Majkl Kuk Kratka istorija čovečanstva

за

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

је ри (п

и мн

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

за

SADRŽAJ

т ин ер ну

PREDGOVOR 11

от уп

PRVI DEO

ре

ZAŠTO JE ISTORIJA BAŠ OVAKVA?

је ри (п

PALEOLIT .......................................... 19 l. ZAŠTO SE ISTORJJA DESILA UPRAVO U TO VREME? ..... 19 Il. GENETIKA I PO REKLO LJUDSKE RASE ................. 25 III. ORUĐE OD KAMENA ............................. 29

и мн

2. NEOLITSKA REVOLUCIJA 35 ZAŠTO JE STVARANJE ISTORJJE BIO NEKONTROLISAN PROCES? .......................... 35 Il. GENETIKA PRIPITOMLJENIH BILJAKA I ŽNOTINJA ..... 44 III. GRNČARSTVO ....................................... 49 l.

с т, пи ис

koja je rodena u Kini, a preselila se u Kolorodo, dok je ova knjiga pisana

1.

бу

Za Margo,

ту

3. POJAVA CMLIZACI]E ............................... 53 DA LI SU LJUDI STVORJLI JEDINU

је ди

l.

MOGUĆU CMLIZACIJU? ............................. 53

ар

Il. PISMO ............................................... 58 III. KRALJEVSKA VLAST .................................. 61

хе ол

DRUGI DEO

е иј ог

MANJI KONTINENTI

)

4. AUSTRALIJA ....................................... 69 l. KONTINENT LOVACA-SAKUPLJAČA PLODOVA ......... 69 Il. BRAK MEĐU ARANDAMA ............................ 76 III. ŠILJCI OD KAMENIH OKRESINA I DRUGI NOVITETI .... 82

5

MAJKL KuK • KRATKA ISTORIJA ČOVEČANSTVA

SADRŽAJ

5. AMERIKA .......................................... 87 L op ALJASKE DO OGNJENE ZEMLJE ................... 87

11. ZAPADNA EVROPA ................................ 237 L NEIZVESTAN KUTAK SVETA ......................... 237 II. ČUDOVIŠNA VLADAVINA ŽENA ...................... 253 III. JUPITEROVE LJUBAVI ................................ 260

за

IL SREDNJEAMERIČKI KALENDARI ..................... 100 III. KIPU ............................................... 105 AFRIKA ........................................... 111 L NEUJEDNAČENOST AFRIČKE KULTURE ................ 111 IL SISTEMI STAROSNll-I GRUPA U ISTOČNOJ AFRICI ....... 123 III. UŠABTIJI-EGIPATSKI NAČIN SAHRANJIVANJA MRTVIH .. 129

т ин

6.

ер

ČE1VRTIDEO

ну

KA JEDNOM SVETU?

от уп

TREĆI DEO

12. ISLAMSKA CMLIZACIJA ........................... 269

ре

L OD OKEANA DO OKEANA ........................... 269 II. MUSLIMANSKA ETNOGRAFIJA ....................... 288 III. MUSLIMANSKI KALENDAR .......................... 291

бу

EVROAZIJSKO KOPNO

је ри (п

7. DREVNI BLISKI ISTOK .............................. 135

TRAJANJE I PROPAST NAJSTARIJE CMLIZACIJE NA SVETU ........................................... 135

II.

SVOĐENJE

PANTEONA .............................. 145

8. INDIJA ............................................ 155 1

"

L

NAMBUDIRI BRAMANI IZ KERALE ................... 171

II.

O BOGOVIMA IKURTIZANAMA ..................... 177

II.

OSTATI U KONTAKTU S PRECIMA .................... 198

10. DREVNI MEDITERANSKI SVET...................... 209 ŽABE OKO BARE .................................... 209

II.

POZADINA ATINSKE DEMOKRATIJE .................. 225

)

I.

IZVORI ILUSTRACIJA .................................. 365

е иј ог

III. BRONZA IZ ŠANG PERIODA: ŠTA JE U IMENU? ........ 203

PREPORUČENA LITERATURA .......................... 357

ол

STVARANJE KINE ................................... 181

ZAKLJUČAK .......................................... 351

хе

L

ONI KOJI IMAJU I ONI KOJI NEMAJU ................. 325 II. VISOKE KULE ....................................... 340 III. JUPITEROVE LJUBAVI OPET .......................... 346

ар

9. KINA ............................................. 181

I.

је ди

ZAŠTO INDIJA NIJE OSTALA JEDNOSTAVNO POllKONTINENT ................................... 155

14. MODERNI SVET ................................... 325

ту

L

13. EVROAZIJSKA EKSPANZIJA ......................... 297 L · ŠTA SU EVROPLJANI URADILI ........................ 297 II. KAKO SU REAGOVALI NEKI NEEVROPLJANI .......... 309 III. NAVIKA UŠMRKIVANJA .............................. 321

с т, пи ис

III. ARHAIZAM ......................................... 151

и мн

I.

III. ATIČKA GRNČARIJA: CRNO I CRVENO - FIGURALNI

STILOVI ............................................ 230

6

7

POGLAVLJE 1

за т ин ер

PALEOLIT

ну от уп ре

I. ZAŠTO SE ISTORIJA DESILA UPRAVO U TO VREME?

бу је ри (п и мн

је ди

ту

с т, пи ис

Original slike 2 pojavio se u New York Times-u 2001. godine. Ukoliko ne znate ništa više od onog što vam govori moj tekst ispod slike, ona nije naročito uzbudljiva; ali vredi je pogledati kao svedočanstvo ljudske delatnosti. Ne bi trebalo da imate problema pri identifikaciji opšteg karaktera prizora. Neki ljudi, verovatno arheolozi, verovatno su nedavno otkopali ostatke starih kamenih građevina koje su podigli neki drugi ljudi, verovatno ne arheolozi, koji su nekada i živeli u njima. Ali sve više od ovog opisa ruševina koje su otkopali arheolozi predstavlja problem. Na primer, ukoliko se zapitate gde se nalaze ove iskopine, šanse da pogodite čak i pravi kontinent nisu veće od jedan prema šest. Jedini kontinent koji bez oklevanja možete isključiti je Antarktik. Ova geografska neizvesnost je sama po sebi zanimljiva, i na nju ćemo se vratiti u nekom od kasnijih poglavlja. Pozabavimo se, međutim, pitanjem kada su dotični zidovi sagrađeni. Jedva da ste i tu u nešto boljoj situaciji. Možete pretpostaviti da iskopine datiraju od pre najmanje jednog ili dva veka, jer inače ne bi bile u tako lošem stanju, a i sami arheolozi se ne bi trudili da ih otkopavaju. Nema ni tragova savremene gradnje. Ali koliko su ove ruševine uopšte stare? Ukoliko imate opštu predstavu o hronologiji čovekove prošlosti, s razlogom možete biti sigurni da nisu starije od nekih deset hiljada godina. Čak je verovatnije da, u okviru tog perioda,

ар

хе

ол

е иј ог

)

19


ZAŠTO JE ISTORIJA BAŠ OVAKVA ?

за т ин ер ну ре

от уп бу је ри (п

Sl. 2: Nedavno iskopane ruševine

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

20

и мн

datiraju iz nekoliko poslednjih, a ne početnih milenijuma. Prilič no neprecizno za tačan datum. Proizvoljnost je, međutim, samo u očima posmatrača. Savremeni ljudi- savremeni u smislu što se anatomski ne razlikuju od nas - datiraju od pre 130.000 godina, a možda i znatno više. U 0dnosu na ovo, datiranje iskopina na poslednjih 10.000 godina deluje zapanjujuće precizno; 10.000 godina je, najzad~. samo nekoliko stotina generacija. Zašto bi onda ljudi bili prisutni na Zemlji toliko dugo pre nego što im je palo na pamet da podignu nešto tako jedostavno kao što je građevina sa kamenim zidovima? Zašto bi to predstavljalo toliku senzaciju ukoliko bi se uspostavilo da su ove iskopine stare, recimo, 30.000 godina? Praksa gradnje kamenih zidova nije sama po sebi centralna tema ove knjige. Naprotiv, to sam iskoristio kao zamenu za daleko širi spektar ljudskih aktivnosti koje se mogu sumirati kao stvaranje istorije. Postoji konvencionalna definicija da je istorija onaj segment ljudske prošlosti koji nam je dostupan kroz pisane izvore. Po ovom kriterijumu istorija nije starija od nekih pet hiljada godina. Ova definicija nije neozbiljna. Uzme li se u obzir centralno mesto koje jezik ima u ljudskim kulturama, velika je razlika da li možemo izučavati pretke na osnovu onoga što su oni imali

da kažu o sebi. S obzirom na potencijalne upotrebe pisma u ljudskom društvu, ljudima je bilo neizmerno važno posedovanje ovog osnovnog instrumenta informativne tehnologije. Ali, započeti istoriju pre pet hiljada godina znači upasti u sredinu priče o brzoj kulturnoj promeni koja je započela nekih drugih pet hiljada godina ranije, sa pojavom zemljoradnje. U tom smislu poslednjih deset hiljada godina čine dobro definisan segment ljudske prošlosti koji je u očiglednom kontrastu sa mnogo dužim periodom koji mu je prethodio, periodom u kojem su lov i sakupljanje plodova bili jedini oblik života koji su ljudi upražnjavali. Pa tako, iz praktičnih razloga, hajde da ovih poslednjih deset hiljada godina ljudske prošlosti nazovemo »istorija«. Sada možemo preformulisati naše pitanje o porušenim zidovima sa onim koje se nalazi u zaglavlju ovog odeljka: Zašto se istorija desila upravo tada? Zašto je sve sabijeno u poslednjih deset hiljada godina? Jednostavno pitanje zaslužuje i jednostavan odgovor, a možda je ovo jedna od onih retkih prilika kada je to moguće. Slika 3 pokazuje neke rezultate dobijene na osnovu uzorka leda izvađenog bušenjem na Grenlandu početkom 1990-tih. Najstariji led vodi nas četvrt miliona godina unazad (na slici sasvim desno), najnoviji nas de fakto dovodi do današnjice (sasvim levo). Budući da se led godinama tanji, dobijamo daleko bolje sagledavanje novijeg vremena; zbog toga je, što se tiče hronologije, skala šira na levoj strani. Podaci pokazuju pomeranje odnosa dva različita izotopa kiseonika. Interesuje nas odnos jer on služi kao zamena za temperaturu: gore je toplije, dole je hladnije. Podaci iz drugih izvora potvrđuju da ova temperaturna kretanja govore o promenama u globalnoj klimi (a ne samo o lokalnim uslovima na Grenlandu). Sta vidimo ovde, osim ovih beskrajnih krivulja? Treba zapaziti samo dve stvari, ali, uzete zajedno one nam nude veliki deo odgovora na naše pitanje. Prva je, da je poslednjih 10.000 godina- period koji geolozi nazivaju holocen- bilo neuobičajeno toplo. Da bismo pronašli ekvivalentno vreme u kasnom pleistocenu, geološkoj epohi koja prethodi holocenu, morali bismo da idemo unazad u period emijana pre nekih 120.000

21


Vreme__..,..adašnjost

.

i

J

T i

i

I


Ti

Toplije


от уп 8

бу

o Dubina ---...

o

8

Ill

N

N

pre emijana- ne bi bio baš zabavan. Preciznije, ljudska istorija se zasniva na zemljoradnji, i daleko je od zdravog razuma pretpostavka da bi njena pojava i održavanje bili veoma teški, ako ne i nemogući, u svetskoj klimi koja nije bila ni topla ni stabilna. Sigurno je da do sada nisu pronađeni nikakvi tragovi zemljoradnje u pleistocenu. Holocen je bio »prozor mogućnosti« za stvaranje istorije. Ukoliko je ovo tačno, ne treba se pitati zašto su ljudi če kali toliko dugo pre nego što su započeli da stvaraju istoriju. Ostavimo li po strani emijan, izgleda da su oni skočili kroz prozor otprilike čim im je bio otvoren. Ovo nam daje veliki deo odgovora na postavljeno pitanje. Ali nedostaje još nešto: ,»prozor« holocena mogao se otvoriti i zatvoriti mada nije bilo onih koji bi kroz njega skočili. Najzad, vrste koje su najsrodnije ljudima- šimpanze, gorile, giboni, orangutani- nisu uzvratili na holocen razvojem zemljoradnje. Mi jesmo, i to. sa izvanrednim posledicana. Ozbiljan odgovor na pitanje zašto smo se mi razlikovali odveo bi nas predaleko. Ali postoji nešto u opštem karakteru savremenih ljudi što može doprineti boljem razumevanju njihove reakcije na holocen.

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

22

и мн

godina. Ovo je u stvari dosta tipično za poslednjih milion godina: relativno kratki topli periodi ponavljaju se otprilike svakih sto hiljada godina. Drugo je, da je holocen imao pogodnost u drugom pogledu: svoju neverovatnu klimatsku stabilnost. Uporedite blage krivulje na levoj, sa njihovim oscilacijama na'desnoj strani. (Doista, ako ponovo pogledamo emijan, izgleda da se sastoji od niza najviših i najnižih vrednosti posmatrane serije koje su bile relativno daleko toplije, odnosno daleko hladnije od bilo čega u holocenu. Ali ovaj aspekt podataka je doveden u pitanje.). Holocen je tako vrlo neobičan period. U poslednjih 100 000 godina ne postoji ništa nalik njemu, a to je najveći deo perioda za koji se pretpostavlja da su u njemu živeli moderni ljudi. Istorija, kako smo je gore definisali, lepo se uklapa u toplu i stabilnu klimatsku nišu holocena. Ova asocijacija je uopšte nije tajanstvena. Pokušaj stvaranja istorije u jednom ledenom dobukoje je i postojalo najvećim delom izmedu emijana i holocena, i

8

"'

је ри (п

"' Sl. 3: Podaci sa uzorka leda izvađenog bušenjem na Grenlandu. (Levo): holocen; (desno) pre holocena, uključujući poslednje ledeno doba i emijan. Vreme je dato u hiljadama godina, a dubina u metrima

23

Hladnije


Gore izneta tvrdnja da ljudi koji se po anatomiji nisu razlikovali od nas, datiraju od pre 130.000 godina, ili više, je tvrdnja koja se odnosi na fosile. Tipično je da fosili otkrivaju glavne anatomske karakteristike, pre svega kostiju. Drukčiju vrstu dokaza o ranim ljudima nudi arheologija, koja iznosi na svetlost dana artefakte koje su ovi ostavili za sobom. Neke od ovih artefakata razmotrićemo kasnije u ovom poglavlju. Ovde je važna njihova hronologija. Ukoliko se držimo hronoloških dokaza, nema razloga da pojavu savremenih ljudi - savremenih u smislu ponašanja, sa urođenim mogućnostima koje možemo smatrati sličnim našimasmeštamo toliko daleko u prošlost, čak pre 130.000 godina; dovoljno je 50.000. Usaglašavanje ovih različitih datiranja predstavlja ozbiljan problem prilikom izučavanja ljudske evolucije. Ili su savremeni ljudi u smislu anatomije iz ranijih vremena posedovali iste sposobnosti kao i mi, ali ih nisu koristili na takav način da bi ostavili brojne arheološke tragove do unazad 50.000 godina. Ili su ljudi, savremeni po svom ponašanju, iz poslednjih 50.000 godina bili rezultat biološke promene - možda povezane sa nekom fazom u evoluciji jezika- a to nije ostavilo traga među fosilnim ostacima. (Preistorija jezika predstavlja jednu od najtegobnijih praznina u znanju o poreklu naše vrste). Srećom, dovoljno je da se problem identifikuje, ne moramo i da ga rešimo. Umesto toga, treba se usredsrediti na ono što je karakteristič no kod arheoloških nalaza o ovim ljudima savremenim po svom ponašanju. Nije reč o tome da je njihova kultura verovatno bila značajno bogatija od bilo čega što je prethodno utvrđeno. Zahvaljujući crtežima na stenama starim preko dvadeset hiljada godina i nađenim na velikim međusobnim udaljenostima u Evropi, Južnoj Africi, i Australiji danas imamo primere sofisticirane umetnosti. Nalazimo i dokaze o jednom novom kulturnom diversitetu. Artefakti svedoče o jedinstvenim kulturnim varijacijama u vremenu i prostoru, na što ćemo se vratiti kasnije u ovom poglavlju. Stoga, ono što uočavamo na osnovu ranijih zapisa nije prosto nešto više kulture, nego dobro razvijena sposobnost za kulturnu promenu. Nije teško uočiti zašto je ovaj dar mogao biti u periodu velikih klimatskih kolebanja; kulturna agilnost je jedan od od-

govora na brze promene u okruženju. Ista ta agilnost bila je od bitne važnosti u ljudskoj reakciji na holocen. Ovde imamo naizgled prihvatljiv odgovor na jedno od osnovnih pitanja istorije- zašto se ona desila upravo u to vreme. S jedne strane, holocen je bio izuzetan, možda jedinstven »prozor mogućnosti« u životu ljudi savremenog ponašanja. S druge st~a ne, ovi ljudi su posedovali jedinstvenu kulturnu agilnost kojom su reagovali na ukazanu priliku.

за


т ин

ер

ну

от уп

ре

II. GENETIKA I POREKLO LJUDSKE RASE

бу

је ри (п и мн

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

24

Veliki muslimanski naučnik Tabari (umro 923. god.) ostavio je obimnu istoriju njemu poznatog sveta. Karakteristično je da je on uglavnom citirao ranije izvore, ali negde na početku knjige iznosi značajnu metodološku tvrdnju: «nikakvo znanje o istoriji ljudi iz prošlosti kao i o ljudima i događajima iz novijih vremena nije dostupno onima koji nisu mogli da ih posmatraju i nisu žive- · li u to doba, izuzev putem informacija i prenošenjem.« Onima kojima ovo nije bilo jasno, dodaje da »se ovo znanje ne može steći razumom niti se do njega može doći pomoću unutrašnjih misaonih procesa.« Tabari je uglavnom u pravu kada je reč o najvećem delu istorije. U najnovije vreme počeli smo ozbiljno da koristimo razne vrste netekstualnih izvora, ponekad da bismo dopunili tekstove, a ponekada da bismo nadoknadili njihovo odsustvo. Tako su u prethodnom odeljku, za koji ne postoje nikakvi tekstualni dokazi, u raspravi dominirale dve vrste dokaza s kojima Tabari ili nije bio upoznat ili ih je ignorisao: fosili i artefakti. Njima se u poslednje vreme pridružila i treća, o kojoj Tabari nije mogao ni da sanja- genetika. Ono što genetika može da nam otkrije dovoljno je značajno da zaslužuje detaljnije razmatranje. Ali pre nego što pređemo na rezultate genetskih istraživanja, trebalo bi da razmotrimo neke od osnovnih koncepata. Ključni element u ljudskom genomu je skup informacija koje se odnose na razvoj ljudskog tela i njegovog funkcionisanja. Ova uputstva sastoje se od desetina hiljada gena. A geni su zapi-

25


sani u tzv. genetskom kodu, četvoroslovnom biohemijskom alfabetu; od kojeg tri slova čine reč. Medij u kojem je poruka zapisana je dobro poznata biohemijska supstanca, DNK. Ovaj materijal, pak, sakupljen je u vidu dvadeset tri hromozoma, od kojih se dva para nalaze u jedru svake ćelije u ljudskom telu. Kompletna transkripcija genoma nekog ljudskog bića, onakva kakva se nalazi u bilo kojoj ćeliji, bila bi dovoljna da ispuni celu jednu biblioteku. Začudo, smatra se da 99% ovog teksta nema funkcionalnog značaja. Takav nefunkcionalni materijal poznat je kao nekodirajuća DNK. Preostali važan deo teksta, mogao bi da stane u jednu enciklopediju. Ne moramo da razbijamo glavu oko toga na koji se način ova uputstva izvršavaju; za nas je važno da je genom nasledan. Preciznije, vaš genom je na prilično proizvoljan način sačinjen od segmenata preuzetih od genoma majke i oca. Uglavnom je tako, ali dva izuzetka od ove proizvoljnosti interesovaće nas u ovom i kasnijim poglavljima. Jedan je Y hromozom, oznaka muškarca. Može ga imati samo muškarac, i on ga neminovno nasleduje od oca, i tako unazad do Adama. Drugi je poznat pod imenom mitohondrijalna DNK. Mitohondrije su organele koje se u velikom broju nalaze van jedra ćelije. One su, izgleda, nastale kao izdvojeni organizmi, ali žive u simbiozi unutar ćelija koje su poslednju milijardu godina preteče naših današnjih ćelija. Znak njihovog nezavisnog porekla je taj što one zadržavaju nešto vlastite DNK. Važno je da ste vi nasledili mitohondrijalnu DNK od vaše majke, a ona od svoje majke, i tako unazad sve do Eve. Ono što se obavezno dešava pri nasledivanju DNK je da se ona replikuje (tj. »kopira«). Kopiranje tekstova je nešto što smo svi iskusili: ono dovodi do grešaka, pri čemu se povećanjem broja kopija dolazi do većeg broja grešaka. Neke mogu biti pogubne, neke samo neprijatne, a neke nemaju nikakvu važnost. Uslučaju DNK, greške koje se javljaju prilikom »kopiranja« nazivaju se mutacije. Najveći broj mutacija nije značajan, jer one spadaju u nekodirajuću DNK (dok mutacije u genima mogu izazvati neprijatne bolesti, poput cističke fibroze). Ali ove beznačajne mutacije mogu dobro poslužiti za naše istorijske svrhe, jer se one jed-

nostavno prenose i ne postoji prirodna selekcija koja im ide ili ne ide u prilog. Ukratko, ukoliko se nade vari žive ćelije, DNK brzo propada. To znači da je, u principu, moguće izučavati samo DNK živih, ili nedavno preminulih, ukoliko je njihova DNK sačuvana u povoljnim uslovima. DNK ljudi današnjih je prilično lako dostupna, kao što je slučaj i sa ostalim manje ili više srodnim živim vrstama. Retkost je upotrebljiva DNK stara više od nekoliko hiljada godina. Interesantno je da raspolažemo samo sa tri uzorka mitohondrijalne DNK neandertalaca, ljudi koji su živeli u Evropi od oko pre 130.000 godina do pre oko 30.000 godina. Medutim, ne posedujemo sigurne uzorke iste starosti za današnje ljude, a nikakve za ranije hominide. Kako onda takve mutacije pomažu pri rekonstrukciji prošlosti? Bez namere da se bavimo teorijom, bolje je da odmah predemo na pitanje koje one rasvetljavaju: pitanje porekla ljudske rase. Tokom poslednjih nekoliko decenija, o tome je vodena žučna rasprava. Po mišljenju jednih, poreklo savremenog čoveka je multiregionalno: tj. proces kojim smo nastali bio je proces tokom kojeg su razni hominidi (medu njima i neandertalci) evoluirali u istom pravcu u različitim delovima sveta. Po drugima, današnji ljudi su se pojavili na jednom mestu - negde u Africi - i odatle se proširili u ostale krajeve sveta, zamenjujući tokom tog procesa ranije hominide (kao što su neandertalci). Spor je nastao u vezi sa fosilnim ostacima, i još nije razrešen. Osamdesetih godina prošlog veka započela su značajna genetska istraživanja, koja su pokazala da je »afrička» škola u pravu. Rezultate ovih istraživanja možemo sažeti u tri najvažnije tvrdnje. Prvo, sa genetskog stanovišta, izgleda da je ljudska rasa neobično homogena. Dakle, genetski smo mnogo sličniji od raznih vrsta majmuna sa kojima smo u najbližem srodstvu. Ovaj zaključak je sa političkog aspekta dobrodošao u savremenom svetu. Naime, ukoliko ste rasista, pa želite da vidite znatne genetske razlike unutar vlastite vrste, bilo bi vam daleko bolje da ste šimpanza (vrsta gde zoolozi bez problema mogu da identifikuju tri različite podvrste). Ali benigni karakter ovoga nalaza ne bi trebalo da

за


т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

26

27



за

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


с т, пи ис

је ди

ар

ill. ORUĐE OD KAMENA

хе

ол

Ukoliko vas interesovanje za najranije ljude odvede do nekog muzeja, tamo ćete uglavnom videti kamena oruđa. Hominidi su pravili i koristili takva oruđa dva i po miliona godina. Tek tokom poslednjih nekoliko hiljada godina prešli su na metal. Pe-

е иј ог

)

28

Ovo nas dovodi do neizbežnog pitanja koje nas odvlači od genetike: zašto baš Mrika? Pitanje je složenije nego što izgleda. Postoje dobri razlozi da Mriku smatramo mestom gde su se pojavili ne samo moderni ljudi nego i cela linija hominida koja je vremenom dovela do njih. Doista, tokom poslednjih nekoliko miliona godina ne postoji nijedan značajan događaj u evoluciji hominida koji se sa sigurnošću može smestiti van Mrike. Po čemu je onda Mrika posebna? Veoma je lako eliminisati Ameriku':· i Australiju; tamo nije bilo čovekolikih majmuna, a prvi hominidi koji su stigli do njih bili su moderni ljudi. Ali zašto Mrika, a ne Evropa ili Azija, s obzirom na to da su u sve tri postojali čoveko liki majmuni? Potpun odgovor na ovo pitanje odveo bi nas daleko van okvira ove knjige, ali je vredna pomena uopštena opaska. Mrika je velikim delom u tropskom pojasu. Ovo je važno jer je upravo utropima input sunčeve energije najveći. Najgušća rasprostranjenost vrsta na celoj Zemlji je oko Ekvatora. Kako se od tropskog pojasa pomeramo na sever ili jug broj se naglo smanjuje. Stoga je, ukoliko je sve ostalo isto, mogućnost pojave nove vrste daleko verovatnija u tropskoj oblasti nego na bilo kom drugom mestu. Ovo nas, pak, dovodi do pitanja o kojem ćemo kasnije raspravljati: Zašto je tako značajna uloga tropske oblasti za stvaranje ljudske rase podbacila u stvaranju istorije? U međuvremenu, vratimo se na neke dokaze iz ljudske prošlosti, koji su, za razliku od DNK, bar vidljivi golim okom.

ту

nas odvrati od njegove zanimljivosti. Stvari nisu morale da budu ovakve, a to što jesu, mora da ukazuje na povezanost s našom prošlošću. Sasvim je očigledno da je ljudska rasa i previše skorašnjeg porekla da bi se nagomilalo toliko mutacija koje bi nas razdvojile od šimpanza. Drugo, genetska istraživanja pomažu da se precizno odredi reč »skorašnji«. Pre svega treba izračunati koliko je vremena prošlo da se uočene mutacije nagomila ju. Ovo, naravno, podrazumeva pitanja kalibracije i statističkog metoda koje moramo ostaviti po strani. Danas se odgovori u znatnoj meri razlikuju, ali uglavnom ostaju u rasponu od pre 50.000 do 200.000 godina. Ovo je utešno utoliko što ukazuje na to da su brojevi koje smo spominjali na osnovu fosila i artefakata tačni. Ali su nedovoljni zato što nam ne pomažu da odlučimo da li se današnja ljudska rasa genetski razdvajala nekih 130.000 godina (što bi svakako bio slučaj da su ljudi toga vremena bili već sasvim moderni) ili samo 50.000 (što bi svakako bio slučaj da su se sasvim moderni ljudi pojavili tek tada). Treće, genetski dokazi sve pouzdanije ukazuju na Mriku kao na mesto rodenja ljudske rase. Ovde se radi o opštem principu koji se može primeniti na sve (vrstu, jezik, kulturnu praksu) što se pojavljuje u jednoj regiji, širi se na ostale, a tokom vremena biva podložno mutaciji. Ukoliko je sve ostalo isto, jedan takav fenomen trebalo bi najviše da se diferencira u svojoj drevnoj postojbini, iz prostog razloga što se tu najduže zadržao. Nasuprot tome, trebalo bi najmanje da se diferencira u oblasti u kojoj se proširio u najnovije vreme, jer je moguće da je tu stigao u određenoj formi koja nije imala dovoljno vremena da se razdvoji na razne varijetete. Današnja izučavanja mitohondrijalne DNK pokazuju da su afričke populacije doista najdublje međusobno izdiferencirane i, uopšteno, od neafričkih populacija. Neafričke populacije su grupisane sa jednom jedinom grupom afričkih populacija. Najjednostavnije i najočiglednije tumačenje ovih rezultata jeste da je ljudska rasa potekla i da je počela da se diferencira u Mrici, šireći se na ostatak sveta tek u mnogo kasnijoj fazi.

''Autor u knjizi dosledno koristi oblik množine >>Americas«, u vidu Severnu, Srednju i Južnu Ameriku

29

imajući



за

riod između prve pojave kamenog oruđa i prve pojave oruđa od metala poznat je kao kameno doba (termin je skovao jedan danski direktor muzeja tridesetih godina XIX veka, zajedno sa terminima >>bronzano doba« i >>gvozdeno doba«). Ali ova upotreba je neprikladna, i zahteva daljnu podelu. Tako najpre izdvajamo staro kameno doba, ili paleolit, od novog kamenog doba, ili neolita (lithos je grčka reč za >>kamen«). Granicu može da predstavlja pojava zemljoradnje. Kada je reč o Bliskom istoku to je otprilike pre oko deset hiljada godina. Dalje se paleolit deli na stariji (donji), srednji i mlađi (gornji). Ovaj poslednji je predmet našeg interesovanja u ovom poglavlju, i obuhvata period od definitivne pojave modernog ljudskog ponašanja pre nekih pedeset hiljada godina do pojave zemljoradnje. Ova podela kamenih doba je podesna, ali je sve potrebno staviti na svoje mesto. Očigledno je da poslednjih nekoliko hiljada godina nisu u potpunosti na puštena oruđa od kamena, pa čak ni danas. Na Bliskom istoku, na primer, još uvek su u dvadesetom veku korišćena za razne namene, od sečenja noktiju na nogama do presecanja pupčane vrpce. Manje očigledan problem je taj da postoji mala verovatnoća da je oruđe od kamena bilo reprezentativno za društva kamenog doba. Ono je jednostavno bilo najtrajnije. Oruđe je verovatno najčešće izrađivano od drveta, ali su uslovi pod kojima se očuvalo drveno koplje iz Klektona u Engleskoj, staro 300.000 godina, izuzetni. Pa ipak, sigurno je da su oruđa od kamena predstavljala, ako ništa drugo, a ono bar najznačajniji deo oruđa u društvima koja su ih koristila: pravljenje oruđa od kamena zahteva mnogo napora, a naši preci teško da bi se latili takvog posla da im nije bilo od koristi. Prilikom pravljenja oruđa od kamena, prvo što treba izabrati odgovarajući kamen: čvrst, sa finom granulacijom, izotropan (sa predispozicijom da puca na odgovarajućim mestima). Uopšteno, potrebno je kamenje vulkanskog porekla: kremen je dobar, ali nije jedini izbor. Zatim je potrebno odvojiti upotrebljive slojeve okresina. Na slici 4 pokazan je jedan način takvog rada koji je uočen k~d jedne veoma napredne neolitske kulture na Novoj Gvineji. Covek na slici koristi kamen kao čekić da bi odvojio tan-

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

је ри (п

Sl. 4:Tesanje kamena na Novoj Gvineji 1990. da bi se dobile okresine.

и мн

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

30

ke slojeve s oblutka koji drži među nogama. Položaj koji zauzima pogodan je zbog toga što kamene okresine i ostali komadići oblutka padaju iza njega. Pravljenje oruđa od kamena je opasan posao, jer se može desiti da vas komadić kamena udari u oko. Posle dobijanja kamenih okresina, sledi njihovo oblikovanje. Na slici 5 prikazano je kako to rade ljudi iz istog sela sa Nove Gvineje: osnovna tehnika je da se kamena okresina koja se drži u levoj ruci, i udara drugim kamenom koji se drži u desnoj ruci. Za valjano urađen posao potrebno je veliko iskustvo. Razne mogućnosti upotrebe oruđa od kamena bez sumnje su jasne ljudima koji ga više ne koriste. To znači da je arheolozima veoma teško da prave razliku između najranijeg takvog oruđa i otpadaka nastalih prilikom njegove izrade, mnoge tzv. ručne sekire, verovatno to nisu bile. Neka skorašnja posmatranja lovaca-sakupljača plodova pokazala su tipične načine korišćenja kamenog oruđa: za tucanje oraha, obradu kože, seču ili oblikovanje drveta, komadanje mesa, i međusobne borbe. To nam bar daje ideju za čim da tragamo. Posmatranjem kamenja pod mikroskopom i ispitivanjem uzoraka mikročestica utvđeno je da se ono još pre milion i po godina koristilo za obradu mesa i drveta. Pažljivo

31





је ди

ту

ар

хе

ол

е иј ог

)

32

с т, пи ис

ispitivanje klektonskog koplja otkriva da je i ono oblikovano pomoću kamena. A što se tiče borbi, i bez sudske medicine može se objasniti povremeno prisustvo oštrog kamenja u nekom skeletu iz paleolita. Kada podignemo oči - nadamo se još nepovređene - sa kamenja, šta smo naučili? Krenimo od fenomena kao celine. Prvo ćemo uočiti da postoji šema korišćenja oruđa koja je ograničena na relativno napredne hominide (članove roda Homo, kako ih nazivaju stručnjaci). To nas odvaja od naših najstarijih predaka hominida, kao i od naših srodnika među čovekolikim majmunima. Neke populacije šimpanza u divljini koriste kamenje za razbijanje oraha (kao što to većina nas radi kada nemamo pri ruci metalnu krckalicu za orahe); ipak, oni ne obrađuju kamenje za neku određenu namenu. Eksperimenti su pokazali da patuljasti šimpanza u zatočeništvu može da nauči da pravi oruđe od kamena za sečenje konopca, mada daleko ispod nivoa rada naj-

и мн

Sl. 5: Tesari kamena sa Nove Gvineje oblikuju okresine.

starijih hominida. Međutim, šimpanze su na ovakvo ponašanje naveli ljudi koji vrše eksperimente, i ono se ne sreće u divljini. Na isti način, izrada oruđa od kamena odvaja kasnije hominide od ranijih- ne postoje dokazi da su australopiteci sa malim mozgom savladali takvu tehniku. Druga stvar je da se ova jedinstvena praksa hominida kulturološki prenosi (baš kao i tucanje oraha kod šimpanza). Odnosno, sigurni smo da moderni čovek nije genetski programiran da pravi oruđe od kamena. On to obično nauči od nekoga drugog. Malo je verovatno da su se u tom pogledu razlikovali raniji hominidi koji su pravili takva oruđa. Treća stvar je da su, uprkos po svemu sudeći kulturološkom prenošenju ove tehnike, kameni dokazi značajno postojani do mlađeg paleolita. Postoje promene i razlike, ali najčešće tehnike se nisu bitno razlikovale, mada su ih razdvajale hiljade milja i vremenski periodi od stotine hiljada godina. Otuda nazivi koje koriste evropski arheolozi za kulture tih vremena: »ašelen« obuhvata mnoge stotine hiljada godina, »musterijen« mnoge desetine hiljada. Nasuprot ovome, mlađi paleolit, kao što smo videli, označa va početak kulturne raznolikosti. Isti arheolozi su, u brzom redasledu, identifikovali sledeće kulturne periode: orinjačku, gravetijensku, solitrijensku i magdalenijensku kulturu, čije pojedinačno trajanje ne premašuje 4000 do 12.000 godina. Tako su oruđa od kamena iz orinjačkog perioda (od oko pre 40.000 do 28.000 godina) i solitrijena (od oko pre 21.000 do 16.500 godina) potpuno različita. Na isti način postojale su i razlike u kulturama pojedinih oblasti. Tako nam kamena oruđa otkrivaju pojavu jedne nove kulturne promenjivosti tokom mlađeg paleolita. Ono što se desilo kada se ova kulturna promenjivost udružila sa klimatskom povoljnošću holocena tema je ostatka knjige.

33

POGLAVLJE 2

за т ин ер

NEOLITSKA REVOLUCIJA

ну от уп ре

I. ZAŠTO JE STVARANJE ISTORIJE BIO NEKONTROLISAN PROCES?


т, пи ис

Krajem dvadesetog veka čovek je izgradio jedno novo poštovanje prema kulturi šimpanza. U jednom pregledu objavljenom 1999. navedeno je trideset devet primera ponašanja šimpanza u divljini koja su se, izgleda, prenosila kulturološki. Na primer, kao što smo videli u prethodnom poglavlju, nekim populacijama šimpanza poznata je tehnika lomljenja oraha kamenjem -tačnije, oni stavljaju orah na jedan kamen i razbijaju ga drugim. Šimpanze nisu genetski progamirane da ovo rade. Od gena nasleduju samo sposobnost ovladavanja veštinom, učeći je od drugih šimpanza. Ovo i te kako jasno dokazuje da ljudi nisu jedine životinje koje imaju kulturu. Pa ipak, sudeći po ljudskim standardima, kultura šimpanza je veoma ograničena. Pre svega, izgleda da je ne akumuliraju u nekom značajnom stepenu. Naravno, naše znanje o njihovoj kulturi ograničeno je na ono što danas zapažamo (razbijanje oraha kod šimpanza prvi put je opisano 1844. godine). Možemo samo pretpostavili kako je izgledala pre dve hiljade, ili pre tri miliona, godina. Ali ako je ono što danas zapažamo sve što su oni akumulirali tokom neograničeno dugog vremenskog perioda, onda to, po našim standardima, i nije mnogo. S druge strane, izgleda da niihova kultura ne pripada onoj vrsti gde jedna stvar vodi drugoj. Covek pripitomljava konja i izumljuje točak; onda i11 sastavlja i dobija konja i kola. Vremenom će konja zameniti motor sa unutrašnjim sagorevanjem i dobiće automobil. Na sličan način mogli bismo zamisliti

уд

ст

е иј

ар

хе

ол

е иј ог

) 35


šimpanze koji tucaju orahe kako treći kamen zamenjuju za orah i oblikuju kameno oruđe. To je nešto što su hominidi radili izrađu jući oruđe, na jedan donekle komplikovaniji način nego što je opisano u prethodnom poglavlju. Ali šimpanze to ne rade, i uopšte ne izgleda da u njihovoj kulturi jedan predmet predstavlja osnovu za izradu drugog. Sve u svemu, kao što kultura šimpanza nije kumulativna, ona nije ni dinamična. Ljudska kultura je, bar potencijalno, i kumulativna i dinamič na. Ali mala je verovatnoća da se ovaj potencijal razradi dalje ukoliko su ljudi prisiljeni da vode jednostavan život, kakav su obično vodili lovci-sakupljači plodova. Ovo je najuočljivije na nivou materijalne kulture. Lovci-sakupljači plodova su tipični nomadi jer je njihov način korišćenja okruženja više ekstenzivan, nego intenzivan. Poput današnjih putnika, nomadi putuju bez velikog prtljaga. Ukolik? dob_ijete novi artefakt bolje je da se rešite starog. U isto vreme, suzavanjem kulturnog inventara značajno se smanjuju šanse da jedna stvar odvede do druge. Ali u tome ne treba preterivati. Neke srećne populacije lovaca-sakupljača plodova nastanjivale su toliko bogata pribežišta da su mogli da se odreknu nomadskog načina živ?ta. Je~an mo~ući primer su lovci na evropske jelene u magdalemjenskoj kulturi u poslednjem milenijurnu mlađeg paleolita. Možda je sa ovim povezano i to da poslednje faze preneolitske kulture u ~e~ oblastima izgledaju znatno bogatije od prethodnih, u tolikoj men da su arheolozi za njih stvorili posebnu kategoriju, nazvavši je mezolit. Uglavnom, možemo smatrati da su paleolitski lovcis_akupljači plodova bili lišeni mogućnosti da ostvare pun potencijal ljudske kulture zbog ograničenja proizašlih iz odnosa njihovog načina života i okruženja u kojem su živeli. Time ne želim reći da je ostvarenje ovog potencijala nužno dobra ideja.


36

37

за

Ova ograničenja su konačno nestala tek sa pojavom zemljoradnje, i započinje neizvesni proces stvaranja istorije. Možda nije odmah jasno zašto je to tako. Mogli bismo lako zamisliti svet u kojem se zemljoradnja pojavila, zahuktala i nestala, ili svet u ko-

jem je zaostala, ali nije dovela ni do kakvih inovacija. Da su u takvim svetovima postojali arheolozi teško da bi pali u iskušenje da veličaju pojavu zemljoradnje nazivajući je neolitskom revolucijom. Ali u našem svetu ona je doista dovela do revolucije, i potrebno je da shvatimo koji su razlozi za to. Priča započinje na Bliskom istoku u devetom ili možda desetom milenijurnu p. n. e. Zašto tada i zašto tamo? Arheolozi imaju mnogo toga da kažu o neposrednom okruženju tog procesa, i šta ga je tačno moglo izazvati. Međutim, nama bi bio korisniji širi uvid. Na ovom nivou ne treba da nas zadržava pitanje »zašto tada?«, jer nam je odgovor već poznat: posmatramo početak holocena. Daleko je interesantnije pitanje »zašto tamo?«. Zaključak je toliko očigledan da ga ne treba ni objašnavati. Osnova zemljoradnje, odnosno čitavog istorijskog razvoja ljudskih društava, jeste trava. To može da zazvuči kontradiktorno, jer je za većinu nas trava nešto beznačajno što se može naći u gradskim parkovima i prigradskim travnjacima. Da bi se sagledala istina, treba uzeti u obzir činjenicu da je zemljoradnja skup dve glavne komponente: gajenja pripitomljenih biljaka, i uzgajanja pripitomljenih životinja. Među biljkama su najstariji i još uvek daleko najvažniji pripitomljeni oblici trave koji su poznati kao žitarice - poput pšenice i ječma. Odgovarajući položaj među životinjama zauzimaju biljojedi - ovce i goveda, od kojih zavisi život stočara. Ovo automatski objašnjava zašto tropski pojas zaostaje u istorijskom razvoju (čak i danas, nerazvijenost se uglavnom vezuje za tropski pojas). Zivot je tamo gde je trava; a ona, uprkos svom tropskom poreklu, najbolje uspeva u umerenoj klimi. Trava je, naravno, veoma rasprostranjena u svetu, a sa njom i životinje biljojedi. Međutim, nisu sve trave podesne za domestifikaciju, a nisu ni svi biljojedi; vrste koje to jesu veoma su neravnomerno raspoređene. U tom pogledu Evroazija je daleko najbolje snabdevena od preostalog kopnenog dela sveta. Divlje krave, na primer, pronađene su od Evrope do Kine. Unutar Evroazije najprivilegovaniji region bio je Bliski istok koji je, obilovao krupnozrnim žitaricama. Stoga nije nimalo čudno što je neolitska revolucija počela na Bliskom istoku - preciznije, u Plodnom polu-

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

Pojava zemljoradnje

)


mesecu, luku plodne zemlje koji se proteže od Palestine na zapadu do donje Mesapotamije na istoku. Nije lako objasniti kako se tranzicija odvijala. Može nam pomoći saznanje da je oko 10000 p. n. e u Palestini i oko nje postojala. populacija koja je već tada u značajnoj meri bila sedalač ka - u tolikoj meri da su koli~e u kojima su živeli predstavljale pogodan ambijent za miševe. Staviše, jedan od načina preživljavanja ove populacije bio je žetva semenja divljih trava, što se može utvrditi na osnovu pronađenih metalnih predmeta - srpova, stupa, glinom obloženih trapova i sličnog. Pod pretpostavkom da su ovi sakupljači, kao i većina nas, bili skloni zasipanju stvari, verovatno su vrlo brzo otkrili da su slučajno posejali mladice trave u blizini svojih koliba. Ono što su uradili nenamerno mogli su da nastave da rade namerno. U međuvremenu, podvrgli su travu selekciji koja, iako ne sasvim prirodna, nije morala da bude i namerna - u sledećem odeljku naići ćemo na dobar primer za ovo. Put ka demistifikaciji bio je otvoren. Mogli bismo nastaviti u tom stilu, ali je poruka već sasvim jasna. Možemo prilično ubedljivo ispričati prihvatljivu priču o pojavi zemljoradnje, ali to nije isto kao i saznanje o tome kako se to doista odigralo. Posle ovih ranih bliskoistočnih početaka, zemljoradnja se ukorenila u svojoj postojbini, ali se pojavila i na drugim mestima. Pratićemo pojavu zemljoradnje izvan Bliskog istoka. Pre nego što razmotrimo kako se to stvarno desilo, treba se zapitati kako je do toga uopšte došlo. Prvo, mogli bismo zamisliti svet u kojem je pojava zemljoradnje bila malo verovatan događaj koji se desio jednom. U takvom svetu svako dalje javljanje zemljoradnje u drugoj oblasti bilo bi širenje izvornog. Ovo širenje moglo bi imati dva oblika: zemljoradnička populacija dolazi i istiskuje lokalne lovce-sakupljače plodova ili sami lovci-sakupljači plodova preuzimaju praksu od zemljoradnika s kojima su došli u kontakt. Drugo, mogli bismo zamisliti jedan drugačiji svet u kojem se zemljoradnja pojavila iznenada. U takvom jednom svetu, kada se već jednom otvorio »prozor<< holocena, moguće je da se zemljoradnja pojavi nevezano na mnogim mestima, bez ikakvog proce-

sa kolonizacije i kulturološke pozajmice koja bi ih povezivala. Pa, o kojem je načinu reč? Kao što će svaki čitalac sklon kompromisu posumnjati, reč je i o jednom i o drugom. Jedan impresivan i proveren slučaj širenja zemljoradnje iz centra porekla obuhvata standardni bliskoistočni »paket« pripitomljenih biljaka i životinja. Na primer, u toku nekoliko hiljada godina on se probio daleko na istok do severozapadnog dela Indije (do 5000 p. n. e.) i na zapad do Britanije (do 4000 p. n. e.). Postavlja se pitanje da li je širenje išlo putem kolonizacije ili lokalnim prihvatanjem. Uzmimo, na primer, slučaj širenja zemljoradnje na zapad u Evropi, jer nam je to mnogo poznatije. Cela jedna generacija smatrala je, na osnovu onoga što je izgledalo kao neoboriva veza arheoloških i genetskih dokaza, da je ovde centralni proces bio proces kolonizacije (izuzetak je u jugozapadnoj Evropi, naročito kada je reč o precima Baska). Međutim, u poslednje vreme jedna podrobnija analiza mitohondrijalne DNK i Y hromozoma Evropljana pokazala je da su oni predominantni naslednici paleolitske populacije Evrope, sa ograniče nim uticajem bliskoistočne populacije u neolitsko vreme. O?o možda iznenađuje: brojne populacije lovaca-sakupljača plodova širom sveta prošle su mnogo gore kada su se zemljoradnici pojavili na njihovom horizontu, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog tendencije zemljoradnika da ih brojno nadvladaju. Ali pozajmice iz tuđih kultura svojstvene su ljudima (iako prvi dokazani primer ovoga procesa treba pripisati neandertalcima). S druge strane, neosporan primer nezavisne pojave zemljoradnje nudi Novi svet- Amerika, nasuprot Starom svetu Evroazije i Afrike. Iako je u ovom pogledu Novi svet mogao da kaska nekoliko hiljada godina za Bliskim istokom, razvivši zemljoradnju u četvrtom milenijumu p. n. e. a ne u devetom, ništa neukazuje na to da je ovo rezultat uticaja Starog sveta. Nijedna američ ka pripitomljena biljka (naročito kukuruz) ili životinja (naročito lama) nije ništa dugovala Starom svetu, pa tako standardni zemljoradnički «paketi« iz Starog sveta ovde nisu igrali nikakvu ulogu. Moguća je pretpostavka da je neko ko je već bio upoznat sa zemljoradnjom u Starom svetu mogao pokušati da je reprodu-

за


т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

38

39


kuje u Novom svetu pomoću domaćih vrsta (proces poznat kao »stimulisano rasprostiranje«~·). Ali je ovo malo verovatno. Ne postoje nikakvi dokazi o bilo kakvim kontaktima sa ratarima iz Starog sveta u tom periodu. Što se tiče kukuruza, proces domestifik~c!je je ~aj~_o toliko dugo da nije mogao biti rezultat nekog pokusaJa.umtactje. Tako ovaj primer uspostavlja standard. Mogli bismo da nastavimo sa navođenjem primera s velikom mogućno šću samostalnog pojavljivanja. Zar iz ovoga ne proizlazi da pobeđuje umerenost. Prvo, vrlo je poučna činjenica da imamo bar dva, a verovatno i više, primera nezavisnog pojavljivanja zemljoradnje. To potvrđuje da je u holocenu bilo nešto specijalno, nešto što je moglo dovesti do konvergentnih rezultata kod populacija međusobno izolovanih od vremena pleistocena. Drugo, zapanjuje činjenica da su stanovnici Britanije, na primer, morali da sačekaju nekoliko hiljada godina da bi zemljoradnja sa Bliskog istoka stigla do njih, pre nego što su je sami razvili na osnovu lokalnih vrsta. Tako, čak i u holocenu, jednu neovisnu pojavu zemljoradnje treba smatrati neobič nom, možda ne toliko neobičnom koliko jedinstvenom.

gusto naselje gde je živelo najmanje nekoliko hiljada ljudi. Ovo je intenzivna, ne ekstenzivna, eksploatacija životne sredine; intenzivniji način života znači i veći broj ljudi i kultura. Sama priroda lokaliteta, brežuljak nastao ne prirodnim putem nego uzastopnim ljudskim zauzimanjem, predstavlja metaforu za kulturološku akumulaciju koju je ovaj stil života omogućio, gde svaka sledeća generacija gradi na onome što je prethodna ostavila. I tako, kada je platforma za izvorni »paket« zemljoradnje bila spremna, mogle su da uslede brojne inovacije. Lep primer je plug, koji se pojavljuje u četvrtom milenijumu p. n. e. i pretpostavlja prethodno držanje pripitomljenih životinja za vuču i pripitomljenih biljaka za sejanje. Među brojnim drugim primerima tokom milenijuma, mogli bismo navesti izradu grnčarije, domestifikaciju maslina i pronalazak točka. Od svega toga izabraćemo i obraditi grnčariju u poslednjem odeljku ovog poglavlja. Ali, ako treba izabrati samo jedan kompleks inovacija koje bismo na ovom mestu pažljivije razmotrili, to bi morala da bude obrada metala. Oruđa od kamena imaju svoj vek trajanja. Slika 6 pokazuje obe strane noža napravljenog u vreme predinastičkog Egipta (oko 3250 p. n. e.), zajedno sa dve paleolitske ručne sekire (stare možda više od milion godina). Kao što se može zaključiti na osnovu preseka pokazanih levo, bila je potrebna velika veština da bi se napravio tako tanak nož. Ova precizno urađena i valjana alatka nije gruba kao paleolitske ručne sekire, čija je debljina uočljiva ako se pogledaju njihovi bočni izgledi na desnoj strani. Ali ova elegancija ima i svoju cenu; nož je lako lomljiv, i u stvari je već slomljen (nedostaju dva komadića). To nije slučaj sa paleolitskim ručnim sekirama, iako je trebalo da prežive mnogo duži period vremena da stignu do nas. Postoji uverenje da ovakvi noževi nisu ni bili namenjeni svakodnevnoj upotrebi: veća je verovatnoća da su izvađeni iz grobova, nego da su pronađeni među ruševinama nekog naselja. Obrada metala je rešenje ovog problema. Dobar metal može se tako obraditi da bude istovremeno tanak i jak. Bakar je previše mekan, ali nije loš pomešan s nešto kalaja ili arsenika da bi

за


т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

је ри (п

је ди

ар

хе

ол

е иј ог

)

40

ту

* Prim. prev.: u originalu >>stimulus diffusion<<

с т, пи ис

Vratimo se sada na Bliski istok i onome što sam nazvao širenje neolitske revolucije. Time ne želim reći da je pojava zemljoradnje predstavljala apsolutan uspeh. U stvari, oko 6000 p. n. e. zemlJoradničke zajedniCe u Palestini bile su suočene sa ekološkom katastrofom kojoj su same kumovale (sagoreli su previše drvene građe za proizvodnju kreča za zidove svojih domova). Sve do današnjeg dana zemljoradnja je značajno doprinela eroziji bliskoistočnog pejzaža. Međutim, postoji i druga, mnogo značajnija s~rana priče. Najstariji zidovi na ranom neolitskom lokalitetu Jerihonu u Palestini datiraju otprilike iz 8000. godne p. n. e. Oni pripadaju dobro sagrađenim okruglim kućama, i predstavljaju

и мн

Širenje neolitske revolucije

41


se dobila bronza. Gvožđe je mnogo bolje, a čelik najbolji. Među tim, postoji nekoliko poteškoća koje usput treba prebroditi. Jedna od njih je da ozbiljna obrada metala podrazumeva i topljenje rude na visokim temperaturama. Nije dovoljno zapaliti vatru i prionuti na posao. Srećom postoji kulturološka osnova za ovaj razvoj. Ukoliko se bavite grnčarijom, potrebno je da je peče te, i (u okvirima neolitske kulture) ukoliko je temperatura na kojoj je pečete viša, utoliko bolje. Ukoliko raspolažete i građevin skom veštinom, trebalo bi da ste u stanju da sagradite i specijalnu peć u kojoj možete da pečete grnčariju na odgovarajućim visokim temperaturama. Veština kojom ste ovladali dovodi vas nadomak obrade metala. Druga poteškoća odnosi se samo na bronzu. Bakra, kao i ostalih sastojaka bronze, nema u izobilju, i on je neravnomerno rasprostranjen po površini planete. Ovo svakako ograničava namene za koje bi ih većina društava iskoristila. Za društvo iz branzanog doba, kao za ono u Kini ili Grčkoj tokom poslednjih vekova drugog milenijuma p. n. e. tipična je dominacija aristokratije koja koristi bronzu za izradu oružja i u ceremonijalne svrhe, dok se većina uzgajivača sa dna društvene lestvice još uvek nalazi u kamenom dobu. Rešenje ovog problema je gvožđe. Zbog relativnog izobilja elemenata stvorenih u supernovama, gvožđa ima u izobilju širom zemlje; ukoliko ste u stanju da postignete potrebne temperature za njegovo topljenje i obradu, možete ga koristiti za izradu prilično jeftinih metalnih alatki. Tako se u gvozdenom dobu prvi put susrećemo sa rasprostranjenom upotrebom metalnog oruđa za obradu zemlje. U isto vreme preorijentacija na jeftino metalno oružje vodi ka destabilizaciji tradicionalne aristokrati je iz bronzanog doba, otvarajući na taj način vrata novim oblicima društvene i političke organizacije. Neke od njih ćemo razmotriti u kasnijim poglavljima. Ovde, opet, jedna stvar vodi drugoj. Kao što se može i očekivati od njegove pionirske uloge u pojavi zemljoradnje, Bliski istok je mesto gde je došlo do najranijeg razvoja obrade metala. Tu je bila značajna upotreba bakra oko SOOO p. n. e. Oko 3000 p. n. e. uveliko se koristi bronza, a nastupajuće bronzano doba trajalo je do oko 1200. godine p. n. e. Na-

kon toga rasprostranjena je obrada gvožđa, i ono je u mnogo če mu zamenilo bronzu. U izvesnom smislu gvozdeno doba traje još od tada. Poput zemljoradnje, obrada metala se kasnije pojavila u mnogim krajevima izvan Bliskog istoka. Tako je u Britaniji i Kini bronza obrađivana već u drugom milenijumu p. n. e., a gvožđe u petom ili šestom p. n. e. Ovi datumi ukazuju na značajno ubrza-

за


т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

је ри (п и мн је ди

ту

с т, пи ис ар хе ол е иј ог )

42

Sl. 6: Kremeni nož iz predinastičkog perioda u Egiptu (gore) sa dve ručne sekire iz paleolita (dole).

43



~je:

за

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

је ри (п

v

и мн

т, пи ис

tome da li je odredena biljka ili životinja pripitomljena samo jednom, ili u različitim vremenima i na različitim mestima. Jedan slučaj gde genetika utvrduje jedinstvenu domestifikaciju je jednozrna pšenica.,:. U devetom milenij umu p. n. e. pripitomljena jednozrna pšenica već se gajila u obisti današnje jugoistočne Turske. Poredenje DNK brojnih linija pripitomljene i divlje jednozrne pšenice pokazuje dve stvari. Prva je da je pripitomljena jednozrna pšenica monofiletska, drugim rečima, sve linije pripitornljenog oblika potiču od zajedničkog pretka koji ih odvaja od divljih oblika. Ovo je dovoljno da se utvrdi da je jednozrna pšenica pripitomljena samo jednom. Druga stvar koju pokazuje genetsko ispitivanje jednozrne pšenice je da je pripitomljeni oblik najbliži divljim linijama nađenim u oblasti zapadno od grada Dijarbekira. Sada nam je prilično jasno gde je pripitomljena jednozrna pšenica. Slično je i sa ječmom. Izgleda da je pripitornljeni ječam takođe monofiletski (iako je analiza komplikovana usled tendencije da se ga jeni ječam ukršta s lokalnim divljim formama). Identifikacija najbliže forme divljeg ječma opet doprinosi, doduše manje precizno, da se domestifikacija locira u regionu Palestine. · Sa ovim monofiletskim žitaricama možemo uporediti genetska istraživanja porekla domaće stoke. Ona nije monofiletska. Ispitivanje mitohondrijalne DNK bliskoistočnog govečeta (vrsta na koju je većina nas navikla) i indijskog govečeta (vrsta s grbom) pokazuje da su se oni razdvojili pre više od sto hiljada godina mnogo pre nego što su goveda pripitom!jena. Drugim rečima, ove dve vrste su rezultat odvojenih domestifikacija divlje vrste. To ne mora da znači da su ova dva procesa bila istorijski odvojena: neko ko je upoznat sa pripitomljavanjem bliskoistočnih goveda mogao je pripitomiti indijsko goveče u procesu stimulisanog rasprostiranja. Ali to je nešto sasvim drugo od onoga s jednozrnom pšenicom ili ječmom. Genetika nam takođe može nešto reći i o afrič kim govedima. U pogledu njihove mitohondrijalne DNK, tj. ženske linije, veoma su slični bliskoistočnom govečetu. Pa ipak, mno-

уд

ст

е иј

ар

ob!ada bronze se širila brže od zemljoradnje, a obrada gvozd~ b~~e od o?ra.de b.r~nze. Postavlja se pitanje da li su ovi procesi brh nezavrsm. Ah, rzgleda da u ovom slučaju postoji manje d?kaza o neko~ nez~visnom razvoju nego u slučaju zemljoradnJe. Od navedemh pnmera, samo se pojava obrade bronze u Ki~i može smatrati nezavisnom. Ovo ne bi trebalo da nas iznenadi: sto se ne~a i~ovacija brže širi, ljudi imaju manje vremena ili potrebe da Je. pnla~?_?e sebi. Amerika je priča za sebe. U regionu Anda bakar Je konscen u prvom milenijumu n. e. Vremenom su se tehni~e obra~e metala proširile iz ovog regiona u zapadni deo Sred~Je Amenk~. Prerada rude gvožđa bila je, medutim, nepoznat~. Nr o~o ne br trebalo da nas iznenadi: izgleda da se zemljoradnJa razvrla mnogo kasnije u Novom nego u Starom svetu. Sada .možemo da .sumiramo odgovor na pitanje sa početka ovog ?deljka. Kao sto Je promena klime u pleistocenu omogućila povoljne uslove za kulturnu živost, tako je i klimatska stabilnost holo~ena obezbedi~a p~voljne us~ove za kulturnu akumulaciju. Ne~htske kulture msu bile dugovecne: njihovo trajanje meri sevekovima, u po~edenj~ sa milenijumima koliko su trajale kulture mla~eg pa!eohta. Air osnovne inovacije koje smo zapazili u ovom odeljku sacuvane su od jedne do druge kulture, bez potrebe da neko ?on?.vo. izm~šlja t~čak. Ono što je omogućilo ljudima da na ovaJ nacm rskonste pnliku koju je ponudio holocen, pored njihove domorodačke predispozicije prema kulturi, bilo je to što je u r.anom holocenu stvorena najveća kulturna osnova od pojave ~udske vrste. Upravo zbog njene uloge, pojavu zemljoradnje mozemo bez ustezanja nazvati neolitskom revolucijom.

хе

ол

е иј ог

II. GENETIKA PRIPITOMLJENlli BILJAKA I ŽIVOTINJA

)

. ~ preth~dnom poglavlju smo videli kako genetika može dopnnetr osvetljavanju porekla ljudske rase. To isto može učiniti i za pripitomljene biljke i· životinje, pa je u tom pogledu danas vredna dopuna arheologije. Tačnije, ona može da pruži ključne dokaze o

44

''Prim. prev.: engleski termin >>einkorn<< = jednozrna pšenica, jednozrnac, Triticum monococcum.

45



за

gi od njih imaju grbu, poput indijskih goveda, i izgleda da u pogledu njihovih Y hromozoma- po muškoj liniji- često duguju više I1idiji nego Bliskom istoku. Drugim rečima, one su rezultat polno asimetričnog ukrštanja, koje bez sumnje duguju svojim ljudskim vlasnicima. Ali da li nasleđivanje po ženskoj liniji kod afrič kih goveda potiče od goveda domestifikovanih na Bliskom istoku? U slučaju evropskih goveda, genetski dokazi jasno govore o bliskoistočnom poreklu, a ne o nekim odvojenim domestifikacijama. Pa ipak, afrička goveda se dovoljno razlikuju da bi mogla biti proizvod jednog takvog događaja. I još jednom, teško bi bilo isključiti stimulisano rasprostiranje Genetika nam može pomoći da podrobnijesagledamo dešavanja pri pojavi zemljoradnje. Postoji još jedan aspekt genetike koji je ovde vredan pomena. Pripitomljene biljke i životinje žive u simbiozi sa čovekom. Skloni smo da ovaj odnos sagledavamo s ljudskog stanovišta, ali u biološkom smislu reč je o dvosmernoj ulici. Razmotrite samo evolutivno dostignuće pripitomljene pšenice. Uspostavljen je odnos gde ona može da se pouzda u svog ljudskog partnera koji će joj učiniti zanačajne usluge: pripremu zemljišta, sejanje, zaštitu od drugih životinja, uklanjanje drugih biljaka, žetve, i čuvanje semena tokom zime. Naravno, uzgajivači uzimaju svoj deo- pšenica nije parazit- i to im omogućava dobijanje više hrane nego što su imali na raspolaganju njihovi rođaci lovci - sakupljači plodova. Ali za uzvrat, pripitomljena pšenica počinje da uspeva širom sveta, i to u mnogo većim količinama nego što se moglo očekivati od njenog divljeg pretka. Sigurno je da bi se nestankom ljudi pri pitomljena pšenica našla u ozbiljnim problemima. Ona je svoju sudbinu stavila u čovekove ruke. Za sada je, međutim, prošla veoma dobro. Slične priče mogle bi se ispričati o pripitomljenim životinjama: bez obzira na kvalitet života, one su daleko brojnije od njihovih divljih srodnika. Ukoliko nam ova perspektiva izgleda mučna, razlog svakako nije u tome što nije tačna. Od vremena mlađeg paleolita, ljudi su sve više stvarali nevolje; druge vrste su stoga morale da se prilagode ovom ljudskom fenomenu. Jedna od očiglednih strategija

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

је ри (п и мн т, пи ис уд

ст

е иј

bila je da im se sklone s puta. Otuda je među divljim životinjama u najvećem delu sveta toliko prisutan strah od čoveka (bar dok nisu naselili prigradska područja). Druga strategija je bila da se toliko približe čoveku da mogu da uživaju njegovu zaštitu. To je upravo ono što su uradile uspešno domestifikovane vrste. Ovakav način sagledavanja odnosa pokazuje njegovu asimetriju. Jedan aspekt ovoga je čovekovo centralno mesto u celom tom kompleksu: za svaku pripitomljenu vrstu bitan je odnos sa čovekom, a ne s nekim drugim članom najbližeg okruženja. Stoga je asimetričan način na koji su se obe strane adaptirale na simbiozu: za ljude je adaptacija primarno kulturološka, dok za pšenicu ili kra-

ар

хе

ол

е иј ог

)

46

Sl. 7: Divlja i pripitomljena jednozrna pšenica

47


ve nije. Zato, najzad, možemo govoriti o ulozi krava u stvaranju ljudske istorije, ali teško se može govoriti o ulozi čoveka u stvaranju istorije krava. Najvažniji oblik adaptacije na domestifikacije za biljke i životinje je genetski. Ostavimo za sada po strani životinje kao previše komplikovane, i uzmimo jednostavan primer žitarica. Kod divlje pšenice i ječma seme pada na zemlju tokom zrenja i na taj način ometa ljude u uspešnoj setvi (slika 7, levo). Kod pripitomljenih formi, naprotiv, dovoljne su mutacije u jednom ili više gena da se problem reši na obostrano zadovoljstvo (slika 7, desno). Kod ljudi je bilo drugačije: kao što smo spomenuli, ljudska adaptacija na domestifikovane vrste uglavnom je bila kulturološke, ne genetske prirode. Da je obrnuto, postojale bi dve vrste ljudi: oni koji su bili genetski adaptirani na zemljoradnju i oni koji to nisu. A ovo, očigledno, nije bio takav slučaj. Zahvaljujući svom razumu čovek se adaptirao na one biljke i životinje s kojima je ostvario vezu: razumno je žeti žito, kopati trapove, sejati seme u pravo vreme godine, itd. U tom pogledu ljudi su sigurno bili u prednosti u odnosu na biljke, pa čak i životinje, i to nam pomaže da objasnimo kako ljudi uspevaju da se odjednom tako lako adaptiraju na toliko vrsta i zašto je zemljoradnja dovela do toliko drugih inovacija. Ali ne treba precenjivati razmere ove mudrosti. Nema čoveka koji bi shvatio zemljoradnju kao proces sve do njene pojave. Na tom nivou ljudi nisu raspolagali boljom strategijom od biljaka ili životinja. Na primer, malo je verovatno da su ljudi svesno vršili selekciju žitarica koje se ne osipaju. Žanjući srpovima ono što su mogli i sejući požnjevena, oni su se opredeljivali za vrste koje se ne osipaju. Čovekov doprinos pojavi zemljoradnje nesumnjivo je proizvod takvih usputnih sitnih strategija. Pa ipak, u pogledu nekoliko stvari ljudska adaptacija bila je izrazito genetska. Jedna je sposobnost varenja mleka u odraslim godinama. Pojava je široko rasprostranjena među populacijama kojima je dostupno mleko pripitomljenih životinja, ali je manje prisutna na ostalim prostorima. Druga, značajnija, tiče se bolesti. Populacije Starog sveta, jedine koje su živele u bliskoj simbiozi s velikim brojem domestifikovanih životinja, morale su da se uhva-

te u koštac s klicama koje su prenosile te životinje. Te klice bile su uzročnik zaraznih bolesti od kojih je umirao veliki broj ljudi u Starom svetu. Ali s prolaskom milenijuma, polulacije Evroazije i Mrike izgradile su genetsku otpornost. Na taj način su stvorene dve vrste ljudi: oni koji su imali tu zaštitu i oni koji to nisu. Kada su te dve vrste došle u kontakt pošto je Kolumbo prešao Atlantik, uticaj klica iz Starog sveta na genetski neadaptirane populacije bio je zastrašujući. Pripitomljene biljke, naprotiv, nisu se svojim ljudskim partnerima svetile na takav način.

за


т ин

ер

ну

от уп

ре

mGRNČARSTVO

бу


т, пи ис

уд

ст

е иј

ар

хе

ол

е иј ог

)

48

Grnčarstvo je za neolit ono što su oruđa od kamena za paleolit. Na slici 8 vide se neki komadi grnčarije sakupljeni na lokalitetu na Bliskom istoku u leto 2000. godine. Različite su starosti. Neki su ručno rađeni, neki su pravljeni na grnčarskom točku. Teško da bi mogli biti muzejski primerci. Međutim, tipični za ono · što bi se moglo naći na površini skoro svakog lokaliteta na kojem je konstantno boravio veći broj ljudi, pod uslovom da površinski sloj ne prekrivaju moderne građevine ili bujna vegetacija. Svi ovi komadi delići su nečega, i najveći broj krhotina potiče iz drevnih vremena. Ovo ima smisla: normalno je da se krčag koristi dok se ne razbije, što se dešava pre ili kasnije, posle čega se polomljeni . delovi bacaju, jer malo je društava koja su smislila način reciklaže razbijene grnčarije. Citava grnčarija se uglavnom nalazi u grobovima, i to je gotovo jedini način za povlačenje neoštećenog krčaga iz upotrebe. Vredno je pomerta da nijedna od ovih krhotina nema tragova ukrašavanja, bilo utiskivanjem šara u glinu ili bojenjem. I ovo ima smisla: prosečan krčag je upotrebni predmet, a neobična ornamentika je pre izuzetak nego pravilo. Za razliku od ovih krhotina, posude na ilustracijama u ovoj knjizi su muzejski primerci - ponekada lepi, uvek poučni, ali nikada tipični. Kao što je već ukazano, u grnčarstvu postoji fenomen koji je na neki način analogan oruđu od kamena iz prethodnoj poglavlja. Dobro ispečena glina je dugovečna (mada ne kao kamen).

49



за т ин ер

v

ну ре


Sl. 8: Komadi keramike različite starosti sa jednog ranog lokaliteta na Bliskom istoku.

и мн

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

Setite se neobičnih predmeta predstavljenih na slici l. Tako gmčarski predmeti u arheološkim iskopinama imaju značaj sličan kamenu, gde im se preuveličava uloga u životu ljudi koji su ih proizveli. Ali ova uloga, poput uloge oruđa od kamena, bila je još uvek značajna. Na primer, keramičke posude omogućile su grejanje vode, kuvanje supe ili pripremu gulaša - što izmedu ostalog znači i produženje života za bezube. One takođe obezbeđuju zaštitu od miševa. A, miševi su, setimo se, hiljadama godina uspeli da žive na naš račun ne dajući nam ništa. Za razliku od kamenog oruđa, grnčarija je fenomen holocena, ili preciznije, zemljoradničkih društava. Lovci-sakupljači plodova iz paleolita, kao nomadi, imali bi malo koristi od grnčarskih posuda: ove su teške i lomljive, nepodesne za prenošenje. To, izmedu ostalog, znači da grnčarija nije bila deo običnog paleolitskog nasleđa Azije i Amerike. Poput zemljoradnje, mora da se u oba regiona razvijala nezavisno. Pa ipak, grnčarstvo i zemljoradnja se ne uklapaju u potpunosti. Nisu sva zemljoradnička društva imala grnčarstvo. Neka,

50

poput najranijih neolitskih društ~va naj3lis~o:n istoku n!~u ga još izmislili. Njegovo odsustvo je toliko zacudujuce po kasll!Jlm standardima da arheolozi govore o >>predgrnčarskom neolitu<<. Neka društva su ga imala samo u odredenim periodima. Maori sa Novog Zelanda potiču iz kulture koja je nekada posedovala grnčar stvo, ali tu veštinu nije sačuvala tokom migracija sa jednog pacifičkog ostrva na drugo. . Sto je još interesantnije, neke kulture lovaca-sakupljaca plodova iz holocena znale su za grnčarstvo. Vodeći primer je Japan. Faza u japanskoj preistoriji poznata kao jomonski period proteže se od oko desetog do prvog milenijuma p. n. e. Moguće je da najstariji poznati predmeti sa ostrva Kjušu datiraju iz jedanaestog milenijuma p. n. e. (Tvrdi se da su i starije, što bi nas odvelo do kraja pleistocena). Postoje mnoga nalazišta grnčarije iz perioda oko 7500 godina pre n. e. Medutim, jomonska grnčarija je bila gruba, debela i pečena na niskim temperaturama. Njeni tvorci su, izgleda, jednostavno koristili lomače (za razliku od grnčara iz neolitske Kine, na primer). Ova grnčarija, ipak, sugeriše šta može da se uradi u kulturi lovaca-sakupljača plodova dovoljno bogatoj da postane sedelačka. U ovom slučaju riba je jedino prirodno bogatstvo dostupno u neobičnom izobilju. Zagonetno je zašto više tako privilegovanih lovaca-sakupljača plodova nije stvorilo grnčariju. Rana evropska kultura iz mlađeg paleolita stvorila je brojne predmete od pečene gline; pa ipak, nemamo ni jedan magdalenijenski predmet. Sve ovo je veoma intrigantno, ali ne bi trebalo da nam zaokupi previše pažnje. Šire povezivanje grnčarstva sa zemljoradnjom svedoči o tome da zemljoradnja olakšava akumulaciju više materijalne kulture nego njeno prenošenje. To nam, zauzvrat, pomaže da sagledamo zašto je pojava zemljoradnje predstavljala revoluciju.

51

POGLAVLJE 3

за т ин

POJAVA CIVILIZACIJE

ер ну от уп ре

I. DA LI SU LJUDI STVORILI JEDINU MOGUĆU CIVILIZACIJU?


је ди

ту

с т, пи ис

Do sada smo u knjizi postavljali jednostavna pitanja i prilič no smo se dobro snalazili u pronalaženju odgovora. Možda bi bilo brzopleto napustiti taj mudri metod, ali pojavljuje se daleko komplikovanije pitanje na koje ćemo pre ili kasnije morati dati odgovor. Uzmite opšte konture istorije poslednjih deset hiljada godina. Ova istorija je očigledno predstavljala jedan mogući ishod kombinacije neuobičajenih klimatskih uslova i sposobnosti ljudi savremenih po svom ponašanju. Ali da li je to bio jedini mogući ishod? Ili je neki događaj, ili ceo niz nekih događanja, uticao na to da istorija izgleda upravo ovako, a ne drugačije? Prva stvar koju moramo priznati jeste da smo uoči holocena posmatrali Zemlju sa nekog uzvišenja, šanse da tačno predvidimo tok istorije -čak i u najgrubljim crtama - bile bi praktično ništavne. Osnovni razlog za to je da je ovde reč o fenomenima koji se pojavljuju, fenomenima one vrste koji se redovno javljaju kada entiteti koje dobro razumemo stupaju u interakciju na jednom novom složenosti. »Više je drugačije,« kao što je to rekao jedan fizičar. Čak i da smo bolje nego danas razumeli život ljudi u mlađem paleolitu, ne znači da bismo bili sposobni da kažemo kakvo će se društvo pojaviti ako bude mnogo više ljudi i kultura. Naš cilj, međutim, nije tako ambiciozan, budući da smo zadovoljni da pitanje postavimo retrospektivno. Želimo samo da saznamo da li bi mnogo toga bilo drugačije od datog toka istori-

ар

хе

ол

е иј ог

) 53


je. Pa čak i ovo zvuči kao naučna fantastika- kako bismo drukčije mogli zamisliti istoriju nemerljivu sa onim što znamo, i promišljajući da li su to bili mogući i verovatni ishodi ljudske istorije? Ono što bismo mi želeli da imamo u idealnom slučaju jeste,

štvo, društvo sa velikim gradovima. Ti gradovi sa ulicama i trgovima, koje on pozitivno ocenjuje u poređenju sa onima iz vlastite zemlje. Glavni trg u Tenočtitlanu tri puta je veći od trga u Salamanki. Pazarni dani se održavaju u redovnim razmacima, sa strogo utvrđenim rasporedom robe. Najčešća »valuta<< su zrna kakaoa (on daje i »kurs<<). Društvo je podeljeno, sa vlastelom na vrhu lestvice. Za razliku od običnog sveta vlastela se hrani bogato. Muškarci se odnose prema ženama s manje poštovanja nego u ostalom delu sveta. Poligamni su, kao i Mavari (tj. muslimani). Organizovana politička moć je upadljivo svojstvo društva: na čelu se nalazi vladar poput imperatora, a postoje kraljevi i slično (da ne spominjemo gradove bez monarhističkog uređenja). Rat vode vojske, podeljene na trupe pod komandom oficira. Vladar Asteka ima posebnu gardu od deset hiljada ratnika. Oružje obuhvata lukove, strele, koplja, mačeve i neku vrstu praćke. Religija igra istaknutu ulogu u životu društva, koje naš konkistador opisuje kao veoma pobožno. Povezana je sa posebnim građevinama (on ih naziva hramovi ili džamije), specijalnim ljudstvom (poredi ih sa biskupima i kanonici-· ma), idolima ili bogovima, i ritualima koje poredi s hrišćanskim (jedan obred ga podseća na jutarnju službu u crkvi). Sinovi vlastele obučavaju se u hramovima. Ukratko, osnovne kategorije koje je naš konkistador doneo iz Starog sveta (hrišćanske i muslimanske) bole su po njemu prihvatljive, iako se u Novom svetu suočio s civilizacijom koja je nastala potpuno odvojeno od njegove. Da li je postojao neki aspekt meksičkog društva potpuno drugačiji od svega što je on poznavao? Izgleda da on nije imao problema prilikom opisivanja politeizma, kanibalizma i prinošenja ljudskih žrtava - karakteristika društva koje nisu imale svoj pandan u tadašnjoj Španiji, iako je dokazano da su postojale u drugim delovima Starog sveta. Ukoliko je i postojao neki aspekt meksičkog društva koji mu je bio neshvatljiv, on ga ne spominje. Naravno, postoji i mogućnost pogrešnog shvatanja stvari. Neka od njegovih poređenja dve kulture, iako od koristi njegovim očekivanim čitaoci ma, šokirale bi neke od savremenih učenih ljudi. Ipak, bilo bi .iluzorno osporavati njegove opise: meksičko društvo je doista bilo se-

за


т ин

naravno, jedan kontrolisani eksperiment. Vratili bismo se unazad do kasnog pleistocena, podelili ljude na dve odvojene populacije, uskratili im bilo kakav međusobni kontakt, i vratili se kroz desetak hiljada godina da proverimo rezultate. Tada bismo mogli videti da li postoji razlika između istorija koje su oni stvorili u međusobnoj izolaciji, ili su, pak, one lokalne varijacije istog osnovnog modela. Da li bi se pojavile dve vrste istorije, ili samo jedna?

ер

ну

ре

от уп

бу

Stari i Novi svet

је ри (п

т, пи ис

уд

ст

е иј

ар

хе

ол

е иј ог

)

54

и мн

Kao izučavaoci prošlosti imamo izuzetnu sreću da nam je sama priroda obezbedila jedan takav eksperiment, a da pritom sami ne snosimo nikakvu odgovornost za posledice (pokazalo se da nije bila reč ni o kakvom etičkom eksperimentu). Jednom u kasnom pleistocenu- sporno je kada -ljudi iz Starog sveta zauzeli su po prvi put Novi svet prešavši današnji Beringov moreuz, koji je tada bio zemljouz. Uslovi za eksperiment nisu bili savršeni. Novi svet se bitno razlikovao od Starog sveta, na način o kojem ćemo govoriti u poglavlju 5, i »pečat« između dva sveta nije bio savršen čak ni pre nego je definitino »slomljen« 1492. godine. Ali bolji eksperiment ne bismo mogli ni dobiti, a rezultati su i te kako vredni pažnje. Jedan od načina sagledavanja ovih rezultata je očima jednog ranog španskog posmatrača meksičkog društva, »anonimnog konkistadora<<. U ostavljenim svedočanstvima, konkistadori nastoje da opišu svoje slavne poduhvate. >>Anonimni konkvistador<< je tu izuzetak: on ne govori o sebi i svojim sa borcima, nego nam, za uzvrat, nudi trezven, činjeničan opis meksičkog društva početkom šesnaestog veka. Kakvo je to društvo? Poput društva u Starom svetu, iz kojeg je potekao naš konkistador, društvo Novog sveta koje on opisuje zasniva sc na zemljoradnji. Na primer, on spominje zrnevlje od kojeg ljudi prave hleb (očigledno kukuruz). Ovo je shodno tome sedelačko, trajno dru-

55



susreta ljudi modernog ponašanja i holocena. Kao što ćer_no vi~eti, do toga je moralo doći ranije ili kasnije, ili nikak?, u zav1sn~~t1 od uslova životnog okruženja, i interakcija s~ drugtm popul~CIJam~: Ali tamo gde se pojavila, radilo se o jednoJ prepo~na~JIVOJ stva:I ~ nema nagoveštaja da je nešto drugo vrebalo iz prikrajka. Z~~o JOS uvek ne znate da li kameni zidovi na slici 2 potiču iz Starog Ili Novog sveta.

за

т ин

ер

ну

ре

от уп

Najstarije civilizacije

бу

је ри (п

v

и мн

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

)

56

Toliko o našem početnom pitanju. Namena preost~log de~a ovog odeljka je vrlo prozaična. Ja sam u raspravu uba~10 ter~ »civilizacija« kao da je on isto}oliko jasan ko}ik~ i >>zemlJ~r~dnja<<, mada on to nije. To je delimicno zbog toga ~to Je to tradtcio~~o termin sankcionisanja, pa samim tim podlozan svakom menJanJu kao i sve poželjne etikete. Ali isto tako i jeste, tim više jer je neodređen. Poput toliko reči u prirodnim jezicima, o~ cilja n~. nesto v~ žno nešto što treba da dosegnemo, ali ne na preciZan nacm. Da bih ovo' ispravio, bar delimično, uradiću dve stvari. Ukratko ću prokomentarisati ono što se obično smatra najvažnijim primerima manje-više nezavisnog pojavljivanja civilizacije (ovde ne treba da se bavimo širenjem već postojećih ci~ilizacija). Po~ušaću da .~a~e:em nekoliko karakteristika ovih drustava u povOJU zbog kojih zeluno da ih označimo kao civilizacije. Ne iznenađuje što naš spisak počinje u regionu Bliskog istoka gde su se oko 3000. godine p..~· ~: poja~ile .~ve ~i~i~a~~je. Prva je verovatno bila u MesopotarrnJI tli, preciZniJe, clVlliZaCIJa Sumera (najstarijeg naroda koji .mo~emo nazvati ~en~n: .koj~.su s~mi koristili), a druga, u sever01stocnom uglu Afrike, clVlliZ~CIJa ~?Ipta. Sa Bliskog istoka krećemo dalje prema s~ve:ozap~~noJ.. lndiJI? gde se sredinom trećeg milenijuma p. n. e. pojavila clVlliZaCIJa dolme reke Ind. Drugi milenijum p. n. e. nas vodi na istok do Kin~ i na zapa.d do Krita. Konačno, prvi milenijum p. n. e. nas dovodi do Srednje Amerike, pre svega do kulture koja nam je p~~nata P?d ir_nenom olmečka. Ovaj spisak bi se možda moga_? skratiti o~b~ciV~?Jem .ne~ kih od ovih civilizacija na osnovu toga sto su na nJih IZvrstle utiCaJ

е иј ог

delačko, raslojeno, i imalo je gradove, pijace, kraljeve, vojsku, religiju, i slično. Najupadljivije razlike između dva društva odnose se na one stvari koje su bile svakidašnje u Starom svetu, ali uglavnom nepostojeće u Novom svetu. Naš konkistador nema nameru da se bavi ovim razlikama, ali ih lako možemo nadograditi. Meksičkoj poljoprivredi (nasuprot zemljoradnji u Andima) nedostajalo je stočar stvo. Meksičkoj tehnologiji nedostajao je čitav niz stvari. Na primer; nisu znali za točak u transportu ili grnčarstvu, a obrada metala bila je ograničena po karakteru i uticaju. Tune se objašnjava zašto je tehnologija obrade kamena bila tako razvijena. Naš konkistador; koji je ovim bio veoma zadivljen, komentariše kamene vrhove koplja i drvene mačeve sa umetnutim kamenim sečivima. Društvima u Starom svetu takve stvari nisu bile potrebne. Ovo se uglavnom može pripisati nepovoljnijim životnim uslovima u Novom svetu, što znači da su se stvari tamo desile kasnije. Kao što smo videli u prethodnom poglavlju, obrada metala je bila uspešnija u regionu Anda nego u Srednjoj Americi, ali je i tamo gozdeno doba započelo tek španskim osvajanjem. Zaključak izveden na osnovu ovog prirodnog eksperimenta je prilično jasan. Milenijumi tokom kojih su Stari i Novi svet bili međusobno razdvojeni svedoci su dva značajna procesa koja su se odvijala unutar njih: pojave zemljoradnje i nastanka civilizacije koji je usledio kasnije. Putevi razvoja ova dva sveta daleko su od toga da ih možemo smatrati identičnim. Njihovi oblici zemljoradnje nisu imali nijednu zajedničku pripitomljenu vrstu, dve civilizacije bile su po mnogo čemu različite. Sve te razlike su dovoljno ozbiljne da u drugom delu knjige iziskuju razmatranje dve najvažnije oblasti predmodernog sveta. Pa ipak, zbog toga ne treba da izgubimo iz vida ono osnovno. Ono što se prvobitno pojavilo i u Starom i u Novom svetu bila je zemljoradnja, a ne dva radikalno drukčija načina života. Na isti način, ono što se kasnije pojavilo u oba sveta bila je civilizacija, a ne dve stvari toliko različite da bismo morali da tragamo za novim konceptom. Tako izgleda da je odgovor na naše početno pitanje potvrdan: postojala je samo jedna vrsta istorije koja je čekala da se pojavi iz

57


ranije civilizacije, a svakako da bi se mogao i proširiti primenjujući uopšteniji termin »civilizacija«. Ali za naše potrebe ova lista je dovoljno dobra. Jedna stvar u vezi s njom koja nije važna je njena geografska neujednačenost. U pogledu kontinenata, imamo jedan slučaj iz Afrike, jedan iz Evrope, jedan iz Amerike, i ne manje od tri iz Azije. U drugom pogledu ona je još neujednačenija: samo su Kina i Mesopotamija izvan Bliskog istoka i susednih regija. Pa zbog čega onda ove slučajeve stavljamo na naš spisak? Na jednom opštem nivou, naziv igre je kompleksnost. Kada smo posmatrali Meksiko kroz ·oči anonimnog konkistadora, videli smo društvo koje je složeno na isti način kao i njegovo: bilo je dovoljno veliko i dovoljno specijalizovano da su, unutar njega, razni ljudi či nili razne stvari na jedan sistematičan i organizovan način. Prema tome, nije nam problem da visoko složena društva klasifikujemo kao civilizacije, u potpunosti isključujući jednostavna društva. Postavlja se pitanje: šta sa onima izmedu. Mogli bismo jednostavno povući jednu proizvoljnu liniju, ili bismo mogli utvrditi gomilu karakteristika zahtevajući da civilizacija poseduje većinu njih. Ali termin «civilizacija« sugeriše da, u stvari, usput dolazi do neke vrste skoka u kvantumu složenosti, neke vrste promene stanja, a ne tek puke blage, kontinuirane tranzicije. U to su skloni da poveruju mnogi od onih koji izučavaju društva sa naše liste. Pod pretpostavkom da su u pravu, šta bi trebalo da izaberemo kao spoljne i vidljive znakove da je do tog skoka došlo? Sledeći odeljci će se baviti sa dva očigledna kandidata: razvojem pisma, i pojavom visoko organizovane kraljevske vlasti.

Prihvatamo kao zdravo za gotovo da je pismo toliko sofisticirana kulturna praksa da se moglo pojaviti samo u jednom složenom društvu, mada nas istorijski dokazi bez sumnje opovrgavaju. Ali zašto je to tako? Šta je sprečilo ranija zemljoradnička društva, pa čak i lovce i sakupljače plodova, da razviju pismo? Jedan funkcionalan sistem pisanja poseduje dve veoma različi te komponente. Mogli bismo ih nazvati »hardver« i »softver«.

Hardverske potrebe pisma su očigledne: moramo imati nešto na čemu ćemo pisati, i nešto čime ćemo pisati. Danas uglavnom pišemo na hartiji mastilom. Mastilo ne predstavlja ozbiljan problem: oni koji su oslikali pećinske crteže u mlađem paleolitu koristili su boje koje su dobro poslužile datoj nameni. Hartija je proizvod jedne daleko razvijenije tehnologije,, koja je nastala u Kini negde na prelazu u našu eru i postepeno se proširila na ostatak sveta. Pre nego što je hartija postala univerzalni artikal, postojale su razne regionalne varijacije u pogledu materijala za pisanje: glina u Mesopotamiji, papirus u Egiptu, bambus u Kini, kora drveta u Srednjoj Americi, itd. Neki od tih materijala, poput papirusa i kore od drveta, zahtevali su komplikovanu pripremu, dok su se drugi, poput gline i bambusa, mogli lako koristiti i u mlađem paleolitu. Pa čak i bez njih, ništa nije moglo sprečiti umetnike tog vremena da svojim pećinskim crtežima dodaju pisane tekstove. Prema tome, problem nije u »vhardveru «. Sto se tiče »softvera«, pisanje iziskuje sistem za predstavljanje jezika, drugim rečima, način da se nešto što čujemo prenesemo u nešto vidljivo. To je lakše reći nego uraditi. Danas, u najvećem delu sveta, ljudi to čine pomoću alfabetskog pisma, pomoću jedne od njegovih brojnih varijanti. Ali ma koliko smatrali alfabetsko pismo unapred datim, postoji dobar razlog da se poveruje da njegovo stvaranje nije bilo nimalo lako. Postoje jaki argumenti u korist tvrdnje da su svetska alfabetska pisma - da posudimo termin iz genetike - monofiletska. U većini slučaje va na osnovu njihovog pažljivog međusobnog poredenja, zajednič ko poreklo je jasno. Tako ovo alfabetsko pismo koje upravo čitate nije engleski izum (prim. prev. original teksta je na engleskom): ono potiče od rimskog pisma, koje je preuzeto od Etruraca, koji su ga, pak, preuzeli od Grka, koji su ga posudili od Feničana, koji su živeli u oblasti gde se ono prvobitno razvilo u nekom periodu tokom drugog milenijuma p. n. e. U manjem broju slučajeva, oblici alfabetskog pisma ne pokazuju ubedljivu sličnost s drugim pismima, ali istorijski konteks čini stimulisano rasprostiranje najverovatnijim objašnjenjem (što će reći da je neko preuzeo ideju od nekog drugog, a potom smislio svoju vlastitu varijantu). Verovatno je da je poreklom iz glavne porodice indijskih pisama (koja datiraju iz četvrtog veka p. n. e., ili nešto ranije), i neosporno važi i za pisma Gruzijaca

58

59

за


т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

II. PISMO

е иј ог

)


i Jermena (koja datiraju iz četvrtog ili petog veka n. e.). Ukratko, alfab~tsko pismo je proizvod razvoja koji se desio samo jednom u Starom svetu i nikada u Novom. Ovome bi trebalo dodati da je u regionu koji je već poznavao pismo trebalo skoro više od milenijuma da bi se izmislila alfabetsko pismo. Očigledno da postoji nešto vrlo sofisticirano kod fonetske analize govornog jezika na koji se oslanja alfabetsko pismo. Najraniji pisani sistemi, naravno, nisu alfabetski. To su tipični hibridi. Neki znaci zamenjuju reči, dok drugi zamenjuju glasove (recimo, slogove). Ovaj dualitet će se sigurno odraziti na način kako su se pisma razvijala, mada nam je jedino dobro poznato klinasto pismo iz Mesopotamije, koje se pojavilo krajem četvrtog milenijuma p. n. e. i verovatno je najstarije na svetu. Postojeći dokumenti ukazuju na dve važne faze koje su dovele do potpuno razvijenog sistema pisanja. U prvoj su znaci u glini koji su se, izgleda, koristili za označavanje životinja, robe, i brojeva. Reč je o sistemu predstavljanja, ali se ne predstavlja jezik nego same stvari. U drugoj fazi, znaci počinju da se povezuju za odredene reči sa odredenim glasovima. Tako se mogu koristiti fonetski, ili se zameniti čisto fonetskim znacima (to se ne dešava u slučaju ranog kineskog pisma). Vremenom ovaj proces dovodi sistem do tačke gde nije samo važan način pravilnog razumevanja znakova nego i način njihovog pravilnog pisanja. U ovoj fazi postoji pravi sistem pisma, koji će, što je razumljivo, obuhvatati nekoliko stotina znakova. Razvijanje ovog »softvera« zahteva veliki mentalni napor, ali za razliku od obrade metala, on ne zahteva posebne tehničke preduslove. Pa zašto onda taj napor nije učinjen mnogo pre Sumera? Odgovor je da su, naravno, mogli i da su možda to i uradili. Briljantni i ekscentrični ljudi nisu isključivi monopol poslednjih pet hiljada godina. Pitanje je da li je takav proces mogao i da zaživi. Rano pismo je tehnologija koja zahteva velike troškove- morala je da postoji i zajednica ljudi koji će naučiti tih nekoliko stotina znakova. Na tegoban put stvaranja sistema za pisanje u ranoj Mesopotamiji posebno ukazuju dve stvari. Prvo, pisanje je samo po sebi bilo profesija, specifična aktivnost pisara (dok je ono danas preduslov gotovo svake profesije). Drugo, sami pisari nisu smatrali pisanje svojom drugom prirodom: pored tablica na kojima su beležene ko-

risne informacije o ovcama i žitu, oni su stvorili veliki broj tablica koje su služile kao referentne liste znakova. Razlog zašto je trebalo čekati toliko dugo na pojavu pisma trebalo bi da je do sada jasan. Tome na putu nisu stajale poteškoće oko obezbedivanja »hardvera« ili stvaranja »softvera«. To je prvenstveno bila potreba za odgovarajućom socijalnom strukturom. Trebalo je da se ukaže potreba za ovom informativnom tehnologijom, kao i spremnost da se za nju dobro plati radi održavanja zajednice neproduktivnih pisara. Takva potreba i spremnost su obeležja jednog složenog društva. Rano pismo pretpostavlja jaku državu - što je u najvećem delu ljudske istorije značilo neki oblik kraljevske vlasti. Ali pre nego predemo na kraljevsku vlast, trebalo bi da se za trenutak vratimo na alfabetsko pismo. Čak ni ovaj sistem pisanja nije jeftin. Priroda adekvatno motiviše našu decu da nauče da govore, ali oni nauče da pišu u prinudnom školskom okruženju. Nepismenost je danas u mnogim delovima sveta ozbiljan problem daleko veći od afazije*. Pa ipak, bez sumnje, alfabetsko pismo je . daleko lakše za učenike nego klinasto pismo. Jedan istorijski znača jan rezultat alfabetskog pisma jeste taj da je njegovim razvojem pismo prestalo da bude tesno povezano za profesionalne pisare i složena društva. Severna Arabija je u predislamskim vremenima bila isuviše neplodna i siromašna da bi se svrstala u red složenih društava, ali njene stene su pokrivene grafitima alfabetskog pisma.

за


т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


т, пи ис

уд

ст

е иј ар

хе

»Ptica Jaguar«, koji stoji s desne strane na slici 9, je u svakom pogledu kralj. Njegov zarobljenik kleči pred njim bespomoćno, vezan užetom, i svoju pokornost iskazuje dodirujući svoje desno rame !evom rukom. Za trenutak pošteđen mu je život, ali izvesno je da će postati žrtva ritualnog žrtvovanja. Potčinjeni

ол

е иј ог

)

60

ID. KRALJEVSKA VLAST

•f

afazija -gubitak moći govora

61

MAJKL

KuK • KRATKA ISTORIJA ČOVEČANSTVA


за

velikaš stoji diskretno s leve strane, ostavljajući kralja da bude neoseorni centar pažnje. · Sto se tiče civilizacije u Novom svetu, ovakvo predstavljanje nije toliko staro. »Ptica Jaguar« vladao je gradom Maja pod imenom Jaksčilan u osmom veku n. e. Ali lako se setiti jedne mnogo starije verzije iste teme udaljene pola zemaljske kugle, tj. Narmerove palete (slika 10). Narmer je bio vladar Egipta oko 3000. p. n. e.. Na slici, s leve strane, on drži svog zarobljenika za kosu (kao što su to radili ponekada vladari Mesopotamije), spreman da ga udari žezlom. Besmisleno bi bilo da svog zatvorenika ostavi u životu, budući da Egipćani nisu žrtvovali svoje zarobljenike. S kraljeve leve strane nalazi se ponizna figura njegovog nosača sandala, a na dnu su leševi dva druga kraljeva neprijatelja. Svaka od ovih figura je identifikovana natpisom. Nasuprot tome, deset leševa bez glave s druge strane palete (prikazani na desnoj strani) ne zaslužuju takav tretman; kvantitet proizlazi iz kvaliteta. Nivo je ovde daleko niži, ali opet kralj nadvisuje sve- uključujući leševe, pratioca koji nosi njegove sandale, i omalene barjaktare. Da li je »Ptica Jaguar« lično uhvatio vezanu osobu, ili je kralj naprosto prisvajao sebi zasluge, kao što to sugeriše jedan od stručnjaka za srednjoamerikanistiku? Da li je neki bedni zarobljenik doista proveo poslednje sekunde svoga života u očekivanju da ga Narmer udari žezlom? Jedan egiptolog tvrdi da Narmer nije bici veliki osvajač i da ono što ovde vidimo ne predstavlja pravi istorijski događaj. Nemamo načina da saznamo istinu, koliko ni mogućnost pristupa političkim šalama koje su bez sumnje kružile u to vreme. Ali ako je istina beznadežno skrivena, poruka se ču je glasno i jasno. Jedan pravi kralj je veći i bolji od bilo koga drugog. Za razliku od heroja, koji se bori ravnopravno bar protiv nekih od svojih protivnika, kralj je neizbežna pobednik svake bitke. On unosi strah i trepet u srca svojih protivnika, i ranije ili kasnije ih ubija. Ako su kraljevi neprijatelji u smrtnoj opasnosti, njegovi lojalni sledbenici i poslušni narod trebalo bi da su zdravi i bezbedni. U jednoj pesmi nastaloj oko 1800. godine p. n. e., kraljev glavni blagajnik u Egiptu upozorava svoju decu u tom smislu. S jed-

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


ne strane, on govori o kraljevom besu, i njegovim užasnim posledicama; pobunjenik ne dobija ni grob, a njegovo telo se baca u vodu. S druge strane, on ističe kraljevu milost; kralj obezbeđuje hranu onima koji ga služe, i zemlju čini zelenom, dajući joj snagu i život. Ovakav govor bio bi sasvim razumljiv u ranoj Mesopotamiji. Ni tu ne nedostaje gvozdena šaka - »Žezlo koje kontroliše narod<<. Ali mnogo više se čuje o >>samotnoj rukavici<<- zakamufliranoj strogosti. Vladari se opisuju kao pastiri, jedna izrabljivač ka uloga, ali ne i pljačkaška. Oni obasipaju blagostanjem, muzući vime s Neba. Hamurabi, vladar Vavilona u osamnaestom veku p. n. e., objašnjava u prologu svom čuvenom zakoniku kako je on pozvan da <
је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

62

Sl. 9: »Ptica Jaguar« sa zarobljenikom.

63





Sl. 1O: Narmerova paleta

и мн

је ди

ту

ар

хе

ол

е иј ог

)

64

с т, пи ис

vali su je brojni gradovi-države, a lokalna gradska skupština mogla je čak da bira i kralja. Kraljevi Mesopotamije, poput onih u Egiptu, bili su veći i bolji od svojih podanika, ali su verovatno osećali veću potrebu da istaknu usluge koje su sami činili kako bi opravdali razliku. Nešto u čemu kraljevi nikada nisu uspeli da budu drugačiji, bila je činjenica da su i oni, pre ili posle, umirali poput svih drugih. »Pa, zar je to moguće?« uzviknuo je franački kralj razdražljivo na samrtnoj postelji godine 561. n. e. »Kakav kralj može da vlada na nebu, ako je spreman da dokrajči ovako velike vladare kao što sam ja na ovakav način?« Pa, ipak, bilo je nešto što su kraljevi mogli učiniti i činili su suočeni sa ovom božanskom uvredom njihovog dostojanstva, a to je da potroše ogromno bogatstvo u pokušaju da čak i u smrti sačuvaju tretman na koji su navikli. Velike piramide iz dvadeset prvog veka p. n. e. do danas su ostale impozantni spomenici toj potrebi i njenoj ogromnoj ceni. Postojao je još jedan, još zloslutniji aspekt kraljevskog nači na umiranja, koji se praktikovao mnogo pre nego su se egipatski faraoni dali na građenje piramida. Kralj Aha, koji je vladao u tri-

desetom veku p. n. e., bio je prvi kralj koji je sahranjen u velikom stilu, i on nije krenuo na svoj put u drugi svet sam. Oni koje je poveo sa sobom, verovatno njegovi podanici, uključivali su ogroman broj mladih ljudi. Sledeći kralj, Džer, sahranjen je sa gotovo šest stotina osoba. Ovde se ne radi o egipatskoj idiosinkraziji. Nekoliko vekova kasnije, sahrane članova kraljevske porodice u Uru u Mesopotamiji uključivale su brojne muškarce i žene, a da ne spominjemo životinje. U kasnom drugom milenijumu, ista praksa je potvrđena i u Kini za vreme dinastije Šang. U svakoj od ovih kultura, ovakvi pogrebni običaji su vremenom ublažavani, da bi najzad nestali, iako su nemilosrdnog imperatora koji je ujedinio Kinu još uvek u smrt ispratile brojne konkubine 210. godine p. n. e. U Novom svetu ovakva praksa bila je još prisutna u vreme dolaska Španaca početkom šesnaestog veka. Kada je umro taraskanski vladar Mičoakan u zapadnom Meksiku, sa sobom je poveo preko četrdesest ljudi i žena da ga služe, uključujući sedam velikaša, nekoliko lekara, kazivača priča i lakrdijaša. Svi oni su, nakon što bi ih napili, bili pretučeni na smrt batinama. Ova praksa potvrđuje koncepciju kraljevske moći koja garantovana izaziva žmarce niz svaku nekraljevsku kičmu. Ništa ne sugeriše da je pojava civilizacije bila dobra za ljudska prava. Ne bi trebalo da o dramatičnoj nejednakosti razmišljamo kao o nekoj inovaciji poslednjih nekoliko hiljada godina. Postoji jedno sahranjivanje iz paleolita u Rusiji, koje datira ranije od 22.000 godina, pri kojem je sahranjeno i dvoje dece u izuzetno bogatoj odeći na kojoj se našlo nekih deset hiljada perli; samo za njihovu izradu trebalo je na hiljade sati. Pa ipak, mora da je došlo do značajnog povećanja mogućnosti za nejednakost u ljudskim društvima pojavom zemljoradnje i onim što je usledilo nakon toga, naročito dešavanjima u najranijim civilizacijama. Tako se neizmerna kraljevska vlast može, široko, posmatrati kao proizvod sve veće kompleksnosti društva, procesa koji je odvojeno posvedočen u arheološkim nalazima iz društava koja smo razmatrali. Međutim, ne postoji način da se sazna kada i gde su ljudi po prvi put upotrebili reči koje možemo validno prevesti kao »kralj«.

65


Ma kakva bila starost njenog porekla, kraljevska vlast će se dokazati vrlo žilavom. Tokom poslednjih nekoliko hiljada godina takmičarski duh medu uređenim društvima bio je veoma snažan, i retko se neka kraljevska loza održala duže od nekoliko vekova. Ali sve do Francuske revolucije, vlast kraljeva (sa povremenim epizodama vladavine kraljica) zadržala se kao normalan oblik vladavine u složenim društvima: pad jednog kralja ili dinastije praćen je pre ili posle usponom drugog. U središtu same institucije kraljevske vlasti postoje često, možda i uvek, dve nepomirljive koncepcije: jedna u kojoj kraljevi postoje zbog svojih podanika, i druga u kojoj podanici postoje zbog svojih kraljeva. Kosti onih koji su pratili svoje rane kraljeve u smrt, nude živo svedočanstvo o realnosti ovoga drugoga.

за

DRUGI DEO

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

MANJI I
је ри (п и мн је ди

ту

с т, пи ис ар хе ол е иј ог )

66

POGLAVLJE 7

за т ин

DREVNI BLISKI ISTOK

ер ну от уп

I. TRAJANJE I PROPAST NAJSTARIJE

ре

CIVILIZACIJE NA SVETU


т, пи ис

U poslednjih nekoliko poglavlja razmatrali smo kontinente, po jedan ili po dva odjednom. Sada smo stigli do kopnene teritorije koja po veličini prevazilazi bilo koji od njih, do Evroazije. Zbog svoje ogromne veličine, i svoje još značajnije uloge u istoriji, potrebno je da njene regione razmotrimo jedan po jedan. Tradicionalno Evroazija se deli na dva povezana kontinenta Evropu i Aziju. Ali za najveći deo naših potreba ta uobičajena podela je beskorisna. Umesto toga, trebalo bi verovatno započeti sa grubom podelom izmedu hladnih regiona na severu i umerenih regiona na jugu. Zasada o hladnom severu možemo razmišljati kao o nekoj vrsti zakulisnog prostora. Ljudi su tamo živeli, stvari su se događale, i ta aktivnost mogla je imati drastične reperkusije dalje na jug, ali sever nije bio mesto za razvoj klasičnih evroazijskih civilizacija. Regioni koji će postati pozornica tog dešavanja pružaju se na jugu, približno u pojasu koji se proteže preko Evroazije, sa Bliskim istokom u sredini. Na istoku su Indija i Kina, a na zapadu mediteranski svet i, delomično se preklapajući s njima, zapadna Evropa. Pogled na istok i zapad daleko od toga da nudi simetriju, ali ovu asimetriju možemo ostaviti zasada po strani, koncentrišući se na Bliski istok. Primarni geološki događaj u stvaranju Srednjeg istoka bio je sudar dve kontinentalne ploče. Ova kolizija, događaj

уд

ст

е иј

ар

хе

ол

е иј ог

) 135

EVROAZIJSKO KOPNO

koji se desio tokom poslednjih pedeset miliona godina, spojio je Evroaziju sa severoistočnom ivicom onoga što je tada bio ·glavnina Velike Afrike. Od toga pa do onoga kako danas izgleda, region su delila samo dva koraka. Prvi je bio stvarni geološki događaj. otvaranje Adenskog zaliva i Crvenog mora, tokom poslednjih dvadeset miliona godina ili otprilike toliko. Ovo je delomično odvojilo Bliski istok od smanjene Afrike kako je danas poznajemo (zbog konvencionalnih razloga izostavljam Egipat iz Bliskog istoka). Drugi korak bio je naprosto jedna površna promena, stvaranje Persijskog zaliva kao rezultat visokog nivoa mora u doba holocena. U svemu ovome najznačajniji događaj bez ikakve sumnje bio je sudar dve ploče. Linija spajanja pruža se od severoistočnog ugla Mediterana blizu ostrva Kipra do Osmanskog zaliva na ivici Indijskog okeana. Ova linija je više od pukog geološkog interesa: ona deli Bliski istok na dva dela sa značajno drugačijim karakteristikama. Južni Bliski istok sastoji se od Arabije i tzv. Plodnog polumeseca, a drugi čine prostor Sirije (istočna morska obala Mediterana i njena pozadina) i Mesopotamije (grubo uzeto savremeni Irak). Poput afričke ploče čiji je prvobitno bio deo, ovaj region je pretežno ravničarski. Tamo gde ima planina, ove su uglavnom posledica sistema pukotina koji se pruža u južni Bliski istok iz Istočne Afrike. Budući da su Crveno more i Adenski zaliv ogranci ovog sistema, ne iznenađuje štoje Jemen, susedni deo Arabije, planinski na isti način kao i etiopska visoravan. Dalje na sever proteže se još jedna grana ovog sistema do sredine Sirije, gde je povezana sa dva paralelna planinska venca. Ali, generalno uzeto, južni Bliski istok je nizijska zemlja. Severni Bliski istok, naprotiv, je region koji nosi ožiljke sudara kontinenata. Rezultat je manje impresivan od Himalaja, ali Iran i Anadolija (grubo uzeto savremena Turska) su generalno planinske po svom karakteru. Glavni izuzeci su relativno ravni platoi u centru svakog od njih.

Da bi se razumela bliskoistočna klima, najpre bi trebalo zapaziti kako je ceo region poput kakvog sendviča sabijen između dve velike kopnene mase, Afrike i severne Evroazije. Na afričkoj strani ova blizina izlaže Bliski istok vrelom vazduhu iz Sahare, čiji je arapska pustinja u stvari istočni produžetak. Na evroazijskoj strani ekivalent je hladan vazduh iz Sibira. Budući da su ovo dva najefikasnija sistema zagrevanja i hlađenja na svetu, pomoću njih se u velikoj meri mogu objasniti temperaturni ekstremi kojima podleže Bliski istok. Ali postoji jedna stvar koja je zajdnička za kontinentalne vazdušne mase, bilo tople ili hladne, one su suve. To znači da, ukoliko Bliski istok želi da uživa u dovoljno padavina, mora ih dobiti od susednih mora. Ovde možemo da zamišljamo region kao neki sendvič između Indijskog okeana i Mediterana. Od ova dva, na prvi pogled, Indijski okean više obećava. Prostran je, i ima veoma visok stepen isparavanja, i emituje ogromne količine padavina. Ali zbog pravca najvećeg broja vetrova, Bliski istok izvlači vrlo malo koristi od blizine ovog okeana, zbog čega Arabija i jeste pustinja, a ne tropska džungla. Tako Bliskom istoku preostaje Mediteran, daleko manje blagotvoran izvor padavina, a i tada samo tokom zime. Glavni faktori koji omogućavaju da neki region koristi ovakve izvore su njihova blizina i postojanje planina. Kao posledica toga je uspostavljanje značajnog gradijenta neplodnosti širom Bliskog istoka: najvlažnije je na severozapadu, a najsuvlje na jugoistoku (vidi mapu 5). Ovako je samo 3% površine cele teritorije Turske pustinja, dok je taj procenat u Saudijskoj Arabiji blizu 97% (situacija je bila bolja pre nekoliko hiljada godina). Zbog toga je Arabija tako neplodna i zato će njen najveći deo ostati po strani događanja u ovom poglavlju, iako će ona napraviti kasnije svoj dramatič ni povratak u jednom kasnijem poglavlju, a što je u tesnoj vezi s njenom neplodnošću. Jedna od važnih karakteristika ove slike je od vitalne važnosti za istoriju civilizacije Bliskog istoka. Kao što smo videli u slučaju Egipta, moguće je da neki, inače neplodan, region

за


т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


т, пи ис

уд

ст

е иј

ар

хе

ол

е иј ог

)

136

137


EVROAZIJSKO KOPNO


от уп бу је ри (п и мн с т, пи ис је ди

ту

INDIA;'\' o e h/J N

ар

MAPA S:· BLISKI ISTOK

хе ол

е иј ог )

138

139

Savremene granice PAD AVINE (cm/godišnje) više od 200 100-200 60-99 40-59 20-39 10-19 manje od 10

EVROAZI]SKO KOPNO


за

dobija dovoljno vode od reke. Na Bliskom istoku region sa takvim blagoslovom je južna Mesopotamija, koja ima koristi od relativno obilnih zimskih padavina sa severa, zahvaljujući Tigru i Eufratu. Ne postoji ništa nalik njima u Arabiji.

т ин

Bliskoistočna

civilizacija

ер

ну

Potpuno je razumljivo da je Bliski istok verovatno bio najstariji region izvan Afrike koji su naselili moderni ljudi, kao i da su oni tu bili prisutni pre najmanje četrdesest hiljada godina. Pa ipak, ono zbog čega je ovaj region od centralnog značaja u istoriji nije čovekov relativno rani dolazak na te prostore. Pre će biti to što se tako rano razvila zemljoradnja, tolikom brzinom da ne postoje dokazi o postojanju populacija lovaca-sakupljača plodova na Bliskom istoku tokom nekoliko poslednjih hiljada godina. Dodajte ovome brzinu kojom je napredovanje zemljoradnje promenilo bliskoistočna društvo. Slika 14 sugeriše tu transformaciju: ona pokazuje kako je moralo izgledati neolitsko naselje u Anadoliji sa populacijom od nekoliko hiljada stanovnika u sedmom milenijumu p.n.e. Nema ulica, ulaz u kuće je kroz otvor na krovu. Po našim standardima, a tek po onim lovaca-sakupljača plodova, ovo je vrlo klaustrofobičan način života. Mogao je, doista, i da izgleda takvim žiteljima naselja u to vreme, ali je on imao jednu značajnu prednost: predstavljao je zid bez prozora i vrata za spoljašnji svet. Mnogo pre ovoga žitelji neolitskog Jerihona verovatno su osetili potrebu da se okruže utvrđenjima, postavši na taj način jedna od najstarijih zajednica koja je opštila sa ostalim svetom preko kapija na utvrdama. Očigledno da je bilo veoma važno držati druge ljude podalje. Život lovaca-sakupljača plodova mogao je biti veoma okrutan u to vreme i kratkotrajan, ali je život uzgajivača na Bliskom istoku otkrio jednu novu neprijatnost. Ova prevremena razvijenost na Bliskom istoku takođe dalje objašnjava zašto se najstarija poznata civilizacija pojavila upravo tamo. Ona ne objašnjava zašto je do ovog razvoja trebalo da dođe u južnoj Mesopotamiji. Ovaj region, poput Egipta, startovao je kasno u neolitu. I opet, poput Egipta, bio je sačinjen od kom-

ре

от уп

бу

је ри (п

и мн

т, пи ис

binacije reke i pustinje. Sam ambijent je ovim zemljama pružio neuobičajenu kombinaciju prednosti i nedostataka. Prednost se sastojala u tome što se navodnjavanjem mogao postići daleko veći i lakše ostvariv poljoprivredni višak nego kod poljoprivrede sa dovoljno padavina. Nedostatak je bio taj što su mnoga bitna sredstva nedostajala i bila dostupna isključivo putem daleke trgovine. U slučaju južne Mesopotamije, radilo se o materijalima poput drveta, metala, čak i kamena. Tako su u petom milenijumu p.n.e. nesrećni uzgajivači koristili srpove od gline, koje će docnije zameniti srpovi najpre od kremena, a onda od bakra, a oba su morali da se uvoze. Na ovaj ili onaj način najranije civilizacije, naročito ona u Mesopotamiji, mogu se sagledati kao društveni i institucionalni odgovor na takve debalanse. Pažnje vredna osobina arheoloških nalaza u vezi sa ovim su široki komercijalni horizonti južne Mesopotamije tokom vekova koji su prethodili pojavi civilizacija.

уд

ст

е иј

ар

хе

ол

е иј ог

)

140

Sl. 14: Pokušaj rekonstrykcije kuća u neolitskom naselju u Catalhijuku.

141

EVROAZIJSKO KOPNO

Sumeri su bili ti koji su odigrali ključnu ulogu u njenom pojavljivanju. Živeli su u političkom ambijentu veoma različitom od drevnog Egipta. Umesto da formiraju jedinstveno kraljevstvo, bili su izdeljeni na nekih tridesetak gradova-država. Nakon otprilike jednog milenijuma i sami Sumeri su iščezli. Bez sumnje su ih asimilirali njihovi susedi, kao što se to dovoljno često dešava u istoriji, iako nemamo predstavu zbog čega se konkretno to desilo u ovom slučaju. Ali, u međuvremenu, njihovu civilizaciju su prihvatili drugi narodi, naročito Akađani na severozapadu. Tradicija koju su započeli Sumeri sačuvala se kao kultura Mesopotamije do druge polovine prvog milenijuma p.n.e. Budući da je civilizacija Mesopotamije, kao i ona u Egiptu, bila osuđen~ na propast, do nas nisu direktno doprli nikakvi literarni ostaci. Sto se tiče Egipta, većinu onoga što znamo pabirčimo iz slučajnih arheoloških nalazišta. Tu najviše dugujemo pustinjskim uslovima, zahvaljujući kojima su se očuvale ogromne količine drevnog papirusa. U slučaju Mesopotamije papirus ne bi preživeo, i sreća je naša da je osnovni materijal koji su koristili za klinasto pismo bila glina. Ispečene, slučajno ili namerno, glinene pločice mogu preživeti koliko i grnčarija. Rezultat toga je da nam se nudi fragmentaran, ali vrlo raznovrstan materijal iz drevne Mesopotamije. Njegov veliki deo je proizvod manje više pedantne administracije, ali postoje i različiti drugi materijali, uključujući tradiciju značajne literarne vrednosti na tekstilu, na primer, Gilgamešov U političkom pogledu ova civilizacija nije nikada istinski stvorila tradiciju unitarne države Mesopotamije. Postojala je, među tim, tendencija da se vremenom poveća stepen političke organizovanosti. U trećem milenijumu p.n.e. gradovi-države predstavljale su normu, dok je carska epizoda u dvadeset četvrtom i dvadeset trećem veku bila izuzetak. U prvom milenijumu p.n.e. gradovi-države su iščezli, a carstva poput onih u Asiriji i Vavilonu postali su norma. Kao što je spomenuto u prethodnom poglavlju, civilizacija u Mesopotamiji dokazala se sposobnijom za izvoz od drevnog Egipta. Verovatno je uticaj Mesopotamije bio presudan u formiranju okolnih civilizacija Egipta i doline reke Ind. Ali ono što nas ovde interesuje je jedan drugi jednostavniji proces, otvoreno prihvatanje

literarne tradicije Sumera od strane drugih naroda. Već u trećem milenij umu susedni Akađani su to već bili uradili, kao i narod Ebla u severnoj Siriji. Jedan primer istog fenomena iz drugog milenijuma pružaju Hititi iz Anadolije. Na nivou literarne kulture takvi narodi su tipično radili dve stvari. Prihvatali su literarnu tradiciju Sumera, a posledica toga je bila da je jezik Sumera postao prvi klasični jezik na svetu, koji su negovali obrazovani slojevi društva još dugo nakon što je on izumro kao govorni jezik u svojoj vlastitoj zemlji. Istovremeno su se poduzeli da klinasto pismo prilagode svojim vlastitim jezicima, pružajući nam tako mogućnost za najranija saznanja o semitskoj i inda-evropskoj porodici jezika-akađan ski za semitsku, i hititski za inda-evropsku. Kao što ćemo videti u trećem delu ovog poglavlja, značajna osobina ove literarne tradicije bila je njena svest bez presedana o svom kontinuitetu. Ali već od prvog milenijuma p. n. e. u Mesopotamiji i Egiptu, ovaj kontinuitet je poprimio arhaični prizvuk. Svet se u međuvremenu izmenio. Sama promena se nije osećala na nivou političke moći. Kao i Egipat, Mesopotamija je bila izložena riziku strane invazije, i zahvaljujući svom mnogo manje zaklonjenom položaju, ta opasnost je često bila tim veća. Pretrpela je značajan upad u trećem milenijurnu p.n.e., da bi se situacija pogoršala u drugom. Ponekada su uljezi bila brdska plemena iz zapadnog Irana, kao u slučaju Guta u trećem milenijumu i Kasita u drugom, Ponekada je tu bilo i stočara iz južnog Bliskog istoka, poput Amorita oko 2000. godine p. n. e. i Aramejaca jedan milenijum docnije. Ali zajedničko svim ovim invazijama, velikim i malim, bilo je to da pridošlice nisu predstavljale pretnju kulturnom kontinuitetu civilizacije Mesopotamije. Amoriti su, na primer, opisani kao narod koji boravi pod šatorima i ne poznaje kuće i žito. Ako je ovakav narod uspešno uspostavio vlast u Mesopotamiji, ubrzo je postao svestan da su mu potrebne neke tekovine civilizacije. U nedostatku vlastite, prihvatili su civilizaciju svojih podanika. U prvom milenijumu p.n.e. moglo je izgledati da će se sve nastaviti po starom. U šestom veku Mesopotamiju su ponovo napali iz Irana, ovaj put Persijanci, koji su smislili klinasto pismo za svoj jezik da bi ga koristili na svojim kraljevskim natpisima. Ali postojala je razlika: Mesopotamija je sada bila samo jedna od nekoliko

142

143

за


т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


т, пи ис

уд

ст

spev.

е иј

ар

хе

ол

е иј ог

)

EVROAZIJSKO KOPNO

kulturnih provincija veoma rasprostranjenog carstva. Međutim, najgore je tek trebalo da dođe. U četvrtom veku Grci su zbacili Persijance, i ovaj put osvajači su sa sobom doneli svoju vlastitu urbanu civilizaciju. Na delu je bila, takođe, jedna suptilnija subverzija koja je svoje začetke imala u Siriji. Za razliku od susednog Egipta i Mesopotamije, Sirija niti je ulepšana niti umanjena kulturnom tradicijom iz trećeg veka. Umesto toga, ključna osobina sirijske kulturne istorije bili su nestabilnost i inovacija. U trećem milenij umu Alep nam pokazuje tipično lokalno prihvatanje sumerske literarne tradicije. Pa ipak, do sredine drugog milenijuma Sirija se oslobodila nezgrapnog pisma Mesopotamije i prihvatila alfabetsko pismo. Ova nova tehnika pokazala se neobično privlačnom i proširila se nadaleko. Tako je prihvaćena u Jemenu, iako ovaj udaljeni region nije pokazivao interesovanje za ranije ortografske sisteme. Ali ono što nas ovde interesuje je upotreba alfabetskog pisma da bi se njime pisao aramejski jezik koji je tokom prvog milenijuma p.n.e. zamenio starije semitske jezike Sirije i Mesopotamije u svakodnevnom životu. Na nesreću, alfabetsko pismo se u Mesopotamiji obično koristilo na trošnom materijalu, ne na glini, što je za posledicu imalo to da je malo toga preživelo. Ali izgleda da je čak i u Mesopotamiji stara tradicija klinastog pisma uzmakla pred novom alfabetskom kulturom. I aramejski i akađijski će se u Persijskom carstvu koristiti kao primarni jezik administracije.

van Bliskog istoka, poput Grka od četvrtog veka p.n.e. i Rimljana od drugog veka p.n.e. Od svih ovih severnih naroda, Grci su bili ti čiji je kulturni uticaj na Bliski istok ostao najveći u to vreme. Druga tema je konačna zamena drevnog politeizma tog regiona monoteističkom verom, tj. hrišćanstvom. Ova religija je bila ogranak monoteističkog kulta koji je razvio jedan manjinski, ali inovativan, bliskoistočni narod, Izrailiti. Pojava izrailskog monoteizma je tako tema sledećeg odeljka ovog poglavlja. Ali činjenica je da sve dok je ovaj fenomen bio ograničen na Izrailjce i njihove etničke naslednike, Jevreje i Samarićane, on nije imao veću istorijsku važnost. Ono što je jednu idiosinkrazijsku etničku tradiciju učinilo važnim faktorom svetske istorije bila je njegova naredna metamorfoza u dve svetske religije, hrišćanstvo i islam. Njihovi sledbenici trenutno čine polovinu svetske populacije. Na njih ćemo se obavezno osvrnuti u kasnijim poglavljima. Završna tema, bez iznenađenja, je propast drevne civilizacije Mesopotamije. Poput one u Egiptu i ova je preživela tokom nekoliko vekova kraj domaće vladavine. Poslednja datirana tablica sa klinastim pismom koju posedujemo je astronomski almanah koji se odnosi na period od 74-75. godine n. e. Nismo u stanju da tač no odredimo konačno gašenje civilizacije Mesopotamije, ali do trećeg veka n.e. mora da je bila konačno nestala. U tom veku je Mani, verski reformator iz Mesopotamije, stvorio veliku sintezu religijskih tradicija svoga sveta. Prepoznatljivi su hrišćanstvo i budizam, kao i zaratustrijska tradicija u Iranu. Ali religiozna verovanja drevne Mesopotamije nisu našla mesto u Manijevoj novoj religiji. Kao da nikada nisu ni postojala.

за


т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


је ди

ту

с т, пи ис

ар

Od Persijanaca do muslimana

Prema muslimanskom predanju, neki Arapi, pagani, iz Meke jednom su izrazili svoj osećaj apsurdnosti misije proroka Muhameda pitajući ga, »Muhamede, da li želiš da bogove pretvoriš u jednog boga? Kakva čudna ideja!« Bila ona čudna ili ne, ideja je uhvatila duboko korenje i odredila je tok svetske

144

145

хе

Postoji čitav jedan milenijum bliskoistočne istorije između stvaranja Persijskog carstva u šestom veku p.n.e. i uspona islama u sedmom veku n.e. Kao i toliko toga u ovoj knjizi on će biti tretiran ukratko, ali ćemo bar identifikovati najvažnije teme. Jedna je politička dominacija tokom celog perioda dok su narodi uveliko nadirali sa severa. Ovi su često poticali iz Irana, kao u vreme Persijskog carstva, od šestog do četvrtog veka p.n.e., Parćanskog carstva od trećeg veka p.n.e do trećeg veka n.e i drugog Persijsnog carstva od trećeg do sedmog veka n.e .. Ali stizali su i iz-

ол

е иј ог

II. SVOĐENJE PANTEONA

)

EVROAZIJSKO KOPNO

istorije. Potekla je od politeizma drevnog Bliskog istoka, iako je teško reći zašto se to tako desilo. · Koliko je star politeizam? Arheologija je otkopala brojne dokaze o religijskim sklonostima preistorijskih ljudi. U mlađem paleolitu poznati su dobro dokumentovani slučajevi sahranjivanja zajedno sa raznim ovozemaljskim dobrima. U neolitu dokazi su još brojniji. Postoji, na primer, prostor jasno odvojen za versku aktivnost. Nekoliko jedinica sa slike 14 su identifikovane na osnovu njihovog sadržaja kao svetilišta. Ali arheologija naroda iz perioda pre pismenosti ne može nam nikada reći u šta su oni stvarno verovali. Izum pisma prekinuo je ovu tišinu: po prvi put možemo biti sigurni da se radi o bogovima-i, što je važnije, možemo i saznati nešto i o mitovima vezanim za njih. . Od početka ova svedočanstva pokazuju da su narodi drevnog Bliskog istoka verovali u više bogova. Ovo teško da iznenađuje. Svako ko veruje da svetom upravlja božanska volja mora uzeti u obzir činjenicu da rezultati, iako ne haotični, izgledaju pomalo neorganizovano. Ovo sugeriše angažovanost više od jednog boga, kao i da se bogovi ponekada sukobljavaju u svojim namerama. Šta više, ideja jednog boga koji brine o svim aspektima života na svetu izgleda prilično nepraktična. Na primer, nije sasvim jasno kako uloge boga rata i boginje ljubavi mogu da se kombinuju srećno. Ljudi koji žive u prilično složenom društvu bi verovatno više voleli da razmišljaju o nekom vidu podele božanskog posla. Sve ovo, naravno, polazi od pretpostavke da su bogovi prilično slični nama. Kome bi drugome i bili, inače, slični? Vavilonski ep o stvaranju sveta zaršava se božanskom gozbom kojoj prisustvuje pedeset glavnih bogova i brojni ostali. Okupili su se da slave, ali takođe postoji i politički zadatak: bogovi polažu zakletvu potvrđujući da Marduk, bog Vavilona, treba da sprovodi kraljevsku vlast bogova. Oni su se, u stvari, složili sa ovim prilično teškim aranžmanom na prethodnoj gozbi. Tom prilikom obilje pića je sigurno pomoglo da se prevaziđu bilo kakve rezerve koje bi neko mogao imati. Ali postojao

je i urgentniji razlog za njihovu saglasnost: pretila im je smrtna opasnost, i Marduk je predstavljao njihovu jedinu nadu za spasenje. U pitanju je bio jedan prljavi građanski rat bogova koji je izbio nakon što je uporno siledžijstvo mlađih bogova udaljilo njihove drevne pretke. Tokom borbe mlađi bogovi su se potpuno demoralisali. Mardukovo nemilosrdno i uspešno vodenje rata učvrstilo je novi režim, u tolikoj meri da su bogovi potom proveli celu godinu zgrćući lopatama i praveći cigle da bi izgradili grad Vavilon za njega (tu je i održana slavljenička gozba). Uostalom, ovako su Vavilonci ispričali priču. Kada su Asirci prihvatili ep, oni su ga prilagodili tako što su vodeću ulogu dodelili svom vlastitom nacionalnom bogu, Asuru. Stvari nisu bile ništa drugačije u severnoj Siriji, sudeći po tekstovima iz četrnaestog veka iz grada Ugarita. Pismo kojim su pisani ovi tekstovi je forma hananejskog pisana alfabetskim pismom. Na našu sreću, pisani su na glinenim pločicama. I ovde se bogovi okupljaju, jedu i piju. U ugaritskom panteonu kralj bogova je El, ali on ne vlada sa istom moći kao Marduk. Dolazi do oštrog sukoba između Bala, boga kiše, i njemu rav.: noprana dva druga boga; Jama, boga mora, i Mota, boga suše. Tokom ovih sukoba prema El u se ne ponašaju uvek s poštovanjem koje on može da smatra da mu duguju. U jednom trenutku Bal ustaje na skupu bogova i pljuje. Drugom prilikom jedna boginja ljubavi koja je zaljubljena u Bala vrši pritisak na njega preteći da će ga pretući. (Seks među božanskim ljubavnicima, uzgred rečeno, opisuje se živopisno kao i nasilje). Iz svakog od ovih sukoba Bal izlazi kao pobednik. U znak priznanja statusa koji je tako zadobio El, najzad, uslišava dugotrajnu molbu Balovu: gradi mu odgovarajuću rezidenciju. Ovaj put, međutim, teški posao je prepušten bogu zanatlija. Nekoliko vekova nakon ovoga i nekoliko stotina milja na jugu među Izrailitima pojavio se monoteizam, ili nešto blisko njemu. U pronalaženju tragova ovog novog odvajanja, uglavnom, se oslanjamo na Bibliju. Ta knjiga je zbornik tekstova, većinom na hebrejskom, koji je, kao i ugaritski oblik hananejskog. Pismo je i ovaj put alfabetsko, ali je pisano na trošnom

за


т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


т, пи ис

уд

ст

е иј

ар

хе

ол

е иј ог

)

146

147

MAJKL KuK • KRATKA ISTORIJA ČOVEČANSTVA EVROAZIJSKO KOPNO

за

v

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


т, пи ис

уд

е иј

ар

хе

ол

е иј ог

)

148

n~ga~ni brak, vi odbacujete sve ostale potencijalne partnere, ah m~o ?d vas ne očekuje i da poričete njihovo postojanje. Onov sto r~~mo ovde nije monoteizam nego pre monolatrija, obozavanJe Jednog boga isključujući ostale. Ka.~o r~n? se u is.torij~ I~railita pojavila ova monolatrija? Sto se tree Brblrje, ona Je tu JOS od vremena Avrama što nas odvodi u pr~izrailitska vremena. Ali nam Biblija tak~đe kaže da su lzra!lrtr stalno zapadali u greh. Solomon, koji je u desetom veku sagradio hram nacionalnom bogu » mesto u kome češ do veka n~stavati« (Prva ~njiga o Kraljevima 8:13), takođe je ustanoviO kultove drugrh bogova za sve svoje žene tuđinke i očigledno i sam u njima učestvovao (Prva Knjiga o Kraljevi~a 11:5-8). P~orok J~~emij~ u .rano~ šestom veku imao je raspra~~ s JevreJima koJI su zrvelr u Egrptu a koji su obožavali «kralJicu, nebesku~< (Jeremija 44:15-19). Oni su mu neuvijeno rekli da ce nastavrti s njenim obožavanjem »upravo onako kako sm~ mi i naš! ~reci, n.aši kraljevi i naši službenici, radili u gradovrma Judeje 1 na ulicama Jerusalima. <
ст

materijalu. To što su ovi tekstovi sačuvani dugujemo ne arheološkoj sreći nego kontinuiranom literarnom prenošenju s kolena na koleno. Biblija je, u stvari, jedini bliskoistočni tekst koji je dopro do nas na ovaj način, i trebalo bi da budemo duboko zahvalni za to. Pa ipak, ovakav način prenošenja nosi sa sobom određene probleme. Za razliku od gomile glinenih pločica sa nekog arheološkog lokaliteta, ovakav jedan korpus je verovatnije proizvod produženog procesa kasnijeg probiranja i redigovanja. U slučaju Biblije ključnu ulogu u tom procesu mora da su odigrali predani monoteisti, pa se zato za verovatnu tendencioznost biblijske priče o prošlosti Izrailita moraju uzeti olakšavajuće okolnosti. Možda bi bilo bolje pokušati rekonstruisati pojavu monoteizma počevši s kraja i iduči unazad. Godine 587. p. n. e. vavilonski vladar Nabukodonosor razorio je Jerusalim i proterao narod Izrailjev ili, preciznije, jevrejska stanovništvo Mesopotamije. U delu knjige o Isaiju napisanoj nekoliko decenija kasnije među jevrejskim izbeglicama u Vavilonu, postoji nekoliko božanskih potvrda u obliku »Ja sam Gospod i drugog nema,« {npr. Isaija 45:18, 22). Ono što one tvrde- a izgleda više od puke retorike- je da drugi bogovi ne postoje. Na prvi pogled ovo je proturečno: politička i vojna propast je jak prima facie dokaz da su bogovi drugih ljudi zdravo i dobro. Ali na osnovu ovoga i drugih tekstova, možemo biti prilično uvereni da se do šestog veka p. n. e. več pojavio potpuno dovršen monoteizam. . Takođe je jasno da ovaj nekvalifikovani monoteizam nije standardna poruka Biblije. U rečima Deset zapovesti, Bog kaže Izrailcima da »nećeš imati drugih bogova pred licem mojim« (Izlazak - Druga knjiga Mojsijeva 20:3 ), a ne da drugi bogovi ne postoje. U stvari, brojni odeljci govore jasno o postojanju drugih bogova. Na primer, u priči o izlasku Jevreja iz Egipta, Gospod kaže, »i sudiču svim bogovima egipatskim« (Izlazak, 12:12). Vidimo ga čak kako sedi na skupu bogova: »sud svoj usred bogova izriče, iako je bogovima onda rečeno da če umreti poput smrtnika (Psalmi 82:1, 7). U ovakvoj koncepciji odnos Izrailita prema Bogu analogan je braku: ukoliko stupite u mo-

149

EVROAZIJSKO KOPNO

konačno, monoteizma. Ali ostaje puka činjenica da mi naprosto ne znamo zašto je tako poznata osobina religije drevnog Bliskog istoka krenula u tako neuobičajenom pravcu u slučaju Izrailita. Ne bi, međutim, trebalo previše naglašavati radikalnu prirodu ove evolucije. Monoteistička tradicija izrasla iz drevnog Izraela u jednom pogledu je vrlo konzervativna. Ona uzima za gotovo da je Bog bog, kao što stoji u muslimanskom propovedanju vere: »Nema boga osim Boga.« Monoteizmu je, na taj način, zajednička s politeizmom drevnog Bliskog istoka premisa da postoji tako nešto kao bog. Neslaganje se ograničava na pitanje koliko ih je. U Egiptu, a ne u Izraelu, ovaj nezamislivi kontinuitet s politeističkint nasleđem doveden je u pitanje. Tamo je u četrnaestom veku p.n.e. kralj Akhenaten ustanovio ekskluzivni kult sunčevog diska. Ne znamo da li je on odricao postojanje tradicionalnih egipatskih bogova ili ih je naprosto odbacio s prezrenjem. Ono što znamo je da je kako se njegova vladavina bližila kraju on postajao sve manje sklon da za predmet svog kulta upotrebljava staru politeističku reč »bog«. Ono što je on obožavao, implicitno, bilo je nešto drugo. Izgleda, onda, da je on vremenom odbacio ne samo određene bogove svoje zemlje nego i samu kategoriju kao takvu. Nekih hiljadu petsto godina posle Akhenatena Egipćani su konačno odbacili svoje tradicionalne. bogove i prihvatili predani hrišćanski monoteizam. Kakva ironija da je reč koju su upotrebili za hrišćan skog boga bila isti onaj politeistički termin koji je Akhanaten odbacio. Akhenatenov kult jedva da je opstao nešto duže od njegove vladavine, ali monoteizam u svojim različitim oblicima-jevrejskom, hrišćanskom, muslimanskom i drugim-je još i danas veoma prisutan. Zašto je on bio tako uspešan je duga priča koje ćemo se dotaći s vremena na vreme u docnijim poglavljima, iako nikada nećemo naći pravi odgovor. Ali ako bi trebalo da izaberemo jedan jedini aspekt monoteizma u vezi s tim, bilo bi to manje ono šta on uključuje nego što odbacuje: druge bogove i ljude koji ih obožavaju. U prirodi je monoteizma da dola-

zi u sukob. Ovakav duh je normalno stran politeizmu, i leži u pozadini mnogih istorijskih fenomena, od neverovatnog opstanka začetnika monoteizma kao etničke grupe do čitavog spektra monoteističkog terorizma koji proganja svet na počet ku dvadeset prvog veka.

за


т ин

ер

ну

II. ARHAIZAM

ре

от уп

бу


је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

150

Ljudska društva ne nastaju iz ničega. Svako društvo koje danas postoji je nastavak nekog ranijeg. Prirodno da sliku dodatno komplikuje činjenica da se društva ne samo menjaju nego i spajaju i cepaju. Tako kompletna genealogija nekog postojećeg društva mora da nije išla do početka kao jedna jedina linija. Ali išla bi unazad-nemamo razloga da sumnjamo da ljudsko društvo nije postojalo u kontinuitetu koliko i ljudska rasa. Naravno da nijedno postojeće društvo ne bi moglo da pruži ni približno verodostojnu priču o sebi na takvoj vremenskoj skali. Kolektivno pamćenje nepismenih naroda, koji su najvećim delom ljudske prošlosti bili jedini narodi koji su postojali, izgleda da seže u prošlost najviše nekoliko vekova. Pamćenje nečega predstavlja napor, i on je jedva vredan truda kada konkretne stvari nisu više relevantne. Inke nude primer za ovo: izvan svoje dinastičke istorije poseduju samo mit o poreklu. Među Džiama iz Istočne Afrike, činje nica da su uzastopne starosne grupe imale nazive, plemenoma je omogućavalo da povezuje događaje u neku vrstu hronološkog okvira. Na osnovu toga jedan savremeni istoričar je njihovo kolektivno sećanje doveo do ranog osamnaestog veka. Ali u okviru nekoliko vekova, dok istražujemo prošlost nekog nepismenog naroda, dolazimo do tačke gde ostaje samo mit ili amnezija. Stvari su bez sumnje bile ovakve u Mesopotarniji pre pojave pisma, i sigurno bi i nastavile da budu takve i bez njega. Kao i u Egiptu, međutim, pismo je vremenom omogućilo neverovatno širenje horizonta kolektivnom pamćenju. Kao što smo videli u prethodnom poglavlju, Maneton je u ranom trećem veku p.n.e. mogao da kaže ko je vladao Egiptom oko 3000. godine p. n. e. Njegov savremenik u Vavilonu Beroz, koji je takođe pisao o prošlosti svoje

151


EVROAZIJSKO KOPNO

за

zemlje na grčkom, mogao je verovatno da uradi isto za Vavilon, iako nas naše veoma ograničeno znanje o onome o čemu je on pisao· onemogućava da ovo i potvrdimo. Jedna od posledica ovakvog širenja horizonta bila je ta da su ljudi mogli da se vraćaju unazad u prošlost - njihovu prošlost - i povrate njene davno izgubljene aspekte. Egipatska kultura sedmog i šestog veka p.n.e. obeležena je fenomenom poznatim egiptolozima kao »arhaizam«. Daleko više nego u drugim periodima egipatske istorije, kraljevi i pripadnici elite nisu bili jednostavno zadovoljni da nastave svoju kulturnu tradiciju kakvu su je preuzeli. Umesto toga, umetnost i arhitektura njihovih pogrebnih spomenika stalno se vraća mnogo ranijim modelima, nekim starim čak-tri milenijuma p.n.e. I jezik pratećih natpisa je najvećim delom klasični egipatski, veoma različit od jezika kojim se govorilo i pisalo u tadašnjem svakodnevnom životu. Ne znamo tač no šta su arhaisti mislili da rade, jer nam o tome ne saopštavaju. Da li su se spremali da obnove sjajnu prošlost u sadašnjosti? Ili su jednostavno uzimali i birali što im se dopadne među ruševinama koje su ih okruživale? U svakom slučaju, daleka prošlost je postala nepresušni izvor za njih. Ono što nalazimo u Mesopotarniji u istom periodu je daleko interesantnije, iz prostog razloga jer su se tamo ljudi povremeno zaustavljali da bi sami sebe objasnili. Restauracija se osećala u vazduhu u Vavilonu šestog veka. Njegov poslednji vladar, Nabonid, ostavio nam je značajno svedočanstvo o svojoj restauraciji jedne institucije koja se pre toga nije koristila više od milenijuma. U dvadeset četvrtom veku p.n.e. carski vladar Sargon postavio je svoju kćerku (uzgred rečeno prvu ženu autora) na mesto visoke seštenice i zemaljske supruge boga Meseca Nana u njegovom hramu u Uru. Bilo da je Sargon bio prvi ili ne koji je to uradio, njegovu praksu su sledili drugi vladari u Mesopotamiji sve do osamnaestog veka. O tome nadalje ne čujemo ništa sve dok nije Nabonid ponovo uveo ovu praksu. Tvrdio je da je bog Meseca izrazio svojti potrebu za visokom sveštenicom i da je božanstvo potom ustanovilo da to mora da bude vlastita kraljeva kćerka. Ali na tom mestu Nabonid se suočio sa problemom. Da bi se oživela neka stara praksa potrebno je više od ideje o tome kakva je ona nekada bila. U ovom slučaju, kako je Nabonid istakao, taj

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

је ри (п и мн с т, пи ис

ту

položaj je bio zaboravljen već veoma dugo vremena. Na sreću, saopštava nam Nabonid, on je bio u mogućnosti da pronađe relevantne materijale koji datiraju iz vremena vladavine jednog kralja iz dvanaestog veka (da li ih je on stvarno našao, ili se naprosto pretvarao?). Tako je on bio u stanju da stvari uradi upravo onakokako su one rađene u drevnim vremenima. Tvrdio je da mu je jedini motiv u svemu tome bila njegova briga za svetilišta velikih bogova. Možemo prihvatiti ovu pobožnu izjavu, iako uz dodatak da je Nabonid imao dobar razlog da svoju »brigu<< učini javnom: na presta je stupio na način koji nije trpeo proveru, i borio se za legitimitet. Interesantno je da je način na koji je on manifestovao svoju brigu predstavljao ekstravaganciju arhaizma.

је ди

ар

хе

ол

е иј ог

)

152

Sl. 15: Statua poreklom iz grada Mari, oko 2000. godine p. n. e.

153

r il

EVROAZIJSKO KOPNO

Nabonid je takođe bio i neumoran u iskopavanjima, i u tome nije bio sam medu kasnim vavilonskim kraljevima. Kontekst je opet bila njegova pobožna briga za svetilišta velikih bogova: tražio je da se podignu drevni hramovi koji su porušeni ili čak sasvim nestali. U to vreme se verovalo da jedna takva restauracija može biti validna samo ukoliko se novi hram podigne tačno na mestu gde se nalazio raniji. Zato je bilo potrebn9 pronaći stare temelje. Ali ovo još uvek može da bude problem. Sta ukoliko su temelji pogrešni, što je lako moguće, budući da je tokom vekova tačna lokacija hrama zaboravljena? Zbog toga su tokom iskopavanja vršeni ogromni napori da se pronadu natpisi na temeljima koje su ostavljali raniji kraljevi. U jednom slučaju Nabukodonosor je restaurirao hram u ranom šestom veku na mestu gde je pronašao natpis ostavljen od strane jednog ranijeg restauratora. Kasnije je Nabonid otkrio još raniji natpis na drugom mestu i tu podigao hram. Ova vavilonska iskopavanja nisu bili arheologija u današnjem smislu te reči~no što je njih isnpirisal.o bilo je tadašnja religijska briga, a ne ak emsko interesovanje za prošlost. Ali možda bi značilo otići preda e~o ukoliko bi se zaključilo da vavilonski kraljevi nisu imali nikakvog,interesa za antikvitete zbog njih samih. Slika 15 pokazuje statuu iz tog vremena izvesnog Pucur-Ištara, koji je bio gradonačelnik (de faktovladar) grada Mari, uzvodno uz Eufrat od Vavilona, oko 2000. godine p. n. e. To je fini muzejski primerak. U stvari, mogućno je da se već nalazio u muzeju u šestom veku p.n.e. Pronađen je u zbirci antikviteta koje je, sve zajedno, izgleda, doneo Nabukodonosor u svoju palatu u Vavilonu, a koju su dopunjavali njegovi naslednici. Nova mogućnost praćenja prošlosti koja se pojavila sa stvaranjem i čuvanjem literarnog nasleđa je važnija za ljude nego što bi ovi prvi mesopotamski primerci mogli i da sugerišu. Zaranjanje u daleku prošlost može biti ingeniozan način da se zaobiđe sadašnjost. Naravno, ukoliko tražite nešto drugačije od onoga što trenutno imate, uvek postoji mogućnost da to posudite iz neke druge kulture. Ali prednost vaše daleke prošlosti je da je ona, iako veoma drugačija od vaše sadašnjosti, vaša vlastita. Otuda značajna snaga renesansi, reformacija i fundamentalizama za ljudsku istoriju.

POGLAVLJE 8

за


т ин

ер

INDIJA

ну

от уп

I. ZAŠTO INDIJA NIJE OSTALA

ре

JEDNOSTAVNO POTKONTINENT ?

бу


је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

154

Poput južnog Bliskog istoka, Indija je deo starog superkontinenta Gondvane koji je bio deo Evroazije. Ali je u njoj redosled događaja bio drugačiji: Indija se odvojila od ostalog dela Gondvane pre više od sto miliona godina, i sve dok se nije sudarila sa Evroazijom, pre oko pedeset miliona godina, opstajala je kao ostrvo. Ova osobena istorija odražava se u jednoj najočiglednijoj razlici izmedu dva regiona: indijski potkontinent je poluostrvo, ne kopneni most. Ipak, postoje neke opšte fizičke sličnosti. Poput južnog Bliskog istoka, Indija je uglavnom relativno ravna. Od priobalnih dolina na jugu protežu se prema unutrašnjosti planinski vend koji izrastaju iz pukotine nastale pri stvaranju regiona, a medu njima su visorani koje čine unutrašnjost. Na jugu nema ništa što bi se moglo uporediti po visini sa kombinacijom planina i platoa kojima se Indija odvaja od severa. Kao i na sevemom Bliskom istoku, ovo masivno uzdignuće posledica je sudara ploča zemljine kore, ne nastale pukotine. I njegova visina čini sićušnim sve što Bliski istok ima da pokaže. Doista, moguće je da u poslednjih pola milijarde godina i nije bilo ništa na Zemlji što bi im moglo konkurisati. Nasuprot tome, izmedu planina na severu i visoravni na jugu pruža se najniži i najravniji deo Indije, sa aluvijalnim dolinama koje se mogu porediti sa onima u Mesopotamiji. Jedna od najvažnijih razlika izmedu Indije i Blisk9g istoka je klima: Indija dobija daleko više padavina (mapa 6). Sto je logič-

155

:il i

POGLAVLJE 10

за т ин

DREVNI MEDITERANSKI SVET

ер ну от уп

L ŽABE OKO BARE

ре бу је ри (п и мн

т, пи ис

Kao što smo videli u poglavlju 4, postojao je nekada davno okean sredinom sveta koji je odvajao dva superkontinenta Lauraziju i Gondvanu. Velikim delom duž južne ivice Evroazije ovaj okean je nestao: različiti delovi Gondvane su se ili sudarili sa Evroazijom i spojili s· njom ili se udaljili. Ali postoji jedan znača jan izuzetak, naime region koji se graničio zapadnom trećinom Evroazije na severu i Afrikom na jugu. Ovde je sačuvan deo starog okeana koji je išao sredinom sveta (iako je on presušio u geološkoj prošlosti kada je odsečen Gibraltarskim moreuzom). Tako su istočni i zapadni regioni u oštrom kontrastu: dok je na istoku geografski centar masivni Tibetanski plato, na zapadu je to Sredozemno more. Ovaj opis Mediterana kao ostatka jedne ranije epohe predstavlja; naravno, pojednostavljenu priču. Evroazija i Afrika nisu jednostavno stajale mirno posle otvaranja okeana koji se pružao sredinom sveta. Još pre nekih deset miliona godina Mediteran je izgledao sasvim drugačije od onoga kako danas izgleda; Ono s čim smo danas suočeni je rezultat složene, da ne kažemo haotič ne, geološke evolucije. Na nekim mestima kontinentalna kora je popustila; na drugim njeni delovi su razbacani širom mora kao ostrva ili poluostrva. Posledice sudara dovele su do stvaranja mnogih planina tokom nedavnih geoloških vremena, a visok nivo mora u doba holocena krivac je za dalje promene na mapi. Us-

уд

ст

е иј

ар

хе

ол

е иј ог

)

209

:·, ,,

l

il

.l,, ! l


EVROAZIJSKO KOPNO

to, nijedan od ovih procesa nije delovao na geografski simetričan

gućio

način.

за

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


с т, пи ис

Iako Mediteran nismo razmatrali kao celinu u prethodnim poglavljima, susretali smo se s njegovim velikim delom u vezi sa Afrikom i Bliskim istokom. Pažnja ovog poglavlja najviše je skoncentrisana na evropski deo mediteranske obale. Ali to što se dešava u ovom regionu mora se sagledati u širem kontekstu. Na primer, ključna je činjenica za preistoriju mediteranskog sveta da on unutar sebe uključuje zapadni deo Bliskog istoka, a da ne spominjemo Egipat. Uloga Bliskog istoka je već očigledna u mlađem paleolitu. Arheologija sugeriše da se moderni čovek pojavio u Evropi pre oko četrdeset hiljada godina i da je njegov dolazak bio praćen izumiranjem autohtone neandertalske populacije tokom sledećih deset hiljada godina. Genetski dokazi ovo potvrđuju i ukazuju na paralelno zauzimanje severne Afrike od strane srodne populacije otprilike u isto vreme. Dalje ukazuju da obe ove ljudske popula-

је ди

ар

хе

ол

е иј ог

)

210

Preistorija Mediterana

ту

Najjednostavniji način da se sumiraju rezultati je da se uporede fizička geografija severne i južne obale Mediterana (možemo zasada ostaviti po strani Sirijsku obalu, koja zatvara more na istoku). Na severu se .nalaze četiri velika poluostrva: Španija (iliiberijsko poluostrvo),Italija, Grčka, i Anadolija. Italija i Grčka su sasvim unutar Mediterana, dok Španija i Anadolija uživaju status poluostrva zbog susednih vodenih površina. U slučaju Španije zbog Atlantskog okeana, i u slučaju Anadolije zbog Crnog mora (iako tokom izvesnog perioda pre ranog holocena izgleda da nije bilo veće od slatkovodnog jezera). Sva četiri poluostrva su planinska, ali se Španija i Anadolija razlikuju od čisto mediteranskih po svojimplatoima u unutrašnjosti. Nasuprot ovome, južnoj obali nedostaju slična poluostrva, i dok je planinska na zapadu, njen najveći deo je prilično ravan. Već smo se susreli s mediteranskom klimom u kontekstu.Bliskog istoka.Zahvaljujući njegovoj orijentaciji istok-zapad, Mediteran je klimatski prilično homogen; uglavnom vrela, suva leta i blage, vlažne-iako ne preterano vlažne-zime. Ali su zimske padavine neujednačeno raspoređene (vidi mapu 8). Tu sever ima više sreće od juga, a jugozapad dobija više padavina od jugoistoka, Veće reke, naravno; mogu doneti vodu do neplodnih predela; ali jedan jedini značajniji primer ovoga u mediteranskom svetu predstavlja reka Nil. Šta je sve ovo značilo za mediteranski svet kao ambijent za ljude? Sasvim sigurno učinio ga je vrlo različitim od regiona na istoku, i to na dva važna načina. Na kopnu nije postojalo ništa iz~ van Egipta što bi se moglo uporediti sa velikim dolinama reka na Bliskom istoku, u Indiji, i Kini. Mediteranska zerriljoradnja se obavljala, shodno tome, u· malim, raštrkanim dolinama, ili bez uspeha na brežuljcima, i kretanje po teritoriji moglo je biti sporo i naporno. Ali na moru je bila sasvim druga priča. Prisustvo ljudi na nekoliko ostrva u vreme mezolita pokazuje da je, čak i pre početka neolita, bio prisutan neki oblik putovanja po moru. Kada su se već jednom na moru našli dobri brodovi, Mediteran je omo-

postojanje prerano međusobno povezanog sveta (poput »Žaba oko bare«, kako je to rekao Platon). Slični ambijentalni uslovi tog sveta značili su da ono što je dobro funkcionisalo u jednom njegovom delu verovatno bi isto tako funkcionisalo i u drugom njegovom delu. Nasuprot ovome, na istoku je bilo mnogo teže izbeći Tibetanski plato ili izaći na kraj sa prostranstvom Indijskog okeana, a i geografski uslovi, usto, bili su daleko raznovrsniji. Uprkos izvesnoj homogenosti Mediteranskog sveta, za njegovu istoriju bilo je značajno da je postojala tendencija favorizovanja severa, a ne juga. Osim u Egiptu, raspodela padavina je značila da su poljoprivredni izvori na severoj obali bili generalno bolji, ili manje loši, nego na južnoj obali. Sever je takođe bio bolje obdaren sa pomorskog stanovišta: njegova obala je bila razudenija pa tako i povoljnija za rano brodarstvo, a padavine su obezbedile više drvene grade za gradnju brodova. U pogledu ovog drugog Egipat je bio u istim nepovoljnim okolnostima kao i jug.

!

211

,,


EVROAZIJSKO KOPNO

MAPA B: MEDITERANSKI SVET

за

ATLANTiC O C.E A N

т ин

lSavremene granice P A D A V I N E (cm/godišnje)

ер ну ре

от уп бу је ри (п и мн је ди

ту

с т, пи ис , -~~;& tJ?.eE;·'·.· A

ар

Minoan s

хе

<'if.<>d. " -'/

erranean J'ea

ол е иј ог )

212

213

l l

,l


EVROAZIJSKO KOPNO

~

l l

за

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


Rana mediteranska istorija

је ди

Nova civilizacija koja se pojavila u prvom milenijumu p.n.e. bar u jednom ključnom pogledu vodi nazad do Feničana, koji su· možda bili prvi ljudi koji su uspostavili pomorsko prisustvo gotovo celom dužinom Mediterana. Sa njihovim aktivnostima susreli smo se u poglavlju 6 u vezi s njihovim kulturnim uticajem na severozapadnu Afriku. U svojoj postojbini na centralnoj sirijskoj obali živeli su u brojnim malim državama, i, uglavnom, uspostavljanje skromnih priobalnih kolonija u drugim delovima Mediterana značilo je granicu njihovih teritorijalnih ambicija. Nisu bili graditelji carstava, niti su bili željni obradive zemlje. Njihov posao sastojao se od trgovine sa domorodačkim narodima.

ар

хе

ол

е иј ог

)

214

с т, пи ис

\

Ova prva evropska civilizacija poznata je uglavnom na osnovu ostataka palata .iz verovatno omanjih država, i na .osnovu ograničenog korpusa administrativnih dokumenata nađenih u njima. Umikenskom slučaju dokumenta su dešifrovana u dovoljnoj meri da bi se utvrdila ključna činjenica da su pisana jednom ranom formom grčkog jezika koji se govori u toj oblasti od tada. Grčki je indo-evropski j.e?:ik, i najverovatnije je donešen u Grčku u određenom trenutku tokom bronzanog doba-iako tačno vreme ostaje i dalje zagonetka. Budući da jezik na ranijim minojskim pločicama, izgleda, nije grčki, pretpostavka je da mikenska kultura predstavlja grčku adaptaciju kulture negrčkih Minojaca. Pri kraju drugogmilenijuma p,n.e. cela ova civilizacijska tradicija se urušila; i kada se civilizacija ponovo pojavila u .sredozemnoj Evropi u prvom milenijumu, ona jepredstavljala svež početak. Samo je na Kipru preživeo jedan rukopis mikenskog porekla, koji su možda tu donele izbeglice, i tu je kraj. Ovde postoji očigled na paralela sa propašću prve indijske civilizacije. Ali su bar dve stvari bile drugačije: postojao je lingvistički kontinuitet sobe strane linije razdvajanja,. i sećanje na mikenski svet je preživelo, makako maglovito, da bi našlo svoje,mesto u Homerovim spevovima.

ту

cije potiču sa Bliskog istoka, što se uglavnom i moglo očekivati u slučaju Evrope, iako možda ne i u slučaju severne. Afrike. · Isto tako je jasno da se zemljoradnja proširila u Evropu sa Bliskog istoka, kao što je izgleda bio slučaj i u severnoj Africi .. Nekolike od pripitomljenihvrsta mogle su biti isključivo bliskoistoč~ nog porekla. Štaviše, relativni datumi njihovog pojavljivanja ukazuju na ekspanziju sa Bliskog istoka. Tako u Grčkoj zemljoradnju nalazimo već u osmom milenijum u p.n.e., dok se u Španiji ne pojavljuje do šestog veka. Do 5000. godine p. n. e. zemljoradnja je sasvim zaživela u najvećem delu mediteranskog sveta. Ono što je medu istraživačima u poslednje vreme. postalo kontroverzno je sam proces širenja. Da li je zernljoradnju u Evropu donela populacija bliskoistočnog porekla, ili se ona raširila širom Evrope prihvatanjem od strane lovaca-sakupljača plodova? Tokom čitave jedne generacije opšte prihvaćeno je bilo stanovište da je migraci~ ja bila dominantan proces, ali u poslednje vreme genetski dokazi ukazuju da je današnja populacija Evrope uglavnom paleolitskog porekla. Moguć je sličan model pri rasprostiranju obrade metala. Severna obala Mediterana ušla je u bronzano doba do kraja če tvrtog milenijuma u Grčkoj "i do kraja trećeg u Španiji. Grčka je ušla u gvozdeno doba u jedanaestom veku, a Italija oko osmog; Najranija pojava civilizacije u sredozemnoj Evropi ponovo ukazuje na istok. Oko 2000. godine p. n. e. na ostrvu Kritu pojavila se Minojska civilizacija. Pismo se javlja oko osamnaestog veka. Vek ili nešto posle toga veoma srodna Mikenska kultura pojavila se na grčkom tlu, ali još uvek nema ništa slično dalje na zapadu. Ova tradicija civilizacije nije značila direktno lokalno prihvatanje neke bliskoistočne kulture. Na primer, i Minojci i Mikenci pisali su na glinenim tablicama, ali za pisma koja su koristili, a koja su očigledno bila srodna, nije postojao poznat bliskoistočni model. Ipak, teško da predstavlja slučajnost to što su se ove civilizacije pojavile u delu sredozemne .Evrope koji je najbliži Egiptu i Bliskom istoku. U stvari hronologija Minojske civilizacije povezana je sa egipatskim i bliskoistočnim artifaktima a koji su povezani s njenim grnčarstvom.

215 l

i

EVROAZIJSKO KOPNO

Jedan takav narod bili su Grci i oni su od Feničana u osmom veku p.n.e., ili otprilike tada, preuzeli alfabetsko pismo kojim se služe i danas. Kao što smo zapazili u poglavlju 3, Grci su preneli alfabetsko pismo drugim narodima dalje na zapad, u krajeve gde je pre toga bio nepoznat bilo kakav oblik pisma. Tako su u sedmom veku Etrurci u centralnoj Italiji koristili formu grčkog alfabeta. Ovi su ga dalje preneli nekim malo brojnijim italijanskim narodima medu kojima su se do šestog veka našli i Rimljani. Nešto kasnije, pismo nejasnog, možda mešovitog, porekla počelo je da se koristi medu izvornom populacijom Španije. I, kao što smo videli u poglavlju 6, domorodačka populacija severne Afrike je vremenom prihvatila feničansko pismo. Do ovog trenutka pismo je u upotrebi svuda oko Mediterana, iako su izvan istoka jedino Grci i Rimljani stvorili literarno nasleđe koje će· preživeti istorijske preokrete. Jedna stvar koju ova epidemija pisanja otkriva, većinom po prvi put, je etnički sklop mediteranskog sveta. Kao ambijent za razvoj etničke homogenosti, poluostrvo je gotovo isto tako dobro koliko i jedno ostrvo; ali je uglavnom ovaj njegov potencijal trebalo tek da se realizuje u prvom milenijumu p.n.e. Na istoku, Anadoliju su nastanjivali brojni razni narodi koji su govorili različite jezike, a hititski dokumenti svedoče da je tako bilo i u drugom milenijumu. Na zapadu~ mnogo uže poluostrvo Italije bilo je gotovo isto toliko raznovrsno. Na dalekom zapadu Mediterana autohtono stanovništvo Španije bilo je manje heterogeno, ali je još uvek postojala raznovrsnost naroda i jezika (jedan od njih, bez sumnje, predak baskijskog jezika). Na svakom od ovih poluostrva najmanje jedan od jezika bio je indo-evropski, i najmanje jedan nije. Slična situacija je bila karakteristična za Grčku u drugom milenijumu: grčki jezik je bio indo-evropski, dok minojski očigledno nije; i na centralnom kopnu Grci su se docnije setili da su svoju zemlju nekada delili sa narodom koji su nazivali Pelazgi. Ali u prvom milenij umu negrčki narodi i jezici su prisutni tek sporadično, a sam grčki je bio jedini jezik podeljen na dijalekte. Grci su tako posedovali jednu neobičnu etničku i lingističku homoge-

nost, i bili su svesni toga. Nazivali su se Helenima, a sebe videli kao narod sa istim precima, jezikom, i običajima, čak su imali i nekoliko pan-helenskih institucija, poput Delfskog proročišta i olimpijskih igara.

за


т ин

Mediteranska politik~

ер

ну

ре

от уп

бу


т, пи ис

уд

ст

е иј

ар

хе

ол

е иј ог

)

216

Jedna druga osobina mediteranske scene koju pisani izvori · osvetljavaju je politička organizacija njenih naroda. Ovde nailazimo na njeno iznenađujuće gradiranje kako se krećemo sa istoka prema zapadu. Hititska država u centralnoj Anadoliji bila je prilič no velika po standardima iz drugog milenijuma, i ozbiljan suparnik u političkim i vojnim poslovima Bliskom istoku. Tokom sledećeg milenijuma Lidijska država je zavladala najvećim delom zapadne Anadolije, sve dok je sredinom šestog veka nisu osvojili Persijanci i tako ona postala deo jedne mnogo veće države. Ali nigde zapadno od Anadolije nije se moglo naći nešto sličnih razmera. Mikenci su imali svoje države, ako sudimo po njihovim palatama i kasnijoj epskoj tradiciji, ali su one bile male. I kada nekoliko vekova kasnije Grčka ponovo stupa na političku scenu, obim političke organizacije je manji. Isto odsustvo jedinstva karakteriše It,\lliju tokom najvećeg dela prvog milenijuma. U međuvremenu u Spaniji, kao i u severnoj Africi zapadno od Egipta, ne poznajemo ništa što bi zasluživalo naziv države. U komparativnom smislu sve je ovo prilično spektakularno. Na osnovu našeg dosadašnjeg pregleda civilizacija Starog sveta, usudili bismo se da damo jednu generalizaciju, a ta je da civilizovani ljudi teže da stvore razuman broj država odredene veličine: Egipat, Magada, Ču, i slične. Tako da su, bar u tom pogledu, centralni i zapadni Mediteran bili neobično zaostao region. Njegova ekstremna politička usitnjenost očigledno je imala veze sa teškim terenom i ograničenjima njegovih poljoprivrednih bogatstava. Iako, kako ćemo ubrzo videti, ovo nije sprečavalo stvaranje većih država u kasnijim vremenima. · Ne manje značajna od stepena fragmentacije bila je i sama priroda fragmenata. U istočnom Mediteranu stalno se susrećemo s moćnim kraljevstvima, kao što su Lidija i Egipat. Mikenske države

217

EVROAZIJSKO KOPNO

su možda biJe slične građe ali manjeg obima~ Na. drugom kraju Mediterana, u Spaniji kao i u najećem delu severne Afrike, jedva nazi• remo plemena i rodovske zajednice. Najistaknutija osobina politič ke organizacije Mediterana u ovom periodu je značaj gradova-država. Gradovi-države nisu bili nepoznate na drevnom Bliskom isto· ku. Bilo ih je, doista, u Mesopotarniji u zoru istorije. Ali daleko relevantnija za nas je pojava feničanskih gradova-država u drugoj polovini drugog milenijuma. Kao što smo videli u poglavlju 6,·u najmanje jednom slučaju, Feničani su napravili replikugrada-države u zapadnom Mediteranu, odnosno Kartaginu. Ali su autohtoni narodi Grčke i Italije samu instituciju šire prihvatili, možda pod uticajem Feničana. ·Grci su je dalje preneli prilikom uspostavljanja broj~ nih prekomorskih kolonija, na obalama Anadolije, Kirenaike, južne Italije, južne Francuske, i čak severoistočne Španije. Tako je mediteranski svet istačkan gradovima-državama. Njih je bilo relativno lako ustanoviti i održavati u regionima gde je u zaleđu nedostajala efikasna politička organizaCija, što je tokom dugog perioda bio slu- · čaj sa zapadnim Mediteranom. U istočnom Mediteranu, naprotiv, politički ambijent bio je manje pogodan. Duž egipatske obale nisu se pojavile gradovi-države, i egipatski vladar je usmerio .grčku trgo. vinu kroz jedan jedini emporijum. u drugim regijama one su izgu. bile svoju nezavisnost izrastanjem snažnih država u zaleđu. Takva je bila sudbina grčkih naselja u zapadnoj Anadoliji usled jačanja Lidije, i njenog kasnijeg potpadanja pod vlast Persijanaca. U meduvremenu, gradovi sameFenikije morali su da se suoč~ sa čitavim nb zorn gospodara. Gradovi-države često su bile monarhije, ili su bar kao takve započele· svoje postojanje. Feničanski gradovi, na primer, imali su svoje kraljeve, kao i etrurski gradovi, iako ovi moparsi i nisu bili to·· liko impozantnL Jedan rimski ubica nije uspeo da ubije etrurskog kralja jer nije mogao da razlikuje kralja od njegovog sekretara. Ali generalno, gradovi-države monarhije nisu bili jednostavno mala kraljevstva. U feničanskim gradovima, uprkos stvarnoj moći ova· plodenoj u kraljevima, saznajemo za postojanje veća staraca. U jednom slučaju njegovo članstvo je brojalo stotinu ljudi. Tako su po·

stojale formalne institucije koje su davale odredeni kredibilitet VO" dećim gradanima u političkom životu, iako ne i gradanima uopšte. Jedan grad, Tir, bio je za neko vreme republika kojom je vladalo nekoliko sudija. Nažalost, ne znamo dovoljno o feničanskoj politici da bismo rekli nešto više od ovoga. Ali institucije iste vrste niču u gradovima-državama na drugim mestima u Mediteranu, i u nekim slučajevima raspolažemo značajnim saznanjima o vladavinama pod kojima su one funkcionisale. Informacije su, naravno, najobilnije za gradove-države u centru jedina dva literarna nasleđa koja su se sačuvala iz drevnog· mediteranskog sveta izvan Bliskog istoka, što će reći za Atinu i Rim, Ali isto tako posedujemo detaljne podat· ke o ustavima gradova kao što su Sparta i Kartagina. Kao što će mo videti u sledećem odeljku, demokratija se prvo pojavila u kon· tekstu ustavnih aranžmana gradova-država. Očigledna slabost gradova-država, koju smo već istakli, je ta što se nisu lako mogle usprotiviti moći država sa većom teritorijom. Jedna grad-država obično je bila premalena da bi se efikasno oduprla, a rivalstvo medu gradovima sprečavalo je ili doodilo do kidanja saveza. Budući da je Mediteran imao veći potencijal da podrži velike države nego što je ranije shvaćano, ovo je značilo da· su dugoročno gledano gradovi-države bili neodrživL Ili će velike države ući i preuzeti vlast, ili će se jedna grad-država proširiti i pokoriti sebi slične. Ono što se desilo u Grčkoj bilo je, uzimajući sve.u obzir, ilu~ stracija prvog procesa. U ranom petom veku p.n.e. zemlju je pokorilo Persijsko carstvo, ali se grčki otpor pokazao uspešnim, zahva· ljujući savezu dve najmoćnije grad-države, Atine i Sparte. Atinska uloga u ovom savezu udarila je temelje atinskoj pomorskoj hege· moniji u Grčkoj, ali je ova razbijena ratom izmedu Atine i Sparte u poslednjim decenijama petog veka~ Grčke gradovi-države su tako preživele i spoljne i unutrašnje pretnje njihovom tradicionalnom političkom načinu života. Ali četvrti vek je video pojavu jedne no· ve pretnje spolja u vidu Makedonskog kraljevstva na severu, i do 338. godine p.n.e. uspostaljena je makedonska hegemonija nad Grčkom koja je u značajnoj meri ograničila političku aktivnost gra· dova-država. Kraj je došao sa utapanjem Grčke u Rimsko carstvo

за


т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

је ри (п

и мн

је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

218

219

EVROAZIJSKO KOPNO

koje je bilo u ekspanziji u drugom veku p.n.e. Tako je formiranje velikih država na ivicama grčkog sveta predstaljalo zlu kob za gradove-države u Grčkoj. Zagonetka je možda u čonjenici da je trebalo toliko vremena da bi se ovaj proces okončao. · U Italiji, pak, uspon jedne grad-države značio je kraj nezavisnosti ostalih. Rim je započeo svoj život na ivicama etrurskog sveta, kojim je vladala dinastija etrurskih kraljeva. Godine 510. p.n.e., kako se tradicionalno uzima, Rimljani su isterali kraljev~ku porodicu i uspostavili republiku. Tokom vekova koji su usledili, oni su ispoljili neuobičajenu kombinaciju militarističke agresivnosti i spremnosti da pobeđenog neprijat~lja uključe u dalje ekspanzije. Uspostavili su svoju hegemoniju nad Italijom i krenuli u osvajanje Kartagine, svog glavnog suparnika na zapadnom Mediteranu, stavljajući na taj način ceo ovaj region pod sv:oju direktnu ili indirektnu upravu. Potom su se proširili prema istočnom Mediteranu, zaokruživši ceo ovaj proces u prvom veku p.n.e. Svet nezavisnih grac dova-država postao .je pan-mediteransko carstvo. Kontrast između ove dve forme političke organizacije, gradadržave i carstva, je izuzetan. Na duži period nijedna se nije pokaza~ la sposobnom da opstane. Gradovi-države iščezle su kao vojni i politčki akteri do kraja prvog milenijuma p.n.e., i, iako su se ponovo pojavile u srednjem veku, u mediteranskom sv~tu to je bilo ograničeno na Italiju. Rimsko carstvo, u kojem je tradicionalni republikanski oblik. vladavine uskoro ustuknuo pred imperijalnom autokratijom, ostalo je ujedinjeno do kraja četvrtog veka n.e., ali je potom pode,ljeno. Zapadni deo je potpao pod vlast osvajača sa severa upetom veku n.e., dok je istočni deo opstao u nekoj formi do 1453., iako gubeći sve više teritorija u korist muslimanskih osvajača. Počev od četvrtog veka Mediteran nikada više nije bio ujedinjen pod vlašću jedne države, rimske ili neke druge. · .

Istorija kultura u mediteranskom svetu odvijala se uporedo sa ovom promenjivom političkom pozadinom. Mediteran je 1000 godine p.n.e. sigurno bio svet brojnih kultura, iako se ni jed-

na od onih izvan Egipta i Bliskog istoka ne može nazvati civilizacijom. U to vreme izgledalo je malo verovatno da će se u istorijskom pogledu najznačajnijom pokazati upravo grčka kultura. Mikenska civilizacija iz bronzanog doba propala je nekoliko vekova ranije, a gvozdeno doba tek je trebalo da iznedri novu. Nema dokaza da su Grci u ovo vreme posedovali bilo kakav oblik pisma. Ali se, možda, mogu identifikovati dve stvari koje su njihovoj kulturi osigurale određenu prednost. Jedna je bila relativno etničko i jezička jedinstvo Grčke, a druga je bila počeci grčke prekomorske kolonizacije. Ovo dvoje je značilo da će grčka kultura imati brojnije konzumente i veću rasprostranjenost od bilo kojeg eventualnog rivala. Literarna kultura koja se razvila među Grcima sredinom prvog milenijuma p.n.e. imala je nekoliko zajedničkih osobina sa savremenom kulturom Indije i Kine. U sve tri prošlost bronzanog doba odigrala je centralnu ulogu u kulturi - grčki ekvivalenti Yedama i starijim kineskim klasicima bili su Homerovi spevovi. Ali uporedo sa ovim arhaičnim nasleđem, u sve tri kulture pojavilo se novo interesovanje sredinom milenijuma: rigorozna filozofska i naučna inisao. Grčka kultura se razlikovala od indijske, kineske i drugih literarnih kultura tog vremena po jednoj osobini: svojoj bliskoj vezi sa gradom-državom. Grčkom društvu nedostajala je neka vrsta moćne birokratije koja je na drugim mestima obezbedila mesto za stvaranje elitističke kulture (na primer, u drevnom Egiptu}. Njeni hramovi nisu bili čuveni po prisvajanju materijalnih bogatstava (kao što je bio slučaj na drevnom Bliskom istoku), i nije postojalo tvrdokorno i nasledno sveštenstvo (kao što je postojalo u drevnoj indiji). Grčka kultura je tako bila usredsređena na politiku što je uveliko odsutno u indijskoj kulturi kakva je doprla do nas. Odbacivanje ovozemaljskog postalo je istaknuta tema među Grcima tek sa propašću nezavisne grad-države, pa čak i tada filozofija odricanja poput epikureizma nikada nije zaživela kao masovan pokret u maniru budizma. Uisto vreme ovo fokusiranje se značajno razlikovalo od političkog promišljanja u drev~ noj Kini,. gde je čak u uslovima fragmentacije obim političke or-

220

221

за


т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


је ди

ту

с т, пи ис

ар

хе

ол

е иј ог

)

·Mediteranska kultura

MAJKL KuK • KRATKA IST<)RIJA ČOVEČANSTVA

EVROAZIJSKO KOPNO

за

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу

је ри (п

и мн

с т, пи ис

је ди

ар

хе

ол

е иј ог

)

222

roljani su došli u bliži kontakt s grčkim svetom osvajanjem Grč ke i istočnog Mediterana. Rimska elita iz drugog veka p.n;e. dala se na masovnu asimilaciju civilizacije koju je pokorila. Kao rezultat toga, svaki obrazovani Rimljanin znao je grčki, i grčko naslede postalo je integralni deo rimske kulture. Ipak, kao primarrii literarni jezik Rimljana i dalje se zadržao latinski. I upravo ta grč ka kultura, ulatinskoj odori, proširila se putem rimskih osvajanja diljem zapadnog Mediterana. Ono što na prvi pogled iznenađuje u svemu ovome jeda zemlje najstarijih drevnih civilizacija, Egipat i Bliski istok, nisu odigrale značajniju ulogu u širenju civilizacije na zapad tokom prvog milenijuma p.n.e. Mesopotamija je, naravno, bila podaleko od Mediterana i Egipta. Iako.smeštena na njegovoj jugoistočnoj obali, nikada nije pokazala veći interes za pomorsku ekspanziju. Nedostajala joj je drvena grada za gradnju brodova, i u svakom slučaju njena civiHzacija se nije proširila dalje od granicaEgipta. Mnogo više zbunjuje zašto Feničani nisu odigrali veću ulogu u završnom delu procesa, za razliku od. one u početnoj fazi. Njihovoj ekspanziji očito je nedostajao demografski pritisak kao u slučaju · Grka; i njihova jedna kolonija,Kartagina, pobedena je u borbi sa Rimom. Posledica je bila ta da je drevni Mediteran ostavio u naslede Evropi grčku kulturu u latinskoj formi. Ali ovo nije kraj priče.Kao što smo videliu poglavlju 7, religija kojoj će se potčiniti Rimsko carstvo u četvrtom veku n.e. bila je u krajnjoj liniji baština naroda čiji je jezik istinski bio identičan jeziku Feničana. Hrišćanstvo predstavlja lep primer kako jedna religija može poraz preo bratiti u po bedu. Njegov. osnivač, Isus od Nazareta, bio je popularni jevrejski propovednik i čudotvorac. Svojim sledbenicima je rekao da je kraljevstvo nebesko blizu (]evanđelje po Mateju4: 17) i podsticao ih da prihvate dirljivo altruistički moral (]evanđelje po Luki 6:27-35); Iz, uglavnom, političkih razloga Rimljani su ga podvrgnuli okrutnom, iako ne neobičnom, kažnjavanju-raza pinjanju na krst. Ovo znači da je umro kao obični kriminalac zajedno sa nekoliko. lopova, nemoćan da spasi sebe-,.kako mu se okupljena gomila rugala, a kamoli druge (J evanđelje po

ту

ganizacije bio mnogo veći. Na ovaj način grčka kultura se isticala kag, kako bismo je mogli nazvati, građanska kultura. · Sirenje grčke kulture medu ne-Grcima je istaknuta tema u ~stori ji drevnog mediteranskog sveta, i u njenom razmatranju mozema koristiti iste kriterije koju smo i pre koristili, Jedan znača jan proces koji je potpomogao širenje kulture bila su osvajanja koj~ su vr~ili sami Grci ili, preciznije,·njihovi makedonski gospodan. Godme 334. p.n.e. makedonski vladar Aleksandar krenuo je u osvajanje Persijskog carstva. Kada je umro u Vavilonu 323. godine, on je već bio proširio makedonsku vlast, a sa njom i grč ~u ~ulturnu dominaciju, na region koji se prostirao od Anadolije 1 Eg1pta na zapadu do centralne Azije i severozapadne Indije na istoku. Na· najvećem. delu ove teritorije podigao je urbane nastambine. Grčkoj elitističkoj kulturi predstojao je dug istorijat u ovom regionu, ali s prolaskom vekova on će sve više da slabi. Sa~o je u Anadoliji većina populacije prihvatila grčki jezik, ali će se 1to vremenom promeniti. Na kraju će se prihvatanje grčke kulture od strane politički nezavisnih ne-grčkih društava pokazati od mnogo veće istorijske važnosti. Vladari Lidije su izgleda bili počasni članovi grčkog kulturnog sveta, i postoje dokazi i ovde i oko Mediterana·o prihvatanju elemenata grčke kulture od strane autohtonih elita u susedstvu grčkih kolonija. Tako se tvrdilo da su Gali iz južne Francuske naučili od Grka »jedan civilizovaniji način života<<: obrađiva nje zemlje, opasivanje gradova bedemima, život pre po sili zako?a nego po sili snage, uzgajanje loze i maslina. Jedinstven pri~er Jedne takve. asimilacije dogodio se u prvoj. polovini četvrtog veka p.n;e. kada Je Mauzol, karijskikralj u jugozapadnoj Anadoliji, zapoc~o sa uvođenjem grčkog načina života medu svojim podanicima, Izmedu ostalog naseljavajući ih silom u gradove. Ali do ključ·· nog prihvatanja grčke kulture došlo je u Italiji. Kao što smo videli, ?tr~rci su ~rimili alfabetsko pismo od Grka i prosledili gaRi~lJamma. Ah ovo rano pbsudivanje, iako daleko od toga da je IZolovana, ne izgleda da je bilo deo masonog prihvatanja grčke literarne kulture, i pre je dovelo do konačnog uspostavljanja latinskog kao lokalnog književnog jezika. Tek u kasnijem periodu Ri-

223


EVROAZIJSKO KOPNO

U međuvremenu odnosi crkve sa rimskim imperatorima i njihovim naslednicima drastično su se izmenili. Hrišćani nikada nisu kovali zavere da bi zbacih pagansko carstvo. Nisu bili poput jevrejskih zilota, čija se monoteistička beskompromisnost pretočila u nemudru pobunu protiv rimske uprave od 66-70. godine n. e. Ali su hrišćani, ipak, došli u sukob sa rimskom državom: kao deo svog monoteističkog nepriznavanja drugih bogova, odbili su da, kao i ostali verni podanici, učestvuju u uobičajenim ritualima obožavanja imperatora. Ovakav njihov stav doveo je do neprekidnog proganjanja kakvog su budisti obično bili pošteđeni, ali ne i konačne katastrofe. Tako je do početka četvrtog veka, oči gledno, bilo dovoljno hrišćana da bi ubedilo Konstantina, pretendenta na presto, koji je bio u sukobu sa svojim suparnicima, da se identifikuje sa hrišćanstvom. On je dobio svoj građanski rat, i do kraja veka hrišćanstvo se snažno učvrstilo kao zvanična religija.

за

т ин

ер

ну

ре

от уп

бу


с т, пи ис

Najveći broj dela grčke literature koja su dospela do nas uopšte uspela su to zahvaljujući stalnom literarnom prenošenju od vremena kada su nastala. Ali postojao je još jedan put kojim su drevna dela ponekada opstajala: egipatska pustinja. Na primer, za četiri rolne papirusa koje su se pojavile na svetlost dana u kasnom devetnaestom veku, ispostavilo se da sadrže kratko Aristotelova (umro 322. p. n. e.) delo o atinskom ustavu. Na jednom mestu ovaj arhetipski akademik sumira njegov istorijat prilično suvoparno, nabrajajući jedanaest prilika kada su menjana odredena ustavna rešenja-ovo spada medu stvari koje su dobre da ih studenti uče napamet. Prva od izmena predstavljala je neznatno odstupanje od monarhije za vreme vladavine Tezeja, manje više legendarne ličnosti iz bronzanog doba. Preostalo je zbijeno izmedu 621. godine p.n.e., kada je Drakon sastavio svoj ozloglašeni (» Drakonski«) zakonik, i 403. godine p.n.e. kada je demokratija pono-

је ди

ар

хе

ол

е иј ог

)

224

II. POZADINA ATINSKE DEMOKRATIJE

ту

Mateji 27:42). Ipak, ova nesreća se pokazala pre početkom nego krajem jedne nove religije. Sledbenici Isusovi su tvrdili da je on, uprkos svom spoljnjem izgledu, Sin Božji, ili inkarnacija Boga, i da je dragovoljno umro na krstu da bi iskupio čovečanstvo. Veći na onih koji su odmah prihvatili ovu poruku bili su prirodno lokalni Jevreji, ali postojanje široko rasprostranjene jevrejske dijaspore značilo je da se reč proširila brzo po celom Rimskom carstvu. U isto vreme rana crkva bila je dovoljno mudra da novu veru prilagodi ne-Jevrejima dozvolivši im pristup ne opterećujući ih neugodnim teretom tradicionalnog jevrejskog verskog zakona (Dela Apostolska 15:19-20). Rezultat ovoga je bio da je pokret postepeno postao uglavnom nejevrejski. Slično budistima, rani hrišćani su vodili rasprave medu sobom, i vremenom se podelili na nekoliko nepomirljivih sekti, uprkos (ili zbog) većanjima nekoliko sabora. Ali u organizacionom smislu hrišćani su se značajno razlikovali od budista. Dok su monasi od početka predstavljali jezgro budisitičke zajednice, hrišćan ski monasticizam se pojavio tek nekih tri stotine godina nakon smrti svog osnivača. I tada je postao standarna odlika hrišćan skog života, iako vremenom odbačen od strarie protestanata; ali nikada nije preovladao. Umesto toga, jezgro crkve je bio i ostao niz svetovnih kongregacija predvođenih .njihovim sveštenicima, koji su pak bili potčinjeni lokalnim biskupima. Sledeća razlika od budista sastojala se u rasponu hijerarhije koja se stvorila unutar hrišćanstva iznad ovog lokalnog nivoa. Budističke sekte su uranim vekovima imale neku vrstu naslednih patrijarha; ali ove lič nosti, prilično u senci, nisu izgleda dosezale moć šačice hrišćan skih patrijarha koji su vremenom preuzeli kontrolu nad crkvom iz svojih sedišta u većim gradovima carstva. Medu njima su daleko najuspešnije bile pape, koje su se iz svog sedišta u Rimu pokazale sposobnim da učvrste svoju vlast nad zapadnim delom carstva .. Tako su stvorili katoličku crkvu. Ova značajna institucija, uprkos snažnim uplitanjima vladara i drugih sa svojim interesima, dokazala se najimpresivnijom i najtrajnijom nevladinom organizacijom u istoriji sveta.

225

Majkl Kuk Kratka istorija čovečanstva

Recommend Documents