NASLOV ORIGINALA
Jan Mc Ewan THE COMFORT OF STRANGERS
JAN MEKJUEN
UTEHA STRANACA Sa engleskog prevela LJUBICA DAMJANOV
za Poni Elin
„kako smo postojali u dva sveta kćeri i majke u kraljevstvu sinova” EDRIEN RIČ
„Putovanje je surovost. Ono te primorava da veruješ strancima i da se lišiš poznate udobnosti doma i prijatelja. Stalno si izvan ravnoteže. Ništa nije tvoje osim suštinskih stvari — vazduha, spavanja, snova, neba, mora — stvari koje teže večnosti, ili mi tako zamišljamo.“ ČEZARE PAVEZE
-2-
I
Svako poslepodne, kada se ceo grad iza tamnozelenih zastora na hotelskim prozorima počeo komešati, Kolina i Meri je budilo ujednačeno struganje metalnih alatki po gvozdenim barkama usidrenim pored hotelskog kafea na splavu. Ujutro su ovi rasklimatani, zarđali brodovi bez nekog vidljivog tereta ili pokretačke snage nestajali, da bi se pred kraj dana ponovo pojavili i tada se njihova posada neobjašnjivo poduhvatala drvenih čekića i dleta. To je upravo bilo takvo vreme, vreme oblačno od kasne poslepodnevne vrućine, kada se gosti počinju okupljati na splavu da bi jeli sladoled za metalnim stolovima: njihovi glasovi su takođe ispunjavali zamračenu hotelsku sobu, nailazeći u talasima smeha i svađe, ispunjavajući kratke trenutke tišine između dva zamaha čekića. Probudili su se istovremeno, ili im se barem tako činilo, i ležali mirno svako na svom krevetu. Iz nekog razloga, kog se sada više nikako nisu mogli setiti, Kolin i Meri nisu razgovarali. Dve muve su lenjo kružile oko svetla na plafonu, u hodniku je neko okrenuo ključ u ključaonici, začuli su se koraci koji su se približavali, a zatim udaljavali. Najzad, Kolin je ustao, razredio zastore i otišao u kupatilo da se istušira. Još uvek zaokupljena svojim snovima, Meri se okrenula na drugu stranu dok je prolazio pored nje i zurila u zid. Ujednačen mlaz vode delovao je umirujuće i ona je još jednom zatvorila oči. Svake večeri u ritualnom času koji su provodili na balkonu pre odlaska u grad, oni su pažljivo slušali jedno drugog dok su prepričavali sopstvene snove, pri čemu je svako od njih pristajao da sluša onog drugog samo zbog povratnog -3-
užitka prepričavanja sopstvenih snova. Kolinovi snovi bili su upravo onakvi kakve psihoanalitičari preporučuju: sanjao je sebe kako leti, zatim sa slomljenim zubom, pa kako se neodeven pojavljuje pred strancem koji sedi. Tvrd madrac na kome je Meri spavala, neuobičajena vrućina, nepoznat grad, mešali su se i donosili joj bučne snove ispunjene svađama, snove koji su, kako se ona žalila, otupljavali časove koje je provodila budna; a fine, stare crkve, oltari, kameni mostovi preko kanala, padali su tupo na njenu mrežnjaču kao na neki udaljeni ekran. Najčešće je sanjala svoju decu, da su u nekoj opasnosti, a da je ona previše zbunjena i onemogućena da im pomogne. Njeno detinjstvo mešalo se sa njihovim. Sin i kći bili su njeni vršnjaci, koji su je plašili upornim pitanjima. Zašto si otišla bez nas? Kada se vraćaš? Hoćeš li nas ispratiti na voz? Ne, ne, pokušavala je da im objasni, vi treba da ispratite MENE. Rekla je Kolinu kako sanja da joj se deca penju u krevet i ležu kraj nje, jedno sa jedne, drugo sa druge strane, i da tako leže svađajući se cele noći preko njenog usnulog tela. Jesi. Nisam. Rekla sam ti. Nisi mi rekla ... sve dok se ne bi probudila iscrpljena, sa rukama čvrsto pritisnutim ireko ušiju. Ili, govorila je, sanjala je svog bivšeg muža kako je odvodi u ugao i počinje joj strpljivo objašnjavati, kao što je jednom i uradio, kako da rukuje njegovom skupom japanskom kamerom, proveravajući komplikovana objašnjenja na svakom stadijumu. Posle mnogo časova ona je počela da uzdiše i zeva preklinjujući ga da prestane, ali ništa nije moglo prekinuti neumitnu monotoniju njegovog objašnjavanja. Prozor kupatila bio je okrenut prema dvorištu i u ovo doba dana ono se takođe ispunjavalo glasovima koji su dopirali iz susednih soba i hotelske kuhinje. Onog trenutka kada je Kolin isključio tuš, čovek prekoputa je pod tušem počeo, kao i -4-
prethodne večeri, da peva svoj dvopev iz Čarobne frule. Njegov glas je nadjačavao obilnu grmljavinu vode i i šljapkanja dobro nasapunjane kože, čovek je pevao potpuno neusiljeno, kao neko ko veruje da ga niko ne sluša, falširajući i jodlujući više tonove, pevajući trala-la umesto nekih reči, dok je orkestarske deonice urlao. “Mann und Weib und Weib und Mann, zajedno čine božansku spregu”. Kada je isključio tuš, pevanje se pretvorilo u zviždanje. Kolin je stajao pred ogledalom i slušao, i potpuno neobjašnjivo po drugi put toga dana se obrijao. Odmah po dolasku oni su uspostavili raspored spavanja kao svojevrstan ritual, kojem je samo u jednoj fazi prethodio seks, a sada je trajala interluda u kojoj su oni bili zaokupljeni sobom i za vreme koje su se pažljivo timarili pre večernjeg izlaska u grad. Dok su trajale pripreme, kretali su se polako i gotovo uopšte nisu razgovarali. Koristili su skupe kolonjske vode i puder za telo kupljene u djuti-fri šopu, pedantno su birali odeću nikada ne konsultujući onog drugog, kao da ih tamo među hiljadama onih kojima će se uskoro pridružiti čeka neko kome je veoma stalo do toga kako će oni izgledati. Dok je Meri radila na podu svoje joga vežbe, Kolin je zavijao marihuana džoint koji bi oni popušili na balkonu, što bi pojačalo taj zanosni trenutak izlaska kroz predvorje hotela u gusti večernji vazduh. Kada bi oni bili napolju, a to nije bilo samo ujutru, devojka je dolazila i raspremala krevete ili menjala čaršave, ukoliko je smatrala da je to potrebno. Nenaviknuti na život u hotelu, isprva ih je inhibirala intimnost sa strancem kog su retko viđali. Devojka je odnosila iskorišćene papirne maramice, ređala njihove cipele u ormar, savijala prljavu odeću na gomilu preko stolice, ređala sitan novac u gomilice po noćnom -5-
ormariću. Međutim, veoma brzo počeli su da zavise od nje i postali su užasno lenji. Postali su nesposobni da paze jedno na drugo ili da se sagnu kako bi podigli peškir koji su ispustili. Istovremeno, postali su nestrpljivi prema neredu. Jednom su se vratili u sobu kasno ujutru i zatekli je onakvu kakvu su je ostavili, prosto nepodesnu za stanovanje, te nisu imali drugog izbora već da ponovo izađu iz sobe i tako sačekaju dok ne bude pospremljena. Časovi koji su prethodili njihovom popodnevnom spavanju bili su takođe jasno definisani, ali manje predvidljivi. Bila je sredina leta i grad je bio pun posetilaca. Kolin i Meri su kretali svakog jutra posle doručka sa novcem, naočarima za sunce i mapama, priključujući se gomili koja se verala po mostovima preko kanala i po uskim ulicama. Oni su pokorno ispunjavali turističke zadatke koje im je ovaj drevni grad postavljao, posećujući značajne i manje značajne crkve, muzeje i palate. U ulicama sa prodavnicama provodili su vreme razgovarajući ispred izloga o poklonima koje bi mogli kupiti. Jednom će ipak morati da uđu u radnju. Uprkos mapama, oni su se često gubili, provodili sate idući u krug, konsultujući (Kolinov trik) položaj sunca, da bi u jednom trenutku prepoznali neki znak koji je dolazio iz potpuno neočekivanog pravca, i dalje izgubljeni. Kada im je hodanje zaista padalo teško, a vrućina bila više nego nepodnošljiva, oni su zlurado podsećali jedno drugo da su „na odmoru”. Utrošili su sate i sate tražeći „idealan” restoran, ili pokušavajući da ponovo pronađu restoran u kom su bili pre dva dana. Često im se dešavalo da je restoran u koji su oni želeli ući bio pun, ili se upravo zatvarao, a ako su i prolazili pored nekog koji se nije zatvarao obično se dešavalo da su ulazili i jeli mnogo pre no što su zaista bili gladni. -6-
Možda bi svako od njih pojedinačno morao sa zadovoljstvom istraživati ovaj grad sledeći svoje bubice, zanemarujući ih ili se prepuštati osećanju izgubljenosti. Ovde je bilo toliko toga da se vidi, trebalo je samo usredsrediti se i biti budan. Ali, oni su znali jedno drugo isto tako dobro kao same sebe, a njihova prisnost, nalik na ogroman teret koji neprekidno vuku za sobom, bila je predmet neprekidne brige; zajedno su se kretali veoma polako, nespretno, sklapajući tužne kompromise, koji su bili uslovljeni suptilnim promenama raspoloženja, i stalno prevazilazeći nesporazume. Svako od njih pojedinačno nije lako uvredljiv; ali, zajedno su umeli da povrede jedno drugo na iznenađujući, neočekivan način; onda bi onoga koji je uvredio — a to se dogodilo dva puta od kada su stigli — počinjala da nervira preterana privrženost onog drugog i oni bi nastavili da istražuju zavojite drvorede i neočekivane trgove u tišini; sa svakim korakom grad im je sve više uzmicao, a oni se sve češće zatvarali u oklop sopstvenog postojanja. Meri je završila joga vežbe i pošto je pažljivo pregledala svoj donji veš, počela je da ce oblači. Kroz poluotvoren francuski prozor mogla je da vidi Kolina na balkonu. Sav u belom, ležao je opružen u plastičnoj stolici za plažu, a ručni zglob mu se klatio na nekoliko santimetara iznad zemlje. Uvlačio je dim, naginjao glavu u stranu, zadržavao dah, a zatim izbacivao dim preko posuda sa geranijumima, koje su bile postavljene po ivicama balkona. Volela ga je, mada ne baš u ovom trenutku. Obukla je svilenu košulju i belu pamučnu suknju, i kako je sela na ivicu kreveta da zakopča sandale, pogled joj pade na bedeker koji se nalazio na noćnom ormariću. Prema fotografijama, u drugim delovima ove zemlje bile -7-
su livade, planine, puste plaže, staze koje vijugaju šumom do jezera. A ona se u jedinom slobodnom mesecu u godini opredelila da obilazi muzeje i restorane. Kada je začula cvrčanje Kolinove stolice, prešla je za toaletni sto i počela četkati kosu kratkim, energičnim zamasima. Kolin je doneo Meri džoint, a ona ga je odbila — kratkim „Ne, hvala” — ne okrenuvši se pri tom na stolici. On je oklevao stojeći iza nje, gledajući u ogledalo i pokušavajući da joj uhvati pogled. Ali, ona je gledala pravo ispred sebe i nastavila da četka kosu. Prešao je prstom preko linije njenih ramena. Pre ili kasnije tišina će morati da se prekine. Kolin se okrenuo da izađe, pa se predomislio. Pročistio je grlo i stavio joj ruku čvrsto na rame. Napolju je počinjao zalazak sunca koji je trebalo posmatrati, a unutra pregovori koji su trebali da otpočnu. Njegova neodlučnost bila je uzrokovana drogom, vukla se za njim kao rep, tvrdeći mu da ako sada ode, a prethodno ju je dotakao, ona bi se, razumljivo, mogla uvrediti... ali ipak, ona je nastavila da četka kosu dugo nakon što je to bilo potrebno, i činilo se kao da čeka da Kolin ode... a zašto?... zato što je osetila njegovu neodlučnost i već bila uvređena?... a da li je on bio neodlučan? Bedno, povukao je prstom duž linije njenog kičmenog stuba. Ona je sada držala četku u jednoj ruci, a na otvorenom dlanu druge ruke nalazio se nekoliko vlasi kose, i ona je nastavila da zuri ispred sebe. Kolin se nagnuo, poljubio je u potiljak, i kako ona na to nije reagovala, izašao je ponovo na balkon uz bolan uzdah. Kolin se smestio u svojoj stolici. Iznad njega nalazilo se ogromno kube vedrog neba i on je ponovo uzdahnuo, ovog puta iz zadovoljstva. Radnici na barkama odložili su svoje alatke i stajali su sada u grupi okrenuti zalasku sunca i pušili. Klijentela hotelskog kafea prešla je na aperitive, a razgovor za -8-
stolovima bio je ujednačen i prigušen. Led je zveckao u čašama, čuli su se samo ujednačeni udarci potpetica dok su se kelneri šetali po balvanima. Kolin je ustao i posmatrao prolaznike na ulici. Turisti, većinom stariji, u svojim najboljim odelima i haljinama, kretali su se po pločniku poput gmizavaca. Tu i tamo po neki par bi se zaustavio i zurio u one koji su sedeli na splavu i pili naspram gigantske zavese koju je stvarao odblesak zalaska sunca na vodi, bojeći je u crveno. Jedan stariji gospodin je postavio svoju ženu u prvi plan, a sam zauzeo poluklečeći položaj, dok su mu se mršave butine tresle, da je fotografiše. Neki pijanci koji su sedeli za stolom neposredno iza nje, odmah su dobronamerno podigli čaše prema aparatu. Ali, fotograf nesklon spontanosti, ispravio se, pokretom slobodne ruke pokušavao da ih vrati na stazu njihovog nepostojanja. Tek kada su pijanci, sve mladi ljudi, izgubili interes, starac je ponovo primakao aparat licu i ponovo savio nesigurne noge. Ali, sada se njegova žena povukla nekoliko koraka u stranu i zainteresovala se za nešto drugo. Leđima okrenuta aparatu, pokušala je da u svoju ručnu torbu smesti poslednje zrake sunca. Suprug ju je oštro pozvao i ona se žurno vratila na svoje mesto. Zvuk zatvaranja kopče na tašni ponovo je oživeo mladiće. Oni su se namestili na svojim stolicama, podigli uvis svoje čaše i pripremili široke, nevine osmehe. Negodujući, stari čovek je povukao ženu za ruku, dok su mladići, jedva primetivši njihov odlazak, uputili zdravice i osmehe jedan drugom. Meri se pojavila na prozoru sa džemperom prebačenim preko ramena. Izrazito nezadovoljan igrom koja je trajala među njima, Kolin je odmah počeo da prepričava malu dramu koja se odigrala dole na ulici. Ona je stajala naslonjena na zid -9-
balkona, gledajući zalazak sunca dok je on govorio. Kolin nije mogao da reprodukuje nejasan nesporazum koji je, po njemu, činio osnovnu zanimljivost iriče. Umesto toga, čuo je sebe kako preuveličava priču i pretvara je u vodvilj možda samo zato da bi pridobio njenu punu pažnju. Opisao je starijeg gospodina kao „neverovatno starog i iznemoglog”, dok je njegova žena bila „neverovatno luckasta”, mladići za stolom su bili „tupi moroni”, a kraj priče je predstavio kao da je muž dobio „neverovatan izliv besa”. U stvari, reč „neverovatan” je trebalo da u svakom segmentu potvrdi priču, možda stoga što se pribojavao da mu Meri ne veruje, ili možda zato što ni on sam nije sebi verovao. Kada je završio, Meri je rekla „mm” kroz poluosmeh. Stajali su na nekoliko koraka jedan od drugog i zurili preko vode, ne izgovarajući ni reči. Obrisi velike crkve preko širokog kanala, koju su trebali da posete, a o čemu su nekoliko puta do sada razgovarali, lagano su se gubili; tu negde bliže, jedan čovek u malom čamcu ih je posmatrao kroz dvogled, a zatim se sagnuo da uključi motor. Levo iznad njih, zeleni neonski znak oglasio se naglim, agresivnim praskom, da bi se zatim pretvorio u tiho zujanje. Meri je podsetila Kolina da je već dosta kasno i da bi trebalo da krenu pre no što se svi restorani zatvore. Kolin se složio, ali se ni jedno od njih nije pomerilo. Zatim je Kolin seo u jednu od stolica za plažu, a nedugo zatim Meri je uradila isto. Nakon još jednog kratkog perioda tišine, uhvatili su se za ruke, zatim su privukli stolice i prošaputali izvinjenja. Kolin je dodirnuo njene grudi, ona se okrenula i poljubila ga prvo u usta, a zatim nežno, materinski u nos. Šaputali su i ljubili se, zatim ustali da bi se zagrlili i vratili u sobu, gde su se svukli u polutami. - 10 -
To nije više bila velika strast. Nalazili su zadovoljstvo u blagonaklonosti koja nije iziskivala žurbu, u poznavanju svakog, i najmanjeg pokreta u njihovoj usklađenosti u uklopljenosti. Bili su velikodušni i opušteni, bez velikih prohteva, ne praveći pri tom gotovo nikakvu buku. Njihovo vođenje ljubavi nikada nije imalo jasan početak i kraj, i često se završavalo ili prekidalo snom. Oni nikada ne bi priznali da im je bilo dosadno. Često su govorili da ne doživljavaju sebe kao odvojene ličnosti. Gledali su jedno u drugo, kao u zamagljeno ogledalo. Kada bi govorili o seksu, što su ponekad činili, nisu govorili o sebi. Među njima je postojao prećutni dogovor po kom su oni jedno drugo doživljavali kao isto biće. Rešavali su svoje nesporazume u tišini, a trenutke pomirenja, kao što je bio ovaj, doživljavali su najintenzivnije, i za to su jedno drugom bili veoma zahvalni. Dremnuli su, a zatim se žurno obukli. Dok je Kolin bio u kupatilu, Meri je izašla na balkon da ga sačeka. Neonski hotelski znak je bio isključen. Ulica je bila prazna, a na splavu su dva kelnera raspremala stolove, noseći šoljice i čaše. Nekoliko posetilaca, koji su još sedeli, nisu više pili. Kolin i Meri nikada nisu napustili hotel tako kasno, i Meri je toj činjenici pripisivala mnogo šta. Nestrpljivo je šetala po balkonu udišući težak miris geranijuma. U ovo doba nije bilo otvorenih restorana, ali daleko na drugom kraju grada, ukoliko budu uspeli da ga pronađu, nalazio se noćni bar ispred kog je ponekad stajao jedan čovek i prodavao hot-dog. Kada je bila trinaestogodišnjakinja, još uvek savesna i vredna učenica, sa stotinama ideja za svoje usavršavanje, vodila je svesku u koju je svake nedelje uveče ispisivala zadatke koje treba da izvrši tokom sledećih nedelju dana. To su bili skromni, dostižni - 11 -
zadaci i prijalo joj je da tokom nedelje kako koji izvrši tako ga precrta, a sastojali su se u sledećem: da vežba čelo, da bude ljubaznija prema majci, da ide pešice do škole ne bi li uštedela autobusku kartu. Čeznula je za takvom vrstom udobnosti, da vreme i događaji bar delimično budu pod njenom kontrolom. Živela je od trenutka do trenutka, čitavi meseci su joj promicali izvan sećanja, a da u svemu tome nije bilo ni najmanjeg traga njene svesne želje. „Spremna?” uzviknuo je Kolin. Ušla je unutra, zatvarajući prozor za sobom. Uzela je ključ sa noćnog ormarića, zaključala vrata i sišla za Kolinom niz neosvetljeno stepenište.
- 12 -
II Po celom gradu, na mestima gde su se ukrštale glavne ulice ili na uglovima prometnih trgova, nalazili su se mali, prikladno napravljeni kiosci, koji su tokom dana bili prekriveni novinama ili časopisima na različitim jezicima i nizovima razglednica sa raznovrsnim prizorima, decom, životinjama i ženama koje su bile nasmešene u trenutku fotografisanja. Unutar kioska sedeo je prodavac, koji se jedva mogao nazreti kroz majušni otvor u potpunoj tami. Ovde je bilo moguće kupiti cigarete, a da pri tom ne znaš da li ti ih je prodao muškarac ili žena. Kupac može da vidi samo domorodačke tamnosmeđe oči, bledu ruku i neko tiho mrmljanje koje je trebalo da znači hvala. Kiosci su bili centri intriga i ogovaranja; tu su se ostavljale razne poruke i paketi. Turiste koji su se raspitivali za smer dočekivao je sramežljiv pokret ruke: taj pokret upućivao bi na izložene mape, što su se teško mogle razaznati među gomilama upadljivih naslovnih strana časopisa. Prodavale su se raznovrsne mape. Najmanje značajne bile su štampane u komercijalne svrhe; pored toga što su obeležavale najvažnija turistička mesta, one su veliki značaj pridavale određenim radnjama i restoranima. Na ovim mapama bile su označene samo glavne ulice. Druge su bile u obliku knjižica, i bilo je lako, Kolin i Meri su to otkrili, izgubiti se prelazeći sa jedne stranice na drugu. Bilo je i onih veoma skupih, u kojima je bio ucrtan naziv i najmanjeg prolaza. Razvijene, ove mape su iznosile tri stope u širinu i četiri u visinu, bile su štampane na veoma tankom papiru, te se jednostavno nisu mogle koristiti napolju, bez nekog ogromnog stola na kom bi se mogle raširiti. Konačno, postojala je serija - 13 -
mapa uočljivih po svojim plavo-belim štraftastim koricama, koje su delile grad na pet područja, i na sreću ni jedno od njih se nije preklapalo. Hotel se nalazio pri vrhu druge mape, a restoran koji su tražili u centralnom delu četvrte, i upravo onog časa kada su prolazili pored sada već zatvorenog kioska, Kolin se setio da su trebali poneti mape. Bez njih, bilo je izvesno da će se izgubiti. Međutim, nije rekao ništa. Meri je išla nekoliko stopa ispred, hodajući polako i ujednačeno, kao da odmerava daljinu. Ruke je držala prekrštene, a glavu oborenu, prkosno zamišljena. Uski prolaz ih je odveo do velikog, jasno osvetljenog trga posutog šljunkom, usred kog je stajao spomenik napravljen od grubo istesanih granitnih blokova što su sačinjavali ogromnu kocku na kojoj je stajao vojnik s naperenom puškom. Ovo mesto im je bilo poznato, ovo je bila polazna stanica gotovo svih njihovih ekspedicija. Ali sem jednog čoveka koji je slagao stolice ispred kafea, a kog je posmatrao jedan pas, i malo dalje još jednog čoveka, trg je bio pust. Prešli su ga dijagonalno i ušli u jednu širu ulicu sa prodavnicama televizora, mašina za pranje posuđa i nameštaja. Na svakoj od njih bio je vidno izložen alarmni sistem. U gradu uopšte nije bilo saobraćaja, što je posetiocima omogućavalo da se lakše izgube. Prelazili su ulice bez okretanja i po instinktu zaranjali u najuže od njih bilo stoga što nestaju u tami ili što su ispunjene mirisom pržene ribe. Nigde nije bilo znakova. Bez nekog određenog cilja posetioci su birali puteve, kao što se biraju boje, a način na koji su se gubili izražavao je njihove nagomilane izbore, njihove želje. Kolin je zurio u Merina leđa. Ulično osvetljenje je bojilo njenu bluzu, naspram starih potamnelih zidova ona je svetlucala srebrnim sjajem, kao priviđenje. Njene fine lopatice, koje su joj se dizale i - 14 -
spuštale pri sporom hodu, činile su lepezasto namreškane nabore po njenoj svilenoj košulji, a kosa joj je bila delimično skupljena šnalom u obliku leptira, njihala se napred-nazad po ramenima i potiljku. Zastala je ispred izloga robne kuće da bi razgledala ogroman krevet. Kolin ju je stigao, zastao na trenutak, a zatim produžio. Na krevetu su među neprirodno izgužvanim čaršavima ležale dve lutke, od kojih je jedna bila obučena u svetlo plavu pidžamu, a druga u spavaćicu oivičenu roza trakom što joj je sezala do bedara. Izlog je bio dosta loše uređen. Obe lutke su bile identične, kao da su poticale iz istog kalupa, obe ćelave i obe su se čudesno smešile. Ležale su na leđima, ali po položaju njihovih udova — obe su bolno podigle ruke prema bradi — bilo je jasno da su želeli da se dobije utisak kako je svaka od njih naslonjena na stranu i željno okrenuta onoj drugoj. Meri ce zaustavila zbog daske na gornjoj strani kreveta. Načinjena od crne plastike, ona se širila sa strane i spajala sa podnožjem kreveta. Po svom dizajnu podsećala je na komandnu tablu električne centrale ili neke letelice. U sjajnu plastiku bio je ugrađen telefon, digitalni sat, prekidači, prigušivači, radio i kasetofon, hladionik za piće, a prema sredini, kao dva velika začuđena oka, dva instrumenta za merenje voltaže. Na drugoj strani dominiralo je ovalno ružičasto ogledalo. Tamo su bili i ormarić za šminku, stalak za časopise, interfon (povezan sa dečijom sobom). Gore na frižideru nalazio se ček sa datumom idućeg meseca, nazivom robne kuće, velikom sumom novca i potpisom. Meri je primetila da lutka u pidžami drži u ruci naliv-pero. Pošla je nekoliko koraka u stranu i izgledalo je kao da se, iza neravnog stakla, lutke pokreću. Zatim bi se umirile, sa rukama i nogama - 15 -
beskorisno podignutim uvis, kao insekti iznenađeni otrovom. Okrenula je leđa prizoru. Kolin je bio na pedeset jardi od nje, sa druge strane ulice. Ramena spuštenih, sa rukama duboko zavučenim u džepove, stajao je ispred izloga i posmatrao knjigu sa ugrađenim mehanizmom koji je metodično listao uzorke tepiha. Stigla ga je i oni su nastavili da hodaju u tišini dok nisu stigli do mesta gde se ulica počela račvati; tu su zastali. Kolin reče sažaljivo: „Znaš, i ja sam prethodnog dana takođe posmatrao taj krevet”. Na mestu gde se ulica račvala nalazila se zgrada koja je nekada sigurno bila raskošna palata. Ispod zarđalog balkona na prvom spratu nalazilo se niz kamenih lavova koji su zurili dole. Visoko zasvođeni prozori, lepo rezbareni sa strane, bili su zaštićeni talasastim limom koji je bio postavljen i na drugom spratu. Većinu grafita pisali su feministkinje i levičari, a samo nekoliko je ispisala neka lokalna grupa koja je bila protiv obnavljanja ove zgrade. Visoko gore iznad drugog sprata nalazila se drvena tabla na kojoj su jarkocrvenim slovima bili ispisani nazivi prodavnica koje su dobile zgradu, a zatim na engleskom, pod navodnicima „Radnje koje VAMA daju prednost”. Poređane ispred velikih ulaznih vrata, kao niz privremenih kupaca, nalazile su se kese za đubre. Sa rukama na bokovima Kolin je zavirio u prvu ulicu, pa u drugu. „Trebali smo poneti te mape” — rekao je. Meri se popela na prvu stepenicu zgrade i čitala proglase. „Žene su ovde mnogo radikalnije”, rekla je preko ramena, ,.i bolje organizovane “. Kolin se povukao nekoliko koraka unatrag da bi bolje uporedio ove dve ulice. Bile su paralelne, ali su se ipak negde u daljini razdvajale. „One imaju mnogo više razloga za borbu”, rekao je. „Išli smo već ovim putem, ali možeš li se setiti kojom - 16 -
od ove dve uličice?”. Meri je sa naporom prevodila dugačak proglas. „Kojim putem”? upitao je Kolin nešto glasnije. Mršteći se, vukla je prstom ispod izbledelih slova i kada je završila, uzviknula je trijumfalno. Okrenula se Kolinu uz osmeh. „Traže da se kastriraju oni za koje se dokaže da su silovali.” Pomerio se da bi mogao bolje osmotriti ulicu na desno. „A seku ruke za krađu? Čuj, siguran sam da smo na tu fontanu trebali naići ranije.” Meri se okrenula. „Ne, to je taktika. To je način da se silovanje tretira kao pravi zločin”. Kolin se ponovo pomerio i ponovo zastao, sa nogama široko raširenim, licem okrenutim ulici koja vodi na levo. U njoj je takođe bila fontana. „To je način”, rekao je razdražljivo, „da ljudi feministkinje uzimaju manje ozbiljno”. Meri je skupila ruke i posle kratke pauze krenula polako ulicom koja je vodila u desno. Ona je ponovo uspostavila svoj lagani, precizni hod. „Ljudi dovoljno ozbiljno shvataju vešanje”, rekla je. „život za život”. Nevoljno, Kolin je posmatrao kako odlazi. „Čekaj trenutak, Meri”, pozvao ju je. „Jesi li sigurna da je to pravi put?” Ne okrećući se, ona je klimnula glavom. Daleko ispred njih pod uličnim osvetljenjem ugledali su priliku koja im se približavala. Nekako umiren, Kolin je krenuo za njom. Ovo je bila ulica sa ekskluzivnim i luksuznim prodavnicama. U jednom izlogu nalazio se hrapavi, zamućeni pejzaž u ulju, u drugom rukom izrađene cipele i sočiva za fotoaparate izložena na crnom plišanom stubu. Fontana na koju su naišli, za razliku od ostalih u gradu, radila je. Tamni kamen od kog su bile načinjene stepenice, kao i rub same fontane, bio je izlizan i - 17 -
uglačan vekovnom upotrebom. Meri je zavukla glavu pod potamnelu nesigurnu slavinu i počela piti. „Voda ovde”, rekla je između dva gutljaja, „ima ukus ribe”. Kolin je zurio ispred sebe, iščekujući da ponovo ugleda figuru čoveka pod uličnim osvetljenjem, koja im se približavala. Nigde ničeg nije bilo, samo su se negde u daljini začula vrata, ili je to možda bila mačka. Pojeli su svoj poslednji obrok pre dvanaest sati, podelivši porciju bele ribe. Kolin je uhvatio Meri za ruku. „Možeš li se setiti da li on prodaje još nešto osim hot-doga?” „Čokoladu? Orahe?” Ubrzali su korake, koji su glasno odzvanjali po kaldrmi i stapali se, tako da je delovalo da samo jedan čovek korača. „U jednom od gradova u kojima se najbolje na svetu jede”, rekao je Kolin, „mi koračamo dve milje tražeći hot-dog.” „Ne zaboravi, mi smo na odmoru”, podsetila ga je Meri. Udario se šakom po čelu. „Naravno. Ja se često trošim na sitnice kao što su glad i žeđ. Mi smo na odmoru.” Pustili su ruke i nastavili da koračaju, dok je Kolin mrmljao nešto za sebe. Ulica se sužavala i sa obe strane se prostirao visoki tamni zid na kom su se tu i tamo pojavljivala po neka uvučena vrata, a bilo e tu i prozora, malih i četvrtastih sa rešetkama postavljenim veoma visoko. „Ovo je fabrika stakla”, rekla je Meri zadovoljno. „Prvog dana našeg boravka pokušali smo da je pronađemo.” Usporili su, ali se nisu zaustavili. Kolin je rekao. „Mora da smo išli nekim drugim putem, jer ja se ne sećam da sam ikada ranije bio ovde.” „Stajali smo ispred jednih od ovih vrata.” Kolin je prevrnuo očima, ozlojeđen i sa nevericom. - 18 -
„To nije bilo prvog dana”, rekao je glasno. „Sve si potpuno pobrkala. Videvši onoliki red, odlučili smo da produžimo do plaže, ali to je bilo tek trećeg dana.” Kolin se zaustavio da bi to rekao, ali Meri je nastavila da korača. Sustigao ju je poskakujući za njom. „Možda je to bilo i trećeg dana”, rekla je više za sebe, „ali tu smo sigurno bili”. Pokazala je rukom prema vratima nekoliko jardi udaljenim, a onda je, kao probuđena, zdepasta figura iz mraka uronila u more ulične svetlosti i stala zakrčujući im prolaz. „Pogledaj šta si sada uradila” našalio se Kolin, a Meri se nasmejala. Čovek se takođe nasmejao i ispružio ruku. „Jeste li vi turisti?” upitao ih je na savršenom engleskom jeziku, i najedanput, zasijavši od sreće, odgovorio sam sebi. „Naravno da jeste”. Meri je stala tačno naspram njega i rekla „Tražimo mesto gde možemo nešto pojesti.” U međuvremenu, Kolin se povukao sa strane pored čoveka i brzo rekao Meri „Nismo dušli da objašnjavamo ništa drugima, znaš.” Dok je to govorio, čovek ga je snažno uhvatio za zglob na ruci i ispružio drugu ruku da bi to isto uradio i Meri. Prekrstila je ruke i nasmešila se. „Užasno je kasno”, rekao je čovek. „U onom smeru nema ništa, ali ja vam mogu pokazati jedno mesto, jedno veoma dobro mesto.” Nacerio se i klimnuo glavom u pravcu iz kojeg su oni došli. Bio je niži od Kolina, sa rukama užasno dugačkim i mišićavim. Šake su mu bibile ogromne i obrasle kovrdžavim - 19 -
dlakama. Imao je tesnu, crnu košulju od veštačkog poluprovidnog materijala, otkopčanu gotovo do struka. Na lancu oko vrata visio je zlatan privezak u obliku žileta, koji je ležao malo nakrivljen na grudima gusto obraslim dlakama. Nosio je fotoaparat prebačen preko ramena. Preterano sladak miris losiona posle brijanja ispunio je ulicu. „Pogledajte”, rekao je Kolin pokušavajući da oslobodi ruku a da to ne deluje napadno „znam da tamo ima jedno mesto”. Stisak je malo popustio, ali prst i palac su i dalje zatvarali obruč oko njegovog ručnog zgloba. Čovek je napunio pluća vazduhom i činilo se da je narastao inč dva. „Sve je zatvoreno”, rekao je „čak i kiosci sa hot-dogom”. Namignuo je Meri. „Zovem se Robert”. Meri se rukovala sa njim, a on ih je počeo gotovo vući niz ulicu. „Molim vas”, insistirao je „ja znam jedno mesto”. Posle par koraka Kolin i Meri su uz velike napore uspeli da zaustave Roberta. Stajali su zbijeni jedno uz drugo, glasno dišući. Meri se obratila Robertu kao detetu. „Roberte pustite mi ruku”. Odmah ju je oslobodio stiska, uz mali naklon. Kolin je rekao. „Bilo bi bolje da i mene pustite”. Ali Robert je, izvinjavajući se, pokušao da objasni Meri, „Ja sam želeo da vam pomognem. Mogu da vas povedem do jednog divnog mesta”. Ponovo su krenuli. „Ali, nas ne treba vući prema dobroj hrani”, rekla je Meri, a Robert je klimnuo glavom. Dodirnuo je rukom čelo „Ja, ja sam . . . želeo da vežbam svoj engleski. Možda sam to suviše želeo. Nekada sam ga govorio sjajno. Ovuda, molim”. Meri je išla napred, a Kolin i Robert za njom. „Meri”, viknuo je Kolin.
- 20 -
„Engleski je divan jezik, pun višeznačnosti”. rekao je Robert. Meri se nasmešila preko ramena. Još jedanput su stigli do velike palate, gde su se putevi račvali. Kolin je iznenadnim trzajem oslobodio ruku. „Žao mi je”, rekao je Robert. Meri je takođe stala i počela ponovo pregledati natpise. Robert je pratio njen pogled, koji se zaustavio na crtežu crvene boje: na njemu je bila prikazana stisnuta pesnica okružena znakovima kojima ornitolozi obeležavaju ženski pol. Pokušavao je da opravda i objasni to što je ona videla, delovalo je kao da on preuzima odgovornost za sve što bi oni mogli videti i pročitati.” To su žene koje ne mogu da pronađu muškarca. One žele da unište sve što je dobro između muškarca i žene”. Zatim je znalački dodao „One su veoma ružne, takođe”. Meri ga je posmatrala kao što bi posmatrala neko lice sa televizije. „Eno opozicije”, rekao je Kolin. Ona se slatko nasmešila obojici. „Hajde da pronađemo tu dobru hranu”, rekla je upravo u trenutku kada je Robert pokazivao na drugi natpis i spremao se da kaže nešto više. Krenuli su ulicom koja je vodila na levo i išli nekih desetak minuta tokom kojih je Robert uporno pokušavao da otpočne neki razgovor, ali bez uspeha. Meri je bila zaokupljena sobom, sa rukama ponovo prekrštenim, dok se Kolin ponašao malo neprijateljski, držeći se podalje od Roberta. Skrenuli su u ulicu sačinjenu od mnoštva istrošenih stepenika koji su vodili do malog trga, prečnika jedva trideset stopa, gde se ulivalo nekoliko uskih prolaza. „Tamo dole, ja živim”, rekao je Robert. „Ali vama je sad suviše kasno da svratite do mene. Moja žena je verovatno već u krevetu”.
- 21 -
Išli su nalevo i nadesno, prolazeći između rasklimatanih petospratnica, zatvorenih piljarnica sa voćem i povrćem poslaganim u gajbe koje su stajale napolju. Pojavio se vlasnik sa opasanom keceljom gurajući kolica i viknuo Roberta koji se nasmejao, klimnuo glavom i podigao ruku. Kada su stigli do jarko osvetljenog ulaza, Robert je razgrnuo plastične rese koje su visile do poda, da bi Meri mogla ući. Držao je ruku na Kolinovom ramenu dok su se strmim stepeništem spuštali u bar prepun ljudi. Mnogo mladih ljudi, obučenih slično kao Robert, sedelo je na visokim stolicama za barom, a neki od njih zauzeli su identične poze: naslonjeni na jednu nogu bili su okupljeni oko džuboksa. Mašina je sa zadnje strane emitovala tamnoplavu, perverznu boju koja je licima okupljenim oko nje davala odvratan izraz. Izgledalo je kao da svi puše. Kako su svi nosili tesna odela, morali su držati cigaretu u jednoj a paklu cigarta i upaljač u drugoj ruci. Pesma koju su svi pomno slušali, jer niko nije razgovarao, bila je glasna i sladunjavo sentimentalna, sa puno orkestarske pratnje, a čovek koji je pevao nekako je specifično jecao, što je naročito bilo pojačano horom koji je pratio zluradim „ha, ha, ha”; tog trenutka nekoliko mladih ljudi je podizalo cigarete izbegavajući poglede, prepuštalo se sopstvenim jecajima. „Hvala bogu što nisam muško”, rekla je Meri pokušavajući da uhvati Kolina za ruku. Robert ih je odveo do stola i otišao do šanka. Kolin je stavio ruke u džepove, klatio se na stolici i zurio u džuboks. „Hajde”, rekla je Meri uhvativši ga za ruku „Samo sam se našalila”. Pesma se završila u trijumfalnom orkestarskom finalu i istog trenutka ponovo otpočela. Iza šanka se čuo zvuk razbijenog stakla, a nakon toga tapšanje. - 22 -
Konačno se Robert pojavio sa velikom bocom vina bez etikete, tri čaše i pecivom od preprženog hleba u obliku štapića, od kojih je jedan bio polomljen. „Danas” uzviknuo je ponosno, nadjačavajući buku, „kuvar je bolestan”. Namignuo je Kolinu, seo i napunio čaše. Robert je počeo da im postavlja pitanja, na koja su oni u početku nerado odgovarali. Rekli su mu kako se zovu, da nisu venčani, da ne žive zajedno, barem ne za sada. Meri je otkrila pol i uzrast svoje dece. Oboje su rekli čime se bave. Tada, uprkos tome što nije bilo hrane, potkrepljeni vinom, počeli su uživati u tome što se nalaze na mestu gde uopšte nema turista, otkrivajući nešto zaista stvarno. Opustili su se, sedeći u toj buci i dimu; zauzvrat su postavljali ozbiljna pitanja, svojstvena turistima zadovoljnim što mogu da ih postavljaju autentičnom stanovniku ovog grada. Za manje od dvadeset minuta ispraznili su bocu. Robert je rekao da se bavi nekakvim biznisom, da je odrastao u Londonu, da mu je žena Kanađanka. Kada ga je Meri upitala kako je sreo svoju ženu, on je odgovorio da je to nemoguće objasniti a da prethodno ne opiše svoju majku i sestre, a one su se mogle opisati samo u svetlu njegovog oca. Bilo je jasno da on priprema teren za priču. Začulo se „ha, ha, ha” u krešendu, za stolom blizu džuboksa sedeo je mladić kovrdžave kose sa glavom među rukama. Robert je doviknuo čoveku za šankom da im donese još jednu bocu vina. Kolin je prepolovio štapiće i podelio ih sa Meri.
- 23 -
III
Pesma se završila i svuda oko šanka započinjao je razgovor, isprva tih, kao neko prijatno žamorenje vokala i konsonanata stranog jezika; jednostavna zapažanja usloljavala su jednostavne, kratke reči ili glasove koji su se sjedinjavali; onda bi nasumice nastajale pauze posle kojih su dolazila komplikovanija, opširnija zapažanja, i duži, podrobniji odgovori. Za manje od jedne minute otpočelo je nekoliko diskusija. Da je neko i uključio džuboks, on se uopšte ne bi čuo. Robert je zadržavajući dah zurio u čašu koju je držao čvrsto na stolu obema rukama, što je nagnalo Kolina i Meri, koji su gledali u njega, da otežano dišu. Sada im je delovao mnogo stariji nego kada su ga prvi put ugledali na ulici. Nakrivljena sijalica pod kojom je sedeo otkrivala je gotovo geometrijski iscrtanu mrežu bora po licu. Dve linije koje su kretale ispod nozdrva i spuštale se prema ustima, formirale su gotovo savršen trougao. Na čelu je imao paralelne brazde, a na otprilike inču dole prema nosu bila je još jedna brazda duboko usečena u meso. Klimnuo je glavom i kada je ispustio vazduh, ramena su mu klonula. Meri i Kolin su se nagnuli da bi bolje čuli početak priče. ,,Moj otac je celog svog života bio diplomata, i mnogo, mnogo godina smo živeli u Loidonu, u Najtsbridžu. Ali ja sam bio lenj dečak” — nasmejao se Robert — „i pored toliko godina provedenih tamo, moj engleski ipak nije savršen”. Zastao je očekujući da oni to poreknu. „Moj otac je bio ogroman čovek. Ja sam bio najmlađe dete i jedini sin. Kada je sedeo činio je to ovako”. Robert se ispravio i stavio ruke na kolena tako da su zajedno sa butinama formirale pravilan kvadrat. „Celog života je nosio ovakve brkove” — kažiprstom - 24 -
i palcem je odmerio inč ispod nosa — „i kada su počeli da mu sede, koristio je četkicu da bi ih načinio crnim, onu što dame koriste za oči. Maskaru.” „Svi su ga se bojali. Moja majka, moje sestre, čak ga se i ambasador plašio. Kada bi se on namrštio, niko nije govrio. Za trpezarijskim stolom se nije smelo govoriti dok on ne bi prozborio”. Robert je govorio toliko glasno da je nadjačavao buku koja ih je okruživala. „Svake večeri kada se održavao prijem, dok bi se mama oblačila, mi smo morali sedeti mirno, sa ispravljenim leđima, a otac nam je čitao naglas. „Svako jutro ustajao je u šest i išao u kupatilo da se brije. Niko nije smeo ustati iz kreveta dok on nije bio gotov. Kada sam bio mali, ja sam ustajao odmah posle oca i odlazio za njim u kupatilo, da bih osetio njegov miris. Izvinite, bio je to užasan miris, koji je delimično bio neutralisan mirisom sapuna za brijanje i njegovog parfema. Čak i sada za mene je miris kolonjske vode miris moga oca. „Ja sam bio njegov miljenik, njegova strast. Sećam se jedanput — možda se to dogodilo više puta — moje starije sestre Eva i Marija, koje su imale četrnaest i petnaest godina, za večerom su pokušavale da od oca iskamče dopuštenja za neke stvari. Na sve njihove molbe, njegov odgovor je bio NE! Nisu mogle ići na školske zabave, jer je tamo bilo i dečaka. Nisu smele prestati da nose bele zokne. Nisu mogle ići u pozorište bez mame. Nije im dozvoljavao da pozovu prijateljice jer je smatrao da imaju loš uticaj na njih i da nikada ne idu u crkvu. I onda je moj otac iznenada stao iza stolice na kojoj sam ja sedeo pored mame, smejući se glasno. Uzeo je salvet koji je bio prebačen preko mog krila i stavio mi ga oko vrata. „Pogledajte”, rekao je „Ovo je buduća glava porodice. - 25 -
Morate se dobro čuvati Roberta.” A onda me je naterao da ja razrešim taj spor, držeći ruku sve vreme na mom vratu, stežući ga među prstima. Otac me je pitao. „Roberte, mogu li devojke nositi svilene čarape kao njihova Mama?” A ja, desetogodišnjak, odgovarao sam glasno „Ne, Tata!” „Mogu li ići u pozorište bez Mame?” „Apsolutno ne, Tata!” „Roberte, mogu li pozivati prijateljice kod sebe?” „Nikad, Tata!” „Odgovarao sam ponosno, ne znajući da sam bio iskorišćen. Možda se to dogodilo samo jednom. Što se mene tiče, to se moglo dogoditi svake večeri mog detinjstva. Tada se moj otac vratio do svoje stolice u pročelju stola praveći se tužan. „Žao mi je, Eva i Marija, ja sam se taman spremao da promenim mišljenje, ali Robert kaže da su to nedopustive stvari”. I on se smejao, i ja sam se takođe smejao, verujući u sve, u svaku izgovorenu reč. Smejao sam se sve dok mi mama nije spustila ruku na rame i rekla, „Mir sada, Roberte”. „Da li su me sestre mrzele? Ovo što ću vam sada ispričati pouzdano znam da se dogodilo samo jedanput. Bio je vikend i kuća je bila prazna čitavo posle podne. Otišao sam u spavaću sobu svojih roditelja sa sestrama Evom i Marijom. Seo sam na krevet, a one su otišle do toaletnog stola koji je pripadao mojoj majci i iz njega izvadile sve njene stvari. Prvo su nalakirale nokte, pa su onda mlatarale rukama po vazduhu da im se što pre osuše. Stavile su kreme i pudere na lice, namazale usne karminom, iščupale obrve, i namazale trepavice maskarom. Rekle su mi da zatvorim oči dok one skinu svoje bele zokne i obuku čarape iz mamine fioke. Onda su stale ispred mene, dve veoma lepe žene, gledajući jedna drugu. Otprilike jedan sat su šetale po kući, ogledajući se preko ramena u ogledalima ili prozorskim oknima, vrteći se u krug po salonu, sedajući veoma pažljivo na ivicu fotelje, nameštajući kosu. Sledio sam ih u - 26 -
stopu i gledao ih, samo sam ih gledao. „Zar nismo lepe, Roberte?” rekle su. Sećam se da sam bio šokiran, jer to nisu više bile moje sestre već američke filmske zvezde. Bile su oduševljene sobom. One su se smejale i ljubile jedna drugu jer su sada bile prave žene. „Kasnije poslepodne otišle su u kupatilo i sprale sve sa sebe. Sklonile su sve teglice i posudice u kupatilo i otvorile prozore da mama ne bi osetila miris svojih garfema. Složile su i sklonile svilene čarape i steznike, na isti način na koji je to mama činila. Zatvorile su prozore i sišle dole da dočekaju mamu i sve to vreme ja sam bio veoma uzbuđen. Iznenada su te divne žene ponovo postale moje sestre, dve visoke učenice. „Onda je stigla večera i ja sam još uvek bio uzbuđen. Moje sestre su se ponašale kao da se ništa nije dogodilo. Bio sam svestan da moj otac zuri u mene. Podigao sam pogled i shvatio da on zapravo gleda kroz mene i čita mi misli. Veoma sporo je odložio svoj nož i viljušku, sažvakao i progutao sve što je imao u ustima, i upitao. „Kaži mi Roberte, šta ste vi danas poslepodne radili?” Verovao sam da on sve zna, kao Bog. Želeo je samo da proveri da li sam ja dovoljno pošten da mu kažem istinu. Tako da nije imalo smisla da lažem. Rekao sam mu sve, o ruževima, puderima, kremama i parfemima, čarapama iz mamine fioke, a rekao sam mu takođe, kao da je to moglo nešto da popravi, i da su se stvari veoma pažljivo vraćene na mesto. Čak sam pomenuo i prozor. U prvi mah moje sestre su se smejale i poricale ono što sam govorio, ali kako sam ja nastavljao da govorim, tako su se one utišavale. Kada sam završio, moj otac je jednostavno rekao. „Hvala ti, Roberte” i nastavio da jede. Do kraja večere - 27 -
više niko nije progovorio. Nisam se usudio da pogledam u pravcu mojih sestara. „Posle večere, a neposredno pre odlaska u krevet, otac me je pozvao u svoju radnu sobu. To je bila soba u koju niko nije smeo ući, tu su bile sve državne tajne. To je bila najveća soba u kući, jer je moj otac ponekad u njoj primao diplomate. Prozori i tamnocrvene zavese, kojima su bili zastrti, prostirali su se od poda do plafona, a na plafonu su bili iscrtani zlatni listići i neki kružni ornamenti. Bio je tu i luster. Svuda okolo bile su knjige u zastakljenim policama, a pod je bio zastrt debelim tepisima iz svih krajeva sveta, neki su čak visili i po zidovima. Moj otac je skupljao tepihe.” „Sedeo je za svojim ogromnim stolom prekrivenim papirima, a moje dve sestre su stajale ispred njega. Naredio mi je da sednem u drugi kraj sobe na kožnu fotelju koja je pripadala mom dedi, koji je takođe bio diplomata. Niko nije govorio. Bilo je kao nemom filmu. Moj otac je za moje sestre izvukao kožni kaiš iz fioke — dobile su svaka po tri snažna udarca po zadnjici a ja nisu pustile ni glasa. Iznenada sam se našao izvan radne sobe. Vrata su bila zatvorena. Moje sestre su otišle u svoju sobu da plaču, ja sam se popeo stepeništem do svoje spavaće sobe, i to je bio kraj. Moj otac taj događaj više nikada nije pominjao.” „Moje sestre! One su me mrzele. Morale su da mi se osvete. Mislim da nedeljama ni o čemu drugom nisu pričale. Događaj koji ću sada ispričati zbio se jednom kada je kuća takođe bila prazna, nije bilo ni roditelja ni kuvarice, mesec dana posle onih batina koje su moje sestre dobile zbog mene, a možda i kasnije. Prvo moram da objasnim da, mada sam bio ljubimac, ipak je postojalo mnogo stvari koje mi nisu bile dopuštene. Naročito nisam smeo jesti i piti slatko, jesti - 28 -
čokoladu ili piti limunadu. Deda mom ocu takođe nije dozvoljavao da jede ništa slatko sem voća. Smatrao je da je to loše za stomak. Ali, ono što je najvažnije, slatke stvari, naročito čokolada, loše su uticale na dečake. Slabio im je karakter, koji je postojao kao u devojaka. Možda je u tome i bilo istine, to samo nauka može dokazati. Isto tako, otac se brinuo za moje zube, želeo je da imam zube kao on, savršene. Izvan kuće, ja sam jeo slatkiše koje sam dobijao od drugih dečaka, ali kod kuće ne.” „Tako je toga dana došla Alisa, moja najmlađa sestra, u baštu i rekla. „Roberte, Roberte, dođi u kuhinju, brzo. Pripremljeno je nešto siecijalno za tebe. Eva i Marija su ti pripremile čast”. Isprva nisam hteo da idem jer sam se plašio da je neki trik u pitanju. Ali, Alisa je insistirala. „Hajde brzo, Roberte”. I na kraju sam otišao. U kuhinji su bile Eva, Marija i Liza, takođe moja sestra. A na stolu su stajale dve velike flaše limunade, kolač sa šlagom, dve table čokolade za kuvanje i kutija mančmeloa. Marija je rekla. „Ovo je sve za tebe”, u prvi mah sam posumnjao i upitao „Zašto?” Na to je Eva odgovorila. „Želele bismo da budeš bolji prema nama ubuduće. Kada sve ovo budeš pojeo, sećaćeš se kako smo bile dobre prema tebi”. Zvučalo je razložno, a hrana je izgledala vrlo ukusno, te sam seo i posegnuo prvo za limunadom, ali Marija je stavila ruku preko moje. „Prvo”, rekla je, „moraš popiti neki lek”, „Zašto?” Zato što i sam znaš kako slatke stvari loše utiču na tvoj stomak. Ako se razboliš, tata će saznati šta si radio i svi ćemo nastradati. Ovaj lek će sve to regulisati”. Tako sam ja otvorio usta i Marija mi je sasula četiri velike kašike nekog ulja. Bilo je odvratnog kusa, ali mi nije mnogo smetalo pošto sam odmah počeo jesti čokoladu za kuvanje, kolače sa šlagom i piti limunadu. - 29 -
„Moje sestre su stajale oko stola i posmatrale me. „Jel' dobro?” pitale su, ali ja sam jeo tako brzo da sam jedva uspevao da odgovorim. Pomislio sam da su tako dobre prema meni jer su znale da ću jednoga dana naslediti dedinu kuću. Pošto sam popio prvu flašu limunade, Eva je uzela drugu i rekla. „Mislim da on ne može i ovu popiti. Skloniću je”. A Marija je na to rekla. „Da, skloni je. Samo čovek može da popije dve flaše limunade”. Otrgao sam joj flašu iz ruku i rekao. „Naravno da je mogu popiti”, a sve devojke su uglas rekle. „Roberte, pa to je nemoguće!” Ja sam, naravno, dovršio obe table čokolade za kuvanje, mančmelou i kolač sa šlagom, a moje sestre su skandirale „Bravo, Roberte!” „Pokušao sam da se uspravim. Kuhinja je počela da mi se okreće i hitno mi je trebao WC. Iznenada. Eva i Marija su me oborile na pod i držale čvrsto. Bio sam isuviše slab da se borim, a i one su bile mnogo veće od mene. Imale su spremno parče konopca kojim su mi vezale ruke na leđima. Sve vreme Alisa i Liza su skakale gore-dole i pevale. „Bravo, Roberte!” Zatim su me Eva i Marija, vukući me za noge, iznele iz kuhinje, pa duž hodnika, preko velikog hola, odvukle do očeve radne sobe. Izvadile su ključ koji je bio sa unutrašnje strane i zaključale vrata. „Baj, baj, Roberte” — dovikivale su mi kroz ključaonicu. „Sada si ti Veliki Tata u svojoj radnoj sobi”. „Stajao sam nasred te velike sobe, ispod lustera, i isprva nisam razumeo zašto sam tu smešten, a onda sam shvatio. Pokušao sam odvezati čvorove, ali su oni bili isuviše čvrsto vezani. Vikao sam, šutao vrata nogama, udarao glavom po njima, ali u kući se ništa nije čulo. Trčao sam od jednog ugla sobe do drugog tražeći zgodno mesto, ali svuda su bili skupi tepisi. Konačno, više nisam mogao da se uzdržim. Prvo je naišla limunada, ne dugo za njom čokolada za kuvanje i kolač - 30 -
u obliku neke tečnosti. Nosio sam kratke pantalone, kao svi dečaci u Engleskoj. I umesto da stojim na jednom mestu i upropastim samo jedan tepih, ja sam trčao posvuda, vičući, plačući, kao da me otac već goni.” „Ključ u bravi se okrenuo, vrata su se naglo otvorila i Marija i Eva su utrčale unutra. „Uh” uzviknule su „Brzo, brzo! Stiže. Tata”. Odvezale su konopac, vratile ključ unutrašnje strane brave i otrčale, smejući se kao lude žene. Čuo sam očeva kola kako se zaustavljaju.” „Isprva nisam mogao da se pomerim. Onda sam zavukao ruku u džep, izvadio maramicu i otišao do zida — da bilo je čak i p.o zidovima, čak i po pisaćem stolu — takođe je stari persijski tepih bio natopljen. Onda sam primetio svoje noge, koje su bile gotovo crne. Maramica mi nije mogla pomoći, bila je premala. Otrčao sam do stola, uzeo neke papire, i tako me je otac zatekao, kako čistim kolena državnim aferama, dok je pod njegove radne sobe podsećao na seosko dvorište. Prišao sam mu dva koraka, spustio se na kolena i ispovraćao se gotovo preko njegovih cipela, a to je trajalo veoma dugo. Kada sam završio, on se nije pomerio sa dovratka. Još uvek je u ruci držao svoju akt tašnu i lice mu je bilo nepromenjeno. Pogledao je po sobi i upitao me. „Roberte, da li si ti jeo čokoladu?” A ja sam odgovorio „Jesam, Tata, ali...” To mu je bilo dovoljno. Kasnije je majka došla da me obiđe u mojoj spavaćoj sobi, a ujutro je došao psihijatar i rekao da sam doživeo traumu. Ali za mog oca jedino je bilo važno to da sam ja jeo čokoladu. Tukao me je tri večeri uzastopce i mesecima sa mnom nije lepo razgovarao. Mnogo, mnogo godina posle bio mi je zabranjen pristup u njegovu radnu sobu, sve dok nisam tamo ušao sa svojom budućom ženom. A od tada pa do današnjeg dana - 31 -
nikada više nisam jeo čokoladu i nikada nisam oprostio svojim sestrama.” „Dok je trajala moja kazna, jedino je majci bilo dozvoljeno da razgovara sa mnom. Proveravala je da me otac nije prejako tukao i da li je to trajalo samo tri večeri. Ona je bila veoma lepa i visoka žena. Najčešće je nosila belo; bele bluze, bele marame i bele svilene haljine na diplomatskim prijemima. Najbolje je se sećam u belom. Govorila je engleski veoma sporo, ali svi su se divili njenoj savršenoj eleganciji.” „Kao dečak često sam sanjao ružne snove, veoma ružne snove. Budio sam se u snu, i sad ponekad to činim. Često sam se budio usred noći i vikao je „Mam”, kako to čine engleski dečaci. Činilo mi se da je ona ležala budna i čekala da je pozovem, jer se tamo duž hodnika, gde je bila spavaća soba mojih roditelja, istog časa začula škripa kreveta, zvuk lampe koja se pali, pucketanje kostiju u njenim bosim stopalima. I kad god bi ona ušla u moju sobu i pitala, „Šta je bilo Roberte?”, ja sam odgovarao, „želim čašu vode”. Nikada joj nisam rekao „Ružno sam sanjao”, ili „Bojim se”. Uvek sam tražio čašu vode, koju je ona donosila iz kupatila i gledala me dok sam pio. Zatim me je ljubila u čelo i ja sam odmah ponovo zaspivao. Ponekad je to trajalo mesecima, iz noći u noć, ali ona nije nikada ostavljala čašu sa vodom kraj mog kreveta. Znala je da moram imati izgovor kako bih je mogao pozvati usred noći. Ali, njoj nije trebalo objašnjavati. Bili smo veoma bliski. Čak i kada sam se oženio sve dok nije umrla, imao sam običaj da joj svake nedelje nosim svoje košulje.” „Kad god bi moj otac negde otputovao, spavao sam sa njom u krevetu, sve do svoje desete godine. Iznenada je svemu tome došao kraj. Jednog dana je žena kanadskog ambasadora pozvana kod nas na čaj. Pripreme su trajale tokom čitavog - 32 -
dana. Moja majka je želela da bude sigurna kako moje sestre i ja znamo pravilno da držimo tacnicu i šolju za čaj. Ja sam trebao da idem u krug po sobi i nosim tacnu sa kolačićima i malim sendvičima. Poslali su me kod berbera i primorali da vežem crvenu mašnu, koju sam mrzeo više od svega. Ambasadorova žena je imala plavu kosu, nešto što ja u životu nisam video, i u posetu je sa sobom povela svoju kćer Kerolajn, koja je imala dvanaest godina. Kasnije sam otkrio da je moj otac rekao da bi se naše dve porodice morale sroditi iz diplomatskih i poslovnih razloga. Sedeli smo mirno i slušali razgovor dve žene, a kada bi nas kanadska dama nešto upitala mi bismo se ispravili na stolici i učtivo odgovarali. Danas decu ne uče tim stvarima. Onda je moja majka povela ambasadorovu ženu da joj pokaže kuću i baštu, a mi, deca ostali smo sami. Moje četiri sestre su bile u svojim haljinama za prijem i sve su sedele na jednom divanu, priljubljene jedna uz drugu, tako da su delovale kao jedna osoba, kao zbrka vrpci, čipki i lokni. Kada su bile zajedno, moje sestre su delovale zastrašujuće. Kerolajn je sedela na jednoj drvenoj stolici, a ja na drugoj.” „Kerolajn je imala plave oči i malo lice, kao majmunsko. Imala je pege po nosu i tog popodneva kosa joj je bila skupljena u rep i padala duž leđa. Niko nije govorio, ali krajičkom oka sam uspeo da vidim kako neko nekoga gura laktom. Iznad naših glava mogli smo čuti naše majke kako idu iz sobe u sobu. Iznenada Eva upita, „Gospođice Kerolajn, da li vi spavate sa vašom majkom?”, i Kerolajn je odgovorila „Ne, a vi?”. Onda Eva reče „Ja ne spavam, ali zato Robert spava”.” „Crveneo sam sve više i više, i bio spreman da izletim iz sobe, ali Kerolajn mi se okrenula, nasmešila i rekla. „Mislim da je to strašno slatko.” Od tog trenutka ja sam bio zaljubljen u nju - 33 -
i više nisam spavao u maminom krevetu. Posle šest godina ponovo sam sreo Kerolajn, a posle dve smo se venčali.” Oko njih bar je počeo da se prazni. Svetla na plafonu bila su pogašena i jedan čovek je čistio pod. Kolin je dremuckao tokom poslednjeg dela priče, klateći se napred-natrag i naslanjajući glavu na ruke. Robert je pokupio prazne flaše sa stola, odneo ih do šanka i dao tamo neke instrukcije. Drugi čovek je prišao stolu, ispraznio pepeljaru i obrisao sto. Kada se Robert vratio, Meri je rekla. „Niste nam mnogo rekli o vašoj ženi.” Stavio joj je u ruke kutiju sa šibicama na kojoj je bio odštampan naziv i adresa bara. „Ovde sam skoro svako veče.” Ona je skupila prste i stegla kutiju u ruci. Dok je prolazio pored Kolinove stolice, ispružio je ruku i pomazio ga po kosi. Meri ga je posmatrala dok je odlazio, posedela još minut-dva, zevajući, a onda podigla Kolina i uputila ga u pravcu stepeništa. Oni su poslednji napustili bar.
- 34 -
IV
U jednom pravcu ulica je iščezavala u potpunom mraku, a u drugom, rasplinuta sivoplava svetlost osvetljavala je niz niskih zagrada što su se ređale jedna za drugom kao granitni blokovi koji su se slivali u tami, gde se ulica dalje gubila krivudajući. Hiljadama stopa iznad, oblak razvučen u obliku prsta kao da je ukazivao sa visina na krivudavu liniju, zarumenjen. Prohladan, slani vetar duvao je duž ulice i dizao celofanski papir kojim je bilo prekriveno stepenište gde su sedeli Kolin i Meri. Iza dobro zatvorenog prozora koji se nalazio upravo iznad njihovih glava začulo se prigušeno hrkanje i škripa kreveta. Meri je naslonila glavu na Kolinovo rame, a on svoju na zid između dve odvodne cevi. Pas im se žurno približavao dolazeći sa osvetljenog kraja ulice, neobično grebući kandžama po istrošenom kamenu. Nije se zaustavio kada je stirao do njih, nije čak ni pogledao u njihovom pravcu, i dugo pošto je iščeznuo u tami, taj neobični korak se još mogao čuti. „Trebali smo poneti mape.” rekao je Kolin. Meri se samo bolje namestila na njegovom ramenu i promrmljala. „Ma, nije važno, na odmoru smo.” Pola sata kasnije probudili su ih glasovi i smeh. Odnekud je stalno dopirala piskava zvonjava. Sunce je još bilo nisko, a povetarac topao i vlažan kao životinjski dah. Deca obučena u svetloplave uniforme sa crnim okovratnicima i manžetnama prolazila su pored njih, noseći na leđima zavežljaje sa knjigama. Kolin se digao i držeći se za glavu obema rukama, zateturao se ka sredini uske ulice, gde su ga deca opkolila. Jedna devojčica je bacila tenisku lopticu koja mu se odbila od stoma- 35 -
ka i ona ju je opet uspešno uhvatila, a na to su se vrisci oduševljenja prolomili gomilom. Onda je zvonjava utihnula, preostala deca su se utišala i počela mahnito trčati. Ulica odjednom postade upadljivo prazna. Meri se savila preko stepenice češući list i članak obema rukama. Kolin je stajao nasred ulice, blago se njišući, zureći u pravcu niskih zgrada. „Nešto me je ujelo,” Viknula je Meri. Kolin joj je prišao i stao iza nje, posmatrajući kako se češe. Nekoliko crvenih tačaka se uvećavalo do veličine novčića i postajalo tamnocrvene boje. „Ja ne bih to više radio”, rekao je Kolin. Uzeo ju je za ruku i poveo niz ulicu. Daleko iza njih čula su se deca, glasovi su im odzvanjali kao da su se nalazili u nekoj ogromnoj akustičnoj prostoriji pevajući „Vjeruju” ili tablicu množenja. Meri je poskakivala na jednoj nozi. „O, bože!” uzviknula je pomalo samosažaljivo u svojoj muci „Ne budem li se češala, umreću. I tako sam žedna!” U tom svom mamurluku, Kolin je zadobio neki daleki, grubi autoritet, potpuno nesvojstven njemu. Stojeći iza Meri i držeći joj ruke čvrsto uz telo, gurnuo ju je niz ulicu. „Budemo li se spustili ovom ulicom,” šapnuo joj je na uho „mislim da bismo trebali izbiti na more. Tamo dole ima jedan kafe.” Meri je pustila da je on gura napred. „Nisi se obrijao.” „Seti se,” rekao je Kolin dok im se korak ubrzavao spuštajući se niz ulicu, „mi smo na odmoru.” More se prostiralo iza zavoja ulice. Šetalište je bilo usko i pusto, sa obe strane su se pružali neprekidni nizovi kuća oštećenih vremenom. Visoke katarke su štrčale iz glatke žućkaste vode, ali nije bilo čamaca privezanih za njih. Sa Kolinove i Merine desne strane nalazio se ofucani limeni znak koji je pokazivao smer i upućivao duž šetališta na bolnicu. Dve sredovečne žene koje su nosile - 36 -
prepune plastične torbe i dečak koji je išao između njih spustili su se do šetališta istom ulicom kao i oni. Zastali su kod znaka, žene su se sagnule i pažljivo pretražile svoje torbe kao da su nešto zaboravile. Kada su nastavili dalje, dečak je cvileći nešto zatražio, ali su ga one brzo ućutkale. Kolin i Meri su seli blizu ivice šetališta, na nekakve kovčege koji su jako zaudarali na crknutu ribu. Bilo je veliko olakšanje osloboditi se uskih ulica i gradskih prolaza koji su ostali iza njih i zuriti ispred sebe u more. Vidikom je dominiralo malo ostrvo oivičeno niskim zidom, udaljeno otprilike pola milje i pretvoreno u groblje. Na jednom kraju nalazila se kapela i malo kameno molo. Sa ove daljine, a perspektiva je bila iskrivljena od plavičaste jutarnje izmaglice, svetli mauzoleji i nadgrobni spomenici delovali su kao građevine hipermodernog grada budućnosti. U toj jutarnjoj izmaglici sunce se činilo kao disk načinjen od prljavog srebra, mali i precizan. Meri se opet naslonila na Kolinovo rame. „Ti ćeš se danas brinuti o meni,” rekla mu je zevajući. On je dodirnuo njen potiljak. „A da li si se ti juče brinula o MENI?” Ona je klimnula glavom i zatvorila oči. Među njima je postojao čvrst dogovor da naizmenično brinu jedno o drugom. Kolin je obuhvatio Meri obema rukama i nekako odsutno poljubio je u uho. Hidrobus se pojavio iza ostrva na kom je bilo groblje i približavao se kamenom molu. Čak se i sa ove daljine moglo videti da majušne figure u crnom, koje su izlazile iz hidrobusa, nose cveće. Tanak, piskutav glas polomio se preko vode, glas galeba ili možda deteta, i brod se otisnuo sa ostrva. Hidrobus se kretao prema bolnici koja je bila smeštena u sledećoj uvali i nije se mogla videti sa mesta na kom su oni - 37 -
sedeli. Sama bolnica, međutim, izdizala se iznad okolnih zgrada, to je bila tvrđava senf-žute boje čija se fasada ljuštila, sa strmim krovovima pokrivenih svetlocrvenim crepom, na kojima je bilo mnoštvo rasklimatanih antena. Neka odeljenja su imala visoke prozore sa rešetkama, koji su se otvarali prema balkonima gde su pacijenti ili bolničko osoblje, odeveni u belo sedeli ili stajali, zureći u more. Šetalište i ulice koje su ostale iza njih punili su se ljudima. Stare žene uvijene u crne šalove vukle su se po ulicama sa praznim torbama, obmotane tišinom. Iz obližnje kuće dopirali su oštri mirisi jake crne kafe i cigare, mirisi koji su se mešali i neutralisali neprijatan miris crknute ribe. Jedan suvonjavi ribar u iznošenom sivom odelu i košulji bez dugmadi, koja je nekada bila bela, izgledao je kao neko ko je davno pobegao od kancelarijskog posla; bacio je gomilu mreža tik uz kovčege na kojima su oni sedeli, gotovo na njihove noge. Kolin je načinio nejasan pokret izvinjenja, ali čovek koji je već odlazio, odmahnuo je samo rukom i rekao. „Turisti!” Kolin je probudio Meri i naterao je da odu do bolničkog mola. Ako ni tamo ne nađu nikakav kafe, hidrobus će ih odneti do centra grada, blizu njihovog hotela. Kada su stigli do impozantne kapije koja se nalazila na ulazu u bolnicu, hidrobus je upravo odlazio. Dva mladića u plavim jaknama, sa tamnim naočarima potpuno istih srebrnih okvira i sa tankim brkovima, upravljali su čamcem. Jedan je stajao za kormilom, dok je drugi rutinskim pokretima ručnog zgloba odmotavao konopac kojim je brodić bio privezan za stub na pristaništu; u poslednjem trenutku je zakoračio na palubu preko jaza uljaste vode koji se širio, opušten, držeći se jednom rukom za gvozdenu ogradu iza koje su stajali putnici,
- 38 -
zureći prazno u šetalište što se udaljavalo i dovikujući se sa svojim kolegom. Bez reči, Kolin i Meri su se priključili gomili koja je hrlila kroz kapiju, pa uz strmi put oivičen rascvetalim žbunovima prema bolnici. Starija žena je sedela na šamlici i prodavala časopise, cveće, raspeća, statue, ali niko se nije zaustavljao čak ni da ih pogleda. „Ako ima bolesnika koji ne leže stalno u bolnici,” rekao je Kolin stežući Merinu ruku, „onda mora da postoji mesto gde prodaju osvežavajuća pića.” Meri je razjareno uzviknula „Ja moram popiti čašu vode. Mora da imaju tako nešto”. Gornja usna joj je bila veoma ispucala, a oko očiju je imala veoma tamne podočnjake. „Sigurno,” rekao je Kolin „na kraju krajeva, to je ipak bolnica.” Red je započinjao ispred vrata od izrezbarenog stakla, koja su pri vrhu bila ukrašena polukrugovima od obojenog stakla. Stojeći na vrhovima prstiju, mogli su videti čoveka u uniformi, portira ili policajca, koji je stajao između dva niza vrata i pregledao uverenja svakog posetioca. Svuda oko njih ljudi su vadili iz svojih džepova ili tašni svetložute karte. Očito je bio dan za posete, jer niko od ljudi koji su čekali nije delovao bolesno. Gomila se približavala vratima. Na nogarima je bio postavljen natpis, krasnopisom ispisana duga rečenica u kojoj je reč „bezbednost” bila dvostruko podvučena. Bili su isuviše umorni da se blagovremeno izvuku iz reda, ili da objasne svoju potrebu za osveženjem kada su jednom prošli kroz vrata i našli se licem u lice sa čovekom u uniformi, a onda su se još jednom spustili niz put, na šta ih je naterala gomila koja je stajala pred vratima i sažaljivo ih posmatrala uputivši ih na nekoliko kafea u blizini, ali ni jedan od njih nije se nalazio neposredno uz bolnicu. Meri je rekla da želi da sedne negde i isplače se, dok - 39 -
su oni tražili pogodno mesto za to, začuo se prigušen zvuk motora i povik; još jedan hidrobus je pristajao uz molo. Da bi stigli do hotela, trebalo je da pređu preko jedne od najvećih svetskih atrakcija, ogromnog popločanog trga pravougaonog oblika, oivičenog sa tri strane veličanstvenim zasvođenim zgradama na čijem otvorenom kraju je dominirala kula sa časovnikom, a iza nje čuvena katedrala sa belim kubetima i blistavom fasadom, koja je predstavljala trijumfalni vrhunac mnogih vekova civilizacije, kako je često opisivano. Duž obe vertikalne strane trga nalazile su se stolice i okrugli stolovi drvenih kafea koji su stajali jedan naspram drugog kao dve zaraćene vojske; članovi orkestara bili su obučeni u večernje sakoe i kao da nisu primećivali jutarnju vrućinu, svirajući istovremeno marševe i romantičnu muziku, valcere i delove popularnih opera. Svuda je bilo golubova koji su se šepurili i prljali okolinu, a oba orkestra su se nesigurno zaustavljala posle žustrog i iskrenog aplauza posetilaca. Turisti su nailazili u talasima i zadržavali se na ovom brilijantno osvetljenom otvorenom prostoru, ili su se kretali u malim grupama prelazeći kolaže svetlosti i senki koje su bacali brižljivo izrađeni stubovi. Dve trećine odraslih muškaraca nosilo je fotoaparate. Kolin i Meri su se s naporom kretali i sada, pre no što će preći trg, stajali su u senci kule sa časovnikom. Meri je duboko udahnula i uprkos buci predložila da sednu tu na piće. Držeći se jedno drugog, išli su ivicom trga, ali slobodnih stolova nije bilo, čak ni takvih kojima se moglo priključiti; tada im je postalo jasno da ljudi koji šetaju tamo-amo po trgu zapravo traže mesto da sednu, a oni koji se povlače u lavirint bočnih ulica čine to iz očajanja jer nisu uspeli pronaći slobodno mesto. Konačno, stojeći par minuta pored stola starijeg para koji se vrpoljio na svojim sedištima mašući računom, mogli su - 40 -
sesti, a onda im je postalo jasno da su seli na najudaljeniji deo koji je kelner opsluživao i da će oni što budu istezali vratove i pucketali prstima biti posluženi mnogo pre njih. Meri je zurila u Kolina skupljenih, zakrvavljenih očiju i promrmljala nešto ispucalim usnama koje su počele da otiču; a kada joj je on, šaleći se, ponudio ono što je preostalo iz šolje na stolu, ona je zarila glavu u šake. Kolin je žurno obišao oko stolova i uputio se prema arkadi. Ali, grupa kelnera koja je besposličarila u dubokoj hladovini kod ulaza u bar oterala ga je. „Nema vode”, rekao je jedan od njih, pokazujući na gomilu posetilaca koji su sedeli duž svodova. Vrativši se stolu, Kolin uze Meri za ruku. Oni su sedeli otprilike na sredini između dva orkestra i mada zvuk nije bio previše jak, disonance i različiti ritmovi otežavali su im donošenje odluke. „Nešto donose, mislim,” rekao je Kolin sa nelagodnošću. Pustili su ruke i zavalili se u stolicama. Kolin je pratio njen pogled što se zaustavio na porodici sa bebom koju je otac pridržavao oko struka i koja je stajala na stolu klateći se među pepeljarama i praznim čašama. Imala je na sebi beli šeširić za sunce, zelenobeli štraftasti prsluk, široke pantalone oivičene roza čipkom i belom trakom, žute zoknice i crvene kožne cipelice. Svetloplavi krugovi oko lutkinih usana činili su ih tamnijim, odajući utisak neprekidnog iznenađenja. Iz uglova bebinih usana kretala je pljuvačka koja se nagomilavala u dubokim usecima obraza i visila kao visuljak. Stiskala je i opuštala šake, glava joj se čudno klatila, punačke slabe noge nesigurno su stajale zbog njene velike pospanosti. Divlje oči, okrugle i bistre, bleskale su po osunčanom trgu i zaustavile se, očito iznenađene i ljutite, na liniji krova katedrale, na kom je nekada bilo nešto napisano. dok su vrhovi arkada kao u ekstazi - 41 -
prelazili u mramornu penu i uzdizali se visoko u plavo nebo kao bleskovi i venci, poput talasa koji se rasprše u hiljade kopljica udarivši u obalu. Beba je proizvela neki grleni zvuk i pokazala rukama u pravcu zgrade. Kolin je podigao ruku onako uz put dok se kelner kretao prema njima, noseći poslužavnik sa praznim bocama, ali on je već prošao pored njih, a Kolin nije uspeo ni da dovrši svoj pokret. Porodica se spremala da pođe i dete je bilo predato majci, koja mu je obrisala usta dlanom i stavila ga pažljivo na leđa u srebrnasto presvučena kolica, uvezavši mu ruke i grudni koš kožnim sigurnosnim pojasevima. Ležeći na leđima, beba je usmerila svoj ljutiti pogled u nebo. „Pitam se”, rekla je Meri posmatrajući ih kako odlaze „kako su deca.” Merinih dvoje dece ostali su sa ocem, koji je živeo na seoskom gazdinstvu. Tri razglednice, adresirane na njih i sve napisane još prvog dana, ležale su još uvek na noćnom ormariću pored kreveta bez maraka. „Pretpostavljam da im nedostaje fudbal, kobasice, koka-kola i filmovi, ali inače su dobro”, rekao je Kolin. Dva su čoveka u potrazi za mestom stajala nekoliko trenutaka oslonjena o njihov sto. „Sve te planine i beskrajni otvoreni prostor,” rekla je Meri. „Znaš, ovo mesto može biti užasno zagušljivo ponekad”. Zagledala se u Kolina. Uzeo ju je za ruku. „Trebali smo poslati karte.” Meri je povukla ruku i pogledala arkade i stubove koji su bili svuda unaokolo. Kolin je takođe pogledao okolo. Kelnera nije bilo na vidiku i izgledalo je kao da svi imaju pune čaše. „Ovde je kao u zatvoru”, rekla je Meri.
- 42 -
Kolin je prekrstio ruke i dugo je gledao ne trepnuvši. Njegova ideja je bila da dođu ovde. Najzad je rekao. „Naš let je plaćen unapred i zakazan tek za deset dana.” „Možemo uzeti voz”. Kolin se zagledao negde pored njene glave. Oba orkestra su u isti mah prestala da sviraju i muzičari su se uputili prema arkadama, gde su se nalazili barovi ovih uglednih kafea; ovako bez muzike, trg se činio još većim, samo bi se povremeno ispunjavao zvucima koraka, udarima tankih potpetica, lupom sandala, šapatom straha, dečijim povicima, roditeljskim zabranama i naredbama. Meri je prekrstila ruke i pustila da joj glava klone. Kolin se digao i počeo mahati obema rukama kelneru, koji je klimnuo glavom i uputio se prema njima, sakupljajući uz put porudžbine i prazne čaše. „Ne mogu da poverujem,” uzviknuo je Kolin likujući. „Trebali smo ih povesti sa sobom” rekla je Meri svome krilu. Kolin je još uvek bio na nogama. „On zapravo dolazi!” Seo je i povukao je zazglob na ruci. „Šta bi ti želela?” „To je ružno od nas što smo ih ostavili”. „Mislim da je to sasvim razborito.” Kelner, jedan krupan čovek sa velikom sedom bradom i zlatnim okvirima za naočare, iznenada se našao za njihovim stolom naginjući se prema njima malo podignutih obrva. „Šta ti želiš, Meri?” prošaputao je Kolin požurujući je. Meri je spustila ruke u krilo i rekla. „Čašu vode, bez leda.” „Da, DVA puta to isto”, rekao je Kolin žustro. „I ...” Kelner se uspravio i iz njegovih nozdrva se začuo kratak šištaj. „Vode?” rekao je nekako odsutno. Prešao je očima od - 43 -
jednog do drugog procenjujući njihovu aljkavost. Povukao se korak unatrag i pokazao glavom ka uglu trga. „Eno česme.” Kada je počeo da se udaljava, Kolin ga je u poslednjem trenutku uhvatio za rukav, „Ne, ali sačekajte,” zamolio ga je. „Mi bismo popili kafu i ... “ Kelner je oslobodio svoju ruku. „Kafu!” ponovio je, nozdrve su mu se raširile od prezira „Dve kafe?” „Da, da.” Čovek je samo klimnuo glavom i otišao. Kolin se stropoštao u svoju stolicu, zatvorio oči i polako zatresao glavom; Meri je sa naporom sedela uspravno. Dodirnula je nežno njegovu nogu ispod stola. „Hajde, imamo samo deset minuta do hotela”. Klimnuo je glavom, ali nije otvarao oči. „Možemo se istuširati, sedeti na balkonu i naručiti da nam se donese što god zamislimo.” Dok mu je obraz tonuo prema grudima, ona ga je sve više bodrila. „Možemo otići u krevet. Mm, oni divni beli čaršavi. Zatvorićemo šalone. Možeš li zamisliti išta bolje? Možemo...” „U redu,” rekao je Kolin tupo. „Odšetajmo do hotela.” Ipak, nisu se ni pomerili. Meri je napućila usne, a onda rekla. „On verovatno donosi kafu. Kad ovde ljudi mahnu glavom, to može svašta značiti.” Kako se jutarnja vrućina pojačavala, gomila ljudi na trgu se postepeno smanjivala; sada je bilo slobodnih stolova, a oni koji su još uvek šetali trgom, ili su bili zaljubljenici u razgledanje ili građani koji su išli određenim poslom, svi ti ljudi su izgledali kao razbacane figure koje su se na tom ogromnom, groznom prostoru činile još manje i nekako svetlucave. Sa druge strane trga muzičari iz orkestra su polako zauzimali svoja mesta i počeli da sviraju bečki valcer; na strani - 44 -
na kojoj su Kolin i Meri sedeli, dirigent je listao partiture dok su muzičari sedali na svoja mesta i sređivali note na postoljima. Jedna od posledica dobrog međusobnog poznavanja bila je i ta da su oni veoma često zurili u istu stvar, ne komentarišući to naglas; ovoga puta to je bio čovek udaljen od njih oko dve stotine stopa i okrenut leđima. Njegovo belo odelo bilo je veoma uočljivo u tom blesku sunca, beše zastao da sluša valcer. Prebacivši svu težinu na jednu nogu, klimao je glavom po taktu muzike. Onda se okrenuo kao da mu je to dosadilo, jer se muzika još ne beše završila, zaputivši se u njihovom pravcu, ispuštajući cigaretu na pod i stajući na nju ne pogledavši na dole. Iz gornjeg džepa sakoa izvadio je, ne zastajkujući, naočare za sunce, koje je brzo prebrisao belom maramicom pre no što ih je stavio na oči; svaki od ovih pokreta delovao je tako ekonomično kao da su uvežbani. Uprkos naočarima, dobro skrojenom odelu, svetlosivoj svilenoj kravati, odmah su ga prepoznali i posmatrali njegov dolazak kao hipnotisani. Isprva nisu bili načisto da li je on njih primetio, ali sada se kretao tačno prema njihovom stolu. Kolin je prostenjao. „Trebali smo otići u hotel”. „Treba da se okrenemo”, rekla je Meri, ali oni su nastavili da ga posmatraju dok im se približavao, primorani na to tradicionalnim doživljajem prepoznavanja nekog u stranom gradu, zanosom koji obuzima čoveka kad nekog vidi a on sam pri tom nije viđen. „Promašio nas je” prošaputao je Kolin, ali Robert kao da je u tom trenutku dobio neki znak, zaustavio se, skinuo naočare, široko raširio ruke i uzviknuo. „Prijatelji moji!” i brzo im prišao. „Prijatelji moji!” ponovio je, rukovao se sa Kolinom i poljubio Meri u ruku.
- 45 -
Zavalili su se natrag u stolice i kiselo se nasmešili. Pronašao je stolicu i seo između njih, kezeći se široko kao da je od njihovog poslednjeg susreta prošlo nekoliko godina, a ne samo nekoliko sati. Ispružio se u stolicu, prebacujući nogu preko noge tako da su mu se videle meke, svetle kožne čizme. Blag miris kolonjske vode, različit od onog sinoć, širio se oko stola. Meri je počela da češe nogu. Onda su mu objasnili da još nisu bili do hotela, da su spavali na ulici; Robert je zadahtao od užasa a zatim se uspravio u stolici. Neosetno, kada je završio sa prvim valcerom, orkestar preko puta je prešao na sledeći, dok je susedni orkestar svirao tango. „To je moja greška,” uzviknuo je Robert. „Zadržao sam vas predugo uz vino i moje glupe priče.” „Prestani da se češeš” rekao je Kolin obraćajući se Meri, a onda Robertu. „Taman posla, trebali smo poneti svoje mape.” Ali, Robert je već bio na nogama, jedna ruka mu je počivala na Kolinovoj podlaktici, a drugom je pokušavao da uhvati Meri za ruku. „Ja sam za to odgovoran. Ja ću to ispraviti. Vi ćete prihvatiti moje gostoprimstvo.” „O, ali mi to ne možemo,” rekao je Kolin neodređeno „odseli smo u hotelu.” „Ali kada je čovek tako umoran, hotel baš nije najbolje mesto. Kod mene će vam biti tako udobno da ćete zaboraviti tu užasnu noć.” Robert je odgurnuo stolicu u stranu da bi Meri mogla da prođe. Kolin ju je povukao za suknju. „Čekaj trenutak ...” Brzi tango se završio i spretnom modulacijom pretopio se u Rosinija, valcer se pretvorio u galop. Kolin se namrštio pokušavajući da se koncentriše „čekaj...” Ali, Robert je poveo Meri kroz prostor između stolova. U njenim pokretima bilo je sporog automatizma mesečara. - 46 -
Robert se okrenuo i nestrpljivo pozvao Kolina. „Uzećemo taksi.” Prošli su pored orkestra i kule sa satom čija senka sad nije bila veća od drvceta šibice, a na prometnom šetalištu u središnjem delu prepune lagune jedan čamdžija je izgleda odmah prepoznao Roberta i divljački se počeo boriti za svoju mušteriju.
- 47 -
V
Kroz poluspuštene šalone sunce na zalasku je iscrtavalo narandžaste romboide na zidu spavaće sobe. Verovatno zbog oblaka koji bi na kratko zaklonili sunce, šare na zidu su na trenutak tamnile, da bi već sledećeg časa opet postajale svetle. Meri ih je posmatrala nekoliko trenutaka pre no što se sasvim razbudila. Soba je bila veoma visoka, okrečena u belo, sa uredno raspoređenim nameštajem; između njenog i Kolinovog kreveta nalazio se pleteni sto od bambusa na kom je stajao kameni bokal sa dve čaše; na susednom zidu nalazio se izrezbaren sanduk na kom je bio zemljani ćup sa grančicom srebrnog cveća. Suvo, srebrnasto lišće se pomeralo i šuštalo u naletima vetra koji je ulazio u sobu kroz poluotvoreni prozor. Pod je delovao kao da je izliven iz jednog komada zelenkasto-braon mermera. Meri se podigla sa lakoćom i spustila noge na ledenu površinu poda. Mala pokretna vrata, koja su bila poluotvorena, vodila su u kupatilo obloženo belim pločicama. Druga vrata, ona kroz koja su ušli, bila su zatvorena, a na mesinganoj vešalici bio je okačen beli ogrtač. Meri je sipala sebi čašu vode, kao što je činila nekoliko puta pre no što je usnula; s tim što je ovoga puta pijuckala vodu a ne gutala, sedela je veoma pravo ispravljajući kičmu što god je više mogla posmatrajući Kolina. Ležao je odgore na čaršavima, malo povijen, okrenut njoj licem, nag kao i ona. Ruke je držao prekrštene na grudima kao što to čine fetusi u majčinoj utrobi, njegove tanke noge koje nisu obrasle maljama bile su malo razdvojene, stopala nenormalno mala kao u deteta bila su okrenuta prema unutra. Fina linija kičme bila je smeštena u duboki žljeb na leđima, duž - 48 -
te linije, osvetljene svetlošću koja je prodirala kroz poluspuštene šalone, rasle su fine malje. Oko njegovog uskog struka nalazili su se mali useci, kao otisci zuba koji su se zadržali na nežnoj koži, bili su to tragovi gume na gaćicama. Njegove butine behu male i čvrste kao u deteta. Meri se nagnula napred da ga pomiluje, ali se onda predomislila. Umesto toga vratila je čašu na sto i približila ce njegovom licu da bi ga bolje razgledala, baš kao što bi razgledala lice neke statue. Sve je na njegovom licu bilo savršeno, bio je to neverovatan nesklad uobičajenih srazmera. Uho — ono jedno koje je bilo vidljivo — bilo je veliko i pomalo klopavo; koža mu je bila tako tanka i svilena, gotovo prozračna; u unutrašnjosti uha imao je mnogo više zavijutaka nego što je to obično bio slučaj; ušne resice su mu bile previše duge, nekako ispupčene i zašiljene kao suzne kapi. Kolinove obrve bile su veoma tanke i gotovo su se dodirivale. Njegove oči, duboko usađene, tamne kada su otvorene, behu sada zatvorene gustim sivim trepavcima. Taj izraz neke zbunjene namrgođenosti, koji mu je blago nabirao veđe, nije se gubio ni u snu, a ni kada bi se smejao. Nos mu je bio dugačak kao i uši, ali nije štrčao s profila, već se spuštao ravno naniže, prateći liniju lica, da bi se pri dnu proširio kao dva mala zareza u dve malene nozdrve. Usta su mu bila ravna i čvrsta, iza njih su malo provirivali zubi. Kosa mu je bila neprirodno fina, kao u deteta, padala u kovrdžama na njegov tanak, ženstven vrat. Meri je prišla prozoru i široko rastvorila šalone. Soba je bila direktno okrenuta suncu na zalasku i izgleda da se nalazila na četvrtom ili petom spratu, višlje od ostalih okolnih zgrada. S obzirom da joj je jarko svetlo išlo pravo u oči, bilo je jako teško pratiti splet ulica koje su se prostirale ispod njih i ustanoviti - 49 -
gde se oni sada nalaze u odnosu na njihov hotel. Izmešani zvuci koraka, muzike koja je dopirala sa TV ekrana, zveckanje escajga i posuđa, svi ti zvuci su se podizali sa ulice kao iz nekog gigantskog hora ili orkestra. Tiho je zatvorila šalone. Oduševljena veličinom sobe i savršenim mermernim podom koji je blistao, Meri je otpočela svoje joga vežbe. Počela je ubrzano disati prislonivši butine o hladni pod, sela je ispruživši noge pravo ispred sebe i ispravljajući leđa. Spuštala se napred polako, lagano ispuštajući vazduh, istežući se i hvatajući tabane obema rukama, trup je položila na noge dok joj je glava počivala na cevanicama. Ostala je u tom položaju nekoliko minuta, zatvorenih očiiju, pravilno dišući. Kada se podigla, Kolin je već sedeo na krevetu. Dremajući još uvek, pogled mu je lutao sa njenog praznog kreveta do šare na zidu i do Meri na podu. „Gde smo mi to?” Meri je legla na leđa. „Nisam sasvim sigurna”. „Gde je Robert?” „Ne znam”. Podigla je noge iznad glave i spustila ih preko glave iza sebe. Kolin se digao, ali je gotovo istog časa ponovo seo. „Pa, koliko je sati?” Merin glas je bio prigušen. „Veče je.” „Kako tvoji ubodi”. „Hvala na pitanju, nestali su”. Kolin je ponovo ustao, ovog puta veoma oprezno, i pogledao unaokolo. Prekrstio je ruke. „Šta se dogodilo sa našom odećom?” Meri je rekla „Ne znam”, i podigla noge iznad glave u visini ramena. Kolin je nesigurnim korakom otišao do vrata od kupatila, provirio unutra i rekao „Nije ovde.” Podigao je vazu sa cvećem i poklopac na sanduku. „A ni ovde.” - 50 -
„Ne”, rekla je Meri. Seo je na svoj krevet i posmatrao je. ,,Zar ti ne misliš da bismo trebali da pronađemo svoju odeću? Zar nisi zabrinuta?” „Dobro se osećam,” rekla je Meri. Kolin je uzdahnuo. „Pa ja ću da saznam šta se to ovde događa.” Meri je spustila noge i gledajući u plafon, rekla. „Na vratima visi ogrtač.” Smestila je udove na pod što je udobnije mogla, dlanove okrenula nagore, zatvorila oči i počela duboko da diše kroz nos. Posle nekoliko minuta začula je Kolinov glas, koji je odzvanjao iz kupatila. „Pa ja ovo ne mogu da nosim.” Ona je otvorila oči kada je on kročio u sobu. „O, da”, rekla je Meri zapanjeno dok je on šetao po sobi. „Tako divno izgledaš.” Izbacila mu je kovrdže preko okovratnika, i posegnula za njegovim telom ispod tkanine. „Izgledaš kao bog. Mislim da ću morati da te povedem u krevet.” Uzela ga je za ruku, ali ju je on povukao. „To u svakom slučaju nije ogrtač”, rekao je, „to je spavaćica”. Pokazao je na izvezen buket cveća na njegovim grudima. Meri se povukla korak unatrag. „Nemaš pojma kako izgledaš u ovom.” Kolin je počeo da skida spavaćicu. „Ne mogu se po tuđoj kući šetati ovako obučen.” „U svakom slučaju, ne sa erekcijom,” rekla je Meri pošto se vratila jogi. Stajala je skupljenih nogu, ruku spuštenih niz telo, naginjući se napred da bi dodirnula palčeve, a onda se savila još jače položivši dlanove na pod. Kolin je stajao posmatrajući je sa spavaćicom u rukama. - 51 -
„To su dobre vesti u vezi sa tvojim ubodima”, rekao je malo kasnije. Meri je nešto progunđala. Kada se ponovo uspravila. Kolin joj je prišao. „Ti ćeš to morati obući”, rekao je. „Idi i vidi šta se dešava.” Ispružila je trup i istezala se sve dotle dok nije uspela rukom dohvatiti članak leve noge. Desna noga joj je bila dignuta visoko u vazduh i ona ju je pratila pogledom. Kolin je ispustio spavaćicu na pod i legao na svoj krevet. Posle otprilike petnaestak minuta Meri ju je podigla sa poda, obukla je, namestila kosu na ogledalu u kupatilu i nacerivši se Kolinu, izašla iz sobe. Birala je svoj put polako duž prostrane galerije u kojoj su se nalazili skupoceni, nasleđeni predmeti, bio je to porodični muzej u kom je preostalo veoma malo životnog prostora, to su bili predmeti od kojih je svaki bio obilato izrezbaren, neupotrebljavan i brižljivo čuvan, predmeti od crnog mahagonija, rezbareni i lakirani, neki od njih čak uvijeni u crni somot. Dva dedina časovnika stajala su u udubljenjima u zidu kao stražari jedan naspram drugog. Čak i manji predmeti, kao punjene ptice pod staklenim kupolama, vaze, činije za voće, postolja za lampe, predmeti od mesinga i stakla čija svrha nije bila sasvim jasna, suviše teški da bi se pomerali, izgubivši vremenom svoje priče, ustisnuli su se duboko u svoja mesta. Na zapadnom zidu su se nalazila tri prozora koja su bacala ornamente senki na suprotan zid kroz poluspuštene šalone, koji su sada postepeno bledeli; osim toga, šaru ornamenta je kvario i istrošeni ćilim koji je visio na tom zidu. U centru galerije nalazio se veliki politirani trpezarijski sto, s stolicama visokih naslona poređanim oko njega. Na kraju stola nalazio se telefon, podmetač za pisanje sa upijačem i olovka. Na zidovima su visile mnogobrojne slike u ulju, većinom portreti i nekoliko - 52 -
žućkastih pejzaža. Portreti su bili ujednačeno tamni; likovi odeveni u tamna odela, sa tamnom pozadinom u odnosu na koju su likovi sijali kao mesečina. Dva pejzaža su prikazivala ogolelo drveće, koje se jedva razaznavalo nadneto nad tamna jezera na čijim obalama senovite figure igraju podignutih ruku. Pri dnu galerije nalazila su se dvoja vrata, ta kroz koja su oni prošli kada su dolazili bila su nesrazmerno mala, ofarbana u belo, izgledalo je kao da je ova velika rezidencija izdeljena na nekoliko stanova. Meri se zaustavila ispred ormara koji je stajao na zidu između dva prozora, svaka od ladica na ormaru imala je mesinganu ručku u obliku ženske glave. Sve ladice bile su zaključane. Na vrhu ormara su se nalazili brižljivo poređani lični, ali veoma raskošni predmeti: srebrni poslužavnik, četke za odela, šarena kineska posuda u kojoj se meša sapun za brijanje, nekoliko koljačkih brijača aranžiranih u obliku lepeze, nekoliko lula poređanih na držač od slonove kosti, korbač za jahanje, zlatna kutijica za kremen, sat na lancu. Na zidu iza ove izložbe nalazile su se sportske slike, najviše sa konjskih trka, sa konjima u galopu i džokejima u šeširima. Meri se divila veličini galerije — ponovo obilazeći krupnije eksponate, zaustavljajući se i zureći u ogledalo — pre no što je nečeg veoma važnog postala svesna. Pokretna staklena vrata vodila su na balkon. Sa mesta na kom je ona stajala svetlost lustera je padala tako da joj je onemogućavala da vidi napolje, gde je već vladala polutama, ali se moglo videti obilje biljaka u cvetu, puzavica, patuljastog drveća u saksijama i Meri je zadržala dah, jedno malo bledo lice koje ju je posmatralo iz senke, lice bez tela, noćno nebo i odsjaj svetlosti na staklu onemogućavali su joj da razazna odeću ili kosu. To savršeno ovalno lice je nastavilo da zuri u nju, ne trepćući; a - 53 -
onda se povuklo natrag u senku i nestalo. Meri je naglas ispustila vazduh. Osvetljena soba se naglo zatresla kada su se staklena vrata otvorila. Mlada žena, okrutno zategnute i začešljane kose unatrag, koraknula je u sobu pomalo kruto i ispružila ruku. „Dođite napolje”, rekla je. „Prijatnije je.” Nekoliko zvezda se već pojavilo na modrom nebu, još uvek se mogla uočiti granica između mora i neba, videle su se i motke za vezivanje čamaca i obrisi ostrva na kom se nalazilo groblje. Tačno ispod balkona nalazilo se pusto dvorište. Velika količina cveća u saksijama emitovala je jak, gotovo bolestan miris. Žena se spustila u jednu platnenu stolicu uz bolan uzdah. „Divno je,” rekla je žena, kao da je Meri već progovorila. „Ja provodim ovde što je moguće više vremena.” Meri je klimnula glavom. Balkon je otprilike bio kao polovina one velike sobe. „Zovem se Kerolajn. Ja sam Robertova žena.” Meri se rukovala sa njom, predstavila se i sela u stolicu naspram nje. Mali beli sto ih je razdvajao, a na njemu se nalazio tanjir na kom je bio jedan jedini biskvit. U bršljanu kojim je bio obrastao zid iza njih pevao je cvrčak. Kerolajn je zurila u Meri kao da je ona sama nevidljiva, njen pogled je polagano prelazio sa kose na oči, usta i dalje nadole, gde joj je sto zaklanjao vidik. „Je li ovo vaše?” upitala je Meri dodirnuvši rukav spavaćice. Delovalo je kao da ju je pitanje prenulo iz sna. Uspravila se u stolici, spustila ruke u krilo, prekrstila noge, kao da zauzima najpovoljniji položaj za razgovor. Kada je progovorila, glas joj je bio pomalo isforsiran, a ton nešto viši nego ranije. „Da, sama sam je napravila sedeći ovde napolju. Ja volim da vezem.”
- 54 -
Meri je pohvalila njen rad, a onda je nastala tišina, tokom koje se Kerolajn uporno borila da se seti nečega što bi je moglo prekinuti. Trgnuvši se nervozno, primetila je da je Meri okrznula pogledom biskvit, koji joj je ona odmah ponudila. „Molim vas, poslužite se.” „Hvala”. Meri se trudila da ga jede polako. Kerolajn ju je pomno posmatrala. „Mora da ste gladni. Da li biste želeli nešto da pojedete?” „Da, molim.” Ali, Kerolajn se nije odmah podigla. Umesto toga je rekla „žao mi je što Robert nije ovde. Zamolio me je da ga izvinim. Otišao je u svoj bar. Naravno, poslom. Novi vlasnik počinje od večeras da radi.” Meri je podigla pogled sa praznog tanjira. „Njegov bar?” Kerolajn se počela podizati uz užasne napore, govoreći kroz primetan bol. Odrečno je zatresla glavom kada joj je Meri ponudila pomoć. „On je posedovao bar. Mislim da je to za njega bila neka vrsta hobija. Vodio vas je tamo.” „Nije nam spomenuo da je njegov,” rekla je Meri. Kerolajn je uzela tanjir i otišla do vrata. Kada je stigla do vrata, morala se okrenuti celim telom da bi pogledala u Meri. Rekla je neusiljeno, „Vi više znate o tom mestu od mene, ja nikad u životu nisam bila tamo.” Vratila se kroz petnaest minuta sa malom pletenom korpom punom sendviča i sa dve čaše soka od narandže. Došla je do balkona i dozvolila Meri da uzme poslužavnik iz njenih ruku. Meri je ostala da stoji sve dok se Kerolajn nije smestila na stolici. „Jeste li povredili leđa?”
- 55 -
Ali, Kerolajn joj je odgovorila jedostavno i prijatno. „Jedite i ostavite nešto i svom prijatelju.” A onda je brzo dodala „Da li mnogo volite vašeg prijatelja?” „Mislite Kolina?” rekla je Meri. Kerolajn je odgovorila oprezno, lice joj se grčilo kao da svakog časa očekuje eksploziju. „Nadam se da se nećete ljutiti. Treba nešto da vam kažem. Poštenije je. Vidite, ja sam ulazila u vašu sobu dok ste spavali. Sedela sam na sanduku petnaestak minuta. Nadam se da se ne ljutite.” Meri je progutala pljuvačku i rekla nesigurno „Ne.” Odjedanput Kerolajn kao da se podmladila. Igrala se prstima kao zbunjena tinejdžerka. „Mislila sam da je bolje da vam kažem. Ne bih želela da imate osećaj kao da vas je neko špijunirao. Ne mislite tako, zar ne.” Meri odrečno zatrese glavom. Kerolajnin glas je bio nešto glasniji od šapata. „Kolin je veoma lep. Robert mi je to rekao. A i vi ste, naravno.” Meri je nastavila da jede sendviče jedan za drugim, pogleda prikovanog za Kerolajnine ruke. Kerolajn je pročistila grlo. „Pretpostavljam da mislite kako sam luda, kao i to da sam neotesana. Da li ste zaljubljeni?” Meri je pojela jedan ili dva sendviča više no što joj je pripadalo. „Pa da, ja ga volim, ali možda vi pod tim „zaljubljena” podrazumevate nešto drugo.” Podigla je pogled. Kerolajn je čekala da ona nastavi. „Ja nisam opsednuta njime, njegovim telom, na onaj način na koji sam to bila kada smo se prvi put sreli. Ali, ja mu verujem. On je moj najbolji prijatelj.” Kerolajn je govorila uzbuđeno, sada više kao dete nego kao tinejdžer. „Pod tim „zaljubljen” podrazumevam da li biste uradili bilo šta za tu osobu, i ...” Oklevala je. Oči su joj bile - 56 -
neobično blistave. „I da mu dozvolite da uradi bilo šta sa vama.” Meri se opustila u svojoj stolici i okretala u ruci praznu čašu. „Bilo šta je prilično krupna reč.” Kerolajn je govorila izazivački. Ruke su joj bile stegnute u pesnicu. „Ukoliko ste u nekoga zaista zaljubljeni, trebali biste biti spremni da vas taj neko čak i ubije ako je to potrebno.” Meri je ipak uzela još jedan sendvič. „Potrebno?” Kerolajn je nije čula. „To je ono što ja podrazumevam pod „biti zaljubljen”, rekla je trijumfalno. Meri je gurnula sendviče van domašaja ruku. „I, predpostavljam da biste bili spremni da čak i ubijate osobu u koju ste „zaljubljeni”. „O da, da sam muškarac, bila bih.” „Muškarac?” Ali, Kerolajn je u tom trenutku teatralno podigla kažiprst i nakrivila glavu. „Nešto sam čula”, prošaputala je i počela da se bori ne bi li se podigla sa stolice. Vrata su se širom otvorila i Kolin je oprezno kročio na balkon, sa malim belim peškirom za ruke vezanim oko struka. „Ovo je Kerolajn, Robergova žena,” rekla je Meri. „Ovo je Kolin.” Pošto su se rukovali, Kerolajnin pogled je ostao prikovan za Kolina na isti onaj način na koji je malopre bio prikovan za Meri. A Kolinov je bio prikovan za sendviče. „Privucite sebi stolicu, rekla je Kerolajn pokazujući na složenu platnenu stolicu koja se nalazila malo dalje. Kolin je seo između njih dve, okrenut leđima moru, pridržavajući za svaki slučaj, peškir jednom rukom. Jeo je sendviče dok ga je Kerolajn pomno posmatrala. Meri je malo - 57 -
odmakla svoju stolicu da bi mogla bolje razgledati nebo. Neko vreme niko nije govorio. Pošto je ispio svoj sok od narandže, pokušao je da ulovi Merin pogled. A onda ga je Kerolajn, postavši ponovo samosvesno pričljiva, upitala da li uživa u svom boravku. „Da,” odgovorio je i nasmešio se Meri, „osim što smo stalno izgubljeni”. Onda opet nastade kratka pauza. A onda je Kerolajn tako glasno uzviknula da su oni poskakali sa svojih sedišta. „Naravno! Vaša odeća! Ja sam je oprala i osušila. Nalazi se u zaključanom ormaru u vašem kupatilu.” Meri nije mogla da odvoji pogled od zvezda čiji broj se neprestano uvećavao. „Veoma ljubazno od vas,” rekla je. Kerolajn se nasmešila Kolinu. „Znate, ja sam i pomislila da ste vi neka fina osoba.” Kolin je pokušao da namesti bolje peškir preko krila, „čuli ste o meni ranije?” „Kerolajn je ulazila u našu sabu i posmatrala nas dok smo spavali,” objasnila je Meri, ton joj je bio oprezno nizak dok je to govorila. „Da li ste vi Amerikanka?” upitao je Kolin učtivo. „Kanađanka.” Kolin je žustro klimnuo glavom, kao da je razlika neobično značajna. Kerolajn je prikrivala kikot držeći ključić u rukama. „Robert bi jako voleo da ostanete na večeri sa nama. Rekao mi je da vam ne dam odeću dok ne pristanete da ostanete.” Kolin se nasmejao iz učtivosti, a Meri je zurila u ključ koji se pomerao pred njenim očima, a koji je Kerolajn držala između kažiprsta i palca. „Pa, ja sam jako gladan,” rekao je Kolin gledajući u Meri, koja je rekla „Više bih volela da mogu prvo da dobijem svoju odeću, pa tek onda da odlučim.” - 58 -
„Tako sam upravo i ja mislila, ali Robert je insistirao.” Ona je odjednom postala ozbiljna i nagnuvši se napred, položila svoju šaku na Merinu ruku. „Molim vas, recite da ćete ostati, mi tako retko imamo posetioce.” Ona ih je prosto preklinjala, gledajući čas u Kolina, čas u Meri. „Tako bih bila srećna kad biste rekli da. Kod nas se veoma dobro jede, obećavam vam.” A onda je dodala, „Ako ne ostanete, Robert će onda mene kriviti. Molim vas, recite da.” „Hajde, Meri,” rekao je Kolin. „Hajde da ostanemo.” „Molim vas!” U njenom glasu bilo je neke čudne razjarenosti. Meri je podigla pogled i stresla se, neko vreme dve žene su zurile jedna u drugu preko stola. Meri je klimnula glavom, a Kerolajn, kliknuvši od oduševljenja, predala joj je ključ.
- 59 -
VI
Najudaljenije zvezde Mlečnog puta bile su vidljive, ali ne kao razbacana fina prašina, već kao uočljive svetle tačke, što je uticalo na to da sazvežđa koja su blistavije svetlela deluju neugodno blizu. Sama tmina bila je opipljiva, topla i preterana. Meri je metnula ruke iznad glave i osmatrala nebo, a Kerolajn je sedela malo nagnuta napred, dok joj se pogled ponosno premeštao sa Merinog lica na nebo, kao da je ona lično zaslužna za veličinu zvezda. „Ja sam provela sate i sate ovde.” Izgledalo je kao da iščekuje neku pohvalu, ali Meri nije ni trepnula. Kolin je uzeo ključ sa stola i podigao se. „Bolje bih se osećao,” rekao je „kada bih imao na sebi više odeće”. Namestio je bolje peškir na mestu gde mu je butina bila jako otkrivena. Kada je otišao, Kerolajn je rekla „Nije li slatko kada su muškarci tako stidljivi?” Meri je primetila naglas kako se ovde zvezde neobično jasno vide. Govorila je zamišljeno i ravnomerno. Kerolajn je sedela mirno, izgledalo je kao da čeka da i zadnji eho pređašnjeg razgovora među njima utihne pre no što je upitala „koliko duto poznajete Kolina?” „Sedam godina”, odgovorila je Meri ne okrećući se prema Kerolajn i nastavljajući da objašnjava kako su oboje njene dece, o kojima je dala kratke podatke, fascinirani zvezdama, kako mogu da nabroje mnogo različitih sazvežđa, dok ona zna samo za jedno, Orion, čija se ogromna figura nalazila raskrečena na nebu tačno ispred njih, sa mačem u koricama i raširenim rukama. Kerolajn je bacila kratak pogled na taj deo neba položivši svoju ruku na Merin zglob i rekla „Vi ste tako skladan par, - 60 -
nadam se da vam ne smeta što vam to kažem. Oboje ste tako skladno građeni, gotovo kao blizanci. Robert kaže da niste venčani. Da li živite zajedno?” Meri je prekrstila ruke i konačno pogledala u Kerolajn „Ne, ne živimo.” Kerolajn je povukla ruku i smestila je u svoje krilo zureći neprestano u nju kao da više nije njena vlastita. Njeno sitno lice okruženo tamom delovalo je geometrijski ovalno sa tom tamnom kosom zategnutom unatrag i nekako bezoblično u svojoj pravilnosti, bezizražajno, lice koje nije odavalo starost. Nijedan deo njenog lica, ni oči, ni nos, nisu imali u sebi ništa posebno. Njena usta, na primer, kao što sama reč kaže, nisu bila ništa drugo do pokretan usek ispod nosa. Podigla je pogled sa svog krila i počela zuriti u Merine oči; pustila je da joj se pogled spusti na prostor između njih dve i nastavila sa pitanjima. ,,A čime se vi bavite, mislim kako zarađujete za život?” „Radila sam u pozorištu.” „Glumica!” Ova ideja je pomerila Kerolajn. Savila se nekako čudno na stolici, kao da ju je bolelo da drži leđa uspravno, a istovremeno i da ih opusti. Meri je klimnula glavom. „Radila sam u jednoj ženskoj pozorišnoj grupi. Dobro nam je išlo oko tri godine, a onda smo se razišle. Previše je bilo svađa.” Kerolajn se namrštila. „Žensko pozorište? ... Samo glumice?” „Neke od nas su želele da uvedu i muškarce, ili barem da gostuju s vremena na vreme. Ostale su želele da ostane kao što je bilo, čisto. To je ono što nas je rasturilo do kraja.” „Komad u kome igraju samo žene. Ne razumem kako to može. Mislim, kako se moglo DOGODITI?”
61
Meri se nasmejala. „Dogoditi?” ponovila je. „Dogoditi.” Kerolajn je čekala objašnjenje. Meri je spustila glas i počela govoriti, sa rukom kojom je delimično prekrila usta, kao da je želela prikriti osmeh. „Pa možete imati komad u kome dve žene, koje su se tek nedavno upoznale, sede na balkonu i razgovaraju.” Kerolajn je živnula. „O, da. Ali one verovatno iščekuju muškarca”. Pogledala je na svoj ručni sat. „Kada on stigne, one će prestati da razgovaraju i ući će unutra. Nešto će se dogoditi...” Kerolajn se odjednom počela tresti od kikotanja; bio bi to pravi smeh da ga ona nije prigušivala; a onda se bolje namestila u stolici i pokušala da drži usta zatvorena. Meri je ozbiljno klimnula glavom i skrenula pogled. Kerolajn je, oštro udahnuvši ponovo bila sasvim mirna. „U svakom slučaju”, rekla je Meri, „ja sam bez posla.” Kerolajn je pomerala kičmu tamo-amo, činilo se da joj svaki položaj nanosi bol. Meri ju je upitala da li bi joj pomoglo da joj donese jastuče, ali Kerolajn je osorno zatresla glavom i rekla „Boli kada se smejem”. Kada ju je Meri upitala šta je zapravo uzrok njenim tegobama, ona je samo zatresla glavom i zatvorila oči. Meri je ponovo zauzela pređašnji položaj i nastavila da posmatra zvezde i svetla na ribarskim čamcima. Kerolajn je udahnula glasno i duboko kroz nos. Meri reče „Naravno, vi ste u pravu, na neki način. Većina najboljih uloga su napisane za muškarce, za pozornicu i van nje. Mi smo igrale i muškarce kada je to bilo potrebno. To je najbolje funkcionisalo u kabareu. Jednom smo igrale i Hamleta. Bilo je prilično uspešno.” „Hamlet” Kerolajn je izgovorila tu reč kao kao da joj je nepoznata i nova. Bacila je kratak pogled preko ramena. „Nikada ga nisam pročitala. A komad nisam gledala još od 62
vremena kada sam išla u školu”. Dok je ona to govorila, galerija iza njih se ispunila svetlom i balkon je odjednom postao osvetljen zbog svetla koje je prodiralo kroz balkonska vrata. „Nije li to komad sa duhom?” Meri je klimnula glavom. Osluškivala je korake koji su odjekivali galerijom, a sada su se naglo zaustavili. Nije se okrenula da pogleda. Kerolajn ju je posmatrala. „I o nekom ko je otišao u manastir”. Meri je klimnula glavom. Ponovo su se začuli koraci, a onda se iznenada zaustavili. Začuo se zvuk povlačenja stolice po podu, a zatim niz metalnih zvukova kao zveckanje escajga. „Postoji duh”, rekla je rasejano. „I manastir, ali mi ga nikad ne vidimo”. Kerolajn je pokušavala da se digne sa stolice. Upravo u trenutku kada je ona uspela da stane na svoje noge, Robert je stao ispred njih uz blagi naklon. Kerolajn je pokupila poslužavnik i prošla pored njega. Nisu se pozdravili, a ni Robert se nije pomerio u stranu da bi ona mogla proći. Nasmešio se Meri i oni su oboje slušali nepravilne korake koji su se udaljavali. Vrata su se zatvorila i otvorila, i ponovo je bilo tiho. Robert je na sebi imao isto odelo od sinoć i isti prodoran miris kolonjske vode. Igra senki učinila je da deluje još zdepastije nego inače. Stavio je ruke na leđa i prišao bliže Meri, raspitujući se učtivo da li su Kolin i ona dobro spavali. Onda su sledila laskanja: Meri se divila stanu, pogledu sa balkona, Robert je objasnio da je kuća nekada pripadala njegovom dedi. Objasnio joj je da kada se on uselio, podelio ju je na pet luksuznih stanova i sada živi od kirije. Pokazao joj je groblje i objasnio da su tamo sahranjeni njegov deda i otac jedan do drugog. Zatim je Meri, pokazujući na pamučnu spavaćicu koju je imala na sebi, objasnila kako treba da ide da se presvuče. Propustio ju je kroz vrata i poveo do velikog trpezarijskog stola 63
insistirajući da prvo popije čašu šampanjca sa njim. Četiri čaše sa visokim roza nožicama bile su aranžirane na srebrnom poslužavniku oko boce sa šampanjcem. Upravo tada se pojavio Kolin kroz vrata spavaće sobe na drugom kraju galerije i polako im se približavao. Stajali su na uglu stola i posmatrali ga dok im je prilazio. Kolin je bio kao nov. Obrijao se i oprao kosu šamponom. Odeća mu je bila čista i ispeglana. Besprekorno čista bela košulja pristajala mu je kao nikad ranije. Njegove tamne farmerice bile su čvrsto pripijene uz noge. Koračao je prema njima polako, sa nekim zbunjenim izrazom na licu, svestan njihovih pogleda. Njegove tamne kovdže sijale su se pod svetlom lustera. „Dobro izgledaš”, rekao mu je Robert dok je Kolin bio još nekoliko stopa udaljen, a zatim dodao iskreno, „Kao anđeo”. Meri se nacerila. Iz kuhinje je dopirao zvuk lupanja tanjira. Ponovila je Robertovu rečenicu, polagano, naglašavajući svaku reč. „Dobro izgledaš”, i uzela ga za ruku. Kolin se nasmejao. Robert je skinuo zapušač i kada je bela pena jurnula uz tanak vrat flaše on je okrenuo glavu u stranu i oštro pozvao Kerolajn. Ona se istog časa pojavila na jednim od belih vrata i stala uz Roberta, licem okrenuta gostima. Kada su podigli čaše ona je tiho rekla „Za Kolina i Meri”, ispraznila čašu brzim gutljajima i vratila se u kuhinju. Meri se izvinila i otišla da se presvuče, i kada su se vrata sa obe strane galerije ponovo zatvorila, Robert je dopunio Kolinovu čašu i držeći ga blago za lakat, poveo ga u onaj deo galerije gde su mogli neometano šetati. Ne ispuštajući sasvim Kolinov lakat, Robert je objašnjavao različite detalje o pojedi64
nim predmetima koji su pripadali njegovom dedi ili ocu, poznati stolar je izradio ovaj ugaoni sto neprocenjive vrednosti, sa jedinstvenom intarzijom — kada su se zaustavili ispred njega, Robert je prešao rukom po njegovoj glatkoj površini — deda ga je dobio na poklon za uslugu koju je učinio tom poznatom majstoru; dalje je objašnjavao kako su ti mračni crteži — koje je počeo sakupljati njegov deda — povezani sa nekim poznatim školama i kako je njegov otac uspeo dokazati da su izvesni potezi kista nesumnjivo ukazivali na određene majstore. Ovo — Robert je uzeo u ruku kopiju poznate katedrale — bilo je načinjeno od olova koje se vadi samo u jednom rudniku u Švajcarskoj. Kolin je morao držati model obema rukama. Robert mu je pričao kako je njegov deda imao deonice u tom rudniku, koje su ubrzo propale, ali olovo koje se tamo vadilo bilo je jedinstveno u svetu. Statuetu koja je izrađena od poslednjih kopova rude naručio je njegov otac. Išli su dalje, Robert više nije držao Kolina za lakat, samo ga ja sve vreme blago dodirivao. Ovo je bio dedin pečat, ovo su bili njegovi naočari za operu, koje je takođe i njegov otac nosio, a kroz koje su njih dvojica gledali čuvene predstave — Robert je nabrojao nekoliko opera, soprana, tenora. Kolin je klimao glavom i isprva mu postavljao još neka dodatna pitanja. Ali to nije bilo potrebno. Robert ga je vodio prema maloj rezbarenoj polici za knjige od mahagonija. Tu su se nalazili omiljeni romani njegovog dede i oca. Sve knjige su bile prva izdanja i nosile su oznake čuvenih knjižara. Da li je Kolin čuo za tu knjižaru? On je odgovorio da jeste. Robert ga je doveo do ormara koji je stajao između dva prozora. Odložio je čašu i pustio da mu ruke kliznu niz telo. Stajao je u tišini pognute glave, kao pri molitvi. S puno poštovanja Kolin je stajao nekoliko stopa dalje razgle-
65
dao pažljivo predmete kao da se priprema za onu igru sećanja koja se veoma često igra na dečijim zabavama. Robert je pročistio grlo i rekao: „Ovo su predmeti koje je moj ogac svakodnevno koristio.” Zastao je; Kolin ga je zabrinuto posmatrao. „Male stvari.” Još jedanput pauza. Kolin je prstima začešljao kosu, a Robert je napeto zurio u četke lule i brijače. Kad su se najzad pomerili, Kolin je prezrivo rekao, „Vama je vaš otac veoma važan.” Još jedanput su stigli do trpezarijskog stola, do boce sa šampanjcem čiji je preostali sadržaj Robert razlio u čaše. Onda je saterao Kolina u jednu od kožnih fotelja, dok je on ostao da stoji, zauzimajući takav položaj da je Kolinu svetlost išla pravo u oči kad bi usmerio pogled u Roberta. Robert je govorio tonom kojim bi se objašnjavale stvari što se same po sebi podrazumevaju. „Moj otac i njegov otac su se odlično razumeli. Bili su muškarci i bili su na to ponosni. Žene su ih takođe razumele”. Robert je ispio svoju čašu i dodao „Nije bilo zabune”. „Žene rade kako im se kaže”, rekao je Kolin žmireći u svetlo. Robert je napravio mali pokret rukom prema Kolinu. „Muškarci ne sumnjaju u sebe, oni mrze sami sebe, više no što mrze jedan drugog. Žene tretiraju muškarce kao decu, jer ih drugačije ne bi uzimale ozbiljno”. Robert je seo na rukohvat fotelje i položio dlan na Kolinovo rame. Glas mu se produbio. „Ali one vole muškarce. One mogu reći šta god hoće, ali one vole agresiju snagu i moć muškaraca. To je duboko usađeno u njihove duše. Pogledajte žene koje privlači uspešan muškarac. Kad ono što ja govorim ne bi bilo istina žene bi protestovale prilikom svakog rata. Umesto toga, one uživaju što šalju svoje 66
muškarce u borbu. Pacifisti i oni koji iznose nekakve primedbe uglavnom su muškarci. Mada one sebe zbog toga mrze, žene vole da njima vladaju muškarci. To je duboko u njihovim dušama. Lažu same sebe. Govore o slobodi, a sanjaju da budu zarobljene.” Robert je blago masirao Kolinovo rame dok je govorio, a Kolin pijuckao svoj šampanjac i zurio ispred sebe. Robert kao da je počeo da recituje, kao kad dete govori napamet tablicu množenja. „Svet oblikuje ljudski um. Ljudi oblikuju svet. Ženske umove formiraju muški. Od najranijeg detinjstva, svet koji one vide načinili su muškarci. U današnje vreme žene lažu sebe i svuda vladaju zabuna i nesreća. U vreme kad je moj deda živeo, to nije bilo tako. Ovih njegovih nekoliko stvari na to me podseća. Kolin je pročistio grlo. „Vreme kad je vaš deda živeo, imalo je svoje sifražetkinje. A ja ne razumem šta vama smeta. Muškarci još uvek vladaju svetom.” Robert se nasmejao pomirljivo „Ali nažalost, oni ne veruju u sebe kao muškarce.” Miris belog luka i prženog mesa ispunjavao je sobu. Iz Kolinovog stomaka dopro je produženi i udaljeni zvuk, kao glas preko telefona. Pomerio se napred i oslobodio Robertove ruke. „Tako”, rekao je pošto je ustao, „ovo je muzej posvećen dobrim, starim vremenima.” Glas mu je bio ljubazan, ali istovremeno usiljen. Robert se takođe digao. Geometrijske crte njegovog lica su se nekako produbile a njegov osmeh bio je staklast, zaleđen. Kolin se na mah okrenuo da odloži čašu na rukohvat fotelje i kako se ispravio Robert ga je pesnicom udario u stomak, bio je to blag udarac, koji mu nije mogao isterati sav vazduh iz pluća i koji je mogao delovati dečački. Kolin se spustio na zemlju kraj Robertovih nogu gde se previjao, ispuštajući neke grlene 67
glasove kao da ne može doći do vazduha. Robert je odneo prazne čaše do stola. Kada se vratio pomogao je Kolinu da stane na noge, da se presavije u struku i ispravi nekoliko puta. Napokon mu je Kolin umakao i šetao po sobi duboko udišući vazduh. Zatim je izvadio maramicu i blagim pokretima prebrisao oči i nejasno u daljini ugledao Roberta kako pali cigaretu i odlazi prema kuhinjskim vratima. Pre no što je stigao do njih okrenuo se i namignuo Kolinu. Kolin je sedeo u uglu sobe i posmatrao Meri kako pomaže Kerolajn da postavi sto. Meri je s vremena na vreme zabrinuto gledala u njega. Jedanput mu je prišla i uhvatila ga za ruku. Robert se nije pojavio sve dok prvo jelo nije bilo na stolu. Bio se preobukao u svetlo krem odelo i imao je tanku crnu satensku kravatu. Jeli su supu, šnicle, zelenu salatu i hleb. Na stolu su se nalazile dve boce crvenog vina. Seli su na kraj trpezarijskog stola, blizu jedan drugom, Kerolajn i Kolin sa jedne, a Robert i Meri sa druge strane. Odgovarajući na Robertova pitanja Meri je pričala o svojoj deci. Njena desetogodišnja devojčica je konačno bila izabrana u školski fudbalski tim, ali su je tokom prve dve utakmice dečaci toliko napadali da je morala provesti nedelju dana u krevetu. Onda se za sledeću utakmicu veoma kratko ošišala da bi izbegla nasilje i čak je uspela da postigne udarac za svoj tim. Njen sin koji je dve i po godine stariji, može da optrči atletsku stazu u njihovom komšiluku za manje od devedeset sekundi. Kada je završila sa svim tim, Robert kome je očigledno to sve bilo veoma dosadno, usredsredio se na hranu. Onda je usledila duga pauza usred jela, prekidana samo zveketom escajga po tanjirima. U jednom trenutku je Kerolajn veoma nervozno postavila jedno komplikovano pitanje o dečijim školama tako da je Meri morala nadugačko i naširoko 68
da raspreda o potrebi reforme školstva. Kada je zamolila Kolina da joj pomogne on je to formulisao na najkraći mogući način; a kada se Robert nagnuo preko stola dodirnuvši Kolinovu ruku pokazujući na njegovu gotovo praznu čašu on je gledao odsutno u stranu preko Kerolajnine glave u policu prepunu novina i časopisa. Meri je iznenada prestala da govori, izvinuvši se što je toliko govorila, u njenom glasu bilo je neke razdraženosti, Robert joj se nasmešio i uzeo je za ruku. Istovremeno je poslao Kerolajn u kuhinju po kafu. Držeći još uvek Meri za ruku, on je svoj osmeh uputio Kolinu. „Večeras novi vlasnik preuzima moj bar.” Podigao je čašu. „Za novog vlasnika”. „Za vašeg novog vlasnika”, rekla je Meri. „A šta se desilo sa starim?” Kolin je uzeo u ruke svoju čašu, ali je nije podigao. Robert ga je pomno posmatrao i kada je Kolin ispio sadržaj čaše, Robert je rekao kao kad bi seljaka učio lepim manirima. „Za Robertovog novog vlasnika”. Napunio je Kolinovu čašu i okrenuo se prema Meri. „Stari vlasnik je star i ima problema sa policijom. Novi vlasnik...” Robert je napućio usne, bacio kratak pogled prema Kolinu, pucnuo prstima „. ... on zna kako da izađe na kraj sa nevoljama. Zna kad treba da reaguje. Ne dozvoljava da ga ljudi iskoriste”. Kolin je na mah uhvatio Robertov pogled. „Zvuči kao vaš čovek”, rekla je Meri učtivo. Robert je klimnuo glavom i trijumfalno se nasmešio. „UPRAVO moj čovek”, rekao je i pustio njenu ruku. Kada se Kerolajn vratila sa kafom našla je Kolina ispruženog na šezlongu, dok su Robert i Meri tiho razgovarali za stolom. Ona je Kolinu donela šoljicu kafe i spustila je pored njega oslanjajući se o njegovo koleno. Bacivši pogled preko ramena prema Robertu, počela je ispitivati Kolina o njegovom 69
poslu i porodici, ali ga nije pažljivo slušala jer je očima istraživala njegovo lice. Njoj je bila mnogo važnija činjenica da s njim razgovara od samog sadržaja razgovora; nagnula je glavu prema njemu kao da se kupa u peni njegovog govora. Uprkos tome, ili možda baš zbog toga, Kolin je govorio s lakoćom, prvo o svom neuspelom pokušaju da postane pevač, onda o prvom glumačkom poslu, pa zatim o svojoj porodici. „Onda je moj otac umro,” završavao je, „a moja majka se ponovo udala.” Kerolajn je spremala sledeće pitanje, ali ovoga puta je bila u nedoumici. Iza nje, Meri je zevala i ustajala od stola. „Hoćete li...” Kerolajn se zaustavila i ponovo počela „uskoro idete kući, pretpostavljam.” „Iduće nedelje” „Hoćete doći opet?” dodirnula je njegovu ruku. „Hoćete obećati da ćete ponovo doći?” Kolin je bio učtiv i neodređen. „Naravno.” Ali Kerolajn je bila uporna. „Ne, mislim, veoma je važno”. Meri im se približavala, Robert je takođe ustajao. Kerolajn je spustila glas. „Ja ne mogu da siđem niz stepenice.” Meri se zaustavila ispred njih, ali čuvši Kerolajnin šapat, pomerila se do police sa časopisima i uzela jedan. „Možda bismo trebali da idemo”, doviknula je. Kolin je klimnuo glavom sa zahvalnošću i upravo se spremao da ustane kad ga je ona uhvatila za ruku i tiho rekla, „Ja ne mogu da izlazim napolje”. Robert se pridružio Meri ispred police sa časopisima, gledali su neku veliku fotografiju. Ona ju je držala u rukama. Prikazivala je nekog čoveka na balkonu, koji je pušio. Slika je bila nejasna, napravljena sa velike daljine i mnogo puta
70
uvećana. Dozvolio joj je da je drži nekoliko sekundi, a onda joj je oduzeo iz ruku i vratio na policu. Kolin i Kerolajn su se podigli, Robert je otvorio vrata i upalio svetlo na stepeništu. Kolin i Meri su se zahvalili na gostoprimstvu. Robert je objasnio Meri kako da stignu do hotela. „Nemojte zaboraviti...” rekla je Kerolajn Kolinu, ostatak rečenicu je bio presečen pošto je Robert zatvorio vrata. Kada su stigli do prvog odmorišta začuo se oštar zvuk, to je lako mogao biti neki predmet ispušten zbog primljenog šamara. Stigli su do dna stepeništa, prešli malo dvorište i izašli na neosvetljenu ulicu. „Kojim putem sad?” upitao je Kolin.
71
VII
Naredna četiri dana Kolin i Meri nisu napuštali hotel, sem što su prelazili prometnu cestu da bi zauzeli sto u kafeu na pontonskom mostu, koji je bio obasjan suncem dva sata pre no što je ono dolazilo na njihov balkon. Jeli su sve svoje obroke u hotelu, u prenatrpanoj trpezariji, gde su uštirkani beli solnjaci, pa čak i hrana, bili obojeni zeleno-žutom bojom, zbog stakla na vratima kroz koja se svetlost prelamala i bojila čitavu prostoriju i sve u njoj. Ostali gosti su bili prijateljski naklonjeni i radoznali, te su se naginjali jedni drugima preko stolova poredeći beleške o nekim manje poznatim crkvama, oltarima tih crkava i restoranima u koje odlaze samo meštani. One noći, vraćajući se iz Robertovog stana, držali su se sve vreme za ruke i te noći su spavali u istom krevetu. Probudili su se iznenađeni našavši se ujutro jedno drugom u zagrljaju. Njihovo vođenje ljubavi ih je takođe iznenadilo, zbog velikog prikrivenog užitka osećali su ga više kao oštre, gotovo bolne drhtaje. Sedeći na balkonu te večeri, sećali su se, sedam godina unatrag, vremena kada su se prvi put sreli. Kako su tako lako sve to mogli zaboraviti. Sve je bilo gotovo za manje od deset minuta. Ležali su jedno drugom okrenuti licem, impresionirani i pomalo dirnuti. Otišli su zajedno u kupatilo. Stajali su pod tušem, smejući se i sapunjajući jedno drugo. Temeljno oprani i namirisani, vratili su se ponovo u krevet i vodili ljubav sve do podneva. Glad ih je naterala da siđu do male trpezarije. Ozbiljan razgovor ostalih gostiju odredio je i uticao na njihovo detinjasto ponašanje; cerekali su se sve vreme kao neki školarci. Podelili su tri glavna jela i popili tri litre vina. Držali su se za ruke preko stola i razgovarali o 72
svojim roditeljima, o detinjstvu, kao da su se upravo upoznali. Ostali gosti su bacali na njih poglede pune blagonaklonosti. Posle tri i po sata odsustva vratili su se u krevet, u kojem je bila čista posteljina. Dok su se mazili, zaspali su, a kada su se probudili, nastavili su sa aktivnostima od jutros. Ponovo su se zajedno istuširali, ovoga puta ne koristeći sapun, i slušali, potpuno zaneti, čoveka preko puta, koji se takođe tuširao i pevao svoju, njima već poznatu, ariju Mann and. Weib, und Weib und Mann. Doneli su aperitive u sobu, na velikoj tacni, u srebrnoj posudi bile su lepo aranžirane kriške limuna, a u drugoj se nalazio led. Izašli su na balkon svako sa svojim pićem u ruci, gde su se oslonili na zid oivičen geranijumima, pušeći džoint, gledajući zalazak sunca i posmatrajući prolaznike. Ovakav raspored, sa neznatnim izmenama, bio je uspostavljen i u naredna tri dana. Mada su zurili preko vode u veliku crkvu na ostrvu, pominjali su s vremena na vreme neki naziv restorana, koji su dobili od prijatelja pre odlaska na put, ili pri podnevnoj vrućini pomenuli svežinu neke ulice koja prolazi pored zapuštenog kanala, ozbiljnih pokušaja da se napusti hotel nije bilo. Drugog dana poslepodne su se obukli, s namerom da napuste hotel, ali su pali na krevet svlačeći jedno drugom odeću i smejući se svojoj bespomoćnosti. Sedeli su na balkonu do dugo u noć, sa bocama vina pri svetlosti neonske reklame, koja je neutralisala zvezde, i ponovo pričali o detinjstvu, sećajući, ce ponekad nekih događaja po prvi put, formirajući teorije o prošlosti i o samom sećanju, pustivši strpljivo onog drugog da priča i po sat vremena. Slavili su svoje uzajamno razumevanje i činjenicu da uprkos bliskosti mogu da probude toliku strast jedno u drugom. Čestitali su sami sebi. Čudili su se toj strasti i opisivali je; značila im je više 73
nego pre sedam godina. Među svojim prijateljima, od kojih su neki bili nevenčani, a neki venčani, nisu mogli naći nikoga ko bi im delovao tako uspešno zaljubljen kao oni. Nisu govorili o boravku kod Roberta i Kerolajn. Pominjali su ih samo kroz usputne opaske: „Kada smo se vraćali od Roberta, pomislio sam...” ili „Gledala sam u zvezde sa balkona...” Skrenuli su razgovor na orgazam, zapravo na to da li muškarci i žene doživljavaju isto, ili nešto radikalno drugačije. Oboje su se složili s tim da doživljavaju nešto radikalno različito; sad je trebalo utvrditi da li je ta razlika kulturološki uslovljena. Kolin reče da je on dugo zavideo ženama na njihovom doživljavanju orgazma i da je bilo vremena kada je osećao prosto neku bolnu prazninu, veoma blisku želji, smeštenu negde između mošnica i anusa; pomišljao je da bi to moglo biti veoma blisko ženskoj želji. Onda se Meri setila jednog eksperimenta na koji je naišla čitajući novine, čija je svrha bila da utvrdi upravo to da li muškarci i žene osećaju isto. Dobrovoljcima oba pola bila je ponuđena lista od dve stotine fraza, prideva i priloga, od njih se zahtevalo da zaokruže deset pomoću kojih se, po njihovom mišljenju, najbolje može opisati orgazam. Druga grupa je imala zadatak da pregleda odgovore i na osnovu njih odredi pol volontera, pa pošto je načinjen otprilike približan broj tačnih i netačnih identifikacija, zaključilo se da muškarci i žene doživljavaju isto. Neizbežno, oni su sa ove teme prešli na temu politike seksa i razgovarali su, kao što su to činili i mnogo puta ranije, o patrijarhatu, koji je po Merinom mišljenju bio najmoćniji princip koji je upravljao kako institucijama, tako i ličnim životima. Kolin se ni sada, kao ni mnogo puta do tada, nije slagao sa tim mišljenjem, smatrajući klasnu dominaciju mnogo fundamentalnijom. Meri
74
je samo zatresla glavom, ali oni su se oboje trudili da nađu zajednički teren. Vratili su se na svoje roditelje; počeli su priču o tome koje su osobine nasledili od svojih očeva, a koje od svojih majki; kako se odnos između oca i majke prenosio i uticao na njihove vlastite živote. Reč „odnos” bila im je na usnama toliko puta da im je izazivala muku, ali oboje su se složili sa tim da ne mogu pronaći bolji izraz. Meri je govorila o sebi kao roditelju, Kolin o sebi kao o potencijalnom roditelju njene dece; sva premišljanja, sve nelagodnosti i sećanja bila su stavljena u svrhu formiranja teorija O NJIHOVIM karakterima; izgledalo je kao da su ponovo pronašli sebe kroz tu novu, neočekivanu i probuđenu strast, stoga su morali izmisliti nove sebe, dati sebi novo ime kao novorođenom detetu, ili kao što u romanu svaki novi lik dobija ime. Povremeno su se vraćali na temu starenja; do iznenadnog (ili je to, možda, bilo i postupno?) otkrića da oni nisu najmlađi među ljudima koje su poznavali; da su im tela otežala, da to više nisu bili mehanizmi koji sami o sebi brinu i koji se mogu zanemarivati, već se moraju pažljivo posmatrati i brižljivo održavati. Složili su se da dokle god ih ova idila podmlađuje, oni ne mogu biti prevareni; složili su se u tome da stare i da će jednog dana i umreti, i bili su uvereni da ova zrela razmišljanja njihovoj strasti daju izvesnu dubinu. Takav jedan prećutni dogovor, koji je među njima načinjen, omogućavao im je da pretresu teme sa velikim strpljenjem, to ih je nateralo da šapću jedno drugom na uho u četiri sata izjutra sedeći na balkonu, sa polietilenskom vrećicom za marihuanu, pakovanjima prezervativa i praznim bocama podno njihovih nogu; ovaj dogovor nije nastao kao posledica visokog stepena njihovih svesti, već kao puki retorski 75
običaj, kao jedan od vidova produžavanja trajanja. Oni su oboje zauzimali prećutni stav da će neki problem biti najbolje istražen ako se povodom njega zauzmu suprotna stanovišta, čak i ako to nije istinsko mišljenje jednog ili drugog; razmotreno mišljenje bilo je važnije od činjenice suprotstavljanja. Uprkos svim analizama ono o čemu oni nikako nisu mogili razgovarati bili su razlozi njihovog ponovnog zbližavanja. U suštini, njihovi razgovori nisu bili ništa manje paradni od njihovog vođenja ljubavi; i u jednom i u drugom slučaju oni su živeli unutar trenutka. Prilepili su se jedno uz drugo, kako u razgovoru, tako i u seksu. Pod tušem su se smejali zamišljujući da su im stavljene lisice na ruke i da je pri tom ključ negde nepovratno bačen. Ta ideja ih je uzbuđivala. Ne gubeći vremena na brisanje tela ili isključivanje vode, odjurili bi natrag do kreveta ne bi li tu ideju što podrobnije razmotrili. Dok su vodili ljubav, šaptali su jedno drugom na uho izmišljene priče, koje su proizvodile uzdahe i kikot beznadežne neusiljenosti, a to je vodilo od pristanka opčinjenog slušaoca, do njegovog potčinjavanja i poniženja. Meri je mrmljala o svojoj nameri da sakrije hirurga, koji bi Kolinu amputirao noge i ruke. Držala bi ga u kući i koristila isključivo za seks, ponekad bi ga iznajmljivala prijateljima. Kolin je izmislio za Meri, veliku komplikovanu mašinu, načinjenu od čelika, ofarbanu u jarko crveno, koja bi radila na struju; imala bi klipove, upravljače, remenike i brojčanike, i tiho bi zujala kada bi se uključila. Kolin bi tiho zujao Meri na uho. Jednom kad bi bila utegnuta u te kaiševe i kada bi joj se uguralo crevo pomoću kojeg bi se njeno telo hranilo, i drugo crevo, koje bi odvodilo otpadne materije, mašina bi je jebala, ne samo satima, danima i nedeljama, već godinama
76
bez prestanka, do kraja života, ili čak, i duže, sve dok je Kolin ili možda njegov potomak, ne isključi. Kasnije, kada bi se istuširali i namirisali, sedeći i pijuckajući piće na balkonu, zureći preko posuda sa geranijumima u turiste dole na ulici, te priče koje su jedno drugom šaptali delovale su potpuno bezukusno, šašavo i oni više o njima nisu govorili. Tokom toplih noći u uskom krevetu, predviđenom za jednu osobu, njihova najkarakterističnija poza izgledala je ovako: Merine ruke oko Kolinovog vrata, a Kolinove oko njenog struka, isprepletanih nogu. Tokom dana, čak i kada su sve teme i želje bile trenutno istrošene, oni su ostajali pripijeni jedno uz drugo, ponekad se gušeći od vreline sopstvenih tela; nesposobni da se razdvoje i na minut, kao da su se bojali da pojedinačne, privatne misli mogu uništiti ono što su do sada stvorili. To nije bio bezrazložan strah. Ujutro četvrtog dana Meri se probudila pre Kolina i pažljivo se izvukla iz kreveta. Brzo se oprala i obukla, i izašla na ulicu. Napolju je bilo svežije nego obično u 10:30 izjutra, vazduh je bio izuzetno čist; sunce se već pojavilo i počelo da vaja fine detalje na pojedinim predmetima. Meri je prešla trotoar i stigla do pontonskog mosta, gde je zauzela sto na najudaljenijem kraju, najbliže vodi i na najjačem suncu. Bilo joj je, međutim, hladno na golim rukama i pomalo je drhtuljila, a onda je stavila svoje tamne naočere za sunce i pogledom potražila kelnera. Ona je bila jedini gost, možda prvi tog dana. Kelner je razmakao zavesu od perli na vratima i dao znak rukom da ju je video. Povukao se, da bi se malo kasnije ponovo pojavio, noseći poslužavnik na kome se nalazio ogroman vrč koji se pušio. Kada ga je spustio, naglasio je da je to na račun kuće i mada je Meri veše volela kafu nego vruću čokoladu, 77
prihvatila ju je sa zahvalnošću. Kelner se nasmešio i živahno okrenuo na peti. Meri je malo pomerila stolicu prema unutra, tako da je mogla imati bolji pogled na balkon i zakriljene prozore njihove sobe. Nedaleko od njenih nogu voda se blago prelivala preko gumene ivice koja je štitila ponton od gvozdenih šlepova. Tokom sledećih desetak minuta, kao ohrabreni njenim prisustvom, posetioci su zauzeli još nekoliko stolova, a njenom kelneru se pridružio još jedan, i obojica su bila u poslu. Pila je svoju vruću čokoladu i posmatrala preko kanala veliku crkvu koja se nalazila sa druge strane, i kuće oko nje. Povremeno bi se od prednjeg stakla kola koja su prolazila odbijalo sunce, te je delovalo kao da neko šalje signale preko vode. U trenutku kad je spustila praznu šolju na sto, pogledala je naokolo i opazila Kolina, potpuno obučenog na balkonu, kako joj se smeši sa razdaljine od oko šezdeset stopa. Meri je toplo uzvratila osmeh, ali kad je Kolin naglo promenio položaj, kao da je nagazio na nešto, osmeh joj se sledio na usnama, a zatim iščezao. Spustila je pogled, pomalo zbunjena, i ponovo pogledala preko ramena u vodu. Prolazila su dva čamca sa veslima i ljudi su uzbuđenim glasom dozivali jedni druge. Meri je pogledala ka balkonu i mogla se ponovo nasmešiti, ali Kolin je već ušao unutra. Nije prošlo ni nekoliko sekundi kad joj se on pridružio. Zurila je u pravcu udaljenog šetališta, glave podignute visoko, kao da se bezuspešno bori sa sopstvenim sećanjem. Kada je Kolin došao, oni se poljubiše i sedoše blizu jedno drugog i ostadoše tu dva sata. Preostali deo dana proveli su na isti način kao i prethodna tri: napustili su kafe i vratili se u sobu, koju je sobarica upravo pospremila. Sreli su se u trenutku kada je izlazila iz njihove sobe noseći pod pazuhom hrpu prljavih čaršava i jastuka, a u drugoj ruci korpu za otpatke dopola ispunjenu istrošenim 78
papirnim maramicama i ostacima Kolinovih noktiju sa nogu. Da bi je propustili da prođe, morali su se pribiti uza zid; okrenuli su glave u stranu, pomalo sramežljivo, uz tiho, učtivo: „dobro jutro”. Ostali su u krevetu manje od sata, proveli dva sata na ručku, vratili se u krevet (ovog puta da bi spavali), vodili ljubav kad su se probudili, ležali neko vreme posle toga, istuširali se, obukli i proveli preostali deo večeri, pre i posle večere, sedeći na balkonu. Kolin je nekoliko puta primetio da Meri deluje zabrinuto, ali da je to potisnuto negde u podsvesti, izvan njenog domašaja; objasnila je da je to kao neki slikoviti san kojeg ne može da se seti. Uveče su zaključili da su se veoma ulenjili i da im je potrebno malo vežbe, te su počeli pravi ti planove kako da uhvate čamac kojim bi išli preko lagune i otišli do onog popularnog dela sa plažama okrenutim ka otvorenom moru. Ovo ih je nateralo da nadugačko i euforično počnu razgovor o plivanju; upravo su bili završili drugi džoint. Razglabali su o njihovom omiljenom stilu u plivanju, o relativnim prednostima reka, jezera, bazena, mora, a naročito o tome kakvu, zapravo, privlačnost ima voda za ljude; da li je to pokopano sećanje na davne pretke koji su nastanjivali mora. Priča o sećanju nagnala je Meri da se ponovo namršti. Posle toga, razgovor je postao nepovezan i oni su otišli te večeri na spavanje ranije nego obično, nešto pre ponoći. Sledećeg jutra, u pola šest, Meri se probudila uz krik, možda poslednji u nizu od nekoliko, i uspravila se u krevetu. Prva dnevna svetlost se probijala kroz šalone; u sobi su se nazirala samo jedan ili dva svetlija predmeta. Iz susedne sobe dopiralo je nekakvo mrmljanje i čuo se zvuk prekidača. Meri je rukama obuhvatila kolena i počela da se trese. Tada se i Kolin probudio. Proteglio se i dodirnuo je po leđima. „Noćna mora?”, upitao ju je. Meri se oslobodila njego79
vog dodira; leđa su joj se zategla. Kada ju je ponovo dodirnuo, ovaj put uhvativši je za rame da bi je povukao dole k sebi, ona se iskobeljala i ustala iz kreveta. Kolin se takođe digao. Meri je stajala u podnožju kreveta, zureći u Kolinov jastuk. U susednoj sobi su se začuli koraci, pa zvuk vrata koja se otvaraju, koraci u hodniku, koji su se naglo zaustavili, kao da je ta osoba zastala da nešto oslušne. „Šta to beše, Meri”, upitao je Kolin, posegnuvši za njenom rukom. Ona je naglo ustuknula, ali su joj oči i dalje počivale na njemu; njen pogled iznenađen i udaljen, kao da posmatra sa nekakve uzvišice užasnu katastrofu. Za razliku od Meri, Kolin je bio bar i pokušavao je, pipajući rukom koja mu je podrhtavala od hladnoće, da pronađe košulju. Gledali su jedno u drugo preko praznog kreveta. „Gadno si se uplašila”, rekao je Kolin i počeo da joj prilazi, idući okolo. Meri je klimnula glavom i otišla do francuskog prozora koji je vodio na balkon. Koraci ispred njihove sobe su iščezli, vrata su se zatvorila, krevet je zaškripao i začuo se zvuk prekidača. Meri je otvorila prozor i izašla. Kolin se obukao i izašao za njom. Stavila je prst na usta kada je on počeo da je umiruje i postavlja pitanja. Gurnula je stočić u stranu i pokazala Kolinu rukom da dođe i stane na to mesto. Još postavljajući pitanja, Kolin je dozvolio da ga ona smesti. Okrenula ga je licem prema kanalu, prema delu neba koji je još bio u mraku, podigavši mu levu ruku na mali zid balkona; svetlo mu je padalo u lice i ona ga je zamolila da ostane u toj pozi nekoliko trenutaka. Onda se povukla nekoliko koraka unatrag. „Divan si,” prošaputala. Kada se naglo okrenuo prema njoj, sustigla ga je iznenadna i jednostavna ideja. „Ti si budna, zar ne, Meri?”
80
Uputio se prema njoj, ali ovog puta, umesto da se povlači, ona mu je pala u zagrljaj, obesivši mu ruke oko vrata i ljubeći ga po licu beskonačno. „Tako se bojim. Volim te i tako se bojim”, plakala je. Telo joj se počelo grčiti i tresti i zubi su joj cvokotali tako da više nije mogla govoriti. „Šta je bilo, Meri?”, pitao je Kolin brzo i čvrsto je zagrlio. Vukla je rukave njegove košulje kao da želi da mu spusti ruke. „Nisi se razbudila, jel' da? Loše si sanjala?” „Dodirni me”, najzad reče Meri. „Samo me dodirni”. Kolin se malo udaljio od nje i blago je potresao za ramena. Glas mu je bio promukao. „Moraš mi reći šta se događa”. Meri se odjednom smirila i dopustila Kolinu da je povede unutra. Stajala je posmatrajući ga dok je nameštao krevet. Kada su legli, ona mu reče: „Žao mi je što sam te uplašila”; poljubila ga je stavljajući mu ruku među svoje butine. „Ne sada”, rekao je Kolin. „Reci mi šta se dogodilo”, Klimnula je glavom i spustila je na njegovu ruku. „Žao mi je”, rekla je ponovo posle nekoliko minuta. „Onda, šta se dogodilo?” Govorio je kroz zevanje, a Meri mu nije odmah odvratila. Začuo se tih zvuk trube sa čamca koji je išao prema dokovima. Kada je prošao, Meri je rekla: „Probudila sam se i shvatila nešto. Da sam to shvatila po danu, ne bi me toliko uplašilo”. „Ah”, rekao je Kolin. Meri je malo čekala. „Zar ne želiš da saznaš šta je u pitanju?” Kolin je promrmljao da želi. Meri je ponovo zaćutala. „Jesi li budan?” „Da”. „Ti si na onoj fotografiji koju sam videla kod Roberta”. „Na kojoj fotografiji?”
81
„Videla sam jednu fotografiju u Robertovom stanu, na kojoj si ti”. „Ja?” „Mora da je napravljena iz čamca, malo iza kafea”. Kolin je naglo povukao noge. „Ne sećam se toga”, rekao je posle kraće pauze. „Padaš u san”, rekla je Meri. „Pokušaj još malo ostati budan”. „Budan sam”. „Kada sam onog jutra sedela u kafeu, videla sam te na balkonu. Ali, tada još nisam bila sve povezala. Onda sam se probudila i setila. Robert mi je pokazao tu fotografiju. Kolin? Kolin?” Ležao je savršeno mirno, dok mu je disanje bilo jedva čujno.
82
VIII
Mada je to do sada bio najtopliji dan, nebo iznad njihovih glava beše više crno nego plavo, a more, kada su ga konačno ugledali prethodno prolazeći kroz prometne avenije pune kafea i prodavnica sa suvenirima, bilo je uljastosive boje i po njegovoj površini valjala se tamo-amo bela pena. U plićaku, gde su se minijaturni talasi razbijali o pesak boje slame, deca su se igrala i vikala. Malo dalje mogao se videti poneki usamljeni plivač, zapravo, ruke plivača u pokretu, ali većina sveta koji je bio tu razbaškaren na sve strane, došla je zbog sunca. Mnogočlane porodice okupljene oko stolova pripremale su ručak, koji se sastojao od zelene salate i boce tamnog vina. Bilo je tu i usamljenih muškaraca i žena ispruženih po peškirima, čija su se tela presijavala namazana uljem. Svuda unaokolo čuli su se uključeni tranzistori, a povremeno i poneki roditelj kako doziva svoje dete, nadjačavajući žagor mališana. Kolin i Meri su prešli oko dve stotine jardi idući po vrelom pesku, prolazeći pored usamljenih ljudi koji su pušili cigarete i čitali knjige, pored ljubavnika, pored deda i baka sa unucima u kolicima, tražeći određeno mesto da bude blizu vode, ali ne toliko blizu da bi ih deca mogla prskati, a dovoljno daleko od granzistora i porodice sa alzaškim psima; ipak ne toliko blizu da ugroze privatnost osamljenog para na roza peškiru i dovoljno daleko od kante za smeće iznad koje je plesao veliki oblak plavičastocrnih muva. Svaka potencijalna lokacija bila je diskvalifikovana iz nekog razloga. Konačno su ugledali jedno pristojno mesto, samo što je u sredini tog prostora bilo mnogo đubreta. Upravo kada su počeli prenositi prazne boce i konzerve i i dopola pojedenu parčad hleba do 83
kante za smeće, iz vode su izjurili jedan čovek i njegov sin kose prilepljene vodom, insistirajući na tome da je mesto njihovo i da ga ostave na miru. Kolin i Meri su nastavili da hodaju i složili su se — to je bilo prvo što su mogli progovoriti od kada su sišli sa broda — da, pošto su želeli da dođu na plažu, nisu mogli sačuvati privatnost svoje hotelske sobe. Konačno su se smestili blizu dve tinejdžerke, koje su neki muškarci pokušavali da zavedu nesigurno se prevrćući preko glave i bacajući jedan drugom pesak u oči. Kolin i Meri su namestili svoje peškire, skinuli se u kupaće kostime i seli licem okrenuti moru. U njihovo vidno polje ušetali su jedan čamac koji je vukao skijaša, nekoliko morskih galebova, dečak koji je nosio nekakvu limenu posudu okačenu o vrat i prodavao sladoled. Dva mladića su tako snažno udarala ruku trećeg da su tinejdžerke u jednom trenutku kriknule u znak protesta. Tada su mladići stali oko njih i predstavili se. Kolin i Meri su se čvrsto držali za ruke stežući jedno drugom prste i time se podsećali da su svesni sopstvenog prisutva, bez obzira na tišinu koja je među njima vladala. Meri je za doručkom ponovila svoju priču o fotografiji. Učinila je to bez razmišljanja, jednostavno nižući činjenice onim redosledom kojim su se javljale u njenoj glavi. Dok je govorila, Kolin je klimao glavom, napomenuo da se seća nekih stvari od sinoć, postavio je nekoliko pitanja u vezi sa određenim detaljima (da li su posude sa geranijumima bile na fotografiji — da; na koju stranu su padale senke — ona se nije mogla setiti), složio se sa njom u nekim opštim primedbama. Klimao je glavom i umorno trljao oči. Meri se ispružila da stavi šaku na njegovu ruku i pri tom laktom oborila bokal sa mlekom. Dok su se u sobi presvlačili za plažu, ona ga je srušila na krevet i čvrsto zagrlila. Ljubila ga je u lice, privijajući mu 84
glavu na grudi i ponavljajući koliko ga voli i kako obožava njegovo telo. Položila mu je ruku na onu stvar, koja se učvrstila i podigla, a ona ju je stegla. On je mazio Meri po grudima, zarivši svoj kažiprst duboko u nju. Skupio je kolena, sisao je, gubio se među njenim grudima, dok se ona klatila napred-nazad ponavljajući njegovo ime; onda je, poluplačući, polusmejući se, rekla: „Zašto je tako zastrašujuće kada nekog jako voliš? Zašto je to toliko stravično?” Ali, oni nisu ostali u krevetu. Podsetili su jedno drugo na obećanje da danas idu do plaže, te su se razdvojili da bi spakovali peškire. Kolin je ležao na stomaku, dok je Meri zajašila njegove butine i utrljavala mu ulje po leđima. Zatvorenih očiju i lica oslonjenog na šake, po prvi put je ispričao Meri kako ga je Robert udario u stomak. Ispričao je taj događaj bez ulepšavanja i ne pozezujući ga sa onim što je osećao, ni tada ni sada; jednostavno je prepričao njihov razgovor, opisao njihove pozicije, tačan sled događaja. Dok je govorio, Meri mu je blago masirala leđa, krećući od dna kičme nagore, pritiskajući čvrstim pokretima palčeva svaki mišić pojedinačno, sve dok nije stigla do krutih žila u vratu. „To boli”, rekao je Kolin. Meri reče: „Nastavi. Završi priču”. Onda joj je ispričao šta mu je Kerolajn šaputala dok su odlazili. Iza njih, žagor mladića polako se pojačavao, da bi se pretvorio u opšti smeh, nervozan, ali razdragan; onda su devojke razgovarale međusobno, tiho i brzo, a onda se ponovo začuo opšti smeh, ovog puta manje nervozan, više prigušen. Još dalje iza njih čuo se umirujući zvuk talasa koji su udarali o obalu u gotovo pravilnim razmacima. Sunce je jačalo kao glasna muzika. Kolinove reči su se slivale jedna u drugu; pritisak Merinih prstiju je popuštao i postao ritmičan. „Čula sam je”, rekla je Meri kad je Kolin završio. 85
„Ona je neka vrsta zatvorenika”, rekao je Kolin, a onda je ponovio: „Ona je zatvorenik”. „Znam”, rekla je Meri držeći ruke oko Kolinovog vrata, kao omču, opisavši razgovor sa Kerolajn na balkonu. „Zašto mi to nisi ispričala ranije?”, pitao ju je na kraju. Meri se dvoumila. „A, zašto ti meni nisi rekao?” Sjahala je sa njegovih butina i sada je svako od njih sedeo na svom peškiru gledajući more. Posle duže pauze, Kolin reče: „Možda on nju tuče.” Meri je klimnula glavom: „Pa, ipak...” Zgrabio je pesak u šaku i pustio da polagano pada po njegovim palčevima. „... pa, ipak, ona deluje sasvim ...”, razvlačio je nejasno. „Sasvim zadovoljno?”, rekla je Meri mrzovoljno. „Svi znaju kako žene vole kad ih tuku.” „Ne možeš suditi samo po sebi.” Kolinova plahovitost ih je oboje iznenadila. „Ono što sam ja, zapravo, želeo da kažem je . . . da ona deluje, kao da se nečim hrani.” „O, da”, reče Meri. „Bolom”. Kolin je uzdahnuo i ponovo legao na stomak. Meri je napućila usne posmatrajući decu koja su se igrala u plićaku. „One razglednice”, promrmljala je. Ostali su da sede ćutke sledećih pola sata; njihove blage nesuglasice bilo je teško definisati. Obuzelo ih je osećanje da nekoliko prošlih dana nije bilo ništa drugo do oblik parazitizma, neprimerena zavera ćutanja prikrivena tolikim govorom. Zavukla je ruku u tašnu i izvadila gumicu kojom je prikupljala kosu u konjski rep. Onda je naglo ustala i krenula prema vodi. Dok je prolazila pored jedne bučne gomile, nekolicina muškaraca je sočno zviždala za njom. Meri se okrenula pogledavši upitno, ali su se oni samo budalasno nasmejali i gledali na drugu stranu, dok se jedan od njih 86
nakašljavao. Kolin, koji se nije pomerio, posmatrao ju je kako stoji do članaka u vodi među decom koja su se smejala i uzbuđeno kričala, bacajući se po talasima. Izgledalo je da Meri posmatra grupu starije dece, koja su bila dublje u vodi i koja su se praćakala i poigravala sa velikom crnom traktorskom gumom. Gazila je sve dublje u vodu, dok nije došla u istu liniju sa njima. Deca su je pozvala, bodreći je da se valjano pokvasi, i Meri je klimnula glavom u njihovom pravcu. Bacila je najkraći mogući pogled preko ramena prema Kolinu i nagnuvši se napred, prepustila se vodi. Kolin je ležao oslonjen o laktove, uživajući u toploti i relativnoj usamljenosti. Jedan od mladića je doneo jarkocrvenu loptu i sada je nastala opšta galama oko toga koju će igru igrati, i što je bilo još teže, kako će se rasporediti u timove. Jedna od devojaka im se pridružila. Uprla je prstom u leđa najvećeg mladića, tobož ga nešto opominjući. Njena prijateljica, koja je bila visoka i mršava, sa vretenastim nogama, stajala je sa strane i igrala se, pomalo nervozno, pramenom kose, pomirljivog izraza lica. Zurila je u lice četvrtaste majmunolike prilike, koja je, izgleda, bila određena da zabavlja nju. Pri kraju jedne od njegovih priča, on joj je prišao i prijateljski potapšao po ramenu. Malo kasnije poleteo je napred i uštinuo je za nogu, otrčao nekoliko koraka, a onda se okrenuo i rekao joj da ga vija. Kao tek rođeno tele, ona je napravila nekoliko uzaludnih koraka, a onda je zbunjeno posrnula. Provukla je prste kroz kosu i okrenula se prema prijateljici. Majmun joj je ponovo prišao i ovoga puta je pljesnuo po zadnjici, jednim veštim, usputnim udarcem, koji je ispao iznenađujuće glasan. Svi ostali, uključujući i nižu devojku, nasmejali su se, a majmun je likujući izveo jedan „ciganski točak”. Još uvek se hrabro smešeći, devojka vretenastih nogu mu se uklonila sa puta. 87
Dva držača za suncobrane zabodena na određenom rastojanju u pesak i povezana kanapom,odbojka je mogla da otpočne. Majmun, uverivši se da je devojka vretenastih nogu u njegovom timu, povede je u stranu da joj objasni pravila igre. Uzeo je loptu u ruke, a onda, pokazajući joj svoju skupljenu pesnicu, odbacio loptu visoko u vazduh. Devojka je klimnula glavom i nasmešila se. Ona je prvo odbila da ponovi, ali pošto je on insistirao, ipak je to učinila. Dok je trčao za loptom, majmun je aplaudirao. Kolin je šetao uz ivicu vode ispitujući trag pene duž plaže. U svakom, i najmanjem mehuriću svetlost se rasipala i pretvarala ga u savršenu dugu, kao na filmu. Trag pene se na njegove oči sušio; tuce malih duga je nastajalo svake sekunde, svaka pojedinačno, u različitom trenutku. Kada se podigao, nije bilo više ničeg sem nepravilnog kruga pene. Meri je bila udaljena otprilike dve stotine jardi od obale, glava joj je bila mala crna tačka na ravnoj sivoj površini. Da bi je bolje video, Kolin je zaklonio oči rukama. Izgleda da više nije plivala prema pučini; zapravo, činilo mu se da je okrenuta prema obali, ali je bilo veoma teško zaključiti da li to ona pliva prema njemu, ili se samo održava na vodi. Kao da je znala o čemu on razmišlja; podigla je ruku i užurbano mu mahnula. Da li je to bila njena ruka, ili samo talas iza nje? Za trenutak, njena glava nestade iz njegovog vidnog polja. Potonula je i ponovo se pojavila i još jedanput je prepoznao isti pokret ruke iznad glave. Sigurno je to bila ruka. Kolin joj je odmahnuo, oštro udahnuvši vazduh. Zagazio je nekoliko koraka u vodu a da to uopšte nije primetio. Izgledalo mu je kao da se glava okrenula, ovog puta ne nestajući, ali kao da se beživotno pomerala sa jedne na drugu stranu. Pozvao ju je imenom, ali ne glasno, već paničnim šapatom. Stojeći u vodi do grudi, poslednji put je 88
pogledao u njenom pravcu. Još jednom joj je glava nestala; još je bilo teško otkriti da li je ona tonula, ili se samo skrivala iza talasa. Počeo je da pliva u njenom pravcu. U lokalnom bazenu plivao je furioznim, negovanim kraulom te je ostavljao duboku brazdu iza iza sebe, plivajući u jednom smeru, a kada mu je bolje išlo, onda je to uspevao da postigne plivajući u oba smera. Bio je slab na duže staze i žalio se da mu je, zapravo dosadno da pliva gore-dole po bazenu. Sada je plivao nekim kompromisnim stilom, praveći jake zamahe i glasno dišući. Posle otprilike dvadesetak jardi mogao je da zastane i odmori se. Odmarao se ležeći na leđima nekoliko sekundi. Ma koliko žmirio, nije uspeo da vidi Meri. Ponovo je počeo da pliva, sada sporije, mešajući kraul sa prsnim stilom što mu je omogućavalo da lakše diše i da održava glavu iznad talasa, koji su sada postajali sve veći. Kada se ponovo zaustavio, uspeo je da je ugleda. Viknuo ju je, ali mu je glas bio veoma slab. Sem toga, činilo mu se da ga strašno iscrpljuje toliko ispuštanje vazduha iz pluća odjednom. Ovde, na nekoliko inča od površine, voda je bila topla, dok su mu noge, koje je provlačio kroz vodu, bile ledene od hladnoće. Kada se okrenuo da nastavi da pliva talas ga je zapljusnuo posred lica i on je progutao veću količinu vode. Morao je da se okrene na leđa kako bi se odmorio. O, Bože, rekao je, ili pomislio, opet i opet: o, Bože! Krenuo je još jedanput, napravio nekoliko zamaha kraulom i morao da se zaustavi; ruke su mu bile natopljene vodom i stoga otežale, suviše teške da bi ih mogao izvlačiti iz vode. Sada je sve vreme plivao prsno, probijajući se kroz vodu jedva primetno. Kada se ponovo zaustavio da bi došao do vazduha, podižući glavu iznad talasa, ugledao je Meri, otprilike deset jardi udaljenu, 89
kako pluta na vodi. Nije mogao videti izraz njenog lica. Nešto mu je doviknula, ali mu je voda ulazila u uši i prigušivala reči. Za poslednjih nekoliko jardi trebalo mu je strašno puno vremena. Kolinov prsni stil je sada sve više ličio na koprcanje i kada je ponovo smogao snage da podigne glavu, činilo mu se kao da se Meri udaljila. Konačno je stigao do nje. Ispružio je ruku, uhvatio je za rame i ona je potonula pod njegovim prstima. „Meri!”, uzviknuo je Kolin, progutavši pri tom mnogo vode. Meri je izronila, izduvala nos prstima. Oči su joj bile male i crvene. „Nije li divno?” uzviknula je. Kolin je zadahtao i ponovo posegnuo za njenim ramenom. „Pazi”, rekla je. „Lezi na leđa, inače ćeš nas oboje potopiti.” Pokušao je da govori, ali voda mu je ušla u usta istog časa kada ih je otvorio „Ovde je tako divno posle onih uskih ulica”, rekla je Meri. Kolin je ležao na leđima, sa rukama i nogama raširenim kao u morske zvezde, očiju zatvorenih. „Da.”, rekao je konačno, sa teškoćom. „Fantastično je.” Kada su se vratili, plaža više nije bila tako prepuna ljudi, a odbojka je upravo bila završena. Visoka devojka je odlazila sama, oborene glave. Ostali su posmatrali kako majmun poskakuje za njom, a onda, kada ju je sustigao, hodao je ispred nje idući unatrag i iscrtavajući rukama neke ekstravagantne kružne pokrete. Kolin i Meri su povukli svoje stvari u hlad napuštenog suncobrana i odspavali pola sata. Kada su se probudili, plaža je bila još praznija. Igrači odbojke i njihova mreža su nestali, samo su još one mnogočlane porodice bile tu, dremajući i mrmljajući oko stolova prekrivenih otpacima. Na Kolinov predlog, oni se obukoše i uputiše u pravcu velike avenije, u potrazi za hranom i pićem. Za manje od četvrt sata su uspeli da pronađu restoran koji im je odgovarao. Seli su 90
na terasu, u debelu hladovinu čvornovate vistarije, čije su se grane dalje pružale po ogradi od letvica. Njihov sto je bio odvojen i prekriven uštirkanim rozim stolnjakom. Escajg je bio težak i izrezbaren, dobro uglancan. Nasred stola nalazio se crveni karanfil u minijaturnoj vazi od svetloplave keramike. Dva kelnera, koja su ih služila, delovala su prijateljski, ali istovremeno prijatno suzdržani, a sažetost menija sugerirala je, po njihovom mišljenju, posebnu pažnju u pripremanju svakog jela. Ispostavilo ce da hrana nije bila izuzetna, ali je zato vino bilo hladno i oni su popili bocu i po. Moglo bi se pre reći da su konverzirali nego da su razgovarali, učtivo, usput, kao stari znanci. Izbegavali su opaske koje su se mogle odnositi na njih ili na odmor. Umesto toga, razgovarali su o zajedničkim prijateljima, razmišljali o tome kako su oni sada, govorili o sunčanju i relativnim prednostima kraula u odnosu na prsni stil. Kolin je često zevao. Tek kada su napustili restoran, probirački se držeći senke, dok su ih dva kelnera posmatrala sa vrha stepeništa, ispred njih se pružala prava avenija koja je vodila od plaže i otvorenog mora prema keju i laguni; tek tada je Kolin obavio svoj kažiprst oko Merinog — bilo je suviše toplo da bi se držali za ruke — i pomenuo fotografiju. Da li ih je Robert pratio, noseći sa sobom foto-aparat? Da li ih sada prati? Meri je slegnula ramenima i okrenula se. Kolin je takođe pogledao iza sebe. Svuda je bilo fotoaparata, ali Roberta, naravno, nije bilo. „Možda”, rekla je Meri, „on smatra da imaš lepo lice.” Kolin je slegnuo ramenima, povukao ruku i dodirnuo svoja ramena. „Isuviše sam se sunčao”, objasnio je. Išli su prema keju. Gomila ljudi je napuštala barove i restorane i kretala se ka plaži. Da bi mogli napredovati, Kolin i Meri su morali napustiti trotoar i ići putem. Kada su stigli do 91
keja, zatekli su samo jedan brodić, koji se upravo spremao da krene. Bio je nešto manji od onih koji su obično vozili preko zaliva. Kako su kormilareva kućica i dimnjak bili ofarbani u crno, ceo brodić je delovao kao ofucani stari šešir nekog neurednog nastojnika. Kolin je već bio pošao prema njemu, dok je Meri stajala pored stuba i čitala red vožnje. „Prvo ide drugom stranom ostrva, pa onda, prolazeći pored luke, dolazi na našu stranu”, rekla mu je kad ga je stigla. Onog trenutka kada su kročili na brodić, vlasnik je ušao u kućicu i upalio motor. Njegova posada — uobičajeno, jedan brkati mladić — podigla je metalni mostić uz mnogo buke. Odjedanput, bilo je samo nekoliko putnika, Kolin i Meri su stajali nekoliko stopa udaljeni jedno od drugog, zureći u pramac. Kada je kurs uspostavljen i ustaljen, zvuk mašine je prešao u prijatno variranje između dva tona; zvučalo je kao da ih razdvaja samo pola tona. Ostali deo puta — nekih trideset pet minuta — nisu razgovarali; nisu se čak ni pogledali. Seli su na odvojene klupe i nastavili da zure ispred sebe. Između njih je stajala pokunjena posada, koja se mogla videti kroz poluotvorena vrata kormilareve kućice i koja je povremeno razgovarala sa kormilarem. Meri je položila svoj obraz na lakat. S vremena na vreme Kolin je zatvarao oči. Kada je brodić počeo da usporava, kako bi se zaustavio ispred bolnice, Kolin je prešao na Merinu stranu, da bi posmatrao putnike koji su čekali da se ukrcaju. To je bila mala grupa, uglavnom starijih ljudi, koji su, uprkos vrućini, stajali što su bliže mogli jedni drugima, pri tom se ne dodirujući. Meri je takođe stajala, zureći u pravcu sledeće stanice, koja se jasno videla iznad namrešakane vode. Pomogli su starijim putnicima da se ukrcaju. Posle kraćeg dovikivanja između kormilara i 92
posade, brodić je nastavio da plovi, idući paralelno sa trotoarom po kom su oni hodali onog jutra pre pet dana. Kolin je stao veoma blizu Meri i šapnuo joj na uho: „Možda bismo mogli sići na sledećoj stanici i prošetati. Biće brže nego da idemo pored luke.” Meri je slegnula ramenima i rekla: „Možda.” Nije se osvrnula da ga pogleda. Kako se brodić polako približavao stanici, momak je počeo odvijati konopac oko stuba, a ona se okrenula i poljubila Kolina u usta. Metalni mostić je bio postavljen i nekoliko putnika se već iskrcalo. Nastala je trenutna pauza, kada se činilo da svi oko njih pokušavaju da uspostave ravnotežu, kao u dečjoj igri ćorave bake. Kormilar je stavio ruku na kormilo i gledao u pravcu posade. Momak je uzeo kraj konopca i počeo da ga namotava oko stuba. Novi putnici su se smestili, ali razgovor nije otpočeo. Meri je napravila tri koraka preko istrošene namazane palube, prešavši na rasklimatane potamnele daske mostića. Tog trenutka kormilar je nešto oštro doviknuo mladiću, koji je klimnuo glavom i počeo vući konopac. Sa brodića se začuo iznenadni smeh i nekoliko ljudi je govorilo uglas. Kolin i Meri su šetali polako, bez reči, duž keja. Prolazili su pored drveća, kuća, zidova, na šta su bacali samo usputne poglede, a onda shvatiše da su se oboje zaustavili da vide jesu li prošli ugao sa visokom električnom podstanicom. I tada, među prastarim granama jednog platana, ugledaše poznati balkon, ukrašen cvećem, na kom se nalazila jedna mala figura u belom, koja je isprva samo zurila u njih, a onda im počela mahati. Uz zvuk čamca koji je odlazio začuli su Kerolajn, kako ih doziva. Pažljivo izbegavajući jedno drugom pogled, krenuli su prema prolazu sa leve strane, kojim će doći do kuće. Nisu se držali za ruke.
93
IX
Treperenje svetla i senka glave na zidu ukazivali su na to da ih Robert čeka na na vrhu stepeništa. Penjali su se bez reči. Kolin je išao korak-dva ispred Meri. Iznad sebe začuli su Roberta kako se nakašljava i nešto govori. I Kerolajn je bila tamo. Kada su se počeli penjati poslednjim delom stepeništa, Kolin je usporio i potražio Merinu ruku iza leđa, ali Robert je sišao da ih dočeka, sa nekim rezigniranim osmehom dobrodošlice na licu, bitno različitim od njegovog dosadašnjeg burnog ponašanja; obuhvatio je Kolina oko ramena, da bi mu pomogao da pređe tih nekoliko stepenica, a čineći to upadljivo je okrenuo Meri leđa. Na ulazu u stan stajala je Kerolajn, pridržavajući se nekako nespretno za dovratak, u beloj haljini sa velikim četvrtastim džepovima. Njen osmeh delovao je kao horizontalna linija tihog zadovoljstva. Njihovi pozdravi bili su prisni, ali ipak suzdržani, pristojni; Kolin je bio usmeren prema Kerolajn, koja mu je ponudila svoj obraz i istovremeno mu za čas zadržala ruku. Za sve to vreme, Robert — obučen u crno odelo sa prslukom i belu košulju bez kravate — držao je ruku na Kolinovom ramenu, puštajući ga tek na kraju da se okrene prema Meri, prema kojoj se on pomalo ironično naklonio i čiju je ruku držao sve dok je ona nije povukla, obišla ga, i izljubila se sa Kerolajn jedva dodirujući obraze. Sada su bili saterani u dovratak, ali niko nije učinio pokret koji bi ukazao na to da treba da uđu unutra. „Brod nas je doneo okolo ovom stranom, pa smo pomislili da bismo trebali da se javimo'', objasnila je Meri. „Očekivali smo vas ranije”, rekao je Robert. Položio je šaku na njenu ruku i govorio sa njom kao da su sami. - 94 -
„Kolin je nešto obećao mojoj ženi, što je, izgleda, zabora. vio. Jutros sam vam ostavio poruku u hotelu.” Kerolajn se takođe obraćala isključivo Meri. „Mi takođe odlazimo, vidite, pa nikako nismo hteli propustiti da se pozdravimo.” „Zašto?”, upitao je Kolin iznenada. Robert i Kerolajn se nasmešiše, a Meri. želeći da izgladi tu malu indiskreciju, upita učtivo: „Kuda idete?” Kerolajn je pogledala u Roberta, koji se povukao korak unatrag i oslonio rukom o zid. „O, idemo na dugo putovanje. Kerolajn veoma dugo nije videla svoje roditelje. Ali, pričaćemo vam o tome.” Robert je izvadio maramicu i pokupio znoj sa obrva. „Prvo treba da svršim neki posao u svom baru.” Obratio se Kerolajn: „Povedi Meri unutra i daj joj neko piće. Kolin će poći sa mnom.” Kerolajn se povukla nekoliko koraka unazad ušavši u stan, pokazujući Meri rukom da je sledi. Meri je uzimala torbu za plažu od Kolina i upravo se spremala da mu nešto kaže, kad Robert stade između njih. „Idi unutra”, rekao je. „Mi nećemo dugo.” Kolin je isto tako počeo da razgovara sa Meri, pokušavajući da joj uhvati pogled iza Roberta, istežući vrat, ali vrata su se već zatvarala i Robert ga je blago gurnuo prema stepeništu. Ovde je bilo uobičajeno da muškarci idu ulicom držeći se za ruke ili pod ruku; Robert je držao Kolinovu ruku čvrsto, tako da, ako je ovaj želeo da se oslobodi tog stiska morao je uložiti priličan napor. Išli su Kolinu potpuno nepoznatim putem, ulicama u kojima nije bilo mnogo turista i radnji sa suvenirima, kvargom u kojem nije bilo žena, jer svuda, u barovima i uličnim kafeima, na uglovima, mostovima preko kanala, pod arkadama pored kojih su prolazili, bili su muškarci 95
svih doba. Većina njih bila je u kratkim rukavima, stajali su i ćaskali, mada je tu i tamo bio poneki usamljenik koji je dremao sa novinama u krilu. Dečaci su stajali no strani, ruku značajno prekrštenih, kao u njihovih očeva i braće. Izgleda da su svi poznavali Roberta, a on je, po svemu sudeći, birao put sa najvšle poznanika, vodeći ga preko kanala, pa onda zastajući ispred jednog bara da malo razgovara, dva puta se vraćajući na mali trg, gde je grupa starijih muškaraca stajala okupljena oko jedne presahle fontane čije je dno bilo prepuno istrošenih i bačenih kutija od cigareta. Kolin nije mogao pratiti razgovor, ali je shvatio da se njegovo ime stalno ponavlja. Kada su se spremali da napuste jednu bučnu grupu ispod arkade, neko ga je jako uštinuo za butinu i on se ljutito okrenuo. Robert ga je brzo povukao, a glasan smeh ih je pratio do kraja ulice. Uprkos novom vlasniku, čoveku širokih ramena sa istetoviranim podlakticama, koji je prišao da ih pozdravi kada su ušli, Robertov bar bio je nepromenjen; džuboks, koji trenutno nije radio, emitovao je istu plavu svetlost, linija crnih barskih stolica, tapaciranih pri vrhu crvenim skajem, isti kvalitet veštački osvetljenog podruma, nedirnutog svetlošću dana ili noći. Jedva da je bilo četiri sata; unutra se nalazio nešto manje od pola tuceta ljudi, svi su stajali za šankom. Ono što je bilo novo, ili vidljivije, bio je roj velikih crnih muva koje su krstarile između stolova kao ribe grabljivice. Kolin se rukovao sa vlasnikom, zatražio čašu mineralne vode i seo za sto za kojim su i ranije sedeli. Izvinivši se, Robert je otišao sa vlasnikom da pregleda neke papire koji su bili rašireni duž tezge. Dva čoveka su potpisivala ugovor. Flaša ledene mineralne vode, jedna čaša i činija sa pistaćima stigli su za sto i stavljeni ispred Kolina. - 96 -
Videvši da je Robert podigao pogled sa papira i uputio ga u njegovom smeru, Kolin je podigao čašu kao da nazdravlja, ali Robert, mada je nastavio da zuri u njega, promenio je izraz lica i klimnuvši polako glavom na neku svoju misao, spustio je pogled ka dokumentima pred njim. Jedan po jedan, ljudi za šankom okretali su se ka Kolinu, da bi se zatim ponovo vratili svom piću i razgovoru. Kolin je pijuckao, čistio pistaće od ljuske, jeo ih i klatio se na stolici sa rukama u džepovima. Kada ga je jedan od prisutnih pogledao preko ramena, a potom se okrenuo onom do njega i taj se potrudio da ga bolje osmotri, Kolin je ustao i otišao do džuboksa. Stajao je skrštenih ruku i zurio u nizove nepoznatih imena i nerazumljivih naslova, kao da bira. Ljudi koji su pili za šankom posmatrali su ga sa neprikrivenom znatiželjom. Položaj osvetljenih znakova brzo se menjao i crveno svetlo oblika pravougaonika počelo je da pulsira, požuruju ći ga da izabere pesmu. Iza njega, za šankom, neko je naglas rekao kratku frazu, koja je lako mogla predstavljati naslov pesme. Kolin je prelazio prstom preko odštampanih naslova i konačno naišao na jedan čije je značenje prepoznao: „Ha, ha, ha”, a onda se setio da je to ona muževna, sentimentalna pesma, koju su čuli kada su prethodni put bili ovde. Dok se vraćao na svoje mesto, novi vlasnik je podigao glavu i nasmešio mu se. Mušterije su zatražile da se ton pojača i kada su se začuli zaglušujući zvuci hora, naručena je nova tura pića, ljudi za šankom su lupkali po njegovoj površini u ritmu pesme. Robert je došao i stao kraj Kolina, i dalje proučavajući dokumenta. Kada se mašina isključila, on se široko nasmejao i pokazao na praznu bocu mineralne vode. Kolin je klimnuo glavom. Robert ga je ponudio cigaretom i, mršteći se na Kolinovo odbijanje, upalio jednu sebi i rekao: „Da li si 97
razumeo šta sam govorio ljudima dok smo dolazili ovamo?” Kolin je zatresao glavom: „Ni jednu jedinu reč”. Robert se nasmešio, prosto oduševljen. „Rekao sam svima koje smo se usput sreli da si ti moj ljubavnik i da je Kerolajn jako ljubomorna na tebe, da smo došli ovde da pijemo i zaboravimo na nju.” Kolin je upasao majicu u pantalone. Prošao je prstima kroz kosu i pogledao nagore žmirkajući: „Zašto?” Robert se nasmejao, podrugljivo imitirajući njegovu nedoumicu: „Zašto? Zašto?” Onda se nagnuo napred, dodirnuvši ga po podlaktici: „Znali smo da ćete se vratiti. Čekali smo, pripremali. Mislili smo da ćete ranije doći.” „Pripremali?”, rekao je Kolin povlačeći ruku. Robert je savio papire. stavio ih u džep zureći u njega sa posedničkom nežnošću. Kolin se slremao da govori. Dvoumio se, a onda brzo rekao: „Zašto si me fotografisao?” Robert se još jedanput široko nasmešio. Nagnuo se napred, ostavivši jednu ruku na naslonu stolice, sijajući od zadovoljstva. „Mislio sam da joj nisam dao dovoljno vremena, ali Meri je vrlo bistra.” „U čemu je stvar?”, insistirao je Kolin, ali u tom trenutku stigao je jedan novajlija prišao džuboksu i „Ha, ha, ha” je ponovo počinjao, ali sada još glasnije nego pre. Kolin je prekrstio ruke, a Robert se podigao da pozdravi grupu prijatelja koja je prolazila pored njihovog stola. Vraćajući se kući, prolazeći jednim delom uz obalu, Kolin je ispitivao Roberta s fotografiji i šta je podrazumevao pod pripremama, ali je Robert vešto izbegavao odgovore, pokazujući mu berbernicu u koju je odlazio njegov deda, otac, a sad i on, zatim je nadugačko i naširoko objašnjavao kako - 98 -
zagađenje utiče na život ribara i primorava ih da se prekvalifikuju u kelnere. Blago razjaren, Kolin iznenada zastade; Robert — mada je usporio svoj energični korak — okrenuvši se iznenađeno, nastavio je da se gega, kao da je za njega ne zaustaviti se bilo stvar ponosa. Kolin je bio blizu mesta gde su Meri i on sedeli na kovčezima posmatrajući rano jutarnje sunce. Sada, u kasno poslepodne, mada je sunce još bilo visoko, istočno nebo je postepeno gubilo svoju purpurnu boju prelazeći kroz nijansu bolničko-plave i mlečne, preko linije horizonta, u svetlo sivilo mora. Ostrvo na kom se nalazilo groblje sa niskim zidom i svetlim nadgrobnim spomenicima bilo je jasno osvetljeno, jer je sunce padalo sa zadnje strane. Kolin je bacio pogled preko levog ramena duž keja; Robert je bio pedesetak jardi udaljen i polako mu se približavao. Kolin se okrenuo da pogleda unatrag. Uska trgovačka ulica, jedva veća od sokačeta, prekidala je niz zgrada oštećenih vetrom i kišom. Krivudala je ispod šatorskih zaklona od sunca, obešenog veša, primamljivo se gubeći u senci. Prosto je tražila da bude istražena, ali da je čovek istražuje sam, bez obaveze prema nekom drugom. Zakoračiti tamo, kao da je potpuno slobodan, osloboditi se naporne uloge psihološke vežbe, prepustiti se zadovoljstvu posmatranja jednog sveta od kog ti zastaje dah, jednostavno odšetati, nestati u senci, bilo bi tako jednostavno. Robert tiho pročisti grlo. Stajao je na nekoliko koraka od Kolina. Kolin se okrenuo da bi pogledao more i rekao jednostavno, drugarski: „Postoji jedna stvar vezana za uspešan odmor, a to je osećaj da želiš krenuti kući.” Prošao je sigurno gotovo čitav minut pre no što je Robert progovorio, bilo je sažaljenja u njegovom glasu. „Vreme je da pođemo”, rekao je. 99
Kad je Meri zakoračila u galeriju, pošto je Kerolajn pažljivo zatvorila vrata iza sebe, prostorija kao da se udvostručila. Praktično, sav nameštaj, sve velike slike, tepisi, lusteri i sve ono što je visilo po zidovima, nestalo je. Na mestu gde je pre stajao veliki politirani sto sada su bile dve velike kutije, a preko njih jedna debela daska na kojoj su bili ostaci ručka. Četiri stolice su stajale oko ovog montažnog stola. Pod je sad bio jedna ravna mermerna ploča i Merine sandale su jako odzvanjale i lupale dok je koračala po njemu. Od značajnih predmeta ostala je samo Robertova polica, njegovo svetilište. Iza Meri, tik uz vrata, stajala su dva velika kofera. Balkon je i dalje bio prenatrpan cvećem, ali nameštaj je i odatle iščezao. Kerolajn, koja je i dalje stajala kraj vrata poravnavala je dlanovima svoju haljinu. „Obično se ne oblačim kao časna sestra, ali kada ima toliko toga da se uradi, osećam se efikasnije u belom.” „Ja se ne osećam efikasno ni u jednoj boji”, nasmešila se Meri. Izvan konteksta, bilo bi veoma teško prepoznati Kerolajn. Kosa je ranije bila jako zategnuta, stajala joj je nekako ukoso, a ispali pramenovi omekšali su joj na neki način lice, koje je za ovih nekoliko dana, koliko se nisu videle, izgubilo neodređenost. Naročito usne, ranije tako tanke i beskrvne, postale su pune, gotovo senzualne. Duga prava linija njenog nosa, koja je ranije izgledala kao najlošija varijanta, delovala je sada na njenom licu nekako dostojanstveno. Oči su joj sijale teškim, ludačkim sjajem i delovale su mnogo komunikativnije, simpatično. Samo joj je koža ostala nepromenjena, bezbojna, ne čak ni bleda, već beskrvno siva. „Dobro izgledaš”, rekla je Meri.
- 100 -
Kerolajn joj je prišla, istim onim bolnim, čudnim korakom i uzela je za ruke. „Drago mi je da ste došli”, rekla je vidno gostoprimljivija, stiskajući je dok je izgovarala reči „drago” i „došli”. „Znali smo da će Kolin održati obećanje.” Kerolajn je pokušala da izvuče ruke, ali je Meri nije puštala. „Nismo baš planirali da dođemo, ali nismo došli baš ni sasvim slučajno. Želela sam da popričam sa tobom”. Kerolajn je zadržavala osmeh; ruke su joj otežale u Merinim, koja ih još nije ispuštala iz svojih. Klimala je glavom dok je Meri govorila pogleda uprtog u pod. „Razmišljala sam o tebi. Ima nekoliko stvari koje sam želela da te pitam.” „A, dobro”, rekla je Kerolajn posle kraće pauze, „hajdemo u kuhinju. Skuvaću nam biljni čaj.” Odlučnim pokretom oslobodila je ruke, povrativši svoju ulogu domaćice, nasmešila se zadovoljno pre no što se žustro okrenula i odhramala prema kuhinji. Kuhinja je bila na istoj strani stana na kojoj je bio i ulaz. Bila je mala, ali neverovatno uredna, sa mnogo ormarića i fioka i površina prekrivenih belom plastikom. Osvetljenje je bilo fluorescentno i nigde nije bilo traga hrane. Iz ormarića ispod slivnika Kerolajn je izvukla stolicu od olovnih cevi i ponudila Meri da sedne na nju. Štednjak se nalazio na stoliću; bio je od onih kakvih ima u prikolicama: sa dve ringle, bez rerne i sa gumenim crevom koje vodi do plinske boce, koja je stajala na podu. Kerolajn je stavila vodu da provri i, odbivši pomoć, sa teškom mukom uspela da dohvati čajnik od keramike iz ormara. Stajala je mirno otprilike minut, držeći se jednom rukom za frižider, dok joj je druga počivala na kuku; izgledalo je kao da čeka da bol utihne. Tačno iza nje bila su
101
druga vrata, koja su bila malo odškrinuta i kroz koja se mogao videti ugao kreveta. Kada se Kerolajn povratila, dok je kašicicom zahvatila suve cvetiće iz tegle i stavljala ih u čajnik, Meri je upita polagano: „šta se dogodilo sa tvojim leđima?” Još jedanput je na Kerolajninom licu zasijao pripremljen osmeh; to je bilo jedva nešto više od keženja zuba i brzog pokreta vilice, ona vrsta osmeha koja se nudi ogledalima. „Sada mi se čini da je to bilo veoma davno”, rekla je i dalje poslujući oko šoljica i tacnica. počela je da priča o planovima vezanim za putovanje: ona i Robert lete za Kanadu i nameravaju da ostanu kod njenih roditelja oko tri meseca. Kada se vrate, kupiće novu kuću, ili možda stan u prizemlju, nešto bez stepeništa. Napunila je šoljice čajem i počela seći limun. Meri se složila da je plan putovanja zvučao uzbudljivo, a plan za kasnije prilično razumno. „Ali, šta je sa bolom?”, upitala je. „Da li je to kičma, ili kuk? Jesi li razmišljala nešto o tome? “ Kerolajn je okrenula Meri leđa dok je ostavljala kriške limuna u čaj. Na zvuk kašičice, Meri je rekla: ,,Za mene bez šećera.” Kerolajn se okrenula i dodala joj njenu šolju. „Samo pomešaj, zbog ukusa”, rekla je. Izašle su iz kuhinje noseći u ruci svaka svoju šolju. Dok su išle prema balkonu, Kerolajn joj reče: „Ispričaću ti o leđima kada mi kažeš kako ti se dopao čaj. Narandžin cvet.” Meri je odložila svoju šoljicu na zid balkona i ušla u sobu da donese stolice. Sedele su kao i pre, mada ovog puta manje udobno i bez stola između njih, gledajući u more i obližnje ostrvo. Pošto su ove stolice bile više, Meri je videla parče trotoara sa kog su ona i Kolin ugledali Kerolajn, koja je sada - 102 -
upravo podigla šoljicu kao da nazdravlja. Kada joj je prvi gutljaj kliznuo niz grlo, oporost ju je naterala da skupi usne; ipak reče da joj čaj deluje osvežavajuće. Pile su u tišini. Meri ju je uporno posmatrala u iščekivanju priče, dok je Kerolajn više puta podizala pogled sa svog krila, nervozno se smešeći. Kada su obe ispraznile šoljice, Kerolajn naglo poče da priča. „Robert mi je rekao da vam je pričao o svom detinjstvu. On malo preteruje — pretvara svoju prošlost u priče, da bi ih mogao prepričavati po baru; ipak, ona je zaista bila čudna. Moje detinjstvo bilo je srećno i dosadno. Bila sam jedinica, i moj otac, koji je bio veoma dobar, jako me je voleo, a ja sam ga slušala. Bila sam veoma bliska sa svojom majkom, bile smo gotovo kao sestre i obe smo pomno brinule o tati, ili, kako je to moja mati umela reći, „podupirale smo ambasadora”. Bilo mi je dvadeset godina kada sam se udala za Roberta i nisam znala ništa o seksu. Do tog vremena, koliko mogu da se setim, nisam osećala želju za seksom. Robert je znao nešto malo o tome, tako da je, posle lošeg početka, seks za nas postepeno oživljavao. Sve je bilo dobro. Pokušavala sam da ostanem u drugom stanju. Robert je strašno želeo da postane otac, ali to nije išlo. Lekari su nam rekli kako treba da nastavimo da se trudimo. Onda je među nama počelo nešto da se dešava. Ti si prva osoba kojoj ovo govorim. Ne mogu se sad tačno setiti kada se to dogodilo prvi put i šta smo pomislili da se dešava. Mora da smo o tome razgovarali, a možda i nismo. Ne mogu da se setim. Robert je počeo da me pozleđuje dok smo vodili ljubav. Ne mnogo, ali tek toliko da iz mene izvuče jauk. Jako sam se trudila da to prekinem. Jedne noći sam se zaista veoma naljutila na njega ali, kako je on nastavljao to da radi, moram priznati, mada je trajalo dugo, dopalo mi se. Možda ti to ne možeš da razumeš. Nije stvar u samom bolu, već u osećaju bespomoć103
nosti pred njim i u činjenici da si, zahvaljujući njemu, sveden na ništa. To je bol u određenom kontekstu, osećanje da si kažnjen i da si kriv. To što se događalo, oboma nam se veoma dopalo. Stidela sam se sebe i pre no što sam toga bila svesna; moj stid je bio i izvor mog užitka. To je bilo kao otkrivanje nečeg što je čitavog života bilo uz mene. Želela sam to sve više i više. Bilo mi je potrebno. Robert je zaista počeo da me pozleđuje. Koristio je bič. Udarao me je pesnicama i vodio ljubav sa mnom. Bila sam prestravljena, ali užas i užitak su se slivali u jedno. Umesto da mi šapuće ljubavne reči, on je šaputao o mržnji i, mada mi je bilo zlo od poniženja, ja sam se stresala onog trenutka kada je prolazilo. Nisam sumnjala da me mrzi. To nije bila gluma. Vodio je ljubav sa mnom duboko me se gnušajući, ali ja nisam mogla odoleti. Volela sam da budem kažnjavana. To je trajalo neko vreme. Telo mi je bilo prekriveno modricama, posekotinama, brazdama. Slomio mi je tri rebra. Slomio mi je prst. Nisam se usuđivala da posetim svoje roditelje, a onda, kada je Robertov deda umro, preselili smo se ovde. Za Robertove prijatelje, ja sam bila samo još jedna pretučena žena, što sam, zapravo, i bila. Niko ništa nije primetio. To je Robertu davalo određeni status među prijateljima sa kojima je pio. Kada sam dugo bila sama, ili kada sam provodila vreme sa normalnim ljudima, ludilo onog što smo mi radili i moja pomirenost sa tim su me plašili. Neprestano sam sebi govorila da se moram izvući iz toga. A onda, kada smo bili zajedno, ono što je, inače, delovalo ludo, postajalo je neminovno, čak logično. Niko od nas dvoje nije mogao da se odupre. Često sam upravo ja to inicirala, što nije bilo teško. Robert je žudeo da pretvori moje telo u kašu. Stigli smo do tačke kada je to postajalo sve gore i gore. Robert je jedne noći priznao da postoji nešto što on zaista želi. Želeo je da me ubije dok - 104 -
vodimo ljubav. Bio je apsolutno ozbiljan. Sećam se da smo sledećeg dana otišli u restoran i pokušali da ismejemo tu ideju. Ali, ona se vraćala. Zbog te mogućnosti, koja je visila nad nama, vodili smo ljubav kao nikad do tada. „Jedne noći Robert je došao kući, prethodno je sedeo sa drugovima i pio, a ja sam upravo tonula u san. Uleteo je u krevet, uzeo me s leđa. Šaptao je da će me ubiti, ali to je govorio i mnogo puta ranije. Stavio mi je ruku oko vrata i povlačio glavu unatrag, a leđa mi gurao napred. Onesvestila sam se od bola, ali pre no što se to dogodilo, pomislila sam: dogodiće se. Ne mogu se više vraćati na to. Naravno, ja sam želela da budem uništena.” „Leđa su mi bila slomljena i provela sam u bolnici nekoliko meseci. Nikad više neću normalno hodati, delimično zahvaljujući hirurgu koji nije bio naročito vešt i stručan, mada neki lekari tvrde da je uradio sjajan posao. Oni štite jedni druge. Ne mogu da se savijem nadole. Imam bolove u nogama i kuk mi je iščašen. Veoma mi je teško da silazim niz stepenice, a gotovo nemoguće da se penjem uz njih. Ironično, jedini položaj koji mi prija je ležanje na leđima. Kad sam se vratila iz bolnice, Robert je od dedinog novca kupio bar. To je doživeo kao veliki uspeh. Ove nedelje ga prodaje. Kad sam se vratila, oboje smo se složili da treba da budemo razumni. Bili smo potrešeni onim što se dogodilo. Robert je uložio svu svoju energiju u bar, kod mene u stan je dolazio psihoterapeut i provodio sa mnom nekoliko sati dnevno. Naravno, nismo mogli zaboraviti kroz šta smo sve prošli, niti smo mogli prestati to da želimo. Posle svega, ostali smo isti, a ta ideja, mislim, ideja smrti, nije mogla iščeznuti samo zato što smo rekli kako treba da iščezne. Nismo govorili o tome — bilo je nemoguće o tome govoriti — ali ona je isplivala na površinu na 105
razne načine. Kad mi je psihoterapeut rekao da sam dovoljno jaka, izašla sam na ulicu sama, tek da prošetam, da ponovo budem normalna osoba. Ali, kada sam se vratila kući, otkrila sam da ne mogu da se penjem uz stepenice. Ako bih premestila svu težinu na jednu nogu i pokušala da je pomeriim, osetila bih užasan bol, nešto kao električni šok. Čekala sam napolju, u dvorištu, Roberta da se vrati. Kada je došao, rekao mi je da je moja greška što sam napustila stan bez njegovog dopuštenja. Obraćao mi se kao malom detetu. Nije hteo da me popne gore, a nije dopustio ni da mi susedi pomognu. Teško ćeš poverovati u ovo, ali morala sam ostati napolju čitavu noć. Sedela sam na pragu i pokušavala da zaspim i cele noći slušala ljude kako hrču u svojim spavaćim sobama. Ujutru me je Robert odneo gore i po prvi put od kad sam se vratila iz bolnice vodili smo ljubav.” „Postala sam pravi zatvorenik. Mogla sam napustiti stan u bilo koje vreme, ali nikada nisam bila sigurna kad ću moći da se vratim. I, na kraju sam odustala. Robert je platio jednom susedu da ide u kupovinu, za poslednje četiri godine gotovo uopšte nisam napustila stan. Vodila sam brigu o stvarima koje je Robert nasledio, o njegovom malom muzeju. On je opsednut svojim ocem i dedom. I negovala sam ovu baštu. Mnogo vremena sam provela sama. Nije bilo tako loše.” Kerolajn je zaćutala i pogledala oštro u Meri. „Jesi li razumela o čemu sam ti govorila?” Meri je klimnula glavom, a Kerolajn reče nešto blaže: „Dobro. Veoma mi je važno da si razumela sve.” Prelazila je prstima preko sjajnog lišća jedne biljke u saksiji na zidu balkona. Otkinula je jedan uveli list i pustila ga da padne u dvorište. „Sada”, najavila je, ali nije dovršila rečenicu.
- 106 -
Sunce je nestalo iza krova kuće koja im je bila za leđima. Meri je zadrhtala i prigušila zevanja. „Nisam te ugnjavila?”, upitala je Kerolajn. To je više bila tvrdnja nego pitanje. Meri je rekla da joj nije bilo dosadno i objasnila kako su plivanje, spavanje na suncu i težak obrok koji su pojeli u restoranu uticali na to da se oseća nekako pospano. Zatim, pošto je Kerolajn i dalje gledala u nju napeto, iščekujući, ona je upita: „I, šta sad? Hoće li ti to što ideš kući omogućiti da postaneš nezavisnija?” Kerolajn je zatresla glavom. „Pričaćemo vam o tome kada se Kolin i Robert vrate.” Postavila je Meri niz pitanja vezanih za Kolina; neka od njih bila su, u stvari, ponovljena: da li ga Merina deca vole, da li on pokazuje interesovanje za njih, da li poznaje njenog bivšeg muža? Na Merine kratke i učtive odgovore Kerolajn je klimala glavom, kao da sa neke liste otpisuje pojedine stavke, jednu po jednu. A onda je, sasvim neočekivano, upita da li ona i Kolin rade „čudne stvari”, na šta joj se Meri samo blagonaklono nasmešila i rekla: „Žao mi je. Mi smo obični ljudi. Moraš mi to verovati.” Kerolajn se ućutala, očiju prikovanih za zemlju. Meri se nagnula napred i dodirnula je po ruci. „Nisam htela da budem gruba. Ne poznajem te tako dobro. Morala si nekom to da kažeš; rekla si i to je dobro. Ja to nisam iznudila od tebe.” Merina ruka počivala je na Kerolajninoj nekoliko sekundi, blago je stežući. Kerolajn je zatvorila oči. Onda je zgrabila Merinu ruku i ustala što je brže mogla. „Ima nešto što hoću da ti pokažem.” Meri je takođe ustala, delimično i zato da bi joj pomogla. „Nije li ono tamo Kolin?”, upitala je pokazujući na usamljenu figuru na keju, koja se nazirala kroz najviše grane drveta.
107
Kerolajn je pogledala i slegnula ramenima. „Potrebne su mi naočare da vidim tako daleko.” Još uvek držeći Meri za ruku, ona se uputila prema vratima. Prošle su kroz kuhinju do spavaće sobe, koja je bila u polutami, jer su šaloni bili spušteni. Uprkos svemu što je Meri iz Kerolajnine priče saznala o ovoj sobi, ona je delovala sasvim obično. Kao i u gostinskoj sobi, koja se nalazila na suprotnoj strani, pokretna vrata vodila su u malo kupatilo. Krevet je bio velik, bez uzglavlja ili jastuka, prekriven mekim zelenim pokrivačem. Meri je sela na ivicu kreveta. „Bole me noge”, rekla je više za sebe no što se obraćala Kerolajn, koja je otvarala šalone. Soba je bila preplavljena kasnom popodnevnom svetlošću i Meri je najednom ugledala da se na zidu do prozora nalazi velika ploča prekrivena debelom čojom i Kolinovima fotografijama, većinom crno-belim. Meri je prišla da ih bolje pogleda, a Kerolajn je išla iza nje, prateći je u stopu. ,,On je veoma lep”, rekla je tiho. „Robert vas je oboje video, slučajno, onoga dana kada ste stigli.” Pokazala je na fotografiju na kojoj Kolin stoji pored kofera, sa mapom u ruci. Obraćao se nekom preko ramena, verovatno Meri, ali ona se nije videla. „Mi oboje mislimo da je on veoma lep.” Kerolajn zagrli Meri. „Robert je napravio mnogo fotografija toga dana, ali ja sam ovu najpre videla. Nikad je neću zaboraviti. Kako podiže pogled sa mape. Robert je došao kući veoma uzbuđen. Kako je donosio kući sve više slika”, rekla je Kerolajn pokazujući ploču, „postojali smo ponovo sve bliskiji i bliskiji. Bila je moja ideja da ih stavimo ovde, da ih možemo sve odjedanput gledati. Ležali smo ovde u rano jutro i pravili planove. Nikada ne bi mogla ni zamisliti koliko tu ima da se planira.” - 108 -
Dok je Kerolajn govorila, Meri je trljala noge, masirala ih, češala i prisećala se događaja od prošle nedelje. Odmah je razumela kontekst ovih fotografija. Nekoliko njih prikazivalo je Kolina na balkonu, mnogo jasnije od štampanog plakata. Neke od njih prikazivale su Kolina kako ulazi u hotel. Na jednoj je sedeo sam u kafeu na pontonu, na drugoj stajao u gomili, okružen golubovima koji su mu se motali oko nogu. Na trećoj je ležao na krevetu. Ostale slike bile su mnogo nejasnije. Samo jedna je napravljena noću; prikazuje Kolina i Meri kako prelaze preko praznog trga. Ispred njih se vidi jedan pas. Na većini fotografija Kolin je sam, ali na nekima se vidi i Meri, presečena kod ruke, lakta ili u licu. Ovako gledane, fotografije kao da su zaledile svaki pojedinačni izraz Kolinovog lica: njegovu zbunjenu namrgođenost, napućene usne koje se spremaju da nešto kažu, oči omekšale od ljubavi; a svaka fotografija kao da je zadržavala, ili, bolje reći, slavila, drugačiji aspekt tog krhkog lika. „Zašto?”, upita Meri na kraju. Jezik joj je bio odebljao i težak. „Zašto?”, ponovila je sa još više odlučnosti, ali reč je isčezavala kao šapat, jer je ona najedanput razumela odgovor. Kerolajn je još jače zagrliila Meri i produžila. „Onda vas je Robert doveo kući. Kao da se Bog umešao u naš plan. Ušla sam u vašu spavaću sobu. To nikad nisam od vas krila. Shvatila sam da fantazija prelazi u realnost. Jesi li to ikad doživela? To ti je kao kad bi zakoračila u ogledalo.” Merine oči su se sklapale. Primoravala je sebe da ih drži otvorene i pokušavala da ustane, ali Kerolajn ju je čvrsto držala. Još jednom joj se oči zatvoriše i ona je izgovorila Kolinovo ime. Jezik joj je bio isuviše težak da bi mogao artikulisati slovo „l”. Kerolajnine reči bile su svuda oko nje, teške i bez značenja; neki predmeti u neredu, od kojih su joj 109
noge trnule. Kerolajn ju je nekoliko puta pljesnula po licu. „Zaspala si”, govorila joj je. „Zaspala si. Zaspala si. Robert i Kolin su se vratili. Čekaće nas. Hajdemo sada.” Postavila ju je da stoji, prebacila njenu bespomoćnu ruku preko svog ramena i izvela je iz sobe.
- 110 -
X
Pošto tri prozora behu širom otvorena, galerija je bila zažarena popodnevnom svetlošću. Robert je stajao leđima okrenut prozoru, strpljivo rukom skidajući onaj mali metalni deo na flaši šampanjca. Pored nogu mu je bila bačena gužvica folije, a sa strane je stajao Kolin, još pokušavajući da se privikne na užasnu prazninu sobe. Obojica su se okrenula i klimnula glavom kada su dve žene ušle u prostoriju. Meri se bila oporavila; hodala je kratkim, nesigurnim koracima, oslanjajući se jednom rukom o Kerolajnino rame. Bolno hramljanje usporavalo im je hod; one su se polagano kretale prema ormaru sa posuđem. Kolin se uputio u njihovom smeru i upitao: „Šta je bilo, Meri?” Istog časa čuo se zvuk otvaranja boce i Robert je oštro zatražio čaše. Kolin se vratio, dok je dodavao čaše, gledao je nervozno preko ramena. Kerolajn je smeštala Meri u jednu od dve preostale pletene stolice, okrećući je licem prema muškarcima. Meri je razmaknutih usana zurila u Kolina. Kolin je išao prema njoj, sa punom čašom u ruci, kao na usporenom snimku. Jarka svetlost iza njegovih leđa kao da je palila vlasi kose koje su mu štrčale, a njegovo lice, koje joj je bilo poznatije od sopstvenog, delovalo je zabrinuto. Robert je ostavio flašu na naslon stolice i krenuo za Kolinom. Kerolajn je stajala pored Merine stolice kao časna sestra. „Meri”. rekao je Kolin, „Šta je bilo?” Okupili su se oko nje. Kerolajn joj je stavila ruku na čelo. „To je blaga sunčanica”, rekla je tiho. „Ništa zabrinjavajuće. Ona je rekla da ste se dugo sunčali i kupali.” Merine usne su se pomerile. Kolin ju je uzeo za ruku. „Ona nije vruća”, rekao je. Robert je prošao iza stolice i zagrlio Kerolajn. Kolin je stiskao Merinu ruku i pogledom prelazio 111
preko njenog lica. Njene oči, raširene od čežnje i beznađa, bile su uprte u njega; suze su joj iznenada navrle i skotrljale se niz obraze. Kolin ih je obrisao kažiprstom. „Jesi li bolesna?”, prošaputao je. „Je li to sunčanica?” Za trenutak je zatvorila oči i glava joj je klonula. Sa usana joj se oteo tih zvuk, nešto glasniji od daha. Kolin se nagnuo prema njoj i prislonio uho da njene usne. „Kaži mi”, požurivao ju je, „Pokušaj i kaži mi.” Uzdahnula je i zadržala dah nekoliko sekundi, a zatim artikulisala negde sa dna grla prigušeno, tvrdo K. „Jel' ti to izgovaraš moje ime?” Meri je jače otvorila usta, disala je ubrzano, gotovo je dahtala. Divljački je stezala Kolinovu ruku. Ponovo oštro udisanje vazduha, zadržavanje daha i ponovo daleko, tvrdo K. Ponovila ga je umekšano. č . . . č . Kolin je približio uho njenim usnama. Robert se takođe nagnuo. Uz još jedan užasan napor uspela je da izgovori I..., a zatim prošaputala: „Idi”. „Hladna”, rekao je Robert. „Ona je hladna,” Kerolajn je povukla Kolina za rame. „Ne bi trebalo da se guramo tu oko nje, to joj ništa ne pomaže.” Robert ju je ogrnuo svojoj belom jaknom. Ona je čvrsto držala Kolina za ruku; njeno lice bilo je upereno u njegovo, njene oči su tražile razumevanje. „Ona želi da ide”, rekao je Kolin očajnički. „Potreban joj je lekar.” Oslobodio se Merinog stiska i pomazio je po ruci. Posmatrala ga je kako besciljno luta po galeriji. „Gde vam je telefon?” Bilo je panike u njegovom glasu. Robert i Kerolajn, još uvek pribijeni jedno uz drugo, sledili su ga onemogu- ćavajući joj da ga vidi. Još jednom je pokušala da proizvede zvuk; grlo joj je bilo meko i beskorisno, jezik otežao i nepokretan na dnu usne duplje. „Mi odlazimo”, rekla je Kerolajn umirujuće. „Telefon smo otkazali.” Kolin je napravio krug i otišao do srednjeg - 112 -
prozora i sada je stajao leđima okrenut Robertovom ormanu za posuđe. „Idi i dovedi doktora. Ona je veoma bolesna.” „Ne treba vikati”, rekao je Robert tiho. On i Kerolajn su mu se još približavali. Meri je mogla videti kako se drže za ruke, kako su njihove siluete blizu i kako im se prsti dodiruju brzim, impulsivnim pokretima. „Meri će biti fino”, rekla je Kerolajn. ,,Ona je dobila nešto specijalno u čaju; biće joj fino.” „Čaj?” Kolinov glas odjeknuo je tupo. Kako se on povlačio pred njima, gurnuo je sto i oborio flašu šampanjca. „Kakva šteta”, rekao je Robert, pošto se Kolin brzo okrenuo i podigao je. Robert i Kerolajn su stali ispred barice na podu i Robert je ispružio ruku prema Kolinu, kao da je želeo da ga uhvati za bradu. Kolin je pomerio glavu unazad i povukao se još jedan korak. Tačno iza njega bio je veliki, otvoren prozor. Meri je mogla videti kako se zapadno nebo razmekšavalo i kako su tragovi koje su oblaci za sobom ostavljali delovali kao fini, dugi prsti koji ukazuju na mesto gde sunce mora zaći. Par se sada razdvojio i pritesnili su Kolina, jedan sa jedne, drugi sa druge strane. Gledao je pravo u Meri, a jedino što je ona sad mogla da učini bilo je da razmakne usne. Kerolajn je položila ruku na Kolinove grudi i udarala u ritmu govora. „Meri razume. Ja sam joj sve objasnila. Ja mislim da ti potajno takođe sve razumeš.” Počela je da izvlači njegovu majicu iz farmerki. Robert je naslonio jednu ruku na zid u visini Kolinove glave, onemogućavajući mu da se pokrene. Kerolajn ga je milovala po stomaku, nežno ga štipkajući. I mada je Meri gledala u svetlost, obrisi tri figure jasno su se ocrtavali na nebu iza njih; ona je potpuno jasno videla 113
skarednu preciznost svakog pokreta, svaku nijansu te intimne fantazije. Intenzitet ovog vizuelnog doživljaja prevazilazio je njene mogućnosti govora i pokreta. Robertova slobodna ruka istraživala je Kolinovo lice, ispitujući njegove usne i razdvajajući ih, prateći liniju nosa i vilice. Pun minut stajao je miran i ne pružajući otpor, paralisan istinskim nerazumevanjem. Na njegovom licu ogledalo se čuđenje i strah, da bi zatim poprimilo izraz zbunjenosti i napora sećanja. Gledao ju je, gotovo zurio u nju. Uobičajena galama koja je obeležavala kraj dana dopirala je sa ulica punih ljudi. Glasovi, kuhinjska ćaskanja, televizori — nisu narušavali tišinu koja je vladala u galeriji, već su je nekako pojačavali. Kolinovo telo počelo je da se napreže. Meri je videla da mu se noge tresu, grč koji mu je prošao stomakom. Kerolajn ga je pokušala smiriti (ššš!) smestivši svoju ruku upravo ispod njegovog srca. U tom trenutku Kolin se izvio napred sa rukama ispred sebe, kao neko ko se sprema da skoči, udarivši pri tom podlakticom Kerolajn i uklonivši je s puta, zakačivši Roberta po ramenu, i taj udarac ga je vratio korak unazad. Kolin je došao do Meri, ruku ispruženih kao da je može pokupiti sa stolice i poleteti s njom u bezbednost. Robert se oporavio dovoljno brzo, tako da je uspeo dohvatiti Kolina za nožni članak i oboriti ra na zemlju, na nekoliko koraka od Merine stolice. Kolin se gotovo pridigao kad ga je Robert uhvatio za ruku i nogu i pola odneo, pola odvukao natrag do Kerolajn, koja je sređivala svoje lice. Tamo je postavio Kolina na noge, snažno ga udario o zid i držao ga stežući pri tom svojom ogromnom šakom Kolinovo grlo. Sada se trio ponovo namestio ispred Meri. Zauzeli su gotovo iste položaje. Teško disanje se polagano utišavalo i ponovo su se začuli okolni zvuci, ističući tišinu sobe. Najzad, - 114 -
Robert tiho reče: „To je bilo potpuno nepotrebno, zar ne?” Pojačao je stisak: „Zar ne?!” Kolin je klimnuo glavom, a Robert je tad sklonio ruku. „Pogledaj”, rekla je Kerolajn, „posekao si mi usnu.” Kažiprstom je pokupila krv sa svoje donje usne i razmazala je po njegovim usnama. Nije se opirao. Robertova ruka je još počivala na njegovom vratu, blizu grla. Kerolajn je prenosila svoju krv i premazivala Kolinove usne dok nisu postale potpuno nakarminisane. Zatim ga je Robert, pritiskajući nadlakticom gornji deo grudnog koša, poljubio duboko u usta; dok je on to činio Kerolajn je Roberta mazila po leđima. Kada se ispravio, Kolin je nekoliko puta glasno pljunuo. Kerolajn je dlanom svoje ruke uklonila ružičaste žilice salvije sa njegove brade. „Šašavko”, prošaputala je. „Šta ste dali Meri?”, upitao je Kolin. „Šta želite?” „Želimo?”, rekao je Robert. Nešto je uzeo iz ormara, držao u stisnutoj šaci, tako da Meri nije mogla videti šta je to. „Želimo baš nije prava reč.” Kerolajn se oduševljeno nasmejala. „A nije ni trebamo.” Malo se udaljila od Kolina i pogledala u Meri preko ramena. „Još si budna?”, upitala je. „Sećaš se svega što sam ti rekla?” Meri je gledala u predmet koji je Robert držao u ruci. Odjednom se udvostručio i videla ga je jasno. I mada joj se svaki mišić u telu napeo, samo su joj prsti desne ruke ostali beživotni. Ona je pokušala da viče, ali se čuo samo zvuk ispuštanja vazduha. „Učiniću sve što želite”, rekao je Kolin običnim tonom, da bi mu se glas panično podigao. „Ali, molim vas, dovedite Meri lekara.” „Vrlo dobro”, rekao je Robert i posegnuo za Kolinovom rukom, okrenuvši mu dlan nagore. „Pogledaj kako je to lako”, rekao je verovatno samome sebi, i povukao brijač lagano, kao 115
da se igra, preko Kolinovog zgloba, široko otvarajući arteriju. Ruka mu se trgla unapred. Mlaz koji je šiknuo, narandžast pri ovoj svetlosti, pao je na nekoliko inča od Merinog krila. Meri je zatvorila oči. Kada ih je ponovo otvorila, Kolin je sedeo na podu, naslonjen na zid, ispruženih nogu. Neobično, njegove platnene cipele za plažu bile su mokre i skerletne boje. Glava mu je klonula, oči su mu bile nepomične i bistre; gledao ju je preko sobe sa nevericom. „Meri”, rekao je nervozno, kao neko ko se dovikuje u mraku. „Meri? Meri?” „Dolazim”, rekla je Meri. „Tu sam.” Kada se ponovo probudila, posle beskonačnog sna, glava mu je bila naslonjena na zid, a telo mu beše skupljeno. Njegove oči, još uvek otvorene, još u nju uprte, behu umorne, bezizražajne. Videla ga je, ali kao sa velike daljine, mada je njen pogled isključivao sve ostalo, kako sedi ispred barice koja se crvenela, ispresecana romboidima svetlosti koja je prolazila kroz sad već poluspuštene šalone. Celu sledeću noć ona je sanjala jecaje, cviljenja, iznenadne uzvike, zaključane osobe okrenute njoj, čiji se likovi talasaju u barici, tražeći radost. Probudilo ju je sunce koje se izdiglo iznad balkona iza nje, grejući joj vrat, prelamajući se kroz staklo. Dugo, dugo vremena je prošlo dok mnogobrojni tragovi po podu nisu iščezli i prtljag ispred vrata nije nestao.
- 116 -
* Pre no što je pošla šljunkovitom stazom koja je vodila do bolnice, Meri je sela da se odmori u senci vratareve kućice. Umorni mladi službenik, koji je sedeo kraj nje, bio je strpljiv. Odložio je svoju akt-tašnu, skinuo naočare za sunce i obrisao ih maramicom koju je izvadio iz džepa košulje. Žene su sređivale stolove očekujući prve jutarnje mušterije. Ulubljeni kamion sa valovitim plehanim stranicama raznosio je cveće. Nešto bliže, jedna žena je iz velike putne torbe vadila krstove, statue, molitvenike i ređala ih na tezgu ispred sebe. U daljini, pred vratima bolnice, baštovan je prskao pločnik, uklanjajući pri tom i prljavštinu sa njega. Službenik je tiho pročistio grlo. Meri je klimnuo glavom i oni su ponovo krenuli. Ali, sažaljenje bi je slomilo. S obzirom na sve, njeno stanje šoka se produžavalo, njena vlastita osećanja su joj bila potpuno bezvredna. Činila je sve ono što se od nje zahtevalo bez opiranja i odgovarala na svako pitanje. Izostanak emocija povećavao je sumnju. U kancelariji komesarskog pomoćnika dobila je kompliment u vezi sa preciznošću, logičkom konzistentnošću izjava i izbegavanjem izliva emocija. Službenik je rekao hladno: „Ovo uopšte ne liči na izjavu žene”, a iza njega se začulo tiho smejuljenje. Dokle god se nisu potpuno uverili u to da ona nije počinila nikakvo ubistvo, prema njoj su se odnosili kao prema nekom ko je — kako se komesarov pomoćnik stručno izrazio, a što je njoj trebalo da se pripiše u korist — „sklon skarednim ekscesima”. Iza njihovih pitanja krila se pretpostavka — ili se to njoj samo činilo — da je ona takva vrsta osobe za koju se s razlogom moglo tvrditi da je iz užitka prisustvovala takvom jednom zločinu.
117
Istovremeno, oni su bili dovoljno ljubazni i učtivi da joj ponovo detaljno opišu ubistvo, svrstavajući ga prema njihovim kriterijumima u jednu od kategorija sa kojima su se već ranije suočili. U poslednjih deset godina, izvesno odeljenje već je nekoliko puta imalo posla sa sličnim ubistvima, koja su se, naravno, razlikovala u detaljima. Stariji policajac, koji joj je u čekaonici doneo kafu, seo je do nje i objasnio joj nekoliko ključnih karakteristika ovog ubistva. Na primer, žrtva javno izložena od strane napadača i jasno povezana sa njim. Zatim, ambivalentnost priprema; s jedne strane, sve veoma promišljeno — nabrojao je svojim debelim prstima: fotografije, nabavka droge, rasprodaja nameštaja, unapred spakovani koferi; a za druge strane, namerno napravljene omaške — ponovo ih je nabrojao: ostavljen brijač, rezervisani letovi, pasoši sa njihovim imenima. Policajčeva lista bila je duža, ali je Meri prestala da sluša. Završio je tapšući je po kolenu, rekavši da je za njih isto toliko važno da počinioci budu uhvaćeni i kažnjeni kao i sam čin ubistva. Meri je slegnula ramenima. Reči „žrtva”, „napadač”, „samoubistvo” nisu joj ništa značile, nisu u njenoj svesti korespondirale ni sa čim. U hotelskoj sobi savijala je i pakovala stvari u odvojene tašne. Pošto je u njegovoj bilo malo više mesta, ona je svoje cipele i platnenu jaknu smestila tu, baš kao što je učinila kada su se spremali na put. Dala je preostali sitniš sobarici, stavila razglednice među poslednje stranice pasoša. Preostalu marihuanu je izdrobila, bacila u umivaonik i pažljivo sprala. Uveče je telefonom razgovarala sa decom. Zvučali su prijateljski, ali nekako udaljeno i molili su je nekoliko puta da govori glasnije. Čula je zvuk televizora sa druge strane žice, a sa svoje sopstveni glas, koji je žudeo za nežnošću. Njen bivši muž se - 118 -
javio na telefon i rekao da priprema stvari. Doći će po decu u četvrtak popodne? Može li biti malo preciznija? Posle razgovora, dugo je sedela na ivici kreveta, čitajući tekst na avionskoj karti ispisan sitnim slovima. Spolja je dopirao jak zvuk čeličnih alatki. Na ulazu u bolnicu stražar u uniformi je zvanično klimnuo glavom službeniku. Sišli su niz stepenište i išli praznim hodnikom. Zaustavili su se pred vratima sa okruglim prozorom. Službenik ju je zamolio da sačeka, a on je ušao unutra. Posle otprilike pola minuta, otvorio joj je vrata. Držao je hrpu papira u rukama. Soba je bila mala, jako namirisana, bez prozora. Bila je osvetljena fluorescentnom svetlošću. Dvokrilna vrata, takođe sa okruglim oknima, vodila su u jednu veću prostoriju, u kojoj su se videla dva identična uzdignuta ležaja sa svetloštraftastim prekrivačima. Kolin se nalazio na visokoj, uskoj klupi u sredini sobe. Pored klupe je bila drvena hoklica. Kolin je ležao na leđima, pokriven čaršavom. Službenik ga je pogledao ćutke a zatim u nju; izvedena je formalna idetifikacija u prisustvu tela i službenog lica. Meri je potpisala, službenik je potpisao i diskretno se povukao. Posle kraćeg vremena Meri je sela na stolicu i uzela Kolina za ruku. Bila je raspoložana za objašnjenja. Govoriće sa Kolinom. Ispričaće mu Kerolajninu priču, onakvu kakve je se seća, a onda će mu sve objasniti; izložiće mu teoriju, privremenu za sada, naravno, koja objašnjava kako se maštarije, seksualne maštarije, davni san muškarca o nanošenju bola i ženin o trpljenju, ovaploćuju i prerastaju u moćan, organizovan princip, koji narušava sve odnose, čak i istinu. Ali, ništa nije objasnila, jer je neki stranac stavio Kolinu razdeljak na suprotnu stranu. Ona mu je prstima namestila kosu i nije ništa rekla. Držala je njegovu ruku u svojoj i prebirala mu po 119
prstima. Samo pomičući usne izgovorila je njegovo ime nekoliko puta, ali ne izgovarajući ga naglas, kao da ponavljanje može vratiti značenje reči i oživeti onoga na koga se odnosi. Nestrpljivi službenik se nekoliko puta pojavljivao na prozoru. Posle jednog sata pojavio se sa bolničarkom. Stajao je pored nje, dok je ona, mrmljajući kao da se obraća detetu, odvojila Merine prste od Kolinovih i povela je prema vratima. Meri je sledila službenika duž hodnika. Dok su se penjali stepeništem, primetila je da joj se peta na cipeli izlizala. Banalnost je začas nadvladala i namah se oseti strašno bliska grehu koji kao da je vrebao. Mladi čovek je izašao na jarko sunce i sačekao je. Spustio je svoju akt-tašnu, popravio uštirkane manžetne i učtivo, uz blagi naklon, ponudio se da je otprati natrag do hotela.
- 120 -
