SALAŠAR Kad se svi zavališe u naslonjače i zadimiše, župan se okrete, naredi da se ciganima da jesti i piti, na će poradičnim tonom opet Babijanu: -E, sad, baća, da nam produciraš ono jutro na salašu! Verujte,Gospodo, to je nešto kolosalno... Čiča se nešto snebivao, ali kad vide zažarena, zajapurena lica svih unaokolo, čija je presićenost zahtevala još novih potresa, on se prvo malo prokašlja,
pa kad nastade tišina, zakloni oči, zavali glavu i poče kukurikati. Prvo kao kakav mator i promukao pevac, s čitavom izrađenom melodjiom, i s onim na kraju opuštenim glasom kao kad gajdašu pisak ispadne iz usta. Pa onda kao mlad petao u doba svoje plodne i budilačke moći, sa silnom naletom i brzim prekidom, i, najzad kao kakav sasvim mlad, nespretan orozić, koji mutira slično gimnazisti petog razreda, koji još matorački počne kukuri ... – ali niko ne ume da završi ono – ku. I sve je on to pratio pokretima i mrdanjem glave i tela: čak je i rukama lupao o bedra ko tobože krilima. Zatim je došlo mukanje: prvo ono bezizrazno u vetar, kao teoci, pa ono duboko i toplo njihovih matera – uz prvo je blenuo najivno u neizvesnu tačku ne gornjijem zidu, a uz drugo obrnuo glavu u stranu, kao da priziva tele da ga obliže po čelu. Pa rzanje s kopkanjem kopita, pa groktanje s njuškanjem izrivene zemlje, pa sva razna salašarska lajanja, kevkanja, sve do kvocanja, gakanja, škripanja đerma, testerisanja i dalekog zvona iz varoši – te završi, sav oznojen i zadihan, ženskim glasom: - Dobrojutro, komšilja jeste l' uranili, kako ste spavali, šta ste sanjali? Celo se društvo povaljalo od grohota... Župan je prezadovoljno ponavjao svakom pojedinom: - Zar nisam rekao, zarnisam dobro učinio?... - E, prisvitli – viknu Babijan ozbiljno – umimo mi salašari tušta, i lajati i ljucki divaniti. ... Anica dotrča s rukama vlažnim od sapunjavice i usplahireno šapnu: - Baća, neki gospodari tražili su vas... Babiljan se okrete, pa kad ih vide, on se ispravi i ugušujući prijatnu nedoumicu mirno naredi: - Nek žene otvore „salu“ , počiste, postave i donesu vina šunjike, kajgane, krastavca i smista nek u bate „par“ pilića na paprikaš. ... Paprikaš se kao krv crveneo od segedinske paprike.Nežna pilećina,samo belo meso i sami bataci s bubrezima i jetrama, odvajala se pri sipanju od tankih kostiju.
A u drugoj činiji žuteli su se i sijali čvrsti valjušci, prigani u skorupu. Gosti su bili gladni, te su prionuli, a Babijan je neprestano divanio, punih usta, o zemlji, o zidanju novih staja, o sinovima koje nije hteo na daje u „čkolu“ da se ne bi otuđili od njega. On je smelo, kao u svojoj kući, zabadao viljušku u nabrizganu papriku iz sirćeta, te je ova cvrčala i štcala čak do tavanice. Tek što odaknuše i uhvatiše za čaše (na Babijanovoj su odmah ostali daktiloskobski otisci masnih prstiju) : - E, pa dobro mi došli. Ajd „ na bilo“. – Što znači najskap – a Manda unese nerasečenu rumenu gužvaru s mladim ovčijim sirom i stavi je pred svekra. Babijan, ne tumačeći svoju domaću „etikeciju“ , ščepa je u šake, pa, duvajući nekoloiko puta u oparene prste, poče da je kida. Čim je raskinu, sunu para i procedi se mast iz bele meke sredine. Svakom položi u tanjir po dobru komadešku i pohvali Mandu da dužvaru niko ne ume tako da umesi... Župan se presićen, stresao: - Ovo je vrlo dobro, baća – Babijane, samo je suviše masno. Deder da ga razgalimo. Pa živeli koji ste vi meni došli da podičite moju sirotinju. – osmehnu se Babijan kao bajagi skromno, utre brkove šakom i udari čašom u čašu. Naposletku će župan,snašavši se, u promenjenom tonu: -Baća-Babijane,baš si nas lipo dočekao. Fala ti. Da bog poživi tebe i tvoju dicu,dabogda stekli oni još dvista lanaca. Vidi se da mi ti pravi prijatelj. Šteta je samo što nismo tako na ciloj liniji. Zašto da i u politiki ne iđemo ovako lipo zajedno? Eto ovako utroje,pa da nas bog vidi! Sad će biti izbori,pa da ti lipo glasaš s nama,za gospodina. Ti znaš,ja ne zaboravljam prijatelje,a on je isti taki. Ti imaš dicu,znaš kako treba jaki prijatelja. Šta si se vez o s onim Vujevićem! On je lud,tako on neće nikad na vladu, a šta ti vridi politika brez vlade! Jer ono malo šporkase? U našoj banki...nema te banke na svitu čije se kase same ne otvaraju samo pri imenu Babijana Lipoženčića! Ajde,- pa mu pruži ruku kao na vašaru –
udri,pa da se izljubimo! Babijan je žmirkao,pomodrio. To mu je bio najsrećniji trenutak u životu. Laskalo mu je i mamilo ga je da pristane,a još više da odbije. No,da bi trenuci sreće što duže trajali,on poče,mudrački i s visine,da izvija: -Da bi Lajča Vujević bio lud! Pametan je taj čovik,još kako! On ima dvaput toliko zemlje kao ja. Četri stotine lanaca, oj-hoj! Istina,podaleko,ispod Stančića,ništo mu je i pod vodom, al četri stotine lanaca oj-hoj! Nije to ludorija. Pa onda, doći će i njegovo vrime. Kad Košut sidne na vladu. -Košut nikad,a Vujević?... Ne kažem, ako se vrimenom ne opameti. A zašto ti ranije ne bi došao pameti; -E-e, gospodo slavna,ne možem ja, kao jedan dosta glavni čovik u Varmeđu, danas ovo-sutra ono. Ne minja se tako lako vira i politika. Mi jesmo glavni prijatelji, al drugo je priljateljstvo i, reći, društvo, a drugo politika. Zato mi ostajemo prvi prijatelji. -Pa se utešitelno kucnu. Župan izvadi monokl između zakopčanih dugmadi, pa se poče igrati njime. Na čelu mu se pojavi rumena mrlja kao lišaj. -Pa dobro, ako nećeš odma de se rišiš, a ti razmisli o tome; kažem ti, što ranije, to bolje po tebe; posjetuj se sa svojima, sa sinovima,-župan će gotovo jetko. Babijan drmnu oholo glavom i sijajući od zadovoljstva.: -Ne sjetujem se ja ni s kime i ni o čeme. Ni moj pokojni Baća nije nikad pitao, pa je lipo živio, stekao i očuvao. Ali ja ću, što se kaže, razmišljati,-ne kažem... -Neću ja tebi da solim pamet, Babijane, utubi, ni da te silim, samo ti opet kažem: ovake prijatelje valja nigovati,-i tihim,pretećim glasom dodade- razmisli,imaš dicu,ko zna šta im može zatribati, ko zna?... Babijan se skoro naduto isprsi:
-Prisvitli, ko ima ovdikara,-pa se udari s desne strane po grudima, po „šlajpiku“ –taj će naći pomoći u svitu. Šta vali Vujeviću i Ferbaku? Ni njiva ni služe cara. Sve se može kad se ima, a ja, vala bogu, imam za sebe i za dicu dosta. Vala bogu, imam za prijatelje taku jaku, glavnu gospodu kao što se vas dvojica- a za malu gospodu? Ih, sas ovim se kaldrmiše put do njiva srca, sas ovim! – pa se besno poče opet lupati po desnim rebrima. Babijane, to nisam očekibo od tebe. – strogo progovori župan i diže srdito oči na njega. Babijan se digao da natoči čaše i učinio se županu strašno belik i bezobrazno trijumfalan. Smišljao je reč da ga ujede, ali u tom ćutanju, prekidanom samo brbljavim klokotanjem uskor vrata na boci, odjednom zakukureka petao. Župan ckupi lice u pakostan osmeh: -Deder, Babijane, odgovori mu. Ko zna bolje? Ali Babijan mirno odbi, sedajući i kucajući se: -Ti moji pivci dosta glasno kukuriču.U varoši ja mogu i njakati, al ovdi divanimo kao ljudi. Ajd u zdravlju, pa ne zabavite, ne kažem ja, razmišljaću ja. Ajd u naše prijateljsvo. O maj, ded da pošaljem čejade po cigane! No, gosti poskakaše, i sad tek primetiše da ovo vino zaista hladi glavu, ali u noge sipa vreli pesak. Babijan ih je zaustavljao, dao je doneti još dve boce vina, sipao im u čaše i pred kolima kad je kočijaš već zategao, ispratio ih je do kapije do kapije i vikao za njima: -U zdravlju, gospodo prisvitla, pa ne zaboravite ničem, i do viđenja, opet ovako, lipo priljateljski. Vratio se ponovo u salu, zavalio se u istu stolicu, ispružio noge, isturio ruke sa stisnutim pesnicama, odario njima u sto i neobično, raskalašno viknu Mandi. -Deder, sinko, donesi dedi još jednu flašu vina, pije mi se na
ovo. U kući se svi ubezeknuše, ali, prikradajući se i moteći kako deda zadovoljno škilji u čašu, oni se sašapteše, i složiše se u tom da je Dida opet postigao niku veliku čest.
