Јован Дучић циклус Сенке по води – песме настајале од 1900-1908, ирационалне, меланхоличне песме Песме: Акорди, Подне, Јабланови + већина Јадранских сонета – болје су ове песме, у којума је песник присутан као субјект
„Залазак сунца“ -стих: александринац ( пост. дванаестерац, шестостопни стих са цезуром после шестог слога, назван по великом старофранцуском роману о Александру Великом, из 12. века; класичан стих Француза) -визуелна перцепција: крвава река, подмукли пожар, црна шума, бакрено небо које распаљено сија -акустучни елементи: чује се хуктање дима, промукнутим гласом оглашава се воденички точак - епитети и гхлаголи негативнр конотације: подмукли пожар, дим и пламен ждеру небо - појава песничког субјекта у стиху: „Опет једно вече ... И мени се чини“ - жена као симбол чежње и жудње, етерична и далека -позитивно обојени епитети: „ Тужна, и у сенци смарагдових гора Бледа као чежња, непозната жена, С круном и у сјају, седи, мислећ на ме…“ - све је декор: идилична слика; опис природе саобразан је осећањима жене : „Пред вртовима океан се пружа, Разлеће се модро јато галебова; У бокору мртвих доцветалих ружа Шумори ветар тужну песму снова. Два грдна Сфинкса према небу златном Стражаре немо и безгласно тако, Док она плаче ... А за морском платном Уморно сунце залази полако.“ - нестанак, ишчезнуће
„И ја, ком не зна имена ни лица, Све њене мисли испуњавам таде. Верност јој збори са бледих усница Силна ко самрт, ко љубав без наде ... Ах, не реците ми никад: није тако, Ни моје срце да то лаже себи; Јер ја бих плако, ја бих болно плако, И никада се утешио не би!“ - открива се песникова уобразиља захваљујући којој он живи; верује у њену истинитост; -говори о илузијама које наса испуњавају дајући нам нову снагу Залазак сунца=изнемоглост песника да се бори против својих илузија
У сумраку „Одвела ме туга и мисли злослутне“ - refleksije kao uzrok radnje 12-terac deskripcija smrt u prirodi: ugašen dan, mutna voda, nebo, mrak „Nema je nada mnom širina nebeska“ – akustički element „Evo jedno groblje“ – eksplicitno pesničko opažanje staza povezuje groblje i selo; „A ko sablast čudna/međ grobljem i selom još krivuda staza! – simbol neminovnosti: puta ka smrti i „večno budna“ kao kob!
neugasiva i uvek prisutna smrt
„Padanje lišća“
12-erac voda=najčešći topos kod D. -neobični epiteti (stara reka, srebrne suze) „Naša srca behu ispunjena strahom Tuda, gde sve umiraše mirno“ – strah od smrti, od nestanka ljubavi - ljub.motiv: EROS-TANATOS razvija se u atmosferi umiranja (padanje lišća, mraka, tj.umiranja svetlosti) -događaji u prirodi prerastaju u simbol odnosa života i smrti - ova pesma je u vezi sa „Pismom iz Egipta“ (vidi)
Akordi -česta opkoračenja u pesmi „Slušam u mirnoj, ljubičastoj noći“ – pesnikova stopljenost sa prirodom i panteizam; bogatstvo novih spojeva reči, slika i značaenja (cela 1.strofa) „..Pevanje sfera na toploj vedrini“
Verlenova „muzika sfera“
sinestezija= glasovi dobijaju svoju pikturalnu i muzičku vrednost zajedno sa njihovom smisaonom simbolikom
- „taj jezik Bića“ – podudarnost čoveka i prirode kroz ritam... i dalje: isti je ritam stabala, rogoza, šaše i pesnikovog srca – i pod zemljom čak!
Poznanstvo -elegičan ton, „hladni“ epiteti; sve je na izdisaju; preplitanje motiva mladosti i motiva žene: oba su na izdisaju u sećanju pesnika
Tišina -refleksivni pojmovi: tišina, tuga, zaborav, samoća, bol, patnja - pesma je personifikacija u smislu pripisivanja emotivnih (ljudskih) kvaliteta prirodi, tj.atmosferi u njoj -samoća-personificirana -glas . remeti tišinu, ali najviše što može da izazove je bolni uzdah (=refren patnje)
Jablanovi (1903) -12-erac, 3 strofe, obgrljena rima -„Zašto noćas tako šume jablanovi/tako strasno, čudno?Zašto tako šume?“ – dva retorska pitanja, 2. je esencija prvog. ponavljanje istog, a to ponavljanje upućuje na intewnzitet doživljaja; - prva dva stiha prve strofe predstavljaju subjektivnu intonaciju, a 3.i 4.stih daju objektivnu deskripciju „U toj mrtvoj noći pali su na vodu... it“ – tu su stihovi depersonalizovani + slika gašenja spolj,svetla (mesec zalazi) a uključuje se unutrašnja svetlost (svest, mašta, osećanje) – iz sjajne slike pejzaža javlja se slika pesnikove tužne i setne duše -čulni motivi kkoji stvaraju poseban poetski štimung: jablanovi-noć-mesec-voda-usamljen čovek-njegova senka – ovi motivi bude čitaočeve emocije, izazivaju strepnju, osećaj usamljenosti i zapitanosti čoveka nad samim sobom - sugeriše naše prisustvo u tajnovitom pejzažu -uvodi u svet pesme TAJNU koja ga muči i želju da se ona odgonetne, razjasni - kome pesnik upućuje pitanje? – bilo kome; on nas pitanjima upućuje na lutanje i uporno traženje sagovornika – ali bez izgleda da ćemo ga naći – tajna je tako još tajanstvenija; - odgovora nema – pesnik ostaje usamljen; -pejzaž se izjednačava sa stanjem u ljudskoj duši; npr. u pesmi „Podne“: „Sve jetako tiho. I u mojoj duši/produženo vidim ovo mirno more...“ - preko udaljenih slika meseca, humova, pogleda u visinu – probuđena je uiluzija o neizmernoj širini i visini prostora -u središtu neizmernog prostora – usamljen i sićušan čoveksa svojom senkom -tišinu naglo prekida- šuštanje jablanova (uzdrhtali, strasni treptaji) - šuštanje jablanova=pobuđivanje duhovnih nemira SIMBOLIKA JABLANOVA: na poč.pesme se da samo naslutiti; izuzetni oblik jablanova (u vanumetničkoj stvarnosti=duguljasta krošnja koja stremi u visine i nadmaša ostalo rastinje – pogodna struktura za simbolično predstavljanje čovekove individualnosti i ljudskog stremljenja u duhovne visine)
- ukorenjenoost jablanova u zemlju = ropska sputanost koja se nadoknađuje bujnim rastom prema suncu itežnji ka zvezdanim prostorima - simboli za čovekovu razapetost između materijalnog i duhovnog sveta; fizičke egzistencije i duhovne egz;neodoljivo stremljenje uma u još neosvojena ppodručja saznanja; motiv jablana- Matoševo „Jesenje veče“
Čekanje -odnosi se na čekanje swmrti koju naziva „trenut poslednji i sveti“ „U horizont prazan gledajući tada...“ – kao prazna transcendencija; iščekivanje sudbinskog drugog bića nije se ostvarilo, žalost što do susreta nije došlo (2.strofa) - neposredno poređenje smrti i doma – simbolika prihvatanja smrti kao nečeg našeg, nečeg sa čime živimo - strašno osećanje se banalizuje kako bi se lakše podnelo
Povratak sećanje na nešto što je prošlo pesnik vezuje za motive tuge i prolaznosti (jesen, lišće što opada, vode što plaču) „Njen će mirni korak žalosno da prati...“- svesno svoje prošlosti i značenja – kao povorka koja prati umrlog
Čežnja 12-erac, aleksandrinac, ukrštena rima -čežnje je personifijkovana u vidu Venere- eros (bestidna, gola pogleda punog žudi kupa telo u rosi i mirisu ruža – o čistzoti požude i čežnje – neostvarenost, jer su nebesa prazna! „stidno oko“ – oko=ogledalo duše; kao svest koja odražavaželju, ali prevaga erosa nad razumom „..i ne dozna niko tu pagansku ljubav..“ = želje koje su ostale neostvarene, poznate samo onome koji želi Novembar -11-erac motiv praznog neba u pesmama Čekanje, Čežnja, Novembar - visina (prazno nebo)reflektuje večernjim silaskom sboju pustoš- i polja su pusta; bolesnička atmosfera – reka je personifikac. bolesniak; -„Skelet vrbala“ – vešto odabran atribut – mrtaz nad trulim strnjikom, plač vetrova, mrtva šuma; - sve to ne izaziva tugu u pesniku, nego ravnodušje koje zahteva samoću i oslobađanje napetosti u vidu suza
Morska vrba -aleksandrinac, ukrštena rima
-motiv usamljenosti žene, čoveka -prokletstvo kao motiv sudbine -kontrast; vrba koja naliči na nimfu: Nimfa=simbol duše drveta; antička poređenja, parnasovske slike Nimfa – šumi tugu... tužnoi šumi život→ tuga=život (paralela)
Sat -elementi bolesničkog osećanja; mor kao zlokobna slutnja; izbijanje sata uvek označi nečiji nestanak sat=simbol veremena koje život ograničava u njegovoj trajnosti; savest o neminovnosti smrti
Ponoć aleksandrinac sa opkoračenjima; ukrštena rima; - parnasovska; antičke reminiscencije; -pesma u zatvorenom prostoru<, bajkoliki motiv (kipovi koji noću oživljavaju) Nioba, Laokon, Edip – zamerili su se bogovima; gladijator=rob - nema večnog života- i najjači podležu smrti
Poezija
B. Popović „Antologija! -programska pesma, aleksandrinac, sonet, epiteti hladnoće, efekti više otmenosti nego bolesti(bledilo, beskrvnost) 1.strofa= sugerisan beg u lepšu i uzvišeniju stvarnost „Budi odveć lepa...“ – usredotočenost na pesničku sliku + impersonalnost pesme koja stoji sama za sebe! - okrenuta sebi; ispovedna poezija; Parnasovski zahtevi: PESMA DA STOJI SAMA ZA SEBE; BEG U LEPŠU I UZVIŠENIJU STVARNOST; HLADAN, OBJEKTIVAN ODNOS PREMA SPOLJNJEM SVETU
CIKLUS: JADRANSKI SONETI
Pored vode 1.polov.pesme=deskripcija; 2.polov.pesme= identifikacija pesnika i pejzaža – ovo je manir Dučićev(pesme Podne, Pored vode, Noćni stihovi)
Kraj mora -pesma bazirana na kontrastu između nepomičnosti lava i veseloj igri dece; starost i mladost;
Selo -povezivanje prostorne i vremenske dimenzije (kao u pesmi Sat – vreme je prisutno pominjanjem sata koji izbija) kao i u pesmama Ponoć, Zimski pastel
Leto -aleksandrinac, sonet, ukrštena rima -momenti veselosti, živosti; uspomena na ženu (strasnu, mirisnu); vegetacija bujna , obilje, plodnost; vreme ne narušava autentiučnost sećanja; sve je crveno, raskoš, strast, putenost...
Jutrenji sonet jutro=podseća ga na stih jednom davno započet(seća na detinjnstvo) -Nortrop Fraj – mit mladosti i mit jutra (govori o ovome u jednoj svojoj analizi) -pesnik se seća detinjstva kada je jutro; sve ga podseća na stih davno započet (idealna, apsolutna pesma uvek je u pesniku, ali je i sama duša stvari)
Zvezde -zvezde u visokom granju kao rosa u srebrnoj tmini (oksimoron); zvezde u njenim očima koje ljubi; more puno zvezda, pa ih njiše... (1908)
CIKLUSI: JUTARNJE PESME, SUNČANE PESME I VEČERNJE PESME - najbolja D. poezija -osetljivost za prozore u prirodi, kretanje, harmoniju, SJEDINJENA SA SLIKOM I MISAONOŠĆU; OVE PESME SU OBJEKTIVNE, BEZ PRISUSTVA LIRSKOG SUBJEKTA – ALI TO NIJE OBJEKTIVISANJE U DEKORU, NEGO U PRIRODI S KOJOM NEPOSREDNO OPŠTI; NAJBOLJE PESME SU MU U 7-,8-.9-ERCU I DESETERCU.
Jutarnje pesme – ciklus; II faza (od 1910) – 4 pesme
-jutro= kao neki početak; optimizam; svetle boje uvek jače od tamnih; suprotnost je tu samo da pojača tendenciju vedrine i optimizma; -o paradoksalnoj neminovnosti postojanja jutra samo ako postoji i noć; lepota je upravo u toj igri svetlosti i mraka (Priča, Napon, Šum, Susret) -ukrštanje suprotnosti u nama i našoj tragičnoj sudbini
Priča - o paradoksu koji spaja suprotnosti u životu: da nema jedne, ne bi postojala ni druga, a sve to je iskazano na simboličan način kroz prirodu „Poezija se javlja u sudaru dveju suprotnosti, u dodiru dvaju polova- iz tačke gde su se ta dva protivna pravca ukrstila!“
Napon -rađanje je uvek bolno, ali je rezultat uvek jači! tendencija rasta; napon- izmešu onoga gore i onoga dole; klica, krilo
suza (smer: na dole )
(smer- na gore) - i sam ritam pesme je u vidu napona; svaka strofa počinje anaforski: „zavapi...“ u funkciji paralelizma: klica-krilosuza; ovako poređani pojmovi daju gradacijski niz koji odgovorara periodima ljudskog života: klica=početak, krilo=mladost; suza=starost; -pesimizam, ali uzvišenost bola
Šum -fabularna okosnica;prozopopeja; -kada šum pođe s jednoga mesta, private ga svi delovi prirode; pesma je bazirana na kontrastu čiji polovi potiru jedan drugi nemogućnošću istovetnog, zajedničkog bitisanja -verižna shema; gradacija, personifikacija, alegorija
Susret „secesionistički lažna“ pesma – M. Pavlović
alegorija=susret duše kojaaide na nebo i Anđela
Večernje pesme – ciklus – 7 pesama
Suncokreti ukrštena rima, deveterac (5+4), 6 katrena, isprekidana rima<, suncokreti kao simbol svih žeđi i žudnji ovoga sveta -obožavanje sunca i strah od mraka „Šume u strahu svom od mraka...“ – asocijacija „Jablanovi“ -4.strofa – kontrast (dvostruki: kralj-prosjak; svetlo-mrak) 5.strofa: unutrašnje iskustvo pesnika, njegove sabrane impresije (subjktivnost); zaokret ka ličnom, simboličnom Međa -majstorstvo konkretizovanja misaonog prostora međa=granica dveju lepota i dveju sujeta; veća je i od smrti i od života; Poezija se javlja u sudaru dveju suprotnosti, u dodiru suprotnih polova – nastaje iz one tačke gde se ta dva pravca ukrštaju „međa“ -granica između života i smrti, što deli pokret od mira - „egzistencijalni drhtaj pesme“ (M. Pavlović)
Pesme iz zbirke Lirika, objavlj. 1943.g. Čovek govori Bogu - pesimizam povodom ljudske perirode koji kulminira u završnoj strofi: - 2.strofa: Bog je protivrečnost; razlika Bog-čovek i nemogućnost spoznaje Boga – jer se ne mogu sresti svemoć i nemoć, večno i prolazno... čovek = „stranac u svome i telu i svetu“
Seme
- o položaju pesnika u svetu - Bodler: „Odbačeno Dete“; antagonizam pesnik-svet; obraćanje bogu; patnja – znak prvi i dični; i tu je kao i u prethodnoj pesmi, čovek stranac u svetu;
Pobožna pesma - protivrečni svet u kome živi pesnik dočaran je kontrastima (sudija-brat; stena-pesak, blato; ubica- dobri stranac) -apostrofa: obraća se Gospodu, koji je takođe uvek nejednak i drukčiji u svakoj stvari i koji ga iskušava zamkama = izdajstva druga; laž u sreći koju slavi – ovo je ujedno i konkretizacija pesnikovog stradanja
Natpis -pomireno predavanje smrti „crna ploča“ = granica između ovog i onog sveta, između životqa i smrti; mesto gde čovek može da se osvrne na obe strae „između sna i istine“ -prema slovenskom verovanju – htonični svet je u moru, u vodi
Jesenja pesma - motiv jeseni- motiv smrti: priroda koja umire, žudno se predajući „smrti koja sjaje“ -samo čovekov duh nosi svest o smrti (4.strofa); čovek nema moć da umre veličanstveno kao priroda. uzdah „Vaj“ – sugeriše bolnost ovog saznanja
Pesma -POETIKA!!! -pesma je personificirana – govori o sebi kao o biblijskom početku - „ U početku beše reč“; 1.seme u belom hlebu, 1. kamen u tvrđavama, 1.poljub.zaljubljenih - podražavanje biblijskog stila očito je u anaforskoj upotrebi veznika „i“ i u pomenu kedra (Solomon) i zlatne trube Poslednja strofa govori o pesmi kao o kompenzaciji (Žižak u domu siromaha/suza u oku mučenika)
Putnik dinamika, kretanje – život, smrt, tren i trajanje, nit povlačena s kraja na kraj putnik=sejač i seme, reč i obličje, ali –„ svet je patnja večnih promena“ -sudbina bića koje nosi božju iskru, ali ne zna ko ga je u svet poslao
„Sunčane pesme“- II faza - objektivna
