Veljko Petrovi SALAŠAR Tuna Džini , stari varme ski pandur, uputio se da "svojeru no uru i" bogatome salašaru, Vabijanu Lipožen u, poziv na županijsku skupštinu, na tzv. kongregaciju. Ne ini on to samo iz koristoljublja, mada se zaista nikad ne vra a praznih šaka s Vabijanova salaša. Ono par pili a, desetak jaja, bubanj ov jeg sira ili suva ple ka, sve to nije bogzna šta. Jedan stari varme ski pandur vazda se dobro hrani. Varme aška gospoda svaki as prire uju ve ere, izlete, "bankete"; tu su svatovi, krštenja, pa i da a; sem toga, Tunina je žena uvena kuvarica u itavom "Va orsagu", a Tuna najparadniji posluživa oko trpeza i najgizdaviji nosa sve a pri gospodskim i gazda kim svatovima i krštenjima. Nego, njega je privla io salaš. I on je salašarsko dete, odrastao u Gornjim Salašima, samo mu se otac upleo u neke "špekulacije" i propao, te je on morao da ode u "varme aše" -toliko je "vamilija" još vredela. Njemu se dopadao taj "gospodski kruv", voleo je da sebe smatra barabar s ma arskom gospodom, deca su mu se ve poma arila u gimnaziji, ali i toj deci se inilo da su pili i doneseni "direkt" sa salaša ukusniji i da je i sir odande bolji od kupovnog, iako je i taj tamo negde siren. Zatim, on se ro akao s Vabijanom, po ne znam kojoj babi; godinama oni polažu naro itu važnost svojim zvani nim funkcijama, shvataju jedno drugo veoma ozbiljno, i odaju jedno drugom punu " est" u takvim prilikama, a to je o evidno godilo obojici. Tuna je prešao varoš, izašao na "veliku" železni ku prugu, išao šinama, i onda kod prve "štacije" skrenuo levo i, mesto da odmah po e kolskim putem na salaš, koji se video me u vo em na ba koj uzvišici od pola metra, on malo zaobi e da bi prošao malenim šumarkom, zvanim Šikara, da bi se nadisao prole nog šumskog vazduha. Šikara nije gusta, a tolika je da nema mesta u njoj s kojeg se ne bi izme u stabala providelo zeleno žito i beli, razbacani ku erci. Izme u granatih hrastova, koji se možda još se aju nekadašnjih neprohodnih šuma i mo vara sa svim onim bu nim životom ptica i divlja i, vlada zatišje parkova koje ekaju trka i halabuka varoškog leta. Šikara je sada najlepša. Tiha, zelena, meka i vlažna. uje se svaki vrap ili žutovoljka u granju, samo pokoja devoj ica se provla i beru i ljubi ice, izletni ka kr ma "kiosk" još je zatvorena, ohrabrena trava promilela izme u usa enih stolova i po kuglani. No ne e pro i ni mesec dana, a nai i e škole, peva ka društva, tamburaši i vatrogasci, po travi e povaljati ba ve s pivom; ljubi ice e biti izgažene, trava utrvena, mladi izdanci na drve u pokidani, i ono par kosova e se razbežati od cikota i cupkanja, i svuda naokolo, mesto pe uraka, za epci i razbacane boce, zgužvane i omaš ene stare novine, po koja vrpca i po koji rup , izgubljen ženski ešalj, pile e kosti i negde, na jednoj grani, visoko, ulubljen polucilindar. Tuna, stari pandur, skida svoj crveni ka ket, gladi se po elu i ose a se sve ano ganut. Koliko je puta, u mladosti, i on igrao tu, vijao divojke koje su ve i zbog širokih bunjeva kih sukanja teško izmicale; koliko je puta služio tu, po ilimovima razbala enu, besnu gospodu, inio se da iza žbunja štošta i ne vidi, naposletku se i ljubio s pijanom gospodom, tovario ih u kola, pridržavao i pratio ku ama. Ma koliko da je šuma mala i retka, ipak im je izašao iz nje, zapljusnula ga je osvetljena, vedra ravnica. Žita još retka i nežna kao mladi eva brada, ali se ve talasaju i blistaju u predve ernjem suncu. Vrane i avke se crne u njima; oveka nigde; "on je svoje u inio, i posvetio je, sad je do Boga".
Mekom i uskom putanjom prelazi Tuna i ve izdaleka vidi visoku Vabijanovu figuru u malenom vinogradu ispred salaša. Pipnu džep na prsima, poziv je tu, i smesta zaboravi i prirodu i Boga koji useve blagosilja. Vabijan, gologlav, zasukanih rukava od košulje, raskop ana prsluka, s gužvom like oko pasa, vezivao je lozu za ta ke, ardaklije za letve dignute u vidu svodova duž cele srednje staze vinograda. Radio je polako, dostojanstveno prikrivaju i stara ko babranje. On je primetio Tunu im je ovaj izašao iz šumarka. Poznao bi ga po onom neselja kom, trgova kom hodu, kako gazi petama i razdaleko, razroko razbacuje vrhove od cipela. A ve otvoreno plava uniforma s belim "šujtašima" i crvena ka keta odavale su pandura. No Vabijan nije zastao ni jedan trenutak. Ni unu e koje mu je pritr alo da javi Tunin dolazak nije ga izvelo iz takta. Tek kada je Tuna stigao do vinograda i viknuo: - ,,'Valjen Isus, ba a-Vabijane!" - on se ispravi, zakrili dlanom o i, zagleda se da kao bolje vidi ko ga to pozdravlja, pa, tobože iznena eno, odgovori: - ...I Marija, ba a Tuna! 'Ajde, 'ajde, pri i bliže, sad u i ja, samo da još ovu lozicu privežem. Tuna ozbiljno obrisa o nogavicu svoj oznojeni dlan, pa se ceremonijalno rukovaše. Oni su obojica znali o emu je re , ali niti je Tuna što rekao niti je Vabijan što odao, ni okom ni pokretom. Koje dobro donosi meni ak ovamo ovako slavnu varme ašku gospodu? Imam s vama, ba a-Vabijane, dosta glavnih ri i! - ozbiljno e Tuna, a Vabijan ga obgrli i povede. - E, kad je tako, a mi aj'mo unutra! Prošavši okop, gde su se slobodno jurcala ždrebad i telad s uzdignutim repovima, i ušavši u dvorište, Vabijan zapovedni ki viknu: - Stipane, pridrž'-der Kusu, ba ' Tuna je doš'o, a ti, Mando, dones'-der vina, šunjke i sira i kiseli' paprika! - U stvari, izlišno je bilo i to, jer im je eljad primetila izdaleka Tunu, pripremila je sve kao obi no, i sad ve stajala sva u pristojnom odstojanju, gotovo s respektom, i pobožno pratila o ima dvojicu staraca a uglas prizivala Isusa i Mariju. Va a Tuna se zadovoljno smešio i otpozdravljao sve sinove, i snahe i unu e po njihovim imenima. Vabijan je uveo svoga gosta u gornju ku u, s terasom, i sa dve goleme sobe, koje su se otvarale samo kad gosti nai u. Na terasi su dreždale dve rasušene, pletene fotelje i isti takav, odljusnut, okrugao sto na jednoj nesigurnoj nozi. Kad njih dvojica nai oše, po terasi se rastr aše piju i mali, žuti pili i, a kvo ka, kao kakva namrštena i nepoverljiva guvernanta, sko i na sto vežbaju i krilima kao da e nekome u o i poleteti. U grdnoj soburini, "sali", s belim i prašnim podom od amovine, udarala je zaptivena studen pustih odaja. Jedan krevet, sasvim gra anski, garnitura od zelenog ripsa, sto, ogledalo, etažer, sve politirano, samo je u jednom uglu stajala presa za grož e, a o klinu do zavese visili su kajasi. Na zidu mati božja sa sedam ma eva u vidljivom srcu, na spava em sto u opet mati božja od porcelana kao u nekoj kapelici, a na stolu lanjska, isušena, šarena uskršnja jaja i belo jagnješce od vate, s crvenom crkvenom zastavicom od papira me u prednjim nožicama. Tek što oni sedoše a zazveckaše aše i tanjiri. Najmla a snaha, Manda, unosila je na poslužavniku veliku bukliju mutnog, belog vina, podebelo narezane šunke, sira, luka, paprike i zelenih patlidžana u sir etu.
'Valjen Isus i Marija! - stidljivo prošapta Manda, ne skidaju i iju sa aša. Amen uvik, Mando! A kako ti je sin, a? Pa, fala Bogu, dobro, samo je nevaljan, dida ga razmazio. - A ko e ako dida ne e! - smeška se Tuna, a Vabijan kao usteže osmeh i gladi brk. Manda pocrvene, pokaza bele zube, pa na vratima zašuštaše njene iste, uštirkane suknje. Vabijan odmah nato i, kucnu o Tuninu ašu: -'Ajd', prvo u ime božje! - pa pošto obojica iskapiše, obrisaše palcem i dlanom brke, prorakoljiše se i pogledaše suznim o ima od brzog gutljaja: - E, a sad, šta je? Tuna se tek sad maši džepa, zavu e ruku kao da traži i, drže i poziv u ruci, po e pre svega službenim tonom: - E, pri svega da vam kažem, ba a-Vabijane, ovo mi je ovdi prid'o u ruke sam gospodin "veišpan", i kaže: da to odneseš mome ba a-Vabijanu, da ga mlogo pozdraviš i da ga u moje ime pozoveš prikosutra u " ileš". On, kaže, nikako ne smi valiti. Tako mu kaži i pozdravi ga mlogo... E, sad izvol'te, pa itajte. Vabijan nije znao ma arski, a itati je uopšte zaboravio, ali on zato najozbiljnije primi komad artije, pa se diže i viknu: - Mando, deder one moje nao ale! - Dok je on nasa ivao nao are, rasklapao, prinosio i udaljavao poziv, Tuni nije mrdnula nijedna crta na licu. On je prekrstio ruke na svome okruglom trbuhu, utisnuo malu bradicu u nabrekli, crveni podvaljak, zagledao se u jelo i ekao. E, kad je tako, nije vajde, moram i i. A jesu l' ti kazali kakvo e biti glasanje? Pa bira e se dva "ilneka"; jedno je racko misto. A ko e se birati? Za racko misto su se pogodili "veišpan" i "livi ari", a za madžarsko bi "veišpan" 'tio svog sinovca, onog što je od Pletikosi a dobio sto 'iljada srebra na ajncu; a livi ari 'o edu onog mladog Rataja što je od Fišera preot'o ženu. - A-a, znam! Vidi emo, Bože zdravlja, vidi emo... 'Ajd', drž' tu šunjku!... Vabijan se držao kao da ne e da oda šta e on k'o raditi, a kao da od njega ina e zavisi izbor. Me utim, Tuna je znao da e Vabijan, stari "livi ar", glasati s opozicijom. No, on je do kraja igrao ulogu diskretnoga, te nije dalje potrzao to pitanje. I sad, pošto se zvani ni deo svršio, trebalo je pre i na glavni zadatak, te on zamoli doma ina da pre u u ku u gde e se obojica ose ati svojskije no u ovoj hladnoj, gospodskoj sobi. Tu, na stolicama sa sedištem od sirka, oko teškog stola pokrivenog mušemom, u blizini bele zemljane pe i s krevetcem, oslanjaju i se na postelje naslagane "šlingovanim" jastucima do gredica, tu su se oni razbaškarili, pili, jeli, divanili i znojili se. Uve e je Tunu podigao Stipan u eze, sa svim pili ima, sirevima i jajima, i odneo ga upravo do ku e. Niko od uku ana nije smeo da upita "Va u": šta mu je "Varme a" poru ila ni šta je on naumio. Oni su svi bili ponosni na Ba inu " est", i ta njegova uloga u javnim poslovima ostala je za njih viša misterija o kojoj su i me u sobom samo šapatom govorili. Najve i realista me u njima, u tom pogledu, Stipan, pomalo je sumnjao u korisnost takvih po asti, ali nije se usudio da tu svoju li nu misao iskaže.
Va a se držao još ozbiljnije i tajanstvenije. Koji put bi samo, ute i, poduže vrteo brkove me u prstima, duvao dim preko lule, a to je zna ilo da krupno i važno misli. Tre i dan uve e tek progovori usred ve ere: - Stipane, ujutru upregni ilaše u karuca sas "galasersamom". Bi e posla u Varme i. Poveš emo - pa razgleda po zanemeloj porodici - i Anicu u varoš! Anica, devoj ica od petnaest godina, sinu od radosti, a ostale ženske se snuždiše. - K'o što ti kažeš, Ba a! - odgovori Stipan i ne trepnuvši. Zorom je ve cela ku a bila na nogama. Stara baka, mati i Manda, pre no što je starac i ustao, po eše da obla e Anicu u ugasito, zovine boje, stara ko odelo, "ruvo" od najfinijeg štofa. Na sedam donjih široka, "na jedanaestpola" nabrana i do zemlje duga suknja, spreda od istog sukna mala keceljica na uglove, tvrd prsluk koji stidljivo neprimetnima ini jedva promoljene grudi, marama od svile iste boje, stegnuta pod bradom i navu ena na o i, oko vrata, na debelom zlatnom lancu, velik biskupski krst, u ruku maramica "na karo", s molitvenikom od slonove kosti na kop e i s krstom, i u njemu stru ak bosiljka. Kad su je udesili, ona se povu e u ugao i tu, ne mi i se, ekaše dok Ba a bude gotov. I mada je u duši bila veoma sre na i vesela, ona je izgledala, onako nepomi no stoje i, veoma žalosno. Valjda zbog one suprotnosti izme u detinjeg rumenog lica, još pljosnatog malog tela i teškog, mra nog odela kakvo nose i mlade i stare Bunjevke. Stara i snahe posluživale su i njega bez re i, po utvr enom redu. isto rublje, staja e odelo od teške, crne oje, sa srebrnim pucetima, izme do kolena, okrugao šešir od sjajnog filca, nikako još neugnut. Pred ku om su nestrpljivo kopkali ilaši, mahali glavama i frskali. To su bili odmorni konji, velikih i oblih sapi, sjajne dlake, zbog ega su i hranjeni naizmence zoblju i kukuruzom. Samo su im dugi repovi bili podsavijeni i svezani u vor, a sa "karuca" je davno popucao lak. Na sedište, uprkos federu i koži, položena su dva nadula, bela jastuka. Pored kola ekala je Manda s poslužavnikom na kome je bilo vina, mesa i ju erašnje sarme. Deda se prihvati, sru i dve aše vina - mala nije bila gladna - pa se "prekriži", digne Anicu ispod pazuha u kola, a njega žene poduhvatiše za laktove, smeštahu ga i ušuškavahu jastuke ispod njega. On samo pruži ruku preko to ka koju svi poljubiše, pa mignu Stipanu: - 'Ajd' u ime božje! Kola zatandrkaše, a celo društvo osta pred ku om ne mi i se, s rukom u ruci, dok god oni tamo ne zamakoše. Kad su ulazili u varoš, Vabijan je uživao što se "Grce" osvr u na grmljavinu to kova po kaldrmi i gledaju za debelim, gazda kim konjima. Zaustavili su se, i bez dogovora, pred Butkovi evim "bircuzom". U konjušnici, u nastrešnici nasred avlije, ve su se isturile neke rude, i iza svakih kola iz šaraglja upkahu seno konji Joze Bošnjaka, Ivana Alagi a i ostalih Bunjevaca, salašara, skupštinara. Vabijan ih je poznao sve. Oni su bili sedeli za velikim stolom iznad koga je, pored Isusa i limene reklame Dreherova piva, visila slika Košutova kako kle i na krvavom bojištu, položio ruku na srce, okrenuo ono belo u oku prema nebesima i moli se Bogu - i tekst molitve je na slici - a oko okvira ma arska trobojka. Ba e ve "vruštukuju" paprikaša i piju vina. Za manjim stolom ore povedene "divojke", sve mlade, nežne, uska lica, ali i pred njima paprikaš i pivo. Anica ode k njima, a Stipan za tre i sto, pa,
pošto ubrzo izede svoju porciju, vrati se konjima. I "divojke" se uskoro digoše, poljubiše svaka svoga u u ruku i odoše, drže i u obe ruke pred sobom molitvenike, na kratku misu od deset minuta i na dugu šetnju tamoamo pred crkvom. Vabijana do ekaše svi "s reverencijom" koja pripada njegovima "dvista lanaca oranice u jednom komadu". U društvu je bio i najviše se uo jedan gospodin, advokat Vujevi , koji je morao da se a i i još više rasteže re i kako bi izgledao više narodski, ali to je njega stalo muke, jer je ve zaboravio gotovo svoj maternji jezik. Vujevi je "tolkovao" "livi arsku" politiku: - Sve zlo dolazi od Be a i od Raca, jer zbog njih je velika "porcija" i zbog njih "naša dica služidu solda iju". Race treba izbaciti iz Varme e i zvanija, nek' idu u popove, a na njina mista ponamištati našu škulovanu dicu, koja umidu i s narodom i s Madžarijom divaniti. Al' sad još nek' im bude. I taj "nj v" kandidat je miran ovik, nije od onih "psiju". Me utim, o županovom sinovcu ni uti! "Svi pravi livi ari glasa e za Rataja, jer je kremen ovik i dobar katolik. A što je ot'o tu u ženu? Ot'o je od ifuta, pa šta!" U deset sati po oše svi, siti i gasni, "korporativno" s Vujevi em na elu, u Varme u. Pred njom je zacrnelo: obrijani i neobrijani popovi, skoro svi s crvenim postavama, cilindri, redengoti i gazda ka oha. im koja hrpa skupštinara nai e, zadrigli, upara eni panduri pred kapijom udaraju o kundake nekih škljoca, iz kojih još tane nikad izletelo nije, a ta oružana parada je naro ito nadimala Vabijanovu skupštinarsku svest. U sali se ponameštaše u smislu desnice i levice. A sala je bila prostrana i nesravnjeno sjajnija, ukrašenija i udobnija od mnogih starih skupština u kojima su se stvarale države. Levi zid, u celini, pokrivala je jedna slika, pobeda kod Sente, na kojoj je slikar Ajzenhut zaboravio Monastirlijine Srbe. Na ostalim zidovima re aju se portreti svih dotadašnjih "velikih župana", sve u zlatu, svili i kadifi, sa sabljama i sa mamuzama, s monoklima i s "pokenbortima". Kad su se svi ispozdravljali i smestili u obla sedišta od crvenog somota, u e veliki župan s monoklom u levom oku i s kotletima duž oba uha, i održa sve an državni ki govor o zna aju ove skupštine i o velikim zadacima njenim. Vabijan nije ništa razumeo, a nije ga mnogo uzrujavalo ni gluma ko uzbu enje pojedinih njegovih jednomišljenika u kaputu, koji su upadali u re . On je bio zadovoljan. Njega se neposredno nije ticalo ništa. Prešlo se i na "vicinalnu" železnicu za Palanku, ali pošto šine ne e se i njegovu zemlju, on se igrao pisaljkom i zafrkavao belu artiju koja mu je bila stavljena na raspoloženje na pultu pred sedištem. Dobro se "vruštukalo", te ga je hvatao san. Mislio je o ku i. Da li su isterali prasice na ledinu i da li je ko ostao kod Bilke, koja treba da se oteli? Odjednom nastaje tajac. Vujevi je pretio, a župan se smešio, kao svaki župan koji ima ve inu. Pa onda se po eše dizati jedno za drugim. Vabijan se prenu, pripazi, u naizmence 1§ep (da), pet (ne), te vide i da Vujevi re e Alagi u na uvo pet, i on mirno sa eka svoje slovo i kuražno odglasa: pet! Posle je opet došlo do galame. Biralo se. On je isto onako i birao, i njegov kandidat je pao. Posle izbora svi su mislili "ku i", ve je zvonilo podne, ali do oše "eventualija", interpelacije, politika. Vabijanu je bilo dosadno, ali kad se diže jedan srpski pop i po e srpski besediti, on se razvedri. Pop je govorio žestoko protiv vladine naredbe kojom se ine smetnje "konfesionalnim" školama. Koliko je njegov politi ki mozak dopirao, njemu se svi ao ovaj, jedva jednom, razumljivi govor. I kad je neobrijani pop udario najžu nije na "framasonsko vladino nasilje", Vabijan, preko Jozinih le a, munu nežno debelog bereškog
župnika, Blažu Adži a, i namignu zadovoljno: -Ovaj racki popa fino divani, a? - No obrijani popa je bio više disciplinovan, i mada se i njemu svi ao govor drugoga brata u Hristu, on punovažno diže upave obrve i šanu: - uvaj se "bizantin ine"! Vabijan nije razumeo re , ali je razumeo da se ne treba oduševljavati. Srpski pop, naravno, nije uspeo. Opozicija je ledeno posmatrala, a s desnice je neko doviknuo: -To je zato što nije izabran za protu! Vladi je izglasano poverenje. Kad svi ustadoše da po u, Tuna pandur se progura do Vabijana i pruži mu ogromni, tvrdi karton s bojadisanim svetim Pavlom, grbom Ba bodroške županije, i, da ne bi Vabijan bio u neprilici, šanu mu: Ba a-Vabijane, prisvitli vas poziva na "gala-ru ak". Pri ekajte, pa po ite s vele asnim, i oni su pozvati. - Vabijan manu glavom, kao da se nije ose ao polaskan i ovim, nešto zakasnelim, pozivom. U njegovim o ima to je baš zna ilo više. Jer župan redovno, "na turnuse", poziva. I niko ne bude zvat dvaput jedno za drugim. S njim je, dakle, u injen izuzetak. Nepozvani su izlazili prepiru i se još neprestano, ili dogovaraju i se gde i u kojoj mehani opet da se na u. To je, uopšte, najlepša strana ovih i ovakvih skupština. Dvadesetak zvanica je zaostalo, koje e zajedno pre i hodnikom u županovo odeljenje. Vabijan je hteo da se uje i vidi da je i on tu. Opraštao se glasno od svog društva, poru ivao "dici" da samo ru aju kod Butkovi a i da ga sa ekaju kad se vrati sa županova obeda. Pa onda pristupi popu Blaži. On je ovde mogao govoriti jedino s njim, s igumanom bo anskim, i s druga dva Srbina advokata, ali su i ovi zadžakali ma arski s ostalima. A i vi na ru ak pozvati, vele asni? E, uveni su "veišpanski" ru kovi! Nema divana! Ja sam i prošli put kod nji' ru 'o - uzgred pominje Vabijan. Pop Blaža diže obrve, dobro zagleda Vabijana, pa e s nimalo nevinim osmehom: - A da ti ne eš privrnuti virom, kad si u takoj "gnodi"? Vabijan, gotovo polaskan, prezrivo odbi: - Mi se i brez toga po tivamo! Po zvanice je došao sekretar, a na vratima svoga stana do ekao ih je sam župan. On ih je uveo u salon i rukovao se redom sa svakim, "nalaze i za svakoga po jednu ljubaznu re ". Vabijan je ose ao da se gubi. Bojao se stati i i i po parketu kao po ogledalu, a upravo ga je bunilo da gazi po smirnskim ilimovima. Zatim, uza zidove stajali su uko eni panduri, ali praznih ruku. Prošli put su nudili piva i zakuske. im celo jedno društvo prione na jelo i pi e, lakše se ovek sna e u njemu. Uz to župan, kad naposletku stiže do njega, ne samo što mu stište ruku: O, moj ba a-Vabijan! - nego se okrete i itavom društvu objavi s osmehom: Ovo je, gospodo, moj najopasniji politi ki protivnik! - pa okrenuvši se opet samom Vabijanu, nastavi bunjeva ki s ma arskim akcentom: Kažem da ste vi moj najve i neprijatel u politiki, a moj najboli prijatel...
Vože sa uvaj... ono jest'... - zamuca Vabijan uz opštu veselost i pomodri od uzbu enja. Zatim župan uhvati vladinovca poslanika ispod ruke i nastavi raspoloženo: Uoiz 1e ueggeg, I ezt. Sg61e, ttez atizapt. se 1ure-1a! Oie1 arreŠ s!e S1aB1e! Pre no što su seli za sto koji je bio postavljen za dvadeset i dvojicu, im su pojedini potražili svoja imena, župan opet, "šarmantno nestašan", zamoli "velikog beležnika" da svoje mesto ustupi Vabijanu, kako bi sedeo do njega. Vabijan je zbunjeno nazirao neku novu po ast, a kad ga je župan zagrlio i posadio kraj sebe na sredinu stola, on se rastopio od sre e. im su arhimandrit i opat, na elu širokoga stola, blagoslovili nemo trpezu i prekrstili se, stolice škripnuše, a šestoro plavih pandura ulegoše. Jedan je donosio pivo u vitkim, oznojenim ašama, na srebrnom poslužavniku, dvojica dve žute kokoši na belim servijetama, a ostali su delili aše. Župan mignu, i jedan s kokoškom po e kod arhimandrita, a drugi kod ba a-Vabijana. Arhimandrit je itao peštanske novine u kojima se redovno i opširno referiše o dvorskim i aristokratskim ru kovima i o svim novinama u "etikeciji". On se nije zbunio, ali je radoznalo pri ekao da vidi Vabijana na delu. Uopšte, svi se zagledaše u njega. Niko ga nije zažalio. Velika gospoda vole takve šale, a ona manja su mislila na sebe i uživala što e neko pre njih turiti prst u vrelu vodu. Vabijana nije pomela ova opšta pažnja, niti je on primetio napeti smeh na ustima velikaša. Njega je samo za udila ta žuta kokoš na servijeti koju mu je pandur podneo s evnuškom, hladnom uslužnoš u. Zašto bar na tepsiji ne unose tu prokletu, kuvanu kokoš? Pa odsudno š epa viljušku i nož i po e energi no da testeriše batak s posrebrenim krajem. U isti mah prasnu kikot, nemilosrdan, neodoljivi kikot koji je tresao ak i popa Blažu, s bogougodnim trbuhom kao na ve s kvasnim testom. Vabijan tek tada oseti da je kokoš presna. Ubrisa rukavom znoj sa ela i uspravi laktove na stolu s dignutim nožem i viljuškom kao vojnik pri kapitulaciji, pa se po e i sam smejati: - E, da se kaže, gospocka uncutarija! E, baš ste pravi avo, prisvitli! Župan, kome je monokl ispao u nastupu smejanja, obgrli starog salašara, pa mu, kao detetu, uze obe ruke i, razoružavši ih, turi mu u desnicu lopaticu od sedefa na srebrnoj dršci i zahvati iz otvorenog kokošjeg trbuha ajvara. - Ne srdi se, ba a-Vabijane, to se tako jede. Namaži na kruv, pa jedi. To je dobro. To je osobito dobro za stare ljude. Tvoja baba bude ve eras vesela! Manji ljudi su se tek sada smejali, pošto im je odlaknulo, a ve i su sopštavali da to nisu kokoši, ve štajerski kopunovi i da se u Be u "servira" tako u poslednje vreme. Vabijanu se baš nije dopadao ajvar, ali ga je jeo, ne zato što je shvatio njegovo zna enje nego jer nije znao šta drugo da radi, a, naposletku, ni njemu nije bilo krivo da zasmejava društvo. I to je neka prisnost i neka slava. Pr io je pomalo nos, što je izazivalo smeh, a kad, ohrabren uspehom, diže praznu ašu piva, sam župan mu nasu belog bada onjskog vina: - Ne pivo, na to se pije samo belo vino! - Možem ja i to! - veli Vabijan uz opšte veselje i odobravanje. Svi se kucnuše s njim. I tako je išlo i sa ostalim "gangovima". "Fogaš" (veliki zubati smu iz Blatnog jezera) hteo je da se e popreko, toplu, "natrvenu" pitu s
"kremom" natakao je na viljušku kao dušmana i hteo je da obzine celu, pe enje je izreckao nasitno, mada je imao sve zube, a župan ga je u svemu podu avao, i to mu je inilo neobi no zadovoljstvo. - Ti eš, ba a, do i i do ministra i do primasa, pa da nas onda ne "blamiraš". Da vide kakve su naše gazde! - Svi su se neprestano bavili njime, smejali se i zadavali mu ozbiljna pitanja rogobatnim jezikom i s mnogo stranih re i. On je video da mu se smeju, ak je ose ao i da mu se rugaju, ali tek uvide i to da mu druge nema i, najzad, ipak, on je bio nesumnjivi centar cele otmene sofre, a jelo i pi e bilo je odli no. Jeo je od svega po dvaput, ispijao sve aše, male, ve e, velike, uzane, široke, belo vino, crno vino, burgundac kao topaz, malagu, pa ipak je neprestano pogledao na one kao dlanovi široke i plitke aše s dugim, tankim drškama, s vijugama use enim kao dijamantom, i ekao je da u njima zašume oni drobni, hitri mehuri i. Naposletku zare aše panduri, kao posle pozdravnih rafala, s bocama, omotanim u bele servijete, kao da su bolesne, i za tili as zaigraše u ašama sitni, magloviti vodoskoci, i zamirisa cela prostrana trpezarija uzbudljivim vonjem šampanja. Svima se zastakliše o i, u sva ijoj glavi minu nejasna uspomena na neki vals, na silne sijalice, na ženski smeh i na ženska naga ramena. Samo se ba a-Vabijanu raspoloži lik tog vraškog pi a radi. Župan se diže s monoklom u uko enom oku i nazdravi Njegovom Apoštolskom Veli anstvu. Pri završnim re ima zabrujaše, kroz napre ac raskriljena vrata, Cigani. Eljen, eljen, eljen (živeo)! Svi stoje i iskapiše. Župan ustade opet. Monokl još blistav i nepomi an, ali drugo oko ve slobodnije žmiri. On završi: - Da živi vlada! - pa odmah kucnu o Vabijanovu ašu: -No, ba a, da živi naša visoka vlada! - Pa neka živi, vlade mora biti te mora! Svi se smeju, i pop Blaža se smeje, mada vrti glavom, pa se i on kuca, i on iskapljuje. Posle ustaje arhimandrit, i on nazdravlja županu, uzoru svih župana, di nom poglavici naše male, ba ke države, kojom on, na sre u svih vera i jezika u njoj, upravlja tako da, kad bi se "oni gore" ugledali na njega ili bar slušali njegove savete, kad ga, na ogromnu štetu zemlje, još nisu uzeli sebi u vladu, ne bi bilo u Ugarskoj ni verskog ni narodnosnog pitanja. Opet eljen, opet ustajanje, kucanje i pijenje uz pratnju muzike. Najzad se opet diže župan, ali mu monokl zaigra i usred besede iskliznu. On nazdravi Vabijanu, estitom Bunjevcu i patrioti, diki salašara i skupštinara, koji se isto toliko brine za Varme u koliko i za svoje njive. - Za mene kažu protivnici da sam partizan i aristokrat. Eto vidite kako ja postupam s opozicionarima i sa seljacima. - Pa se okrete tronutome Vabijanu bunjeva kim re ima: Vabijan, ja tebe mlogo volim, tebi dopuštam da mi kažeš ti. Servus, ba a, ali brez ljubljenje! - U opštem polupijanom, polušaljivom i poluganutom raspoloženju, Vabijan je samo brisao o i i mucao: - I tebe je bunjeva ko mliko odojilo. Krv nije voda!... U tom je prošao ru ak. Društvo se još jednom nasmejalo Vabijanu, koji se stresao od kiselog ananasa, pa ga obiberisao, jer, kaže, on tako i dinje jede. Pa panduri unesoše velik pozla en orbaluk s vodom i ubrusom i aše sa mlakom, nesla enom limunadom pored ovalnog, srebrnog umivaonika. Kad Vabijan ugleda bolu s vodom, on se užasnu: - Prisvitli, zar vode posli svega ovog? Nikad ni dovika! - To je da prste opereš, ba a! Ali ba a zamo i obe žuljave, rutave šake, izbr ka svu vodu, poprska sve oko sebe i ubrisa se o stolnjak pa zagladi brke: - E, to je ve ništo! Ali kad mu prinesoše ašu, on lukavo mignu na župana:
- E, ne e ba a dvared. Jedared sam popio, više ajak! - i nikako nije hteo da promu ka usta.-Ada šta e ondak vino? Župan brže diže sto, te se svi povukoše u salon, gde je ve ekala kava s konjacima i likerima. Ba a je probao sve i naposletku se zaustavio na manastirskoj šljivovici: - Sam švindl, da 'prostiš, prisvitli! Me utim, jezik ga je demantovao. Župan izvu e iz futrole od stakla debelu, crnu cigaru od aršina i sa širokim, crvenim prstenom, "sas štrupandlom", i turi je ba i u usta: Ba a, pazi, to košta pet forinti! - Ba a se trže, gotovo trezveno, izvadi je iz usta, zagleda je prevr i je me u prstima i skoro prezrivo re e: Svašta! Kad se svi zavališe u naslonja e i zadimiše, župan se okrete, naredi da se Ciganima da jesti i piti, pa e porodi nim tonom opet Vabijanu: - E, sad, ba a, da nam produciraš ono jutro na salašu!... Verujte, gospodo, to je nešto kolosalno. Ja ni u "Ronaheru" nisam uo nešto savršenije. a se nešto kao snebivao, ali kad vide zažarena, zajapurena lica svih unaokolo, ija je presi enost zahtevala još novih potresa, on se prvo malo prokašlja, pa kad nastade tišina, zaklopi o i, zavali glavu i po e kukurikati. Prvo kao kakav mator i promukao pevac, s itavom izra enom melodijom, i s onim na kraju opuštenim glasom kao kad gajdašu pisak ispadne iz usta. Pa onda kao mlad petao u doba svoje plodne i budila ke mo i, sa silnim naletom i brzim prekidom, i, najzad, kao kakav sasvim mlad, nespretan orozi , koji mutira sli no gimnazisti petog razreda, koji još matora ki po ne kukuri... - ali nikako ne ume da završi ono - ku. I sve je on to pratio pokretima i mrdanjem glave i tela; ak je i rukama lupao o bedra k'o tobože krilima. Zatim je došlo mukanje: prvo ono bezizrazno, u vetar, kao teoci, pa ono duboko i toplo njihovih matera - uz prvo je blenuo naivno u neizvesnu ta ku na gornjem zidu, a uz drugo obrnuo glavu u stranu, kao da priziva tele da ga obliže po elu. Pa rzanje s kopkanjem kopita, pa groktanje s njuškanjem izrivene zemlje, pa sva razna salašarska lajanja, kevkanja, sve do kvocanja, gakanja, škripanja erma, testerisanja i dalekog zvona iz varoši, te završi, sav oznojen i zadihan, ženskim glasom: - Dobrojtro, komšija, jeste l' uranili, kako ste spavali, šta ste sanjali? Celo se društvo povaljalo od grohota. Debeli ljudi su se hvatali za trbuhe i usijano im se lice trzalo od bolne nemo i: - Ta prestani, molim te, prestani, ubio te Bog!... - On sam bio je iznuren, te je i njemu drhtala ruka, i pola mu se ašice prosulo dok ju je prineo ustima. Župan je prezadovoljno ponavljao svakom pojedinom: - Zar nisam rekao, zar nisam dobro u inio? - U drugoj sobi pucali su od smeha i Cigani i panduri, i Tuna, ušavši s novom kavom, morao je koji put šakom da zaklanja razjapljene vilice. Ali kad se njegove o i sretoše sa zamu enim i zasenjenim pogledom ba a-Vabijana, odjednom pade smeh kao ljuska s lica obojice. - E, prisvitli - viknu Vabijan ozbiljno - umemo mi salašari tušta, i lajati i ljucki divaniti! Župan, shvativši to kao predznak neprijatne faze u njegovu pijanstvu, zovne Tunu i naredi mu da nekako izvede ba u i otprati do kola. Pred odlazak župan mu je natrpao špagove cigaretama, cigarama, bonbonama - "za dicu"; ak mu je gurnuo u šake i jednu bocu rakije za put i za sinove. Svi su se s njim rukovali, a župan nije mogao izbe i da ga Vabijan ne poljubi. Kad je izašao, župan nasmejano sleže ramenima:
- Bolje ovako. Paor je paor, ne zna granice. Al' je kolosalan, zar ne? Uz put ni Tuna ni Vabijan nisu pominjali nijednom re ju ni ru ak ni veselje... Krepki starac, im je izašao na vazduh, upregao je svu volju da se ispravi i da sigurnije kora a. Stipan i Anica digoše ga u kola ine i se da ne prime uju nikakve znake pijanstva na njemu. Putem se navalio na Ani ino rame i blaženo zadremao. Uku ani su ga do ekali kao što su ga i ispratili, skidali ga nežno kao da je od porcelana i ljubili ga redom u ruke. Ima l' što novo? Vilka otelila žensko. Ba a se nasmeši. - Aip dan. - I više ne re e ni re i, ali svi naslutiše da je Ba u kod župana postigla velika " est". Svukao se, umio, obukao radno odelo, obišao salaš, pregledao da li je sve u redu, pa naru io sebi za ve eru kiselih paprika i krastavaca, zatim legao i doma inski zahrkao. * * * Nije prošlo ni nedelju dana, sunce je sve toplije i duže grejalo menjaju i zemljino lice, kad jedno popodne, dok je Vabijan nadzirao zidanje novog obora u dnu dvorišta, kao na komandu zalajaše svi kerovi pod vo stvom Kuse, koja je besomu no skakala na ogradu i kezila zube izme u letava. Vabijan se osvrte i ugleda iznad ograde zelene lova ke šeširi e s tetrebovim perima i vrhove dvocevaka. Anica dotr a s rukama vlažnim od sapunjavice i usplahireno šapnu: - Ba a, neki gospodari tražidu vas! Oteraj vaške, pa nek' u u! - odgovori mirno, bez iznena enja, ne mi i se. NJ , Kusa, o'š pod kola!... - ula se vika i tutanj grudve s kotrškanjem za psima, škripnuše vrata, i doleti Stipan do Vabijana, uzbu en: - Ba a, došli su prisvitli gospon veišpan s gospod'nom "oblegatom"! Vabijan se okrete, pa kad ih vide, on se ispravi i ugušuju i prijatnu nedoumicu mirno naredi: -Nek' žene otvore "salu", po iste, postave i donesu vina, šunjke, kajgane, krastavaca i smista nek' u'vate "par" pili a na paprikaš! A ti, Stipane, deder moj "jankli"! - Pa u ini dva-tri koraka u susret gostima, bez ikakve žurbe. A ovi privezaše litareve svojih ze ara jaha im bi evima i pridržavahu ih, jer doma e vaške, ispod ambareva, režahu negostoprimljivo na njih, na te, po njihovim pojmovima, sigurno degenerisane, elegantne varošlije. Dok su ovi, aristokratski, rezervisano opustili svoje duge, svilene uši i daš i plazili svoje crvene jezi ine, upiru i treperave, vlažne, crne njuške as u svoje gose, as u ovaj poluobu eni "milie", kao da su hteli zapitati: - A šta emo nas etvorica me u ovima? - emu da zafalim tu prisvitlu posetu na Lipožen a salašu? Dobro mi došli! - pa pruži ruku i rukova se sa obadvojicom. - Izvol'te samo ovamo da se odmorite i pri'vatite malicko. 'Proš avajte, veliku gospodu je teško ugostiti 'vako iznenada, al' za lovce ima uvik dosta na salašu! - pa se osmehnu, zastade i negleduš navu e kaput koji mu je Stipan pridržavao. - Mudro ti je ovo poslidnje, ba a-Vabijane... A mi malo po osmo na ze eve, pa kad smo ve tu naišli, ja rek'o da ostavimo konje u Šikari, a mi da svrnemo do mog dobrog ba a-Vabijana. - Dobro ste uradili... A konji u Šikari, velite?... A, 'ajd'mo sad unutra - sad u ja taki! -Stipane, jednu ri !...
Suknje zašuštaše tamo i amo, ženskadija se rastr ala. Ve je sve bilo spremno. Manda je, u novoj "džegi", ve unosila vino, a u dnu dvorišta kreštale su kokoši, pištali pili i, dok dlan o dlan, a perje se razle e i ma ke se šunjaju oko kuhinje. Župan je, razume se, ovu posetu naro ito udesio. Izbori su u izgledu, i za opoziciju bi bio smrtonosan udar kad bi se pridobio za vladu Vabijan Lipožen , za ijim bi "lancima" pošle sve bunjeva ke gazde, a po ma arskom cenzusu fukara i ne glasa. On je njega davno uzeo na oko. Znao je da je tvrdoglav. Ali je verovao u uspeh. No ovaj ga je do ek malo iznenadio. Gospoda su se divila veli ini i mnoštvu zgrada, gospodskome nameštaju, iako su ih presa i kajasi golicali na smeh; tapkali su Vabijana po ple ima, a ovaj se samopouzdano smešio. - Izvol'te samo malko da se pri'vatimo, p'onda emo pro i po salašu da vidite moj "gazdašag", a dotle e biti gotova i ve era. Županu se u ini: - ovaj matori o evidno izbegava ozbiljan razgovor i ho e da pokaže da ga se pravi smer njihove posete i ne ti e. Do avola, ko bi pomislio da je ovaj Bunja tako prepreden! Kad posedaše i pogledaše jedan drugome u o i, Vabijan je imao, tako nekako, bezazlen pogled, koji nije dopuštao nikakvo podse anje, i koji je vezivao prisutne samo za sve ovo ovde. Kad bi došlo da oslovi župana sa "ti", on bi to izgovorio tako prirodno, kao da je to ostalo iz zajedni ke mladosti. Najzad se župan pouzdao u vreme i u vino. Samo, ba a Vabijan, što je više pio tog svog vina, "k'o od majke ro enog, koje i e u noge a ne u glavu, k'o što to i Bog zapovida", postajao je sve nepristupa niji. Kao da je taj sok sopstvene zemlje i svog sopstvenog sunca ulevao u njegovu salašarsku krv ponosnu svest o svojoj nepokretljivosti i o svojoj osiguranoj, selja koj nezavisnosti. Što god su mu pohvalili, on je primao k znanju, i s osmehom, samohvalisavo još više dodavao. Kad ih je on sam podigao i poveo da im pokaže svoju zemlju, uzeo je u ruke veliku, kukastu batinu i isprednja io. Gospoda su ga gledala, onako visoka, nepogurena, ple ata, crvena vrata, kako udara batinom po grumenju crne zemlje, kako zadovoljno zgazi pokoju maljavu gusenicu ili ronca na putanji, i ose ala su se udno, kao da su obojica nekako neupu eni i mnogo mla i prema njemu, ija je produljena senka padala preko njih. Odveo ih je na uzvišicu na kojoj je još njegov otac digao veliki hrastov krst, sav ispucao ali još vrst. S tog mesta im je pokazao, ispruženom batinom, granice svoga imanja: - Eto, pogledajte: od Šikare onamo na drum, pa od druma ak onamo do oni' krušaka, ono drve e što se vidi, i sve onamo do onog kuruza, di po inje salaši Žige Turskoga - to je sve moje. Župan se osmehnu, proprativši Vabijanov veliki, okrugli, osvaja ki pokret: - Auo1g s'ez1 roiuo1g! - Tu nema nikada vode, ovaj kraj nikad led ne tu e: bunar mi je dubok, vode u njemu i kad je suša, dosta i za marvu i za nas. Dica mi zdrava, marva, 'vala Bogu, zdrava. 'Ajd', sad, na perad nai e kadgod da crkavaju, al' to je sitniš, ženska posla! - pa se okrete i s osmehom doda: - Može se, 'vala Bogu, ima se! Kad se vratiše, sluga svinjar, Joška Madžar, hranio je svinje, a pomagali su mu sinovi, tri "svinjska bojtara". Jedna "partija", na stotinu prasadi i nazim adi, tiskala se oko niskih daš anih "valova" sa žitkim mekinjama. Halapljiviji se zagnjuriše sr i i gurkaju i se gubicama. Kad bi koje zakora ilo u korito, de ko bi ga udarao po papcima
lopaticom. Vabijan viknu i prezrivo pokaza batinom na najve e mršavo nazime, nakostrešenih ekinja, grdne glavurde, duga ke njuške i visokih prednjih nogu kao u hijene: - Onog kurjaka da mi izbaciš; to je, znate, njegovo; pokvari e mi krmad. Taj e i na jesen još priskakivati plotove. Gledaj ga, nanu mu šlavonsku, taj bi iz upice mog'o da pije mlika! U starim oborima je, me utim, zadovoljno grok i, mirno mljeckalo pedeset debelih bravaca. Bilo ih je ve koji su kle ki jeli, dok im se na masne gronike i podvaljke slivala žuta prekrupa s belom penom proždrljivaca. - Ovi e za deset dana biti zreli za Peštu. Odatle odoše u konjušnicu, gde su osamnaest radnih konja birkali buhavo seno kao da ga poištu. ilaši su bili odeljeni; oni su, umaskirani vre icama, drobili zob, i kad uše Vabijana, obrtoše se, duhnuše u zobnice i zablistaše o ima. Vabijan ih pljesnu po sapima i po vratu: - "Lipicaneri", iz Gecine ergele! To nisu konji, to su vile! Pod kravama šuštaše slama. Dve švajcarske, s ruži astim nozdrvama i nadulim vimenima, i šest podolinskih, s velikim rogovima, koji tupo udaraju o ogradu, s crnim njuškama i manjim sisama; sve one ekaju mužu. - Ova ovdi dvaput mi otelila po dvi kravice. Ova švajcarka dade i osamnaest litri. Al' ove "naše", istina-bog, daju manje, al' sam božji kajmak! Najzad u oše u drugu zgradu, s mašinama: vrša om, vetrenja om, se kalicom, s plugovima i drlja ama. Mirisalo je na zejtin i na prašinu. Na tavanu dva otvora, pod svakim po hrpica pšenice i kukuruza. - Tavan je pun. Pola lanjskog žita, pola lanjskog kukuruza. - Pa prihvativši nekoliko zrna pšenice, odmerivši ih, predade ih županu u dlan: - Olovo! Kukuruz samo zahiti i prosu natrag na hrpu. Zvoni k'o šljunak! Ej, deco, je l' gotovo? E, kad je tako, i imo da se omrsimo. Ono je tamo "ženska vlada". Tamo su svilene bube, razboj i živina. To se mene ne ti e. To im je na "štirku" i "štafir". Ja, k'o star ovik, još samo malo vinogradarim i p elarim. I župan i poslanik behu spahije. I oni su imali salaševe, ali su ih ili davali u arendu ili su ih obra ivali itavim aparatom nadzornika i ekonoma, pa se njihova poljoprivreda svodila isklju ivo na primanje godišnjeg prihoda u novcu. Oni ipak nisu imali ni komada zemlje na kojoj bi kora ali tako gospodarski, pouzdano, kao ovaj seljak. Paprikaš se kao krv crveneo od segedinske paprike. Nežna pile ina, samo belo meso i sami bataci s bubrezima i jetrama, odvajala se pri sipanju od tankih kostiju. A u drugoj iniji žuteli su se i sijali vrsti valjušci, prigani u skorupu. Gosti su bili gladni, te su prionuli, a Vabijan je neprestano divanio, punih usta, o zemlji, o zidanju novih staja, o sinovima koje nije hteo da daje u " kolu" da se ne bi otu ili od njega. On je smelo, kao u svojoj ku i, zabadao viljušku u nabrizganu papriku iz sir eta, te je ova cvr ala i štrcala ak do tavanice. Tek što odahnuše i uhvatiše za aše (na Vabijanovoj su odmah ostali daktiloskopski otisci masnih prstiju): - E, pa dobro mi došli; ajd' "na bilo"! - što zna i naiskap - a Manda unese nerase enu rumenu gužvaru s mladim ov jim sirom i stavi je pred svekra. Vabijan, ne tuma i svoju doma u "etikeciju", š epa je u šake, pa, duvaju i nekoliko puta u oparene
prste, po e da je kida. im je raskinu, sunu para i procedi se mast iz bele meke sredine. Svakom položi u tanjir po dobru komadešku i pohvali Mandu da gužvaru niko ne ume tako da umesi: - Ja taku begenišem. Nije gužvara doklen tu -pa se udari po laktu ne prokaplje mast im zagrizem u nju. Gospoda su se pomalo nevoljno zgledala, ali gužvara im se zaista dopala. Ima li še era u njoj? Nema - ponosio se Vabijan. - To je od mojih ovaca. Držim desetak, samo za sir. Nema takve slana e trave ni u banatskim salašima k'o što je na mojoj ledini i na mojoj strnjiki! Župan se, presi en, stresao: - Ovo je vrlo dobro, ba a-Vabijane, samo je suviše masno! - Deder da ga razgalimo! Pa živeli koji ste vi meni došli da podi ite moju sirotinju! - osmehnu se Vabijan kao bajagi skromno, utre brkove šakom i udari ašom o ašu. Manda unese belog, prozirnog sa a, oraha, jabuka i grož a, itavih grozdova na komadu loze s liš em; oni su bili još dosta sveži. - Mi tako oci emo drinak i kozje vime sas lozom, pa je držimo u vodi priko cile zime da se pucevlje održi. A sa e je vriško, od sami' rani' vo kica. Sve miriši na višnje. Na kraju je došla i kava i krijum areni, "dugokosi" banatski duvan. Stivu lulu sa zelenom ki ankom, ve napunjenu i sa žeravicom ozgo, unela je sama Manda i svojom rukom turila ba i u zube. Vabijan je samo malo izgnjavio duvan crnim, ispucalim palcem, neosetljivim kao od azbesta, pa položio mrku luletinu preda se na sto, zažmirio i zapu kao. A, me utim i zatim, neprestano vino, vino i vino. No, kada Manda unese i lampu s pozdravom: Dobro ve e! - župan kao da se osvesti, pogleda svoj džepni sat, pa u poslanika, koji je teško disao "od najesti".-Amiljude i zaboravili! - Ali a manu rukom: - Nemajte brige! Posl'o sam ja eljade po nji'. Svi su oni ve tu. Ljudi ve eraju, a konjima je data zob. Gospoda kerovi mogu s nama. - Pa izru i sve kosti na pod. - A da vi tako o'ma i ete, toga nema, ajak! Naposletku e župan, snašavši se, u promenjenom tonu: - Ba a-Vabijane, baš si nas lipo do ekao. Fala ti. Da Bog poživi tebe i tvoju dicu, dabogda stekli oni još dvista lanaca. Vidi se da si mi ti pravi prijatelj. Šteta je samo što nismo tako na ciloj liniji. Zašto da i u politiki ne i emo ovako lipo zajedno? Eto, ovako utroje, pa da nas Bog vidi! Sad e biti izbori, pa da ti lipo glasaš s nama, za gospodina. Ti znaš, ja ne zaboravljam prijatelje, a on je isti taki. Ti imaš dicu, znaš kako treba jaki' prijatelja. Šta si se vez'o s onim Vujevi em! On je lud, tako on ne e nikad na vladu, a šta ti vridi politika brez vlade! Jer ono malo "šporkase"? U našoj banki... nema te banke na svitu ije se kase same ne otvaraju samo pri imenu Vabijana Lipožen a! Ajde - pa mu pruži ruku kao na vašaru - udri, pa da se izljubimo! Vabijan je žmirkao, pomodrio. To mu je bio najsre niji trenutak u životu. Laskalo mu je i mamilo ga je da pristane, a još više da odbije. No, da bi trenuci sre e što duže trajali, on po e, mudra ki i s visine, da izvija: Da bi Laj a Vujevi bio lud! Pametan je to ovik, još kako! On ima dvaput toliko zemlje k'o ja. et'ri stotine lanaca, oj-hoj! Istina, podaleko, ispod Stan a, ništo mu je i pod vodom, al' et'ri stotine lanaca, oj-hoj! Nije to ludorija. P'onda, do i e i njegovo vreme. Kad Košut sidne na vladu.
Košut nikad, a Vujevi ?... Ne kažem, ako se vrimenom ne opameti. A zašto ti ranije ne bi doš'o pameti? - E-e, gospodo slavna, ne možem ja, k'o jedan dosta glavni ovik u Varme i, danas ovo - sutra ono. Ne minja se tako lako vira i politika. Mi jesmo glavni prijatelji, al' drugo je prijateljstvo i, re i, društvo, a drugo politika. Zaoto mi ostajemo prvi prijatelji. - Pa se utešitelno kucnu. Župan izvadi monokl izme u zakop anih dugmadi, pa se po e igrati njime. Na elu mu se pojavi rumena mrlja kao lišaj. - Pa dobro, ako ne eš odma' da se rešiš, a ti razmisli o tome; kažem ti, što ranije, to bolje po tebe; posjetuj se sa svojima, sa sinovima - župan e gotovo jetko. Vabijan drmnu oholo glavom i sijaju i od zadovoljstva: Ne sjetujem se ja ni s kime i ni o eme. Ni moj pokojni Ba a nije nikad nikog pit'o, pa je lipo živio, stek'o i o uv'o. Al' ja u, što se kaže, razmišljati - ne kažem... Ne u ja tebi da solim pamet, Vabijane, utubi, ni da te silim, samo ti opet kažem: ovake prijatelje valja nigovati - i tihim, prete im glasom dodade -razmisli, imaš dicu, ko zna šta im može zatribati, ko zna?... Vabijan se skoro naduto isprsi: - Prisvitli, ko ima ovdikara - pa se udari s desne strane po grudima, po "šlajpiku" - taj e na i pomo i u svitu. Šta vali Vujevi u i Ferbaku? Ni nji'va dica ni služe cara. Sve se može kad se ima, a ja, 'vala Bogu, imam za sebe i za dicu dosta. Vala Bogu, imam za prijatelje taku jaku, glavnu gospodu kao što ste vas dvojica-azamalu gospodu? Ih, sas ovim se kaldrmiše put do nji'va srca, sas ovim! - pa se besno po e opet lupati po desnim rebrima. - Vabijane, to nisam o ekiv'o od tebe! - strogo progovori župan i diže srdito o i na njega. Vabijan se digao da nato i aše i u inio se županu strašno velik i bezobrazno trijumfalan. Smišljao je re da ga ujede, ali u tom utanju, prekidanom samo brbljavim klokotanjem uskog vrata na boci, odjednom zakukureka petao. Župan skupi lice u pakostan osmeh: - Deder, Vabijane, odgovori mu. Ko zna bolje? Ali Vabijan mirno odbi, sedaju i i kucaju i se: - Tu moji pivci dosta glasno kukuri u. U varoši ja mogu i njakati, al' ovdi divanimo k'o ljudi. 'Ajd' u zdravlju, pa ne zabavite, ne kažem ja, razmišlja u ja!... 'Ajd' u naše prijateljstvo!... O, maj', ded' da pošaljem eljade po Cigane! No, gosti poskakaše, i sad tek primetiše da ovo vino zaista hladi glavu, ali u noge sipa vreli pesak. Vabijan ih je zaustavljao, dao je doneti još dve boce vina, sipao im u aše i pred kolima i u kolima kad je ko ijaš ve zategao, ispratio ih je do kapije i vikao za njima: - U zdravlju, gospodo prisvitla, pa ne zabavite ni em, i do vi enja, opet ovako, lipo prijateljski!... Vratio se ponovo u "salu", zavalio se u istu stolicu, ispružio noge, isturio ruke sa stisnutim pesnicama, udario njima o sto i neobi no, raskalašno viknu Mandu: - Deder, sinko, donesi didi još jednu flašu vina, pije mi se na ovo! U ku i se svi ubezeknuše, ali, prikradaju i se i motre i kako deda zadovoljno škilji u ašu, oni se sašaptaše, i složiše se u tom da je Dida opet postigao "niku veliku est".
[1921]
