Nisam Ja Debela Nego Je Ova Haljina Tesna - Marija Frančeska Ventura

Naslov originala Mariafrancesca Venturo La sindrome dello shopping

obrada: Lena www.balkandownload.org

Marijafrančeska Venturo

Nisam ja debela, nego je ova haljina tesna Ispovest prodavačice na rubu nervnog sloma

S italijanskog prevela Gordana Subotić

Mom mužu Frančesku, koji je trpeo, razumeo i povlađivao ludilu prodavačice na rubu nervnog sloma, koji je spremao lagane večere kad sam se kasno vraćala kući posle rasprodaja i koji je hrabro masirao moja vilinska stopala na kraju svakog radnog dana.

1.

Habemus papam1

N

apnite se! Još malo, gospođo! Skoro smo uspeli! Nikad nisam ni pomislila da će mi jednog dana zatrebati priručnik – za akušerstvo kako bih mogla da obavljam svoj posao. Zato što ja nisam u porođajnoj sali i ne pomažem nikakvoj porodilji. Stajala sam u kabini ženskog butika i jednostavno sam pokušavala da objasnim jednoj mušteriji prilično bujnih oblina da joj bokovi neće nikad, ali nikad, glatko skliznuti u haljinče koje je odabrala. Avaj, kad je u pitanju neki moderan odevni predmet, žene čeličnom voljom uspevaju da savladaju najveće prepreke i najnepristupačnije vrleti kako bi istakle svoju ženstvenost. Elem, shvatila sam da moram pristati na igru i tako se nađoh u ulozi babice. Ja sam vukla, a ona je urlala. Međutim, bilo je beznadežno, u tu haljinu ona jednostavno nije mogla da uđe. Bila sam primorana da joj saopštim kako je bolje da odustane. Naravno, nisam mogla da primenim direktan i okrutan pristup, koristeći se bolno iskrenim primedbama: „Gospođo, mislim da vam je ova haljina tesna“, ili: „Trebalo bi da probate nešto s elastinom, zato što nemamo veći broj“. Uobičajene fraze koje prodavačicu pretvaraju u omraženu vešticu spremnu da otkrije tuđe fizičke nedostatke; rečju, u onu koja se usudila da mušteriji stavi do znanja da je debela. Bilo mi je jasno da bi takve primedbe mogle izazvati ne samo neprijatne reakcije, već i gubitak privržene mušterije. Osim toga, taj pristup sam već isprobala, i znala sam da vodi sigurnom neuspehu. Dobro sam znala šta bi se moglo dogoditi: „Gospođo, tesna vam je! Trebalo bi da uzmete veći broj.“

„Moj broj je četrdeset šest,2 što znači da mi svakako odgovara! Uostalom, šta hoćete da kažete? Možda smatrate da sam debela? Kako se usuđujete?!“ Nikad se ne bih usudila da kažem nešto slično: sigurno bih istrpela još jedan gnevni ispad, a u tom trenutku dovoljno mi je bilo histerično cičanje kojim je pratila iscrpljujuće pokušaje da se uvuče u haljinu. I tako sam odabrala diplomatski pristup. – Slušajte, gospođo – pokušala sam s prividnim mirom dok mi se znoj slivao s čela – imam za vas prelepu haljinu, uverena sam da će vam božanstveno stajati. Zapravo sam mislila na haljinu s elastinom, ali to joj nisam rekla. I dobro sam postupila. – Eto – ljutito se obrecnula – kao i obično, vi prodavačice uvek pokušavate da nam utrapite ono što ne želimo! Nisam došla ovamo da bih vam raščistila magacin! Uostalom, šta nije u redu s ovom haljinom? Možda hoćete da kažete da mi ne stoji dobro? Nećete valjda da mi kažete da sam debela! Zamukla sam. Strepela sam da će se upravo ovako završiti. Lebdela sam između otrovne i ne naročito pristojne želje da dreknem: „Da, gabore džangrizavi, debela si! Debela, debela, debela i nikad nećeš ući u ovu haljinu! Ha ha ha!“, što je tipično ponašanje izvesnih histeričnih prodavačica, i visokomoralne obaveze da se osmehnem i potčinim drevnom zakonu: „Kupac je uvek u pravu“. Neodlučna i ukočena, napetih viličnih mišića koji su se kolebali između smeška i režanja. Kad najednom moju nemu neodlučnost prekinu zvuk koji je ličio na oglašavanje sitog morža: – Grok! Ne znam tačno kako se to dogodilo, tek, lepa dama s rimskim naglaskom uspela je jednim jedinim odlučnim pokretom, ne baš elegantnim, praćenim jezivim grlenim mumlanjem („aaah“) da uvuče kilograme svojih oblina u haljinu. Zapanjeno sam je i s nevericom gledala, zajedno s ostalim

damama koje su se zatekle u sobi za probe. Nedavno sam na fakultetu položila ispit iz istorije moderne umetnosti. Lep je osećaj setiti se nečeg za šta ste bili uvereni da ste zaboravili, i osetila sam veliko zadovoljstvo kad sam shvatila da moje znanje nije otišlo u vetar odmah posle ispita. Dok sam studirala, divila sam se nagoveštaju pokreta koje jedno delo može da dočara sopstvenom statičnošću. Skulptura je nepokretna, baš kao i slika. Ipak, posmatrajući izvesna dela, stičete utisak da će se pokrenuti. Tek tako, možda već u sledećem trenutku. Dobro, možda grešim, ali preda mnom se upravo ni iz čega otelotvorilo jedno delo – ne znam baš da li je bilo umetničko – s najizraženijom težnjom za pokretom koju sam ikad videla. Ta žena nije disala, stajala je nemo i nepomično poput neke Degaove balerine i divila se pred ogledalom haljini koja joj je čeličnim stiskom obavila telo. Gotovo da nisam mogla da je prepoznam. Bila je to strukirana haljina od žoržeta starinski ružičaste boje, sa smeđim i belim cvetovima i velikim izrezom oko vrata. Kud joj se dede struk? Madam je stajala preda mnom, zadovoljna i ukočena, potpuno ukočena. Ipak, primetila sam jedan jedva vidljiv, milimetarski pokret. Šavova. Načas sam se uplašila da će haljina eksplodirati, ali tkanina se malo-pomalo povinovala čeličnoj volji dame koja je napokon prodisala. Haljina je ukroćena! Moja mušterija je, uprkos činjenici da je prilično dugo bila bez kiseonika, imala blažen i zadovoljan izraz lica. Naravno, za nju to nije bila samo obična haljina, u igri je bilo mnogo više, gotovo neko lično pitanje između gospođe i ostalog sveta. Meni je, međutim, bilo najvažnije što sam završila tu iscrpljujuću borbu.

„Dobro, sad idem na pauzu za ručak, gladna sam kao...“, pomislih već zamišljajući kako sedim na visokoj stolici obližnje pekare s ukusnim parčetom tek ispečene pice. Prerano sam se obradovala. – O, bože! – uzviknu gospođa svojim izraženim rimskim naglaskom. – Šta je bilo? Mogu li da vam pomognem, gospođo? – upitah je uslužno, razmišljajući o ručku. – O bože, o bože, o bože, o bože, o bože... – Da, recite mi, gospođo... – O bože, o bože, o bože... – Treba li vam nešto? Ovde sam? – Pogledajte šta je ovo ovde! – reče, dok je u skladu s uputstvima ginekologa opipavala desnu dojku, koja joj se prelivala preko ruba tkanine. Ponovo me je oblio hladan znoj, a obrazi su mi, s obzirom na temperaturu u prostoriji, sigurno bili zažareni i jezivo crveni. – Jao, ovde imam neku kvrgu! Na sisi! Na taj uzvik, stomak mi se prevrnuo. Reč „sisa“ navede me na histerično smejuljenje praćeno nelagodom kad me je gospođa ščepala za šaku i prislonila je na pomenuti deo tela. – Je l’ osećate? – zavijala je. – Je l’ osećate ovu kvrgu na sisi! Majko moja! Kakav užas! Moja sisa! Moja sisa! – Gospođo – promrmljala sam znojeći se i opraštajući se od ručka – zašto ne probate onu haljinu koju sam vam pomenula... – Opet ona! Neću! Ova mi odgovara! Ta druga je sigurno s greškom. Al’ ova mi prave kvrge na sisi! Dajte mi da probam neku drugu, istu ovakvu... ali drugačiju, razume se! Trebalo je već da shvatim da s njom ne vredi razgovarati, treba je samo slušati. – Naravno, gospođo – rekoh s drhtavim osmejkom – odmah ću je doneti. Otišla sam u magacin. Uzela sam potpuno istu haljinu i pažljivo sam pregledala

unutrašnje šavove, tražeći moguće greške. Probaće potpuno istu haljinu i posle preznojavanja ravnog Nijagarinim vodopadima počeće da urla i ponovo da se žali na kvrgu na sisi, pomislih. Sažaljivo sam gledala haljinu. Ne bih podnela da još jednom prođem kroz dugu i iscrpljujuću scenu porođaja. Sažalih se nad haljinom i vratih je na mesto. Vratila sam se u sobu za probe. – Gospođo, nažalost, haljina koju ste probali je poslednja, nema ih više – slagah je. – Ne brinite – ohrabrila me je, skičeći – shvatila sam da je i ova dobra! Lepo je videti kako su mušterije povremeno spremne da priznaju svoju grešku. – Postava je tesna! – rekla je zadovoljno i u isto vreme zajedljivo. Shvatila sam da joj dugujem objašnjenje i, naoružavši se najrazumnijim strpljenjem, odgovorih joj vrlo smireno: – Znate, gospođo, postava je obično malo uža od haljine kako bi haljina glatko klizila niz nju, bez nabora. Kao da je moje objašnjenje, koliko god bilo naivno logično, nije ubedilo, štaviše, čini mi se da je već imala spreman odgovor: – Dobro, ali, oprostićete mi što ću morati da vam kažem, ali haljina mi pravi kvrgu na sisi. Gledajte! Šta sam mogla da joj kažem? Mogla sam da se odlučim za jednostavan odgovor: „Odustanite, gospođo. To nije haljina za vas! Mala vam je! Je l’ me razumete? Mala! Mala! Mala! A vi ste debeli, debeli, debeli!“ Umesto toga, pogledala sam je s uobičajenom zgrčenom grimasom; zurila sam u nju praveći pokrete poput saobraćajca koji u vreme špica stoji na Trgu Venecija, pitajući se: zašto se ovo baš meni događa? Na sreću, ljubazna mušterija priskočila mi je u pomoć, prekidajući neprijatnu tišinu. Osmehnula se.

Pogledala me je i glasom punim ohrabrenja objasnila mi: – Onda, gospođice? Pomislite samo da jedne večeri izađem u ovoj lepoj haljini s nekim muškarcem. On se zadivi, što je logično, zar ne? Zatim odemo na večeru, a on mi se udvara. Potom me odveze kući. Pozdravljamo se. On me u tom trenutku ljubi i onda? Onda me uhvati za sisu i primećuje da je neravna! Majko moja, shvatate li vi kakva bi to katastrofa bila? Šta će on misliti o meni? Šta on zna o tome da su postave uže od haljina? Pomisliće da imam kvrgu na sisi! Otkrili smo tajnu tolike brige. Moja mušterija nije očajavala zbog veličine haljine niti zbog svojih bujnih oblina, već zbog moguće intimnosti s nekim vrlim kavaljerom koji će se u trenutku zaljubiti u nju. Ako je to problem, zašto ne odabere neku drugu haljinu? To već zadire duboko u misterije ponašanja izvesnih žena. Osim toga, u životu nije baš sve zasnovano na logici. – Ovako ćemo – odlučno nastavi gospođa – zovite krojačicu i proširićemo postavu! Ha, ha, ha... Zar nisam genije! Gledala sam je zaprepašćeno. – Gospođo, naša krojačica izvrsno porubljuje haljine i sužava ih – rekoh, naročito naglašavajući reč „sužava“, došavši u iskušenje da joj je osam puta ponovim: sužava, sužava, sužava! – ali ne verujem da bi mogla da ih proširuje, a čak i kad bi uspela, bojim se da bi vam mnogo naplatila, možda nije vredno... – Zaboga! Ja sam ovde mušterija! Ako ona to može da uradi, platiću koliko treba da platim, nisam ja nekakva sirotica! Sudeći po gospođinim rečima, novac ima veliku moć: dovoljno je imati ga u izobilju, i sve se može rešiti. I tako, pozvah krojačicu; samo da ne bih više morala da slušam piskavo urlanje moje mušterije; bilo je to pravo mučenje. Tereza je bila naša krojačica. Prava gospođa. Sedam generacija njenih predaka potiče iz Rima. Svakog dana dolazila je na posao iz Ulice Markoni autobusom sedamsto šesnaest, iako je rođena nasred Cvetnog trga. Tereza je prava Rimljanka, kakvih gotovo više i nema, jedna od malobrojnih koji su nekad živeli u samom

gradu, u starim četvrtima kao što su Pinja i Monti; jedna od onih koji su, budući da to više nisu stare već „istorijske“ četvrti, bila prisiljena da se odseli kako bi se američkim, engleskim, nemačkim, japanskim i ostalim turistima iznajmljivali stanovi sa zajedničkim kupatilom u hodniku. Tereza, ili bolje reći Terezona, s obzirom na visinu, nije imala dlake na jeziku. Od oktobra do aprila hodala je u ogromnom sivom pletenom kaputu, a igla joj je uvek bila zadenuta za rever, kao orden. Orden za strpljenje, pomislila bih svaki put kad bih je videla kako umornim korakom, pritisnuta teretom godina, ulazi u našu prodavnicu. – Šta? – zagrmela je Tereza u telefonsku slušalicu, na približnom italijanskom. – Ma jesi li ti rekla gospođi da moram promeniti celu postavu i da će je to debelo koštati? I jesi li joj rekla da bez probe ne možemo znati kako će ispasti? Ja sam krojačica u prodavnici odeće, ja ne šijem odeću! I jesi li joj rekla da se ne isplati raditi to s takvom haljinom i da će mi oduzeti mnogo vremena? – Jesam, Tereza, sve sam joj rekla, ali uporna je, ne mogu valjda da je izbacim iz prodavnice... Molim te, pomozi nam, inače ću zanoćiti ovde s njom! – Dobro, mala, kaži joj da dolazim da bih joj uzela meru, tako bar nećemo pogrešiti! I tako je Tereza došla i sve sredila; s gotovo svečanim strpljenjem obeležila je mere čiodama ne obraćajući pažnju na gospođu koja je, već premorena, sve vreme frktala. Kad je napokon završila kruženje oko gospođinog struka, Tereza uzviknu: – O, napokon završismo... Habemus papam! U tom trenutku, gospođa nas zaprepasti odgovorom: – Habemus papam? Je l’ znate da me tako zove i moja mama? Nismo znale, ali smo i te kako mogle da zamislimo!

2.

Nije lako biti nezavisan!

K

ad napuniš dvadeset pet godina, shvatiš da ti se život ne odvija isključivo između četiri zida tvoje sobe oblepljene posterima Cirque du Soleli i Eleonore Duze i jasno ti je da moraš odabrati put koji još ne vidiš pred sobom, jer taj put moraš sam da stvoriš. Ako se još uzme u obzir da ti je soba vrlo mala i da je deliš s dvema sestricama koje imaju upola manje godina od tebe, s kojima se posvađaš samo zato što jedna papuča nije na svom mestu, jasno ti je da moraš da se seliš. Šta raditi? Odakle početi? Najpre spremi kofere, lepo složi svoju odeću, knjige, dnevnike iz školskih dana i fotografije, ne zaboravljajući da na gomilu dodaš i papuču koju ti je sestra upravo otela. Onda treba da odeš do trafike, da kupiš Male oglase i obeležiš žutim markerom sve sobe za izdavanje koje ti deluju pristojno; pazite, rekla sam sobe, zato što su stanovi preskupi. Čak je i garsonjera od dvadesetak kvadrata u Tiburtinu – prigradskoj rimskoj četvrti – samo san, jer ne možeš da deliš troškove s dečkom zato što je zbrisao upravo tad kad si mu predložila da delite stan: – Ne nudim ti da živimo zajedno, samo tražim da delimo troškove najma. Ako hoćeš, možemo da spavamo i u odvojenim sobama... – Mnogo žuriš, ja sam još previše mlad da bih napustio gnezdo, bejbi... – ... Ali imaš već dvadeset osam godina... – ... Imam SAMO dvadeset osam godina, razumeš? Još sam klinac! – KLINAC?! – Da, pa šta? Prosečan ljudski životni vek se produžio! – Ali ti si diplomirao, radiš! – Uhh!

„Uhh“ kažu deca udarajući nogama o pod kad im učiteljica oduzme lopticu-skočicu! Unervozila sam se kao doberman u veterinarskoj čekaonici, dok čeka da mu odseku rep. – Kako možeš da kažeš... UHH? – Uhh... Otkud znam... Za srce bih ujeo roditelje kad bih otišao tako iznenada. Potreban im je njihov obožavani sinak! – To jest, TEBI treba mama da ti pegla košulje... Siroti sinak! – Mmm... da... ne... – lice mu je odjednom poprimilo praznjikav, ali odlučan izraz. – Slušaj, šta bi ti htela, zajedno smo TEK tri godine. Ne mogu da se obavezujem. O, bože. Priznaj: odlučila si da me prepadneš kako bismo se razišli. Dobro, ako si odlučila da raskinemo, ne krivim te, ne mogu da ti pružim ono što želiš, da živim s tobom, bože, to je velika obaveza... Šta će ti pasti na pamet za tri meseca? Stavićeš mi povodac da bi znala kud idem. Ja? Da mu stavim povodac? Ma šta on misli, ko sam ja! Počela sam da shvatam pećinske žene koje su s toljagom jurile muškarce – ne postoje baš dokazi da je bilo tako, ali ja sam ih tako zamislila! – Ne, vidi. Previše sam mlad. Gotovo je. Jesi li sad zadovoljna? – U redu! – rekoh, razjarenija od dobermana kojem je neko u veterinarskoj čekaonici gojzericom stao na rep koji će mu odseći! – Ionako uvek ti odlučuješ o svemu... – Kukavica! – Nema svrhe. Uzalud se trudiš da me ne povrediš. – Licemer, pomislih. – Ipak, ako će ti to pomoći da se osećaš manje krivom – nastavio je uzdišući i podešavajući glas, glumeći ožalošćenost gore od glumca u nekoj sapunici – svima ću reći da sam ja ostavio tebe. Tako ćeš moći da kukaš svojim drugaricama, da im pričaš kako sam obična hulja i kako sam ti slomio srce. – Pravi si altruista, hvala ti! Ali nema potrebe. Slobodno kaži da sam ja ostavila tebe i da nemaš pojma zašto zato što si previše mlad da bi razumeo! Šta sve muškarac neće učiniti da ne bi uništio svoju reputaciju mužjaka.

Još ti nije jasno kako se sve to dogodilo ali, čak i kad zineš u čudu poput dvoranina zatečenog pred carevim novim ruhom od zlata kojeg i nema, moraš da stisneš petlju i nastaviš napred. Htela si da budeš nezavisna? Bićeš. Po svaku cenu! Nemaš posao, nemaš dečka koji će te ohrabriti, ne znaš odakle da kreneš, ali bićeš nezavisna. Uhvatiš se za telefon poput brodolomnika na splavu od grančica i besomučno telefoniraš, dok ti se linija ne usija kao hot lajn za erotomane. Dok ti jagodice prstiju, usled bizarne tendencije za prilagođavanjem, ne postanu četvrtaste. Uskoro će pasti mrak, tvoji četvrtasti prsti nervozno lupkaju po komodi, drugom rukom držiš slušalicu prislonjenu uz uvo, i konačno s druge strane neko odgovara: – Da, izvolite? – Halo, zovem zbog sobe za iznajmljivanje! – počinješ tonom koji je mešavina ljubaznosti i oduševljenja, vodeći pri tom računa o dikciji kako bi osoba s druge strane linije shvatila da si obrazovana, ali nastojeći da zvučiš prirodno da ne bi ispala snob. – Jeste, curo, soba je u mojoj kući, ako ’o’š da je vidiš, mo’š da dođeš danas posle podne, al’ nemoj kasno, jer posle idem kod Marize na kanastu. Da li je zaista trebalo da brineš o dikciji? – Mmm... A je li stan u centru? – pitaš, trudeći se da dubokim tantričkim disanjem prikriješ nelagodu zbog njenog izgovora. – Ja ti rekô da jeste, piše i u novinama! Je l’ umeš da stigneš do San Đovanija? To ti je u samom centru. Čekam te u pet, nemoj da kasniš, jer me Mariza čeka. Ja sam u broju čet’ri! Uostalom, zašto bih oklevala zbog izrazito rimskog dijalekta? I Gada3 je napisao remek-delo koristeći se istim dijalektom, a nije ni jedini. Osim toga, ovo je prva osoba koja nije kratko odgovorila: „Soba je već izdata, hvala“. – Hvala, doći ću na vreme, gospo... – O bože, da li je muško ili

žensko? Po glasu se baš i ne može proceniti, ma daj, probaj da pogodiš, lupni: – Gospodine! – Magda! Zovem se Magda, razumeš? Vidimo se posle! Spuštaš slušalicu. Pošto sam pogledala kutije propisno obmotane kilometrima crne lepljive trake, spremne za selidbu i naslagane u predsoblju, izašla sam. Tačno u pet stala sam pred interfon zgrade u centru grada, interfon na tako išaranoj aluminijumskoj tabli da sam jedva uspela da vidim broj četiri. – Gospođo Magda, došla sam zbog sobe! – Prizemlje, luče. Uđi! Uđoh. Zaputih se dugačkim hodnikom. Dugačkim, uzanim i mračnim poput ljigave jegulje. Koračala sam između dva oljuštena zida koja sam gotovo mogla da dodirnem ramenima. Trošan pod pokriven tankim slojem maltera škripao mi je pod nogama, dok se zadah gorgonzole ili mošusa širio u talasima. Kao da sam u ogromnoj kutiji s božićnim ukrasima, koju je moja baka preko godine držala u podrumu. Vrata su bila otvorena i dočekao me je samo glas koji je dopirao iz neke udaljene sobe. – Uđi, luče. Slobodno! Stidljivo sam provirila i ugledala kako se njiše zavesa od raznobojnih plastičnih alki. Magda je sigurno bila iza nje. U predsoblju je stajala mala polica od bambusa puna starih telefonskih imenika, Žutih strana i gradskih vodiča. Na toj ogromnoj gomili isticao se, poput krsta na vrhovima nekih planina, telefon. Crveni. U obliku usta. Pored njega je stajala trouglasta pepeljara s natpisom „čincano“,4 puna opušaka merita, umrljanih nežnoljubičastim ružom. Zavesa se odjednom razmaknu, a plastične alke veselo zazveckaše. – Drago mi je, ja sam Magda. Magda je pošla prema meni njišući bokovima u drečavoj

kućnoj haljini prekrivenoj crvenim lalama, s gomilom malih papilotni u crnoj kosi, dok su joj se ušne resice istegle pod težinom koralnih minđuša. Teško je bilo pogoditi koliko joj je godina, možda je imala manje od pedeset, no bore koje su joj se stvarale u uglovima usana dok je usredsređeno uvlačila dim cigarete navodile su na pomisao da je ponosno prešla šezdesetu. – Dobro veče, gospođo Magdo! – ljubazno sam otpozdravila. – Gospođica Magda, moliću – opomenula me je nabirajući nos. – U svakom slučaju, mo’š da me zoveš Magda. Jednostavno – nastavila je nastojeći da ublaži neuljudan ton i postala tako slatka da bi uništila karijesom deset zuba naoružanih specijalnim štitom protiv glukoze. Oprezno sam se osvrnula oko sebe, pokušavajući da zamislim – ne kao posetilac, već kao stanar – kako u papučama tumaram po toj kući ukrašenoj posterima prikačenim raznobojnim čiodama. Stanarka stana broj četiri. Kao kad životinje pokušavaju da se naviknu na novo stanište. – Sa’ću da ti pokažem tvoju sobu... Pratila sam Magdu koja se zaputila prema malim vratima, zaklonjenim zavesom od isprepletenog kanapa. Otvorila ih je teatralnim pokretom, kao da me iza čeka operska pozornica i svečano izjavila: – Evo tvoje sobe! Posle tako slavodobitnog predstavljanja, dostojnog fanfarama glavnog carskog barjaktara, poskočila sam. – Šta je, jesi li progutala žabu, lutko? Stajala sam zblanuta i nisam bila u stanju da izgovorim ništa osim slabašnog: – A? Žabu? Ne... nisam... – Onda sam s toliko pažnje počela da zagledam sobu kao da stojim ispred Mikelanđelove slike Pijeta. Dakle: u sobi je bio krevet. Spartanski. Gvozdeni ram i dušek. Ali bio je tu. Zatim sam videla stočić i stolicu čiju su presvlaku izjeli moljci, čiviluk i minijaturnu komodu s fiokama. Međutim, nešto nije bilo kako treba. Nešto se nije uklapalo u tu zbrku

izbledelih boja i nameštaja nabacanog bez ikakvog reda. Širom otvorenih usta zurila sam u tu teskobnu sobicu pokušavajući da odgonetnem šta se tu ne uklapa, osim tuge, naravno. – Ovaj, daklem?! Šta te je spopalo, jesi l’ omutavela? – Ne... ovaj... ja... zapravo... ne znam... – Slušaj, odluči se, jer ja žurim. – Da, svakako, znam da morate da idete, na kanastu... – I dalje mi nije bilo jasno šta nije u redu. Odugovlačila sam postavivši joj nekoliko pitanja: – A ko još živi u stanu? – Samo ja i ti, luče! Ponekad dođe Pjero, moj verenik. Al’ ti ne mo’š nikog da dovodiš, je l’ jasno? – A, imate li etažno grejanje? – Ma kakvo grejanje! Ovde ti sunce sija ceo božji dan, preko cele godine! – odvrati Magda dok joj je dim izlazio kroz nozdrve. Kako da ne, meni je već nedostajala sunčeva svetlost u ovoj mračnoj i zadimljenoj špilji. Potražih je pogledom kako bi me malo obodrila. Uzalud. Šta bi sa suncem? Eto šta nije bilo u redu s tom sobom! – Gospođo Magdo... ali... prozor? – Šta prozor? – Prozor u sobi! Ova soba nema prozor! – Uh, da nećeš da ti ga izmislim? I šta će ti prozor! Nemoj mi reći da ti treba dnevno svetlo da bi mogla da spavaš? Nemoj da me zamajavaš, lutko! Nisam ja zaludna! Ja sam poslovna žena! – Ali, meni je potreban prozor! – dreknuh nimalo se ne uzdržavajući, jer sam odjednom osetila gušenje. – Gle kakva je prznica! Lutko mamina, treba da budeš zadovoljna! Misliš da ćeš za trista evra na crno naći nešto bolje? Vidi ti nje! Slušaj, princezo, ako ti se ne sviđa, kaži, nemoj da mi oduzimaš vreme! – uvređeno viknu gospođica Magda, uzdržavajući se još manje nego ja. Princeza, moi?5 Kako je ono beše govorila moja baka po majci, poreklom iz

Friulija? Ne može se sa svakim fino, tako je imala običaj da kaže, ako se dobro sećam. Odjednom sam prasnula: – Ja prznica? Ma nemoj, a šti ti misliš, da si kraljica Elizabeta? Pazi ti nju. Šta, bre, ti zamišljaš? Šta misliš ti, ko sam ja? Ma kakva engleska kraljica, s tom skalamerijom na glavi više ličiš na kraljicu Koeli! Najednom me je zaposeo duh sedam generacija mojih predaka Rimljana, uvukao se u mene i sad je gestikulirao mojim rukama, ne dopuštajući mi da ga obuzdam. Onda se okrenuh na peti pred Magdom koja me je zaprepašćeno posmatrala. – Vidimo se, gospođice! Šta mi je? Njihala sam bokovima gore od kafanske pevačice iz napuljskog predgrađa s kraja devetnaestog veka i, podbočivši se kako bih naglasila lelujanje kukova šutnuh ulazna vrata, koja se uz tresak zalupiše za mnom. Svakako, činjenica da sam odbila prvu slobodnu sobu po gotovo pristojnoj ceni (s obzirom na situaciju na rimskom tržištu) nije bila nimalo ohrabrujuća. Međutim, poznato je da je prilikom pregovora o iznajmljivanju stana neophodno biti uporan, ako čovek hoće da obavi posao. Zato sam ponovo otišla do trafike i, sumanuto telefonirajući, nastavila da tražim u Malim oglasima ponude niže od šest stotina evra. Posle nekoliko dana, manijakalno brižljivo poput kartuzijanskog monaha ubeležila sam još jedan sastanak u agendi: dvokrevetna soba koju bi trebalo da delim s ko zna kim, u širem centru grada. Već sledećeg jutra sela sam na svoj raskliman, bučan ali neustrašiv i brz motor, i zadovoljno pevajući na sav glas: Azzurooooo, il pomeriggio è troppo azzuroooo e lungo per meeee!,6 rešila da se naoružam dobrim raspoloženjem. I tako, kad sam pozvonila na kapiju prastare zgrade u četvrti San Lorenco, omiljenoj među studentima, vrata se otvoriše pred mojim širokim osmehom, a ozarena energična devojka dočeka

me veselim: – Dobro došla! – Ja sam Madalena, uđi i slobodno se smesti! – reče pružajući mi desnu ruku iscrtanu kanom. – Znaš bila sam na nekom venčanju u Tunisu, a tamo je običaj da se gošćama iscrtaju nadlanice – reče, gotovo pravdajući se. Madalena je sasvim sigurno bila vesela, velikodušna i gostoprimljiva devojka. Kad se nasmejala ugledala sam joj pirsing na jeziku, a lice joj je bilo uokvireno gustim smeđim kovrdžama koje su joj padale na ramena, poskakujući poput opruga na fliperu. Njene zelene oči istaknute kajalom, bile su bistre i iskrene. Stan je bio veoma mali, ali lepo uređen, na zidovima su stajala velika platna od afričkih tkanina, a na svakom delu nameštaja nalazila se poneka figurica ili crna drvena pepeljara ukrašena malim crtežima antilopa ili slonova. – Ja sam namestila stan. Znaš, tri puta sam bila u Keniji i zaljubila sam se u taj stil. Osim toga, vlasnik ne bi okrečio ni kad bih ga na kolenima molila, pa sam odlučila da ih prekrijem ovim tkaninama koje sam tamo kupila. Ma samo se ti raskomoti, možeš i da se izuješ ako hoćeš! – A, da, svakako, cipele! Hvala! – Kako je to mislila da se izujem? Nisam došla u japansku kuću! Osećala sam blagu nelagodu. Uostalom, gle kakav je pod! Pun rupa, gori od švajcarskog grijera! Mogla sam da se kladim da mermerni pod datira iz vremena izgradnje kuće. Da vidimo, to bi mogla biti, manje-više hiljadu osam stotina i neka... Kako god bilo, stan mi se svideo i svakako nisam želela da me obeshrabri zahtev da se izujem. Ko zna, možda je ona u pravu, udobnije je bez cipela. Osim toga, htela sam po svaku cenu da ostavim dobar utisak, tim pre što mi se učinilo da nisam jedina koja traži sobu. Zato je poslušah. Povukla sam patent-zatvarač na čizmama kupljenim posle laktanja na zimskoj rasprodaji, jednim potezom ih izula i ostala bosa na hladnom rupičastom podu.

Onda se iznenada začulo zvonce. – Izvini, to je verovatno devojka koja je trebalo da dođe posle tebe; poranila je! Je l’ ti neće smetati da je uvedem? – Šališ se! Samo ti nju uvedi! – rekoh s usiljenim osmehom, nastojeći da se opustim. Na kraju krajeva, zašto bih strepela? Nisam imala zbog čega da strahujem, bila sam ljubazna, nasmejana, čak sam se i izula! – Hvala, ti u međuvremenu možeš malo da prozujiš po stanu, ako želiš! – Madalena mačjim korakom odšeta prema vratima. – Uđi! Malo si poranila, ali nema veze, nemaš ništa protiv da pogledaš stan zajedno s devojkom koja je došla pre tebe? Dok je Madalenin glas odjekivao hodnikom, čula sam zvuk koraka koji se približavaju, a onda, najednom, taj zvuk utihnu. – Izvini, je l’ ti neće smetati da se izujem? Znaš, za mene je dodir s tlom izuzetno važan: mogu da uhvatim energiju nekog mesta pre svega preko poda po kojem gazim! Ne! Nisam mogla da verujem! Kakva slučajnost! Moja moguća rivalka sama je predložila da se izuje! Nisam stigla da razradim odbrambenu strategiju jer se Madalena vratila u dnevnu sobu i predstavila mi neprijatelja, uzurpatora dvokrevetnih soba. – Drago mi je, ja sam Lara! – reče ona, pružajući mi ruku. – I meni je vrrrlo drago! – odvratih nastojeći da potisnem neprijateljstvo koje je u meni ključalo poput usijane magme, vekovima zarobljene u aktivnom vulkanu. Tako sam joj jako stisla šaku, da sam joj je gotovo zdrobila. Trebalo je da shvati da sam tvrd orah. – Ajoj! To boli! Imaš baš snažan stisak! Izvini... ali... imam prsten oštrih ivica pa me je zabolelo... – O, ne, preterala sam, baš sam se izblamirala! – Dođi! – brižno joj reče Madalena, gledajući me s podozrenjem – stavi ruku pod mlaz hladne vode, videćeš da će ti pomoći! Dok joj je Madalena držala nežnu porcelansku ručicu pod mlazom vode nad sudoperom, Lara me ledeno, izazivački

pogleda, kao da mi govori: – Malo sam lukavija od tebe! – Ukratko, da je mogla da reži, zarežala bi. Dobro. Duel može da počne! – Vidim da imaš mnogo afričkih predmeta! – reče Lara dok se voda slivala u umivaonik. – Ja obožavam Afriku! Putovala sam jednom tamo s roditeljima, kad sam bila mala, i od tada sanjam da ponovo odem! – nastavila je, cvrkućući. – Stvarno? – oduševljeno odvrati Madalena. – Čarobno! A gde si bila? Nemoj da kažeš Kenija, nemoj da kažeš Kenija, nemoj da kažeš Kenija. – U Keniji! Zašto si rekla u Keniji! – Divno, i ja sam bila u Keniji! Tri puta! Ispala sam. Out. Game over. – Ma, ne pričaj! Imamo toliko toga zajedničkog! Ko zna, možda ćemo jednog dana zajedno ponovo otputovati u Keniju! – reče Madalena, skakućući. – E, ko zna? Možda nas je sudbina spojila kako bismo jednog dana zajedno otišle u Keniju! – odgovori Lara u napadu oduševljenja, kao da je videla marsovca. – Da, to je stvarno sudbina! – nastaviše u horu. Čoveče. Kao što nas doktor Frankenštajn uči: Sudbina je tako htela, a ja se pred sudbinom i pred Parkama7 obično povlačim. Zbogom smeštaju u dvokrevetnoj sobi. – Pođite za mnom, devojke, pokazaću vam stan! – reče Madalena, pružajući Lari suvu krpu. – Dakle, kao što ste mogle da naslutite, ovo je kuhinja, s nužnim elementima, ali ništa ne nedostaje, ima čak i mikrotalasnu! – Mikrotalasna! Fantastično! Oduvek sam sanjala da imam mikrotalasnu rernu! – uzviknu Lara glumeći oduševljenje

dostojno Mesnerovom kad je osvojio Mont Everest. – Pa... drago mi je što ti se sviđa... – odvrati Madalena, zbunjena tolikim oduševljenjem. Ja pogledah Laru onako kako bi psihijatar frojdovske škole pogledao psihotičnog pacijenta zaljubljenog u svoju majku, i posle kraćeg ali dubokog razmišljanja zavrteh glavom i rekoh samo: – Boga ti, mora da gajiš duboku strast prema mikrotalasnim pećnicama... Nikad se u životu nisam osećala tako antipatičnom, ali želela sam po svaku cenu taj krevet koji mi sudbina, izgleda, uskraćuje. – A ovo je moja soba. Budući da sam ovde malo duže, uzela sam jednokrevetnu. Soba je bila veoma mala ali praktično nameštena. Na podu je bio dušek, a zidovi su bili puni uokvirenih fotografija, radni sto se nalazio ispod prozora, pored male biblioteke pretrpane knjigama. Oštar, gorkast miris tamjana štipao nam je i golicao nozdrve. – Kažu da je izuzetno dobro za kičmu ako se leži na dušeku stavljenom direktno na pod! – rekoh i ne znajući šta govorim, nastojeći da nadoknadim zaostatak. Onda energično izduvah nos kako bih ga oslobodila snažnog peckavog mirisa tamjana. – Ah – reče Madalena, oklevajući – zaista? Zapravo nisam ja odlučila da ga stavim na pod. Morala sam zato što je krevet bio toliko crvotočan da se raspao dok sam spavala, a vlasnik stana je odbio da kupi novi; osim toga, povremeno moram da ga premeštam kako bi disao, da se ne bi ubuđao. Ne, nas dve zaista nemamo ništa zajedničko. – Dođite, pokazaću vam sobu... Nažalost, devojka koja koristi tu sobu nije trenutno tu, odvela je psa u šetnju... – Psa? – zbunjeno odvratih. – Psa? Kakvog psa? – u Larinim zenicama blesnu strah... – Hoćeš da kažeš da ovde, u ovoj kući, živi neki pas i da je taj pas hodao svojim šapama po ovom istom podu? – dodade još plašljivije, uznemireno zureći u svoja bosa stopala.

– Da – odgovori Madalena. – Je li to problem? Pa kako je moguće, u kući živi pas a Lara to nije osetila? Možda pod ne isijava dovoljno pseće energije. – O, mama... pas... – Lara je razrogačila oči i ponovo pogleda bosa stopala. – To jest... ja... Ne, izvini... ja to ne mogu! – i poput brzog voza zbrisa ka predsoblju, navuče cipele i dovikujući: – Svakako mi je drago što smo se upoznale, možda ćemo se sresti u Africi! – i pobeže i ne zatvorivši vrata za sobom. Da li je sudbina uzela obličje psa? Ne znam. Istini za volji i meni je postajalo sve neprijatnije. Osećala sam snažan miris psa koji mi se poput oštrice zario u nozdrve, pod stopalima sam osećala vlažan i lepljiv pod, kao da se hiljadu mehurića sapunice zalepilo za njega. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv pasa, ali treba biti oprezan kad živiš u istoj kući s njima, i to s nepoznatim osobama. Bar ja tako mislim. Više sam brinula zbog vlasnice psa nego zbog psa. Osim toga, ja sam oduvek imala mačke, tihe, nezavisne, tajanstvene i uzdržane. Kako bih mogla da uspostavim odnos s psom, koji je potpuno različit? Na kraju krajeva, nisam mogla znati unapred, te sam se uzdala u instinkt i osećaj i... ne, dodir lepljivog poda nikako nije izazivao prijatan osećaj: podsećao me je na kolonu gmizavih puževa. Sve u svemu, nije bilo baš pametno što sam se izula. – Možda je trebalo unapred da vas upozorim da držimo psa u kući – tužno je izjavila Madalena – ali nisam mislila da je to nešto loše... – Ne odnose se svi isto prema životinjama, ko zna, možda je Laru nekad ujeo neki pas, ne možemo znati... – nastavila sam dok sam, kuckajući nožnim kažiprstom po lepljivom podu, razmišljala o toj čudnoj igri sudbine. Dobila sam priliku: mogla bih da dođem do dvokrevetne sobe pod uslovom da prihvatim da delim prostor s dlakavim četvoronošcem koji maše repom.

Međutim, nisam htela da donosim preuranjene odluke te počeh da se raspitujem. – Pa, dobro, kakav je taj pas? – Vrlo je sladak, privržen, drag, zove se Pipo, ima neodoljivu, vragolastu njuškicu i čovek odmah poželi da ga mazi! – Ovaj... ne sumnjam da je simpatičan, naprotiv, ali, znaš, morala bih da znam kakav je, eto... Koliki je? – Pa... otprilike... šta da ti kažem... to je nemački ovčar! – Ah! – majčice moja! – nemački ovčar... da... baš lepo! – Ne mogu ni da zamislim nemačkog ovčara u dvokrevetnoj sobi! Jadna životinja! Ne računajući činjenicu da stan nema čak ni neki mali balkon, kao da siroti pas nema pravo na bar malo svog prostora. – Ali, nemački ovčar... dakle, hoću da kažem... pas... Pipo... Gde on spava? – Kako gde! Pa u sobi, pored svoje gazdarice! Kako je to slatko! – O... baš slatko! – ljutito odgovorih između prolaznog osmeha i režanja. Draga, zaboravljaš jedan detalj: gazdaričin krevet nalazi se samo tri metra od MOG potencijalnog kreveta! – Da... baš slatko... A gde jede? – U sobi! – A gde provodi najveći deo dana? – Pa... u sobi! Zašto? Ne misliš valjda da bih mu dozvolila da tumara po kući i pravi štetu! Osim toga, smatram ispravnim da mu se prostor ograniči na prostor u kojem se kreće njegova gazdarica, a to je njena soba. S druge strane, ako neko drži životinju, mora i da preuzme svu odgovornost za nju i da poštuje prostor drugih ljudi. Naravno, takvom načinu razmišljanja ništa se nije moglo zameriti, no da li je Madalena ikad primetila da je i ta soba „prostor drugih ljudi“? Sad sam se plašila i da pitam gde obožavana životinjica obavlja svoje... hm, kako da kažem, fiziološke potrebe, pa sam se uzdržala. Na kraju krajeva, pas je upravo u šetnji s gazdaricom i verovatno obavlja svoje potrebe u nekom lepom parku ili cvetnoj leji ili, ko zna, možda čak i na

čistom pločniku; tako da sam samo diplomatski rekla: – A Pipo, hoću da kažem pas, često izlazi s gazdaricom? Molim te, kaži da izlazi svaki dan, bar dva puta... – Ne! Eto, znala sam. – Jadničak... kamo sreće da je tako! Nažalost, njegova gazdarica, to jest Veronika, radi gotovo svaki dan u jednoj piceriji, vraća se kasno uveče s posla i izjutra zaista ne može da izvodi Pipa! Možda bi ti mogla da ga izvodiš umesto nje! Da, kako da ne, a posle bih možda mogla da operem prozore i da ispeglam neku košulju. Situacija se zaista iskomplikovala i učinilo mi se da je postizanje kompromisa između moje potrebe za osamostaljivanjem i uvrnute realnosti zapravo nemoguća misija. Pomislila sam kako se budim u toj dvokrevetnoj sobi i što sam više zamišljala, to mi je soba delovala mračnije i teskobnije: jasno sam mogla da vidim velikog nemačkog ovčara kako mi u šest ujutru elegantnim skokom uskače u krevet, kako mi dahće u lice i pozdravlja me ližući mi obraz dugim rapavim jezikom. Onda se bučno otvoriše ulazna vrata. – Stiiigli smooo! – Veronika i Pipo vratili su se iz šetnje. Ma, kakva je to buka? Nije bilo sumnje: zvuk veselog galopa. Nije prošla ni desetina sekunde, a ja sam se odjednom obrela na podu, ispod blatnjavih šapa i balave vilice ogromnog psa koji se vrpoljio gore od Argusa pred Odisejem, kad se ovaj vratio posle odiseje. Veselo je lajao i gotovo mi probio bubnu opnu. – Zdravo! Ja sam Veronika, a ovo je... hahaha... Pipo! Dušo, ljubavice mamina! Gledaj ga! I ne poznaje te, a već te je zavoleo! Kakva maza! Maza? Ništa nisam rekla. Pogledala sam je vrlo hladno, bezizrazno, odmereno. Onda sam polako ustala, teturajući se i obula čizme. Veronika se slatko smejala: – Hahahahaha! – Hihihihihiii! – razdragano joj se pridružila Madalena.

– Hohohohoho – histerično sam se nadovezala. – Onda, zdravo, a? Zdravo, Pipo! – Kako to misliš „zdravo“? – Madalena i Veronika su prestale da se smeju i gledale su me s nevericom. Ostavila sam ih da zabezeknuto zure, dok sam se udaljavala njišući se na visokim potpeticama obožavanih čizmi i bestidno okrećući leđa svojoj sudbini. Ili psu. Ili čemu god hoćete. U tom trenutku izvesno je bilo jedino to da više nemam dečka, da nisam našla pristojan smeštaj i pomalo sam se osećala kao divlja patka slomljenog krila na dan kad jato treba da poleti, jadna patka koja bi da ode, a ne može. Drugim rečima, osećala sam se odvratno. Kako god bilo, kaže se da je moć u volji, a ja sam volje imala, te sam se ponovo zalepila za telefon, tako sam se zalepila da je u tim teškim životnim trenucima postojala opasnost da mi ušna školjka postane okrugla, s mnogo rupica i izbočinom u sredini; zamislite kako bi to izgledalo: četvrtasti prsti i izobličeno uvo! S druge strane, dobro sam znala da je to jedini način da stignem na cilj. Kao što je i mala Doroti znala da je jedini put do Oza onaj popločan žutim ciglama. Zato sam čekala i, posle tri stotine petnaest poziva koji su se završili rečenicom: „Žao mi je, soba je već izdata!“, izrečenom lažno sažaljivim tonom, ponovo sam dohvatila telefon i ukucala tri stotine šesnaesti broj te nedelje. Odgovorio mi je neko s jakim napolitanskim naglaskom: – Da, soba je još slobodna, ali moraš da požuriš, imam još ponuda i htela bih da je izdam još danas... Posle svega deset minuta sela sam na svoj pjađo SI iz osamdeset pete godine i – mada to još nisam znala – pohitala u susret svojoj nezavisnosti. – Drago mi je, ja sam Lea! Vrata mi je otvorio pegavi devojčurak s visoko vezanim konjskim repom i snažnim napolitanskim akcentom koji je

izbijao iz savršenog italijanskog izgovora. Bila je baš visoka, ali nije mogla imati više od devetnaest godina. – I meni je veoma drago! – odvratih, strahujući da se to sudbina poigrava sa mnom. Da delim stan s nekim devojčurkom koji je možda čak i razmažen? – Je li ovo tvoj stan? – upitah je isledničkim tonom, ubeđena da su joj roditelji kupili stan u Rimu kako bi mogla da studira ovde. – Nije. Zapravo sam ga upravo iznajmila i neće valjati ako što pre ne nađem nekog s kim ću deliti troškove... – odgovori s očiglednom nelagodom. Smušena, ali preduzimljiva devojka i, bar na prvi pogled, nimalo razmažena. Sigurno je brucoš. – Odakle si? – pokušala sam da probijem led. – Iz Nole, blizu Napulja. Istini za volju, prvi put sam u Rimu, ako se izuzme jedna školska ekskurzija... Ovde sam nedelju dana, a već mi se vrti u glavi... Znaš, uvek sam živela u malom mestu... U Noli... A ti? Odakle si? – Ja sam iz Rima. – Kako iz Rima? A zašto ne živiš s roditeljima? Ili možda nemaš roditelje... Baš mi je izletelo... Izvini. – Ma ne! – ma šta, kako?... – Roditelji su mi živi! – O, sva sreća! Pa onda? Mislim... znaš... drago mi je što su tvoji dobro.. – Eto – pomalo sam se osećala kao kreten pred ovom neočekivanom, isprekidanom naivnom navalom silnih „znaš“ i pokušala sam iskreno da joj objasnim: – Htela bih da živim sama, da osetim draž nezavisnosti, eto, želim da imam sobu samo za sebe, znaš ko je bila Virdžinija Vulf... – Koja Virdžinija? – Vulf! – O, majko moja! Šta to radiš, laješ? Uplaši me! – Ma ne, Virdžinija Vulf je bila spisateljica koja je silno želela da ima svoju sobu... Kako god bilo, ne želim više da živim s

roditeljima. To ti deluje čudno, je l’ da? – Čudno? Ne, nije čudno, mislim da je to... hrabro, eto! – odvrati Lea i u čudu razrogači krupne oči boje mlečne čokolade. Jeste brucoš, ali je simpatična, pomislih. Stan je bio veoma lep, nedavno renoviran i nimalo me nije obeshrabrila činjenica što se nalazi u udaljenoj, nepoznatoj četvrti. Štaviše. Možda će mi baš odgovarati da započnem život u novom okruženju. Nisam imala vremena za gubljenje; nezavisnost je bila tu, korak od mene. Samo je trebalo da uhvatim loptu u letu. – Slušaj, Lea... ako tebi odgovara... ja bih uzela sobu... – rekoh pomalo svečano, blago treperavim glasom kao Tina Latanci, legendarna glumica koja je sinhronizovala filmove poput Prohujalo s vihorom i Deset božjih zapovesti. Zvučala sam kao Pepeljugina maćeha, kad je raspoložena. – O, bože... tako bih volela... ali – Lea poče da zamuckuje – pre nego što si došla... znaš... obećala sam je jednoj devojci! Eto, znala sam. Snovi mi se spržiše poput vlasi kose koju je zahvatio žar roštilja. – Ali ti si simpatičnija od te devojke... da i ne pominjem da si Rimljanka... Draže bi mi bilo da se ti useliš umesto nje... ona je takva mumija... Fina devojka, da me ne razumeš pogrešno, ne mogu da kažem ništa loše, ali... takva je mumija... – neočekivano dodade Lea. – Draga Lea! – nadovezah se dok se pomaljao tračak nade. – Jesi li joj samo obećala sobu ili si dobila i kaparu? – rekoh, dok mi je iz repne kosti nicao đavolji rep s trouglastim završetkom. – Nisam... u stvari nisam... Šta misliš, hoće li biti mnogo ružno ako je pozovem i izmislim nešto...? Onda ćeš možda moći ti da se useliš! – Ma, ne, zašto bi bilo ružno? – rekoh mefistofelovskim glasom. – Onda ću da je zovem, važi? Nešto će mi već pasti na pamet, da, znaš... Soba je tvoja! Sređeno. Pronašla sam svoju sobu. Iako je bila premala za

tako visoku cenu. Ali je samo moja. Moja soba, mada ništa nisam potpisala; soba do koje sam došla telefonskim pozivom i rukovanjem. Zato što je ovo svet u kojem se kuće iznajmljuju na deliće, svet u kojem je jasno da je kriška oljuštene dinje, sveže, one što se krišom prodaje u nekoj uličici uzavrelog grada, vrednija od cele dinje javno kupljene na tržnici neke gradske četvrti. Soba za spavanje, učenje, slušanje muzike, soba u kojoj ću moći da bacim papuče gde hoću, da tračarim do duboko u noć s najboljom drugaricom, u kojoj ću gasiti svetlo tek kad me savlada umor ili ga držati uključeno sve dok želim da pišem, da čitam knjige ili nostalgično gledam stare fotografije. Tamo je moje mesto. U toj čudnoj četvrti osećala sam se kao kod kuće, bolje od pingvina na Južnom polu ili od plavog kita u okeanu. Poput iznenadne munje u avgustovskoj večeri, mislima mi prolete tri stotine petnaest telefonskih poziva, gospođica Magda i pas Pipo, i shvatih da se u životu ništa ne događa slučajno. S druge strane, od sudine ne možeš pobeći, iako s vremena na vreme moramo malo da se pomučimo kako bismo je usmerili onamo kuda želimo.

3.

Zbrda-zdola

R

adila sam kao prodavačica već nekoliko meseci. Izdržala sam probni period i konačno su me zaposlili na određeno vreme, uz ugovor koji je podrazumevao i mogućnost zaposlenja na neodređeno vreme; prava privilegija u ova nesigurna vremena. Nisam ja izabrala ovo zanimanje. Palo mi je na glavu kao Njutnova jabuka. Previše zrela jabuka, kao ja, jer u dvadeset četvrtoj godini još nisam diplomirala. Književnost. Katedra za Umetnost i menadžment u kulturi. Beskorisne studije, po rečima mojih roditelja i profesora, zvaničnih pripadnika generacije koji smatraju da diploma pravog fakulteta sigurno obezbeđuje zaposlenje. Korisne studije, po mom mišljenju, a ja pripadam srednjoj generaciji lišenoj iluzija, generaciji koja ne smatra da imati diplomu znači i raditi, te je onda bolje studirati ono što stvarno voliš i ako se zaneseš, jer strast, logično, znači i zanos, sve će se dogoditi samo od sebe, spontano. Ako duboko kopaš, na kraju ćeš naći put. Zato što će taj put izroniti iz ruševina drevnog Rima ili zato što ćeš ga, kopajući, sam stvoriti. „Predaj se životu sa strašću!“, govorila sam sebi. Pravo i mašinstvo nisu moja strast, iako su to, po rečima mojih roditeljima, najbolje studije. Moja strast je pozorište, prerušavanja, oslikane pozornice, pesništvo; strasti sanjara ili bar onih koji su previše puta gledali Društvo mrtvih pesnika. Kad napuniš dvadeset pet godina i shvatiš da ti snovi više nisu dovoljni, moraš prihvatiti činjenicu da si odrastao, jer u suprotnom rizikuješ da ostaneš doživotni adolescent. Međutim, nezavisnost košta. I pri tom ne govorim o emotivnom trošku, o tome koliko se osećaš usamljeno i izgubljeno u ovom

velikom okruglom svetu. Ne. Govorim o tome koliko je malo vremena potrebno da ti nezavisnost isprazni džepove. Čak i ako su roditelji spremni da ti pomognu da odeš od kuće pošto su te trpeli dvadeset pet godina („Hoćeš da se odseliš? Stvarno?... E, baš nam je žao, mnogo ćeš nam nedostajati, ovde si uvek dobrodošla... Ali sad idi, pođi svojim putem i... čekaj, pomoći ću ti da spakuješ kofere!“), elem, čak i da je tako, otkrićeš koliko je život đavolski skup! Da se razumemo, nikad to dosad nismo primećivali, možda smo donekle pretpostavljali. Međutim, u maminoj i tatinoj kući, čak i ako nikad nemaš mira, iako je i jedna papuča dovoljna da izazove građanski rat, nikad ne stigneš da pročitaš račun za struju i sabereš ga s onim za telefon i ratom za uvođenje centralnog grejanja na gas. Nije bilo vremena zato što su postojali drugi problemi koje je trebalo rešavati, na primer potraga za nezavisnošću i sopstvenom sobom. Kad sam je našla, konačno sam morala da se suočim s problemom troškova. Rezultat: katastrofa. Pa u čemu je onda prednost? Nisam ni stigla da rešim pitanje samostalnosti kad se preda mnom stvorilo novo klupko koje je trebalo razmrsiti. Je li moguće da je život pun čvorova koje treba otpetljavati? Stalno treba polagati nekakve ispite, i možda je upravo u tome lepota života. U zapetljancijama. Ili, preciznije, možda je lepota u tome što ćeš unucima pričati kako si se raspetljao, ali kasnije, tek mnogo kasnije. Na kraju krajeva, zna se da je vreme dobar filter za uspomene: veliko je olakšanje shvatiti da si davno rešio svoj problem. Međutim, trebalo je da prođe još mnogo vremena da se moje nevolje pretvore u uspomene koje ću prepričavati unucima poput mudrosti „na kašičicu“.

Moj novčanik je bio iscrpljen. Budući da je beskorisno dodavati egzistencijalne probleme mukama pukog preživljavanja, treba pronaći posao koji će obezbediti redovan mesečni priliv, makar i najmanji, kako bi se platili računi, kupila hrana, udžbenici (polovni, podrazumeva se) i sve ono o čemu dotad nisam ni razmišljala zato što su moje sive ćelije bile zauzete rešavanjem problema sopstvene sobe – samo za mene i moje papuče. Dakle, odštampala sam biografiju u jednom internet-kafeu, jer još nisam dovoljno bogata da kupim kompjuter. Imam i nešto iskustva, jer nisam baš sedela skrštenih ruku; radila sam „na crno“ kao sekretarica u nekom sindikatu u kojem su me plaćali kao da sam volonterka u Crvenom krstu; zatim subotom uveče kao konobarica u nekom bavarskom restoranu gde sam posluživala u tipičnom kostimu, onom s „puf“ rukavima i tirkiznom keceljicom, gledajući sa zavišću svoje vršnjake koji su se zabavljali umesto mene; zatim kao šankerka u Centralnom pozorištu – tako sam bar mogla da odlazim u pozorište, da proćaskam s glumcima, tehničkim osobljem i razvodnicima i nisam imala utisak da traćim vreme. Ukratko, baš sam se potrudila i, što da ne, možda ću svoju biografiju ostaviti i u onoj prodavnici čijem sam se izlogu uvek divila, zato što lutke pomalo liče na likove iz izvesnih knjiga ili filmova. Na kraju krajeva, oduvek sam sanjala da obučem haljinu tipa Džejn Ostin ili Odri Hepbern, ako je u pitanju neki vrlo šik večernji izlazak. Ili čak da se upustim u neko avanturu s jaknom alla Indijana Džons. Posle nekoliko dana stigli su prvi odgovori, a posle odgovora i razgovori: Značajan centar za komunikacije traži mlade ljude zainteresovane i motivisane za distribuciju reklamnog materijala. Nije reč o deljenju letaka od vrata do vrata. „Dakle, nudimo vam posao sličan deljenju letaka od vrata do vrata, ali to nije deljenje letaka od vrata do vrata... Dakle... Potrebno je zaustavljati ljude na ulici i anketirati ih na temu

nezaposlenosti mladih; ako odgovore da se ne slažu s nezaposlenošću mladih, onda možeš da im prodaš ovu predivnu plastičnu hemijsku olovku i da zadržiš polovinu novca za sebe... Slušaj, neki su se i obogatili na taj način!“ Zadužena za komunikacije. Značajan kulturološki institut traži devojku sa završenom srednjom školom. „Posao koji ti nudimo je jednostavan: treba da deliš naše kupone ispred stanice metroa. Ako podeliš najmanje hiljadu pet stotina kupona, plaćamo ti, u suprotnom ne dobijaš nadoknadu. I samo pomisli: ako podeliš više od hiljadu pet stotina, daćemo ti jednu lepu nagradu!“ Možda je istina da mi moje studije neće obezbediti posao u pozorištu, ali istina je i da ne mogu biti previše zahtevna: posebno zato što bi povratak u roditeljsku kuću predstavljao strašno poniženje. Bilo kako bilo, pošto sam razdelila sedam stotine dvadeset tri crvena i plava reklamna flajera za kurs engleskog, što mi nisu platili, svakako sam se osećala demotivisano. Sve dok me, jednog dana, ne pozvaše na razgovor iz prodavnice s lepim lutkama u izlogu koje su ličile na moje omiljene junake knjiga, a onda mi predložiše probni rad. Osoba zadužena za zapošljavanje novih prodavaca bila je impresionirana mojim studijama vezanim za pozorište. – Znači, studirala si pozorište, imaš dobru dikciju i ukusa u odabiru garderobe... Umeš li pomalo i da lažeš? – Hoćete da kažete, umem li da ubedim neku gospođu ili gospodina koji sebe smatraju neuglednim da u njima ima lepote? Naravno, kad obuku nešto od odeće koju vi nudite... – U redu, uverila si me, počinješ sutra... I tako, s tim malim znakom sigurnosti u džepu, počela sam da planiram; mogla sam da platim studije, račune i najam sobe u stanu koji delim s Leom, a da pri tom ne budem previše opterećena poslom jer je, osim u periodima rasprodaja i Božića,

trebalo da radim svega dvadeset osam sati nedeljno. Posao u prodavnici odeće s lepim lutkama bio je lak i zabavan; na kraju krajeva, dosad mi je zapala samo jedna mušterija kojoj je bilo teško udovoljiti („Habemis Papam“...), a ja svakako nisam bila tip prodavačice koja želi da proda po svaku cenu. I ne pominjući činjenicu da je prodaja odeće koja nekom očigledno ne odgovara suprotna politici prodavnice. Ukratko, savršen posao za onog ko s večeri voli da se vrati kući glave prazne i spremne da se uposli knjigama. Međutim, nije bilo baš tako. Shvatila sam to prve subote po početku sezonske rasprodaje; bilo je to prvo pravo traumatično iskustvo u mojoj karijeri. Prijatna subota s početka proleća; nebo je bilo prozirno, ispunjeno ledenim oblacima, sunce je sijalo igličastim zracima, ptičice su cvrkutale, a sa zvonika gradskih crkava svečano su odjekivala zvona. Dogovor je bio: u pola deset u poslastičarnici naspram prodavnice. Pola sata pre otvaranja. Našla sam se s koleginicama na zajedničkom, bogatom doručku. S umerenom Paolom: smeđokosa nasmejana prodavačica koju najzahtevnije mušterije vole zbog strpljenja, elegancije i savršene frizure; tvrdoglava Sala: prava Finkinja, plavušica oštrog jezika, efikasna i dinamična, stariji vodnik prodaje koja ne poznaje odgovore kao što su „ne znam“ ili „trebalo bi da razmislim“, i nikad nikom ne pada na pamet da ih izgovori pred njom. Primetićete da sve tri imamo uočljiv zajednički detalj: pantalone od mekog štofa i patike. Znale smo da ćemo tog dana trčati tamo-amo po prodavnici, više od Menee onog dana kad je postigao svetski rekord.8 Goredole po stepenicama koje vode u magacin pun odeće. Još nismo bile popile ceđene pomorandže, kafe niti pojele volujske oči punjene marmeladom od kajsija,9 kad neka tamna zbijena masa poče uznemireno da se giba ispred velikih staklenih vrata još zatvorene prodavnice.

Taman oblak; možete li da zamislite izgladnele skakavce u žitnom polju? Bile su to prve nestrpljive dame, u društvu ili same, zbijene u ljudski zid, gurale su se ispred vrata. Neka bi povremeno zastenjala: – Ali zašto ne otvaraju? – druga bi, opet, podigla ruke kao da daje znak prijateljici koja tuda prolazi; neka je, opet, galamila. – Ma, zaboga, hoćete li prestati da se se gurate, spljeskaćete me! Prava opsada: nedostajao je samo još balvan s ovnujskom glavom, pa da probiju vrata. Svakako bi im dobro došao pokretni most. – Dakle – reče Valerio, naš pretpostavljeni, kao da smišlja strategiju. Valerio je bio visok metar i devedeset i retko kad se obeshrabrivao, čak i pred ovakvim prizorima – ja ću napraviti prolaz kroz gomilu i kad otvorim vrata, morate brzo da uđete. Tako ću stići da zaključam vrata za vama, i bar će nam ostati vremena da se popnemo u magacin i presvučemo se. Kad se presvučemo, otvaramo. U redu? Nije delovalo teško, sve smo shvatile šta treba da učinimo. S reči smo prešli na dela. Čim smo prišli gomili, stenjanje i žalbe se pojačaše: – Konačno ćemo ući, konačno otvaraju... – Ali kad se vrata odlučno zatvoriše za nama, žalbe se pretvoriše u povike: – Zaboga, kad ćete otvoriti! Moram na posao! Odmah otvorite inače ću propustiti otvaranje svih ostalih prodavnica! Ma kakav je to način! Sram vas bilo, ja već dve godine kupujem ovde! Možda sam upravo u tom času shvatila da posao prodavačice zahteva strpljenje, mnogo više strpljenja nego što sam to mogla da zamislim. I kao i u svim pristojnim poslovima na ovom svetu, u kojima stalno učiš nešto novo, i u ovom je bilo elemenata za i protiv, prednosti i nedostataka zanimanja. Drugim rečima, kako je govorila moja baka: „Nema ruže bez trnja.“ Uistinu, tog dana sam naučila dve važne lekcije. Lekcija broj jedan: strpljenje je nasleđe stare izreke „Kupac je

uvek u pravu“. Lekcija broj dva: „Tužna teorija o onima iznad i onima ispod“ ili, bolje, o onima ispod i onima iznad, o onima ispod koji nemaju one iznad i obrnuto. Ukratko, na kraju radnog dana osećala sam se kao da je sve postalo zbrda-zdola! U vreme najvećeg špica u prodavnici je vrvelo kao u košnici. Glasna muzika i horda dama gladnih kostima i košuljica koje su se laktale između jedva prepoznatljivih polica, s obzirom na masu raznobojnih tkanina koje su ih gušile. Osetila sam da me je neko zgrabio za ruku, a zatim je dopro i slabašan glas: – Oprostite, gospođice, gde su vam ti preko? – Vidite, gospođice, preko je samo poslastičarnica – naivno odvratih, misleći da nisam dobro razumela tu čudnu množinu predloga „preko“. – Ne, meni zapravo ne treba poslastičarnica, štaviše uopšte me ne zanima – odgovori ona pomalo ljutito, a glas joj je postajao sve glasniji i energičniji. – Meni su potrebni oni preko! Nisam shvatila. Ali da se ne bih obrukala svega nekoliko dana od zvaničnog stupanja na posao (i već sam čula u sebi neki grozan glasić kako zavija: „Ne znaš šta su preko, pa to je neoprostivo!“), rešila sam da improvizujem i s police sam uzela šešir. – Mislite li da bi vam ovako nešto odgovaralo? – neodređeno rekoh, glumeći rasejanost. – Ne. Upravo sam takav odgovor i očekivala, ali još nisam smogla hrabrosti da pitam devojku, koja je, istinu govoreći, delovala malo nervozno, šta su ispod i iznad, te nastavih da pogađam. „To je sigurno nešto što se nosi odozgo na haljinu“, razmišljala sam, nastojeći da pokrenem sav logički potencijal koji mi je priroda podarila. „Iznad haljina se nose kaputi! Dobro, imamo ih!“ Izvukla sam presladak kaputić od tvida i pružila ga devojci koja je zabezeknuto zurila u mene. Onda joj je, budući da je već izgubila strpljenje, izletelo: – Potrebna mi je jedna preko ispod koje bih uvukla ovu preko, a ne nešto jednostavno preko!

U tom trenutku lice mi se sasvim iskrivilo. Ukrstila sam oči u nastojanju da zvirnem po policama kako bi mi nešto palo na pamet. Devojka je, međutim, imala razumevanja. Odlučno je izvukla debeo ljubičast vuneni džemper i pružila mi ga: – Evo, nešto slično ovom! Da ga nosim na pantalone! Od tog trenutka sve je postalo vrlo lako: shvatila sam. Dakle, to preko nije bio ni šešir niti kaput, već nešto što je htela da nosi na pantalone, neki dugačak džemper ili kardigan. Kad je misterija razrešena, bilo je mnogo lakše udovoljiti devojci. Očigledno, postoje oni koji dele ljudsko telo na deo preko donjeg, grudni koš i ostalo gde se nose džemperi, i na deo donji, noge, na koje se oblače pantalone i suknje. U ogromnoj zbrci koju izazvaše oblaci penastih džempera na policama, morala sam istog trenutka da odgovorim na zahtev jedne gospođe: – Imate li nešto za ispod ovog džempera? – Razumela sam, sad sam već umela simultano da prevedem: gospođa je tražila pantalone ili suknju koje bi uklopila s narandžastim džemperom što ga je stezala u rukama. Sve je išlo kao po loju. Uz izuzetak jedne neodlučne mušterije: – Htela bih neku suknju, ili možda nešto ispod, mada bi mi dobro došlo i nešto preko... – Osim toga, uspela sam da udovoljim zahtevima mnogih mušterija, pošto sam razrešila misteriju „preko“. Sve dok nisam naišla na gospođu koja mi je, pokazujući mi već obučen tamnoplavi komplet s pantalonama, učtivo rekla: – Tražim nešto za ispod ovog kompleta. Dovoljan je bio ovaj jednostavan zahtev, pa da me opet obuzme panika. Kako mogu da joj ponudim nešto ispod, kad ispod već ima par lepih pantalona? Nisam mogla na miru ni da razmislim, druge mušterije su izvirale sa svih strana, vukle su me za rukav ili su me energično kuckale kažiprstom po ramenu. – Jeste li mislili na nešto određeno? – lukavo je upitah, nastojeći da odglumim bestidnu samouverenost. – Istini za volju, volela bih da me vi posavetujete, ipak ste vi iz

struke! O, ne! I šta sad da joj kažem? Ukazala mi je tako slepo poverenje da zaista nisam mogla da priznam kako nemam pojma šta traži od mene. Obuzela me je ista zbunjenost kakvu je ispoljavala i gospođa koja je, ko zna, možda prozrela moju nedoumicu. – Mislite li da bi ovo bilo dobro da se nosi ispod blejzera? – ljubazno reče pokazujući mi top od lamea. Konačno sam shvatila! Ispod je, u ovom slučaju, ništa drugo do ono što se nosi ispod blejzera, a ne ispod suknje ili pantalona! Postajalo mi je jasno da je nemoguće sa sigurnošću utvrditi misteriju „ispod“ i „preko“; uvek bi se pojavilo neko iznenadno tumačenje koje mi je brkalo teze. Predložila sam joj fini svileni top u prelivajućim tonovima, a ona pohita prema kasi, konačno zadovoljna. – Hvala, zaista ste mi mnogo pomogli! – veselo reče. Bližio se čas pauze za ručak. U prodavnici je ostala još poneka neodlučna dama i veoma mlada devojka koja je ispred ogledala, zbunjena, pokazivala ocu, u potrazi za savetom ili možda samo očekujući kompliment, jedan fini mantilić; bio je to najznačajniji deo cele kolekcije, vuneni kardigan dug do kolena, koji se nosio vezujući se oko celog tela ili samo oko struka originalnim kaišem za kimono. Lepa zamena za uobičajene jakne. Uprkos originalnosti, mušterije su zazirale od ovog komada; nijedna nije umela sama da ga obuče, i ja sam gotovo morala da završim kurs kako bih shvatila kako ga treba namestiti, a sa svim tim trakama koje su se ukrštale i vezivale, postojala je opasnost da se ostane potpuno sapet u njemu. Odjednom, devojka se okrenu prema meni i, gledajući se zbunjeno u ogledalu, reče: – Gledaj, izvini, šta ti misliš, jesam li ga dobro vezala...? Bilo je savršeno, zato sam odgovorila sasvim iskreno: – Svakako, zaista si sjajna, ne mogu svi odmah da shvate kako se vezuje. – A, dobro. Ali, izvini – nesigurno je nastavila, ni u jednom

trenutku ne ispuštajući iz vida pogled podrške strpljivog oca – ali ovo... da... šta je ovo... za preko, ili se može nositi i bez ičeg ispod? U tom trenu utonuh u asketsku tišinu i prepustih se meditaciji, kako bih u sebi došla do odgovora: u dubini svojeg ja, nisam pronašla ništa. Tata, koji je izgledao kao da ravnodušno prisustvuje kćerinim probama, odjednom se razbudio i s pogledom iskusnog kreatora, obratio se kćeri: – Ali, draga, to slobodno možeš da nosiš i s nečim ispod! Ništa mi više nije bilo jasno. – Onda, hoćeš li ga uzeti? – upitah nakostrešene kose i izbečenih očiju. – Pa, tata me je ubedio. Uzeću ga! Završila se prva subota rasprodaja. Kad se velika staklena vrata, s iscrtanim natpisima koji su svetlucali i živahnim bojama pozivali na „rasprodaje, rasprodaje, rasprodaje“, dakle, kad su se ta vrata zatvorila, osetila sam blago i oslobađajuće olakšanje. Misli su mi već bile zbrda-zdola i dok su očne jabučice nastojale da se vrate u duplju iz koje su izletele, jasno sam čula zadihano kukanje koje je dopiralo iz najnižeg dela mog tela: „U pomoć! U pomoć! Malo vazduha, molim vas!“ To su bila moja stopala, naduvena poput aerostatičke lopte kad dostigne najvišu moguću visinu. Osećala sam kako pulsiraju, bolna, bez snage i daha. „Molimo te, imaj milosti! Sedi, sedi, sedi!“ „Ne brinite, samo da sredim ovo i idemo kući da vas uronim u toplu vodu sa solju“, odgovorih u sebi, obuzeta nežnom brigom. Bila sam na rubu ludila. Razgovarala sa svojim stopalima. U stvari, problem sa stopalima nisam uzela u obzir kad sam odlučila da prihvatim ovaj posao: nisam mogla da zamislim koliko pogubno za naše donje ekstremitete može biti toliko stajanje i hodanje. I Lea, moja mlada sustanarka, svaki put kad bih došla kući

umorna i otečenih stopala, spremno je dotrčavala s lavorom punim mlake vode i mirišljavih ulja. Prizor dostojan grčke tragedije ili napuljske scene ponavljao se manje-više svake večeri krajem nedelje, istim tempom. – Ja sam uništena žena! – O, Isuse, šta ti se desilo? – Osam sati gore-dole po prodavnici... Bez trenutka odmora... Gore mi stopala, zovite vatrogasce! – O, majko moja, trčim... Voda... vode, za milost božju! – U pomoć, izuvajte mi ove proklete cipele! – Čekaj da povučem, ooo... ojsa! Oooo... ojsa! Ne ide! – Vuci jače! Ja ću probati da iskrivim stopalo ovako... Hajde! Jedan, dva i tri! U tom trenutku, uz trzaj kakav ne bi izazvala ni neka puška iz Drugog svetskog rata, Lea se, katapultirana, obrela na podu s mojom patikom u ruci. – Uspele smo! – povikasmo u horu. Onda sam potopila stopala u vodu i, uz kratko ali intenzivno šištanje pare ravno ekspres-loncu, sve se vratilo u normalu. U vreme dok sam radila kao prodavačica, stopala su mi porasla bar za dva broja. Pomislih kako bih se obogatila kad bih u četvrti punoj prodavnica otvorila centar specijalizovan za masažu stopala. Sve prodavačice bi dotrčale u vreme pauze za ručak. Pod uslovom da nađem nekog dovoljnog hrabrog da masira tako uništena stopala! Te večeri smo zatvorili čak pola sata kasnije, zbog poslednjih neodlučnih mušterija. Sve se završilo dobro. Mušterije su, koliko je to moguće, sve bile zadovoljne, i toliko smo zaradili da je vlasnik prodavnice bio tako dobar da otvori bocu šampanjca. Ženska taština se isplati. Kad su mi se zenice vratile na mesto, odjednom mi se učini da ću se onesvestiti. Gde je nestala prodavnica? Osećaj za ravnotežu bio mi je

labilan. Gde su nestale police, odeća, mala sofa u sali za probe, strme stepenice koje vode u magacin? Sve je bilo zatrpano razornim haosom. Grozdovi džempera nagomilani na policama, haljine na međusobno zaglavljenim ofingerima visile su na ogledalima, vratima kabina, duž zidova. Prava zbrka tkanina pretvorila je prodavnicu u neprepoznatljivo mesto. – Gledajte ovu jadnu bluzicu! – viknu Paola, pokazujući zabezeknutim pogledom bluzu koja je visila s lustera. – Možda stvarno nije više mogla da izdrži, pa je pokušala da izvrši samoubistvo! Prasnusmo u smeh. Slika odeće koja, obuzeta strahom, beži na luster, bila je previše komična da bismo se zadržali na zdravom smehu. Nakon toga zavrnusmo rukave i dovedosmo sve u red. Dan je bio na izmaku, baš kao i naša snaga. Kad sam se vratila kući, utonula sam u dubok san, spavala deset sati i sanjala da hodam na glavi: sve se izvrnulo naopačke.

4.

Boje, boje...

B

ilo je jesenje veče, jedno od onih večeri kad se rano smrkava, a nas prodavačice, kao i sve ostale, obuzima sezonska seta. Nismo bile umorne, ali slabašna popodnevna svetlost pojačavala je svaki i najmanji napor, povećavala svaki svakodnevni osećaj slabosti. Odjednom, u tišini prodavnice razlegnu se neki glas. – Dobro veeečee – reče izvesna vrla dama glave uvijene u smaragdnozeleni turban. Govorila je polako i svečano; ozbiljnim glasom strogo je naglašavala vokale; ko zna, možda je to bio skriveni način da preleti konsonante i da vešto prikrije hirovito grleno „r“. – Dobro veče – bezvoljno odgovorih, razmišljajući o već davnom letnjem odmoru, o ispitima na univerzitetu koje sam s naporom položila i o teškom radu koju sam uložila kako bih sredila novu kolekciju. Prodavnica je promenila izgled, drečave boje laganih letnjih haljina prepustile su mesto ušuškanoj jesenjoj odeći od somota, tvida i kuvane vune. – Mogu li nekako da vam pomognem? – upitah je i oslušnuh neki čudan odjek sopstvenog glasa. – Naaaravno – odvrati gospođa još više otežući vokale i s vidljivom nelagodom izgovarajući grleno „r“ koje joj je zaplitalo izgovor. – Tražim neku booordo eeešarpu! Tačno. Booordo! Bila je više nego jasna. Dama aristokratkinja tražila je ešarpu određene boje: bordo. – Gospođo – rekoh joj glasom prožetim jesenjom setom – ovo je jedina bordo ešarpa koju imamo – i ceremonijalno ispružih pred njom lepu ešarpu od kašmira. – Koliko košta? – odvrati, najednom piskavo i ubrzano. – Izvesno je veoma kvalitetna, budući da u sastavu ima i određen procenat kašmira. Košta pet stotina pedeset evra –

rekoh, pokušavajući da objasnim tako visoku cenu. To je prilično velika suma, koju ne mogu baš svi da potroše za jednu ešarpu, ali to je ujedno bila i jedina bordo ešarpa koju smo tog dana imali, a ja svakako nisam želela da joj prodam ono što nije tražila. – Koliko kooošta? – ponovi madam, ponovo usporavajući vokale. – Pet stotina pedeset evra – odvratih bez mnogo priče. Gospođa je gledala u neverici, verovatno se iznenadila. Naslutila sam da je tražila nešto manje skupo, te se nimalo nisam iznenadila kad mi je odgovorila. – Preskupa je! Nisam bila toliko spremna kad je, nemarno kotrljajući svoje grleno „r“, dodala: – I previše je booordo! Nije mi ostavila vremena ni da se pozdravim s njom već je, brža od vojnika na smeni straže, uzmakla i pravih leđa izašla, ostavljajući me s upornim i neprijatnim pitanjem; šta je trebalo da znači da je „previše bordo“? Bordocrvena je, mislila sam, određena boja, bez „previše“ ili „premalo“. U svim rečnicima italijanskog jezika, savremenim i onim starijim, postoji jedna tabela, zove se karta boja, i u njoj je bordocrvena predstavljena onakva kakva jeste, jedinstvena, prikazana u uokvirenom kvadratiću s lepom napomenom: bordocrvena. Na šta je gospođa mislila kad je rekla „previše bordo“? Svi mi, vrlo često, grešimo prilikom tumačenja neke osobite nijanse boje. Osim toga, danas se boje gotovo više i ne nazivaju svojim originalnim imenima: grimizna, sijenska zemlja, veronsko zelena, parmsko ružičasta, mangan tamnoplavo. Ti lepi nazivi prizivaju u sećanje drevnu seosku tradiciju; možda su previše komplikovani da bi ih koristili potrošači koje proždire žurba da nešto kupe. Bilo kako bilo, gospođa sa smaragdnozelenim turbanom se vratila.

Ušla je u prodavnicu marširajući i uputila se prema meni. Evo je, vratila se, biće da se predomislila, pomislih. Gospođa se nije predomislila. Štaviše. – Dooobro veeeče! – izjavi uobičajenim tonom. – Dobro veče! – odgovorih s jakim osećajem da učestvujem u prizoru koji se već odigrao. – Htela bih da pogledam neku ešarpu booordo boje! Ali neka bude bordo, je l’ jasno? Malopređašnji osećaj najednom se pretvorio u potpunu izvesnost; ja zapravo ponovo preživljavam nešto što se već dogodilo; gospođa nije primetila da je ponovo ušla u istu prodavnicu i da je postavila isto pitanje istoj prodavačici koja ju je gledala zbunjeno i s nelagodom. Stvarno nisam znala šta da joj kažem. Koje reči je trebalo upotrebiti kako bih joj ukazala na grešku? Mogla sam da joj kažem: „E, to ste me već pitali, pre pet minuta, a ja sam vam pokazala ešarpu koja je za vas bila previše skupa i, pre svega, previše bordo! Probudite se!“ Svakako da joj to nisam mogla reći. Zato sam joj samo, pomalo diplomatski, rekla: – Svakako, gospođo, imamo, mm, kao što sam vam maločas rekla, mm – i tad primetih da joj se na svako moje „mm“ zenice šire, pulsirajući – dakle jedina bordo-crvena ešarpa koju imamo je ova, od kašmira i košta pet stotina pedeset evra, sećate se, zar ne? Madam zinu. Onda joj lice postade bordocrveno. Štaviše, postalo je previše bordocrveno. Onda zaprepašćeno uzviknu: – Uh! Ali ja sam već bila ovde! A ova ešarpa ne valja! Ne valja! Previše je, previše booordo! Do viđenja! Okrenula se i požurila napolje. Pobeže i više je nismo videli. Ali, svaki put kad bi u prodavnicu stigla bordo odeća, moja koleginica Paola i ja setile bismo se smešnog događaja s gospođom sa smaragdnozelenim turbanom. Za nas je bordo zauvek ostalo boooordo. Upravo tog dana počela sam da primećujem raznovrsne

promene koje naše mušterije svakodnevno unose u kartu boja. Tako maštovite i originalne promene da sam odlučila da najneobičnije zabeležim u sveščicu, s ciljem da, ko zna, jednog dana redigujem kartu boja i unesem nove i, sasvim sigurno, aktuelnije. Dragi urednici rečnika i enciklopedija, dragi proizvođači pigmenata i boja za modnu industriju, prenosim vam, kako sledi, izvesne zahteve naših mušterija, koji mogu koristiti izmenama i modernizovanju karte boja. Najiskrenije vas uveravam da je reč o autentičnim zahtevima s kojima sam se srela tokom svoje karijere prodavačice. Prenosim ih onako kako sam ih čula. Sirove, zapisane trenutak pošto su izgovorene. Drage gospođe mušterije, sad mogu da razotkrijem tajnu. Pa dobro, svaki put kad ste me videle kako otrčavam u onaj tajni ugao, odlazila sam da zabeležim vaše izraze izgovorene na licu mesta. – Imate li majicu boje vrha paunovog pera? – Želela bih neku manje poroznu haljinu. – Izvinite, imate li neku neutralniju boju? – Imate li neku bluzu boje koja nije izgledna? Zato što treba da je obučem ispod kompleta koji je izgledan. – Slušajte, ova boja je tehnološki tužna. – Tražim nešto malo zelenije, kao polja u okolini Rima! – „Da, svakako, ali u kojem periodu godine, madam? Vidite, polja u okolini Rima imaju različite tonove, u zavisnosti od klime...“, padalo mi je na pamet da odgovorim. – A ovu bluzu imate samo u boji breskvinog cveta? Da nemate slučajnu i u boji kajsijinog cveta? – Tražim suknju boje između šljive i plavog patlidžana, ali da ne bude ljubičasta! – Imate li od svih boja pomalo? Ove godine su u modi boje, a ja boje nešto ne vidim...

– Imate li prsten s mesečevim kamenom, ali da kamen bude beo, peskiran, pravilnijeg oblika, s fasetom na sredini?10 – Imate li manje nepristojne boje? – Imate li manje praznične boje? – („Ne, madam, samo božićne!“, rado bih joj odgovorila). – Imate li crni džemper boje kore drveta? – „Izvinite, ali ovaj blejzer, osim u jezivoj bledosmeđoj, imate li u još nekoj boji?“ „Imamo ljubičasti.“ „A zašto?“ – Ovo, u drugoj boji, imate li u nekoj drugoj boji? Kosa mi se najviše dizala na glavi od bezobzirne lakoće s kojom su mi postavljale izvesna pitanja: – Imate li ovu suknju i u crvenoj boji? – pitala me je, jednom, jedna mušterija mašući preda mnom crvenom suknjom. – Gospođo, mislim da je zapravo baš ta crvena! – A, ne! – uzviknu ona ljutito, zato što joj oponiram. – Ovo je boja maka, a ja tražim boju trešnje, baš crvenu! Jeste li razumeli? – U tom slučaju, bojim se da baš crvenu nemamo – odgovorih, osećajući izvesno saosećanje prema sirotoj suknjici neshvaćene boje. Neke gospođe su, međutim, identifikovale boje s tkaninom od koje je napravljena odeća: – Dobro veče, htela bih jednu crnu bluzicu, ali može da prođe i neka od tkanine – nemarno mi je rekla jedna mlada žena. Kad sam joj zatim pokazala crnu bluzicu koja je neizbežno bila od tkanine, odvratila je: – Ne, vidite, ne želim štofanu, eventualno može da bude od tkanine. Druge su pak bile opsednute izvesnim bojama. Jednog dana došla je gospođa opsednuta tamnoplavom bojom. – Ovu suknju, u kojim još bojama imate? – upita me. – U ružičastoj, bledosmeđoj i zelenoj – precizno joj odgovorih. – A tamnoplavu? – nastavi ona. – Žao mi je, tamnoplavu nemamo – rekoh, nastojeći da delujem potpuno sigurno. – Ma, jeste li sasvim sigurni? Možda je ovde više nema, ali se

može naći u nekoj drugoj vašoj prodavnici, mogli biste da telefonirate i proverite da nije ostala neka? – Vrlo rado, gospođo, ali činjenica je da ovu suknju nisu ni radili u tamnoplavoj boji. – A ove pantalone? U kojim bojama ih imate? – U crnoj, ljubičastoj i zelenoj. – A tamnoplave? Tamnoplave nemate? – Ne, žao mi je. Ali, ako želite, mogu da vam pokažem šta imamo u tamnoplavoj boji. Imamo jednu lepu tamnoplavu suknju koja će vam se možda svideti. – Ma ne! Ja sam htela upravo ovo, ali u tamnoplavoj boji! Još se sećam gospođe koja je, privučena bojom suknje na lutki u izlogu, ušla u izlog da je vidi izbliza. Sad, priča o izlogu je delikatan slučaj. Naša aranžerka je bila veoma zahtevna profesionalka, i kad bi primetila da je neki predmet pomeren makar samo za milimetar u njenom brižljivo postavljenom izlogu, pobesnela bi. Zato potrčah prema gospođi smišljajući način da je izvučem iz tog svetilišta reda i lepote. – Gospođo, treba li vam nešto, mogu li da vam pomognem? Žena izađe provlačeći se između stotinu izloženih predmeta i reče: – Izvinite, imate li suknje kao što je ova u izlogu? – i pokaza dugačku kariranu suknju s crvenim i zelenim kvadratima, onu na lutki u samoj sredini. – Zar ne biste da probate baš tu koju ste videli u izlogu? – Ali ja neću istu takvu, hoću neku sličnu! – odgovori ona iznervirano, zato što joj protivrečim. Nisam shvatila. Zašto mi traži suknju sličnu onoj koja joj se već sviđa? Htela bi samo da ćaska? Počeh da gubim strpljenje. – Neću iste šare, želela bih bele i tamnoplave kvadrate! Zaista su opsednute tom tamnoplavom! Međutim, imali smo jednu s belim i svetloplavim kvadratićima, koja je stigla pre nekoliko nedelja; setila sam je se i pokazala joj je. – Čujte, s belim i tamnoplavim kockama imamo ovu, krojenu u pun krug, kako vam se čini, da li biste je probali?

– Slušajte – odsečno reče – u tom slučaju bih radije uzela suknju s cvetnom šarom. Opsednutost nekom bojom nije se završavala samo na očajničkoj potrazi za određenom nijansom ili šarom; mušterije su često tražile boje i sfumature koje postoje samo u njihovoj mašti. – Izvinite, gospođice – reče jednog dana lepa devojka prijatnim i učtivim glasom – videla sam u izlogu vrlo lepu crvenu suknju, imate li je u još nekoj boji? – Naravno – odgovorih, trudeći se da što bolje uzvratim na njenu ljubaznost – imamo plavu. Ona besno odvrati: – Ali to nije isto! Onda joj rekoh, pokušavajući da se obuzdam: – Model je isti, samo je boja drugačija. Devojka mi se obrati: – Pa vidite da je drugačija? Ponekad bi zahtevi bili ne samo nejasni već krajnje uznemirujući: – Čujte, ova bluza bode oči! Nemate neku nežniju boju? Osim toga, u ovome ovde osećam se previše, previše gestapo! U više navrata sam, za vreme studija, nailazila na temu kvarenja jezika izazvanog takozvanim kulturnim zagađivanjem. Ali ovde nije bilo ničeg naročito kulturnog. Sve dame su prilagođavale sebi izvesne nejasne reči koje su čule i potom se izražavale nerazumljivo. – Dobar dan, htela bih nešto što ide preko, da ga obučem ispod nečeg što ide iznad, pomalo alternativne boje... Ne znam da li ste me razumeli... to jest... malo je komplikovano, zar ne? – Ovo je bio jedan od tipičnih zahteva osobe s veoma jasnim idejama koja, međutim, ne ume dobro da ih izrazi. Nasuprot tome, postoje i one koje odlično umeju da se izraze, ali nemaju ni najmanju predstavu o tome šta hoće. – Dobar dan, imate li crne košuljice? – upitala me je neočekivano jednostavno jedna mlada mušterija. – Naravno – odgovorih, zadovoljna tako jasnim, odlučnim i jednostavnim zahtevom. – Pogledajte ovu, upravo je danas stigla, vrlo je ljupka, zar ne?

– Hm, zapravo, nisam htela baš košuljicu, treba mi, u stvari, crna bluzica, dugih rukava, zapravo tri četvrti dužine, ali crna! Pomislila sam da je previše lepo što su devojčine ideje tako jasne i jednostavno izražene. Tako je precizno izrazila i svoj drugi zahtev, da sam zahvalila nebesima na njenom smislu za praktičnost. – Mislim da imam upravo ono što vam treba! – uzviknuh, pružajući joj bluzicu identičnu onoj koju je opisala. – Hoće li vam ovo odgovarati? Šta mislite? – Da, ali vidite, htela sam nešto od trikotaže, ne od tkanine, razumete? Ne znam kako, ali imala sam nepogrešiv osećaj kako je obeshrabrena činjenicom da joj pokazujem upravo sve ono što traži. – Čujte, imamo mnogo modela crnih bluzica s tri četvrt rukavima! – rekoh, uz krajnji napor održavajući veseli ton kojim sam joj dotad odgovarala. Pokazala sam joj mnogo bluza, više se ne sećam koliko tačno, svakako ih je bilo mnogo. Mogu to sa sigurnošću da tvrdim zato što se sećam gomile razbacanih bluzica koja je rasla na pultu. – Eto, hm, ja, zapravo... hm, hm – zamuckivala je devojka izgubljenog pogleda. – Da, slobodno recite – ohrabrih je, već pomalo razočarana. – U stvari, ja, zapravo, hoću pantalone, isto crne, ali pantalone! – Jeste li baš sigurni? – trudila sam se da budem ljubazna, iako sam već potpuno izgubila strpljenje. – Zar ne biste radije malo pogledali okolo, da vidite šta vam se sviđa? – Ne, ne, meni se sviđa sve, eto, samo sam htela crne pantalone, zapravo, ne, htela sam suknju, tačnije, suknju dugačku do listova. Zapravo, ne, htela bih farmerke. Ili ne znam, ne znam. Izvinite. Do viđenja! Izašla je sporo i setno, ali za razliku od ostalih, koje više ne bi dolazile, ona je dolazila često, da popriča i zatraži savet. Nije bila mušterija kojoj je nemoguće udovoljiti, bila je samo, to sam tek

kasnije shvatila, vrlo neodlučna i vrlo usamljena.

5.

Sindrom kupomanije

M

ušterije kojima je nemoguće udovoljiti sasvim su druga priča. Traže odeću nedefinisane boje, za ispod, za preko, a kad nađu nešto što se odlično uklapa u njihov ukus, onda se otkriva njihova istinska tajna drama: odgovarajuća garderoba uz kupljeni komad. Ako kupe neku suknju, izbezumljuju se kako bi našle odgovarajuću košulju ili bluzu, i nemaju mira dok ne nađu baš kakvu su zamislile. Ima i onih koje ulaze u prodavnicu pokazujući par upravo kupljenih cipela i traže nešto što bi „išlo“ uz njih. Ili one koje – što je najviši stepen ludila – nemaju ni najmanju predstavu o tome šta bi kupile, ali po svaku cenu hoće da kupe nešto. – Čujte, volela bih da vidim nešto što bi išlo uz ovo. Dakle, šta dama traži od mene? Nešto za ispod ili nešto za preko? Nešto za preko da stavi preko nečeg ispod? Za neku svečanost? Za posao? Za ples? Za kuda? Šta će da radi u tome? Nešto što bi išlo uz ovo. Hoće da vidi samo nešto što bi išlo. Taj zahtev me je iskreno razdražio. – Imate li na umu nešto određeno? – upitah je, da bih dobila bar neka uputstva. – Slušajte, da sam imala nešto na umu, sigurno vas ne bih pitala za savet! Progutala sam gorčinu. Ali nepristojan odgovor nikako da mi sklizne niz ždrelo. – Slušajte – odgovorih bez zadrške – bolje vam je da pogledate malo okolo i da smislite nešto, pošto sam ja svoje ideje iscrpela! Možda mi je bio potreban odmor. Možda je trebalo na izvesno vreme da napustim ovo mesto i ovu ulogu prodavačicepsihoanalitičarke. S druge strane, počela sam da primećujem da većina mušterija

od kupovine traži mnogo više od jednostavnog zadovoljavanja sopstvene taštine. Moje koleginice i ja razvile smo, radeći kao prodavačice, približnu teoriju o klijentima i klijentkinjama koji dolaze u našu prodavnicu: svi, čak i oni koji na prvi pogled deluju obično i normalno, kriju u sebi bolest mahnite kupovine, neku vrstu blagog i zaraznog sindroma kupovine, čija se klinička slika ne može objasniti jednim preciznim naglim uzrokom, i čiji se sekundarni efekti na nas prodavačice još ne mogu utvrditi. Izvesni časopisi vezani za neutažive želje podsticali su me da sve više razmišljam o tom čudnom sindromu koji se u početku analizirao gotovo u šali, ali se proširio brzinom tornada. Uvlači mušterije u neumornu trku za izgubljenim i nikad pronađenim komadom odeće, komadom odeće koji ima magičnu moć da odagna, poput štapića čarobnjaka Merlina, sve njihove brige, komplekse, grižu savesti zbog previše konzumiranja mlečne čokolade, bele čokolade i čokolade s lešnicima (zato što, recimo istinu, punjena čokolada ne može uvek da zadovolji proždrljiva nepca). Ukratko, nije potrebno diplomirati psihijatriju da bi se shvatilo kako se iza izvesnih čudnih zahteva gnezde prvi simptomi već galopirajućeg sindroma kupovine. – Čujte, da li biste mi pokazali kombinacije? – Imate li sparene? – Pokažite mi sparene kombinacije? – Ova haljina je proštepana sa strane... Kako ću da je obučem? – Gospođo, možete je navući kao da je majica... vidite... ima otvor za glavu... – Ma šta kažete! Ma nije valjda? – Evo, sad ću vam pomoći... – rekoh, dok se bucmasta dama krivila nastojeći da navuče haljinu. Kad ju je obukla, zapanjeno se pogledala u ogledalo. – Ooo, pa stvarno mi stoji kô salivena! A ko bi rekao da je možeš navuć’ bez otvora sa strane! Ipak, malo sam nekako naduvana... svakako, imam i ja tu i tamo viška, ali ono što se naduva može se i izduvati!

– Imate gilipterke? Pitala me je devojčica s ogromnom tetovažom na lopatici i prenaglašenim pseudorimskim naglaskom. – Kako, oprostite? – Gilipterke... male... za dečake! Zar ne vi’š da sam ja malo muškobanjasta? – Ovaj, ne... Imamo samo žensku odeću... ovde... – odgovorih gotovo mucajući. Vrhunac smo dostigli onog jutra kad je pred zatvorena vrata prodavnice stala jedna gospođa. – Čujte, dobar dan... – reče mi zamišljeno, dok sam otključavala katance na velikim staklenim vratima – imate li maramu Paole Barale? – Kako, molim? – rekoh, očiju još punih sna i pare tople kafe. – Htela bih maramu Paole Barale. Čeprkala sam po kartoteci sećanja nastojeći da prepoznam to ime i prezime. Jedina slika koju sam videla nije bila slika neke kreatorke, već televizijske subrete koja već dugo vremena se trti u televizijskom nedeljnom popodnevu. – Paola Barala, subreta? – Da, baš ona! – s nadom odvrati mušterija. – Ne, mi ih ne prodajemo. Nisam znala da je Paola Barale kreirala liniju marama. – Ne, ne, ja hoću baš njenu... Čula sam da se prodaje! Samo njena marama ti ulepšava vrat kao njoj! – A... razumem... Žao mi je, ali mi ne prodajemo maramu Paole Barale – rekoh, još ne shvatajući smisao onog što sam izgovorila. – Dobro, odoh ja onda da je potražim negde drugde, do viđenja! – Izvinite, je l’ ova haljina sme da se potapa u varikinu? – pitala me je jedna starija dama. Sećam je se zato što sam bila uverena da je ispala iz televizora, umorna od reklamiranja poznate varikine: smrdljivog proizvoda za izbeljivanje koji već

generacijama skida nemoguće fleke i prisiljava te da prostireš veš usred beskrajnog cvetnog polja, kako bi što bolje uživao u cvetnoj aromi. Ta reklama me je oduvek užasavala: zamislite samo koliko treba da se muči žena u tim godinama noseći metrima i metrima ogromnu korpu punu mokrih stolnjaka i prostirući ih u ogromnom cvetnom polju kilometrima dalekom od kuće. I to bez ičije pomoći! Naravno, zato što svi prisutni jednostavno stoje i zure u nju dok ona prostire na suncu ogromne zaslepljujuće bele stolnjake. Stara gospođa je, zahvaljujući mojoj mašti, koja je postala još življa od mašte autora reklame i još uvrnutija od zahteva koji su mi tog dana upućeni, dakle, pobegla s malog ekrana umorna od prostiranja veša i došla je u našu prodavnicu. To je bilo jedino logično objašnjenje koje sam mogla da smislim kako bih opravdala njeno čudno pitanje. – Dakle... sme li da se potapa u varikinu? – bila je uporna mila bakica. – Gospođo, haljina nije bela, ne znam šta da vam kažem. Bojim se da bi je varikina uništila. I na uputstvu za održavanje piše da nije preporučljivo... – Ma, jeste li baš sigurni? – Rekla bih da je tako, gospođo. Ali zašto biste je stavljali u varikinu? Ako se isprlja, možete je oprati običnim deterdžentom... – Da, znam... ali ako je jednom slučajno isprskam varikinom? – Ako je jednom slučajno isprskate varikinom, upropastiće je, je l’ tako? A je l’ vi često koristite varikinu? – A ne... ne... I ne pomišljam na to! Ipak... nikad se ne zna šta vam se u životu može dogoditi. – E, da... nikad se ne zna. – Bolje da još malo razmislim... Spustila je haljinu preko pulta i otišla. Ko zna, možda se ova čila dama, pošto je iskočila iz TV ekrana i okusila pravi život, prepala i odlučila da se vrati svom lepom cvetnom travnjaku i da

prostire rublje. Komplikovana pitanja, nerešive nepoznanice. Možda je najteži deo mog posla upravo pronalaženje pravog odgovora na sva pitanja: za to treba biti maštovit i hladnokrvan. Mašta – kako bi se lakše protumačila pitanja. Hladnokrvnost – kako bi se izbegla neka nesmotrena emotivna reakcija i da bi se savladali iznenadni napadi smeha, para koja pod pritiskom izlazi na uši, vikanje, plač i sve one reakcije koje neobična pitanja mušterija mogu da izazovu. Jedino kad se pitanja postavljaju preko telefona, moguće je dozvoliti sebi pomalo mimike: – Halo? Dobar dan, je l’ vi prodajete haljine-kecelje s izvezenom tunikom ispod? Pokušala sam da zamislim haljinu koja bi mogla odgovarati neobičnom telefonskom opisu. Setih se jedne koja pomalo liči na kecelju, te joj rekoh: – Da... hm... mislim da ih imamo... – Dobro, koja je robna marka? Odgovorih joj da mi ne prodajemo firmiranu garderobu, već ono što kreira naša dizajnerka. I tako joj rekoh: – Haljine pravi Valentina... Nemaju nikakvu marku. Deo su linije odeće koja se pravi za prodavnicu... Odgovor me je ostavio bez teksta: – Ne, ne zanima me koja je vaša robna marka! Zanima me robna marka haljine! I tako sam, bez reči i zaštićena slepim telefonom, izvela pravu predstavu: napravila sam sve moguće grimase pokušavajući verno da dočaram ludilo za koje me je gospođa nadahnula. Shvatila sam da nisam uzalud izašla na ispit iz predmeta istorija plesa i mimike. To kreveljenje je bilo korisno, jer sam se posle toga osećala mnogo bolje. Međutim, to nije bilo jedino pitanje koje me je, smatram prikladnim da ponovim, ostavilo bez reči. Svakog dana su me obasipali bujicom pitanja, sumnji, zahteva i molbi za savet, nad kojima se i dan-danas ponekad iznenada zamislim. U takvim prilikama, stajala bih kao ukopana, bolnih

stopala, usredsređena na misao koja mi se tako često javljala: ma šta hoće ova? – Izvinite... imate široke mantile? – Imate li pantalone u muškom fazonu? – „Čujte... imate li štule?“11 „Štule... ne... Ne... ne verujem, gospođo...“ „Aha! A imate li đinđuve za tašnice?“ – Halo, dobar dan, imate li nešto za pet, deset evra? – Dajte mi nešto što će malo da me razveseli... – Čujte, odvedite mog sina u toalet, mora da opere ruke! – „Slušajte, gospođice... Da li biste mi pokazali neki vulkanski džemper?“ „Kako, gospođo? Kako to mislite?“ „Vulkanski džemper! S okovratnikom u obliku vulkana!“ – Izvini, da nemaš slučajno rezervni uložak? – Oprostite, imate li treger-majice s dugim rukavima? – Treba mi termomajica. – Meni treba termofor! – Ali... imate li vi još nešto... osim ove majičice i ove haljine? – Halo, dobro veče, imate li još onu haljinu koja se pojavila u dodatku Mari Klera broj deset, na dvadeset četvrtoj strani? – Vidite, volela bih malo agresivniju haljinu! – „Gospođo, je l’ vam odgovara majica koju ste probali?“ „Odgovara mi, ali ne želim je!“ „Kako to?“ „Zaudara na jaja!“ – Dobar dan. Imam trista milijardi džempera. Dakle, ovde mi ne treba ništa, do viđenja. – Oprostite. Ova majica... kakvu svrhu ima? – Ali, zar ovde nema haljina? – Hoćete li mi dati pinokija? Iako je zahtev zvučao čudno, ovog puta sam bila sigurna da razumem značenje: – Da li bi vam ovi odgovarali? – upitah, pružajući izuzetno mršavoj gospođi u trenerci pantalone do kolena koje mnoge gospođe identifikuju s pantalonicama od cvetnog papira kakve je nosio slavni lutak. – Ma, ne... Niste me razumeli. Potreban mi je pinokio za kačenje odeće, ne pinokjete! Čula sam mnogo izraza za ofinger; izraze koji se razlikuju u

zavisnosti od načina na koji se taj predmet oduvek naziva u nekoj porodici: vešalica, aufinger, držač. Izraz „pinokio“ nikad nisam čula. – Čujte, hoćete li mi dati manje uske pantalone? U ovima mi je Venerin breg previše istaknut! – Ove cipele nisu dobre. Previše šljapkaju! – O, majko moja! – reče jedna dama isprobavajući očigledno tesan top – odjednom su mi porasle grudi! – Imate li neku majicu za cigovanu suknju? – Imate li pantalone do pola zadnjice? – Majko moja – uzviknu jednog dana neka mlada studentkinja – ova suknja je ionako broj manja, a kad se još uzme u obzir da sam usred ciklusa, ima da eksplodiram! – Imate li ofinger veličine small? – Čujte, treba mi duga suknja manje-više kratka, kako bih mogla da hodam... Bio mi je potreban odmor. Sigurno. Sve nedoumice su se raspršile kad je u prodavnicu ušla ko zna koja po redu večito nezadovoljna dama i, preturajući po polici koju smo malo pre toga sredile trinaesti put u poslednjih pola sata, neučtivo upitala: – Oprostite... šta ima ovde za mene?

Napuljski predah (Ili: Ne šize samo prodavačice)

I

ako sam odlučila da prve godine neću protraćiti dva dana odmora na koje mesečno imam pravo i koje sam brižljivo skupljala, nije prošlo više od šest meseci kad me je sudbina, ili bolje reći moja sustanarka, primorala na tri dana prisilnog odmora. Sve uporniji zahtevi nezadovoljnih mušterija nagonile su moju već iznurenu psihu na zagonetne reakcije i neočekivano nasilno ponašanje. Verovatno je u pitanju bio slučaj galopirajućeg sindroma kupomanije. Tako sam jednog jutra, jednog blagog jutra s početka jeseni, umesto da se mahnito i očajnički posvetim učenju, počela da pokazujem prve znake delirijuma i, zamišljajući da sam još u prodavnici, bacila sam se na sređivanje fioka, pisaćeg stola zatrpanog knjigama, kredenca s posuđem, ormana i svega onog što je moj zamagljeni um procenio kao „nesređeno“. Poput crnog viteza koji se sprema da savlada belog viteza u srednjovekovnom dvoboju, vrtela sam se po kući naoružana peglom i kukastim štapom kojim sam skidala izgužvanu odeću s visokih ofingera. I dok su mi se u mislima, uokvirene oblačićima poput onih u crtaćima o mačku Silvestru, pojavljivale slike prodavnice u neredu, s gomilama pantalona i džempera nabacanih po policama, ponavljala sam poput pesmice: „U mojoj kući sve mora da bude na mestu. U mojoj kući nereda neće biti... Ne u mojoj kući...“ Onda bih uzela neku haljinu, džemper ili nešto drugo što bi mi došlo do ruku i brižljivo ga vraćala na mesto. – Ovako dalje ne može, sludećeš me! – preklinjala me je Lea

dok sam treći put sa žarom praznila orman i treći put ga punila ređajući haljine i pantalone po dužini i boji. – Nek’ bar u mojoj kući bude malo reda – ponavljala sam beživotnog pogleda, dok sam savijala bluzu s puf rukavima. – Odmah spusti tu bluzu! – zapretila mi je Lea tonom na kojem bi joj pozavidela učiteljica iz tridesetih godina suočena s razredom od tridesetak dečaka u svojoj seoskoj školi. – U mojoj kući niko ne može da ispretura lepo savijene bluze! – Ma nije ti ovo prodavnica, niko te ne tera da sve držiš na mestu i prestani da sređuješ ormane, već tri puta si sve skinula i okačila po dužini! – Iskolačila je oči. – I ne usuđuj se da takneš moje fioke! Da li zbog tog pretećeg režanja, ili zbog naleta hladnog vazduha koji iznenada otvori prozor kao kad u nekom filmu strave i užasa nedužni junak usred noći prolazi zapadnim krilom zamka punog duhova, tek, razum mi se povratio i odjednom mi ništa više nije delovalo neuredno i loše namešteno, čak ni bluzičica s puf rukavima. Shvatila sam da sam preterala, i samo sam pogledala u pod i izvinila se Lei. – Spakuj se! – zaključila je Lea vojnički strogo i odlučno. – Zašto, kuda ćemo? – upitah, pomirena sa sudbinom. – Idemo mom bratu Karmelu. On je profesor u Napulju. Bar jedan dan da ohladimo usijanu glavu punjenim rolnicama. – Dobro – pristadoh, potčinjavajući se Leinoj volji. S druge strane, shvatila sam njenu brigu, a još bolje sam shvatila da će mi, kad sam već u ovakvom stanju, jedan dan van Rima dobro doći. Napuljsko jutro je bilo mirno. Vazduh je bio blistav, baš kao i more koje je ostajalo iza nas. Lea je četrdesetak minuta vozila svoj stari beli reno i pošto je dvaput pogrešila put i pitala nekog prolaznika koji joj je objašnjavajući gestikulirajući više od mađioničara Silvana kad meša karte: – Gospođe, za srednju školu morate da skrenete na raskrsnici i nastavite paralelnom ulicom! – te tako stigosmo do

škole na napuljskoj periferiji, upravo kad je zvono označilo kraj nastave i bučna gomila učenika pohrlila napolje pozdravljajući se vikom. – Ej, talibanu, vi’mo se sutra! – pozdrav je bio upućem visokom krupnom tipu s gustom plavom bradom koji uzvrati na to okrećući šaku u smeru kazaljke na satu, kao da kaže: „Videćemo se kasnije“. Karmelo otvori vrata starog Leinog renoa i nismo stigli ni da se rukujemo, a on se stropošta na zadnje sedište, razbijen kao Napoleonov vojnik na povratku iz Rusije. – O, profesore, nemojte mnogo da se zamarate! – nalaktivši se na prozor kola, doviknu dečkić u prugastoj majici, prepredenog lica. – Pepi – reče mu Karmelo pošto se povratio iz katalepsije12 i proturio glavu kroz dopola otvoren prozor – uči malo, jer ću te sutra ispitivati složene rečenice! – Profesore, pa ja već znam složene rečenice! – Je li tako? Onda mi reci kakva je to uzročno-posledična rečenica? – Uzročno-posledična? – Da, Pepinije. Uzročno-posledična! – Ovaj... – dečkić se spetljao i, trljajući čelo kako bi do srži iscedio svoje moždane vijuge, odvrati odlučno i sigurno – na primer, uzročno-posledična rečenica je: Marija... – Da... – Marija... – Dakle? Znaš ili ne znaš? – Ma, profesore, pustite me da razmislim! Dakle... Marija je vozila prebrzo i zakucala se kolima u zid! Izvinićete me, ali „posledičniju“ rečenicu od ove... stvarno! – Ma idi kući Pepi, zatvori se i uči! Karmelo umorno spusti glavu na naslon i Lea shvati da je vreme da pođu. – Izvini, ali kad naletim na Pepea, to jest Blindiranog, uvek je ovako. U svakom slučaju, drago mi je, ja sam Karmelo, Lein brat.

Mnogo mi je pričala o tebi. Kaže da si iscrpljena pošto radiš u prodavnici u centru Rima. O, kako te razumem. Kladim se da zbog svojih kupaca očajavaš bar onoliko koliko i ja očajavam zbog svojih učenika. – Drago mi je... – promucala sam. Lea svakako ništa nije ublažavala pričajući o meni. – Ipak, nisam baš sasvim iscrpljena – pravdala sam se – eto... Ali, zašto tog Pepina zovete Blindirani? – promenila sam temu nadajući se da ću tako prevazići nelagodu. – Pepinijelo je prošle godine doživeo nezgodu na motoru, vozio je bez kacige i, kako bi mu spasli glavu, ugradili su mu u lobanju metalnu pločicu. Od tada ga drugovi, kako bi, ako se tako može reći, ublažili ozbiljnost situacije, zovu Blindirani... Dobar je on momak, na kraju krajeva. Uprkos umoru koji mu je izbijao između bora preplanulog lica, činilo se da Karmelo veoma voli svoj posao, čak i kad se na kraju radnog dana pretvori u krpu kojom su, nakon krstarenja, oprane sve palube na brodu. – Ali Pepino Blindirani nije ništa u poređenju s Ćirom Talibanom – nastavi Karmelo, izranjajući iz sedišta. – Ma koji, onaj krupni s plavom bradom koji je maločas izašao? – nagađala sam, setivši se momka koji je gestikulirao kako bi rekao: „Videćemo se kasnije“. – Nikad ga ne podsećaj na tu plavu bradu, zato što je strašno osetljiv na to! Kaže da je plavo za devojčice i ubedio je sve redom da mu je brada svetlokestenjasta s riđim odsjajima! Kako god bilo, da, na njega sam mislio. Tom momku je sedamnaest godina i prvi put pohađa treći razred srednje škole... je l’ ti sad jasno?13 – Da, da, potpuno mi je jasno. Lea je vozila stari reno probijajući se usred saobraćajnog špica, a Karmelo se ponovo opustio na sedištu zabacivši glavu na naslon. – Draga moja, svi poslovi imaju loše strane – nastavio je lagano masirajući slepoočnice kažiprstima – naročito oni koji podrazumevaju kontakt s ljudima... a još je gore kad su u

pitanju „izvesni“ ljudi, ne znam jesi li me razumela. Karmelo je sigurno neuobičajen profesor. Bar bih ja tako pomislila kad bi moj profesor književnosti došao u školu s dugom kosom i u jakni od izlizane kože. – Ova škola je sigurno dobra vežbaonica za treniranje rada s ljudima... da, ukratko... svakako nije jednostavno uključiti u rad učenike kao što su Pepino Blindirani i Ćiro Taliban. Lea je klimala glavom u znak odobravanja, kao da kaže: „konačno si shvatila“. – Prvi problem je bio dokazati se kao profesor. Prvog školskog dana učenici su me zaustavljali na izlazu pitajući me: „Profesore, ma jeste li vi stvarno profesor?“, a ja sam odgovarao da jesam, međutim, za uzvrat sam dobio samo horski odgovor: „Da, važi, ali šta vi u stvari radite?“ Podučavanje nisu smatrali „ozbiljnim poslom“, razumeš? Trebalo mi je vremena da se nametnem. Zato što, veruj mi, ako dopustiš sebi da se preterano uneseš u posao, gotova si. Ako ti moraš da obuzdavaš svoje mušterije opsednute izgledom, ja moram da obuzdam učenike opsednute svojim bivstvovanjem. Karmelo je sigurno omiljen profesor, jednom rečju dobar, koji ume s učenicima. Shvatila sam zašto me je Lea na silu dovukla u Napulj; od nekog kao što je njen brat mogu samo da dobijem mudre savete. I tako, dok se Karmelo gubio u školskim pričama, ja sam se lako nasukala na njih, ali za razliku od brodolomnika koji završe na nepoznatim i pustim ostrvima, ja sam pronalazila i prepoznavala izvesne dobro poznate osećaje koje sam ostavila za sobom u prodavnici u centru Rima. Dok je Lea vozila stari beli reno prema moru, opčinjeno sam slušala priče njenog brata Karmela koga sam u mašti već izabrala za manje značajnog vrhunskog filozofa dvadeset prvog veka. – Pre neki dan u razredu, započeo sam raspravu o feudalizmu. Nisam hteo da održim uobičajeno dosadno predavanje, pa sam priču začinio lepim video-klipom o zamkovima, vitezima koji kleče pred damama, o feudalcima koji vladaju i tako redom.

Onda sam postavio poneko pitanje kako bih razvio diskusiju kojoj su svi mogli da se priključe i kažu svoje mišljenje. Na kraju je najzanimljivije zapažanje, ako mogu tako da ga nazovem, izneo Ćiro Taliban: „Profesore, da sam ja bio kralj u doba feudalizma i da mi se nisu pokoravali, ja bih im prvo sekao ruke, zatim stopala, a onda bih im skinuo glavu.“ Da i ne pominjem izvrsne komentare na časovima geografije: „Profesore, a je l’ vi znate zašto se Latinska Amerika zove Latinska?“ „Ne znam, zašto?“ „Zato što tamo dole skoro svi govore latinski!“ „A, jasno, kako mi to ranije nije palo na pamet.“ – Draga moja – nastavio je Karmelo, umoran i pomiren sa sudbinom – čak ni ono što nama deluje kao elementarno znanje ovde se ne podrazumeva. Pre neki dan sam ih upitao za značenje reči „zabarikadirati“. – Zabarikadirati? – Upravo tako. Budući da se niko nije javio da odgovori, Pepino je odlučio da nam pruži logično objašnjenje. „Profesore, zabarikadirati znači visiti u baru! Moj brat je, na primer, ceo dan zabarikadiran! – Ali, šta kažu roditelji? Zar oni ne bi mogli da ti pomognu? – naivno sam upitala, primećujući nekakav osmejak na Leinom licu (ona se, u međuvremenu, potpuno usredsredila na izuzetno komplikovan manevar parkiranja, pokušavajući da ubaci reno iza automobila koji se parkirao u drugom redu na ulici). – Roditelji su glavni uzrok svih tih problema – Karmelo je odmahivao pognutom glavom. – Pre neki dan je došao otac nekog dečkića koji rizikuje da izgubi godinu. „Gospodine Espozito“, kažem mu, „pokušajte da ga pratite, situacija je prilično ozbiljna.“ On poče da klima glavom kao da govori „Da, znam, znam“, a onda mi reče: „Profesore, ja Đenarina pratim svakog dana!“ – A šta si mu ti rekao? – Samo sam shvatio da nema smisla. A onda sam mu hladno odgovorio: „A... tako... onda nemojte više da ga pratite.“ Neki roditelji samo pogoršavaju problem, veruj mi. Upravo juče sam

zamolio mamu Dezire Ruso iz trećeg B da joj pomogne da smrša; teška je skoro sto kilograma, što nije baš malo u četrnaestoj godini, ne može da se penje uz stepenice i stalno jede odvratne sendviče na času. Budući da niko nema hrabrosti da kaže ili učini nešto kako bi pomogao toj sirotoj devojci, pala mi je na pamet nesrećna zamisao da ja nešto preduzmem: „Drago mi je, ja sam majka Ruso Dezire.“ „Gospođo, i meni je drago, vaša ćerka je dobra, ali previše se napreže“, rekoh joj; zatim sam, posle silnih diplomatskih okolišanja, stigao do bolne tačke: „Zašto je malo ne podvrgnete dijeti?“ „Ali ona je već na dijeti, profesore!“ Zaprepastio sam se, to zaista nisam očekivao, te sam s diplomatije prešao na iskrenost: „Pa kako je već na dijeti! Deblja je nego ranije, a danas joj je i pozlilo!“ „Ali, bile smo kod nutricioniste, prepisao joj je dijetu... Sad jede gotovo samo povrće!“ „Razumem, ali možda treba da je odvedete na kontrolu. Juče je povraćala u učionici.“ „Ne, profesore... Možda joj je bilo loše od povrća koje je juče pojela!“ „O, Isuse, a koje je povrće jela juče?“ „Juče... a, da! Male artičoke!“ „A kakve artičoke? One iz ulja?“ „E, svakako, kako drugačije?“ U tom trenutku sam postao sumnjičav i nastavio sam s ispitivanjem: „A koje još povrće jede?“ „Sve, verujte mi! To je jedna kompletna dijeta! Prekjuče je, na primer, jela paprike!“ „A kakve? Opet one iz ulja?“ „Pa naravno!“ „Aha... A zatim?“ „Špargle, sos od paradajza, plavi patlidžan!“ „I sve iz ulja?!“ „Pa naravno! To je jedini način da je nateramo da jede povrće! Ako postoji nešto što Dezire nikad nije volela da jede, još kad je bila beba, to je povrće. Verujte mi!“ – Draga moja – nastavio je Karmelo – ovde nedostaju osnove kulture ishrane!... Čak mi je i Pepino Blindirani rekao: „Ovde nema kulturnog nasleđa, profesore!“ Lea nas pozva da izađemo iz auta koji je parkirala uz prilične teškoće. Onda sve troje uđosmo kod Skaturkija, u finu staru napuljsku poslastičarnicu i potopismo naše brige u baba.14

6.

Muškarci

K

ad u prodavnicu uđe muškarac, odmah ga smestimo u salu s kabinama za probe. Tamo se nalazi udobna sofa u obliku koncertnog klavira, presvučena ljubičastim taftom, a okolo su poređani časopisi i novine. Muškarci se, uglavnom, ne raduju kad ih njihove gospođe vuku sa sobom u kupovinu. Za vreme iscrpljujućih proba čuje se značajno frktanje, svaki čas gledaju na sat, a vazduh treperi od nestrpljenja. Osim nekoliko izuzetaka, muškarci su vrlo loši pratioci dama pri kupovini, i tako nam je palo na pamet da stavimo tu sofu u obliku klavira na kojoj će moći da listaju časopise, kako bi im brže prošlo vreme; kao kod lekara. Kad, međutim, muškarac uđe da bi nešto kupio, to je, treba reći, sasvim drugačije. Dovoljno je samo slušati prve komentare ispred izloga („Bogovski, ekstravagantne krpice za žene!“) i lako se može naslutiti da ti neuobičajeni primerci takozvanog jačeg pola imaju vrlo specifičan odnos prema kupovini nekog ženskog odevnog predmeta koji treba da poklone ili, verujte mi ne izmišljam, da obuku. Iako je prodavnica puna haljina, bluza, košulja i košuljica svih mogućih modela i najraznovrsnijih boja, jednom je neki naivan kupac, možda zbunjen, ušao i pitao: – Izvinite, imate li odeću? Ubeđena da je u pitanju samo prolazna smetenost, ljubazno sam mu se obratila uz osmeh koji je prikrivao nagoveštenu grimasu: – Svakako, to nam je specijalnost! – Ne, oprostite, loše sam se izrazio, imate li odeću za žene? „Ali, zar nije video da su u izlogu ženske lutke koje nose suknje i visoke štikle?“, pomislih, blago iznervirana. – Naravno, imamo mnogo ženske odeće, štaviše moram vam

reći da imamo isključivo žensku odeću! – odgovorih tonom koji je lebdeo između umerene i nezadržive histerije. – A, shvatam, pa, ja tražim žensku svilu – srećom, ispravio se – to jest tražim takve haljine, pomalo smelije, onako droljaste, one „oop-oop“ kakve vi nosite, mislim, razumete me, je l’ da? – reče, nemarno klateći kolenima. – Aa!.. Ha, ha! – rekoh, i sama se klateći. Zarazio mi je tim neverovatnim pokretom. Kretala sam se gore od konjića za ljuljanje. Nisam znala kako da mu odgovorim. Istini za volju, bila sam pomalo uvređena; šta to treba da znači „onakve kakve vi nosite“? Tako da, valjda po inerciji, napravih piruetu okrenuvši se oko sebe za sto osamdeset stepeni. Što li se ovaj čovek baš meni obratio? Ja nisam bila spremna za takvo pitanje. I kako samo dozvoljava sebi! – Dakle? Nećete sad valjda da plešete? Jeste poludeli? Čini mi se da ovde nema ništa. Do viđenja! – reče i otpuhnu dim kroz nos. – Ali, ne! – pružih ruku prema prvoj haljini s velikim izrezom, koja mi je došla pod ruku. – Možda bi vam ovo odgovaralo? Ova haljina se mnogo sviđa devojkama! – Nije to to, ja hoću nešto još prljavije, još vulgarnije, razumeš? Nije mi bio antipatičan taj čudni tip s ogromnim naočarima za sunce koje je nosio kao rajf, spuštene na lobanju iz koje je isijavao želatin, ne, možda mi ga je samo bilo žao, mučenik, nije umeo da se izrazi. – A ova? Je l’ vam se sviđa? – rekoh, pokazujući mu šarenu mini haljinu. – Ma, haj’te! – zagrme – dakle ti si stvarno luda! Ta bi bila dobra za moju babu! Nije to to, nije to to! Kao što rekoh, nije mi bio antipatičan, ne, osećala sam nešto kudikamo više. Verovatno sam ga mrzela, nisam mogla da podnesem njegov nejasan način izražavanja i drske odgovore. Kao da je bio uveren da svi govore kao on; možda mi je upravo taj detalj najviše išao na živce. Nastavila sam da preturam po haljinama, kad primetih da

vlasnik prodavnice zuri u mene ledenim pogledom. Nesumnjivo je želeo da mi kaže: „Ispustićeš sigurnog kupca. Ovaj čovek je rešio da kupi nešto.“ Onda mi nešto pade na pamet. – A, shvatila sam! – rekoh, pokušavajući da obuzdam preterano lelujanje koje mi se s nogu prenelo na celo telo – možda imam nešto što će vam se svideti! Onda uzeh jednu mikrohaljinu nalik kombinezonu, sa svih strana optočenu šljokicama i, rekoh mu vrlo odlučno i uverljivo: – Ovo je, nesumnjivo, vrlo prljavo! – Napokon! Vidiš da je dovoljno samo malo truda! – odvrati želatinozni, sijajući od zadovoljstva. Pobednički potez bilo je glumatanje da se izražavam kao on, ali pitanje je da li bi istu haljinu uzeo i da sam mu je drugačije predstavila (a sigurna sam da ne bi). Da li je taj čovek kupio haljinu sa šljokicama zato što mu se svidela, ili zato što sam rekla da je „prljava“? Jedino izvesno je da sam na kraju tog meseca u koverti zatekla lepu nadoknadu za svoju upornost. Muškarci su prihvatali sofu u sali s kabinama poput blagoslova, poput skrovišta palog s neba, kao kolut za spasavanje od frenetične trke od jedne do druge prodavnice u koje su ih gospođe vukle. Mi prodavačice smo mnogo puta primetile da nestrpljiv muškarac ne pomaže prodaji, a ni samopouzdanju, ionako već poljuljanom, većine mušterija. Veliki ušuškani klavir presvučen drečavoljubičastim taftom često nas je spasavao i od mogućih nevolja koje je muška neosetljivost mogla da izazove. Mirno su sedeli na sofi, nepokretni, nisu tumarali po prodavnici i preturali ili predlagali svojim gospođama neodgovarajuću haljinu, što je izazivalo uobičajene i neizbežne reakcije koje su se ponekad pretvarale u prave žalopojke: – Znala sam, ti me vidiš triput obdareniju... Evo, doneo si mi bluzu koja bi odgovarala nekoj prsatoj, a ja imam grudi koje nisu veće od lešnika... Onda mi lepo kaži da ti nisam dovoljna ovakva kakva sam!

Jednog nedeljnog jutra, međutim, ušao je par koji mi se na prvi pogled učinio simpatičnim. Bio je lep letnji dan, pretopao uprkos blagom povetarcu, i pozivao je one privilegovane koji su bili na odmoru da pohrle na plaže, na osvežavajuće plivanje, no i pored toga, prodavnica je vrvela od kupaca. – Evo još padobranaca! Sad će da nam ispreturaju sve police, a ništa neće kupiti! Idite na more! Šta radite u nedelju ujutru zatvoreni u prodavnici! Ludaci! – žalila se, u pô glasa Sala, umorna posle subotnje popodnevne smene. Sala je bila direktna poput strele ratnika Sijuksa i nije imala dlake na jeziku, kao gospođica Rotermajer iz Hajdi, samo što se Sala osmehivala. Bila je Finkinja i ispod stroge i sitničavo pedantne spoljašnosti krila je nežno srce, kao što se u čokoladnim torticama ispod hrskave kore krije topao kremast fil; napustila je svoju zemlju leda i jezera zbog jednog Italijana, i sad se ovde preznojava usred vrelog italijanskog leta kako bi platila pola stanarine za svoje ljubavno gnezdo. Nisam mogla da je krivim, ali živnula sam čim je simpatičan par ušao u prodavnicu. Pomalo staromodan gospodin sa slamnim šeširom iz nekog drugog vremena i gospođa, koju je priroda izdašno obdarila oblinama, odevena u cvetnu haljinu drečavih boja. Držali su se za ruke kao dvoje mladih ljubavnika. On bi joj povremeno pokazao poneku haljinu s očiglednom namerom da joj nešto pokloni. Bilo je jasno da nije ni primetio da je ušao u prodavnicu u kojoj nema veličina većih od četrdeset šest i, uprkos upornom odbijanju nežne partnerke, i dalje nije shvatao da haljine koje joj nudi ne odgovaraju njegovoj okrugloj ženici u penziji. A nju je verovatno ljubav prema tom pomalo tvrdoglavom čoveku naterala da proba široku suknju s crvenim prugama. Stajala sam sa strane posmatrajući taj nežni prizor, kako ne bih bila suvišna. Pratila sam ih pogledom. U tišini. – Hajde, probaj ovu suknju, baš je vesela, hoću da ti je

poklonim za more! – Ljubavi, čini mi se da to nije suknja za mene, možda mi je previše tesna! – Ma ne, zar ne vidiš koliko je široka, kao šatorsko krilo! – Dobro, probaću je, ali samo zato što ti to želiš... I tako je gospođa ušla u tesnu kabinu, zamišljena i zbunjena. Toliko se zamislila da nije ni primetila da je gurnula vrata susedne kabine i otvorila je. – Aj! Ko je otvorio vrata? – viknu mušterija koja se našla nasred otvorene kabine. Ali gospođa ni to nije čula. Zadugo se zadržala unutra, a žena iz susedne kabine je, budući da je ostala bez vrata, morala da je sačeka kako bi mogla da se presvuče i da ode. – Onda, kako mi stoji? – upita puna nade kad je, gotovo se kotrljajući, izašla iz kabine. – Jesi li video? Bio si u pravu, odgovara mi, ovo je baš moja veličina! – ponosno reče, zadržavajući dah bolje od Majorke kad zaroni ispod osamdeset metara.15 Istini za volju, uspela je da zakopča patent-zatvarač na suknji. No kako god, rezultat nije bio baš sjajan. Široka suknja na pruge nije baš isticala ono što je bilo dobro na gospođi, štaviše, pokazivala je svaki i najmanji nedostatak, počev od struka koji joj se „popeo“ do pazuha. Ni za šta na svetu ne bih toj simpatičnoj okrugloj ženici savetovala da je kupi. Zato joj priđoh i, nastojeći da budem vrlo diskretna, naumih da joj predložim nešto drugo, možda neku laganu široku jaknu koja bi ublažila previše istaknute obline. Nisam stigla ni da zakoračim kad se pojavi on (muž), potrča prema nežnoj dragani, pogleda je usredsređeno, okrenu je nekoliko puta, a onda odsečno proceni: – Majko moja, u ovoj suknji ličiš na suncobran na jadranskoj obali! Eto na šta sam mislila kad sam rekla da u pitanjima ženske odeće muškarci preteruju, najpre neobjektivnošću, a zatim i preteranom iskrenošću.

– A šta sam ti ja govorila? – nastavi gospođa, oscilirajući između nelagode i ljutnje. Međutim, nisu se posvađali. Pogledaše jedno drugo u oči i prsnuše u srećan smeh. – Ma, dobro, idemo – reče on postiđeno – vodim te na more da jedemo dagnje! – Do viđenja, gospođice, i hvala vam na strpljenju! Naravno, ništa nisam prodala, no ipak mi je ta scena nadoknadila izgubljeno vreme. Čak je i Sala čeznutljivo uzdahnula: – Kako su zaljubljeni... shvatili su sve što treba od života. – Zatim dodade, uobičajeno sitničavo: – I naravno, sad idu na more. Rekoh ja da je to najpametnije na ovoj vrućini! Međutim, nisu svi muškarci fini poput simpatičnog gospodina sa slamnim šeširom. Oni koje su žene vukle u maratonske kupovine bez kraja i cilja umeli bi da polude. Doslovno da polude! I tako se, jedne subote po podne u vreme ogromne gužve, dogodilo nešto prilično neobično. Mušterije su se gurale laktovima u potrazi za idealnom odećom, muzika u prodavnici treštala je iz sve snage, Paola i ja smo bile za kasom proveravajući neko neslaganje i uslužujući beskrajan red mušterija; uto začusmo neki čudan zvuk: – Mjaau! Mjaaau... mjaau! Ali to nije bila mačka. Dogodilo se to četvrtog maja 2001. godine, u pet i dvadeset tri po podne, jedan čovek je ušao u prodavnicu, zamjaukao i potom izašao kao da ništa nije bilo. Ne znam kako se to tačno dogodilo, ne znam ništa o tom čoveku, verovatno je imao dobar razlog da mjauče, ali njegov gest nas je tako zaprepastio da smo Paola i ja, u tom trenutku umora i beznađa, prestale da radimo i prasnule u glasan smeh koji nam je doneo olakšanje. Naša teorija o sindromu kupomanije počela je da se oblikuje i

da dobija uznemirujuću i konkretnu formu. Postala je još opipljivija kad je jednog dana u prodavnicu ušao mladić raščupane kose, zbunjen i rasejan. – Izvinite, da li biste mi, molim vas, vezali kravatu? – upita momak, visok i nekako sav rasklimatan. – Dakle, oprostite, da li biste mi vezali kravatu? – ponovi još uznemireniji, obraćajući se Valeriju, jedinom muškom elementu među nama. Međutim, Valerio mu, obuzet silnim poslovima koje treba obaviti u jednoj velikoj prodavnici, rasejano odvrati: – Čujte, sad nemam vremena... Momak se pomiri s odbijanjem i, ne trepnuvši, obrati se Paoli: – Izvinite, gospođice, da li biste hteli da mi vežete kravatu? – Paola je u tom trenutku verovatno razmatrala neki uvrnuti aksiom vezan za našu teoriju o širenju ludila, zato što ništa nije odgovorila, samo je razrogačila oči. Ja nisam umela da vezujem kravatu. Zapravo, nije baš da uopšte nisam znala, istina je da mi je trebalo pet do šest proba kako bih uspela da napravim čvor koji bar malo liči na pristojan čvor kravate. – Oprostite, vi, da li biste hteli da mi vežete kravatu? – upita obraćajući se meni i mašući kravatom s tirkiznim cvetićima. – Čujte, ja vrlo loše vezujem čvorove na kravati... – Eto, znao sam! – dreknuo je poput raštimovanog trombona. – Ovde niko ne ume da veže kravatu! Odoh ja! Pošao je ka vratima i izašao. Niko nikad ništa nije čuo ni o njemu niti o njegovoj kravati s tirkiznim cvetićima. Verovatno ljudi u trenutku kupovine koja treba da predstavlja zadovoljstvo, a ne puku korist, polude zato što iznenada otkriju da nemaju izgrađen ukus, preciznu zamisao, konkretnu želju u vezi s onim što žele da kupe. Onda gube razum i prepuštaju se silini galopirajućeg sindroma. Tako su do nas stizali, poput iznenadnog i bolnog električnog pražnjenja, najčudniji zahtevi; klijenti su postajali neodlučniji od deteta pred izlogom prodavnice igračaka Dizni. – Dobar dan, izvinite, ovaj, hteo bih... hteo bih... ovaj, u

stvari... je l’ imate nešto čega nema u Parizu? – reče jedan momak, ulazeći zadihan, oznojen i vukući za sobom ogroman kofer. – Vidite, naša kuća proizvodi garderobu isključivo u Italiji, ali ne znam završi li ponešto i u Parizu. – Ali zašto mu objašnjavam? Zar nisam jednostavno mogla da ga slažem uveravajući ga da niko iz Pariza nije ovde kupio ništa već dvadeset godina? – Kako god bilo, jeste li imali na umu nešto određeno? – Nisam, vidite, moram da budem siguran da ono što ću kupiti ne može da se nađe u Parizu. Moja devojka živi tamo i kaže mi da je već sve pokupovala! To je zvučalo kao podsticaj na laž: – Budite spokojni, Parižani ne znaju ni da postojimo, prema tome, možete da kupite šta god želite. – Dobro je, vrlo dobro! Muškarci su često spremni na nezaboravne postupke. Sećam se s izvesnim saosećanjem svih onih koji su plaćali astronomske račune svojih nikad zadovoljnih žena, devojaka i ljubavnica, samo da bi ih, na kraju beskrajnog isprobavanja garderobe, prijatno iznenadili. U najlepšoj uspomeni mi je ipak ostao jedan stariji živahan gospodin, koji je, gegajući se, ušao u prodavnicu osmog marta izjutra, na Dan žena. Bilo je prohladno pretprolećno jutro. Upravo smo dobili nove kolekcije i tople jake boje zimske odeće zamenili su živahni tonovi nove, lakše prolećne garderobe. Izlog je bleštao od boja, lutke su bile uokvirene veselim ramom plastičnih ruža i veštačkom travom. To je zaista bio lep pogled, a mi prodavačice isijavale smo dobro raspoloženje iz svih pora. – Dobar dan! – rekao je čovek iz nekih drugih vremena, skidajući šešir u znak iskrenog i učtivog pozdrava. – Dobar dan! – uglas smo uzvratile Paola i ja. Stari gospodin je polako koračao prema nama osmehujući se i oslanjajući se na elegantan tamni štap ukrašen rafiniranom drškom od slonovače. – Srećan praznik svima, danas je Dan

žena, zar ne? – Vrlo ste ljubazni – odvratih. Dok sam govorila, shvatila sam da mi je lice oblila iznenadna toplina; taj čovek je, uprkos godinama, sačuvao netaknut izvestan šarm. – Možemo li nekako da vam pomognemo? – upita Paola, uobičajeno ljubazna. – Pomoć od vas bila bi prava privilegija! – još ljubaznije izjavi elegantni gospodin. – Dakle, danas je osmi mart, Dan žena. Ja volim sve žene i u životu sam imao mnogo ljubavi, što znači da danas treba da kupim osam poklona za osam žena! – Svaka čast! – odvrati Paola. – Želite li nešto određeno ili vam je potreban savet? – Samo me vi posavetujte, kad ste već tako ljubazni. U svakom slučaju, ne bih želeo preterano krupne poklone jer, znate kako je, osam žena nije malo! – Naravno! Šta mislite o nekom malom detalju, na primer o ovoj torbici, mogli biste da kupite osam... – Ma otkud, nisam mislio ni na šta slično! – Onda mi slobodno recite, na šta ste mislili? – Pa svakako na cveće! Video sam toliko raznobojnih cvetova u izlogu! U tom trenutku obuze me nežna seta. Siroti gospodin, nije shvatio da je ovo prodavnica odeće. Zaveden drečavim cvetnim izlogom, nije primetio da unutra nema ni senke od cveta. Ipak, nije se zbunio i, opraštajući se, podigao je prema nama elegantni štap: – Pravo cveće u ovoj prodavnici ste vi, pa iako niste na prodaju, lepo je bilo upoznati vas! Do viđenja i srećan vam Dan žena!

7.

Kalođero

I

stini za volju, ispostavilo se da posao prodavačice nije baš tako lak. Razumeti, protumačiti i pre svega pogoditi želje ljudi posao je koji se u nekim tačkama graniči sa zadatkom psihoanalitičara. Sećam se, s izvesnom gorčinom, koliko je njih, u ispraznim razgovorima na stepenicama fakulteta, preziralo ovaj posao stvoren „za one koji nemaju ambicija“ ili „nemaju želje da uče“. Ja sam volje za učenjem imala u izobilju, što se tiče ambicija, pa, bile su pomalo konfuzne, ali sve su, svakako, bile vrlo velike. Pre svega, želela sam da studiram pozorišnu umetnost. Privlačio me je taj svet prerušavanja, reflektora i poezije. Zato sam, da bih se izdržavala, počela da radim. Pošla sam strmim putem kojim idu mnoge zaposlene studentkinje; upisala sam poseban kurs za one koji ne mogu da pohađaju predavanja. Što je značilo četiri dodatna testa uz već obiman program jednog ispita na Književnosti. Kako sam mogla da olakšam sebi? Predavanja nisam mogla da pohađam; održavala su se upravo u vreme kad sam radila u prodavnici. Pred ispit bih uzela nekoliko dana odmora i imala sam problema kad bi se iz nekog nepoznatog razloga datum ispita promenio, što se i događalo, o i te kako se događalo! Univerzitet, mesto svakolike vrhovne učenosti, gde se mozak stalno razvija dok ne eksplodira, bio je ujedno i moje omiljeno mesto za uranjanje u privilegovano okruženje prožeto mudrošću. Bar je bilo tako dok se nije pojavio stipendista Kalođero. Upoznala sam ga jednog dana za vreme pauze za ručak. Trebalo je da prijavim ispit i, kao što je bio običaj na našoj katedri, otišla sam da nađem prijavu koje su naši profesori ostavljali razbacane ispred šaltera za informacije. Na tim šalterima su radili stipendisti koji su ostalim

studentima davali korisne informacije. Mali vid saradnje u zamenu za smeštaj i skromnu novčanu nadoknadu. Tu je, skupljen na nekakvoj stoličici od ultrapasa, sedeo Kalođero. Student za primer. Retke ali vrlo, vrlo duge kose, odeven u crno kao vampir, s metalnim lancima i šiljcima; mudri rotvajler udubljen u čitanje ogromne ilustrovane knjige. Preturala sam po obaveštenjima i ceduljama nagomilanim na pultu, ali ni traga od ispitnih prijava. Bile su mi potrebne korisne informacije od Kalođera. – Izvini, treba mi jedna informacija... – rekoh rasejano ljubaznim tonom. – Pre svega, dobar dan. Šta je, nećeš da se pozdraviš? Ja sam tvoj sluga? E pa, imam i ja ime, kao i svako ljudsko biće! Zovem se Kalođero! Jesi razumela? Kalođero! Lepo smo počeli. Kalođero je tek pre nekoliko dana zauzeo mesto za ovim pultom i već se uobrazio. – Dobar dan – rekoh ugrizavši se za jezik kako ne bih izgovorila nešto otrovno – htela bih da prijavim ispit i tražim prijavne listiće, koji obično stoje na ovom pultu, ali ne mogu da ih nađem. – Naravno da ne možeš da ih nađeš, ja sam ih uzeo, zato što ih studenti uvek ostavljaju u neredu, a ja ne podnosim nered! Kaže se da se prvi utisak, prvi sud koji stvorimo o nekome može doneti u prvom trenutku komunikacije s njim. Moj prvi utisak o Kalođeru je, dakle, vrlo jasan. Bio mi je izuzetno antipatičan. Pre svega zato što je kritikovao studente zaboravljajući da je i sam student, a zatim i stoga što je bio užasno nadmen. – U redu – izustih, trudeći se da se uzdržim – da li bi, molim te, mogao da mi daš prijavni listić? – Ne. Zar nisi videla radno vreme pulta za informacije? Sad je zatvoreno! Osim toga, sad imam puš-pauzu. Dođi sutra između deset i trinaest.

– Ali to znači da treba da odvojim dan od godišnjeg odmora samo da bih prijavila ispit! Ranije je moglo da se dođe u bilo koje vreme i svako je mogao da uzme prijavu! Molim te, sediš za tim stolom i prijave su ti odmah tu, pored lakta, daj mi jedan kako bih prijavila ispit! Molila sam ga, zaklinjala, preklinjala. Ništa nije vredelo, Kalođero je bio nepopustljiv. – Ja nikoga ne favorizujem! Zakon je jednak za sve! Dođi sutra, videćeš da će ti dati slobodan dan. Sad me izvini, moram da pripalim cigaretu. Zatvorio je stakleno prozorče šaltera i uronio u gust siv smrdljivi oblak. – Tu je zabranjeno pušenje! – dreknula sam, iznervirana i razočarana, ali moje žalbe su otišle u vazduh, kao i sivi dim koji je Kalođero otpuhnuo kroz široke nozdrve. I tako sam morala da uzmem dan od godišnjeg odmora samo da bih prijavila ispit, premda uopšte nisam bila sigurna da li ću na taj ispit i izaći. Sutradan sam došla pred šalter tačno u deset ujutru. Kalođero je već sedeo tamo. Džedžio je poput petlića s vrlo dugom raščupanom krestom. – Dobar dan – rekoh, setivši se iskustva od prethodnog dana. – Da, dobar dan. Želite? – Sećaš se, juče sam došla da prijavim ispit, ali ti si bio na puš-pauzi... – Čujte, pre svega, obraćajte mi se sa vi. Drugo, juče ste došli posle radnog vremena. Šta želite? Ako mi je prethodnog dana bio antipatičan, danas sam zaista osećala sažaljenje prema Kalođeru; s takvim karakterom, sigurno nema mnogo prijatelja! Osim toga, juče smo se, kao prave kolege s fakulteta, obraćali jedno drugom na „ti“. – Ma kako, zar se ne sećate? – odvratih, persirajući mu i osećajući se nelagodno zbog toga. – Treba da prijavim ispit! – Dobro. Recite mi. Koji ispit? I požurite, zato što uskoro imam pauzu za užinu.

– Ali zar ovde više ne postoji nimalo privatnosti, jednostavno hoću da uzmem ispitne prijave ne razgovarajući o kom je ispitu reč. Ranije se moglo diskretnije izaći na ispit. Znali smo samo profesor i ja. – Eto, upravo tako, ranije. Sad se više ne može. Dajte mi neki važeći dokument i recite mi koji ispit želite da polažete, u suprotnom možete da idete. Mogla sam u beskraj da se svađam s njim i da isterujem pravdu. Ničemu ne bi služilo. – Dobro, treba da polažem Istoriju plesa i mimike. – Dajte mi dokument. – Ma kakav dokument, nikad nije bio neophodan dokument za prijavljivanje ispita. Shvatam da je potreban kad se izađe na ispit, ali ne i pre toga! – Bila sam izgubljena. – Radite šta hoćete, ja u međuvremenu idem na pauzu, da pojedem sendvič. Ali ako hoćete da prijavite ispit, morate mi dati neki dokument. Ustao je sa stolice od ultrapasa i pošao prema stepeništu koje je vodilo na malu terasu, a pod rukom je nosio nešto umotano u aluminijumsku foliju. Stajala sam zbunjena i zurila u praznu stolicu. Nisam imala izbora, morala sam da popustim njegovim krutim pravilima. Nisam mogla dozvoliti sebi da protraćim ionako izgubljen dan godišnjeg odmora. I tako sam, kad se Kalođero vratio posle petnaestak minuta, popustila i pružila mu dokument. Uzeo ga je frkćući, a zatim rekao: – Ime? Ma, šta bre, moje isprave su ti pod nosem, a ti me pitaš kako se zovem. Pozelenela sam, poplavela, zatim sam postala bordo, pa čak i previše booordo i, kad sam konačno povratila prirodnu boju, rekoh, puštajući paru na uši: – Frančeska, zovem se Frančeska. Tražio mi je sve podatke držeći u ruci moju ličnu kartu koju nije ni pogledao. Kad je završio, došlo mi je da zanjištim, ali sam se odlučila za

suptilniju osvetu. Znala sam da sam jedan od retkih studenata koji je podrobno pročitao pravila odseka, znala sam ih napamet. Tako da sam se osmelila da postavim jedno pitanjce, nadajući se da ću uzdrmati, ako ne Kalođera, onda bar njegovu nadmenost. – Oprostite mi, treba mi još jedna vrlo važna informacija. Da li biste znali da mi kažete koja je šifra ovog odseka? Oblak čuđenja najednom je prekrio namršteno Kalođerovo lice. Pogodila sam: nije znao! Vrlo malo nas je znalo da postoji šifra odseka, beznačajan broj koji je sekretarijat koristio radi lakše identifikacije odseka na fakultetu. Što se više Kalođerino lice krivilo, moje je postajalo opuštenije i mirnije; rezultat je bio bolji od liftinga i terapije kod psihoanalitičara zajedno. – Ovaj, hm, broj fakulteta je, hm, nije mi pri ruci, dakle... – Ako ne znate, ne mari, možda možete da mi kažete ko bi mi mogao reći. Znate, mnogo mi je važno, moram da ga upišem u plan studiranja. – Možda sam preterala, ali to je bilo jače od mene, nisam bila u stanju da se zaustavim, prodrmala sam Kalođerovu oholost. – Ne, sačekajte, možda bih mogao da telefoniram i da pitam, ne brinite... – Obraćao mi se neuobičajeno brižno, možda je naučio lekciju. Međutim, situacija je izmakla kontroli kad su me čuli studenti koji su stajali u redu iza mene. Zasuli su Kalođera pitanjima: – Šta je sad to? Kakva je to šifra? Mi je ne znamo! A šta ako nam zbog toga ne prihvate plan studiranja? Ej, ti, iza šaltera, daj nam šifru! Ovoga puta je Kalođero postao boooordo. Obavio je hiljadu poziva, prijateljima, pozorištu, kancelariji za profesionalnu orijentaciju, čak i jednom profesoru, ali ništa, niko nije znao taj legendarni broj. – I šta ćemo sad? – zakuka grupa studenata sve nervoznije se zbijajući oko Kalođera. – Šta ako nam odbiju plan studija zbog

tog broja? Kakav je uopšte ovo šalter za informacije! Situacija se žestoko pogoršavala. Ostali studenti, privučeni vikom, priključiše se grupi pred šalterom i napraviše opštu paniku. Kalođero se znojio kao grešnica u crkvi. Tad odlučih da ispetljam upetljanog Kalođera, iako sam znala da ću se možda pokajati. – Slušaj – rekoh, ponovo mu se obraćajući sa ti – možda bi trebalo da telefoniraš u sekretarijat. Kalođero nije oklevao i, pod mrkim i nervoznim pogledima studenata, telefonirao je sekretarijatu. – Halo, da li biste, molim vas, mogli da mi kažete šifru odseka za pozorišnu umetnost? – Primetila sam kako je Kalođerovo lice sinulo, kad je iznenada rekao: – Dobro, hvala! Uspeo je. Dobio je broj. Shvatila sam da je moja osveta uspela tek kad mi je Kalođero rekao: – Hvala, da mi nisi predložila da zovem sekretarijat, ne bih uspeo da vam nađem broj. Ovi su bili tako iznervirani da su mogli da me rastrgnu... Kad smo kod toga, srećno na ispitu. Otišla sam zadovoljna, pomišljajući kako možda i nisam sasvim protraćila dan svog godišnjeg odmora.

8.

Veličine

P

oložila sam ispit. Morala sam da pođem za profesorom na krov zgrade odseka da bi me ispitao. Popeo se bio da isproba ne znam kakvu antenu za ne znam kakvu ingenioznu skalameriju. I tako, posle šest sati čekanje, uspela sam da izađem na svoj poslednji ispit i da ga položim. Ostalo je samo da napišem diplomski pa da zaključim svoj mali studentski put. Bila sam zadovoljna i ponosna, ali u isto vreme i prestravljena; pri samoj pomisli da ću morati da obrazlažem diplomski pred komisijom sastavljenom od doktora nauka, kolena su mi se tresla. Kako god da bude, shvatila sam da je moj problem ništa spram činjenice da će me po povratku s odmora, koji će ujedno biti i odbrana diplomskog, u prodavnici čekati grozdovi mušterija s još težim pitanjima i zahtevima. Suočavajući se s njima, shvatila sam da imam sreće; već sam znala šta će biti tema mog diplomskog rada, imala sam profesora mentora koji me je podržavao i, pošto sam dobro razmislila, shvatila sam da će rad na tu temu biti velika i stimulativna avantura. Biću u prilici da podrobno proučim oblast koja mi je bila, a i dan-danas je, izuzetno draga: pozorište. I tako, kad sam se vratila u prodavnicu odeće u centru Rima, u naručje desetina neutešnih dama, strah od diplomskog ispita raspršio se kao prašina na vetru, iako sam dobro upamtila Karmelovu lekciju; znala sam da nisam jedina koja se bori s ljudskom raznolikošću i da je jedini način da ne uletim u zamršeno klupko neuroza i frustracije jeste da održim neophodno rastojanje. S dolaskom leta, sve mušterije obuzela je panika. Na pragu velikog ispita – ulaska u kupaći kostim – podvrgavale su se prestrogim estetskim procenama pred ogledalom.

Počeo je najneugodniji proces u istoriji naše prodavnice: proces procene veličine. Odrediti nečiju veličinu poduhvat je ravan pisanju diplomskog rada. Svaka dama, kako bi izbegla da pomene veličinu, smišlja tajanstvene i živopisne izraze da opiše svoj obim. Sećam se mušterije koja je izmislila pridev kako bi opisala haljinu koja joj je bila tesna: – Čujte, dajte mi neku drugu haljinu... ova je nekako zagušljiva! A pamtim i devojku agresivnog izgleda – farmerke pune poderotina, špicaste cipele i prozukao glas – koja je, tražeći košulju broj veću u odnosu na veličinu koju je inače nosila, rekla: – Ova košulja je mala. Dajte mi neku opušteniju. U vazduhu se osećala gotovo opipljiva želja da se po svaku cenu sakriju sopstvene mere. Neprekidna napetost izazvana obmanom, težnja ka dvosmislenom izražavanju; imala sam utisak da me smatraju nemilosrdnim članom žirija nekog takmičenja za mis. Ali ja nisam bila tu da bih ikoga procenjivala! Čak ni one koje su imale tu sreću da im se fizički izgled graniči sa savršenstvom nikad nisu bile objektivne. Hiperkritičnom pogledu mušterije retko kad je bila dovoljna činjenica da ima lepo oblikovano telo. Upravo sam zahvaljujući ovom poslu naučila da prepoznam sve svoje fizičke nedostatke; od neznatne grbe na nosu do pomalo kratkih nogu, od uskih ramena do širokih stopala. Ipak, baveći se poslom prodavačice, naučila sam i da ih prihvatim i ne obazirem se na njih. U prodavnici odeće, u trenutku isprobavanja odeće, većina žena izgubi sposobnost objektivnog rasuđivanja. One previše mršave ubeđene su da teže ceo kvintal,16 one koje su teške ceo kvintal ubeđene su da su prilično mršave. Jedna fina dama nesumnjivo ekstremnih mera tražila je jednog dana da proba neku haljinu: – Koja veličina vam treba? – pitala sam je iako sam dobro znala da će joj svaka haljina u našem butiku biti mala.

Pitala sam je zato što svakako nisam želela da je oteram rečima da u našoj prodavnici nema ničeg za nju. Osim toga, s vremena na vreme mi se dešavalo da pogrešim. – Kako to mislite koji broj nosim? Zar ne vidite? – uvređeno me je pitala. Bila sam zatečena; možda je pogrešno razumela moju preteranu obzirnost te sam je i nehotice uvredila. – Dakle – nastavila je ljutitim glasom – donesite mi broj trideset osam, a ako baš nemate tu veličinu, može i četrdeset! Kako je moguće da mi je tražila najmanji broj koji imamo? Gospođa je zaista imala prevelike obline za tu veličinu! – Gospođo – diplomatski joj se obratih, nadajući se da sam ovog puta ja nju razumela pogrešno – mi nemamo francuske brojeve, ovo je italijanska firma. – Istini za volju, često se događalo da nas mušterije smatraju nekom francuskom modnom kućom u kojima je sistem određivanja veličine za dva broja odstupao od italijanskog; ako je u Italiji trideset osam najmanji broj, u Francuskoj je najmanji trideset četiri i tako dalje. Međutim, i uz tu mogućnost, veličina koju je gospođa tražila i dalje se nije uklapala s njenim oblinama; sigurno je nosila veličinu pedeset, što je po francuskom mernom sistemu četrdeset šest, a ne četrdeset, a još manje trideset osam. – Bože, zar ne vidite, tako je očigledno da nosim italijanski broj trideset osam – nehajno reče ona. Shvatila sam da se događaji moraju odvijati sopstvenim tokom i donela sam joj ono što je tražila, ne protivrečeći joj. Nikad neće ući u tu haljinu, i da sam joj pomenula koliko je njen zahtev neumestan, sigurna sam da bi se uvredila, to je pravilo koje sve prodavačice mogu da potvrde; i tako sam je jednostavno pustila, prepuštajući njenoj zadnjici konačni sud. Zgrabila je haljinče i ušla u kabinu. Bilo je to pravo vatreno krštenje. Iznad kabine su lebdeli tamni oblačići i neprekidno frktanje. Povremeno bi se zatresla tanka čelična vrata. Sve dok nestrpljiva gospođa nije izašla noseći sirotu deformisanu haljinicu obešenu

o ofinger. – Gospođo – obratih joj se sažaljivo gledajući istegnute rubove izmrcvarene haljine – da li vam odgovara? – Retoričko pitanje. – Slušajte, vaše krojačice se nimalo ne razumeju u veličine! Ovo nije trideset osam, ovo je dečja haljinica! Naučite vaše krojačice da šiju! – Zatim je odmarširala prema vratima frkćući i psujući. Potvrđujem: onaj ko prihvata sebe onakvog kakav jeste svakako izgleda lepše. Dama koja je puštala paru kroz nos nikako nije bila lep prizor. Lepo građene žene, svesne da imaju optimalnu telesnu težinu, pronalaze neki drugi nedostatak; noge im nisu onakve kakve ima ko zna koja manekenka, zadnjica im je previše spuštena ili previše podignuta, prevelika ili premala; ramena su im, ako već nisu uska, onda svakako previše mišićava; neke su smatrale da imaju prejake ručne zglobove, grudi nepravilnog oblika, ružna kolena, mlitavu kožu nadlaktica i još hiljadu detalja, beznačajnih u očima bednih smrtnika, ali od životnog značaja za njihovo poimanje lepote. Sećam se devojke koja je odustala od kupovine košulje koja joj je stajala kao salivena zato što je bila ubeđena da joj previše ističe nos. Ili devojke koja nije kupila haljinu uverena da u njoj izgleda ko medved: – Ne, ova haljina mi ne stoji... ličim na medveda! – rekla je plačnim glasom. Ponekad su, međutim, kompleksi još očiglednije izbijali na videlo. – Izvinite, imate li suknje koje podižu zadnjicu? – upita jednog dana neka gospođa, doduše sasvim drugim rečima koje, za ljubav prefinjenog pripovedanja neću preneti. Ne znam kakav model je imala na umu, pokušala sam da zamislim suknju koja podiže zadnjicu, punu elastičnih pojaseva i kaiševa, s hermetičkim patent-zatvaračem i daskama ušivenim u postavu i jedva sam savladala napad smeha. Nije bilo teško pogoditi gospođinu bolnu tačku.

Baš kao što sam savršeno shvatila košmare devojke koja je, obrazlažući naučnim metodama svoju teoriju, izjavila: – Slušajte, gospođice, ja sam kratka. Dakle, ako mi date vrlo kratku suknju, dosezaće mi do kolena. Budući da mi treba dugačka suknja, dajte mi neku do kolena. Ovo obrazloženje bi bilo uverljivo da je devojka bila izuzetno niska; u tom slučaju bih je razumela i opravdala. Ono što me je stvarno razbesnelo jeste činjenica da je bila viša od mene. Međutim, osim ovakvog cepidlačenja u cilju tešenja pravim ili izmišljenim fizičkim nedostacima, naše privržene mušterije često su se gubile u definiciji veličina. Razvoj modne industrije i tržišta proizveo je tragičnu zbrku u veličinama, tako da su se osim uobičajenih veličina trideset osam, četrdeset, četrdeset dva, četrdeset četiri i četrdeset šest, koje su se prodavale u našoj prodavnici, pojavile i praktičnije, britanske i američke veličine small, medium i large. Sistem nije bio komplikovan, ali očigledno je i dalje bilo onih koji nisu uspevali da protumače te veličine, često označene samo početnim suglasnicima. I tako su, iskrivljenjem tri jednostavne oznake: S, M i L, nastala najrazličitija tumačenja. Neke žene su doslovno shvatile sistem obeležavanja veličina početnim slovom i pokušale da ga italijanizuju. – Dobar dan, mogu li da probam ovaj žaket? – upita jedna gospođa s naglašenim kalabrijskim akcentom. – Naravno, koju veličinu želite da probate? Da li bi vam odgovarala small? – Ne, probala bih veličinu O. – Veličinu O? – zbunjeno uzvratih, budući da nikad nisam čula za tu veličinu. – Naravno, O. Omanju! A bilo je i onih koje su se mučile pokušavajući da pokažu savršen engleski izgovor: – Molim vas... dajte mi jednu meidim, ne, ovaj, jednu midijam.

– Treba mi slimi. – Largijum, molim vas. – Jednu iksiele, molim vas! Zapravo, možda bi mi više odgovarala egstraiksiele! Međutim, to je sitnica u poređenju s porivom da se do savršenstva objasni predmet želje: apsolutna haljina; haljina koja je u stanju da pretvori ženu u savršenu ženu, haljinu koja će sakriti sve mane, čak i one koje se ne vide, čak i one koje ne postoje. Istini za volju, volimo da krijemo istinu; obmana nas privlači. Ako je jedna haljina rešenje za sve probleme, živela kupovina! Jednom sam čula neku gospođu kako tvrdi da kupovina ima terapeutsko dejstvo, i možda je upravo na to mislila: pokrivanje fizičkih nedostataka predaje zaboravu, kao nekom čarolijom, sve naše probleme. Međutim, koliko traje ta čarolija? Zar ne bi bilo bolje suočiti se s nedostacima i potruditi se da ih ispravimo, umesto što uništavamo cipele trčeći od prodavnice do prodavnice u napetoj potrazi za haljinom koja će te nedostatke sakriti? Izgubila sam se u tim razmatranjima posle neobičnog zahteva jedne mušterije. – Dobar dan. Prvo bih htela da probam sve modele pantalona broj četrdeset. A zatim sve modele broj četrdeset dva, da bih potom izabrala one koje mi najbolje stoje. Znate, hoću da sakrijem bokove, i ne znam koji je model najbolji. Šta vi mislite, da li će biti bolje ako uzmem pantalone dva broja veće? U tom slučaju bih morala da probam i sve modele broj četrdeset četiri! – Slepo sam je poslušala. Ne znam zašto. Znam da sam se osećala prilično frustrirano kad mi je posle maratonskih proba, rekla: – Ne, znate šta, moram da razmislim. Bilo je mnogo neuobičajenih zahteva u vezi s veličinom odeće. Kao što je bilo i raznovrsnih izjava mušterija koje su stajale pred ogledalom.

– Zašto mi ova suknja klizi? – pitala me je jedna gospođa pokušavajući da zadrži suknjicu s elastinom preko gaća koje su joj dosezale do pazuha. – Je l’ vidite? Spada mi. Moram da je vežem za gaće! Dajte mi manji broj! – Gospođo, to je suknja sa spuštenim strukom, treba da je spustite na kukove i pustite da prirodno pada. – Razumem da je sa spuštenim strukom, ali ako je još malo spustim, pući će mi vodenjak! Odustala sam. – Gospođice. Ovaj izraz je nasilan! – reče mi jednog dana jedna zabrinuta mušterija pošto je probala košulju s velikim izrezom. – Hoćete li mi dati vrlo vrlo dugačke pantalone s vrlo vrlo niskim strukom? – Žao mi je, nema ih više više – odvratih prevrćući očima. – Izvinite, zašto je ova bluza ovoliko dugačka? – Zato što je to haljina. – Imate li nešto slično ovome, u veličini slim? – Imate li cipele moje veličine, jer mi druge ne odgovaraju? – Izvinite, koja je moja veličina? Ne verujem da je danas lako raditi kao prodavačica u prodavnici odeće. Budite sigurni da nije. Lakše je položiti ispit na fakultetu. Tamo bar postoji mogućnost da razmisliš o odgovoru.

9.

Htela bih... htela bih...

A

ko ne budeš studirala, radićeš kao prodavačica! – često mi je pretila majka kad bih dobila lošu ocenu. Prodavačica. Zanimanje koje ne cene ni moji roditelji ni njihovi prijatelji, niti moji nastavnici koji se posle nečije slabe ocene nisu ustručavali da izjave: – Slušajte, ako ovako nastavi, vaša ćerka neće moći da bude ništa drugo do prodavačica. Sad zamislite kako je doživljavano to zanimanje u mojoj kući, budući da je moj otac nastavnik, da su moja majka i tetka nastavnice, kao što su to bile i moja baka i njena sestra; ćerke bakine sestre takođe su se školovale za nastavnice i, kao što možete da pretpostavite, većina prijatelja mojih roditelja su nastavnici, ne računajući činjenicu da se spisku priključio i Karmelo, Lein brat koji predaje književnost u Napulju, ali, na sreću, malo šire sagledava situaciju. Ukratko, bila sam okružena generacijama nastavnika, učiteljica i profesora. U mom kućnom okruženju, zanimanje prodavačice se, dakle, smatra pravom sramotom, jer je svakako rezultat lošeg uspeha u školi. Ipak, ja sam u školi retko dobijala loše ocene. Zaista sam volela da učim. Na sreću, iako sam maturirala s odličnom ocenom i završila studije s dobrim prosekom, sudbina mi je ipak dodelila posao prodavačice. Kakva ironija; radila sam kao prodavačica kako bih mogla da studiram. Da su moji nastavnici znali... Još nisam bila u stanju da odlučim šta želim da budem kad porastem. Istini za volju, imala sam jasne zamisli u vezi sa svojom budućnošću, ali rad u pozorištu nije u prvom trenutku mogao da

zadovolji moje finansijske potrebe i tako sam, zatrpana računima, odustala od pozorišta. Istina je i da mnoge prodavačice koje sam upoznala nisu završile studije zato što ih je život prisilio da odustanu, ili su same tako odlučile, i u tom smislu se delimično slažem sa svojim nastavnicima, ali bilo je i mnogo prodavačica – pamtim ih s poštovanjem – koje su studirale uz rad. Baš kao i ja. To je bilo pitanje izbora. Osim toga, u mojim godinama čovek nema mnogo izbora. Može što pre da završi studije zato što ga izdržavaju roditelji; da se sâm izdržava i tako diplomira sa zakašnjenjem; da ga roditelji izdržavaju i da ne radi ništa; da se odmah osamostali i uopšte ne diplomira, ili da se naglavačke, hrabro i nesvesno baci na ostvarenje svojih želja, rizikujući opasne promašaje ili retke pobede. Ja sam izabrala samostalnost po cenu da kasnije završim studije, znajući da diploma sama po sebi ne obezbeđuje posao. Odlučivati je teško. Svi mi, pre ili kasnije, moramo da se suočimo s izborima. Muke izbora mučile su i manje-više nezavisne mušterije koje su dolazile u našu prodavnicu. Iako to nisu bile životne odluke, izbor odeće pretvarao se upravo u to onog časa kad bi počele da preturaju po policama i nizovima okačenih haljina. Uostalom, kao da i ne postoji velika razlika između izbora haljine i izbora budućeg zanimanja. Izabrati znači biti svestan sopstvenih želja i znati kuda usmeriti sopstvenu volju. Kako bi se to postiglo, odluke treba donositi potpuno samostalno ili se potpuno prepustiti tuđim željama. To važi i za životne odluke i za odabir haljine. Ima onih koji samostalno biraju haljinu uprkos pokušajima uslovljavanja, puštajući da se odluka sama nametne posle satâ

proba pred ogledalom, a ima i onih koji se bezrezervno prepuštaju tuđim ukusima, modi ili pravilima. – Gospođice, vi ste baš sigurni da je ovaj mantil trendi? – pitala me je jedna gospođa platinastoplave kose, tako plave da bi joj pozavidela i kvarcna lampa. – Gospođo, taj mantil je kreirala naša dizajnerka pre svega nekoliko meseci, a prodaje se tek nekoliko dana u našoj prodavnici koja, da ne budem lažno skromna, uživa pristojan ugled na polju mode... Dakle, mantil je svakako najnoviji model i sve govori da će biti pravi hit – nađoh argumente da odgovorim logično i ubedljivo. – Slušajte, ako stvarno nije trendi, ja ga neću kupiti! – Izvinite, ali šta tačno mislite kad kažete „u trendu“ – upitah je, iskreno zainteresovana. Zapravo sam bila svesna različitih vrednosti koje se pripisuju izrazu „u modi“ ili „trendi“. Statistički, reč je o promenljivoj vrednosti, istorijski, o običajima u odevanju vezanim za određenu epohu. Ipak, u tom trenutku sam baš želela da saznam kakvu vrednost modi pripisuje platinasta gospođa. – Kako šta mislim? Hoću da budem sigurna da će, kad odem na pijacu, sve žene nositi isti mantil kao moj! Eto šta je želela! Eto kakav je bio njen lični doživljaj mode! Nije imala neku ličnu želju. Jednostavno je htela da bude deo opšteg koncepta modernog. Moda se ne može toliko poistovetiti s jednoglasjem ideja o konceptu elegancije koliko s jednoglasjem samim po sebi. Dama zapravo nije želela kroj mantila napravljen prema modnom diktatu niti neku određenu modernu boju. Želela je da se ne razlikuje od ostalih. Sigurno se pomalo osećala kao ja kad sam bila mala. Roditelji su me bili upisali u jednu privatnu katoličku školu. U toj školi za decu više srednje klase, svi moji drugovi nosili su firmirane farmerke i majice s imenima čuvenih modnih kuća.

Ja nisam. Ja sam, ne ponoseći se, ali se i ne stideći, nosila pantalone od gabardena boje duvana koje su moja starija braća prerasla. Imala sam i lepu suknju krojenu u pun krug, koju mi je sašila mama jer sam je preklinjala da mi je sašije. Drugovi iz razreda su mi se podsmevali zato što se nisam oblačila isto kao oni. Kad se ne bi dogodila ljubav na prvi pogled između lutke u izlogu i neke gospođe, izbor se pretvarao u spor i komplikovan posao. Zapravo mi se nikad nije dogodilo da mušterija uđe u prodavnicu i da, posle brzog pregleda izložene robe, kupi nešto. Brzina odlučivanja nije bila osnovna vrlina naših mušterija i retko se dešavala brzopotezna kupovina. Kad bi se to i dogodilo, gospođa bi se gotovo uvek vratila da zameni to što više i ne želi, i tad bi zapala u duboku krizu premišljanja, zaspala bi, pala u trans, verovatno uspostavila kontakt s nekim preminulim rođakom kako bi se posavetovala u vezi s kupovinom i onda bi, nakon duge letargične tišine nakon koje bi usledio dubok uzdah, odlučila. Mi prodavačice izlagale smo se ozbiljnom riziku da obnevidimo od iscrpljenosti. Zaista je iscrpljujuće pratiti sve promene odluka koje su se događale gotovo u trenutku; pitale smo se kako se u mislima naših mušterija oblikuje ukus? To pitanje mi i dalje pulsira u slepoočnicama. Izvesni pregovori oko kupovine znali su da potraju i ceo dan. Naše mušterije su s izuzetnom lakoćom prelazile iz faze koja se može definisati kao „majko mila, ne znam šta da obučem, pomozite mi“, do faze koju ću nazvati „slušajte, ja dobro znam šta hoću zato što sam to noćas sanjala, ali sad ne mogu da ga nađem i prema tome prestanite da me savetujete, mogu i sama“. U takvim slučajevima nije bilo lako povratiti dobro raspoloženje. Na sreću, tu je bio gospodin Alberto, koji je u obližnjoj

poslastičarnici pravio savršen, mada ne i bezbolan protivotrov za izgubljen osmeh. Bilo je dovoljno samo malo da povratimo izgubljeno raspoloženje, a gospodin Alberto je pravio božanstvene kiflice s maslacem punjene ukusnim nadevom, miomirisne korpice od masnog testa iz kojih je curio džem od višanja, kiselkast i istovremeno presladak i, na kraju, najbolje od najboljeg, poslastičarski krem sa slatkom pavlakom, zastrašujući za liniju, koliko i neodoljiv. Kad ulazite u neku prodavnicu, obratite pažnju na pult s kasom i male skrivene niše u pomoćnim prostorijama. Skrivena iza gomila kutija, poklon-paketa i kataloga, zakopana u lavirintima magacina, često leži uteha svake prodavačice koja joj pomaže da podnese gorčinu života: čokoladica. Ili, lepše rečeno: užina. Pre nego što sam počela da radim kao prodavačica, nikad nisam primetila ovaj skriveni detalj prisutan u većini prodavnica. Obratite pažnju: na središnjem pultu, usred gomile izgužvanih bluzica, uvek stoji poslužavnik sa šoljicama iz obližnjeg bara. Posle godina iskustva u toj oblasti, kad god uđem u neku prodavnicu, zvirnem iza brda kutija i papira. Ako je tu negde poslužavnik koji je upravo ispražnjen: užinale su već nešto. Ako je, međutim, poslužavnik još pun, bolje je biti oprezan: upravo se spremaju da užinaju. U slučaju da – što je takođe moguće – poslužavnika nema, ili je tu ali izgleda kao da danima leži zaboravljen, bolje je da dođete drugi put; to znači da prodavačice odavno nisu imale vremena za užinu, što se može ozbiljno odraziti na raspoloženje. Mi nismo u blizini imale pekaru, tako da smo morale da se dovijamo. Pored prodavnice se nalazila poslastičarnica gospodina Alberta, naš mali ružičasti oblak koji je lebdeo iznad oluje, raskošna oaza usred pustinje, slamka spasa, jedini razlog za radost tokom teških časova sezonskih sniženja.

Pećnica poslastičarnice sigurno je bila smeštana svega nekoliko centimetara od prozora našeg magacina; nikad je nismo videle, ali miris koji bi se za svega nekoliko trenutaka raširio po celoj prodavnici, predstavljao je siguran dokaz da je tako. Toliko smo uživale u tim aromama da smo naučile da raspoznajemo specijalitete koje su spremali s druge strane zida. Kad bismo osetile miris kiflica s maslacem, istrčavale bismo iz prodavnice; toliko su bile dobre da smo morale da kupimo petšest komada. Nekoliko trenutaka udovoljavanja nepcima predstavljalo je prijatan i neizbežan predah; smatralo se gotovo obavezom prepustiti se ukusima poslastica koje je Alberto gotovo pedeset godina s ponosom ređao u izlogu. Poslastičarnica koju je njegov cenjeni otac otvorio pre gotovo jednog veka, zadržala je skoro kompletan originalan unutrašnji izgled i nostalgični šarm prošlih vremena kad se nedelja provodila u krugu porodice, a kupovina poslužavnika punog kolačića bila obavezan ritual nakon nedeljnog ručka. Mi prodavačice čuvale smo tu uspomenu s prikrivenom nostalgijom. Naročito otkad se naša nedelja pretvorila od dana za uživanje u kolačićima u priliku za izbezumljenu kupovinu. A to nit je bio normalan dan za kupovinu, niti su mušterije bile normalne. Ako takve uopšte i postoje. Nedelja je zaista bila nešto posebno; čamotinja se smenjivala s neodlučnošću. Ostala su samo lepa sećanja na davne godine kad su nedeljom prodavnice bile zatvorene, kad su u kuću dolazili prijatelji na partiju karata ili samo da bi proćaskali, kad smo odlazili u bioskop, kad smo mi deca trošili poslednje sate vikenda na pisanje domaćeg zadatka. Naša nedelja bila je nedelja posrćuće prodaje, uspavanih i neodlučnih mušterija. Mnogim gospođama je bilo teško da odluče, bilo da je u pitanju nedelja ili neki praznični dan; to je značilo suočiti se sa životom i

s izborima čije nas posledice pre ili kasnije stignu. Život je sačinjen od izbora, razmišljala sam, stojeći očarana i neodlučna pred izlogom poslastičarnice gospodina Alberta, dok mi je pogled kružio između binjea s kremom od likera, do mon blana. Izbori su neizbežno vezani za želje. To je poznato. – Dajte mi, molim vas, jedan mon blan. Ili za potrebe. – Od sutra idem na dijetu. I što sam više vremena provodila udovoljavajući nikad zadovoljnim mušterijama, češće sam se pitala: „Da li želje zaista postoje? I ako uspemo sve da ih zadovoljimo, kako ćemo posle i dalje želeti?“ Zaista, više puta sam zaključila da onaj ko zadovolji većinu želja na kraju želi još samo da ponovo oseti želju za nečim. Mislila sam tako zato što je nemoguće da neko stvarno želi da u sopstvenom ormanu ima „bluzu za praznik, ne baš za praznik, onako pomalo...“ Kao želja one devojke s fluorescentno narandžastim pramenovima, sakupljenim u repiće, koja me je pitala: – Izvinite, je l’ imate neku majicu a la Briljantin? – Treba da glumiš u predstavi? Postavljate Briljantin na scenu? – Ma kakvi! Nisi me razumela! Ja moram da izgledam briljantno! – Naravno, izvini! – rekoh ne pitajući kako i zašto. – Možda bi htela sama da pogledaš izložene majice... možeš da probaš sve što hoćeš! – Super! Hvala. – Obuzelo ju je oduševljenje; sigurno ju je očarala pomisao da može da ispretura celu prodavnicu. Uzela je jednobojnu majicu, narandžastu kao i njeni pramenovi, i otišla sva srećna. Kako god bilo, većina želja naših mušterija svodila se na ekstravagantne i neuobičajene modele, te im je i način izražavanja često bio originalan i nerazumljiv. – Dobar dan, htela bih neku široku suknju – reče mi strogo i

odlučno jedna mušterija s vojničkom frizurom, dok je stavljala naočare s vatrenocrvenim okvirom. Jasno, morala sam da protumačim taj zahtev; bila sam sigurna da dama ne traži suknju dva broja veću, te sam zaključila da traži suknju krojenu u pun krug, kao onu koju je meni mama sašila kad sam bila mala. – Evo, gospođo, da li vam ova odgovara? Ima je i u drugim bojama... Dama je pustila da joj naočare živahnog okvira skliznu s nosa, pažljivo se zagledala u suknju, kao što juvelir gleda dijamant od milion karata, a onda upitala: – A je l’ ovo široka suknja? – Naravno, gospođo, krojena je u pun krug... – odgovorih nastojeći da joj što bolje objasnim. Zgrabila je naočare koje su joj klizile s nosa i počela mahnito da gricka dršku. Onda me ponovo upita: – A, široka je... a zašto? Više se ne sećam šta sam joj odgovorila, ako sam joj išta i odgovorila, zato što u stvari nisam ni znala zašto je naša stilistkinja odlučila da napravi suknju u pun krug. Misterija. Misterija poput velikih misterija koje obavijaju u guste i tamne draperije sve teže zahteve naših mušterija. Šta me, zapravo, pitaju sve te fine gospođe? Nešto na šta, možda, nikad neću umeti da odgovorim. Zato što na ta pitanja ja i ne mogu da odgovorim; te odgovore im pruža samo njihov lični bojažljivi pogled u ogledalo. Kao što možete da pretpostavite, nismo mogli da udovoljimo svim zahtevima. Tako sam u više navrata bila prinuđena da razočaram naše mušterije. Ono što me je pogađalo u tim razočaravajućim situacijama bila je reakcija dama na moj odgovor. – Gospođo, žao mi je, ali te suknje smo rasprodali... – rekoh jednog dana lepo našminkanoj dami, pokušavajući da u svoj ton unesem notu saosećanja i razočaranja. – Oh! – odgovori ona zureći u neku tačku pred sobom,

udaljenu verovatno stotinak kilometara. Ja sam stajala ukočena, čekajući odgovor. Verovatno je jedini odgovor koji sam očekivala bio „ne mari, biće drugi put“. Nikad nisam čula takav odgovor. Svaki put kad bih objasnila da nema nečeg što neka gospođa traži, reakcija je uvek bila ista: ukočen pogled izgubljen u daljini. Pogled nalik pogledu Eleonore Duze dok se drži za zavesu. Čitavu večnost su stajale ukočeno. Kako je tačno da nelagoda usporava vreme. – Dakle, gospođo, tih suknji više nema. – A... – Da... – ... – (Izgubljen pogled) – Da... nema ih više... žao mi je. – Oh... – Onda... želite li da vidite nešto drugo? – A jeste li baš sigurni da nema više nijedne? – Da, gospođo, žao mi je. Nema ih više. – ... – Onda, gospođo... – ... Zar ne biste mogli da telefonirate u magacin da pitate je li slučajno ostala još neka? – upita gospođa pokazujući izvesno iskustvo u ovom poslu. – Gospođo, mogu da telefoniram u magacin i ostale naše prodavnice, ali videćete da će mi svi reći isto. – U redu. – U redu – šta? – Da, u redu, ipak telefonirajte. Tako je počinjala duga serija telefonskih poziva, a svi su imali isti ishod. – Gospođo, zaista mi je vrlo žao, ali nigde više nema te suknje. – Ah... – Dakle, ne želite da pogledate ništa drugo? – Možda, ali zar ne postoji baš nikakva mogućnost da se

napravi još jedna takva? Ili da se možda neko predomisli i vrati neku? Zašto su ove žene bile ubeđene da po svaku cenu žele nešto što više nije dostupno? Prodavnica je bila krcata najraznovrsnijim modelima i bojama, ali one su htele upravo ono čega nema. Zašto ne prihvataju kompromis i tako uštede sebi mnogo vremena? – Dobro, gospođo, ostavite mi neki broj telefona. Ako nešto bude, javiću vam. U redu? – Hvala vam, mnogo vam hvala! Tek u tom trenutku bi se povratile iz šoka. Verovatno su osećale potrebu da se uhvate za tananu nit nade razapetu između sopstvenih maglovitih želja i neizraženog identiteta. Kakva su muka želje!

10.

Prisnost

Ž

ivot u prodavnici odvijao se usporeno, kao i obično, na bolnim stopalima. U trenutku kad se u svetu mode godišnje doba susretne s novom kolekcijom, prodavnica je već doživela nekoliko preobražaja i prilagodila se novoj modi i klimi. Ja sam od koleginica pozajmljivala zabavnu stranu situacije; presvlačenje lutke u izlogu pomalo je ličilo na povratak u detinjstvo, kad sam se zabavljala presvlačeći svoje lutke, legendarne raskalašne barbike. Oduševljenje su, međutim, smenjivale graške znoja. Tovarile smo i istovarivale čipkane haljinice koje su, u opštoj zbrci i naprezanju, gubile smisao i postajale samo velika gomila bezimene robe. – Stigla je roba, hajde da je istovarimo! U trgovini nema poezije. Probati neku haljinu iz gomile haljina, ne predstavlja zadovoljstvo. Tako sam, posle tog napornog rada, zavidela mušterijama koje su umorno ulazile u prodavnicu, zatvarajući kišobrane i ponekad kijajući pre nego što bi se prepustile opuštajućoj i utešnoj umetnosti kupovanja. Mušterije su kupovale sa zadovoljstvom, ali čak se i iza jednog tako nevinog privida, mogao razviti sindrom kupomanije. Obući novu haljinu ispred blistavog ogledala, u urednom i lepo uređenom okruženju, uz ohrabrujuću muziku koja dopire iz pozadine, jeste do te mere ispunjavajuće i opuštajuće iskustvo da izvesne dame rizikuju da postanu prave zavisnice, da ulete u začarani lavirint kupovanja, bez Arijadnine niti koja će im pomoći da izađu. Kupovina se, za izvesne žene, često pretvara u akciju protiv depresije i, kad malo bolje razmislim, setim se koliko li su mi

samo puta gospođe i gospođice prišapnule na uvo koliko su zadovoljne. Mnogo puta. – Znate, gospođice, danas sam pomalo loše volje, dakle zaslužila sam neku lepu bluzicu. – Ili: – Majko moja, ako danas nešto ne kupim, rasplakaću se. – I dalje: – Uz sve žrtve koje sam podnela poslednjih meseci, stvarno zaslužujem neku novu haljinu. Kupovina kao pilula protiv dosade, eliksir sreće, rešenje za sve frustracije. Mušterije su kupovale s radošću i lakoćom, poput leptirića što obleću oko raznobojnog cveća, čak i onda kad su, i ne trepnuvši, praznile kreditne kartice, blokove s čekovima ili trošile gotovinu skrivenu u tajnim džepovima ogromnih tašni, jer, kao što je poznato, sreća nema cenu. Ja nisam lepršala poput leptira, više sam ličila na zunzaru koja nevoljno maše krilima oko neke ogromne krave. Počela sam da pokazujem ozbiljne znake navikavanja na lek koji su mnoge mušterije same sebi prepisivale s takvom lakoćom. Nisam osećala čaroliju gledajući druge kako kupuju, i to iza zavese. Kao da sam svake večeri gledala istu predstavu istog iluzioniste, znajući unapred sve trikove. Kao da sam dve godine zaredom jela isti kolač. Na kraju ti se više i ne jede; još gore, počinje da ti se gadi. Mesecima nisam ulazila u prodavnicu radi čistog uživanja u kupovini i svaki put kad bih se obrela ispred nekog butika ili robne kuće, pobegla bih jer me uznemiravalo podsećanje na moj posao i na otečena stopala. Kupovina nove haljine nije mi više pružala takav osećaj zadovoljstva kao nekad, zato što više, isprobavajući je, nisam ja gledala sebe u ogledalu; gledala me je prodavačica u meni, zbog čega mi se činilo da sam na poslu. Možda sam i ja zakačila neki sindrom, neki obrnuti sindrom kupomanije, možda sindrom prodavačice. Možda je to bila reakcija na kupovinu koja je kulminirala u sindrom nekupomanije, a simptomi su se ispoljavali svaki put

kad bih ušla u neku prodavnicu. Ako bih videla neku loše savijenu bluzu, automatski bih je lepo složila, što je bio nepromišljen i uslovljen gest; nisam se usuđivala da pitam prodavačice bilo šta, u strahu da im ne trošim vreme; nikad nisam probala ništa dok ne bih bila sigurna da mi se to što želim da kupim zaista sviđa i često sam, kad bi mi nešto privuklo pažnju, u mislima prizivala sliku bezimene, neprivlačne gomile robe istovarene u magacinu, posle čega je odabrani deo garderobe odmah gubio privlačnost. Priznaću vam nešto: taj višesimptomski sindrom me i dandanas ponekad muči. Kao one zime koja je stigla iznenada posle kratkog leta i još kraće jeseni. Mušterije su ulazile kroz velika poluotvorena staklena vrata i ubacivale kišobrane u stalak, jer je kiša padala po tri dana uzastopno, a zatim su polako zagledale haljine okačene duž zidova. Lagano su rukama klizile preko haljina. Ledene ruke prebirale su po odevenom zidu, kao da je harfa sa štofanim žicama. Prodavnica je uronila u atmosferu uzbuđene usredsređenosti. Sve se odvijalo u gotovo potpunoj tišini, uz nežnu muziku u pozadini. Puštali smo samo stranu muziku zato što su nas stručnjaci u sektoru prodaje uveravali da je uz italijansku muziku prodaja slabija. Nikad nismo puštali radio. Isključivo kompakt-diskove, bez govora koji bi zagađivao muziku. Mušterije su uranjale u tu muziku s tekstovima na nejasno izgovorenom engleskom, u pop, rep, bluz, sving i latinoameričkim ritmovima i podsećale su na manekenke neke futurističke revije. Spori i odmereni pokreti sokola grabljivca u potrazi za najboljim plenom. Zašto u izvesnim situacijama toliko podsećamo na životinje?

Pogledi izgubljeni negde u zidu iza okačenih haljina, kao da traže nešto u daljini, što iste te haljine kriju. Zato što više nisu važne haljine; važne su manekenke, šminka, muzika i lelujavi pokreti. Važne su uloge. Zahvaljujući muzici, mušterije su vrckale više nego obično. Kao da ne razmišljaju ni o čemu drugom, toliko su se usredsredile na njihanje bokovima. Retko bi mi neka od njih odgovorila na pozdrav. – Dobro veče... – ... Nema odgovora. Usredsređenost i napetost kupovine. Primećivala sam da mnoge tumače moj pozdrav kao poziv, gotovo obavezu da nešto kupe. I moj poziv i moju ponudu da im pomognem pri izboru. – Dobro veče... – ... – Mogu li nekako da vam pomognem? – Ne, hvala. Posle čega bi preplašeno pobegle. Ja bih se ukipila, s mrskim saznanjem da me doživljavaju kao napadnu prodavačicu. Zato sam ih uglavnom samo pozdravljala, trudeći se da uvek delujem dobro raspoložena. Koliko god je to bilo moguće. Rezultat je često bio isti. – Dobro veče... – Ne, hvala! A onda beg. Pozdrav prodavačice često je gotovo poziv da se napusti brod. Osim u slučajevima kad su dame želele da kupuju, ili bar samo da čavrljaju. Kad bi poželele da čavrljaju, nije bilo načina zaustaviti bujicu reči koja im se prelivala sa živahnih usana. – Dobro veče!

– Dobro veče, kako ste? A, pored ove kiše... Otkad nije ovako padala? Zamislite samo, moja ćerka koja često putuje zbog posla, radi za Ministarstvo kulturnih dobara i zaista je dobra, dakle moja ćerka je, putujući, svuda nailazila na kišu, i sad kad se sirota vratila u Rim, i ovde je zatekla kišu... – E, baš nema sreće. – O, toliko je, međutim, dobra u svom poslu, da je više gotovo i ne viđam, nikad nije kod kuće zato što je po ceo dan u kancelariji, zamislite, proletos je s desetkom diplomirala Istoriju umetnosti i već radi! Naravno, kući ne dolazi ni da jede, ja sam, međutim, srećna zbog nje, mada mi je žao što je ne viđam... Kao da se udala. Ništa... Kući dolazi samo da prespava... To znači da ću jednog dana, kad se uda, biti spremna da se suočim s njenim odsustvom... E... – Pa... – Vidite, moja ćerka nema vremena ni garderobu da kupi, tako da to moram ja... Rekla mi je: „Mama, kupi mi ti nešto zato što ja nemam vremena ni da dišem! Bar ti možeš da uživaš u penzionerskim danima i da obilaziš prodavnice...“ Da, ja sam, znate, u penziji... Trideset šest godina sam radila u Ministarstvu inostranih poslova... Kako da izaberem umesto nje... Trebalo bi da pogodim njen ukus i veličinu, ne zaboravljajući pri tom da mrzi suknje, a ja bih tako volela da ponekad obuče suknju, šta vi mislite? Za manje od pola minuta izvestila me je o poslednjim godinama svog života, života svoje ćerke i o njihovom odnosu. Nije baš bila stidljiva. Lepa gospođa sa savršenom frizurom, platinastim pramenovima, grimiznim šanel ružom i finom kolonjskom vodom, ne više tako vitka, baš je imala želju da priča iako sam, slušajući je, stekla utisak da je više došla kako bi se ispričala nego da bi kupila ćerki garderobu. Da se ispriča i oslobodi se svih tih reči i glasa koji su joj, ko zna koliko dugo, ležali zarobljeni u tamnoj duplji ždrela. Možda se tog dana, u tom trenutku, nešto, ko zna šta,

prelomilo u njoj, odvrnuo se neki ventil i eksplodirala je. Kao ekspres-lonac. Toliko je pričala da se činilo da godinama ni sa kim nije razgovarala. Prozvala sam je Robinzon. Poput Krusoa. U svakom slučaju, nije bilo teško udovoljiti joj. Zamislila sam njenu ćerku kao jednu od onih buntovnih devojaka koje često sede na stepeništu Filološkog fakulteta. Kao devojku koja mrzi suknje zato što ne idu dobro uz vunene dokolenice s romboidima koje smo nosile kao devojčice zato što se mami tako sviđalo, a sad smo odrasle i imamo pravo da same biramo... Zamišljala sam ćerku gospođe Robinzon. – Mama, odoh ja na posao. – Ali ne možeš da ideš tako obučena, ličiš na strašilo! – Slušaj, oni u muzeju su odabrali mene, a ne moju odeću, prema tome ne brini! – Ali šta će reći svet? Ne misliš na posetioce? Na rukovodioce koje ćeš sresti tokom radnog vremena? Oni te svakako nisu odabrali! Slušaj šta ti kažem, izgled je važan! Osim toga, ne zaboravi da su te izabrali s kompletnom tvojom odećom, sigurno te nisu izabrali golu! – A pošto danas nosim svoju odeću, to znači da će sve biti u redu! Ali dobro, radi šta hoćeš! Zašto ne izađeš i ne kupiš mi neku garderobu, tako ćeš bar prošetati... Ionako uvek ti odlučuješ o svemu! Osim toga, znaš da mrzim da obilazim prodavnice, u životu postoje važnije stvari, lepota je negde drugde i svugde! Brz poljubac mami, keks u džepu, velika pohabana kožna torba preko ramena, kaciga ispod ruke i devojka istrčava u iznošenim farmerkama i sa pletenim zelenim šalom oko vrata, onim koji joj je isplela baka, zato što takav detalj ima jedinstvenu lepotu, čitavu istoriju u sebi, ljubav, zato što je to nešto čega nema u prodavnicama. Ako je mama izgledala kao mušterija kojoj je lako udovoljiti,

ćerka mi je delovala kao tvrd orah. Moda može da postane najveći neprijatelj, ako se odlučiš za individualnost i ako te ne zanima privid, ako ga, štaviše, prezireš zato što si shvatila da je lepota negde drugde i svugde. Najzahtevnije mušterije su one žene koje traže odeću koja će ličiti na njih, a ne odeću u kojoj će one ličiti na nekog drugog. Da, zamišljala sam ćerku gospođe Robinzon upravo kao jednu od takvih mušterija, koja odeću ne traži u izlozima, već odeća priziva nju i slučajno je sreće. Osećala sam se nespremnom. Predložila sam gospođi komplet, sako i pantalone od narandžastosmeđeg tvida; isključivo pantalone, zato što njena ćerka ne voli suknje. Nadajući se da će ta topla i originalna boja bar izazvati radoznalost one kojoj je namenjena, ako se već na prvi pogled ne zaljubi u nju. Činilo mi se i da sam shvatila kako, na kraju krajeva, sama odeća i nije važna, da je važan trenutak i način na koji će stići do one kojoj je namenjena. – Vi ste odlično razumeli šta je to što mojoj ćerki treba! Vidite, ona radi u veoma značajnoj ustanovi u kojoj odeću treba prilagoditi izvesnim pravilima, međutim to je donekle i umetničko okruženje, dakle malo originalnosti svakako neće škoditi. Ali, vi možda poznajete moju ćerku, kako to da ste pogodili šta joj se sviđa? Zove se Kjara... – Ne, gospođo, ne verujem da se vaša ćerka i ja poznajemo... – Kakva šteta, jednom ću, međutim, apsolutno morati da vas upoznam s njom, tako ćete je možda vi ubediti da ponekad obuče suknju... Kad smo kod toga, ako joj komplet ne bude odgovarao, mogu li da ga zamenim? – Svakako, gospođo, bez brige, možete da ga zamenite za šta god želite – rekoh, predviđajući Kjarinu reakciju. Otvoriće kesu, rasejano će pogledati komplet, iskriviće nos prema desnom uhu, zažmiriće nakratko na jedno oko, ugrišće donju usnu, a zatim će reći mami da nema ništa protiv ako ona

želi da joj ćerka deluje tako ozbiljno, ali da joj se ćerka nikad zaista neće uozbiljiti. Mama će možda nasesti na provokaciju, ljutnuće se ili će se bar malčice uvrediti i vratiće komplet, ili će se osmehnuti, napraviti neku šalu kako bi ublažila ćerkinu reakciju i okačiti komplet u Kjarin orman. Ko zna da li ću ponovo videti gospođu Robinzon. – Mnogo vam hvala, gospođice, i do viđenja! Gospođa Robinzon je izašla zadovoljna i nestala s naletom zimskog vetra. Uvek je bilo prijatno pročavrljati s nekim; ne samo da mi je tako brže prolazilo vreme, već mi je to pomagalo da se uporedim s drugima, da razmislim o tome koliko je tanka nit koja deli suštinu od privida. Zapravo, bilo je prijatno u slučajevima kad bi se susret razvio u prijatan razgovor. Bilo je sasvim drugačije kad bi ćaskanje dama iz jednostavne razmene reči i utisaka preraslo u neprijatnu prisnost. – Izvinite, gospođice... Brzo poput blica polaroida, usmerila sam pogled prema dami koja mi se obratila; imala je možda malo više od četrdeset godina, odeću bar broj veću, masnu i opuštenu kosu, nesiguran pogled, ogroman ceger drečavih boja i težak zadah iz usta. Nikad u životu nisam videla na jednoj glavi toliko šnalica. Bilo ih je svih mogućih vrsta: zlaćanih, crvenih, s cvetićima i leptirićima, sa svetlucavim kamenčićima, crnih metalnih i plastičnih. Neke su bile uglavljene oko nepravilnog razdeljka beživotne i zapuštene kose; ostale su visile i činilo se da će svakog časa ispasti. Znam da je ružno procenjivati ljude na osnovu prvog utiska, ali šta sam mogla, već sam, i protiv svoje volje, stekla prvi utisak, koji mi se nadvio nad mozak skvrčen od zime. Ne volim da se ponašam površno, te sam odlučila da gospođi Šnalici pružim priliku da se iskupi, ako ni zbog čega drugog,

onda da bih pokazala sebi kako živimo u vremenu nepravdi, uslovljeni prividom i lišeni suštinskog poimanja smisla vasione. S druge strane, nisam znala ništa o njoj i svakako mi ne služi na čast što sam je tako na brzinu procenila... Pirandello docet.17 Tako sam se, vođena prikrivenim osećajem krivice zbog preuranjenog prosuđivanja, obratila gospođi učtivije i ljubaznije nego obično. – Dobro veče, gospođo, mogu li nekako da vam pomognem? – Da, slušajte, gospođice – odvrati ona u pô glasa, ali bez imalo nelagode – zanima me da li bih mogla da upotrebim vaš toalet, znate, patim od hemoroida i, nažalost, imam učestalu potrebu za toaletom. – Ovaj... – rekoh, preneražena i obuzeta nelagodom. Osetila sam kako sve moje konstruktivne namere da oslobodim svet ropstva privida iščezavaju. Svašta sam čula, ali ovo je bio zaista najluđi zahtev koji mi je iko ikad uputio. Bio je toliko sumanut da sam ostala bez reči. – Oh, hm... – pokušala sam da obuzdam zamuckivanje. – Hm... ovaj... dakle... – reči kao da su se pretvorile u loptice koje su mi nekontrolisano poskakivale u ustima, ne nalazeći izlaz. – Da? Onda? Dakle, smem li da odem do toaleta, ne mogu više da izdržim! – navaljivala je gospođa, budeći me iz transa. Zaista ne znam zašto sam popustila. Možda me je i dalje mučio osećaj krivice zbog prvog utiska. Ne znam. Priznajem da mi ni dan-danas nije jasno. Ženska nepredvidivost. Činjenica je da sam odgovorila: – Vidite, gospođo, toalet mogu da koriste samo zaposleni, predlažem vam da odete u najbliži kafe. – Hvala, znam, znam... ali... vidite... već sam bila u tom kafeu i bilo bi mi neprijatno da opet uđem tamo... O, molim vas, pomozite mi, ne mogu više, pustite me da odem u toalet! Ali, zaboga, pomislila sam, ako je situacija tako ozbiljna, zašto

nije otišla lekaru umesto što je pošla u kupovinu? Počela sam da se nerviram, pomalo zbog njene drskosti, a pomalo i zbog sopstvene nesposobnosti da reagujem racionalno. Da, racionalno. Ali, šta je bilo racionalno u ovoj molbi? Ne znam zašto sam odlučila da nastavim taj neprijatan razgovor, ne verujem da je osećaj krivice i dalje bio razlog, ali nastavila sam, možda zato što nisam znala šta bih drugo mogla da učinim, ili se moj duh mladog izviđača iznenada probudio i nagnao me na niz zakasnelih humanih postupaka. I tako sam, posle pažljivog premišljanja i elektroencefalograma koji je pokazivao ravnu liniju, odgovorila: – Dobro, gospođo, budući da je hitno, možete da odete u toalet. Međutim, moraću da pođem s vama. Znate, toalet je na spratu, u samom magacinu, a tamo ne smem da vas ostavim samu. Dakle, sačekaću vas ispred vrata dok ne završite. U redu? – Hvala, hvala vam, gospođice! – odgovori ona veselo i u isti mah izmučeno. Popele smo se uz stepenice i ušle u magacin pun robe za dopunu, haljina poređanih po veličini, suknji, nasumice nabacanih pantalona, nagomilanih bluza, bila je to prava zbrka boja i tkanina koja je podsećala na slikarsku paletu. Ali u tom trenutku usredsredila sam se na gospođu Šnalicu i njen gadan bol u predelu zadnjice, te joj saosećajno pokazah vrata toaleta zatrpana hrpom kaputa zaštićenih celofanom poput pupoljaka spremnih da s proleća procvetaju. Otvorila sam vrata i rekla: – Evo, gospođo, možete da uđ... Nisam mogla da verujem sopstvenim očima. Gospođa Šnalica se potpuno opustila i pogledom iskusnog stručnjaka, pažljivo je i s velikim zanimanjem proučavala nasumično poređanu odeću. – Gospođo, šta radite? Zar ne morate hitno u toalet? – Ali ovih stvari nema dole u prodavnici? Je li tako, gospođice? Kako to? – prekorila me je. Nisam mogla da poverujem u ono što čujem. Kao da je pogled na odeću imao neočekivano terapeutsko

dejstvo na gospođu koja se, svega nekoliko trenutaka ranije paralisana od bolova, neverovatno spretno verala po policama u magacinu. Duboko sam udahnula vazduh pun prašine i, pošto sam bučno kinula, vidno iznervirana, rekoh: – Gospođo, mislila sam da morate hitno u toalet, trošim svoje radno vreme, a vi birate odeću u magacinu! Baš lepo, pobedila sam osećaj krivice! – A, da! Idem... idem odmah u toalet! Nestala je u minijaturnom toaletu iznad leja šuškavog celofana i zatvorila vrata za sobom. Dok je ledi Šnalica obavljala svoje potrebe, iskoristila sam čekanje da malo sredim magacin. Uzela sam merdevine i popela se do najviše police na kojoj su bile poređane bluze. Razvrstala sam ih po vrsti, zatim sam sve modele složila po bojama, a onda i po veličini. Tako će nam biti lakše da se snađemo među gomilama bluza, bluzičica i majičica. Onda sam napravila pauzu. Možda je gospođa završila i ne bih volela da me, kad izađe, zatekne na merdevinama ili usred nereda. Budući da iz toaleta nije dopirao zvuk, nastavila sam i počistila pod, a zatim sredila gostionicu. Naravno, gostionicu. Zašto se čudite? Dobro ste razumeli, gostionica. Preciznije, čuvena Gostionica kod Bucka. Biće bolje da vam objasnim. Mi prodavačice nemamo prostoriju u kojoj možemo da ručamo za vreme pauze. Obližnji restorani i kafane ne dolaze u obzir; preskupi su da bismo svakog dana ručale tamo. Kafei nisu preporučljivi zato što svojim izborom uništavaju liniju; gradski park udaljen dva koraka od prodavnice jedino je relativno mirno mesto gde možemo da pojedemo sendvič i salatu od pirinča koje smo poneli od kuće, ali ne i onda kad pada kiša.

Tako da se često okupimo u magacinu, ispred toaleta, kako bismo pojele svoje dijetalne obroke. U jednom uglu smo čak stavile mali sto i stolicu nalik dečjim baštenskim garniturama. To je bila naša lična gostionica. Budući da se odatle savršeno videla četka za klozetsku šolju koju smo zbog oblika prozvali Bucko, našu ličnu gostionicu nazvali smo Gostionica kod Bucka. I tako sam brižljivo pospremila gostionicu i pomerila sto i stolicu uza zid. Pauza za ručak ionako je davno prošla. Štaviše, bližilo se vreme zatvaranja, uobičajeno sporo, ali se bližilo. Nije tako loše provoditi vreme u magacinu. Unutra je vladao neki utešni mir. Ali koliko dugo sam već ovde? Gospode bože, pomislih naježivši se, šta li je s njom? – Gospođo, je li sve u redu? Prošao je gotovo ceo sat! Treba li da zovem lekara? Iz toaleta iz kojeg se do tog trenutka nije čuo nikakav zvuk niti glas, odjednom su doprli prilično neobični zvuci. Onda se otvoriše vrata. – Završila sam – reče gospođa izlazeći i odvrćući rukave kaputa. – Dobro je, gospođo, već sam se bila zabrinula, znate... – Rekoh vam da sam završila i, umesto što brinete, zašto mi ne pokažete neku lepu haljinu ili neku bluzicu. Videla sam svašta lepo ovde u magacinu. Recite mi iskreno, u prodavnici niste izložili sve ono što imate ovde, je li tako? – Gospođo, uveravam vas da je dole izloženo sve što ima i ovde, ništa ne nedostaje. Ako siđemo, mogu da vam pokažem. – Zašto su mušterije ubeđene da mi prodavačice krijemo najlepšu odeću, kao da u svakoj prodavnici postoji zakopano blago do kojeg se stiže zahvaljujući tajnoj mapi istetoviranoj na koži neke prodavačice, zatvorene duboko u podrumu?

Kako god bilo, mi baš ništa nismo krile. Jedva sam čekala da siđemo. Moje koleginice su se verovatno već pitale šta se dogodilo sa mnom, a osim toga, nije mi se svidelo što sam ih ostavila same. Sišle smo niz strme stepenice i zatekle... upaljena svetla u izlogu. Čim je sišla s poslednjeg stepenika, gospođa Šnalica se poput munje obrušila na police i počela da izdvaja ogromne količine bluza, suknji, pantalona, da bi, kao šlag na tortu, na kraju dodala i jedan kaput. A onda joj sve ispade iz ruku i završi na podu. Đavo da ga nosi, pomislih, možda hoće da se iskupi zbog korišćenja toaleta, pa će da pokupuje sve što ima u prodavnici. Eto, znala sam, loše sam je procenila, stvarno sam površna. Sve sam pokupila i lepo savila odabranu odeću, uključujući i kaput, a onda počeh da kucam račun. Račun s mašnicom, koji zaslužuje nagradu proizvođača. – Dakle, gospođo, to je hiljadu pet stotina osamdeset evra. Neka bude hiljadu pet stotina, jeste li zadovoljni? – Hvala vam, zaista ste ljubazni, vrlo sam vam zahvalna. – U redu. Sad je trebalo da uzme novčanik, izvadi kreditnu karticu, novac, mada bi i ček bio sasvim u redu. Nije izvadila ništa od toga. Madam Šnalica je stajala preda mnom blago zamišljena. Kad sam je podsetila da treba da plati, nije reagovala. Samo je ukočeno i bez reči zurila u moje zenice. Možda je optometrista i analizira mi očnu dužicu, pomislih. Zato je, iz puke znatiželje, upitah: – Oprostite, jeste li vi optometrista? – A? – Izvinite, htedoh da vas pitam, kako želite da platite hiljadu pet stotina evra? – A, da! – uzviknu ona, kao da se razbudila. Pošto se polako povratila iz hipnotičkog sna, počela je da

pretura po ogromnoj tašni drečavih boja. Roletne na izlogu spustiše se dopola. Spoljno svetlo se ugasi. Bilo je vreme da zatvorimo. Muzika je isključena, svetleća reklama iznad vrata ugašena, velika staklena vrata zatvorena i nas dve utonusmo u neprijatnu tišinu. Madam Šnalica je uporno rila i kopala po fluorescentnoj tašni, koja kao da nije imala dno. Unutra je bilo svega i svačega, kao u tašni Meri Popins ili čarobnjaka Merlina u Diznijevom filmu Mač u kamenu. Ukratko, naglašavam da je unutra bilo svega. Ja sam prodavačica koja veoma poštuje tuđu privatnost. Nikad ne gledam kad mušterije ukucavaju PIN kodove kreditnih kartica. Ne ulazim iznenada u kabine dok se neka dama presvlači i izbegavam da postavljam previše lična pitanja. A pre svega ne zavirujem u tašne mušterija. Međutim, ovog puta nisam uspela da savladam radoznalost i zvirnula sam. Nikad to ne bih učinila da me nisu privukli čudni zvuci koji su dopirali iz fluorescentne tašne madam Šnalice. A onda ugledah sedam rolni toalet-papira. Sedam belih i mekanih rolni. Nisam imala hrabrosti išta da kažem. Okrenula sam se prema kasi praveći se da ništa nisam videla, stavljajući joj na znanje da sam se usredsredila na proveravanje računa. A za to vreme sam razmišljala. Razmišljala sam o gospođi kose pune šnalica kako u toaletu trpa rolne toalet-papira u torbu. Zato što je bilo jasno da ih je uzela iz našeg toaleta. Pomislila sam na sve toalete koje je gospođa posetila, uključujući i onaj u kafeu i na veliku policu u njenoj kući, punu toalet-papira. Bele, ružičaste rolne raznih pastelnih boja, s odštampanim cvetićima, mirišljave, meke ili grube poput šmirglpapira kao one iz mog detinjstva. Ali zašto je natrpala toalet-papir u tašnu?

Na osnovu moje živopisne istražiteljske intuicije, postojala su dva moguća razloga: u najboljem slučaju, gospođa je patila od akutne dijareje i nije imala novca da kupi dovoljno toalet-papira, a u najgorem, gospođa je manijakalno opsesivna kolekcionarka toalet-papira koji koristi kako bi ljudima zapušila usta i vezala ih; u tom slučaju sam bila u opasnosti. – Evo, gospođice. Dama se odjednom pojavila u mom oblačiću od mekih i grubih rolni toalet-papira. Pružila mi je ličnu kartu. S nevericom je uzeh od nje. Stajala sam ukočeno razmišljajući: „I šta ću sad s ovim, ne mogu da verujem da mi se ovo događa...“ Gospođa Lepa Šnalica verovatno je naslutila moje misli. – Čujte, trenutno nisam likvidna. – „Naravno da nije likvidna, kad je sat vremena provela u toaletu...“, pomislila sam, besna i umorna. – Dakle – polako je nastavila – možete sve da mi sklonite na stranu, ostaviću vam ličnu kartu kao garanciju, za dva dana ću dobiti platu i sve ću isplatiti. Prva pretpostavka je bila ispravna: gospođa nema novca. Dalje, patila je od akutne dijareje. Bila sam bezbedna, neće mi zapušiti usta toalet-papirom. Trebalo je da naslutim da ovo neće proći glatko. Izgubila sam silno vreme zbog hirova gospođe sa šnalicama i imala sam utisak da bih izgubila još mnogo vremena da sam udovoljila i ovom nemogućem zahtevu. Naravno, za nju je taj predlog bio sasvim na mestu; provela je sat vremena u toaletu, uzela sedam kolutova toalet-papira, još sat vremena isprobavala odeću i logično je bilo da će mi dati ličnu kartu. Ne, to nije bio fer ishod. Naprotiv. Možda je trebalo da izravnam tasove na vagi jednim poštenim izlivom besa. Ali nisam bila raspoložena za to. Osloboditi se nevaspitane mušterije je jedno, izvređati je nešto sasvim drugo. Setila sam se kako je Pirandelo, da bi objasnio šta je to humor,

ispričao slučaj jedne stare gospođe. Veoma, veoma stare. Uprkos poodmaklom dobu, gospođa se šminkala i oblačila poput šiparice; farbala je kosu, nosila napadnu odeću, visoke potpetice i šetala tako skockana, nalik nekoj Miroovoj slici. Svet joj se smejao gledajući je tako nafrakanu, grotesknu, s ružem na izboranom licu kao da je pobegla iz cirkusa. Svi mislimo da smo shvatili Pirandela; to je humor, taj smeh ljudi. Pirandelo je zatim, na opšte iznenađenje, objasnio da starica voli svog mladog muža, mnogo mlađeg od sebe, stoga se plaši starosti i veruje da će, maskirajući se, sačuvati muževljevu ljubav. Onda se čovek malo zamisli i više se ne smeje. Zapravo, smeje se, ali pomalo gorko. To je humor. Humor izaziva smeh, ali ostavlja za sobom pomalo gorčine. Nisam mogla da osuđujem gospođu pozlaćenu Šnalicu, nisam je poznavala, nisam znala da li je u prošlosti doživela nešto tragično, ali svakako sam mogla da se odbranim i da odbranim svoja obrazloženja, svoj stav, svoje nestrpljenje. – Gospođo, žao mi je, ali ne mogu da sklonim ovu odeću na stranu. Morali biste bar da mi ostavite neku kaparu, to je pravilo koje važi za sve mušterije. – Ali ja vas uveravam da ću doći za dva dana! – Ako dođete za dva dana, videćete da ćete naći ono što tražite. Štaviše, za dva dana će stići i nova odeća, možda još lepša. Međutim, gospođa Šnalica je bila uporna. – Ali, zaboga, u čemu je problem? Mislite da nisam osoba od reči? Procenjujete me na osnovu toga što sam morala da odem u toalet? Molim? Toliko sam se trudila da ne budem površna, čak sam i Pirandela prizvala u pomoć! A ona igra prljavo. Koristi moju predusretljivost. E pa dobro, gospođo Šnalice. Sama si to tražila. Ako se pozivaš na saosećanje i ranjivost, dobićeš što si zaslužila. – Oprostite, gospođo, ali ako odvojim svu ovu odeću na stranu,

prekršiću pravila, a ako ih prekršim, dobiću otkaz. Već je pravo čudo što nije prošao neki policajac i kaznio me zato što je prodavnica otvorena i posle završetka radnog vremena. Sad bi već trebalo da sam kod kuće, znate? Potreban mi je ovaj posao, moram da platim stanarinu, račune, hranu. Nemojte da me zbog vas otpuste. Ako dođete za dva dana, uveravam vas da ću se setiti svega što ste danas odabrali. Imam odlično pamćenje... Odigrala sam pravu kartu. – Ne, slušajte, ne želim da vas uvalim u nevolju. Svakako, ako ćete zbog toga rizikovati posao, bolje je da ne insistiram... Gotovo da sam je ubedila, ali gospođa je sačuvala poslednji kontranapad. – Svakako, mada ni u jednoj prodavnici u kojoj kupujem nisam imala sličan problem... Uzvratila sam joj najtužnijim i najdirljivijim pogledom koji sam uspela da izvučem iz sebe: pogledom šteneta ostavljenog na kiši. Trebalo je da shvati da nisam samo neka površna prodavačica, već da i ja imam život i probleme koji se kriju iza lepršave suknje. Pogled je upalio. – U redu, gospođice, ne želim da vam stvaram probleme. Ali, obećavate mi da nećete, kad ponovo dođem, ništa zaboraviti? – Obećavam! – Iskreno sam joj obećala. Uostalom, kako bih mogla da zaboravim ovakav slučaj? Kako god bilo, nisam ni morala da pamtim, zato što gospođa Šnalica nije više kročila u našu prodavnicu; ni posle dva dana niti ikad više. Ko zna, možda se zatvorila u kupatilu dok ne potroši sav toalet-papir.

Epilog

S

prolećem se bude i dobre namere: započinjemo dijetu da se ne bismo previše stideli na plaži; praznimo podrume i tavane i bacamo nepotrebne stvari; organizujemo čišćenje okoline; obnavljamo garderobu odećom vedrih boja i vozimo auto na pranje u perionicu s ogromnim rotirajućim crvenim i plavim četkama. Tog proleća 2003. i ja sam imala dobru nameru: da diplomiram. Posao mi je usporio akademski put, ali ga nije zaustavio. Naravno, više nisam morala da polažem ispite, imala sam daleko prestižniji zadatak: istraživanje i dokumentovanje nakon kojeg će uslediti dug i naporan period pisanja. Ako se dnevni posao prodavačice dobro uklapa s noćnim učenjem, nikako se ne uklapa s radnim vremenom biblioteka i terminima u kojima profesori primaju radi konsultacija. Osim toga, simptomi sindroma prodavačice počeli su da se pojavljuju u najmračnijem obliku, utičući i na moj izbor teme diplomskog rada: prerušavanje. Odlučila sam. Čvrsto. Naročito pošto sam na TV-u čula jevanđelje jednog modnog kreatora: „Ne prerušavajte se nego se odevajte!“ Simptomi koji su se ispoljavali znacima obrnutog sindroma kupomanije postali su više nego očigledni; kad god bih se suočila s neodlučnim mušterijama, naježila bih se, patila sam od akutne naelektrisanosti kose pri svakom utovaru ili istovaru robe, od bezvoljnosti prilikom kupovine, izazvane poistovećivanjem odeće s bezobličnom gomilom robe koju je gojazni vozač naše modne kuće istovarivao bez i malo nežnosti. Da i ne pominjem ozbiljnu nesanicu izazvanu finansijskim brigama. Ukratko, bila sam na izmaku snaga; mrzela sam kupovinu, ali sve sam mogla da podnesem osim preterane nesanice. Već treći put sam bila izašla iz kuće zaboravivši uključen štednjak zbog čega se Lea veoma zabrinula, a četiri puta sam se

probudila usred noći, iz ono malo sna, urlajući: „Habemus papam!“ Osim toga, nisam više mogla da prepoznam svoj odraz u ogledalu. Budući da sam jela koješta na brzinu, lice mi se razbubuljičavilo, stopala su mi od silnog stajanja porasla za gotovo dva broja, a moj romantičarski duh buntovne umetnice iščezao je pred duhom stare škotske prodavačice iz prošlog veka, koji se na silu reinkarnirao u mom telu. Oh my God!18 Ako su simptomi bili jasni, još jasnija je bila terapija za ozdravljenje: promeniti posao. Što baš i nije lako. Bio je dvadeseti maj 2003, i u jedanaest sati jednog lepog jutra ispunjenog lejama procvetalih žutih i ljubičastih cvetova dan i noć u Ulici Arenula u Rimu ovde prisutna je odlučila, pri punoj svesti, da svoje radne sposobnosti posveti nekoj drugoj aktivnosti te da se, stoga, oprosti od posla prodavačice u prodavnici ženske odeće. Kad i kako razrešilo se kasnije ili, kako to obično biva, za to se pobrinuo slučaj. Tako teška odluka nije mogla biti doneta bez pomnog razmišljanja. Stalno mi se, poput refrena, u misli vraćao bakin moto: „Ako si ubeđena da se svet ne okreće u tvom smeru, probaj da promeniš smer. Možda hodaš pogrešnom stranom.“ A setila sam se i saveta koji mi je dao Karmelo, mudri Lein brat: „Rastojanje. Najvažnije je održati rastojanje.“ Ma, da. Možda moram da naučim da se zadovoljim onim što imam, da budem uzdržanija i da ne primam toliko sve k srcu, ponavljala sam u sebi, dok sam išla u poštu da pošaljem preporučeno neki račun. Moraš da promeniš smer, da pođeš u smeru kojim idu svi ljudi, to jest u smeru kojim se svet okreće. Možda i nije tačno da je svet oko mene lud. Moram da imam više razumevanja za druge i da im izađem u susret bez preteranog uživljavanja. Možda sam pod stresom. Previše sam posla sebi natovarila na vrat; ne mogu

da studiram, radim, negujem svoju strast prema pozorištu i istovremeno se staram o kući. Ali zašto, onda, drugima to polazi za rukom? Ko zna, možda su to bolje rasporedili. Ili ja nisam dovoljno sposobna... razmišljala sam stajući u dugačak red ispred šaltera. Možda nisam dovoljno inteligentna da bih izdržala uobičajenu rutinu zaposlene studentkinje... ... Ili sam poludela, biće da mi se istopio neki značajan deo sive materije. Biće da je to u pitanju. Ja sam poludela, a ne drugi. Više ne podnosim mušterije ne zato što su one čudne i nikad zadovoljne, već samo zato što sa mnom nešto nije u redu. – Gospođo! Poskočih i nezgrapno se zaustavih na stopalu nekog mladića u majici prekrivenoj mrtvačkim glavama, visokog bar metar osamdeset pet, kose natopljene želatinom. – Ajoj! – Izvini! – Ništa. – Gospođo! – ponovo se čuo piskav zaglušujući glas, gori od pneumatske bušilice koja prodire kroz zarđali metal. Ko se to usuđuje da me prekine usred duboke autoanalize? Glas je dopirao iz moje neposredne blizine. Pripadao je sedamdesetogodišnjaku sa savršeno zaobljenim stomačićem, košuljom tartan dezena klana Stjuart i prozorčićima između žućkastih zuba. – Alo!... Gospođo, je l’ me ne čujete? Nije vikao na mene, hvala bogu, nego na poštansku službenicu s druge strane stakla ili, bolje reći, s druge strane barikade. – Da, gospodine, odlično vas čujem. Kažite – odvratila je izuzetno ljubazna službenica osmehujući se, vrlo spokojna u svom strogom kompletu oplemenjenom elegantnom maramom iste boje. – Dakle? Jeste gluvi! Je l’ vidite da se vama obraćam? – nastavio je kuckajući po staklu kažiprstom leve ruke. Čovek s loptastim trbuhom bio je nagluv, iako je optuživao mladu službenicu da ona ne čuje njegovo pištanje. – Da, odlično vas čujem! – proderala se gospođa na sav glas, razbijajući na

hiljade komadića nežnu auru ljubaznosti koja ju je okruživala. – E, napokon! – ponovo se oglasi debeljko. – Kažite! – nastavila je ona i dalje vičući kao da se s vrha Mon Blana doziva s nekim stogodišnjim gorštakom koji stoji u dolini. Shvatila je da će se dalja komunikacija s tim čovekom odvijati na talasima desetina decibela. Dakle, ne dešavaju se samo meni takve stvari, nisam jedina koja je sišla s uma! Već sam se osećala malo bolje. – Dakle, gospođo – nastavio ja da grmi starac – ja moram da pošaljem paket PROLETERSKOM poštom! Jeste me razumeli? Jesam li ja dobro razumela? Rekao je proleterskom umesto prioritetnom, ili sam i ja ogluvela? Pogledala sam ljude koji su stajali u redu, tražeći potvrdu da sam dobro čula. Biće da jesam; bila sam gotovo sigurna da se svi uzdržavaju da se ne nasmeju, snažno uvlačeći i grizući unutrašnju stranu obraza. Pogledala sam visokog momka u majici s mrtvačkim glavama. Energično se češao po glavi zevajući u plafon razrogačenih očiju. Dobro je, nisam luda! – Dakle! Ako pošaljem ovaj paket proleterskom poštom, koliko mu treba da stigne? – nastavio je čovek-lopta vičući još glasnije. Poznato je da osobe koje rade s ljudima moraju uvek da slede isto pravilo, bez obzira na to da li prodaju odeću ili pružaju poštanske usluge, a to pravilo je: mušterija je uvek u pravu. Zato se nisam začudila kad je službenica iza pulta odgovorila, i dalje urlajući, ali ne protivurečeći i ne ispravljajući otvoreno pištavog klijenta, štaviše vrlo ljubazno: – Vidite, gospodine, prioritetnom poštom – prilično je naglasila reč „prioritetnom“, ali bez ikakve eksplicitne primedbe – možete da pošaljete samo pisma, ne i pakete. Ako želite da paket stigne za kratko vreme, možete ga poslati post ekspresom, i biće isporučen za nekoliko dana. – Kako? Hoćete da mi kažete da ne postoji proleterska pošta?

Ne mogu da verujem! Kako, bre, ne može da veruje? Zašto bi ga, zaboga, ova sirota žena lagala! Do đavola, sad se nerviram i zbog tuđih klijenata! – Ne, gospodine, PRIORITETNA pošta postoji, ali ne i za pakete – strpljivo je nastavila gospođa. – Ali, postoji post ekspres. Garantujem vam da će paket biti brzo isporučen. Kako je sposobna ova službenica, stvarno ima čelične živce. Bila sam svesna da bih na njenom mestu već proključala. Konačno mi je sve bilo jasno. Nisu drugi pravili probleme, nego ja ne umem više da se suočim s njima i elegantno ih rešim. Bar onoliko elegantno i diplomatski koliko se to očekuje od pristojnog trgovca. – Slušajte! – najednom prasnu čovek-lopta. – Ništa me se ne tiče, je l’ vam jasno? Ja sam pravi proleter! I neću da šaljem tim post ekspresom, ili kako god da se zove, jasno? Znam da postoji proleterska pošta zato što mi je sin tako rekao! I ne idem odavde dok ne pošaljem ovaj paket, eto! – Slušajte, gospodine – odvrati gospođa poštanska službenica nastojeći da savlada iznenadno podrhtavanje koje joj se s gornje usne proširilo po celom licu – zašto bih vas lagala? Imajte poverenja u mene, ne brinite, kažem vam da je post ekspres jednako efikasan način slanja paketa, verujte mi. – Ma ne pada mi na pamet! Zvaću direktora! A onda ćemo da vidimo! Ovde ništa ne funkcioniše! Vidi se da živimo u Italiji! U inostranstvu, u bilo kojoj drugoj državi, ovako nešto ne može da se desi! – reče čovek i izađe iz reda. – Radite šta hoćete! – procedi službenica kroz zube. Sad je već očigledno. I poštanska službenica ispoljava simptome koje mene muče već izvesno vreme. Nedvosmislen dokaz bilo je njeno lice svetle pute koje se zažarilo. Čak joj se i kosa digla na glavi! Dobro je! Nisam luda! Svako bi na mom mestu reagovao

oboljevajući od nekakvog sindroma! To što je ovaj sindrom vezan za specifično zanimanje potpuno je zanemarljivo. – Jesss! Ne, možda nije bilo pametno da uzviknem to pred svima. – Evo, sad još i vi! – Presekao me je glas poštanske službenice, koji se od anđeoskog poja nežne Snežane pretvorio u piskavo prodorno veštičje siktanje. Svi koji su stajali u redu, uključujući i momka s mrtvačkim glavama, prostreliše me pogledom. – Izvinite, izvinite... Nisam baš htela da kažem jess... U stvari, to se odnosilo na vas, eto... Ovaj... – Da, dobro, pustite, danas nije baš moj dan. Na izlasku iz pošte osetila sam se ohrabrenom. Ne samo što je dokazano da nisam jedina pogođena sindromom, već sam – bilo je potpuno jasno – shvatila da je to neizbežno kad čovek mora za platu da udovoljava tuđim željama. Naravno. Nema problema sve dok pokušavaš da udovoljiš ljudima gratis. Pokloni su uvek dobro došli. Darovi su, s ponekim izuzetkom, znak dobre volje i niko im, osim nezahvalnika, nikad ništa ne zamera. Problem, međutim, nastaje onda kad se ispreči novac. Možeš da budeš najiskrenija prodavačica na svetu, ali od trenutka kad shvatiš da je mušterija u pravu zato što plaća, i to mnogo puta i prilično skupo, svi imaju pravo da sumnjaju u tebe, pravo koje se često pretvara u obavezu: svi imaju obavezu da sumnjaju u tebe. Zato što pokušavaš da posavetuješ nekoga prilikom kupovine, ili zato što, naprotiv, pokušavaš da ga odvratiš. U vezi s tim, setila sam se priče moje prijateljice Marine, prodavačice u parfimeriji u centru grada. – Dobar dan, izvinite, treba mi nešto protiv opadanja kose. Imate li neki delotvoran proizvod? – pitao ju je neki naizgled normalan čovek, i kad kažem normalan, mislim na to da je imao normalnu kosu, normalnu odeću, normalan pogled.

– Da, svakako – odgovorila mu je Marina, jedno od najljubaznijih stvorenja koje poznajem – mislim da imamo nešto što bi vam moglo pomoći. Posle svakog pranja kose treba da našpricate ovaj preparat direktno na kožu glave, ne ispirajući. Nekoliko meseci. – Ne, slušajte, to nije za mene, meni, srećom, ne treba. Treba mi za sina. Prosto ne mogu da verujem, ali kosa mu opada kao drveću u jesen. Naravno, znam da drveću ne opada kosa nego lišće... Nisam lud. Ali stvarno je neverovatno. U porodici smo svi baš kosmati, stvarno ne shvatam od koga je nasledio tu sklonost ka gubljenju kose... Sigurno od nekog ženinog rođaka! – Svakako da niste ludi – odvrati Marina koja nikad, ali nikad ne bi pomislila tako nešto o nekoj mušteriji – s druge strane, problem opadanja kose nije za potcenjivanje i to ne samo iz estetskih razloga. – Bravo, gospođice, vidim da se vi i ja razumemo! – Dobro, šta mislite o ovim ampulama? – A šta vi kažete... hoće li pomoći? – Ne mogu potpuno da vam garantujem, sigurno će ojačati kosu i ublažiti opadanje, međutim u uputstvu za upotrebu ne piše pomaže li da kosa ponovo izraste. – Slušajte, koliko košta pakovanje? – Kutija s dvadeset ampula košta dvadeset pet evra. – Pa to je preskupo! Bar mi možete garantovati da će delovati? – Mislim da delotvornost zavisi od uzroka opadanja kose, međutim, da budem iskrena, čini mi se da još ne postoji potpuno efikasan lek za taj problem... ne... ne mogu da vam garantujem. Ipak, možete da pokušate. – Dakle, čak i ako dam toliko novca, ne možete da mi garantujete! Osim toga, kako da znam da mu neće naškoditi? – Što se toga tiče, budite spokojni. Proizvod je na bazi prirodnih sastojaka i ne izaziva prateće efekte. – A šta ako mom sinu ipak bude loše od toga? – Čujte, ako želite, možete da razmislite... Možete se obratiti lekaru specijalisti, ako se slažete mogu da pitam svog kolegu,

njegov otac je dobar lekar... – Možda ste u pravu, ali ipak ću ga uzeti, siguran sam da ćete mi dati neki lep popust, je li tako? Osim toga, ne bih da uznemiravam pedijatra... – Izvinite... Pedijatra?... A koliko je godina vašem sinu? – Ma kakve godine? Moj sin ima šest meseci! I ne mogu da verujem da je već tako mali počeo da ćelavi! – Ma ne, ne... ne mogu da vam prodam ovakav proizvod za bebu. Osim toga, normalno je da su bebe ćelave! Je l’ se slažete? Marina je bila preneražena, nije mogla da veruje u ono što je upravo čula. – Ma, znate šta – nastavi čovek – ako toliko košta, mora da postoji neki razlog. Sigurno je pouzdan proizvod. Uzeću ga, ubedili ste me! – Ne, slušajte – reče Marina pokušavajući da ga odvrati – bolje je da se prvo konsultujete s pedijatrom. Osim toga, izvinjavam se što sam tako slobodna, iako nisam stručnjak, ne bih rekla da vaš sin ima problem. Štaviše, mislim da prolazi kroz najnormalniju fazu rasta. – Eto, znao sam! – prekorno reče čovek. – Prvo se pravite da razumete moj problem, a onda se popišmanite! Ali sami ste rekli da opadanje kose nije za potcenjivanje! Shvatite da sam spreman da platim koliko god treba! Vaš posao je da prodajete, a ja sam ovde da bih kupio! – Ali ne mogu da vam prodam proizvod koji ne odgovara vašem sinu, osim toga, verujte mi, svim bebama opada kosa, bar mi se tako čini... pitajte pedijatra! – Radite šta hoćete, ali da znate da ste danas propustili ozbiljnog kupca! – reče čovek i poput furije izlete iz parfimerije. Zaista je tačno da se novcem ne može sve kupiti, mada ljudi isuviše često veruju da im novac pruža i bezgranične moći poput mudrosti, maštovitosti i iskustva, jedine prave čarobne moći koje čovek poseduje, često i ne znajući. Možda ja nisam stvorena za ovo zanimanje, na prvi pogled tako jednostavno, a u suštini tako komplikovano.

S druge strane, zar nije tako sa svakim poslom? Na osnovu svog celokupnog iskustva, sa sigurnošću mogu da tvrdim da posao prodavačice nije jednostavan kao što izgleda. Svi mi umemo veoma uspešno da se pretvaramo, mnogo je teže biti ono što jesi i verovati u ono što radiš. Uostalom, o tome su još od davnina napisane mnoge knjige. Ali kako neke žene uspevaju da budu prodavačice ceo život? Za to je zaista potrebna velika hrabrost i beskrajno strpljenje. Počela sam da osećam nostalgiju za studentskim životom večito izdeljenim na prekratke komadiće vremena. Osećala sam se zarobljenom, kao da sam upala u klopku. Kako izaći zdrav i čitav iz ove parališuće situacije? Da sam dala otkaz, morala bih da se vratim korak nazad, da odustanem od svoje sobe, od diplome, od nezavisnosti i poštovanja koje sam nazirala u pogledu roditelja, koji kao da su mi govorili: „Kako je lepo imati ćerku koja sama plaća svoje račune! Bravo, bravo, samo nastavi tako, tako ćemo konačno moći sebi da priuštimo letovanje!“ Ostalo je malo toga što sam mogla da učinim samo snagom volje. Bar mi se tako činilo u tom trenutku, jer nisam znala da sam svojom voljom, tri godine ranije, pokrenula mehanizam koji će me osloboditi. Rečeno pozorišnim jezikom, pojavio se deus ex machina.19 Dakle, uspešno sam prošla na konkursu za učiteljicu u osnovnoj školi, za koji sam poslala prijavu kako bih udovoljila roditeljima nastavnicima. Ono što, možda, nisam najbolje odmerila jeste da sam i dalje preduzimala mnogo da bih nešto promenila, nisam se predavala i nastavila sam da krčim sebi put, bila sam na pragu da diplomiram. I zaista, vredelo je studirati, zato što je tog jutra, po povratku iz pošte u Ulici Arenula u centru Rima, mobilni zazvonio melodijom tokate i fuge u de-molu Johana Sebastijana Baha, najlepšom verzijom koju sam ikad čula.

– Halo? Da li možete da prihvatite zamenu? – Zamenu? – Da, ovde u školi, možete li? Zbunjeno sam odgovorila dok su mi sećanja izranjala iz magle i razbistrivala se. Pokušala sam da obuzdam napetost i da zvučim samouvereno, kao prilikom naporne prodaje, dok mi je sećanje na tih osam sati koje sam provela u redu zbog brzopoteznog ispitivanja o edukativnim principima dvadeset prvog veka postajalo sve jasnije. Konačno sam se setila konkursa. – Danas sam, nažalost, zauzeta ali... ako biste mogli... da me pozovete malo kasnije? – Svakako, vi ste prošli naš test, dakle zvaćemo vas, do viđenja. Trebalo je da prođu tri godine da bi mi stigao ovaj poziv. To je moglo da mi posluži kao polazna tačka za knjigu pod naslovom O sporosti birokratije ili O bizarnosti slučajeva vezanih za javne konkurse u mojoj zemlji, ali knjige koje pokreću rasprave i žalopojke, iako opravdane, u tom trenutku mistične euforije nisu me zanimale. I tako sam se, s osmehom na kojem bi mi pozavideo i zaljubljeni morž, zaputila prema prodavnici zaustavljajući se kod Alberta kako bih kupila ogromnu količinu kiflica s maslacem punjenih dimljenih lososom, rukolom i svežim limunom. Slavodobitno sam ušla u prodavnicu sa svojim gurmanskim paketom uvijenim u fini papir s čarobnom plavom trakom: – Deco, danas slavimo... menjam posao! Dok smo lagano uživali u Albertovim kulinarskim remekdelima, utonuli u oduševljeno promišljanje nad njima, pričala sam Paoli i Valeriju o telefonskom razgovoru, konkursu i želji za promenom posla. Za promenom koja nije značila bekstvo od posla koji su moje univerzitetske kolege i profesori toliko potcenjivali, već korak napred, zato što sam odabrala drugačiji put. Oduvek sam znala da je moj put popločan knjigama.

Baviću se podučavanjem. Setila sam se Karmelovog umornog lica dok je izlazio iz srednje škole u napuljskom predgrađu, i znala sam da me čeka ne manje naporan posao, pun izazova i čudnih pitanja poput pitanja dama zahvaćenih sindromom kupomanije, ali ipak je to posao udaljen od sveta privida i lepe odeće. Bilo mi je potrebno da se posvetim svetu suštine, iako je nit koja razdvaja dve hemisfere zaista vrlo tanka. Moje kolege s posla zadovoljno su me gledale. „Ponosni smo na tebe...“, kao da su mi govorili. A ja sam u njihovim blistavim i umornim očima videla hrabrost da se suoče s teškom svakodnevicom, da svakog jutra ulaze u prodavnicu i odlaze u smiraj dana, da slušaju banalnosti i ogorčena poveravanja, da im svet nahrupi svaki put kad se upali svetleća reklama nad vratima. Gledala sam ih, obasipajući ih nostalgijom i zahvalnošću. Onda mi je pogled skliznuo iza velikih staklenih vrata i, po sunčanom rimskom jutru, razmišljala sam o svojim planovima, snovima koje je trebalo ostvariti, o svetu koji me je napolju čekao. Osećala sam lakoću, možda sam već bila na putu ozdravljenja i malo-pomalo, svi simptomi sindroma prodavačice počeše da blede.

Epilog 2 (Sve ruže imaju trnje)

Đ

uzepe! – besno se proderala moja majka. – Šta je? Šta se događa? – odvrati moj otac uspaničen tim krikom Berbera u pustinji. – Tvoja ćerka! – Hoćeš da kažeš naša ćerka? – Da! – Devojčica? – Da! – Koja od njih tri? – Najstarija! – Šta je uradila? – Napustila je posao! – Omajkomoja! A zašto? Zar je nisu primili na neodređeno? – Jesu, primili su je! – Pa onda? – Kaže da hoće da bude učiteljica! – Je l’ ona poludela? – Ma, šta da kažem, ostaviti siguran posao prodavačice u centru Rima, da bi PODUČAVALA! – Da poludiš!

Zahvalnost Hvala od sveg srca: Eliseli, koja je potrošila vreme i lepe reči, da ne pominjem struju i telefonske impulse, kako bi govorila lepo o meni. Izdavačkoj kući Njuton Kompton editori, zbog poverenja u mene i mlade snage. Kristijanu Armatiju. Linu, skromnom filozofu dvadeset prvog veka, koji me je prosvetlio svojom iskrenom mudrošću. Svim blogerima koji prate moj rad s mnogo naklonosti i simpatije, a posebno Santinu, Šelidon, Oldfu, Anđeli Padrone, Leksli. Kjari Ferari i njenom nezaboravnom strpljenju. Lauri Karkano, Kjari Oltolini i Paoli Kopoli, koje su elegantno i sa stilom pronele glas o „sindromu“, ne izazivajući paniku. Valeriju, Paoli, Sali, Ani i Silviji, nezaboravnim saputnicima u pustolovini na granici paranormalnog. Na kraju, hvala Steli, mojoj sestri ilustratorki, koja je oživela blog svojim komičnim crtežima.

Beleška o autoru

Z

ovem se Frančeska. Rođena sam i živim u Rimu. Univerzitetsku diplomu stekla sam učeći pod uticajem upornih pretnji svojih nekadašnjih profesora: „Ako ne diplomiraš, nećeš moći da postaneš ništa drugo do prodavačica.“ A čak sam četiri godina radila kao prodavačica. Da su moji profesori samo znali za to! Cilj mi je bio da ne budem deo rastućih predrasuda da su „svi Italijani mamine maze“ i da se što pre osamostalim jer je, kao što je poznato, nužno bar u jednom životnom periodu imati sopstvenu sobu koju nećeš deliti ni sa kim. Taj posao mi je omogućio da završim svoje idealizovane studije Umetnosti i menadžmenta u kulturi. Međutim, danas diploma ne znači odmah i zaposlenje. To dobro znaju oni koji, suočeni s univerzitetskom birokratijom, iznajmljenim sobama i dvomesečnim računima, veruju u zlatne snove „kad porastem, voleo bih da budem“, a zatim se prilagođavaju životu sačinjenom od kompromisa i izneverenih planova. Videla sam glumce koji služe picu i pesnike za kasom u supermarketu. Ali pokazalo se da je posao prodavačice u prodavnici odeće teži nego što izgleda. Bizarni i uvrnuti zahtevi klijentkinja često su me zbunjivali. „Imate li pantalone do pola zadnjice?“ „Neku neutralniju boju?“ „Imate li džemper boje kore drveta?“ Suočena s nikad zadovoljnim mušterijama, počela sam da zapisujem sve izraze koje su dame upotrebljavale, izraze koji su me zasmejavali i dovodili u nepriliku. Tako je nastala ova knjiga. Modni leksikon gluposti, rečnik neverovatnih izraza kojima žene opisuju odeću, boje, veličine i krojeve, a ujedno i knjiga o

tegobama odlučivanja. Sve u svemu, priča o neprijatnoj stvarnosti današnjih tridesetogodišnjaka koji još žive s roditeljima.

1

Lat.: Imamo papu. Ceremonijalna izjava kojom se narodu objav​ljuje da je izabran novi papa; igra reči: uzvik kojim se izražava olakšanje nakon postizanja dogovora koji je s mukom postignut. (Prim. prev.) 2 Italijanske konfekcijske veličine razlikuju se za četiri broja u odnosu na naše, te tako broj četrdeset šest odgovara našem konfekcijskom broju četrdeset dva. (Prim. prev.) 3 Karlo Emilio Gada, italijanski pisac. (Prim. prev.) 4 Italijanska marka vermuta. (Prim. prev.) 5 Fr.: ja. (Prim. prev.) 6 Refren popularne pesme Adrijana Čelentana. (Prim. prev.) 7 Tri boginje iz grčke mitologije (Mojre) koje su određivale sudbinu ljudi. (Prim. prev.) 8 Pjetro Menea, bivši italijanski atletičar. (Prim. prev.) 9 Vrsta domaćeg okruglog keksa čija se dva sloja premazuju džemom ili nutelom. (Prim. prev.) 10 Mesečev kamen je gotovo providan i daje bledoplavičasti odsjaj. (Prim. prev.) 11 Igra reči: očigledno se misli na stolu (odevni detalj), pogrešno izgovorenu. (Prim. prev.) 12 Med.: stanje mišićne ukočenosti uz potpuno obustavljanje voljnih pokreta, u kojem osoba ostaje ukočena u svakom položaju u koji je postave; javlja se kod mentalnih oboljenja, a može se izazvati i hipnozom. (Prim. prev.) 13 Misli se na sedmi razred osnovne škole, po našem sistemu, budući da italijanska srednja škola počinje od petog razreda. (Prim. prev.) 14 Tipičan napuljski kolač sličan baklavi, koji se preliva sirupom od vo​de, šećera i ruma. (Prim. prev.) 15 Enco Majorka, čuveni italijanski ronilac iz sedamdesetih godina prošlog veka. (Prim. prev.) 16 Kvintal – stara jedinica mere, 100 kilograma. (Prim. prev.) 17 Odnosi se na čuvenu frazu Bonnonia docet (Bolonja nas uči)

vezanu za nekad prestižni Bolonjski univerzitet, na koji su dolazili studenti sa svih strana; u ovom kontekstu primenjeno na slavnog italijanskog komediografa Luiđija Pirandela. (Prim. prev.) 18 Engl.: O moj bože! (Prim. prev.) 19 Lat.: neočekivana pojava ili događaj koji donosi izlaz iz neke teškoće. (Prim. prev.)