ДР НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ ФАЈРОНТ У СAРAЈЕВУ
Др Неле Карајлић ФАЈРОНТ У САРАЈЕВУ За издавача ЛАГУНА Дејан Папић За издавача НОВОСТИ Ратко Дмитровић Уредник Вуле Журић Лектура u коректура Јелена Журић Живана Рашковић СЛОГ u препом Саша Димитријевић Штампа u повез Марго-арт, Београд Тираж 20.000 Издавачи Лагуна, Београд Ресавска 33 Клуб читалаца: 011/3341-711 www.laguпa.гs email: iпfo@laguпa.гs НИД Компанија „Новости" а.д. Трг Николе Пашића 7 e-mail: books@пovosti.гs CIР Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-94 КАРАЈЛИЋ, Неле, 1962Фајронт у Сарајеву / Неле Карајлић. Београд : Лагуна: Новости, 2014 (Београд: Маргоарт). 380 стр.; 21 cm Право име аутора: Ненад Јанковић. Тираж 20.000. Белешка о аутору: стр. 381. ISBП 978-86-521-1564-8 (Лагуна) ISBП 978-86-7446-241-6 (Новости) COBISS.SГ-ID 207354380
Предговор Фајронт у Сарајеву је тешко, помало болно, свакако сетно пребирање пo успоменама једног од Сарајлија који су тај град у Титовој Југославији учинили посебним. Нови примитивизам je Сарајево избацио из зглобне чашице, учинио га другачијим, дао му ореол авангарде, a највећа звезда тог покрета био je др Неле Карајлић. Ово je његова прича, искрена, духовита, прича без које предратно Сарајево град раје и папака није могуће разумети до краја. У том казивању Неле je сањар о сунчаној страни улице, наивац, жртва, визија која хода, непресушни извор идеја, хрпа страха. Унутар корица Фајронта у Сарајеву сазнаћете неке од детаља неопходних да у потпуности схватите ко су били, или ко су данас, Сарајлије без чијих имена, стваралаштва и каријера, Сарајево не би памтили ни пo чему другом до пo Сарајевском атентату. Taj и такав живот могао je да се креће, и кретао се, само од линије шеснаестерца фудбалског клуба Вратник, давних седамдесетих, до Првог коронарног одељења Ургентног центра у Београду, четрдесетак година касније. Све што се важно одиграло између те две стварне и временске линије, наћи ћете у овој књизи.
Сањи, Јани u Ђиђи
1 СРЧАНИ УДАР Кажу да су у Младеновцу сва чуда могућа. Te жена са крављим репом, те човјек магнет, те јагње са шест ногу, те дијете које савија челик погледом, те ово, те оно, углавном ликови и легенде у које може повјеровати само добар комад будале. Ни ja томе нисам поклањао наро читу пажњу све до недјеље двадесет другог маја двије хиљаде једанаесте. Тад ми се догодило чудо. Сунце тек што бјеше обасјало пусти перон локалне аутобуске станице кад се ту, на том неочекиваном мјесту, нађоше госпођа Судбина и арханђел Азраел. Да се разумијемо, није чудно да се њих двоје нађу на било којој тачки на свијету, пa и у Младеновцу, с обзиром на врсту дјелатности за чије су обављање били регистровани (Судбина води нити људских живота које пo правилу завршавају смрћу, док je Азраел тај који има немио задатак да почившег понесе на небо), али je било у најмању руку необично да су виђени на истом мјесту и у исто вријеме. Обично, због густог распореда, госпођа Судбина свој дио посла заврши и оде, журећи на неко друго мјесто, a тек онда долази арханђел Азраел, не би ли уредно покупио остатке преминулог, које ваља пребацити што на небо, што под земљу. Отуда, и поред тога што су обоје стари више хиљада година, нису имали прилике да се често виђају. Зато, ако их икада видите у исто вријеме и на истом мјесту, знајте да je између њих искрсао неки проблем, конфликт. Toг сунчаног недјељног јутра ja сам био предмет њиховог неспоразума. Како су дошли прије времена, за мјесто чекања изабраше биртију Kog Мије, ону која одваја младеновачку пијацу од паркинга испред зграде Скупштине општине. Арханђел наручи вињак, a она сок од јабуке и неко вријеме проведоше без изговорене ријечи. Судбина je полако губила стрпљење, желећи да што прије заврши посао због ког се тог сунчаног мајског јутра затекла у Младеновцу. Гледала je у дно своје чаше, у којој одавно више није било сока од јабуке, као неко коме je живот прошао без смисла и великих узбуђења. У оваква предивна јутра, окупана тако сјајним и бистрим сунцем под чијом свјетлошћу и мјеста попут ове жалосне кафане добијају атрибуте Сикстинске капеле, госпођа Судбина се осјећала сувишно. „Какав несклад између мене и овога јутра", прошапута и упути поглед ка роштиљу на коме су цврчали ћевапи, пљеске, ражњићи и кобаје. Арханђел Азраел примијети тај поглед и у складу са својим европским манирима упита даму да ли je гладна. Судбина одмахну главом и тако му даде до знања да би најрадије напустила биртију у којој сједе већ више од четири сата. Одјевена у дугу смеђу хаљину од енглеског твида, са шеширом чији je обод бацао сјенку преко њеног лица, Судбина je преко шанка гледала у календар за двије хиљаде једанаесту. Красило га je наго тијело неке Азијаткиње. Арханђел Азраел гледао je кроз мусави излог биртије младиће и дјевојке које je на улицу избацила покојна младеновачка ноћ. Пригрну црну кожну јакну, украшену нитнама и зихернадлама, исту онакву какву су носили
поборници панк покрета у вријеме кад сам и ja био млад. „Мала, дај нам десет ћевапа и пилеће бело, са много лука. И мени донеси још један рубинов." Конобарица климну главом и исте ријечи пренесе дебелом, ожареном, надимљеном роштиљџији, који од силних наруџби није стизао да обрише зној са чела са ког су слане капи падале на усијану омашћену решетку на којој се већ увелико пекло мамурно месо. „А ви?' упита га Судбина. „Шта ja?", одговори арханђел, правећи се да je изненађен њезиним питањем. Знао je да ће кад-тад доћи вријеме да она нешто њега пита. Предуго раде овај посао да би тек тако сједили без ријечи. „А ви?", поново упита Судбина. „Шта ja?", правио се луд Азраел. „А ви? Зашто сте ви овдје?" „Чекам муштерију." „Овдје у кафани?" Арханђел баци поглед на свој ролекс на длакавој руци и почеша се крилом иза увета, украшеног минђушом. „Требало би да дође за пола сата. Занимљив случај... Духовит дечко, али предуго у животу. Прецијенио je себе и своје могућности. Будала! Ништа спектакуларно. Један слатки мали фатални срчани удар." „Можда je то оно због чега су ме звали да дођем у ову забит", помисли Судбина. Она покуша да сазна нешто више о том случају. „Штета. Знате, колега, некад ми je жао свих тих смртника, свих тих људи који не осјећају властите границе, који не могу да установе докле могу да се пруже... A тај, извините на питању, што га чекате, je ли ушао у неке године или je млад?" Азраел се претварао да му je драго што се дама коначно заинтересовала за његов посао. Ни њему није мањкало лукавства. Промијени положај тијела, нагну се ка њој, a поглед му поста фришак и бистар. „Па, пo годинама je млад, четрдесет и девет, али пo ономе што je преживио, то je скоро дупло. Kao што рекох, занимљив дечко. И познат... Оууууу, биће то врхунска сахрана!!! Код мене у фирми, сви су убијеђени да на сахрани неће бити испод три хиљаде званица." Судбина схвати о чему се ради. Покуша да извуче још који податак о човјеку због ког je потегла толики пут, спремна да сваког тренутка уђе у спор са Азраелом. „А, селебрити! Па шта му je то требало?!" „Јебига. Људи не знају када треба да стану. Тијело не трпи будалу!" У том тренутку, на паркингу испред угоститељског објекта паркира се сиви пежо, партнер нове генерације. Из њега излази енергичан човјек, са незнатним вишком килограма. Његова појава изазива осмијех код случајних пролазника. Он им отпоздравља у добром расположењу. Улази у угоститељски објекат с намјером да, прошавши између столова и шанка, уђе на пијацу. Поздравља се са скоро сваком особом која у кафанском жагору и диму цигарета конзумира своју прву кафу, другу пиву, трећи вињак или четврти ћевап. Конобарица му љупко махну. Он прође поред стола за којим су сједили Азраел и Судбина. И њих поздрави, не знајући да ли их познаје
однекуд или не. У малим мјестима ваља свакога поздравити. Такав je ред. A тај човјек, то сам био ja. „Па то je Неле!? Зар Неле?!?" Први пут у току дана Судбини се отеше нека осјећања. „Не интересује ме ко je. Посо je посо", рече арханђел Азраел. Био je хладан као Ивковић кад je одбранио пенал Марадони. „Па то je Неле из Надреалиста... Из Пушења... Сад ради са Кустурицом онај Но смокинг... као да жели да ургира, Судбина се унесе у мој случај. „Драга моја, код мене имена ништа не значе. Ако сам могао превести Кенедија, Че Гевару, Тита, Ђинђића, овога, онога... зашто не бих... Како се оно дечко зове?" „Неле. Неле Карајлић, доктор. Али... Ja га немам на списку! По мени, он има још многих дана на овом свијету." Судбина покуша да сакрије немир, али одаше je покрети док je вадила блокчић из ташне. Азраел je надмоћно сједио са друге стране стола. Уживао je у ситуацији у којој се пред њим једна дама изгубила под теретом чињеница. Вадио je чачкалице из карафиндла, ломио их на пола и оним средњим танким дијелом чистио џепове у својој вишехиљадугодишњој вилици напуњеној мљевеним месом и врућом лепињом, коју би, које ли ироније судбине, и мртва уста јела. Интересантно, није пушио. Док je она покушавала да нађе оправдање за оно што je носила у глави, он показа конобарици испружен палац десне руке, којим je означавао број вињака који би требало да му донесе. Судбина се најзад насмија: „Ево, знала сам." Показа на свој нотес, те исти потури Азраелу под нос: „Овдје лијепо пише... Неле остаје жив!" Азраел се намршти. Не би му право. „Па добро, ко je овдје луд?! Нећете ми рећи да сам без потребе дошао са Исланда!?" Љутито одмахну главом, a његов глас доби неуобичајену дубину, од које застаде дах свакоме у кафани Kog Мије. „Не долази у обзир! Ja у својој агенди имам име, презиме, дан, сат, мјесто, начин смрти... A овдје лијепо пише: закрчење доње аорте vaso sрastica, прекид рада срца. Једном ријечју: срчани удар. Инфаркт!!!" Показа свој мали ајпод. Судбина ушути. Покуша да добије на времену и да Азраелу пружи прилику да се смири. Окрену главу ка конобарици, но прије него што покуша да joj се обрати, Азраел, не скидајући поглед са Судбине, викну неугодно и простачки: „Мала, дај госпођи још један сок од јабуке." To je била кап која прели чашу. Преко таквог испада једна дама није могла да пређе. Она устаде тако сигурно и одлучно да не дотакну нити стола нити столице, и упути Азраелу поглед пун презира. Тихим, подрхтавајућим гласом рече: „Надам се да ми нећете замјерити уколико се удаљим." Азраел je и не погледа, већ обори главу, дубоко свјестан да je прешао границу пристојности. Но, његова сујета му не дозволи да je погледа право у очи и упути joj ријечи извињења. И док je он нетремице гледао у столњак укапан вињаком и водом, и прекривен мрвицама лепиње, Судбина се достојанственим кораком упути ка излазним вратима. У кафани, која већ увелико бјеше пуна, наста мук. Није било чељадета које не схвати да се дешава нешто страшно, да je пред некога постављено питање живота и смрти. „А шта ћемо са човјеком? Je л' га ja одводим у мртве или не?" Ja сам тај разговор оставио за собом. Уђох у пољопривредну апотеку и, прије него што
затражих средство за прскање ружа, осјетих бол у желуцу. Бол није био толико јак да од тога правим драму, али je био константан и није попуштао у интензитету. Био сам толико прибран да ниједним покретом или изразом лица нисам показао продавцу да имам неки проблем. Продавац je био космат човјек, густих бркова. Више ми je личио на месара него на некога ко ради у апотеци, пa макар била и пољопривредна. Он се окрену, баци поглед пo неуредним дрвеним стелажама на којима je стајала гомила хемикалија и које je само женска рука могла довести у ред. Ипак, на моје изненађење, он пронађе оно што сам тражио. Пред мене спусти кесицу на којој je писало име хемикалије, име произвођача и упозорење о отровности препарата. „Имамо само овај... словеначки... он je мало скупљи од Галеникиног, али комшије веле да то свакако не помаже ако ружу нападне пепелница." Превише података за некога ко je добио једноставан задатак да купи „отров за руже". Извадих телефон из џепа и назвах онога ко ме je послао. Бол у желуцу поста јачи. Телефон зазвони. Јави се Сања. Упитах je за врсту отрова. Бол почиње да се пење из желуца ка горе. To je сад био потпуно нов бол. Постадох узнемирен. Бол није јењавао, већ се полако пењао уз врат. Како je бол гризао моје тијело, тако je паника хватала моју душу. Сања ми рече да узмем то што ми усамљени Брко нуди. Она не примјећује да са мном нешто није у реду. Ja узимам кесицу. Плаћам. Брко ме гледа. Осјећа да се нешто дешава. Али не зна шта. Бол прелази у грло. Нисам сигуран да ли je то само желудац. Одмахујем Брки за ситан кусур који ми враћа. Излазим, уз штури поздрав. Бол у желуцу се појачава, у грлу мало попушта, али je у врату и даље присутан. Одлучујем да прекинем куповину. Идем до аута, да сједнем и да видим 'оће л' ме престат. Пролазим поново кроз биртију. Ha самом улазу сударам се са Судбином и Азраелом. Рекох: „Пардон", и прођох на друга врата, ка паркингу. Нису ме ни примијетили, јер су стајали једно наспрам другог, попут љубавника између којих je управо искрсла свађа. Да се Шекспир тог јутра задесио у Младеновцу, закључио би да врела љубав никад разуму не да споразум да изглади. Истина, говорили су и даље тихо, не желећи да ремете недјељни младеновачки мир, али je у њима буктао пламен правог малог рата који je својом силином пријетио да запали цијелу Шумадију. „У мом нотесу пише да удар није смртоносан. Мислим, колега, да je у овом случају затајила ваша администрација. За Нелета, према мојим папирима, има још времена." „Онда нешто није у реду са комуникацијом између наших фирми! Али, молим вас, зар je вјеровати вашем нотешчићу? Погледајте систем пo коме ми данас радимо!" Арханђел славодобитно извади свој ајпод, a Судбина се кисело насмија: „Зар je важније на чему пише од онога шта пише?" „Сад ме љутите, млада дамо. Мислим да имате личну наклоност према тој особи, што вас потпуно дезавуише у обављању тако одговорног посла као што je наш." „Лична наклоност!? Па ja више волим старо Пушење него ово што он сада ради. Што се наклоности тиче јесте, стрпала сам и њега и његову породицу у посљедњи авион из Сарајева за Београд деведесет и друге, на само дан пред почетак рата. Јесте, дала сам му могућност да повремено напушта Србију за вријеме бомбардовања деведесет девете, али, молим вас, ja према њему не гајим никакве озбиљније симпатије. Није он ни Чола ни Бајага!" Азраел се осврну око себе. Би му неугодно кад примијети да су све очи у кафани Kog Мије упрте у њих двоје. Махну конобарици да приђе, извади из џепа свежањ згужваних пара
и тутну joj их у руке попут коцкара. Осјети њен длан. Био je влажан. Упути joj поглед пун љубави, окрену се и изађе из биртије. Потражи ме погледом и нађе ме. Сједио сам за воланом, пресавијен од болова. Оборих сједиште колико сам могао и покушах да нађем најприроднији положај тијела, не би ли ме прошао бол. Но, не само да није пролазио, већ се ширио према горе и са собом доносио осјећај беспомоћности. У тренутку када се вилица укочила a зуби почели да трну, знао сам шта ме je снашло. Није ме болио желудац. Бољело ме je срце. Интересантно je како човјек, када дође у безизлазну ситуацију, размишља брзо и дела исправно, као да му се драматична позиција у којој се нашао дешава сваки дан. Ja, који сам познат као смушен, онај ког „красе" погрешне реакције и латентна параноја, ja, који сам у животу увијек кретао касно и у супротном смјеру, ja, који никад нисам знао процијенити шта људи од мене траже, јер сам у свом мозгу сам себи био важнији од њих, ja сам у том тренутку био прибран и свјестан сваког детаља ове, признаћете, крајње неугодне ситуације. Угледах госпођу с цегерима. Упитах госпођу с цекерима: „Госпођо са цегерима, гдје je овдје Хитна помоћ?" Госпођа с цегерима ми брзо, без сувишних ријечи и покрета, показа пут. Имао сам среће. Хитна je била удаљена тек неких сто метара од пијаце. Упалих ауто. Бол je постајао све неподношљивији. Вратих се у рикверц. Кренух неких педесет метара кроз забрану. Бол je био толики да je засјенио чак и страх од смрти. У ствари, како je пожељно умријети кад те нешто боли! Смрт ти дође као спас, олакшање. Збуних се на сљедећој раскрсници. Угледах пар у плавим тренеркама. „Хало, ви у плавим тренеркама!" Пар у плавим тренеркама се окрену ка мени. „Гдје je овдје Хитна?" Показаше ми руком. Док сам улазио у двориште Хитне, гледали су за мном онако како ме гледају они који ме препознају. И гле чуда пред Хитном нема никога. Изгледа да сам само ja намјеравао умирати недјељом. Ko Тито. Паркирах ауто пред самим улазом. Неки ћелави тип изађе из зграде. Хтједе ми, вјероватно, рећи да je ту паркирање забрањено, али кад ме угледа, поста усплахирен и ужурбан. „Раде, Раде! Долазите овамо!!!", викао je, не скидајући поглед са мене, као да je мислио да ће ме, ако ме престане гледати, умјесто његовог погледа, узети смрт! Ja сам већ био притиснуо број 2 на мом мобилном телефону. To je кратица којом долазим до Сањиног броја. Дадох некоме од оних око мене телефон и рекох да јаве Сањи да дође пo ауто... да ме вози... или да ме не вози.,. него да зове некога или да не знам шта... само да joj нешто јаве. Око мене се сјатише и Раде и цијела младеновачка Хитна. Нико ништа не говори. Само су ужурбано радили, као у некој ТВ серији о ургентним центрима. Јебем ти, која je то била паника! Ставише ме на кревет, скинуше ме, намазаше машћу, опасаше ме кабловима ЕКГ-а, донесоше некаквих цјевчица, почеше ме убадати, притискати, носити, гурати, враћати, али
све са неким редом, све попут неког добро увјежбаног ритуала. A ja сам се знојио и знојио, текла je вода низ мене. Фрцала. Такав сам бар осјећај имао. Тјерао сам мозак да ради. Нисам смио да изгубим свијест. Тако сам барем мислио. У ствари ништа нисам мислио. To сам научио из филмова. По глави су ми се вртиле ријечи без реда и без логике. „Кабеза!" Кабеза, водопад у Јајцу, пa поново: „Кабеза!" Па онда хук Жељиних навијача који пјевају пo некој општеприхваћеној јуначкој мелодији... „Ооообааааа боооода." Па поново „Кабеза!" Не, то није оно што називамо филмом живота, који нам се наводно, a није доказано, врти у тренутку кад напуштамо овај свијет. To je више личило на звекет података у добро пијаној или дрогираној глави. Стога се нисам ни препао. Да je почело одвртање филма, вјероватно бих се усро од страха... „Кабеза." Ta ријеч ми je бушила мозак. Откуд ми то? Да ли ту ријеч моја свијест врти због занимљивог звука који производи, без обзира на смисао... или се баш у тој бесмислици налази смисао? Или je мени кабеза оно што je за грађанина Кејна био пупољак руже? Шта год да je, дан касније, када се срце смирило a дух стабилизовао, она je напустила моју главу. Направише снимак срца. Касније сам га видио. Изгледао je као да су се дјеца посвађала око тога како се цртају морски таласи. Ни трага од ритма. Инфаркт миокарда! Нема грешке. И даље ми нико ништа није говорио. Само су летјели око мене и гурали кревет у разним правцима. Али, сваки њихов потез одисао je смислом. Вјеровао сам им. Или нисам имао други избор?! Жени je тешко утврдити године. Она може да има и двадесет пет и педесет пет истовремено. Једна таква уђе у просторију гдје сам лежао. Њен ауторитет смири све присутне. Узе онај дјечји цртеж. Не удостоји ме ни ријечи, али je зато лице говорило и више него што треба. Нешто између немоћи и сажаљења. Хвала joj. Није се правила паметна. Кад се Србин не прави паметан, то je знак да нема простора ни за какве импровизације. Изађе из мог видокруга. Њу замијени млађа особа мушког пола. Косматим рукама подиже ми главу. Другом руком ували ми у уста девет малих црвенкастих пилула. Од тог момента пa надаље и убудуће, те пилуле ће постати моји велики другари. Прогутах другаре. Би ми лакше. Покушах нешто да кажем. Нико ме није зарезивао. Жена која je унијела ауторитет je нестала. Без ње ови остали не могу ништа. Изгураше ме напоље. Комби ме je чекао. Само мене. Убацише ме унутра вјешто и рутински. Два момка су ме већ стављала на апарате. Дође Сања. Иза ње Гага, наш дивни комшија. Он блијед ко крпа, Сања забринута, али са обећавајућим изразом лица. Ja покушах да узвратим осмијехом. Тако je мени узвратио мој отац, непосредно прије него што je умро у болници, у Мељинама. Сања прозбори: „Не брини. Већ сам звала. Сад те воде у Ургентни. Све je у реду." Нек ми je то рекла. Кад осјетиш да тако јака особа као што je моја жена каже нешто тако важно, осјетиш неку чудну сигурност, осјетиш да си у добрим рукама, ушушкан, припажен. Осјетиш умирење. A морате признати да смиреност зна бити од велике користи када човјек добије срчани удар. Касније се испоставило да je моје стање било толико тешко да ничија ургенција није била потребна. Водили би ме на прву линију фронта и да нико никог није звао. Она два иста фрајера, рутинера, завезаше ме за кревет, те ме прикључише на некакве
апарате. Један оста са мном назад, други крену напријед. Затвори бочна врата комбија уз тресак. Почех се смијати. Ваља овом кршу да стигне од Младеновца до Београда. Како то помислих, тако баја за воланом удари пo гасу. Кренусмо хистерично, уз звуке сирене и шкљоцање ЕКГ апарата. Фрајер који je остао са мном најзад ми се осмијехну. Био je то људски осмијех, a не професионални. И то ме умири. Комби похита. Обилазио je запрежна кола, тракторе, мотокултиваторе, краве, овце, козе, аутобусе локалних линија, прелазио преко ускотрачних пруга, љуљао се лијево-десно, све док се није уфатио ауто-пута. Онда je било мало лакше. Баја искључи сирену. Настаде неприродна тишина! Ja погледах око себе и имам шта да видим. Оно двоје сједи поред мене. Она, Судбина, склупчаних ногу, са ташницом преко кољена. Он, Азраел, склопљених крила, са воњом коњака из уста. Није имао један зуб, a из носа су му вириле длаке. Момак поред мене или их није примјећивао, или се на њих навикао. „Други ЕКГ му je већ бољи", примијети Судбина. Зар су ми мјерили два пута? Кад? У, јеботе, ja сам мислио да сам све вријеме био при свијести. Како арханђел зна читати мисли, тако ми одмах одговори. „И јеси. Нажалост." „Што нажалост?", упитах безгласно. „Како што? Па јебо сам ти све... од јутрос те чекам да те водим горе. Знаш ли ти колико je вријеме мени драгоцјено?" „Па што ме не одведе?" „Зато што сам глуп", одговори он. У гласу му се осјећала нервоза и нека врста разочараности, која обично хвата оне који праве паузу у пићу. „Зато што сам слушао ову госпођу овдје." Показа на Судбину. „И шта сад?", упитах. „Мислим да ће ти уградити стент", одговори ми момак у бијелом, који није примјећивао два ексклузивна путника у возилу. Хтједох му рећи да не питам њега, али ако кренем да му објашњавам с ким тренутно разговарам, он ће ме, умјесто код кардиолога, послати психијатру. „То ти je прстенчић који се стави у крвни суд", настави он паметовати. „Лежиш дандва... И идеш кући." „Ма, какав стент", проговори Судбина. „Није ти ништа. Само спазам суда, aпgiпa рectoгis поп stabilis vaso sрastica, али они не могу тако лако да се с тим помире, пa ће те држати у болници док не полудиш. Али и то je боље од овога што ти нуди овај са крилима." И сад, умјесто да роштиљам са дјецом, умјесто да у зубима циједим чашу кајсије охлађену до бола, ja се у возилу Хитне помоћи јебем са најмање двије различите дијагнозе. Бол je свакако престао. Имам осјећај да би ме, кад бих овог пристојног момка лијепо замолио, можда вратио кући. „Хајде, хајде", проговори Азраел, прочитавши ми мисли. „Па за једно пола сата да те покупим испред капије, да нисам џаба долазио." Ja погледах у Судбину. Она ми заштитнички климну главом:
„Не би могао да устанеш. И нећеш то моћи недељама. Теби je срце престало да ради. Ти немаш снаге ни кашику да дигнеш, a не да идеш кући." „Да дигне кашику, него шта!'\ није одустајао Азраел. „А онда одмах да je баци!" Погледах у оне апарате на које су ме прикључили. Видим како ради моје срце. Чујем његове откуцаје. Полако се одвајам од свога тијела, надносим се над њим, лебдим. Видим себе како лежим у комбију. A око мене лијеп и сунчан дан. Какве ли везе ja имам са својим срцем? Откуд то да и ово што осјећам, и ово о чему размишљам, зависи од његовог откуцаја. To мора да je нека грешка! Зашто би и мисли и осјећања и разум, који je у ових педесет година уложио сав свој труд да схвати свијет око себе, висили о одлуци једне пумпице којој je очигледно дојадило да настави са својим радним задацима, пa ме сад намјерава преселити на неко друго мјесто и то летом за који још нисам резервисао карте. Како je могуће да уз сву своју свијест, уз све своје знање и све вјештине које имам, не могу да ријешим проблем са срцем! Или не знам праве вјештине или људски живот не вриједи ни пишљива боба. „Не знаш вјештине", одговори Судбина. „А ни живот не вриједи", дода Азраел. Ja их погледах, пa се вратих назад. Опет дадох тијелу да господари умом. Азраел погледа на сат. Види му се нервоза на лицу. „Колега, вама би најбоље било да сте остали да завршите своје пиће у оном еминентном локалу... видим да вас je ухватила нервоза." Судбина ово рече искрено, без гађења и ироније. „Не знам ни сам шта да радим. Овај клијент je већ требало да буде мртав, барем пo плану и програму који ja имам за 22. мај 2011." »Аууу, све je отишло у курац кад се ни на небу више не држе плана и програма", помислих. „Ма, држе се... само што je колега мало пожурио. Изашао je на терен без најважнијег папира." „А ко му даје тај папир?", упитах се. „Ја", одговори Судбина. „Без њега вас не може пребацити на небо." „Одлично", помислих. „Ако зависим од њене воље, стварно сам најебао." „Наравно да зависите од моје воље. To ми je посао. У ствари", она се мало љутну на моје ниподаштавајуће мисли, „можете и без тог папира, уколико желите. Ja вам не бих правила проблем." Аууу, како je само мало потребно да се Судбина наљути. Азраел ме поново погледа. Прво мене, пa сат, пa онда сат, пa мене. Приђе ми, унесе ми се у лице. Њему je доња десна четворка потпуно отишла од каријеса, a испод два доња очњака има уграђене пломбе пете класе. Личи на Тома Вејтса. Базди на вињак. Неиздржљиво. Ако горе овако смрди, боље да се не качим са Судбином. „Види, мали", рече ми он, „је ли тебе страх смрти?" „Није." Не знам ни сам зашто му тако одговорих. „Па хајде онда са мном, немој ме правит будалом!" „Нећу." „Па што нећеш, кад те није страх?" „Нећу због шупака!" „А, то je већ нешто друго."
Завлада тишина. И моје мисли се стишаше. Мислио сам само на дисање. A онда, у устима осјетих чудан укус дјетињства. Нешто ме разнијежи, опусти ми мишиће, a на кожу изби слатки сок сјете. Moj дух поново изађе и погледа мученика што лежи на кревету, прикљученог на апарате, кога у Ургентном центру очекује тим за катетеризацију, резервисано мјесто у одјелу између неба и земље, a чије ће име сутра исписати насловне стране свих жутих и плавих новина под наднасловом ДРАМАТИЧНО!!! Moj дух ме није гледао са забринутошћу, већ са сјетом, и с неком чудном драгошћу, као да je задовољан тиме да коначно, послије толико година панике и трке, има времена да се окрене самом себи и не да подвуче црту, јер je за то и рано и непријатно вријеме већ да у себи изазове све оно узбуђење које ће га попут времеплова послати у прошлост, вратити из ње, бацити у будућност таквом брзином да ће му бити јасно да у ствари постоји само Сада и Овдје и да су и прошлост и будућност и ова природа и овај ауто, чак и ово двоје радозналаца које je он сазвао, само једна велика илузија, „маја", из које, нажалост, још није нашао начин да изађе. „Јесте", рече судбина са сјетом, „то je тачно, све je то илузија." „Али с тим живимо", настави Азраел. „А ти, мангупе“ обрати се он мом духу, „кад си ме већ издркао као младог мајмуна, каква je твоја илузија? Ko си? Гдје си? Шта си? Ајд нам причај мало. Ако ништа, дужан си ми нека објашњења." Moj дух погледа у Судбину, као да тражи благослов. Судбини би драго да je мој дух тако поступио. Њен eгo би задовољен. „Причај... ja ту причу знам... али волим да je чујем, с времена на вријеме." И ja почех да причам. A како почех да причам, тако кроз мене потекоше потоци носталгије и неког чудног блаженства које човјек чува у себи као најдрагоцјенији пртљаг, сакривен иза десет брава, a отвори га оног момента када се сјети дјетињства и безбрижности које оно са собом носи. Са тим блаженством мој дух се поново одвоји од безнадежног тијела, узлети високо пa се испод Азраела, Судбине и мог духа створи слика моје зграде, онакве каква je била тих далеких шездесетих година, свјеже окречена и поносна, прекривена тек палим снијегом, док из ње, прескачући све пo двије степенице, изађе момчић, дијете, у неком шареном смијешном џемперу ведрих боја, са капом која му je прекривала главу, уши и пола врата, и са школском торбом на леђима већом од њега, која je ландарала у ритму његових раздраганих корака. Taj дјечак то сам ja, рекох друштву у комбију. Судбина ме подсјети да за њу не постоје будућносг и прошлост, већ једно велико Сада, a Азраел ме не удостоји ни погледа, видно нервозан што се моја агонија и даље наставља. Јесте, то сам био ja. Запушеног носа и вјечито мокрих ногу. Како изађох из зграде и замакнух иза угла, ван видокруга оних који би можда могли да ме виде, тако бацих ону торбу и објема рукама заграбих снијег, правећи од њега грудве. Стадох гађати дрвену бандеру која je носила шкрту свјетиљку, чија je шкиљава свјетлост за тамних ноћи у мојој Улици Фуада Мицића била једини доказ да je ту још увијек град. Очас посла, и моје руке се следише, али наставише да мијесе мокри снијег, са истом страшћу са којом вајар мијеси глину. Много волим снијег. Родио сам се оне године када je снијег био највећи. Кажу да je Босна те шесет друге на трећу била затрпана. A снијег у Сарајеву падне за 29. новембар, опколи град и не повлачи се скоро до краја марта. Не, то није онај бијели, сјајни, сунцем окупани снијег, који
гледамо на разгледницама из алпских предјела то je масни, умазани црни снијег, оболио од смога. У ствари, снијег када падне, буде бијел не дуже од четрдесет и осам сати, a онда га офарба и ошуга густа магла пo којој je Сарајево било познато. Магла се спуштала на град и није му дала дисати тачно онолико колико je дуга зима, a тих мјесеци пo граду и птице иду пјешке. Лако je препознати Сарајлију било гдје на свијету. Погнут ход, згрбљен и опрезан, са рукама што дижу оковратник мантила... тај ход je био резултат хода кроз маглу. И то je један од разлога што се у том несретном граду ријетко дало срести онога који гледа ка небу. Ko год да je то био> бивао je сурово кажњен. Затим сам занесен наставио пртином према школи, застајкујући на сваком ћошку гдје се дешавало нешто интересантно. Мачка која гања црну врану, комшија Мишо покушава да упали свог тристаћа, гареж која излази из ауспуха несретне машине и боји снијег под собом тамним бојама, часне сестре које се уз цику и раздраган смијех сличан дјечјем клижу низ падину која води ка згради у којој je живио мој друг Дедић, дјеца која вриште грудвајући се и зачикавајући дедицу на балкону црвене зграде, Гиго Боснић и још неколико ентузијаста који су на школском полигону очистили снијег из рекета и играју баскет три на три, Зајко и Роко како бјеже од Ђокице, коме дођу три стоје има већ пет дана. Moja кућа je од основне школе била удаљена мање од петсто метара, али je тај пут могао трајати годинама.
2 ПОГЛЕД С БАКИНОГ ПРОЗОРА Азраел ме погледа љубопитљиво, онда махну својим крилом и поквари слику мога дјетињства која je лебдјела између нас. Потом се у маниру искусног плесача окрену око себе и на длану донесе слику мога града, јасну као послије прољетне кише. „Шта je ово?", упита ме. „Раскршће", рекох. „Видиш, ово ти je улица.. Одозго са Кошева, окомито, под правим углом, у Титову улицу уливала се Улица краља Томислава, a из ње je излазила тања и њежнија, под именом Доситеја Обрадовића. Доситејева je личила на узак мрачни кањон између двије громадне зграде, подигнуте у доба Аустрије, на чијим су фасадама мемла, чађ и смог оставили више него видне ожиљке. Сунце je у ову уличицу залазило ријетко и шкрто, пa су прозори на згради Жељезничког транспортног предузећа исијавали мрачну мистичност, као да се у њима огледају бијеле ноћи у Петрограду. У оној другој згради, са чије се предње стране пружао поглед на једну од најфреквентнијих сарајевских раскрсница, живјела je моја бака. Бакина зграда доминирала je простором, изгледом и димензијама. Бацала je сјену на пола Титове, ширећи свој ауторитет и снагу. Онај који je ту зграду направио, учинио je то с намјером да она ту стоји најмање хиљаду година. Чврста, моћна, стамена попут Жељине одбране, та зграда на углу Титове и Доситејеве била je власништво неке јеврејске породице која je, пред налетом нацизма и антисемитизма тридесетих година двадесетог вијека, разгулила у Америку. Изузетно интелигентна одлука, кад знамо шта се све са Јеврејима дешавало у Сарајеву, у несретно вријеме између четерес прве и четерес пете. Након ослобођења када се испоставило да je цијело Сарајево било у партизанима, a да су они Јевреји и Срби који су у току четири године НДХ отишли из града у непознатом правцу то учинили на чисто добровољној бази зграда je, у складу са обичајима тог времена, национализована, те су сви они који су у њој становали постали власници станарског права, институције коју je познавало само социјалистичко самоуправљање. У тој згради су од двадесетих година прошлог вијека живјели мој дида Симо и бака Паула. Живјели су са своје четворо дјеце у двије велике просторије, које су се загријавале шпоретом на ћумур, и несебичном љубављу. Једна просторија била je спаваћа соба, a друга комбинација кухиње и примаће собе. Te двије просторије, високих плафона, дуплих прозора и дебелих зидова, опстајале су деценијама непромијењене a свемоћне, док су се око њих мијењали државе, друштвена уређења, окупатори и ослободиоци, агресори и браниоци, дизале се револуције, дефиловале војске, падала царства. Ту, у те двије просторије, живјеле су три генерације мојих предака, које су рођене у једној a умрле у другој држави, не мијењајући ниједног момента адресу становања. Moj дида Симо имао je мали транзистор, из ког се увијек чуо коментатор фудбалскихутакмица Прве савезне лиге. Мени се тада чинило да се утакмице играју сваког дана и да Жељо увијек губи. Moj дида Симо ме научио да навијам за Жељу, a Жељо ме je
научио да увијек навијам за слабије. Транзистор je стајао на креденцу у кухињи, у којој су Симо и моја бака Паула, пола Чехиња a пола Хрватица, засновали своју бројну породицу. Транзистор je био у кожној футроли са прорезима, који су омогућивали да се види скала пo којој je дида бирао станице. Moja омиљена игра била je скидање те футроле са транзистора. Дида ме je звао Нено. Он ме je научио да ходам и да волим људе. Отац ме je научио да им вјерујем, a мајка да њих двојица нису у праву. У моменту када сам скидао футролу са дединог транзистора, још нисам имао намјеру да ишта постигнем. „Нено, остави то!" Тако ми je говорио, док сам се ja зајебавао са транзистором и његовом кожном футролом. Изнад креденца, који je у ћумуром гријаној кухињи стајао попут катедрале, на зиду je стајала икона Светог Николе. Moja бака, која je у складу са тадањим законима прешла из католичке у православну вјеру a таквих примјера, признаћете, немамо баш много за Светог Николу, славу мога диде Симе, који ме je звао Нено, правила je супу од бакалара. И тај мирис остао je у мом сјећању као нешто што окупља људе, даје им сигурност, кураж. Обожавам бакалар. Опор и вјечан... A за славу, око тешког дрвеног стола који je доминирао кухињом, окупе се родбина и пријатељи. За тај сто, чини ми се, могло je да стане више хиљада људи. Moj брат и ja забављали смо се трчећи око њега, све док не направимо неко срање и док нас мој отац, комуниста али толерантан према старим српским обичајима, добро не издевета. У свом несташлуку, једном сам, памтим, направио највећи прекршај који je код диде Симе могао да направи његов Нено, како ме je он звао. Али о томе касније. Бакин стан имао je велики дупли прозор, преко којег je зима мразом сликала своје иконе и витраже, a у које сам ja као мали гледао нетремице, замишљајући и мијењајући облике онога што нам иње ујутро донесе. Загријавао бих прсте својим дахом, и попут наивног сликара мијењао линије које je зима исцртала. Тиме сам могао да се забављам сатима, док не улети неко од старијих и потјера ме у просторију која се грије. A тај прозор био je мој поглед на Сарајево. Поглед на Титову улицу одозго, на мјесто на ком се у њу улива Улица краља Томислава, правећи велику делту. Са лијеве стране те делте стајао je Умјетнички павиљон, који je у то доба служио као мјесто састанка пријатеља, познаника, пословних партнера, љубавних парова. To je била тачка упознавања, руковања, грљења или првог пољупца. Насупрот њему, са друге стране Краља Томислава, на мјесту одакле се узбрдо пењало на Џициковац, стајао je велики јавни тоалет обојен у сиво, из чијих се тамних подземних ходника ширио мирис амонијака. Код њега се нико није састајао. Титовом су пролазили трамваји, црвени и зелени, a из Краља Томислава долазили су аутобуси жути и зелени. Крај Умјетничког павиљона у Улици краља Томислава била je станица линија 17,14 и 20, линија које ће обиљежити први дио мог живота. Одмах поред станице биле су трафика и телефонска говорница. Ha ћошку изнад самопослуга. Центар града који никад не спава. Сатима сам стајао на прозору бакиног стана и гледао Сарајево... Пролазили су трамваји, тресући темеље бакине зграде, дрмајући штокове прозора са ког сам осматрао. Пролазили су аутобуси, аутомобили, бицикли, мали и велики људи, жене, дјеца, студенти, ђаци, милицајци, бабе са цегерима, деде. Узбудљиво и заразно. Из аутобуса и трамваја излазили су људи, натоварени муком, или срећом, тешким или лаким корацима, некад ужурбани, некад лежерни, некад трчећи, некад тумарајући, поздрављали су се једни с другима, љубили се,
грлили, свађали. Неки су трчали за трамвајем. Понекад би га и уватили, али се чешће догађало да им затвори врата пред носом. Тада су возило градског саобраћаја испраћали псовком и цијели ритуал завршавали пљувањем у правцу возача. Љутито би се окретали и припаљивали цигарету, гледајући у смјеру одакле се са нестрпљењем и неизвјесношћу очекивао долазак сљедећег трамваја. У та времена се право пушило. Ko не пуши, није одрастао. Аутомобили су дисциплиновано чекали знак саобраћајца да им да дозволу да крену. Возачи су љети лежерно избацивали лијеви лакат кроз прозор, гледајући испод сунчаних наочала шуму пролазника, не би ли видјели некога интересантног a да би, истовремено, и сами били виђени. Зими су те исте руке гријали хукћући у њих властиту топлоту, док су им се аути гушили због залеђених килера. Из аутобуса су истрчавали возачи, само да запале једну на брзину или да у киоску изнад станице млатну једну виршлу уваљану у сенф и убодену у кифлу боје људске коже. Под пазухом њихових синтетичких плавих кошуља искрадала се флека зноја која се данима скупљала на том скровитом мјесту. Они су скидали своје шапке и руком у којој гори цигарета зализивали косу натопљену знојем, причајући са колегама. Никад нисам знао о чему су возачи аутобуса причали, али сам осјећао да je то нешто важно. Не би иначе имали униформу. Можда су давали свој суд о дневним догађајима, ручку који их чека код куће, посљедњем дербију или ситуацији на Блиском истоку. Рекох, испред Умјетничког павиљона кога више нема срушен je док сам ja био мали састајали су се парови. Проматрао их са прозора, не знајући суштину њихове игре. Гледао сам их као неко ко гледа неки спорт чија правила не познаје. Kao да Киргиз гледа бејзбол. Било je разних парова. Неки су се свађали чим се виде, неки би се страсно пољубили, пa загрљени кренули у нову ноћну авантуру. Било je и оних који се не би ни дотакли. Само би пришли једно другом и ћутке, без вишка покрета, настављали заједно у непознатом правцу. Изгледали су као неко ко je ту везан некаквим уговором, a не својом вољом. Неки парови су се смијали, пa причали, пa се поново смијали, пa се грлили, не примјетивши да већ пола сата стоје на мјесту на коме су се састали. То су били они чија je љубав толико јака да им није важно ни гдје су, ни колико дуго стоје. To je била љубав која поништава постојање остатка свијета. To je, у ствари, дефиниција љубави! Осјећање које поништава постојање остатка свијета. Некад се догађало да она не дође. Он стоји, пали већ трећу цигарету. Гледа около, сваки трамвај му буди наду. Гледа лица оних што излазе из трамваја. Не дише... тражи je покретима лудака... криви се попут торња у Пизи... види je у сваком од путника, али изађоше сви a ње нема. Он поново погледа на сат. Можда je стао. Пита пролазника, показујући руком на зглоб шаке. Колико? Овај застаје. Гледа на сат полако и пажљиво, као да не жели да пружи погрешну информацију. Толико и толико. Овај се окреће бијесан, поново пали цигарету. Ево још једног трамваја, овог пута je празан. Из њега излази само једна дјевојка. To je она... Не, није. Она пролази поред њега, a он je није ни погледао. Одлази до говорнице. Нема ситних. Улази у гранап. Излази из гранапа. Поново долази до павиљона. Опет трамвај. Он му притрчава пун наде. Из њега излазе десетине људи. Ње нема. Ja га гледам већ пола сата. Да je дошао петнаест минута раније, било би да она касни већ петнаест минута, али
није дошао петнаест минута раније. Он je мало закаснио. To je оно што га јебе. Можда га je чекала, видјела je да га нема и демонстративно отишла. Куда je отишла? A можда није ни дошла. Питам се, шта он мисли сада. Он мисли нешто као: „Свашта сам joj рекао прошле ноћи, али јутрос ме звала... И било je све у реду... Можда се само претварала да je све у реду, јер није била сама. Па шта што није била сама, као да je она таква особа која кад није сама неће да те пошаље у пичку материну. Мора да je љута." Одлази до телефонске говорнице. Отвара врата говорнице, наилази трамвај. Истрчава из говорнице... нема никога, само двије бабе са цегерима и четири Циганчића који шутирају пластичну чашицу у којој je некад обитавао јогурт. Дижу бесмислену галаму. Нервирају га. Поново се враћа до телефонске говорнице. Неколико секунди касније, излази. Пали цигарету. Одлази. Но, погледам на другу страну. Ha другој страни павиљона чека она. Склања главу од пролазника. Нервозна je. Покушава да се смири читајући насловне стране новина окачених са унутрашње стране излога трафике. Не може да je смири ни то. Долази аутобус. Она стаје пред њега. Гледа га. Из аутобуса истрчава гомила средњошколаца. Излијећу на улицу попут крда, претрчавају цесту, ударају дланом о саобраћајне знаке, пењу се на зидић што дијели цесту од парка и скачу са њега. Ударају пролазнике својим тешким торбама напуњеним књигама без смисла и садржаја, пљују у даљину, гађају се каменом, протрчавају. Иза њих остаје пустош, згажена пластика и она, која још чека. Долази други аутобус. Она губи наду, гледа молећиво возача као да je он тај који доводи њеног драгог, као да je возач седамнаестке тај који одлучује да ли ће драги доћи. И гле, умјесто из седаинаестке, драги долази с леђа, ставља joj руке преко очију. Oпa, пољубац, али она je љута, окреће му леђа, он се правда, она показује на сат изнад зграде павиљона, као да га je неко намјерно поставио на мјесто састанака љубавних парова, да би евентуално кашњење једног од заљубљених било идентификовано на лицу мјеста. Он je моли да се смири. „Немој да правимо сцене... нисам могао раније... тетка je закључала врата... ja сам остао без кључа... стари ради... прескако сам сасвог балкона на Мирсадов... Мирсадова стара мал' није добила удар... али, мала. Немој сад да ja будем љут. Па ja живим на тринаестом спрату на Ченгић вили... a ja сам прескако ограду." Узалуд. Она нема разумијевања. Он пали цигарету. Приближава joj се. Она узмиче. Он je загрли око струка. Она се измигољи. Он je пољуби у образ. Она се привије. Он je загрли преко рамена, она њега испод пазуха. Кренуше. Хвала Богу, све je у реду. Eto, Сарајево je са бакиног прозора изгледало допадљиво и изазовно. Сијало je блиставом радошћу и ведрином. Сарајево je са бакиног прозора одисало неком загонетном ужурбаношћу, чији смисао нисам схватао, али ме je опчињавала. Сарајево je са бакиног прозора зрачило оптимизмом и то не без разлога. Будућност му je спремала двадесет најсјајнијих година у његовој историји!
3 КОШЕВО ЗОВЕ Све су прилике да je Сарајево било нека врста експеримента Комунистичке партије са другом Титом на челу, мађионичарски трик на ивици алхемије, у коме се наочиглед забезекнутих посматрача у тамни шешир пун тајни стављају страх, мржња, неповјерење и скепса, али се након чаробних ријечи „братство и јединство" из њега ваде љубав, солидарност, пожртвовање и толеранција. Експеримент je трајао четрдесет пет година и дао je поражавајуће резултате. Овај покус подржавала je снажна пропаганда о равноправности народа, о њиховој међусобној безграничној љубави и разумијевању, потпомогнута ригорозним правним системом и страховитим притиском тајне полиције, за коју су радили и голубови крај чаршијског себиља. Кад je на историјску сцену ступила нова, послијератна генерација, растерећена тегова прошлости, генерација која ће касније понијети барјак тог града као храма музике, шале и другарства, чинило се да je експеримент доживио успјех. У времену мог одрастања, ови фактори имали су толико јак ефекат да je осјећање југословенства било више питање естетике, доброг укуса, праћења модних трендова, a не националне припадности. Југословенство je било изједначено са свим оним што се сматрало модерним, прогресивним, младалачким и лијепим, са фармеркама из Трста, са плочама из Лондона, са књигама Хесеа и Маркеса, са љетовањима на Јадрану и зимовањима на Јахорини, са дјевојчицама с оне стране улице. Не знам тачан проценат оних који су се у тим временима осјећали Југословенима a десет година након Титове смрти изјасниће се као Срби али сам сигуран да je, барем у граду, тај број био двоцифрен и да je почињао са 9. С друге стране, и друга два конститутивна народа (читај двије религије) себе су радо стављали у ту категорију, али свако je од ова три удаљена свијета гледао на југословенство са свог брда и својим очима. Једни су на то гледали као на прелазну фазу до потпуног ослобођења, као на фазу гусјенице између ларве и лептира, пa су се у том периоду заклињали другу Титу, све док се нису претворили у лептира на чијим je крилима умјесто петокраке засјала шаховница, или звијезда, али са полумјесецом. Они наивни пак југословенство су видјели као виши стадиј националне свијести, спремни да жртвују свој национални идентитет за заједништво које добија ново име, са чијом монолитношћу и снагом можемо пркосит свима и свему и које неће „ни пакао смест'". Пакао je, међутим, дошао деведесетих, генерисан из овог неспоразума, различитог гледања на ствари и међусобног неповјерења и нетрпељивости, спонзорисан из иностранства, и изненадио je само оне који су у идеју југословенства вјеровали без резерве, отворено, пуних плућа, a таквих je у Босни и Херцеговини, на основу избора 1990, било мање од петнаест посто. Међу њима сам био и ja. Двије године након избора, из оног црног мађионичарског шешира, у који су сви нетремице гледали, умјесто љубави, вјере и наде, изађоше рат, насиље и смрт. Сада je лако бити паметан, лако je констатовати да није постојао уговор којим je
југословенство јасно и прецизно дефинисано, нити су постојали тапија и извод из катастра у којима се јасно каже која територија припада Југословенима, нити je било јасно да ли осим Југословена можеш да будеш још нешто, a није постојао ни анекс о стварима које су накнадно договорене, без знања Југословена. Осим тога, и креатор и носилац те идеје врдао je годинама између југословенства и хрватства, кријући свој коначни одговор, тако да je његово ћутање и неизјашњавање свако тумачио на свој начин. И сви су били у праву. Међутим, и да je постојао прецизан и јасан уговор, и да je тапија из катастра говорила шест језика, и да се неспоразум рјешавао ангажовањем врхунских адвокатских канцеларија, јасно je да би најважнија клаузула у том уговору била она посљедња, a тиче се тога који je суд надлежан у случају спора. Ha жалост Срба, у посљедњем конфликту био je надлежан суд у Вашингтону. Но, вратимо се комунизму. У склопу тог експеримента, крајем педесетих година, на ободима Сарајева, са његове сјеверне стране, почела je изградња новог насеља, неоптерећеног прошлошћу, загледаног у будућност, утемељеног на модерној урбанизацији и жељи политичке елите да се на овом огледном добру „одгоји" нови савремени социјалистички човјек. Мудар, витак, духовит, праведан, сањар, загледан у будућност, ријечју: натчовјек социјалистичког самоуправљања! Насеље се уздигло на обронцима брда изнад стадиона Кошево, изграђеног на мјесту гдје je некад било језеро и гдје су старе Сарајлије знале одлазити на излете и уживат у природи. Амбициозно замишљено и ваљано грађено, ово ново насеље je покушало да усвоји не само архитектонско-урбанистичке законитости модерног, хуманог свијета, већ je у моралнополитичком смислу пратило општи тренд братства и јединства, укидањем националног питања и прихватањем модерног поимања комунизма. Aко je Тито заиста имао идеју о Новом комунистичком друштву, хуманом и топлом, у коме се људска права која познаје западна демократија подразумијевају, a у коме она могу бити подређена колективу само спремношћу појединца за жртву и солидарност, нипошто притиском и репресалијама, онда je та идеја имала дивну прилику да се отјелотвори у овом љупком насељу на периферији града. Насупрот стадиона, око којег су биле разбацане трошне бараке, резервисане за тешку сиротињу, дигла су се четири поносна небодера, у којима су станове добијала војна лица, млади и амбициозни официри ЈНА, склони роштиљу и алкохолу, те њихове породице, из чијих се гнијезда испиљују мали птићи који ће касније постати орлови наше армије. Јутро у таквом небодеру изгледало je као јутро у касарни. Стубишта су одзвањала од војничких чизама и ципела, a кроз танке зидове станова чули су се сви могући нагласци, од кајкавског и словеначког до врањанског и македонског. Паркиралиште између небодера на којем je био паркиран тек понеки аутомобил, претварало се у сивомаслинасти мравињак. Згрбљени од зиме, навучених шапки и поткапа, официри су дахом гријали промрзле прсте. Из уста им je излазила пара док су се дисциплиновано и без много приче укрцавали у аутобусе боје униформи, аутобусе који су их исто тако уредно и организовано враћали кући након осам сати проведених у касарни. Тешко се могла наћи макар једна породица која није имала све врсте пјешадијског наоружања, активираног углавном за прославе великих спортских побједа, кацу за кисели купус која се на балкону официрског стана држала јуначки tokom магловитих сарајевских зима, и заставу Партизана. Довитљиви урбаниста je иза небодера посијао двадесетак стамбених зграда у нескладу и
немиру, као да je неко одозго, изнервиран, бацио лего коцкице. У ствари, гледајући из авиона, мање зграде су у некој врсти полукруга укомпоноване унутар два блока већих зграда, које су омеђавале простор на потезу од четири небодера на западу до шуме Ћурчића и насеља Центротранс на истоку Кошева. Становници Кошева су ријетко кад летили авионом изнад свог насеља, тако да нису били могли да сагледају компактност и љепоту овог јединственог урбанистичког концепта, пa je, барем мени, постало јасно шта je урбаниста хтио да каже тек кад je у употребу дошао Google Eaгth. Но, у том полукругу остала je заборављена велика зелена површина, пуна свакојаког дрвећа и жбуња, која je Кошеву дала мирис и боју, a мом дјетињству безбрижност и чаролију. Тешко да je непознати урбаниста свјестан чињенице да су несређеност и разбацаност стамбених објеката у том насељу храниле дјечју машту, a да je сваки његов ћошак крио неко своје изненађење и авантуру. Ако je имао то у својој свијести, то je онда био најбољи дјечји психолог којег je свијет видио. Све зграде биле су изграђене након земљотреса у Скопљу, који je сравнио са земљом главни град бивше југословенске републике Македоније, пa су њихове димензије биле хумане, a материјал чврст и жилав. У то вријеме, у моди je било живјети у што вишем грађевинском објекту, стога je и у том смислу грађење оваквих мањих зграда представљало својеврсно изненађење. У стампеду преласка из села у град, који je почео одмах након што je земља дошла себи у поратним годинама, сељак je видио своју велику шансу да побјегне од земље, заузевши оно мјесто у граду које je најдаље од његовог поријекла, a то je врх небодера. У хистерији урбанизације у коју je улетила комунистичка власт, родио се и тај парадокс да je виши друштвени статус имао онај ко живи у небодеру или барем у стамбеној згради од онога ко има своју кућу, окућницу, земљу. С ниподаштавањем и не без једа и љубоморе, они који су живјели у својим, приватним кућама, нас из стамбених зграда су називали пежоративно, хаусторчад. Ријеч je проистекла из ријечи хаустор, која значи стубиште, a која je у себи тада носила алузију на размаженост и фолирање. У том свјетлу лакше je разумјети Елвисову пјесму написану тих година, која се звала „Обећо си дa ћемо живјети у небодеру“. Станови у тим стамбеним зградама, функционални и за то вријеме модерни, били су намијењени младим високообразованим кадровима, професорима универзитета, адвокатима, љекарима, новинарима, учитељима, свима онима који су се крстили заједничким називом: поштена интелигенција. Она je представљала интелектуални крем тадашњег друштва. Комунизам je марио за знање, оно je било битно за његов развој, он га je његовао и пазио, јер je био увјерен у своју непогрешивост, и знао je да знање и наука могу само да потврде истинитост његових постулата. Ако случајно неко знање није у стању да се сложи са основним тезама на којима почива овај непоколебљиви систем, лако га je промијенити и увјерити га да je у криву. Међутим, цијели тај експеримент даде потпуно супротне резултате од очекиваних. Комунизам није ни сањао да je у својим њедрима одњеговао змију која ће га касније отровати. Умјесто да војни небодери одгоје кадрове одане Југословенској народној армији, војнике који ће својим животом бранити територијални суверенитет и интегритет земље којој су служили, у њима ће стасати цијела једна плејада официра чија ће имена, у доба крвавих ратова деведесетих, красити извјештаје свјетских новинских агенција, имена која ће
једна страна у сукобу изговарати с гађењем, a друга с поносом. Ta четири небодера родила су оне који ће командовањем зараћеним странама, страствено и зналачки, распарчати у комаде земљу којој су се заклињали. Исто тако, из стамбених зграда Кошева, умјесто да се под угодним и топлим крилом комунистичке коке излегу интелектуалци који ће својим радом продубити и унаприједити социјалистичко самоуправљање, испилила су се она лица која ће почетком деведесете владајућој идеологији зарити нож у леђа. Слушајући њихова излагања на телевизији и радију, стиче се утисак да су живот провели окружени бодљикавом жицом, a не кошевским брезама и тополама. Они ће постати стожери онога што ће се прво назвати демократија, a касније националне партије. Они су ти који су ми показали да je највеће достигнуће демократије у Босни постало право да зајебаваш оног другог. Дакле, кошевско искуство савјетује све друштвене системе који су на снази да je погрешно и смртоносно одгајати млад, свјеж, политички исправан кадар на начин на који се у рибњацима узгајају рибе спремане за роштиљ, јер човјек није само оно што чује од старијих, нити оно што прима под притиском пропаганде. Међутим, доласком демократије многи официри завршише пo судовима, заборављени од својих и проказани од противника, a интелектуалци бјеху збуњени кад схватише да слобода, коју су призивали, не запјева Оду радости, како су нам то предвиђала страна средства информисања, већ отужну турбо-фолк баладу, пуну лажног бола и патетике. Експлозију демократије нису пратили просвјетљење наших народа и народности и жеља за напретком, већ стида „вриједан" бал медиокритета, испраћен писањем таблоида, окићен лажним провинцијалним гламуром иза когa се крила тек пука жеља за преживљавањем. Са доласком демократије одлази вријеме у коме je скромност врлина, a долази доба курчења. Након свега што je протутњало овим тлом у посљедњих тридесет година, питам се да ли највећа људска достигнућа, права човјека и грађанина, једнакост полова, слобода вјероисповијести, једнака права за све, у правилу долазе у комбинацији са болесним шундом, терором већине, фармама и великим братом, који код сваког ко има имало мозга у глави изазивају мучнину и повраћање. Да ли je то цијена којом се плаћа слобода? Може ли она доћи уз Вердијеве арије? Или са неколико стихова Пабла Неруде? Да ли je комунизам држао спутане не само наше мисли, жеље и ријечи већ и наш накарадни укус? Да ли слобода мора да буде привилегија неколицине, или ће, као и све друго у врлом новом свијету, добити своју робну марку? A за сваку робну марку треба издвојити знатна средства, којих je све мање и мање, тако да се ти слободни људи, раздрагани и весели, полако скупљају око контејнера, јер je контејнер једина капиталистичка институција која нуди безусловну солидарност. Елем, вратимо се Кошеву. Изнад тих зграда које су заузели млади интелектуални кадрови, дизало се насеље малих двоспратних кућица, сличних ко jaje јајету, у које су дошле породице из разних крајева Босне и Херцеговине, игнорисане од режима и његових механизама, присиљене да саме својом умјешношћу изграде гнијездо и из њега се вину даље, пo могућности на привремени рад у иностранство. Биле су то углавном породице оних који
су једва спајали крај с крајем, али и оних који су на маргинама друштва тражили своју шансу за напредовање. Ти људи, који су живјели ван основних токова социјалистичког самоуправљања, најспремније су дочекали промјене, јер за разлику од нас, хаусторчади, који нисмо били пелцовани од нових болести, они су капитализам и тржишни начин размишљања развијали у доба када су нама мајке говориле да je најважније да се заврши факултет, a онда ће све доћи само од себе. Изравни контакт са новцем, који су они имали пo природи ствари, у њима je пробудио инстинкт опстанка, нешто што ми, рођени у заклону социјалистичког самоуправљања, нисмо имали. Отуда и није изненађење што су први богаташи, након преласка из једног система у други, били они који немају формално образовање, већ су све своје знање стекли у школи коју можемо назвати „Школа за улично право и народне обичаје". Ту су били трговци, месари, столари, таксисти, грађевински подузетници, стаклари, ауто-механичари, угоститељи, организатори јавних приредби, камионџије, сви они који су хљеб зарађивали сами, без помоћи друштвеног система, и имали директан контакт с новцем. Не треба заборавити ни њихове подстанаре, оне који су им, заузимајући подрумске просторије претворене у собе, попуњавали буџет. Ти подстанари, обично студенти лаких наука, придошли из пасивних крајева Босне, a нарочито Херцеговине, својом прилагодљивошћу и прагматизмом, били су носиоци практичног дијела преласка из једног система у други. Послије завршене журналистике, или политичких наука, више заљубљени у себе него у социјалистичко самоуправљање, они су се прво учаурили у омладинским и студентским организацијама, a затим, понесени еуфоријом демократије, вјешто прелетјели у своје националне торове, задржавши чак и исте бројеве телефона у својим канцеларијама. Њихова позиција постаје одлучујућа у тренутку кад свом бившем газди, неријетко и рођаку, треба да ријеше неке административне енигме зарад лакшег и бржег пословања или подизања неког привредног или стамбеног објекта. Наравно, та je услуга имала своју цијену на тржишту корупције, чија су правила упознали још за вријеме студија. Дакле, те кућице опасивале су Кошево са источне стране и затварале круг тог необичог насеља. Узбудљиви чулни несклад који je у том кругу живио, разбуктавао je машту сваком дјетету, креирао његове снове и припремао његову психу за изазове које крије будућност. Сјећам се, у једној кући je становао дух, у другој педер (то je била нека загонетна категорија људског рода), у трећој луда баба. Дрвеће око нас представљало je наше авионе, жбуње бродове, пањеви камионе, ратовало се сваки дан против силних непријатеља, пa се мирило; били смо и каубоји и Индијанци, и партизани и Нијемци, и фудбалери и кошаркаши. Основни звук мог дјетињства била je дјечја граја. Она je долазила и из подрума и са крова, и са улице и из кућа, из станова... она je била звучни заштитни знак Кошева. Нарочито зими, када снијег прекрије све што се мрда и када свом својом тежином загуши топот копита о асфалт, цоктање штикли, ћарлијање вјетра, чак и звук ријетких аутомобила, дјечји смијех избије силином, претварајући се у блажену симфонију. Само ноћу, када Кошево спава и кад угашена свјетла уснулих домова подаре мистични мрак чаробној слици мога дјетињства, све утоне у сан, претвори се у истинску тишину коју понекад зна прекинути само дахтање лава из оближњег зоолошког врта. Но, чим се раздани, са првим мљекарима, чији коњи клопоћу копитама пo асфалту моје
улице, носећи у лименим кантицама тек помузено млијеко са Слатине или Нахорева, почиње да се галами, виче, урла, смије, звижди, почињу да се анласују аутомобили, да штекћу мотори, да звоне звона бицикала, да се чује шкрипа кочница, дозивање с балкона на балкон, да се чује дрека Цигана који нас обавјештавају да поправљају кишобране и оштре ножеве и маказе, да се чују мајке које вриште на своју дјецу што не пазе када прелазе улицу, очеви који испаркиравају своје аутомобиле док их комшија беспотребно гласно обавјештава колико још центиметара може да се иде у рикверц a да се не опали у бандеру. Чују се и бабе које унуцима са балкона достављају списак онога што би требало да се донесе из самопослуге, чује се моторна тестера из дворишта Трифуновића, чији нас рад опомиње да ће зима бити дуга и хладна, чује се транзистор окачен о дрвене шкуре на прозору Русмирове куће, из које излази вапај највећег пјевача севдалинке у њеној историји, који пјева Сејдефу мајка буђаше. Чују се и први ударци лопте на игралишту испред моје зграде, које je носило нескромно име Вембли, чују се и прве псовке играча, свађа ко ће играти против кога, чује се и љутита дрека бабе Васве, која тјера дјецу даље од прозора, a недуго затим и пљусак воде коју je Васвија просула из канте на безобразна деришта што joj под прозорима скачу, галаме и псују... Чујем како ме зову, прво звиждуком музике из филма Добар, лош, зао, пa затим дугим отегнутим, нервозним звиждањем, a онда и мојим именом, чујем како ми кажу да их je непар, да им фали један, да не могу почет без мене, чујем како ми стара не да напоље јер морам да учим, чујем себе како објашњавам старој да ћу учити пo подне, јер je преда мном дуги викенд, чујем своје кораке низ степенице моје зграде у ритму два пута пo двије степенице, a онда посљедње четири пo једна тууум, тууум, ту, ту, ту, тум. Чујем себе како вриштим да ми набаце лопту, чујем туп ударац моје ноге о водом натопљену лопту, која je, нетом извађена из баре, удвостручила своју тежину, чујем прасак стакла, Микићево кукање како сам му разбио прозор, чујем оца како ми јебе све пo списку и како ми вели да морам сам да зарадим да бих платио Микићу разбијени прозор. To je моје Кошево. To je мој отац.
4 MOJ ОТАЦ, ШАХ И МИШО КОВАЧ Moj Отац... „Драга моја, с њим си се заиста поиграла", прекину ме Азраел, гледајући Судбину криомице испод ока, да види да ли joj je имало криво због очигледне неправде коју je учинила петнаестогодишњем дјечаку избјеглом из Босне, пред реализацију новог устава Независне државе Хрватске. Судбина не одговори ништа. Држала се хладно на ову Азраелову провокацију, што joj je, уосталом, и лијепо стајало. „Да, заиста je најебо. Не знам шта je то био у прошлом животу, пa je заслужио такав развој догађаја. Можда вирус куге." Ja погледах напоље. И даље су око нас играле линије ауто-пута Е75. Уздахнух, погледах момка који ми je поново мјерио пулс. „Је л' добар?", упитах гa. Он ме не удостоји одговора. У ствари, ja сам мислио да сам питао, a он je на такве мисли већ био огуглао. „И, шта?", одједном ће Судбина. „Шта je било са оцем? Не могу да се сјетим?" „Пао je са степеница у Солунској улици, у коју je са породицом дошао у Београд четерес прве, сломио ногу и зарадио туберкулозу кости. Лежао je седам година непокретан у кориту, од своје петнаесте до двадесет и друге године, и из тога изашао са доживотно укоченом лијевом ногом и промијењеним карактером. Ајд, рецимо да je седам година период који човјек може да превазиђе... то je, испоставило се, само једна десетина његовог живота, али се потрефило да то буде tokom Другог свјетског рата, када je ваш колега (показах на арханђела) имао пуне руке посла." „Да, да, младићу, то су била времена", рече Азраел са сјетом умоченом у иронију и извади кутију цигарета марлборо лајт. Te сам ja пушио више од тридесет година. Посљедњу сам узео синоћ, пред починак. Азраел угледа пожуду у мојим очима. Пружи ону кутију и понуди ми једну. Гледам га, не могу да вјерујем колико je покварен. Ja на апаратима, пa још да запалим. Судбина ћути. Арханђел ми изразом лица даде до знања да могу једну да запалим. Његове очи као да су говориле: „Хајд, ништа ти се неће десити." Угао усана који се завио у саркастичан осмијех одавао je сву раскош његове злобе: „Хајд, узми једну, макар ти била задња." Ja окренух главу у страну. Он се разочара, извади једну цигарету из тек отпаковане кутије и запали je. To му je била прва до сада. Замириса дуван у комбију. Пробуди сву моју пушачку жудњу. Тек купљена, неотпакована кутија цигарета и дим марлборо лајта у мени произведе стање на корак од блаженства. Наставих причу. „И са таквим трагичним животним стартом, a подсјећам вас, драги моји, да су њега сви у породици мање-више отписали, он je догурао до професора универзитета, направио мали дом у коме смо се родили мој брат и ja, и скончао свој живот у седамдесетој, достојанствен и поносан. Мора да je било интересантно гледати Други свјетски рат из лежећег положаја,
немоћан да ишта урадиш. Мора да je било занимљиво када су га онако непокретног, у гипсаном кориту, пребацивали преко Топчидерске звезде док су савезнички авиони частили Београд тонама бомби, од којих су неке падале непосредно поред њега... И са таквим бременом на плећима успио je да ме научи да на људе гледам благонаклоно и са љубављу." „Научио те je и да избјегаваш гледати истини у очи", дода хладно Судбина, простријеливши ме погледом којим се гледају они који у себи носе кривицу многих генерација. „Па како je неко ко лежи седам година непокретан могао да гледа истини у очи? To се не исплати. Напротив, он je морао да нађе у себи извор неких других вода, да лаже сам себе да je све у реду, да сањари колико год може, јер истина у позицији непокретног болесника није ништа друго до сигурна смрт. Тачно je. Ja сам ту особину од њега узео. Никад нисам волио да видим истину, јежио сам се од ње, увијек ме je интересовала она љепша страна, она страна која мени одговара. И шта се догодило? Зато и лежим овдје пред вама у овом необузданом комбију, возећи се директно у Ургентни." „А стари?", интересовао се арханђел. „Шта je волио?" Љетовали смо пo камповима и стари je имао обичај да послије ручка распростре шаховске фигуре пo табли и рјешава проблеме и коначнице из књига Берзенског и Самија Лојда. Шах je научио играти лежећи непокретан, тако да je био упућен у најскровитије тајне ове древне игре. Бавио се шахом аматерски, у пуном смислу те ријечи. Са великом љубављу. Био je велики мајстор те игре. Играо ју je напамет и то на двије табле истовремено. Сјећам се, у кампу у Подгори, гдје смо љетовали, знао je сјести послије ручка, отворити само њему драгоцјене књиге шаховских проблема и коначница, и затим би сатима, не помичући се, гледао у таблу, покушавајући да одгонетне прави редослијед потеза фигура на шаховској табли пред собом. Чинило се да je вријеме за њега у тим тренуцима непостојећа категорија. Чинило се да je отпловио негдје у неки бољи и ведрији свијет, у коме превара не постоји. Остали кампери, наше комшије, у почетку су са чуђењем гледали Професора, тако су га звали, како игра шах сам са собом. Он за то није марио. Био je довољно дуго необичан да je навикао да га људи гледају с подсмијехом. Неки од њих хтјели су да подијеле мегдан с њим, a он их je љубазно примао, ређајући фигуре тако што je њима давао бијеле. С ким год да je играо шах, губио je прву или прве двије партије. Играо je увијек тако да види колико дубоко je његов противник ушао у тајне шаховске игре. Иако му je побједник, осокољен побједом, увијек нудио реванш, стари би поново отварао књигу и настављао да рјешава проблеме, као да се ништа није догодило. Издржавао би чак и зачикавање побједника, у стилу: „Ето, Професоре, колико ти играш тај шах, a ja те побиједим!" Ако je противник пак упоран или ако направи такав циркус пo кампу да се окупе и кибицери и многобројна знатижељна неверзирана публика, стари га у сљедећој партији отресе у првих двадесет потеза, дајући сиротану чак и могућност да враћа такнуте-макнуте фигуре. Када би почео да игра озбиљно, на побједу, све вријеме партије би тихо цвилио као покварена центрифуга веш-машине. Поглед би му био залијепљен за таблу, a лијева укочена нога била би пружена на столичици. Руком би скидао и стављао бијели платнени шеширић, који je његову скоро ћелаву главу штитио од сунца. Оног момента када склопи добитну
комбинацију, почињао би да пјева Ha твојој руци прстен, велики хит Мише Ковача. Ha твојој руци прстен... .. .црни скакач са ф6 полетио би на центар, на д5. Пјешак бијелог не би га могао узети јер би отворио краља црноме топу. Бијели стога прави рокаду, мислећи да добија на темпу... .. .у твоме оку сузе... .. .црни бјелопољни ловац ставља под контролу комплетну централну дијагоналу од б7 до xl. Бијели узима скакача, мислећи да je добио квалитет... ...тaj други што те узе... ...црна краљица са д6, гдје се нашла након седмог потеза, прелази на г6 и са ловцем који стоји на б7 плете матну мрежу. Бијелом пјешаку се осладило. Људска природа je невјероватна. Не види смртну опасност од силне похлепе и грамзивости. Пјешак наставља да једе свог колегу на ц6 и бива поједен ловцем са б7. ...не воооооолиииии... ...Бијели иде бјелопољним ловцем на б4 и, брањен од скакача, мисли да приморава противничког ловца на измјену која би му донијела доминацију не само у броју фигура већ и у њиховој позицији на табли. Похлепа још једном затвара човјеку очи... ...кааооооооо... ... црна дама се спушта са х6 на х2, тик испред бијелог краља. Њу штити ловац, који je требало да буде поједен већ у сљедећем потезу. Али за бијелог je све касно. Црна дама блокира краљу свако поље. Он се копрца у смртном ропцу. Мат! .. .јаааааааааааааа! Будите сигурни да je стари имао комбинације и на могућу реакцију противника која не би била толико руковођена грамзивошћу. Али за неке друге карактере стари je имао и другачија отварања. У оној првој партији, коју обавезно изгуби, мој отац није само провјеравао умјешност свог противника у овој древној игри, већ и психолошку текстуру од које je овај саздан. Шах je игра у којој се лако види ко je какав човјек. Треба му само пустити простора да узима, да граби и да једе... Стари je волио и фудбал.
5 AKO JE ИСТОРИЈА УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА, ФУДБАЛ JE ЊЕГОВО ОГЛЕДАЛО Стари ме je први пут повео на утакмицу. Ставио je качкет на главу, узео новине за сједење, замахнуо штапом показујући ми правац одакле je долазила свјетлост рефлектора и рекао: „Пођимо." Изашли смо из куће као у трансу и одважно се прикључили колонама људи које су се сливале ка стадиону Кошево. Постали смо дио великог ходочашћа које траје више од једног вијека. Свијет je око нас журно, озбиљних лица, грабио ка капијама фудбалског храма, забринут као неко пред ким стоји тежак задатак, животни изазов, a не забава и уживање. Коментарисало се, причало, давале су се прогнозе. Дјеца попут мене трчкарала су око својих очева, ујака, стричева, амиџа, старије браће и постављала питања да ли ће играти Биоградлић, хоће ли и вечерас Хасе дати гол?! Старији су само ћутали. У тој тишини крили су неспокој и немир. Били су замишљени. Противник je био за респект. Мене су сви загледали као неко чудо. Био сам вјероватно најмлађи гледалац те топле сарајевске вечери. A играли су Сарајево и Динамо из Загреба. Тад je постојала такозвана Љетна лига шампиона, у којој су учествовале све оне екипе које су освојиле првенство државе. Te године Сарајево je први пут узело титулу и тиме добило право да се такмичи на овом турниру. Турнир je био замишљен као нека врста контролних утакмица пред почетак новог првенства, које je почињало обично средином августа. Стари и ja улазимо на стадион. Око нас je све свечано и напето. Осјећам да се одиграва посебна врста процесије, и узбуђен сам што сам дио тога. Хиљаде људи обављају свима добро познате ритуале, као да je ријеч о светковини сљедбеника неке секте, култа. Сједају, окрећу се около, поздрављају познанике. Умашћеним прстима ваде печену пилетину из лимених кутијица, стављају je на прострти најновији број Ослобођења, черече месо скидајући са крилаца кожу. Упаљачем отварају пиво, из термос боца нагињу ракију. Све личи на задушнице. Да, у то вријеме било je дозвољено доносити на стадионе своју храну и пиће. Све je било допуштено. Зато игре и постоје. Излазе играчи. Загријавају се. И они имају ритуал. Шепуре се, праве се важни. Публика гради узбуђење. Подиже га. Аплаудира се својима. Противнику се звижди, a судији јебе матер. Moje очи се не заустављају. Све се пред њима одиграва, a оне упијају сваки детаљ. Сјај рефлектора, зелени терен, рекламе око њега, атлетску стазу, њене кривине, аутомобил Хитне помоћи, камион ватрогасаца. Два полицајца поред улаза у свлачионице. Поред њих два „доброћудна" вучјака. Семафор, играчи у бордо и плавим дресовима, црни судија који маше заставицом и коме бркати човјечуљак поред мене добацује: „Шта се ти мијешаш?" Отац се смије. Гледа утакмицу са изузетним занимањем. Нагиње се напријед, гура лопту покретима, главом, срцем, хвата ме за руку кад Тјемиђић погоди стативу. Остаје ми траг очевог стиска. Он забаци главу уназад. Сви забацише главу уназад. Скачу. Јединствена кореографија масовног заноса. Moj отац je био моја прва загонетка. Никад нисам сазнао за кога навија. Претпостављам
да je навијао за Сарајево, али се није јавно изјашњавао. Само je испуштао неартикулисане крике кад лопта пролети поред гола и непознате гутуралне сугласнике када Хасе предрибла некога из противничке екипе. Након гутурала иде смијех, пa одушевљени аплауз. И сви око нас реагују исто. Сви аплаудирају и радују се. Онда сам почео аплаудирати и ja. Видим да тако треба. Свидјело ми се. Дуго послије тога сањао сам зелени терен, плаве и бордо играче. Сјај рефлектора. Дјечаке који скупљају лопте. Како сам им завидио! Завидио сам и инвалидима који су имали привилегију да их у колицима догурају на атлетску стазу тик уз терен, да одатле гледају дерби, паклену текму, меч за који je, чак и преко управе клуба, немогуће било пронаћи улазницу. Колико сам само пута помислио како би било дивно да поломим ноге, пa да ме уведу да гледам Пижона или Папета изблиза. Јебо ноге. A кад сам помислио како бих могао сам себи поломити ноге да гледам меч са атлетске стазе, знао сам да je готово. Био сам заражен. Од тог тренутка пa до данас гледао сам више утакмица него што стара Грчка има богова, a сваку памтим као да je једина и сваку осјећам дубоко свим својим бићем. Другим ријечима, фудбал ми je јебо матер. Због њега сам брже остарио. Кад бих из главе избацио сва имена фудбалера, у њој би остало мјеста за два факултета. Становао сам поред стадиона. Гдје год се окренеш, игра се фудбал! Игра ова раја против оне раје, игра она школа против ове, играју сениори против ветерана, дебели против мршавих, старији против млађих, на мале голове, на велике голове, викторије на један гол, веселих голића, боба, прдигуза, погађања пречке, корнера, пенала, сваки дан свих мојих хиљаду година... a онда дође викенд, пa се оде на стадион... на помоћне терене... Субота, од девет ујутро играју подзоне: Вратник, Седреник, Братство из Војковића, Врбањуша. Долазе људи да гледају. Неки су озбиљни, забринути, неки су пијани, пишају сакривени међ редовима паркираних аутомобила, неки галаме, скрећу пажњу на себе, одвратни су, бјежим од њих, неки ћуте, грицкају кошпице, кикирики, неки стоје око мерцедеса Вахидина Мусемића, центарфора Сарајева. Гледају кола са дивљењем и завишћу. Питају се колико троши. Неки одлазе код Пирије на јањетину. Ту поред саме аут-линије окреће се месо, точи се пива. Јањетина мирише до Циглана. Празник. Игра се фудбал! Oко један почиње да игра сарајевска Зона. Г. П. Босна, Пофалићки, Романија с Пала, a онда, негдје око три, на једином травнатом помоћном терену креће републичка лига. Ту већ долазе аутобуси из Бихаћа, Подграба, Невесиња, Лиштице. Чују се херцеговачки акценти, једе се семберска пита, соли се тузланска со. У недјељу се ритуал понавља. Од девет. Кулминација je око петице. Тада се на главном терену стадиона Кошево игра редовно коло Прве савезне фудбалске лиге. Домаћини су или Жељо или Сарајево. Кошево почиње да личи на крајње одредиште ходочасника. Фудбалска Мека. Међугорје. Хиљаде и хиљаде људи сливају се са Нахорева, Бреке, Бјелава, Бетаније, Подхрастова, из града, с Горице, Новог Сарајева, пa онда ови из Швракиног, Алипашиног, са Илиџе... Хиљаде и хиљаде кола зачепљавају танану саобраћајну инфраструктуру кошевског насеља. Праве гужву, крвно коло. Трубе, псују, газе траву, паркирајући распаднуте стојадине, бубе и принчеве. Разваљују капију Мерсине куће. Паркирају joj се у двориште. По тротоару стоје налегнутих гума.
A ако долази Звезда или Партизан, Динамо или Хајдук, тада се пo кошевским травњацима виде гастарбајтерски мерцедеси њемачких регистрација, аутобуси из Имотског, војна кампањола препуна официра, тада са Нахорева и са Пала силазе у град навијачи Звезде, опасани црвено-белим заставама, наоружани трубама и чегртаљкама. Ha њих лаје мали жути пас... Централну артерију кошевског саобраћајног крвотока, Улицу Хасана Бркића, блокира аутобус сплитских регистрација, који не зна како да се извуче из ступице у коју je упао, покушавајући да мимоиђе глупачу у спачеку која, на своју несрећу, станује у згради пред којом се овај занимљиви догађај одвија. A кад се процесија заврши, кад олуја прође, кад се сви врате својим кућама, ношени заносом, разочарањем или срећом, када се заставе на стадиону Кошево спусте истом брзином којом се спушта мрак на град, иза масе усхићених ходочасника остају неутјешне сузе, разбацане флаше, изгажена трава, изгубљени шалови, разваљена ограда, ишчупан борић, запаљене новине, блато на асфалту, преврнута канта за смеће пo којој, машући репом, вршља мали жути пас. Са Кошева према граду, низ алеју окићену црним птицама, вјесницама јесени, одлази посљедњи аутобус. Из њега се чује побједничка пјесма. Тек касније, кад сам одрастао, схватио сам шта je тим силним људима значило то што навијају за неки клуб. Рат ми je показао да je фудбал био скривени попис становништва, како у националном тако и у социјалном смислу, и да je сва страст и емоција која није смјела и није могла бити показана у јавном и политичком животу социјалистичке Југославије, кипила из људи преко „најважније споредне ствари на свијету". Историја југословенског фудбала најљепше показује историју једне земље. Много година касније, један од темељних аксиома Новог примитивизма постаће мудрост која гласи: Ако je историја мајка живота, фудбал je његово огледало! Новопримитивци су тиме жељели да кажу да се психолошка и социјална слика неког појединца препознаје у начину на који он игра фудбал, но, био бих слободан да додам да се овај аксиом може проширити са појединца на колективе, веће социјалне групе, пa чак и на народе. A ко je за кога навијао у Сарајеву, питате се! За Сарајево су навијали скоро сви Муслимани. Говорило се: боја феса, боја дреса. Јавна je тајна била да je муслиманска чаршија та која je скупљала злато да се остане у лиги седамдесет и неке или да се задржи неки велики таленат још коју годину у Шехеру. Наравно, нису само Муслимани навијали за Сарајево. To су били и они „градски Срби" чији су преци еволуирали, отишли са земље и постали државни чиновници, просвјетни радници, административци. Али, они су одавно престали да буду Срби. Постали су Југословени. Ријечју, одродили се од основног српског ткива, које je послије Другог рата углавном остало на селу. (Српско ткиво градских трговаца и занатлија разјурено je и уништено много раније и њега историја више неће имати прилике забиљежити.) Када би ме сад преврнуо наопако и мучио ме најстрашнијим методама, не могу да се сјетим ни једног јединог Хрвата који je навијао за Сарајево. Има их сигурно, али ja их не знам. Хрвати су навијали или за Динамо, уколико им je коријен везан за централну Босну, или за Хајдук, уколико су Хрвати херцеговачког типа. Чувен je био графит на путу за Мостар, испред тунела у Брадини, на коме je писало НДХ: Напријед Динамо u Хајдук. Њихово декларисање било je као и у свим критичним историјским моментима стопроцентно. Покоји Хрват, залуђен југословенском идејом, будала или отрован локалпатриотизмом, навијао je за Вележ. Били су то ријетки
случајеви, који сигурно нису добро прошли у животу. Вележ je један од најстаријих клубова у Титиној Југи. Његов састав из године оснивања чинили су углавном Срби. Касније се то промијенило, као што се промијенио и Мостар. Сарајевски Хрвати, они чија je повијест везана за индустрију, руднике, жељезницу, они су навијали за Жељу. Жељо и јесте био тим који je основала удруга везана за ову индустријску грану, a ту су Хрвати били надмоћни. Проценат Хрвата који су играли за Жељу видљиво je већи од процента Хрвата који су живјели у Босни и Херцеговини. A то нешто значи. Срби су навијали за Звезду. Наравно. Нарочито они из приградских насеља и са села. Звезда je била алтернатива свему ономе што су они подсвјесно осјећали. Звезда je била замјена за потиснута осјећања. Звезда je била знак идентификације, шљива испод које се окупљају преживјели. Звезда je била крсна слава свим православнима у Босни и Херцеговини. Свети Никола, Свети "ђорђе, Свети Вид, арханђел Михајло, Свети Илија, Свети Јован... сви су они играли за Звезду. Тек крајем осамдесетих схватих зашто сви моји нахоревски другови, и Алексићи, и Ђокићи, и Радосављевићи, и Голијанини и Лазаревићи... сви навијају за Звезду. Када смо дијелили школске клупе седамдесетих година, чудио сам се како je могуће да толики број мојих другова тако добро познаје фудбалере из града стотинама километара удаљеног од њих. Када човјек одрасте, многе ствари му се покажу јаснијим. Антипод Звезди био je Партизан. Наравно. За њега су навијала сва војна лица и добар дио полиције, без обзира на националност. Партизан je био Југословенско спортско друштво и у свим својим структурама, од управе преко стручног штаба и играча пa до публике, он je морао да испуни тај задатак. Колики je страх комунистичке врхушке био од Црвене звезде, показује страст којом се бранио Партизан. Партизан je био специјални задатак, дневна заповијест, тајна лозинка, обавеза која се мора испунити. Тек касније, с појавом Гробара, Партизан се ослобађа стега својих оснивача и постаје општенародни покрет. Наравно, овај национални пресјек навијача појединих клубова нема никакве везе са играчима и управом тих тимова. Колико год да je Звезда симбол српства, она je своје највеће успјехе доживјела са два или три Србина у првих једанаест. Ha челу Сарајева годинама су сједили Срби и Црногорци, Фрањо Туђман, потоњи предсједник Хрватске, био je предсједник Југословенског спортског друштва Партизан. Да не би Србина Пере Надовезе, тешко би сплитски Хајдук видио Европе, a о мом Жељи да не говорим. A Жељо? Жељо je мој тим. Основан почетком двадесетих у оквиру жељезничарског савеза, Жељо je око себе окупљао радничку класу. Национално je био шарен, као и радници у то вријеме. Чињеница да je доста Хрвата радило на жељезници, као капацитет наслијеђен још из Аустроугарске, привукао je добар дио тог живља да навија за овај клуб. Но, Жељо je, као раднички клуб, имао тон интернационализма, који je, свјесно или несвјесно, у Титово доба привукао и велики број младих, национално неоптерећених Сарајлија свих националности, јер je симболисао оно што у фудбалу највише волим. Мали клуб велике историје, пркосан и ведар, са навијачима који га воле, не само због насушне потребе да се буде дио неког тијела, гомиле, не само због потребе да се идентификујеш са нечим, него због
чисте љубави, без потребе да се та љубав показује другом. Жељо je прапочело свега што се не предаје, бунт, крик, матица свих индивидуалаца, караван-сарај на дугом и узалудном путовању ка праведном. Никад ми неће бити јасни људи који навијају за велике клубове. Они су растерећени драме, славе титуле као рођендане, a број тих славља отупљује интензитет узбуђења, његову јединственост. Навијати за мали клуб значи држати живот у својим рукама. Знати цијенити сваку побједу, сваки реми. Суочити се са невољама и из њих вадити корисно. Навијати за мали клуб значи уживати у тријумфу... И причати о њему годинама... до сљедећег... вриједност побједе мјери се сопственим сузама, вриједност пораза личним очајем. Навијати за мали клуб значи имати став у животу, суочити се с невјером, не бити емотивно кастриран, већ потентан и моћан. Навијати за велики клуб значи бити утопљен у гомилу, бити емотивни евнух, бизаран тип, дио гомиле, безличан, блијед. Неко ко се скрива иза много познатих боја. Ајде, како бисте се ви понашали према некоме ко навија за Реал из Мадрида? Или за Бајерн, или за Манчестер Јунајтед? Може ли то бити личност? Наравно да не. Личи вам на ликове из телевизијских реклама. A замислите да упознате некога ко навија за Квинс Парк Ренџерс. Па да га водиш кући одмах! Мали тим носи са собом велики сан, a велики тим снова нема... он их je остварио. Мали тим je увијек на корак од остварења сна, али га никад не оствари, јер остварењем сна човјек изгуби смисао постојања. Кажу, остварио сам свој сан! Па што се онда не убијеш, фрајеру? Испунити сан значи престати постојати, јер постојање je пут до сна! Ako се сан испуни, пa зашто онда постоји рај!? A Жељо je само снио... И ми с њим... Сањали смо до Видеотона... осамдесет пете... полуфинале купа УЕФА... сан je био надохват руке... И колико je финална утакмица свјетског првенства између Мађарске и Њемачке у Фасбиндеровом филму Брак Марије Браун представљала буђење једне разорене нације, дизање феникса из пепела, толико je Жељин пораз од Видеотона представљао крај сваке илузије, пораз идеје, њен нестанак и сахрану. Послије Видеотона нема више занесењака, њихова мисија je завршена, људско биће губи димензију трагача, у човјеку остаје само спавач, онај који слиједи беспоговорно, дрогиран и апатичан слушалац. Жељин пораз био je знак да узалуд сањамо. Пад куле од карата. Најава катаклизме. A фалило нам je пет минута. И мало спретнији нападачи... Али увијек je тако. Испуњење сна je само на пар корака од вас, на секунд касније. Сан мора бити надохват руке, иначе се не би звао сан, звао би се ноћна мора. Сањар мора да буде близу реализације свог сна, не због себе, већ због оних који ће наслиједити његово сањарење, a без насљедника нема ни свијета ни сна. Близина испуњења сна je то што мотивише нове сањаре, што им улива наду, ту сестру сна, да се сан може испунити. Сваки сањар насљеђује неког другог сањара. Његова je реинкарнација. Да нас je Видеотон побиједио у првом полувремену, нико више не би наслиједио наше сањарење. Оно би било изгубљено и заборављено као што су милиони снова људскога рода отишли незабиљежени, заборављени, сахрањени и мртви. Да смо од Видеотона изгубили глатко, сви би рекли: ови су пукли ко звечке, шта сад ми
треба да очекујемо? Али ми нисмо пукли, ми смо били близу. Пет минута до краја. Тих пет минута улива наду да je остварење сна могуће. Ми гa нисмо остварили, јебига, али je то знак да ће се појавити неко иза нас, неко млађи и неко луђи, који ће наставити да сања наш сан. Taj неко... сигурно... рећи ће: „Јеботе, пa њима je фалило пет минута... само пет минута и они би остварили сан! Дакле, морам то да покушам. Можда сам баш ja тај који ће га отјелотворит. Сад имам њихово искуство, сад знам како се то ради... знам како да прејебем тих пет минута." И... опет укруг. И тај сањар ће изгубити на пет минута до краја. У то можете бити сигурни. Распршиће се сва његова идеја, претворити се у балончиће од сапунице, али отићи ће разочаран, са дубоким сазнањем да му je фалило пет минута... Ta идеја о пет минута постаје идеја водиља за сваку сљедећу генерацију сањара. Живот без сна нема смисла. Без сна живот je опустошен и сув. Нема тих пара, тог богатства, те златне жице која може да замијени један обичан људски сан. Он човјеку даје смисао, одваја га од осталог свијета, даје му интегритет, личност, гура га напријед, све до тих посљедњих пет минута, када се мора распршити и нестати, јер на њега чекају сљедеће генерације. И зато, сањајте, као што смо сањали ми, да ћемо се попети, освојити, узети, дићи, развалити, урнисати... И све je то било на корак од нас, док Ференц Чухај, лијеви бек Видеотона није неопажено ушао у шеснаестерац Жељезничара, чији су играчи већ славили досегнуће сна, и у маниру искусног стријелца лопту послао у небрањени дио мреже. Наш сан се распршио... сад чека вас. Оно што смо сањали ми то сад сањате ви! A шта je било отићи на стадион. Отићи у храм у коме се сви клањамо Сушићу, или Пижону, или Жељи. У коме се радујемо, експлодирамо. Прво смо мирни... тупо гледамо пут лопте, омађијани савршеном геометријом коју исцртавају двадесет два кретена на терену, почињемо вриштати, плакати, скакати, грлити се са непознатима на трибини. Глас ће вас издати, урликаћете из све снаге. Бодрити своје, псовати судије, нервирати се. Бићете замишљени, сјебани, окренуте главе семафору на коме пише да ваш тим губи четири нула. Неко ће вам рећи: „Не окрећи се, сине!" Гледаћете на сат, грозничаво тражити од судије да свира крај, молити се Богу, или чак бити индолентни, зајебавати се са крмадима која неће да трче, који нису заслужили да носе дрес Палилулца, a камоли репрезентације. Фудбал je представа највише тензије. Шекспирова драма у два чина (ако се играју продужеци, у четири). „Ако je историја мајка живота, фудбал je његово огледало!", рече нови примитивац, одви пилетину умотану у Ослобођење, отпи гутљај топлог пива, опсова судији мајку и остаде у свом сну, ушушкан и задовољан као пчела у опалој крушци.
6 МУЗИЧКА ШКОЛА Не знам какав je напад ентузијазма моју мајку натјерао да ми купи клавир и пошаље ме у музичку школу. Можда je то била манифестација сазријевања и освјешћења средње класе социјалистичког самоуправљања, отјелотворена мисао да je дошло вријеме да се и у овом уклетом граду направи цивилизацијски искорак и да, осим борбе за голи опстанак, има још многих ствари које људско биће може себи приуштити, a можда je у питању била и њена амбиција да оплемени једну младу душу, да joj да још неко знање које ће joj ваљати у животу. Ja нисам био сретан због идеје мојих родитеља да свирам клавир, a још мање због идеје да идем у музичку школу. Само ми je још то требало! Поред редовне школе, још једна! Па кад ћу се зајебават!? Желио сам да трчим, да се љуљам на лијанама, да скачем са дрвета на дрво, да гањам крдо бизона, ловим лавове, јашем камиле, возим авионе и хеликоптере, да се борим против непријатеља, Нијемаца, ванземаљаца, хијена... A све je то на Кошеву било могуће. Али да свирам клавир?! Па то сам могао и да сам рођен у Паризу!? Но, одлука моје мајке била je дефинитивна и коначна. Ha њу није било права жалбе. Музика ме није претјерано интересовала. Био сам четврти разред основне школе, a мој једини контакт са музиком била су очева пјевања појединих популарних композиција забавне глазбе, док je возио претовареног смеђег фићу, регистрација SA 178-27, од Сарајева ка Стону и назад. Нисам осјећао никакву љубав или потребу за музиком, a и за таленат сам био сигуран да не станује у мојој души. Но, сада кад гледам ствари унатраг, без обзира колико ми je музика донијела срања и патње, морам да будем захвалан мајци што je истрајала на свом путу. Наравоученије: некад дјецу треба присиљавати да раде нешто што им не одговара. Никад се не зна када ће им то ваљати. Сам почетак мог бављења музиком био je више него трауматичан. Мајка ме je одвела у музичку, с намјером да прескочим припремни разред, јер сам већ престарио. Обукла ме лијепо, и то je била њена прва грешка. Не марећи превише за моја осјећања, довела ме пред комисију која je провјеравала таленат и слух будућих ученика. Осјећао сам се као да ми ваде крв. У ствари, због моје срчане мане, коју сам фасовао послије операције крајника, и због које сам, у складу са тада важећим познавањем медицине, примао инјекцију екстенцилина на сваки двадесет први дан, три године без престанка, сваки пут кад ме мајка лијепо обуче, у мени се пробуди страх од доктора, инјекције, вађења крви и свих осталих траума које за собом повлаче бијели мантили и посао с њима. Била je то нека врста условног рефлекса. Kao Павловљев пас. Можда баш због тога никад нисам заволио музичку школу, јер je мој први одлазак тамо изгледао као одлазак на инјекцију. Да ствар буде гора, музичка се налазила у старој згради код Катедрале, у истој онаквој грађевини у каквој су били смјештени домови здравља пo Сарајеву, тако да je моја траума добила јасно отјелотворење. To гдје ме je мајка одвела, звало се комисија. Двије или три љуте професорице, мајчиних година, уз смијех и цигарете замолиле су ме да поновим ритам који je једна од њих одсвирала ударцима дланом о фурнирани сто напукао пo угловима. Поновио сам без
потешкоћа, не схватајући шта се од мене тражи. Оне су се насмијале. Једна од њих je повукла дим дубоко у плућа и, избацујући га из себе, замолила ме да нешто отпјевам. Ha моје питање шта би оне то жељеле да чују од мене, одговориле су: „Било шта." Запјевао сам Мишу Ковача. Ha твојој руци прстен. To je једина пјесма чије сам ријечи знао, јер ју je пјевао мој отац док je играо шах. Оне се насмијаше. Нисам знао зашто. Да ли се смију мени или мом старом? Увриједиле су ме. Ko год се смијао a да мени није био јасан разлог тог смијеха, осјећао сам се увријеђеним. Moj eгo био je први гарант моје успјешне каријере. Eгo ме никад није напустио. Најбољи смо пријатељи... ja и мој eгo. Ако будем извршио самоубиство, скочићу са свог eгa... И бићу мртав. Био сам примљен, и наредне четири године ишао сам у музичку школу, али моје примарно осјећање мучнине остало je до посљедњег дана, до момента када je моја мајка схватила да je са мном узалуд радити, да сам далеко од концертних дворана и да музика дефинитивно неће бити оно чиме ћу се бавити. Moj брат je издржао дуже од мене и постао кудикамо бољи свирач. To je био мој први контакт са занатом због којег сам, како ме je Mомо Капор волио зајебавати, постао „онај кога не треба посебно представљати". A пут у музичку школу био je уједно и моје упознавање свијета око мене. Како сам живио на Кошеву, изолован од градске вреве, у једном посебном „интернату", Сарајево je за мене представљало потпуну непознаницу. Памтио сам га као слику коју сам имао прилику да видим са бакиног прозора. Сада сам га упознавао корачајући његовим улицама, возећи се његовим аутобусима, посматрајући његове излоге, осјећајући његове опасности, упознајући правила која je град поставио својим житељима. Постао сам дио те кошнице. A град je тада и даље био величанствен у својој големости и шаренилу, недокучив и тајанствен са својим главним протагонистима, интересантан и заносан у свем своме неспутаном колориту. Moj пут у музичку школу био je школа за себе. Успостављање односа између мене и свијета около. Пошто генетски носим тешко бреме неприлагодљивости, похађање музичке школе било je на неки начин и моја социјализација. Музичка школа налазила се иза сарајевске Катедрале, смјештена у стару аустријску зграду, на самом углу двије депресивне улице, Светозара Марковића и Вука Карацића. Не вјерујем да су ова имена остала послије демоктратских промјена. Пут од моје куће до школе, за тадашње сарајевске појмове, био je прилично дугачак. Ишао сам прво седамнаестком до Парка, до оне станице коју сам неколико година раније гледао са бакиног прозора, a затим пјешке Титовом, кроз центар града, све до пијаце Маркале и Музичке школе. Седамнаестка je обично била пуна људи. Имао сам осјећај да je на том броју увијек шпица. Не сјећам се да сам икада сјео. Возио ју je Остоја, ведар човјек, снажних рамена, који je повремено писао пјесме. Старији су га зајебавали да je највећи пјесник међ возачима и најбољи возач међ пјесницима. Остоја се само смијао, a као и сваки пјесник волио je дјецу, те им je допуштао да га задиркују вичући: „Остоја, Остоја, гдје ти je госпоја?" Мени није било јасно у чему je фора, али дјеца су цркавала од смијеха када су му изговарала ту мантру, a он je тобоже љут викао за њима док су у паници истрчавали на посљедњој станици. Изашавши из аутобуса, настављао сам пјешке Титовом, према Катедрали. Пролазио сам
поред великог парка, затим кафане Парк, главне градске позорнице, у којој су сједили неки важни људи, они који су заслужили да попију пиће на тако еминентном мјесту, да виде и да буду виђени. Сједећи за столовима прекривеним бордо столњацима са бијелом крпом пo средини, они су гледали град око себе са видљивом дозом препотентности, одозго, потцјењујући све оно што се око њих догађа a што није у том моменту у тој кафани. У кафани, ту je у ствари живот, a све ван ње je халаша, обичан живот, пун мука, стрепње и чемера, вриједан презира. Годинама касније, ходајући пo свијету, препознавао сам исте такве кафане и у Паризу, Кану, Лондону, Њујорку... Сви градови, без обзира на величину, имају своју Паркушу у којој сједе мање-више исти људи, понекад забринути, понекад насмијани, али и брига и смијех су само њихова привилегија. Сједили су сатима, посматрајући живот око себе, читајући новине, размјењујући погледе, поздраве или шкрте ријечи, држећи се протокола, као да су дио неке масонске ложе или Ротари клуба. Разговарали су о јако важним стварима, битним за све, a не само за њих, јер они не мисле само на себе већ и на сву нашу дјецу и њихову будућност. Конобари, обучени пo строгим правилима овако важних мјеста, дворили су их са префињеном сервилношћу, наученом у најцјењенијим школама за овај тежак занат. Шеф сале, увијек љубазан и забринут ћелавко, пролазио je од стола до стола и погледом, мимиком, a понекад и ријечима провјеравао да ли je све на свом мјесту и постоји ли иједна, макар и најмања ситница у којој би он свом својом расположивом снагом могао да помогне, да се разговор настави у бољој атмосфери. Годинама пролазећи поред Паркуше (како су Сарајлије од миља звали градску кафану), стекао сам утисак да у њој сједе углавном исти људи и да мало-помало њихов ауторитет опада, да je то само једна фарса, позерство, кула од карата коју ће кад-тад срушити најмањи повјетарац промјена које долазе. Исти такав осјећај имао сам много година касније кад сам, као што рекох, откривао унутрашње законе великих система у Паризу, Лондону, Њујорку... Како су године пролазиле, њихов ауторитет je прво опао, пa су онда они постали моји мрски непријатељи, затим сам их презирао, пa заборавио на њих, пa су ми постали смијешни, жалосни, док на крају нисам и сам, „онај кога не треба посебно представљати", постао дио тога миљеа, један од оних који улазе у кафане попут Паркуше, озбиљни и забринути, пуше цигарету и испијају своје пиво, са идејом да je свијет њихов и да се са два-три потеза, уз малу помоћ обавјештајних служби, може учинити много на њиховом даљем успјешном развоју. Први пут сам имао то осјећање сједећи у брасерији Asseпsioп, преко пута париске опере Бастиља, гдје смо 2007. постављали оперу Дом за вешање. Сједио сам у паузи проба, пио пастис и двоумио се... да ли сам ja још увијек онај стари субверзивни момак, потомак Гаврила Принципа a не Крлеже, да ли сам дошао у овај град да га покорим, запањим музиком, представом, лудилом, као хајдук, диверзант, да га дигнем у ваздух и побјегнем, или сам стигао у Париз да сједим у оваквим брасеријама, да постанем дио тог миљеа, позер са Реноарових слика, слабић који je сретан што je близу циља који се зове комфор, или још боље, бивши јунак опхрван безвољношћу која прија, да ли сам само један од многих који je утонуо у сивило париске Паркуше, онај кога сада неко радознало дијете из Сен Денија гледа са презиром, трчећи у школу на Бастиљи, носећи у торби кајданке и књигу Чернијевих етида. Иза Паркуше се налазила трафика Попитике. Ту сам, четвртком, куповао Политикин забавник, који je излазио петком. To ми je причињавало неописиву радост, јер оно што je
Месију Инијеста, мени je био Политикин забавник. Сем Политикиног забавника, то je била једна од ријетких трафика у граду у којој се могао купити Алан Форд, бизарни стрип о кобајаги детективској агенцији у Њујорку, стрип љевичарске провенијенције, са жестоким хумором и предивним преводом становитог Ненада Бриксија, једног од оних људи за које ми je жао што их нисам упознао. Алан Форд je излазио једном у двије седмице, и мој пут у музичку школу био je колико-толико подношљив оним данима кад из тискаре излазе ова два издања. Но, и кад нема ниједног од њих, a то су они бескрајни депресивни уторци, знао сам да застанем испред излога најбогатије трафике у граду и да знатижељно гледам све дневне новине и недјељне часописе који се нуде радним људима и грађанима. Дневне новине су биле толико богате у оно вријеме. Осим сарајевског Ослобођења, којим je почињао сваки дан у мојој кући, и београдске Политике, којом je почињала свака субота, нашао се и загребачки Вјесник, који, чини ми се, нико није ни читао. Од сарајевских издања, тек касније су се појавиле Вечерње новине, које су биле претеча таблоида и жуте штампе, тог радиоактивног отпада увезеног из Енглеске, који je преплавио пола планете и својом активношћу гарантовао брз и успјешан пут човјечанства директно у пакао. Од недјељне штампе, у излогу су увијек стајали нови НИН, који je у мојој кући заузимао позицију значајнију од телевизијског Дневника, затим Вјеснику сриједу и још неколико мање важних политичких часописа. Ту су били и часописи за одрасле, које сам ja, због свог васпитања и срамежљивости, избјегавао чак и погледом, тражећи стрипове о каубојима и Индијанцима или, у најгорем случају, Мирка u Славка. Голотиња, која je дискретно красила сваки излог, данас je, наравно, нормална ствар, a неке фотографије модела одјеће за полунаге дјевојке које су у оно вријеме биле на ивици скандала, данас носе припаднице енглеске краљевске породице. Политикина трафика, међутим, није била оно најзанимљивије на шта сам наилазио на свом путу до музичке школе. Ha педесетак метара иза ње, крај кафане Оломан, стајала je продавница играчака која се звала Базар. To je био најшаренији излог у граду. Велики и мали аутомобили, на батерије или на навијање, авиони на лијепљење, лего коцкице, нешто чудно као фудбал на федере, аутомобилске писте, бродови, јо-јо лоптице, гомила кликера, велики акваријум препун најегзотичније рибе чаробних боја, све то у шареном, предивном, магично украшеном излогу покривеном гримизном чојом који je својим бојама пркосио сивилу града, будећи у мени најискреније дивљење и знатижељу. Сваки пут кад сам пролазио поред Базара, стао бих, гледао га пажљиво, не пропуштајући ниједан детаљ, као неки пописивач робе, администратор у инспекцији, и потискивао жељу да ускочим унутра, да се ваљам међ тим шаренилом играчака, да будем слободан. Г одинама касније, схватих да се у том шаренилу крило круцијално оружје капитализма, оно што je претегло језичак на ваги у четрдесетогодишњем надгорњавању са комунистима. Ha крају je побиједило шаренило излога Базара, нешто од чега се човјек не може одбранити, изазов од кога не можете побјећи. Онако како сам ja стајао испред Базара, стајали су Чеси, Пољаци, Мађари, Бугари, Румуни, пa и Руси испред првих Мекдоналдса... Онолико колико сам се ja дивио играчки на батерије која испаљује гранате на утврђени град, дивили су се и становници Софије када су први пут видјели аутомат у који убациш лев, a из њега изађе лименка кока-коле. Онолико колико сам се ja дивио мајмуну који исплази језик кад му притиснеш стомак, толико се дивио Румун када напуштајући паркинг убацује раније плаћену
картицу у аутомат, те се као резултат свих тих радњи подиже рампа и омогућава му несметан одлазак са паркиралишта. Дивота! Снага шаренила, која краси корпоративни капитализам, мути мозак сваком људском бићу, те оно почиње да брка појам слободе са појмом робе. Боје и дизајн артикала широке потрошње који се нуде човјеку на разним акцијама, тјерају га да расуђује дјетињасто, те да куповину под снижењем тумачи као властити успјех. Корпоративни капитализам постигао je чудо. Исти осјећај задовољства који има сељак кад скупи љетину, или алпиниста кад се попне на врх неке планине, или ронилац када зађе на тридесет метара испод површине мора, има и папак који заврши куповину са тридесет посто попуста. Ту лежи тајна Базара, фантастичног излога са мога пута ка музичкој школи. Доста са играчкама. Гледам на сат, имам још петнаест минута. Прелазим улицу, јер преко пута je кино Романија, један од најважнијих сарајевских биоскопа. Нисам могао да прођем поред a да не провјерим који ту филм игра. Никад нисам био у кину. Мајка ме je водила у луткарско позориште, водила ме чак и у оперу. И то често. To je вјероватно био дио њене кампање да ме што више заинтересује за музику. Оперу сам волио. Било ми јако занимљиво, не само због тога што je Сарајево имало респектабилно Народно позориште, чији je управник једно вријеме био и Бранислав Нушић, претпостављам пo казни (у овај град се, како сам касније сазнавао, долазило углавном из тих разлога), већ и због ансамбла и ентузијазма који сам тада као клинац имао прилике да примијетим. Но, у кино ме нису водили. Не знам зашто. Управо због тога, као омађијан сам гледао фотографије из појединих филмова који су се приказивали у Романији. Омамљен акцијом, анализирао сам плакате, a на основу фотографија из филма које су биле закачене на посебној стаклом заштићеној табли, конструисао сам причу филма, његове главне јунаке, жеље и страсти. Овај црни са ове слике воли ову плавушу из слике поред, али њихову романсу квари овај на коњу, он воли исту жену, али није племенит и добар као овај црни. Она не зна кога воли, али ће се на крају заљубити у црног, види се то на овој фотографији на којој се он искрено смије, без задње намјере. Ha тим фотографијама, уз помоћ којих сам састављао филмске приче у својој глави, видио сам сцене из неких умјетничких дјела чију ћу величину схватити тек годинама касније, када развијем властити укус. Видио сам фотографије из филма о неким мафијашима, гдје главни баја, тако барем изгледа, има избачену доњу вилицу, тако да му киша може упадат у уста. A поред његове, фотографија, претпоставио сам, његовог сина, у униформи америчког војника, затим фотографија коњске главе на јастуку, пa много крви на наплатној рампи, пa крштење неког дјетета. Касније сам видио тог истог мафијаша, односно глумца који га глуми, у другом филму, овог пута као згодног али изгубљеног човјека, са неком клинком коврџаве косе, испред Тријумфалне капије у Паризу. Ha сљедећој слици виде се њена савршена позадина и осмијех који открива мало раздвојене зубе. Онда je играо неки филм у коме неки лудак има дементан, сулуд поглед, у друштву огромног Индијанца обученог у лудачку кошуљу. У том филму, који je очигледно говорио о некој лудари, било ми je чудно да се режисер, иако je филм амерички, зове Милош.
Био je и неки филм чију радњу никако нисам могао конструисати на основу фотографија. Њих двојица кицошки обучени, један од њих држи карте, други пуши. Шта раде не знам, али се сјећам да су тих дана старији непрестано звиждали музику из тог филма. Доста je било филмова. Поново прелазим улицу, улазим у мање интересантан дио Титове улице, мрачан и негостољубив, пун малих мусавих излога напуњених робом без реда и смисла. Право лице побуне. У неколико корака правим малу пречицу пролазећи кроз један пролаз који je увијек смрдио на мокраћу и у коме je чак и у љетним данима била локва воде коју сам морао обилазити, ослањајући се о кужни мемљиви зид. Ризично je било пролазити кроз тај тајанствени, само мени познат пролаз, али он скраћује пут до школе за скоро стотинак метара. Коначно избијам на Маркале, једину праву велику пијацу у Сарајеву, гдје сам понекад долазио држећи за руку баку и гледајући шаренило производа и миришући их. Сад су Маркале празне, тезге напуштене. Поподне je. Ja прескачем локве воде и комаде трулог, баченог парадајза, паприке, зелени, разбијене диње, комаде лубенице, одгриске јабука, мокраћу неког бескућника, повраћотину неког пијанца, бачене јучерашње новине, псеће говно, преврнуту гајбу трулих крушака. Прескачем и празан новчаник некога коме су сарајевски џепароши узели оно јада што je у њему било и одбацили га као страно тијело, са којим они немају никакве везе. Прескачем комаде сира, проливено млијеко, старог олињалог пса, који се већ деценијама храни на Маркалама купећи комаде које одбаци људски род. Прескачем и сличице фудбалера, расуту колекцију дјечака ког je мајка толико снажно повукла к себи да су се сви дупликати које je спремио за мијењање са јаранима просули о бетонско тло Маркала. Гледам их са висине и с гађењем, листам их ногом да се не бих заразио, установљавам да их све имам. Настављам даље. Прескачем болесну кују, којој сисе висе објешене до пода, прескачем канту машинског уља коју je неко бацио након што je искористио њен садржај. Прескачем голе жене на дуплерицама које су красиле нечији камионет којим je довезен кромпир са Гласинца, прескачем тло које много више говори о граду него све његове грађевине. Да сам туда претрчавао двадесет година касније, прескакао бих људску крв.
7 АЛЕЈА ИЗ ПЈЕСМЕ МЕТЕОР „Ајд, пусти сад крв, реци ти нама ко je она што те je чекала, тамо испред хитне?", упита индискретно Азраел. „То ти je жена?" Ha овако глупа питања не одговарам, али се сјетих како бих се са Сањом налазио испред Владаниног небодера, на пола пута између моје и њене зграде, и како бисмо одатле загрљени, ходом на метар изнад земље, кренули у узбудљиву сарајевску ноћ, остављајући иза себе алеју опјевану у пјесми Метеор. Увијек сам долазио пјешке. Никад нисам волио да зависим од превозних средстава и увијек сам бирао пречице, не толико због идеје да je тим путем брже и краће, већ због узбуђења и драматике које неуобичајени путеви и стазе са собом носе. И тако, умјесто да се спустим низ Фуада Мицића до Улице Хасана Бркића, куда иде сав нормалан свијет, пa да онда низ алеју кестења, опјевану у пјесми Метеор, стигнем до жељеног циља, ja сам пролазећи кроз најузбудљивије кланце, прескачући амбисе, препливавајући ријеке, пролазећи кроз пећине, пустиње и прашуме, увијек ишао пријеким путем, хранећи у себи пустолова који се отворено појавио много година касније, пробудивши страствену жељу да упознам планету на којој живим. Истрчавао сам из своје зграде скоро летећи и у три скока савладавао десетак степеница узбрдо, одмах пo изласку из хаустора. Устрчавао сам са таквом брзином да сам са скоком на посљедњу степеницу чуо како се врата зграде затварају, што je био знак да сам у доброј форми. Затим бих се брзим спринтом попео на Индијанско брдо, малу узвишицу изнад моје зграде, прошао поред Русмирове куће, из које je дрндао транзистор и божански глас пјевао пјесму Сејдефу мајка буђаше. Излетио бих на врх брда за тили час, a затим бих се сјурио степеницама, које су само у мојој глави личиле на оне из Ејзенштајновог филма Крстарица Потемкин, пa бих прошао поред куће у којој je, кад сам био мали, живио дух неке жене која je крала дјецу. Враћајући се с мајком и братом из посјете нашим рођацима који су становали на другој страни Кошева, молио сам бога да мајка изабере околни пут поштеди нас проласка поред те уклете куће. Но, мајка, као и свака разумна и практична особа, увијек je бирала Ејзенштајнове степенице и пролазак поред мјеста на којем je несретница крала дјецу. Пролазећи тим путем, редовно сам чуо глас несретне жене и њене повике: „Вратите ми дијете, вратите ми дијете!" Док ми се крв у жилама ледила, чврсто сам стискао мајчину руку, све док не дођемо на пристојну удаљеност, отприлике до Русмирове куће. Док сам трчао Сањи у загрљај, нисам више имао тај осјећај. Нисам се ни сјећао те приче. Толико брзо и лако су се низале кошевске легенде да je нова мијењала стару брзином изласка новина на трафици. Слетивши низ Ејзенштајнове степенице, истрчавао бих на Улицу Марсела Шнајдера, на мјесту гдје она прави велику кривину, дијелећи Кошево на Индијанско брдо и Територију великог игралишта. Ту бих, да je нека хладна и снијегом богата зима, налетио на стампедо
санки, одозго, од Дома глувонијемих „Немања Влатковић". Одатле je почињала санкашка стаза, залеђена до саме калдрме од које je улица саздана, и ишла све до стадиона, чије je паркиралиште у то вријеме представљало циљну равнину. Уз цику и вику, хиљаде санки би, попут стампеда бивола из америчких филмова, пројурило поред мене, избјегавајући ме вјешто и елегантно, a иза оних посљедњих, на којима би сједила њих четворица иако мјеста има за двоје, остао би Кригеров глас и најновији хит једне младе сарајевске рок групе којој су прорицали блиставу будућност. Јер овввоооооо јееее мооојихх пееееет минууууууутааааааа... Но, пошто није хладна зима богата снијегом, већ касно прољеће, предворје љета прелазећи Улицу Марсела Шнајдера, налетих на Мишиног голфа, који иза себе остави дугачак траг црног дима, знак да су му отишле карике. Прешавши улицу, пролазим кроз жбуње поред старе шљиве, свједока првих пољубаца и љубавних игара, мјеста гдје су старији дјечаци доводили своје изабранице, покушавајући да их наговоре прво на миловање, a затим и на неки корак више у игри која je у свијету позната под именом секс. Они би их притискали уз шљиву, окружену жбуњем, шаптали у врат, рукама одважно тражили скровита мјеста, a оне би, тобоже бранећи се од насилника, окретале главу од њих, али би истовремено избацивале груди изазовно и смјело, тако да би се предзадње дугме на њиховим кошуљама напело ко струне на гитари. To дугме било je, у ствари, и посљедња линија одбране достојанства, a његовим пуцањем игра би прешла границу, достигла виши ниво, пa je оно што би се потом догодило ујутро препричавано у раји, као неки велики, огроман успјех, као освајање Килиманџара, као лов на лавове. Наравно, главни јунак би у причу унио гомилу пикантних детаља које свједоци, грмље и стара шљива, нису могли да потврде. Она би пак пробала да се не појављује неколико дана у раји, док легенда о том љубавном акту не буде замијењена неким новим, занимљивијим скандалом. Иза њих, остајале су само поваљана трава и стара шљива која се завјетовала на ћутање. Протрчах поред шљиве пa на велико игралиште, поприште многих антологијских фудбалских мечева, мјесто наших херојских пораза и њихових кукавичких побједа, љутњи, псовки, свађа, јебавања матере, суза и смијеха, зајебавања. Голови на великом игралишту били су у ствари двије клупе за сједење, тек нешто више од обима лопте, пa je постизање гола под таквим условима представљало право умијеће. И док смо ми занесени и раздрагани трошили дане играјући ову величанствену игру, са друге стране улице пролазиле су лијепе кошевске дјевојчице којима je мирисала кожа. Носиле су своју љепоту достојанствено попут краљица, журећи ка некоме на чијем мјесту би вољело да je барем осамдесет посто Сарајлија. Пожудним погледом пратила их je екипа која се „суши", оних што чекају побједника меча који je у току. Гледали су за дјевојчицама припаљујући цигарете, желећи да пушењем прикрију узбуђење које им се отима из срца. A дјевојке су у њиховим погледима остављале сјај својих лица и мирис своје коже, далек нама, клинцима који станујемо на погрешној страни улице. Екипи чији се пожудни погледи не одвајају од дјевојачког крепког хода, остајале су за утјеху само полуистините приче, о свакој од њих појединачно: да je ова дала младост десет година старијем од ње, да ће ову другу повалит и оставит Пирге са Седреника, исто као што je урадио са Мирелом са Кошевског брда, да je стари оној трећој забранио да излази јер су je спопала браћа Мулићи, да je четврта
лудо заљубљена у Кенду, али je овај не јебе јер има неку кураву са Илиџе, чија су га браћа гањала пo Сарајеву, носећи у једној руци прстен a у другој пиштољ. Иза тих прича лежала je, са једне стране, жеља за осветом, јер било je безобразно и смјело носити такву љепоту a, с друге стране, прикривена нада да ће баш онај који прича ту причу постати утјеха једној од тих дјевојчица коју остави десет година старији фрајер. Оне се на те приче нису освртале, али како je вријеме протицало, тако су све теже и теже носиле своју љепоту. Али, кожа ће им мирисати вјечно. Мимоиђох се са једном од њих иза лијеве стативе гола, на коме je стајао Сипа, поздрависмо се хладним покретима обрва, она настави степеницама у правцу аутобуске станице, гдје су je чекале три њене другарице, с којима ће дијелити узалудне часове математике, српског, музичког, ликовног и хемије, све док онај, десет година старији шупак не дође пo њу пред школу и не одведе je на неко сретније мјесто, a ja наставих пречицом, поред зграде испред које смо знали сатима сједити, дружити се, свирати гитаре и пјевати, преживљавајући оне прве патње због којих сам почео да схватам да има нешто важније од тога да ли ћемо узети бод Звезди на Маракани. Све те прве симпатије послије су се преселиле у пријатељство, a затим из пријатељства у повремено виђање, пa из повременог виђања у сјећање. Прошавши поред зграде пред којом смо се знали дружити, ударих на сјеверни зид болничког комплекса, на који je у аустријско доба, кад je болница и направљена и кад je тај исти зид био граница, не са Кошевом већ са непрегледном дивљином, била наслоњена стара урушена зграда у коју су били смјештани лепрозни. Причало се да се лепра никад није иселила из те напуштене зграде, и да ће кад-тад они што станују близу налетити на неки заостали вирус, те ће се ова опака болест брзином муње раширити пo Кошеву, које ће се претворити у велико гробље, и призори помора биће страшнији од слика из Старог завјета. Само најхрабрији од нас пролазили су кроз једну пукотину у зиду када лопта са великог игралишта упадне на територију санаторијума за лепрозне, али и тада су они мање одважни тражили да се лопта прво испере у великој локви воде која je остала од синоћњег пљуска, пa тек онда да се настави текма. Касније, кад смо схватили да je прича о лепри плод маште, тај отвор у зиду постао je тајна врата коцкарима који су, с оне стране зида, играли покер и реми у пaрe, кријући се од родитеља и милиције. Слетих дуж зида болничког комплекса и истрчах равно на бившу предзадњу станицу седамнаестке, мјесто посљедњег великог окршаја бјелавске и кошевске раје, који се завршио бијегом малобројнијих и изненађених Кошевљана. Према причи ријетких свједока, најмање десетак папака са Бјелава, наоружаних палицама, боксерима и скакавцима, сачекали су посљедњи аутобус из града, с намјером да пребију свакога ко се нађе у аутобусу. Њих четворица, браћа Марићи, Вахид и Јенсен, имали су ту несрећу да се затекну у бусу. Само захваљујући брзини нападнутих и њиховом познавању терена, није дошло до тежих посљедица, али су се сутрадан пo Кошеву рашириле контрадикторне приче како су наши јунаци не само збрисали већ су успут у чистој самоодбрани задали неколико удараца нападачима, тако да je један од њих, обливен крвљу, био пребачен у Хитну. Након неколико мјесеци, број папака са Бјелава који су добили батине попео се на пет, a годинама касније та туча je завршена тако што су четворица наших јунака пребили најмање двадесет левата са
Бјелава, нанијевши им ненадокнадиве губитке, стрпавши их у аутобус назад за Бјелаве, понизивши их толико да се ови никад нису вратили на Кошево. Цијели случај, у ствари, почео je неколико дана раније, када je у дискотеци Кук на Медицинском факултету неко с Кошева, симпатичан и шармантан, Дини са Бјелава мазнуо коку, студентицу агрономије из Маглаја, дјевојку питомих очију и великих сиса. Само што се Дино, након седамнаесте пиве којом je желио да скупи храброст, ухватио тоалета, неко с Кошева пришао je Белми и са неколико правилно усмјерених ријечи одвојио je од друштва, те je њежно одвео ка излазу. Унезвјерени Дино залетио се ка свјежем љубавном пару, али je заборавио да тај тајанствени љубавник који му je покупио драгу није сам. Примио je један васпитно-поправни шамар, схватио да ситуација не обећава повољан исход битке и напустио објекат. Био je свјестан да je број раје са Кошева те вечери доминантнији. Легенда каже да су те вечери за шанком ђускали и Милас и браћа Капор, и Един Гламоч, и Мика, и Трта, што je било довољно да се одустане од фрке. Али, понижење и срамота које je Дино осјећао инспирисали су рају са Бјелава да два дана касније направи засједу на претпосљедњој станици седамнаестке. Ja претрчах станицу, прелазећи мој Еби Роуд и, на изненађење свих који познају терен, умјесто да цестом наставим ка горњем дијелу Архитектонског факултета, пa се иза њега новом асфалтираном улицом спустим до Владиног небодера, ja бирам нову пречицу. У складу са својим немирним духом, утрчавам у гробље које смо звали Лав, пo статуи умирућег клонулог лава, постављеног на камени пиједестал. To гробље било je гробље погинулих у Првом свјетском рату, једном од оних ратова у којима je једна те иста војска за дио Сарајлија била ослободилачка, a за онај други дио агресорска. Трчећи између гробова, сложених као у строју, помислих да ли овдје негдје лежи незнани Шумадинац којег je, послије Колубаре, Цера, Албаније, Крфа и Солуна, баш ту, на Кошеву, крај рата сачекао у свом зауставном времену, када je губљење живота било бесмисленије од гледања у сунце. Иза њега je остала, као легенда, прича о њему и његовој извиђачкој јединици, која je послије свих перипетија и недаћа, и повлачења пo немилу и недрагу, избила изнад Сарајева и била толико заслијепљена љепотом овог града да су под шифром „хитно" послали депешу своме команданту Степи Степановићу у којој je писало: „Војводо, Беч!!!" Остављам Шумадинца и многе који су положили своја тијела у ратним и несрећом натопљеним временима којима мој град не мањка. Истрчавши из гробља, излазим на дно алеје описане у пјесми Метеор и, у дјелићу секунде, пролазећи поред кафића Каспер, који je то загонетно име добио пo малом духу, јунаку из цртаног филма, a све зарад чињенице да je смјештен на гробљанској тромеђи, избијам на плато испод Архитектонског факултета и право одатле налијећем на Владин небодер. У приземљу небодера ради мала неугледна кафаница под оригиналним именом Солитер. У њој, окренут ка улици, окружен пријатељима, сједи Бодо Ковачевић, гитариста Индекса, један од десетак људи који су овај град учинили посебним. Бодо je носио тамне наочале и ледени израз лица. Смијао се само у крајњој нужди или при изузетно духовитој ситуацији. Посједовао je дубок глас као и сваки озбиљан пушач, али и најбољи тон на гитари у историји југословенског рока. У музици те групе није се знало шта je боље. Глас, ритам, мелодија, хармонија, и на све то смирена, узбудљива Бодина гитара. Уколико би постојао
албум са сличицама под називом „Најзначајније Сарајлије двадесето§ вијека", Бодо би заузео једно од првих десет мјеста. Kao вјечни студент архитектуре, Бодо je гро свог времена проводио ту, у кафани Солитер, сто метара ниже од факултета, размишљајући, разговарајући и гледајући преко пута улице на мјесто гдје су сахрањени посмртни остаци групе средњошколаца која je прва скренула пажњу свјетске јавности на град у коме сам се родио. Преко пута кафане, у висини Бодиних очију, стајала je гробница чланова Младе Босне, студената и ђака који су, отргнути од реалности, жељели да историју узму у своје руке и који су, ношени поносом, националним набојем и пркосом против неправде, са два хица то заиста и урадили. Убили су симбол завојевача и његову супругу и покренули лавину мржње која je тада владала међу европским народима, лавину која се за тили час претворила у оно што данас зовемо Први свјетски рат. Гаврило Принцип, центарфор те репрезентације младости и лудости, пребачен je овдје, преко пута Боде, из Терезијенштата, затвора у коме je умро од туберколозе само неколико мјесеци прије но што je аустријска војска, под чијим je законом бачен у доживотну тамницу, потписала капитулацију. Легенда моје породице каже да je поп који га je крстио 1894. године у Грахову мој прадеда и да му je у крштеници, писаној ћирилицом, након чина у коме je одузео живот осионом суверену, промијенио датум рођења 25. јун у 25. јул, и тиме Гаврила спасио смртне казне, јер je пo тадашњем аустријском закону смртна казна могла да буде изречена само пунољетницима. С друге стране, они мало мање еуфорични у фамилији тврде да je мој прадеда био свештено лице које je аустријској администрацији предало крштеницу датирану пo старом календару. Пошто се немио догађај десио на Видовдан, та разлика у календарима даде Гаврилу још коју годину живота, тек толико да нам, осим метака којима je промијенио ток историје и хитаца којима су збрисана три царства, остави и незаборавне стихове: Наше ће сјене ходати по Бечу, шетати по двору, плашити господу које смо користили у једној од неконтролисаних кампања Новог примитивизма. Како су се појавили први наговјештаји новог сукоба, посљедњег у двадесетом вијеку, становници Сарајева поново су заузели супротне позиције у вези са Гаврилом и Младом Босном. За Србе, он je био и остао херој, симбол патриотизма и жртве, a Хрвати и Муслимани су му пришили новонастали термин: терориста. Питам се само да ли би терористом назвали неког залуђеника који би снајпером скинуо Хитлера док се шепурио ходајући Трокадером, испред Ајфелове куле, у касно прољеће 1940, или да ли je случајно терориста Чех Јан Кубиш, који je скупио храброст и жртвовао свој живот једне сулуде ноћи када je бомбом усмртио тада једног од највећих нациста, Рајнхарда Хајдриха? Да. И они би били терористи, јер су и њихове државе у том моменту биле на страни потенцијално убијеног и убијеног. Остависмо се Гаврила, окренимо главу на другу страну према Вишњику, одакле долази овај повјетарац који њише кестење преко пута Архитектонског факултета. Одозго, заједно са повјетарцем, силази Сања. Око ње лебди блаженство. Прилази ми. Прислања главу моме
врату. Ja je љубим и свијет око мене нестаје. Његово постојање губи смисао. Крећемо према граду, тражећи своје кутке, a иза нас остаје дно алеје кестенова, опјеване у пјесми Метеор.
8 ВЕЧЕРАС КОД ЧЕНГЕ Сарајево je посједовало неке особености које нису биле примјетне у другим градовима његових димензија и провенијенције. Некада давно, давно прије мене, Сарајево je имало корзо као друштвену институцију, попут многих балканских градова чија je величина била пo мјери Човјека. Међутим, када je дошло вријеме да ja почнем да излазим, дружим се и ашикујем, корзо je већ одавно припадао прошлости, ушушкан у причама наших родитеља, бака и дека, као што и ова моја прича говори о нечему што je давно прошло и што остаје да живи једино у сјећањима. Главна институција, мјесто окупљања, била je Клупа. Ha дну великог парка, одмах поред истоимене кафане, коју смо од миља звали Паркуша, из необјашњивог разлога и мимо свих урбанистичких закона, окупљала се млада гимназијска раја свако вече око седмице. Попут пингвина који сваки дан у исто вријеме излазе на острво Филип, јужно од Мелбурна, и ово je била нека врста природног феномена. Како je у близини била постављена једна дугачка крива клупа, тако je неко овом чудном ритуалу дао име хипи клупа. У ствари, ту правих хипика и није било, већ су старији, конзервативнији кругови, који дадоше овом мјесту такво име, хипицима називали сву младост града. Но, с временом, разлика између хипика и „нормалне раје" постала je видљива свакоме, пa и традиционалистима, пa je у називу овог феномена остала само Клупа. Ha Клупу су долазили сви. Хиљаде младих знало се скупити петком за топлих љетних вечери, шврљати около, причати, свађати се, галамити, смијати се и кудити. Свако je имао своју причу, интересовања, ту су се склапали пријатељства, љубави, договори за екскурзију, море, Јахорину. Ту je свак нашао онога ко му одговара, с ким je на истој таласној дужини, онога кога не може видјети у току дана. Гужва на Клупи затварала би проток пјешака са једне и са друге стране тротоара, граја толиког свијета бојила je сарајевску ноћ. Било je важно појавити се на Клупи, поздравити све оне до којих ти je стало, игнорисати оне на које си љут. Ha Клупи си могао да видиш ко кога мува, ко кога не подноси, ко се с ким почео дружити, због кога она више не долази на Клупу, зашто je он са другом, a она још увијек сама. Ha Клупи си могао да видиш и кога нема, пa да из тога закључиш шта се с њим догодило. Ha Клупи се лијепо видјело ко je с ким a ко се растао, ко кога воли a ко кога избјегава, ту су се стварале интересне групе, они који воле фудбал и они који воле музику, они који не воле ништа од тога. Ту се показивало шта се ново купило, носиле су се ријетке плоче да би се њима курчило пред рајом, показивале су се нове фризуре, хаљине, фармерке из Трста, препланула кожа послије мора или Јахорине. Клупа je била сток маркет пријатељства, љубави, другарства и среће. Вол стрит наших емоција. У ствари, Клупа je била претеча Фејсбука. Ha Клупи се остајало до неких пола десет, онда смо се, ми млађи, кокузи, враћали на Кошево, напојени утисцима, натоварени емоцијама, омамљени срећом или немиром, a ови старији и они који су имали нешто пара настављали су своју узбудљиву сарајевску ноћ
одлазећи у неки од кафића, посебне институције, које je у то вријеме, средином седамдасетих, имало једино Сарајево. Кафић je, у ствари, био прелазни облик између кафане и дискотеке. Мјесто у коме не мораш да једеш јер си кокуз, не мораш да сједиш јер je то досадно, a не мораш ни да плешеш, те тиме чуваш своје достојанство. Загреб je имао здрављаке, Београд кафане, a Сарајево кафиће. Сваки кафић имао je свој, посебан ентеријер, неку знаменитост која га je одвајала од других, имао je и своје госте, музику, газду, конобаре. Једино што није имао било je ограничење броја људи који може у њега да стане, тако да су постојали кафићи у којима се стајало поредано као сардине, постојали су кафићи око којих je било пет пута више људи него што унутра може да стане, постојали су кафићи у којима конобари нису дали људима да стоје испред објекта a да нешто не наруче. Конобари су били изузетно важне особе, куражне, озбиљне и цијењене у друштву. Конобари су били извор информација, најсигурнији проводник њиховог протока. Конобари су радили и за газду и за де-бе и за дилере и за себе. Конобари су били претеча капиталистичког начина размишљања, јер су били у директном контакту с новцем и, као такви, заражени болешћу званом профит. Прелазак неког доброг, врсног конобара из једног кафића у други био je пропраћен истом пажњом и занимањем као и прелазак неког доброг фудбалера из Сарајева у Звезду. Сарајевске конобаре, послије демократских промјена, након што je угоститељство тог града окупирало дијаспору, лако je препознати свуда у свијету. Не носи папир и оловку јер памти наруџбу макар у њој било више од двадесет различитих артикала. Носи тацну пуну чаша, толико да на њу не може стати више ни кап воде, и никад не скида осмијех са лица. Никад нисам сазнао који je био први кафић у Сарајеву јер чак и живи свједоци отварања ових институција имају противрјечне исказе, већ према томе ко je гдје излазио. Да ли je то био Стари cam у Логавиној, или Давор на Маријин двору, или Бене на Чаршији, Борсалино на Грбавици, или Евергрин преко пута Вијећнице... Свако од нас имао je у разним фазама одрастања свој кафић. Тачно се знало ко гдје излази, гдје сједи или стоји, гдје je „инвентар", a гдје одлази повремено. Исто тако се знало када се из једног кафића прелази у други, пa се попут неког природног феномена гомила младих упути са једног мјеста на друго, закрчи улице и тротоаре. Кажу, идемо сви до Дедана. Ta je миграција личила на покрете дивљих животиња у афричкој савани, када се гнуи, ношени инстинктом, пребацују преко ријеке Maрa из Танзаније у Кенију. Било je кафића у којима су висили старији, али и оних у које je улазила само млађа раја. Било je кафића који су зими били сабласно празни, a кад дође прољеће и кад олиста, постају стјециште окупљања гомиле као појила у горе наведеном миљеу Африке. Кафић у који сам ja одлазио звао се Скендерија, али га нико тако није звао. Сви су га звали Ченга, пo његовом газди Сеји Ченгићу, човјеку који никад није одсуствовао са посла, стојећи вазда за шанком, озбиљног израза лица, као да je неурохирург a не угоститељ. Његова забринутост, дакле, била je имиџ који je тај човјек носио, те je и наш приступ његовом угоститељском објекту имао одређене сакралне особености. У Ченгу се улазило у миру и тишини, као у цркву или исповједаоницу. Ченга je био подрум старе зграде у Улици Скендерија. Она се налазила с оне стране
Миљацке, пa je након Клупе шетња до Ченге представљала одређени ритуал. Ченга je увијек био пун. Крцат. У њему се није могло дисати. Био je неуслован, набијен људима и димом. Једино што je фалило у Ченги био je ваздух. Садашњи сигурносни закони за угоститељске објекте овог типа гарантовали би власнику вишегодишњу робију. Улаз у Ченгу био je посут трњем. Испред je стајала гомила младих жељна да уђе у кафић, али су врата била закључана. Кербер који je контролисао улаз у Хад био je Шиптар Фејзула, одан Ченгићу онолико колико су његови саплеменици одани ономе ко их нечим задужи. Он je отварао врата када неко излази и пуштао унутра исти број људи који je изашао. Али се није улазило пo реду како je ко дошао, већ пo посебном Фејзулином критерију. Прво су се пуштали они који имају пара, пa стара Ченгина раја, пa они који су са дјевојкама, пa дјевојке које су саме и које су увијек добродошле, тек на крају улазили смо ми, дјечаци рођени на погрешној страни улице, они који имају пара само за једно пиће. Знало се догодити да, кад уђемо, већ послије неколико минута Ченга прогласи фајронт, тако да смо ту ноћ провели практично чекајући на улазу. Али не мари. Важно je било ући, пa макар на пет минута. A шта je то било унутра? Ништа и све истовремено! Гомила људи, једно на другом, и добра музика са плоча. Музика je била Ченгин заштитни знак. Ту сам први пут чуо Три литл брдс од Марлија, ту сам слушао Стивија Вондера, ту су засвирали и Лу Рид, Џеј Џеј Кејл, Рај Кудер. Ченга се толико разметао врхунском музиком да je фајронт проглашавао пјесмом Нубиан Санданс групе Ведер рипорт. Он je лично пуштао плоче, наплаћивао пиће и размијештао госте. Распоред сједења и стајања у овом кафићу спроводио се под строжим критеријумима од оних који владају у енглеском Дому лордова. Ту се није могло десити да неко сједне на мјесто које му не припада. У првој просторији, након што се стрмим степеницама сиђе у кафић, a затим се од гардеробе скрене лијево, налијеће се на шанк. За шанком je било поредано неколико барских столица на којима су сједиле виђеније градске фаце и Ченгини интимуси. Ту су сједили Харбе, бизнисмен, Млађо и Мића, Шефко Бугати, Риба, највећи уживалац живота, и њихова раја. To je највиша тачка друштвене љествице. Њен крем. Око њих су стајале дјевојчице, које би обично мијењале мјеста, зависно од интересовања и нестрпљења. Иза њих, у тој истој просторији, постојале су три велике кифле од дрвета и лажне коже, у које je могло да стане онолико особа колико конобар одлучи. Ту je обично сједила старија раја, која je заслужила сједеће мјесто, али пo својим дјелима и каријери не и мјесто до шанка. Око њих се гужвала гомила која je конзумирала своја пића стојећи на једној нози, као роде. Били су то углавном студенти и средњошколци, сретни што су ушли у чаробни свијет сарајевског угоститељства. Из те велике просторије ишло се у другу, малу, у којој je постојала иста таква кифла али и доста мјеста за стајање. Ta просторија била je резервисана за оне најмлађе, са најплићим џепом, и представљала je најнижу тачку на Ченгиној љествици гостију. Moja раја и ja смо увијек били у тој малој просторији. Да бисте имали пуну слику о томе како je то изгледало, треба имати на уму да je површина кафића Ченга била не већа од стотинак квадрата, као мањи стан на Вождовцу. Тек много година касније, након двије плоче, једне серије и моје несумњиве општејугословенске популарности, једне вечери, ушавши са Сањом у Ченгу, који je тад већ изашао из моде, тужно празан али и даље топао, угледах Сеју како стоји за шанком. Сједох у прву просторију, за једну од три кифле, a он ми, лаганим покретом руке, показа да су двије
столице за шанком спремне да нас приме. Ту част и узбуђење које сам тада осјетио вјероватно осјети само онај који у шведској Краљевској академији добије награду коју je завјештао фрајер који je измислио динамит. Једном, у шали али не без претензија, Ченгић рече да би, с обзиром на то колико je генерација испратио на прави пут, био ред да му град додијели Шестоаприлску награду.
9 РOK ЕНД РОЛ У мојој згради дјеце je било два пута више него станова. Moj брат и ja, док смо се успављивали, набрајали смо поименце свакога од наших другара и редовно тонули у сан прије но што смо дошли до пола. Експлозија наталитета дала je нашем насељу епитет младости, a ведрина која се из свега тога рађа незамјенљив je састојак сваког дјетињства. Сејо (Давор Сучић) становао je спрат изнад мене, укосо, тако да je стан у којем сам ja становао био исти као и његов, само пресликан у огледалу. Између мене и њега стајало je 16 степеника, осам у једном, осам у другом правцу, и мирис пуњених паприка које je њему и његовом брату Влади мајка Катица остављала прије него што би отишла на посао. Он je од мене старији годину и пo дана пo рођењу, a годину пo школи, али су се генерације цијепале тачно на оној граници мог и његовог годишта. Другим ријечима, ja сам остао вјечно мала раја, a он je, иако најмлађи међу њима, увијек важио за велику рају. Taj јаз никад није био превазиђен. Чинило ми се да ми je потребна још само једна година да и ja заслужим да уђем у оно што се звало велика раја. Ta година, годинама, није долазила, a ja сам узалуд покушавао да сакупим поене који ми омогућавају улазницу за више друштво. Нису само године биле разлог мог неулажења у велику рају, већ и непоколебљива строгост мојих родитеља. Сејо се много раније осамосталио, изгледао je као неко ко познаје живот, ко њиме влада, његови другови су били мени недокучиви, тајанствени, његова прича неразумљива, a његов поглед на живот увијек зрелији и јаснији од мог. Моји родитељи су завели врло јасну дисциплину унутар система. Знало се кад се једе, знало се кад се спава, кад се иде у посјету рођацима, кад се из посјете враћа и ту није било никаквих помјерања... Код Сеје je све било слободније, засновано на међусобном повјерењу између њега, мајке и Владе. Имао сам осјећај да се његова мајка никад не љути на њега, a код мене у кући увијек je била галама. Мени je његова зрелост била недокучива. Строгост мојих родитеља и дисциплина највише су бољеле предвече, када љетна ноћ обавије крошње дрвећа и кад се све младо сјурца на игралиште испред моје зграде, галамећи, кричећи, смијући се и пјевајући попут јата врабаца окачених о далековод, a ja у кући, не могу напоље... касно je. Било je страшно лежати у кревету још будан и слушати грају велике раје која баш тада игра неку занимљиву и динамичну игру под окриљем топлог кошевског сумрака. Узалуд je било објашњавати родитељима да je љети у пола девет још увијек дан и да нема смисла да се тако рано лијеже у кревет. Њима je пола девет било исто и љети и зими. Касније, кад сам одрастао и добио своју дјецу, схватио сам да сама дјеца траже дисциплину, јер им je с њом много лакше доћи до слободе. Међе којима родитељи ограничавају њихово духовно и физичко кретање помажу дјеци да стекну сигурност. Само она дјеца која одрасту под строгим условима у којима се знају правила и никад се не мијењају, стичу сигурност и самопоуздање, те цијене слободу за коју се изборе. Ja то тада нисам знао... Пиздио сам што нисам напољу са великом рајом, a стара ме je још више топила
када ми je као аргумент набрајала све оне који су одавно у кревету, не мислећи о томе да су сви они млађи од мене. Био сам у стању све да радим да бих се приближио великој раји. Додавао сам им лопте, трчао пo воду, поправљао стативе, први пут сам и слагао због Сеје. Он je, наиме, украо неку малу јадну лопту Сони Боју и нестао. Једини свједок те крађе био сам ja. Сони, такође старији од мене, малтретирао ме je, мучио, понижавао, да признам да му je Сејо украо лопту. Ja сам, међутим, увијек лагао да не знам шта се догодило са његовом лоптом, угледајући се на илегалце јунаке из партизанских филмова који никад нису попустили пред тортуром Гестапоа. Сејо ми никад није захвалио за оданост и то ме je морило. Он je то сматрао нормалним. Послије се сјетим себе, колико сам пута у животу био бахат и неправедан и колико сам пута превидио нечију несебичност указану мени, нечије пожртвовање које нисам ни примијетио. Срамота ме тога. Дакле, између Сеје и мене разлика je била једна година, али та година била je дубок, непремостив амбис. Он je био најмлађи у великој, a ja најстарији у малој раји... Стога je логично да je Сејо прије мене ушао у тајни свијет рок музике. To се десило напречац. Изненада сам примијетио да je Сејо постао пун неких чудних, заумних ријечи, које су ми дјеловале мистично, окултно и привлачно. Квин, Стоунси, Кинг Кримзон, Џенесис, Дејвид Боуви. Стајао je са Матком, Микићем, Кемом и још неким старијим момцима и полемисао о квалитету нечега за шта нисам имао представе шта je. Он je први имао Ноћ у опери\ Чак су га и старији момци гледали са завишћу. Слушајући из прикрајка њихове разговоре, осјећао сам се као лаик пред свештеницима. Они су познавали читав један свијет, космос, о којем ja нисам имао представе. Код мене се у кући музика није слушала. У мојој кући се чак и Евровизија гледала више са спортског него са музичког аспекта. Много нам je било занимљивије сабирати поене које даје жири некој од пјесама него слушати музику. Зато сам и Евровизију гледао само док се сабирају гласови. Први дио, док папци пјевају, није ме занимао. Тако je Сејо постао мој први универзитет. Одлазак код њега у стан, слушање плоча, разговор о групама, били су моји обавезни часови. Он je изнад свог кревета имао сложене бројеве Џубокса и велики пано на коме je резао и лијепио слике славних рок музичара. Сејо ми je, у ствари, био замјена за старијег брата. Прави ауторитет. Кошево je у својим њедрима одњеговало и прву генерацију „битлиса", како су старији називали оне који носе дуже косе. Дугу косу су носили сви који су држали до себе и заиста није било лако суочити се с малициозним сарајевским менталитетом који je испољавао гњев према свачему што одудара од сивила задатог жабокречином у којој плива свака провинција задовољна собом. Са друге стране, онај ко издржи понижавање улази у посебан свијет сарајевског колорита и као такав бива примљен и заштићен попут неке ријетке егзотичне птице. И ту je лежала тајна те магичне средине. Колико год да си оригиналан и колико год да си јак да сачуваш своју оригиналност пред ударима бијеса сарајевске махале, на крају постајеш дио тог миљеа, баш такав какав си, чудан и необјашњив, те ти врло брзо приписују титулу „легенде" или „цара", која ти даје привид различитости и слободе, али у суштини тонеш и утапаш се у исти онај муљ из којег си покушао да побјегнеш. Нема много мјеста на планети у којима су са толиком мржњом бацали камење на оне што су се покушали извући из те средине, a кад им не успије да убију тај таленат, љубоморно својатају те исте које су
кудили, са посесивношћу хистеричне жентураче. Нема већих увреда које je неко упутио Надреалистима од оних које су долазиле из Сарајева, a са друге стране, нема веће хистерије којом се својатају Надреалисти од оне сарајевске. Јер, нит je Сарајево заслужно за хумор који je правила група клинаца надојених жељом за добром зајебанцијом, нити ико има тапију да такав један покрет назива својим, a најмање на то право имају они који сада, над руинама тог града, ламентирају за годинама које су одавно прошле, не схватајући узрочнопосљедичну везу између тужне слике културе данас и њихове политичке одлуке почетком деведесетих година. И рок култура и Забрањено пушење и Надреалисти били су свејугословенски феномен и само у контексту те велике земље могао се догодити такав умјетничко-социјални удар какав je била рок музика. Стога je логично зашто су у Сарајеву тукли хипике, отимали им плоче, малтретирали их и понижавали, покушавајући да зауставе незаустављиво, да би се затим, схвативши да je историјске токове немогуће каналисати, њима почели китити, хвалити их, курчити се феноменом који се касније назвао сарајевска рок школа. Једна од пјесама која je говорила о тој трагичној особини сарајевског миљеа била je Анархија ол овер Башчаршија. Прича о становитом Сеји с Вратника, који не трпи вјетрове промјена и кога нервира све што не клија из мемле махале у којој живи. Он подноси само њему близак укус ћевапа, буреџика и кадаифа, он се оријентише само помоћу маховине са сјеверне стране своје куће на Вратнику, поштује само квалитет који му je задат његовим малим животом. Алергичан на промјене, он дубоко у себи крије страх од бољег, љепшег, интересантнијег, јер боље се од тог не смије живјети. Страх од бољег je особеност средина које за себе мисле да су центар свијета, најавна шпица свих филмова. Исти тај страх задао je Сарајеву онај одлучујући ударац који историја изврши када види да су село, град или држава немоћни да се изборе са својим болестима. Taj страх je Сарајево затворио у котлину, покрио маглом, ушушкао самозадовољењем, a његове житеље натјерао да затворе шкуре, замандале врата, потклоцају капије и да у кућу пуштају само оне који знају лозинку. Страх од бољег долазио je из панике да ће им нека придошлица показати да je живот негдје другдје, да се планета не врти око искривљене чесме с оне стране улице, да постоје свеколика чудеса далеко од ове уклете вододерине. Страх од љепшег увјеравао je житеље мог родног града да сви који долазе из далека свијета, насмијани и ведри, простодушни, без задње намјере, у ствари живе неку своју чудну илузију далеко од здравог разума, јер ако тражите реалност, она je овдје, између Ибрине пекаре, Дома инвалида и аутобуске станице која води на Хрид, a тражити je негдје другдје ван овог бермудског троугла представља не само обично губљење времена већ и потенцијалну опасност да као такав изазовеш бијес чувара сарајевског мира и рахатлука. A бијес који je опхрвао Сарајлије спрам оних који су напустили град за вријеме посљедњег рата, долазио je из тог истог страха да ће им ти који су отишли у Торонто, Сиднеј, Њујорк, Београд, Загреб донијети неку лошу вијест, да центар свијета није у долини Миљацке, већ на Трокадеру, на Тајмс скверу, на Кинеском зиду, на Црвеном тргу. Чак je и патња коју je рат донио мом несретном граду дочекана са поносом, јер je Сарајево захваљујући њој испунило насловне странице свих свјетских новина, појавило се у свим ударним вијестима свјетских телевизијских мрежа, заиграло у многим холивудским
филмовима, фасовало Оскара, ријечју, нашло се на оном мјесту које једино и заслужује. У центру свијета. Отуда je јасно да сујадни хипици најебавали, не само као жртве некога ко их мрзи из дна душе, већ и из страха да не поремете устаљен и прозаичан живот проткан навикама које се не мијењају вијековима. Са друге стране, било je заиста лако замислити Сеју из пјесме Анархија ол овер Башнаршија како се, почетком деведесетих, хвата оружја и креће на своје комшије само зато што су друге вјере. Али ми смо и од њега направили хероја, узели смо га у заштиту, тражећи у њему само оно што je племенито и симпатично. Ми смо гa, нарочито кроз Надреалисте, промовисали као нешто аутентично, посебну врсту биљака која расте само у овим суровим условима. И он je нас заволио... схватио je да му ми, Надреалисти, дајемо легитимитет, да установљавамо његово постојање... али нас je касније преварио, јер je његова племенитост, на којој смо ми у њему инсистирали, ишчезла попут јутарње росе, са првим рафалом на сватове, оставивши само оно најгоре у њему. Радост којом су Сејо с Вратника и остали јунаци наших пјесама дочекали оружани сукоб у Босни и Херцеговини била je пропорционална њиховом страху од бољег. Дакле, бесконачна. Међутим, и поред тешких услова у којима je одрастао, рок се ширио међ нама као грип у обданишту. Оно што je посијано шездесетих, сада je почело да клија, да се буди... да избија из сваке поре. Једноставно, било je незаустављиво. Чак и ако je тачна теорија завјере која каже да je рок музику у Југославију пустио Тито да би Западу показао да ми нисмо Бугарска и Румунија, нико, пa ни моћне тајне службе, није више био у стању да ову ерупцију заустави или контролише. Из дана у дан бујали су нови цвјетови из сјемена које je можда било хибрид, укрштена западна култура и балканска врела крв, али се тај хибрид уфатио на плодној земљи талентованих људи, претјерано осјећајних народа, којима je поезија дио духовног ткива, a музика њена сестра. У Сарајеву рок музика врло брзо постаје религија, a њени извођачи што свештеници, што мали богови. Једна деценија je била довољна да се сви заразимо, као дијете кад добије крзамак, и да нам више ништа друго не буде важно. Куповале су се плоче, преснимавале касете, хватале су се ријетке радио-станице, читао се Џубокс... инфекција се ширила као куга у Лондону. Оформљивале су се групе, правили планови, тражили се бубњари, гитаристи, басисти. Сједило се ноћима испред кафана и самопослуга, да се уђе унутра није се имало пара, правиле су се пјесме, писале ријечи, учили акорди, вјежбале скале. Ноћима су трајале страствене дискусије о томе који су бољи, Стоунси или Битлси, да ли je Џими Пејџ гитариста који највише прља у року, je ли Карл Палмер бржи на вирблу од Џинџера Бејкера, колику Флојдови имају опрему, зашто je Блекмур свирао минут и пo трилер пред енглеском краљицом, и да ли Брајан Меј свира на воксу зато што му то појачало највише одговара или зато што му то Воксовци плаћају. Мене те приче нису толико интересовале. Више ме je занимало да ли су Хендрикс, Морисон и Џенис заиста умрли или их je неко убио. Више ме je интересовало која je то идеја била да се толики свијет окупи на Вудстоку него ко je тамо свирао. Само тад тога нисам био свјестан. Цијелу моју генерацију захватио je неки тајанствени немир, нека инфлуенца креације, ништа нам више није било важно, морали смо хитно да учинимо нешто, да направимо групу, да свирамо рок.
A око нас je све бујало. Хиљаде група су се дневно састајале и распадале. Млади момци и они старији, сјајни свирачи и они мање сјајни имитатори страних и домаћих звијезда, претенциозни и лежерни, духовити и глупи, замишљени и згодни. Дан за даном број група се повећавао геометријском прогресијом. Први чин, Рок апотека, Бонтон баја, Истинита прича, Топ, Конгрес... Ми смо све то пратили, ишли на свирке, покушавали да нађемо себе у томе. Сејо и ja смо знали укупно седам акорда. Он два, a ja пет. У ствари, ja сам их знао много више из музичке школе, коју сам, као што знате, са великим задовољством напустио, али нисам био свјестан да их знам. Једно су у мојој глави биле ноте које сам безвољно учио ударајући пo клавиру неку Чернијеву етиду, a друго акорди злата вриједни, чијом правилном измјеном Сејо и ja долазимо до чаролије. Ja сам свирао клавир, a Сејо je узео гитару. Сједили смо данима у мојој соби и трошили сате покушавајући да се наштимамо. To je била прва права велика препрека на путу до славе. Жице су се одмотавале, замотавале, ja сам ударао задати тон, a Сејо, са исплаженим језиком и ухом начуљеним на тијело гитаре, заврћући кључиће, тражио исту или барем сличну фреквенцију. Тешко нам je то полазило за руком. Затим смо у бенд позвали Гају, момка моје генерације али ослобођеног стега. Био je загонетна комбинација дјечака и зрелог човјека. Он je боље свирао клавир од мене и имао je пуну свијест о ономе што je научио у школи и што треба да свирамо. Како још није био измишљен бенд са двије клавијатуре, Гаја je одлучио да свира флауту пo угледу на Џетро Тал, групу коју je највише волио. Његов несумњиви таленат и основно музичко знање омогућили су му да се релативно брзо прешалта на нови инструмент, али нам je штимање три различита инструмента задавало додатну главобољу. Гаја je у музичком смислу врло брзо постао ауторитет у групи, али су његово индолентно понашање, расијаност и неодговорност Сеју доводили до лудила, a мене, онога који je већ од првог дана почео да игра улогу медијатора међу супротстављеним странама, врло често остављали без икаквих аргумената. Ове особине, плус страст за картањем и рано уживање у цигаретама, Г ају заиста нису препоручивале за оно што je данас, доктор на америчкој клиници Мејо. Након једног инциндентног случаја, Сејо je хтио да прекинемо сарадњу са Гајом, ja сам се нервирао што je Сејо толико тврд, a Гају je болио курац и тјешио ме да ће већ сутра бити све у реду. Сутрадан je, наравно, било све у реду, Сејо je Гаји опростио, Гаја се вратио у групу, a једино сам ja испао магарац. Позиција магарца пратиће ме све вријеме моје каријере, мање или више бавићу се балансирањем између чланова бенда, мирећи их и гасећи ватре, али ћу углавном редовно извлачити дебљи крај у игри за коју нисам био зрео да je водим.
10 ДЕРНЕК ПРОСТОРИЈА ЗАБОРАВ Једно вријеме смо вјежбали код мене у кући, a понекад смо радили код Гаје. Код њега je било лакше, јер je његов клавир више темперирао флаути, тако да се нисмо много мучили да уштимамо наша два софистицирана инструмента. Осим тога, вјежбајући код Гаје, били смо сигурни да ће он бити на проби, јер, за разлику од Сеје и мене, који смо на групу гледали са високом дозом фанатизма, Гаја ју je посматрао искључиво као необавезно задовољство. Морам признати да се са дубоком радошћу сјећам тог периода, као нечег безгрешног, невиног, какав може бити дјечак са својих шеснаест година, надојен идеалима и немиром. У том младалачком усхићењу није необично ни узети пиштољ, пуцати у тиранина и окренути ток историје. Памтим весеље које смо дијелили у моментима када сва тројица у право вријеме и на правом мјесту промијенимо хармонију и када мелодија свирана на флаути изрони из ње, уз пратњу клавира и гитаре, као да je с њима срасла, као да су се родили заједно. Ta чаролија тешко je препричљива ономе који није никад свирао, a то што се дешава у души онога који покреће жице у тренутку када се сви инструменти сложе и кад из њих потече музика може се упоредити са неком наднаравном медицином, лијеком против старења. Како ли je било Бетовену или Моцарту када се након мјесеци и мјесеци писања и шкрабања пo нотном запису то претвори у симфонију? Божански склад! Такву срећу вјероватно осјете фудбалери послије дугог и напорног тактичког тренинга, када се њихове кретње пo терену ускладе и постану међусобно зависне и условљене попут кретања планета, када сав свој физички и емотивни потенцијал ставе у функцију помагања другоме. Тада креће чаролија. To како иде лопта пo терену, то je мелодија, то куда се који играч креће, прима и даје лопту зове се хармонија, a брзина којом се све то одиграва и број додира којим сваки играч треба да дотакне лопту, то се зове ритам. Када се све сложи, зове се... ФК Барселона... Или Вивалди, зависи ко шта воли. Ми смо тако данима вртили хармоније, тражили мелодије које им пристају, али без ритма. Све док једног дана Сејо у групу није довео бубњара, свог новог школског друга, Зенита. Плав, наочит, бујне дугачке косе и изражајних јагодица, широких плућа на којима се није примјећивало да су нагризене астмом, самоувјерен као пилот, радознао попут дјетета, Зена je сједио за бубњевима направљеним од шерпи, ормарића и два поклопца, ударајући пo њима дрвеним кутлачама, безуспјешно пратећи риф који je Сејо вртио на гитари. Све je било катастрофално, осим жеље да то звучи како треба. Али жеља у дисциплинама као што je рок музика често зна одиграти одлучујућу улогу. Зенитова коса кретала се напријед-назад у ритму који je пливао у темпу, али je његов израз лица био убједљив и сугестиван, инспирисан фотографијама великих бубњара. Није било никакве дилеме, Зена je постао нови члан Псеудоблуз бенда, како смо звали групу у њеним прапочецима. Његовим уласком добили смо крила, већи ентузијазам,
непрегледан хоризонт нових могућности, али смо изгубили привилегију да вјежбамо пo становима. Моји родитељи, a и Гајина мајка, могли су да приме у кућу све осим бубњева. Бубњеви су у то вријеме били симбол галаме. Нешто што се не толерише. Дамар ђавола... Били смо на леру мјесец-два, док Сејо није преузео иницијативу. Kao и увијек. „Видите", говорио je он, „нема групе без свог простора за вјежбање. Неће нам дати вјежбат у Скендерији, млади смо, немамо штелу у Слози, a на Бјелавама код Јашина инструменти нису сигурни. Ми га сами морамо пронаћи." У нашој згради постојале су двије подрумске просторије. Пола хаустора je дијелило једну, a пола другу. Несређеност и неуредност тих просторија био je митски елеменат система у ком смо живјели. Свако je посједовао свој дио подрума, било je то као нека врста закона у то вријеме, али при томе то никога баш није превише интересовало, пa су те просторије, мјеста предвиђена за складиштење ствари, које чекају свој тренутак да изађу на свјетлост дана, постале нека врста сметлишта, тачније чистилишта пред дефинитивно бацање. Десни подрум никад није подијељен у боксове, као што je то био случај са лијевим, те je он, у тренутку када нам je пало на памет да у њему направимо простор за вјежбање, био јединствена цјелина. Неке ствари су нам ишле наруку. Moj отац je у то вријеме био предсједник кућног савјета. Није то била функција која je у пракси играла неку велику улогу, али je, у неким случајевима, с обзиром на инертност и незаинтересованост осталих станара, знала да буде од круцијалног значаја. По правилу, сваки приједлог предсједника кућног савјета усвајан je акламацијом, пошто су се остали станари бојали да одбијањем његове идеје отварају процес бирања новог предсједника, a преузимање те функције без много смисла никоме није било у интересу. Ha овом принципу комунизам je продужио свој живот најмање за једну деценију. Moj отац није издржао Сејин и мој притисак. Вјештом дипломатијом успио je да увјери остале станаре у неопходност да се у нашем подруму направи просторија за вјежбање у којој могу да свирају сва дјеца из зграде. С обзиром на то да je неколико година раније старија раја у тој просторији покушала да направи коцкарницу, идеја да се подрум претвори у музички кутак свима je изгледала као велики цивилизацијски корак напријед. Ношени жељом да се не квари добра атмосфера док je мој стари предсједник кућног савјета, и чињеницом да je свирање виши културни ниво од рулета, станари су пристали на очев приједлог и ми добисмо зелено свјетло да у подруму наше зграде направимо простор за вјежбање. Нисмо имали представу колико je било значајно имати своју слободну територију, свој мали свијет, у коме можеш да радиш кад и како хоћеш и шта хоћеш. Процес чишћења био je мукотрпан и тежак. Подруми у социјалистичком самоуправљању били су нека врста депоа концептуалне умјетности. Њихов садржај увелико превазилази простор у коме се нешто оставља, он представља огледало времена, слику менталитета, оцртавање карактера. У подруму смо нашли старе црквене књиге, бројеве Политике старе и педесет година, одбачене дијелове одјеће и обуће, уља на платну нагризена влагом, фотографије Тита, Стаљина, енглеске краљице, скије, санке, душеке за воду, угаљ, лимене канте, календар из педесет и девете, буре за ракију (нажалост празно), комаде намјештаја, есцајг из неког давног времена, сролане тепихе исцртане иранском чаролијом, каце киселог купуса старе колико и сама зграда, комаде туршије, старе тротинете, педале од бицикла,
маске за роњење, пробушен глобус, испухане лопте... свака ствар носила je своју историју, роман. Сваки детаљ који смо нашли изгледао je као експонат неког давно заборављеног музеја, чија се врата нису отварала вијековима. Након неколико дана, подрум je био очишћен. Операција je, међутим, носила са собом тешке посљедице пo наше здравље. Сејо je добио вирусну упалу плућа, ja сам фасовао неки ендемични коњунктивитис, Зени се вратила астма, a Гаји je мајка, докторица, забранила да улази у подрум без заштитне маске. Углавном, чишћење нашег подрума пo свом обиму, карактеристикама и значају било je равно ископавању Тутанкамонове гробнице. За чишћење подрума заинтересовали су се још неки појединци из комшилука, на примјер Зока Црни, најбољи центарфор којег смо имали у раји, те Самир Фаца, загонетни трговац свим и свачим, не толико због умјетности и музике колико због чињенице да ће простор бити независан и ван домашаја родитеља, пa je као такав идеалан за дружења у којима се прелази праг пристојности. У ту сврху, Самир Фаца донирао je у нови објекат велики расклапајући тросјед, a као компензацију предложио je да постане власник једног дупликата кључева и информација када je просторија слободна. Сличан захтјев имао je и Зока, рачунајући на радне дане када смо сви у школи. Ентузијазам са којим нам je помогао у чишћењу подрумске просторије био je директно пропорционалан његовом либиду. Простор je био очишћен, али не и доведен у функцију. Један од проблема било je и име просторије. Зенит ју je крстио. Негдје код Кладња, сјевероисточно од Сарајева, постојала je једна напуштена оронула викендица. У њу су долазили алкохоличари из овог убогог мјеста да се облокавају, склањајући се од комшија и очију јавности. Они су у тој викендици, у ствари, чинили једину ствар која je у Босни пожељна. Бјежали су од стварности. Стога су ту кућу назвали Заборав. Након једног тродневног боравка у Кладњу, мамуран али усхићен, Зенит je дошао са идејом да наш подрум добије исто име: Заборав. Не знам колико смо ми бјежали од стварности, као што су то чинили наши ментални преци из Кладња, и не знам колико je наша активност била компатибилна њиховој, али je Зенин приједлог усвојен једногласно. Да ли je то био тинејџерски одговор реалности, која, каква год да je, није повољна, или je то био наш саркастични одговор на југословенску збиљу, тешко je рећи. Углавном, име je подруму сјело ко будали шамар, a и поред његове естетске незграпности, у раји je примљено без поговора и примједби. Наш подрум постао je Заборав или пуним називом Дернек просторија Заборав. Очишћен, али недовршен, Заборав je од нас тражио додатне напоре. Морало се окречити, уредити, изоловати, направити специјална врата у складу са највишим европским стандардима. Комбинација стиропора, картона и кутија од jaja представљала je врхунац тадашње звучно-изолационе технологије. Картоне и кутије од jaja смо скупљали на сметлиштима, a стиропор смо крали. У крађи нам je помагао наш друг Дедић, јер je једини у раји у том моменту имао истовремено и возачку дозволу и возило на располагању, те смо његову шкоду користили као превозно средство за конфискацију стиропора. Паркирали бисмо ауто у близини градилишта, прескочили ограду, покупили табле стиропора, ставили их на кров шкоде и бриснули у непознатом правцу, придржавајући
стиропор рукама кроз отворене прозоре. Наша акција била je налик на акције из америчких филмова. Maj осамдесете почео je у знаку скупљања материјала за градњу. Успјешним акцијама у првих неколико дана скупили смо стиропора за сва четири зида. Остало нам je још да покријемо плафон. Била je недјеља. Дан који je гарантовао да на градилиштима нема никога осим једног портира. Његова плата није била толико инспиративна да зарад неколико табли стиропора угрози свој комфор у портирској кућици, гдје je пушио цигаре без филтера и листао порно-часописе. Били смо увјерени да ћемо проћи без икакве његове реакције. Градилиште je било покрај жељезничке станице, пa смо могли прићи и са перона, a и са цесте, што je нашу позицију чинило још конфорнијом. Било нас je четворица, са Дедићем и његовом шкодом. Требало je прескочити ограду, узети табле, ставити их на кров аута и нестати. Но, ствари су почињале да се компликују већ на самом почетку. Неколико полицијских кола контролисало je правац према жељезничкој станици, a једна кола су патролирала у зони градилишта. To није било уобичајено. Мирисало je на зло. Ми, међутим, настависмо акцију. Паркирасмо ауто, прескочисмо ограду. Све je било пo плану, осим понашања портира. Умјесто да нас, као и увијек, достојанствено пусти да отмемо то мало стиропора, он искочи из кућице, потеже пиштољ и дрекну манијакалним, али одлучним гласом: „Остави тооооо, или пуцам!" Разбјежасмо се ко четници четрес пете, свак на своју страну. Ваја je био најугроженији јер je његова позиција била тачно преко пута портирове кућице. Махнусмо Дедићу да бјежи шкодом, да не најебе, за тако нешто нема потребе, a нас се тројица растрчасмо у разним правцима. Теже je ухватити три будале које краду стиропор него двадесет криминалаца. Код нас je немогуће наћи мотив. За пола сата сви се нађосмо у Забораву, чак и Ваја, који je прошао поред обезбјеђења тако што je кобајаги шепао, пa се овај сажалио. Сједили смо у празној просторији и лупали главу због чега су данас дротови и обезбјеђење толико ревносни. Било je то четвртог маја осамдесете. Одлучисмо да правимо пробу и кренусмо до Зене. Он je већ приставио бубњеве, отјерао старце у другу собу, упалио телевизор, гдје je тандркало Недељом поподне, тада изузетно гледана емисија забавног карактера. Утишао je телевизор да не чујемо звук, a ми почесмо вјежбати. Једна ствар, друга, трећа, иде нам. Застадосмо код нове пјесме. Зена испада из ритма. Он негира. Ми тврдимо. Свађа. Паузе. Цигара. Недељом поподне и даље свијетли са Зениног грундинга. Саша Залепугин шармантним покретима најављује новог госта. Но, умјесто госта мрак. Црно. Трајало je то црно најмање десетак минута, док ми, свађајући се око ритма, нисмо примијетили да je телевизор црко. Зенит попизди... „Нов телевизор, a овако оде.. Уђе Шефко, Зенин стари, добричина и простодушан човјек, забринутог израза лица. Обрва му се подиже... Једва дише. „Прекидај свирку! Умро je друг Тито!" To je био први велики историјски догађај који се укрстио са током моје каријере. Нажалост, не и посљедњи. Како je Тито умро, тако су се историјски догађаји почели редати као карте у ремију, a сваки сљедећи носио je све веће и веће посљедице. Лако je Стоунсима славити педесет година свирке, живота, самоће, Флојдовима, Тини Тарнер. Једини историјски догађај који би могао да им се уплете у каријеру био je загријавање планете. A
како je групи из Босне? Умро Тито, пао комунизам, пa Агрокомерцу, пa демократски избори, пa почео рат, један, пa други, пa бомбардовање, пa транзиција, пa коалиција, пa санкције, пa не знам шта... пa хајд остани нормалан, a камоли да свираш толике године! Елем, ми се следисмо. Појачасмо тон... нигдје Залепугина и Недељног поподнева. Одједном, вијести. Титина слика, она са три ордена народног хероја. Само je Реал имао више титула од Броза. Мрачни, строги водитељ Дневника Телевизије Београд, дрхтећим гласом пуним драматике, обавијести нас да je престало да куца срце... Загледасмо се. Шефко рече да идемо свак својој кући, да останемо у контакту пa да видимо шта ћемо. Он je осјетио ванредност ситуације у којој се Југославија нашла. Нама ништа није било јасно. Зена му je пак одговорио да нема потребе да диже панику, с обзиром на то да се мање-више очекивало да ће Тито умријети, али Шефко, љут на опирање наређењу, скрати дискусију покретом руке, која je показивала излазна врата. Сејо и ja се покуписмо. Кренусмо са Бјелава на Кошево путем изнад болнице. A са Кошева ка Бјелавама, ријеке људи. Била je недјеља. Играло се редовно коло Прве савезне фудбалске лиге. Коло je, логично, прекинуто. У Сарајеву, на Кошеву, гостовао je Осијек. Баш као у пјесми Недеља кад je отишо Хасе. Или се то радило о истој утакмици? Хасе je написан четири године касније, говори о одласку великог фудбалера, али та пјесма може имати и шире значење. Многи су у тој пјесми видјели Тита. И нису били далеко од истине. Пјесма се отргла од мене, побјегла на улицу, у народ, и почела да живи свој живот. Свако ју je тумачио на свој начин. У почетку je била зајебанција на тему Тита, затим, кад кренуше ратови, симбол једног сретнијег времена, пa онда химна југоносталгичара, да би данас остала само као пјесма без већих политичких аспирација. A написана je само неколико мјесеци прије него што сам дошао у сукоб са оним о коме сам у тој пјесми говорио. Но, о томе касније. Дакле: Људи су ишли у колонама. Ником није смето вјетар што je дуно. Тe мајске недељеје дошао Осијек ал опет је Кошево било пуно. Aко пјесму схватимо буквално, у њој ћемо наћи гомилу неистина. Прије свега, Кошево je могло бити пуно само ако гостују Звезда и Партизан, и, наравно, када се игра градски дерби. Када дође Осијек, трибине стадиона Кошево су углавном биле полупразне, a једино су оне на западу попуњеношћу чувале достојанство прволигашке утакмице. Трибине иза голова, на сјеверу и југу углавном зјапе, чекајући посљедњих двадесет минута, да их напунимо ми, клинци који смо стрпљиво чекали да чувари отворе капије стадиона и да нас пусте унутра, да погледамо сам крај меча. Чувари су то чинили редовно. Постојало je неко неписано правило да се стадион отвори пред сам крај меча. Они су помицали капије великодушно, као да учествују у некој великој хуманитарној акцији. Друго, људи нису били поносни и смирени као што то пјесник каже, већ узнемирени и забринути. To je била прва реакција оних које je затекла вијест о смрти друга Тита на утакмици са Осијеком. И та реакција била je природна, слична Шефкетовој; ајмо сви својим кућама, да видимо шта ће се догодити. Брига и ужурбаност видјеле су са на сваком ко je у потпуном миру и тишини хитао од стадиона ка Бјелавама и даље, на Чаршију, Вратник, Седреник... Тек неколико сати касније, када су Југославијом потекле драматичне слике суза, јаука и лелека наших радних људи и грађана, a нарочито снимак са Пољуда, на коме играчи
Звезде и Хајдука загрљени пјевају Друже Тито, ми ти се кунемо, забринутост и узнемирење су замијенили туга и бол. Чини се да je сарајевски човјек пo смрти друга Тита прво осјетио немир, страх и несигурност, пa тек онда патњу за највећим сином наших народа и народности. Оно што се десило десетак година касније, потврдило je да примарни страх није био без основа. Сарајевски човјек je осјетио немир јер je умро једини гарант повјерења и заједничког живота у граду, умро je онај који je, знајући то или не, уклонио све остале гаранције, што из устава, што из практичног живота, као да je управо желио да као гаранција остане само он. Ваљда je мислио да je вјечан? Или ништа није мислио?! Није гa се тицало! Te вечери, град je био на ногама, тужан и сјетан. Брига je попустила. Људи су шетали тихо, говорили шапатом, крили сузе једни од других, били увиђавни и толерантни, као да je цијело Сарајево постало црква, сакрални објекат. Наредни дани били су испуњени Титом. Гдје год да се окренеш, шта год да гледаш, на коју год страну да кренеш, видиш и чујеш њега. Негдје озбиљан, негдје насмијан, с цигаретом или без ње, за клавиром, са пушком, са међедом, са дивљом свињом, у аутобусу, трамвају, мерцедесу, џипу, са дјецом, са женама, осим Јованке, без жена, са краљицама и краљевима, са Бартоном, са Лиз, са обичним свијетом, Тито. У школи су организовали почасну стражу, као да му je тијело ту, код нас у учионици, његове слике на трамвајима и у аутобусима, говори на телевизији, на радију. Ванредна издања новина, како je волио спорт, мачевање, шненокле, пурице с млинцима, пјесму За сваку добру реч, филм Москва сузама не вјерује. Полтрони су се утркивали у измишљању начина како да се дивимо Титу. To ми je било одвратно. Стари није то заслужио. Био je зајебан човјек, велики играч, није било потребе да га сад овако понижавамо, правећи од њега робу широке потрошње, продајући његове бисте, значке, беџеве, наљепнице, мајице, капе, каишеве, доње рубље, четкице за зубе, као да je нека врста чоколаде. Сахрањен je величанствено, и тешко да ће неко са ових простора имати толико НБА играча на својој сахрани као што je имао Тито. Но, мој блиски сусрет с њим тек долази. У сјени његове смрти, далеко од свјетлости рефлектора, ми смо наставили градњу 3аборава и негдје средином маја завршисмо га. Maja хиљаду деветсто осамдесете, са одласком Тита са историјске сцене, Заборав je почео да ради. Природно, у њему смо прво почели музичке пробе, онда су почели и први наступи, затим се наша дјелатност проширила и на кратке позоришне представе, углавном хумористичког карактера, те изложбу слика. Te слике красиле су зидове Заборава, све до његовог дефинитивног гашења. Највећа предност коју je Заборав носио у односу на друге просторије у којима се вјежбала рок музика, била je чињеница да je његов први комшија, дакле најугроженије лице, био Зока Ајник, бубњар. Њему не да није сметала бука, већ je донио сет својих бубњева, правих професионалних, те je тако постао први донатор групе. Паралелно са културно-умјетничким перформансима, Заборав je постао центар друштвеног живота. Ту се сједило, пило, пушило, зајебавало, од раног јутра до касно у ноћ, увијек je ту неко боравио, правио пјесме, сликао слике, или једноставно слушао музику са старог магнетофона наштимованог да се пали паралелно са отварањем врата и на којем je била снимљена добродошлица у Дернек просторију Заборав, на три различита језика. Заборав je веома брзо постао мјесто окупљања младих Кошева, a затим и шире. Број
оних који су долазили да нас слушају растао je из дана у дан. Од шест, седам, десет, пa све до двадесет, тридесет људи накрцавало се да гледа неку од наших кратких представа или концерт псеудо блуз бенда. Врхунац посјете Заборав je имао за новогодишњу ноћ на прелазу између осамдесете и осамдесет прве, када су уприличена два концерта и џемсешн који je трајао безмало до јутра. Заборав je затим био колијевка групама сестрама Забрањеног пушења. Ту су касније вјежбали Елвисовци, затим Бамбиноси, Први чин, Озбиљно питање... Заборав je био наша Мека, исходиште свега онога што смо касније направили, отјелотворење наше љубави и ентузијазма, слободна територија на којој je све дозвољено. Заборав je био егзил, бијег од стварности. Заборав je био тајно скровиште завјереника. Taj подрум од неких шездесет квадрата носио je право лице побуне. Мирисао je на влагу и субверзију, ако je негдје, некада неко мјесто детерминисало рад неке групе људи и њихово стремљење, као што je то учинио Еби роуд са Битлсима, Ворхолов Фектори са Велвет андерграундом, или стадион Сантјаго Бернабеу са Реалом из Мадрида, то je Заборав учинио Забрањеном пушењу, али и Надреалистима. Стабилизујући пробе, отварајући нову андерграунд фазу групе, наше аспирације постале су веће, a имагинација je расла из дана у дан. Сејо je био у праву. Нема групе без свог простора за вјежбање.
11 ОВДЈЕ МОРА БИТ ЗАБРАЊЕНО ПУШЕЊЕ Нови закон о служењу војног рока, који je те осамдесете уведен на сва звона, a пo коме смо сви били обавезни да послије средње школе одемо у војску, потпуно нас je обесхрабрио и бацио у депресију. To je практично значило да једне године у бенду нема Сеје и Зенита, a друге мене и Гаје. Немогуће je описат бол с којим смо примили овај удар судбине. Младост не познаје поглед у будућност. Њој се све догађа сад и овдје. Ми смо били у напону ентузијазма. Талас надахнућа и усковитланост душе која нас je тресла од нас су захтијевали резултате одмах. Наши снови руководили су нашим поступцима, a снови никад нису мали, нарочито не кад си млад. Када клинцима који имају шеснаест, седамнаест година кажете да неће бити заједно двије године, њима то личи на доживотну робију. Двије године из тог угла гледа се као вјечно, ко Индекси. „Зато вам и велим, госпођо Судбино, да сте се добрано поиграли нашим генерацијама." Судбина окрену главу ка прозору возила Хитне помоћи. Стали смо на наплатној рампи. Возач je вриштао на момка који je требало да подигне рампу. Његов вокабулар и хистерија којом се обраћао збуњеном младићу додатно су издраматизовали моју позицију. Јадник подиже рампу. Возач старта агресивно. Звук сирене одзвони Бубањ Потоком, a ja наставих да евоцирам успомене филоване покојом историјском чињеницом. Међутим, деси се супротно. Ta препрека нам ули упорност. Нисмо ми знали да ће то тако брзо проћи, нит смо знали да ће се то вријеме потрошити на крајње профилисање групе. Нама je то било ужасно дуго. Ми смо хтјели одмах у Скендерију... на Маракану. Испраћај у војску Сејине генерације био je мој први сусрет са растанцима. Касније ће услиједити серија тих болних тренутака у којима су жељезничке станице, аутобуски колодвори, зрачне луке или пристаништа били свједоци најтужнијих сцена у којима су се раздвајали пријатељи, другови, јарани, дјеца, родитељи, браћа, сестре, породице, заљубљени... Ох, колико их само имам у свом си-вију. Не зна им се број! Прво смо пратили војнике, који ће се брзо вратити, пa смо пратили оне који се неће брзо вратити, пa смо пратили оне који одлазе тамо далеко јер се тамо боље живи, пa смо пратили оне који одлазе тамо далеко, јер се овде лоше живи, пa смо пратили оне који тамо могу да раде посао за који су школовани, пa смо пратили оне који су одлазили тамо негдје гдје живе они који су им ближи срцу од ових овдје, пa смо пратили оне који су одлазили тамо, јер ће овдје избит срање, пa су пратили мене јер нисам хтио да останем да гледам срање, пa смо пратили оне који иду вани привремено, пa смо пратили оне који иду вани заувијек; a између тих силних праћења, у неколико наврата испратисмо оне који су нас напустили вјечно. Te јесење вечери октобра осамдесет прве ми смо пратили војнике. Сузе дјевојака, смијех регрута, покоја пјесма, пољупци. Једна дама, оста сама, на перону испред воза. Њен драги маше нагнут кроз прозор до кукова. Она виче: „Чекаћу те!!! Чекаћу те!!!" Поред ње пролази Лепи. Кисело се насмија: „Око, ба, будимо реални. Ko ће кога чекат!" To „око ба, будимо реални" поста прва узречица Надреалиста, која се као коров увукла у
народ. Но, о томе касније. Возач окрену десно, комби се зањиха. Он уђе у жуту траку и свом силином удари пo гасу. Мени то даде за право да помислим да ми je још увијек Дамоклов мач над главом. Следих се. Судбина ме погледа. Ja дођох себи. Наставих. У групу je тада дошао Муче, гитариста старог рокерског кова. Свирао je у групи Први нин, величанственој копији Дип парпла. Ha њиховим пробама довољно je било зажмирити и већ се налазите на концерту Парпла у Токију. Муче je дошао као испомоћ Пушењу, како би се мали пламен ентузијазма одржао док je Сејо у војсци. Дошао je, унио у групу вјештину свирања и басисту Миткета, добричину са Вишњика, талентованог дјечака, најмлађег од нас. Ми нисмо ни знали да постоји бас гитара, a он ју je свирао. To je она гитара која има четири жице. Њих двојица стегнуше нашу ритам секцију, дадоше нам тврђи звук. Онај Псеудо блуз бенд није могао да се носи са временима која долазе. Преко својих веза Муче je успио да нас ували на престижни сарајевски фестивал младих група, који се инвентивно звао „Нове наде, нове снаге". Њега je осмислио, организовао и водио Желимир Алтарац Чичак, лик који заузима круцијално мјесто у историји сарајевског рок енд рола. Он се бавио музиком са посвећењем монаха. Организовао концерте, држао предавања, радио на радију, телевизији, писао пјесме, водио дискотеку Слога суботом и недјељом, гдје се једино могла чути прогресива. Пола Сарајева прекрстио je у поклонике рока. Да je Ватикан имао таквог агитатора, Русија би била католичка земља. Муче гaje познавао и уз свој Први чин довео и нас, да одсвирамо, мало, без неких већих претензија... Наш репертоар се састојао од неколико „поремећених пјесама интелектуалне садржине", како je Муче то знао назвати, a имали смо и велики будући хит Пензионери на море иду зими. Десетак дана прије наступа, Муче je дошао у Заборав сав унезвијерен, обузет паником: „Морамо групи дати име! Чичак ноћас штампа плакате, a ми не знамо ни како се зовемо!" Кренула je општа дискусија, заснована на демократским принципима, у којој je свак дао пар идиотских идеја. Сјећам се, моја идеја je била да се група зове Хусеинова свјетлост, пo некој хришћанки коју je калиф Хусеин највише волио, те joj je дао то величанствено име. Свјетлост. Био сам енергично одбијен. Жива дискусија провоцира нервозу и стрес, a стрес тражи нешто за смирење. To je било вријеме у коме je владало убијеђење да je најбољи лијек против стреса цигарета. Није прошло ни пола сата панел расправе, Заборав се напунио димом као турско купатило. Тада су у групи пушили сви осим мене. Из непознатих разлога, у Заборав je ушла моја стара. Она то није често радила, али изгледа да ју je сам Бог послао... дан прије но што ће Чичак штампати плакате. Њено лице се згрчи од бола кад удахну чист дувански дим који je прекрио просторију. Жена поче кашљат. „Овдје мора бити забрањено пушење!", рече енергично, гласом пуним ауторитета. Ми се збленусмо. Осјетисмо просвијетљење! Ето имена!!! Група се зове Забрањено пушење!!! Како je то било савршено име! Звучало je панкерски прљаво, са много слова, тврдо, ружно, далеко од сваке естетике, нико ко држи до себе не би узео назив у коме има толико сугласника. 3, б, р, њ, н, п, ш, њ! Не постоји странац на кога сам налетио да je био у стању да
изговори ово име ни приближно коректно. Осим тога, и семантика имена била je вишеслојна. Пушити у нашем жаргону имало je више значења, од сексуалног чина, преко кривичног дјела до полтронско-политичке активности. И оно што je највише везало историју групе са именом јесте њен атрибут „забрањено", који je бенд пратио од самих почетака. Другим ријечима, ријетко када се у рок музици тако јасно исцртала латинска изрека Номен ест омен (име je знак) као у случају групе Забрањено пушење. Велика je била ствар да на плакатима полијепљеним пo цијелом граду видите и своје име. И то уз великане какви су Први чин, Истинита прича, Жаока, Тифин Топ; све су то били бендови који су за нас представљали велика имена нове сарајевске сцене. Сви чланови тих бендова већ су одавно сједили у Паркуши, дружили се са Чичком и Љубишом Рацићем, док се ми још нисмо ни приближили том храму рок културе. Легендарна Елвисова пјесма Cве се групе у Паркуши купе настала je у том периоду. У то вријеме страствено смо играли једну езотеричну игру која се звала „призивање духова". Нас четворо-петоро знало je ноћу доћи у Заборав и, под свјетлошћу свијећа, опијени што јефтиним вином, што мистичном атмосфером, попут припадника неке опасне секте, призивали смо духове умрлих, молећи да нам дају одговоре за којима смо жудјели. Дубоко у нама, као и у свим младим људима, постојала je она исконска жеља за оностраним, за нечим што није суморна, неузбудљива стварност, већ загонетна заумност, простор између свјетлости и сијенке. Сваки млад човјек, из које год културе долази, гаји наду да онострани свијет постоји и да ће баш њему тај свијет отворити врата. Ми смо били типичан примјер. Игра je прилично једноставна. Ha папиру величине стола нацрта се четрдесет један круг у правилним редовима. Круг je обима чаше. У сваки тај круг упише се пo једно слово абецеде и бројеви од нула до девет. Централни круг je празан и ту, на почетку игре, стоји чаша окренута наопако. У ту чашу, тренутак раније, постави се питање прозваном духу. Другим ријечима, папир личи на компјутерску тастатуру. Играчи својим кажипрстом лагано дотичу дно чаше које je окренуто према гoрe. Концентришу се да заједничком енергијом и емоцијама чашу покрену, не гурајући je, већ лагано je додирујући. Након пола сата-сат концентрисања, чаша сама почиње да се креће. Њено кретање условљено je снагом заједничке енергије коју играчи дијеле између себе. Чаша лута пo тастатури, стајући на поједина слова, градећи тако ријечи и реченице. Te реченице, у ствари, изговара дух онога ко je прозван. Запањујући je био успјех који смо постизали играјући ту игру. Наша машта се мијешала са стварношћу и послије сваке сеансе нисмо више знали шта je истина a шта машта. Оно што je било сигурно јесте да смо након неколико сеанси знали веома брзо да покренемо чашу, те да се она у тренуцима врхунске екстазе ротирала око себе, што je практично немогуће уколико неко не игра фер и гура je. Значи, њено кретање било je, без сумње, резултат размјене енергије играча. Одговори су у почетку били немушти, тешки, неправилни, са много граматичких и словних погрешака, али како je игра одмицала и како je вина у боци било све мање, прозвани дух говорио би течније, јасније и у складу са својим карактером који га je красио док je био жив. Касније, у току игре, правила бивају све строжа, тако да у њеној крајњој фази онај који поставља питања у чашу мора бити леђима окренут док дух одговара, то јест док се чаша окреће пo папирној тастатури, што значи да je онај који
једини зна питање уједно и једини који не смије гледати одговор. Тиме се постизала још већа регуларност у овој сулудој игри. Сатима нас je ова сеанса опчињавала, a понекад би занесени у својој машти примјећивали танки траг сунца који се пробијао кроз металне капке прозорчета нашег Заборава, цијепајући дим цигарета на пола. Свитало je. Безброј je случајева који су остали неразјашњени. Једном смо призвали духа неке дјевојке, која je несретна изгубила живот на пјешачком прелазу. Одговарала je на наша питања с веселошћу, раздрагано... није била много старија од нас, те смо je сигурно увесељавали глупостима који красе тинејџерске разговоре, и чине их слађим од меда. Али, послије сваког другог или трећег одговора, давала нам je збир неких слова и бројева без реда и логике. Тек сутрадан, кад je сесија скоро отишла у заборав, Зена ме назва видно потресен, откривши ми да су ти бројеви регистрација аутомобила који ју je послао на други свијет. Опет, након неколицине духова с којима смо разговарали присебно и течно, налетио je бивши Мучетов комшија, који je прерано отишао са овог свијета. Када смо очекивали да ћемо се сити испричати са неким нама блиским, он није могао реченице саставити. Изнервирани и сјебани, несретни што нам je магија тако јефтино побјегла, разишли смо се кућама, да би се ујутро на проби Муче сјетио да je момак умро од излива крви у мозак и то на ономе мјесту гдје je центар за говор. Елем... зашто почех ову причу о духовима? Ах, да! Наша свирка на фестивалу „Нове наде, нове снаге" завршена je тријумфално. Другачији од других, раздрагани и непретенциозни, са гомилом навијача иза себе (дошли су цијели мој разред и пола Кошева), ми смо били јунаци вечери. Иако свирка и није била на неком нивоу, успјели смо да шармирамо публику, да нам повјерују и придруже се весељу које смо им понудили. Били смо убједљиви и свјежи, толико да je Чичак још исте вечери понудио да свирамо и сутрадан као предгрупа тада веома популарне групе Лабораторија звука из Новог Сада, дакле са запада. Не треба да вам описујем одушевљење са којим смо дочекали ову понуду. Сутрадан, Дом младих je био испуњен до посљедњег мјеста као, уосталом, и сваке суботе, јер je тих година концертна активност новоталасних група доживљавала кулминацију. Сваке суботе долазила су јака имена, те се наш живот претворио у вртлог пива, музике и зноја. Наравно, доста раје у публици били су наши навијачи. Наступили смо као предгрупа, одсвирали двије-три пјесме и направили лом. Много година касније, евоцирајући успомену на тај концерт, Пеђа Вранешевић се шалио како се пo реакцији публике није знало ко je ту главни бенд a ко предгрупа. Пеђа je, наравно, претјеривао. Међутим, суградан све омладинске новине и седмична штампа са похвалама и у суперлативима писали су о новој нади сарајевске рок школе, групи Забрањено пушење. „Њихова једина мана", писали су критичари, „јесте то што нису прави нови талас, али су другачији од свих осталих хеви метал хард рок група у граду." Наш концерт се потрефио у неколико дана са убиством Џона Ленона. Вијест о његовој смрти je преплавила све новине, али смо у једном омладинском часопису подијелили једну страницу. Ленон и ми. Нема сумње, изабрали смо историјски моменат за први концерт. Тако смо се судбински везали за Ленона. Након неколико дана одлучили смо да призовемо и његовог духа, да видимо како je, како му je горе, има л' с ким да свира, виђа л' Хендрикса, и да му протоколарно пружимо сву нашу љубав, уз сућут коју шаљемо његовој породици, другарици Јоко и милионима који
обожавају његову музику и бијели албум Битлса. Кренули смо од премисе да тамо горе није важно којим језиком говори покојник, важно je да зна српски. Након сат, сат и пo загријавања, Ленон нам се јавио. Није био у неком ведром расположењу. Очигледно je било да се још привикавао на други свијет. Одговори су му били кратки и одсјечни, са видљивом жељом да се разговор што прије заврши. Вјероватно je тих дана имао још оваквих комуникација са свима онима који су га обожавали, a био je, како je и сам рекао, популарнији од Христа. Невоља покојника, тј. његовог духа, јесте у томе да су само играчи ти који могу да прекину комуникацију, те су јадни покојници присиљени да разговарају све док се припита и магијом умртвљена омладина не умори и оде на починак. Играчи су пак, руковођени идејом да покојнику не сметају (јер нит он има гдје да жури нити се вријеме на оном свијету уопште рачуна), знали бити упорни и досадни. Но, Ленон je био све отреситији и отреситији. Одговори, који су били све краћи и све мрзовољнији, полако су се приближавали граници пристојности. Онда се Зена одважи да га пита да ли je слушао Забрањено пушење. Ленон одговори потврдно. Онај ко оде на онај свијет одмах зна све пјесме икад одсвиране. Зена гa затим упита да ли му се свиђа. Ленон рече, не без ниподаштавања, да je то нешто најгоре што je чуо у животу. Ми прекинусмо сесију спласнутог ентузијазма. Запалили смо још пo једну цигарету састављену од бројних чикова који су лежали мртви око нас и одосмо кући. Можда je то био прави моменат да на вријеме напустим рок. У комбију наста тишина. Гледао сам лежећи облаке који су се кретали од Звездаре ка Медаку. Били су спори и лијени. Судбина покрену крајичак усана. Погледа арханђела. Овај прасну у смијех. Чак се и Судбина насмија. Тихо, али искрено. Никад je до тада нисам видио у таквом расположењу. Арханђел се зацени. Покуша нешто да каже, али смијех заграби најдубље поре његових бронхија пуних наталоженог никотиона и катрана. Закашља се тако да изазва земљотрес. Гледам их обоје, и није ми јасно. Судбина окрену главу ка источној кули, зграде Рудог. A арханђел покуша да дође себи, али од кашља и смијеха у потпуности се укочи. Изненада, кад сам помислио да би и он морао бити подвргнут хитној медицинској помоћи, он испљуну угрушак крви, шлајма и пљувачке, чија токсичност прогори лимену каросерију комбија. Окрену се према мени изгубивши осмијех. „Па, добро, како можеш толико да лажеш?" „Шта, не вјерујете ми да смо причали са Леноном?!" „Како можеш да лажеш... ајде, јебо мене, мене нико не шљиви ни за пишљива боба, док не дођем пo њега, али како можеш да лажеш Судбину?!" „Добро", покушах да стабилизујем своју позицију у разговору, смирујући тензију, попут кошаркашког тренера који узима тајм-аут када види да се екипи спрема нека недаћа. „Да ли заиста мислите да бих вам ja нешто у овом излагању слагао?" „Не лажеш ти нас, драги дјечаче", поче Судбина, „ти лажеш себе. Ти мислиш да си у праву када то говориш, али осјећаш другачије, и управо због тога лажеш, да би нама предочио колико ти у то вјерујеш!" Морам признати да je ништа нисам разумио. Она je то примијетила. „Ми знамо да си разговарао са Леноном. To нам je посао, зар не, али кад кажеш да je то можда био прави тренутак да напустиш тај пут, ти лажеш, јер си увијек вјеровао у тај пут. Ти изговараш ту реченицу да би од нас измамио ријечи подршке, супротно Леноновим
ријечима. Ти си цијелу причу испричао како би нам показао колико вјерујеш у то што сте ви тада радили и колико je, пo твом мишљењу, тај пут био исправан. Чак и то што вам je највећи ауторитет двадесетог вијека рекао да je то што радите срање, ви сте ипак наставили тим путем. Стога нама, овдје присутнима" погледа летимице арханђела, који je припаљивао нову цигарету „није неопходно да се такве ствари уљепшавају, нити ћеш од нас икад добити ријечи подршке... али ни ријечи покуде." „А шта ћу од вас добити?" Судбина застаде, окрену се леђима арханђелу, a лицем према мени, као да ми даје до знања да je ово што ће ми сада рећи строго повјерљиво и да овај брбљивац иза њених леђа не би требало с тим да буде упознат. „Знакове." „Знакове?" „Знакове." Тајац. Покушах да се помакнем, али ми медицинар поново налијепи ЕКГ на груди. „Сад буди миран", рече ми, лијепећи пипке пo тијелу. „Мислим да ће ти овај бити ко бомбона." Окренух се око себе. Нигдје Судбине, нигдје арханђела. Штекеће апарат за ЕКГ, дрма се комби пролазећи поред Стека, изнад којег су вирили рефлектори Маракане. Изађе резултат. Медицинар узе онај папир дебелим, масним прстима, толико честим у Шумадији, разви га и окрену ка свјетлу, удуби се у њега и осмијехну се. „Ма, луткица! Ko да ти ништа није било." Ja окренух главу уназад, задовољан информацијом коју сам примио. Удахнух дубоко и исправих леђа. To je био и први покрет који je моје тијело самоиницијативно направило откако ме срце хтјело напустити. Иза мене je опет сједила Судбина. „Знакове", понови она као да се ништа у међувремену није догодило, као да ми медицинар није поново прегледао срце, са вијестима које могу само да растуже арханђела. Арханђел, видно незадовољан новим налазом, удахну дубоко дим из цигарете догорјеле до филтера. Мирис синтетике помијеша се са мирисом дувана. Он угаси чик о прозор комбија, тако да се пo њему разлетише варнице преминуле цигарете. Судбина се нагну ка мени са задовољним изразом лица. Очима ми je показивала да има нешто врло важно да ми каже. Није крила наклоност. „Знате, ви људи преувеличавате моју улогу. Ви мислите да сам ja та која о нечему одлучује, која вам уцртава пут, која вам на крају крајева кроји капу. To je погрешно, дјечаче." Ово je већ трећи пут да ме ословљава са „дјечаче". Погледах своје руке, прсте, лице, ja сам у том тренутку заиста био дјечак, онај мали са Кошева, што воли да једе банане које му доноси бака Ружа у великом сивом цегеру, који домаћице носе на пијацу. „Не обазири се на свој изглед", рече ми Судбина, „овако ми je лакше... лакше ми je ове ствари говорити дјечаку." Климнух главом да ми je јасно. „Дакле, дјечаче, то je погрешно мишљење о мени. Нисам ja ту да вам одређујем пут, ja сам ту само да вам дајем знакове када се нађете на раскршћу, a ваше je да ли ћете те знакове прочитати или ћете проћи поред њих као поред турског гробља." Забавна je била тета Судбина, која je сада личила на бака Ружу, чије сам банане jeo у
сласт. „А раскршћа?", усудих се да питам. „А како ћемо ми знати да смо на раскршћу?" „Па, лако... ево, видите сад. Гдје сте?" Ja погледах око себе, опет сам ja био ja, a она je престала да буде бака Ружа чије сам банане обожавао. „У комбију Хитне помоћи из Младеновца." „Је ли?“ упита она са великом дозом ироније. „А зашто?", настави, не спустивши гас. „Па, позлило ми." „Позлило!? Употребљавате благе ријечи, младићу. Ви сте имали срчани удар!" „Аха." „Шта, аха? Па зар не схватате да сте на раскршћу? Па зар не видите да сте преживјели само због тога што je заказала небеска администрација, пa су мене звали директно из кабинета Светога Петра да спријечим принудно одвођење ваше душе на небо, иначе би вас овај овдје ревносни радник" она показа на арханђела, који je заспао, тако да му je глава клонула на десно крило a из уста му исцурио танак млаз пљувачке обојене секретом крви „већ одавно преносио на онај свијет, журећи да заврши посао с вама, са пуном свијешћу о томе да га вечерас чека бомбашки напад у Багдаду и да ће имати посла више него што je протоколом било предвиђено." Ja климнух главом. Чини ми се да сам схватио. „И шта сад? Ja на раскршћу... куда да идем: лијево или десно, напријед или назад?" „Добићете знак. Кад га добијете, требало би да га препознате, a онда само да одлучите да ли да га послушате или учините супротно његовим инструкцијама. Ja сам вам послала Ленона, јер сам видјела да се налазите на раскршћу, којим путем да наставите. Ваша срамежљивост и стид који су до тада били доминантни у вашем опхођењу са људима, ваша несигурност у самога себе, која je у тим годинама била основна карактеристика вашег карактера, давале су ми за право да вас на неки начин обавијестим да je пут којим сте кренули супротан особинама које красе вашу личност. Другим ријечима, суштина ваше личности више je нагињала некоме чији je посао везан за стриктно радно вријеме, далеко од очију јавности, у неком ћошку који je свијет сам за себе. Ви сте се нашли на раскршћу, ja сам вам дала знак, ви ме нисте послушали." „И je л' то добро, што вас нисам послушао?" „Ви, или се правите глупи или јесте глупи. Па какве везе има да ли je то добро или лоше, то je ваша одлука и одмах након тог мог знака и одмах након вашег одбијања и тумачења на другачији начин, стигла вас je реалност... на концерту Дугмета." „Jao, да! To je био фијаско" да сам могао, лупио бих се руком пo челу. Како чу ријеч фијаско, арханђел се тргну из сна и, љут што je пропустио занимљиво Судбинино предавање, сикну на мене: „Ајде, бре, умри! Јеботе, више прича... журим... вечерас у Багдаду постављају бомбу у једној шиитској џамији, биће посла преко главе." „И шта je било на концерту с Дугметом?", упита Судбина тоном којим je више прекидала арханђелово јадиковање него што je постављала питање. Након два тријумфална наступа у Дому младих, направисмо класичну грешку коју праве сви млади бендови. Пристанемо да будемо једна од пет предгрупа Бијелом дугмету на
њиховом великом концерту у Скендерији. Мислили смо да нас послије тога ништа неће зауставити, да су нам свјетска врата отворена, али догодило се оно на шта нико није могао да помисли. Пад на земљу. Нисмо знали да je предгрупа великом бенду исто као пјешадија на бојном пољу. Топовско месо. To je била права катастрофа. Звук очајан a публика нервозна. Наши навијачи утопљени у мору поклоника Бијелог дугмета. Не виде се и не чују. Разбијени папцима са свих страна. Бина превелика. Не видимо један другога. Зенит почиње одбројавање док се Муче још увијек штима. Миткету не ради кабл, a ja почињем да пјевам. Не чујем себе. Дерем се, вичем, a акорди пролазе ли пролазе. Зуји рефлектор изнад мене. Отишла фаза. Како се рефлектор пали, тако штим оргуља пада за пола степена. Муче маше да прекинемо, али га Зена не гледа. Занио се у бубњању. Страх га подићи поглед. Само се Гаја смије. Он je у таквим моментима увијек показивао хладноћу, до нервирања. A онда почеше да лете пластичне чаше... Прво празне, a затим пуне. Око нас се разлетише техничари да скупљају дијелове опреме осјетљиве на воду... у ствари, на пиво. Један покрива монитор поред мене. Сад тек ништа не чујем. Маше ми руком да престанем да свирам. Неће он да оде Зокина опрема зарад неких балаваца. Ja га игноришем. Правим се да нисам разумио. Ипак, скраћујемо програм. Идемо одмах на хит пјесму Пензионери на море иду зими. Наравно, само смо ми мислили да je то хит. Нико од ових десет хиљада људи не зна ту пјесму, a они који je знају, не препознају je. Ha бини с нама je и Шиби. Он, као дио нашег драмског програма, тражи изгубљено благо са великом картом у рукама. To још додатно прави забуну. Изгледа као техничар који пo рајдеру поставља инструменте на своја мјеста. Ja скупим храброст да погледам публици у очи. Они искежени, бијесни, блиједи од мржње, псују, гађају флашама, машу, показујући на излаз. Показују ми средњи прст. У најбољем случају, ђавоље рогове. Смију нам се. Гледам их и замишљам како су храбри кад су у гомили, a како су тужни и усамљени када изађу из Скендерије, разиђу се пo сарајевским махалама и потиштени и погнути уђу у своје куће, чепркајући пo фрижидеру, не би ли нашли комад неког сира, да покупе киселину изазвану јефтиним пивом. Да ли сам и ja исти као и они? Никад нигдје у свијету нисам то доживио. Било je концерата на којима смо ми сметали публици, a публика нама, као једне студене вечери у селу Хотиња Вас крај Марибора, кад je раја плесала док ми не свирамо, a чим почнемо свирати они сједају и игноришу нас, или када су нас сви блиједо гледали, не реагујући на наше вибрације, као у мјесту Hoгaрa крај Вероне, гдје je пола сале било окренуто леђима, a друга половина није дошла, гађали су нас и у Београду на Ушћу, зато што нисмо свирали старе пјесме, али никад нигдје нисам осјетио да се публика радује нечијем фијаску као те ноћи у Скендерији. Све се завршава звиждуцима, повиком, нервозом, јебавањем матере. Никад ми неће бити јасно зашто je публика у то вријеме на том мјесту била толико охола, и једну младу групу са мржњом отјерала у свлачионицу, као да joj je драго што су се неки клинци истраумирани бројношћу публике и великом бином усрали од страха и, онако увријеђени и понижени, напустили бојиште. Публици као да je било драго што се неко проваљује, што га може исмијавати, кезити му се и гађати га флашама. Да ли je то она иста мржња с којом се та иста публика десетак година касније ухватила за вратове. Само, тада их није окупило Бијело
дугме, већ Алија и Радован. Десет дана након тога избјегавао сам све што би ме могло подсјетити на тај немио догађај. У души ми се створила нека сјена, a радост живљења и жеља за борбом потпуно су нестале. Прориједиле су се и пробе, пo граду се почело причати да се Муче враћа у Први чин. Ja сам мислио да би ипак најбоље било да сачекамо Сеју да се врати из војске пa да видимо шта ћемо, Гаји je било свеједно, или се само правио да му je свеједно; само je Зенита држао ентузијазам. Он je био неуништив. Тражио je од нас да се тргнемо. Да заборавимо ту епизоду. Дјеловао je као неко кога ни пакао бола не може смест. Дани су пролазили, a мене су почеле да прогањају ноћне море. Сањао сам наше концерте у празним дворанама, са очајним звуком. Ми не знамо шта свирамо, ja не знам текстове... Te море ће ме периодично пратити и у наставку каријере, нарочито пред неке важне и велике концерте. Невјероватно. Ви сте, госпођо Судбино, мој живот напунили преокретима и изненађењима, уредили сте га да изгледа као узбудљив филм, не превелике умјетничке вриједности, али забаван и занимљив. Преокрети су се догађали углавном у моментима када je изгледало да ће живот кренути путем којим би било логично. Зато се и зову преокрети. Један од првих био je управо тренутак о коме причам. Крах који je тек основано Забрањено пушење доживјело на концерту са Бијелим дугметом, апатија у коју смо након тога сви упали и безнадежност коју je донио закон о војном року пo коме би се група могла састати у пуном саставу тек за двије године, озбиљно су уздрмали мој ентузијазам да се тиме наставим бавити, и бацили тежиште размишљања о будућности на другу страну. Одлучих, на очево изненађење и снебивање, да упишем арапски језик, да будем студент и да се посветим факултету колико год могу. И таман кад су се пробе толико разриједиле да нас чак није носио ентузијазам снимања касета које смо слали Сеји и Мики у војску, и таман кад je постало мање или више јасно да у овом граду нема разумијевања за једну алтернативну групу, која одудара и изгледом и музиком од онога што називамо сарајевска поп и рок школа, a није укалупљена у владајући нови талас, дође позив са Радио Сарајева да почнемо да радимо неку радио-емисију хумористичког карактера. Кажу, можемо радит шта хоћемо!
12 ТОПЛИСТА НАДРЕАЛИСТА Не сјећам се тачно како je то било... мислим да ми je Зена рекао на одмору у школи да нас неки људи моле да радимо радио-емисију. Није ми било најјасније зашто баш ми. Одмах je кренула моја срамежљивост. И нелагода. Ko je то за нас чуо? To није могуће. Који су то људи којима смо потребни? Шта ћемо ми на радију! To je естаблишмент! To су шминкери! Мора да им je уредник неко из групе Индекси. Ja у то не вјерујем. Тако сам ja реаговао. Зена je на то гледао другачије. Он je био још увијек један од оних људи који имају суфицит самопоуздања. Да ja вјерујем у себе колико он у себе, ja бих био генерал армије. „Како, зашто ми?'\ чудио се мојој несигурности. „Па најбољи смо! Сви су чули за нас! Цијели град. Како не конташ? Чуј, шта ћемо на радију... пa да им свима јебемо матер... какав ба естаблишмент... то ти je Примус, нормална раја... који шминкери, какви Индекси, фрајер пушта Kпem, ђе ти живиш... имаш ли ти радио у кући. Нисам слушао Радио Сарајево, био je досадан и млак... Сарајево je са смрћу друга Тита и с појавом панка потпуно изгубило своје мјесто на карти југословенског рока. Остало je негдје у прошлости. Стари уредници, који су чврсто држали своје тешко стечене позиције, са гнушањем су гледали нове, ошишане клинце који тандарају пo жицама и вриште без грама мозга и елементарног музичког знања. Једина емоција коју избацују je бијес. „Видите, момци", тако су размишљали тадашњи уредници, „прво научите да свирате, пa онда дођите у студио." И док се у Загребу, Београду и Љубљани, пa чак и у Новом Саду и Ријеци, мијењала крв југословенског рока, док се на западу, како смо ми звали развијенији дио бивше Југе (a од Босне je једино Македонија била сиромашнија), дували нови свјежи вјетрови, ношени музиком коју je моја генерација прихватила као своју, Сарајево je остало окамењено у идеји о својој величини, слушајући умируће бендове и музику која je тих бурних година старила из дана у дан, из минута у минут. И сад, са тог радија, на ком се не може чути ништа узбудљивије од временске прогнозе, неко тражи нас да га забављамо. A тражио нас je млади уредник Боро Контић. Његов брат Конта ишао je у нашу гимназију. Конта je радио са Злајом Арсланагићем, будућим оснивачем Црвене јабуке. Имали су бенд који се звао Озбиљно питање. Жустар и јасан звук. Боро се на волшебан начин дочепао суботњег јутарњег програма, који je добио имбецилно име, од неког продуховљеног руководиоца, Примус, што je, онако инвентивно, значило прича и музика суботом. Kao да радио има неки други начин изражавања. Ето, то име вам, господо, говори колико je ступидан био програм Радио Сарајева. „Ми", каже Зена, „треба да радимо петнаест минута тог програма, суботом од десет и петнаест до пола једанаест." Какав кретенизам! Па у то вријеме сви спавају. Зена се опет побуни. „Јебо матер ако си ти нормалан. Људи нам нуде простор на радију... пa има да их све
пробудимо." Зенитовом ентузијазму било je тешко одолити. Очи му зацакле, искашље посљедице астме из ране младости и насмије се неким дубоким заразним смијехом, који њему прочисти бронхије, a мени мисли. Ајмо! „Боро тражи да се скупимо ми, из млађих бендова.. „Ајмо зват Рокија, идемо ja и ти, какав je тај Злаја?" „Има пар одличних ствари. Добро свирају." За нас су тад сви добро свирали. „Сале je ту. Он има провала." Тако дођосмо на прво снимање Надреалиста. Име смо наслиједили од некога ко je ту рубрику радио прије нас, неки нама непознат човјек коме je тај полуидиотски назив звучао беспријекорно. Топ листа надреалиста. Нисмо га могли мијењати, иако нам je то била жеља. Ha крају име оста онако затечено, глупо и претенциозно, као дјело некога ко je био увјерен да има смисла за хумор. Име није нимало одударало од тадашњег тренда на Радио Сарајеву. Инвентивног колико и карике у мотору. Ja мало помјерих тијело у страну. Забољеше ме груди. Уплаших се. Медицинар ме погледа. Грч који ме обузе рече му да нешто није у реду. Поправи ми иглу са инфузијом. Узе инјекцију. Примакну je вени. „Јеси ли добро?" Потврдно климнух главом. Он на мом лицу прочита смирење. Одложи инјекцију. Мени се дух поново изви из тијела. Испред нас угледах студио Радио Сарајева у Данијела Озме. Окуписмо се у студију за прву емисију, видно узбуђени. Микрофон испред нас и зелено свјетло. Слијева надесно: Зена, Роки, потоњи Ризо из Елвиса, Злаја, Конта и ja. Ha лицима нам се чита трема. Око нас прави студио. Звучно кастриран. Изнад нас календар и велики округли сат. Ha календару пише 9. мај 1981. Сат не видим добро од микрофона испред нас. Како сакрити узбуђење? Сви глумимо старе и искусне умјетнике. Како уђосмо, како видјесмо микрофон, тако се Зена и ja погледасмо и, као пo неком договору, скочисмо на микрофон свак са своје стране, и гласно, дерући се, изговорисмо у њега: „Јебем вам матер, свима!" Ова спонтана реченица, ничим припремљена, оста тако кредо Надреалиста до њихове посљедње епизоде, a начин на који смо Зена и ja разбијали трему поста послије стил рада, неизбрисив осјећај бунта, снаге коју смо тада носили, a коју носе они између тринаест и деветнаест година. Нећу да радим ништа што je предвидљиво! Не желим да уђем у клише, да вам подилазим. Не! Од мене ћете имати само нешто ново, неочекивано. Јебем вам матер свима! Почињемо нашу прву емисију. Замишљена je концептуално. Kao, ми упадамо директно у радио-програм, отимамо водитеља, постављамо услове. Класичан терористички напад. Политички ангажовано, иако се чини дјетињасто и бенигно. Услови које тражимо више су него инфантилни... Да се младим групама омогући више простора на радију и телевизији, да се Дом младих врати онима којима и припада, младима, да се пушта више панка на радију, да се склоне стари уредници, и тако то. Текста, наравно, нема. Он се не чита. Он се изговара, свако од нас текст носи у крви. To je било и остало најјаче оружје Надреалиста, текст који се не пише, него се осјећа. Гомили која je дошла из истог миљеа, из исте културе, натоварена истим митовима и легендама, не треба писани текст. Довољно je подијелити улоге и укључити микрофон. Ови што познају рок музику и све оне легенде које прате ту врсту
умјетности, причали су нам да Б. Б. Кинг не вјежба са својим бендом. Он изађе на бину и почне да свира. За пратећи бенд се подразумијева да га умије пратити, јер ако свираш блуз и ако већ патиш толико колико говориш у својим пјесмама, ноте мораш имати у крви. Е, Надреалисти су ти били као Б. Б. Кинг. Договоримо се која je тема, подијелимо улоге и, Боро, снимај! Боро? Боро Контић. To ти je онај високи, мршави. Својим дугим, коцкарским прстима глади ријетку шпицасту браду и стреља очима сваки наш покрет. Није ми јасно шта мисли. Нема никакву реакцију. Нити му се свиђа, нити му се не свиђа. Посматра нас кроз стакло које дијели студио од режије. Окреће нам леђа. Протеже се. Нешто говори, ми га не можемо чути. Он нас чује, као у полицијској станици. Боро носи у себи природни ауторитет. Неко ко не треба да подигне глас да бисмо га слушали. У генима носи пакет динарца са све бистрином и интелигенцијом, што краси оне који долазе из Црне Горе. Огроман капацитет. Тад je био млад, a ми то нисмо знали. Нама je био стар. Звали смо га Газда. Није било никакве сумње да га нећемо слијепо слушати као што су га слушали његов млађи брат Конта и Злаја. Они су се знали одраније, раја из Краља Томислава. Поред Боре, за микс пултом сједи Хусеин Владовић, чије име и презиме показује тајанствене путеве којима се кретала религија пo Босни и Херцеговини. Арханђел се насмија: „Мислиш, не зове се Владимир Хусеиновић?" Да, то je овај са брадом. Велики заљубљеник у рок. Пожутјели прсти од цигара без филтера, глас склон пуцању. Одавао je утисак човјека који се родио болестан. Али, изглед често вара. Касније сам сазнао да je он био један од најбољих тенисера у граду. Мислим да га нервирамо. Гледа нас испод ока и мјери неким својим аршинима. Поглед пун неповјерења и бриге за нашу будућност. У ствари je благ и преосјећајан. Шизио je с нама. Никако му није било јасно да не постоји граница нашег безобразлука. Звали су нас „дјецо"! A ми смо Бору звали Газда, a Хусу Хусо. Нису они нас звали „дјецо" џаба. Развила се нека родитељска љубав према нама, дубока и искрена. Никада се с њима нисмо свађали, јер се добри родитељи не свађају с дјецом. Они их разумију. Боро нам je био ауторитет пар екселанс, али не само ауторитет због година и звања које je носио, него ауторитет због те дубоке љубави коју je гајио према нама. Ja сам му, чини ми се, био најдаљи. Мене je најмање волио. To сам осјећао, иако немам сензоре који детектују такве ствари. Ja сам човјек тупих осјећања, буква. Али осјећао сам неку чудну, необјашњиву љубомору, због тога што je Боро волио све њих више од мене. Малог Злају je обожавао, он му je био скоро као млађи брат, Зену je волио због његове једноставности. Изгледали су ми старији и озбиљнији од мене. Касније, кад су у екипу дошли Пара и Шиби, и њих je волио, јер je осјећао њихову простодушност. A ja сам му био најдаљи. Нисмо никада размијенили неке топлије ријечи од оних официјелних. Можда имам погрешан утисак. Можда се поново у мени јавља она моја фатална особина да ми je неопходно да сам у центру пажње. Ta особина у дослуху je са свим мојим глупостима и несрећама које сам изазивао током цијелог свог живота. Ta особина je у дослуху и са оним што називамо „синдром Идиот". Боро je већ након снимања прве епизоде замолио Конту да више не долази. Очигледно je прозрео које све проблеме овакав радикалан концепт може да створи. Имати млађег брата у
екипи која ће гарантовано бити под перманентном присмотром високог уредништва било je попут стављања гузице на зарђао ексер. Ми смо из суботе у суботу правили глупости. Од старе екипе остали смо Злаја, Зена и ja. Роки се није појавио већ сљедећи пут. Њему никакав ред није одговарао. Ja сам довео Шибија, блентовину из мог комшилука, који се родио, који ће живјети и који ће умријети као дијете. Дивота! Никад никако и ни у ком случају није желио да прихвати одговорност, само je блејао и продавао зјала. Чувен je његов одговор на молбу пријатеља да му нешто помогне: „Не могу, немам времена", рекао je Шиби, „морам се зајебавати." Међутим, његова неспутана ведрина и стално и бјесомучно сипање провала, које углавном нису биле чему, али су давале посебну супстанцу хемији коју смо стварали, препоручивали су га да постане дио Надреалиста. Био je одушевљен. Очи су му жариле срећом и није престајао да прича. И њега je Боро волио. Волио гa je више од мене. Зена je довео Пару. Пару сам познавао још од првог разреда гимназије. Био je познат пo уским фармеркама, модерној фризури и гитари, коју je увијек носио са собом и која je њему била више од инструмента. Била je дио његовог тијела. Kao бубрег. Када би постојало свјетско првенство у шармирању, Парин пут до трона био би лако загријавање. Он je опчињавао све око себе са двије-три ријечи. Посједовао je неку загонетну тачност у односу са људима. Имао je мјеру и у емоцији и у разуму. Шта год би рекао и шта год би урадио, било je неодољиво симпатично. Један од оних људи који носи таленат с лакоћом. Моцарт, на примјер. Имао je ореол око себе, снажан и весео осмијех, ход попут камиле. Упознали смо се на мору једног лудог љета, седамдесет и неке. Он je заглавио са рајом у Подгори, у кампу у којем су моји родитељи имали намјештену камп-кућицу. Чуо сам за њега од Сеје, с којим je ишао у разред. Дакле, за мене je Пара био велика раја. Упознао сам га тако што смо обојица кренули код Сеје у Трпањ. У ствари, неко je њему рекао да би један мали, Сејин комшија, исто ишао до Трпња, пa не би било лоше да кренемо заједно. Сејина мајка Катица, стамена и разумна жена, невјероватне снаге, била je из Трпња, пa je Сејо у својој кући, недалеко од трајектне луке, имао увијек на располагању комад пода за нас клошаре, који се, носећи вреће за спавање и четкицу за зубе, вуцарамо обалом током љетних мјесеци. Тада je било похвално бити клошар, немати гдје спавати, остати без пара, не јести, не купати се, данима, не скидати фармерке током цијелог љета. Ja се баш нисам потпуно уклапао у тај концепт, али сам давао себи одушка смуцањем наоколо пo обали у том стилу, али на само неколико дана. Сејина кућа у Трпњу била je незаобилазна станица. Караван-сарај за сваког путника намјерника, топла кућа колико и сами љетни дани. Тако смо се упознали Пара и ja. Кренули смо стопом за Трпањ. To je био уобичајен начин путовања. Изађеш на магистралу и дигнеш прст. Узбудљиво и романтично. Имали смо среће. Одмах смо уболи левата да нас довезе до Плоча, но како je леват свратио до Tema Олге, ресторана насред магистрале, гдје су главни специјалитет биле жабе на роштиљу, нас двојица смо били принуђени да се километарском шетњом низ шипражје спустимо у луку Плоче, гдје нас je чекао „пројект" (тако je једна Парина комшиница звала трајект) за Трпањ. Пара je носио гитару и руксак, a ja само руксак. Газили смо суву спржену траву у којој су се крили поскоци и шарке, пратио нас je крекет жаба из Бачинских језера. Јаднице нису ни
знале да ће кад-тад доћи на сто неког возача шлепера у гостиони код Тета Олге. Надлијетао нас je мирис борова, некад једва примијетан, a некад снажан, као мирис тамјана током литургије, пратио нас je хор зрикаваца и стењање мотора неког камиона чија кубикажа није довољна да с лакоћом савлада успон који ту прави Јадранска магистрала. Корак нам je био лак, ношен ничим изазваним надахнућем које обично посједује онај коме дан траје вјечно. У ствари, нисмо ни корачали. Ми смо, узбуђени животом око себе, лебдјели, не дотичући земљу. Ja сам био поносан што сам с њим. Ходам са легендом, са човјеком кога зна цијело Сарајево. Чиме ли сам то заслужио? Не, није то било оно површно осјећање које има сљедбеник неке рок звијезде или познатог глумца. To je било осјећање поноса, које буди знак одрастања, увјерење да си у животу прошао још једну степеницу. Колико je младом човјеку важно да прелази степенице редовног школовања и да осјети понос завршетка једне, пa друге, пa треће школе, толико му je важно уздизање унутар свог социјалног миљеа, унутар онога што он сматра својим свијетом. Ja сам, ходајући са Паром, положио један од најважнијих испита у свом животу. Пара je то осјетио. Почео je да прича о својој дјевојци, коју много воли, којој хоће да поклони корњачу, a чуо je да у овом крају има доста корњача. Тако се нас двојица упутисмо у правцу језера да нађемо неку корњачу, коју ће Пара поклонити својој Аиди. Личили смо на јунаке из цртаног филма о професору Балтазару. Moj понос je растао. Осјетио сам неизмјерну срећу. Арханђел се трзну из полусна. Мајско сунце обасјавало je танак млаз пљувачке који се откотрља из уста оних који заспу у вожњи. „Срећа!? Зато што с неким ходаш! Какав бесмисао!" Судбина га погледа са жаљењем, као што неко ко зна неку тајну гледа оне који покушавају да je одгонетну. „Па срећа и јесте срећа зато што je бесмислена. Ако у срећи тражите смисао, она ће нестати. Смисао je дисциплина ума. Његов терен. Срећа нема везе са умом. Она припада срцу." „Ви хоћете да кажете да се срећа не може досегнути такозваним традиционалним методама, које људски род познаје откад постоји?", упита арханђел, помало увријеђен погледом госпође Судбине, која je била увиђавна колико je могла. „Ја цијеним тежак посао којим се ви бавите. Ja га не бих могла обављати, али неке ствари, као што су срећа и надахнуће, далеко су од вашег описа вашег радног мјеста." Она настави: „Тајна среће je у њеном бесмислу, у нечему што нема везе са умом. Када постигнете нешто у животу, материјално или бројчано, ви мислите да сте досегнули срећу, али увијек у крајичку вашег срца стоји сумња, мајка неспокоја, која вас опомене да не постоји моменат у коме ће ваш ум рећи да проблема више нема... јер ниједно биће није без проблема. Отуда хистерична трка људског бића ка спокоју, отуда његово стремљење ка срећи. Али она се ту не налази. Она се налази у ономе што човјек назива малим стварима... не схватајући да су те мале ствари велике, огромне, јер оне одређују његов правац и смјер његових осјећања. Ja момка потпуно разумијем. Он je био сретан јер je шетао с Паром. Има ли ишта веће од тога... финале свјетског првенства? Титула у Вимблдону? Нобелова награда?" „Али не може свако освојити Нобелову награду!" „Не може свако ни шетати с Паром. Срећа je највећа заблуда људског рода. Идеја да се
до ње долази разумом, свијешћу, резултатима рада. Управо супротно, разум вам никад неће дозволити да будете сретни. To je у опису његовог радног мјеста. Он брине, гледа напријед, a напријед je увијек нека загонетка. Срећа се досеже изненада. Без основа, гледајући ријеку, слушајући тишину, миришући цвијеће... Ko je то сретан зато што je зарадио, или освојио, или заслужио... ja га не знам, a сматрам се информисаном особом." Судбина тријумфално заврши своје излагање. Тишина. Пролазимо поред старог зглобног аутобуса са бројем изнад сто. Ja се враћам у своје тијело, гледајући дебеле, масне прсте медицинског брата како добују пo мом картону. Не изгледа забринуто како je изгледао на почетку нашег путовања. Звони му телефон. Јавља се. Одговара некоме ко му je драг. Мисли да га не могу пратити. Ипак говори дискретно. „Јесам... ма причаћу ти... знаш ко? Неле... Неле Карајлић, из Пушења... срце... први ЕКГ je био катастрофа... други je добар... ма нема фрке... стент... ма, да... угради се стент и готово. Maрe вози... јебо им je кеву... претицао je аудије... пa, знаш шта je њему Пушење. Све, брате... ајд, љубим те.. Заврши разговор, a мени даде наду да се са мном није догодило ништа озбиљно. Почињем да размишљам о томе да ће ме одмах пустити кући. Ово и јесте нека забуна, неки неспоразум. Арханђел се већ видно досађивао. Нестала je и она минимална доза пристојности која би сваком иоле цивилизиваном бићу била прописана док слуша саговорника. Он зијевну гледајући Медак и Душановачку пијацу, главе окренуте наопако. Комби налети на застој. Maрe укључи сирену. „И ухватисте ли ви корњачу?", упита арханђел неутралним тоном, из ког нисам могао да схватим да ли жели да буде духовит или je то само његова пука знатижеља. „Не сјећам се. Али се сјећам да je на пола пута узео гитару и ходајући одсвирао неки блуз риф, истовремено и тужан и весео. Опет тај риф... пa тишина... пa поче да пјева... нешто у блуз маниру... Ишли једном ја u Неле рокер ишли у Трпањ на Пељешцу ишли једном ja u Неле рокер Ишли мјерили цесту... Па онда иде мој одговор: Ишли једном ја и Пара рокер ишли код Суле јарана Ишли једном ja u Пара рокер ишли на два дана. Два пута пo двије строфе, плус соло на гитари, два брејка, мост ка новој строфи, опет два пута и ето нас у луци Плоче, испред 'пројекта' за Трпањ. Тако смо се упознали Пара и ja. Но, вратимо се Надреалистима.
Послије прве епизоде, мене je обузео неки страшан стид. Неописив и надреалан. Одрастао у породици у којој се скромност сматрала врлином, a продуцирање гријехом, учинио сам нешто најгоре од свега. Moja природа, осјећао сам тада, није била жеља за презентацијом свог eгa, иако се са овим нико неће сложити. Имао сам неку мучнину и трему пред емитовање, пa je та мучнина прешла у нешто што можемо назвати срамежљивошћу. Taj дан нисам изашао из куће. Ha телефоне се нисам јављао, био сам потпуно повучен, до те мјере да je Зена дошао до мене и с невјерицом ме питао који ми je курац. Ta врста стида и срамежљивости пратиће ме све ово вријеме. Никад нисам ушао ни у један пројекат a да ми прва мисао није била да ћемо се провалити и да то уопште није за мене. Можда сам баш из те дефанзиве, као тим који конципира игру на контранапад, вадио снагу из које сам грчевито радио, не бих ли избјегао фијаско. Ta повученост, која je у суштини била моја доминантна особина, држала ме je довољно дуго на земљи и није ми дала да полетим... иако сад, док лежим у колима Хитне помоћи, то баш и не изгледа тако... Елем, тада нисам знао основно правило масовних медија, и радија и телевизије да су они условни рефлекс. Кад људе навикнеш да нешто има на том и том каналу у толико и толико сати, они полако постају зависни од тога. Тако je и та субота у десет и петнаест постала обавезан ритуал за већину Сарајлија, као јутарња кафа. Наша популарност je расла из епизоде у епизоду, a шта смо ми то радили ja то тачно не знам. Били смо директни, увели смо улични говор у медије, посједовали смо лежерност у времену када je то на радију и телевизији било забрањено и имали смо безобразан дјечји шарм Сарајлија, који су смијешни чим нешто проговоре. Наше реплике почеле су се изговарати на улици, у кафићима, на послу. Oко, ба, будимо реални, постао je прави хит. To je био почетак серијала заумних реченица, које ће током сљедеће деценије преплавити Југославију. Kao највећу награду за успјех Надреалиста добили смо могућност да у главном студију Радио Сарајева снимимо једну пјесму. Одабрали смо наш највећи хит, Пензионери на море иду зими. Текст je писао Елвис, који тада још није био Елвис, већ Мирко, a музику je направио Сејо. Отишавши у војску, то ремек-дјело будалаштине остало je нама у аманет. Продуцент те прве наше пјесме био je Дарко Аркус, мој бивши професор клавира, дакле особа која je била добрано упућена у мој неталенат. Он се на том мјесту нашао пo логици ствари. Дугогодишњи свирач добија мјесто уредника, као награду за минули рад или као резултат бивања на правом мјесту у право вријеме. Дарко je дуго гледао текст пјесме и вјероватно му није било баш јасно зашто неко пјева о пензионерима. Колико знам, то je било први и једини пут у историји југословенског рока да неко посвети пјесму пензионерима. Ми смо, иначе, били прва новоталасна група која je уопште ушла у храм рок музике, студио Радио Сарајева, мјесто у коме je рођена и расла чувена сарајевска рок школа. Ta школа je била толико јака да се нови талас развио у свим градовима бивше Југе, изњедрио велика имена, нарочито послије Титове смрти, када je као напумпан балон експлодирала ова врста умјетности. Нови талас процвјетао je свуда осим у Сарајеву. Поједностављена музика,
опор текст, конкретна друштвена ангажованост и симплификовано извођење, све je то било толико збуњујуће за тонце и техничаре и уреднике у студију у коме су снимали Индекси, Јадранка, Бијело дугме и остали, да je на крају, један од њих, не желећи да увриједи никога, рекао: „Добра су вам ствар ови Пензионери, само je Муче мого бољи соло да одсвира." A Муче, некадашњи сљедбеник Ричија Блекмура, преко ноћи je почео да свира једноставне мелодије, огољене до кости, растерећене сувишних нота. Пјесма je, наравно, имала катастрофалну продукцију, не због тога што Дарко није имао укуса и вјештине, већ због чињенице да се једна нова врста музике снима у студију баждареном за велика дјела. Kao да правите сахер торту у тепсији за баклаву. Но, као и у случају сваког нашег снимка, та продукција није унаказила пјесму, већ joj je дала нешто ново, запамтљиво, и пјесма очас постаје хит и пушта се на Радио Сарајеву код оних малобројних уредника који су вапили за нечим оригиналним, свјежијим. Пензионери иду на море зими. Ta свјежина већ je добрано тресла старом Југом. Титина смрт убрзала je процес топљења комузима, као што врео роштиљ топи сланину, a нови талас, безобразан и арогантан, ношен младалачком препотенцијом, турао je кажипрст властима у око. Ту се и крила Титина грешка, што je пустио дјецу да свирају рок, мислећи да ће својом тајном службом контролисати њено одрастање, пунољетсво и зрелост. Међутим, чим je Стари умро, дјеца се отеше контроли и почеше ударати око себе неспутано и злобно, као што туку шрапнели испаљене гранате. Нико више није могао предвидјети посљедице ове слободе. Музика je долазила из подрума и с крова, налијетала je, постала друштвено ангажована. Људи су почели да ствари називају правим именима. Почело се говорити о проблемима, о несташицама, пронађена je ријеч стабилизација, што значи криза. Уведени су пар-непар систем вожње, уведени бонови за дефицитарне производе. У Сарајеву je измишљена нова изрека: нема те ко кафе. Био je то почетак краја једне бајке. Иако сам тада имао утисак да се то дешава само у Југи, касније сазнајем да су слични процеси виђени и у Пољској, Русији. Почетак осамдесетих био je моменат када je шарени излог Запада успио да провири кроз гвоздену завјесу и убаци неке своје слаткише међу сироту дјецу Истока, жељну свијета у колору. Најслађи од тих слаткиша био je панк, јер je у својој бити био побуна, a побуна на Истоку чучала je у свакоме ко je имао имало мозга. Панк није случајно био средство којим су се млади у комунизму најлакше служили. Његова отвореност и једноставност, те његова лијева оријентација, биле су блиске свакоме ко je у то доба имао између тринаест и двадесет три године. Осим тога, то je био бунт и против капитализма, тако да сви ми рођени и васпитани у једном другом систему нисмо имали проблем идентификације с нашим јунацима, пристиглим са Запада. Да je било среће, Џо Страмер би био предсједник предсједништва, први послије Тита. У Пољској, панк je добио свој политички паралелизам кроз покрет Солидарност, a чињеница да су Сједињене Државе промијениле курс спрам Истока тако што су умјесто Југе изабрале Ватикан као тројанског коња ког ће увалити Совјетима, изузетно je погодовала антикомунистичкој клими која je тамо створена. Низали
су се ангажовани текстови, тражила се рима која највише боли. To je био специјалитет Истока. Наравно, ми са Истока никад нисмо могли схватити колико je нама текст неке пјесме важан, a колико то овима на Западу није битно. Пјевач на Западу само je додатни иструмент. Дивно je ако стихови имају неки смисао или неку већу умјетничку вриједност, али никад текст није носио толику тежину као на Истоку, нарочито у Југи. У нас je традиција поезије толико дубока да се тражио не само смисао већ и дубока порука у сваком тексту који се тада појављивао. Они аутори који су га знали срочит, долазили су до срца публике кратицом. Питали су ме како Но смокинг има толико успјеха пo свијету, кад они не разумију текст који je на српском или циганском. Одговор лежи баш у томе. Тамо je пјевач још један инструмент. Он носи главну мелодију, али не и главну поруку пјесме. Осим Дилана, наравно. Елем, нови талас нас je изврнуо наопако. Наравно, сви који улазе у тинејџерске године налазе себи прикладну музику, али кад je та музика још свјежа и нова, какав je био панк, та идентификација je брза, a сљедбеник je фанатичнији. Нису прошле ни двије године откако je Цецо, Микијев буразер, донио из Лондона сингл Гад сејв д квин, a већ се та врста музике почела свирати и у Југи. A осамдесета je била њен врхунац. Појавио се Пакет аранжман, чудна комбинација експерименталне београдске сцене, са Шарлом, Идолима и Оргазмом, a из Загреба нам je дошла Азра. Е, Азра je била једна од драгоцјености на коју сам наишао тумарајући кроз младост. Чувши Азру први пут, осјетих нераскидивост између мене и музике. Азра, уз Клеш и Пиштоље, Боба Марлија и Лу Рида, представљала je комплекс лијекова који ме je држао у животу, a Џонијев концерт у Старом граду на Хвару био je најузбудљивији који сам гледао у животу, a гледао сам многе... Вратимо се Пушењу. Нисмо били пo укусу оних који су мрзили нови талас и остали вјерни старим рок формама, али нису нас зарезивали ни они који су вјеровали да нови талас мора да буде својом формом идентичан са оним што долази са Запада. За разлику од загребачких, београдских, љубљанских, новосадских, ријечких група, ми нисмо личили ни на један од западних узора. To je на неки начин стварало потешкоће, јер су људи, нарочито критичари, оцјењивали квалитет групе само уколико изводиш музику на начин на који то чине Енглези и Амери. Циљ je био да што више личиш на своје узоре. Југа je имала све свјетске групе преведене на наш језик. Тржиште je било пуно домаће верзије Клеша, Полиса, Пиштоља, Генг оф фор, Токинг Хедс, Ју ту, Ју mрu, Ју фор... итд. Забрањено пушење испадало je из те конкуренције. Оно je доносило нешто другачију музику, чија je необичност била резултат мањка знања. Можда су критичари били у праву, али да смо знали свирати као Полис, звали бисмо се Азра, a да смо били вјешти да свирамо као Генг оф фор, били бисмо Шарло, a да смо више личили на Ју ту, звали бисмо се Екатарина Велика. С друге стране, можда je тачна констатација да нам je незнање помогло да останемо оригинални. A како се та оригиналност звала у моменту када смо снимили Пензионери на море идузими, нисмо знали. Годинудана касније, док смо Зена, Муче, Гаја и ja били у војсци, док су Сејо, Пара, Мика били у забораву, наш начин размишљања, свирања и писања пјесама добио je име. Нови примитивизам. Но, вратимо се назад у мај осамдесет прве.
Позваше нас да свирамо на дочеку штафете у Дому младих. Масовна манифестација која je деценијама имала један те исти карактер. Дочек штафете, за Титов рођендан, да се младима да одушка. Нека врста анестетика, врло слично ономе за шта се данас у капитализму користи шоу-бизнис. Оно што je данас фестивал Егзит, то je некад био дочек штафете, само што je у оно доба из руке у руку ишла штафета, a данас џоинт. Штафета je стајала испред бине, достојанствена и горда, a испред ње су се ваљали млади, опијени пивом, музиком и љубављу према Титу. Te манифестације требало je да глуме неки локални Вудсток, јер je идеја о Т иту, колико год била утемељена на класичном источном миту, грађена на западни начин. To je била највећа разлика између њега и других диктатора, његових савременика. Тито je носио имиџ француског шармера, отуда лакоћа с којом je примио филм и рокенрол у кућу у којој je он одлучивао о свему. Moje мишљење je било да више не треба свирати на концертима на којима наступају бендови популарнији од нас. Доста je било бламирања као предгрупа, ложења публике, да би неко други побрао ловорике. Мрзио сам ту позицију. Требало je свирати сам. Међутим, преовладао je став да није паметно одбити свирку за штафету, јер посљедице таквог једног испада могу да буду несагледиве. To je био први компромис који смо направили са животом. Касније су се компромиси низали попут тунела у кањону Мораче. Ако вам икад ико ко се бавио рокенролом каже да није правио компромис, пљуните га у лице, јер лаже, a и сама чињеница да то изјављује јесте врста компромиса, јер му je пи-ар дао директиву да слика о њему мора бити слика снажног, бескомпромисног борца који остаје вјеран својим принципима. У животу je сасвим другачије. Све те јуначине обично су растезане на све четири стране. По оригиналном сценарију требало je да свирамо негдје око шест сати пo подне, што je значило нешто прије прајм тајма, што нам je одговарало, јер ћемо раније доћи кући, али лобирањем старијих и озбиљнијих имена, која су те ноћи наступала у Дому младих, нас су премјештали кроз распоред ко саксије у цвјећари. Ha крају, наступили смо у пола шест ујутро, пред једва двјеста људи, осуђених на чекање неког јутарњег аутобуса, или дрогираних до те мјере да се нису могли пробудити. Прије нас свирали су неки момци из Завидовића, који су појели своје инструменте, али нису помакли ни једну једину особу која je тог јутра лежала на поду Дома младих. Дошло je вријеме на нас. Организатор нас je замолио да скратимо програм. Да ли je то хтио организатор... или његов замјеник... или замјеник замјеника... остали су спавали. Ми, онако буновни, пристали смо на све. С нама je тада први пут на сцену изашао Пока, касније члан Елвиса и аутор музике за предивну баладу Нећу ga будем Швабо у дотираном филму. Пока, клавијатуриста као и ja, за ову прилику свирао je триангл и пиштаљку. Изашли смо на бину и одмах кренули Пензионере. Пока je зажвиждао, ja сам се почео дерати, Муче je отпипио гитару. Зена je стао да ломи палице из такта у такт и за тили час, већ при крају првог рифа, успавана и јефтиним пивом нокаутирана омладина почела je да се диже, негодујући због изненадне галаме, a затим, заслијепљена шесторицом идиота који урлају на сцени, тргну се из летаргије, пa дође себи и крену да се жари и пали. До тог момента, на свим концертима које смо имали, ja сам стајао за клавијатурама и пјевао не крећући се пo позорници. Такав je био концепт. У том тренутку, осјетих да ми je публика далеко и ja, понесен општим вриштањем, узех микрофон са сталка, оставих
клавијатуре и кренух напријед, ка ивици бине. Осјетих да ме траже... Или ако ме не траже, још боље... Ето мене код њих. Моји су ме гледали као полудјелог, што ja у том моменту и јесам био. To усхићење и екстаза не могу да се мјере ни са чим на свијету. Први пут сам то осјетио кратко у маху када сам као клинац гледао документарну серију о историји рока, која се звала Олју нид из лав, пo некој пјесми, када сам онако, као клинац видио Џерија Ли Луиса како свира и пјева Грејт болс оф фајр. Хладноћа израза његовог лица, a ватра којом je он изговарао ријечи те пјесме, љепота плеса његових прстију пo црно-бијелим диркама, заумни ефекат који квинтни круг прави милијардама младих, потпуно ме заценио и ja неколико секунди нисам знао гдје се налазим. Исти осјећај имао сам сад док сам, кезећи се пред збуњеним клинцима, пјевао опомињућу пјесму, која говори о маци која се пече, a ништа je не боли. Ta екстаза, посебно стање свијести, нека комбинација јогистичке мантре и западног музицирања, пратила ме током цијеле каријере. Ha сваки концерт излазио сам ритуално, не бих ли je досегнуо, али ми то углавном није полазило за руком. Концерт јесте нека врста религиозног обреда у којем и ми који смо горе и ви који сте доље треба да помогнемо једни другима да доживимо екстазу, хак, како то кажу дервиши. Пут до крајњег циља има да се вјежба, морамо гa проћи заједно, заборављајући гдје смо и због чега смо дошли на концерт. Ми смо овдје и сада! Ништа не треба да нас спријечи, и онда када га осјетите, јашите пo њему, окрећите се око себе да пронађете у себи дио онога што нас сједињује са онима који су на бини и са онима који су око вас. Екстаза ми je долазила повремено, некад изненада и неочекивано у мјестима и временима у којима нико не би претпостављао да ће се то догодити, a некад као резултат мог великог труда који почиње с концертом и траје до његовог краја. Оно елементарно стање блаженства зна трајати дуже од минута. Тијело губи тежину, дух лебди, a чула упијају слике за које нисам сигуран да ли долазе извана или изнутра. Е, тог сарајевског јутра, ja сам први пут осјетио своју моћ. Видио сам да, кад држим микрофон у руци и крећем се пo бини, гледајући у очи оне испод мене, жарим неким пламеном који нисам ни знао да посједујем. Осјетио сам се свештеником. Изнад мене стајао je само Један! Пензионери су учинили своје. Пјесму je прије снимка знало доста раје, a кад je снимак кренуо да се врти на радију, само je додатно етаблирао већ добро познато култно име Забрањено пушење. Касније и са Пушењем и са Но Cмокингом знали смо урадити исто, снимити пјесме тек након њиховог извођења уживо. Многе наше пјесме живјеле су годинама свој концертни живот, да би се тек након тога уписале у снимак. Живећи дуго на концертима, оне легну сваком музичару, квасају, ферментирају, доживе зрелост тачно онда када се уђе у студио. Kao добра ракија. У међувремену, Надреалисти су направили прави мали бум. Љето '81. било je период узлазне путање, под деведесет степени. Били смо популарни, a у исто вријеме анонимни. To je чудо које само радио може да ти пружи. Можете замислити како je узбудљиво било слушати разговор људи у аутобусу или продавници, у апотеци, дворишту, о вашој емисији, о штосовима које сте у њој рекли, коментаре, мишљења, док стојите поред њих, a они не знају да сте ви креатор тог програма. Увијек сам завидио оним групама чија популарност није била базирана на њиховом
изгледу или пози, већ на звуку и пјесмама који су производили. Најбољи примјер je Пинк Флојд. Нико не може да их препозна на улици или у хотелу, не гуше их фанови, не гањају папараци, могу да се крећу слободно без боди-гарда, обезбјеђења, a у исто вријеме, у том истом граду, свирају на стадиону пред сто хиљада људи. Такву врсту популарности имали су радијски Надреалисти, само што ми нисмо свирали пред сто хиљада људи. Није се без разлога Харун ар Рашид прерушавао у просјака, силазио у народ, и као највећи клошар лутао багдадским махалама, осјећајући било народа, слушајући њихова кукумавчења, покуде или грдњу власти. Ja сам био Харун ар Рашид скоро двије године. Није било дана да ме не спомену они који стоје поред мене, не знајући да говоре о човјеку кога су управо неопрезним покретом мунули у цјеваницу. У јесен се ушло тријумфално. Сејо и његова генерација вратили су се из војске, a Пушење je требало поново да свира као предгрупа Дугмету, само je овај пут ситуација била потпуно другачија од оне од прије десет мјесеци. Били смо познати. Број наших фанова одавно je превазишао и нашу гимназију и Кошево. Пензионери су били пјесма коју су сви знали, a култ Надреалиста давао нам je неку врсту ауторитета коме се не смије звиждати. Салијетале су нас и дискографске куће. Нудили су да снимимо албум који би нас чекао кад се вратимо из војске. Људи су почели да везују име Надреалиста са именом Забрањеног пушења, што ће у каснијој фази бити од великог значаја за популарност групе. Ha концерту са Дугметом прошли смо тријумфално. Једна позната пјесма и моја слобода да се крећем сценом унијеле су велику свјежину у наш наступ. Kao шлаг на торту, те вечери смо насред позорнице, пред 10.000 људи, шишали Зенита до главе. Његова бујна плава коса, самсоновска фризура, падала je пo бини док се из публике чуо само врисак шокираних дјевојака. Ми смо свирали Мала маца се пече, публика je вриштала, горјеле су бакље у задњим редовима, стегло се грло свим нашим дјевојкама, оне су пратиле војнике, летјели су пољупци, стискале се руке, сузе су падале, срца искакала, a ja сам негдје у подсвијести осјећао да je ово крај једне дивне бајке. Крај дјетињства. Након концерта, дошли су новинари, издавачи, менаџери, промотери, сви... само није било Сеје. Био сам збуњен. Он, који je кумовао оваком тријумфу... Сада га нема!? Да ли сам негдје погријешио? Јесам ли се негдје замјерио? Зена ми не рече ништа. Он je био зрелији од мене. Отрчах кући до њега. Сједио je сам у соби и пушио. Изгледао je много старије од мене. Нама je дјетињство још увијек трајало, a он, вративши се из војске, постао je човјек. Никада разлика у схватању ствари између њега и мене није била већа него те јесени. „Не ваља ово ништа", почео je своје излагање, које je без прекида трајало најмање пола сата. Ja сам сједио и слушао, с муком покушавајући да разумијем шта ми то мој старији брат говори, a разумио сам мало тога. Није ми било јасно како нешто што je доживјело такве овације не ваља. Да сам тада био само мало покваренији него што јесам, све бих то приписао љубомори. И не бих био далеко од истине. Вјероватно није лако гледати своје другове како наступају без тебе пред толиком масом и пролазе тријумфално. Међутим, то не би било сасвим тачно. Сејо je заиста у креативном смислу отишао корак даље. Њему су наше пјесме Maпa маца се пече, Ja имам кухињу биле инфантилне и незреле. Ha моја паламудисања о кратким текстовима, без неког великог значења али са јаким сликама, или о бас линијама које држе пажњу, гледао je са подсмијехом адвоката који гледа неупућеног клијента. Не знам како сам преживио ту ноћ. Било ми je важније шта он мисли од онога што
се догодило у Скендерији те вечери. Шта сам ja тражио? Подршку публике или једног човјека? Moja највећа слабост je била та што сам увијек око себе тражио ауторитете. Како су се мијењали бендови, како je вријеме пролазило, ja сам попут слијепца пипао око себе тражећи некога ко ће ме покровитељски потапшати пo леђима, улити ми самопоуздање, некога у чијој ћу сјени мирно заспати и сачекати нови дан. Да ли због бијега од одговорности, или зато што сам рођен са вишком осјећања кривице, не знам. Углавном, то je био разговор у којем сам ja као ученик водио забиљешке, a он тријумфално и разложно излагао своје виђење будућности групе. Годинама касније, његове најљепше пјесме говориле су да je те вечери био у праву, али са друге стране, то бјеше један од оних разговора у којима се успоставља унутрашње устројство групе, начин на који се одлучује у критичним тренуцима. Он je својим ауторитетом добио право вета и искористио га у тренуцима када су се доносиле круцијалне одлуке, од одласка неких људи из групе до онога што je још важније, која ће пјесма ући у албум. Никада се нисам успио ослободити тог ауторитета, a и кад сам се ослободио, само сам га замијенио другим. Kao да сам ja тај који тражи заштиту неког старијег и озбиљнијег, као да je мени било потребно нешто што би ме држало усправним... Разговор се заврши. Сејо оде да спава, a ja одох у војску...
13 ЊУ ПРИМИТИВС ЗА ПОЧЕТНИКЕ Војска je била неизбјежна степеница сазријевања сваког младића у Титиној Југославији. Ако занемаримо нова пријатељства, смрзавање на стражи и јединствен укус пасуља, она није имала неког претјераног смисла, али без ње се није могло ући у свијет одраслих. У вријеме кад сам je ja служио, војска je имала славну прошлост, траљаву садашњост и трагичну будућност. Осим гаранције суверенитета и интегритета земље, у војсци су се зачели и сва небрига и немар који су красили социјалистичко самоуправљање. Војску сам служио годину дана након што je умро њен творац, пa су ставови према ЈНА још увијек били замаскирани фразама и општим ријечима, али и те осамдесет прве на другу било je очигледно да двије структуре гaje изразито непријатељство према армији. To су били Шиптари и Словенци. Шиптари због тога што су се омасовили довољно да могу од Косова направити републику, али и због тога што у социјалном смислу нису могли да се адаптирају у средини која говори језик толико далек њиховом. Словенци je нису симпатисали из своје надмености и препотенције, спремни да у наредних неколико година направе још неколико кључних корака за излазак из заједнице, оним истим путем који je и зацртао њихов земљак Едвард, донијевши устав из седамдесет четврте, који им je дао за право да тако нешто и учине. Хрвати се још нису јавно изјашњавали, али се у разговору с њима дало примијетити наглашено инсистирање на бесмислу које прати сваког од нас током служења војног рока. Kao да нека друга војска има смисла. Они су се крили иза пацифизма, тако да никад од њих нисам чуо егзактно против, не само због чињенице да je у то вријеме то и даље било опасно, већ и због тога што тада, почетком осамдесетих, за то још није био тренутак. Сви остали, сиромашни народи, јужњаци, Муслимани, Македонци, Црногорци вољели су војску. Она им je била мајка, хранила je хиљаде породица и већини je била и једини извор прихода. Са друге стране, јужњаци су вољели војску јер их je штитила од Срба и њихове доминације, јер je једино ЈНА била та која je могла да направи баланс између Срба и свих других народа који су из Срба изведени. Контрадикторно, у главама малих народа, јужњака, ЈНА je била једина војска која je могла поразити „трупе Војводе Мишића", иако су се у обје војске налазили једни те исти људи. Срби. A Срби су једини који су вољели ЈНА безрезервно и који су ту војску осјећали својом. И то сви Срби. И они који су у међувремену постали Југословени, као ja, али и они који су још увијек држали српство изнад те нове модерне форме. У ствари, однос према ЈНА најбоље се видио у оним мјестима гдје су постојале велике касарне. Огромна je разлика у искуству оних који су војску служили у Ајдовшчини, Птују или Бјеловару и оних који су били у Бањој Луци, Сарајеву, Скопљу... Ja сам имао срећу да служим у Скопљу, пa не носим трауме неких мојих пријатеља, који су, излазећи у град, наилазили на замандаљене капије, затворене кафане, окретање глава локалног становништва, запечаћене шкуре, као да су кужни или у најмању руку носиоци вируса грипа.
Ha југу ти се то није могло догодити. Наравно, однос према Је-не-а био je највидљивији десетак година касније, када je из народа исцурила сва мржња, када je чир пукао, кад су маске пале и када je брат брата ухватио за гушу, ношен неком мени непознатом обијешћу и злом, које, сигуран сам, ни ти исти који су се латили мача не могу данас објаснити. ЈНА je у својим њедрима одњеговала змију, територијалну одбрану, формацију која je била канта бензина додата малом пламену непријатељства, спремном да се претвори у пожар стравичног рата. Систем територијалне одбране направио je то да деведесет прве у цијелој Југославији, дакле у право вријеме и на правом мјесту, буде више калашњикова него становника. Формирање територијалне одбране било je нешто као припрема за грађански рат. Извана, армија je била гломазна, кабаста конструкција, компликованог система и застрашујућег наоружања, али изнутра, она je већ тада била руина, нагризена немаром и небригом, изједена корупцијом, лијеношћу и све компликованијим и затегнутијим међунационалним односима. Стога није ни чудо да сам у војсци написо своју прву пјесму која ће бити снимљена. Пјесма се зове Чејени одлазе и говори о тјерању Срба са Косова. Пошта у војсци je нешто чему се војник највише радује. Нема те среће која се може поредити са срећом коју доживи „заборављени" на стражи, стотинама километара удаљен од најдражих, када му командир, онако пред стројем, спомене презиме и пружи му коверат насловљен на њега и његову војну пошту. Није толика штета што данашња дјеца не иду у војску, али јесте штета што никада неће осјетити то узбуђење када папак испред строја са буљуком писама у руци изговори твоје име. Ta радост која прекрије прозваног немјерљива je квантном медицином, a завист и зачикавање оних около само подижу ниво радости и узбуђења. У почетку, писма долазе често, свакодневно, у великим количинама, прожета су дубоким емоцијама и трудом оних који их шаљу, али касније, кад служење војног рока уђе у рутину, и када се мисли најближих о војнику прориједе, број писама драстично падне, до те мјере да се војник изненади када након неколико сушних, депресивних седмица узме у руке коверат насловљен на њега. У једном од таквих коверата добио сам касету са писмом и додатним објашњењима, исписану Сејиним рукописом, који смо могли читати једино нас двојица. Касета je била црна, била je хром-диоксид, квалитетнија, што значи да су они који су ми намијенили снимак имали однос према снимљеном материјалу као према нечему веома драгоцјеном, те да нису жалили пара, да би ми у што бољем свјетлу презентовали оно што су снимали у Забораву. Ha касети je била снимљена радио-емисија о највећој звијезди шездесетих, седамдесетих, осамдесетих и деведесетих Елвису Ј. Куртовићу. Ништа љепше ни духовитије није могло да ми стигне у сивилу дана који су личили један на други као Кинез Кинезу. Бриљантна сатира, духовити текстови, пресмијешне обраде свјетских стандарда на четрдесет минута траке, двадесет на свакој страни, са попратном патетичном причом о сиромашном дјечаку који je, ето, захваљујући само своме таленту и љубави према музици, постао богат и славан, доказујући тиме да je свијет у коме живимо строг али правичан и да у њему сви имамо право на исте снове и шансе. Каква лаж! Прича о Елвису изврнула je руглу читаву рок индустрију, њене митове и легенде, приче о популарним пјевачима, бајке о
њиховим врлинама и манама, начину на који су живјели и како су умрли. Ријечју, пред нама je стајала сатира која раскринкава све оне преваре које су нам сервиране са јединим циљем да нам избију све пaрe из џепа. Контрадикторно, грамзивост и похлепа музичке индустрије, каква je била у вријеме појаве Елвиса Куртовића, еволуирала je до крајњих граница, да су се лаж, пропаганда и маркетинг, пошаст двадесет првог вијека, вјежбали на овој грани умјетности, која je себе сматрала слободном, независном и аутономном. Комплетно дно људске пропасти, изражено кроз агресивни, таблоидни медијски напад на свијест човјека двадесет првог вијека, навиклог на спиновање и извртање стварности, прво je било испробавано у рок индустрији двадесетог вијека. Након успјешног експеримента у музичкој индустрији, механизам пропаганде, естрадизиран кроз „културу познатих", касније бива употријебљен у свеколиком адвертајзингу, економији, политици, чак и медицини. Предсједници држава полако почињу да личе на естрадне јунаке, њихове љубавне афере подижу им рејтинге, a њихови предизборни промотивни наступи све више личе на рок концерте. Људи je све више, a памети све мање. Она постаје скупа. Спиновање јавности, њена припрема за прихватање разних лудости као што су птичји грип, оружје за масовно уништење, хуманитарне организације, вјежбано je давних осамдесетих у музичкој индустрији. Касета коју сам тада слушао раскринкала je метод пo коме ће планета само тридесетак година касније пристати на аксиоме из најпознатијег Орвеловог дјела. Рат je мир, незнање je моћ, лаж je истина. Елвис је био измишљена легенда холивудске биографије, интелигентно постављена база, хумус из кога ће врло лако никнути свака биљка. Он je носио обиљежје једног времена, његову чаролију и тупавост, његове законитости и апсурде, истину и мит. Елвис je био лаж и илузија исто онолико колико je била лаж и илузија наша залуђеност рок музиком, и лаж и илузија наших живота. Елвисје био родоначелник новог покрета, нове снаге која окреће историју наопако. Taj покрет представљао je нови правац у музици, „најбољи одговор панку", крик балканског барбарогенија, најпрецизнији метак из Сарајева послије оног Принциповог. To je био нови примитивизам. Покрет je био инстинктивна реакција освијештене омладине на квазиинтелектуализам, тако свеприсутан у умјетности. Постао je његово негирање, отклон свему што паметује, мудрује, одаљује се од срца. Несвјесно, направио je исто што и Ворхолов експеримент са робом широке потрошње, само не са позиције супериорности, као што je то колега Енди радио, већ кроз употребу народних умотворина, пa je као такав, Нови примитивизам ближи Вуку Караџићу него Зенитистима. Док je Зенит кроз свој интелектуални концепт прорекао духовну смрт Европе, Нови примитивац je само рекао: Крепо Хакија, пресудила му ћакија... Тиме je рекао све. Његова оригиналност му je донијела постојање које тешко ко може негирати. Сам je себе изњедрио, сам себе крстио, сам себи продужавао живот и сам je себе укинуо.
Рођен je нови антијунак, маргиналац са свим манама, скрајнут са пута, антихерој антимузике. У сљедећих неколико писама добијао сам додатна објашњења о каквом се покрету ради, осјећао сам се исто као Моша Пијаде у Лепоглави, који од колега на слободи добија забрањену комунистичку литературу. Како су слиједила писма, тако je идеја расла. Претворила се у манифест. Нови примитивизам имао je толико широко поље дјеловања да je било шта што je стављено у тај концепт било духовито и смијешно. Moгao си да обрађујеш Стоунсе, Пиштоље, Пинк Флојд, Шопена, све je било боље од оригинала. Још једном ми се то догодило годинама касније, са Но смокингом, гдје смо кокетирали са циганском музиком. Идеје које одишу таквим непатвореним свејезиком, осуђене су на успјех. Но, ja у екстази и одушевљењу нисам ни примијетио да се у Сејиним писмима више не спомиње Забрањено пушење, да нема ни помена онога на чему смо највише радили, али моја глупост и ентузијазам нису ми дали да видим да се ситуација окренула на другу страну и да пројекат Елвис узима све расположиве снаге наше раје. Много година касније, послије концерта у Ослу, сједећи са Харетом, шефом раје и тадашњим бубњарем Елвиса, судиоником тих догађаја и једним од најважнијих митова Новог примитивизма, сазнајем да сам ja већ био прекрижен у свакој комбинацији, да се чекао Ризо из војске, човјек који je несумњиво боље пјевао и имао апсолутни слух, да на мене никако нису ни рачунали и да ме спасла само чињеница да су се Сејо и Мика посвађали након мог повратка из војске, да су заратили на најосјетљивијим темама, и да се Сејо окренуо Пушењу, a да je Мика постао Елвис умјесто Елвиса. Поново ме случајност оставља на сцени, јер фуриозност са којом сам стартао на факултету била je толика да бих вјероватно, разочаран одлуком својих сабораца, дефинитивно оставио узалудни бизнис, наставио студирати и кренуо путем којим иду нормална, васпитана дјеца, одрасла у породицама без стреса и трзавица. У игри ме оставила свађа између бившег и будућег Елвиса, свађа која се протегла на низ сљедећих година и која je изненада, након неколико мјесеци опште љубави, направила понор између Елвиса и Пушења, непремостив и дефинитиван. Развила се једна такмичарска атмосфера, нека врста компетиције у чијој основи мора да су стајале завист, љубомора и нетрпељивост, али која je, с друге стране, донијела квалитет, духовитост и енергију. Елвис je био много успјешнији. Концепт на коме су Сејо и Мика радили годину дана одједном je рађао хиљаде плодова. Са које год стране да окренеш идеју, она приплођује, пјесме се редају као у низу, a сама група са Харетом, Ризом, Фићом, Зијом и Елвисом изгледала je сама пo себи спектакуларно. У историји наше музике није се родио тако јак концепт. Елвис Џи Куртовић. С друге стране, Пушење je каскало. Пауза je учинила своје. To није био бенд ни налик оном од прије војске. Чак су се промијенили и актери. Зена више није могао да свира. Његов таленат био je лимитирајући фактор, те je за бубањ сјео Шеки, самохрано дијете са Кошева, ексцентрични таксиста, онај који je једини у раји имао возачку и коме je посвећена пјесма Шеки из он д рoyq аген. У међувремену, Сејо je још једном употребио своје право вета. Његову нетрпељивост
према Поки видјела би и лихтенштајнска обавјештајна служба, те je у групу за клавијатуре, умјесто аутора музике за пјесму Нећу ga будем Швабо у дотираном филму, дошао мој брат Драле, аутор музике за пjесму Дјевојч ице којима мирише кожа. Тиме се у групи проширио број оних који имају посебан поглед на свијет. Састав у коме смо тада били није гарантовао опстанак бенда ни пола године, али идеја која нас je носила била je вјечна. Елвис се, међутим, почео одвајати. Њихов менаџер Малком Мухарем интелигентно je водио антииндустријски концепт кроз индустрију. Елвис се сналазио у медијима као истински припадник естаблишмента. Духовитост којом je располагао била je ненадјебива. Њихов имиц отварао je сва могућа врата, полако али сигурно расле су њихова популарност и моја љубомора. Схвативши да се пo етаблираним мјестима не може тако лако доћи до свирке, ми смо кренули алтернативним токовима. Некако у исто вријеме у Сарајеву je ницала нова генерација организатора, менаџера, промотера, a и у високошколским институцијама које су имале просторног ресурса појавили су се људи спремни на изазов. Почели смо да промовишемо студентске просторе, мјеста гдје се никад није свирало, али која су својим димензијама давала могућности за тако нешто. Први на тапети био je мој Филозофски факултет, затим чувени Кук на Медицини, који je послије нашег концерта постао редовно мјесто на коме су свирале најеминентније андерграунд групе у бившој Југи, затим Архитектура... Радили смо с посвећеношћу монаха. Ништа нас није могло зауставити. О Новом примитивизму се доста писало и говорило. Тешко je наћи икога ко се бавио тим феноменом a да није дошао до закључка да се ради о аутентичном покрету и доброј зајебанцији. Ширина коју je Нови примитивизам имао у својој суштини дала je за право многима да у тај покрет удјену и Емиров Доли бел и Млађину представу и Бомбај штампу, чак и Сидранова дјела. Срећом, Нови примитивизам никад није имао јасан развојни медијски пут. Да смо имали организацију као што je имао Ноје словенише кунст, сада бисмо били дио сталне поставке у МОМИ. Покрет смо укинули осамдесет седме, плашећи са да ће га људи схватити озбиљно и тиме га уврстити у неки од каталога модерне умјетности. Нажалост, закаснили смо: пред сам рат направљена je и изложба о Новом примитивизму у једној од еминентнијих сарајевских галерија, те je Нови примитивизам, поставши сам себи негација, ушао под окриље институција. Хиљаде je изрека везано за овај покрет. Нови примитивизам се бавио сентенцама, те je као такав био претеча твитеру. Aко je историја мајка живота, фудбал je његово огледало. Туђе нећемо, своје немамо. Ja сам примитиван, дајте ми дернека. Руке ми масне oд врелог бурека. Једна од оних која добија на актуелности јесте: Никад не ући у Енциклопедију, јер je Енциклопедија списак криваца за пропаст планете.
Нажалост, нисмо успјели. Индустрија нас je побиједила. Стрпала нас je у Енциклопедију. Наћи ћете нас под словом Н.
14 БАТА БРАНИ У САРАЈЕВУ Са мојим повратком из војске почиње златно доба радијских Надреалиста. Било je то вријеме просијавања сјемена које ће неколико година касније проклијати и процвјетати у хиљаду боја. Надреалисти су ме дочекали са већом слушаношћу, али са програмом на који баш не можемо да будемо поносни. У периоду нашег боравка у ЈНА, вриједна je спомена величанствена опера Кеми, која представља први прави акт Новог примитивизма; остали фазони снимљени у то вријеме нису се одметнули у народ, остали су везани за вријеме у коме су и снимљени, те се данас препричавају само међу експертима. Усталила се петорка Зена, Злаја, Шиби, Пара и ja која je, уз периоде војног рока двојице најмлађих чланова, водила Надреалисте од '82. до '84. A тај период укључује у своју агенду и фундаменталну локацију не само Надреалиста, већ и сарајевске културе уопште: кафану Шеталиште. Недалеко од Радио Сарајева постојала je кафана у дну једне немаштовите усамљене зграде, нагнуте над Улицу Ђуре Ђаковића. Кафана je имала и бетонску башту, бесмислену али лијепу. Преко пута стајала je поносно моја Друга гимназија, која je кафани Шеталиште дала неопходан стратешки значај за све оне који су je похађали. Топлина Шеталишта често je била егзил за све нас који смо бјежали са часова. Ентеријерно, Шеталиште je било све само не топло. Карирани столњаци; бесмислени шанк; чивилук који се распадао; витрина у којој су стајала кувана jaja и рибље конзерве; Озренка, која доноси двије пиве, a која ће касније у Ибри Дирки рећи музици „мало тише"; вјечно хладни радијатори, који су препоручивали омладини да не скида капуте у студеним зимским данима; масне неиспране чаше, које сугеришу да се пива и кола пију директно из флаша; филцани за кафу са отиском кармина претходне гошће; туп звук пладња који Ниџо испушта, јер му се руке тресу од мамурлука; лимене пепељаре разних боја, које стоје сатима пуне опушака разних јефтиних цигарета. Шеталиште је, међутим, имало нешто друго. Имало je сталне госте из краја, који су се мијешали с нама школарцима и који су од те кафане направили мали парламент. Кафана Шеталиште je, у суштини, била идеалан модел социјалистичког дружења, у којој заједно сједе правници и столари, лопови и професори универзитета, умјетници и шанери, доктори и занатлије, аристократе и завјереници, у којој се не види ни једна једина разлика међу гостима, ни национална, ни вјерска, ни професионална, чак ни разлика у годинама, јер се често догодило да ми, школарци, дијелимо сто са двојицом пензионера. Такав пресјек тешко je било наћи у било којој кафани чак и у Београду, граду чији je друштвени живот био уско везан за ову ванпарламентарну институцију. To шаролико друштво често се свађало око безначајних ствари. Да ли je Нил Армстронг рекао своје чувене ријечи у тренутку силаска на Мјесец или je то било снимљено раније, пa пуштено у етар у моменту када je Америци највише требало; затим су знали сатима набрајати све државе Америке; знало се закрвити до туче око тога да ли je промјена у ријечи
„расположавати" резултат прве палатализације или једначења пo звучности; ко je био задњи везни у тузланској Слободи када je узела бод Звезди на Маракани; да ли су се дијељењем двије Кореје на Сјеверну и Јужну добила и два различита језика... И томе слично. Е, у том Шеталишту ми смо два сата пред снимање Надреалиста смишљали фазоне. Једном седмично, четвртком, сјели бисмо, наручили малигане и почели лупати глупости на основу догађаја који су се одиграли између два окупљања. Наш смијех, галама и несташлук често су наилазили на намргођене погледе старијих гостију, оних који су се у вријеме великог штрајка за одбрану Шеталишта од денационализације, у којој сам и сам учествовао, представљали градоначелнику Сарајева не као алкохоличари, већ као кафански људи. Њихове погледе нисмо примјећивали, али смо зато објеручке прихватали сваку сугестију гостију која je ишла у правцу усавршавања фазона на коме смо радили. Тако се често догађало да гости кафане, након пар попијених пива и радости коју су осјећали што пјани, што весели, крену с нама у студио у Данијела Озме, такорећи преко пута Шеталишта, и учествују и гласовно у нашем програму. Ha прсте се могу избројати емисије у којима нисмо имали неког спешл гест стара, у којој није био с нама Зуба, један од највјештијих провалника у граду, или неко од браће Ћерамида, касније музичара Плавог оркестра, или Чука, или Дропси... Ту нашу раскалашност и гостољубивост умало нисмо скупо платили, када je број специјалних гостију прешао број домаћина и када се неконтролисано замотао и спржио џоинт усред студија, онако безобразно и дрско. Нема никакве сумње да je тај исти који je донио и смотао џоинт био онај који je све то уредно пријавио и милицији, али се зајебао утолико што je на списак уживалаца ставио и мене, који сам у то вријеме био у Загребу, гдје смо снимали други албум Пушења. Његова грешка je у суштини била фатална због тога што je милиција акцију хватања уживалаца дроге и покренула само због мене, јер би то, на већ одигран случај Маршал, био одлучујући ударац моме угледу у народу, који ме je у вријеме маршала још увијек волио, али који ми не би опростио дрогирање за вријеме снимања популарних Надреалиста. Кола су се сломила са стране, са неколико упућених ријечи пријекора Шибију и Пари. Да се то догодило мени, која година мурије била би врло вјероватна. Ha жалост достављача и организатора акције, мој алиби je био необорив, a да сам био међу њима, не би ме спасио ни Међународни суд правде у Хагу. Дакле, златно доба Надреалиста везало се некако за припреме нашег града за Олимпијске игре, пa су сви фазони били везани за наступајуће лудило. Мини-серија Бата браниу Сарајеву, у којој смо се ругали нашем менталитету и политичкој и менталној припреми становништва на XIV ЗОИ 84, била je наша прва права čaгaрa друштвеног система у коме смо живјели. До Бате, фазони су били типични кафански, везани за миље, менталитет становништва, актуелне теме које занимају домаћице и пензионере, све то обојено језиком улице, који се први пут појавио у неком од медија, и који je својим шармом, неколико година касније, освојио цијелу Југославију. Довољно je да Архимеду или Наполеону, или Регану дамо текст нашег уличног говора и то je већ било смијешно до суза. Сарајевским говором, екстремно чаршијским акцентом, Архимед je тако закључио да свако тијело умочено у воду мора бити мокро. Тек са Батом почиње наша озбиљна друштвена čaгaрa, чији извор нису толико монтипајтоновци, који су, узгред буди речено, у том моменту у нашим главама били само
нека магловита сјећања, тачке у свемиру, колико je то била историја српске сатире, са Домановићем на челу. Серија о Бати била je прекретница у начину рада и одабиру тема. Након тога, све више и више говоримо о стварности, људима у њој, преживљавању, кризи, једном ријечју: политици. Занимљиво je зашто je Бата постао та прекретница. Титу су партизански филмови били једна од основних полуга пропаганде и стварања мита о народноослободилачкој борби и себи као највећем хероју те борбе. Није се жалило пара да се сниме велике епопеје о храбрим партизанима и мрском непријатељу, те поквареним домаћим издајницима. Ти филмови били су много узбудљивији од истинских догађаја које су приказивали, пa je наше дјетињство обиљежено Неретвама, Сутјескама, Козарама и осталим офанзивама кроз које je Врховни штаб пролазио у ратно доба. Број погинулих Нијемаца у нашој кинематографији увелико je прелазио број становника које je Њемачка тих година могла имати, a третман коме су били изложени домаћи издајници у данашње вријеме би се могао подвести под говор мржње. Но, свака пропаганда, пa и Титова, има једну велику ману. Ha крају буде проваљена. Ми смо прва генерација одрасла уз партизанске и каубојске филмове која их je гледала са пуном свијешћу да се ради о пропаганди, a не о томе како je то заиста изгледало. О томе свједочи наша пјесма са првог албума, Нећу дa будем Швабо у дотираном филму. У поплави таквих умјетничких актова, изненада, ненајављено, појављује се један непретенциозни, духовити филм о покрету отпора у окупираном Сарајеву. Да се разумијемо, у стварности, a не на филму, више од половине становника Сарајева у периоду од '41. до '45. није сматрала да je Сарајево окупирано. Но, како се редитељ Шиба Крвавац није желио бавити историјским чињеницама, јер историју треба препустити историчарима a филмове филмаџијама, и како није канио збуњивати гледаоце усташама и четницима, снимио je филм каубојско-детективске провенијенције о покрету отпора, који у том граду, с обзиром на то да га више од половине његових становника није сматрало окупираним већ ослобођеним, вјероватно није ни постојао. Постојала je, међутим, прича о становитом Владимиру Перићу, рођеном у Пријепољу, необично сналажљивом и храбром комунисти који задаје велике главобоље окупатору. И као пo неком правилу, она иста половина Сарајева која je за вријеме рата држала да Сарајево није окупирано, након рата мијења тај свој став, те се изненада пребацује на страну оних који су дошли из Пријепоља да дижу устанак, јер њима у граду устанак није ни био потребан, с обзиром на то да они Сарајево нису сматрали окупираним. Очас посла и један Пријепољац постаје симбол Сарајева, његовог неспутаног духа и љубави за слободом. Валтер, као и све у овој земљи што ваља, губи живот у кључним борбама за ослобођење града и тиме омогућава његовим становницима несметано мијењање мишљења о релацији окупација-ослобођење, и простор да се о њему, Валтеру, испреплете легенда неслућених размјера. Мит о великом јунаку у никад покореном граду расте толико да се седамдесетих рађа идеја да се о њему сними филм. Много година касније, имао сам ту част да разговарам са првим сценаристом тог филма, Mомом Капором. Неопрезно, не кријући узбуђење, рекао сам да сам поносан што познајем човјека који je написао Валтера, култни филм моје раје, јер оно што je нормандијски пејзаж
био за Монеа, то je Валтер био за Нови примитивизам. Сједили смо на неком сплаву, са погледом на Нови Београд, циркали вино и удисали свјежи савски зрак. Mомо ме погледа безизражајно преко стола. Био je изненађен мојим ентузијазмом и кроз зубе, опрезно, не скидајући осмијех са лица, да нико не примијети да je затечен, упита ме да ли га ja можда зајебавам. Кроз ово питање, Mомо потврди да je из Сарајева, јер само Сарајлија може истовремено да има осмијех, a да je љут. Нисам се зајебавао, био сам искрен. Изгубивши тло под ногама, лаганијим интензитетом, али са одлучношћу у гласу, тише и дискретније, као завјереник, рекао сам да je то један од најважнијих филмова које сам гледао у животу. Није било потребе да ми ишта одговори. Лаганим покретом главе у страну и искеженим зубима ка свјетлима Новог Београда, дао ми je до знања да je тај филм обично смеће. Полемика, ако се то тако може назвати, била je кратка и језгровита. Обојица смо се трудили да не пређемо границе пристојнисти и господства, али смо се држали својих позиција попут два пехливана. Елем, Mомо je имао идеју да тај филм има озбиљан умјетнички карактер, да постане средство којим би се исцртала не само слика, већ и рељеф људи нашег заједничког града у смутна и вунена времена, али je редитељ Крвавац од тога направио класичан каубојац. Но, баш тај каубојски филм, растерећен сваке умјетничке претензије, постаде симбол моје генерације, наш катализатор, мјесто окупљања, фитиљ за бомбу коју смо детонирали у музици и на телевизији, десетак година касније. Да je тај филм био другачији, чак и да je постао ремек-дјело, што у овом издању сигурно није, моја генерација би изгубила нешто што je вредније од Оскара. Јер, нама Оскар није требао, нама je требао свјетионик око којег ћемо се окупити. Ha Валтеру се види да je умјетност једна врста опасне алхемије, игра ватром, процес у коме ни највјештији мајстор заната и господар духа не зна које ће бити посљедице његовог дјела. Да ли ће од блата направити злато, или ће то блато бити враћено одакле je узето, мајци земљи. Са Валтером je та алхемија још загонетнија. Једној генерацији Валтер je остао пропуштена прилика да се каже нешто дубље и озбиљније о нашем животу и о нашој прошлости, a за другу, тај филм постаје дијамант непроцјењиве вриједности, мјесто окупљања свих оних који су били спремни за преокрет, промјене и авантуру. Kao да су нам очи и уши саздане од друге материје. Kao да смо гледали различите филмове. Јер, Кемо, сине. Изучи занат. Док је свијета u вијека, мјериће се вријеме. Елем, популарност Валтера међу нашом рајом постала je пословична, a реплике које изговарају главни јунаци ушле су у наш живот равноправно са осталим књижевним дјелима која су креирала наш духовни живот. Како главног јунака филма глуми Бата Живојиновић, тако смо ми нашу радио-драму назвали пo њему: Бата брани у Сарајеву. Комби улети у посљедњу кривину пред улазом у Ургентни центар. Двоје слијепих путника нестаде. Мени би жао. Канио сам наставити своју причу. Зато наставих де je причам медицинском брату. Овај период обиловао je свиркама пo клубовима, које смо мање-више сами отварали, a и радио-емисија добијала je на слушаности. Полако али сигурно регрутовао се велики број сљедбеника Надреалиста, a касете су мање видљивим каналима стизале и у оне дијелове Југе
до којих није допирао сигнал Другог програма Радио Сарајева. Суботом ујутро, кафићи који су држали до властите репутације снимали би Надреалисте у десет и петнаест, пa би касније, својим гостима, који се не буде прије поднева, емитовали материјал од тог јутра. Тако се ширио култ, као што се шири и религија, a у центру тог култа стајала je екипа која није била ни свјесна чиме располаже. Након Бате који брани у Сарајеву полако je почела и контрола тога што смо снимали. Пазили су само да не излети нека проста ријеч или да ли je све технички урађено како ваља, но касније се већ почело размишљати и о политичким жаокама које су се дале пласирати у нашим емисијама. Не могу да кажем да нас политика није интересовала, али наша политичка писменост била je најблаже речено минорна. Но, пошто су у пост-титовским годинама многи паметнији од нас имали погрешне политичке пројекције, нама, тада двадесетогодишњацима, то се дало опростити. Шта je била Југа у том моменту, тешко je рећи. Она je суштински престала да постоји још десетак година раније, фамозним уставом из '74, пa je након Титове смрти свака од република полако почела да купи своје ствари из заједничке собе и да се припрема за дефинитиван распад. Републичке врхушке су преузимале све полуге власти, a централа у Београду почела je само да фигурира, да би на крају осме деценије двадесетог вијека имала ингеренције скромније од оних које има холандска краљица. Ми, као заклети Југословени, љевичарског опредјељења, на то нисмо пристајали. Баш те врхушке и њихова бахатост биле су главни циљ наших жаока. Сукоб с њима кулмнирао je почетком '85. године, када се отворио случај „црко маршал", који ми замало није дошао главе. Ми смо, дакле, и даље носили идеју заједништва, надојени шездесет осмом, чији су домети били дужи у идејној него у реалној димензији. Са те позиције почео je наш сатирични рад. И поред свега вјеровали смо у заједницу, чак и у социјализам. Наше примједбе су уједале оне дијелове нагризеног извитопереног система који je био видљив свакоме ко je желио да држи очи отворене, али није нам падало на памет да се тим промјенама уздрмају систем и наша велика домовина. Данас, кад гледам то са ове дистанце, видим колико je лијепо и наивно било наше размишљање о политици. Каква je то чистота била и како je тој чистоти мало фалило да одрасте и постане функционална! A да je одрасла, и постала функционална, да ли би се та чистота сјетила шта je хтјела да каже?
15 ДАС ИСТ ВАЛТЕР Надреалисти на радију су те осамдесет треће постали дио сарајевског колорита. Понуда у туристичком проспекту. Kao Принципов мост, ћевапи или Бегова џамија. Комад свакодневице, коментатор догађаја, хор у грчкој трагедији, посебна институција која je успоставила неспоран ауторитет, док je Пушење било и даље гаражни бенд са тенденцијом ширења култа. У то вријеме, Боро Контић je обичавао да пред снимање Надреалиста доводи госте са којима je правио велики интервју за ново издање Примуса. Гости су се смјењивали један за другим. Велика и мала имена нашег града, гостујуће групе или домаће личности, вјечне легенде или они за краткорочну употребу. Гости би понекад остајали да виде шта су то будале спремиле за нову епизоду Надреалиста, a понекад би одлазили без поздрава, журећи некуд, да им каријера не побјегне. Једне вечери, гост у студију je био Мића Вукашиновић, један од оних људи због којих се исплатило живјети у Сарајеву. Ексцентричан и дрзак, ходао je у дугачким чупавим бундама, изазовно, праве кичме и погледа упртог у непознато. Одударао je и изгледом и понашањем од сивила свакодневице, коју je, видјело му се у очима, дубоко презирао. Он je био доктор за рокенрол. Имао je осмијех заразан и оштар, хумор сиров и небезбједан, a потпуно одсуство дипломатског такта правдао je својом искреношћу, бљујући отровну и суву ријеч у лице caгoворнику, ријеч иза које се није крило ништа осим онога што заиста мисли. Пио je много и често. И није га се тицало. Једина особа која je на њега имала утицај била je његова жена. Мића je био легенда, како то данас кажу модерним језиком улице. Легенда у сваком погледу; и као бубњар и као гитариста и као гост угоститељских објеката. За њим се ширио мирис најскупљих цигара. Пратиле су га приче о теревенкама и звук металних потпетица. Никада није изашао из куће a да није био скоцкан, као за позорницу. Њему je живот био сцена. Поред њега расли су дјечаци који су га опонашали, покушавали да га достигну, слушали га пo кафанама, из којих je, пo властитој причи, излазио најнормалније, све док му неко не стане на руку. Мића није био неко ко ми je био идол, јер ja идола нисам имао, али je био онај кога сам са дубоким поштовањем смјестио у моју личну картотеку. Кад сам га боље упознао, схватио сам да иза надменог гарда, рокерског става и галаме коју шири око себе, стоји један добричак, простодушна људина, која не може a да ти се не свиди већ након првих минута разговора. A разговор je почео одмах у студију. Боро га je замолио да остане да слуша снимање Надреалиста. Мића, наравно, није има ништа против. Прво, чуо je да смо јако забавни (он суботом ујутро углавном спава, a буди се само у случају директног напада на његову зграду), a друго, угледао je прилику да с неким послије снимања оде до Џевде у Мажестик, на турудвије-три вискија. Боро му рече да имамо групу и да би било лијепо да поприча с нама.
„Овај мали дивно пјева, a овај чупави му je бубњар... ако си слушао оно о пензионерима... не знам шта мислиш, али добро би било да сједнемо послије мало.. Мића прихвати идеју објеручке, наравно, у складу са оном народном о жаби и води. Сјело се код Џевде у Мажестик. Брзина којом je салијевао виски у уста била je равна брзини отицања Неретве ка Опузену. Ми смо покушавали да га достојанствено пратимо пивама, али нисмо имали никаквих шанси. Боро, као наш официр за везу, схватио je да тај темпо не може да прати. Нестаде из кафане, оставивши Зену и мене да слушамо Мићине авантуре са Пољупцем, теорије о рок музици, љубавне јаде кроз које пролази сваки рокер, анегдоте из периода са Дугметом, тезе о Бреговићу, Чолићу, Чорби, приче о Лондону, о томе како je он најбољи гитариста... пa кад га ja напоменух да има један Македонац, Стефановски, који право добро свира, он се насмија и рече да je тај Македонац ван конкуренције, јер вјежба, и да се то не рачуна. „Ајмо, овако, из кафане, директно на бину... да се виде емоције, a не да се кријемо иза технике.. Врло брзо ноћ постаде једна од оних коју човјек памти цијели живот. Уз салве смијеха, Мића нас натјера да кренемо у Естраду, кафић код Катедрале који држи његов бубњар Перица, са којим сам касније постао велики пријатељ. Уђосмо у Мићиног голфа. Мића га зајаха, возећи Обалом војводе Степе тако да je десним точковима перманентно ударао о тротоар, тек толико да има оријентацију гдје му je десна страна. Зена му предложи да он вози... испашће јефтиније, али Мића се на то није обазирао. Стигосмо до Естраде. Ентузијазам који га je носио наручи умјесто њега још једну флашу вискија. Перици би зло, али навикао je. Мићу кренуше провале и салве смијеха. Нико га више није могао зауставити. Заразио je све око себе, што вискијем који je сипао као да пије сок од марелице, што дубоким смијехом карактеристичним за људе чији je живот неуредан и пун жестоког пића. У нека доба ноћи, проради нечији здрав разум, стрпасмо га у ауто, доведосмо га до врата на 56. спрату небодера у Кате Говорушић и, прије но што позвонисмо на врата, човјек, кога смо носили полумртвог, пресамићеног, изненада се исправи, поврати се у стање хомо еректуса и тријезним опомињућим гласом рече да чим позвонимо бјежимо, јер ћемо најебат ако нас види Вера. Послушасмо га тако да никад нисмо сазнали шта се догодило када je Вера отворила врата. Te ноћи, у току те велике Мићине представе, успио сам му убацити у руке касету са демо-снимцима снимљеним у Кисељаку, на свјежем ваздуху. Он je, сјећам се, ту касету ставио у џеп кошуље, респектујући je као нешто драгоцјено. Ујутро, кад сам се пробудио, имао сам осјећај да би било више шанси да Мића чује снимке да смо касету бацили низ ријеку него што сам му je дао у руке. У складу са договором постигнутим између треће и четврте флаше вискија, до подне сам чекао да га зовнем телефоном и питам за мишљење. Тачно у подне, са страхом, што од несигурности што од мамурлука, позвах га телефоном. Јави ми се Мића. Глас као са дна кањона Колорада. Дубљи од Неретве. Шкрт на ријечима. „Јеси л' слушо?" „Јесам..." Тишина... „И?" „Шта и?"
„Па како ти се свиђа?" „Ја никад ништа боље у животу нисам чуо!" Тако рече Мића. Мени испаде слушалица из руку... „И шта сад?", рекох кад сам подигао слушалицу. „Ништа. У студио. Одмах." Неколико седмица касније, у дану када je Мића био тријезан, дошли смо до Раке Марића, који je у то вријеме био менаџер Бијелог дугмета. Ha коју фору je он средио да изађе плоча, ja то никад нећу сазнати... нећу сазнати ни да ли je он ишта средио прије но што смо ми ушли у студио у Улици Bace Мискина. Најприје ће бити да je у том студију остао Брегин магнетофон, те се због тога могло једноставно договорити са власником студија Махмутом Феровићем, званим Паша, да преузме на себе ризик и проба да сними ово што уживо звучи ненормално добро. Пашин студио била je једна трошна, дворишна кућица, опасана зградама у самом срцу старог града. Када се из ње скрене десно, наиђе се на Тржницу и парк испред Саборне цркве. Уколико бисте при изласку из студија изабрали лијеву страну, ударили бисте на велики пространи трг којим доминира сарајевска катедрала, најсвечанији објекат у граду, познат пo томе да су се на божићну поноћку у њој окупљали сви заинтересовани, без обзира на вјеру. Тадашњи сарајевски надбискуп Марко Јозиновић, знајући да je број људи у катедрали неадекватан броју истинских вјерника, који редовно посјећују овај сакрални објекат и његова богослужења, покушавао je своје проповиједи да скрати на најмању могућу мјеру, јер су иначе биле пропраћене духовитим добацивањима. Једном je бискуп, имајући у виду да су присутни у катедрали различитих вјера, нагласио да je без обзира које смо вјере, Бог један, да би из дубине катедрале, са врата стигао и одговор непознатог појединца из народа: „Папе!" (Мисли се на Сафета Сушића, најпознатијег сарајевског фудбалера.) Елем, на тргу лијево од Катедрале, стајао je стари експрес ресторан, неинвентивног имена „Херцеговина". Херцеговина je била стјециште оних који раде у оближњим фирмама, али и заклон онима који су на ивици егзистенције, због ниских цијена куваних јела. Осим разних куваних јела, експрес ресторан Херцеговина, из чије се баште дише уз Катедралу, имао je у понуди и одлично точено пиво. To, као и чињеница да се налази само десетак корака од студија, био je основни разлог што je сваки наш снимајући дан почињао у овом експрес ресторану. A Паша je диктирао свој ритам снимања. Прво да се сједне (једна пива), пa да се дружи (друга пива), пa да се размијени енергија (трећа пива), да се осјетимо (четврта пива), да удишемо исти ваздух (и тако даље)... да смо ко један... „Најлакше je то снимит. To може свако. Али осјећат се... то je онај прави штимунг!" Јасно ми je било од првог дана да ће снимање наше прве плоче трајати мјесецима. С друте стране, Паша je заиста био у праву. Такав метод рада je од његовог студија направио уточиште за све оне који воле мизику, дружење и умјетност уопште. Ту су навраћали и Едо Богељић, најбољи сарајевски гитариста, и Бобо Мисаљевић, један од оних који су направили Индексе, и Ипе Ивандић, бубњар Дугмета, и Мића, и Зијо Валентино, који je своју прву плочу завршио код Паше мјесец дана прије нас и који се наслађивао нашом нервозом изазваном дуготрајним снимањем. Он ми je први напоменуо да ће снимање тећи паралелно са Пашиним причама о његовом животу, богатој каријери, анегдотама и авантурама, те да ће
након сваке приче услиједити становити помак у технологији рада. И тако и би. A Паша, који je неодољиво подсјећао на Хогара Страшног, са великим риђим брковима и смијехом од кога му се цијело лице деформише, очи смање a уста повећају, причао нам je приче о својој музици, путешествијима, догодовштинама, хипи животу, љубави према року и својој жени, према пиву и ћевапима... Причао je о групама, како je која настала, како je која нестала, зашто je Мића бољи од Бреге, зашто Ипе никад неће свирати ко Ђиђи, али и не треба, о томе како су он и Дуда ишли спачеком у Норвешку... Његове бескрајне сторије испуњавале су нашу душу, a пиво које je немилице наручивао испуњавало je наше желуце. Онда, онако усхићени, што причама што пивом, улазили смо у студио, узимали инструменте и почињали са штемањем. Пашина идеја je била да осјетимо да градимо историју, јер, говорио je: „Оно што се сада сними, слушаће се за десет година." Није био у потпуности у праву. Прошло je тридесет година, a још се слуша. Наравно, према Пашином темпу рада на снимању плоче, прво нам je требало мјесец дана да изаберемо бубањ. И поред свих најјачих бубњара у земљи, a Ипе и Мића су то били, прави бубањ смо нашли код Шукрије из Нервозног поштара. Затим je прошло још мјесец дана док се није добио жељени тон. За то вријеме, Паша je стигао до епизоде кад су се он и Дубравка враћали из Норвешке спачеком, пa се онда мјесец дана намјештао тон баса, a Паша je стигао до момента када су он и Едо Богељић, послије његовог повратка из Норвешке, куда су он и Дубравка ишли спачеком, направили Кодексе. Затим je прошло мјесец дана да се нађе добар тон за гитаре, a Паша je већ напустио Кодексе, окренуо се групи Транс его експрес, пa се једно дваес дана тражио звук клавијатура. A онда je напустио и Транс eсo експрес и свирао са неким Талијанима у Трсту, искључиво канцоне, пa се након двије седмице нашао и звук саксофона, a Паша се вратио из Италије... Елем, тек кад се вратио из Њемачке и отворио студио, и то не на овом мјесту, него двије зграде ниже према Чаршији, почели смо да биљежимо прве снимке. A канили смо снимити десетак пјесама. Тема све горча од горче, a форма све луђа од луђе. Анархија ол овер Башчаршија, била je нека врста химне Новог примитивизма, прича о момку са маргине чија нетрпељивост према западном свијету постаје пословична, али у тој нетрпељивости смјештена je и немала доза љубоморе. Касније схватих да га je лакоћа којом je употребљавао силу препоручила да буде први који се хвата оружја у смутна времена. A6uq je пјесма о класичној радничкој класи, о томе како je и на који начин преварена, обманута, о њеним изгубљеним идеалима, о крају једне идеје. Путу средиште рудника Крека Бановићи, прича о експлозији у једној од највећих јама рудника, пo имену Распоточје, о сну босанских рудара да каријеру заврше у Словенији, пa пјесма Селена, врати се, Селена, прича о дјевојци која превише вјерује америчким филмовима и одлази у том правцу, надајући се да ће отјелотворити холивудски сан. Шеки ис он д роуд еген, сторија о таксисти, његовој несрећи, несналажењу у овом свијету. Кино Први мај, о дјечаку који своју утјеху налази у кунг фу филмовима, a нешто касније ће се наћи са калашњиковом у руци. Памтим то као дa je било данас, класична прича о оцу алкохоличару. Нећу ga будем Швабо, бунт самосвјесног младића против подјеле улога коју му намеће свијет у коме живи, и на крају Чејени одлазе, пјесма која говори о исељавању Срба са Косова. Само je једна пјесма била спорна, да ли да je снимимо или не, да ли да je ставимо на албум или не. Пјесма je говорила о освети, о момку који je бурно реаговао када je
примијетио да се становити Хакија мота око његове жене. Пјесма се звала Зеница блуз. Она ће одредити судбину групе, a наше животе ће одвести у правцу којем се нико није надао. Годину дана раније, у вријеме највеће експанзије институције коју смо звали дернек, били смо надојени музиком Џонија Кеша, његовом нарацијом, једноставношћу и осјећајем који je тај велики мајстор посједовао. Сејо се дрогиро том музиком, потпуно глух за све остале правце. И једног дана, инспирисан Сан Квентином, једном од најљепших Кешових пјесама, написао je пандан, причу о човјеку који није успио зауздати своју љубомору, који je због тога убио... Како сурово звучи фабула ове пјесме, a како je у исто вријеме смијешна и духовита. Сејо ме je звао да дођем, да ми je отпјева. Било je сиво поподне, ja сам обичавао да се послије ручка попнем уз шеснаест степеница и да код Сеје испушим цигарету. Сједох и угледах му на лицу осмијех несташног дјетета, које je урадило нешто што није смјело, али се дичи тиме. Он узе гитару и крену... У Зеницу, када пођем ја... ...изгледала je као Сен Квентин, није ме се превише дојмила, али кад настави: Кречо Хакија, пресудила му ћакија... ja се почех смијати, пa затим, ...Зеницо, мрзим сваки камен твој... ja се зацењујем од смијеха, не могу да дишем... и на крају удар ... Радује ме једна истина из КП дома вратићу сеја, али Хакија, никад неће са Бара, са Бара се нико не враћа. Не сјећам се да су ме икада истовремено подилазили жмарци и газио смијех, не сјећам се да je иједан стих икада имао толико духа и толико суровости, толико смијеха и толико бола, толико нестваран, a толико истинит као овај посљедњи у пјесми Зеница блуз. Остатак дана je протекао у сазивању раје и пјевању Зенице. Како ко наиђе, мора да чује нову ствар. Зеница поста хит дернека из осамдесет треће. Пред снимање je дошло до страшне полемике... да ли да ставимо овакву зајебанцију на плочу... превише je духовита... одудара од концепта... превише личи на Кеша... какве смо ми били будале! „Срећом, дође Ваша рука" ja показах на Судбину, која je у том моменту била загледана у дјечака који претрчава преко цесте, безглаво и осионо, јер му je семафор превише далеко „па нам показа пут." Једне драматичне ноћи одлучисмо да Зеницу уврстимо у програм. Ha нашу срећу, нисмо знали свирати како ваља, пa je она добила велики отклон од Кешовог оригинала. Наша оригиналност, која je, када се данас све те ствари слушају, неспорна, базирала се на нашем несналажењу са инструментима. Ми смо били више социјална појава него музичка, наш циљ није био да забавимо, већ да понукамо на размишљање. Сви музички параметри, хармоније, мелодије, ритмови, продукција, вјештина извођења, у нашем случају нису играли никакву улогу. Наше најјаче оружје била je наша појава, дрскост и слобода којом смо располагали у огромним количинама. Много година касније, Нo Смокинг Оркестра употријебио je једну од тих особина као главно оружје у комуникацији са публиком на свим свјетским меридијанима. Слобода! Покажеш je и сви те разумију! Одлука да Зеницу блуз ставимо на плочу имала je катастрофалне посљедице. Снага те
пјесме у комбинацији с Надреалистима, који су почели да се емитују на телевизији истовремено са изласком плоче, те мој лик који je спојио та два пројекта, превела je Забрањено пушење из статуса култног гаражног бенда у групу која пуни стадионе и велике дворане. Taj неспоразум, за који највећу кривицу сносе ова пјесма и серија која je направила незапамћен бум у цијелој Југи, нешто мало касније био je узрок највећег скандала који памти шоу-бизнис у бившој Југи, a о коме ћу вам причати мало касније. Осјетих ненадани умор. Замагли ми се пред очима. Онај осјећај слаткоће који у устима меланхоличара ствара сјећање ишчезну. Легох поново назад у своје тијело и осјетих дамар срца испод лијеве надлактице. Медицински брат стезао ми je руку, гоњен намјером да ми измјери притисак. Taj неугодни стисак који ластиш чини, затварајући крвоток као што дабар балванима затвара слободан ток ријеке, пробуди ме из нереалности у којој сам у посљедњих неколико минута уживао и ja више не видјех ни Судбину ни Азраела. Видјех само осмијех љубазног медицинара који, кроз зубе оплемењене пушачким жутилом, прозбори: „Сто тридесет са деведесет." „Је л' то добро?", упитах. „Екстра", одговори медицинар. „Сјупер", насмијах се кроз одговор. Он не примијети да га зајебавам. Простодушни људи тешко могу и да помисле да их неко без икакве везе и без икаквог циља може зајебавати. У Сарајеву простодушних скоро да није ни било. Један од ријетких био je Муче, наш гитариста, који je преузео на себе најтежи задатак, да координира рад на снимању са Пашом. Како помислих на Мучета, тако се мој дух поново вину из тијела. Медицинар се наслони на стакло, клонувши толико да га заљуља скретање из Улице кнеза Милоша ка Ургентном центру, и ротирајући свјетла и свирајући из свих сирена, комби улети у двориште Центра, не смањујући брзину. За тили час, отворише се задња врата и испред мене се указаше двојица корпулентних младића у бијелим мантилима, који кратким, добро увјежбаним потезима спустише колица на под и почеше ме гурати кроз ходнике Ургентног центра ка првој линији фронта, соби за катетеризацију. To je оно мјесто у коме се људи скину голи, обрије им се ситуација изнад споловила и изнад тетиве се пробије рупица кроз коју улази камера, чији je задатак да сними срце изнутра. Мене су у собу унијели у пуној брзини, што ми je дало за право да помислим да je опасност од одласка са овога свијета још увијек присутна. Т a чињеница постала je још јаснија када сам изнад главе мушкобањасте медицинске сестре, која je рутинским потезима бријала мој незгодни дио тијела, угледао Азраела како радознало извија главу изнад ње, као да пита да ли je дошло вријеме да се пакујемо. Ha другом крају операционе сале, можемо ту просторију слободно тако назвати, између апарата за катетеризацију и медицинског брата сједила je Судбина, спокојна и стрпљива, као и свака жена средњих година, сигурна у себе и у процјену коју je донијела. Положај њеног тијела уливао ми je сигурност. У просторију уђе доктор. Касније сазнадох да се зове Томашевић. Учинило ми се да има панкерску кријесту на глави, али нисам сигуран. Оно у шта сам био сигуран јесте да je млађи од мене и да одаје некога ко je заљубљеник у свој посао. Овај срца туђих људи гледа страсно, са вишком ентузијазма. С тим сазнањем појача
ми се вјера у живот. Овакви не дају лако да им пацијент оде у правцу градског гробља. Нико ми се не обрати од особља. Ниједан поглед, ни осмијех нит икоји курац. Нико ништа не говори. Радили су мирно, рутински, као да je у питању ритуал чији се план и програм знају до аутоматизма. Нико од њих није видио ни Судбину ни Азраела... Или су их видјели, али су на њих навикли. Пробише ми тетиву изнад десне ноге. Крену камера кроз крвоток. Уђе у срце. Добар дан, добар дан, сви шуте. Не дишу. Гледају у екран. Осјетих напетост коју вјероватно осјети снајпериста када му се у рори нишана појави жртва. Moje срце лежало je на екрану изнад мене и пулсирало као желе бомбона. Гледао сам га и нисам могао да вјерујем. Зар од тог малог мишића у грудима зависи читав један живот, једна прича, једна историја, васиона, ово што читате?! Ma то не може бити тако! To je крајње неправедно! Ha крају крајева, шта ja, овакав какав сам сад и како се осјећам, и како размишљам, и мој ум и моја свијест и моја чула, имају са овом сликом која je преда мном? To што куца на екрану je моје срце, али то нисам ja! Барем не цијели ja! To je само дио мене. Гдје je ту мој дух? Гдје je астрални Неле? Онај Неле кога не може да идентификује медицина рада, као што и сваки човјек има дио себе који превазилази домете тренутне људске позитивистичке науке. И шта сад треба да се догоди? Па да нестану и дух, и астрални Неле, и ум, и свијест и душа, зато што се, на примјер, један мали угрушак крви заглавио у крвном суду излазеће артерије, блокирао проток крви у срце и из срца, направио брану, изазвао инфаркт, што у играма као што je живот може бити одлучујуће. Е пa, не пристајем! To не може тако бити! Не може да се оде са овога свијета ако je један од дијелова свеколиког људског бића одлучио да престане са радом. Да ли то значи да ће цијели космос нестати ако се нека звијезда угаси? Наравно да не! Смрт се мора донијети консензусом и свијести и духа и астралног дијела пa и тијела. Тек када се сви дијелови људског бића сложе да je вријеме да се прелази у други облик материје, тада би требало дозволити смрти да наступи и да уради оно што joj je за чинити. Азраел се трзну. „Ох, што ти волиш да сереш! За тако нешто си се требао припремити." Умијеша се и Судбина. Би joj неугодно због ријечи којима ми се Азраел обратио. „Неки људи и јесу у стању да постигну ту врсту компактности", рече она личећи на моју професорицу историје, „али се то мора вјежбати. To сигурно не могу они који су живјели као ти." Ja je погледом замолих да настави. Било ми je лакше разговарати с њима него гледати камено лице доктора Томашевића, на коме нисам могао прочитати ни једну једину информацију. Схватао сам само да би тај човјек имао исти израз лица и да треба да каже да ћу живјети још неколико минута и да треба да ми каже да ћу живјети још сто година. Пратио je плавичасту течност која се разлијевала пo свим рукавцима мог крвног система и попут уља просутог пo води плавила обале крвног суда. Ta плава тачност била je детектор дефекта. Од ње се очекивало да каже шта се то са мном догодило. Поново погледах судбину. „А како сам ja то живио?" Судбина одговори слијегањем рамена. „Сјети се", рече.
„Шта, бре, да се сјећа, ja више немам времена за празне приче! Има да видимо шта ће доктор да каже, за колико минута ова справа (показа на екран) престаје са радом, пa да се спремамо на пут." Како Судбина рече „сјети се", ja осјетих слаткоћу у устима, мирис сарајевске зиме, гужву на улицама, грају дјеце са Кошева. И снијег, снијег, снијег, снијег... Био je то први дан Олимпијаде, најважнијег догађаја града Сарајева ван контекста ратова, убијања, бомбардовања и депортација. Ми смо били у студију... To je био пети мјесец снимања. Шеки се запослио за вријеме Олимпијаде. Возио je кинеског амбасадора. Чак га je доводио код Паше у студио. To ми je заиста било невјероватно. Невјероватније од чињенице да могу да купим ананас у фебруару и да гледам Русе против Амера на сто метара далеко од моје куће. Да, за Олимпијаду je изграђена Зетра, велики храм спорта и музике, величанствена конструкција бакарне боје која, јадница, није доживјела ни десети рођендан у истој одежди. У њој су играли Крутов, Харламов, Фетисов, Касатонов, Макаров, као прва петорка, a Могилни, Буре, Каменски, Ларионов, Циганков као друга петорка. Гол je чувао пуковник Третјак. Олимпијада je донијела неку чудну врсту ентузијазма и солидарности, посебно надахнуће у свим становницима града које стапа сва бића у једно. Олимпијада je вјероватно била крајњи циљ комунизма, међусобно разумијевање које сам касније видио само још у Београду за вријеме бомбардовања. Сулудо je поредити та два историјска догађаја, али je исто тако тачно да их спаја та солидарност људи који су се нашли у епицентру земљотреса. Разлика између Сарајева и Београда са те тачке гледишта лежи само у томе да je Сарајево било домаћин Олимпијаде само једном, a да je Београд пет пута бомбардован. Перманентна олимпијада je у суштини Марксова идеја. Свима je добро, ништа се не ради, око тебе дефилује планета, a дијеле се колачи, једе се колико хоћеш, дајеш колико можеш. Ми смо настављали снимање Валтера. Паша се у својим причама опасно приближио почетку осамдесетих, што значи да je дошло вријеме за моје пјевање. Сваки дан, ритуал je почињао у Херцеговини... Затим би се Паша и ja мјеркали погледима, као кобра и мунгос, провјеравајући да ли сам послије треће пиве спреман да избацим емоције из себе... У то вријеме, студио би редовно био пун људи. У тих двадесетак квадрата трпало се њих тридесет; чланови бенда, наше дјевојке, путници намјерници, чланови других група, љубитељи лаких нота. Долазили су да ме слушају. У граду je већ владала фама да има један мали који вришти док пјева, да фалша више од Џегера, али да просипа емоције као слон барску воду. Ja сам улазио у глуву собу опијен, што пивом што узбуђењем. Давао сам све од себе. Узимали смо тејкове, бацали се са пјесме на пјесму, тресао сам се као прут, падао на кољена, горио у ватри, купао се у зноју. Неки покушаји су пропраћени аплаузом, неке су ме тјерали да поновим само да би још једном чули мој израз. Док сам пјевао, осјећао сам се лак као перо, бестежински, ослобођен силе гравитације, као балон пун хелијума, као птица ношена повољним вјетром, као сад док лебдим над својим тијелом и посматрам са висине властито препаднуто лице које нетремице посматра екран испуњен мојим рањеним срцем. Нема ефикаснијег начина од пјевања да одвојиш дух од тијела. Зној који липти са пјевача није одраз његовог физичког напора, већ цијепања
личности попола. Желио сам да снимамо вјечно. Да никад не изађем из студија. У то вријеме догодио се и мој први контакт са полицијом. Једне вечери, док смо сједили код Ченге, пришао ми je конобар и рекао да ме напољу чека један старији човјек, коме je незгодно да улази. Био сам са Сањом. Погледасмо се, и ja изађох ван уз мале уске степенице. Човјек je стајао са стране, извадио легитимацију и, као у америчким серијама Б продукције, изговорио своје име и замолио ме да кренем с њим до зграде у којој je смјештен Секретаријат унтрашњих послова. To je било први пут да сам ушао у зграду СУП-а преко пута Слоге. Наредних неколико година то ће се дешавати чешће, различитим поводима и у различитим улогама. Сања je отишла кући сама. Рекла ми je да ће обавијестити све да сам приведен. A ja сам ушао у једну малу канцеларију на чијем зиду су стајали слика друга Тита, детаљна мапа града Сарајева и календар за осамдесет четврту са знаком Олимпијаде и сликом Бојана Крижаја, нашег најбољег скијаша из тог времена. У канцеларији je један цивил сједио и читао новине. Био je љут. Онај што ме je довео, стао je са стране поред ормара који ме je подсјећао на сошке у касарни. И један и други су пушили. Запалио сам и ja. Питали су ме свашта. Ko сам, шта сам, шта радим, чиме се бавим. Одговарао сам истином, кратко и јасно, избјегавајући питање зашто сам ту. У то вријеме, нико од нас није имао осјећај да je твоје право да питаш зашто су те одвојили од твог живота. Одрасли смо и одгојени у комунизму у коме се подразумјева да je милиција свемоћна, да чини оно што она мисли да треба, да je углавном увијек у праву и да нема смисла опирати joj се. „Ко су Шошони?", упита ме изненада онај што сједи. „Једно од племена сјеверноамеричких Индијанаца", одговорих. „А Чејени?" „Друго племе. Кроз историју Ајдаха, који настањују и једни и други, обично су били супротстављени." Овај скочи са столице. Дрекну. „Је л' ти мене зајебаваш? Ти мислиш да ми не знамо шта си ти тиме мислио да кажеш?" „Не знам о чему причате", први пут слагах. „Знаш ти добро, знаш.. Врти главом. Вади неки други папир из ладице. „А ово? Кречо Хакија, пресудила му ћакија. Шта je то?" Како то рече, онај други, који ме je привео, прасну у смијех. Покуша да се одбрани отварањем врата, али узалуд. Ja се насмијах. И овај љути не издржа. Поче се смијати. Послије су ме тјерали да им изрецитујем цијелу Зеницу. Плакали су од шеге. Након неколико сати зајебавања пустише ме кући. Никад нисам сазнао зашто су ме привели, како су дошли до наших текстова, зашто им je то било толико важно. Претпоставио сам да je неко од наших фанова, запослен у Олимпијском компјутерском центру у Мојмилу, интерним линком, системом сличним данашњем интернету, дистрибуирао наше текстове, те да су се они нашли и на екранима безбједњака и да се кренуло у потрагу за ауторима тих провокативних стихова. A због тих истих стихова Дискотон je одустао да нам објави албум. Уђоше код Паше у студио Вуја и Ненад Билић, главни људи те дискографске куће. Пустисмо им неколико
пјесама. Бато Билић ме упита може ли се шта у текстовима промијенити, да бисмо лакше прошли на тржишту. To je било исто као да питате папу да ли je спреман да пређе на ислам. Они изађоше, a Рака на неки волшебан начин среди да плочу изда загребачки Југотон. Никад ми неће бити јасно како му je то пошло за руком, али je успјело. Оно што се десило послије тога промијенило ми je живот.
16 ТЕЛЕВИЗИЈА, У MAJKE ЈЕДИНА Ни сам не знам ко je кога први звао, Зена мене или ja њега, али до нас je допрла информација да нека жена са Телевизије хоће да стави Надреалисте у свој програм. Жену нисмо знали, нити смо знали који нас то програм очекује, али након неколико безуспјешних покушаја да допремо до најмоћнијег медија, кренули смо у преговоре са чврстом намјером да пристанемо на све. Другим ријечима, није било те понуде на коју ћемо реаговати одрично. Телевизија je тада већ била измјештена на Алипашино Поље, далеко од центра града, пa je путовање до тамо представљало својеврсну авантуру, што je нама, навиклим да све градске раздаљине прелазимо пјешке, било шокантно. Канцеларије које смо тражили још увијек су биле смјештене у контејнерима, оним истим које користе радници на градилиштима, сакривеним иза бесмислено велике бетонске наказе у коју су били смјештени погони те медијске куће. Улазак на Телевизију у то вријеме био je мало тежи од уласка афричких азиланата на територију Европске уније, пa нас je портир уредно замолио да оставимо личне карте, све своје податке, број ципела, пломби у зубима, информације о болестима које смо преболовали, дужину задржавања на територији Телевизије Сарајево, a затим нам je као тамну страну гламура који телевизија представља показао макадамску стазу која je кроз блато водила до посљедњих контејнера. „То вам je на дну дна!", биле су његове ријечи, које смо након тога хиљаду пута понављали, користећи их у моментима када je требало да се опише нека катастрофа или безнадежно стање. Ha дну дна била je канцеларија из које смо кренули у нашу нову авантуру. Тамо нас je чекала Ерна Перић, весела и насмијана жена, гласа нагризеног од цигарета, живих очију, озарених ведрином. Њена једина права страст било je скијање, тако да je сваки свој радни дан покушавала да заврши што раније, да се хвата своје „пеглице" и брзином посљедњег круга у Силверстону стигне на једно од сарајевских скијалишта. Њена топлина натјерала нас je да je већ након неколико дана назовемо Мама. Њој бољи надимак није могао пристајати. Мама нам je понудила нешто крајње изненађујуће, да правимо кратке хумористичке скечеве у емисији народне музике чији je она била уредник. У самом старту, то се чинило као противприродни блуд, coпtгadictio iп adjecto, погрешна процјена, али касније, када je серија кренула, схватили смо да смо добили најбољи могући третман и да комбинација са народњацима може постати добитна. Да се разумијемо, народњаке из осамдесетих (Халид један, Халид други, Харис, Мирослав, Шабан, Лепа, Душко итд.) и оне који су се појавили након демократских промјена дијели огромна цивилизацијска разлика, но и поред тога, било je прилично ризично за панк-рокере да дијеле заједнички термин са умјетничком маргином. С друге стране, одласком у народњачку редакцију, ми смо, барем на самом почетку, били довољно удаљени и од политичке врхушке која je увијек у све забадала нос, нарочито у
хумор и сатиру. Исто тако, били смо на довољној дистанци од квазиинтелектуалне сарајевске елите, која je својим отровом гушила сваки покушај јединственог и аутентичног. Ни једни ни други нису имали никакво интересовање за програм народне музике, али исто тако ни једни ни други нису имали представу какву ће бомбу направити „надреални хумор" у комбинацији са распјеваним папцима. Te димензије ни ми нисмо били свјесни. С треће стране, емисија je добила на гледаности и због чињенице да су навијачи народњака пристали да гледају нас, a наши фанови да слушају народњаке. A серију смо радили нас четворица са радија: Зена, Пара, Шиби и ja, те један нови члан Надреалиста, комичар, звијезда уличног спектакла, момак кога смо упознали у међувремену у кафићу Дедан, смлата из Краља Томислава, дугачких руку и смијешног изгледа. Звао се Бранко, али смо га звали Ђуро, пo његовом презимену Ђурић. Једноставно, својим керефекама, магичним покретима, тананим осјећајем за смијешно, Ђуђи je плијенио све око себе и већ након неколико емисија избио je у први план и постао заштитни знак Надреалиста. Чинило се да je одувијек с нама, да се родио у Забораву. Одскакао je вјештином, даром имитације, дисања, тајминга. Већ након прве серије постао je највећи комичар у Југи послије Чкаље. Највећа замјерка нашем телевизијском програму базирала се на поређењу са нашим радијским издањем. Ta клопка пратиће ме све до данашњих дана. Сваки пут кад направим нешто ново, у било ком медију, долази до поређења са оним претходним, које се у међувремену одметнуло у народ, постало јавно добро, побјегло од мене, и као незаобилазно градиво ушло у планове и програме школе одрастања великог броја генерација. Са телевизијском серијом било je исто. Највише скепсе, пa и критике, добијали смо од наших сарадника са радија, гдје смо још увијек имали наших петнаест минута зајебанције. Већ послије неколико дана припрема дошло je до првих неспоразума са продукцијом, која je од нас тражила нешто што се зове сценарио. У дугачким и мучним објашњавањима успјели смо да наметнемо свој стил рада. Дакле, ради се тако што се скеч смисли генерално, a разрада се одвија пред камерама. За разлику од радија, на коме смо имали колико-толико вјештине и искуства да радимо на такав начин, визуелни медиј нам je показао колико смо шупљи и неуки. Радио je гутао сву нашу апстракцију, глупости, дозвољавао je излете у паранормално, опраштао нам кад гријешимо и кад промашујемо тему, давао нам могућност да се смијемо сами себи. Телевизија je, међутим, показала сву своју суровост. Реална слика изгледала je тужно када смо je хтјели „апстраховати". Све што je било на екрану, личило je на лаж уколико се не направи досљедно и тачно. Фазони су изгледали бљедуњаво кад год смо хтјели да будемо мало амбициознији. Све у свему, добро смо се зајебали што смо кренули у тај медиј. Доктор искључи екран преда мном. Moje срце нестаде у црнини. Ja погледах у њега, он скину своју маску. Сада je изгледао као човјек. „Овде нема ништа", то бјеху прве ријечи које ми je упутио. „Ја овде не видим ништа", као да се исправио. Нијем сам и не могу да одговарам. Он се нагнуо нада мном, као да су му се уста развукла у смијешак, али нису. Био je то мој утисак. Иза њега стајао je техничар. Таман и забринут. „А стент?", упита доктора Томашевића.
По други пут чух ту страну ријеч. „Ма, какав стент! Нема ништа", трзну се доктор. „Па шта je онда било?", појави се арханђел, видно разочаран докторовом дијагнозом. „Не знам", одговори му доктор. „Све je могуће. Угрушак, стисак, нешто... Зачепљење није." Устаде, скину са себе рукавице, намигну ми и изађе. Ставише ме на покретна колица, повукоше ме ван. Поред мене прођоше колица са несретником коме су већ натакарили маску за дисање. Двојица техничара гурала су ме ван просторије за катетеризацију. Тамо je била Сања. Држала je неке папире у рукама. Осмијехну ми се. Разговарала je са доктором. Нисам чуо шта. Мора да се распитивала за моје здравље. Хтједох да joj се јавим... Али ме изгураше ван. Јебе се њих што ми je то жена. Гдје сам оно стао? Телевизија!? Да! Наравно, наш начин рада дао je катастрофалне резултате, те смо се након неколико дана толико сјебали материјалом који смо снимили да je пола нас намјеравало да одустане. Ta врста депресије хватала ме и касније на сваком од пројеката на којем сам радио. To je нека обамрлост тијела и душе након исцрпљујућег рада, настојања да из себе извуче најбоље и најквалитетније. Нема тежег посла од цијеђења хумора из обамрлог духа. Апатија je знала да траје седмицама, све док не дођу први резултати са стране, док ти неко не каже да je то добро. Тих првих седмица стидиш се онога што си направио, бјежиш од свог дјела као од куге, кријеш га од других увјерен да то ништа не вриједи. Не говориш о томе, не причаш никоме, a стид дијелиш само са најближима. Такав je био почетак снимања прве серије Надреалиста на Телевизији Сарајево. Ha радију je било љепше. Радио слушаоцу даје много простора за маштање, стога се тај медиј, иако je у великој дефанзиви у посљедњих тридесет година, никада неће угасити. Изађете пред микрофон, кажете да се налазите на Сјеверном полу, двојица кретена око вас имитирају вјетар и цвокотање зубима и милиони слушалаца виде главне јунаке приче на Сјеверном полу, a ви осјетите узбуђење равно постизању гола на некој утакмици. Толико je радио моћна справа и толико je апстрактан. Сјећам се, кад смо радили оперу Дом за вешање у Паризу, схватио сам апстрактност позоришта, које у Шекспирово доба није ни имало сценографије. Све je било дато гледаоцу да замишља. Радио je још даље отишао у апстрактном. Слушајући пренос фудбалске утакмице, ви се налазите на Маракани, видите играче како се крећу, лопту, судију, навијање... све je много узбудљивије него када утакмицу гледате уживо или на телевизији. Ha радију најдосаднија утакмица постаје драматична, јер je ви креирате у глави. Конкретност визуелног медија и јесте била прва препрека на коју смо наишли. Тражили смо начине како да пренебрегнемо ту шупљину, како да нађемо оно у чему смо јаки. И шта се догодило? Након неколико дана снимања, коначно смо се почели радовати, играти, зајебавати. Престали смо да мислимо, почели смо се забављати. Препустили смо се осјећајима, рачунајући да ће публика то осјетити. Заиграли смо на ону карту у којој смо најјачи. Шарм. Довољно je било подијелити улоге и упалити камеру. Водила нас je нека тајанствена нит која je скривена у нашим генима. Тешко се данас може преписати та формула. Она подразумијева тоталну интеракцију међу глумцима, њихово апсолутно међусобно разумијевање. Исту крв. Много пута касније, кад сам овај рецепт покушао
примијенити на другим глумцима, наилазио сам на неразумијевање, чак и неспоразуме. Нисам схватао да je та врста рада привилегија коју можеш да имаш само једном у животу. Ta игра међу нама, шарм којим смо зрачили, необичност концепта и понашања, улични језик, конкретност хумора, теме које смо захватали, допринијели су ономе најважнијем резултату. Публика се брзо идентификовала са Надреалистима. Постали смо, као и на радију, Vox рoрuli. У неким стварима смо заиста били претеча свега онога што je касније постало стандард. Moja лежерност као водитеља вијести у то вријеме није била допуштена ни на МТВ-у. Тек касније, разне телевизије су почеле да користе ноншалантност и природност које сам ja у то вријеме нормално испољавао. Коначно смо нашли кључ, било je потребно још да нађемо врата.
17 E, MOJ ЏОНСТОНЕ Kao да je неко озбиљан организовао наш „пут ка звијездама", пa je, како се завршило снимање првог албума, почело снимање Надреалиста. Kao да je пројекат разрадио тим од неколико маркетиншких агенција, a не разуларена гомила дјечака. Први дан снимања био je уједно и дан када je Елтон Џон имао концерт у Зетри. Taj концерт остаће ми у сјећању, не само пo свјетском стандарду који je колега Елтон донио на Балкан, већ пo мом ненаданом сусрету са Хасом Рударом, пробисвијетом с Кошева, човјеком кога би, с обзиром на његов занемарљив степен интересовања за културу, било логичније наћи у некој кафани, под столом, a не на концерту велике свјетске рок звијезде. Тајна његовог присуства у Зетри откривена je врло брзо. Он je, наиме, као и сви они који се мувају око попришта великих догађаја, ушао на концерт музике са којом нема никаквих додирних тачака тако што су га заједно са осталих хиљаду људи пустили цаба. Организатор je, сходно чињеници да je број продатих карата био више него поражавајући, одлучио да у Зетру пусти све заинтересоване, не би ли уваженом госту, господину Џону, показао сву гостољубивост нашег града. Празна дворана сигурно не би била знак те гостољубивости, a с обзиром на то да je колега Елтон у Сарајеву био дочекан на високом државном нивоу, од Бранка Микулића, тада једног од најутицајнијих људи у Југославији и без сумње најмоћнијег политичара Босне и Херцеговине, до градоначелника Угљеше Узелца, који je своју славу зарадио машући југословенском заставом на отварању Олимпијских игара те исте године. Одлука о пуштању гомиле у салу била je логична и очекивана. Но, и поред олакшавајућих услова, да се у Зетру на такав један спектакл може ући без издвајања средстава, Сарајево није препознало колегу Елтона као неког врхунског умјетника, пa je број посјетилаца са све „падобранцима" остао занемарљив. Хасо je стајао поред мене, посматрајући мало спектакл мало мене, како се губим у ритмовима са позорнице, вртио je нетремице главом не вјерујући у оно што види, a затим у паузи између двије пјесме, резигнирано и са искреним сажаљењем, рече у правцу бине: „Е, мој Џонстоне, мој Џонстоне!" Са тим сажаљивим тоном Хасо напусти дворану у тренутку кад je Џонстон почео да свира Ај ем стил стендинг. Дуго сам размишљао из ког je кутка своје напаћене душе Хасо извукао доминантан осјећај сажаљења према серу Елтону Херкулесу Џону, шта га je то гануло да покаже тако једну деликатну емоцију према човјеку који би могао да нахрани не само Хасу и његову породицу већ цијелу социјалистичку Републику Босну и Херцеговину са све њеном дијаспором. To осјећање није могло бити испровоцирано концертом, који je изгледао тако моћно да je наспрам ефеката које je Елтон Џон користио, спуштање свемирског брода са друге планете у Сахару било провинцијски ватромет, нити je то могло да буде реакција на музику, која je својом чистотом, снагом и озбиљношћу представљала цивилизацијски искорак у сваком смислу те ријечи. Није могла ни да буде ни чињеница да je Елтон у свијету познат као припадник алтернативне сексуалне оријентације, a педерлук je, међу рајом на
Кошеву, имао статус болести, јер једино што je Хасо о приватном животу овог човјека могао знати јесте то да je власник фудбалског клуба Вотфорд, a како je Вотфорд тих година био стабилан члан најбоље енглеске фудбалске дивизије, ни тај елеменат у Хаси није могао пробудити такву сућут. Ha крају схватих! Једини разлог Хасиног сажаљења била je одбрана од узбуђења којим je концерт обиловао, и језиви страх од показивања истинских емоција које су гa спопале кад им се најмање надао. Реченица Е, мој Џонстоне, мој Џонстоне јесте слика и прилика како су се у Сарајеву крила осјећања, како се трудило да се води туђи a не свој живот, како се бринуло о томе шта ће људи око тебе рећи уколико се нечим заиста одушевиш. Одушевљење се крило, a екстаза je била забрањена. Сви они који су нешто истински вољели, који су се предали некој страсти, професији, љубави или нечему сличном, сви су они проглашавани чудацима, настранима, до те мјере да je такав епитет „зарађивао" и онај који се предано бавио својим послом. Говорило се: „Ма, пусти га, он само на посо мисли!" Нико ко je у том граду желио да води свој живот, никада није наишао на одобравање. Много je важније било да се размишља о другим свјетским проблемима, о томе да ли Америка треба да пређе Рубикон у Вијетнаму, да ли Совјетски Савез треба да призна Тајван, да ли Бјорн Борг треба да се ожени Памелом Андерсон. Ако изнесете мишљење о горепоменутим питањима и ако то мишљење пласирате на прави начин, сугестивно, између два гутљаја кафе, ви постајете цијењена и поштована особа, неко ко своја осјећања крије далеко од других, до те мјере да смо сви сигурни да она ни не постоје. To je особина коју сарајевска фукара дијели са енглеским лордовима. Хаси je трептало срце док je гледао и слушао ураган који je долазио са бине, a то трептање требало je угушити одмах, убити га у зачетку. Било je забрањено да се покаже икаква емоција, јер би то значило да нисмо имуни на спољашње ефекте. Чињеница да je ушао џаба само je поткријепила то његово осјећање супериорности, јер неко коме можеш ући бесплатно на концерт сигурно није неко коме се треба дивити. И на крају крајева, шта он ту мени има да скаче и да вришти. Сто пута je боље отићи код Кича, гдје пјева Асим Ћорлак, узет неколико пива, мало мезе, пресјећ вињаком и пребит некога на излазу из кафане. Хасо оде, a дан кад смо почели снимање прве серије Топ листе надреалиста остаде један од оних које ћу памтити док сам жив. Снимање Надреалиста почело je у априлу, a емитовање првих епизода у јуну, тачно у моменту када je Југотон одлучио да објави албум Дас Ист Валтер. To je била тешка коинциденција, a доказ за то je и чињеница да су оба пројекта лансирана у најгоре вријеме, пред почетак љета, када се раји јебе и за ТВ и за музику, када се пакују руксаци, купују купаће гаће, затежу шатори и вреће за спавање, када се цијела Југа спрема да иде на море. Да ствар буде гора, емитовање Надреалиста падало je у уторак у осам, далеко од прајм тајма који су носиле субота и недјеља и далеко од оних термина на којима се ишло на велику гледаност. С друге стране, Југотон je, оцјењујући економски капацитет Забрањеног пушења као скроман и лимитирајући, одлучио да први тираж албума буде мизерних хиљаду примјерака. Њихова процјена je била да je бенд искључиво гаражни и да у такав један пројекат не треба превише инвестирати. Годину дана касније, ми смо продали сто пута више плоча од првог тиража, што
практично значи да би Стоунси, да су којим случајем постигли такву експанзију продаје, дошли до сто милиона примјерака. A шта се то у тих неколико мјесеци десило? Чиста алхемија. Прво су кренули Надреалисти на телевизији. Прву епизоду гледао сам кроз прозор једне куће у Земуну, гдје смо те ноћи имали наш први концерт на западу, у холу хале Пинки, пред непуних осамдесет душа. Земун je варошица са кућама којима се лако да прикрасти и вирити кроз прозор равно домаћину у кухињу. Наиђосмо, тумарајући пред концерт, на једну ушорену кућу, угледасмо идеалан распоред у соби са телевизором окренутим према нама, прикрадосмо се и погледасмо прву епизоду, вирећи домаћину преко рамена, иза леђа. Затим je изашла плоча, a на њој и Зеница блуз. Плоча je одмах добила етикету шунда, те je тиме постала скупља за десетак одсто у односу на остала издања. Онда смо и ми узели одмор и отишли на море, да бих на мору примијетио како се уторком раја скупља у оним одмаралиштима која су имала телевизор, не би ли гледали „неке луде Босанце". Онда сам добио информације да je Радио Сарајево забранио емитовање скоро свих наших пјесама, укључујући и Зеницу блуз, због спомињања чакије и свега онога што вријеђа осјећања радног човјека и грађанина, пa сам онда звао јаране у Београду и Загребу, који су ми рекли да су слушали плочу и да се „овдје право слуша, и да je Зеница хит на свим слободним станицама и, што je још важније, на журкама, али да се нема нигдје више купити". Па су онда почела да стижу писма обожавалаца на моју адресу. Прво десетак, пa сто, пa хиљаду. У почетку сам их читао... „Одличне су вам песме... Када ћете доћи у Нови Сад... Зашто нема више хумора на нашој телевизији... Бољи сте од Чкаље, цијели Вуковар вас воли..." Па су онда са писмима почели да стижу и новинари, прво један, пa три, пa пет, пa двадесет, пa се онда моја маленкост почела идентификовати са оба пројекта, те je настала забуна да Топ листу надреалиста у ствари ради Забрањено пушење, на шта су остали чланови Haqрeaлиста пиздили, нарочито Ђуро, који je имао своју групу Бомбај штампа. Па су онда из Југотона јавили да не би било лоше да се појављујемо на неким ТВ програмима у којима се осим музике промовишу и рецепти за нека јела, роба широке потрошње, пасте за зубе, избори за мис... Готово je. Постали смо мејнстрим. У Београд смо дошли ноћним возом у седам ујутро и кренули према СКЦ-у, гдје je требало да буде наш први прави, велики концерт на „Западу". Испред станице су нас сачекали момци обучени у Њу примитивс одјећу и тражили аутограм, a ми смо мислили да нас зајебавају. Имали смо два распродана концерта у храму новог таласа, хиљаде интервјуа, још један концерт у хали на Новом Београду, убрзо у Пиониру, све распродато са још толико људи напољу... A ja сам спавао код тетке. Онда су кренули други концерти, пуне дворане, стадиони, хистерија обожаватеља, све ко у најглупљим америчким филмовима. A ми, ко добро расположени идиоти, несвјесни тежине која нам je стављена на леђа, остадосмо глинени голубови за разне мешетаре, сјецикесе, менацере, пробисвијете и преваранте који су у нама видјели будале и наивчине несвјесне силе коју посједују. Ту се умијеша и људски eгo, пa смо имали осјећај као да смо ухватили Бога за браду. Нико нам више није био раван. Југа нам постаде тијесна, једно раме у Сежани, друго у Ђевђелији. Ауторитети око нас попадаше, пa нисам више дизао слушалицу
без пријеке потребе. Надреалисти су учинили да се осјећам моћан, на трону, безбиједан и недокучив. Боже, како ли je само лако изгубити тло под ногама, како je успјех лажљива и опасна ствар, како се човјек уљуљка, губи свијест о себи и другима, препушта се маштању. Живот заиста постаје сан, али онај лажни, опасни, који не даје дубоки мир у души коме сви тежимо, већ илузије да je све око тебе управо онако како ти желиш. Како ли je тек политичарима кад освоје власт? Како они лако одлијепе, како они „изгубе одијело", a нико око њих им не смије рећи да су голи. Успјех je, у ствари, највећа кушња, посљедња тачка провјере коју ти онај одозго даје, да испроба све твоје особине. Наша идеја je била да музиком промијенимо свијет, и од те идеје нисмо одустали. Нас су пaрe мимоилазиле као што крајпуташе мимоилазе аутомобили у јурњави, али нас пaрe нису интересовале. Зато нас није мимоишао осјећај моћи који се ствара у свакоме ко може да изађе пред пет, десет, педесет, сто хиљада људи, да диригује њиховим осјећањима, да их диже и спушта пo својој потреби, да се идентификује с њима, постане један од њих, и да заједно с њима доживи екстазу, излазак душе из тијела, потпуно отјелотворење онога што на Истоку зову „нирвана оргазмичког типа". Ту негдје, ja сам нашао то задовољење, и већ послије првих концерата схватио сам која je моја функција. Бити дворска луда, церемонијал-мајстор великог ритуала. Туристички водич у стање бесвијести. Са искуством неког ко за собом има више од хиљаду свирки, подијелио бих пјеваче на двије велике групе: на свештенике и дворске луде. Свештеници су они који своју комуникацију са публиком граде интуитивно, духом и инстинктом без агресивног понашања. Они својом сугестивношћу и вјером у оно што раде и изговарају убацују и посљедњег гледаоца у сали у свој езотерични церемонијал. Свештеник ради на својој мирноћи, самоувјерености коју гаји у себи и стрпљивости која на крају побјеђује. Он не гледа нас, већ унутар себе, a ми то осјећамо, јер ми постајемо он, a он je одавно ми. Тако сједињени, осјећамо његову поруку, идентификујемо се с њим, и лагано, не осјетивши прелаз из реалног у надреално, постајемо његови сљедбеници, робови, a емоције које он сипа пo нама обухватају сваки сегмент нашега Ja. Ha крају, вјерујемо му до гроба. Свештеник на бини je био, рецимо, Морисон, кога нисам гледао, или Леонард Коен, кога сам гледао. Дворске луде су они пјевачи који размјену енергије са публиком граде агресивно, физички, нетремице, пратећи сваки детаљ у мору масе испод себе. Свака кретња, потез, урлик, позив, све je усмјерено на заједничку молитву, покушај да се постане једно. Дворска луда не бира средства и нестрпљива je. Она ради на физичком јединству, на материјализацији емоција и њиховом претварању у зној, смијех и сузе. Дворска луда има и тајно оружје које свештеник нема. Њој je све допуштено, да се пење, скаче, скида, окреће наглавачке, да маше, виси, урла, да глуми болесног, здравог, веселог, тужног... као кловн. Дворска луда je Џегер... Или можда Иги Поп... Ja? И ту упадох у замку. Након тако вртоглавог успјеха, у коме je она кривуља којом бизнисмени показују кретање профита кроз простор и вријеме у нашем случају ишла узбрдо под деведесет степени, осјетиш се свемоћним и недодирљивим. Ријетко се гледам у огледалу, али тих дана видио сам на глави круну.
Moja заблуда je била још дубља. Био сам увјерен да се нисам промијенио, мислио сам да ме ниједан гелер експлозије успјеха није дохватио. Био сам поносан на себе колико сам зајебан. Eгo je много лукава ствар. Обољели Eгo je неухватљив. Таман мислиш да си га зауздао, a у ствари то ниси био ти, него твоје Ja. Taj осјећај био je још јачи када сам свјестан чињенице да смо баждарени као мали гаражни бенд учинили оно што није пошло за руком ни оним групама које су биле продукт музичке индустрије и чији je циљ био тираж, тираж и само тираж. Они нам као велики пројекти нису били ни до кољена. Углавном, није ни чудо да сам се једног јутра пробудио мислећи да би најлогичније било да постанем предсједник Југославије. Тито послије Тита. Ta илузија, то занесено стање, као у неком мало бољем америчком филму, донијело ми je и први прави конфликт у животу, и то са ликом од којег сам најмање очекивао. Са Титом.
18 ДАНАС JE ДАН РЕПУБЛИКЕ Тито je била чаробна ријеч. И заједничка и властита именица у исто вријеме. И придјев и замјеница. Чак и глагол („немој ми се ту титит..у смислу правити важан). Тито je оваплођивао и све и ништа. Kao џокер у картама. Може да замијени све. И више од тога. Тито je био и конкретан и апстрактан појам. И дух и материја. Људи су га вољели као што воле себе. Касније су говорили да су га мрзили као што мрзе ближње. Чинило им се да je вјечан и да je без њега све бесмислено. To се вјероватно чинило и њему. Његово присуство доносило je мир, a његов поглед безбрижност. Са Титом на челу, цијела земља живјела je у дјетињству. Са њим су сви били насмијани, ведри, весели, нико није био гладан и тужан, a о болести ни помена. Цијели свијет се бојао кризе, инфлације, рата, бомби, a ми смо се бојали змија и паукова. Толико нам je било добро. Чак и они који су умрли за вријеме Тита, a они су ријетки, умрли су сретни, јер, благо њима, умрли су за вријеме Тита, спокојно и блажено. Беспотребно je рећи да je Тито увијек у праву. Он не само да je увијек у праву, него je истовремено и у криву. Његове слике биле су окачене свуда. По излозима продавница, у салама за физичко васпитање, у учионицама, на столовима, на пијаци, у аутобусу, у месарама, самопослугама, сластичарнама, кинима, позориштима, канцеларијама, фабрикама, пo приватним кућама и становима, у званичним државним институцијама... Оне су у његово доба постојале. Мислим на државу и институције. Дакле, Тито je био архе. Прапочело свега. A ja то нисам примјећивао. Растао сам уз њега као што дјеца расту уз стогодишњу липу. Пењу се пo њој, на њој праве кућицу, с прољећа беру цвијет да би правила чај, a с јесени скупљају њено лишће, гледају je са прозора како пo њој пада киша или веје снијег. Крију се у њеном хладу за вријеме љетњих врућина, уписују своја имена уоквирена срцем у њену кору. Тек кад дијете оде од куће или кад се липа сасуши, кад je посијеку, примијети се њена величина. Јеботе, колика je била она липа, a? A Титова величина je била непрегледна. Толика да за њу никад нисам ни питао, нити je било потребе, јер одговор на питање колики je Тито нису знали ни мама ни тата. Тек када су све његове слике отишле у историју, примијетио сам колико их je било. Тита су вољели сви наши народи и народности. Словенци и Хрвати зато што им je направио државу, амнестирао их од злочина, превео их на побједничку страну и асфалтирао им пут ка самосталности. У три траке. Македонци, Црногорци и Муслимани зато што им je дао име, заставу, нацију, a остало се може наћи код Кинеза. Албанци га обожавају. Дао им je све. Тита нису вољели једино Срби и усташе, a пошто су усташе некад били Срби, можемо слободно рећи да Тита нису вољели само Срби. A Срби су га направили. Без Срба, Тито не би постао Тито. Толико о Србима. Вратимо се Титу. И мени. Шта сам мислио ja? Изгураше ме у ходник. Дуг, сив и слабо освијетљен. Зид je допола био прекривен масном бојом. Сјетих се ходника у Бољшом театру. Исти су овакви. Чух Хор Јевреја из опере Набуко, затим врисак спикера Радио Сарајева, који нас обавјештава да je Жељо изједначио у
Мостару, пa моју учитељицу која ме куди... Насмијах се. Како кроз мозак цуре слике када човјеку престаје да ради срце. Којом брзином се мијења пејзаж са оне стране ума. To се помијеша са гласовима техничара који ме гурају низ ходник. „Јеботе, ово je Неле." „Па како ниси знао? Мени су рекли још јутрос." Још јутрос? Па колико то ja дуго лежим?! Имао сам осјећај да je то све скупа трајало пола сата... a овај каже још јутрос. Замакнусмо иза угла. Тамо стајаху Јана и Владо. Како су они ушли овамо? Куда су се искрали? Јана ми рече да je све у реду. Када човјек види овако лијепа лица, млада као роса, тешко je да не осјети радост. A кад се тамним ходником, кроз који ме воде до прве коронарне, простре звонак младалачки глас, тешко je не осјетити спокој и ведрину. Њихови осмијеси разгрнуше ми гомилу мисли што су се ројиле у мојој глави и око ње. Милина их je било гледати. У њиховој близини не бјеше ни Судбине ни арханђела. Немају шта да траже. Kao да су се разбјежали од удара младости и љепоте. Јана ми баци осмијех дуг и искрен, како само она то зна. Taj осмијех понесох са собом у шок собу... Изнад моје куће дизао се мали бријег. Ha врху тог бријега стајала je једна велика жута кућа. Ta жута кућа била je прво што сам имао прилике да видим отварајући очи и гледајући напоље. Носила je неку неизрециву тајанственост, неку мистерију која се усадила дубоко у мени и која ме пратила цијели живот. Жута кућа симболизовала je све оно што сам покушавао да откријем, остварим у животу. Кад год кренем у неку нову авантуру, отвори ми се велика жута кућа на врху бријега. Мора се признати да сам доста тога и постигао, али у ту жуту кућу никад нисам ушао. Toг 29. новембра западао je велики снијег. Toг дана у Сарајеву обично запада први снијег. Ријетко када омане. Бријег je био покривен дебелим слојем бјелине, a жута кућа je изгледала као jaje на око. Засијало je сунце, које je je разбијало снијег на хиљаде ситних свјетлуцавих бисерчића. Снијег чини улицу глувом. Дебели покривач угуши људске кораке и цоктање потпетица, a човјеков глас отопли и ублажи. Ту благост која овлада свијетом на који je пао велики дебели снијег, и мирноћу којом сунце оваплоти све што се креће пo њему, можемо слободно назвати рајском. Ja сам један од оних који вјерују да je рај у ствари велика сњежна планина, окупана сунцем. Е, такав je био тај 29. новембар, када су мене примали у пионире. Па како онда човјек да не воли Тита? Имао сам бијелу капицу и црвену мараму, као што има сваки Титов пионир у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини. Имао сам у свакој својој књизи његову фотографију. To je била једина фотографија у мом школовању на којој се нису смјели цртати бркови. Бијела капица и црвена марама добија се, код нас у Основној школи „Ахмет Фетахагић", на Дан пионира и Републике, за двадесет девети новембар. Ми смо стајали у редовима. Холом се ширио мирис масне фарбе са зидова. Сва се школа умила за тај дан. И она дише узбуђењем које осваја наша мала срца. Ваздух je био отежао од зноја и уздаха и воња наквашених дјечјих чизама са којих се стао топити снијег, правећи локвице испод наших ногу. Једно дијете, двије локве. По великим стакленим површинама,
одоздо, хватао се мраз, a одозго магла од нашег даха. Дјечја граја мијешала се са звуком партизанских маршева који су долазили из прозухлог звучника, окаченог на прочеље изнад ког су стајали Титова слика и натпис изрезан од стиропора обојеног у црвено. ОНИ СУ ИСТОРИЈУ ПИСАЛИ КРВЉУ! Ту се десило моје прво неслагање са Титовом политиком. Није ми, онако малом, било јасно зашто би неко историју писао крвљу. Ваљда je једноставније писати je оловком!? Стајали смо окренути ка импровизованој позорници, на коју су излазила старија и мудрија дјеца, праћена рецитацијама, игром и пјесмом. „Ово je велики дан", почињали би они своје говоре, a нас би полако хватала досада, звјерање и нервоза. Чак ни маштовита сценографија са заставама СФРЈ, CР БиХ и СКЈ, са све Титовом сликом и натписом о историји и крви, није успијевала да задржи нашу пажњу. Гледао сам дјецу која су се смјењивала на бини, завидио сам њиховој рјечитости и слави, и мислио да ja никад нећу имати толико година колико имају они. Многи од њих су били мени недокучиви четврти разред. Али, завидио сам и оним мангупима из наших редова који су већ послије прве рецитације почели видно изражавати досаду, што због хиперактивности, карактеристичне за приградску дјецу, што због незрелости и мањка васпитања. У трен ока редови се помутише под „притиском" оних који стадоше гађати кошпицама дјевојчице из других разреда и газити оне поред себе. Обје те структуре носиле су неки изазов, тајну која je стајала испред мене, као она жута кућа, и коју морам да откријем не бих ли постао као они. Како ћу ja да будем паметан, a и мангуп у исто вријеме?! Но, шта се с њима збило, питам се сад док ме вуцарају пo ходницима Ургентног центра, у прво коронарно одјељење, гдје сам не хтијући доспио овог предивног недјељног јутра. Шта се збило са свом том фином, васпитаном дјецом која нам je са позорнице моје основне школе поручивала како улазимо у свијет правде, истине и човјекољубља. Ta фина, лијепо васпитана дјеца, правилно постављеног гласа, уредно почешљана, умивена и чиста, затегнутих вратова и кичме, дјеца која су нам направила диван програм за тај свечани дан, убрзо затим, пролазећи кроз све школске институције и форуме, постају дијелови разних партијских структура, вјешто пливајући на површини узбурканог мора у које je моја земља ушла након Титове смрти. Завршивши високе школе, као пo некој раније договореној погодби, њих je сљедовало радно мјесто, углавном у канцеларијама недалеко од родитељских, ушушкан простор између чаршије и Маријин двора, шанк у једном од најважнијих сарајевских кафића, најљепша дјевојка из разреда, слатка мала дјечица, од чије се галаме није могло гледати Недељом поподне, викендица на Нишићима, a затим, уколико су промућурнији и са мање обзира, и стан од осамдесет пет квадрата у некој од сарајевских новоградњи са све гаражом и голфом двојком у њој. Након овако вртоглавог успона, једино што je остало од изазова јунацима приредбе на којој сам примљен у пионире, био je повишен холестерол, ензими у јетри и шећер увијек благо изнад нормале. Срећом пo њих и пo њихове крвне слике, ту досадну, монотону причу разбио je ратни сукоб, треснуо их о земљу, отео им оно што им je дотадашњи живот на кредит дао, и онако голе, без имунитета, оставио да чаме немоћни и понижени у неком подруму под гранатама или испред неких амбасада под сигурносним камерама, тражећи од њих да одбаце цјелокупно своје знање, моралне погледе, начин размишљања и свјетоназор,
да све врате на нулу, те да свој живот, барем онај дио који им je преостао, почну из почетка, не осврћући се назад, баш као што се ни навијачи Жеље нису освртали иза себе на семафор, на коме je писало да Звезда води четири према један. Још једна срећа пратила je јунаке те моје приредбе. Огромна већина њих преживјела je рат, не само због тога што су им елементарно знање страног језика и култура комуникације (несретна маса која je у град нахрупила са првим ударима граната, бјежећи од „четника", то знање није посједовала) омогућили да се на вријеме, преко разних међународних, хуманитарних организација извуку из Сарајева, већ због чињенице да и сам рат није донио онолике резултате (читај жртве) који су очекивани с обзиром на снагу и интензитет мржње, нетрпељивости и ароганције које су тим ратом управљале. Другим ријечима, у односу на Други свјетски рат, овај посљедњи у потпуности je подбацио и бројем жртава и материјалном штетом, те једино чиме се може „похвалити" пред историјом јесте број избјеглица, a то протагонисте приредбе те давне 1969. и није толико интересовало, чак им je ишло у прилог, јер су се они, барем они који су се на тај корак одлучили, са својим знањем, радним навикама и васпитањем понијетим из добрих кућа, врло брзо снашли у Мисисаги, Торонту, Хјустону, Кичинеру, Сиднеју. И сада тамо, са другим пасошем у рукама, са мало већом платом него што би je имали у Сарајеву да није било рата, бојују оне исте битке, које 6и их очекивале да je све остало нормално, без великих историјских поремећаја. У новим условима, као да рата није ни било, све се свело на довођење холестерола, ензима јетре и шећера у границе нормале. Једном годишње, они искористе комодитет који су им дале нове домовине, те сврате до Сарајева, не би ли наишли на некога с ким би могли нормално попричати. A тих je све мање. „А шта je с оним другима?", упита Судбина, која се одједном нађе испред улаза у коронарну јединицу из које два медицинска брата изађоше журним кораком, без израза на лицима. „Аааа, са мангупима." Ови други, мангупи, често маргинализовани и изопштени из оног видљивог свијета за који могу да посвједочим да je у то вријеме постојао, они су испадали из игре, што због нееластичног система у коме су расли, што због своје неприлагођености, амбиција и похоте, те су се неки већ за вријеме основне школе окретали криминалу и лоповлуку, док су се они промућурнији, након редовних осам разреда школе, окретали оној дјелатности коју су називали једноставним именом живот. Ти су, у кључном моменту, дошли у додир са новцем, радећи као занатлије, конобари, трговци, угоститељи, организатори културних манифестација, пиљари, препродавци на велико и мало. Онај који je осјетио новац у рукама, тај je знао која правила игре ускоро долазе, онај који je осамдесетих живио бројећи цркавицу и зарађујући на купопродајној разлици цијене боровница на Јахорини и цијене истог продукта на Маркалама, њега није изненадио промијењени систем вриједности, који je као средњоамерички торнадо побуцао милионе домова са ове стране Берлинског зида. Ти мангупи знали су тумачити курсну листу, док они са позорнице нису знали да то постоји. Али они je нису тумачили на начин на који су то чинили образовани теоретичари, пушећи сарајевски марлборо за столом у Паркуши са погледом на Титову улицу, и спекулишући о томе да ли овакав пад долара условљава и скок цијена горива на свјетском тржишту, већ су je мјерили дебљином властитог новчаника.
Они који су тог сунчаног новембарског јутра у холу моје основне школе били безброј пута опомињани од учитељица и наставника, да пусте на миру осталу дјецу која уживају у овако красној приредби, своја једра су полако али сигурно окретали према вјетровима који су усковитлали простор изнад њихове домовине с краја осамдесетих година, да би изненада избили на чело регате у класи „моја нација, моја шанса" након „демократских промјена", заузели фундаментална мјеста, прво у својим националним партијама, затим у својим националним генералштабовима, пa онда у првим, правим демократским институцијама. Ha крају, сву своју сналажљивост капитализовали су уградивши се у темеље агенција за приватизацију, намјештених тендера и државних институција, прешавши тако пут од маргиналца склоног кршењу јавног реда и мира до угледног грађанина, чије име представља уједно и највећу катастарску јединицу у елитним градским општинама. За такву пловидбу на отвореном транзиционом мору, пo коме су плутали лешеви оних који нису били у стању да се прилагоде новонасталим условима, било je потребно имати „ђон образ", хладно срце, познавање четири основне рачунске радње и увијек спреман метак у цијеви. Њих на површину није избацио рат, већ промјена, јер исти такав слој људи појавио се у свим посткомунистичким земљама у којима рата није ни било. Сви они веле да се комунизма сјећају нерадо, као да су били неки велики социолози теоретичари, филозофи дисиденти, a не пиљари, кафеџије или, у најбољем случају, трговачки путници. Такви играчи листом изражавају резерву према времену у којем су се „гушила људска права", као да су још онда у себи носили пламен Француске револуције, a не бронхитис изазван претјераним пушењем јефтиних цигарета, према времену у којем њихово предузетништво није могло доћи до изражаја због „накарадне привредне политике". Сви су они били на маргини и, тобоже, не због свог социјалног несналажења, него због њихове одлучности да се до краја боре против неправедног система. Своје индолентно понашање за вријеме програма посвећеног нашем пријему у пионирску организацију, они данас објашњавају својом промућурношћу, захваљујући којој су већ тада видјели неумитну пропаст једне промашене идеологије, a нипошто (не)васпитањем које су понијели из куће. Док то говоре, играју голф на истој оној ливади на којој су прије само двије деценије чували овце. Њихова несрећа, међутим, лежи у чињеници да су ријетки они из те плејаде који ће угледати своје унуке у истим катастарским јединицама које су у та смутна времена преписане на њихово име. Некога неће бити. Или њих, или унука, или катастарских јединица. „А ти који су писали оне стихове? Ko су били они?" Ja, надахнут описом тог чаробног новембарског јутра, наставих свој експертски експозе. Питате се, господо, a ко су ти који су писали оне дивне стихове пред којима сам се клањао и који су ми натјерали сузе на очи. To су били пјесници! Али и пјесник je превалио дуг и мукотрпан пут од момента када сам ja приман у пионире до момента када ме примају у прву коронарну јединицу. Пјесник je у комунизму био опасно оружје, уважени фактор чија je ријеч могла да покрене талас, да узбурка море. Комунистички владари су га се плашили, јер су знали да je њихова власт базирана на идеји, a пјесник, пo природи ствари, носи више и јаче идеје од самог комунизма. Комунизам га се плашио, јер je знао да га je пјесник на неки начин и довео на власт, пa се могло догодити да га са власти и скине.
Пјесник je волио комунизам док га није почео жуљати. Кад га je почео жуљати, пјесник je у комунизму видио стеге, ланце. Но, пјесник je чудан. Он ће видјети ланце и стеге у било чему другом, чак и у слободи, јер он може то да види, јер je пјесник. Међутим, пјесник je хтио да раскида ланце и стеге. Пјесник тада улази у бој за слободу. Прво пише, пa бива прогнан, пa се удружује, пa улази у форуме, обраћа се међународним институцијама, обраћа се свом народу, вапије за правдом, име му се мота пo новинама, предвиђа катаклизму, улази у народ, отвара народу очи, буди га, освјештава, организује се, престаје да буде пјесник, постаје политичар, прави се да je још увијек пјесник a не политичар, почиње свађу са другим пјесницима, a други пјесници се свађају с њим. Они се свађају зато што припадају различитим народима, народи им се не подносе, не подносе се ни пјесници, народи се хватају за гуше, пјесници то опјевавају, комунизам умире, рађа се рат, пјесник je у униформи, наоружан, пише пјесме, стаје рат, пјесник нестаје. Пјесника више нема. Не сналази се у новим околностима јер у демократији ланаца нема, али нема ни идеја. Чега има у демократији? Робе. Све постаје роба. И вода и ваздух и мисао и пјесник. Пјесник постаје само један од оних који избацују своје идеје на слободно тржиште. Што je тржиште слободније, пјесник све више губи на значају. Што je више слободе, пјесника je све мање. Колико смо само пратили поезију док смо били млади, у комунизму, окружени забранама, исцртани границама, наслоњени на бодљикаву жицу, a колико нас мало поезија интересује кад тих међа нема, кад нам je све надохват руке, кад се ни не сјећамо стеге. Па шта je ту на ствари? Изгледа да je пјесник човјеку потребан у ропству, кад je везан, када вуче тешку гвоздену куглу тираније за својом ногом. У слободи пјесник нема више никакву функцију. Досадан je, блијед... Или ми у слободи немамо времена за пјесника. A да ли je слободан онај који нема времена? Зато пјесник у слободи не зарађује довољно, много мање од пјевача или стручњака за маркетинг, небитан je у преговорима око формирања владе, не може да утиче на најјаче странке, a његове пјесме и идеје нико не чује, јер демократска власт није састављена од идеје и пјесме, већ од броја гласова у парламенту. Пјеснику комунизам гарантује дисидентство или, ако je пјесник добар, Гулаг, a капитализам гробно мјесто у алеји заслужних грађана. Комунизам je и пропао због тога што je то суштински елитна идеја. Комунисти су себе и називали „авангардом радничке класе". Увијек сам се питао како авангарда може да води државу? Па логично би било да државу воде медиокритети! Они су огледало нације, a не авангарда. Авангарду нико не разумије, јер ако je разумије, она више није авангарда. Оног тренутка кад je авангарда изгубила дах, када je комунизам пао, радничка класа није то ни примијетила. Како ће примијетити када je пала авангарда. To нормалан човјек не види. Он види када падне гол или динар, или снијег, али пад авангарде се не примјећује. Отуда та неподношљива лакоћа пада комунизма. Он се и није могао задржати на власти осим силом, јер се масе нису могле с њиме идентификовати као што су то могле са краљем, гдје постоји јака традиција, или с религијом, која никада није имала проблема са попуњеношћу смјештајних капацитета. AKO су радници толико вјеровали комунизму, што га нису бранили?! Што нису изашли на улице и рекли „не дамо наш комунизам". Не, радницима je
много интересантнији онај шарени излог што je стајао на мом путу ка музичкој школи. Пјесник je био опасност јер je „радничку класу" упозоравао да постоји још нешто осим идеје коју joj њена авангарда нуди. Оног момента кад je Партија постала бројна, престала je бити авангарда, постала je медиокритетска, мејнстрим, a сваком мејнстриму се не оставља нарочито много времена до краја. Доласком демократије, читав систем губи на тежини и постаје нешто што je слично лебдењу у бестежинском стању. Стручњаци који су то лебдење називали „транзицијом", имали су задатак да обману људе који памте Тита и социјализам као нешто сигурно и безбједно, да их убиједе да ће вријеме сигурности поново доћи, али овај пут у облику демократске власти коју имамо право мијењати сваке четири године. Покушали су да објасне човјеку који памти Тита да и капитализам има исто срце као и комунизам. Отуда су и измислили ријеч транзиција, појам који, у ствари, не постоји. Период који морамо да прођемо да бисмо угледали сунце на крају тунела. Транзиција je лаж која улива наду оним наивним, онима који стоје у реду за нека мирнија времена. Наравно, пошто не постоји, транзиција je вјечна. Сада, када je све мање оних који се сјећају Тита, та ријеч се полако повлачи из употребе. Нема транзиције. Има само капитализма. Капитализам нема срца. Једина веза између капитализма и срца je срчани удар.
19 KAKO JE ЦРКО МАРШАЛ Ho, када се сјетим тог чаробног Двадесет деветог новембра, када су ме примали у пионире, и мог првог сусрета са Титом, чији ми je поглед са велике фотографије постављене у прочељу хола уливао сигурност и мирноћу, никако ми није јасно зашто je дошло до мог сукоба с њим?! Увалише ме у собу у којој je, чини ми се, већ лежало више хиљада људи. Али кад си у оваквој ситуацији, свеједно ти je гдје си и с ким си. Око мене цијучу апарати за мјерење откуцаја срца, људи јаучу, неки су луди. Било je то предворје онога свијета, мјесто одакле се душе шаљу пред Светог Петра. Видим да Азраел јако добро познаје ову просторију. Ходао je пo соби нечујним корацима, вјешто избјегавајући сударе са медицинским сестрама и докторима, који не говораху ништа међу собом, али радише као у неком филму на седамдесет осам обртаја. Азраел баци поглед на екране на којима стоји слика рада срца оних који су имали ту срећу да дођу довде. Врти главом, забринут за судбину једне дебеле жене, чији се број откуцаја полако смањује. Око жене су и медицински радници. Покушавају да број цијука који долазе са њеног апарата повећају. Нико ништа не прича. Само се погледима домунђавају. Два или три погледа и одведоше жену из просторије. Азраел крену с њима. Ja погледах Судбину, која сјеђаше преко пута стола на коме су стајале епрувете, папири, стетоскопи, микроскопи. Она слегну раменима. „Шта je са женом?" „Висок крвни притисак, холестерол. Обично жене то немају... али Јована Влаисављевић." „И ?" Судбина окрену главу од мене. Знала je да су људска бића осјетљива и да ме у овом тренутку не треба подсјећати на смрт. „Настави...", рече благим гласом, пуним разумијевања и знатижеље. Тито? Тито je био присутан све вријеме мог одрастања, пратио ме на сваком мом кораку, пружио ми безбрижно дјетињство и веселу младост, у неким тренуцима био сам поносан на њега, као што сам данас поносан на Нолета. И ja сам му био захвалан. Писао сам му школске радове, обећавао сам му да ћу дати све што он од мене буде тражио, нисам му замјерао што никад није дошао у наш град, или ако je и дошао, a ja га нисам видио. Пратио сам штафету пуног срца, чак сам и свирао на дочецима, иако je он већ одавно био почивши. Ja нисам био изузетак. Цијели народ je био као ja. Због чега? Због чега je један народ (или више њих) пристао на то да му један човјек буде гарант мира и сигурности? Одакле та безбрижност у којој смо били уљуљкани педесет година? Шта je њено исходиште? Титова пропаганда? Тешко. Нема те пропаганде која може да анестезира неки народ да се у њему не чује ни муха, a да сам народ на то радо не пристане.
Није да Титу нико није пружао отпор. Постојали су интелектуалци, мислећи људи, умјетници, пјесници, који су о њему говорили много горе но што сам рекао ja. Али његово лукавство, паметан слијед потеза, шарм и ауторитет који je посједовао, увијек су их неутрализовали, те je јавно мњење редовно стајало иза њега држећи му страну, тражећи од њега да остане оно што јесте. Бог који хода. Након смрти постао je дух који хода. Ko Загор. Није овај народ анестезирала ни репресија које се није либио кад би осјетио да му се клима столица. Голи оток je најстравичнији облик те репресије. Али репресија међ људима шири страх, a ми страх нисмо осјећали. Ми смо осјећали сигурност и безбригу. Ми се нисмо осјећали као затвореници једног система, већ као мала дјеца. Југославија није била затвор, већ обданиште. Врте се тобогани, љуљају се љуљашке. Не вјерујем да би било другачије и да je имао Сибир иза себе, као Стаљин, или велике стадионе за масовне егзекуције, као што je имао Пиноче. Његов систем владавине није био заплашивање, већ нешто што je на Балкану скоро немогуће, повјерење. Ми смо потписали уговор с њим да ће нам бити добро докле год je он жив и на власти. Ми смо потписали уговор на међусобну љубав и безгранично вјеровање. Он нам je то омогућио. Отац свих нас. Наш највећи син. Наше je било само да се не мијешамо у његов посао. Ни он се није мијешао у свој посао. Љубав je била толико развијена да чак и кад je било очигледно да нас вара, ми смо му опраштали, осуђујући оне око њега. Љубав je била толика да, кад смо навијали на некој утакмици, изговарали смо његово име, као да je он постигао гол, a не Џајић, као да je он закуцао иза леђа, a не Перо Вилфан, као да je он нокаутирао Жилберта Коена, a не Марјан Бенеш. Али je био намазан. Користио се америчким методама. Корумпирао нас je. Купио нам je кола, викендицу, два мјесеца на мору, двије седмице на Јахорини и сијасет рођендана. Te његов рођендан, те рођендан његове Републике, те рођендан његовог устанка у Србији, затим његовог устанка у Црну Г ору, пa његовог устанка у Босни и Хрватској, пa његовог устанка у Словенији и Македонији, није заборавио ни рођендан жена, пa рођендан рада, пa рођење Нове године, славило се увелико. Обрадовао нас je комуникацијом са свијетом, довео нам Фест, Битеф, Марлона Бранда, оба А(р)мстронга, Орсона Велса. Био je мудар, пa се није мијешао у кошарку, нити он нити његови генерали, пa je неколико интелигентних и образованих људи од те игре направило историју побједа за понос. С друге стране, много je бринуо за нас и наше здравље. Због те бриге слиједио je комунистичке земље пo питању здравства и образовања, пa смо имали бесплатно доктора, пa смо сви ишли џаба у школу, прослијеђујући књиге кроз генерације, обрадовао нас je тиме што нам je подијелио пасоше који су, ради изузетне стратешке важности земље коју су створили Јалта и друго засиједање АВНОЈ-а у Јајцу, добили неслућену вриједност. Због валидности тог пасоша, моја екипа из Скопља знала je тако да крене са двије штеке марлбора у Турску, те након обиласка свих балканских земаља, купујући и продајући робу која je у једној земљи приступачна a у сусједној дефицитарна, стигла у Западни Берлин са десет хиљада марака у џепу, a да при томе не прекрши нити један једини царински закон држава кроз које je пролазила. To си могао само са Титиним пасошем. Наравно, мене je највише обрадовао тиме што je дозволио несметан улазак рок музике на нашу територију, и тиме омогућио милионима сљедбеника те религије да учи, расте и развија се под утицајем најмасовније умјетности у историји. Ja сам био мали, пa не сносим одговорност, али често поставим питања како су старији
и озбиљнији од мене прихватали ту шарену лажу. Морали су се запитати: Одакле ти лова, фрајеру? Можда су се и питали, али нису хтјели да чују одговор. Kao коцкар који види број на који je куглица стала, зна да ће у неколико сљедећих секунди изгубити све што je ставио на сто, али одгађа тренутак да крупије то својим хладним и љубазним гласом обзнани, не жели да чује шта се у ствари догодило са новцем који управо мијења власника. Народи су пристали да им он буде вођа, не зато што наш народ воли да има вођу, како je то увријежено мишљење, с којим се историја не слаже, јер je овај народ (Срби) свако мало скидао краљеве, кнежеве, цареве и царице, већ због тога што му je одговарала пауза од педесет година у којој се неће ухватити за вратове и рјешавати проблеме који су стари колико и њихово постојање. Словенци и Хрвати су чекали његов одлазак, знајући да престаје да постоји и посљедњи гарант заједничке државе са нижим бићима; Муслимани, Црногорци, Шиптари су чекали његов одлазак јер су знали да након што им je он поклонио све атрибуте народа, ред je да им да и територију; a Срби су журно очекивали његов одлазак да би, са осталим народима, направили ревизију онога што се називало Југославија, не помишљајући на то да ће ту ревизију умјесто њих направити НАТО. A он се, мислим на НАТО, у Меморандуму Српске академија наука и уметности, који je писан у вријеме када сам ja писао своје прве стихове, не спомиње. Изостанак НАТО-а из Меморандума представља највећу ману овог оклеветаног документа. Јасно je да писци тог фамозног дјела нису антиципирали будућност, направили су рачун без крчмара, сценарио без главног јунака, утакмицу без судије. Његовим изостанком било je сасвим лако прогласити такав један документ шовинистичким и великосрпским, иако ми никад неће бити јасно шта то заправо значи. Вратимо се Тити и мени. Гледали смо се још неко вријеме: он мене са зидова, ja њега у књигама, и он једног мајског поподнева оде... Арханђел се врати у собу. Очигледно да je Јована Влаисављевић завршила своје бивствовање на овом свијету. Његово лице личило je на лице шалтерског радника у некој пошти у којој влада вјечна гужва. Очи, које нијемо питају: „Ко je сљедећи?" „Тито? Јесте. To je била тиха смрт... кад муштерија не осјети да je прешао на ову страну. Довукао сам га на небо без неких већих проблема, био je један од оних који једва чекају да се склоне са земаљске позорнице. Можда због тога што je осјетио лакоћу коју осјећа свако ко умре и постаје дио Свега, a можда због тога што je знао да je оставио много тога нерјешивог иза себе, и да би најбоље било да сви они који су га мрзили након неколико година кажу: Тито драги, врати нам се." „А тако je било", посвједочих. „Знам. Број трансфера које сам морао учинити након његове смрти се удвостручио." „И ви га однесосте горе?!" Из мене проговори знатижеља. „Да. Дочек je био величанствен. Te анђели, те арханђели, те друга небеска створења, скупише се да дочекају тог загонетног човјека, односно његову душу." „Да му одају почаст?", упитах скоро са зебњом. „Не, младићу. Тамо нема тога. Скупише се јер су знали да долази компликована личност, комплексна душа. Сакупила их je више знатижеља да виде ко je тај човјек, и шта ће бит одлучено, гдје ће да заврши... у рају или паклу." Арханђел ту заврши, као трговац који тачно зна до које мјере може да спушта цијену.
Завлада тишина. „И?", не издржах. „Шта и? одврати он, кобајаги изненађен мојим додатним питањем. „И шта je одлучено? Гдје je завршио?" Арханђел доби израз озбиљног преговарача. Нагну ми се у лице. Кварни и црни зуби одједном добише младалачку бјелину, a задах вињака претвори се у мирис јоргована. „Младићу, ja овај посао радим више хиљада година, не бих ради мале глупости да га изгубим. Знам да сте ви на овој планети склони забадању носа у туђе ствари, али одлазак некога у рај или пакао представља нечију најдубљу интиму, и под апсолутном je дискрецијом. И не сери, него причај" арханђел опет поче да базди на рубинов. „Где запело између Тилета и Нелета?" Застидих се питања. Осјетих се као неко ко je прешао границу пристојности. Моји слушаоци то осјетише. Судбина се насмија крајичком усана. Покуша да ме оправда. „Немојте да се толико стидите, младићу. Ви сте дио свијета који не познаје границе пристојности. Колико год да сте својим дјелом жељели да заштитите приватност, нисте у томе успјели. Moj цијењени колега само вам je дао до знања да не смије да ризикује да вам открије податак гдје je Јосип Броз завршио, да ли у рају или паклу, јер je готово сигуран да би већ сутрашњи бројеви свјетских таблоида изашли са том информацијом на насловним страницама. To би био импулс свима онима који га сматрају добрим или лошим да крену његовим стопама." „Ја немам ништа с тим. Ja га нит волим нит мрзим. Индиферентан сам." „Знам, младићу, али то нема везе са овим о чему вам говорим. Te ствари се, једноставно, не објелодањују." Ja их погледах, a Судбина и Азраел сакрише погледе као службеници за шалтером неке бирократске институције који тиме желе да вам кажу да су све ваше могућности исцрпљене, те да ваш проблем остаје нерјешив. Ухвати ме нервоза, она иста коју осјећа неко ко стоји са друге стране шалтера. „Па шта то значи?", подигох глас. „То значи да и за такве еклатантне примјере зла, на примјер Хитлера или Стаљина, ви не можете потврдити да су отишли у пакао? To значи да за најплеменитије људе овог свијета, болесне и немоћне, ви не можете гарантовати рај?" Они шуте. И даље играју улогу административне препреке. „А зашто?", не издржах. „Зашто не кажете свијету да je тај и тај због тога и тога завршио у паклу?" Судбина je и даље гледала у екран, на ком je треперило моје срце. „Зато што бисмо тиме уништили вјеровање. Ви, људи, морате бити ти који ћете некога послати у рај или пакао. Покојник живи у вашем сјећању на овакав или онакав начин. Дајући такве податке отворено за јавност, укидамо вјеровање као институцију, остављамо вас без главног духовног покретача, a без вјеровања престаје смисао вашег битисања. Прво се гасите ви, пa живот око вас, на крају се зауставља окретање планете. Крај." „То значи да није Свети Петар тај који људе шаље у рај или пакао. To значи да то чинимо ми." „Није баш тако... али заборавимо ову расправу... наставите причу о вашем сукобу са
Титом." Kao што рекох, превише нагао je био наш успон у саму жижу јавности, превише лако и незаслужено смо се дотакли висина, и онако неприпремљени и млади нисмо ни знали какве нас све ступице чекају. У неколико мјесеци, ми смо из шупа и гаража улетили у велике дворане и на стадионе. To што су урадили Надреалисти и Зеница блуз, моја харизма, шарм Пушења и неодољивост Новог примитивизма, више нико и ништа није могло зауставити. Постали смо најпопуларнији подземни бенд у историји, једина група која je пунила дворане са причама о маргиналцима, убиствима, рударима, националним сукобима и свему ономе што je те осамдесет четврте, која ни пo чему није личила на Орвелову, била или табу тема или нешто што се избјегава. Наша младост и надобудност, безгранична ароганција, коју може да носи само двадесетогодишњак, затвориле су нам очи, зачепиле уши и утрнуле осјећање опасности. Био сам омамљен неописивим успјехом, увјерен да ми тај исти успјех није наудио. Говорио сам отворено, без задршке, забадао прст у око свакоме с ким сам разговарао, бацао пламен на све стране, представљао се (лажно) као морална громада, сажаљевао сам болесне, стајао на страну слабијих, борио се против зла и корупције, лупајући око себе стакла, не пазећи ни на кога и ни на шта. Нисам пазио ни себе. Ha другом концерту у београдском СКЦ-у развалио сам аркаду, на концерту на стадиону у Зеници упао у шахт, у Загребу у Дому спортова су ме гањали ножем, a ja, опијен младошћу, знајући да имам крила, свему сам пркосио као што достојанствени јелен пркоси ловцима, стајући мирно испред њиховог нишана све до момента док не потегну ороз. Није било необично да нетом након Титове смрти неко пјева о стварима о којима смо пјевали ми, нити смо ми били једини који смо примијетили аномалије друштва у коме смо живјели, али je било ван сваке памети да се са таквим пјесмама пуне дворане и стадиони. To je био дисбаланс једнак ономе да Чукарички игра своје утакмице на Вемблију. Осим тога, толика наша популарност почела je да жуља таблоиде, који су, као и свуда у свијету, били на некој врсти платног списка политичке (полицијске) врхушке. Таблоиде нисам могао поднијети ни у ком облику, ни тада ни сада. To je један од оних отрова које нам je послала англосаксонска култура. Ријеч која буди најнижа људска осјећања, мржњу, завист, љубомору. Сваки таблоид има само једног уредника. Он се зове Jaгo. Вјешт je, али зависан. Неухватљив, али смртан. И њега гура нека несрећа. Не знам која je несрећа гурала главне уреднике сарајевских таблоида, али су, констатујући нашу неизмјерну популарност, почели да нам подмећу клипове. Наше ријечи извртали су у својим извјештајима, приказивали су нас као непријатеље, лопове, недорасле тинејџере. Није нас се тицало. Били смо дигли носеве, не увидјевши да нам се опасност приближава. A око нас се склапао обруч. „Не знам да ли сте читали Идиота?", упитах изненада. Има један тренутак када Аглаја Ивановна саопштава кнезу Мишкину да je добродошао у њихову кућу само под условом да не направи неко срање, конкретно, да не разбије стару кинеску вазу. Ту Аглаја погријеши. Постоје људи обдарени тим проклетством да чине управо оно што им се каже да je забрањено. Кнез Мишкин je из тог соја. Напомињање да je нешто забрањено постаје јаче од њега, он се свим силама труди да то избјегне, али нека тајанствена рука вуче све његове потезе у нежељеном правцу, попут стршљена којег изазива ватра,
налеће на њу иако зна да у тој ватри губи живот Мишкин je, наравно, разбио вазу. Ta фатална особина je нешто што ме веже за несретног кнеза. Годинама сам размишљао: зашто сам баш ja тај који направи срање управо онда када му се каже да то не ради?! Шта ме руководи, која je то тајна сила и има ли начина да joj се једног дана измигољим, да постанем нормална особа, растерећена несреће коју носим са собом. Сјећате се детаља са почетка моје приче, оно кад сам рекао да сам пред дидом направио велики прекршај... У стану моје баке, у оној великој примаћој соби у коју je сунце улазило шкрто и ријетко, стајао je као катедрала велики стари креденац. Преко пута њега, на зиду изнад тешког дрвеног кауча прекривеног велветним црвеним покривачем, висила je икона Светог Николе. Испод иконе, за славе и благдане, горјела je свијећа. Ja на њу никад нисам обраћао пажњу. Она je освјетљавала икону, и очи Светог Николе, које су нас мотриле, чувале од зла. Брат и ja смо упражњавали један веома интересантан спорт. Скакање пo великом каучу. Toг деветнаестог децембра мајка ме je више пута упозорила да, кад скачем пo каучу испод иконе, пазим да се не угаси свијећа! Свијећа! Таквом нечему нисам могао одолити! Свијећа ми je одједном изгледала привлачно и изазовно. Горјела je иритирајуће, правећи се важна испод очију Светога Николе. Изазивала ме сваког секунда, провоцирала, звала ме к себи. Куд год да се окренем, она ме je гледала. Рекао сам у себи, е нећеш ме преварити! Нећу те угасити! Ти си само једна мала покварена свијећа. Окретао сам главу од ње, бјежао у другу собу, напоље, али кад год бих се вратио назад, прво што сам урадио погледао сам свијећу. И даље ме зачикавала. Трептала je као да ме зове, као да тражи од мене да je угасим. Играо сам се с братом, трчао око стола, скакао пo каучу, али на крају сам увијек бацао поглед на њу. Свијећу, чији je пламен био све већи и већи. Ha крају нисам издржао. Неће она мене више зајебавати! Пришао сам joj, дунуо у њу пуним плућима и угасио je! Нисам сигуран да ли су све несреће које су ме пратиле кроз живот долазиле као гњјев небеса због овог исхитреног дјечачког чина. Не знам за Светог Николу, али сам сигуран да je мој дида свом Нени то опростио. Тако нешто се догодило и у Ријеци. Пред сам концерт имали смо проблема са појачалом. Ja сам онако непрофесионално и шеретски забадао нос и гдје треба и гдје не треба. Нервоза ме тјерала да шетам од техничара до техничара, од микс пулта до бекстејџа. Ha бини мала паника. Не ради маршал, гитарско појачало. Момци се труде да га поправе, неко предлаже да се донесе ново. Сала се полако пунила, времена je било све мање, a мене je тресла нервоза као пред сваки концерт. И дан-данас je тако, послије свих концерата, градова, земаља, континената, имам увијек исту нервозу, исту ону коју сам имао и те вечери у Ријеци. Сјећам се, стајали су неки људи у ходнику између бекстејџа и бине. Међу њима je било новинара, a новинари и онда, a и сада, углавном раде за полицију. Један шеретски добаци да je чуо да нам не ради појачало марке маршал. Окренух се и рекох му да нам je црко маршал. Сви се насмијаше. Taj исти, очигледно не без намјере да ме испровоцира, рече да то и није неки фазон, и да се то не би смјело рећи јавно. Kao млад мулац, глуп и неустрашив, одговорих му да то и није неки проблем рећи. Ha крају крајева, рекох му без грама самосвијести, дрчно и нескромно, да смо ми већ толико популарни да нам се не може догодити ништа што би нас зауставило у овој нашој мисији. Он ми одврати погледом који je
значио да није баш сигуран у тако нешто. Ja одох љут али задовољан. Концерт je почео уобичајено, без икаквих индиција да ће се нешто ванредно догодити. Кренули смо са Анархијом, прешли на Абида и тако то... покоји виц, политичка шала... Koje све мисли тутњају мојом главом у та два сата свирке, тешко je рећи. Оне сијевају, поклапају се једна са другом, потиру се. Покушавам да као у неком вјерском обреду сва моја знања и сва осјећања усредсредим ка једном, овдје и сада. Циљ ми je постићи осјећај блаженства, бестежинског стања које вјероватно осјети неки јоги, само много интензивније и артикулисаније од нас пјевача. Опасно je када процес крене укриво, када не осјетиш одговор од стране публике, када сву своју енергију мораш да каналишеш према њима јер, за разлику од јогина којег нико не гледа, мене су платили да их забавим. Ако су они мало укоченији, или ако им треба времена да се загрију, ja не смијем бити себичан, морам да се позабавим њима. Онда струје мисли како да то учиним. Te вечери публика у Ријеци je била резервисана. Није ни чудо. Превелики су били простори у којима смо свирали у односу на то колико дуго постојимо. Зеница и Надреалисти су од нас направили велики спектакл, али je највећи дио програма био тешко прихватљив, неразумљив, суштински далек за круг људи који нас je у том моменту желио видјети. Управо смо позоришним ефектима, скечевима и игроказима на сцени покушавали да премостимо тај јаз. Када концерт дође до Зенице, онда je све лако. Сањао сам вријеме у коме ће се све наше пјесме знати напамет... To вријеме je стигло... али мало касније. И у Ријеци смо имали сличне потешкоће. Кренуло je фуриозно, као и увијек, a онда се мало пада. Када хоћу да дигнем публику, када се позабавим њоме a не собом, кроз главу ми лети хиљаде сличица које ми помажу да покренем мртвају. У једном моменту сјетих се оног бахила из ходника за бекстејџ и његове провокације око маршала. Ништа ме више није могло зауставити. Moj циљ je засмијати рају, загријати je, превеслати je на нашу страну. Шта сам тачно рекао, не сјећам се. Знам да и није био неки фазон и да смо га сви брзо заборавили. Много јачи фазони, као онај: Туђе нећемо своје немамо, који je био парафраза Титове одбрамбене доктрине у којој се потенцира немаштина око нас, пролазили су незапажено, много веће форе из Надреалиста уједале су политичку олигархију јасније него моје скромно Црко маршал. Али, Црко маршал je након мјесец, мјесец и пo дана прекрио медијско небо Југославије и постао, уз Брегину дрогу и Борино за идеале гину будале, највећи скандал у историји рока. По броју заинтересованих медија, што писаних, што електронских, у сваком случају највећи. Потресла се Југа, од Вардара пa до Триглава. Неко их je обавијестио да Тито више није жив и тај неко мора да буде кажњен. A зашто? Сви су знали да je он отишао, само нису хтјели да то обзнане. Kao што дијете, пробуђено да иде у школу, жели да још који минут остане у кревету. Ta хистерија која се сурвала на једног двадесетдвогодишњака била je равна прогону Хугенота у Бартоломејској ноћи. Нема медија, новина и новинара који се није уписао у огроман списак оних који осуђују раскалашност једног балавца. Београдска хроника се згражава, Вјесник у сриједу осуђује, НИН се ограђује, Телевизија Сарајево се извињава, Ослобођење нема ријечи, таблоиди нас потапају, a концерти се отказују... Лавина покреће и јавног тужиоца. Стиже и оптужба, за коју бих, да сам деликт учинио неколико година
раније, добио вишедеценијску робију... Али, мене je та осамдесет пета у суштини и извадила. Протекло je довољно времена, ствари су се полако мијењале, републике су узимале свој дио великог колача и спремале се за коначни међусобни обрачун. Хрватска, република, у којој je деликт направљен и гдје ми се судило, ушла je у прелазни период. Тврди комунисти полако су напуштали историјску позорницу, долазили су млађи реформисти, они који ће својим радом, касније, утрти пут десници. Њихова главна полуга била je социјалистичка омладина, a лист Полет представљао je њено истурено одјељење. У том моменту сва омладинска штампа од Вардара пa до Триглава добијала je на значају. Из ње су дували свјежи, реформистички вјетрови, карактерисали су je неуобичајено оштре ријечи, радикалан став и таблоидно провокативни наслови. Читајући ту штампу, човјек стиче утисак да се Југославија налази пред реформама, да je демократија надохват руке, да се дефинитивно окреће ка љепшој половини планете. Али, авај, године које долазе показаће да je то све било само национално престројавање у ходу, да није постојала ниједна идеја ван онога што захтијева национални корпус. Омладински листови били су само претходница националним армијама. Њихова тобоже социјална и реформистичка активност била je само мала успутна станица на путу ка осамостаљењу. Улога коју су играли имала je за задатак да нас увјери да само национално ослобођење представља уједно и ослобођење појединца. Нема потребе да наглашавам да су у томе и успјели. Они који су покретали реформску буру осамдесетих, трпајући се не само у политику већ и у умјетност, касније, деведесетих, заузимају доминантне позиције у новој подјели карата, свако окренут себи и у свом атару. Тужан je био крах лажне шездесет осме. Некадашњи бунтовници постају министри, некадашњи заставници прве класе постају премијери, баш као што су у то исто вријеме у демократском свијету љевичари заговарали бомбардовања, војне интервенције, санкције и блокаде рачуна. Историја нам показа, пo ко зна који пут, да онај који се бори за слободу, једино што стиче из те борбе јесте утисак да je њен власник! Вратимо се Полету. Лист види мој случај као еклатантан примјер стаљинистичког пресуђивања ригидног режима према младом ствараоцу и на мени вјежба демократију. Идеална шанса да се одлучно стаје иза умјетника, даје ми подршку и тиме ме увлачи у „транзициони рат" између двије политичке струје у Савезу комуниста Хрватске. Moj случај пуни новине и насловне стране, али сада из другог угла. Да ли je могуће да je један клинац крив за све што нас je снашло? A тада, руку на срце, и нисмо имали неких великих проблема. Проблеми ће доћи касније. Нова политичка гарнитура полако замјењује стару, моја позиција се поправља, али je још далеко од идеалне. Мислећи да ме људи бране из идеала, a не из политичког интереса, чудим се што ми не дају више простора, да ja кажем шта заиста мислим. Контролишу моје изјаве уз оправдање да није тренутак за тако нешто. Ja, наравно, ни не сањам колико ми je компликована ситуација. Видим само да je стара забринута, a стари више нема коме да се обрати. Имао сам срећу што ме нису подболи као националисту. To не бих могао преживјети. Проблем им je био што смо на сваком јавном наступу Сејо, Зена и ja излазили заједно. Један je Хрват, други Муслиман, a трећи Србин, савршена босанско-херцеговачка формула. Могу нас повућ за курац. Неко би помислио како смо лукави, a ми о томе нисмо уопште мислили. To je било тако природно.
Тако смо одрасли. Сјећам се, један новинар нас je питао шта смо пo националности. Сва тројица смо одговорили: Југословени. Он се само насмијао. Добро, Југословени, али шта сте пo националности. Толико о југословенству. У међувремену, око мене се окупља тим стручњака, савјетодаваца. Стари, који je потпуно одлијепио, склонио je све компромитујуће књиге из куће. Стара je сједила на телефону и свакоме причала да ja нисам такав и да то они раде због Срђана. Срђан je мој стари. Већ првог дана након што je кренула хистерија, у нашој кући се ујутро, у неуобичајено вријеме, појавио очев стари пријатељ из санаторијума, Кецман, предратни комуниста, партизан и искрени поборник борбе за диктатуру пролетаријата, човјек који je робијао у више система, и чију звијезду водиљу нису успјели да угасе ни Матхаузен, ни Лепоглава, ни Голи оток. Њих двојица, тата и Кецман, сједили су у примаћој соби, без пића на столу. Обојица су имали ноге у дефекту, и обували се у Неретви, фирми задуженој за ортопедска помагала. Moj отац због туберкулозе кости, a Кецман због гелера на Сремском фронту. Кад сам их угледао, нисам знао да л' да се уплашим или да се смијем. Кецман ме je позвао к себи и дубоким гласом, нагризеним влагом тамница и ровова, рекао кратку, језгровиту реченицу, која je исте секунде постала мој манифест. „Не признати!" To исто ми je рекао и мој даљи рођак Зовко, који се ухватио посла да ми буде адвокат: „Док ти њима објасниш да је маршал гитарско појачало, a не покојни Тито, оде ти пет година у Фочу, пa тамо објашњаји шта je пјесник хтио да каже. Ниси реко, и тачка!" Осим тога, Зовко je знао све оне адвокатске фазоне које нама смртницима не падају на памет. Жалба, жалба на жалбу, жалба жалбе на жалбу, одговор се шаље посљедњи дан, искључујући викенд, писма се не примају прва три пута, чекај да те сами позову. Врати изјаве свједока и тражи допуну. Једино што сам схватио јесте то да je био изненађен тиме што се случај отегао, јер je, кладим се, читајући новине и гледајући телевизију, био сигуран да je пресуда донесена и прије но што je тужилац кренуо да пише оптужницу. Зовко je урадио најбољу ствар. Одуговлачио je колико je могао. Знао je да мој случај није правни већ политички, да не зависи од умјешности адвоката већ од политичких прилика, a оне су нам ишле наруку. Његово одуговлачење прешло je из права у литературу. Ha крају, када сам неколико година касније осуђен на 100 њемачких марака казне, након што je оптужница ретерирала од угрожавања безбједности, подривања система, велеиздаје, изазивања међунационалне мржње и не знам чега све не, до прегласне музике, Зовко je хтио и на ту пресуду да се жали. Kao да je желио да каже: „Да видимо докле могу да поједу своје говно." Мене то већ одавно није интересовало. Времена су се мијењала брзином посљедњег круга у Монци, јунаци ове приче препуштали су позорницу историје неким другим, много опаснијим ликовима, a уосталом, увјерен сам да би гранате којима je отворено ново поглавље повијести моје напаћене земље стигле прије одговора на нашу жалбу. У то вријеме, лансирне рампе су ужурбано припремане за употребу. Углавном, политичка позадина случаја никада ми није била до краја јасна. Ko je мене хтио да скења и зашто? Али то и није било толико важно. Важно je било моје сазнање колико мало човјеку треба да се са врха стрмекне ка дну. A што je врх виши, то je пад тежи и драматичнији. Међутим, драги моји, немојте мислити да сам ja након овог догађаја научио лекцију. Не,
људско искуство није математичка формула, пa да се сама пo себи угради у сљедећи низ поступака онога ко je то искуство стекао. Напротив, људско искуство je жива материја на коју гледаш из више углова, a углавном из онога који ти у том моменту највише одговара. Хоћу да кажем, ако ми се иста ствар догађала више пута, да са врха треснем на дно, то не значи да сам глуп. To значи да моје Ja не дозвољава да се прогласим кривцем. Даљи слијед догађаја био je катастрофалан. Успјели смо да на таласу медијског лудила направимо велики концерт у београдском Пиониру, што je, истини за вољу, било једино мјесто у Југи у којем су нам дали да свирамо, и гдје директор није поклекнуо под притиском милиције да се концерт одгоди. Али, послије тога група пада у илегалу, скинута са свих канала и сви^ средстава комуникације, присиљена да се батрга на малим сеоским концертима до којих још није допро глас о нашој неподобности. Након Пионира, вриједна je помена још само љетна турнеја, која je, ношена легендом од прошле године, била једна од најуспјешнијих које смо направили, али касније, када je медијска тишина којом смо били кажњени показала своје право лице, група пада у заборав, те наши поновни концерти у градовима у којима смо само годину дана раније пунили дворане, бивају слабо посјећени, игнорисани од јавности, непримјећени. Oко нас се исплела паукова мрежа, подигао се зид, направила се блокада, коју нисмо могли прескочити не бисмо ли дошли до срца наше публике, a она нам je одавно окренула леђа. Индустрија je реаговала на захтјев Службе да се нађу неке друге, нове, младе групе, чије пјесме нису толико опоре и дрске, који не пјевају о гастарбајтерима, клошарима, ћакијама, фудбалу, тетоважи, већ о љубави, женама, сновима и патњи. Ha насловним страницама шарених магазина њихова лијепа и насмијана лица замијенила су наше искежене фаце, a њихове љупке и питке мелодије избациле су са радија и телевизије наше крештање и раштиманост. To je у нечему ипак било логично. Она, прошла, осамдесет четврта, била je изнимна. Оно шта смо ми радили и о чему смо ми говорили заиста није заслужило да се лијепи на дуплерице, насловне стране, прајм тајмове. Ми смо били медијска грешка једног система, недопустив пропуст који je њима, властима, узнемирио програм, a мени поново промијенио живот.
20 ДОК ЧЕКАШ САБАХ СА ШЕЈТАНОМ Заврши се Пионир и паде мрак. Нико нас више није хтио, нико звао. Покушавали смо да урадимо још неке концерте, било je немогуће. Негдје не ради гријање, негдје немају атест за бину и трибине, негдје су отворено рекли да нас не желе. У Новом Саду нам нису дали да уђемо у дворану на додјелу награде коју смо освојили, у Сарајеву су поставили услов да кажем јавно да волим Тита. Какво лудило! Колико само параноје, нетрпељивости, незнања и страха je чучало у народу који се крио иза Титиног имена, као што се дјеца крију иза мајчине сукње у страху од преузимања одговорности. Мислио сам да га људи воле, a у ствари, људи су га се и плашили и вољели га у исто вријеме. Било je то помијешано осјећање какво се обично јавља код дјеце строгих очева. Љубав и страх држе масе под контролом чвршће од жандармерије. Да, људи су осјећали да долази ново вријеме за које нису били сигурни куда нас води, знали су да ће други аршини и други јунаци донијети нека нова правила. Нису били спремни за промјене... хтјели су да се он врати, да дјетињство још мало потраје. Из људи je извирао страх од свега, од полиције, од политике, од новог, од демократије... a Пушење je било закључано само у себе. Без изгледа да се извуче испод санте леда која нас je прекрила. У нас je, међутим, још увијек вјеровао Југотон, пa je тадашњи уредник Синиша Шкарица чак пристао на нашу сулуду идеју да издамо дупли албум. У тами медијске блокаде, „под ледом", како се на комунистичком језику називао онај који je проказан, снимили смо један од најузбудљивијих албума рок музике. Док чекаш сабах са шејтаном једна je од оних плоча које се данас слушају десет пута више него када je изашла, прекривена мраком, у јуну осамдесет пете. Плочу Док чекаш сабах са шејтаном снимали смо у Загребу, у Смолецовом студију, смјештеном у једној вили на Зеленгају. Нас осам, седам чланова бенда и продуцент Паша Феровић, спавали смо на поду, у једној заједничкој соби. Живјели смо, дисали и пили заједно. У исто вријеме, у истом студију, Екатарина Велика je снимала свој други албум a Хаустор je снимао Болеро. Дијелили смо термине тако што су наше колеге радиле у нормално вријеме, a ми ноћу. Били смо прави-правцати рокери који у сваку зору послије снимања иду пјешке преко Британског трга све до колодвора, гдје се налазила кафана Томислав, гдје су точили црно Томислав пиво. Онда бисмо са радницима, „што лочу ко песи", у раним јутарњим часовима стукли пар кригли, a затим се исто тако пјешке вратили у наигу просторију и легли да спавамо. Напољу je већ царевао дан. Ми смо ишли на пиво кад je Загреб излазио из сна. A кроз моје сне су пролазили звуци пјесама које ће касније исцртати мапу југословенског рокенрола: Шејн, Шал oд свиле, Очи боје меда. To се све снимало доле, у подруму виле у Зеленгају, док смо ми спавали дубоко и брзо. Оба та албума знао сам напамет прије него што су угледали свјетло дана. Око осам увече, хаусторчад и катаринци су се разилазили, хаусторчад пo
кућама, a катаринци у неки хотел. Иза њих би остајали опушци и шоље чаја. Нико од њих није пио. Није ни имао потребе, јер су добрано дували. Дувало се у дну баште, далеко од студија, јер je Смола био у паници да би му неко од дежурних чистунаца могао подметнути неку дрогерашку аферу. Његова вила, студио у њој, музичари и групе који су долазили ту да снимају, били су довољан разлог да процвјетају комшијска љубомора, завист и мржња. Смола je био опрезан човјек, свјестан охолости средине у којој живи. Ми нисмо дували, али ће зато ресторан Томислав златним словима уписати име групе Забрањено пушење у једно од двадесет буради пива које смо обожавали. У таквој атмосфери снимили смо наш други албум, који je данас један од оних наслова због којих се исплатило купити грамофон. Нажалост, Шејтанов излазак био je пропраћен тишином. Нема те телевизије ни радија који су се осврнули за нама. Врло брзо дошли су и резултати мука које су пратиле наш други албум. Након дивне љетње турнеје, која je још увијек била ношена еуфоријом послије Валтера, ушли смо у суморну јесен, која je била обиљежена отказаним концертима и празним дворанама. У само годину дана, група je прешла пут до звијезда и назад. Тада сам први пут схватио шта значи она јеврејска: дабогда имо, пa немо. Касније ћу, у још неколико наврата, имати прилике да се упознам са том јеврејском мудрошћу. Ha крају ћу научити да кад имаш, то нема никакве везе, јер то није оно имање које je важно. Сви су нам окренули леђа. Оне радио и ТВ станице на чијим смо топ-листама царевали мјесецима, сада су остале глухе или су, евентуално, спомињале наше име у категорији „остали". Оне дворане из којих су само годину дана раније испадали људи, јер нису имали гдје да стану, сада су зјапиле сиве и празне. Оне радио-станице које су претходне године вртиле цијели албум без прекида, сада су нас заобилазиле као да смо кужни, као да преносимо опаку болест. Тито je био моћан и мртав! У међувремену, на југословенском рок енд рол небу појавиле су се двије велике звијезде. Бајага je те '85. доживио свој врхунац. Мљели су Југом, нису се скидали с медија. Појавио се и Плави оркестар. Млади бенд, нова Малколмова беба, али овог пута комерцијално много успјешнија и јача од Елвиса. Малколм je на Елвису научио занат, са Оркестром je направио докторски рад. У кратком року продали су више плоча него што у Југи има грамофона, њихова питка музика привукла je тинејџере и оставила нас, љуте рокере, негдје у даљини. Поново сам осјетио ону исту завист и љубомору коју сам носио у себи давне '83, када се Елвис одвајао од нас, када je брже одлазио ка звијездама. Опет сам био типичан Балканац. Мало-помало, Забрањено пушење се гушило у несвирању, празним дворанама, отказаним концертима, негативним критикама. Заборавили су нас чак и таблоиди, који су покренули лавину око цркнутог маршала. У ствари, отворила се та огромна рупа, неспоразум између онога што ми заиста јесмо и онога што нам се случајно догодило. Био je плаћен цех за уговор са ђаволом, само што ми то нисмо могли да видимо оне осамдесет пете, која се ближила своме крају, уводећи бенд у фазу распада, a Југославију у најнемирнију петољетку њене историје. Почетком осамдесет шесте, у Пушењу почињу да пуцају шавови. Најтањи je био онај
између студената, Сеје, Гаје и мене, на једној и правих рокера, Шекија, Миткета и Мучета, на другој страни. Име Забрањеног пушења раубовало се још само пo славонским селима, толико често да je наше познавање топографије овог дијела бивше Југославије могло да буде драгоцјено неком војсковођи у рату, неколико година касније. Кроз сва она мјеста за које je Југославија сазнала из драматиком обојених телевизијских дневника деведесет прве, сва она села, засеоци и градићи које смо те трагичне године гледали у диму, разрушене и унижене, кроз све те Славковце, Роковце, Тења, Илоке, Вуковаре, Борова Насеља... прво je прошло Забрањено пушење, a онда тенкови и транспортна возила. Сјећам се, нисам ни знао да ту живи свијет подијељен пo вјерској припадности. Ha једном концерту испричах штос у коме споменух ријеч „воз". Из публике неко пријетећи добаци: „Влак!" Од пола сале доби аплауз, a од друге половине звиждуке. Ja рекох: „Да знам још неку ријеч са тим значењем, и њу бих употријебио." Углавном, нама, школарцима, ти концерти постадоше ноћна мора. Нарочито Гаји, који je студирао медицину и одмах послије концерата сједао у воз, одлазио за Сарајево, одрађивао часове, поново сједао у воз и долазио на сљедећи концерт у сљедеће мјесто. Можда би нам те сеоске свирке, које, истини за вољу, имају неку драж, пале лакше да смо имали властити превоз. Но, пад на ниске гране подразумијевао je и повратак возу као најјефтинијем превозном средству. Толико су честа била та путешествија да смо знали ред вожње напамет. Касније ћу такав беспотребан распоред носити у глави за летове са београдског аеродрома, a затим и за летове из Париза... Све je остало исто, турнеја je турнеја, само су се мијењала имена градова. Сјећам се да смо, враћајући се љубљанским ноћним возом, излазили на станици у Добоју и у три ујутро на станици куповали кифле у пекари, која се управо тад и отварала. Онако сити, стајали смо свега петнаест минута и хватали загребачки, који je празнији и у коме се могло наћи неко слободно мјесто. Уколико je и у загребачком гужва, излазило се у Завидовићима и улазило у београдски, који долази седамнаест минута касније, a који je сигурно празан. Посљедња два сата пута спавало се толико дубоко и блажено да се звук пиштаљке као знак доласка воза у Сарајево дочекивао буновно и са негодовањем. Сан je знао бити толико сладак да смо Бога молили да се догоди неко кашњење, неки застој, a такви случајеви тих година већ нису били неуобичајена појава на југословенским жељезницама. Тако су текли безидејни посљедњи дани осамдесет пете и први дани осамдесет шесте. Онај дио бенда који се школовао, почео je отворено да мрзи овакве акције, a они који су живјели од музике нису могли да их се лише. Анимозитет je избио на релацији између двојице гитариста, Сеје и Мучета. Сејо je носио идејну линију бенда, a Муче je био бољи гитариста. Пуцало je и на релацији између Шекија и Сеје. Шеки je узео све послове у своје руке, радио je то неспретно и бесциљно, Сејо то није могао трпити. Није могао трпити ни начин Шекијевог рада, a ни ситуацију у којој он не одлучује. Ja сам се све више повлачио у себе. Ови концерти продубили су моју апатију и безвољност. Чинило ми се да цијели свијет иде мимо мене, да сам заборављен, изгубљен, безнадежан случај. Опет ме je стигла она иста депресија која je повремено красила сваки период мог дјеловања, a појављивала се у тренуцима када се не види будућност пројекта на којем радим, када осјетим да смо ушли у шаблон, да смо постали само шарафчићи неке велике машине која меље све оне коју су у њеном систему. Неко се на то може навићи, неко
у томе и ужива. Мене то боли, не могу да спавам, губим апетит... иза тога се увијек догоди неко срање... Сједио сам у парку у Ђакову, у топло недјељно поподне, испред катедрале, гледајући људе како заустављају своје бицикле, толико карактеристичне за ову равницу, како се здраве са осмијехом на лицу, са идиотском шалом на уснама, али топли и умивени. Гледао сам дјецу како се играју, како се плазају низ тобоган. Слушао сам њихове мајке како вриште за њима, упозоравају их да пазе, да се не гурају, јер неко може да падне са тобогана, да се угрува. Гледао сам двоје младих како сједе на клупи поред мене. Видио сам њихову љубав како се тек рађа. Како говоре, дотичући се само погледима, који не падају и не скрећу у страну, већ нетремице милују лице оног другога. Осјетих бол, тог дана, у парку у Ђакову. Осјетих да свијет иде мимо мене, да сви живе, дишу пуним плућима, a да се ja губим и нестајем и да воз у којем се тренутно возим иде ван возног реда и у непознатом правцу. Сличан осјећај сам имао још неколико пута касније... У Бечу, деведесет друге, док сам, шетајући Пратером, тражећи онај велики окретни хепек у којем je Орсон Велс рекао Холију Мартинсу ону чувену реченицу о Швајцарској и сату са кукавицом; осјетио сам то и у Кавадарцима, још неколико година касније, посматрајући конобаре у дискотеци, у којој ћу наступити на плејбек, како невољно и без интереса спремају сет есцајга за сто за који би требало да сједнемо газда, његова жена и ja; или недавно у Фару, у једном скромном ресторанчићу, посматрајући сјену споменика коју помјера жарко сунце јужног Португала, пo великом каменом округлом тргу, чији су рубови били омеђени керамичким плочицама које су ме подсјећале на грчко море. Увијек послије тог осјећања долазио je неки рез, нека пропаст, крај, толико чест и уобичајен у мом животу да сам се с њим скоро сродио, чекајући га да, кад ми je најљепше, дође и усере ми живот. Te осамдесет шесте године, распад групе, одлазак Мучета, Миткета и Шекија из Пушења дочекао сам са олакшањем. Нема потребе да говорим о томе колико сам њих тројицу волио и колико сам им захвалан што су са мном подијелили један од најузбудљивијих периода мог живота, али све има свој логичан расплет. Ja нисам био спреман да наставим путем којим сам пошао случајно. Био сам сретан што не радимо, али осјећај припадности групи није нестао. Поново сам се понашао потпуно супротно од очекиваног. Обично, када дође до таквог расцјепа, природно je да апатија и безнађе нарасту, да се сруче на човјекову душу попут алпске лавине, гушећи je. Ja сам се, међутим, осјећао лагодно, скоро сретно. Осјетио сам неку врсту слободе, као да ми je са леђа скинут терет који никад нисам канио носити, као да ми се укинула невољна обавеза... као да се завршила школа. Био сам на распусту. Дан ми je био дуг и узбудљив, a ноћи мирне и ведре. Вратио сам се неким људима које сам у те двије године скоро заборавио, вратио сам се кући, својима, оном истом Нели који je излазио, дружио се, ћумурао, играо лопте, све оно што сам радио прије него што ме je ухватила пошаст популарности. Остати далеко од свјетала рефлектора, далеко од зујања диктафона, махања камера, тонских проба, улазака на сцену и силаска са ње, давања аутограма, сликања са обожаваоцима... Бити анониман, у мени je то будило радост. Из мене су ишчилиле сва она рђа и буђ које доносе бјесомучна битка за тржиште, популарност, поза, глуматање, лаж на којој тај позив инсистира... из мене je нестала љубомора, као руком однесена. Ko je на врху
Ју рок сцене, није ми више било важно. Многи су ту били и прије њих. Ријетко када сам се осјећао толико безбрижан као те осамдесет шесте, када се моја група распала, a ja, након болесног, турбулентног пута до звијезда и назад, завршио поново на своме Кошеву, са мојом Сањом, рајом, и ближи сам себи. Пушење више није постојало, Надреалисти су били дио историје, моје школовање се продужило за онолико година колико сам био популаран, али мојој срећи није било краја.
21 НАЈРЕДОВНИЈИ СТУДЕНТ Наш други редитељ у првој серији Надреалиста био je Вук Јанић, танан и осјећајан човјек, аристократских манира. Вук се, наравно, зајебао, пa je од нас покушао да направи дисциплиноване глумце, који имају пуну свијест о томе шта раде у кадру и на који начин то могу да понове сваки пут када се кадар понавља. Од нас се није могло направити ништа. Вук je лудио, али нас je волио. Ta чудна релација упорног редитеља и блесавих глумаца претворила се у пријатељство. Након мјесеци заједничког рада, Вук ми предложи да се нађем са једним његовим пријатељем, професором на Академији сценских умјетности. И он и његов пријатељ мисле да би било дивно да ja упишем Академију. Наравно, није ми падало на памет. Ja сам у том тренутку мислио да ће шоу-бизнис из мог живота изаћи за коју годину, али сусрет са Вуковим пријатељем свакако je нешто што се не смије пропустити. Тако смо се упознали са Младеном Материћем, изузетно сензибилним и даровитим човјеком, препуним знања и са вишком толеранције. Његов изглед био je обиљежен савијеним десним углом усана према доле, посљедицом фацијалиса, што je његовом живом лицу давало непрекидан шармантан осмијех. Taj осмијех он je зналачки користио, као силно оружје, причајући своје поучне и духовите приче зачињене смијехом и мудрошћу. Племенитост и осјећајност кипили су из њега. Да je којим случајем био гитариста, звао би се Ерик Клептон. Професор, како смо га звали, очарао нас je до те мјере да смо постали овисни о ноћним одласцима у његов стан у Скерлићевој улици, гдје je живио са породицом. Наши доласци на чај код Професора постали су чести и незаобилазни, до те мјере да je породица Матерић почела да нас избјегава, гасећи свјетло у свим просторијама, остављајући поруке да су отпутовали, спуштајући завјесе на прозорима тако да се чини да ту нико не живи већ годинама. Ми смо их потпуно разумјели, јер тешко ономе коме се ми натоваримо на врат. Сад када гледам на то вријеме, осјећам са колико смо љубави слушали њихове приче и како смо као набубрјели сунђери упијали сваку њихову ријеч, приједлог, изјаву, знање. Младенов стан у Скерлићевој улици био je наш универзитет, a ja сам био најредовнији студент. Смирено и духовито, са великом љубављу и вјером у оно што говори, Младен je кротио нашу младалачку охолост и препотенцију, те je, попут циркуског мајстора, шалом и покретом утишавао нашу емотивну набујалост и галаму, стишавао нас и давао савјете, улазио у наша срца и, уз очаравајући смијех, безболно нам доказивао да има још добре музике осим Клеша, да филм није само пропаганда, већ да je у њему скривено још доста умјетности, да je позориште живо и да се о њему не може судити пo репертоару Камерног театра 55, да се умјетност гради и другим средствима осим дисторзијом и вриштањем. Нашу пажњу усмјерио je ка дјелима неких великих мајстора, причао заносно о својим искуствима са позориштем,
филмом, сликарством, a често je, приставивши чај, прилазио својој респектабилној колекцији плоча, те на грамофон стављао неки риједак примјерак Лу Рида, о којем je у то време завршавао експертизу. Омађијани његовим излагањем, прихватали смо шољице као сљедбеници неког посебног религиозног ритуала и урањали у мелодију и тон великог сликара Њујорка, чији се звук одбијао о зидове собе, залазио у сваки њен ћошак, и долазио до наших опијених душа мимо ушију, већ некако директно у крвоток. Младен би стајао изнад нас и, попут гуруа, објашњавао сваки такт дискретним покретима балетана, не реметећи тиме умјетничко излагање колеге Рида, вјешто и са осјећањем да ниједног тренутка не буде он тај који je у центру пажње, већ Лу и његова Кони ајленд бејби. Једне вечери, код њега дође и Емир Кустурица. Младен и он су били велики пријатељи. Са њим уђе октобарски вјетар, мали, чупави, симпатични пас и огроман ауторитет. Емир и његов ауторитет родили су се истог дана. Његовим уласком просторија се напуни енергијом и набојем. У двије-три ријечи успоставио je контролу над разговором. За разлику од Младена, кога су пратили блажена тишина и мир медитације, из Емира je кључао вулкан, неукроћена звијер, потмули тутањ лавине... Имао je снагу земљотреса, упорност Сизифа и енергију војсковође. Сваки његов потез, умјетнички или политички, чак и приватни, пратили су грмљавина и сијевање. Изгледало je да га ништа не може зауставити на путу до крајњег циља, a увијек je бирао најтежи и најдужи. Да се бавио медицином, не би се смирио док не би измислио пеницилин, да се бавио политиком, био би терориста. Филм je канализовао његову енергију, спасио свијет многих жртава (у случају да je постао терориста). Говорио je мангупски о озбиљним стварима, о којима je почео да размишља веома рано, када „нормалан дјечак" мисли о кликерима. Био je један од оних који су се се родили озбиљни, a брига je доминирала његовим лицем као и код сваког великог умјетника. Збиља, не сјећам се да знам фотографију неког великог умјетника a да je насмијан! Бетовен, Достојевски, Вајлд... чак je и Чаплин позирао увијек тужан и замишљен. Kao да су они ти који носе савјест човјечанства, преносе гa као што атлетичари преносе штафету. Ако се, пo Игоу, луч филозофије преносила из једне умјетности у другу, пa je тако архитектура предала ту свјетлост књижевности оног момента када je Гутенберг открио штампарију, a аналогно томе, књижевност je предала филму када су измишљене покретне слике, онда je брига предавана с једног умјетника на другог, од оног првог, који je нацртао бивола на зиду пећине у Алтамири, не знајући тачно да ли je то молба неком Богу или слика његовог сна, али je у тој слици уклесана забринутост њеног аутора да ли ће сутра имати шта да пристави на тек откривену ватру. Ту бригу он je даље слао вијековима сљедећем, пасује преузимали Индуси, дотурила се брига и до Грка (нема забринутије цивилизације од античке), пa ју je узео Рим, пa се над судбином човјечанства забринула Италија у средњем вијеку, пa je онда брига дошла и до модерног времена, у коме нема ниједног умјетника a да je на неком свом портрету раширио осмијех, рекао „брига ме за вас" и пошао неким путем којим одудара од овог осјећања које доминира у историји умјетности. Тако сам ja разумио Емирово вјечно намргођено лице, одбојно према ономе ко не зна која све добра иза њега чуче. Између нас се тада зачело једно експлозивно пријатељство, утемељено на климавој
релацији учитељ-ученик, слично кафанском столу чија je једна нога краћа, али се не зна која, на коме стоје чаше пуне црног вина, које, ако се проспе, оставља флеке које се ничим не могу очистити. Ипак, из тог пријатељства остала су два-три филма, неколико албума, хиљаде концерата и једна величанствена опера. Али, могу да замислим колико смо ми, дјеца тек изашла на терен умјетности, њима били смијешни и недозрели. Далеко од истинских токова живота, ми смо занесени успјехом и славом, опијени младошћу и вјером у оно што радимо, били толико препотентни да хиљаде ствари које су нам говорили нисмо чули. Ja, који сам себе сматрао најбољим учеником, ни дан-данас не схватам колико сам тад био глуп и далеко од суштине. Најнејаснија ми je била њихова прича о томе како ће се Југославија распасти и како нема ни једну једину осовину која je може задржати у облику у којем се тада налазила. To ми je било нелогично. За мене je та земља била стамена и јака, проблем je био у комунистичкој врхушки, која се кад-тад мора довести у ред, a крв која се пролила за ову земљу коју волим највише на свијету била je гарант да се та земља распасти не може. Нисам тада имао појма о томе колико je комунистичка врхушка ретерирала национално, колико се институционално укотвио устав из '74, и колико je у суштини велики број оних које боли курац за Југославију и њену судбину. Колико je само тешко да се човјек отргне од својих предака, пробуди и почне да размишља растерећен мимо оног историјског наслијеђа које те тјера да размишљаш као да испуњаваш нечији завјет постављен прије двјеста година. Ko треба у тој земљи да живи? Moj прадеда или мој праунук? Да ли праунук мора да чује савјет свог прадједе? Мора. Ko му je копча? Ko стоји између праунука и прадједе? Ja. И шта? Не смијем оманут. Не смијем изабрати свој пут, замјериће ми прадједа да сам изневјерио завјет. Замјериће ми прадједа да сам одустао. Од чега? Од страха од оног другог... е сад већ улазимо у зону Надреалиста. Тргнуше ме врисак и галама. Кукумавчење. Не могу да се окренем. Чујем глас старијег човјека. Чича са моје десне стране опет преживљава дјетињство. Тражи од мајке, која je вјероватно деценијама на оном свијету, да му кришку хљеба намаже џемом од шљива. Виче, урла. Особље покушава да га смири. Ja помислих да je скренуо с памети. Касније ми доктор објасни да постоји један феномен који се дешава код срчаних удара, да крв спорије долази у мозак и да дође до тренутног затамњења људског ума. Прво што сам помислио било je да ли су и мене провалили да причам о прошлости, да спомињем Судбину и Азраела, да спомињем она имена која нисам споменуо деценијама, да из мене извире нека бујица заборављених ствари које не би заузеле првих десет мјеста на топ-листи мојих сјећања да нисам јутрос, или већ јуче ујутро, имао прекид рада срца. Да ли сам и ja као чича ненормалан овима вани, a у себи и око себе особа чије су памет и мисао још оштрије него што су биле прије удара? Да ли и мене сада болничко обезбјеђење везује за кревет као што то чини са јадним чичом, a да ja, ко ни он, ништа од тога не примјећујем? Јесам ли ja тај који сад разговара са Судбином и Азраелом, јасно враћајући слике из сјећања на видјело, или сам исти као овај чича што урличе, кукумавчи и тражи од мајке да му кришку хљеба намаже џемом од шљива? Углавном... Некако у то вријеме, Академија сценских умјетности je већ изњедрила неколико генерација студената. Емир, Млађо, Ћиро били су професори на Академији и унијели су неке нове вјетрове у сарајевску умјетничку сцену. Позориште није било нешто чиме се Сарајево могло подичити. Ta je умјетност
показивала сав дубоки очај једне учмале провинције. Једино je у Београду позориште било озбиљан фактор и ишло у корак са временом и свијетом. Сарајево je о томе могло само да сања. Београд je имао и писце и редитеље и глумце. У то вријеме, београдска позоришта постала су парламенти, говорнице са којих се упирало прстом у политичке догађаје који су се низали великом брзином. Врило je као у гротлу, од Ковачевићевих текстова, преко сјајних поставки и врхунских глумаца. Сарајево je у том смислу било скрајнуто. Није се смјело писнут. Дуго сам размишљао зашто Београд има тако добре глумце, a сви остали градови у Југи заједно не могу да скупе тројицу да ваљају. Одговор сазнадох тек кад сам се преселио на Космај и кад се упознах са српским сељаком, када схватих уз колико je муке и претварања српски сељак морао да врда не би ли преживио четири вијека Турчина, период за који je нестало народа да се не зна ни броја. Вишевјековно фолирање, избјегавање обавеза, лагање и петљање, од Србина je направило врхунског глумца, мајстора да преузме било коју улогу која му се даје. Да се прави да je утучен, јадан, никакав, да нема за леба, да кука и кад му je најбоље, да се жали како je сушна година и кад je родна, да се жали како плодова има толико да им je цијена пала. Такав je морао бити и кад je Турчин отишао, јер ни његов му није дао простора за дисање. Из таквог историјског залеђа лако je било добити Чкаљу или Мију или Бору, или Бубулеју, или Пају, Микија, Миру, Лазу... Лако je имати и Стерију, Домановића, Нушића, Ковачевића... кад ти je позориште у кући више од четири вијека. Кад се на тај таленат накалеми још и традиција побуне, бунт против неправде, ситни кисели хумор, онда je било јасно да су осамдесете у београдским позориштима биле узбудљиве таман колико и стварност ван њих. Сарајево се, јадно, ту није могло снаћи. Стега којом je политичка врхушка држала умјетност и умјетнике под контролом и која je свако мало од неког мајстора правила дисидента, позориштима није дала да оду даље од суморно хуморног водвиља или нове поставке неког од етаблираних и претенциозних босанско-херцеговачких аутора. Позориште се није уклапало у сарајевски експеримент. Ни позориште, ни превише размишљања. Стога je била јасна Млађина, Кустина и идеја осталих са Академије да се покрене мала позоришна сцена, под називом Отворена сцена Обала, да се на њој поставе представе које ће покренути на размишљање, које ће мобилисати људе око Сцене и вратити достојанство нама који бисмо вољели да погледамо нешто што иде у корак са позориштима ван Сарајева. Мала сцена, за једва двјеста људи, у кратком року поста поприште великог експеримента. Прво je Млађо поставио Тетовирано позориште, игроказ без ријечи, топлу и јединствену драму о двоје младих, која својим квалитетом прескочи и Београд и Загреб, те се заигра пo разним даскама Европе, затим се ту почеше играти и савремени текстови шкакљиве садржине, као Поповићево Мрешћење шарана, приказаше се филмови Џармуша, Кешловског, Херцога, Тарковског, пa се у таквом набујалом креативном немиру изроди и аутентична хумористичка представа Аудиција, која освоји публику у граду својом оригиналношћу и смијехом, али која убрзо исплови из умјетничких вода и уђе у велико естрадно море. У том периоду, Академија преузе улогу мјеста састајања, скровишта завјереника, те се
око ове институције оформи један број људи који je био гоњен амбицијом и великим ентузијазмом. Међу тим људима били смо и ми. Забрањено пушење. Ми добисмо и термин за вјежбање... Академија je била мјесто које нам je замијенило Заборав. У њој смо припремали наш сљедећи албум... Поздрав из земље Сафари.
22 ШТА МИ JE ПИСАЛО HA ДЛАНУ Међутим, моја безбрижност није могла дуго да траје. Лажни повратак у дјетињство једним трагичним догађајем распршен je као мјехур од сапунице. Окренух главу налијево. Изнад мене je циктао уређај којим се мјери рад срца. Поред њега једна медицинска сестра. Насмијеши ми се. И ja њој. Помислих, мало je фалило да се никоме више ни не насмијем... a можда тамо куда сам кренуо има некога ко би ми се обрадовао. Пара je био један од оних људи који не ходају већ лебде. Чекајући га на дну Краља Томислава, гледајући узбрдо ка Кошеву, из масе која се приближавала израњала je у правилном ритму једна глава, обливена осмијехом какав носе људи на дјечјем цртежу. Танка линија мигољила je међу бабама и дједама, школском дјецом и комуналним радницима. Прва његова ријеч морала je бити духовита и вјероватно ју je смишљао још и прије но што je изашао из куће. Тако je желио да почиње дан. Био je безгрешно тачан у суду о некој појави и у мјери ријечи коју треба да каже. Ta тачност мјерила се најтананијим инструментима, и била je његово најјаче оружје и у комуникацији с људима и у Надреалистима, које je практично држао својим шармом и заводљивошћу. И са гитаром у руци имао je ту исту тачност. Ниједан тон који je произвео није био без смисла и разлога. Дати њему неку улогу био je сигуран избор, знало се да ће то обавити пo договореном, али и да ће нас изненадити неком интервенцијицом која ће изазвати салве смијеха. За њега би било отрцано рећи „човјек од укуса", јер укус je био његово друго име. Био je смрт за жене, али и оне су биле смрт за њега. Неколико болних љубави и безброј веза и везица направиле су око њега ореол пожељног мушкарца, спремног и на жртву. Пара се издвајао од нас и неком необјашњивом госпоштином. Kao да je био изданак неке аристократске породице, финих манира и убитачних ријечи, које су погађале смртном прецизношћу тамо гдје je требало и подизале интегритет саговорника, али никад нису прешле линију коју обично неопрезно пређу ласкавци. Живио je с мајком, дивном, духовитом женом, у маломе стану на Вишњику, али je топлина тог дома чинила од тог станчића вилу. Никако није волио конфликте, клонио се сваке свађе, неспоразума. To га je бољело. To je иначе била особина све наше раје. Иако смо кроз имиџ Новог примитивизма дјеловали пркосно, надркано и бијесно, у суштини свако од нас појединачно био je мирна особа. Чак и Харе, који je добио надимак Килер и око кога се плео мит као о зајебаном шефу раје, момак са Грбавице, био je повучен и смјеран и један од оних који je, прозревши нестабилну ситуацију у домовини, много прије рата отперјао прво у Лондон, a затим у Осло. Пара je био исти такав. Далеко од свађе. Далеко од ризика. Његов мотив да узме гитару у руке био je да се свиди људима... И женама. Зато je и заузео Елвисов став о смјерницама за будућност у тренутку када je Сејо инсистирао на већој политичкој ангажованости. Њихов
сукоб око пјесме која би требало да промовише Елвиса Куртовића у широј друштвеној заједници претворио се у приватни сукоб двије изузетно надарене и самосвојне личности. Пара je остао уз Елвиса, понављајући своју максиму: политика политичарима, музика музичарима! Te максиме држао се и Елвис, и ту je погријешио. Било je то вријеме у коме се тражио ангажман, јетка ријеч, правилно уперен прст. Елвис je остао на штосу, у вицу, никад отјелотворен у прави рок бенд. Пара je након три албума схватио да je то само таворење и осамдесет пете je са Злајом Арсланагићем, такође Надреалистом из ране фазе, направио супер групу Црвена јабука. Злаја je прије Јабуке имао искуства са групом Озбиљно питање, али то je далеко скромније од оних концерата и албума које je Пара имао са Елвисом. Црвена јабука била je идеал групе у којој je Пара желио да свира. Млади, слатки, лијепи, духовити, личили су на силне енглеске поп саставе који су се тих година умножавали попут глодара. Ta осамдесет пета унијела je и преокрет у хтијењима младих, преокрет који je, вјероватно, био инспирисан из неког комитета, јер су као пo команди сви медији одједном окренули леђа ангажованом року, пребацивши тежиште свог интересовања на слатке, духовите пјесмице и оне групе које се клоне политике. Већ рекох како je Бајага харао Југом, a Пара, односно Зијо, свој први имиџ je базирао на истој фризури као и земунски рокер. Стога je било неизбјежно да га зовемо Зијага. To му наравно није сметало, већ je сигуран у себе и успјех Јабуке чекао свој моменат да нам се „освети". Наше пријатељство je остало чврсто и послије Надреалиста, и поред тога што сам осјећао да ми и он и Ђуро добрано замјерају што je тежиште успјеха Надреалиста публика везала за Пушење, a не за њихове групе. Заиста ми никад неће бити јасно како се то догодило. Није се правио никакав план, нису постојали плаћени медији нити новинари на хонорару, нити сам ja у интервјуима икада истицао ту везу. Публика je једноставно мој лик повезала из двије различите приче, пa се популарност Надреалиста прелила у популарност Пушења пo неком чудном закону спојених посуда. Како публика није повезала Ђурин лик из Надреалиста са Ђуром из Бомбај штампе, остаје ми тајна, тим прије што je Ђурина појава изазивала много више смијеха и еуфорије него моја. Исто тако, загонетка je како публика није повезала Пару из Надреалиста са Зијом из Елвиса, јер то не само што je иста особа, већ je и Елвис у моменту емитовања првих Надреалиста имао етаблирано име, како у Сарајеву тако и на „Западу". Претпостављам да се ради о алхемији. Сама публика пронађе неку везу, пречицу којом цуре њихове емоције према умјетницима и њиховим дјелима. Taj тајни канал саздан од непознатих, али вриједних материјала, води љубав оних који умјетност праве до оних који у умјетности уживају и обрнуто, све док се те двије љубави не сретну. Тада се догоди оно што овим несавршеним језиком називамо „идентификација". Када гледалац у потпуности разумије главног јунака, спаја се с њим, дијели добро и зло, размјењује емоције. Е, то се догодило и са мном, пa сам ja, за разлику од оних бољих од мене, имао ту срећу да идеје два различита пројекта гледаоци повежу у један мозаик. Црвена јабука je за Пару била мјесто у коме се родио. У новој улози пјевача и композитора ушао je са дебелим искуством и пуних бисага, растерећен прошлости и брига. Пред њим се отварало велико свијетло небо. Јабука je кренула фуриозно. Нису се скидали са телевизије, пјесме су ушле у рају и прије но што су снимљене, имали су и искуства да тај капитал не проспу, већ да га уредно и ефикасно реализују.
У оно вријеме, договор око свих детаља неког концерта углавном се сводио на чврсту ријеч, међусобно повјерење, фантомске естрадне организације чије су адресе расуте пo мање упадљивим мјестима бивше Југославије, те разне савезе хендикепираних, слијепих, онемоћалих и студената, углавном оних који нису оптерећени великим наметима државе. Музичка индустрија није била на том нивоу да се разговара о озбиљним безбједносним елементима једног догађаја, као што су превоз музичара, врста тог превоза, мјесто спавања, њихова права на екстремне спортове, врсту хране прије и врсту хране послије концерта... У ствари, осигуравајућа друштва, у оном облику какав познајемо данас, нису постојала, тако да се нико није ни бринуо уколико би неки концерт био отказан, или уколико би неки техничар, музичар или посјетилац био повријеђен или остао без живота. Данас су у свијету осигуравајућа друштва толико јака да je, ако негдје није сигуран концерт неке велике рок атракције, неопходно предузети све мјере да се могућност несреће, пеха или једноставно неспоразума сведе на минимум. Тако ће НАТО прво бомбардовати неку земљу да би се у њој створили услови да свирају Стоунси. To je та мала веза између НАТО-а, Стоунса и осигуравајућих компанија. Te осамдесет шесте никога није било брига што дио Црвене јабуке, Злаја, Аљоша и Пара, одлази на концерт у Мостар фићом, те што je возач уједно и гитариста групе. To je било нормално, и ту лежи цијели узрок трагедије која je обиљежила мој живот вјечно, попут жига којим се обиљежава стока у циљу идентификације. Неколико година раније, још прије но што je моја каријера кренула својим током, Сања и ja смо се дружили са занимљивим паром из центра града, Далибором, великим познаваоцем рок музике, и Дубравком, његовом супругом, женом потпуно преданом хиромантији, читању судбине са длана. Њих двоје су били незнатно старији од нас, али су већ живјели заједно и припадали су оној групи људи коју су називали откаченима. Ja бих то на стандардни српски језик превео као необични, што je у Сарајеву било за цијенити. Далибор je имао колекцију плоча драматичних димензија и долазак код њих за мене je представљао путовање кроз чаробни свијет рок музике, неку врсту сафарија на коме су се могле срести најнеобичније појаве у историји популарне музике, њене девијације, рукавци у које човјек тешко да може заћи уколико нема пријатеља попут Далибора. Необична педантност којом je пратио развој рок музике била je равна рутини њемачког инжењера, a хладноћа коју je посједовао дала му je за право да буде јасан и прецизан критичар, али нипошто директан учесник. За то Далибор није имао ни хтијења a ни срца. Али као савјетник, често je био од велике користи. Његова жена Дубравка знала je да промаши трамвајску станицу удубивши се у гледање нечијих интересантних прстију окачених о рукохват трамваја, прстију који су крили узбудљиву историју те особе, његову прошлост и његову будућност. Дубравка се никад није правила важна због свог неуобичајеног хобија, иако су људи који се баве заумним стварима занимљиви свима у свим вијековима и у свим друштвеним системима. Она je базирала своје знање у тој окултној дисциплини на безбројним књигама и записима старих мајстора још из времена када се хиромантија сматрала научном дисциплином. Једне вечери, попустили смо пред њеним инсистирањем да нам прочита оба длана и са једног скине наше карактере, a са другог нашу будућност. Она нам узе принт дланова, похрани га у своју колекцију, наточи још
чаја од јасмина и рече када ће резултати бити готови. Није било лако чекати неколико дана док не дођу резултати, као да сам дао крв на анализу, не толико због карактера, који ћемо свакако препознати у свакој реченици коју ће нам Дубравка написати, већ због будућности, коју je понекад боље не знати, и бјежати од ње као од резултата утакмице чији снимак управо гледате. Дубравка написа прецизно и јасно све шта je прочитала са наших дланова; обоје смо се препознали у свакој од тих реченица, што и није нека велика умјетност, јер човјек читајући о себи, тражи доказ онога што већ зна или претпоставља, или жели да je тако, пa се са сваком реченицом слаже. To бјеше лијева рука, a на десној стајала je будућност. Дубравка ми даде папир и не рече ништа. Ja кренух да читам. Линија која означава непријатеље je дужа но што je имао Дража Михаиловић, али најтрагичнија бјеше линија која je рекла да ћу у својој двадесет четвртој имати прекид каријере, која у тренутку читања није још ни почела, a да ће исте те године са овога свијета отићи један мој велики пријатељ. Toг јутра, мајка ме je пробудила задихана и потресена. Није било сумње. Догодила се трагедија. Она рече да je Црвена јабука имала несрећу. Да je отишла да купи новине и да тамо све пише. Ja питах има л' мртвих, она не одговори, што je значило да има. Аљоша je погинуо одмах... Диван, тих, пристојан младић из Зенице, студирао je на мом факултету. Изгледао je као неко ко носи дубоку несрећу у себи и коме судбина неће понудити богзна шта. Прије Јабуке свирао je у Конгресу, алтернативној групи мрачног концепта, a Аљошин имиџ je више лежао тим бојама. Несретник, сједио je назад, пролетио напријед. Ha његовој сахрани ковчег je био отворен. Осјетио сам толики бол за тим човјеком да ми се срце распало у комаде. Зеница je изашла на сахрану. Цијела. Пара je живио још неколико седмица. Борио се са смрћу на ВМА у Београду, али није имао никаквих шанси. Умро je првог октобра. Прође август, срећо моја, вријеме ga се растане... Ko зна? Можда je од њих тројице у ауту најгоре прошао Злаја. Он je остао жив. Ha Париној сахрани je било онолико људи колико гробље на Барама може да прими. Ha хиљаде. Отишао je свет човјек, млад, најближи Богу, пуста доброта. Народ се скупљао са све четири стране свијета. Паркинг испред гробља, у обичним данима мирно и достојанствено мјесто, личио je на кошницу. Цвијећа je било да се прекрије Сарајево, од Чаршије до Илиџе, и да га још остане вишка. Није се могло проћи од суза. У мимоходу око његовог ковчега угледах Дубравку и Далибора. Посљедњи пут сам их видио годину дана раније, када смо и ja и свијет око мене изгледали другачије, једноставније и невиније. Дубравка ми махну главом тек толико да ме подсјети шта ми je мој десни длан рекао прије неколико година. Најежих се. Наставих мимоход. До тада непознат осјећај обузме ме цијелог. Нека комбинација немоћи и пристајања. Осјетих се малим у односу на космос, на Бога. Бесмисленим. Осјетих прво хладноћу од те маленкости, страх од непознатог које се увукло у мене, али, издахнувши из себе неспокој, изненада осјетих топлину. Скоро сигурност. Опустих рамена прошавши поред одра. Ha пирамиди je писало његово име. Ухвати ме нека ни у чему утемељена мирноћа, први знаци пристајања. Видјех, има нешто у чему смо сви, нешто чега смо дио. Можда се томе и не треба противити. Можда je то пут којим je дато проћи. Можда ово гробље и није тако хладно мјесто за завршит. A зашто завршити? Можда je гроб само почетак нечег новог, као што бјеше са оним најважнијим Гробом на свијету. Можда се мој Пара сада припрема за неку свирку, наступ, горе, гдје je већ тада било много бољих
гитариста од ових што су остали с нама, лијечећи се трчањем, природним соковима, стероидима и теретаном. Помисао на смрт, након Париног одласка, поста ми лакша. Он ми ју je приближио. Имам неког тамо, пa кад год кренем, наћи ћу га. Стекао сам спокој и равнотежу мислећи о томе како се умријевши враћамо одакле смо дошли. Taj осјећај ширио се мојим духом сваки пут када идем некоме на гробље, сахране, парастосе, чак и кад читам читуље. У те људе, чија лица красе предзадњу страницу Политике, послије Парине смрти, више не гледам са сажаљењем и тугом, већ са неким посебним пијететом, чак и дивљењем, како су успјели да савладају највећи изазов који Бог ставља пред свако биће. Смрт. Сањао сам га упорно, сваки дан, толико јасно и чисто да ми je срце искакало од среће што je још увијек ту са мном. Ти снови су били ношени неком необјашњивом красотом, да ми je било жао пробудити се, те сам свим својим вјештинама и магијама које сам посједовао редовно покушавао да се вратим назад у сан, да останем у њему колико ми je дозвољено, да уживам у друштву са Паром. Неколико година касније, Сања и ja отидосмо опет код Дубравке и Далибора. Они су у међувремену добили дијете. Она нам рече да се више не бави хиромантијом. Згадило joj се. Рече да je направила глупост. Прочитала свој длан у тренутку кад je била трудна. Длан joj je рекао да ће и она умријети на порођају. To ју je драматично узнемирило. Међутим, дијете се родило нормално и здраво. С њом je све било уредно и чисто. Разочарала се у ту паранормалну дисциплину, све док није схватила да je књига на основу које je читала своју будућност писана у вријеме када медицина није познавала ревизију материце.
23 KO JE ПИШОЊА, A KO ЖУГА A на смрт сам помислио те вечери, када je све прошло, када су ми чак у посјету дошли пријатељи који су знали да мимоиђу строго контролисан улаз у прву коронарну. Лежао сам и даље на истом мјесту. Нико ми се није обраћао. Гледао сам у плафон, широм отворених очију, осјећао сам присуство рањеног срца, бољело ме je тупо и подмукло, a мисли су ударале о кору моје главе, силно и хаотично, утапале се једна у другу, поново израњале попут валова који, за вријеме олује, одламају комад неке стјеновите обале. Видјех себе у Посушју, у хотелу у коме ме рецепционер обавијести да воде нема, што и приличи имену мјеста у коме се налазимо, затим угледах са позорнице балкон у Опимпији, који се у току свирке пред мојим очима почео љуљати горе-доле, да ме je ухватила паника за људе који су скакали не примјећујући земљотрес који су проузроковали, осјетих бол у кољену као и онога дана када ми je голман Прогреса пао цијелом тежином на лијеву ногу, разјебавши ми лигаменте и тетиве, чух ријечи доктора иза врата „не сада, не сада... после. После". To не сада, не сада, спојих са сликом из Андерграунда, када Мики каже: Не, сада није тренутак, пa се из Андерграунда одселих у Сеобе, из којих чух грактање врана што прате кретање Вука Исаковича и његовог славонско-подунавског пука. Покушах да средим мисли. Концентришем се... мислићу само на једну ствар... на примјер, како смо дали голове Звезди осамдесет осме, кад смо са дјецом истрчалом на препуну Грбавицу развалили будућег првака Европе са три нула. Први je дао Никола. Није се могао зауставити након гола. Гањали су га до Ченгић виле. „И други je дао Никола", рече арханђел и ja се тргнух. Угледах га како ме, уморног лица, испод чијих су се очију исцртавали црни подочњаци, подсјећа да прича о мом одласку на други свијет још није завршена. Помислих на смрт. Ha умирање. Први пут. Јеботе, могао сам умријет. „Још увијек можеш!" „Не може", умијеша се Судбина. „Него, наставите вашу причу." Изнад Улице Фуада Миџића, која je Кошево дијелила на дио који су заузимале стамбене зграде и дио преплављен приватним кућама, постојало je једно насеље које смо звали Центротранс, у коме су становали радници овог реномираног ауто-транспортног предузећа, њихови рођаци, саплеменици и браћа и дјеца. To насеље je крило неке своје тајне, загонетке, пa ми je још као клинцу била енигма откуда та граница између мог видљивог свијета, који се завршавао на лијевој страни Фуада Миџића, и њиховог тајанственог, који je почињао од угла зелене зграде, узбрдо, према Жутој кући на врху брда, на које сам гледао са свог прозора. Враћајући се из школе, посматрао сам скоро са завишћу како моји другари из тог насеља одлазе даље, у ту чаробну, само њима знану земљу. Посматрао сам их, замишљајући читав један паралелан живот, који настаје чим нестану из мог видокруга, иза ћошка куће у којој je била смјештена мисија часних сестара неког католичког реда. Одмах иза те куће, замишљао сам, почињу слапови неке велике зелене ријеке, чији сам
шум знао чути за глухих љетних ноћи, када се изнебуха пробудим, усплахирен немирним сном. Њихове куће сакривене су с оне стране највећег водопада, великог колико и наша зграда, колико небодери испред стадиона, и до њих се долази пролазећи једним, само њима знаним путељком, директно кроз воду. Прошавши кроз та тајна врата падајућих вода, улази се у тишином опасан тунел, обрастао маховином и тартуфима, тунел који крије улаз на другу страну брда, гдје лежи једно сунцем окупано село, у којем се све радује, гдје се глас не подиже и гдје мајке дјеци не наређују да једу. To село je, заправо, насеље Центротранс. Моји другари који су живјели у том насељу из моје маште завјетовали су се на солидарност и шутњу. Ником нису смјели рећи за то тајно насеље које се налазило с оне стране водопада. Увијек сам замишљао како бјеже од неке велике невоље, ка дому у коме су живјеле часне сестре неког католичког реда, које су нам давале да играмо стони тенис у њиховом дворишту, и како, бјежећи од руље која je из неког разлога кивна на њих, долазе до водопада и нестају у њему, неухватљиви за све оне који станују с ове стране Фуада Миџића. Чим напуних десетак година, насеље Центротранс престаде да буде бајковита визија једног дјечака и поста мјесто у ком људи живе тешко, спајајући крај с крајем, у сталној борби за опстанак, a дјеца која одрастају у таквим затегнутим условима, скрајнута на обод „шире друштвене заједнице", постају извор невоља. Нису то биле неке велике невоље којима се може похвалити озбиљан град суровијег система. Није ту никад нико никог убио, нити je нечије тијело остало у јарку поред пута, нити су се из тог насеља регрутовали они који ће упадати пo туђим становима у богатијим дијеловима града, већ je то било омање друштванце спремно да негдје нешто украде, ситно, тек толико да се осјете постојећим. Једном су упали у Дом глухонијемих, који се налазио на самом крају Кошева, дијелећи шљивик Ћурчића са оградом болнице. Украли су авионе на склапање, тада популарне међу одраслијом дјецом, неке поломљене слушалице и мали слушни апарат. Крађа je откривена још истог дана. Десет полицијских кола крстарило je Кошевом да би ухватили тројицу малољетних преступника, чије су крокодилске сузе говориле све о њиховој неустрашивости и храбрости. Годинама касније, међу њима су се издвојили они чији ће пут несумњиво водити на ону страну закона. Мотиви којима су се руководили још увијек су били бенигни, дјечачки и без дубоког зла у себи, али се негдје назирало да породице у којима су живјели неће имати ресурса да их држе под контролом, те да ће њихова ванзаконска активност све више и више нагињати ка озбиљном криминалу. Још су били голобради младићи, кад су двојица најлуђих од њих украли аутобус фирме која запошљава њихове родитеље и кренули у правцу Јадранског мора. Енергичном интервенцијом милиције заустављени су одмах на изласку из Сарајева. Фасовали су заслужен дегенек, пуштени су кући, али je то њихово дјело, међ кошевском рајом, добило статус херојског подвига. Један се звао Пишоња, a други Жуга. Сејо je баладу о њима двојици донио на једну акустичну пробу, у тренутку када се бенд распадао и кад су споне које су нас спајале губиле на снази, пуцале попут најлонског ужета које о камени муло струже страшна невера. Сјећам се, дио екипе који je нетом након тога напустио групу са резигнацијом je дочекао пјесму која нема ни почетак ни крај, три километра текста, у којој рефрен долази толико касно да je немогуће запамтити шта се догодило раније, a други иза њега слиједи након што сви заборавимо како je изгледао први. Сама пјесма траје више од седам минута и,
што je најгоре, завршава се дугачким, бесмисленим солом на гитари. Пјесма уз то има три дијела, два спора и један брзи, те би нормална група од овог мутанта рок музике направила цијели албум. A како ју je Сејо пјевао, више je личила на Ђоку Балашевића него на Забрањено пушење. Ту се отвори провалија између Сеје и невјерних Тома, рупа ископана сујетом, невјерицом и заједљивошћу, јаз који се више никад није могао премостити. Сејо, онако наопак и својеглав, никада није прешао преко тога, a Муче и остали су на групу гледали као на пропалу ствар, те су само тражили начин и разлог да се из свега дефинитивно повуку. Одоше њих тројица из групе, али остадоше Пишоња u Жуга, једини велики хит у старој Југи који je трајао дуже од седам минута! Сејина верзија пјесме била ми je слаткаста, али изазовна. Знао сам да то неће личити на Балашевића кад je ja будем отпјевао. Била je кабаста и ван сваког баланса, али познајући Сејину имагинацију и жељу да буде што ближи раном Спрингстину, знао сам да се иза тога ваља нешто изузетно узбудљиво. У то вријеме ja сам вјеровао у Сеју безгранично и беспоговорно. Отуда je разумљиво да сам, доносећи пјесме за нови албум, пристајао на сваку његову сугестију. Отуда je јасно и зашто je он преузео све ингеренције при избору пјесама, да je узео оно што у Холивуду зову „посљедњи рез", пa je моје било само да доносим пјесме, да их он одбија, a на понеке мелодије које му презентујем стави своје текстове као што je то било са пјесмама Бос или хаџија и Дан Републике. Но, у сваком случају, неосјетно, без великих амбиција, практично не знајући да смо кренули у нову авантуру, Сејо и ja почесмо склапати нешто што ће се касније звати Поздрав из земље Сафари или трећи албум групе Забрањено пушење. И поново осјетих оно исто узбуђење које има сваки завјереник, свако ко дјелује субверзивно, рушећи поредак који га иритира. To je узбуђење незамјењиво и јединствено. Револуционарно. To je оно кад осјећаш да у теби и око тебе кључа, да je питање дана када ће проврит, када ће кључала вода попут гејзира избити на површину, мијењајући пејзаж око себе. Ту се негдје и крију главни мотиви мог дјеловања, енергија којом сам узнесен, тајна рука која ме водила кроз не тако једноставан живот. Жеља да се промијени крајолик. Сејо и ja смо се ко некад састајали далеко од очију свијета, бацали стихове и риме, додавали акорде, нешто што je најљепше у читавом процесу прављења једног албума. To je чиста привилегија, непоновљиво искуство. Био сам против неких ствари које je он форсирао, али, заслијепљен његовом упорношћу и жељом да се руинирање групе прекине, пристајао сам, тражећи љепше дијелове онога што смо направили, вјерујући у властиту моћ да својим гласом, сугестивношћу и снагом, од гована направим питу. Није то неуобичајено у рок музици. Узмите неку од пјесама Велвет андерграунда и дајте то да отпјева Мадона. Биће сладуњаво, као јефтин ликер. Али кад то пјева Лу Рид, с тим више нема зајебанције. To je љута шљива од педесет степени. Пејл блу ајс, на примјер. Увијек сам, кријући то од својих сарадника, рачунао на тај обрт, на то да сам у стању да пјесму својим гласом окренем за сто осамдесет степени. Пишоња u Жуга je била једна таква пјесма. Углавном, припремали смо нови албум и то нам je пријало. Отишло je пола бенда. Остали смо Драле, Гаја, Сејо и ja, с тим што су Драле и Гаја најавили одлазак одмах након изласка албума, јер су обојица имали своје планове. Гаја je ушао у четврту годину медицине, a Драле je имао нове умјетничке концепте. Трагали смо за новим члановима и нађосмо их.
Гитаре се ухватио Кова, инжењер грађевине, најбољи човјек кога сам срео у досадашњем току живота. Без икакве задње намјере, чист као Неретва на извору. Био je смјеран и тачан, никад неугодан. Мислио je дубоко и аналитично, као да je психолиогија збир бројева који на крају мора завршити унутар знакова једнакости. Свирао je беспријекорно. Споља je изгледао хладан и неосјетљив, али се та слика рушила већ послије првих тонова његовог стратокастера. Он je био нека верзија доктора Џекила, без гитаре, и мистера Хајда, са гитаром. Да ли je нашао баланс између њих двојице, не знам, као ни колико je тешко и велико проклетство којим га je Бог обдарио, али знам да неко ко просипа око себе такву емоцију, ударајући шест жица појачаних магнетом и струјом, не може бити неко ко нема буран унутрашњи живот. Кова je био диван. Унио je ону врсту сталожености у групу која нам je била пријеко потребна, након турбуленција кроз које смо пролазили. Своју моћ да смири и усмјери ка разуму искористио je неколико пута, a онда, када je било најважније, пред турнеју деведесете, ријешио je једначину од девет непознатих. Он се ухватио гитаре, a за бубањ je сјео клинац, дијете, шеснаестогодшњи Фарис, брат мога друга Аде, сликара, мало, безобразно и еруптивно дерле из самог центра града, који je са својих тринаест већ био убијеђен да je Били Кобам. Нисмо га случајно узели. Био je дечкић, емотиван и тачан, један од оних који се лако вежу за концепт. Осим тога, много je важно за бубњевима имати дијете. Оно носи. Додаје младост у свирку, као што се додаје уље на ватру. Иза њега остаје пустош. Ko зна шта смо ми њему урадили узевши га у Забрањено пушење? Да ли би његов живот био исти, јесмо ли га ставили пред превелико искушење, да ли смо му дали превише на значају...? Не знам... то што му се дешавало док je радио с нама јесте непрегледно искуство. Питање je како ко то искуство искористи. Остало нам je упражњено мјесто бас гитаристе. Ту нисмо имали никога. Једног поподнева отидох до Кусте, да му се пожалим о каквим све персоналним проблемима ми морамо да мислимо. „Ош лозе?" „Нећу." Шутимо. „Шта je било?", пита ме. „Фали нам басиста", одговорих. „Немате га?" „Немамо." Тишина. Емир je прекину. „Па je л' то зајебано навјежбат?" „Шта?" „Бас гитару." „Ако си талентован, није." „Па ja сам талентован." „Јеси. Ајд, онда!" Руковасмо се. „Оћеш сад лозе?" „Хоћу."
Куста je један од оних који су били спремни да скоче са три хиљаде метара, пa тек након скока почињу да размишљају да ли имају падобран. Такви се обично дочекају на ноге. Купио je бас гитару, колико се сјећам, од басисте групе Лачни Франц. Набио je вокмен на уши и вјежбао роле које му je Кова исцртао. Ушао je у нови ризик: он, добитник Златне палме, свира са примитивцима рок. Реакције су, наравно, биле опречне. Неки су одобравали ново Пушење са Кустом за бас гитаром, неки су мислили да je то само медијски трик, неки су пак цијенили да je то непотребан и тежак баласт Пушењу, јер je оно могло и без њега. Емир je био високо контрадикторна личност. Број оних који га нису вољели, нарочито у Републикама склоним Западу, није био мали. Мене то ништа није бринуло. Ja сам гледао на њега као на новог бас гитаристу, с којим се можеш дружити, зајебавати, научити штошта, a са друге стране коначно смо имали фрајера који зна режирати спотове. Забрањено пушење je увијек било незграпно и тромо у визуелној комуникацији. Осјетио сам да je важно направити фронт, зближити се. Уосталом, он не би ушао у групу да му то није пријало. Осим тога, Емир je покушао да обликује бенд, да, као естета, дефинише имиџ групе, али у случају Забрањеног пушења то није било одлучујуће. Много јачи утисак на публику имало je оно заумно што смо носили у себи, непосредност и искреност, шарм који не можеш креирати. Али, десило се коначно да нам одобре средства за нови видео-спот. Из не знам ког разлога изабрали смо пјесму Манијак, која и није била неко врхунско достигнуће. Куста je направио сценарио и режирао га. Припремали смо гa својски и снимили на локацијама у Сарајеву, на аеродрому и у Београду, испред Савезне скупштине. Била je то осамдесет седма, те се лакоћа с којом смо добили дозволу да снимамо зајебанцију испред највишег законодавног тијела у Југи могла тумачити на два различита начина. Први je да je демократизација увелико одмакла и да су некадашњи табуи полако почели падати, a други je, чини ми се, ближи истини, да je сваког те осамдесет седме заболио курац за савезне институције и да су оне полако почеле одумирати као дијелови тијела у које крв више не допире. Спот je био кратка хумористичка прича о политичару манијаку који води двоструки живот. У кући са женом и двоје дјеце пристојна je и породична особа, али оног момента кад одлази од куће на своје радно мјесто, у Савезну скупштину, постаје манијак и опсједнут женским тијелима. Пред сам улазак у Скупштину, он угледа младу даму заносних облина. Заборавља свој посао и, умјесто на расправу о амандманима на нови закон о потрошачима и произвођачима, он креће за њом, изгубивши разум. Касније исте ноћи, напада je с леђа на духовит начин, стављајући joj на клупу у парку кекс марке топс, један од заштитних знакова тадашње највеће фабрике пољопривредних производа Агрокомерц из Велике Кладуше. Сам спот био je провокативан, и политички шкакљив, али je незадовољство у народу против функционера било толико очигледно да није било могуће да се једна оваква прича о функционеру манијаку забрани на телевизији, тим прије што су у том моменту на фундаменталним уредничким мјестима били релативно либерални кадрови. Међутим, Пушење не би било Пушење да се ствар додатно не искомпликује. У међувремену, покреће се до тада највећа афера у комунистичким земљама, позната под именом Агрокомерц. У центру те афере je Фикрет Абдић Бабо, који бива проглашен кривим због употребе мјеница
без покрића. У суштини, то je био обрачун нових комуниста са старом одлазећом гарнитуром кадрова. Пад Агрокомерца уједно представља и први прави ударац који je комунизам претрпио, који се, ето, догодио у Босни, двије године пред рушење Берлинског зида. Долазак нових лабавих комуниста на власт у Босни широм je отворио врата националистичким партијама, које су на босанско-херцеговачку сцену ујахале галопом. A шта се десило с нама? Спот у коме један политичар напаствује младу даму тако што joj подмеће топс, производ масовне потрошње и заштитни знак Агрокомерца, пa je напада с леђа, аутоматски je протумачен као наш коментар на драматичне догађаје које je афера Агрокомерц изазвала, a како у то вријеме обичан човјек још није имао право да коментарише живот око себе, спот je био повучен из употребе, забрањен без обзира што je редитељ тог дјела фрајер који je завршио школе за тај посао и што je тај исти фрајер у том моменту био првак свијета у филму. Забрањено пушење je тим догађајем поново ушло у жижу пажње свеколике јавности, али и поред невиђених пјесама, Кусте за бас гитаром, својског упирања Дискотона да нас пласира на што бољи начин, и поред велике медијске кампање којом смо тресли Југу као што дијете тресе танку шљиву, и поред лондонске постпродукције, нисмо успјели да направимо ону еуфорију коју смо имали послије плоче Дас ист Валтер, када ништа од горе набројаног нисмо имали. Сафари je, међутим, албум који je осликао једно узбуркано вријеме љепше но иједан роман, или филм. Taj албум je родио невиђене пјесме, драматичне приче (Пишоња u Жуга, Хаџија или бос), дао je озбиљне психолошке анализе (Мурга дрот, Фикрета), пропаст једне идеје (Дан Републике) и крај једне младости (Метеор). Неколико мјесеци након првих промотивних концерата, Емир, пo договору, напушта бенд, враћајући се својој првој љубави, филму. Чинило ми се да je једва чекао да се та епизода што прије заврши, јер се његов однос са Сејом, човјеком који не може да трпи ничији ауторитет у кругу од двадесет километара, драматично погоршао. И ту сам морао да еквилибрирам, тражим компромисе, гасим ватру са једне и са друге стране. Било ми je само важно да се ствар заврши достојанствено и без великих ломова и треске. Тако je и било. Куста je отишао, у бенд су дошли Оги, на бас гитари, и Дадара на клавијатурама. Кренули смо поново на турнеју, a Куста je кренуо да снима Дом за вешање. Он и ja ћемо се поново наћи у истом бенду десетак година касније. Тада ћемо кренути у експлоатацију много већег тржишта него што je било југословенско. Поздрав из земље Сафари донио je на овај свијет приче које ће се препричавати генерацијама, a представљаће неисцрпан извор свим оним будућим археолозима који ће хтјети да реконструишу слику једне земље, на дан прије њеног самртног ропца.
24 ШТО МАЊЕ ЗНАШ, МАЊЕ СИ НЕСРЕТАН Ово возило, које се стењући, с муком пење уз узбрдицу Лапишнице, од Сарајева ка Мокром, које дајући све од себе претиче стари тамов камионет на чијим вратима пише име власника и његова адреса и број телефона, то возило се зове сто двадесет пет пз, a у народу познат као пезејац или, још боље, као сиротињски мерцедес. Такав тип аутомобила производио се у Пољској, за много богатија тржишта, какво je у том моменту била Југославија. Онај слој људи, јаке средње класе, који се ушанчио у својој лагодној егзистенцији под Титовом благом руком и западним кредитима, без амбиција да мијења свој живот и свијет око себе, онај слој који je у социјалистичком друштву сматран успјешним и који je, таворећи у безбрижности, полако али сигурно хитао ка вишку килограма, повећању холестерола и извјесном инфаркту миокарда, возио je овакве ауте, јер je прави мерцедес за њих био ипак недостижна тачка, врх Килиманџара, који je могао досегнути тек покоји приватник, познати фудбалер или наш радник привремено запослен у иностранству. Возити мерцедес, осим тога, повлачило je за собом белег некога ко je с муком дошао до те награде, ко je оставио кости на терену или на бауштели у Манхајму, a не неко ко није изашао из канцеларије и чији je статус вреднован дужином годишњег одмора. Стога je популарни пезејац представљао озбиљну класу на нашим путевима, аутомобил за који je важила прича да je нестабилан на цести, али чврст и сигуран у случају судара са тенком. Никад ми није било јасно због чега би се требало сударити с тенком, али сам свакако с резервом узимао све те метафоре којима су се познаваоци аутомобилске индустрије служили да би истицали своје знање. Овог пезејца, који код Хан Дервенте скреће лијево, у правцу Мокрог, и кога чека дуг и неизвјестан пут, вози Сејо Хаџић, мој велики пријатељ из гимназије, један од оних који су завршили неофицијелне школе зване „улично право" и „народни обичаји". Сејо не гаси цигарету и прича, прича, прича. Овај поред њега, на мјесту сувозача, мршава креатура која личи на тек испиљено пиле, то сам ja. Ja хандрим касетофон, тражећи омиљену пјесму Бранимира Штулића, a иза нас двојице, на задњем сједишту пространом колико и фудбалски стадион, сједе и кикоћу се моја дјевојка Сања и Сејина дјевојка Дада. Покушавам Сеји објаснити да je то што je Марадона урадио на нетом завршеном свјетском првенству у Мексику, тај гол руком, да je то ствар кућног васпитања, начин на који се пробија у животу у мање развијеним земљама, али да je много значајнија за данашњу цивилизацију његова побуна против Империје, у којој сунце никада не залази, a Сејо ме прекида махањем руком у којој догоријева посљедњи дим његове тридесете цигарете, надјачавајући се са Бранимиром Штулићем. „Боли мене курац и за Марадону и за Енглезе, они имају пара да купе и мене и тебе и овај ауто (то га највише боли), a ja треба да се секирам око једног гола. Нек иду у пизду материну.. Гаси цигарету. Окреће се Драженки, тражећи нову.
„Дадо, дај ми једну дуду." Дада му даје цигарету, уз напомену да број попушених цигарета стиже број пређених километара. Сејо не хаје. Каже: „Дуде, дуде, за дјецу и људе!", узима je и пали. Наставља да сере. „Ми, умјесто да гледамо гдје живимо, како се све ово око нас распада, како нам je земља у курцу, ми се свађамо око тога да ли je Марадона дао гол овако или онако." Ja га почех пажљиво слушати утишавши мало Бранимира Штулића, који нас je, са новоуграђеног касетофона марке Сони, упозоравао да je ово вријеме постало тешко за маторе. Ми смо били млади и јебало нам се за маторе. Могли смо све. Имали смо крила, шкрге, канџе, кријесте, јели смо камење, пили моторно уље, ништа нам нико није могао. Толико смо били моћни да смо могли и умријет, пa би нам и то било свеједно. Нас четворо кренули смо на балканску турнеју, прво у Скопље, пa Охрид, пa мало у Грчку, и на крају у Стамбол, у којем сам био неколико мјесеци раније и којим сам био очаран до те мјере да су ме другари зајебавали да би требало да будем почасни конзул Републике Турске у Југославији. Стамбол ме je омађијао, хипнотисао, својим улицама, људима, морима, аутобусима, долмушима, снагом, емоцијама. Такво узбуђење касније сам доживио једино у Јерусалиму, али то нам je свима родни град, пa није ни чудо. Стамбол je био посебан. Писао сам есеј о њему, објавио га на радију код Боре Контића. Осјетио сам непревазиђено узбуђење које je пулсирало тим градом, притајени вулкан огромне потенције, чија je ерупција могућа у сваком моменту. Осјетио сам личну драму сваког човјека у том десетомилионском прваку свијета у историји и вјероватно би ме данас сматрали лудим и блесавим да Стамбол и Турска у међувремену нису поклонили човјечанству допадљив фудбал, европску кошарку, врхунски туризам, економски бум, чаробну музику, Фатиха Акина и Нобелову награду за књижевност. Te осамдесет шесте, на првој дионици пута за Стамбол, Сејо се ухватио политике и, таман што смо прошли Равну Романију и ушли у кањон Дрине, поче да кука како би требало разгулити одавде, јер ово ништа не ваља, доћи ће до неких поремећаја, осјећа то, a то што знаш, то постаје опасно за тебе, јер... што мање знаш, мање си несретан. Одзвонише ми ове Сејине ријечи као црквена звона из филма о Рубљову, звона чији звук памтиш читав живот, који те не напушта ни на јави ни у сну. Што мање, дијете, знаш, мање си несретан. Колико je само опште истине у овој сентенци, колико су само за озбиљно Сејине ријечи узели творци модерних корпоративних система који уљуљкују свој радни народ, своје роботе... робове... разним технолошким смицалицама и довитљивошћу, посебним програмом покретних слика чији je једини циљ да се пацијент омами, анестезира, да гледа и чује гомилу слика и тонова без реда, смисла и идеје, радећи на томе да му се мозак ушушка довољно њежно, да се бандажира од емотивних и интелектуалних потреса, и да му се након прописане дозе пилула за спавање елиминише моћ расуђивања, те да се исти пробуди ујутро тачно на вријеме, окупиран илузијом слободе, задовољан својим животом, али под притиском да нема времена за губљење и да га чека нови напоран радни дан у којем мора дати све од себе да, ионако ментално и емотивно кастриран, настави да рмбачи зарад његове светости Профита, који убире непозната личност, отуђена и од њега и његовог посла. Јер, што мање зна, мање je несретан.
Што мање знаш, мање си несретан, савјет je који je употребљив у сваком систему и у свим вијековима, везан како за оне који осјећају да се нешто догађа, али не знају шта je то, тако и за све оне који не пристају да се мире са постојећим стањем, a знају да je борба са тим стањем узалудна, слоган упућен оним опрезним, који претпостављају свој мали комфор несигурности промјена, свима онима који се боје и за себе и за своје најближе, a не могу да схвате да je баш та неодлучност и чување постојећег најопасније пo њих и оно што желе да заштите, да у немирним временима много боље прође онај ко се са тим временима ухвати у коштац од онога који то вријеме неће да примијети, ко сједи са стране, рачунајући да ће га олуја мимоићи, правећи се да ништа не зна, јер што мање, дијете, знаш, мање си несретан. A гле чуда, то га вријеме опали као брзи воз, чији je долазак неизбјежан a он га чека на погрешном перону, окренут му леђима, не желећи да саслуша савјет луђих од њега, да треба да се склони одатле. Што мање, дијете, знаш, мање си несретан, уједно je и начин како се живјело у Босни вијековима, како су људи пристајали на трпљење, на патњу, јер увијек je могло бити гoрe, увијек се могло догодити да изгубиш и то мало што имаш, да изгубиш и оно што више немаш. Ta се реченица слаже са менталитетом овдашњег убогог човјека, оног коме су вијекови савијали кичму, a страх обарао поглед, који свакодневним послом памти само оно што му je под ногама цесту, камен, локву, земљу, a нипошто оно што je изнад њега небо, јаблан, зграду. Јер, нити може да дигне главу и погледа у небо, нити смије да се одважи на такву куражну ствар. Ако би дигао главу, погледао горе, могло би се десити да угледа некога ко лети, ко носи са собом забрањени мирис слободе, снагу имагинације, неку особеност која je противна тамним бојама његовог ужег и ширег завичаја. Тада би радије себе прогласио лудим него што би испричао некоме шта je то видио, или још боље, прогласио би се халуцинатором, жртвом оптичке варке, јадником који je сметнуо с ума, јер коме би смио испричати такву једну причу, да je на небу неко ко шири крила, пошто je то посљедњим уставом или хатишерифом или уредбом или обзнаном забрањено. Јер, на крају крајева, све je то неко непотребно знање које га може коштати најмилијих, имовине, чак и живота, јер ово je земља у којој што мање знаш, мање си несретан. Двије године касније, пут ме поново наведе преко Равне Романије, пa у кањон Дрине. To je већ било вријеме када je оно што je Сејо причао испотиха, између два дима цигарете, надгласавајући се са Џонијем, постало политичка платформа разним демагозима, месијама, спасиоцима нација, свима онима који су угледали шансу за личну промоцију у смутним временима која наступају. О кризи се више није ћутало. Говорили су сви, и они који су до ње довели, и они који су у њој видјели своју шансу. Ja сам, међутим, забљеснут раним прољетним сунцем у коме се умивала бескрајна Равна Ромаинија, добио изненадан напад оптимизма и, гутајући ту љепоту, a нема дијела планете у којем je природа толико лијепа и дивотна, a у којем je историја толико мучна и сабласна, осјетих потребу да дигнем глас пред тамним визијама које су нас окруживале и које су свакоме биле доступне, пред набујалом несрећом која нам je махала својим сатанским крилима из непосредне будућности. Пожеливши да joj пркосим, написах стихове који описаше наступ мог оптимизма без покрића: Кањон Дрине je ma нас испред нас je Равна Романија.
Снијег се топи u ништа неће зауставити долазак новог прољећа. У том облику, она изађе из студија те осамдесет девете, али са почетком војне у Југославији, дадоше joj сасвим друге конотације, те јадна, поста крунски доказ свим мојим непријатељима, да осим тога што сам прорекао несрећу која нас je затекла, a то нисам могао учинити без дослуха са онима што рокају пo граду, овом пјесмом јасно стављам до знања на чију сам страну закорачио. Наравно, не видим никакав проблем у томе како се моје пјесме тумаче, као што не видим ни проблем у томе што неко у трагичним временима стане на нечију страну, пa макар то била страна његовог народа, али видим заумни узрок таквом тумачењу једне обичне рок пјесме, узрок сакривен у оном тајанственом што чучи у човјеку и што се појављује када му изненада дође вријеме да да суд. У спомињању два топонима, Романија и Дрина, моји су критичари осјетили да je ту смјештено цијело српство, што и није чудо када се зна какву снагу у митологији Срба из Босне имају ова планина и нарочито ова ријека. Тако, не хтијући, постах стожер српског народа, што одмах подразумијева агресију, a јадна пјесма би проглашена великосрпском химном. Срећом, прође и то немирно вријеме, људи се вратише разуму и својим мирнодопским активностима, заборавише на клања, чекајући за то нову прилику, a пјесма Кањон Дрине из свог ратнохушкачког контекста врати се међ нормалне људе, свјежа и окупана, као крик наде једног двадесетшестогодишњег младића, као његова жеља да земљи у којој живи буде боље. Она заузе мјесто на четвртом и посљедњем заједничком албуму Забрањеног пушења под насловом Maлe приче о вепикој љубави. Постаде ми мало хладно. Тек сад примијетих да сам потпуно го. Не знам да ли je још увијек дан или je већ пала ноћ. Сестре се ућуташе. Пацијенти се умирише. И чича који je урлао умукну. Или су га везали, или му je стара намазала кришку џемом од шљива, пa je сада сит. Не би ни арханђела ни Судбине. Можда je ово крај. Можда с њима нећу више имати посла. Уђе доктор. Погледа ме с висине. Тврд, оштар нагласак слагао се са његовим сувим, аскетским изгледом. Ha мантилу му пише Антонијевић. Осмијехну ми се. Осмијехнух се и ja њему. Он je био први који ми се обратио. До тада сам био само предмет борбе на живот и смрт. И побиједио je живот, иначе се Антонијевић не би осмијехнуо. „Морамо те држати овде", рече ми. „Овде си ми стално под присмотром." Дође сестра. Забоде ми три игле у руке. „Ми смо ти ко вампири. Вадићемо ти крв свако мало." Како потече крв, тако ja окренух главу на другу страну. Никад нисам волио да вадим крв. Увијек сам падао у несвијест. Сада се само склоних у прошлост. Некако сам невољно ушао у тај албум. Нисам био свјестан промјена које су се дешавале у мојој души и око мене. Можда je то била реакција на Сејино преузимање свих ингеренција у вези са групом, a ja нисам имао снаге a ни аргумената да му противрјечим, a можда je то било изазвано мојом подсвјесном жељом да промијеним амбијент и да се послије пет година рада са Пушењем вратим Надреалистима, који су већ примили официјелни позив професора Терзића, уредника на Телевизији Сарајево, за велики камбек. Углавном, на овом албуму, први пут нисам био у потпуности укључен у процес стварања. Долазио сам у студио повремено, да видим шта се ту догађа, без велике жеље да у
тај процес унесем и свој немир. Сејо je водио цијели пројекат, као доминантан аутор. Преузео je и улогу музичког продуцента, полако али сигурно узимао je све команде под своју контролу. Једини који му je мрсио рачуне био je наш нови менаџер Драган Зуровац Кики, живи доказ да je генијалност од лудила удаљена само један корак. Кики je био право освјежење у групи која je мање или више таворила у организационом смислу. Број погрешних пословних потеза које je Забрањено пушење направило у првих девет година живота сваку другу групу би одавно одвело у историју. Међутим, снага Пушења крила се у двије чињенице. Прво, нас нису интересовале пaрe, a друго, Пушење je имало толико аутентичних пјесама да су му оне гарантовале бесконачан загробни живот, што се касније и догодило. Не постоји група у бившој Југи, a вјерујем и на свијету, која je представљала мејнстрим неке културе a касније се подијелила на два дијела, a да оба дијела носе то исто оригинално име. Пушење je једна од оних ријетких група око које индустрија никад није исплела неки мит или легенду, то je група која je несмјештљива у историји југословенског рока, коју никад нико од етаблираних неће набројати као неки фактор, али нема простора од Вардара пa до Триглава коју она не би испунила до последњег мјеста, јер су њене пјесме свеприсутне, општепознате, a асоцијација на ту групу je јасна као зора послије кише. Вратимо се Кикију. To je овај високи, што сваки дан сједи у Естради, пијући еспресо нервозан и неуротичан, чекајући некога коме ће просути своје нове теорије о игри репрезентације Југославије, или о новом послу који обавља Бил Гејтс. Кики je био први менаџер с којим смо почели барем нешто да зарађујемо. Прије њега сви су нас лешили, остављали нас голе и босе, a Сејин покушај да креира наш пут или се неславно завршавао заглављивањем у снијегу планине Коњух или у блату славонских села. У том периоду Сејо je водио главну ријеч и у организацији, упоран, неспретан и тврдоглав, ишао je из грешке у грешку, a ja сам, ради мира у кући, остајао глух на кукњаву рационалних чланова бенда, који су ме упозоравали да je цар го. Посљедњи потез који сам могао да повучем a да останемо на окупу, било je довођење Кикија на мјесто менаџера. Сејо на Кикијев долазак није гледао благонаклоно, као што никад није гледао са љубављу на све оне који имају неку врсту ауторитета. Кикија сам ja довео у бенд, на инсистирање Перице, бубњара Ватреног пољупца, мог доброг пријатеља, који се увијек нервирао кад чује како лоше финансијски послујемо. Његова идеја je била да састави два човјека која су му драга, Кикија, који je био њихова мала раја с Катедрале, техничар у Бијелом дугмету, гдје je испекао занат на свим тачкама које рок музика подразумијева, од возача до пјевача и мене, који сам Перици био симпатичан још од оних дана кад ме Мића први пут довео у Естраду. Сејо je невољно прихватио Кикијев долазак у групу, али je на неки начин осјетио да je то био мој услов. Пад мог интересовања за музику био je евидентан, a ново таворење са погрешном пословном политиком брзо би ме одвукло Надреалистима и удаљило од Пушења. У том моменту, Пушење без мене не би могло да постоји. Сејо je, међутим, држао узенгије стваралачког дијела Пушења. Ta посљедња плоча не може да се похвали чињеницом да je постала икона, као претходне три, али je у себи крила неку чудну атмосферу, и неколико пјесама за памћење. To свакако није Гузоњин син, једини наш хит који ми не лежи и који нема лакоћу и шарм које су имали остали хитови, али ту су
Пикола сторија ди гранде аморе, осјетљива тема о Међугорју и Дјевици Марији, Jaви ми, генијална обрада Лу Ридовог Трн ту ми, затим Звијезда над Балканом, потресна прича о законитости немира на овим просторима, и горепоменута Кањон Дрине... Млако и невољно уђосмо у реализацију албума, али он на крају испаде бољи него што смо заслужили. Паралелно са прављењем албума, Бог нам посла професора Терзића, те се сва моја пажња усредсреди на повратак Надреалиста. Узмемо ли у обзир чињеницу да je од прве серије прошло пет година, a да je за некога ко je имао двадесет и шест то представљало петину његовог живота, уз напомену да првих петнаест година немамо пуне свијести о свом друштвеном значају и дјеловању, испада да je период између првих и других Надреалиста пола мог живота... Ми кренусмо у нову авантуру, послије свих недаћа и неспоразума, јер снијег се топи и ништа неће зауставити долазак новог прољећа.
25 KO JE ПОДИГАО САРАЈЕВСКИ ЗИД Кад сам срео професора Терзића, уредника на Телевизији Сарајево, скоро да сам био заборавио на Надреалисте. Он нас позва на разговор са идејом да серија добије свој наставак. Терза се већ био ушанчио у Телевизији, заузео јако и утицајно мјесто на цијењеном другом спрату. Постао je један од оних стратешки значајних котача који гурају телевизијску продукцију напријед. Бивши професор српскохрватског језика у Петој гимназији, изузетно образован и паметан човјек, један од ријетких који побијају теорију да су само Херцеговци интелигентни људи. Терза je имао свој метод рада, око себе je већ био окупио озбиљну екипу редитеља, радио je на Дому за вешање, документарац о Голом отоку Данила Киша, Бајфордове двије или три серије. Ући у тај тим било je равно ући у репрезентацију. Нешто се чудно дешавало на Телевизији Сарајево. Некадашњи најтврђи бастион затупљености и комунистичке догме сада je постајао најлибералнији простор у Југославији, широм отворен за програме попут Надреалиста. Није то, наравно, био резултат демократског напретка једног друштва које није баш било предодређено за завичај слободе, већ сплет околности који je другу половину осамдесетих окренуо наопако. Прошло je довољно времена од Титине смрти и све телевизије у Југи кренуле су својим путем, пратећи политичку тенденцију својих републичких руководстава. Загреб je инсистирао на децентрализацији програма, Београд на својим унутрашњим КосовоВојводина проблемима, Љубљана се већ понашала као да није у ЈРТ-у, само у Сарајеву није постојао јасан политички правац којим би телевизија требало да иде. Није, јер до ње још увијек нису дошле националне странке, a и кад дођу, лакше ће им бити да подијеле дан на три дијела него да покушају да направе заједнички програм. Нису били у стању да усагласе ставове око временске прогнозе. Стога je Телевизија Сарајево остала у једном политичком вакууму, празном простору у коме није била интересантна комунистичкој врхушки. С друге стране, афера Агрокомерц која je годину-двије раније уздрмала југословенску јавност и која je у суштини била први знак пада комунизма, промијенила je политичку гарнитуру у Савезу комуниста БиХ, те су нови руководећи кадрови, још ненавикли на власт, мало погубили конце у вођењу државе, не зато што су заборавили оштре и сурове методе којима су се служили у прошлости, већ зато што су осјетили лагано прегруписавање на југословенској политичкој сцени, те су власт примили са задршком, као да су знали да се на њој неће баш превише задржати. Самим тим, боље бити добар са свима који претендују да уђу у зграду на Маријин двору. Другим ријечима, није било нити једног писменог политичара који те осамдесет девете није осјетио вјетрове промјена. A промјене су се осликале само у бројевима телефона. Све друго остало je исто. Безнадежно. Није могло бити боље вријеме за снимат Надреалисте. С једне стране, слуђена ситуација у Југославији, с друге стране слобода коју нам гарантује конфузија у СК БиХ, с треће стране интелигенција Слободана Терзића. Било je само потребно сакупити Надреалисте... a то je обично највећи проблем.
Ђуро je био против снимања, јер je он генерално увијек против. Он je тада гајио тежњу да постане прави и озбиљан глумац, као да комедија није права и озбиљна умјетност. Ha крају крајева, највећи глумац и редитељ у историји филма бавио се само комедијом и у првих сто својих филмова играо je само једну улогу, скитницу. Ђуђи je, међутим, себе видио на другом мјесту. Злаја није хтио да игра из разумљивих разлога, Пара je био на оном свијету, Шиби je увијек заинтересован, али на њега човјек није могао да рачуна у потпуности, јер се увијек могло догодити да прими изненадан позив неког од три хиљаде његових пријатеља, те да у складу са понуђеним оде у Њемачку на шест мјесеци. Шибијев осјећај одговорности био je раван броју бодова који екипе са Балкана узимају у групној фази такмичења Лиге шампиона. Нула. Он je био јунак из прича Оскара Мулена, један од оних који у папучама изађу из куће да купе цигарете, a врате се три године касније. Зена je увијек био за. Ha њега je човјек могао да рачуна и у случају нуклеарног напада на ову планету. Употпуњујући број играча, позвали смо Огија и Даду, два нова члана Пушења, да нам се прикључе. Ђуро je опет мало пиздио, јер je у позиву њима видио моју жељу да Надреалисте поново повежем са Пушењем, али je, знајући да се ради о двојици ванредних идиота, пристао на то изврсно појачање. Дадара и Оги унијели су потребну свјежину, помјерен смисао за хумор, надреалнији од надреалиста, лакоћу игре, али и број оних којима ред, рад и дисциплина нису највећа врлина. Највећи поклон Надреалистима који су наши нови јунаци донијели у мираз, била je улога Минке. Минка je била доказ да неко може да отјелотвори лик толико пластично и дубоко, толико јасно и чисто, за само минут и пo пo емисији. Укупно десет и пo минута!!! Оги je направио креацију живота на малом простору. Kao Меси, дриблинг, финта једна, финта друга и предаја лопте... и Минка je ушла у антологију југословенског хумора, као лик који je имао најмање времена за осликавање. Велике су улоге наши славни глумци имали у историји филма и телевизије, велике су и роле које су одиграли, али нико никад није сажео једну такву особу у само минут и пo. Идентификација гледалаца са Минком била je невјероватна. Сретао сам људе из разних крајева Југославије који су ми сатима причали о тој ванредној појави. Сјећам се, неки ми je Словенац рекао да његову жену зову Минка, зато што јако добро куха. Тад схватих да Минка у Надреалистима никад није била приказана у кухињи!!! Мајсторлук којим je Оги осликао тај лик толико je суптилан да су je људи замишљали сами, ван кадра, као стварну особу од крви и меса... и ајвара. Једноставно, лик je био толико стваран и жив да смо Минку могли да замислимо и у кухуњи са Џејмијем Оливером, и у Пентагону са Веслијем Кларком. Минка je била једно од највећих достигнућа до којих су Haдрeалисти икад дошли. Придружио нам се и Срђан Велимировић, мој другар из младости, виспрен и духовит цртач, човјек који je направио генијалан омот за албум Док чекаш сабах са шејтаном. Он je био један од аутора сценарија, a његов скеч Зона сумрака представља мало ремек-дело. A редитељ? Ko ће бити редитељ? Више нисмо били деришта, већ смо помало сазрели. Редитељ je морао бити неко са озбиљним ауторитетом. Како Даче није било у Сарајеву, a Вук се већ одавно прекомпоновао у озбиљне теме, на наше инсистирање Терза je звао Ћиру Мандића, једног од професора на Академији, врсног познаваоца историје филмске умјетности, човјека који je у себи носио неки чудан бунт, револт, који je долазио, не само из објективних околности које су нас окруживале, већ и из
његовог карактера. Ћиро je, међутим, у Надреалисте унио преко потребан ред, јер играти на ону карту на коју смо играли прије пет година било би преурањено самоубиство. Нисмо више имали двадесет година, свјежина je мало и пресахнула, појавили су нам се подочњаци, a и покрети су били спорији, a мисли контролисаније. Изгубили смо спонтаност. Радили смо са предумишљајем... за оно вријеме то je било нормално. Морали смо изабрати другачију тактику, a ту je Ћиро био од непроцјењиве важности. Он нас je полако уводио у тајне филмске умјетности, објашњавао нам шта се и како ради, због чега то мора са ове стране a не са оне, и да нам je дошао осамдесет четврте, вјероватно би био исмијан и понижен, али те осамдесет девете узимали смо га озбиљно у обзир. Ћиро je имао само једну ману. Није нам довољно вјеровао. Ту се обично сви зајебу. Не могу да вјерују идиотима који се цијели дан снимања клибере, играју фудбал, смишљају смицалице једни другима, једном ријечју, понашају се инфантилно. Неки од нас су остали вјечно такви. Благо њима. Oко мене зврче апарати за мјерење пулса срца, чујем и мумлање нових пацијената. Чинило ми се да све већи и већи број људи долази у моју собу. Улазили су, убацивали нове кревете, паковали пацијенте као лего коцкице. Kao да неко с нама игра тетрис. Понекад су их убацивали ужурбано, понекад полако, понекад су се смијали, понекад су били озбиљни, али никад у паници. Сад ми je било јасно у којим условима ради најосјетљивија јединица клиничког центра и на који величанствен начин превазилазе све потешкоће које их сналазе. Број оних који су у њиховим рукама све je већи и већи, a простор у коме дјелују све je мањи и мањи. Али, кад човјек лежи са овом бољком која je мене напала, свеједно му je у ком je окружењу и са колико je људи у соби. Он je окренут себи и својим мислима. Не интересује га спољашњи свијет. Могли су ме смјестити у контејнер, или у велелепну вилу, мени je било исто. Ja, свакако, нисам онај кога сад видите овдје на покретном кревету коронарне јединице, већ онај који лебди над тим тијелом и кога простор у коме се налази не интересује. Сад схватам пустињаке, свете људе што живе пo пећинама, сами, без икога. Они су свој унутрашњи живот развили до савршенства. Исти онај свемир који je смјештен ван човјека, смјештен je у њему. Исте су и димензије. Бескрајне. Можда je пустињацима узбудљивије него нама, с ове стране тијела. Они имају своје успоне и падове, своје слике и филмове, своју књижевност, литературу, утакмице, клађење, љубави и сузе. Њима заиста не треба ово около, исто као што то около није важно мени сад, док лежим прикључен на апарате за мјерење откуцаја срца, закачен на инфузију и избоден на више мјеста, из којих ми свако мало ваде крв. Друга серија кренула je килаво. Сви су je поредили са првом, која je била освјежење, помијерање граница у сваком погледу, али која није имала такав квалитет и чистоту израза као друга. Међутим, број два се увијек пореди са бројем један и ту нема помоћи. To ће ми у будућности бити као усуд. Шта год сам даље радио увијек се поредило са оним претходним, пa чак и ако je то ново очигледно боље. Нека посебна врста осјећања, да ли носталгија или магична везаност за неку пјесму или скеч, асоцијација на доживљаје које то дјело буди, на стање свијести које радо призивамо, или једноставно сјећање на неко љепше вријеме, тјера људе да „навијају" за оно што je било раније. Ma много вам je боља она прва серија... Јесте, није лоше, има неколико добрих пјесама, оно о ономе фудбалеру, али први албум вам je био бум... оно старо Пушење je имало неки
свој шмек... јебо Сложну браћу, Надреалисти су закон.. Неле, што не свирате старе ствари, цијеним ja то што сте направили пo свијету, али Пушење je Пушење... И сваки пут, мало-помало, ново постаје блиско, улази у рају и више га ништа од ње не може отргнути, све док и то, полако, не постане „старо"... Још онда сам осјетио да бих упао у замку када бих радио пo налогу општеприхваћених критерија. Moj задатак je био не да повлађујем укусу, већ да га мијењам, не да играм на очигледну карту, него да мијешам шпил и уздам се у срећу и интуицију. Неки бунт у мени тјерао ме je да увијек кренем на другу, тежу страну, да никад не урадим оно што се од мене очекује. Увијек ново, свјеже, никад робом! Под тим притиском стартала je, у октобру 1989. године, друга серија Надреалиста, пет година након прве. Taj размак могао je само да буде још већи хендикеп, јер они који су били залуђени првом серијом већ су je гледали као дио своје младости, a ништа се не може поредити са младошћу, чак и да je младост проведена у концентрационом логору. Прве двије епизоде нису донијеле никакав помак. Оне су биле професионалније изведене, ми смо били увјежбанији, али нисмо погодили тајну тачку, скривену у души публике, послије чега ти она бескрајно вјерује и бива одана онако као што нам je била пет година раније. Сви су нас гледали још увијек с подозрењем, као да су очекивали наш кикс, тресак о земљу. И то je карактеристика балканског менталитета. Радост наслађивања туђим падом. Ћиро нас je вјешто усмјеравао да не исклизнемо из колосијека, за неке скечеве смо имали чак и сценарио. Но, у току снимања, које je обично почињало два мјесеца прије емитовања, да би се накрцало материјалом, већ je дошло до трвења између Ћире и нас. Ћиро je имао свој поглед на хумор. Није осјећао оно заумно што Надреалисти дају и што нико не зна зашто je то смијешно, пa ни ми сами. Снимали смо један идиотски скеч на некој ливади код Мокрог, села у близини Сарајева. Сценарио за тај скеч донио ми je једног сунчаног јутра Зена, онако бунован, казао ми je да има нешто јако смијешно и занимљиво, пa ће да ми прочита. И прочитао ми je сценарио, који je имао само двије реченице: Људи се добацују лоптом u изговарају ријечи. Када један од њих ухвати лопту u изговори „хркљуш", он je побједник, a остали се са жаљењем ударају шакама у главу. To je био цијели сценарио! Кад je прочитао тај текст, стао се смијати оним својим заразним смијехом из дубине бронхија, смијехом који те омамљује, баца у транс и ти више не знаш да ли се смијеш тексту или његовом смијању. Углавном, од нашег смијеха тресла се Зенина кућа са све Бјелавама и хркљуш je био одмах стављен на дневни ред. Е, ту je Ћиро прсо! A имао je потпуно право. Он рече да не схвата шта je ту смијешно. Не схватам ни ja, али јесте смијешно. За неке ствари не знаш зашто их људи „краду", зашто их раја прихвата и зашто губе своје ауторе и постају општенародно власништво. Све оно што се дешавало са хркљушем након његовог емитовања, управо je доказ за то. Није довољно што смо ми ту имбецилну игру одиграли смијешно, осликавајући менталитет средњобосанског сељака, јер се чак и то могло урадити боље, није довољно што су Надреалисти у тој седмој и посљедњој епизоди другог серијала већ стекли ауторитет над публиком, тако да шта год ми снимимо, помно ће се пратити и анализирати, није довољно
ни то што je, на Ћирину интервенцију, a то je била нека врста компромиса који нас je извукао из пат позиције, цијели скеч везан са Минком и Реуфом, који са својим комшијом Тихом гледају Хркњуш уживо на телевизији, није довољно ни то што je та епизода имала безброј реприза, a чим се појавио на Јутјубу, Хркљуш je исте секунде прешао милион гледалаца у својим разним поставкама. Ништа од тога није довољно да објасни зашто je тај идиотлук тако примљен код народа, зашто се на њему толико генерација одњеговало и зашто смо, на крају крајева, добијали писма из цијеле Југе, у којима су нас обавјештавали да je организован нови Хркљуш клуб, на Корчули, у Смедеревској Паланци, Птују, Орашцу, Зеници, Титовом Велесу... Постоји нешто што нико не може да контролише, када je у питању шоу-бизнис или умјетност уопште. Како и зашто се нешто одмеће у народ, како и зашто публика заволи Битлсе, a не неку другу групу која свира можда чак и боље од њих, како и зашто нека пјесма постаје хит (што значи ударац, нешто што погађа) иако je око ње још хиљаде таквих, како и зашто нека слика постигне вишемилионску цијену, a нека лежи неоткривена у депоима, како и зашто одлучимо да идемо једним, a не другим путем. A и не треба да се зна! To знање je непотребно! Само ће те оптеретити и умјетнички акт више неће бити резултат срца, већ резултат мозга. Задатак умјетника није да, правећи своје дјело, размишља о томе како да то дјело постане дио опште културе, већ да својом вјештином учини такав један пут могућим. To, међутим, не одлучују само умјешност и накана умјетника, већ често нешто што умјетник у себи носи, a да није ни свјестан тога. У питању су нека загонетна сједињења. Никад нико не може бити стопроцентно сигуран да ли ће нека пјесма постати хит или ће неки скеч бити смијешан, филм гледан... Институције шоу-бизниса покушавају то да постигну, улажу велика средства да то постане могуће предвидјети, али на крају резултат je у рукама Онога изнад. Тако смо ми, након двије килаве епизоде друге серије, ушли у одлучујућу трећу. Знао сам из искуства да нам je стигао преломни тренутак и да нешто морамо урадити да ток историје крене у другом правцу. A око нас je све прштало. Пао je Берлински зид, распадао се Савез комуниста Југославије, у Румунији пада Чаушеску, свијет je дисао убрзано, као плућни болесник са цигаром у устима. Умирало je једно вријеме, рађало се друго. Побиједио je онај излог у Титовој улици пред којим сам као дијете стајао на путу за музичку школу и у чије сам шаренило гледао омађијан и жељан да ускочим у њега, побјегнем из сивила у ком сам рођен, пређем границу из свијета у црно-бијелој техници у свијет у колору. Управо то. У титанској борби између два система, умјесто, како je било планирано, да побиједи нечије оружје, побиједиле су боје, јарке и изазовне, оне које нам долазе из Холивуда, којима и Мекдоналдс покорава свијет, боје које нам нуде илузију слободе, комад њеног укуса, које нас маме да живимо нечији туђи живот, много лакши и љепши од нашег, боје којима фарбамо наше снове, снове који се редовно претварају у ноћну мору, отуђеност, безосјећајност, депресију и тиху, демократску смрт. To народи са источне стране гвоздене завјесе нису знали... Жељни слатког свијета, похрлили су у излог, разбили стакла, ускочили у њега. Пристали на све услове које им je Запад понудио, само да се што дуже задрже у излогу јефтиних слаткиша, a Запад, од кога смо
много очекивали, окрену нам леђа и, умјесто идеала слободе, истине, љубави, умјесто Боба Дилана, Стоунса, Де Нира, Богарта, Фицџералда, Хемингвеја, Запад нам продаде Била Гејтса, Џорџа Сороша, Мадону, оног папка из Епла и осиромашени уранијум. Никада у историји људског рода човјечанство није било ближе остварењу минимума снова о слободи, правди и једнакости, a никада се за краће вријеме од тог циља није више удаљило. Само je пола године било довољно пa да свијетом завлада хармонија, a само неколико година да тај свијет од те хармоније буде удаљен више но што je то било у доба инквизиције. Никада, у историји људског рода, човјечанство није било ближе једнакости као те 1989. године, a само пар љета касније, провалија између оних који имају и оних који немају већа je него у вријеме Рамзеса Другог. С тим што je Рамзес Други хранио своје робове, јер су му требали, a данашњи фараони их убијају, јер их има превише. Јебига. Ми то нисмо знали, када смо тих дана у монтажи више гледали дневник Телевизије Сарајево и извјештаје који се за њега припремају него материјал који треба да смонтирамо за трећу епизоду друге серије. Нисмо знали да се свијет мијења пред нашим очима, али смо то осјећали. У ствари, знали смо да се нешто догађа, али нисмо знали шта. (Ду ју мистер Џонс?) Taj стравични салто мортале, који je историја направила те '89, у нама je пробудио наду, али и зебњу, као да смо предосјећали да се руши један свемир на коме je Тито изградио империју, да се дијеле нове карте, a њега, као највећег коцкара међу нама, више нема. Ja сам посматрао догађаје заваљен у једну од столица на точкићима којима je обиловао седми спрат Телевизије, у којем су биле монтаже. Гледао сам са узбуђењем рушење Берлинског зида, схватајући да наши скечеви снимљени претходног љета, док je свијет био још увијек далеко од хаоса, губе на значају. Не сјећам се ко je био поред мене, само се сјећам да сам хитно сазвао састанак екипе. „Момци, ако се руши један зид, негдје на планети мора да се диже нови. Планету без зидова може да прави неко друго биће. Човјеку то за руком не може поћи." Неко рече... пa у Сарајеву. Наравно! Ниједно срање не може проћи без Сарајева. Правимо Сарајевски зид! Али, шта да радимо са Сарајевским зидом? Још као клинац сам са дивљењем и не без зависти гледао сметљаре који празне канте и трпају отпатке у отворени зелени камион за који се затим закаче и онако весели и гласни звиждуком дају знак возачу да може да крене до сљедећег пункта. Њихово љуљање, звиждање, смијех, галама, искакање и ускакање, мени, онако радозналом за живот, чинили су се као елементи неке надмоћне слободе, вангравитационе лакоће постојања. Бити сметљар, у мојој малој глави, значило je бити слободан, ведар, насмијан. Не знам како, али тог поподнева сјетих се мојег маштања да постанем сметљар. To je тај контраст који нам je фалио за Сарајевски зид. Ведрина актера у неведро вријеме. У три секунде исписах сценарио. Ставих га у будућност... a, знајући да нам будућност није баш свијетла, у сценарију заврших рат који нам je, у стварности, слиједио као редовна порција историје, и на његов крај ставих сукоб сметљара на зиду који Сарајево и Југославију дијели попола. Ставићемо и датум, да би гледаоцима било јасније да je у питању будућност. Рат би пo
хронологији догађаја карактеристичних за Балкан требало да почне '91, педесет година послије Другог свјетског, a пo том истом систему требало би да се заврши четири године касније. Оба велика рата у прошлом вијеку толико су трајала. Али морамо да ставимо и датум. Moj рођендан je 11.12. Само ћемо обрнути бројеве. Ставили смо 12. 11.1995. Почетак рата je био '91. у Хрватској, a Дејтонски споразум, као његов крај, постигнут je 21. 11. 1995. Дакле, довољно je само обрнути прва два броја. Два и један. AKO се узму у обзир сви пророци прије нас, они који су то радили за пaрe и они који су то радили из љубави, морамо напоменути да смо ми отишли најдаље, јер смо у нашем предвиђању укључили бројеве. To ни Тарабићи нису били у стању. Судбина се насмија мојој шали. Тада се о тој нашој видовитости још ништа није знало. Нама je било важно да je ТВ Сарајево муњевито реаговао и да смо у року од два дана добили све потребне услове да снимимо Сарајевски зид. Данас ни најмодерније и најмобилније телевизијске и филмске екипе не би тако реаговале. Тражиле би сценарио, увеле би га у протокол, до његове разраде би потрајало пар дана, пa би се разрада протегла на седмицу, пa би се залазило у неке детаље који руше буџет, пa би дошло до усаглашавања око буџета, и то би трајало још неколико дана. Углавном, зид би се и подигао и пао, док бисмо ми још увијек разглабали о условима у којима треба да снимамо тај скеч. Снимили смо га већ наредне ноћи. Било je узбудљиво. Знао сам, сад имамо нешто актуелно. Ова епизода ће избити аудиторијум из ципела... Али, и поред квалитета који Сарајевски зид нуди, нама je за ту, одлучујућу епизоду фалио један фазон који би испровоцирао смијех на прву лопту. Све метафоре, поређења, скривена значења, ироније, сарказми, алегорије, падају пред оним једноставним, искреним, непатвореним смијехом из пуних плућа. Испуцали смо Минку за ту епизоду, треба нам још једна фора. И поново у монтажи. И поново бјесомучно вртимо штосеве које смо снимили љетос. Ђуро сједи са стране. Гледа на помоћном монитору развој догађаја на драматичној сједници Савеза комуниста Југославије. Ништа није чудно, осим чињенице да Ђуро гледа политику. Још су говорници који се смјењују пред његовим очима утишани. Почиње нешто да мрмља. Прво несигурно, a затим храбрије. Из секунда у секунд, ријечи које мрмља постају јасније, добијају своју артикулацију. Ha крају почиње да се хистерично смије. Није нам било најјасније зашто. „ Ајд, гледај сад, гледај сад..." махао je рукама, борећи се са нашом радозналошћу и својим смијехом. Ha екрану je био Момир Булатовић, у бијелом одијелу, за говорницом. Говорио je успорено али значајно, испод очију су му се формирали подочњаци, a бркови су крили усне, пa je изгледало као да мрмља. Умјесто њега, говорио je Ђуро. Ђуро je Момиру посудио глас. „Е овако... ja би' да наплатим, да видим ко je шта попио, пa да се плати." Не постоји ријеч која може да опише одушевљење, врисак, радост која je наступила на седмом спрату Телевизије Сарајево, у комори у којој су монтаже. Такво узбуђење вјероватно je имао Тесла када му je, на крају свих његових унутрашњих борби, струја кренула са једне стране планете на другу. To je вјероватно осјећао Микеланђело, ударивши посљедњи пут
длијетом у тек свршеног Давида. To je исконска радост, божански дар који има онај умјетник и прегалац који je у дјело ушао свом својом душом, претпоставивши своје дјело чак животу самог себе. Имали смо шифру! Код! Пустити оригиналан снимак, онда му додати наше гласове. Нисмо ни знали да ће тај снимак имати историјски значај. Ту ноћ наховали смо три и пo минуте посљедњег конгреса Савеза комуниста Југославије до раних јутарњих сати. Није постојао значајнији политичар тог времена a да се није нашао на репертоару. Концепт у коме посљедњи конгрес СКЈ представља подвлачење црте, прављење коначног рачуна, вријеме да се види ко je шта попио a ко појео и ко колико треба да плати, био je јасна алузија на скорашњи распад једне земље, једине коју смо имали. Наш уредник Слободан Терзић солидарно je пратио наш рад. Остао je до краја, до сванућа. Ha моје питање шта ће рећи они одозго кад виде ово, само се осмјехнуо. Био je поспан, али задовољан. Шта je урадио сутрадан? Урадио je оно што само велики и озбиљни уредници треба да ураде у таквим моментима. Отишао je кући и искључио телефон. Тако раде коцкари који знају који ће сљедећи број избацити кугла рулета. Ставе на њега жетон и, попут јунака из једног романа Фјодора Михајловича, ућуте се и чекају да точак рулета стане. Обично буду у праву. Te ноћи смо побиједили. Реакција јавности била je фуриозна. Нико више није имао ништа ни против нас, ни против Терзе, ни Надреалиста. Прешли смо Рубикон, ону тачку послије које ти публика безгранично вјерује. Научили су језик којим се користимо, осјетили нашу добру намјеру, идентификовали се са нашим јунацима и, што je тада било најтеже, разумјели нашу политичку неутралност. Серију смо након тога рутински привели крају, она je осликала једно драматично вријеме, несигурно колико и небо пред олују. Једну ствар тада нисмо предвидјели. A то je да конобарски рачун, у коме се види ко шта треба да плати, неће донијети Момир Булатовић, већ један од четири јахача Апокалипсе.
26 ИСПРЕД НАС JE СТАЈАО ПАКАО... У тренутку када смо стекли највећу популарност, када су наше емисије постале дио аргумената којима се служе политички полемичари, и када су се изреке, усклици, реченице које су Надреалисти промовисали ушли у рјечнике свакодневног говора, са својим посебним значењем, Југа je изгледала као трошна, црвима изгризена брвнара, спремна да се сваког тренутка сруши и са собом у понор повуче све њене становнике. Подјелу која je настала распадом СКЈ, покушао je да ублажи концепт тадашњег предсједника владе Анте Марковића, који je својом политиком озбиљно засметао свим републичким врхушкама, али којем je фалило упориште у народу. Стравично je како je народ окренуо леђа једној, каквој-таквој, јасној европској политици, зарад смутних, нереалних националних концепата. По свакој логици, људи би требало да гледају како и од чега живе. Међутим, логика у случају старе Југе није играла неку велику улогу. Народ je живио од снова, a не од леба. Снови о независним, самосталним, националним државама генетски укодирани у крви сваког Балканца, у потпуности су засјенили ту логичну идеју да се живи само један живот и да je улудо бацити га историји под ноге. Неспоразум међу републикама у суштини није ни постојао. Сви су гурали брод ка провалији, a сви су се надали да ће при том паду најмање настрадати. Невјероватно je то колико je било лако да се сви жртвују за један народ, a колико тешко да буду солидарни са једним јединим човјеком. A како je изгледала Југославија у вријеме наше посљедње турнеје? Изгледала je као расуте шаховске фигуре, без реда и смисла. Било je узбудљиво наићи на камион или аутобус са регистрацијама градова из других република, свак je преносио свој дневник, медијска препуцавања су постала дио свакодневице, a реторика je била све оштрија и оштрија, бука све већа и већа, a међусобно разумијевање je потпуно нестало. Први пут да човјек помисли да ови народи заиста говоре различитим језицима. A негдје на хоризонту појављивали су се знаци олује. Потмулој грмљавини, нечујној за нормалне људске уши, претходило je плазење муња пo балканском небу. Свијет je постајао нервозан и нетрпељив, неосјетљив на туђу невољу. Све около било je кужно, воњало je на распаднути леш. Taj леш била je моја земља. По тој и таквој Југи ми смо правили посљедњу велику турнеју, почетком деведесете. Након огромног успјеха Надреалиста, схватили смо да je сулудо не искористити тај повољан вјетар и рођена je идеја да се направи гротескни игроказ са пуцањем и пјевањем, у коме ће се добро зајебавати, a и свирати. Свираће и Пушење и Штампа. Но, иако смо споља изгледали као нераздвојни другари, чији je мото „Сви за једног, један за све", односи међу нама били су већ толико начети и изједени умором, нетрпељивошћу и завишћу да je било практично немогуће да се десет људи, шест Надреалиста и четворица из Пушења, окупе око једне такве велике идеје. Ми смо, у ствари, персонифицирали односе народа у земљи која нас je
одгојила. Били смо себични, ускогруди, слијепи, неосјетљиви и бахати. Kao и наши народи. Свако од нас мислио je да je потпуно у праву. Међусобне зађевице и подметачине постајале су свакодневне, a нетрпељивост и мржња међу појединим члановима нису се више ни криле. Свак je тражио своје, преко сваке мјере, a мјеру за друге није ни осјећао нити га се тицала. Један je тражио да добије највише пара јер je најпопуларнији, ja нисам хтио да добијем мање од њега, јер je то реално, други je био незадовољан својим статусом јер свирамо његове пјесме a он добија ко остали, трећи je инсистирао да добије десети дио иако то није могло бити могуће... Много непознаница, a само један резултат. Ha крају, Кова, инжењер пo професији, долази до епохалног компромиса. Предлаже да се укупна добит не дијели са 100 већ са 110, пa се на тај начин проценти приближавају један другоме, те je мање одступање губитника до побједника. Ha крају je и Ђуро направио мали компромис и основни услов за покретање такве турнеје био je испуњен. Сејо и ja се тада већ нисмо пазили. Да будем искрен, био сам слијеп на његово незадовољство. Уласком Пушења у комбинацију са Надреалистима, он дефинитивно губи доминантну улогу и у креативном и у организационом смислу. To су неке ствари које он није могао лако преболити. Растао je и анимозитет између њега и Кикија, нашег менаџера, човјека који je доказ да je између лудила и генија само један мали корак. Кики je, срећом, инклинирао овом другом, иако се често шалио на свој рачун, питајући се: „Да ли ће 'шаран' у његовој глави покушати да изађе напоље?" Турнеја je рађена пo његовој замисли да комплетни трошкови, укључујући и хонораре, буду покривени од стране УНИС турса, тада врло амбициозне туристичке агенције, a да за узврат УНИС турс добија невиђену медијску кампању и халабуку. Резултат je био фантастичан: пуне дворане, одличан програм, новац на вријеме. To je, узгред буди речено, био први пут да ми je остало нешто у цепу послије турнеја и плоча, a УНИС турс постаје лидер на југословенском тржишту. Све je дивно, као из америчких бајки о успјешним људима, али нико није задовољан. Нестала je магија међу нама, свак гледа другог преко тарабе, свак пипа свој џеп. Тада сам први пут видио како новац убија... Сејо и ja се удаљавамо миљама. Више се не дружимо, налазимо се ријетко у неким свечаним, општим тренуцима, a и кад се видимо, он je хладан, шкрт на ријечима, далек, као неко ко je дубоко незадовољан и потресен. Ja сам био слијеп, моја себичност ми није дала да чујем олује у његовој души. Увијек сам гледао живот са ведрије стране, ковао сам своје мале планове, a и те деведесете добио сам Јану, моје и Сањино прво дијете. Све остало je пало у сјену тог догађаја, ништа више није било важно; у ствари, није више ни постојало. Вративши се са мора, те деведесете, Сејо ме je позвао један дан да се нађемо, да поразговарамо о свему. Чак ни тада, када би свакој будали било јасно да нешто није у реду, да неко ко те не зове мјесецима одједном има намјеру да ти нешто каже, ja нисам ни сумњао у његове намјере. Нашли смо се на имбецилном мјесту, у бифеу Позоришта младих, гдје никад нисам ишао, мјесту које ме je подсјећало на лоби барове половних провинцијских хотела у којима je пиво топло, a сендвич бајат и мокар. Сјели смо и наручили пиве. Све je почело нормално. Он je пушио, као и увијек, кратким удисајима попут задиханог маратонца, увлачио je дим плитко, тресао пепео около, промашујући пепељару. Цигарету je гасио неспретно, из више
покушаја, тапкајући je о ивицу пиксле, пa je простор око јадног опушка подсјећао на бојно поље. Ja сам пушио смирено, дубоким уздисајима, тјерајући дим до коријена бронхија, држећи пепео на цигарети скоро до њене смрти. Ha крају би се задавила сама. Сејин опушак био би вишекратно измасакриран, a мој пресамићен на два дијела, уредно одложен у посебан крај пепељаре. Он поче да прича, да није задовољан мојим понашањем, да сам свој лик и дјело превише естрадизирао, a да се тиме профанисала и сама група; нисам само ja проблем, ту je и Оги, који je баш тада био болестан; ja сам неопрезно ушао у неке друге воде; то више није онај бенд који нас je носио, то je сада једна половна харабатија, a ja сам ту највише крив, све сам повукао на себе, група je морала да остане група, a не да се персонифицира у једном човјеку; ишао сам на емисије на које нисам смио, почео сам да се дружим са естрадом, a не са правим рокерима; углавном, он овако више не би наставио... Ja се опет зајебах. Сложих се с њим да je овако радити бесмислено и да група мора да има више циљеве од Југославије. Moja je идеја, рекох му, да направимо свјетски бенд, да проширимо тржиште, оно што сам урадио десет година касније, али ме он погледа испод ока са жаљењем колико сам глуп, да не могу да схватим о чему он, заправо, говори. „Не, ниси ме разумио. Ja не би' више радио с тобом." Изненадио сам се са каквом мирноћом примих тај ударац. Kao и у свакој вези, човјек у тренуцима када je уморан, или кад му je расположење нагризено, или кад пред спавање не може да смири мисли, заузда мозак, размишља о крају те везе. И ja сам о томе размишљао, и прије него што смо почели, прије него што наша имена није требало посебно представљати. И увијек у тим мислима, или боље речено морама, тај тренутак сам замишљао драматичним, болним, са много суза, убрзаних откуцаја срца, али достојанствен, без тешких ријечи, са пар духовитих коментара али осјећајан. Ништа од тога се није догодило, као што се значајне ствари у животу увијек догоде потпуно другачије него што их човјек замишља. Сејину одлуку примио сам хладно, без великог узнемирења. Завршио се један дио мог живота. Откинуо се од мог тијела и душе, запловио у сјећање. Тамо ће и остати, и одатле сада вадим ове реченице. Сејин ауторитет више није постојао. Гледао сам га први пут као неког коме сам раван, жалећи што немам ријечи и снаге да саздам у себи све оно што би му требало рећи. Тек касније, годинама касније, кад сам се присјећао тог нашег разговора, налазио сам реченице које му je требало казати, али тада je већ било касно. Било je бесмислено рећи му ишта. Тако je увијек са мном. Са реакцијом касним најмање неколико година. Сљедећи пут смо се видјели многа љета касније. Он je дошао из Загреба у Београд неким својим послом, ja сам крстарио планетом са Но Cмокингом, реализујући приједлог који сам му дао у бифеу Позоришта младих. Све те реченице које сам годинама спремао, мислећи о њему, градећи их пажљиво и детаљно, као што пчеле граде кошницу, изгубиле су сваки смисао. Нашли смо се код Ђиђе у Ресави, стукли довољан број пива да нам се отворе дизне сјећања, да из њих црпимо само оно што je лијепо, што нам остаје као дар од Бога, који сигурно нисмо заслужили. Никада с њим нисам поново дотакао тему нашег заједничког подухвата, нити сам више имао снаге да о томе мислим. Све je то спаковано у ормарићима оног дијела мозга који називамо памћење.
Toг јесењег дана, није нам требало много да се разиђемо. Тек толико да се доврше пиве које су стајале испред нас. Није било чак ни оно: „Оћемо л' пo још једну?" Изашавши из бифеа, он оде на једну, a ja на другу страну. Стајао сам испред Народног позоришта још неколико минута, гледајући неке клинце који су лоптом гађали бандеру са декоративним фењером на врху. Осјећања су навирала, стизала једна друго као што валови сустижу један другог, ударајући о сољу нагризено стијење. Прво сам се осјетио невјероватно слободан. Kao да сам пун хелијума, пa je неко одвезао канап којим сам причвршћен за сидро које ме je држало на земљи. Одлетих од силне слободе. Затим осјетих утученост. Оде комад мог живота, сурва се у провалију, без изгледа да се из тог амбиса икада извуче. Онда ме опет обузе нека радост, што остадох добар са човјеком с ким подијелих толике драгоцјене године и искуства, пa ме затим савлада осјећање туге и безнађа кад схватих да се он и ja више не можемо видјети тамо гдје смо обојица рођени, на позорници. Нисам ни слутио да ћу то осјетити још неколико пута у животу. Срећа je да тада то нисам знао. Годинама касније, читајући нешто о Гурђијеву, великом метафизичару, сазнао сам да га je отац тјерао да мијења своје преокупације. Таман кад млади Георгије заволи математику, отац га натјера да се бави музиком. Када мали Георгије осјети музику као дио свога тијела, отац му одузме инструменте и натјера га да пише књиге... И тако даље. Тек сада сам схватио зашто му je отац имао такав принцип. Да натјера малог Георгија да буде слободан од својих љубави, да може да се растане са сваком од њих, кад год пожели, да остане свој. Ja нисам то успио. Распад Забрањеног пушења вјечно je остао као сјена на мојој души и сигурно je један од разлога што ме сада стављају на апарате за потпуну контролу рада срца. Нисам успио ни да се ослободим сјена свих оних које сам волио и који су заједно са мном градили мој живот, и чије ријечи, погледе, смијех видим толико чисто и јасно да ми понекад њихово физичко присуство није ни потребно. Нисам успио да се ослободим ничега што ме веже за младост, што ме подсјећа на вријеме кад сам имао крила али не и мозга, када сам летио високо и тамо негдје, сагорио као метеор. Сејо je један од оних с којим сам подијелио најљепши колач који човјек има у животу. Младост. Нажалост, вријеме ће показати да су се наше звијезде толико одаљиле једна од друге да je тај суморни јесењи дан, кад смо један другом рекли све, био и најбољи моменат за такву одлуку. Јер, оно што je долазило, a што није имало никакве везе са Пушењем, није било баш безазлено. Испред нас je стајао пакао, a између нас кинески зид. Углавном, тада je престало да ради оно што данас раја зове „старо Пушење“. Иза нас су остали четири албума, педесетак пјесама, стотине концерата, смијеха, суза, зајебавања, километара комбија, миља авиона, буке, зноја, пиве, траве, љутње, узбуђења, радости и неколико генерација оних који ми данас стидљиво прилазе са дјететом у руци и кажу: знате, ja сам одрастао уз вашу музику... a мој мали, показује на дијете, зна цијели први албум напамет. Е, то je оно што Сејо и ja нисмо знали тог скислог поподнева, када смо кретали свако у своме правцу. Нисмо знали да ће пјесме које смо донијели на свијет добрано надживјети животни вијек групе, да ће добити крила, и да ће се преносити генерацијама, мијењајући своје значење, мјесто, мотив. To je оно што нас обојицу чини поносним.
И таман да ме угуши туга која никако да побјегне из моје душе, наиђе Сања са Јаном у колицима и мени сав бол нестаде, као руком однесен.
27 ДОЛАЗАК СЕЗОНЕ ЛОВА Не постоји једноставнија и љепша слика међусобног подозрења које вијековима влада међ народима у Босни, и које ће вјероватно владати још дуго, од скеча Надреалиста који смо снимили непосредно након избора деведесете, у којем Реуф, дакле Муслиман, Тихо, дакле Србин, и Минка, за коју нисмо сигурни шта je пo националности, коментаришу катастрофалан резултат њима, тобоже, драгих ненационалних странака, прије свега Реформиста. РЕУФ И ти кажеш да си гласо за Реформисте. ТИХО Нормално. МИНКА Јес, јес, све си их ћирилцом заокруживо! ТИХО Добро, ето нисам, али гласо би за њих да знам да ти нећеш гласати за своје. РЕУФ Ko? Шта? A ко су то пa моји? Муслимани? МИНКА Jок, Кинези. У овом краћем дијалогу, насталом петнаестак минута пред снимање, крила се историја зебње овог јадног народа, наквашена теретом вијекова, од којих никад ниједан није био свијетао, и од којих никад ниједан није донио ништа добро. A за све оно лоше што je плима историје овдје избацивала на површину у гомилама, увијек je крив био онај други. Мржња којом je била ошамућена маса и неповјерење које je руководило сваку руку која je заокружила судбоносни број, гурали су овај народ право ка провалији, чија се дубина у том моменту није могла ни претпоставити. Запањујућа лакоћа с којом се народ одрекао среће и благостања које му je подарило изненадних и незаслужених педесет година мира, без клања, убијања и депортација, зарад неких магловитих, у генима скривених идеала, дало ми je за право да помислим да на те судбоносне изборе у новембру деведесете нисмо изашли ми, савременици тог времена, већ наши дједови и прадједови, наши преци који су на овај или онај начин, преко каме, јаме или концентрационог логора, тачно знали шта чека оне који ове изборе изгубе. „Нисам ja осјећао страх ни од Муслимана нити од Хрвата, али онај у мени, кога не познајем или га барем нисам до тада познавао, руководио je јуначку десницу којом сам заокружио жељени број." To je, у ствари, рекао Тихо. Његова мисао ме je подсјетила на један стари Дизнијев цртани у коме далеки предак Паје Патка силази са портрета и улази у Пају
непосредно пред почетак сезоне лова на патке. Народи у БиХ су те деведесете осјетили да почиње сезона лова. A пут до рата био je краћи него што je то ико од нас тада могао да помисли. И поред тога што смо у Надреалистима из давне '89. године ми „прорекли" све оно што ће се догодити, и то до те мјере да се чак и датум из чувеног скеча о Сарајевском зиду поклапао са датумом Дејтонског споразума из '95, и поред тога што смо у скечевима о рату у стану у посљедњем серијалу из '91. године јасно показали и карактер и циљ рата, нико од нас, пa ни ja, иначе политички комесар Надреалиста, није знао какав ће стравичан епилог имати међунационално препуцавање које je оптерећивало наше младе душе оплетене оптимизмом и ведрином. Све оно што смо ми снимили прије него што обичан човјек ни у сну није могао да помисли да ће се догодити, није било резултат наше велике политичке писмености, нити озбиљног познавања историје. Прије да су у питању били скривени страхови, или, још вјероватније, одазив позиву истих оних предака у чијим митовима лежи сва патологија овога тла, оних истих предака који су нас неколико година касније нагнали да гласамо, потписујући себи смртну пресуду. Ta забуна, толико очигледна у дијалогу између Тихе и Реуфа, најљепше осликава апсурд у коме живи босански свијет, који, заокружујући свој тор, мисли да се спасава несреће. Напротив, заокружујући свој тор, он у ствари иритира комшију, изазива код њега исти поступак; тиме се подиже зид бескрајан и непробојан, зауставља се свака могућност међусобног разумијевања. Национално окупљање те деведесете умјесто да улије сигурност, оно додаје уље на ватру. Да су реформски политичари или они који су стајали на челу ненационалних странака имали снаге и реторике да ову забуну открију незрелим и успаљеним гласачима, можда би резултати били мало другачији. Или je то још трагичније. Можда je баш то што су сви гласали за своје националне странке био знак да се сигурност на овом тлу може стећи само уколико нема оног другога, само ако не постоји противник на другој страни улице који угрожава твоју егзистенцију или, каубојски речено, „овај град je премал за нас двојицу". Другим ријечима, демократија у Босни није ништа друго до право да сјебеш супротну страну. Moj je утисак да су народи у БиХ тако реаговали на њен долазак. Иако тај двобој траје вијековима, још нико није пронашао начин да отјера оног другог. Такве сне су снивали много већи мангупи него што су Срби, Хрвати и Муслимани, пa им идеја није реализована. Да иронија буде још већа, националне странке на изборе улазе у коалицији. Три лидера, само осамнаест мјесеци прије но што ће се латити оружја, излазе пред камере загрљени, стиснутих руку, са осмијехом на лицу. Дивно их je било гледати. Суза да човјеку потече. Taj цинизам може само Босна да роди! Добили су изборе. Тиме су извадили и посљедњу дозволу за почетак рата. Било je само питање чија ће глава бити прва. Да л' надвојвода, да л' стари сват?! Послије избора кренули су мучни и тешки преговори „побједника", досадни као филм чији крај знаш, као утакмица коју си одавно гледао, a која није донијела никаквог узбуђења. Стидио сам се преговарача, стидио сам се предвидљивости њихових политичких потеза, стидио сам се и „међународне заједнице", која je чинила све да се што прије зарати, да тај рат траје што дуже и да у њему има довољан број погинулих, отјераних, прекланих и
силованих, не би л' се то буре барута могло упалити кад год то буде у интересу добре и поштене међународне заједнице. (И Гебелс je у своје вријеме користио сличну синтагму изједначавајући жељу Њемачке са жељом цијелог свијета.) Што више мртвих то мање повјерења, што мање повјерења то више рата, што више рата то већи профит. У таквој атмосфери радили смо трећи и посљедњи серијал Надреалиста. Постићи тај степен ведрине у тако мрачним и тмурним временима, већ je то било за Нобелову награду. Смијех се био сакрио пред поплавом лудила и хистерије. Било je немогуће наћи и један једини сегмент људског живота који није био руковођен страхом, мржњом и очајањем. Дневници на телевизији су трајали бесконачно дуго, пa су се понављали као да су уредници хтјели да нам дају до знања да немамо другог избора до да се побијемо. Људи су ходали унезвијерено и уплашено, као дивље звијери, прогањане од нечег унутар њих. Стрес je постао дио сваког викенда. Нада je умрла, тихо и непримјетно. Балкански воз тутњао je у правцу мрачног тунела за који нико није знао колико je таман и колико дуг и да ли уопште има крај. Е, у таквим условима ми смо правили хумористичку серију! Наравно, исте секунде и Београд и Загреб нам отказују емитовање. Антиратна порука коју су Надреалисти носили са собом била je непожељна у програмима чији je задатак био мобилизација народних маса. A ти програми нама су били дивна инспирација. Са Телевизијом Загреб, која тад још није била ХТВ, или можда јесте, имали смо чак и један мали неспоразум. Употребљавајући пропагандне методе који су тих година биле у моди, они су пуштали Надреалисте селективно, избацујући скечеве или дијелове скечева у којима се појављује предсједник Туђман. Наравно, нико им ништа није могао. Ми смо загаламили преко медија, покушавајући да искористимо чињеницу да они глуме демократију, и као резултат добили смо гнусан и мржњом саткан одговор, који можемо да сажмемо у краткој поруци: дабогда умрла мајка сваком Хрвату који буде гледао Надреалисте! Једноставно, изгледало je да je посљедња трећа серија осуђена на пропаст... Јест, ал' у курцу! Управо су нам главни јунаци те серије, Слобо, Алија, Фрањо, Карингтон и остали, дали простора да наставимо да се зајебавамо у истом оном смјеру у ком смо то радили двије године раније, у много мирнијим и стабилнијим условима и са јунацима (Анте Марковић, адмирал Бровет, Момир Булатовић, Здравко Гребо) који нису гајили толико високе политичке амбиције као ови потоњи. Одједном се направио простор који нико није очекивао. Уз сав тај мрак, ми смо пронашли шифру пo којој би требало ићи. Наравно, и овај пут није било лако довести нас на окуп. Ђуро je био против снимања серије. Њега je увијек носио неки магловит страх да се комфор у којем се нашао може измаћи уколико уђемо у конфликт са реалношћу. Није био далеко од истине, али да je тад нисмо снимили, не бисмо je снимили до дана данашњег. Зена и ja смо инсистирали да се ради. Ja, због осјећања одговорности да нас неки мали али одабрани број људи чека, да жели да види нашу реакцију на катаклизму која наилази. Зена, јер je желио да ради, јер он увијек жели да ради. Његов ентузијазам и енергија гарантују свакоме команданту да ће оваквог борца имати на барикади до посљедњег тренутка. Остала тројица, Шиби, Оги и Дадо, непримјетно су нестали из нашег видокруга, отишли у непознатим правцима, a једног од њих, Шибија, нисам видио више никад.
Након вишемјесечног увјеравања и Ђуро пристаје да ради трећу серију. Додуше, са мало мање капацитета, с обзиром на недавну болест, коју je срећом брзо пребродио. Кики, као менаџер, ступа у контакт прво са Јутелом, сурогатом који je покривао политику Анте Марковића, како je на почетку изгледало. Касније, кад су маске пале, било je видљиво да се Јутел умијешао у босански лонац, стајући на једну страну, инспирисан финансијама непознатог поријекла. Требало je само неколико дана преговора пa да видимо да се ради о лабилној и несигурној телевизији, подигнутој на магловитим основама, и напуњеној људима који углавном немају никакве везе са телевизијом и прављењем програма, већ су мотивисани политичким каријерама и концептом који je далеко од нашег креда, те се ми поново враћамо нашем уреднику Слободану Терзићу и Телевизији Сарајево. Терза нас je дочекао у својој канцеларији не без ироније и подсмијеха, како се обично дочекује нека побјегуља. Он, међутим, бијаше спреман да с нама крене у нову авантуру. У току преговора долази до малог неспоразума са Ћиром Мандићем, те остајемо без редитеља, на шта Ђуро инсистира да он преузме ту улогу. Статут Телевизије, пак, предвиђа да се редитељске палице може латити само онај који има завршену школу за тај посао. Врло разумљиво. Налази се компромис, те као редитељ долази Бењамин Филиповић, фина и пријатна особа, склона компромисима, нагодна и благонаклона на сваки коментар, потпуно растерећена сујете и его-трипа. Склоп je био фантастичан. Иако су се и Бења и Ђуро потписивали као редитељи програма, Бења je дочекао и испратио сваки кадар, док je Ђуро на снимања долазио у складу са својим тренутним расположењем, што je и разумљиво, с обзиром на болест и стрес који je та болест са собом носила. Елем, Терза je успио да наговори читав механизам у Телевизији Сарајево да се крене у нову серију, иако наш хонорар, први пут у историји, није био мали. Не само да није био мали у апсолутним бројевима, већ je био сулудо велик пред орканским временима за која су сви знали да долазе. Терза je, међутим, искористио повољну атмосферу на телевизији која je изгледала као велики носач авиона без капетана, нижих официра и компаса. Слобода коју смо у том моменту имали није била резултат демократизације друштва у коме смо одрасли и у коме смо живјели, већ чињенице да су сви били заокупљени ратним играма и да никога више не боли курац ни за телевизију ни за Надреалисте. Број извођача попунили смо позвавши Шегија, бившег гардеробера, веселу и простодушну особу, чији je хумор сиров, али нам je управо такав играч у том моменту требао; затим мога брата Дралета, који увијек стоји на респолагању уколико вам фали стабилна улога коју ће одрадити без грешке и професионално, и на крају, Давора Дујмовића, глумачког бисера, Перхана из филма Дом за вешање, чија je појава у Надреалистима с једне стране донијела невјероватну свјежину, a с друге организационе проблеме због Даворовог кокетирања са лакшим и тежим дрогама, које су га осам година касније одвеле у смрт. У међувремену, преговори будућих зараћених страна су се одвијали попут данашњих ријалити програма. Смијешак који су носили лидери наоружаног народа пред камерама, прије и послије преговора, давао ми je за право да замислим како њихови разговори обично почињу са: „Гдје си, Радоване, ђе си, Алија?", пa прелазе у куртоазна и учтива питања: „Како ти je мали, јесу л' малој прошле оспице, a с ким се сада забавља?", преко добронамјерних савјета препуних лажне патетике типа „ма та школа није за њега, он je диван момак, a зашто
она не би абортирала...", a завршавају саопштењима све црњим од црњег, пo којима се види да међу њима не да нема никаквог међусобног разумијевања, него не постоји ништа осим мржње. Извјештаченост и лаж разбуктавале су моју машту, пa ми je падало на памет да су на тај начин злотвори и убице водили своје жртве на клање и у логоре, изигравајући уљудност и „културу". Упадају усташе у српски стан. Руковаше се са домаћинима. Бивају примљени са ракијом и хљебом. Сједају за сто са осмијесима и срдачним грљењем. Ипак су комшије. Распитују се за здравље дјеце, жена, снебивају се због времена у ком живе, ето, ни они нису могли претпоставити да се овако нешто могло догодити, „па нисмо ми комшије од јуче, знамо се хиљаду година, али времена су таква". Ha крају срдачног разговора усташе моле српску породицу да се обуче и да их испрате до теретног воза у којем je већ смјештена гомила истих таквих породица, a воз ће, уз благослов надбискупа, већ ујутро стићи у Нову Градишку, одакле ће их комфорним сточним камионима пребацити у логор Јасеновац, гдје ће, скоро je сасвим сигурно, дочекати и крај свог живота, у великим психичким и физичким мукама. To рече усташа, са осмијехом, a отац српске фамилије замоли жену и дјецу да се што прије обуку, јер није ред да их читав један воз, накрцан истим таквим фамилијама, чека. Усташа се културно окрену кад жена изађе у бадемантилу из купатила и упита усташу шта да обуче, јер претпоставља да у тим логорима зна бити и прохладно. Усташа, ословљавајући je са ви, каже да je свеједно, јер ће све што донесе свакако бити одузето, a и неће joj требати, када joj тијело голо и силовано баце у Саву. Ах, боже, рече умиљата жена, и ja питам глупости. Ништа, онда можемо да кренемо. Тако усташе и њихове жртве са осмијехом на лицу и пјесмом на уснама кренуше ка возу који води директно у логор, чије име никад неће заузети довољно велики простор у уџбеницима историје наших народа и народности. „Зато што још није дошао тренутак." Овај скеч нисмо снимили. Био je у том моменту претјеран и мирисао je на зло. Нисмо снимили ни Зенин одважан и генијалан фазон о „играма без граница" у којем једна екипа има задатак да уђе у противничко село, спали га и за собом остави што већи број жртава. Кад сам га читао, написаног Зениним неприступачним рукописом, испод ока сам гледао његово лице које je чекало моју реакцију. Фазон je био генијалан, само се на њега нико не би насмијао. Заједнички смо одлучили да га не радимо, да га не бисмо „призивали" у стварности. Свеједно. Радили га, не радили, игре без граница почеле су неколико мјесеци касније. Али, знали смо само да морамо бити узбудљивији од дневника, узбудљивији од стварности. Уколико нас она превесла, испушили смо. Направили смо добре скечеве рата у стану. Породица, мјешовити брак, улази у конфликт око територија. Мајка и један син су агресори, отац и други бране ве-це и шпајз. Све je то снимано прије почетка борбених дејстава. Затим скеч о нашем језику, који смо подјелили на српски, хрватски, босански, херцеговачки, црнски и горски, и за чије разумјевање je неопходан посебан том рјечника. Како ли нас je само брзо стварност сустизала! Тек двадесет година касније, читао сам Вајлдов есеј о томе како природа и човјек имитирају умјетност a не обрнуто. Свијет je, пo Вајлду, у дубокој заблуди, јер мисли да je умјетност та која имитира стварност, природу. Не, вели стари добри Оскар, обрнуто je,
живот имитира умјетност. Људи се облаче и понашају пo угледу на оне које су видјели у филмовима, наша идеја о руској жени базирана je на слици Настасје Филиповне или Ане Карењине, наш осјећај самоће долази из искуства Робинзона Круса a не нашег личног, a параноја клаустрофобије из трагедије грофа Монте Криста. Када купујемо одјећу ми желимо да личимо на јунаке омиљених серија, али и ти јунаци наших омиљених серија имали су своје јунаке. И Хичкок се угледао на некога, и Орсон Велс. Некада давно, младе даме жељеле су да имају Монализин осмијех. Да ли je могуће да je прво фрајер насликао осмијех пa да су се жене такмичиле која ће прва доћи до тог осмијеха? Данас у опонашању умјетности помаже и пластична хирургија. Да ли je могуће да су војне формације водиле рат на начин на који смо им ми то показали у посљедњој серији? Да ли je могуће да су национални лингвисти, задужени за установљавање непобитних доказа о постојању њихових народа, распарчали један те исти језик на хиљаде комада тако што су гледали Надреалисте? Смију ли се они сами себи као што смо се смијали ми док смо тај скеч снимали? Aко се они не смију, да ли ће им се смијати унуци, онда кад им буде свеједно како се језик којим сви ми говоримо зове? Када се за двјеста година буду приказивали документарни снимак ратишта и наш скеч о томе, да ли ће будући гледалац бити у стању да направи разлику између та два снимка? Ko je кога имитирао? Ми ратнике или ратници нас? Koje коме подилазио? Рат умјетности или умјетност рату?
28 РABHO ДО ДНА Сарајево су преплавила избезумљена лица, страна, пуна срџбе и охолости. Свако од њих je носило неку трагику, историју која je била све само не сретна. Људи су се кретали ужурбано, утабаним стазама, без много задржавања. Улице су расподијељене дилерима девиза, a притворни осмијех, који им je красио лица, гарантовао je да ће у њиховим рукама умјесто фалсификованих девиза ускоро засвијетлити пиштољ. Уста, с мањком зуба и пуна тешких и једва разумљивих ријечи, умирују грађанина и гарантују му луд провод наредних година. Ноћи су постале бескрајне, обиљежене шенлучењем и рафалним паљбама са свих тачака града. Te звуке град je игнорисао. Правио се да их не чује. Тако, заправо, почиње рат. Неопажено. Они који су само неких стотину метара далеко од њега, не желе да га виде. Док су шенлучења парала оно мало неба изнад Сарајева, оно се правило лудо. Није то његов проблем. Сарајево je спавало, мирно, отворених очију. Оружје и дрога ослобођени беспотребних пореза и намета постају доступни сваком нашем грађанину, a ако се демократија мјери приступачношћу цијена хероина и калашњикова, онда Босну и Херцеговину, почетком деведесетих, можемо сврстати у ред најслободнијих друштава на планети. Клубови и кафићи су пуни људи и напетог ишчекивања. Нервоза се помијешала са алкохолним испарењима, a стрес са кокаином. Тоалети служе за шмркање и јебање много чешће него за пишање и срање. Вози се лудо и брзо, иако je горива све мање. Оно се носи у оним лименим кантама од пo двадесет литара, које сам прије тога имао прилике да видим у војсци. Чак су и семафори изгледали унезвијерени и несигурни у себе. Нико од нас није могао ни да замисли какви дани долазе. Нико није за те дане ни био спреман. Колико год да мислимо да неко покреће историју, да joj крчи пут, да je креира, ништа од тога није тачно. Нема човјека нити организације која може да припреми, почне и заврши неки велики историјски догађај, нарочито не рат, a да у њему контролише сваки аспект драме. Све je мање или више колоплет околности, случајни редослијед догађаја. Вјешт je онај који се на тај редослијед најбрже навикне. Да ли би тврдоглавост, подозрење, гордост и фанатизам којима су били обдарени југословенски преговарачи били тако изражени да су ти исти преговарачи знали до каквих их посљедица њихов затуцани став води? A шта би било да су ту исту енергију искористили у другом правцу? До каквог би резултата дошли преговарачи да су са истим жаром којим су цијепали ту јадну земљу покушали да je поправе? Да ли бисмо у том случају били Швајцарска? Када наступа тренутак у коме једна личност престаје да буде креатор неке политике и постаје жртва исте? Постоји ли политичар који ће на крају каријере рећи: „Еј, људи, извините, али ja сам се добро зајебо?" Има ли достојанственог краја у настојањима својеглавих државника или тај крај мора да буде њихово свргавање или смакнуће? Да ли они икад виде да ударају главом у зид или снага
њихове идеје, која их доведе на позицију у којој јесу, то не допушта? Морамо ли ми имати вазда слијепца за вођу? Мора ли у сваком вијеку постојати један Домановић, који ће нас на то узалудно опомињати? Да ли je могуће да се сви они праве луди или заиста вјерују у своје сулуде планове? Колико само људи треба да изгуби живот да би се признало да нешто није имало смисла? Или je број оних који изгубе живот за неку идеју управо доказ за постојање њене оправданости? Да ли се постојање нације, идеје, курца, граха мјери само гробовима, или постоји неки лакши, софистициранији начин да повјерујемо у ту чињеницу? Ево, господо, немојте ми више причати о томе колико je којих погинуло и ко je кога гдје скењо, за то нема више потребе. Ja и без тога вјерујем да ви постојите! Ово су питања која су ме свакодневно морила, притискала, кидала ми ово мало памети што ми je преостало. Обруч око нас се стезао. Супротстављене стране, вођене тананим нитима мржње и нетрпељивости, вукли су потезе који су обећавали језив сукоб. Ниједне секунде нису остављали простора никаквом излазу, рушили су мостове и пред собом и за собом, копали су ровове, a ровови су били све дубљи и шири. У тој работи били су свесрдно потпомогнути неразумним одлукама „међународне заједнице" која je, очигледно, инсистирала на што крвавијем сукобу. Ja сам још увијек гајио наду да се ствар може ријешити у парламенту. Али je сваки приједлог једне стране био одбијан од стране оних који су га требали прихватити. Kao да je у уставу стајало да je њихов посао бесмислен. Ha крају, када се указала посљедња шанса, посљедњи (лисабонски) потпис који je требало да стране дозове памети, појавио се ауторитет „међународне заједнице" који je, као у оном скечу Надреалиста о двојици играча билијара и међународним посматрачима, обећао једној страни свесрдну помоћ уколико одбије договор о миру. Тада je пала и посљедња маска. Пакао je могао да почне. Неко je бројао мртве, a неко пaрe. Прену ме врисак из ходника. Више људи, сви су пљескали. Окренух главу ка прозору на којем je сједио Азраел. Пушио je цигарету и гледао кроз прозор. Сестра, старија и озбиљна, упути ријеч пријекора галамџијама. Уђе у шок собу. Гунђа. Старији господин, два кревета од мене, разборит човјек којем су уградили стент оног дана кад сам ja пристигао, упита шта je разлог галами. „Господине, извините, галаме, младост, лудост, игра им онај Ђоковић", рече сестра без икаквог разумијевања према млађем лекарском кадру окупљеном у малој докторској соби, преко пута коронарног одељења, у којој се на портабл телевизору, старијем од свих земаља на Балкану, гледају четвртфинале Вимблдона. Ноле игра! Јебем ти срце. Сад je нашло да ме зеза. Да ме није опалила ова несрећа, сада бих сједио са својим Ђиђом испред телевизора. Гледали би' Нолу. Ja бих пио пиво, a он сок од боровнице. Не би' дали никоме у кући да прозбори ни једну једину ријеч. Да се Ноле концентрише. Колико сам волио са својим сином да гледам спортске догађаје! Осјећао сам да их он гледа другим очима. Растерећеним, пуним среће. Moje очи су натопљене горким искуствима, поразима и понижењима. Његове су пуне наде, ентузијазма. Он je тај који ће наслиједити моје снове, који ће доћи до оних одлучујућих пет минута до њихових остварења, до мјеста гдје сам ja стао. Шта да му пожелим a да га не зајебем? Да их оствари, пa да му живот изгуби смисао? Да их не оствари, пa да пати као што сам патио ja послије Видеотона? Он ће морати свој пут да нађе сам. Ja сам ту колико могу да помогнем, повицима са трибина, вриском,
бодрењем, пјесмом због које ће научити да ужива у игри, пјесмом која ће га одвести до коначне побједе! Але але, але, але! Он би ми на ово рекао, имитирајући старије сељаке, „Даће Бог, даће Бог". У том периоду, пуном нервозе и ишчекивања, тешко je било прихватити чињеницу да смо сви постали нијеми посматрачи. Халаша, полусвијет, који до прије пар година није значио ништа, сада je узео све у своје руке, постао je фактор, писац историје. Они ће, како je то било записано на паноу у мојој основној школи, када су нас примали у пионире, писати историју крвљу a не мастилом. Ох, да ми je доживјети да се у мојој земљи историја почне писати оловком. Био би то мали корак за човјека, a велики за човјечанство. Ta иста халаша наметнула je своју игру и правила. Они добри, поштени људи, које су красиле особине једног другог, хуманијег свијета, нестајали су са јавне сцене, губили се пo кафанама и бирцузима, бјежећи од хистерије која се полако али сигурно увлачила у свачији стан, у свачији живот. Неки од њих покушали су да не обраћају пажњу. Били су толико потресени догађајима да je једино што им je остало било да забију главу у пијесак. Збуњени лавином која нас притишће, они су, не знајући, паковали кофере за Канаду, Аустралију, Сједињене Државе. Њихово образовање, васпитање и убјеђења нису им дозвољавали да схвате основне постулате времена које долази. Неки од њих сједили су код куће, пушили и чекали да се нешто догоди. Да се изненада појави некаква сила и ријеши ствар. Ta непозната сила, међутим, радила je у супротном смјеру, на томе да се сукоб распламса. Неки, пак, нису могли вјеровати да ће се десити оно што се приближавало. Надолазеће ратне страхоте сматрали су оптичком варком. Насупрот њима стајали су они који су осјетили тренутак да избију на површину. И док je полусвијет почео да се жари и пали, око мене се моје друштво почело топити. Kao снијег у прољеће. Kao у некој дјечјој игри у којој je побједник онај који остане сам на крају. Сања и ja смо имали Јану и око себе кинески зид. Број пријатеља смањивао се из године у годину, a то сам схватао као логичан процес, као нешто од чега човјек не може да побјегне. Kao старење. Како одумиру ћелије у људском организму, одумиру и пријатељства. Заборављају се стари дани. Обавезе, хтијења и интересовања раздвајају некада нераздвојне, a њихови путеви све више и више иду у супротним правцима. Још кад човјек добије дијете, живот добија нову функцију, до тада непознату. Moje Ja више није у првом плану, већ на његово мјесто долази комад тебе у другом организму. Taj лом свако мора да прође. Неко се адаптира брзо, неко се пати, неко не може да се ослободи властитог eгa, неко се понаша као дијете крај дјетета, неко je љубоморан на властито дијете, неко га доживљава инфантилно, као уљеза, a неко коначно спознаје смисао живота. Наравно, жени je лакше. Онај одозго дао joj je улогу центарфора. „Мала, ти дајеш гол! A ти, мушкарчино, ти се снађи." To „сналажење мушкараца" након рођења дјетета створило je цивилизацију. Цивилизација je, у ствари, резултат слободног времена које мушкарац има након што оплоди жену. За Сањин рођендан, посљедњег дана марта, појави се наш стари друг из средње школе, Цобер, за ког ме везало дубоко средњошколско пријатељство, она врста другарства која краси само богате животом, осјећањима и духом, јаранство које je спремно на све жртве зарад нечега што стоји изнад нас. Цобер je био топао човјек, дубоко осјећајан, али je у себи носио неки терет чије поријекло никад нисам могао одгонетнути. Он je био један од оних које не можеш да не волиш, a у исто вријеме од оних који истичу своју личност преко сваке
мјере. Мене и њега нико није могао раздвојити. Спајали су нас наше Кошево (он je становао пар кућа изнад мене), љубав према Азри (за неупућене, то није жена него позната група из осамдесетих), и неко тајанствено међусобно разумијевање које вјероватно задобију само они који су заједно провели средњу школу. Сјећам се и једног сунчаног поподнева које смо Цобер и ja провели скачући обливени знојем, у његовој соби на Кошеву, слушајући Азрин троструки албум уживо. Одврнули смо до даске дуалов студио тако да je музика, излазећи из два тешка, моћна звучника, тресла прозоре сусједних кућа. Албум се звао Равно до дна. Цобер je био истовремено и повучен и екстравагантан. Посједовао je харизму која нас je притискала толико да смо сви у раји отпатили сваку његову љубав заједно с њим. Имао je Цобер мана, као што их имам и ja. Ja можда и више од њега. Јер, ево, лежим овдје у Клиничком центру, испод монитора на коме се осликава рад мог напаћеног срца, причам о њему, дакле, немам неке аргументе да сам успио у животу. Немам аргументе да сам у животу прошао боље од њега. Хоћу да кажем, мора да су моје мане добрано одредиле мој пут ка хоспитализацији. Но, свак има право на срчани удар, пa и ja. Али те мане, које су нас красиле, у нашем пријатељству нису биле важне. Просто, постоји вријеме кад човјек пријатеља гледа као дио себе и све му опрашта, све разумије, ништа му не смета, не замјера, чак и не примјећује. To je ђачко доба, доба одрастања, и јадан je онај који у то доба има суд, њега тежак терет притишће, њему најљепше доба прође у вредновању, али, јадан je и онај који послије тог доба суда нема, него и даље остаје у школским клупама, слијеп на поремећаје, кретања, људска помјерања и дубину своје пропасти. Е, тај сам ти... Елем, дође Цобер послије толико година, и тај Сањин рођендан заиста прође у дивоти Божијој, иако посљедњи дан марта деведесет друге није обећавао блиставу будућност ни нама, ни граду у ком смо живјели. Заврши се вече у лагодној атмосфери, чак се ja понудих, a Цобер приста, да га одвезем до куће. Искористисмо прилику у тој краткој вожњи, јер Сарајево није неке величине, да прозборимо двије-три о политици. Ту деликатну тему смо током цијеле вечери вјешто избјегавали. Знали смо да je међу нама подигнут кинески зид, знали смо да нема ни једне једине тачке која се може сматрати заједничком. Њему je отац био високи функционер странке која je представљала народ у зачетку и у експанзији, мени je отац био професор факултета гдје je предавао језик који je више припадао култури којој се заклињао Цобер. Он се полако прилагођавао ситуацији и од некадашњег панкера, Џонијевог сљедбеника, све се више приближавао илахијама и касидама, a ja сам остао неприлагођен и глуп! Растасмо се са увјерењем да ћемо се убрзо поново видјети. Уђосмо у април деведесет друге. Нервоза je расла на сваком кораку. Мени су већ пријетили пo улици, маске су падале као лишће старе липе с касне јесени, причало се свашта пo граду, да ови убијају, да ови кољу, да неће бити милости. Ha вратима стана мојих родитеља у Крањчевићевој улици неко je ставио крстић. Бесмислено! Па барем се у Сарајеву Србин може открити пo имену и презимену. Зашто je неко ставио крстић поред имена Срђана Јанковића? Ваљда кад крене клање пo кућама, име говори довољно. Или су локалне паше већ запикале станове у које ће ући оног момента кад се за то стекну услови. Језиве ствари су се почеле догађати. Мене je полако хватала параноја, мој стари другар из прошлости. Кад год бих отишао у тоалет, кроз прозор бих гледао двориште наше зграде у
центру града, двориште које данас зову Машинац. Гледајући то двориште, ушушкано између великих зграда и скривено од погледа са улице, мислио сам само једно: Овдје ће нас стрељат! Пријетње које сам добијао давале су ми право и да тако мислим, али још увијек je постојала нада. Наду je, наравно, угушила „међународна заједница". Kao што искусни роштиљџија нагура на новине треску и суво дрво и кресне упаљач, тако je међународна заједница на шести април, дан ослобођења града Сарајева, одлучила да призна Босну и Херцеговину, која још увијек није признала саму себе. Више није било сумње. Они хоће да се ми побијемо! Трећег ујутро, отишао сам до Естраде на кафу. Забринута лица већ су постала нормална појава у земљи која постоји само као пункт новог ратног жаришта. Перица je сједио за столом сам, гледајући кроз прозор Естраде на другу страну Миљацке. Ha тој другој страни требало je да праве зграду у којој ће он имати нови стан. Перица je тог дана имао велику предност. Његова супруга Мина, чврста и стабилна особа, растерећена сувишних питања, била je стјуардеса Јата. Пепи ми директно понуди опцију да се све троје, Сања, Јана и ja, тог дана пo подне редовним летом Јата препакујемо за Београд. Он мисли да овдје наде више нема, a ja сам, како рече, човјек високог ризика. Ja сам тад још увијек гледао на ствари са ведрије стране. Реко сам му, из поштовања према његовим годинама, да сам спреман да га послушам, али да je можда паметније сачекати да се види шта ће се то догодити шестог. Перица ми одговори да он не гаји оптимизам, али да понуда стоји. Један чај, један сок од боровнице и вратих се кући. Сања je сједила блиједа и изгубљена. To je једина особина коју моја жена никада није имала. Шта год да се деси, она зна шта треба да се ради. Рекла ми je да ју je звао Цобер. Да je рекао да ће те вечери затворити водовод пошто ће бити неке фрке, пa би добро било, пошто имамо мало дијете, да напунимо каду. Aко je неко у том хаосу могао да има информације, то je био он. Како ми je то рекла, тако je устала, окренула се према мени и изјавила како она тај филм не жели да гледа. Ja активирах Перичину понуду и тог поподнева са аеродрома Бутмир авион боинг 737 поведе моју малу фамилију и мене из мог родног града. Ha аеродром нас je одвео Зена. Био je сјебан, али, као и увијек, глумио je добро расположење. Дивно je било осјетити његов покушај ентузијазма. Ja сам био немоћан да му искажем љубав коју сам истински осјећао. Било ми je толико жао што га нисам љубио хиљаду пута за сав онај живот који je остао иза нас, немјерљив ма каквим аршинима, богат колико и Таџ Махал. Авион je правио посљедњи круг изнад Сарајева. Испод мене, стијешњен међ планинама, лежао je олимпијски град. Прекрила га ноћ, тамна и бескрајна. Кроз прозор боинга седам три седам бацио сам посљедњи поглед. Видио сам улице на којима сам научио да ходам, брда на којима сам научио да скијам, паркове у којима сам научио да љубим. Знао сам извор сваке свјетиљке која je те прољетне вечери исцртавала мој град. Сваки његов ћошак, свака зграда у мени je оставила неизбрисив траг, печат за незаборав. Љутио се ja на њега или он на мене, ми један од другога побјећи не можемо. Moje мисли прекину пилот авиона. Преко проферцералих звучника обавјештавао нас je да ће лет до Београда трајати тридесет пет минута и да ћемо летјети на висини од девет
хиљада петсто метара, просјечном брзином од осамсто километара на сат. Говорио je као да je све нормално. Кад да једно дијете није изгубило свој дом. Kao да сутра неће избит рат. Слетивши на аеродром Сурчин мноме овлада осјећај сигурности. Како крену крвопролиће, тако крену да цури сав бијес из људских душа. Ja постадох издајник. Издајник грaда који би ме стрељао трећи дан рата, у дворишту иза моје зграде које сам гледао из тоалета. Силина српског бесмисленог удара на Сарајево изазва цијели свијет и испровоцира додатне реакције „међународне заједнице". Њима je то рокање легло ко кец на десетку. Имају дивну прилику да испуне свој циљ, a то je да се рат настави унедоглед. To, наравно, српска памет није могла да докучи. A није могла чути ни савјете... Србима су, у то вријеме, у глави оздвањале гусле. Сад им одзвања преводилац у Хагу. A град се савио под двоструком несрећом, под гранатама и под унутрашњим терором. Али највећа бољка оста чињеница да његови симболи, дјеца његових златних година, не бијаху у њему. Ha мене су се жестоко наврзли, што je било и логично, јер Сарајево мисли да су Надреалисти његова својина, да je све оно што смо ми направили резултат кошнице у којој смо обитавали, a не пчела које су je скројиле. У халабуци која нас je преплавила, чух и Цоберове стихове. Он je написао пјесму у којој je бираним ријечима описао сав мој „морални и етички" пад одласком из града. Јебо ми je све пo списку. Ja, искрено, нисам ни очекивао другачије тумачење мога самоевакуисања. Бијес којим je пјесма писана блага je верзија онога што би ми се десило да сам остао тамо. Неко из његовог племена, са слабијим живцима, љут и у журби, објесио би ме за jaja. Зато сам и отишао. Дивна пјесма коју ми je посветио са свом својом љубави према мени, само je потврдила мудрост мога поступка. Одисала je жаљењем што нисам остао, што сам побјегао, a била je то јединствена прилика да се коначно обрачунамо. Ha једном мјесту, међутим, он написа да сам отишао јер су „... браћа јавила". Е, ту се ствар компликује. Било би једноставно да ову реченицу тумачимо тако што ћемо рећи да ми je јавио он, a пошто сам ja њега сматрао својим братом, ту би исказ био истинит и недвосмислен. Проблем je што он, кад je то писао, није тако мислио. Он, када je написао „јавила браћа", није мислио на себе, већ на „оне с брда", моје саплеменике. Прво, то je лаж. Нису ми Срби јавили, јавио ми je он. A зашто je рекао да су ми јавили Срби, a не он? Зашто би лагао? Зато што je та пјесма престала да буде његова интима, већ je постала пропаганда. Њен циљ je био да покаже свијету да су Срби били спремни за рат. A друго, он мене не држи за брата. To се види из пјесме коју ми je посветио. A ми смо се сматрали браћом! Па кад je то он мене престао сматрати братом? Шта се то догодило између слушања Азре и почетка ратних сукоба? Десио се референдум за отцјепљење Босне од Југославије. Ту ми je мој Цобер рекао да му ja више нисам брат. Он je гласао За, иако je знао да то мене боли. Ja сам то озбиљно схватио, покупио ствари и отишао. Тешко je живјети у истој земљи са онима који те не сматрају братом. Ja сам све који су рођени од Вардара пa до Триглава сматрао браћом. Тако сам васпитан и данас мислим да je то исправно. Каква сам ja будала! Јер, нико од њих мене није сматрао
братом. Ja сам им био само привремени брат, брат на одређено вријеме. Када je то вријеме истекло, престао сам да будем брат и постао агресор. Гле чуда! Агресор на своју рођену земљу! Агресор на град у којем сам се родио! To значи да сам агресор постао својим рођењем. A да ли су и осталих сто педесет хиљада Срба који су, попут мене, напустили свој родни град исто били агресори? Ако je то тачно, у том случају, број агресора прелази једну трећину становника Сарајева! Мало велики број за агресора. Како може једна трећина рођених Сарајлија да буду агресори на свој град? Нешто није у реду... не уклапа се. Можда нису агресори? Другим ријечима, морамо да се запитамо ко je ту агресор. Да нису онда агресори друге двије трећине? Човјек може да оде из свог града, пa да се у њега врати као непријатељ, али не може да се врати као агресор, нарочито ако ту исту почаст дијели са још сто педесет хиљада људи исте нације. Како огромна већина од тих Срба није узела оружје у своје руке, a ja сам еклатантан примјер таквог човјека, чиме ли се испољила наша агресија? Негативном енергијом? Спиритуалистичким мантрама? Чарањем и барањем? И на крају крајева, какви смо ми то јадни агресори када смо отишли из свог родног града, с намјером да се у њега више не вратимо? Нас више нема! Нико од нас неће да се врати! Какви дивни агресори! Но, ослободимо се политике, кренимо логиком. Јасно je да ми морамо бити названи другачијим именом. A које то име ми заслужујемо? Потражимо га заједно. Како се називају људи који су насилно истјерани из својих домова и сада живе на другим локацијама на планети, далеко од куће у којој су рођени? Избјеглице. Ja живим у Београду, али ja нисам одавле. Ja сам из Сарајева, само што сам отуда отјеран. A како се зове чин у коме једна група људи отјера другу групу људи из града у коме су живјели заједно? To се зове чишћење. A ако, којим случајем, ова прва група људи припада једној, a друга другој нацији, религији или етничкој групи, како се то зове? To се зове етничко чишћење. A ако je та акција коју називамо етничко чишћење обухватила најмање сто педесет хиљада људи, како се то зове? To се зове етничко чишћење великих размјера! Е, сад схватам зашто ме зову агресором. Да ме не зову тако, морали би ме звати онако како ja зовем себе. Жртва етничког чишћења! Eто, таква je Босна. Једино мјесто на свијету у којем те јебу пa кажу да си силоватељ. У цијелој историји ове напаћене земље кроз коју су пролазиле војске, пљачкале хорде, сударале се цивилизације, падале империје, нагонила разна писма и алфабети, само je један цар царевао за вијек и вијекова. Његово име je Лаж. A лаж боли. Разумијем патње људи под гранатама, али не разумијем да се као одговор тражи лаж.
Лаж je била интегрални дио рата, смисао који га покреће, смисао постојања. Ha лажи се подигла држава, нација, култура, лаж je нешто са чим живимо. Али није лаж крива. Она ради свој вјековни посао. Ми смо на њу пристали. Лакше нам je. Лакше je Цоберу било окривити мене него успоставити узрочно-посљедичну везу између његових политичких свјетоназора и реакције комшија са Пала. Са истином, живот je тежи. Мора да се мисли, да се тражи дубока суштина сукоба. Лаж je једноставна, брза, нађете je у енциклопедији, википедији, на гуглу, фејсбуку. Пристанете на њу јер вас ослобађа одговорности. Неко други je слаго, не ви. Нисте ви криви што сви око вас лажу. Број убијених, силованих, расељених, све се лагало. Страшно! Kao да то нису били људи, од крви и меса, пуни смијеха или суза, са својим сновима и надама, натоварени бригом или срећом, људи, a не бројеви. Ваља нам свима оборити поглед пред тим силним гробовима, мезарима и хумкама, што осташе расути пo босанској земљи након великог пира, и тражити опрост не само због тога што су они животе изгубили улудо, без икаквог смисла, већ и зато што се према њима данас односимо као према посебној врсти робе, аргументу згодном за прекрајање историје, главним јунацима блиједих холивудских филмских покушаја, важном ресурсу за развој ратног туризма. Али, јебига. Све то прекрива рузмарин и шаш. Сада, док лежим овдје, испред механизма који открива зачепљења у мојим крвним судовима, мислим о томе како je све то толико неважно. Како све те лажи, сурвавања, подозрења, мржња, ратови, мртви, поган, фукара и јад не представљају ништа у односу на једно сунчано поподне које смо Цобер и ja, мокри од зноја, прескакали у његовој соби на Кошеву, слушајући Азрин троструки албум уживо, који се зове Равно до дна.
29 ИЗВРНУТИ КОНТЕЈНЕР Окренух главу ка прозору. Била je ноћ. Не знам ни кад je пала ни која je пo реду откако сам овдје. Све се некако смирило. Сестре се не чују, доктора нема. Пиштање уређаја поста звук на који се моје ухо навикло. Више га и не региструјем. Изгледа да данас нема много оних који умиру. Нема ни арханђела, али je на мјесту где je сједио оставио свој огртач. Тек толико да ми да до знања да има намјеру да се врати. У собу уђе жена мојих година. У бијелом je мантилу. Стаде на вратима. Изгледало je као да joj je мало незгодно да уђе. Погледом прође преко сале. Поздрави сестре које су момку, доведеном прије два сата, вадиле крв. Оне joj отпоздравише. Жена настави да гледа пo сали. Поглед joj се заустави на мени. Није ми то непознат осјећај, али сада нисам имао ни снаге ни воље да joj погледом узвратим. С леђа ми приђе Судбина. Главом показа на жену у бијелом мантилу. „Ова je била с тобом у авиону. Ja сам je тамо смјестила." „Којем авиону? Другог априла?" „Трећег", рече Судбина. „И она je из Сарајева." „Нико није савршен", рекох. Судбина се осмјехну. „Видјела те je прије десетак дана на бањичкој пијаци. Хтјела je да ти приђе, да ти каже да сте били у истом авиону, да носите исти терет..." „Па што није пришла?", упитах. „Мени прилазе сви. Ja нисам недодирљива звијезда. Ja сам леват." „Било joj je незгодно. Тако je васпитана." Жена нестаде. Иза ње остадоше отворена врата. Колико само има тих који дијеле са мном ову муку? Колико je само оних који би подијелили тај товар? Чим je видим поново, рећи ћу joj зашто je наш егзодус остао непримјећен, заташкан, скривен од свих оних који су се ишта питали након крвавог пира кроз који je моја земља прошла. Ви мислите да ja не знам зашто тај прогон памтимо само ми који смо отишли из Сарајева, у тишини, зачепљених уста, са вјечном забраном да о њему ишта проговоримо. Грдно се варате. Управо у скривању ове катастрофе о којој причам лежи дубина разлога свих оних који су напустили мој родни град од краја деветнаестог вијека до те несретне деведесет друге. За то што се о судбини нас који смо збрисани из спискова рођених и живјелих у Сарајеву не прича и не дебатује ни у новинама, ни на интернету a ни у Хагу није крива ни босанска нова власт, a ни међународна заједница, која je метафора за све оне који су Босну у рат увели и који су je из тог пакла извукли онда када им je била воља. Нашу несрећу игнорише Историја, кажњавајући нас за непослушност коју смо показали, за дрскост која нас je одликовала у тренуцима када смо joj морали бити лојални. Трагедија одлазећих из мог родног града, у суштини, нема национални, већ етички карактер. Након свих ових година спреман сам да у ватру ставим обе руке бранећи тезу да су из
Сарајева излазили само они људи који су пркосили Историји и њеним суровим и подмуклим законима којима тај град робује вијековима. Из њега су одлазили они који нису пристајали на услове које je Она постављала градећи Сарајево вјечно подијељено зидовима и прекривено маглом. Сваки стих, кадар, нота исписани њему у част били су само један узалудан покушај да се исправи „крива Дрина", да се промијени ток ријеке која je везане за тај град носила из једне несреће у другу. Кратка je прича коју причам да наброји све оне мајсторе свог заната који су или рођени или живјели у њему покушали да својим дјелом укроте тог немирног вранца ождребљеног на распећу цивилизација, у кањону несреће, спутаног брдима, мемлом и ратовима, незрелог да прими ичији савјет. Сви они бивали су збачени из његовог седла, завршавајући свој живот далеко од његових улица, багрема и сокака, остављајући иза себе антологију рима, боја, тактова, сентенци, који су градили утопијску слику онога што je тај град требало да буде. Њихове пјесме пјевају генерације, њихове стихове рецитују заљубљени, њихове кадрове ките Палмама, њихове слике красе замкове, њихову мудрост цијене Нобелом, a њихове сјене ходају пo Бечу. Београд који ме je дочекао био je сив и збуњен. Личио je на изврнути контејнер из ког се вио канцерогени дим. У њему je цурило све оно што не ваља. Сав секрет људског рода излази на површину када се прелази из једног система у други. Београд je још имао и рат на леђима. Трпио je ударце и извана и изнутра. Мијењао се драматично брзо. У њега су дошле гомиле избјеглица, гладних, жедних, понижених. A он je био подијељен на све начине. Ha оне који су за Слобу и оне који су против, на оне који су за Звезду и оне који су против, на оне који имају и оне који немају, на оне који су дошли и оне који су их дочекали, на оне који једу и оне који су гладни, на оне који стоје у редовима и оне који не морају нигдје да чекају. Београд je био гетоизиран, испарцелисан. У њему су живјели људи који као да нису из истог времена. С друге стране, Београд je у себи крио неки немир, побуну која ће се сваког тренутка догодити. У њему je почело цвјетати неко ново цвијеће, хибридно, a са цвијећем и неки чудан коров. Будила се класа нових богаташа. Они који су били близу ватре да се огрију на њеном пламену, они који су имали велико срце да уђу у игру са ђаволом и да ту игру отплешу до краја, они који су били довољно занесени да се не осврћу на посљедице, a оне су биле катастрофалне. Између себе се нису вољели. Kao да су знали да блага нема у изобиљу, да je ограничено, и да се сви морају дочепати свог дијела на уштрб оног другог. A око блага су се клали. Био je то директан пренос меча, пред очима гладних и унижених. Падали су мртви, што у хотелским собама, што на асфалту, што у аутомобилима, што пo крчмама. Било je и оних који су преживјели, до сљедеће прилике. Новац je цурио са свих страна. Нико није имао појма колико га има овај несретни народ, гдје га je заштекао, како га je чувао. Било je и оних који то нису могли издржати. Они су отишли, што вани, што на небо. Београд je кипио. Муљ се ускомешао, почео да повлачи многе ка дну. Близина рата, санкције, прелаз из једног система у други, све je то дезоријентисало људе. Нису знали шта je узрок, шта посљедица. Кренуо je шверц, отимање, преваре, грађевинске дозволе, оружје, дрога и, наравно, нафта. У Румунији литар деведесет фенинга, у Београду на улици три марке. A ти имаш воз, један, пa други, пa трећи, пa те онда неко рокне.
Риједак je онај ко je саградио вилу на Дедињу, a који ће доживјети да у тој вили живе и његови унуци. Ha улици се све измијешало. Продавци девиза и професори факултета, шверцери горива и богомољке, гангстери и криминалци и учитељице и васпитачи, скитнице и аристократија... Београд je изгледао као изврнут џеп пун бесмислених ситница, од којих je свака имала неку своју историју, судбину, живот. A живот je постао јефтин... Три марке мјесечна плата, сто марака убиство, хиљаду киднаповање, пет и пo гориво. Док су се на Славији, Зеленом венцу, Аутокоманди, на Булевару, бескућници из Миријева, доктори из Приједора, избјеглице из Хрватске, историчари са Дорћола, попови из Кораћице, просвјетни радници из Задра и лопови са свих страна довијали како да кући донесу комад леба, у даљини се видио пламен рата, злокобна тутњава тенкова, врисак жена и дјеце. Умор се читао на свачијем лицу... Умор и стид. Стид и од ових који се кољу, и од ових који лажу. Жуљевити прсти, прекривени патином сазданом од никотина и несреће, вртили су штеке шверцованих цигарета, забадали се у знојем усукане џепове, вадећи валуте свих боја и обиљежја. Иза картонских кутија натрпаних најлон чарапама, изношеним ципелама, херцеговачким дуваном пo дуплој цијени, сједиле су дојучерашње учитељице, правнице, инжењери, сви они које je рулет повијести већ у првом кругу избацио из добитне комбицаније и који касније пo својој тихој и незапаженој смрти постају дио статистике, прво истраживачког тима неке невладине организације, a затим острашћених историчара, чији je примарни задатак да несрећом тих људи утемељи постојање властите нације. Бивши четници, дезертери, разочарани националисти, јунаци и кукавице, официри ЈНА, сви они који су изгубивши руку, ногу, бубрег, плућно крило или неког најмилијег, схвативши да иза хаоса у који су еуфорично улетили стоје велике игре непознатих људи, чије смо ми марионете, замијенили су пушке металним кантама пуним водом разблаженог горива, које продају за рачун оних истих што су их двије године раније наложили да гину за српство и свету српску земљу. Њихова једина имовина je маскирна униформа, задужена негдје на Жучи или у Ердуту, то je идентификација њихове несреће, легитимација бола, носе je као симбол једне катастрофе, залудно просуте крви, пропасти у коју je пао један народ коме je еуфорија била силна, али кратка, a пад у агонију стрмоглав и вјечан. Да су Срби знали да се из те агоније неће извући скидањем Милошевића са власти, вјероватно би сви отишли за Торонто. A није се знало ко je сиромашнији. Ми, који смо дошли, или они, који су нас дочекали. За све нас, као послије неке богате славе, остале су само мрвице на столу, преврнути тањири, остаци печења, салате, колача, супе, предјела, које je појео неко други, који и није био толико гладан колико осоран и алав, неко чији je четвороточкаш, не испод шест хиљада кубика, украден или плаћен нечијом главом, паркиран испред новоотвореног сплава успјешних, оних чији сексуални либидо кипи изван рупичастих мајица затегнутих уз тијело, чији мишићи затежу златне ланце на чијем врху je натакнут крст, православни, у кога се куну и за чији рачун праве своја недјела. Никад се и нигдје добро и зло, племенито и охоло, није тако сударило као у биографији једног јунака деведесетих, човјека који je на души носио двадесетак људи, a на леђима истетовираног Белог анђела. Да ли су они заиста вјеровали у Бога, како су својим донацијама цркви тврдили, или су
знали да je живот на земљи одвратно безбожан; да ли су заиста гајили у себи племенит мотив, како су им сузе просуте на сахрани неког свог брата говориле, или им je било важно само да парама спрже свој еруптивни живот; да ли су икада ишта искрено вољели, како су шапутали на ухо дамама са насловних страна таблоида, којима су се касније женили; или je њихово једино осјећање било еуфорична хистерија као директна посљедица танке бијеле линије кокаина исцртане на станиолу кутије марлбора? Одговоре на ова питања никада нећемо сазнати, јер су они који би требало да нам их кажу одавно под земљом. Леже под њом довољно дуго да њихове гробове више не красе хрпе свјежег цвијећа, вијенаца са именима ортака и кумова, јединица у којима су се борили, спортских клубова чији су били власници, дјеце коју су посијали гдје год им се дигао курац. Умјесто све те погребне раскоши, данас њихови гробови ћуте као заливени, обрасли коровом, сами, напуштени, са изблиједјелим сликама и именима на неочуваном граниту, као свједоци једне велике заблуде, преваре у којој смо сви здушно учествовали, не налазећи из ње никаквог излаза. Својом таштином, неукусом и непристојношћу, ти гробови неодољиво подсјећају на турбо-фолк, музику њихове младости, најтрагичнију метафору трагедије једног народа, звук његовог умирања, самртног ропца, музику чија je форма састављена од отпада са Запада, a мелодија и ритам од отпада са Истока. Ако се икад ико добро зајебо, онда су се зајебали Срби са својим турбо-фолком. Отужно мумлање, стерање веша, непристојно јаукање, кич који изазива мучнину, агресивне ријечи, бестидно претварање и дубока лаж, изазивали су у свакоме стид и срам што су се истим тим језиком у прошлости служили Шантић, Андрић, Дучић, Црњански... Никада у историји човјечанства ниједна врста музике није тако лијепо описала дубоку моралну и историјску пропаст једног народа, његову несрећу и безнађе, као што je турбофолк описао Србе. И иза катастрофе у Њемачкој остала je нада кроз пјесме Марлен Дитрих, и у доба најстравичније америчке рецесије остали су џез и блуз, хунте пo латинској Америци оставиле су Виолету Пару или Мерседес Сосу, a иза катаклизме Срба остаће јауци једне претворне музике, која je један народ повела у безнађе и смрт. Ако се икада у будућности историчари буду занимали дубином амбиса у који je пао један несрећом натопљен народ, чија je кућа насред пута, рушена и спаљивана како се коме дигне, праве мјере те пропасти неће моћи да нађу у одлукама политичара, истраживањима економиста, грешкама генерала, већ у пјесмама Цеце, Мире, Аце, Јеце... Ту je поглед у амбис чистији и јаснији, a лаж очигледнија. Док сам тих драматичних година ходао градом, склапајући мисли које сад коначно извиру из мене, Београд ми се смијао у лице, извргавајући руглу моју наивност. Kao да je говорио, пa није ово први пут да ми се овако нешто дешава. „Дизао сам се ja и из дубљег пламена, подизао главу, тражио пут ван, и попут феникса подизао своја крила, с намјером да поново полетим." Београд je један од оних градова који су старији од својих недаћа. У томе лежи његова снага. Њега диже неизмјерна потенција, жеља за продужетком врсте, идеја да je у њему све могуће. To и јесте особина која Београд одваја од паланке и сврстава га у исти ранг са осталим великим градовима. Београд je град у коме je све могуће! Тако се Београд навикао на грозоту. Људи су постали дрчни и одлучни, али je било тешко рећи да ишта виде.
A ja? Ja сам остао сам са својом малом фамилијом. Пушења више није било. Није се видио ни његов дим. Куста je био у Паризу, Сејо je остао у Сарајеву, Ђуро je збрисо у Љубљану, Зена на Бјелавама. Гледао сам вијести нетремице. Рачунао сам да се ова неслана шала од рата на крају ипак мора завршити. Опет сам имао утисак да гледам лош и досадан филм чији крај знам. Све ми je било одвратно. И то како Срби рокају пo Сарајеву, и то како Сарајлије вриште, кукумавче и лажу, и не желе да виде узрочно-посљедичну везу резултата избора и пакла у којем су се нашли, и то како Запад безочно и упорно инсистира да се крвопролиће настави унедоглед, играјући цинично улогу добротвора, ганутог хуманисту који преклиње зараћене стране да стану са међусобним убијањем, a са друге стране чини све да се кланица настави, јер тај исти хуманиста, који je и финансирао рат, мора да финансира и обнову разрушене земље. Било ми je одвратно и то како Русе, пo ко зна који пут, боли курац, јер они имају својих проблема, јер и поред тога што нам je судбина повезана, наши менталитети су дијаметрално различити. A из Босне су се чули јауци, тутњава тенкова, детонације. Злочини на терену и лажи извјештача водили су мртву трку. Лаж je постајала стварност, a стварност je постајала лаж. A Лаж најтеже пада. To je било најгоре и најразорније оружје које се употребљавало у том стравичном рату, оружје чије ће се посљедице осјећати генерацијама, јер су све те лажи остале да живе, попут неексплодираних мина. Оне су закопане у босанску земљу, студиозно и пo јединственој мапи, са једним јединим циљем да се међ тим несретним народом који живи у тој уклетој земљи никад не успостави међусобно повјерење и да, кад год je то некоме потребно, активира једну такву лаж да клање почне поново, из почетка, са истим жаром са којим се овдје клало вијековима. Aко je Андрић написао да ниједан рат у Босни није дао одговор већ je само поставио нова питања, након овога рата, који он није гледао уживо, већ кроз своја дјела, јасно je зашто je то тако. Зато што одговоре нико не тражи. Зато што je лаж важнија од било које истине, зато што je онај који лаже, a лажу сви, дубоко увјерен да истина нема толико дуг вијек трајања колико може да траје лаж. Зато што онај који лаже, a лажу сви, мисли и осјећа да га само лаж може спасити пропасти... Kao да ће један народ нестати уколико се каже да говори језиком којим говори и онај други! Kao да га лажни број мртвих, лажни број протјераних, лажни број унесрећених држи у животу. Па која je онда судбина таквог живота? Шта нам може донијети живот на лажима и преварама? Нови рат. A то су странци знали... Они који живе од ратова. Вијековима. Они су своје демократије и развили тако што су други ратовали умјесто њих. У једном скечу из посљедње серије, говорили смо о томе. Два посматрача УН, прије но што je почео оружани сукоб, наилазе на два момка који играју билијар. Увидјевши да су момци различитих националности, чине све да између њих произведу сукоб. To чине тако да тјерају момке да повјерују у лаж. И момци повјерују, a посматрачи поносно и задовољно шаљу извјештај надлежнима. Успјели смо. Нашли смо да постоји сукоб. Па шта су друго били Бадинтерове комисије, преговарачки тимови, Вокери, Карингтони, Холбруци, Фрејжери него службеници ратног капитала, ђавољи администратори, чији je задатак био да се пламен нетрпељивости, мржње и бијеса у Босни никад не угаси. Изабрали су најслабијег у босанском гротлу, држали његову страну, играли улогу тутора знајући да ће
им он вјеровати до краја, јер од свог страха од комисије он мисли да нема другог избора. Кад су стајали пред камерама забринути над судбином земље коју су сами запалили, и гледали тобоже потресено у даљину изнад камере, питајући се шта све то они, јадни, племенити и хумани, морају да учине да братоубилачки рат престане, увијек сам се питао што мене не назову. Ja бих им рекао! Оставите нас на миру! Но, контрадикторно, положај у ком сам се нашао дао ми je неодређен осјећај слободе, нешто што ни сам нисам могао артикулисати. Око мене се све рушило, био сам принуђен да на најприземнији начин зарађујем за већи број људи, који су остали да живе само од мог заната. Ишао сам пo малим мјестима, пјевао на плејбек, причао вицеве, довијао се далеко од медија и екрана, знајући да моја појава у медијима некоме може одузети живот. Са друге стране, у мени je кипио онај креативни дио, за кога сам помислио да више не постоји. Извадих папир и оловку. Почех писати нову драму. Назвах je Сложна браћа... Мисли ми полако утрнуше. Умор их je успоравао, чинио их беживотним. Оне уступише мјесто сликама прошлог дана. Младеновац, пијаца, бркати продавац у пољопривредној апотеци, жена с цегерима, пар у тренеркама, бол у грудима. Хитна. Једна, пa друга... улазак у Ургентни. Слика срца на великом екрану. Забринути доктор са фризуром панкера... пa се и те слике успорише. Једна за другом, оне нестајаше. Умјесто њих, долазила je црнина. Ja се опустих. Осјетих лакоћу. Заспах. Нисам сањао ништа. Пробудих се. Отворих очи. Био je дан. Изнад мене су стајали сви у бијелим мантилима. Ha мантилима бјеху исписана њихова имена. Перуничић, Радовановић, Антонијевић, Мијатовић, Митровић, Вукчевић... Забринути су и озбиљни. Oко њих читава свита. Сестре, студенти, техничари. Говоре мало српски, мало латински. „Како се осећате?", упита ме онај на чијем мантилу пише Радовановић. Упита ме на српском. Ja се насмијах. Шта да му кажем a да ми повјерује?! Ha мој осмијех нико не одговори. Окренух се око себе. Ha наткасни на којој je Судбина држала ташну бјеше букет цвијећа, намијењен дами која je лежала на „тројки". Осјетих мирис јоргована, опојан и вјечан. Ни Азраела не бјеше на прозору, на коме сам га посљедњи пут видио. Умјесто њега, стајао je доктор Перуничић и говорио мобилним телефоном са неким својим. Изнад његове главе, под благим повјетарцем, повијао се јаблан. Извана се чуо смијех студената медицине. Покоји аутомобил, гласан разговор. Неко je слушао музику. Би ми жао што су моји саговорници нестали. Т)е ми je моја Судбина? Т)е je Азраилага? Коме сад да наставим причу? Па тек сам дошао допола. Доктору који са забринутим изразом лица преслушава срце господина са брадом, или сестри која у руци врти резултате налаза крви? Њима бих морао кренути од почетка, a они за то не би имали времена. Нема више мојих слушалаца. Нестали су. Отишли су на неко друго мјесто, својим послом. Није важно. Наћи ћу их, кад-тад. Само више нећу журити као до сад. A, не, никако! A шта ћу радити док их не нађем?
Док их не нађем славићу живот!
O аутору Рођен 1962. године у Сарајеву као Ненад Јанковић. Завршио сарајевску Другу гимназију, апсолвент на оријенталистици Филозофског факултета у Сарајеву. Оснивач, композитор, текстописац и фронтмен рок групе Забрањено пушење са којом у првој фази 1980-1990. објављује четири албума: Das ist Walteгy Југотон, Загреб, 1984; Док чекаш сабах са шејтаном, Југотон, Загреб, 1985; Поздрав из земље Сафари, Дискотон, Сарајево, 1987; Мале приче о великој љубави, Дискотон, Сарајево, 1989. Са групом Забрањено пушење одржао више од 1000 концерата у градовима и селима СФРЈ: Пионир Београд, Ледена дворана Загреб, Скендерија Сарајево, Кале Скопље, Морача Подгорица, Грипе Сплит, Тиволи Љубљана... Од маја 1981. до јануара 1985. сценариста и глумац радијске верзије Toп листе надреалиста, у оквиру емисије „Примус", Други програм Радио Сарајева. Сценариста и глумац у серији Топ листа надреалиста ТВ Сарајево: прва серија 1984, друга 1989, трећа 1991. Великајугословенска турнеја Топ листе надреалиста, 1990, у педесет највећих градова СФРЈ. Музички сарадник у Мјесечевој представи, аутора Младена Матерића, 1988, Отворена сцена Обала, Сарајево. Глумац и композитор у ТВ серији Tрaгом птице додо редитеља Тимотија Џона Бајфорда, ТВ Сарајево, 1988; глумац у филмовима Андерграунд Емира Кустурице, Ci Ву 2000, 1995; глумац у филму Живот je чудо Емира Кустурице, 2002; сценариста, редитељ и глумац у ТВ серији Сложна браћа, ТВ Београд, Уфа медија, 1996. Аутор књиге Сложна браћа, 1996. Оснивач, композитор, текстописац и фронтмен групе Забрањено пушење у другој фази 1992-1998; албум Ja нисам одавле, Комуна, Београд, 1997. Аутор музике за филм Црна мачка бели мачор редитеља Емира Кустурице, 1998; саундтрек из истоименог филма, 1998, Комуна; Uпiveгsal, Baгcley, 1998. Оснивач, композитор, текстописац и фронтмен групе EmiгKustuгica aпd the Нo Смокинг Оркестра од 1999. до 2011. Албум Uпza Uпza Time, Uпiveгsal, Baгcley, 2001.
Албум Live iп Bueпos Aiгes, 2005, Рalass, Uпiveгsal. Саундтрек за филм Живот je чудо, Емир Кустурица, Uпiveгsal, Baгcley, 2003. Са групом Emiг Kustuгica aпd the Пo Нo Смокинг Оркестра свирао преко 1000 концерата у више од 40 земаља света: Олимпија Париз, Ројал фестивал хол Лондон, Линколн центар Њујорк, Опера хаус Сиднеј, Луна парк Буенос Сајрес, Зенит Париз, Бикини Тулуза, Ла Палома Барселона... Композитор и текстописац за либрето опере Time of the Gyрsies, у режији Емира Кустурице, у опери Бастиља у Паризу, Oрeгa Bastilla, Рalass, 2007. Албум са музиком опере Time of the Gyрsies, Рalass, Uпiveгsal, Baгcley, 2007. Албум The best ofEmiг Kustuгica aпd the Пo Smokiпg oгchestгa, Рalass, Uпiveгsal, Baгcley, 2009. Серија Надреална телевизија, Адреналин, Прва телевизија, 2013. Ожењен супругом Сањом, архитектом и дизајнером намештаја. Имају двоје деце кћи Јану (1990), студента ветерине на Београдском универзитету, и сина Срђана (1997), ученика Треће београдске гимназије и кадета фудбалског клуба Рад. Живи и ради у селу Кораћица, општина Младеновац.
