Toni Morison - Jazz.pdf

Toni Morison

JAZZ

Toni Morison

JAZZ

 Za R.V i Džordža Džor dža

Ja sam ime zvuka i zvuk imena. Ja sam znak pisma i oznaka podele. „Grom, savršeni um”  Nag Hamadi

Ih, poznajem tu ženu. Živela je s jatom ptica u Aveniji Lenoks. Znam joj i muža. On se zaljubio u osamnaestogodišnju devojku, i ta duboka, potmula ljubav toliko ga je rastužila i usrećila da je ubio devojku iz pištolja samo zato da osećanje ne bi iščilelo. Kad je njegova žena, a ona se zove Violeta, otišla na pogreb da vidi devojku i da iseče njeno mrtvo lice, oborili su je na  pod i izbacili iz crkve. Potrčala je kroz sav onaj sneg, a kad se vratila u svoj stan izvukla je ptice iz kaveza i stavila ih na prozor da se smrznu ili odlete; nije zadržala ni papagaja koji je govorio „Volim te”. Sneg kroz koji je trčala bio je tako suv da u njemu nisu ostajali tragovi,  pa jedno vreme niko nije tačno znao gde stanuje. Ali, su i drugi, a ne samo a, znali ko je ona, ko mora biti, jer su znali da je njen muž, Džo Trag, ubio devojku. Nikad ga niko nije gonio zato što ga niko nije video kad je to učinio, a tetka mrtve devojke nije želela da baca novac na nesposobne advokate i podsmešljive policajce jer je bila svesna da taj trošak ne bi ništa  popravio. Štaviše, saznala je da čovek koji je ubio njenu sestričinu po ceo dan plače i da je to za njega i za Violetu gore od zatvora. Uprkos bolu koji je prouzrokovala, Violeta je pomenuta na januarskom sastanku Salemskog ženskog kluba kao osoba kojoj je potrebna pomoć, ali su članice glasale protiv zato što njoj sad jedino molitve - a ne pare - mogu da pomognu, zato što ona ima muža koji je manje-više sposoban za rad (samo kad ne bi tonuo u samosažaljenje) i zato što su jedan čovek i njegova  porodica iz 134. ulice izgubili u požaru sve što su imali. Klub se dao na  posao da pomogne pogorelcima i ostavio Violetu da sama utvrdi u čemu je  problem i da ga reši. Violeta je strahovito mršava; pedeset joj je godina, ali je još dobro izgledala kad je banula na pogreb. Čovek bi pomislio da je izbacivanje iz crkve prevršilo meru - bruke i ostalog - ali nije tako. Violeta je dovoljno  bezobrazna i dovoljno zgodna da pomisli da i bez zadnjice i mladosti još može da kazni Džoa tako što će naći prijatelja koga će dovoditi u sopstvenu kuću. Poverovala je da će to osušiti Džoove suze, a njoj pribaviti izvesno zadovoljstvo. Moglo je da upali, pretpostavljam, ali se čeda samoubica teško zadovolje i začas pomisle da ih niko ne voli zato što, zapravo, nisu tu. Kako god bilo, Džo nije obraćao ni najmanju pažnju na Violetu i njenog

 prijatelja. Da li ga je ona na kraju oterala ili je on nju napustio, ne bih znala. Možda je osetio da se Violetine draži ne mogu uporediti sa sažaljenjem  prema čoveku slomljenog srca u susednoj sobi. Ali znam da ta rabota nije  potrajala ni dve nedelje. Violetin sledeći plan - da ponovo zavoli svog muža - svenuo je pre no što je uhvatio korena. Prala je njegove maramice i stavljala hranu pred njega na sto. Dalje nije uspela da ode. Otrovna tišina lebdela je po sobama kao velika ribarska mreža koju Violeta tu i tamo  probija svojim prebacivanjima. Po svoj prilici su je iznurili Džoovi nemirni dani i noći koje su oboje ispunjavali brigama. Zato je odlučila da zavoli dobro, de, da upozna - osamnaestogodišnjakinju čije je bledo malo lice  pokušala da iseče, iako iz njega ne bi izišlo ništa osim strugotine. Violeta nije znala ništa o devojci osim njenog imena, godina i činjenice da je o njoj vladalo dobro mišljenje u uredno registrovanom frizerskom salonu. Onda je počela da prikuplja druge informacije. Možda je mislila da će na taj način uspeti da odgonetne tajnu ljubavi. Držim ti palčeve, i seti me se ako šta saznaš. Ispitivala je sve redom, počev od Malvone, susetke sa sprata iznad njihovog - upravo one koja joj je i rekla za Džoovu svinjariju i čiji su stan on i devojka koristili kao ljubavno gnezdo. Od Malvone je saznala gde je devojka stanovala i čija je bila. Od uredno registrovanih frizerki saznala je koju boju ruža za usne je koristila; kojim su joj gvožđem doterivali kosu (mada ja ne verujem da je ta devojka morala da ispravlja kosu); koji je  bend najviše volela (Slim Bates Ebony Keys, prilično dobar bend ako se zanemari pevačica, po svoj prilici Slimova žena: zašto bi joj inače dozvolio da mu vređa uši?). A kad su joj pokazali kako je mrtva devojka igrala, Violeta je naučila da izvodi te pokrete, sve po redu. Dok se njihala savijenih nogu - sa onako spuštenim kolenima - svima je bila odvratna, čak  i bivšem ljubavniku, a jasno mi je i zašto. Kao kad matori ulični golub kljuca koricu od sendviča sa sardinama koju su mačke ispljunule. Ali, Violeta je bila uporna i nije dozvolila da je ometu podsmešljivci ili nepriličnost. Opsedala je 89. nižu osnovnu školu i razgovarala s nastavnicima koji su poznavali devojku, kao i 139. višu koju je devojka  pohađala pre nego što je počela da gubi vreme u zanatskoj, pošto u njihovom kvartu nije bilo gimnazije za obojene devojke. Dugo je saletala

devojčinu tetku, dostojanstvenu ženu koja je povremeno radila fine krojačke poslove, sve dok se ova nije navikla na te posete i počela nestrpljivo da iščekuje ćaskanja o mladosti i rđavom ponašanju. Tetka je  pokazala Violeti sve devojčine stvari i ona se uverila (baš kao i ja) da je sestričina bila svojeglava i pritvorna. Tetka je pokazala Violeti još jednu posebnu stvar, fotografiju devojčinog lica, i čak joj dozvolila da je zadrži nekoliko nedelja. To lice nije bilo nasmešeno, ali je barem bilo živo i vrlo drsko. Violeta je imala petlju da stavi fotografiju na kamin u sopstvenoj dnevnoj sobi gde su je ona i Džo izbezumljeno posmatrali. Izgledalo je da će to biti sumoran dom, sve ptice su odletele, a njih dvoje su po čitav dan brisali suze; ali, kad je u grad došlo proleće, Violeta je na ulazu u zgradu videla drugu devojku s četiri viseće lokne na svakoj strani, s  pločom Okeha pod miškom i s mesom za gulaš zapakovanim u kasapski  papir. Pozvala je devojku da čuju ploču i tako je počeo sablažnjivi život utroje u Aveniji Lenoks. Ishod se razlikovao samo po tome ko je u koga  pucao.

* Luda sam za ovim gradom. Dnevna svetlost koso preseca zgrade nadvoje kao žilet. U gornjoj  polovini vidim lica koja mi uzvraćaju pogled i ne znam koja od njih  pripadaju ljudima, a koja su delo kamenoresca. Donja je u senci i u njoj se događaju zanimljive stvari na koje smo oguglali: klarineti i ljubav, tuče i glasovi onih jadnih žena. U gradu poput ovog moji snovi rastu i osećanja  prianjaju uz sve. Ura. To dolazi od sjajne čelične stene koja se njiše iznad senke. Kad spustim pogled na zelene pojaseve trave duž reke, na crkvene tornjeve i na beličasto-bakarna predvorja stambenih zgrada, jaka sam: usamljena, svakako, ali prvoklasna i neuništiva - kao Siti 1926. godine kad su svi ratovi okončani i nijedan više nikad neće izbiti. Dole u senci ljudi se tome raduju. Najzad, najzad je sve pred nama. Tako kažu pametni, a oni koji slušaju i čitaju njihove reči slažu se: dolazi novo vreme. Samo  pogledaj. Odlazi tuga. Pokvarenost. Rđavost. Nemoć da se bilo šta učini. Sve ono što je svako tada na tom mestu bio. To možeš mirno da zaboraviš.

Istorija je dovršena, hej, svi vi tamo, i najzad je sve ispred nas. U  predvorjima i kancelarijama ljudi sede i misle o budućim naseljima, mostovima i brzim podzemnim vozovima. A&P zapošljava obojenog činovnika. Krupne žene ružičastih mačjih jezika savijaju novčanice u zelene smotuljke, zlu ne trebalo; onda se smeju i grle. Obični ljudi sateruju lopove  po budžacima i preotimaju svoj novac, a ako iz gluposti napadnu  pogrešnog, ovaj satera njih. Mangupi se rugaju naivčinama, upinju se da ostanu zanimljivi i, pošto svi u njih blenu, vode računa o odevanju i vređaju sa stilom. Niko ne želi da bude hitan slučaj u Harlemskoj bolnici, ali kad dežura crni hirurg, ponos ublažava bol. I mada je kosa prve grupe obojenih  bolničarki proglašena nepodobnom za bolničarske kape u bolnici Belvi, sad ih tu radi trideset pet - sve izvanredno sposobne i savesne.  Niko ne kaže da je ovde lepo; niko ne kaže ni da je lako. Ali jeste sudbonosno, i ako obratiš pažnju na plan grada, na njegove brižljivo trasirane ulice, Siti te ne može povrediti. Mišići su mi nikakvi i od mene se ne može očekivati da se odbranim. Ali, znam da preduzmem mere zaštite. Najvažnije je da o meni niko ne zna sve što bi moglo da se zna. Drugo, motrim sve i svakog i trudim se da otkrijem njihove namere i njihov način razmišljanja pre nego što ih oni  postanu svesni. Pokušaj da shvatiš šta znači uhvatiti se ukoštac s velikim gradom: izložena sam svim vrstama neznanja i zločina. Ipak, za mene je edino to život. Siti navodi ljude na pomisao da mogu nekažnjeno raditi šta god žele, to mi se sviđa. Vidim ih svuda: imućni belci, a bogme i ružni, hrle u stanove koje su uredile i preuredile crnkinje bogatije od njih, i svakoj strani je milo što vidi onu drugu. Videla sam kako se oči crnih Jevreja, sažaljive prema svakom ko ne pripada njihovom jatu, napasaju na tezgama s hranom i gležnjevima lakih žena dok povetarac povija bela pera na šlemovima pripadnika UNIJE. Obojeni čovek lagano se spušta s neba duvajući u saksofon, a ispod njega, na prostoru između dve zgrade, jedna devojka nešto živo govori muškarcu sa slamenim šeširom. On joj dotiče usnu da ukloni neku mrvicu. Ona se iznenada smiruje. Muškarac joj rukom  podiže bradu. Stoje na tom mestu. Njena šaka, kojom je grčevito držala tašnicu, najednom se opušta, a vrat ocrtava lepu liniju. Muškarac se oslanja dlanovima o kameni zid visoko iznad njene glave. Po načinu na koji

 pokreće vilicu i naginje glavu znam da je slatkorečiv. Sunce se prikrada u aleju iza njih i, zalazeći, stvara lep prizor. Radi šta hoćeš u Sitiju, šta god da radiš on je tvoja pozadina i tvoj ram. A na njegovim gradilištima, u njegovim blokovima i sporednim uličicama događa se sve što jak može da zamisli i čemu će se slab diviti. Moraš samo da vodiš računa o planu - o tome da je iscrtan i za tebe, promišljen, da vodi računa o tome kuda želiš da odeš i šta bi ti sutra moglo zatrebati. Živela sam dugo, možda predugo, u sopstvenoj glavi. Ljudi kažu da bi trebalo više da izlazim. Da se mešam sa svetom. Tačno je da se zatvaram, ali ako si ostavljena da dreždiš kao ja dok se tvoj partner nikako ne vraća s nekog sastanka, ili obećava da će ti posvetiti svu svoju pažnju posle večere, a onda zaspi čim zaustiš da nešto kažeš - možeš postati uskogruda ako ne pripaziš, a to je poslednje što želim da budem. Širokogrudost je zlato u ovom Sitiju; potrebna ti je pamet da smisliš kako da budeš gostoljubiv i da se istovremeno odbraniš. Kada nešto da zavoliš i kada da odeš. Ako to ne naučiš, prestaćeš da vladaš sobom ili će tobom zavladati neka spoljna stvar kao u onom mučnom slučaju prošle zime. Govorilo se da ispod provoda i lake zarade neko zlo juri ulicama i da ništa nije sigurno - čak ni mrtvi. O tome svedoči Violetin napad na unakinju pogrebnog obreda. A 1926. godina je tek zakoračila u svoj treći dan. Mnogi razboriti ljudi pažljivo su ispitali znamenja (vremenske prilike,  brojeve, sopstvene snove) i poverovali da je to početak svih vrsta propasti. Da je ta sablazan poslata da upozori dobre i zgromi neverne. Ne znam ko je  bio taštiji - proroci ili Violeta - ali teško je porediti sujeverje s velikim očekivanjima. Mir je uveliko navršio sedam godina one zime kad je Violeta prekinula  pogreb, a veterani na Sedmoj aveniji još su nosili vojničke šinjele jer ništa što su mogli da kupe za svoj novac nije tako nepoderivo niti tako dobro skriva ono čime su se hvalili 1919. Osam godina kasnije, dan uoči Violetinog ispada, sipa onaj sneg koji se zadržava tamo gde je pao čak i u avenijama Leksington i Park, i čeka da ga sabiju kola s konjskom zapregom što isporučuju ugalj za sve hladnije kotlove u podrumima. Gore, u onim velikim stambenim petospratnicama i u uskim drvenim kućama između njih ljudi kucaju jedni drugima na vrata da vide je li nešto potrebno i može li se

nešto dobiti. Komad sapuna? Malo kerozina? Malo masti, kokošije ili svinjske, da se još jednom napravi supa? Čiji je muž raspoložen da izvidi je li neka prodavnica otvorena? Treba li na spisak koji su mu žene utrapile dodati i terpentin? Po tako hladnom vremenu disanje boli, ali koliko god da su teški okovi zime u Sitiju, ljudi se ne predaju jer vredi truda živeti u Aveniji Lenoks zaštićen od vilenjaka i njihovih nauma; tu gde su pločnici, sa snegom ili bez njega, širi nego glavne ulice u gradovima u kojima su rođeni i gde sasvim obični ljudi mogu da sačekaju na stanici, uđu u tramvaj, pruže čoveku novčić i odvezu se gde im se prohte, mada i nema potrebe da ideš bogzna kud jer je sve što želiš nadomak ruke: crkva, bakalnica, zabava, žene, muškarci, pošta (ali ne i gimnazija), prodavnica nameštaja, ulični prodavci novina, ilegalne točionice (ali ne banka), frizerski saloni, brijačnice, javne kuće, kolica s ledom, skupljači krpa, bazeni, otvorene pijace, lutrija i svi mogući klubovi, organizacije, grupe, redovi, savezi, društva, bratstva, sestrinstva i udruženja. Koriste se, naravno, razne prečice, a neke su dobro utabane i klizave od upada članova jedne grupe na teritoriju druge jer se veruje da se tamo događa nešto zabavno ili uzbudljivo. Nešto iskričavo, munjevito, zastrašujuće. Gde možeš da otvoriš flašu i hladna staklena usta prineseš svojima. Gde nalaziš opasnost ili je ti sam ovaploćuješ; gde možeš da se tučeš dok ne padneš i da se osmehneš nožu kad promaši i kad ne promaši. Srce ti se nadima od samog prizora. A jednako ti se nadima i od toga što znaš da tamo, u tvojoj zgradi, postoje spiskovi koje žene pišu kad njihovi muževi odlaze na pijacu i čaršavi koji se ne mogu okačiti napolju, pa vise u kuhinjama obloženim snegom kao zavese na priredbi abisinijske nedeljne škole. Mladi ovde nisu baš mladi, a sredovečnost ne postoji. Šezdeset godina, čak i četrdeset, gornja je granica do koje se, po opštem mišljenju, vredi gnjaviti. Oni koji dođu dotle, ili čak postanu vrlo stari, sede uokolo  posmatrajući prolaznike kao publika na petparačkoj subotnjoj predstavi u tri čina. Inače zabadaju nos u poslove ljudi kojima su čak i imena zaboravili i čiji ih se pošlovi nimalo ne tiču. Tek da čuju sopstveni glas i obraduju se zbunjenosti na licu onih koji ih slušaju. Znam nekoliko izuzetaka. Neke

stare ljude koji ne tuku decu pod izgovorom da je batina iz raja izašla; koji štede snagu jer bi im mogla ustrebati za nešto važno. Kao što je, recimo,  poslednje udvaranje puno osmeha i malih poklona. Ili predana briga za starog prijatelja koji se bez njih možda ne bi izvukao. Ponekad se usredsrede na to da osobi s kojom su dugo proživeli pruže veselo društvo i sve što je potrebno tokom noći. Ali, tamo, u Aveniji Lenoks, u stanu Violete i Džoa Traga, sobe liče na  prazne ptičje kaveze prekrivene tamnom maramom. A lice mrtve devojke neophodna je hrana njihovim noćima. Naizmenično smiču pokrivač, ustaju sa ulegnutog dušeka i na prstima prelaze po hladnom linoleumu u dnevnu sobu da bi zurili u ono što izgleda kao jedino živo prisustvo u kući: fotografiju drske, nenasmešene devojke koja ih posmatra sa kamina. Kada ustane Džo, gonjen usamljenošću koja dopire sa one strane kreveta na kojoj leži njegova žena, u njega gleda lice bez nade i žaljenja, i upravo to odsustvo prekora budi ga iz sna punog želje za devojčinim prisustvom. Ni traga od upiranja prstom. Njene usne ne povijaju se nadole i ne osuđuju ga. Lice joj je spokojno, velikodušno i milo. Ali kad ustane Violeta, fotografija nije ni nalik tome. Devojčino lice izgleda pohlepno, oholo i vrlo lenjo. Lezilebe-da-te-jedem lice nekoga ko nikad nije morao da radi; nekoga ko drsko uzima stvari s tuđeg stola i ne zbuni se kad ga uhvate na delu. To je  pretvorno lice nekog ko se odšunja do tvoje sudopere da plahne viljušku  položenu uz tanjir. Lice okrenuto prema unutra - šta god da gleda, vidi samo sebe. Ti si tu, kaže, zato što te ja gledam. Dva-tri puta u toku noći, dok se smenjuju pred fotografijom, jedno od njih dvoje će izgovoriti njeno ime. Dorkas? Dorkas. Tamne sobe postaju oš tamnije: u dnevnoj moraš da upališ šibicu ako hoćeš da vidiš lice. Tu su oš i trpezarija, dve spavaće sobe i kuhinja, sve u sredini zgrade, tako da se s prozora stana ne vide mesec i ulične svetiljke. Kupatilo ima najbolju svetlost jer se nalazi tik iza kuhinje i hvata zrake popodnevnog sunca. Raspored stvari koji su napravili Violeta i Džo verovatno nikoga neće  podsetiti na fotografije iz Savremenog doma , ali odgovara navikama tela, omogućava da se prelazi iz jedne prostorije u drugu bez sudaranja s nameštajem i da nađe ono što želi kad sedne. Znate kako neki ljudi stave stolicu ili sto u ćošak gde možda lepo izgledaju, ali nikom nikad ne pada na

 pamet da im priđe, a kamoli da tu sedne? Violeta to nije uradila u svojoj kući. Svaka stvar postavljena je tako da je čovek poželi i koristi, i da mu je  pri ruci. U trpezariji nema velikog stola sa stolicama iz pogrebnog zavoda. Tu su udobne velike fotelje i, kraj prozora, sto za kartanje na kojem stoje asparagus, dracena i drvo života sve dok Violeta i Džo ne požele da igraju karte ili domine. Kuhinja je dovoljno prostrana da u njoj četvoro može da ede i da mušterije mogu da ispruže noge dok se Violeta bavi njihovom kosom. Ni dnevna soba ne zvrji i ne čeka svadbeni ručak da bi se iskazala. U njoj su ptičji kavezi i ogledala u kojima se ptice mogu ogledati, ali sad, naravno, nema ptica, pošto ih je Violeta oslobodila onog dana kad je s nožem otišla na devojčinu sahranu. Sad su tu samo prazni kavezi i pusta ogledala koja im uzvraćaju sliku. Da, još i sofa, stolice od rezbarenog drveta i uz njih stočići na koje možeš da spustiš šolju s kafom ili činiju sa sladoledom ili da odložiš novine. Na ploči iznad kamina nekad su stajale školjke i kamenčići lepih boja, ali njih više nema i sad je tu samo fotografija Dorkas Manfred u srebrnom ramu, koja ih noću svaki čas budi. Zbog nemirnih noći kasno ustaju i Violeta mora na brzinu da skuva ručak  i da se pripremi za svoju dnevnu normu glava. Ona ima dara za to, ali nikad nije pohađala kurs, dakle, nema dozvolu za rad i može da naplati samo dvadesetpet iii pedeset centi po glavi, a otkako se pojavila na devojčinom  pogrebu mnoge od njenih redovnih mušterija našle su dobar izgovor da same brinu o svojoj kosi ili da im kćeri greju kolmajz. Nekad Violeti i Džou Tragu nije bio neophodan sitniš od friziranja, ali sad, kad Džo  preskače radne dane, Violeta sve češće nosi svoj pribor i svoje umeće u  pregrejane stanove žena koje se bude po podne, sipaju džin u čaj i svejedno im je kako je ona obavila posao. Tim ženama frizura je uvek potrebna, a  ponekad im sažaljenje uzmuti sjajne oči pa joj daju i ceo dolar. „Morala bi nešto da jedeš”, kaže joj jedna. „Zar ne želiš da budeš deblja od svog kolmajza?” „Umukni”, kaže Violeta. „Ozbiljno ti kažem”, nastavlja žena. Još je pospana i levom rukom  podupire obraz, a desnom poklapa uvo. „Muškarci te začas satru i pretvore u pihtije ako im dozvoliš.” „Žene”, odgovara Violeta. „Žene me satiru. Nijedan muškarac me nikad

ni u šta nije pretvorio. Male pohlepne devojke koje se ponašaju kao žene.  Nisu im dovoijni njihovi vršnjaci, ne, one hoće nekog ko može otac da im  bude. Vrckaju s karminom na usnama, u providnim čarapama, u suknjama znaš već do čega...” „To je moje uvo, curo! Da nećeš i njega da peglaš?” „Izvini. Žao mi je, stvarno mi je žao.” Violeta prestaje da izduvava nos i nadlanicom briše suze. „Eh, nije-nego”, uzdiše žena i koristi pauzu da pripali cigaretu. „Sad ćeš da mi složiš bajatu priču o tome kako ti je neka mladunica zeznula život, i kako on nije kriv jer je samo šetao ulicom i gledao svoja posla kad ga je mala droca zaskočila i odvukla u krevet. Prištedi dah, trebaće ti na umoru.” „Sad mi je potreban.” Violeta proverava da li je kolmajz dovoljno vruć.  Na novinama ostaje dugačak smeđ trag. „Je li se odselio? Živi li s njom?” „Ne. Još živimo zajedno. Ona je mrtva.” „Mrtva? Pa koji ti je onda đavo?” „Stalno misli na nju. Samo mu je ona u glavi. Ne radi, ne može da spava. Cvili danju, cvili noću...” „O”, kaže žena. Odvoji žar sa cigarete, uštine vrh i pažljivo spušta nedogoreli deo na pepeljaru. Zavalivši se na stolici pritiska ušnu resu s dva  prsa. „Ne valja”, kaže zevajući. „Baš ne valja. Mrtvima ne možeš doskočiti. Uvek gubiš.” Violeta se slaže da tako mora biti; ne samo što gubi Džoa, već se možda i ona zaljubljuje u mrtvu devojku. Kad ne pokušava da ponizi Džoa, divi se devojčinoj kosi; kad ne zasipa Džoa svežim, tek smišljenim  pogrdama, šapatom razgovara s mrtvim telom u svojoj glavi; kad ne brine o njegovom gubitku apetita i nesanici, pita se koje boje su bile devojčine oči.  Njena tetka kaže da su bile smeđe; frizerke kažu da su bile crne, ali Violeta nikad nije videla osobu svetle kože sa ugljenocrnim očima. Jedna stvar je sigurna, trebalo je da podreže krajeve kose. To se jasno vidi na fotografiji, a videlo se i u kovčegu koliko Violeta može da se seti. Dugačka kosa lako  procveta na krajevima. Skraćivanjem za koji milimetar postiže se čudo, Dorkas. Dorkas.  Najzad izlazi iz stana pospane žene. Lapavica ponovo prelazi u čvrsto stanje, i mada mora da prevali sedam ledenih blokova, Violeta je zahvalna

što mušterija koja dolazi kod nje ima zakazano tek u tri sata jer će tako imati vremena da se pozabavi kućnim poslovima. Nešto se mora raditi, ne može se ostati dokon, bez spiska poslova i obaveza. Mogla bi samo da mlati rukama po vazduhu ili da se trese kad je iza okuke posla koji upravo obavlja ne bi čekao drugi. Uključuje peć da ugreje kuhinju. Dok prska vodom okovratnik bele košulje, misli joj lutaju do kreveta kojem se jedna noga odvojila od rama. Uz to i naprsla, tako da se ne može ponovo  prikucati. Dok utrljava šampon u retku, sedu kosu nove mušterije mrmljajući „Bože, bože” u pauzama njene ispovesti, Violeta namešta žicu kojom su vrata peći zakačena za šarke i uvežbava redovnu mesečnu molbu sakupljaču stanarine da sačeka još tri dana. Veruje da čezne za odmorom, za bezbrižnim popodnevom kad bi mogla neplanirano da ode u bioskop ili da sedi u sobi s ptičjim kavezima i sluša kako se deca igraju na snegu. Privlači je pomisao na odmor, ali mislim da joj se odmor ne bi svideo. Sve te žene su takve. Čekaju da im život postane lakši, da ne moraju da ispunjavaju vreme ničim drugim do slobodnim putanjama svojih misli. Ali, to im se ne bi dopalo. Stalno su nečim zaposlene i neprestano smišljaju načine da budu još zaposlenije jer bi ih dotuklo vreme u kojem ništa ne mora hitno da se uradi. U taj međuprostor ne bi uplovili ni polje deteline, ni  blaga svetlost jutra bez muva i žege. Nikako. One ispunjavaju svoje misli sapunom i popravkama i zamršenim sukobima zato što ih u času neplanirane dokolice čeka samo razlivanje gneva. Otopljenog. Gustog i sporog. Proračunatog i čvrsto rešenog da na svom putu pokopa baš tu određenu stvar. Ili među otkucaje vremena postrance iz njihovih grudi sklizne tuga kojoj ne znaju poreklo. Susetka vraća kalem konca koji je  pozajmila, ne samo konac već i dugačku iglu, i obe stoje na vratima u času kad ona koja je uzajmila prepričava onoj koja je pozajmila smešan razgovor  sa ženom koja živi na spratu ispod njihovog; smešno je, nema šta, i obe se smeju - jedna glasno, s rukom na čelu, druga dok je stomak ne zaboli. Pozajmiteljka zatvara vrata i, još nasmešena, kragnom svog džempera briše tragove smeha, a onda najednom naviru suze koje tako brzo kaplju na sofu da se više ne mogu brisati samo jednom rukom. Tako Violeta kvasi kragnu i krajeve rukava. Onda se potpuno predaje sapunanju onih stotinak grama sede kose, tanke i ravne kao u bebe.

 Ni nalik on onoj oj detinjoj detinjoj kosi koju je njena baka sapunala, s kojom se igrala, i koju je zatim pamtila četrdeset godina. Kosi malog dečaka koji je  po svojoj kosi dobio ime. ime. Možda Možda je Violeta Violeta zato postala pos tala frizerka - zbog svih onih godina kad joj je njena blagorodna baka, Prava Bel, pričala  baltimorske  baltimorske priče. Zbog godina odina provedenih provedenih sa gospođicom Verom Luiz u lepoj kamenoj kući u Ulici Edison, gde je rublje bilo izvezeno plavim koncem i gde nije bilo drugog posla do da se podiže i obožava plavi dečak  koji je stalno nekud trčao od njih i lišavao ih svoje obožavane i mažene kose. Ljudi su bili besni kad je Violeta prekinula pogreb, ali ne verujem da su  bili iznenađen iznenađeni.i. Dug Dugo, o, dug dugoo pre neg negoo što je Džo prvi put ugledao ugledao devojku, Violeta je sela nasred ulice. Nije se saplela, niko je nije gurnuo: prosto je sela. Posle nekoliko minuta prišli su joj dva muškarca i jedna žena, ali nije mogla da shvati šta oni tu rade i šta govore. Neko joj je ponudio vodu, ali e ona odgurnula čašu. Kad je policajac kleknuo ispred nje, okrenula se na drugu stranu i pokrila oči rukom. Nije je priveo samo zato što su se ljudi okupljali mrmljajući: „Ama, umorna je, pustite je da predahne”. Odveli su e do najbližih stepenica. Polako se pribrala, otresla odeću i zakasnila kod mušterija čitav sat, što je baš bilo po volji tromim kurvama kojima se žuri samo kad vode ljubav. Koliko znam, sedenje na ulici nije se ponovilo, ali - iako se to kasnije zataškalo jer nije bilo čvrstih dokaza - Violeta je zaista pokušala da ukrade onu bebu. Zna se samo ovo: majka i kći Damfri nisu bile kod kuće kad je Violeta došla. Ili su zaboravile dogovor ili su odlučile da odu u frizerski salon jer lavabo u kupatilu nije pogodan za temeljno pranje kose. To je nesumnjiva prednost frizerke iz salona: mušterija zabaci glavu unazad umesto da je nagne napred; ne mora da pritisne peškir na oči da bi izbegla sapunjavu vodu jer se ona u pravom frizerskom salonu cedi u lavabo. Tako se ponekad događa da se redovna mušterija odmetne u salon, kod frizerki koje Violeti nisu ni do ramena, samo zbog udobnijeg pranja kose. Dve glave na jednom mestu, prava zgoda, i Violeta se radovala ugovorenom sastanku u jedanaest sati. Kad niko nije odgovorio na zvono, sačekala je pomislivši da su se možda zadržale na pijaci. Još jednom je  pozvonila,  pozvonila, a on onda da se nagn agnula ula preko betonske betonske og ograde rade da se kod žene žene koja je

izlazila iz susedne kuće raspita gde su Damfrijeve. Žena je odmahnula glavom, ali je prišla da zajedno s Violetom zaviri kroz prozor i da se začudi. „Podižu roletne kad su u kući”, rekla je. „Spuštaju ih kad izlaze. Svašta.” „Možda žele da gledaju napolje kad su kod kuće.” „Šta tu ima da se vidi?”, upitala je žena, najednom ljuta. „Svetlost dana”, rekla je Violeta. „Žele da imaju dnevnu svetlost u kući.” „Nek se vrate u Memfis ako im je potrebna dnevna svetlost.” „Memfis? Mislila sam da su odavde rodom.” „To one i hoće, da svet tako misli. Ali nisu. Nisu čak ni iz Memfisa. Iz Kotauna su. Selendre za koju niko nije čuo.” „Zamisli”, rekla je Violeta. Bila je veoma iznenađena, zato što su Damfrijeve bile otmene gradske gospođe čiji je muž i otac držao radnju u 136. ulici, a one same su radile s papirom: jedna na blagajni u Lafajetu, druga u računovodstvu. „Ne žele da se to zna.” „Zašto?” upitala je Violeta. „Zato što su se pokondirile. Od svakodnevnog brojanja para. Zar nisi  primetila?  primetila? Ljudi koji svaki dan premeću pare kroz ruke nekako se udrvene. udrvene. Kao da su to njihove pare, a ne naše.” Coknula je jezikom u pravcu zastrtih  prozora.  prozora. „Dn „Dnevna evna svetlost, šipak.” š ipak.” „Ja ih friziram svakog drugog utorka, a danas je utorak, je l’ tako?” „Čitav dan.” „Pitam se gde li su.” Žena je zavukla ruku pod suknju da prikači čarapu. „Negde gde se prave da nisu iz Kotauna.” „Odakle si ti?” Violetu je zadivila ženina sposobnost da prikači čarapu ednom rukom. „Iz Kotauna. Odande ih poznajem. Ovde se prave da me u životu nisu videle. Zato što rade s parama umesto s metlom, a meni bi bilo bolje da dograbim metlu pre nego što izgubim ovaj nebrojački posao. O, Bože.” Duboko je uzdahnula. „Što ne ostaviš poruku? Ja ih, bogme, neću obavestiti

da si dolazila. Ne razgovaramo kad ne moramo.” Zakopčala je kaput i  pokretom ruke ruke poručila Violeti da radi šta hoće, a ova je odvratila da će još malo sačekati. Sela je na široki stepenik i stavila torbu s uvijačima, uljem i šamponom između kolena. Kad joj je beba bila u naručju, povukla je ćebence centimetar naviše da  bi je zaštitila od vetra koji je bio suviše hladan za njeno njeno medeno medeno lišce boje  putera. Beba je zurila zurila svojim krupnim krupnim očima očima i Violeta se osmehn osmehnula. Spokoj joj se nastanio u stomaku, a kroz vene joj je prostrujala brza, iskričava svetlost. Džou će se ovo svideti, pomislila je. Sigurno. Misli su jurcale po spavaćoj sobi tražeći nešto što bi moglo da posluži kao kolevka dok se ne nabavi prava. U koferčetu s uzorcima nalazi se dečji sapun; moći će odmah da ga okupa u kuhinji. Njega? Je li to on? Okrenula je lice ka nebu i nasmejala se pri pomisli na uzbuđenje koje će je obuzeti kad stigne kući i  pogleda.  pogleda. Upravo Upravo taj sm s meh - iznenadan iznenadan i vrlo glasan - bio je glavni lavni dokaz: za edne da je reč o pokušaju krađe, za druge da nije. Da li bi žena koja se  prišunjala  prišunjala i ukrala bebu iz kolica skretala pažnju pažnju na sebe jedva trideset metara od mesta zlodela? Da li bi dobrodušna, bezazlena žena odlutala s detencetom koje je trebalo da pričuva dok njegova starija sestra na tren otrči kući, i da li bi se tako smejala? Susedi i prolaznici okupljali su se dok je sestra vikala ispred ulaza „Fili! Nema Filija! Odnela je Filija!” i pogledom pretraživala ulicu. Držala e ručku kolica ne odlučujući se da potrči za svojim pogledom kao da će i kolica - prazna, ako se ne računa ploča koju je u njih spustila, ona po koju se vratila kući i koja sad leži na jastuku umesto njenog brata - nestati čim ih ispusti. „Ko?” upitao je neko. „Ko ga je odneo?” „Jedna žena! Otišla sam na minut. Sekund! Zamolila sam je... rekla sam... pristala je...” „Ostavila si pravu živu bebu s nepoznatom osobom da bi se vratila po  ploču?” Negodovanje Negodovanje s kojim je jedan čovek to izgovorio izgovorio nateralo je devojčici suze na oči. „Nadam se da će te majka dobro izlemati.” Mišljenja i saveti sevali su u gomili poput šibica koje se pale jedna za

drugom. „Mozak joj je kao u muve.” „Ko li te je tako vaspitao?” „Treba zvati policiju.” „Zašto?” „Oni barem mogu da potraže.” „Ama, vidite li vi zbog čega je ostavila dete?” „Šta je to?” „’Bluz za trubu’” „Pobogu!” „Trubiće ona bluz bolje od svake trube kad joj se majka vrati kući.” Mali ljudski čvor sve više se ljutio na šašavu, neodgovornu sestru, na  policajce, na ploču koja je ležala tamo gde je trebalo da leži beba, i već je  bio zaboravio na otmičarku kad je jedan čovek upitao „Je li to ona?” Pokazao je prstom Violetu koja je stajala na uglu, a ona je baš u tom času, kad su se svi okrenuli u pravcu njegovog prsta, pomislila na otkriće koje je očekuje, zabacila glavu i glasno se nasmejala. Dokaz njene nevinosti nađen je u torbi s frizerskim priborom koja je ostala na stepenicama gde je Violeta čekala mušterije. „Zar bih ostavila torbu sa alatom od kojeg živim da sam ukrala tvoju  bebu? Misliš da sam luda?” Piljeći pravo u sestru, Violetine oči sevale su i  pušile se od besa. ”Da sam to htela, uzela bih sve. Ne bih ostavila kolica, samo da sam htela.” Većini ljudi u gomili njene reči zvučale su istinito i razložno, naročito onima koji su optuživali sestru. Žena je ostavila torbu i  prosto je šetala s bebom dok je starija sestra - u svakom slučaju suviše  blesava da bi brinula o detetu - otrčala kući po ploču koju je htela da pusti drugarici. A ko zna šta se još motalo po glavi te devojčice koja je suviše glupa da bi čuvala usnulu bebu. Manjini je to izgledalo neubedljivo i vrlo sumnjivo. Zašto bi se toliko udaljila ako je htela samo da prošeta s detetom ljuljajući ga u naručju? Zašto nije šetala tamo-amo ispred ulaza, kao svi normalni ljudi? I kakav je  bio taj njen smeh? Kakav? Neko ko može tako da se smeje u stanju je da zaboravi ne samo torbu, već i čitav svet. Postiđena i pokunjena, devojčica nosi bebu, kolica i „Bluz za trubu”

nazad uza stepenice. Violeta, u pravednom gnevu, grabi torbu i kaže „Ovo je poslednji put da sam učinila uslugu nekom iz ovog bloka. Čuvajte sami svoje proklete  bebe!” Kasnije je uvek tako mislila o tom slučaju, pamtila ga je kao nepravednu uvredu nanetu njenom karakteru. Sasvim je zaboravila  privremenu kolevku i dečji sapun. Ipak je ponekad, u tmurnim danima, kad se iz nekih delova sobe nije mogla isterati noć, iskrsavalo sećanje na svetlost koja je pojurila njenim venama; kad je izgledalo da crveni pasulj u loncu nikad neće omekšati, zamišljala je sjaj koji se može nositi na rukama. Koji bi se, ako tako mora da bude, sakrivao na mestima tamnim kao dno  bunara. Džo nikad nije saznao za Violetino javno ludilo. Stak, Džistan i drugi njegovi prijatelji pričali su među sobom o tim događajima, ali njega su samo pitali „Kako  je Violeta? Gura li?” Ipak, Džo je primetio tajne  pukotine. Kažem pukotine zato što je upravo to bilo posredi. Nisu to bile ni rupe ni prelomi, već duboke pukotine u okrugloj svetlosti dana. Budi se ujutru i  potpuno jasno vidi niz malih, jarko osvetljenih prizora. U svakom od njih odigrava se neka radnja: nešto u vezi s hranom ili poslom; primaju se mušterije i poznanici, nekud se ulazi. Ali, ne vidi sebe kako radi te stvari. Vidi ih kako bivaju urađene. Okrugla svetlost održava i preplavljuje svaki  prizor, i moglo bi se pomisliti da iza krivine, tamo gde ona prestaje, počinje čvrsto tlo. Ali, tla zapravo nema, postoje samo hodnici i pukotine preko kojih se neprestano prelazi. Ni okrugla svetlost nije savršena. Pažljiv  pogled i na njoj otkriva šavove, loše slepljene delove i istanjena mesta iza kojih se nalazi ko zna šta. Bilo šta. Ponekad, kad ne obraća pažnju, Violeta se saplete na tim pukotinama, kao onda kad je, umesto da levo stopalo  pomeri napred, zakoračila unazad, savila noge i sela nasred ulice. Ranije nije bila takva. Bila je hitra, odlučna devojka i vredna mlada žena sa žustrim, tračerskim jezikom frizerke. Volela je da istera svoju volju, i to oj je polazilo za rukom. Izabrala je Džoa i nije htela da se vrati kući nakon što je videla kako se njegov lik uobličuje u ranoj jutarnjoj svetlosti. Opsedajući stanodavca, prokrčila je njihov put iz Tenderlojna u veliki gradski stan obećan drugoj porodici. Regrutovala je mušterije idući od vrata

do vrata i opisujući svoje usluge („Mogu da vam sredim kosu bolje i eftinije, gde vi hoćete i kad hoćete”). Ubeđivala je mesare i ulične piljare da joj prodaju najbolju robu i uvek malo više od onog što pokaže vaga („Dodajte i ono parčence. Zašto mi merite stabljike, kad kupujem samo lišće?”). Mnogo pre onog časa kad je Džo stajao u prodavnici posmatrajući devojku koja kupuje bombone, Violeta se spotakla i propala u pukotinu ili dve. Osetila da u njenim ustima započinje nešto što nema veze ni sa čim. Reči koje se nisu odnosile ni na šta osim na same sebe upadale su u inače obične rečenice. „Mislim da osmica nije izašla ovog meseca”, kaže ona misleći na dnevni loto. „Nijedna. Sigumo će se uskoro pojaviti, zato je stavljam svuda.” „Tako se ne igra”, kaže Džo. „Smisli svoju kombinaciju i ne menjaj je.” „Ne, znam da osmica mora da izađe. Prošle godine se stalno pojavljivala u avgustu - u stvari, čitavog leta.” „Kako god hoćeš.” Džo pregleda kolekciju Kleopatra. „Mislim da ću dodati i nulu i još dva-tri broja, u svakom slučaju... ko je ta zgodna devojka pored tebe?” „Šta?” Džo se mršti. „Šta si rekla?” „O”, Violeta brzo trepće. „Ništa. Mislim... baš ništa.” „Zgodna devojka?” „Ništa, Džo. Ništa.” Ona misli da tu ne može ništa da se učini, ali da to jeste nešto. Jedva  primetno, ali zabrinjavajuće. Kao onda kad ju je gđa Hejvud pitala kad će moći da se pozabavi kosom njene unuke i kad je ona odgovorila: „U dva sata, ako se pogrebna kola sklone s puta.”  Nije joj teško da se izvuče iz tih pukotina zato što niko ne insistira. Događa li se to i njima? Možda. Možda svako ima odmetnički jezik koji radi na svoju ruku. Violeta zatvara usta. Govori sve manje i manje, njen udeo u razgovoru svodi se na „uh” i „pobogu”. Lakše je opravdati usta koja zastranjuju nego osamostaljenu ruku koja iza papagajevog kaveza pronalazi nož zagubljen pre više nedelja. Violeta je i dalje gotovo nema. Ta ćutljivost u početku uznemirava njenog muža, onda ga zbunjuje i na kraju izaziva  potištenost. Oženjen je ženom koja razgovara uglavnom sa svojim pticama. A jedna od njih odgovara: „Volim te.”

Ili je barem nekad odgovarala. Kad je izbacila ptice, Violeta nije ostala samo bez društva kanarinaca i papagajeve izjave ljubavi, već je lišena i svakodnevnog obreda pokrivanja kaveza, navike koja je neophodna da se  pregura noć. Može pomoći i rad od kojeg pucaju leđa; ili alkohol. Naravno, i telo - prijateljsko, ako ne i blisko - koje leži do tebe. Neko ko te svojim dodirom umiruje, a ne ugrožava i ne gnjavi. Čije teško disanje te ne ljuti niti ti se gadi, već te zabavalja kao sve što dolazi od voljenog kućnog ljubimca. Pomažu i obredi: zaključavanje vrata, pospremanje, pranje zuba, češljanje, ali oni su uvod u zaista neophodne stvari. Većina ljudi želi da se sunovrati u san. Oni žele da ih obori pesnica umora kako bi izbegli noć bučne tišine,  praznih ptičjih kaveza koji se više ne moraju pokrivati, drskih nenasmešenih devojaka koje pilje u njih sa ploče iznad kamina. Za Violetu, koja nikad nije upoznala devojku, već samo njenu sliku i ličnost koju je sama skrojila na osnovu brižljivo vođenog istraživanja, sećanje na devojku je bolest u kući - sveprisutna i neprisutna. Nema ničeg što bi Violeta mogla da tuče ili gađa, a kad to mora da učini, kad negde mora da udari, preostaju joj samo strugotina i otisak sepije. Za Džoa je drukčije. Ta devojka bila je noćna potreba tokom tri meseca. On se seća svojih sećanja na nju; kako se uspavljivao misleći na nju dok je ležao pored Violete. Teško mu pada njena smrt, toliko mu je žao, ali mu još teže pada mogućnost da ga izda pamćenje i da ne uspe da oživi nežnost. Svestan je da će ono nastaviti da bledi, jer je to počelo da se događa već onog popodneva kad je ulovio Dorkas. Nakon što je rekla da želi Koni Ajland i velike zabave i još odlazaka u Meksiko. Već tada je počeo da  prianja uz njenu kožu koju su pokvarili slatkiši, uz visoki divlji žbun koji su astuci pravili od njene kose, izgrižene nokte, dirljiv način na koji je stajala s vrhovima stopala okrenutim unutra. Još onda, dok je slušao kako govori sve one strašne stvari, osećao je da gubi boju njenog glasa i da zaboravlja šta se događalo s njenim kapcima kad su vodili ljubav. Sad leži u krevetu sećajući se svake pojedinosti tog oktobarskog  popodneva kad ju je prvi put sreo, od početka do kraja, pa opet ispočetka.  Ne samo zato što je to slatko, već zato što pokušava da je zalemi za svoj um, da je tu utisne i sačuva od budućeg brisanja. Tako da ni ona, ni živa

ljubav prema njoj ne izblede i ne navuku skramu kao što je bilo sa Violetom. Kad Džo pokuša da se seti kako je bilo kad su on i Violeta bili mladi, kad su se venčali, odlučili da napuste okrug Vesper i da se presele na sever, u Siti, gotovo ništa ne dolazi u pamćenje. Pamti datume, naravno, događaje, poslove, čak i mnoge prizore. Ali, uzalud se muči da prizove osećanja. Dugo se borio s tim gubitkom, verovao da se s njim pomirio, prihvatio činjenicu da starost neće biti sećanje na ovo ili ono osećanje. Da će moći da kaže „Na smrt sam se uplašio”, ali ne i da ponovo doživi strah. Da će  pred očima moći da obnovi prizore ekstaze, ubistva, nežnosti, ali oceđene od svega osim jezika kojim se iskazuju. Mislio je da se pomirio s tim, ali se varao. Kad je svratio do Šile da joj isporuči proizvode iz kolekcije Kleopatra, ušao je u sobu punu nasmejanih žena koje su ga zadirkivale - a tu je bila i ona, stajala je na vratima i pridržala ih za njega, ista ona devojka koja je zaokupila njegovu pažnju u Dagijevoj radnji; devojka koja je kupovala slatkiše, uništavala svoju kožu i dirnula ga toliko da su oči počele da ga peku. A onda, iznenada, na ulazu u stan Alise Manfred, stajala je sa stopalima okrenutim unutra, s kosom skupljenom u pletenicu i nije se čak ni nasmešila, ali je osetio da je dobrodošao. Izvesno. Inače ne bi smogao hrabrost, ne bi bio dovoljno opušten da joj se obrati šapatom dok je izlazio. Uživao je upravo u toj pohotnoj agresivnosti zato što je ranije nije koristio niti mu je bila potrebna. Želja je izbila na površinu s njegovim šapatom i on je odmah počeo da je neguje. Najpre ju je stavio u džep uživajući u saznanju da je tu. Onda bi je u slobodnim trenucima izvlačio i divio joj se. Nije žudeo ni čeznuo za devojkom, više je mislio na nju i odlučivao. Baš kao što je odlučio o svom imenu, o orahovom drvetu na kojem su spavali on i Viktori, o komadu zemlje u dolini i o tome kada da krene u Siti, tako je odlučio i o Dorkas. Što se tiče njegovog braka sa Violetom, to nije bio njegov izbor, ali je osećao zahvalnost što nije morao da odlučuje; Violeta je to učinila za njega, pomažući mu da pobegne od svih crvenih drozdova u okrugu i mukle tišine koja ih je pratila. Sreli su se u okrugu Vesper, u Virdžiniji, ispod orahovog drveta. Ona je radila u polju kao i svi drugi, a posle rada živela je s jednom porodicom u kući dvadeset milja udaljenoj od njene. Imali su zajedničke poznanike; a

verovatno su imali i bar jednog zajedničkog rođaka. Zbližili su se zato što im je blizina bila nametnuta spolja; sami nisu izabrali ništa osim mesta i časa noćnih sastanaka. Violeta i Džo napustili su Tajrel godine 1906. i popeli se u vagon za obojene u vozu kompanije Južno nebo. Voz se zatresao kad se približio vodi koja je okruživala Siti i njima se učinilo da oseća što i oni: uzbuđenje što je najzad stigao i paničan strah od onoga na drugoj strani. Ustreptali i uplašeni, nisu čak ni zadremali tokom četrnaest sati vožnje spokojne poput njihanja kolevke. Kad je voz u punoj brzini ušao u tunel i kad se u vagonu najednom smračilo, pomislili su da je možda ispred njih zid o koji će se slupati ili stena koja visi iznad praznine. Voz je zadrhtao s njima na tu  pomisao, ali je nastavio dalje; uverili su se da je ispred čvrsta zemlja, a  podrhtavanje se pretvorilo u ples pod njihovim nogama. Džo je ustao i uhvatio se za mrežu od prtljažnika iznad glave. Tako je bolje osećao ritam,  pa je rekao i Violeti da to uradi. Visili su tu, mladi seoski par, smejali se i odgovarali šinama u istom ritmu kad je naišao stjuard, ljubazan, ali ne i nasmešen jer sad više nije morao da se smeši u vagonu punom obojenih ljudi. „Doručak u vagon-restoranu. Doručak u vagon-restoranu. Dobro jutro. Kompletan doručak u vagon-restoranu.” Preko ruke je držao železničko ćebe i ispod njega bocu s pola litre mleka koju je pružio mladoj majci sa usnulom bebom u krilu. „Kompletan doručak.”  Nije ispalo onako kako se nadao. Nadao se da će svi pohrliti u vagonrestoran, sada kad to mogu. Čim su napustili Delaver i udaljili se od Merilenda nestala je otrovnozelena zavesa koja deli obojene ljude koji jedu od drugih ljudi koji jedu; kuvarice se neće osećati obaveznim da stave mali dodatak na tanjire namenjene onima iza zavese; tri kriške limuna u ledenom čaju, dva kolača od kokosa složena tako da izgledaju kao jedan - izvuci iz te zavese otrovnu žaoku; ukroti je malim dodatkom. Sada, dok voz prilazi Sitiju, nema više zelenih zavesa; čitav restoran može da se napuni obojenima koji će biti usluženi po načelu ko prvi stigne, prvi dobije. Samo kad bi oni to shvatili. Samo kad bi ugurali one male kutije i korpe ispod sedišta; kad bi zatvorili one papirne kese i zauvek vratili sendviče sa slaninom nazad u papir u koji su bili umotani, i krenuli, jedan za drugim,

kroz pet vagona ka vagon-restoranu gde su beli stolnjaci barem isto onoliko  beli koliko i oni koje su ti putnici prostirali na žbunove smreke da se osuše; gde je šav na salvetama isto onako prav kao i onaj koji su ti putnici peglali za nedeljni ručak; gde je sos isto onako baršunast kao i onaj koji su ti  putnici pravili, a zemičke sigurno ne zaostaju za njihovim sendvičima sa slaninom. Ponekad se to i događalo. Neka žena u dobrim cipelama sa dve devojčice, čovek propovedničkog izgleda s lancem za sat i cilindrom ustali  bi, izravnali rukama odeću i krenuli kroz zaljuljane vagone prema  penastobelim stolovima s teškim srebrnim noževima i viljuškama. Porudžbinu bi primio, a potom i doneo obojeni momak koji nije morao da začinjava svoje dostojanstvo osmehom. Džou i Violeti to nije bilo ni na kraj pameti da plate za obed koji im nije  potreban i koji od njih zahteva da sede mirno ili, što je još gore, razdvojeni stolom. Ne u ovom času. Ne dok ulaze u ždrelo Sitija neprestano plešući.  Njeni kukovi su dodirivali njegove butine dok su stajali između dva reda sedišta ne prestajući da se osmehuju. Još nisu ni stigli u Siti, a on im je već govorio. Plesali su. Poput miliona drugih, piljili su kroz prozor uzburkanih grudi, sa ritmom šina u nogama, i iščekivali prvi pogled na grad koji je  plesao zajedno s njima pokazujući im koliko ih voli. Poput miliona drugih,  bili su nestrpljivi da već jednom stignu i da uzvrate ljubav.  Neki su bili spori; putovali su iz Džordžije u Ilinoj, zatim u San Dijego i tek na kraju su se predavali Sitiju. Drugi su odmah znali da je ovaj grad za njih jedini. Došli su zato što im se tako prohtelo, zašto da ne? Došli su  posle mnogo planiranja, mnogo pisama tamo i ovamo, da bi bili sigurni i da  bi znali kako, koliko i gde. Došli su u posetu i zaboravili da se vrate visokim ili niskim stabljikama pamuka. Najureni s razlogom ili bez njega, otpušteni sa otpremninom ili bez nje, siromašni zbog ovoga ili onoga, smucali su se tuda neko vreme, a onda više nisu mogli da zamisle sebe na drugom mestu. Drugi su došli zato što im je rođak ili ortak iz zavičaja tako rekao, Čoveče, moraš da vidiš ovo mesto pre nego što umreš; ili, Sad imamo sobu, spakuj kofer, bakandže ostavi kod kuće. Bez obzira na to kako, zašto i kada su dolazili, onog časa kad bi njihovi đonovi udarili o pločnik - povratka više nije bilo. Čak i kad je soba koju su iznajmili bila manja od boksa za junicu i mračnija od poljskog klozeta,

ostajali su da vide je li izvučen njihov broj, da čuju sebe u publici, da osete kako se kreću niz ulicu među stotinama drugih koji su išli kud i oni, a kad su govorili, bez obzira na naglasak, jezik je i za njih bio ista zamršena, savitljiva igračka smišljena i napravljena za igru. Delom su sve to voleli i zbog sablasti koje su ostavili iza sebe. Veterani 27. bataljona, s njihovim skljokanim kičmama, koje je ostavio na cedilu komandant za koga su se  borili kao ludaci. Oči otupele od gađenja, oči hiljada onih koje su g. Armor, g. Svift, g. Montgomeri Vord dovodili da razbijaju štrajkove, a onda ih otpuštali zato što su to učinili. Poderane cipele dve hiljade galvestonskih dokera koje g. Malori nikad ne bi platio pedeset centi na sat, koliko plaća  belce. Dlanovi u molitvi, hrapavo disanje, mirna deca onih koji su otišli iz Springfilda u Ohaju, Springfilda u Indijani, Grinsburga u Indijani, Vilmingtona u Delavaru, Nju Orleansa u Lujzijani bežeći od pomahnitalih koji su urlali po svim putevima i dvorištima zavičaja. Talas crnih ljudi koji su bežali od nemaštine i nasilja dostigao je vrhunac 1870-ih, 80-ih, 90-ih, a 1906. godine, kad su se u njega ulili Džo i Violeta,  prerastao je u postojanu struju. I oni su, kao i svi drugi, bili ljudi sa sela, a ljudi sa sela imaju tako kratko pamćenje! Kad se zaljube u grad, to je ljubav za čitavu večnost, i ona liči na večnost. Kao da nije postojalo vreme kad ga nisu voleli. Onog časa kad stignu na železničku stanicu ili siđu s trajekta i ugledaju široke ulice i raskošne svetiljke koje ih osvetljavaju,  pouzdano znaju da su za to rođeni. Tu, u gradu, nisu postali toliko novi, koliko su postali oni sami: sopstveno jače i opasnije ja. I u početku, kad su  prvi put došli ovamo, i dvadeset godina kasnije, kad su srasli sa Sitijem, toliko su voleli taj deo sebe da su zaboravili kako izgleda voleti druge ljude - ako su to ikada i znali. Ne kažem da su ih mrzeli, ne, samo su počinjali da vole običaje ljudi u Sitiju; to što učenice nikad ne zastaju na semaforu, već samo pogledaju levo i desno i zakorače s pločnika; što se muškarci  prilagođavaju visokim zgradama i majušnim portalima; što žena izgleda tako kako izgleda dok se kreće kroz gradsku vrevu i što je njen profil tako dirljiv naspram pozadine Ist Rivera. Spokojstvo s kojim ona obavlja kuhinjske poslove kad zna da se gas za lampu i osnovne namirnice mogu dobiti iza ćoška, a ne tek sedam milja odatle. To nije dovoljno da probudi ljubav, ali pumpa želju. Žena koja je

uzburkala krv nekog muškarca kad se nagnula preko ograde pored pustog seoskog puta, u Sitiju se ne može nadati ni njegovom letimičnom pogledu. Ali, ako brzo kucka visokim potpeticama po širokoj gradskoj ulici njišući tašnu, ili ako sedi na stepeništu s hladnim pivom u ruci klateći na vrhu stopala poluizuvenu cipelu, i te kako će je pogledati. Pomisliće da želi baš tu ženu, a ne poseban spoj zakrivljenog kamena i zaljuljane cipele s visokom potpeticom koja je čas u senci, čas na suncu. Brzo će shvatiti obmanu, prevaru oblika, svetlosti i pokreta, ali mu to neće biti važno jer je i obmana deo svega. Kako god bilo, osećaće da mu se pluća pune i prazne.  Nema vazduha u Sitiju, ali ima daha koji svakog jutra prolazi kroz čoveka kao smešljivi gas dajući sjaj njegovim očima, rečima i očekivanjima. Začas zaboravlja potočić sa oblucima na dnu i stabla jabuke tako stara da im grane poležu po zemlji, pa moraš da se sagneš ili čučneš da bi dohvatio  plodove. Zaboravlja sunce koje je nekad klizilo poput žumanceta u svežem seoskom jajetu, gusto i narandžasto u dnu neba, pa mu ono i ne nedostaje, ne podiže pogled da vidi šta se dogodilo s njim ili sa zvezdama koje je svetlost uzbudljivih, rasipnih uličnih svetiljki učinila izlišnim. Ta opčinjenost, neminovna i trajna, zahvata decu, devojke, sve vrste muškaraca, majki, mladih supruga i barskih žena; svi su se oni nekako snašli, svi su se najzad obreli u Sitiju, gde snažnije osećaju da su to što esu, gde se više osećaju onakvima kakvi su uvek verovali da jesu. Ništa ne može da ih izvuče iz toga; Siti je ono što oni žele da bude: rasipan, topao, zastrašujući, pun nepoznatih ljubaznih ljudi. Nije čudo što zaboravljaju potoke sa oblucima i što nebo, kad ga ne zaborave potpuno, vide kao puko obaveštenje o dobu dana ili noći. Ali, ja sam videla da Siti ume da navuče neverovatno nebo. Portiri i službenici železnice koji i ne pomišljaju da mrdnu iz grada ponekad naširoko opisuju nebo nad predelima uz prugu. Ipak, nijedno noćno nebo ne može nadmašiti ovo nad Sitijem. Ovde ono katkad potpuno zdere sa sebe  površinu i - okeanskije od okeana - uplovi u dubinu bez zvezda. Tik nad vrhovima zgrada, blizu, bliže od kape na glavi, gradsko nebo nadire i  povlači se, nadire i povlači se, i podseća me na slobodnu, ali nedozvoljenu ljubav koja se još uspešno krije od svih. Dok gledam kako se noćno nebo rascvetava nad svetlucavim gradom, trudim se da ne pomišljam na ono što

se nalazi u okeanu, u njegovim zalivima i rekama koje se u njega ulivaju: mali avioni s nosom u mulju, s pilotom i putnikom koji zure u jata plave ribe; natopljene i usoljene novčanice u platnenim torbama, čiji se slobodni krajevi blago lelujaju dok su u sredini zauvek spojene metalnim trakama. One su tamo, zajedno sa žutim cvetovima koje jedu vodene bube i ajašcima koja se lagano udaljavaju od peraja; zajedno s decom koja su  pogrešila kad su birala roditelje; zajedno s pločama kararskog kamena koje su odvaljene sa zgrada kad su izašle iz mode. Tu su i boce napravljene od stakla dovoljno lepog da se takmiči sa zvezdama koje ne mogu da vidim zato što ih sakriva gradsko nebo. Inače, kad bi samo htelo, ono bi moglo da mi pokaže zvezde isečene od svetlucavih kostima igračica ili odražene u očima tajnih i srećnih ljubavnika pritisnutih dubokim, dodirljivim  plavetnilom. Ali, to nije sve što gradsko nebo može da učini. Ono je kadro da postane ljubičasto, a da ne izgubi narandžasto jezgro, i tada se odeća ljudi na ulicama presijava poput kostima u varijeteu. Videla sam kako žene  potapaju košulje u kuvani štirak ili najsitnijim bodom krpe čarape, i kako devojka izravnava kosu svojoj sestri nad šporetom dok nebo klizi duž  prozora meko i tiho kao Irokez. Duž onih prozora, takođe, iza kojih ljubavnici, slobodni i nezakoniti, govore jedno drugom razne stvari. Dvadeset godina nakon što su uplesali vozom u Siti, Džo i Violeta još su  bili par, ali nisu jedno s drugim čestito ni razgovarali, da i ne pominjem smeh i pretvaranje tla u podijum za igru. Uveren da samo on pamti te dane i žele da ih vrati, kadar da oživi događaje, ali ne i osećanja koja su iz njih isticala, Džo je postao deo jednog drugog para. Iznajmio je sobu od susetke koja je znala tačnu cenu svog ćutanja. Pogodio se za šest sati nedeljno. To vreme je dovoljno da gradsko nebo pređe iz svetloledenoplavog u ljubičasto sa zlatnim jezgrom. Dovoljno da čovek, kad sunce potone, kaže svojoj novoj ljubavi ono što nikad nije rekao svojoj ženi. Važne stvari: kako u smiraj dana miriše grm hibiskusa na obali potoka; kako u toj svetlosti jedva vidi sopstvena kolena koja izviruju iz rupa na  pantalonama, i zašto bi onda verovao da će moći da vidi njenu ruku čak i ako ona odluči da je pruži kroz žbunje i potvrdi, jednom zasvagda, da je

njegova majka? Stideo bi se, naravno, ali bi bio najsrećniji dečak u Virdžiniji. Kad bi samo odlučila da mu da znak, da već jednom sasluša ono što želi da je pita i da na neki način kaže da, čak i ako je to zapravo ne, tek  da zna. Žudeo je da bude ponižen i zahvalan u isti mah jer bi njena potvrda značila oboje. Njeni prsti, njena ruka koja proviruje kroz behar i dodiruje njegovu i dopušta mu, možda, da i on nju dodirne. Ne bi zgrabio i cimnuo tu ruku, ne bi je povukao iz žbunja. Možda se toga plašila, ali bez razloga, lepo joj je rekao. Samo mi daj znak, rekao je, samo pokaži ruku, rekao je, i znaću, zar ne znaš da moram da znam? Ne bi morala ništa da kaže, ionako niko nikad nije čuo da je nešto rekla; ne bi to morale da budu reči; reči mu nisu bile potrebne, nije ih želeo, znao je kako mogu da slažu, da ugreju krv i nestanu. Ne bi čak morala da izgovori ni reč „majka”. Ništa slično. Samo da mu da znak, da pruži ruku kroz lišće, između belih cvetova, da pokaže da zna da je to on, sin koga je rodila pre četrnaest godina i onda od njega  pobegla, ali ne predaleko. Dovoljno daleko da se svi uznemire što nije sasvim otišla, i dovoljno blizu da se svi uplaše zato što se šunja uokolo i sakriva i dodiruje ih i što se kikoće kao slatka mala devojčica u tršćaku. Možda je to i učinila. Možda su se u žbunju pokretali njeni prsti, a ne grančice, ali je svetlost bila slaba, nije mogao da vidi ni sopstvena kolena kako vire iz rupa na pantalonama; možda mu je promakao znak koji bi doneo barem mešavinu stida i zadovoljstva umesto unutrašnjeg ništa s kojim od tada putuje i od kojeg se razdvojio samo u jesen 1925, kad je mogao nekome da ga opiše. Nekome po imenu Dorkas, nekome sa srpastim ožiljcima na jagodicama, nekome kome je to ništa bilo bolje poznato nego Džoovim vršnjacima. Ona je to ništa ispunila za njega, kao i on za nju jer ga e i ona imala. Možda je njeno ništa bilo gore jer je poznavala svoju majku i čak od nje dobila šamar za neki nestašluk koji je zaboravila. Ali, sećala se, i to mu je rekla, pljuske po licu, njenog zvuka i bola, i kako je pekla. Kako je pekla, rekla mu je. Od svih šamara koje je dobila, taj je najbolje zapamtila zato što je bio poslednji. Nagnula se kroz prozor u kući svoje najbolje drugarice zato što ti zvuci nisu pripadali njenom snu. Dolazili su izvan njene glave, sa druge strane ulice. Nekakvo trčanje. Svi trče. Po vodu? Kante? Vatrogasna kola uglancana i spremna za akciju u nekom drugom delu grada? Nije se

moglo ući u kuću gde su njene lutke od štipaljki ležale postrojene jedna do druge. U kutiji od cigara. Ipak je pokušala da dođe do njih. Bosonoga, u haljini u kojoj je spavala, potrčala je po njih vičući majci da je kutija s lutkama, kutija s lutkama na ormaru, možemo li da ih dohvatimo? Mama? Ponovo plače i Džo je privija uz sebe. Irokesko nebo prolazi pored  prozora; ako ga vide, ono boji njihovu ljubav drvenim bojicama. Tada on,  posle nekoliko minuta ćutanja, podiže koferče sa uzorcima kolekcije Kleopatra i začikava je pre no što će ga otvoriti držeći poklopac tako da ona ne može odmah da vidi šta se krije ispod teglica i kutijica slatkog mirisa; poklon koji je doneo za nju. To je mali luk koji zaokružuje njihov dan u času kad gradsko nebo menja svoje narandžasto jezgro u crno da bi što duže prikrivalo zvezde pre nego što ih preda jednu po jednu, kao darove. Dotle je ona već sabila njegove zanoktice, očistila mu nokte i premazala ih bezbojnim lakom. Malo je plakala dok je govorila o Ist Sent Luisu, a onda se oraspoložila doterujući mu nokte. Voli sama da se pobrine o rukama koje je miluju i grle ispod ćebeta. Rukama koje je ona namazala  pošto je zagrabila iz teglice s ko zna čim iz njegovog koferčeta sa uzorcima. Zavaljuje se i držeći njegovo lice među dlanovima ljubi oba kapka njegovih dvobojnih očiju. Jedan za mene, kaže, i jedan za tebe. Jedan za mene i jedan za tebe. Daj mi ovo, ja ću tebi ono. Daj mi. Daj mi. Pokušavaju da ne viču, ali to je jače od njih. Ponekad joj pokriva usta dlanom svoje ruke da je ne bi čuo neko ko prolazi hodnikom, a ako je u stanju da to učini, ako se seti na vreme, grize jastuk da zaustavi svoj krik. Ako je u stanju. Ponekad misli da ga je zaustavio jer mu je ćošak od astuka još u ustima, a onda začuje sebe kako udiše i izdiše, udiše i izdiše, dovršavajući krik koji je mogao da izađe samo iz njegovog iscrpljenog grla. Ona se tome smeje, smeje se i smeje pre nego što obgrli njegova leđa i  počne da ih udara pesnicama. Kada se umori, i kad on zadrema, nagne se  prema njemu sa usnama iza njegovog uha i počne da pravi planove. Meksiko, šapuće. Hoću da me povedeš u Meksiko. Previše je bučno, mrmlja on. Nije, nije, kaže ona, baš je kako treba. Otkud znaš? pita on. Čula sam od ljudi, ljudi pričaju da su stolovi okrugli, s belim stolnjacima i majušnim abažurima. Otvara se kasno, kad si ti već uveliko u krevetu, kaže

on smešeći se. Ovo je vreme kad odlazim u krevet, ljudi iz Meksika spavaju po danu, povedi me. Ostaju tamo sve do časa kad ljudi nedeljom  polaze u crkvu, i belci ne mogu da uđu, i momci koji sviraju ponekad ustanu i zaplešu s tobom. Eh, ah, kaže on. Šta eh, ah, pita ona. Samo želim da plešem s tobom i da posle sedimo za okruglim stolom sa lampom. Ljudi nas mogu videti, kaže on, te tvoje majušne lampe dovoljno su velike da se vidi ko je tu. Uvek to kažeš, kikoće se ona, tako je bilo i prošli put, a niko nas nije ni pogledao, baš smo se lepo zabavljali, a Meksiko je još bolji zato što niko ne može da vidi šta se zbiva ispod stola jer je na njemu stolnjak. Može li? Ako ne želiš da igraš možemo samo da sedimo za stolom i da se gledamo pri svetlosti lampe, da slušamo muziku i posmatramo ljude. Niko ne vidi ispod stolnjaka. Džo, Džo, povedi me, kaži da ćeš me povesti. Kako ćeš se izvući iz kuće? pita on. Smisliću nešto, pevucka ona, kao i obično, samo kaži da. Dobro, kaže on, dobro, glupo je da ubereš jabuku ako ne želiš da saznaš kakvog je ukusa. Kakvog je ukusa, Džo? pita ona. I Džo otvara oči. Vrata su zaključana, a Malvona se vraća iz svoje kancelarije u 40. ulici znatno posle ponoći; ta pomisao ga uzbuđuje: možda bi ponekad mogli da  provedu gotovo čitavu noć zajedno. Ako bi, recimo, Alisa Manfred ili Violeta otputovale onda bi njih dvoje mogli da odlože davanje poklona do najtamnijeg dela noći, do časa kad se Malvona vraća s posla mirišući na oksidol i vosak za čišćenje. Kako sad stoje stvari, odmah posle dogovora o Meksiku Dorkas silazi niz stepenice, a on ulazi u svoj stan pre nego što Violeta završi večernji obilazak glava i stigne kući, gde je Džo već sipao  pticama svežu vodu i pokrio kaveze. Tih noći Džou ne smeta da leži budan uz svoju ćutljivu ženu zato što su njegove misli s mladom devojkom, Bože, s mladom devojkom koja u njegov život unosi blaženstvo i želju da se nije ni rodio. Malvona živi sama s novinama i pričama drugih ljudi koje se štampaju u malim knjigama. Kad ne radi na tome da njene kancelarije sijaju i blistaju, ukršta štampane priče s pronicljivim posmatranjem ljudi oko sebe. Malo šta  promiče ovoj ženi koja se u šest sati po podne vozi tramvajem u suprotnom smeru od reke saobraćaja; koja pregleda korpe za otpatke moćnih belaca i

 posmatra fotografije žena i dece na njihovim stolovima. Sluša njihove razgovore u hodniku i smeh u toaletu koji ispunjava ostavu za metle poput isparenja iz njene boce s amonijakom. Zaviruje u flaše sa skupim pićima i vraća male pljoske na njihovo mesto iza jastuka na fotelji i iza knjiga u kojima su reči odštampane u dve kolone. Ona zna ko je strasno odan pravdi i ženskom donjem vešu, ko voli svoju ženu i ko je s nekim deli. Ko se svađa sa sinom i ne govori s ocem. Jer oni ne pokrivaju slušalicu dlanom kad razgovaraju telefonom i ne naređuju joj da izađe kad na svom sporom  putu kroz hodnik stigne do njihove kancelarije. Ne prelaze na poverljivi šapat kad ostanu na poslu do kasnih sati da bi se pozabavili onim što nazivaju pravi biznis. Malvoni su ti belci nezanimljivi; samo primećuje šta rade. Ali, ljudi u njenom susedstvu stvarno je zanimaju. Pre nego što je promenio svoje ime Vilijam Janger u Mali Cezar, Cakan e opljačkao poštansko sanduče u 130. ulici. U potrazi za poštanskim menicama, novcem ili ko zna čim, Malvoni to nije bilo jasno. Podizala ga je od sedme godine i boljeg sestrića niko ne bi mogao poželeti. Barem po danu. Ali neke stvari koje je radio u njeno radno vreme, od 6 po podne do 2.30 ujutru, zauvek će joj ostati nepoznate; o nekim drugim je čula kad je otišao u Čikago, ili to beše San Dijego, ili ko zna koji grad koji se završava na O. Jedno od tih otkrića razjasnilo je nestanak njenog cegera - vreće za so od deset kilograma, lepo oprane i složene u tašnu da bude pri ruci kad Malvona reši da ode na pijacu. Kad ga je pronašla iza radijatora u Cakanovoj sobi, ceger je bio pun pisama bez poštanskog žiga. Dok ih je slagala i razvrstavala, Malvona je nameravala da ih zatvori i smesta ubaci u  poštansko sanduče. Na kraju ih je, međutim, sva pročitala, uključujući i ona koja Cakan nije ni otvorio. Ako se izuzme zadovoljstvo koje joj je pružilo  prepoznavanje potpisnika, štivo se pokazalo krajnje nezanimljivim. Draga Helen Mur: pitanja o Heleninom zdravlju; odgovori o sopstvenom. vremenske prilike, razočaranja, obećanja, voli te, i zatim potpis, kao da je Helen primala toliko pošte, imala toliko rođaka i prijatelja da nije mogla svih da se seti, da nije prepoznavala nju ili njega po krupnom, nagnutom rukopisu, tvoja odana sestra, gđa ta i ta; ili otac koji te voli, Njujork, L.

Henderson Vudvord. Bilo je i nekoliko pisama koja su zahtevala da Malvona nešto preduzme. Učenica srednje škole poslala je popunjen formular za upis na pravni fakultet zajedno s traženim dolarom kojeg više nije bilo u koverti. Malvona nije imala dolar za bacanje na upisninu Lili Spenser, ali ju je brinula mogućnost da devojka ne postane pravnik i da završi kao kelnerica. Zato je svojom rukom dodala belešku: „U ovom trenutku nemam dolar ali čim saznam da ste dobili ovu prijavu i da sam primljena nabaviću ga ako mi avite da vam stvarno treba.” Rastužila se kad je pročitala pismo upućeno u Panamu, u kojem se gđa Vinsam Klark žali svom mužu zaposlenom u Zoni kanala da je novac koji šalje smešno mali i nedovoljan - tako neznatan da je odlučila da napusti  posao, pokupi decu i vrati se na Barbados. Malvona je mogla da oseti kako zid života pritiska ženine dlanove; kako su joj ruke izubijane od udaranja u taj zid; kako ne može da mrdne od grčevitog stiska male dece. „Ne znam šta da radim”, pisala je. „Ne mogu ništa da promenim. Tetka nadiže dreku oko svega. Ja sam van sebe. I naša jadna deca, para što pošlješ nema za nas sve. Davimo se načisto a možda ćemo da se davimo i kod kuće gde su tvoja majka i moja i veliko drveće.” O, pomislila je Malvona, ona sanja o velikom drveću na Barbadosu? Većem od onog u Parku? To mora da je džungla, zacelo. Vinsam kaže: „Sažaljevam što ti je drugar pogino u velikom požaru i molim se za njega i tebe, kako da toliko obojenih umire kad beli grade nešto veliko. Valjda misliš da odrasto čovek ne pita takve stvari. Pošlji sve što dobiješ u Vindhem Roud gde ćemo ja i bebe biti za još dve kirije odsad. Soni kaže da ima pare od glancanja cipela za svoj put pa ništa ne brini sem da ostaneš živ, tvoja najdraža žena gospođa Vinsam Klark.” Malvona nije poznavala Vinsam niti bilo koga drugog iz bloka 300 u Aveniji Edžkam, mada je jedna od tih zgrada bila puna bogatih došljaka sa Zapadnoindijskih ostrva koji se uglavnom nisu mešali s drugima i sa čijih se  prozora širio miris njoj nepoznatih začina. Sad se valjalo potruditi da  poruka poslata pre „dve kirije” stigne u Panamu pre nego što još novca stigne u Edžkam, gde bi ga se mogla dočepati tetka, a ko zna, ako je ona zaista tako grozna kao što Vinsam kaže (krišom razblažuje vodom mleko za

decu i tuče petogodišnju devojčicu kad nevešto rukuje vrelom, teškom  peglom), mogla bi da zadrži novac za sebe. Malvona je pažljivo odložila  pismo i pomislila da bi možda još jedna poštanska marka od jednog penija  pomogla da ono brže stigne u Panamu. Preznojila se samo nad jednim pismom dok se pitala kakva je to žena koja može da napiše takve reči, a pogotovo da radi ono što je radila i da obeća još. Ta koja je poslala pismo živi u istoj zgradi u kojoj i njen ljubavnik. Malvona nije mogla da shvati zašto je ta osoba potrošila tri centa na marku; možda se pali na to što država isporučuje izraze njene vatrenosti?  Naterala je sebe da pročita pismo nekoliko puta. Pitanje je bilo da li g. Sejdžu (tako se zvao na koverti, u pismu se zvao „Tatica”) poslati poruku od „tvoje uvek Žive Žeravice”. Prošlo je mesec dana otkad je pismo  poslato i Žeravica se možda pita da nije otišla predaleko. Ili su Tatica Sejdž i Žeravica u međuvremenu obavili još neku od onih ružnih i lepljivih radnji?  Na kraju je odlučila da pošalje pismo sa sopstvenim dodatkom koji Taticu upozorava na oprez i skreće mu pažnju na jedan isečak iz magazina  Prilika. Dok je pripremala taj anonimni savet, Džo Trag je pokucao na njena vrata. „Kako je, Malvona?” „Ne žalim se. Kako si ti?” „Mogu da uđem? Imam jednu ponudu za tebe.” Nasmešio se svojim lakim, seoskim osmehom. „Nemam ni prebijene pare, Džo.” „Ma, ne”, pružio joj je ruku i prošao pored nje u dnevnu sobu. „Ništa ne  prodajem. Vidiš? Nisam ni poneo koferče.” „Onda dobro.” Malvona je pošla s njim do sofe. „Sedi.” „A da sam ga poneo”, rekao je, „šta bi želela? Mislim, kad bi imala  para.” „Onaj ljubičasti sapun bio je sladak.” „Tvoj je!” „Ali se brzo potrošio”, rekla je Malvona. „Lep sapun je lep sapun. Nije važno koliko traje.” „Valjda.” „Ostala su mi još dva. Idem da ih donesem.”

„U čemu je stvar, Džo? Ne prodaješ nego poklanjaš. Zašto?” Malvona je okrznula pogledom sat na kaminu procenjujući koliko će još moći da razgovara s Džoom ako želi da ubaci pisma pre nego što krene na posao. „Usluga, mogla bi da kažeš.” „Ili da ne kažem?” „Reći ćeš. Usluga za mene i malo siće za tebe.” Malvona se nasmejala. „Pređi na stvar, Džo. Je li to nešto o čemu Violeta nema pojma?” „U redu. Ona... Ovako ti je to. Violeta - ne bih da je uznemiravam, razumeš.” „Ne razumem. Kaži mi.” „Važi. Želim da iznajmim tvoj stan.” „Šta?” „Samo na jedno popodne ili dva, tu i tamo. Dok si ti na poslu. Ali,  platiću za čitav mesec.” „Šta ti pada na pamet, Džo? Znaš da radim noću.” Možda su ono ime i adresa lažni, možda je Džo „Tatica” koji svoju poštu preuzima drugde i  predstavlja se Žeravici kao Sejdž. „Znam da radiš u noćnoj smeni, ali izlaziš iz kuće već u četiri.” „Kad je lepo vreme idem pešice. Inače hvatam autobus u pola pet.” „Ne bi to bilo svakog dana, Malvona.” „Neće to biti nijednog dana, Džo. Rekla bih da mi se tvoj predlog ne sviđa.” „Dva dolara svakog meseca.” „Misliš da mi trebaju tvoje pare i tvoj gnjecavi sapun?” „Ne, ne, Malvona. Vidi. Dopusti da ti objasnim. Retke su osobe kao ti, koje razumeju kakve probleme ima muškarac sa svojom ženom.” „Kakve probleme?” „Vidi. Violeta. Znaš da je postala čudna u prelaznom dobu.” „Bila je čudna i ranije. Još 1920, ako se ne varam.” „Jeste, tako je. Ali sada -” „Džo, ti hoćeš da iznajmiš Cakanovu sobu da bi tu dovodio drugu ženu dok sam ja na poslu zato što te Violeta više neće. Šta ti misliš, kakav sam a čovek? Tačno je da Violeta i ja nismo u ljubavi, ali ja navijam za nju, ne

za tebe, druškane.” „Slušaj, Malvona -” „Ko je ona?” „Niko. U stvari, još ne znam. Samo sam mislio -” „Ha. Ako ti se posreći s nekom budalom, imaćeš obezbeđen stančić? To si mislio?” „Tako nešto. Možda ga neću ni iskoristiti. A pare su tvoje u svakom slučaju.” „Za pedeset centi u izvesnim kućama dobiješ ženu, pod, zidove i krevet. Za dva dolara možeš da dobiješ ženu na novom novcatom skuteru ako želiš.” „A, ne, Malvona. Ne. Pogrešno si me razumela. Ne želim neku sa ulice. Blagi Bože.” „Je li? A šta misliš, koja bi se vucarala s tobom osim uličarke?” „Malvona, samo se nadam da ću naći prijateljicu. Nekog s kim mogu da  popričam.” „Tik iznad Violetine glave? Zašto od mene, žene, tražiš krevet za vanbračnu radnju? Bolje zamoli nekog pokvarenjaka sličnog sebi.” „Hteo sam, ali ne znam nijednog muškarca koji živi sam; nije to  pokvareno, Malvona. Hajde, devojko. Teraš me na ulicu. Zar nije bolje ono što ja tražim? Da tu i tamo navratim s pristojnom ženom.” „Pristojnom?” „Jeste, pristojnom. Možda je samo usamljena, ili ima decu, ili -” „Ili muža s čekićem.” „Ni slučajno.” „A ako Violeta sazna, šta ja treba da izigravam?” „Neće saznati.” „A ako joj ispričam?” „Nećeš. Zašto bi? I dalje brinem o njoj. Nikom neće faliti ni dlaka s glave. A ti dobijaš pola dolara nedeljno i nekog ko ti čuva stan dok radiš. Za slučaj da se Cakan vrati ili da ga ovde potraži neko ko ne daje ni pet  para na to što si žensko i ne gleda gde udara.” „Violeta bi me ubila.” „Nemaš ti veze s tim. Nećeš ni znati kad dolazim i nećeš ništa videti.

Stan ćeš zateći kako si ga ostavila, osim što će neka sitnica biti popravljena kad zatreba. Nećeš videti ništa osim male promene na stolu, onoga što ću ti ostavljati zato što ništa ne znaš. Važi?” „Uh, uh.” „Da probamo, Malvona. Nedelju dana. Ne, dve. Možeš da se  predomisliš kad hoćeš, kad god hoćeš, samo ostavi moj novac na stolu i znaću da dogovor više ne važi, a ključ ću ti odmah vratiti.” „Uh, uh.” „Ovo je tvoja kuća. Reći ćeš mi šta treba da uradim, šta treba da se  popravi i šta ti se ne sviđa. Veruj mi, devojko, nećeš ni znati kad sam dolazio, ni da li sam dolazio. Osim možda po tome što ti česma više ne curi.” „Uh, uh.” „Znaćeš samo da svake subote, počev od sada, možeš da staviš pola dolara u kutiju od šećera.” „Mnogo je to para za malo razgovora.” „Pojma nemaš koliko možeš da uštediš ako ne piješ, ne pušiš, ne kockaš se i ne plaćaš porez. Kao ja.” „Možda bi bilo bolje da to radiš.” „Ne radim ništa rđavo. Nije mi do smucanja po barovima. Samo sam željan malo finog ženskog društva.” „Prilično si siguran da ćeš ga naći, rekla bih.” Džo se osmehnuo. „Ako ne nađem, nikom ništa. Nema štete.” „Samo bez poruka.” „Šta?” „Nikakve pisane poruke. Nikakva pisma. Ne prenosim poruke.” „Naravno. Ne treba meni dopisna prijateljica. Razgovaramo ovde ili ne razgovaramo.” „A ako nešto iskrsne, pa neko poželi da otkaže sastanak?” „To nije tvoja briga.” „Ako se razboli i ne može da dođe, pa hoće da te obavesti?” „Malo ću sačekati, pa ću otići.” „A ako se dete razboli, a niko ne može da nađe mamu jer se zavukla negde s tobom?”

„Ko kaže da ima decu?” „Ne petljaj se sa ženom koja ima malu decu, Džo.” „Neću.” „Suviše tražiš od mene.” „Ne moraš ti ni o čemu da brineš. Nemaš veze s tim. Jesam li ikad nekog uvalio u nevolju? Duže sam u ovoj zgradi nego ti. Jesi li čula da neka žena ružno govori o meni? Prodajem kozmetiku po čitavom gradu, jesi li čula da sam neku saletao? Nisi. Nisi čula zato što nisi imala šta da čuješ. Sad hoću malo da olakšam sebi život s nekom finom ženom, kao pristojan čovek. Ništa drugo. U čemu je problem?” „Problem je u Violeti.” „Violeta više brine o papagaju nego o meni. Ili kuva svinjetinu koju ne mogu đa jedem, ili pegla tuđu kosu, a od tog mirisa mi je muka. Valjda je to normalno kad su ljudi tako dugo u braku. Ali, ćutanje... Ćutanje me izluđuje. Ništa ne govori i ne pušta me da joj priđem. Svaki drugi muškarac na mom mestu smucao bi se uokolo i izlazio svake noći, znaš i sama. Ja nisam takav. Ne.”  Naravno da nije bio takav, ali je to ipak radio. Lagao je, pravio planove i izlazio noću kad god je devojka to tražila. Odlazio je u Meksiko, Suk’s i u klubove čija imena su se menjala svake nedelje - i to ne sam. Postao je čovek četvrtka, a ljudi četvrtka su zadovoljni. Na licu im piše da će uskoro zadovoljiti neku nezakonitu želju ili da su je upravo zadovoljili. Može se to i vikendom i drugim danima, ali samo na četvrtak smeš da računaš. Nekad sam mislila da je tome razlog što posluga četvrtkom ima slobodan dan i ujutru može da se izležava, što je vikendom isključeno jer tada svi ili spavaju u kući u kojoj rade ili ustaju tako rano da nemaju vremena ni za doručak, a kamoli za igru. Ali, primetila sam da to važi i za muškarce čije žene nisu služavke niti rade po danu, već su kelnerice i kuvarice u restoranima, gde su slobodni dani nedelja i ponedeljak; učiteljice, pevačice  po barovima, daktilografkinje i piljarice nestrpljivo očekuju slobodnu subotu. Siti misli o tome i priprema se za vikend: dan pre isplate, dan posle isplate, užurbanost pred sabat, zatvorene prodavnice i miran školski hodnik; ulazi u banke zaštićeni rešetkama, mračne i zaključane kancelarije. Zašto ljudi izgledaju zadovoljni u četvrtak? Možda zato što im je na silu

nametnut ritam sedmice - možda ima nečeg potpuno neprirodnog u sedmodnevnom ciklusu, i telo odbija da mu se pokori jer više voli triplete, duete, kvartete, bilo šta osim tog večnog lanca sedmice koji se mora razlomiti na ljudske karike, a lom se zbiva upravo četvrtkom. Neminovno. Četvrtak ne sapinju preterana očekivanja i kruti zahtevi vikenda. Ljudi edva čekaju kraj nedelje da bi se posvetili povezivanju, preispitivanju i razdvajanju, iako su mnoge od tih radnji praćene modricama i ponekom kapi krvi, jer temperatura raste petkom i subotom. Ali, kad govorimo o čistom zadovoljstvu, o ravnoteži zadovoljstva i udobnosti, četvrtku nema premca - o tome svedoči izraz sposobnosti na licima muškaraca i njihov pobednički korak. Kao da tog dana dostižu  potpunost koja im omogućuje da čvrsto stoje na nogama i izgledaju graciozno, iako nisu takvi. Kreću se sredinom pločnika i zvižduću u neosvetljenim ulazima. To, naravno, neće potrajati, i dvadeset četiri sata kasnije ti isti ljudi  prosto će usisati bespomoćnost kojom su okruženi. Zato su vikendi  predodredeni da razočaraju, napeti, mrgodni, posuti modricama i kapima krvi. Žalosne stvari, grube i kisele primedbe, reči koje postaju živi čirevi u srcu - ništa od svega toga ne događa se četvrtkom. Pretpostavljam da se ovo ne bi dopalo onome po kome je taj dan dobio ime, 1  ali u Sitiju je četvrtak zaista vreme za ljubav i društvo zadovoljnih muškaraca. Oni mame ženske osmehe. Melodije odzviždane kroz savršene zube pamte se, čuvaju i kasnije ponavljaju uz šporet. Ispred ogledala u blizini ulaznih vrata, neka žena će zabaciti glavu i zanjihati se, očarana svojim strukom i oblikom svojih kukova. U tom delu Sitija - delu zbog kojeg su i došli ovamo - prava melodija odzviždana u kapiji ili izmamljena iz krugova i useka gramofonske ploče može da promeni klimu. Iz ledene u žarku, pa u prohladnu.

Kao onog julskog dana pre gotovo devet godina kad su lepi muškarci bili hladni. Po pravom letnjem vremenu, lepljivom i sjajnom, Alisa Manfred stajala je tri sata na Petoj aveniji diveći se lepim ledenim licima i slušajući  bubnjeve kako govore ono što graciozne žene i muškarci u povorci ne umeju da kažu. Ono što su umeli da kažu pisalo je na transparentu koji se talasao iznad glava ponavljući nekoliko obećanja iz Deklaracije o nezavisnosti. Ali, zajedničku misao saopštavali su bubnjevi. Bio je to juli 1917. godine, i divna lica bila su hladna i mirna dok su polako stupala u  prostor koji su bubnjevi gradili za njih. Dok je marš trajao, Alisi se činilo da je prošao dan, da je prošla i noć, a ona još stoji držeći devojčicu za ruku i zuri u talas hladnih lica. Bubnjevi i ledena lica zadaju bol, ali bol je bolji od straha, a Alisa se već dugo plaši najpre se plašila Ilinoja, pa Springfilda u Masačusetsu, pa Jedanaeste avenije, Treće avenije, Park avenije. U poslednje vreme ne oseća se sigurnom ni na jednom mestu južnije od 110. ulice, a Peta avenija je najstrašnija od svih. Tu se belci naginju kroz prozor automobila i pružaju ruku sa novčanicama obmotanim oko prsta. Tu je trgovci - nju, samo nju dodiruju kao robu koju će joj milosrdno prodati; na to moraš da pristaneš ako ti osoblje u prodavnici velikodušno dozvoli da probaš bluzu (ali ne i šešir). Tu ona, nezavisna žena od pedeset godina, nema prezime. Tu od žena koje govore engleski slušaš: „Ne sedaj tu, dušo, znaš šta se sve od njih može zapatiti.” A žene koje ne znaju ni da beknu engleski, i koje nikad neće imati par svilenih čarapa, ustaju ako sedneš do njih u tramvaju. Sad niz Petu aveniju, od ugla do ugla, nadire plima hladnih crnih lica; ona su nema i ne trepću, jer to što žele da kažu, a možda ne umeju, umesto njih govore bubnjevi koji savršeno opisuju sve što su videla sopstvenim i tuđim očima. Bol je boli, ali je strah najzad nestao. Sad su važne samo Peta avenija i sigurnost devojčice koja odskora nema nikog osim nje. Sakrivala je devojčicinu kosu u pletenice pričvršćene na potiljku da je  belci ne bi videli rasutu po ramenima i pružili ka njoj dolarom obmotan  prst. Preporučivala joj je da bude nema i gluva - jer su to dragocene osobine u društvu belaca koji govore i koji ne govore engleski, kao i u društvu njihove dece. Učila ju je da se šunja uz zidove zgrade, šmugne u

kapiju, iščezne u gomili - da umakne bilo kuda kad spazi belog dečaka starijeg od jedanaest godina. I oblačenjem se moglo mnogo postići, ali devojčica je rasla i Alisa je morala da smišlja nova, komplikovanija rešenja. Cipele s visokom potpeticom i ljupkim kaišićem preko risa, zavodljivi šeširi pripijeni uz glavu s drskim obodom oko lica, šminka - sve e to bilo prognano iz kuće Alise Manfred. A naročito nemarno ogrnuti kaputi što raskopčani klize niz ramena tako da se moraju pridržavati rukom  poput kućne haljine ili peškira, pa žene koje ih nose izgledaju kao da su tek  iskočile iz kade, a već su spremne da uskoče u krevet. Alisa se u sebi divila i tim kaputima i ženama koje ih nose. Ušivala je  postave u njih kad bi joj se prohtelo da radi, i morala je dvaput da pogleda  preko ramena kad su Vesele devojke severoistoka i Gradske lepotice lagano šetale niz Sedmu aveniju, bile su tako divne. Ali, krila je zadovoljstvo protkano zavišću i nikad nije dozvolila da devojčica primeti koliko je očarava ta odeća. Spremna-za-krevet-nasred-ulice. Sestrama Miler, koje su čuvale decu zaposlenih majki, rekla je šta misli o tome. Nije morala da ih ubeđuje jer su sestre već dvanaest godina nestrpljivo iščekivale Sudnji dan koji bi trebalo uskoro da nastupi. Imale su spisak  svih restorana, kafana i klubova koji su prodavali alkohol i nisu oklevale da  prijave njihove vlasnike i posetioce policiji. Onda su otkrile da policiji takve informacije nisu samo dosadne, već i suvišne. Kad je Alisa Manfred svečeri dolazila kod sestara Miler po devojčicu  posle onih dana u kojima se tražio njen fini bod, tri žene sedele bi u kuhinji mrmljajući i uzdišući nad šoljama Postuma 2  zbog znakova bliske propasti: nisu samo gležnjevi izloženi pogledu, već i kolena; ruž za usne crveni se  poput paklenog ognja; obrve su zacrnjene izgorelim palidrvcima; nokti  premazani krvlju - ne možeš da razlikuješ uličarke od majki. A ono što muškarci, znaš već, bez imalo zaziranja dobacuju svakoj ženi koja prođe  pored njih ne može se ponoviti pred decom. Nisu bile sigurne, ali su slutile da su plesovi više nego bestidni jer je muzika postajala sve gora iz godine u godinu dok je Bog oklevao da se obznani. Pesme koje su nekad počinjale u glavi i punile srce sad su silazile niže, ispod struka i zakopčanog pojasa. Sve niže i niže, dok muzika nije postala tako niska da ti je preostalo samo da zatvoriš prozore i kuvaš se u letnjem znoju kad se muškarci u košuljama

kratkih rukava naslanjaju na prozorsku dasku, okupljaju na krovovima, u uličicama, na stepenicama ispred kuća i u stanovima rođaka svirajući te stvari ispod pojasa koje su najavljivale blisku propast. Ili kad žena s detencetom na jednoj ruci i s tiganjem u drugoj peva: „Spuštam glavu na astuk gde je spavao moj dragi... tako dugo, dugo, dugo.” Zato što možeš svuda da je čuješ. Čak i ako živiš, kao Alisa Manfred i sestre Miler, u Klifton Plejsu, s po jednim olistalim drvetom visokim dvadeset metara na svakih trideset metara, u mirnoj ulici gde je na pločniku parkirano samo nekoliko automobila, možeš da je čuješ, i jasno ti je kako ona utiče na devojčice jer vidiš da već izvijaju vratove i njišu smešnim, nepostojećim kukovima. Alisa je mislila da podmukla muzika (u Ilinoju još gora nego ovde) ima neke veze sa ćutljivim crnim ženama i muškarcima koji koračaju niz Petu aveniju da pokažu svoj gnev zbog više od dvesta mrtvih u Sent Luisu, ubijenih u pobuni, među kojima su bili i njena sestra i zet. Belaca je ubijeno toliko da novine nisu htele da objave njihov broj.  Neki su govorili da su pobunjenici nezadovoljni veterani iz jedinica sastavljenih od svih boja, kojima su bile uskraćene usluge HDM-a, 3 tamo i ovde, te su se vratili kući gde ih je dočekalo nasilje belaca, još veće od onoga kad su stupili u vojsku, a za razliku od bitaka koje su vodili u Evropi, borbe u unutrašnjosti zemlje bile su nemilosrdne i potpuno lišene časti. Drugi se govorili da su pobunu započeli belci uplašeni talasom užnjačkih crnaca koji je preplavio gradove u potrazi za radom i krovom nad glavom. Malobrojni su razmišljali o tome i govorili da je kontrola nad radnicima tako potpuna da nijedan od njih (poput rakova koji se čuvaju u  buretu bez poklopca, bez štapa, pa čak i bez nadzora) neće izaći iz bureta. Alisa je, međutim, verovala da zna istinu bolje od svih njih. Njen zet nije  bio veteran i živeo je u istočnom Sent Luisu još pre rata. Nije mu bio  potreban posao belca, bio je vlasnik jedne bilijarske sale. U stvari, nije ni učestvovao u pobuni; nije imao oružje, nije se sukobio ni sa kim na ulici. Izvučen je iz tramvaja i namrtvo izgažen, a Alisina sestra je pojurila kući čim je za to čula ne bi li zaboravila boju njegove utrobe, a onda joj je kuća  bila zapaljena, te je reš izgorela u plamenu. Devojčica po imenu Dorkas, njeno jedino dete, spavala je na drugoj strani ulice, preko puta svoje kuće,

kod najbolje drugarice i nije čula vatrogasna kola kako klepeću i zavijaju niz ulicu zato što ona nisu ni došla, iako su bila pozvana. Ali je sigurno videla plamen, morala ga je videti, jer je čitava ulica vrištala. Nikad nije rekla. Nikad nije rekla ni reč o tome. Posle pet dana prisustvovala je sahrani i nije rekla ni reč.  Ne, mislila je Alisa. Nisu to izazvali rat i nezadovoljni veterani, niti čopori obojenih koji su se otimali oko nadnica, niti ulice pune obojenih. Kriva je muzika. Prljava muzika, „priđi mi” muzika koju su pevale žene, svirali muškarci, plesali i jedni i drugi, pripijeni i bestidni ili razdvojeni i razulareni. Alisa je čvrsto verovala u to, kao i sestre Miler s kojima je duvala u šoljice Postuma u kuhinji. Ta muzika navodi ljude na budalaste i neprilične stvari. I samo slušanje te muzike liči na kršenje zakona.  Ničeg od toga nema u maršu na Petoj aveniji. Samo bubnjevi i obojeni skauti koji belcima u slamnim šeširima dele letke s objašnjenjima da bi i oni saznali ono što ledena lica već znaju. Alisa je uhvatila listić koji se lelujao padajući na pločnik, pročitala reči i probila se do trotoara. Pročitala e reči i pogledala Dorkas. Pogledala je Dorkas i ponovo pročitala reči. To što je čitala izgledalo je umobolno, suludo. Velika provalija zjapila je između štampanog letka i deteta. Njen pogled prelazio je s jednog na drugo upinjući se da otkrije vezu, da ukine rastojanje između ćutljivog deteta razrogačenih očiju i klizavih ludačkih reči. A onda su najednom, poput dobačenog užeta za spasavanje, bubnjevi premostili rastojanje i sve ih okupili i povezali: Alisu, Dorkas, njenu sestru i zeta, skaute i ledena crna lica, posmatrače na ulici i one koji su gledali s prozora. Posle tog dana na Petoj aveniji Alisa je uvek nosila sa sobom uže za spasavanje, pošto je otkrila da je pouzdano i - najčešće - dobro zategnuto. Osim kad su muškarci koji su sedeli na prozorskom okviru prebirali  prstima po dirkama trube i kad su se žene pitale „dokle, o dokle”. Tada je uže pucalo i zbogom spokojstvu. Postajala je svesna svog tela i nečeg tako slobodnog da je osećala miris krvi; života ispod pojasa i crvenog ruža. Znala je iz propovedi i uvodnika da to i nije prava muzika, već samo folklor  obojenih; štetna, izvesno; neprilična, svakako; ali ne i stvarna, ne i ozbiljna. Ipak se Alisa Manfred mogla zakleti da je u njoj čula klupko gneva; nešto neprijateljsko što je poprimalo oblik galantnog i bučnog zavođenja.

Ali, najviše od svega mrzela je u njoj želju. Čežnju za udarcem, rascepom; neku vrstu bezbrižne gladi za borbom ili rubincrvenom iglom za kravatu svejedno. Ona je lažno prikazivala sreću, dobrodošlicu, ali je nije činila velikodušnom, ta muzika iz noćnih barova, birtija, kupleraja. Zbog nje je držala ruke u džepovima kecelje, da je ne bi smrskala kroz staklo, i stezala svet u šaci cedeći život iz njega zato što radi to što radi i radi i radi njoj i svakom koga je poznavala, lično ili iz druge ruke. Bolje je zatvoriti prozore i spustiti roletne, znojiti se u letnjoj žezi tihog stana na Klifton Plejsu nego se izložiti razbijanju prozora ili prodornom kevtanju koje možda neće znati gde ili kako da prestane. Videla sam je kako prolazi pored kafea ili nezastrtog prozora kad bi ova ili ona rečenica - „Neka i boli, samo me voli” - dolelujala do nje i gledala sam kako pruža jednu ruku da uhvati spasonosno uže koje joj je dobačeno  pre osam godina na Petoj aveniji, a drugu steže u pesnicu u džepu svog kaputa. Ne znam kako je to radila - kako je uspevala da održi ravnotežu izvodeći ta dva različita pokreta. Ali, nije samo ona to pokušavala, niti je samo ona gubila bitku. Bilo je nemoguće držati bubnjeve s Pete avenije na rastojanju od melodija u obliku kopče na pojasu što trepere iz klavira i izvijaju se iz svake Viktrole. 4  Nemoguće. Neke noći su tihe; ne čuje se nijedan automobil; nema pijanaca niti nemirnih beba koje dozivaju majke; Alisa može da otvori koji god hoće prozor i ništa neće čuti. Čudeći se toj potpuno tihoj noći, može da se vrati u krevet, ali tek što okrene jastuk na mekšu, hladniju stranu, delić melodije koju je čula ko zna gde počne da peva sam sebe, glasan i neumoljiv, u njenoj glavi. „Kada sam  bila u cvetu mladosti, svako je hteo da me pogosti.” To su pohlepne,  bezobzirne reči, razuzdane i nadmene, ali nije ih lako odbaciti jer njihova razuzdanost počiva, kao na dlanu, na bubnjevima koji dovode u žižu Petu aveniju.  Njena sestričina, naravno, nije brinula tu brigu. Alisa ju je prevaspitavala i popravljala od leta 1917. i mada je njena najranija uspomena otkad je stigla ovamo iz Sent Luisa bila parada koju je posmatrala s tetkom, neka vrsta pogrebne povorke za njenu majku i njenog oca, Dorkas je to pamtila drukčije. Dok je tetka brinula kako da njeno srce održi u neznanju o  bedrima, a i jedno i drugo pod kontrolom glave, Dorkas je ležala na

 prekrivaču od šenile, ustreptala i srećna zato što je znala da nema mesta na kojem neko, tu blizu, ne liže metalni lilihip, ne prebira po dirkama od slonovače, ne udara po koži, ne duva u rog dok iskusna žena peva zar me niko neće pokoriti, ti imaš pravi ključ, dušo, ali pogrešnu bravu moraš ga doneti i staviti baš ovde, ili nešto drugo. Izmičući tetkinim zaštitničkim i sputavajućim rukama, Dorkas je mislila o tom životu ispod pojasa kao o jedinom životu koji postoji. Bubnjevi koje e čula na paradi bili su samo prvi deo, prva reč zapovesti. Za nju bubnjevi nisu bili uže drugarstva, discipline i onostranosti. Pamtila ih je kao početak  nečega što je želela da dovrši. Tamo, u Sent Luisu, kad se srušio mali trem, drveno iverje, zapaljeno i dimljivo - razletelo se po vazuhu. Jedan iver verovatno je dospeo u njena otvorena nema usta i spustio se niz grlo, gde se i sad dimi i žari. Dorkas ga nikad nije pustila da izađe i nikad ga nije izbacila. U početku je mislila da će je napustiti ako bude govorila o njemu, da će joj izleteti iz usta. Kad ju e tetka povela vozom u Siti, i stiskala joj ruku dok su posmatrale povorku, sjajni iver skliznuo je dublje i udobno se smestio negde ispod pupka. Posmatrala je odlučne crne ljude i bubnjevi su je uverili da je sjaj nikad neće napustiti, da će čekati i biti s njom kad god poželi da ga dotakne. A kad poželi da se on ponovo rasplamsa, sve što se bude dogodilo dogodiće se brzo. Kao s lutkama. One su, naravno, začas nestale. Drvo u drvenoj kutiji od cigara. Haljina od crvenog krep-papira na Rošeli trenutno. Ššš, kao šibica, a onda i Bernardinina plava svilena kecelja i Fejina bela pamučna. Vatra se zatim okomila na njihove noge, zacrnela ih vrelim dahom, a njihove okrugle oči sa sićušnim trepavicama i obrvama koje je tako brižljivo iscrtala, posmatrale su sopstveno nestajanje. Dorkas je izbegavala da misli o velikom kovčegu ispred sebe, nekoliko stopa ulevo, i o apotekarskom mirisu tetke Alise koja e sedela do nje, i usredsređivala se na Rošelu, Bernardinu i Fej, koje uopšte neće biti sahranjene. To joj je ulivalo hrabrost. Još kao devetogodišnja devojčica u osnovnoj školi bila je hrabra. Koliko god bila utegnuta u svoje pletenice, koliko god joj ružne duboke cipele pokrivale gležnjeve koje su druge devojčice, u plitkim mokasinama, izlagale  pogledima, koliko god crne i debele bile njene čarape, ništa nije moglo da

sakrije hrabrost koja se njihala ispod njene suknje slične gvozdenom oklopu. Nisu mogle da je potamne ni naočari, ni bubuljice izazvane prostim smeđim sapunom i pogrešnom ishranom. Kad je Dorkas bila mala i kad bi Alisa Manfred prihvatila posao koji će e zaokupljati mesec ili dva, devojčicu su posle škole čuvale sestre Miler. Kod njih je često bilo četvoro druge dece, ponekad samo jedno. Igrali su se mirno u malom kutku dnevne sobe. Sestra sa obe ruke, Frensis Miler, davala im je sendviče sa pireom od jabuka; jednoruka sestra, Neola, čitala im je Psalme. Stroga disciplina pomalo je popuštala kad bi Frensis zadremala za kuhinjskim stolom. Neola bi se umorila od napinjanja glasa i izabrala dete koje će kresnuti šibicu za njenu cigaretu. Ne bi povukla ni tri dima, a nešto u njoj bi se uskomešalo i započinjala je svoje vaspitačke  priče pune razboritosti i opomene. Ali, njene pouke o dobroti i dobrom  ponašanju rušile su se od golicanja greha koji je trebalo da ogade. Pouke nisu postizale cilj zato što je Neolin budući mladoženja nestao sedam dana nakon što je stavio verenički prsten na njenu ruku. Bol  prouzrokovan odbijanjem bio je vidljiv jer je na njenom srcu, uvijena poput školjke, počivala ruka na koju je stavio prsten. Kao da je pridržavala komadiće srca kukom zgrčenog dlana. Ta paraliza nije dotakla nijedan drugi deo njenog tela. Desna ruka, ona kojom je okretala tanke listove Starog zaveta ili prinosila usnama cigaretu marke Old Gold, bila je prava i čvrsta. Ali zgrčena ruka na grudima davala je posebnu ubedljivost njenim pričama o moralnoj propasti. Lično je posavetovala prijateljicu da poštuje sebe i da ostavi čoveka koji nije bio dobar prema njoj (ili za nju). Ova je obećala, ali mu se za dva dana, dva! vratila i, Bog nam pomogao, Neola s njom više nikad nije progovorila ni reč. Vrlo mlada devojka, jedva četrnaest godina, napustila je porodicu i prijatelje i klipsala četristo milja za mladićem koji je otišao u vojsku; ostavljena, odala se razvratu u kasarni. Jasno im je, zar ne koliku moć ima greh udružen sa lakomislenošću? Deca su češkala kolena i klimala glavom, ali je barem Dorkas bila očarana topljivom mekušnošću  puti i Rajem koji je navodio ženu da se vrati posle dva dana, dva! i terao devojku da putuje četristo milja do kasarne, ili zgrčio Neolinu ruku da bi  bolje pridržavala komadiće srca. Raj. Sve za raj. U sedamnaestoj godini život joj je već bio nepodnošljiv. Kad razmislim

o tome, tačno znam kako se osećala. Teško je kad nema ništa da se radi ili  bar ništa vredno truda, osim da se izležavaš i nadaš se da ti se neće smejati kad budeš gola. Ili da on, dok ti šakom drži grudi, neće poželeti da su drukčije. Strašno je to, ali vredi rizikovati, jer se ništa drugo ne može raditi iako, u sedamnaestoj, radiš i to drugo. Učiš, radiš, pamtiš. Zabadaš zube u hranu i u ugled svojih drugarica. Smeješ se stvarima koje stoje kako valja i onima okrenutim naglavačke - svejedno je kad već ne radiš ono što bi trebalo, a trebalo bi da ležiš na nekom mutno osvetljenom mestu u njegovom zagrljaju i da te podupire samo jezgro sveta. Pomisli kako je to, i ako si u stanju da uradiš, samo napred. Onda se  priroda menja za tebe. Pretvara se u sklonište, puteljak. Jastuk za dvoje. Prostire ruke jorgovana dovoljno nisko da te sakriju. A Siti se, na svoj način, spušta do tebe, sarađuje, uglačava pločnike, popravlja ivice trotoara, nudi ti dinje i zelene jabuke na uglu. Brda žutih marama; reke egipatskih  perli. Pečeno pile i nešto sa grožđicama privlače pažnju na otvoren prozor  kroz koji dopire miris. A ako to nije dovoljno, odškrinuta su vrata tajne točionice i na tom svežem, tamnom mestu klarinet kašljucanjem pročišćava grlo dok se žena premišlja u kom ključu da pusti glas. Najzad odlučuje i, dok prolaziš, saopštava tvojim leđima da je ona tatino anđeosko dete. Siti e pravi majstor: mirišljav, razdragan, nedoličan. Šalje tajne poruke  prerušene u javne znake: ovuda otvoreno opasno je pustiti obojene samo za muškarce bez pratnje na prodaju traži se žena soba za izdavanje zabranjeno za pse apsolutno besplatno dole sveži pilići brza besplatna isporuka. Siti vešto otključava brave i zamračuje stepeništa. Prekriva tvoje ječanje svojim. U svojoj šesnaestoj godini Dorkas je jedne noći ponudila svoje telo ednom ili drugom bratu za ples. Obojica su bili niži od nje, obojica jednako  privlačni. Štaviše, bacali su u zasenak sve ostale, i kad im je bilo potrebno oštro nadmetanje, morali su da plešu sami sa sobom. Ne bi se lako iskrala i otišla na tu zabavu s najboljom prijateljicom, Felicijom, da Alisa Manfred nije morala da prenoći u Springfildu, pa je sve ispalo kao od šale. Trebalo e samo pronaći neki dovoljno izazovan komad odeće. Devojke se penju uz stepenište, do pravog mesta više ih vodi klavir koji se preliva iz okvira vrata nego broj stana. Zastaju i razmenjuju poglede pre

no što pokucaju. Čak i u slabo osvetljenom hodniku tamna koža jedne drugarice ističe svetlu put druge. Pored Felicijine masne kose jače dolaze do izražaja meki, lepršavi talasi. Vrata se otvaraju i one ulaze. Pre nego što su se svetla pogasila i pre nego što su nestali sendviči i soda presečena alkoholom, mladić zadužen za muziku stavlja na gramofon  brzu ploču koja odgovara blistavo osvetljenoj sobi. Nameštaj je gurnut uz zidove i u predsoblje, a u spavaćim sobama uzdižu se brda kaputa. Pod svetlom sa tavanice parovi se kreću kao blizanci rođeni jedno s drugim, ako ne jedno za drugo, i svako oseća puls svog partnera kao sopstvenu drugu žilu kucavicu. Veruju da pre muzike znaju šta njihove noge, šta njihove ruke treba da rade, ali ta obmana je tajna moć muzike koja im sopstvenu volju potura kao njihovu predviđajući njihovo predviđanje. Između ploča, dok devojke razmiču kragne na bluzama da provetre oznojene ključnjače ili  brižno popravljaju štetu koju je vlaga nanela njihovim frizurama, mladići  pritiskaju na čelo presavijene maramice. Smeh pokriva odveć otvorene  poglede dobrodošlice i obećanja, i ublažava znake izdaje i napuštanja. Dorkas i Felicija tu nisu neznanke - niko to nije. Ljudi koje nijedna od njih nije ranije srela pridružuju se zabavi jednako lako kao i oni koji su odrasli u toj zgradi. Ali, očekivanja obeju devojaka porasla su od biranja odeće za tu priliku. Dorkas, u šesnaestoj, još mora da nosi svilene hulahopke, a njene cipele bi priličile nekoj mnogo mlađoj ili vrlo staroj osobi. Felicija joj je pomogla da rasplete kosu, a na kažiprstu se još vidi trag ruža kojim je namazala usne. Sa uvučenom kragnom njena haljina izgleda manje detinjasto, ali sve drugo odaje čvrstu ruku mudre starateljke:  porub, pojas koji stoji tačno na struku, kratki nabrani rukavi. Ona i Felicija najpre su sasvim skinule pojas, a onda su se predomislile i premestile ga na  pupak. Ni ovako ni onako nije valjalo. Znale su da je loše obučen neko naprosto niko i Felicija je morala da cvrkuće komplimente duž čitave Sedme avenije ne bi li Dorkas zaboravila na odeću i usredsredila se na  provod. Dok ulaze, muzika se podiže do tavanice i izlazi kroz širom otvorene  prozore. Muške ruke istog časa grabe obe devojke i povlače ih u plesni centar sobe. Dorkas u svom partneru prepoznaje Martina koji je proveo ednu intenzivnu minutu na času dikcije u njenom razredu - toliko je

nastavniku bilo potrebno da shvati da on nikad neće promeniti „sumljam” u „sumnjam”. Dorkas dobro pleše - ne tako brzo kao neki drugi, ali je, uprkos sramnim cipelama, gipka i izazovna. Tek kad prođu još dva plesa, primećuje da braća privlače pažnju gomile u trpezariji. Na ulici, u hodnicima, kao i na kućnim zabavama kreću se spektakularno, kao zategnuta svila ili istopljeni metal. Grč u stomaku, slažu se Dorkas i Felicija, znak je pravog interesovanja, i dok Dorkas posmatra  braću, pred njom izranja i širi se polje moguće ljubavi. Sendviči su već nestali, kao i krompir-salata i svi znaju da se primiče čas za muziku u mraku. Neverovatna pokretljivost, cepanje vremena na deliće sekunde - tako braća najavljuju vrhunac onog dela zabave u kojem se pleše zaista brzo. Dorkas prelazi u hodnik koji se proteže uporedo sa dnevnom sobom i trpezarijom. Odatle, iz senke, može neometano da posmatra kroz lučni  prolaz braću koja upravo završavaju svoju bravuroznu tačku. Smejući se  prihvataju pohvale koje im pripadaju: od devojaka poglede divljenja, od mladića tapšanje po leđima i mišicama. Imaju divna lica, ta braća. Svojim osmesima, besprekornim zubima, pokazuju da se dobro zabavljaju i da im treba prići. Neko se bori sa Viktrolom; spušta ručicu, grebe ploču,  pokušava ponovo, onda stavlja drugu ploču. U tom zatišju braća primećuju Dorkas. Viša od većine prisutnih, ona pilji u njih preko glave svoje tamnopute prijateljice. Braća je dozivaju svojim širom otvorenim očima. Dorkas izlazi iz senke i klizi kroz grupu. Braća povećavaju napon svojih osmeha. Sad je na gramofonu prava ploča; Dorkas čuje šištanje igle koja traži prvi zarez. Braća se blistavo osmehuju; jedan se jedva primetno naginje ka drugom, i ne prekidajući nit pogleda koja spaja njegove i devojčine oči, nešto mu šapuće. Drugi odmerava Dorkas koja im prilazi. A onda, u času kad muzika, spora i zadimljena, ispuni vazduh, i dalje nasmešen nabira nos i okreće se na drugu stranu. Dorkas je primećena, procenjena i odbačena za vreme koje je potrebno igli da pronađe prvi zarez. Stomačni grč moguće ljubavi nije ništa prema ledenim pločama koje joj sad začepljuju vene. Telo koje nastanjuje je  bezvredno. Iako je mlado, iako je sve što ona ima, svenulo je na grani pre no što je procvetalo. Jasno je zašto Neola drži komadiće srca u zgrčenoj

ruci. Zato je, u vreme kad joj je Džo Trag prošaputao one reči kroz  poluzatvorena vrata, njen život bio gotovo nepodnošljiv. Bezmalo. Put koju su braća nedvosmisleno prezrela, sakrivala je glad za ljubavlju koja je  besnela u njoj. Videla sam naduvene ribe, vedro slepe, kako lebde na nebu. Bez očiju, ali na neki način svesni pravca, ti baloni plivaju ispod pene oblaka i niko ne može da skrene pogled s njih zato što se svakom čini da  posmatra sopstveni san. Takva je bila njena glad: hipnotišuća, usmerena, avna tajna koja lebdi tik ispod pokrivača od oblaka. Alisa Manfred je mukotrpno radila na zauzdavanju svoje sestričine, ali se nije mogla takmičiti sa sveprožimnom muzikom Grada koja je neprestano preklinjala i izazivala. „Dođi”, govorila je, „dođi i greši”. Čak i bake koje su čistile stepenište zatvarale su oči i zabacivale glave slaveći svoju slatku čamotinju. „Niko mi to ne radi kao ti.” Tokom tri godine, od časa kad su je odbacila razigrana braća do časa kad je Alisa Manfred otišla na onaj sastanak svog kluba, uzde kojima je tetka kontrolisala Dorkas iskrzale su se i na kraju pukle. Ako se izuzmu žene iz kluba, malo je onih koji su znali gde je Džo sreo devojku. Ne kod Dagija, kraj tezge sa slatkišima gde ju je prvi put video i zapitao se da li joj je to pepermint koji je kupovala, pokvario kožu, svetlu i  baršunastu svuda osim na obrazima. Džo je sreo Dorkas u kući Alise Manfred, pred njenim nosom i očima. Došao je da isporuči robu Šili, rođaci Malvone Edvards, koja je pitala da li bi Džo mogao pre podne da joj donese orah-smeđu farbu #2 i krem za uklanjanje fleka u Klifton Plejs 227 jer tako ne bi morala da čeka do iduće subote niti da po mraku potegne do Lenoksa kako bi je sama uzela, osim, naravno, ako je on voljan da je potraži na poslu... Džo je odlučio da sačeka do sledeće subote jer mu sudbina ne zavisi od ednog dolara i trideset pet centi koliko iznosi porudžbina. Ali, kad je izašao od gospođe Rensom i zaustavio se na pola sata da posmatra kako se Bad i Si Ti uzajamno psuju za tablom mice, odlučio je da odmah skokne do Šile i završi posao za taj dan. Osećao je kiselinu u stomaku i noge su ga malo bolele. Nije želeo da ga uhvati kiša dok isporučuje robu, a kiša je  pretila čitavog tog toplog oktobarskog jutra. I mada je raniji dolazak kući

značio više vremena u društvu sa nerazgovornom Violetom i gnjavažu sa sifonom ispod sudopere ili sa mehanizmora koji pokreće konopce za veš na njihovoj strani zgrade, subotnji obed biće gotov pre vremena i dobar: okasneli letnji zeleniš skuvan sa kolenicom koja je pretekla od prošle nedelje. Džo se radovao nemasnim obedima, sastavljenim od ostataka, ali je mrzeo nedeljni ručak: pečena šunka i posle nje slatka, masna pita. Nervirala ga je Violetina odlučnost da stekne zadnjicu koju je nekad, po sopstvenom tvrđenju, imala.  Nekad je bio ponosan na njenu kuhinju. Jedva je čekao da dođe kući i navali na jelo. Ali sad je imao pedeset godina, a apetit se, kao što znamo, menja. Još je voleo slatkiše, tvrde slatkiše - ne šnenokle ili karamel krem najviše kuglice s voćnim filom. Kad bi Violeta mogla da se ograniči na supu i bareno povrće (s komadom hleba) bio bi sasvim zadovoljan. O tome je razmišljao kad je pronašao broj 237 i krenuo uz stepenice. Svađa između Si Tija i Bada oko sudbine SS Etiopije bila je vrlo dobra, vrlo zabavna: slušao ih je duže nego što je nameravao i podne je već bilo  prošlo. Kroz vrata se čuo ženski žagor. Džo je pozvonio. Vrata je otvorila pepermint devojka sa lošim tenom. Dok joj je govorio ko je i zašto je došao, Šila je promolila glavu u predsoblje i povikala: „Vidi, vidi! Mogao bi jednom i da me iznenadiš, Džo Trag.” Nasmešio se i ušao. Stajao je osmehujući se; nije spustio svoje koferče sa kozmetikom sve dok nije došla domaćica, Alisa Manfred, i pozvala ga u dnevnu sobu. Takav prekid sastanka doneo je ženama radosno uzbuđenje. Savesne građanke okupile su se da zajedno ručaju i dogovore se kako da nađu darodavce za prilog koji su želele da uruče Nacionalnoj ligi crnih  biznismena na Dan zahvalnosti. Pošto su isplanirale sve što su mogle i zapisale sve što treba, pristupile su kraljevskom piletu oko kojeg se Alisa  prilično namučila. Zadovoljne, čak srećne zbog obavljenog posla i društva, nisu bile svesne da im nešto nedostaje sve dok Alisa nije poslala Dorkas da otvori vrata i dok Šila, setivši se šta je rekla Džou, nije skočila kad je začula muški glas. Džo se među njima osećao kao jedan od raspevanih kicoša sa kamašnama. Onih mladih, koji su se okupljali na ćoškovima sa kravatom i maramicom u istoj boji koja je virila iz džepa na grudima. Mladi petlovi

stajali su ne čekajući kokice jer su ove čekale njih. Pod izazovnim, laskavim pogledima žena, Džo je osetio prijatnost od sopstvenog osmeha, kao da su mu krajeve cipela pokrivale kamašne boje peska. Smejale su se, lupkale prstima po stolnjaku i začikavale ga, prekorevale i obožavale u isti mah. Rekle su mu kakva osećanja u njima budi tako visok muškarac, prebacivale mu zbog kašnjenja i nepoštovanja, pitale ga ima li još nečeg u njegovom koferčetu pored onoga što je toliko uzbudilo Šilu. Zašto nikad nije pozvonio na njihova vrata, zašto nije ustrčao uz četiri niza stepenica sa odmorištem da njima nešto isporuči? Pevuckale su komplimente i žalbe, sve osim Alise koja se zadovoljila jedva primetnim osmehom i uzdržanošću, i njihovim komentarima nije pridružila nijedan svoj.  Naravno, ostao je na ručku. Naravno. Iako je nastojao da ne jede mnogo i da ne pokvari apetit za pozno letnje povrće koje se za njega sigurno već krčkalo u šerpi. Ali, žene su mu dodirivale kosu i gledale ga pravo u lice, odmeravale njegove raznobojne oči i naređivale: „Dođi ovamo, čoveče, i sedi. Da ti sipam? Evo.” Bunio se; one su bile uporne. Otvorio je koferče; htele su sve da kupe. „Jedi, dušo, jedi”, govorile su. „Ovo vreme je dušu dalo za upalu pluća moraš nečim da obložiš kosti, budi razuman, vidi čega sve ima ovde, Dorkas, devojko, ti samo donesi ovom čoveku prazan tanjir, a ja ću mu ga napuniti, važi? Ćuti, Šila.” Bile su to uglavnom žene njegovih godina, s muževima, decom, pa i unucima. Rintale su za sebe i za svakog kome su bile potrebne. Muškarci su smešni, divni i užasni, mislile su, i koristile su svaku priliku da im to stave do znanja. U ovakvom društvancetu mogu nekažnjeno da rade ono što ne smeju kad se nađu nasamo s nekim muškarcem, neznancem ili  prijateljem, koji im je pozvonio na vrata držeći u ruci koferče sa uzorcima,  bez obzira na to koliko je visok, koliko je njegov osmeh seoski bezazlen i koliko je tuge u njegovim očima. Pored toga, sviđao im se njegov glas. Imao je dubinu, ton kakav su mogle da čuju samo kad bi posetile  bandoglave stare rođake koji nisu hteli da mrdnu iz svog prednjeg dvorišta i sa svojih ispošćenih njiva i da se presele u Siti. Podsećao ih je na muškarce kojima je šešir služio i da ih zaštiti od sunca dok su orali, i da iz njega  pojedu večeru; koji su duvali u šoljicu s kafom i držali nož čitavom šakom

dok su jeli. Gledale su pravo u njega i govorile mu, kako su znale i umele, koliko je smešan, koliko je divan i užasan. Kao da to nije i sam znao. Džo Trag je računao da će nasmejane, susretljive žene kupiti njegovu robu i na pamet mu nije padalo da se spetlja s nekom od njih. Ne ako želi da se mirno nagne preko bilijarskog stola i okrene leđa muževima svojih mušterija. Ali, toga dana u kući Alise Manfred, dok je slušao njihovo zadirkivanje i na njega odgovarao, ta igra je najednom dobila izvesnu težinu. Razmišljala sam o tome. Šta je mislio tada i kasnije, i šta joj je rekao. Došapnuo je nešto devojci dok mu je otvarala vrata da ga isprati, i u tom trenutku niko nije izgledao zadovoljniji i iznenađeniji od njega. Ako se dobro sećam, tokom tog oktobarskog ručka u kući Alise Manfred nešto se otkačilo. Alisa je bila neodlučna i izgubljena, a svi koji su s njom  proveli više od pola sata znali su da to nije njen stil. Umela je da preseče ednim pogledom najbolji trač kad bi joj se učinilo da je mera pređena. Haljina koja vam se učinila vesela postajala je drečava i aljkava u njenom  prisustvu, možda zbog njene glave u koju su bile spakovane sve majstorije krojačkog zanata. Ta je umela da postavi sto. Porcije su možda bile malčice škrte, i mislim da je imala nešto protiv putera, nije ga bilo mnogo u njenim desertima. Ali, kolačići su hili lepi i laki, kao i tanjiri i pribor za elo, sve blistavo i lepo raspoređeno. Razmotavaj njenu platnenu salvetu koliko god hoćeš, nigde nećeš videti krmaču. Za ručkom je, naravno, bila učtiva; ne uobražena, naprosto nije obraćala pažnju na sitnice. Odsutna i zamišljena. Verovatno zbog Dorkas. Uvek sam smatrala da je ta devojka vreća laži. Po njenom hodu sam mogla da zaključim da donje rublje, mada ne i haljina, ne priliči njenim godinama. Možda je tog oktobra i Alisa počela da razmišlja o tome. U anuaru više nije bilo potrebe da se pretpostavlja ovo ili ono. Svi su sve znali. Pitam se da li je Alisa predosetila da će Džo Trag zakucati na njena vrata? Ili je možda nešto pročitala u onim silnim novinama uredno naslaganim ispod komode. Svakom je potreban dobar svežanj novina: da na njima ljušti krompir, da ih upotrebi u kupatilu, da zavije glavicu kupusa. Ali, Alisa Manfred ih je koristila drukčije. Mora da ih je čitala, i to više puta, zašto bi ih inače

čuvala? A ako je išta u tim novinama pročitala dva puta, znala je odveć mnogo o odveć maloj stvari. Ako imaš tajne koje želiš da sačuvaš, ili ako hoćeš da otkriješ tuđe, novine ti mogu pomeriti pamet. Najbolji način da saznaš šta se događa jeste da posmatraš kako se ljudi ponašaju na ulici. Koji im ulični propovednici preprečuju put? Da li prolaze pravo kroz grupu dečaka koji šutiraju konzerve na trotoaru ili viču na njih da se sklone? Prave li se da ne vide čoveka koji sedi na braniku automobila ili zastanu da s njim razmene nekoliko reči? Ako izbije tuča između muškarca i žene, da li  priđu da posmatraju ili se, za svaki slučaj, drže na bezbednom rastojanju? Jedno je sigurno, ulice će te zbuniti, naučiće te onome što treba da znaš ili će ti razbiti glavu. Ali, Alisa Manfred nije bila od onih koji traže razloge da provode vreme na ulici. Za nju je ulica bila put do kuće kojim je išla najbrže što je mogla. Da je češće izlazila, sedela na stepenicama ispred zgrada ili ogovarala po frizerskim salonima, saznala bi više nego iz novina. Možda bi shvatila šta joj se događa pred nosom. Kad je najzad saznala šta se događalo između tog oktobarskog i onog strašnog januarskog dana koji je sve okončao, poslednji ljudi na svetu koje je želela da vidi bili su Džo Trag i oni koji su s njim povezani na bilo koji način. To se ipak dogodilo. Žena koja je zazirala od ulica pustila je u svoju dnevnu sobu ženu koja je jednom sela nasred ulice. Krajem marta, Alisa Manfred je odložila igle da bi ponovo razmislila o onome što je nazvala nekažnjivošću  čoveka koji je ubio njenu sestričinu samo zato što mu se tako moglo. Nije to bilo teško izvesti; nije čak morao ni dvaput da razmisli o opasnosti u koju dovodi sebe. Prosto je to uradio. Jedan čovek. Jedna bespomoćna devojka. Čovek koji u koferčetu nosi uzorke. Prijatan, dobar sused, svačiji poznanik. Od onih koje pustiš u kuću zato što nisu opasni, zato što si ih videla s decom. Kupuješ njegove  proizvode i nikad ne čuješ da je ikom učinio nešto rđavo. Ne samo da se osećaš bezbednom, već ti je njegovo društvo milo zato što se takvima kao što je on žena obrati za pomoć kad pomisli da je neko prati ili posmatra, ili kad joj je potrebno da negde ostavi rezervni ključ za slučaj da izgubi svoj. Takav čovek te doprati do vrata kad propustiš tramvaj i moraš noću da  pešačiš do kuće. Upozorava mlade devojke da se klone sumnjivih kafana i

ljudi koji u njima ubijaju vreme. Žene ga začikavaju zato što mu veruju. Mogao je biti jedan od onih koji su marširali na Petoj aveniji - hladni, ćutljivi i dostojanstveni - kroz prostor koji su stvorili bubnjevi. On je znao da zlo nije dobro, a ipak je učinio zlo. Alisa Manfred je mnogo šta videla i pretrpela, doživljavala je strah svuda u toj zemlji, u svakoj njenoj ulici. Tek sada se osetila zaista ugroženom zato što poživotinjeni muškarci i njihove poživotinjene žene nisu ko zna gde, već u njenom susedstvu, u njenoj kući. Čovek je došao u njenu dnevnu sobu i uništio njenu sestričinu. Njegova žena je upala na pogreb da ga uprlja i obeščasti. I te kako bi ih oboje prijavila policiji da sve što je znala o crnačkom životu nije govorilo protiv toga. Protiv toga da dobrovoljno razgovara s nekim policajcem, crnim ili belim, da ga pusti u kuću, da ga posmatra kako se meškolji u njenoj fotelji da bi udobno smestio plavi čelik koji ga je činio muškarcem. Zaludna i povučena u žalost i stid, prekraćivala je vreme pletući čipku ni za koga, čitajući novine, slažući ih na pod, ponovo ih dohvatajući. Sada ih e čitala drugačije. Svake nedelje od smrti njene sestričine, tokom čitavog anuara i februara, novine su iznosile na videlo kosti neke uništene žene. Muž ubio ženu. Oslobođena osmorica optužena za silovanje. Žena i devojka žrtve tog i tog. Žena izvršila samoubistvo. Beli napadači osuđeni. Pet žena  pritvoreno. Muškarci tuku, ispovedaju se žene. Muškarci mahniti od ljubomore. Bespomoćne kao patke, mislila je. Zaista? Kad se novinski izveštaji  pažljivo pročitaju vidi se da većina tih žena, pokorenih i slomljenih, nije  bila bespomoćna. Niti lak plen, kao Dorkas. Širom zemlje crne žene su bile naoružane. Barem to, mislila je Alisa, barem to su naučile. Zar nije sve na Božjoj zemlji rođeno ili naučeno da se brani? Brzina, otrov u listu, jezik, rep? Maska, let, milioni koji proizvode milione? Ovde trn, tamo sečivo. Rođena žrtva? Lak plen? „Ne verujem.” Rekla je to naglas. „Ne verujem.” Izlizana mesta na posteljini ojačana su čvrstim koncem. Opran i složen veš leži u korpi koju je koristila i njena majka. Alisa je namestila dasku za  peglanje i ispod nje postavila novine da čaršavi ne bi dodirivali pod. Čekala je da se ugreje pegla, ali je čekala i surovu ženu crnu kao čađ koja

e, sad su svi to znali, nosila nož. Čekala ju je s manje oklevanja nego ranije i bez imalo one mešavine straha i gneva koju je osećala u januaru kad je žena koja se predstavila kao Violeta Trag došla da je poseti, da popriča ili ko zna šta. Pokucala je na njena vrata u rano jutro. Alisa je pomislila da to može biti samo neki predstavnik zakona. „Nemam ništa da vam kažem. Baš ništa.” Rekla je to glasnim šapatom kroz prorez na vratima s kojih nije skinula lanac. Nije morala da čuje ime da bi se uplašila ili da bi saznala ko je posetiteljka: glavna zvezda na  pogrebu njene sestričine. Žena koja je upropastila obred, promenila mu smisao i značenje; kad se govorilo o smrti njene sestričine, uvek je  pominjana i ta žena, doduše pod novim imenom. Ljudi su je prozvali Violentna. Prirodno. Alisa je sedela u prvom redu u crkvi i bila potpuno oduzeta. Kasnije, malo-pomalo, osećanja su se vratila, neobična i  prepoznatljiva, jasna i mutna poput morskog otpada koji su talasi izbacili na  plažu.  Najjači je bio strah i - nešto novo - gnev. Prema Džou Tragu koji je to učinio: zaveo njenu sestičinu u njenoj kući, pred njenim nosom. Fini čovek. Čovek koji je prodavao kozmetičke proizvode; prijatan sused kakav postoji u svakoj zgradi u gradu. Čovek koga su stanodavci i stanari voleli zato što e slagao igračke razbacane na pločniku. Koga su deca volela zato što se nije mešao u njihova posla. Koga su muškarci voleli zato što nikad nije varao u igri, započinjao glupu tuču, niti spletkario, i zato što je ostavljao njihove žene na miru. Koga su žene volele zato što su se u njegovom društvu osećale kao devojke. Koga su devojke volele zato što su se u njegovom društvu osećale kao žene. A upravo to je Dorkas tražila,  pomislila je. Ubicu. Alisa se sada nije plašila ni njega ni njegove žene. Prema Džou, koji joj oteo sestričinu kao zmija skrivena u travi, osećala je drhtavi bes; i stid što e trava u koju se sakrio bila njena - osmatran i čuvan teren gde su vanbračni život i neoverljiva trudnoća bili granica podnošljivog života. Posle toga - tačka. Samo čekanje da beba poraste i stvori sopstveni osmatran i čuvan teren. Sad je čekala Violetu s manje kolebanja, dovoljno mirna da se zapita zašto je sve to tako. U pedeset osmoj godini, bez sopstvene dece - a sad je

mrtvo i ono koje joj je bilo povereno - razmišljala je o histeriji, nasilju,  prokletstvu vanbračne trudnoće. Njeni roditelji bili su time opsednuti sve vreme, ili barem u vreme koje je pamtila. Govorili su joj o njenom telu strogo i pažljivo: ružno sedenje (s raširenim nogama); žensko sedenje (s  prekrštenim nogama); disanje na usta; ruke na bokovima; naslanjanje na sto; njihanje u hodu. Kad je dobila grudi, morala je da ih stegne i prikrije, toliko su bili prestravljeni od same pomisli na moguću trudnoću. Kad se udala za Luisa Manfreda, strah se preobratio u svoju suprotnost. Naglas su maštali o unucima koje će moći da gledaju i drže u naručju, a istovremeno su mrzeli vrške koji su se pomaljali pod bluzom Alisine mlađe sestre. Grozili su se mrlja krvi, nove krivine bedara, kose. Toga i potrebe za novom odećom. „Zaboga, devojko!” Mrštenje kad porub ne može više da se popusti; kad  pojas ne može da se proširi. Dok je rasla pod tim vrućim nadzorom, Alisa se zaklinjala da ona neće tako, ali ipak jeste, sve je prenela dalje. Na jedino dete svoje mlađe sestre. Sad se pitala da li bi to učinila i da joj je muž  poživeo ili ostao sa njom, ili da je imala svoju decu. Da je bio tu, pored nje, i pomagao joj u odlučivanju, možda sad ne bi čekala ženu zvanu Violentna i  prevrtala po glavi ratne misli. Jer to je zaista bio rat. Zato je odlučila da se  preda i da učini sestričinu sopstvenim ratnim zarobljenikom. Druge žene se, međutim, nisu predavale. Naoružavale su se širom zemlje. Alisa je jednom radila sa švedskim krojačem koji je imao ožiljak od uveta do ugla usana. „Crnkinja”, rekao je. „Isekla me je do zuba, do zuba.” Osmehom i mahanjem glave izrazio je svoje čuđenje. „Dozuba.” Ledadžija iz Springfilda imao je četiri pravilno raspoređene rupe na vratu od ravnomernih uboda nečeg tankog, okruglog i oštrog. Muškarci su trčali ulicama Springfilda, Ist Sent Luisa i Sitija s jednom mokrom crvenom šakom u drugoj, sa komadima kože koji su se još samo krajičkom držali na licu. Ponekad su stizali u bolnicu živi samo zato što su ostavili brijač na mestu u koje je zasekao. Crne žene bile su naoružane; crne žene bile su opasne; što su manje novca imale, to je smrtonosnije bilo njihovo oružje. A nenaoružane? One su našle zaštitu u crkvi i strogom, ljutitom Bogu čiji e gnev na ljude koji su ih povredili bio toliko strašan da se nije mogao gledati. Taj Bog je već na putu, evo ga, dolazi da ispravi nepravde koje su

im učinjene. Ovde je. Već. Vidiš? Vidiš? Ono što je nekad učinio njima, svet sad čini sam sebi. Unesrećio ih je? Da, ali pogledaj odakle izvire nesreća. Bile su vređane i psovane? O, da, ali samo pogledaj kako svet vređa i psuje samog sebe. Bile su saletane u kuhinji i sobici iza radnje? Ihaj. Policajci su ih udarali pesnicom u lice i tako lomili odlučnost njihovih muževa i njihove vilice? Ihaj. Znani i neznani muškarci dobacivali su im gadosti kroz prozor automobila svakog bogovetnog dana u njihovom životu? Ihaj. Ali u božjim očima, i u njihovim, sve te ružne reči i pokreti samo su žudnja Zveri za sopstvenom pogani. Zver ne čini ono što joj je učinjeno, već ono za čim sama žudi: siluje zato što želi da bude silovana. Kolje decu zato što želi da bude zaklano dete. Gradi zatvore da bi u njima živela i grčevito  prianja uz sopstveno propadanje. Božji gnev, tako lep, tako jednostavan.  Njihovi neprijatelji dobijaju ono što su tražili, postaju ono što rade drugima. Ko su još bile te nenaoružane? One koje su mislile da im ne trebaju sečiva, živa soda, krhotine stakla obmotane nečim na jednom kraju kako bi se mogle uhvatiti golom rukom. One koje su kupovale kuće i zgrtale pare kao zaštitu i sredstvo da se obezbedi zaštita. One koje su delile život sa naoružanim muškarcima. One koje nisu nosile pištolje zato što su same  postale pištolji; koje nisu nosile skakavce zato što su kao skakavci  prosecale grupe ljudi, obarajući mecima zakone i upirući prstom na krv i izmučeno telo. One koje su uvećavale svoju malu snagu pristupajući nekoj ligi, klubu, ili udruženju osnovanom da spreči ili ne dopusti, da se seljaka ili opstane tu gde je, da smisli način, da zahteva, teši i ublažava. Plati kauciju i izvuci iz zatvora, obuci mrtvaca, nađi novi stan, otvori školu, spopadni mesnu vlast, prikupi priloge, uzbuni blok i drži svu decu na oku. Godine 1926, sve druge vrste crnih žena bile su neme, lude ili mrtve. Alisa je sada, u mesecu martu, čekala ženu s nožem. Ženu koju su  prozvali Violentna zato što je pokušala da ubije ono što je već ležalo u kovčegu. Ostavljala je poruku ispod Alisinih vrata svakog dana počev od anuara - nedelju dana posle pogreba - a Alisa Manfred je poznavala soj crnaca kojem je pripadao taj par: učila je Dorkas da se kloni takvih. Gadan soj. I opasan. Muž puca; žena bode. Ništa. Ništa što je njena sestričina uradila ne može se meriti s tim nasiljem. Azar nasilje ne ide pod ruku s  porokom? Kockanjem. Psovanjem. Strašnom i nedoličnom blizinom.

Crvenim haljinama. Žutim cipelama. I, naravno, s čađavom muzikom koja ih  podjaruje. Alisa se sad nije plašila kao u januaru i kao u februaru, kad je prvi put  pustila tu ženu u kuću. Ona će i tako završiti u zatvoru - sve one na kraju tamo dospeju. Ali, lak plen? Prirodna žrtva. „Ne bih rekla. Ne bih rekla.” Tokom bdenja Malvona joj je ispričala neke detalje. Barem je pokušala. Alisa se odmakla od nje i zadržala dah, kao da želi da napravi što veće rastojanje između sebe i tih reči. „Cenim vašu brigu”, rekla je. „Poslužite se.” Pokazala je sto pretrpan hranom i dobronamerne ljude oko njega. „Vidite koliko je toga.” „Tako mi je teško”, rekla je Malvona. „Kao da je bila moja.” „Hvala vam.” „Podižeš tuđe dete, a boli te kao da je tvoje rođeno. Čuli ste za Cakana, mog sestrića...?” „Izvinite.” „Sve sam činila za njega. Kao rođena majka.” „Molim vas. Poslužite se. Vidite koliko ima. Previše.” „Oni stari pokvarenjaci, žive u mojoj zgradi, znate...” „Zdravo, Felicija. Lepo od tebe što si došla.” Tada nije želela previše da čuje i sazna. Naročito nije želela da vidi ženu koju su prozvali Violentna. Uplašila se kad je ispod vrata našla njenu  poruku. Ali nešto kasnije, u februaru, pošto je čula koliko se onaj čovek  kida i pošto je pročitala naslove u  Dobu,  Novostima i Glasniku, primirila se, očvrsla i pustila tu ženu u kuću. „Šta vi uopšte hoćete od mene?” „O, samo bih malo posedela”, rekla je Violeta. „Žao mi je. Zaista ne znam čemu ovo.” „Imam problema s glavom”, rekla je Violeta dodirujući prstima vrh šešira. „Zašto ne odete kod lekara?” Violeta je, kao namagnetisana, prošla pored nje i krenula ka stočiću u uglu. „Je li to ona?” Alisa nije morala da se okrene. Znala je u šta se zagledala njena  posetiteljka.

„Jeste.” Violeta je ćutke posmatrala lice koje je naviralo iz rama; Alisa se unervozila. Pre nego što je smogla hrabrosti da zamoli ženu da ode, ova se okrenula od fotografije i rekla: „Ne treba mene da se plašite.” „Ne? A koga treba da se plašim?” „Ne znam. Zato me i boli glava.” „Niste došli ovamo da kažete da vam je žao. Pomislila sam da možda zato dolazite. Došli ste da istresete još malo svoje zloće.” „Nemam ja svoje zloće.” „Bilo bi najbolje da odmah odete.” „Pustite me da ostanem. Samo minut. Ne mogu da nađem mesto gde bih malo posedela. To tamo je ona?” „Već sam vam rekla da jeste.” „Zadavala vam je mnogo briga?” „Ne. Nimalo. U redu. Ponekad.” „Ja sam u njenim godinama bila dobra devojka. Nisam nikom pravila  probleme. Radila sam sve što su mi govorili da radim. Dok nisam došla ovamo. U Sitiju se čovek uobrazi.” Čudnovato ponašanje, pomislila je Alisa. Čudno, ali ne i krvožedno. Pre no što je stigla da pomisli da to ne bi trebalo reći, izletelo je pitanje. „Zašto e to uradio? „Zašto je ona to uradila?” „Zašto ste vi?” „Ne znam.” Kad je Violeta došla drugi put, Alisi su se još motale po glavi one besne žene sa živom sodom, naoštrenim brijačima, ožiljkom ovde, ožiljkom tamo. Dok je navlačila zavese da preseče svetlost koja je njenoj gošći bila pravo u oči, rekla je: „Tvoj muž. Tuče li te?” „Da li me tuče?” Violeta je izgledala zbunjena. „Ostavlja utisak finog, mirnog čoveka. Tuče li te?” „Džo? Ne. Taj nikog nije povredio.” „Osim Dorkas.” „I veverica.” „Molim?”

„I zečeva. Da, i srna. Oposuma. Fazana. Dobro se jelo tamo, kod kuće.” „Zašto ste otišli odande?” „Kućevlasnik nije primao zečeve. Tražio je pare.” „Ovde svi traže pare.” „Da, ali ovde možeš i da ih zaradiš. U početku sam radila po kućama. Tri kuće na dan, to je bilo mnogo para. Džo je noću čistio ribu. Nije odmah dobio posao u hotelu. Ja sam počela da se bavim friziranjem, a Džo...” „To me ne zanima.” Violeta je ućutala i zagledala se u fotografiju. Alisa joj je dozvolila da je odnese svojoj kući. Sutradan se vratila i izgledala je tako loše da je Alisa poželela da je ošamari. Ali je samo rekla: „Skini tu haljinu da ti popravim porub.” Violeta e uvek nosila istu haljinu i Alisu su nervirali končići koji su virili iz rukava, kao i postava kaputa koja je, koliko je videla, bila pocepana barem na tri mesta. Violeta je sedela u gaćicama i kaputu dok je Alisa sitnim bodom zašivala porub na rukavu. I sa šeširom koji nikad nije skidala. „Najpre sam mislila da dolaziš ovamo da mi naudiš. Onda sam pomislila da želiš da ponudiš utehu. Onda sam pomislila da želiš da mi se zahvališ što nisam pozvala policiju. Ali, tebi nije do toga, je l’ da?” „Morala sam negde da posedim. Mislila sam da ću ovde moći. Da ćeš me pustiti, kao što i jesi. Znam da nisam mnogo učinila da zadržim Džoa u kući. Ali, zanimalo me je kakva bi to devojka trebalo da budem da bi ostao.” „Koješta. Trebalo bi da imaš osamnaest godina, to je sve.” „Ne. Ima tu još nečeg.” „Ne znaš ništa o svom rođenom mužu, a očekuješ od mene da ti  pomognem.” „Ni ti nisi znala da se sastaju, baš kao ni ja, a viđala si je svakog dana, kao i ja Džoa. Znam gde su meni bile misli. Gde su bile tvoje?” „Sad me i prekorevaš. To ti neću dozvoliti.”

* Alisa je složila čaršave i počela da pegla prvu haljinu kad je Violeta

 pokucala. Mnogo, mnogo godina ranije povlačila je vrh pegle po šavu belih muških košulja. Pritiskala je sve dok tkanina ne postane glatka i kruta od štirka. Te košulje su sada krpe. Krpe za prašinu, za veliko spremanje, trake vezane oko zglobova vodovodnih cevi da se ne bi zaledili; podmetači za saksije, parčići na kojima isprobavaš da li se pegla dovoljno ugrejala i kojima obmotavaš vrele drške. Čak i fitilji za uljane lampe; vrećice sa solju za izbeljivanje zuba. Sad je brigom svojih otmenih ruku darovala sopstvene haljine. Četiri jastučnice, još tople na dodir, bile su složene na stolu. I dva krevetska čaršava. Sledeće nedelje, možda, zavese. Prepoznala je kucanje, ali nije bila načisto treba li da se obraduje ili da se naljuti. Svejedno. Kad bi Violeta došla u posetu (uvek nenajavljena), nešto se otvaralo. Taman šešir činio je njeno lice još tamnijim. Oči su joj bile okrugle kao srebrni dolari, ali su mogle najednom da se suze. Alisa se drukčije osećala i drukčije je govorila u njenom društvu. Ne kao s drugim ljudima. S Violentnom je bila neučtiva. Preka. Škrta. Kao da su obziri i ljubaznost među njima suvišni. Zamenjuje ih nešto drugo, nešto  potrebno - možda jasnoća. Ona vrsta jasnoće koju ludi ljudi traže od neludih. Sa zakrpljenom postavom i pričvršćenim manžetama, Violeta je morala da vodi računa samo o čarapama i šeširu da bi izgledala sasvim normalno. Alisa je ispustila mali uzdah, zapanjena što otvara vrata jedinoj osobi koju željno iščekuje. „Smrzla si se.” „Zamalo”, rekla je Violeta. „U martu čovek može gadno da se razboli.” „To bi bilo dobro”, rekla je Violeta. „Sve moje nevolje bi prošle kad bi mi se razbolelo telo umesto glave.” „Ko bi onda pravio lepe ženske frizure?” Violeta se nasmejala. „Niko. Možda ih niko ne bi pravio, i možda niko ne bi primetio razliku.” „Razlika nije samo u frizuri.” „One su samo žene, znaš. Kao mi.”

„Ne”, rekla je Alisa, „Nisu. Nisu kao ja.” „Ne mislim na zanat. Mislim - žene.” „Hajde, molim te”, rekla je Alisa. „Mani to. Sipaću ti čaj.” „Bile su dobre prema meni kad niko drugi nije. Ja i Džo imamo šta da edemo zahvaljujući njima.” „Ne pričaj mi o tome.” „Kad god ostanemo bez para ili naiđe nepredviđen trošak, mogu po ceo dan da zarađujem na njihovim glavama.” „Ne zanima me, rekla sam ti. Ne želim da slušam o tome i otkud im  pare. Hoćeš li čaj?” „Da. Rado. Što da ne. Zašto ne želiš da slušaš o tome?” „Eh. Muškarci. Rđe. Zar se one ne svađaju sve vreme? Ne bojiš se da će  početi da se tuku dok ih friziraš?” „Samo kad su trezne.” Violeta se osmehnula. „Aaa, tako.” „One dele muškarce, tuku se s njima, i zbog njih takođe.” „Nijedna žena ne bi smela tako da živi.” „Ne. Nijedna žena ne bi smela da bude prinuđena da tako živi.” „Grozno.” Alisa je prešla jezikom preko zuba. „Stomak mi se prevrće.” Sipala je čaj, podigla šolju s tanjirićem gledajući u Violetu. „Da si saznala pre nego što ju je ubio, da li bi ti to uradila?” „Pitam se.” Alisa joj je dodala čaj. „Ne razumem žene kao što si ti. Žene s noževima.” Zgrabila je bluzu s dugačkim rukavima i izravnala je na dasci za  peglanje. „Nisam se rodila s nožem.” „Ne, ali si ga uzela u ruku.” „Ti nisi nikad?” Violeta je uduvavala mehuriće u čaj. „Ne, nisam nikad. Čak ni kad je moj muž otišao s drugom. A ti. Nisi čak  imala ni dostojnog neprijatelja, nekog koga vredi ubiti. Potegla si nož na mrtvu devojku.” „Ali, tako je bolje zar ne? Šteta je već bila počinjena.” „Ona nije bila neprijatelj.” „O, jeste. Moj neprijatelj. Onda, kad to nisam znala, a i sada.”

„Zašto? Zato što je bila lepa i mlada i što ti je preotela muža?” Violeta je sipala čaj. Posle dužeg ćutanja i posle razgovora o sitnicama, a onda i o skučenosti života, upitala je Alisu Manfred: „Ti ne bi? Ne bi se  borila za svog muškarca?” Posejan u detinjstvu i zalivan svakog bogovetnog dana, strah je celog života strujao kroz njene vene. Mislio ratne misli koje je nakupio, procvetao u nešto drugo. Sad, dok je gledala ovu ženu, Alisa je začula pitanje kao  pucanj iz dečjeg pištolja.  Negde u Springfildu ostali su samo zubi. Možda i lobanja, ali u to nije  baš sigurna. Ako bi kopala dovoljno duboko i podigla poklopac, zubi bi izvesno bili unutra. Bez usana koje bi se mogle podeliti sa onom ženom s kojom ih je delila. Bez prstiju kojima bi podigao njene bokove kao što je  podizao druge. Samo otkriveni zubi, ništa ni nalik onom osmehu koji ju je naveo da kaže: „Biraj.” Izabrao je. Violeti je rekla istinu. Nikad nije potegla nož. Ali je propustila da kaže nešto što joj se sad vraćalo, a što je takođe bilo istina: svakoga dana i svake noći tokom sedam meseci, ona, Alisa Manfred, bila je žedna krvi. Ne njegove. O, ne. Njemu je namenila šećer u motoru, isečene kravate, spaljena odela, izbušene cipele, pokidane čarape. Pakosno, detinjasto nasilje, tek da mu oteža svakodnevni život, da ga podseti. Ali, bez krvi.  Njena žeđ usredsredila se na crvenu tečnost koja je tekla kroz vene druge žene. Bilo bi dovoljno šilo za led, zabodeno i naglo gurnuto dublje. Da li bi e kanap uvijen oko vrata i zategnut svom snagom koju je Alisa imala naterao da propljuje tu tečnost? Ipak, najviše je volela san koji joj je noćima nadimao jastuk: uzjahuje konja, nalazi tu ženu samu na putu, prelazi u galop i gazi je s četiri potkovana kopita; još jednom, i još jednom, sve dok se drolja ne pretvori u izmrcvarenu fleku na drumu. On je izabrao; na nju je red. Možda bi se, posle sedam meseci noćnog galopiranja, na konju koga nije ni imala ni znala da jaše, preko sočnog i drhtavog tela žene koja je zimi nosila bele cipele, nasmejala glasno kao dete koje nikad nije videlo venčani list - možda bi učinila neku ludost. Ali, kad e prošlo tih sedam meseci, morala je da izabere nešto drugo. Odelo, kravatu, košulju koju je najviše voleo. Rekli su joj da nema svrhe bacati i cipele. I tako ih niko neće videti. A čarape? Ne može valjda bos? Naravno,

rekao je pogrebnik. Čarape su neizostavne. I kakve je veze imalo to što je njena zakleta i omražena neprijateljica položila na kovčeg buket belih ruža i  pritom izvukla iz drugog buketa ružu koja joj se slagala s bojom haljine? Već trideset godina se on u Springfildu pretvara u zube, i niko tu ništa ne može, ni ona, ni ožalošćena u nepriličnoj haljini. Alisa je odložila peglu. „Ne znaš ti šta je gubitak”, rekla je i oslušnula sopstvene reči jednako pažljivo kao i žena koja je sedela pored njene daske za peglanje sa šeširom na glavi iako je bilo jutro.

Sa šeširom zabačenim na čelo Violeta izgleda kao vetropirka. Smirujuće dejstvo čaja koji joj je ponudila Alisa Manfred nije dugo trajalo. Sada sedi u Dagijevoj radnji srčuči ledeni slad kroz slamku i pitajući se ko je, zapravo, ona druga Violeta koja šeta Sitijem u njenoj koži; viri kroz njene oči i vidi druge stvari. Tamo gde ona vidi praznu stolicu napuštenu kao siroče na uskom travnjaku uz reku, ona druga Violeta vidi kako ledena kora  preliva crne železničke stubove ubilačkim sjajem. Kad ona, poslednja u redu na tramvajskoj stanici, primeti hladnu dečju ruku kako viri iz  prekratkog rukava nasleđenog kaputa, ona Violeta prošiša pored bele žene i sruči se na sedište vozila koje je zakasnilo puna četiri minuta. Kad ona odvrati pogled od lica koja sa ulice gledaju mimo nje kroz prozor restorana, ona Violeta čuje kako škripe okna na opakom martovskom vetru. Ona zaboravlja na koju stranu treba okrenuti ključ u bravi; ona Violeta dobro je znala da se nož nalazi u papagajevom kavezu, a ne u kuhinjskoj fioci. I to nije sve. Ona Violeta setila se nečeg čega prva nije mogla da se seti ni u snu: struganja kamenca sa papagajevih kandži i kljuna od pre mnogo nedelja. Mesec dana je tražila taj nož. Da joj je život zavisio od toga, ne bi se setila šta je s njim uradila. Ali ona Violeta je znala i krenula je pravo ka njemu. Znala je i gde se održava pogreb, mada, kad bolje razmislim, to i nije neka mudrost jer su samo dva mesta dolazila u obzir. Ipak, ona Violeta znala je na koje od ta dva mesta treba doći i kada. Tik pred zatvaranje kovčega, kad su se ljudi koji će se onesvestiti već onesvestili i žene u  belim haljinama ih hladile lepezama; kad su se okupili nosači kovčega; mladići istih godina kao i pokojnica, iz njenog razreda, sveže obrijani, s  belim rukavicama na rukama; kad su njih šestorica obrazovali grupicu u dnu crkve i, postrojeni u dve jednake kolone, krenuli ka odru i opkolili ga.  Njih je ona Violeta morala da odgurne laktovima. Ustuknuli su i pustili je da prođe misleći da to neka očajnička ljubav želi još jednom da se pokaže  pre no što se usnulo lice zauvek skloni od njenog pogleda i surva u zaborav. Mladići su videli nož pre nje. Pre nego što je shvatila šta se zbiva, njihove snažne šake - očvrsle od bacanje klikera i strelica, sabijanja grudvi u ledeno tane, od štapova kojima su mnogo godina slali tvrde loptice preko krovova automobila, na travnjake s visokim ogradama, pa čak, kroz

otvorene ili zatvorene prozore, i u unutrašnjost stanova na četvrtom spratu, ruke koje su nosile težinu čitavog dečačkog tela nad šinama na Železničkom mostu - te ruke su se pružile ka sečivu koje nije videla najmanje mesec dana, te se iznenadila kad ga je spazila nad drskim, lukavim devojčinim licem.  Nož je odskočio i okrznuo je ispod uveta; jedva primetan trag, sličan naboru na koži. Moglo je da ostane na tome, na tom naboru, ali ona Violeta se nije smirila i rvala se sa snažnim nosačima kovčega tako žestoko da su e jedva savladali. Morali su da zaborave da je pred njima pedesetogodišnja žena u kaputu s krznenim okovratnikom i šeširom navučenim tako nisko  preko desnog oka da je bilo čudo što je pogodila vrata crkve, da i ne govorimo o mestu na koje je naciljala nož. U trenu su morali da se otarase  propovedi - kojima su ih obasipali čitavog života - o poštovanju prema starijima. Pouka dobijenih od starih članova porodice čije su mlečnosvetle oči pratile, komentarisale i nazivale pravim imenom sve što su radili. Pouka koje su dobili od svojih mlađih starijih (poput nje), tetaka, baka, majki ili majčinih najboljih prijateljica koje nisu samo mogle da se požale na njih već i da im podviknu; da ih ohlade rečima „Prestani s tim glupostima!”, doviknutim s ma kog prozora ili ulaza, s ma kog ćoška u krugu čiji prečnik  iznosi oko dva bloka. I oni bi prestali, ili bi nastavili negde drugo, iza ograde, u zapuštenom parku ili, najradije, u senci Železničkog mosta gde nikakva svetlost nije osvetljavala ono što te žene nisu dopuštale ni svojoj ni  bilo čijoj deci. Ali bi ipak nastavili. Da zaborave pouke i usredsrede se na široko, sjajno sečivo, jer ko zna? Možda njoj nije na umu samo jedan ubod nožem. Ili su možda videli sebe pokunjene dok za stolom u trpezariji  pokušavaju da objasne tim istim ženama ili čak, o, Bože! muškarcima, očevima, ujacima i odraslim rođacima, prijateljima i susedima zašto su stajali kao kandelabri i pustili tu ženu s krznenim okovratnikom da napravi  budale od njih i da uprlja časnu dužnost koja je iziskivala bele rukavice. Morali su da je obore na pod pre no što učini to što je naumila. Zvuk koji je ispustila priličio je nečem što nosi sopstveno krzno, a ne kragnu od tuđeg. Tad su mladićima prišli i namršteni odrasli muškarci i poneli napolje onu Violetu koja se bacakala i režala pred zapanjenim očima ove. Samo je u Virdžiniji bila toliko jaka, kad je tovarila seno i vodila kola s mazgom kao

odrastao muškarac. Dve decenije friziranja u Sitiju omekšale su joj ruke i otopile oklop koji joj je nekad pokrivao dlanove i prste. Kao što su cipele učinile izlišnom grubu kožu kojom su se nekad štitila njena bosa stopala, tako je Siti učinio izlišnom snagu njenih leđa i ruku kojom se nekad hvalila. Snagu koju ona Violeta očigledno nije izgubila jer inače ne bi zadala toliko muke mladićima, a bogme i odraslim muškarcima.  Nije trebalo da pusti papagaja, ona Violeta. Nije više znao da leti i samo e drhturio na simsu, ali kad je dotrčala kući iz crkve nakon što su je doslovno izbacili mladići snažnih ruku i namršteni muškarci, „Volim te” su  bile poslednje reči koje bi ona i ona Violeta poželele da čuju. Pokušavala e da ga ne gleda dok je koračala po sobama, ali papagaj je video nju i tiho zakreštao „Volim te” s druge strane prozorskog okna. Džo nije dolazio kući od Nove godine, pa nije došao ni te ni naredne noći da pojede bob koji je skuvala. Džistan i Stak svratili su da otkažu  partiju karata zakazanu za petak i da zbunjeni postoje u predsoblju pod Violetinim netremičnim pogledom. Znala je, dakle, da je papagaj tamo jer je nastavila da šeta po stepeništu, od vrata svoga stana do ulaza u zgradu, ne  bi li ugledala Džoa na ulici. Stšla je u dva po ponoći, pa u četiri, zagledala se u tamnu ulicu, pustu ako se izuzmu par policajaca i mačke koje su pišale u sneg. Drhtureći i jedva okrećući zeleno-zlatnu glavu, papagaj joj je svaki  put saopštavao: „Volim te”. „Gubi se”, rekla mu je, „odlazi.” Ujutru ga nije bilo. Sve što je videla, u podrumu, podalje od najnižeg stepenika, bilo je jedno svetložuto pero sa zelenim vrhom. Nikad mu nije dala ime. Sve te godine zvala ga je „moj papagaj”. „Moj papagaj”, „Volim te.” „Volim te.” Da li su ga dohvatili psi? Da li ga je neki noćni prolaznik  ulovio i odneo u kuću u kojoj nije bilo ogledala niti zalihe kolačića od đumbira? Ili je shvatio poruku - da je ona govorila „Moj papagaj”, a on „Volim te”, i da mu nikad nije uzvratila izjavu ljubavi, niti se potrudila da mu nadene ime - i uspeo da odleti na krilima koja se nisu raširila šest godina. Krila se ukrute od neupotrebe i oslabe pri svetlosti sijalice u stanu koji ne gleda ni na šta vredno pomena. Dovršila je slad i, mada joj se stomak uskomešao, naručila drugi i  prenela ga od stalka sa raskupusanim magazinima do jednog od malih

stolova koji je Dagi tu nezakonito postavio jer zakon kaže da jedan sto čini restoran. Tu je mogla da sedi i posmatra kako se razilazi pena i kugle sladoleda se smanjuju i gube jasne obrise kao sapun ostavljen u lavoru  punom vode. Htela je da donese i paketić Doktor-Dijevog sredstva za jačanje živaca i mišića i da ga umeša u slad koji sam po sebi ne pomaže. Zadnjica s kojom e došla ovamo nestala je zajedno sa snagom njenih leđa i ruku. Možda je ona  Violeta, koja je znala gde je nož i bila dovoljno jaka da ga upotrebi, imala zadnjicu koju je ova izgubila. Ali ako je bila jaka i imala zadnjicu, zašto se ona Violeta ponosila pokušajem da ubije mrtvu devojku? Šta god mislila o onoj Violeti i šta god ona Violeta videla kroz njene rođene oči, u tome nije bilo ni stida ni gađenja. To je bilo samo njeno i zato se krila iza tezge za jednim od Dagijevih ilegalnih stočića i igrala sa slamkom umočenom u ledeni slad. Mogla je da bude osamnaestogodišnjakinja, kao devojka kraj stalka za magazine koja je ubijala vreme čitajući  Kolijer.  Da li e Dorkas, dok je bila živa, čitala  Kolijer ? Magazin Liberti? Da li se divila  plavušama sa kratkom, majstorski ošišanom kosom? Ili muškarcima u cipelama za golf i puloverima sa V-izrezom? Nemoguće, zašto bi inače sebi našla muškarca dovoljno starog da joj bude otac? Čoveka koji nije nosio štap za golf, već koferče sa uzorcima kozmetike Kleopatra. Čije maramice nisu bile od tankog svetlog platna, niti su uredno složene izvirivale iz džepa na grudima, već su bile velike, crvene, zamazane i zgužvane. Da li je tražio od nje da u hladnim zimskim noćima svojim telom ugreje krevet pre nego što on legne? Ili je to on činio za nju? Sigurno joj je dozvoljavao da svojom kašičicom pokupi šlag iz njegove porcije sladoleda, a kad su sedeli u zatamnjenoj sali Linkolna, kučkinom sinu nije smetalo što je šakom grabila iz njegove kutije kokica. A kad bi puštali „Krila nad Jordanom”, verovatno e utišavao ton da bi je čuo kako peva zajedno s horom, umesto da ga  pojača i priguši njen prevod. „Položi moje telo”. Okretao je svoju čeljust  prema svetlosti sijalice da bi mogla da istisne noktima koren dlake zarobljen u pori, džukela. I onu drugu prokletu stvar. (Led se otopio i slad se pretvorio u supu, glatku i hladnu.) Kad je dobio bonus u vrednosti od dvadeset pet dolara zato što je sve proizvode prodao za mesec dana lampu za budoar sa plavkastim abažurom ili žensku kućnu haljinu od satena

 boje orhideje - je li joj i to poklonio, stoka? Vodio ju je u Indigo subotom i sedeli su sa strane gde se muzika dobro čula, ali u tami, za jednim od onih okruglih stolova sa sjajnom crnom pločom prekrivenom besprekorno belim stolnjakom, i pijuckali džin kojem je dodato nešto crveno da bi ličio na  bezazlenu sodu, piće za devojku njenih godina, otpijali sitne gutljaje iz čaša koje se šire prema vrhu, a postolje im je tanko tako da liče na cvet, dok je njena ruka, ona koja nije držala čašu u obliku cveta, dobovala ispod stola ritam po unutrašnjoj strani njegove butine, njegove butine, njegove butine,  butine, butine, i kupovao joj je donje rublje s vezom u obliku ružinih  pupoljaka i ljubičica, VIOLETA, zamisli, i ona ga je nosila za njega, iako je  bilo tanko i nedovoljno toplo za sobu u kojoj je radijator po podne bio isključen, dok sam ja bila gde? Bauljala po ledu pokušavajući da stignem do neke kuhinje u kojoj me čeka mušterija? Drhtala u nekom ulazu u koji sam se sklonila da sačekam tramvaj? Gde god da sam bila, bilo je hladno i  bilo mi je hladno i niko se nije zavlačio među čaršave pre mene da ih ugreje za mene niti je povlačio pokrivač do mog vrata ili čak do ušiju jer je  ponekad zaista bilo veoma hladno i možda je zato kasapski nož naciljao liniju vrata baš ispod uveta. Zato. I zato su morali toliko da se pomuče da  bi me oborili i zadržali na podu, podalje od kovčega s omicom koja je uzela ono što je bilo moje, što sam ja izabrala, izdvojila i odlučila da uzmem i zadržim, NE! ona  Violeta nije neko ko šeta ulicama noseći moju kožu i služeći se mojim očima, sranje, ne, ona Violeta sam ja! Ja koja sam tovarila seno u Virdžiniji i vodila četiri mazge. Strpljivo ga čekala po mrkloj noći u  polju šećerne trske koja je svojim šuštanjem prekrivala šištanje zmija zadržavajući dah da bih ga čula - dođavola sa zmijama kad moj čovek  dolazi po mene i ko ili šta ga može sprečiti da mi dode? Mnogo, mnogo  puta me je nadzornik oplaveo zato što sam sledećeg jutra kasnila na njivu. Mnogo, mnogo puta sam cepala dvostruko više drva nego što je bilo  potrebno u male cepanice i iverke da bih bila sigurna da će budale imati dovoljno i da neće koješta vikati za mnom kad krenem na sastanak sa svojim Džoom Tragom a crknite ako hoćete on je moj Džo Trag. Moj. Ja sam ga izabrala među svima onima niko nije bio kao Džo, eh, Džo, taj bi naveo svakog živog da stoji u trsci usred noći. Svaka bi žena danju toliko sanjala o njemu da bi skretala s brazde i morala da se muči da vrati mazge

na pravi put. Svaka žena, ne samo ja. Možda je ona to videla. Ne  pedesetogodišnjeg čoveka koji kaska s koferčetom u ruci, već mog Džoa Traga, mog Džoa Traga iz Virdžinije koji je nosio svetlost u sebi, čija su ramena bila oštra kao brijač i koji me je gledao svojim čakarastim očima i nikad nije video nikog drugog. Da li je mogla da gleda ovoga, a vidi onoga? Ispod stola u Indigu, dok je bubnjala po butini mekoj poput dečje, je li osećala da je ta koža nekad bila zategnuta kao bubanj? Da je gotovo pucala od nadimanja čeličnih mišića? Je li osećala, je li znala? I druge stvari, one koje je trebalo ja da znam, ali nisam? Tajne stvari, skrivene ili nedostupne mom pogledu? Možda joj je zbog toga dopuštao da svoju kašičicu umoči u njegovti porciju sladoleda i pokupi šlag i ono što se otopilo uz ivicu čaše i da grabi iz njegove kutije slanih kokica. Šta je videla mlada devojka poput nje, tek izašla iz srednje škole, s kosom koju je prvi put rasplela, s ružem koji je prvi put nanela na usne, u cipelama s visokim potpeticama koje je  prvi put obula? A on? Mladu mene s dugom talasastom kosom, a ne s kratkom? Ili uopšte ne mene? Mene koju je voleo u Virdžiniji zato što te devojke, te Dorkas, nije bilo ni na pomolu. Je li to bilo to? Ko je to bio? Na koga je mislio dok je trčao kroz tamu da se sastane sa mnom u polju trske?  Na nekog zlatnog nalik mom sopstvenom zlatnom dečaku koga nikad nisam videla, ali koji mi je ipak razdirao devojaštvo kao najbolji ljubavnik? Pomozi mi, Bože, ako je bilo tako jer sam ga poznavala i volela više nego  bilo koga drugog osim Prave Bel koja mi je njim napunila glavu. Je li to ono što se dogodilo? Stojeći u polju pokušavao je da dohvati devojku koju će tek videti, ali je njegovo srce znalo sve o njoj, a ja sam prianjala uz njega želeći da je on zlatni dečak koga nikad nisam videla. Što znači da sam mu od samog početka bila zamena za nešto drugo, kao i on meni. Smirila sam se zato što stvari koje ne mogu da kažem ipak izlaze iz mojih usta. Smirila sam se zato što ne znam čega će se prihvatiti moje ruke kad obave svakodnevni posao. To što se događa u meni nije moja stvar, nije Džoova; samo moram da ga zadržim kako znam i umem, a ako poludim sigurno ću ga izgubiti. Sedeći u oštroj svetlosti Dagijeve radnje i igrajući se dugačkom kašikom u visokoj čaši razmišlja o drugoj ženi koja u njenom telu sedi za stolom  praveći se da pije iz šolje. O svojoj majci. Nije želela da bude takva. O,

nikad takva. Da sedi sama za stolom, na mesečini, srčući kafu iz bele  porculanske šoljice sve dok u njoj ima kafe, i praveći se da srče kad je više nije bilo; čekajući ono jutro kad će doći muškarci koji govore dubokim glasom kao da su sami, i prevrću naše stvari, uzimaju šta hoće - ono što je njihovo, rekli su, iako smo mi u tome kuvale i prale čaršave, sedele na tome, jele iz toga. Najpre su odneli plug, kosu, mazgu, svinju, bućkalo i  presu za puter. Onda su ušli u kuću a mi, deca, stajali smo s jednim stopalom preko drugog i gledali. Kad su prišli stolu za kojim je majka milovala praznu šolju, izmakli su ga ispod nje, i onda, dok je tu sedela sama i kao van sebe, sa šoljom u ruci, vratili su se i prodrmali stolicu na kojoj je sedela. Nije odmah skočila, pa su cimnuli jače, i pošto je i dalje sedela - ne gledajući ni u koga - prosto su je stresli kao što radiš s mačkom kad ne želiš da je dodirneš telom ili uzmeš u ruke. Streseš je i ona završi na podu.  Ništa strašno jer mačka ima četiri noge. Ali ljudsko biće, žena, može da  poleti napred i padne, i da tako ostane neko vreme gledajući šolju, jaču od sebe, u svakom slučaju nerazbijenu, ali udaljeniju nego maločas. Izvan dohvata. Bilo ih je pet, s Violetom u sredini, i svi su najzad ušli u kuću i rekli Mama; svako dete je došlo i reklo Mama dok je ona govorila samo uh-uh.  Nisu od nje čuli ništa drugo u danima koji su usledili, kad su, natrpani u napuštenoj brvnari, zavisili od milosti suseda koji su još bili tu 1888. godine, koji se nisu odselili na zapad, u Kanzas Siti ili Oklahomu; niti na sever, u Čikago ili Blumington, u Indijani. Preko jedne od porodica koje su otišle među poslednjima, vest o nevolji Drage Rouz stigla je do Prave Bel. Oni koji su ostali donosili su stvari: slamarice, šerpu, pogaču i kanticu mleka. Donosili su i savete: „Ne dozvoli da te ovo smrvi, Rouz. Mi smo tu, Draga Rouz. Misli na mališane, Rouz. Neće ti On poslati ništa što ne možeš da podneseš, Rouz.” Zar baš neće? A šta ako je ovog puta ipak preterao? Loše procenio, loše razumeo baš ovu grbaču. Ovog puta. Ovu kičmu ovde. Rouzina majka, Prava Bel, došla je čim je čula. Ostavila je svoj lagodni  posao u Baltimoru i sa deset kovanih dolara zašivenih zasebno u suknju da se ne bi čulo zveckanje vratila se na stanicu zvanu Rim u okrugu Vesper da  preuzme stvar u svoje ruke. Devojčice su se odmah zaljubile u nju i sve je krenulo nabolje. Polako, ali sigurno, Prava Bel je četiri godine dovodila

stvari u red. A onda je Draga Rouz skočila u bunar i propustila veselje. Dve nedelje posle sahrane stigao je njen muž natovaren zlatnim listićima za decu, novčanicamaod dva dolara za žene i zmijskim uljem za muškarce. Za Dragu Rouz je doneo vezeni svileni jastuk da ga podmetne pod leđa na sofi koju nikad nisu imali, ali bi na njemu zaista udobno počivala njena glava u  borovom sanduku, samo da je stigao na vreme. Deca su jela čokoladu sa zlatnih listića i među sobom trampila rajski papir za svirale od trske i ribarski konac. Žene su zagrizale srebrenjak pre no što bi ga zašile u odeću. Sve osim Prave Bel. Ona je opipala srebrenjak i, prebacujući pogled s njega na svog zeta i nazad, odmahnula glavom i nasmejala se. „Dođavola”, rekao je, „O, dođavola”, kad je čuo šta je Rouz uradiia. Dvadeset jedan dan kasnije opet je otišao, a Violeta se udala za Džoa i krenula u Siti gde je saznala od sestre da je otac ponovo učinio istu stvar: došao u Rim s blagom koje se prelivalo iz džepova i ispadalo iz kape.  Njegova putovanja bila su i obesna i tajna jer je bio do guše upetljan u  poslove Partije popravljača, i kad zemljoposednici ne bi ništa postigli verbalnim ubeđivanjem, fizičko bi upalilo, pa je bilo poželjno da se nekud,  bilo kud počisti. Možda je smišljao način da ih sve povede sa sobom; u međuvremenu, godinama su se ponavljali njegovi basnoslovno opasni i čudesni povraci, doduše sve ređi, i mada se verovatnoća da je još živ smanjivala, nada nije. Bilo kad bilo kad, nekog hladnog, kao britva oštrog  ponedeljka ili u sparnoj vrelini nedeljne večeri mogao bi se oglasiti zviždukom sa druma, i pojaviti se pred njima s podrugljivim, drskim dolarima koji štrče iz kape, cipela, pantalona. Sa slatkišima nabijenim u džepove kaputa zajedno s Fridinom egipatskom pomadom za kosu. Dok  flaše ražane rakije, sredstva za čišćenje i vodice za sve zamislive vrste toalete druželjubivo zveckaju u njegovoj izlizanoj tkanoj torbi. Sad bi mu bilo oko sedamdeset. Sporiji je, naravno, a možda i bez zuba zbog kojih su mu sestre sve praštale kad bi se osmehnuo. Za Violetu (kao i za njene sestre i one koji su ostali u okrugu) on je negde, ko zna gde skupljao i gomilao blaga da ih donese svojima. Ko bi zaustavio drskog vetropira koji šakom i kapom deli poklone i priča tako očaravajuče priče da svi na tren zaboravljaju izlizani orman i ispošćenu zemlju; da veruju da dečja noga može rasti u nedogled. Da, pre svega, zaboravljaju zašto je

otišao i zašto je morao da se prikrada rođenoj kući. U njegovom društvu zaborav je sipio kao polen. Ali za Violetu polen nikada nije prekrio Rouz. Usred radosnog uskrsnuća fantomskog oca, usred uživanja u raspodeli njegovog i pravog i lažnog izobilja, Violeta nikad nije zaboravila Dragu Rouz, niti mesto u koje se ona bacila - mesto tako usko, tako tamno da je odahnula kad ju je videla opruženu u drvenoj kutiji. „Hvala Bogu za život”, govorila je Prava Bel, „ i hvala životu za smrt.” Rouz. Draga Draga Rouz. Šta je bilo to, pitam se, šta je bilo to poslednje što nije mogla da izdrži ili  ponovi? Je li se haljina od poslednjeg pranja tako pocepala da se više nije mogla zakrpiti? Ili je načula nešto o četvorodnevnim vešanjima na Kamenom bregu: muškarci u utorak, žene dva dana kasnije. Ili o mladom tenoru iz hora, uškopljenom i vezanom za drvo, i o njegovoj babi koja nije ispuštala iz ruku pantalone ispunjene jalovinom i neprestano ih je iznova trljala, iako je mrlja nestala već posle trećeg pranja. Sahranili su ga u  bratovim pantalonama dok je starica punila još jedno vedro čistom vodom. Ili je možda tog jutra čežnja (ili nada) izmakla iz ruku? Da je nije žudnja iscedila, odbacila i pobegla bez obećanja da će se vratiti i ponovo je napumpati kao gumenu loptu? Ili je bila kriva stolica sa koje su je istresli? Da li je tada, kad je pala i ležala na podu, odlučila šta će učiniti? Jednog dana. I odlagala sve dok Prava Bel nije uzela stvari u svoje ruke. Da li je  pamtila daske poda kao vrata, zatvorena i zaključana? Je li videla golu istinu u nesalomljivoj porculanskoj šolji? Kupovala svoje vreme dok se taj čas nije vratio - sa zavijajućim bolom ili kipućim besom - i omogućio joj da se okrene od vrata, od šolje, i da zakorači u bezdano dozivanje iz bunara. Šta je bilo? Šta je bilo, pitam se? Prava Bel je bila tu, smešljiva, vešta, šila je pri svetlosti vatre, a danju obrađivala baštu i skupljala letinu. Sipala čaj od slačice na ogrebotine i modrice i držala devojčice na uzdi opčinjavajući ih pričama o Baltimoru i dečaku koga je tamo čuvala. Možda je to bilo to: saznavši da su njene kćeri u dobrim rukama, boljim od njenih, Draga Rouz se najzad oslobodila vremena koje više nije teklo jer je zanavek stalo kad su je istresli sa kuhinjske stolice. Zato je skliznula u bunar i propustila veselje. Važna stvar, najveća stvar koju je Violeta iz toga naučila jeste da nikad

nikad neće imati dece. Šta god se dogodilo, nikakvo malo tamno stopalo neće pritiskati drugo isto takvo dok gladna usta govore, Mama? Kad je odrasla, Violeta nije bila u stanju ni da ostane ni da ode. Bunar  oj je isisavao san, ali se plašila odlaska. Prava Bel je odlučila umesto nje. U Palestini je bogato rodio pamuk i ljudi koji su živeli dvadeset milja uokolo skupljali su se da ga beru. Pričalo se da je nadnica deset centi za mladu ženu, četvrt dolara za muškarca. Tri dvostruke loše sezone zaredom uništile su sva očekivanja, a onda su najednom iskočili penasti debeli cvetovi. Ljudima je stao dah, a zemljoposednik je začkiljio i pljunuo.  Njegova dva crna radnika šetala su duž brazdi dodirujući nežne cvetove, opipavajući zemlju i pokušavajući da odgonetnu namere neba. Zatim jedan dan lake, sveže kišice, četiri suva dana, vrela i vedra, i čitava Palestina bila e pokrivena najčistijim pamukom koji su ikad videli. Mekši od svile,  pojavio se tako brzo da žižak, koji je napustio polja pre mnogo godina, nije imao vremena da ga napadne. Tri nedelje. Sve se mora obaviti za tri nedelje ili manje. Svako ko ima  prste u prečniku od dvadeset milja pojavio se i istog časa dobio posao. Devet dolara po jednoj bali, rekli su neki, ako si ga sam odgajio; jedanaest dolara ako imaš belog prijatelja koji će ga poneti na procenu. A beračima, deset centi na dan za žene i četvrt dolara za muškarce. Prava Bel je poslala Violetu i njene dve sestre u četvrtim zaprežnim kolima koja su pošla ka Palestini. Putovali su celu noć, počeli da rade u zoru, jeli su ono što su im davali i delili livade i zvezde sa ljudima iz okoline kojima se nije isplatilo da idu kući zbog pet sati spavanja. Violeta nije pokazala naročitu veštinu. Imala je sedamnaest godina, ali su joj dali da radi sa dvanaestogodišnjacima koji su zaostajali na kraju  brazde ili se mimoilazili s onima što se već vraćaju. Da s već obranih stabljika pokupi ono što je promaklo hitrijim rukama. Ponižena do suza, odlučila je da se vrati u Rim, ali je onda jedan čovek pao s drveta iznad njene glave pravo pred nju. Tu je legla da spava jedne noći, pokunjena i  postiđena, podalje, ali ne predaleko od svojih sestara. Prostrla je ćebe ispod lepog crnog oraha na ivici šume koja je okruživala polja pamuka. To što je bupnulo pored nje sigurno nije bilo rakun, jer je reklo Jao. Violeta se sklupčala od straha, nesposobna da progovori, ali je onda stala

na sve četiri spremna za napad. „Ovo mi se još nije desilo”, rekao je čovek. „Spavam gore svake noći.  Nikad nisam pao.” Videla je obris čoveka koji sedi i trlja koleno, pa glavu, pa ruku. „Spavaš na drveću?” „Kad nađem neko dobro.” „Niko ne spava na drveću.” „Ja spavam.” „Glupo. Možda ima zmija tamo gore.” „Ovde zmije noću gamižu po zemlji. Ko je onda glup?” „Mogao si da me ubiješ.” „Još mogu ako mi ruka nije slomljena.” „Nadam se da jeste. Nećeš ti sutra ništa brati niti ćeš se verati po tuđem drveću.” „Ne berem ja pamuk. Pravim džin.” „Šta onda radiš ovde, gospodine Veliki Pametnjakoviću, zašto spavaš na drvetu kao šišmiš?” „Nemaš nijednu lepu reč za ranjenika?” „Imam: nađi neko drugo drvo.” „Ovo je valjda tvoje?” „Jok, tvoje je.” „A da ga podelimo?” „Bogme nećemo.” Ustao je i otresao noge, isprobao da li ga drže i prišao drvetu. „Ne šali se da mi se opet popneš iznad glave.” „Samo da uzmem ceradu”, rekao je. „Uže je puklo. To je to.” Posmatrao je kroz tminu krajeve grana. „Vidiš? Eno ga. Visi tamo. Aha.” Seo je i oslonio se leđima na stablo. „Moraću da sačekam da se razdani”, rekao je, i Violeta je kasnije pomislila: zato što je njihov prvi razgovor   počeo u mraku, a završio se u zelenkastobeloj zori, noć za nju više nikad neće biti ono što je bila ranije. Nikad se više u snu neće boriti sa uskim  bunarom. Niti će se sa svitanjem preplitati tuga zaostala od jutra kad su našli Dragu Rouz zgrčenu u odveć plitkoj vodi. Zvao se Džozef, i pre nego što je granulo sunce, dok se još krilo u šumi,

ali već oživljavalo zelenilo sveta i blještavu belinu pamuka naspram tamnocrvenog obzorja, Violeta ga je prisvojila. Zar joj nije gotovo pao u krilo? Zar nije ostao? Čitave noći, bezobrazan, žalio se, začikavao, objašnjavao, ali joj je govorio, govorio kroz tamu. A svitanje ga je  postepeno otkrivalo: osmeh i krupne oči koje je posmatraju. Košulja raskopčana do čvora na struku otkrila je pleća koja je prisvojila kao sopstveni meki jastuk. Stubove njegovih nogu, ravnu liniju ramena, vilicu i duge prste prisvojila je sve. Svesna da pilji u njega, pokušala je da skrene  pogled, ali različite boje njegovih očiju terale su je da mu ga vrati. Uplašila se kad je čula da se radnici bude i protežu u iščekivanju poziva na doručak, zalaze u šumu da se olakšaju, mrmljaju jutarnje reči - ali on je rekao: „Noćas ću ponovo spavati na našem drvetu. A gde ćeš ti?” „Pod njim”, odgovorila je i ustala sa deteline kao žena pred kojom je važan zadatak.  Nije brinula šta će se dogoditi za tri nedelje kad bude pokupila svoja dva dolara i deset centi da ih odnese baki. Na kraju ih je poslala po sestrama, a sama je ostala da potraži posao u okolini. Nadzornik nije imao visoko mišljenje o njoj pošto ju je gledao kako se takmiči s decom da napuni vreću, ali njena odlučnost je najednom postala rečita.  Nastanila se kod šestočlane porodice u Tajrelu i činila je sve što je bilo u njenoj moći da bude s Džoom kad god može. Tu se pretvorila u snažnu mladu ženu koja vodi mazge, slaže seno u bale i cepa drva kao bilo koji muškarac. Tu su njeni dlanovi i tabani stekli oklope s kojima se ne mogu meriti nikakve cipele i rukavice. Sve za Džoa Traga, čakarastog usvojenog devetnaestogodišnjaka koji je pravio džin i radio s drvetom, trskom,  pamukom i kukuruzom, po potrebi klao, orao, lovio ribu, prodavao kože i divljač - i bio oran za sve. Voleo je šumu. Voleo. Zato se njegova porodica i prijatelji nisu zaprepastili kad je pristao da se oženi Violetom, nego kad je, trinaest godina kasnije, pristao da je odvede u Baltimor gde, rekla mu je, sve kuće imaju zasebne sobe i voda dolazi kod tebe umesto da ti ideš po nju. Gde obojeni muškarci rade u lukama za 2.50 dolara na dan, istovaruju  brodove veće od crkava, a drugi dolaze pred sama vrata tvoje kuće da te odvezu kud god želiš. Opisivala je Baltimor od pre dvadeset pet godina, onaj deo grada u kojem ona i Džo ne bi mogli da iznajme stan, ali to nije

znala niti će ikad saznati zato što su na kraju otišli u Siti. Batimorske snove zamenili su jači. Džo je poznavao neke ljude koji su živeli u Sitiju. Ti ljudi su pričali priče od kojih bi se Baltimor rasplakao. Novac se može zaraditi lakim radom, govorili su, stajanjem pred vratima, nošenjem poslužavnika,  pa čak i čišćenjem tuđih cipela - za jedan dan više novca no što je bilo ko od njih zaradio tokom čitave žetve. Belci te doslovno zasipaju parama samo zato što se ponašaš kao dobar sused: otvaraš im vrata taksija, prihvataš njihov prtljag. A sve što imaš, napraviš ili nađeš možeš da prodaš na ulici. U stvari, u nekim ulicama vlasnici svih radnji su obojeni; čitavi blokovi lepih obojenih muškaraca i žena smeju se po čitavu noć i zarađuju po čitav dan. Čelična vozila klize ulicama i, ako prištediš, rekli su, možeš jedno da kupiš i da se voziš sve dok ima puta. Džo je četrnaest godina slušao te priče i smejao se. Odolevao im je, a onda je najednom promenio mišljenje. Niko, čak ni Violeta, nije znao šta ga e navelo da napusti svoja polja, šume i skrovite puste doline. Da se odrekne ribarskog štapa, noža za dranje divljači; da od čitavog lovačkog  pribora zadrži samo jednu stvar i da pozajmi kofer. Violeta nikad nije saznala šta ga je namamilo - iznenada, ali kasnije nego većinu drugih - da krene u Siti. Možda je večera koja je zagolicala sve prisutne odigrala neku ulogu i u menjanju Džoovog mišljenja. Ako je Biker T. sedeo u  predsednikovoj kući jedući sendvič s piletinom u gradu koji zovu  prestonicom, u blizini onog u kojem je Prava Bel tako lepo živela, onda sve mora biti kako treba, baš kako treba. Poveo je svoju mladu ženu na put vozom u kojem je bilo dovoljno struje da im oči iskoče i da zajedno s njim uplešu u Siti. Violeta je mislila da će se razočarati; da Siti neće biti tako divan kao Baltimor. Džo je verovao da će biti savršen. Kad su stigli, s koferom u koji e stalo sve što su imali, oboje su shvatili da savršen nije prava reč. Bio je više od toga.  Ni Džo nije želeo decu tako da svi oni pobačaji - dva u polju, samo edan u krevetu - nisu bili gubitak, već obična neprijatnost. Gradski život je mnogo bolji bez njih. Kad su stigli na železničku stanicu daleke 1906, oboje su se osmehivali ženama s malom decom nanizanom nad koferima poput  perli, i u tim osmesima bilo je sažaljenja. Deca su ih privlačila. Čak su ih

voleli. Naročito Džo, koji je umeo s njima. Ali nisu želeli nevolje. Godinama kasnije, kad je napunila četrdesetu, Violeta je počela da zuri u decu i da zastaje pred izlozima prepunim igračaka u vreme Božića. Brzo bi se ljutila kad bi neko uputio detetu oštru reč, ili kad bi videla da neka žena nespretno ili nemarno drži bebu. Jednom je opekla slepoočnicu mušteriji koja je držala dete u krilu. Žena je milovala dečkića i ljuljala ga kolenom; udubljena u taj prizor, Violeta je zaboravila sopstvenu ruku sa gvožđem za uvijanje kose. Žena se trgla, a na koži joj se istog časa pojavio trag. Violeta e promrljala izvinjenja i žena se nije uzbuđivala dok nije otkrila da je jedan  pramen izgoreo. Koža će zarasti, ali golo mesto na glavi... Violeta je morala da je ućutka novcem. S vremenom je čežnja postajala teža od seksa: dahtanje, nekontrolisana žudnja. Malaksavala je i grčila se u nastojanju da je se oslobodi. Tada je sebi kupila poklon koji je sakrila ispod kreveta i izvlačila kad je bila sama i nije mogla da odoli. Zamišljala je koliko bi njeno poslednje pobačeno dete imalo godina. Devojčica, po svoj prilici. Izvesno, devojčica. Koga bi više volela? Kako bi joj zvučao glas kad bi počela da govori? Kad bi je odbila od dojke, Violeta bi duvala u njenu hranu da bi je ohladila za nežna usta. Kasnije bi zajedno pevale, Violeta alt, devojčica medeni sopran. „Davno, davno, sećaš li se, dva deteta mala pošla su u gustu šumu i tu zalutala. A kada je sunce zašlo, zasijale zvezde, jadna deca umrla su od gladi i jeze. Crvendać se jedan na njih sažalio i lišćem jagoda glave im pokrio.” Aj, aj. Kasnije bi je Violeta češljala po poslednjoj modi: kratka kosa, možda ravno odsečene šiške iznad obrva? Zulufi? Istanjeni pramenovi koji uokviruju lice? Blagi talasi, glava u obliku slova T? Violeta se davila u dubokom sanjarenju. Baš onda kad su joj grudi  postale dovoljno ravne da više nije morala da ih podupire, kad su bradavice  prestale da štrče, glad za materinstvom pogodila ju je kao malj.  Nokautirala. Kad je počela da se budi, njen muž je ubio iz pištolja devojku koja je mogla da bude ona brižljivo ošišana i moderno očešljana ćerka. Ko e spavao u tom kovčegu? Ko je budan pozirao na fotografiji? Proračunata kučka koja nije davala ni pet para za Violetina osećanja, koja je smelo stupila u život, uzela šta je htela i baš je briga za posledice? Ili mamina dundica? Žena koja joj je otela muškarca ili ćerka koja je pobegla iz njene

utrobe? Nestala u plimi sapuna, soli i ricinusa? Uplašena, možda, žestinom tog doma? Nesvesna, možda, da bi imala najlepšu frizuru u gradu samo da oj bekstvo nije uspelo, da je podnela mamine gorke lekove i iznenadne ćuške. A sad je ona morala da pilji u punačka kolena tuđe dece. U izloge i dečja kolica ostavljena na trenutak na suncu. Nije shvatila, kučka ili dundica, da su njih dve, majka i kći, mogle zajedno šetati Brodvejem i zuriti u izloge sa odećom. Zajedno sedeti u udobnoj kuhinji dok joj Violeta pravi frizuru. „U neko drugo vreme”, rekla je Alisi Manfred, „U neko drugo vreme i ja  bih je volela. Kao ti. Kao Džo.” Čvrsto je držala kaput, bilo joj je nelagodno da ga preda domaćici koja će svakako primetiti postavu. „Možda”, rekla je Alisa. „Možda. Ali to nikad nećeš saznati, je li?” „Mislila sam da je lepa. Stvarno lepa. A nije.” „Dovoljno lepa, rekla bih.” „Misliš na kosu. Na boju kože.” „Nemoj me učiti šta ja mislim.” „Šta onda? Šta je video u njoj?” „Sram te bilo. Odrasla žena da tako nešto pita.” „Moram da znam.” „Onda pitaj onoga ko zna. Viđaš ga svaki dan.” „Ne ljuti se.” „Ljutiću se ako hoću.” „Dobro. Ne želim njega da pitam. Ne želim da čujem šta on ima da kaže o tome. Znaš šta tražim.” „Tražiš oproštaj, a ja ti ga ne mogu dati. Tražiš nemoguće.” „Ne, ne to. Nije to, mislim, oproštaj.” „A šta je? Ne izazivaj sažaljenje. To neću trpeti, jasno?” „Rodile smo se otprilike u isto vreme, ti i ja”, rekla je Violeta. „Dve žene, ti i ja. Hoću da mi kažeš nešto stvarno, a ne da sam odrasla i da bi trebalo da znam. Nisam. Imam pedeset godina i ništa ne znam. Šta da radim? Da ostanem s njim? Želim, mislim da želim... nisam uvek... sad želim. Želim malo da se zasladim u ovom životu.” „Probudi se. Sladak ili gorak, drugog nema. Samo ovaj.” „Ni ti ne znaš, je l’ tako?”

„Znam dovoljno da bih znala kako da se ponašam.” „I to je sve? Nema ničeg drugog?” „Ničeg drugog?” „Ma, hajde! Ko su odrasli ljudi? Jesmo li to mi?” „O, Mama.” Izletelo je i Alisa je rukom pokrila usta. Violeta je pomislila to isto: Mama. Mama? Je li to ono gde dođeš i više ne možeš? Senka bez drveća gde te ne voli i gde te više nikad neće voleti neko ko može da bira? Gde prestaje sve osim govora? Skrenule su pogled jedna s druge. Ćutanje je potrajalo dok Alisa Manfred nije rekla: „Daj mi kaput. Ne mogu više da gledam tu postavu.” Violeta je ustala i skinula kaput pažljivo ispetljavši ruke iz pocepane svile. Zatim je sela i posmatrala kako vešta švalja pristupa poslu. „Onda sam poželela da mu vratim milo za drago.” „Budala”, rekla je Alisa i prekinula konac. „Ne bih mogla da kažem njegovo ime ni da mi život zavisi od toga.” „Ali on može da kaže tvoje.” „Neka.” „Šta si htela time da postigneš?” Violeta nije odgovorila. „Da li si privukla pažnju svog muža?” „Ne.” „Otvorila grob moje sestričine?” „Ne.” „Treba li da ti ponovim?” „Da sam budala? Ne, ali mi reci, ili bolje, slušaj. Svi sa kojima sam odrasla su tamo, kod kuće. Nemamo dece. Imam samo njega. Imam samo njega.” „Izgleda da nije baš tako”, rekla je Alisa. Njeni bodovi se nisu mogli videti golim okom. Kasnije u martu, dok je sedela u Dagijevoj radnji i igrala se kašičicom, Violeta je mislila na sve što se zbilo tog jutra kod Alise. Došla je rano. U vreme za kućne poslove koje ona sama više nije obavljala. „Drukčije je nego što sam mislila”, rekla je. „Drukčije.” Violeta je mislila da je dvadeset godina života u Sitiju više od

savršenstva, ali je Alisa nije pitala šta misli. Nije je pitala da li je Siti, sa svojim pravim ulicama, razbudio ljubomoru tek onda kad je bilo kasno za sve osim gluposti. Ili je Siti proizveo to nastrano žaljenje za suparnicom koja je mogla da joj bude ćerka. Razgovarale su o prostitutkama i ženama koje se tuku - Alisa nakostrešena, Violeta ravnodušna. Onda ćutanje dok Violeta pije čaj i sluša šištanje vrele pegle. Sad su se jedna s drugom osećale tako prirodno da reči nisu uvek bile potrebne. Alisa je peglala, Violeta posmatrala. S vremena na vreme, jedna bi nešto promrmljala, samoj sebi ili drugoj. „Nekad sam ga volela”, rekla je Violeta. Alisa se nasmešila, shvativši odmah da Violeta misli na štirak. „I ja”, rekla je. „To je izluđivalo mog muža.” „Škripanje, je li? Sigurno ne ukus.” Alisa je slegnula ramenima. „Samo telo zna.” Pegla je šištala na vlažnoj tkanini. Violeta je oslonila obraz o dlan. „Peglaš kao moja baka. Šavove na kraju.” „To je znak prvoklasnog peglanja.” „Neko pegla prvo šavove.” „A onda mora ponovo da ih prepegla. Mrzim aljkavo peglanje.” „Gde si naučila tako da šiješ?” „Kad smo bili deca morali smo stalno nešto da radimo. Dokone ruke... i tako to.” „Mi smo brali pamuk, cepali drva, orali. Nisam znala da prekrstim ruke. Sad prvi put gledam kako moje ruke ne rade ništa.” Jesti štirak, birati najbolji trenutak za šav, šiti, brati, kuvati, cepati drva. Misleći o svemu tome, Violeta je uzdahnula. „Mislila sam da će biti nešto veće od ovoga. Znala sam da neće trajati, ali sam mislila da će biti veće.” Alisa je krpicom obmotala ručku pegle. „Uradiće to ponovo, znaš. Opet, i opet, i opet.” „Ako je tako, bolje da ga oteram.” „I šta ćeš onda?” Violeta je odmahnula glavom. „Valjda ću zuriti u pod.” „Hoćeš nešto stvarno?” upitala je Alisa. „E pa, reći ću ti. Ako ti je ostalo išta što možeš da voliš, bilo šta, voli.”

Violeta je podigla glavu. „A kad ponovo to uradi? Da ne brinem šta svet misli?” „Brini o onome što ti je ostalo.” „Kažeš mi da se pomirim? Da se ne borim?” Alisa je spustila tešku peglu. „S kim da se boriš? Za šta? S detetom koje se ružno ponaša, koje je videlo kako mu gore roditelji? Koje je bolje od tebe i mene znalo kako je sićušan i rascepkan ovaj život i kako brzo  proleti? Ili ćeš možda hteti da udariš neku s troje dece u poderanim cipelama? Neku u pohabanoj odeći s porubom koji se vuče po blatu? Neku koja razmišlja o oružju kao i ti, i onda ćeš otići tamo i dograbiti je, ali  porub haljine joj je blatnjav i ljudi koji stoje uokolo ne razumeju kako su nečije oči mogle postati tako prazne, kako? Niko ne traži od tebe da se  pomiriš. Učini nešto, napravi nešto, to ti kažem.” Onda je primetila da je Violeta razrogačila oči. Prateći njen pogled,  podigla je peglu i videla što i ona: kroz šav je izvirivao crni brod obavijen dimom. „Sranje!” viknula je Alisa. „Kakvo sranje!” Prva se osmehnula Violeta. Zatim Alisa. Onda ih je najednom obe spopao smeh. Violeta se setila kako je Prava Bel ušla u njihovu brvnaru smejući se grohotom. Zbili su se kao miševi blizu konzerve u kojoj je gorela vatra, ni peć nisu imali, na podu, gladni i razdražljivi. Ona ih je gledala previjajući se od smeha; morala je da se nasloni na zid da se ne bi i sama našla na podu. Tada su je, naravno, mrzeli. Ustali su s poda mrzeći je. Ali su se osećali bolje. Ne poraženo, ne izgubljeno. Bolje. Nasmejali su se i oni, čak i Draga Rouz se osmehnula i svet je iznenada opet stao na noge. Tada je Violeta naučila ono što je kasnije zaboravila i čega se sad setila: smeh je ozbiljna stvar. Složenija, ozbiljnija nego suze. Presamićena, s ramenima koja su podrhtavala, Violeta je pokušavala da zamisli kako je izgledala na pogrebu i zašto je uopšte tamo otišla. Gledala e sebe kako pokušava da učini nešto očajno, besmisleno, kako grabi nož, u svakom slučaju prekasno... Smejala se dok se nije zagrcnula i Alisa je morala obema da spremi čaj za smirenje. Koliko god da je bila rešena da dobije zadnjicu, Violeta nije uspela da  popije preostali slad - tečan, topao i bljutav. Zakopčala je kaput, izašla iz

Dagijeve radnje i primetila, u istom času kad i ona  Violeta, da je stiglo  proleće.

A kad proleće dode u Siti, ljudi primete jedni druge na ulici; primete neznance s kojima dele hodnike, stolove i perionice. Ulaze i izlaze, ulaze i izlaze kroz ista vrata koja pridržavaju jedni za druge; smeštaju zadnjice na klupe u tramvaju i parku na kojima su sedele stotine pre njih. Bakarne novčiće spuštene na dlan deca ponekad progutaju, a Ciganke provere zubima, ali to je ipak novac i ljudi mu se osmehuju. U to doba godine Siti najviše podstiče protivrečnost, ohrabruje te da kupiš hranu na ulici kad uopšte nisi gladan. Navodi te da maštaš o sobici u kojoj živiš kao samac i da žudiš da je podeliš s nekim koga si samo okrznuo pogledom na ulici.  Nema tu, u stvari, nikakve protivrečnosti, to je pre stanje: sve ono što lukavi Siti ume da učini. Šta može da se meri s ciglama ugrejanim od sunca? S povratkom tendi nad ulaze u dućane. Sa uklanjanjem ćebadi s konjskih leđa. Asfalt se topi pod petama, a turobna tmina pod mostovima ustupa mesto boji svežine. Kad drveće olista posle lake kiše, tri grane liče na mokre prste što se igraju u zelenom runu. Automobili klize kao crne kutije od gagata, a svetla im ublažava izmaglica. Po svilenkastom pločniku kreću se prilike s glavom uvučenom među ramena, štiteći se od lake vodene sačme. Dečja lica koja tu i tamo spaziš iza prozora izgledaju kao da  plaču, ali to, u stvari, niz okna klize kišne kapi. U proleće 1926, po kišnom popodnevu, svako ko podigne pogled dok   prolazi pored izvesne stambene kuće u Aveniji Lenoks, može da vidi jedno lice, ne deteta već odraslog muškarca, kako plače zajedno s prozorskim oknom. Čudan, nesvakidašnji prizor: muškarac koji javno plače. Ne rade to oni. Jeste neobično, ali se ljudi navikavaju da ga vide kako briše lice i nos crvenom maramicom kakve imaju mašinovođe dok mesecima sedi kraj  prozora koji ne gleda gotovo ni na šta, ili na stepeništu pred zgradom, najpre  po snegu, a kasnije na suncu. Rekla bih da je Violeta prala i peglala te maramice zato što, koliko god da je bila luda, koliko god da je postala aljkava, nije mogla da podnese prljavo rublje. Ali, svi su se umorili iščekujući da vide šta će Violeta još učiniti. Zar se zadovoljila pokušajem da ubije mrtvu devojku i staranjem da maramice njenog muža budu uredne? Ako mene pitate, očekivala sam da će ona jednog dana poslagati te maramice i pospremiti ih u fioku i da će onda pokušati da posvetli njegovu

kosu palidrvcetom. Nije to uradila, ali zar ne bi bilo bolje da jeste? Umesto onog što je uradila? Namerno ili nehotično, naterala ga je da sve ponovo  proživi - u proleće, kad je jasnije nego u bilo koje drugo doba godine da se gradski život zbiva na ulici. Slepci dobuju i pevuše u blagom vazduhu dok polako odmiču trotoarom.  Ne žele da stanu blizu staraca koji usred bloka sviraju gitaru sa šest žica, ni da se s njima nadmeću. Bluzeri. Crni ljudi bluza. Svako zna tvoje ime. Stručnjak za gde-je-otišla-i-zašto. Stručnjak za na-smrt-usamljen. Svako zna tvoje ime. Pevača je teško ne primetiti jer stoji na gajbi za voće nasred pločnika.  Njegova drvena noga udobno je opružena; ona prava nosi ritam i težinu gitare. Džo verovatno misli da je to pesma o njemu. Rado bi u to  poverovao. Eh, znam ja njega. Videla sam ga kako hrani male životinje na koje niko drugi ne obraća pažnju, ali me nije prevario. Sećam se kako je nameštao šešir kad je izlazio iz zgrade: stavi ga na glavu i malo nakrivi ulevo. Bilo da se saginjao da pokupi konjsku balegu ili da je išao u svoj šljaštavi hotel, šešir je morao da stoji tako i nikako drukčije. Ne baš kicoški, ali svakako nakrivljen. Džemper ispod kaputa zakopčan je do kraja, ali njegove misli nisu, to tvrdim. Baca pogled prema lepojkama na ćošku koje imaju nešto što on želi. U koferčetu Kleopatra malo je stvari koje bi muškarac poželeo da kupi - ako se izuzme vodica za brijanje, sve ostalo je za žene. Žene koje može da gleda, s kojima može da razgovara i flertuje, a ko zna šta mu je još na umu? A ako mu njen pogled kaže više od toga koliko je sati, budne oči lepojki pružaju više zadovoljstva nego njene. Ili možda sažaljeva sebe zato što je veran. Ako ta vrlina nije na ceni i niko mu na njoj ne čestita, samosažaljenje se pretvara u zavist koju ne razume baš najbolje, ali je veoma dobro usredsređuje na sjajne i brutalne šeike koji stoje na uglovima ulica. Pogledaj. Pogledaj vernog muškarca koji se bliži pedesetoj. Zato što se nikad nije petljao s drugim ženama; zato što e odlučio da zavoli tu mladu devojku, misli da je slobodan. Ne slobodan da prelomi hleb i da nahrani svet jednom ribom. Niti da vaskrsne iz mrtvih  poginule u ratu. Ali slobodan da uradi nešto žestoko.

Veruj mi na reč, vezan je za lokomotivu koja ga vuče kao iglu kroz useke Bluberdove ploče. Da neprestano opisuje krugove po gradu. Tako te Siti začara. Odlaziš tamo gde on želi da te vidi, kuda te vode njegove kao lenjirom iscrtane ulice. Sve vreme misliš da si slobodan; da možeš da uskočiš u šikaru kad god ti se prohte. Ali ovde nema šikare, a Siti će te obavestiti da li se sme hodati po pokošenoj travi. Ne možeš da skreneš s koloseka koji je postavio za tebe. Samo za tebe. Šta god da se dogodi, bilo da se obogatiš ili da ostaneš siromašan, da uništiš zdravlje ili dočekaš duboku starost, uvek završavaš na onom mestu sa kog si krenuo, gladan onoga što svako izgubi - ljubavi koja počinje. Jeste, to je bila Dorkas. Mlada, ali mudra. Ona je bila Džoova lična  poslastica - poput bombone. To je najbolja stvar ako si mlad i ako si tek  došao u Siti. To i klarinet, a čak i njega nazivaju sladić. Ali Džo je u Sitiju već dvadeset godina i više nije mlad. Zamišljam ga kao jednog od onih muškaraca koji su se zaustavili negde oko šesnaeste. Iznutra. Iako nosi džempere zakopčane do poslednjeg dugmeta i cipele sa zaobljenim vrhom, zapravo je dečak, deran koji se još raduje slatkišima. Voli da ga pepermint  bombone prate čitavog dana, i misli da svi to vole. Nudi ih Džistanovim dečacima koji se ludiraju na ćošku. Iako je svima jasno da oni više vole čokoladu ili nešto s kikirikijem. To me tera da se zapitam ko je, zapravo, Džo. Pored svih onih specijaliteta iz Vindemera, plaća za bajati lepljivi pepermint gotovo isto koliko i za sobu koja mu služi za ševu. U kojoj mu se otvara njegova lična kutija s bombonama. Pacov. Ne čudi me što se sve tako završilo. Ali nije moralo, i da je samo na tren prestao da juri za tom brzom zverčicom po čitavom gradu i poverio se Staku, Džistanu ili nekom susedu koji bi pristao da ga sasluša, ko zna kako bi ispalo. To ne možeš da kažeš drugom muškarcu. Znam da mnogi muškarci jedva čekaju da jedan drugom ispričaju šta rade sa strane. Sve iznose na pazar. Tako postupaju zato što ne mare za ženu i baš ih je briga šta će ljudi misliti o njoj. Ja sam rekao samo Malvoni, i to napola, jer sam morao. Drugom muškarcu? Ne. Džistan bi se i tako samo nasmejao i pobegao da ne sluša

dalje. Stak bi se zagledao u svoja stopala, ubeđen da sam nagrabusio, i  prepisao bi mi toliko i toliko duplih viskija da se izlečim. Nijednom od njih ne bih govorio o njoj. To nije stvar koju ikom kažeš, osim možda vrlo  bliskom prijatelju, nekom koga znaš odranije, dugo, dugo, nekom kao što je Viktori, ali čak i da je bilo prilike, ne verujem da sam mogao da mu kažem zato što ni sam ne znam. Znam samo da sam je video kako kupuje bombone i da je to bilo nekako slatko. Bombona je nešto što topiš u ustima, sisaš,  progutaš - i gotovo. Ne. Ovo je bilo nešto drugo. Sličnije plavoj vodi, belim cvetovima i šećeru u vazduhu. Osećao sam potrebu da budem tu, gde je sve  pomešano kako treba, i gde je sve to, gde je Dorkas. Kad sam ušao u stan, nisam mogao da dam ime licu koje sam video kod Dagija, nisam ni mislio na to lice. Ali, ona je otvorila vrata, otvorila ih za mene. Osetio sam miris kolača sa suvim voćem i punjenog pileta. Žene su se okupile da im pokažem svoje uzorke, smejući se i radeći ono što žene rade: kidale končiće koji su virili iz mog kaputa, gurale me prema stolici. Tako se one brinu o čoveku, dovode u red ono što štrči.  Nije me pogledala niti je išta rekla. Ali sam svakog trena znao gde stoji i kako. Oslanjala se kukom o naslon stolice u dnevnoj sobi dok su žene hrlile iz trpezarije da me dovedu u red i da se sa mnom našale. Onda je neko viknuo njeno ime. Dorkas. Nisam čuo gotovo ništa drugo, ali sam ostao i  pokazao im sve uzorke, smešeći se, puštajući ih da same prodaju. Ja prodajem poverenje, onda sve ide glatko. To je najbolji način. Nikad ne navaljuj. Kao kad sam posluživao u Vindemeru. Ja sam tu, ali samo kad  poželiš da sam tu. Donosim viski koji izgleda kao kafa. Baš kad zatreba, u  pravi čas. Odmah prepoznaš ženu koja hoće četiri čaše nečega, ali ne voli da traži četiri puta; sačekaš da ispije dve trećine i dospeš. Tako ona ispija ednu čašu, a on plaća četiri. Diskretan novac dvaput šuška: kad ga stavljam u džep i kad ga vadim. Bio sam spreman da čekam, da joj dozvolim da ne obrati pažnju na mene. Nisam imao plan, a i da jesam, ne bih mogao da ga sprovedem. Glava mi je bila tako laka da sam osećao vrtoglavicu; od jakog mirisa limuna, pudera za lice i blagog ženskog znoja, mislio sam. Slanog. Ne gorkog kao što je muški. Ni dan-danas ne znam zašto sam joj se obratio na vratima.

Mogu da zamislim šta svet priča. Da sam Violetu gledao kao komad nameštaja. Do kojeg ti je stalo iako svakog dana moraš nečim da ga  podupireš. Ne znam. Ali posle Viktorija nikad se ni s kim nisam zbližio. S Džistanom i Stakom sam blizak, ali ne kao s nekim ko te zna od rođenja i s kim si zajedno odrastao. Viktoriju bih rekao kako je bilo. Džistanu i Staku, njima bih mogao da kažem nešto približno, ne kako je stvarno bilo. Nisam mogao da kažem nikome osim Dorkas, a njoj sam rekao stvari koje nikad nisam rekao sebi. S njom sam bio svež, opet nov. Pre nego što sam je sreo sedam puta sam postao nov. Prvi put onda kad sam sebi dao ime, pošto mi ga niko drugi nije dao i niko nije znao kakvo bi moglo ili trebalo da bude. Rodio sam se i odrastao u okrugu Vesper, u Virdžiniji, 1873, u mestašcu  po imenu Vijena. Roda i Frenk Vilijams odmah su me usvojili i podigli zajedno sa šestoro sopstvene dece. Kad me je gospođa Roda uzela, njeno najmlađe dete imalo je tri meseca i bili smo bliži nego mnoga prava braća koju sam video. Zvao se Viktori. Viktori Vilijams. Mene je gospođa Roda nazvala Džozef, po svom ocu, ali ni ona ni gospodin Frenk nisu mislili o  prezimenu. Nikad se nije pretvarala da sam joj rođeni sin. Kad je delila dužnosti ili nešto lepo, rekla bi „Kao da si moj”. Valjda sam je zbog tog „kao” upitao - mislim da još nisam imao tri godine - gde su mi pravi roditelji. Pogledala me je preko ramena, osmehnula se najslađim osmehom, ali nekako tužnim i rekla mi, O, dušo, nestali su bez traga. Kako sam tada točuo i razumeo, ja sarn bio „trag” bez kojeg su nestali. Prvog dana u školi morao sam da imam dva imena. Džozef Trag, rekao sam učitelju. Viktori se celim telom okrenuo ka meni. „Zašto si mu to rekao?” upitao je. „Ne znam”, rekao sam. „Onako.” „Mama će se ljutiti. I tata.” Bili smo u školskom dvorištu, lepom, ali punom đubreta. Bosonogi, nas dvojica. Vadio sam parčence stakla iz tabana, pa nisam morao da pogledam Viktorija. „Neće”, rekao sam. „Tvoja mama nije moja mama.” „Ako nije ona, ko je?” „Jedna žena. Vratiće se ona. Doći će po mene. I tata.” Tada sam prvi put saznao da to verujem i želim. Viktori je rekao: „Znaju gde su te ostavili. Doći će kod nas. Znaju da si

kod Vilijamsa.” Pokušavao je da hoda kao na oprugama, kao njegova sestra. Njoj je to odlično uspevalo i toliko se pravila važna da je Viktori stalno vežbao. Sećam se njegove senke u prašini ispred mene. „Znaju da si kod Vilijamsa, trebalo bi da se zoveš Vilijams.” Rekao sam: „Moraju da me prepoznaju. Među svima vama, i da me  pokupe. Ja sam Trag, ono bez čega su otišli.” „Baš gadno.” Viktori se nasmejao, zagrlio me oko vrata i oborio na tlo. Ne znam šta se desilo s komadićem stakla. Nikad ga nisam izvadio. Niti je iko ikad došao  po mene. Nikad nisam upoznao svog rođenog tatu. A majka... čuo sam ednu ženu u hotelskoj trpezariji i prenerazio se. Razgovarala je sa dve druge žene dok sam im sipao kafu. „Rđava sam prema svojoj deci”, rekla e. „Nije namerno, prosto me nešto iznutra tera. Dobra sam majka, ali je njima bolje bez mene; kad su sa mnom, ne događa im se ništa dobro. Oni koji odu procvetaju; oni koji ostanu muče se. To me strašno tišti, možete zamisliti kako mi je.” Morao sam krišom da je pogledam. Treba imati petlju da se to kaže. Da se prizna. Druga promena dogodila se kad sam napustio kuću i učio da budem odrastao muškarac. Da budem nezavisan i da jedem bilo šta. Nije mi nedostajao otac jer sam najpre imao gospodina Frenka. Čvrst kao stena; nije  pravio razliku među nama, decom. Ali najvažnije je to što je mene i Viktorija izabrao najbolji čovek u okrugu Vesper da mu pomažemo u lovu. Govorim o ponosu. Najbolji u okrugu izabrao je mene i Viktorija da nas  podučava i da s nama lovi. Bio je tako dobar da je pušku nosio tek reda radi jer je tačno znao šta će njegov plen uraditi, kako da prevari zmiju, uhvati zeca i mrmota u zamke od grana i žice; da ispusti zvuk kojem rečne  ptice ne mogu odoleti. Belci su govorili da je vrač, tako nisu morali da mu  priznaju pamet i veštinu. Lovac nad lovcima, to je to. Lukav koliko se može  biti. Naučio me je dve stvari po kojima sam se upravljao čitavog života. Prvo, kakva je ljubaznost belaca: moraju da se sažale na nešto da bi im se dopalo. Drugo - drugo sam zaboravio. Zbog njega, zbog onoga što sam od njega naučio, bilo mi je prijatnije u šumi nego u gradu. Ograde i stubovi su me razdraživali. Ljudi koji su me

znali bili su sigurni da nikad ne bih uspeo da svarim grad. Zbijene zgrade? Asfaltne staze? Ja? Jok ja. Hiljadu osamsto devedeset treće promenio sam se treći put. Kad je Vijena izgorela do temelja. Crvena vatra brzo je uradila ono što beli čaršavi dugo nisu uspevali da završe: zbrisala sav trud ljudskih ruku; ispraznila sva  polja; najurila nas iz kuća tako da smo trčali iz jednog dela okruga u drugi ili nikuda. Hodali smo i radili, radili i hodali, ja i Viktori, petnaest milja do Palestine. Tu sam sreo Violetu. Venčali smo se i skrasili na imanju Harlona Riksa, blizu Tajrela. On je imao najgoru zemlju u okrugu. Violeta i ja smo e obrađivali dve godine. Kad više ništa nije uspevalo, kad smo žnjeli samo kamenje, jeli smo ono što ja ulovim. Starom Riksu je dozlogrdilo, pa je  prodao imanje nekom Klejtonu Bidu, zajedno s dugom. Dug je iznosio sto osamdeset dolara, a imanje je vredelo osamdeset. Kamate, rekao je, đubrivo i sve ono što mora da se kupi; plaćam i plaćam, a cene stalno rastu, žalio se. Violeta je održavala našu kuću i okućnicu, i orala njegovu zemlju, a ja sam išao između Bera, Kroslenda i Gošena tražeći posao i radeći. Ponekad sam obarao borove, češće radio u pilani. To nam je uzelo pet godina, ali smo uspeli. Onda sam počeo da postavljam šine za Južno nebo. Imao sam dvadeset osam godina i bio naviknut na promene; kad sam čuo da je Buker T. pojeo sendvič u predsednikovoj kući, bio sam dovoljno hrabar da poslušam nešto novo: odlučio sam da kupim komad zemlje. Prava budala, pomislio sam da će mi dozvoliti da ga zadržim. Prevarili su nas pomoću dva papira koja nikad nisam video ni potpisao. Četvrti put sam se promenio 1906, kad sam poveo ženu u Rim železničku stanicu u blizini njenog rodnog mesta - i kad sam zamenio južno nebo severnim. Pet puta su nas selili iz vagona u vagon zbog zakona Džima Kroa. U početku smo živeli u Tenderlojnu, u stančiću pored pruge. Violeta je radila po kućama, a ja sam radio sve: od štavljenja kože za cipele belaca do cigara u sobi gde su nam čitali dok smo zavijali duvan. Noću sam čistio ribu, a danju klozete dok nisam počeo da poslužujem za stolom. Mislio sam da sam se konačno smirio u svom trajnom, petom ja kad smo napustili smrad ulice Malberi i Male Afrike, i ujedljive pacove iz zapadne Pedeset

treće ulice. Tada su već bile nestale sve svinje i krave; tamo gde su nekad bile male farme poput one koju sam hteo da kupim, nicale su zgrade. Obojenog su mogli ubiti iz pištolja samo zato što je tuda prolazio. Gradili su blokove i zasebne kuće s velikim dvorištima i povrtnjacima. A onda, baš pred rat, iznajmili su čitave kvartove obojenima. Lepe. Ne kao u centru grada. Sa stanovima od pet ili šest prostorija, pa čak i deset; ko može da zaradi  pedeset-šezdeset dolara mesečno, useljava se. Kad smo se preselili iz 140. ulice u veći stan u Aveniji Lenoks, stanari svetle kože pokušali su da nas oteraju. Violeta i ja smo se borili protiv njih kao da su belci. I pobedili. Onda je naišlo teško vreme, pa su se stanodavci, beli i crni, otimali oko kirije obojenih, što je bilo u redu jer smo mogli da živimo u pet soba iako su neki dve iznajmljivali. Zgrade su ličile na dvorce sa slika; mi smo od  početka čistili svačije đubre i najbolje smo znali kako da ih održavamo. Svuda smo imali ptice i biljke, ja i Violeta. Skupljao sam balegu sa ulice da nađubrim zemlju u saksijama. Trudio sam se da i pred kućom bude isto tako lepo kao i unutra. Tada sam već radio u hotelu. To je bolje od  posluživanja u restoranu jer u hotelu ima više načina da dobiješ napojnice. Plata je bila mala, ali je bakšiš padao na dlan kao orasi u novembru. Kad su kirije ponovo porasle, i kad su se cene govedine u našem delu grada udvostručile iako su za belce ostale iste, počeo sam da prodajem po susedstvu Kleopatrine proizvode. Mada Violeta nije više radila po kućama, već se bavila samo friziranjem, lepo smo izlazili na kraj. Onda je došlo leto 1917; kad su oni belci dograbili šipku, ponovo sam  bio nov-novcat, naravno, jer je malo nedostajalo da me ubiju. Uz mnoge druge. Jedan od njih se smilovao i zadržao ostale da me ne dotuku na licu mesta.  Ne znam tačno kako je počela pobuna. Možda onako kako je pisalo u novinama, kako su govorili kelneri s kojima sam radio, ili kako je rekao Džistan - ono društvo, rekao je, koje je belcima slalo pozivnice da gledaju kako obojeni živi gore. Džistan kaže da ih je došlo na hiljade. Džistan kaže da je to svima sedelo na grudima: da nije puklo zbog ubijanja, puklo bi zbog nečeg drugog. Tokom rata odvodili su na rad rojeve obojenih. Ludaci na jugu besneli su zato što crnje odlaze; ludaci na severu besneli su zato što

dolaze. Video sam neke stvari u svoje vreme. U Virdžiniji. Dvojica od moje neprave braće. Gadne povrede. Gadne. Gospođa Roda je gotovo presvisla. Bila je i ona devojka. Došla u posetu svojima kraj Kroslenda. Obična devojka. Ali, ako se ovde pobuniš, s tobom će krenuti i stotine drugih. Video sam male dečake kako trče ulicom. Jedan je pao i nije odmah ustao, pa sam potrčao ka njemu. Onda se to dogodilo. Pobuna se nastavila  bez mene dok smo ja i Violeta brinuli o mojoj glavi. Preživeo sam, ipak, i možda sam se zato promenio i sedmi put dve godine kasnije, 1919, kad sam  prešao svaki korak puta sa 369. jedinicom. Ne mogu da se setim da sam ikad plesao na ulici osim tada, kad su svi to radili. Verovao sam da je to  poslednja promena, a svakako je bila najbolja zato što je rat došao i prošao, i što mi je ponos na obojene borce iz 369. cepao srce nadvoje. Džistan mi e našao posao u drugom hotelu gde su napojnice više šuškale nego zveckale. Krenulo je. Godine 1925. svima je krenulo. Onda je Violeta  počela da spava s lutkom u naručju. Prekasno. Razumeo sam na neki način.  Na neki način.  Nemoj me pogrešno razumeti. Nije Violeta kriva. Sve je moja krivica. Sve. Nikad neću sebi oprostiti ono što sam uradio toj devojci. Nikad. Dogodila mi se jedna promena odviše. Postao sam nov jednom odviše. Možeš da kažeš da sam čitavog života bio nov crnac. Ali, sve što sam  proživeo, sve što sam video, ne samo jedna od tih promena, pripremali su me za nju. Za Dorkas. Kao da mi je dvadeset godina i da tamo, u Palestini,  prvi put utoljujem glad. Svi su bili iznenađeni kad smo otišli, ja i Violeta. U Sitiju su ljudi usamljeni, rekli su, ali pošto je mene podučavao najbolji lovac svih vremena, samoća mi ne može ništa. Samo napred. Dečak sa sela; čovek sa sela. Kako sam mogao da znam šta osamnaestogodišnja devojka može da  pobudi u odraslom muškarcu čija žena spava s lutkom? Da ću zbog nje upoznati usamljenost kakvu nisam mogao ni da zamislim u šumi u kojoj nema ljudskog bića petnaest milja unaokolo, ili na obali reke gde mi je edino društvo bio živi mamac. Da će me ona ubediti da nisam upoznao slatku stranu nijedne stvari dok nisam okusio njen med. Kažu da zmije nakratko oslepe pred poslednji svlak.

* Imala je dugu kosu i rđav ten. Četvrt litre vode dva puta na dan rešilo bi  problem, očistilo kožu, ali joj to nisam rekao, sviđala mi se takva. Mali  polumeseci ispod jagodica, kao izbledeli tragovi kopita. Tu i na čelu. Kupovao sam joj pomade koje je tražila, ali mi je bilo drago što ne deluju. Da izbrišu moja mala kopita? Najbolja stvar na ovom svetu, jedina, jeste da nađeš trag i da ga slediš. Išao sam za tragom svoje majke u Virdžiniji i našao sam je, a onda sam pratio Dorkas iz jednog dela grada u drugi. Nisam morao da se trudim. Ni da razmišljam. Nešto drugo uzme stvar u svoje ruke kad trag počne da ti govori; ispušta tako jake signale da više ne moraš ni da gledaš. Ako ti trag ne govori, možeš da ustaneš iz fotelje i pođeš da kupiš dve-tri cigarete, s novčićem u džepu, najpre laganim korakom, pa trkom, i da završiš negde na Stejten Ajlandu zato što si vikao iz sveg glasa, ili možda na Long Ajlendu piljeći u koze. Ali kad trag govori, šta god da ti se ispreči na putu, obrećeš se u prepunoj sobi i poslati metak pravo u njeno srce, iako bez tog srca ne možeš da živiš. Želeo sam da ostanem tamo. Onda kad je pištolj opalio tuuu! i niko ga nije čuo osim mene, pa se zato gomila nije raspršila kao jato crvenih drozdova na koje je ličila, već je ostala zbijena, začarana snagom plesa i ritma koji je nisu puštali da se raziđe. Hteo sam da ostanem tamo. Da je uhvatim pre nego što padne i povredi se.  Nisam tražio trag. On je tražio mene,a kad je počeo da mi govori nisam ga odmah čuo. Tumarao sam, nasumice, čitavim Sitijem. Imao sam pištolj, ali nisam hteo da te dodirnem pištoljem, već svojom rukom. Pet dana tumaranja. Prvo Visoka moda na 131. ulici zato što sam mislio da tamo ideš u utorak kod frizera. Svakog prvog utorka u mesecu. Nisi bila tamo. Došle su neke žene s ribljom večerom iz Salemskog baptiste, slepi blizanci svirali su na gitari, i bilo je tačno onako kako si mi rekla - samo jedan je slep, drugi folira. Možda nisu ni braća, a kamoli blizanci. Njihova mamica e smislila kako da dopuni budžet. Svirali su nešto čađavo; u svakom slučaju ne gospel kao obično, i žene koje prodaju riblji ručak pričale su ružno o njihovoj majci, ali njima nisu rekle ni reč, i znam da su se dobro  provodile, jer je jedna od najglasnijih toliko lupala stopalom da je jedva uspevala da cokće. Nisu obraćale pažnju na mene. Potrajalo je dok mi nisu

rekle da te nema u knjizi za taj dan. Samo mi je Mini kazala da si u subotu došla da ti doteraju kosu nasuvo, i da je ona protiv toga ne zato što zaradi samo pedeset centi, a ne dolar i četvrt kao za kompletnu uslugu, već zato što to škodi kosi, podgrejava prljavštinu i oštećuje vlasi gore nego išta. Osim, naravno, trajne. Zašto si išla da doteraš kosu? To mi je prvo palo na  pamet. Prošle subote? Rekla si mi da ideš s horom u Bruklin da pevate u Silohu, da moraš da kreneš u devet ujutru i da ćeš se vratiti tek uveče. Eto, zato mi je palo na pamet. Rekla si da si propustila poslednji nastup i da je tetka to otkrila, pa ovaj put moraš da ideš, eto zato. Nisam sačekao da Violeta izade iz kuće da bih otključao Malvonin stan. Nije bilo potrebe. Ali, kako si prošle subote mogla da odeš kod frizera, a da ipak stigneš na stanicu u devet ujutru, kad Mini subotom ne otvara radnju pre dvanaest jer  radi do ponoći zato što svi žele da budu lepi u nedelju? I ot kazala si redovni termin u utorak? Odbacio sam ružne misli jer sam pomislio da me e sludela muzika slepih blizanaca. Može to da ti uradi, izvesna vrsta sviranja na gitari. Ne baš kao klarinet, ali blizu. Da je ta pesma dolazila iz klarineta, odmah bih znao. Ali, gitare - pomele su me, posumnjao sam u sebe i izgubio trag. Otišao sam kući i ponovo ga spazio sutradan kad me je Malvona pogledala i rukom pokrila usta. Ali nije pokrila oči koje su mi se smejale. Znam da nisi mislila sve ono što si mi rekla. Kad sam te našao i još ednom doveo u našu sobu. To što si rekla, znam da nisi mislila. Bolelo je, ipak, i sledećeg dana sam stajao sleđen na stepeništu ispred kuće i brinuo toliko da mi je pripala muka. U blizini nije bilo nikog osim Malvone koja je sipala pepeo na led. Podalje su stajala tri kicoša naslonjena na gvozdenu ogradu. Trideset stepeni, još nije ni deset sati ujutru, a oni se presijavaju kao lakirana koža. Glatki. Nemaju više od dvadeset-dvadeset dve godine. Mladi. To je Siti za tebe. Jedan ima kamašne, a drugom iz džepa viri maramica iste boje kao i kravata. Ramena na kaputu su nabrana. Stoje, smeju se i iako to, a onda počinju da pevuše, složno njišući glavama,  puckajući prstima. Gradski ljudi, znaš šta hoću da kažem. Dovoljni sami sebi, mudri, mladi petlovi. Ne moraju prstom da mrdnu - samo čekaju da kokice prođu i pokupe ih. Strukirani kaputi i maramice uboji kravata. Misliš da bi Malvona pokrila usta pred njima? Ili da bi tražila da joj plate

unapred za stan koji koriste četvrtkom? Ništa od toga jer petlićima nije  potrebna Malvona. Kokice ih same nađu, a same nađu i mesto; one su te koje prate tragove. Posmatraju; smišljaju. Petlići čekaju zato što se na njih čeka. Ne moraju nikoga da prate, da se preznojavaju u frizerskom salonu dok pitaju za devojku pred ženama koje jedva čekaju da odem da bi mogle na mira da cupkaju nogom uz bezobraznu muziku i govore kog vraga se ovaj raspituje za devojku koja još ide u školu, zar nije oženjen ludom starom Violetom? Samo stari petao poput mene mora da ustane sa stepenika, preseče Malvonu u pola rečenice i pokuša da krene mirnim hodom, da ne potrči do Invuda gde smo sedeli prvi put i ti si prekrstila noge u kolenima tako da sam mogao da vidim zelene cipele koje si iznosila iz kuće u papirnoj kesi da tetka ne bi znala da si kuckala niz Aveniju Lenoks i uz Osmu ulicu u njima umesto u mokasinama koje si imala na sebi kad si izašla iz kuće. Dok si trljala stopala, izvrtala gležnjeve da bi se divila  potpeticama, gledao sam tvoja kolena, ali ih nisam dodirnuo. Ponovio sam ti da je zbog tebe Adam pojeo jabuku. Da je bio bogat čovek kad je napustio raj. Imao je Evu, a u ustima će mu do kraja života ostati ukus prve abuke na svetu. Prvi je saznao kako je to. Zagristi, gristi do kraja. Čuo je  praskavi zvuk i pustio da mu crvena kora slomi srce. Gledala si me kao da me poznaješ, i stvarno sam misiio da je to raj, i nisam mogao da upijem tvoje oči zato što sam obožavao male tragove kopita na tvojim obrazima. Otišao sam pravo na to mesto. Stari sneg je razmekšao nebo i zacrneo koru drveća. Na njemu su se videli tragovi pasa, a i zečeva, jasni kao šara na nedeljnoj kravati. Jedan od tih pasa morao je imati četrdeset kilograma. Ostali su bili mali; jedan je hramao. Moje stope su napravile zbrku. Kad sam se okrenuo i pogledao kuda sam prošao, i video sebe kako stojim tamo u cipelama, bez kaljača, mokar do gležnjeva, znao sam. Nije mi bilo hladno er sam se sećao kako je bilo u naše vreme. Onog toplog oktobra, sećaš se? Glog se povijao od cvetova. Drveće jorgovana, borovi. Žuta topola kod koje su se okupljali Indijanci izgledala je kao kralj. Prvi put kad smo se tu našli, stigao sam pre tebe. Dva belca su sedela na kamenu. Spustio sam se na zemlju odmah pored njih i oni su ubrzo potražili drugo mesto, zgađeni. Kad si u njihovoj blizini moraš da radiš ili da se praviš da radiš. Zato sam

 poneo koferče sa uzorcima. Da bi izgledalo kao da isporučujem nešto važno. Jeste, to je zabranjeno, znam, ali se bar niko nije usudio da dobacuje. To je davalo mom prisustvu na tom mestu pomalo opasan izgled, opasniji od činjenice da smo ti i ja zajedno. Urezao sam naše inicijale na onaj kamen s kojeg su se belci sklonili. D. i Dž. Kasnije, kad smo našli stan i počeli redovno da se sastajemo, donosio sam ti poklone, misleći svaki put o tome čime da ti izmamim osmeh i navedem te da dođeš i idući put. Koliko gramofonskih ploča? Koliko svilenih čarapa? Mali pribor za hvatanje petlji na čarapama, sećaš li se? Ružičasta metalna kutija s voćem na poklopcu, puna Šraftovih čokolada. Kolonjska voda u plavoj bočici, koja je mirisala kao kurva. Jednom cveće, ali si bila razočarana, pa sam ti dao dolar da kupiš šta hoćeš. Kod kuće, kad sam bio mlad, to je bila čitava dnevnica. Samo za tebe. Sve samo za tebe. Da snažno zagrizem, sve do ezgra i da ukus kore crvene jabuke bude sa mnom do kraja života. U sobi Malvoninog sestrića sa firmom ledadžije na prozoru. Tebi prvi put. I meni, na neki način. Zbog toga bih se, ponavljam, šepurio po čitavom vrtu, šepurio! sve dok me ti držiš pod ruku, devojko. Dorkas, devojko, tvoj prvi  put i moj.  Izabrao sam te. Niko mi te nije dao. Niko nije rekao: ova je za tebe. Ja sam te izdvojio. Nije bio pravi čas, da, i ružno sam se poneo prema svojoj ženi. Ali, izdvajanje, biranje. Nikad nemoj pomisliti da sam izgubio glavu ili da sam pao u zanos. Nisam pao u to, već sam se u tome uzdigao. Video sam te i doneo odluku. Svoju odluku. Moja odluka je bila i da te  pratim. To je nešto što sam naučio kod kuće. Možda ti nisam ispričao to o sebi. Moj talenat za šumu kojem se divio čak i on, najbolji koji je ikad  postojao. Ikad. Ti stari ljudi, sve su znali. Kažem da sam bio nov sedam  puta pre nego što sam te sreo, ali nekad, tamo, ako si bio obojen ili hteo da to budeš, morao si da budeš nov i da ostaneš isti svakog dana kad izađe sunce i svake noći kad zađe. I veruj mi, dušo, tada to nije bilo samo stanje duha.

 Nezgodna stvar, rekla bih, pokušaj da se dokuči nečije stanje duha. Ali, vredi truda ako si kao ja - radoznala, maštovita i dobro obaveštena. Džo se  ponaša kao da mu je sasvim jasno šta je starima davalo snage da istraju, ali sigurno ne zna mnogo o Pravoj Bel, na primer, jer sumnjam da mu je Violeta ikad govorila o svojoj baki - a o majci sasvim sigurno nikad. Dakle, ne zna.  Ne znam ni ja, iako mi nije teško da zamislim kako je moralo biti.  Njeno stanje duha kad se iz Baltimora vratila u okrug Vesper - to je sigurno čitav roman. Otišla je iz Vordsvorta, okružnog središta, kao robinja, a vratila se 1888. kao slobodna žena. Njena ćerka i unuci živeli su u  bednom mestašcetu po imenu Rim, dvanaest milja severno od grada koji je napustila. Unuci su imali od četiri do četrnaest godina, a jednoj unuci, Violeti, bilo je dvanaest kad je videla Pravu Bel. Onda kad su došli da sve  pokupe, lonce i stolicu na kojoj je sedela njena kći Draga Rouz. Kad je stigla, imala je šta da vidi: pored nekoliko pozajmljenih slamarica i odeće koju su nosili na sebi, tu je bio i papir koji je potpisao muž Drage Rouz - da ti ljudi imaju pravo, valjda čak i dužnost, da to urade, da sve pokupe ako kiša odluči da ne padne ili ako se umesto nje s neba stušte komadi leda i stuku lišće i plodove sa stabljika. Ni reči o tome da se muž pridružio partiji koja se zalaže za crnačko pravo glasa. Bez kuće i zemlje, žalosna mala  porodica krila se u napuštenoj brvnari koju su pronašli neki susedi i jela ono što su ti susedi mogli da odvoje od usta i što bi devojčice napabirčile  po šumi i polju. Mnogo okre i pasulja i, pošto je bio septembar, raznih suvih bobica. Dvaput im je, ipak, sveštenikov sin doneo mladu vevericu da se pogoste. Rouz je rekla ljudima da je njenom mužu prekipelo, da mu je dozlogrdila beskorisnost sopstvenih leđa i ruku, da se umorio od prženih zelenih paradajza i zrnevlja, da ga je obuzela žudnja za mesom, pravim mesom, a ne kožom, da je pobesneo zbog cene kafe i oblika nogu najstarije kćeri i naprosto otišao. Ustao i otišao. Negde gde može da sedi i razmišlja o tome, ili da samo sedi. Bilo je bolje da nešto izmisli nego da kaže ono što zna. Mogli bi ponovo da dođu, ne samo po lonce, tiganje i kuću. Srećom, Prava Bel je umirala i želela da umre u okrugu Vesper nakon što je dala čitav život gospođici Veri Luiz u Baltimoru. Umiranje je potrajalo jedanaest godina, dovoljno da Prava Bel pomogne

Dragoj Rouz, sahrani je, četiri puta vidi kako se vraća njen muž, isplete šest  prekrivača, preseli se trinaest puta i napuni Violetinu glavu pričama o svojoj beloj gospodarici i svetlosti njenog i svog života - prelepom mladiću čije je ime, iz očiglednih razloga, Golden Grej. Zlatno Sivo. Grej, zato što je to bilo prezime gospođice Vere Luiz (njegove oči su postale sive mnogo, mnogo godina kasnije); Golden, zato što su bebeću svetloružičastu kožu i  paperje na glavi smenili blistavo zlatna put i meki zlatni uvojci koji su  padali preko čela i ušiju. Ni blizu tako plavi kao što je nekad bila kosa Vere Luiz, ali je Prava Bel zavolela dečaka baš zbog njihove sunčane boje i sitnih talasa. Ne odmah. Nešto kasnije. Glasno bi se nasmejala kad god bi oj pogled pao na njega, a to znači mnogo puta svakog bogovetnog dana  punih osamnaest godina.  Njih troje su živeli u lepoj kući od peščara u baltimorskoj ulici Edison, daleko od okruga Vesper u kojem su se rodile Vera Luiz Grej i Prava Bel, a  bela gospođa ispričala je susedima i prijateljima donekle istinitu priču: nije mogla da podnese skučenost rodnog okruga. Povela je sa sobom sluškinju i edno siroče koje joj priraslo za srce nadajući se da će u Baltimoru naći širi i istančaniji život. Bila je to otpadnička, gotovo sifražetska stvar; susedi i nesuđene  prijateljice okružili su Veru Luiz rastojanjem onoliko pristojnim koliko su  bili pristojni. Ako su mislili da će je tako prevaspitati, ubediti da potraži muža, prevarili su se. Bogata i tvrdoglava došljakinja zadovoljila se luksuzom i sama povećala rastojanje. Potpuno se posvetila čitanju knjiga,  pisanju pamfleta i obožavanju siročeta. Od samog početka bio je svetiljka u toj tihoj, senovitoj kući. Svakog utra iznova zadivljene njegovim izgledom, otimale su se o svetlost koju je rasipao. Vera Luiz ga je kvarila, a Prava Bel mu je u svemu popuštala i smejući se, uvek nasmejana, hranila ga kolačima i ne bi mu davala parče lubenice dok iz njega ne bi izvadila svaku, ama baš svaku semenku. Vera Luiz ga je oblačila kao princa od Velsa i čitala mu živopisne priče. Prava Bel je, naravno, sve znala zato što, pre svega, u Vordsvortu nije moglo da se sakrije mnogo stvari, a u veleposedničkoj kući nijedna. Nikom nije moglo da promakne koliko puta nedeljno je pozivan crni mladić iz Vijene da jaše sa gospođicom Verom, i u kom delu šume su najradije jahali.

Prava Bel je znala što i svi robovi, i više, jer je njen jedini posao bio da  brine  brine o potrebama potrebama i željama željama gospođice Vere Luiz, a to zn znači ači i o njenom rublju koje je jednom mesečno morala da namače u sirćetu preko noći. Kad to više nije bilo potrebno, kad se lično rublje moglo svakog dana prati zajedno sa ostalim, Prava Bel je znala zašto, a Vera Luiz je znala da ona zna. Nije bilo potrebe da se govori o tome. Nisu znali jedino očevi. Budući otac - crni mladić - nikad nije ni saznao, mislila je Prava Bel, jer Vera Luiz nikad više nije pomenula njegovo ime, niti mu se ikad približila. Stari otac,  pukovnik  pukovnik Vordsvort Grej, nije nije znao znao ništa. Baš ništa. Sigurno mu je žena na kraju rekla. Na kraju. Iako o tome nikad nije razgovarala s ćerkom, niti je, nakon otkrića, s njom razgovarala o bilo čemu, sigurno je obavestila Pukovnika koji je, kad je čuo šta je imao da čuje, ustao, pa seo, pa opet ustao. Ruka mu se razmahala po vazduhu kao da nešto traži: gutljaj viskija, lulu, bič, pušku, demokratsku platformu, srce Vera Luiz nikad nije saznala šta. Nekoliko sekundi izgledao je ranjen, duboko, duboko ranjen. Onda je njegov bes pokuljao u sobu, zamaglio kristal i pretvorio uštirkani stolnjak u mlitavu krpu. Shvativši strahotu koja se dogodila njegovoj kćeri, preznojio se; na njegovom imanju bilo je sedmoro mulatske dece. Znoj mu je izbijao iz slepoočnica i skupljao se ispod brade, natapao košulju pod pazuhom i na leđima dok je bes kuljao i  plavio stvari. Puzavica Puzavica na stolu s tolu se uspravila, a srebro je postalo klizavo klizavo na dodir. Onda je obrisao čelo, sabrao se i uradio pravu stvar: udario Veru tako da je odletela do stola za serviranje. Poslednji udarac je ipak zadala majka: ne pomerivši obrve, pogledala je devojku koja je pokušavala da se pridigne s takvim gađenjem da je ova osetila kiseli ukus pljuvačke koja je izvirala pod majčinim jezikom i punila oj obraze. Samo je vaspitanje, brižljivo vaspitanje sprečilo tu pljuvačku da  poleti ka njenoj kćeri. Nije izgovoren izgovorenaa nijedn nijednaa reč, ni tada ni kasnije.  Nikad. A sanduk za rublje do vrha vrha ispunjen novcem, novcem, koji je sledeće sledeć e srede stavljen na Verin jastuk, bio je, uz svu velikodušnost, težak od prezira. Više novca nego što je ikome bilo potrebno za sedam meseci daleko od kuće. Toliko novca da je poruka bila jasna kao dan: umri ili živi. Ali ne ovde. Povela je sa sobom Pravu Bel. Ne znam koliko je jednoj robinji bilo teško da napusti muža koga zbog rada i udaljenosti i inače nije mnogo

viđala, i da poveri brigu o dve kćeri staroj tetki. Draga Rouz i Mej tada su imale osam i deset godina. Neka bi Bog bio u pomoći svakom u tom uzrastu, a nije bio ni od kakve pomoći majci koja je živela u Vordsvortu, miljama daleko od muža, u kući bogataša gde je danonoćno brinula o njegovoj kćeri. Možda i nije tako teško zatražiti od starije sestre da se  pobrine  pobrine za muža i ćerke kad se polazi u Baltimor Baltimor sa gospođicom Verom Luiz, i to na određeno vreme. Prava Bel je imala dvadeset sedam godina i kako bi inače videla veliki grad? Pored toga, možda joj je gospođica Vera Luiz pomogla da ih potkupi  papirnim  papirnim novcem novcem jer ga je svakako mnog ogoo dobila. Ali, ko zn zna, a, možda možda i nije. Možda je Prava Bel namrštena sedela u prtljažnim kolima i truckala se zajedno sa kutijama i sanducima, nesposobna da posmatra zemlju kroz koju e prolazila. Možda joj je bilo teško. U svakom slučaju, nije imala izbora, ostavila je za sobom muža, sestru, Dragu Rouz i Mej; ako su je morile  brige,  brige, plavi dečačić ih je ublažavao zaokupljajući zaokupljajući njenu pažnju pažnju pun punih ih osamnaest godina, sve dok nije otišao od kuće. Onda je 1888. godine Prava Bel ubedila sebe i svoju gospodaricu da je na umoru, uzela deset dolara sa orlom, dvadesetdvogodišnju platu koju je gospođica Vera počela da joj obračunava čim se zavrsio rat (ali je sama čuvala novac da njenoj služavci ne bi koješta palo na pamet) - i odgovorila na vapaje Drage Rouz. Vratila se u okrug Vesper s baltimorskim pričama za unuke koje je tada prvi put videla. Iznajmila je kućicu, kupila šporet i očarala devojčice opisujući im život sa divnim dečakom koji se zvao Golden Grej. Kako su ga kupale tri puta na dan i kako je na njegovom rublju plavim slovima bilo izvezeno slovo G. Kakvog je oblika bila kada i šta su stavljale u vodu da bi mirisao sad na ruzmarin, sad na lavandu. Kako e bio pametan i pravi mali gospodin. Kakve je smešne starmale stvari govorio kao dete i kakvu je vitešku hrabrost pokazao kao mladić kad je krenuo da pronađe, a s malo sreće i ubije svog oca. Odjahao je; Prava Bel ga više nije videla i nije znala da li je Vera Luiz  bolje prošla. Sećanja o dečaku deč aku bila su joj više nego dovoljna. dovoljna. Mnogo sam mislila o njemu, pitala se da li je on zaista bio to što su volele Prava Bel i, kasnije, Violeta. Ili je bio tašt i ohol naduvenko koji je  brinuo  brinuo samo o svom kaputu i dug dugm metima etima od slonovače na prsluku? Koji Koji je

 prešao čitav taj put da bi povredio ne svog oca, već ve ć svoju s voju rasu. Lepa kosa nikad nije predugačka, rekla mu je jednom Vera Luiz. Pošto e izgledalo da se ona razume u te stvari, poverovao joj je. Gotovo sve drugo što mu je rekla bilo je pogrešno, ali tu poslednju stvar smatrao je neprikosnovenom istinom. Zato su zlatni uvojci pokrivali okovratnik  njegovog kaputa, iako je savet o pravoj dužini kose u sitničavom i zahtevnom Baltimoru dobio od žene koja ga je slagala gotovo o svemu, pa i o tome šta mu je ona: vlasnica, majka ili ljubazna susetka. Nije ga, doduše, slagala ni onda (a trebalo joj je osamnaest godina da to prevali preko ezika) kad mu je rekla da je njegov otac crni-crncati crnja. Vidim ga u u lakim otvorenim kolima. Konj mu je plemenit - vranac. Pozadi je privezan kovčeg: veliki, pun finih košulja, rublja, vezenih čaršava i jastučnica; tu su i srebrna tabakera i srebrni toaletni pribor. Pored njega je uredno presavijen dugačak kaput boje vanile sa tamnosmeđim manžetnama i okovratnikom. Daleko je od kuće, kiša počinje da pljušti, ali avgust je, nije mu hladno. Levi točak udara o kamen i on začuje, ili mu se čini da je začuo, tup zvuk. Možda se kovčeg otkačio? Zauzdava konja i silazi. Da nije neka od njegovih stvari oštećena? Otkriva da se smaklo uže i da se kovčeg naherio. Vraća sve na svoje mesto i čvršće zateže kanap. Zadovoljan svojim poslom, ali ne i pljuskom, štetom koju trpe njegova odeća i brzina putovanja, gleda oko sebe. Među drvećem s leve strane vidi golu ženu, crnu kao kupina. Koža joj je mestimično pokrivena blatom, a kosa puna lišća. Oči su joj krupne i strašne. Spazila ga je i potrčala, ali gleda u njega, a ne ispred sebe, i udara glavom o drvo. Prestravljeno telo  poletelo je pre no što š to su s u oči oč i uspele us pele da nađu liniju liniju bekstva. beks tva. Sudar s drvetom e obara na tle i onesvešćuje. Posmatra je i onda, držeći obod šešira, žurno kreće ka kolima. Ne želi da ima nikakve veze sa onim što je video - u stvari, siguran je da ne beži od stvarne žene, već od „prikaze”. Dohvata uzde i ne može da ne primeti da je i njegov konj crn, go i sjajan od kiše, konj s kojim su povezana osećanja sigurnosti i ljubavi. Uočava nešto čudno: konj u njemu izaziva ponos; žena mučninu. Malo je postiđen i odlučuje da se uveri da je zaista posredi  prikaza,  prikaza, da nikakva gola žena žena ne leži u travi.

Vezuje konja za jednu mladicu i gaca po kiši do mesta gde je žena pala. Još je tu, opružena na tlu. Otvorenih usta, raširenih nogu. Na glavi joj se uobličuje mala bara. Stomak joj je veliki i napet. Saginje se zadržavajući dah da bi se odbranio od zaraze, smrada ili nečeg sličnog. Nečeg što bi moglo da ga dotakne ili uđe u njega. Ili je mrtva ili u dubokoj nesvesti. Mlada je. Ne može baš ništa da učini za nju. Ta pomisao mu donosi olakšanje. Onda primećuje talasasto kretanje njenog stomaka. Unutra se nešto miče.  Ne može da vidi sebe kako je dodiruje, ali vidi sebe kako odlazi po drugi put, penje se u kočiju i po drugi put je ostavlja. Neprijatna mu je ta slika i ne želi da je ugradi u svoje sećanje. A sve to ima neke veze i sa onim odakle je došao i zbog čega, kuda ide i zašto putovanjeu njemu izaziva upornu, svesnu uzrujanost. Događaj se uobličuje u priču o  pustolovini koja će naljutiti Veru Luiz i ublažiti kaznu za oceubistvo. Možda. Uzima kaput sa praznog sedišta, razmotava ga i njime pokriva ženu. Onda je podiže na ruke i nosi do kola posrćući; teža je nego što je očekivao. Napreže se da je postavi u sedeći položaj. Telo joj je iskošeno: glava najdalje od njega, boso stopalo dodiruje izvanrednu, ali blatnjavu čizmu. Nada se da će tako i ostati, iako ne može da pomeri prljavo stopalo: ako je ponovo uspravi, glava bi mogla da poleti na njegovu stranu kočije. Blago ošine konja iz straha da bi zbog rupa i blata na putu mogla da ga dotakne i nekim drugim delom tela. Ide prema kući koja se nalazi nadomak gradića po imenu Vijena. U toj kući živi njegov otac. Zanimljiva mu je, čak smešna pomisao da će se  pojaviti pred tim crncem koga nikad nije video (i koji nikad nije ni pokušao da vidi njega) s crnom, mokrom ženom na rukama. Pod uslovom, naravno, da se devojka ne probudi, i da se komešanje u njenom stomaku ne pojača. Plaši ga pomisao da bi se mogla osvestiti i postati nešto više od njegovog sopstvenog mračnog nauma.  Neko vreme je nije ni pogledao. Sad to čini i primećuje krvav potočić koji izvire na vilici i teče niz vrat. Nije se onesvestila od sudara s drvetom;  po svoj prilici je udarila glavom o neki kamen kad je pala. Ali još diše.  Nada se da neće umreti - još ne, ne pre nego što stigne do kuće čiji mu je

 položaj i izgled nacrtala Prava Bel jasnim, dečjim potezima. Kiša je odlučila da mu pravi društvo; tek što pomisli da jenjava, ona se  posle nekoliko metara pojača. Putuje već šest sati, najmanje toliko, a gostioničar ga je uveravao da će stići pre mraka. Sad više nije u to siguran.  Ne bi baš rado proveo noć sa ovom putnicom. Smiruje se kad naiđe na dolinu - trebalo bi da je pređe za jedan sat i da onda stigne do kuće na milju-dve ispred Vijene. Kiša najednom prestaje. To je najduži sat, ispunjen sećanjima na raskoš i bol. Kad stigne do brvnare, uteruje kola u dvorište i nalazi štalu sa dva pregratka za životinje. U jedan od njih uvodi konja i  pažljivo ga briše. Baca mu ćebe na leđa i kreće da potraži vodu i hranu. Tome posvećuje mnogo vremena. Stalo mu je, a nije ni sasvim siguran da ga neko ne posmatra iz kuće. Zapravo se nada da je tako; nada se da ga crnac gleda otvorenih usta kroz pukotinu između debala od kojih je napravljen zid.  Niko ne izlazi da mu se obrati, možda i nema nikoga. Pošto je zbrinuo konja (jedna potkovica moraće da se popravi, primetio je), vraća se do kola  po kovčeg. Odvezuje ga i tovari na rame. Dok ga nosi u kuću njegov kaput i svilena košulja još se više gužvaju. Kad stigne do malog trema i ne  pokušava da pokuca; vrata su zatvorena, ali ne i zabravljena. Ulazi i traži  pogledom pogodno mesto za kovčeg. Spušta ga na prljavi pod i razgleda kuću. U svakoj od dve sobe: poljski krevet, sto, stolica, ognjište, u jednoj i  peć. Skromno, praktično, muški, ali bez ikakvog obaveštenja o ličnosti vlasnika. Peć je hladna, na ognjištu se uzdiže gomila pepela, ali bez žara. Stanar je verovatno odsutan jedan dan, možda dva. Pošto je smestio prtljag, vraća se po ženu. Uklanjanje kovčega  poremetilo je ravnotežu i kola su se malo nagnula. Otvara vrata i izvlači je. Koža joj je gotovo prevruća za dodir. Dugački kaput u koji je umotana vuče se po blatu dok je nosi ka kući. Spušta je na poljski krevet, a onda opsuje što nije skinuo ćebe. Sad ona leži na ćebetu i on nema čime da je  pokrije osim svojim kaputom. Može da se oprosti od tog kaputa. Odlazi u drugu sobu, pretura po drvenom sanduku, nalazi žensku haljinu. Oprezno  podiže kaput i pokriva ženu haljinom koja čudno miriše. Onda otvara kovčeg i vadi belu pamučnu košulju i prsluk od flanela. Namešta košulju na naslon jedine stolice jer strahuje da bi je klin ukucan u zid mogao

oštetiti. Pažljivo pregleda suve stvari. Zatim se posvećuje ognjištu. U sanduku za drva ima cepanica, a u najdaljem uglu sobe nalazi se konzerva s kerozinom. Njime poliva cepanice koje je naslagao. Ali, nema šibica. Dugo traži šibice i najzad ih nalazi u konzervi, zamotane u komadić grubog platna. Pet šibica, da budemo precizni. Dok je tražio šibice, kerozin je ispario. Nije vičan ovome. Uvek su drugi palili vatru za njega. Ali, uporan je i najzad ima pravi hučan plamen. Sad može da sedne, zapali cigaru i pripremi se za  povratak čoveka koji tu živi. Čoveka koji se, po svemu sudeči, zove Henri Letroj, mada Prava Bel čudno izgovara to ime. Čoveka bez značaja, ako se izuzme skromna reputacija lovca zasnovana na dve-tri pustolovine u kojima e došla do izražaja njegova sposobnost čitanja tragova. Davno je to bilo, rekla je Prava Bel. Ona ga je snabdela svim pojedinostima, pošto se Vera Luiz zatvarala u sobu ili okretala glavu na drugu stranu kad joj je  postavljao pitanja. Henri Letroj ili nešto slično, ali zar je ikom važno ime ednog crnje. Osim ženi koja je zažalila što ga je saznala i zatvarala se u sobu da ne bi morala da ga izgovori. Kajala bi se i zbog deteta koje joj je dao, i ne bi ga zadržala da nije bilo zlatno, da njegova koža nije imala boju koju je videla samo na jutarnjem nebu i u čašama šampanjca. Od Prave Bel e čuo da se Vera Luiz osmehnula i rekla: „Pa on je zlatan. Sasvim zlatan!” Zato su ga tako nazvale i zato ga nisu odnele u Katolički dom za siročad, gde su se bele devojke ratosiljale svojih poniženja. To mu je poznato već sedam dana, sad bogme i osam. Očevo ime i  položaj kuće u kojoj je nekad živeo. Uputila ga je žena koja je kuvala i čistila za Veru Luiz; koja mu je slala korpe suvih šljiva, šunku i vekne hleba svake nedelje dok je bio u školskom internatu; koja je davala njegove iskrzane košulje skitnicama da ga ne bi gledala u njima; žena koja se osmehivala i mahala glavom kad god bi ga pogledala. Čak i kad je bio dečačić sa gustim loknama boje šampanjca i jeo kolačiće koje mu je  pružala, u njenom osmehu bilo je više čudenja nego zadovoljstva. Kad su ga njih dve, bela žena i kuvarica, kupale, često su bacale brižne poglede na njegove dlanove i opipavale mokru kosu. U stvari, Vera Luiz je brinula; Prava Bel se samo smešila, a sad zna i zašto, crnčuga. Crnčuga kao i on. Do tada je mislio da postoji samo jedna vrsta - ona kojoj je pripadala Prava Bel. Crno, i tačka. Kao Henri Letroj. Ali, sad zna i za drugu - svoju.

Kiša je, izgleda, konačno stala. Gleda oko sebe tražeći nešto za jelo, nešto što ne mora da se kuva. Nalazi samo bocu s rakijom. Zajedno s njom vraća se da sedne pored vatre. U tišini koja je smenila kišu čuje zvuk kopita. Napolju vidi jahača koji  pilji u njegova kola. Prilazi mu. Zdravo. Poznaješ li Letroja? Henrija Letroja ili tako nekako? Jahač ne trepće. „Ne, gospodine. Vijena. Više tamo, nazad.”  Ništa ne razume. A i prilično je pijan. Srećom. Možda će moći da zaspi.  Ne bi trebalo. Mogao bi da se vrati vlasnik kuće ili bi sjajna crna žena mogla da se probudi, umre, porodi ili... Kad je zaustavio kola, privezao konja i krenuo nazad kroz kišu, možda je to učinio zato što je ona strašna stvar koja je ležala u travi bila sve što on nije, ali i prava zaštita, pravi lek protiv onog što je bio njegov otac, pa dakle (ako se to može izjednačiti) - on sam. Ili ga je možda to stvorenje  prikaza, kako je pomislio - dirnulo i pre pada? Podsetilo ga na ono što je video u očima slugu u internatu kad su skretali pogled; u čoveku crnom kao čađ koji je na ulici stepovao za sitniš. Ili je prikaza, u času kad je njegov strah bio najveći, izgledala i kao dom, dovoljno udoban da bi se u njemu mogao razbaškariti? Možda. Zar bi neko mogao živeti u toj kosi punoj lišća? Zar nije već živeo u njoj i sa njom? Prava Bel je bila njegova prva i najveća ljubav. Možda su zato dva bekstva od te kose, od te kože bila nezamisliva. Ako se stresao pri pomisli da bi se mogla nasloniti na njega, da bi mogla skliznuti ulevo i nasloniti usnulu glavu na njegovo rame, on je to gađenje i savladao. Progutao, možda, i ošinuo konja. Dopada mi se da tako mislim o njemu. Uspravan sedi u kočiji. Kiša mu mrsi i potamnjuje kosu koja pada preko okovratnika i pravi baricu između njegovih čizama. Sive oči trepću pokušavajući da prodru kroz vodeni zastor. A onda put ulazi u dolinu i kiša najednom prestaje. Uljasti, beli komadić sunca topi se na nebu. Sad može da čuje stvari izvan sebe. Mokro lišće koje se raspliće. Padanje oraha i stresanje jarebica koje su odmakle kljun od srca. Veverice koje su se popele na vrh drveta i zastale da procene opasnost. Konj mlati glavom tamo-amo da se oslobodi roja mušica. Tako  pažljivo osluškuje da mu promiče vertikalno upisana oznaka na kamenu:

VIJENA - jedna milja. Prolazi pored nje i onda spazi vrh brvnare udaljene edva kilometar odatle. Mogla bi biti svačija, bilo čija. Ali možda ona, zajedno sa bednom ogradom oko prljavog dvorišta u kojem se nalazi  prevrnuta stolica na ljuljanje bez naslona, sa vratima razglavljenih šarki,  privezanim komadom kanapa, možda ona pruža utočište njegovom ocu. Golden Grej priteže uzde. Tome je vičan. Kao i sviranju na klaviru. Silazi i približava se da osmotri vodeći konja. U blizini ima životinja; oseća njihov miris, ali brvnara izgleda prazna, ako ne i sasvim napuštena. Vlasnik  očigledno nije očekivao posetioca s konjem i kolima - kroz kapiju može da  prođe debela žena, ali ništa šire od nje. Ispreže konja, vodi ga udesno i otkriva, iza kolibe, ispred drveta čije ime ne zna, štalu sa dva otvorena  pregratka. Jedan je pun nekih oblika. Čuje iza sebe ženino ječanje, ali ne zastaje da pogleda da li se to ona budi, umire ili pada sa sedišta. Kad priđe štali, vidi da su oni oblici cevi, vreće, trupci, točkovi, slomljen plug, presa za puter i metalni kovčeg. Vezuje vranca za kolac ispred štale. Voda, misli. Voda za konja. Vidi pumpu u daljini i sekiru još zabodenu u jednu kladu. Ali, pljusak koji je tek minuo napunio je izdubljeno deblo pored panja za cepanje drva. Tu može da napoji konja, ali gde su druge životinje? Oseća njihov miris, ali ih ne čuje i ne vidi. Oslobođen rude, konj žedno pije a kočija se ponovo naginje zbog loše raspoređenog tereta. Golden Grej  proverava da li je kovčeg dobro vezan i odlazi do vrata brvnare privezanih užetom. To me pomalo zabrinjava. To što prvo misli o svojoj odeći, a ne o ženi. Proverava da li je kovčeg bezbedan, a ne da li ona diše. Teško prihvatljivo, ali kad ostruže blato sa svojih baltimorskih đonova pre no što uđe u kolibu s prljavim podom, znam da više ne mogu mnogo da ga mrzim. Svetlost nailazi polako i, umorna od probijanja kroz masne hartije naslagane ispred prozora na zadnjem zidu, zastaje na prljavom podu nemoćna da se popne iznad mladićevog struka. Najlepša stvar u sobi je ognjište. Čisto, spremno za novu vatru, okruženo uglačanim kamenjem iz kojeg se pružaju dve metalne ruke da pridrže kotao. Ostalo: drveni krevet, vuneno ćebe boje rđe uredno zategnuto preko tankog, neravnog dušeka.  Nije kukuruzovina, izvesno nije ni perje ni lišće. Krpe. Parčići zaista neupotrebljivih tkanina nabijeni u navlaku od grubog platna. To ga podseća

na jastuk koji je Prava Bel napravila da bi King spavo na njemu pored njenih stopala. Ime snažnog muškog psa nosio je beskarakterni ulični mačak  koga je Prava Bel zavolela i zadržala kraj sebe baš zato što nije imao izraženu ličnost. Dva kreveta, ipak, i jedna stolica. Osoba koja ovde živi ede sama za stolom, ali ima dva kreveta: jedan u drugoj sobi sa čvršćim,  bolje napravljenim vratima nego što su ulazna. U toj drugoj sobi nalazi se i kutija preko koje je prebačena zelena ženska haljina. Razgleda letimično. Podiže haljinu i poklopac i sprema se da pregleda sadržaj, ali ga onda haljina podseća na ono što nije trebalo da smetne s uma: ženu koja diše na usta u drugoj sobi. Pomišlja li da će se ona probuditi i pobeći i osloboditi ga onog što je izabrao ako je ostavi samu? Ili da će umreti, što izlazi na isto. Izbegava je, znam. Pošto je uradio veliku stvar, tešku: vratio se i izvukao e iz travuljine koja mu se kačila za pantalone, pokušavajući da ne vidi ono što se moglo videti od njenih intimnih delova, ali ipak uzdrman saznanjem o gustini malja na onom mestu. Trudio se da ne vidi ni kosu, ni lice uronjeno u travu. Već je video kako ga oči košute netremice posmatraju kroz kišu dok se njeno telo okretalo, spremno da potrči. Na žalost, nije imala izoštreni nagon košute i nije pogledala u pravcu u kojem je poletela - da jeste, na vreme bi videla džinovski javor. Na vreme. Kad se vratio po nju nije verovao da će je naći - mogla je da ustane i pobegne - ali se nadao da će oči, oči košute, biti sklopljene. A onda se najednom pokolebao. Možda su otvorene. Nisu bile, i olakšanje mu je dalo snagu da je podigne i prenese u kola. Pošto je zbrinuo svoj kovčeg, izlazi u dvorište. Sunce ga tera da i on sklopi oči. Zaklanja ih rukom i gleda kroz prste dok se ne navikne na svetlost. Duboko udiše, halapljivo uvlači vazduh potreban za snagu i istrajnost svakog života, a posebno njegovog. Vidiš li kako se polja u daljini nadimaju i suše na vetru? Kako se jato kosova pojavi niotkuda, zaleprša i nestane? Vonj nevidljivih životinja pojačava se na toploti i meša sa prodornom nanom i nečim voćnim što bi trebalo obrati. Ponaša se kao da ga neko posmatra, iako je sam. Tako treba. Drži se uvek kao da te strogo gleda pronicljiv, nepristrasan poznanik. Ona je još tu. Jedva se izdvaja iz senke krova na kolima pod kojim

spava. Sve je na njoj žestoko ili tako izgleda, valjda zato što je gola ispod kaputa, i ništa ne može da uveri Goldena Greja da gola žena neće eksplodirati u njegovom naručju, ili još gore, on u njenom. Trebalo bi je ugurati u navlaku zajedno sa dronjcima i dobro zašiti da se ne vide njena ispupčenja i ono što se mrda u jednom od njih. Ali, žena je tu, i on gleda u senku pokušavajući da razazna lice, pa i oči košute ako baš mora. Oči su sklopljene i, hvala Bogu, neće se lako otvoriti jer su zapečaćene krvlju. S čela joj visi komadić kože; krv koja je odatle istekla prekrila joj je oči, nos i jedan obraz pre nego što se zgrušala. Usne, još tamnije nego krv, dovoljno su debele da se nasmeju i slome mu srce. Znam da je licemer; da u svojoj glavi uobličava priču koju će nekom ispričati; svom ocu, naravno. Kako se vozio i spasao divlju crnu devojku. Bez oklevanja. Bez imalo kolebanja. Pogledaj na šta mi liči kaput, ne može se to popraviti, kao ni košulja kakvu vidiš sad i nikad više. Rukavice su mi napravljene od kože vrlo mlade junice, ali ih nisam imao na sebi kad sam je  podigao i nosio. Dotakao sam je golim rukama. Iz travuljine u kočiju; iz kočije u ko zna čiju brvnaru. Ko zna čiju. Odmah sam je spustio na drveni krevet jer je teža nego što izgleda, i u žurbi sam zaboravio da smaknem ćebe. Valjda sam mislio o krvi, nisam hteo da se dušek isprlja. Ali, ko zna, možda je već bio prljav? Kasnije nisam hteo da je pomeram, pa sam otišao u drugu sobu, uzeo haljinu koju sam tamo našao i umotao je najbolje što sam znao i umeo. Tako je izgledala još više gola nego pre, ali ništa drugo nisam mogao da učinim. Laže, licemer. Mogao je da otvori svoj veliki debeli kovčeg; da izvadi edan od dva rukom vezena čaršava ili čak svoju kućnu haljinu i da nečim od toga pokrije devojku. Mlad je. Tako je mlad. Misli da je njegova priča sjajna i da će, ako je ispriča na pravi način, zadiviti oca svojom  preduzimljivošću i čašću. Ali ja znam malo više od njega. On bi da se naslađuje tom pustolovinom, kao što se lutajući vitez naslađuje svojom hladnokrvnošću u času kad vadi trn iz zmajevog srca i udahnjuje život u  plamene nozdrve. Samo, opasnije je ovo čudovište bez krljušti i vatrenog daha, ova devojka s licem umrljanim krvlju, s delovima koji se mrdaju, sa sjajnim očima i usnama koje mogu da ti slome srce. Zašto joj ne obriše lice, pitam se. Možda bi izgledala manje divlje.

Jasnije bi se videlo da je spasena. Kad bi ustala i izgrebla ga, to bi mu sasvim odgovaralo i potvrdilo bi poučnu priču Prave Bel o čoveku koji je spasao zvečarku, negovao je i hranio, i čije se poslednje saznanje na ovoj zemlji ticalo nepopravljive prirode zvečarke. Ali, eh, mlad je on, mlad i  povređen, zato mu praštam samoobmane i razmetljive, prazne gestove, i dok  ga posmatram kako odveć žurno sipa rakiju od šećerne trske koju je  pronašao u kući, zabrinut za kaput, ne i za devojku, ni najmanje ga ne mrzim. U kovčegu ima pištolj i srebrnu tabakeru, ali je ipak dečak; sedi za stolom na jedinoj stolici i razmišlja o tome da li da se presvuče, da skine odeću još mokru po šavovima i porubima, isprljanu znojem, krvlju i zemljom. Da li da unese u kuću slomljenu stolicu iz prednjeg dvorišta? Da  pogleda konja? Razmišlja o tome, o svom sledećem potezu, kad začuje spore, mukle udare kopita. Baca pogled na devojku da proveri da li su haljina i krv na svom mestu, otvara vrata i gleda u dvorište. Duž ograde ka njemu kaska crni dečak na mazgi. Spremio se da kaže „Dobro jutro”, mada je jutro uveliko prošlo, a onda mu se učinilo da je čovek koji posrće niz stepenice belac i da ne sme da mu se obrati bez dopuštenja. Pritom i pijan, pomislio je, jer je obučen kao gospodin koji posle vesele sedeljke spava u dvorištu, a ne u krevetu svoje žene, i budi se kad mu njegov pas oliže lice. Ovaj belac, ovaj pijani gospodin, traži g. Henrija, čeka ga zato što mu je baš sad potrebna divlja ćurka, baš sad, dođavola - ili krzno, ili nešto drugo što mu je g. Henri obećao ili prodao. „Zdravo”, rekao je pijani gospodin, i ako je crni dečak na tren posumnjao da je pred njim belac, u to se potpuno uverio kad je video njegov lažni osmeh. „Gospodine.” „Ovde živiš?” „Ne, gospodine.” „Ne? A odakle si?” „Iz Vijene.” „Je l’ tako? I sad dolaziš otud?” Dobro je što su uglavnom postavljali pitanja. Niko se ne bi obradovao da su govorili ono što im je bilo na pameti. Dečak je čupkao svoju tkanu

torbu. „Da obiđem životinje. G. Henri je rekao da pogledam.” Osmeh je iščezao. „Henri?” upitao je čovek. Lice mu je promenilo boju. Sad je u njemu bilo više krvi. „Henri, kažeš?” „Da, gospodine.” „Gde je on? Blizu?” „Ne znam, gospodine. Otišao je.” „Gde živi? U kojoj kući?” O, pomislio je dečak, on ne poznaje g. Henrija, ali ga traži. „U ovoj ovde.” „Kojoj?” „Ovoj, ovo je njegovo.” „Ovo? Ovo je njegova kuća? Ovde živi?” Krv mu se povukla s lica i sad su mu se bolje videle oči. „Da, gospodine. Kad je kod kuće. Sad nije.” Golden Grej se mršti. Mislio je da će prepoznati kuću, da niko neće morati da mu kaže, i sad se, iznenađen što je tako i bilo, okreće da je  pogleda. „Siguran si? Siguran si da on ovde živi? Henri Letroj?” „Da, gospodine.” „Kad se vraća?” „Mog’o bi svakog dana.” Golden Grej prelazi prstom preko donje usne. Podiže pogled s dečakovog lica i posmatra polja koja se još komešaju na vetru. „Šta reče, zašto si došao ovamo?” „Da pogledam životinje.” „Koje životinje? Ovde je samo moj konj.” „Tamo pozadi.” Pokazuje očima i rukom. „Ponekad malo zabasaju. G. Henri kaže da ih ja vratim.” Golden Grej ne čuje ponos u dečakovom glasu: „G. Henri kaže da ih a...” jer najednom počinje da se smeje od straha. To je, dakle, to. Mesto na koje je hteo da dođe, a sad bi se svakog časa mogao pojaviti i najcrnji čovek na svetu. „Dobro, idi. Idi, pogledaj životinje.” Dečak je zacoktao mazgi - uzalud, očito, jer je morao da je obode svetlim petama da bi ga poslušala.

„Slušaj!” Golden Grej ga hvata za ruku. „Kad završiš vrati se ovamo. Da mi pomogneš. Jasno?” „Da, gospodine. Vratiću se.” Golden Grej odlazi u drugu sobu da se presvuče - izabraće nešto zvanično, otmeno. Pravi čas za to. Za izuzetno otmenu košulju; za tamnoplave pantalone koje mu savršeno stoje. Pravi čas, i jedini, jer ko god ga je kasnije poznavao u Vijeni viđao ga je samo u odeći koju je tada obukao. Kad je sve to izvadio i položio na krevet - žutu košulju i pantalone s koštanim dugmetima na šlicu, prsluk boje putera - izgledalo je kao da tu leži prazan čovek s jednom rukom podvijenom ispod sebe. Seo je na grubi dušek i shvatio da plače tek kad su se na odeći pojavile tamne mrlje. Tek sada, pomislio je, tek sada kad znam da imam oca, osećam njegovo odsustvo: mesto na kojem je trebalo da bude, a nije bio. Ranije sam mislio da je svako jednoruk kao ja. Sad osećam taj hirurški zahvat. Prasak kosti koja se lomi, iskidano tkivo i presečene krvne sudove, zapanjenost krvotoka. Uznemirenost nerava koji mlataraju i grče se u praznini. Raspevani bol. Budi me svojim zvukom, bubnja dubokim tonovima dok  spavam. Davi moj san. Nisam mogao da učinim ništa drugo osim da odem. Odande gde on nije tamo gde je nekad bio i gde je možda i sada. Neka to što mlatara i grči se vidi šta mu nedostaje; neka bol peva prašini po kojoj je gazio tamo gde je nekad bio i gde je možda i sada. Neću se isceliti, neću naći odsečenu ruku. Ali ću osvežiti bol, izoštriću ga tako da nam obojici  bude jasno odakle dolazi.  Ne, nisam ljut. Mogu bez te ruke, nije mi potrebna. Ali moram da saznam kako bi bilo da sam je imao. To je sablast koju moram da vidim, kojoj moram da se prepustim ma gde se krila, u kojoj god pukotini, pod kojom god granom. Ili možda džiglja na pustim čistinama, osvetljena uljastim suncem? Onaj deo mene koji me ne poznaje, koji me nikad nije dotakao, nikad zastao u mojoj blizini. Odbegla ruka koja mi nikad nije  pomogla da preskočim ogradu ili da prođem pored zmajeva, niti me je ikad izvukla kad bih pao u jarak. Nije me milovala po kosi, nije me hranila; nije  podupirala teret na jednom kraju da bih ga lakše nosio. Ruka koja se nikad nije pružila, nikad protegla iz mog tela da me pridrži dok sam prelazio

 preko šina ili debala, okruglih i opasno klizavih. Kad je pronađem, da li će mi mahnuti? Pozvati me da joj priđem? Da li će uopšte znati ko sam ili šta sam? Nije važno. Namestiću je tako da se patrljak priseti reza, uzroka svoje nakaznosti. Možda ona tada više neće biti sablast, već će poprimiti sopstveni oblik, razviti sopstvene mišiće i kosti, i napajati se krvlju iz glasnog pevanja koje je pronašlo svrhu svoje serenade. Amin. Ko će preuzeti brigu? Sapunom oprati stid? Namakati ga dok ne padne  pred moje noge kao prljavština iz koje mogu da iskoračim. Hoće li on? Hoće li me on iskupiti kao potvrda iz zalagaonice koja sama po sebi nije vredna, ali se bez nje ne može dobiti založena vrednost? Šta me se tiče boja njegove kože ili njegov odnos s mojom majkom? Kad ga vidim, njega ili ono što je ostalo od njega, ispričaću mu o tom odsečenom delu sebe i saslušaću njegov pokajnički plač. Onda ćemo se trampiti: ja ću njemu dati svoj, a uzeću njegov, i obojica ćemo biti slobodni i celi, prepletenih ruku. Bio je kao maljem pogođen kad je čuo ko mu je i šta mu je otac. Izgubio se. Prvo je opipao, a onda pocepao neke haljine svoje majke. Onda je sedeo posmatrajući nered na travnjaku i u svojoj glavi. Svetlaci su mu igrali  pred očima, a očajanje ga je zapahnjivalo gadnim mirisom. Prava Bel mu je  pomogla da ustane s trave, nasapunala njegovu zamršenu kosu i rekla mu šta mora da uradi. „Pođi”, rekla je. „Objasniću ti kako da ga nađeš, njega ili ono što je ostalo od njega. Nije važno da li ćeš ga naći ili ne; važno je da pođeš.” Tako je pokupio sve što mu je rekla da može da pokupi, spakovao se i krenuo. Na putu je mnogo brinuo o tome kako izgleda, koja viteška sprema mu dolikuje. Imao je samo kovčeg i nepokolebljivu rešenost. Ali, bio je spreman za susret sa divljim crnim čovekom koji ga je kinjio i koji mu je oteo ruku. Umesto njega sreo je divlju crnu devojku koja je od straha naletela na drvo i sad leži u drugoj sobi dok crni dečak napolju okuplja stoku. Mislio e da će mu ona biti koplje i štit; sad vidi da će to morati da bude sam sebi. Moraće da pogleda u oči košute koje imaju sivu boju sumraka kao i njegove. Za to je potrebna hrabrost, ali ima je on. Ima hrabrosti da uradi ono što vojvotkinja od Marlboroa radi sve vreme: da se odrekne položaja obožavanog pupoljka bez budućnosti, da se širom otvori, razmakne latice i

svima pokaže svoje prašnike. Šta mi je bilo na umu? Kako sam mogla tako bedno da ga zamislim? Da  previdim ranu koja nema nikakve veze s bojom njegove kože i krvi što bije ispod nje? Koja je povezana s nečim drugim što žudi za autentičnošću, za  pravom da bude na tom mestu, lako, bez potrebe za maskom, keženjem bez osmeha, govorničkom pozom. Bila sam nepažljiva i glupa, i užasno me ljuti što (ponovo) uviđam koliko sam nepouzdana. Razumeo je čak i konj, i nosio je Goldena Greja gotovo bez opomene biča. Uporno je kaskao kroz doline bez staza, kroz reke bez mostova i skela. Gledajući tik iznad puta, neuznemiren sitnim životom što kidiše ka njegovim kopitima, raspoređujući snagu tako da je sačuva i uveća. Nije znao ni put ni cilj puta, ali je znao  prirodu svoga posla. Stigni tamo, govorila su kopita. Samo da stignemo. Sad moram ponovo da razmislim o svemu, pažljivo, iako sam možda osuđena na neki drugi nesporazum. Moram to uraditi, ne smem da  posustanem. Nije dovoljno to što ga ne mrzim; ne bi ničemu služilo da mi se dopadne, da ga zavolim. Moram da promenim stvari. Moram da budem senka koja mu želi dobro, poput zaostalog osmeha na mrtvom licu. Želim da sanjam divan san za njega, i još jedan o njemu. Da legnem do njega, kao nabor na čaršavu, da posmatram njegov bol i time ga olakšam i umanjim. Hoću da budem jezik koji mu želi dobro, izgovara njegovo ime, budi ga kad oči treba da su otvorene. Hoću da stane kraj bunara iskopanog podalje od drveća da grančice i lišće ne bi upadali u vodu; dok tu stoji u prijatnoj svetlosti, hoću da vrhovima prstiju dodiruje kamenu ivicu, pogleda uperenog u prazno, duha natopljenog i pritisnutog žalošću, ili suvog i krtog od beznađa koje dolazi od manjka znanja i viška osećanja (tako krtog, tako suvog da mu preti suprotna opasnost: da ne oseća ništa i da zna sve). I tada se tu, bez ičeg osim natopljenosti i krtosti pri ruci, dok čak i ne gleda prema  bunaru, nesvestan njegovog plesnjivog mirisa i malog života koji vrvi po kamenoj ivici, već samo stoji pored njega ili - gledano odozdo, gde svetlost ne dopire - u njemu, mreška zbirka preostalih osmeha, neka kratka, dobroćudna ljubav podiže se iz tame, i nema ničeg što bi on mogao videti ili čuti, niti razloga da tu stoji, ali ipak ostaje. Zbog sigurnosti, a onda i zbog društva. Pa i zbog sebe - s nekom vrstom samopouzdanja, podsticajne, vedre moći koja sevne kao oštrica brijača i sakrije se. Ali, sad je oseća, i

samo kad bi ponovo došla! Bez sumnje, štošta će ponovo doći: doći će sumnja, i stvari će tu i tamo izgledati nejasne. Ali je sevnula oštrica brijača - zapamtiće je, a ako je zapamti, moći će ponovo da je oživi. Imaće je na raspolaganju.

* Dečak ima trinaest godina i video je mnoge muškarce i žene skljokane  preko pluga ili primirene posle porođaja, i dovoljno udavljene dece da bi znao razliku između živog i mrtvog. Čim je spazio ono što leži na krevetu  pod sjajnom zelenom haljinom pomislio je da je živo. Nije podigao oči sa devojčinog lica osim kad je Golden Grej rekao: „Tamo sam našao haljinu i  pokrio sam je”. Tada je pogledom okrznuo drugu sobu i čoveka za koga je verovao da je belac. Podigao je rukav haljine i prešao rukom preko kraste na devojčinom čelu. Lice joj je bilo vrelo. Krv na njemu jednako suva kao i koža. „Vode”, rekao je i izašao. Golden Grej je pošao za njim, ali je zastao na vratima kao zaglavljen. Dečak se vratio s punim vedrom i praznom vrećom od jute. Šoljom je zahvatio bunarsku vodu i polako je sipao u ženina usta. Nije ni gutala ni izbacivala. „Otkad je ovakva?” „Manje od sata”, rekao je Golden Grej. Dečak je kleknuo da joj očisti lice. Nežno je odvajao čitave ploče usirene krvi sa obraza, nosa, jednog i drugog oka. Golden Grej je posmatrao verujući da je spreman za pogled košutinih očiju.

Takva osoba može da naškodi. Trinaest godina nakon što je Golden Grej naterao sebe da pogleda u tu devojku ljudi još veruju da ona može da im naudi. Najpodložnije su trudne devojke, one i starci. Razne stvari mogu da ostave beleg na novorođenčetu: dinje, zečevi, glicinija, uže i, još gora od zmijinog svlaka, divlja žena, najgora od svega. Upozorenja data devojkama odnose se na mnoge stvari koje treba izbegavati da bebi ne bi nešto nedostajalo ili da majka ne bi pomerila pameću. Ko bi pomislio da i starce treba upozoriti; da im treba reći da pokriju oči, nos i uši? Živi u blizini, govorili su, ne duboko u šumi niti u rečnom koritu, već negde u polju šećerne trske - na njegovom obodu ili se možda šunja oko njega. Blizu. Sečenje trske polazi sasvim naopako kad mladići osete da je ona tu negde, skrivena, i da ih možda posmatra. Jedan zamah mačete može da joj od seče glavu ako postane rasejana ili se odveć primakne; i ko bi joj  bio kriv? Tada loše seku - stabljike trske šibaju po licu ili bodež sklizne i gotovo poseče suseda. Razmišljanje o njoj - bila ona tu ili ne - može da upropasti čitav jutarnji rad u polju.  Nekad se verovalo da su starci, oni koji odavno ne mogu da seku trsku, ali mogu da je vezuju i da pune burad za šećer, sasvim bezbedni. Tako je  bilo sve dok čoveka koga su zvali Veliki Lovac nisu potapšali po ramenu neki prsti, a mogli su biti samo njeni. Trgao se i pogledao oko sebe. Video e da se trska talasa, ali nije čuo ni najslabiji šum. Pre sviknut na šumski nego na kućni život, znao je da li ga neke oči posmatraju s drveta, iza  brežuljka ili sa tla. Jasno vam je zašto se zbunio: dodir prstiju po ramenu, oči kraj njegovih stopala. Odmah je pomislio na ženu kojoj je pre trinaest godina nadenuo ime, zato što mu je, dok je o njoj brinuo, pala na pamet ta reč: Divljakuša. U početku je bio siguran da neguje krotku, izmučenu mladu ženu, a kad ga je ujela, rekao je, O, pa ona je divljakuša. Kad bolje razmislim, neke stvari su prosto takve. Nema svrhe lupati glavu. Ali, zapamtio je kako se smejala i kako je bila mirna nekoliko dana  posle ujeda, pa ga dodir njenih prstiju nije uplašio, već rastužio. Toliko da nikome nije ispričao šta je video, ni starcima poput sebe koji više nisu mogli da seku po čitav dan. Zato starci nisu bili spremni na ono što će im sopstvena krv prirediti kad je spaze, niti su znali kako će im noge zadrhtati

kad začuju piskavi smeh male devojčice. Trudne devojke stavljale su nešto  protiv uroka ili nisu, ali bi starci - neupozoreni - šenuli i odlazili iz šećerane, ustajali iz kreveta u gluvo doba noći, mokrili u gaće, zaboravljali imena sopstvene odrasle dece i zaboravljali gde ostavljaju kaiš za oštrenje  britve. U vreme kad ju je čovek koga su zvali Veliki Lovac poznavao - negovao - bila je razdražljiva. Da je postupao kako treba možda bi ostala u kući, gajila dete, naučila da se oblači i razgovara sa svetom. Kasnije, kad bi  pomislio na nju, bio je siguran da je mrtva. Kad mesecima nije davala znaka od sebe, uzdahnuo bi i setio se vremena kad je njegova kuća, prožeta Divljakušinim nematerinskim bićem, vapila za prisustvom majke. Ljudi su  pričama o njoj plašili decu i trudne devojke, i rastužilo ga je saznanje da se nije smirila, da je još gladna. Nije znao čega, doduše, ako ne kose u boji mladićevog imena? Ko ih je video zajedno morao je da se trgne od čuda: mladićeva plava kosa dužine psećeg repa uz njeno crno kudravo runo.  Nije govorio o tome, ali se ipak pročulo: Divljakuša nije priča o nekadašnjoj ludoj devojci čiji su vrat nadničari rado zamišljali pod sečivom, niti bauk za brzo i pravovremeno obuzdavanje neposlušne dece. Još je tu - stvarna. Neko je video da se čovek zvani Veliki Lovac trgnuo i uhvatio za rame, a kad se okrenuo i zagledao u polje trske, promrmljao je dovoljno glasno da bi taj neko mogao čuti: „Divljakuša. Svega mi, Divljakuša.” Trudne devojke samo su uzdisale nastavljajući da čiste i  polivaju prljava dvorišta, a mladići su oštrili mačete sve dok sečiva ne bi zafijukala. Ali starci su počeli da sanjaju. Prisećali su se kad je došla, kako e izgledala, zašto je ostala i koliko joj je bio važan onaj neobični mladić.  Njega nije videlo mnogo ljudi. Niti ga je prvi video Veliki Lovac koji je  baš u to vreme lutao šumom tražeći lisice. Prvi je bio Petijev sin, Onor. Obilazio je kuću g. Henrija za vreme njegovog odsustva i svratio je da malo oplevi baštu i proveri da li su svinje i pilići još živi jer je čitavog jutra  padala strašna kiša. Gde god pogledaš - duga. Kasnije je rekao majci da je koliba bila uokvirena dugom, i kad je na ulazu ugledao čoveka s mokrom  plavom kosom i zlatnom kožom, pomislio je da se u brvnaru uselio duh. Onda je shvatio da je pred njim belac i nikad ga niko nije mogao uveriti u suprotno, mada je video lice g. Henrija kad mu se belac obratio sa Tata.

Kad se Henri Letroj, čovek tako vešt u šumi da je postao Veliki Lovac (tako su mu se obraćali i govorili o njemu), vratio kući i video kola i  plemenitog konja privezanog u blizini svoje štale, uzrujao se. Nije poznavao nikog ko vozi takva kola; nijedan konj u okrugu nije imao tako podrezanu i očešljanu grivu. Onda je video Petijevu mazgu i malo se smirio. Stajao je na vratima sopstvene kuće trudeći se da shvati ono što vidi. Petijev sin, Onor, klečao je uz krevet na kojem je ležala trudna devojka, a zlatokosi čovek stajao je nadvijen nad oboma. Noga belca nikad nije kročila u njegovu kuću. Veliki Lovac progutao je pljuvačku. Video je kako sav njegov trud odlazi dođavola. Kad se plavi mladić okrenuo da ga pogleda, sive oči su se raširile, pa suzile, pa lagano prešle od Lovčevih čizama do kaputa, od grudi do glave,  pogledom koji je ličio na jezik. U času kad su stigle do njegovih, Lovac se  borio sa osećanjem da je ulovljen - u rođenoj kući. Čak ni ječanje s kreveta nije umekšalo čelik neznančevog pogleda. Sve je na njemu bilo mlado i meko - osim boje njegovih očiju. Onor je prenosio pogled s jednog na drugog. „Drago mi je što ste došli, g. Henri.” „Ko su ovi?” „Bili su ovde pre mene.” „ Ko su ovi?” „Ne znam, gospodine. Žena ne valja, ali sad se budi.” Lovac nije video  pištolj na zlatokosom čije tanke čizme očigledno nisu poznavale seoske  puteve. Na odeći bi mu pozavideo propovednik, a ruke su bile gotovo ženske - nikad taj stranac nije stegnuo šaku dovoljno čvrsto da njom razbije lubenicu. Lovac je prišao i spustio torbak na sto. Jednim zamahom bacio je nanizane šljuke u ćošak. Puška mu je i dalje bila ispod miške. Šešir na glavi. Sive oči pratile su svaki njegov pokret. „Žena je gadno pala, rek’o bih. Ovaj gospodin, on ju je don’o. Očistio sam krv kol’ko sam mog’o.” Hanter je primetio zelenu haljinu, crnokrvave mrlje na rukavu. „Uter’o sam živinu i većinu svinja. Sem Bube. Još je mlad, al’ se raskrupnj’o, g. Henri. I prozlio...”

Flaša s rakijom, otvorena, stajala je na stolu pored šolje. Lovac je  proverio njen sadržaj, vratio čep na mesto i zapitao se iz koje li zemlje dolazi ovaj čudni čovek koji tako slabo poznaje pravila gostoprimstva. Svi ljudi koji imaju posla u šumi, beli ili crni, i svi žitelji okruga mogu slobodno da uđu u lovčevu brvnaru. Da uzmu šta im treba i ostave šta mogu. Brvnare su stanice na putu, a svakom, svakom može zatrebati sklonište. Ali, niko, niko ne dira rakiju osim onih koji vrlo dobro poznaju vlasnika. „Poznajemo li se mi?” Lovac je mislio da je izostavljeno „gospodine” glasno kao pucanj. Ali čovek ga nije čuo jer se i sam spremao da puca. „Ne, Tata. Ne poznajemo se.”  Nije mogao da kaže nemoguće, to bi morala da potvrdi babica ili slika iz medaljona. Bio je uzdrman do srži. „Nisam znao da postojiš”, prozborio je na kraju, ali ono što je plavi čovek imao da kaže, što je pripremio, moralo je da sačeka jer je žena baš u tom času vrisnula, poduprla se laktovima i zagledala među svoja podignuta kolena. Čovek iz grada je prebledeo, ali Onor i Lovac nisu samo gledali obične i očekivane porođaje na farmi, već su cimali i izvlačili novorođenčad iz svih vrsta kanala. Ovo nije lako izlazilo. Prianjalo je uz zidove zapenjene šupljine, a majka nije bila od velike pomoći. Kad se konačno pojavilo, sve e postalo jasno: majka nije htela da uzme bebu niti da je pogleda. Lovac je  poslao Petijevog dečaka kući. „Kaži mami da dovede neku ženu. Da dođu po njega. Inače neće osvanuti.” „Da, gospodine.” „I potraži rakije.” „Da, gospodine.” Lovac se sagnuo da pogleda majku čiji glas, posle onog vriska, više nisu čuli. Znoj joj je oblio lice; teško dišući polizala ga je s gorne usne. Sagnuo se bliže. Pod prljavštinom na ugljenocrnoj koži video je tragove loših stvari,  poput duvanskog soka, salamure, jednog zanatlije i njegovog shvatanja igre. Kad je okrenuo glavu da bi pokrio ženu ćebetom, ona se pridigla i zarila mu zube u obraz. Odskočio je, dodirnuo povređeno lice i zakikotao se.

„Divljakuša, a?” Onda je pogledao u bledog dečaka-muškarca koji ga je nazvao „Tata”. „Gde si pokupio divlju ženu?” „U šumi. Gde rastu divlje žene.” „Znaš li ko je ona?” Odmahnuo je glavom. „Uplašio sam je. Razbila je glavu o drvo. Nisam mogao da je ostavim.” „Stvarno nisi. Ko ti je rekao da dođeš kod mene?” „Prava Bel.” „Aaa.” Lovac se nasmešio. „Gde je ona? Nikad nisam čuo kud je otišla.” „Ili s kim?” „Otišla je s pukovnikovom ćerkom. Pukovnika Vordsvorta Greja. To svi znaju. Brzo su otišle, da.” „Pogodi zašto.” „Sad ne moram da pogađam. Nisam znao da postojiš.” „Da li si mislio na nju? Jesi li se pitao gde je?” „Prava Bel?” „Ne! Vera. Vera Luiz.” „Eh, čoveče. Na šta bi ličilo da se ja raspitujem kud je otišla bela devojka?” „Moja majka!” „Zamisli samo, a? Ovako. Odem ja kod pukovnika. Vidi, pukovniče Grej, baš se nešto pitam gde ti je ćerka. Odavno nismo zajedno jahali, nas dvoje. Evo šta ćeš, reci joj lepo da je čekam i da izađe. Znaće ona gde. I da obuče zelenu haljinu, onu koja se ne vidi u travi.” Lovac je protrljao vilicu. „Nisi mi rekao gde su. Odakle dolaziš?” „Iz Baltimora. Zovem se Golden Grej.” „Ne mogu da kažem da ti ne odgovara.” „Da li bi tebi odgovaralo Golden Letroj?” „Ne u ovom kraju.” Lovac je zavirio ispod ćebeta da vidi kuca li još detetovo srce. „Slabašan dečkić. Uskoro će mu trebati dojilja.” „Dirljivo.” „Da vidimo. Šta ti hoćeš? Mislim, sada; šta hoćeš sada? Da ostaneš

ovde? Izvoli. Da me kazniš? To izbij iz glave. Neću trpeti bezobrazluk. Dolaziš ovamo, piješ moju rakiju, preturaš po mojim stvarima i misliš da ću trpeti tvoj bezobrazluk samo zato što si mi rekao Tata? Ako ti je rekla da sam ti ja tata, rekla ti je više nego meni. Saberi se. Nije sin ono što žena kaže. Sin je ono što čovek uradi. Ako hoćeš da se ponašaš kao moj sin, izvoli, ako nećeš, marš iz moje kuće!” „Nisam došao da ti se ulizujem i da ti se svidim.” „Znam ja zašto si došao. Da vidiš koliko sam crn. Mislio si da si beo, zar ne? Pustila te je da to misliš. Nadala se da ćeš misliti. A i ja bih se zakleo.” „Htela je da me zaštiti! Da je svima objavila, sad bih možda bio rob!” „Crnci se oslobađaju. Uvek je bilo slobodnih crnaca. Mogao si da budeš edan od njih.” „Ne želim da budem slobodan crnac; želim da budem slobodan čovek.” „To svi želimo. Vidi. Budi šta hoćeš - beo ili crn. Biraj. Ali ako izabereš crno, tako se i ponašaj, postani muškarac - brzo, i mani se belih detinjarija.” Golden Grej je sad bio trezan, i trezan je poželeo da tom čoveku smrska glavu. Sutra. Verovatno ga je devojka navela da promeni mišljenje. Devojke to mogu. Da otmu čoveka od smrti ili da ga u nju sunovrate. Da ti prekinu san i da se probudiš na zemlji pod drvetom koje više nećeš moći da nađeš zato što si izgubljen. Ako ga i nađeš, ono neće biti isto. Možda je  puklo po sredini od gmizavog života koji takođe mora nekako da se snađe, i  puzi i vrvi i gricka i buši, sve dok se čitava stvar ne stropošta od služenja drugima. Ili su ga posekli pre nego što je samo palo. Pretvorili u panjeve i cepanice da bi deca zurila u veliku vatru. Viktori možda pamti. On je Džou bio više od izabranog brata, najbolji drug, i zajedno su lovili i radili gotovo svuda u okrugu. Ni na šerifovoj mapi nema drveta s kojeg je Džo pao, ali bi se Viktori setio. Možda je još tamo, u nečijem dvorištu, iako su polja pamuka i njihovo obojeno susedstvo spaljeni i sravnjeni sa zemljom.  Nedelju dana glasina, dva dana pakovanja i devetsto crnaca, ohrabrenih  puškama i hašišom, napustili su Vijenu, otišli iz gradića zaprežnim kolima

ili pešice, ko zna (i koga je briga) kuda. Za dva dana? Kako da smisliš kuda ćeš? Čak i ako znaš neko mesto na kojem se možeš nadati dobrodošlici, otkud ti pare za put? Stajali su na stanici, logorovali u poljima kraj puta jer su bili bolest sama, a ne bolesnici - jer su kao mirna voda odražavali neutešnost koju su svakako osećali i jer su podsećali druge na sramne radničke nadnice. Polje trske u kojem se Divljakuša krila smejući se, posmatrajući ili mirujući, gorelo je mesecima. U dimu je lebdeo miris šećera. Da li je znala?  pitao se. Da li je mogla da shvati da vatra nije svetlost, niti cveće koje ide ka njoj, niti zalepršana zlatna kosa? Da će ti progutati dah ako pokušaš da e poljubiš ili dotakneš? Mala groblja, s lepim krstovima i ponekom kamenom pločom koja te urednim štampanim slovima preklinje da ne zaboraviš, nisu odolela vatri. Lovac nije otišao; ionako je više živeo u šumi nego u brvnari i izgledalo e da se raduje što će poslednje dane provesti tamo gde mu je najudobnije.  Nije prikačio rudu na kola. Niti je hodao putem do Bera, pa do Kroslenda i Gošena, i dalje ka Palestini tražeći posao kao Džo i Viktori. Neku farmu koja će trinaestogodišnjim crnim dečacima dati malo prostora za spavanje i malo hrane u zamenu za krčenje. Ili mlin sa spavaonicom. Džo i Viktori su neko vreme išli sa drugima, a onda su se odvojili. Znali su da je Kroslend daleko iza njih kad su prošli orah na kojem su spavali dok su lovili daleko od kuće jer se na njegovim visokim granama mogao naći svežiji vazduh. Kad bi pogledali niz put, videli su kako se diže dim iz onoga što je  preostalo od vijenskih polja i trske. Jednog jutra su radili u Beru, u pilani, drugog popodneva su vukli debla u Kroslendu, a onda našli stalni posao u Gošenu. Onog proleća kad su trećinu okruga prekrile debele lopte belog  pamuka, Džo je ostavio Viktorija da pomaže u gošenskoj kovačnici i zaputio se petnaestak milja dalje, ka Palestini i raskošnoj nadnici za branje  pamuka. Ali je pre svega, pre svega morao da sazna živi li tamo još ona koju je smatrao svojom majkom - ili je pobrkala vatru s kosom i prestala da diše. Triput je pokušao da je nađe. U Vijeni je najpre živeo u strahu od nje, pa usred šala o njoj; zatim je bio opsednut i na kraju odbačen. Niko nije rekao Džou da mu je ona majka. Ne tim rečima; ali Veliki Lovac ga je pogledao

edne večeri pravo u oči: „Ona je razumno biće. Iako je luda. Ludaci su razumna bića.” Pojeli su nešto što su ulovili i u tom času su raspremali sto. Džo je kasnije mislio da su jeli neku pticu, ali moglo je biti i nešto s krznom. Viktori bi se setio. On je okretao ražanj, dok se Džo starao za vatru. „Učio sam vas da ne ubijate ništa bespomoćno i žensko ako ne morate. Mislio sam da o ljudima ne treba da vam govorim. Zapamtite: ona nije plen. Morate znati razliku.” Viktori i Džo su se šalili, zamišljali kako bi ubili Divljakušu kad bi na nju naleteli. Kad bi ih trag, koji su sva trojica tu i tamo viđali, odveo pravo do njenog skrovišta. Onda im je Lovac to rekao. Da su ludaci razumna  bića. Pogledao je pravo u Džoa (ne u Viktorija). Nizak plamen sa ognjišta upalio mu je pogled: „Znate, ta žena je nečija  majka i neko  bi morao da  pripazi.” Viktori i Džo su se pogledali, ali ohladili su se samo Džoova krv i grlo koje je bezuspešno pokušalo da proguta pljuvačku. Od tada se rvao s pomišlju da mu je divlja žena majka. Ponekad se stideo do suza. Ponekad je od besa promašivao metu i pucao naslepo, ili  pogađao divljač gde ne treba, tako da se jedva mogla iskoristiti. Mnogo vremena je trošio na poricanje, ubeđujući sebe da je pogrešno protumačio Lovčeve reči, a naročito njegov pogled. Pa ipak, Divljakuša mu je uvek bila u mislima i nije hteo da pođe u Palestinu pre nego što još jednom pokuša da e nađe.  Nije uvek bila u trsci. Niti na rubu šume na belčevoj farmi. On, Lovac i Viktori viđali su njene tragove u šumi: isceđeno saće, mrvice i ostatke ukradenih namirnica, a često i znak koji je Lovac smatrao najvažnijim crvenog drozda, plavo-crnu pticu sa crvenom prugom na krilima. Ona ih zbog nečeg privlači, rekao je Lovac; kad bi videli četiri ili više tih ptica, znali su da je Divljakuša u blizini. Lovac je tu dvaput razgovarao s njom, ali Džo je znao da šuma nije njeno omiljeno mesto. Prvi put je krenuo u  potragu za njom bez mnogo volje, posle nekoliko sati izuzetno uspešnog  pecanja. S one strane reke, iza mesta gde pastrmke i grgeči jurišaju na mamac, a pre mesta gde reka ponire i pod zemljom nastavlja prema mlinu, obala naglo ide uvis prateći obris jednog brdašceta. Na njegovom vrhu,

 petnaestak stopa iznad reke, nalazi se prirodno sklonište u steni. Ulaz je zatvoren živom ogradom od hibiskusa. Jednom, u svitanje, kad je za sat izvukao deset pastrmki, Džo je prošao pored tog mesta i začuo otud nešto što je ličilo na pomešane zvuke pljuskanja vode i vetra u granama. Muzika sveta, poznata ribarima, čobanima i ljudima koji zalaze u šumu. Muzika koja hipnotiše sisare. Jelen podiže glavu, tekunica se ukoči. Pažljiv šumar  se osmehne i sklopi oči. Džo je zaneto sluša, a onda mu se učini da razabire i poneku reč. Zna da u muzici sveta nema reči. Zastaje i pažljivo osmatra okolinu. Na suprotnoj obali leži srebrna linija, sunce zaseca u zaostalo tamno plavetnilo noći. Nad njim i s njegove leve strane šire se gusti stari hibiskusi. Cvetovi čekaju dan da se otvore. Delić pesme iz ženskog grla dopire do njega, i Džo juri iz sve snage ka vrhu uzvišenja probijajući se kroz žbunje trnjine, orlovih noktiju i hibiskusa koji je od starosti dobio boju rđe. Nalazi otvor u steni, ali ne može da uđe s te strane. Mora da se popne iznad njega i da odatle sklizne nadole. Svetlost je slaba, jedva vidi svoje noge. Ali, vidi dovoljno tragova i zna da je ona tu. Doziva. „Hej, ima li koga?” Pesma je trenutno zamrla i umesto nje se začuo prasak kao kad pukne grana. „Hej, ti tamo!”  Ništa nije ni šušnulo, a Džo je siguran da iznad njega lebdi pomešani vonj meda i izmeta. Odlazi zgađen i prilično uplašen. Drugi put je potražio Divljakušu posle velikog požara. Pošto je video dim i okusio zašećereni vazduh, odložio je putovanje u Palestinu i vratio se u Vijenu. Zaobilazeći spaljenu zemlju i ugljenisane stabljike u polju, okrećući glavu od koliba koje su sad bile samo usijane cigle na onim mestima gde je stajalo korito, išao je ka viru u kojem se pastrmke roje kao mušice. Kad je došao do okuke, proverio je da li mu puška dobro stoji na leđima i spustio se na zemlju. Polako, tiho dišući na usta, puzio je prema steni zaklonjenoj zelenilom koje je bezobzirno bujalo na suncu i vazduhu. Ni traga od nje, ničeg  prepoznatljivog. Popeo se iznad otvora, ali kad je skliznuo nadole i obreo se u kamenom tunelu, nije video ništa što bi jedna žena mogla

upotrebljavati, a tragovi ljudskog stanovanja već su se ohladili. Je li  pobegla, umakla? Da li su je savladali dim, vatra, panika, bespomoćnost? Osluškivanje ga je omamilo, pa je odspavao jedan sat ili više. Kad se  probudio, uveliko je svanulo i cvetovi hibiskusa ličili su na njegov dlan. Sišao je sa uzvišenja, i već se spremao da ode, kad su četiri crvena drozda  prhnula s nižih grana belog hrasta. Veliko i usamljeno drvo raslo je na neobičnom tlu - upetljano u sopstveno korenje. Džo je pao na ruke i kolena i prošaputao: „Jesi li to ti? Samo kaži. Bilo šta.” Neko je disao u blizini. Okrećući se oko sebe posmatrao je mesto koje je upravo napustio. U svakom pokretu i šumu video je i čuo Divljakušu. „Daj mi neki znak. Ne moraš ništa da kažeš. Samo pokaži ruku. Pruži je i otići ću; obećavam. Samo znak.” Molio je, preklinjao da mu pruži ruku sve dok svetlost nije  počela da gasne. Da. Ne. I jedno i drugo. Jedno ili drugo. Samo ne ovo ništa. Šapućući u žbunju hibiskusa i osluškujući disanje, odjednom je video sebe kako puzi po blatu tražeći ženu koja nije samo luda već i prljava, svoju tajnu majku koju je Lovac jednom poznavao i koja je svoju bebu učinila siročetom umesto da je doji, mazi i ostaje s njom u kući. Ženu koja e plašila decu i zbog koje su odrasli muškarci oštrili sečiva, kojoj su mlade žene ostavljale hranu ispred kuće (da je ne bi krala). Koja je za sobom ostavljala gnusne tragove svoje ličnosti nesputane zidovima. Nije se stideo samo pred Viktorijem, koji se nije ni nasmejao ni začkiljio kad mu je rekao kako tumači Lovčeve reči, a naročito pogled. „Izdržljiva je”, odgovorio je Viktori. „Živeti tako napolju čitave godine... mora da je izdržljiva.” Možda, ali u tom trenutku Džo se osećao kao budala koja ima vatu umesto mozga, luđi od nje i jednako divalj dok puzi kroz blato, sapliće se  preko crnog korenja, gamiže sa termitima. Voleo je šumu zato što ga je Lovac naučio da je voli. Ali sad je šuma bila puna nje, umobolne žene koja nije umela ni da prosi. Koja nije znala ni ono što zna najbednija krmača: da gaji ono što je rodila. Mala deca verovala su da je veštica. Varala su se. Ovo stvorenje nema pameti za to. Nemoćno je, nevidljivo, razorno glupo. Sveprisutno i odsutno.  Neki dečaci imaju kurve za majke i to nikad ne prebole. Majke nekih dečaka teturaju se po gradskim ulicama kad se birtije zatvore. Ima majki

koje bacaju decu ili ih razmenjuju za novac. Svaka od njih bolja je od ovog  bednog, nemuštog, šunjajućeg ludila. Opalio je prema granama belog hrasta, ali se ništa nije pomerilo jer su mu meci ostali u džepu. Okidač je  bezazleno kliknuo. Vičući, suljajući se, padajući, pojurio je niz strminu i  pratio obalu koja ga je vodila dalje, što dalje od tog mesta. Tada je počeo mahnito da radi. Na putu do Palestine prihvatao je svaki  posao koji mu je ponuđen i za koji je čuo. Sekao drvo i trsku; orao dok više nije mogao da podigne ruke; čerupao piliće i pamuk; vukao drva za ogrev, žito, građevinski kamen i stoku. Neki su mislili da je pohlepan na pare. Drugi su znali da Džo prosto ne voli da sedi skrštenih ruku. Da ne voli da ga ljudi smatraju lenjivcem. Nekad je radio do kasno, pa se nije ni vraćao da prespava pod krovom. Spavao je napolju, najradije na orahu ako ga je  bilo u blizini; njihao se u ceradi. Kad je pamuk u Palestini obran, uvezan u  bale i utovaren, Džo se oženio i počeo još više da radi. Da li je Lovac ostao u Vijeni posle požara? Vratio se u Vordsvort? Kupio komad zemlje - kao što je govorio da će učiniti - i uredio sebi život kako je hteo? Godine 1926, daleko od svih tih mesta, Džo je mislio da se najverovatnije preselio u blizinu Vordsvorta, a Viktori bi se sigurno setio (ako je živ i ako nije pobrljavio u zatvoru) jer Viktori sve jasno pamti i svega se seća. Recimo, koliko puta paunica upotrebljava isto gnezdo. Gde e riđi tepih od borovih iglica dubok do kolena. Da li je neko posebno drvo - ono čije korenje raste uvis i obmotava stablo - propupelo pre dva dana, i gde se tačno nalazi. Džo razmišlja o svemu tome jednog ledenog januarskog dana. Daleko je od Virdžinije i još dalje od Raja. Oblači kaput i stavlja kapu gotovo osećajući Viktorija kraj sebe, i polazi, naoružan, da nađe Dorkas. Ne namerava da joj naudi ili, kako je Lovac rekao, da ubije nešto bespomoćno. Ona je žensko. I nije lovina. Zato uopšte ne razmišlja o tome. A ipak je lovi, a u lovu je oružje jednako prirodno društvo kao i Viktori. Pretražuje Siti koji se ne buni i ne meša. Prvi je dan u godini. Većina ljudi umorna je od prethodne noći. Obojeni, međutim, još slave. Ponovo su se okupili po danu, a slavlje će verovatno dobro zaći u noć. Ulice su klizave. Siti izgleda pust kao zabita varošica. „Želim samo da je vidim. Znam da ne misli ono što je rekla, hoću to da

oj kažem. Mlada je. Mladi začas izgube kontrolu. Planu zbog sitnice. I ja sam ponekad pucao iz prazne puške u krošnje drveća. I rekao sam, ’Dobro, Violeta, venčaćemo se’, samo zato što nisam mogao da vidim pruža li Divljakuša ruku ili ne.” Ulice su klizave i crne. U džepu od kaputa je mali četrdeset pet, zaloga za njegovu pušku. Smejao se kad je uzeo u ruke bucmasti pištolj za decu koji je verovatno bučan kao top. Prosto da prostije ne može biti; morao bi dobro da se potrudi da promaši, ali neće promašiti zato što neće nišaniti. Ne u tu oštećenu kožu. Nikad. Nikad neće povrediti mlade: jaja u gnezdu, srndaće, žutokijunce, mlađ... Vetar juriša iz otvora tunela i odnosi mu kapu. Džo trči da je izvadi iz slivnika u koji je pala. Ne vidi da se na njen vrh zakačila traka s cigare Bela sova. Ulazi u voz, znoji se, skida kaput. Papirna vreća s treskom pada na pod. Džo posmatra prste putnika koji je dohvata i pruža mu je. Zahvaljuje se klimanjem glave i gura kesu nazad u džep od kaputa. Jedna crna žena zabrinuto maše glavom. Zbog kese? Zbog njenog sadržaja? Ne, zbog znoja koji mu curi niz lice. Pruža mu čistu maramicu da se obriše. On odbija. Oblači kaput i kroz vrata posmatra brzinu i noć. Voz se iznenada zaustavlja, putnici poleću napred. Kao da se odjednom setio da Džo mora tu da siđe ako želi da nađe Dorkas. Tri devojke žure ka izlazu i trupkaju niz zaleđene stepenice. Tri muškarca ih čekaju i svi odlaze u parovima. Mraz štipa. Devojke imaju crvene usne, a njihove noge se došaptavaju kroz svilene čarape. Moć crvenih usana i svilene puti. Moć koju će one razmeniti za pravo da budu  pokorene, oborene. Muškarci pored njih vole tu moć zato što će, na kraju,  prodreti u nju, zaći iza nje, zgrabiti je, proširiti i umiriti. Kad je treći put krenuo za njom (već kao oženjen čovek), potražio je drvo na strmeni - ono čije je korenje raslo uvis, kao da je najpre poslušno krenulo u zemlju, a onda se uverilo da je jalova i popelo se ka stablu da odatle uzme ono što mu je potrebno. Prkosno i protiv logike. Ka lišću, svetlosti, vetru. Ispod tog drveta teče reka koju belci zovu Izdaja i gde ribe urišaju na mamac, a plivanje među njima možda je škakljivo... ili spokojno. Ali, tlo koje vodi do tog mesta je izdajničko. Padine i brežuljci

 blago se spuštaju ka reci, ali su samo prividno gostoljubivi; ispod tepiha od loze, trave, divljih bobica, hibiskusa i humusa zemlja je šupljikava kao sito.  Na svakom koraku može da ti proguta stopalo ili čitavo telo. „Šta bi ona radila s petlićem? S nekim ko se šepuri na ćošku i merka kokice. Sve što oni imaju, imam i ja, i to bolje. Znam i da se ponašam  prema ženi. Nikad nijednu nisam povredio, i ne bih. Nikad je ne bih terao da živi kao pas. Petlići to rade. Sama mi je rekla. Mladići ne misle ni na koga osim na sebe, rekla je; dečaci u dvorištima i na igrankama puni su sebe. Znam kladim se u život - da je neću naći s nekim od njih. Njegova odeća neće biti pomešana s njenom. Ne ona. Ne Dorkas. Biće sama. Tvrdoglava kao mazga. Divlja. Ali sama.

Iznad drveta, iza hibiskusa, nalazi se veliki kamen. Iza njega otvor tako loše sakriven da nema sumnje: to može biti samo delo ljudskih ruku. Nijedna ženka koja sprema dom za mladunce ne bi bila tako aljkava. Tu se krije? Zar je tako mala? Saginje se da ispita tragove i ne nalazi nijedan. Na kraju zavlači glavu u otvor. Mrkli mrak. Nema vonja izmeta ili krzna. Domaći mirisi - ulje, pepeo - navode ga da uđe dublje. Puzi i vrluda kroz tunel dovoljno nizak da mu tavanica izgrebe glavu. Odlučuje da se vrati, ali baš u tom času blato pod njegovim rukama prelazi u kamen i jarka svetlost  primorava ga da ustukne. Desetak metara je puzio u mraku i sad njegova glava izviruje iz južnog lica stene. Prirodna jazbina koja ne vodi nikuda. Samo od jedne do druge strane brežuljka. Tamo dole svetluca Izdaja. U  pretesnom tunelu ne može da se okrene, mora najpre da iziđe da bi se okrenuo i vratio istim putem. Izvlači se i domaći mirisi postaju jači. Ulje cvrči na vrelom suncu. Onda ugleda nagnuti prolaz i spušta se niz njega na zadnjici. Čini mu se da je pao na sunce. Podnevna svetlost prati ga kao lava u kamenu sobu u kojoj neko kuva na ulju.  Ne mora da objašnjava. Ne mora da kaže ni reč. Znam kako je to. Možda misli da sam ljubomoran, ali ne, ja sam blag čovek. Nisam  bezosećajan. Upoznao sam gadna vremena. I preživeo ih. Osećam baš kao i svako drugi. Biće sasvim sama. Okrenuće se ka meni. Pružiće ruku i prići mi u ružnim cipelama, ali lice joj je čisto i tako se  ponosim njom. Previše stegnute pletenice joj smetaju, raspliće ih dok ide ka meni. Zadovoljna je što sam je našao. Sva je mekana, izvija se u luk, želi da to uradim, traži. Samo ja. Niko drugi. U početku oseća spokojstvo i usredsređenost, kao da nešto čeka. Kao kad se bliži čas večere. To je skrovito mesto, njegov je otvor zatvoren, ali kad se nađeš unutra možeš da radiš šta ti je volja. Da dodiruješ, pomeraš i  preturaš. Da sve promeniš i namestiš onako kako niko nije predvideo. Zidovi polako menjaju boju. Od zlatne do boje ribljih škrga. Razgleda stvari. Zelena haljina. Stolica za ljuljanje bez naslona za ruke. Kameno

ognjište. Tegle, korpe, lonci; lutka, vreteno, minđuše, fotografija, gomila štapova, komplet srebrnih četki i srebrna tabakera. Da, i to. I par muških  pantalona sa dugmetima od kosti. Pažljivo presavijena svilena košulja, isprane žute boje - osim na šavovima. Tu su konac i tkanina zadržali jarku, sunčanu boju. Ali, gde je ona?

Evo je. Nema ovde razigrane braće, niti devojke bez daha čekaju da belu sijalicu zameni plava. Ovo je zabava za odrasle - sve se događa pri punom osvetljenju. Ilegalni alkohol nije tajna, a tajne nisu zabranjene. Platiš dolardva na ulazu i sve što kažeš biće mnogo pametnije i zabavnije nego u tvojoj kuhinji. Tvoja duhovitost preliva se kao pena iz kade. Smeh liči na zvona koja neprestano zvone iako niko ne povlači uže; nastavlja se dok ne zanemoćaš. Možeš bezbedno da piješ džin, ili da ostaneš pri pivu ako želiš, ali ti nije potrebno ni jedno ni drugo zato što dodir kolena, slučajan ili nameran, uzburka krv kao čaša žestokog burbona ili kao dva prsta koja ti štipaju bradavicu. Duh ti se penje do tavanice gde na tren lebdi osmatrajući sa zadovoljstvom obučenu golotinju ispod sebe. Znaš da se nešto grešno zbiva u onoj sobi, iza žatvorenih vrata. Ali i ovde, gde se partneri pripijaju edno uz drugo ili se razmenjuju pokoravajući se čežnjivom vokalu, ima dovoljno zaslepljujućeg sjaja i obesti. Dorkas je zadovoljna, srećna. Obavijaju je dve ruke i može da nasloni obraz na sopstveno rame dok doručjima miluje njegov vrat. Dobro je što im nije potrebno mnogo prostora za ples, jer ga nema. Soba je dupke puna. Muškarci mumlaju svoje zadovoljstvo; žene pevuše svoja očekivanja. Muzika se povija, pada na kolena da ih sve obgrli, podstiče ih da žive i uživaju, šta čekaš? Zar nisi baš ovo tražio? Partner joj ne šapuće na uvo. Njegova obećanja već su izrečena: brada utisnuta u njenu kosu, vrhovi prstiju nepomični. Propinje se da obuhvati njegov vrat. On se povija da joj pomogne. Složni su u svemu iznad i ispod struka: mišići, tetive, zglobovi i koštana srž sarađuju. A ako plesači zastanu, ako ih na tren obuzme sumnja, muzika će odgovoriti na svako  pitanje i raspršiti svaku nedoumicu. Dorkas je srećna. Srećnija nego ikad. U brkovima njenog partnera ne rastu sede. On obećava. Budan, neumoran i pomalo okrutan. Nikad joj nije dao poklon, niti je na to pomislio. Nekad je tamo gde je rekao da će biti, ali ne uvek. Druge žene ga žele - i te kako - a on je izbirljiv. Ono za čim žude, čime on može da ih usreći, jeste njegovo neprobojno ja. Šta je par svilenih čarapa u poređenju s njim? Ni primaći. Dorkas je srećna. Svesna da je srećna. Srećnija nego ikad.

* Dolazi po mene. Znam da dolazi, znam kako su mu se oči zamutile kad sam mu rekla da to ne radi. I kako su posle toga bežale od mene. Htela sam lepo da mu kažem, ali nije išlo. Uvežbavala sam; pred ogledalom sam isprobala sve važne stvari, jednu po jednu: sakrivanje, njegova žena i ostalo. Nisam  pomenula naše godine, ni Aktona. Ni reč o Aktonu. Počeo je da se prepire sa mnom, pa sam mu rekla da me ostavi na miru. Samo me ostavi na miru. Odlazi od mene. Ako mi doneseš još jednu bočicu kolonjske vode popiću e i umreti, ako me ne ostaviš na miru.  Ne umire se od kolonjske vode, rekao je. Znaš šta mislim, rekla sam ja. Hoćeš da ostavim ženu, rekao je.  Ne! viknula sam, Hoću da ostaviš mene.  Ne želim te u sebi. Ni pored sebe. Mrzim ovu sobu. Ne želim da budem ovde i ne želim da ideš za mnom. Zašto? upitao je. Zato. Zato. Zato, rekla sam. Zato što...? rekao je on. Zato što mi je muka od tebe. Muka ti je? Muka ti je od mene? Muka mi je od mene i od tebe. To stvarno nisam mislila... da mi je muka. Nije tako. Nije mi bilo muka od njega. Htela sam samo da mu stavim do znanja da imam izgleda kod Aktona, da ga želim i da želim da devojke govore o tome. Kuda smo sve išli i šta smo radili. O svemu. O takvim stvarima. Čemu tajne ako ne možeš nikom da ih ispričaš? Kad sam nešto natuknula Feliciji o Džou i meni, nasmejala se, pa se zagledala u mene i namrštila.  Nisam mogla sve to da mu kažem zato što sam uvežbavala druge stvari i sve mi se zbrkalo u glavi. Dolazi po mene. Znam. Svuda me traži. Možda će me sutra naći. Možda noćas. Ovde, čak ovde. Kad smo izašli iz tramvaja, ja, Akton i Felicija, učinilo mi se da stoji u kapiji do poslastičarnice, ali to nije bio on. Još ne. Svuda mi se priviđa. Znam da me traži i znam da sada dolazi.

 Njemu je svejedno kako izgledam. Mogu da budem bilo kakva, da uradim bilo šta - njemu je potaman. To me je nekako izluđivalo. Ne znam. Akton mi, na primer, kaže da ne voli kako se češljam. Onda se ja očešljam onako kako mu se sviđa. Nikad ne nosim naočare kad sam s njim i sad se smejem onako kako se njemu dopada. Mislim da mu se dopada. Znam da mu se ono ranije nije sviđalo. Sada se igram s hranom. Džo je bio srećan kad sve pojedem i poželim još. Akton me samo mirno pogleda kad zatražim dodatak. Brine o meni. A ne kao Džo. Uopšte mu nije bilo važno kakva sam ja žena. Bilo bi bolje da jeste. Meni je važno. Želim da imam ličnost i sa Aktonom je polako dobijam. Sad imam svoj izgled. Obrve tanke kao linija - da ne poveruješ kako mi se lice promenilo. Sad sve narukvice nosim tik ispod lakta. Ponekad zakačim čarape ispod, a ne iznad kolena. Preko risa mi prelaze tri kaišića, a kod kuće imam cipele od reckave kože koja izgleda kao čipka. Dolazi po mene. Možda će stići noćas, možda ovde. Ako dođe videće da Akton i ja plešemo pripijeni. Da držim glavu na svom ramenu, a ruke oko njegovog vrata. Pozadi se moja suknja leluja i miluje mi listove dok se njišemo napred-nazad, levo-desno. Dodirujemo se čitavom prednjom površinom tela. Ništa ne može da stane između nas, tako smo blizu. Mnoge devojke ovde htele bi to da rade s njim. Vidim ih kad otvorim oči i pogledam pored njegovog vrata. Trljam mu palcem vrat tako da devojke znaju da znam da ga žele. Ne sviđa mu se da ga tako dodirujem i okreće glavu. Prestajem. Džou bi bilo svejedno. Mogla sam da ga trljam gde god sam htela. Dozvoljavao mi je da crtam sličice ružem za usne na mestima koje nije mogao da vidi bez ogledala.  Nije važno šta će se desiti posle ove zabave. Sve je sada. Kao u ratu. Svi su zgodni, sjajni i razmišljaju o tuđoj krvi. Kao da je crvena tečnost u tuđim venama samo naročito sjajno rumenilo za lice. Zavodljivo. Glamurozno. Posle će se ćaskati, sabirati i oduzimati; ali ništa nije nalik  samoj akciji i ritmu koji pumpa srce. U ratu ili na zabavi, svako je lukav i  proračunat; postavljaju se i menjaju ciljevi; sklapaju se i kidaju savezništva. Partneri i suparnici nemilosrdno se uništavaju; novi parovi

trijumfuju. Fantastične mogućnosti obaraju Dorkas s nogu zato što ovde među odraslima, kao u ratu - ljudi igraju na sve ili ništa. Dolazi po mene. A kad dođe, videće da više nisam njegova. Aktonova sam i njemu želim da ugodim. On to očekuje od mene. Sa Džoom sam ugađala sebi, on je tako hteo. Sa Džoom sam upravljala svetom, moć je bila u mojim rukama.

* Ah, soba - muzika - ljudi naslonjeni na ragastove. Siluete se ljube iza zavesa; razigrani prsti ispituju i miluju. Na ovom mestu se stvari rasprskavaju. Na ovoj pijaci gest je sve: munjevit dodir jezikom; cepanje edre šljive noktom palca. Odbačeni ljubavnik u mokrim, razvezanim cipelama i zakopčanom džemperu ispod kaputa ovde je stranac. Nije ovo mesto za stare ljude; ovo je mesto za romansu. Evo ga. Pogledaj! Bože. Plače. Padam li to ja? Zašto padam? Akton me drži, ali ipak padam. Glave se okreću da vide kako padam. Mračno je, a sad odjednom svetlo. Ležim na krevetu. Neko mi briše znoj sa čela, ali tako mi je hladno, hladno je. Usne se pomeraju; svi mi govore nešto što ne mogu da čujem. Daleko, u dnu kreveta, vidim Aktona. Briše krv sa sakoa belom maramicom. Sad mu jedna žena skida kaput. Krv ga je uznemirila. Mislim da je to moja krv; probila se kroz kaput na košulju. Domaćica nešto viče. Propala joj je zabava. Akton izgleda ljut; ona žena mu vraća kaput koji nije onako čist kao što je bio i kao što on voli. Sada ih čujem. „Ko? Ko je ovo uradio?” Umorna sam. Pospana. Trebalo bi da se razbudim, događa se nešto važno. „Ko je to uradio, devojko? Ko ti je to uradio?” Žele da kažem njegovo ime. Da ga najzad javno izgovorim. Akton je skinuo košulju. Ljudi zakrčuju vrata; neko se propinje iza njih da bi bolje video. Gramofon je zaćutao. Sad neko koga su čekali svira klavir. I neka žena peva. Tiho, tiho, ali ja znam reči napamet. Felicija se nadnosi nad mene. Prejako mi steže ruku. Pokušavam da joj

kažem da priđe bliže. Oči su joj veće od sijalica na plafonu. Pita me da li je to bio on. Žele da kažem njegovo ime da bi mogli da ga gone. Da uzmu njegovo koferče u kojem spavaju Rošela, Bernardina i Fej. Znam njegovo ime, ali Mama neće ništa reći. Svet se ljuljao o štapu koji sam držala u ruci, Felicija. Tamo, u onoj sobi sa firmom ledadžije na prozoru. Felicija primiče uvo mojim usnama i ja joj sve to vičem. Mislim da vičem. Čini mi se. Ljudi odlaze. Sada je pusto. Vrata su otvorena, vidim sto. Na njemu je smeđa drvena činija, plitka kao poslužavnik, ravna, prepuna pomorandži. Želim da spavam, ali sad je jasno. Tako su jasne smeđa činija i gomila pomorandži. Pomorandže, ništa drugo. Sjajne. Slušaj. Ne znam ko je ta žena što peva, ali znam reči napamet.

Milovina. Tako su zvali ovakvo vreme. Najlepši dan u godini. Upravo tada e počelo. Po ovako čistom i postojanom danu drveće se doteruje. Opkoljeno betonom, uplašeno za sopstveni život, doteruje se. Besmisleno, slažem se, ali takav je ovaj dan. Vidim kako se Avenija Lenoks širi. Ljudi izlaze iz svojih radnji da je pogledaju, zastaju s rukama pod keceljom ili u zadnjem džepu, procenuju da li se ulica dovoljno proširila da primi u sebe ceo taj dan. Obogaljeni veterani, donekle u uniformi, odnekle u civilu, ne gledaju više radnike mrkim pogledom; otišli su do kola oca Divajna, najeli se i sad zavijaju cigarete sedeći na pločniku kao u Mažestiku. A žene kuckaju potpeticama koje se ponekad zaglave u pukotinama jer su se njihove vlasnice zagledale u drveće da vide odakle dolazi ta čista, blaga, ali  postojana svetlost. Tutnjava M11 i M2  dopire iz velike daljine, kao i  brundanje pakarda. Čak su se i bučni fordovi primirili, i niko nema volje da legne na trubu ili da izviri kroz prozor i prepadne nekog ko odveć sporo  prelazi ulicu. Milina dana ih je pomilovala i spremni su da doviknu „Daću ti sve što imam! pođi sa mnom” ženi koja se sapliće preko pukotina na sjajnim crnim potpeticama. Mladići na krovovima promenili su melodiju; pljunuli su i doterali pisak, a kad su ga ponovo stavili u usta i dunuli iz obraza, muzika je ličila na svetlost tog dana - čista, postojana i nekako blaga. Čovek bi pomislio da je sve oprošteno. Klarineti su u nevolji jer su tako fino izrađeni, tako tanki da se zvuk ne povija nadole kao što bi hteli, već je visok i tanak kao glas devojke koja ubija vreme pevajući kraj potoka, s nogama u hladnoj vodi. Mladi duvači možda nikad nisu videli takvu devojku, niti takav potok, ali su ih tog dana izmislili. Na krovovima. Broja 254 gde nema zaštitne ograde;  broja 131, s rezervoarom za vodu zelenim kao jabuka, i, tik do njega, broja 133, gde paradajz raste u velikim konzervama od šunke uz jednu slamaricu na kojoj se može prespavati. Jer tu je sveže i komarci ne mogu da dolete tako visoko i zašto bi, uostalom, ostavili nežno tkivo vrata kojeg dole, kraj uličnih svetiljki, ima koliko ti duša želi. I tako od Lenoksa do Sent  Nikolasa, duž 135. ulice i Leksingtona, od Konventa do Osme, čujem muškarce kako sviraju iz srca od javorovog slada što curi iz drveća starog četiri stoleća, sliva se niz stablo i neće ničemu poslužiti jer momci niti

imaju kantu da ga skupe, niti to žele. Puštaju ga da teče celog dana, polako ili brzo, ali slobodno, po volji drveća koje je puklo da bi ga ispustilo iz sebe. Tako su toga dana zvučali mladi duvači. Sigurni u sebe, sigurni da su sveti, stajali su na krovovima, najpre licem u lice, a kad su se uverili da su nadjačali klarinete, okrenuli su im leđa, podigli svoje trube ka nebu i  pridružili se svetlosti jednako čistoj, postojanoj i blagoj kao njihova muzika.  Nije to dan da se razbije život već napukao kao jevtin prozorski ram, ali Violeta... Već ste je upoznali. Misli samo na to da popije slad pun DoktorDijevog sredstva za jačanje živaca i mišića, i pojede svinjetinu da bi  popunila haljinu otpozadi. Obično i po ovako toplom vremenu nosi kaput da ljudi ne bi sažaljivo klimali glavom kad prođe pored njih. Ali, ovog dana, ovog blagog, ljupkog dana, ne misli na svoju nepostojeću zadnjicu dok stoji pred ulazom u zgradu, sa prekrštenim rukama i čarapama spuštenim do gležnjeva. Sluša kako muzika prodire u Džoove jecaje koji su sad nešto tiši. Možda zato što je fotografija Dorkas Manfred vraćena njenoj tetki Alisi. Ali, mesto koje je zauzimala na kaminu još je stvarno. Možda zato Violeta, dok stoji pred ulazom ne mareći za zadnjicu, olako veruje da  prema njoj uz stepenice dolazi druga Dorkas, ista, ali živa, sa četiri viseće lokne i ostalim. Pod miškom nosi Okehovu ploču, a u ruci pola kilograma mesa zamotanog u ružičati kasapski papir, iako je sunce prejako da bi se zastajalo na ulici sa kvarljivom robom. Ako ne požuri, skuvaće ga u ruci umesto na plotni. Lenjivica. Ruke su joj pune, ali u glavi nema bogzna šta.  Nervira me. Dok je gledam, pitam se da li će lepo vreme nadživeti ovaj dan. Već me uznemirava slika pepela koji pada na ulice iz plave daljine. Čađi koja se skuplja na simsu i potamnjuje stakla. Sad me i ona uznemirava; sumnjam u sebe dok je gledam kako se vuče po ovakvom suncu. Penje se uz stepenice,  pravo ka ulazu gde je čeka Violentna. Moji roditelji su živeli u Teksidu. Retko sam ih viđala. Živela sam s  bakom, i ona mi je govorila: „Felicija, ne žive oni u Teksidu; tamo rade, a

žive sa nama”. Prazne reči: žive, rade. Dolazili su jednom u tri nedelje na dva i po dana, za Božić i za Uskrs. Brojala sam. Četrdeset i dva dana ako računaš i polovine - što ja ne radim jer one prođu u pakovanju i trčanju na voz - plus dva praznika jednako četrdeset i četiri dana, zapravo trideset i četiri jer ne treba računati polovine. Trideset i četiri dana godišnje. Kad dođu kući ljube me i daju mi razne stvari, iako žele nešto drugo: majka da ode nekud na ples, otac da spava. Nedeljom idemo u crkvu, ali majku i to rastužuje zbog svega u čemu bi želela da učestvuje - večere, sastanci, adaptiranje podruma za zabave Nedeljne škole, okupljanje posle  pogreba - a ne može jer radi u Teksidu. Zato više od svega žudi da čuje tračeve od žena iz udruženja Krug A o svemu što se događa; a želi i da  pleše i da igra vist. Otac najviše voli da se razvlači u kućnoj haljini i da se na njega čeka, za  promenu, dok pročita gomile novina koje smo mu baka i ja sačuvale. msterdam,  Doba,  Kriza, Glasnik ,  Radnik. Neke nosi sa sobom u Teksido er ih tamo nema. Voli da dnevne novine budu uredno složene, a nedeljnici  bez fleka i otisaka prstiju, zato ih ja mnogo ne čitam. Baka čita, ali jako  pazi da ih ne izgužva i ne pokvasi. Ništa ga tako ne ljuti kao loše složene novine. Mumla i gunđa dok čita, a ponekad se i nasmeje, ali ne odustaje iako mu sve to, kaže baka, uzburkava krv. Srećan je kad sve pročita i kad o tome raspravlja s mojom majkom, bakom i prijateljima koji dolaze na kartanje. Jednom sam pomislila da ću moći s njim da se prepirem ako pročitam novine. Uzela sam, izgleda, pogrešne. Pročitala sam članak o belim  policajcima koji su uhapšeni zato što su ubili crnca i rekla sam „Baš mi je drago što su uhapšeni, bilo je krajnje vreme.” Pogledao me je i viknuo, „Priča je dospela u novine zato što je to izuzetak, devojko, izuzetak!”  Nisam znala šta da odgovorim i počela sam da plačem. Baka je rekla: „Sinko, pođi nekud i smiri se”, a majka: „Voltere, ostavi je na miru.” Objasnila mi je šta je hteo da kaže: da za svakodnevna ubistva crnaca niko ne hapsi bele policajce. Posle smo zajedno otišle da kupimo neke stvari za njene gazde iz Teksida, i nisam je pitala zašto mora da kupuje za njih u slobodne dane jer me onda ne bi povela kod Tifanija u Trideset

sedmoj ulici gde je tiše nego kad Prečasni zatraži minut nečujne molitve. Tada neki ljudi pomeraju noge i izduvavaju nos. Kod Tifanija niko ne izduvava nos, a tepih upija zvuk koraka. Kao u Teksidu. Pre mnogo godina, kad sam bila mala, pre nego što sam pošla u školu, roditelji su želeli da živim tamo, sa njima. Dva puta sam ostala tri nedelje. Sve vreme sam morala da budem mirna. Više me nisu vodili. Govorili su da će napustiti taj posao, ali ništa od toga. Pozvali su baku da se preseli kod nas i da me čuva. Trideset četiri dana. Sad imam sedamnaest godina, znači, manje od šesto dana za sve ovo vreme. Dorkas je govorila da sam srećna što ih uopšte imam, negde, i što mogu da ih pozovem ako se razbolim ili da sednem na voz kad ih se zaželim. Njeni roditelji su umrli na grozan način. Videla ih je mrtve pre nego što su ih pripremili i stavili u kovčeg. Imala je fotografiju njih dvoje pod naslikanom palmom. Majka stoji s rukom na očevom ramenu. Otac sedi s knjigom u ruci. Meni su izgledali tužno. Dorkas je stalno ponavljala da su oboje jako zgodni. Tako su lepi, oboje, zar ne?  Nije uvek govorila o tome ko dobro izgleda, a ko ne. Kome smrdi iz usta, ko ima lepu odeću, ko ume da pleše, a ko je prost. Moja baka je popreko gledala na naše druženje. Nije rekla zašto, ali mislim da znam. Nisam imala mnogo drugarica u školi. Devojčice su se okupljale - ne i dečaci - prema boji kože. To mi je bilo odvratno. Dorkas se slagala sa mnom. Nas dve smo u tom pogledu - po boji kože - bile različite. Kad bi neki prljavi jezik doviknuo „Hej, muvo, gde je mlekce?” ili „Hej, kudrava, gde je lepojka?” plazile smo jezik i prstima zatvarale nos. Kad to nije bilo dovoljno, napadale smo. U tučama su stradali moja odeća i njene naočari, ali neka. Bilo je divno boriti se sa Dorkas protiv tih devojčica.  Nije se plašila i ludo smo se zabavljale. Svakog dana u nižim razredima srednje škole. To je prestalo na nekoliko meseci kad je počela da se sastaje sa onim matorcem. Znala sam od samog početka, ali ona nije znala da znam. Htela e tajnu, pa sam je pustila da u nju veruje. Najpre sam mislila da se stidi svega toga ili njega, i da joj je stalo samo do poklona. Ali, ona je volela tajne. Nadmudrivanje sa gospođom Manfred. Oblačenje izazovnog donjeg veša, presvlačenje u mojoj sobi. Sakrivanje. Uvek je volela tajne. I nije ga

se stidela. On je star. Izistinski star. Pedeset. Ali zadovoljava njena merila dobrog izgleda, to moram da priznam. Trebalo je da Dorkas bude lepša. Malo joj je nedostajalo. Imala je sve potrebne sastojke. Dugačku, blago talasastu kosu, gore dobru, dole iskrzanu. Svetlu kožu. Nije koristila sredstva za izbeljivanje. Lep oblik lica. Ali, to, nekako, nije bilo to. Kad gledaš zasebno, sve je kako treba - kosa, boja, oblik. A celini nešto nedostaje. Mladići su je gledali, zviždali za njom i dobacivali. U školi su svi dečaci hteli s njom da popričaju. Ništa više, na tome se završavalo. Nije ih odbijala njena ličnost, ne. Umela je lepo da govori i volela je šale i zadirkivanja. Nije bila uobražena, ni najmanje. Ne znam u čemu je stvar. Možda nisu voleli što ih podbada. Što ih nagovara da rade nedozvoljene stvari. Da nešto ukradu, ili da se vrate u prodavnicu i ošamare belu  prodavačicu koja nije htela da je usluži, ili da opsuju nekog ko ju je mrko  pogledao. Nemam pojma. Njoj je sve izgledalo kao film, i videla je sebe vezanu za šine ili zarobljenu u zapaljenom šeikovom šatoru. Mislim da joj se zato toliko svideo onaj matori. Tajnost i to što je oženjen. Sigurno je uradio nešto opasno kad ga je prvi put srela, inače se ne  bi krila s njim po budžacima. Barem je verovala da se krije. Ali, dve frizerke su je videle s njim u Meksiku, onom noćnom klubu. Dva sata sam slušala šta su imale da kažu o njoj i njemu, i o drugim ljudima koji još nisu čestito ni izišli iz radnje. Zabavljala ih je ta priča o Dorkas, najviše zbog toga što nisu volele njegovu ženu. Otimala im je posao i zato nisu imale ništa dobro da kažu o njoj osim da, čak i luda, zna znanje, a da nije tako luda mogla bi da dobije dozvolu i radi pošteno umesto da im krade mušterije. Varaju se. Otišla sam kod nje da potražim svoj prsten i uverila se da uopšte nije luda. Znam da je moja majka ukrala taj prsten. Rekla mi je da ga je dobila od gazdarice, ali sećam se da sam ga onog dana videla kod Tifanija. Srebrni  prsten sa glatkim crnim kamenom koji se zove opal. Prodavačica je otišla  po paketić koji je moja majka trebalo da ponese gazdama. Pokazala je devojci narudžbinu i ostale smo da sačekamo (čak je i na ulazu morala da  pokaže taj papir). Razgledale smo ljubičasti pliš s prstenjem. Uzimale smo

ga u ruku i isprobavale dok nam čovek u divnom odelu nije prišao i odmahnuo glavom. Jedva primetno. „Čekam paketić za gospođu Nikolson”, rekla je majka. Čovek se osmehnuo. „Naravno. Ali, takav je običaj. Moramo da  pazimo.” Kad smo izišle, majka je rekla, „Zašto? Zašto moraju da paze? Izneli su stvari iz vitrina da bi ih ljudi razgledali, zar ne? Zašto onda mora da pazi?” Mrštila se i gundala. Dugo smo čekale taksi da nas odveze kući. Tako je  pogledala oca da mu nije palo na pamet da prigovara. Sledećeg jutra su se spremili da krenu nazad u Teksido. Majka me je pozvala i dala mi prsten. Dobila ga je od gazdarice, rekla je. Možda prave mnogo takvog prstenja, ali a ipak znam da ga je majka uzela sa pliša. Iz osvete, možda, ali mi ga je dala, i ja ga volim. Dorkas je mnogo navaljivala da joj ga pozajmim jer se dobro slagao s njenom narukvicom. Želela je da zadivi Aktona. Teško je njega zadiviti, taj sve kritikuje.  Nikad joj nije davao poklone kao onaj matori. Znam šta je od njega dobijala zato što bi gospođa Manfred pre crkla nego što bi sestričini kupila klizavo donje rublje ili svilene čarape. Stvari koje nije mogla da nosi u kući ili u crkvi. Kad se Dorkas spetljala sa Aktonom viđale smo se kao i ranije, ali se ona promenila. Ponašala se prema Aktonu kao matorac prema njoj kupovala mu je poklončiće od para koje su joj davali matorac i gospođa Manfred. Niko nije video Dorkas u potrazi za poslom, ali se prilično naradila smišljajući gde da nađe pare za poklone. Stvarčice koje se njemu uopšte nisu sviđale jer su bile jevtine. Nikad nije stavio onu drečavu iglu za kravatu, a ni maramicu, takođe zbog boje. Mislim da je od matorca naučila kako da bude dobra prema nekom, i sad je to znanje traćila na Aktona. On e mislio da se to podrazumeva, da je prirodno da mu titraju, i ona i svaka druga devojka kojoj se dopadne.  Ne znam da li je napustila matorog ili ih je viđala uporedo. Baka misli da je Dorkas sama kriva za ono što se desilo. Živi, uživaj i plati šta košta, kaže moja baka. Moram da požurim kući. Ako predugo ostanem ovde, neko bi mogao  pomisliti da tražim provod. Ni slučajno. Posle onog sa Dorkas, želim samo

svoj prsten. Da ga imam i da pokažem majci da ga još imam. Ponekad me  pita za njega. Bolesna je i više ne radi u Teksidu. Otac se zaposlio kod Pulmana. Srećniji je nego ikad. Još gunđa i svađa se sa slovima kad čita novine i nedeljne revije, ali ih sad prvi uzima u ruke, prvi ih otvara, i  primedbe su tiše. „Nagledao sam se sveta”, ponavlja. Hoće da kaže da se nagledao Teksida i železničkih stanica u Pensilvaniji, Ohaju, Indijani i Ilinoju. I svih vrsta belaca. „Postoje dve vrste”, kaže. „Oni koji te žale i oni koji te ne žale. Što izlazi na isto jer te ni edni ni drugi ne poštuju.” Još je svadljiv, ali srećniji jer iz voza viđa crnce koji igraju bezbol, „pravi crnci na pravom terenu, boga mu”. Milo mu je što belci zaziru od takmičenja s crncima. Baka je sporija, a majka bolesna, pa sad uglavnom ja kuvam. Majka želi da nađem nekog finog čoveka i da se udam. Ja najpre želim dobar posao. Da zarađujem sopstvene pare. Kao ona. Kao gospođa Trag. Kao gospođa Manfred pre nego što je Dorkas pristala da umre. Svratila sam da vidim da nije moj prsten kod njega jer me majka stalno zapitkuje i jer ga nisam našla u kući gospođe Manfred posle sahrane. Ali, ne samo zato. Frizerka je rekla da je matori potpuno skrhan. Plače po čitav dan i noć. Napustio je posao i nije ni za šta. Nedostaje mu Dorkas, misli da u je ubio, pretpostavljam. Nije je dovoijno poznavao. Nije znao kako je  podbadala ljude, muškarce. Sve osim Aktona, ali bi to radila i njemu da je dovoljno poživela i da je on dovoljno ostao s njom. Iz gladi za pažnjom i uzbuđenjem. Bila sam na toj zabavi; i meni je govorila dok je ležala. Razmišljala sam tri meseca. Kad sam čula da je i dalje loše, da plače i slično, odlučila sam da mu kažem ponešto o njoj. O onome što mi je rekla. Kad sam se vraćala s pijace, svratila sam do Feltona da kupim mami ploču koju je tražila. Prolazila sam pored zgrade u Aveniji Lenoks, one u kojoj se Dorkas sastajala s njim, a na ulazu je stajala žena koju su zvali Violentna zbog onog što je uradila na pogrebu.  Nisam bila tamo. Videla sam je kako umire kao budala i bila sam suviše ljuta da bih išla na pogreb. Nisam odmah otišla ni kod njene tetke. Mrzela sam Dorkas neko vreme. Ko ne bi. Ponela se baš drugarski. Htela sam samo svoj prsten i, jeste, želela sam da kažem matorcu da

 prestane s tim. Nisam se plašila njegove žene zato što sam znala da je gospođa Manfred prima u kuću i da te posete prolaze mirno. A gospođa Manfred je stroga; za mnoge ljude je rekla da ih nikad ne bi primila u kuću i nije volela da Dorkas s njima razgovara, pa sam zaključila da Violentna, ako je dovoljno dobra da posećuje gospođu Manfred, mora biti dovoljno dobra i za mene, da s njom razgovaram i da je se ne plašim. Jasno mi je zašto je gospođa Manfred prima. Ona ne laže, gđa Trag. Ne govori laži kao većina starijih ljudi. Nije se pretvarala, odmah je rekla: „Dorkas je bila ružna, spolja i iznutra.” Dorkas je bila moja drugarica, ali znam da je gđa Trag na neki način u  pravu. Svi sastojci lepote bili su tu, ali recept nije valjao. Gđa Trag je ljubomorna, pomislila sam. Ona je vrlo vrlo tamna, kao ugalj rekle bi devojke u školi. Mislila sam da nije lepa, ali jeste. Nikad se ne umoriš od takvog lica. Tanka je, moja baka bi rekla kao čačkalica, a kosa joj je ravna i začešljana unazad, zalizana kao muška. Sad svi luduju za takvom frizurom. Lepo podšišana iznad ušiju i to u sopstvenoj kuhinji. U tome joj je sigurno pomogao muž. Ko bi drugi? Nikad nije kročila u frizerski salon, ili  bar tako kažu frizerke. Mogu da zamislim kako joj muž doteruje liniju iza vrata. Prvo makaze ili trimer, onda puder. To bi ličilo na njega. Znam o čemu je Dorkas govorila dok je krvarila na onom krevetu posle zabave. Dorkas je bila budala, ali kad sam videla matorog donekle sam je razumela. Ima u njemu nečeg. A i zgodan je. Ni najmanje mlohav. Lep oblik  glave; drži se kao da je neko. Poput mog oca kad je postao ponosni Pulmanov stjuard i nagledao se sveta i bezbola, umesto da čami na železničkom čvoru u Teksidu. Ali mu oči nisu hladne kao oči mog oca. Gospodin Trag gleda pravo u tebe. Čakarast je, oči su mu različitih boja. Jedno je tužno i pušta te da vidiš njegovu unutrašnjost, drugo je sjajno i vidi tvoju. Volim kad me gleda. Osećam se, šta ja znam, zanimljivom. Dok  gleda u mene, čini mi se da sam duboka - kao da je ono što mislim i osećam važno, posebno i... zanimljivo. Mislim da voli žene, i ne poznajem nikog takvog. Ne govorim o flertovanju, ne, on ih voli bez toga i mislim da stvarno - ovo bi naljutilo frizerke - voli svoju ženu. Kad sam prvi put došla kod njih, sedeo je pored prozora i ćutke gledao u

svetlarnik. Onda mu je gđa Trag donela tanjir pun hrane za starije ljude:  povrće s pirinčem i hleb od kukuruza. „Hvala, dušo. Podelićemo”, rekao je. Kako je samo to rekao. Kao da je zaista zahvalan. Kad moj otac kaže „hvala”, to je samo reč. G. Trag to kaže kao da to stvarno misli. Kad izlazi iz sobe, dodirne svoju ženu u prolazu. Nekad po glavi. Nekad je potapše po ramenu. Otkad ga poznajem, dva puta se osmehnuo i jednom glasno nasmejao. Tada zaista niko ne bi pogodio koliko ima godina. Kad se smeje, izgleda kao dete. Ali, osmehnuo se tek kad sam došla četvrti ili peti put. I kad sam rekla da su životinje u zoološkom vrtu srećnije od onih na slobodi jer su zaštićene od lovaca. Nije ništa rekao; samo se osmehnuo kao da sam rekla nešto novo ili vrlo zabavno. Zato sam otišla ponovo. Prvi put sam samo htela da ga pitam za prsten, da li je kod njega, zna li gde je, i da mu kažem da se ne kida zbog Dorkas er ona, možda, to ne zaslužuje. Drugi put, kad me je gđa Trag pozvala na večeru, htela sam da vidim kakav je i da slušam gđu Trag koja govori na  poseban način. Način koji je uvek uvali u nevolju. „Napravila sam haos od sopstvenog života”, rekla mi je. „Pre nego što sam došla na sever bila sam razumna, a takav je bio i svet. Nismo imali ništa i ništa nam nije nedostajalo.” Da li ste ikad čuli nešto slično? Život u Sitiju je najbolja stvar na svetu. Šta čovek uopšte može da radi na selu? U Teksidu sam bila kao dete i čak i tada sam se dosađivala. Koliko drveća možeš da vidiš? Baš to sam je  pitala. „Koliko drveća možeš da vidiš? Koliko dugo možeš da gledaš drveće, i šta onda?” Rekla mi je da nije stvar u tome, da ne gledaš u gomilu drveća. Rekla mi e da odem u 143. ulicu i da pogledam veliko drvo na uglu, i da pogodim da li je ono muškarac, žena ili dete.  Nasmejala sam se, ali nisam stigla da se složim sa frizerkama u pogledu njenog ludila jer je odmah dodala: „Šta će ti svet ako ne možeš da ga doteraš kako želiš?” „Kako želim?” „Da, kako želiš. Zar ne bi volela da bude nešto više nego što jeste?” „U čemu je stvar? Ne mogu da ga promenim.”

„U ovome. Ako ti njega ne promeniš, promeniće on tebe, i sama ćeš biti kriva što si mu to dopustila. Ja sam mu dopustila. I upropastila sebi život.” „Kako ste ga upropastili?” „Zaboravila sam?” „Zaboravila „Zaboravila - šta?” „Da je moj. Moj život. Trčala sam ulicama gore-dole žaleći što nisam neko drugi.” „Ko? Ko ste želeli da budete?” „Više šta nego ko. Bela. Svetla. Ponovo mlada.” „Sad to ne želite?’ „Sad želim da budem žena koju moja majka nije stigla da vidi jer nije dovoljno dugo poživela. Baš ta žena. Žena koja bi joj se svidela i koja se nekad sviđala i meni... Baka me je kljukala pričama o malom plavom detetu. Bio je to dečak, ali ja sam ga ponekad zamišljala kao devojčicu, kao  brata, kao svog momka. momka. Živeo je u mojoj glavi. Tiho Tiho kao krtica. Ali to sam saznala tek kad sam došla ovamo. Kako je se rešiti? Te druge osobe u mojoj glavi.” Tako je govorila. Ali, znam šta je htela da kaže. O drugom u tebi koji ti nije ni nalik. Dorkas i ja smo ponekad zamišljale ljubavne scene i opisivale ih jedna drugoj. To je zabavno i pomalo ljigavo. Nešto mi je u tome smetalo. Ne ljubav i to, već slika koju sam imala o sebi dok sam pričala.  Ni nalik meni. Nalik nekom koga koga sam videla na filmu ili u nedeljnoj reviji. Samo sam tada mogla da opisujem. Kad sam gledala sebe kakva zaista esam, sve je ispadalo pogrešno i lažno. „I kako ste je se rešili?” „Ubila sam je. Onda sam ubila onu sebe koja je ubila nju.” „I šta je ostalo?” Zaćutala sam. Opet sam pomislila da su frizerke možda u pravu - kako e samo rekla „ja”. Kao da prvi put čuje tu reč. Onda se u sobu vratio g. Trag i rekao da će malo posedeti napolju. „Ne, Džo”, rekla je ona. „Ostani s nama. Devojka ne ujeda.” Mislila je na mene i na još nešto što nisam shvatila. Klimnuo je glavom i seo pored prozora. „Ostaću malo”, rekao je. Gđa Trag je gledala u njega, ali sam znala da se obraća meni: „Tvoja

mala ružna prijateljica ga je povredila, a ti ga podsećaš na nju.” Bilo mi je veoma neprijatno. „Ja nisam kao ona!” rekla sam glasnije nego što sam želela. Oboje su gledali u mene. Zato sam im rekla, iako nisam nameravala. Rekla sam im pre nego što sam pitala za prsten: „Dorkas je umrla zato što se prepustila. Metak ju je pogodio u rame, ovde.” Pokazala sam gde. „Nije dozvolila da je pomere; rekla je da hoće da spava i da će sve biti u redu. Da će ujutru otići u bolnicu. ’Nemojte nikoga zvati’, rekla je. ’Ni hitnu  pomoć,  pomoć, ni policiju, nikoga.’ ikoga.’ Mislim da nije htela da njena tetka, gđa Manfred, sazna. Gde je bila i slično. A žena koja je priredila zabavu plašila se da pozove policiju. Svi su se uplašili. Stajali su oko nje, govorili i čekali. Neki su hteli da je ponesu, stave u kola i odvedu u hitnu pomoć. Dorkas je rekla ne. Rekla je da je dobro. Da je - ’najlepše vas molim’ ostave na miru. Potrebno joj je malo odmora. Ali, ja sam, ipak, pozvala; hitnu pomoć, pozvala sam je. Došli su tek ujutru, iako sam zvala dva puta. Led, rekli su, ali nisu došli zato što im se nije žurilo kod obojenih. Iskrvarila je na smrt kroz čaršave i dušek one žene, i mogu da vam kažem da se to onoj ženi nije svidelo. Ni najmanje. Samo su o tome pričali. Ona i  prijatelj s kojim je je Dorkas došla. Krv. Krv. Kako krv sve uprlja. Samo su o tome  pričali.” Tada sam morala da zaćutim jer sam ostala bez daha i rasplakala se. Mrzim tako da plačem.  Nisu pokušavali da me zaustave. G. Trag mi je pružio pružio svoju džepnu džepnu maramicu. Bila je potpuno mokra kad sam se smirila. „Je li ovo prvi put?” upitao me je. „Prvi put da plačeš zbog nje?”  Nisam pomislila pomislila na to, ali zaista je bilo tako. G. Trag je rekao: „O, sranje.” Onda su me samo gledali, oboje. Mislila sam da više nikad neće reći ni reč, ali je gđa Trag progovorila: „Dođi na večeru, hoćeš li? U petak uveče. Voliš li somovinu?” Rekla sam da volim, ali nisam mislila da ću otići. Dođavola s prstenom. Ali dan ranije, u četvrtak, setila sam se kako me je g. Trag gledao i kako je gđa Trag rekla „ja”. Rekla je to... Ne kao da je „ja” neko jak ili neko koga je sklepala za

 pokazivanje.  pokazivanje. Već neko... eko.. . neko ko joj je drag i na kog kogaa može da računa.  Neko tajan kog kogaa ne mora da sažaljeva, s kim ne mora da se bori. Neko ko ne mora da ukrade prsten da bi se osvetio belcima i da posle laže da ga je dobio na poklon. Želela sam svoj prsten, ali ne zato što me majka svaki čas  pita da li sam s am ga ga našla. Već zato što je lep. Ali iako pripada meni, nije nije moj. Volim ga, ali u njemu je obmana, i moram da pristanem na obmanu ako hoću da ga nazovem svojim. Podseća me na obmanljivo plavo dete koje je živelo u glavi gđe Trag. Poklon uzet od belaca i darovan meni kad sam bila suviše mlada da kažem Ne, hvala. Sahranjen je s njom. To sam saznala kad sam došla na večeru, na onu somovinu. Gđa Trag ga je videla kad je napala Dorkas u kovčegu. Imala sam čudno osećanje u stomaku i nisam mogla da gutam, grlo mi je  bilo suviše suviš e suvo, ali a li sam sa m ipak morala da je pitam - zašto je tako upropastila upropas tila  pogreb.  pogreb. G. Trag je pogledao u svoju ženu kao da je on postavio pitanje. pitanje. „Izgubila sam sebe”, rekla je. „Negde sam zaturila tu gospođu i zaboravila gde.” „Kako ste je našli?” „Tražila „Tražila sam.” s am.”  Neko vreme vreme smo ćutali. Onda je neko pozvon pozvonio io i gđa Trag je ustala da otvori vrata. Začula sam glasove. „Ovde, i još malo ovde. Dva minuta.” „Ja ništa ne radim za dva minuta.” „Molim te, Violeta, ne bih to tražila od tebe da nije apsolutno neophodno.” Ušle su u trpezariju, gda Trag i žena koja je molila za nekoliko uvojaka „ovde, i još malo ovde. I možda bi ovo mogla da uviješ. Ne lokne, samo edan talas, znaš šta mislim?” „Vas dvoje pređite tamo, brzo ću ja”, rekla je g. Tragu i meni kad smo mi rekli „Dobro veče” užurbanoj mušteriji, ali nije nas upoznala. G. Trag sad nije seo pored prozora. Seo je do mene na sofu. „Felicija. To znači srećna. Jesi li?” „Naravno. Ne, nisam.” „Dorkas nije bila ružna. Ni iznutra ni spolja.” Slegnula sam ramenima. „Koristila je ljude.” „Samo one koji su hteli da ih koristi.”

„Da li ste vi to hteli?” „Mora biti.” „E, ja nisam. Hvala Bogu što to više ne može da radi.” Zažalila sam što sam skinula džemper. Haljina mi se zateže na grudima šta god da uradim. Gledao me je u lice, ne u telo, a ipak sam se unervozila kad sam ostala nasamo s njim. Onda je rekao: „Ljuta si što je mrtva. I ja sam.” „Ali vi ste razlog što je tako.” „Znam. Znam.” „Iako je niste vi ubili; iako je sama to dopustila, ipak ste vi razlog.” „Ja. Biću to do kraja života. Da ti kažem nešto. Nikad nisam sreo  bespomoćnije stvorenje.” „Dorkas? Još vam je toliko stalo do nje?” „Da li mi je stalo? Volim ono što sam osećao prema njoj. Ako misliš na to, stalo mi je.” „A gospođa Trag? Šta je s gospođom Trag?” „Trudimo se. Ide brže otkad si ti svratila i rekla nam šta si imala.” „Dorkas je bila hladna”, rekla sam. „Do samog kraja nije pustila ni suzu.  Nikad je nisam videla da plače.” „Ja jesam. Ti poznaješ njenu tvrdu stranu; ja sam video meku. Pružila mi se prilika da se pobrinem.” „Dorkas? Meka?” „Dorkas. Meka. Devojka koju sam ja poznavao. To što je imala krljušt ne znači da nije bila mekana iznutra. Samo ja sam je takvu poznavao. Niko  pre mene nije pokušao da je voli.” „Zašto ste pucali u nju ako ste je voleli?” „Iz straha. Nisam znao kako treba nekog voleti.” „Sad znate?” „Ne. Znaš li ti, Felicija?” „Imam pametnija posla.”  Nije se nasmejao, pa sam dodala: „Nisam vam sve rekla.” „Ima još nešto?” „Trebalo bi, valjda, i to da kažem. Poslednje što je rekla. Pre nego što e... zaspala. Svi su vrištali: ’Ko je pucao, ko je to uradio?’ Ona je

odgovarala: ’Ostavite me na miru. Reći ću vam sutra.’ Mislila je da će i sutra biti ovde i čak sam i ja u to poverovala. Onda me je pozvala, iako sam klečala uz nju: ’Felicija. Felicija. Dođi blizu, bliže.’ Pribila sam lice uz njeno. Osetila sam miris voćnog likera u njenom dahu. Znojila se i šaputala nešto za sebe. Kapci su joj padali. Onda je razrogačila oči i glasno rekla: ’Postoji samo jedna jabuka.’ Zvučalo je kao ’jabuka’. ’Samo jedna. Reci Džou.’ „Vidite? Na samom kraju mislila je na vas. Bila sam tu, pored nje.  Najbolja prijateljica, mislila sam, ali ne dovoljno najbolja da bi zbog nje otišla u hitnu pomoć i ostala živa. Dopustila je da umre pred mojim nosom, s mojim prstenom, a nije ni pomislila na mene. Eto. Tako je bilo. Sad sam sve rekla.” Tad sam drugi put videla njegov osmeh, više tužan nego zadovoljan. „Felicija”, rekao je. I ponovio „Felicija, Felicija”, jasno naglašavajući svaki slog, a ne kao moj otac. Žena s uvijenom kosom prošla je pored nas ćavrljajući, Mnogo ti hvala, vidimo se, Džo, izvini što sam ovako upala, dušo, kako se ono beše ti zoveš, pravi si anđeo, Violeta, pravi anđeo, ćao. Rekla sam da i ja moram kući; gđa Trag sručila se na stolicu, zabacila glavu i opustila ruke. „Ljudi su zli2, rekla je, „Stvarno zli.” G. Trag je rekao: „Nisu. Smešni su.” Malo se nasmejao, da potkrepi svoje reči, a i ona s njim. Smejala sam se i ja, mada ne od srca jer mi ta žena nije izgledala naročito smešna. U kući preko puta neko je stavio ploču na gramofon i muzika je dolebdela kroz otvoren prozor. G. Trag je pratio ritam klimajući glavom, a gđa Trag je pucketala prstima. Izvela je pred njim kratko stepovanje i on se osmehnuo. A onda su zaplesali. Komično, kao stari ljudi, i tad sam se istinski nasmejala. Ne zato što su bili smešni. Prosto sam osetila da ne treba da budem tu. Da ne treba da ih gledam. G. Trag je rekao: „Dođi, Felicija. Da vidimo šta znaš.” Pružio je ruku  prema meni. Gđa Trag je rekla: „Hajde, dođi. Požuri, nema još mnogo do kraja.” Odmahnula sam glavom, iako sam htela da im se pridružim. Kad su završili i kad sam zatražila svoj džemper, gđa Trag je rekla:

„Svrati kad god želiš. Srediću ti kosu. Besplatno. Moramo da odsečemo te krajeve.” G. Trag je seo i protegnuo se: „Ova kuća vapi za pticama.” „I za gramofonom.” „Jezik za zube, devojko.” „Ako nabavite gramofon, ja ću doneti ploče. Kad dođem zbog kose.” „Čuješ li, Džo? Doneće ploče.” „Vidim da ću morati da potražim drugi posao.” Okrenuo se ka meni i dotakao mi laktove dok sam izlazila. „Felicija. Baš ti pristaje. Imaj to na umu.” Rekla sam majci istinu. Znam da se ponosi što je ukrala taj opal; što se usudila da izigra belca koji je pomislio da krade onda kad joj to nije padalo na pamet. Moja majka je tako poštena da joj se ljudi smeju. Jednom je vratila par rukavica u radnju jer su joj greškom zapakovali dva umesto ednog koji je platila; vratila kondukteru novac koji je našla na sedištu. Kao da ne živi u velikom gradu. Kad uradi nešto takvo, moj otac se uhvati za glavu, a ljudi u radnji i kondukter gledaju je kao da nije sasvim čitava. Zato znam koliko joj znači taj prsten. Ponosi se što je jednom prekršila sopstvena pravila. Ali, reći ću joj da znam, i da mnogo više volim to što je uradila nego sam prsten. Drago mi je što ga je Dorkas zadržala. Stvarno se slagao s njenom narukvicom i sa kućom u kojoj je bila zabava. Sa srebrnastobelim zidovima i tirkiznim zavesama. I mebl na nameštaju bio je tirkizan, a staze koje je domaćica umotala i sklonila u spavaću sobu bile su bele. Samo je trpezarija  bila tamna i nedoterana. Možda nije stigla da je okreči u svoju omiljenu  boju i da doda druge ukrase pored božićne činije s pomorandžama. Njena spavaća soba bila je belo-zlatna, a ona u koju je stavila Dorkas, i u koju se ulazilo iz trpezarije, bila je obična, čak ružna.  Nisam imala dečka za zabavu. Pošla sam sa Dorkas i Aktonom. Dorkas e morala da nađe alibi i ja sam joj ga dala. Tek smo obnovile naše prijateljstvo nakon što je prestala da se sastaje s g. Tragom i počela da jurca naokolo sa svojim ’ulovom’. S nekim koga su mnoge devojke starije od nje želele - i imale. Uživala je u njihovoj

ljubomori; u tome što je izabrao baš nju; što je pobedila. Baš tako je rekla. „Pobedila sam. Moj je!” Zaboga. Kao da je učestvovala u ratu. Kakva je to bila pobeda? Nije se lepo ponašao prema njoj, ali ona je mislila drugačije. Sve vreme je mozgala o tome kako da zadrži njegovu  pažnju. Kako da eliminiše svaku devojku koja pokuša da ga preotme. Tako razmišljaju sve devojke koje poznajem: kako da ga dobiju, kako da ga sačuvaju, a tu su i prijatelji koji žele da ga imaš, i neprijatelji koji ne žele. Valjda mora tako da se razmišlja o tome. A šta ako ja ne želim? Toplo je večeras. Možda proleća neće ni biti i uplovićemo pravo u leto. Mojoj majci bi to odgovaralo - ne trpi hladnoću - a i ocu koji sad juri naokolo u potrazi za crnim igračima bezbola, i galami i skače dok   prijateljima opisuje utakmice. Drveće još nije olistalo, ali je dovoljno toplo. Uskoro će i to biti. Ono drvo tamo prosto puca od čežnje. Nije muškarac, mislim da je dete. Ili žena, nisam sigurna. Somovina joj je bila prilično dobra. Ne baš kao što su pravile moja  baka, i mama dok su joj pluća još bila dobra. Previše bibera u smesi za  pohovanje. Nisam htela da povredim gđu Trag, pa sam pila mnogo vode. Tako sam ublažila bol.

Bol. Izgleda da ne mogu da mu odolim, kao neki ljudi slatkišima. Munje i gromovi. A ja u oku uragana. Žalim rascepljena stabla i kokoške koje crkavaju na krovu. Smišljam kako da ih spasem, pošto se ne mogu spasti  bez mene, je li? - to je moj uragan. Kidam živote kako bih pokazala da mogu da ih zakrpim. I mada je bol njihov, pogađa i mene, zar ne? Naravno.  Naravno. Ne bih htela da bude drugačije. Ali, jeste drugačije. Nelagodno mi je. Osećam se pomalo lažnom. Šta bih, pitam se, šta bih ja uopšte bila  bez nekoliko sjajnih kapi krvi nad kojima mogu da pametujem? Bez bolnih reči koje postavljaju metu i promašuju? Moram da se pokupim odavde. Da izbegavam prozore; da se odmaknem od rupe koju sam probila u podu da bih ulazila u tuđe živote umesto da imam svoj. Ljubav prema Sitiju me je pomela i koječim mi napunila glavu. Pomislila sam da mogu da govorim njegovim bučnim glasom i da će taj zvuk zvučati ljudski. Potpuno sam previdela ljude. Mislila sam da ih poznajem i nisam brinula što oni ne znaju ništa o meni. Sad mi je jasno zašto su mi protivrečili na svakom koraku: sve vreme znaju da sam tu. Gledaju me ispod oka. I kad se, stisnutih usana, ćutljiva i neprimetna, osećam sasvim nevidljivom, oni jedno drugom šapuću o meni. Znaju da nisam pouzdana; da moje sveznajuće ja pokriva bespomoćnost  prilično bednom i otrcanom maskom. Da sam, kad izmišljam priču o njima  priču koja mi izgleda tako lepa - potpuno u njihovoj vlasti. Na milost i nemilost. Verovala sam da se dobro krijem dok sam ih posmatrala kroz  prozore i vrata i grabila svaku priliku da ih uhodim, ogovaram i da  popunjavam njihove živote, a oni su me sve vreme držali na oku. Ponekad su me i sažaljevali; kad se toga setim, poželim da umrem. Dakle, potpuno sam omanula. Bila sam sigurna da će neko nekog ubiti. Samo sam čekala da to opišem. Sasvim sigurna da će se dogoditi. Ubeđena da je prošlost pokvarena gramofonska ploča koja može samo da se ponavlja i ponavlja, i da ništa na svetu ne može podići ručku u koju je uglavljena igla. Bila sam tako sigurna, a oni su me pregazili plešući. Mnogo su radili, mnogo, trudili se da budu originalni, komplikovani, promenljivi  pretpostavljam da vam je navrh jezika: čovečni - dok sam ja bila  predvidljiva jer sam od samoće postala zbunjena, a od zbunjenosti ohola,

uverena da je moja busija, moj pogled, jedino što ima smisla. Toliko sam se zanela dok sam mućkala i mesila da sam promašila očigledno. Gledala sam ulice, oduševljena pritiskom zgrada i pritisnuta kamenom; srećna što gledam stvari spolja i iznutra, izgubila sam iz vida ono što se događalo u zaključanim komorama srca. Kad sam videla Feliciju, Džoa i Violetu, učinilo mi se da vidim Dorkas, Džoa i Violetu. Njihov odraz u ogledalu. Bila sam sigurna da mi nije  promaklo  promaklo ništa važno važno što su uradili i da na osnovu toga toga što sam videla mogu da zamislim ono što nisam: egzotične ljude koje nešto neodoljivo vuče. Nalik opasnoj deci. To sam htela da verujem. Nikad mi nije palo na  pamet  pamet da premeću premeću po glavi glavi drugačije drugačije misli, da osećaju oseća ju drugačija drugačija osećan oseća nja, da sklapaju svoje živote, komad po komad, onako kako ne mogu ni da sanjam. Džo, na primer. Ni sad ne znam tačno zašto je plakao, ali sam sigurna da je tu bilo još nečeg. Dorkas i još nečeg. Dok je trčao ulicama po onom kijametu, mislila sam da traži nju, a ne Divljakušinu zlatnu odaju. Onu kuću u steni; mesto koje sunce obasjava gotovo od izlaska do zalaska.  Nešto čime čime se niko ne bi pon ponosio, osio, što niko ne bi pokazivao, gde niko ne bi želeo da živi. Osim mene. Ja želim mesto koje je neko napravio za mene, i ušuškano i otvoreno. S vratima koja se nikad ne moraju zatvoriti, s nagibom koji pripušta svetlost i bledo jesenje lišće, ali ne i kišu. Gde je mesečina zajamčena ako je nebo vedro i zvezde ne znam kakve. A dole, tik ispod stene, teče Izdaja u koju se možeš pouzdati. Volela bih da se zatvorim u mir zaostao za onom ženom koja je tu živela i svima uterivala strah u kosti. Nevidljiva zato što zna da nije najbolje biti viđen. Najzad, ko bi i hteo da je vidi? Nerazumnu ženu koja živi u steni? Ko se ne bi uplašio? Pogleda u njen pogled? Ja ne bih. Zašto bih? Videla me je i ne plaši me se. Grli me. Razume. Pružila mi je ruku. Dotakla me. Oslobodila u tajni. Sad znam.

* Alisa Manfred odselila se iz stana koji je gledao na tri ulice i vratila se u Springfild. Tamo živi žena sklona haljinama jarkih boja; grudi su joj sad verovatno meke torbice od fokine kože, i možda joj je nešto potrebno.

Zavese, dobra postava na kaputu, valja misliti na zimu. A možda i veselo društvo nekog ko bi se postarao za noćne potrebe. Felicija još kupuje Okehove ploče kod Feltona i tako se polako vraća iz kasapnice da se meso pokvari pre nego što dotakne tiganj. Misli da će me oš jednom nadmudriti - tim hodom što ljude oko nje pretvara u trkače. Ni slučajno: brzina joj je skoro zanemarljiva, ali njen tempo su vesti iz naredne godine. Bilo da se u njenom društvu šake smrzavaju ili otvaraju za rukovanje, Felicija nije ničiji alibi, ni čekić, ni igračka. Džo radi u Kometi. Noćni posao u otmenom noćnom klubu dopušta mu da posmatra Siti dok ovaj pravi svoje neverovatno nebo i da šeta s Violetom kroz popodnevnu svetlost. Na putu kući, u svanuće, sići će niz stepenice metroa i, ako su mlekarska kola već stigla, kupiće možda pola litre jučerašnjeg mleka da ublaži ljuti kukuruzni hleb koji je sinoć pojeo. Kad stigne do svoje zgrade, pokupi otpatke koje su ostavile noćne zamlate,  baci ih u kantu kantu i pospremi dečje deč je igračke igračke ispod stepeništa. Ako među njim njimaa nađe lutku, namesti je da stoji udobno oslonjena o stub. Penje se uz stepenište i pre nego što stigne do svojih vrata oseti miris šunke koju Violeta i dalje prži na masti da začini kačamak. Glasno je doziva dok za sobom zatvara vrata. Ona mu se odaziva njegovim imenom: „Vi?” „Džo?” Kao da bi to mogao biti neko drugi, neki bezobzirni komšija ili mlada gošća sa lošim tenom. Onda doručkuju i, najčešće, odspavaju. Zbog Džoovog  posla - i Violetinog ioletinog - a i zbog drugih stvari, prestali su da spavaju spava ju noću i zamenili to gubljenje vremena kratkim dremežima po nahođenju tela, nimalo iznenađeni što im takav raspored prija. Ostatak dana prolazi onako kako žele. Kad ona završi frizuru, na primer, nađu se kod Dagija i naruče slad s vanilom i karambol. Šetaju 125. ulicom i Sedmom avenijom. Kad se umore, sednu na klupu i  popričaju o vremenu vremenu i nevaspitanosti mladih ljudi sa ženom ženom koja se nalaktila na prozor najbližeg stana. Ili laganim hodom odu do Govorničkog ćoška da čuju čoveka čije su oči uperene u budućnost. (Vole takve ljude, mada Violeta strahuje da će ovaj ili onaj jednom pasti sa drvene kutije ili rasklimane stolice, ili da će neko iz gomile doviknuti nešto uvredljivo. Džo voli te proroke i podržava ih ohrabrujućim rečima u pravom trenutku.)

S vremena na vreme odvezu se metroom do 42. ulice da uživaju u onome što Džo naziva lavljim stepeništem. Ili se razvlače po 72.  posmatrajući ljude koji kopaju temelje temelje za novu zg zgradu. radu. Duboke rupe plaše Violetu i opčinjavaju Džoa. Oboje misle da je to skandal. Ali uglavnom ostaju kod kuće smišljajući razne stvari, pričajući jedno drugom male lične priče koje im nikad ne dosade i zamajavajući se s  pticom koju je Violeta kupila. Za male pare jer nije bila u dobrom stan s tanju. ju.  Nikakav apetit. Pila je vodu, ali nije htela da jede. Nije pomogl pomoglaa ni specijalna mešavina zrnevlja koju je Violeta nabavila. Ptica je gledala mimo nje i nije htela da okrene glavu dok je Violeta cvrkutala i pućkala kroz rešetke na malom kavezu. Ali, kao što sam odavno rekla, Violeti se ne može prebaciti manjak upornosti. Pogodila je da pticu ne muči usamljenost er je bila tužna i u velikom kavezu u prodavnici, gde je bila okružena čitavim jatom. Dakle, ako nije hrana, i nije društvo, i nije potreba za krovom nad glavom, sve što se još može želeti i voleti jeste muzika, rekla e Violeta, a Džo se složio. Jedne subote odneli su kavez na krov gde su duvali vetar i muzičari u zalepršanim košuljama. Od tada je ptica bila ugodna sebi i njima. Pošto je Džo morao da bude na poslu tačno u ponoć, posebno su voleli vreme posle večere. Ako nisu igrali vist sa Džistanom, Stakom i Stakovom novom ženom Fej, ili ispunjavali obećanje da će pripaziti nečiju decu, ili  pozvali Malvonu da ogo ogovara vara kako se ne bi osećala oseća la loše zato što š to je glumila lumila  privrženost  privrženost oboma, oboma, a on onda da ih oboje izdala, igrali igrali su poker udvoje sve dok  se ne bi zavukli pod pokrivač koji će uskoro, dogovorili su se, zameniti lepim plavim ćebetom sa satenskim obrubom. Svetloplavim, možda, iako se na toj boji odmah primete čađ i prašina, ali Džo mnogo voli plavo. Želi da se zavuče ispod tog ćebeta i priljubi uz nju. Da stavi njenu ruku na svoje grudi i stomak. Želi da zamišlja, dok leži s njom u tami, plave obrise njihovih tela. Violeta ne mari za boju. Svaka je dobra. Samo kad pod njihovim bradama traka od besprekornog satena hladi njihovu lavu zauvek. Ležeći do nje, glave okrenute ka prozoru, vidi kroz staklo kako tama  poprima  poprima oblik ramena ramena s tankom krvavom linijom linijom.. Zatim se polako, polako  pretvara u pticu s crvenom prugom prugom na na krilu. Violeta spušta ruku na njegove njegove grudi kao na suncem obasjanu ogradu bunara, a dole u dnu neko sakuplja

 poklone (olovke, bombone, sapun s mirisom ruže) da sve njih daruje. Jedne večeri, davne 1906. godine, pre nego što su Violeta i Džo došli u Siti, Violeta je ostavila plug i ušla u njihovu kolibu još sparnu od vreline tog dana. Polako je skinula radnički kombinezon, izbledelu bluzu bez rukava i maramu. Na stolu blizu šporeta stajao je plavo-beli emajlirani lavor izjedenog oboda. Pokriven peškirom da u njega ne bi upadali insekti. Voda u njemu bila je bistra i mirna. S dlanovima okrenutim nagore, Violeta e uronila ruke u vodu i umila se. Nekoliko puta je pljusnula lice dok se znoj nije rastvorio u vodi i dok joj se čelo i obrazi nisu rashladili. Onda je zamočila peškir i pažljivo obrisala čitavo telo. S prozorske daske uzela je  belu potkošulju, opranu tog jutra, i prebacila je preko glave i ramena. Onda e sela na krevet i raspustila kosu. Mnogi čvorovi vezani tog jutra olabavili su pod maramom i sad je provlačila ustreptale prste kroz klupka meke vune. Sedeći tu, s rukama uronjenim u zabranjeno zadovoljstvo sopstvene kose, primetila je da se nije izula. Pritisnula je palcem levog stopala petu desnog i smakla tešku radničku cipelu. To je iziskivalo nesrazmerno veliki napor. Začudila se tolikom umoru. A onda se na nju spustio šešir, topao i  plavičast kao soba u kojoj je sedela. Nije osetila kad joj je rame dodirnulo dušek jer je uz put čvrsto zaspala. Duboko, spokojno, na perju snova u  boji. Žega je bila nepopustljiva, bezobzirna. Poput ženskih glasova koji su  pevali u susednim kućama: „Pođi, pođi tamo daleko, u zemlju egipatsku...” Odazivali su se jedan drugom iz dvorišta u dvorište tim stihom ili nekim sličnim. Džo je radio dva meseca u Kroslendu i baš tad je došao kući. Zastavši na vratima video je Violetino tamno devojačko telo opušteno na krevetu. Izgledala mu je krhka i probojna svuda osim na jednom stopalu, levom, obuvenom u mušku radničku cipelu. Osmehnuo se, skinuo slamni šešir i seo na ivicu kreveta. Jednu ruku podmetnula je pod lice, druga je počivala na butini. Pogledao joj je nokte, tvrde kao i koža na dlanu, i prvi put  primetio lepotu njenih ruku. Ispod belog rukava potkošulje virila je mišica, čvrsta od rada u polju i strašno tanka, ali glatka poput dečje. Odvezao je  pertlu i skinuo cipelu. Mora da joj je to pomoglo u snu jer se nasmejala lakim, srećnim smehom koji nikad ranije nije čuo, a koji joj je, očito,  pripadao.

Sad ih gledam i vidim da još nisu sepija, a ipak gube obrise u svetlosti  budućih popodneva. Uhvaćeni na pola puta između bilo je i mora biti. Za mene su stvarni. Oštro fokusirani i reski. Pitam se, znaju li oni da su zvuk  kojim palac i srednji prst diktiraju ritam pod drvoredom platana? Kad bučni voz uđe u stanicu i mašina zaćuti, pažljivo uho može da ga čuje. Čak i kad njih nema u blizini, kad blokovi u centru grada i jutra travnjaka u Seg Harburu ne mogu da ih vide, puckanje prstima je tu. U cipelama s kaišićima u obliku T kakve nose debitantkinje na Long Ajlendu, u iskričavim resama na smelim kratkim suknjama što se njišu i klize uz muziku opojniju od šampanjca. U očima starih ljudi koji  posmatraju te devojke, i mladih koji se uz njih šepure. U ljupkom nehatu muškaraca s rukama u džepovima crnih pantalona. Zubi su im blistavo beli; kosa glatko začešljana s razdeljkom na sredini. Kad uhvate pod ruku devojke s kaišićima i povedu ih dalje od gomile i prejakih svetiljki,  puckanje prstima ih tera da se njišu u mračnim ulazima dok Viktrola svira u nečijoj dnevnoj sobi. Puckanje crnih pucketavih prstiju vuče ih ka Roslendu, ka Baniju, ka šetalištu uz more. Ka mestima koja očevi pokazuju strogim prstom, a koja majke od brige i ne pominju. I strogost i briga dolaze od puckanja prstima. I od senke. Gurnuta u izvesne ulice, proterana iz nekih drugih čiji stanari mogu da odahnu i mirno zaspe, ona se širi - baš tu - na rubu sna ili klizi u pukotine kikotanja. Eno je tamo, u živoj ogradi duž avenije. Klizi kroz sobe kao da nešto posprema, zateže. Skuplja se na  pločniku i krije osmeh pod šeširom sa širokim obodom. Zaštitnička, dostupna. Ali, ne uvek; nekad se više prikrada nego što ljubazno klizi; ne zev, već nešto što treba odbiti štapom. Pre nego što kucne, lupne ili pucne  prstom.  Neki od njih to znaju. Srećnici. Kud god krenu liče na mađioničarev sat sa kazaljkama jednake dužine. Ne znaš koliko je sati, ali čuješ tik-tak, tiktak. Počinjem da verujem da je život stvoren samo zato da bi svet mogao da razmišlja o sebi, ali da je u ljudima zastranio zato što put, okovana bedom,  prianja uz njega s takvim zadovoljstvom. Grčevito drži ogradu bunara i dečakovu zlatnu kosu; ništa manje ne voli sladunjavi miris devojke u

 plamenu nego neodlučnu ruku: možda-da, možda-ne. Sad više u to ne verujem. Nešto tu nedostaje. Nešto lupeško. Nešto drugo što moraš sam da uneseš da bi mogao da ga zamisliš. Lepo je kad odrasli ljudi šapuću ispod pokrivača. Njihov zanos je više šuštanje lišća nego njištanje, i telo je sredstvo, a ne cilj. Oni posežu, odrasli ljudi, za nečim iza, daleko iza, i daleko, daleko ispod tkiva. Dok šapuću, sećaju se karnevalskih lutaka koje su negde osvojili i baltimorskih brodova kojima nikad nisu plovili. Krušaka koje su ostavili na grani: ako bi ih ubrali, ne bi ih više bilo, i zar bi još neko mogao da vidi kako zru ako bi ih oni uzeli za sebe? Kako bi onda neki prolaznik mogao da zamisli njihov ukus? Disanje i mrmljanje pod pokrivačima koje su zajedno oprali i prostrli da se suše, u krevetu koji su zajedno izabrali i zadržali iako mu je jedna noga poduprta rečnikom iz 1916. godine; dušek, iskrivljen kao  propovednikov dlan što doziva svedoke u Njegovo ime, uleže se pod njima svake bogovetne noći i prigušuje šaputanje te duge ljubavi. Sad su ispod  pokrivača jer više ne moraju da gledaju jedno drugo; nema više zlih očiju koje će skinuti čini. Okrenuti su jedno drugom iznutra, vezani i spojeni karnevalskim lutkama i parobrodima što isplovljavaju iz luka koje nisu videli. Eto šta je ispod njihovog šaputanja pod pokrivačem. Ali, postoji još nešto, manje tajno. Ono što dodiruje prste kad jedno drugom dodaju šolju na tanjiriću. Ono što joj namešta šal dok čeka tramvaj; što otresa trun s njegovog plavog odela od serža kad izađu iz bioskopa na svetlost dana. Zavidim im na njihovoj javnoj ljubavi. Ja sam upoznala ljubav samo u tajnosti, delila je u tajnosti, i žudela, oh žudela da je pokažem - da glasno kažem ono što oni uopšte ne moraju da kažu: Da oduvek volim samo tebe, da sam celo svoje neustrašivo ja predala tebi i nikom drugom. Da želim da mi uzvratiš ljubav i da mi to pokažeš. Da volim kako me grliš, kako me  puštaš da ti priđem sasvim blizu. Volim tvoje prste koji me miluju i uzbuduju. Bez prestanka. Dugo već gledam tvoje lice i dugo mi nedostaju tvoje oči kad odu od mene. Volim da ti govorim i da slušam tvoje odgovore - to je ono pravo. Ali ne mogu da kažem naglas; nikome ne mogu da kažem da ovo čekam

čitavog života. Umem da čekam zato što sam za to izabrana. Da mogu, rekla bih. Rekla bih: rodi me, preporodi me. Slobodan si da to učiniš, a ja sam slobodna da ti dopustim jer vidi, vidi. Vidi gde su ti ruke. Sada. za balkandownload.org  Thalia