po drvenom naslonu stolice. Recepcioner je vrištao, a glas koji se probijao ispod lepljive trake samo je izdaleka podsećao na ljudski. Konrad je pritisnuo oštricu noža na Gancov kažiprst, nešto iznad zgloba, i zasekao. Na prvi znak krvi, ovaj se onesvestio. Mlitavo je visio u stolici, dok je Konrad nastavljao posao. Dlanom druge ruke pritisnuo je oštricu i lagano sekao prst. Gane se osvestio desetak sekundi kasnije, baš kad je nož konačno presekao kost, uz grozno krckanje. Pukovnik podiže krvavo parče mesa i prinese ga Gancovim zakrvavljenim očima. Recepcioner poče da povraća. Ramena su mu podrhtavala. Heht mu skide traku sa usta, da se ne bi ugušio. Ispovraćao se po sebi. „Dajte mu malo vode", naredi Heht. Neko mu dodade čašu. Pritisnuo ju je o zarobljenikove usne. „Jesi li se povratio, Nikolase?" upita Heht. Gane klimnu. Donja usna mu je drhtala, a dah bio ubrzan i plitak. „Dobro je. Diši duboko, to će ti pomoći da se smiriš. Ponoviću ti pitanje. Ko su oni?" „Nisu rekli!" povika Gane kroz jecaje. „Pokazali su mi fotografiju i rekli da ih zovem kad se tražena osoba pojavi. Nisam ih ništa pitao. Nisam hteo da znam ko su. Blagi bože, moj prst. Moj prst!" „Ko je bio na fotografiji? Ja?" Recepcioner odmahnu glavom. „On?" Pokazao je na Komada, koji je još držao nož. Krv je kapala s blistave oštrice. „Ne." „Ne laži!" povika Heht. „Ne lažem!" vrisnuo je recepcioner, kad ga je Konrad ponovo zgrabio za ruku. „To je bio on", mahnito je mahao krvavim patrljkom kažiprsta. Hteo je da pokaže osobu s fotografije, iako nije mogao da pomeri ruku. „To je bio on her Smit." Renvik je iznenađeno ustao. Ja?" „Da, da, za ime božje, da", jecao je recepcioner. Heht priđe Renviku.


„Šta ovo znači?" pitao ga je tiho. „Imam ja i svojih problema", reče Renvik i slegnu ramenima. „Ne tiču vas se." „Tiču nas se ako nam ugrožavaju bezbednost", negodovao je Heht. „Nekom se posrećilo, to je sve. To samo dokazuje da moramo da izbegavamo prometna mesta." „Konačno smo se oko nečeg složili." „Hej, šefe, šta ćemo s njim?" oglasio se Konrad. Gancu je ponovo pozlilo. „Ubijte ga", tiho će Renvik. „Da ga ubijemo?" Hehtov ton jasno je odavao da se ne slaže. „Zašto bismo to učinili?" „Video je mene, video je vas, video je garažu. Ko zna šta je sve čuo? Ubijte ga." „Ne treba nam policija za vratom..." „Bah!" Renvik se progurao kraj njih. Iščupao je nož Konradu iz ruke i ščepao Ganca za kosu. Trznuo mu je glavu unazad i hitrim pokretom prerezao grkljan. Oštrica je prodrla duboko u nesretnikov dušnik, a grozni crveni osmeh raširio se po ogoljenom vratu. Recepcioner se nekoliko puta divlje trznuo. Podigao se iz stolice kao daje dobio strujni udar, a onda beživotno stropoštao, glave obešene u stranu, dok mu je krv liptala iz prerezanog vrata. Renvik dodade nož Hehtu. Pogled mu je plamteo. „Odsad ćemo raditi po mome, Johane. Bez svedoka. Bez rizika. Bez tragova." 35 Park Monso, Pariz 8. januar, 07:46 Dvojica ljudi približavala su se oljuštenoj zelenoj klupi iz različitih pravaca. Stariji je seo i otvorio sveže izdanje Ekipa. Na naslovnoj stranici stajalo je da je Pari Sen Žermen na pragu novog, zamašnog transfera. Drugi, mlađi čovek produžio je još dvadeset metara, a onda zastao i osvrnuo se oko sebe. Zatim se vratio i seo pored starijeg.


Obojica su na malom prstu leve ruke nosila isto zlatno prstenje. Na njima je bila mreža od dvanaest kvadratnih udubljenja, s malim dijamantom u jednom od njih. Razlikovali su se samo po rasporedu. Kod starca je dijamant bio u donjem levom udubljenju, a kod mladića u gornjem desnom. „Zašto si me pozvao ovamo?" promrmljao je stariji čovek, skriven iza novina. „Situacija se pogoršala" odvrati mlađi. Usne su mu se jedva micale. Gledao je preko jezerceta, okruženog lažnom rimskom kolonadom. „Procenio sam da morate da čujete šta se dešava iz mojih usta." „Ionako me zoveš samo da bi mi saopštio loše vesti" požalio se stariji. „Ne vidim zašto..." „Kirk napreduje." „Ccc" prezrivo zacokta stariji. „Na koji način?" „Njegov pomoćnik juče je posetio Lamersovu rođaku." Ućutali su. S ringišpila u daljini dopirao je dečji smeh. Šareni lakirani konji dizali su se i spuštali, neumorno jurcajući ukrug. „Ništa nije sumnjala", konačno se oglasio stariji. „Sem toga, prevrnuli smo to mesto naopako, pre nego što smo podmetnuli požar. Bilo je čisto. Ništa nismo ostavili." „Izuzev vitraža u lokalnoj crkvi." „O kakvom vitražu govoriš?" Spustio je novine, zaboravivši na sva pravila predostrožnosti. „O vitražu koji je Lamers podario bogomolji." „Kako je moguće da nismo znali za njega?" „Nismo znali, zato što si ga ubio pre nego što je mogao da nam kaže." „Staje na tom vitražu?" U glasu mu se opažao tračak zabrinutosti. „Zamak. Trouglasti zamak." »Merde!" „To nije sve. Dala mu je nešto. Nismo videli šta, ali znamo daje ušao praznih ruku, a izašao s torbom." Stariji čovek ćutke je probavljao najnoviju informaciju. „Gde je sad taj njegov ortak? Gde je Kirk, kad smo već kod toga?" „U Cirihu. Juče je posetio Lašea."


„Lašea!", gadljivo će stariji. „Ta stara budala nikad neće..." „Gospodine!" prekinuo ga je mlađi sagovornik. „Usudio bih se da kažem da je kucnuo čas za mnogo... Radikalnije mere. Više se ne možemo uzdati u proviđenje i ljudsku nesposobnost." „Kako to misliš?" „Kirk je povezao Vajzmana s Lamersom za četrdeset osam časova, a mi za tri godine. Istini za volju, radili smo u suprotnom pravcu. Kirk je otkrio vitraž za koji nismo znali. Uspostavio je kontakt s Lašeom, čovekom koji, ma šta mi mislili o njemu, važi za najboljeg poznavaoca ratnog perioda. Koliko će mu trebati da poveže raznorodne elemente? Kada će mu se posrećiti?" „Staje s Kasijusom?" smrknuto će stariji. „Dali ste ga se dočepali?" „Nismo", odgovori mlađi. Okrenuo je glavu. Pas protrča pored njih i olakša se nasred pošljunčane staze. Vlasnik ga je nezainteresovano pratio, pušeći i ćaskajući telefonom, ne obraćajući pažnju na znak koji ga je obavezivao da drži psa na povocu i počisti za njim. „Imali smo ga prošle noći u Minhenu, ali nam je umakao. Izgleda da više nije sam." „Dobro si učinio što si me pozvao", nevoljno priznade stariji. „Kirk će nastupiti još odlučnije, kad shvati o čemu se radi. Moramo preduzeti neophodne korake. Gubimo kontrolu nad situacijom. Ako sad ništa ne učinimo, biće prekasno." „Kakve korake imate na umu?" „Moramo uništiti vitraž." „To se podrazumeva. Šta ćemo s Kirkom?" „Pobrinućemo za sve njih, za Kirka, njegove kolege, sve koji su s njima kontaktirali. Pronađite ih i pobijte. Ne smemo rizikovati." 36 Vipkingen, Cirih 8. januar, 09:35 Tom je loše spavao, iako im je Duta ponudio dva podnošljivo udobna kauča. Grozničavi um nije mu dao da usni sve do sitnih sati. Probudio se nešto posle šest ujutro. Renvik, Vajzman, Belak... Šta ih je povezivalo? Koliko su znali o Redu?


Više nije mogao da trpi Arčijevo glasno hrkanje, pa je ustao. Istuširao se i obukao farmerke i košulju. Nije budio Arčija sve do pola deset. Poslužio ga je kafom. Arci prihvati, gunđajući da je još veoma rano. Tom je dobro znao da ortak nije ranoranilac. Retko kad je dolazio na posao pre dvanaest. Ostajao je budan do kasno u noć. Tom je bio sasvim drugačiji. „Čemu žurba?" prekorno će Arci. Držao je solju kafe s obe ruke. „Sinoć sam pozvao Ternbula i predočio mu naše nalaze. Složio se da pošalje Vajzmanovu ruku, preko medicinske kurirske službe. Očekujem je svakog časa." „Izvukao si me iz kreveta zbog kurira!", negodovao je Arci. „Nemoj mi reći da si lepo spavao na tom čudu." Tom šutnu kauč, s kog se digao debeo oblak prašine. „Pravo kažeš", složio se Arci. Zvono je zazvonilo i pojavio se Duta, navoštenih brkova i kose sjajne posle tuširanja. Prstima je nervozno prebirao ćilibarske kuglice. „Dobro jutro, džentlmeni", veselo ih je pozdravio. „Nadam se da ste lepo spavali. Oprostite, ali imam posetioca." ,,U stvari, mislim da je došao zbog mene", priznade Tom. „Zaista?" Tomu nije promakla senka zebnje u domaćinovom glasu. „Tražio sam da mi se nešto hitno isporuči. Uputio sam ih na zadnja vrata. Ne brini", dodao je, videvši Dutin izraz. „Možeš da im veruješ." „Objasnio si kurirskoj kompaniji kako da pronađu ovu jazbinu?" nasmejao se Arci. „Šta si im rekao, druga cigla desno, pa pravo dok ne svane?" „Tako nešto", nasmejao se Tom. Kad je zvono ponovo zazvonilo, obratio se domaćinu. „Žao mi je. Trebalo je da ti kažem juče, ali nisam hteo da te uznemiravam. Ionako smo te previše izmaltretirali." Duta je odbacio izvinjenje nehajnim pokretom, iako je Tomu bilo jasno da mu nije svejedno. Radilo se o neprijatnom, ali neizežnom spletu okolnosti. „Ne dovodim u pitanje vaš sud, gospodine Tome. Idem da ih pustim." Arci ustade i zevnu. Nosio je plave bokserice i belu majicu, izgužvanu i izboranu kao njegovo lice. Tomu je sinulo da je ovo tek drugi put da vidi Arčija bez odela. Izgledao je ogoljeno i neprirodno.


Kroz otvorena vrata dopirali su glasovi. Jedan je pripadao Duti, dok je drugi bio ženski. Arci iznenađeno podiže glavu, kad je shvatio da su sve bliži. „Ovuda, molim vas", čuli su domaćinov ljubazni glas. U sobu je ušla Dominik. Plavu kosu je splela u fino svilenkasto uže, pričvrstivši je srebrnom šnalom. Arci ščepa čaršave i uspaničeno ih navuče na sebe. „Dom?" iznenađeno ju je oslovio. „Dobro jutro, dečaci!" Nacerila se. „Mislila sam na tebe, Arci. Kupila sam ti poklončić." Dobacila mu je boks cigareta iz djutifri šopa. Instinktivno je posegao za njima i pustio čaršav, koji pade na d. „Uhvatio si ga!" nasmejala se. „Vrlo smešno", promrmlja Arci, saginjući se da podigne čaršav. „Da si mogao da vidiš svoje lice!" smejao se Tom. „Ponašate se kao deca", reče Arci. Smrknuto je zavrteo glavom, a zatim zgrabio odelo s vešalice i požurio ka kupatilu. Čaršav se tkao za njim. „Skuvao sam kafu", reče Tom, kad se Arci udaljio, prethodno ih prostrelivši gnevnim pogledom. „Hoćeš li malo?" „Naravno" odvratila je. Skinula je debelu skijašku jaknu i prebacila je preko kauča. „Pretpostavljam da ti nećeš kafu, Radž?" „Neću." Duta se gadljivo namrštio, a zatim nestao u radionici. „Niko te nije pratio?" „Nije", potvrdila je Dominik. „Nekoliko puta sam se vraćala, da bih bila sigurna, ali mi niko nije bio za petama." „Ternbul te je jutros sreo na aerodromu, kao što je dogovoreno?" „Jašta. Mislim daje bio malo iznenađen činjenicom da sam žensko." „Zato što ne zna kakvo si ti žensko", nacerio se Tom. „Nisi imala problema s carinom ili vlastima?" „Nikakvih." Pružio joj je solju, a ona mu se zahvalno nasmeši. „Nisam ni sanjala da je tako lako prenositi delove tela po Evropi." „O, da." Tom sede pored nje. „To je sjajan paravan. Arci i ja smo ga često koristili. Niko ne dira kutiju, dokle god su papiri u redu. Poslednje što žele je da neko detence umre zato što je neko upropastio srce ili bubreg. Šta je s ordenom?" „Dao mi ga je. Arci je imao pravo. Vajzman je imao viteški krst."


Izvadila je koverat iz džepa i predala ga Tomu. Otvorio ga je i i istresao odlikovanje na dlan, a onda prevrnuo da bi osmotrio poleđinu. Zadovoljno je klimnuo glavom. „Ima iste oznake kao onaj koji smo dobili od Lamersove nećake", potvrdio je. „Radž!" pozvao je domaćina. „Dođi da ga vidiš." Duta se pomoli iz radionice. Uzeo je orden s neskrivenom znatiželjom i pažljivo ga osmotrio. „Donela sam i Belakovu sliku", dodala je Dominik. „Mislila sam da će biti od koristi." „Pametno." „Kad smo već kod toga, da li ste primetili rupe na njoj?" „Na slici? Da. Zašto ih pominješ?" „Izgledaju mi neobično, to je sve. Preterano su uredne i sve su iste veličine. Čini mi se da nisu nastale slučajno." „Ne vidim zašto bi ih neko namerno načinio" smrknuto će Tom. zuzev ako nije hteo da je naruži." Arci izađe iz kupatila. U odelu je izgleda opušteno i dostojanstveno. „Hteo sam nešto da te pitam, Tome. Šta je ovo?" Duta pokaza tež na poklopcu kutije koja je skrivala ključ. „Nacistički simbol", objasnio je Tom. „Jedna vrsta svastike sa vanaest, umesto četiri kraka. Po jedan za svakog čoveka. Zvali su Crno sunce. Da li si ranije video takav znamen?" „Nisam." Duta odmahnuo glavom, gladeći kutijicu. „Iako je svaika već hiljadama godina religijski simbol Hindusa i sveprisutan hitektonski motiv. Nalazi se svuda, od ruševina drevne Troje do tedrale u Amijenu. Radjard Kipling ukrašavao je njome korice ih svojih knjiga, za dobru sreću." „Zašto su je nacisti usvojili?" pitao je Arci. „Koliko ja znam, Hitler je indijske Arijevce smatrao prototipom elih osvajača. Svastika je bila simbol neraskidive veze s arijevskim oreklom nemačkog naroda", objasnio je Duta. „Pod nacistima, ostala je Hakenkreuz ili kukasti krst, simbol arijevske gospodar e rase."


„Da li reč svastika išta znači?" pitao je Tom. „Vodi poreklo iz sanskrta. Doslovni prevod bi bio dobro ti želim. svetim tekstovima znači i brama, sreća, ili samsara, ponovno roenje." Zvučao je zamišljeno. „Pitam se, šta li će vas od toga snaći, gospodine Tome?" 37 Bankarska četvrt, Cirih .januar, 12:42 Sedište banke Volee Si nalazilo se u najskupljem ciriškom kvartu. a se baškarila u neoklasičnom zdanju, podignutom najverovatnije sredinom devetnaestog veka. Golemi kameni stubovi pridržavali su arhitrav iznad ulaza, u neobičnoj, arhitektonski nedoslednoj kombinaciji jonskog i korintskog stila. Rastuća vrednost nekretnina nagonila je vlasnike okolnih placeva da grade uvis, kako bi sa skupocenih parcela iscedili što više para. Međutim, zgrada Volca nije se promenila. Dvospratno zdanje izgledalo je patuljasto među divovskim zgradama, rečito svedočeći o nesvakidašnjoj prirodi finansijske institucije koja se tu nalazi. Promućurni posmatrači znali su da banka po bogatstvu i moć nadilazi konkurenciju u oblakoderima. U nevelikom, mermerom obloženom holu Toma i Arčija je pozdravio otmeni gospodin u plavom flanelskom odelu. Predvorje je više podsećalo na ulaz u bogataški dom, nego na uglednu banku. Nije bilo nameštaja, izuzev dva stola od ebonovine, s kamenim pločama, levo I desno od velikih bronzanih vrata. Tom je pretpostavljao da vode u glavnu dvoranu. Na svakom stolu počivala je velika gvozdena urna. „Guten Morgen, meine Herren" „Guten Morgen", odgovori Tom, pre no što je prešao na englesE „Došli smo se sastanemo s her Folcom." Čuvar se namrštio i sumnjičavo ih odmerio od glave do pete. Najviše se zadržao na Tomu, odevenom u farmerke i patike. „Imate li zakazano?"


„Nemamo." Čovek u flanelskom odelu trznuo je krajičkom usana, kao daje upravo čuo neukusnu šalu. „Žao mi je, ali her Folc ima mnogo posla. Ostavite vaša imena i broj telefona. Postaraću se da vas neko pozove." Trznuo je glavom ka ulaznim vratima, dajući im do znanja da je vreme da se udalje. ,,U ovoj banci imamo sef. Želeli bismo da pregledamo njegov sadržaj." Čuvar se glasno nasmeja. „Ovde nema takvih sefova. Mi smo banka, a ne biro za izgubljene stvari." „Reci her Folcu da imamo ključ" nastavi Tom i pokaza mu. „Reci mu da ne idemo nikuda dok nas ne primi." Čuvar je netremice posmatrao ključ. „Sačekajte ovde" konačno se oglasio i prišao stolu s leve strane vrata. Dohvatio je crni telefon, skriven iza urne. Ni za trenutak ih nije ispuštao iz vida, dok je ukucavao trocifreni broj. „Her Folc?" Okrenuo im je leđa, kako ga ne bi čuli. U jednom trenutku bacio je pogled na ključ u Tomovoj ruci. Uglavnom je slušao i klimao glavom. Vratio je slušalicu na mesto i, posle kraćeg oklevanja, okrenuo se prema njima. Izvinjenje mu je lebdelo na usnama, ali je ostalo neizrečeno. „Her Folc će vas odmah primiti. Ovuda, molim vas." Otvorio je bronzana vrata i propustio posetioce. Vodila su u veliko predsoblje, baš kao što je Tom i pretpostavljao. S niza portreta na zidovima posmatrala su ih ozbiljna lica. Sledili su čuvara do male kancelarije. Koraci su im odjekivali po mermernom podu, ukrašenom šarama u obliku šahovske table. Dve sekretarice žustro su kucale, zagledane tanke ekrane, u kućištima od mahagonija i plastike. Izgleda da je neko mislio da bi pogled na golu plastiku narušio patricijsku strogost starinskog zdanja. „Vaše kapute, molim vas." Čuvar je sad govorio smernim šapatom. Okačio ih je na čiviluk od kovanog gvožđa. Posegnuo je ka Tomovoj tašni, ali je, suočen s nemim, ali odlučnim odbijanjem, povukao ruku. Nežno je pokucao po masivnim drvenim vratima, Ledu dve sekretarice. Na mesinganoj tablici pisalo je Rudolf Folcy rektor. Slova su podsećala na ona na ključu. S druge strane vrata nije dopirao nikakav zvuk. Tom je pratio varev pogled do minijaturnog semafora levo od vrata, na kome gorelo crveno svetio. Strpljivo su čekali, osluškujući udarce noku po


tastaturama, slične reskoj puščanoj paljbi, sve dok se nije alilo zeleno. Čuvar otvori vrata, pokretom ruke pozva ih da uđu ažljivo zatvori za njima. Folcova kancelarija sledila je tradicionalni ukus, koji je preovlađivao u zgradi. Gazili su po mekom crvenom tepihu. Čitav jedan zid prekrivale su knjige, a iznad impozantnog mermernog kamina visio je portret u prirodnoj veličini. Zimsko sunce prosipalo je zrake kroz prozor, levo od ulaza, presecajući sobu nadvoje. Polovina prostorije ostala je u senci, dok se druga kupala u zaslepljujućoj svetlosti. „Šta želite?" Glas je bio odsečan i neskriveno neprijateljski. Tom se uzvrpoljio, jer nije mogao da oceni odakle dopire. Kad su mu se oči privikle na tamu, na drugoj strani sobe ugledao je mračno obličje, nagnuto preko stola. „Her Folc?" Prišao je stolu, a Arci je ostao pozadi. „Ko ste vi? Novinari? Zelembaći koji pokušavaju da stvore ime na račun našeg poslovnog ugleda?" Obličje je ustalo, ne obraćajući pažnju na Tomovu pruženu ruku. „Možda ste alavi advokati koji pokušavaju da štrpnu nešto od onog što smo mukotrpno zaradili?" „Uveravam vas da nisam ništa od toga." „Sefova s dragocenostima odavno više nema. Ionako su bili pogrešan potez mog dede, povučen za vreme rata. Moj otac ih se ratosiljao šezdesetih godina prošlog veka, uz punu saradnju Švajcarske bankovne komisije. To sigurno znate, ako ste obavili istraživanja. Nije mi jasno šta ovde tražite." Bankar se nagnuo napred, kako bi svoje reči naglasio položajem tela. Tom je sad mogao da ga vidi. Bio je prilično mlad, u ranim četrdesetim. Rudolf Folc imao je nepokolebljiv pogled i ponosno držanje, prisutno na portretima predaka. Kosa mu je bila kratka i tamnosmeđa, s ponekom sedom. Uska negovana bradica pratila je liniju vilice, uokvirujući napućene usne. Donji deo brade i upali obrazi bili su glatko izbrijani. Nosio je naočare s plastičnim okvirom. „Šezdesetih, kažete?" reče Tom, dobacujući mu ključ, pronađen u kovčežiću od orahovine. „Možda ga ne prepoznajete, ali je vaš logo na njemu. Rečeno mi je da je brava koju otvara poslednja reč tehnike." Folc se zavali u stolicu, posmatrajući ključ na stolu. „Imate li broj računa?" Tom klimnu. „Recite."


Tom je izrecitovao brojeve, dobijene od Ternbula prošle večeri. Bankar skide naočari. Žmirkajući je otkucao brojeve na tastaturi. Ubrzo je sa osmehom podigao glavu. „Dobro došli u Folc banku, gospodo." 38 13:10 „Primite moje izvinjenje. Molim vas da nam oprostite zbog ovog sitnog nesporazuma." Ledena dobrodošlica ustupila je mesto ljubaznim osmesima i lavini smernih izvinjenja. „Ne brinite", reče Tom, pijuckajući kafu koju im je direktor navalentno poručio. „Stvar je u tome što nas opsedaju gomile avanturista. Opreznost je neophodna." „Šta traže?" pitao je Arci. „Šta svi traže u Švajcarskoj? Novac. Kod nas obično tragaju za računima žrtava holokausta ili za podacima za pokretanje tužbe. Moj otac je mudro postupio kad je zatvorio posao sa sefovima. Sve što je u njima pronađeno predao je fondu za preživele logoraše, kako bi izbegao... Neugodnosti." „Ali, nisu svi sefovi zatvoreni?" oglasio se Arci. „Naravno da nisu." Folc se ponosno osmehnuo. „Naposletku, ovo je banka. Dužni smo da na prvom mestu brinemo o mušterijama, a ne o jevrejskom lobiju." Tom se ujeo za usnu. „Ovde to nikad ne zaboravljamo." „Drago mi je da to čujem. A naš račun?" „Sve je na svom mestu. Ništa nije taknuto." „Sjajno." „Hteo sam da kažem da ništa nije taknuto od poslednjeg pristupa sefu." „Kad je to bilo?" interesovao se Arci. Bankar skide naočari i pogleda u monitor. „Maja 1958. godine." Iste godine kad je Lamers, po podacima s poštanskog žiga, poslao fotografije tri Belakove slike Vajzmanu. „To je bilo vrlo davno", reče Tom. „Još jedan razlog što smo prilično nestrpljivi. Siguran sam da ćete nas razumeti, her Folc."


„Naravno, naravno." Bankar je hitro ustao. „Sledite me, gospodo." Proveo ih je pored sekretarica u hodnik, a zatim kroz još jedna vrata do velikog, četvrtastog stepeništa. Do prvog i drugog sprata vodila su tri stepeništa, povezana velikim odmorištima. Kroz staklenu kupolu na krovu naziralo se nebo boje škriljca. Folc priđe vratima ispod stepeništa. Otključao ih je i upalio svetio, osvetlivši uske, prljave stepenice. „Ovo je vinski podrum", objasnio je. Stepenice su vodile u nisku odaju, dugu sedam, a široku pet metara. Mirisala je na starost i buđ. Dve slabe sijalice su bacale oskudnu svetlost, viseći su na nedovršenoj tavanici. Zidovi se nisu videli od polica s vinom, punih prašnjavih boca, zamrljanih i nečitljivih etiketa. „Imate zanimljivu zbirku", s odobravanjem reče Arci, uzimajući bocu šato laflera iz 1961. godine. Folc je prišao polici u zadnjem delu podruma i povukao je ka sebi. Lagano se pomerila, otkrivajući džinovska čelična vrata. Otključao ih je specijalnim ključem. Čim su se masivna vrata otvorila, upališe se svetla. Pred njima se ukazala gotovo sterilno bela odaja. Pod, zidovi i tavanica blistali su od beline. Prostorija je bila prazna, izuzev stola od nerđajućeg čelika u sredini, kompjuterskog monitora u visini grudi na suprotnom zidu i nečeg što je ličilo na čeličnu fioku, desno od njega. Nigde nije bilo oštrih ivica. Svaki ugao i pregib bio je nežno zaobljen, kao da ih je otupelo hiljadugodišnje kapanje glečerske vode. „Koliko računa imate?", upita Tom. Nastojao je da zvuči opušteno. Folc zamišljeno protrlja bradu. „Računa poput vašeg? Oko tri stotine aktivnih. Otvoreni su za vreme rata." „Šta mislite kad kažete aktivni*" „To su oni s kontakt adresama. Uglavnom poštanskim brojevima vlasnika. Na te adrese šaljemo važne informacije, kao što su one o novom ključu, poslate nakon unapređenja sistema bezbednosti, pre tri godine. Smatramo daje račun aktivan dokle god nam se pošiljke ne vrate neotvorene." „Šta se dešava ako se vrate?" „To obično znači da su prvobitni vlasnici ili poverenici umrli, a s njima i saznanje o postojanju sefa. Nastavljamo da čuvamo njihove stvari, u slučaju da ih neko


potraži. Vidite, najveći broj sefova zakupljen je na period od devedeset devet godina. Plaćeni su unapred. Stoga smo dužni da ih čuvamo do kraja perioda zakupa. Kad on istekne... Pa, to verovatno neće biti moja briga." Nasmejao se i prišao kompjuterskom terminalu. Lako je kucnuo prstima po tastaturi, a ekran odmah ožive. Na tamnoj površini ukazalo se deset znakova pitanja. Okrenuo se prema njima. „Broj računa, molim vas?" Tom otkuca šifru pronađenu na Vajzmanovoj ruci, birajući brojeve s tabele u dnu. Monitor se zamračio. Pojavio se natpis: Wilkommen Konto: 1256093574 Konto name: Wefren Bitte Schlussel einfiihren Ime računa je Wefren, razmišljao je Tom. Ko bi, ili šta bi to moglo biti? Folc mu prekide sled misli. „Molim vas, upotrebite ključ", preveo je natpis i pokazao mal četvrtastu rupu ispod ekrana. Tom gurnu ključ u rupu. Na ekranu se pojavio mali grafički prikaz brave. Nekoliko sekundi kasnije, otvorio se, pokazujući uspešn očitavanje podataka s metalne površine. „Vreme je za infracrveno očitavanje", podseti ih Folc. Tom pritisnu dugme na tvrdoj gumenoj dršci ključa. Još jedan katanac se otvorio na ekranu nova potvrda ispravnosti očitanih podataka. Dosad je sve teklo po planu. „Pa, gospodo, vaš ključ odgovara računu. Ostao je samo otis dlana." „Her Folc", reče Tom. „Pitam se, da li je moguće da mom kolegi i meni omogućite malo privatnosti?" „Naravno", reče Folc. Poneo se kao istinski švaj carski bankar. „Samo stavite ruku na ploču", pokazao je na staklenu ploču levo od kompjuterskog ekrana. Tom je dotad nije primetio. „Sistem će potražiti vašu kutiju. Isporučiće je ovamo", pokazao je fioku. „Kad završite posao, stavite kutiju na poslužavnik, pa će je sistem vrati na mesto. Kad odete, sići ću da zatvorim sobu." „Hvala vam na pomoći", reče Tom, stisnuvši mu ruku.


Čim su bankarevi koraci zamrli u hodniku, stavio je tašnu n sto. Vajzmanova ruka putovala je spakovana u led i zapečaćena providnoj plastičnoj kesi, pokrivenoj ledom. Ipak je, izvan zamrzivača, počela da zaudara. Meso je dobilo neobičnu, žućkastu boju. „Hriste!" promrmlja Arci. Virio je preko Tomovog ramena. „Ala bazdi." Tom je izvukao ruku iz kese, dišući na usta. Uhvatio ju je odmah iznad zgloba; bila je kruta i klizava, kao crknuta riba. Prišao je staklenoj ploči i na nju položio beživotno meso. Crveni zraci blesnuli su iz dubine aparata, prelazeći preko dlana. Na ekranu se pojavilo upozorenje. „Neuspelo očitavanje", smrknuto je preveo Tom. „Koliko nam je pokušaja ostalo?" „Još dva. Zatim će se zatvoriti." „Nadam se da ćemo ovog puta biti uspešni." „Ternbul mi je rekao da je Vajzman samo jednom putovao u inostranstvo. Pre tri godine bio je na konferenciji u Ženevi, baš kad je banka, po Folcovim navodima, unapredila sistem obezbeđenja. Ne verujem da je to podudarnost. Mogao je da ujutru sedne na voz, skenira dlan i da se neopaženo vrati u Ženevu pre večere. Niko ne bi ništa posumnjao." „Možda treba čvršće daje pritisnemo uz staklo", napomenu Arci. Tom pritisnu Vajzmanovu ruku preko stakla, izravnavši je s pločom. Mreža crvenih zraka ponovo je oživela. „Još jedno neuspelo očitavanje." Rezignirano je slegnuo ramenima. „Mislim da je čitač prešao preko mojih prstiju. Štrcali su preko Vajzmanove šake. Pokušaj ti, imaš manje ruke." „Dobro", reče Arci. Dohvatio je odsečenu ruku i pritisnuo šaku preko nje, pazeći na prste. Laserska mreža ponovo je skenirala dlan. Ekran se ispraznio. Blesnula je nova poruka. „Uspešno očitavanje", uzdahnu Tom. Arci je vratio ruku u plastičnu kesu. Držao ju je vrhovima prstiju, što dalje od sebe. Zatvorio je kesu i tašnu s ogromnim olakšanjem. S druge strane zida čuli su udarce metala. Izmenjali su poglede, znajući šta se dešava. Često su proučavali rad sličnih sistema. Negde duboko ispod njih,


robotska ruka je upoređivala učitane podatke sa stotinama barkodova na kutijama, na plitkim poslužavnicima u dubokom trezoru, otpornom na eksploziju i požar. Kutija je posle indentifikovanja klizala do poslužavnika. Na njemu je putovala do fioke u zidu prostorije za posetioce. Kad je pošiljka stigla, fioka zazuja, a automatska vrata se odškrinuše. Arci povuče fioku k sebi. U njoj je bila stara metalna kutija. Podigao ju je i položio na sto. Bila je dugačka metar, široka trideset, a visoka petnaest centimetara. „Da li si spreman?" pitao je Tom sa zabrinutim osmehom. Polako je podigao poklopac. Obojica pogledaše unutra. 39 Ciriški ogranak CIA 8. januar, 14:20 „Mobilna jedan, ovde centrala. Javite se." „Samo napred, centralo", stigao je odgovor, pomešan s krčanjem. „Da li si na mestu, Robertse?" reče agent Ben Kodi, nagnuvši s preko operaterkine stolice. „Potvrđujem. Spreman sam za prijem." Samo nekoliko sekundi kasnije, jedan od tri ravna ekrana ispre operaterke je oživeo. Agentova lokacija mogla se videti na velikom visoko postavljenom monitoru sa satelitskim podacima, u obli treperave crvene tačke. Još pet tačaka pulsiralo je oko nje. Čitav ti je bio na položaju. „Jesi li siguran u ovo?" pitao je Kodi. „U šta bi trebalo da budem siguran?" Bejli nije mogao da n zvuči kao da se brani, suočen s Kodijevim sumnjičavim tonom. „Hoću da kažem da sam povukao ljude iz tri tima da bih ti iza šao u susret." Kodi pokaza na mahnitu aktivnost u operativnoj sobi CIA. Četiri operaterke nadgledale su komunikacije sa šest terenskih agenata. Još dve su odgovarale na pozive. Kompjuteri su zujali, a s vremena na vreme začulo bi se i prodorno kreštanje šifrovanih faks aparata. Pored vrata s elektronskom bravom bdio je naoružani stražar. „Prihvatio sam se ovog zadatka samo zbog Kartera. Ne bih to učinio ni


zbog kog drugog. On je dobar čovek, jedan od najboljih, Ali, moram da ti kažem. Nagledao sam se dovoljno uzaludnih poslova za račun FBIa za čitav život." „Ništa ne mogu da obećam", reče Bejli. „Biću iskren. Sledimo predosećaj. Karter me ne bi poslao da je mislio da nije vredan truda." „Pa, uskoro ćemo saznati da li si u pravu", uzdahnu Kodi. „Nadgledamo sve koji ulaze i izlaze iz hotela. Ako se tvoj momak pojavi, uhvatićemo ga." 40 Vipkingen, Cirih 8. januar, 14:32 „To je sve?" Tom je razumeo Dominikino razočarenje. Svi su grozničavo nagađali o sadržaju sefa, koji su Vajzman i Lamers smestili na tako nedostupno i dobro zaštićeno mesto. Niko nije bio u pravu. Nije bilo zlata. Nije bilo dijamanata. Nije bilo davno izgubljenog Vermera. U staroj metalnoj kutiji našli su samo neveliki smeđi novčanik, ispucao po ivicama. Tom ga je spustio na kovčeg za čaj. „Neko nas zeza", bila je Arčijeva jezgrovita analiza. „Ovo je neslana šala. Ne vidim drugo rešenje." „Staje unutra?" pitao je Duta, trzajući brkovima. „Mapa", odgovori Tom. Otvorio je novčanik i izvadio ispresavijani požuteli papir. „Znaš li gde bismo mogli da je pričvrstimo?" „Znam dobro mesto." Duta je nestrpljivo oblizivao usne. „Sledite me." Otrčao je do prostorije s kompjuterima i pokazao na goli zid iznad štampača i skenera. „Može ovde." Tom se popeo na stolicu i zalepio mapu na zid. Skočio je dole. „Deutsche Reichsbahn Nemačke železnice", prevela je Dominik. „Ovo je mapa nacističke železničke mreže." „Tako je", reče Arci. „Nekoliko zemalja Rajha obojeno je istom bojom kao Nemačka. Austrija, Luksemburg, Čehoslovačka, Poljska..."


„Znamo da nacisti nisu osvojili toliki deo Poljske sve do 1942. ili 1943." nastavio je Tom. „Ovo je verovatno štampano krajem rata. Pre toga se središnjom Poljskom upravljalo iz Krakova, kao nemačkom kolonijom." „Jun 1943", potvrdila je Dominik, pokazujući datum u donjer desnom uglu. Tom se približio da je bolje osmotri. „Tu su svi veći gradovi i sela. Debele crne linije su železnič pravci, a tanje ogranci, zaobilaznice ili nešto slično." „Tačke su stanice", dodade Arci. „Zašto su je čuvali?" smrknuto će Dominik. „Dobro pitanje", složio se Arci. „Ova mapa je sigurno štampana u nekoliko desetina hiljada primeraka." Tom je zamišljeno cupkao vrh nosa. „Ova je sigurno drugačija.. Radž?" Na pomen svog imena, Duta se trgnuo. „Imaš li projektor?" „Naravno." „Sjajno. Dom, pronađi mapu nemačkih železnica iz 1943. goc na vebu. Uvećaćemo je da budu iste veličine i uporediti. Ako ir razlika, pronaći ćemo ih." Dominik je sela za kompjuter, dok je Tom spremao projektor. Poravnao gaje s mapom, kako bi dobio dobru sliku. Posle nekolik minuta, Dominik se osmehnu. „Jesi li je našla?" pitao je Arci. Klimnula je. „Imao si pravo. Mapa iz 1943. štampana je u velikom tiražu Našla sam kopiju na univerzitetskom sajtu. Moraćemo da prilago dimo veličinu, ali to neće biti veliki problem." Slika je blesnula na zidu. Tom ju je izoštrio. Pomerio je projekte da bi projekciju što više približio geografskoj karti. Prišli su mapa i počeli da ih upoređuju. Prošlo je deset minuta pre nego što je iko progovorio. To je, n ravno, bio Arci. „Pa, možda se razlikuju, ali ja ne vidim po čemu." „Ni ja." Tom je umorno trljao oči. „Sa mnom je isti slučaj" oglasila se Dominik. „Kako bi bilo da probamo s ultraljubičastim svetlom?" predloži Duta. „Nešto će se možda pojaviti. Tu je negde." „UV?" povika Arci. „Da li je postojao u to doba?" „Otkrio ga je Johan Riter, poljski naučnik, početkom devetnaestog veka", reče Dominik.


Arci slegnu ramenima. Iskustvo gaje naučilo da ne osporava njene tvrdnje. „Imaš li nešto upotrebljivo, Radž?" upita Tom. Duta je zaronio u radionicu. Nekoliko trenutaka kasnije, pojavio se s fluorescentnom svetiljkom i dugim kablom. Dominik pogasi svetla. Tom uze svetiljku od Dute i priđe zidu. Prelazio je preko mape. Neprirodna purpurna svetlost osvetljavala mu je lice. Ubrzo su se pojavile crne oznake, kružići i brojevi. „Vidite li ovo?" uskliknuo je Tom. Arci je klimnuo. „Ja ću ih glasno pročitati." Nekoliko minuta kasnije, Dominik je završila spisak imena koje je Tom pročitao. „Ovde je čudna oznaka." Pokazao je veliki znak u obliku slova L, nacrtan u dnu levog dela mape. Označila ga je olovkom. Duta je upalio svetio. „Pročitaj sve što si napisala", predložio je Arci. „Poredala sam ih po abecednom redu", rekla je. „Brenberg 30/3, Briksleg 21/4, Budimpešta 15/12, Đer 4/2, Hopfgarten 15/4, Line 9/4, Salcburg 13/4, Beč 3/4, Verfen 16/5." „Verfen?" Arci se okrete prema Tomu. „Zar to nije ime bankovnog računa?" „U pravu si", odvrati ovaj. „Pa, šta mislite, šta je ovo?" „Možda su brojevi datumi", napomenuo je Tom. „Znate, prvo dan, a zatim mesec. Šta dobijamo kad ih poredamo po tom principu?" Dominik je hitro poredala imena mesta na osnovu Tomove ideje. „Budimpešta 15/12, Đer 4/2, Brenberg 30/3, Beč 3/4, Line 9/4, Salcburg 13/4, Hopfgarten 15/4, Briksleg 21/4, Verfen 16/5." „Pogledajte." Tom je pobo špenadlu u svako pročitano mesto. „Imena mesta prostiru se sa istoka ka zapadu, kao maršruta voza. To je putovanje koje je planirano ili izvedeno iz Budimpešte, preko Evrope, do... Pa, pogledajte pravac kretanja sve do Brikslega." Pokazao je na granicu, stotinak kilometara od seoceta. „Švaj carska", oglasio se Arci.


„Izgleda da putovanje nije završeno i da se voz vratio u Verfen." Tom je kuckao po mapi uredno izmanikiranim kažiprstom. „Svratićemo do Lašea. Možda nešto zna o ovome." „Šta je ovo?" upita Arci i pokaza na znak u obliku slova L, koji je Tom ovlašno zaokružio olovkom. „Pitaćemo ga i za to." „Sumnjam da će ono što saznamo od Lašea objasniti zašto je mapa s nekoliko gradova, zaokruženih nevidljivih mastilom, tako dugo skrivana iza čeličnih vrata trezora", zaključila je Dominik. „Nije ovo nevidljivo mastilo", reče Duta zlokobnim glasom. „Boja je s vremenom izbledela. Iz iskustva znam da samo jedna supstanca manje svetli od okoline pod fluorescentnom svetlošću." ,,A to je?" upita Arci. „Krv." 41 Hotel Tri kralja, Cirih 8. januar, 16:04 Prizor je, baš kao što je Tom zapamtio, izazivao strahopoštovanje. Borbeni stegovi lelujali su se na krovnim gredama, oštrice mačeva iz Napoleonovog doba namigivale su sa zidova, a uglačani pištolji blistali u staklenim vitrinama kao najfiniji nakit. Za Arčija je sve bilo novo. Jurio je od eksponata do eksponata kao radoznalo dete. „Gde je nabavio sve te stvari?" Tom je znao da je Arci pokušao da šapuće. Nije uspeo. Njegov uzbuđeni glas oštro se prolomio u tihoj odaji. Shvatao je zašto se njegov prijatelj trudio da bude tih. Tokom prve posete i sam je bio zaslepljen sjajem eksponata. Ovaj put je osetio punu snagu njihove mračne, bezdušne energije. U dvorani je vladala olovna atmosfera, kakva se sreće na nekim El Grekovim slikama. U duši posmatrača budila je neobično, sablasno osećanje, kao zaobilazni nagoveštaj smrti. Poručivala mu je da je njegovo prisustvo nepoželjno. Osećao se kao uljez u zabranjenom delu tajne biblioteke. Nastojao je da pronađe ravnotežu


između želje da izađe i užasavajuće gladi za proučavanjem eksponata. Nešto gaje teralo da istraži što više, pre no što ga uhvate. U ovoj odaji se moglo samo šaputati. „Jesi li ga video?" Arci je zastao pored neverovatnog oklopa, u sedećem, umesto u stojećem položaju. Crni lak odavno se oljuštio i ispucao. Izbledeli ostaci divnih, zlatom oslikanih znakova još su se nazirali na širokom, zastrašujućem šlemu i grudnom oklopu. I ruke i vrat bili su od metala. Šarene uzice vezivale su široke, tanke ploče. Ostatak je bio načinjen od bambusa i postavljene tkanine. „To je samuraj", objasnio je zadivljeni Arci, iako je Tom to znao i bez njega. „Ako je suditi po šlemu, potiče iz perioda Muromačo. Petnaesti, možda i četrnaesti vek. Sigurno vredi malo bogatstvo." „Bolje reći, veliko bogatstvo, gospodine Konoli." Laše je neopazice ušao u odaju. Brzo je napredovao ka njima u električnim kolicima. Arci se okrenuo u mestu. Bio je iznenađen što trgovac zna ko je on. „Da, znam ko ste vi." Laše se promuklo nasmejao. „Posvećeni kolekcionar mora da poznaje sve najvažnije igrače na tržištu. Vi ste, po mom mišljenju, jedan od najboljih." „Bio sam. Povukao sam se. Obojica smo se povukli. Je li tako, Tome?" Ovaj je ćutao. Opazio je da je Lašeov glas iznenađujuće snažan, u poređenju s poslednjim susretom. Disanje mu se znatno poboljšalo, uprkos hripanju i zviždanju u grudima. Zvučalo je gotovo normalno. „Veoma lepo od vas što ste pristali da se ponovo vidimo, gospodine Laše. Rekao bih da vam je... Mnogo bolje." „Transfuzija krvi." Laše se jezivo osmehnuo crvenim desnima. „Po jedna svake četvrte nedelje. Pomaže mi da se nekoliko dana osećam kao čovek." Udario se po prsima. Tom je tek tada primetio da je skinuo pidžamu i kućnu haljinu, zamenivši ih odelom i kravatom. Otkopčao je gornje dugme, kako bi napravio mesta za nabranu kožu na vratu. „Zašto se vratio?" zarežao je Lašeov negovatelj s praga. „Oprostite Hajnrihu", Laše je odsečno odmahnuo glavom, „on je tako zaštitnički nastrojen. Postavio je valjano pitanje. Zašto ste se vratili, gospodine Kirk? Nadam


se da to nema veze s Redom, zato što ste u tom slučaju uzalud dolazili. Već sam vam saopštio ono malo što sam o njima znao." „Uveravam vas da ovo ima samo zaobilazne veze s Redom. Došao sam zbog mape. Tačnije, zbog putovanja. Zbog putovanja vozom." „Putovanje vozom?" Laše ovlaži bele usne jezikom. „Zbilja imate dar za tajanstveno. Pretpostavljam da ću morati da vas poslušam, po poslednji put." Starac je usmerio stolicu na drugu stranu sobe. Parkirao se iza radnog stola i pokazao im da sednu preko puta. Grozna lampa prosipala je lepljivu svetlost. „Pričajte mi o putovanju vozom." „Nabasali smo na mapu. Železničku mapu. Izgleda da je na njoj označeno putovanje voza u ratno doba." „Ne sumnjam da mislite da će vas mapa dovesti do nekog fantastičnog skrivenog blaga", podsmešljivo će Laše, „do nekog davno izgubljenog remekdela." „Otkud vam ta ideja?" Tom nije mogao da sakrije iznenađenje. Da li je Laše znao više nego što je govorio? „Šta biste, u protivnom, tražili ovde, gospodine Kirk? Dobro znate istoriju. Poznato vam je da je Hitler shvatao presudnu ulogu umetnosti i kulture. Bio je svestan njenog delovanja na ljudsku uobrazilju i značaja u stvaranju identiteta. Rat mu je pružio mogućnost da preoblikuje stavove o umetnosti na svetskom nivou. Kad god bi nacisti odlučili da osvoje neku zemlju, sačinili bi dugačak spisak značajnih umetničkih dela u muzejima i privatnim zbirkama. Čekala ih je različita sudbina neka su krali, a neka uništavali." „Govorite o Sonderauftrag Linz, zar ne?" reče Tom. „O jedinici posvećenoj stvaranju umetničke zbirke koja ovaploćuje sve najbolje u arijevskoj umetnosti." „Da, govorim o Sonderauftrag Linz, ali i o Einsatzstab Reichsleiter Rosenberg i SSAhnenerbe. Svi su imali svoju ulogu u najrazrađenijoj, najbolje planiranoj i najtemeljnije sprovedenoj krađi u istoriji. Pljačkanje Evrope i genocid nad Jevrejima išli su ruku pod ruku. Ukradeni su milioni umetničkih dela. Do dana današnjeg ništa se ne zna o desetinama hiljada umetnina. Stotine se pojave svake godine. Niko ih ne vraća zakonitim vlasnicima. Pretpostavljam da ste nabasali na neku mrvicu s bogatog stola."


„U ovom trenutku raspolažemo pretpostavkom o putovanju vozom", odlučno će Tom. „Nadamo se da ćete nam vi reći nešto o njemu. Možda bi bilo najbolje da vam pročitamo imena mesta kroz koja je voz prošao..." Laše se počešao po glavi. Ružičasta koža mu se na nekoliko mesta ljuspala pod prstima, padajući po okovratniku. „Iskreno sumnjam u to. Zašto bi jedno putovanje vozom, od miliona u tom periodu, bilo tako važno?" „Zato što mislimo da je ovo bilo izuzetno", reče Tom, iako je shvatio da je Laše najverovatnije u pravu. Po svemu sudeći, našli su se u ćorsokaku. „Pročitajte mi te podatke, molim vas." Laše je slegnuo ramenima. „Upozoravam vas da ne gajite preterane nade." Tom je počeo da čita imena gradova s Dominikine liste. „Budimpešta, Đer, Brenberg, Beč, Line..." Laše nije reagovao. Posle svakog imena samo je blago odmahivao glavom, kao da kaže da mu ništa ne znače. „Salcburg, Hopfgarten", nastavi Tom. „Briksleg, Verfen." Laše ga pogleda iskosa. „Verfen? Da li si rekao Verfen?" „Da." Tom je živahno klimnuo. „Zanima vas voz koji je krenuo iz Budimpešte i završio u Verfenu?" „Da li vam to nešto znači?" „Terate starca da duboko zakopa po sve nepouzdanijem sećanju." Okrenuo se negovatelju, koji je ostao u zadnjem delu sobe. „Hajnrih, molim te da mi doneseš dosje broj petnaest i broj šesnaest. Jedan je od ta dva, siguran sam." 42 16:30 Tom i Arči su izmenjali ljubopitljive poglede, ali Laše nije obraćao pažnju na njih. Zamišljeno je gledao u tavanicu, sve dok se nije pojavio negovatelj sa dva velika crvena dosjea, vezana pantljikom. Laše je otvorio prvi, prelistao ga i uzeo drugi. Izgleda da je našao.


„Još jednom mi pročitajte imena mesta", zatražio je i zario nos u papire. „Budimpešta, Đer, Brenberg, Beč..." poče Tom. „Linc, Salcburg, Hopfgarten, Briksleg, Verfen", dovršio je Laše mirnim glasom i podigao glavu. „Izgleda da znam o kakvom se vozu radi. Upravo ste mi opisali tačan vozni red mađarskog Zlatnog voza." „Zlatnog voza?" Arci nije mogao da sakrije uzbuđenje. „Koliko znate o onome što se dešavalo u Mađarskoj, poslednjih dana rata?" „Malo toga", priznade Tom. „Dozvolite mi da vas upoznam s ondašnjom situacijom", reče Laše. Nasuo je čašu vode i otpio dobar gutljaj. „Do decembra 1944. godine, nadmoćne ruske snage gotovo su u potpunosti okružile Budimpeštu. Nemci su se povlačili u neredu. Hiljadugodišnji rajh propadao je na njihove oči. Adolf Ajhman je naredio sastavljanje kompozicije." „Adolf Ajhman?" namrštio se Arci. „Da li je to onaj tip kog su Izraelci kidnapovali u Argentini i pogubili?" „Baš taj", potvrdio je Laše. „Danas je na zlu glasu kao arhitekta konačnog rešenja, ali je u to vreme bio na čelu Ureda za jevrejsku imigraciju u Beču. Naredio je da se sastavi voz koji će poneti najveći deo bogatstva opljačkanog od pola miliona pobijenih mađarskih Jevreja. Dragocenosti nisu smele pasti Rusima u ruke." „0 kakvom se blagu radi?" pitao je Tom. „0 zlatu, naravno, o pet tona zlata, u svakakvim oblicima, od poluga iz nacionalnih banaka do zuba povađenih iz usta žrtava. Priča se da su tri sanduka bila puna burmi. Izuzev toga..." Starac je potražio odgovarajući dokument i počeo da čita: „Gotovo trista pedeset kilograma dijamanata i bisera, hiljadu dve stotine i pedeset slika, pet hiljada persijskih i orijentalnih tepiha, preko osam stotina pedeset sanduka srebrnine, finog porcelana, retkih maraka, zbirki novčića, krzna, satova, budilnika, kamera, kaputa, pisaćih mašina, čak i svilenog donjeg veša. Lista je beskrajna." Podigao je glavu. „Ratni plen. Žetva smrti." „Tovar je vredeo milione." „Vrednost tovara procenjena je na dvesta šest miliona dolara iz 1945. godine. Nekoliko milijardi u današnjem novcu." „I sve je to stalo u jedan voz?"


„Jedan voz sa pedeset dva vagona, od kojih su", Laše ponovo baci pogled na dosje, „dvadeset devet bili teretni, za prevoz teškog tereta. Neki su bili posebno ojačani. Ta kompozicija je bila najbolje čime su nacisti u to vreme raspolagali." „Znači da su se izvukli?", interesovao se Arci. „Nisu pali Rusima u ruke." „Voz je napustio Budimpeštu petnaestog decembra." Tom je proveravao svoj spisak. Datum polaska voza slagao se s onim na mapi. „Stao je u Deru, gde su natovarili još sto slika starih majstora iz zavičajnog muzeja. U sledeća tri meseca prevalio je nekih sto sedamdeset kilometara. Stajao je zbog bitaka vođenih u blizini i zbog deset neuspešnih pokušaja pljačke. Devet su izveli odmetnuti pripadnici SSa. Mađarski vojnici, zaduženi za zaštitu dragocenog tovara, uspešno su ih odbili." „Kuda se voz uputio?" pitao je Arci. „Najverovatnije u Švajcarsku. Kad je stigao do predgrađa Salcburga, rat je bio skoro gotov. Uspešno je izmakao Rusima, ali su saveznici brzo napredovali kroz Austriju. Četiri stotine peta bombarderska grupa petnaestog vazdušnog korpusa dvadeset prvog aprila srušila je železnički most kod Brikslega. Nekoliko dana kasnije, Sedma armija se susrela sa Petom, kod alpskog prelaza Brener. Austrija je presečena nadvoje, a železnička veza sa Švajcarskom našla se u rukama saveznika." „Znači da je voz zarobljen?" Laše se osmehnuo. „Mislim da je pronađen mnogo pogodnija reč. Petnaesti puk Treće pešadijske divizije otkrio ga je u tunelu Tauern, na nekoliko kilometara od Brikslega. Nemci su napustili voz pun dragocenosti. Amerikanci su ga premestili u Verfen, a zatim u Kamp Truskot, u predgrađu Salcburga. Sadržaj dvadeset sedam teretnih vagona završio je u dobro čuvanim skladištima." „Šta se desilo s njim?" pitao je Tom. Laše je tužno odmahnuo glavom. Nastavio je znatno čvršćim glasom. „Iako su svi znali da je teret u zlatnom vozu vlasništvo mađarskih Jevreja, proglašen je za ratni plen, kako bi američki oficiri mogli da rekviriraju čitav tovar." „Rekviriraju?" zbunjeno će Arci.


„To je lepo ime za legalizovanu krađu. Nekolicina pohlepnih i beskrupuloznih američkih oficira jednostavno je zadržala sve što im se svidelo, umesto da vrate zaplenjena dobra mađarskoj državi, da bi ih ona vratila preživelima i rođacima pokradenih i ubijenih. Obasuli su niže oficire darovima dostojnim osvajačke armije, a najvrednije stvari poslali kući, u Sjedinjene Države." Starac nije krio gnev. „Amerikanci su predali hiljade umetnina austrijskoj, umesto mađarskoj vladi. Ostatak je završio na njujorškim aukcijama." Tom odmahnu glavom, ispunjen sumnjom. „Oprostite mi na radoznalosti, her Laše, ali čini mi se da ste čudesno dobro obavešteni o ovom vozu." „Gospodine Kirk, zaboravljate šta sam radio pre nego što mi se život sveo na pišanje u kesu." Nervozno je potapšao nogu. „Gonio sam strane kompanije i vlade za račun žrtava holokausta. Poznavanje ovakvih događaja bio je sastavni deo mog posla." Kucnuo je po dosjeu. „Godinama sam slušao pripovesti o zlatnom vozu. Predsednička savetodavna komisija za pitanja imovine žrtava holokausta konačno je priznala ono što sam vam rekao, tek posle mog penzionisanja. Preživeli su pokrenuli zajedničku tužbu. Američko ministarstvo pravde postupilo je na predvidiv način. Suprotstavilo se svim zahtevima za obeštećenje. Isprva su poricali optužbe, pravdajući se da se događaj zbio previše davno da bi sudovi o njemu odlučivali. Sud je presudio u korist preživelih. Dodeljena im je suma od dvadeset pet miliona dolara, samo delić otete imovine." „Čekajte malo!" prekinuo ga je Arci. „Upravo ste rekli da su Jenkiji istovarili dvadeset sedam teretnih vagona? Nešto ranije ste ispričali da ih je bilo dvadeset devet." „Baš tako." Laše se okrete prema Arčiju. Činilo se da je istinski impresioniran njegovom pažnjom. „Dva vagona su, po svemu sudeći, nestala negde između Budimpešte i Verfena, gospodine Konoli." „Nestali su?" Arci se namrštio. „Dva teretna vagona ne mogu iščeznuti bez traga!" „To je logičan zaključak", složio se Laše. „Nesumnjivo su nestali. Bojim se da nikad nećemo saznati njihovo konačno odredište, kao ni sadržaj." 43


Ogranak CIA, Cirih 8. januar, 16:51 „To je on!" uzviknuo je Bejli. Uzbuđeno je kuckao po ekranu. „Siguran sam." „Nadam se da si sto odsto siguran", navaljivao je Kodi. „Imamo samo jedan pokušaj. Uprskaćemo ako krenemo za njim, a pravi čovek naiđe kasnije." „Siguran sam koliko god je moguće. Tragamo za zdepastim, plavim, kratko podšišanim, pušačem u ranim četrdesetim. Ovaj odgovara opisu. Tvoj čovek je javio da je sišao s Lašeovog sprata." „Sjajno. Pošaljite snimak laboratoriji. Hoću da ga propuste kroz sistem", naredio je Kodi devojci do sebe. „Vidite da li će nešto iskrsnuti." „Šta je s njegovim kompanjonom?" pitao je Bejli. Blago je nakrivio glavu, kako bi bolje video nejasnu sliku koju je odašiljao agent pred glavnim ulazom hotela. ,,I njega bi valjalo proveriti." „Dobra ideja", reče Kodi. „Ne bi me čudilo da ne radi sam." Devojka klimnu i nestade u susednoj prostoriji. „Šta da radimo, gospodine?", upita operaterka, okrećući se ka Kodiju. „Naš prijatelj iz FBIa kaže da odgovara opisu", namignuo je ka Bejliju. „Javi Robertsu da krene." Okrenula se ka ekranu. „Mobilna jedan, ovde centrala. Subjekt je potvrđen kao primarna meta. Sledite ga na pristojnom odstojanju." Slika na ekranu zadrhta kada je agent sa skrivenom kamerom krenuo za osumnjičenim. Treperava crvena tačka na visoko montiranom plazma ekranu potvrdila je da se zbilja kreće. „Svim agentima", nastavila je operaterka, „primarna meta napušta hotel i ide ka severu, prema reci. Krenite ka njoj, kao da ćete je presresti..." „Ispravka, centralo", prosikta neko od agenata. „Primarna meta je skrenula ka istoku. Ponavljam, primarna meta je skrenula ka istoku, prema Banhofstrase." „Banhofstrase? Sranje", promrmlja Kodi. Prišao je operatorkinoj stolici. „Koga još imamo tamo?" „Mobilne dva i tri su..."


„Reci mi njihova imena, pobogu. Hoću njihova imena", planuo je Kodi. „Nemamo vremena za ta šifrovana sranja." „Markes i Henri mogu da stignu tamo za šezdeset sekundi. Džons, Vilton i Gregan će za dva minuta biti na položaju." „Neka svi krenu tamo, što je pre moguće. Hoću da svi motre tog tipa." ,,U čemu je problem?" upita Bejli. „Problem je što Banhofstrase u ovo doba godine liči na Petu aveniju prvog dana zimske rasprodaje", odvrati Kodi. Zabrinuto je odmahivao glavom. „Izgubićemo ga u gužvi, ako ga ne budemo pratili kao napaljeni udvarač devojku na maturskoj večeri." Bejli baci pogled na plazma ekran. Šest crvenih tačaka brzo se kretalo ka Banhofstrase. „Dobro je, idemo", reče Kodi sa žalosnim uzdahom. Kamera je pokazivala leđa dvojice ljudi koji nestaju u gomili kupaca i prolaznika. „Drži ga, Robertse", promrmljao je. „Nemoj da ga izgubiš." Čovek koga je Kodi nazivao Roberts trudio se da ne zaostane. Slika koju je odašiljao svedočila je da se nalazi sedam metara iza dvojice ljudi. Pratio ih je na odstojanju koje se ne smatra preporučljivim, niti bezbednim. Međutim, s obzirom na okolnosti, rizik je bio opravdan. Još dva agenta približavala su se metama, s leve i desne strane. Sad su na ekranu imali tri slike, sa istim prizorom iz tri različita ugla. Mete zastadoše ispred jedne od bezbrojnih juvelirnica. Pozdravili su se i krenuli u suprotnim pravcima. „Šta ćemo sad?", obrati se Kodi Bejliju. „Sranje!" ovaj je zabrinuto trljao vrh nosa. „Ne znam. Treba da pitam Kartera." „Karter nije ovde. Moramo da odlučimo." Bejli je razmišljao. Karter mu je poverio dužnost posmatrača. Objasnio mu je da se od njega ne očekuje donošenje odluka. Ako je ipak donese, obe mete će biti izgubljene. „Dragocene sekunde prolaze, Bejli", podseti je Kodi. „Blondi. Sledite Blondija." „Jesi li siguran?"


„Zbog njega smo došli ovamo", reče Bejli. Nadao se da ga instinkt nije prevario. „Ne smemo da ga izgubimo." „U redu. Roberts, Markes, Henri, usredsredite se na primarnu metu", javila je operaterka. „Džons, Vilton, Gregan, zauzmite položaje. Budite spremni da zamenite kolege kad prođu kraj vas. Ne treba da stalno gleda ista lica." „Primljeno", stigao je odgovor kroz krčanje. „Blondi" se opušteno šetao, natenane razgledajući izloge. Zadržao se nešto duže ispred naročito šljašteće radnje. Zatim je, bez upozorenja, potrčao prema tramvaju. „Sranje, provalio nas je", uzviknu Kodi. „Dobro. Naređujem svim jedinicama da krenu. Ponavljam, krenite. Hvatajte ga." „Kako nas je provalio?" Zabrinuti Bejli koraknu ka ekranima. „Kako mu je to uspelo?" „Dobar je." „Ulazi u tramvaj", zakrčalo je iz zvučnika. „Pa, ulazite i vi. Ne smete ga izgubiti." Tri agenta su potrčala, a slike na ekranima počeše divlje da poakuju,. Njihovo dahtanje orilo se po sobi. Svi su čutali, pogleda erenih na ekrane. Trojica sustigoše tramvaj i uskočiše unutra, jedan za drugim, ata su se oštro zatvorila za njima. „Gde je?" dahtao je Bejli. „Pronađite ga i skinite s tramvaja", naredi Kodi. Slika je pokazivala unutrašnjost tramvaja i krupne planove izneađenih putnika. Od Blondija nije bilo ni traga. „Eno ga!" viknu Kodi. Kucao je prstom po ekranu. Na monitoru su videli čoveka na trotoaru. Kamera gaje snimala oz prozor tramvaja. Ljubazno je mahao. „Kako mu je to pošlo za rukom?" pitao je Bejli, šapatom punim verice. „Čovek je profesionalac." Kodi tresnu pesnicom po stolu. „Isuse, o da je znao da ga čekamo." „Možda je i znao, gospodine." Mlada operaterka vratila se iz sudne kancelarije s parčetom papira. „Staje to?" upita Bejli. „Austrijska policija izdala je poternicu za osumnjičenim za ubio gospođe Marije Lamers i podmetanja bombe u crkvi u Kicbilu, austrijskim Alpima. Zločini su izvršeni rano jutros", reče Kodi, očitavši izvešaj.


„Kakve to veze ima s našim slučajem?" „Nekoliko svedoka je prethodnog dana videlo žrtvu sa strancem, pisali su ga." Kodi uze fotorobot, rad austrijske policije. Pored njega je bila anja fotografija Blondija, snimljena na izlasku iz hotela Tri kralja. Nije bilo sumnje da se radi o istoj osobi.

44 Vipkingen, Cirih 8. januar, 17:17 „Šta nije u redu?" Dominik ga je zabrinuto posmatrala. „Da li se Arci vratio?" Tom je teško disao. Zvučao je napeto. „Zašto pitaš, šta se desilo? Je li s tobom sve u redu? Nisi povređen, zar ne?" „Nisam. Dobro mi je. Brinem se zbog Arčija. Neki čovek nas je pratio po izlasku iz hotela. Razdvojili smo se." Skinuo je kaput i prebacio ga preko naslona otrcanog kauča. „Čekao nas je." Obratio se Duti. „Da li si nekom rekao za nas?" „Nisam, Tome, uveravam te da..." „Nadam se da nisi, za tvoje dobro", hladno će Tom. „Znam nekoliko ljudi koji bi bili veoma zainteresovani za adresu tvog boravišta. Ako si makar i zucnuo o nama..." „Sporazumeli smo se", odvrati Duta molećivo. Mahnito je okretao nešto nevidljivo između desnog palca i kažiprsta. „Nikad ne bih zloupotrebio ukazano poverenje. Ljudi poput nas samo se na njega mogu osloniti." Dugo je vladala neugodna tišina. Čaroliju je prekinuo prodoran zvuk zvona. „Možda je on", reče Dominik sa osmehom punim nade. Duta je kliznuo iz sobe. Uskoro se vratio, a Arci ga je pratio u stopu. „Oprostite što kasnim", Arci se sručio na kauč. „Imao sam mali peh. Siguran sam da vam je Tom sve ispričao."


Duta se ustremio na policu s lekarijama. Prešao je prstima duž smeđih bočica, odabrao jednu, otvorio je i otpio dobar gutljaj. Šta god da je bilo u njoj, smirilo mu je živce. „Znaš li ko te je pratio?", upita ga Dominik. „Nisam imao vremena da se raspitujem." „Šta je, do đavola, taj čovek hteo od nas?" upita Tom. „Govori u jednini", suvo će Arci. „Izbrojao sam najmanje trojicu progonitelja. Ne znam da li si primetio, ali gonili su mene, a ne tebe." „Da li se baviš nečim o čemu bi trebalo nešto da znam?" Tom je sumnjičavo pogledao ortaka. „Nikad nisi bio u ovakvom sosu." „Naravno da se ne bavim." Arci je zvučao pomalo uvređeno. „Šta je s tvojim nedavnim putem u Ameriku? Nikad nisi rekao šta si radio tamo." „Ma, hajde", protestovao je Arci. „Dobro znaš da sam se povukao iz igre." „Dobro, ali šta si tamo radio?" „Ništa što bi imalo veze s ovim. To ti je valjda dovoljno." „Imaš pravo. Žao mi je", popustljivo će Tom. „Previše sam nervozan. Bilo kako bilo, vreme je da nastavimo dalje. Ne znam za tebe, ali ne želim da se zadržavam ovde, da bih doznao ko su oni i šta od nas žele. Sem toga, imamo ono zbog čega smo došli." „Imamo li?" reče Arci. „Baš fino. Otkrili smo da su Vajzman i Lamers bili članovi tajnog reda esesovskih vitezova. Znamo da su potrošili malo bogatstvo da bi zaštitili mapu koja pokriva poslednje putovanje voza punog ukradenog jevrejskog blaga..." „Laše vam je to ispričao?" uzbuđeno će Dominik. Tom ih je u kratkim crtama upoznao s pričom o mađarskom Zlatnom vozu. Duta je upijao svaku reč, sa sve većim interesovanjem. Grozničavo je vrteo penkalo između prstiju, sve dok se nije preobrazilo u uskovitlanu tamnu mrlju. „Poenta je da su dva vagona otkačena i da niko nema pojma šta je u njima bilo, ili gde bi mogli biti", rezignirano će Arci. „Zbog toga nisam siguran da imamo ono zbog čega smo došli ovamo." „Ne bih se složila", reče Dominik. Osmeh joj je igrao na uglovima usana. Tom se okrete prema njoj. Prepoznao je taj ton.


„Pronašla si nešto, zar ne?" „Palo mi je na pamet da mapa nije jedina stvar koja je počivala u podzemnom trezoru", rekla je. „Kako to?" smrknuto će Arci. „I ovo je bilo tamo." Podigla je ispucali kožni novčanik. „Običan novčanik", reče Tom. „Napravljen je u Nemačkoj, kasnih četrdesetih. Verovatno postoje milioni sličnih." „Hajde, Dom", nestrpljivo će Arci. „Na šta ciljaš?" „Isprva se ništa nije desilo, iako sam ga čitav sat prevrtala i tresla. Onda sam zapazila ovo", pokazala je na prednji obod. „Šav?" Arci ga pažljivo pogleda. Oštro je podigao glavu. „Drugačije je boje." „Izgleda novije. Otvorila sam ga i unutra pronašla nešto." „Još jednu mapu?", raspoloženo će Duta. Primakao se da bi bolje video. „Ne, ništa slično tome." Zavukla je prste između dva komada kože koji su sačinjavali prednji deo novčanika i izvukla malu, ravnu krhotinu. Na prvi pogled, ličila je na komad svetlosmeđe plastike. Predala ju je Tomu, koji ju je ispitao i ćutke dodao Arčiju. „Protkana je zlatnim nitima", reče Dominik. „Nije." Arci odmahnu glavom. Prevrtao je krhotinu po rukama. „Nije. Ne mogu da verujem." „Zašto da ne?" Tom je ubrzano disao. „Ima smisla. Ima savršenog smisla. Zašto bi, inače, red imao bilo kakve veze s vozom? Siguran sam da je to bio sadržaj nestalih vagona." „Isuse!" Arci podiže glavu. Glas mu je bio retka mešavina straha i poštovanja. „Shvataš li šta ovo znači?" „Ne, gospodine Arci, bojim se da ne shvatam" zbunjeno će Duta. „Šta je ovo, molim vas?" „Ćilibar", polako će Dominik. „Ćilibar ravan dragom kamenju." Tom klimnu. „Renvik traga za Ćilibarskom sobom." 45


17:26 U prostoriji je vladala tišina. Čuo se samo komentator kriket meča s plazma ekrana u drugoj sobi. Sve oči su počivale na malenom komadu ćilibara na Arčijevom grubom dlanu. Duta je progovorio prvi. „Molim vas da mi oprostite na neznanju, ali šta je Ćilibarska soba?" Tom je oklevao. Kako opisati neopisivo? Kako običnim recima prikazati dragocenu suštinu dela eterične lepote, koje kao daje stvoreno snagom mašte, umesto ljudskim rukama? „Zamislite sobu tako lepu, da je s pravom nazvana osmim svetskim čudom. Poručio ju je pruski vladar Fridrih Veliki, da bi je poklonio je Petru Velikom, ruskom caru. Završila ju je Katarina Velika. Napravljena je od nekoliko tona baltičke ćilibarske smole, koja je u to doba bila dvanaest puta vrednija od zlata. Pomešali su je s medom, lanenim uljem i konjakom i izlili u stotinu hiljada ploča, postavljenih zlatom i srebrom. Načinjeno je devet stotina i dvadeset šest kvadratnih metara, ukrašenih dijamantima, smaragdima, žadom, oniksom i rubinima. Na kraju, zamislite da je sve to blago nestalo." „Nestalo?" upita Duta, podignutih obrva. „Kad su nacisti 1941. godine opseli Lenjingrad, uklonili su sobu i Katarinine palate i montirali je u zamku Kenigsberg. Godine 1945. ponovo su je razmontirali, u strahu od britanskih bombardera." „Tada je nestala", nastavi Arci. „Odonda se o njoj ništa nije čulo. Sve do sada." „Zaista misliš da je bila u vozu?" uzbuđeno će Dominik. „Čilirska soba?" „Zašto da ne?" reče Tom. „To je jedno od najvećih umetničdela u istoriji čovečanstva. Sigurno je vredela nekoliko stotina miliona dolara. Šta bi, inače, nagnalo Himlera da pošalje najelitnije trupe da je čuvaju? Šta bi se toliko brižljivo krilo?" „Sećaš li se koliko je tvoj otac bio očaran pričom o Ćilibarskoj sobi?" podseti ga Dominik. „Tragao je za njom otkad znam za sebe", klimnu Tom. „Uvek se nadao se da će načuti neku glasinu o njenoj sudbini, ma kako beznačajna bila. Sanjao je daje vrati iz mrtvih." „Ona je središte čitavog zamešateljstva", reče Dominik. „Belakov portret sigurno sadrži neki podatak o mestu gde je skrivena."


„Ali šta bi Renvik ili Kristalna oštrica, kad smo već kod toga uradio s Ćilibarskom sobom? Ne bi je mogli prodati", napomenuo je Arci. „Ne bi je mogli prodati u jednom komadu, to ne. Mogli bi je rasparčati. Prodavali bi je komad po komad ili ploču po ploču. Naći će se oni koji će kupiti dovoljno ploča da oblože manju sobu. Ima dovoljno ljudi spremnih da plate stotine hiljada za delić Ćilibarske sobe. Takvi neće pitati za poreklo. Lako bi mogli da skupe pedeset, možda i šezdeset miliona." „Renviku bi to bilo dosta da krene iz početka. Kristalna oštrica bi imala dovoljno za rat", reče Arci. „Zbog toga ih moramo zaustaviti." Tom ih je odmerio odlučnim, plamtećim pogledom. „To je neophodno. Više se na radi isključivo o Renviku, već o zaštiti jednog od najvećih svetskih blaga. Ne smemo dopustiti da bude rasparčano i zauvek izgubljeno." „Ako Renvik ima portret, nikada ga nećemo stići", žalostivo će Arci. „Nema ga", odvrati Tom. „Da ga ima, ne bi ostavio Vajzmanovu ruku i Belakovu sliku u mom zamrzivaču. Slika skuplja prašinu u nekoj privatnoj kolekciji. Pokušava da spoji tačkice, uz našu pomoć." „Šta si rekao?" Dominik gaje čudno posmatrala. Čelo joj se nabralo, kao da razmišlja o nečem izuzetno važnom. „Rekao sam, zašto bi mi inače podmetnuo Vajzmanovu ruku i..." „Ne to. Ono o tačkama." „Kakvim tačkama?" „O povezivanju tačaka. Tako si rekao?" „Do đavola, šta pričaš, Dom?" nervozno će Arci. Samo je ozlojeđeno coknula jezikom. Požurila je do susedne obe i skinula železničku mapu sa zida. Ostali su je sledili, razmejujući zbunjene poglede. „Hajde, stavite je na pod", rekla je, predavši mapu Tomu. „Pitala sam se čemu služe te rupe", nastavila je, tužno odmahu'ući glavom. „Koje rupe?" upita Arci. „Rupe na slici." Nestrpljivo je pucnula prstima i dala Arčiju znak a joj doda savijeno Belakovo platno sa stola. „Načinjene su s velinm pažnjom. Nisu nastale slučajno." Razvila je platno i položila ga a mapu. Poravnala je donji levi ugao sa znakom u obliku slova L, koji se pojavio pod ultraljubičastim osvetljenjem. „Daj mi olovku." Duta izvuče jednu iz gomile u džepu košulje.


Čvrsto ju je stisnula, gurnula u prvu rupu i okrenula, kako bi na "ovršini mape, ispod slike, ostavila jasan trag. Isto je učinila i sa preostalih devet. Uverivši se da nijednu nije preskočila, izvukla je mapu. Arci je tiho zviznuo. „Pokazuju istu maršrutu", uskliknu Duta. „Kao što si rekao", Dominik je blistala od ponosa, „valja povezati tačke." Tom je ćutke posmatrao mapu. Nije mogao da poveruje sopstvenim očima. Duta je imao pravo. Iscrtane tačke poklapale su se s gradovima, otkrivenim zahvaljujući ultraljubičastom svetlu, ocravajući putovanje Zlatnog voza o kojem im je pričao Laše. To je važilo za sve tačke, osim jedne. Ona se poklapala s malim selom u Severnoj Nemačkoj. Čkiljio je da bi pročitao ime, jer je lovka pokrila jedan deo. Iznad njega je bio mali simbol. U legendi je pisalo da je to oznaka za zamak. Zamak Vevelsburg. 46 Ogranak CIA, Cirih 8. januar, 18:01 „Izgubio si ga?" Ni nekoliko hiljada kilometara razdaljine nije moglo otupeti Karterovo razočaranje. „Da, gospodine." Bejli se trznuo, zamišljajući Karterovu reakciju. „Nije se pojavio ni na jednom sistemu." „Žao mi je, Kris", uzdahnuo je Kodi. Nagnuo se ka mikrofonu. „Poslao sam najbolje ljude za njim. Nismo očekivali da će nas tako brzo provaliti." „Znam da si učinio sve što si mogao", uveravao ga je Karter. „Zbilja cenim svu pomoć koju si nam pružio." „Pretpostavljam da ćeš sledećeg puta znati za šta je sve sposoban", dodade Kodi. „Predlažem da ga ščepate čim ga vidite." „Ako bude sledećeg puta", reče Karter. Muklo se nasmejao. Glas mu je ispunjavao prostoriju. „Bio nam je jedini trag." „Ne baš", zamišljeno će Bejli. „Još uvek možemo da pratimo Lašea. Tu je i tip koga smo videli sa Blondijem. Pojavio se na sistemu."


„Bilo je krajnje vreme za neki napredak", s olakšanjem će Karter. „Ispostavilo se da imamo neke podatke. On je kradljivac umetnina najviše klase. Zove se Tom Kirk, a zovu ga i Feliks." „Lopov!", povika Karter. „To ima smisla. Očigledno je i on umešan." „Izuzev što je, po svoj prilici, sarađivao s nekim od naših agenata u prošlogodišnjem slučaju. Zbog toga mu je dosje obrisan. Smatra se da se povukao iz posla." ,,S kim je sarađivao?" „Sa Dženifer Braun. Poznaješ li je?" „Ime mi se čini poznatim", polako će Karter. „Pre nekoliko godina učestvovala je u nekoj pucnjavi. Proveriću." ,,U međuvremenu ćemo poslati njegovo ime i opis svim aerodroima, železničkim stanicama i graničnoj policiji", reče Bejli. „Tako 'emo znati ako pokuša da napusti zemlju. Ni Blondi neće biti daleko, ako budemo imali sreće." „Postaraj se za to", složio se Karter. „Vodi računa. Hoću da sle'eći put uhvatiš bar jednog." 47 Vevelsburg, Vestfalija, Nemačka .januar, 02:23 Odmicali su uzbrdo, svesni da zamak Vevelsburg gospodari vidikom. Izgledao je poražavajuće. Vevelsburg je bio jedini trouglasti zaak u Evropi. Imao je veliku okruglu kulu na severnom uglu i dve manje, južno od nje, povezane debelim bedemom. Dominik im je objasnila da je trouglasta osnova samo jedna od osobina po kojima e zamak razlikuje od ostalih. Tokom sedmočasovne vožnje iz Ciriha, pokušavala je da dozna što više o njemu na Internetu. Nesirne veze ometale su je u poslu. Zamak i okolno imanje iznajmljeni su 1934. na stotinu godina. Ko je bio potpisnik ugovora? Izvesni Hajnrih Himler. Planirao je da u zamku smesti arijevski istraživački i obrazovni centar. Namenivši "u ulogu duhovnog središta SSa, smesta


se dao na posao. Nadao se da će postati sveto mesto arijevske rase, da će biti ono što je Marijenburg bio za srednjovekovne tevtonske vitezove. U tom cilju je sve odaje posvetio legendarnim nordijskim heojima iz prelomnog perioda arijevske istorije. Jednu sobu čuvao je za sveti gral, nadajući se da će njegovi vitezovi uspešno okončati potragu za njim. Himler je boravio u odaji posvećenoj kralju Hajnrihu I, osnivaču prvog nemačkog rajha. Rajhsfirer je, po svemu sudeći, verovao daje Hajnrihova inkarnacija i da će steći natprirodne moći ako mu pođe za rukom da pronađe legendarno ostrvo Tulu i tamošnju izgubljenu civilizaciju. Na tu potragu trošio je zamašne sume, nadajući se da će uspostaviti kontakt sa „drevnima." Tomu je sve to zvučalo strahovito poznato. Podsećalo ga je na Lašeova svedočenja o mržnjom ispunjenoj ideologiji koju je oblikovao Himler, da bi inspirisao esesovce na dosezanje vrhunske neljudskosti. Priča o zamku imala je još tamniju nijansu. Pored njega je osnovan koncentracioni logor, okrutan čak i po nacističkim merilima. Zatvorenici su predstavljali ropsku radnu snagu za ostvarenje Himlerovih arhitektonskih zamisli. Mada zamak nikad nije dovršen, pričalo se da su unutar mračnih zidova održavani paganski, čak i satanistički rituali. Baš u tom času, zamak se pojavio iza skeletne šume isprepletanih, golih grana koje su ga dotad zaklanjale od pogleda. Moćna silueta samo je pojačala Tomovo mračno raspoloženje. Prozori su blistali kao životinjske oči, osvetljeni žućkastom svetlošću farova. Trenutak kasnije, utonuo je u hladni zagrljaj šume. Savladali su poslednju krivinu. Na noćnom nebu ocrtavala se silueta crkvice, čiji je zvonik bacao dugu senku na tlo. Tom je ugasio svetla i ubacio menjač u neutralan položaj. Tiho su prešli poslednjih stotinu metara, obasjani mesečinom. Lisica se lenjo povukla u šipražje pred njima. Kad su se kola zaustavila ispred zgrade u kojoj je Dominik prepoznala staru esesovsku stražarsku kućicu, preobraženu u muzej, Arci prekide tišinu. „Nema sumnje da smo na pravom mestu", rekao je. Tom klimnu. Stigli su do zamka s fotografije Belakovog platna, nađene u Vajzmanovoj tajnoj sobi. Isti zamak bio je predstavljen na vitražu u crkvi, plaćenom Lamersovim novcem. „Zar nisi rekla da ga je Himler uništio?" upita Tom.


„Jeste" uzvrati Dominik. „Tačnije, pokušao je. Po njegovom nađenju, dignut je u vazduh marta 1945. godine. Ceremonijalna orana i kripta u severnoj kuli neznatno su oštećene. Ostatak zaa obnovljen je posle rata." „Sigurna si da je prazan?" „Zamak je danas omladinski hotel i muzej. U ovo doba godine ema mnogo gostiju. Do jutra neće biti nikog." Izašli su iz auta. Padala je gusta, ledena kiša. Tom otvori prtljažik i izvadi dva velika ranca. Jedan je dodao Arčiju, a drugi uprtio a leđa. Okrenuo se prema zidinama. Široki šanac, nekad neprelazna prepreka, odavno je isušen. Varljive ce preobražene su u ljupki, besprekorno održavan vrt. Uski kameni ost sa dva luka pružao se preko ambisa do glavnog ulaza u zamak. Nad svođenim vratima nadvijao se panoramski prozor. Ukrasni arhiteknski dodatak napadno je odudarao od stroge, nepristupačne utvrde. Prešli su šanac i stigli do impozantne glavne kapije od čvrste rastovine, sa šest velikih okruglih štitova. Nisu bili iznenađeni to je zatvorena. Tom se posvetio vratancima. Jednostavna brava opustila je posle nekoliko sekundi. Stupili su u kratki zasvođeni prolaz, koji se završavao u trouglastom vorištu zamka. Žućkasti sjaj malobrojnih lampi gubio se u senkama. ablasnu tišinu narušavalo je samo tiho dobovanje kiše. Činilo se da etar nema snage, niti volje da prodre u kaldrmisano svetilište. Dominik mahnu ka vratima u podnožju severne kule, širokog, epastog kamenog valjka, koji se zlokobno nadnosio nad dvoritem, zaklanjajući noćno nebo. Dve manje, krhkije kule, jedva vidive od strmog krova, u poređenju s njom delovale su kao stabljike ovijene na snažnom vetru. Stigli su do vrata. Zidovi su im se približavali s obe strane. Drevni natpis im je poručivao da je tu nekad bio ulaz u kapelu. Vrata su bila otključana. Ušli su unutra, da bi se susreli s gvozdenom rešetkom. Tom posegnu za baterijskom lampom. Proturio ju je kroz rešetke da bi osvetlio golemu dvoranu. Izbrojao je dvanaest kamenih stubova. Pridržavali su niz lukova oko vitkih prozora na zidovima kule. Pogled mu se zaustavio na podu. U središtu prostorije, crni mermer bio je poredan u poznatom obliku crnog diska, u dvostrukom krugu, s dvanaest runskih munja. Crno sunce. „Ovo je bila Dvorana uzvišenih vođa", prošapta Dominik. „Ovde su obavljane ritualne esesovske ceremonije."


„Kad te slušam, stičem utisak da su te ceremonije imale religijski karakter", reče Arči. „Imale su, na mnogo načina", nastavi Dominik. „Himlerova doktrina neupitne poslušnosti inspirisana je jezuitskom praksom. SS je, u suštini, bio bliži religijskoj nego vojnoj organizaciji. Himler je bio papa, a Hitler bog." „Da li je ovo originalno?" upita Tom, iznenađen očuvanošću dvorane. „Obnovljena je." ,,U tom slučaju, to što tražimo sigurno nije ovde, ili je već pronađeno", zaključi Tom. „Gde je kripta koju si pomenula?" „Koliko se sećam, ispod nas. Moramo da izađemo da bismo stigli do nje." Povela ih je nazad, do glavne kapije. Zatvorili su je za sobom i prešli preko mosta. Kroz kamene lukove zviždao je vetar. Stepenište s leve strane vodilo je na dno šanca. U osnovi istočnog zida naišli su na dvoja vrata. „Ova..." prošaptala je, pokazujući desna. Bila su zaključana. Tom ih je otvorio za nekoliko sekundi. Ušli su u zasvođeni prolaz. Dominik mahnu baterijskom lampom u pravcu uskih stepenica koja su vodila nadesno, završavajući se ispred gvozdene rešetke. Tom je savladao i tu prepreku. Dominik pronađe prekidač i upali svetio. Tom i Arci su krenuli za njom. Kružna kripta bila je široka sedam ili osam metara, sa zidovima od tesanog kamena i podom od uglačanog krečnjaka. Tavanica je bila visoka oko pet metara. Nasred odaje nalazila se okrugla kamena jama. Dva stepenika vodila su u plitku udubinu u središtu. Tom siđe u manji krug. Zaustavio se u središtu, ispod najviše ačke na tavanici. „Pogledajte", Arci je usmerio lampu iznad Tomove glave. Nazirali su svastiku od raznobojnog kamena. „Čemu je ovo mesto služilo?" upita Tom. „Zamišljeno je kao esesovsko groblje", reče Dominik. „Verovatno trebalo da bude poslednje počivalište članova Reda, u središtu vaseljene." Zvučala je beskrvno i potmulo. Uprkos zatvorenom protom, nije bilo odjeka, kao da su zidovi gutali svaki zvuk. Tom se radoznalo osvrnuo oko sebe. Na tavanici je opazio četiri svetlarnika. Uska okna su pod oštrim uglom stremila ka noći. „Himler je smatrao da središte sveta nije u Jerusalimu, Rimu ili leki, već ovde, u brdima Vestfalije", objasnila je. „Planirao je da zgradi ogromni esesovski


kompleks, u obliku niza kružnih utvrJenja, kasarni i farmi, koji bi se pružao kilometrima unaokolo." Tom spusti pogled. Nervozno se promeškoljio. „Ovde je nameravao da zapali večni oganj", nastavila je. „Iako vodiči ne pominju Red, veruje se da je pepeo vođa SSa trebalo da počiva u njima", prišla je zidu i pokazala nisko kameno postolje, koji Tom dotad nije primetio. Sad je video dvanaest postolja, raspoređenih duž zida. „Poruka je bila da će članovi Reda ostati jedinstveni I smrti, kao što su bili za života." „Ovde ćemo početi", reče Tom, trupkajući po kamenom podu. „Na mestu gde je trebalo da gori večni oganj. Ispod svastike. U srelištu sveta." 48 32:51 Tom i Arči čučali su u jami, obijajući malter oko velikog kamena u središtu poda. Bio je to naporan, bolan posao. Drške čekića klizile su im iz ruku, a vibracije čeličnog dleta prenosile se na prste, i preko gumenih traka. Posle desetak minuta, zvuk metala koji udara u kamen izmetnuo se u nešto drugo. „Nešto je tamo dole", uzbuđeno će Arci. Izvadili su prvi kamen, a zatim i okolne, sve dok nisu raščistili širok pojas, otkrivši metar široku i dugačku i centimetar i po debelu metalnu ploču. „Uzmi ovo", Dominik dodade Tomu dugačku, šiljatu šipku iz ranca. Podvukao ju je ispod ploče i nalegao, dok nije podigao tešku metalnu ploču, dovoljno da Arci gurne prste ispod nje. Dizali su je dok je nisu uspravili. Gurnuo ju je, tako daje pala na pod, uz zaglušujući tresak. Kad se oblak prašine slegao, iz mračne rupe podiže se težak, odvratan miris. Spustili su se na ruke i kolena i dopuzali do ivice. Bacivši pogled u tamu, pokrili su usta, u bezuspešnom pokušaju da se odbrane od groznog smrada. Mračno, neprozirno ništavilo zevalo je prema njima. Ćutali su. „Idem dole", reče Tom i dohvati uže. Vezao ga je za vrata, a drugi kraj bacio u rupu. Spustio se u mastiljavu prazninu sa baterijskom lampom među zubima. Uže mu je lagano klizilo kroz šake. Nogama je kontrolisao brzinu spuštanja.


Pod podzemne prostorije bio je od belog kamena. U središtu, ispod sebe, opazio je crni disk. Tek kad se spustio, shvatio je daje to veliki sto. Pustio je uže i izvadio lampu iz usta. Sto je bio od drveta, okružen s dvanaest hrastovih stolica visokog naslona. Na svakoj je bila patinirana srebrna pločica s izgraviranim grbom i porodičnim imenom. Tom nije gledao stolice, već nepokretne, iscerene prilike koje su sedele na njima. Dvanaest beličastih skeleta u svečanim esesovskim uniformama sedelo je kao sablasni gosti na apokaliptičnoj večeri. Jedva da se usuđivao da diše, dok je osvetljavao grudi pokrivene sjajnim medaljama i šarenim lentama. Pogled mu se zaustavio na donjem delu leve ruke, na izvezenoj traci na manžeti. Na crnom materijalu sijala su zlatna slova, ime jedinice: Totenkopsforden. Red mrtvačke glave.

49 Hlotel Tri kralja, Cirih l januar, 02:51 „Evo je." Laše je pokazao drvenu kutiju veličine pisaće mašine na svom stolu. „Dosad sam prodao samo jednu enigma mašinu, pre nekoliko godina. Ako me pamćenje ne vara, kupac je bio ruski kolekcionar." „Staje s drugim delovima?" Glas je bio mek i prijatan. Nagoveštavao je lenje, vlažne večeri na tremu, negde u Južnoj Karolini ili Luizijani. „Već su u mašini. Naravno, vi ćete je podesiti, gospodine... Žao lije, zaboravio sam vaše ime." Blagotvorno dejstvo transfuzije krvi brzo je jenjavalo. Laše je bio umoran i ne tako pribran. U ovim jutarnjim satima i nije moglo biti drukčije. O


razmeni je obavešten telefonom u poslednji čas, pa nije imao vremena da se pripremi za susret. Rečeno mu je da bi trebalo da bude sam. „Foster. Kajl Foster." Gost je bio krupan čovek, grubog izgleda, justa brada spajala se s neposlušnom, neurednom svetlosmeđom kosom. Premeravao je trgovca opreznim, čeličnosivim pogledom. Lašeu je bilo jasno da ima posla s opasnim čovekom. „Da li ste lali problema?" „Ne baš. Za takve poslove imam svoje veze, poverljive ljude, pouzdane i diskretne. Znaju da gledaju svoja posla. Sem toga, niko ne bi posumnjao da imam bilo kakve veze s njima." „Mislite na Sinove američke slobode?" sa osmehom će Foster. „Otkud to znate?" Laše je bio podjednako začuđen i gnevan. Čudio se obaveštenosti kupca i ljutio se zato što su ga pratili. To znači da mu nisu verovali. „Kasijus ne voli da rizikuje. Zamolio vas je da mu pribavite enigma mašinu, ali to ne znači da ga nije zanimalo kako ćete to učiliti. Zamolio me je da odem i... Da se sastanem s tim ljudima, čim se uverio da je vaš čovek, Blondi da li se tako zove?" Laše je tupo klimnuo, „Čim se uverio da je vaš čovek Blondi dobio ovo" Foster potapša drvenu kutiju, ,,i da je krenuo kući." Napomena je zvučala bezazleno. Međutim, kratko oklevanje i jedva primetna promena intonacije u Fosterovom glasu nagoveštavali su nešto zlokobno. Laše se plašio da sazna šta se dogodilo, ali ipak nije odoleo a da ne pita: „Da se sastanete s njima? Šta hoćete da kažete?" „Hoću da kažem da sam ih zaključao u podzemnu prostoriju i postavio zamku na vratima. Javio sam FBI~u da dođu i aktiviraju smrtonosnu zamku." Foster se sa osmehom prisečao zločina. „Biće prezauzeti međusobnim optuživanjem. To će ih sprečiti da shvate šta se dogodilo." „Pobili ste ih sve?" Laše je zastenjao. Ponestalo mu je daha. Hripavo je disao. „Zašto ste to učinili?" „Da bih zameo tragove." Foster izvadi pištolj s prigušivačem iz džepa. „Kasijus ne voli da ostavlja tragove. To me dovodi do vas..." Starac ukrsti pogled s Fosterom, koji ga je hladno odmeravao. Uperio je pištolj u trgovčeve grudi.


„Pretpostavljam da nagodba nije moguća?", obratio mu se pribranim, poslovnim tonom. Iskustvo mu je govorilo da od suza i molbi ne bi bilo koristi. „Da li bi vas zamašna količina novca mogla ubediti da spustite pištolj i odšetate odavde?" Foster se slabašno osmehnuo. ,,U tom slučaju bih ja bio mrtav, a ne vi." „Jasno mije." Ćutali su. Tišina nije dugo trajala. „Moj poslodavac ima nešto da vam ponudi." „Šta je to?" U starčevom glasu mogao se osetiti slabašan nagoveštaj nade. „Možete da birate." „Da biram?" Zbunjeno se namrštio. „Šta da biram?" „Kako ćete umreti." Laše tužno odmahnu glavom. Pogrešio je pomislivši da će mu Kasijus ponuditi pravu priliku. Ipak, radilo se o ustupku. Laše je to cenio, zato što mu je obezbedio izvesnu kontrolu nad poslednjim životnim činom. Istinski je cenio taj gest, ma kako to smešno zvučalo. „Zahvalite se... Zahvalite mu se u moje ime." Starac je zaobišao radni sto i polako poterao invalidska kolica pored vitrina s eksponatima na levom zidu. S uživanjem ih je posmatrao. Foster ga je sledio, ne spuštajući oružje. Zvuk njegovih koraka podsećao je na postojani, nepopustljivi ritam bubnjeva, koji je pratio približavanje zaprege giljotini. Prelazio je pogledom preko eksponata, ocenjujući ih i upoređujući. Kukri nož bio je prvi kandidat. Pripadao je Gurki iz britanske armije koji je poginuo u indijskom ustanku 1857. godine. Krivo, oštro sečivo bilo je u kanijama, zbog legende da se kukri ne vraća ukoriče pre no što prolije krv. Pažnju mu je privukao uglačani elegantni pištolj, kojim se Aleksandar Puškin borio u dvoboju na obali Crne reke, 1837. godine. Pesnik je rizikovao glavu da bi odbranio čast supruge, suočene s besprizornim udvaranjem zanosnog oficira. Umro je nekoliko dana kasnije, od smrtonosne rane. Njegova smrt pokrenula je talast žalosti u Rusiji. Razmišljao je o vinčesterki M1873 pušci koja je „osvojila Divlji zapad", zahvaljujući zastrašujućoj preciznosti i pouzdanosti. Laše je imao dva primerka. Balističari su potvrdili da su iz njih pucali Indijanci kod Liti Big Horna 1876. godine. U toj bici raspolagali su sa osam takvih pušaka.


Prošao je kraj njih i velikog broja sličnih. Invalidska kolica konačno su se zaustavila ispred samurajskog oklopa. Na postolju pored njega behu dva mača. Od početka je znao da će izabrati njih. „Samuraji su nosili dva mača", tiho je rekao. Nije se okrenuo, ali je znao da je Foster iza njega. „Katanu i vakizaši" Prvo je pokazao dugi mač, a zatim kratki, iznad njega. „Bili su simboli ratničkogugleda i ponosa. Smatrani su jednim od tri sveta blaga Japana, naporedo sa Svetim ogledalom i Biserima u obliku zareza ." „Da li su stari?" Foster nije zvučao naročito zainteresovano. „Potiču iz Edo perioda negde oko 1795. godine. Stari su, kako da nisu, ali ne koliko i oklop." „Jesi li izabrao?" Foster je stao pored Lašea. Zvučao je sumnjičavo. Starac je klimnuo. Foster se nagnu ka mačevima. Ispravio se, kako bi video za koji se Laše odlučio. „Da li si čuo za bušido?", pitao ga je starac. „Nisam." Zvučao je nervozno, kao da mu se žuri da dovrši posao. Laše je nastavio, kao da to ne primećuje. „Bušido je put ratnika, viteški kodeks po kome su samuraji živeli. U njemu je zapisano da samuraj može da počini sepuku, neku vrstu ritualnog samoubistva, da bi sačuvao obraz." „Hoćeš da se ubiješ?" Foster je zvučao zabrinuto, kao da se suočio s nečim što prevazilazi granice poverenog mu zadatka. „Da li si siguran?" „Potpuno. Bićeš kajšakunin, moj pomoćnik u smrti. Za taj posao biće ti neophodna oba mača." Foster slegnu ramenima i uze mačeve s postolja od ebonovine. Sledio je Lašea do drugog kraja prostorije. Starac se zaustavio ispred velikog topa. „Tradicija zahteva da nosim beli kimono i da ispred mene bude poslužavnik s komadom vaši papira, mastilom, šoljom sakea i tanto nožem, iako će vakizaši biti dovoljan. Iskapio bih sake u dva gutljaja jedan više ili manje ukazao bi na odsustvo ravnoteže između razmišljanja i odlučnosti. Zatim bih sastavio odgovarajuću poemu u vaka stilu. Konačno bih se mašio mača." Uzeo je kraći mač od Fostera. Isukao gaje iz crnih, lakiranih kanija, koje je bacio na pod.


„Naslonio bih ga na stomak, evo ovde." Izvukao je košulju iz pantalona i otkrio levu stranu mekog, opuštenog stomaka. Prislonio je vrh oštrice na ogoljeno, mlohavo meso. „Na kraju bih, kad bih bio spreman, zario nož i presekao utrobu sleva nadesno." Foster je isukao duži mač. Odmeravao je težinu u rukama i nestrpljivo trupkao nogama iza starca. „Tada bi mi ti", nastavi Laše, „kao kajšakuniny odrubio glavu. Svrha tog čina je..." Nije završio rečenicu. Foster mu je sjajnim sečivom odrubio ;lavu. Udarac izbaci telo iz invalidskih kolica. Sručilo se pored topa, i glava se zakotrljala po podu. „Previše brbljaš, starce", promrmlja Foster. 50 Zamak Vevelsburg, Vestfalija, Nemačka .januar, 03:23 Ovde su", reče Tom, skočivši sa stola između dva skeleta i obišavši kolo. Osvetljavao leševe je baterijskom lampom. Nekoliko glava palo je na pod, ali je većina izgledala čudesno netaknuto. Sa belih lobanja štrcale su šiljate kape. Prazne očne duplje sledile su svaki Tomov pokret, kao groteskne maske na karnevalu Mardi gra. „Svi su ovde", prošaptao je sebi u bradu. Nije znao da li treba da se raduje ili užasava zbog nenadanog otkrića. „Ko je tu?", povika Arci odozgore. „Vitezovi Reda." Na desnoj slepoočnici jedne lobanje primetio je rupicu. Na svakoj je bila ista. Na podu, pored jedne stolice, video je i pištolj. „Izgleda da su počinili ritualno, grupno samoubistvo." „Silazim", obznani Arci. Nekoliko sekundi kasnije, njegovo krupno telo zaklonilo je svetlosni krug na tavanici. Krupni Englez skliznu niz konopac i dočeka se na sredini stola. „Isuse!" uskliknuo je, kad je lampom osvetlio skelete nacista. Na srebrnim pločicama iza njih treperila je svetlost. „Nisi se šalio." Zvučao je istinski preneraženo. „Mislio sam daje to nemoguće, ali su ovako mrtvi još jeziviji nego dok su bili živi. Skupili su se na poslednjoj večeri, kao dvanaestorica apostola." „Mora da su sišli ovamo, sačekali da ih zacementiraju, a onda povukli obarač."


„Umrli su na daleko prijatniji način od svojih žrtava", reče Arci, skačući na pod. Gadljivo je odmahivao glavom. „Vidiš li još nešto?" „Ne još. Procunjajmo okolo. Možda ćemo saznati zašto je ovo mesto tako važno." „Čekajte mene!" Dominik se bešumno spustila niz konopac, na sto iza njih. Stiskala je baterijsku lampu. „Mislio sam da ćeš ostati na straži", prekorio ju je Tom. „Misliš da bih čučala gore sama, dok se vi ovde zabavljate?" Nacerila se. Podigla je lampu da bi osmotrila leševe. „Pogledajte ih samo. Kao da su nas čekali." „Nekoga jesu", složio se Tom. Prevario se kad je pretpostavio da će ovo proći bez nje. „Hajde da vidimo da li ćemo nešto naći." Skočila je sa stola. Svu pažnju usmerili su na podzemnu prostoriju. Bila je široka deset metara, kružnih zidova. Imali su utisak da se nalaze u velikom kamenom buretu. Brzo su uvideli da je rupa iznad njih jedini ulaz i izlaz. Na zidovima nije bilo nikakvih otvora. Okupili su se u središtu prostorije. „Pa, ako ovde nečeg ima, nisam video." Arci je nasumice kružio baterijskom lampom oko sebe. „Slažem se", reče Tom. „Ali ima jedno mesto gde nismo tražili." „Tela", prozborila je Dominik. „Hteo si da kažeš da nismo pregledali tela, zar ne?" Okrenula se ka stolu, ne čekajući odgovor. Polako ga je obišla, čela nabranog od koncentracije. Treperava svetlost lampe bacala je talasaste senke preko lobanja, kao da ih oživljava. Zbog odbleska zuba i razigranih seni u praznim očnim dupljama, izgledalo je da će se svakog časa probuditi iz dugog sna. Konačno se zaustavila pored jedne stolice. „Pokušajmo s ovim." „Zašto baš s njim?" upita Tom. Skelet nije izgledao drugačije od ostalih. Bio je, doduše, nešto groteskniji, zbog donje vilice koja je pala u krilo i svilenog poveza na očnoj duplji. „Pogledajte sto." Tom uperi zrak baterijske lampe na to mesto. Površina stola bila je podeljena u dvanaest jednakih odsečaka, po jedan ispred svakog viteza. Svaki odsečak bio je presvučen drugom vrstom drveta.


„Hrast, orah, breza..." Redom ih je osvetljavala. „Brest, višnja, tikovina, mahagoni..." Stigavši do dela stola ispred stolice koju je odabrala za početak istraživanja, zastala je. „Ćilibar." „Vredi pokušati", složio se Arci. Čvrsto je stisnula zube i pažljivo raskopčala sako na skeletu. Dva srebrna dugmeta su se otkinula, kad joj se konac raspao u ruci. Skinula je sako i pretražila džepove. Ništa nije našla. „Da vidimo šta ima oko vrata", predloži Tom. „Možda ču nešto naći." Dominik je otkopčala košulju, nastojeći da bude što dalje od skeleta. Materijal se zalepio za sasušene grudi. Meso je istrulilo. Ni tu nije našla ništa, izuzev praznog grudnog koša. Ostaci srca pali su na stolicu, gde su se sparušili. Ličili su na smežuranu šljivu. „Opet ništa", rekla je razočarano. „Mora da sam pogrešila." „Nisam siguran", reče Arci. Zurio je u gomilu sjajnih medalja, na sakou koji je Dominik upravo otkopčala. ,,I ovaj momak je nosio Viteški krst." Skinuo je ostatak crvenobelocrne lente i orden ispod okovratnika uniforme. „Ima li oznaka na poleđini?" upita Tom. Arci je prevrnuo medalju. „Iste su kao na ostalima", potvrdio je. „Dom, imaš li druga dva?" Klimnula je i izvadila ih iz džepa. Poredala ih je licem prema stolu, da bi oznake bile vidljive. Arci je položio upravo pronađeni orden pored ostala dva. „Siguran sam da nešto znače ili rade", reče Tom. „Kladio bih se da obrazuju neku celinu." „Možda je u pitanju neka slika", predložila je Dominik. „Možda se linije susreću da bi ukazale na nešto što ne možemo videti kad su razdvojeni..." Uzela je ordenje. Slagala ga je i premeštala, na sve načine koji bi joj pali na pamet, da bi videla hoće li doći do nekih poklapanja. Bila je to uzaludna vežba. Posle desetak minuta ponestalo im je ideja. Tom htede da predloži da probaju nešto drugo. Dominik ga je preduhitrila. Pucnula je prstima. „Pa naravno! Rešenje je trodimenzionalno." „O čemu pričaš?"


„O ordenju. Ne redaju se jedan pored drugog, kao kod obične slagalice, već jedan preko drugog." Dohvatila je jedan orden i stavila ga na drugi. Okretala ga je da vidi kakav će se obrazac pojaviti. Zamenila je ordenje i nastavila s eksperimentisanjem. Posle treće kombinacije podigla je glavu, sa osmehom na usnama. „Evo ga." Uspela je da poravna neke oznake kad je pomerila drugi orden levo i nagore od središta prvog. Mašila se trećeg i postavila ga preko prva dva. Pomerila ga je udesno i nagore od drugog. Linije su se iznenada poklopile, oblikujući crtež koji se mogao videti samo odozgo. Dva kitnjasta, ukrštena ključa. „Ključevi svetog Petra", prozbori Tom. „Svetog Petra? Onog u Rimu?" upita Arci. „Pa, šta god da tražimo, sigurno nije tamo." „Slažem se daje malo verovatno", zamišljeno će Tom. „Ukršteni ključevi. Šta bi još mogli da znače?" „Tvoj otac je rekao da je portret ključ. Možda se ovo odnosi na neku sliku", reče Dominik. „Možda se odnosi na ključ na mapi? Kao što je naša železnička mapa?" nadovezao se Tom. „Pa, dok vi nešto smislite", reče Arci i podiže lampu koju je ostavio na tlu, „ja ću pogledati imaju li ovde prisutni prijatelji nešto interesantno kod sebe. Nikad se ne zna. Čekajte", ućutao se i prignuo glavu stolu. „Staje ovo?" Pokazao je na stranicu stola s prepoznatljivom rezbarijom. „Pitam se... Hej, daj e mi jedan..." Dominik mu dodade orden. Poravnao gaje s rupom. Savršeno se uklapao. Gurnuo je orden unutra. „Kladim se u sve pare da postoje još dve ovakve rupe", uzbuđeno je rekao. „Evo jedne!" reče Dominik i pokaza na ivicu stola s Arčijeve desne strane. ,,I još jedne", nadovezao se Tom s druge strane stola. Stajali su na tri ugla velikog trougla. „Stavite ih unutra", reče Arci. Gurnuo je preostala dva ordena preko stola.


Tom i Dominik ga poslušaše. Čekali su, ali ništa se nije desilo. „Pa, siguran sam da imaju neku svrhu", nije odustajao Arci. „Kako bi bilo da ih pritisnemo ka unutra?" reče Dominik. „Možda će se nešto desiti?" Pritisnuli su ih, ali bez rezultata. „Pokušajmo da ih pritisnemo u isto vreme", predloži Tom. „Krećemo na tri. Jedan, dva, tri..." Ponovo su ih pritisnuli. Trud je ovog puta bio nagrađen glasnim škljocanjem. „Odakle se to čulo?" pitao je Arci. „Sa stola", reče Tom. „Pogledajte sredinu." Osvetlio je krug u središtu, koji se izdigao nekoliko milimetara od ostatka ploče. Kleknuo je na sto i potegao nož. Izvadio je krug i otkrio malu, ali duboku pukotinu. Vrhovima prstiju posegnuo je unutra i izvadio mali bodež. Na osnovu brojnih runskih znakova na njemu zaključio je da je korišćen u davno zaboravljenim ceremonijama. Oko drške od slonovače bilo je pažljivo umotano parče papira. Kad je skočio sa stola, okupili su se oko njega. „Šta piše?" upita Arci. Tom je nežno izravnao papir. Nije želeo da ga iscepa. „To je telegram", rekao je. „Evo, Dom, pročitaj nam ga. Bolje znaš nemački od mene." Predao joj je papir i osvetlio ga baterijskom lampom, da bi ga lakše pročitala. „Sve je izgubljeno. Stop. Zauzeta je ulica princa Albrehta. Stop. Gudrun je kidnapovana. Stop." Upitno se zagledala u njih. ,,Gudrun? Zar to nije ime Himlerove kćeri? One s portreta?" „Jeste", potvrdio je Tom. „Himlerov štab se nalazio u ulici princa Albrehta. Šta još piše?" „Ermitaž je najverovatnije odredište. Stop. Hajl Hitler." Podigla je glavu. „Datum na telegramu je april 1945. godine. Poslat je Himleru." „Ermitaž", reče Tom. Na pomen čuvenog muzeja obeshrabreno je odmahnuo glavom. „To je značenje ključeva svetog Petra. Nemaju nikakve veze s mapom ili Rimom. Moramo da odemo do Sankt Peterburga." Uzbuđeno je podigao glavu. Prvo je pogledao Arčija, a zatim i Dominik. „Moj otac se prevario. Nestali Belak nije u privatnoj kolekciji, već u Ermitažu."


TREĆI DEO

Nemoguće je predvideti reakciju Rusije, jer je to zagonetka obavljena misterijom unutar enigme. VlNSTON ČERČIL, 1. OKTOBAR 1939. GODINE 51 Nevski prospekt, Sankt Peterburg 9. januar, 15:21 Tom i Dominik koračali su Nevskim prospektom prema Admiralitetu, ogromnoj zgradi boje meda. Povremeno bi na kao sneg belom mermeru nailazili na tamne pukotine. Prošli su pored dva pijanca. Ležali su jedan preko drugog na vratima obližnje kuće i s ljubavlju grlili polupraznu flašu votke. Pas lutalica prišao je pijanom dvojcu. Pažljivo je njuškao oko njihovih nogu, sve dok ga snažan udarac nije naterao da kevćući odjuri niz ulicu. Veo sivih oblaka tvrdoglavo je prianjao uz nebo, rastrzan problescima prljavog žutog svetla. „Šta misliš, kad će Arci stići?" pitala je Dominik, pogleda uprtog u daljinu. „Već ti nedostaje?" osmehnuo se Tom. Debeli šal prigušio mu je glas. Smrzavali su se, iako je zima, po ruskim merilima, bila blaga. „Ne brini, stići će do večeras." „Nisam sigurna daje odvojeno putovanje bilo neophodno. Hoću reći, ako neko zbilja traga za njim, ima jednake šanse da ga uoči s nama ili bez nas, zar ne?" „Istina" reče Tom. „On je, pak, uveren da ima više šansi da im umakne ako ne mora da misli o nama." „Šta je sa Ternbulom? Jesi li se probio do njega?" „Obavestio sam ga o svemu što smo dosad pronašli. Tačnije, o svemu što bi trebalo da zna. Sutra će doputovati ovamo. Moram to pažljivo saopštiti Arčiju." Stigli su do kraja Nevskog prospekta i skrenuli na Dvorski trg. Pozlaćeni vrh Admiraliteta štrcao je iznad četvrtaste bele kolonade od mermera. Podsećala je na gornji sloj kitnjaste svadbene torte. Desno od njih bio je Aleksandrov stub, a iza njih džinovsko, impozantno zdanje Generalštaba. Bacalo je senku preko dobrog


dela trga. Tu i tamo, kroz prostore između zgrada ili iznad krovova, neprikladno bi se pomolio beton, kao ružan ožiljak sovjetske ere. Grad se još trudio da ih zaleči. Dominik uhvati Toma ispod ruke. Osećala se toplo i zadovoljno, uprkos ledenom vetru koji ih je šibao po obrazima. Poslednjih nekoliko dana bili su iscrpljujuće iskustvo. Uvek je bila ljubomorna na Toma i Arčija, zbog njihovih uzbudljivih pripovesti o nesvakidašnjim poslovima u dalekim gradovima. Više nije sedela po strani. Po prvi put je bila deo tima. Odavno nije osetila da negde pripada, još od smrti Tomovog oca. „Bio si ovde i ranije, zar ne?", pitala ga je. „Nisam." „Nisi? A zašto?" „Jednostavno, nisam imao prilike." Nešto u njegovom tonu opomenulo ju je da prestane sa zapitkivanjem. Odustaće, za neko vreme. Odlučila je da promeni temu. „Stigli smo. Ono je sigurno Ermitaž." „Imaš pravo", složio se Tom. „To znači daje ono Zimski dvorac." Pokazala je na ekstravagantno barokno zdanje s leve strane. Fasada je bila bela i zelena, ukrašena fantastičnim skulpturama i složenim šarama, koje su svetlucale zlatnim odsjajem, kao hiljade malih sveca davale. ,,I ja tako mislim." „Ogroman je." S nevericom je odmahnula glavom. „Čitao sam da bi ti trebalo sedamdeset godina da baciš pogled na svaki eksponat, ako u njemu provodiš osam sati dnevno." „Toliko dugo?" „Dvadeset jedan kilometar galerija i tri miliona eksponata... U stvari, to je preterano optimistična procena." „Zbilja misliš da je izgubljena Belakova slika još tamo?" s nevericom ga je upitala. Čak ni sad nije bila sigurna da ih je zajednički misaoni napor doveo na pravo mesto. Stigli su do rečne obale. Stajali su na Dvorskom mostu, gledajući Petropavlovsku tvrđavu. Tom se nagnuo preko ograde. Duboko je razmišljao, a onda odgovorio. „Da li si čula za Šlimanovo zlato?" „Misliš na nemačkog arheologa? Naravno da sam čula."


Šliman je sedamdesetih godina devetnaestog veka bio pionir na svom istraživačkom polju. Bio je opsednut Ilijadom. Krenuo je na put, s namerom da pronađe Troju. Koristio se Homerovim tekstom kao mapom. Počeo je da kopa 1873. godine, otkrivši ostatke grada i gomilu bronzanih, srebrnih i zlatnih predmeta koje je smesta nazvao Prijamovim blagom, u spomen na trojanskog kralja. „Neposredno pre smrti, sve što je pronašao u Troji poklonio je Nacionalnom muzeju u Berlinu", nastavio je Tom. „Blago je ostalo tamo sve do 1945. godine." „Do 1945? Hoćeš da kažeš da su ga Rusi odneli?" nagađala je Dominik. „Upravo tako. Sovjeti su bili gotovo jednako opsednuti pribavljanjem dragocenosti i umetnina kao nacisti. Kad je Berlin pao, Staljin je poslao svoju Trofejnu jedinicu, tim specijalno obučenih ljudi, sa zadatkom da pronađu i konfiskuju što veći deo nacističkog plena. U bunkeru ispod berlinskog zoološkog vrta pronašli su Prijamovo blago, zajedno s hiljadama drugih predmeta. O tome se doskora ništa nije znalo. Mislilo se da je blago nestalo ili uništeno u ratu. Tek 1993, Rusi su konačno priznali da je kod njih. Proglasili su ga svojim vlasništvom, po osnovu prava na reparaciju. Izloženo je Puškinovom muzeju u Moskvi." „Misliš da se nešto slično desilo sa slikom?" „Tako piše u telegramu", složio se Tom. „Ima smisla. Himlero štab je sigurno bio jedan od ruskih strateških ciljeva. Ako Himle nije mogao da uništi Belakov portret svoje kćeri, veoma je verovatn da su ga Rusi našli i doneli ovamo kao trofej. Biće teško pronaći je.' „Kako to misliš?" „Sećaš li se da sam ti rekao da ovde ima tri miliona umetnički dela?" Klimnula je. „Pa, samo je sto pedeset hiljada izloženo. Ostal dva miliona osam stotina pedeset hiljada smešteni su u velikim ta vanskim i podzemnim skladištima. Štaviše, najveći deo toga je prilično loše katalogiziran. Verovatno ni oni ne znaju šta sve imaju." „Još mi nije jasno zašto je Belak sarađivao s Redom, u skrivanj poruka na slikama." Tom odmahnu glavom. „Belak je, koliko ja znam, bio mrtav kad je Zlatni voz pošao n put. To znači da nije učestvovao u tom poslu. Sem toga, ključ koji si pronašla nije bio skriven na slici,


već je dodat kasnije, utiskivanjem rupa. Pretpostavljam da su izabrali njegove slike zbog tema tike i ličnosti autora. Naposletku, kome bi palo na pamet da klju za pronalaženje skrivene esesovske kripte potraži na slici sinagoge delu jevrejskog umetnika?" Dugo nisu progovorili. Dominik je zamišljeno posmatrala vod Najedanput je shvatila da gradom dominiraju horizontalne, umest vertikalnih linija, s izuzetkom tornjeva Admiraliteta, Petropavlovske tvrđave i Mihajlovskog zamka. Grad je više ličio na slojeve ste] čemu je doprinosila ravnomerna visina krovova. Bili su isti, ili n' od onih na Zimskom dvorcu. Obilje vode presudno je uticalo n dominaciju horizontalne vizure. Ravne površine četrdeset grads1' reka i dvadeset kanala stvarale su iluziju savršeno prave linije, gd god su se dodirivale s obalom. Htela je da Tomu skrene pažnju na ovaj zaključak. Suočena s njegovim pogledom, uperenim u daljinu, predomislila se. „Tome, šta te je sprečavalo da dođeš ovamo?" Nije žurio s odgovorom. Ćutke je posmatrao daleku obalu. „Otac mi je, u osmoj godini, kupio knjigu o Sankt Peterburgu. Zajedno smo je čitali pa, uglavnom smo gledali slike. Rekao mije da će me jednog dana dovesti ovamo, da ćemo zajedno isplanirati put i da će mi otkriti sve njegove tajne. Verovatno sam čekao da me povede. Nisam mislio da ću ga posetiti bez njega." Dominik je ćutala. Niko se nije iznenadio više od nje kad ga je poljubila u obraz. 52 Dekabristički trg, Sankt Peterburg 9. januar, 16:03 Boris Kristenko osećao se krivim. Grizla ga je savest što se iskrao iz kancelarije, iako je strepeo od šefovih pitanja, koja će uslediti ako otkrije njegovo odsustvo. Najteže mu je padalo što je izneverio kolege. Samo tri nedelje ostalo je do velikog otvaranja nove Rembrantove izložbe i padali su na nos od posla. Trebalo bi da se vrati u muzej, da bi upravljao izlaganjem postavke. Ali, dao je reč, a nju nikad nije kršio, pogotovo ako bi je dao majci. Hitao je pognute glave, nastojeći da izbegne poglede prolaznika, ahovao je da će ga neko od kolega prepoznati, iako je s punim


avom mogao da pita šta oni rade van radnog mesta. To saznanje je malo ohrabrilo. Dozvolio je sebi da podigne glavu. Prešavši evu, ubrzao je korak. Žurio je ka Šmitovoj obali. Majka je tražila tri ruske lutke. Navodno, u predgrađu nije mogla nađe odgovarajuće primerke. Kristenko je sumnjao da se uopšte potrudila da ih potraži. Poznavao je svoju majku. Na ovaj način nagonila ga je da plati i isporuči robu. Lutke nisu bile za nju. Biče poklonjene rođacima u Americi. Pre petnaest godina, njen brat je zamenio hladne ruske zime za vlažna leta Majamija. Bože, koliko mu je Kristenko zavideo. Našao je malu radnju, namenjenu turistima, sa širokim izborom ruskih suvenira. Kupio je lutke i izašao na ulicu. Pogledao je na sat. Izašao je pre dvadeset minuta. Vratiće se pre nego što iko primeti da ga nema, uz malo sreće i ako požuri. Prvi udarac pogodio ga je postrance u glavu. U potpunosti ga je iznenadio. Video je drugi, koji ga je pogodio u stomak. Pao je na pločnik. Borio se za vazduh, a u glavi mu je zvonilo. Čuo je kako govore: „Odvucite ga tamo." Odvukli su ga u sokak. Potezali su ga za ruke i kosu. Nije imao snage, niti volje da se suprotstavi. Znao je ko su. Bekstvo je bilo nemoguće. Bacili su ga na prljavu kaldrmu, izmrljanu trulom hranom i pasjim izmetom. Udario je glavom u zid. Kad je vilicom tresnuo o cigle, zub mu se polomio. „Gde su naše pare, Borise Ivanoviču?" Pogledao je trojicu nasilnika. Opkolili su ga kao uspravljeni mrtvački kovčezi. „Dobićete ih", promrmljao je. Teško je mrdao vilicom. „Pazi da ne zakasniš. Dve nedelje. Imaš dve nedelje. Samo da znaš, sledeči put nećemo doći po tebe, sredićemo ti majku." Jedan od grubijana snažno ga je šutnuo u glavu, pogodivši ga čizmom u nos. Vruća krv poteče mu niz lice. Senke su bledele. Njihov okrutni smeh dizao se kroz vazduh kao kužno isparenje. Ležao je, glave oslonjene na hladan zid od cigle. Posmatrao je ranjava kolena, iscepani i isprljani kaput i cipele pokrivene govnima. Krv mu je kapala iz nosa, kroz prste. Padala je po njemu u postojanom ritmu starog sata. Zaplakao je u pustoj uličici.


53 Katarinina palata, Puškinovo 9. januar, 16:37 Sumrak je pao kao grimizni ogrtač. Između golog drveća kriomice su se šunjale izdužene senke. Kad je Tom prošao ispod raskošne pozlaćene i crne gvozdene čipke na ulaznim vratima Katarinine palate, upališe se prva ulična svetla. Na izvestan način, bilo mu je drago što mu Dominik nije pravila društvo na putovanju u predgrađe. Samoća mu je bila neophodna da napuni baterije i obnovi zalihe duševne snage. Poslednji razgovor s njom ispunio ga je nespokojstvom, iako je znao da pokušava da mu pomogne, nagoneći ga da progovori o ocu. Otkad mu se ispovedila o svojoj prošlosti i ulozi koju je njegov otac igrao u njoj, vojevao je s jetkom ljubomorom. Teško se suočavao s tim, dosad nepoznatim osećajem. Bilo mu je jasno da je Dominik, pet godina pre očeve smrti, razvila s njim odnos o kakvom Tom nije mogao ni sanjati. Primao je to kao izdaju, čak i ako je imala pravo kad je tvrdila da je to učinio samo da bi se iskupio za grehe počinjene prema njemu. Pitao se da lije naslutila njegovo raspoloženje, da li ju je to motivisalo na poljubac. Dobro je znao da nije volela otvoreno pokazivanje osećanja. Boravak u Sankt Peterburgu nimalo mu nije prijao. Sećao se kako ga je otac noću uspavljivao pričama o zamamnoj metropoli. Pogled mu je postajao dalek i sanjarski dok je opisivao njegov nekadašnji sjaj, fascinantnu istoriju i misterioznu sudbinu. Tom gaje slušao sa strahopoštovanjem, ne usuđujući se ni da diše, da ne bi prekinuo čaroliju. Iz tame je izronila palata, trospratno zdanje čije su lučne prozore krasili složeni štuko. Stubovi i kipovi razdvajali su prozore s nepokolebljivom pravilnošću, a hiljade skulptura stvarale su monumentalnu simetriju. Tirkizne trake spuštale su se preko bele i zlatne fasade kao široke pantljike. Imao je utisak da je zgrada veliki poklon, spakovan baš za njega. Popeo se uz široke stepenice, ušao na glavna vrata i skrenuo levo. Znao je put. Naučio ga je još davno, čitajući knjigu, poklon od oca. Približivši se cilju, ubrzao je


korak. Prošao je kroz belu, grimiznu i zelenu trpezariju. U svakoj drugoj prilici zadržao bi se u njima, upijajući elegantnu raskoš. Sada, jedva da ih je u prolazu osmotrio. Čak ni remekdela, izložena u Pinakoteci, nisu mu privukla pažnju. Žurio je ka dalekim vratima, kao da je za njih vezan nevidljivim magičnim nitima. Očaravajući sjaj osvetljavao mu je put. Grabio je ka Ćilibarskoj sobi. To, naravno, nije bila originalna Soba, već savremena kopija, načinjena u spomen na tristogodišnjicu osnivanja grada. Ipak ga je ostavila bez daha. Blistavi zidovi nudili su širok spektar žute, od mutnog topaza do najbleđeg limuna. Većina ploča bila je bez ukrasa. Na nekima su bile vesto izrađene figure, cvetni venci, lale, ruže i morske školjke. Posetioci su imali utisak da su upravo donesene s daleke plaže ili egzotičnog vrta, i prelivene zlatom. U sobi je bio samo još jedan radoznalac. Proučavao je ploču na suprotnom zidu. Smrknuti čuvar sedeo je u pozlaćenoj i sjajnim somotom presvučenoj stolici pored ulaza. Neočekivana misao ušunjala se u Tomov um, dok se kupao u toplini ćilibara. Bilo mu je drago što njegov otac nikad nije došao ovamo. Možda bi se, da je posle višedecenijskog čekanja mogao da je vidi, kao sad Tom, razočarao. Čilibarska soba je nestala, nasukana na hridi rata. Za sobom je ostavila samo obilje krhkih uspomena i nekoliko bledih fotografija. Zbog toga je prerasla u mit, preovladavši ograničenja nauke i stručnog, nepristrasnog mišljenja. Preselila se u svet mašte, gde njena neupitna veličanstvenost nije mogla da razočara. Zbog toga skupocena reprodukcija, ma kako impozantna, nije mogla da parira uzvišenoj slici koje su stvorile generacije maštara. „Trebalo im je dvadeset četiri godine..." Drugi posetilac mu je prišao. Tom je ćutao. Pretpostavio je da nepoznati misli da je turista. „Obnavljali su je dvadeset četiri godine. Čudesna je, zar ne? Pogledajte kako blista, kako odbija svetlost. Ima takvu dubinu, da čovek pomisli da može da umoči ruku do lakta." Tom se okrenuo prema neznancu da bi ga bolje osmotrio. Sa strane mu je video tek delić lica. Najveći deo bio je skriven šubarom od crnog medveđeg krzna, navučenom gotovo do podignutog okovratnika. U neznančevom glasu bilo je


nečeg poznatog. Iskra prepoznavanja izazivački je plesala po rubu Tomovog pamćenja. „Zdravo, Tomase." Nepoznati se polako okrenuo ka njemu i pogledao ga čeličnovim očima. Bile su mu poznate, a ipak potpuno strane. Budile su rah i mržnju. Budile su usamljenost. Pripadale su Hariju Renviku. „Hari?" proštenja Tom, kad je slutnja eksplodirala u plamen saanja. „Da li si to ti?" Renvikmu je srdačno pružio ruku, možda zavaran Tomovim tonom. „Dragi dečače!" Tom se pribrao. Prvobitno iznenađenje ustupilo je mesto hladom, jetkom besu. Nedvosmisleno je izrazio svoja osećanja. „Ti jebeni..." Zakoračio je prema njemu, stisnutih pesnica. „Polako, Tomase", tiho će Renvik, pošto je blago ustuknuo. „Ne rzaj. Ne bih želeo da te povredim." Tom začu škripanje drveta. Okrenuo se na vreme da vidi kako vojica ćelavaca izvode vezanog čuvara iz sobe. Još dvojica su ušla utra, raskopčanih kaputa. Dobro je video pištolje, nehajno zataute za pojaseve. Viši od dvojice prišao je Renviku. Tom je prepoao visokog čoveka, snimljenog po izlasku iz bolnice, posle Vajanovog ubistva. Drugi je prišao Tomu. Ispipao ga je i oslobodio Renvika medveđe šubare i teškog kaputa. Posle toga se povukao na drugi kraj sobe. „Verujem da nisi imao zadovoljstvo da upoznaš pukovnika Hehta?" reče Renvik. „On je... Moj saradnik." „Šta hoćeš?" kiselo će Tom. Znao je da mu nema druge do da igra po Renvikovim notama. „Ah, Tomase", Renvik je duboko uzdahnuo. Samo gaje on zvao krštenim imenom. Uvek je izbegavao ižvakane skraćenice, akronime i sve pojavne oblike lingvističke lenjosti. „Ovo je zbilja tužno. Valjda smo sposobni da se sastanemo i popričamo kao prijatelji. Spaja nas ogromno zajedničko iskustvo." „Poštedi me tvojih mudrovanja", procedi Tom kroz stisnute zube. „Naše prijateljstvo izgrađeno je na lažima. Obesmislio si ga svojom izdajom. Sad mi ne značiš ništa. Ubij me, ako si zbog toga došao ovamo."


„Da te ubijem?" Renvik se nasmejao i prišao levom zidu. Heht je ostao na mestu, netremice zureći u Toma. „Dragi dečače, da sam hteo da te ubijem, ne bih bio ovde. Mogao sam to učiniti u hotelu Tri kralja, u kafeu na Hauptbanhofu, jutros, dok si se šetao Nevskim prospektom... Bog zna da sam, u poslednjih nekoliko dana, imao pregršt prilika za to. Grešiš, Tomase. Tvoja smrt bi, doduše, bila neka vrste nadoknade za izgubljenu ruku", ravnodušno je posmatrao protezu u rukavici, kao da nije njegova, „ali u ovom trenutku ne bi odgovarala mojim ciljevima." „Tvojim ciljevima?" Tom se muklo nasmejao. „Očekuješ da ti pomognem?" „Ali, toliko toga si već učinio za mene. Pronašao si Lamersov ključ, otvorio si sef, radiš na pronalaženju tereta iz nestalih vagona..." „Kako, do đavola..." Tom nije odmah shvatio šta to znači. „Radž! Šta ste mu učinili?" „O, da", uzdahnu Renvik. „Gospodin Duta." Skinuo je rukavicu s leve ruke i spustio je na ćilibarsku ploču. „Moram da kažem da se pokazao kao veoma odan prijatelj, gotovo do samog kraja." „Gade odvratni!" opsova Tom. Drhtao je od gneva, suočen s najnovijim primerom Renvikove bezumne okrutnosti. Radž je bio dobar čovek. Krivio je sebe što mu je navalio Renvika na vrat. Kasijus se ćutke osmehnuo. Rukom bez rukavice nežno je gladio cvetni motiv. „Pa, sad znaš ono što sam ja već neko vreme znao", konačno je rekao. „Red je dobio zadatak da zaštiti voz. Kad su shvatili da neće stići do Švajcarske, postarali su se da uklone i sakriju najdragoceniji teret. Podatke o položaju skrovišta ostavili su na slici, koja se čuva u nekoj privatnoj zbirci." Tom je ćutao, posmatrajući kako Renvik zaneseno miluje ćilibar. Mislio je na Radžovo izobličeno telo, u nekoj uličici ili sobičku. Borio se sa strahom, gnevom i odvratnošću. „Razmisli o njoj, Tomase o pravoj Ćilibarskoj sobi." Renviku i zablistaše. „Biće konačno pronađena, posle toliko godina. Razišli o novcu. Sigurno vredi dve, tri stotine miliona dolara." „Misliš da mije toliko stalo do novca?" huknu Tom. „Tvoj otac je proveo pola života tragajući za njom. Zamisli šta bi kao da je ovde s nama tako blizu."


„Ne uplići mog oca u ovo" hladno će Tom. Iskoračio je, zanearujući Hehtov preteći pogled. „Hteo je da je pronađe kako bi je štitio. Ti želiš samo jedno da je uništiš." „Tvoj otac je odavno umešan, Tomase." Renvik se smešio. „Šta isliš, kako sam uopšte saznao za nju? On mi je rekao. Sve mi je ričao." „To je laž!" „Da li je?" „Ako ti je i rekao, učinio je to zato što nije znao s kim ima posla, najmanje je znao da želiš samo jedno da je rasparčaš." „Čvrsto veruješ u to, zar ne?" Renvik je odmahnuo glavom. Zvuo je gnevno. „Toliko si siguran da je tapkao u mraku?" Tomu je srce poskočilo u grudima. „Kako to misliš?" „Ne igraj se sa mnom, Tomase." Renvik se bezdušno osmehnuo. „Ne priliči ti. Ne možeš da kažeš da nikad nisi razmišljao o tome, da se nikad nisi zapitao." „O čemu pričaš?" prošapta Tom. Usta su mu se osušila. „Sigurno si se zapitao kako je moguće da nikad nije saznao za mene, iako smo dvadeset godina radili zajedno, a družili se još i duže. Zar nisi pomislio da postoji šansa, ma kako malena, da ne samo da je znao za mene, već i da mi je pomagao? Zar nisi pomislio da je radio za mene?" „Kako možeš. Ti ne znaš..." „Nemaš ti pojma, koliko ja znam", prekide ga Renvik. ,,I kad bi znao, nikad ne bi poverovao u to. Siguran sam da nećeš poverovati ni u ovo..." Iz džepa je izvadio sat. Mahao je njime pred Tomom. Zlatno kućište treperilo je na svetlosti. Tom ga je odmah prepoznao. Bio je to redak zlatni patekfilip hronometar iz 1922. godine. Znao mu je i serijski broj: 409792. Očev sat. „Gde si ga nabavio?" prošaptao je. „Nemaš prava..." „Šta misliš, gde sam ga nabavio? Poklonio mi gaje tvoj otac. Zar ti nije jasno, Tomase? Bili smo ortaci. Sve do kraja." 54 Aerodrom Pulkovo 2, Sankt Peterburg 9. januar, 18:47 Bejli je čekao ispod crvenog neonskog znaka, reklame za lokalni stiptiz klub. Ljubazno je odvraćao plejadu nosača, radih da popakuju njegove torbe u neki od obližnjih taksija. Odahnuo je kad se pred njim zaustavila crna limuzina, veća i


čistija od ostalih. Zabacio je torbu preko ramena i izašao napolje. Hladni vetar ga je štipao za oči. Kad je prišao vozilu, prtljažnik se otvorio. Ubacio je torbe i zatvorio prtljažnik, a onda otvorio vrata i skliznuo na suvozačko sedište. „Čoveče, napolju je 'ladno ko u bunardžijinom dupetu!" Čovek koji je pružio ruku dobrodošlice kroz razmak između prednjih sedišta bio je Stanlio, onako visok i mršav, sa zalizanom smeđom kosom. Vozač je bio Olio, zdepast čovak s vencem prosede plave kose ispod blistave ćele. Ličila je na veliku znojnicu. „Hej, oprosti što kasnimo", nastavio je. „Ja sam Bil Strejndž, a ovo je Klif Kaningam. Dobro došao u Rusiju." „Saobraćaj je užasan", reče Kaningam. Presreo je Bejlijev pogled u retrovizoru. „Nema problema." Bejli je prodrmao ruku Strejndžu. „Specijalni agent Bajron Bejli. Jeste li iz Biroa ili iz Agencije?" „Iz Biroa." Strejndž se osmehnuo. „Karter je mislio da će ti značiti da vidiš prijateljska lica." „Imao je pravo", zahvalno će Bejli. Kodi je bio predusretljiv, ali mu je bilo drago što će u Rusiji sarađivati sa svojim kolegama. „Ima li traga od mog momka?" „Izgleda li vam poznato?" Strejndž mu predade fotografiju. „To je on. Siguran sam." Pogled mu je zaiskrio od uzbuđenja. „Kada se pojavio?" „Pre jednog sata. Ukrcao se u Bonu, kao što si pretpostavio. Upravo se prijavio u Lavirintu" „Tamo je odseo i Kirk", dodade Kaningam. „To je rupa, ali vlasnik ne pita goste za dokumenta. Odgovara ljudima koji ne žele da budu pronađeni. Prijavio se s mladom ženom. Uzeli su odvojene sobe." „Izgleda da si valjano razmišljao", reče Strejndž. „Imao sam sreće", ispravi ga Bejli, sa skromnim osmehom. Strejndž je na izvestan način imao pravo. Kad je Blondi nestao s vidika, Bejli je predložio da se preorijentišu na Kirka. Saznali su da je kupio kartu za Sankt Peterburg i nije im bilo teško da pošalju Blondijev opis na sve glavne evropske aerodrome s kojih poleću avioni za Rusiju. Budni službenik na bonskom aerodromu dojavio im je da je Blondi kupio kartu za Sankt Peterburg. Karter je odmah poslao Bejlija za njim, iako


na veoma kratkom povocu. Bejli se nije bunio. Uzica je možda bila kratka, ali je i to bilo mnogo bolje od položaja Vidžanovog paža. Zavalio se u meko kožno sedište. Kaningam se uključio u saobraćaj, hitajući ka centru grada.

55 Hotel Lavirint, Sankt Peterburg 9. januar, 19:22 Tuš je imao žućkastu zavesu, pokrivenu crnim tačkama budi. Visila je na mlitavoj pantljici rastegnutoj preko napukle kade, okružene šarenim pločicama i klizave od nakupljene prljavštine, zaostale od pređašnjih korisnika. Ali, voda je bila topla. Uživao je u snažnom mlazu. Ubrzo je zaboravio gde je, a misli mu odlutaše do Ćilibarske sobe. Do Renvika. Do onog što je rekao. Nitkov je, bar donekle, imao pravo. Doznavši kakav je Renvik, Tom je doveo u pitanje očevo prijateljstvo s njim. Pitao se da li je njegov stari sumnjao u dugogodišnjeg prijatelja. Ni za trenutak nije pomislio da je bio direktno umešan u Kasijusove zločinačke aktivnosti. Nije bežao od priznanja da nije poznavao oca koliko je želeo i koliko je trebalo. Ono malo što je znao o njemu upućivalo gaje na zaključak da je bio pošten do srži, i da prema Kasijusu i njegovim delima ne bi osećao ništa izuzev najdubljeg prezira. Ta dvojica bila su suštinski različita. Izašao je ispod tuša, osušio se i obukao. Telefon je zazvonio, ali se on oglušio o poziv. Pretpostavljao je da je u pitanju neka lokalna prostitutka, željna da ponudi svoju robu, na osnovu recepcionerove dojave o usamljenom strancu. Neko je pokucao na vrata. „Uđite." U sobu je provirio Arci. „Ima li koga?"


„Uspeo si!" Tom se nasmejao s olakšanjem. „Da lije bilo problema?" „Dugačak dan", odvrati Arci i sruči se u otrcanu fotelju. Iz poderotina na presvlaci od smeđe plastike virila je žuta pena. „Gde je Dom?" Osvrtao se kao da očekuje da će svakog časa iskočiti iza zavese. „Oblači se. Sići će u deset." Arci je protegnuo noge. „Šta si radio?" „Pa, znaš. Ništa naročito...„Tom slegnu ramenima. „Prošetao sam se Nevskim prospektom, razgledao novu Ćilibarsku sobu, naleteo na Renvika." Arci se zagrcnuo. „Video si Kasijusa? Tu je?" „Tu je, nego šta. U stvari, prati nas još od Londona. Vreba i čeka." „Šta čeka?" „Da polomimo noge za njegov račun i nađemo iščezlog Belaka." „Znači da zna?" „Zna taj sve što je batinama izvukao iz Radža." „Šta?" Arci je skočio iz fotelje. Izgledao je krajnje zabrinuto. Tom pokuša da ga smiri. „Potražio sam ga. Izgleda da su ga sinoć izvadili iz reke. Dvaput je ustreljen, ali još živ. Život mu visi o koncu." „Kad se samo dočepam tog kopilana", besneo je Arci. „Ucmekaću ga na licu mesta." „Prvo ćeš morati da savladaš njegove nove prijatelje. Heht je s njim. Sećaš li ga se? Momak iz Kristalne oštrice, koga je Ternbul označio kao Vajzmanovog ubicu." Arci se zavalio u stolicu i iskapio čašu. „Pa, šta je stari dobri ujka Hari želeo od tebe?" Tom je razmišljao. Na trenutak mu se učinilo da je bolje da nikom ne priča o onom što je Renvik rekao o njegovom ocu. A opet, znao je da to ne bi bilo u duhu otvorenosti i poverenja koje su on i Arci s toliko muke odnegovali. Ipak, trebalo mu je vremena da proguta Renvikove uvrede, pre nego što ih s nekim podeli. To nije imalo nikakve veze sa Zlatnim vozom ili Redom. „Hteo je da se upozna s našim otkrićima." „Što znači da nije ništa bliži sobi od nas." „Rekao bih da zaostaje za nama." Tom se nasmejao. „Još uvek misli da je Belak u nekoj privatnoj zbirci."


„Neće mu trebati dugo da shvati zašto smo ovde, zar ne?" „Neće", složio se Tom. „Nadam se da imaš neki plan." „Ne brini. To je sređeno." Arci je hteo da zapali cigaretu, ali ga je Tom upozorio da to ne čini. „Nemoj, molim te. Spavam u ovoj sobi." „Uh", reče Arci. Sa žaljenjem je vratio cigaretu u paklicu. „Šta si to sredio?" „Pa, još nije sređeno. Ali biće. Tu je mušterija, ili bolje reći bivša mušterija. Naša mušterija, ako ćemo pravo." „O kome se radi?" sumnjičavo će Tom. Arci raširi ruke. „O Viktoru, naravno. O kome drugom?" „Viktor." Tom se namršti. „Onaj za koga sam prošle godine krao ona Faberžeova jaja? Ispostavilo se daje Kasijus pravi naručilac. Ta avantura nas je, ako se ne varam, zamalo koštala glave." „Istina je, ali sad nije vreme za kopanje po prošlosti", pomirljivo će Arci. „To je drevna istorija, voda ispod mosta i tako dalje. Nikad ti to ne bih učinio. Ovaj put ćemo stvarno poslovati s Viktorom, i niko neće stradati." 56 Nepoznata lokacija, Nemačka 9. januar, 21:00 Bilo ih je dvanaestoro. Svaki je nosio zlatni prsten s dvanaest kockastih udubljenja i s dijamantom u jednom od njih. Nisu pominjali imena. Tako je bilo bezbednije. Nisu se predstavljali brojevima, jer bi to nagoveštavalo postojanje hijerarhije, što je bilo u sukobu s prvobitnom idejom o bratstvu jednakih. Umesto toga su se oslovljavali imenima gradova. Na taj način, izbegavali su zbrku. „Nema mesta panici." Pariz, stariji čovek na čelu stola podigao je ruku, kako bi prekinuo uzbuđeni žagor, koji se podigao posle poslednjeg saopštenja. „To još ništa ne znači."


„Ništa? Ništa?" s nevericom prozbori Beč, koji je sedeo preko puta. „Zar nisi čuo šta sam rekao? Pronađena je kripta u zamku Vevelsburg. Otkrivena je tajna kripta sa dvanaest SS generala. Dvanaest! To je udarna vest u svim medijima. Čuvar je ušao unutra i nasred poda video ulaz, iskopan u toku noći. Nismo ni znali za postojanje te kripte. To je Kirkovo maslo. Sledio je trag. Šta je razlog za paniku, ako to nije?" Prisutni su odgovorili žamorom odobravanja. Svece duž stola blago su zatreperile. „Moram da priznam daje mnogo pametniji nego što smo mislili. Ali, ne smemo da izgubimo iz vida činjenicu da..." „Šta ćemo ako je dole nešto našao?" prekide ga Berlin. „Koliko će nam se približiti, pre nego što ga uzmeš za ozbiljno? Šta ćemo ako pronađe Belaka?" Pariz je samrtnički prebledeo. Soba je eksplodirala od prepirke. Jedanaestom ljudi pokušavalo je da nadglasa jedno drugo. „Braćo, braćo!" Beč je ustao. Postepeno je zavladala nevoljna tišina. „Prošlo je vreme za priču. Kažem vam da je vreme za akciju." „Počujmo ga, počujmo!" pomagao mu je Krakov. „Šta predlažeš?" upita Berlin. „Dve stvari. Prvo, da bez odlaganja uklonimo Toma Kirka. Izmakao nam je u Cirihu. Jedan od naših izvora upravo mi je javio da je odleteo u Sankt Peterburg. Čim ga pronađemo, moramo delati." „Ja ću se pobrinuti za to", reče Berlin. „Samo mi recite gde je." „Drugo, predlažem daje preselimo." „Da je preselimo?" promuca Pariz. „Je li to neka šala?" „Sadašnja lokacija odslužila je svoje. Opasna vremena iziskuju ekstremne mere. Predlažem da zauvek raskinemo lanac i uklonimo svaku mogućnost da neko naleti na sliku i protumači putokaz. Preselimo je na mesto gde je niko neće naći, za koje ćemo znati samo mi." „To je nečuveno!" gnevno će Pariz. „Imamo zakonik. Svi smo se zakleli da ćemo ga se pridržavati. Dužnost nam je da je štitimo, ali je ne smemo seliti. Na taj način bismo čitav svet upozorili na njeno postojanje." „Taj zakonik je donet za drugačija vremena", tvrdio je Beč. „Ne odgovara današnjim prilikama. Baš kao što im ne odgovara činjenica da si ti jedina osoba koja zna tačnu lokaciju. Moramo da se prilagodimo, kako bismo opstali."


„To je ludilo", reče Pariz. „Da li je? Ili je ludilo zanemarivati činjenice? Da li je neophodno da svi zavisimo od hirovitog starca? Moramo da se menjamo, dok ne bude kasno." „Samo nas je jedan čovek odvajkada upozoravao na opasnost s kojom se suočavamo, a to je Beč", reče Krakov. „On će umeti da čuva tajnu. Preduzeće sve neophodne mere za njenu zaštitu." „Tajna može biti poverena samo jednom čoveku", oštro će Pariz. „On je dužan da nosi teret, dokle god je živ. Vaši prethodnici poverili su tu čast meni. Ja se te dužnosti ne mogu odreći." „U tom slučaju, zahtevam glasanje." Berlin udari pesnicom po stolu, lasajmo za Pariz i njegove nedelotvorne mere ili za Beč i akciju." „Ovo nije demokratija..." započe Pariz. Glas mu je nestao u nevnoj galami pristalica Berlinovog plana. „Počašćen sam što me smatrate vrednim razmatranja", reče Beč, stajući. „Birajte." Soba se ispunila škripom stolica po kamenim pločama. Bratstveici su polako zauzimali mesta iza Beča. Samo su trojica oklevala. čajnički su posmatrali Pariza i osam ljudi s druge strane stola, ariz lagano klimnu, nakon čega su i oni, oklevajući, prišli većini. „To je teret koji se nosi čitav život", tiho će Pariz. „To je moj teret." „Više nije", odgovori Beč. „Grupa je jednoglasno odlučila da je cnuo čas da novi čovek ponese to breme. Sam." Pogođen kobnim saznanjem, Pariz razrogači oči. Berlin je, na signal Beča, izvadio beležnicu i belu pilulu iz džepa, bišao je sto i prišao Parizu, spustivši beležnicu na ispoliranu poršinu hrastovog stola i položivši pilulu pored nje. Stavio je čašu ode nadohvat bratstvenika. Nakon obavljenog posla, povukao se. Pariz spusti pogled na predmete pred sobom. Podigao je glavu osmotrio prisutne. Plakao je. „Ovo je greška, velika greška." „Dobro si služio zajedničkoj stvari", nežno će Beč. „Tvoje vreme e prošlo." Pariz uze olovku i napisa nešto na beležnici. Borio se sa suzama, scepao je stranicu, savio je nadvoje i predao Berlinu, koji je obiao sto i prišao Beču. Ovaj je svečanim pokretima otvorio cedulju, ročitao njen sadržaj i prineo papir plamenu svece. Papirić se raplamsao i brzo sagoreo.


Jedanaest pari očiju upravilo se prema Parizu. Drhtavim rukama kinuo je prsten i položio ga na sto ispred sebe. Posegnuo je za beom pilulom, stavio je na jezik i sprao gutljajem vode. Umro je posle dva minuta. 57 Noćni klub Tunel, Petrogradsko ostrvo, Sankt Peterburg 10. januar, 01:13 Vozač Igor priznao je da danju radi kao učitelj. Noću je, pak, radio kao častnik. Kružio je po slabo održavanim gradskim ulicama, nudeći taksi usluge na crno svakom ko nije mario za osiguranje putnika, grejanje ili prozore koji se zatvaraju samo do pola. Nije bio profesionalni taksista, ali je bez dopunskih objašnjenja pronašao noćni klub gde je Arci zakazao sastanak s Viktorom. Iskoristio je priliku da vežba engleski. Kad su prešli preko Neve na petrogradsku stranu, žalio se na hladnoću, fudbalske rezultate i korupciju lokalnih vlasti,. Tunel je, spolja gledano, delovao neprivlačno, kao betonska koliba na uskom, blatnjavom placu između dva grozomorna stambena bloka. Tri krupna čuvara sa crnim beretkama i paravojnim uniformama patrolirala su ispred ulaza, u pratnji nemačkog ovčara krvoločnog izgleda. Ražalovani kalašnjikov bio je zaglavljen u čeličnim, dvadeset centimetara debelim vratima. Kroz pukotinu su nazirali strme betonske stepenice, osvetljene crvenim svetlom za slučaj nužde. „To je staro atomsko sklonište", objašnjavao je Arci Tomu i Dominik, koji su zbunjeno posmatrali ulaz. „Sad je Viktorovo. Ne brinite, lepo će nas dočekati." Čuvari su na listi gostiju potražili njihova imena. Zatim su im mahnuli da prođu pored dugog reda nesretnika, koji su drhtali na hladnoći. Na stepenicama ih je zapahnuo talas vrućeg vazduha, obogaćenog snažnim zadahom losiona posle brijanja i alkohola. Čuli su ritmičko dobovanje muzike, koje se sa svakim korakom pojačavalo.


Podsećalo je na prigušene udarce orijaškog srca. Na dnu stepeništa naišli su na još jedna čelična vrata. Kada su se otvorila, basovi su ih udarili po grudima kao nevidljivi plimski talas. Buka im je pritiskala oči, uši i grudi. Dva čuvara mahnula su prema otvoru u zidu. Nosili su paravojne uniforme i naočari za sunce, odavno izašle iz mode. Za pojasom su im visili pendreci i kanisteri sa suzavcem. Novac i kapute uzela im je divna crnokosa žena, u odeći koja je ličila na donji veš. Lakiranim noktom kucnula je po znaku iza sebe. Nezainteresovano je žvakala gumu. Natpis je bio na ćirilici, ali je neko ispod originalnog teksta dopisao prevod: Bez pištolja ili sečiva. Molimo, ostavite na ulazu. Metalna korpa ispod znaka bila je puna pištolja i noževa svih oblika i veličina. Svako oružje imalo je sjajan ružičasti garderobni broj. „Koliko dobro poznaješ Viktora?" upita Tom Arčija. „Godinama sarađujemo. On je veliki kolekcionar. Eklektičan je. Najviše traži Pikasa i vojne suvenire." „Tako sam i mislio, ovo je baš otmeno mestašce", sarkastično će Tom. „Bolje to, nego da im dozvoli da unose te prokletinje unutra", odvrati Arci. Nisu ga dobro čuli od glasnog pištanja. Nešto je aktiviralo signal na detektoru metala, na pragu. Stražar je prišao krivcu, koji je nehajno otkopčao sako. U futroli ispod pazuha otkrio je sjajni srebrni magnum. Stražar se okrenuo ka hostesi. Ona je pažljivo osmotrila naoružanog posetioca i klimnula. Pustili su ga unutra s oružjem. „Toliko o tvojoj teoriji", sa osmehom će Dominik. Prošli su kroz detektor za metal i ušli u klub. Sklonište se protezalo nekih sedamnaest metara ispod okrugle tavanice, koja je pojačavala muziku i bučne razgovore do zaglušujuće rike. Na suprotnom kraju bio je kavez sa didžejem i dve žene raskošnih oblina, koje su se vrtele oko mesinganih motki, levo i desno od njega. Trepćuća svetla i laseri osvetljavali su podijum za igru, pun tela, koja su se ljuljala u jednoličnom ritmu. Stolovi i stolice bili su duž zidova. Najviše ljudi muvalo se oko bara. Tela su im lebdela u debeloj izmaglici duvanskog dima. „Idem po piće", razdrao se Tom da bi nadjačao buku. Probijajući se kroz gužvu, očešao se o divnu ženu u crvenoj haljini i golemim rubinom ugneždenom na


bronzanom poprsju. Osmehnula se. Htela je da mu se obrati, ali nije stigla. Zastrašujući pratilac stade između njih. Tom je pretpostavio da se radi o prostitutki. Izgleda da ih je u klubu bilo mnogo. Izazovno su ga posmatrale dok se probijao ka baru. Bar se sastojao od dva stola na drvenim nogarama. Za njim su radile tri devojke u tesnim majicama bez bretela i minisuknjama od kamuflažnog platna. Jedan sto bio je pun malih čaša i boca stoličnaje, a drugi visokih čaša za šampanjac i bocama kristala. Plaćalo se samo u američkim dolarima. Tom je poručio šampanjac. Uzeo je tri čaše i krenuo nazad. „Zar nisu imali pivo, ili nešto slično?" bunio se Arci kad je video flašu. „Mogao sam da biram između ovoga i votke. Bilo bi ti bolje da uživaš, pošto sam upravo istresao trista dolara." „Trista zelembaća!" povika Arci. „Isuse, to je nečuveno dranje." „To je sića za ovaj svet", reče Dominik. Tom je morao da se složi. Žene su se savijale od zlata i skupocenog nakita. Većina je nosila visoke štikle i tesnu odeću, koja je isticala pocrnela, zategnuta tela. Gotovo sve su bile plave, neke malo više od drugih. Muškarci su nosili odela, najverovatnije italijanska, Armiranu robu. Na šakama i zglobovima blistalo im je zlato. S vremena na vreme, ispod kaiša ili futrole ugledao bi dršku pištolja. „Želite li sto, gospodine?" Kelner se pojavio pored njega, pokazujući stočić u uglu. „Koliko košta?" Arci gaje sumnjičavo odmeravao. Kelner se namrštio, kao da nije dobro čuo pitanje. „Koliko košta? Ne košta ništa. Vi ste Viktorovi gosti." „U redu." Arci se obratio Tomu sa osmehom na usnama. „Vidiš, rekao sam ti da će nas lepo dočekati." „Šta je s onim tamo?" Tom je pokazao prazan sto, nešto dalje od podijuma. „0 ne..." kelner se uspaničio. „Viktor je rekao onaj sto. Sedite, molim vas." Tom slegnu ramenima. Kelner ih je s vidnim olakšanjem dopratio do stola i doneo koficu leda za šampanjac. Dominik otpi penušavu tečnost. „Šta ćemo sad?" pitala je. „Čekaćemo", odvrati Arci.


58 01:51

Tom je bivao sve nervozniji. Prošlo je trideset minuta, a od Viktora bilo ni traga ni glasa. Učinilo mu se da i igračice u kavezu lagano posustaju, iako su počele s naizgled neiscrpnom energijom, ijajući se pod najneverovatnijim uglovima. Hteo je da pita jednog od kelnera gde je Viktor, ali nije stigao, stolu je prišao mladić, ne stariji od dvadeset godina, u pratnji plavuše koja je izgledala još mlađe. Viknuo je nešto na ruskom. „Šta je bilo?" reče Tom. „Kaže da je ovo njegov sto", prevela mu je plavuša sa snažnim paskom. „Đavola je njegov", usprotivio se Arci. „Hoće da sedne", navaljivala je. „Pa, to će biti malo teže. Valjda vidite da mi već sedimo za sto. Reci mu da sedne na pod, ako mu se već toliko sedi." Devojka je prevela. Mladić se neveselo osmehnuo. Rekao je nešto, a devojka odmah prevede. „Kaže da bi rado seo na pod, ako bi mogao da stavi noge preko tvoje glave." Arci je skočio, a mladić ustuknu. Neko se, u sekundi, stvorio između njih. Telohranitelj je gurnuo desnu ruku ispod sakoa, dok je levom uhvatio Arčija za grudi. „Dobro, dobro..." Tom je ustao s pomirljivim osmehom. Podigao je ruke, kao da se predaje. „Mi smo pogrešili. Evo vaš je. Mani ga se, Arci." Arci je krenuo za Tomom i Dominik, na drugu stranu prostorije. Gunđao je sebi u bradu. „Ovo je jebeni Divlji zapad", žalio se. Bacio je opušak na pod. „Izbegavaj nevolje", podsetio gaje Tom. „Nećeš valjda dozvoliti sebi da pogineš zbog stola." „Dobro, dobro", složio se Arci. Osvrnuo se i mrko pogledao društvance za bivšim stolom. Mladić i njegova plava družbenica glasno su se smejali, dok im je telohranitelj punio čaše šampanjcem.


Tom otpi gutljaj kristala. Pažljivo je osmatrao prostoriju, želeći da se Viktor što pre pojavi. Mrzeo je da čeka, i pod najboljim uslovima. Putovanje, hladnoća i popodnevno suočavanje s Renvikom uzimali su svoj danak. Dva čoveka pored ulaza privukla su mu pažnju. Isprva nije znao zašto, ali nedoumica nije dugo trajala. Uprkos nesnosnoj vrućini, nosili su debele kapute. Gomila se razdvajala pred njima, dok su koračali ka stolu sa mladićem i plavušom, koji su nazdravljali pod budnim okom telohranitelj a. Pridošlice su, bez upozorenja, raskrilile kapute i izvadili uzije. Sve su izveli u jednom tečnom pokretu, ispaljujući kratke, precizne rafale iz neposredne blizine, pre no što je iko stigao da reaguje. Posle prvih pucnjeva svi su se vrišteči bacili na tie. Oni najbliži vratima puzali su napolje, saplićući se jedan o drugog, u očajničkom nastojanju da pobegnu. Muzika je utihnula. Pucnjava je zamenila pulsiranje basa, odbijajući se o tavanicu kao niz udaraca groma. Čaure su zveckale po podu, kao da je neko bacio šaku sitnine. Zaslepljujuća svetla su, u neskladu sa situacijom, nastavila da sijaju. Tom je posmatrao pokrete ubica pod treperavim svetlom, kao da gleda usporeni snimak. Jedan od njih ispraznio je šaržer. Potegao je pištolj i hladno opalio po jedan metak u slepoočnice žrtava. Ubice su se povukle preko sobe, zadovoljne obavljenim poslom. Nehajno gazeći preko prostrtih ljudi, dokopali su se stepenica i nestali. Čim su se udaljili, zavladala je panika. Žene su histerično vrištale, a muškarci urlali. Gomila je krenula u stampedo prema izlazu. Bar se prevrnuo, a staklene krhotine poleteše po sobi. „Moramo da se gubimo odavde", povika Tom, trudeći se da nadjača buku. Podigao je Arčija i Dominik na noge. „Pre nego što se vrate, kad shvate da su pobili pogrešne ljude." „Misliš?" Na Dominikinom licu ogledali su se neverica i šok. „Baš tako", odvrati Tom. „Mislim da se kelner preterano trudio da nas posadi za taj sto. Da su upali pre tri minuta, pobili bi nas kao zečeve." 59


01:56 Ljudi su panično hitali ka stepenicama, ali kada su treperava plava svetla najavila dolazak policije, pohrlili su nazad u klub. Žene su vrištale, muškarci vikali, a pištolji zvečali po podu. Male bele koverte letele su kroz vazduh, dok su gosti nastojali da se otarase kažnjivih supstanci. Neke su se raspadale u vazduhu. Beli prašak plesao je kroz pulsirajuće disko osvetljenje, padajući na pod kao fini novi sneg. „Ovuda", povika Tom i pokaza na ljude koji su nestajali iza vrata, nedaleko od kaveza. „Tamo je sigurno drugi izlaz." Našli su se u uskom hodniku. Leva vrata vodila su u muški toalet, a desna u ženski. Na kraju hodnika bila je sobica s metlama, krpama i industrijskim pakovanjima deterdženata. Iz betonskog zida virile su metalne ručke, deo merdevina koje su vodile ka sporednom izlazu. Haotična, uzavrela struja tela pela se uz njih. „Idemo", reče Tom, probijajući se do podnožja merdevina. Borio se protiv ljudske plime da bi se Dominik i Arci popeli ispred njega. Krenuo je za njima. Ženska cipela prolete mu pored glave. Čuo je grozan zvuk, kad je stao na nečiju ruku na metalnoj prečagi. Merdevine su se posle sedam metara završavale metalnim vratancima, nalik onima na podmornicama. Izašli su na usku pustolinu. Nepresušna ljudska reka isticala je iz rupe. Žene su se trzale od ujeda hladnog noćnog vazduha po izloženom mesu. Tom prebaci sako preko Dominikinih obnaženih ramena. „Hajdemo", pozvao ih je. Sve glasnija kakofonija sirena govorila mu je da će policija uskoro pronaći zadnji izlaz i pohvatati sve koje zatekne u blizini. Krenuli su. Dominik je trčala dugim, lakim koracima. Arci se zadihao posle nekoliko stotina metara. Nekoliko pasa lutalica jurcalo je za njima. Radoznalo su lajali, sve dok se nisu zaustavili pored naročito zanimljive bandere. Mahnito su mahali repom. „Mislio sam da ti je Viktor prijatelj", reče Tom u trku. „Šta li si mu uradio kad se toliko naljutio?" „Ništa mu nisam uradio", stenjao je Arci. „Posredi je neka greška. Siguran sam." Stigli su do raskrsnice i Tom uspori. Pokušavao je da se snađe u lavirintu propalih betonskih stambenih blokova iz komunističkog doba. Svi su ličili jedan na drugi.


Ulazi su zaudarali na urin i buđav hleb. Tri crna kadilaka eskalade omela su ga u pokušaju orijentacije. Pristigli su iz ulice iza njih, zašla za ugao i stala u polukrug. Zadnja vrata srednjih kola naglo su se otvorila. Ugledali su kelnera koji ih je dopratio do stola. Bio je bled, razrogačenih očiju. Od njega nisu videli unutrašnjost vozila. „Šta ti, do đavola, hoćeš?" obratio mu se Arci. Začuo se prasak. Kelnerovo lice preobrazilo se u krvavu kašu i on pade natrag na sedištu. Dominik je zevala od čuda. Zatim telo ispade na ulicu; crvena štikla šutnula gaje u donji deo leđa. Iz tamne unutrašnjosti pomolila se preplanula noga, a za njom i ruka s pištoljem koji se još pušio. Dršku je stezala ruka s dugim, šljašteće obojenim noktima. Konačno se pojavilo i ovalno lice sa velikim plavim očima, uokvireno dugom tamnom kosom, a za njim i pune grudi, ukrašene vatrenocrvenim rubinom. Tom je prepoznao ženu koja mu je namignula kad se očešao o nju na putu do bara. „Zdrastvujte, Arci", rekla je sa osmehom. „Zdrastvujte, Viktore."

60 01:01 Automobil je krenuo čim su se svi našli u njemu. Kad je vozač stisnuo papučicu za gas, moćni motor zaurla. Tom je sedeo napred, a Arci i Dominik na zadnjem sedištu, s Viktorom. Auto je vozio smrknuti bradati gorila, koji se, po svemu sudeći, odazivao na ime Maks. Pri ruci mu je bio kalašnjikov, uspravljen uz upravljačku tablu od orahovine.


„Zaustavite auto", zahtevao je Tom, čim je procenio da su dovoljno odmakli od kluba. „Dostaje bilo zezanja šta se ovde dešava?" „Tome!" protestovao je Arci. Sad je on bio u ulozi pomiritelja. „Polako." Tom je pročitao istinu na ortakovom licu. Bili su na njenoj teritoriji. Morali su da paze šta rade, ali nije bio raspoložen za diplomatski nastup. „Za dlaku smo izbegli smrt, Arci. Ne znam za tebe, ali meni je dosta iznenađenja. Prvo nas je pozvala u klub", okrenuo je glavu u Viktorovom pravcu, ali je govorio kao da ona nije tu, „zatim se postarala da sednemo za određeni sto, da bi nas revolveraši lakše izbušili." Streljao ju je pogledom. „Kad smo već kod toga, ko je onaj sirotan koga si malopre bacila na pločnik?" „Moj radnik. Izdajnik." Govorila je s neupadljivim, prijatnim ruskim naglaskom. Ravnodušno je dodala: „Izvinjavam se zbog njegove izdaje." „Hoćeš da kažeš da ništa nisi znala o večerašnjem napadu?" s nevericom će Tom. ,,Ne." Odmahnula je glavom. Kosa joj je poletela na jednu, pa na drugu stranu. „Rekla sam mu da vam pribavi sto, to je sve. Sigurno im je rekao gde sedite." „To objašnjava njegovo navaljivanje da sednemo baš na to mesto", umešao se Arci. ,,I verovatno zašto ubice nisu shvatile da troje ljudi za tim stolom nisu njihove mete", gorko će Dominik. „Ko su oni?" upita Tom. „Nikad ih nisam videla", odvrati Viktor. „Najverovatnije Čečeni. Profesionalci. Obave posao i nestanu. Od zarađenog novca kupuju oružje za svoj rat." „Ali, za koga su radili?" oglasio se Arci. „Za onog ko može da plati. Nisu za mene. Imam svoje ljude." ,,E, to je utešno", zlovoljno će Dominik. „Kako su znali gde da nas nađu?" upita Tom. „Pronašli su i potkupili kelnera. Samo si ti znala da ćemo biti u klubu." „Nisam vas potkazala", reče Viktor. „Stavila sam vaša imena na listu, pored stotine drugih." „Telefon!" Arci pucnu prstima. „Sigurno su prisluškivali telefone." Obratio se Viktoru. „Dogovarali smo se telefonom." „Sumnjaš li u Renvika?" upita Dominik Toma.


„Zašto bi me Renvik napao u prepunom noćnom klubu, kad me je pre nekoliko sati imao na tanjiru?" „Jedno je sigurno ne možete se vratiti u hotel", reče Viktor. „Ostaćete sa mnom. Poslaću ljude po vaš prtljag." „Nemoj", pobunio se Tom. „Mislim da ćemo se bolje snaći sami." „To nije ponuda", hladno će Viktor. „Imam tri mrtve mušterije i pola peterburške policije u klubu. Bićete moji gosti dok ne utvrdim šta se dogodilo." Kad se prvo vozilo u tročlanom konvoju zaustavilo na semaforu, auto je smanjio brzinu. Odjednom je sevnula zaslepljujuća munja, praćena snažnom eksplozijom. Vozilo ispred njih odskoči dva i po metra uvis i pade na stranu. Eksplozija ih je dobro prodrmala. Udarni talas odbacio je džip unazad. Iz dima je izronila hitra prilika, zalepila nešto za vozačev prozor i nestala. Tom je odmah prepoznao predmet, pričvršćen lepljivom trakom za staklo. „Granata!" povikao je i skliznuo u prostor ispod sedišta. Granata je eksplodirala. Staklene krhotine poleteše po unutrašnjosti automobila kao šrapneli, iako su prozori bili oklopljeni. Zabadale su se u upravljačku tablu i meka kožna sedišta. Nepoznati je ponovo izronio iz tame i otvorio vatru iz automatskog oružja. Vozač je bio ošamućen od eksplozije. Nije imao šanse. Meci su se probili kroz načeto staklo. Trzao se u sedištu dok su ga pogađali u glavu i grudi. Tom zgrabi volan. Nagnuo se napred i pritisnuo vozačevo beživotno stopalo na papučicu za gas. Džip polete napred, oštro se trznuvši kad je udario u zapaljenu olupinu ispred njih. Meci su dobovali po prozorima, dok su se udaljavali od mesta zasede. Čim je procenio da su dovoljno odmakli, Tom se podigao. Otvorio je vrata i izbacio leš na ulicu. Seo je za volan i dodao gas. „Uzmite ovo", prebacio je kalašnjikov na zadnje sedište. „Trebaće nam." Viktor prihvati oružje. Proverila je šaržer i otkočila automat uvežbanom lakoćom. Skinula je cipele i prebacila se na prednje sedište. Video je da krvari iz duboke rane na ruci. „Kako si?"


„Zaboravi na mene. Staje sa ostalima?" pitala je. Tom pogleda u retrovizor. I druga kola iz pratnje ležala su prevrnuta na putu, preobražena u gomilu izvitoperenog, zapaljenog čelika i gume. „Nisu se izvukli. Sigurno su koristili usmereno punjenje ili protutenkovske mine. Imali smo sreće što nismo prešli preko neke od njih." „Saznaću ko je odgovoran za ovo. Skupo će mi platiti." Oči su joj sevale, a grudi ubrzano dizale i spuštale. „Niko neće pobeći." „Prvo moramo da se izvučemo odavde", podseti je Tom. „Vozi na jug, ka reci", naredila je. Tom klimnu. U retrovizoru je ukrstio pogled s namrštenim Ar čijem, a zatim s Dominik. Ona se nervozno osmehnula. Držala s za vilicu, kao da je povređena. Iz sporedne ulice, levo od njih, izlete veliki automobil i zasu i vatrom s oba prozora. „Drži me za noge", povika Viktor da bi nadjačala pucnjavu. Spustila je prozor i nagnula se napred. Ispružila se koliko je dug i oslonila o ivicu prozora. Tom je vozio levom rukom. Desnom y je zgrabio za nožne članke, kako ne bi ispala, dok je na progonitelj ispaljivala kratke rafale. „Gađaj gume!" povika Tom. Nastavila je da puca. Varnice zai skriše ispod automobila s progoniocima, kad je probušila prednj levu gumu. Vozač je izgubio kontrolu i auto je proklizao po lede nom kolovozu. Naleteo je na vozilo iz suprotnog pravca i udario niz parkiranih automobila. Tom je gledao kako se spektakularn prevrće na krov i nastavlja da se vrti. Viktor skinu šaržer. Smrknuto ga je odmerila. „Ostala sam be municije", rekla je, a zatim ga izbacila kroz prozor. Dominik do hvati pištolj koji je Viktor ostavila na zadnjem sedištu. Otkočila g je i pružila Ruskinji. „Posluži se." Ova klimnu u znak zahvalnosti. Pištolj je čudno izgledao medu sjajnim noktiju. „Gde ćemo?", upita Tom. „Idemo ka mostu. Moramo stići do njega." Pogledala je na sat, dijamantski roleks. „Još nije kasno." Tom usmeri automobil u naznačenom pravcu. Uskoro se pred njima ukazao Troicki most i duga kolona automobila.


„Idi levom trakom", naložila mu je Viktor. Usmerio je auto na kolonu u suprotnom pravcu. Automobili su trubili i sevali farovima, dok su skretali na trotoar da bi ih izbegli. Dve velike rampe spustiše ispred njih, zaustavivši sav saobraćaj. „Šta se dešava?" pitao je Tom. „Podižu mostove da bi omogućili prolaz brodovlju. Čine to svake noći, kad reka nije smrznuta. Kad se most digne, ne spušta se do tri ujutru. Izmaći ćemo im ako ga pređemo." Tom stisnu kočnice pred rampom. Progonitelji su bili na nekoliko sekundi iza njih. „Ovuda", požurivala ih je Ruskinja. Protrčali su pored uspaničenog čuvara mosta. Tom oseti kako se kolovoz ispod njih polako diže. „Nećemo uspeti", prostenjao je. „Moraćemo. Pogledaj", Viktor pokaza iza sebe. Tom se okrete. Dva čoveka su ih zasipala vatrom iz poluautomatskih pušaka iz automobila u pokretu. Meci su se zarivali u asfalt oko njih, kao kamenčići bačeni u pesak. Okrenuo se i potrčao ka ivici mosta što je brže mogao, vukući Arčija za sobom. Uspon je bivao sve strmiji. Poslednjim naporom stigli su do ivice i preskočili mali jaz između dve polovine mosta. Viktor je zastala na vrhu. Držala je pištolj s obe ruke, ispraznivši šaržer u vetrobransko staklo automobila koji ih je gonio. On se zaneo, probio ogradu i pao u reku. Jaz između dve polovine mosta je za tih nekoliko sekundi posta provalija. Bacila se preko praznine ispruženih ruku, nekako uspevši da dohvati ivicu. Bespomoćno je visila, koprcajući se. Ledene vode Neve gladno su zevale ispod nje. Počela je da klizi. Neko je u poslednjem trenutku uhvati za zglob. Iznad nje se pojavilo Tomovo lice. Dohvatio ju je drugom rukom i izvukao na sigurno. Prebacili su se preko ruba i zakotrljali se po podignutom mostu, završivš' isprepletani u podnožju. »Spasiba, rekla je i ustala. Ruke i noge bile su joj pune modrica i posekotina. „Nema na čemu", reče Tom. Trgnuo se zbog iznenadnog i prodornog bola u levom ramenu. „Pogođen si", uskliknula je i kleknula pored njega. „Nije to ništa", prostenjao je. Bacio je pogled na prste, crvene od krvi, koja se slivala niz povređenu ruku. Uplašio se kad je shvati da ih ne oseća.


61 Obala kanala Fontanka, Sankt Peterburg 10. januar, 02:53 Prostorija je više ličila na bordel nego na spavaću sobu. S tavanic prekrivene ogledalima visio je ogromni luster. Zidovi su bili ružičasti i zlatni, a pozlaćene stolice presvučene leopardovom kožom. Krzno polarnog medveda služilo je umesto tepiha, ispred masivno kamina od crnog mermera. Tom je posmatrao svoj odraz u ogledalu iznad kreveta. Pokuša je da ne misli na prodoran bol u ramenu. Viktor ga pogleda u oči. „Ne sviđa ti se soba?" Slegnuo je ramenima. „Nije po mom ukusu." „Ni po mom." Nervozno se osmehnula. „Nasledila sam je. Promenila bih ambijent, ali ovakve sobe obezbeđuju poštovanje u Rusiji. Obezbeđuju poslušnost. Nagone ljude da polože život za tebe." Govorila je bez trunke osećanja. „Ovo će te boleti." Već mu je očistila ranu vatom i toplom vodom. Sprala je usirenu krv, otkrivši rupicu na levom ramenu. Nije mogao da se seti kada je pogođen. Ugao upada zrna i položaj rane upućivali su na zaključak da se to desilo na početku sukoba, kad je dograbio volan i dodao gas, da bi izmakao gangsterima koji su gađali kroz slomljen prozor. Pokazala je neočekivanu veštinu u negovanje prostrelnih rana. Metak se, po njenoj tvrdnji, zaustavio u mišiću pored lopatice. Odlazak u bolnicu nije dolazio u obzir. Poznavala je nekoliko diskretnih doktora, ali nije htela da se oslanja na njih, izuzev ako to bude apsolutno neophodno. Incident s kelnerom u klubu išao je u prilog tom zaključku. Očigledno je da su i poverljivi ljudi spremni da je izdaju, ako im se ponudi odgovarajuća suma novca. Tom se složio s njom, iako je znao da to znači da će mu ona izvaditi zrno, bez anestezije. „Jesi li spreman?" pitala je, položivši klešta od nerđajućeg čelika na ranu. „Kao nikad", odvrati Tom.


Gurnula je klešta u ranu. Potmuli plamen u Tomovoj ruci preobrazio se u divlji požar. Soba oko njega se zamračila. Bol je potisnuo sva čula. Isprekidano je disao kroz stisnute zube. Iz grla mu je izbijalo vlažno šištanje. „Cenim to što nam pomažeš", prostenjao je. Nadao se da će mu razgovor pomoći da zaboravi bol. „Više mi vrediš živ nego mrtav, dok ne saznam šta se dešava." Govorila je čvrstim, bezosećajnim glasom. „Ne zahvaljuj mi se. Samo štitim svoje interese." „Hvala ti, u svakom slučaju... Da li si ovo i ranije radila?" „Mnogo puta." „Ti si medicinska sestra?" „Nisam." Na usnama joj zaigra slabašni osmeh. Tomu je, čak i u sadašnjem stanju, bilo jasno da ima posla sa zapanjujuće lepom ženom. Njeno vitko i zategnuto telo moglo je pripadati vrhunskoj sportistkinji ili plesačici. Crvena haljina isprljala se i pocepala na mostu. Preplanula koža bila je puna posekotina i modrica, a bogata crna kosa strahovito raščupana. To je samo naglašavalo divlju, egzotičnu lepotu njenog lica i snažnu, osvajačku energiju koja je plamtela u tamnim očima. U njenom pogledu bilo je i nečeg nemilosrdnog, neke neizrečene muke. Imao je utisak da posrće pod teretom bivstvovanja. „Radila sam." Slegnula je ramenima. „Znaš već... „Bila si prostitutka?", snebivljivo će Tom. Arci mu je natuknuo nešto o tome, kad su stigli u njenu kuću, impozantno zdanje na obali kanala Fontanka, ali je Tom trpeo prevelike bolove da bi ga dobro čuo. „Jesam." „Pa, kako..." Trznuo se kad je okrenula klešta u rani. „Kako sam dospela dovde?" Nasmejala se bez trunke veselja. „To je duga priča." „Nigde ne žurim." Dugo je ćutke bunarila po rani. Okretala je klešta, tražeći zrno. Gotovo se pokajao zbog postavljenog pitanja. Činilo mu se da je zalutao na zabranjeno područje, daje pokazao interesovanje zadeo njenog života o kome nije volela da priča. Ipak je progovorila.


„Roditelji su me u šesnaestoj godini prodali čoveku po imenu Viktor Černovski, jednom od peterburških mafijaških bosova. Isprva sam imala sreće. Nije dao nikom da me pipne. Samo je on smeo da me siluje." Tom promrmlja kako mu je žao. Nastavila je, kao da ga nije čula. „Kad me se zasitio, poklonio me je prijateljima. To su bili zli ljudi. Krpila sam ih kad bi se vratili iz vatrenog okršaja ili pljačke." „Gde si tako dobro naučila engleski?" „Jedan od Viktorovih ljudi bio je Amerikanac. Naučila sam ga od njega. Samo je on bio nežan prema meni. Zamalo da se zaljubim." „Zašto nisi otišla?" „Ovaj život se ne napušta. Ili ga živiš, ili si mrtav. Sem toga", nastavila je, ravnim tonom, „zatrudnela sam. Viktor je to otkrio. Naterao me je da abortiram. Jedan od njegovih ljudi učinio je to vešalicom za odela. Evo ga..." Izvukla je klešta iz rane i pokazala mu krvavu grudvu metala, ne veću od zrna graška, pre nego što ju je ispustila na poslužavnik pored sebe. „Izgleda da nije iskidao ništa važno." „Dobro je." Rana je ponovo prokrvarila. Prelila ju je jodnim rastvorom, koji je Tomovu ruku obojio u ljubičasto. Mrštio se; rana gaje oštro pekla. „Šta je zatim bilo?" „Zatim? Zatim me je kaznio." Kratko je oklevala. Pogledala ga je u oči i podigla kosu s leve strane glave. Tom je s užasom video da namesto uveta ima rupu, okruženu ružičastim ožiljkom. „Ubila sam ga." Govorila je tako ravnim glasom, da isprva nije bio siguran daje dobro razumeo. „Ubola sam ga u zadnji deo vrata, jedne noći, kad je dahtao na meni kao znojavi vepar. Bacila sam ga u reku. Završio je kao Raspućin." Jetko se nasmejala. ,,I sve ovo..." Tom je mahnuo rukom oko sebe. „Sve je bilo njegovo. Baš kao što sam rekla: nasledila sam ga." „Bez problema?" s nevericom će Tom. „Bilo je onih koji su smatrali da žena ne može biti glava porodice. U Rusiji ljudi poštuju silu. Ubrzo su naučili da me ozbiljno shvataju. Preuzela sam njegovo ime da bih olakšala tranziciju. Mnogo njih veruje da on još uvek zapoveda paradom." Dala je znak Tomu da sedne, kako bi mogla da mu zavije rame i gornji deo ruke.


„Kako ti je pravo ime?" pitao je. Ćutala je. „Znaš, ti si prvi koji me je to pitao u poslednjih deset godina." I?" Pre nego što je odgovorila, neko pokuca na vrata. Žurno je zabacila kosu preko uveta, kad su Arci i Dominik ušli unutra. „Kako ste?" pitala je Dominik. Zabrinuto ih je posmatrala. „Brzo će se oporaviti" reče Viktor. „Ujutru ću nabaviti antibiotike. Mora da se odmori." „Brzo ste završili." Arci privuče stolicu i sede. „Dobro je što Viktor zna da krpi ranjenike." „Lično sam se uverio u to." Tom pogleda Ruskinju u oči. Brzo je skrenula pogled. „Ne brini. Izgubićemo se čim svane" reče Arci Viktoru. „Samo se ti raskomoti, Arci" odgovorila je. „Niko nigde ne ide dok mi ne objasnite šta se događa." Arci odmahnu glavom. „To te se ne tiče. Nemam šta da kažem." „Ne tiče me se? Izgubila sam šestoricu najboljih ljudi. Veruj mi, i te kako me se tiče." „Vidi, žao mi je zbog..." „Ti si mene potražio, zar ne? Izvinjenja me ne zanimaju. Objasni mi šta ovde tražite i zašto neko želi da vas ubije." „To nije jednostavno..." „Nisi na pregovorima. Zbog vas će moj klub nedeljama biti zatvoren. Izgubiću dosta para, mojih para. Dužni ste mi. Shvatate li šta želim da kažem?" „Hoćeš da kažeš da smo ti dužni", smrknuto će Arci. „Grešiš. To znači da vas posedujem. Moji ste dok vas ne pustim. Hoću da učestvujem u onome što planirate." „Ne želiš da učestvuješ u ovome, zbilja ne želiš." „Ja ću odlučiti o tome. Neću te dvaput pitati. Šta se dešava?" Arci upitno pogleda Toma. Ovaj je nevoljno klimnuo. „Tražimo sliku." „Sliku? Mislila sam da ste se povukli iz posla." „Povukao sam se. Obojica smo se povukli."


„Obojica?" Viktor je delovao zbunjeno. „Tom je bio moj ortak. Onaj Matis iz hodnika? On gaje nabavio." Zurila je u Toma, procenjujući ga u svetlosti najnovijeg saznanja. „Sviđa mi se ta slika." „Baš kao i ljudima iz Muzeja lepih umetnosti u Buenos Ajresu", odgovorio je sa osmehom. „Znači da je ovo samo još jedan posao?" „Nije" nastavio je Arci. „Ovo nije običan posao. Mislimo da ćemo pomoću slike saznati gde je nešto skriveno." „Staje to nešto?" „Nismo sigurni", umešao se Tom, nevoljan da podeli tajnu. „Ali znamo da je izuzetno vredno." „Želimo da stignemo do toga pre bilo kog drugog", napomenula je Dominik. „Kladim se da se bilo ko drugi odnosi na ljude odgovorne za noćašnji napad." „Možda", reče Arci. „Ne znamo." ,,A šta znate?" Ruskinja je zvučala ozlojeđeno. „Znamo da je neko uložio veliki napor da bi prikrio niz tragova koji vode do slike, koja je, kako sumnjamo, skrivena u skladištima Ermitaža." „Ermitaž? Zaboravite na nju!" Zakolutala je očima. „Nikad nećete ući unutra." „Tom može da uđe bilo gde", samouvereno će Dominik. „Mislite da ste prvi koji žele da opljačkaju Ermitaž?" Osmehnula se. „Vlasti su svakakve, ali nisu glupe. Možda nemaju para za kamere i laserske uređaje, ali je oružje jeftino, a ljudi još jeftiniji. Ermitaž vrvi od patrola. To pogotovo važi za skladišta. Morali biste biti nevidljivi da biste se provukli kraj njih." „Ići ćemo korak po korak", reče Arci. Trudio se da zvuči samouvereno. „Moramo da je nađemo. Posle ćemo da mislimo kako da izađemo napolje. Možeš li da nam pomogneš?" „Možda." Viktor slegnu ramenima. „Zavisi." „Od čega?" „Od mog udela u poslu." Arci je bacio pogled na Toma. Ovaj je gotovo neprimetno odmahnuo glavom. Nije tražio ortake, pogotovo ne one poput Viktora.


62 Konzulat Sjedinjenih Država, ulica Furštadska, Sankt Peterburg 10. januar, 03:12 „Tamo je jebeno bojno polje." Specijalni agent Strejndž ušao je u sobicu za sastanke bez prozora. Umorno se skljokao u stolicu i podigao noge na sto. Bejli je video da nosi tamne kaubojske čizme, ukrašene američkom zastavom. „Koliko ima mrtvih?" pitao je Bejli. „Troje. Dva muškarca i žena." „Nije..." „Ne brini. Nisu tvoji sumnjivci." „Bili su naši" zareza specijalni agent Kaningam s drugog kraja sobe. „Stradao je lokalni mafijaš, jedan od onih koje smo pratili po nalogu DEA*. Krijumčario je drogu i oružje u Ameriku, preko Kariba." „Šta se desilo?" pitao je Bejli. ,,U pitanju je naručeno ubistvo", reče Strejndž. „Dvojica su prišla njihovom stolu. Ucmekali su ih i izašli. Prokleto hladni momci." „Lokalna policija pustila je polovinu gostiju da pobegne. Zbrisali su nekim tunelom. Ostali, verovatno, u ovom času mitom kupuju slobodu", gunđao je Kaningam. „Policajci će, u najboljem slučaju, dobiti upotrebljivi fotorobot, ali ništa izuzev toga." „Šta je s Blondijem i ono dvoje?" * DEA Drug Enforcement Administration Uprava za suzbijanje droge, pri američkom minisarstvu pravde. Osnovana je prvog jula 1973. godine. Zadužena je za sprečavanje krijumčarenja i rasturanja droge u Sjedinjenim Državama i koordinaciju i sprovođenje istraga vezanih za drogu u stranim zemljama. „Viđeni su kako ulaze, ali policija ih nije privela."


„Tu su i bombe pod automobilima." Strejndž stavi ruke na potiljak. Cimnuo je vratom u jednu, pa u drugu stranu. Bučno je krčkao. „Bombe ispod automobila?", uskliknu Bejli. Stvari su išle od zla na gore. „Konvoj kadilaka eskalada upao je u zasedu tri i po kilometra od kluba." „Ti automobili su uobičajena oprema za ovdašnje kriminalce", umešao se Kaningam. „Tako sami sebi liče na Sopranove" „Upali su u profesionalno izvedenu zasedu. Napadači su aktivirali plastični eksploziv ispod prvog vozila. Revolveraši s granatama čekali su da ih dokrajče", nastavio je Strejndž. „Glavno vozilo se probilo, uz pucnjavu. Napušteno je pored Troickog mosta. Izgleda da su putnici uspeli da se prebace preko, pre nego što se podigao." „Ima li svedoka?" „Policijski snimci i beleške govore o četvoro ljudi, dve žene i dva muškarca. Troje odgovaraju Kirku, Blondiju i devojci koja putuje s njima." „Kola pripadaju Viktoru", dodade Kaningam. „Ne moramo da pogađamo ko je četvrta osoba." „Viktoru?" Bejli zbunjeno odmahnu glavom. „Mislio sam da si upravo rekao da je četvrta osoba žensko?" „Viktor je ona. Zove se Kaća Nikolajevna Mostova." Strendž je gurnuo dosje preko stola. „Kurva iz Minska koja se visoko popela, pošto je ubila momka, mafijaša. Preuzela je njegov posao i ime. Klub Tunel je njeno vlasništvo." „Naši osumnjičeni su u ozbiljnom sranju, ako su se spanđali s njom", reče Kaningam. „Viktor je u stanju da im pomogne, ako budu hteli da iščeznu." „Možda je najbolje da upadnemo tamo i da ih pohvatamo. Imate li neki dogovor s lokalnom policijom?" „Naravno, ali se dogovor ne odnosi na nju", reče Strejndž s kiselim osmehom. „Viktor u dobroj meri upravlja ovim gradom. Policija, sudije, političari svi su njenoj šaci. Moglo bi se reći da ima jebeni diplomatski imunitet." „Sem toga, njena rezidencija liči na prokletu tvrđavu", reče Kaningam. „Siguran sam da je tamo skupila više vatrene moći nego što je ima u kasarnama. Izgleda da


štiti Blondija, ali valja znati da bi ulazak i izlazak iz njenog doma bio ravan samoubilačkoj misiji." „Najbolje je da pratimo aktivnosti zvaničnih vlasti i čekamo da se pojave na otvorenom, da bismo ga zgrabili", tiho će Strejndž. „Kasnije ćemo ga prebaciti kući. Nije idealno rešenje, ali je izvodljivo." „Šta ćemo s Kirkom?" upita Bejli. „Trebalo bi i njega da pokupimo, da vidimo koliko zna." „Nemamo dovoljno ljudi za obojicu", reče Kaningam. „Izuzev ako nećeš da čekaš nekoliko dana. Potreban ti je čvrst osnov pre nego što Vašington podigne slušalicu, da i na govorimo o slanju pojačanja." „Razgovaraću s Karterom. Videćemo šta će on reći", odvrati Bejli, iako je znao kakav će biti odgovor pretpostavljenog. Dosad nisu imali ništa protiv Kirka, izuzev njegove bliskosti s Blondijem. To nije dovoljno za slanje drugog tima. „Mislim da bi Blondi trebalo da bude u centru pažnje." Slegnuo je ramenima. „Zbog njega su me poslali ovamo." „Motrimo Viktorovu kuću", uveravao gaje Strejndž. „Znaćemo ako je napuste." „Tako je", spremno će Kaningam. „Uhvatićemo ga prvom prilikom. Veruj mi, Blondi neće ni znati šta ga je snašlo." 63 Obala kanala Fontanka, Sankt Peterburg 10. januar, 18:18 Tom se probudio zbog bolova u ramenu. Prodorno probadanje pojačavalo se sa svakim pokretom ili udisajem. Pogledao je na sat i shvatio daje prespavao najveći deo dana, konačno popustivši pred kombinovanim dejstvom iscrpljenosti i sredstava za smanjenje bolova. Sklonio je crnu satensku posteljinu i ustao. U podnožju postelje opazio je netaknut poslužavnik s hranom. U ovoj sobi nije bilo ogledala, lustera i, hvala bogu, leopardovog krzna, iako je tavanica bila crna, s najvažnijim sazvežđima izvedenim zlatnim listićima. Pitao se da li se Viktor smilovala na njega, kad ga je smestila u skromniju sobu. Skromniju po njenim merilima, naravno.


Digao je ruke od vezivanja pertli. Prošao je pored nekoliko naoružanih stražara, koji su patrolirali širokim hodnicima s parketom, kao da su u vladinoj ustanovi. Ušao je u trpezariju i zatekao Arčija i Dominik za masivnim stolom od ebonovine. „Tome!" uskliknula je Dominik. „Kako se osećaš?" „Dobro sam. Kako ste vi?" „Sjajno, izuzev što nam Viktor ne dozvoljava da izlazimo iz kuće", reče Arci uz rezignirano sleganje ramenima. „Ne smemo da se služimo telefonom." „Dobra vest je da je hrana odlična", osmehnula se Dominik. „Hoćeš malo?" „Ne slušaj je. Ona ovde uživa", reče Arci. „Ovo je dobrodošla promena", reče Dominik. „Sem toga..." Viktor je ušla u sobu, u vojničkim pantalonama bež boje i uskoj crnoj majičici. Za pojas je zatakla niklovani zigzauer. „Bolje ti je." To nije bilo pitanje. „Mnogo." „Baš fino, zato što smo nekog našli..." Na vratima nastade gužva. Dvojica ljudi uvela su vezanog čoveka s kapuljačom. Držali su ga na nišanu. „Pojavio se u vašem hotelu i raspitivao o vama. Rekao je da vas poznaje. Htela sam da ga vidite, pre nego što nestane." Skinula je kapuljaču sa zarobljenikove glave. Ternbul je zbunjeno treptao. Neko mu je zalepio traku preko usta. Arci ustade i priđe obaveštajcu. Pažljivo ga je posmatrao. „Ne, prvi put ga vidim", rekao je i seo za sto. „Sigurno je jedan od njih." „Vodite ga u podrum", naredi Viktor. Ternbul iskolači oči. Fanatično se otimao. Traka je delotvorno prigušila krike. „Smiri se", umešao se Tom. „To ti je Arčijev smisao za humor. S nama je." „Oh." Činilo se daje Ruskinja malčice razočarana. Pokazala je dvojici ljudi da mu sklone traku sa usta. „Vrlo smešno", reče Ternbul, čim je mogao da govori. Duga crna kosa pala mu je preko oznojenog lica. Rekao je nešto na ruskom jednom od Viktorovih ljudi. Ona je klimnula. Skinuli su mu lisice. „Tako ti i treba kad njuškaš okolo", reče Arci.


„Nisam njuškao." Obaveštajac je trljao zglobove. Koža mu je bila ružičasta i nažuljana. „Kirk mi je rekao gde ćete odsesti. Znao je da dolazim." „Zaista?" Arci je iznenađeno upitao Toma. „Zašto si to učinio?" „Možda zato što je, za razliku od tebe, svestan činjenice da smo zajedno u ovome. Zar si zaboravio da bi trebalo da sarađujemo?" „Govoriš o saradnji?" Arci se muklo nasmejao. „Nisu na tebe sinoć pucali." „To ste bili vi?", huknu Ternbul. „To je na svim vestima. Šta se desilo?" „Nismo sigurni", reče Tom. „Neko nam se prilepio u Cirihu. Sledeće što znamo..." „Misliš li da je Renvik u pitanju?" „Nije." Tom ukratko ispriča Ternbulu događaje od prošlog popodneva. Nije preskočio ni susret s Renvikom u Katarininoj palati. „Da je Renvik hteo da me ubije, mogao je to da učini u palati." „Znači da Renvik zna za Ćilibarsku sobu?" „Ćilibarsku sobu?" oglasi se Viktor s neskrivenim zanimanjem. „O njoj se radi?" „Možda", tiho će Tom. Proklinjao je Ternbula u sebi. „Ali, to je samo mit." „Šta znaš o njoj?" pitao je Arci. „Viktor stari Viktor ispričao mi je sve." „Zašto se zanimao za nju?" „Bio je opsednut ratom. Dole postoji soba puna starih mapa, uniformi i zastava. Ima i staru enigma mašinu. Obnovio ju je da bi se njome dopisivao s nekim Amerikancem, iz dokolice. Ali Ćilibarska soba to je obična legenda." „A šta kažeš na ovo?" Arci joj pruži komad ćilibara, pronađen u novčaniku iz Folcovog trezora. Sumnjičavo ga je posmatrala. Kad je progovorila, zvučala je nesigurno, prvi put otkad su se sreli. „To ne može biti... To je nemoguće." „Verovatno si u pravu. Ali, moramo naći tu sliku, da bismo bili sigurni." „Izgleda da je tražimo na pravom mestu, ako je suditi po pažnji koja nam se ukazuje", reče Arci. „Možda vam mogu pomoći", reče Viktor. „Britanska vlada ne sarađuje s gangsterima", prezrivo zafrkta Ternbul.


„Britanska vlada, kao i sve druge, sarađuje sa svima koji mogu da obave posao", ispravi ga Tom. „Osim ako ne nameravaš da odustaneš." Obaveštajac je ćutao, razmatrajući različite mogućnosti. Konačno se obratio Viktoru. „Kako ćeš nam pomoći?" pitao je. „Boris Kristenko je zamenik kustosa u Ermitažu. Duguje mi nešto novca. To je kockarski dug koga ne može da se otrese. Sarađivaće." „Da li si sigurna?" „Moraćemo da ga pritisnemo." „Niko ne srne da strada", upozorio je Tom. „Da li ti je stalo do informacija?" „Ne po svaku cenu." „Govorim o blagom pritisku." „O kakvoj vrsti pritiska?" oprezno će Tom. „O onom koji je najdelotvorniji za pridobijanje saradnika, o kombinaciji straha i pohlepe." „Strahovaće od onog što će ga snaći ako ne vrati dug?" „Ako nam pomogne, zadovoljiće pohlepu. Platiću mu za trud. Pedeset hiljada će biti dovoljno." Tom klimnu. „Zašto to nisi pomenula sinoć?" „Sinoć smo se tek upoznali. Sada smo stari prijatelji." Osmehnula se. „Pored toga, prošle noći niste pominjali Ćilibarsku sobu." 64 Gribojedovljev kanal, Sankt Peterburg 10. januar, 19:05 Posle kratke vožnja stigli su do Grešnika, četvorospratnog gej kluba na Gribojedovljevom kanalu. Kristenko je, po dojavama, svraćao tu na piće, kad bi se s posla vraćao kući. Klub se otvarao u šest. Ništa se nije dešavalo pre deset, iako su posteri na vratima obećavali celovečernji muški striptiz. Goli plesači mešali su se s gomilom. Delili su boje i četkice, nudeći sopstvena tela kao platna. Telefonski brojevi bili su najčešći slikarski motivi.


Mesto je bilo tiho, kad su Tom i Viktor prišli baru na prvom spratu, da bi sačekali Kristenka. Naručila je bocu votke i dve male čaše. Napunila ih je do ivice. „Na zdarovje, rekla je pre nego što su se kucnuli. Iskapila je čašu i odmah je napunila. Tom se poveo za njenim primerom. Soba je bila pusta. Čekali su u tišini, razgledajući su klub. Tom je primetio da je sve, od tepiha do zidova, tavanice i nameštaja crno. Jedino je fluorescentno svetio, skriveno iza polica s pićem, nagrizalo tamu, prosipajući ljubičastu boju po šarenim tečnostima. Viktorov glas prenuo je Toma iz sanjarenja. „Ko je Hari?" „Šta?" Nije mogao da sakrije iznenađenje zbog neočekivanog pitanja. Da li je poznavala Renvika? „Hari. Prošle noći si govorio u snu, dok sam se brinula o tebi. Pominjao si nekog Harija. Zvučao si ljutito." „Nekada smo se poznavali", prezrivo će Tom. Nije hteo da tumači svoj san. „Niko i ništa." Dugo su ćutali. „Znaš, počinjem da shvatam da smo veoma slični." Tom se setio kako je pogubila kelnera. Stravična slika nagnala gaje na nepromišljen, žestok odgovor. „Ne bih rekao." „Nisam tako sigurna", uzvratila je. „Gnevan si, kao i ja. Vidim ti to u očima. Čula sam to, dok si buncao u snu." „Jesam li?" usledila je nova pauza. „Na koga sam besan?" Slegnula je ramenima. „Rekla bih da te je neko povredio. Pretpostavljam da si izdan. Izneverio te je neko kome si verovao. Izgubio si sposobnost da brines o ljudima ponajviše o sebi. Ogorčen si. Svaki dan je borba. Mrziš samog sebe, ne znajući zašto. Živiš povučeno, unutar samonametnutih granica." „Možda je nekad bilo tako", tiho će Tom, preneražen njenom intuicijom. „Taj osećaj je mnogo manje prisutan otkad sam se povukao iz posla." „Čovek ne može izaći iz svoje kože." „Govoriš li o meni ili o sebi?" „Znam zašto mrzim samu sebe." Pravila se da ga nije čula. „Postala sam Viktor. Postala sam ono što sam nekada prezirala. Ironija je što me je život ulovio u


zamku. Sad sam još veći zatvorenik nego što sam bila za njegova života. Neko će me napasti na prvi znak slabosti, pa će me pecati iz Neve. Nikoga neće biti briga." Tom se setio leopardovog krzna, lustera i crne tavanice u njenoj kući. Pitao se da li je pomislila da se, pošto je ubila Viktora, oduzevši mu dom i ime, u suštini ponela kao pripadnik primitivnog plemena lovaca na glave, koji veruje da će, zajedno s trofejom, prigrabiti snagu i hrabrost poraženog protivnika. Magija je delimično funkcionisala, prikrivajući njenu ranjivost. Po prvi put je osetio da druga koža ne prianja valjano uz njena nežna ramena. „Šta si očekivala?" nastavi Tom. „Da li si mislila da možeš da vodiš ovakav posao i živiš normalnim životom?" Tužno se osmehnula. „Dobro mi je poznato da smo određeni životnim izborima. Doneo sam neke loše odluke i patim zbog njih. Ali ti možeš da se izvučeš kad god hoćeš. Mislio sam da ne možeš, ali možeš. Nikad nije kasno." „Nije to tako lako", rekla je, odmahujući glavom. „Nikad me ne bi pustili." „Nemoj da im kažeš." „Uštedela sam dovoljno za nekoliko života. Mogla bih sutra da odem. Ali, kako da znam kad je pravi trenutak?" „Znaćeš", reče Tom. Ćutali su. „Znaj da ti ovo govorim samo zato što si mi juče spasao život." Progovorila je drugačijim tonom, kao da se samoj sebi pravda zbog iskrenog nastupa. „Spasao sam i sebe i svoje prijatelje." „Možda u kolima. Ali, gore na mostu? Mogao si da pustiš da padnem. Niko ne bi znao." „Ja bih znao", reče Tom. „Nisam takav." Ponovo su se ućutali. „Kad smo već kod toga, ja sam Kaća." „Staje to?" „Moje ime. Kaća Nikolajevna. To sam ja." Pružila mu je ruku. Tom ju je prineo usnama i teatralno poljubio. Nasmejala se i istrgla je ispod njegovih usana. „Trebalo bi to češće da radiš", rekao je. „Šta?" „Da se smeješ." Snuždila se. Tom je osetio da žali što je ma i na časak spustila gard. 65


19:21 Kristenko se uskoro pojavio. Bio je to nizak, žgoljav čovek s naočarima čeličnog okvira, koje su uvećavale krupne smeđe oči, dajući mu večito zblanut izraz. Procenio je da je pomoćnik kustosa u kasnim tridesetim. Strateškim raščešljavanjem pokušavao je da sakrije proređenu plavu kosu, ali lobanja mu je ipak provirivala na više mesta. Nosio je otrcani sako od tvida preko izgužvane poliesterske košulje. Cipele su mu vapile za četkom. Tom je pretpostavio daje samac. Kustos nije izgledao kao čovek sklon nasilju, iako mu je levo oko bilo žućkasto i naduveno, a gornja usna rasečena. Tom prekorno odmeri Viktora, a ona samo slegnu ramenima, kao da hoće da kaže da nema ništa s Kristenkovim modricama. Tom joj, zbog nečega, nije verovao. Kristenko je naručio pivo i votku. Smesta je sasuo žestoko piće u grlo i potegao dobar gutljaj domaćeg piva. To ga je smirilo. Uzdahnuo je, seo na barsku stolicu i polako klimnuo samom sebi, pre nego što je pogledao duž bara, ka njima. »Zdravstvujte", pozdravio je Toma. „Zdravstvujte, Borise Ivanoviču", hladno će Viktor, kliznuvši između njih. Zbunila ga je, oslovivši ga po imenu. Pokušavao je da se seti odakle je zna. „Ne znaš ko sam, zar ne?" pitala ga je. Tupo je odmahnuo glavom. „Zovu me Viktor." Na pomen tog imena, Kristenko se natuštio. Panično se osvrnuo oko sebe i molećivo posmatrao barmena. Viktor pucnu prstima i tržnu glavom prema vratima. Barmen, koji je dotad marljivo seckao limun, spusti nož i tiho izađe iz sobe, posle njenog signala. Boja je nestala s kustosovog lica. Činilo se da će mu svakog časa pozliti. „Dve nedelje", prošaptao je. „Rekla si mi da imam još dve nedelje." „Još uvek ih imaš", rekla je. „Iako oboje znamo da se u međuvremenu ništa neće dogoditi." „Hoće", tvrdio je. „Imam ujaka u Americi. Poslaće mi novac." „Misliš na ujaka s kojim deset godina ni reč nisi progovorio? Sumnjam da će se to desiti."


„Otkud znaš..." Kristenko je zinuo od čuda. „Znam zato što mi je posao da znam", hladno je rekla. „Ne možeš da platiš, niti ćeš moći za dve nedelje." „Povratiću te pare na kocki. Znam da hoću." Rasplakao se. Ramena su mu se nekontrolisano tresla. „Tvoja majka, pak, ima ušteđevinu." „Ne!" prigušeno je kriknuo. „Nemojte, molim vas. Mora da postoji drugi način. Spreman sam na sve. Učiniću sve što hoćete. Nemojte da joj kažete." Klimnula je Tomu i stala u stranu. „Tražimo ovo", Tom mu je gurnuo fotografiju Belakovog portreta preko bara. Kristenko obrisa oči rukavom sakoa i uze sliku. „Poslednji put je viđena 1945. godine, u Berlinu. Mislimo daje postala plen ruske Trofejne jedinice i da je uskladištena u Ermitažu. Naslikao ju je Karei Belak." „Ne razumem..." „Možeš lije naći?" „Mogla bi biti bilo gde", kolebljivo će Kristenko. „Platiću ti", nastavi Tom. „Daću ti dvadeset hiljada dolara ako je pronađeš. Kad mije doneseš, dobićeš svih pedeset." „Pedeset hiljada?", Kristenko je držao fotografiju obema rukama i zurio u nju. „Pedeset hiljada dolara", ponovio je jedva čujnim šapatom. „Možeš li da je pronađeš?" htela je Viktor da zna. „Pokušaću", reče Kristenko. „Bolje bi ti bilo" zapretila je. „Evo" Tom mu je predao pet hiljada dolara u gotovom. „Da bi me ozbiljno shvatio." Kristenko stisnu debeli svežanj novčanica. Posmatrao ih je s nevericom. Podigao je glavu i zbunjeno pogledao Viktora. „Zadrži ih" rekla je. „Platićeš mi od onih pedeset hiljada." Zahvalno je gurnuo novac u sako. „Kako da vas nađem?" „Nećeš me tražiti. Odsad ćeš poslovati s njim." Klimnula je prema Tomu.


„Uzmi ovo" reče Tom. Predao mu je digitalnu kameru i mobilni telefon pozajmljen od Viktora. „Biće mi potreban dokaz fotografije slike pre nego što ti dam novac. Pozovi me kad je nabaviš. U memoriji je samo jedan broj." 66 Vasiljevsko ostrvo, Sankt Peterburg 10. januar, 19:45 Klik, klik, klik. Blistavi mesingani meci punili su šaržer Renvikovog gloka 19. U njega je moglo stati petnaest metaka. Dvaput je punim šaržerom udario po stolu, prvo donjom stranom, da bi bio siguran da su svi meci na svom mestu, ispred opruge. Drugi put postrance, da bi ih pomerio ka prednjoj ivici, kako bi se lakše utiskivali u cev. Podigao ga je, procenjujući težinu u ruci. Pogledom je ispitivao izgrebanu i istrošenu površinu, tragove duge upotrebe. Šaržeri novih pištolja otpadali su sami od sebe kad bi se ispraznili. Ovaj je morao da se skida rukom, što za jednorukog čoveka nije bio lak posao. Nije se brinuo zbog toga. Ionako će stradati ako s petnaest metaka ne bude u stanju da se izvuče iz nevolje. Vesto gaje gurnuo u ležište. Voleo je ovaj pištolj. Divio se majstorstvu njegovih tvoraca, ljubavi i ingenioznosti s kojom je napravljen. Zbog kraće cevi, bilo ga je lako sakriti, što mu nije umanjivalo delotvornost. Glokovi mehanizmi gotovo su jedinstveni. Nema oroz; povlačenjem okidača napinje se udarna igla. Šestougaone kovane cevi sa spiralnim žlebovima bile su podjednako inovativne, obezbeđujući mnogo bolje iskorišćavanje barutnih gasova. Najviše je uživao u osećanju koje je ovaj pištolj budio u njemu. Osećanju kontrole. Podesio je protetičku šaku na udobniji položaj i podigao glavu da bi osmotrio Hehta i njegove ljude. Spremali su oružje za predstojeću noć. Osmehnuo se. Bio je tako blizu. Uspeh je bio nadohvat ruke. Večeras će znati na čemu je. 67


Ermitaž, Sankt Peterburg 10. januar, 20:01 Slabo osvetljen hodnik završavao se pred zarđalim vratima, u lavirintu muzejskih skladišta na najvišem spratu Ermitaža. Veoma mali broj ljudi imao je dozvolu za posetu ovom skrivenom kutku muzeja. Tek nešto više njih bilo je upoznato s njegovim postojanjem. Oni koji su za njega znali nisu pitali šta je unutra. Kristenkov položaj omogućavao mu je da se slobodno kreće najvećim delom muzejskog kompleksa, ali čak je i on morao da falsifikuje pismeno odobrenje direktora muzeja, kako bi došao ovamo. Na svu sreću, naoružani pratioci odlučili su da ga sačekaju napolju. Zapalili su cigarete, s tipično ruskim nepoštovanjem zabrane pušenja. Kristenko je odlučio da ih ne opominje. Bolje da ih pusti da uživaju u sitnim gresima nego da krenu za njim, kao što su pravila nalagala. Šarke na vratima zapekle su se od retke upotrebe. Čim je ušao, zatvorio ih je za sobom. Metal tresnu o metal. Udarac odjeknu po oljuštenim zidovima. U senovitom hodniku izbrojao je šest vrata. Svaka su vodila u različiti spechran ili specijalno skladište. Najviše slika pokupljenih u Berlinu krajem rata je, na osnovu rasporeda koji je držao u rukama, sadržalo specijalno skladište broj 3, takozvani aneks Trofejne jedinice. Skladišta su se delila po vrstama umetnina: skulpture u jednom, retke knjige i rukopisi u drugom, nameštaj u trećem i tako dalje. Podela je bila površna, a dokumentacija, u najboljem slučaju, nekompletna, a u najgorem popuno nepouzdana. Otvorio je vrata. Pipao je po zidu, tražeći prekidač, usta suvih od znatiželje. Slabašno svetio se upalilo. Uzbudio se. Dah mu se ubrzao. Imao je osećaj da mu se šareni zidovi i niska tavanica približavaju. Nije se uzbudio samo zbog pomisli da će pronaći Balakovu sliku i zaraditi pedeset hiljada dolara. U ovim odajama bio je samo jednom, kad je unapređen u zamenika kustosa. To je bila strogo kontrolisana i nadzirana poseta. Rečeno mu je da ništa ne srne da pipa. Konačno je u prilici da slobodno razgleda i dodiruje nedostupna blaga. Uzbuđenje je bilo gotovo nepodnošljivo. Slike su bile poredane na tri drvene police. Svaka je bila na dva sprata i dugačka sedam metara. Imao je utisak da nisu dirane otkad su uskladištene. Ni u ovoj sobi,


kao ni u o ostatku Ermitaža, nije bilo savremenih naprava za praćenje i kontrolu temperature i vlažnosti. Tavan zbog toga nije bio idealno skladište za umetnine. A opet, mikroklima je bila suva i, što je najvažnije, stabilna. Debeli muzejski zidovi sprečavali su nagle promene temperature. Ne znajući odakle da počne, napao je najbližu policu. Navukao je par belih pamučnih rukavica, kako bi zaštitio slike od kiselina i ulja nataloženih na koži. Shvatio je da će od njih imati dodatnu korist neće ostaviti otiske prstiju. Brzo se oznojio, podižući i spuštajući teška platna. Prašina mu se lepila za lice, pridajući njegovom bledom tenu sivkast ton. Sav umor je iščezao kad je u drugom redu slika otkrio veliko, teško oštećeno platno. Većina ljudi ga ne bi dva puta pogledala, pogotovo zbog dosta pukotina, posledica nestručnog i nemarnog savijanja. Kristenko je odmah prepoznao Rubensa, ali ne bilo kojeg. Najveći broj stručnjaka je Tarkvinija i Lukreciju smatrao jednim od najboljih ranih radova velikog majstora. Slika je nekada pripadala Fridrihu Velikom. Visila je na zidovima Sansusija, njegove palate pored Potsdama. Nacisti su je 1942. godine premestili u zamak Rajnzberg i odonda joj se gubi svaki trag. Jednostavno je nestala. Papirić na poleđini pripovedao je priču o izgubljenim godinama. Platno je rekvirirao Jozef Gebels i okačio ga je u ljubavničinoj spavaćoj sobi. To je imalo nekog smisla, pošto se slika bavila silovanjem Lukrecije, čestite rimske matrone. Godine 1945, oficir sovjetske Šezdeset prve armije, posle zauzimanja Gebelsovog imanja u Bogenzeu, prokrijumčario je sliku u Rusiju, ispod bluze. Pala je u ruke vlastima, koje su je poslale ovamo, s drugim zaplenjenim delima. Kristenko je morao da se osmehne. Imao je osećaj da gaje otkriće davno izgubljenog remekdela načinilo pripadnikom ultratajnog udruženja. Oklevajući je vratio Rubensa na policu i nastavio potragu. Srce mu se još nije smirilo kad je naišao na Rafaela. Na papiriću je pisalo Portret mladića, vlasništvo Muzeja Čartoriški u Krakovu. Deset minuta kasnije naleteo je na Van Goga. Platno je nosilo ime Cveće u glinenom bokalu. Na papiriću je pisalo da su ga nacisti 1944. godine konfiskovali iz zamka u Dordonji. Visoko je leteo. Osmeh mu se preobrazio u gnevno mrštenje, kad je shvatio nepravednost činjenice da toliko genijalnih umetničkih dela skuplja prašinu na


ovom zaboravljenom tavanu, umesto da privlače pažnju miliona. Narednih sat vremena besneo je zbog lošeg tretmana velikog blaga. Bio je gnevan, ali nemoćan da bilo šta učini. Nije ni čudo što je zamalo preskočio Belakov portret. Pogledao je još dvatri platna, sve dok nije shvatio da je video nešto veoma slično fotografiji. Morao je da se vraća da bi ga našao. Nimalo impresivan motiv, pomislio je. Jednostavna, tužna devojčica u prilično strogoj zelenoj haljini. Sedela je pored otvorenog prozora, s pogledom na nebo i polja. Nije mu bilo jasno zašto je Englez spreman da plati pedeset hiljada dolara za ovu sliku. Na platnu nije bilo ničeg od vangogovske inspirativne upotrebe boja ili od rafaelovskog savršenstva perspektive. Potezi četkicom behu trapavi i teški u poređenju s genijalnim Rubensovim dostignućima. Istini za volju, većina umetnika bi loše prošla u poređenju s pomenutim majstorima. Kako god da okreneš, delo je u najboljem slučaju prosečno. S druge strane, pojava izgubljenog Rubensa ili Rafaela izazvala bi tektonski poremećaj u umetničkom svetu. Direktor muzeja ili neko od kolega kustosa mogao bi da se seti da je video neko od tih dela u skladištu. Postavljali bi pitanja. Pretresali bi dokumentaciju. Ovo platno nikom neće nedostajati. Kristenko gaje podigao s police. Pažljivo gaje držao ispred sebe, dok je gasio svetio i zatvarao vrata za sobom. Stigao je do stražara. „Da li ste našli ono što ste tražili, Borise Ivanoviču?" upita ga jedan od njih dobrodušnim tonom. Ugasio je cigaretu na gvožđem okovanoj peti crnih čizama. „Da, hvala vam", reče Kristenko. „Zaključajte vrata." Sišao je niza stepenice, do odeljenja za restauraciju na drugom spratu. Glavni atelje bio je mračan i prazan, baš kao što je očekivao. Umetnička dela u različitim fazama obnove počivala su ispod belog zaštitnog platna. Najvredniji predmeti provodili su noć u sefu, na drugom kraju prostorije. Kristenko je izvadio mobilni telefon iz džepa. Pozvao je jedini broj u memoriji. Posle trećeg zvona, dobio je odgovor. „Da?" Prepoznao je Englezov glas. „Pronašao sam je."


„Sjajno." Blago iznenađenje u sagovornikovom glasu svedočilo je da se nije nadao tako brzom pozivu. „Šta ćemo sad?" pitao je. „Kako ću dobiti novac?" „Ponesite fotografije, kao što smo se dogovorili. Donečete nam sliku kad se uverimo da je to ona prava. Razmenićemo je za novac." Kristenko je ćutke razmišljao o predlogu. „Kako ću znati da imate novac?" „Zar nam ne verujete, Borise?" suočio se s podsmešljivim pitanjem. „Koliko i vi meni." „Vrlo dobro," U sagovornikovom glasu osećalo se blago nestrpljenje. „Ponećemo novac na sastanak. Spreman je. Biće vaš čim dobijemo sliku." „Dobro. Sastaćemo se u deset, na Dekabrističkom trgu, pored Bronzanog konjanika." Kristenko je prekinuo vezu i spustio telefon na sto, ali nije mogao da pusti slušalicu. Shvatio je da se znoji, da su mu ruke klizave, a usta suva, kad je konačno našao snage da raširi prste. Zbilja će učiniti nezamislivo. 68 Dekabristički trg, Sankt Peterburg 10. januar, 21:56 Prostor oko pijedestala Bronzanog konjanika je, čak i u hladno januarsko veče, bio prepun turista i meštana koji su neumorno fotografisali jedni druge. Petar Veliki dominirao je na propetom konju, pod snažnim ambijentalnim osvetljenjem. Ocrtavao se kao moćna sen na bistrom noćnom nebu. Tom je razgovarao s Arčijem vokitokijem, pričvrstivši mikrofon za okovratnik. Providna plastična slušalica prianjala mu je uz kožu, nevidljiva za posmatrače. Strepeo je da će prestrašeni Kristenko načisto izgubiti glavu ako primeti da nije došao sam. „Da li ti je bolje?" pitao ga je Arci.


„Jeste" slagao je. Popio je dosta votke i progutao zamašnu dozu pilula protiv bolova. I pored toga, oblačenje i zakopčavanje kaputa pokazali su se kao nepodnošljivo teški i mučni poduhvati. „Ciča zima, zar ne?" Tom je čuo kako Arčiju zubi cvokoću od hladnoće. „Pa, nadajmo se da ovo neće dugo trajati. Gde su ostali?" „Ja sam na severnoj strani trga. Ternbul i ostali su na južnoj." Tom se osvrnu oko sebe. Opazio ga je i skrenuo pogled. „Vidim te. Šta je s Viktorovim ljudima?" „Spremni su, u slučaju da nam zatrebaju. To bi se uskoro moglo desiti video sam Kristenka." „Dobro. Hajde da se prebacimo na glavnu frekvenciju." Tom pritisnu dugme vokitokija u džepu. „Viktore, Dom Kristenko dolazi." „Prolazi pored Admiraliteta", potvrdio je Arci. „Uskoro će zamaći za ugao." „Ima li traga slici?" upita Tom. „Ne nosi ništa. Sigurno ju je ostavio u muzeju, kao što je i rekao." „Stari Kristenko izmetnuo se u sposobnog operativca" primeti Tom. „Možda ću mu ponuditi posao", zacereka se Viktor. „Dobro. Trebalo bi da se pojavi svakog trenutka", promuca Arci. Kustos je zašao za ugao kod Admiraliteta. Oprezno je koračao trgom, prestrašeno se osvrćući. „Hriste, i kad bi hteo, ne bi mogao da izgleda sumnjivije", promrmlja Arci, koji ga je sledio na razumnom odstojanju. Ugledavši Toma, Kristenko kratko mahnu. Naglo je spustio ruku, kao da se setio da ne srne da privlači pažnju na sebe. Tom mu je odgovorio jedva primetnim klimanjem. Pozdravili su se ispod sjajnih potkovica propetog konja. „Imaš li novac?" Kustosove oči bile su razrogačene i pune užasa. „Prvo mi pokaži sliku", insistirao je Tom Kristenko izvadi pozajmljenu digitalnu kameru iz džepa. Tom je brzo pregledao snimke. Podigao je glavu i klimnuo. „Staje s mojim novcem?" reče Kristenko.


Tom mu je predao tašnu pozajmljenu od Viktora. Kustos je otvorio i gvirnuo unutra. „Trebalo bi da ga prebrojim" kolebljivo je napomenuo. „To je čitava suma." Kristenko se opustio. Na licu mu se pojavila senka osmeha. „Dobro, dobro. Postoje svi uslovi za razmenu." „Gde je slika?" „Još je unutra. Vratiću se u muzej. Izneću je, pa ćemo se sastati..." Četvorica ljudi prekidoše fotografisanje, zavikaše i potrčaše prema Kristenku. U rukama im se pojaviše pištolji. Užasnuti kustos podiže ruke u znak predaje. Ispustio je tašnu na tie, zamalo prosuvši sadržaj. Četvorica naoružanih ljudi samo su protrčala pored njega, kao da ga ne primećuju. Nasrnuli su na Arčija i oborili ga na tie. Beli kombi ulete na trg uz škripu guma i stade pored njih. „Šta se to, do đavola, dešava?" vrištao je Tom u radio. Vrata na kombiju kliznuše u stranu. Četvorica su ubacila Arčija u vozilo i uskočila za njim. Kombi se udaljio pre nego što je Tom stigao da reaguje. Vrata su se, uz tresak, zatvorila. Čitava operacija trajala je manje od deset sekundi. Tom se okrenuo ka Kristenku. Kustos je stajao kao okamenjen i zurio u beli kombi. Očajnički je pogledao Toma, zgrabio kameru, a zatim se okrenuo na petama i žurno udaljio s trga. Nijednom nije pogledao za sobom, kao da je zaboravio torbu s novcem na tlu. 69 22:34 „Bili su dobro obučeni", reče Dominik, zadihana od trčanja preko čitavog trga. „Slažem se", uzvrati Tom. „Vojnici ili policijski odred specijalizovan za izbavljanje talaca." „Možda vam mogu pomoći" ponudi se Ternbul. „Staviću vam na raspolaganje svoje veze za pribavljanje podataka." „Nema potrebe, prepustite to meni", reče Viktor. „Ako je u pitanju policija, poznajem neke od njih. Saznaću šta se desilo. Usmerite se na Kristenka."


„Imaš pravo", složio se Tom. „Neko mora da ga prati, da vidi kuda je otišao." „Postarala sam se za to", reče Viktor. „Jedan od mojih ljudi će nas pozvati čim stigne tamo gde se zaputio." „Ako vrati sliku tamo gde ju je našao, bićemo na samom početku. U stvari, bićemo u još goroj situaciji. Moramo je se dokopati pre nego što se predomisli." Viktorov radio je zakrčao. Uključila ga je. Bestelesni ruski glas razlegao se noćnim vazduhom. „Stigao je u muzej. Otišao je pravo u odeljenje za restauraciju." „Kako si to saznala?" upita Ternbul. „Većina ljudi mi duguje neku uslugu. Znali to ili ne." Tomu zazvoni telefon. Iznenađeno podigao glavu. „To je on Kristenko." Odgovorio je na poziv. „Da?" „Šta se to desilo?" Kristenko je govorio prigušenim šapatom. „Nemam pojma." Tom je nastojao da zvuči smireno. „Pomislio sam... Na trenutak sam pomislio da su krenuli na mene." „Ne budi glup. Kako su mogli da znaju?" „Ovo je loša ideja, veoma loša ideja", promrmlja Kristenko. „Šta li sam samo mislio?" „Mislio si o pedeset hiljada dolara", podseti ga Tom ljubaznim glasom. „Mislio si o dugu koji treba da vratiš Viktoru." „Kakva korist od vraćanja duga, ako zaglavim u zatvoru?" „Zar te novac ne zanima?" „Da... Ne... Ne znam šta da kažem." „Dobro. Reći ću Viktoru da nećeš..." „Nemoj, nemoj. Ali neću daje iznosim." „Šta?" „Ostaviću ti je. Da, tako ćemo to učiniti. Ostaviću ti je u muzeju. Dođi i uzmi je." „Nismo se tako dogovorili", reče Tom. „Rekao si da dobijam pedeset hiljada ako ti je donesem i dvadeset hiljada ako je pronađem. Pa, pronašao sam je. Dvadeset hiljada mi je dovoljno da vratim dug. Ostatak nije vredan rizika. Ne želim da se nađem iza rešetaka. Ne bih to preživeo. Radije ću sve priznati direktoru..." ,,U redu, Borise, smiri se. Dolazim." „Dobro je." Kristenko uzdahnu s olakšanjem. „Ostaviću je u odeljenju za restauraciju. Biće u trezoru." „Znaš li kombinaciju?" „Daću ti je kad dobijem novac" Tom se osmehnuo. Kustos je bivao sve bolji. „Dobro. Pozvaću te kad stignem." Prekinuo je vezu i obratio se Viktoru. „Kristenko je suviše uplašen da bi je izneo. Moram da idem tamo. Možeš li mi dobaviti nešto alata i plan zgrade?" „Smatraj to gotovim", reče Viktor. Tom se


obratio Ternbulu. „Kako govoriš ruski?" „Dovoljno dobro." „Nadam se da si u pravu." „Zašto?" „Zato što moraš da pođeš sa mnom." 70 Konzulat Sjedinjenih Država, ulica Furštadska, Sankt Peterburg 10. januar, 23:02 „Jebi se", brecnuo se Arci. Niski debeli Amerikanac koji se predstavio kao Klif Kaningam samo se osmehnuo. „Moraš više da se potrudiš, Blondi." „Nemam šta da kažem. Ni tebi, ni bilo kom pajkanu." Kaningam odmahnu glavom. „Mi smo iz FBIa." „Pa šta, treba li da sednem na dupe zbog toga?" Arci je govorio jasnim, samouverenim glasom, iako je bio zbunjen. U jednom trenutku motrio je Kristenka, da bi se već u sledećem našao u zadnjem delu kombija, okružen Jenkijima. Šta su, do đavola, hteli od njega? Navikli su da zabadaju proklete noseve i gde treba i gde ne treba. „Znamo šta se dešava", otegnuto progovori drugi federalac, koji se predstavio kao Bejli. „Neophodni su nam detalji." „Detalji o čemu?" planuo je Arci. „Počnimo s Lašeom..." Arčijevo srce preskoči otkucaj. „Laše?" „Ne pravi se blesav", reče Bejli. „Videli smo te kako ulaziš kod njega. Znamo da si radio za njega." „Govorite o Volfgangu Lašeu?" „Znači, priznaješ da ga poznaješ", trijumfalno je uskliknuo Kaningam. „Naravno dagapoznajem. Znali su gasviuposlu. Zašto gapominjete?" „Zašto si ubio sve te ljude?" upita ga Bejli gnevnim glasom. „Kakvo saznanje ih je činilo opasnim?" „Do đavola, o čemu pričaš?"


„Imamo dokaz da si bio u Sjedinjenim Državama. Snimke sigurnosne kamere s aerodroma..." „Išao sam u Vegas čudna mi čuda. Igrao sam poker. Raspitajte se, pronaći ćete mnoštvo svedoka." „Šta je s Lašeom?" Bejli kao da ga nije slušao. „Zašto si ga ubio? Ponovo si zametao tragove?" „Laše je mrtav?" „Obezglavljen je samurajskim mačem", reče Kaningam. Hladno je odmeravao Arčija. „Usuđujem se da kažem daje dobro prošao, u poređenju sa sirotom Lamersovom. Austrijska policija poslala nam je fotografije s mesta zločina." „Lamersova? Marija Lamers? I ona je mrtva?" Arci više nije znao šta da misli. Kako je moguće da su svi ti ljudi mrtvi? „Ovo je neka šala, zar ne?" „Zašto sije ukrao?" nastavi Bejli, pribranim i odmerenim glasom. „Šta sam ukrao?" „Enigma mašinu, naravno." „Dobro", reče Arci. Ovo poslednje ubedilo ga je da je čuo više nego dovoljno. „Optužite me, ako želite. Baš me briga. Advokat će me izvaditi odavde pre nego što kažete izuzetna pretnja" „Advokat?" Kaningam se muklo nasmejao. „Misliš da će ti advokat pomoći da objasniš dvadeset šest ugušenih ljudi u Ajdahu? Misliš da će advokat objasniti gde je enigma mašina? Misliš da će nas advokat sprečiti da te spakujemo i pošaljemo za Sjedinjene Države u diplomatskoj pošti? Ne ideš ti nikuda, Blondi. Nikud ne mrdaš dok nam ne kažeš sve što želimo da znamo."

71 Ermitaž, Sankt Peterburg 10. januar, 23:27 Red je vijugao pred njima. Vazduh je bio pun dima od cigareta, uglavnom ruskih marki bez filtera, i vlažan od isprekidanog disanja nervoznog mnoštva. Neki su gledali na sat, drugi razmenjivali masne šale ili razgovarali mobilnim telefonima.


Završavali su razgovore, pogleda uprtih u kapiju. Čekali su početak smene. Tačno u pola dvanaest, stražari su otvorili vrata. Tom se gurao napred sa ostalima, nastojeći da se uklopi u gomilu. Ternbul je bio tu, ako neko progovori na ruskom. Viktor im je nabavila radnička odela i bedževe. Ući će u muzej kao radnici kompanije za čišćenje, zadužene za metenje mermernih holova i brisanje prašine s pozlaćenih galerija. Stražari su puštali dobro raspoložene čistače. Na šaljiv komentar, čitav red se nasmejao, a stražari su se pridružili. Tom se poveo za ostalima. Činilo mu se da je rumeni mladić na detektoru za metal bio meta upadice. Prvi stražar ovlašno je osmotrio Tomov bedž i mahnuo mu da uđe. Prošao je kroz detektor metala. Aparat se nije oglasio. Zapištao je kad je Ternbul prošao kroz njega. „Mora da je zapištao zbog onolikog gvožđa koje dižem u teretani", našalio se obaveštajac na ruskom, kad ga je stražar prizvao sebi. „Ako je suditi po tvom gabaritu, verovatnije je da se oglasio zbog sveg gvožđa koje si proždrao", dobacio je neko iz gomile. Čistači i čuvari ponovo su se nasmejali. „Digni ruke uvis", naredio mu je stražar s ručnim detektorom za metal. Zelena svetiljka živo je treperila. Nos kratko ošišanog mladića nije bio na pravom mestu, kao daje više puta lomljen. Ternbul posluša. Stražar ga je ispitivao detektorom, a Tomu nije promaklo daje neprimetno isključio spravu. Zelena lampica se ugasila. „Čist si", reče stražar. Lampica je ponovo svetlela. „Pa, dobro smo prošli", prošapta Ternbul, kad su krenuli za drugim čistačima duž uskog hodnika, niza stepenice u podrum. „Viktor je rekla da će nam omogućiti da uđemo", podsetio ga je Tom, ,,i da smo unutar zgrade prepušteni sami sebi." Stepenice su vodile do velike prostorije pune neuparenog nameštaja, propalih kauča i jastuka unakaženih rupama od cigareta. Tom i Ternbul skinuli su kapute i okačili ih na neke od malobrojnih slobodnih kuka. Sa zidova su im se smešile slike obnaženih prsatih dama, istrgnute iz kalendara i zalepljene na zidove. Neki čistači skupljali su se oko termos boca punih kafe. Neki su skidali teške čizme i obuvali udobnije cipele.


Jedan čovek počeo je da proziva. Tom je pretpostavio da je vođa smene. Čistači su mu prilazili u parovima. Dobili bi parče papira i nestajali u manjoj prostoriji. Brzo bi izlazili s kolicima punim metli, džogera, kofa, đubrovnika i boca s tečnostima za čišćenje i poliranje i upućivali se prema liftu, ka svojim delovima zgrade. Ternbul munu Toma u rebra, da bi mu dao do znanja da su njihova imena, tačnije ona koja odgovaraju imenima na bedževima, prozvana. „Vi ste novi?" pitao ih je šef smene. Na bedžu mu je pisalo Grigorije Mironov. „Tako je", odgovori Ternbul na savršenom ruskom, posledici petogodišnje službe u Moskvi, u prislušnom odeljenju GCHQ. „Nisam obavešten", žalio se Mironov. „Ni mi nismo znali da dolazimo, do pre nekoliko sati." Pogledao je njihove bedževe, a zatim i lica. „Niste na spisku." „Nismo mi krivi." Šef smene je uzdahnuo. „Zar ti ne umeš da govoriš?" pitao je Toma. „Taj ne zatvara usta", odgovorio je Ternbul umesto njega. Mironov je sumnjičavo osmotrio Toma. Englez mu je hrabro uzvraćao pogled. Šef smene konačno je razvukao usne u osmeh. „Shvatam", zacerekao se. Tom se osmehnuo, iako nije razumeo nijednu reč. „Evo ti." Dodao je parče papira Ternbulu. „Oprema je tamo. Požurite na drugi sprat. Ako se usput izgubite, pitajte stražare." Preuzeli su opremu i gurnuli kolica ka liftu. „Dobili smo drugi sprat zapadnog krila", reče Ternbul čim su se vrata lifta zatvorila za njima. Tom izvadi plan zgrade. Prešao je prstom preko papira. „To znači da smo na dobrom spratu, ali na pogrešnoj strani zgrade. Moramo da stignemo do severoistočnog ugla, do odaja za restauraciju." Vrata su se otvorila. Naoružani čuvar ih je pozdravio i ispružio ruku. „Šta je bilo?" upitao ga Ternbul na ruskom. „Hoću da vidim vaš radni raspored." Čuvar je nestrpljivo pucnuo prstima. ,,U kojoj ste galeriji?"


„Uh", Ternbul je progovorio tihim, poverljivim glasom. „Večeras nemamo raspored." Čuvar se namrštio. „Direktor sutra očekuje važne goste, ali se njegova kancelarija čisti tek prekosutra. Dobro znaš kakvi su komiteti povodom kršenja pravila. Platio nam je u gotovu daje večeras očistimo. Dao sam trećinu Mironovu. Trećina pripada tebi. Rasporedi nas neće omesti u poslu, zar ne?" Čuvar namignu i stisnu novčanice koje mu je Ternbul ćušnuo u ruku. „Razumeo sam." Povukao se s vrata. „Znate li put?" „Ovuda, zar ne?" „Tako je. Poslednja vrata na desnoj strani, pre skretanja. Ako vas neko bude pitao šta tamo radite, zovite me. Uputite ga na Sašu. Pobrinuću se da vas niko ne uznemirava." „Hvala ti." Krenuli su u pravcu kancelarija i radionica. Ovaj deo muzeja bio je nedostupan publici, ali hodnici po raskoši nisu zaostajali za galerijama. Gazili su po skupocenom, šarenom parketu ispod kitnjastih zidnih ukrasa. Svećnjaci su se savijali do poda pod sopstvenom težinom, kao grane pune zrelog voća. Tom se prenuo kad ga je Ternbul cimnuo za rukav. Pokazao je na vrata pored njih i preveo natpis: „Odeljenje za istoriju i restauraciju izgleda da smo stigli." Bila su zaključana. Ternbul bacio pogled preko ramena, da bi proverio da nema čuvara. Otkopčao je kombinezon i skinuo vrećicu s pojasa. Ona je aktivirala detektor za metal na ulazu. Tom nije bio iznenađen što obaveštajčev stomak posle toga nije izgledao ništa manji. Navukao je rukavice, izvadio kalauz i dugo tanko šilo. Većina lopova koristi kalauze da pronađe igle za zaključavanje, da bi ih, jednu po jednu, uklonili s puta. Onda guraju šilo ispod kalauza. Zatim ih okreću, kao ključ, da bi otvorili bravu. Ta tehnika je po, Tomovom mišljenju, predugo trajala. On se koristio češanjem, koje je zahtevalo neverovatno precizan osećaj za vreme i nestvarnu veštinu. Zbog toga je bilo privilegija malobrojnih obijača. Brzo bi prešao kalauzom preko igala za zaključavanje i pritisnuo šilo između svakog prelaza, kako bi izbacio igle, sprečavajući ih da se vrate u bravu. Ta tehnika mu je omogućila da otvori bravu za nekoliko sekundi. Ternbulu je provala delovala jednostavno, kao otključavanje.


72 Kancelarija Borisa Kristenka, Ermitaž 10. januar, 23:52 Boris Kristenko sedeo je u mračnoj kancelariji. Odavno je iscrpeo ono malo olakšanja koje može da pruži grickanje noktiju i prešao na žvakanje penkala, premeštajući ga je po ustima. Pljuvačka se skupljala u providnom kućištu, mešajući se s tamnim mastilom. Poskočio je kad je zagrgotala neka cev, ubeđen da najavljuje dolazak horde gnevnih čuvara reda. Prestrašeno je pogledao vrata; Ostala su zatvorena. Srce mu je divlje tuklo u grudima. Zavalio se u stolicu, sklopljenih očiju. Drvo je škripalo od napora dok se ljuljao na zadnjim nogama. Koliko god da se trudio, nije mogao da shvati šta se dogodilo na Dekabrističkom trgu. Stalno je vrteo u glavi isti trenutak, kad su se naoružani policajci obrušili na njega. Sreća je htela da ne bude njihova meta. Neki drugi sirotan će se večeras kiseliti u vlažnoj zatvorskoj ćeliji. Ali, ko može da garantuje da, koliko sutra ili prekosutra, neće doći njegov red? Dovoljno je da jedan od čuvara koji ga je pratio do skladišta to nekom pomene ili da ga Viktor izda vlastima, da bi uštedela dvadeset hiljadarki. Sećao se slučajnog susreta sa starim školskim drugom koji je zaglavio tri godine u zatvoru zbog krađe auta. Prve noći u zatvoru, posle jednog pogleda na njegove mekane, sitne šake, cimeri su ga silovali. Hladnoća, loša hrana i čuvari su ga slomili. Iz zatvora je izašao kao prazna ljuštura. Šta da radi? Da uzme sliku iz odeljenja za restauraciju i vrati je u skladište? Da ne plati Viktoru dug i da rizikuje da se gangsteri obruše na njegovu majku? Ova misao naterala ga je da čvrsto zatvori oči. Telefon je zazvonio. Stolica tresnu o pod, sa sve četiri noge. Kucnuo je čas. „Halo." „Tu smo." „Gde ste?" ,,U odeljenju za restauraciju." „Kako..." „Nije važno. Dođi ovamo." Ustao je.


„Dolazim." 73 Glavni atelje, Odeljenje za restauraciju, Ermitaž 10. januar, 23:53 Mesečina se uvlačila kroz prozore na tavanici, preobražavajući statue pod pokrovima i skulpture na restauraciji u jezive, lebdeće prikaze. Radionica je bila ustalasana masa tegli, bočica, boca i četkica, pokrivenih tankim slojem prašine. Prostorija su ispunjavale omamljujuće arome razređivača i boja. Na suprotnom kraju odaje bila su zlokobna, crna vrata trezora. Tom ih je ispitao dok su čekali Kristenka. „Možeš li da ih otvoriš?" upita ga Ternbul. „Ako budem morao", reče Tom. „Stara su najmanje šezdeset godina. Nije poslednja reč tehnike." Obaveštajac se naglo okrenuo ka ulaznim vratima. „Neko dolazi, brzim korakom." Nisu hteli da rizikuju. Otrčali su na drugu stranu sobe i čučnuli iza radnog stola. Nekoliko sekundi kasnije, čuli su zveckanje metala. Neko je gurnuo ključ u bravu i vrata se otvoriše. Tom proviri preko stola. „To je Kristenko", prošaptao je. Kad su iskrsli iza stola, kustos je poskočio od straha. „Očekivao si nekog drugog?" upita ga Ternbul. „Nisam", odvratio ja Rus. „Iznenadili ste me, to je sve." ,,U redu", reče Tom, „pređimo na stvar." „Imate li novac?" „Ovde je..." Tom mu je nestrpljivo dobacio torbu. „Otvori trezor." „Ja ću stražariti napolju", ponudio se obaveštajac. „Pretvaraču se da perem pod ili nešto slično. Zazviždaću ako čujem da neko dolazi." „Dobra ideja", reče Tom. Ternbul je izašao iz sobe sa džogerom i kofom.


Kristenko priđe trezoru. Zaklonio je brojčanik telom. Petljao je oko njega, sve dok se teška vrata, uz bučno škljocanje, nisu otvorila. Riznica je bila malena prostorija čeličnih zidova, od tri kvadratna metra. Duž levog zida pružale su se drvene police, povijene pod težinom slika i umetnina. Kristenko uđe unutra. Posle nekoliko sekundi izašao je sa slikom u ruci. „Evo je", reče. „Iako bog sveti zna..." Iz hodnika je dopro tihi zvižduk. Tom pogleda vrata. Ternbul je ušao u sobu. „Ko ide?" usplahireno prošapta Tom. Obaveštajac nije odgovorio. Molećivo je posmatrao Toma. Pružio je ruke ka njemu i otvorio usta, a onda se stropoštao na pod. Iz potiljka mu je virila drška noža. Kristenko ispusti tihi, užasnuti jecaj. „Dobro veče, Tomase", obratio mu se Renvik, kliznuvši u atelje. Sledio ga je Heht s dvojicom gorila. „Renvik", procedi Tom kroz stisnute zube. „Čestitam na uloženom trudu na pronalaženju nestalog Belaka. Izgleda da sam ga tražio na pogrešnim mestima." Renvik pucnu prstima u pravcu Kristenka. Kustos se zateturao ka njemu i predao mu sliku. Bacio je zbunjeni, pomalo tužan pogled na Toma. Renvik je pažljivo osmotrio. Podigao je glavu sa osmehom. „Svaka čast. Dobio si ono što si tražio", prozbori Tom ledenim glasom. „Ne baš." „Šta to treba da znači?" „Ovakve priče retko kad imaju srećan kraj", uzdahnuo je Renvik „To je ružna istina." Heht istupi, stiskajući pištolj s prigušivačem u ispruženoj ruci. Nišanio je Tomu u glavu. Ovaj stisnu zube. Um mu se ispraznio. Heht povuče obarač. Metak je pogodio Kristenka u grlo. Zateturao se unazad, s rukama na vratu. Kroz zgrčene prste liptala je krv. Prigušeno krkljanje ispuni sobu. Drugi hitac ga je pogodio posred grudi. Sručio se na pod, s jedva čujnim uzdahom. „Zašto si to učinio?" povika Tom. „Tragovi, Tomase. Znaš da ne volim da ostavljam tragove."


Dvojica gorila dohvatiše kustosa ispod ruku i odvukoše ga u trezor. Za sobom je ostavljao krvav trag. Bacili su ga na pod i glava mu tresnu o kamen. Ponovili su operaciju s Ternbulom, uz mnogo više napora. „Pođi za njima, Tomase", naložio mu je Renvik. „Pravičeš im društvo. Olakšaćemo posao vlastima. Neće morati da se muče da pronađu krivca." Tom uđe u trezor, okrenuvši se da pogleda Renvika. „Igra nije gotova, Hari." „Gotova je za tebe." Osmehnuo se. „Veruj mi, poželećeš da sam te ubio, pre nego što ruska policija okonča ispitivanje. Znaju da budu veoma ubedljivi„ Vrata su se polako zatvorila. Poslednji srebrni zrak svetlosti osvetlio je Renvikovo lice. Masivna brava je tupo škljocnula, kad su reze našle put do svojih ležišta. 74 11. januar, 00:07 U trezoru je vladala potpuna tišina. Čuo je samo otkucaje sopstvenog srca. Tama je bila apsolutna. Mastiljava praznina ispijala je dušu, pritiskala ga i mrvila kao golemi kamen na grudima. Znao je da mu je Renvik, na izvestan način, učinio uslugu. U tesnom prostoru nije bilo dovoljno kiseonika za troje ljudi. Ubio je Ternbula i Kristenka, omogućivši Tomu da preživi do jutra. Nije to učinio iz samilosti. Hteo je da ruskoj policiji ponudi pogodnog krivca. Pritisnuo je dugme na digitalnom satu. Bledi neonski sjaj liznu mu ruku, kao plamičak plinske svetlosti. Čučnuo je pored leševa i hladnom plavom svetlošću osvetlio im lica. Pustio je dugme, zgađen Renvikovim zlodelom. Navikao je da radi u tami. Usmerio se na Kristenka. Opipao ga je da bi našao mobilni telefon beskoristan u riznici i digitalnu kameru. Stavio ih je u džep, za svaki slučaj. Prešao je na Ternbula. Opipavao ga je dok nije našao komplet alata. Oprezno se uputio ka vratima i prešao rukama preko glatke hladne površine, sve dok nije našao četvrtasta vratanca u visini kukova.


Radio je pomoću dodira. Jednom rukom je držao šrafciger, a drugom gornji levi šraf na vratancima. Vrh šrafcigera ušao je u žleb na šrafu. Odahnuo je s olakšanjem kad se šraf lako okrenuo. Brzo je odvrnuo sve šrafove i sklonio vratanca. Otvor je bio dovoljno širok da kroz njega gurne ruku. Prstima je tražio put između poluga koje su upravljale rezama za zaključavanje. Stigao je do novih vratanaca, iza kojih se krio mehanizam za zaključavanje. Po drugi put je skinuo četiri šrafa. Ovaj put mu je trebalo mnogo više vremena. Tesni prostor otežavao mu je odvrtanje. Konačno je dohvatio vratanca i skinuo rukavice. Pružio je ruku, sve dok vrhovima prstiju nije dotakao zadnji deo točka s kombinacijom. Vertikalni položaj žlebova ukazivao je da je podešen na nulu. Provaljivanje ovakvih brava bila je jedna od prvih veština kojima je ovladao. Marljivo je vežbao na takvim sefovima, iako su ih digitalne mere obezbeđenja gotovo u potpunosti potisnule. Manje vični lopovi odlučili bi se za bušenje čeličnih vrata. Zatim bi pomoću endoskopa osmotrili mehanizam. To je često bila neophodna mera predostrožnosti zbog alarmnog uređaja ili živinog prekidača. Tom se oslanjao na sopstvena čula; na svu sreću, pošto u ovoj situaciji nije imao drugih aduta. Zatvorio je oči i počeo da okreće točak. Usredsredio se i usporio disanje. Zvuči pojedinih pridržaka u bravi, koji su polako udarali o majušne zupce točka, behu jedva čujni. I najmanje škljocanje za Tomove istančane uši bilo je ravno zaglušujućem tresku. Malene vibracije kao da su mu pekle vrhove osetljivih prstiju. Škljoc, škljoc, škljoc, škljod Promene tona i blaga odstupanja pod prstima behu na granici percepcije, ali Tom ih je nepogrešivo prepoznavao. Za njega su bila ravna tresku statue o pod. Dokonao je prvi broj. Sedamnaest. Ponovo je sklopio oči i okrenuo brojčanik u drugom pravcu. Ovaj put nije morao dugo da čeka na promenu. Osam. Krenuo je u suprotnom pravcu, prešao je trideset, četrdeset, pedeset, dok se krak poluge nije spustio na pedeset tri. Sad se vraćao. Nadao se da će to biti poslednji put, zato što je ovaj model trezora bio programiran na četiri broja, iako je mogao imati i peti. Dvadeset sedam. Povukao je metalnu šipku koja je kontrolisala gornji komplet reza. Ništa se nije desilo. Namrštio se i pokušao ponovo. Nije htela da se otvori. Vratio je prste na


brojčanik. Okrenuo ga je za jedan stepen. Nasmejao se kad je čuo kako pridržak pada na svoje mesto. To je bio stari trik, umetanje još jednog broja, nedaleko od prethodnog. Ovaj put se šipka pomerila nadoie. Gornje reze spremno su se povukle. Ponovio je postupak na šipkama na dnu i sa strane. I one su glatko ispale iz ležišta. Upro je na teška vrata i ona se otvoriše. 75 Ermitaž, Sankt Peterburg 11. januar, 00:22 Grigorij Mironov osmotrio je poslednje stepenište i krenuo ka galeriji zapadne umetnosti. Kontrolisao je raspodelu zadataka i proveravao da li su čistači sledili uputstva i savesno radili. Imao je veoma odgovoran pristup poslu. Ušao je u Rodenovu dvoranu i prstom prešao preko najbližeg rama, nokupiBniM dosta prašine. Požurio je u Gogenovu odaju. Ni ona nije očišćena. Sigurno su u Moneovoj dvorani, mrmljao je sebi u bradu, ali je i nju zatekao nedirnutu. Bes je kipteo u njemu. Pronašao je tri čuvara zadužena za patroliranje tim delom muzeja u Renoarovoj sobi. Ćeretali su i pušili, kao i obično. „Da li ste videli dva čistača zadužena za ovaj deo muzeja?", pitao ih je Mironov. „Visokog debeljka i njegovog mutavog ortaka?" Jedan čuvar se izdvojio iz grupe. Izveo ga je iz sobe i pokroviteljski obgrlio oko ramena. „Ne brini. Sve su mi objasnili. Pustio sam ih bez zapitkivanja." Namignuo je. „Šta kažeš?" „Trećina za tebe, trećina za mene. Direktorova kancelarija će ujutru biti čista. Svi će biti srećni i zadovoljni." Čuvar gaje srdačno potapšao po ramenu. „Lepo je poslovati s tobom." Nasmejao se i pošao da se pridruži kolegama. Mironov je ostao sam nasred dvorane. Pušio se od besa. Izgleda da su novajlije radile za svoj račun? Mislili su da će ga zaobići. Pa, izvešće ih pred komitet zbog zanemarivanja radnih obaveza. Prijaviće i direktora. Nikad mu se nije sviđao.


Krenuo je ka kancelarijama, mrmljajući ispod glasa.

76 Glavni atelje, Odeljenje za restauraciju, Ermitaž 11. januar, 00:22 Tom se konačno našao u sobi. Zadovoljstvo nije dugo trajalo. Neko se približavao. Čuo je užurbane korake, koji su se naglo zaustavili. Ponovo ih je čuo, posle potezanja brave. Pogled mu se zadržao na vratima. Da li ih je Renvik zaključao? Nije želeo da rizikuje. Lagano je zatvorio vrata trezora za sobom i uspuzao se ispod platna prebačenog preko statue Merkura, nedaleko od vrata. Koraci su bivali sve glasniji. Pribio se uz statuu. Nos mu je bio veoma blizu lista vinove loze, postavljenog preko osetljivog mesta. Božanstvo je letelo, raširivši krilate ruke, koje su pod pokrovom tvorile prostor sličan šatoru. Nije se usuđivao da diše, da se platno ne bi pomerilo. Neko je snažno protresao kvaku i vrata se otvoriše uz škripu šarki. Kožni donovi zacvileli su po mermernom podu. Zavladala je tišina. Tom je pretpostavio da je čuvar zastao da bi se obazreo oko sebe. Kroz pukotinu između platna i poda video je iznošene, ali blistavo očetkane cipele. Čuo je mrmljanje na ruskom. Cipele su su zaputile ka vratima. Zaustavile su se nadomak izlaza. Čovek je čučnuo. Tom je video ispruženi kažiprst koji prelazi preko poda i tamnu mrlju Ternbulove krvi na njemu. Čuvar se naglo uspravio. Cipele su zacvilele. Pratio je krvavi trag do vrata trezora. Tom skoči iz zaklona kad je čovek prošao pored njega. Udario gaje ramenom i povukao pokrov za sobom. Bacio je čuvara na radni sto i izbio mu sav vazduh iz pluća. Zapleo u pokrov. Očajnički je pokušavao da ga se otarasi, plašeći se da će se čuvar mašiti pištolja. Baš u tom trenutku, velika boca pade s radnog stola, pravo na čuvarevu glavu.


Smeđe staklo rasulo se na sve strane, kad je boca, uz tresak, eksplodirala. Čuvar se onesvestio. Glava mu je pala na grudi.

77 00:25 Grigorije Mironov zašao je za ugao, na vreme da čuje zvuk slomljenog stakla i zaključavanja vrata na Odeljenju za restauraciju. „Ko je tamo?", povikao je. Pesnicom je udarao po vratima. „Otvaraj!" Mironov je osamdesetih dva puta službovao u Avganistanu. To je bilo davno, ali ga srčanost nije napustila. Nije se plašio ničeg što bi moglo da ga sačeka u sobi. „Ulazim", rekao je. Nije čuo ništa, izuzev zvuka slomljenog stakla. Dohvatio je golemi svežanj ključeva, pričvršćen za kožni pojas. Mahnito ih je prevrtao između prstiju dok nije našao pravi. Pokušao je da otključa vrata, ali nije uspeo. Probao je s drugim. Vrata se otvoriše. Uskočio je u sobu, držeći baterijsku lampu kao da je batina. Prostorija je bila prazna. Zbog oštrog naleta promaje podigao je glavu. Jedan od prozora na tavanici bio je razbijen. Uljez je pobegao na krov. Oborio je glavu kad je zgazio na staklene krhotine. Pogledom je pratio potočić tamne tečnosti do čuvarevog tela, oslonjenog o radni sto. Pritrčao mu je i opipao puis. Kad se uverio da je živ, spustio ga je na pod i radiom pozvao pomoć. Posle četrdeset pet sekundi, gomila čuvara nahrupi u sobu, s oružjem u rukama. „Šta se desilo?" upita starešina. „Noćas smo dobili dvojicu novajlija. Poslao sam ih gore, da čiste galerije zapadne umetnosti. Tamo ih niko nije video. Mislim da su potkupili čuvara da bi ih pustio ovamo. Pošao sam da ih potražim. Čuo sam krik i zvuk razbijenog stakla. Sigurno su se popeli gore", pokazao je na polomljeni prozor na tavanici. „Da li ćeš ih prepoznati ako ih budeš video?"


„Potpuno sam siguran." „Dobro je. Pođi s nama. Hoću da se neko popne na krov. Zatvorite sve izlaze. Pretresaćemo sobu po sobu, dok ne nađemo te kopilane. Alekseju?" „Da, gospodine", javio se mladić koji je stajao pored vrata. „Ostani ovde s Ivanom. Sačekaj medicinsko osoblje." „Da, gospodine." Mironov je istrčao iz sobe s čuvarima. Delovali su uzbuđeno i odlučno. Aleksej kleknu pored Ivana i otkopčao mu košulju. Trebio je komadiće slomljenog stakla iz ranjenikove kose. 78 00:28 Tom je čučao iza radnog stola. Um mu je grozničavo radio. Slomljeni tavanski prozor ubedio je stražare da je pobegao na krov. Ubrzo će se popeti gore i videti da nema nikoga. Moraće da prođe pored čuvara i napusti kancelariju, i to brzo. Provirio je preko stola i osmotrio Aleksej a, čuvara koga su ostavili pored ozleđenog kolege. Srce mu je poskočilo. To je bio mladić koji je isključio detektor metala dok je proveravao Ternbula. Očigledno je nešto dugovao Viktoru. Tom se nadao daje dug dovoljno veliki da pokrije i pomaganje u bekstvu. Nije imao drugog izlaza. Ustao je. Čuvar se instinktivno mašio za oružje. „Čekaj" uzbuđeno će Tom. „Idi." Čuvar je delovao užasnuto. Pogledom je pokazivao ka vratima. „Kako?" Tom je pokazao mapu muzeja. Čuvar ju je uzeo iz njegovih ruku. Drhtavim prstom pokazivao mu je put za bekstvo. Vodio je niz pomoćne stepenice, do prvog sprata i Malog Ermitaža, a zatim do Velikog Ermitaža i... Tom je zbunjeno zatreptao. Nije bio siguran da je dobro razumeo. „Do kanala?" pitao je nesigurnim glasom. „Da", rekao je čuvar. Mahao je rukama i nogama, kao da hoće da mu kaže da mora da se spusti u kanal i zapliva.


Nije imao kad da mu objašnjava da s ovakvim ramenom ne bi daleko odmakao. Smisliće nešto kad stigne tamo. Promrmljao je spasiba i zgrabio ključ iz čuvareve ispružene ruke. „Pozovi Viktora. Reci joj šta se dogodilo", reče Tom. Pravio se da razgovara telefonom, dok mu je davao njen broj ispisan na papiriću. Čuvar polako klimnu. Tom je već izašao iz ateljea. Osluškivao je korake čuvara na krovu. Približavali su se slomljenom prozoru. Otključao je vrata na početku pomoćnog stepeništa čuvarevim ključem i sjurio se dole. Ubrzo se našao na prvom spratu. Hodnik je bio prazan. Čuvari su se najverovatnije pridružili kolegama na spratu i na krovu. Potrčao je po ispoliranim parketu u obliku riblje kosti. Rame ga je bolelo, a u glavi mu se vrtelo. Sledio je mapu i prešao preko malog mosta u severnom paviljonu Malog Ermitaža. Upotrebio je ključ da bi ušao u galerije koje su vodile ka Velikom. Našao se u italijanskoj kolekciji. Zauzimala je tridesetak prostorija, posvećenih razvoju italijanske umetnosti od trinaestog do devetnaestog veka. Usporio je hod. Protrčao je kroz kancelarijski deo muzeja, gde nije bilo mnogo čuvara. U ovim dvoranama vise dve od dvanaest slika naslikanih rukom Leonarda da Vinčija. Biće mnogo više čuvara. Oprez se pokazao opravdanim. Čim je ušao u prvu prostoriju, u daljini je ugledao nečiju siluetu. Sve sobe su bile povezane otvorenim vratima, tako da se zgrada videla s kraja na kraj. Procenio je da je čuvar dve galerije dalje od njega. Brzo je odustao od napada. Ne bi rizikovao, čak i da mu je rame bilo čitavo. Nije znao koliko čuvara patrolira ovim spratom. I najmanji zvuk bi ih naterao da pojure ka njemu. U sobi nije bilo nikakvog skrovišta. Čučnuo je pored vrata i naslonio leđa na zid, skriven u senkama. Nekoliko sekundi kasnije, čuvar je ušao u sobu. Mirno je prošao pored njega. Čim je čuvar prošao pored njega, kliznuo je u sledeću prostoriju. U narednoj je ugledao sen drugog čuvara. Svetlost je prodirala kroz prozor, pa nije bilo spasonosnih senki. Spustio se na stomak i otpuzao ispod naslonjača presvučenog crvenim plišom. Vireći kroz zlatne kićanke, video je kako čuvar ulazi u galeriju, zastaje da bi razgledao prostoriju i nastavlja dalje.


Ušao je u sledeću dvoranu i sakrio se iza pijedestala velike statue. Stigao je nadomak severoistočnog ugla zgrade. Kroz prozor se video most preko Zimskog kanala, koji je vodio do pozorišta Ermitaž. Mora da izbegne poslednjeg čuvara. On je ušao u sobu, mrmljajući. Uzdahnuo je, okrenuo se na petama i vratio. Tom zaključi da mu je daje to kraj maršrute. Druga dvojica će se uskoro pojaviti. Moraće da dela, i to brzo. Uverivši se da nema opasnosti, pritrčao je suprotnom zidu i bacio pogled kroz prozor. Srce mu je sišlo u pete. Kanal se smrzao. Ne bi stigao do reke, čak i ako bi uspeo da skoči s visine od deset metara. Debela gvozdena rešetka sprečavala je prolaz ispod mosta. Bio je u zamci. Okrenuo se u očajanju, tražeći makar i najslabiju iskru inspiracije. Morao je nešto da preduzme dok se čuvari ne vrate. Nesvesno je upravio pogled na masivnu mermernu bistu Katarine Velike. Cerila se na njega, kao da ga nemo izaziva da pobegne iz njene palate. Njen bezosećajni pogled dao mu je ideju. Proverio je prozore ka uskom kanalu. Bili su obezbeđeni alarmom, ali ne i zakovani. Moći če da ih otvori, ako se odluči na to. Prišao je bisti i podigao je s postolja. Nekako se doteturao do prozora. S olakšanjem ju je položio na široku prozorsku dasku. Nije znao koliko je led debeo, niti koliko je bista teška. Ostalo mu je da se nada najboljem, pošto će bista pasti s velike visine. Ako probije led, skočiće kroz rupu, roniti ispod leda i rešetke i doplivati do Neve, koja se te godine nije smrznula. Izvlačenje iz reke biće sasvim druga stvar. Neće moći dugo da ostane u ledenoj vodi. Na raspolaganju mu je, u najboljem slučaju, samo nekoliko minuta. Skok će biti veoma rizičan, ali je i to bolje od metka u leđa uspaničenog čuvara. Popeo se na prozorsku dasku i duboko udahnuo, a zatim otvorio prozor. Prodorni zvuk alarma ispunio je prostoriju. Čuo je povike i topot nogu u trku. Šutnuo je statuu preko ivice. Beli mermer elegantno je poleteo kroz vazduh i tresnuo u led, načinivši široku rupu i nestavši u vodi. Povici su bili sve bliži. Stražari su se približavali galeriji. Tom ustade i pogleda preko ramena. Pet čuvara jurišalo je na njega, mašući pištoljima. Odjeknuo je prvi pucanj. Tane mu je proletelo pored uveta, završivši u gipsanim ukrasima.


Skočio je u daleke, tamne vode, bez trunke oklevanja. 79 00:51 Bućnuo je posred rupe u ledu. Studena voda oštro ga je ujedala. Duboko je udahnuo. Voda ga je prekrila, tako da nije stigao da napuni pluća. Potonuo je sve do dna kanala i osetio kako ga meko, rastresito dno grabi za gležnjeve, kao da želi da ga zadrži. Odbacio se u pravcu metalne rešetke i reke. Bar se nadao da ide u dobrom pravcu i da će mu pluća izdržati do cilja. Pokušao je da otvori oči i vidi kuda ide. Hladna voda zasekla mu je beonjače kao tupi nož, nateravši ga da odmah zažmuri. Divlje se bacakao nogama i rukama, iako nije znao da li ide u dobrom pravcu, dole ili gore. Oštar udarac u potiljak rekao mu je da je stigao do leda. To uverenje osnažio je niz oštrih udaraca o ledenu ploču. Bili su to meci. Čuvari su pucali s prozora. Isprva mu je bilo drago što je led debeo, ali mu je pomisao da je zarobljen pod njim pokvarila raspoloženje. Pokušao je da blago skrene ka dnu, ali su mu noge u dobroj meri otkazale poslušnost. Imao je utisak da ih je studen obavila debelim ćebetom. Nije osećao povređeno rame. Pružio je drugu ruku i opipao zid s leve strane prema Ermitažu. Koristio gaje kao putokaz, otiskujući se i plivajući ka reci. Grudi i grlo su ga pekli. Mišići su mu se grčili, srce tuklo, a stomak boleo. Nastavio je da pliva. Metalna pesnica se, posle svakog trzaja nogama, sve jače stezala oko pluća. Svaki mišić, svaki organ u telu vapio je za vazduhom. Imao je čudnovat osećaj da pada kroz vodu s velike visine. Znao je da se davi. Bacio se napred, poslednjim, očajničkim trzajima. Ispred sebe je napipao rešetku, hladnu i tvrdu poput zatvorske. Krenuo je nadole. Džilitao se i bacakao. Trpeo je oštar bol u očima i ušima, kao da roni do središta Zemlje. Konačno je naišao na procep između dna kanala i rešetke i provukao se kroz njega. Glava mu je pucala. Video je majušne zvezde i munje.


Pokušao je da se odbaci ka površini. Noge su se jedva micale. Reka je bila tako meka i podatna. Svetla Sankt Peterburga izazivački su sijala kroz vodu, kao zvezde na drugoj strani vaseljene. Sve je bilo tiho i mirno. Iz tame iznenadno iskrsnuše dve ruke i grubo ga ščepaše. Osećao je da leti, da hrli ka zvezdama kao raketa. Telo mu je vrištalo, a mozak urlao. Konačno se oslobodio. Kašljao je i hripao. Pluća su mu gladno usisavala vazduh. Vrat mu se otkočio, a čvor na srcu popustio. „Ubacite ga u čamac." Bio je to Viktorov glas. Shvatio je da ga drži oko grudi i vuče kroz vodu. Dva para ruku dohvatila su ga i izvukla iz vode. Odmah su ga pokrili s nekoliko peškira. Video je Viktora. Pela se merdevinama za njim. „Idemo" čuo je njenu naredbu. Motor je zaurla, gliser podiže nos iz vode i pojuri. Školjka od fiberglasa sekla je rečnu površinu. Ermitaž se gubio u pomrčini. Viktor sede preko puta i pruži mu je toplo piće. Stiskao ga je zgrčenim pesnicama. Nije osećao prste. „Sad smo kvit", povikala je da bi nadjačala riku motora. Klimnuo je. Tresao se od hladnoće. „Imaš li je?" pitala ga je. Odmahnuo je glavom. „Gde je Arci?" zakrkljao je. „Saznali smo da ga drže u američkom konzulatu. Šta je bilo s Ternbulom?" „Nije uspeo da se izvuče." 80 Obala kanala Fontanka, Sankt Peterburg 01:36 Dominik je čula glasove i pogledala iza ugla. Opazila je Viktora, mokre kose. Tihim glasom razgovarala je s trojicom svojih ljudi. Pažljivo su je slušali. Klimali su glavama, kao da primaju uputstva. Dominik se pitala šta Ruskinja ima na umu. Dala im je nekoliko velikih torbi. Jedan od njih pogleda kroz otvorena vrata u sobu iza sebe i upita nešto. Šefica je sledila njegov pogled. Osmehnula se. „Da."


Daska škripnu pod Dominikinom bosom nogom. Ošto se trgla unazad. Glasovi su utihnuli. Čula je sve dalji topot koraka. „Izađi." Dominik je snebivljivo istupila iz senki. „Izvini, nisam htela da... Da li je s njim sve u redu?" „Dobro je", odgovori Viktor. „Stigli smo u poslednji čas. Mora da se naspava." „A Ternbul?" Ruskinja odmahnu glavom. „Kako?" pitala je Dominik. „Nije stigao da mi objasni. Rekla sam mu za Arčija. Ujutru će posetiti konzulat, da bi saznao zašto ga drže." „Mogu li da ga vidim?" „Spava", reče Viktor, pažljivo zatvarajući vrata. „Pusti ga da se odmori." „Važi." Dve žene su stajale u hodniku, u napetoj tišini. Nijedna nije htela da načini prvi potez. „Ti i Tom", konačno će Viktor, „nikad niste..." Nije morala da završi rečenicu. „Tom i ja?" Dominik se nasmejala. „To te muči?" „Samo sam se pitala. Hoću da kažem, ti si veoma lepa, dok je on... On je veoma..." „On je Tom." Dominik je završila njenu rečenicu. Osmehivala se u sebi, svesna Tomovog uticaja na neke žene. Ni Viktor nije bila imuna na to, iako se činilo da nema ničeg ranjivog u sebi. Njegova snaga kod njih je izazivala želju da budu zaštićene, a njegova osetljivost budila materinski instinkt. Zbog iskustva s njegovim ocem, ona to nikad nije osetila. „Samo sam se pitala..." Slegnula je ramenima. Nije zvučala opušteno kao što je nameravala. „Kad je Tom u pitanju", polako će Dominik, „važno je znati da se ni sa kim ne zbližava. Nije on kriv. Morao je da postane takav, da bi opstao. Napustili su ga svi u koje se uzdao. Lakše mu je da drži ljude na odstojanju. Na taj način ne može da se razočara, niti da bilo koga povredi." „ A ti? Šta je s tobom i Arčijem? S vama je blizak?" „Jeste, ali samo zato što nam nije neophodan. On dobro zna da smo dovoljno snažni da preživimo bez ičije pomoći. U stvari, mislim da mu je to jedini strah." „Šta?" „Da će neko zavisiti od njega." „Možda još nije našao osobu koja želi da zavisi od njega", nagađala je Ruskinja.


„Možda." Dom se osmehnula kao da se slaže sa sagovornicom, iako nije bila sigurna u to. 81 Konzulat SAD, Furštadska ulica, Sankt Peterburg 11. januar, 08:30 Kad je sledećeg jutra stigao pred američki konzulat, naišao je na mali red ispred ulaza. Strpljivo je čekao, razmišljajući o noćašnjim događajima. Pred očima su mu promicale slike Ternbula i Kristenka, izgubljenog Belaka i Renvikovog iscerenog lica. Setio se i očijukanja sa smrću na dnu ledene Neve. „Da?" Glas službenika u odelu i s naočarima za stolom prenuo ga je iz razmišljanja. „Želim da razgovaram s generalnim konzulom", reče Tom. Čovek je većinu ljudi upućivao na šaltere s vizama. Činilo se da mu odstupanje od rutine prija. Lenjo se osmehnuo. „Imate li zakazano, gospodine?" „Nemam." Osmeh se istopio. „Bojim se da vam u tom slučaju ne mogu pomoći. Svi sastanci moraju biti unapred zakazani preko administrativnog osoblja i provereni od strane bezbednosnih službi. Sledeći." Usmerio je pažnju na osobu iza Toma. „Došao sam zbog čoveka koji je ovde zatvoren" nastavio je Tom. „Moram da razgovaram s njim." Službenik klimnu dvojici marinaca, koji su se odlepili od zida i opkolili Toma. „Molim vas da istupite iz reda, gospodine", obratio mu se jedan od njih robotskim glasom. Tom je nepokolebljivo gledao službenika u stolici. „Uhapsili ste mog prijatelja, britanskog državljanina. Držite ga ovde. Zahtevam da mi kažete zašto je lišen slobode. Želim da ga vidim." „Vodite ga odavde", naredio je službenik marincima nehajnim tonom, kao da se svakodnevno suočava s ovakvim situacijama. Zgrabili su Toma za ruke, odneli ga do vrata i podigli, tako da su mu stopala beskorisno landarala.


„Skidajte ruke s mene!" povika je. Uzalud se opirao. Mrštio se od bola u povređenom ramenu. „Čekajte." Nečiji glas je nadjačao Tomove uzvike i uzbuđeni žamor gomile. Marinci su stali, okrenuvši Toma u pravcu glasa. „Da li ste došli zbog Arčija Konolija?" „Tako je", s olakšanjem će Tom. „Znate za njega?" „Naravno." Čovek se osmehnuo i rukom mahnuo marincima da se udalje. Pustili su Toma i zauzeli svoja mesta pored zida, bezizražajnih lica. „Ja sam specijalni agent Klif Kaningam. Možda mogu da vam pomognem." „Da li je još ovde?" „Da. Gospodin Konoli pomaže nam u nekim istragama. Dobrovoljno, naravno." Tom nije komentarisao. Priča da Arci dobrovoljno pomaže bilo kome, a pogotovo Jenkijima, činila mu se krajnje neuverljivom. „Znajte da grešite u pogledu onog što mu pripisujete." „Zašto ne bismo o tome popričali u konzulatu?" reče Kaningam. Obratio se službeniku koji je upravo naredio da se Tom izbaci iz reda. „Nema problema, Rolande, čovek je sa mnom. Upiši ga, molim te." Tom je sledio Kaningama, s vidno istaknutom propusnicom. Prošli su kroz ojačana vrata, koja je otvorio marinac u stražarskoj kućici i ušli u zbunjujući lavirint sekretarskih boksova i neurednih kancelarija. Sišli su niza stepenice i krenuli duž hodnika sa po tri ćelije s obe strane. „Ovde je." Kaningam mahnu karticom kroz elektronsku bravu treće ćelije levo. Vrata su se otvorila. „Arci?" Tom uđe unutra. „Tome." Arci se široko osmehnuo. „Dugo ti je trebalo." Ležao je na uskoj postelji i listao dve godine staro izdanje magazina GQ, s cigaretom u uglu usana. „Siguran sam da imate mnogo materijala za priču", hladno će Kaningam. Zalupio je vrata ćelije. Tom je zurio u zatvorena vrata. Okrenuo se prema Arčiju i slegnuo ramenima. „Divan plan za bekstvo, ortak", progunđa Arci i otvori časopis. „Šta si učinio? Prokrijumčario si kašiku, da prokopamo tunel do ulice?" „Fin čovek, zar ne?" Tom se sručio na krevet do Arčija. „Pričaj mi o tome. Čitave noći sam slušao njegova sranja."


„Za šta te okrivljuju?" „Ništa ozbiljno", reče Arci. „Samo neobično ubistvo, tačnije, tridesetak ubistava. Među mojim navodnim žrtvama je, po svoj prilici, i Laše." „Laše? Ali videli smo ga pre neki dan." „Jesmo. Tvrde da sam ga baš tad ubio." „Ali zašto?" „Iz istog razloga iz kog sam navodno ubio Lamersovu nećaku." ,,I ona je mrtva?" s nevericom će Tom. „Izgleda da jeste, sirotica", uzdahnu Arci. „Situacija se otima kontroli. Misle da sam pokušavao da zametnem tragove." „Tragove čega?" prezrivo će Tom. „To je obično sranje. Ništa nisi učinio." „Znam. Znaš i ti. Što se njih tiče, ne samo da sam umešan u krađu iz nekog američkog muzeja po Lašeovom nalogu, već sam pogušio punu sobu neonacista, regrutovanih da obave taj posao za mene. Ugušio sam im i decu." Arci je govorio ne dižući pogled s časopisa. „To je ludost!" Tom skoči s kreveta. „O kakvoj se krađi radi?" „O krađi enigma mašine." „Enigma mašine?" Više nije zvučao gnevno, već uzbuđeno. „Tako je." Arci podiže glavu. Sinulo mu je. „Ne misliš valjda..." „Zašto da ne?" Tom je polako klimnuo. „Neonacistička grupa. Mašina za dešifrovanje iz Drugog svetskog rata. Lašeova navodna umešanost. Pronalaze ga mrtvog. Siguran sam daje sve to povezano." „Enigma je prava poslastica za kolekcionare. Ne vidim kakvu bi korist neko mogao imati od nje." „Možda treba nešto da dešifruje." „Poslednja Belakova slika!" uskliknu Arci. „Na njoj je šifrovana poruka. Moramo ponovo da stupimo u kontakt s Kristenkom i pribavimo je." „Nažalost, prekasno je za to", jetko će Tom. Ukratko mu je ispričao događaje od prethodne noći. „To znači da Renvik ima sliku i enigmu" uzdahnu Arci. „Dosad je već stigao na pola puta do cilja. A mi nemamo ništa." „Možda imamo", reče Tom.


„ A šta to možda imamo?" „Imamo nešto. Moju kameru. Onu koju sam pozajmio Kristenku. Uzeo sam je od njega u trezoru. Uništena je, ali memorijska kartica verovatno još radi." „Ne vidim..." „Fotografisao je sliku, zar ne? Učinio je to da bi dokazao da je ima. Možda nam slika nije potrebna, ako imamo snimke." „Blago nama, samo još da izađemo odavde", reče Arci i pokaza na čelična vrata.

82 09:27 Pre nego što je Tom stigao da progovori, vrata su se širom otvorila i ćeliju uđe Bejli. Nije gubio vreme na predstavljanje. Umesto toga, proždirao je Toma znatiželjnim pogledom. „Hoću da znam sve o toj slici." „Prisluškivao si nas?" odvrati Tom. Bio je besan na sebe zbog neopreznosti. Bejli pokaza malu crnu rupu iznad kreveta, koju nije opazio. „Bio sam u prvoj smeni. Nadao sam se da ćete biti neoprezni. Ne brini, uređaj je sad isključen." „Đavola je isključen." Tom ga je posmatrao s nepoverenjem. „Zašto mi ne kažete šta se događa?" „Nećemo ti ništa reći", zafrkta Arci. „Morate shvatiti da ste u debelom sranju, zbilja debelom. Morate da podelite ono što znate s nama, ako želite da se izbavite odavde. Ako to učinite, možda ću biti u stanju da vam pomognem." „Zašto bi nam pomogao?"


„Da moj šef zna da sam ovde, ubio bi me", iskreno će Bejli. „Tu sam zato što se povodim za instinktom, pa kud puklo da puklo. Uvek tako radim. Instinkt mi govori da se niste zavitlavali." „Izjasni se", tiho će Tom. „Šta misliš, u šta smo se upleli?" „Pre neko veče ubijen je čuvar u muzeju NSA u Ričmondu. Ubice su ukrale enigma mašinu. Dobili smo dojavu da su u zločin umešani Sinovi američke slobode, neonacistička grupa iz Ajdaha. Opkolili smo im sedište, ali ih je neko zaključao u sobi sa smrtonosnom zamkom na vratima. Svi su nastradali. Ugušili su se otrovnim gasom." „Kako vas je to dovelo do mene?" upita Arci. „Imamo očevica. Njegov opis odgovarao je slici putnika snimljenog dok se ukrcavao na avion za Cirih. Proverili smo imena najvećih trgovaca ratnim retkostima u Cirihu i izdvojilo se Lašeovo ime. Motrili smo njegov hotel. Tada si se ti pojavio." I?" „Odgovarao si opisu." „Šuplja priča", prezrivo će Arci. „Ja i ne znam gde je Ajdaho. Lepo sam ti rekao da sam u to vreme bio u Vegasu." ,,U Vegasu?" iznenađeno će Tom. „Zar si tamo gubio vreme?" „Misliš da je sad pravo vreme za takav razgovor?" Arci zakoluta očima. Obratio se Bejliju. „Pokaži mi fotografiju." Bejli izvadi papir iz sakoa. Arci ga je otvorio i pogledao snimak sigurnosne kamere. „To nisam ja", rekao je s mešavinom olakšanja i ljutnje. „To je Lašeov negovatelj", smrknuto će Tom, istrgavši papir iz prijateljevih ruku. „Lašeov negovatelj?" promuca Bejli. „Jesi li siguran?" „Nikad ne zaboravljam lica. To je Hajnrih. Mislim da se tako predstavio." Arci klimnu. „Imaš pravo, i ja sam se setio. Bio je tamo kad smo ga onomad posetili." „Ne vidim na koji je način Laše umešan", reče Tom. „Pa", nesigurno je počeo Bejli, ne skidajući pogled s fotografije, „pretpostavili smo da je Laše posrednik pri prodaji enigma mašine. Mislili smo da si je ti ukrao i prodao njemu."


„To vam je jedina valjana pretpostavka. Izuzev što nije poslao Arčija daje ukrade, nego Hajnriha. Lašea je izdao kupac. Ista osoba pobila je Sinove američke slobode i, najverovatnije, samog Lašea, da bi zamela tragove." ,,A ta osoba je..." pitao se Bejli. „Ta osoba je, po mom mišljenju, Hari Renvik, alijas Kasijus ili neko ko je radio za njegov račun. Proverite arhive. Kad sam ih poslednji put pogledao, bio je među prvih deset najtraženijih ljudi. Njega bi trebalo da tražite. On je u pozadini ovog zamešateljstva, siguran sam u to." „Ali kakve to veze ima sa slikom? Kako ste se upleli u to?" Tom je oklevao. Nije znao koliko da otkrije federalcu. Instinkt mu je nalagao da ćuti kao zaliven, ali nešto u vezi s Bejlijem ispunjavalo ga je izvesnim poverenjem. Federalac je zračio poštenjem i predanošću. Odlučio je da mu se donekle poveri. „Prišao nam je Vilijam Ternbul, član antiterorističkog tima MI6", počeo je Tom. „Zabrinuli su se zbog nemačke terorističke grupe, povezane s Renvikom. Zatražili su našu pomoć u otkrivanju njihovih planova." „Zašto se obratio vama? Da li ste poznavali tog Renvika?" „Bio je stari porodični prijatelj", reče Tom sa usiljenim smehom. „Bilo kako bilo, ispostavilo se da su tragali za nečim, skrivenim pred kraj rata. Mislimo da je slika ključ za pronalaženje skrovišta. Tek sad sam saznao za enigma mašinu. Pretpostavljam da mu je bila neophodna da bi rastumačio šifrovanu poruku sa slike." „Zašto ste otišli kod Lašea?" „To je samo glupa podudarnost. Tajni red najviših oficira SSa sakrio je sliku. Laše je stručnjak za taj istorijski period. Posavetovali smo se s njim. Nismo znali da je Renvik naručio enigma mašinu." „ A devojka Marija Lamers kakve veze ona ima s ovim slučajem?" „Njen stric je bio član Reda", objasnio je Arci. „Sledili smo trag, da vidimo da li će nas negde odvesti. Ne znam zašto je Renvik hteo daje ubije." Zbunjeno je odmahnuo glavom. „Ona ništa nije znala." „Imaš pravo." Tom se namrštio. „To liči na događaj iz noćnog kluba. Nešto nam izmiče."


Bejli je uzdahnuo, naslonio se na zid i sklopio oči. Progovorio je ravnim glasom, pogleda uprtog u pod. „Dobro. Ostaćete ovde. Idem da proverim neke od vaših navoda." Tom je pogledao u pravcu vrata. „Nešto mi govori da nećemo skoro odavde." 83 09:35 Bejli je razrogačio oči, kad su rezultati pretrage zasvetlucali na ekranu Henri J. Renvik, alijas Kasijus. Organizovano reketiranje, korupcija i iznude (ORKI) ubistva (18), kovanje zavera radi iznuđivanja i ubistava, oružane pljačke, preprodaja ukradene robe, kovanje zavere radi pranja novca, iznude, pranje novca... Tiho je zviznuo. Možda je Kirkova priča uverljivija nego što je mislio. „Jesi li našao nešto?" progovori Kaningam iza njegovih leđa. „Nisam siguran." Bejli je uključio drugi program. Okrenuo se Kaningamu s nervoznim osmehom. Karter mu je dao jasna uputstva: posmatraj i izveštavaj. Sve izuzev toga moglo se protumačiti kao kršenje ovlašćenja. Poseta Kirkovoj i Konolijevoj ćeliji bio je opasan iskorak preko dozvoljenih granica. Kako da objasni tu odluku Kaningamu, da i ne govorimo o Karteru? „Da li si iščupao nešto od Konolija?" nehajno će Bejli. „Nisam. Još uvek pokušavamo da doznamo nešto, ali po svoj prilici, nismo imali posla s njim. Pitaćemo Interpol." „Moglo bi upaliti." „Posrećilo nam se s Kirkom, zar ne?" sa osmehom će Kaningam. „Kako to misliš?" „Ušetao je ovamo. Uzalud smo tražili dodatno ljudstvo kao pomoć u potrazi za njim." „Tako je, ali još nemamo ništa protiv njega", napomenuo je Bejli. „Ima vremena", odvrati Kaningam. „Ne ide taj nikuda."


Bejli se okrenuo prema kompjuteru. Nadao se da će Kaningam pravilno protumačiti njegov potez i otići, ali je kolega ostao na pragu. Posle izvesnog vremena, nakašljao se. „Da li je sve u redu?" upita Kaningam „Naravno da jeste." „Izgledaš mi napeto." Bejli je duboko udahnuo, shvativši da nema kud do da otkrije karte. „Hteo bih nešto da ti pokažem." Vratio je listu deset najtraženijih FBIa na ekran. 84 09:50 Posle dvadeset pet minuta, Bejli se vratio u ćeliju zamišljenog lica i s Kaningamom pored sebe. Njegov pratilac naslonio se na vrata. Podigao je nogu, položivši đon crne cipele čitavom dužinom na zid. „Našli smo Renvikov dosje", poče Bejli. „Odgovara vašoj priči." „Ma nemoj", suvo će Tom. „Pojavio se i Lašeov negovatelj. Hajnrih Henšel. Fotografija odgovara opisu. Gadan momak. Pre deset godina robijao je u Španiji zbog ubistva trgovca retkim knjigama. Pobegao je prilikom selidbe u drugi zatvor. Švajcarska policija misli da su ga našli u jarku, tridesetak kilometara od Ciriha." Bejli zastade. „Zašto mi se čini da ću sad čuti jedno ai?" hladno upita Arči. „Zato što Vilijam Ternbul ne postoji." „Momak je špijun." Tom je slegnuo ramenima. „Ne iznenađuje me što o njemu nemate nikakvih podataka." „Od jedanaestog septembra sklopili smo dogovor sa Britancima o recipročnoj razmeni podataka o antiterorističkom osoblju. Ternbul nije na spisku." „Pa, možda je deo..."


„Bio je jedan od njih. Sve dok, pre šest meseci, nije ubijen u Moskvi." „Šta?" Arci je zinuo od čuda. „Ubijen je kad je izašao iz knjižare, nedaleko od Crvenog trga. Ko god vam je prišao, nije bio iz MI6, niti je bio Vilijam Ternbul." „Lažno se predstavljao?" Arčijev ton bio je mešavina iznenađenja i gneva. „Nije moguće. Proverio sam ga." „Proverio si da li postoji agent MI6 s takvim imenom", ispravi ga Tom. Lagano je klimao glavom, prisećajući se događaja iz proteklih nekoliko dana. ,,I postojao je, samo što je bio mrtav." „Ali automobili, svi ti ljudi..." „Verovatno su iznajmljeni za tu priliku. O, divno je to odigrao. Znao je da ću ga poslušati kad pomene Renvika. Znao je da ćemo spremno potrčati kad nas pusti s uzice i usmeri u željenom pravcu." Tom je odmahivao glavom. Bio je besan na sebe. „Misliš daje radio za Renvika?" „Pa, to bi zasigurno objasnilo kako je Renvik uspevao da nas prati u stopu, kako je znao gde ćemo sinoć biti", reče Tom. „To objašnjava zašto je ucmekao Ternbula. Više mu nije bio potreban", dodade Arci. „Pa, šta ćemo sad?" prekide ih Bejli. „Zaglavljeni smo u ovoj rupi!" planuo je Arci. „Kako da išta uradimo, dok nas ne pustite?" „Ne mogu da vas pustim", reče Bejli. „Imate lepu priču, ali su mi neophodni pouzdani dokazi da bi neko poverovao u nju. Sem toga, ovde nemam nikakvih ovlašćenja. Žao mi je." Polako je izašao iz sobe, klimnuvši agentu Kaningamu. „Ovo je ludost", reče Tom. „Ne mogu da verujem da ćemo ostati u ćeliji. Nismo učinili ništa loše." Kaningam im je polako prišao. „Bejli nije lagao. Ovde nema nikakvih ovlašćenja", rekao je. „Ali ja imam." Pogledao ih je pravo u oči. „Prepričao mi je vaš razgovor.


Misli da govorite istinu i da niste oni za kojima tragamo. Do đavola, ko zna, možda je i u pravu. Ali, to ne znači da vas mogu pustiti tek tako." „Šta hoćeš da kažeš?" upita Tom. „Hoću da kažem da sam došao ovamo s Bejlijem", Kaningam je govorio odlučnim tonom, ozbiljnog lica. ,,I da ste me, kad je on napustio ćeliju, savladali i lisicama vezali za krevet." Izvadio je čelične lisice iz džepa i mahnuo njima ispred Arčijevog nosa. „Oduzeli ste mi ključeve..." Drugom rukom je mahnuo ključevima, koji zazveckaše. ,,I stigli do pomoćnih stepenica i izlaza za slučaj požara na južnoj strani zgrade." ,,I šta onda?" pitao je Arci, oprezno preuzimajući lisice i ključeve od Kaningama. „Imate dvanaest minuta pre no što se Bejli vrati da me pronađe. U stvari, deset", rekao je, gledajući na sat. „Posle toga ćemo krenuti za vama. Tražiće vas i Rusi. Savetujem vam da se izgubite iz grada." „Šta tražite za uzvrat?" pitao je Tom, dok je vezivao lisice oko gole metalne šipke na krevetu. „Telefonski poziv kad stignete te momke." Kaningam izvadi posetnicu iz džepa. Bila je iskrzana i podvijenih ćoškova. „Mi ćemo se pobrinuti za njih."

85 Obala kanala Fontanka, Sankt Peterburg 11. januar, 11:43 Posle petnaestominutnog ispitivanja, Tom izvadi memorijsku karticu iz kamere pozajmljene Kristenku i obrati se Viktoru. „Imaš li nešto da pročitamo ovo?" „Naravno." Povela ih je duž dugog hodnika do svoje kancelarije, ukusno nameštene odaje pune knjiga i uokvirenih filmskih postera. Tom je naslutio da je ovo možda jedina


soba koju je sama opremila. Ni u njoj, kao ni u drugim prostorijama nije bilo fotografija, kao da ne želi da se seća prošlosti. Kompjuterski ekran je oživeo. Sistem se podizao. Peščani časovnik prevrtao se u pravilnim vremenskim razmacima. Posle minutdva, ekran se ispunio ćiriličnim slovima. „Pusti mene", reče Viktor sa osmehom. Skliznula je u stolicu pred ekranom, gurnula karticu u otvor na kućištu i prizvala slike. Bilo ih je šest. Kustos je slikao prednji i zadnji deo platna. Obuhvatio je i sve ivice, koje se inače ne vide od rama, ali se obično fotografišu kod svakog umetničkog dela, da bi se potencijalnim falsifikatorima otežao posao. Teško je naslikati nešto što se ne vidi. Tom je zahvaljivao Kristenku na temeljno obavljenom poslu, jer je na ivici platna bio niz velikih slova, ispisanih crnim mastilom. Našli su šifru. „Renvik je tragao za ovim", pokazao je Tom na ekran. Dominik dohvati penkalo i prepisa slova u beležnicu. „Gomila slova je bezvredna bez mašine za dešifrovanje", istakao je Arci. „Mašina za dešifrovanje?" Viktor se namrštila. „Enigma", objasni Tom. „Renvik je ukrao jednu, sećaš li se? To je nemačka mašina za šifrovanje iz Drugog svetskog rata, otprilike ove veličine..." „Veličine manjeg kofera." Viktor je dovršila rečenicu umesto njega. „Znam. Rekla sam ti. Viktor ju je obnovio i koristio." „Da li je još uvek tu?" upita Tom s mnogo nade. „Koliko ja znam, u biblioteci je, s drugim ratnim retkostima. Doneću je." Ubrzo se vratila s dve drvene kutije, velikom i malom. Položila ih je na sto. „Viktor ih je, pre dvetri godine, kupio od nekog trgovca iz Švajcarske, za svoju zbirku." „Od Lašea", reče Arci. „Sigurno ih je kupio od Lašea samo bi on trgovao takvom robom." „Znaš li kako radi?" upita Tom. „Naravno. Viktor mi je pokazao" rekla je. Otvorila je izlupani, izgrebani drveni poklopac, prekriven ispucalim lakom, otkrivši spravu koja je na prvi pogled ličila na staromodni metalnu pisaću mašinu. Ležala je u kutiji, s velikim uzdignutim crnim dirkama i jasno ispisanim belim slovima


abecede. Pažljivo posmatranje otkrivalo je razlike. Nije bilo valjaka za papir. Umesto njih je stajala ravna pločica sa dvadeset šest okruglih prozorčića, s jedva vidljivim slovima iza svakog. Iznad njih su bila tri uska otvora. Prednji deo kutije mogao se skinuti. Otkrivao je dvadeset šest rupa. Svaka je bila obeležena slovom abecede. Različiti parovi behu povezani crnim žicama. „Viktore, gomila genijalaca je tri godine odgonetala nemačku šifru", napomenuo je Arci. „Kako ćeš ti to učiniti, sama samcita?" „Ona i ne namerava da je dešifruje, zar ne?" umešala se Dom. „Najteži deo posla je obavljen. Ona hoće da je upotrebi." „Da li si ikad koristila neku od njih?" pitao je Tom. „Nisam", reče Dominik. „Teorijski sam upoznata s njenim načinom rada, tačnije, s određenim principima." „Kako?" pitao je Arci. „Šifre i zagonetke su moje polje interesovanja, zar ne?" objasnila je Dominik. „Pročitala sam dosta knjiga o tome. Potreban joj je početni raspored. Posle toga je lako." „Kakav raspored?" Tom je zbunjeno posmatrao. „Početni", složila se Ruskinja. „Imamo li ga?" „Zar ne radi tako što otkucamo brojeve?" Arci se namrštio. „Ova mašina koristi zamensku šifru", reče Viktor. „Zamenjuje jedno slovo drugim?" nagađao je Arci. „Tako da A postaje F, B postaje G i tako dalje." „Upravo tako. Enigma je veoma složen sistem za zamenu." „Na koji način?" pitao je Tom. „Ključ za provalu svake šifre je otkrivanje obrazaca" objašnjavala je Dominik, preuzevši štafetu od Viktora. „Lepota enigme je da se obrazac menja posle svakog slova." „Pomoću ovih?" pitao je Tom. Izvadio je metalni disk sa zupcima i električnim kolima iz manje drvene kutije. „Pomoću rotora", potvrdila je Dominik. „Rotori menjaju položaj kad se neko slovo šifruje, samim tim se menja i obrazac. Postojala je dodatna mera predostrožnosti.


Svako sledeće slovo predstavljeno je potpuno različitim početnim slovom, preko žica na razvodnoj tabli, pre no što bi prošlo kroz rotore. Čitav proces ponovio bi se u obrnutom smeru, da bi se šifrovano slovo upalilo." Kucnula je noktom po jednom od staklenih prozorčića. „Kažu da je broj kombinacija bio sto pedeset devet miliona miliona miliona." „To znači da bi za dekodiranje poruke morao da znaš početni raspored mašine koja je poslala", zaključio je Tom. „Upravo tako", umešala se Viktor. „Štampali su knjige sa šiframa, tako da su svi znali koji se raspored koristi kog dana. Bez rasporeda ćemo morati da se oslonimo na pomoć stručnjaka." „To će potrajati, a mi nemamo vremena", reče Tom. „Pa, Renvik je to sigurno znao, inače ne bi uložio toliki trud, zar ne?" napomenuo je Arci. „Sigurno postoji način da to sredimo." „Imaš pravo", reče Tom. „Možda smo nešto propustili. Hajde da ponovo pogledamo fotografije." Okrenuli su se ka ekranu i bacili na ispitivanje ivica slike. „Koliko je žica bilo?" upita Arci. „To je bila promenljiva veličina", odvrati Viktor. „Između deset i trinaest, u zavisnosti od rasporeda. Sva slova bez žica prosleđivana su na rotore, bez postupka zamene. To je dodatno zbunjivalo odgonetače. Zašto pitaš?" „Zato što je na slici dvadeset šest slova", reče Arci. „Izgleda da su napisana u parovima." Viktor klimnu. „Trinaest slovnih parova. To bi mogao biti raspored na razvodnoj tabli U za A. P za F..." Hitro je razmestila žice u skladu sa slovnim parovima na ivici slike. „Evo." „Šta nam je još ostalo?" upita Tom, ohrabren napretkom. „Izbor rotora i njihov raspored", odgovori Viktor. „Moramo da znamo koja tri da odaberemo i raspored prstenova." Izvadila je četiri preostala rotora iz zaštitnog papira i pokazala na mali prsten pored svakog. „Okrenu se i ostaju zaključani u početnoj poziciji. Bez njih, nemamo ništa." 86


18:21 Smenjivali su se pred kompjuterom. Pokušavali su da pronađu smisao u zbrkanoj gomili slova, ispisanih na ivici slike, sličnih crnoj čipki. Buljili su u fotografije i smišljali pametne trikove. Brojali su i delili slova s brojevima s druge strane. Oduzimali su ih i množili, a da se ni za milimetar nisu približili otkriću rotora koje treba upotrebiti ili njihovom rasporedu. U očajanju su sabrali sve što su dotad otkrili: fotografije Belakovih slika, Belakovu sliku iz sinagoge, kovčežić od orahovine gde je bio Lašeov orden, medalje, ključ sefa, kožni novčanik i mapu, skrivenu u sefu. Nadali su se da će pomoću njih doći do nadahnuća i otkriti skriveni ključ ili poruku. Posle šest časova beskorisne potrage, slova su im igrala pred očima. Arci je odavno odustao. Žalio se na glavobolju, dok je Viktor otišla da spremi nešto hrane. Dominik je rešenje zagonetke shvatila kao lični izazov. Znala je da Tom i Arci zbijaju šale s njom kad zapadne u ovakvo raspoloženje, često i beznačajnim povodom. Nalazili su se pred istinskim iskušenjem, pa nije ni čudo što nije mogla da mu se odupre. Ovakve situacije budile su u njoj takmičarski duh, osnažen potrebom da ne ostavi prijatelje na cedilu. Zbog toga je ostala za stolom, pogleda zalepljenog za ekran. Pauzirala je samo koliko joj je trebalo da razmrda ukočene prste kojima je stiskala miš. Tom je sedeo iza nje, zatvorenih očiju. Nije znala da li spava ili razmišlja, sve dok se nije oglasio. „Misliš li da je vreme da se odmorimo? Možda će jutro biti pametnije od večeri." „Ujutru će biti prekasno", odgovorila je ravnim glasom, ne okrećući glavu. Nije mogla da sakrije razočaranje. Znala je da je Tom hteo nešto da kaže. Verovatno se predomislio, pošto nije prozborio ni reč. Neprijatna tišina trajala je sve dok se Dominik nije smrknuto osvrnula oko sebe. „Znaš, fotoaparat nije bio prazan." „Šta?" Tom nije otvarao oči. „Tvoj fotoaparat u njemu je bilo i drugih fotografija, kad si ga dao Kristenku." „O, da", reče Tom. „Pretpostavljam da sam zaboravio da ih izbrišem. Na njima nije bilo ničeg zanimljivog, zar ne?"


„Mislim da nije", odvratila je. Pregledala je sačuvane snimke. Prvo su se pojavile fotografije iz sinagoge u Pragu. Rasistički grafiti na zidovima, pod zastrt dečjim crtežima, prazni ram za sliku. Posle njih su došli snimci vitražnog prozora iz crkve u Kicbilu, načinjenog po Lamersovoj zamisli. Zamak. Drveće. Ptice na ažurnom nebu. Na kraju su naišli na snimke Belakovog portreta. Dominik je naglo zaustavila defile fotografija i vratila se do snimaka vitražnog prozora. Dohvatila je izbledelu crnobelu fotografiju iste scene, koju je Arci pronašao u Vajzmanovoj tajnoj odaji. Podigla je snimak prozora, pa fotografiju slike. „Tome?" Zvučala je nesigurno. „Hmmm?" odgovorio je zatvorenih očiju. „Mislim da sam nešto našla." „Zaista?" „Nisu isti." „Ko nije isti?" Širom je otvorio oči. „Slika i prozor. Njihove fotografije. Nisu iste. Pogledaj..." Pokazala je na snimke prozora, kad se stvorio kraj nje. Gurnula mu je fotografiju slike u ruke. „Da vidimo." Tom je prineo fotografiju kompjuterskom ekranu. „Hriste, u pravu si!" uzbuđeno je disao. „Prozor je drugačiji. Neki motivi su izmenjeni." „Promene su neznatne. Zamak ima dve kule, a onaj na prozoru tri. Ovde ima sedam stabala u pozadini, a na prozoru pet." „I pogledaj, na slici su četiri ptice, a na prozoru dve. To znači da imamo dva niza od po tri broja." „Koji brojevi nas zanimaju?" „Oni na prozoru", samouvereno će Tom. „Ne zaboravi, Belak nije znao ništa o Redu ili njegovim planovima. Okončao je rad na slikama nekoliko godina pre no što je Zlatni voz krenuo na put. Prozor je načinjen posle rata. Raspored enigme lako se mogao naći na njemu. Slika je važna, utoliko što neslaganja s njom mogu da ukazu gde valja potražiti brojeve. Gledano sleva nadesno, imamo tri kule, pet stabala i dve ptice na prozoru. Tri, pet, dva."


„To bi mogli biti rotori!" uskliknula je Dominik. Razočaranje je ustupilo mesto uzbuđenju. „Ima ih pet. To bi moglo biti uputstvo koje od njih valja upotrebiti." „Znači da su podaci o rasporedu rotora tu negde", dodade Tom. „Ličilo bi na njih da sve bude na istom mestu." Ponovo su se bacili na analizu fotografija. Tražili su nova neslaganja, koja bi mogla ukazati na neki trag. Posle proboja usledilo je razočaranje nije ih bilo. Slika je bila verno reprodukovana u svakom detalju, uključujući i Belakov potpis i datum, jedva vidljive u donjem levom uglu. „Jednostavno ne razumem." Tom je razočarano odmahnuo glavom. „Sigurno su ostavili neki put za otkrivanje šifre. Zašto bi se toliko trudili daje sakriju?" „Možda neka druga Balakova slika sadrži poslednji deo šifre?" napomenula je Dominik. „Možda" reče Tom. „Čekaj, šta je to?" Pokazao je na mali deo zida ispod vitražnog prozora, koji je Arci fotografisao. „Možeš li da ga uvećaš?" Pritisnula je nekoliko dugmadi i zumirala deo na koji joj je Tom skrenuo pažnju. „To je pločica s posvetom. Za večito sećanje na Evu Mariju Lamers\ prevela je. »Preminulu trinaestog novembra 1926. godine." „Devetsto dvadeset šeste?" Tom se namrštio. „To nije tačno. Siguran sam da je Arci rekao da je umrla pedesetih godina." „Šta ako je namerno pogrešio?" „Šta bi to značilo?" „Pa, datum bi mogao biti raspored prstenova trinaest, jedanaest, dvadeset šest", predložila je Dominik. „Hajde da pokušamo", složio se Tom. Uzela je treći, peti i drugi rotor iz konzerve i podesila prvi na trinaest, drugi na jedanaest i treći na dvadeset šest. Podigla je poklopac mašine. Utisnula ih je i zatvorila, tako da su samo vrhovi virili kroz uske proreze. Arci i Viktor su u tom trenutku ušli, noseći hranu i piće. „Ima li napretka?" pitao je Arci zabrinuto. „Možda", odvrati Dominik. „Isprobaćemo nešto", objasnio je Tom. „Dom je uočila razlike između slike i prozora, koje bi mogle uputiti na izbor rotora."


„Spomenpločica ispod prozora sadrži netačan datum smrti Lamersove supruge." Pokazala je na uvećanu sliku pločice na ekranu. „Upotrebili smo ga kao osnov za raspored prstenova." „Vrlo dobro", reče Viktor i stisnu Dominik za rame. „Sad imamo sve osim početnog rasporeda rotora." „Šta?" pitala je zbunjena Dominik. „Mislila sam da smo našli sve što nam je potrebno." „Vidiš li prozorčiće na vrhu mašine?" Viktor je pokazala tri rupice pored rotora. „Moramo da pomeramo rotore dok ne vidimo odgovarajuće početno slovo na prozorčetu." „Kako bi bilo da pokušamo sa EML?", predložio je Tom. „EML? Zašto s tom kombinacijom?" pitao je smrknuti Arci. „To su bili njeni inicijali." Tom pokaza na pločicu na ekranu. „Eva Marija Lamers. Ili je to ime koje je na njoj napisano. Možda ga je izmislio da bi se slagalo sa šifrom." „Vredi pokušati" složi se Dominik. Pomerila je rotore, dok se slova nisu pojavili na otvorima. „Znači, to je to?" pitao je Arci. „Mislim da postoji samo jedan način da saznamo", reče Viktor. Dala je znak Dominik da nastavi. Pritisnula je prvo slovo A, Z blesnu na pločici. Posle L pojavilo se W. Zatim X zasvetlelo je O. ,,ZWOLF", pročitao je Arci s vidnim razočaranjem, kad su dešifrovali čitavu reč. „To nije reč. To nije ni početak reči. Sigurno smo negde pogrešili." „To nije engleska reč", podsetio ga je Tom. „Ali ova poruka je šifrovana na nemačkom, zar ne? Zwdlfje nemačka reč za dvanaest." Uskoro se pojavila i druga reč. Ftinf pet. Zatim sieben sedam. „Dvanaest, pet, sedam", mrmljao je Arci, kao da će im ponavljanje pomoći da otkriju skriveno značenje cifara. Dominik je nastavila. Tom je prevodio svaki broj, pošto bi se pojavio, iako je bez tačaka bilo teško odrediti gde jedna reč prestaje, a gde počinje druga. Dešifrovanje se okončalo s dve reči kojima prevod nije bio neophodan. Arci je glasno čitao Tomov nažvrljani prevod.


„Dvanaest, pet, sedam, tri šest, devet... Hajl Hitler", zastao je. „Šta mislite, šta ovo znači?" „Zar se tačke na karti ne određuju sa šest brojeva?", upita Dominik. „To bi svakako bio logičan način da se odredi neka lokacija", složio se Tom. „Imamo mapu" podsetio ih je Arci. Izvukao je železničku mapu iz kožnog novčanika i otvorio je na podu. Tom je sledio brojke prstom. Prvo je potražio tačan horizontalni položaj, a zatim i vertikalni. Prst mu se zaustavio na tački pored malenog austrijskog sela. Svi su prepoznali ime, kao najdalju tačku do koje je stigao Zlatni voz, pre no što je krenuo natrag. Selo se zvalo Briksleg. 87 Nedaleko od Brikslega, Austrija 12. januar, 15:32 Tom je dobro poznavao taj deo Austrije, iako su ga sneg i led, koji su prekrivali pašnjake i drveće kao beli pupoljci, činili gotovo neprepoznatljivim. Posećivao je Tirol u proleće, na planinarskim izletima s prijateljima, a najčešće sam. Divio se smaragdnozelenim planinama sa snegom pokrivenim vrhovima i mahnitom huku reka pijanih od istopljene vode. Briksleg je bio obična varošica blizu autoputa A12. Tom nikad nije bio tu. Ušuškan u senci gromadnih šumovitih planina na obalama reke In, Briksleg je bio haotična mešavina tradicionalnih tirolskih građevina i savremenijih betonskih zdanja, napravljenih da bi se zadovoljila stalno rastuća potreba za životnim prostorom. Gradić je imao crkvu, čiji je zvonik nadvisivao krovove kao ruka koja očajnički stremi nebesima. Tačka utvrđena na osnovu šifrovanih podataka sa slike ležala je nedaleko od sporednog kraka železničke pruge, koja je vijugala duž doline, grubo sledeći tok reke. Do nje se stizalo uskim putem koji se nadomak sela odvajao, blago se uspinjući pored nekoliko planinskih kuća. Činilo se da će nadiruća šuma svakog časa progutati ljupka zdanja.


Put se završavao pred kapijom. Napadali sneg već joj je prekrio gornju ivicu. Nije se videla od onog što je ličilo na debeli sloj krema. Tom je zaustavio automobil i ugasio motor. U retrovizoru je video da Viktor čini isto iza njega. Ugasila je farove. Nekoliko sekundi sedeli su u automobilu, u mrtvoj tišini. „Brineš li se zbog nje?" upita ga Dominik. „Da li bi trebalo?" odvrati Tom. „Rekla sam ti šta sam sinoć videla. Davala je uputstva trojici ljudi. Izgledalo je kao da nešto spremaju. Možda smo pogrešili što smo ih poveli sa sobom." „Nismo imali bogzna kakvog izbora, zar ne?" podsetio ih je Arci. „Kako bismo inače neopaženo došli ovamo?" Tom klimnu; Arci je bio u pravu. Viktor im je ponudila da ih prokrijumčari privatnim avionom do Salcburga, gde će ih čekati dva automobila. Nisu imali kud do da prihvate. Za uzvrat je zahtevala da pode s njima, u pratnji trojice ljudi, da bi, kao što im je objasnila, zaštitila ulaganje. Morali su da čekaju do jutra, iako su poleteli prvom prilikom koju je izdašni mito mogao da obezbedi. „Mislim da joj verujem", reče Tom. „Ali, moramo držati oči otvorenim. Možda bismo mogli da ih razdvojimo." „Pa, ionako ćemo morati da zapnemo da bismo nešto našli ispod tih čuka." Arci je smrknuto klimnuo u pravcu snegom pokrivenih planina iznad njih. Zapalio je cigaretu i malčice spustio prozor da bi se ratosiljao dima. „Izuzev ako nas Renvik nije pretekao", reče Tom. „Imao je gotovo dva dana prednosti, minus vreme neophodno za dešifrovanje zapisa na slici." „Pa, stigli smo", zacvrkutala je vazda optimistična Dominik. „Predlažem da krenemo i osmotrimo teren." Tom je zakopčao kaput i otvorio vrata. Sneg je pohrlio kroz pukotinu. Vazduh je bio oštar i hladan, pogotovo u poređenju sa zagušljivim automobilskim grejanjem. Izašao je iz automobila i krenuo ka Viktoru. Ona se nagnula iznad otvorenog prtljažnika, okružena trojicom saradnika Grigorijem, Pjotrom i Jurijem. „Viktore!" pozvao je Tom. Okrenula se s beretom kratke cevi, uperenom na njega. Tom se ukočio u mestu. „Hvataj!" Bacila ju je prema njemu. Tom je uhvati u letu.


„Možda će ti zatrebati", objasnila je. „Ne volim oružje. Nikad ga nisam voleo." „Ni ja ga ne volim", rekla je. „Ali bih ga radije imala uza sebe, čak i ako se pokaže nepotrebnim, nego da mi ustreba, a da ga nemam." Posegnula je u prtljažnik i izvadila kalašnjikov, kao da želi da pokaže da to nisu bile prazne reči. Drveni kundak i drška ispod cevi behu tamni i sjajni od upotrebe. Držala ga je s veštinom koja je ukazivala na dug i blizak odnos. Primetno se opustila. Bilo je očigledno da se bolje osećala s oružjem u rukama. Tom je znao da Ruskinja ima pravo. Na osnovu onog što je Ternbul rekao o Kristalnoj oštrici, znao je da su Heht i njegovi ljudi naoružani i da neće prezati da otvore vatru ako im se nađu na putu, pod pretpostavkom da su još uvek s Renvikom. „Argento!" Nepoznati glas zaorio se planinom. Viktor spusti pušku u prtljažnik i oštro ga zalupi. Tom gurnu beretu u džep pre no što se okrenuo u pravcu glasa. Na vratima jedne od planinskih kućica stajao je starac, držeći pasji povodac kao laso. Zazivao je krupnog nemačkog ovčara, koji gaje bezosećajno ignorisao, zabavljen gonjenjem svog repa i grickanjem snežnih pahulja. Pas je neprestano i ushićeno lajao i kevtao. „Argento!", povikao je starac, pre no što je zatvorio vrata za sobom. Pokušao je da dohvati psa za ogrlicu, dok je ovaj poskakivao oko njegovih nogu. Ugledavši Toma i ostale, vučjak se dao u trk po stazi. Tom viknu i uhvati debelu kožnu ogrlicu. Držao gaje, dok ga je pas ushićeno lizao po licu. „Danke, zahvalio mu se starac, prišavši i pričvrstivši povodac za ogrlicu. „ Argento se uvek uzbudi kad ga izvedem u šetnju." „Nema na čemu", odgovori Tom na nemačkom. „Prilično je krupan." „Nego šta je. Druženje s njim me podmlađuje." Starac je spustio pogled i pomilovao psa, koji se prostro po snegu. Starac je radoznalo odmerio Toma, a oči su mu se jedva videle ispod oboda šešira. „Da li ste sa ostalima?" „Sa ostalima?" Tom se namrštio. „Imate li veze s ljudima koji su stigli pre nekoliko dana? Rekli su da će možda još neko od njihovih naići. Pretpostavio sam..."


„Da, jesmo", potvrdio je Tom. „Radimo zajedno. Pitam se, da li nam možete pokazati gde su otišli? Moj telefon nema signal u ovim krajevima. Ne mogu da stupim u vezu s njima." Izvadio je i rasklopio mapu pred starcem. Nekoliko sekundi pokušavao je da pronađe svoj položaj na njoj. Starac mu je pokazao na jednu tačku. „Ovde su." Tom se namrštio. To nije bilo mesto na koje su ukazivale koordinante, dešifrovane na osnovu podataka sa slike. „Staje to?" „Stari rudnik bakra. Rekao sam vašem kolegi da gubi vreme, ali je imao odgovarajuću dokumentaciju. Morao sam da ga pustim." „Dokumentaciju?" „Imao je potrebne papire za otvaranje rudnika. Dovezao je i mašine za kopanje, velike žute sprave. Nije silazio s jedne. Po ovom vremenu. Ko bi u to poverovao? Zalud se trudi. Tamo nema ničega." „Otkud znate?" „Igrao sam se u njemu", odvrati starac. „Naravno, to je bilo vrlo davno, još pre rata. Igrali smo žmurke u napušenom rudniku. Sećam se koliko je majka strepela da će se okno srušiti i sahraniti svu decu pod sobom." Nestašno se osmehnuo. „Rudnik je zatrpan?" „Jedne noći, pri kraju rata, čuli smo snažnu eksploziju. Zalutala bomba ili tako nešto. Tavanica se obrušila." „Ima li nečeg ovde?" Tom je pokazao tačku na koju su ukazivali podaci sa slike. Starac se primakao mapi, osmotrio je i slegnuo ramenima. „Koliko ja znam, tu nema ničeg. Izuzev..." Ponovo je pogledao mapu. „Izuzev... Da, sigurno je to..." „Staje to?" „Drugi ulaz." „Ima dva ulaza?" „O, da. Vidite, postojala su dva rudnika, sve dok se nisu spojila. Taj je bio manji, nešto niži i s druge strane planine, pored napuštene kolibe. I taj ulaz je zatrpan." ,,U redu, hvala vam." Tom se pozdravio sa starcem. „Kad smo već kod toga", pitao je, „kad su naši prethodnici tačno došli?" „Hmmm. Čekajte da se setim. Pre tri dana."


„Pre tri dana?" Tom se namrštio. „Jeste li sigurni?" „Jesam... Siguran sam." Starac je polako klimnuo. „Stigli su u sredu. Tog dana uvek izvodim Argenta u grad." Na pomen svog imena, pas načulji uši. „Dobro." Tom se zahvalno osmehnuo. „Hvala vam na pomoći. Uživajte u šetnji." „Hoćemo. Hajdemo, Argento." Starac pucnu jezikom. Krenuli su, a uzica se zategla kad je pas isprednjačio. Tom se okrenuo prema Arčiju, Dominik i Viktoru. Znatiželjno su ga posmatrali. ,,U blizini je stari rudnik bakra", objasnio je. „Glavni ulaz je zatrpan pri kraju rata. Neki ljudi su se pojavili pre tri dana s opremom za kopanje. Popeli su se gore. Podaci sa slike, pak, ukazuju na drugi, manji ulaz u rudnik." „Pre tri dana?" Dominik se namrštila. „Nemoguće. Renvik se dokopao slike pre dva dana. Dotad nije mogao da zna za postojanje ovog mesta." „Upravo tako" složio se Tom. „Setite se ubica u Sankt Peterburgu, koje Renvik sigurno nije poslao i ubistva Marije Lamers. Iz svega toga se da izvući određeni zaključak." „Kakav zaključak?" pitala je Viktor. „O čemu se radi?" umešao se Arci. „Jasno je da Renvik nije jedini koji pokušava da nas spreči da stignemo do cilja. Ko god da su ti ljudi, stigli su ovamo pre tri dana, bez slike kao putokaza." „Ko su oni?" pitala je Viktor. „Ako bih morao da nagađam", reče Tom, „rekao bih da su to oni koji su je sakrili." 88 16:14 Tom je poneo kompas, ali se on ubrzo pokazao suvišnim. Čak i pri bledom svetlu, lako je pronalazio put do rudnika. Bila je to uska staza koja se blago uspinjala, grleći planinsku padinu. Levo od nje bio je strmi nagib. Tom je često proveravao koliko su odmakli, sećajući se lekcija iz davnašnje obaveštajne obuke. Staza možda nije bila strma, ali je bila teško prohodna. Sneg je na nekim mestima ustupao pred ledom, tamo gde bi sunce otopilo beli pokrivač, koji bi se sledio na


mesečini. Sneg je bio mek i dubok. Stopala su im propadala do članaka u rastresiti beli prah, koji je odavno pokrio sve tragove koje su načinile mašine na putu ka rudniku. Hodali su u tišini. Nisu čuli ništa izuzev škripanja snega pod nogama i zvižduka vetra pored ušiju, koji je bio sve snažniji. Ponekad bi naročito oštar nalet podigao nedavno napadali sneg. Zaigrao bi oko njih, skakutao i vrtložio se po stazi, sve dok vetar ne bi oslabio. Umorni sneg tada bi graciozno popao po tlu. Staza je bivala sve ravnija. U tom trenutku čuli su glasove, slab odjek nošen vetrom, a zatim brujanje moćnih motora i tupe udarce čelika o kamen. „Brzo!" Tom ih je izgurao sa staze. Otklizali su i oteturali među drveće na strmini. „Ako je verovati starcu, ispred nas je glavni ulaz", šaptao je Tom dok su čučali u senci drveća. Stabla su ih opkoljavala kao crni mermerni stubovi. „Očigledno je da pokušavaju da raskrče ulaz." „Kako ćemo proći pored njih?" pitala je Ruskinja. „Vi nećete", odlučno će Tom. Uvrebao je priliku da je razdvoji od njenih ljudi. „Arci i ja ćemo okolnim putem otići do drugog ulaza. Videćemo šta ćemo tamo naći. Ti i Dom ostačete ovde. Motrićete na ove momke, za slučaj da odluče da okušaju sreću na drugom ulazu." „Njet" Viktor gaje ošinula ljutitim pogledom. „Ako ti ideš tamo, i ja ću." „Idem i ja", reče Dominik, gledajući Ruskinju s odobravanjem. „Ovo je naša kaša, a ne vaša", insistirao je Tom. Nije očekivao da će mu Dominik praviti probleme. „Postala je i naša nakon pucnjave u klubu i pogibije šestorice mojih momaka. Ne zaboravi da smo partneri u ovom poslu. Svi idemo ili ostajemo, nema trećeg." „Valjda ti je jasno da ne igram nikakvu igru?" pomirljivo će Tom. „Neko mora da nam čuva leđa. Bolje je da to budete vi. Znam da vam mogu verovati." Viktor i Dominik razmeniše poglede. „Dobro", složila se Dominik. „Važi." Viktor nevoljno slegnu ramenima. „Povešćeš Grigorija i ostalu dvojicu. Uzmi ili ostavi." Rusi su čučali na petama, budni i nestrpljivi, sa spremnim kalašnjikovima u rukama. Izgledali su opasno i ohrabrujuće.


„Pristajem", reče Tom. Na izvestan način, bio je srećan što će ih imati pored sebe. „Moramo ostati u kontaktu." Potapšao je radio u džepu. „Obavestite nas na prvi znak nevolja." „Isto važi i za vas." Dominik je zvučala strogo „Znam kakvi ste. Bez junačenja, molim vas. Pronađite i osmotrite drugi ulaz. Vratite se ovamo, da bismo se dogovorili o daljim koracima." „Važi. Uzmi ovo", dodao joj je posetnicu. „To je broj agenta FBIa koji nam je pomogao u Sankt Peterburgu. Ako se išta desi, zovi ga. Poslaće ljude ovamo." Posle provere oružja, Tom, Arci i trojica Rusa krenuše. Vetar je oštro šaptao u okolnom drveću i uvijao im se oko članaka. Snegom pokrivene grane zaklanjale su nebo. Vetar ih je ljuljao. Sneg je padao oko njih u uskim trakama. Posle jednog kilometra, Arci tiho zviznu, pokazujući ispred sebe. Na maloj čistini naišli su na ostatke kolibe. Prizor je odgovarao starčevom opisu. Iz snega su virili čvrsti, pocrneli temelji. Ličili su na panjeve izgorele u šumskom požaru. Pored njih je bio otvor u steni, jedva dovoljno velik da se odrastao čovek uspravi u njemu. Ulaz je nedavno otkopan, sudeći po gomili zemlje i kamenja, sličnoj mrlji od crnog mastila na belom snegu. „Nismo sami", prošaptao je Arci. Pogledom je pretražio okolno drveće. Tom je oprezno obišao čistinu. Kleknuo je da pregleda tragove na ulazu u rudnik. „Šestoro ili sedmoro, rekao bih." On i Arci polako su se prišunjali ulazu i gvirnuli unutra. „To je Renvik. Mora biti. Samo je on do podataka o ulazu došao pomoću slike. Ne verujem da je davno ušao unutra. Izgleda daje morao da kopa ručnim alatom." „Javićemo se devojkama", reče Arci. „Obavestićemo ih o svemu što smo našli." „Pretpostavljam da bi trebalo da im se javimo." Tom nije zvučao naročito ubeđeno. „Ili?" „Ili šta?" „Mogli bismo da bacimo pogled unutra, da proverimo da li su još tamo." „Ako im kažemo šta smo našli, želeće da dođu ovamo i da uđu s nama", složio se Tom. „Znaš kakva je Dom. Ne želim da iko strada." „Sem toga, ako je Renvik u rupi, voleo bih da se mi obračunamo s kopilanom."


„Slažem se." Tom stisnu vilice. „Nas je petoro, a njih sedmoro. Odnos snaga nije loš." „Imaš pravo. Hajde da izravnamo račune." 89 16:56 „Kud si pošla?" upita Dominik Ruskinju. Na licu joj se ogledalo iznenađenje. „Da vidim šta se tamo dešava." „Ali Tom je rekao da ga sačekamo ovde." „Da li uvek radiš sve što ti Tom kaže?" upita Viktor sa osmehom. „Zavisi." „Ne veruješ mi, zar ne?" „Ne poznajem te." Usledila je pauza. Ruskinja je smišljala šta da kaže. „Izvoli", konačno je prozborila i potegla pištolje ispod pazuha. „Znaš li kako se koristi?" Pružila joj je tridesetosmicu. „Jašta." Jedan momak ju je, u teškim vremenima, naučio kako da rukuje pištoljem. Ta veština joj, na svu sreću nikad nije zatrebala. Sve do danas. „Napunjen je", reče Viktor. „Možda ćeš mi sad malo više verovati." Dominik je proverila burence. Bio je pun, baš kao što je Ruskinja rekla. „Potrebno je više od punog pištolja da bih nekom verovala", kiselo će Dominik. „U Rusiji je to dovoljno" osmehnula se Viktor. „Uspećemo da osmotrimo rudnik ako se budemo kretale ispod staze, zaklonjene drvećem." Uprkos oprezu, Dominik je poštovala nepresušnu energiju i drskost svoje saputnice, možda zato što je u tim osobinama prepoznavala samu sebe. „Važi." Gurnula je pištolj u jaknu. „Hajde da pogledamo." Krenule su ispod staze. Pokatkad su na strmoj padini, prošaranoj životinjskim tragovima, nailazile na duboke smetove. Zvuk mašina se pojačavao, praćen grlenim urlikom jednog, najverovatnije dva motora i povremenim provalama smeha.


„Povuci se", prosikta Dominik i cimnu Ruskinju dublje među drveće, kad je čula da se neko približava. Iznad sebe su ugledale muškarca. Bio je vidljiv od kolena nagore. Činilo se da lebdi u vazduhu kao sablasna silueta. Nosio je belo alpsko komandosko odelo, skijašku opremu i mašinsku pušku, prebačenu preko ramena. Dominik ga je posmatrala kroz gusto granje. Videla je žar cigarete u njegovim ustima. Povukao je poslednji dim, a žar mu je na tren obojio obraze u crveno. Odbacio je opušak daleko uvis. Zrno svetlosti zaplovilo je kroz vazduh, udarilo u grane ispod kojih su čučale i eksplodiralo, stvarajući kišu narandžastih iskri. Brzo su se istopile na hladnom vazduhu. Pozvano je nečije ime. Čovek se gunđajući okrenuo i otplovio van vidokruga. Nastavile su putešestvije padinom planine, nastojeći da ni za časak ne izgube iz vida ivicu staze. Zastale su, kad su procenile da su prošle ispod epicentra aktivnosti i zašle u bezbednije predele. „Ja ću prva", reče Viktor. Brzo se popela do ivice staze. Zabadala je vrhove cipela u sneg i potezala nisko granje. Izbila je na položaj s kog je mogla da prati dešavanja oko ulaza u rudnik. „Šta vidiš?" tiho joj se obratila Dominik. Viktor je uzela dvogled. „Prebrajala sam... Dvadeset ljudi. Polovina je opremljena poput onog koga smo videle. Ostali su radnici, ako je suditi po odeći." „Stižem", odvrati Dominik. Nekoliko trenutaka kasnije stala je pored Viktora. Ruskinja joj je predala dvogled. Neki ljudi su stajali u manjim grupicama, pričali i pušili. Oni s radničkim šlemovima i debelim plavim jaknama s našivenim fluorescentnim prugama nadgledali su iskopavanja. Veliki kopač i buldožer krunili su planinsku padinu. Već su otkrili široki tunel. Šut je odlagan s obe strane ulaza, u obliku visokih bedema od zemlje i kamenja. Dva moćna generatora davala su energiju snažnim reflektorima, koji su čitavu scenu bojili žućkastim sjajem. Poljanom se zaorio snažan povik. Ljudi su potrčali u pravcu ulaza, pozivajući ostale. Viktor i Dominik nisu mogli da razaberu šta govore. Bilo im je jasno šta se događa, kad su videli da svi proveravaju oružje. „Posao se bliži kraju", prošapta Viktor. „Javi Tomu, da bi znao šta se ovde dešava."


„Važi", reče Dominik. Posegnula je u džep, pritisnula dugme za poziv i prošaptala: „Tome, da li si tu? Javi se, Tome." Čuo se samo prigušeni šum. „Javi se, Tome", ponovila je. Nije bilo odgovora. „Ne javlja se", rekla je. „Sigurno je van dometa." „Ne bih rekla", oštro će Dominik. „Ove stvarčice imaju domet od nekoliko kilometara. Još uvek smo na istoj strani planine. Nije to u pitanju. Poznajem Toma i Arčija. Verovatno su našli drugi ulaz. Sad su duboko u planini." ,,U tom slučaju, moramo da pođemo tamo, kako bismo ih upozorile." „Slažem se", reče Dominik. „Čekaj. Ko je ono?" „Ko?" „Čovek s leve strane. Onaj sa šubarom, pored reflektora. Izgleda daje on glavni." Viktor je podesila dvogled. „Ne znam. Ne poznajem ga." „Šta to radi?" Dominik se upinjala da vidi. „Nisam sigurna" reče Ruskinja. Nepoznati je skinuo kaput. Iz torbe pod nogama izvadio je i odmotao beli smotuljak. „Izgleda da se presvlači." „Presvlači se? U šta?" Odmotani zavežljaj izdaleka je ličio na zaštitno odelo. Čovek ga je navukao preko odeće i čizama. Pričvrstio je masku i filter za disanje na lice i navukao kapuljaču, stvarajući nepropusni obruč oko sebe. „Svi navlače ista odela. Pogledaj!" Naoružani ljudi oblačili su istu opremu. „Podsećaju na ABH odela." * „ ABH?" Ruskinja se namrštila. „Atomskobiološkohemijska zaštita uobičajena vojna oprema za zaštitu od kontaminacije na bojištu." „Kontaminacije!" Viktor je spustila dvogled i pogledala Dominik u oči. „Od kakve kontaminacije? Mislila sam da tragamo za Ćilibarskom sobom." 90


17:03 Ako je suditi po simetričnim tragovima alata na zidovima, rudnik je iskopan na starinski način, krampovima i lopatama. Velike drvene grede postavljane su na svakih pet metara, kako bi poduprle tavanicu. Vreme ih je iskrivilo i patiniralo. Sive i teške grede su se okamenile, postavši deo planine. Tom je zastao i upravio lampu ka tavanici. Uočio je tragove eksplozije. „Vidiš li ovo?" Arci klimnu. „Izgleda da je neko postavio i aktivirao eksploziv verovatno dinamit da bi zatrpao ulaz." „Jašta je" složio se Tom. „Nisu hteli da neko greškom zaluta unutra." Nastavili su. Tunel se blago uzdizao. Tom i Arci su išli na čelu, a Pjotr i Grigorij za njima. Jurij je ostao da čuva ulaz. Osvetljavali su prostor ispred sebe baterijskim lampama, čiji su zraci su bledeli i nestajali u tami. Često bi presekli oblačić iz njihovih usta, kao što automobilski farovi seku jutarnju maglu. Tiho disanje i šuštanje odeće pojačavalo se i odbijalo o zidove tunela. Činilo im se da hodaju brodom neke goleme, prazne crkve. Pokatkad bi stali na smrznute životinjske izlučevine, zečji ili ptičji leš, koji je verovatno donela lisica ili neka druga preduzimljiva grabljivica. Iznebuha se pred njima ukazala tanka svetlosna pruga. Postajala je sve viša i viša, naporedo sa ispravljanjem tunela. Konačno su, u tami okna, ugledali nešto što je ličilo na veliki žuti prozorski okvir. „To je to", uzbuđeno prošapta Tom, mašući lampom. Pažljivo su krenuli put svetla. Poslednjih petnaestak metara prešli su u potpunoj tišini. Tunel se završavao u velikoj podzemnoj dvorani. Tom je čuo Arčijev glasni uzdah iza sebe, kad je pažljivo stupio u pećinu. Dvorana je bila osvetljena sa četiri reflektora, spojena za akumulatore. S tavanice je visila ogromna nacistička zastava, deset metara duga i sedam metara široka. Na njoj je, umesto uobičajene svastike, bio sad već dobro poznati simbol crnog sunca. Dvanaest izlomljenih zraka ispunjavalo je pećinu. Podsećali su na prste skeleta koji kopa put iz groba.


„Hriste", proštenja Arci, kad mu se pogled zaustavio na dva obličja ispod zastave. „Ovde su. Još uvek su prokleto ovde." Tom zavrte glavom. Nije mogao da veruje rođenim očima. Pred njim se ukazao neverovatan prizor. Dva nestala teretna vagona s tajanstvenog voza su odvezena uz austrijsku planinu i skrivena duboko unutar nje. Dva masivna, zdepasta, čvrsta i delotvorna obličja ličila su na nemi prizor iz ratnih žurnala, koji su nekim čudom prestali da budu crnobeli. „Izgleda da nisu otvarani", prošapta Tom. Uzbuđeno je pokazao na debele gvozdene šipke, provučene kroz reze teretnih vagona. „Renvik je ovde negde", upozorio gaje Arci. „Predlažem da se prvo pozabavimo njime." Polako su obišli dva vagona. Zastali su na drugoj strani, pred mnogo većim tunelom koji se gubio u tami. Vagoni su sigurno došli tim putem. „Taj tunel vodi do glavnog ulaza", reče Tom. Prigušeni zvuk motora potvrdio je njegove sumnje. „Vidi!" Arčijev pogled zaustavio se na svežnju vitkih stabala, naslonjenih na zid. Prišao im je i šutnuo najbliži. Tupo je odjeknuo. „To su železničke šine", reče Tom, kleknuvši da ih pobliže osmotri, ,,i pragovi. Naslagali su ih duž tunela." „Verovatno je jedan krak pruge stizao do rudnika, dok je radio. Pružala se naporedo sa stazom kojom smo prošli", reče Arci. „Sigurno su dovezli vagone ovamo, uništili prugu i zatrpah tunel." „Trebalo bi da ispitamo tunel", predloži Arci, ,,i procenimo koliko nam je vremena ostalo dok se ne probiju. Moramo biti sigurni da nas Renvik ne vreba iz potaje." Pošli su niz tunel opreznim korakom, pištolja uperenih u tamu. Svetlost iz dvorane kopnela je za njima, sve dok se nije preobrazila u daleki prozorčić. Međutim, buka iz pravca glavnog ulaza je rasla. Zemlja im se tresla pod nogama, u skladu s prigušenim ritmom mašinerije, na drugoj strani zida od zemlje i stena. „Probiće se svakog časa", vikao je Tom, kako bi nadjačao buku. „Možda se Renvik zato uplašio i odustao", reče Arci. „Možda", s nevericom će Tom. „Mada to ne liči na njega. Ne odustaje taj nadomak cilja. Možda se vratio po pojačanje."


„Pa, više nije ovde. Ne znam šta ti misliš, ali bih zbilja voleo da osmotrim unutrašnjost vagona." Tom se osmehnuo. ,,I ja bih. Ali nisam siguran da to ima smisla, ako nismo u stanju da ih izvučemo napolje." „Mislio sam da ćeš nazvati tog tipa iz FBIa, Bejlija, kad doznaš šta se događa." „Tako smo se dogovorili, ali..." „Zar nećeš da proveriš sadržaj vagona, pre nego što pozoveš konjicu?" „Šta ćemo s ljudima s druge strane?" Tom klimnu ka zatrpanom ulazu u rudnik. „Ne želimo da nas pohvataju kad se probiju ovamo." „Zašto ne bismo ostavili Pjotra na ovom kraju tunela? Dotrčaće da nas upozori, čim se probiju. Poslaćemo Grigorija na ulaz, da pravi društvo Juriju i da se pobrine da nas Renvik ne zaskoči od pozadi." „To će upaliti", složio se Tom. „Ali moramo biti brzi." Pjotr i Grigorije pošli su na stražarska mesta, nakon razgovora obavljenog uglavnom gestikulacijom. Čim su se Rusi izgubili iz vida. Tom i Arci krenuše ka vagonima. Bili su tipični za svoju epohu. Drvene daske naslagane horizontalno u četvrtasti okvir, s dijagonalnim ojačanjima u pravilnim razmacima. Delovali su čudesno očuvano, izuzev neizbežnih tragova vremena. Onaj levo je gubio dugu bitku s rđom i crvima. Debeli sloj rđe pokrivao je šasije. Na stranici vagona, obojenoj oljuštenom svetlocrvenom farbom, bila su dva niza jedva čitljivih, izbledelih belih slova i serijskih brojeva. Prišli su vratima prvog vagona, postavljenim na duge metalne žlebove. Velika vrata zauzimala su gotovo trećinu stranice. Tom se spremao da ih otvori. Iz blizine je primetio da su rupe u drvetu, koje je isprva pripisao crvima i truleži, previše simetrične da bi nastale prirodnim putem. Bile su to rupe od metaka. 91 17:20


Tom oseti nelagodnosti i jezu u dnu stomaka, ali ne od hladnoće. Iz Arčijevog pogleda zaključio je da je i ovaj opazio zaključana vrata i rupe od metaka, postavivši sebi ista pitanja. Da li su vagoni bili prazni kad su rupe načinjene? Da li su vrata zatvorena da se ne bi otvorila u transportu, ili iz mnogo zlokobnijih razloga? Zgrabio je vrh gvozdene šipke zaglavljene u rezi. Nije ni mrdnula, zapekla usled dugogodišnjeg neupotrebljavanja. Cimao je s jedne strane na drugu, oslobađajući je zagrljaja rđe, sve dok nije iskliznula iz ležišta, uz škripu od koje su ga zaboleli zubi. Bacio je šipku na tie i povukao rezu unazad. Šarke su bile ukočene i hladne. Morali su da potegnu zajedno da bi pokrenuli vrata. Tom je vukao, a Arci gurao masivnu gvozdenu ručku. Vrata se pomeriše za tridesetak, pa za šezdesetak centimetara, uz veliki otpor. „To je dovoljno" reče Tom zadihano. „Moći ćeš da se provučeš kroz otvor." „Hteo si da kažeš da ćeš ti moći da se provučeš kroz otvor", reče Arci sa osmehom. „Evo, postaviću ti lopovske." Prepleo je prste i načinio nogostup za Toma. Ovaj se oslonio na njega i provukao kroz procep. Čučnuo je na vratima i dohvatio baterijsku lampu. Ubrzo je shvatio daje gotovo nepotrebna. Svetlost je prodirala kroz rupe od metaka, stvarajući stotine uskih pruga, različitih visina i uglova. Ukrštale su se u unutrašnjosti vagona kao mačevi probodeni kroz stranice drvene kutije. Bio je to neobično lep prizor. „Kako si?" upita Arci. „Dobro." Tom je klimnuo ortaku. Okrenuo se i uključio baterijsku lampu, uperivši je u tavanicu i zidove. Nije ništa opazio. Ustao je i načinio par koraka. Stao je na nešto tvrdo, što se polomilo pod njegovom težinom. Oborio je baterijsku lampu ka tlu i ustuknuo kad je video da je zdrobio kost, ljudsku kost. „Arci, dođi ovamo", povikao je. „Zašto, šta se dešava?" Arci je skočio na otvorena vrata. Noge su mu landarale napolju, dok su mu ramena bila unutar vagona. Tom mu pomože da se popne. „Pogledaj.."


Prešao je baterijskom lampom po podu. U vagonu je, po njegovoj proceni, bilo najmanje trideset tela. Ležala su ukočena i sasušena, kao da su lagano usisana u pod. Ostali su samo skeleti. Kroz ostatke rukava i nogavica virile su kosti. Lobanje su se belele ispod trulih kapa. „Ko su bili ovi nesretnici?", proštenja Arci. „Ratni zarobljenici? Civili?" „Ne bih rekao..." Tom se sagnuo. Pažljivo je pretraživao izobličene ostatke. Podigao je kapu koja se otkotrljala s leša i pokazao značku, svastiku čiji se svaki krak završavao šiljatom strelicom. „Strelasta svastika nosili su je mađarski nacisti." „Laše je rekao da je Zlatni voz upravo odatle krenuo na put." „Tako je", reče Tom. „Koliko se sećam, rekao je da su ga čuvali mađarski vojnici. To su oni." Brza pretraga vagona nije otkrila ništa izuzev razbacanih tela. Našli su samo ime urezano na zid, nešto iznad poda. Snop baterijske lampe osvetlio je natpis JožefKol. Nesretnik je preživeo pokolj, samo da bi umro od gladi, okružen smradom raspadnutih drugova. Ćutali su, suočeni s ovim otkrićem. „Šta misliš, šta se ovde desilo?" konačno je progovorio Arci. Tom slegnu ramenima. „Znamo da je voz bio na putu za Švajcarsku. Kad je most kod Brikslega bombardovan, morao je da se vrati. Sakrili su ga u tunel, u nadi da će most biti popravljen. Amerikanci su ga našli tamo. Očigledno je da je negde na putu između Brikslega i tunela doneta odluka da se ova dva vagona otkače i dovuku ovamo, uz pomoć mađarskih stražara. Stražari su razoružani, zatvoreni u vagon i pobijeni. Pruga je uništena, a tunel miniran, da bi tajna ostala na sigurnom." „To znači da je ono što su štitili u drugom vagonu?" „Postoji samo jedan način da to utvrdimo", reče Tom s napetim osmehom. Međutim, tek što su krenuli, začuše nepogrešiv zvuk vraćanja metalne šipke u rezu. Vrata vagona se zatvoriše. 92


17:20 „Šta da radimo?" upita Dominik Ruskinju, koja je, smrknuta lica, posmatrala naoružane ljude koji su proveravali jedan drugog, da bi bili sigurni da su dobro obukli zaštitna odela. „Trebalo bi da odemo tamo i upozorimo ih." „Nećemo stići na vreme", reče Dominik. „Nemamo mapu, a ja ne znam gde je ulaz. Dok ga nađemo, biće prekasno." Viktor je ćutala. Pokušavala je da nađe način da saopšte novosti Tomu, da ga upozore, da ne samo da će dobiti društvo, već i da su očekivanja pridošlica u pogledu onoga što ih čeka u rudniku mnogo drugačija od njihovih. Prenula se iz razmišljanja kad ju je Dominik cimnula za ruku. „Neko dolazi", prosiktala je. Jedan od radnika odvojio se od kolega i požurio u njihovom pravcu. Viktor je polegla po tlu. Škripanje snega ukazivalo je da im čovek prilazi sve bliže. Činilo im se da je krenuo pravo na njih. Pribila se uz padinu. Desna noga zapela joj je u niskom šipražju. Skinula je kalašnjikov i otkočila ga. Koraci su se približavali. Spremila se da otvori vatru. Resila je da ubije čoveka koji ih je opazio, pre nego što digne uzbunu. Koraci su se zaustavili iznad njene glave. Podigla je pogled. Nije se usuđivala da diše. Na rubu staze nazirala je siluetu. Stajala je blago raširenih nogu, nadvijajući se iznad njih kao kolos. Radnikovo lice ocrtavalo se na čistom večernjem nebu. Nervozno se osvrtao, a zatim posegnuo ispod pojasa. Bledozlatni mlaz urina presekao je tamu, graciozno se izvijajući iznad njihovih glava. Topio je sneg ispod njih u cikcak liniji. Tie se pušilo i maglilo. Ruskinja se osmehnula. Zagledala se u Dominik, koja se borila s napadom smeha. Dobila je ideju kako da prenese poruku Tomu i Arčiju. Problem je u tome što će morati da deluje brzo. Odmah. 93


17:26 Tom je prislonio lice uza zid vagona. Provirio je kroz rupu od metaka. „Renvik", procedio je, videvši priliku u središtu dvorane, s trijumfalnim osmehom na licu. Pored njega je stajao Johan Heht. Petorica zlikovaca, verovatno članovi Kristalne oštrice, približavali su im se s drugog kraja pećine. „Kako su prošli pored Viktorovih ljudi?" proštenja Arci, koji je virio kroz drugu rupu od metka. „Mislio sam da stražare na ulazu." „Stražarili su", reče Tom, opazivši dva krvava i beživotna tela ispod Renvikovih nogu. „Čuo sam da se približavate kroz šumu. Znao sam da nećeš moći da odoliš izazovu i ne uđeš u rudnik, Tomase", dreknuo je Renvik. „Baš lepo što si odlučio da se uspentraš u vagon. Tako si nam u dobroj meri olakšao posao." „Poštedi nas mudrovanja, Hari", povika Tom. „Likovanje ti ne stoji." „Nećeš valjda da mi uskratiš sitno zadovoljstvo koje pruža pobeda?" Tom je ćutao. Renvik nije ni očekivao odgovor. „Bilo kako bilo, moram da ti čestitam na brzom pronalaženju ovog mesta." Renvik podiže obrve, što je Tom protumačio kao neku vrstu nevoljnog divljenja. „Johan je, pak, prilično ljut zbog tvoje upornosti." Heht je preteći stisnuo prst oko obarača hekler i koha. Po ustima je lagano prevrtao žvakaću gumu. „Žao mije što sam ga razočarao", podsmešljivo odvrati Tom. Proučavao je unutrašnjost vagona, u nadi da će pronaći način za bekstvo. „Izvlačenje iz trezora je hvale vredno dostignuće", nastavi Renvik. „Ali, bekstvo iz muzeja pa, mora se priznati da si samo ti mogao da izvedeš takav podvig. Ipak, dešifrovanje slike koju nisi ni video? To je tek impresivno, pogotovo kad se uzme u obzir da sam se postarao da ništa ne saznaš od Ternbula." „Kad si stigao ovamo?" upita ga Tom. Pokušavao je da kupi vreme, dok je proveravao čvrstinu zidova i podnih dasaka, tragajući za pukotinom u drvenim zidovima. „Juče uveče. Trebalo nam je dosta vremena da otkopamo ulaz. U stvari, proveli smo samo nekoliko minuta u rudniku, kad si naišao. Onako uzgred, Tomase, ako


tražiš način da utekneš iz vagona, mani se ćorava posla", dreknuo je Renvik. „Prilično su čvrsti. Nacisti su ih ojačali po najvišim zahtevima svog vremena, da bi osigurali bezbednost najdragocenijeg tereta." „Misliš na leševe streljanih mađarskih vojnika?" uzvrati Tom. Odustao je od potrage i gnevno slegnuo ramenima. „Mislim na ono što je u drugom vagonu. U stvari, baš smo hteli da ga otvorimo, kad smo čuli da dolaziš. Posmatraćeš premijeru iz najsvečanije lože. Prvo pojavljivanje Ćilibarske sobe za poslednjih pedeset godina!" Dva čoveka s makazama za metal prišla su zarđalim katancima na vratima vagona. Nekoliko sekundi kasnije čuli su škripu teških vrata po žlebovima. „Ništa ne vidim", prošapta Arci. „A ti?" Tom odmahnu glavom. Vidno polje bilo mu je ograničeno. Kroz rupe od metaka mogao je da vidi samo ispred ili iza vagona, ali ne i stranu s vratima. Pojaviše se dva čoveka, posrćući pod težinom velikog sanduka. S treskom je pao na tie. „Pažljivije s tim, idioti", čuo se Renvikov uzvik. Uskoro se u središtu sobe našlo još pet sanduka. „Baš bih voleo da znam kako ćete ih izneti odavde", viknu Tom. „Znaš ko kopa na glavnom ulazu, zar ne? Sve su bliži." „Rekao bih da ih od početka tunela deli nekoliko metara. Šta ti misliš, Johane?" Renvik se obratio Hehtu, koju mu je odgovorio plitkim naklonom. „Mogu samo da pretpostavim ko su oni, baš kao i ti. Verovatno poslednji ostaci Reda. Ko bi mogao da pronađe ovo mesto bez šifre na portretu? Kopaju već nekoliko dana. Nije ni čudo, moraju da savladaju pedeset metara čvrste stene, da bi došli do pećine. Otkopavanje našeg ulaza, na svu sreću, nije bilo tako težak posao." „Štite ovo mesto već pedeset godina", povika Tom. „Misliš da će te pustiti da odšetaš odavde?" „Sumnjam da će imati izbora." Renvik se osmehnuo. „Johan je, između ostalog, i stručnjak za eksploziv. Minirao je oba tunela. Jedan od njegovih ljudi zamenio je nesretnika koga ste ostavili pored ulaza. Obavestiće nas čim se probiju. Pustićemo ih da uđu u tunel i aktivirati eksploziv." „Pobićete ih!" povikao je Tom. „Tako nekako."


Iz pravca većeg tunela začula se strašna buka, a za njom i zvuk motora pri promeni brzine. Renvik pogleda na tu stranu. Prestao je da se osmehuje. „Unutra su", povika Heht. „Ušli su." „Kako su mogli?" Renvik je zvučao potreseno. „Stražar ništa nije javio." Dograbio je radio. „Renvik ovde, javi se", povikao je. „Da li si na položaju? Čuli smo motor. Zvuči kao da je mašina u rudniku. Javi se, proklet bio!" Okrenuo se prema Hehtu, razrogačenih očiju. Uzbuđenje je ustupilo mesto strepnji. „Tvoj stražar je sigurno mrtav. Aktiviraj eksploziv." „Ali, ne znamo koliko duboko su prodrli u rudnik." „Nije važno. Pobićemo ih, ili ćemo im preseći put. Obe varijante su dobre. Ne smemo da rizikujemo. Ne kad smo nadomak cilja." Heht klimnu i podiže malu crnu kutiju, veličine paklice cigareta, s četiri crvena dugmeta. Zubima je dohvatio vrh srebrne antene. Izvukao ju je i krenuo prema tunelu. Buka je bivala sve glasnija. U daljini blesnuše dve bledožute tačke, kao mačje oči. Postajale su sve veće. „Učini to, Johane", navaljivao je Renvik, s primetnom dozom očajanja. „Odmah!" Heht pritisnu dugme. Ništa se nije dogodilo. „Staje bilo?" promuca Renvik. „Učini to odmah, ili će biti prekasno." „Žao mi je, Kasijuse", reče Heht. Odložio je detonator i dohvatio pištolj. Nanišanio je Renvika u grudi. „Za tebe je već prekasno." „Šta se dešava?" šapnu Arci. „Renvikje namagarčen", uzbuđeno će Tom. „Heht gaje izdao." 94 17:46 Buldožer se naglo zaustavio na ulazu. Snažna svetlost farova nagnala je sve u dvorani da zaklone oči rukama, izuzev Toma i Arčija u vagonu. Motor i svetla su se ugasili.


Desetorica teško naoružanih ljudi zaobišla su buldožer, kao pešadinci tenk. Tom se iznenadio kad je video da svi nose bele kombinezone za atomsko, hemijsko i biološko ratovanje. Ličili su na robote dok su osvajali dvoranu, onako nedokučivi, iza maski i Altera za disanje. Dvojica su prišla Renviku i pretresla ga. Heht je klimnuo glavom u pravcu vagona, gde su bili Tom i Arci. Dva naoružana čoveka pritrčaše vratima. Otvorili su ih i mahanjem dugim cevima naložili Englezima da iskoče napolje. I njih su pretresli i odveli do Renvika, koji je ćutke posmatrao Hehta, a gnev mu je vrcao iz očiju. Jedan od ljudi u belom stigao je do sredine sobe s torbom u ruci. Spustio je na pod, otvorio i izvadio nešto što je ličilo na veliki mikrofon. Podigao ga je iznad glave, zagledan u ekran na malom kompjuteru. Nekoliko trenutaka kasnije viknuo je nešto na nemačkom. Ljudi su s olakšanjem skinuli kapuljače i odbacili filtere za disanje. Jedan čovek je ostao pod kapuljačom, ne skidajući masku s lica. Polako je prišao Hehtu. Raširili su ruke i srdačno se zagrlili, lupkajući jedan drugog po leđima. Tom je jedva čuo prigušene reči čoveka s kapuljačom i Hehtov odgovor. „Dobro obavljen posao, pukovniče." „Hvala vam, gospodine." Razdvojili su se i salutirali jedan drugom. „Do đavola, šta se ovde događa?" planuo je Arci. „Ko ste vi?" Maskirani čovek okrenuo se prema njima i skinuo kapuljaču i masku s lica. Tom je progovorio prvi, drhtavim glasom, punim neverice. „Folc?" „Ko?" Renvik je prekinuo ćutanje. Pogled mu je bludeo između visokog Hehta i zdepastog Folca. „On upravlja privatnom bankom u Cirihu, u kojoj su Vajzman i Lamers krili mapu", objasnio je Tom. Folc nije obraćao pažnju na Toma. Prišao je Renviku. „Veliko je zadovoljstvo upoznati vas, her Renvik ili možda više volite da vas zovem Kasijus? Ovde prisutni pukovnik Heht govorio je vrlo pohvalno o vašim naporima, u poslednjih nekoliko meseci." „Da li je ovo neka otkačena šala?" siktao je Renvik kroz stisnute zube.


Tomu se oteo kiseo osmeh. Nalazili su se u očajnoj situaciji, okruženi naoružanim ljudima u napuštenom rudniku, duboko ispod austrijskih planina. Uprkos tome, uživao je što vidi Renvika namagarčenog u dvoličnim igrama koje je tako vesto igrao. „Nema ni govora o šali, Kasijuse", reče Folc. „Kakav je smisao svega ovoga?" „Ne prepoznaješ moj glas?" promrsi Folc. Spoznaja osvanu u Renvikovim očima. „Dmitrij?" „Kao što sam rekao, veliko je zadovoljstvo upoznati vas." „Čemu ovaj cirkus?" planuo je Renvik. „Dogovorili smo se. Složili smo se da neće biti trikova." „Svašta smo dogovorili", reče Folc i nehajno odmahnu rukom. „Ali smo to učinili kad ste mislili da imate s čim da se pogađate. Situacija se, u međuvremenu, promenila. Siguran sam da ste i vi toga svesni." „Zašto ste tako obučeni?", upade im Tom u razgovor. „Šta ste očekivali?" „Konačno inteligentno pitanje", reče Folc, uz otmeno tapšanje. „Zamoliću vas da mi pomognete da vam odgovorim. Budite ljubazni, pa otvorite onaj sanduk." Pokazao je na jedan od sanduka koje su Hehtovi ljudi istovarili iz drugog vagona. „Šta?" Tom je zvučao nesigurno. „Čuli ste me. Otvorite sanduk", navaljivao je Folc. Kao i svi ostali, sanduk je bio označen šifrom i svastikom. Tom gurnu metalnu polugu ispod poklopca i cimnu nadole. Poklopac se podigao za nekoliko centimetara, uz škripu eksera. Ponovio je istu operaciju na drugoj strani. Poklopac je popustio i tresnuo na pod. Sanduk je bio pun slame. Tom je vadio slamu, sve dok nije naišao na tamnu masu. Gurnuo je ruku u sanduk i napipao nešto meko i svilenkasto. Izvukao je to napolje. „Bunda?" s nevericom će Arci, kad ju je Tom podigao. „To je to?" Priskočio je Tomu i nagnuo se iznad sanduka. Izvadio je jednu, drugu i treću bundu. Redao ih je preko ramena. „Šta je ovo?" rekao je stigavši do dna sanduka i ugledavši gomilu crnog, smeđeg i zlatastog krzna. „Sigurno je posredi neka greška."


Renvik je s nevericom zurio u gomilu odeće, izbečenih očiju. „Otvorite sledeći", veselo će Folc. „Otvorite koji god hoćete. Rezultat će biti isti." Arci ote polugu iz Tomovih ruku. Otvorio je sledeći sanduk. „Budilnici", rekao je. Podigao je jedan, da bi ga svi videli. Nehajno gaje ispustio u sanduk. Otvorio je sledeći. „Pisaće mašine." Zatim još jedan. „Svileni donji veš." Podigao je prsluče i negliže i zavitlao ih na Folca. Pali su ispred njega. „Dobro je, Folce, shvatili smo", tiho će Tom. „Laše vam je sigurno rekao da je i ovakav teret utovaren u voz", reče bankar, slegnuvši ramenima. „Nije mi jasno zašto ste tako iznenađeni." „Ne pravite se blesavi. Gde je?" „Gde je šta?" Folc je nevino treptao. „Znaš ti prokleto dobro šta tražimo", planuo je Renvik. „Gde je Ćilibarska soba? Zašto bismo, inače, bili ovde?" Folc se nasmejao. „O, da, Ćilibarska soba. Zapanjujuće je kako taj mit odbija da umre." „Mit?", dreknu Renvik. „Nemojte smatrati sebe budalom. Hiljade su pale kao žrtve te zamamne maštarije. Siguran sam da će ista sudbina zadesiti još ko zna koliko hiljada." „Hoćeš da kažeš da Ćilibarska soba ne postoji?" upita Tom. „Hoću da kažem da je uništena za vreme rata." „Gluposti", reče Renvik. „Sigurni ste?", frknu Folc. „Premeštena je u zamak Kenigsberg. Svi to znaju. Zatim je nestala. Sakrivena je." „Nije nestala. Niko je nije sakrio. Spaljena je, ako baš hoćete da znate. Spalile su je ruske trupe, poslate da je vrate. Osvojile su kenigsberški zamak u aprilu 1945. godine. U žurbi su zapalili vatru u Viteškoj dvorani. Nisu znali da je Ćilibarska soba sklonjena tamo, baš kao što verovatno nisu znali daje ćilibar, kao smola, veoma zapaljiv. Prekasno su shvatili šta su učinili." „Da je ta priča istinita, dosad bi izašla na svetio dana", prezrivo će Renvik.


„Zaista? Mislite da bi Sovjeti dobrovoljno priznali da su sami uništili jedno od najvećih nacionalnih blaga? Ne bih rekao. Bilo im je mnogo lakše da optuže naciste da su sakrili neprocenjivo bogatstvo, nego da prihvate odgovornost zbog sramotnog čina svojih vojnika. Možda mi ne verujete, ali sam imao prilike da vidim dokumente koja govore o tome, u kremaljskoj Centralnoj državnoj arhivi književnosti i umetnosti. Rusi su znali da je Ćilibarska soba uništena. To im nije smetalo da je koriste kao adut u pregovorima o povratku vrednih umetničkih dela iz Nemačke." Folcove oči su plamtele. Tom je znao da govori istinu, ili ono što je smatrao istinom. „Zašto smo ovde?" tiho je upitao. „Zbog ovoga", reče Folc i pokaza drugi vagon. „Pokažite im, pukovniče." Heht uze polugu od Arčija. Prišao je vagonu, gurnuo je između dve široke drvene daske i cimnuo. Drvo se bučno rascepalo. Pukovnik je povadio još dasaka, napravivši veliku, nepravilnu rupu. Tom je očekivao da će videti mračnu unutrašnjost. Umesto nje je ugledao sivi metal. Zidovi vagona behu obloženi metalom. „Da li je to olovo?" upita Tom. „Jeste", reče Folc. „To je samo zaštitni omotač, naravno. Postavljen je da bi se smanjio rizik od kontaminacije." „O kakvoj kontaminaciji govorite?" nastavi Tom, iako se pribojavao odgovora. „Od U235", odgovori Folc. „U količini od četiri tone." „U šta?" zbunjeni Arci se obratio Tomu. „U235", objasni Tom, glasom punim neverice. „Izotop urana. Osnovni sastojak nuklearne bombe." 95 18:06 „Nuklearna bomba? Nameravate da napravite nuklearnu bombu?" Tom nije znao da li je Renvik zaprepašćen ili impresioniran.


„U235 ima poluperiod raspadanja od sedam stotina miliona godina. Čak i majušna količina tog materijala, pričvršćena za konvencionalni eksploziv i detonirana u urbanom okruženju, može izazvati radioaktivne padavine nepredvidivog intenziteta, izazivajući masovnu paniku i propast ekonomskog sistema. Možete li da zamislite koliko bi zakrvljene bliskoistočne frakcije platile za takav materijal, ili neke od svetskih vlada? Godinama, u potaji, i gotovo nezapaženo gradimo našu organizaciju. Konačno smo se dokopali sredstava koja nam omogućuju ne samo vođenje rata, već i pobedu. Spremni smo da se pokažemo svetu." „Ali, odakle to potiče?" upita Tom. „Kako je taj materijal stigao ovamo?" „Znate li šta znače oznake na vagonima?" Folc je pokazao na niz jedva čitljivih slova i brojeva na stranicama drugog vagona. „Neka vrsta serijskog broja?" „Upravo tako. On kazuje da je sadržaj vagona stigao iz Berlina, tačnije, iz Instituta za fiziku Kajzer Vilhelm u Dalemu, odakle se upravljalo nacističkim naporima na proizvodnji nuklearne bombe." „Gluposti!" podsmešljivo će Renvik. „Nacisti nikad nisu imali nuklearni program." „Svi su ga imali!" planuo je Folc. „Sovjeti su ga zvali Operacija Borodino, a Amerikanci Projekt Menhetn. Hitler nije sedeo skrštenih ruku. Nemačke trupe su, 1940. godine, u Norveškoj, osvojile jedino postrojenje za proizvodnju teške vode na svetu. To je bio veliki korak napred u nemačkom programu za proizvodnju obogaćenog uranijuma, neophodnog za atomsku bombu. Posle rata se pričalo da su nemački naučnici hotimice sabotirali Hitlerove napore na proizvodnji atomske bombe. Uistinu su se trudili koliko su mogli. Po nekim tvrdnjama, obavili su nekoliko detonacija u Tiringiji. Amerikanci su na tom projektu zaposlili sto dvadeset pet hiljada ljudi. Hitler jednostavno nije mogao da se takmiči s njima." „Koliko su odmakli?" pitao je Tom. „Dovoljno daleko da stvore zamašne zalihe fisionog materijala. Staljin je čvrsto resio da ga se dočepa pre Amerikanaca. Zbog toga je maršalima Žukovu i Konjevu naredio da požure na Berlin. Hteo je da bude siguran da će Crvena armija stići tamo prva. Priča se da je ta žurba izazvala pogibiju sedamdeset hiljada ruskih vojnika. Specijalni odredi NKVDa zauzeli su Institut u aprilu 1945. godine i tamo zatekli tri tone uranijumoksida, dve stotine pedeset kilograma metalnog uranijuma i dvadeset litara teške vode. To je bilo dovoljno za ambiciozni početak


projekta Borodino. Staljin je mogao da započne program proizvodnje ruske atomske bombe." „Hoćete da kažete da nisu našli sav uranijum?" „Našli su ono što je ostalo. Dovitljivi Himler već je premestio nekoliko tona, u olovnim sanducima, ugrađenim u zidove vagona. Red je nadgledao transport i kačenje dva vagona na Zlatni voz u Budimpešti, decembra 1944. godine. Ubrzo su shvatili da neće stići do Švajcarske. Otkačili su vagone i ostavili ih ovde, da čekaju bolja vremena." „Red mrtvačke glave nastavlja da živi, da li je u tome stvar?" pitao je Tom. „Samo što je ovaj put opremljen oružjem sposobnim da uništi svakog ko ne deli njihove luđačke ideje." „Red nije ni na koji način povezan sa mnom ili s mojim ljudima" odvrati Folc. „Mi nikad ne bismo stajali po strani, igrajući se vitezova, dok otadžbina krvari." „Kako si saznao za ovo? Kako si pronašao ovo mesto, bez slike? Samo su članovi Reda znali za njega." Folc je oklevao, kao da ne zna da li da im odgovori. Iz unutrašnjeg džepa kaputa izvadio je crni novčanik. Pažljivo ga je otvorio i predao iskrzanu crnobelu fotografiju Tomu, koji je prepoznao. Istu takvu je našao u Vajzmanovoj kući. „Vajzman i Lamers", reče Tom i podiže pogled. Renvik uze fotografiju. Pažljivo je osmotrio. „A treći čovek?" pitao je Folc. „Prepoznajete li ga?" Tom je ponovo pogledao fotografiju, a zatim Folca, uočavajući neporecivu sličnost. Obojica su imali visoko čelo, prav, izvajan nos i male, okrugle oči. Sve te osobine bile su prisutne i na portretima u porodičnoj galeriji Folcovih u Cirihu. „Da li je to vaš otac?" odvažio se Tom. „Stric. Druga dvojica zvala su se Beker i Albreht. Vajzman i Lamers su bila imena iza kojih su se krili posle rata. Uvek su bili kukavice." „Znači da ste sve doznali od njih?" pitao ga je Arci. „Nešto sam saznao od njih. Neke stvari sam otkrio uz vašu pomoć. Moj stric i njegovi kompanjoni izabrani su zbog naučnog znanja. Primljeni su u Red kao štitonoše." Tom je klimnuo. Setio se da je Vajzman bio hemičar, a Lamers profesor fizike.


„Trojica štitonoša za dvanaest vitezova", tiho će Tom. „Baš kao što crno sunce ima tri kruga i dvanaest runa." Pogledao je golemu zastavu iznad njih. „Baš tako!" Folc se osmehnuo zbog Tomove pronicljivosti. „Baš kao i tri ordena i tri slike. Moj stric je, po naredbi Reda, upravljao neuspelim begom Zlatnog voza po Evropi, dok su Lamers i Vajzman pripremali kriptu u zamku Vevelsburg. Zatim su, shodno naređenjima, sva trojica otišla u Berlin. Ćutali su o svemu što su znali. Pred kraj rata dobili su poslednji zadatak." „Kakav zadatak?" zanimao se Renvik, dok mu je vena pulsirala na vratu. „Da zaštite šifrovanu poruku. Mogla se dešifrovati samo enigma mašinom, s pravilnim rasporedom. Nažvrljali su je na sliku, tamo gde se neće vidite kad bude uramljena. Slika je dočekala kraj rata u Himlerovoj kancelariji, zato što vođa SSa nije bio u stanju daje uništi." „Sovjeti su se dočepali portreta", rekao je Tom. „Rusi su stigli do Berlina brže no što je iko očekivao. Lamers i Vajzman rizikovali su živote da bi je se dočepali. Vratili su se do sedišta SSa, ali su shvatili da ih je Trofejna jedinica preduhitrila. Našli su samo dva Belaka, Vevelsburški zamak i Pinkasovu sinagogu u Pragu. „Znači da su Lamers i Vajzman znali gde je slika. Imali su raspored mašine za dešifrovanje poruke, ali nisu znali gde je Zlatni voz", glasno je razmišljao Tom. „Samo je moj stric to znao", potvrdio je Folc. „Ostavili su niz tragova, na dva spašena Belaka, ordenju i mapi železničkog sistema, namenivši ih osobama čiste arijevske krvi, iskrenim vernicima. Nadali su se da će upotrebiti blaga Zlatnog voza da bi osnovali novi Rajh." „Ako ste to znali", upita ga Arci, ,,z#što ste sve dosad čekali da dođete ovamo i pronađete voz?" „Zato što ni ja nisam znao gde je." „Mislio sam da ste rekli daje vaš stric pomogao da se ovde smesti? Sigurno vam je rekao gde je?" Folc se jetko nasmejao. „Moj stric je, za razliku od saboraca, izašao iz rata zgađen nad onim što je video i učinio. Shvatio je moć oružja pohranjenog ispod planine i bio rešen da onemogući svakoga ko bi poželeo da se njime posluži. Osnovao je Veće dvanaestorice. Misija tog veća je, za razliku od Reda, bila da štiti živote, a ne da ih uništava. Obavljali su


je tako što su štitili ovo mesto, po svaku cenu. Zamoljen sam da preuzmem njegovo mesto u savetu, kad je pre pet godina umro." „Zar vam nisu rekli mesto na kom se kriju vagoni?" „Moj mudri stric je odredio da samo jedan čovek vođa saveta srne da zna mesto Zlatnog voza. Tajna se mogla otkriti samo ako bi postojala stvarna opasnost da će voz biti otkriven." „Iskoristili ste me da biste ubedili ostale članove da je njihova dragocena tajna ugrožena", procedi Renvik kroz stisnute zube. „Johan i ja smo godinama podsticali širenje glasina o Zlatnom vozu, nestalim Belakovim platnima i potrebi za enigma mašinom, neophodnom za dešifrovanje tajne poruke. Nadali smo se da će nam to pomoći da se domognemo portreta. Otkrili smo da ste zagrizli mamac. Predložio sam da vas izmamimo iz skrovišta objavljivanjem učene na vašu glavu u oglasima u Herald tribjunu. Savet se složio." „Zbog toga sam napadnut u Minhenu..." „Napad je bio lažan. U predvorju su bili moji ljudi. Nije vam pretila nikakva opasnost. Hteli smo da poverujte da ste nam sve bliži, da Veću pokažemo da se koristi nedelotvornim sredstvima i da je promena vođe neophodna." „Da li ste me zato ubacili u kolo?" upita Tom. „Da bi se ostali još više zabrinuli?" „Nismo vas mi umešali", reče Folc. „Ternbul je radio za Kasijusa." Tom pogleda Renvika, ali ovaj to nije primetio. Gutao je Folca pogledom punim mržnje. „Bio sam nadahnut Staljinovom strategijom. Usmerio sam vas na isti trag, baš kao što je generalisimus postupio s Žukovom i Konjevom. Ima mnogo ironije u činjenici da je neophodni ključ sve vreme počivao u mom trezoru. Nisam znao kome pripadaju sefovi, dok se niste pojavili. Da sam znao, sve ovo ne bi bilo neophodno." „Znali ste da su Vajzman i Lamers ostavili mapu." „Veće je pre nekoliko godina pronašlo Lamersa. Naterali su ga da progovori. Srce gaje izdalo pre nego što nam je odao lokaciju kripte i poslednje slike, ali je odao raspored enigma mašine. Od njega smo saznali i da Vajzman boravi u Engleskoj. Našli smo i broj istetoviran na ruci, iako nismo znali šta znači." „Zašto ste kopali na glavnom ulazu, kad ste mogli da mnogo brže uđete otpozadi?" pitao je Arci.


„Razlog je jednostavan, ako zanemarimo potrebu da doteram kamione u dvoranu, da bih premestio uranijum. Pre tri dana, kad smo došli ovamo, nisam znao za drugi, manji ulaz. Stric je ostavio podatak o prednjem, kroz koji je uveo vagone. Postojanje manjeg ulaza zabeleženo je samo na slici. Ko zna, možda je Red verovao da glavni ulaz predstavlja lakši put. Odlučio sam da vam ne smetam, kad mi je Johan rekao kako ste ušli ovamo i šta ste našli. Tako ste se bavili sobom, umesto da remetite moje planove." „Veće ti neće dopustiti da to učiniš", reče Tom. „Učiniće sve što mogu da te zaustave, kad saznaju šta smeraš." „Koje Veće? Ovo?" Folc izvadi punu šaku zlatnog prstenja iz džepa. Nehajno ih je razbacao po podu. Behu to istovetni prstenovi, s jednim dijamantom uglavljenim u mrežu od dvanaest četvrtastih udubljenja. „Velika je šteta što ih više nema. Baš bih voleo da im vidim lica kad bi shvatili da su mi, istina posredno, obezbedili sredstva za uništenje svega što su tolike godine štitili." 96 19:02 Heht ih je saterao u manji tunel. Hodali su ispred naperenog pištolja. Vezao im je ruke plastičnim trakama i oborio na tie. Renvik je pružio otpor i dobio kundakom u stomak. „Neću ti oprostiti izdaju, Heht", reče Renvik. „Platićeš mi." „Sumnjam, Kasijuse", iscerio se Heht. „Kad sledeći put pritisnem dugme, eksploziv će se aktivirati." Podigao je detonator i izazivački mahnuo njime Renviku pred nosom. Snažno ga je udario postrance u glavu. Njegov prsten ostavio je krvavi beleg iznad Renvikovog uha. „Kako se osećaš, Renvik?" Arci se cerio, posmatrajući Hehta, koji se udaljavao niz tunel. Ostavio je dva stražara da paze na njih. „Namagarčen. Izdan. Zarobljen." „Bolje bi ti bilo da se maneš popovanja i pokušaš da smisliš način da nas izvučeš odavde, Konoli", brecnuo se Renvik. Krv mu je curila niz lice i skupljala se na ramenu.


„Da nas izvučem odavde", s nevericom je ponovio Arci. „Znaj da tebe ne bih poveo, čak i kad bih našao načina da se izbavim." Zavladala je tišina. Stražari su zapalili cigarete. Iz tunela je stizao eho buke iz velike dvorane. Radnici su lupali čekićima, bušili, sekli. Tom je pretpostavljao da Folcovi ljudi rasturaju vagone i pripremaju preseljenje smrtonosnog tereta na... Ko zna koju lokaciju. Najstrašnije od svega bilo je što su mogli da ga prebace gde god hoće. Kad jednom krene, Folc će biti nezaustavljiv. Arci kao da mu je čitao misli. „Može li napraviti atomsku bombu od toga?" „Sumnjam", reče Tom. „Ne bi mogao bez dobavljanja velike količine dopunske opreme i stručnog znanja. Ali i ne mora. Prodajući uranijum, može da prikupi dovoljno novca za finansiranje male armije. Sem toga, uvek može da načini prljavu bombu, kakvu nam je upravo opisao. Možeš li da zamisliš kakav bi haos nastao, ako bi jedna od njih eksplodirala u Berlinu, Londonu ili Njujorku?" „Toliko o Ćilibarskoj sobi", smrknuto će Arci. „Ne mogu da verujem da je toliko ljudi toliko godina tražilo nešto što ne postoji." „Tvoj otac je mislio da postoji", reče Renvik „Misliš li daje i on grešio?" „Ne pominji njegovo ime!" planu Tom. „Ne zaboravi da se obratio meni, a ne tebi, kad je načuo glasine koje povezuju Ćilibarsku sobu s nacističkim Zlatnim vozom i enigma mašinom." Renvik se slabašno osmehnuo. „Nisam poklanjao pažnju tim glasinama, sve dok pre nekoliko godina nisam naleteo na originalno Belakovo platno, na aukciji u Beču. Pomislio sam da nije samo jedna slika pretrajala Himlerovu čistku i da je među preživelim platnima i portret pomoću koga se može pronaći ovo mesto." „Ispostavilo se da nisi mogao da pronađeš druga platna, zar ne?" „Tvoj otac je pogrešno verovao da su slike završile u privatnim zbirkama. Zbog toga sam ih tražio na toj strani. Uzalud sam se trudio. Uključio sam te u potragu zato što sam mislio da će mi tvoja pomoć dobro doći. Nisam se prevario." „Jašta, ali na kraju, nećeš imati velike vajde od svega toga, zar ne?" kiselo će Arci. „Ne znam da li si primetio, ali ćeš uskoro izdahnuti ispod planine, zajedno s nama."


„Nešto bih voleo da znam", Tom je ukrstio pogled s Renvikom. ,,U Sankt Peterburgu si mi rekao da je moj otac od početka znao ko si, da je radio s tobom. Da li je to bila samo jedna od tvojih laži?" Renvik mu uzvrati pogled. Baš kad je hteo da progovori, na drugom kraju tunela pojavio se Heht. Dvojica stražara bacila su cigarete i zauzela stav mirno. Jedan od njih šutnuo je Arčija u rebra, samo da bi pokazao Hehtu da revnosno obavlja svoj posao. Pukovnik ih je nagradio odobravajućim gunđanjem. „Hoću da mi jedan od vas donese nešto za piće. Ako vidi Dmitrija, nek mu kaže da su eksplozivna punjenja spremna." Stražar klimnu i poslušno otrča ka dvorani. Prošao je pored čoveka pod šlemom i u radničkoj jakni, koji je hitao ka zarobljenicima. „Šta radiš ovde?" prodrao se Heht, kad se radnik približio. „Zašto nisi u dvorani, gde tvoje kolege istovaruju teret?" Radnik slegnu ramenima. Zastao je i čučnuo da veže pertlu, kad je primetio da je odvezana. Podigao je pogled ka Tomu i namignuo. To je bila Viktor. 97 19:08 Tom pogleda Arčija, koji mu je odgovorio blagim klimanjem. I on je video ko im je prišao. „Nešto sam te pitao", brecnuo se Heht na Viktora. „Vrati se na posao." „Gade prokleti!" povika Tom. Otkotrljao se do Arčija i zario koleno u njegov stomak. „Ti si za sve kriv! Pogubićemo glave zbog tvoje pohlepe!" Arci se bacakao, kao da hoće da ga se oslobodi. Iskrivio je leđa kao rvač koji pokušava da se iščupa iz protivnikovog zahvata. „Ako je neko kriv za ovo, to si ti", uzvratio je. „Lepo sam ti rekao da digneš ruke!" Heht iskorači i dohvati Toma za rame, da bi ga odvojio od Arčija. Tom je okrenuo glavu i zario zube u meso između kažiprsta i palca. Pukovnik kriknu od bola.


Viktor je, u međuvremenu, stala iza stražara, zaokupljenog posmatranjem tuče. Pažljivo je nanišanila i udarila čoveka u potiljak. Preciznim i snažnim udarcem slomila mu je lobanju. Pao je na tie, mrtav. Heht se okrenuo u mestu, s krvavom šakom priljubljenom uz grudi. Drugom se mašio za pištolj. Arci je ležao na tlu ispod njega. Šutnuo ga je u ruku i pištolj se zakotrljao po tlu. S besnim krikom, pukovnik se bacio na Viktora i oborio je udarcem postrance u glavu. Viktor zamahnu nogom s poda, pogodivši Hehta kolenom u međunožje. Pao je uz bolni krik i na podu rudnika ugledao pištolj. Grabio je ka njemu na rukama i nogama. Tom se podigao, oslanjajući se na zid tunela i bez oklevanja bacio na Hehta. Zvezde su mu zaigrale pred očima kad je pao na povređeno rame. Pukovnik je nakratko zastao, kao da mu Tom mnogo ne smeta. Stresao ga je sa sebe i nastavio ka pištolju. Sićušno odlaganje dalo je dovoljno vremena Ruskinji da ustane i zgrabi pištolj, trenutak pre no što su se Hehtove ručerde sklopile oko njega. Zakoračila je ka pukovniku, koji je ju prkosno posmatrao. Nišanila ga je pravo u lice. Cev pištolja bila mu je na nekoliko centimetara od nosa. Veštim pokretom udarila je Hehta u slepoočnicu, drškom pištolja. Pao je ničice na prljavi pod. „Bože, koliko mi je drago što te vidim!" uzbuđeno reče Tom. „Lepo smo ti rekle da ne ulaziš unutra." Sa osmehom je isukala nož iz čizme i presekla plastične veze na Tomovim rukama. „Gde si nabavila opremu?" pitao je Arci, kad je kleknula kraj njega i presekla mu veze. „Jedan od Folcovih ljudi odlučio je da se olakša, podalje od ostalih." Nacerila se. „Na svu sreću, bio je mog rasta." „Kako si znala da smo ovde?" pitao je Tom. „Nisam znala, ali je Dominik pretpostavila da ćete biti. Rekla je da nećete odoleti iskušenju. Dobro je što vas tako dobro poznaje." „Gde je?" Tom se zabrinuto osvrnuo oko sebe, kao daje očekivao da će svakog časa iskočiti iz senki. „Dobro je, zar ne?" „Otišla je niz padinu da telefonira FBIu. Učinilo joj se da je videla telefonski kabl koji vodi do starčeve kuće. Hajdemo odavde."


„Čekaj malo", reče Tom. „Ne možemo ih tek tako ostaviti ovde. Kad se Folc izvuče iz rupe s uranijumom, nestaće. Niko ga neće pronaći dok ne bude kasno." „Imaš pravo", reče Arci. „Ali, nas je samo troje, protiv više od dvadeset naoružanih ljudi. Šta imaš na umu?" „Četvoro, ako me odvežete", napomenuo je Renvik. Tom ga nije slušao. Trudio se da pronađe rešenje. Posmatrajući Hehtovu opruženu telesinu na podu tunela, dobio je ideju. „Detonator!" uskliknu Tom. „Možemo iskoristiti Hehtova eksplozivna punjenja da zatvorimo tunele i zarobimo zlikovce, dok policija ne stigne. Pretraži ga. Sigurno je još kod njega." Arci je prevrnuo i opipao Hehta. U jednom džepu pronašao je detonator, a u drugom savijeno parče papira. Raširio ga je na podu i osvetlio baterijskom lampom. „Na papiru je raspored eksplozivnih punjenja. Nose brojeve od jedan do četiri. Rekao bih da postoje dva punjenja u svakom tunelu. Jedno na ulazu, a drugo nadomak dvorane." „Ako aktiviramo punjenje dva i tri, zapečatićemo dvoranu na oba kraja, je F tako?" „Nisam stručnjak za eksploziv", smrknuto će Arci, „ali mislim da stvari tako stoje." „Pa, ne treba mi drugo mišljenje", reče Tom. „Čistimo se odavde i aktivirajmo eksploziv. Ne smemo dozvoliti Folcu da istovari vagone." „Valja uzeti u obzir da bi se neki ljudi mogli zateći u tunelu kad sve eksplodira", napomenu Arci. „Oni će verovatno stradati." „Znam." Tom je stisnuo usne. „Stradaće ih mnogo više ako ne zaustavimo Folca." Krenuli su. Renvikov povik zaustavio ih je u mestu. „Tomase, dragi dečače! Zar ćeš me ostaviti ovde?" „Zar sumnjaš?" suvo će Tom. „Samo gledaj." „Dobro znaš da će me ubiti." „Baš fino. Uštedeće mi trud", reče Arci. Renvik nije obraćao pažnju na njega. Zurio je u Toma. „Ne možeš to učiniti, Tomase. Pomisli na sve što smo proživeli. Seti se onoga što smo nekad imali. Biće kao da si povukao obarač, ako mi ne pomogneš." „Ne slušaj ga, Tome", upozorio je Arci.


„Odgovori mi na pitanje." Tom je prišao Renviku, oslonjenom o zid tunela. „Da lije moj otac znao ko si ti? Da lije sarađivao s tobom?" „Pusti me, pa ću ti reći." Tom odmahnu glavom. „Neću. Dosta mi je tvojih laži." Gurnuo je ruku ispod Renvikovog sakoa i izvukao zlatni patekfilip, ručni sat koji je nekad pripadao njegovom ocu. „Uzeću ovo", rekao je. Bacio je pogled na sat, a zatim ga gurnuo u džep kaputa. „Više ti neće trebati." 98 19:15 Trčali su niz tunel dok im tamni pravougaonik i svetlucanje snega na bledoj mesečini nisu rekli da se bliže izlazu. Nekoliko sekundi kasnije, raštrkali su se po svežem vazduhu. Kad su iz tesnog, zagušljivog podzemlja izašli na čist planinski vazduh, zavrtelo im se u glavi. „Jeste li spremni?" pitao je Tom, pronašavši dovoljno široko stablo da se sklone. Držao je detonator u desnoj ruci. Klimnuli su. Zavladala je napeta tišina. Uključio je uređaj i izvukao antenu. Četiri lampice gorele su pored dugmadi. „Drugo i treće", podsetio ga je Arci. „Tako ćemo zatvoriti oba ulaza u dvoranu. Samo drugo i treće." ,,U redu." Pritisnuo je dugme broj dva. Duboko dole, čuli su potmulu eksploziju i osetili podrhtavanje tla. Sneg sa gornjih grana jela uz tresak se sručio na tie. S ulaza u rudnik dunuo je povetarac neugodna mirisa, dovoljno jak da zatalasa Ruskinjinu kosu. „ A sad treće", nežno ga je požurivala. Tom ga je pritisnuo. Zvuk je ovog puta bio mnogo jači i bliži. Bio je to grleni urlik, koji je dobijao na snazi dok nije izleteo iz ulaza u rudnik u oblaku dima i prašine, koja je sve prekrila tankim pokrovom. Kad se dim razišao, krenuli su ka ulazu u rudnik. Usta su im bila puna prašine.


„Još imaš radio, Viktore?" upitao je Tom. „Pozovi Dom i vidi da li je uspela da siđe do planinske kućice." Pronašla je radio. Pružila mu ga je i uzela detonator. Uključio ga je i uneo šifru za prilaz dogovorenoj frekvenciji. Pre nego što je stigao da uspostavi vezu, Viktor viknu: „Tome, pazi!" Bacila se preko njega i oborila ga na zemlju baš kad je pucanj proparao noć. Pao je na leđa, a Viktor preko njega. Telo joj se naglo opustilo. Bila je pogođena. Tom se povlačio unazad, vukući Viktora sa sobom, sve dok nije stigao do velikog, snegom pokrivenog kamena. Instinktivno je znao odakle je došao pucanj. Arci je kliznuo kraj njega. Još dva hica završila su u snegu, nedaleko od njih. „Kako je?" pitao je Arci. „Nije dobro" zabrinuto odvrati Tom. Držao je njenu glavu u krilu. Prebledela je. Zrno se žarilo u stenu iznad Tomove glave. Trgnuo je glavom unazad, na vreme da izbegne drugi pucanj. Snežni vatromet eksplodirao mu je iznad glave. „Ko sad puca na nas? Odakle su došli?" Arci je brzo pogledao preko stene. „Heht." „Heht! Sranje." Tom se lupi po glavi od muke. Prekorevao je sebe što ga nije vezao. Prevrnuo je Viktora na stranu. Metak ju je pogodio u leda. Otkrio je lepljiv i crven sneg. „Potrebna joj je pomoć, i to brzo. Moramo da preduzmemo nešto pre nego što shvati da nismo naoružani. Ovde smo glineni golubovi." „Imaš li neku ideju?" „Šta je s četvrtim punjenjem?" „Šta?" „Četvrto eksplozivno punjenje. Zar nisi rekao da je blizu ulaza? Ako ga aktiviramo, sahranićemo ga." „Gde je detonator?" „Bio je kod Viktora", reče Tom. Pretražio joj je džepove. „Uzela ga je od mene, kad mi je dala radio. Sranje, nije ovde. Sigurno ga je ispustila." Provirio je preko stene i ugledao glatku crnu spravicu u snegu. „Vidiš li ga?" pitao je Arci. „Jašta", odvrati Tom. „Na tri metra od nas."


„Evo plana. Privući ću vatru na sebe, ti ćeš dohvatiti detonator." „Nema šanse." Tom odmahnu glavom. „Previše je opasno." „Nije mnogo opasnije od čučanja iza kamena i čekanja da Heht dođe da nas ucmeka, zar ne? Viktor će u međuvremenu iskrvariti na smrt." „Dobro", složio se Tom. „Pokušaj da se ne izlažeš preterano." „Ne brini, znam šta radim", nacerio se Arci. „Za nekoliko sekundi bićemo u zaklonu." Skočio je i jurnuo nadesno, ka najbližem drvetu. Sa ulaza u pećinu razlegla se puščana vatra. Meci su zujali kroz vazduh, zarivajući se u drveće ili šišteći završavajući u snegu. Tom se zakotrljao s druge strane kamenčine i potrčao ka detonatoru. Činilo mu se da nekoliko sekundi, potrebnih da stigne do njega, traju večito. Zgrabio ga je i okrenuo se da pojuri natrag, u zaklon. Pucnjava je prestala. Podigao je pogled i na svoj užas ugledao Hehta. Stajao je na ulazu u rudnik i gledao pravo na njega, sa zlobnim kezom. Nišanio ga je, spremajući se da puca. Tom se ukočio, kao da je začaran Hehtovim blistavim pogledom. Opazio je senku, koja se izdvojila iz tame rudnika, iza pukovnika. Držala je sjajan nož. Imala je samo jednu ruku. Renvik. Skočio je na Hehta s luđačkim krikom na usnama i zario mu nož u leđa. Nemac je zaurlao od bola. Ispustio je pištolj i posegnuo iza sebe. Prineo je krvave ruke licu. Uz gnevni krik okrenuo se da bi se suočio s Renvikom. Polako je krenuo prema njemu, kao medved uspravljen na zadnje šape. Renvik je nasrnuo na njega, posekavši ga po podlaktici i gornjem delu butine, ali Heht kao da to nije primećivao. Nezadrživo je navaljivao na Renvika, zasuvši ga teškim udarcima. Pali su na tie i skotrljali se dublje u okno. Tom je otrčao iza kamenčine. Viktor je došla sebi. Slabašno se smešila. „Drži se", rekao je zabrinuto. „Dom će stići svakog trenutka. Uskoro ćeš krenuti kući." „Ne idem kući", rekla je. „Naravno da ideš", negodovao je Tom. „Zakrpičemo te. Bićeš zdrava i čitava." „Neću se vratiti. Sve sam isplanirala. Zato sam i pošla s tobom, da ne bi mogli da me zadrže."


„Kako to misliš?" „Uštedela sam novac. Izlazim iz posla, dok još mogu, kao što si ti učinio." „Dobra odluka", reče Tom. Suze su mu navrle na oči, dok je posmatrao sve širu krvavu mrlju ispod nje. „Sam si rekao da nikad nije kasno", nastavila je sa osmehom. Ćutao je. U grlu mu je bila knedla, dok je gledao kako je život napušta. Poslednjom snagom ga je privukla sebi i poljubila. „Hvala ti", prozborila je. Ruka joj kliznu po Tomovom vratu, pa niz ruku, sve do šake u kojoj je stiskao detonator. Sklopila je oči i pritisnula četvrto dugme. Eksplozija je snažno odjeknula. Tavanica okna se obrušila, a sitno kamenje i zemlja poleteše kroz vazduh. Tom se bacio na tie, preko Ruskinje, da bi je zaštitio. Vreli udarni talas oprljio mu je obraze. Tie se uvijalo i grčilo pod njim. Drveće je pucketalo i preteći cvilelo. Grmljavina je prošla, ostavljajući gust oblak prašine i dima. Visio je u vazduhu kao teška magla. Tom je kašljao i plakao. Čuo je povik i ugledao Dominik. Pojavila se na čistini u pratnji desetorice dobro naoružanih austrijskih policajaca. Spustio je pogled na Viktorovo bledo lice. Osmeh joj se zamrzao na usnama. Pažljivo je namestio kosu preko unakaženog uveta. Velika bara krvi u snegu oko nje bila je skoro crna, kao tamno ogledalo na mesečini. EPILOG Neki ljudi su se smejali, a neki plakali Većina je ćutala. Setio sam se stiha iz hinduističkog spisa Bagavad Gita: „Postao sam Smrt, uništitelj svetova." ROBERT J. OPENHAJMER, POŠTO JE PRISUSTVOVAO PRVOJ NUKLEARNOJ EKSPLOZIJI, l6. JULA 1945.


Epilog Groblje Aleksandar Nevski, Sankt Peterburg 13. januar, 15:02 Sveže iskopana zemlja formirala je pravilnu humku, podsećajući na crni prst na beloj zemlji, pokrivenoj snegom. Iznad malog lanca fabričkih dimnjaka u daljini kuljao je siv i prljav dim, besciljno ploveći nagore. Dodirnuo bi sunce i iznenada procvetao u veličanstveni ružičasti oblak koji stremi praznim nebesima. Tom je kleknuo i zagrabio punu šaku zemlje. Protrljao ju je među prstima. Sva vlaga u njoj smrzla se na ledenom vazduhu. Lako se krunila. Ledeno grumenje padalo je na tie. „Šta bi trebalo da piše na nadgrobnom spomeniku?", pitao je Arci. „Kaća. Zvala se Kaća", odlučno će Tom. „Kaća Nikolajevna Mostova." „Za mene će uvek ostati Viktor", reče Arci i slegnu ramenima. „Kaća mi nekako ne odgovara." „Odgovara onom što je nekada bila. Nadala se da će jednog dana to ponovo postati", reče Tom. „Nikad nije želela da bude Viktor. Sudbina joj je namenila tu ulogu. Nije mogla da joj se otme." „Mislim da joj se to dopalo kod tebe" reče Arci, povukavši dim iz sveže upaljene cigarete, „to da si i ti živeo nametnutim životom i da si uspeo da ga promeniš." Tom se vrpoljio, posmatrajući raskopanu zemlju. „Ima li vesti o Dmitriju?" konačno je prozborio. „Sinoć sam razgovarao s Bejlijem. Još ga nisu pronašli. Gad je imao sreće, zatekao se napolju kad si aktivirao eksploziv." „Ima li preživelih?" „Šesnaestom. Četvorica su stradala. Sigurno su se našli u tunelu." „Šta je bilo s uranijumom? Šta će se desiti s njim?" „Na sigurnom je. Iako se nemačka i austrijska vlada svađaju oko vlasništva."


„To me nimalo ne čudi", reče Tom, slegnuvši ramenima. „Šta je s Bejlijem? Kako je on prošao?" „Ne znam šta da ti kažem. Pomenuo mi je nešto o premeštaju u Njujork." „To je dobra vest." „Znaš, rekao mi je da se čuo sa Dženifer Braun. Raspitivala se za tebe. Izgleda da je načula da si umešan." ,,I?" odvrati Tom ravnodušno/pogleda uprtog u tie. „Možda bi trebalo da joj se javiš. Vidi, znam da sam ti zagorčavao život zbog nje, zato što je radila za FBI, ali ste se dobro slagali. Čitavo zamešateljstvo s tvojim ocem, Renvikom i Viktorom... Oslabilo ti je moć poimanja. Hoću da kažem, šta imaš da izgubiš?" „Vidiš li sve ovo, Arci?" Tom pokaza nadgrobne spomenike oko njih. „Eto šta ima da izgubim. Previše vremena proveo sam na grobljima. Sahranio sam previše ljudi do kojih mije stalo. Ovako mije lakše. Ne možeš da žališ za onim što nisi imao." „Tome! Arci!" Dominik im je prekinula razgovor. „Ovamo. Pronašla sam ga." Žurno su joj prišli. Stajala je nad otvorenim grobom. Gomila smrznute zemlje ležala je s leve strane. Iz nje je virila drška lopate, kao katarka polupotonulog broda. Crno sunce „Pogledajte!" pokazala je. Tom je video mesinganu pločicu na poklopcu kovčega i ime izgravirano na već zamućenoj površini. Henri Džulijus Renvik. „Gotovo je, Tome", nežno će Dominik. Klimnuo je glavom. Znao je da bi trebalo da mu je drago što Renvika više nema. Očekivao je neku vrstu olakšanja, čak i radosti, zato što je čovek koji ga je izdao, obmanuo i pokušao da ga ubije konačno otišao na onaj svet. Umesto toga je bio tužan. Tugovao je zbog poplave uspomena iz detinjstva, na divne časove provedene s Renvikom. Tugovao je zato što je izgubio nekog koga je tako dugo smatrao prijateljem i učiteljem. Tugovao je zato što je još jedna veza s ocem nepovratno prekinuta. „Kako si?", upita ga Arci. „Dobro", odvratio je. Lagano je izvukao očev zlatni sat iz džepa. Vrteo ga je na lancu levom rukom. Kućište je lenjo namigivalo, odbijajući zimsko sunce. „Ne misliš valjda da je tvoj otac..." poče Arci, videvši sat.


„Ne, naravno da ne", reče Tom i odlučno zavrte glavom. Vrteo je sat još nekoliko sekundi, netremice ga posmatrajući. Zatim je oštro zamahnuo i bacio ga u raku. Smrskao se o poklopac kovčega. Stajali su oko kovčega smrznutih ruku, posmatrajući beli brojčanik okružen staklenim krhotinama, oprugama i šrafovima, sličnim šrapnelu. „Hajdemo na piće", predložila je Dominik. „Dobra ideja", reče Tom sa osmehom. „Nekoliko pića." Arci je bacio opušak na tie. Nekoliko sekundi žario se i iskrio, a onda se ugasio.

Beleška autora Predsednička savetodavna komisija za pitanja imovine žrtava holokausta 1999. godine je konačno priznala da armija Sjedinjenih Država nije kriva samo za pogrešno identifikovanje sadržaja mađarskog Zlatnog voza, kao neprijateljskog vlasništva, nakon pronalaženja 1945. godine, već i daje nekoliko njenih pripadnika aktivno učestvovalo u krađi dragocenosti. Iako je američko ministarstvo pravde odbijalo sve zahteve za odštetu, sudovi su 2005. godine presudili u korist žrtava holokausta. Preživelim mađarskim Jevrejima isplaćeno je dvadeset pet miliona dolara. Veliki broj slika i umetničkih dela, ukradenih iz Zlatnog voza, nikad nije pronađen. Himler je hteo da od zamka Vevelsburg, pored Paderborna u nemačkoj pokrajini Severna Rajna Vestfalija, načini epicentar arijevskog sveta. Zamislio je ogroman kompleks, sa severnom kulom zamka u središtu. Smatra se da je tokom izgradnje prve faze kompleksa stradalo hiljadu dvesta osamdeset pet logoraša. Zamak danas služi kao muzej i omladinski hotel. Kripta i ceremonijalna dvorana u kojoj se dvanaest generala okupljalo oko okruglog stola, zajedno sa simbolom crnog sunca, dostupne su posetiocima. Institut Kajzer Vilhelm bio je sedište nacističkih nuklearnih istraživanja. Tim projektom upravljao je Verner Hajzenberg. Postojao je i vojni istraživački tim pod vodstvom profesora Kurca Dibnera. Istoričari i danas raspravljaju da li je Hajzenbergov tim namerno sabotirao istraživanja ili je samo zaostajao za


saveznicima. Istoričari veruju daje Staljin naredio maršalima Žukovu i Konjevu da ubrzaju napredovanje ka Berlinu, kako bi stigli do Instituta Kajzer Vilhelm pre Amerikanaca. Ta odluka koštala je Sovjete sedamdeset hiljada izginulih vojnika. Specijalni odredi NKVDa stigli su do Instituta i pronašli tri tone uranijumoksida. Rusima je taj materijal bio neophodan, omogućivši im da pokrenu Operaciju Borodino, sopstveni nuklearni program. Prva sovjetska nuklearna proba izvedena je avgusta 1949. godine, četiri godine nakon američke u Trinitiju, Novi Meksiko, jula 1945. godine. Ćilibarsku sobu poručio je Fridrih Prvi, vladar Pruske, 1701. godine. Poklonjena je ruskom caru Petru Velikom. Krasila je Katarininu palatu na obodu Sankt Peterburga, od 1770. do septembra 1941. godine. Nemačke trupe su je preselile u Kenigsberg, u Istočnoj Pruskoj (danas je to ruski grad Kalinjingrad). Soba je ponovo spakovana 1944. godine, u strahu od savezničkog bombardovanja. Mišljenja o njenoj sudbini se razlikuju. Neki veruju da je premeštena u napušteni rudnik srebra u Tiringiji. Drugi tvrde da je zakopana u nekoj litvanskoj laguni. Najnovija teorija kazuje daje soba greškom izgorela u požaru koji su podmetnule sovjetske trupe. Kremlj je posle toga uklonio tragove nesreće i pothranjivao mit o Ćilibarskoj sobi, kao ulog u pregovorima o povraćaju otetog kulturnog blaga. Sin nemačkog oficira koji je pratio konvoj od Sankt Peterburga do Kenigsberga uhapšen je 1997. godine, kad je pokušao da proda delić sobe. Nikad se nije saznalo kako se dokopao te dragocenosti. Osim izvanredno ukrašenog kovčega, to je jedini deo prvobitne Ćilibarske sobe koji je zasigurno preživeo kraj rata. Ako želite da saznate nešto više o autoru ili o fascinantnoj istoriji, ljudima, mestima i predmetima pomenutim u Crnom suncu i drugim romanima o Tomu Kirku, posetite www.jamestwining.com.

180152075 Džejms Twining Crno Sunce

Recommend Documents