Ujedinjenje Italije

UJEDINJENJE ITALIJE OD 1848. DO 1870. SEMINARSKI RAD IZ ISTORIJE NOVOG VEKA

MILENA LAZAREVID 282 TEODORA RAJKOVID 245

1

ITALIJANSKI PREPOROD(1848-1870)

Italijanski preporod (rizođimento) - uobičajni naziv pokreta za nacionalno ujedinjenje od 1848 -1870 godine, deli se na dve velike faze:  Prva faza od 1815-1849.( u kojoj rodoljubi i građanski revolucionari nastoje da dođu do oslobođenja i ujedinjenja zemalja zaverama, pobunama, ustancima i revolucijama);  Druga faza od 1848- 1870 godine( kada se ono ostvaruje političkom, diplomatskom i vojnom akcijom jedne od italijanskih država( Pijemonta), uz pomod nacionalno-revolucionarnog pokreta masa i sticaja povoljnih međunarodnih okolnosti). U drugoj fazi, tj. u periodu od 1849-1870. dominantno je nacionalno pitanje,(pitanje proterivanja tuđinske vlasti i ujedinjenja zemalja, ali de njegovo rešenje označiti i definitivno završavanje buržoaske revolucije na Apeninskom poluostrvu). Posle ugušenja revolucije 1848/49 godine, ekonomski polet nije mimoišao ni oblasti Italije. Dve decenije iza revolucije obeležen je primetni ekonomski uspon narocito u severnim delovima Italije ( Lombardiji I Pijemontu). Otvarane su nove fabrike u kojima je sve brže prodirala mehanizacija i parna energija, proizvodnja svile je udvostručena. Tako da je maleni Pijemont koji je imao 5 miliona stanovnika, imao je železnicu dugu 900 kilometara, koja je probijanjem tunela Mon-Senis ispod Alpa, bila povezana sa francuskim prugama. Razvoj industrije doveo je do povedanja broja radnika i porast broja gradskih stanovnika u celini što je povedalo i potrošnju poljoprivrednih proizvoda i do skoka njihove cene. Svi delovi italije nisu imali tako vidljive privredne poraste, znatno sporije razvijale su se Papska država i Kraljevina Obeju Sicilija. Političko pitanje koje je 50-ih i 60-ih godina, koje je zaokupiralo javnu misao čitave Italije je pitanje nacionalnog ujedinjenja, čijim bi se resenjem rešili svi ostali problemi društvenog i političkog života(oslobođenje od tuđinske vlasti, privredni preobražaj i slično).

2

U ovom perijodu među italijanskim patriotama i aktivnim nosiocima pokreta za ujedinjenje preplitale su se dve struje i dve političke koncepcije o putevima kojima bi to ujedinjenje trebalo izvesti.  Prva je bila revolucionarno-demokratska i republikanska koncepcija Đuzepea Macinija. Ona se zalagala za ujedinjenje Italije putem nove buržoaskodemokratske revolucije, koja bi u svim postojecim italijanskim državama zabacila reakcionarne monarhističke režime i time omogučila njihovo ujedinjavanje i jedinstvenu, demokratsku italijansku republiku.  Druga je znatno jača, bila koncepcija koja se vezuje za imena saradinskog kralja Vitorija Emanuela II njegovog prvog ministra Kamila Kavura. Po njegovoj ideji, trebalo je ujediniti sve italijanske države oko Pijemonta i formirati kraljevinu Italiju.Ovoj koncepciji je prišla vedina italijanskih patriota, republkanaca i revolucionara, Danijel Manin i Đuzepe Garibaldi. Prišli su Italijanskom narodnom društvu koje je u Torinu obrazovao Kavur, koji je bio centralna figura i duša te predvodničke akcije. Benco Kamilo Kavur(1810-1861), poreklo vodi iz stare pijemonteške aristokratske porodice.U mladosti je odbacio vojničku karijeru i formirao se u liberalnom političkom duhu. Obrazovao se u Engleskoj i Francuskoj, proučavavši ustavno uređenje ovih država. Kao zreo čovek izgrađene političke fizionomije 1848. godine vrada se u Italiju gde zastupa ideju o nezavisnosti, ujedinjenju i liberalnom parlamentarnom ustrojstu Italije. Kavur se zalagao za političke i društvene reforme u Pijemontu “dok ne bude kasno”. Ovakve ideje izlagao je u listu Risorgimento koji je sam pokrenuo, i stekao politički ugled, iste te godine izabran je za poslanika Sardinskog parlamenta. Posle neuspele revolucije potisnut je iz političkog zivota, i posvecuje se modernoj poljoprivrednoj proizvodnji na svom imanju. Kralj Vitorio Emanuele II 1850 godine imenuje ga za ministra poljoprivrede i trgovine. Ved sledede godine poverava mu i ključni resor- Ministarstvo finansija. Kavur za svoj ekonomski program koji predviđa ubrzanu izgradnju železnica, proširivanje đenovljanske luke , pokušava da nađe sredstva, oporezivanje crkvenih i manastirskih imanja. Veliki otpor uticajnog sveštenstva svrgnuce sa vlasti Kavura i celu Aceljovu vladu s vlasti. Pocetkom 1852 godine, kada su se strasti malo smirile, Vitorio Emanuele vrada Kavura na vlast kao predsednika vlade i ministra inostranih poslova, pa sve do 1861 kada iznenada umire. Kavurov najvažniji politički zadatak(1852. godine), imao je dve tačke:

3

 Učvršdivanje Sardinske Kraljevine putem ubzanog ekonomskog razvoja I liberalnih političkih reformi.(izvođenje liberalnih reformi – nije bio da se smanji autoritet vlasti, vec da se obeshrabri i otupi duh revolucije, samim tim i stabilizuje položaj vlade. Shvativsi da jedna država ne može voditi oslobodilačku, progresivnu, spoljnu, unutrašnju i konzervativnu politiku. Kavur sproveo je po obrazovanju vlade u Pijemontu zakone o potčinjavanju crkve državi, oporezivanju crkvenih I manastirskih imanja, slobodnoj trgovini sa inostranstvom , o izmeni poreskog sistema itd. Sto je vladi omogudilo da dođe do novca za izgradnju železnica, đenovljanske luke, vojnih i drugih objekata I za reorganizaciju vojske);  Obezbeđenje Pijemontu spoljne podrške neke velike sile(Francuske) za ujedinjenje Italije.( Kavurova vlada je najvedu pažnju posvedivala savezu sa Francuskom i blagonaklonost drugih velikih sila u predstojedem sukobu sa Austrijom. Ujedinjenje Italije u Francuskoj je imala je podršku u vladajudim krugovima pa čak i samog Napoleona III( jer se francuski imperator izjašnjavao da mu je Italija druga otadžbina). Kavur se svojski trudio da zadobije simpatije Napoleona i da svoju državu uplete u veliko međunarodno zbivanje kako bi Evropi skrenuo pažnju na italijanski problem. Pijemontu se ukazala povoljna prilika sa istočnim pitanjem i izbijanjem krimskog rata, u kom se 1855-te nasal bez ikakve potrebe i poslala desetak hiljada sunarodnika . Korist ovog rata ubrzo dobija mali Pijemont, stekavsi pravo da se nađe među modnim I velikim učesnicima Pariškog kongresa 1856. godine, čime je uključio i bududu ujedinjenu Italiju u tzv. “evropski koncert”. Druga veda korist bilo je da se italijansko pitanje otvori pred najeminentnijim evromskim forumom. To pitanje je pred Pariški kongres izneo je francuski minister inostranih poslova, grof Valevski. Kavur je bio nestrpljiv da što pre dođe do saveza sa francuskom I do rata protiv Austrije, ali nailazi na oklevanja Napoleona III, koji kao izgovor ima vojno-diplomatske pripreme za borbu. Atentat na bivšeg karbonara Feliče Orsinija 1858 umalo nije upropastio Kavuarov napor. Međutim, patetična pisma Orsinijeva dovela su do naglih preokreta. Ta pisma su pomogla oslobođenju Italije, jer su uticale na Napoleona i ubrzava njegovu odluku. U najvedoj tajnosti, Napoleon III se 1858 godine, se misterijozno sastaje sa Kavurom u banji Plombijeru. Tu u četri oka punih sedam sati su sklopili savez Francuske I Pijemonta. Uslovi za ovaj plan su bili dad a pijemont izazove ratni sukob sa Austrijom . Kada bude napadnuta Francuska de priskočiti u pomod. Posle pobede Pijemont de dobiti Lombardiju i Veneciju, Parmu i modenu ideo Papske Države, Toskana de se uvedati na račun papskih oblasti, I bide proglasena za Srednjoitalijansku 4

Kraljevinu. Papa de sačuvati Rim i sačuvače svoj autoritet. Ovako smanjen broj država modi de da se ujedini u konfederaciju čiji de predsednik biti papa. U zak zahvalnosti za pomod Francuskoj de predate Nicu i Savoju. Svi dogovori Kavuru nisu odgovarali ali je znao da de se vremenom sve srediti. U januaru 1859 godine zaključen je francuskosardinski ugovoro vojnom savezu protiv Austrije. Saveznički ugovor iz 1859. godine, bio bi izvršen samo u slučaju da Austrija počini “akt agresije”. Kako bi Austrija načinila prvi korak, sam Napoleon je počeo sa provokacijama, gde je na novogodišnjem prijemu diplomatskog kora pred svima izjavio: “Žalim što naši odnosi nisu dobri kao pre …ali su moja osedanja prema Vašem caru ista.” Drugu provokaciju izveo je Emanuel nekoliko dana kasnije. Početak rata nakon ovih provokacija je bio pitanje dana. Kavur je od Parlamenta dobio odobrenje da zaključi ratni zajam od 50 miliona franaka. U Lombardiji je Austrija počele da koncentrise trupe od oko 130000 vojnika. Nečekivano se umesala Velika Britanija, kojoj se pridružio I Ruski car, koji je predlagao održanje novog evropskog kongresa, zbog mogudnosti remedenja evropske ravnoteže. Napoleon III je prihvatio ovaj predlog, a očajni Kavur je nalazio načine da ga odgovori. Sama Austrija je prva načinila fatalan korak, mislivsi da s Pijemontom može svršiti pre nego sto Francuska posalje pomod, pa je 29. aprila 1859 objavila rat Emanuelu II. Austriske trupe su se našle na Tičino, ali na veliko iznaenađenje i Francuzi su počeli ubrzani marš preko Alpa, a deo vojske je bio upuden brodovima u Đenovu. Na početku rata Austrija je bila u prednosti, ali nespretnost generala Đulija, dovela je do toga da dočekaju nespremni njihov napad. Na čelu Francuske vojske bio je I sam Napoleon III, koji je rekao da je krenuo u pohod za “oslobođenje Italije od Jadrana”. Rat u Italiji je bio uspešan za francuze I Pijemontežane. Tada su se održale dve velike bitke;  Prva se odigrala 4. juna, kod Mađente., gde su saveznici u zadnji čas izvojevali pobedu.  Druga se održala kod Solferina, 24, juna, gde je pobeda ostala na strain saveznika. Nakon pobede, Italiju je zahvatio talas nacionalnog odusevljenja, ali ko grom iz vedra neba Napoleon III je 11. jula potpisao primirje sa austriskim carem Francom 5

Jozefom. U ugovoru je predviđeno da de Lambardija biti predate Napoleonu III, a on de je ustupiti Pijemontu. U vojvodstvima severne Italije trebalo bi vratiti njihove zbačene vladare. Nije se znalo ni ko ni kada to treba da sprovede pa je to pretstvljalo svršeni čin pripajanje teritorija Pijemontu. Venecija ostaje Austriji, a Italijanske države modide da se udruže u konfederaciji pod predsednistvom Pape. Na sta je Italija bila ogorčena iproklinjala Napoleonovu izdaju. Napoleon je za ovaj čin imao: Vojničke razloge (Francuska vojska nije bila spremna za dugo ratovanje); Psiholoski razlog( bio je zgrožen ratovanjem koje je doživeo po prvi put): Politički razlozi( Držanje Pruske- Nosilo je realnu opasnost od otvaranja novog fronta na Rajni). Do primirja je došlo u Vilafranki, koje de novembra 1859. god. biti pretvoreno u Ciriški mir. Ujedinjenje Italije je daleko otišlo da se odredbe mirovnog ugovora više nisu mogle sprovesti. Narodna predstavništva izglasala su pripajanje svojih teritorija Pijemontu i Lombardiju. Evropske sile su se usprotivile ovakvom rešenju. Tada Kavur za regenta postavlja prince Od Karinjana. Kavur je pridobio Napoleona za ovakvo rešenje., I Engleze, Ruse, Austrijance i Pruse. Sve se to odigralo u martu i aprilu 1860. godine, čime je prvi čin borbe za ujedinjenje bio završen.

* * *

Malo posle zatišja događaja u severnoj i srednjoj Italiji, aprila 1860-te, izbio je ustanak na Siciliji. U Palermu su se pristalice ujedinjene Italije pobunile protiv novog kralja Napuljske Kraljevine, Frančeska II, a u unutrašnjosti ostrva diglo se ugnjetavano seljaštvo. Ustanak u Palermu je brzo slomljen, ali pobunjeni seljaci su bili otporniji. Da bi održao njihov otpor, uz tajnu podršku Kavura, Garibaldi im je priskočio u pomod i okupio je 1200 svojih crvenokošuljaša. „Ekspedicija hiljade“ otpočela je 4.maja kada su se Garibaldijevi dobrovoljci ukrcali u dva oteta broda iz đenovljanske luke i krenuli ka Siciliji. Garibaldi se 11. maja iskrcao u Maršali, pod zaštitom britanskih ratnih brodova, i odmah se se ujedinili sa sicilijanskim seljacima i patriotama. Ujedinjeni ustanici i 6

garibaldinici odneli su pobede kod Kalatafimija i Milaca, čime su očistili celo ostrvo od kraljevske vojske i zauzeli Palermo. Garibaldi je 20. avgusta prešao Mesinski moreuz i iskrcao se na jug Italije, iako se, pod pritiskom jakih sila, tome protivio Vitorio Emanulele II. Otpor u južnoj Italiji gotovo nije ni postojao i on je 7. septembra, samo u pratnji svojih ađutanata, trijumfalno ušao u Napulj. Sa preostalim vernim trupama, Frančesko II i njegov dvor povukli su se u Gaetu, pripremajudi tamo „odsudnu bitku“ Pored najvedeg heroja italijanskih ratova za ujedinjenje, Đuzepea Garibaldija, drugi veliki Italijan tog vremena, Đuzepe Macini, upudivao je tada Garibaldiju apele da krene na Rim i ujedini južnu i srednju Italiju u italijansku republiku. Međutim, u Rimu se kao podrška papi Piju IX nalazio jedan francusku garnizon i dobrovoljački italijanski korpus. Kavur je poručivao Garibaldiju da de u slučaju proglašenja Južnoitalijanske republike i pohoda na Rim, dodi do francusko-austrijske intervencije, čime de stvar oko ujedinjenja biti dovedena u pitanje. Garibaldi se dvoumio i nije bio odlučan diplomata, ali je zato Kavur odlučio da sa trupama Pijemonta ubrzanim maršem pregazi provinciju Papske Države Marke i Umbriju i da uđe u južnu Italiju. Obavestio je Napoleona III i dao mu garanciju da de Rim sa okolinom biti pošteđen, a Napoleonov odgovor je glasio: „Sredno i radite brzo!“. 18. septembra 1860. godine Pijemonteška vojska upala je na teritoriju Papske Države, okupirala je provincije Marke i Umbriju i prešla u Napuljsku Kraljevinu. Na reci Volturno uništene su i poslednje snage Frančeska II, koji se sklonio kod pape u Rim. Posle pada Burbona i sloma Kraljevine Obeju Sicilija, 22. oktobra i 5. novembra odžan je plebiscit (glasanje naroda) na kojem se narod južne Italije, Sicilije, Umbrije i Marke izjasni za pripajanje ovih oblasti Sardinijskoj Kraljevini. Februara 1861. godine u Torinu se sastao prvi italijanski Parlament, koji je 14.marta proglasio Vitorija Emanuela II za kralja Italije i time je bila završena druga etapa u direktnoj borbi za ujedinjnje Italije. Izvan kraljevine Italije ostali su Rim, u kome je papa bio vladar preostale crkvene države, i Venecija, koja je bila pod vlašdu Austrijanaca.

* * *

7

Mlada Kraljevina Italija je tokom 60-ih godina nastavila borbu za ujedinjenje u veoma teškim unutrašnjim uslovima. Kao prvi zloslutni predznak velikih teškoda koje su nailazile bila je Kavurova smrt. Iako relativno mlad (51) izmoren enormin radom, pao je pokošen moždanim udarom krajem maja, a 6.juna 1861. je izdahnuo. Italija posle Kavurove smrti nije imala ni jednu ličnost približne duhovne, političke i diplomatske snage, koja bi ga nasledila. Italiju su zadesile socijalno-ekonomske, finansijske i političke poteškode. Osnovne privredne poteškode poticale su iz činjenice da je Italija bila zaostala i nerazvijena zemlja, posebno njeni centralni i južni delovi, gde je industrije bilo sasvim malo, putevi su bili stari i zapušteni, a železnice gotovo da nije ni bilo. Luke su bile u trošnom stanju, agrarna proizvodnja je vrlo zaostala a 90% stanovništva bilo je nepismeno. Usled svih ratova došlo je do zastoja u postojedoj industriji, trgovini, pa i poljoprivredi. Privredna aktivnost je tek sredinom 60-ih godina zaživela, ali de rat u Veneciji 1866-te doneti još jedan poremedaj. Najvedi izvor problema bilo je nerešeno agrarno pitanje. Ujedinjenje Italije izvršeno je u interesu buržoazije i odatle je usledio glavni socijalni problem italijanskog sela – glad seljaka za zemljom, agrarna prenaseljenost, beda i siromaštvo – bez izgleda za brzo rešavanje. Socijalni sukob između bezemljaša i seoske sirotinje, s jedne, i veleposednika sa Severa (latifundista) s druge strane, je narastao do velikih socijalnih i političkih borbi. Seljački otpor na Siciliji, u Abrucima i u Kalabriji brigantađo dobile su 60-ih godina široke razmere. Pretvorile su se u socijalni pokret koji su koristili protivnici nove vlasti. Italijanska vlada je pod komandom generala Čaldinija uputila na jug velike vojne snage, koje su uz primenu surovih represalija suzbile ovaj pokret. Brigantađo nije u potpunosti iskorenjen, a to nezadovoljstvo se 1869-te pretvorilo u jak ustanak na Siciliji, koji je ugušen energičnim merama vojske. Sukob između „oslobodilaca“ Pijemontežana i „oslobođenih“ ostalih Italijana imao je privredne i socijalne osnove. Do ove suprotnosti je došlo stoga što su u novu državu ušli krajevi sa različitim nivoima ekonomsko-socijalnog razvoja, različitim materijalnim interesima, različitim tradicijama, kuturom, mentalitetom itd. Pijemont je sve te razlike zanemarivao tako što je na celu Italiju proširio svoj ekonomski sistem, svoje administrativno uređenje, svoje političke institucije i sl. Oni su, takođe, držali sva vodeda mesta u vojsci, diplomatiji i na dvoru, što je izazvalo zavist ostalih. Mnogi 8

Napolitanci su ih odmah optužili za nezahvalnost i nepatriotski duh, nativajudi ih pogrdno „Austrijanci“ ili „Kroati“. Ogorčenje Pijamontežana dostiglo je vrhunac kada su vlada i kralj 1865. godine preselili prestonicu iz Torina u Firencu. Ogorčenje nestaje tek 1870. godine kada prestonica postane Rim. Najviše muka italijanskim vladama 60-ih godina stvarale su nevolje sa finansijama. Kraljevina Italija je iz borbi za ujedinjenje 1859/60. godine izašla sa velikim državnim dugom, zbog ratnih troškova i preuzimanja dugova sjedinjenih zemalja. Novca nije bilo ni za pokrivanje redovnih državnih potreba i troškova, ali ni za nove ratne poduhvate. Garibaldijeva stranka zahtevala je da se nastave borbe za Rim i Veneciju, pa je ova stranka potpomognuta od ratnih liferanata, osnovala 1862. godine nacionalno udruženje za Rim i Veneciju, koje je vršilo stalni pritisak na vladu. Vlada je pokušala da izbalanskira, ali je ipak morala da i u uslovim velike finansijske oskudice nalazi sredstva za vojnu opremu i obnovu oružanih snaga. To de idi veoma sporo i u rat 1866.god. Italija ulazi vojnički slabo pripremljena. S druge strane, vlada je morala finansijski intervenisati i u privredi, da bi oživela njene aktivnosti, podstakla investicije, podigla strategijske pruge i puteve. Da bi nabavila dovoljno novca, uvodili su se novi porezi, koji su pogađali siromašne i to je, naravno, izazvalo novo nezadovoljstvo. Pribegavalo se i velikim zajmovima, naročito za ratne potrebe. Italija je ved bila dužnik, pa su se zajmovi dobijali na kradi rok i s velikim kamatama. Zahvaljujudi tome, njen državni dug se znatno povedao. Svi ovi problemi činili su nestabilnom celu političku situaciju i to se manifestovalo u čestim smenama vlada i ministarskih garnitura. Posle Kavurove smrti, njegovo nasledstvo preuzeo je Betino Rikazoli. Ved u martu 1862.godine smenio ga je Urbano Rataci. 1863.godine vladu je sastavio bolešljivi Luiđi Karlo Fanini, a posle samo dva meseca ustupio je mesto Marku Mingetiju. 1864.godine povučen je pred čvrstom rukom generala La Marmome, kojga su porazi u ratu sa Austrijom koštali vlasti, pa je na čelo vlasti opet došao političar Rikazoli, a za njim aprila 1867.godine još jednom Rataci. Oni nisu našli rešenja za mnoge probleme, pa je na vlast oktobra 1867.doveden general Menabrea. Njega je zamenio Lanca, pod čijim de vođstvom biti okončano ujedinjenje Italije

* * * 9

Poslednja faza ujedinjenja Italije tekla je u složenim uslovima, koje je preživljavala mlada država. 1861. Rim je bio prva tačka na daljem putu ujedinjenja. Rima nije za Italijane samo političko ili teritorijalno pitanje, ved pitanje nacionalnog samoljublja. Ali, u Rimu je živeo papa i oduzimanje papi njegovu državu bio je međunarodni problem. Papa je na sve načine dokazivao da de, ukoliko bude bio lišen teritorijalne i političke nezavisnosti, izgubiti slobodu vršenja svojih verskih dužnosti. Katolička javnost ga je podržavala, a u Francuskoj je odobravala držanje trupa u Rimu. A Austrija je u ime katoličanstva, samo čekala priliku da se, pružanje pomodi papi, osveti Italijanima za 1859. godinu. Italijanska vlada je najpre pokušala da mirnim putem ubedi papu prepusti Rim Italiji i garantovala mu je punu nezavisnost njegove verske funkcije. Papa nije hteo ni da razgovara. Onda je Garibaldi sa parolom: „Rim ili smrt!“ okupio na Siciliji jak odred dobrovoljaca i uputio se na Rim. Vlada Urban Raticija je morala da preseče ovaj pohod, pritisnuta žestokim francuskim pretnjama i protiv Garibaldija su poslate trupe Čaldinija, koje su 29.avgusta kod Aspromonte razbile njegov odred. Sam Garibaldi je bio ranjen, zarobljen i interniran na ostrvo Kapreru, a iz njegovog odreda streljali su sedmoricu. Italijanska patriotska javnost je osudila ovaj postupak vlade prema najvedem nacionalnom junaku, pa je vlada osetila silnu potrebu da nekim brzim uspehom u rimskom pitanju spere ljagu koja je na nju pala. Francuski car je posle dužih pregovora sa Mingetijevom vladom 15. septembra 1864. godine potpisao sporazum o povlačenju francuskih trupa iz Rima. Zauzvrat, Vitorio Emanuele se svečano obavezovao da če poštovati neprikosnovenost papske teritorije. Posle toga izgledalo je da je rešenje rimskog pitanja odloženo u nedogled, pa je za italijansku prestonicu izabrana Firenca, a pažnja zvanične Italije usmerena je ka Veneciji. Italiji se ukazala prilika da se otpočne borba za Veneciju 1866. godine kada je došlo do sukoba Austrije i Pruske oko pitanja nemačkog ujedinjenja. Pripremajudi se za rat protiv Austrije, Pruska je našla saveznika u Italiji i 8. aprila 1866.godine potpisan je ugovor o savezu, kojim se Italija obavezala da uđe u rat na strani Pruske, a Pruska da na kraju rata obezbedi Italiji Veneciju. Iako je Italija bila u teškoj finansiskoj krizi, italijanska vlada je zaključila ovaj savez pod pritiskom patriotske javnosti i uz tajnu podršku Napoleona III.

10

Rat protiv Austrije počeo je 12. juna 1866. A u njemu su Italijani slabo prošli: potučeni su i na kopnu i na moru. Međutim, Prusi su porazili Austrijance 3. jula kod Sadove i rat je rešen u korist saveznika, pa su Italijani dobili Veneciju. Da bi izbegli ponižavajudu predaju teritorija, Austrijanci su Veneciju ustupili Napoleonu III, koji je oktobra 1866. Izručio Italijanima. I pored dobijene Venecije, nacionalni ponos Italijana bio je teško povređen porazima u minulom ratu, pa je javnost hitno tražila neku rehabilitaciju i ponovo je iskrslo pitanje o Rimu. Oktobra 1867. godine došlo je do krvavih demonstracija u Rimu i ogorčeni Italijani naterali su vladu na ostavku. Garibaldi, koji se u međuvremenu izbavio iz progonstva, ponovo je sakupio odred od oko 8000 dobrovoljaca i pripremio pohod na Rim. Garibaldi je ved marširao ka Rimu kada su pristigli Francuzi i 3. novembra 1867. godine, došlo je do bitke kod Mentane. Faribaldinci su bili potučeni, izgubivši 350 boraca. U Italiji su protestvovali protiv Francuske, a sa Francuske strane je došao odgovor od premijera Ruera: “U ime Francuske vlade mi izjavljujemo da Italija nede nikada zavladati Rimom. Nikada... Italija de nadi Francusku na putu za Rim kadgod bude zaželela da pregazi Papsku Državu.“ Nije prošlo ni tri godine od ove izjave, Francuska je bila potučena od Pruske i nije više ni mogla ni htela da se protivi ujedinjenju. Trupe Kraljevine Italije de posle jedne operetske bitke, 20. septembra 1870. umarširati u Rim. Plebiscit vedinom glasova potvrđuje da je Rim prestonica Italije i ujedinjenje je završeno. Najnezadovoljniji ujedinjenjem bio je papa Pije IX. Stišavanju nezadovoljstva nije pomogao ni Zakon o garancijama od 2. maja 1871. godine kojim je italijanski Parlament priznao papin suverenitet nad Vatikanom i nad italijanskim sveštenstvom, pravo da drži svoja diplomatska predstavništva u inostranstvu, obavezu italijanske države da mu godišnje dodeljuje 3 miliona franaka i da štiti nepovredivost stranih predstavništva pri Vatikanu. U znak protesta, papa Pije IX povukao se u Vatikan, proglasio de dobrovoljnim sužnjem i nije priznao italijansku državu. Taj sukob Italije i pape trajade sve do 1929.godine i rešide ga Pije XII i Benito Musolini.

11