Vodic u razuman zivot

Albert Ellis, Ph.D i Robert A. Harper, Ph.D

VODIC U RAZUMAN ZIVOT

Prevod Gordana Miljević

1

ZAHVALE Veoma smo zahvalni Dr J. Corsini, Dr Frances Harper Corbett, Rhodi Winter Russel i Brooking Tatum na korisnom doprinusu koji su nam dali u vidu vrednih komentara i sugestija na rukopis ove knjige. Takođe smo zahvalni Robert H. Mooru na nesvakidašnjem doprinosu revidiranom izdanju knjige, jer bez njegovog izuzetnog podsticaja i pomoći, prevod dela na E-prime verovatno nikada ne bi bio završen. Potpunu odgovornost za sadržaj knjige, naravno, snose auotori.

2

Sadržaj UVOD REVIDIRANOM IZDANJU ................................................................................................................4 1.

KOLIKO SAMOTERAPIJA POMAŽE?................................................................................................ 10

2.

OSEĆATE SE ONAKO KAKO MISLITE .............................................................................................. 16

3.

RAZUMOM DO KONSTRUKTIVNIH OSEĆANJA .............................................................................. 20

4.

KAKO STVARATE EMOCIJE ............................................................................................................. 24

5.

KAKO DA RAZMIŠLJANJEM REŠITE EMOCIONALNE PROBLEME .................................................... 33

6.

PREPOZNAVANJE I SUPROTSTAVLJANJE NEUROTIČNOM PONAŠANJU ........................................ 39

7.

PREVAZILAŽENJE UTICAJA PROŠLOSTI .......................................................................................... 50

8.

DA LI SU VAŠI RAZLOZI UVEK RAZUMNI? ...................................................................................... 56

9.

ODBIJTE DA SE OSEĆATE OČAJNO NESREĆNO .............................................................................. 68

10.

SAVLADAVANJE PRETERANE POTREBE ZA TUĐIM PRIHVATANJEM.......................................... 78

11.

ISKORENJIVANJE PRETERANOG STRAHA OD NEUSPEHA .......................................................... 89

12.

KAKO DA PRESTANETE OPTUŽIVATI I POČNETE ŽIVETI ............................................................. 98

13.

KAKO DA, IAKO FRUSTRIRANI, NE BUDETE DEPRESIVNI ......................................................... 107

14.

KONTROLISANJE SOPSTVENE SUDBINE ................................................................................... 119

15.

SAVLADAVANJE ANKSIOZNOSTI .............................................................................................. 125

16.

POSTIZANJE SAMODISCIPLINE................................................................................................. 135

17.

REVIZIJA PROŠLIH LIČNIH ISKUSTAVA ..................................................................................... 143

18.

PRIHVATANJE REALNOSTI ....................................................................................................... 150

19.

PREVAZILAŽENJE INERCIJE I KREATIVNO ANGAŽOVANJE ....................................................... 157

20.

ŽIVETI RAZUMNO U NERAZUMNOM SVETU ........................................................................... 165

21.

RACIONALNO-EMOTIVNA TERAPIJA ILI RACIONALNO BIHEVIORALNI TRENING DANAS ........ 170

22.

LITERATURA:............................................................................................................................ 185

3

UVOD REVIDIRANOM IZDANJU Knjigu Vodič u razuman život smatramo donekle revolucionarnom. Kada je prvi put izašla, 1961, čitalačkoj publici je predstavljena kao jedna od prvih knjiga koju su napisali renomirani, iskusni psihoterapeuti, a koja je pokazala ljudima kako da se efikasno bave sopstvenim problemima. To se dogodilo nekoliko godina pre objavljivanja Eric Bemove knjige Koju igru igraš; a mnogo, mnogo pre popularnih knjiga kao što su Ja sam OK, ti si OKi Kako biti najbolji prijatelj samom sebi. Čak i nešto ranije, predvideli smo nadolazeći trend popularnih knjiga osamopomoći, jer je jedan od nas (A.E.) 1957. objavio HowtoLive with a Neurotic (Kako živeti s neurotičarem), 1960. The Art and Science of Love (Umetnost i nauka ljubavi), a zajedno smo napisali Creative Marriage (Kreativan brak) - neposredno pre pisanja knjige Vodiču razuman život, 1961. Međutim, ove ranije knjige su se bavile samo određenim vidovima ljudskih teškoća i nisu obuhvatale širi raspon emocionalnih problema. Uz to, nov sistem racionalno-emotivne terapije (RET), koji je nastao početkom 1955, samo je delimično predstavljen. Vodič (naziv, koji su tokom proteklih petnaest godina od milja usvojile hiljade čitalaca i stotine terapeuta), je s lakoćom prevazišao naša ranija dela i prerastao u najautoritativniju i najviše citiranu knjigu iz RET-a za široku javnost. Zajedno sa Reason and Emotion in Psychotherapy (Razum i emocija u psihoterapiji), koja je uglavnom namenjena profesionalnim terapeutima, Vodič je postao (što sa zadovoljstvom pominjemo) klasika iz ove oblasti. Godinama dobijamo bukvalno hiljade pisama i verbalnih poruka koje dokazuju koliko je knjiga pomogla mnogim osobama sa blažim ili ozbiljnijim teškoćama. Dosta terapeuta je klijentima preporučuje kao dopunsku literaturu. Mnoštvo načela i formulacija koje ona sadrži koristi se u tuđim radovima doslovce, ili pak parafrazira, sa ili bez pominjanja autora. Ne zameramo, jer naša zamisao se produžuje: uzeti najmudrija opažanja i ideje o "ljudskoj prirodi" iz prošlosti i sadašnjosti - a naročitoiz donekle zanemarenih filozofskih dela Epiktetusa, Markusa Aureliusa,Džona Djuia i Bertranda Rasela - i učiniti ih, uz odgovarajuće revizije i dodatke, lako dostupnima nesrecnim ljudima današnjice. Takođe verujemo u edukativne aspekte psihoterapije, u okvirima racionalno-emotivne teorije i prakse. RET se ne drži striktno uobičajenog medicinskog modela poremećaja, čija suština je u tome da se emocionalni problemi sastoje od obolenja, odstupanja ili zabluda koje mogu biti izlečene ako osoba spolja, terapeut, autoritativno kaže pojedincu šta treba da uradi za popravljanje svog stanja. RET se ne pridržava ni donekle, sličnog modela uslovljavanja (zajedničkog psihoanalitičarima i klasičnim bihevioristima), koji tvrdi da su poremećaji stvoreni usled dejstva ranih uticaja i da, prema tome, spoljna, roditeljska figura - terapeut - treba ponovo da ili uslovi i uspostavi, pa tako na izvestan način prisili osobu na nov obrazac ponašanja. Umesto toga, RET primenjuje humanistički, edukativni model koji dokazuje da ljudi, čak i u najranijem detinjstvu, imaju mnogo više izbora nego što su spremni da prepoznaju;da se većina njihovog "uslovljavanja" zapravo sastoji od samo-uslovljavanja i da im terapeut, učitelj, pa čak i knjiga mogu pomoći da jasnije sagledaju sopstveni dijapazon alternativa i na osnovu toga sami odaberu da uče i uvežbavaju način za odbacivanje većine svojih ozbiljnih 4

samo-stvorenih emocionalnih teškoća. Sa svoje strane RET se trudi da razvije širok raspon edukativnih metoda kojima ljudima pokazuje kako i gde se ponašaju samoosujećujuće i na koji način to mogu promeniti. Od samih početaka primenjujemo ubičajene metode rada za individualnu i grupnu terapiju (male grupe). Uz to, na radionicama za više učesnika, na predavanjima, javnim demonstracijama terapije, preko video i magnetofonskih snimaka, kroz priče, knjige, brošure i druge vidove masovne komunikacije ljudi uče šta to (na žalost i bez potrebe) čine da se osećaju loše i šta bi umesto toga mogli učiniti da sami sebi emotivno pomognu. Iako stotine psihoterapeuta u Americi i drugde, u većoj ili manjoj meri, u radu s klijentima primenjuju RET metode i iako su ti terapeuti tokom poslednjih dvadeset godina pomogli hiljadama ljudi, izgleda da se tokom istog ovog perioda pet ili deset puta toliko ljudi značajno promenilo čitajući Vodič, druge brošure kao i knjige iz RET-a. Opet: dobro! Smatrali bismo sjajnim kada bismo mi i ostali autori mogli da održimo i nastavimo ovako koristan trend i kada bi, konačno, izbacili psihoterapeute iz prakse (što je malo verovatno u najbližoj budućnosti, o čemo ćemo govoriti nešto kasnije). U međuvremenu, i dalje ćemo nastojati da radimo na tome. Vratimo se sada na novo izdanje Vodiča. Potrudili smo se da ga dopunimo još jednim značajnim i, po našem mišljenju, veoma revolucionarnim aspektom. Od početka, što pokazuje osvrt na prvo izdanje knjige, RET se razvija kao forma "semantičke terapije." Dr Donald Meihenbaum i drugi istraživači naglašavaju ovaj aspekat; a mi se slažemo s tim. Od samog početka ističemo da je jedinstvena osobina ljudi da, za razliku od životinja, sami sebi govore razne razumne i nerazumne stvari. Njihova uverenja, stavovi, mišljenja i filozofije većinom (ali ne i isključivo) uzimaju formu unutrašnjeg dijaloga. Shodno tome, jedna od najmoćnijih i najelegantnijih metoda koju ljudi mogu koristiti za menjanje, a posebno za modifikovanje sopstvenih samoosujećujućih emocija i sabotirajućih ponašanja, sastoji se od jasnog sagledavanja, razumevanja, preispitivanja, menjanja i suprotstavljanja sopstvenim unutrašnjim tekstovima. Ova teorija, koja je iznesena u prvom izdanju Vodiča, delovala je krajnje revolucionarno. Od tada su je potvrdile bukvalno stotine naučnih istraživanja koje su uglavnom radili klinički, eksperimentalni i socijalni psiholozi. Većina tih istraživanja nije povezana s psihoterapijom, a gotovo sva pokazuju da, ako direktno ili indirektno navedemo ljude da izmene svoja uverenja ili mišljenje o nečemu, njihove emocije i ponašanje će se takođe značajno promeniti. Lepo, ali nakon desetogodišnjeg praktikovanja RET-a i, nakon što su nam prijatelji koji se bave semantikom, ukazali da smo svoju metodu učinili efikasnijom primenom nekih od učenja Alfreda Korzybskog, ponovo smo proučili ideje vodilje opšte semantike i uverili se u istinitost ovog gledišta. RET uistinu nastavlja tamo gde je Korzvbski stao, zauzimajući se za korišćenje semantičkih metoda, jer su se one često pokazale najuspešnijim pri ublažavanju emocionalnih teškoća. Otkrivši ovo, počeli smo svesno i intenzivnije da pomažemo klijentima u menjanju njihovih semantičkih formi i navika, a time i njihovih razmišljanja, emocija i ponašanja. Na primer? Evo nekoliko uobičajenih slučajeva. Kada klijent (na individualnoj ili grupnoj terapiji) kaže: "Moram više da se posvetim poslu," ili "Ne bi trebalo da mrzim svog partnera," često ih 5

prekinemo rečima: "Mislite", "Bilo bi bolje da se više posvetite poslu," ili "Bilo bi vam draže da ne mrzite svog partnera." Kada klijent kaže, "Ne mogu da prestanem da brinem," ili "Za mene je nemoguće da držim dijetu," nastojimo da ih navedemo na preinačenje izjave u: "Mogu da prestanem da brinem, ali do sada nisam pokušao," i "Izuzetno mi je teško da držim dijetu - ali ne i sasvim nemoguće!" Kada čovek izjavi: "Uvek loše prođem na svim društvenim skupovima," navodimo ga da promeni uzjavu u: "Na većini društvenih skupova obično (ili često) loše prođem." Kada ljudi tvrde: "Biće užasno ako izgubim posao!" ili "Grozno je kada te odbiju!" pokušavamo da ih navedemo da, umesto toga, kažu i pomisle: "Bilo bi mi jako nezgodnoda izgubim posao," ili "Mislim daje odbijanje neprijatno." Kada klijenti kažu "Ja sam loš čovek, jer se ne ponašam kako treba," ili "Ja sam bezvredna osoba zato što tako loše postupam sa Smitom," pomažemo im da umesto toga izgovore: "Žalosno je kada se neodgovarajuće ponašam, ali to me ne čini lošim čovekom". Ili: "Prema Smitu se ponašam nemoralno i loše, ali me zbog toga niko ne može legitimno proglasiti ni vrednom ni bezvrednom osobom." Kada ljudi smatraju i tvrde: "Ja sam životinja," učimo ih (kako je Korzybski pokazao): "Tačnije bi bilo da kažete: "U nekim aspektima ponašam se kao životinja, ali uglavnom nastupam kao ljudsko biće, a ne kao neka primitivna životinjska vrsta.'" A kada izjave, "Ja sam loš u matematici," navodimo ih da umesto toga kažu: "Do sada se baš nisam pokazao u matematici, ali to ne znači daje nemoguće da se u budućnosti popravim." Kada čovek smatra i tvrdi: "On je krvoločna crnčuga." ili "On je pokvaren Amerikanac," pokušavamo da ih uputimo u preciznije izražavanje: "On je rođen i vaspitan kao crnac i ponekad se ponaša krvoločno, ali drugi crnci se ne ponašaju tako." i "Odrastao je u Americi i često se, verovatno zbog lošeg vaspitanja, ponaša pokvareno, ali drugi ljudi sličnog porekla i vaspitanja nisu takvi, ili su to u mnogo manjoj meri." Kada klijent insistira: "Potrebna mi je ljubav!", trudimo se da ga usmerimo da umesto toga izjavi: "Jako sam željan ljubavi, ali mi nije apsolutno potrebna da bih preživeo i osećao se relativno zadovoljnim." Ako se klijent žali: "Moram imati visok životni standard i ne mogu da podnesem kada to nije tako," pokušavamo da ih dovedemo do uverenja: "Veoma bih želeo i voleo da imam visok životni standard i neprijatno mije kada ga nemam, ali sigurno mogu podneti i takvu situaciju!" Ako klijent saopštava: "Trebalo bi da racionalno razmišljam," pomažemo im da izjave: "Najverovatnije bih se osećao bolje kad bih racionalno razmišljao." A kada izgovaraju zapovesti poput: "Ne kradi," nastojimo da ih navedemo da takve komande preformulišu u: "Ako želiš da živiš medu ljudima i sa njima, obično je mnogo bolje i pametnije da ne kradeš, jer ti ne bi bilo drago da drugi potkrada tebe, a krađe i provale bi ti mogle stvoriti vrlo ozbiljne probleme." Kada ljudi kažu: "To me čini anksioznim" ili "Ti me ljutiš", pomažemo im da izgovore "Ja sam sebe činim anksioznim povodom toga", i "Ja sam sebe razbesneo povodom tvog ponašanja."

6

Ukoliko koriste izraze kao : "Ja sam OK, ti si OK," nastojimo da umesto toga kažu: "Moj izbor je da prihvatim činjenicu da živim i uživam u tome, iako često grešim; a prihvatam i činjenicu da ti živiš i da imaš pravo na svoju egzistenciju i sreću, čak i ako se povremeno nedolično ponašaš i činiš stvari koje mi se ne dopadaju." Kada neko izjavi: "Dopadam se sam sebi," ukazujemo im kako bi bilo bolje i realističnije da umesto toga kažu nešto kao: "Dopada mi se što živim i moj izbor je da nastavim svoju egzistenciju, izbegavam bespotreban jad i težim ka maksimalnim kratkoročnim i dugoročnim zadovoljstvima." Iz gornjih primera možete videti da RET neprestano (između ostalog) naglašava semantički pristup za razumevanje, ublažavanje i otklanjane ljudskih teškoća. Upravo zbog toga je logično što smo nekoliko godina radili na ideji da efikasnost RET-a povećamo prevođenjem nekih osnovnih tekstova (i pisanjem novih) na E-prime. Alfred Korzybski preporučuje, u Science and Sanity (Nauka i zdrav duh), (prvo izdanje - 1933), da izbegavamo "jeste" za identitet i "jeste" za predviđanja - uprkos tome što ni sam u svojim radovima ne izbegava ovu formu izražavanja! Jer kada, na primer, tvrdimo "Ruža je crvena," u ovu tvrdnju je ugrađeno nekolikojakih implikacija, i to: (1) crveno je "prirodna" ili uobičajena boja svih ruža; (2) ruža o kojoj pričamo je cela crvena; (3) ona će uvek da bude potpuno crvena; (4) sadrži neku vrstu intrinzične crvene suštine; i (5) ako nije crvena, ni u kom slučaju nemamo pravo daje zovemo ružom. Korzybski u Nauci i zdravom duhu kaže da, kada koristimo "jeste" za identitet, "na izvestan način svojim nervnim procesima imitiramo životinje. Zbog pogrešne evaluacije prekomerno koristimo niže centre i ne možemo da ispravno 'razmišljamo.' Previše smo emotivni; lako se zbunimo, zabrinemo, uplašimo ili obeshrabrimo; ili postanemo isključivi, dogmatični." Prilično revolucionarna tvrdnja za 1933! I verovatno sasvim tačna. Ohrabreni primerom Roberta H. Mura, stalnog člana nastavnog osoblja Floridskog ogranka Instituta za racionalno življenje u Clearwateru, i uz njegovu saradnju (on je krajnje strpljivo pročitao svaku reč ovog revidiranog izdanja, i to najmanje dva puta), revidirali smo ovo izdanje Vodiča, na E-prime, formu engleskog jezika koju je smislio D. David Bourland, Jr. na osnovu sugestija Korzybskog. Naziv E-prime potiče iz semantičke jednačine: E prime = E minus e; pri čemu E predstavlja sve reči standardnog engleskog jezika, a e sve oblike glagola to be (biti): kao što su: je, sam, bio je, biva, itd. Iako Bourland, očigledno, prilično alergičan na publikovanje svojih ideja, još nije objavio ništa detaljnije oE-prime, ipak u jednom sažetom članku navodi izvesne prednosti njegovog korišćenja: 1. Kada koristimo E-prime, oslobađamo se izvesnih pitanja koja su besmislena i na koja u suštini nema odgovora. To su pitanja: "Kakva je moja sudbina?"; "Ko sam ja?" (Kada dobro razmislite, videćete daje Bourland u pravu, jer na ova pitanja nema razumnog odgovora kakav može da se dobije na pitanja tipa: "Šta mi se sviđa?", ili "Koje misli i osećanja imam?") 2. Korišćenjem E-prime elegantno eliminišemo neke dvosmislene fraze kao stoje: "Znamo daje to prava stvar za tebe." U ovim frazama "je" ima formu predviđanja.

7

3. Upotrebom E-prime, identifikujemo inače nepoznate osobe, autore određenih ideja, pnicipa i gledišta. Ako kažemo: "Otkriveno je da...", teško možemo da znamo ko je to otkrio... Bilo bi bolje da se kaže: "Džons je, proučavajući polarne medvede, otkrio da..." Ako kažemo, "U tome je stvar," rekli smo nešto izuzetno nejasno i besmisleno. Bolje je reći: "Ako i dalje budeš kasnio na posao, ubeđen sam da će te šef otpustiti." 4. Kada koristimo E-prime, proširujemo svest o sopstvenom lingvističkom okruženju i tako lakše iznalazimo načine za njegovo poboljšavanje. "Roditelji su bili izvor svih mojih problema i još uvek su", je opravdanje za vaše prošlo i sadašnje ponašanje. Ako, umesto toga, obelodanite: "U detinjstvu su me roditelji stalno i oštro kritikovali. Ja sam to vrlo ozbiljno shvatao i uvek sam se osećao jako loše i bezvredno. I danas se, kad god me kritikuju osećam nesposobnim i promašenim i, prema tome,još uvek sebe smatram bezvrednim," jasno implicirate šta možete i šta bi trebalo da uradite da prekinete i izmenite sklonost ka samoobezvredivanju. 5. Primenom E-prime, eliminišemo notu svršenosti, konačnosti, i neodređenosti koju unosimo ili impliciramo korišćenjem glagola "biti." Time izbegavamo "jeste" kao predviđanje, pogrešne tvrdnje i prekomerne generalizacije poput" Ruže su crvene"- kojima se implicira da sve ruže uvek moraju da budu crvene. 6. Ako se dosledno pridržavamo E-prime i izbegavamo sve oblike "biti", oslobađamo se apsolutističkih, samoispunjavajućih proročanstava kao "Ja sam neuspešan čovek," jer ova rečenica koja nije u E-prime, implicira (1) Uvek doživim neuspeh; (2) I ubuduće ću uvek i isključivo doživljavati neuspeh; (3) Svet je užasnut mojim neuspesima i zbog njihću da budem kažnjen i, verovatno zauvek, proklet. Iako Korzybski nije posebno insistirao na korišćenju E-prime, uočio je njegovu potencijalnu korist za ublažavanje onoga što on naziva ludost, a što mi danas obično nazivamo emocionalnim poremećajem. On je takođe izmislio strukturalno diferencijalni metod koji je usko povezan sa E-prime. Dr Džon G. Lin je 1935. primenio taj metod u lečenju dva hronična alkoholičara i, naučivši ih opštoj semantici, uspeo. Wendel Džonson, profesor psihologije i specijalista za lečenje patologije govora, takođe je jedan od prvih koji je koristio opštu semantiku pomažući ljudima da reše emocionalne probleme. Od 1950, u RET-u koristimo srodne metode, uključujući naše insistiranje, koje je prisutno (još iz prvog izdanja Vodiča) na menjanju unutrašnjeg dijaloga. Donald Mošer je to naglasio u svom članku "Da li su neurotičari žrtve svojih emocija", objavljenom u.Etc, A Review of General Semantics, 1966. Dr Maksi C. Moltsbi, Jr., vrsni terapeut RET-a i bihevioralnoemocionalne terapije, poslednjih nekoliko godina takođe ističe važnost semantičke edukacije u radu s ljudima koji imaju emocionalne poremećaje. Kao logičan nastavak ovog procesa i za pospešivanje razvoja strukturalnog diferencijala Korzybskog u načinurazmišljanja, u ovom izdanju Vodiča smo dosledno primenjivali E-prime. Ja (A.E.) sam, u najnovijem izdanju Kako živeti s neurotičarem naglasio da se korišćenjem E-prime pisani tekst ne može potpuno osloboditi svih vrsta prekomernih generalizacija. Ali, u tome se daleko odmaklo i pokazalo se da ima mnogo praktične koristi! U 8

ovom trenutku ne možemo tvrditi ili dokazati da će ljudi, kada steknu naviku da misle i govore tom vrstom jezika, automatski steći tendenciju da znatno manje (bilo previše ili premalo) emocionalno boje ili tumače stvarnost i da se ponašaju razumnije i manje samoosujećujuće. Ali, ostajemo pri ovoj hipotezi! Knjiga sadrži još mnoge druge značajne revizije RET-a: njih je, u stvari, toliko da smo najglavnije naveli u posebnom poglavlju Vodiča. Ovde ćemo samo kratko navesti da smo, tokom revizije Vodiča, u brojnim slučajevima eliminisali apsolutističke tvrdnje (uključujući i veliki broj trebalo bi i mora) koje su nepromišljeno ostavljene u originalnom izdanju. Bitno smo modifikovali koncepte RET-a o ljudskoj vrednosti i bezvrednosti. Jasno razlikujemo odgovarajuće i neodgovarajuće forme emocija. Bitno izoštravamo razliku između osuđivanja ili proklinjanja sopstvenih postupaka i osuđivanja i proklinjanja nas samih zbog njih. Mnogo više nego u prvom izdanju Vodiča stavljamo naglasak na samostalno uvežbavanje mišljenja i aktivnosti. Takođe navodimo solidan broj novih racionalnih postupaka, kao što su racionalno – emotivne tehnike imaginacije Dr Maksi C. Moltsbi Jr., kojima je mnogo poboljšana efikasnost RET-a. Dakle, sve ovo je na mnogo načina doprinelo ovom, bitno modernizovanom, značajno razrađenom i obimno revidiranom izdanju Vodiča u razuman život. Smatramo da su bukvalno sve efikasne tehnike iz prvog izdanja zadržane. Ali, mnogo, mnogo je dodato! Čitajte - i uverite se sami.

DR ALBERT ELLIS Direktor, Institut za Napredna Istraživanja Racionalne Psihoterapije, New Vork City

DR ROBERT A. HARPER Psiholog i psihoterapeut, Washington, D.C.

9

1. KOLIKO SAMOTERAPIJA POMAŽE? Ljudi nam često kažu: “Hajde da pretpostavimo da vaši principi racionalno-emotivne terapije stvarno funkcionišu. Pretpostavimo da stvarno možete, kao što tvrdite, naučiti svako razumno ljudsko biće da se ni zbog čega ne oseća očajno nesrećnim. Ako smatrate da to stoji, zašto ne napišete knjigu o svojim teorijama i date nam je na itanje? Tako bismo uštedeli jako mnogo vremena, neugodnosti i para za psihoterapiju.” Obično oklevamo. Naglašavamo da samoterapija ima određenja ograničenja. Bez obzira koliko jasno definisali principe samopomoći, ljudi ih često pogrešno shvate ili izobliče. U njima vide ono što žele, a ignorišu njihove najkorisnije aspekte. Preterano pojednostavljuju stvari, izbacuju većinu ako, i, a, ali a s rezervom navedene kriterijume za poremećaje, nekritično primenjuju na gotovo sve ljude u svim situacijama. Još gore, hiljade ljudi imaju puna usta psiholoških, moralnih, društvenih i ostalih principa u koje, kako hrabro tvrde, veruju. „Prosto ne znam kako da vam zahvalim,“ govore i pišu, „na vašoj predivnoj knjizi! Čitam je ponovo i ponovo i neizmerno mi pomaže.“ Ali kada dublje i šire uđemo u korespodenciju ili razgovor, otkrivamo da često nisu uradili ništa u skladu sa pomno obrađenim uputstvima iz naše „predivne knjige“ – a stvarno se ponašaju sasvim suprotno od naših predloga. Intenzivna psihoterapija ima jedinstvenu prednost u odnosu na gotovo sve druge forme rekonstruktivnog učenja: omogućuje sistematsku i periodičnu proveru da li je klijent primio terapeutovu poruku. Negde u ranoj fazi terapije, aktivno-direktivan racionalan psihoterapeut (za razliku od pasivnih ortodoksnih psihoanalitičara ili nedirektivnih terapeuta sa kojima se, uz dužno poštovanje i od sveg srca, ne slažemo) jasno vam ukaže da, ne samo da stvarno imate problem, već i da, ako želite krenuti zdravijim putem, treba da sagledate svoja neracionalna razmišljanja i postupke, da sesvesno i namerno suprotstavite sopstvenim nelogičnim idejama i počnete da mislite racionalnije i manje samoosujećujuće. "Dobro," izjavljujete nakon relativno kratkog perioda racionalno emotivne terapije (RET), "Mislim da prilično dobro znam o čemu se radi. Pokušaću da uradim kako kažete i uhvatim se u koštac se glupostima koje mi stvaraju emocionalne teškoće." I stvarno se trudite, i uskoro (možda već na sledećoj seansi) prijavljujete značajno poboljšanje. Saopštavate, na primer (ovo smo čuli od jednog klijenta): "Slušaj, ovo mi se stvarno sviđa! Uradio sam baš onako kako ste mi rekli. Umesto da se, kao obično, pravdam ženi kada me napada zbog odlaska na terapiju, tvrdeći da se tamo verovatno žalim na nju, i da bacam pare bez veze, setio sam se šta ste rekli. Pitao sam se: "Šta ona misli da dobija svojom ljutnjom? Kladim se da, baš kako je doktor rekao, ljutnjom zapravo maskira slabost i verovatno se oseća jakom kada mene napada. Ali ovaj put neću ozbiljno shvatiti njenu ljutnju niti se nervirati zbog njene slabosti.' I nisam. Nisam dozvolio da me to muči." "Fino!" odgovorio sam, misleći daje ovaj klijent stvarno počeo da uči kako da preispita svoje ideje o sebi i supruzi i da se racionalnije ponaša. "I tada, pošto niste dozvolili da vas to muči, šta ste uradili, kako ste postupili prema ženi?" 10

"O, ništa lakše! ".odgovara klijent, "Ponovo sam rekao samom sebi baš kako ste me vi, doktore, uputili da radim: "Slušaj, više ne dam da se ova umobolna žena ovako ponaša prema meni. Dovoljno dugo sam trpeo. Sada mije dosta.' I stvarno sam joj pokazao. Nisam se, kao obično, uplašio i istresao sam sve što mislim o njoj; rekao sam joj da se ponaša apsolutno šašavo, kako se i vi slažete da mi ona zagorčava život i da ću joj, ako nastavi s tim, razbiti nos. O, bože, stvarno sam joj pokazao! Baš kako ste mi rekli." "Ja? Ja sam vam to rekao?" zapanjeno sam upitao. I tokom nekoliko narednih seansi, pažljivim ponavljanjem i korišćenjem primera usklađenih sa njegovim nivoom razumevanja, pomogao sam mu da konačno shvati šta samja stvarno mislio. Naravno, korisno je da nauči kako da proveri i ispita ženine motive i da njene optužbe ne prima suviše ozbiljno. Ali, takođe može naučiti da ne optužuje nju (ili bilo koga drugog) za određeni način ponašanja, i potruditi se da prihvati i oprosti njenu zajedljivost i da joj, dobronamemo, pomogne daje se oslobodi. Konačno (u stvari, posle tri i po meseca jednonedeljnih seansi racionalno-emotivne terapije), naučio je da misli i da se ponaša racionalnije. Do toga smo došli tek posle mnogo ponavljanja, njegovih povremenih vraćanja u stare šeme posle kojih su usledila dodatna objašnjenja, njegovo vraćanje na eksperimentalne pokušaje primene svog viđenja mojih instrukcija, pa opet još popravki i doterivanja... Jedna od glavnih prednosti intenzivne psihoterapije leži u njenoj repetitivnoj, eksperimentalnoj, proverljivoj i praktičnoj prirodi. Nijedna knjiga, propoved, članak, serija predavanja, ma koliko jasna i precizna, nije u stanju da to u potpunosti pruži. Shodno tome, mi, autori ove knjige, nameravamo da nastavimo da radimo individualnu i grupnu terapiju i da obučavamo psihoterapeute. Sviđalo se to nama ili ne, ne možemo realno očekivati da se većina ljudi oslobodi svojih ozbiljnih teškoća, nepotrebne anksioznosti i agresivnosti bez izvesne doze intenzivnog, direkmog kontakta sa kompetentnim terapeutom. Bilo bi divno da prevladaju lakši oblici terapije! Ali priznajmo: to je teško očekivati. Kako to izgleda sa klijentovog gledišta? Većini emocionalno poremećenih osoba, malo ili uopšte ne koristi čitanje i slušanje materijala namenjenog da im pomogne u borbi protiv tih poremećaja. Ipak, nekim ljudima takav materijal izuzetno pomaže. Navodim primer pedesetogodišnjeg inženjera koji me je posetio nakon čitanja moje knjige Kako živeti s neurotičarem. Čovek je oženjen evidentno psihički poremećenom ženom i, tokom dvadeset osam godina braka, suočio se s gomilom velikih problema. Rekao mije da se, sve dok nije pročitao knjigu, neprestano ljutio na ženu zbog njenog ponašanja. Nakon drugog čitanja knjige, ljutnja je gotovo potpuno nestala i njihov život je postao mirniji (premda ne i potpuno srećan), a on se efikasnije i konstruktivnije posvetio zaštićivanju njihvih troje dece od posledica i uticaja majčinog nepredvidljivog ponašanja. "Jedan odlomak iz knjige mi je naročito pomogao," izjavio je. "Nakon višestrukog iščitavanja tog dela, kao da se sva moja ljutnja prema ženi prosto magično istopila. To me je impresioniralo." "Koji je to odlomak?" pitao sam ga. "U poglavlju u kojem pišete o tome kako živeti s osobom koja ima ozbiljne probleme, stoji: "Znači ovako. Džons se svako veče napije i pravi larmu. Kako očekujete da se pijanac ponaša - trezno? To me je stvarno 11

prodrmalo. Zapitao sam se: Kako očekuješ da se tvoja luda žena ponaša razumno? I to je delovalo! A od tog časa - možete li da verujete, ponašam se bitno dugačije - i razumnije." Koliko sam mogao da primetim, stvarno se, primivši k srcu ovo saznanje, nmogo racionalnije ponašao, uprkos tome šta su - tehnički - i on i knjiga pogrešno postavili stvari. Jer ne postoji osoba, stvor pijanac - samo čovekkoji se često opija ili pijano ponaša. I niko nije lud - postoje pojedinci koji se sumanuto ponašaju. Korišćenjem izraza kao luđak i pijanac pravimo površne generalizacije. Podrazumevamo da osoba koja suviše pije, uvek i samo to čini, i da će se osoba koja se sumanuto i ludo ponaša, neizbežno uvek ponašati upravo tako.To je pogrešno! "Pijanci" mogu da se otrezne ponekad zauvek. A "luđaci" mogu da nauče kako da se ponašaju razumnije. Ipak, Čitaocu knjige Kako živeti s neurotičarem je jedna stvar postala jasnija: da od ljudi koji se konzistentno opijaju ne očekujenio trezvenost; niti da od onih koji se često ponašaju nenormalno ne očekujemo zdravije i razumnije postupke. Ako su nam očekivanja drugačija, ignorišemo realnost. Drugi slučaj je još spektakularniji. Bivši klijent, recimo Bob Smit, proveo je godinu i po dana u duševnoj bolnici pod dijagnozom paranoične shizofrenije. Poslednjih pet godina ima stalno zaposlenje i sjajno mu ide. Ne samo da brine o svojoj porodici, već ulaže mnogo truda i vremena da bi pomogao drugim problematičnim osobama. Ali, Bob Smit ima svoje probleme. Par godina ne razgovara s roditeljima (koji, kako bi se i moglo očekivati, imaju sopstvene teškoće), razmišlja o razvodu i pažljivo izbegava sklapanje novih poznastava i razgovore o raznim intimnim ili "nezgodnim" situacijama. I u nizu drugih situacija se ponaša defanzivno i ozlojeđeno. Evo prekretnice: nekoliko nedelja pošto je slučajno pročitao članak "Nepristojan intervju s Albertom Ellisom" u specijalizovanom časopisu "Realist", i pronašao neke od glavnih radova iz racionalno-emotivne terapije objavljenih u profesionalnim časopisima, Bob Smit je prošao kroz misaone promene raspoloženja "kakve nikada ranije nije osetio." Odjednom je shvatio jednostavnu činjenicu: "Ne uznemiravaju nas ljudi i stvari. Pre će biti da mi sami sebe onespokojavamo uverenjem da nas oni mogu uznemiriti." Ova spoznaja, ili kako je Bob Smit naziva "formula protiv nesreće", ašto je njegovo pojednostavljeno tumačenje principa navedenih u prvom važnijem napisu o RET-u, značajno je promenila njegov život. Gotovo odmah je počeo da govori s roditeljima, odnosi sa ženom su se bitno popravili i počeo je da razgovara o stvarima od čijeg pukog pominjanja se godinama, sa strahom uzdržavao. Ne samo da je postigao neverovatnu deblokadu sopstvenog razmišljanja i delovanja, već je počeo da se obraća drugima, da štampa i distribuira letke, piše pisma i pokreće niz drugih akcija nadajući se da će one pokrenuti "lančanu reakciju" interesovanja za racionalno življenje. Ubeđen je da će se građenjem lanca, podsticanjem značajnih osoba i državnika na zdravorazumsko i čisto razmišljanje, navođenjem ljudi da prestanu da se muče verovanjem da im drugi ljudi i događaji stvaraju probleme, napraviti ogroman korak ka svetskom miru. Bez obzira da li u ovome ima pravo ili ne, samom sebi je sigurno pomogao da usvoji čistiji i ispravniji način razmišljanja, a time i produktivniji i mirniji život. 12

Znači i vi to možete. Sa ili bez prethodnog psihološkog obrazovanja, možete da pročitate ili čujete novu ideju, svesno i namerno se potrudite da je primenite u razmišljanjima i postupcima i da unesete zadivljujuće promene u svoje živote. Naravno, ovo niti može, niti hoće svako. Ali neki mogu; a neki hoće. Hoćete li vi? U istoriji postoji nekoliko izuzetnih primera ljudi koji su trezvenim razmišljanjem promenili sebe i pomogli drugima da se promene. Takav je, na primer Zenon iz Citiuma, briljantni filozof iz trećeg veka pre nove ere, osnivač grčko stoičke filozofske škole. Grčki filozof Epikur; frigijac Epiktetus; Rimski vladar Marko Aurelije; Holandski jevrejin Baruh Spinoza. Ovi i mnogi dnigi vrsni racionalni mislioci su, pročitavši dela ranijih filozofa (Heraklita i Demokrita, između ostalih) i, nakon sopstvenog dubokoumnog razmišljanja, s entuzijazmom prihvatili filozofska učenja, radikalno različita od svojih prvobitnih uverenja. Dodatnu potvrdu našoj teoriji daje i činjenica da su oni živeli i postupali u skladu sa svojom filozofijom. I sve to, podsećamo vas, bez pomoći današnje, recimo, formalne psihoterapije. Naravno, priznajemo da su ovi ljudi bili izuzetni - i da zauzimaju posebno mesto u ljudskoj istoriji. Ali, shvatili su snagu tuđeg razmišljanja i iskoristili je za sopstveni zdraviji život. Mogu li, dakle, osnovne promene ličnosti nastati kao rezultat nečeg drugog, a ne samo intenzivne psihoterapije? Većina savremenih autoriteta to odlučno pobija. Tako su Sigmund Frojd, Oto Rank, Vilhelm Rajh, Karl Rodžers i Hari Stak Salivan čvrsto ubeđeni da su izvesni dugotrajniji terapeutski uslovi neophodni za izazivanje osnovnih promena ličnosti. Ali ovo jednoglasno mišljenje, u najboljem slučaju, dokazuje samo međusobnu saglasnost navedenih autoriteta. A naša pozicija? Osobe s poremećajima ličnosti obično imaju uporne, duboko ukorenjene i dugotrajne probleme za čije rešavanjeje često neophodna psihoterapijska pomoć. No, nipošto uvek. Do temeljne promene stavova i obrazaca ponašanja ne dolazi zbog jednog jedinog zahteva. Mnogi uslovi i zahtevi, poput onih koje navode već pomenuti terapeuti, mogu da se pokažu krajnje poželjnima. Ali, moguće je da do poboljšanja dođe dok osoba na izvestan način prolazi kroz značajna životna iskustva, ili sluša o iskustvima drugih, ili intenzivno razmišljao sebi, ili razgovara sterapeutomuz čiju pomoć ponovo gradi osnovne stavove o sebi i drugima. Prema tome, nemojmo, uprkos svim ograničenjima, odbacivati samoterapiju. Retki su oni koji je dovedu do kraja. Ali ima ih. I oni su u stanju da je uspešno koriste. Na izvestan način, samoterapija je zaista neophodna za sve osnovne promene ličnosti. Čak i uz kompetentnu i adekvatnu terapijsku pomoć, bez uporne i snažne samoanalize, rezultati su najčešće površni i kratkotrajni. Klijentima, u bračnoj terapiji i savetovanju, često objašnjavamo da im naša uputstva i saveti pomažu u prevazilaženju emocionalnih teškoća zbog prihvatanja ili samostalne primene onoga što čuju od nas. Preciznije: Premda efikasan terapeut uči ljude kako da jasno misle, on nikada ne može i da misli za njih. Čak i ako ih savetujemo šta da urade u datoj životnoj situaciji, i to im stvarno pomogne, cilj nam je da ih navedemo na samostalno razmišljanje, jer će u suprotnom, uvek zavisiti od nas ili nekog drugog. 13

Ovo znači da se terapija, u suštini, uglavnom bavi podučavanjem klijenata efikasnoj samoanalizi: kako posmatrati i otkrivati svoja osećanja i postupke, kako o njima suditi objektivno, a ne moralistički ili pretencizno. I još: kako postići da, istrajnim trudom i vežbom, bez nepotrebnog opterećivanja tuđim željama, ostvare ono što sami najviše žele. Klijenti nalaze daje samoanaliza ne samo važna, već bukvalno neophodna za uspešmi terapiju. Naročito u RET-u, klijente na individualnoj i grupnoj terapiji podstičemo na intenzivan rad između seansi. Dajemo im konkretne domaće zadatke - preuzimanje rizika, zamišljanje neuspeha bez neadekvatnih, pratećih osećanja, ili menjanje načina razmišljanja u izvesnim važnim situacijama. Takođe ih učimo tehnikama samokontrole: samonagrađivanju i pohvaljivanju zbog dobrog postupka i kažnjavanju (ali ne proklinjanju) zbog lošeg postupka. Pokazujemo im kako da tokom nedelje, u mnogim situacijama, a ne samo na terapijskoj seansi, opovrgnu iracionalno razmišljanje. RET (poput mnogih drugih terapija) dosledno uključuje samoanalizu i rad na samom sebi, a ovu vrstu aktivnosti smatra integralnim delom terapijskog procesa. Ovo nas dovodi do jedne od glavnih svrha pisanja ove knjige. Nadamo se da će knjiga doći do ruku mnogih ljudi koji nikada nisu imali terapijsku pomoć (iako bi mnogima bila više nego dobrodošla), i da će nekima od njih pomoći da jasnije razmišljaju i efikasnije postupaju u vezi sa svojim ličnim problemima. Takođe se nadamo da će milionima onih koji idu na neku vrstu terapije poslužiti kao korisna dopunska literatura. Tokom psihoterapije, kao i u bračnom savetovalištu, ljudi nas stalno pitaju: "Šta bi nam od literature, tokom terapije, bilo od koristi? Da li vi preporučujete neku literaturu kao dopunu svom terapijskom radu?" Odgovarajući na ovo pitanje, predlažemo određene knjige, a na kraju ovog rada dajemo bibiliografske reference. Pošto mi, svakako, radimo naročitu vrstu terapije (RET), i pošto većina objavljenog materijala iz područja samoanalize tek delimično obuhvata neke od principa RET-a, napisali smo (i revidirali) ovo delo i sada nudimo knjigu koja prevazilazi dva ranija i manje opsežna rada iz ovog područja - Kako živeti s neurotičarem i Kreativan brak. 0 racionalno emotivnoj terapiji detaljno govorimo u knjigama Razum i emocija u psihoterapiji, Razvoj preko razuma i Humanistička psihoterapija: Racionalno-emotivni pristup. U ovoj knjizi uglavnom objašnjavamo principe RET-a i konkretno opisujemo njihove aspekte u smislu samopomoći. Ponovo upozoravamo one koji žele da sebi konkretno pomognu ovom knjigom: Nijedna knjiga, uključujući i ovu, ne može izlečiti sve vaše emocionalne probleme. Pošto u vašem ličnom poimanju i situacijama uvek ima nešto jedinstveno, knjiga ne može da nadomesti lični kontakt sa savetnikom ili terapeutom. Međutim, dobra knjiga može dopuniti ili ojačati terapiju, i podstaći veoma plodotvornu samoanalizu. Još jedno upozorenje. Upamtite da svaki jezik ima svoja ograničenja. Zato što mi, kao i drugi autori iz oblasti mentalnog zdravlja, koristimo izraze poput "kreativnost," "sreća," "ljubav," "zrelost," i "rešavanje problema," nemojte naprečac doneti zaključak da vam nudimo istu staru otrcanu poruku koju ste odavno razmotrili i odbacili kao praktično bezvrednu. 14

Naizgled, neke od stvari koje iznosimo mogu zvučati kao ortodoksni stoicizam, "pozitivno razmišljanje," "hajde da se pomolimo za najbolje," ili druge utopijske parole. U stvari, ne! Potrudite se da pročitate načela protiv nesreće koja su prezentovana u ovoj knjizi, a zatim pokušajte razmišljati i delovati u skladu s njima. S punim poverenjeni očekujemo da ćete i vi, poput mnogih naših klijenata, otkriti da "tu nečeg ima." Dakle, mi ovde iznosimo naš plan za jasno razmišljanje i racionalno življenje. Pažljivo ga pročitajte, uzimajući u obzir sva naša i vaša ograničenja! Bez obzira koliko bila dobra pravila za život koja mi nudimo, ono što izgleda lako i jednostavno kada se čita, može da se pokaže teškim i komplikovanim za usvajanje i primenu. Nemojte da očekujete da će se, zato što ste pročitali i razumeli neke od praktičnih sugestija za bolje funkcionisanje, u životu tako i desiti. Neće! Da biste se promenili, predstoji vam velik posao otkrivanja, preispitivanja i blokiranja samoosujećujućih obrazaca ponašanja i učenje novih, primenljivih načina razmišljanja, posmatranja, osećanja i delovanja. Pa, srećno vam razmišljanje!

15

2. OSEĆATE SE ONAKO KAKO MISLITE "Dr Harper, to što vi kažete, naizgled, deluje ostvarljivo i razumno. Stvarno bi me oduševilo da ljudi funkcionišu tako jednostavno kako vi tvrdite. Ali, iskreno govoreći, ono što vi i Dr Ellis nazivate teorijom racionalne terapije, kada se malo dublje zagrebe, ispada veoma površno, antipsihoanalitički i liči na priručnik za univerzalno rešavanje problema dopisne, drugorazredne škole psihologije." Govornik, Dr B., prisustvao je jednom od mojih predavanja o postavkama i teoriji racionalno emotivne terapije koje sam držao prosvetnim radnicima. Ima istine u njegovom mišljenju. Neke od naših ideja o RET-u zvuče površno. I definitivno su suprotne stajalištima ortodoksne psihonalize - iako se preklapaju sa učenjima Alfreda Adlera, Karen Horni, Hari Stek Salivana, Eriha Froma, Erika Berna i "ego psihologa." Pa ipak, nisam mogao, a da se s njim ne upustim u diskusiju - ne zato što sam mislio da mu mogu promeniti mišljenje, jer se još nije našao onaj ko može da razbije predrasude profesionalnog psihoterapeuta; ili što sam goreo od želje da ga spustim na zemlju (jer luksuz istresanja sopstvenog nezadovoljstva na druge, kako ćemo videti kasnije u ovoj knjizi, ne pruža nikakvo zadovoljstvo osobi sklonoj racionalnosti), već zato što sam smatrao da su njegove opaske upotrebljive za demonstriranje osnovnih principa RETa. "Pretpostavljam da se vaša osnovna zamerka našoj teoriji zasniva na stavu da se emocije u velikoj meri preklapaju sa mišljenjem i uverenju da ih ne možemo promeniti (iako ja tvrdim da možemo), ako promenimo način razmišljanja. Da li sam shvatio suštinu?" "Da. To dokazuju eksperimentalni i klinički nalazi dobijeni tokom poslednjih pedeset ili stotinu godina." "Možda. Ali, pokušajmo na trenutak zaboraviti tih stotinu godina dokazivanja i usredsrediti se na nekoliko poslednjih minuta. Maločas, dok sam govorio o RET-u, imali ste izvesna intenzivna osećanja, zar ne?" "Naravno! Osećao sam da se idiotski ponašate i da ne bi trebalo da prosipate takve gluposti." "Dobro," rekao sam, a u publici je raslo uzbuđenje i žagor. "Ali takođe ste," insisitirao sam, "neposredno pre nego šta ste ustali i napali me, doživeli još jednu emociju, zarne? "Nisam siguran na kakvu vrstu emocije mislite?" "Pa, sudeći po vašem neujednačenom i povišenom glasu, bilo vam je makar malo neprijatno da ustanete i pred kolegama iznesete svoje antiHarpersko mišljenje. Da lije moja procena pogrešna?" "Hm..." Moj protivnik je oklevao nekoliko trenutaka, tokom kojih se na licima ostalih učesnika pojavila simpatija prema meni. "Ne - niste savim pogrešili. Bilo mi je neprijatno neposredno pre nego što sam progovorio i dok sam izgovarao prvih nekoliko reči; ali sada više nije." "U redu. Znači, upravo kako sam i pretpostavio. Tokom mog govora imali ste dve emocije: ljutnju i anksioznost. I sada, u ovom času, nema ni jedne? Je li tačno?"

16

"Apsolutno. Nisam više ni ljut, niti mi je neprijatno - iako mi vas je možda žao što uporno branite neodrživu poziciju." Pogodak! Ponovo je osvojio podršku publike. "Dobro. Možda ćemo se vašim sažaljenjem pozabaviti kasnije. Ali, hajde da se za trenutak vratimo na ljutnju i anksioznost. Da li grešim ako pretpostavim da se u pozadini vaše ljutnje nalazi niz ovakvih rečenica: "Ovaj idiot, Harper - zajedno sa onom budalom Elisom - izgovara neponovljive budalaštine! Trebalo bi ga zakonom kazniti što nas takvim nebulozama gnjavi na ovakvom naučnom skupu?" "Tačno! Kako ste pogodili?" Ponovo osmesi simpatije. Nastaviosam: "Moja klinička intuicija! U svakom slučaju, imali ste tu misao i ona vas je učinila ljutim. Teza racionalne terapije se upravo bazira na tome: Vaša misao - 'Dr Harper, ne samo da priča nebuloze, već to ne bi trebalo da čini je pravi izvor vaše ljutnje. Nadalje, verujem da vi, u ovom času, više ne osećate ljutnju, jer ste prvobitnu misao zamenili drugom, koja je bitno različita, naime: 'Oh, dobro, ako je Dr Harper u zabludi i veruje u te gluposti, i ako jadnik želi da ostane pri tome, to je njegov problem." A ova nova misao, kako bismo utvrdili Dr Ellis i ja, je osnova vašeg trenutnog osećanja koje ste tačno opisali kao 'sažaljenje.'" Pre nego štoje moj protivnikprogovorio, umešao se drugi slušalac: "Pretpostavimo da ste tačno utvrdili izvore Dr B-ovih osećanja ljutnje, pa onda sažaljenja. A štaje s anksioznošću?" "I ovde ostajem pri teoriji racionalno-emotivne terapije," odgovorio sam, "Anksioznost se pojavila ovako. Dok sam ja govorio, a on stvarao ljutnju misleći kako se užasno ponašam i kako to ne bih smeo, Dr B. je sebi govorio i nešto ovakvo: 'Čekaj samo da Dr Harper završi! Ima da mu kažem nešto što će svima pokazati njegov idiotluk (i svi će videti koliko sam pametan). Daj da razmislim kako da ga zgromim, čim mi se pruži prilika.' "I zatim, pretpostavljam, Dr B. je smišljao i proveravao rečenice, odbacujući jedne i smišljajući druge, kojima bi najbolje mogao obezvrediti moje stanovište. Međutim, Dr B. nije samo smišljao rečenice i fraze, birao oružje protiv mene, već se takođe pitao: "Šta će pomisliti ostali? Da li će misliti da se ponašam isto tako glupo kao i Harper? Da li ću ih pridobiti svojim šarmom? Da li će posumnjati da sam ljubomoran na njegov i Elisov uspeh s klijentima i na njihove knjige? Da li će mi stvarno koristiti ako mu se javno suprotstavim?" "Pretpostavljam daje ovim unutrašnjim dijalogom Dr B. stvorio svoju anksioznost. Je li tačno, Dr B?" "Nije sasvim pogrešno." moj protivnik je priznao, pocrvenevši kao rak. "Ali zar gotovo svako sebi, pre nego što javno progovori o ma čemu, ne postavlja ta pitanja?" "Sigurno," spremno sam se složio. "I verujte mi, ovde sam koristio vaš unutrašnji dijalog samo kao primer za ono što bukvalno svi činimo. Ali ovo savršeno dokazuje moj glavni stav: da smo, upravo zato što sebi govorimo takve stvari, anksiozni pre nego što počnemo da govorimo pred većim auditorijumom. Zato što sebi kažemo (a) 'Mogao bih da pogrešim i da se obrukam pred kolegama' i, znatno važnije (b) 'A smatram da bi bilo užasno da pogrešim i javno se obrukam.'

17

"Upravo zato što sebi govorimo ove užasavajuće rečenice gotovo u istom trenu počinjemo da osećamo anksioznost. Inače, kada biste u sebi izgovorili samo rečenicu (a), a umesto (b) rekli sami sebi sasvim različitu rečenicu, koju možemo nazvati (b'), naime, 'Ne valja. Ako pogrešim i obrukam se, to mi se baš neće dopasti, ali to ipak ne znači da to moram da smatram užasnim' - kada bismo to rekli sami sebi pod (b'), gotovo nikada ne bismo bili anksiozni." "Ali pretpostavimo," ponovo se oglasila ista osoba koja je postavila pitanje o Dr B.-ovoj anksioznosti, "da ste ispravno uočili način na koji je Dr B. stvorio svoju anksioznost. Kako, u terminima vaše teorije, objašnjavate njeno nestajanje?" "Opet, veoma jednostavno. Sakupivši dovoljno hrabrosti da progovori uprkos samogenerisanoj anksioznosti, Dr B. je otkrio da, iako se donekle obrukao, to nije bio kraj sveta, i ništa užasno se zapravo nije dogodilo. U najgorem slušaju, otkrio je da sam se odbranio od njegovog napada i dok je deo publike bio na mojoj, neki su verovatno držali njegovu stranu. I tako je donekle izmenio svoj unutrašnji dijalog u nešto kao: "Oh, dobro. Harper me još uvek ne shvata i ne vidi svoje greške. Neki se i slažu s njim. Pa neka! Uvek se nađe neka lakoverna budala, kako sam i očekivao. Iskoristiću svoj trenutak, ustrajati sa objašnjavanjem svog stanovišta, pa i ako ne pridobijem sve, ostajem veran sebi." "Ovim novim, anti-užasavajućim uverenjem, DrB je razbio prethodno stvorenu anksioznost i sada oseća, kako je ranije verovatno tačno izjavio, pre sažaljenje nego ljutnju. Tačno?" Moj protivnik je opet, za trenutak, oklevao, a onda odgovorio: "Mogu samo ponoviti da ste dokazali kako ste delimično u pravu. Ali nisam još potpuno ubeđen." "To nisam ni očekivao. Samo sam hteo da vas, korišćenjem vašeg sopstvenog primera navedem da detaljnije porazmislite o ovome i da ostale slušaoce podstaknem na isto. Možda racionalna psihoterapija ima, kako vi kažete, površnosti i banalnosti. Vas profesionalce jedino molim da iskreno isprobate da li stvarno funkcioniše." Bilo mije jasno da svog protivnika još nisam ubedio u ispravnost i čvrstinu svog stanovišta, ali je sada nekoliko drugih slušalaca bilo oduševljeno spoznajom da ljudske emocije nemaju magičnu, nezavisnu egzistenciju, niti misteriozno izviru iz nesvesnih potreba i želja. Pre će biti da gotovo uvek direktno proizilaze iz ideja, misli, stavova ili uverenja i radikalno se mogu izmeniti modifikacijom procesa razmišljanja. Kada smo, u dnigoj polovini 50-ih, počeli da razmišljamo i pišemo o racionalno-emotivnoj terapiji, bilo je jako malo istraživačkog materijala kojim bi mogli potkrepiti ideju da ljudi ne postaju uznemireni, već da sami sebe uznemiruju kada se na tački B usrdno predaju iracionalnom uverenju o onome što im se dešava (Aktivirajući događaji ili Aktivirajuća iskustva u životu) na tački A. U ono vreme se područjem kognitivne psihologije, koja se tek formirala, bavilo jako malo psihologa koji su, kao Magda Arnold smatrali da su emocije povezane s mišljenjem. Od tada je na stotine eksperimenatajasno demonstriralo: ukoliko eksperimentator navede osobu, pošteno ili prevarom, da prometu misaoni tok, bitno se menjaju ponašanje i emocije. Dokazi da osećamo onako kako mislimo, stalno se gomilaju i 18

postojano reafirmišu radovima mnogih istraživača, uključujući Rudolfa Amhajma, Ričarda S. Lazanisa, Donalda Majhenbaumana, Stenlija Šahtera i mnogih dnigih. Sve nas ovo vraća na osnovnu tezu knjige, da ljudi mogu živeti ispunjene, zadovoljne, kreativne i emocionalno zadovoljavajuće živote, disciplinovanjem sopstvenog razmišljanja. Naredne stranice, na ovaj ili onaj način, potvrđuju ovo osnovno racionalno-emotivno stanovište.

19

3. RAZUMOM DO KONSTRUKTIVNIH OSEĆANJA "Šta podrazumevate pod inteligentnom organizacijom i disciplinovanjem razmišljanja?" često nas pitaju klijenti, prijatelji i kolege. Odgovor: "Upravo to. Baš kako kažemo." "Ali, ako kažete da ljudi mogu živeti maksimalno pune, zadovoljne, kreativne i emocionalno zadovoljavajuće živote pomoću disciplinovanja sopstvenog razmišljanja, onda taj 'život' zvuči kao hladna, intelektualna, mehanička i, iskrene rečeno, prilično neprijatna avantura." "Možda je tako! Ali ne zvuči li to tako zato što su se naši roditelji, nastavnici (i terapeuti) svim sredstvima trudili da nas ubede kako "istinski živimo" i "dobijamo maksimum od života" samo preko jakih "emocionalnih" doživljaja? Nisu li romanopisci i dramaturzi, racionalizovanjem nekih sopstvenih 'emocionalnih' ispada, širili sumnjivu ideju da, sem ako se iz dubina teške depresije ne popnemo do visina manične radosti i zatim opet padnemo u ponor očaja, ne možemo tvrditi da smo istinski 'živi'?" "Ma hajde! Ne preterujete li pomalo?" "Verovatno da. A vi?" "Ne. Sigurno se ni vi, u privatnom životu, ne ponašate uvek kao hladnokrvne, sveznajuće osobe koje guše emocije i nikada ne osete ni tugu, ni bol, ni veselje, ni ushićenje - ili bilošta?" "Nadamo se da ne. A raznim dokazima iz prošlosti, svedočenjima supruga, devojaka, prijatelja i kolega s posla možemo to i da dokažemo. Ali, da li je neko ikada dokazao da je dobro organizovano, racionalno razmišljanje nespojivo sa intenzivnim emocijama?" "Još uvek nas niste ubedili. A vi, racionalno emotivni terapeuti niste uradili ništa čime bi to opovrgli. Čime možete opovrgnuti naše mišljenje da nas racionalnost čini suviše hladnima?" "Mi ne moramo da opovrgavamo vašu hipotezu. Osnovni naučni principi kažu da osoba koja postavlja hipotezu treba i da je dokaže, a ne da očekuje da je neko drugi, ko u nju sumnja, opovrgne. Vi polazite od pretpostavke da, ako je moguće da razum sprečava intenzivne emocije (i mi definitivno priznajemo daje to moguće), onda to i mora da bude tako. Kada i kako ćete to i dokazati?" "Ovo ima smisla," često se slože naši ispitivači. "Ne znači da racionalnost nužno sprečava intenzivne emocije, ali zar obično ne vodi ka tome.?" "Mi to nismo primetili. Racionalnost obično blokira neodgovarajuće, dezorijentišuće ili "samoosujećujuće" emocije. Jedan od glavnih principa RET-a, zasnovan na saznanju da mišljenje stvara emocije, kaže da preciznije i jasnije razmišljanje smanjuje učestalost i trajanje neodgovarajućih emocija." Na ovom mestu naši ispitivači često komentarišu: "Znači, vi praktično prihvatate naše optužbe. Upravo ste izjavili da racionalno razmišljanje i intenzivne emocije ne mogu koegzistirati i da prvo uvek potiskuje drugo." Ni pomena o tome! Neopravdano ste rečju "intenzivno" - koju mi nismo upotrebili,zamenili naše reči 'neodgovarajuće, dezorijentišuće i samoosujećujuće.'" "Kakva glupa smicalica! Zar to nije jedno te isto?" 20

"Nije uvek. Intenzivne emocije sasvim odgovarajuće i realno prate ostvarenje neke od vaših vrednosti. Dakle, imate veliku želju da nekog volite, pronađete odgovarajući objekat ljubavi (osobu suprotnog pola) sa osobinama koje visoko vrednujete, i intenzivno volite tu osobu. Posle toga, svoju ljubav izražavate veoma konstruktivno, simpatijama i pažnjom u komunikaciji sa tom osobom, i gradite temelje stalne veze ili braka. Vaša ljubav može imati pozitivne rezultate: navodi vas da bolje i marljivije radite u svojoj struci. S druge strane, samoosujećujuća i dezorijentišuća ljubav retko ima takve rezultate." Skeptici dodaju: "Znači vi držite da, iako su dezorijentišuće emocije mahom inkompatibilne sa racionalnim razmišljanjem, odgovarajuće emocije i racionalnost su kompatibilni.Je li tačno?" "Da. Mi smatramo da uporno i dosledno racionalno mišljenje rezultira jačanjem osećanja zadovoljstva. Zbog ljudske prirode ono, ako se valjano koristi, pomaže ljudima da se oslobode pogubnih emocija - a naročito dezorijentišuće panike i besa. Tada do izražaja dolaze vrlo ugodne emocije i težnje. Čak nam i neprijatne emocije, kao što su intenzivna tuga i žaljenje, pomažu da se osećamo bolje i ostvarimo više želja. Jer, kada ih pravilno prihvatamo i koristimo kao signal da nam je u životu nešto krenulo loše i da bi to trebalo popraviti, pomažu nam da se oslobodimo neželjenih doživljaja i događaja (poput neuspeha i odbacivanja) koji su nas i doveli do tuge i žaljenja." "Veoma zanimljivo. Ali ovo je i dalje vaša hipoteza. I, kao što ste sami ranije mudro primetili, sada je na vas red da dokažete valjanost svog stanovišta." "Tačno. I dokazećemo ga iznoseći na stranicama ove knjige gomilu kliničkih, eksperimentalnih, ličnih i drugih podataka. Ali najznačajniji i jedinstven dokaz jeste da ga sami proverite." "Ko - mi?" "Da - vi. Ako zaista želite da vidite da li teorije koje ćemo izneti imaju vrednost za vas, od srca vam savetujemo da zadržite svoje, za sada, odgovarajuće skeptično razmišljanje ali da ga, probe radi, povremeno zamrznete i pružite sebi šansu da na sopstvenom životu isprobate naše racionalno stanovište. Odaberite neko područje koje vas nepotrebno satire (neki stid, krivicu ili grandioznost koja vas muči) i isprobajte, ali stvarno isprobajte neke od naših formula za razmišljanje i oslobodite se tih štetnih emocija. Nemojte da prihvatate naše tvrdnje zdravo za gotovo. Isprobajte naše ideje. Proverite kakve rezultate ćete postići." "Zvuči pošteno. Možda ćemo pokušati." "Onda OK. Hajde da iznesemo neke dokaze koji podržavaju naše osnovne teorije o racionalnom razmišljanju i odgovarajućoj emocionalnosti." Na ovom mestu obično objasnimo neke od osnovnih principa racionalnog življenja. Kako smo već istakli, ljudske emocije proističu iz razmišljanja. Da li to znači da vi možete, ili treba da razumom upravljate svim svojim emocijama? Ne sasvim. Ljudsko biće ima četiri osnovne funkcije, koje su neophodne za opstanak i sreću: 1. Percepciju i čula - vid, ukus, miris, dodir, sluh; 2. Osećanja ili emotivnost - ljubav, mržnju, strah, osećanje krivice ili 21

utučenosti. 3. Kretanje ili delovanje - hodanje, jedenje, plivanje, penjanje itd.; 4. Rezonovanje ili mišljenje- pamćenje, maštanje, postavljanje hipoteza, donošenje zaključaka, rešavanje problema. Obično, ni jedna od ovih funkcija nije izolovana od drugih. Uzmimo, pre svega, percepciju. Kada percipirate ili osetite nešto (na primer, vidite jabuku), istovremeno razmišljate o tome (procenjujete da lije dobra za jelo); u vezi s tim imate neka osećanja (da lije želite ili ne); i tendenciju da nešto uradite (daje uzmete ili bacite). Slično tome, ako se krećete ili radite (na primer, podignete grančicu), takođe percipirate svoju radnju (na primer, gledate i dodirujete grančicu); razmišljate o datom činu (zamišljate šta biste mogli da uradite s tom grančicom); i povodom toga imate izvesne emocije (sviđa vam se ili ne). Zatim, ako razmišljate o nečemu (na primer, ukrštenici), istovremeno nastojite daje vidite; imate osećanja o njoj (privlači vas ili ne) i preduzimate nešto u vezi s njom (uzimate olovku da biste je resili). Dakle, funkcionišemo celovito - simultano percipiramo, delujemo, razmišljamo i osećamo. Naša četiri osnovna sistema za odnos sa svetom ne rade odvojeno, na način da jedan počinje tamo gde dragi staju. Oni se u velikoj meri preklapaju i predstavljaju različite aspekte istog životnog procesa. Prema tome, mišljenje, sem što se sastoji od bioelektričnih promena u mozgu, pamćenja, učenja i rešavanja problema, takode uključuje, a u izvesnoj meri i mora da uključi - senzorno, motorno i emocionalno funkcionisanje. Prema tome, umesto da na uobičajeni neodređeni način kažemo: "Džons razmišlja o ovoj zagonetki," možemo preciznije primetiti da "Džons percipira-deluje-oseća-i-misli o ovoj zagonetki. Džonsovo funkcionisanje u vezi sa zagonetkom je verovatno pretežno usmereno na njeno rešavanje, a tek uzgredno na posmatranje, manipulisanje i emotivne reakcije. Dakle, možemo reći da on razmišlja o zagonetki bez posebnog naglašavanja da je on takođe percipira, emocionalno doživljava i deluje u odnosu na nju. Ali, ne treba da zaboravimo da Džons (kao ni bilo ko) u stvari nikada ne razmišlja, sem za sekund ili dva, isključivo i jedino o zagonetki. Pitanje: Pošto posedujemo četiri osnovne životne funkcije i ne možemo istinski razdvojiti mišljenje od percepcije, delovanja i osećanja, zašto ga u racionalno-emotivnoj terapiji stavljamo na prvo mesto? Odgovor: Zbog razloga koje ćemo ubrzo objasniti. Ali, najpre da naglasimo da emocije, a ne mišljenje, danas predstavljaju glavni problem u ljudskom životu. Ranije su se, u poređenju s dragim životinjama, a u cilju opstanka, ljudska bića bavila problemom usavršavanja percepcije, delovanja i razmišljanja. Danas, nakon otkrića naočara, radara, aviona, elektronskih računara i dragih pomagala za percepciju-delovanje-mišljenje, ljudska bića superiorno vladaju zemljom i bukvalno teže ka osvajanju drugih svetova. Jedino je još u sferi emocija napredak začuđujuće spor. Uprkos fantastičnom fizičkom napretku, emocionalna zrelost ili sreća nije nmogo veća nego u prošlim vekovima. Naprotiv, na izvestan način, ljudi su detinjastiji, emocionalno razuzdaniji i mentalno poremećeniji. Naravno, napredak postoji. Na polju dijagnostike i psihoterapije je zabeležen značajan pomak u razumevanju i identifikaciji emocionalnih 22

poremećaja. Biohemija nam je, zahvaljujući upotrebi lekova, neurološkim istraživanjima, metodama biofidbeka i drugih tehnika, dopunila znanje o tome kako ljudi sami sebi stvaraju probleme i šta možemo da uradimo da im pomognemo da vrate emocionalnu ravnotežu. Ipak, naš prevashodni problem odnosi se na kontrolisanje ili menjanje emocija, jer tako se ublažuju gotovo univerzalne teškoće. A ovo nas dovodi do pitanja: Kako prići razumevanju emocija i staviti ih u svrhu konstruktivnog služenja ljudskim interesima?

23

4. KAKO STVARATE EMOCIJE Kakouopšte definišemo i tumačimo emocije? Stotine učenih knjiga i radova je pokušalo da pruži odgovor na ovo pitanje - na žalost, još uvek nemamo ništa sigurno i izvesno. Dozvolite nam da pokušamo da rasvetlimo ovo zbunjujuće pitanje, bez pretenzija ka savršenom odgovoru. Emocije se smatraju životnim procesom, ili funkcijom, koja je u sprezi sa percipiranjem, delovanjem i razmišljanjem. Javljaju se kao kombinacija naizgled suprotnih, a u stvari usko povezanih stvari. Poznati neurolog, Stenli Kob dao je donekle tehnički opis, sugerišući (kako interpretira Džon Reid): Termin "emocija" kao termin kojim se označava (I) dato introspektivno afektivnostanje, o kojem posredno doznajemo interpretacijom; (2) ceo sistem unutrašnjih fizioloških promena, koje (idealno) pomažu uspostavljanju ravnoteže između organizma i okoline; i (3) razni obrasci vidnog ponašanja, koje stimuliše okolina i koji podrazumevaju stalnu interakciju sa okolinom, izraz fiziološkog stanja uzbuđenosti (2) ili manje ili veće psihološke uznemirenosti (1). (Emocija nije) mentalni status ličnosti, ni sklop statičnih kvaliteta izdvojenih iz takvog stanja, ni hipotalamička reakcija sa jakim pražnjenjem autonomnog nervnog sistema, ni obrazac ponašanja posmatran strogo objektivno, ni određena stimulus situacija, iako postoji izvesno emotogeničko značenje za određene stvari, niti čitava serija istih, ako se posmatra kao zbir koji čini celinu. Emocija predstavlja akutnu uznemirenost, obuhvatajući značajne somatske promene, doživljene kao slabije ili jače agitirano stanje. Na osnovu toga izvode se zaključci koji imaju različit stepen eksplicitnosti, o značenju onoga što se događa. I osećanje, i ponašanje kojim se ono izražava, kao i unutrašnja fiziološka reakcija na stimulus situaciju, čine međusobno povezanu dinamičku celinu koja (sačinjava) emociju. Prema tome, emocija je istovremeo fiziološka, psiliološka i socijalna, jer se druga osoba, u civilizovanom svetu, najčešće javlja kao najjači emotogenički stimulus. Pitanje: Da li Dr Kobovu definiciju emocije definitivno i potpuno prihvataju svi savremeni psiholozi i neuropsihijatri? Odgovor: Ne. Horas Ingliš i Ava Ingliš u svom Sveobuhvatnom rečniku psiholoških termina ističu da još uvek ne možemo definisati emociju bez citiranja nekoliko suprotnih teorija. Većina stručnjaka se ipak slaže da nijedna emocija nema jedan jedini uzrok ili proizvod. Emocije se pobuđuju trosmernim procesom: prvo, preko neke vrste fizičke stimulacije posebnog emotivnog centra u mozgu (koji se zove hipotalamus) i neuronske mreže u našem telu (koja se zove autonomni nervni sistem); drugo, preko percipiranja i delovanja (što tehnički nazivamo senzomotoričkim procesima) i treće, preko naših htenja i razmišljanja (stručno, konotacija i kognicija). Normalnojedanaši emotivni, kao i perceptivni, motorički i misaoni centri pokazuju izvestan stepen pobudljivosti i prijemčivosti (ekscitacija i receptivnost). Stimulus određenog intenziteta deluje na njih, uzbuđuje ih ili guši. Taj stimulus možemo direktno usmeriti na emotivne centre (u neuobičajenim slučajevima) - na primer električnim draženjem delova mozga ili davanjem stimulativnih ili depresivnih lekova, koji deluju na delove mozga ili na autonomni nervni sistem. Ili (što je uobičajeno) podražaj dolazi 24

indirektno, posredstvom percepcije, motorike ili razmišljanja, te tako delujemo na centralni nervni sistem i moždane puteve koji se spajaju sa emotivnim (hipotalamičkim i autnomnim) centrima i deluju na njih. Dakle, ako želite kontrolisati svoja osećanja, to možete izvesti na tri glavna načina. Pretpostavimo da se osećate veoma uzbuđenim i želite da se smirite. Na svoje emocije možete delovati direktno, električnim ili biohemijskim sredstvima - uzimanjem barbiturata ili pilula za smirenje. Ili drugo, to možete uraditi preko svog perceptivno - pokretačkog (senzomotornog) sistema - na primer, izvođenjem vežbi za relaksaciju, plesom, posezanjem za "primalnim krikom," ili joga tehnikama disanja. Ili treće, možete se suprotstaviti svom uzbuđenju voljnim misaonim procesom premišljanjem, razmišljanjem, misaonom auto-desenzitizacijom, ili ponavljanjem (u sebi) snurujućih ideja. Koja kombinacija ova tri sredstva kontrole emocionalnog stanja je najefikasnija za bilo koji dati slučaj, u velikoj meri zavisi od stepena vašeg uzbuđenja i od toga u kom smeru i koliko jako želite da promenite ili kontrolišete svoja osećanja. Pitanje: Ako imamo na raspolaganju tri efikasne metode za kontrolu emocija, zašto vi ističete samo jednu u RET-u i u racionalnim životu? Odgovor: Iz više razloga. Prvo, mi nismo specijalisti iz biofizike ili medicine i zato smatramo da farmakološke, biolektrične ili druge fizikalne metode ne spadaju u naš delokrug rada. Ponekad klijente upućujemo lekarima, fizioterapeutima, maserima ili drugim specijalistima za fizikalne metode lečenja; smatramo daje korisno kombinovati neke od tih metoda s RET-om. Ali one nisu u našem domenu. Drugo, nimalo ne sumnjamo u to da izvesna somatska sredstva za smanjivanje tenzije i promene ljudskog ponašanja - kao na primer joga ili bionergetika - povremeno blagotvorno deluju. Ali skeptični smo prema univerzalnom dejstvu koje im se često pripisuje. One se uglavnom baziraju na skretanju pažnje, jer pomažu ljudima da se usredsrede na telo, umesto na luckaste misli i fantazije kojima se truju. Shodno tome, one donose olakšanje, a ne izlečenje, pomažu ljudima da se osećaju bolje, a ne da im bude bolje i retko izazivaju suptilne misaone promene. Smatramo veoma verovatnim da biofizičke i senzomotorne tehnike kojima se utiče na emocije, sem ako nisu kombinovane sa misaono-voljnim metodama, imaju ograničeno dejstvo. Ljudima se može pomoći da savladaju depresiju lekovima i tehnikama relaksacije. Ali, ako ne srede misli i ne nauče ceniti svoju egzistenciju, ponovo će, kada prestanu da uzimaju lekove ili rade vežbe, pasti u depresiju. Za izazivanje dubokih i trajnih emocionalnih pramena bukvalno je neophodno menjanje načina razmišljanja. Osobe s emocionalnim teškoćama posebno podstičemo da same sebi pomognu, a ne da se suviše oslone na ono što drugi (biohemičari, lekari ili psihoterapeuti) mogu uraditi za njih. Poželjno je da, u mnogim slučajevima, potraže tuđu pomoć zbog izlaska iz stanja prevelike ili premale emocionalne uzbudenosti. Ali, što manje zavise od lekova ili gimnastičkih sprava, tim bolje. Naše racionalno-emotivne metode, kojima ih navodimo da misle za sebe, u idealnom slučaju, vode u nezavisnost. Jednom kada nauče i izvesno vreme održe racionalnost, potrebna im je minimalna ili nikakva spoljna pomoć. 25

Dakle, mi se ne protivimo kontroli uništavajućih emocija lekovima, relaksacionim tehnikama (kao što su tehnike Edmunda Jakobsena ili J.H. Šulca i W. Lutea), terapijom kretanja, joga vežbama ili drugim somatskim pristupima. Verujemo da ove tehnike mogu pomoći. A mi podučavamo, kako ćemo kasnije pokazati, mnogim metodama emotivne, dramske, imaginativne, samokontrolišuće i bihevioralne modifikacije. Više od ma koje druge terapijske škole, RET primenjuje sveobuhvatan, gotovo eklektički, višeslojan prilaz terapiji. Svakako, smatramo daje za temeljne i trajne promene poremećenih osećanja neophodno temeljno racionalno razmišljanje i testiranje realnosti, jer ogroman deo emotivnog doživljavanja (iako ne celokupan) proizilazidirektno iz razmišljanja. Pitanje: Priznajemo da biolektrični, farmakološki i senzomotorni putevi menjanja emocija imaju ograničenja. Ali, zar racionalni pristup svesnom razmišljanju nije podjednako površan? Nisu li psihoanalitičari odavno utvrdili činjenicu da podsvesni procesi kreiraju veći deo emocionalnog ponašanja? Kako možemo naučiti kontrolisati i menjati misli koje su kreatori naših osećanja, ako su one duboko zakopane u našoj podsvesti? Odgovor: Dobro pitanje! Na njega ne možemo kratko odgovoriti. U ovoj knjizi ćemo pokazati da se ono što ortodoksni frojdovci i mnogi drugi psihoanalitičari nazivaju "duboko podsvesnim mislima", u ogromnom broju slučajeva javlja kao, kako je Frojd prvobitno govorio, predsvesna misao. Ove misli i osećanja nisu neposredno dostupni našoj svesti. Ali, možemo prilično lako naučiti kako da ih prepoznamo i izdvojimo polazeći od ponašanja koje izazivaju. Čvrsto verujemo da, bez obzira na emocionalni problem, možete naučiti da uočite cerebralne signale koji postojano stoje iza vaših emocja i motivišu ih - i da tako dešifrujete "podsvesne" poruke koje sami sebi šaljete. Onda kada jasno sagledate, shvatite i počnete osporavati iracionalna uverenja koja stvaraju neodgovarajuća osećanja, vaša "podsvesna" misao će se probiti u svest, a vaša moć emocionalne samokontrole bitno će ojačati. Dosta s obećanjima! Ponovo naglašavamo da velik deo onoga što nazivamo emocijom proističe iz određene vrste - iskrivljenog, predubeđenog, ili krajnje procenjivačkog - mišljenja. Ono što mi obično nazivamo mišljenjem, sastoji se od relativno hladnokrvne procene situacije, objektivnog poređenja njenih mnogih elemenata i donošenja zaključka kao rezultata ovog analitičkog procesa. Prema tome, kada razmišljate, posmatrate parče hleba, primećujete da je jedan deo buđav i setite se da vam je pozlilo kada ste jednom prilikom pojeli buđav hleb, vi odsečete nezdrav deo i pojedete ostatak. Ako su vaše emotivne reakcije neadekvatne, gledaćete isto parče hleba, a sećanje na ranije iskustvo je toliko snažno ili iskrivljeno da će vam se hleb ogaditi, bacate ga i ostajete gladni. U ovom slučaju, pri stvaranju emocija, razmišljate toliko koliko i onda kada samo mislite o hlebu. Ali, vrsta razmišljanja je drugačija -razmišljanje je toliko obojeno predubeđenjem o neugodnom iskustvu, da se odvija na iskrivljen, preterano generalizovan i neefikasan način. Pošto se, tokom "razmišljanja", osećate relativno smireno, koristite maksimum raspoloživih informacija - informacije da buđav hleb donosi neprijatnost a zdrav 26

prijatnost. Zbog uzbuđenja koje doživljavate "stvarajući emocije" skloni ste da koristite samo deo raspoloživih informacija - da buđav hleb ima neugodne kvalitete. Mišljenje ne znači odsustvo emocionalnosti; niti emocije znače odsustvo mišljenja. Kada razmišljate, obično ste manje opterećeni prethodnim iskustvima nego onda kada ste "emotivni." Zbog toga ideteka tome da upotrebite više raspoloživih informacija, pa ćete biti fleksibilniji prilikom donošenja odluke. Pitanje: Pripazite malo! Nakon podele ljudskog ponašanja na četiri procesa -percipiranje, kretanje, razmišljanje i osećanje, sada govorite o "misaonom" i "emotivnom" čoveku kao da ranije niste ni napravili ovu podelu. Odgovor: Tačno! Ne postoji isključivo misaona ili emotivna osoba, jer svi simultano percipiramo, delujemo, razmišljamo i osećamo. Međutim, da se poslužimo našim prethodnim terminima, neki ljudi percipiraju, deluju, razmišljaju i osećaju, a drugi percipiraju, deluju, razmišljaju i osećaju. Ovi dnigi misle na drugačiji način od prvih zato što kod njih osećanja preovlađuju. Kod prvih pak, zahvaljujući smirenijem i otvorenijom tipu kognitivnog procesa, razmišljanje preovlađuje. Ipak, svi ljudi razmišljaju i stvaraju emocije. Još važnije: Svi osećamo, ali mnogi imaju uglavnom odgovarajuća, a mnogi pak neodgovarajuća osećanja. Jer, bez obzira koliko iskreno i autentično doživljavate intenzivna osećanja, ona nisu sveta i samosvojna; fizičke manifestacije emocionalnog pražnjenja koje su veoma popularne u novije vreme, često u tom pogledu zavode ljude. Vi ne doživljavate osećanja tek tako; niti samo osećate (bez ikakvog razloga). Doživljavate osećanja zato što stvari procenjujete kao dobre ili loše, povoljne ili nepovoljne u odnosu na odabrane ciljeve. A osećanja vas motivišu i pokreću da preživite i osećate se srećnim (ili nesrećnim) dok preživljavate. Na primer, smatrate dobrim živeti, a lošim izgubiti život. Zato izbegavate da otplivate suviše daleko, vozite prebrzo, skačete sa visokih stena i konzumirate otrovnu hranu. Kada ne biste imali ovaj stav i osećaj, koliko dugo biste preživeli? Takođe osećate, opredelivši se za život, da neka zadovoljstava više volite od drugih; da više težite ka produktivnoj aktivnosti nego ka lenjosti; da birate efikasnost umesto neefikasnosti; da volite kreativnost; da uživate u angažovanju na ostvarenju dugoročnih planova (stvaranje privatnog preduzeća, pisanje romana); i da želite bliske odnose s drugima. Skrećemo vam pažnju da sve istaknute reči uključuju emocije bez kojih ne biste doživeli zadovoljstvo, radost, uspešnost, kreativnost i ljubav. Osećanja vam ne pomažu samo da biste preživeli; ona vam pomažu i da živite srećno. Znači, osećanja imaju važan cilj ili svrhu - obično vaš opstanak i sreću. Kada vam pomažu u ostvarenju tih ciljeva, nazivamo ili odgovarajućim emocijama. Kada blokiraju vaše osnovne ciljeve nazivamo ih neodgovarajućim. RET vam pokazuje kako da postavite jasnu razliku između odgovarajućih emocija (kao što su na primer realna tuga i nezadovoljstvo) kada ne postignete ono što želite i neodgovarajućih ih samoosujećujućih emocija (kao što su depresija, samoobezvređivanje i bes) u istoj situaciji. 27

Po istom principu RET vam pomaže da napravite razliku između racionalnog i iracionalnog mišljenja. Smatramo da racionalno mišljenje obično izaziva nastanak odgovarajućih, a iracionalno neodgovarajućih emocija. Šta zovemo racionalnim mišljenjem? Onu vrstu mišljenja koja vam pomaže da (1) preživite i (2) postignete ciljeve ili vrednosti koje ste odabrali za prijatan, vredan i zadovoljan opstanak. Dr Maksi Moltsbi u uvodu informacione brošure o Udruženju racionalnih mislilaca (ART - grupa za samopomoć koju čine ljudi koji žele da nauče i prenesu svojim sugrađanima osnovne principe RET-a) navodi: Racionalno razmišljanje ima sledeće četiri karakteristike: (1) Zasniva se, primarno, na objektivnoj činjenici koja se suprotstavlja subjektivnoj proceni. (2) Ako se rukovodimo prema njemu,ono najverovatnije rezultira očuvanjem života i tela, a ne preranom smrću ili ozleđivanjem, (3) Ako se oslanjamo na njega, lakše i brže definišemo lične, životne ciljeve. (4) Ako ga primenjujemo, sprečavamo nepoželjne lične i/ili sredinske konflikte. To isto važi i za racionalno-emotivno mišljenje. Moltsbi takođe ističe da racionalno mišljenje (5) smanjuje unutrašnje konflikte i nemire. Možda će stvari postati malo jasnije ako kažemo da većina onoga što nazivamo emocijom uglavnom obuhvata: (1) izvesnu vrstu prinudnog razmišljanja -vrstu koja je snažno prožeta ili iskrivljena prethodnim percepcijama ili iskustvima; (2) intenzivnu telesnu reakciju kao štoje osećanje ugode ili mučnine i (3) tendenciju ka pozitivnoj ili negativnoj akciji u vezi s događajima koji su naizgled pobudili intenzivno razmišljanje i njegove emotivne ekvivalente. Drugim rečima: "Emocija" prati vrstu moćne, žestoke ili neargumentovane misli; a "mišljenje" podrazumeva relativno smirenu, jasnu, promišljenu vrstu rasuđivanja. Dakle, jednu jabuku upoređujemo sa drugom, možemo promišljeno zaključiti da jedna jabuka deluje čvršće, ima manje nepravilnosti i lepšu boju i da će zato biti mnogo ukusnija. Ali, ako imamo iskustvo da nepravilne jabuke donose veći užitak (ako smo, na primer, osvojili jednu takvu na nekoj zabavi i kao nagradu dobili poljubac od atraktivnog pripadnika suprotnog pola); ili ako imamo prethodno loše iskustvo sa savršenim, jabukama (prejeli smo ih se i bilo nam je loše), mogli bismo uzbuđeni, naprečac i neargumentovano - znači emotivno, zaključiti da su nepravilne jabuke bolje i poslužiti se takvom. Dakle, čini se da su mišljenje i emocije usko povezani i da se ponekad razlikuju samo utoliko što mišljenje podrazumeva smireniji, manje aktivnosti-orijentisan način diskriminisanja; a emocija obuhvata uzbuđeniji, somatskiji i aktivnosti-orijentisaniji način ponašanja. Pitanje: Da li stvarno smatrate da sve emocije proizilaze direktno iz misli i da ni pod kojim uslovima ne mogu egzistirati bez razmišljanja? Odgovor: Ne, to niti smatramo niti kažemo. Emocija može nakratko egzistirati bez misli. Neko vam, na primer, stane na nogu i vi odmah, spontano osetite ljutnju. Ili, čujete neku pesmu i odmah osetite toplinu i

28

uzbuđenje. Ili čujete da vam je prijatelj umro i osetite tugu. Pod ovim uslovima možete doživeti emociju bez prethodnog ili pratećeg razmišljanja. Ipak, možda čak i u ovim slučajevima u deliću sekunde pomislite: "Ovaj što me je nagazio ponaša se kao neandertalac!" ili "Ova muzika prekrasno zvuči!" ili "Strašno je štoje umro!" Možda ćete tek nakon ovih munjevitih i "podsvesnih" misli početi doživljavati emociju. U svakom slučaju, pod pretpostavkom da na samom početku nemate nikakve svesne ili nesvesne misli vezane za vašu emociju, ona nikada ne opstaje bez misaonog potkrepljenja. Jer, ako ne mislite nešto kao: "Ovaj trapavi neandertalac mora da pazi kuda gazi!" ili "Kako se samo usudio da me nagazi!" nagažena noga prestaje da boli, a s bolom nestaje i emocionalna reakcija. Naravno, ako vam stalno staju na istu nogu, permanentan bol održava vašu ljutnju. Ali, ako bol prestane, emocionalnu reakciju održavate pomoću neke vrste razmišljanja. Kojim bi čudom, inače, ljutna mogla dase održi? Slično je i s prijatnim osećanjima. Ako nastavite slušati određenu muziku i time produžujete doživljaj, osećanja topline i uzbuđenja opstaju. Pa čak i tada će vam biti teško da održavate svoja osećanja, ako ne mislite recimo ovako: "Ova muzika je veličanstvena!"; "Oh, kako mi se dopada ovaj zvuk!"; "Kakav sjajan kompozitor!" itd. U slučaju smrti bliskog prijatelja ili rođaka lako se oneraspoložite, jer gubite kontakt s nekim koga ste iskreno voleli. Ali čak i u ovom slučaju teško održavate osećanje tuge ako prestanete s prisećanjem: "Stvarno je užasno što ga više nema!" ili "Kako je mogla umreti tako mlada?" ili nešto slično. Čak i onda kada mišljenje neposredno ne prethodi emociji ili je prati, za zadržavanje emocije je obično neophodno obnavljanje evaluativnog mišljenja. Kažemo "obično", jer emotivni ciklus pobuđen reakcijom na neki fizički ili psihološki podražaj, može funkcionisati pokretan sopstvenom snagom. Lekovima ili električnim impulsima može se delovati direktno na nervne puteve kojima se šire emocije (ćelije hipotalamusa ili autonomni nervni sistem) i održati pobuđeno emocionalno uzbuđenje. Dakako, direktna stimulacija centara u kojima se rađaju emocije obično nije trajna. Vi to činite stimulišući sami sebe mislima koje pobuđuju uzbuđenje. Pitanje: Ako prihvatimo da misaoni proces obično prethodi ljudskim emocijama, prati ih i održava, da li se taj misaoni proces mora bukvalno sastojati od reči, fraza i rečenica koje ljudi "sami sebi govore"? Da li se celokupno razmišljanje sastoji od autoverbalizovanja? Odgovor: Možda ne. Nije nam namera da zauzmemo apsolutistički stav. Ipak, praktično svi kada sazremo, očigledno, sva važna razmišljanja, a shodno tome i stvaranje emocija, sprovodimo unutrašnjim dijalogom ili internalizovanim rečenicama. Ljudska bića, jedine životinje koje poseduju moć govora, od najranijeg detinjstva uče da misli, percepcije, osećanja formulišu rečima, frazama i rečenicama. Obično nalaze da je tako lakše nego razmišljati u slikama, zvukovima, jedinicama dodira ili drugim mogućim sredstvima. Za ilustraciju ove sklonosti navodimo primer muškarca kojeg intervjuišu za novi posao (na tački A, njegovo Aktivirajuće iskustvo). Pre ovog

29

razgovora, često sam sebi govori (na tački B, njegov Sistem uverenja) nešto ovako: "Pitam se da li ću dobiti ovaj posao... Voleo bih da ne moram na razgovor, jer mi se to ne dopada, a mogli bi i da me odbiju... Ali, ako ne odem na razgovor, sigurno neću dobiti posao... Sem toga, šta mari i ako me odbiju? Znači suštinski nemam šta da izgubim... A ako uopšte ne pokušam, gubim mnogo više... Bolje je da odem na razgovor, završim s tim i vidim da li će me primiti." Govoreći sebi ove rečenice ovaj muškarac razmišlja, jer u svakom praktičnom smislu rečenice konstititišu njegovo razmišljanje. A ove rečenice možemo nazvati racionalnim uverenjima (rU) jer mu pomažu da ostvari vrednosti koje želi - posao koji traži. Prema tome, on doživljava odgovarajuće emocionalne posledice (na tački C) - odlučnost da dobije posao; pozitivnu akciju da ide na razgovor i osećanja razočarenja i nezadovoljstva, ako bude odbijen. Međutim, ako ista osoba sama sebi stvori neodgovarajuće emocionalne posledice (C), ona to čini izgovaranjem drugačijih rečenica koje sadrže iracionalna uverenja (iU): "Pretpostavimo da odem na razgovor, ispadnem budala i ne dobijem posao.:. To bi bilo užasno... Ili pretpostavimo da odem na razgovor, dobijem posao i pokažem se nesposobnim... Grozno! Ispao bih ništarija!" Govoreći sebi ovakve rečenice i ubacujući iracionalne negativne ocene "To bi bilo užasno!" ili "Grozno! Ispao bih ništarija!" čovek sa racionalnog razmišljanja prelazi na iracionalnu ocenu situacije u kojoj traži posao. Dakle, vidimo da u svakom praktičnom smislu, njegove unutrašnje misaone ocene stvaraju emotivne reakcije. Oseća ih u stomaku, u telu; ali ih uglavnom stvara u glavi. Dakle, čini se da pozitivne ljudske emocije, poput ljubavi i ushićenja, često prate pozitivne unutrašnje rečenice (na primer: "Ovo mi prija!") ili rezultiraju iz njih, a da odgovarajuće negativne emocije (poput nezadovoljstva i razočarenja) prate racionalne rečenice ili rezultiraju iz njih (na primer "Ovo me frustrira i ne prija mi!". Neodgovarajuće negativne emocije (depresija i bes) rezultiraju iz iracionalnih rečenica, kao "Ovo je stvarno užasno! Zbog toga se osećam kao gnjida!" Bez upotrebe ovako snažnih rečenica - na određenom svesnom ili nesvesnom nivou - prosto ne bismo doživljavali mnogo emocija. Pitanje: Ako ovo što kažete stoji, kako to da tek nekoliko pripadnika psihološke profesije jasno uviđa da su mišljenje i stvaranje emocija usko povezani i da emocije uglavnom proističu iz unutrašnjeg govora? Je li to prosto neznanje? Odgovor: Delimično, da. Mnogi ljudi, uključujući psihologe i psihijatre se prosto ne trude da se pažljivije pozabave takozvanim emocijama te im tako njihova ideološka osnova ostaje nepoznata. Drugi ih pažljivo posmatraju, kao na primer klasični psihoanalitičari, ali samo u svetlu određene unapred stvorene dogme. Određeni rigidni Frojdovci, ne priznaju mogućnost razumevanja i menjanja emocija praćenjem i menjanjem rečenica koje ih stvaraju ništa više nego što rigidni fundamentalisti priznaju bilo čije tumačenje Bibilije, osim sopstvenog, rigidnog.

30

Mi, ovozemaljski, tvrdimo: Možete da promenite svoja razmišljanja i s njima povezane emocije praćenjem i menjanjem čvrstih uverenja koja čine podlogu tih emocija. Tvrdimo, preciznije, da nepotrebno stvarate neodgovarajuće emocije - kao šta su depresija, anksioznost, bes, krivica - i da u velikoj meri možete izbeći ovako stvorene i održavane emocije ako naučite da jasno mislite i, na osnovu takvog mišljenja, efikasno postupate. Pitanje: Mogu li se sve negativne emocije eliminisati kontrolisanjem mišljenja? Odgovor: Teško. Mnogi emocionalni izlivi, poput napada tuge ili straha, gotovo spontano prate izrazitu osujećenost ili gubitak. Prema tome, ako vam umre voljen roditelj ili dete, neminovno osetite veliku tugu ili žaljenje. Ove vrste emocija koje su zasnovane na jasnoj pretnji vašem boljitku, verovatno imaju biološke korene, a izviru iz primitivnog procesa bolzadovoljstvo. Teško da bismo preživeli bez takvih negativnih osećanja. Određene negativne emocije u velikoj meri doprinose opstanku. Shodno tome, ako ne osetite nezadovoljstvo, tugu, žaljenje, zlovolju, nemir, frustraciju ili razočarenje kada ste gladni, ozledite se ili doživite poraz, da li ste motivisani da se klonite neprijatnosti i dalje gradite svoju egzistenciju? Da li bi bolje prošli od onih koji su vrlo nezadovoljni kada ne dobiju ono što im je potrebno? Mnoge emocije, štaviše, značajno i pozitivno utiču na ljudsko zdravlje i sreću. Nije da vas baš radost, doživljena slušanjem dobre muzike, posmatranje prelepog zalaska sunca ili uspešno obavljanje teškog posla bukvalno održavaju u životu. Ali, egzistencija bi, lišena takvih osećanja, stvarno bila dosadna i neinspirativna. Znači, svako ko nastoji da kontroliše ljudske emocije van svakodnevne egzistencije laća se sumnjivog posla. Uspeh u takvom poslu vodi ka dehumanizaciji ljudske vrste i čovekov život čini besmislenim. Stari filozofi koji su težili ka doživljavanju stanja čiste "duše" ili čistog intelekta, oslobođenog svih "sirovih" emocija, u stvari su propovedali nadljudsko, robotsko ponašanje. Kada bismo postigli takvo "superiorno" stanje mogli bismo poput nekih savremenih kompjutera efikasno rešavati izvesne probleme, ali ne bismo doživeli ni trunku zadovoljstva ili prijatnosti. Ko bi poželeo takvu "nadljudsku" egzistenciju? Pitanje: Znači, oslobađanje sveta od emocija ili zamena emocija intelektom vama apsolutno ne pada ne pamet? Tačno? Odgovor: Prilično tačno. Ako išta želimo to je da pomognemo mnogim inhibiranim i apatičnim osobama da dožive više iskrenih i pravih osećanja, da im emocije budu intenzivnije. Apsolutno podržavamo snažne emocionalne doživljaje. Mi smo naprosto protiv neopravdano negativnog, samoosujećujućeg, jako preterenog emocionalisanja koje sabotira egzistencijalne ciljeve i radost življenja. Takođe podržavamo vaše napore da iskreno, otvoreno i neprocenjivački dođete u kontakt sa svojim osećanjima - sve dok izbegavate perfekcionizam. Jer, ono što stvarno i iskreno osećate često nije moguće precizno odrediti. Na primer, naljutili ste se na prijatelja koji vas je ostavio na cedilu. Zatim stvorite osećaj krivice zato što ste ga omrzli. Tada se, svesno i namemo, prisetite njegovih grešaka prema vama, potpuno se razjarite te tako

31

zamaskirate ili potisnete krivicu. Šta u ovom slučaju stvarno osećate: ljutnju? krivicu? odbrambenu mržnju? Šta zapravo? Ko to može apsolutno precizirati? Da, ponašate se kao ljudsko biće, veoma povodljivo. Da, lako vam je pojačati ili prikriti svoja osećanja. Da, na vaša raspoloženja deluje alkohol, lekovi, hrana, reči i raspoloženja drugih i obilje drugih uticaja. Ove činjanice dokazuju da se, svakog časa, možete osećati nabilo koji način koji odaberete i da sva vaša osećanja (samo zato što ih iskreno doživljavate) poseduju realnost i autentičnost. Ali ni jedno nije super-realno ili apsolutno "pravo." U svakom slučaju poželjno je da prepoznate vaša osnovna osećanja, najiskrenije i najtačnije što možete. Da li, u određenim trenucima, osećate ljubav, mržnju, nezainteresovanost, ljutnju ili odlučnost, brigu, anksioznost ili bezbrižnost? Kako to možete odrediti? Velikim delom potpunim prihvatanjem samog sebe sa svim svojim osećanjima; jasnim razlikovanjem "dobrog" i "lošeg" u emocijama od "dobrog" i "lošeg" u vama samima. RET vam, u velikoj meri, može pomoći da dođete u dodir sa svojini osećanjima, da upoznate njihov intenzitet, pomažući vam da se prestanete meriti po tome da li imate (ili nemate) osećanja. Racionalna filozofija vam najpre daje izbor da se prihvatite sa svojim osećanjima - čak i s onim lošima - depresijom ili mržnjom. Tek tada stvarno možete pokazati interesovanje i radoznalost za svoja osećanja. Možete reći samom sebi: "Prosto (umesto: "Užasno") me zaprepašćuje što se ja, u suštini inteligentna osoba, ponašam tako glupo i negativno!" Možete uvideti da sami birate stvaranje samoobezvređujućih osećanja i da, isto tako, možete odabrati da ih promenite, ako uistinu želite poraditi na tome. Takođe možete odvojiti svoja odgovarajuća osećanja (samopotvrđujuća) od neodgovarajućih (samoobezvređujućih). Videćete razliku između zdravog osećanja nezadovoljstva svojim delima i nezdrave užasnutosti istima. Možete razlikovati razočarenje i iskazivanje razočarenja oko tuđeg ponašanja od besa zbog takvog ponašanja i zahtevanja da seto ponašanje promeni. Drugim rečima, racionalno-emotivno razmišljanje, vam pomože da slobodnije i otvorenije posmatrate svoja osećanja, priznajete njihovo postojanje, prihvatate sebe sa njima, utvrđujete njihovu adekvatnost i na kraju, da odaberete osećanje koje želite da imate i koje vam pomaže da od života dobijete veće parče željenog kolača. Izrazito racionalne metode Racionalno emotivne terapije vam, pradoksalno, omogućuju bolji kontakt sa sopstvenim osećanjima i pomažu vam da sebi dozvolite više raznovrsnijih emocionalnih reakcija no ikada ranije.

32

5. KAKO DA RAZMIŠLJANJEM REŠITE EMOCIONALNE PROBLEME Mnogi psihoterapijski klijenti su teške mušterije, ali dole predstavljena dama zaslužuje prvo mesto. Uprkos svim mojim (A.E.) naporima da joj dokažem kako sama kontroliše svoju sudbinu, pod uslovom da u to veruje, nalazila je niz različitih opravdanja, izgovora i kontraargumenata za moje tvrdnje. "Znam da ste mnoge klijente naučili kako da rukovode svojim osećanjima", govorila je, "ali ja to prosto nisam u stanju. Možda ja funkcionišem drugačije. Možda oni imaju nešto što meni nedostaje." "Da, možda imaju nešto što vama nedostaje," složio sam se. "Nedavno pronađene zapušače za zatvaranje rupa u glavi. A ja sam im pokazao gde da ih nađu. Zašto mi je toliko teško da to vama pokažem?" "Da, zašto? Bog zna da se trudim da shvatim ono što mi govorite." "Hoćete reći da Bog zna da mislite kako se stvarno trudite da shvatite. Možda upravo tu leži problem - ubedili ste sebe da se trudite da shvatite kako vas opterećuju gluposti koje sami sebi naturate. I pošto ste ubeđeni da se trudite, ne vidite nikakav razlog da to stvarno i uradite. Onda se lako predajete i zapravo ne pokušavate da išta shvatite. Dakle, kada bih samo uspeo da vas navedem da radite na otkrivanju i menjanju svojih "samoosujećujućih" internih rečenica, ogromna ljutnja prema majci i bratu iščilila bi iznenađujuće brzo." "Ali, kako mogu raditi na nečem takvom? To mi deluje krajnje nedefinisano." "Samo deluje, jer se zapravo i ne trudite da se time pozabavite: da uočite sopstvena uverenja i proverite njihovu pozadinu. U stvari, postupak podseća na sviranje klavira ili igranje tenisa - a rekli ste mi da ste u tome jako dobri." "Oh, ali to je nešto sasvim drugačije. Igranje tenisa podrazumeva fizičku aktivnost. Nije ni nalik na razmišljanje ili bes, ili nešto slično." "Ah, sad sam vas uhvatio!" "Kako to mislite?" upitala me je. Da nije tragična, nasmejala bi me njena uplašenost od pomisli da sam je možda zaskočio i da će se možda morati odreći svoje neuroze. "Kažete da igranje tenisa podrazumeva nešto fizičko. Na prvi pogled, sigurno. Zahvaljujući voljnoj mišićnoj aktivnosti očiju, šake i ruke loptica prelazi mrežu. I, svesni pokreta svojih mišića i putanje loptice, o celom procesu razmišljate kao o fizičkom, gotovo mehaničkom." "Mislim li pogrešno?" "Da! Pretpostavimo da vam protivnik dodaje lopticu. Trudite se da mu je vratite, po mogućnosti tamo gde je ne može presresti. Dakle, trčite za loptom (koristeći noge), nišanite (koristeći ruke), udarate (koristeći ruke i zglob). Ali, šta vas navodi da trčite ovamo ili onamo, da ispružite ruku ili zglob okrećete ulevo ili udesno?" "Šta me navodi...? Pa, možda oči. Vidim loptu tu ili tamo. Vidim gde je želim smestiti i prema tome se krećem." "Dobro. Ali, da li gledate pomoću neke magije? I da li vaš pogled nekom čarolijom usmerava noge ovamo, ruke tamo, a zglobove pak levo ili desno?" 33

"Ne, nema tu nikakve čarolije. To proizilazi iz..." Klijentkinja zastaje, zbunjena. "Da li postoji mogućnost," pitam je ja, "da li postoji mogućnost da time upravljate razmišljanjem? Posmatrate kako loptica ide u onom i ovom smeru, smišljate kako daje najbolje lansirate u ovaj ili onaj ugao, a zatim osmišljavate neophodne pokrete - ruku ispružiti jače, a zglob postaviti udesno, i tako dalje?" "Hoćete reći da moje radnje nisu toliko mehaničke i fizičke koliko mislim; da ih, zapravo, usmeravam mišljenjem? Hoćete reći da svo vreme igre samoj sebi govorim šta da uradim; da pružimruku u onom smeru ili okrenem zglob na ovu ili onu stranu? Mislite li na to?" "Dakle, nije li to objašnjenje za ono što se stvarno dešava tokom igranja takozvane fizičke partije tenisa? Zar vi, svakog trena igre, stalno ne usmeravate ruku da uradi ovo, a zglob ono? Ne postižete li to realnim, temeljnim i usklađenim razmišljanjem." "Kad razmislim, a moram priznati da nikada pre nisam o tome razmišljala, pretpostavljam da je tako. Nikada nisam obraćala pažnju na to! Sve to, stvarno, sve je stvar uma. Neverovatno!" "Da, neverovatno! Čak je i ova pretežno "fizička" igra u stvari mentalni proces. Igrajući je, stalno radite ne samo fizički (trčanje, pružanje ruku, okretanje zgloba), već i mentalno (razmišljate i planirate svoje poteze). Upravo mentalna aktivnost doprinosi boljem kvalitetu vaše igre. U stvari, najznačajnije radnje tokom igranja tenisa su misaone radnje. Je li tačno? "Ovako posmatrano, jeste. Smešno. A ja sam igru smatrala čisto fizičkom aktivnošću. Tek sada mi je jasno šta podrazumevate pod radom na promeni uverenja i menjanju emocija. Kao u tenisu, radim na menjanju položaja, udarca i drugih stvari. I da, baš kao što kažete, stvaran rad se odvija na misaonom, a ne na mehaničkom nivou." "Upravo tako. Dakle, ako mi uspe da vas navedem da metod koji primenjujete u tenisu, upotrebite za menjanje uverenja kojima kreirate svoje uznemirujuće i nesređene emocije, vaša životna igra bi krenula na bolje istim tempom i istim kvalitetom kao vaš tenis." Nakon ovog prodora, mnogo lakše sam naveo svoju, do tada tvrdoglavu klijentkinju, na menjanje uverenja i emocija. Vratimo se na glavnu temu. Prihvatajući ljudske emocije kao poželjne, postavlja se jedno važno pitanje: Da li morate trpeti neodgovarajuće emocije, kao što su trajna anksioznost ili neprijateljstvo? U većini slučajeva, ne. Povremeno možda imate trajnija, odgovarajuća, negativna osećanja: na primer, ako trpite neprestan bol ili neprijatnost i zato ste duže vreme tužni, žalosni i neraspoloženi. U takvoj situaciji osećanja radosti ili bezbrižnosti sigurno ne bi bila odgovarajuća. Većina trajnih negativnih osećanja, krajnje neopravdano, proizilazi iz zamišljene ili fantazijama pojačane neprijatnosti ili bola. Na primer, dete vam je umrlo i vi, nedeljama i mesecima odgovarajuće tugujete. Ali, kako nedelje i meseci prolaze, prelazeći u godine, a vi i dalje mozgate o nesreći koja vas je zadesila i užasavate se njome. To je još neopravdanije. "Koji užas," stalno vrtite po glavi, "daje moje deteumrlo! Na svetu nema pravde, jer se ugasio život tog nevinog, mladog stvorenja. Užasno! Nije trebalo da umre! Ne mogu da podnesem pomisao da ga više nema!" 34

Prirodno je da, u takvim okolnostima, nikada sebi nećete dozvoliti da zaboravite smrt svog deteta. U stvari, neprestano se podsećate daje dete umrlo, da vas je zadesilo više od nesreće i da život ne sme tako okrutno postupati prema vama. Dakle, ne samo da ćete stalno biti tužni; takođe ćete sebe dovesti u depresiju. Ovu vrstu trajne negativne emocije nepotrebno stvarate. Ona proizilazi iz vaših pogrešnih i nerazumnih uverenja o tome kako bi stvari trebalo da se događaju. Prema tome, možete je eliminisati pravilnijim razmišljanjem. Kako smo došli do ovog zaključka? Prostim proširavanjem nekih od prezentovanih koncepata mišljenja i stvaranja emocija. Jer, ako trajna negativna emocija rezultira iz vašeg razmišljanja,vi možete odabrati šta ćete razmišljati i kako ćete se osećati. Ovo je jedna od glavnih prednosti vaše ljudskosti: Po pravilu, možete izabrati da mislite o ovom ili o onom; a ako sebi postavite cilj da živite i uživate u životu jedan način razmišljanja ide u prilog tom cilju, a drugi način razmišljanja (i stvaranja emocija) će da ga sabotira. Prirodno je i poželjnije, dakle, da odaberete prvi, a ne drugi način razmišljanja. Naravno, možete izabrati da izmenite, odgurnete, sklonite ili potisnete praktično svako negativno razmišljanje. Ali, da li time postupate mudro ili racionalno? Na primer, možete izabrati da ignorišete činjenice o prevelikom zagađenju, nezaposlenosti ili prenaseljenosti u vašem gradu; i, odabravši izbegavanje, izabrali ste da ne osećate tugu, žalost ili frustraciju zbog ovih neprijatnih činjenica (sve dok vas one direktno ne pogađaju). Ali, da li izbegavanjem negativnog načina razmišljanja kakvim stvarate žaljenje zbog zaista nesrećnih zbivanja, naročito dugoročno gledano, uistinu doprinosite boljem životu i sreći samog sebe, svojih bližnjih ili ostalih članova zajednice? Sumnjamo. Mnoga trajna negativna razmišljanja i osećanja, prema tome,doprinose samoočuvanju i sopstvenom boljitku. Druga pak ne. Naučite da ih međusobno razlikujete i prema tome postupate. U svakom slučaju, ako trajno osećanje obično proizilazi iz vašeg svesnog ili nesvesnog razmišljanja (naročito iz internalizovanih rečenica), retko se radujete ili tugujete zbog stvari koje se dešavaju izvan vas. Pre sami sebe činite srećnim ili tužnim percepcijom, stavovima ili unutrašnjom verbalizacijom o ovim spoljnim događajima. Ovaj princip koji smo u novije vreme ponovo otkrili terapijski radeći sa stotinama klijenata, prvi put se pojavio u radovima nekolicine starih grčkih i rimskih filozofa, a posebno čuvenog stoika, Epictetusa, koji je u prvom veku stare ere napisao u Enhiridionu: "Ljude ne uznemiravaju stvari, već način na koji ih posmatraju." Mnogo vekova kasnije, Vilijam Šekspir ovu misao parafrazira u "Hamletu": "Ne postoji ništa ni dobro ni zlo, već ga mišljenje takvim čini." Za potvrdu i ilustraciju navedenog uzmimo slučaj Džeraldine, veoma inteligentne i uspešne tridesettrogodišnje klijentkinje, koja me je (R.A.H) posetila šest meseci posle razvoda. Iako se nesumnjivo osećala nesrećnom i potištenom živeći u braku sa neodgovornim i zavisnim suprugom, razvod je nije učinio srećnijom. Bivši suprug je neumereno pio, jurio druge žene i stalno menjao zaposlenja. Ali, kada je došla na terapiju, još uvek je sumnjala u ispravnost svoje odluke o razvodu. Pitao sam je: 35

"Zašto mislite da ste pogrešili razvodeći se?" "Zato što razvod smatram pogrešnim," odgovorila je, "Smatram da jednom sklopljeni brak treba da traje zauvek." "Pa vi ne pripadate veri koja to propoveda. Vi ne verujete da je brak sklopljen i zapečaćen božanskom rukom i voljom, zar ne?" "Ne, ja čak ni ne verujem u Boga. Ja prosto osećam da je loše razvesti se i smatram se krivom zbog toga. Posle razvoda se osećam još jadnije i bednije nego u braku." "Ali, razmislite odakle potiču vaša osećanja o neispravnosti razvoda. Smatrate li ih urođenima? Smatrate li da se ljudska bića rađaju sa senzorima, poput onih za ukus ili miris, koji im signališu kako da razlikuju dobro od lošeg? Senzori za okus vam kažu staje slano, slatko, gorko ili kiselo. Da li vam osećanja kažu štaje dobro ili loše?" Mlada žena se nasmejala. "Ovo zvuči prilično luckasto. Ne, ja ne smatram da imam urođena osećanja za dobro ili zlo. Stekla sam ih učenjem." Uočivši dobru startnu poziciju, krenuo sam tamo gde se manje direktivni i manje racionalni terapeuti često plaše da čačkaju. "Upravo tako," rekao sam, "Morali ste ih naučiti. Kao i sva ljudska bića, krenuli ste u život sa sklonostima za učenje, uključujući i sklonost ka učenju jakih predrasuda kao što su ove o razvodu. A naučeno se može odučiti ili modifikovati. Uprkos tome što nemate religiozan stav o nemoralnosti razvoda, negde ste tu ideju usvojili - verovatno od roditelja, nastavnika, iz knjiga ili filmova. A usvojena ideja jednostavnim rečima kaže: "Samo loši ljudi se razvode. Ja sam se razvela. Znači, ja sam loš čovek. Da, moram priznati sopstvenu pokvarenost! Kakva nevaljala, užasna, grozna osoba!" "Zvuči zastrašujuće poznato," izjavila je uz gorak osmeh. "Sigurno," potvrdio sam, "Neke rečenice kao ove verovatno vam se vrte po glavi, inače se ne biste osećali ovako uznemireno. Stalno ispočetka ponavljate istu litaniju. Onda, verovatno započinjete ovakvu priču: "Pošto sam uradila ovu strašnu stvar - razvela se, zaslužila sam prokletstvo i kaznu zbog tog užasnog čina. Zaslužujem da se sada osećam jadnije i nesrećnije nego dok sam živela s onom ništarijom od muža." Žalosno se nasmešila, "Opet tačno!" Nastavio sam: "Tako se, naravno, osećate nesrećnom. Svako ko dobar deo budnih sati provodi misleći o sebi kao o užasnoj osobi i o tome kako zaslužuje nesreću zbog sopstvene ništavnosti (obratite pažnju na ovaj zatvoren krug), neminovno se oseća bedno. Kada bih ja sada, na primer, počeo da govorim sebi kako ništa ne valjam, jer nikada nisam naučio da sviram violinu, klizam ili pobeđujem u igri "pljuvanja u dalj", neprestano ponavljanje ovih besmislica bi me brzo dovelo do depresije. Tada bih, u nastavku, mogao zaključiti kako stvarno zaslužujem da se osećam nesrećnim, jer sam, napokon, imao prilike da naučim da sviram violinu ili da postanem šampion u "pljuvanju u dalj", a ja sam ih prokockao. I pogledaj u kakvu bezvrednu ništariju sam se pretvorio! 0, Bože, prava ništarija!" Sada se klijentkinja već zabavljala slušajući kako satirički ističem svoje prokletstvo. "Namerno zaglupljujem stvar." rekao sam, "Ali sa ciljem -

36

da vam pokažem kako ste vi postupili jednako glupo počevši onakorazmišljati o razvodu." "Počinjem da shvatam na šta mislite," izjavila je, "Stvarno sebi govorim takve rečenice. Ali, kako da prestanem? Zar se razvod i sviranje violine ili "pljuvanje u dalj" ipak bitno ne razlikuju?" "Sigurno. Ali, da li vas razvod čini iole užasnijom, gorom ili bezvrednijom nego mene to što nisam naučio da sviram violinu?" "Pa, verujem da se slažete da sam ozbiljno pogrešila kad sam se udala za tako neodgovornu osobu kakav je moj suprug. A možda sam mu, da sam se ponašala zrelije i mudrije, mogla pomoći da odraste." "OK, slažem se. Stvarno ste, na prvom mestu, pogrešili kad ste se udali za njega. A to ste, vrlo verovatno, uradili jer u to vreme niste zrelo razmišljali. U redu, napravili ste grešku, neurotičnu grešku. Ali, da li to znači da zaslužujete kaznu i da ostatak života morate živeti sa svojom greškom?" "Ne, valjda ne. Ali šta je sa odgovornošću žene prema mužu? Mislite li daje trebalo da ostanem s njim i da mu pomognem da prevaziđe svoje probleme?" "Veoma lepa, ponekad čak i korisna, misao. Ali, zar mi niste rekli da ste pokušali da mu pomognete, a on čak nije hteo ni priznati da ima problem? Zar niste rekli da se žestoko protivio svakoj vašoj terapiji tokom braka, a kamoli njegovoj ili zajedničkoj?" "Da, tako je. Već i samo pominjanje reči psiholog ili bračno savetovalište dovodilo ga je do besa. Nije ni pomišljao da tamo potraži pomoć ili da to meni dozvoli." "Znači, jedina stvar koja vam ostaje jeste da izigravate njegovog psihologa, a u vašem stanju teško da bi to imalo neke efekte. Zašto gaziti samu sebe? Pogrešili ste u izboru muža. Nakon udaje dali ste sve od sebe da ispravite tu grešku. Blokirani ste, uglavnom stavom vašeg supruga, ali delom i zbog sopstvenog nezadovoljstva i sobom i njime. Tako konačno izlazite iz takvog braka poput svake relativno razumne osobe. Dakle, kakav ste to zločin počinili? Zašto insistirate na samookrivljavanju? Pogrešnosmatrate da vas nesrećna situacija čini jadnom i potištenom. Da li to čini situacija - ili vaša verbalizacija i interpretacija situacije? "Počinjem da vas shvatam. Iako mi bračna situacija nikada nije bila sjajna, izgleda da mi govorite da se ne moram toliko mučiti i gristi zbog toga. Dopada mi se vaš stav." "I meni - i često ga primenjujem na sopstveni život. Ali, sada da vam pomognem da ga i vi usvojite, ne zato jer ga seja pridržavam, već zato što vam može pomoći da vas loš brak i još uvek teška situacija oko razvoda ne satru. U stvari, stvarno vam mogu pomoći da usvojite takvo gledište tako da vas više nikada ništa previše ne muči ili opterećuje." "Vi to stvarno mislite, zar ne?" "Mislim, dođavola - ubeđen sam u to!" I tako je, nakon daljih par meseci racionalno-emotivne terapije mlada žena, u izvesnoj meri, stekla dato uverenje. Ranije samooptužujuće verbalizacije o sopstvenoj nesposobnosti i užasu propalog braka počela je zamenjivati konstruktivnim unutrašnjim rečenicama. Najednom od naših poslednjih susreta saopštila mije: "Znate, juče ujutro sam se pogledala u 37

ogledalo i rekla samoj sebi: 'Džeraldin, ličiš na srećno, prilično pametno, veoma zrelo i sve uspešnije dete. Sve mi se više dopadaš.' A onda sam se od srca nasmejala." "Lepo," odgovorio sam, "Ali, Džeraldin, nemojte krenuti putem procenjivanja sebe i visokog mišljenja o sebi zato što bolje postupate. Jer onda ćete ponovo, kada i ako ne postupite dobro, morati o sebi misliti loše. Nastojte da se držite ovoga: "Sviđa mi se što se mnogo bolje ponašam,", a ne "Volim sebe zbog svog dobrog ponašanja!" "Da, razumem vas," odgovorila je, "Drago mi je što ste me na to upozorili. Na žalost, lako se upuštam u samoprocenjivanje. Ali, boriću se protiv toga!" Ova klijentkinja je otkrila da njena osećanja nisu proizvod neuspešnog braka ili razvoda već vrednovanja same sebe u odnosu na date "neuspehe." Kada je izmenila vrstu misli (ili unutrašnjih rečenica) kojima se hranila, osećanja depresije i očaja zamenjena su tugom i žaljenjem, a ova odgovarajućanegativna osećanja dala su joj dodatnu motivaciju za menjanje živome situacije. Svi klijenti, ne shvate tako brzo kao Džeraldina da sami uzrokuju svoja depresiju zbog razvoda, niti tako brzo dolaze do odluke da prihvate sami sebe. Ponekad su im potrebni meseci ili godine terapije pre nego što donesu tu odluku. Ali, upornost i njihova i terapeutova nesumnjivo pomaže! Ako ljudska bića, teoretski, mogu kontrolisati negativne misli i emocije, a u stvarnom životu to često izbegavaju i ostaju s osećanjem nepotrebnog jada, postavlja se pitanje: Zašto? Šta ih sprečava u efikasnom razmišljanju i stvaranju adekvatnih emocija? Osnovne barijere efikasnom mišljenju i stvaranju emocija su: Neki ljudi imaju intelektualna ograničenja za pravilno (1) razmišljanje; ili (2) Dovoljno su inteligentni za pravilno razmišljanje, ali prosto ne znaju kako se to radi. Ili (3) Dovoljno su inteligentni i obrazovani za jasno razmišljanje, ali zbog svoje haotičnosti ili neurotičnosti ne mogu odgovarajuće iskoristiti sopstvenu inteligenciju. U našim prethodnim knjigama: "Kako živeti s neurotičarem" i "Psihoanaliza i psihoterapija: 36 sistema", konstatovali smo: neuroza se, u suštini, sastojiod glupogponašanja pametnih ljudi. Drugim rečima: Ljudi koji pate od neurotičnog ponašanja poseduju potencijalne sposobnosti, ali ne shvataju način i stepen svog samoosujećivanja. Ili, svesni su da štete sami sebi, ali iz nekog iracionalnog razloga istrajavaju u samosabotirajućem ponašanju. Pošto polazimo od pretpostavke da ti ljudi poseduju potencijalne sposobnosti, a ne urođenu maloumnost, takođe pretpostavljamo da se njihovi emocionalni problemi javljaju ili zato što ne znaju kako, ili znaju kako, ali ne pokušavaju razmišljati jasnije i ponašati se manje samoosujećujuće. Ako je tako, šta mogu da urade? U sledećem poglavlju pokušaćemo da objasnimo kako da prepoznate i suprotstavite se neurotičnom ponašanju.

38

6. PREPOZNAVANJE I SUPROTSTAVLJANJE NEUROTIČNOM PONAŠANJU Smatramo da jasno razmišljanje vodi ka stvaranju odovarajućih emocija. Glupost, neznanje i uznemirenost blokiraju jasno razmišljanje i izazivaju prejake ili preslabe emocionalne reakcije. Kada se ljudi ponašaju inhibirano ili im bukvalno pena ide na usta,aneliče na totalne glupane, obično ih nazivamo neurotičarima. Evo nekoliko primera. Dvadesetdvogodišnji mladić tvrdi da ne želi da završi stomatološki fakultet, jer mu se neki predmeti ne dopadaju i njihovo izučavanje mu teško pada. Shodno tome, odlučuje da prekine studije i zaposli se. Dubljom analizom njegovih razloga ubrzo smo otkrili da mu se stomatologija zapravo dopada, ali ima otpor prema fakultetu jer: (1) roditelji gapritiskaju da diplomira i to mu je odvratno; (2) ne slaže se dobro sa kolegama i oseća se nepopularnim i (3) nije siguran da poseduje veštinu i spretnost ruku koje su neophodne za zubarske poslove. Ovaj mladić sabotira sopstveneželjejer nema uvid, ili ignoriše svoje osnovne, nesvesne motive. Polazi od svesne premise da mu se "normalno" ne sviđaju određeni predmeti. Ali nakon direktne provere (jedna od glavnih tehnika racionalno-emotivne terapije) ubrzo priznaje (prvo terapeutu i, što je važnije, samom sebi) da se užasno plaši dominacije roditelja, mogućnosti da ne stekne poštovanje kolega i, konačno, neuspeha u zubarskom poslu. Prema tome, "prirodna" odvratnost prema izvesnim predmetima potiče iz veoma "neprirodne" unutrašnje filozofije: "Oh, Bože! Uvek ću ostati ljigava poltrončina, ako ne steknem očiglednu nezavisnost, popularnost i kompetentnost". Kada, tokom RET-a ovaj mladić uvidi svoja iracionalna uverenja i kada, štoje možda još važnije, dovede u pitanje i pobije svoje strahove, vrlo verovatno će odlučiti da se vrati studijama i poradi na svojim problemima sa roditeljima, u socijalnim situacijama, kao i onim koje ima sam sa sobom. Prema tome, u stanju je da se zapita: "Kako zapravo moji roditelji mogu dominirati mnome, ako im ja to ne dozvoljavam? I zašto smatram strašnim, zašto se moram smatrati ljigavkomako im dozvoljavam da i dalje dominiraju?" Može opovrgnuti i svoje zastrašivanje: "Zašto bi bila užasna mogućnost da ne postanem popularan medu kolagama ili da nikada ne budem najbolji zubar na svetu? Ona jeste neprijatna, ali zašto bi bila užasna?" Ovakvim opovrgavanjem, izazivanjem, preispitivanjem sopstvenih iracionalnih (i empirijski nedokazivih) uverenja, može obuzdati nesuvislo razmišljanje i preterane emocionalne reakcije - poput bezrazložne anksioznosti i povlačenja - ka kojima ta uverenja vode. Jedna klijentkinja je imala isti problem, ali bolji uvid. Ova dvadesetdvogodišnjakinja je znala da voli i želi nastavnički poziv, ali ništa ne preduzima da mu se posveti jer sumnja u svoje sposobnosti. Takođe sluti da samu sebe kažnjava zbog prošlogodišnjeg promiskuitetnog seksualnog ponašanja. Uprkos uvidu u sopstvena skrivena uverenja i dalje radi protiv sebe i ponaša se na neurotičan način. Klijentkinja ne shvata da njeno samopodcenjivanje i seksualna krivica proizilaze iz neznanja i pogrešnog razmišljanja. Razlog za početni osećaj 39

manje vrednosti nalazi se u prihvatanju krajnje kritičkih stavova starije sestre koja ljubomorno nije želela da mlada sestra ima lepo mišljenje o sebi. Zatim je klijentkinja, prihvativši neproverenu pretpostavku o svojim ograničenim intelektualnim sposobnostima, počela izbegavati školske obaveze i time "dokazivati" da ih stvarno nema - i time pojačavati nedostatak samopouzdanja, već stvoren zahvaljujući starijoj sestri. Štaviše, seksualni promiskuitet ove dame proistekao je upravo usled nedostatka samopouzdanja. Smatrajući se beznačajnom, ubeđena da se muškarcima ne dopada, poslužila, senajlakšim sredstvom - svojim telom za osvajanje njihove naklonosti. Krivicu zbog promiskuitetnosti bazirala je na fiktivnoj ideji, preuzetoj od starije sestre da su predbračna seksualna iskustva grešna i pravi zločin pred Bogom. Iako je, naizgled, klijentkinja bila svesna da se kažnjava zbog svog promiskuiteta i da zato sabotira svoje profesionalne želje, uvid u sopstvenu neurozu bio je tek delimičan. Nije ni uočila, ni shvatila lažnost i iracionalnost dveju svojihpolaznih premisa: (1) Nemam uspeha u školi, a svi ljudi koji nisu dobri đaci, bezvredni su; i (2) Zaslužujem kaznu zbog grešne promiskuitetnosti. Kompletnije razumevanje sopstvenog samoosujećujućeg ponašanja vodi ka dalekosežnim promenama u razmišljanju i ponašanju. Prvo sam joj (A.E) pomogao da preispita vezu između školskog uspeha i takozvane lične vrednosti i da shvati da takva veza ne postoji. Postalo joj je jasno da ne postoji način za precizno procenjivanje totaliteta - suštine ljudskosti i da takvim globalnim procenjivanjem pre štetimo nego pomažemo sami sebi. To joj je omogućilo da prihvati samu sebe (zato što tako sama odlučuje), bez obzira da li će uspeti u školovanju ili ne, i da uživa u životu čak i ako doživi poraz. Paradoksalno, ali uobičajeno, razumevanje i usvajanje veštine bezuslovnog samoprihvatanja pomoglo je klijentkinji da se konstruktivnije posveti učenju (jer još uvek želi, ali ne smatra apsolutno nehophodnim nastavnički poziv) i da dobije bolje ocene. Drugo, pomogao samjoj da pobije takozvanu grešnost svog promiskuiteta i da shvati, iako je možda pogrešila, (upuštajući se u odnos s muškarcima koje nije volela), da je to ne čini droljom koja zaslužuje prokletstvo zbog počinjenih grehova. Odustavši od svoje filozofije moralnog zgražavanja i samokažnjavanja, otklonila je osnovne motive za sabotiranje sopstvenog truda i olakšala rad na ostvarenju željenog cilja -nastavničkog poziva. Slučaj ove klijentkinje, a možda i većine ostalih koji dolaze na terapiju, ilustruje razliku između onoga što mi nazivamo Uvid br. 1, Uvid br.2 i Uvid br.3. Pod Uvidom br. 1 podrazumevamo relativno konvencionalnu vrstu razumevanja koju je Frojd prvi jasno postulirao: oroba je svesna da ima problem i da su ga neki uzroci izazvali. Dakle, mlad budući zubar, čiji smo slučaj opisali na početku ovog poglavlja, zna da ima problem s fakultetom, ali kao uzrok uzima svoju odbojnost prema određenim predmetima, a ne anksioznost zbog društvenog i profesionalnog neuspeha. Pošto ne zna pravi izvor svog problema, nema ni razumnu meru "uvida." Mlada buduća nastavnica ima više uvida jer, ne samo da priznaje neuspešnost u odabranoj profesiji, već zna ili sluti da (1) joj nedostaje 40

samopouzdanja i (2) pokušava da se kazni zbog ranije promiskuitetnosti. Pošto su joj poznati neki od motiva neproduktivnog ponašanja, ima izvesnu količinu "uvida" - ili ono što mi nazivamo Uvid br. 1. Međutim, njen Uvid br. 1 je delimičan pošto zna da joj nedostaje samopouzdanje, ali ne shvata da ga izazivaju njene sopstvene verbalizacije: "Moja starija, prestroga sestra smatra da sam loša i pokvarena. Kakav užas ako je to tačno! Možda i jeste. U stvari, sigurna sam da je u pravu i da nikada neću uraditi ništa valjano i ispravno!" Ova mlada žena takođe prepoznaje krivicu i kajanje zbog predbračnih avantura. Ali nije svesna da krivica i kajanje izviru iz ovih rečenica: "Mnogi ljudi promiskuitet smatraju grešnim. Ja sam bila promiskuitetna. Prema tome, moram se smatrati grešnom." Ili: "Ljudi se mahom slažu da oni koji greše zaslužuju kaznu za svoje grehe. Ja sam grešila vodeći ljubav s muškarcima do kojih mi nije bilo stalo. Prema tome, treba da se kaznim tako što se neću truditi da postanem dobra nastavnica, iako bih to volela." To znači da ova klijentkinja definitivno poseduje visok stepen Uvida br. 1. Međutim, on je maglovit i neodređen tako da se opravdano može smatrati delimičnim. Uvid br.2; postoji u veoma maloj meri, jer taj uvid podrazumeva jasnu spoznaju da iracionalne ideje, koje smo naučili ilistekli u ranijem periodu života, još uvek postoje i to uglavnom zatošto ih stalno obnavljamo i na svesnom i nesvesnom planu marljivo radimona njihovom održavanju. Dakle, klijentkinja uporno ponavlja: 'Nije trebalo da imam promiskuitetne odnose. A za okajanje svojih grehova i zasluživanje sreće u životu, moram se oprati i dobiti oproštaj neprestanim kažnjavanjem zbog počinjenog dela. "Bez ove vrste neprestanog samopotkrepljenja, njene ranije ideje (uključujući i one preuzete od starije sestre) bi se sigurno ugasile same od sebe. Prema tome, Uvid br.2 - kojeg na početku terapijenije bilo u dovoljnoj meri, sastoji se od njene jasne spoznaje da nije dozvolila gore navedeni proces gašenja i da mu se još uvek aktivno opire. Uvid br. 3 je još uvek daleko van njenog domašaja jer se sastoji od iskrenog uverenja, "Sada, kada sam stekla Uvide br. 1 i 2, i potpuno shvatila kako i čime održavam i potkrepljujem svoje uverenje u iracionalne ideje u koje toliko dugo verujem, svoje teškoće neću eliminisati nikako drugačije do upornim, trajnim i aktivnim radomna menjanju dotičnih ideja." Konkretnije, tek kada klijentkinja stekne Uvide br. 1 i 2, može preći na Uvid br. 3: "Zapanjujuće je što sam sebe toliko ubedila da nije trebalo da imam promiskuitetne odnose i da se moram kažnjavati zbog počinjenih grešaka. Sve dok verujem u ove gluposti kako mogu osećati bilo šta sem samoobezvređivanja i depresije? Dakle, najbolje da uporno opovrgavam i pobijam ova besmislena uverenja sve dok ih se potpuno ne oslobodim!" Zajedničkim terapijskim radom postigli smo da ona stekne sva tri važna uvida. Zahvaljujući njima i odgavarajućem, prilagođenom terapijskim radu uspela je, tokom naredne godine, da reši svoj osnovni problem. Ne samo da se zaposlila kao nastavnica i to vrlo uspešna, već je nastavila, bez osećanja krivice, da uživa u predbračnom seksu, uprkos sestrinim žestokim kritikama. Drugim rečima, držimo da gotovo svako neurotsko ili samosabotirajuće ponašanje proizilazi iz neke vrste bazičnog neznanja ili nedostatka uvida. Iako se ljudska bića neurotično ponašaju zbog izvesnih biofizičkih razloga (ozbiljna hormonalna neravnoteža ili dugotrajna nesanica), takve situacije su 41

relativno retke. U svakodnevnim uslovima svoje teškoće stvaraju sami idejama kojih se, svesno ili nesvesno, pridržavaju. Prema tome, kao u dva ovde navedena slučaja, ljudi možda znaju da imaju otpor prema učenju izazvan pobunom protiv pritiska roditelja. Ili se nesvesno protive školovanju ne znajući da pozadinu tog otpora čini pobuna protiv roditelja. Ili, možda znaju da se kažnjavaju zbog određene seksualne krivice. Ili se kažnjavaju nesvesni da to čine zbog takve vrste krivice. U svakom slučaju, bez obzira da li su ljudi svesni svojih iracionalnih ideja ili ne, teško da bi se - bez njih - ponašali neurotično. Prema tome, da mladi, budući zubar nije stvorio toliki iracionalan strah od roditeljske dominacije i neuspeha u karijeri ne bismo smatrali ni malo neobičnom njegovu želju da napusti školovanje, zaključujući da je mladić realno sagledao sve činjenice i razložno postupio u skladu s njima. A daje buduća nastavnica racionalno prihvatila sestrino mišljenje o svojoj bezvrednosti i pametno se kažnjavala zbog svojepromiskuitetnosti, složili bismo se daje bolje da odustane od nastavničkog poziva i posveti se, recimo, prostituciji. Ali, mi ne nalazimo opravdanje za izraženi osećaj promašenosti i neuspešnosti, uverenje u sopstvenu bezvrednost, nepromišljeno prihvatanje tuđih optužbi i samoobezvređujuće tendencije. Ne zato što se to smatra apsolutno pogrešnim ili zlim, ili zato štoje u suprotnosti sa Božjim ili nebeskim zakonima, već prosto zato što se, pragmatično posmatrano, gotovo uvek pokaže da su takva osećanja i uverenja samoosujećujuća i da nas bez razloga, sprečavaju da ostvarimo mnoge željene ciljeve ili stvari. Uz to, samoobezvređujuće emocije i uverenja potiču iznerealnih prekomernih generalizacija koje je nemoguće naučnoverifikovati. One sadrže čarobne, demonske formule koje su apsolutne po definiciji i nedokazive. Ako, na primer, kažete samom sebi: "Ovde nisam uspeo (npr. da osvojim devojku ili dobijem unapređenje) i nalazim daje to nepovoljno i žalosno," iznosite činjenicu (ili hipotezu) koja se može empirijski potvrditi ili opovrgnuti: zato što vi (i drugi) možete utvrditi da li ste stvarno doživeli neuspeh i koje su njegove eventualne negativne posledice (u odnosu na vaše lične ciljeve). Međutim, ako sebi kažete, "Pošto u ovome nisam uspeo, smatram daje to grozno i da sam ništarija," iznosite činjenicu (ili hipotezu) koja se ne može empirijski potvrditi ili opovrgnuti. Jer grozota, termin koji, u suštini, nije moguće definisati zapravo ne znači "vrlo nepovoljno". To znači, više od 100 procenata nepovoljno, žalosno, štetno ili nezgodno. A da li bilo šta iz ove kategorije stvarno postoji? Uz to,ako neuspeh smatrate groznim, to znači da ga ne možete podneti i da nije trebalo da vam se desi. Ali, naravno, neuspeh se možepodneti; malo je verovatno da univerzum insistira dane trebate i ne smete imati neuspeh! Zatim, hipoteza da vas neuspehčini ništarijom znači: (1) na nesreću, doživeli ste neuspeh; (2) Pošto posedujete urođenu, suštinsku bezvrednost, pretplaćeni ste da uvek i samo doživljavate neuspehe; i (3) zaslužujete prokletstvo (prženje u nekoj vrsti pakla) zbog neuspešnosti. Iako je empirijski moguće podržati prvo od ova tri značenja, drugo i treće sunedokazivi - sem proizvoljnim odrednicama. Prema tome, iako možemo potvrditi vaše neuspevanje u jednoj (ili više) stvari, ne možemo potvrditi vašu opštu etiketu gubitnika. Možete se usrdno i

42

uporno nazivati gubitnikom (čak i s "velikim G"). Ali ova etiketa predstavlja zavaravajućiu, štetnu preteranu generalizaciju. Ili, drugačije rečeno: Neodgovarajuće, destruktivne emocije kao što su intenzivni bes, depresija, krivica ili anksioznost - rezultiraju iz vaših (svesnih ili nesvesnih) predrasudnih, detinjastih, besmislenih ideja i gotovo neminovno vode ka neefikasnom, samosabotirajućem ponašanju koje nazivamo neurozom. Kada se ponašate na neurotičan način imate na raspolaganju nekoliko metoda za ublažavanje i prevazilaženje svojih teškoća. Tako možete promeniti posao ili bračni status; otputovati na godišnji odmor; posvetiti se određenoj delatnosti; raditi na realizaciji profesionalnih ciljeva i karijere; konzumirati dovoljne količine alkohola, marihuane, heriona, sedativa, antidepresiva ili drugih lekova; priključiti se novoj religiji ili sekti; ili isprobati druge diverzivne taktike. Gotovo svaka ili sve ove diverzije privremeno vrše posao jer vas, u suštini, kada ste iracionalno vezani za određeni sklop ideja koje provociraju teškoće (zvaćemo ih "x"), navode da se okrenete ka nekom drugom sklopu ideja (nazvaćemo ih "y"). Sve dok razmišljate o "y", a ne o "x" idejama,nije vam toliko loše. Na žalost, ovakvom vrstom diverzije se retko rešavaju vaši suštinski problemi. Jer,bez obzirakoliko energično ili koliko često se okrećete ka"y" idejama, zapravo još uvek verujete u "x" ideje i niste ih odbacili. Značisklonost vraćanju neurotskom ponašanju izazvanom idejama "x" veoma je izražena. Uzmimo, na primer, Gospođu Janus. U dobu od tridesetosam godina još uvek važi za atraktivnu i sposobnu ženu. Kada po ceo dan ne leži, pateći od stravične migrene ili se divlje svađa sa suprugom i dvoje dece tinejdžerskog doba, ona je šarmantna drugarica, domaćica i zabavljačica. Dakle, da se smiri i donekle ublaži jake migrene, G-đa Janus se naliva alkoholom, guta sedative i strasno se uključuje u rad sekte "NewSpiritism" (Novi duh) koja veruje u reinkarnaciju i propoveda daje život u ovoj tužnoj dolini suza preludij za večni Novi Život koji treba da dođe. Ovo je maltene uspelo. Pošto je uglavnom bila poludrogirana i intenzivno posvećena svom duhovnom preobražaju, ostajalo joj je malo vremena za nerviranje, agresivnost, svađanje ili bežanje u migrenu. Ali, kadadejstvo alkohola ispari i ona se ponovo nađe u realnom svetu, sa potrebom da reši svoje ovozemaljske probleme neurotski simptomi se vraćaju punom merom. U stvari, nije u stanju da obuzda svoju agresivnost prema okolini tako daje čak i novostečenim duhovnim prijateljima počelo da smeta njeno ponašanje i postepeno su je sklanjali sa visokih funkcija koje su joj, na početku, oduševljeno poverili. Videvši daje čak i ova nova grupa napušta, Gđa Janus postaje još besnija i dolazi do ivice nervnog sloma. Konačno dolazi kraj. I, više grubom silom no blagim ubeđivanjem, muž je dovodi na terapiju izjavivši da će se, ako ona ne preduzme nešto da pomogne samoj sebi, on i deca spakovati i otići od nje. Već nakon nekoliko seansi se pokazalo kako je duboko ubeđena da joj, pošto su u detinjstvu roditelji bili veoma strogi prema njoj i često su je kažnjavali, ostatak sveta duguje potpuno suprotan tretman. Smatra da svi njeni bliski prijatelji, a naročito muž i deca, treba da se podastru i polomekakobijoj život učinill lakim, jer je to pravedna kompenzacija zanepravedno teško detinjstvo. 43

Kada bi, u običnim životnim situacijama, otkrila da bliski rođaci i prijatelji ne dele njene ideje da treba da joj služe, neobuzdano bi se naljutila zbog (prema njenom mišljenju) njihove bezosećajnosti i nepravednosti i dala bi sve od sebe da im te "gnusne nepravde" nabije na nos. Kada je sve bilo po njenoj volji - što se retko dešavalo - osećala se sjajno. Ali, kada bi bila nemoćna ili frustrirana, osećala se jadno i trudila se da se od toga odbrani čineći druge podjednako jadnima. Alkohol i sedativi su joj često pomagali da se izvesno vreme "dobro oseća" i tada joj sve životne "nepravde" ne bi izgledale toliko crno. A sektaška, spiritualna gledišta koja su obećavala sve najlepše u drugim životima, takođe su je privremeno odvraćala od sakupljanja nepravdi. Ali, prirodno, takve diverzije nisu dugotrajne, niti mogu izmeniti njeno čvrsto uverenje da svet treba da bude prijatnije, lagodnije mesto i da njeni bliski prijatelji treba daje obeštete za užase prošlosti, brinući o njoj i služeći je u sadašnjosti. Za godinu i po individualne i grupne racionalne psihoterapije pomogao sam joj (R.A.H.) da prvo stekne Uvid br. 1: naime, da njena ekstremna agresivnost i napadi migrene imaju koren u njenom, a ne tuđem ponašanju i da proizilaze iz iracionalne filozofije: "Pošto sam patila u prošlosti, sada ljudi treba da me tretiraju sa bezuslovnom dobrotom." Pošto sam pomogao G-đi Janus da uvidi stvarne uzroke svog neurotskog ponašanja, doveo sam je, uz pomoć ostalih članova njene terapijske grupe, do Uvida br. 2 i 3: "Sada kad shvatam da svoje teškoće sama stvaram stalnim ponavljanjem rečenica o životnoj "nepravdi" i "nepoštenju" bolje da uporno opovrgavam, preispitujem, napadam i menjam takve rečenice. Jer, ne samo da sam se ubedila i ubeđivala kako ljudi prema meni postupaju loše i nepošteno – štoje ponekad i bilo tačno - već sam se ubedila daje takva nepravda užasna i ne smeda postoji. Dakle, štaje čini užasnom? Ništa, naravno. Nije ugodno, jer ne dobijem uvek ono što želim. Ali zar je to užasno? Jedino ako to sama tako definišem! "I zašto ljudi ne smeju biti neljubazni prema meni? Ne vidim razlog zašto ne bi smeli - iako mogu da smislim mnogo razloga zaštoja to ne bih volela! Ako me ljudi ne tretiraju onako kako želim, to je loše! Ali, pametnije je da se ubedim kako, uglavnom brinući sama o sebi, mogu voditidobar i srećan život." Stekavši Uvide 2 i 3 - da neprestano obnavlja svoju zahtevnu filozofiju i daje korisnije da nastavi rad na menjanju te filozofije i emocija ka kojima ona vodi - smanjila je piće na jedno do dva dnevno, prekinula sa sedativima i prestala da se ljuti na muža, decu i prijatelje, čak i kada bi oni (kao sva nesavršena ljudska bića) stvarno bili neljubazni ili nefer prema njoj. Veće prihvatanje realnosti uz odbijanje da tu istu realnost čini mračnom i ružnom kao pre, doveli su do slabljenja njenog spiritualizma i vere u reinkarnaciju. Na jednoj od poslednjih seansi je izjavila: "Zašto da se opterećujem krajnje hipotetskim drugim životima, sada kad znam kako da ovaj život učinim ugodnim?"

44

DODATNA RAZMIŠLJANJA O PREPOZNAVANJU I NAPADANJU NEUROTIČNOG PONAŠANJA Robert H. Moore Florida Branch, Institue for Rational Living, Inc. Clearwater, Florida 33516 Da li je neurotično ponašanje uvek vezano za nelogično razmišljanje? Ne sasvim. Vi, na nmogo načina, postupate logično, iako to može biti neurotično. Kako to? Dakle, čak i trajno neurotično ponašanje retko proizilazi iz apsolutno nelogičnog razmišljanja. Obično radite ono što smatrate najboljim za sebe. Kao član ljudske rase, reagujući na određenu situaciju, u suštini činite isto što i svi drugi: Na tački A (vaš aktivirajući doživljaj) svojom senzornom aparaturom sakupljate maksimum mogućih informacija. Na tački B (vaš sistem uverenja) obrađujete, procenjujete, razmatrate i analizirate prikupljene informacije. Na tački C (vaše emocionalne ili bihevioralne posledice) reagujete "iz stomaka" i skloni ste da preduzmete nešto u vezi sa aktivirajućim doživljajem. Za primer uzimani klijentkinju, iz perioda mog psihoterapijskog rada u Pensilvaniji, koja mi je na jednoj od početnih seansi saopštila da je upravo dobila pismo kojim je devetnaestogodišnja kćerka obaveštava daje u dragom stanju (tačka A). Tada su suprug i ona celo veče raspravljali nije li, ne daj Bože, devojka zatrudnela pre venčanja kojeje obavljeno nekoliko meseci ranije, i zaključili da bi bilo strašno ako se to stvarno dogodilo pre udaje (tačka B). Žena se zbog toga jako uzbudila i spremala se da napiše kćerki par oštrih reči o ljudima koji tako olako shvataju bračnu zakletvu (Tačka C). Dakle, da lije postupak moje klijentkinje logičan! Sigurno! Da li ćerkina trudnoća samo par meseci nakon venčanja i sistem vrednosti, na osnovu kojih je obrađena postojeća informacija, omogućuju ikakvu drugačiju "logičnu" reakciju? Iskoristio sam tu reakciju da joj pokažem kako uznemirujuća osećanja (poput moralne osude kćerke ili ljutnje prema njoj) logično potiču iz procesa evaluacije (na tački B). Moja klijentkinja ima čvrsto uverenje da je predbračni seks grešan - i ovo uverenje determiniše njenu reakciju povodom sumnje u početak kćerkine trudnoće. Drugačije uverenje na primer, da predbračni seks ima značajnu ulogu u životu mladih ljubavnika - izaziva, opet logično, sasvim drugačiju reakciju povodom iste situacije. Vratimo se vama: čak i kada reagujete "iz stomaka", ili odlučite da se oslonite na "intuiciju," ili postupite imupulsivno, bez razmatranja svih raspoloživihdokaza, ponašate se tako jer ste procenili, ispravno ili neispravno, da možete sebi dopustiti takvu reakciju. Odlučili ste da je nagađanje bolje od pažljivog razmatranja i, prema tome, odabrali da postupite "intuitivno" ili "impulsivno." Bukvalno, sve vaše trenutne ili "spontane" emocionalne reakcije nastaju na isti način. Na tački A, uočavate šta se dešava oko vas. Na tački B, procenjujete da lije situacija na A ugodna ili neugodna. Ali procenu na B obavljate brzo, munjevitom brzinom stečenom usled mnogobrojnih

45

ponavljanja iste scene, pa makar samo u mašti. Tada, na tački C, emocionalno reagujete. Iako vam se to možda ne dopada, vi ste u suštini mislilac, račundžija. A većinu svog razmišljanja posvećujete sticanju ili očuvanju ugodnosti, zadovoljstva ili oslobađanju od bola: potrazi za kratkoročnim ili dugoročnim hedonizmom. Kako, onda, uspevate ovim, naizgled "logičnim" postupkom, da Često postupite tako neurotično? Da li ste intelektualno inferiorni? Ili patite od nekog oštećenja mozga? Ni slučajno! Kao i dragi takozvani neurotičari, teško da patite od urođene mentalne retardacije ili moždanog oštećenja; sposobni ste da na osnovu datih premisa donosite zaključke. Štaviše, vaše fundamentalne premise izgledaju ispravno jer verovatno polazite od istih osnovnih vrednosti i ciljeva kao i većina dragih ljudi - obezbediti razumno srećan život i živeti bez bespotrebnih muka. Zatim, tipično,(kako je Dr Maksi C. Moltsbi Jr. uočio) sabotirate svoje osnovne ciljeve na jedan ili više značajnih načina: 1. 2. 3. 4.

Pogrešno percipirate realnost. Ozbiljno ugrožavate sopstvenu bezbednost. Usporavate sopstveni napredak ka odabranim ciljevima. Često osećate jači unutrašnji nemir od onog kojeg bi mogli bez teškoća podneti. 5. Stvarate bespotrebne konflikte sa drugim članovima vaše zajednice.

Pažljivo proučuvanje ovih kriterijuma će vam pomoći da definišete svoje samoosujećujuće ili neurotično ponašanje. Ali zašto, ponašajući se neurotično, činiteove, po vas štetne stvari - naročito ako u mnogim drugim situacijama razmišljate jasno i reagujete savršeno? Ko vas na to tera? Sami. Kako? Opet, na nekoliko specifičnih načina: 1. U vezi pogrešnog percipiranja realnosti: Izražavajući prirodnu tendenciju ka logičnom ponašanju – razmišljate o stvarima, izvlačite zaključke i postupate u skladu sa tim zaključcima – polazite od nekih "loših" podataka ili pogrešnih informacija i zatim nesmotreno donosite – pravo ko strela – neminovno pogrešan zaključak na osnovu pogrešnih premisa. Tako, polazeći od pogrešne premise da onome ko vam je blizak uvek i samo vi treba da budete na prvom mestu, i primetivši da se to ponekad ne dešava, možda pogrešno zaključujete da ta osoba želi da vam "smesti" ili da vas čak i fizički ozledi. Polazeći od toga, ponašate se logično (samoodbrambeno), ali i nerealno i neurotično, kad se branite od zamišljenog "napada" na sebe. Ne radimo li to svi ponekad - skačemo sa pogrešnih informacija ili lažnih premisa na neispravne zaključke? Tačno! Ali onda obično otkrijemo svoju grešku, promenimo brzinu i presaberemo se. Sabrano (neneurotično) zamenimo pogrešne premise, korigujemo razmišljanje i, shodno tome, revidiramo plan akcije. Međutim, ako postupate kao pravi "neurotičar" teško menjate ponašanje - jer po pravilu, uopšte ne prihvatate, ili prilivatate tek malo novih informacija na osnovu kojih možete doneti zaključak. Uz to, realnost 46

posmatrateu tako iskrivljenom svetlu da ne shvatate zašto svi drugi ne misle kao vi. Veoma ste uspešni u izbegavanju pažljivog preispitivanja nekih od svojih pogrešnih pretpostavki, tako da odolevate promeni ponašanja čak i kada vas "logičan" zaključak vodi ka očigledno samosabotirajućim postupcima. Nadalje, kada se ponašate neurotično,"vidite" mnogo više ili manje od onoga što bi objektivan posmatrač uočio na video snimku datog događajaKao gotovu činjenicu uzimate ono o čemu većina tek nagađa - kao, na primer, tuđe motive za određeno ponašanje?Mogućnost pretvarate u izvesnost. Osobu, mesto ili stvar često ne odvajate od svoje procene ili interpretacije. A tipično je da donosite dogmatske sudove o valjanosti i pravednosti mnogih stvari na koje nailazite. 2. U vezi neurotskog ugrožavanja sopstvene sigurnosti: Kada pokazujte sklonost ka nesrećama, pušite do trovanja nikotinom, jedete toliko da srce i ostali vitalni organi počnu da otkazuju, vozite kola brzinom iznad svih dozvoljenih granica, ili stvarno pokušate samoubistvo, pokazujete nerazumno ili ueurotsko ponašanje. Samopovređivanje i pokušaji samoubistva ne moraju uvek ukazivati na iracionalnost ili ludilo. Ali, ako vas vaši nagoni snažno vuku u tom smeru, bilo bi dobro da, u najmanju ruku, ozbiljno porazmislite o mogućnosti da vam emocionalna neuravnoteženost ugrožava egzistenciju; a savetujem vam da hitno potražite najbližeg racionalno-emotivnog terapeuta! 3. U vezi usporavanja sopstvenog napretka ka odabranim ciljevima: Da li ova vrsta neurotskog ponašanja takođe sadrži logične elemente? Neosporno, da. Jer, neprestana jurnjava za uspehom, ili čak nekim vitalnim rekreacionim aktivnostima može biti veoma stresna; a postavljanje odeređenih barijera ovakvoj vrsti stresa vašoj "ludosti" daje notu racionalnosti. Međutim, kada seponašate neurotično skloni ste ka postavljanju tako velikih barijera da je vaš napredak ka odabranom, važnom cilju krajnje usporen, ili potpuno zaustavljen. Pre nekoliko godina moja koleginica i prijateljica, Debi P. proglašena je najboljim studentom generacije što, definitivno pokazuje njenu sposobnost i ambicioznost. Ista žena se kasnije izuzetno mučila da organizuje svoje poslove i definiše prioritete. Ne samo daje imala problema da definiše lične ciljeve, već je naročito sabotirala aktivnosti vezane za odabrano zanimanje socijalnog radnika. Iako je, prividno, želela da se usavrši u tom podničju, strahovi i anksioznost su je toliko ometali da često nije bila u stanju da obavi ni informativni razgovor sa klijentom. Izbegavala je društveni život, a na molbu da iznese nešto na stručnom sastanku prosto bi se skamenila. Jednom je, u mom prisustvu, paničnu pobeglaiz prostorije jer joj je neko "zapretio" da će je fotografisati. Mnogi neurotičari kao što je Debi ispleli su tako gustu mrežu neaktivnosti i inhibicija da, tek uz velike teškoće, možemo utvrditi da su nekada imali vredne ciljeve i ambicije. 4. U vezi vašeg osećanja unutrašnjeg nemira jačeg nego što ga možete bez teškoća podneti: Umesto neurotskog povlačenja od ciljeva, poslova i iz odnosa koji vas opterećuju, možda se upuštate u sve te aktivnosti - ali, upuštajući se unjih, plaćate visoku (i nepotrebnu) cenu u ličnim 47

konfliktima i unutrašnjem nemiru. Dakle, dok se probijate ka doktoratu ili mestu predsednika velike korporacije, možete razviti neurotsku tendenciju ka konstantnom doživljaju jake ljutnje, duboke povređenosti, snažne anksioznosti, žestoke mržnje, nejasne strepnje i silne depresije. Tada, umesto da izrazite intenzivnu anksioznost, ljutnju, depresiju i druge emocionalne neugodnosti, usmeravate ih ka sebi, ka svom telu i možete zaraditi neki od psihosomatskih poremećaja - čir na želucu, visok pritisak, nesvestice, osip, migrenu, alergije ili malaksalost. Takođe možete uleteti u riskantnu avanturu privremenogublažavanja svojih neugodnosti alkoholom, raznim lekovima, izlivima besa, uranjanjem u posao, opsesivnim promiskuitetom ili raznim drugim oblicima bekstava. 5. U vezi stvaranja bespotrebnih konflikata sa dragim članovima vaše zajednice: Kada, iz bilokograzloga,osećate emocionalnu opterećenost gotovo vam je nemoguće daje podnosite u samoći već je skoro uvek - i vrlo spremno! - delite saprijateljima i saradnicima. Vaš bračni drug, ljubavnik, i drugi vama bliski ljudi, bivaju uključeni i postaju, u izvesnoj meri, žrtve vaših neurotskih osećanja i postupaka. Pri tome, pošto im se ne sviđa takvo ponašanje, a često imaju i sopstvene emocionalne probleme, odnos je loš - i oboje gubite. Kada članovi vaše porodice i prijatelji postanu znatno uključeni u vaše probleme, često njih identifikujete kao " uzroke" tih problema. Skloni ste da verujete kako vaša neprijatna osećanja ili samoponižavajuće ponašanje potičudirektno iz vaših međusobnih odnosa ili iz njihovih "pogrešnih" ili "glupih" postupaka.Tada se osećate prevarenim ili iskorišćenim i zaključujete da je njihova "bezosećajnost" stvorila vaše probleme (depresiju, anksioznost, agresiju, itd.). Pa čak i ako ponekad ispravno dijagnostikujete njihovu neurozu, neosnovano verujete da su ove teškoće valjano opravdanje za vaše neurotično ponašanje. "Ali, kako mogu da osećam bilo šta sem depresije kada on stalno pije po kafanama?", nedavno me pitala jedna mlada žena. "Kadanebi toliko pio, nikada ne bih padala u depresiju!" "Naravno da pijem," odgovorio je suprug. "Ko i ne bi, kada mu žena pred nosom i pred očima svih prijatelja i poznanika flertuje? Ne bi li svaki muškarac, koji voli svoju ženu, a ona se tako ponaša prema njemu, počeo da pije - ili da radi nešto još gore?" Ovaj par je došao na terapju, bukvalno pred razvodom, nakon tri godine braka, od kojih su poslednje dve proveli u gotovo neprestanim svađama. Oboje su svoje reakcije na "otkačeno" ponašanje onog drugog smatrali potpuno "prirodnima." Ona je čvrsto verovala daje muževljevo pijenje čini depresivnom. On je bio ubeđen da ga ženino otvoreno flertovanje tera u kafanu. Oboje su bili sigurni u to da se ponašanje onog drugog mora promeniti, kako bi se on ili ona osećali ili ponašali drugačije. I, kako se moglo i očekivati, duboko su zabrazdili međusobno se okrivljavajući zasopstvene neurotske reakcije. Pri dolasku u savetovalište, oboje su razvod smatrali neminovnošću. Pre dolaska na racionalno-emotivnu terapiju nijedno od njih nije ni znalo, ni shvatalo da neodgovarajuće partnerovo ponašanje zapravo nije ni tolikodalekosežno, niti bilo koga prisiljava na neurotične reakcije. Oboje su 48

prihvatili popularno, iako veoma pogrešno, uverenje da ti izazivaš moje emocionalne probleme. Ovo uverenje ih je, potpuno razumljivo, dovelo do sukoba - prilično tipičan primer neurotskog ponašanja koje inkorporira ili se hrani elementom iz sopstvenog okruženja, u ovom slučaju, bračnim partnerom. Slično tome, za svoje neurotske postupke možete lako okriviti nežive elemente iz svoje okoline: aparati ne furikcionišu onako kako bi trebalo; planovi se ne ostvaruju prema utvrđenom rasporedu; vaš novi, skup automobil, iznenada i bez valjanog razloga, štuca i kašljuca; poreske vlasti su odbile vaš jasno obrazložen zahtev za dobijanje poslovne ili zdravstvene olakšice; na javnim mestima muzika trešti iz sve snage uprkos vašoj alergiji na toliku buku. U svim ovim slučajevima,kao i u mnogim drugim, možete elegantno okriviti sudbinu ili više sile za apsolutno nefer odnos prema vama. A čineći tako, ne samo da ste se neurotično ozlojedili zbog neke svakodnevne smetnje, već ste se toliko naoštrili i ozlovoljili da reakcija sama aktivno produbljuje vaše teškoće s drugima i često vam stvori više problema od originalnog povoda. Dakle, neuroza vas napada na mnogo različitih načina i oblika. Ako njene razne manifestacije prepoznate kao neurotične i potpuno pruhvatite činjenicu da vi sami (a ne drugi, društveni uslovi ili loša sudbina) stvaratesvoju uznemirenost, imate odličnu priliku da shvatite i rešite svoje probleme, a ne da ih plašljivo opravdavate ili bespotrebno živite s njima. Odbacivanje izgleda lako. Izaći na kraj s neurozom je, na prvi pogled, teže – ali se daleko više isplati.

49

7. PREVAZILAŽENJE UTICAJA PROŠLOSTI "Priča o tome kako ljudi sebe čine emocionalno bolesnim svojim lošim životnim filozofijama, zvuči sasvim dobro," često govore naši kritičari. "Ali štaje s važnim uticajima prošlosti koje ni na koji način ne možemo kontrolisati? Šta ćemo, na primer, sa Edipovim kompleksom, stečenim u detinjstvu, ili sa činjenicom da su nas roditelji odbacili. Nisu li nas, od samog početka, ovi događaji poremetili? I kako ih prevazići sada, ako se uglavnom bavimo menjanjem sadašnje filozofije?" Dobra pitanja, ali za njih se, u svetlu racionalno-emotivnog pristupa menjanju ličnosti, lako nalazi odgovor. Pozabavimo se prvo Edipovim kompleksom. Pretpostavimo da su frojdovci bardelimično u pravu kad veruju da određene osobe, ako ne sve, u detinjstvu imaju Edipov kompleks i trpe emocionalna oštećenja. Možemo li, ipak, čisto racionalnim napadom na sadašnju filozofiju tih ljudi, prevazići štetne efekte njihove rane porodične romanse? Možemo, zaista. Pre svakog detaljnijeg objašnjenja razmotrićemo nastanak takozvanog Edipovog kompleksa. Dečačić Harold žudi za majkom, mrzi oca, oseća krivicu zbog svojih seksualnih želja prema majci i plaši se da će ga otac kastrirati. Zbog toga se kasnije, celog života plaši starijih muškaraca te, ili odbija da se takmiči s njima (na primer, u poslu), ili se svesrdno trudi da im se dodvori i tako stekne njihovu naklonost (kao, na primer, pasivan homoseksualac). Očigledno, takva osoba pati od prilično klasičnog Edipovog kompleksa. Pretpostavimo čak, kao ortodoksni Frojdovci, daje, u prvom redu, ovaj čovek stekao Edipov kompleks jer ga je seksualni instinkti (id) neminovno gurao u strastvenu žudnju prema majci pa je, zahvaljujući sili superega (savesti), osetio krivicu zbog svojih incestuoznih osećanja te omrznuo sebe i svog oca. Čak i ako se to dogodi (a u našem društvu obično nije tako, jer očigledno mnogi dečaci ne osećaju seksualnu žudnju prema svojim majkama niti su ljubomorni na očeve), postavlja se pitanje: Da li dečakova Edipovska naklonostznači isto što i Edipov kompleks? Odgovor: Ni u kom slučaju. Takozvani kompleks se sastoj i od lanca negativnih ideja o nesrećnom sklopu činjenica. Dakle, ako Džon izgleda fizički slabiji od Hernija, možemo konstatovati njegovu fizičku neadekvatnost ili inferiornost. Ali, ako Džon ima kompleks inferiornosti to znači: (1) daje svestan svoje slabosti u poređenju s Henrijem i (2) da se, zbog svoje fizičke slabosti, smatra bitno manje vrednom osobom. Tvrdnja pod (1) predstavlja konstatovanje činjenice, a pod (2) prekomernu generalizaciju o datoj činjenici. Džonov kompleks je pod (2) a ne pod (1). Toliko o Edipovom kompleksu. Harold možda "prirodno" i "normalno" žudi za svojom majkom i donekle je ljubomoran na oca. Ali ako, istovremeno sa osećanjem žudnje ljubomore, nema uverenje da je, zbog tih osećanja manje vredan kao osoba, radi se samo o Edipovskoj naklonosti a ne o kompleksu. Ako Harold stvarno pati od klasičnog Edipovog kompleksa, možemo biti prilično sigurni da, pored priznavanja seksualnih sklonosti prema majci, Harold veruje: (1) majka, otac i ostali ljudi moraju da ga prihvate; (2) počinio je užasno delo seksualno žudeći za majkom: (3) ukoliko njegova sklonost 50

bude otkrivena, doživeće oštru kritiku javnosti (4) stvaran seksualni odnos s majkom, incest, jedan od najstrašnijih grehova, dovodi do teških pravnih i drugih teškoća; (5) čak i ako nikada ne počini incest, puko razmišljanje o takvom činu predstavlja užasan zločin protiv roditelja i ljudskog društva; (6) ako otac ikada otkrije njegove seksualne želje prema majci, preduzeće užasne represalije, možda čak i kastraciju; i (7) dešavanje bilo koje od ovih stvari ga pretvara u užasnu osobu. Hoće li se Haroldova uverenja o seksualnoj žudnji prema majci obistiniti ili ne, nije važno sve dok ili se on čvrsto drži. Prema tome, nije mu neophodno roditeljsko ili tuđe prihvatanje jer može sasvim dobro da se snađe i bez njega. Možda mu ni seksualni odnos sa majkom neće stvoriti ozbiljne probleme. Niti će ga otac kastrirati ako otkrije njegove incestuozne ideje. Nije važno. Sve dok Harold veruje i prihvata ove "istine", biće sklon ozbiljnim emocionalnim poremećajima. Iako, dakle, Haroldova Edipova naklonost ili želja možda ima biološku osnovu (ili verovatno, po Frojdovcima, navire iz njegovog ida), Edipov kompleks ne proizilazi iz tih želja već iz njegovih misli i stavova o njima. A te ideje i stavove je dobrim delom naučio kroz komunikaciju s okolinom u kojoj je ponikao. Ako, dakle, Harold želi da izleči svoj Edipov kompleks i neurotske simptome (kao stoje strah od drugih muškaraca) do kojih gotovo redovno dovodi, ne mora izmeniti svoju incestuoznu želju (što je gotovo nemoguće) već modifikovati sopstvene ideje. Ne mora prestati da žudi za majkom već napustiti stav da ga ta strastvena žudnja čini užasnim zločincem. Još važnije, da bi se oslobodio svog Edipovog kompleksa, Harold ne mora ni izmeniti, ni potpuno shvatiti istoriju svoje Edipovske sklonosti. Bolje da stekne Uvide br. 1, 2 i 3 u sadašnje ili još uvek prisutne stavove prema incestu. Pretpostavimo, na primer, daje nekada žudeo za majkom i, nesposoban da se suprotstavi vršnjacima iz susedstva, plašio se da će ga otac "kastrirati" - ne zato stoje počinio užasan zločin incesta, već zato što smatra da zbog svoje nesposobnosti "zaslužuje" kaznu. Pretpostavimo dalje da se, kasnije u životu, kada je odrastao i ojačao, više ne plaši dečaka iz susedstva a, samim tim, strah od "kastriranja" zbog "bezvrednosti" i "slabosti" prestaje. Ako, pod ovakvim okolnostima, Haroldsada stekne uvid usvoje prošle, strahove od kastriranja i Edipov kompleks, dobija malo korisnih informacija o samom sebi: pošto prvobitni kompleks više ne egzistira u staroj formi, podaci o njegovom poreklu su mu danas potpuno beznačajni i nezanimljivi. Ako, međutim, Harold još uvek nosi rudimente datog kompleksa, možemo pretpostaviti da neke od iracionalnih ideja, koje su uzroci kompleksa, još uvek postoje u njegovoj glavi. I kada bi uspeli Haroldu skrenuti pažnju na ove preostale ideje i navesti ga da stekne Uvide Br. 1, 2 i 3 vezane za njih, stvarno nije važnodalipotpuno pamti,shvata ili radi na svojim originalnim iracionalnostima (što je, po Frojdovoj teoriji, neophodno za izlečenje). Znači bez obzira kako ga secirali, ako bilo koji kompleks još uvek postoji u meri koja nekog opterećuje u svakodnevnom životu, možemo slutiti da dotična osoba još uvek čuva određene besmislene ideje u vezi s njim. Te sadašnje ideje su bitne, bez obzira na originalne ideološke izvore 51

kompleksa.Ovo objašnjava zašto toliko nmogo ne-frojdovski orijentisanih psihoanalitičara - kao što su Alfred Adler, Erih From, Karen Horni, Oto Rank i Hari Stek Salivan - naglašava analiziranje sadašnjih klijentovih problema i odnosa, a ne mračnih detalja iz njihove prošlosti. Kao još jedan dokaz za gledište da iskustva iz prošlosti nisu vitalna za razumevanje i suzbijanje sadašnjih teškoća uzmimo primer materinskog odbacivanja. Pretpostavimo da majka stalno kritikuje i odbacuje svoju malu kćerku; "zbog toga" devojčica počinje da se smatra odvratnom i nesposobnom; zato odbija da se prihvati određenih poslova; na kraju se oseća još nesposobnijom. Takva osoba ima ozbiljne teškoće. Ali, da li zbog činjenice da je majka ne prihvata ili zbog sopstvenih ideja o tome? Uglavnom, zbog ovog drugog. Posmatranja Dr Normana Garmezija, Dr Lorenca Kastera i drugih, pokazuju da prosta činjenica majčinog odbacivanja nije nužno štetna, da u našem društvu velika većina odbačene dece izraste u ljude bez izraženih poremećaja. Istraživanja sprovedena u drugim sredinama takode pokazuju da se deca, odbačena i kažnjavana u detinjstvu, razviju u normalne odrasle osobe. U vezi s tim Lili E. Peler piše: Imala sam prilike da posmatram arapsku decu u ruralnim područjima Palestine i Egipta gde se apsolutno ne vodi računa o deci, a deca stalno trpe posledice promena raspoloženja odraslih; gde se neobraća pažnja na njihove želje i potrebe i doživljavaju se kao napast. Ako roditelji nisu grubi prema deci, zato će se već pobrinuti buljuk braće i sestara i ostala mnogobrojna rodbina. Pa ipak, ova deca ne postaju neurotična zbog nedostatka ljubavi. Ono što, u našem društvu, čini roditeljskoodbacivanje štetnim, nije odbacivanje samo po sebi (iako, priznajemo, ono nije korisno ni dobro za dete), već sklop ideja koje gotovo svi steknemo u vezi s njim. Ove ideje, sveprisutne u bajkama i dečijim pričama,uključuju mišljenja da (1) roditelji moraju pokazati ljubav i prihvatanje i užasno se ponašaju ako to ne rade; (2) ako vas majka odbaci, treba da se smatrate bezvrednim: (3) ako nemate nikakve vrednosti, ima da stalno doživljavate neuspeh u važnim poslovima; (4) ako doživite neuspeh, počinili ste strašan zločin kojiponovo dokazuje vašubezvrednost; i (5) ako, zbog straha od neuspeha, izbegavate određene poslove i nikada ih ne naučite valjano obavljati, to opet pokazuje da nikada niste ni posedovali neke sposobnosti i, ponovo upućuje na vašu bezvrednost. Ideje poput ovih, koje su uprkos svojoj nepouzdanosti i sumnjivosti, široko rasprostranjene u našem društvu, stvarno maksimalno ocrnjuju majčinsko odbacivanje i neprijatnu situaciju pretvaraju u veoma traumatičan događaj. Sumnjamo da bi se, nepodržano ovakvim idejama, majčinsko odbacivanje pokazalo tako osakaćujućim kako često jeste. Po istom principu, bez traumatizirajućih ideja o stvarima koje im se dešavaju, bilo bigotovo nemoguće da se ljudi osećaju jako povređenim zbog bilo čega, izuzev fizičkog napada. Jer, sem fizičke ozlede, čime vam drugi ljudi ili stvari mogu izazvati osećaj jakog bola? Naravno, ljudi vas mogu vređati, oponirati vam, pokazivati da vas ne vole, huškati druge protiv vas. Ali, sem uskraćivanja hrane, odeće, krova nad 52

glavom ili neke druge fizičke udobnosti, sve drugo čime vasmogu jako pozlediti podrazumeva korišćenje negativnih reči, stavova ili ideja. A one prodiru u vas i vređaju vas, jerih puštate davas bockajusvojim žaokama. Pretpostavimo da vas prijatelj ružno ogovara; ili vas prekoreva; ili huška druge protiv vas; ili napiše članak u kojem vam daje etiketu podlaca. To su sve reči ili gestovi, a ni jedna rečiligestvas, sami po sebi, ne povređuju, sem ako vi ne smatrate da to čine, ako ne pustite ili učinite da boli. Da li, onda, radite u svom najboljem interesu, ako se ni najmanje ne obazirete na ogovaranja? Ili, ako vas apsolutno ne uznemiruju ružne stvari, koje on ili ona pišu o vama? Nipošto! Ovakav tip ekstremnog odsustva obazrivosti ili uključenosti, svojevremeno pogrešno preporučivan od strane Epictetusa i drugih stoika, uzdrmava našu čvrstinu i postojanost. Zašto? Zato što obazrivost i uključenost imaju niz očiglednih prednosti koje, nadamo se, niste stoički (i neosećajno) odbacili. Obazrivost vam (zajedno sa pažnjom i oprezom) pomaže da preživite. Ako, prilikom prelaska ulice, ne pazite na saobraćaj ili ne vodite računa da jedete kada ste gladni, koliko dugo ćete živeti? Obazrivost vam omogućuje da sprečite neprijatne i unesrećujuće događaje. Ako se ne obazirete na tuđe ružne i pokvarene postupke, kako ćete uspeti da dobijete ili zadržite dobar posao? Obazrivost doprinosi vašem uživanju. Kada ne biste vodili računa o tome šta govorite ili činite, da li biste stekli dobre prijatelje, našli odgovarajućeg seksualnog partnera ili sačuvali ljubavnu vezu? Obazrivost doprinosi socijalnom blagostanju zajednice u kojoj ste odabrali da živite. Kada ne biste osećali socijalnu uključenost, da li biste pazili da ne zagađujete okolinu, da vozite po propisima ili da ne maltretirate decu? Dakle, u svakom slučaju pokazujte obazrivost i brigu za svoje ponašanje i njegove efekte na druge. Ali radite protivpreterane obazrivosti ili anksioznosti jer one znače nešto sasvim drugačije! Drugim rečima: Možete iskusiti dve osnovne vrste bola: (1) Fizički bol, kada vas, na primer, jako boli glava, udarite se u palac ili vas boli stomak; i (2) psihološki ili mentalni bol koji doživljavate zbog odbacivanja, frustracije ili nepravde. Fizički bol uglavnom ne možete kontrolisati, jer ga nanosi spoljna sila (neko vas udari, padne na vas i slično); i, kada doživite fizičku povredu, normalno je da izvesno vreme osećate bol i nezadovoljstvo. Međutim, čak i u slučaju fizičkog bola, imate određen stepen kontrole nad svojom neugodom. Ako vas boli glava, i ako stalno sebi govorite kako vam je loše i kako nije pošteno što vas toliko boli, verovatno pojačavate i produžujete svoju neugodnost. Ali, ako sa istovetnom glavoboljom, kažete sebi da možete podneti taj bol i da vam se dešava neprijatnost poznata milionima drugih, moguće je da bol oslabi ili prestane. Fizički bol i nezadovoljstvo ne znače isto, iako se značajno preklapaju. Možetetrpetiprilično jak bol, a da se ne osećate jako nesrećno; ili se zbog umerenog bola osećate izuzetno jadno. Znači, vaše nezadovoljstvo ne stvara samo bol sam po sebi, već i vaš stav o njemu.

53

Nad drugom vrstom bola, psihološkom ili mentalnom neprijatnosti, imate mnogo više kontrole zato štoje vaš stav prema takvom bolu glavni uzrok doživljene neprijatnosti i nezadovoljstva. Prema tome, ako vas, na nesreću, ljudi nazovu lašcem ili podlacem, teoretski možete izabrati da li da ih ozbiljno shvatite ili ne. Ako ih, ceneći njihovo mišljenje, ozbiljno shvatite, biće vam žao što im se ne dopadate. Ako izaberete da ih prihvatite previše ozbiljno i smatrate da morate osvojiti njihovo poštovanje, verovatno stvarate osećanje posramljenosti i depresije. Ako ih uopšte ne uzmete ozbiljno i zaključite da niti lažete, niti se ponašate podlo i da vas nije briga šta oni misle, nema šanse da vas njihovo vređanjerastuži ili ozlojedi. Kada se osećate povređenim ili psihološki ili mentalno napadnutim, ovo osećanje stvarate obezvređivanjem sopstvene ličnosti zbog takvih napada. Pretpostavimo da vas ljudi nazovu lažovom i, pošto želite da vas cene, žao vam je što vas smatraju nepopravljivim lašcem. Međutim, ako se složite s njima i, ne samo primetite tu svoju osobinu, već se osećate krivim zbog nje, tada ćete se osećati povređenim ili prezirati samog sebe. Uz to, onda kada zbog laganja prezrete sebe, svoju sveukupnost, stičete naglašenu sklonost za uočavanje svojih drugih loših osobina, od kojih neke možda čak ni ne posedujete! Samopuzdanje, samoprocena i samopoštovanje su vam toliko oslabili da nalazite nepostojeće ilipreuveličavate postojeće mane. Ako s druge strane, potpuno prihvatate samog sebe i uzdržavate se od svake vrste samopodcenjivanja, verovatno razmišljate ovako: "Kako me mogu nazvati lažovom kada izuzetno retko lažem? Pogrešno su me procenili! Da vidim kako da im dokažem da retko lažem." Ili, ponekad, mislite ovako: "Čini mi se da su u pravu. Slagao sam i bolje da to priznam, a najbolje je da to više ne činim ako želim steći tuđe poverenje. Dakle, vreme je da prekinem s tim glupim lažima i dokažem da sam sposoban za iskrenu i poštenu komunikaciju." Dakle, kada osećate tugu ili žaljenje, nije isto kao kada se osećate povređenim. Tuga i žaljenje predstavljaju odgovarajuća osećanja, a povređenost - ne. Ljudi vas mogu lako osujetiti ili vam naneti štetu svojim rečima, gestovima ili stavovima. Ali kad god se osetite povređenim, njihovim rečima pridajete magično značenje koje one zapravo nemaju. U stvari, sami sebe "povređujete" čineći ih neprikosnovenima ili neosporivima. Ilustracije radi, pretpostavimo da vas vaša bliskaprijateljica, prema kojoj ste godinama bili izuzetno korektni i pažljivi, optuži za sebičnost i nekorektnost i zlobno vas izgrdi. Kažete sebi: "Osećam se strašno i povređeno njenim ponašanjem. Strašno." Besmislica! Mnogo preciznije rečeno, ona vas je osujetila, frustrirala ili oštetila. Jer, zbog njene zlobe ostali ste bez izvesnih privilegija i doživeli nekoliko stvarnih neprijatnosti. Ali, vaša "povredenost" se zapravo sastoji od vašeg samoobezvređivanja. Stvarate je besmislenim razmišljanjem: "Osećam se glupom zbog svoje dobrote prema njoj! Ne mogu da podnesem da o meni misli tako loše! Mora da sam stvarno ništarija kada ona tako misli! Šta će drugi pomisliti kada čuju za šta me moja bivša prijateljica sada smatra? Ne mogu da podnesem da me vide tako poniženog i osramoćenog!"

54

Šta ove misli čini besmislenim? Nekoliko stvari: l. Teško da ste budala ako se ponekad ponašate nerazumno. 2. Možete podneti prijateljičino loše mišljenje o vama, iako vam se ono ne dopada. 3. Čak i ako ona sada misli da ste bezvredni, vi se s tim ne morate složiti. 4. Ako i ostali stvarno zaključe da ste se obrukali pošto vas ona sada prezire, definitivno možete podneti i njihovo mišljenje. Ako se suprotstavite i energično konfrontirate svoje besmislene hipoteze, vaše osećanje povređenost će sigurno brzo nestati. Ostaće samo osećaj uskraćenosti i nezadovoljstva. Prema tome, možete razlučiti odgovarajući i neodgovarajući psihološki bol (ili negativna osećanja). Kada vam se desi nešto loše, dobro bi bilo da pobudi zainteresovanost i zabrinutost – znači odgovarajuću tugu razočarenje, žaljenje, kajanje, frustraciju ili nezadovoljstvo. Ali, nemojte da vas to prekomerno zabrine ili da mu pridate preveliku važnost - znači neodgovarajuću paniku, samoobezvređivanje, anksioznost, depresiju ili bes. Frojdovski sistem i drugi psihoterapijski pravci, koji ističu ogroman uticaj prošlosti, pogrešno smatraju da deca, u ranom detinjstvu, moraju imati grandiozne zahteve zbog kojih cvile i moljakaju te se, shodno tome, osete izuzetno povređenima i bezvredni ma kada ih roditelji odbiju ili ignorišu. Ne moraju; iako često odaberu osećanje povređenosti, ne zbog nepravednosti roditelja, već zbog nerealnog insistiranja da se roditelji uvek ponašaju pravedno. Postoji obilje dokaza da, u ranom detinjstvu, neka osetljiva deca dosledno sakupljaju nepravde, a mnoga druga to ne rade. Čak i kada mala deca čvrsto reše da se uzrujaju, da osete izuzetnu povređenost i ljutnju, kada im se nešto uskrati ili onemogući, ostaje im da, odrastajući, naprave još jedan važan izbor: da li će ostati detinjasti ili ne. Jer, odrastajući, deca uče ne samo, da su gestovi i reči neprijatni (donose neugodnosti), već i da ne povređuju (izazivaju samoobezvređivanje). Uglavnom mogu da odaberu da veruju u istinost prvog ili lažnost drugog. Ako prihvate učenje ove knjige, gotovo uvek mogu da naprave uspešan izbor. Bez obzira kakva da je bila vaša prošlost ili koliko su vam roditelji i nastavnici pomogli daseosećatenespokojnim, ostali ste takvi jer još uvek verujete u neke od nerealnih i iracionalnih ideja koje ste na početku usvojili. Prema tome, da biste se uspokojili, potrebno je samo da uočite i obratite pažnju na svoje iracionalne indoktrinacije i da energično uporno radite na oslobađanju, odnjih. Saznanje o tome kako ste se prvi put neurotizirali donekle pomaže, ali teško da je potpuno ozdravljujuće. Emocionalno nespokojstvo, sve u svemu, potiče iz određenih iracionalnih uverenja. Vaš zadatak sastoji se u otkrivanju osnovnih nerealnih ideja kojima ste izazvali svoje nespokojstvo; u jasnom sagledavanjuzabluda i nelogičnosti na kojima se zasnivaju; i, na osnovu boljeinformisanosti i jasnijeg razmišljanja, menjanje predstava koje potkrepljuju i uporno kreiraju vaše nespokojstvo.

55

8. DA LI SU VAŠI RAZLOZI UVEK RAZUMNI? Priznajmo, ljudima je teško da pravilno misle i valjano emocionalno reaguju. Bez obzira koliko oštroumni ili obrazovani, veoma im je lako, strahovito lako, da se ponašaju kao budale. I to, ne jednom ili dva puta, već stalno! Da, gotovo uvek. Možemo li onda nazivati ljudska bića uistinu misaonim stvorenjima? Da, možemo. Ljudi poseduju najneverovatnije pomešanu kombinaciju zdravog razuma i čudnovate nerazumnosti. Naravno, oni čine i činiće čuda svojim mentalnim procesima i toliko su odmakli od svojih najbližih životinjskih srodnika (čovekolikih majmuna) da su i moroni inteligentniji od najbistrijih životinjskih predaka. Da, ljudi odrastaju kao visoko razumna bića, koja se koriste svojim mozgom. Ali, imaju i jaku tendenciju da se ponašaju na krajnje nerazuman, čudan, dogmatski način. Normalno je i prirodno da naginju ka detinjastom, povodljivom, sujevernom, ekstremnom i očigledno idiotskom ponašanju naročito u kontaktima sa pripadnicima svoje vrste. Čak i kada znaju da se ponašaju samoosujećujuće i savršeno besmisleno, kada znaju da bi se osećali srećnije i zdravije ponašajući se drugačije, toliko im je teško da izgrade, i izvesno vreme održe, određeni nivo zdravog i razumnog ponašanja, da to retko čine i ponovo upadaju u nezrele reakcije. Evo tipičnog slučaja. Kada sam (R. A.H.) u svojoj kancelariji prvi put video Marlo Lang, sreo sam izuzetno atraktivnu i inteligentnu dvadesettrogodišnju ženu, uspešnu sekretaricu predsednika velike korporacije. Poštoje završila samo srednju školu, počela je da radi s devetnaest godina i, zahvaljujući prijatnom izgledu, uglađenom ponašanju, inteligenciji i vrednoći ubrzo se, sa mesta jedne od dvadeset devojaka u daktilobirou, uzdigla do najodgovornijeg sekretarskog mesta u kompaniji. Međutim, ljubavni život joj nije bio tako uspešan. Sa dvadeset godina je srela starijeg muškarca, nakon zabavljanja od nekoliko nedelja počela da živi s njim, šokirala se saznanjem daje oženjen i da nema nameru da se razvede i popila veliku količinu pilula za spavanje. Prijateljica ju je našla i hitno prebacila u bolnicu, gde joj je ispran stomak, tako daje zadlaku ostala u životu. Sasvim romantično, mlad lekar, Džejk Golden, koji joj je isprao stomak, zaljubio se u nju i počeli su da izlaze. Mesecima je odbijala njegovo udvaranje jer je, nakon iskustva s prvim ljubavnikom, sve muškarce smatrala "pokvarenima." Drugim rečima, ova izuzetno inteligentna žena je, s iznenađujućom lakoćom, napravila jednu od elementarnih i besmislenih grešaka logičnog razmišljanja - apsurdno prekomemo generalisanje. Pošto ju je jedan ljubavnik izneverio i prevario, sve potencijalne ljubavnike je svrstala u kategoriju jednako neodgovornih osoba. Njeno nelogično razmišljanje išlo je još dalje. Uz izuzetno strpljenje i razumevanje, mlad lekar se borio protiv Marlinih generalizacija i konačno je ubedio daje stvarno voli i želi da se oženi njome. Nevoljko je pristala, ali joj je stvarno laknulo kada su venčanje odgodili za godinu dana - dok on ne završi fakultet i položi lekarsku zakletvu, iako je znala daje Džejk voli i daje krajnje pouzdan, osećalaje - zapravo čvrsto je verovala, uprkos posvemašnjem nedostatku dokaza, da njemu možda zaista nije stalo do nje. 56

Uz to štoje sebi govorila da se prvi ljubavnik samo pravio da mu je stalo do nje i da to možda i Džejk čini, Marlo je takođe ubedila sebe u sledeće: "Prvi ljubavnik me ostavio, ne zbog svoje neodgovornosti, već zato što je konačno otkrio ono štaja znam celog života: da nemam nikakve vrednosti. A pošto sam ja tako bezvredna, a Džejk ima očigledne vrednosti i niz dobrih osobina, nemoguće je da mu je toliko stalo do mene koliko misli. Čim me, kao i njegov prethodnik, nakon nekoliko meseci raskrinka - i njemu će ostanak sa mnom biti besmislen i onda će me ostaviti. Dakle, najbolje je da sačekamo godinu dana sa venčanjem, jer će me do tada potpuno razotkriti, ostaviti, i tako poštedeti užasa vančanja i razvoda." Tako je "rezonovala" Marlo, izuzetno inteligentna i efikasna žena. Uz ovakvo magijsko razmišljanje u potaji je očekivala raskid zaruka za koji je znala da će se dogoditi čim je Džejk razotkrije. Zatim je usledio sledeći logičan korak u ovom nelogičnom lancu misli. Kada je Marlo ipak zaključila da može da ima poverenja u Džejka i da ga voli, postala je izuzetno ljubormorna i posesivna. Ako bi samo deset minuta zakasnio s posla, napravila bi mu scenu. Ako se ljubazno nasmešio pacijentu, sestri, službenici u bolnici, optužila bi ga za flertovanje. Ovde ponovo vidimo produžetak Marlinog neracionalnog razmišljanja. Pošto ju je jedan čovek šutnuo i drugi bi to mogao da uradi. A poštoje bilo očigledno daje Džejku zaista stalo do nje, kako ona može da bude apsolutno sigurna da zaslužuje njegovu ljubav? Uz to, pošto jesama prilično neodlučna (zbog opštih sumnji u muškarce, Džejka i samu sebe), kako da zna, kako da bude sigurna u njegovu odlučnost? Misli poput ovih prolazile su Marlinom glavom i stvarale duboko osećanje nesigurnosti koje, u ljubavnim odnosima, neizbežno dovodi do intenzivne ljubomore. Džejk je, shvativši daje Marlina ljubomora manifestacija nesigurnosti, trpeo njena opsesivna optuživanja i konačno je uspeo daje navede da se podvrgne psihoanalizi - na koju je Marlo išla tri puta nedeljno tokom dve godine. Većina seansi je bila posvećena Marlinom detinjstvu i otkrivanju činjenice da se, iako je volela svog oca i bila njegovo najmilije dete, često plašila kako će on otkriti da ona nije dobra, odbaciti je i preneti svu ljubav na stariju sestru. Marlin analitičar je smatrao daje ovaj rani obrazac ishodište i uzrok Marlinog kasnijeg odnosa prema prvom ljubavniku i Džejku. Marlo se uglavnom slagala s njim i nakon analize se osećala nešto bolje. Ali izvlačenje podataka iz detinjstva nije uticalo na njenu ekstremnu ljubomoru i posesivnost. Sa velikim gađenjem i očajanjem prekinula je psihoanalizu. Sada se već i Džejk obeshrabrio i počeo da sumnja u mogućnost srećnog braka s Marlo. Međutim, svestan njenih suicidalnih tendencija, odlučio je da joj, pre raskida, obezbedi psihoterapijsku negu; insistirao je da pokuša makar nekoliko terapijskih seansi sa mnom. Nakon pet seansi, kada smo počeli aktivan rad na njenom osnovnom iracionalnom razmišljanju, Džejkjoj je saopštio daje primoran da raskine njihovu vezu i bukvalno je ostavio pred mojim vratima. Možete zamisliti kakva je to bila seansa. Marlo se, uprkos sedativima koje je uzela u toku razgovora sa Džejkom, na početku ponašala histerično. Nakon prvih petnaest minuta, posvećenih njenom smirivanju, izjavilaje: 57

"Dakle, znam šta mi je sada činiti. Moram da završim onaj posao koji odlažem tri godine." "Mislite samoubistvo?" pitao sam. "Da." "To je, naravno, vaše pravo. Ali, da li biste hteli," nastavio sam gotovo šaljivim glasom, "da mi kažete zašto planirate da presečete svoj vrat kada možete lepo da ostanete ovde i da sami sebe mučite narednih pola veka?" Na osnovu velikog iskustva sa potencijalnim samoubicama, otkrio sam da se dobar protunapad često sastoji od otvorenog razgovora o njihovim namerama, direktnog i uz izvesnu dozu ležernog humora - onako kako ja razgovaram o mnogim preozbiljnim pitanjima na svojim racionalnoemotivnim seansama. Kao racionalni terapeut, takođe imam dubokolično uverenje da, iako život ima niz vrednih aspekata, drugi imaju pravo da misle drugačije, i smatram da svako, uključujući i moje klijente, ima privilegiju da odluči o nastavku ili prestanku sopstvenog života. Prema tome, ja se ne uznemirim kada neko preti samoubistvom već se ovom iracionalnom mišlju bavim na isti način kao i ostalim nesuicidalnim uverenjima. Dakle, moji klijenti vide da ja znam da oni ozbiljno razmišljaju o samoubistvu, da im ne negiram pravo da to urade, ali i da usrdno želim da ponovo razmisle o određenim aspektima života i da provereda li stvarno žele da umru. Vratimo se Marlo. "Znam da imam pravo da oduzmem sebi život," izjavilaje. "I pošto smatram da nema smisla dalje živeti, nameravam da to i uradim. Život je velika prevara. Ne mogu verovati niti se osloniti ni na koga. Stvari uvek jednako završavaju." "Kako to? Samo zato što su vas dva ljubavnika zaredom napustila? Kojeg li ogromnog zaključka iz žalosne mrvice dokaza!" "Uvek isto - za mene je sve uvek isto." "Besmislica! Kako inteligentna žena poput vas može da veruje u tu glupost? Ne nalazim nikakvu sličnost između vašeg prvog ljubavnika, koji vas je napustio jer nije želeo da se suoči sa odgovornušću razvoda i ponovne ženidbe, i Džejka, koji vas ostavlja jer ste se, najblaže rečeno, ponašali kao pravi gnjavež. Ne leži li rešenje (ako zaista želite da rešite problem održavanja sigurne veze sa muškarcem kojeg izaberete) u tome da se vi ne ponašate kao gnjavež, a ne u tome da od svih muškaraca na svetu zahtevateda vas ne razočaraju?" "Ali, kako da znam da Džejk to nije planirao od samog početka, isto kao i Torvald, moj prvi momak? Kako da znam da nije namerno uzeo sve što sam mogla da mu dam i tada me ostavio pred samo venčanje." "Sigurno ne znate. Ali situacija izvesno nije takva kakvom je vi predstavljate. Meni ne. Sem toga, pretpostavimo da ispravno gledate na situaciju i daje Džejk stvarno, kao i njegov prethodnik, planirao da vas seksualno iskoristi i onda ostavi pred oltarom. Pa? To bi sigurno pokazalo da se i on, upravo kao Torvald, poneo neetički. Ali zašto od toga praviti svoj problem? Zašto bi to bio razlog da vi prospete svoj mozak po svom prekrasnom persijskom tepihu?" "Ali ako nikomene mogu verovati," Marlo je skoro zacvilila, "kakomogu da se nadam da ću ikada biti srećna?" "Nikome?" nepopustljivo sam nastavio, "Nikako ne shvatam kako, za sada, dva čoveka u životu mogu da budu isto što i svi ljudi. Hajde da 58

priznamo, u vašu korist, da su se Torvald i Džejk pokazali kao istinski pokvarenjaci. Da lije tako široka generalizacija nužna? Ako se dve devojke za redom, koje ste angažovali kao pomoć u poslu, pokažu nepouzdanima, da li ćete zaključiti kako je apsolutno nemoguće naći nekog pouzdanog saradnika?" "Ne, mislim da neću. Shvatam šta mislite." "Pa čak i ako priznamo, ponovo u skladu s vašom tvrdnjom, da ste imali nesvakidašnju nesreću da uzastopce sretnete dva muškarca koja su se odvratno ponela prema vama, da li ovaj impresivan spisak zlosrećnosti ukazuje da u celom životu nećete doživeti ništa drugo do prevaru i da je najbolje da odmah, jednom i zauvek, okončate taj proces?" "Čini mi se da ni Džejka, ni to što sam ga izgubila ne smatrate vrednim pažnje," izjavila je Marlo (sada već gotovo pribrano). "Nipošto. Ne bi li bilo prikladnije reći da vi samu sebe i gubljenje same sebe ne smatrate vrednim pažnje?" "Hoćete reći da moja ovolika potresenost i ideja da sve defintivno okončam, pokazuju kako smatram daja nisam dovoljno vredna da živim?" "Dakle, da li ste? Donekle me podsećate na ženu kojoj se sudi zbog prebrze vožnje. Sudija pita: 'Kako to, gospođo, imate petoro dece, od jedne do osam godina, a izjavili ste da vam je muž umro pre tri godine? 'Gospodine sudijo,' žena odgovara, 'moj muž je umro - ne ja!' Ova žena, očigledno, smatra da je život vredan življenja uprkos tome što je muž nepovratno otišao. Prihvatila je samu sebe. A vi?" "Ali kako ja mogu da prihvatim sebe kada, i sami vidite, to niko drugi ne radi, kada me muškarac za muškarcem odbacuje? Ne pokazuje li tonešto?" "Da, to pokazuje nešto o vama - da smatrate daje presudno da vas drugi, naročito muškarci koje odaberete, prihvate pre nego što vi odlučite da prihvatite samu sebe. Ovo pokazuje da se stalno procenjujete, da se vaša samoprocena zasniva na tuđim potvrdama i da neprestano nelogično govorite samoj sebi: 'Pošto nemam nikakvih vrednosti, mogu da se smatram vrednom samo ako to drugi potvrde, a pošto me dva muškarca za redom nisu dovoljno volela da me i ožene, to dokazuje ono što već dobro znam: da nemam nikakve vrednosti.' Vidite li kako se vrtite u krugu?" "Hm. Dajte da to ponovim. Govorim i uvek sam govorila samoj sebi: 'Vredna sam i mogu da smatram život vrednim življenja, ako i kada čovek kojeg odaberem iskreno mari za mene." A onda, kada otkrijem da me niko ne voli toliko koliko sam mislila da me voli, odmah zaključujem: 'Da, naravno da me ne voli. Jer, kao što dobro znam, nemam nikakve vrednosti i kako bi neko uopšte stvarno i voleo bezvrednu osobu poput mene?' Hm. Ako ja to stvarno sebi govorim, to jeste kretanje u krugu." "Pa, ne radite li to?" "Izgleda tako, zar ne? Moraću da bolje razmislim o tome." "Upravo to i želimo: da vi razmislite o ovakvoj vrsti razmišljanja. I da o tome više razmišljate van ove prostorije. I dok razmišljate o tome, posvetite koju misao i drugom aspektu istog problema." "Kojem aspektu?" pitala je Marlo. Sada se, sticajem okolnosti, toliko konstruktivno posvetila samoj sebi da nikome ne bi palo ni na kraj pameti

59

daje to ona osoba, koja je, pre pola sata, razmišljala da skoči kroz moj prozor. "Razmišljajte, ako hoćete," odgovorio sam, "o ogromnim zahtevima koje postavljate ljudima, kao štoje Džejk, sa kojima ulazite u vezu. Upravo zato što se, u suštini, smatrate bezvrednom, i verujete da vam je potrebna njihova potvrda da biste bili "vredni," nije da ih samo molite, kako pogrešno mislite, da se prema vama ponašaju na određen način, većto od njih zahtevate." "Ja zahtevam da me Džejk podržava, bez obzira kako se premanjemu ponašam ili šta činim?" "Da. Da bi zadovoljili svoju potrebu za ogromnim priznanjem, očekujete da se on kruto pridržava vaših predubeđenja o tome kako se čovek koji namerava da vas oženi mora ponašati. Kada se ne ponaša tačno onako kako vi smatrate da treba - a Bog vam je svedok da ste upotrebili sva postojeća sredstva da utvrdite da li se stvarno tako ponaša - odmah ga proklinjete i njega nazivate pokvarenjakom i podlacem. Konačno, istrajavajući u svojim nerazumnim zahtevima i prisiljavajući ga da se okrene od vas, 'dokazali' ste sebi da mu ne možete verovati. Naravno, vi u stvari, samo 'dokazujete' svoju zavisnost od njegovih i tuđih priznanja. Još jedna runda kružnog razmišljanja." "Mislim da mi treba njegova podrška. Tada ga prisiljavam da se prilagodi mojim takozvanim potrebama. On to ne čini jer ga kinjim. Zatim zaključujem, ' Pošto on smatra da ga kinjim, to dokazuje da nemam nikakve vrednosti i da mi treba on, ili neko drugi, da me hrabri i da meni, jadnici, pomogne da preživim u ovom okrutnom svetu.' Pobogu, ja to stvarno držim u sebi svo vreme, zar ne?" "Da! I sve dok ne uspemo da uglavnom verujete u sebe, kako je moguće očekivati da verujete ljudima poput Džejka? Sve dok ne uspete da uvidite da nije katastrofa, već prosto neprijatnost ako vas ljubavnik napusti, nemoguće je očekivati da se prema tom ljubavniku ponašate na način koji on ne smatra napornim i teškim?" I tako je tekao naš dijalog. Na kraju seanse, ne samo da se smirila, već je počela da pokazuje vidne znake novog načina razmišljanja o sebi koje je vodilo ka većem samoprihvatanju nego pre. Želeo bih da mogu dakažem kako je rezultat mnogih narednih seansi i mnogih sati njenog samostalnog razmišljanja bio srećan brak sa Džejkom. Uprkos upečatljivom poboljšanju stavova i razmišljanja, Džejku je već bilo dosta svega i viđali su se tek s vremena na vreme. Ali, nije prošlo ni godinu dana i Marlo je našla novog mladića od kojeg je imala mnogo realnija očekivanja, na kojeg je bila manje ljubomorna i s kojim je ostvarila dobar brak. Vratimo se glavnoj tenu: Zbog svojih ljudskih osobina, Marli je bilo veoma lako da se ne snalazi u ljubavi, iako se u svim drugim oblastima ponašala krajnje inteligentno i efikasno. Nije joj bilo teško da pravi preterane generalizacije, neopozive tvrdnje o sospstvenoj bezvrednosti i uverenje da od ljubavnika samo želi određene stvari onda kada u stvari zahteva bezuslovnu ljubav. Ovoj izuzetno ineligentnoj mladoj ženi predstavljalo je nešto najlakše da pravi ove elementarne logične greške. Zašto? Jer se ponašala ljudski. Zato što ljudska bića imaju deset ili dvanaest godina detinjstva tokom kojih su zavisna i ne uspevaju napraviti dobru razliku između razumnog i nerazumnog ponašanja. Zato što, kada 60

tehnički izađu iz detinjstva, ova iskustva deluju na njih i u kasnijem, odraslom životu. Zato što, bez obzira koliko "sazreli" teško im je da objektivno posmatraju sopstveno ponašanje i odnose s drugima. Zato što poseduju jake biološke tendencije da sami sebe čine anksiozinim i agresivnim, pa čak i kada takvim osećanjima sabotiraju svoje želje. Zato što ih porodica i okolina, od detinjstva nadalje, usmeravaju da se u mnogim važnim stvarima ponašaju popustljivo, povodljivo i konformistički. Zato što kao ljudska bića imaju moćne tendencije (ne instikte, već, po Abe Maslovu, instiktoidne tendencije) prema navikama, inerciji, traženju uzbuđenja, ćudljivosti i negativizmu koje često ometaju produktivno razmišljanje i koje im pomažu da skliznu u samoosujećujuće postupke čak i kada "znaju" šta bi bilo bolje da urade. Posebno u odnosima prema drugima, ljudi pokazuju tendenciju nerazumnosti. Jer, prosečno inteligentnom ljudskom biću je često gotovo nemoguće napraviti razliku između razumnih i besmislenih načina društvenog ponašanja. Kada biste živeli sami na pustom ostrvu verovatno vam ne bi bilo teško da se uglavnom ponašate razumno. Ali, ne živite na pustom ostrvu. I, dopalo vam se to ili ne, prinuđeni ste da se prilagodite društvu. Pa ipak, istovremeno bi bilo dobro da uspete da doživite sebe, ako želite da ostvarite svoje naume, steknete društvenu nezavisnost i individualnost - da uspete u osećanju sebe. Činiće vam se da je veoma teško iole uspešno ostvariti ova dva suprotna cilja. U stvari, možete otkriti daje nemoguće ostvariti bilo šta sem krajnje nedorađene, privremene rešenosti da budete svoji i da se istovremeno dobro slažete s drugima. Uzmimo, na primer, relativno jednostavnu situaciju u kojoj ste u društvu sa grupom od sedam ili osam prijatelja. Pretpostavimo da su svi inteligentni i obrazovani. Pretpostavimo, takode, da vi nemate nikakvih ozbiljnih mana. U svakom slučaju, nalazite se u nekoj vrsti individualno-društvene mešavine. Ako nagovarate ili prisiljavate članove grupe da razgovaraju o stvarima koje vas najviše interesuju, nekima će brzo postati dosadno i odvratno vaše "držanje banke." Ali, ako se ne umešate u razgovor koji teče između dnigih, verovatno ćete dobar deo večeri presedeti ćuteći. Ako, tokom razgovora o stvarima u kojima imate jasne stavove, te stavove iskreno iznesete, vrlo je verovatno da će se neki članovi grupe osetiti povređenim, uvređenima ili ljutima. Ako pak predostrožno ćutite, ili s krajnjim oprezom iznosite svoja duboka uverenja, sami ćete osetiti frustraciju ili iritiranost. Iako nastojite da saslušate i pristojno omogućite svakom članu grupe da kaže šta želi, neki ljudi nisu toliko pristojni i monopolizovaćerazgovor kada dobiju reč i verovatno će vas, na kraju, prisiliti da ništa neprogovorite o nekoliko stvari koje smatrate važnima i koje ste žarko želelida prodiskutujete. Ako, međutim, bez okolišenja prekidate razgovor izjavom o nečemu što vi imate na umu, ostali će se osetiti izguranima iogorčeno pomisliti da, tokom večeri, za sebe nisu dobili dovoljno prostora. Uistinu, ne možete da pobedite - ne sasvim. Bez obzira šta radili, nema savršenog rešenja. Čak i ako se u ovako jednostavnoj situaciji,ponašate onako kako vi želite, neki članovi će se osetiti osujećenima i postaćete im 61

antipatični. A, ako se ponašate onako kako mislite da bi se to drugima dopalo, shvatićete da su vaše osnovne potrebe zanemarene i vama će drugi postati antipatični. Sem ako se, pukim slučajem, vaše želje ne podudaraju sa željama svih ostalih članova grupe (krajnje neverovatan slučaj!) nekoje - vi ili oni, frustriran. Kao posledicajavlja se, vaše ili tuđe jasno nezadovoljstvo, da ne pominjemo anksioznost ili ljutnju. Stvari se, naravno, dodatno komplikuju ako vam je preterano stalo šta drugi misle o vašim postupcima. Jer, ako vam je jako važno da ostali članovi grupe imaju dobro mišljenje o vama, polomićete se od truda čineći ono što oni od vas traže, umesto da radite ono što sami želite. Zatim ćete mrzeti sami sebe zbog sopstvenog servilnog ponašanja, a njih zato što su mu bili svedoci. Ili ćete da uradite ono što želite - a onda se mučiti brinući da li im se još uvek dopadate. Ovako prekomeran stepen brige o tuđem prihvatanju predstavlja vid neuroze. Ali, čak i bez manifestacije neurotičnih osećanja ili postupaka, pravljenje jasne razlike između nečega što biste vi želeli da radite i onoga što bi bilo poželjnije u grupnoj situaciji često je veoma teško, a rezultati su donekle obeshrabrujući. Jer, vi hoćete ono što sami želite. A takođe vam je stalo daje drugima ugodno s vama i da odobravaju vaše postupke - nešto sasvim različito od bilo kakve neurotične potrebe za priznanjem. Prema tome, stalno se osećate razapetim između dve konfliktne želje i teško da će vam uspeti da trajno rešite ovaj konflikt. Sve ovo je najjednostavnija vrsta socijalne situacije. U komplikovanijem odnosu pojedinac -grupa, stvar postaje još zamršenija. Naime, u izrazito takmičarskim grupama poput škole, gde većina učenika nastoji da prodre do prestižnih fakulteta, ili u preduzećima u kojima zaposleni međusobno sarađuju na dobijanju dobrog posla u jakoj konkurenciji ostalih preduzeća istovremeno se međusobno boreći za bolji položaj ili proviziju - biće vam mnogo teže da uradite ono što želite (1) zbog zadovoljenja sopstvenih ciljeva i (2) zbog sticanja i očuvanja tuđe naklonosti. Prema tome, videćete daje, u gotovo svakoj socijalnoj situaciji, veoma teško održati razuman, "srednji" kurs, bez odstupanja od sopstvenih ukusa, preferencija i načina izražavanja, ako idete ka tome da izbegavate ozbiljne sukobe s ostalim članovima grupe. Nemoguće je unapred proračunati najrazložniji ili najrazumniji nastup u takvim grupama tako da ćete, s menjanjem uslova, povremeno prilagođavati svoj nastup. Shodno tome, kada se prvi put nađete u nekoj grupi, najbolje je da izvesno vreme ćutite i pustite ostale da kažu šta imaju. Kasnije ćete možda poželeti da iskoristite svoje pravo na govor uprkos tome što bi prethodni govornici najradije nastavili sa svojom pričom. Na kraju ćete možda zaključiti daje pametno pružiti drugima još jednu šansu da progovore. No, kada i gde povući granicu između sopstvenog aktivnog učešća i kulturnog prihvatanja tuđeg, nemoguće je unapred tačno i precizno utvrditi jer to zavisi od niza različitih grupnih i individualnih faktora. Dakle, najbolje je da prihvatite da su samoizražavanje i socijalno prihvatanje podjednako poželjni za svakoga. Iako izvestan oblik hedonizma, težnja ka ugodnosti ili ostvarenje sopstvenih kreativnih ideja, deluju kao sjajni životni planovi, kreativan hedonistički životni plan uključuje, i ne može da zaobiđe, izvestan stepen brige za druge. Jer, ako brinete isključivo za 62

sopstveno dobro i bezobzirno gazite preko drugih, pre ili kasnije će se dobar deo onih koje ste pregazili naći na putu vašem "dobru.'' Prema tome, dobro je da u vašu ideju osopstvenom dobru uključite izvestanstepen dobra drugih. Slično tome, ako ste uglavnom usredsređeni na trenutna zadovoljstva ako se pridržavate principa kratkotrajnog hedonizma - neizbežno ćete sabotirati mnogapotencijalna buduća uživanja. "Živi za danas, jer sutra možeš da umreš," zvuči kao zdravo razmišljanje - ako je sasvim izvesno da se može desiti da umreš sutra. Međutim, danas najčešće doživimo dobru starost od sedamdeset ili osamdeset godina; a vaše sutra će se pokazati tužnim ako živite samo za danas. Istovremeno, ako živite samo za sutra, učinićete da vam život danas bude preoprezan i siv; i tako ćete opet,na duži rok, osujetiti svoje ciljeve. Dakle, razum se pokazao teškim gospodarom. Otkrićete da nije apsolutno dobar ili siguran kao standard ponašanja, i da je izuzetno teško povući preciznu granicu između razumnog i nerazumnog ponašanja. Štaviše, u ekstremnim slučajevima, racionalnost možete učiniti krajnje iracionalnom i to zbog nekoliko razloga: 1. Ranije smo naglasili daje izvestan stepen emocionalnosti neophodan za čovekov opstanak i verovatno bi se pokazalo nerazumnim, odnosno "samoosujećujućim", da nikada nemate jake, prilično negativne reakcije - poput želje da povredite ili čak ubijete nekoga ko vas namerno izaziva. 2. Ljudski ukusi i preferencije, često dosta "nerazumni" ili "bez osnova," daju životu dosta zadovoljstva i zanimljivosti. U izvesnom smislu se ponašate "nerazumno" kada ste obuzeti sakupljanjem markica, potpuno se posvetite usrećivanju svog bračnog partnera, ili deset sati dnevno slušate muziku. Ali, mnogi ljudi iz ovih "iracionalnih" ili "emocionalnih" zanimacija izvlače ogroman, bezbolan užitak. "Čist intelekt," ako tako nešto uopšte postoji, sigurno bi se pokazao krajnje efikasnim, ali isto tako dosadnim (bez užitka). "Afekti" (jedan od starijih naziva za emocije) je dobio ovo ime jer deluje (engl = to affect) na vas -navodi vas da živite svoj život i uživate u svojoj egzistenciji. Bez neke vrste osećanja ili emocije ljudski život može da traje, ali je neizrecivo sumoran. 3. Ekstremno korišćen razum ponekad kreira neefikasnost i samosabotiranje. Ako svaki put kada vezujete pertlu ili jedete hleb, zastanete da biste razmislili da li radite "pravu" stvar ili je radite na "najbolji" način, razumno razmišljanje će vam više smetati nego pomoći i pretvorićete se u krajnje promišljenu, ali nesrećnu, osobu.Ekstreman ili opsesivno-kompulzivan "racionalizam" uistinu je iracionalan; "prava" racionalnost povećava i doprinosi ljudskoj sreći. 4. Apsolutno racionalan život podseća na mehaničko bitisanje - hladno, bez osećanja, poput mašine. On ubija kreativnost i ispoljavanje mnogih ljudima dragocenih stvari, naročito na polju umetnosti, književnosti i muzike. Sve ove optužbe ekstremne racionalnosti imaju određenu valjanost. No, one takođe imaju kvalitet zastrašivanja i stalno se dovode do iracionalnih 63

ekstremnosti. Kada se svedu na suštinu, najčešći uzrok im je strah od nepoznatog. Uprkos tome što trenutno, visoko neurotično stanje mnogih "iracionalista" sadrži izrazitu neprijatnost i anksioznost, oni barem znaju granice svojih teškoća. Naravno, nije im poznat stepen neprijatnosti koji bi mogli doživeti kada bi živeli racionalno, i (sasvim iracionalno) plašeći se da bi takva neprijatnost mogla da prevaziđe onu koju već imaju, od racionalnosti stvaraju zlokobno strašilo koje im služi kao izgovor da se i ne potrude da žive racionalnije. Ili ovako: Svesni da im sadašnje iracionalno stanje nije ugodno, ali svesni i da razmišljanje i logično delovanje zahtevaju ulaganje velikog truda i vremena, labilne osobe, zbog sopstvene lenjosti, radije smišljaju argumente protiv racionalnosti nego da je eksperimentalno primene na svojživot. Na primer, jedan od mojih klijenata je pružao velik otpor racionalnom pristupu svojoj teškoj anksioznosti i kompulzivnom jedenju i iskreno je priznao svoj otpor. "Plašite li se da ćete se, ako preuredite svoj život na način o kojem smo razgovarali, pretvoriti u neku vrstu racionalne mašine-čudovišta?" "Da, na izvestan način," odgovorio je. "Dobro. Hajde da se sada pozabavimo vašim strahom od toga da će vas terapija pretvoriti u mašinu, na način na koji bi se bavili bilo kojom od vaših briga. Navedite mi dokaze za ovaj strah. Navedite mi osobu koju poznajete i koja je toliko racionalna da naizgled ne uživa u životu i ponaša se poput kompjutera." "Pa, ne znam tačno. Ali, moram da priznam da se vi ponekad tako ponašate. Neverovatno ste efikasni. I retko vas nešto uzbudi ili razljuti. Izgleda da vas čak ni moj plač, tuga ili jecanje ne pomera. A to je neobično i, za mene, pomalo bezosećajno." "Da li to dokazuje da sam ja hladnokrvan i stravično nesposoban da uživam u životu ili osetim radost?" "Ne sasvim. Ali, plašim se da bih ja mogao izgubiti sposobnost da se radujem kada bih se ponašao tako hladnokrvno i objektivno poput vas." "Ah, to je sasvim druga stvar! S jedne strane ste vi, osećajući se stvarno poraženo i jadno zbog svoje izuzetne anksioznosti i kompulzivnosti; a s druge strane sam ja, koji se, kako ste sami rekli, gotovo nikada ni oko čega ne nerviram. Ako je vaš opis tačan, očigledno je da nisam preterano nesrećan. A ipak se plašite da ćete, ako postanete smireni poput mene, magično postati nesrećni ili, u najmanju ruku, izgubiti sposobnost da se radujete. Je li to tačno?" "Da. Nekako tako osećam." "Hoćete zapravo da kažete da verujete u tako nešto. Ali, ipak vas pitam: Kakve dokaze imate za svoje uverenje? Da li ste eksperimentalno pokušali da se, barem nekoliko dana ili nedelja, ponašate tako smireno kao ja? Da li ste se tokom tog eksperimenta, na svoje zadovoljstvo - ili bolje nezadovoljstvo - uverili da bi se, ponašajući se na taj način, osećali gore, nesrećnije, nego sada?" "Ne, nisam." "Zašto onda, eksperimenta radi, ne pokušate? Napokon,ako eksperiment ne uspe, uvek se možete vratiti u svoje sadašnje, depresivno stanje. Ako se nekako, trudeći se da se ponašate racionalnije,počnete 64

pretvarati u kompjuterskog monstruma, uvek možete povratiti onoliko iracionalnosti koliko želite. Nikakvim ugovorom se ne obavezujete da iracionalno zadržite hladnokrvno"racionalno" ponašanje, ako vaš eksperiment uistinu pođe u tom smeru. Međutim, koliko ja mogu da vidim, pošto do sada niste čak ni pokušali da budete racionalni, i pošto očigledno patite zbog sadašnjeg iracionalnog načina života, izmišljate sablasti kao opravdanje za izbegavanje opasnosti, ili onoga što smatrate opasnim, u menjanju sebe." "Želite reći da se ljudi poput mene toliko jako plaše menjanja svog načina života da izmišljaju lažne i preuveličane razloge protiv toga?" "Upravo tako. Čak i ne isprobavši nov pristup, protiv njega imaju toliko mnogo krajnje teoretskih i izmišljenih razloga da sami sebi nikada i ne daju priliku da makar vide kako to funkcioniše." "Dakle, vi smatrate da moje teškoće, u ovom času, nisu rezultat mog iracionalnog ponašanja, već odbijanja da makar i pokušam da budem racionalan i uverenja da ću se, ako to pokušam, pretvoriti u hladnu,bezosećajnu mašinu?" "Tačno. Zašto ne pokušate i vidite šta će da se desi?" Stvarno se potrudio da se odupre svojoj kompulzivnoj potrebi za jelom i ozbiljno je preispitao sopstvena iracionalna uverenja – uzroke razarajuće anksioznosti. Nekoliko nedelja kasnije, kada je dobro uznapredovao u tom smeru, oduševljeno me je obavestio: "Ne samo da sam prestao da jedem kada nisam gladan - što sam redovno radio pre početka terapije s vama, već sam prvi put u ko zna koliko godina počeo sa pravom dijetom i već sam oslabio četiri kilograma. Siguran sam da ću ovako i nastaviti, jer sada shvatam da sam pomoću jela bežao od svoje osnovne, blesave fiksideje; da sa životnim problemima i zamkama ne mogu da se suočim sam, bez neprestanog tetošenja od strane roditelja, supruge pa čak i sopstvene dece. Želim da kažem još nešto. Uz slabljenje moje kompulzivne potrebe za jelom i bledenje nekih od mojih strahova od samostalnosti, nisam se pretvarao u mašinu bez emocija - čega sam se toliko plašio pre samo par meseci. Naprotiv! Mnogo sam emotivniji, na pravi način, i pun poleta da na posao odlazim skoro pevajući. U stvari, jutros sam zaista zapevao, prvi put nakon ko zna koliko godina. Zapanjio sam se, i osluškujući svoj glas, u sebi rekao: "Boga mu! Onaj dasa Harper ima pravo! Ako pevanje pri odlasku na posao ilustrue koliko mehaničkim me ovaj racionalno-emotivni terapijski obrok čini, mislim da bih mogao da pojačam dozu svog racionalnog razmišljanja i naučim cvrkutati poput slavuja! Mehanički-lalamehanički sviđa mi se da se ponašam kao takva vrsta robota!" Ovaj klijent je počeo da shvata da racionalni pristup ne podrazumeva jednostran, krut oblik racionalnosti. Racionalan, po definiciji, koja se primenjuje u današnjem socijalnom kontekstu, znači: razložan; ne glup niti luckast; razuman; koji vodi ka efikasnom rezultatu; koji proizvodi željeno dejstvo uz minimum troškova, gubitaka, bespotrebnih napora ili neprijatnih nuspojava. Prema tome, ljudski razum uključuje odgovarajuću emocionalnost, dobro rutinsko funkcionisanje i sve ostalo što doprinosi stvaranjuuspešnog, minimalno anksioznog života. Racionalno življenje nije samo sebi cilj. U život 65

unosimorazum kada koristimo svoju glavu da bi doživeli više srećnijih i uspešnijih dana i godina u kojima se aktualizuje naše ja. Ponašati se racionalno, znači ponašati se (i osećati se) veselije. Termin racionalnost, onako kako ga mi koristimo, razlikuje se od perfekcionizma ili apsolutizma. Iako sebe smatramo prilično racionalnima, ne smatramo se zakletim racionalistima. Racionalizam tvrdi da su razum ili intelekt, a ne čula, pravi izvor znanja. Mi u ovo ne verujemo. Poput većine savremenih naučnika i empiričara, smatramo da je znanje usko povezano sa razmišljanjem i pod njegovim uticajem je. Ali, smatramo da ono u suštini proizilazi iz percepcija i da se validira njima: dokazima koji uključuju čula dodira, mirisa, vida, sluha i ukusa. Neki zakleti racionalisti, poput Ajn Randa i Nataniela Brandena, smatraju da je razum apsolutan i kao takav neophodan i dovoljan za razlikovanje dobrog i lošeg, zdravog i bolesnog ponašanja. Mi se s tim ne slažemo; ja (A.E.) sam napisao kompletnu knjigu kritkujući nedostatke i propuste objektivizma Randove i Brendenove filozofije. Ako seprema razumu ne odnosimo kao prema Apsolutnom Carstvu, ili jedinoj svrsii cilju, već ga, razumnije, smatramo sredstvom za ostvarenje cilja povećanja ljudske sreće - a naročito smanjenja anksioznosti, depresije, neprijateljstva i ostalih emocionalnih prepreka za sreću - izbegavamo zamku prekomerne racionalnosti. Ekstremna, preterana ili dogmatska "racionalnost" je kontradiktorna. Čim razum dovedemo do samoosujećujućih ekstrema i pretvorimo gaudogmatizam, to više nijerazum. Tada se on pretvara u antirazum. Neke pristalice RET-a optužuju da postupaju "suviše racionalno" i da uče svoje klijente da se ponašaju pretežno mehanički i neemocionalno. Možda ima nešto istine u ovim optužbama. Ako je to tako, onda ovi terapeuti racionalno-emotivnu terapiju ne rade dobro. Korisnu definiciju racionalnog mišljenja dao je Dr Maksi C. Moltsbi, psihijatar koji primenjuje i podučava RET (ili obučava u racionalnom ponašanju) i koji je osnovao grupu za samopomoć "Udruženi racionalni mislioci" (Associated Rational Thinkers ART) koja ima svoje klubove širom Amerike. Već smo ranije pomenuli da Dr. Moltsbi navodi pet glavnih karakteristika racionalnog mišljenja. Kada racionalno razmišljate, (1) vi izvodite svoju misao iz objektivnih činjenica koje stoje nasuprot subjektivnom mišljenju; (2) ako postupate u skladu sa svojim razmišljanjem, to će verovatno rezultirati očuvanjem života i zdravlja; (3) ono vam pomaže da brže definišete svoje životne ciljeve; (4) stvara minimum unutrašnjih konflikata i potresa; (5) ako postupate u skladu s njim, sprečiće vas od ulaženja u nepoželjne konflikte s onima s kojima živite ili se družite. Ako praktikujete ovakav vid racionalnog razmišljanja, nećete se uplesti ni u kakve mehaničke reakcije, prekomerno intelektualizovanje ili emocionalnu hladnoću. Termin racionalno ima različito značenje za različite ljude. Nama on znači: promišljeno, efikasno i nesamoosujećujuće.A ljudske emocije, osetljivost, kreativnost i umetnost smatramo racionalnim zanimacijama - sve dok ih ne dovedete do toliko iracionalnih ekstrema da sabotirate svoje življenje i druge oblike zadovljstva. Slučaj, opisan na prethodnim stranicama, pokazuje da kada se ljudi plaše racionalnosti i jasnog razmišljanja kao metoda prekomerne kontrole i bespotrebneinhibicije, oni racionalnost ne definišu na način primenjen u 66

ovoj knjizi (a nama deluju prilično iracionalno).Ili se možda plašeodstupanja od postojećeg iracionalnog ponašanja te se stoga bune protiv "racionalnosti." U tom slučaju racionalizovanjem blokiraju svoje racionalno razmišljanje. Racionalizovanje podrazumeva smišljanje naizgled racionalnih ili prihvatljivih objašnjenja za postupke, ponašanje, ili želje, obično bez svesti o tome da ta objašnjenja ne mogu da se održe. Prema tome, racionalizovanje, ili opravdavanje ponašanja, ispada suprotno racionalnom razmišljanju o njemu. Slično tome, intelektualizovanje, koje u filozofskom smislu podrazumeva rezonovanje ili razmišljanje, u psihološkom smislu prekomerno ističe intelektualna zanimanja i smatra ih superiornim u odnosu na sve ostalo - na primer matematika je važnija od pisanja pozorišnih komada ili muzike.Psihološki, intelektualizovanje takođe znači da o svojim emocionalnim problemima razmišljate toliko detaljno i pod takvim pritiskom kao da poričete njihovo stvarno postojanje i kao da ih želite prenebreći, a ne pokušati da ih rešite. Iako, prema tome, principi učenja racionalnog ponašanja i racionalnog života, kako im samo ime kaže, daju veliku prednost maksimalno racionalnom životnom pristupu, oni ne podržavaju racionalizovanje ili intelektualizaciju. Zdrava i razborita osoba razmišljanjem izlazi iz emocionalnih teškoća. Ali, racionalizovanje ili intelektualizovanje samoosujećujućih, neurotičkih postupaka samo doprinosi njihovom beskrajnom ponavljanju. Mi ne želimo da spekulišemo sa racionalizacijom i intelektualizacijom na bilo koji način; a česte optužbe protivnika da zastupamo racionalizovana i intelektualizovana "rešenja" za ljudski život, doživljavamo kao njihov problem.

67

9. ODBIJTE DA SE OSEĆATE OČAJNO NESREĆNO Svako ko pokuša da vam da recept za trajno dobro raspoloženje govori besmislice i neistine. Pa ipak, mi drsko tvrdimo: Možemo da vas naučimo veštini pomoću koje se (bukvalno) nikada nećete osećati očajno nesrećno. Da li smo kontradiktorni? Tako izgleda, ali u stvari nismo. Sreća, ili pozitivna osećanja zadovoljstva, veselja ili ushićenosti se obično javljaju kao nusproizvod onoga što činite i ne možete ih lako izazvati pomoću recepta. Šta vi kao jedinstvena ličnost radite i koliko zadovoljstva iz toga dobijate, u velikoj meri zavisi od vaših ličnih naklonosti - a njih neko drugi ne može lako predvideti. Možda obožavate šetnju u pirodi; a možda je mrzite. Možda jedva čekate da vodite ljubav sa svojim bračnim partnerom; ili to smatrate neprijatnom bračnom obavezom. Kako vam mi onda možemo reći šta bi vas moglo razveseliti? Naravno, možemo vam veoma odgovorno reći šta nas ili nekogdrugog veseli, ali ne možemo predvideti, bez proveravanja i ispitivanja,šta vas čini izuzetno zadovoljnim. Možemo vam obazrivo saopštiti neštouopšteno, recimo da bi vas posvećenost poslu ili ostvarenje nekog vitalnoginteresa moglo usrećiti. Ali kakav posao ili koji interes vama donosizadovljstvo, to iskreno ne znamo. Jedino vi, analizom sopstvenih pokušaja i grešaka, možete razumno odgovoriti na ovo pitanje. Ako vam ne možemo reći kako da postanete srećni, možemo li vas poučiti kako da se ne osećate bezrazložno nesrećnim? Paradoksalno, da. Iako se ljudi neizmerno razlikuju u stvarima koje im donose pozitivno ispunjenje, sličnost u načinima na koje sebe čine nesrećnima i depresivnima je ogromna. A mi vam, kaopsiholozi koji su radili s mnogo nesrećnih ljudi, možemo gotovo doslovce ispričati kako sebe činite beznadežno nesrećnima - i kako da prestanete s tim. Možda se pitate da li mi to tvrdimo da ne možete biti opravdano nesrećni? Nije baš tako. Tvrdimo da vi prosto veštački stvarate ogromnu količinu emotivnog bola, patnje, jada i užasa. U stvari, jedina trajna i"nepodnošljiva'' patnja, koju prihvatamo kao legitimnu i opravdanu, jeste ona koja proizilazi iz dugotrajnog i neublaživog fizičkog bola. Bukvalno, sve ostale produžene agonije bespotrebno fabrikujete sami. "Ma nemojte, doktore," protestujete, "Ne mislite valjda da ni kada mi umre majka, kada me ostavi muž ili kada izgubim dobar posao - da čak ni tada ne moram da se osećam užasno jadno ili utučeno?" "Da, mislimo upravo tako. Smatramo da, bez obzira šta vam se desi, uz izuzetak trajnog, upornog fizičkog bola, nije neohodno da sami sebe užasavate ili dovodite do depresije. Ali ubeđeni smo da, pod izvesnim uslovima, nalazite daje poželjno da stvorite (ili dozvolite sebi) osećanje izrazite tuge ili ljutnje." "Kakve su to gluposti? Smatrate da depresija nije neophodna, a da je tuga poželjna? Ozbiljno!" "Da, ozbiljno! Najbolje je da priznamo da su osećanja nezadovoljstva varijabilna i da ih svesno ili nesvesno izazivamo - ili odaberemo da se tako osećamo. A pošto, govoreći sebi glupe i iracionalne tvrdnje, nepotrebno proizvodimo sopstvena osećanja depresije i malodušnosti, možemo izabrati da odmah zaustavimo ova osećanja osporavanjem filozofije pomoću koje ih 68

stvaramo i da takvu filozofiju zamenimo inteligentnim i realnim stavovima iz kojih proizilazi zadovoljstvo." "Stvarno. Stvarno!!?" Da, stvarno, ali pre no što se obeznanite od neverice, da malo pojasnimo termine "srećan" i "nesrećan." Možda tada nećete misliti da smo toliko ludi kako vam se na prvi pogled čini. U rečniku je termin nesrećan široko definisan kao: tužan; jadan;kukavan; potišten. Ovo je, međutim, tek pola priče. Nesreća se, u stvari,sastoji od barem dva različita elementa: (1) osećanja tuge, žaljenja,iritiranosti, nezadovoljstva ili kajanja, jer niste dobili ono što ste želeli iliste dobili ono što niste želeli; i (2) drugog, i sasvim različitog, osećanjaanksioznosti, depresije, stida ili besa jer(a) se smatrate osujećenim ili sprečenim i (b) glupo ste sebe ubedili da ne treba i ne smete da budete osujećeni i da su stvari užasne i grozne, jer se to dogodilo. Drugim rečima, jad se sastoji od dva veoma različita dela: (1) težnje, želje ili sklonosti ka ostvarenju određenog cilja ili namere, i osećanja razočarenja i razdraženosti ako u tome ne uspete; i (2) zahtevanja, insistiranja, i obavezne nužnosti ostvarenja tog cilja ili namere i osećanja gorčine, besa, anksioznosti, očaja i malodušnosti kada se to ne desi. Shodno tome, pravimo razliku između zdravog osećanja tuge ili razdraženosti kada ne dobijete ono što nedvosmisleno želite i nezdravog osećanja depresije ili besa koje proizilazi iz vašeg detinjastog opiranja da prihvatite svet sa frustracijama i gubicima i iz vašeg jadikovanja datakonešto apsolutno ne sme da postoji. Ako odaberete da ostanete pri prvom osećanju, osetićete odgovarajuće (a ponekad i duboko) razočarenje ili tugu zbog gubitka osobe ili stvari do kojih vam je stalo. Ali, ne morate istovremeno odabrati da osetite neizrecivu preplavljenost i depresiju zbog istog gubitka. Možete, takođe, zdravorazumski odabrati da povodom spleta frustrirajućih okolnosti budete izuzetno nezadovoljni. Ali ne morate nerazunmodabratl da osetite neobuzdan bes ili uzrujanost zbog istog spleta frustracija. Dok osećanje gubitka ili tuge predstavlja odgovarajuću reakciju na doživljen gubitak, panika i depresija to nisu. Zašto? Postoji nekoliko važnih razloga: Kada vam se nešto neprijatno desi na tački A (vaš aktivirajući doživljaj 1. ili Aktivirajući događaj), na tački C (emocionalne posledice) osetite tugu ili žaljenje, jer na tački B (vaš sistem uverenja) kažete sebi: "Gubitak ove osobe ili stvari smatram žalosnim (ili neprijatnim ili frustrirajućim)." Ovo predstavlja logičnu činjenicu koja semože empirijski potvrditi, odnosno racionalno uverenje (rU), jer možete da dokažete (u svetlu sopstvenog sistema vrednosti na osnovu kojeg želite da ostanete živi i srećni) da neprijatnost ili šteta uistinu proizilaze iz navedenog gubitka. Prema tome, ako izgubite posao ili bračnog partnera, ovaj gubitak će vam doneti niz neprijatnosti. Zaključiti: "Baš dobro!" i biti srećan zbog toga, čini vam se krajnje glupavim. 2. Vaša osećanja anksioznosti ili depresije - koja mogu da se kreću od blage do ekstremne potištenosti - predstavljaju drastično različitu vrstu emocionalne posledice (tačka C). Potiču iz vašeg iracionalnog uverenja (iU): "Gubitak ove osobe ili stvari smatram užasnim ili strašnim."Ali, izrazi užasno ili strašno, u ovom kontekstu bukvalno 69

nikada ne znače žalosno ili štetno već mnogo više od toga. I, (ako pažljivo razmislite o tome), videćete da više od toga ne može realno da postoji. Bez obzira koliko jako, jako nesrećnim smatrate gubitak bračnog partnera ili posla, on je ipak samo nesrećan. Čak i ako ga smatrate izrazito, naročito ili posebno nesrećnim, još uvek ga ne možete proceniti nečim više od toga. A izraz užasno, kada vodi ka panici ili depresiji, zapravo znači - razmislite samo, ne uzimajući naše tvrdnje zdravo za gotovo! - neizmemo više nego nesrećno. On ima magično,dodatno značenje,koje nema empirijsku podlogu (naravno, nikakvu drugu sem one koja je već uključena u terminenesrećan, štetan, frustrirajući ili neprikladan). Ako se mudropridržavate pravila Korzybskog i opšte semantike i izbegavate upotrebu generalnih i nadređenih apstrakcija koje ne možete precizno povezati sa realnošću, praktično nikada nećete doživeti štetne emocionalne efekte poput depresije i besa. 3. Možda unošenje termina poput nesrećno, nepovoljno ili nezgodno u rečnik ili sistem uverenja, a eliminacija izraza užasno, strašno deluje kao jezička smicalica.Ali topredstavlja mnogo više od smicalice! Jer, ako ubedite sami sebe kako je "hlađenje" vašeg partnera prema vama izuzetno nesrećna okolnost u to uverenje unosite jaku implikaciju da biste bili vrlo srećni kada bi uspeli da ga ponovo okrenete prema sebi kao i to da biste bili podjednako srećni ostvarenjem zadovoljavajuće veze s nekim drugim. Shodno tome, ocenivši ovaj događaj kao nesrećan, motivisani ste da uradite neštouvezi s njim: na primer, da ponovo osvojite partnerovu ljubav, da nađete nekog drugog; ili da uživate, najviše što možete, u svojoj slobodi. Ali, ako se ubedite kako je "hlađenje" vašeg partnera užasno, najverovatnije nećete daite ništa ili jako malo u vezi s tim, sem štoćete: (a) beskrajno mozgati o užasu tog čina; (b) optuživati sebe zbog stvaranja ove užasne situacije; (c) ubediti sebe da ste suviše potišteni da preduzmete bilo šta što bi vam vratilo partnera ili dovelo do veze s nekim drugim; (d) zahtevati da vam neko magijom ili višom silom nekako vrati ljubav vašeg partnera; (e) nerazumno predskazati kako nikada više nećete naći dobrog muža; (f) za sve apsolutno krivite sebe i usrdno sami sebi "dokazujete" da ništarija poput vas ne zaslužuje poštovanje; i (g) na druge načine ubeđujete sami sebe kako vas je Demon Užasa nepovratno uhvatio u svoje kandže i da nemate snage da pomognete sami sebi ili da se nosite s takvim magijskim, neuhvatljivim, zlim demonom. Vaše gledanje na bilo kakav Aktivirajući doživljaj ili događaj kao na užasan, strašan ili grozan stvara iluziju da njime apsolutno ne možete da upravljate i da ste preslabi da bi se nosili sa užasom vascelog postojanja, koji stvara strahotekojima vas neprestano muči. Bez obzira koliko nesrećnim ili nepovoljnim vam neki događaj izgleda, najverovatnije još uvek imate sposobnosti da ga promenite ili da se nosite s njim. Ali ako ga smatrate istinski užasnim odričete se gotovo svake kontrole koju biste mogli imati nad njim (ili nad sopstvenim reakcijama prema njemu), i potpuno se prepuštate njegovom zamišljenom užasu.

70

4. Ako ste iskreni prema samom sebi, priznaćete da, kad god neki gubitak ili osujećenje smatrate užasnim, u stvari mislite da zato što je nepovoljno da tako nešto, ne sme i ne treba da postoji. Ne samo da postojanje događaja smatrate nepoželjnim, već mislite da vladajuće sile nisu smele da vam ga nametnu. Ne mislite da bi bilo boljeda ovaj događaj ili proces ne postoji zato štoje neugodan; smatrate da on apsolutno ne sme da postoji! Razmišljanje u mora, i treba terminima potvrdilo se kao nerealno i nelogično iz više razloga: a) Koliko je nama poznato, naučno je dokazano da u svetu ne postoji apsolutno treba i mora. Možete s pravom izjaviti: "Ako želim dapreživim, moram dobro voditi računa o svom zdravlju," zato što vaše moranije apsolutnoveć uslovljeno ciljem ka kojem težite. Ali, ako kažete: "Moram da preživim, vodio računa o zdravlju ili ne," ili "Moramda vodim računa o zdravlju bez obzira da li želim da preživim ili ne," iznosite apsolutno tvrdnje kojima tražite postojanje posebnog kosmičkog zakona koji propisuje da, pri svakom, ustavu, vi morate da preživite ili vodite računa o svom zdravlju. Takav zakon (koliko je nama poznato) ne postoji. Viste ga dogmatski izmislili. b) Kada predano verujete u svako treba i mora, postupate neverovatno grandiozno i prisvajate svemoguću moć kakvu nemate. Jer vaša tvrdnja, "Meni ne sme da se dogodi da me muž ostavi i zato smatram užasnim to što me je ostavio," zapravo znači, "Pošto ja neizmerno mnogo želim da me muž voli on to naprosto mora da čini." Dakle, ima li ovo smisla? Da li vi, stvarao, upravljate osećanjima svog supruga (ili ma kog drugog)? Da li se vi, uistinu, smatrate Kraljicom nad kraljicama ili Majkom božjom? Puno sreće! c) Kada god izjavite da nešto mora da postoji, a toga u stvari nema, samosebe nerazumno opovrgavate. Ako vas ljudi stvarno moraju voleti i stalno biti s vama, tada neprikosnoven kosmički zakon kaže da oni nemaju drugog izbora i da su obavezni da delaju u vašu korist. Ali, kada uočite da vas oni više ne vole, i to proglasite užasnim, očigledno je da ste ubeđeni da vas oni moraju voleti. Kako je uopšte moguće da se ovakvo kontradiktorno stanje održi? Ako moraju da vas vole, onda to očigledno i čine (jer im sudbina tako nalaže); a ako su to sada prestali da rade, moranjeje neodrživo.Ne možete istovremeno nepokolebivo tvrditi da ljudi moraju da vas vole, a ne vole vas. Sve što mora da postoji očigledno i postoji. Shodno tome, vaša polazna tvrdnja moranja očigledno nema validne osnove. Da ima, nikada ne biste imali problema na ovom planu! d) Ako malo bolje razmislite, videćete da vam svako vaše revnosno postavljeno mora stvara dobru dozu anksioznosti, jer veoma je verovatno da ono za šta kažete da morada postoji, u stvari (naročito pod nekim uslovima) ne postoji - i onda seosećatc poraženo. Ako tvrdite, "Ljudi me uvek moraju iskreno voleti," postavljate stvari na takav način, ne samo što ćete se neizmerno rastužiti i kajati kada se to ne dogodi, već ćete osetiti neizmernu poraženost i očajanje kada izgubite njihovu naklonost. Jer, ova izjava uistinu znači: "Ako ikad prestanu da me vole, (1) Pokazuje se da sam potpuno nezanimljiva osoba; (2) Posle toga, nema nikakve šanse da na bilo koji način 71

prihvatim samu sebe ili uživam u životu. Tako! Ako uistinu verujete u ove gluposti, ne samo da deo svoje sreće uslovljavate ljubavlju drugih prema vama, već rizikujete celokupnu egzistenciju i bukvalno sve mogućnosti da budete srećni, ako se desi da prestanuda vas vole. Ne samo da rizikujete svoje odnose s niimaveć takođe (zahvaijujući glupim definicijama u svojoj glavi) rizikujete sebe, svoju celokupnu sadašnju i buduću sreću. Svesni ogromne kazne koja sledi - da ćete nastaviti gubiti sebe ako izgubite njih - gotovo uvek ćete se opteretiti strašnom brigom (a ne odgovarajućim interesovanjem) za dobre odnose s njima. Stvari dodatno pogoršavate, jer kada jednom usvojite doboko uverenje: "Ljudi me uvek moraju iskreno voleti, ne samo da ste sebi pripremili neprijatnu trnovitu postelju ako vas ne budu voleli, već ležite u njoj i kada vas vole. Zato što, kad kažete sebi: "Oh! Ljudi me stvarno vole! Divno! To me čini izuzetnom osobom!" trenutak kasnije neizbežno pomišljate: "Ali šta, ako me sutra ne budu voleli? Užasno! Pokazaće se da sam obična, bezvredna, prazna ljuštura!" Dakle, čak i kada dobijete ono što smatrate da morate dobiti, nikada neće prestati da vas uznenuruie mogućnost da to u budućnosti izgubite. Jer u ovom našem promenljiom svetu uvek postoji velika verovatnoća da ćete to izgubiti. Na primer, oni koji su danas u vas ludo zaljubljeni, sutra će možda umreti; odseliti se na drugi kraj zemljine kugle; doživeti ozbiljne fizičke i emocionalne probleme; zaljubljenost će prirodno prestati; osećanja mogu da im se promene usled mnoštva razloga. Kako onda možete neopterećeno živeti sa svakim "mora", povodom tuđe naklonosti prema vama? Dakle, vidite kako doživljavate adekvatnu duboku potištenost i tugu usled gubitka voljene osobe ili stvari i kako doživljavate neadekvatnu depresiju, očajanje i samoobezvredenost kada vam je očajnički stalo do izgubljene osobe ili stvari. Smatramo daje nesreća, ukoliko uključuje prva navedena osećanja, opravdana i zdrava. Ali nesrećnost u smislu užasavanja, katastrofiziranja i zastrašivanja samog sebe, je nezdrava i neopravdana. Depresiju i očaj ne stvarate na osnovu Aktivirajućeg doživljaja koji imate, (na tački A) već svojim sistemom uverenja (na tački B). S obzirom da, nesumnjivo, imate na raspolaganju određen izbor uverenja, možetedaodlučite da se priklonite realnosti i stvari procenjujete kao žalosne i neprijatne, a ne da prekoračujete realnost apsolutističkim definisanjem nečega kao užasnog i strašnog. Uistinu posedujete izuzetno mnogo kontrole nad svojim osećanjima. Pod uslovom da jasno vidite šta tačno činite da biste ih izazvali i pod uslovom da ste voljni da uradite nešto razumno da ih promenite! Nakon ove tvrdnje, želimo da naglasimo kako ne verujemo da je bilo koje ljudsko bićeu stanju da se izvesno vreme neprekidno oseća savršeno, ili kompletno ili zanosno srećno. Frenetično traganje za bilo čim savršenim, u stvari, gotovo neizostavno donosi teške frustracije i nezadovoljstva. A ljudska bića nisu stvorenja koja bukvalno u svemu postižu savršenstvo, naročito ne savršenu sreću. Zbog stalno promenjivih fizičkih i fizioloških doživljaja ljudi su izloženi mirijadi iratacija, bolova, neugodnosti, bolesti, dosada, napetosti i ostalih situacija koje stvaraju neprijatnost. Ovom knjigom nastojimo da pokažemo kako mogu da prevazidu mnogo svojih mentalnih i emocionalnih hendjkepa.Ali nesve! 72

Na primer, gotovo uvek možete savladati i pobediti hroničnu depresiju. Ali, efikasno savlađivanje je, velikim delom, moguće zato što je depresija uporno prisutna i zato što imate dovoljno vremena da o njoj razmišljate, nađete joj poreklo u svojim mislima i opovrgnete razmišljanja kojima ste se (svesno ili nesvesno) bavili da biste je stvorili i održali. S druge strane, ne možete lako savladati prolazna negativna osećanja, jer ih osećate "u letu" i možda nećete; imati dovoljno dugo vremena da ihanalizirate i otklonite. Čak i borbu protiv trajno prisutne psihološke muke ne možete sasvim dobiti. Ako ste neraspoloženi zbog neke nerazumne ideje koju uočite, analizirate i odbacite, ona se retko kada zauvek gubi ipovremeno se vraća. Dakle, nužno je da stalno ponavljate analiziranje i odbacivanje. Na primer, možda ste stekli apsurdnu ideju da ne možete živeti bez poštovanja od strane određenog prijatelja i, verujući u ovu glupost, stvarate sebi neizmerno mnogo neprijatnih osećanja i potištenosti. Zatim, nakon mnogo temeljnog razmišljanja, konačno napuštate tu ideju i smatrate daje sasvim moguće da zadovoljno živite i bez poštovanja tog prijatelja. Konačno ćete, međutim, verovatno otkriti da povremeno, potpuno spontano, obnavljate neosnovanu ideju da vaš život nema vrednosti ako vas ovaj ili onaj prijatelj ne poštuje. I ponovo ćete se prihvatiti posla oko izbacivanja ove "samoosujećujuće" ideje izglave. Slobodni smo dodati da će vam oslobađanje od sopstvenih "samoosujećujućih" uverenja ići sve lakše, što duže u tome istrajete. Ako dosledno otkrivate i opovrgavate svoje pogrešne životne filozofije otkrićete kako njihov uticaj slabi. Na kraju, neke od njih gotovo potpuno izgube svoju razornu moć. Ne baš sasvim, jer jednog dana vam se možda ponovo,makar na kratko,u glavi pojavi ista idiotska misao s kojom ste sesvojevremeno izluđivali, i opet je morate opovrgnuti i prevazići. Svako je sklon da gaji nekoliko snažnih ideja koje stvaraju emocionalne poremećaje. Kao ljudskom biću vam je,biološki, lako razmišljati na taj način. Socijalno, živite u okruženju koje vas podstiče na iracionalno razmišljanje. Ilustracije radi, pozabavimo se idejom o tome da morate da postignete izuzetan uspeh. Vrlo je moguće da, poput većine ljudskih bića, imate urođenu težnju ka maksimalno dobrom: da vozite najbrže, žanjete najobilnije, popnete se najviše. Robert Vajt je vešto pokazao da ljudi strašno vole upravljati problemima, drugim stvarima i odnosima. Imajući u vidu prednost koju takva težnja ima za opstanak ljudske vrste, opravdano je smatrati je delimično urođenom. Ovoj moguće urođenoj tendenciji možemo dodati svesno naučenu kompetitivnost, sadržanu u gotovo svim kulturama, i razumećemo snažnu potrebu i obuzetost uspehom prisutnu kod većine ljudi koji su ponikli u takvim kulturnim sredinama. Prema tome, ako ste odrasli u takmičarskom društvu i padnete u depresiju, ako ne postignete željeni uspeh, suprotstavljanje sopstvenim (i društvenim) standardima ići će veoma teško. Jer, vi se racionalno odupirete i borite protiv karakteristika ili stavova koji su doboko usađeni u vašu "prirodu." Naravno, teško ne znači nemoguće. Naravno, teško će vam pasti da razumno razmišljate i postupate u nerazumnom svetu. Naravno, imaćete muka da razumno osmislite svoj izlazak iz okolnosti koje, su vas godinama 73

nerazumno pritiskale. Dobro, to vam teško ide. Ali,i slepom čoveku je teško da nauči Brajevu azbuku, paralizovanom daponovo nauči koristiti mišiće, ili savršeno normalnoj osobi da vežbana trapezu, igra balet ili dobro svira klavir. Tvrd orah!Ali, ipak ga možete slomiti. Mnogi kritičari racionalnog pristupa življenju smatraju "neprirodnim" očekivanje da ljudiuvek i dosledno postupajuiracionalno. Smatraju da to nije svojstveno primarnoj prirodi čoveka. U tome ima istine. Jer osobi koja se rađa i raste uz obilje iracionalnih tendencija korišćenje moći razuma za prevazilaženje takvih tendencija deluje. "neprirodno." Međutim, podjednako "neprirodnim" možemo proglasiti nošenje cipela, primenu kontracepcije, učenje stranih jezika, vožnju kola i još gomilu drugih stvari koje su u suprotnosti sa urođenim tendencijama i ranim vaspitanjem. Takođe možemo i da postavimo pitanje: Koliko pameti ima osoba koja kruto sprovodi samo savršeno "prirodno" ponašanje? Nikada neću zaboraviti mladu i potencijalno atraktivnu ženu kojuje doveo prijatelj zato štoje odbijala da na bilo koji način vodi računa o svom telu ili fizičkom izgledu i sa dvadeset tri godine već je pokazivala ozbiljne znake gojaznosti, zapuštenosti i starenja. Na moje pitanje, zašto ne vodi računa o sebi, kada čak i prijatelj (kojeg voli i za koga želi da se uda) nije zadovoljan njenim izgledom i preti da će je ostaviti ako ne preduzme nešto u vezi s tim, odgovorila je: "Ali, da li bi to bilo pošteno? Treba li da se pretvaram, uz dobru odeću, šminku i slične stvari da sam lepša nego što stvarno jesam? Da li bih ostala verna samoj sebi - ili Džonu? Zar ne bi on, u stvari, znao da u suštini ne izgledam onako kako izgledam i zbog toga me još više prezirao? Ako me ne može prihvatiti ovakvu, bez elegantne odeće i ulepšavanja, ako me ne može prihvatiti u istinskom stanju, kakva je to vrsta ljubavi kojuoseća prema meni?" Uložio sam mnogo truda da dokažem ovoj ženi kako, bez obzira na prijatelja i njegovo mišljenje o njenom izgledu, postoji nekoliko jakih razloga zbog kojih bi, sebe radi, bilo dobro da vodi računa o svom telu i izgledu. Na primer, zbog zdravlja i sopstvenog estetskog doživljaja koji dobija gledajući se u ogledalo, a tu su i prednosti prilikom zapošljavanja. Bezuspešno. Uporno se vraćala na ideju da bi njeno ponašanje, kada bi se trudila da izgleda lepo, bilo veštačko i neprirodno. Bio sam na rubu iracionalnog besa i došlo mije da joj kažem kuda da se nosi sa svojim osećanjem "integriteta" - da ode u manastir i završi posao! Ipak, razum je prevladao. Po dvadeseti put podsetio sam sebe da nemogu da je proglasim prljavušom, već veoma zbunjenom, defanzivnomosobom koja, zbog ogromnog suštinskog straha, tvrdoglavo brani svojukontradiktornu poziciju, preterano ubeđena kako nije u stanju da od njeodstupi. Takode sam sebi rekao da ne dovodim u pitanjesopstvenu vrednostčak i ako na kraju ne uspem da joj pomognem da izmeni svojusamosabotirajuću filozofiju: ostvario bih još jedan dobar, premda na žalostneuspešan pokušaj; a mogu i da naučim nešto iz svog "poraza." Tako samse vratio terapijskom pobijanju. "Slušajte," rekao sam, "suviše ste inteligentni da biste verovali u ove besmislice koje servirate i sebi i meni." "Kako to mislite, besmislice?" prilično ratoborno me upitala. 74

"Upravo tako kako sam rekao, besmislice.Ai vama je već u izvesnoj meri jasno šta želim da kažem. To vidim iz vašeg pomalo neprirodnog mrštenja. Ali, da budem jasniji, stalno tvrdite kako ne možete uraditi ništa veštačko i neprirodno čime biste popravili svoj izgled, jer bi vas to učinilo nepoštenom. Zar ne?" "Da, upravo to stalno ponavljam - i, bez obzira složili se vi sa mnom ili ne - ja tako i mislim." "Možda; ali nisam baš sasvim siguran. Hajdeda vašu tvrdnju podvrgnemologičnoj analizi i proverimo da li će se održati. Odbijate da koristite šminku i nosite atraktivnu odeću, jer to smatrate neprirodnim.U redu. Štaje sa čašama za vodu, noževima, viljuškama, kašikamai ostalim priborom zajelo. Da li i njih smatrate neprirodnim?" "Pa, na izvestan način, da. Ali to nije smisao mog stava." "Ne, to nije besmisao vašeg stava. Ali, koji je "smisao" vašegstava?" Naravno, nije mi mogla odgovoriti. Ponovo je, neodređeno i okolišeći, izjavila kako prosto misli da nije u reduiprirodnoda se ulepšava, ali daje nekako prirodno i u redu da koristi pribor za jelo. Video sam da ovo ne vodi nikuda i prekinuo sam je: "Slušajte. Zašto mi uporno servirate ove besmislice? Zašto umestotoga ne pokušamo zajednički otkriti zašto vi termine ispravno i prirodnone koristite dosledno: zašto upotrebu jednog sredstva, na primer nošenje naočara, smatrate OK, a upotrebu drugog, dobro sašivene odeće, ne? Ranije smo konstatovali da obično inteligentno postupate. Znači sigurno postoji neki razlog za ovu nedoslednost. Znate li ga?" U početku nije priznavala svoju nedoslednost. Ali, nisam se predavao i nastavio sam da joj ukazujem na nedoslednost u postupcima. Tunedoslednost sam uzeo kao činjenicu a ne kao temu za diskusiju i rekao sam joj da možemo da razgovaramo o tome zašto je, a ne da li je nedosledna. Konačno je pokazala spremnost da razgovara o načinu na koji upada u kontradikciju. Tada sam rekao: "Nije mi želja da pokušam da vas ubedim kako su razlozi vašekontradiktornosti isključivo abnormalni ili patološki. Mnogo terapeuta praktično insistira na tome daje patologija u pozadini svega što klijent čini. Međutim, u racionalno emotivnoj terapiji, mi tragamo za nekim od normalnih razloga koji ljude navode da čine stvari kojima ugrožavaju sopstvene ciljeve." "Dakle, vi smatrate da, ako dosledno odbijam da se koristim veštačkim pomagalima za poboljašavanje svog izgleda, za to imam i zdravei nezdrave razloge?" "Tačno. Uzmimo očigledan zdrav razlog. Ranije ste rekli da, ako vas mladić ne prihvata takvom kakvi ste, bez veštačkih pomagala, to nije prava ljubav. Dakle, ovaj stav je delimično tačan. Jer, ako vas on voli samo zbog stvari koje činite da biste lepo izgledali, takva ljubav je površna, verovatno neće trajati i s pravom možete reći samoj sebi: Kome treba takva ljubav?" "Da - kome?" "Dobro. Prema tome, razumno razmatrate do koje mere je mudro voditi računa o svom izgledu da vas on ne zavoli i voli samo zbog pojave. I ovaj razlog za odbijanje korišćenja sredstava za ulepšavanje, dok istovremeno koristite naočare i pribor za jelo, zvuči zdravo. Ali, kada isti razlog 75

predimenzionišete i odbijate da koristite sredstva za ulepšavanje za zadovoljavanje sopstvenih estetskih i zdravstvenih potreba, vreme je da potražimo neprirodne razloge za vašu nedoslednost." "Kao na primer?" "Kao na primer potisnut strah da vam, čak i ako se trudite da lepo izgledate, to neće uspeti jer, zapravo verujete da nikakvi napori ili trud u ulepšavanju ne mogu prikriti vašu ružnoću. Ili strah da se, čak i ako uspete da izgledate lepo ipak nećete udati za svog momka; jer možete da prestanete da mu se dopadate bez obzira kako izgledali." "Ali, zar nije moguće da mu ne budem privlačna bez obzira šta uradila? Nije li moguće da mu se dopadam, a da me ipak ostavi?" "Oh, sigurno. Naravno. Opasnost da će nam pokušaj pridobijanja nečije naklonosti ili postizanja određenog cilja propasti uvek postoji. Pa šta?" "Ali, zar ne bi bilo užasno da držim dijetu, lepo se oblačim i doterujem i ipak izgubim ljubavnika?" "To sigurno nije užasno – sem ako vi to takvim ne učinite. Naravno, tako nešto bi vam bilo neprijatno, ili frustrirajuće, ili bi vas jako rastužilo. Ali zašto biste to smatrali užasnim? Da li biste zbog toga umrli? Da li bi se zemlja otvorila i progutala vas? Da li bi vas to onesposobilo da pronađete drugog momka, ili da se bavite drugim ugodnim stvrimačak i ako ne postoji prikladna zamena?" "Ne znam. Ne znam šta ću raditi ako stvarno izgubim Džona." "Evo, sada ste tačno odredili vaš,problem. Ubedeni ste, sasvim pogrešno, ali defintivno, da bi izgubiti Džona bilo užasno, i da ne biste znali šta da radite sa sobom ako se to desi. I uz takvo uverenje, prevođenjem nelagode i frustracije u užas, kreirate baš taj isti "užas". Zbog uverenja da bez Džona ne biste mogli živeti uspešno činite izvesnim da stvarno ne biste mogli." "I zato što verujem da bi izgubiti Džona bilo užasno, a znam da to može da se desi bez obzira štaja uradila sa svojim izgledom, ja se namerno trudim da ne uradim ništa čime bih mogla da ga zadržim? Unapred se mirim s tim da ga neću moći zadržati da bih izbegla eventualnu agoniju ostavljenežene. "Tačno.Vaša želja za Džonom je sasvim razumna - jer pretpostavljamo da on poseduje osobine koje vam potpuno odgovaraju.Ali, onda nerazumno kažete samoj sebi da ga, pošto ga želite, morate imati i bićete razoreni ako se to ne desi. Zatim "logično" unapred odustajete od pokušaja da ga zadržite kako biste se zaštitili od kasnije patnje. Ili, preciznije, postavljate izuzetno teška pravilaigre - poput vašeg odbijanja da koristite kozmetička sredstva. Polazite od pretpostavke da, ako nastavlja da vas voli, uprkos tako nemogućim pravilima, voleće vas zauvek i nikada vas neće ostaviti." "Ali, zar je to toliko nerazumno?" "Da - jer se praktično nikada ne ostvari. Kao i strah da će kućna pomoćnica kupiti loše povrće, pa zbog toga zahtevate da doktorira ekonomiju i domaćinstvo pre nego štoje zaposlite. Kakve su šanse da nađete osobu sa doktoratom iz domaćinstva spremnu da radi za platukućne pomoćnice?" "Jasno mije šta mislite. Šanse da nađem takvu kućnu pomoćnicu suviše nego minimalne, bez obzira koliko ja to želim. Analogno, šanse da

76

zadržim ljubav svog prijatelja su gotovo nikakve, ukoliko nastavim da mupostavljam ovako nerazumne zahteve?" "Tačno. Dakle, umesto da zahtevate da on izmeni svoje osobine, pri čemu čvrsto ostajete pri sopstvenom neurotičnom insistiranju na njegovoj apsolutnoj ljubavi prema vama, zar ne bi bilo bolje da dobro promislite i svojski se potrudite da izmenite sopstvenu ludu potrebu za apsolutno sigurnom ljubavi?" "Hmmm. Nikada ranije nisam o tome tako mislila." "Ali, emocionalni poremećaj uglavnom nastaje kada prvobitno zdravu željuza priznanjem (i želju za dobijanjem priznanja za osobine koje nisu tako površne kao dobra odeća ili vitak stas) pretvorimo u nezdrav zahtev za priznanjem i odbijanje da bilo šta uradimo kako bismo to priznanje i stekli. Razmislite o tome još malo i biće vam još jasnije." I, stvarno je razmislila; počela je da drži dijetu i da vodi računa o svom izgledu; odnosi sa prijateljem su se bitno poboljšali. Ovaj slučaj uglavnom pokazuje da se liudi istovremeno ponašaju i razumno i nerazumno. Često postupaju i inteligentno i glupo, promišljeno i povodljivo, lako se s lakoćom, gotovo automatski, predstavljaju kao stvorenja koja se racionalno ponašaju, s jednakom lakoćom se predstavljaju i kao poluidioti. Racionalno življenje, kao i svi drugi vidovi života, opstaje kao proces, pokušaj koji stalno traje, eksperiment, a ne kao proizvod ili konačan rezultat! Drugačije rečeno: Odrasli često pokazuju sklonost ka nezrelim, detinjastim postupcima. Jedna od suštinskih osobina njihove ljudskostije upravo sklonost greškama. I pošto poseduju tu sklonost, s izuzetnom lakoćom se upuštaju u površna razmišljanja, fanatično se predaju religiji i dragim predrasudama zbog kojih doživljavaju neodgovarajuća osećanja. Ali ako je ljudima lako da se ponašaju detinjasto, to ne znači i da se moraju tako ponašati. Mogu da nauče da misle i da se koriste zrelim, dubokim razmišljanjem. Dakako, time neće dostići stanjeapsolutne sreće i zauvek se osloboditi tuge i razočarenja. Uprkos tome ljudi mogu, uz mnogo rada i napora i napora, da nauče kakoda nikada (dopro, skoro, nikada) tokom dužeg perioda ne padnu u očajnu depresiju ili jad. Ima li rezona tražiti išta više?

77

10. SAVLADAVANJE PRETERANE POTREBE ZA TUĐIM PRIHVATANJEM Nekoliko moćnih, iracionalnih i nelogičnih ideja blokira put ka neuznemiravanom i spokojnom životu. Jedna od njih, koju ćemo nazvati Iracionalnom idejom broj 1, je ideja da morate - da, baš morate - biti voljeni i prihvaćeni od svih ljudi koji su vam značajni. " Ali," požurićete da komentarišete, "Ne insistira li većina psihologa na tome daje ljudima potrebno prihvatanje i da bez njega ne mogu srećno živeti?" Da, insistiraju. Pogrešno! Ljudisilno žude za prihvatanjem i bili bi mnogo manje srećni da gauopštenedobiju. Uz to, usavremenom društvu, većina ljudi ne bi opstala bez neke količine priznanja. Jer, ko bi im inače iznajmio ili prodao mesto za stanovanje, snabdevao ih hranom ili odećom? U svakom slučaju, odraslima priznanje nije potrebno u smislu neophodnosti. Prema definiciji reč potreba (engl. Need) vuče poreklo iz srednjoengleske reči nede, anglosaksonske nead i indoevropskog izraza nauto koji znači srušiti se od iscrpljenosti (isto značenje nalazi se u gotskom terminu naus, ili leš). U engleskom ima značenja: nužnost; prisila; obaveza; nešto štoje nužno potrebno za život i sreću. Pošto ljudi mogu da žive u izolaciji, a da ne umru niti da zbog toga budu neizdrživo nesrećni, i pošto mogu da žive u socijalnoj grupi, a da im mnogo ne smeta to što ih ostali članovi gnipe ne simpatišu, očigledno je da nekim ljudima nije potrebno prihvatanje. Postoje i pojedinci koji čak ne žele ljubav. Ali većinažena i muškaraca zapravo želi prihvatanje onda kadadefanzivno tvrdi da im ono nije potrebno. Stalo im je i žele da budu prihvaćeni i zadovoljniji sukada dobiju određenu dozu priznanja ka kojem teže. Ali preferencije, htenja i želie nisu potrebe ili nužnosti. Mi bismo voleli da nam se žudnje ostvare; ali nam nije zaista nužno potrebno. U psihološkoj literaturi se pojavila poprilična konfuzija u vezi ljudskih potreba, jer su pomešani zahtevi dece i zahtevi odraslih. Deci je, zbog veoma očiglednih razloga, potrebna tuđa nega, naročito roditeljska, za zdrav i zadovoljan rast i razvoj. Deca neće nužno uvenuti zbog grdnje ili nedostatka ljubavi. To su dokazali Harold Orlanski, Lili Peler, Viliam Sjuel, Lorens Kasler i drugi psiholozi i sociolozi. Ali deca bukvalno zavise od drugih i ne mogu da obezbede ni hranu, ni odeću, ni sklonište, niti moguda se odbrane od bolesti, ako odrasli ne brinu o njima. Nadalje, deci je teško da se sama zaštite od tuđih verbalnih kritika. Ako im drugari ili staratelji govore da su bezvredna, deca nisu u stanju da sama sebi kažu; "Baš me briga za njihovo mišljenje. Ja znam da je moj život vredan". Deca su prijemčiva i prihvataju tuđa negativna mišljenja, i tim prihvatanjem sebe psihološki oštećuju. Međutim, nema potrebe da se odrasliponašaju kao deca. Ako njihovi bližnji ne brinu o njima, obično uspevaju da se snađu i da izmole, pozajme ili ukradu ono što im treba. A, ako ih neko grubo kritikuje ili omalovažava, u stanju su da razmisle i da se zapitaju: "Zašto Džontvrdi da sam ništarija? Koje motive za to ima?Koliko istine ima u tome?"

78

Čak i kada odrasli smatraju da je Džonova kritika njihovog ponašanja na mestu, još uvek se mogu zaštititi od tog napada izdvajanjem između ostalog, nekoliko stvari: 1. "Dobro, možda Džon neke moje osobine smatra lošim i zato ne želi da mi bude prijatelj, ali Smitu i Rodžersu se, po svemu sudeći, sviđa moj stil. Dakle, ako Džon neće da se druži sa mnom, ostaju mi oni." "Možda se Džonu i Smitu ne sviđa način na koji ja radim; možda su u 2. pravu što se tiče moje neefikasnosti. Ali, ja ipak mislim da je moj način najbolji, za mene najugodniji i više volim da meni bude bude ugodno nego da radim onako kako bioni hteli." 3. "Možda Džon i Smit imaju pravo u vezi mog pogrešnog izražavanja i možda bi mi koristilo da naučim da lepše govorim. Ipak, ako nikada ne počneni da govorim pravilno, to ne znači da sam ništarija, već samo osoba koja loše govori." 4. "Možda Džon i Smit imaju pravo kada kažu da sene razumem u muziku. Zašto im onda ne priznam da je tako i vidim da li će mi pomoći da to stanje ispravim. Ali ako smatraju sam šljam zbog nedostatka muzičkog(i drugih) obrazovanja, donose preuopštene ocene o meni i ja takve generalizacije ne moram da uzmem za ozbiljno." Postoji mnogo načina, sličnih ovima, da odrasli prihvate neodobravanje drugih, pomire se s tim, urade nešto povodom toga i prođu relativno nepovređeni. Možda nikada neće naučiti da im se svidi neodobravanje ili negativna kritika; ali, definitivno, mogu naučiti da ih tolerišu i iskoriste za sopstveno dobro. Uzmimo slučaj mog (R.A.H.) klijenta Erla Temza, izuzetno inteligentnog četrdesetpetogodišnjaka koji je, prema sopstvenim rečima, uložio ogromnu količinu energije u sticanje tuđe ljubavi. Majka, udovica, kovala gaje u zvezde, preterano mazila i navela da veruje kako, zbog svojih naročitih i dragocenih talenata, zaslužuje najbolje od života. Zahvaljujući realnim sposobnostima i šarmu lako je osvajao naklonost i divljenje svojih drugara, nastavnika i (kasnije) poslovnih partnera. Na početku! Nevolje počinju kasnije. Jednom osvojivši naklonost drugih, Erl je, otkrio da ljudi - naravno - imaju i druga posla sem da ga neprestano hvale i da mu se dive. Njihova početna oduševljenost bi počela da bledi i tada bi se polomio da nekim novim uspehom, dosetkom ili žrtvom podigne opalo oduševljenje. Ovakve žrtve prinete na oltar ljubavi, kada se i isplate, nemaju dugotrajne efekte. Vremenom, ljudi bi se umorili, ne bi imali vremena ili im je Erl postao suviše dosadan za izlive oduševljenja ili pohvala na kakve je navikao kod majke. Kada bi to primetio prosto bi pobesneo i, proglasivši ih glupim i sebičnim, požurio da stekne nove i, po mogućnosti, uviđajnije prijatelje. Od dvadeset pete do četrdesete godine, Erl se solidno snalazio tražeći i jureći za obožavanjem i uspelo mu je da prođe kroz tri braka i bezbroj poslovnih i ličnih veza. Tada je Mama umrla, ostavivši mu veliko nasledstvo. Poslovi su strmoglavo krenuli nizbrdo i on se odao piću. Većinu novca je spiskao na vrlo riskantne poslove i dobročinstva usmerena ka sticanju naklonosti. Ranije, kada ne bi dobio očekivano priznanje ili bi stvari na bilo koji način pošle naopako, tu je bila Mama da mu pomogne, uteši ga i ubedi daje on stvarno izuzetna osoba. Sada nije imao ništa sem anestetičkog dejstva alkohola. 79

Kada je, po savetu specijaliste za lečenje alkoholičara, Erl došao na terapiju, odigrao je jednu od svojih tipičnih šarmirajućih igara. Čak i u situaciji kada mu je pomoć očajnički potrebna, nije znao za drugi način ponašanja. Potpuno i intenzivno ubeđen da mora biti prihvaćen i da mu je to apsolutno neophodno, prema meni se ponašao na osnovu istih standarda kao i prema drugima i bacio svoju dečačku udicu na potpuno isti način kao i svih proteklih, gotovo četrdeset, godina. Neki psihoterapeuti bi, ne sumnjajući,reagovali na Erlovu igru traženja pomoći upravo onako kako on hoće, i silno se potrudili da ovom jadnom sredovečnom paćeniku daju ljubav koja mu je "potrebna." Narednih pet do deset godina bi mogli provesti negujući ga i tetošeći kako bi se osetio "stvarno" željenim i cenjenim, ubeđeni da će konačnoprevazići svoju preteranu želju za prihvatanjem i stati na sopstvene noge. Sumnjamda bi im to ikadauspelo. Jer, Erl je delovao kao rupabez dna u koju bi mogla da se ulije sva moguća briga i pažnja i još uvek ne bi bilo dovoljno. Moja psihoterapijska gledišta i reakcije se drastično razlikuju. Osetivši da bi bilo kakva pohvala samo potkrepila Erlovu nerazumnu ideju da mu je ona strahovito potrebna, nisam uradio ništa u tom smislu. Umesto toga, odlučno sam mu izneo životne činjenice, čvrsto ostavši pri tome da mu prihvatanje nije neophodno, da može živetibez njega i bezobzirno mu predočiožalosnerezultatenjegovedvadesetogodišnje kampanje za pridobijanje drugih i osvajanje njihove naklonosti. Erl se žestoko borio. Citirao je psihološke radove da dokaže kako je prhvatanje stvarno neophodno. Pribavio je mišljenje lekara da s njim treba postupati obazrivo. Pretio je da će da prekine s terapijom i vrati se alkoholu. Koristio je svaku priliku da mi dokaže moju bezosećajnost i ubeđivao me kako bih sigurno uživao iskorišćavajući bespomoćne udovice i siročad. Bez uspeha. Ostao sam nepokolebljiv. Jednom prilikom sam izjavio: "Ne vredi. Ovo ne pali! Možda se ponašam bezosećajno. Moždasvakidanbijem svojuženu i otimam deci slatkiše. Ako to i radim, to jemoj problem. Vaš problem je u tome da vi još uvek mislite kako vam je ljubav neophodna kada je, poput većine nas, želite. A smatrate da vamtreba, jer ovako bespomoćni, bez ljubavi ne možete da vodite računa o sebi. Dakle, stvarno se ponašate kao krpa. Zato što ste ubeđeni da vas morajuvoleti, smatrate da će vas samo ljubav i jedino liubav spasiti od bespomoćnosti koja je gora od smrti. Neće. Voleo bih kada bih nekoga iz vašeg života - ne sebe, već nekoga s kim vi živite - mogao navesti da vas voli onako kako vi zahtevate - samo da vam pokažem da to ne bi funkcionisalo. Jer vi bi se i u takvim okolnostima i dalje osećali bespomoćno. Pošto nikada niste ništa učinili sami za sebe, nikada ne biste dokazali da možete sami sebi da pomognete pa bi se i dalje osećali bespomoćno. Ali, nepokolebljiva i hladna stvarnost jeste, dopalo vam se toili ne, daverovatno nikada nećete naći nekoga ko bi vas voleo onako kako vi zahtevate. Čak i kada bi ga našli, tada bi se plašili da on ne umre, ili da vas ne ostavi, ili da počne da vas voli manje nego pre - pa bi i dalje bili grozno zabrinuti i uznemireni. Ne, osnovno rešenje vašeg problema sastoji se od odbacivanja ideje da morate biti prihvaćeni da bi se mogli smatrati dostojnim

80

sreće. Ako se opirete odbacivanju te ideje, nastavićete da pijete, dovešćete sebe do bankrota i radićete sve ono što rade izuzetno anksiozne osobe. Dakle, izaberite! Da li da zadržite uverenje da morate biti voljeni -i kraljevski propadnete ili da počnete s prihvatanjem ideje da, bez obzira koliko je ugodno biti cenjen i prihvaćen, to nije vaša potreba. Ovo drugo vam daje šansu da obnovite svoju razorenu egzistenciju." Erl je bio težak klijent; tek nakon mnogo, mnogo seansi uspelo mu je da odbaci svoju preteranu potrebu za prihvatanjem i odluči se za svrsishodan život. To je bio težak posao, ali nas dvojica smo ga obavili. Dve godine nakon prve seanse, kada smo se poslednji put videli, nije više pio, poslovi su mu dobro išli i prvi put u životu bio je sa ženom zato štoje on voli, a ne samo zato štoje njoj stalo do njega. Nije li slučaj Erla Temza ekstremni primer osobe kojoj "treba" ljubav i prihvatanje? Da, na izvestan način. On jeoštra i precizna ilustracija teme ljubav-"potreba" koja se vrti u životima miliona ljudi. Čak i blaži oblik ovakve "potrebe" izaziva mnogo jada i nesreće. Zašto se ljudi, koji insistiraju na tome da im je tuđe prihvatanje neophodno, ponašaju iracionalno? Iz nekoliko razloga: 1. Zahtevati da vas bukvalno svako koga smatrate važnim voli je perfekcionistički, neostvariv cilj.Ako osvojite ljubav, devedesetdevetorice, tu je stoti, pa sto prvi i tako dalje. 2. Čak i akozahtevate ljubav od određenog broja ljudi, obično u tome ne uspete kod svih. Neki od njih, zbog sopstvenih ograničenja, nisu u stanju da vole bilo koga. Drugima se nećete dopasti zbograzloga koji su apsolutno van vaše kontrole (na primer, zato što su vam oči plave, a ne smeđe). Neki će pak imati negativan stav prema vama zbog neke greške koju ste davno napravili ili zbog niza drugih razloga. 3. Kada ste ubeđeni da vamje ljubav apsolutno"potrebna," bićete skloni da brinete o tome koliko mnogo i koliko dugo će vas odabrane osobe voleti. Vašem rođaku ili šefu jeste stalo do vas, ali da li im je stvarno dovoljno stalo? Ako im je, pak, dovoljno stalo, da li će ta ljubav trajati sutra, prekosutra ili godinu dana? S takvim mislima,vašem nespokojstvu i brigama u vezi ljubavi nema kraja! 4. Ako vam je ljubav uvek potrebna, uvek se morate ponašati kao neko ko se može voleti. Ali, ko može da udovolji tom zahtevu? Čak i kada obično posedujete osobine vredne ljubavi (napr. ljubaznost) nemoguće je pokazivati ih uvek i prema svakome. 5. Kada bi vam, teoretski, pošlo za rukom da uvekosvojite naklonost onih čiju ljubav "trebate," za to bi potrošili toliko vremena i energije da vam je praktično ne bi preostalo nizašta drugo. Neprekidno traganje za prihvatanjem znači živeti za ono što drugi misle i žele od vas, a ne za sopstvene ciljeve. Obično to podrazumeva ulizivanje i kupovanje tuđeg prihvatanja po cenu jeftine prodaje sopstvenih želja i vrednosti. 6. Ironijom sudbine, što je vaša potreba za ljubavlju veća, to će manje ljudi pokazivati sklonost da vas poštuju i brinu za vas. Čak i kada im se dopada briga i pažnja kojom ih obasipate, možda će vas prezirati zbog te slabosti i prestati da vam se dive. Takođe, vaš preteranitrud da dobijete priznanje može da smeta i iritira druge toliko da im postanete neizmerno dosadni, a samim tim i manje zanimljivi. 81

7.

Osećati se voljenim, jednom kada steknete ljubav, može da bude dosadno i tegobno, jer ljudi koji vas vole često polažu pravo na vaše vreme i energiju. Aktivno voleti nekog predstavlja kreativan i zaokupljujući čin. Ali, preterana potreba za ljubavlju ozbiljno blokira iskazivanje ljubavi i njeno doživljavanje. Zvuči neprirodno, ali preterana potreba za ljubavlju sabotira ljubavni odnos, jervećina osoba koje zahtevaju intenzivnu i trajnu ljubav nemaju ni vremena ni energije da se posvete rastu i razvoju onih čiju ljubav zahtevaju. 8. Preterana potreba za ljubavlju gotovo uvek prikriva osećanje sopstvene bezvrednosti ili je praćena njime. Osoba s takvom potrebom neprestano govori samoj sebi: "Bez ljubavi, ostajem običan bednik i nesposobnjaković, apsolutno nesposoban da sam sebe zaštitim i odbranim u ovom svetu i zato moram da obezbedim brigu, pažnju i ljubav drugih koje mi trebaju." Ovakvo preterano traženje ljubavi često prikriva osećanje bezvrednosti koje se nalazi u pozadini te stoga ne preduzimate ništa da bi obradili i prevazišli to osećanje. Što više "uspeha" imate u ostvarenju naizgled benignog, a u stvari opakog cilja da morate biti neizmerno voljeni, to ćete manje težiti da ga eliminišete. Nastavićete da se indoktrinirate glupom idejom da ne možete upravljati, svojim životom i da ne možete dobiti više onoga što vi stvarno želite. U svetlu gore navedenih obrazloženja, životu možete prići promišljeno i racionalno, odbacivanjem težnje da pridobijete kompletnu i neprikosnovenu ljubav praktično svih onih čiju ljubav želite. Celishodnije je da prihvatite sebe (potrudite se da otkrijete sopstvene fundamentalne želje i vrednosti) i da seaktivno okupirate i zainteresujete za ljude, stvari i ideje izvan samoga sebe. Jer, paradoksalno, obično nađete sebe kad se izgubite u spoljnim aktivnostima i ciljevima, a ne tražeći se pukim prevrtanjem misli u glavi. Zen Budizam i dragi pravci meditacije rešenje ovog problema vide u napuštanju preterane potrebe za poštovanjem i prihvatanjem (i drugim zemnim zadovoljstvima) i usredsređivanju na doživljaj jedinstva sa svemirom. Meditirajući o stapanju sa svemirom (a ne opotrebi za "samim sobom" ili potrebi za velikom ljubavlju) moguće je da privremeno doživite veliku opuštenost i smirenost. Ali, ovo "rešenje" životnih problema je ograničeno jer (1) privremeno je; (2) uključuje neprirodno odricanje od sopstvene prirode i individualnosti; (3) podstiče iluzije tipa: "Sada znam tajnu svega," pri čemu ne postoji nikakva "tajna u svemu;" (4) odvraća vas od nalaženja konkretnijeg rešenja, a naročito od sprečavanja samouznemirajućih demonizacija, zastrašivanja i traganja za čudotvornim lekom protiv svih boljki. Takozvana transpersonalna psihologija izgleda kao (slikovito govoreći) uništavanje kukolja paljenjem žita; pokušaj da se oslobodite svojih problema oslobađanjem od samog sebe, od sopstvene jedinstvenosti.Nasuprot tome,mi podržavamo krajnje personalnu i, u velikoj meri, individualističku filozofiju: otkriti šta vi stvarno želite u životu i dati sve od sebe da to i postignete. A to se, dobrim delom, može postići, napuštanjem shvatanja da vam treba tuđe prihvatanje ili da tuđa dobronamernost uopšte nema nikakvog značaja. Prihvatanje samog sebe i posvećivanje spoljašnjim aktivnostima su ciljevi koji se međusobno nadopunjuju. Jer, ako stvarno sledite svoje 82

suštinske porive, bez preteranog opterećivanja time šta drugi misle o vama, ostaće vam tako malo vremena da brinete zbog sebe i o sebi da ćete se, bukvalno, osećati prinuđenim da potražite atraktivna interesovanja van samog sebe. Po istom principu, ako usmeritc energiju na spoljne aktivnosti i ako se aktivno posvetite dragim ljudima i stvarima, prirodno je da ćete manje brinuti o tome šta dragi misle o vama i zbog toga više ceniti sopstvene vrednosti. Drugačije rečeno, ako se s entuzijazmom posvetite dugoročnom hedonizmu - aktivnostima koje, dugoročno gledano, smatrate poželjnima i ugodnima - nesumnjivo prihvatate samog sebe jer radite ono što stvarno želite, a ne upravljate se pogrešno prema onome što neko dragi misli da bitrebalo da uradite. Klijenti i saradnici nas često pitaju: "Razumem da prihvatanje samog sebe, a ne preterana potreba za tuđom ljubavi, predstavlja realističniju orijentaciju. Ali kako mi to pomaže da zavolim druge ljude? Ako mije sve manje i manje stalo do tuđeg odobravanja i prihvatanja, hoće li mi pasti teško i suvišno da uopšte obraćam pažnju na njih - da se prema njima odnosim s ljubavlju." Ne, iz nekoliko razloga. Prvo i najvažnije, ako preterano trebate ljubav, bićete toliko zauzeti njenim sticanjem da su vaše šanse da cenite svoj izbor ili zavolite nekog jednake šansama narkomana za slobodan i samopouzdan stav prema svom snabdevaču. Drugo, ako odustanete od svoje preterane potrebe za ljubavlju, uvećini slučajeva ćete zadržati jaku želju za prihvatanjem i naklonošću drugih.Ljudi često pogrešno pretpostavljaju da, ako nemaju preteranupotrebu za ljubavlju, ni ljubav koju osećaju nema vrednosti. Nipošto.Možete bezbrižno uživati u dobrom romanu ili predstavi čak i ako nemate potrebu za tim. Zašto onda ne biste mogli uživati u bliskim odnosima i tragati za njima bez uverenja da vam od njih zavisi život. Treće, kada se oslobodite zahteva za dobijanjem ljubavi, kvalitetnijećete da volite. Jasnije ćete videti privlačne osobine drugih, prestaćete daih mrzite ako vam odmah ne udovolje, uvidećete šta vam se zapravo sviđa u uzajamnom odnosu; rizikovaćete prepuštanje ljubavi, čak i kada ste svesni da dotična veza možda neće potrajati; spokojno i slobodno ćete dadoživljavate i da eksperimentišete s ljubavlju, jer ste shvatili da, ako možda i izgubite voljenu osobu, nikada nećete izgubiti sebe. Evo još jednog čestog pitanja: "Ako voleti pruža više od preterane potrebe za ljubavlju, da li se zbog toga treba odreći svih težnji za prihvatanjem i poštovanjem?" Odgovor: Naravno da ne znači. Potpuno žrtvovanje ili apsolutno odricanje od želje za prihvatanjem jednako je besmisleno kao i opsednutost sticanjem poštovanja. Razlozi su: Ponašate, se sasvim normalno kada želite da s nekim podelite svoje 1. jedinstveno shvatanje života i kada želite da ono i drugima bude privlačno. Nema tog ljudskog bića koje ne dobija izvesno zadovoljstvo iz odnosa sa drugima. 2. Želeti prihvatanje drugih predstavlja jedan od suštinskih elemenata svakog stremljenja; nije ljudski ne stremiti ni prema čemiu. Hindu mislilac, Bagavad-Gita, kaže da je jaka osoba "indiferentna prema časti 83

i pogrdi, vrućini i hladnoći, zadovoljstvu i boli. Oslobođena je svakog vezivanja i pripadanja." Tek malo izdvojenih pojedinaca može ovo smatrati vrednim idealom. Ali, sumnjamo da ga većina može ikad dostići. Uložiti toliko napora da biste se oslobodili psihološkog bola na način kojim se istovremeno lišavate svih zadovoljstava nama ne izgleda suviše racionalnim. Ako hoćete, uložite sva sredstva da biste se oslobodili svojih ekstremnih, nerealnih, samoosujećujućih stremljenja, ali ne i stremljenja samog po sebi. 3. Praktično posmatrano, ako žarko želite različite stvari - na primer materijalna dobra ili više slobodnog vremena - korisno je da steknetepriznanje ili poštovanje izvesnih osoba - roditelja, nastavnika, šefova. Iako ste mudro eliminisali preteran zahtev za tuđom ljubavi, zadržite izvesnu razumnu količinu težnje da vas članovi vaših društvenih grupa prihvate. Ako uzmemo da preterana potreba za tuđom ljubavlju ometaostvarenje vaših ciljeva, a daje izvesna želja za prihvatanjem eminentnorazumna, dolazimo do pitanja: Kojim putem krenuti da bi se postiglaravnoteža po ovom pitanju? Prvo i najvažnije, priznavanjem svoje preterane potrebe za ljubavljuu mnogim slučajevima, neprestanim trudom da uočitetu potrebu na delu; i da je onda napadate, preispitujete i opovrgavate. Dobra ilustracija borbe protiv preterane potrebe za ljubavlju vidi se iz sledeće grupne terapijske seanse. Tri mlade žene su se žalile da ih muževi ne vole baš uvek. Kad god bi primetile nedostatak ljubavi, jedna bi redovno pala u depresiju, druga bi se naljutila na muža i na ceo svet, a treća počela da se osvrće za drugim muškarcima. Sve tri su, nakon razgovora o svojim problemima sa ostalim članovima grupe, priznale da imaju ogromnu potrebu za ljubavlju. Jedna od njih je pitala grupu: "Dobro. A kako da prevaziđem svoju potrebu za ljubavlju i da se sačuvam od padanja u depresiju kada je ne zadovoljim?" Jedan od muških članova grupe je dobacio: "Kako? Lako! Treba samo da vidiš šta smeta tvom suprugu i da to prestaneš da činiš. Zbog toga će te ceniti i voleti više nego sada - naročito ako si ti fina prema njemu kada je on grub prema tebi." "Oh, ne," upala je žena koja se ljuti kad god suprug ne pokazuje da je neizmerno voli, "to uopšte ne bi rešilo problem. Ako si samo bolja prema onima koji te ne vole, čak i ako uspeš da osvojiš više ljubavi, ništa nisi uradila za sebe. I dalje ti treba, ili misliš da ti treba, njihova ljubav. Istog časa kada ti je ponovo uskrate, vraćaš se tamo odakle si i pošla. Dakle, ovaj plan ne može da funkcioniše." "Dobro," javila se ona koja je započela razgovor, "To sam isprobala puno puta, i često mije uspelo da ljubaznim i finim ophođenjem navedem Džonija da mi pokaže više ljubavi. Ali, to nije trajno. Još uvek me ne voli svo vreme. A onda opet strmoglavo padam u svoju rupu. Slažem se s Filis da ovaj plan ne valja." "Shvatam šta hoćeš da kažeš," rekao je muškarac koji se prvi uključio. "Čini mi se da sam napravio grešku. Naučiti bolju tehniku za navođenje drugih na ljubav prema nama ne rešava situaciju. Važno je da dođeš do toga da ti drugi nisu neophodni." 84

"Kako to misliš?" oglasio se drugi muškarac, "Kako je moguće da nemaš potrebu za drugima?" Prvi muškarac se nasmejao. "Dobro pitanje, ali ne mogu daodgovorim na njega." "Hajde da ja pokušam," reče druga žena. "Prestaneš da ubeđuješ samu sebe kako su ti stvarno potrebni i neophodni - je 1' tako?" "Možeš li to preciznije objasniti?" oglasio se još jedan član grupe. "Mogu pokušati," odgovorila je, "Dakle ovako. Već sam vam rekla da prvo obamrem uvek kada me suprug popreko pogleda - a onda se strašno naljutim na njega. A ponekad, poput Mabel, počnem da razmišljam o drugim muškarcima, iako znam da neću ništa preduzeti u tom smeru. Ali, izbacimo ovo 'uvek kada.' Nekada sam se tako osećala 'uvek kada on.' Uvek bih prvo obamrla, a zatim se stravično naljutila, kada me Džim ružno pogleda ili na dnigi način pokaže da me ne voli upravo onog trena kada ja poželim njegovu ljubav. Ali sada mi se to dešava veoma retko i stvari sumnogo bolje." "Šta si uradila da to popraviš?," pitala je prva žena. "Oh, da. Tu sam skoro zalutala. Počela sam sa izjavom da bih svaki put, kada se Džim ne bi ponašao kao večno zaljubljen suprug, prolazila kroz pravi pakao. Ali onda kada mu, s vremena na vreme, očigledno nije bilo stalo do mene i kada sam osetila kako moje nezadovoljstvo buja, počela sam da govorim samoj sebi: 'Dobro. Dakle, baš ovog trena nije ludo zaljubljen u mene. Pa šta? Da li to znači da je došao smak sveta? Da li mi je stvarno neophodno njegovo obožavanje i odanost svake bogovetne sekunde? Naravno, da nije. Sigurno da bi bilo lepokada bi mi iskazivao ljubav uvek kada to poželim. Ali, zašto ne bih mogla biti spokojnai onda kada to ne čini. Pa, mogu i hoću.' Ispostavilo se: da mito uspeva. Na žalost, ne baš uvek. Rekla sam već da se ponekad strahovito razbesnim ako mene pomiluje onog trena kada mislim da to želim. Ali to je mnogo, mnogo ređe nego inače. I, tako mi boga, čvrsto sam rešila da to ubuduće još više proredim." "Drugim rečima," oglasio se prvi muškarac, "sada opovrgavaš i preispituješ svoju preteranu potrebu za ljubavlju, ne stalno, ali dovoljno često. Da lije smanjuješ na taj način?" "Da," uzvratila je. "Borba je žestoka i naporna, ali ne odustajem od preispitivanja i opovrgavanja." Znači, i vi to možete. Ako imate preteranu potrebu za ljubavlju; ako priznate daje imate; i ako istrajete u njenom preispitivanju, osporavanju i opovrgavanju, ona će na kraju, i to vrlo brzo, početi da slabi. Jer, prisetite se: ona ostaje vaša potreba; vije održavate. Ostale metode, koje možete upotrebiti za savlađivanje i minimiziranje neumerenih potreba za ljubavlju, uključujući ovo: Pitajte sebe šta vi želite da uradite, a ne štabidrugi od vasželeli.I 1. upitajte se, povremeno: "Da li ovo činim ili ne činim zato što ja tako želim? Ili ponovo nesvesno pokušavam da udovoljim drugima?" 2. Boreći se za ono što stvarno želite, rizikujte, posvetite se tome, netrudite se da po svaku cenu izbegnete greške. Nema potrebe za bezumnom upornošću: ali, ubedite sebe da, akovas ljudi, zbog eventualnog neuspeha ismeju i kritikuju, možda oni imaju problem. Sve dok vi učitenasvojim greškama, kakvu bitnu razliku unosi to što oni misle? 85

3.

Usredsredite se na davanje, umesto na dobijanje ljubavi. Pokušajte da shvatite kako napredan i poletan život ne čini pasivno primanje već delovanje, angažovanje, otvorenost prema drugima. Isto kao što sebe prisiljavate da svirate klavir, idete svakog dana na posao, vežbate jogu, možete navesti sebe da volite druge. Ako postupatenaovaj način, vašapreterana potreba za ljubavlju će najverovatnije oslabiti. 4. Iznad svega, sticanje liubavi nemojte mešati sa svojom ličnom vrednošću. Ako već morate imati doživljaj sopstvene unutrašnje (intrinzične) vrednosti kao ljudskog bića (što ne preporučujemo jer smatramo da svaka vrsta samoprocene, bilo da je ona pozitivna ili negativna, donosi štetne rezultate), najbolje je smatrati da tu vrednost posedujete zahvaljujući svojoj suštini, svojem postojanju, svojoj životnosti, a ne zbog onoga što radite da biste je "stekli." Bez obzira koliko vas drugi poštovali, koliko vas cenili zbog koristi koju od vas imaju, time vam pružaju, kako objašnjava Dr Robert S.Hartman, spoljnu (ekstrinzičnu) vrednost, ili vrednost koju vi predstavljate za njih. Oni vam ne mogu, voleći vas, dati intrinzičnu vrednost - ili vrednost koju vi predstavljate za sebe. Ako intrinzična vrednost uopšte postoji (u šta ozbiljno sumnjamo jer suviše podseća na krajnje nedefinisan pojam Kantove stvari po sebi), imate je zato što ste odabrali, odlučili da je posedujete. Ona egzistira isključivo zbog vašeg određenja. Osećate se "dobrim" ili "zaslužnim" zato što vi smatrate da ste takvi, a ne zato što vam bilo ko, na bilo koji način, daje tu vrstu intrinzične vrednosti. Ako uistinu možete da usvojite ovu nadasve važnu istinu - da nema potrebe da procenjujete sami sebe, svoju suštinu (i da možete odabrati da se smatrate intrinzično vrednim samo zato što ste sami tako odlučili) - na putu ste da se oslobodite preterane želje za prihvatanjem. Zato što vam treba- ili mislite da vam treba - tuđe priznanje, ne zbog praktičnih prednosti koje bi moglo da vam donese, već zato što svoju vrednost kao ljudskog bića nerazumno definišeteu terminima njegovog dobijanja, ili ne dobijanja od drugih. Onda kada prestanete s ovako, luckastim definisanjem, preterana želja za tuđim priznanjem obično ispari (iako jaka želja da se dopadnete drugima ostaje). Slično tome, ako se oslobodite preterane želje za priznanjem, neće vam biti previše teškodaprestanete sa samoprocenjivanjem svoje ličnosti. Iako ćete i dalje procenjivati mnoge od svojih osobina nećevam biti teško da prihvatite samog sebe prosto zato što ste živi i što mrdate - i da isključivo zbog toga "zaslužujete" da postojite i vodite maksimalno moguće prijatan život. Za potkrepljenje poslednjeg navoda o ljudskoj vrednosti, uzećemo slučaj Herberta Fliša, četrdesetogodišnjeg uspešnog biznismena, koji je, nakon osam seansi reacionalno emotivne terapije, shvatio da su maltene svi njegovi postupci tokom svih četrdeset godina života proistekli iz preterane potrebe da osvoji priznanje roditelja, supruge, dece, prijatelja, pa čak i sopstvenih radnika. Na devetoj seansi je postavio pitanje: "Ako sam vas pravilno shvatio, vi smatrate da ću, ako prestanem da se trudimdadobijemsvačije priznanje i počnem da radimono što sam želim (a što ne ugrožava moje sopstvene krajnje ciljeve) voleti samog sebe jer ću se smatrati vrednijim?" 86

"Ne." odgovorio je terapeut, "Radeći na razvoju sistema racionalnoemotivne psihoterapije, ja i moji istomišljenici, smo došli do saznanja da je pojam vrednosti jednako nelegitiman kao i njegova suprotnost bezvrednost; i da, u stvari, čim krenete da razmišljate u terminima lične "vrednosti," istovremeno automatski razmišljate u terminima lične "bezvrednosti." Prema tome, ako se danas smatrate "vrednim" zato što ste efikasni, donosite mudre odluke, ili imate sjajne zamisli, sutra ćete se verovatno smatrati "bezvrednim" jer ste manje efikasni, niste doneli mudre odluke ili vam ništa pametno ne pada na um." "Ali, zar ne bih bio bezvredan kada nikada ni u čemu ne bih imao uspeha?" upitao je klijent. "Ne, definitivno ne. Čak i kada ste mentalno defektni i ne funkcionišete normalno, možda nećete dobiti ekstrinzičnu "vrednost" -naime, drugi neće smatrati da ste poželjno društvo ili radnik - ali, intrinzično, za sebe možete imati toliko "vrednosti" koliko i bilo koja druga, od vas iole uspešnija osoba. Drugim rečima, imate "vrednost" ako ste ubeđeni da ona postoji u vama. Ali, ako verujete, što je očigledno, da vas neuspešnost čini "bezvrednim," onda ćete se upravo tako i osećati." "Znači, ako mislim da vredim, onda vredim, bez obzira koliko mi loše ide." "Da - sem što je, kako sam već rekao, sam pojam "vrednosti" opasan jerimplicira pojam "bezvrednosti." Isto kao što pojam raja implicira pojam pakla. Zapravo, uobičajena upotreba ovih izraza govori da imati"vrednost" zapravo podrazumeva skoro isto što i ponašati se božanstveno i besprekorno - kao u raju; a "bezvrednost" - ponašati se đavolski i pakleno. Zar ne?" "Na izvestan način, da. Shvatam šta mislite," odgovorio je klijent. "Štaviše, ako ste usvojili pojmove "vrednosti" i "bezvrednosti" i, uprkostome,uspeli da izbegnete ekstremno samorangiranje prema njima, nećete prestati da se opterećujete različitim stepenima "vrednosti." Prema tome, bićete skloni ovakvim izjavama: "Danas sam se pokazao izuzetno vrednim; juče sam bio manje vredan; nadam se i molim da sutra imam više vrednosti. "Ovakav koncept "vrednosti" (a, samim tim, i nedostatka vrednosti ili niže vrednosti) sa sobom nosi iracionalne i nepoželjne aspekte krivice, samoprezira, samookrivljavanja, stida, ljutnje, neprijateljstva i ostalih samosabotiraiućih emocija. Protiv-koncept, da se "vrednost" ne stiče kroz uspešnost, niti "bezvrednost" zbog neuspešnosti, već da prosto postojite (bez obzira koliko taj koncept većina ljudi teško shvata i prihvata) bezbednoeliminiše predstavu intrinzičke "bezvrednosti" i samoosuđivanja." "O ovome moram dublje razmisliti," izjavio je klijent. "Ali, čini mi se da tu ima nečega. Ipak, kako se ovo uklapa u samoprihvatanje?" "Povezanost sa samoprihvatanjem je najvažnija. Jer, samoprihvatanje znači potpuno prihvatanje samog sebe, svoje egzistencije, svog prava na život i na stvaranje što srećnijeg života za samog sebe - bez obzira kakve su vam lične karakteristike ili dostignuća. To nije isto što i samovrednovanje, samopouzdanje ili samopoštovanje. Jer, svi ovi termini impliciraju da možete da prihvatite samog sebe zato što ste u nečemu jako dobri ili zato što ste omiljena osoba. Međutim, samoprihvatanje prosto znači da prihvatate sebe zato što živite i zato što ste odlučili da sebe prihvatite. Samo bi relativno mali 87

broj talentovanih, inteligentnih, kompetentnih ili veoma omiljenih osoba mogao imati samopoštovanje ili samopouzdanje. A samoprihvatanje može dostići svako, ako tako sam odluči. "Da li samoprihvatanje znači da se smatram vrednim ili da zaslužujem da živim i uživam u životu bez obzira šta činim.?" "Da, iako nam se ne sviđaju reči vredan i zaslužan pošto impliciraju procenjivanje - to jest, da morate nešto da uradite (ili da se uzdržite od te radnje) da bi se osećali "vrednim" ili "zaslužnim." Kada posedujete samoprihvatanje, donosite minimalne pretpostavke osopstvenoj (ili tuđoj) vrednosti ili ceni." "Koje minimalne pretpostavke?" "Nekoliko: Prvo, postojite. Drugo, vrlo je verovatno da možete, produžujući svoju egzistenciju, dobijati više zadovoljstva nego boli i samim tim je činiti poželjnijom za življenje. Treće, u znatnoj meri možete sami doprinetismanjenju svog jada i povećanju zadovoljstva. Četvrto, vi odlučujete - a to je suština samoprihvatanja - da se trudite da živite i radite na tome da svoju egzistenciju učinite maksimalno moguće ugodnom i bezbolnom. Ili, drugim rečima, izabraliste da osnovna svrha vaše egzistencije bude kratkoročni (ovde i sada) i dugoročni (budući) užitak. A ne postizanje uspeha radi, njih samih, ni dobijanje priznanja, ni dokazivanjesvoje vrednosti kao osobe, niti odlazak u raj, već obično, prostozadovoljstvo!" "Dakle, umesto da nastavim da se pitam kakve su moje vrednosti,kako da se dokažem, kojim izuzetnim činom da impresioniram druge ilikako da se izdignem do plemenitih visina, bilo bi korisnije da postavimpitanje: "Kako, pobogu, da izbegnem bespotrebnu muku i jad i otkrijemono u čemu stvarno uživam?" i da to onda uradim. Je '1 to?" "Tačno to! Kao cilj svoje egzistencije postavili ste sadašnje i buduće zadovoljstvo na bilo kakav vama svojstven i bezbolan način koji sami eksperimentalno otkrijete." "Mislite da tada mogu da se opustim, uživam i prihvatim samog sebe i svoju egzistenciju kao mnogo poželjnije. Ali, uprkos tome, moja egzistencija neće biti"vrednija" – već samodinamičnija i srećnija, zar ne?" "Ispravno. I, nadajmo se, da senećete okrivljavati ili kažnjavati kad god - kao nesavršeno ljudsko biće - negde pogrešite ili postupite nepromišljeno. Prihvatićete sebe zajedno sa svim svojim luckastim mislima, osećanjima, percepcijama ili postupcima, a korišćenje iskustva, stečenog iz ovakvih nepromišljenih postupaka, pomoći će vam da se radujete, i ubuduće racionalnije ponašate. Postoji li veći stepen prihvatanja samog sebe (a kroz to i potencijalnog prihvatanja i tolerisanja drugih ljudi) koji biste mogli da imate?"

88

11.

ISKORENJIVANJE PRETERANOG STRAHA OD NEUSPEHA

Ako se prepustite preteranoj potrebi za ljubavlju, stvorili ste sebi dovoljno jada za ceo život. Ako želite da budete još jadniji, bez po muke možete ovome dodati još jednu idiotsku misao - naime, Iracionalnu ideju br. 2: Ideja da morate da postanete i budete apsolutno kompetentni, adekvatni i uspešni, ili umereniju, ali još uvek nerazumnu varijantu: Ideja da makar u jednoj važnoj oblasti iskažete vrhunsku kompetenciju ili talenat. Nekolicina naših klijenata pruža sjajan, ali istovremeno i tragičan, primer ekstremnog straha od neuspeha i nekompetencije, koji redovno muči sve one koji veruju u gore navedene ideje. Klijentkinja broj 1, briljantna i talentovana žena, veoma uspešna u samostalnom radu - pisanju i komponovanju, odbila je da učestvuje u bilo kakvim grupnim događajima, plašeći se da će biti gora od ostalih članova grupe. Uz to, svoja muzička i literarna dela retko zapisuje, već ih drži i obrađuje u glavi i tako izbegava rizik da se potpuno otkrije. Klijentkinja broj 2, natprosečno obrazovana žena, od straha da nije u stanju da vodi prikladnu konverzaciju sa gostima u svojoj kući, celo veče provodi u grču, praktično ne progovarajući ni reči. Međutim, u tuđim kućama, oslobođena odgovornosti domaćice, vodi vrlo zanimljive razgovore. Klijent br. 3, dvadesetpetogodišnji lekar, ne uživa u seksualnom odnosu, jer se koncentriše isključivo na dokazivanje svojih seksualnih sposobnosti. Eventualni, drugi orgazam iste večeri mu donosi užitak, jer ga doživljava kao konačnu potvrdu svoje seksualne moći. Klijentkinja br. 4, tridesetogodišnja nastavnica, se plaši daje potencijalni partner ne može zaštititi od eventualne uvrede nekog trećeg na javnom mestu. Ako bi se tako nešto dogodilo (a, naravno, nikada nije) osećala bi se beskrajno poniženom i propala bi u zemlju. Klijent br. 5 se plaši razmišljanja o sebi tokom terapijske seanse: zato što bi i to, kao i mnoštvo drugih stvari koje je probao, moglo propasti, jer on možda ne razmišlja kako treba. Zbog toga ne radi na svojoj terapiji. Ovi primeri, tipični za stotine pojedinaca s kojima smo radili, predstavljaju ljude uplašene od neuspeha na nekom poslu ili zadatku, kojima obično uspeva da izbegnu rad na ostvarenju svojih ciljeva, jer neuspeh smatraju najstrašnijim od svih mogućih zločina. A, toliko mnogo takvih osoba poznajemo, ne samo zato što dolaze na terapiju već zato što se viđaju na svakom koraku. Samo se osvrnite oko sebe i videćete ih! Ideja da je ljudska vrednost proporcionalna uspešnosti i postignućima i daje, ako nisi kompetentan ili adekvatan, najbolje da se zavučeš u ćošak i umreš, sadrži nekoliko iracionalnosti: Očigledno,bukvalno niko nije kompetentan i nenadmašan u svemu i 1. skoro niko ne može da se pohvali savršenom adekvatnošću i uspešnošću. Čak je i Leonardo da Vinči imao nmogo nedostataka, a svakako i svi ostali smrtnici, uključujući i autore ove knjige. Postati prvi i najbolji u određenoj oblasti je izuzetno teško, jer se milioni drugih trude da urade to isto. Cilj opšte uspešnosti sadrži perfekcionističke elemente koji vas osuđuju na ozbiljno razočarenje. 2. Uspešnost, sem po proizvoljnoj defeniciji, nije u vezi sa vašom intrinzičnoni vrednošću. Ako mislite da ste "bolji"ili "značajniji" zbognekog postignutog uspeha, možda se privremeno osećate 89

3.

4.

5.

"vrednijim."Ali, postignutim uspehom svoju unutrašnju vrednost niste pomerili ni za jednu jedinu jotu; niti ste neuspehom unizili svoje ja. Postizanjem ovog ili onog uspeha možete postići veće zadovoljstvo ili veću efikasnost. Ali, ako " vam ide bolje" ne znači i da ste "bolja osoba."Iskazujete se kao "dobri," "vredni,""zaslužni," ako već želite da koristite ove neprikladne termine, samo zato što postojite, zato što živite. Uzdizanje "ega" materijalnim i drugim uspesima zapravo znači da pogrešno mislite kako ste bolji nego ranije. Većina onoga što zovemo "ponosom" zbog zasluga je zapravo lažan ponos. Glupo uverenje da bez zasluga nemate vrednosti uz isto tako glupo uverenje da vas zasluge čine vrednom osobom. Tehnički govoreći, vi "niste" jedna određena stvar. D. Dejvid Burlend, Jr., stručnjak za opštu semantiku, naglašava da je korišćenje bilo kojeg oblika glagola "biti" neprecizno. Vi "niste" mesar, pekar, voskar. Vi "ste" samo, ako ste već bilo šta, ljudsko Biće koje se bavi raznim, različitim poslovima - ali i mnogim drugim stvarima. Ja, Alber Elis, "nisam" psiholog - pošto, uprkos tome što dobar deo vremena provodim radeći posao psihologa, dosta vremena provodim pišući, držeći predavanja, putujući u razne gradove u kojima održavam psihološke radionice, seminare imaratone. Ja, Robert A. Harper, takođe "nisam" psiholog - pošto, uz to što se bavim psihologijom, radim u vrtu, trčim i šetam psa, dobar deo vremena, u kojem najviše uživam, provodim sa svojom suprugom Mimi, čitam, pišem, putujem, držim govore i radim niz drugih stvari. Ako se identifikujete sa određenom ljudskom aktivnošću ili čak procenjujete sebe na osnovu nje stvorićete iluziju da vi, kao osoba, vredite onoliko koliko i ta aktivnost. Ima li to smisla? Iako uspeh donosi određene prednosti, fanatična odanost nemilosrdnom božanstvu uspeha podrazumeva i neprijatnosti. Ljudi, lakomi na uspeh, često sami sebe guraju preko granica sopstvene fizičke izdržljivosti; tolerišu ili izazivaju mučna stanja koja su mogli da izbegnu da nisu toliko rešeni da uspeju; oni retko nalaze dovoljno vremena za opuštanje i uživanje u onom što rade, ili za kompletniji život. Prekomeran rad ih bukvalno, može ubiti. Ako uistinu uživaju da rade više od većine drugih ljudi, divno; neka stvaraju šesnaest sati na dan - što ja, Albert Elis, volim, a ja, Robert A. Harper, baš i ne. Frenetična borba za uspeh obično odražava preteranu potrebu za nadmašivanje drugih, za pokazivanjem da možete da radite jednako dobro kao oni, ako ne i bolje. Ali, viostajete vi, i nećete egzistirati kao "vi" (radeći ono što vi sami želite), ako morate da nadmašite druge. Kakve vezezapravo, drugi imaju s vama? Ako oni imaju inferiornije karakteristike, da li to vasčini imalo boljom osobom. Ako vas nadmašuju u ovoj ili onoj delatnosti, da li to vas čini nesposobnjakovićem ili propalicom? Uzajmna veza između drugih i vaše jedinstvenosti postoji samo u vašoj glavi – u vašim mističnim idejama. Ako, magijskim praznoverjem, mislite da vaša "vrednost" kao ljudskog bića zavisi od ispoljavanja i poređenja vaših osobina prema drugima, skoro uvek ćete se osećati nesigurno i "bezvredno." Vaši postupci biće dirigovani spolja i odvojeni od onoga što vi sami želite 90

uraditisa svojom jedinom ovozemaljskom egzisteiicijom.Imaćetesamoprekorna uverenja, kao: "Radujem se i prihvatam sebe samo ako radim jednako dobro ili bolje od drugih." 6. Ako neumereno žudite za uspehpm i strepite zbog neuspeha, plašićete se preuzimanja rizika, pravljenja grešaka, promašaja ili bavljenja mnogimstvarima kojima stvarno želite da se bavite. Insistiranjem na izuzetnim dostignućima sebi ostavljate samo vrlo uzak izbor tj.: (a)dagrešite i zbog toga očajavate ili (b) da odbijete da uradite nešto iz straha da ne pogrešite i da zbog toga mrzite sebe. Nerealno visok stepen aspiracije osuđuje vas ne samo na neuspeh, već i na strah od neuspeha – što ima mnogo štetnije dejstvo od neuspeha samog. Najčešći i najgori primeri da strah od neuspeha može da bude pogubniji od neuspeha samog su impotencija i frigidnost. U svojimprethodnim knjigama "The Art and Science of Love" (Veština i umeće ljubavi), "Creative Marriage" (Kreativan brak) i "The Sensuous Person" (Senzualna osoba), naveli smo da neuspeh u seksu možete doživeti zbog niza razloga, koji uključuju umor, bolest, zabrinutost zbog neke druge stvari, ravnodušnosti prema seksualnom partneru ili straha od trudnoće. Međutim, često se dešava da razvijete duboko ukorenjeno osećanje nesposobnosti i da, nakon prvog neuspeha, kažete samom sebi: "Verovatno ću stalno doživljavati neuspeh, jer sam, u suštini, toliko nesposoban da nema šanse da uspem." Bez obzira na razlog vašeg prvog seksualnog neuspeha, verovatno će ih biti još zbog straha od neuspeha. Prema tome, možda stalno sebi govorite: "Blagi Bože! Prošli put sam ispao šonja, a možda ću opet. Kakva bruka, strahota i neprijatnost ako pred partnerom stalno budem takav!" Ako seksu prilazite sa takvom zastrašujućom i katastrofičnom filozofijom, impotencija i frigidnost vam često ne ginu. Pre svega, usredsređujete se na strah zbog nesposobnosti, a ne na seksualno uzbuđenje i stimulaciju. Drugo, i još gore, zatrovali ste se idejom da verovatno nećete moći. Zbog svega toga, prestravljeni ste od iste situacije u kojoj želite da reagujete opušteno, erotično i s uživanjem. Ovo ne liči na slanje vrele krvi, već ledene vode u genitalije! Šire posmatrano, možete se pokazati impotentnim ili nesposobnim u bilo kom pogledu, akoodsebe uporno zahtevate uspešnost. Jedan od mojih (A.E.) klijenata je u detinjstvu pokazivao prirodan talenat za atletiku i igrao fudbal bolje od bilo kog dečaka u kraju. Ali, kada je počeo da se poredi sa starijim i talentovanijim sportistima, počeo je da toliko brine i da se sekira zbog šutiranja i driblanja, da je izgubio svako interesovanje za fudbal i prestao ga igrati. Poštoje istu stvar ponovio i u drugim oblastima, na kraju se plašio da proba bilo šta novo i, kada je prešao tridesetu, nije pokazivao nikakvo pravo interesovanje ni za šta, uveren da ga nikakva mentalna ili fizička aktivnost ne može zainterosavati i zaokupiti. Kao ekstremni primer straha od neuspeha, evo slučaja iz moje (R.A.H.) kartoteke. Radi se o tridesetčetverogodišnjem službeniku koji je uporno gubio erekciju. Izjavio je: "Znam da moj strah od neuspeha izaziva impotenciju, ali kako da se ne plašim? Ne želim neuspeh. Zaista ga smatram užasnim. Osećam se nesposobnim trudeći se da vodim ljubav sa Dženi, a ne mogu čak ni da

91

uđem u nju. Stvarno smatram da je to užasno, i kako mogu sebi reći da nije?" "Ali, hajde da vidimo zašto to nazivate užasnim," odgovorio sam. "Već ste mi rekli da možete zadovoljiti Dženi milovanjem klitorisa i da se ona, nakon tako postignutog orgazma, oseća relaksirano i srećno. Tačno?" "Da. Ali štaje sa mnom. Gde je moje zadovoljenje?" "Trenutak; doći ćemo i na to. Dakle, 'strahota' vaše impotencije, kako i sami shvatate, odnosi se na to što vi niste zadovoljeni polnim odnosom. Ispravno?" "Dakle, ne baš. Ne sviđa mi se da Dženi misli kako sam impotentan. A, dođavola, ni ja baš nisam srećan s takvim mišljenjem o sebi. "Ah, dakle tu ima više od pukog žaljenja zbog gubitka sopstvenog zadovoljenja. Izgleda kao da sebi govorite: "Propuštam svo uživanje i zadovoljstvo seksa, a to je stvarno bolno!" Ova izjava je istinita i empirijski dokaziva, jer vi stvarno mnogo propuštate. Ali, dodali ste i krajnje neodrživu rečenicu: "Dženi me nesumnjivo smatra šonjom ili ko zna čim. Možda u meni čuči latentni homoseksualac! To bi tek bilo užasno! Koja grozna bruka." Da li vam kroz glavu prolazi nešto slično?" "Otprilike." "Dakle, zar nemate onda prilično očigledno rešenje za svoj problem?" "Uh - pa, pretpostavljam. Da izbacim iz glave sve netačne rečenice i zadržim samo istinite. To?" "Tačno to. Prestanite govoriti sebi kakav užas i blamaža vas čekaju ako niste uspešni u krevetu, da to znači da ste homoseksualac - a to tek smatrate strašnim. I vratite se istini – da vam promiče mnogo radostiizadovoljstva koju seks pruža –radite na popravljanju tog stanja stanja koncentrišući se na svoju ženu i užitak koji zajedno ostvarujete." "Ali šta da, radeći na tome, kažem Dženi? Da li da razgovaram s njom o tom pitanju?" "Svakako. Sledeći put, kada rešite da vodite ljubav, recite joj nešto slično ovome: 'Slušaj, draga, moj terapeut smatra da se problem nalazi u mojoj glavi i sastoji od gluposti s kojima se punim, savetuje da, za početak, indirektnije pristupimo seksu, zaboravimo na koitus kao krajnji cilji koncentrišemo se na uživanje jedno u drugom. To može biti ugodno iskustvo, anismo koncentrisani na to da li imam erekciju ili ne. Miluj mena način koji je tebi i meni ugodan, a ja ću tebe maziti tako da nam oboma bude prijatno.A, to već znaš, pobrinuću se da budeš zadovoljena ovakoilionako. Onda, kaže on, ako prestanemo da brinemo da li imam ili nemam erekciju, moje telo će se samo pobrinuti za sebe i ubrzo ću postati potentniji nego ikad. Ali, najvažnija stvar ostaje: Uradioja nešto tokom koitusa ili ne, ipak možemo neizmerno uživati u seksu. A, ako se koncentrišemo na ovo, možemo rešiti većinu naših problema." "Pažljivo sam vas saslušao i, to što ste rekli, zvuči dobro, iako pomalo ludo. Zar se Dženi i ja ne foliramo ako kažemo da nas je baš briga da li ću ja imati erekciju ili ne?" "Da, ako se zaluđujete uverenjem da erekcija uopšte nije važna. Ona jeste važna. Ali nije najvažnija ili jedino važna, kako vi to zamišljate. Dženi je već demonstrirala da, kao praktično sve žene, može doživeti orgazam i bez vaše "tvrdoće." A siguran sam da vi, takođe, možete dobiti mnogo više užitka 92

kada niste potpuno svesni svoje potencije. U stvari, mnogi moji klijenti uživaju u odnosu čak i kada ne dođe do koitusa. Naravno, stoji da bi Dženi i vi više uživali uz vašu normalnu erekciju. Ali, još uvek možete uspešno zadovoljiti jedno dnigo čak i kada je nema. "Ako prestanete da kopulaciju smatrate neophodnom i počnete na nju gledati kao na jako poželjnu, verovatno ćete uskoro imati zadovoljavajući odnos. Ali upamtite: Nemojte ovome prići neiskreno, pretvarajući se da u to verujete. Nema efekta ako folirate sami sebe rečima: "Pretvaraću seda uživam u milovanjima i poljupcima, jer će mi to pomoći da postignem erekciju, a onda mogu ući u koitus.' Zaista ubedite sebe, stvarno verujte da nije užasno čak i ako nikada ne dođe do koitusa, već da je to prosto nepovoljna okolnst i neprijatnost." "Dakle, mogu pokazati samom sebi da, iako želim koitus, on mi nije neophodan. Mogu da uverim sebe da uživanje u našem seksualnom odnosu znači više od same kopulacije." "Tačno. Ako se koncentrišete na zadovoljstvo i užitak, gotovo je sigurno da će vam i kopulacija uspeti. Ali ako se koncentrišete na kopulaciju, verovatno nećete imati nikakvo zadovoljstvo." Iste večeri, nakon ovog razgovora, moj klijent se seksualno približio svojoj supruzi, dugo su razgovarali onako kako sam mu ja predložio, i prosto se trudio da uživa, a ne da postigne erekciju. Prvi put u nekoliko godina, ne samodaje uživao, već mu je erekcija trajala dvadeset minuta i doživeo je najlepši seks u životu. Ovde opisana metoda bavljenja seksualnim problemima (koju smo mi zamislili i razvili 1950) razlikuje se ali i preklapa sa metodama koje su prvi predložili Masters i Džonson. Jer, oni su, na osnovu dugodišnjeg eksperimentisanja i kliničkog rada sa osobama koje su imale seksualne probleme, jasno shvatili da ovi problemi nastaju, ne zbogvaspitanja u ranom detinjstvu ili incestuoznih želja prema roditeljima, već zbog strahaod neuspeha. Na primer, impotentan muškarac svoj ego ili vrednost procenjuje na osnovu sopstvene sekusalne moći; neprestano proverava (pre, tokom i posle koitusa) kako se drži; i zahvaljujući tome odvaja se od stvarne aktivnosti koja mu je na dohvatu - seksualnog provoda. Primetivši da prevelika usredsređenost na užas neuspeha vodi ka seksualnoj nemoći, Masters i Džonson su razradili razne tehnike, a naročito, kako su to sami nazvali, senzitivni fokus, kako bi seksualne partnere naveli da se koncentrišu na druge stvari: a naročito na sopstveno i partnerovo fizičko uživanje. Ovo je izuzetno uspešno u velikom broju slučajeva; i, nakon terapije kod seksualnih terapeuta koji primenjuju Masters-Džonsonove metode, ranije nemoćne osobe prestaju da strepe i počinju da uživaju u predigri, samom seksualnom činu i postigri. Racionalno-emotivni terapeuti često koriste senzitivni fokus -naročito na način opisan u The American Sexual Tragedy (Američka seksualna tragedija) koju sam (A.E.) prvi put objavio 1954., pre nego što su Masters i Džonson počeli sa svojim istraživanjima. Ali, u RET-u su u igri i dva druga pristupa, koje oni i njihovi učenici zanemaruju. Prvo, terapeut uči ljude da se, ako imaju teškoća sa "zagrevanjem" ili doživljavanjem orgazma, voljno usredsrede na seksualno uzbudujuće stimuluse. Drugo, i važnije, uče uobičajen način RET razstrašivanja: kako potpuno prihvatiti sebe bez obzira 93

na eventualni neuspeh. Ako, što se često događa, prihvate ovo drastično različito stanovište, i nauče kako da se okane samoponižavanja, a da pri tom potpuno prihvate činjenicu kako im izvođenje nije efikasno, oslobađaju se većine potreba za uspešnošću a u samom seksu više eksperimentišu i uživaju. Istovremeno, terapeut pomaže i opštemiskorenjivanju procesa samokažnjavanja tako dastrahovi od neseksualnih poraza blede i javljajuseuspesi i na drugim planovima. Ideja da morate biti kompetentni i dorasli u svim važnim pitanjima svodi se na predstavu da sebe treba da smatrate nadčovekom, a ne samo čovekom; ako nije tako onda ste niži od čoveka - neka vrsta inkarnacije đavola. Ovu bezumnu ideju nemilosrdno propagiramo u svojim domovima, školama, knjigama, novinama, filmovima, oglasima, TV emisijama i drugim medijima. I druge kulture uče svoje pripadnike da se moraju isticati u mnogim stvarima; ali verovatno ni jedna to ne potencira toliko kao naša. Iako se RET često neopravdano optužuje za suviše racionalan (što znači suviše mehanički ili bezosećajan) pristup, ona je jedna od najhumanijih terapija ikada stvorenih. Jer, jezgro filozofije RET-a je protivstav gledištu navedenom u prethodnom paragrafu. RET upornoponavlja i zastupa stanovište da ljudi prosto egzistiraju kao ljudska bića. Nemaju nadljudskih karakteristika, niti ikada degradiraju u podljude. Ako potpuno, zaista potpuno, prihvatite svoju ljudskost i svoju pogrešivost, i odustanete od svih aspiracija na neku vrstu božanskog trona na kojem bi ponosito sedeli i s visine gledali na nas ostale, obične smrtnike, moraćete se debelo pomučiti da vas bilo šta emocionalno poremeti. Samo vaše tvrdoglavo insistiranje na grandioznosti, na zahtevu da postanete bolja (ili svetija) osoba od ostalih čini da morate uspeti u raznim stvarima. As takvimmoram vi ste emocionalno razbijeni! U šta, umesto u ove gluposti, vi, kao osoba koja misli i prihvata realnost, možete da verujete i kako da postupate u odnosu na kompetentnost i postignuće? Pre svega, prebacite naglasak na ono što radite, a ne na to da sve stvari morate uraditi savršeno dobro. Ne kažemo da nikada nećete poželeti da se pokažete izuzetnim.Hoćete, i to često: jer time dobijate više materijalnih bara, usluga, naklonosti. To je prijatno! Ali ne i neophodno. Zatim, težite ka zadovoljstvu i uživanju, a ne ka postignuću. Ovo dvoje često ide ruku pod ruku: što bolje igrate tenis, to više uživate u igri. Aliako uživate samu onome u čemu ste dobri, tada očigledno govoritesamom sebi:(1) "Ovo mi se sviđa, jer mi prosto leži," i (2)"Ovo mi se sviđa, jer stalno dokazujem da sam u tome bolji od drugih." Prva rečenica je apsolutno opravdana, ali druga nije. Uzdizanje ega,dokazivanjem superiornosti nad drugima u bilo čemu, potiče iz lažnogponosa zasnovanog na ideji da ništa ne valjate ako ne nadmašujete druge. Ova vrsta "uzdizanja ega" traje koliko i vaša uspješnost u onome što radite i, na kraju krajeva, zahteva od vas savršen učinak i apsolutnu superiornost nad drugima. Ako želite da se ponašate istinski racionalno i samoispunjavajuće, pokušajte da uživate u igranju igre, a tek povremeno u pobeđivanju.Konkretnije, pokušajte poboljšati sopstveni rad i nemojte se opterećivati nadmašivanjem drugih.Prihvatite činjenicu da možetebiti uspešni u nekim, ali ne i u svim 94

okolnostima i da, čak i kada ostvarite željeni naum, ne dostižete savršenstvo. Održavajte visok, ali ne i nerealan nivo aspiracije. A, ako vam ne pođe za rukom da ostvarite ono što želite, pokušajte da osetite samo razočarenje, ali ne i očaj; žalite zbog neuspeha, ali ne vrednujte sebe prema njemu. Ako problemu dostignuća pristupite na racionalan način, verovatno će vam ići bolje ako ne gajite preteranupotrebu za uspehom. Jer, naučićete da prihvatate svoje promašaje i greške,umesto da sezbognjih kočite od straha, kao i da ih koristite za za poboljšanjebudućih pokušaja.Shvatićete da vežba, više od ma čega, smanjuje greške i poboljšava učinak. Takođe ćete,ne plašeći se grešaka, više rizikovati i oprobavati se na poslovima koje bi inače pokušali izbeći. Ako poželite da se osposobite za neki projekat, profesiju ili aktivnost, i bez samoprekorevanja prihvatite sebe čak i ako bi vaša nastojanja propala, trudićete se da dostignete svoj maksimum, a ne opšti maksimum, i nećete praviti grešku ulaganja sopstvenog "ega" u taj posao. Pošteno ćete se truditi da savladate zadati materijal, a možda i da ovladate sobom. Ali, nećete ići za tim da dokažete kako ste bolji čovek, čak i ako radite boljedrugih. Dvadesetpetogodišnji fizičar je došao na terapiju kod mene (R.A.H.) zbog straha da postaje neuspešan. Objektivno, išlo mu je veoma dobro i delovao je ne normalno, već supernormalno. Ne samo da je vrlo mlad doktorirao već je, uz to, igrao u univerzitetskom fudbalskom, košarkaškom i bejzbol timu. Smatranje za dobro građenog, muževnog i lepog muškarca. Već u dvedestpetoj godini, kolege su ga priznavale za jednog od vodećih fizičara u državi. Evo čoveka koji ima gotovo sve - ali se, uprkos tome, oseća krajnje nesrećnim. "Ceo problem," izjavio je na jednoj od prvih seansi, "leži u mojoj lažnosti. Živim na osnovu lažnih pretenzija. I, što duže to traje, što me ljudi više hvale i ističu moje uspehe, to seja sve gore osećam." "Šta podrazumevate pod svojom lažnošću?" pitao sam ga. "Čini mi se da ste na jednoj od prethodnih seansi rekli kako je vaš rad proveren u neutralnoj laboratoriji i da tamošnji stručnjaci smatraju da su vaše ideje revolucionarne. Mogu li se ti stručnjaci tako lako prevariti?" "Oh, ti podaci i moje interpretacije su sasvim verodostojni. Ali izgubio sam tako mnogo vremena. Mogao sam to uraditi mnogo bolje! Evo, jutros sam sedeo u kancelariji, zurio u prazno i ništa nisam uradio. To mi se često događa. Takođe, kada stvarno radim na nekim problemima, nerazmišljam onako jasno i precizno kako bi trebalo. Pre neki dan sam sebeuhvatio u grešci kakvu ni brucoš ne bi napravio. A, kada sam se trudio da napišem predavanje za regionalni stručni skup, potrošio sam silno vremeza nešto što bi trebalo da obavim za sat ili dva." "Niste li prestrogi prema sebi?" "Ne, ne mislim tako. Sećate li se da sam vam pričao o knjizi koju želim da napišem za široku publiku? Dakle, već tri nedelje je nisam ni pipnuo. A tako nešto bi trebalodaradim levom rukom dok desnom pišem naučni rad. Čuo sam da su ljudi poput Alberta Ajnštajna i Roberta Openhajmera u intervjuima govorili stvari koje su dvostruko bolje od ovoga što ja mukotrpno spremam za tu prokletu knjigu!" "Možda. Možda još uvek niste toliko dobri kao nekolicina izuzetnih ljudi iz vaše struke. Ali, procenjujete sebe po najperfekcionističkijim 95

standardima koje sam od ma koga čuo u proteklih, recimo, nekoliko meseci. A o perfekcionizmu slušam svaki bogovetni dan! A vi, sa dvadeset i pet godina imate doktorat iz teške oblasti, odličan posao, dobar rad u toku, i, verovatno, odličan stnični rad kao i dobru popularnu knjigu na pomolu. I samo zato što još niste dostigli nivo jednog Openhajmera ili Ajnštajna vi sebe nemilosrdno napadate." "Pa, zarne bih trebao da budem mnogo bolji?" "Ne,zašto biste do đavola trebali? Koliko ja vidim, vi ste do sada već mnogo uradili. Ali vaša glavna teškoća – glavni uzrok vašegsadašnjeg nezadovoljstva - su vaši perfekcionistiški kriterijumi samoprocene. Izdvojili ste jednog fizičara, poput Ajnštajna ili Openhajmera, poznatog poistinski neprocenjivom doprinosu nauci, i kukate što niste tako dobri kao on. Zatim, pravite, poređenjeizmeđujednog, relativno nekreativnog periodasa periodimasvojenajveće, grozničave kreativnosti. Proučavanje procesa kreativnosti - kreativaca poput Openhajmera, Ajnštajna, Njutna i Ruteforda ukazala su na neujednačenu aktivnost. Niko, mislim stvarno niko nije stalno ni jednako kreativan. U stvari, možda upravo onda kada u dokolici, zuri kroz prozor i očigledno gubi vreme, kreator izvlači, kombinuje i prevrće ideje od kojih može da nastane njegov najbolji proizvod." "Možda. Ali to ne dokazuje da iz mog zurenja kroz prozor nastaju majstorska dela." "Tačno; ne dokazuje. Ali, pretpostavimo da stvarno gubite neko vreme zureći kroz prozor. Zašto je to užasno? Zašto vi morate da radite tako savršeno, tako produktivno?" "Pa, neophodno mije da stvaram. Trebada iskoristim svoje potencijaleu potpunosti da bih prestao da se osećam kao varalica." "Zašto? Čemu žurba? Šta vas prisiljava na to? Pretpostavimo da stvarno posedujete ogroman talenat ravan Njutnovom ili Ajnštajnovom.Znači li to da morate funkcionisati besprekorno, kao neka nezamislivo savršena misaona mašina koja izbacuje maksimalno moguć broj sjajnih ideja sve dok se ne ugasi? Možda bi bilo lepo da ste takvi i sigurno bi to unapredilo nauku. Ali, čemu moranje? Ako uživate u maksimalnom iskorišćavanju svog kreativnog potencijala, dobro. Ali, ovo samoprekorevanje, ovo stalno guranje samog sebe do apsolutno krajnjih granica – da li vi to smatrate ućivanjem?" "Znači, vi ne mislite da sebi ili čovečanstvu dugujem iskorišćavanje svih svojih kreativnih potencijala." "Ne, ne misljm. Ako išta dugujete sebi to je potpuno uživanje, ne samo na trenutak, već veći deo života. A, ako savršena, maksimalnaproduktivnost predstavlja najbolji vid dugoročnog uživanja, dobro. Ali, predstavlja li? Zar ne bi bilo daleko mudrije - a, na duže staze i produktivnije - da radite prilično blizu svojih potencijalnih kapaciteta umesto da se trudite da postignete savršenstvo! I, nečini li vam se boljim, i za sebe i za društvo, da težite ka sopstvenom zadovoljstvu u nauci, a ne ka nadmašivanju drugih, čemu očigledno stremite!" Vodili smo tešku, mada terapeutsku bitku. Ali, na kraju se klijent složio da je opsednut težnjom za savršenim uspehom i da bi mogao "olabaviti" nastojanja da apsolutno zavlada svojom oblašću. Na jednoj od poslednjih seansi je rekao: 96

"Trudio sam se da dam maksimum od sebe kao da mi od toga zavisi život. Sada još uvek nastojim da svaki svoj projekat završim najbolje što znam – aline smatram da me neuspeh automatski pretvara u kriminalca. Ako ono najbolje što umem nije dovoljno, šteta; ali prihvatam to kao svoje najbolje. Od kada sam prestao sa samoprekoravanjem i samogonjenjem, mnogo sam efikasniji i mnogo više uživam u svom radu. Ako danas mogu obaviti ono što sam naumio, tako ću i uraditi. Ako se desi da to ne mogu završiti danas, setim se da postoji i sutra. A, ako neke od stvari koje želim da uradim, nikada ne okončam, šteta. Jednom ste mi rekli da nisam ni Bog ni anđeo i sada stvarno prihvatam svoja ljudska, ovozemaljska ograničenja." Da lije, ovakvom vrstom terapije, čovečanstvo izgubilo potencijalnog genija? Nipošto. Od kako je počeo da uživa u svom radu, ovaj mlad fizičar je u nauci postigao više nego ranije. Štaje izgubio? Svoj perfekcionizam i očajanje. Mi se ni na koji način ne protivimo težnji ka majstorstvu ili izuzetnim dostignućima. Ljudi, obdareni izuzetnim moždanim vijugama prosto osećaju težnju da iskoriste svoj mozak i stvore nova, superiorna umetnička, naučna, industrijska dela. Neka se tako osećaju što duže! U njihovom slučaju, maksimalna sreća prati kreativan trud. Sve dok ne insistiraju na perfekcionističkoj filozofiji: ni trenutak izgubljenog vremena. Ponekad kažemo klijentima: Možete naći nekoliko valjanih razloga za odluku da se popnete na najvišu planinu na svetu. Zato što, na primer, volite planinarstvo; oduševljava vas izazov koji taj vrh predstavlja; ili želite da uživate u pogledu s vrha. Ali, vaš razlog za osvajanje tog vrha može da bude i loš: da pijuckate po onima dole.

97

12.

KAKO DA PRESTANETE OPTUŽIVATI I POČNETE ŽIVETI

Suštinu ove emocionalne teškoće možemo odrediti jednom rečju: optuživanje - ili osuđivanje. Kada biste prestali, stvarno prestali, osuđivati sebe, druge, zlosrećnu sudbinu videli biste da je, bukvalno, nemoguće emocionalno se opteretiti bilo čime. Iz prethodne rečenice možda možete da izbacite – bukvalno.Ali, verovatno često optužujete sebe i druge, pokazujući sklonost da se tvrdoglavo držite Iracionalne ideje br. 3: Ideja da kada se ljudi prema vama ponašaju nepristojno i nepravedno, treba da ih okrivljujete, osuđujete i smatrate zlim, pokvarenim ili lošim osobama. Ova ideja, osnovno polazište značajnog dela ljudskog ponašanja i međusobnih odnosa, nema validnosti ni racionalnosti iz nekoliko važnih razloga: 1. Ideja da određene ljude možemo markirati kao zle ili pokvarenepotiče iz prastare teološke doktrine o slobodnoj volji. Iako ne možemo apsolutno tačno izjaviti da ljudska bića nemaju, nikakvu slobodu izbora, novija otkrića pokazuju da posedujui relativno malo slobodne volje, u smislu teološkog tumačenja ovog termina. Prema Frojdovom mišljenju, potvrđenom brojnim israživanjima, ljudska bića poseduju genetsku ili urođenu sklonost za određenu vrstu ponašanja uključujući sklonost ka učenju ili uslovljavanju. Kada se, zahvaljujući urođenim ili uslovljenim sklonostima,orijentišu u "dobrom" ili "lošem" smeru i usvoje razmišljanja koja potkrepljuju upražnjavanje određenihobrazaca ponašanja, veoma im je teško (ali ne i nemoguće) da se promene. Pod takvim okolnostima, okrivljavati ihili osuđivatiza greške i propuste koje čine, podrazumeva da im se nepravedno pripisuje apsolutna sloboda koju prosto nemaju u pogledu izbora ponašanja. 2. Ideja da ljudi ispadaju "loši" ili "pokvareni" zbog svojih pogrešaka potiče iz druge pogrešne koncepcije: naime, koncepcije da se "dobro" ili "loše," ili "moralno" i"nenormalno"ponašanjemoželako definisati i prepoznati, tako da pametni ljudi odmah vide da li se ponašaju "ispravno" ili "pogrešno."Filozofske i psihološke rasprave su, tokom proteklog veka, ponovo pokazale da je moralnost relativan pojam, bitno različit u zavisnosti od mesta i okolnosti. Čak i ljudi na istom mestu su retko apsolutno saglasni u ocenjivanju istinski "dobrog" ili "lošeg." Džozef Flečer i razni drugi teolozi dokazuju da se moralnost može posmatrati kao situaciona, a ne apsolutna kategorija. Većina ljudi, koja teoretski "poznaje" ili prihvata određene standarde za "dobro" vladanje, s lakoćom i nesvesno racionalizuje sopstveno ponašanje i nalazi "dobre" razloge za "pogrešne" postupke. Ako ljudska bića kažnjavamo zbog njihovih problema u definisanju i prihvatanju "dobrog" ponašanja, postupamo nerealno i nepravedno. 3. Čak i kada se saglasimo u pogledu standarda za "loše postupke," ne možemo ispravno optuživati ljude za nepoštovanje datih standarda. Bolje je da navedemo "one koji greše" da sami sebi kažu: (a) "Počinio sam loše ili nemoralno delo;" i (b) "Prema tome, kako da se popravim i izbegnem takva dela u budućnosti?" Ali, okrivljavanje i osuđivanje za pogrešne postupke navodi na sasvim drugačije izjave: (a) "Počinio sam loše ili nemoralno delo." i (b) "Tako nešto dokazuje da sam prava ništarija." 98

4.

5.

6.

7.

Onda kadaljudi usvoje koncept osuđivanja i potcene sebe zbog grešaka koje čine,razvijaju sklonost da se smatraju bezvrednim ili neadekvatnim (umesto prosto u zabludi, ponašajući se neetički). Tada (da se ne bi obezvredili) odbijaju da priznaju svoje greške u ponašanju, ili čak ponašanje u celini. Drugim rečima: zahvaljujući verovanju da je grešiti za osudu ili kaznu, ljudi pokazuju tendenciju da se smatraju bezvrednima, i opsednuti svojim grehovima, oni negiraju neispravnost svojih dela, ili potiskuju saznanje o njima. Ne pada im na pamet relativno jednostavan čin popravljanja sopstvenog ponašanja, jer su (zbog samookrivljavanja) suviše zauzeti samokažnjavanjem ili negiranjem sopstvenih grešaka. Zato tadaosuda ili krivica, umesto ka otklanjanju grešaka, često vode kadaljnjoj nemoralnosti, hipokriziji, i izbegavanju odgovornosti. Ljudi koji usvoje filozofiju samooptuživanjaza počinjene greške toliko se plaše eventualnih, budućih grešaka da se odriču eksperimentisanja, ulaženja u rizik i prepuštanja životu. Okrivljavanje sebe ili drugih za počinjene "grehove" vodi ka prenebregavanju zdrave etike. Normalno je da se ponašate etički, i da bez potrebe ne povređujete svoje bližnje i to ne zato što smatrate da ste ništarija ili "grešnik" ako niste moralni, već zato što tako povređujete i sebe i njih. Ako bezrazložno ugrožavate prava drugih, oni sami, ili njihovi prijatelji ili rođaci, vratiće vam milo za drago. Izbegavanje plaćanja danka za takve postupke doprinosi uspostavljanju anarhističkog, nepravednog sistema u kakvom, u normalnim okolnostima, ni vi ne biste želeli da živite. Prema tome, vi se zbog sopstvenog interesa ponašate moralno, u skladu sa zakonima vaše društvene zajednice; a ne zato što neki arbitrarni ili priznati Bog ili konvencija kažu da tako treba. Okrivljavanjem se pogrešna dela brkaju sa grešnom suštinom. Ali, bez obzira koliko zlih dela neko počinio ne znači da je on zauvek, urođeno zao, jer danas ili sutra može da se promeni i ne počini više ni jedno zlodelo. Isto kao što se ljudi koji ne postižu uspehe ne pretvaraju u večnegubitnike, već su prosto osobe koje često podbacuju, oni koji često greše ili postupaju nemoralno nikada ne postaju prokazani grešnici. Ljudski (dobri ili loši)postupci proizilaze iz njihove egzistencije, ali oni ne čine tu istu egzistenciju. Intrinzična vrednost pojedinca je stvar proizvoljne definicije. Ili, ako stvarno postoji, nema nikakve bitne veze sa nečijom ekstrinzičnom vrednošću ili vrednošću koju on ili ona imaju za druge. Nazvati čoveka kriminalcem, beštijom ili zlikovcem implicira da se on, zbog loše prošlosti mora, po svojoj prirodi, i dalje baviti kriminalom; a to niko ne može dokazati. Jednom kad ljude proglasimo nepopravljivim grešnicima pomažemo im da steknu uverenje kako su nepopraivljivi - da ne mogu prekinuti sa lošim ponašanjem, ni sada ni ubuduće. Optuživanje drugih znači osećanje besa i neprijateljstva prema njima. Osećanje besa reflektuje vašu grandioznost. Besom, u suštini, govorite: (a) Ne sviđa mi se Džonovo ponašanje i (b) Zato što se to meni ne sviđa, on ne srme tako da se ponaša. Ova druga rečenica predstavlja grandioznost non sequitur: jer, zašto Džon ne bi smeo da 99

se ponaša na određen način samo zato što se to vama ne dopada! Ponašate se nerealno i kao Bog ako verujete dabi Džonovoponašanje trebalo da bude drugačije, samo zato što vi tako želite. 8. Okrivljavanje sebe ili djrugih ne vodi samo ka besu, kako smo upravo naveli, već ka nizu neprijatnih posledica koje bes nosi. Čak i ako ste u pravu povodom procene Džonovog ponašanjakao lošeg ili nemoralnog, uverenjeda on ne sme ine treba da se ponaša loše i bes koji sledi teško da će ga sprečiti da i ubuduće tako postupa (u stvari, može ga samo podstaći da u tome istraje samo zato što vi to mrzite, a on zauzvrat mrzi vas). To ćevas skoro uvek uzrujati, stvoriti vam čir na stomaku ili visok pritisak i skrenutivassastvarnog problema: kako, odlučno i efikasno, navesti Džona da se više ne ponaša loše? Fizički obračuni, dvoboji, teške kazne, međunarodni ratovi - u stvari, bukvalno svaki oblik ljudske nehumanosti prema drugim ljudima koji možete zamisliti - često proizilaze iz grandioznog i nekritičnog optuživanja drugih za postupke koji se (možda ispravno) smatraju pogrešnima. No, kao što dva zla ne čine jedno dobro, tako i bes prema drugima predstavlja,sigurno najgori način za prevaspitavanje prekršitelja. 9. U svojim knjigama "Sex Without Guilt" (Seks bez krivice) i "Growth Through Reason" (Rast pomoću razuma) naglašavamo da ćete, ako bez dvoumljenja okrivljujete druge za ono što (često proizvoljno) smatrate lošim postupcima, iste standarde primeniti na sebe i završiti sa impozantnim samoprezirom. Nedostatak opraštanja za druge često rađa nedostatak samoopraštanja, uz odgovarajuće perfekcionističke stavove prema sopstvenim neuspesima i propustima. Podcenjivanjedrugih zbog počinjenih grešaka stvara podcenjivački stav prema čitavoj ljudskoj rasji uključiijući i samog sebe. 10. U svetlu gore pomenutih argumenata, kvalifikacija poput "Postao sam pokvarenjak (ili nitkov, ili varalica, ili uštva) jer sam uradio onu nepoštenu stvar" predstavlja nenaučan i nedokaziv zaključak. Iako seponašanjeuistinu može oceniti "pokvareno", "ljigavo," "podlo," "traljavo" ili "nemoralno" - jer ga možete objektivno posmatrati i uveriti se u njegove loše posledice - to ne znači da ste vi, kao osoba, bezvredni. Jer definicija "Pretvorio sam se u pokvarenjaka!" ne pretpostavlja da deo ili većina vaših postupaka loša. Ona zapravo sadrži nad i podznačenja koja glase koja glase (a) loše si postupio, (b) uvek ćeš tako raditi i tako jedino možeš, (c) zaslužuješ najgore moguće prokletstvo, jer si dozvolio sebi da tako uradiš. Dok prva od ove tri stavke može da stoji, druga je nedokaziva, a treća apsolutno proizvoljna, nedokaziva i pogubna. Slučaj Gospođe i Gospodina Smarta poslužiće kao ilustracija za tendenciju okrivljavanja i samookrivljavanja. Oni su došli na terapiju uglavnom zbog velike međusobne netrpeljivosti i uglavnom sam (A.E.) radio s oboje istovremeno. G. Smart, novinar, je stekao svetsku slavu za istinite i objektivne članke o međurasnoj napetosti i sukobima u svom rodnom gradu na jugu Amerike. Veliki, poznati dnevni list ponudio mu je primamljiv, prestižan i dobro plaćen posao. Nakon konsultacije sa suprugom (koja je izrazila svoja strahovanja i razloge protiv, ali ne i definitivno protivljenje), odlučio je da prihvati ponudu. 100

Gospodin Smart je sam otputovao u velik grad da nađe odgovarajući smeštaj za porodicu: i tu počinju nevolje. Otkrio je da daleko gora kuća na severu košta dva puta više od iznosa koji su investirali u svoju prostranu i komfornu kuću na jugu. Pošto nisu raspolagali nekom većom ušteđevinom, iznajmio je velik stan "da imamo gde da živimo dok tražimo kuću." Ostatak priče je verovatno poznat ljudima koji imaju dobre plate, ali žive u velikim gradovima sa visokim troškovima života. Velika kirija, skuplja hrana, odeća i drugi troškovi uskoro su pojeli Smartom povišicu; a rekreacija i porodični izlasci u restorane, "neophodni" zbog života u skučenom prostoru stvorili su dodatne finansijske teškoće. Povrh životnih teškoća, Gospodin Smart se sve više razočaravao u nov posao. Imao je administrativne obaveze, za koje nije bio obrazovan i koje ga nisu ni interesovale. Direktori novih novina hvalili su se liberalnim izveštavanjem po staroj tradiciji, ali u praksi, kad god bi neki novinar pokušao da nešto slobodno napiše, prigovarali su da će se pobuniti dobri oglašivači i povući svoje reklame. Kada je došao na terapiju, bračni par Smart je bio na ivici očaja. Činilo se daje profesionalna i porodična sreća izgubljena zauvek. Gospođa Smart je optuživala supruga da se neodgovorno poneo prema svom poslu i da mu nije stalo ni do nje nido dece. Gospodin Smart je krivio samog sebe zbog pogrešne procene novog posla i lošeg ekonomisanja. Suprugu je optuživao za nekooperativnost, frigidnost i loše vaspitanje dece. Jedna od prvih seansi s ovim parom tekla je ovako: Ona: A da bi sve bilo još gore nego što već jeste, Doktore, počeo je čak da posle posla ide u kafanu i pije. Više nije dobar novinar pa mora da se pravi takvim, sedeći s društvom u kafani i tvrdeći da bi jedino on mogao stvarno dobro pisati o borbama na Misisipiju. On: Ovih dana mije kod kuće gore nego bilo gde drugde. Zašto da trčim kući i po stoti put te slušam kako mi pridikuješ da sam se pretvorio u pravu ništariju. Terapeut: Jasne su mi vaše međusobne zamerke i pritužbe. Hajde, samo diskusije radi, da za sada pretpostavimo da vi Gospodine Smart pravite neke stvarno glupe, sebične i zlobne greške. Ona: Nisam rekla "zlobne." Mislim da ne razmišlja o tome dovoljno da bi postao zloban. Ali, slažem se s ostalim atributima. On: Naravno da se slaže. I s još nekoliko odabranih pogrda, kada bi ovog časa mogla da ih smisli. Nije joj teško da ih izbaci na hiljade. Terapeut: OK. Hajde da prihvatimo da je vaš suprug, Gospođo Smart, napravio nekoliko stvarno grubih grešaka. Mogli bismo smisliti niz opravadanja za njih. Na primer, uz dosadašnje iskustvo nikako nije mogao da zna koje nevolje ga u novom gradu očekuju, pa su zato njegove greške sasvim opravdane. Ali, odbacićemosve olakšavajuće okolnosti i prosto konstatovati daje napravio seriju glupih grešaka - da ih i dalje čini, uključujući i sedeljke sa drugarima. Dobro: pa šta onda?Dakle, pogrešio je. Kakvu korist vi imate od toga što ga kinjite i optužujetezbog tih grešaka? Koje dobro proizilazi iz vašeg optuživanja? Ona: Ali, ne očekujete valjda da mu dodelim medalju ili nešto slično za takvo idiotsko ponašanje? Ili za dodatno sipanje ulja na vatru ovim slabićkim

101

bežanjem od problema u alkohol? Ne očekujete valjda da ga, kao dobra ženica, tešim i ohrabrujem da pravi još više sličnih grešaka? Terapeut: Ne, ne baš to. Iako biste se mogli iznenaditi, kada biste to stvarno pokušali, koliko bi vaši ironični predlozi koristili. Ali, nećemo od vas tražiti da idete tako daleko. Uzevši za gotovo da je vaš suprug napravio ozbiljne greške, kako će vam pomoći optuživanje? Da li je zbog vašeg optuživanja postao pažljiviji? Da li je zbog toga ljubazniji prema vama? Da li ste vi zbog toga srećniji? Ona: Ne, ne mogu da tvrdim ništa slično. Terapeut: Niti će ono ikada imati takve efekte. Jer što više krivite svog supruga, ili ma kog drugog - to se on više brani i šanse da prizna svoje greške, naročito vama, sve su manje. Trenutak ranije smo se u to uverili: kada ga kritikujete, on se brani poznatim i uobičajenim načinom sarkazmom: od optužbi se brani kontraoptužbama. Ona: Moram da priznam da mu to dobro ide! Terapeut: Da, ali ko to ne radi? I što se više kontraoptužbama brani od vaših kritika, to je manje sklon da se suoči sa stvarnim problemom kao na primer: "Dobro, hajde da razmislim. Ovaj put sam zabrljao; šta da preduzmem da se to ubuduće ne dogodi?" Uz to, što više on prihvata krivicu koju mu prebacujete, i omalovažava samog sebe na način na koji to vi radite, osećaće se sve nesposobnijim da se nosi sa stvarnim problemom, čak i kada ga je svestan. Jer, razmišljaće ovako: "Žena ima pravo. Kako sam mogao napraviti takvu glupost, kao neka apsolutna budala! Apsolutno tačno! I kako takav idiot da se iščupa iz kaše koju je sam zakuvao? Tačno: ja sam izgubljen slučaj. Bolje i da se ne trudim, jer ću samo još više zabrljati. Najbolje je da se pošteno napijem i zaboravim na sve, jer ionako nemam sposobnosti da rešim problem." On: Pogodili ste pravo u sred srede! Upravo to mi prolazi glavom! A kome i ne bi, ako mu žena non-stop trubi kako živi sa notornom budalom i nesposobnom šeprtljom? Terapeut: Tačno. Ko ne bi? Skoro svaki pripadnik naše kulture bi. I svi do jednoga greše. On: Greše? Ali, upravo ste rekli kako je prirodno da se tako osećam kada me žena ovako maltretira. Terapeut: Da - statistički prirodno, jer većina supruga se u ovakvoj situaciji ponaša slično. Ali to ipak ne dokazuje da ispravno postupaju ili da se moraju tako ponašati. On: Šta sam drugo mogao da uradim? Šta drugo vi očekujete od mene? Terapeut: Ne bih očekivao ništa sem ovoga što ste uradili. Ali, da sam vas naveo da usvojite jednu ili dve nove misli, nadao bih se da nećete postupiti onako kako jeste i kako bi se ponela većina muževa, tj. da prihvatite suprugine otužbe i sami sebe kažnjavate zbog njih. On: Na kakve nove ideje mislite? Terapeut: Na primer, misao da ne morate prihvatiti tuđe negativno mišljenje o sebi i upotrebiti ga protiv sebe - čak i ako u tom mišljenju ima nešto istine. Ona: Ali, kako možeš da ga ne prihvatiš, ako si svestan da si pogrešio?

102

Terapeut: Jednostavno. Primenjenjući ono što nazivamo A-B-C teorijom racionalno emotivne terapije. A (aktivirajući događaj ili aktivirajući doživljaj), u vašem slučaju, odnosi se na vaše greške, nesnalaženje i ženino optuživanje zbog njih. C (emocionalna posledica) se odnosi na činjenicu da se osećate kao poslednja budala i opijate se do besvesti. Vidite A, njene naizgled opravdane optužbe i C, vaš naizgled opravdan stid, i kažete sebi: "Pa, A prirodno vodi do C. Ona me s punim pravom optužuje za nesposobnost i užasno ponašanje." On: Ali, zar u ovom slučaju, A uistinu ne vodi ka C? Zar ne treba da priznam svoje greške i osećam se krivim zbog njih? Kako inače da se promenim? Terapeut: Ne, vi mislite da A vodi direknio i automatski ka C. Međutim, između A i C dolazi B - vaša uverenja vezana za A. Ta uverenja (B) proističu iz vaše opšte životne filozofije, koju (kao i vaša supruga) olako konstruišete i koju ste naučili u ovom nerazumnom društvu - filozofiju da treba da krivite sebe (ocrnjujete ili proklinjete sve ljudsko u sebi) za svaki pogrešan potez, za svaku ozbiljnu grešku. Zato, kada vas supruga, na A, verbalno bičuje i secka na komadiće vi (na B) njene kritike interpretirate kao tačne i objektivne i slažete se s njenom hipotezom da, ne samo da postupate grozno i ništavno već ste zbog toga, do poslednje pore, samo jedna odvratna ništarija. Tada, kao direktan rezultat vašegsistema uverenja, nastupaju emocionalne posledice (na C): između ostalog, smatrate se beznadežnim slučajem, odajete se piću i ostalim samoosujećujućim emocijama i činovima. On: Ali, još uvek pitam: Zar njene kritike na A nisu objektivno opravdane? Terapeut: Ne. Bile bi objektivne kada bi vam ona, na A, nedvosmisleno skrenula pažnju na konkretne pogrešne postupke i greške. Ali, njena kritika se nebavi time. Najpre vas podseti na vaše propuste i greške, a onda kaže: Nisi smeo da omaneš, ti nesposobnjakoviću! Nemaš pravo da tako glupo grešiš."Ali, ljudi imaju pravo da greše. Iako vam se često nedopadašto grešite, vaša ljudska priroda vas na to navodi, ali zbog toga ne postajete bezvredna ličnost. Ona: "Znači, korisnije je da mu skrenem pažnju na konkretne greške i pomognem da ih u budućnosti izbegne?" Terapeut: "Tačno. Njegove greške pripadaju prošlosti. Sada: Šta možete uraditi da popravite sadašnjost? S kojim realnim stvarima se oboje možete suočiti danas za bolje i drugačije sutra? Šta oboje možete naučiti iz svojih grešaka? Čime sada možete i sebi i deci život učiniti ugodnijim i veselijim?" On: "Postaje mi jasno na šta mislite. Ako ništa drugo, mislim da mogu prestati da se ponašam kao noj gurajući glavu u čašu." Ona: "Za ovo tvoje, ja dajem jedno svoje obećanje. Prestaću da te kinjim zbog prošlih grešaka - uključujući i grešku što si nas dovukao ovamo da sav prljavi veš prostremo pred doktorom, kako sam mislila. Drago mi je što sam došla. Sada, kada racionalnije posmatram stvar, stvarno razumem zašto si to uradio, zašto si odabrao loš stan i zašto si napravio sve ostale greške. Mislim da se ni ja baš nisam ponela kao anđeo." On: "Ohoho! Šteta što nemam kasetofon da snimim ovu istorijsku izjavu! Ali i ja sada shvatam zašto sam pravio te idiotske poteze i zašto si se ti tako pogano ponašala! Da smo makar pola vremena, koje smo potrošili na 103

okrivljavanje sebe i drugih, posvetili bavljenju stvarnim problemima odavno bismo ih resili!" Terapeut: "Vidite. Zaboravite okrivljavanje i optuživanje već mislite bolje o sebi i jedno o drugom. Hajde da se sada pozabavimo konkretnim načinima na koje ćete ubuduće izbeći optužbe i okrivljavanja i posvetiti se stvarnom rešavanju problema. Sukobi i problemi će se i dalje pojavljivati, ali ni jedan neće izgledati nerešiv." Uspeli su. Za nekoliko meseci Gospodin Smart je našao posao u manjem gradu, kupio (u dogovoru sa suprugom) malu kuću i gotovo sasvim prestao da pije. U pismu, koje sam primio od Gospođe Smart, pisalo je: "Džejms se savršeno snašao na novom poslu i niže uspeh za uspehom. Ako niste pročitali njegovu seriju članaka o sindikatima na Severu, javite mi i biće mi zadovoljstvo da vam ih pošaljem. Kuća je prekrasna - pravi dom. Svi, deca i mi, smo našli mnogo novih prijatelja. Deci se dopada škola, a meni kuća i kraj u kojem živimo. I, iako su nam, verovatno, svima ostale neke predrasude, volimo jedni druge. Šta ste ono rekli o optuživanju? Nikad čula za tu reč. Hvala i pozdrav." "Ne želimo da ostavimo utisak kako se svi ili većina bračnih problema brzo i lako rešavaju terapijskom intervencijom, upućivanjem klijenata u A-BC emocionalnih poremećaja i navođenjem učesnika da izmene svoj B sistem uverenja. To bi bilo divno! - ali, nažalost, nije tačno. Većina bračnihpartnera prosto nikada neće priznati da sami stvaraju svoje zlovolje i probleme i ostaju pri tome da ih bračni drug čini takvima. Drugi pak, priznaju svoje greške i krivice, ali im je izuzetno teško da izmene svoj sistem uverenja. Naravno, u knjigama poput ove, kao model uzimamo slučajeve u kojima klijenti vrlo brzo uoče i shvate svoj A-B-C po RJET-u i usrdno rade na menjanju sebe. Međutim, nemojte se čuditi ako se lično suočite sa ogromnim teškoćama pri otkrivanju i menjanju svog iracionalnog sistema uverenja. Gotovo svi ljudi veoma lako usvajaju iskrivljeno i loše mišljenje o sebi i svojim bližnjima, a ponekad treba izuzetno mnogo terapijskih intervencija i samostalnog vežbanja pre usvajanja preciznijeg, objektivnijeg načina razmišljanja i racionalnijeg ponašanja u svrhu menjanja sopstvenog ili bračnog "samosabotirajućeg" ponašanja. Kako otkriti kada osuđujete sebe i druge? Kako se baviti i suprotstaviti iracionalnim pretpostavkama koje stoje iza tog osuđivanja? Nekoliko stvari: Kad god osetite depresiju ili krivicu, verovatno se na nekom nivou 1. osuđujete. Nastojte da pronađete konkretnu misao kojom ulazite uovo samoosuđivanje. Ona obično izgleda ovako: (a) "Ovo sam pogrešno uradio" i (b) "Ovom greškom dokazujem da sam loš i bezvredan." Ove rečenice možete zameniti sa: (a) "Verovatno sam ovde sasvim promašio." (b) Ljudi često greše," (c) "Da vidim gde sam i kako pogrešio i potrudim se da ispravim tu grešku, kako se sledeći put ne bi ponovila." 2. Sama odluka da ubuduće ispravite svoje greške najčešće nije dovoljna. Uspeh na klavirskom koncertu nećete postići samo zahvaljujući odluci da postanete dobar pijanista. Do vrhnskog sviranja klavira, skidanja težine i ispravljanja grešaka možete doći samo radom, vežbom i uvežbavanjem - bukvalnim prisiljavanjem samog sebe da istrajete na novom putu.Prema tome, ako želite da se ponašate moralno i 104

poštenoostaje vam da se bukvalno prisilite na pošteno, odgovorno i nepovređujuće ponašanje prema drugima. Ubedite samog sebe da ćete, iako vam jeza trenutne i kratkoročne ciljeve lakše da se ponašate neodogovonio i nepošteno, dalekosežniju i potpuniju korist i sreću postići moralnim ponašanjem. Racionalna moralnost proizilazi iz brige o sebi. Ne stičete jegovoreći samom sebi: "Pogrešio sam; postajem ništarija i kriminalac; prema tome, moram prestati da grešim."Stičete je govoreći ovako: "Pogrešio sam. Ako nastavim tako ugroziću sopstveniboljitak i doprineti stvaranju sveta u kakvom ne želim da živim; prema tome, bolje da izmenim svoje ponašanje." A da bi se oslobodili samooptuživanja nije dovoljan samo Uvid br. 1 - "Smatram se ništarijom, jer su me roditelji proglasili takvim i glupo sam im poverovao."Već i Uvid br.2 - "Još uvek verujem u tu budalaštinu, jer sad sam ja sam tako odabrao." Zatim, dolazi Uvid br. 3 - "Da bi prestao da se smatram dežurnim krivcem i bezvrednom osobom, najbolje je da poradim na opovrgavanju sopstvenih pretpostavki i preduzmem konkretne akcije protiv svojih "samouništavajućih"uverenja." 3. Možete da naučiteda pravite razliku između odgovornosti i krivice. Odgovorni ste za svoje postupke jer ste ih uradili, a teoretski ste mogli da ih ne uradite. Ali,ne znači da se, zbog nekog neodgovornog postupka morate smatrati bezvrednom i ništavnom osobom -da se legitimno optužujete i proklinjete. 4. Pokušajte da napravite razliku između stvarnog i prividnogpogrešnog ponašanja. Na primer, predbračne seksualne odnose mnoge religiozne i društvene grupe smatraju pogrešnim i nedopustivim. Ali, da li vi tako mislite? Da li vi verujete da, bespotrebno i definitivno, sebi ili nekom drugom nanosite štetu takvim odnosima? Nemojte, bez razmišljanja, neko ponašanje prihvatati kao nemoralno ili pogrešno već, najbolje što možete, utvrdite zašto i po čemu bi ono bilo loše. Ako vam se čini mudrim da poštujete određena pravila, uprkos tome što ne verujete u njihovu vrednost, onda se (da biste izbegli određene sankcije) potrudite da ih poštujete. Ali, ako se ne slažete s određenim običajima, a to neslaganje vasnina koji način ne ugrožava, svim sredstvima se suprotstavite ili ih tiho ignorišite - sve dok ovaj vid pobune suviše ne ugrozi vašu dobrobit. 5. Kada konstatujete svoju ljutnju ili neprijateljstvo, ne poričite svoju grandioznost i perfekcionizam. Ako vam se tuđe ponašanje ne dopada ili vam smeta, verovatno imate odgovarajuća osećanja. U ovom slučaju bi više voleli da neko posmtra drugačije i razočarani ste ili frustrirani kada to ne čini. Ali, ljutnja se rađa iz misli: "Ne sviđa mi se šta Dik radi i zato on to ne sme da čini," za razliku od: "Ne sviđa mi se šta Dik radi; da vidim kako da ga navedem ili mu pomognem dase ponaša drugačije.'' U ovakvim situacijama, zaskočite svoju grandioznost i prisilite se da prihvatite Dika sa njegovim nemilim postupcima, te time poništite okrivljavanje i bes koji samistvarate. Ako, primenjujući gornje tehnike, ustrajno napadate i suprotstavljate se tendenciji optuživanja sebe i drugih, nećete postati svetac ili Buda. U nmogim prilikama vam se i dalje, definitivno, neće dopadati sopstveno i tuđe 105

ponašanje. Ali, umesto da se kuvate u sopstvenom sosu, imaćete mnogo veće šanse da izmenite ono što vam se ne dopada. Grešiti je ljudski, opraštati mudro i realno.

106

13.

KAKO DA, IAKO FRUSTRIRANI, NE BUDETE DEPRESIVNI

Izgleda daje devedeset devet procenata svih ljudi zapleteno u mrežu potpuno pogrešnog shvatanja da se moraju osećati depresivno i jadno kada su frustrirani. Čak i najsavremeniji psiholozi podržavaju poznatu DolardMilerovu hipotezu koja glasi: frustracija nužno vodi ka agresiji. I oni, poput biliona laika i na hiljade psihologa, gotovo stoprocentno greše. Hipoteza fnistracija-agresija proizilazi iz Iracionalne ideje broj 4: Ideja da stvari moramo smatrati groznim, užasnim, strašnim i katastrofalnim kada doživimo frustraciju, nepravedan tretman ili odbacivanje. Ova ideja se pokazala pogrešnom zbog nekoliko razloga: Iako osujećenje svojih želja i namera neosporno smatrate neprijatnim i 1. nesrećnim, to ne doživljavate kao katastrofu ili užas, sem ako o tome ne mislite na taj način. Kada stvari krenu loše, možete da birate između dve konstatacije: (a) "Ova situacija mi se ne dopada. Da vidim šta bih mogao da uradim daje promenim. A, akojeinepromenim, stvari stoje loše, ali ne i katastrofalno." Ili (b) "Ova situacija mi se ne dopada. Ne mogu da je podnesem. Izluđuje me. Ovo ne treba da se dešava. Naprosto mora da se promeni jer inače nema načina da budem srećan." Ova druga konstatacija izaziva u vama potištenost, samosažaljenje, depresiju ili neprijateljstvo. Prva izjava vas vodi do osećanja neraspoloženosti i žaljenja, ali ne nužno do utučenosti ili ljutnje. 2. Premda deca najčešće teško tolerišu bilo koju količinu frustracije, odrasli to zasigurno mogu tolerisati. Deca funkcionišu ovde i sada. Ona ne mogu predvideti da se prisutno osujećenje verovatno neće stalno ponavljati u budućnosti. Ne možemo od njih očekivati filozofski pristup doživljenoj frustraciji. Ali, to ne važi za odrasle. S izuzetkom mentalno poremećenih osoba, odrasli ljudi mogu da nađu rešenje za prisutnu frustraciju; mogu da promene okruženje; mogu filozofski prihvatiti trenutno prisutne prepreke i tegobe ako ih, za sada, nije moguće ukloniti. 3. Ako sami sebe učinite - baš učinite - užasno uzrujanim ili depresivnim zbog frustracije, gotovo neizostavno blokirate svaki efikasan pristup njenom uklanjanju, što više vremena provedete žaleći se na svoju jadnu sudbinu, besneći na one ili ono što vas frustrira, stežući zube od očaja, postajete manje efikasni u otklanjanju prepreka i izlaženju na kraj sa onima koji vas ometaju. Čak i kada ispravno procenite da vas neko drugi neopravdano blokira u ostvarenju želja - zašto bi to bilo toliko strašno? Tačno je da je to nepošteno i nemoralno. Ali ko kaže da ljudi ne smeju postupati nepošteno i nemoralno - iako je lepo kada to ne rade? 4. U slučaju neizbežne i nerešive frustracije - na primer, smrti bliske osobe koju ni na koji način ne možete oživeti - besmisleno se izluđujete zbog tog gubitka. Dakle, život vas je oštetio! Da li će vam jadikovanje i kuknjava vratiti voljenu osobu? Da li će vam proklinjanje zle sudbine stvarno poboljšati raspoloženje? Zašto, umesto toga, odgovorno i zrelo ne prihvatite neizbežno, ma koliko ono bilo neprijatno za vas? Pretpostavimo da ovo stvarno predstavlja uistinu tužan splet okolnosti. 107

Ali kako (sem putem vaše sopstvene vrhovne naredbe) to ispada užasno! Dopalo vam se to ili ne, prosto je bolje prihvatiti realnost ako je ne 5. možete izmeniti. Realnost postoji; možete je smatrati lošom jer sadrži nesreće i frustracije, ali ne i katastrofalnom. Sve dok živite i relativno ste zdravi, vi ste gospodar svoje sudbine, vlasnik svoje duše. Realnost može blokirati i osujetiti vaše ciljeve. Ponekad vas može i ubiti. Ali ne može vas potpuno poraziti. Samo vi možete da porazite samog sebe ako verujete da ono što postoji ne bi smelo da postoji, ili da se morate osećati depresivno, ako vam nešto smeta ili vas tišti. Evo nekoliko ilustrativnih slučajeva. Meri Manahan se na svakoj našoj (sa A.E.) seansi žali daje suprug ne voli, da joj nikada ništa nije pružio i daje, zbog svega toga, pravi nitkov. Koliko sam mogao videti, ove pritužbe su bar donekle opravdane, jer Tim Manhan nipošto ne predstavlja savršenog supruga i verovatno bi se i druge žene žalile na njegovu nepažnju i nerazumevanje. Iako sam to priznao Meri, odbio sam da se upecam na njene žalopojke. Tada se naljutila na mene. "Ali, slušajte," uzviknula je, "Upoznali ste Tima i priznajete kako se često prema meni ponaša bezobzirno i nepažljivo - naročito sada u trudnoći, kada mi je potrebno više pomoći. Kako možete reći da nemam prava da se Žalim?" "Ne, ja to nisam rekao," mirno sam odgovorio. "Imate potpuno pravo da se žalite, ako to želite, kao i da izvršite samoubistvo ako vam se tako hoće. Ali ako nastavite sa ovom kuknjavom koja traje već nekoliko nedelja, mogli bi isto tako i da sebi prerežete grkljan. Jer ovo što činite svodi se na isto. Svo vreme sami sebi podižete pritisak. Kako to doprinosi vama i vašoj nerođenoj bebi?" "Ali, vi kao da ne shvatate. On me čini nesrećnom. On se stalno grozno ponaša, ne ja." "Tačno: loše se ponaša. Ali vi postupate još gore - prema samoj sebi. To je razlog više da, upravo zbog toga što vam on ne čini dobro svojim postupcima, prestanete da m maltretirate samu sebe. A, u poređenju sa štetom koju sami sebi nanosite, on se ponaša skoro kao anđeo. Dakle, kovam zaista nanosi bol? Vi." "Ali, kako da ganateram da prekine s takvimponašanjem? Po mom mišljenju to predstavlja pravi problem." "Da-povašem mišljenju. Ali, ja mislim da se problem sastoji od: prvo kako da viprekinete s vašim sadašnjim ponašanjem? Tek tada bi možda imali priliku da pomognete njemu da se promeni." "Šta želite da kažete? Kako moje drugačije ponašanje može da promeni njega? "Vrlo jednostavno. Kažete da vas suprug voli mnogo manje nego što biste želeli i da se prema vama ponaša mnogo gore nego što biste hteli. S ovim se slažem pošto sam se i sam, iz razgovora s njim, uverio da vas ne voli dovoljno i ne postupa lepo prema vama." "Evo! Čak se i vi slažete da loše postupa prema meni." "Da, čak i ja. Ali, što ste vi gori prema njemu zato štoje on zao prema vama, to će on postati još bezosećajniji. I što ga više optužujete za nedostatakljubavi prema vama, to će vas sve manje voleti. Ako uistinu želite 108

da bude bolji prema vama – što stalno govorite, ali ništa ne preduzimate u tom smislu - tada vi njemu dajte više ljubavi i pažnje -naročito onda kada se on ponaša odvratno i nepažljivo. Jer, ako ljudskom biću pružate ljubav i nežnost onda kada ono to ne ispoljavasvojim postupcima, ono će iz vaših delazaključiti, da ga najverovatnije stvarno volite. A ako, ni pod takvim okolnostima ne postane nežniji i ljubazniji prema vama, onda se plašim da vam ništa neće pomoći da ga privolite." "Ali on je prvi počeo da se loše ponaša prema meni, zar ne?" "Nijebitno.Akoseon loše ponaša prema vama, a vi ga onda zbog toga kritikujete, on će se, kao što se i dešava, ponašati sve gore. U stvari, verovatno će i zaboraviti daje prvi počeo sa nepažnjom i nemarom i tvrdiće da se ponaša tako zato što mu stalno "zvocate." "Upravo to i tvrdi!" "Vidite i sami da ne možete pobediti igrajući kao do sada. Ali, ako promenite pristup, i povratite njegovu ljubav svojom povećanom nežnošću, onda barem imate šanse da vas stvarno zavoli." "Ali, da lije to pravedno?Da lija moram tako dase ponašam, nakon svega što mi on čini." "Ne nije pravedno. Pa šta! Ipak: šta, umesto "zvocanja"možete da uradite da vas suprug voli? Kada ćete prekinuti sa"to-mora-biti-pravedno" besmislicom i uraditi nešto da vam život bude pravedniji." Kao i obično, bilo je teško s ovom klijentkinjom, i par puta je ogorčeno htela da napusti terapiju. Ali, zahvaljajući snazi čiste logike, konačno sam pobedio i stvarno se potrudila da nekoliko nedelja bude nežnija i prijatnija prema suprugu iako se on, po običaju, ponašao kabadahijski. Tada se desilo nešto nalikčudu; samo posle četiri seanse, došla je sa sasvim drugačijom pričom: "Ne znam kako vam je uspelo da tako dobro procenite Tima," izjavila je, "ali pogodili ste tačno u cilj. Deset dana se ponašao kao najgora vucibatina, odbijao je da mi pomogne čak i u težini kućnim poslovima, ostajao do kasno u kancelariji i čak nagovestio da se viđa sa jednom od svojih biviših devojaka. Iako sam, u početku, to osećala kao nož u rani, stegnulasam zube, i rekla samoj sebi (isto ono što ste mi vi nebrojeno puta ponovili): "Dobro, on je i dalje namćor. Ali, to me neće ubiti. Ne sviđa mi se to, ali ne znači da se moram utopiti u sopstvenim suzama." Nisam mu rekla ni reč prekora, maksimalno sam se trudila da sve bude prijatno, i umesto da izbegavam seks, odlučila sam da se više nudim. Dakle, trebalo je da vidite iznenadnu promenu! Sada pravo s posla dolazi kući, ponekad mi donese cveće, toliko je brižan zbog mog stanja da prosto ne mogu doći k sebi od neverice. Pretvorio se u sasvim drugačiju osobu. Kakva promena u odnosu na vreme pre par nedelja! Svaka vam čast, doktore. Čim sam počelada radim za ljubav koju želim od Tima, počela sam i da je dobijam. Mnogo boljenego da svo vreme kukam nad svojom užasnom frustracijom!" Slučaj Majre Benson predstavlja još jedan dobar primer kako promena načina razmišljanja pomaže osobi da prevaziđe duboko ukorenjeno osećanje frustracije i bola. Majra je došla na terapiju (kod R. A.H.) kada ju je, nakon dve godine zabavljanja, mladić ostavio i verio se s jednom bogatašicom. Bila je krajnje utučena, s osećanjem da život više nema nikakvog smisla i da nikada niko neće moći zameniti tog čoveka. Pokazao sam dužno 109

razumevanje, ali sam nepokolebljivo istrajao u stavu da sama sebi glavu puni glupostima i da će, za nekoliko meseci, nesumnjivo voleti nekog drugog u istoj meri kao i ovog bivšeg. "Ali, vi kao da ne shvatate," žalila se Majra. "On me je ostavio. Ne samo što sam ga volela, već sam celu svoju budućnost isplanirala s njim i oko njega. Ništa više nema smisla. Sve što radim, gde god idem, čak i sve o čemu se trudim da razmišljam naprosto je pusto i prazno bez njega." I posegnula je, dvanaesti put u ovoj seansi, za kutijom papirnih maramica. "Šteta," rekao sam. "Ali ovo se očigledno dogodilo. Vaša veza je završena. Tu nema nikakve sumnje. Gotovo je; kraj; tačka; nema više. Kakvu imate korist od tugovanja i padanja u depresiju zbog toga? Time ga sigurno nećete vratiti." "Znam. Ali vi ne..." "Da, mislite da ne shvatam. Ali, jastvarno shvatam; a vi, po svemusudeći, ne shvatate. Vi ne shvatate, ili bolje rečeno,nećete da shvatite da vaša veza zaista jeste završena i da ne možete da uradite ništa pod milim Bogom da bi ona ponovo počela. Naročito ne shvatate ili nećete da shvatite da jedina pametna stvar koju u ovom času možete da uradite, leži u razmišljanju o tome šta ili kodrugi može da vas zainteresuje ili privuče. Nema koristi od beskrajnog ponavljanja "da je život bez Roberta beskrajno prazan" - i tako ga činiti pustim i praznim. Ako počnem da govorim sebi kako je svet užasno prazan bez starog, dobrog Lindona Džonsona i ako to ponavljam dovoljno često i dovoljno tužno, toliko ću se rastužiti zbog starog Lindona i svoje jadne malenkosti koja prosto ne može da živi bez njega." "Vi mi se podsmevate!" "Da, donekle – što je mnogo bolje od onoga što vi sami sebi činite ? - vi sebe uništavate. Nisam izmislio ovu priču o depresij i koja trajegodinama posle događaja koji ju je izazvao. Pre neki dan sam radio s pedesetčetverogodišnjim klijentom koji je bukvalno plakao pričajući o svojoj majci. A znate li kada je njegova draga mama umrla? Pre dvadeset pet godina, a koliko juče za njega. Autentična emocija? Duboka ljubavprema dobroj, staroj majci? Apsolutno. Ali, jadničak je održava aktivnom neprestano ponavljajući u svojoj glavi: "Mamajeumrla. Koji užas, koja strahota! Kakva dlvna dobra, požrtvovana žena! A mrtva – otišla zauvek. Jadna Mama. Jadan ja, siroče bez majke! Koja strahota!" "Pa dobro, morate da priznate," osmehnula se Majra kroz suze, "da ja ipak nisam toliko zabrazdila." "Niste – još. Ali verovatno hoćete, ako nastavite da se trujete glupostima o nezamenjivom Robertu, o tome kako vam nema života bez njega. Ako želite da pođete za plemenitim primerom mog pedesetčetvorogodišnjeg klijenta i njegove premile, pokojne majke (i, naravno, mene i mog predragogpokojnog Lindona Džonsona), siguran sam, skoro sam apsolutno ubeđen da ćete narednih dvadeset pet godina sebi trubiti kako je prava nepravda - užas - katastrofa to što vas je Robertostavio i zauvek opustošio vaš jadni život. To sigurno možete da postignete ako nastavite da govoritesamoj sebi ove besmislice. S druge strane, ako odlućite da, umesto tavorenja u malodušnom žaljenju, izgradite zanimljiv i ugodan život, to možete postići govoreći sebi drugu vrstu rečenica i učeći se da u njih verujete i po njima postupate." 110

"Ponašate se stvarno kruto i nemilosrdno. Rugate se mom autentičnom jadu poredeći ga sa bolesnim tugovanjem jednog starca za svojom majkom i sa sopstvenom ciničnom izmišljotinom o neprežaljenom Lindonu Džonsonu." "Da, pravim šegu, jer sam, na osnovu dugogodišnjeg iskustva u radu s ljudima, uvideo daje ljudima izuzetno teškoda, po izlasku iz ove sobe, nakonmog karikiranja njihovih preteranih potreba, nastave svoje katastrofiziranje s istim intenzitetom i doslednošću. Ima smisla da izvesno vreme osećate tugu i ogorčenje zbogRobertovog odlaska. To je naročito suvislo i pametno ako, uz moju pomoć, želite da što objektivnije i što kritičnije, analizirate čime ste možda sami doprineli tome da vas Robert ostavi. Ali, bespomoćno sedeti i prevrtati u glavi misli o neizrecivom užasu, o stravičnoj katastrofi koja vas je zadesila jerRobert više nije s vama, ima smisla koliko i moja dva primera.Znači, Robert vas je napustio. Dakle: šta vi možete da uradite da bez njega uživate u životu? Prestanite da kukate nad nepoštenom stvarnošću. Ona postoji, takva kakva je. Da vidimo šta vi možete uraditi da biste je učinili boljom." Pošto sam ustrajao na pobijanju Majrinih iracionalnih preokupacija doživljenim gubitkom, počela je da svoje verbalne umotvorine, koje su je održavale u depresiji, zamenjuje drugačijim rečenicama. Ubrzo je razvila nova interesovanja, anagažovala se u novim aktivnostima, stekla nova poznanstva. Život joj se više nije činio pustim i praznim. On se sam posebinije suštinski promenio; ali ona je počela da ga drugačije tumači. Upravo u tome leži sva mudrost. Šta, konkretnije, možete preduzeti kada se suočite sa realnim, životnim frustracijama, uključujući moguće nepravde i stvarao previše nesrećnih slučajeva ili nezgoda? Evo nekoliko glavnih načina za nošenje sa stvarnim teškoćama i neprijatnostima: Kada se nađete u frustrirajućim okolnostima, pokušajte da utvrdite da 1. li one, same po sebi, predstavljaju stvarnu prepreku ili ih vi tako definišete. Da li vas vaš nesavršen izgled stvarno sprečava da izlazite sa pripadnicima suprotnog pola - ili, vi zbog sopstvene nerazumne potrebe da budete najlepši u celom gradu, sabotirate sve izlaske? Da li vas je roditeljsko protivljenje izboru određenog zanimanja stvarno sprečilo da mu se posvetite - ili ste olako odustali, ne boreći se za njega uprkos njihovom protivljenju, a roditelje možda koristite kao alibi za eventualne strahove od neuspeha? Kada izbacite sopstvene negativističke definicije ispitajte kako neka frustracija postaje prepreka za vaše ciljeve? Prihvatite izazov, ispitajte - uverite se. 2. Ako ste suočeni sa uistinu velikom preprekom i ne nazirete način na koji bi se situacija mogla promeniti ili kontrolisati, bolje je daje dostojanstveno i realistično prihvatite. Da - bez gorčine i očaja, otmeno i dostojanstveno. Još jeEpictetus, pre dve hiljade godina zapisao: "Ko je, zapravo, nepobediv? Onaj koga neizbežnone poražava!" Šopenhauer je, mnogo vekova kasnije, slično mislio: "Za utiranje životnog puta najvažnija je velika količina pomirljivosti." Sidni Smit to kaže ovako: "Ako (moram) da puzim, puziću zadovoljno; ako (mogu) da letim, leteću bodro; ali sve dok to mogu da izbegnem, nikada neću da se osećam nesrećnim." Filozofiju popuštanja i pomirljivosti možete razviti do 111

3.

4.

5.

6.

iracionalnih ekstrema. Ali, u okvira razumnih granica, ona vam može koristiti. Odlučite da prevaziđete ozbiljne frustracije koje možete ublažiti ili eliminisati. Racionalno mišljenje ne uzmiče, stoički ili fatalistički, predsvakom teškom ili neprijatnom situacijom. Ono ne sadrži filozofiju pokoravanja ili odustajanja. Savetuje vam da prihvatite neizbežno samo ako neizbežnost stvarno postoji – a ne i kada možete promeniti stvari. U tom smislu, ono sledi pravilo Svetog Franje, Reinholda, Niebura, Anonimnih Alkoholičara i nekih orijentalnih filozofa, koje, u RET formulaciji glasi: "Neka imam odlučnosti da promenim ono što mogu, spokojstva da prihvatim ono što ne mogu promeniti i mudrosti da razlikujem jedno od dragoga." Kad god vas muče neprilike ili frustracija, postavite sebi pitanje: "Ko kaže da one ne treba da me muče? Sigurno bi bilo divno da ih nema. Ali, tu su. To je loše! Ali, da li će me frustracija ubiti? Teško! Da li će mi smetati i dosađivati? Verovatno! Prema tome, pametnije mi je da se ne opterećujem i uzrujavam - sam sebi stvaram nervozu i osećaj potištenosti i tako, umesto jedne, dobijam dve muke." Drugim rečima, ubedite sebe da frustracije i iritacije spadaju u normalne životne pojave; da bukvalno niko ne živi bez njih; da one redovno ne izazivaju katastrofu, i da posedujete moć razmišljanja pomoću koje možete sasvim solidno opstati uprkos njihovom postojanju. Štoje veći gubitak ili frustracija, to mu razboritije možete pristupiti. Gotovo svi ljudi danas (za razliku od drevnih Spartanaca, između ostalih) uglavnom veruju da osećanje nesreće ili depresije mora biti u skladu sa doživljenim gubitkom ili frustracijom. Veća frustracija = dublja depresija. Glupost! Štoje veći vaš gubitak ili frustracija, pokazaćete sklonost da zbog toga više žalite ili patite. Ali žaljenje i patnja ne moraju biti isto što i očajna depresija. Depresija se rada iz vašeg razmišljanja: (a) "Nema više moje voljene osobe ili ne mogu da dobijem ono što žarko želim. Žalosno!" i (b) Pošto ne mogu da imam ono što svim srcem želim, život je prema meni grozan, užasan, katastrofalan i apsolutno nepošten; a ne bi trebalo tako biti!" Dok prvo od ovih uverenja zvuči razumno, drugo predstavlja notornu glupost. Razboritim rezonovanjem možete mu se suprostaviti i iskoreniti ga iz svoje glave. Kada okolnosti uključuju realne životne teškoće, poput fizičkog bola koji ne prestaje, činiće vam dobro da ne obraćate ili odvraćate pažnju sa senzacije. Dakle, pokušajte da ignorišetc i zanemarujete bolnu ili mučnu senzaciju; ili namerno mislite na nešto drugo ili radite nešto drugo. Ako vas, na primer, muči glavobolja, pokušajte daje zaboravite, umesto da sebi stalno ponavljate: "Bože, kako me boli glava! To ne mogu da podnesem!" Ili se možete svesno potruditi da mislite na nešto ugodno (na primer na sjajan provod od pre neki dan ili na izlet iduće nedelje). Ili se možete uključiti u neku aktivnost koja vam odvraća pažnju, poput partije šaha, čitanja ili slikanja. S obzirom da najčešće nije lako izbiti iz glave doživljaj bola, drugi način - odvraćanje pažnje svesnim i namernim uključivanjem u ugodne aktivnosti pokazao se mnogo efikasnijim. 112

Iako aktivnost odvraćanja pažnje (distrakcija) ne rešava problem trajno, već privremeno otklanja neugodnost, ipak ponekad uspeva tamo gde druge tehnike borbe protiv neprijatnosti podbacuju. Pre više godina impresionirala me je (A.E.) mogućnost ovakve distrakcije, kada sam otkrio da bol, izazvan bušenjem i brušenjem zuba kod zubara, mogu da eliminišem ako se (dok mi zubar maltretira zube i vilicu) namerno usredsredim na skoro doživljeno ugodno iskustvo (naročito seksualno) ili ako, zavaljen u zubarskoj stolici, komponujem u glavi. Neke klijente, koji su se užasavali odlaska zubaru, naučio sam ovu tehniku i uspešno su je koristili. Mnogo kasnije, kada sam, nakon pada niz mračno stepenište u hotelu u Oklahomi, mesec dana proveo u bolnici, ponovo sam se poslužio takvom distrakcijom da donekle olakšam fizički bol. Usredsredio sam se na prijatne fantazije; planirao sam šta ću da radim po izlasku iz bolnice; napisao dobar deo ovog revidiranog izdanja Vodiča u razuman tivot; i trudio sam se da stalno budem okupiran - mentalno i manuelno. Ne tvrdim da su mi ove mentalne diverzije potpuno eliminisale telesne patnje, jer nisu. Ali sigurno su ih značajno oslabile; a veći deo vremena koje sam proveo u bolnici, gotovo ih nisam ni osećao. Korišćenje distrakcije za otklanjanje psiholoških problema može da ima nepoželjne propratne efekte zato što se ljudi njima samo privremene uteše i dobiju neko olakšanje, a problem ne reše trajno. Agresivnost prema drugima, seks, alkohol, marihuana, heroin, pa čak i sedativi im više nego efikasno pomognu da se trenutno "osećaju sjajno" te su zato ubeđeni da ne treba da preduzmu ništa drugo za eliminisanje suštinske anksioznosti ili agresije. Abreagovanje i tehnike katarze korišćene u nekim psihoterapijama (neki pravci psihoanalize, Rajhovi sledbednici, Geštalt i iskustvena psihoterapija) takođe elegantno odvlače klijenta od suštinskih problema i time donose veliko, neposredno zadovoljstvo. Korišćenjem raznih tipova terapije, u kojima se čovek prepušta uživanju u ugodnim stvarima i slobodnom izražavanju osećanja, verovatno se postiže isto i uglavnom pomaže čoveku da se oseća bolje, ali ne i da mu zaista bude bolje. Tokom ovakvog prepuštanja, klijenti takođe imaju priliku da stvari posmatraju drugačije nego ranije - na primer, da zadovoljstvo ili pokazivanje osećanja nije sramotno. Zahvaljujući tome, mogu restruktuirati svoje samoosujećujuće koncepte i zapravo početi da razmišljaju mnogo racionalnije. S druge strane, ako distrakciju koriste samo zbog nje same, mogu joj se potpuno prepustiti i iz nje izvući dodatne nerazumne ideje, umesto da se bore protiv osnovnih iracionalnosti. U tome leži opasnost primene ove terapijske metode. Ali, akose koristi pametno stvarno će pomoći, naročito za ublažavanje fizičkog bola i smetnji čiji izvor ne možete, za sada, otkloniti. Međutim, videćete da, sve u svemu, nema lakog načina za zrelo razrešenje frustracije. Najteži mogući put - ekstremno odbacivanje svih ovozemaljskih dobara, koji slede katolički mučenici, neke orijentalne sekte i razni drugi verski fanatici, pretežak je za većinu ljudi i sumnjivo podseća na mazohizam i nastranost. Za spokojan i miran život poželjan je umereniji stepen prihvatanja neizbežnih životnih frustracija i neprijatnosti. Ted Bird može da posluži kao prikladan primer za prednost usvajanja samodisciplinovanog razmišljanja o frustracijama. Kada sam (R.A.H.) prvi 113

put video Teda, sreo sam se s jednom od najgorih sakupljača nepravdi u svojoj karijeri. I to očigledno sa dobrim razlogom, jer gaje od osme godine imućna porodica slala po raznim internatima i dalekim školama. Ostaje malo mesta za sumnju da ga nisu želeli, od rođenjapa nadalje. Njegovo četvoro starije braće i sestara, željenija deca, prošli su mnogo bolje i uspeli suu životu (makar sudeći po njegovoj priči) dok se on zapustio, odao alkoholu, gubio posao za poslom i ogorčeno optuživao svet koji ga tako loše tretira. Ted, koji je mnogo čitao o psihoterapiji, naročito o nekim krajnje friziranim i dramatičnim slučajevima koji se prodaju pod maskom istinitih, očekivao je da će leći na kauč, a ja ću narednih deset godina sa simpatijom slušati njegove priče i jadikovke i podsticati ga da izrazi svoje duboko ukorenjeno neprijateljstvo prema roditeljima i ostatku porodice. Međutim, prevario se, jer sam odmah preduzeo kontranapad na njegovu kolekciju nepravdi. "Dakle, roditelji vas nisu voieli," izjavio sam. "Odbacili su vas i bedno postupali prema vama. U redu: slažem se. Ali šta vas, pobogu, sada čini tako ljutim? Da, kao detetu vam je bilo teško. Ali, sada ste odrasli, zar ne? Prema tome, zašto i dalje kukate nad sobom zbog nečega što u detinjstvu niste imali? Zašto sa svojim sadašnjim životom ne uradite nešto konstruktivno, zanimljivo, prijatno? Kakvo zadovoljstvo imate od besciljnog sedenja i optuživanja roditelja zato što su vas u osmoj godini odbacili? Pošto ste sada makar formalno - stekli zrelost, da vidimo možemo li vas navesti da odraslo razmišljate." Tedova zgranutost je bila očigledna. "Ali vi sigurno znate-" progovorio je. "Vi sigurno, kao psiholog, znate da to nije tako jednostavno. Smatram, čak i na osnovu ograničenog poznavanja vaše oblasti, da se psiholozi uglavnom slažu u tome da dete, koje je odbačenou ranom detinjstvu ili je doživelo nešto slično, nikada ne prevaziđe svoju potrebu za ljubavlju. Sem, možda, uz pomoć dugotrajne psihoanalize. Mislim da meni treba tako nešto. Na primer, nešto poput onoga što sam čitao kod Roberta Lindnera i Teodora Reika, gde pacijent, tokom dužeg vremenskog perioda, preživljava i prorađuje mržnje i frustracije iz prošlosti i shvata šta ga stvarno muči. Zar vi ne radite takvu vrstu psihoanalize?" "Ne, više ne. Davno sam radio nešto siično, kada su i mene impresionirali radovi slični ovima koje ste naveli. Ali, štoje više ljudi dolazilo na terapiju, što sam ih usrdnije navodio na aktivno proživljavanje prošlih doživljaja, na žestoke izlive mržnje prema roditeljskim figurama, bivalo mi je jasnije da se time ništa ne postiže. Naravno, ljudi su to jako voleli i divno se provodili dok su odigravali svoje prošle frustracije i agresije. Ali, nisu napredovali. Zato već podosta godina, u saradnji sa Dr Albertom Elisom, koristim radikalno drugačiji pristup psihoterapiji. I premda ovo, nekimklijentima, ne izgleda tako dramatično ili prijatno kao ono što sam ranije radio, nesumnjivo je daleko delotvornije. Doksam koristio stari terapijski sistem klijenti su mene prosto obožavali. Sada im, veirovali ili ne, zapravo pomažem da prihvate sami sebe." "Pa - hm, shvatam šta govorite. Ali, zar uistinu ne mislite da, u specifičnim slučajevima poput mojeg, obzirom da sam doživeo toliko mnogo roditeljskog odbacivanja i akumulirao toliko mnogo negativnih emocija u vezi s tim, treba da to proradim, da se podvrgnem dugotrajnijoj analizi kako 114

bihbio u stanju da prihvatim ovu vrstu racionalnog pristupa koji vi i Dr Elis nesumnjivo s punim pravom - podržavate?" "Ne, ne razmišljam tako. Ortodoksni psihoanalitičari vam možda, eventualno, mogu dugotrajnim radom pomoći da razrešite svoje osećanje odbačenosti. Ali, verovatnije je da se to neće desiti. Jer, nakon mnogo godina provedenih u razglabanju najsitnijih pojedinosti o tome šta su vam tačno roditelji govorili ili činili u drugoj ili trećoj godini i kako ste vi reagovali na te reči ili postupke, još uvek vam preostaje da rekonstruišete svoja sadašnja razmišljanja o frustraciji i odbacivanju i da prekinete s glupostima koje, i nakon trideset godina, stalno prevrćete po glavi." "Na kakve gluposti mislite?" "Ono što ste mi pričali tokom prvih dvadeset minuta seanse i čega se još uvek očigledno držite; naime, daje odbacivanje, naročito od strane roditelja, odgovorno za ovaj užas i da, sve dok ne izrazite svoju ljutnju i bes protiv njega i nekako ne navedete svet da vam omogući onakav život kakav vam, po vašem mišljenju, još uvek duguje, život nije vredan življenja i najbolje je okončati ga u alkoholu." "Ali, zar nije odbacivanje izuzetno pogubno, zar nije doživljaj frustracije razdiruće bolan?" "Da - detetu. Dete ne misli logično i ne stara se samo o sebi. Ali vi možete misliti logično i starati se o sebi - iako se baš ne trudite da to činite. Celog života maestralno prenebregavate da promenite svoj stav prema frustrirajućim okolnostima i trudite se samo da promenite okolnosti, ili da pobegnete iz njih. Napustili ste dosadan posao (umesto da se potrudite da ga učinite zanimljivijim), ili lutate iz grada u grad (umesto da pokušate maksimalno iskoristiti mesto u kojem boravite). I još uvek, upravo ovog časa, nastojite da izbegnete suočavanje sa frustracijom, nagovarate me da vas natenane podvrgnem višegodišnjoj abreaktivnoj psihoanalizi jer bi vam ona dala više vremena za čeprkanje po svojoj gorčini i produžila vam luksuz mržnje prema drugima. Umesto toga preduzmite nešto čime biste se iz gorčine izvukli, direktno suočili s ljudima i odbacili sopstveno bespotrebno osećanje neprijateljstva." "Dakle, vi smatrate da još uvek izbegavam svoje osnovne životne probleme i suočavanje s njima." "Pa zar nije tako? Dakle, želite da pomno proučite (i te kako pomno!) šta su vam roditelji uradili pre trideset godina i kako je ono što su oni uradili tada uticalo na vaše sadašnje ponašanje. Ali ne želite, čak ni na trenutak, da makar bacite pogled na ono čime vi sami, dan za danom, stvarate svoje osećanje blokiranosti i lišenosti." "Staja to radim, ako smem da pitam?" "Zašto to sami ne utvrdite? Bolje da ovamo dolazite zbog toga. Zajedno ćemo se posvetiti glupim rečenicama koje izgovarate u svojoj glavi i koje vas sada čine i održavaju uznemirenim - umesto da analiziramo rečenice koje su vam vaši jadni, poremećeni roditelji davno izgovorili." "Rečenice koje ja sebi govorim?" "Da, rečenice poput: 'Oh, kakvu strahotu su mi roditelji naneli svojim odbacivanjem i pristrasnošću prema braći i sestrama! Kako uopšte da postignem nešto u životu kada su se moji odvratni roditelji tako neljudski poneli prema meni?' Zar ne vidite koju apsurdnu nelogičnost sadrže ove 115

internalizovane rečenice –njihovim postupcima, tj. davno prošlim činovimasopstvenih roditelja, dajete magičnu moć; upravljanja vašim sadašnjim ponašanjem? Ili rečenica slična ovoj: "Bože, užasno je teško ostati uspravan i boriti se protiv ovozemaljskih frustracija. Život ne bi trebalo da je takav prema meni!" Zar ne vidite da ovakve gluposti koje sami ponavljate samo pojačavaju, umesto da ublažuju, stvarne neprijatnosti koje život često nudi?" "Hmm. Vi stvarno radite nešto sasvim drugačije od onoga što sam pročitao u knjigama o psihoanalizi. Prema njima, vaš pristup ne zadire dovoljno duboko u moje probleme da bi mi pomogao da razrešim ono što me u suštini muči." "OK - ako želite da živite prema tim knjigama, poslužite se svojim pravom. A, akoželite da se podvrgnete dugoj, "dubokoj" psihoanalizi, sazadovoljstvom ću vas preporučiti nekom od mojih kolega, koji još uvek veruju u te stvari i koji će vas, rado, obrađivati narednih sedam ili osam godina. Ali, na kraju balade, opet ćete se morati pomučiti ako stvarno želite da izmenite svoje ponašanje i unapredite svoju (a ne svetu roditeljsku) životnu filozofiju." "Znači, vi smatrate da, ako stvarno zapnem i radim sada, uglavnom ne misleći na ono što mi se dogodilo u prošlosti i na ogavno ponašanje roditelja prema meni, mogu relativno brzo izaći iz svojih problema, a da pri tom ipak duboko shvatim samog sebe?" "Tačno. U životu se ne može ići dublje od suočavanja sa sopstvenom filozofijom života - bez obzira kako i gde ste je stekli - i preispitivanja osnovnih postavki prema kojima živimo. Suštinu vaše filozofije čini ovo: "Mučio sam se u prošlosti i patio više nego većina drugih ljudi. Zašto onda da i danas trpim smetnje i uskraćivanja? Zašto prosto ne mogu na sav glas da objavim koliko opravdano mrzim roditelje, od sada pa do večnosti, da mi zbog toga bude bolje i da tako magično promenim svet po svom ukusu?' Zanimljiva filozofija, ali krajnje neefikasna. Kada ćete početi da sazrevate i gradite realniji, manje samoosujećujući pogled na život?" "Vi ste oštar čovek, Dr Harpem. Ali, izgleda da bi i meni dobro došla vaša vrsta čvrstine. Znate, sada kada ste me naveli da razmislim, ipak jedelovalo nekako veoma lako, nekako suviše dobro ono što piše u knjigama koje sam čitao – dajeDžonu Smitu ili Džou Vajtu, nakon više godina provedenih na kauču, iznenada bljesnulo pred očima. Priznali su sami sebi da su stvarno želeli da zamene oca u majčinom krevetu i svi neurotski simptomi nestali su kao rukom odneseni. Da, čini mi se, kako ste sami rekli, da sam tražio čudo. Želeo sam da vi, ili neki drugi terapeut, svojom ezoteričnom magijom izlečite mene, jadnog i pasivnog, a da ja pri tom ne mrdnem ni malim prstom u svoju korist. Ispravno ste procenili: psihoanaliza bi me godinama elegantno čuvala od menjanja i bila sjajan izgovor da se ne promenim. "Imam prijatelja, Džima Abramskog, koji, već ko zna koliko godina, koristi psihoanalizu upravo u tu svrhu. Poslušno četiri do pet puta nedeljno, posećuje svog analitičara i zivka ga telefonom zbog i najmanje teškoće. A još uvek pije kao smuk. Kad god ga pitam kako mu ide sa psihoanalizom, odgovara: "Sjajno; stvarno super. Stalno idemo sve dublje i dublje. Stvarno duboko. Jednog od ovih dana dodirnućemo samo dno i tada ću saznati šta 116

stoj i iza svega i više se neću osećati ovako zarobljenim." Ali sada, iz ovoga što ste upravo rekli, vidim da, za nekog poput Džima, nema dna. On zapravo ne želi da ozdravi - jer to zahteva njegov trud i menjanje." "Tačno. Sve dok poslušno ide na psihoanalizu, ima savršen izgovor za neozdravljenje - za neobraćanje pažnje na svoje besmislene verbalizacije i za izbegavanje mukotrpnog rada na njihovom menjanju. Ali, to je njegov problem. Šta ćete vi preduzeti povodom svojih gluposti koje uporno podgrevate, svoje otrcane životne filozofije?" "Ne želim da vam išta obećam, doktore, jer sam i sebi i drugima dao i pogazio gomilu obećanja. Ali mogu vam reći ovo iza čega stvamo stojim: Ovaj put ću pokušati, stvarno ću pokušati. Potrudiću se da dublje zavirim u samog sebe - ili, kako vi kažete, u svoje unutrašnje rečenice. Mislim da mi je za ceo život dosta samosažaljevanja, pevanja pesme "vidi-kakvu-užasnustvar-su-mi-uradili-svojom-nebrigom." Isprobaću vaš metod i videti šta će se desiti." Ted Bird se narednih šest meseci stvamo svojski trudio, analizirao svoja uverenja i nalazio u njima sopstvene (a ne roditeljske) gluposti. Bitno je smanjio piće. Prvi put u životu razmlšljaoje o tome da se skrasi najednom mestu. Sa tridesetšest godina se vratio na elektrotehnički fakultet, rešivši da konačno stekne zvanje elektroinženjera koje je godinama želeo, ali ništa ozbiljno nije preduzeo da ga stekne. U momentu pisanja ove knjige njegov posao još nije završen. Ali, uprkos dnevnim, manje ili više, neizbežnim smetnjama i frustracijama, njegov stav prema njima se jako promenio, a ogorčene žalbe na prošle i sadašnje nepravde skoro sasvim su prestale. Ovaj slučaj, zabeležen pre više godina, predstavlja tipičnu osobu koja se radije bavi prošlim, a ne sadašnjimrazmišljanjima i postupcima kako bi time došla do magičnog "uvida," a preko njega do spontanog izlečenja. Ovi istorijski i "dubinski" pristupi su i dalje popularni, delimično zato što ljudima, koji odano veruju u njih, omogućuju izbegavanje preuzimanja potpune odgovornosti za svoje sadašnje ponašanje i ne zahtevaju aktivan rad na menjanju svojih postupaka ili samog sebe. Oni misle i nadaju se da će im se javiti spontana želja da nešto preduzmu, a onda će s lakoćom i uživanjem obavljati sve ove sada frustrirajuće stvari. Zapravo, istina leži na drugoj strani: što se ljudi mukotrpnije trude da obave mnoge dosadne, ali vredne zadatke (kao studiranje), tek tada im ti poslovi poslovi postaju laki i ugodni. Kada se istorijski orijentisan Frojdovski pristup kombinuje sa fizički abreaktivnim Rajhovskim pristupom, klijenti doživljavaju moćnu kombinaciju raznih pražnjenja. Primalna terapija Artura Janova i druge vrste vrištećih i ispražnjujućih terapija predstavljaju, donekle sablaznujuće primere za taj pristup. Neuravnoteženi pojedinci im prvo daju objašnjenje za probleme, koji su nastali jer su ih roditelji "povredili," "razbesneli," ili "obespokojili" tokom ranog detinjstva; užasni ožiljci od tih "povreda" su još uvek tu i klijenti ih moraju potpuno spoznati i izbaciti ih iz svog sistema. Oni su zapravo odabrali da u toj dobi osete povređenost ili bes; i još uvek biraju da nastave sa prvobitnimcmizdrenjem, zahtevanjem i komandom da se svet pretvori u apsolutnoprijatno, nežno mesto. Zatim, pobornici terapija vrištanjem tada, detinjasto insistirajući na tome da lišenost ostaje strašna i užasna, skreću sa odrastanja i usvajanja zrelih pogleda na realnost. I nastavljaju sa infantilnim provalama besa, 117

ponosni na njih. Šanse za podizanje veoma niskog praga tolerancije na frustraciju se smanjuju i oni celog života ostaju detinjasti. Možda im vrištanje, cmizdrenje i slično pomažu pri sticanju asertivnosti, ali im istovremeno realno štete. To ne znači da ovakve terapije nemaju nikakve vrednosti: one ponekad stvarno pomažu. One sadrže moćne kognitivne elemente (na primer: "Mogu da se promenim vrišteći do besvesti."), asertivne elemente ("Odlučan sam u tome da kažem kako se ja osećam i postignem ono što ja želim"), vežbe kojima se leči stidljivost ("Shvatam da jadikovanje iz sveg glasa izgleda glupavo, ali to me ne čini notornom budalom") i druge filozofske aspekte koje njihovi propagatori često ignorišu. Iskazivanje i otkrivanje osećanja može predstavljati važan deo terapije – ako je praćeno zrelijim stavom koji vam pomaže da izmenite upravo ona osećanja koja prepoznajete i izražavate.

118

14.

KONTROLISANJE SOPSTVENE SUDBINE

Većina ljudi troši toliko vremena i energije u pokušaju da uradi nemoguće, to jest da izmeni i kontroliše ponašanje drugih, pogrešno verujući kako ne mogu uraditi ono što je sasvim realno - izmeniti i kontrolisati sopstvene zamisli i postupke. Čvrsto se drže i retko dovode u pitanje ono što nazivamo Iracionalnom idejom br. 5: Ideja da emocionalne muke nastaju zbog spoljnih pritisaka i da smo gotovo nemoćni da kontrolišemo ili izmenimo svoja osećanja. Ova ideja nema smisla zbog nekoliko razloga. Pre svega, drugi ljudi vam ne mogu ništa, sem, u najgorem slučaju, da vas fizički povrede ili osujete u nečemu. Većina bola koji vam "izazivaju" (naročito osećanja užasa, panike, stida, krivice i neprijateljstva) u stvari nastaje zato što njihove kritike ili neslaganja pohvatate preozbiljno; zato što neopravdano govorite sebi kako ne možete podneti njihovo neslaganje, niti, zadovoljno živeti bez njihovog prihvatanja. Čak i spolja nanesena fizička povreda - kao kada vam saksija slučajno padne na nogu – najčešćeneće izazvati mogoproblema ako filozofski prihvatite neprijatnost te ozlede, i prestanete sa neprestanim ponavljanjem samotužbalice, "Oh, kakva grozota! Oh, zašto me to tako užasno muči!" U ovom slučaju nemate apsolutnu kontrolu. Izvesni, spolja izazvani događaji, neizbežno izazivaju određene smetnje i neprijatnosti,bez obzira koliko ih filozofski prihvatali. Bertrand Rasel je jednom primetio: "Svakog onog koji tvrdi da sreća dolazi samo iznutra, treba naterati da trideset šest sati provede na snežnoj mećavi, bezodeće i hrane." Ipak, vi zaista posedujete solidnu sposobnost za minimiziranje fizičkog bola, ali ne i za njegovo kompletno eliminisanje. A, kada biste samo hteli daje iskoristite, raspolažete i bukvalno apsolutnom sposobnošću za eliminisanje neodgovarajućeg emocionalnog i mentalnog bola. Kontrolisanje neprijatnih osećanja koja sami stvarate ne odvija se lako i samo od sebe. Naprotiv, kao što stalno naglašavamo, kada se rodite i odrastete u jednojdruštvenoj sredini, postaje vam izuzetno lako da sami sebe povređujete, mučite sebe, primate k srcu tuđe reči i postupke zbog kojih se uporno prekomerno uzbuđujete ili padate u depresiju. Ali (na to stalno skrećemo pažnju svojim klijentima) ma koliko vam lako polazi za nikom da sami sebe emocionalno povredite, možete, ako se potrudite, prisiliti sebe da to više ne činite pa će vam na duže staze biti lakše, a na kraće isplativije. Uzmimo, na primer, svakodnevnu konstataciju: "Džeri me nazvao glupačom i time me jako povredio." "Ne!", odmah ubacujemo. " Nemoguće je da vas Džeri povredi time što vas je nazvao glupačom. Ni njegove reči vas ne mogu povrediti. Vi, zapravo, sami sebe povređujete kada, čuvši šta vam Džeri govori, u sebikažete nešto ovakvo: "Oh, grozno je što me je Džeri nazvao glupačom! Ja ne postupam glupo i on to nije smeo da kaže!" ili: "Oh, strašno! Možda stvarno postupam glupo i on to primećuje. Kakav užas ako ostavljam utisak glupe žene!" I, naravno, ne povređuju vas Džerijeve reči, većvaš stavprema njima. Jer, ništa vas ne sprečava da u glavi konstatujete sledeće:"Džeri smatra da se stalno ponašam glupavo. On ili greši, što znači da stvari posmatra s predubeđenjem i neobjektivno, ili je u pravu, što znači da bih semogla potruditi da se ponašam inteligentnije ili da prihvatim samu sebe ikada napravim neku 119

glupost.U svakom slučaju, Džeri maksimalnogeneralizuje kada me proglašava glupačom jer to znači da se uvek i u svakojsituaciji glupo ponašam. A njegova implikacija ili konstatacija da sam loš čovek zbog svojih gluposti nije ispravna. Čak i da stalno pravim gluposti- to sam opet ja; to me neće pretvoriti u gnjidu." Zatim, klijenti često izjavljuju: "Ne mogu da podnesem kada mistvari loše idu." Opet ih brzo prekidamo: "Šta vam znači to da ne možete da podnesete? Naravno da možete! Možda to odbijate - nepromišljeno sepovlačeći iz situacije, onda kada bi ostajanjem u njoj verovatno popravilistvari. Ili kukajući unaokolo daje to grozno i da tako nešto ne bi smelo dapostoji, bandoglavo povećavate svoj jad koji zapravo podnosite. Ali,očigledno se nećete raspasti na sastavne delove zato što ste se našli u tako neprijatnom spletu okolnosti. Bez obzira koliko vam se takve okolnosti nedopadaju, nema sumnje da ih možete podneti. Dakle, zašto ne oslušnete ove gluposti koje sami sebi govorite, rešite da dostojanstveno izdržite teške okolnostidoktraju, ali i da se svojski potrudite da ih promenite ili otklonite?" Još nešto: Kada ljudi kažu da ne mogu kontrolisati svoja osećanja, obično smatraju da su se upravo tada, tog časa, toliko uzbudili da su funkcije autonomnog nervnog sistema toliko pojačane (što se manifestuje hiperaktivnošću znojnih žlezdi, visecralnim reakcijama i srčanim ritmom)da ih je nemoguće odmah dovesti pod kontrolu. Tačno. Ali, ako utroše malo vremena i energije i prisile se da obrate pažnju na internalizovane rečenice, kojima sami sebe uznemiruju i privremeno izbacuju svoj autonomni nervni sistem van kontrole, otkriće na kraju da mogu ponovo dovesti svoja osećanja pod kontrolu – ponekadčak u iznenađujuće kratkom vremenu. Ironično je da, u vezi s ovim, ljudi sebi upućuju kontradiktorne poruke, a da pri tome bolje rasuđuju i pomažu sebi. Na primer, u primalnoj terapiji, Džo Džons sebi govori: (1) "Ako ispoljim svoja osećanja, mogu ih podneti." i (2) "Pre nekoliko godina, majka me je toliko povredila da to ni danas ne mogu podneti." Ali akočvršćeveruje u (1) nego u (2), priklanja se kontrolisanju sopstvene sudbine i može profitirati iz terapije. Ispoljavanje osećaja povređenosti (abreagovanje) ima slabije dejstvo od menjanja ideje o sopstvenoj sposobnosti za podnošenje te popvređenosti i kontrolisanje osećanja u vezi s njom. Meni (R.A.H.) je bio izuzetno zanimljiv slučaj Rika Šula, koji je prvih nekoliko nedelja tvrdio da apsolutno ne može kontrolisati svoje česte i duboke depresije, jer ga one kompletno obuzmu pre nego što ih i postane svestan; a onda je toliko depresivan da mu se ništa ni ne preduzima protiv tog stanja. "Potpuno razumem sve što govorite o obraćanju pažnje na izjave kojima sam stvaram svoju depresiju," jednom prilikom je izjavio Rik. "Ali ne razumem kako se to dešava u mom slučaju. Vi očigledno ne shvatate da ja nesvesno stvaram svoju depresiju. Kako onda mogu da je svesno prepoznam i sprečim da se razvije pre nego što se pojavi,?" "Ne možete," odgovara terapeut. "Barem ne u početku. U početku možete analizirati svoju depresiju tek kada se pojavi i tada spoznati da ste je izazvali govoreći sebi neku besmislicu. Ako potražite tu besmislicu, sigurno ćete je naći - jer ona nije jedna od hiljadu letećih, nesvesnih misli već se 120

sastoji od nekoliko osnovnih iracionalnosti, koje možete lako otkriti pomoću principa RET-a i emocionalne edukacije." "Znači, ako iz ma kog podsvesnog razloga osetim depresiju, mogu u sred tog osećanja zastati i reći sebi da ga sam izazivam. A tada mogu potražiti konkretne izreke kojima ga stvaram." "Upravo tako. To će vam biti teško, naročito u početku; ali, u svakom slučaju, vi to možete. Na primer, uzmimo neki nedavni slučaj. Kada ste poslednji put doživeli depresiju?" "Hmm. Da vidim. Pa, juče. Bila je nedelja, kasno sam ustao, neko vreme čitao novine i slušao radio i iznenada osetio kako me obuzima snažna bezvoljnost i depresija." "Zar se pre toga nije desilo još nešto, osim čitanja novina i slušanja radija?" "Ne, ne mogu da se setim. Hajde da razmislim. Ne - a, da. Ništa značajno. Ali, pomislio sam da pozovem svoju prijateljicu, a onda odustao od toga." "Zašto ste odustali?" "Pa, obično se viđamo svake subote. Ali ove subote je izašla s nekim drugim. Naravno, to mi se nije dopalo; ali, s obzirom da ja sigurno neću daje oženim, ne mogu je sprečiti da viđa druge, potencijalne kandidate za udaju. U svakom slučaju, razmišljao sam daje pozovem te nedelje i da se vidimo posle podne. Ali -", Rik je zastao. "Ali-?" "Pa-. Pa, znate, setio sam se da je možda njen partner proveo noć kod nje i da bi joj bilo neprijatno daje baš tada pozovem i-" "Oh. Prilično je očigledno šta ste složili u svojoj glavi i tako izazvali depresiju, zarne?" "Hmmm. Vidim na šta ciljate. Pomislio sam ovo: "A šta ako je onaj muškarac još uvek kod nje? Šta ako joj je s njim bilo tako lepo da mene više ne želi ni da vidi? Šta ako je on bolji ljubavnik od mene? Gospode, kakva strahota!" "Da: vrlo očigledno. Kakva strahota ako se on pokazao kao bolji ljubavnik i ona vas ostavi zbog njega. Kakav ćete kreten ispasti! Zar niste pomislili upravo to?" "Izgleda da ste pogodili pravo u centar. Upravo to sam pomislio. I plašio sam se daje pozovem - plašio sam se onoga što bih mogao saznati. Plašio sam se da me je otpisala - što znači da stvarno ništa ne vredim. Nije nikakvo čudo što sam pao u depresiju!" "Da - nikakvo čudo. Shvatate li kako ste, "nesvesno," izazvali svoje tegobe i stvorili svoju depresiju? Shvatate li kako ove "nesvesne" misli dovodite u svest i kako ih brzo možete izdvojiti i videti šta sami sebi govorite?" "Samo tako, postavljajući sebi pitanja kao malo pre? Sagledavajući rečenice koje sam sebi govorim, ovako kako me učite? Znači da pod "nesvesim" zapravo podrazumevam one stvari na koje ne obraćam pažnju, ali ih u svakom slučaju govorim sam sebi. Je 1' tako?" "Tačno tako. Obično to smatramo nesvesnim. Možda, ponekad, imamo zaista nesvesne misli - ili misli koje potiskujemo, jer ih se stidimo, pa se trudimo da ih namerno zaboravimo i više ih ne možemo lako prizvati u svest. 121

Ovo se smatra jednim od najvećih Frojdovih otkrića: postojanje potisnutih misli i osećanja. Nažalost, Frojdje vremenom otišao predaleko smatrajući da bukvalno sve nesvesne misli nastaju zbog potiskivanja i da su nedostupne svesnoj analizi. To je greška! Otkrićete da se većina vaših takozvanih nesvesnih misli može lako "osvestiti" - samo ako pročeprkate malo dublje." "Dakle, ako se nesvesno "udepresivim", mogu relativno brzo otkriti kojim mislima sam izazvao tu depresiju - i tada se osloboditi depresije?" "Da - iako, kako sam već rekao, to često ide teško. Jer jednom kada se depresija ustoliči, što ste i sami primetili, nemate volje da bilo šta preduzmete protiv nje; prosto želite da ostanete depresivni. I, ako se ne borite protiv tog osećanja aktivnim traganjem za skrivenim samoporukama kojima ste stvorili depresiju, ostaćete u tom stanju. Dakle, na izvestan način, možetebirati između dva zla, neograničeno dugo ostati depresivni; ili naterati sebe, protiv volje, na borbu protv osećanja depresije tragajući za mislima kojima ste ga izazvali. Priznajem daje to težak izbor. Ali, ako odaberete borbu protiv svojih negativnih osećanja, štoje manje od dva zla, na kraju će vaša životna filozofija sazreti, ređe ćete padati u depresiju i lakše ćete se izvlačiti iz tmurnih raspoloženja kada ih ponekad nesvesno izazovete." Rik me pažljivo slušao. Na sledećoj seansi se pojavio pun entuzijazma. "Dakle, doktore," izjavio je, "izgleda da mije ovaj put uspelo. Doveo sam sebe do jedne od onih starih, nesvesnih depresija, ali sam se i izvukao iz nje." "Dobro. Ispričajte mi kako." "Pa, ovako. Rekao sam vam za svoju prijateljicu koja izlazi s drugim muškarcem. Videli smo se prošle nedelje i, pre nego što sam se snašao, rekla mije: 'Rik, razvedri se. Zašto si tako mračan? Izgledaš kao pogrebnik!' Gospode! To me je ošinulo kao munja. Istog trena sam shvatio da se još uvek opterećujem onim što se dogodilo prošle nedelje i da se moje neraspoloženje primećuje, a to me iznenada još više oneraspoložilo. U roku od pet minuta, našao sam se na ivici samoubistva. "Na svu sreću, u glavi su mi odzvanjale vaše reči: 'Kad počne da vas obuzima depresija, razmislite šta ste to rekli samom sebi i time dovelisebe u to stanje.''OK,' pomislio sam, 'štami se to motapo glavi i čini me depresivnim i shvatio sam istog trena, što se moglo i očekivati. Najpresam pomislio: 'Ona je ponovo sa mnom, ali kako da znam da li to stvarno želi? Možda bi radije bila s onim tipom od prošle nedelje. Gospode, to je strašno ako želi njega, a ne mene?' Zatim, nakon onog komentara o mojoj namrgođenosti, složio sam ovu priču: 'Dakle, gotovo je. Ne samo da joj je onaj drugi draži od mene, već smatra da se ponašam kao baksuz. Posle ovoga, garantovano više neće hteti da ima išta sa mnom. A to definitivno potvrđuje nisam ni za šta.'" "Stvarno ste se dobro počastili, zar ne! I to dvostrukom dozom." "Slobodno to ponovite, doktore. Divno sam se sredio. Ali, konačno sam doskočio samom sebi - da, stvarno doskočio! Pomislio sam: "Vidi šta sam sebi pričaš. Baš kako doktor kaže. Gospode, kakva nebuloza! Pretpostavimo da joj se onaj drugi dopada više od mene - šta to stvarno govori o meni? I pretpostavimo da joj se ne sviđa moje namrgođeno lice. Da li to dokazuje da su sve moje šanse kod nje beznadežno izgubljene? Hajde da prekinem da se trujem ovim glupostima i povratim svoju staru ljubaznost i duhovitost. Tek se tada mogu uveriti jesam li joj stvarno draži od onog drugog. A, ako odabere njega, to je neprijatno, ali ne i fatalno. Preživeću!' 122

"Dakle, možete li da poverujete, doktore? U roku od pet minuta -možda i manje - načisto sam savladao depresiju. Ranije bi uvek takvo stanje preraslo u dugotrajnu bezvoljnost uz migrenu i sve ostalo. Ali, ovaj put ne. Opušteno sam se šalio i ćaskao sa svojom prijateljicom u roku od par minuta. Taj dan smo se proveli bolje nego ikada ranije i rekla mi je kako više ne želi da se viđa s onim dnigim, jer joj je sa mnom tako lepo i zabavno. Znate, doktore, sada čak razmišljam i o braku. Ali, ono glavno je u meni. Rekli ste da mogu kontrolisati svoje gnusne depresije, i nek ide dođavola ako to ne uradim. Mislim daje to najbolje što mi se ikada dogodilo." I tako je jedna osoba naučila da prati sopstvena razmišljanja i povremeno kontroliše svoja depresivna osećanja. U istu svrhu možete koristiti i ove tehnike: 1. Kada doživite stvarnu fizičku povredu, lišavanje, bol ili bolest, možete se potruditi da eliminišete ili ublažite ove neprijatne okolnosti; ili, ako se ne mgu ublažiti, da ih filozofski prihvatite i svesrdno pokušate da ih ignorišete; ili, skrenete pažnju s njih baveći se nečim drugim. Umesto da sebi govorite: "Zašto mi se dešava nešto ovako užasno,"možete reći sebi (i drugima), "Stvarno je nezgodno što sam u tako neprijatnoj situaciji. Ali, samo nezgodno!" Kada doživite emocionalni napad spolja, prvo proverite motive svojih 2. napadača i verodostojnost njihovih navoda; itekakoobiektivno utvrdite da su njihovi napadi opravdanimožete pokušati da izmenite svoje ponašanje u skladu sa njihovim kritikama ilida prihvatite sopstvene nedostatke i nezadovoljstvo koje oni izazivaju kod drugih. 3. Kada vas, iz bilo kog razloga, savlada anksioznost, ljutnja, depresija ili krivica, pođite od saznanja da ta osećanja ne izazivaju drugi, već upravo vi sami svojim iracionalnim unutrašnjim govorom. Čak i usred tih osećanja, uglavnom ste u stanju da objektivno posmatrate svoje ideje i predstave, izdvojite iracionalnosti (sva treba i mora, koja ste vi nepravedno utkali u njih) i energično ih opovrgnete i suprotstavite im se. Vi ste gospodar svog života. Ne možete očekivati apsolutno zadovoljstvo u svako doba, niti da će vas zaobići fizički bol ili neki oblik lišavanja. Ali, možete se poštedeti ogromne količine mentalnih i emocionalnih briga - ako verujete da to možete i ako radite na tome. 4. Takođe možete kontrolisati svoje opsesivne "poroke." Misao o neophodnoj potrebi za pušenjem ili hranom možete dovesti u pitanje i pretvoriti u jaku želju koju ipak možete suzbiti. Džosef Deniš, u svojoj sjajnoj knjizi Stop Without Quitting (Prestati bez odustajanja), pokazuje kako i samu želju, a da ne govorimo i potrebu, za cigaretom možete modifikovati prisiljavajući se da što češće razmišljate o svim glavnim stvarimakoje vam "pušenje" i "nepušenje" znači. Dakle, obično vam pušenje znači samo opuštanje, koncentraciju, relaksaciju i uživanje - a zaboravljate na ostala reakna značenja: mučninu, trošak, bolest i smrt. Ako dosledno i uporno imate na umu sve karakteristike pušenja, drugačije ćete misliti i osećati povodom pušenja. RET koristi Denišovu tehniku referentnih pojmova, poput "pušenje" i "ostavljanje" (ostavljanje su okoreli pušači skloni tumačiti jedino sodvratnošću) i za mnoge druge emocionalne probleme. Koristeći referentne pojmove, u 123

stanju ste da vidite šta vam oni stvarno znače i tako izmenite svoje semantičke koncepte iosećanja vezana za njih.

124

15.

SAVLADAVANJE ANKSIOZNOSTI

Klijenti i saradnici često pokušavaju da ospore naš pristup jednom specifičnom problemu, smatrajući da racionalno emotivna terapija tu ne deluje i ne pogađa cilj. "Možda opravdano tvrdite," kažu nam, "da većina teškoća proističe iz iracionalnih uverenja kojima se hranimo i da njihovim menjanjem možemo prevazići naše teškoće. Ali, šta je s anksioznošću? Kako da nju kontrolišemo ili menjamo pobijanjem i opovrgavanjem sopstvenih pretpostavki? Nemoguće je bitno uticati na anksioznost, bez obzira koliko racionalno joj pristupili." To je glupost! Anksioznosti se može pristupiti i kontrolisati je logičnim rasuđivanjem, jer se, u suštini, sastoji od Iracionalne ideje br. 6: Ideja da se zbog stvari koje deluju opasno ili zastrušujuće moramo sekirati i učiniti anksioznima. Ne tvrdimo da realni ili racionalni strahovi ne postoje. Oni sigurno postoje. Pri prelasku izuzetno prometne ulice, poželjno je plašiti se mogućnosti da vas neka kola ne obore i voditi računa o sopstvenoj bezbednosti. Strah ove vrste ne predstavlja samo normalnu ljudsku tendenciju, već i nužnost za samoočuvanje. Bez odgovarajućeg straha ili brige za sopstvenu bezbednest, dani na ovom svetu bi vam bili odbrojani! Ipak, strah i anksioznost se razlikuju. Anksioznost, u smislu kojem ovaj izraz koristimo ovde, sastoji se od preterane brige, preuveličanog ili nepotrebnog straha. Najčešće se ne odnosi na fizičke povrede ili bolesti, već na mentalne "povrede" ili "rane." U stvari, verovatno 98 procenata takozvane anksioznosti čini preterana briga o tome šta neko drugi misli o nama. A ovu vrstu anksioznosti, kao i preteran strah od telesne povrede, smatramo nepotrebno samoosujećujućim zbog nekoliko razloga: Ako nešto deluje istinski opasno ili zastrašujuće, raspolažete sa dva 1. pametna pristupa: (a) da ustanovite da li to nešto stvarno sadrži opasnost i (b) ako sadrži, da uradite nešto praktično da otklonite postojeću opasnost ili (ako ništa ne može da se uradi) da se pomirite s činjenicom da opasnost postoji. Jadikovanje ili užasavanje nad nezamislivim strahotama potencijalne ili stvarne opasnosti ne menja situaciju, niti vas čini spremnijim da se s njom nosite. Naprotiv, što se više uzrujavate, vaša sposobnost za tačnu procenu i borbu protiv opasnosti skoro uvek postaje sve manja. 2. Jednog dana vas mogu zadesiti određene nesreće ili bolesti (na primer, avionska nesreća ili rak). Nesrećno je ako se to zaista desi. Ali, sem preduzimanja razumnih preventivnih koraka, kojima se štitite od takvih, eventualnih malera, obično ništa više ne možete da uradite. Briga, verovali ili ne, nema magičnu moć da vas štiti od nesreće. Naprotiv, ona često povećava mogućnost nesreće ili oboljenja, jer briga iscrpljuje i "troši" osetljive osobe. Prema tome, što se više plašite lančanog sudara, verovatnoća da ga dožtvite progresivno raste. 3. Pretpostavljeni katastrofalni izgledi mnogih potencijalno neprijatnih događaja se preuveličavaju. Smrt se smatra nečim najgorim što vam se može dogoditi - ali, pre ili kasnije, svi umiremo. Ako duže vreme trpite neizdrživu fizičku bol (kao kod neizlečivog raka kada više ni lekovi ne deluju) uvek možete izvršiti samoubistvo. Ispada da bukvalno sve nevolje koje vas mogu snaći - kao gubitak voljene osobe ili samoća 125

4.

5.

6.

kada se stvarno dese, nisu toliko užasne kao što ste ih vi zamišljali, iscrpljujući se brigom. Ono najgore u vezi sa gotovo svim "katastrofama" proizilazi iz vašeg preuveličanog uverenja o njihovoj strahoti, a ne zbog stvarnih strahota date nesreće. Život sadrži bezbroj nevolja za svakog od nas; ali prave katastrofe (zatvorske torture ili prirodne katastrofe u kojima strada na hiljade ljudi) se retko dešavaju. A "grozote," "užase" i "strahote" stvaraju zamišljeni demoni - koje smo nerazumno stvorili u svojim glavama i zapravo ih ne možemo ni definisati ni dokazati. ."Užas" ne znači nešto veoma nesrećno ili izuzetno nepovoljno. On znači (ako pošteno zavirite u svoja osećanj a) nešto što mislite da je gore od nesreće i van domena ljudskih patnji. Naravno ništa takvo ne postoji; čak ni vaše najusrdnije uverenje u isto ne može ga otelotvoriti. Uz to, nešto "užasno" ili "grozno" zapravo znači vašu predstavu o nečemu kao (a) neuobičajeno strašnom i (b) što ne bi smelo ili ne bi trebalo da postoji zato što je vama toliko strašno ili neprijatno. Iako prvi deo ovog uverenja, tj. da vam je ta stvar ili postupak izrazito neprijatan, možete lako dokazati, drugi deo, tj. da zbog toga apsolutno ne sme postojati, ne možete dokazati. Zapravo, ako postoji zakon Univerzuma koji kaže da Aktivirajući događaji (na tački A) koje smatrate izuzetno neprijatnima (na tački B) ne smeju da postoje (na tački C) onda A i C apsolutno ne mogu koegzistirati. Dakle, kada dogmatski zaključujete da se (a) takvi događaji ne smeju dogoditi, a (b) neminovno (i to je užasno) se dešavaju, očigledno verujete u nemoguće. Ako prihvatite stvarnost - i prestanete, u svojoj glavi prepravljati nepromenljive zakone Univerzuma - možete prihvatiti očiglednu činjenicu da ono što postoji, postoji - koliko god vam se to postojanje činilo neprijatnim i nezgodnim. Prema tome, ništa stvarno ne postaje "strašno," "užasno," ili "grozno." Briga se, sama po sebi, razvija u jedno od najmučnijih stanja. Većini nas bi bilo bolje da nas nema, nego da "živimo" u njenim kandžama. Ako se nađete u stvarnoj, neizbežnoj opasnosti od ucene, povrede, ili smrti, bolje je da se iskreno suočite s tim problemima i prihvatite sve nevolje koje oni sobom nose, nego da živite u panici. Više bi vam se dopalo da ste u zatvoru ili da uopšte ne živite, nego da stalno trčite, krijete se i gušite obuzeti snažnom snažnom anksioznošću. Sem mogućnosti fizičke povrede ili akutnog lišavanja, čega drugog se stvarno možete bojati? Dobro, ljudi se ne slažu s vama i ne vole vas. Neki vas možda bojkotuju ili blate svojim pričama, kvare vam ugled. To je ružno, neprijatno, nezgodno! Sve dok doslovce ne gladujete, ne odete u zatvor ili pretrpite telesne povrede zbog nenaklonosti drugih ljudi, zašto stavljati sebe na muke zbog onoga što se dešava u njihovim glavama? Ako prestanete da brinete i uradite nešto povodom tuđeg, eventualnog neodobravanja, verovatno ćete ga osujetiti. Ako sebi ničim ne možete pomoći, to je loše. Ovaj put, aduti su vam izbijeni iz ruke! Zašto dodatno otežavati životnu igru jadikujući i grizući se zbog njenih nepravdi? Ne cmizdrite – delujte! Iako malom detetu, koje tako reći ne upravlja svojom sudbinom, mnoge stvari deluju užasno zastrašujuće, odrasle osobe obično imaju 126

veću kontrolu nad svojim životima i mogu izmeniti istinski zastrašujuće okolnosti ili, ako im to ne pođe za rukom, filozofski naučiti da žive bez paničenja zbog tih okolnosti. Odrasli ne moraju održavati reaktivirajuće strahove koje su nekada imali, a koji više nemaju opravdanje. Slučaj Gospođe Džejn Borengard ilustruje glupo održavanje dečijih strahova. U detinjstvu je pokorno prihvatala sadističkog oca, koji ju je žestoko kažnjavao i za najmanje suprotstavljanje. Onda se ona (ubeđena da ne zaslužuje bolji tretman) udala za sličnog sadistu, živela s njim deset godina - sve dok se muževljeva psihoza nije razvila toliko da je smešten u duševnu bolnicu. Znači, u detinjstvu i u prvom braku je živela pod istinski zastrašujućim okolnostima. Ali, u drugom braku - s Gospodinom Borengradom-nije. Jer teško da bi mogla naći blažeg, ljubaznijeg partnera. Ipak, osećala je neverovatnu rastrojenost i na terapiju je došla u pravom paničnom stanju. Pošto je završila psihologiju, stručno mi je obrazložila svoje simptome: "Izgleda da se ponašam poput Pavlovljevih pasa. Očigledno sam se uslovila da na svakog ko mi je blizak reagujem sa strahom i strepnjom, sa pokornošću i prikrivenom ljutnjom, i neprestano se vraćam tim starim uslovljenim reakcijama. Iako se moj suprug ponaša kao najnežniji čovek na celom svetu, a obe kćerke kao ljupke lutke, živim u stalnom, opštem strahu. Kad zvono zazvoni pas slini jer zna da sledi hrana. Dakle, pozvoni mi i gušim se od straha - čak i ako više nema sadizma koji bi sledio od oca ili bivšeg muža. Dovoljno je prisustvo bilo kog člana porodice, sa zvonom ili bez njega, da se sva ukočim od straha." "Možda vam to izgleda kao uslovljavanje," rekao sam, "ali meni sama reč 'uslovljavanje' deluje toliko uopšteno i neodređeno da zapravo maskira konkretnije procese koji su u toku. Hajde da detaljnije proučimo te takozvane uslovljene procese. Prvo, da vidimo šta se obično događalo s ocem i prvim suprugom." "Toliko bi se razljutili zbog neke sitnice koju sam, ili nisam, uradila da sam registrovala tu ljutnju i ono što proizilazi iz nje - neku vrstu oštre kazne za mene. Onda sam, prirodno, kada god bih videla da počinju da se ljute, počela da se užasno plašim kazne koja sledi. Tada bih, ili pobegla, uspaničila se ili ih molila da me odmah istuku i da se rešim tog užasa." "Dobro; izgleda mi kao solidan opis. Ali, izostavili ste jedan važan deo procesa." "Šta?" "Dakle, rekli ste da su se naljutili i znali ste da će vas kazniti; i onda vas je obuzela panika. Ali, drugi deo procesa - deo u kojem znate da kazna sledi - olako ste preskočili. Verovatno hoćete da kažete da ste percipirali njihovu ljutnju i tada, u deliću sekunde, rekli samoj sebi nešto kao: 'Blagi Bože! Evo ga opet, ljuti se na mene ni zbog čega. Grozno! Nepošteno! Koja sam ja bespomoćna, bedna jadnica uz ovako nepravednog oca (ili muža) koji me tako zlostavljaju, a preslaba sam da se zaštitim!' Zar niste, primetiviši da otac ili vaš prvi muž počinju da se ljute, u sebi izgovorili nešto slično?" "Da, mislim da jesam. Naročito s ocem. Govorila sam sebi kako je užasno što ja imam takvog oca, a Minerve Skanlan, moja najbolja prijateljica 127

ima onako ljubaznog, ležernog tatu koji nikada ne viče na nju, nikada je ne bije niti kažnjava. Toliko sam se stidela što imam takvog oca. Smatrala sam da je moja porodica grozna - tako grozna da ne bih volela da ni Minerva, ni bilo ko drugi sazna koliko su svi užasni prema meni." "A s prvim mužem?" "I s njim, takođe. Jedino se tada nisam toliko stidela njega već udaje za njega. Kada god bi se naljutio i okomio na mene, rekla bih u sebi: 'Kako sam mogla da budem toliko glupa da se udam za nekog takvog? I to posle svega što sam doživela kod svojih! Da svesno i dobrovoljno ponovim istu grešku! A i dalje sam s njim, a trebalo bi da skupim snagu da ga ostavim, pa makar radila sve i svašta da prehranim decu. Kako sam mogla napraviti takvu glupost!" "Dakle, ovako. Vidite li da ne samo da postoji stimulus (ljutnja vašeg oca i prvog muža) i uslovljena reakcija (vaš jak strah od kazne) već što je još važnije imamo i vašu samookrivljujuću interpretaciju strahote stimulusa. Teorijski, mogli ste u glavi izgovoriti ovo: "Evo ga, stari, blesavi tata se opet ljuti i sprema se da me nepravedno kazni. Nezgodno; ali mogu da preživim to kažnjavanje i, kada odrastem, odem od njega i živim u nenasilnoj sredini." Međutim, uglavnom ste sebi govorili sledeće: 'Zaslužujem svaku osudu jer potičem iz tako nastrane porodice i ne mogu se suprotstaviti ovom matorom podlacu.' A za prvog muža ste mogli reći nešto u ovom smislu: 'Ne valja: pogrešila sam kad sam se udala za ovog sadističkog manijaka, ali imam snage da ga napustim umesto da se prepuštam njegovim iživljavanjima.' Ali, ponovo ste rekli: "Ja ne valjam" jer sam napravila takvu grešku i udala se za ovu budalu; a sada nemam ni snage ni pameti da ga ostavim.'" "Hoćete reći da ni očevi, ni muževljevi postupci - ljutnja nakon koje sledi kazna - nisu uslovili moje poniženje, već da su za to odgovorne moje neopravdane interpretacije njihovih postupaka." "Da, vaše delimično neopravdane interpretacije. Jer, naravno da ste, dok ste živeli s roditeljima, egzistirali kao devojčica koja realno trpi očevo fizičko zlostavljanje; i bez obzira šta govorili sami sebi, doživljavali ste realnu opasnost, tako da bi odsustvo određene kličine straha bilo emocionalno neodgovarajuće." "Ali, stvari su išle drugačije u mom prvom braku." "Da. Ali i u prvom braku ste mogli imati razloge za strah, jer se vaš suprug ponašao psihotično i bukvalno je bio u stanju da vas ubije u nastupu besa. Ali i sami ste ranije naglasili da ste ga mogli ostaviti - nešto što niste mogli da uradite kao devojčica koja živi s roditeljima. Dakle, većinu takozvanog uslovljenog straha u braku proizveli ste sami, pogrešno govoreći sebi da niste u stanju da se izborite s tom situacijom, da, prvenstveno, nije trebalo da se udate za njega i da, ostajući s njim, pokazujete svu svoju ništavnost. Da ste izgovarali drugačije i pametnije stvari, ubrzo biste ga napustili – ili možda ostali s njim, ali oslobođeni zastrašenosti zastrašenosti." "Znači,'uslovljavanje'predstavlja neku vrstu maske za ono što uglavnom činimo sami sebi?" "Da, jako često. Što se tiče Pavlova, ne zaboravite da je on uslovljavao pse spolja; da je apsolutno kontrolisao da li će ili neće dobiti svoje parče mesa kada zvono zazvoni. A, što se tiče vašeg oca, osobe koja je mnogo viša i jača od vas, i on je, kada bi se razljutio, uglavnom kontrolisao da li ćete ili ne 128

dobiti batine. Ali, ne sasvim! Jer da ste, dok ste živeli s ocem, imali drugačije i bolje filozofsko gledište (što polazi za rukom tek retko kojoj maloj devojčici) mogli ste da (za razliku od Pavlovih pasa) znatno izmenite situaciju. Prema tome, mogli ste nekako uticati na oca i navesti ga da kazni jednog od vaše braće ili sestara umesto vas. Ili ste se mogli potruditi da bukvalno pobegnete napolje skoro svaki put kada znate da se sprema da vas kazni. Ili ste se mogli poslužiti nizom drugih trikova i smicalica da izmenite ili ublažite efekte očevog ponašanja. Ali, zbog vaše tadašnje, loše životne filozofije - čijem je usvajanju, priznajemo, doprineo vaš otac - pasivno ste se povinovali njegovim ispadima i uz to okrivljavali samu sebe zato što imate takvog oca i morate da mu se pokoravate. Iako je situacija sadržavala elemente koji podstiču na strah, vi ste doprineli da ona postane definitivno stravična." "Shvatam šta mislite. A u braku sam postupila još gore. Tu se uopšte nisam morala pokoravati, ali sam sebe prosto prisilila na to svojom, kako biste vi to nazvali, lošom životnom filozofijom i opet dovela sebe do prestravljenosti." "Tačno. Iako ste, u odnosima s ocem, sami proizveli ograničenu količinu takozvane uslovljenosti, u odnosima sa suprugom ste odgovorni za veliku većinu te uslovljenosti. Umesto da se elegentno razuslovite - priznavši sebi koliko je nerazumno trpeti maltretiranje vidno poremećenog čoveka uradili ste upravo obrnuto i marljivo poradili na još jačoj uslovljenosti." "A moje sadašnje stanje sa drugim mužem?" "Vaše sadašnje stanje još čvršće dokazuje teze o kojima smo razgovarali. Jer setite se Pavlovljevog eksperimenta - kada posle zvona nije usledila hrana, psi su se ubrzo razuslovili i prestali da luče slinu, jer su nekako shvatili ili dešifrovali da zvono i hrana više ne idu zajedno. Analogno tome, kada bi vaše iskustvo s ocem i prvim suprugom, tiranima, predstavljalo slučaj klasičnog uslovljavanja, onda bi nekoliko godina života s osobom koja vas pazi kao malo vode na dlanu dovelo do postepenegog razuslovljavanja." "On je stvarno neverovatno nežan i blag." "Ali, rekli ste da vas samo prisustvo supruga ili kćeri dovodi do panike." "Da, to ne mogu da razumem, ali se prosto dešava." "Mislim da možete razumeti, ako dublje razmislite i prestanete da sebe ubeđujete da vas, prošla iskustva "automatski" uslovljavaju. Pošto ponašanje vašeg supruga očigledno ne potkrepljuje vaš ranije naučen strah, koji još uvek aktivno egzistira, ond vi sami činite nešto čime ga potkrepljujete i održavate aktivnim." "Stvarno tako mislite?" "Da - sem ako ne verujemo u neku vrstu Čarolije. Ako ste, kao što smo upravo konstatovali, makar delimično stvorili prvobitni užasan strah od oca i kasnije od supruga, uprkos njihovom značajnom doprinosu kontekstu straha, pod uslovom da vaš sadašnji suprug ne daje nikakav doprinos tom kontekstu, ko ga, u tom slučaju, osim vas, stvarno održava aktivnim?" "Hmmm. Shvatam šta mislite. A kojim to svojini izjavama, po vašem mišljenju, održavam taj strah?" "Šta vi mislite? Ako počnete da se preslišavate, ubrzo ćete videti."

129

"Verovatno pričati sebi ono što ste ranije naglasili: da sam uvek pokazivala slabost i neadekvatnost i da to još uvek činim. I da mi, prema tome, zaista ostaje nešto čega se plašim - sopstvena slabost." "Dobar zaključak. Ove stvari se obično kružno razvijaju, upravo kako ste napomenuli. Prvo vas otac zlostavlja, zatim samu sebe uverite kako ne možete uraditi ništa da ga u tome sprečite i onda postanete užasno anksiozni. Ali, kada jednom postanete anksiozni, i bezvoijno pokušavate da se oslobodite te anksioznosti, počinjete sa samouveravanjem da ni protiv toga ne možete ništa preduzeti. I onda vas hvata anksioznost od nailaženja anksioznosti I osećanja nemoći da bilo čime sprečite njeno nailaženje. Lep ćorsokak!" "Sasvim. Plašila sam se oca i prvog supruga, a u stvari sam se plašila same sebe, sopstvene slabosti. A sada se plašim da ne ostanem anksiozna – da ostanem slaba. I uprkos tome što me ni sadašnji suprug, ni ćerke ne maltretiraju, plašim se da ne bih mogla pravilno postupiti, ako bi do toga došlo. Plašim se sopstvene neadekvatnosti - a toliko me je strah od osećanja zaplašenosti – da sebe gotovo stalno dovodim u panično stanje." "Upravo tako. Zatim, da pođemo korak dalje, uistinu se toliko prestravite i, zbog straha, potpuno neodgovarajuće postupite čime se samo učvršćujete u originalnoj pretpostavci - da vas zbog tolike slabosti i neadekvatnosti nikada niko ne može voleti, a naročito ne vaš sadašnji suprug i kćerke." "Dakle, zapravo počinjem od ogromne potrebe za ljubavlju i straha da tu potrebu nikada neću zadovoljiti zbog sopstvene bezvrednosti. Tada se zbog tog straha, neodgovarajuće ponašam. Zatim postajem svesna te neadekvatnosti i kažem u sebi: 'Ovo dokazuje moju bezvrednost! Zatim, kad sebi potvrdim svoju bezvrednost, strah da neću zaslužiti ljubav postaje još jači. I tako dalje, i tako dalje." "Tačno. A onda, da pođemo još dalje, mrzite sebe zbog sopstvene slabosti i svoje preterane potrebe za ljubavlju; i kivni ste na sadašnjeg supruga i ćerke što ne zadovoljavaju vašu preteranu potrebu upravo u onoj meri koju vi zahtevate - da vam nadoknade sav bes i povrede koje su otac i bivši suprug iskalili na vama. I tako napunite čašu gorčine - koja vas još dublje unespokojava." "Sami ste rekli. Pravi ćorsokak! Ali, šta da sada preduzmem da se izvučem iz njega?" "A šta mislite da radite? Ako sebi saopštite rečenice jedan, dva, tri i četiri koje dovode do zaključka pet, a zaključak pet je krajnje nepoželjan, kako da ga izbegnete?" "Poricanjem rečenica jedan, dva, tri i četiri!" "Da. Kao i ovim: "Znači, kada mi se desi da postanem anksiozna zbog podsećanja na neku nekadašnju pretnju, koja stvarno više ne postoji, mogu shvatiti šta se dešava i brzo se smiriti?" " Ako primenim ovakvo poricanje i opovrgavanje i ustrajem u tome, nema razloga da i dalje živim u paničnom stanju u koje samu sebe uterujem toliko godina?" "Ne, apsolutno nikakvog. Pokušajte i videćete. A ako vam to uspe, a mislim da hoće, biće to sjajno. A, ako ne uspe, brzo ćemo otkriti kojim drugim glupostima sprečavate taj uspeh." 130

"Uglavnom, najbolje je da ostanem pri uverenju da sama kreiram sve što me uznemiruje ili plaši. U prošlosti to nisam ni mogla, ni znala. Ali, sada mogu i hoću!" "Uglavnom da. Povremeno ćete se možda zateći u istinski zastrašujućim okolnostima - ako ste na brodu koji tone ili u kolima kojima su otkazale kočnice. Ali ovakvi realni strahovi se retko dešavaju u svakodnevnom životu; a većina stvari zbog kojih se uspaničimo predstavlja samostvorene 'opasnosti' koje gotovo u celosti postoje samo u našoj mašti. Njih gradimo sami. A razgraditi ih možemo analizom i raspetljavanjem svog zapetljanog, izvrnutog razmišljanja." "OK. Ovo zvuči logično. Potrudiću se da uradim tako." Gospođa Borengrad se stvarno potrudila. Nakon nekoliko nedelja ne samo da više nije osećala strah i paniku u prisustvu ćerki i supruga, već se osetila sposobnom da radi i neke druge stvari, uključujući držanje predavanja u društvenom centru - nešto za šta se nikada ranije nije osećala spremnom i sposobnom. Naučila je, i još uvek uči, da, za razliku od Pavlovljevih pasa, može usloviti i razusloviti svoja osećanja i reakcije iznutra i da na stvarnu ili moguću opasnost ne mora reagovati parališućim, sveobuhvatnim strahom. Što se tiče Pavlovog rada, ne pridaje se tolika važnost njegovom stavu da ljudi reaguju mnogo komplikovanije i simbolički su uslovljeni onim što on zove njihovim sekundarnim signalnim sistemom, mišljenjem, za razliku od pacova, pasa i zamorčića čije reakcije je lako usloviti prostom bliskošću nadražaja (na primer zvona) i bezusolovne reakcije (na primer, lučenja pljuvačke pri mirisanju i probanju hrane). B.F. Skiner takođe govori o verbalnom i neverbalnom ponašanju, te tvrdi i implicira da se ljudi uslovljavaju - ili samouslovljavaju - svojom intepretacijom okolnih faktora, kao i čisto spoljnim promenama u intenzitetu potkrepljenja. Skiner, u Beyond Freedom and Dignity (Više od slobode i dostojanstva), piše: Metodološki biheviorizam je ograničen na ono (što možemo posmatrati) javno; mentalni procesi postoje, ali su zbog svoje prirode van naučnog razmatranja. "Bihevioristi" u političkim naukama i mnogi logički pozitivisti u filozofiji zastupaju slično mišljenje. Ali samoposmatranje se može proučavati i mora se uvrstiti u svaki donekle razuman prikaz ljudskog ponašanja. Eksperimentalna analiza ponašanja ne samo da ne ignoriše svest već izuzetno naglašava izvesno kritična pitanja. Tačno. Ali Skiner ne ide dovoljno daleko. Ja (A.E.) smatram da Skiner ne daje dovoljnu težinu samopotkrepljenju, što sam i napisao u specijalnom prikazu ove knjige za časopis Behaviour Therapy: Ironija je to što je sam Skiner dobio malo podrške za svoje mišljenje o slobodi i dostojanstvu; ni mene često ne podržavaju u suprotnom mišljenju da čovek, uprkos nizu spoljnih, ometajućih uticaja, u velikoj meri može da kontroliše svoju emocionalnu sudbinu. Pa ipak se i Skiner i ja tvrdoglavo držimo svojih nepodržanih mišljenja. Zašto?... Skiner zanemaruje neke istaknute činjenice o ljudskim bićima: (1) Čista slobodna volja ne postoji, ali to ne znači da osoba nema mogućnost izbora. (2) Ponašanje oblikuju i održavaju njegove posledice, delom zato što "unutrašnje ja" posmatra i oseća 131

posledice ponašanja, i, makar u ograničenoj meri, odlučuje o promenama. (3) "Unutrašnje ja" definiše određene posledice kao "poželjne" ili "nepoželjne." Već sam naveo da se Skinerovom mišljenju suprotstavlja većina psihologa, ali on svoje zaključke smatra "dobrim" i "ohrabrujućim", a odlučuje da protivljenje (socijalno neodobravanje) ne smatra posebno nepovoljnim. Neko drugi, ko deli Skinerovo mišljenje, možda će zaključiti da je neslaganje kolega prejako negativno potkrepljenje da bi se zanemarilo; i, konsekventno tome promeniće svoje stavove, prestati da ih brani, pasti u depresiju zbog socijalnog neodobravanja, ili izvršiti samoubistvo. (4) Iako Skinerova "jednostavnost" ima neke prethodne determinante vezane za uticaj okoline, on verovatno podržava određene elemente "slobodnog izbora." On sam govori o "interakciji između organizma i okoline," implicirajući da organizam značajno interpretira okolinu i manipuliše njom, kao i da okolina oblikuje i održava organizam. Kompleksni, terapijski pristup ljudima daje određeni stepen snage i autonomije - i organizmu i okolini. Mislim da i Skiner deli to mišljenje, ali ga neke od njegovih ekstremnih tvrdnji opovrgavaju. Generalno govoreći, najefikasniji protivnapad na svoje nepotrebne i neodgovarajuće anksioznosti možete preduzeti sledeći ove smernice: 1. Pronađite uverenja koja su u pozadini vaših briga i anksioznosti. Najčešće ćete otkriti da, eksplicitno ili implicitno, sami sebi govorite sledeće: "Zar neće biti užasno ako,...? i "Nije li grozno kada... ?" Prisilite se na ovakva pitanja: "Zašto bi bilo toliko užasno ako...? "Da li bi stvarno bilo grozno kada...? Naravno, ako se ovo ili ono dogodi možda će ispasti neprijatno, nezgodno ili nesrećno. Ali možete li ikada empirijski dokazati da je bilo šta, što vam se dešava, stravično ili užasno! Jer, ruku na srce, pod ovim izrazima ne podrazumevate da bi vam se moglo dogoditi nešto veoma loše ili stoprocentno loše. Smatrate da bi to moglo da bude više nego loše – a kako je to moguće? 2. Kada je situacija stvarno opasna - na primer putovanje neispravnim, starim avionom – logično vam preostaje da (a) izmenite situaciju (na primer, odbijete let tim avionom) ili (b) prihvatite opasnost kao jednu od neprijatnih životnih činjenica (prema tome, prihvatite činjenicu da možete poginuti; da bi bilo krajnje žalosno ako se to desi; i da živeti punim životom podrazumeva rizikovanje). Ako možete smanijti opasnost, radite na tome. Ako ne možete, ili smatrate da je korisnije preuzeti rizik nego ga izbegavati, izbor vam je suženiji i najbolje je da prosto prihvatite opasnost. Bez obzira kako predstavili opasnost, neizvesno ostaje neizvesno; i koliko god vi brinuli nećete ga učiniti manje neizvesnim. 3. Ako je opasnost verovatna, i ne možete preduzeti ništa da je sprečite, tada realno procenite koliko je izvesno da će se ona stvarno desiti I realno procenite kakve nevolje će vas pogoditi njenim dešavanjem. Iako treći svetski rat može izbiti koliko sutra, kolika je verovatnoća da do njega stvarno dođe? Ako i izbije, koliko je verovatno da ćete vi poginuti ili stradati? Ako umrete, da li je to stvarno mnogo veća katastrofa od vaše prirodne smrti za deset ili dvadeset godina? 4. Služite se verbalnim i aktivnim depropagiranjem za prevazilaženje određene anksioznosti. Pođite od saznanja da ste vi sami stvorili anksioznost svojim unutrašnjim tvrdnjama, pa im se suprotstavite I 132

5.

6.

7.

opovrgnite ih. Takođe, naterajte sebe da uradite ono čega se nerazumno plašite i uporno (određeno i energično) radite protiv tog straha. Dakle, ako izbegavate vožnju autobusom, priznajte sami sebi da vaša prevelika zabrinutost vuče koren iz vaše sopstvene negativne propagande; iz vaše unutrašnje priče da su autobusi opasni, da vam se nešto užasno može dogoditi u autobusu, da ne biste mogli da podnesete kada bi vam se nešto tako strašno dogodilo, itd. Opovrgnite ovu glupost dokazujući sebi da su autobusi izuzetno bezbedni; da je jako malo ljudi povređeno vozeći se njima; da možete izaći na kraj s bilo kakvim neprijatnim događajem, ukoliko do njega uopšte i dođe. Poželjno je da sebe naterate na što češću vožnju autobusom u toku koje ćete uporno tražiti dokaze za razuman, stav o vožnji autobusima. Sto više činite stvari kojih se nerazumno plašite dok istovremeno protivrečite samonametnutoj anskioznosti, vaša bespotrebna panika će brže i temeljnije ispariti. Većina anksioznosti je povezana sa strahom od javne bruke, ili tuđeg antagonizma, ili gubitka ljubavi. Uvek pretpostavite da neki preterani strah od neodobravanja leži iza vaših naizgled objektivnijih strahova, pa ga neprestano i snažno opovrgavajte i borite se protiv njega dokazujući sebi da neodobravanje može doneti štetu, a od "užasa" jedino onaj koji ste sami definisali. Ubedite sebe da stalna briga pre otežava nego olakšava mnoge situacije. Imate mnogo veće šanse da prebrodite svoje iracionalne anksioznosti ako, umesto zamišljanja "užasa" koji bi vas zadesio kad se nešto gadno dogodi, kažete sebi kako se glupo, nerazumno i samoosujećujuće ponašate brinući se zbog te "užasne" stvari. Međutim, nemojte sebe optuživati ili kriviti zbog bezrazložne zabrinutosti. Nastojte da ne preuveličavate važnost ili značaj stvari. Vaša omiljena čaša je prosto čaša koja vam se dopada, što je već Epictetus odavno primetio. Vaša supruga i deca, ma koliko divni i vama dragi, samo jusmrtnici. Nema potrebe da zauzmete negativistički, odbrambcni "pa šta" stav i kažete samom sebi: "Pa šta ako razbijem čašu ili mi žena i deca umru? Baš me briga!" Jer, bolje je da vodite računa o svojoj čaši i tako živite veseliji i ispunjeniji život. Ali, lažno precenjujete njihovu vrednost i nepotrebno se opterećujete njihovim mogućim gubitkom ako preuveličate stvari i ubedite se, da vam je to jedina čaša na celom svetu i da bi vam život postao apsolutno jalov i beskoristan bez žene i dece. U vezi s tim, imajte na umu da uživati u nečem svim srcem ne znači da morate katastrofizirati nedostatak toga. Možete svim srcem uživati u svojoj čaši, deci i ženi i pri tom istinski voditi računa o njima. Ali, njihov iznenadni nestanak ne mora da bude i koban, iako nesumnjivo predstavlja težak gubitak i izaziva vaše veliko žaljenje. Ovaj gubitak, ma koliko bio težak, prosto odnosi nešto što žarko želite i volite – on ne odnosi vas. Sem, naravno, ako ne insistirate na identifikovanju sebe sa ljudima i stvarima koje volite; a ovakva vrsta identifikacije spada u emocionalne poremećaje. 133

8.

Skretanje pažnje, kako je već rečeno u prethodnom poglavlju, može privremeno raspršiti neosnovan strah. Ako leteći avionom, stalno brinete zbog evenutalnog pada, prisilite se da se koncentrišete na novine ili knjigu. To će vam verovatno doneti neko olakšanje. Ako smatrate da loše govorite, energična usredsređenost na sadržaj vašeg izlaganja, a ne na reakcije publike, često smanjuje vaše brige i tremu. Međutim, sveobuhvatniji misaoni pristup koji sledi ranije navedene smernice je mnogo efikasnjji za uklanjanje dubljih i dugotrajnijih anksioznosti. Korisnu tehniku za smanjenje anksioznosti može da predstavlja 9. nalaženje porekla vaših sadašnjih strahova i uviđanje da više ne piju vodu iako su nekada bili sasvim adekvatni. U detinjstvu ste se, normalno, plašili mnogih stvari; na primer mraka ili svađe s odraslima, Ali, sada ste odrasli. Mislite na to i stalno pokazujte samom sebi kako se sada možete upustiti u neke stvari, koje ste mudro izbegavali pre mnogo godina. 10. Nemojte se sideti zbog anksioznosti koje su još uvek prisutne, bez obzira koliko vam se glupe činile. Deluje apsolutno neprimereno, znači pogrešno, da odrasla osoba još uvek pati od dečijih strahova. Ali neprimereno ili pogrešno ne znači kažnjivo ili za svaku osudu. A, ako ste drugima nesimpatični zato što, pokazujete anksioznost, to je loše – ali ne i poražavajuće! U svakom slučaju, priznajte sebi da ste bespotrebno zaplašeni; otvoreno i direktno, obuzdajte svoje glupe brige; ali ne posvetite ni trenutka samokažnjavanju zato što ste se uznemirili i postali anksiozni. Vreme i energiju možete potrošiti na daleko bolji način. 11. Bez obzira koliko uspešno savlađujete i privremeno uklanjate svoje anksioznosti, nemojte se iznenaditi ako vam se one ponekad vrate. Ljudska bića se plaše stvari kojih su se već jednom plašili, iako uglavnom nisu u stalnom strahu zbog njih. Ako ste se jednom plašili visine i pobedili taj strah namernim i dobrovoljnim boravkom na višim mestima, ipak ponekad možete osetiti strah pri pogledu sa visine. U takvim okolnostima, prosto prihvatite povraćeni strah, ponovo aktivno radite protiv njega i brzo ćete se uveriti da, u većini slučajeva, on opet odlazi u zaborav. U veži s tim, uvek imajte na umu da ste smrtni; da ljudska bića imaju urođena ograničenja; da ne prevazilaze u potpunosti neutemeljene strahove i anksioznosti; i da život teče kao neprekidna borba protiv iracionalnih briga. Međutim, ako tu borbu vodite pametno i nepokolebljivo možete skoro uvek da se oslobodite od skoro svih svojih bespotrebnih briga. Šta biste više mogli tražiti?

134

16.

POSTIZANJE SAMODISCIPLINE

Najlakši izlaz iz problema obično se pretvara u uzdržavanje od izazova života. Pa ipak, bez ikakvih teškoća zaklinjete se u Iracionalnu ideju br. 7: Ideju da je mnogo lakše izbeći suočavanje sa nizom životnih teškoća i odgovornosti, nego preduzeti korisnije oblike samodiscipline. Ideja se pokazuje pogrešnom zbog nekoliko važnih razloga. Najpre, shvatanje da je najlakši izlaz iz životnih teškoća ujedno i najbolji u krajnjoj instanci vodi ka izbegavanju delovanja u momentu odluke - i napetosti u trenucima, satima i danima koji slede nakon te odluke. Ogi Malik, na primer, živi u uverenju da bi bilo užasno kada bi žena koju godinama poznaje odbila njegove fizičke nežnosti. Svaki put kada poželi da je zagrli ili uhvati za ruku, silno se uplaši da će ga odbiti i, birajući "lakši" put, odustaje od namere. U samom trenutku odustajanja, oseća olakšanje. Ali, tokom ostatka večeri, a često i narednih dana, prezire proklinje sebe zbog tog jednog trenutka "olakšanja." Jer, shvatio je da izbegavanje neprijatnih i teških okolnosti obično izaziva jače konflikte i veće nezadovoljstvo samim sobom na duži rok. Uz to, izbegavajući određene životne teškoće, skoro uvek ste skloni da preuveličate njihove muke i neprijatnosti. Ako bi Ogi Malik rizikovao, zagrlio svoju prijateljicu i ako bi ga ona stvarno odbila, da li bi ga to uistinu povredilo toliko koliko on zamišlja? Ako ga ona stalno odbija, hoće li svaki put biti jednako povređen? Ako bude povređen, da li je sve propalo? Ako krene težim putem i ako se bori za naklonost te žene, skoro je izvesno da će otkriti da je odgovor na ova pitanja prilično čvrsto "ne". Hajde da ponovo pretpostavimo da se Ogi trudi, naiđe na odbijanje i oseti se povređenim (ili, preciznije, sam sebe povredi prenaglašavanjem neophodnosti da bude prihvaćen). Čak i u tom slučaju, da li će samopovređenost izazvana odbijanjem biti gora od samopovređenosti izazvane odustajanjem? Verovatno neće. Zatim: Ako Ogi pokuša i ne uspe, sigurno će nešto naučiti iz svog neuspeha, a ako nkada ne pokuša, nema mnogo šta da nauči. Ako krene težim putem, možda ga žena koju obožava na kraju prihvati. A ako se to ne desi, saznanja koja je dobio njenim odbijanjem, mogu mu pomoći da uspe s nekom drugom ženom. Pod normalnim okolnostima, ako se Ogi uporno trudi, čak i kada su mu šanse jako male, na kraju će uspeti kod neke žene. Naprotiv,. Ako odustane i osudi samog sebe na celibat, život će mu se pretvoriti u klasičan primer ničeg rizikovanog – ničeg stečenog. Ali, ako se upusti u rizik, dobiće neku vrstu zadovoljstva. Malo izuzetnih životnih zadovoljstava dobija se bez rizikovanja. U terminima utroška vremena i energije Ogi ima izbor: ulagati ili odustati. I što manje ulaže, to manje oživotvoruje svoju egzistenciju. Slično vži i za negativnu stranu samodiscipline. Ako Dženis, koja želi da oslabi, odbija da se nosi sa teškoćama dugotrajne dijete, onda ona očigledno poseže za "lakšim" rešenjem. Ali, dok i dalje uživa u jelu, da li takođe "uživa" noseći svojih desetak kilograma viška dok posmatra kako vitkije žene osvajaju zanimljive muškarce, oseća se umornom i "naduvanom" i rizikuje određene" tegobe koje često prate prekomernu težinu? Dakle, priča postaje bolno monotona ako se odlučimo za "lakši" ili nesamodisciplinovan izlaz iz životnih teškoća i odgovornosti. Ili "lakši" put, 135

dugoročno gledano, zapravo ispada teži, ili i dalje deluje lakšim jer traži manje vremena i energije, ali ujedno donosi mnogo manje zadovoljstva i radosti. Neka kao primer posluži slučaj mog (R.A.H.) klijenta Elmera Pinkhama, inteligentnog i potencijalno uspešnog studenta prava. On se potpuno prepustio "lako ćemo" životnom stilu i savršeno savladao sve veštine za izbegavanje rada. Uprkos krajnjem otsustvu potrebnih znanja, umesto da prione na učenje, on se u svrhu manipulisanja za dobijanje dobrih ocena posvetio proučavanju ličnih karakteristika svojih profesora - šta im se sviđa, a šta ne. Kada je došao na terapiju, imao je vezu sa koleginicom. Ta veza mu je vrlo teško padala. Rekao je: "Seli se ponaša kao veliko dete, ali je ujedno i vrlo zavisna osoba. S njom prosto ne mogu imati običnu vezu - ona se uglavila - apsolutno i bukvalno uglavila u moj stan i moj život. Ja više ništa ne mogu da uradim ili završim. Nije da sam se pretrgao učeći; ali pored nje ne radim ama baš ništa. Samo vodimo ljubav, i tačka. I stvarno tačka! Osim toga, silno me sputava, jer hoće da me ima samo za sebe i na raspolaganju u svako doba dana i noći tako da skoro ni u toalet ne mogu bez nje. Sa Seli za petama, nema šanse da ponekad izađem s nekom drugom devojkom koja mi se dopadne." "Ako smatrate da veza sa Seli ometa vaš dugoročni plan da završite fakultet i položite pravosudni ispit i onemogućuje vam više vremena za sebe i svoj provod, zašto prosto ne promenite nešto u svom odnosu ili je ostavite?" pitao sam ga. "Ne mogu ništa da promenim," odgovorio je. "Seli ostaje Seli. Prilepila se kao pčela na med. Ne ostavlja prostor ni za kakvu drugu vrstu odnosa. Ne mogu ni da je ostavim - prosto ne mogu da se suočim sa njenim suzama i histerijom. Bože, cmizdrila bi i kukala nedeljama. A uz ono što zna o meni, kako sam prepisivao i muvao na nekim ispitima, mogla bi da mi stvori neprilike. Prosto ne mogu da se izložim neprijatnosti suočavanja s njom i nagovaranja na rastanak." "Ali, kako stvari sada stoje, ona vam stvara više problema nego zadovolistva. Zar ne mislite da se to, dugoročno gledano, isplati, uprkos teškoćama koje bi imali kad biste je se hteli osloboditi?" "Da, pretpostavljam. Ali ne bili hteo da to uradim tako. Znate, rado bih je delimično zadržao. U krevetu je fantastična! Voleo bih da je "konzumiram" u manjim količinama i da nije stalno tu. Ali, kako da to postignem?" "Hoćete reći: 'Kako da plivam, a da se ne skvasim?" "Pa, moglo bi se tako reći. Ali, možda mogu nešto da smislim. Možda iznađem način da zadržim Seli, ali sa "pola" radnog vremena, tako da mi ne bude toliko naporna, a i da mogu ponekad izaći i s nekom drugom devojkom." "Vidim da ste već nešto smislili. Nesumnjivo, nešto vrlo lukavo. Dakle, kakav vam je plan?" "Pa, doktore, ovako. Mislio sam da bi možda vi mogli pozvati Seli i reći joj da ste dijagnostikovali moje probleme i sve što uz to ide i da joj saopštite da smatrate kako je najbolje da se odseli od mene i posećuje me par puta nedeljno i da se ne lepi toliko, ma znate već-. Dakle, mislim da biste vi to

136

mogli srediti s njom tako da ne moram da je se odreknem, da ne gledam njene suze i ne slušani kuknjavu, a da ipak zadržim najbolji deo naše veze." "Želite da vam pomognem da na najlakši način sredite stvari sa Seli, tako da se ne morate sami suočiti ni sa kakvom odgovornošću ili teškoćama, a da ipak dobijete tačno ono što želite. I hoćete da obradim Seli tako da prihvati samo pola kašike, dok vama ostaju vaših uobičajenih kašika i po." "Pa, i Seli bi tako bilo lakše, zar ne? Ne bi bila povređena ili nešto slično i razumela bi moj položaj. Vi to možete lako srediti. Za vas su takve stvari sigurno svakodnevni posao." "Iznenadiće vas da čujete," rekao sam, "da moj svakodnevni posao podrazumeva nešto sasvim drugačije od izigravanja neke vrste psihoterapeutskog posrednika, eksperta za "bezbolno" sređivanje stvari i emocionalnog ucenjivača. Naprotiv, ja pomažem ljudima da se suoče sa stvarima i da ih obave na teži način - jer, dugoročno gledano, takav način obično donosi unutrašnju sigurnost i sreću. Kada bih uradio to što tražite od mene, uskratio bih vam izuzetnu priliku da se, možda prvi put u životu, istinski potrudite da rešite tešku situaciju i tako dobijete malo vere u to da, zapravo, možete da se suočite sa teškim situacijama na koje naiđete i da ih razrešite. Uradivši to, takođe bih pomogao Seli u izbegavanju donošenja sopstvene teške odluke da li da vas prihvati pod vašim uslovima ili da nastavi sa ponašanjem velikog deteta, kao do sada. Dakle moj odgovor bezuslovno ne. Spreman sam da vam učinim uslugu prisiljavajući vas, ako mogu, da se ovaj put suočite sa životom i da, za promenu, naučite kako da se nosite s njim i sa samim sobom i da naučite kako da modifikujete nešto od svog, očigledno samoosujećujućeg, kratkoročnog hedonizma. " "Iznenađuje me vaš stav," odgovorio je Elmer, "imate reputaciju liberalnog psihologa. To mi je reklo nekoliko ljudi sa fakulteta. Uprkos tome, prodajete mi priču o građenju karaktera, ovu otrcanu glupost o 'dostojanstvenoj, miloj, čistoj, puritanskoj ptičici u Božjoj ruci. Marljivo radi, ponašaj se kao dobar hrišćanin i Isus će te jednog dana nagraditi mrvicom hleba!" "Vaše je pravo da izvrćete značenje mojih reči, ako tako želite. Uprkos tome, tvrdim: Linija najmanjeg otpora kojom stalno idete, na studijama, u odnosu sa Seli i u nekim drugim vidovima sopstvenog života, neće vam, gotovo je izvesno, doneti ono što izgleda najviše želite (a što maestralno krijete od samog sebe), a to je: sigurnost u radu i istinski kvalitetne odnose sa drugima. Dopalo vam se to ili ne (a ja mislim da ne), nećete maksimalno uživati sve dok ne naučite da se suočite sa realnostima i teškoćama ovog sveta, smislite najbolje načine za njihovo rešavanje, umesto izbegavanja, i da im prilazite odlučno i hrabro. Ovo vam možda zvuči kao filozofija puritanske pokornosti, rada u ime rada, i građenja karaktera za spas u raju. Ali ne. To je samo jedna od čvrstih i hladnih činjenica ovozemaljskog života." "Možda, ali smatram da mogu da nađem bolji način. Čini mi se da ću potražiti drugog terapeuta koji nema tako krute poglede. Mora da postoji lakši put ka sreći od ovoga na kojem vi insistirate." Elmer se više nije pojavio. Koliko znam, još uvek traga za lakšim životnim putevima i fleksibilnijim terapeutom koji bi mu pomogao da se kreće njima. Ipak, slutim da će ga jednog dana život zaskočiti zbog olakog odnosa prema njemu i samom sebi. Tek tada, ako u njemu ostane dovoljno 137

čvrstine da se pozabavi svojini suštinskim problemima, može da se vrati na ozbiljnu terapiju. Ja ću verovatno ostati na istoj, staromodnoj poziciji, sa svojim "karakternim" pristupom životu; i, ako poželi da se vrati, srdačno ću pozdraviti njegov povratak. Ako izbegavanje životnih teškoća i sopstvene odgovornosti, u većini slučajeva, vode ka manje podsticajnim aktivnostima i smanjenju pouzdanja, usvajanje "težeg" pristupa obično ima više smisla. Preciznije, on obuhvata sledeće aktivnosti: 1. Iako ne preporučujemo prihvatanje nepotrebnih dužnosti ili odgovornosti, što čak može da odražava izvestan mazohizam, možete da identifikujete istinski poželjne aktivnosti i da ih bez uzmicanja i odlaganja uradite. Poželjne životne dužnosti obično uključuju: (a) poslove vezane za preživljavanje, kao što je uzimanje hrane, vršenje nužde i izgradnja skloništa od hladnoće; i (b) poslove, koji nisu strogo vezani za preživljavanje, ali koj i se obično moraju obaviti za postizanje željenih ciljeva - na primer, pranje zuba da se spreči kvarenje ili svakodnevno putovanje ako živite na selu, a radite u gradu. 2. Jednom kada ocenite da je određen cilj neophodan za vaše preživljavanje ili poželjan za sreću (a ne zato što drugi misle da bi trebalo da ga postignete), možete uspostaviti samodisciplinu energičnim samoubeđivanjem i energičnim delovanjem. Posebno, najpre izdvojite i odlučno nasrnite na svoje glavne nedisciplinujuće internalizovane verbalizacije: gluposti koje vrtite u glavi "Postoji lakši način od onog ranijeg;" "Ne verujem da mogu da se kontrolišem," i "zašto bih morao da se bavim nečim neprijatnim da dođem do prijatnog cilja kojem težim?" Umesto toga, pokušajte usvojiti razmišljanja predstavljena ovakvim rečenicama: "Uveriću se da je teže i neisplativije, naročito na duže staze, obavljati stvari na "lakši način;" "Kao ljudsko biće, posedujem sposobnost samodisciplinovanja uprkos težini tog poduhvata." "Dopalo mi se to ili ne, nema načina da postignem ono što želim bez obavljanja izvesnih neprijatnih i vremenski zahtevnih poslova." 3. Kao nesavršeno, pogrešivo, ljudsko biće prihvatite činjenicu da će vam ponekad građenje konstruktivnog pristupa pasti izuzetno teško i da će vas poznati zakoni inercije vući nazad i silno otežavati vaš početak konstruktivnog rada. Očekujte ovakve probleme i preventivno prihvatite činjenicu da ćete često morati uložiti dodatan trud i dodatnu energiju da kročite na stazu samodisciplinovanja. Jednom kada prihvatite pranje zuba i rano jutarnje ustajanje zbog odlaska na posao, ovo će vam biti sve lakše, a ponekad čak i zabavno. Ali na početku, obično nije tako! Nemojte to ni očekivati. Bilo to lako ili ne, nastavite sa uveravanjem samog sebe da za postizanje određenih rezultata nema drugog načina sem discipline. Tužno – aliistinito! 4. Jednom kada pojčnete sa samodisciplinom, često možete sebi olakšati stvari. Napravite sopstveni redovan raspored ili program: Postavite podciljeve za svaki veliki projekat koji preduzimate. Precizno definišite svoje dnevne obaveze: na primer, prisilite se da napišete određen, unapred utvrđen broj stranica ili da uradite određen broj vežbi. Odmah sami sebe nagradite za sopstveiiu disciplinu (na primer, častite 138

se bioskopom nakon što naučite zadatu celinu ili obavite planiran kućni posao). Iako RET koristi principe samopotkrepljenja od samih početaka, sada ih koristi mnogo određenije. Koristeći se saznanjima B.F. Skinera, Dejvida Premaka i Lojda Homa, RET terapeuti često pokazuju ljudima kako da primene uslovljenu kontrolu, tj. kako da se nagrade poželjnim ponašanjem (poput čitanja ili dobrog ručka) tek nakon izvršenja nepoželjnijeg rada (poput učenja). Ova RET tehnika vam može pomoći u samodisciplinovanju. 5. Čuvajte se sklonosti ka prevelikoj samodisciplini ili najtežih načina za obavljanje stvari u cilju dobijanja neke magične nagrade za samokažnjavanje. Većina oblika rigidnog poštovanja pravila, s jedne strane, ili nefleksibilnog buntovništva s druge, ukazuje na neselektivnost i i proizilazi iz emocionalnih poremećaja. Prekomerna samodisciplina pokazuje se jednako samoosujećujućom kao i izbegavanje potrebne discipline. Ukratko: može vam pasti teško da se borite protiv normalne tendencije olakog odustajanja od teških zadataka, odlaganja za sutra onoga što je bolje uraditi danas i da popustite u samodisciplini mnogo pre nego što ona automatski razvije svoju snagu i počne da održava samu sebe. U redu, teško je. Ali, preporučujem vam da se posvetite disciplini ako nameravate da se suočite sa mnogim odgovornostima, ako želite da postignete dugoročni hedonizam. Vaši ciljevi i težnje zahtevaju trajnu samodisciplinu. Neprijatno! Ali kako inače opstati kao ljudsko biće? Kada smo se prvi put videli, Oskar Džimson je uporno birao samoosujećujuću alternativu. Oskar, mlad postdiplomac na psihologiji, bio je jedan od najpametnijih klijenata koje sam ikada imao, ali je uporno odbijao da uradi doktorsku disertaciju. Smatrao je da ga "njegova prokleta urođena lenjost" sprečava u bavljenju psihološkim područjem koje ga zanima i kojem se želeo posvetiti. Pitao me: "Da nije možda moja biološka struktura takva da ne mogu da se disciplinujem tako lako kao drugi ljudi?" Nisam progutao njegovu "biološku hipotezu." "Sumnjam," izjavio sam, "Naročito zato što u drugim aspektima života pokazujete zavidnu samodisciplinu." "Mislite na moja predavanja?" "Da. Pričali ste mi da redovno držite predavanja, da se temeljno pripremate za svoje časove i da u pripremu svojih predavanja ulažete dosta vremena i truda. Veoma ste ponosni zbog svog marljivog rada i dokazane reputacije dobrog nastavnika." "Da. Stvarno se trudim u tom delu." "Dakle, gde se onda javlja ovaj koncept "prirodne biološke lenjosti?" Očigledno, ako možete naporno raditi na pripremi svojih predavanja, možete isto tako raditi i na pisanju svog doktorata." "Ali, to nije isto. U učionici odmah dobijam određenu količinu priznanja ili fidbeka. Studenti me vole i cene ono što radini za njihovo dobro." "Nesumnjivo. I siguran sam da zaslužujete njihovo priznanje. Dajete im nešto što im malo profesora daje i oni to cene." "Uistinu cene."

139

"Sjajno. Ali to još uvek dokazuje moj stav – ako želite da marljivo radite i nagrada za obavljen posao odmah stigne, samodisciplina vam ne predstavlja nikakav problem. Međutim, kada su nagrada ili priznanje daleko - tek nakon jednogodišnjeg ili dvogodišnjeg rada na doktoratu možete očekivati priznanje ili pohvale od svojih profesora, onda idiotski kažete sebi: 'Oh, prosto sam rođen lenj. Ne mogu da se disciplinujem,' pod čime zapravo podrazumevate ovo: "Nužno mi je potrebno neposredno priznanje i neću da se disciplinujem ako nemam garancije da ću ga i dobiti.' Sasvim različita slika, zar ne?" "Ovo zvuči verodostojno. Ali, da li je jedini razlog za moje odbijanje rada na doktoratu to što pre započinjanja ma čega zahtevam dobijanje neposredne satisfakcije u vidu ljubavi i naklonosti?" "Verovatno ne. Obično ima i dnigih razloga za to što osoba, pametna poput vas, besmisleno odbija da se disciplinuje u određenim domenima." "A koji od njih bi se mogli primeniti na moj slučaj?" "Dakle, pre svega, opšti princip inercije. Ljudima, pa čak i veoma razumnim osobama, deluje uistinu teško da započnu i rade na dugoročnim projektima poput doktorata, kada im je savršeno jasno da će proći mnogo vremena pre nego što okončaju taj projekat i poberu zasluženu nagradu za svoj rad. Poznato vam je da je malu decu izuzetno teško motivisati za dugoročnije ciljeve, bez obzira koliko mnogo dobijaju ostvarenjem tog cilja. Većina odraslih celog života zadržava ovu dečju karakteristiku." "Znači da sam detinjast - ha?" "Da, ali ne nužno u izvitoperenom ili abnormalnom smislu. Prosto posedujete mnogo normalne infantilnosti, i normalno se opirete njenom odbacivanju. Možda upravo to predstavlja vašu "prirodnu lenjost." "Da. Ali zar nemamo svi izvesnu količinu toga? I zašto bih je ja imao više nego drugi?" "Dakle, za početak, poput većine veoma inteligentnih osoba, veći deo života akademski ste prolazili više nego dobro. Zahvaljujući svojoj inteligenciji, otkrili ste da, za razliku od prosečnih učenika, postižete zavidan uspeh s mnogo manje truda i napora - naročito u osnovnoj i srednjoj školi." "Imate pravo. Gotovo i da nisam učio u osnovnoj i srednjoj školi, a ipak sam bio među najboljim učenicima. Čak mi je i na fakultetu išlo lako." "Upravo tako. Sve do skora, dok se niste upisali na poslediplomske siudije, nije bilo potrebno da stičete radne navike. A sada, shvativši da imate oštriju konkurenciju i da disertacija ne može sama da se napiše, bolje je da ih razvijete. Ali pošto vam je išlo dobro uz minimum školskog zalaganja, verovamo mislite da je krajnje nefer što dalje tako ne može. Tako dolazimo do sledeće tačke: vaše pobune protiv rada na doktoratu. Smatrate da ne bi trebalo da se toliko naprežete." "Pa, to uistinu predstavlja napor, zar ne? Nikada ranije nisam morao da radim nešto slično." "Da, naporno je. Pa šta? Ali ipak vam savetujem da to uradite - da dobijete priznanje koje vi sada želite. Nikakva količina detinjaste buntovnosti neće vam stvar olakšati. Upravo obrnuto – kako ste se i sami uverili." "Tačno. Što više vrdam, to više zaostajem i sve mi je teže da nadoknadim izgubljeno. Sem toga, profesorima već postajem pomalo odvratan - a to mi nipošto ne pomaže." 140

"Nikada ni neće pomoći. Ne samo da vaše vrdanje i odugovlačenje izaziva odvratnost drugih, na primer profesora, prema vama, već i na vas samog ima isti efekat." "Postaću odvratan samom sebi?" "Ne nužno; u stvari nikada ne morate ponižavati samog sebe, svoju individualnost ni zbog čega. Ali, odlažući posao, počinjete sumnjati u svoju sposobnost da ga obavite." "Hm. Shvatam vas. Ponovo ste me uhvatili. Priznajem da, što više odlažem rad na disertaciji. Češće pomišljam: "Možda ja i nisam sposoban da to uradim. Možda to nije posao za mene. Nastava - jeste. I polaganje ispita. Ali, ovako nešto prosto prevazilazi moje moći." "Ove misli odgovaraju vašim postupcima. Prvo, odbijate da se prihvatite posla - zbog uobičajene inercije i neadekvatnih dečijih navika o kojima smo razgovarali. Zatim, umesto neposrednog priznanja, za kojim silno žudite i maksimalno se trudite da ga dobijete preko nastave, dobijete kritike svojih profesora. Onda, kažete sebi ovo: 'Vidi, možda ne mogu da se disciplinujem,' ili 'Možda nisam sposoban da uradim ovakvu stvar.' Potom, neprimereno uplašeni od neuspeha i nespremni da proverite svoje negativne hipoteze, umesto da se suočite s radom na disertaciji vi još više bežite od njega. Time izazivate još veće nezadovoljstvo profesora i odvratniji ste samom sebi. Konačno, postajete zarobljenik zlokobnog kruga najgore vrste, jer vaša prvobitna detinjasta pobuna protiv prijanjanja na posao prerasta u užasan strah od njega. Završetak puta – i to je praktično kraj vaše karijere – ako ne prekinete s ovim glupostima i presečete ovaj zlokoban krug." "Moje ponašanje ste predstavili kao stvarno poremećeno." "Zar vam se ne čini takvim?" "Pa - šta da kažem?" "Bilo kakve reči neće bitno promeniti stanje stvari i vaše postupke učiniti mudrijim. Suštinsko pitanje: Šta ćete sada preduzeti? "U vezi moje prirodne inercije, detinjastog bunta, neprimerenih zahteva za neposrednim priznanjem i razmišljanja da ne mogu da uradim disertaciju naprosto zato što nisam ni pokušao da se ozbiljno latim posla?" "Da. Sjajno ste sumirali situaciju. Dakle, šta ćete preduzeti u vezi s tim?" "Pretpostavljam da mi ne biste poverovali kada bih izjavio da ću prestati s ovakvim ponašanjem i odmah se prihvatiti posla na disertaciji?" "Ne - sve dok stvarno ne počnete s radom. Ali, ne bih ni sumnjao u to. Jer, savršeno dobro znam da svaka osoba, koja tako dobro kao vi radi u nastavi, može podjednako dobro raditi i na projektu poput doktorata. Dakle, ne postavlja se pitanje da li možete, već da li hoćete? Možda, sada kada ste uvideli sopstvenu nekonzistentnost i samoosujećivanje, možda i hoćete." "Boga mu, nadam se da hoću." "Nada je zgodno osećanje; ali nedovoljno jako. Bolje je da odlučite da prevaziđete svoju detinjastu buntovnost i strah od neuspeha. Aktivno odlučivanje. A to znači aktivno pronalaženje i energično opovrgavanje onih argumenata protiv rada i discipline koje vi sami smišljate i kojima se hranite godinama." "Opet imate pravo! Akcija je ključna stvar. Videćemo!"

141

I videli smo. Oskar je u roku od nekoliko nedelja dobio saglasnost za temu doktorata, odmah počeo sa istraživanjima i nakon godinu dana odbranio doktorat iz područja eksperimentalne psihologije. Još uvek sjajno predaje; uz to, od svih ljudi koje poznajem iz tih krugova, on se ponaša najsamodisciplinovanije i to na svim planovima. Kad god se sretnemo na psihološkim skupovima, šaljivdžijski zauzme stav mirno i vojnički mi salutira uzvikujući: "Akcija! Rad! Samodisciplina!" Samo, ne izgleda da se on šali sa tim.

142

17.

REVIZIJA PROŠLIH LIČNIH ISKUSTAVA

Ispada krajnje naopako da se jedno od najvažnijih psiholoških otkrića u proteklih sto godina, koje je zajedničko psihoanalitičarima i bihevioristima, pokazalo veoma štetnim za mnoštvo osoba. Radi se o otkriću da čovekova iskustva i doživljaji iz prošlosti u velikoj meri utiču na njegove sadašnje obrasce ponašanja i uslovljavaju ih. Ova delimično mudra i potencijalno korisna opservacija je iskorištena za kreiranje i održavanje, po nama, Iracionalne ideje br. 8: Ideje da je prošlo iskustvo sveuticojno i da ono što je jednom snažno uticalo na vaš život, mora i dalje da određuje vaše sadašnje emocije i ponašanje. Gotovo svakog tipičnog radnog dana, imam (A.E.) seanse sa oko dvadeset individualnih klijenata i još dvadeset u grupi; većina njih veruje da moraju da se ponašaju na određen način zbog ranijeg uslovljavanja ili ranih uticaja. Na primer, četrdesetogodišnja atraktivna razvedena žena mi je rekla: "Prosto nisam u stanju, niti se mogu aktivnije angažovati da upoznam nekog muškarca, na šta vi pokušavate da me nagovorite, jer ništa slično nisam nikada u životu radila." Mlada supruga izjavljuje kako bi više volela da joj suprug izgubi pedeset hiljada dolara u nekom poslu nego da ponovo dobije otkaz - jer je uverena, na osnovu činjenice da je već imao niz loših zaposlenja, kako on ne može naći zadovoljavajući posao. Izuzetno lep, obrazovan i inteligentan dvadesetdvogodšnjak ističe da nikada neće naći drugu poželjnu devojku, ako ga sadašnja ostavi, jer: "Od detinjstva sam uslovljen da se plašim kako nisam dovoljno vredan da bilo koga privučem ili osvojim. Kako onda mogu očekivati da mi tako nešto pođe za rukom?" I tako, uglavnom svakog radnog dana, srećem brojne klijente koji tvrde kako je neprijatne, duboko ukorenjene destruktivne uticaje iz prošlosti nemoguće promeniti, ni sada ni u budućnosti - sem ako im ja, na neki volšebni način ne pomognem da se oslobode tih razornih uticaja. Obično odgovaram ovo: "Glupost! Ma kakvo rano uslovljavanje ili štetne uticaje doživeli u detinjstvu, njihovi efekti nisu danas prisutni zbog situacije u kojoj su nastali, već zato što ih još uvek vučete sa sobom, još uvek verujete u gluposti kojima ste prvobitno indoktrinirani! Pitanje je: kada ćete vi osporiti svoja sopstvena, često ponavljana uverenja i na taj način razusloviti sebe?" I počinje energična bitka terapijske dezindoktrinizacije sve dok (obično) ja ne pobedim, ili (ponekad, nažalost) klijent pobegne od mene i posla koji treba da preduzme za eliminisanje preuveličanog suda o pogubnim prošlim uticajima. Poput ovih klijenata, većina ljudi iz naše kulture, očigledno veruje kako ono što je nekada značajno uticalo na njihov život ili je, u određenom periodu, delovalo prikladno ili neophodno, zauvek zadržava svoju važnost. Tako, ubeđeni su da zbog davnašnje nužne poslušnosti roditeljima i danas, kao odrasli, moraju da ih slušaju. Ili, ako su nekada bili žrtve svoje okoline, smatraju da je tako i danas. Ili, ne odustaju od davno stečenog i besmislenog sujeverja. Čvrsto uverenje u ogromnu važnost prošlosti pokazuje se iracionalnim zbog nekoliko razloga: Ako još uvek dozvoljavate da doživljaji iz prošlosti utiču na vas, pravite 1. logičnu grešku prekomerne generalizacije. Ako nešto važi u određenim okolnostima, teško da ima jednaku važnost u svim okolnostima. Ako 143

vas je otac maltretirao i iskorišćavao u detinjstvuto ne znači da su svi muškarci takvi i da ih se trebate čuvati. Ako ste nekada bili preslabi da se oduprete majčinoj dominaciji to ne znači da zauvek zadržavate tu slabost. 2. Prepuštajući se prevelikom uticaju prošlih događaja, prestajete da tražite alternativna rešenja za problem. Retko postoji samo jedno moguće rešenje za prisutne teškoće. Ako zadržite fleksibilnost razmišljanja, neprekidno ćete tragati sve dok ne naiđete na očigledno bolje rešenje. Ali, ako ostajete pri uverenju da prošlost neumitno utiče na vas i da tako mora biti, skloni ste da posegnete za ranijim, i obično krajnje neadekvatnim, "rešenjima." 3. Mnoga, u određenom periodu odgovarajuća ponašanja postaju definitivno neodgovarajuća u nekom drugom periodu. Deca naročito smišljaju razne načine za rešavanje problema s roditeljima - kao što su cmizdrenje, durenje ili provale besa kada nešto žele. Ovakvo ponašanje kasnije postaje neefikasno jer odrasli, sem ako ono ne potiče od dece, na njega ne reaguju. Prema tome, efikasne metode za rešavanje problema u detinjstvu su krajnje neefikasne u odraslom dobu. 4. Ako živite pod značajnim uticajem prošlosti, održavate, psihoanaltičkim jezikom rečeno, transfer - što znači da osećanja koje ste, svojevremeno, imali prema nekim figurama u prošlosti neodgovarajuće prenosite na osobe s kojima danas dolazite u dodir. Tako se, na svoju štetu, bunite protiv šefovih naloga danas, jer vas podsećaju na neprikosnovene roditeljske naredbe od pre dvadeset godina. Ovakav transferni odnos često postaje nerealan i jalov. 5. Ako se pokorno ponašate na određen način zato što ste tako činili u prošlosti, propustićete mnoga nova iskustva koja bi se mogla pokazati kao izuzetno prijatna. Prema tome, ako se angažujete u sportskim aktivnostima prosto zato, jer ste kao tinejdžer uživali u njima, možda se nikada nećete oprobati u umetnosti i otkriti da vam ona možda pruža više zadovoljstva od sporta. Ili ako odbijate da se isprobate na poslu knjigovođe zato što ste jednom izgubili slično radno mesto, možda nikada nećete postati dovoljno kompetentni da uzmete takav posao i uživate u njemu. 6. Bespogovomo prihvatanje uticaja prošlosti čini vas nerealnim, jer sadašnjost nije prošlost i bitno se razlikuje od nje. Voziti predratni Ford današnjim autoputevima bilo bi vrlo opasno, jer stari putevi i saobraćajni uslovi više ne postoje. Ponašati se prema supruzi, koja definitivno nije vaša majka, isto kao prema majci, znači stvarati probleme i teškoće. Ukratko: Iako prošlost, kako su psihoanalitičari i bihevioristi jasno uočili, nesporno postoji i u izvesnoj meri utiče na ponavljanje izvesnih prošlih obrazaca ponašanja, ona ne mora imati ogroman uticaj na vas. Bez obzira koliko dugo stari obrasci ponašanja trajali, ljudska priroda se može promeniti - inače bismo, poput svojih predaka, još uvek živeli u pećinama. Uz to, vaša prošla iskustva nisu toliko nepromenjivo izgradila osnove vaše ličnosti da vam treba višegodišnja "duboka" analiza za njenu restrukturizaciju. Ako, uz pomoć bilo kojeg efikasnog terapijskog postupka, uz uključivanje u intenzivan program psihološkog čitanja, predavanja, i 144

grupnog rada, i uz (pre svega) neprekidno samoispitivanje i proveravanje sopstvenih osnovnih pretpostavki i razmišljanja, marljivo radite na menjanju svoje "osnovne prirode," najčešće možete postići zavidne rezultate u periodu od nekoliko meseci do nekoliko godina. Stoji da se većina ljudi opire drastičnim promenama u sebi. Zato što mahom potkrepljuju svoja stara uverenja - stalno ponavljajući sebi kako crnci stvamo nisu dobri, ili kako je stvamo strašno doživeti neuspeh na poslu, ili kako svet ne sme da ih prisiljava da rade više nego što mogu. Ali ove činjenice, ne samo da ne potvrđuju da se "ljudska priroda" ne može promeniti već govore upravo suprotno. Upravo zato što stalno ponavljamo iste prošle greške zbog svojih starih uverenja, možemo ih izbeći usvajanjem novih uverenja. Isto kao što naše sadašnje ponašanje u velikoj meri proističe iz našeg razmišljanja o prošlim doživljajima, buduće aktivnosti proizilaze iz onoga što danas činimo. A određenim razmišljanjem i vežbom možemo uveliko regulisati i kontrolisati naše današnje aktivnosti! Herold Stover je, došavši na terapiju, odmah izjavio kako se mora osloboditi svoje teške i preke naravi da bi se žena njegovih snova udala za njega. "Morate da mi pomognete, Dr Harper," molio me je. "Grejs je izjavila da će me ostaviti ako samo još jednom planem u njenom prisustvu. Rekla mi je da ste joj izuzetno mnogo pomogli kada je, pre par godina, neprestano besnela i ljutila se na šefa. Ako vam ne dozvolim da mi pomognete, ostaviće me." "Dakle, mogu samo da uradim najbolje što mogu," rekao sam. "Ili, bolje rečeno, da pomognem vama da date sve od sebe. Ali, recite mi najpre kako ste stekli takvu narav?" Harold mi je tada ispričao tipičnu priču da, od najranijeg detinjstva, pobesni zbog svake sitnice koja mu se ne dopadne. Za to je dobijao i izvesnu podršku, jer pamti kako se majka pred drugima hvalila kako bi se njen sin, još kao beba, zacenio od besa ako bi pokušala da mu da ili uradi nešto što on ne želi. "Harold se rodio sa sopstvenim mišljenjem," razneženo se sećala. Izgleda da se majci dopadalo što njen jedinac uvek sprovodi svoju volju. Za očekivanje je to što je, pod ovakvim okolnostima, Harold usvojio majčin stav o svojim izlivima besa kao prirodnim, neizbežnim i pomalo simpatičnim. Svoju žestoku narav je smatrao normalnim i efikasnim sredstvom za nametanje svojih želja majci, drugima, a naročito relativno plahim i pokornim ženama. Kako se Grejs nije dala zaplašiti i otvoreno mu saopštila da će ga ostaviti ako ne prestane da se ponaša kao veliko, neotesano dete, shvatio je da umesto provala besa mora naći druge načine, za snalaženje na životnom putu. Pošto sam Haroldu objasnio poreklo njegovih ispada, on se složio da više ne optužuje sebe, jer je očigledno da ga je majka trenirala da se ponaša upravo tako kako se ponaša. U svakom slučaju, samooptuživanje mu ništa ne pomaže. "Ali, šta dalje?" pitao me je. "Kako da se, sada kada znam odakle potiče, toga oslobodim? Nije li gotovo nemoguće osloboditi se nečega što traje skoro od samog rođenja i toliko dugo predstavlja deo mene i mog ponašanja?" "Ne." odgovorio sam. "Istina, imajući u vidu dugotrajnost vaših provala besa - ili, u stvari, dug period tokom kojeg ste smatrali kako su one sasvim u 145

redu i adekvatne - namučićete se dok ih se ne oslobodite. Dakle, biće teško. Ali, ako se ne budete borili protiv njih, protiv ovih samoosujećujućih reakcija, biće vam dvostruko teže." "Ali, kako? Kako da ih izbacim iz svog sistema?" "U suštini na isti način na kojih ste ih i uneli u sistem." "Ali, nismo li maločas konstatovali kako mi ih je majka, svojim priznanjima i podrškom, ugradila u sistem?" "Ne, ne sasvim - iako možda izgleda tako. U redu, majka je odobravala i pohvaljivala vaše provale besa. Ali, vi ste takođe, što je mnogo važnije, prihvatal ii stalno tražili dodatne potvrde i pohvale. Niste ostali samo pri ovoj misli: "Ah, evo mama opet pokazuje da se slaže sa mojom provalom besa; znači u redu je da nastavim tako." Nastavili ste: "Ah, mamu mogu zastrašiti svojim besom. To važi i za tatu. A prolazi i kod kućne pomoćnice. Dakle, da vidim: Kad god odmah ne dobijem ono što želim, potražiću ljude slične mami, tati i Florens i vrištati sve dok to ne dobijem. Znam da to ljudima smeta, ali šta me briga, ako tako dobijem ono što želim? Jer, ne dobiti ono što želim smatram stvarno užasnim, naprosto groznim. Milije mi je da dobijem željeno, pa čak i ako gnjavim ljude i smetam im, nego da ne dobijem. A, ako neko neće da popusti uprkos mojoj galami i vrištanju, baš me briga. Prosto ću naći nekoga ko hoće." Da li vam je kroz glavu prolazilo nešto takvo?" "Kad sada razmišljam o tome, vidim da ste pogodili samu suštinu. Podsetili ste me da sam nekad imao mnogo prijatelja. Svojevremeno sam bio vrlo popularan i omiljen među decom iz komšiluka. Ali, kada sam video da se neki ne pokoravaju mojim izlivima besa i ne puštaju da stvari budu po mome, prosto sam ih odbacio i društvo mi se svelo na nekoliko ulizica, koje su mi u svemu povlađivale i popuštale. Kada malo bolje razmislim, moram priznati da najpametnija i najhrabrija deca iz susedstva nisu bila među tim mekušcima. Ali, ipak sam se s ulizicama družio, jer je sve uvek bilo po mome." "Svesno i namerno ste žrtvovali neke od svojih najpametnijih i najsposobnijih prijatelja zbog trenutnog ispunjenja sopstvenih želja i potreba. Zar niste isti model sačuvali do danas - odbacivanje dugoročnih ciljeva i sposobnijih prijatelja i okruživanje laskavcima koji, poput vaših roditelja, čim zapištite ispunjavaju vaše želje?" "Izgleda tako. Ali još uvek ne vidim kako da se oslobodim ovog modela ponašanja." "Već sam rekao - isto onako kako ste ga usvojili. Pošto smo konstatovali da vaša sklonost provalama besa u najvećoj meri nije nastala samo zbog tuđeg vaspitanja, već zato što ste vi sami sebe trenirali da birate lakši i kraći put za zadovoljavanje želja i potreba, sada možete naučiti samog sebe da nemate provale besa i da dajete prednost dugoročnijim, hedonističkim ciljevima." "Znači, ako sam ranije govorio, 'Samo napred, Harolde, padni u vatru i nateraj ih da ti udovolje,' sada mogu reći ovo: "Prestani s glupostima, Harolde, i potrudi se da dalekosežnije i duboko značajne ciljeve - na primer, brak s Grejs - ostvariš ponašajući se kao odrasla osoba, bez provala besa.' Može li tako?"

146

"Da. A umesto izjave kojom racionalizujete zadržavanje sadašnjeg cilja neposredne gratifikacije umesto orijentisanja ka dalekosežnijim ciljevima (koja zvuči ovako: "Nemoguće je očekivati da se promenim, da se odviknem od provala besa, ako sam takav od rođenja i ako je to neotuđivi deo moje ličnosti.") možete izgovoriti ovo: "Bez obzira koliko dugo već imam tu naviku i koliko ljudi mi je popustilo zbog nje, ona mi sada ugrožava dragocene ciljeve. Bolje je da se, zbog sebe žestoko potrudim da joj se suprotstavim i ponašam se drugačije." "Da li time pokušavate da mi saopštite da gubitak nekih neposrednih zadovoljstava prestanem smatrati užasnim; da mogu podneti takav gubitak; i da mije, za veće sopstveno dobro, korisnije da promenim stil ponašanja." "Da, ali više se posvetite misaonim, a manje mehaničkim promenama navike. Siguran sam da ćete se, ubuduće, zrelo ponašati ako usvojite ovo zrelo razmišljanje." "Ali, pretpostavimo da postupim po vašim savetima, sve bude dobro izvesno vreme, a onda pokleknem i pobesnim?" "Moguće je. Sve dok eventualni ispad ne iskoristite kao "dokaz" da prosto morate imati provale besa i da ih se definitivno ne možete osloboditi, on će ostati upravo to: mali propust. Ubrzo ćete odustati od ponovnih bešnjenja i vaši propusti ili ispadi biće sve ređi." "Sve dok se držim sadašnjosti i radim za drugačiju budućnost, mogu da zaboravim na dugotrajno negativno uslovljavanje u prošlosti?" "Tačno. Sve dok, svaki put kada vam se omakne provala besa, kažete samom sebi: "Evo me opet. Neka glupost koju sam pomislio navela me je na to. Da vidim šta sam to pomislio? Kako da ovaj ispad iskoristim za sprečavanje naredne provale besa?" Ako sabrano i koncentrisano analizirate svoje ispade i internalizovane rečenice koje ih izazivaju, negativno uslovljavanje iz prošlosti ubrzo će postati pozitivno uslovljavanje iz sadašnjosti i rešićete svoj problem." Tako se i desilo. Nakon šest nedelja, Harold mi je saopštio: "Možete li da poverujete? Grejs i ja smo se verili. Poslaćemo vam formalno obaveštenje čim ga odštampamo. Ona je insistirala na veridbi. 'Slušaj, mila,' odgovorio sam joj kada je preksinoć pomenula veridbu, 'svestan sam da proteklih šest nedelja nisam imao nijednu provalu besa, i, sebe radi, srećan sam zbog toga. Ali odakle znaš da već sutra neću napraviti ispad?' Odgovorila mije: 'Ne znam, ali skoro sam ubeđena da nećeš. Meni tvoje provale gneva nisu smetale toliko koliko tvoj detinjasti moraš-mi-dati-baš-to-što-hoću stav koji ih je izazvao. A to, tvoj stav, se bitno promenio od kada viđaš Dr Harpera. Skoro sam potpuno sigurna da se više nećeš vratiti u staru šemu. A, ako se to ipak desi, uvek se mogu razvesti.' Ovu poslednju rečenicu je popratila onim svojim, vama dobro poznatim, jedinstvenim osmehom.'" Grejs i Harold su se venčali; on i dalje čvrsto stoji na zrelim pozicijama i ne poseže za starim stavovima, tako da su miljama daleko od razvoda. Imamo mnogo razloga da verujemo da će tako i ostati. I vi, kao skoro svaka druga inteligentna i marljiva osoba, primenom nekih od navedenih tehika možete prevazići uticaje svoje prošlosti: 1. Prihvatite činjenicu da u izvesnim pogledima vaša prošlost značajno utiče na vas. Ali, takođe prihvatite i činjenicu da će danas - sutra biti juče. Nemoguće je da se u jednom danu pretvorite u potpuno 147

2.

3.

4.

5.

6.

7.

drugačiju osobu. Ali, promene s kojima započnete danas završiće potpuno različitim ponašanjem u budućnosti. Novim načinom razmišljanja i doživljavanja u sadašnjosti, prihvatanjem prošlosti kao hendikepa, a ne apsolutne blokade, možete radikalno promeniti svoje sutrašnje (ili prekosutrašnje) ponašanje. Umesto da se moralistički okrivljujete za ranije greške, objektivno ih priznajte i prihvatite. Samo pomoću takve objektivnosti možete naučiti da iskoristite prošlost za sopstvenu sadašnju ili buduću korist. Umesto da automatski ponavljate greške koje ste nekada činili, smireno utvrdite i ispitajte svoje propuste. Povremeno analizirajte svoje navike i običaje kako bi odvojili žito od kukolja i (ako je korisno) shodno tome, izmenili svoj način života. Kada otkrijete da vas izvesno prošlo iskustvo sprečava u ostvarivanju postojećih ciljeva, uporno i energično se borite protiv njega na verbalnom i akcionom nivou. Prema tome, ako ste još uvek poslušno mamino dete i ne uspeva vam da se bavite onim čime želite, možete ubediti samog sebe: "Ne moram da se ponašam tako. Nisam više dete. Mogu razgovarati s majkom i reći joj šta stvarno hoću. Ona više nema stvarnu vlast nada mnom i ne može me povrediti, niti sprečiti da uradim ono što hoću, sem ako joj ja to ne dozvolim. Ne želim da je nepotrebno povredujem, ali, ne želim ni da povređujem samog sebe. Nekada sam mislio da bi suprotstavljanje majci značilo smak sveta. Glupost - naravno da ne bi!" Na takav način možete pretresti sve iracionalne uticaje prošlosti. Pokažite sebi njihovu besmislenost: da vam više štete nego koriste; kako će vam biti bolje ako ih uklonite. Za izazivanje čvrste promene, kontrapropagandu propratite odgovarajućim akcijama. Svesno i namerno radite protiv uticaja prošlosti: na primer, prisilite se da se prema majci ponašate na zreliji način, da rizikujete njeno neslaganje, da kažete i uradite stvari od kojih ste se ranije prestravljivali. Ako se nikada u živom niste obratili nepoznatoj osobi, sami otišli na neku zabavu, poljubili devojku na prvom sastanku, ili uradili neku sličnu, željenu stvar, prisilite sebe, apsolutno ne dajte sebi mira dok ne uradite jednom, pa još jednom ove užasne, "stravične" stvari. Bez gluposti! Nemojte samo misliti. Delujte! Godine prošlih strahova i inercije moguće je prevazići danima ili nedeljama namerog i upornog vežbanja danas. Sistem samonagrađivanja vam može pomoći u borbi protiv uticaja prošlosti. Svaki put kada se obratite nepoznatoj osobi, častite sebe cigaretom ili satom izležavanja; ako to ne uradite, uskratite sebi tu nagradu. Nagrađujte se za borbu protiv svoje prošlosti; primenite kaznu za sebe ako se besmisleno povinujete prošlosti. Koristite racionalno-emotivnu imaginaciju. Deset minuta dnevno živopisno zamišljajte svoj razgovor sa strancem. Pustite da vas obuzme anksioznost ili stid. Zatim, modifikovanjem svojih misli o "užasnom" utisku koji tako nešto izaziva kod drugih, osećaj panike pretvorite u zabrinutost. Uporno vežbajte doživljaj zabrinutosti umesto anksioznosti u ovoj živopisno zamišljenoj "opasnoj" situaciji. Nadasve, upamtite da je prošlost prošla. Ona nema magijski, automatski uticaj na sadašnjost ili budućnost. Zbog prošlih navika, 148

menjanje vam pada teže od statičnosti. Jeste teže, ali ne i nemoguće. Rad i vreme; vežba, pa opet vežba; razmišljanje, zamišljanje i delovanje - ovo su ključevi koji otvaraju sve prošle poraze i pretvaraju ih u sadašnje i buduće uspehe.

149

18.

PRIHVATANJE REALNOSTI

Suočimo se s tim: realnost je često ružna. Ljudi se ne ponašaju onako kako bismo mi želeli. Ovaj svet nije najbolji mogući. Prosto nema ni polusavršenih rešenja za mnoge ozbiljne probleme i teškoće. Uz to, društvo često postaje sve gore: sve zagađenije, ekonomski nepravednije, opterećenije etničkim predrasudama, politički represivnije, prepuno nasilja, sujeverja, nemarno prema prirodnom blagu, seksističko i ultrakonformističko. Ali ipak ne morate biti očajno nesrećni. Ne čini surova realnost milione ljudi depresivnim. A šta ih čini? Njihova nepromišljena privrženost Iracionalnoj ideji br. 9: Ideja da ljudi i stvari treba da budu bolji nego što jesu i da morate smatrati strašnim i užasnim ako se ne nađe dobro rešenje za sumornu životnu realnost. Idiotska ideja - zbog nekoliko razloga: 1. Ne postoji razlog zbog kojeg bi ljudi trebali da budu bolji nego što jesu, čak iako se odvratno ponašaju. Vaša grandioznost vas navodi na ovu misao: "Pošto mi se ne sviđa način na koji se ljudi ponašaju, oni ne bi trebali tako da se ponašaju." Slično tome, iako bi vam se dopalo da se stvari i događaji ne odvijaju onako kako se odvijaju, oni se ipak odvijaju tako kako se odvijaju. Opet, nema razloga zašto tako ne sme i ne treba da se dešava, uprokos tome što vi (i drugi) želite da bude drugačije. 2. Kada se ljudi ne ponašaju onako kako biste vi voleli, obično njihov uticaj na vas nije tako poguban, sve dok sami ne počnete tako da mislite. Ako se supruga ponaša namćorasto ili prijatelji neljubazno, to vam može smetati, ali ne i uzrujati vas u stepenu koji sami proizvedete svojom niskom tolerancijom na frustraciju. Slično tome, kada stvari ili događaji idu loše, to jeste nepovoljno i može imati štetno dejstvo. Ali ne tako štetno kao kad mislite - ili kakvim ga napravite govoreći samom sebi - "Ovo ne sme tako da se dešava. Ja to ne mogu podneti!" 3. Pretpostavimo da vas ljudi stvarno povređuju i da su okolnosti stvarno loše. Ipak, nerviranje zbog toga vam ništa ne pomaže. Naprotiv, što se više nervirate, to su šanse da poboljšate stanje stvari manje. Prema tome, ako se razgnevite i planete na svog bračnog partnera zbog njegovog neodgovornog ponašanja, šanse da se on, naljućen vašom vikom, ponaša još neodgovornije, samo rastu. 4. Epictetus je još pre dve hiljade godina naglasio da uprkos stvarnoj moći da, u određenoj meri, menjamo ili kontrolišemo sami sebe (pod uslovom da dovoljno predano i dugo radimo na modifikovanju svojih uverenja i postupaka) ne posedujemo sličnu moć za kontrolu tuđeg ponašanja. Bez obzira koliko mudro savetovali druge, oni su nezavisna bića i mogu - a, zapravo, kao samostalne jedinke imaju i potpuno pravo - da vas apsolutno ignorišu. Prema tome, ako se nesrazmerno uzbudite zbog tuđeg ponašanja umesto da vodite računa o svojim reakcijama na tuđe postupke nervirate se zbog spoljnih stvari koje su van vaše kontrole. Ovo podseća na čupanje kose zato što vaš omiljeni fudbaler, košarkaš ili glumac ne igra onako kako biste vi želeli. Zaista, ćorava posla! 5. Nerviranje zbog drugih ljudi i događaja obično vas odvlači od vaše, logično, najvažnije obaveze: vašeg ponašanja, vaših poslova. Ako, pažljivim i pravilnim negovanjem svoje emocionalne bašte, upravljate 150

svojom sudbinom, ni najrazorniji događaji ne mogu vas preterano poremetiti, a možete i doprineti menjanju ljudi i stvari na bolje. Ali, ako se bespotrebno uzrujavate zbog spoljnih dešavanja, na to ćete potrošiti toliko vremena i energije da vam gotovo ništa neće preostati za negu sopstvene bašte. 6. Verovatnoća da postoji apsolutno ispravno ili savršeno rešenje za svaki životni problem je minimalna, jer malo toga može biti potpuno crno ili belo i postoji mnogo alternativnih rešenja. Ako opsesivno tragate za apsolutno najboljim ili savršenim rešenjem, postaćete toliko rigidni i anksiozni da vam se može dogoditi da propustite maksimalno zadovoljavajuće kompromisne solucije. Prema tome, ako obavezno morate gledati apsolutno najbolji TV program koji se emituje u datom vremenu, verovatno ćete nestrpljivo menjati kanale i nećete odgledati ni jedan program. Do katastrofe, koja bi po vašem mišljenju, mogla da se desi ako brzo 7. ne nađete savršeno i apsolumo "pravo" rešenje, retko kada stvarno dolazi - sem po proizvoljnom tumačenju. Ako mislite da je katastrofalno doneti pogrešnu odluku (na primer, da se udate za pogrešnu osobu i razvedete se), verovatno ćete napraviti katastrofu od toga, onda kada otkrijete svoju grešku. Ako smatrate da je donošenje iste pogrešne odluke žalosno i neprijatno, ali ne i katastrofalno, dobro ćete podneti svoju grešku - a verovatno nešto i naučiti iz nje. 8. Perfekcionizam, gotovo po definiciji, predstavlja samoosujećujuću filozofiju. Bez obzira koliko ste se približili savršenom poslovanju, životu sa osobom besprekornog ponašanja, ili sređivanju stvari na takav način da vam ishod bude apsolutno poznat, nikada nećete stvarno postići svoje perfekcionističke ciljeve. Jer, ljudi se ne ponašaju kao anđeli; događaji nemaju izvesnost; odluke nisu uvek ispravne. Čak i ako privremeno postignete savršenstvo, šanse da se zadržite na tom krajnjem stepenu su ravne nuli. Ništa nije savršeno statično. Život jeste promena. Dopalo vam se to ili ne, bolje je da prihvatite realnost takvom kakva jeste - krajnje nesavršena i prepuna pogrešivih ljudi. Kakva je vaša alternativa? Neprestana anksioznost i očajno razočarenje! Uzmimo Laurin slučaj. Laura potiče iz vrlo čvrste i povezane porodice. Od tri devojčice i dva dečaka otac je voleo najviše nju, a majka druge dve ćerke - bar se tako činilo Lauri. Otac je umro kada je napunila dvadeset godina i majka je nasledila veliku sumu novca od osiguranja. Jedan od Laurinih glavnih problema, koji je uporno iznosila na početnim terapijskim seansama, odnosio se na njenu preteranu anksioznost u vezi sa majčinom sposobnošću da mudro raspolaže tim novcem. Po Lauri, majka ga neumereno troši. Saslušavši Laurine pritužbe i uočivši njenu nameru da nastavi s njima, izjavio sam (A.E.): "Zašto se toliko grizete zbog toga šta vaša majka radi s tim parama? Napokon, to je njen novac. Otac ga je njoj ostavio. Ona ima apsolutno pravo da radi s njim šta hoće - da ga baci u vodu, ako joj to pričinjava radost."

151

"Naravno, svesna sam toga," odgovorila je, "Ali znate, otac je uvek vodio računa o novcu i finansijama, a majka nikada nije brinula o tome. Sada to ne ume i ne može odbiti moje pohlepne sestre, braću i rođake." "Da li vama treba nešto od tog novca za neku posebnu stvar?" "Ne, ja imam dovoljno. Imam dobar posao sa sjajnim mogućnostima za napredovanje. Moj zaručnik takođe solidno zarađuje i potiče iz dobro stojeće porodice. Dakle, meni ne treba ni para od tog novca. Ni parica." "Pa u čemu je onda problem? Zašto naprosto ne zaboravite na to šta vaša majka radi s parama i gledate svoja posla? Očigledno da ona od vas ne traži nikakav savet. A, ako želi da sve pare podeli vašoj braći, sestrama i porodici, to je njeno pravo." "Ali kako se može ponašati tako - da olako razbacuje novac koji bi joj kasnije mogao trebati? I da svima njima daje koliko traže! Pa, dok se okrene, ostaće bez ičega!" "Možda! Ali to je njen problem. Sem toga, već ste je upozorili da, po vašem mišljenju, prebrzo troši novac, zar ne?" "Naravno. Rekla sam joj to čim sam, par nedelja nakon očeve smrti, videla šta radi." "I šta vam je odgovorila?" "Da gledam svoja posla!" "I?" "Ali kako može tako? Užasno greši! Mogu li nekako da je zaustavim?" "Hajde, časkom, da pretpostavimo da se ona ponaša pogrešno ili glupo dok ovako troši novac-" "I te kako!" "Dakle, mislim da se ne bi svi s tim složili - naročito vaša braća i sestre. Ali, pretpostavimo da bi se svaka razumna osoba složila s vama. Dakle? Dakle, ona greši. Ali, zar vaša majka nema demokratsko pravo na svoje greške? Hoćete li joj oduzeti to pravo?" "Ali-? Da li je ispravno da postupa pogrešno?" "Ne, očigledno ne. Ako neko postupa pogrešno, onda postupa pogrešno i ne može istovremeno postupati pravilno. OK: dakle, ona greši. Ali, još uvek mi niste odgovorili na pitanje: Ima li svaka osoba, uključujući i vašu majku, pravo da greši? Ili biste vi želeli da prisilite sve ljude da uvek ispravno postupaju?" "Kako to mislite?" "Dakle, pokušajmo stvari postaviti ovako: Nesporno je poželjno, u čemu se oboje slažemo, da se ljudi ponašaju dobro, a ne loše; da prave manje, a ne više grešaka. A ako vaša majka greši u pogledu trošenja svog novca - što smo akademski prihvatili - onda bi bilo veoma poželjno da prestane s takvim ponašanjem i uzdrži se od dosadašnjeg načina trošenja. Ali, pretpostavimo da greši, smrtno greši, trošeći pare na ovakav način i da prosto ne želi prekinuti s tim - već i dalje loše raspolaže novcem i rasipa ga na vašu braću, sestre i njihove porodice." "Ali, treba li tako?" "Ha, a zašto ne bi treba? Zašto ne bi trebala grešiti, kada to već čini i činiće ako želi? Zašto ne bi trebala da bude pogrešivo ljudsko biće, kao svi mi, i da pravi grešku za greškom? Da li biste vi želeli, da li stvarno očekujete da postupa kao svetica?" 152

"Ne, nikako." "Tako kažete, ali da li to stvarno i mislite! Jer, prema vašoj hipotezi, vaša majka apsolutno greši. A insistirate na tome da ne radi pogrešne, već samo ispravne stvari. Ali, ona greši u pogledu trošenja para i ne pokazuje nameru da to popravi. Kako se meni čini, pod ovakvim okolnostima, ona bi trebalo da se pretvori u neku vrstu bezgrešnog božanstva - odnosno da prestane da greši uprkos tome što to želi. Vaše reči zapravo odražavaju vaš zahtev da majka postupa onako kako vi, a ne onako kako ona hoće. Uz to, zahtevate od nje da želi postupati po vašem, a ne po svom nahođenju. I ne ostavljate joj nikakvo demokratsko pravo da postupa po njenom nahođenju pa ma koliko ono vama, meni ili celom svetu izgledalo loše i pogrešno." "Ali, ja i dalje kažem: Treba li neko da postupa pogrešno, ako je moguće da postupa bolje?" "Retoričko pitanje. Jer, očigledno je da bi se ljudi verovatno ponašali bolje kada bi to mogli. A kada pogreše u nečemu, to znači da su ili hteli da urade pravu stvar, a nisu znali kako, ili prosto ne žele da postupe ispravno te stoga to i ne čine." "Ja. . . stvarno ne znam šta da kažem." "Pa, razmislite još malo o tome i shvatićete da moje reči sadrže istinu, ali da je vi prosto niste uočili. Pretpostavimo na primer, da se vi ponašate kao vaša majka, recimo, da radite nešto loše - nerazumno i olako trošite ogromne količine novca." "Kada bih tako radila, grešila bih - isto kao što ona greši." "U redu, pretpostavimo da grešite. Ali, suštinsko pitanje je: Zar ne biste imali pravo da grešite - pravo na sopstvene greške? Pretpostavimo da vam u takvim okolnostima majka savetuje da prekinete sa svojom rasipnošću, vi razmislite o tom savetu, ali ipak nastavite sa razbacivanjem para. Još jednom: Zar nemate pravo da postupate po svom, a ne po njenom izboru i da pravite sopstvene greške?" "Sada mi je jasno na šta mislite, čak i ako postupam krajnje glupo, kao ljudsko biće, imam aposolutno pravo da radim šta hoću, pa makar moji postupci izgledali nerazumni i glupi." "Tačno. Jer, ne zaboravite da ljudi poput vaše majke u stvari nikada ne misle da rade nešto loše kada greše. Možda to kasnije shvate. Ali ne onda kada se tako ponašaju. Dakle, kako, sem preko počinjenih grešaka, mogu videti da su pogrešno postupali?" "U pravu ste. U stvari, ne postoji drugi način da se uvere u neispravnost svojih postupaka, zar ne?" "Ne, ne za praktične svrhe. Oni mogu videti da greše, uglavnom ako im neko drugi ukaže na to. Ali, ako ne uvide, šta im drugo preostaje nego da prave svoje greške i onda retrospektivno, shvate kako su pogrešili?" "Nije li neproduktivno to što prvo treba da postupimo pogrešno, a tek onda vidimo da smo pogrešili!" "Jeste - ali, ljudi se tako ponašaju. Uglavnom prvo pogreše, pa tek onda shvate da su pogrešili. Da su sveci, nesumnjivo bi se drugačije ponašali. Ali svetost i besprekornost im nisu dati - pogrešivost jeste! Sem toga, osvrnimo se na prednosti pogrešivosti i naše spremnosti da je dozvolimo." "Kakve prednosti?" 153

"Dakle, kao prvo pogrešivost dovodi do iskustava, ponekad vrlo dragocenih koje, uz veliku opreznost i manju pogrešivost, možda nikada ne bismo doživeli. Memoari bi bili dosadno i monotono štivo kada bi se ljudi ponašali tako nepogrešivo. "Pa, mislim da bismo se mogli toliko žrtvovati za stvaranje boljeg sveta." "Možda. Ali, čujte nešto možda još važnije. Ako bi ljudi manje grešili, onako kako biste vi želeli da ih prisilite da rade - ne samo ukazivanjem na greške, već osuđivanjem i kažnjavanjem za greške - da li biste želeli da živite u takvom fašističkom društvu? Ako biste, na primer, zaista mogli i naterali majku da prekine sa rasipanjem novca, šta mislite da li bi se njoj i milionima drugih svidelo to vaše pravilo? Da li bi se vama, na primer, svidelo da vam ljudi poput vaše majke govore kojom vrstom posla možete da se bavite, za koga možete da se udate i koliko novca možete da potrošite svake nedelje?" "Mislim da mi se ovo uopšte ne bi dopalo." "I ja. A zar vaš predlog ne zahteva upravo to - odabrana grupa 'ispravnih' i pretpostavljeno nepogrešivih ljudi ima moć da daleko većoj grupi "neispravnih" i pogrešivih ljudi daje precizne instrukcije kako da upravljaju svojim životima? Da li biste stvarno želeli da živite u takvom diktatorskom i fašisoidnom društvu?" "Tvrdite da dozvoljavanje ozbiljnih pogrešaka i ugrožavanje sopstvenih ciljeva predstavlja cenu koju plaćamo za demokratiju." "Pa, zar nije?" "Hm. Nikada nisam razmišljala o tome." "Ponavljam: Razmislite. Sem toga, obratite pažnju na drugi aspekat vašeg problema sa majkom." "Koji?" "Iako ste stvari prikazali tako kao da majka sebi nanosi štetu, a vi stojite sa strane posmatrajući njenu samoosujećujuću igru, slutim da zapravo, ispod toga, možda osećate da ona povređuje vas, odbijajući da igra vašu perfekcionističku igru." "Mislite li da ja zapravo želim da me voli isto koliko moju braću i sestre i da se koristim njenim rasipništvom da bih je na to prisilila?" "Moguće. Sigurno je, sa vašeg stanovišta, vaša porodična situacija bila daleko od idealne, naročito nakon smrti oca kojem ste bili najdraže dete. Sada, pod izgovorom da pomažete majci da racionalnije troši, možda pokušavate stvari urediti po svojoj želji, donekle udaljiti majku od ostalih članova porodice i postići 'idealnu' situaciju, tj. onakvu kakva bi ona po vašem mišljenju trebalo da bude. Zatim, pošto ne možete uspostaviti 'idealnu' situaciju i steći više majčine ljubavi, ne prihvatate realnost i kukate zbog njenih pogrešnih poteza." "Ali, zar nije prirodno što želim da budem bliža s majkom i dobijem ljubav koju mi je svih ovih godina donekle uskraćivala?" "Da, prirodno je što to želite. Ali, uprkos tome, koristite iskrivljena i neefikasna sredstva za ostvarenje svojih želja. Ako iskreno prihvatite realnost činjenice da majka više voli vašu braću i sestre i pokušate da izmenite tu realnost - recimo, svojim izuzetno lepim i pažljivim ponašanjem prema majci - idete zdravorazumskim putem. Umesto toga, vi negirate realnost koju smatrate nepoštenom i nesavršenom - pretvarate se da vam ne 154

smeta majčina veća naklonjenost ostalim članovima porodice - i kritikujete majku zbog naizgled sasvim drugih stvari. A vaša oštra kritika samo doprinosi održavanju loše realnosti koju želite da promenite." "Gnjaveći je zbog načina na koji troši novac, samo je još više odbijam od sebe i dajem joj povod da se priklanja drugima. Mislite na to?" "Upravo to. Odbijajući da prihvatite i trpite neveselu realnost svog porodičnog života, stalno ponavljajući u glavi: "Ona nije pravedna! Ne sme da bude takva!" samu sebe uterujete u ponašanje koje gotovo izvesno učvršćuje i otežava tu istu neprijatnu realnost. Međutim, ako za sada, prihvatite nepovoljnu situaciju u koju vas je majka stavila, svi su izgledi da ćete kao inteligentna i vredna osoba, uraditi nešto da popravite takvo stanje stvari." "Uh, stvarno ste mi ovom seansom dali puno materijala za razmišljanje! Najbolje je da pažljivo razmislim o ovome o čemu smo razgovarali i proverim da li stvarno radim ovo što vi kažete - svoj perfekcionizam i neprihvatanje realnosti maskiram brigom za majku zbog njenog rasipništva." "Svakako veoma pažljivo razmislite o tome i proverite da li neke od mojih hipoteza i sugestija odgovaraju vašoj situaciji." Laura je stvarno dobro razmislila: zaključila je da, uprkos tome što i dalje smatra da majka greši u vezi s novcem, njeno nezadovoljstvo ima drugi koren. Prvi put je bila spremna da sasvim demokratski prihvati da majka ima pravo na sopstvene propuste i greške. Tokom narednih meseci njeni odnosi s majkom su se neverovatno poboljšali, a majčino lakomisleno trošenje na neke stvari je prestalo, verovatno zbog njihovih boljih odnosa. Značajnije je da je Laurin lični život postao bogatiji a odnosi sa zaručnikom bolji, jer je naučila da njegove greške i mane, zbog kojih se ranije grizla u sebi, prihvata na manje kritičan način. Evo nekoliko opštih pravila za suzbijanje perfekcionizama i grandioznosti i navikavanje na prihvatanje realnosti, čak i kada se ona pokazuje u svom najgorem svetlu: Kada se ljudi loše ophode prema vama ili prema samima sebi - što je 1. čest slučaj u našem svetu - zapitajte se da li stvarno treba da se uzbuđujete zbog toga. Da li vam je stvarno važno šta oni rade? Da li njihovi postupci stvarno utiču na vaš život? Hoće li se oni promeniti ako im vi pomognete i uložite ogroman trud u to? Da li želite da svoje vreme i energiju trošite na pomaganje takvim ljudima? Da li zaista imatem raspolaganju to vreme i energiju? Ako vaš odgovor na sva ova pitanja nije neopozivo i čvrsto "da", zar nije bolje da se donekle distancirate od tuđih nedostataka i grešaka i ponudite, naročito ako se to od vas traži, odmeren savet i pomoć? 2. Pod pretpostavkom da pomaganje drugima u menjanju smatrate izuzetno vrednim i važnim, pokušajte da ne žurite i ne pritiskate s tim. Ako uistinu želite da se neko promeni za sopstveno (pa čak i vaše) dobro, najviše ćete postići usvajanjem permisivnih, nekritičnih i prihvatajućih stavova. Potrudite se da stvari gledate sa njihovih, a ne sopstvenih pozicija. Ako želite, nepokolebivo odbacujte njihove samoosujećujuće postupke, ali i ne i njih. Čak i kada su ljudi odvratni prema vama, ili vam stvarno nanose 3. štetu, nemojte ih demonizirati, niti im se svetiti. Dopadalo vam se to ili 155

4.

5.

6.

ne, ljudi se ponašaju tako kako se ponašaju; detinjasto je verovati da tako nesmeju da čine. Što ste objektivniji prema njihovoj zloći ili greškama, to im pružate bolji primer. Takode, što konstruktivniji plan imate, kojim ih možete navesti da prekinu sa takvim ponašanjem, to manje ćete se nervirati. Ako, kad naiđete na teške ljude (ili stvari, ili događaje), stalno mislite kako je to užasno ili strašno, samo ćete otežati situaciju. Ako, umesto toga, mislite ovo: "Ovo je gadna situacija - jako gadna! Dakle, tako stvari stoje," barem ćete izbeći osećanje besa oko neprilika i tako ćete efikasnije moći poraditi na popravljanju situacije. Neumorno se borite protiv svog perfekcionizma. Ako, kao umetnik ili proizvođač, želite napraviti gotovo savršeno delo ili proizvod, to je sjajno. Ali vi sami nikada ne možete da budete savršeni; niti bilo ko drugi to može postići. Ljudi su uglavnom pogrešivi i nesavršeni; život je u suštini neizvestan. Stalno traganje za izvesnošću i savršenstvom podrazumeva: (a) detinjasti strah od života u krajnje neizvesnom i nesavršenom svetu; i (b) svestan ili podsvestan poriv da nadmašimo sve druge, da postanemo kraljevi i kraljice znanja i moći, i tako "dokažemo" svoju apsolutnu superiornost nad svima. Život uz minimum anksioznosti i agresivnosti nije moguć ako potpuno ne prihvatite, kako Hans Rajhenbah kaže, da živite u svetu mogućnosti i verovatnoća i ako ne prihvatite sebe zato što postojite, a ne zato što postojite kao "bolji" od drugih. Pošto nema savršenih rešenja za probleme i teškoće, bolje je da prihvatite izvesne kompromise i prihvatljiva rešenja. Što otvorenije tragate za alternativnim rešenjima za dati problem, to su veće šanse za nalaženje najboljeg ostvarljivog rešenja. Impulsivan i nestrpljiv izbor se često pokazuje nedelotvornim. Premišljajte, razmatrajte, upoređujte alternative koje vam se otvaraju. Trudite se da objektivno sagledate problem sa svih strana, uz minimum predrasuda i pretpostavki. Konačno, preduzmite nešto, napravite prvi korak. Ali, neka taj korak bude eksperimentalan, uz potpunu svest da može, ali ne mora uspeti. Ako ne uspe, žalosno je, ali ne i katastrofalno. A neuspeh nije ni u kakvoj vezi sa vašom unutrašnjom vrednošću kao osobe (ako takva vrednost uopšte postoji). Ljudi mahom, radeći i grešeći - uče istinu o (krajnje niezvesnoj i nesavršenoj) realnosti kakvu i vi možete da prihvatite. Pod pretpostavkom da napravite nesavršen izbor između nekoliko alternativa, vrata za prihvatanje drugih rešenja u budućnosti ostaju otvorena. Jer, najbolja alternativa danas nije nužno i najbolja alternativa za sutra. Vaše želje, spoljne okolnosti i ljudi sa kojima dolazite u dodir podložni su značajnim promenama; a te promene možete uzeti u obzir kod izbora alternativa. Možete zauzeti, kako to Džordž Keli zove, stanovište koje vodi ka "programu neprestane konstruktivne revizije." Ili, po recima Alfreda Korzibskog, vaš životni plan1 ne mora biti isti kao vaš životni plan2; bolje je da u određenim periodima života diferencirate svoje želje i ciljeve, kao i najpogodnije metode za njihovo postizanje.

156

19.

PREVAZILAŽENJE INERCIJE I KREATIVNO ANGAŽOVANJE

Izgleda da nema lakog izlaza iz životnih teškoća i odgovornosti. Pa ipak, milioni ljudi svim srcem veruju u Iracionalnu ideju br. 10: Ideja da se maksimum ljudske sreće može postići inertnošću i neaktivnošću ili pasivnim i neobaveznim "ulivanjem." Ova ideja je iracionalna iz nekoliko razloga: 1. Ljudi se retko osećaju posebno srećno ili živo kada su inertni, sem u kratkim periodima odmora nakon iscrpljujućih aktivnosti. Iako postaju umorni i napeti zbog neprekidne aktivnosti, jednako brzo počnu da se dosađuju i postaju ravnodušni kada sestalno odmaraju. Pasivni "užici," poput čitanja, posmatranja pozorišne predstave, sportskih utakmica jesu zabavni i relaksirajući kada ili relativno redovno upražnjavamo. Ali, neprekidno i isključivo konzumiranje ovakvih "aktivnosti" postaje zatupljujuće i vodi ka osećanjima nezadovoljstva i otuđenosti. 2. Većini inteligentnih i otvorenih ljudi potrebne su vitalno zaokupljujuće aktivnosti da bi bili maksimalno životni i srećni. Možda manje inteligentni ljudi mogu sedeti dan za danom na suncu, a da im nikakva druga anagažovanost ne treba za kompletan užitak. Ali, izuzetno inteligentne odrasle osobe retko duže osećaju entuzijazam i zadovoljstvo ako nemaju donekle kompleksne, zaokupljujuće i izazovne preokupacije ili razonode. U izvesnom stepenu, sinonim za ljudsko zadovoljstvo je zaokupljenost 3. spoljnim događajima i drugim ljudima, ili prema Nini Bul, orijentacija ka cilju. Začuđujuće je da su neke neodgovarajuće negativne emocije (poput intenzivne anksioznosti i krivice), kao i neke neodgovarajuće pozitivne emocije (poput egomanije ili erotomanije) krajnje zaokupljujuće i uzbudljive, da spašavaju izvesne ljude od dosade i apatije i tako same sebe održavaju uprkos ozbiljnim nedostacima. Ljudi s ovim emocijama aktivno učestvuju u živom; i zato se opiru odustajanju od svoje anksioznosti ili maničnosti. Izgleda da intenzivna zaokupljenost predstavlja zajednički naziv za praktično sve oblike životnosti, uključujući i one poremećene. 4. Ono što obično zovemo ljubavlju ili zaljubljenošću, nasuprot želji da budemo voljeni, predstavlja jedan od glavnih oblika vitalnog angažovanja. U stvari, tri glavne forme vitalne zaokupljenosti su: (a) ljubav, ili zaokupljenost drugim ljudima; (b) stvaralaštvo ili zaokupljenost stvarima; i (c) razmišljanje ili zaokupljenost idejama. Inercija, pasivnost ili inhibicija sprečavaju vas da se okupirate na jedan od ova tri glavna načina - a tako i da istinski živite. Živeti, u suštini, znači raditi, delovati, voleti, stvarati, misliti. Produženo gluvarenje, besposličenje ili lenstvovanje to negiraju. 5. Iako je, kako smo naglasili u poglavlju o samodisciplini, mnogim ljudima inicijalno teško da se upuste u vitalno zaokupljujuće aktivnosti i, u početku smatraju da je lakše sedeti i ne raditi ništa, kada jednom savladaju početne teškoće i posvete se određenoj aktivnosti, počinju da uživaju u njoj (a ponekad i u njenim rezultatima) mnogo više nego što su uživali u svojoj neaktivnosti. Igra opravdava ulog - ako se dovoljno dugo ostane u njoj. 157

6.

7.

Ljudi koji vode lenj, pasivan život i tvrde: "Mene ništa posebno ne interesuje," gotovo uvek se brane (svesno ili nesvesno) od iracionalnih strahova, a naročito od straha od neuspeha. Smatrajući neuspeh strahotom, izbegavaju aktivnosti kojima bi se zapravo želeli posvetiti; i nakon dovoljno dugog izbegavanja sasvim ozbiljno zaključuju kako ih te aktivnosti ne zanimaju. Tako odbacuju jedan, po jedan potencijalni životni interes i na kraju nisu zainteresovani nizašta. Na izvestan način, ove apatične i ravnodušne osobe osećaju veće nezadovoljstvo od aktivno anksioznih i agresivnih ljudi. Ovi drugi su, barem zaokupljeni svojini strahovima i mržnjama. Sigurnost u radu je suštinski povezana sa aktivnošću. Znate da možete uraditi ono što želite jer ste ranijom aktivnošću dokazali kako umete da obavite taj, ili sličan posao. Devojka koja nikada nije pokušala da hoda, teško će steći poverenje u svoju sposobnost dvonožnog kretanja - ili plivanja, ili jahanja, ili bilo koje mišićne aktivnosti. Ovim ne poričemo da nam naša kultura nizom zahteva nameće preteranu želju za uspehom u poslovima i projektima. Zbog toga velik deo našeg "ponosa" ili "samopouzdanja" zapravo predstavlja lažni ponos i lažno samopouzdanje koje je nastalo kao produkt preterane potrebe za uspehom. Ovde želim (A.E.) da istaknem isto ono što sam istakao u Reason and Emotion in Psychotherapy (Razum i emocija u psihoterapiji) i Growth Through Reason (Rast kroz razum): sigurnost u radu ili sigurnost u ljubavi se stiče putem dokazivanja u akciji da možete uspešno raditi ili osvojiti ljubav. Slobodno uživajte u tim osćanjima; jer, ako znate da ste uspešni u poslu ili ljubavi težićete ka daljim nagradama i zadovoljstvima u tim oblastima. Pazite da sigurnost u radu ili sigurnost u ljubavi ne mešate sa samopouzdanjem ili sigurnošću u sebe, jer ono postoji samo po definiciji i predstavlja nepoželjno stanje. Jer, ako tvrdite: "Osećam sigurnost da mogu postići dobar uspeh u školi ili na poslu," iznosite proverljivu tvrdnju koju možete emiprijski dokazati demonstriranjem da uglavnom dobro obavljate svoj posao ili školske zadatke. Ali, ako izjavite: "Imam veliko samopouzdanje (ili sigurnost u sebe)," time snažno implicirate da (1) Skoro sve radite dobro, (2) Zbog toga ste izuzetna ili dobra osoba; i (3) Zbog toga imate pravo da živite i uživate. Ove hipoteze ne možete dokazati, naročito poslednje dve. Znači, bolje je da se svim sredstvima borite za radno ili ljubavno pouzdanje, a ne za samopouzdanje. Ako samopouzdanje, pouzdanje u sebe, uopšte postoji, posedujete ga prosto zato jer ste odabrali, odlučili, rešili da ga imate. Ne morate ga ničim odraditi ili zaraditi. Zato je bolje prihvatanje sebe, ili samoprihvatanje. Čak i uz minimum socijalnog vaspitanja, ljudsko biće se razvija kao vrsta kojoj je bolje da prihvata određene izazove i makar se isprobava na različitim poslovima da bi se uverila (ili stekla sigurnost) da može da ih obavi. A filozofija inercije i neaktivnosti, naročito onda kada je motivisana strahom od neuspeha, blokira razvoj sigurnosti na poljima rada i ljubavi.

158

8.

Za razbijanje obrasca samoosujećujućeg ponašanja neophodna je aktivnost. Ako imate bilo kakav uobičajen obrazac ponašanja, ili naviku koja ometa vaše zdravlje, sreću ili odnose sa drugima, a želite da ih izmenite, najčešće morate energično raditi na tome služeći se i verbalno-propagatorskim i aktivno-razuslovljavajućim pristupom. Za ljudski rast i razvoj treba truda i vremena. Što ste inertniji i neaktivniji, tim više blokirate svoje najjače želje i sabotirate svoje zdrave ciljeve. 9. Inercija ima tendenciju štetnog akumulisanja. Što se više uzdržavate od obavljanja određene aktivnosti, naročito zbog anksioznosti, sve se više navikavate da je ne obavljate. Onda ju je sve teže i teže obaviti. Na primer, što duže oklevate sa početkom pisanja ili slikanja, a pri tom stalno mislite kako je to ono što uistinu želite raditi, biće vam teže da konačno prionete na taj posao. A vrlo često, kako smo već naglasili, potpuno gubite interesovanje za isto. Ljudi se lako naviknu da čine dobre i loše stvari. Prema tome, blaga inercija, uz jaka opravdanja i potkrepljenje, vodi ka jačoj inerciji - i tako dalje, gotovo do beskonačnosti. Dokaz za ovo predstavlja stanje kompulzivue homoseksualnosti. Desetine hiljada mladića svake godine ulazi u to stanje - uglavnom zato što im ono, u početku, predstavlja "lako" rešenje, ako se uzme u obzir niz društvenih i ličnih teškoća s kojima se susreću u pokušaju da seksualno zadovoljstvo ostvare vezom sa nekom devojkom. Nedavna istraživanja pokazuju da fiksirana ili isključiva homoseksualnost sadrži biološke i psihološke faktore i da nije uvek znak emocionalnog poremećaja. Druga istraživanja takođe ukazuju na to da neseksualni poremećaji, uključujući i ekstremnu kompulzivnost, sadrže biološke predispozicije kao i stečeno (okolinom nametnuto) uslovljavanje. Dakle, najbolje je da ne isključujemo niti urođene niti naučene tendencije ka "normalnom" ili "abnormalnom" načinu ponašanja. Čak i ako ljudi imaju biološku tendenciju da se ponašaju na određen način (zapravo, nalaze da je tako lakše), to znači da su kompulzivni pojedinci izuzetno skloni, ali ne moraju da nekontrolisano sprovode to ponašanje. Opsesivni žderači su skloni ka žderanju, ali ne moraju da se prežderavaju. Džek M., kompulzivan homoseksualac, pojavio se na terapiji u dvadeset petoj godini. Od petnaeste godine ima isključivo homoseksualna erotska iskustva. Ranije su ga privlačile devojke, ali nije imao hrabrosti da im priđe, jer se plašio da će ga ismejati zbog bubuljica i nezgrapnih, dugačkih udova. Lako je našao utehu kod starijih homoseksualaca koji su ga prihvatili sa svom njegovom "ružnoćom" i sami uspostavili prve kontakte. Nakon deset godina izuzetno promiskuitetnog homeseksualnog staža, uz jedno hapšenje i nedavni pokušaj ucene u školi za dečake gde predaje, Džek je odlučio da pokuša da "postane normalan." Došao je kod mene (A.E.) znajući da ja, za razliku od mnogih drugih terapeuta, čvrsto verujem u mogućnost definitivnog oslobađanja od kompulzivne homoseksualnosti. U početku terapije Džek se usrdno trudio. Pristao je da unese izvesne drastične promene u svoj način razmišljanja; nije se opirao domaćim zadacima (uobičajen deo racionalno emotivne terapije) koji su uključivali i to da se prisili na viđanje sa ženama. Međutim, kada je na red došlo izvršavanje 159

drugog dela domaćeg zadatka - izvesni seksualni dodiri i kontakti sa ženama - počeo je vrdati i nalaziti razna opravdanja. Izlazio je sa jednom ženom, Temi, koja je pozitivno reagovala na njegove, na žalost veoma retke, poljupce ili milovanja. "Čini mi se jalovim i bespredmetnim," izjavio je tokom naše sedme seanse, "da se ljubim ili milujem ako za tim ne osećam jaku potrebu. Bez te potrebe, sve je veštačko i mehaničko." "Sa ovakvim stavom," odgovorio sam, "verovatno ćeš zauvek čekati. Kako bi uopšte mogao, sa svojom dugogodišnjom homoseksualnom prošlošću, da jako poželiš da poljubiš Temi (ili neku drugu ženu)? Kako možeš jako želeti da jedeš ostrige ako ih već nisi probao, možda i nekoliko puta, i na kraju otkrio da ti se sviđaju?" "Ali, mogu jako želeti da ih probam da bih video da li mi se dopadaju." "Tačno! Ako nemaš glupavi strah od ostriga, verovatno bi želeo da ih probaš i da vidiš da li ti se dopadaju i da li ćeš nastaviti da ih konzumiraš. Ali, ti imaš glupavi strah od žena. I sve dok on postoji, zašto bi želeo da ih ljubiš i maziš?" "Dobro: ali, kako da se oslobodim tog straha?" "Isto kao što bi se oslobodio straha od ostriga, da on postoji. Prvo, ubeđujući samog sebe da ostrige ne predstavljaju ništa užasno, strašno ili smrtonosno. I, drugo, prisiljavajući se da ih jedeš sve dok konkretnom akcijom ne dokažeš da se ne dešava ništa strašno ili užasno kada ih jedeš. Ili, dok ne dokažeš da ti se ostrige stvarno ne dopadaju, ali da se više ne groziš i ne užasavaš od same pomisli da ih jedeš." "Dakle, da prosto kažem samom sebi kako nije grozno ljubiti žene i da ih ljubim, ljubim i opet ljubim?" "Da. Jer bez obzira koliko dugo ili uspešno obavljao prvi deo depropagandizacije - deo u kojem tvrdiš kako nije grozno ljubiti žene - ništa se neće dogoditi dok se ne isprobaš u drugom delu. Svaki put kada imaš priliku da poljubiš Temi, a to ne uradiš, zapravo praviš propagandu za svoje strahove govoreći sebi da bi poljubiti je bilo strašno. Drugim rečima, svojom neaktivnošću pokazuješ ovo: "Strah od ljubljena Temi možda predstavlja glupost u teoriji, ali me definitivno obuzima u praksi. Neizmerno teško ga je prevazići!" I ubeđujući se koliko je to teško, zapravo sam sebi otežavaš oslobađanje od njega." "Znači, po vašem mišljenju, delima i aktivnostima treba da napadnem i opovrgnem taj strah kako bih bio u stanju da, u stvari, poverujem u njegovu apsurdnost. To?" "Da, to!" "Ali, osećajući se ovako kako se osećam, prosto se ne mogu usuditi i poljubiti Temi. Ako se, suprotno svojim fundamentalnim sklonostima, prisilim na to, moj doživljaj neprijatnosti mogao bi da bude tako snažan da bi pre sprečio razvoj mojih heteroseksualnih interesovanja nego što bi mu pripomogao." "Zašto? Kada bi se plašio plivanja i sam sebi više puta dokazao kako u tome nema nikakve stvarne opasnosti i da se u plitkom bazenu nikako ne možeš udaviti, i onda konačno uđeš u vodu, da li bi se taj doživljaj pokazao tako neprijatnim da ti više nikada ne bi palo na pamet da zaplivaš? Ili bi, konačno ušavši u bazen, uvideo isto ono u šta si se teoretski, ali 160

nedelotvorno pokušao uveriti - da bazen jeste plitak i da nema šanse da se udaviš?" "Čini mi se da bih plivanje jako brzo doživeo kao bezopasno. Ali, da li je to ravnopravna analogija? Da bih plivao, treba samo da uđem u vodu. Ali, da bih uspeo da se ponašam heteroseksualno treba da prođem kroz komplikovan sistem niisli, osećanja i postupaka u kojima se ne osećam kao ja." "Tačno. Ali i kod plivanja treba da prođeš kroz komplikovan sistem misli, osećanja i postupaka pre nego što dobro proplivaš. Ulazak u vodu predstavlja samo prvi korak. Nakon toga, moraš se navići na dodir vode, naučiti da je ne gutaš, vežbati pravilne i koordinisane pokrete ruku i nogu, voditi računa o pravilnom disanju tokom plivanja, i tako dalje. Dok plivaš, verovamo ti glavom prolazi na stotine misli, imaš stotine osećanja ili radiš stotine pokreta koji se razlikuju od svega što si ikada doživeo dok hodaš, jašeš ili plešeš. A ovi pokreti i osećanja postaju deo tebe. Vremenom počneš da ih voliš. U stvari, mnoge od njih zavoliš tek kada ih potpuno savladaš možda nedeljama ili mesecima posle prvog pokušaja. Prema tome, iako ti se u početku ne dopada plivanje prsnim stilom, jer si najpre naučio plivati kraul, kada se potrudiš i savladaš umeće prsnog plivanja možda ti ovaj stil postane najomiljeniji. Plivanje prsnim stilom i naklonost prema njemu tada postaju deo tvoje plivačke ličnosti. Dakle, ono što ti se u početku čini stranim, kasnije postaje mnogo prirodnije." "Kada ovako postavite stvari, one izgledaju lake. Ali, kako da sebe nateram da poljubim Temi kada to zapravo ne želim?" "Vrlo jednostavno: prisiljavajući se. Isto kao što bi se prisilio da udeš u bazen. I, kako sam već rekao, boreći se protiv svoje trenutne besmislice: stalnog ponavljanja kako bi ispalo užasno kada bi Temi odbila tvoj poljubac, ili ti dala do znanja da joj se ne dopada, ili se upustila u seks s tobom i onda te šutnula. Upuštanje u aktivnost znači upuštanje - nema nikakvog drugog načina." "Čak i protiv sopstvenih osećanja?" "Naročito protiv sopstvenih osećanja. Jer tvoja osećanja uglavnom sadrže arbitrarne strahove. Ti čak ni ne znaš da li bi poljubiti Temi bilo neprijatno: jedva da si to i pokušao! Ali ono čemu se stvamo opireš i što je u suprotnosti sa tvojim takozvanim osećanjima, izgleda da se ne odnosi toliko na ljubljenje koliko na misao da moraš uhvatiti bika za rogove, da moraš raditi na pobeđivanju svog straha i inercije. Nije li, zapravo ovo protiv tvojih osećanja?" "Pa, jeste: sada kada ste me podsetili. Ne sviđa mi se ideja da prolazim kroz sve te teškoće da bih uživao, ako ikad i uspem da uživam, sa ženom kada, a vi to dobro znate, od muškaraca dobijam dovoljno uživanja." "Ha, tu smo! Voleo bi da se promeniš, da uživaš u suprotnom polu kada bi to zahtevalo mali ili nikakav trud. Ali pošto to jeste mučno, i stvarno zahteva ogroman napor i vežbu i pošto, bez ikakvog napora i vežbe, već nalaziš seksualni užitak sa muškarcima, ne vidiš razlog za menjanje. Upravo zbog toga tek nekolicina homoseksualaca uspeva da prevaziđe svoj strah od heteroseksualnosti - a tek nekolicina heteroseksualaca svoju odbojnost prema homoseksualnosti: jer bi hteli da se to dogodi nekim čudom, samo od sebe, bez rada i truda!" 161

"A tako ne ide, zar ne?" "Ne, ili jako, jako retko. Nema čuda. Nema lakog načina! Valja se dobro pomučiti da bi se suzbila sklonost ka prepuštanju inerciji i samoosujećujućim navikama. Stvarno pomučiti! U tvom slučaju, ili ćeš sebe prisiliti da poljubiš Temi, i da je ljubiš sve dok ne naučiš da uživaš u tome, ili ostaješ prinudni homoseksualac sa svim pratećim neprijatnostima, do kraja života." "Dakle, bez obzira kako se osećao u vezi ljubljenja Temi, ne preostaje mi ništa drugo nego da se upustim u to?" "Da. I ne stavljaj naglasak na osećanja u vezi s ljubljenjem, već na osećanja u vezi sa sobom. Ako stvarno prihvataš samog sebe i želiš da savladaš svoju samonametnutu ograničenost, potrudićeš se da poljubiš Temi isto kao što bi se potrudio da proplivaš uprkos iracionalnom strahu od plivanja. Samo što će ti ljubljenje i seks sa ženama, kada to konačno uradiš, doneti mnogo, mnogo više zadovoljstva od plivanja!" I Džek se odvažio na akciju. Na prvom sledećem sastanku s Temi, odlučio je da ostanu kod kuće (za razliku od prethodnih, kada je jedva čekao da negde odu) i prisilio sebe, bukvalno se prisilio da je miluje. Silno se iznenadio kad je otkrio kako joj je koža meka i prijatnija na dodir od kože većine muškaraca s kojima je imao odnos. A ovaj put je ona njega zaustavila izjavom da se još ne poznaju dovoljno dobro da bi se upustili u nešto dublje. Jedva je dočekao sledeći sastanak. Tokom seanse, kojoj je prethodio njegov prvi ozbiljan pokušaj seksualnog zbližavanja sa ženom, izjavio je: "Spreman sam da priznam: brzo sam shvatio da ja nisam, a ti jesi u pravu. Sva moja negativna osećanja protiv ljubljenja s Temi kompletno potiču iz mog straha i odbojnosti. Shvatio sam to kada sam je prvi put zagrlio i premro od straha da će me odgurnuti ili, još gore, napraviti neku podsmešljivu primedbu. Nebrojeno puta sam čuo kako moje sestre međusobno komentarišu glupavo i tupo držanje svojih momaka i muku koja im pripadne od njihovih poljubaca i milovanja. Ipak sam stisnuo zube i nastavio. Kao da čujem vaše reči: 'Vidiš! Osećaš strepnju! Šta ono reče da nemaš osećanja u vezi ljubljenja Temi?' Onda sam rekao sebi: 'Stvarno tačno, osećam užasan strah'. Ali, neću ga osećati od sada do večnosti. Nek se nosi, neću! I zadržao sam je u zagrljaju, privukao bliže, iako mi se činilo da će mi srce iskočiti. I pre nego što sam se osvestio, na moje totalno iznenađenje, okrenula se prema meni očigledno spremna na poljubac. Zamisli! - želi da je poljubi ova stara pederčina! 'Dobro,' prošlo mi je glavom, 'Ja se ovde tresem od straha da će me odbiti, šutnuti kao staru cipelu, a ona stvarno želi da je poljubim - tako mi svih bogova, iskreno želi!' Nisam više oklevao ni časka. Zgrabio sam je i dobio nezamislivo sladak i sočan poljubac, prvi takve vrste u životu. 'Majku mu,' pomislio sam, 'svih ovih godina borio sam se protiv ovoga i čuvao se od nečeg takvog! Bože, Bože!" Gotovo je s tim. Dosta jeftine panike i borbe sa sobom. Znam da je igra tek počela i da ima još mnogo toga da savladam. Znam da ću ponekad morati da se prisiljavam na nešto. Ali, jednom kada stara inercija počne da se topi - baš kako ste rekli da će se desiti - stvari postaju neverovatno ugodne i privlačne!" Džek je nastavio da radi. U toku sledeće godine imao je, pored Temi, još nekoliko seksualnih avantura sa ženama. Sa svima je izuzetno uživao, verio se s Temi i radovao se braku s njom. Značajno je izbledelo njegovo 162

seksualno interesovanje za muškarce i sa sigurnošću je smatrao da može kontrolisati eventualne želje u tom pravcu ili ih, s vremena na vreme, bez prisile zadovoljiti. Postao je mnogo efikasniji na poslu. Prvi put u životu je štedeo novac. Otkrio je da oseća mnogo manju odbojnost i prema ženama i prema muškarcima. "Odakle mi vremena," izjavio je na jednoj od poslednjih seansi, "da mrzim druge i nalazim opravdanja za njihovo ugnjetavanje kada sam toliko zauzet viđanjem s Temi, poslom, obezbeđivanjem sredstava i planiranjem svoje bračne i poslovne budućnosti. Do đavola s inercijom i pasivnošću. Šteta što nemam više vremena za traženje nekih drugih zanimljivih projekata kojima bih se posvetio!" Prema tome, vidi se da aktivnost, naročito ako je kreativna i intenzivno zaokupljujuća, predstavlja jednu od uporišnih tačaka ljudskog života. Ako (svesno ili nesvesno) mislite drugačije i živite u skladu sa filozofijom inercije i neaktivnosti, sabotiraćete svoja potencijalna zadovoljstva. Podrobnije, aktivnosti koje možete preduzeti za kreiranje ispunjenijeg života, podrazumevaju: 1. Trud da razvijete živo interesovanje za osobe ili ideje van samog sebe. Ljubav prema osobi ima određene prednosti u odnosu na ljubav prema stvari ili zamisli: zato što vam ljudi mogu uzvratiti ljubav i tako nastaje divan uzajamni odnos. Ali, ljubav za neku dugoročnu aktivnost ili zamisao - kao što je poletna privrženost umetnosti ili profesiji - takođe ima veliku vrednost a, u izvesnom pogledu, može da bude trajnija, raznovrsnija i angažovanija nego ljubav prema dragoj osobi. U idealnom slučaju možemo voleti i ljude i stvari. Ali, ako se, naročito tokom izvesnog perioda, potpuno posvetite jednom ili drugom, ipak možete dobiti potpuno zadovoljstvo. 2. Pokušajte da pronađete neku osobu ili stvar koja vas može potpuno zaokupiti zbog nje same, a ne zbog sticanja ugleda ili poena. Divno je i plemenito voleti sopstvenu decu; ili hendikepiranog mlađeg brata. Ili, posvetiti se jednoj od humanih profesija, na primer psihologiji, podučavanju ili medicini. Ali, kao ljudsko biće imate apsolutno pravo da se "sebično" posvetite najprivlačnijoj osobi u gradu ili uzgrednom zanimanju, kao što je sakupljanje starih novčića, koje nema veliku socijalnu vrednost. Verovatno nećete zavoleti nekoga i nešto istinski duboko sve dok se ne odvažite da postupate prema svojim uverenjima i odustanete od osvajanja naklonosti drugih angažovanjem u stvarima koje oni očekuju ili traže od vas. 3. Kada se odlučujete za bilo kakvo polje rada pokušajte odabrati izazovni, dugoročni projekat ili područje, a ne nešto jednostavno ili kratkoročno. Većina inteligentnih osoba neće dugo ostati potpuno zaokupljena jednostavnim seksualnim dokazivanjem, sakupljanjem maraka, igranjem domina ili držanjem dijete: jer ove stvari mogu potpuno savladati tokom određenog vremenskog perioda posle čega im postaju dosadne i neizazovne. Radije odaberite ciljeve poput pisanja romana, naučnog rada u određenoj oblasti, ili stvaranja i održavanja kvalitetnog ljubavnog odnosa. Ovakve aktivnosti neosporno jako dugo ostaju zanimljive i inspirativne.

163

4.

Nemojte očekivati brz razvoj vitalnih interesovanja i intenzivne zaokupljenosti. Zbog inercije, straha od neuspeha, nepoznavanja stvarnih dometa odabranog područja možda ćete u početku morati da gurnete sebe, eksperimentalno i energično, u određeno polje aktivnosti i da se naterate da određen, razuman period vremena ostanete u njemu pre nego što vas ono stvarno zaokupi i oduševi. Pre nego što zaključite da vam se odnos sa određenom osobom ili rad na određenom projektu definitivno ne dopada, napravite iskren i dovoljno dug pokušaj s tim. Tek tada, ako vas i dalje ostavlja hladnim, potražite neku dragu preokupaciju. 5. Vodite računa o raznolikosti interesovanja i, uz najvažniju preokupaciju, angužujte se i na nekim manje važnim stvarima. Postupajte tako, naročito ako se vaš glavni projekt jednog dana defintivno završava. Mudro ostavljajte mesta za druge pogodne alternative. Ljudi se podjednako hrane raznolikostima i velikim ciljevima; umrtvićete se ako se koncentrišete samo na jednu stvar. Prema tome, ako unosite raznolikost u literaturu koju čitate, hobije, grupe kojima pripadate, krug prijatelja, živećete aktivnije i zanimljivije nego ako rutinski ponavljate jednu te istu stvar. 6. Inerciju i neaktivnost možete savladati otkrivanjem sopstvenih iracionalnih anksioznosti i agresivnosti koje ih izazivaju. Ako ste samoosujećujuće inertni, verovamo se uporno držite nekog glupog uverenja - kao "Lakše mi je i bolje da drugi rade umesto mene" ili "Ne bi li bilo užasno da napišem roman i on doživi fijasko?" Možete sebe prisiliti da otkrijete svoje samosabotirajiiće izjave i da ih krajnje energično i dosledno napadate, preispitujete i opovrgavate sve dok ih ne zamenite pametnijim, podsticajnijim verbalizacijama. 7. Potrebno je više od samouveravanja. Na kraju je ipak neophodno da se bukvalno prisilite, ubacite, gurnete u akcije. Često sebe možete naterari - da, naterati - na neki hrabar čin: suprotstaviti se šefu, pozvati na ples najlepšu devojku, ponuditi svoju ideju za knjigu izdavaču. Prisiljavajte sebe na tu aktivnost toliko dugo i toliko često dok vam sama aktivnost ne postane sve lakša i lakša, pa čak i prijatna. 8. Džordž Keli je pokazao da tokom izvesnog vremena možemo namerno prihvatiti određenu ulogu i naterati se da živimo u skladu s njom. Ako ste uglavnom stidljivi i povučeni, i naterate sebe da se nedelju dana ponašate kao najotvorenija i najasertivnija osoba koju poznajete, nakon odigravanja te uloge biće vam lakše da se ponašate manje povučeno. Što se više prisiljavate da uradite nešto što osećate da "sigurno" ne možete, ubedljivije ćete dokazati sebi da je to vaše "sigurno" nestvarno i videti da to nešto možete uraditi. J.L. Moreno i Fric Perls su u psihoterapiji mnogo koristili igranje uloga. Džordž Keli igranje uloga smatra važnim zadatkom koji se obavlja između terapijskih seansi. U RET-u klijentima dodeljujemo domaće zadatke koji se odnose na preuzimanje rizika, borbu protiv stidljivosti i menjanje svakodnevne rutine. Uvedite redovno igranje uloga za samog sebe, naročito u svrhu vežbanja asertivnosti gde se prisiljavate da uradite "opasne" stvari od kojih inače zazirete i bežite. 164

20.

ŽIVETI RAZUMNO U NERAZUMNOM SVETU

Kroz ovu knjigu se stalno provlači konstatacija da je teško zamisliti nerazumniji svet od našeg sadašnjeg društva. Uprkos ogromnim tehničkim dostignućima, novim saznanjima i teoretskoj mogućnosti da svi možemo živeti u miru i blagostanju, zapravo balansiramo na ivici lokalnog razdora, svetskog rata, ekonomske nesigurnosti, političke pokvarenosti, organizovanog kriminala, zagađenja, ekološke propasti, poslovnih prevara, seksualnog nasilja, rasnih sukoba, radne i upravljačke neefikasnosti, religioznog fanatizma i drugih manifestacija idiotluka i nehumanosti. Na ličnom nivou, stanje je jednako loše ili još gore. Niko od nas, ama baš niko ne može da prođe bez skoro svakodnevnih intimnih sukoba sa dnigim osobama (šefovi ili službenici, žene ili muževi, deca ili roditelji, prijatelji ili neprijatelji) koje se ponašaju glupo, neznalački, neefikasno, provokativno, frustrirajuće, opako ili poremećeno. Svakodnevni život često više liči na korpu suvih šljiva, nego na korpu prelepog, zdravog i slatkog voća. Ipak, ne morate biti depresivni u današnjem svetu. Srećom, zajedno sa svojom nadarenošću za besmislenost i nerazumnost, takođe posedujete izuzetan kapacitet za logično razmišljanje. I, kako smo naglasili na uvodnim stranicama knjige, ako inteligentno organizujete i disciplinujete svoja razmišljanja i postupke, možete živeti nesumnjivo ispunjavajući, kreativan i emocionalno zadovoljavajući život uprkos krajnje nezadovoljavajućem svetu i okruženju. Ukratko ćemo sumirati osnovne praktične ciljeve navedene u ovoj knjizi: Vaše želje i emocije se ne sastoje od misterioznih, nekontrolisanih sila koje vas teraju da im se pokorite. Iako one imaju duboke, biološke i naučene korene, te su stoga delimično van domašaja vaše neposredne kontrole, one su direktno povezane s vašim razmišljanjem i imaginacijom i, shodno tome, konačna kontrola nad njima uglavnom je vaša. Dok želje i osećanja nižih' životinja i male dece gotovo u potpunosti zavise od njihovih urođenih potreba i uticaja okoline, vi, kao odrasla osoba, imate sposobnost za jedinstveno prekrajanje sopstvenih emocionalnih reakcija i izuzetnu kontrolu sopstvene sudbine. Vaše razmišljanje je usko povezano sa vašom percepcijom, postupcima i željama i ne postoji kao čisto i nezavisno. Iako nad njim ne možete uspostaviti apsolutnu kontrolu, možete - posmatranjem, analiziranjem, preispitivanjem i menjanjem internalizovanih rečenica od kojih se ono uglavnom sastoji - značajno modifikovati i uravnotežiti svoj misaoni proces. Istovremeno, kontrolišući većinu svojih misli, možete naučiti i da izmenite i uravnotežite svoje emocionalne doživljaje. Emocionalni poremećaj, ili neuroza, u suštini predstavlja prepuštanje nekontrolisanim emocijama: s jedne strane, to znači osećati histeričnu, prekomernu okupiranost oko određenih ljudi i stvari, a s druge - ponašati se nezainteresovano i defanzivno. Iako, kao i svi ljudi, verovatno posedujete biološku predispoziciju da sami sebe uznemirite, takođe učite da mislite na neosnovan ili iracionalan način. Iako ste potencijalno sposobni za logično i pravilno razmišljanje i efikasnije kontrolisanje sopstvenog ponašanja, stičete 165

naviku iracionalnog razmišljanja i prepuštanja samoosujećujućem ponašanju. Ako želite da kontrolišete svoje emocije i sačuvate se od vođenja samoporažavajuće, neurotične egzistencije, najbolje je da odbacite glavne iracionalne ideje koje ste (poput miliona članova ovog društva) razvili prvih godina života. Ove ideje, nekad adekvatne (sa stanovišta bespomoćnog deteta ili bebe) mahom su rezultirale iz (1) detinje prvobitne nesposobnosti logičnog razmišljanja (a naročito iz detinjeg insistiranja na neposrednom zadovoljenju potreba, a ne na budućem dobitku i nesposobnosti razlikovanja stvarnih od zamišljenih opasnosti); (2) dečje zavisnosti od planiranja i razmišljanja drugih; (3) sujeverja i predrasuda usvojenih od roditelja; i (4) indoktrinacije putem masovnih medija. Iako ste, odrastajući, verovatno donekle opovrgli i odbacili neke od svojih iracionalnih premisa, tvrdokorno i defanzivno zadržali ste mnoge kojima se i danas iznova indoktrinirate. Ova ponavljana propaganda - koja se nesvesno, ali žestoko svakodnevno odvija u vašoj glavi - uglavnom služi za održavanje prvobitnih iracionalnosti u živom, uprkos poražavajućim rezultatima koje donosi. Ali, pažljivom analizom svojih uverenja i sticanjem potpune svesti o procesu stalne samoindoktrinacije, možete naučiti da opovrgnete i odbacite iracionalne ideje koje i danas održavate. Istovremeno, pošto vas je dugogodišnje iracionalno razmišljanje dovelo do štetnih oblika delovanja ili nedelovanja (impulsivnog okomljavanja na druge ili anksioznog uzdržavanja od željenih aktivnosti), preporučujemo da se akciono i misaono suprotstavite svom neprijateljskom ili povučenom načinu ponašanja. Shodno tome, možete se bukvalno prisiliti da odustanete od dečijih načina dobijanja zadovoljstva (laganje, krađa, privlačenje pažnje ili odavanje drogama ili alkoholu) ili da uradite nešto čega se bezrazložno plašite (kao druženje s ljudima, zabavljanje s devojkama ili mladićima, konkurisanje za posao). Ovakav dvosmerni, simultani napad na duboko ukorenjene iracionalne ideje i samoosujećujuće ponašanje može se pokazati istinski efikasnim. Jer, energično, direktivno razmišljanje o sopstvenim emocionalnim opterećenjima ili inhibicijama utire put adekvatnim akcijama ili uzdržavanjima; a snažna kontra-akcija i ponašanje koje je u suprotnosti sa anksioznošću ili neprijateljstvom, predstavlja najbolji način za raščišćavanje i oslobađanje od glupih ideja koje stoje iza njih. Otkrićete da su razmišljanje i delovanje jednako poželjni i potrebni za napadanje vaših najstarijih i najdubljih samoosujećujućih tendencija. Neke od glavnih iracionalnih ideja koje možete snažno i dosledno napasti, uz namerno i energično prisiljavanje na aktivnosti protiv njih, su: Osporite uverenje da vas svaka, za vas značajna osoba mora voleti ili 1. prihvatiti zbog bilo čega što radite. Umesto toga, pokušajte da stanete na sopstvene noge; tuđe odobravanje smatrajte poželjnim, ali ne i neophodnim ciljem; ozbiljno, otvoreno i spremno razmotrite tuđe kritike vaših osobina, ne prihvatajući njihove negativne procent vas kao ličnosti. Uglavnom se trudite da radite ono u čemu vi stvarno uživate, a ne ono što drugi ljudi misle da treba da učinite. Odbacite shvatanje da morate ispoljiti potpunu kompetentnost, 2. adekvatnost i uspešnost. Trudite se da radite, ili da radite dobro, a ne 166

3.

4.

5.

6.

savršeno. Radite na popravljanju sopstvenih, a ne tuđih postignuća. Ako želite, nastojte da u umetnosti, plesu ili poslovima postignete uspeh bolji od postojećeg. Ali, ne zavaravajte se idejom da ćete postati bolja ličnost ako dostignete postavljen cilj. Težite ka uspehu i radite na njemu u odabranom području. Neuspeh prihvatajte kao nepoželjan, ali ne i strašan - kao nešto što nema nikakve veze sa vašom suštinskom vrednošću ljudskog bića. Oslobodite se ideje da ljude možete proglasiti lošima, zlima ili pokvarenima i da takvi ljudi zaslužuju oštru osudu ili kaznu za svoje grehove. Objektivno prihvatajte svoje i tuđe greške: kao propuste iz kojih se uči i koje možete pokušati ispraviti u budućnosti. Otvoreno priznajte svoju i tuđu pogrešivost i budite spremni na ovu (sopstvenu i tuđu) mogućnost - zapravo, praktičnu izvesnost - pravljenja brojnih grešaka i propusta. Naučite da razlikujete preuzimanje odgovornosti za sopstvene postupke (jer često jeste odgovorni) od zasluženog prokletstva i osude zbog njih (jer prokletstvo i osudu ne zaslužujete). Shvatite da optužujući druge ili sebe postupate perfekcionistički i grandiozno, čime samo učvršćujete, a ne popravljate sopstvene i tuđe greške. Ne mešajte ljude sa njihovim postupcima, osobu koja se loše ponaša sa lošom osobom. L.S. Barksdale ističe: Možeš razumno proceniti postupak jedne osobe, ali možeš li ikad valjano i opravdano proceniti to nešto što postupa? Odustanite od ideje da vam se dešava nešto strašno, grozno i užasno kada se stvari ne odvijaju onako kako biste vi to želeli. Kada situacija izgleda nepovoljno ili neugodno, odlučno pokušajte da je promenite nabolje. Kada to, privremeno, ne možete da uradite, pomirite se s tim (i sačekajte, planirajući svoje akcije, trenutak kada ćete moći). Što je veći vaš gubitak ili frustracija, to mu razumnije možete pristupiti: nastojati da ga smatrate jako nepoželjnim - ali ne i nepodnošljivim ili neizdržljivim. Ne prihvatajte hipotezu da su ljudski bol i jad izazvani nečim spolja i da su vaše sposobnosti da kontrolišete sopstvenu depresiju ili samosažaljenje male ili nikakve. Umesto toga, shvatite da sami, svojim iracionalnim razmišljanjem, samopropagandom, stvarate velik deo svog očaja; i da ga, menjanjem svojih razmišljanja ili unutrašnjeg govora, možete svesti na najmanju moguću meru. Ako iskorenite sopstveno iracionalno mora, treba ili ne sme, a svoje detinjaste zahteve zamenite realističkim preferencijama, retko ćete sami sebe dovesti do anksioznosti ili uznemirenosti. Izbacite iz glave ideju da ako nešto može biti opasno ili zastrašujuće, onda morate biti sasvim obuzeti i uznemireni oko toga. Ozbiljno ispitajte stvarne opasnosti od onoga čega se plašite i utvrdite realnu verovatnoću da se tako nešto desi ili dovede do užasnih posledica, ako se desi. Ako želite da živite punim i kreativnim životom, prihvatite izvesne neizbežne opasnosti i rizike koji su sastavni deo života. Većina vaših prekomernih briga nastaje iz vaših shvatanja - proizilazi iz vaših sopstvenih užasavajućih internalizovanih rečenica. Ovakve brige možete rešiti analizom i opovrgavanjem sopstvenih arbitrarnih

167

pretpostavki, a posebno opovrgavanjem pretpostavke da uvek morate zadovoljiti druge i postići natprosečan uspeh. Prestanite bežati od životnih teškoća i odgovornosti. Kratkotrajni užici 7. ili insistiranje na neposrednom zadovoljstvu predstavljaju nerazuman pristup životu. Orijentišite se na temeljniji i dalekosežniji pristup zadovoljstvu i uživanju. Odredite šta biste voleli (a ne morali!) da radite - i tada, ma koliko vam u početku izgledalo neprijatno - bez zadrške i oklevanja to uradite. Iako sticanje određenog stepena samodiscipline može izgledati na prvi pogled kao nepotrebno mučenje, otkrićete da je, dugoročno gledano, "lak" i nedisciplinovan način teži, nekorisniji a često i samosabotirajući. 8. Zaboravite ideju da je uticaj prošlosti svevažan i da nešto stoje u prošlosti snažno uticalo na vaš život, mora da ostavlja trag i pečat dok ste živi. Dok ozbiljno analizirate svoju prošlost i, dajući sve od sebe, nastojite da iz nje izvučete vredne pouke, imajte na umu da je vaše danas već sutra prošlost i da, trudeći se da izmenite današnjicu stvarate mogućnost za kreiranje radikalno bolje budućnosti. Neprestano preispitivanje starih pretpostavki i starih navika pomoći će vam da štetne uticaje detinjstva i adolescencije svedete na najmanju moguću meni. 9. Odustanite od ideje da bi ljudi i stvari trebalo da budu drugačiji i da život postaje grozan i užasan ako se brzo ne iznađu rešenja za popravljanje njegove sumorne realnosti. Dopalo vam se to ili ne, realnost postoji i najbolje je da prihvatite njeno postojanje pre nego što se upustite u menjanje. S vremena na vreme, mudro prihvatajte kompromise i razumna, a ne savršena i sigurna rešenja za životne probleme. 10. Pobijte ideju da maksimum ljudske sreće možete postići inercijom i neaktivnošću ili pasivnim i neobaveznim "uživanjem." Usrdno nastojte da se zaokupite nekom osobom ili stvari van sebe samog angažmanom koji vas istinski interesuje, a ne nečim čime ćete steći priznanje. Kada se posvećujete bilo kom poslu, pokušajte da odaberete izazovne, dalekosežne projekte. Prisilite sebe da određenim aktom hrabrosti preuzimate rizike, delujete protiv sopstvene inercije, kako biste sebe zaista oživeli. Zaključujemo. Vodeći računa da nepotrebno i bezrazložno ne povređujete druge, dosledno se trudite da ostanete vi. S jedne strane, iz sopstvenih interesa posvetite se onim delatnostima koje će vama doneti najviše zadovoljstva tokom relativno kratkog životnog veka; a s druge strane, posvetite se ljudima i stvarima van sebe zato što vama istinski prijaju. Vaša najvažnija preokupacija se, bez ikakvog stida, može sastojati od ispunjenja sopstvenih želja i humanošću prožetog interesovanja za samog sebe. Ako posedujete istinsko interesovanje za samog sebe, obično imate i veliku dozu, kako to Alfred Adler zove, socijalnog interesovanja, jer (l) vaši sopstveni interesi, čim odlučite da živite u društvenoj zajednici, podrazumevaju uzimanje u obzir interesa drugih članova zajednice; zato što (2) posedujete racionalno interesovanje za samog sebe (a ne iracionalnu egocentričnost), prirodno nalazite zadovoljstvo u pomaganju i negovanju drugih osoba.

168

Dakle, ovo su neka od suštinskih pravila za zdrav i pametan život život zasnovan na znanju i razumu, posvećen poduhvatu da se snagom razuma i razmišljanja najbolje postiže veoma zadovoljavajuća emocionalna egzistencija. Da li vam primena ovih pravila apsolutno obezbeduje vođenje maksimalno kreativnog i srećnog života? Ne uvek; jer, kako smo u ovom tekstu nekoliko puta naglasili, neki značajni unutrašnji i spoljašnji faktori ostaju van domašaja naše kontrole. Nesreće i fizičke tegobe zaista se dešavaju. Spoljne okolnosti ponekad donose velike frustracije. Rat i pošasti, nasilja i razaranja još uvek, čak i u ovoj eri prosvećenosti, pokazuju svoje odvratne zube. Ali ljudski duh, jednom oslobođen neznanja i licemerja, poseduje zavidnu elastičnost. Bez obzira koliko ponekad bio slomljen ili savijen, on ipak može odbaciti stege nepromišljenosti i konvencionalizma i uzdići se iznad nekih od najtežih ograničenja i teškoća. Vi, kao ljudsko biće, potencijalno posedujete taj duh. Ako odlučno stremite ka razmišljanju, borbi, delovanju, verovatno ga možete maksimalno dobro iskoristiti. Ako, preduzevši dobro usklađene radnje preispitivanja sopstvenih osnovnih premisa i teranja sebe na akciju protiv samoosujećujućih obrazaca naviknutog ponašanja, još uvek osećate da vas opterećuje jaka anksioznost ili agresivnost, mogli biste možda potražiti profesionalnu pomoć. U takvim okolnostima svakako pođite na intezivnu terapiju - čak i malo terapije može se pokazati izuzemo korisnim. Ako smatrate da niste previše emocionalno blokirani ili uznemireni i da bi mogli koristiti racionalni pristup živom prikazan u ovoj knjizi, pokušajte da vidite šta možete da postignete radom, radom, i (da, beskrajnim) radom na sticanju takvog racionalnog prilaza. Želimo vam sreću - i razboritost!

169

21. RACIONALNO-EMOTIVNA TERAPIJA ILI RACIONALNO BIHEVIORALNI TRENING DANAS Kako smo obećali u uvodu, sada ćemo detaljnije obraditi neke od ranijih primera za glavne dopune i poboljšanja racionalno emotivne terapije. Ja (A.E.) sam zamislio ovaj sistem početkom 1955. i prvi rad na tu temu prezentovao na sastanku Američkog udruženja psihologa u Čikagu, 1956. Od tada je RET pretrpeo mnogo manjih i nekoliko velikih promena čiji smo autori bili ja i moji dugogodišnji saradnici - naročito Dr Robert A. Harper, Dr H. Jon Geis, Edvard Garsia, Dr Viliam Knaus, Dr Džon M. Gulo, Dr Pol A. Hok, Dr Donald H. Meihenbaum, Dr Dženet L. Volf, Dr Arnold A. Lazarus, Dr Aron T. Bek, i - stoje najznačnije Dr Maksi C. Moltsbi Jr. Pre nego što se ustalila kao RET nazivali smo je racionalna terapija (RT), semantička terapija, kognitivno-bihevioralna terapija (CBT), i (popularno) trening racionalnog ponašanja (RBT). Mi (i ostali) je smatramo suštinskim delom novog pokreta koji daje prednost kognitiv-no-bihevioralnoj terapiji; raduje nas što bihevioralni terapeuti, koji primenjuju i kognitivne metode, koriste RET, ili nešto vrlo slično RET-u, zajedno sa ortodoksnijim načinima za modifikovanje ponašanja. Možemo li nabrojati glavne promene i revizije RET-a od njenog nastanka? Sigurno! Na primer: SUZBIJANJE APSOLUTISTIČKOG RAZMIŠLJANJA RET se bavi svim vrstama iracionalnosti, nelogičnosti, sujeverja i nerealnih tvrdnji u koje ljudi pobožno veruju i koriste ih na samoosujećujući način. Ali, tokom vremena sve jasnije primećujemo da, iako preuveličano, nelogično i neosnovano razmišljanje često dovodi do, izvesnog stepena emocionalne nestabilnosti, apsolutističko ili magijsko razmišljanje ima pogubnije posledice i leži u osnovi ozbiljnijih i širih poremećaja. Prema tome, ako ste čvrsto uvereni: "Bolje da svoj posao uradim savršeno, jer ću inače verovatno dobiti otkaz.", osećaćete određenu anksioznost i nesigurnost. Jer, kako možete očekivati da ga uradite savršeno?! Vaša tvrdnja, "Najverovatnije ću dobiti otkaz," je po svemu sudeći neosnovana; ali vaša uverenost u nju verovatno doprinosi osećanju prekomerne, a ne samo uobičajene zabrinutosti za posao. Ako dogmatski verujete, "Moram se pokazati savršenim na poslu, jer ću inače sigurno dobiti otkaz, a to bi bilo užasno! stvarate sebi još veći emocionalni problem. Jer: (1) Iako ne možete navesti nijedan razlog zašto se morate pokazati savršenim, verovanje da morate će vas dovesti do ćorsokaka: učiniće vas mahnitim u pogledu savršenog obavljanja posla i time vas navesti da posao uradite upravo nesavršenije. (2) Uverenje da ćete sigurno dobiti otkaz, ako se ne pokažete savršenim na poslu ne samo da je malo verovatno, već i potpuno nedokazivo, a samo povećava vašu anksioznost. (3) Uverenje da bi bilo užasno da dobijete otkaz u velikoj meri povećava patnju koju pripisujete gubljenju posla i čini vas još nekritičnijim i, stoje ironično, uplašenim od užasa koji ste izmislili, a koji ne možete emprijski dokazati.

170

U svojoj kliničkoj praksi neprestano nalazimo da bukvalno sva osećanja koja smatramo emocionalnim poremećajima proizilaze iz "moračenja": iz tri pobožna treba i mora koje ljudi zamisle, a onda se muče njima: (1) "Moram imati uspeha jer se inače nužno pretvaram u groznu osobu" - vodi ka osećanju neadekvatnosti, bezvrednosti, nesigurnosti, samoprezira, anksioznosti i depresije. (2) "Morate se prema meni ophoditi ljubazno, pošteno i obzirno; ako tako ne postupate spadate u kategoriju pokvarenih ništarija" - vodi ka osećanju besa, zlovolje, neprijateljstva i prevelike buntovnosti. (3) "Svet i društvo moraju mi život učiniti lakim i pružiti ono što želim, bez mnogo problema ili neprijatnosti; ne mogu da podnesem kada se ovaj užasan svet ne ponaša tako!" - vodi ka niskoj toleranciji na frustraciju, ka izbegavanju, samosažaljenju i inerciji. Nijedno od ovih "moračkih" ubeđenja ili premisa ne bi izdržalo empirijsku proveru ili dokazivanje. Sva tri odražavaju apsolutizam i dogmatizam. Svako vodi ka gotovo neizbežnim emocionalnim teškoćama i samosabotirajućem ponašanju. Sva tri ubeđenja rezultiraju nekim oblikom akutnog ili hroničnog jadikovanja. A jadikovanje zbog svojih, tuđih ili opšteljudskih mana i propusta predstavlja jedan od glavnih elemenata onoga što obično, možda eufemistički, nazivamo neurozom ili emocionalnim poremećajem. RET terapeuti i studenti, poput onih koje edukujemo na našoj klinici i radionicama pri Institutu za napredna istraživanja u racionalnoj psihoterapiji u Njujorku (i u njegovim regionalnim centrima), uče da brzo otkriju sve implicitne ili izrečene apsolutizme - treba, mora, nužno je, neophodno je, obavezno je, neizbežno je - koje koriste za samouznemiravanje i da ih aktivno i energično opovrgnu. Osobe sklone samouznemiravanju, RET takođe uči da otkriju svoje preostale nelogičnosti i iracionalnosti i da ih iskorene i odustanu od njih. No, naročito im pokazuje da oni, uglavnom, imaju vrlo određena moračenja; nudimo im parolu: "Traži treba! Traži mora! koja im pomaže da skoro odmah nađu glavni misaoni izvor svojih "emocionalnih" problema i da ga uklone. ODUSTAJANJE OD SAMOOCENJIVANJA U prvim radovima o RET-u, kao što su Howto Live with a Neurotic (Kako živeti s neurotičarem) i prvom izdanju Vodiča za razumni život, učili smo ljude da sebe ili svoj ego ne vrednuju u terminima svojih rezultata ili dostignuća - da ne misle, recimo: "Mogu se smatrati dobrim, jer sam dobar prema drugima," ili "Smatram se lošim, jer se ponašam nesposobno," već da svoju "dobrotu" ili "ljudsku vrednost" zasnivaju isključivo na činjenici da žive i postoje. Prema tome, opravdano mogu sami sebi reći: "Dobar sam, jer imam život." Ovo je izgledalo kao veoma praktično rešenje za problem ljudske vrednosti, jer su ljudi koje smo naveli da prihvate taj stav, kasnije prihvatali sami sebe prosto zbog činjenice što žive i gotovo nikada se nisu omalovažavali ili smatrali bezvrednima. Na žalost, kako smo istakli u kasnijim radovima o RET-u, naročito Reason and Emotion in Psychotherapy (Razum i emocija u psihoterapiji), ovo "rešenje" se nije uvek pokazalo održivim, jer su neki bistri klijenti imali primedbu: "Zašto me čini 'dobrim'

171

samo to što posedujem život? Zašto ne bih jednako opravdano mogao da kažem, 'Loš sam jer imam život?" Dakle, izgleda da su imali pravo! Što smo više razmišljali o ovome, postajalo nam je sve jasnije da smatrati se dobrim samo zato što živimo predstavlja tautologiju: predstavlja istinu po definiciji, ali je empirijski nedokazivo. Delovalo jeste. Ah, pokazalo se krajnje nezgrapnim rešenjem za problem ljudske vrednosti. Ovo pitanje sam temeljno obradio u svojoj analizi filozofije Roberta S. Hartmana i zaključio sam (A.E.) da čitav koncept ljudske vrednosti predstavlja neku vrstu Kantove stvari po sebi; verovatno se nikada neće empirijski dokazati; i lepo bismo mogli i bez njega u psihologiji i filozofiji. Drugim rečima, rekao bih: izgleda da ljudi ne poseduju bilo kakvu "vrednost" ili "cenu", sem prema donekle arbitrarnoj definiciji; i da uopšte nema potrebe da procenjuju, vrednuju, mere ili ocenjuju "same sebe," svoju "suštinu," ih sveukupnost. Kada odustanu od takvog ocenjivanja, samoprocenjivanja ili merenja ega, praktično su eliminisali svoje najozbiljnije "emocionalne" probleme. Drugim rečima, RET sada uči da se (ako već insistirate na totalnoj proceni sebe, ili na "slici o sebi," ili proceni svoje ljudske "vrednosti") poslužite "rešenjem" koje smo ponudili u prvom izdanju ovog Vodiča. Kažite: "Volim sebe (ili, bolje, prihvatam sebe) prosto zato što postojim, što živim." Ovakvo rešenjeje još uvek praktično i pragmatično, a neće vas dovesti do bukvalno nikakvog emocionalnog poremećaja. Ono deluje! Elegantniji način (a uz manje filozofske argumentacije) predstavlja prosto odbijanje da uopšte procenjujete "sebe," svoju "ljudskost," svoj "ego." Možete reći: "Očigledno postojim - to se može empirijski dokazati. Takođe, ako tako odlučim, mogu da nastavim svoju egzistenciju. Sve dok živim, raspolažem mogućnošću da umanjim svoje jade i povećam svoja (kratkoročna i dugoročna) zadovoljstva. OK: Prema tome, odlučujem da živim i uživam. Dakle, da vidim kako da najefikasnije ostvarim te ciljeve!" Ovakvim razmišljanjem možete izbeći svako ocenjivanje samog sebe, svoje celovitosti i svoje ljudske vrednosti. "Ja" ne dobija ocenu dobar, loš ili indiferentan. "Ja" nema sliku o sebi. Ali "ja" - ili moj organizam - definitivno postoji; a ovaj organizam odlučuje da živi i traži zadovoljstvo, a ne bol. Shodno tome, pošto želite (iako ne morate) da živite zadovoljno, vrednujete pozitivno ili negativno mnoge ili većinu svojih osobina, dela, postupaka ili tvorevina. Na primer, svaki postupak koji vodi ka preranom sagorevanju ili vam omogućuje da živite uz bol i nesreću, ocenjujete kao "loš." A svaki čin koji vodi ka dugom i ugodnom živom, ocenjujete kao "dobar." Procenjivanje i merenje ponašanja i dalje postoji i ima važnost. A procenjivanje i merenje samog sebe, svoje ljudskosti, svoje celovitosti, svog postojanja, skida se sa scene. Hoće li vam predstavljati teškoću da usvojite ovakvo nevrednovanje sebe? U većini slučajeva, hoće. Jer RET pretpostavlja da "normalno" ljudsko stanje ne uključuje samo procenu sopstvenih postupaka, dela i osobina već i zamišljanje i procenu "sebe" ili svog "ja". Dakle, verovatno ćete se pomučiti dok ne uspete da od sebe napravite osobu koja ne procenjuje samu sebe. Ali, pokušajte! Smatramo da to sigurno (ne savršeno) možete uraditi. A, savlađivanje ove teške deonice - za šta vam dajemo instrukcije u ovom revidiranom izdanju Vodiča i drugim knjigama o RET-u kao Growth Through 172

Reason (Rast kroz razum), How to Master Your Fear of Flying (Kako savladati strah od letenja), Executive Leadership (Uspešno vodstvo) i Humanistic Psychotherapy. The Rational-Emotive Aproach (Humanistička psihoterapija: Racionalno-emotivni pristup) - može da bude zabavno! DOMAĆI ZADACI Od samog početka, RET se pojavljuje kao kognitivno - bihevioralni sistem terapije, pošto smatra da se ljudi retko bitno menjanju ako misaono ne izmene svoje samoosujećujuće filozofije i delima opovrgnu svoja iracionalna uverenja. Iako ovo što sada nazivamo bihevior terapijom nije tada postojalo, RET je nesumnjivo utvrdila neke od njenih najznačajnijih teorija i vežbi. Jer, RET klijentima dodeljuje kognitivne, imaginativne, emotivne i radne domaće zadatke. RET ih navodi da rade protiv svojih strahova; da vežbaju nove načine razmišljanja; da ponekad namerno ostanu u mučnim situacijama dokazujući sebi kako mogu da ih podnesu. Ona takođe primenjuje tehnike samostimulisanja - ili operantnog uslovljanja po teoriji slavnog psihologa B.F. Skinera: podstiče klijente da sebe nagrađuju ili ohrabruju kada urade razumnu stvar i penalizuju se (ali ne samooptuživanjem) kada nerazumno postupe. Dakle, od prvih dana RET-a mi razvijamo i sistematizujemo domaće zadatke. Poslednjih godina, stavljamo veći naglasak na ovaj vid terapije i prvi smo počeli sa primenjivanjem in vivo desenzitizacije. Dakle, ako se klijent plaši odlaska u društvo često preporučujemo postepenu seriju odgovarajućih aktivnosti: prvo - samo prisustvovanje nekom socijalnom skupu; drugo neobavezno ćaskanje sa nekoliko ljudi na takvom skupu; treće - stvarao se potruditi da se bolje upozna jednu od prisutnih osoba; četvrto - zakazivanje sastanka s tom osobom na nekom drugom mestu; peto - organizacija redovnog viđanja s tom osobom; itd. Pri korišćenju samostimulisanja ili operantnog uslovljavanja držimo se nekih pravila koje su postavili B.F. Skinner, Dejvid Premak, Lojd Hom i nagrađujemo i penalizujemo, ne samo postupke već i misli, emocije i domaće zadatke. Prema tome, ako klijent odbija da preispita svoja iracionalna uverenja, možemo mu predložiti da odredi sebi nagradu (na primer: seks, hranu, muziku ili druženje) kada se redovno bavi takvim preispitivanjem i penal (čišćenje kuće, pisanje dosadnog izveštaja, ili novčani prilog organizaciji koju preziru) kada to izbegne. Samopotkrepljivanje ili samonagodba se veoma često koristi u RET-u. SUZBIJANJE SAMOPROKLINJANJA Od samog početka, kao što smo naveli u prvom izdanju Vodiča, RET naglašava značaj uzdržavanja od optuživanja samog sebe (i dragih) zbog slabih ili loših rezultata ili postupaka. Ostajemo pri tome sada. Ali shvatili smo da reč optuživanje ima izvesna ograničenja. Jer kada kažemo, "Ne optužuj samog sebe zbog toga što si nešto uradio loše.", vi možete našu izjavu interpretirati kao da znači: "Bolje da ne kažem da sam loše postupio, jer sam to zapravo prilično dobro uradio." Ali, najverovatnije niste postupili dobro i stvarao jeste uradili nešto loše. Prema tome, lažete samog sebe. Ili, 173

umesto toga, možete priznati da ste postupili loše i reći sebi ovako: "Oh, izgleda da sam se loše ponašao. Ali zašto bih tu grešku smatrao ozbiljnom? To ionako nije važno." U tom slučaju, verovatno se nećete jako potruditi da ispravite svoju grešku ili da je ubuduće izbegavate. Naravno, mi bismo stvarno voleli da otvoreno priznate i potvrdite kada pogrešite, ako ste stvarno pogrešili; da shvatite da takvim ponašanjem sebi nanosite štetu; i da je najbolje što možete uraditi povodom toga da maksimalno proredite ili potpuno izbegavate ovakvo loše ponašanje. Prema tome, sada u RET-u nastojimo da klijentima prenesemo ovo: "Da, loše ste postupili i postizaćete žalosne rezultate sve dok se tako ponašate. Ali nemojte ni pod kakvim uslovima, kinjiti samog sebe, svoju celokupnu ličnost zato što ste napravili grešku. Nemojte se ni na koji način proklinjati i demonizirati, bez obzira koliko puta ili koliko ozbiljno grešili. Vaši postupci verovatno predstavljaju nešto glupo ili kažnjivo; ali nema opravdanja da sebe proklinjete, ponižavate ili demonizirate (proglašavate za demona ili đavola) zato što ste ih učinili." Prema tome, umesto izraza samooptuživanje, RET sada koristi izraz samoponižavanje, samoproklinjanje, samoocrnjivanje. Jer ljudi pogrešno veruju da treba da se optužuju zbog lošeg postupka; kada bismo se preciznije izražavali rekli bismo da postupak, a ne osoba zaslužuje optužbu. Pošto ponižavanje, proklinjanje i demoniziranje imaju jaču i mističniju konotaciju od optuživanja, a s obzirom da se RET naročito suprotstavlja svakom šikaniranju ličnosti (što je, zaista, magijski koncept), sada koristimo ove izraze umesto manje rigoroznog termina optuživanje. RAZLIKOVANJE ODGOVARAJUĆIH I NEODGOVARAJUĆIH EMOCIJA U prvom izdanju How to Live with a Neurotic (Kako živeti s neurotičarem) i A Guide to Rational Living (Vodič u razuman život) pogrešno smo naveli i implicirali da je opravdano osećati tugu, žalost ili nesreću, ali ako su ta osećanja veoma jaka onda se ponašate neurotično. Sada shvatamo da ova razlika ne stoji: jer se čak i izuzetna tuga ili nezadovoljstvo mogu pokazati potpuno adekvatnim pod pretpostavkom da imate neobično jake želje ili sklonosti koje su stalno osujećivane. Dakle, ako se nađete na pustom ostrvu s još samo jednim ljudskim bićem koje odbija svaki odnos ili komunikaciju s vama, sigurno da možete sasvim odgovarajuće osećati jaku frustraciju i nezadovoljstvo zbog toga. Ekstremna tuga ili nesreća, međutim, nisu isto što i depresija, očajanje, stid ili osećaj poniženosti. Opravdano je praviti razliku između prve i drage grupe negativnih osećanja. Čak 99 % nesreće ne čini 1 % depresije. Ova dva osećanja su na različitim emocionalnim kontinuumima; i uprkos tome što depresija retko postoji bez uzastopne frastriranosti, tuge ili nesreće ova osećanja lako opstaju bez depresije. Uz to, dok se frustriranost, tuga ili nesreća pojavljuju kao sasvim odgovarajuća osećanja - pod pretpostavkom da nešto jako želite, a to vam je uskraćeno - depresija, očajanje, stid i samoponiženost (kao i neprijateljstvo, bes i niska tolerancija na frustraciju) gotovo nikada nisu odgovarajući i najbolje je da ih se oslobodimo. Da li je ovo samo prosto nagađanje? Mislimo da nije. Ako se potrudimo da strogo definišemo termine koje koristimo - što je krajnje poželjno u 174

psihologiji i psihoterapiji - frustriranost, žaljenje i tuga izgleda da nastaju kada smo sprečeni da dođemo do nečega što želimo ili nam se to nešto veoma dopada. Prema tome, ako kažete: "Veoma bih voleo da se upišem na taj fakultet," i padnete na prijemnom ispitu, normalan zaključak bi bio: "Šteta što nisam uspeo da se upišem na taj fakultet i ispunim svoju želju. Da vidim kako bih to mogao da postignem sledeće godine; ili, ako to uopšte ne mogu postići, razmisliću kako da živim razumno srećno i bez prednosti fakultetske diplome." Nakon ovakvog razmišljanja i evaluacije najverovatnije ćete osetiti frustriranost, žaljenje i tugu - ponekad vrlo intenzivnu. Depresija, očajanje, stid i samoponiženje proizilaze iz drugačijeg ili dodatnog sklopa uverenja, konkretno: "Apsolutno se moram upisati na taj fakultet." Kada padnete na prijemnom, logično - zbog svog nerazumnog moram - zaključujete: "Užasno je što sam pao! Ne mogu da podnesem ovaj poraz! Nikada neću uspeti. Ovo samo dokazuje da sam obična nula od čoveka!" Takvim jakim iracionalnim, apsolutističkim uverenjima činite sebe depresivnim, očajnim, postiđenim i sa osećajem manje vrednosti. Iako su sasvim iskrene i autentične ove emocije vam štete i zato ih zovemo neodgovarajućim, neopravdanim i samoosujećujućim. Činjenica da je "prirodno" ili "ljudski" osetiti depresiju (na tački C, vaše emocionalne i bihevioralne posledice) kada ste pritisnuti gadnom situacijom ili Aktivirajućim doživljajem (na tački A), ne čini ta osećanja "normalnim" ili "zdravim." Niti činjenica da lako izazivate te emocije, čvrsto i nepokolebljivo verujući (na tački B, vaš sistem uverenja) da Aktivirajući doživljaj ne sme ili ne treba da postoji, znači da nemate kontrolu nad svojim iracionalnim uverenjima i da ih ne možete odbaciti. Možete ih prepoznati, priznati i minimizirati. A ako to ne uradite, i dalje ćete stvarati i imati ta jaka neodgovarajuća osećanja. Neodgovarajuća zato što depresija, na primer, obično uključuje ekstremno nezadovoljstvo, inerciju, uverenje da se ne možete izmeniti i da situacija mora ostati tako grozna. Neodgovarajuća i zato što vam oduzima vreme i energiju koju biste inače mogli iskoristiti za menjanje svojih uverenja kojima stvarate istu tu depresiju, kao i neprijatnih i štetnih aktivirajućih događaja koje pogrešno smatrate uzrokom tih svojih emocija. Dakle, RET ima jasno definisanu teoriju o odgovarajućim i neodgovarajućim, razumnim i nerazumnim mislima, osećanjima, postupcima i ponašanjima. Ona polazi od premise da bukvalno sva ljudska bića imaju izrazitu želju za životom, relativnom srećom i odsustvom bola. Ako poseduju ove osnovne vrednosti (koje su sami odabrali i nije neophodno da ih imaju), svaka misao, ideja, stav, uverenje ili filozofija koja ih ozbiljno sabotira ili ugrožava smatra se iracionalnom, nerazumnom; analogno, svako osećanje ili postupak koji sprečava ostvarenje ovih vrednosti smatra se neodgovarajućim. Suprotno tome, racionalne, razumne ideje potpomažu odabrane ljudske vrednosti opstanka i sreće; slično tome, odgovarajuća osećanja i postupci vam pomažu da vodite zadovoljan život. Jasnim diferenciranjem svojih odabranih bazičnih vrednosti i shvatanjem da je razumno podržavati ih, a nerazumno osujećivati, podstičete odgovarajuće, a ne neodgovarajuće stvaranje emocija i ponašanja.

175

KORIŠĆENJE EMOTIVNIH I AFEKTIVNIH METODA Od samog nastanka RET se uvek držala kognitivno-emotivnobihevioralne teorije i prakse. To naravno, rade i sve ostale psihoterapije, ali RET je primenjuje na eksplicitniji, određeniji način. Najpre smo je zvali racionalna terpija (RT) da bi naglasili njen, verovamo, najsvostveniji elemenat: njene ubeđujuće, edukativne, logične, filozofske aspekte. Ali u vreme pisanja prvog izdanja Vodiča već smo promenili ime u racionalnoemotivna terapija (RET), da ukažemo kako se tu radi ne samo o kognitivnom, već i o velikom udelu emocionalnih i bihevioralnih aspekata. Tokom godina smo nastojali da više naglasimo i primenimo emocionalne aspekte RET-a. Klijentima smo svesno i namerno demonstrirali ono što Karl Rodžers zove bezuslovnim pozitivnim stavom, ili potpunim prihvatanjem kao ličnosti, bez obzira na manifestno neodgovarajuće ili nemoralno ponašanje. Koristimo velik broj vežbi za izazivanje emocija koje se koriste u grupnoj i individualnoj terapiji, i u tu svrhu smo sastavili specijalne vežbe za preuzimanje rizika, suprotstavljanje stidu ili za određene vrste ličnih kontakata. Mi ne pomažemo ljudima samo da prepoznaju svoja "negativna" osećanja ili da dođu u kontakt s njima - na primer sa anksiozuošću, krivicom, i agresivnošću - već im pomažemo da snažno, nepokolebljivo i energično misle, emotivno reaguju i postupcima deluju protiv takvih osećanja, kada ona imaju štetne posledice. Dozvoljavamo sebi, kao terapeutima, topla, nežna osećanja prema nekim klijentima, sve dok ih time ne odvlačimo od bezuslovnog prihvatanja samih sebe i odbacivanja očajne potrebe za našim (ili bilo čijim) prihvatanjem ili ljubavlju. Koristimo, sada kao i ranije, naročito u nekim grupnim procesima, energičan i direktan metod konfrontacije i ne oklevamo da klijentima kažemo i pokažemo kako lažu sami sebe ili kako neke od njihovih ideja predstavljaju notorne gluposti. Često pomažemo klijentima da se odvaže na emocionalne odnose s drugima, kako u redovnim ili maratonskim grupama, tako u svakodnevnom životu. S vremena na vreme, potpuno svesno primenjujemo suportivne metode individualne i grupne terapije. Osnovna razlika između RET -a drugih terapija koje koriste emotivne i afektivne pristupe, leži u svrsi za koju se te metode primenjuju, Racionalnoemotivni terapeuti često koriste iste emocionalne postupke kao i drugi terapeuti. Ali, mi ih koristimo da pomognemo ljudima da naprave stvarne promene na bolje, a ne da se samo ili uglavnom osećaju bolje: da izmene svoje fundamentalne filozofske premise i da sebe dovedu do toga da ih praktično ništa, ni sada ni ubuduće, ne može preterano uzrujati. To ne znači da postaju neemotivni. Emotivne vežbe ili tehnike retko koristimo samo za pobuđivanje emocija, za deblokiranje potisnutog osećanja zato što dovode do ugodnih senzacija, ili prosto zato što "deluju." Koristimo ih kao deo paketa dalekosežnog kognitivnog i edukativnog procesa: da pomognemo ljudima u rekonstruisanju svojih glavnih misaonih postulata. Dosledno se bavimo ljudskim emocijama, ali dobro pazimo da ih ne mistifikujemo.

176

KORIŠĆENJE TEHNIKA IMAGINACIJE Već smo naveli da RET oduvek insistira na aktivnom učešću, na in vivo domaćim zadacima: navodimo ljude da se konkretnom aktivnošću suprotstave svojoj anksioznosti, opsesiji, prisili, inhibiciji i ostalim poremećajima. I u prvom izdanju Vodiča povremeno preporučujemo tehnike imaginacije: zamišljate kako ste u stanju da uradite nešto i time izmenite svoj stav i sami sebi pomognete da uradite željenu stvar. Od tada, delimično ohrabreni radovima Džozefa Volpa, Arnolda Lazarusa, Tomasa Stampfla i Džozefa Kotela, mnogo više koristimo tehnike imaginacije. Konkretno, Dr Maksi C. Moltsbi, Jr. je zamislio tehniku racionalno-emotivne imaginacije; a ja (A.E) sam je razradio i doprineo da postane jedna od najčešće korištenih i najefikasnijih metoda iz RET i RBT terapijskog repertoara. U članku o racionalno-emotivnoj imaginaciji, koji je objavio Institut za napredna istraživanja iz racionalne psihoterapije, Dr Moltsbi i ja smo je ovako prikazali: Želite li da racionalnije razmišljate i manje se emocionalno opterećujete? Isprobajte ove tehnike racionalno-emotivne imaginacije (REI). NEGATIVNA IMAGINACIJA Predstavite sebi, ili što živopisnije i intezivnije zamislite konkretan neprijatan Aktivirajući događaj (A) koji vam se dogodio ili očekujete da vam se uskoro dogodi. Intenzivno zamišljajući dati događaj, pustite da se pojave izrazita neprijatna osećanja - na primer, anksioznost, depresija, stid ili neprijateljstvo - na tački C (Emocionalne posledice). Dođite u kontakt sa ovim uznemirujućim osećanjem i na kratko mu se potpuno prepustite. Nemojte ga izbegavati: naprotiv, suočite se i osetite ga! Nakon što stvarno neko vreme osećate ovu uznemirujuću emociju, nateraj te sebe - da, naterajte se! - da duboko u sebi izmenite to osećanje tako da umeste njega osetite samo jako razočarenje, žaljenje, nezadovoljstvo ili iritaciju, a ne anksioznost, depresiju, krivicu ili agresivnost. Nemojte misliti da to ne možete - jer možete. Kada god na tome radite možete da dođete u dodir sa svojim najneprijatnijim osećanjima i da se naterate da ih izmenite i osetite drugu vrstu emocija. Definitivno posedujete sposobnost za to. Dakle, pokušajte, koncentrišite se - i uradite to! Kada ste to sebi dozvolili, naterali se da osetite jedino razočarenje ili iritiranost, pogledajte šta ste u svojoj glavi uradili da se dovedete do ovih novih, odgovarajućih osećanja. Ako pažljivo i pošteno analizirate, videćete da ste na izvestan način izmenili svoj Sistem Uverenja (ili Sistem Budalaština) na tački B, a time izmenili svoje Emocionalne posledice na tački C, tako da sada osećate žaljenje ili nezadovoljstvo, a ne anksioznost, depresiju, krivicu ili bes. Potrudite se da jasno sagledate šta ste uradili, koje važne izmene ste uneli u svoj sistem uverenja. Postanite potpuno svesni svojih novih Uverenja (B) koja stvaraju emocionalnu posledicu (C) u vezi sa neprijatnim Aktivirajućim događajem (A) koji zamišljate ili o kome fantazirate.

177

Ako ne dođe do promene vaših uznemirujućih osećanja uprkos trudu da doživite odgovarajuće emocije, nastavite da zamišljate isti neprijatan doživljaj ili događaj i uporno radite u sebi sve dok ne uspete da izmenite ta osećanja. Ne odustajte! Vi stvarate i kontrolišete svoja osećanja. Vi ih možete izmeniti. Kada uspete da osetite zabrinutost umesto anksioznosti, razočaranost svojim ponašanjem umesto stida nad sobom, nezadovoljstvo tuđim karakteristikama, a ne bes prema ljudima koji ih imaju, i kada tačno vidite koja uverenja ste promenili da biste se osećali loše ali ne i emocionalno rastrojeni, ponavljajte taj proces. Dovedite sebe do nerviranja; zatim taj osećaj zamenite nezadovoljstvom; tada pogledajte šta ste uradili u glavi da izmenite svoja osećanja; a onda to vežbajte svaki put ispočetka. Vežbajte sve dok vam ne uspe da s lakoćom, nakon zamišljanja izuzetno neprijatnog događaja na A, osetite krajnju uzrujanost na C, a zatim ovo osećanje izmenite u razočarenje i vidite šta radite na B i kako menjate svoj sistem uverenja koji stvara i održava vaša osećanja. Ako nekoliko nedelja, samo deset minuta dnevno, vežbate ovakvu racionalno emotivnu imaginaciju, doći ćete do tačke da, kad god pomislite na taj neprijatan događaj ili se on stvarno dogodi, lako i automatski osetite nezadovoljstvo, a ne jaku emocionalnu uznemirenost. Primer za ilustraciju: Pretpostavimo da na A (vašem aktivirajućem događaju) niste dobro obavili posao i šef ili pretpostavljeni vas je zbog toga strogo ukorio. Povodom toga se osećate depresivno i poniženo (na C, vaša emocionalna posledica) i želite da prevaziđete ova uznemirujuća osećanja. Nastojte da intenzivno živopisno zamislite sve pojedinosti ovog nemilog događaja (kako se stvarno dogodio ili će se dogoditi u budućnosti). Dok intenzivno zamišljate svoj neuspeh i kritike zbog njega, dozvolite sebi da osetite depresiju i poniženost. Osetite ih! Kraće vreme ostanite u jakom kontaktu sa svojim emocijama depresije i bezvrednosti. Sada sebe naterajte - da, naterajte - i dalje živo držeći u mislima sliku istog neprijatnog spleta okolnosti, da osetite samo razočarenje i zabrinutost. Ako vam ide teško, trudite se dok ne uspete. Vi možete zamisliti neuspeh i stvoriti samo osećanja zabrinutosti i razočarenja, umesto depresije i bezvrednosti. Uradite to! Kada počnete da osećate samo zabrinutost i razočarenje (a ne depresiju i bezvrednost), potražite ono što ste rekli samom sebi da biste izazvali ova nova, odgovarajuća osećanja. Verovamo ćete naići na ovo: "Nije užasno što grešim i što me kritikuju, iako mi to zaista nije ni zgodno, ni prijatno. Nije smak sveta ako me šef ili gazda kritikuju, iako mi se to ne dopada i voleo bih da ih mogu sprečiti. Mogu da podnesem svoje greške, iako uopšte ne želim da ih činim. Iako su moji postupci loši i zavređuju žaljenje, to ne znači da sam ja ništarija i pokvarenjak." I dalje živo zamišljajući ove događaje, počnite vežbati usvajanje ovih racionalnih uverenja. Ostanite sa odgovarajućim emocijama razočarenja, žaljenja, zabrinutosti i nezadovoljstva - a ne depresije ili bezvrednosti.

178

POZITIVNA IMAGINACIJA Ako želite da primenite pozitivnu imaginaciju i razmišljanje, zamišljajte ili izmišljajte, što živopisnije i intenzivnije, konkretne detalje nekog neprijatnog Aktivirajućeg doživljaja (A) koji vam se dogodio ili vam se može dogoditi u budućnosti. Ako želite, situaciju na A možete zamisliti u njenom najgorem izdanju - najgorem koje ste ikada doživeli ili ćete doživeti. Na tački C (emocionalne posledice), dozvolite sebi osećaj izražene neprijatnosti i prepustite mu se (na primer, anksioznost, depresiju, postiđenost ili bes). Dođite u kontakt, i kraće vreme potpuno doživite ta uznemirujuća osećanja. Osećajući se uznemireno na C, obratite pažnju na ono što sebi govorite na tački B (vaš Sistem Uverenja ili Sistem Budalaština) da biste sami sebe uznemirili. Kada jasno sagledate ova Uverenja, opovrgnite ih na D ("D" za disputing - opovrgavanje, engl.), onako kako učite tokom racionalno emotivne terapije ili na treningu za racionalno ponašanje. Sada, kada ste svesni ovih iracionalnih Uverenja i energično ih opovrgavate, intenzivno zamislite kako biste se osećali i ponašali nakon njihovog odbacivanja i usvajanja racionalnih Uverenja o onome što vam se dešava na A. Intenzivno zamislite sebe u situaciji da (1) ne verujete u svoja iracionalna, već u racionalna Uverenja o neprijatnim događajima koji vam se dešavaju na A; (2) Na C imate odgovarajuća osećanja nezadovoljstva i razočarenja, a ne neodgovarajuću depresiju ili agresivnost; (3) na E postupate promišljeno, a ne rastrojeno; Vežbajte ovaj proces tako što ćete prvo zamisliti nešto neprijatno ili nezgodno; zatim se učinite depresivnim, besnim ili drugačije uznemirenim povodom toga. Zatim pronađite Iracionalna Uverenja pomoću kojih stvarate ove poremećaje; onda poradite na izmeni tih uverenja. Tada intenzivno zamislite kako ste već odbacili stare ideje i osećate se i postupate u skladu sa svojom novom racionalnom filozofijom. Završite osećajući se samo stvarno zabrinuto i nezadovoljno, a ne depresivno ili agresivno. Primer za ilustraciju: Na A (Aktivirajućem događaju ili iskustvu) ponovo pretpostavimo da niste dobro obavili posao i da vas je šef ili pretpostavljeni zbog toga strogo ukorio. Povodom toga se osećate depresivno i poniženo (na C, vaša emocionalna posledica) i želite da prevaziđete ova uznemirujuća osećanja. Nastojte da intenzivno živopisno zamislite sve pojedinosti ovog nemilog događaja (kako se stvarno dogodio ili će se dogoditi u budućnosti). Intenzivno zamišljajući svoj neuspeh i kritike zbog njega, dozvolite sebi da osetite depresiju i poniženost. Osetite ih! Kraće vreme ostanite u jakom kontaktu sa svojim emocijama depresije i bezvrednosti. Sada aktivno potražite Iracionalna Uverenja (na B) pomoću kojih stvarate uznemirujuća osećanja i uverite se da ste ih stvarno otkrili. Ne odustajte prerano! Držite se hipoteze da vaša Uverenja stvaraju vaša osećanja i ne odustajte dok ne otkrijete ta Uverenja - posebno mora i treba, koja ona gotovo neizostavno sadrže. Verovamo ćete otkriti da vaša Iracionalna Uverenja imaju ovakav tok: "Smatram užasnim svoj neuspeh i pretrpljenu kritiku! Ako šef nastavi da me 179

kritikuje, gotovo je s mojim poslom, s mojim životom, jer više nikada neću dobiti dobar posao ili naći zadovoljstvo u radu. Ne mogu da podnesem neuspeh i kritiku! Ako tako nastavim, samo dokazujem da sam apsolutna ništarija i propalica, zauvek nesposobna da uspe u ma čemu!" Naterajte se da vrlo jasno sagledate svoja Iracionalna Uverenja. Tada ih energično i uporno opovrgavajte (na tački D), sve dok ne shvatite da nemorale verovati u njih, da ih se možete odreći i da se možete bolje osećati u vezi ružnih i neprijatnih stvari, neuspeha i kritika koje vam se dešavaju na A. Zamislite sebe, najjasnije moguće, kako stvarno imate radikalno drugačije mišljenje neuspehu. Na primer: "Ne moram misliti daje doživeti neuspeh pretrpeti kritike nešto užasno. To je prosto neprijatno i nezgodno. Ako šef nastavi da me kritikuje, verovatno neću izgubiti posao, ali ću stalno biti prozivan, zato što ga ne obavljam dobro. Ako ipak izgubim posao, verovatno ću naći drugi, a mogu dosta i naučiti iz ovog lošeg iskustva. Iako mi se ne dopada, niti će mi se ikada dopasti da doživljavam neuspeh i trpim kritike, to sigurno mogu da pod¬nesem1. Čak i ako nastavim da doživljavam neuspehe, to samo znači da imam određene nedostatke i da ne mogu biti onoliko uspešan koliko bih želeo, ali ne i da sam ništarija i propalica koja je apsolutno nesposobna da uspe u ma čemu." Zamišljate kako ste ubeđeni u ovo i, takode, što živopisnije zamislite da odgovarajuće reagujete na šefovu kritiku; tražite bolje rešenje za problem sopstvene neuspešnosti; moguć gubitak posla smatrate rešivim problemom, a ne katastrofom; samog sebe apsolutno i potpuno prihvatate bez obzira na neuspeh i nesnalaženje na poslu. Vežbajte ove pozitivne misli i predstave, sve dok lako i automatski ne osetite razočarenje, zabrinutost i nezadovoljstvo, umesto depresije i samoobezvređivanja. SAMOPOTKREPLJENJE Već smo naveli da će vam svakodnevnih deset minuta vežbanja pozitivne ili negativne imaginacije tokom nekoliko meseci verovatno koristiti. Naročito vam mogu pomoći ako očekujete da se dogodi neka neprijatna ili riskantna situacija (na primer izlaženje na težak ispit) i plašite se anksioznosti ili depresije kada do te situacije stvarno dođe. Ako nekoliko dana ili nedelja pre određenog datuma, energično primenjujete ove REI metode, najverovatnije ćete otkriti da se bez poteškoća, anksioznosti ili depresije koje biste inače doživeli, suočavate s datom situacijom. Ako uglavnom izbegavate domaće zadatke, kao stoje REI, a želite da se podstaknete na njihovo izvođenje, možete koristiti metode operantnog uslovanjavanja ili samostimulisanja (autori B.F. Skimier, Dejvid Premak, Marvin Goldfrajd i drugi psiholozi). Odaberite neku aktivnost u kojoj veoma uživate i koju gotovo svakodnevno upražnjavate - na primer čitanje, jedenje čokolade, gledanje televizije, masturbiranje ili druženje s prijateljima. Koristite ovu aktivnost kao potkrepljenje ili nagradu, dozvoljavajući sebi da joj se posvetite samo onda ako ste tog dana najmanje deset minuta vežbali REI i to, naravno, posle vežbe. Inače, nema nagrade! Uz to, možete se penalizovati svaki dan kada najmanje deset minuta ne radite REI. Kako? Terajući se da obavite neki posao koji vam je vrlo neprijatan - da pojedete nešto neukusno, date novčani prilog organizaciji 180

koju mrzite, ili sat vremena razgovarate s osobom koja vam je krajnje dosadna. Možete se dogovoriti sa nekom osobom ili grupom da vas kontroliše i da vam pomogne da stvarno sprovedete penale koje ste sebi odredili. Naravno, RET možete redovno koristiti i bez samopotkrepljivanja. Ali, videćete da je efikasnija ako je koristite uz nagrade odmah nakon vežbe ili penala koje primenjujete zbog preskakanja vežbe. VEŽBA ZA OPOVRGAVANJE IRACIONALNIH UVERENJA Uopšteno, RET uči ljude da traže, otkrivaju i opovrgavaju svoja iracionalna uverenja. U tu svrhu, nudimo im konkretna, verbalna i štampana, uputstva za opovrgavanje iracionalnih uverenja. Ovo uputstvo napisao sam ja (A.E.) i u celosti ga objavljujemo: Ako želite da povećate svoju racionalnost i smanjite iracionalnost, možete najmanje deset minuta dnevno posvetiti vežbi, postavljajući sebi sledeća pitanja i pažljivo razmišljajući o adekvatnim odgovorima. Zapišite svako pitanje i odgovor ili ih snimite na kasetofon. 1. KOJA IRACIONALNA UVERENJA ŽELIM DA OPOVRGNEM I DA IH SE OSLOBODIM? PRIMER: Ja moram imati ljubav osobe do koje mi je stvarno stalo. 2. MOGU LI RACIONALNO PODRŽATI OVO UVERENJE? ODGOVOR: Ne. 3. KOJI DOKAZI POKAZUJU NETAČNOST OVOG UVERENJA? PRIMER: Mnogo indikacija govori daje pogrešno uverenje da ja moram imati ljubav osobe do koje mi je stvarno stalo: a) Nema prirodnog zakona koji kaže da neko do koga mi je stalo mora da me voli (iako bi bilo divno da me voli!) b) Ako ne dobijem ljubav jedne osobe, mogu je dobiti od neke druge i s njom naći sreću i zadovoljstvo. c) Ako mi niko, koga ja volim, ne uzvraća ljubav, ipak mogu naći zadovoljstvo u prijateljstvu, radu, čitanju i drugim stvarima. d) Ako me neko do koga mi je jako stalo odbije, to jeste nepovoljna i nesrećna okolnost, ali neću umreti zbog toga. e) Ako ranije nisam imao mnogo sreće u ljubavi, to ne znači da sada moram da je imam. f) Nema dokaza ni za jedno apsolutističko mora. Prema tome, nema dokaza da moram imati bilo šta, pa ni ljubav. g) Postoji mnogo ljudi koji nikada nisu ostvarili ljubav za kakvom žude, a ipak imaju srećan život. h) Znam da sam u određenim periodima svog života bio nevoljen, a ipak zadovoljan; znači da najverovatnije ponovo mogu biti srećan i bez ljubavi. i) Ako me odbije ili ostavi osoba do koje mi je mnogo stalo, to možda znači da posedujem neke loše, odbijajuće osobine. Ali, to nikako ne znači da predstavljam pokvarenu, bezvrednu osobu koja se apsolutno ne može voleti. 181

j) Čak i da imam tako loše osobine da me zbog njih niko ne može voleti, ipak ne moram da se obezvređujem i smatrani ništavnom, lošom osobom. 4. IMA LI DOKAZA ZA ISTINITOST OVOG UVERENJA? ODGOVOR: Ne, ne stvamo. Postoje znatni dokazi da ću biti u nezgodnoj situaciji oštećen, frustriran ili osujećen ako mi osoba koju duboko volim ne uzvrati ljubav. Prema tome, sigurno bi mi se više dopalo da ne budem odbijen. Ali nikakva količina neprijatnosti ne predstavlja strahotu - ipak mogu da podnesem frustraciju i samoću. One ne čine svet užasnim. Niti me odbacivanje čini ljudskim šljamom! Dakle, očigledno je da nema dokaza da moram dobiti ljubav od onoga koga ja iskreno volim. 5. ŠTA JE ONO NAJGORE ŠTO BI MI SE STVARNO MOGLO DOGODITI AKO NE DOBIJEM ONO ŠTO MISLIM DA MORAM DOBITI (ILI MI SE DESI ONO ŠTO MISLIM DA NE SME DA MI SE DEŠAVA)? ODGOVOR: Ako ne dobijem ljubav koju smatram da moram dobiti: a) Biće mi uskraćena razna zadovoljstva i pogodnosti koje bih stekao osvajanjem ljubavi. b) Osećao bih se oštećenim želeći i dalje ljubav od određene osobe i tražeći je od drugih ljudi. c) Možda nikada neću dobiti ljubav kakvu želim i stalno ću se osećati uskraćenim i oštećenim. d) Drugi me mogu omalovažavati i smatrati bezvrednim zato što sam odbijen - a to je neugodno i neprijatno. e) Možda se okrenem ka traženju zadovoljstava koja su lošija od onih koja dobijam dobrom ljubavnom vezom; to bi bilo krajnje nepoželjno. f) Mogu da uglavnom budem sam; i to bi bilo neprijatno. g) U životu mi se može dogoditi još niz drugih neprijatnosti i osujećenja - ali nema potrebe da bilo šta od toga definišem kao užasno, strašno ili nepodnošljivo. 6. KOJE DOBRE STVARI MOGU DA PREDUZMEM AKO NE DOBIJEM ONO ŠTO MISLIM DA MORAM DOBITI (ILI MI SE DESI ONO ŠTO MISLIM DA NE SME DA MI SE DEŠAVA)? a) Ako mi osoba koju iskreno volim ne uzvraća ljubav, mogu više energije i vremena posvetiti osvajanju ljubavi neke druge osobe i verovatno naći nekoga ko mi bolje odgovara. b) Mogu se posvetiti nekim drugim ugodnim aktivnostima koje nisu vezane za ljubav ili zabavljanje, na primer poslu ili umetnosti. c) Možda može da bude izazovno i zabavno da naučni kako da živim srećno bez ljubavi. d) Mogao bih da radim na usvajanju filozofije potpunog prihvatanja samog sebe, čak i kada ne dobijem ljubav za kojom žudim.

182

Uzmite bilo koje od svojih iracionalnih Uverenja - svoja mora i treba - i najmanje deset minuta dnevno tokom nekoliko nedelja posvetite njegovom aktivnom i energičnom opovrgavanju. Da lakše odvojite tih deset minuta za ovu metodu racionalnog opovrgavanja, možete se poslužiti metodama operantnog uslovljavanja ili samonagrađivanja i kažnjavanja, koje su sačinili B.F. Skiner, Dejvid Premak, Marcin Goldfrid i drugi psiholozi). Izaberite neku aktivnost u kojoj veoma uživate i koju gotovo svakodnevno upražnjavate - na primer čitanje, jedenje čokolade, gledanje televizije, masturbiranje ili druženje s prijateljima. Koristite ovu aktivnost kao potkrepljenje ili nagradu dozvoljavajući sebi da joj se posvetite samo onda ako ste tog dana najmanje deset minuta vežbali opovrgavanje i to, naravno, posle vežbe. Inače, nema nagrade! Uz to, možete sebe penalizovati svaki dan kada najmanje deset minuta ne radite na opovrgavanju. Kako? Terajući se da obavite neki posao koji vam je vrlo neprijatan - da pojedete nešto neukusno, date novčani prilog organizaciji koju mrzite, ili sat vremena razgovarate s osobom koja vam je krajnje dosadna. Možete se dogovoriti sa nekom osobom ili gnipom da vas kontroliše i da vam pomogne da stvarno sprovedete penale ili nagrade koje ste sebi odredili. Naravno, na opovrgavanju možete redovno raditi i bez samopotkrepljivanja. Ali, videćete daje efikasnije ako sepraktikuje uz nagrade i penale koje slede odmah nakon vežbanja, odnosno za izbegavanje vežbanja. PRIMENA EDUKATIVNIH TEHNIKA RET oduvek primarno sledi edukativni, a ne psihodinamski ili medicinski model psihoterapije. RET smatra da ljudska bića prirodno i lako iskrivljeno misle, neodgovarajuće emocionalno reaguju i ponašaju se samoosujećujuće; i da je, shodno tome, najbolje koristiti sve moguće edukativne načine za upečatljivo, intenzivno i dosledno podučavanje drugačijeg pristupa. Prema tome, RET se oslanja na primenu niza različitih edukativnih mera. Koristimo se obimnom literaturom i tražimo od klijenata da pročitaju određene RET članke i knjige, kao što su How to Live with Neurotic, ovaj Vodič, i Humanistic Psychotherapy: The Rational-Emotive Aproach. Dajemo im obrasce i upitnike koje popunjavaju između individualnih i grupnih seansi i koje zajednički pregledamo (i ispravljamo) na seansi. Podstičemo ih da svoje seanse snimaju na kasete i da snimak preslušaju nekoliko puta pre naredne seanse. Ponekad tražimo da naprave kartice sa racionalnim izjavama i da ih nose sa sobom ili zalepe na ogledalo; mogu napisati ili crtežom prikazati osnovne RET principe. Imamo igre i procedure koje mogu koristiti da bi ostali u RET teoriji i praksi. Učimo ih vežbama koje mogu primenjivati na seansi i izvan nje. Delimo snimke racionalno-emotivnih predavanja, intervjua i seminara koje mogu preslušati zbog sticanja potpunijeg uvida u RET ideje. Posedujemo video snimke i filmove RET predavanja, inervjua i terapijskih seansi. Dakle, edukativni postupak primenjujemo na niz različitih načina. Verujenio da budućnost psihoterapije uopšte, a Racionalno emotivne terapije posebno, leži u razvoju još boljih metoda emocionalne edukacije, kako bi "poremećene" i "neporemećene" osobe svih uzrasta naučile da pravilnije i 183

jasnije razmišljaju o sebi i svetu uopšte. Čak predlažemo da, na kraju krajeva, termini emocionalna edukacija i učenje tolerancije zamene termin psihoterapija.

PRIKUPLJANJE REZULTATA ISTRAŽIVANJA Kada smo započeli RET, bazirali smo svoju terapiju na ograničenom broju istraživanja u kognitivno-bihevrioralnoj terapiji, koja su sprovedena do sredine 1950-ih. Bilo ih je tek šačica! Od tada, možemo slobodno reći, urađen je impozantan broj istraživanja koja su potvrdila i ojačala RET teoriju i praksu. Ja (A.E.) nekoliko poslednjih godina sakupljam taj materijal i nadam se da ću uskoro objaviti obimnu bibliografiju radova i knjiga o racionalno-emotivnoj i kognitivno-bihevioralnoj terapiji. Deo te bibliografije obuhvata više stotina istraživanja koja izrazito potkrepljuju RET teoriju: a naročito teoriju da će subjekti, koje suptilno i iskreno navedemo da izmene svoja uverenja, stavove, mišljenja ili filozofije, istovremeno (gotovo automatski, bitno - a često i dramatično) izmeniti svoje emocije i ponašanje. Mnogi prominentni eksperimentalni, socijalni i klinički psiholozi, uključujući Džeralda Dejvisona, Džeroma Franka, Ričarda Lazanisa, O'Hobart Mourera, Donalda Majhenbauma, Stenlija Šalitera i Stjuarta Velinsa, objavili su istraživanja koja potvrđuju ovu tvrdnju. Drugi deo RET bibliografije obuhvata rezultate kliničke evaluacije. Gotovo svi pokazuju da racionalno-emotivni postupci, ili slične kognitivnobihevioralne terapijske metode, znamo više pomažu ljudima nego neterapijski kontrolni postupci; a da su klinički rezultati RET-a podjednako dobri i bolji od rezultata drugih terapija, kao što su klijentu usmerena i klasična bihevior terapija. Ove evaluacione studije nastale su na osnovu eksperimentalnih istraživanja mnogih eminentnih naučnih radnika, uključujući radove D.E. Burkheda, A. Elisa, VV.R. Maesa i R. A. Hajmana, Donalda Majhenbauma, Maksi C. Moltsbija, Jr., K.L. Sarme, G.L. Tafta, Larija Trekslera i Harvija Cingla. Pošto se RET teorija i praksa prezentuju u specifičnim i konkretnim terminima, a mi obično tražimo nedosvmislene i jasne definicije fraza koje koristimo, to je čini atraktivnom za eksperimentalne provere. Prema tome, možemo pouzdano predvideti još velik broj studija i istraživanja o RET teorijskim i kliničkim aspektima. Sjajno! Konačno, ni jedan terapijski sistem koji ne pobudi i ne izdrži rigoroznu eksperimentalnu proveru, nije vredan primene. Pozdravljamo i očekujemo daljnja testiranja RET postupaka na svaki moguć način! U međuvremenu, zašto ih vi ne isprobate na sebi?

184

22.

LITERATURA:

Adler, Alfred: Superiority and Social Interest, Edited by H.L. and R.R. Ansbacher, Evanston III.: Northwestern University Press, 1964 Understanding Human Nature. New York: Greenberg, 1927. Alberti, R.E. and Emmons, M.L. Your Perfect Right: A Guide to Assertive Behavior. San Luis Obispo, Cal.: Impace, 1971. Ansbacher, H.L. and Ansbacher, R.R.: The Individual Psychology of Alfred Adler, New York: Basic Books, 1956. Ard, Ben N., Jr. Treating Psychosexual Dysfunction. New York: Jason Aronson, 1974. Counseling and Psychoterapy. Palo Alto, Cal.: Science and Behavior Books, 1966. Ard, Ben N., Jr., and Ard, Constance C, eds. Handbook of Marriage Counseling Palo Alto, Cal.: Science and Behavior Books, 1969. Amheim, R. Visual Thinking, Berkeley, Cal: University of California Press, 1969. Arnold, Magda. Emotion and Personality, New York: Columbia University Press, 1960. Bach, George R. and Deutsch, Ronald M. Pairing. New York: Avon, 1973. Bach, George R. and Wyden, Peter. The intimate Enemy, New York: Avon, 1971. Bannister, D. and Mair, J.M.M. The Evaluation of Personal Constructs. New York: Academic Press, 1968. Barksdale, L.S. Building Self-esteem. Los Angeles: Barksdale Foundation, 1974. Beck, A.T. Depression. New York: Hoeber-Harper, 1967. "Cognitive Therapy." Behavior Therapy 1 (1970): 185-200 Bedford, Stewart. Instant Replay. New York: Institute for Rational Living, 1974 Berne, Eric: What Do You Say After You Say Hello? New York: Grove Press, 1974. Bone, Harry. "Two Proposed Alternatives to Psychoanalytic Interpreting." U Use of Interpretation in Treatment, edited by E. Hammer, pp. 169-96. New York: Grane & Stratton, 1968. Bourland, D. David, Jr. "A Linguistic Note: Writing in E-Prime." General Semantics Bulletin 32, 33 (1965, 1966): 111-14. "The Semantics of a NonAristotelian Language." General Semantics Bulletin 35 (1968): 60-63. "The Un-isness of Is." Time, May 23, 1969, p. 69 Buli, N,. "An Introduction to Attitude Psychology." Journal of Clinical & Experimental Psychopathology 27 (1960): 147-56. Burkhead, David E. "The Reduction of Negative Affect in Human Subjects: A Laboratory Test of Rational-Emotive Therapy." Ph.D. Thesis, Western Michigan University,, 1970. Burton, Arthur, ed. Operational Theories of Personality, New York: Brimer Mazel, 1974. Casler, Lawrence. Is Marriage Necessary? New York: Human Science Press, 1973. Cautela, Joseph R. "Treatment of Compulsive Behavior by Covert Sensitization" Psychological Record 16 (1966): 33-41. Cobb, Stanley. Emotions and Clinical Medicine, New York: Norton, 1950. 185

Criddle, William D. "Guidelines for Challenging Irrational Beliefs." Rational Living 9 (1) (Spring, 1974): 8-13. Danysh, J. Stop Without Quitting. San Francisco: International Society for General Semantics, 1974. Davison, Gerald C, and Neale, John M. Abnormal Psychology: An Experimental-Clinical Approach. New York: Willey, 1974. Davison, GeraldC., and Valins, Stuart "MaintenanceofSelf-attributedand Drug-attributedBehavior Change." Journal of Personal and Social Psychology 11 (1969): 25-33. Dewey, John. Human Nature and Conduct. Ne\v York: Modern Library, 1930. DiLoreto, Adolph. Comparative Psychotherapy. Chicago: Aldine-Uierton, 1971. Dorsey, John M. Illnessor Allness. Detroit,: Wayne State University Press, 1965. Ellis, Albert. The American Sexual Tragedy. New York: Twayne, 1954. Rev. ed. New York: Lyle Stuart and Grove Press, 1962. The Art and Science of Love,Nevv York: Lyle Stuart, 1960. Rev. ed., New York: Lyle Stuart and Bantam, 1965. "Cognitive Aspects of Abreactive Therapy." Voices: The Art and Science ofPsychotherapy 10(1) (1974): 48-56. New York: Institute for Rational Living, 1975. Disputing Irrational Beliefs (DIBS). New York: Institute for Ra¬tional Living, 1974. "Emotional Education at the Living School." In Counseling Children in Groups, Edited by Merle M. Ohlsen, pp. 79-94. New York: Holt, Rinehart & Winston, 1973. Reprinted: New York: Institute for Rational Living, 1974. Executive Leadership: A Rational Approach, New York: Citadel Press, 1972. Growth Through Reason. Palo Alto, Cal.: Science and Behavior Books, 1971. Hollywood: Wilshire Books, 1974. Healthyand UnhealthyAggression, New York: Institute for Ration¬al Living, 1974. Homework Report. New York: Institute for Rational Living, 1972. How to Live with a Neurotic. New York: Crown, 1957. Rev.ed, 1975. How to Master Your Fear of Flying. New York: Curtis Books, 1972. Humanistic Psychotherapy: The Rational-Emotive Approach. New York: Julian Press, 1973. New York: McGraw-Hill Paperbacks, 1974. Is Objectivism a Religion?New York: Lyle Stuart, 1968. "Is Psychoanalysis HarrnfulT Psychiatric Opinion 5(1) (1968): 16-124. Also: New York: Institute for Rational Living, 1969. "My Philosophy of Psychotherapy." Journal of Contemporary Psychotherapy. 6(1) (1973): 13-18. Reprinted: New York: Institute for Rational Living, 1974. "TheNo-Cop-out Therapy." Psychology Today 7(2) (July, 1973): 56-52. Reprinted: Nevv York: Institute for Rational Living, 1973. "Outcome of Employing Three Techniaues ofPsychotherapy." Jour¬nal of Clinical Psychology 13 (1957): 344-50. "Psychotherapy and the Value of a Human Being." In Value and Valuation: Essays in Honor of Robert S. Hartman, Edited by J.W. Daviš, pp. 117-39. Knoxville: University ofTennessee Press, 1972. Reprinted: New York: Institute for Rational Living, 1972. "Psychotherapy Without Tears." In Tvvelve Therapists, Edited by Arthur Burton, pp. 103-26. San Francisco: Jossey-Bass, 1972. "Rational186

Emotive Theory." In Operational Theories of Personality, Edited by Arthur Burton, pp. 308-44. Nevv York: Branner Mazel, "Rational-Emotive Therapy." In Current Psychotherapies, Edited by R. Corsini, pp. 167-206. Itasca, 111.: Peacock, 1973/ "Rational-Emotive Therapy." In Four Psychotherapies, Edited by Leouard Hersher, pp. 47-83. New York: Appleton-Century-Crofts, 1970. Reason and EmotioninPsychotherapy. New York: LyleStuart, 1962.. The Sensuous Person: Critique and Corrections. New York: Lyle Smart,, 1972. New York: New American Library, 1974. Suppressed: Seven Essays Publishers Dared Not Print. Chicago New Classics House,, 1965. Ellis, Albert and odiers. A Bibliography ofArticles and Books on RationalEmotive Therapy and Cognitive-Behavior Therapy. New York: Institute for Rational Living, 1975. Ellis, Albert and Gulio, John M. Murder and Assassination. New York: Lyle Smart, 1972. Ellis, Albert and Harper, Robert A. Creative Marriage. New York: Lyle Smart, 1961. Hollywood: VVilshire Books, 1973 (under the title AGuide to Successful Marriage). Ellis, Albert; Krasner, Paul and VVilson, Robert Anton. "Impolitelnterview vnthDr. Albert Ellis." Realist. 1960, No.. 16. 9-11; 1960, No. 17, 7-12. Reprinted: New York: Institute for Rational Living, 1970. Ellis, Albert; VVolfe, Janet L. And Moseley, Sandra. How to Raise cm Emotionally Healthy, Happy Oiild. Hollywood: VVilshire Books, 1972. English, H.B., and English, Ava C. A Comprehensive Dictionary of Psychological andPsychoanalytical Terms. New York: Longmans, Green, 1958.Epictetus. The Works of Epictetus. Boston: Little, Brown, 1899. Also see Hadas, Moses. Frank, Jerome D. Persuasion and Healing. Rev. Ed. Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1973. Frankl, Viktor E. Mans Search for Meaning. New York: VVashington Square Press, 1966. Freud, Sigmimd. CollectedPapers. New York: Collier Books, 1963. Frornm, Erich, TheArt of Loving. New York: Bantam,, 1963. Garcia, Edward and Pellegrini, Nina. Homer the Homely Hound Dog.: New York: Institute for Rational Living, 1974. Garmezy, Norman and Neuchterlein, Keith. "Invulnerable Children: Fact and Fiction of Competence and Disadvantage." Mimeographed. Minneapolis, 1972. Gillete, Paul and Hornbeck,*Marie.Depression: A Laymans Guide to the Symptoms and Cures. New York: Outerbridge& Lazard, 1973. Ginott, HaimG. BetweenParentandCfiild, New York: Macniillan, 1965. Glasser, VVilliam. Reality Therapy. New York: Harper, 1964. Goldfried, Marvin R.: Decenteco, Edwin T. and VVinberg, Leslie. "Systematic Rational Restnicturing as a Self-control Techniaue." Behavior Therapy, 5 (1974): 247-54. Goldfried, Marvin R., and Merbaum, Michael, Eds. Behavior diange Through Self-control. New York: Holt, Rinehart& Winston, 1973. Goodman, David and Maultsby, Maxie C, Jr. Emotional Well-being Tlirough Rational Behavior Training, Springfield, 111: Charles C. Thomas, 1974. 187

Greenwald, Harold. Decision Tlierapy. New York: Wyden, 1974. ed. Active Psychotherapies. New York: Atherton, 1967. Grossac, Martin. YouAreNotAlone. Boston: Marlborough, 1974. Hadas, Moses, ed. Essential WorksofStoicism. New York: Bantam, 196.2. Harper, Robert, A. Tt\e New Psychotherapies. Englewood Cliffs, N.J.: Prentice- Hali, 1975. Psychoanalysis and Psychotherapy: 36 Systems. Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall, 1959. Harper, Robert A. and Stokes, VValter S. Forty-five Levels to Sexual Understanding and Enjoyment. Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall, 1973. Hartman, Robert S. The Measurement ofValue. Carbondale, III: Southern Illinois University Press, 1967. Hauck, Paul A. OvercomingDepression. Philadelphia: VVestminster Press, 1973. Overcoming Frustration and Anger.Philadelphia: VVestnunster Press, 1974. The Rational Management of Children, New York: Libra, 1967. Reason in Pastoral Counseling. Philadelphia: VVestminster Press, 1972. Hayakawa, S.I. LanguageinAction. New York: Harcourt, Brace& VVorld, 1965. Herzberg, Alexai\dtr. Active Psychotherapy. New York: Grune & Stratton, 1945. Honune, Lloyd: How to Use Contingency Contracting in tlie Classroom Champaign, 111.: Research Press, 1969. Horney, Karen. Collected Writings. New York: Norton, 1972. Hoxter, A. Lee. "Irrational Beliefs and Self-concqn in Two Kinds of Behavior." Ph.D. Thesis, University of Alberta, 1967. Jacobsen, E. You Must Relax. New York: Pocket Books, 1958. Janov, A. The Primal Scream, New York: Dell, 1970. Johnson, VVendell, People in Quandaries. Nevv York: Harper, 1946. Jones, Richard G. "A Factored Measure ofEllis Irrational Belief System, with Personality and Maladjustmem Correlates." Ph.D. thesis, Texas Technological University, 1968. Jung, CG. The Practice ofPsychotherapy. Nevv York: Pantheon, 1954. Kelly, George. Clinical Psychology and Personality. Nevv York: Wiley, 1969. The Psychology of Personal Constructs. Nevv York: Norton, 1955 Kiev, Ari. A Strategy for Daily Living. Nevv York: Free Press, 1973. Knaus, William J. Rational-Emotive Education: A Manual for Elenientary School Teachers. Nevv York: Institute for Rational Living, 1974. Korzybski, Alfred. Science arid Sanity. Lancaster, Pa.: Lancaster Press, 1933. Kranzler, Gerald. You Can Otange How You Feel. Eugene, Ore.: author, 1974. Laughbridge, Stanley Theodore. "A Test of Irrational Thinking as ItRelates to Psychological Maladjustment.." Ph.D. tiiesis, University of Oregon, 1971. Lazarus, Arnold A. Behavior Therapy and Beyond. Nevv York: McGrovv-Hill, 1971. Lazams, R.S. Psychological Stress and Coping Process. Nevv York:

188

McGravv-Hili, 1966. Lembo, Jolm M. Help Yourself. Niles, III: Argus Communications, 1974. Levvis, W.C. Why People Change. Nevv York: Holt, Rinehart & VVinston, 1972. Lindner, Robert. PrescriptionforRehellion. London: Gollancz, 1953. Low, Abraham A. Mental Health Through Will~Training. Boston: Christopher, 1950. Lovven, Alexander. The Betrayal of the Body. Nevv York: Macmillan, 1966. Lynn, John G. "Preliminary Report of Two Cases of Psychopathic Personality with Chronic Alcoholism Treated by the Korzybski Method." hi General Semantics. Nevv York: Arrovv Editions, 1938. Reprinted: Lakevill, Conn.: Institute for General Semantics, 1970. MacDonald, A.P., and Games, Richard G. "Ellis Irrational Values." Rational Living. 7(2) (1972): 25-28. McGill, V.J. ErnotionandReason. Springfield, 111: CharlesC. Thomas, 1954. Maes, Wayne R., and Heimann, Robert A. The Comparison of Three Approaches to the Reduction of Test Anxiety in High School Students. VVashington, D.C.: Office of Education, 1970. Marcus, Aeurelius, "The Tlioughts of the Emperor Marcus Aurelius Antonius. Boston: Little Brovvn, 1900. Also see Moses Hadas Maslovv, A.H. Motivation andPessonality,, 2nd ed. Nevv York: Harper, 1970. Tovvard a Psychology of Being. Princeton: Van Nostrand, 1962 Masters, VVilliam and Jolmson, Virginia E. Human Sexual Inadequacy. Boston: Little Brovvn, 1970. Maultsby, Maxic C. Jr. More Personal Happiness Through Rational Selfcounseling. Lexington, Ky.: Author, 1971 Help Yourself to Happiness. Nevv York: Institute for Rational Living, 1975. How and Why You Can Naturally Control Your Emotions. Lexi-ngton, Ky.: Author, 1974. "Systematic WiittenHomeworkinPsychotherapy." Rational Living. 6(1) (1971): 16-23. Maultsby, Maxie C, Jr. and Ellis, Albert. Techniques for Using Rational-Emotive Imagery (REI). Nevv York: Institute for Rational Living, 1974. Maultsby, Maxie C, Jr., and Hendricks, Allie. Five Cartoon Booklets illustrating Basic Rational Behavior Therapy Concepts. Lexington, Ky.: Author, 1974. Maultsby, Maxie C. Jr. and Hendricks, Allie. You and Your Emotions. Lexiugton, Ky.: University of Keutucky Medical Center, 1974. Meehl; Paul E. Psychologists Opinion as to the Ejfects of Holding Five of Ellis "Irrational Ideas." Minneapolis: Research Laboratory of the Dept.. of Psychiatry, University of Minnesota, 1966. Meichenbaum, DonaldH. Cognitive BehaviorModification, Morristovvn, N.J: General Learning Press, 1974. Cognitive Factors in Behavior Modification: Modifying What Clients Say to Themselves. Waterloo, Canada: University of Water-loo, 1971. Merrill, M.G. "ThereAreNoAbsolutes." ART in Daily Living 1(4) (1972): 6-9 Meyer, Adolf. The Commonsense Psychiatry of Dr. Adolf Meyer. New 189

York: McGravv-Hili, 1948. Mischel. W. "Tbward a Cognitive Social Leaming Reconceptualization of Personality." Psychological Revievv 30 (1973): 252-83. Moreno, J.L. WhoShall 5'«rwve?Washington, D.C.: Nervous and Mental Disease Publishing Company, 1934. Morris, Kenneth T., and Kanitz, H. Mike. Rational-Emotive 7herapy. Boston: Houghton Mifflin, 1975. Mosher, Donald. "Are Neurotics Victims of Tneir EmotionsT ETC: A Review of General Semantics23 (1966): 225-34. Mowrer, O.H. "Preparatory Set (Expectancy) - A Deteminant in Motivation andLearning"PsvchologicalReview45(1938):62-91 Orlanskv, Harold. "Infant Care andPersonality." Psychological Bulletin 46(1949): 1-48 Paul, G. L. Insight versus Desensitization in Psychotherapy. Stanford.: Stanford University Press, 1966. Pavlov, I.P. Essays in Psychology and Psychiatry. New York: Citadel Press, 1969. Peller, Lili E. "The Childs Approach to Reality." American Journal of Orthopsychiatry 9 (1939): 503-13 Perls, F.C. Gestalt Therapy Verbatim, Lafayette, Cal. Real People Press, 1962. Philips, E. Lakin. Psychotherapy. Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall, 1956. Premack, David. "Reinforcement Theory." hi Nebraska Symposium on Motivation, edited by D. Levine, Lincoln, Neb.: University of Nebraska Press, 1969. Rado, Sandor. Adaptational Psychodynamics: Motivation and Control. New York: Science House, 1969. Rank, Otto. MU TherapyandTruth andReality. New York: Knopf. 1945. Reich, VVilhelni. Character Analysis. New York: Oregon Instimte Press, 1949. Reichenbach, Hans. The Rise of Scientific Philosophy. Berkeley: University of California Press, 1953. Reik, T. Ustening with the ThirdEar. New York: Rinehart, 1948. Rimni, David C, and Masters, John C. Behavior Therapy. New York: Academic Press, 1974. Rogers, C.R. On Becorring a Person. Boston: Houghton Mifflin, 1961. Rokeach.Milton. Beliefs, Attitudes and Values. San Francisco: Jossey-Bass, 1968. The Nature of Human Values. New York: Free Press, 1973. Russell, Bertrand. TheConauestofHappiness. New York: Bantam, 1968. Russell, Philip. "An Empirical Test of Rational-Emotive Therapy." M.A. thesis, Unviersity of Kentucky, 1972. Selter, A. ConditionedReflexTherapy. New York: CapriconiBooks, 1949. Schacter, Stanley. Emotion, Obesity, and Crime. New York: Academic Press, 1971. Schultz, J..H. and Luthe, W. Autogenic Training. New York: Gnme & Stratton, 1959. Sewell, W.H., Mussen, P.H. andHarris, C.W."Relationshipsamong Child Training Practices." American Sociological Review 20 (1955) 137-48. 190

Sharma, K. L. "A Rational Group TherapyApproach to Counseling Anxious Underachievers." Ph.D. diesis, University of Alberta, 1970. Shibles, VVarren. Emotion. Whitewater, Wis.: Language Press, 1974. Shulman, Lee M. and Taylor, Joan K. When to See a Psychologist. Los Angeles: Nash, 1969 Skimier, B.F. BeyondFreedomandDignity. New York: Knopf, 1971. Stampfl, Thomasand Levis, Donald. "PhobicPatients: Treatment withthe Leaming Approach of Implosive Therapy." Voices 3(3) (1967): 23-27. Sullivan, H.S. Conceptions of Modem Psychiatry. VVashington, D.C: William Alanson White Foundation, 1947. Taft, G. L "A Study of the Relationships of'Anxiety and Irrational Ideas." Ph.D. thesis University of Alberta, 1965. Thonie, F.C. Principles ofPersonality Counseling, Brandon, Vt.: Journal of Clinical Psychology Press, 1950. Thorpe, G.L. "Short-term Effeaiveness of Systematic Desensitization, Modeling and Behavioral Rehearsal, and Self-Instructional Training in Facilitating Assertive-Refusal Behavior." Ph.D. thesis, Rutgers University, 1973. Tillich, Paul. The CouragetoBe. New York: Oxford, 1953. Tosi, Donald J. Youth: Toward Personal Growth, a Rational-Emotive Approach. Columbus, Ohio: Merrill Publishing Co., 1974. Trexler, Larry D "Rational-Emotive lherapy, Placebo and No-Treatment EJfects on Public-speaking Anxiety." Ph.D. thesis, Temple University, 1971. Valins, Smart."CognitiveEffectsofFalseHeart-rateFeedback" Journal of Personality and Social Psychology 7 (1966): 400-8. Valins, Stuart and Ray, Alice A. " Effects of Cognitive Desensitization on Behavior." Journal of Personality and Social Psychology 7(1967): 345-50. Velten, Enmiett C. "The Induction of Elation and Depression Through Reading." Ph.D. Thesis, University of Southern Califomia, 1967. Walling, Connie. "An Argument against the Desirability of Theoretically Presupposing Calm Indifference in Undesirable Life Situations." ART in Daily Living 1(2) (1972): 3. Watzlawack, Paul; VVeakland, John and Fisch, Richard. Change. New York: Norton, 1974. Weekes, Claire. Hope and Help for YourNerves. Nevv York: Havvthorn, 1969. PeacefromNervousSuffering. Nevv York: Havvtfiorn, 1972. Wiener, Daniel N. A Practical Guideto Psychotherapy. Nevv York: Harper & Row, 1968. Wiener, Daniel N. and Stieper, D.R. Dimensions of Psychotherapy. Chicago: Aldin, 1965. Wolberg, Levvis R. The Techniaue of Psychotherapy. 2nd ed. Nevv York: Grune Stratton, 1968. Wolfe, Janet L. "How Integrative Is Integrity TherapyT Counseling Psychologist 3(2) (1973): 42-49. "Short-TermEjfects ofModeling/BehaviorRehearsal, Modeling/Be-havior Rehearsal-Phts-Rarional Therapy Placebo, and No Treat¬ment on Assertive Behavior." Ph.D. Thesis, Nevv York University, 1975. " What to Do Until the Revolution Comes: AnA rgument for Womens Tfierapy Groups." Paper presented at Womens Conference, Madison, Wis.: November, 1973. Wolpe, Joseph. Psychotherapy by Reciprocal Inhibition. Stanford: 191

Stanford University Press, 1958. Wolpe, Joseph and Lazanis, Amold. Behavior Therapy Techniaues. Nevv York and London: Pergamon Press, 1966. Young, Hovvard S. A Rational Counseling Primer. Nevv York: Institute for Rational Living, 1974. Understanding and Overcorting Anger. Nevv York: Institute for Rational Living, 1975. Zimbardo, R.G. The Cognitive Control of Motivation. Chicago: Scott, Foresman, 1969. Zingle, Harvey W. "Therapy Approach to Counseling Underachievers." Ph.D. diesis, University of Alberta, 1965.

192